ĐORĐE BALAŠEVIĆ

KALENDAR MOG DETINJSTVA

̶ drugi deo ̶

sken i e-obrada: despot4

 AVGUST. SMEJTE SE VI KOL'KO 'OĆETE...

– Pa... Dobro sam, hvala na pitanju, skroz sam dobro... Valda? Mada...
Nisam o tome ni razmišljao, da vam pravo kažem... Al' sad kad ste već
pomenuli... Može biti da sam i bolestan, a da nisam ni primetio? O, bože moj...

Ne znam više tačno da li nam je večito pesimistični Čeda-Beda bio tako

dalek rođak da smo ga počeli smatrati prijateljem, ili nam je bio prijatelj
toliko blizak da smo ga počeli smatrati rođakom, ali postojao je čitav niz
porodičnih rituala koji se nisu mogli zamisliti bez njega. Kod nas je obično
dolazio uveče, i retke prilike kad bi to učinio i u toku prepodneva su samo
potvrđivale da taj njegov nadimak nije samo posledica pukog rimovanja, ili
one melanholije koju poneki prekomerni špricer na svečarima ume da
prizove? Naime, i na najsvetlijem svetlu dana je uvek bio snužden i
malodušan, i da neko tako rezigniran može biti do te mere omiljen je bilo
pravo čudo, a možda upravo zbog toga i nije? Jer, Bedomir je pre svega bio
vrhunski obrazovan, i formalno i doslovno, gotovo enciklopedijski načitan i
verziran, a njegova istančana pesimistična duhovitost bila je školski primer
razlike između ironije i sarkazma. Drugim rečima, važio je za izrazito
zanimljivog sagovornika, pa su se svi, a naročito nežniji deo kastinga našeg
porodičnog filma, večito trudili da ga na neki način pokrenu i oraspolože...

Mama me nikad nije budila grubo, samo bi umesto toga prvo otškrinula
vrata sobe da bi zvuci i glasovi iz kuhinje to učinili umesto nje, pa me je tako
i Čedomirov glas, ma kako umeren i učtiv bio, tog jutra polako ali sigurno
dozvao iz sna...

– Ma... I ovaj dan mi je počeo na najgori mogući način...

– Kako to, Čedo?

 – Eh, "kako"? Tako što sam se probudio... Eto kako...

Moja pronicljiva majka bi Čedine izjave u tom stilu najčešce propratila

samo onim svojim poluosmehom zvanim ”jao, molim te”, mislim da reč
”folirant”
tad još nije postojala, a, ako je i postojala, definitivno se još nije koristila u
pravoj meri. No, zato je KT Isidor za reči koje će tek naknadno biti izmišljene
uvek imao svoje predloge, koji na sreću većinom nisu zaživeli...

– Plakafundra matora! Ko ga ne zna skupo bi ga platio! Ih, još kako taj

znada se ženske pecaju na žalostivne priče ko šaran na mlad kukuruz!

Tetak je svojim karakterističnim namigivanjem naglasio da je time u

stvari želeo da pohvali Bedomira, a zadovoljni izraz pri ispijanju špricera je
bio i dodatno gradiran činjenicom da su se na tu primedbu punđe za stolom
jedva primetno pognule, kao da su uhvaćene u nečem? Verujem da su se
njegove formulacije ”plakafundra matora” mnogi prisetili još te jeseni, kad je
konstatovano kako nova Čedina domaćica na salašu, koja dolazi povremeno,
nekim čudom ima isti osećaj za ”povremeno” kao i mi, jer je tamo svaki put
kad naiđemo? I dotle je stari momak uobičajavao da žene iz obližnjeg sela
upošljava da vode brigu o letnjikovcu i hrane živinu kad njega nema, ali sa
Marinkom je to očito bilo nešto sasvim drugo. Mlada udovica (koja je po
maminim rečima to postala taman kad je trebalo), i koja je zamenila
prethodnu brkatu babuskaru, nosila je od crnine jedino one oči na vr' glave, i
onako žustra i puna života, varničila je po dvorištu ko srp na tocilu, tako da
je bilo samo pitanje dana kad će potpaliti seno spletkarenja? Možete misliti
dokle je sve to došlo, kad je i poslovično uzdržani Ćale primetio kako već i
kerići sve mahje trčkaraju za gazdom, a sve više za domaćicom, ali Bedomir
se uporno trudio da ostane u svom liku, čak i u prilikama kad bi mu se
njeno ime omaklo u neuobičajeno poetičnim oblicima...

– Marinuška? Ma, Žaro moj... Šta ti je? Vidi me na šta ličim? Nisam ni
mislio da ću mi još zatrebati, da ti pravo kažem...

Za ovaj deo priče cela ta afera možda i nije od presudne važnosti (mada
će detaljnije biti pominjana i nešto kasnije), a nije toliko bitno ni to što se
Čedomir-Bedomir tog jutra pojavio kod nas sa novim preparatom protiv
filoksere. Deda Lazar je, naime, zloupotrebljavajući vaspitanje svog
pradalekog rođaka, svaki čas od njega tražio da mu ”usput” donese neki
prašak ili bočicu, kao da će se biljni paraziti sami istrebiti čim načuju da

4
otrov za njih nismo pazarili u poljoprivrednoj apoteci, nego nam je to doneo
gospon diplomirani agronom lično!?

Jedino zbog čega sam sve ovo preko reda i pomenuo jeste činjenica da
sam tad, razbudivši se na prisustvo stranog glasa u našoj kući, pored
dedinog sagovorničkog brundanja razaznao i Mamin sporadični cvrkut, pa
potom i

ujednačeni frekvenciju Ćaletovog govora, a pošto je sve ukazivalo na to da je

u pitanju radni dan, činjenica da su moji roditelji kod kuće navodila je na
samo jedan mogući zaključak...

Hej? Prvi avgust je!

***

Priznajem da kao klinac nisam ni znao kako bih uopšte razlikovao

avgust od jula? Ta dva meseca sam uvek dobijao upakovana u paru, kao par
gotovo identičnih letnjih nanula, i tek sam naknadno uspevao da ih rasparim
prisećajući se putujućih proslava Ljupkinih rođendana, ili odvajajući dane
koje smo proveli na reci, od onih provedenih na moru? A onda, odjednom,
krenuvši pažljivije da listam uspomene, razdvojio sam i neke slepljene
stranice, i došao do toga da je (osim prvog januara i prvog maja?), upravo
avgust imao najdefinisaniji prvi dan na svojoj stranici kalendara...

– Svi mi oduvek uzimamo godišnji od prvog avgusta... Tako smo se

dogovorili...

U društvu kom su pripadali moji roditelji je upravo taj detinjasti

skautski kodeks i bio najlepši od svega. Gospon Bandika je, naime, nešto
radio u Radiju, nikad mi nije bilo potpuno jasno šta to uopšte ima da se radi
u Radiju, ali većina ”nacionalnih manjina” je po takozvanom ”ključu” bila
zaposlena baš u toj pretrpanoj i precenjenoj medijskoj kući. KT Isidor je
jednom rekao da neki ”manjinci” uglavnom moraju da snimaju svoje emisije,
pa da ih puštaju naknadno, jer kad bi ih emitovali direktno, ne bi bilo nikog
kod kuće da ih sluša, pošto su svi u radiju? Priznajem da mi tad to nije bilo
sasvim jasno, a nije mi bilo jasno ni zašto su se zbog toga svi nadurili na
Tetka, mada to nikako nije bilo prvi put. Bandikina redakcija je, uglavnom, iz

5
nekog razloga svake godine koristila "kolektivni godišnji” od početka osmog
meseca, i po tom pitanju naš prijatelj niti je mogao da bira, niti da se uklapa
sa ostalima. Zato su svi oni solidarno, prvi od njih upravo Tetak Isidor, zatim
moji roditelji, Deja Šapurika, kao i svi drugi koji su bili zaposleni (a Bandiki i
meni važni u životu?), počeli da koriste odmor od tog istog dana. Jasno da
nisu baš svake godine svi letovali zajedno, ali istovremeni ”godišnji” im je
postao neka vrsta zaveta drugarstva, kog niko nije želeo prvi da se odrekne...

Posle sam se naslušao priča da su te godine ”pod Titom” bile izrazito

teške, ali onda sam samo bio naivno dete, i nisam ni pomišljao koliko je
nekom moralo biti naporno da svakog leta mora da ide na more, i da po tri
nedelje, ako ne i više, tavori po odmaralištima koja su i najbezveznija
preduzeća bila prisiljena daimaju. Jedino je poneki sretnik, kao Deda Lazar,
uspevao da se spase te golgote vadeći se na sezonske radove u vinogradu, ili
tome slično, ali su zato čak i autsajderke kao Danilka Komšinica ili Simka
Trafidžika svakog leta nemilosrdno deportovane u odmaralište Dimničarske
Zadruge u Boki Kotorskoj, odakle su se vraćale potpuno iscrpljene od
brčkanja i spletkarenja na suncu, i uz to još i opterećene neizbrisivim
uspomenama koje će za kaznu morati da pamte i onda kad sve druge
uspomene izblede...

***

̶ Pazi sad ovo: Omišalj, otok Krk!

I mi smo bili prinuđeni da se svake godine potucamo po uvek razlićitim

mestima na obali, pomalo zbog avanturističkog duha mog oca, a u nekoliko
slučajeva i zbog toga što je isti u nekim mestima gde smo prethodno letovali
nehotično ”narušio infrastrukturu”, i zamerio se lokalcima. Što se tiče onog
šumskog požara na Malom Lošinju, koji su Deja i on navodno izazvali
roštiljem na ćumur, o tome zaista ne bih želeo ni da govorim, jer je jasno da
je u pitanju bio nesretni slučaj, mada je Mama to pre objašnjavala kao
"nespretni slučaj", smatrajući da je bilo krajnje nepromišljeno žar ćumura
prosuti u drveni sanduk za otpatke? No, zato bi na pominjanje sledeće
bruke, umesto upuštanja u objašnjavanja, samo uronila lice u šake, govoreći
da je taj blam za nju nešto gore od traga zarđale rajsnedle na šlingeraju
vitrinske police, koji možeš iskuvavati do sudnjeg dana, pa ga se opet nećeš
rešiti do kraja...

6
 ̶ Čim sam videla onog blentavog Boška Primera, znala sam da će ispasti
neki rusvaj...

Nesretni sticaj okolnosti odredio je da se u isto vreme kad i mi u kampu

zatekne Ćaletov poznanik Boško zvani Primer, čiji je puni nadimak ustvari
glasio Boško Sam Svoj Primer, pošto je svoja nemušta objašnjavanja
uglavnom započinjao rečenicom "uzmimo recimo mene za primer”, Onima
koji objašnjavajući nešto prečesto potežu za primerima očito nedostaje reči, a
onima koji prečesto potežu za svojim primerom očito nedostaje i primera...

– Uzmimo recimo mene za primer? Ja nikad ne bih trpeo da mi se ova

cirada ovako otrambesi!

Matori se posle uporno branio da je jedina namera bila da se ta zaista

idiotski labava cirada nad menzom već jednom našpanuje k'o svet, i da ni on,
a ni Boško nisu mogli ni da pomisle da bi onako visok četinar mogao imati
tako plitak koren!? Ćale je, štaviše, tvrdio da bi ti zvrndovi iz uprave trebali
biti sretni što se majstor kao Bole uopšte i potrudio da im španuje platnenu
nadstrešnicu pod kojom su svi ručavali, jer bi po njima i taj bor i ta
nadstrešnica tako stajali sve dok nekog ne ubogalje...

Pa su njih dvojica odlučili da prekrate tu neizvesnost, i ubogalje nekog

još
tog istog dana...

– Ma, ajde, digli onol'ku dreku! Malo oderali kolena i laktove, a i to nisu
morali, da se nisu uspaničili da se izvlače preko reda... K'o da je menza lađa,
pa će potonuti!? I još oni, molim te, krenuli da napadaju Boška da je on kriv,
puno oni znaju!? Jedno je krpiti barke, a drugo praviti štokove kakve on pravi!
Nisu oni videli takvog stolara!

Pa sad...

Nisu ga mogli videti sve i da su hteli, jer se na sve koji su bezbrižno

srkali supicu odjednom obrušila cirada od krutog šatorskog platna, kad su
njih dvojica iskusno prosudili da je neophodno da za svaki slučaj dotegnu još
jedan krug španunga, da se posle kiša ne skuplja na sredini...

– Dobro, možda nismo morali to da radimo baš u vreme ručka, ja bar

priznajem... Ali, ko je mogao misliti da će onoliko drvo da se strovali? Pa još i
da će tresnuti posred transformatora? To ne bi naciljali sve i da smo hteli!

7
 Činjenica da je zbog tog slučaja čitavo ostrvo ostalo bez struje bila je po
opštem, to jest po Ćaletovom i Boškovom mišljenju, takođe preuveličana? To
ostr-vo je vekovima bilo bez struje, tek je nedavno i bilo elektrificirano, i sad
je odjednom ispao preveliki problem što će tako biti još pišljivih dvadesetak
dana u sred sezone? U svakom slučaju, na tu destinaciju više nismo odlazili,
a izbor koji je moj otac napravio za sledeće letovanje nije baš bio geografski
dijametralan u odnosu na nju, ali je u svakom slučaju bio potpuno bezbedan
po nas...

***

̶ A... Imaju li tamo... i hotel?

Mama je u vezi letovanja stalno govorila da bi za nju pravi san letnje

noći bio jedan san pod čvrstom tavanicom, pa je možda i zato ovo pitanje
postavila sa nekim gotovo šekspirovskim dramskim prizvukom, ali iskusni
kamper Matori se preventivno klonio čak i privatnog smeštaja, znajući da bi
reć "privatno" mogla biti dovoljan razlog da se nepotrebno upadne u oči...

̶ Eh, hotel, pa hotel! Ali... kad si baš navalila... Imaju, nego šta nego
imaju! Nov hotelčić, u stvari renoviran, još ni nije bilo gostiju u njemu! A sve
ono, balkoni, plaža, ligeštuli, frotirski peškiri... Videćeš prospekt, šta da ti
pričam? Mala bašta ispred, palme, pogled na more, uveče muzika, tombola,
tristo čuda... I, što je najvažnije: odmah pored ti je naš kamp! Nema mi
pedeset metara, sve se čuje!

Kad bi se moja majka razočarala, to kod nje nije bilo ni izbliza toliko
izraženo koliko bi bi bilo da se za promenu jednom nečim i oduševila?
Nadovezala se samo primedbom da će se deca treću godinu za redom
smrzavati pod šatorima, ali ovog puta je organizator i o tome izrazito vodio
računa...

̶ A, ne, ne, ne, ne brini, proverio sam! Tamo kiša ni-kad-ni-je-pa-da-la...

Da, nikad...

Kao tog leta kad smo mi bili...

8
 ***

̶ Svaka tri dana je neko izlazio iz šatora da vidi dal' je stala već jednom?!
K'o da su letovali pod cetkom, bože prosti, al' kad neće da slušaju, pa to ti je!
Lepo sam rekla da im se to mož' dati na zlo?!

Moguće da je Majka Marica zaista rekla da nam se to mož' dati na zlo,

jer ona je za sve govorila da se mož' dati na zlo. Ovog puta je dodatno likovala
i zbog rasprave o krompiru koja je prethodila putovanju, i samo će se naivni
koji su poverovali u viceve o "dobrodušnim Lalama" zapitati kako je moguće
da iko likuje kad mu neko iz porodice zapadne u neprilike? Inače, to sa
kišom i nije bilo katastrofalno kako je prestavljano, tačno da smo imali par
oblačnih dana više nego što je bilo uobičajeno, ali svi koji malo poznaju taj
deo Jadrana znaju da kišni oblaci koji odlaze sa mora ponekad imaju
poteškoća da iz prve savladaju strmine i vrhove koji se nadvijaju nad
Rijekom...

– I mož' misliti kakva je to planinčuga kad su je nazvali Kučka?! I tamo

su našli da vode decu? A lepo sam im kaz'la da na onakvoj zimi ništa ne može
da rodi...

Ni to nije baš tako rekla, niti je dotad uopšte i čula za Učku. Otkad
pamtim, moja baka se samo par puta odvažila na put u rodnu Turiju, a i tim
njenim polusatnim putovanjima je pridavan magelanski značaj. Istina je
jedino da se od početka moglo naslutiti da će i to biti još jedan izuzetno
naporan odmor za nas, jer nas je, između ostalih loših predznaka, i Majka
Marica pred put malerisala svojim suludim upozorenjima...

– Omišalj!? Di si to naš'o!? Moraćete poneti krompira... Nemaju oni tamo!

Kao što rekoh, Majka Marica je živela u svetu čije granice nisu odredili
moreplovci i istraživači nego sreski geometri, i po pitanju lociranja svega što
je od naše kuće bilo udaljenije od, recimo, Futoške pijace, za nju nije bilo
neke velike razlike između Omišalja i Mar del Plate? No, kao savremenica
Marije Kiri, i otkrića uranijumovih zraka, i ona se vodila primerom da ne
moraš nešto obavezno i videti da bi bio ekspert za to. Sa urođenom
nadmenošću se upuštala u teme o kojima nije imala pojma, i tako se
dešavalo da durbin kroz koji je posmatrala sve što je bilo udaljeno od njenih
saznanja često preuveličava stvari preko svake mere. Ovog puta ga je po

9
svemu sudeći okrenula potpuno naopako, jer joj se krompir na krčkim
tržnicama učinio tako sitnim da se prosipao iz mreže...

– Bu'te pametni pa pones'te makar onaj mali zembilj jer ima sve da vam
poispada putom iz radnje! Njin najkrupniji krompir je manji neg' naš mladi, a
mladi... Mladi teško da i imaju?!

Nasuprot njoj, moja praktična i savremena Keva se zgražavala od same

pomisli da bi opet mogli vući sa sobom nepotrebne torbetine i tegle, ali
moguće je da bi po ko zna koji put mudro prešla i preko te Majkine opaske,
samo da pre toga već nije bila žestoko isprovocirana onim zajedničkim
izborom destinacije za letovanje, koji je Ćale i ovog puta napravio sam?

– Ma, i'te, Majka, gde to nema mladog krompira, nego odmah iznikne
mator!? Pa ne idemo mi na Mars, nego na Krk, šta vam je?! Ako nam uopšte i
bude trebao koji krompir, u šta sumnjam, već ćemo ga nekako naći i na pijaci!

Majka Marica se na to toliko žacnula da nam čak nije odmah otkrila da

Oni Tamo verovatno nemaju ni pijace, ali ipak nije izdržala da predugo glumi
nadurenost.

̶ Ajd... Kad vi već sve najbolje znate... Al', mene da pitate... Ja bih koju
gajbicu metla pod sic, di nikom ne smeta? I saćuricu luka, jel', Braca?

Ćale je govorio da se Deda Lazar U ”Većernje novosti" udubljuje kao da

među oglasima traži šifrovane poruke od izbegličke vlade iz Londona, i
eventualno bi se aktivirao tek na pominjanje prognoze vremena ili nekog,
termina iz njegovog vokabulara. Mada ovog puta nije navedeno ništa iz
striktno vinogradarskog opusa, reči kao ”krompir”, "pijaca”, "gajbica”, pa ćak
i "saćurica", izgovorene su u tako kratkom razmaku da je morao da reaguje...

̶ Dabome! I babure! Ove godine su tako krupne da ih je lakše kotrljati neg'

nositi!

Babure?

Bio je ovisnik o ogromnim slatkim paprikama iz Majkine bašte, koje je

rezao na kriške i umesto užine ih tunkao u slanik improvizovan u kutijici
leka zvanog ”fenalgol”. Kadgod sam s njim odlazio u vinograd, Mama mu je
nalagala da mi usput kupi svežu safaladu u mesari pod Tvrđavom, ali on se
na to redovno oglušavao, i umesto toga me uporno nutkao režnjevima tih
glupih papričetina. Na sve načine je pokušavao da od mene iznudi priznanje

10
kako od ”babura” nema lepše jauzne na svetu, ali sam čak i onako mali
mogao iz mesta da nabrojim barem tri, i to: pod "a", onu uskraćenu safaladu,
zatim, pod ”b”, kiflu s makom u majurskoj pekari (kraj koje smo takođe
prolazili), i, pod ”c”, sve ostalo što nema peteljku i milion sitnih nesnosnih
koštica...

̶ Babure, nego šta! Ima sad tih malih pletenih džakova! I to ondak može
Veronka lepo da im nafiluje, pa da su mirni par dana!

Jeste, baš...

Nema sumnje da se Mama najviše i radovala odlascima na more da bi

još od ranog jutra, slušajući šum talasa u senci čempresa, do mile volje
nabijala palac u hladno mleveno meso, puneći izdubljenu papriku? Užasnuto
je prevrnula očima, što je bio njen način da se uzdrži od komentara, a i ja
sam se preplašeno privio uz nju. Dedina opaska da su babure krupnije nego
ikada navela me je na užasavajuću pomisao kako usred sve one dece sa
”šlaufima” i ”mišicama” plutam po Kvarnerskom zalivu sa dve žute
baburetine pod miškama. Deda me je na kanalu već pošteno izblamirao
terajući me u vodu sa uvezanim šupljim tikvama, i ako tome pridodam i
Ireninu roze probušenu češku gumu, koju je Ćale okrpio crnim "flekicama"
za bicikl, biće mnogo jasnije zašto sam proplivao mnogo ranije nego što se to
očekivalo. Deda Lazar je i uopšte (a ne samo zbog tih tikava pomoću kojih me
je pre učio da se davim neo da plivam?), sprovodio nad nama neke u
najmanju ruku diskutabilne pedagoške metode, ali nipošto neću reći da je u
ophođenju sa decom bio grub i bezosećajan. No, da ne bi bilo zabune, neću
to reći samo zato što ne bi bilo lepo da se tako nešto kaže za svog dedu, a ne
zato što to nije bilo istina...

U svakom slučaju, prava je sreća da se nikad nismo rešili da izradimo

porodični grb, jer bilo bi dosta komplikovano objašnjavati heraldičarima
zašto na njemu treba da dominira babura iz koje viri drška vinogradarske
”kalemačice”, kao mač iz kamena, mada to ni izbliza ne bi bio jedini detalj po
kom bi se taj grb prepoznavao među ostalima...

̶ Jao, molim vas, Deda? Nositi džak paprike na more? Bože... Džak?! A
šta s onim što ostane?!

̶ Pre svega, Veronka, ne nosiš taj džak ti, nego voz! A ako šta i ostane,
vratićete, mož' misliti!

11
 Kad neko ne bi znao šta je dosta, Mama bi pred njim povlačila takvu
crtu da bi se mogao saplesti o nju...

̶ Vratićemo, jelte? E, sad mi je laknulo... Još samo da rešimo ko je veći

kreten? Onaj ko tegli džak paprika na more, ili onaj ko tegli pola džaka
paprika sa mora!?

***

Kad smo već kod teglenja, ni do danas mi nije jasno kako su moji
roditelji uspevali da sve to što smo nosili spakuju u samo dva kofera? U
redu, u to vreme letovanje nije bilo baš modna revija, kupaći kostimi se nisu
menjali kad ih pokvasiš nego kad ih izrasteš, večeri smo provodili u nikad
neprežaljenim ”češkim” trenerkama, imali smo svi redom samo po šorts i par
bluzica, ali ipak bih mogao da nabrojim bar tuce kabastih elemenata zbog
kojih je Ćale svaki put na kofer morao da posadi bar Irenu i mene da bi
mogao da ga zatvori. Čak i savesno izduvani, ”luftmadraci” su zauzimali
puno mesta, a onda je tu bila i obavezna kamperska kutija za hranu, par
knjiga, eventualni primus (alternativa je bila vrećica ćumura), kao i
nepredvidivi paketi koje su Baka Ju i Deda Đu nabavljali preko svoje veze u
"crvenom krstu”, i utrapljivali nam ih u zadnji čas. Najčešće je u njima
dominirala ogromna konzerva na kojoj je pisalo "meat", i mada se kasnije i
kod nas (u mnogo manjim i praktičnijin pakovanjima), pojavila slična
prerađevina, nazvana "mesni doručak", svi matorci su uporno nastavili da to
zovu "po Vuku", upravo onako kako je i bilo napisano. Osim "meata", kog po
pitanju tehnologije čak ni takvi eksperti kakav je bio Sava Mesar sa Druma
nikad nisu uspeli potpuno da provale, ovog puta smo u Omišalj poneli i
jedan potpuni novitet, isto tako veliku limenku sa etiketom "sliced bacon", za
šta se ispostavilo da nije ništa drugo nebo lisnata slanina, doduše
nedopustivo tanko isečena po lokalnim kriterijumima, ali tu bar nije bilo
dileme o čemu se radi. Sve u svemu, kad se uzme u obzir da je u pomenute
kamperske kasete Majka Marica nemilosrdno sabijala pohovanu piletinu, i
da je pored sveg opiranja ipak svaki put i poneka flaša komovice utrpana
među garderobu, nije ni čudo da je naš "veliki" kofer toliko doradio da smo
ga napokon i pored svih Dedinih kovačko-saračkih inovacija i dorada morali
zameniti novim. Kupovina novog kolera nije bila baš u rangu nabavke nekog
električnog aparata, ali bi naši roditelji za tu svečanu priliku barem jedno
dete poveli sa sobom...

12
 – Ovaj ovde? Šta ti je, dušo?! Ti i ja možda znamo da je to samo imitacija
krokodilske kože, a da li će i drugi to odmah znati? Što bi uopšte zbog takve
gluposti upadali u oči?

Matori ni slučajno nije bio škrtac, i zato mu je Mama najviše i zamerila

što se pre odlučio za jedan "onako srednji”. Njen prvi pik je bio daleko
masivniji i solidniji tamnosmeđi kofer koji bi se osim toga i daleko bolje
uklapao uz njen neuništivi ”mirazni” koferić, koji je, oblepljen nalepnicama
otmenih predratnih hotela, uvek odskakao od ostalog prtljaga na peronu? U
inat, Ćaletov favorit već na prvom ozbiljnom testu nije prošao, jer se još pri
ulasku u voz, pred svim onim putnicima koji su se stiskali iza njega, vođa
ekspedicije odjednom šokirano uspravio na stepeniku vagona sa otkinutom
drškom kofera, kao sa telefonskom slušalicom u ruci. Što je najgore po
njega, i ovog puta je Mama bila na drugom kraju veze...

– Eto ti, Žarice! Pa ti i drugi put biraj da li će kofer upadati u oči, ili će
drška sa njega otpadati!?

U nekim prilikama nije baš istog momenta mogao da odluči da li da se

potišti ili nervira, pa bi tada zapadao u neko posebno raspoloženje koje bi se
moglo nazvati po njemu? Ako ništa drugo, barem mu to putovanje nije bilo
dosadno. Dobar deo puta je smišljao kako da uz pomoć svog opasača napravi
improvizovane uprtače, u čemu je i uspeo, ali to je na žalost rezultiralo
spadanjem pantalona u klučnim momentima (kad su mu obe ruke zauzete
prtljagom!), tako da je na istoj onoj fatalnoj stepenici doživeo i drugu
havariju. Ovog puta ga je to zadesilo u silasku iz voza, kad su mu se njegove
famozne "tergalke" srozale taman za petnaestak santimetara, što na sreću
nije bilo dovoljno da potpuno spadnu, ali je, na nesreću, bilo dovoljno da se u
raskoraku rasparaju na onom mestu gde se pantalone u raskoraku obično i
rasparaju...

– Imaš bar zihernadlu?

Posle je gunđao da smo morali da vuglimo i onaj idiotski meat, kog je

najviše i krivio za otpalu dršku, a da nismo bili pametni da ponesemo iglu i
konac, što je Mama naravno rešila čim su se i ostali raspakovali pri dolasku
u kamp. Ipak, na prvim fotografijama, na kojima bi Ćale i inače svakom
prilikom u zadnji čas uletao u kadar (podesivši aparat da sam škljocne!),
redovno bi baš ona nesretna zihernadla prva zapala za oko posmatračima,
kako neupućenim, tako i preupućenim, kakav je bio Deja Šapurika...

13
 – Čekaj... Šta ti je to baš na... dupetu... Da izvineš? Neka falinka na sliki?
Tu kanda nisi stig'o da utrčiš pre neg' što je aparat okin'o, pa... Kad odavde
gledaš... K'o da te kakav besan obad spop'o, ba begaš da ga se otarasiš?!

***

Ćaleta su maleri na tom putovanju doista spopadali kao besni obadi.

Pored pomenute drške kofera, i puknutih pantalona, spektakularno je još
kod prvog tunela pričkinuo tri prsta desne ruke odjednom, kad nam je
demonstrirao zašto mi ne bi smeli sami da zatvaramo prozor, jer bi nam se
moglo desiti da pričkinemo prste. Skinuo je svoju paradnu svetloplavu
košulju kratkih rukava (da se ne bi suviše zaprljala u natezanju sa koferom),
ali je zato isto tako neizbežna buškasta atletska majica stradala prilikom
onog bolnog zatvaranja prozora, kad je totalno nagaravljena garežom dima u
tunelu. Već sam pominjao da je imao malo proređenu kosu, obično se kaže
da ju je terao nazad, ali je najpoštenije opisati da ju je jednom po svemu
sudeći tako oterao da mu se više nije ni vratila? Porodično smo se patili sa
zaliscima, i za razliku od Deda Lazara, koji je postao potpuni skiner još u
tridesetoj, Matori se ni slučajno nije tako lako predavao. Uporno je
isprobavao sve od bapskih papazjanija do najsavremenijih losiona, ali se na
kra-ju ipak pomirio sa tim da sve maskira nešto dužim pramenom iz onog
dela gde je imao više kose. Mnogi ćelusi i polućelusi služe se tim više nego
očiglednim trikom, tako što upadljivo dugi čuperak prebacuju s jedne na
skroz drugu stranu glave, a oni najortodoksniji ga omotavaju kao turban, što
je estetu poput moje majke oduvek sablažnjavalo. Smatrala je (vrlo
avangardno?), da bi, naprotiv, bilo mnogo dostojanstvenije da se Ćale šiša
sasvim kratko, ali pošto se nije čak ni zamislio nad njenim predlogom, rešila
se da još jednom pokuša sa svojom omiljenom šok-terapijom...

̶ Ti, Žarice, imaš tako lep i pravilan oblik glave, da na njemu taj
neprirodni razdeljak sad već deluje pomalo komično? Sad je već previše sa
strane, kao da si ga zadenuo za uho? Nemoj molim te da mi i ti budeš od onih
što navlače pramen od ispod pazuha... To na tebe ne liči...

To je ipak donekle urodilo plodom, pošto je neposredno posle tog

razgovora Matori počeo da liči na sebe, krenuo je da kosu (?) začešljava ravno
unazad, kako sam prvobitno i pomenuo, što je ispalo sasvim elegantno, i

14
takvog ga uglavnom i pamtim. Na žalost, u vanrednim situacijama taj
začešljani pramen bi skliznuo levo ili desno, i to je već umelo da deluje nešto
manje akademski, pogotovo kad bi bilo kombinovano sa nagaravljenom
majicom, sa onim uvezanim pričkinutim prstima (koji su glumili zeku u
lutkarskom pozorištu), i povrh svega sa zihericom na dupetu...

Mi klinci, naravno, nismo imali puno obzira prema svemu tome, nego
smo neumereno forsirali pitanje koje smo počeli da postavljamo posle
otprilike osam i po minuta putovanja...

– Tata,Tata,Tata!!! Jel' ovo more?!

– Ne, deco... To vam je Futog...

I pored svega što ga je snašlo je stoički uklapao prtljag u one mreže u

kupeu, i strpljivo nam odgovarao, pokušavajući da nam raspetlja i najmanji
”železnički čvor”...

– A kako ćemo znati kad je more?!

– Pa... Znaćete već nekako... Dosta se razlikuje od Futoga...

Mama bi raspakovala onu kutiju sa hranom još na prvom crvenom

signalu, obično je uspevala da se i pre nailaska konduktera ratosilja svega
što je naumila. Nosala je unaokolo onu limenu kutiju sa pohovanim
batacima i krilcima, a pogača, od koje bi svako otkidao deo, zamirisala je
tako da se ne sećam da je iko odbio ponudu? Majka Marica je imala
prefinjeni, gotovo apotekarski osećaj za meru u receptima, ali je zato njen
kriterijum za količinu hrane koja se nosi na put bio potpuno izopačen. Samo
jadni pilići su to znali bolje od nas, i već negde u maju, čim sunce dostigne
izvesni zenit, živina u našem dvorištu bi se zlokobno primirila, sluteći skori
odlazak na more. Film "Kad jaganjci utihnu" poznat je manje-više svima, ali
verzija "Kad pilići utihnu" je bila više naš dvorišni horor.

– U proleće kod vas u avliji prosto ne mož' izbrojati kol'ko kokošaka

imate... Al od afgusta pa nadalje bi već možda i moglo?

Verujem da je Deja Šapurika u stvari imao vrlo precizan uvid u

komšijsku pernatu populaciju, i da je to bio samo njegov način da Majka
Marici skrene pažnju da možda malo preteruje sa provijantom za put? Sa
onim što bi nam ona namenula da gricnemo usput, Mama bi posle bez
problema nahranila čitav vagon, a i kondukter bi se retko provukao bez

15
barem karabataka i pupuške. Ako bi se baš i dogodilo da se sve razgrabi do
njegovog nailaska, uvek bi mu u džep zaverenićki ćušnula bar nekoliko
kuvanih jaja, i mada u tesnom džepu kondukterske uniforme kuvana jaja
baš i ne deluju kao vrhunski provod, Keva je znala da nema nikakve
opasnosti da budu zdrobljena. Baka Marica bi, naime, jaja uvek skuvala
potpuno sadistički, kao da je pokušavala da iznudi neko priznanje od njih?

Uglavnom...

Rasporedivši sadržaj kutije sa hranom na putnike (i osoblje) voza,

Mama baš nije puno rasteretila kompoziciju (osim za onih par nonšalantno
izbačenih koski, i mrvica istrešenih kroz prozor?), ali je bar znatno olakšala
muke onom napaćenom koferu? Ćale ga je sve vreme puta usavršavao za
dalji transport, i do dolaska na odredište to je već potpuno ličilo na ogromni
kabasti ruksak, pod kojim se njegov konstruktor konačno i uteturao u kamp,
kao iscrpljeni pretovareni Šerpas sa himalajske ekspedicije. Sad me čak
pomalo grize savest što za sve to vreme ja nisam imao nikakvih briga, osim
one sa koje će se strane hodnika pojaviti lik sa hladnom ”Koktom”? Svaka
čast suncu, vitaminu ”D”, i svim onim mineralima iz mora koji su doprinosili
mom zdravlju, svaka čast nekrštenim peščanim uvalama i panoramama
prelepih primorskih gradića koje bi se u većini slučajeva morale čak i malo
poružniti da bi na razglednicama delovale prirodnije, svaka čast i Teča
Mavru, koji me je iz prve naučio da gledam pod vodom, ali jedno od
najbitnijih merila za uspešnost letovanja ipak je bila upravo famozna "treća
Kokta” u vozu. Znao sam da mi dve ne ginu, jedna čim krenemo, druga kad
se probudim, ali kad bi se desilo, kao tog puta, da me KT Isidor neplanski
časti i trećom, još dok voz stoji u Vinkovcima, to je značilo da se letovanje već
u odlasku može proglasiti uspelim...

***

Mnogi iz moje generacije žale što nas je tehnološki bum promašio za

koju deceniju, ali kad pomislim na neke "selfije" i video snimke koji nikad
nisu napravljeni i nije mi preterano žao što je ispalo tako? Naprotiv, sam Bog
me je spasao da ne budem uslikan sa onom kapom "na kriške”, pod kojom
sam izgledao kao četvrti sestrić Paje Patka, pri čemu me nije vadio čak ni
onaj šilt od providne zelene plastike, koji je lica i prirodu oko mene
prikazivao u potpuno novom svetlu...

16
 ̶ Nemoj svaki čas skidati tu kapu! Ne stavljaš je zbog mode! Već
sunčanice! Znaš ti kakva je tamo kod Nji' sunčanica!?Jedan iz ulice Save
Đisalova...

Ko je bolje od Majka Marice mogao znati kakva je sunčanica na Krku?

Mama se prilično izveštila u uzdržavanju od glasnog smeha na ošinute
opservacije svoje svekrve, ali je bila jedina od koje se to ipak moglo očekivati,
pa je zato Majka budno motrila i na najmanji titraj osmeha...

– Smej se ti, Veronka, kol'ko oćeš... Al jedan iz Save Đisalova tako otišo
na more... Nije pon'o šešir... Trefila ga sunčanica... I... Umro!

Mama se na to uozbiljila sa puno pijeteta, u stvari, samo je ufircala

osmeh koliko je mogla, ali oči su joj se i dalje smeškale. Nije želela da
krenemo na put u bilo kakvom konfliktu, bila je prilično sujeverna, što se i
potvrdilo i kad u slučaju pomenute otkinute drške ni za živu glavu nije
dozvolila Ćaletu da se sa stanice vrati kući po stari kofer, iako je teoretski
bilo sasvim dovoljno vremena za to, naravno uz ogroman rizik od upadanja u
oči zbog uzimanja taksija?

Na onoj, srećom nesnimljenoj fotografiji, videlo bi se da osim te kape,

dodatno natučene na upozorenje od sunčanice, imam na sebi i groteskne
grilonske dokolenice, svako od nas je nosio na sebi sve što je mogao da
ponese, jer svaki santimetar ušteđenog mesta u koferu bio je itekako
značajan...

– Nego šta nego dokolenice! Ume tamo da bude baš ono, 'ladno!

To se tog leta itekako i pokazalo, ali da se ne vraćam nepotrebno na

priču o kiši. Dokolenice me i ne bi toliko traumirale da nisu bile obuvene ”na
sandale”, ne sećam se da je kasnije i neki najekstravagantniji modni trend to
uspeo da spoji? Čarape u sandalama deluju imbecilno i kad su jednobojne, a
ove su povrh svega imale neki depresivni smeđe-tamnozeleno-oker dezen,
koji ni u najsmelijim kombinacijama nije išao uz izbledelo-crvene sandale,
nasleđene od Irene, kojih sam se rešio tek kad sam u zabavištu zbog njihove
”ženske” boje bio izložen brutalnom vršnjačkom nasilju...

– Ko to i vidi dal' su muške il' ženske? Važno da su mu sad taman! Pa

jes', malo su crvene, al' fala bogu kad ste ga samo naterali da ih obuje... To i
nije zbog mode, neg'zbog ježova! Da, da... Morski ježovi su ti jedan jako
naopak i opak narod, ni ne znate vi!

17
 Naravno da se Mami onaj zaštepani osmeh odmah rašio, i to besumnje
najviše zbog toga što su ježevi nazvani "narodom”, ali Majka je osmehe
tumačila kao podsmehe i kod nepoznatog sveta, a kamoli kod svoje snajke...

– Smej se ti kol'ko 'oćeš... Al, jedan iz ulice Radoja Domanovića poš'o tako
na more... Nije pon'o sandale protiv ježova, i eto... Jedan krupan jež se samo
prišunj'o o i ubo ga u palac! To mu se očas in...firiciralo... I umro!

Uf, jebote?!

More visokog rizika?!

Da li se iko živ i vratio s njega?

Na saznanje o krvožednim ježevima mi odjednom sandale

”Jugoplastika- Split” i nisu toliko smetale, uostalom, i ne znam zašto sam se
toliko prenemagao zbog njihove boje, kad su i postojale samo dve vrste,
crvene i plave, i uopšte nisu loše izgledale, pogotovo ne bez dokolenica?
Uzgred, do kraja putovanja sam se donekle navikao i na njih, pogotovo kad
sam shvatio da mogu da ih nosim i srozane, na šta me je i Tetak Isidor
pohvalio da mu sa tim spuštenim štucnama izgledam kao Šekularac?
Pokušao sam da dodam ”i kao Toškara?”, ali me je na to samo kvrcnuo po
onom zelenom šiltu. Teča je definitivno bio jedan od maštovitijih tipova u
porodici, ali očito je čak i njemu bilo teško da zamisli Toškaru u
psihodeličnim braon grilonkama?

I bez prethodnih opisa se moglo pretpostaviti da sam nosio kratke

pantalone, i to je bio jedan od jedina dva normalna dela garderobe i opreme
na me-ni. Obožavao sam te čakširice, bile su neka preteča bokserica, bez
šlica, sa širokom gumom na pojasu i nitnama oko džepova idealno dubokih
za klikere, i prava je sreća da u ono vreme konfekcijska preduzeća nisu
prečesto menjala programe proizvodnje, pa mi je Mama i sledeće godine
pronašla iste takve. Bile su jedino za broj veće i jedva primetno tamnije
(taman za nijansu. koja ih je po pitanju večitih zelenih tragova od trave činila
još praktičnijim?), ali su jednako dobro pristajale uz mornarske majice, koje
su predstavljale neku vrstu oficijelne letnje uniforme maloletnog dela
familije.

Prugaste majice su i pre pojavljivanja pojma "unisex" imale tu prednost

da se mogu nasleđivati bez trzavica, i priznajem da sam najradije nosio baš
onu koja je pripadala još Ljupki, pomalo zbog teget okovratnika i rubova

18
rukava, ali više zbog izveženog sidra i natpisa "gorch fock 1933", u koji su se
svi redom zagledali, ali niko nije imao pojma šta bi mogao da znači?

***

Bilo bi lepo kad bi opis Nesnimljene Fotografije ovde mogao da se završi,

ali na žalost tek sledi čitav niz kompromitujućih detalja. Već sam podrobno
opisao ”pendžetiranu loptu”, ali nju bismo naduvanu poneli od kuće samo da
bi komšiluk video da opet idemo na more, i u tom agregatnom stanju sam je
srećom nosio samo do železničke stanice, gde bi bila izduvana i nagurana u
prtljag. Ono čega nisam mogao tako lako da se rešim mi je bukvalno visilo o
vratu, bila su to tri izuzetno važna rekvizita zbog kojih sam prošao posebnu
obuku...

– Šta to zvecka!? Nemoj mi samo reći da je... termos?

Zbog odlomljene drške kofera i rasparanih pantalona, Ćale je još ulazeći

u
vagon potrošio dozu panike predviđenu za čitavo putovanje, ali je nekako
sačuvao dovoljno unezverenosti da me pri ulasku u kupe prepadne tim
pitanjem. Krenuo je da uklapa prtljag na mrežastoj polici kao ”Tetris”, i
prosto se nije usuđivao da sa toga skrene pogled prema termosu iz kog je na
svaki moj pokret dopirao zvuk prigušene srče...

– Ne znam? Unutra lupka... Možda je nešto upalo...

Na to je samo dodatno klonuo i poraženo se okačio o mrežu, kao

golman koji je upravo primio odlučujući gol za koji dobrim delom snosi
krivicu...

– E moj sine... Upalo? U hermetički zatvoren termos? Upalo? Nije upalo

nego se razlupalo... Pa da... Gde sam ti ga i davao u ruke, kog vraga? To sad
komotno mož' baciti...

Hermetički?

Vau!

19
 Ta potpuno nova reč mi je odjednom dočarala ozbiljnost situacije, ali
ako sam i bio kriv što sam nehotično kvrcnuo termos o nešto, onda je to
mogao biti jedino rukohvat na vratima vagona, dok sam upravo njemu
pomagao da onaj ubogaljeni kofer ugura u voz, kao jogunastu krmaču u
obor? Osim toga,, uopšte mi ga nije dao u ruke nego mi ga je okačio kao
medalju, nepotrebno mu i time pridajući na važnosti, ali procenio sam da je
bolje da u tom trenutku suviše ne insistiram na tome…

̶ Pa... Gde da ga bacim?

Kako sam i mogao da pitam tako nešto? Na termosu je postojala ona

plastična čaša umesto poklopca, kaiš je još mirisao ”na kožu”, bilo je isuviše
detalja koji su navodili na to da Ćale nikad ne bi dopustio da sve to zaista
završi negde pokraj pruge. Čuvao je pokvarene i slomljene stvari tako
patološki da je Mama objašnjavala da on i pisma retko piše, jer nema srca da
ih na kraju baci u sanduče. Kad bi rekao da se nešto komotno može baciti, to
je kod njega u stvari značilo da bi se nešto komotno moglo baciti, samo da
nije njega i "Oho-lepka”...

– Šta da baciš!? Gde da baciš!? Jesi ti normalan!

Kasnije su tako mahnito reagovali samo neki koje sam opsovao kad nije
trebalo, ali mislim da se nisam čak ni trgao kad mi se narogušeno okrenuo?
U životu me je udario jedan jedini put, daleko iza poslednje stranice ove
knjige, a i to nekako na kvarnjaka, kad više nisam mislio da će me zveknuti
bez najave, kad već dotad nije? Uzgred, priznajem da sam bio nesnosan
pubertetlija, i da sam tu ćušku itekako zaslužio, ali ovom prilikom sam samo
hteo da predstavim kako u nikad nisam imao ni najmanjeg razloga da ga se
plašim…

– Najlakše je nešto baciti... Nov termos, moj sine...

Eto, o tome pričam...

Sledeću rečenicu je već izgovorio u potpuno drugačijem tonu, ali to se i

moglo očekivati. Obično je onima koji retko planu potrebno puno vremena i
da se stalože, ali moj Matori je i po tome bio izuzetak. Znao je da uspostavi
kontrolu nad sobom takoreći u letu, i neko stručno lice bi odmah primetilo
da se izvesni simptomi sigurnije i otkrivaju po promenama raspoloženja nego
po samim raspoloženjima, ali nema potrebe uplitati stručna lica u ovo. Kod
nas u familiji se ništa nije krilo, pa na žalost ni simptomi…

20
 – Znam, tata, nov termos... Ali nov polupan termos?

Kao da mu je upravo takva rečenica bila potrebna da ponovo bude onaj

stari, čak se i zagonetno osmehnuo, sve vreme klimajući glavom u kojoj su se
već mućkale neke epohalne ideje zasnovane na drevnoj tehnici pravljenja
brodova u boci i ”"Oho-lepku”...

– Pa? Šta ima veze, zalepićemo... Nemoj to samo ni slučajno da prosipaš,

zbog delova! I smiri se...

Ja da se smirim? Bio sam savršeno miran iako nisam zamisliti kako bi

se to termos mogao zalepiti iznutra, ali sam verovao da će Ćale zbog tog
izuma konačno dospeti u "hol slavnih” iz našeg kraja. Tesla, Mileva Ajnštajn,
Pupin, i... moj Matori! Čovek koji je u drugoj polovini dvadesetog veka lepio
termos iznutra! Sticajem okolnosti iskrsli su neki drugi prioriteti (kao što je,
recimo, bio rad na nepopravljivom usisivaču "Sloboda Čačak" ), tako da
"projekat termos" nikad nije potpuno realizovan, mada sam nesuđeni
prototip na kraju letovanja pažljivo odložio na najnižu policu špajza. Taj deo
stelaže bio je namenjen predmetima iz serije "to sad komotno mož' baciti” koji
su godinama čekali svoj red za popravku, i nije baš bilo lako pronaći mesta
na toj polici, iako je Mama koristila svaku priliku da na njoj diskretno
oslobodi malo mesta. Tako je i termos jednog dana samo misteriozno nestao,
sve sa "delovima", što bi mu se besumnje dogodilo još na onom kobnom
putovanju, kad nije odmah švićnut iz voza samo zbog toga što je ona
procenila da se čovek njenog života tog dana već dovoljno napatio i
iznervirao...

– O, bože... Prvo taj kofer... Pa pantalone... Eto, sad i termos... Šta još
može da nam se desi?

Pa...

Da baš ne ulazim u detalje, ali...

Sve što je još moglo da nam se desi, i desilo nam se…

21
 ***

Među (snimljenim) fotografijama koje su na žalost izgorele kad je ono

Matori zapalio kuću skidajući let-lampom masnu farbu sa vrata spavaće
sobe, bilo je sasvim sigurno i nekih na kojima bi se uočio i taj, u toj fazi
putovanja već uveliko zveckajući termos, a onda bi na toj slici verovatno bila
primećena i prazna futrola foto-aparata, to jest druga medalja okačena o moj
vrat. Kažem ”prazna futrola”, jer bi trenutak pre toga moj otac iz nje pažljivo
izvadio svoj legendarni ”Zorki 4”, da bi naše ukrcavanje na brod ovekovečio
jednim od svojih omiljenih grupnih snimaka...

– Skupite se malo... Da se lepo vidi lađa!

Sve i da smo se raširili najviše što smo mogli, ne bismo uspeli da

zaklonimo brod koji se na svakom Ćaletovom snimku video u punoj dužini.
Kad se uzme u obzir koliko dugačak može biti bilo koji pošten brod na liniji
Rijeka-Krk, jasno je da smo mi kraj njega ispadali prilično sitni. Sem toga, u
to vreme su se u prvoj turi izrađivale samo fotografije 6x9 cm, preko kojih će,
tobož, biti određen broj onih koje će se naknadno naručiti u većem formatu,
Iskreno, ne sećam se da je ijedna fotografija ikad naknadno naručena,
pamtim samo da su se nad ala svi bečili kao filatelisti ne bi li identifikovali
nekog poznatog, i ponekad smo samo po tome da li je onaj obavezni magarac
sa leve ili desne strane mogli da odredimo da li se radi o ovogodišnjem ili o
prethodnom letovanju? To možda zvuči suviše karikirano, ali nekad su
snimci iz raznih razloga pravljeni daleko racionalnije nego što se to radi
danas. Današnji klinci telefonom naprave stotinu snimaka u danu, izbrišu
one koji im se ne dopadaju, biraju da li je neko neželjeno prošao u pozadini,
ili upravo trepnuo, a krajem pedesetih je sve zavisilo od tog jednog jedinog
pokušaja, škljocneš, pa šta bude? I onda se još na izradu slika čekalo u
nedogled, neizvesnost oko toga kako su ispale pridodavao je čitavom procesu
posebnu draž. Na filmu je bilo trideset šest snimaka, pa ti gledaj kako ćeš ih
ispucati, i jasno da se nije bahatilo, jedan sa svečara, dva sa rođendana, par
fotosa sa Prvog maja, pa nekoliko sa letovanja i školske priredbe, i onda opet
sa dodele paketića u "Stakloprometu”, u krug pa dok se ne potroši. Mama je
prebacivala da na kraju svi plaču kad gledaju slike, jer ih je pola sa njih
poumiralo dok Ćale nije izradio fotografije, što je naravno bilo preterivanje,
jer se desilo svega nekoliko slučajeva te vrste. Ono što mene povezuje sa
ovim pasusom je ukaza-na čast da na tom putovanju budem taj koji nosi
foto-aparat, zbog čega sam prethodno bio izložen višenedeljnom trenažnom
procesu ravnom pripremama poslednjeg nosioca Olimpijske baklje. Ipak, od

22
svih uputstava i upozorenja sam, ko zna zašto, zapamtio jedino ono što je
Matori posebno naglasio pred sam put, vešajući mi i "Zorki 4” oko vrata...

– I, sine, upamti za sva vremena... Jedino Rusi umeju da vare pod

vodom!

Šta bi to trebalo da znači?

Dešavalo mi se već da od njega čujem neku rečenicu koju tad baš

nisam mogao najbolje da razumem, a ovo je jedna od onih koje nisam uspeo
da razumem ni do danas? Normalno da u tim godinama još nisam znao šta
bi moglo da znači "glumiti impresioniranost”, ali sam već otprilike znao šta
znači ”glumiti”, pa sam malo improvizovao...

– Pod... vodom!?

Kao, to me je potpuno zadivilo? Među nama budi rečeno, nisam bio

potpuno siguran ni šta precizno znači ”variti”, ali kakve je veze uostalom neki
sumanuti Rus pod vodom i mogao imati sa bilo čim realnim?

– Da, da… Nemoj to nikad zaboraviti...

I, što je najgore nikad nisam ni zaboravio…

Šezdeset i koju godinu u mojoj glavi neki neuračunljivi Rus vari pod
vodom, pod kojom vodom, i zašto bi iko normalan tako nešto uopšte i radio,
do kraja mi neće biti jasno?

***

Očito da još nismo dorasli da sami biramo šta ćemo upamtiti, a šta
zaboraviti. Procenivši kakav bi haos oko toga mogao nastati, priroda je rešila
da to ipak preuzme na sebe...

Postoje, doduše, i naučne teorije o ”selektivnom pamćenju”, koje se

svode na to da se neko istrenira da duboko u sebe potisne nešto čega ne želi
da se seća, ali ispada da je to onda u stvari "selektivno zaboravljanje”, i toliko
o toj u startu kontroverznoj metodi. Svaka čast profesionalcima, ali ne znam
ni jednog amatera koji je namerno uspeo da zaboravi ono što bi hteo...

23
 Drugim rečima, kad jednom nešto upamtiš, gotov si…

Sad sam već prilično matoriji nego što mi odgovara, i priznajem da me

panika pomalo hvata i kad pomislim na sve ono što nisam ni upamtio. Ne na
ono što sam zaboravio, to bi već bilo nešto sasvim drugo, nego baš na ono što
uopšte nisam ni upamtio, a možda sam mogao? Nekad, ko zna kad, dok mi
se u memoriju upisivao neki bezvezni prizor, isprazna rečenica, nečiji nebitni
lik, možda su tu, nadomak, upravo promakli Nešto i Neko daleko vredniji
pamćenja? Nešto i Neko kojih bi danas bilo tako lepo setiti se, ili bar
pokušavati da ih se setiš...

Da sam samo malo više pazio na to šta ću upamtiti, ne bih se toliko

patio ni sa tim Rusom...

Daleko od toga da nisam pokušavao da ga ”potisnem duboko u sebe”,

ali svi oni koji su pokušavali da potisnu Ruse znaju da to ne ide tek tako.
Osim toga, sakriti nešto od sebe nigde drugde nego upravo u sebi, baš mi se i
ne čini kao trajno rešenje? Kad-tad bi se moglo desiti bi se moglo desiti da te
neka druga naučna metoda navuče da "potražiš nešto duboko u sebi”, pa da
nabasaš na Sovjeta sa aparatom za varenje onda kad ti to najmanje treba?
Mogu jedino da se nadam da će i tu priroda učiniti svoje, to jest, da će
prerušena u Dr Alchajmera opremljenog sa gumicom za brisanje, u mojim
sećanjima pre naići na tog udarnika nego na neke uspomene do kojih mi je
zaista stalo...

U toj memorijskoj lutriji dobitnik često ne bude izvučen, jer ponešto

nampo nasumičnom kosmičkom odabiru uđe u glavu kasnije nego što bi
trebalo, a onda ranije nego što bi trebalo krene da odlazi iz nje, ali se u to ne
treba suviše petljati, ni u kosmos ni u glavu. Njihova tajna veza ostaće nam
poslednje uporište pred potpunom robotizacijom koja nam ne gine. Kuk koji
šlajfuje, dihtung nadbubrežne žlezde, filter na dvanaestopalačnom, sve će se
to do kraja zamenjivati kao potrošene baterije, ali još dugo će se naši
reparirani potomci nadnositi nad Ticijanove ili Rembrantove slike,
fascinirani upravo kao svi oni likovi na času anatomije doktora Nikolasa
Tulpa. Ne sumnjam da će u stotu decimalu izračunati koliko bi trajao put do
Saturna i nazad, ali će i tad uzalud pokušavati da dešifruju moždane
hijeroglife talenta i genijalnosti, pokušavajući da odgonetnu zašto je u
proleće hiljadu sedamsto sedamdeset i prve, od svih onih glavica koje su
provirivale iz dečijih kolica produciranih kroz gradski park u Bonu, samo
jedna od njih u sebi krila sudbinsku algebru prva četiri tona "pete
simfonije"?

24
 No, čak ni to što sam u kratkom roku dvaput pomenuo memoriju ne
znači da nameravam da poredim ljude sa kompjuterima, bio bi to popriličan
posao. Morao bih pojedinačno porediti sedam i po milijardi operativnih
sistema, koliko već ima stanovnika na planeti, svi mi imamo različite
procesore, različita napajanja, različitu grafiku, što je tek uvod u sve finese
oko softvera, i jasno je da moramo imati i daleko više "bagova” nego računari.
Čovek možda nije najsavršenije biće, ali kompjuter uz svo poštovanje uopšte
i nije biće, i tek kad nauči da sam utakne svoj kabel u utičnicu na zidu,
imaćemo o čemu da pričamo. Mi bismo bez njih još uvek nekako i mogli, a
oni bez nas još uvek nikako ne bi...

Zato mi je i krivo što kompjuterima moram priznati da su njihove

memorijske kartice daleko bolje rešene nego naše...

Delete file?

Erase all?

Format disc?

Enter...

***

Postoji jedna stara ulica u Novom Sadu, koja se nekako provukla sa

samo jednom srušenom stranom. Niz od desetak, po današnjim
kriterijumima niskih, a u stvari sasvim normalnih porodičnih kuća, ostao je
čvrsto zagrljen svojim ogradama i bedemima, zanoseći se kako je upravo
njihov naivni kordon zaustavio veliku najezdu buldožerskih hordi krajem
dvadesetog i početkom dvadeset i prvog veka. Suprotna strana je tad
potpuno sravnjena sa zemljom, da bi tu preko noći bile podignute bezlične
betonske zgradurine koje su mirne duše mogle biti podignute na bilo kojoj
zemlji koja je ravna i bez prethodnog rušenja kuća na njoj. Oduvek sam
prolazio isključivo tom drugom, ili prvom, uglavnom tom parnom stranom, i
kad su je srušili, tuda više nisam ni umeo da prolazim kako treba, i
vremenom sam potpuno odustao od te ulice. Dok je parna strana postojala,
nailazio sam redovno sa njenog numeričkog kraja, i mada verujem da sam je
upamtio toliko da bih i danas uz malo nagađanja uspeo da na nekoj

25
pristojnoj paleti pronađem približne nijanse većine kapija i fasada kraj kojih
sam prolazio, u sećanjima ipak radije banem iz potpuno drugog pravca, ne
zato što u tom delu ulice proređene senke bagrema manje skrivaju boje
kuća, nego zato što se sa tog ugla mnogo brže stiže do kuće sa brojem četiri...

Za nekog ko bi se sa mnom mimoišao u prolazu (žureći u svoju

uspomenu?), ta kuća je verovatno bila siva, u najboljem slučaju sivo-
plavičasta, ali pitanje je da li je Taj Neko ikad i imao prilike da vidi goluba-
pećinara? Bila je, naime, upravo u tonu krila te ptice, sa tamnom linijom oko
prozora tačno onakvom kakva je bila i štrafta na rubu krila, ali na tu boju bi
mi već mnogo lakše bilo da pokažem prstom, nego da bezuspešno
pokušavam da je opišem. Kapija je ionako već bila spektar za sebe, nikad se
nije širom otvarala, i dobro da nije, jer se činilo da sasušena farba na njoj
samo traži i najmanji izgovor da bi spala do kraja. Zato bi se u dvorište i po
danu ulazilo kao krišom, pomerajući vrata samo onoliko koliko je bilo
neophodno, a posle ponoći je sve bilo tako stisnuto tamnim siluetama
okolnih kuća da su se ruže morale verati do samog oluka da bi preko krova
očijukale sa mladim mesecom. Sa verande se, dalje, ulazilo u takozvanu
kuhinju, mada je ta prostorija više bila neka vrsta raskršća, nego što se u
njoj ručavalo i spremalo jelo? Iz nje je dalje vodilo još troje vrata, ali samo
jedna od njih je vredelo otvoriti, ona naspram ulaznih, iako se dupli portal na
levom zidu uporno naturao kao važniji, pogotovo kad bi se otškrinuo toliko
da se u dubini čuje kuckanje zidnog sata. Kad bolje razmislim, njega nikad
nisam ni video, nego sam samo po tim posustalim otkucajima zaključio o
kakvom se veteranu radi, ali i to je bilo svim dovoljno da ga po pitanju tačnog
vremena nikad ne uzimam za ozbiljno, iako bi pri nekim, samo njemu
logičnim intervalima, uporno pokušavao da skrene pažnju na sebe značajnim
nakašljavanjem raštelovanog višeglasnog, gonga...

Soba iza Pravih Vrata bila je studentska, u svakom smislu te reči, jedna
od onih podstanarskih soba koje se mogu opisati u dve reći kad su prazne, i
koje se ne mogu opisati ni u hiljadu reći kad je Podstanarka u njima. Sve
rasparene slike na zidovima, i sve one stvari nagurane samo da bi u oglasu
mogla da prođe kao "nameštena", delovale su i pored toga nekim čudom kao
vrlo lične, i to ponajviše zbog jednog naizgled nevažnog detalja u uglu.
Najčešće je jedini izvor svetla bio usmereni snop narandžaste radne lampe
koja je po svemu sudeći jedina preostala od prvobitne kabinetske postavke te
prostorije, i koja se ni po čemu nije uklapala uz ostale skrpljene delove
nameštaja, osim baš uz taj maleni, takođe narandžasti kalorifer na podu...

Što su ipak već dva detalja, kako god okreneš?

26
 A u stvari, ako ćemo pošteno, ponajpre sam mislio na jedan potpuno
treći, jedan snežni, nežni, jedan potpuno anđeoski detalj devojačkog rublja,
koji je kao čipkasta bela golubica pravo iz oblaka dolepršao na improvizovani
štrik za sušenje nad malom grejalicom, na svilenu girtlu retko nošenog
kućnog ogrtača (vezanu u mašnu za dršku stolice s jedne, i isto tako za nogu
pisaćeg stola s druge strane), i nije ni čudo da se čežnja onog pećinara sa
takvom strašću preslikala oko prozora...

I tad bi krenula čarolija...

Negde u tami bi samo crna mačka pretrčala preko darbuke, šaka

pirinča prosula bi se po strunama sitara, a titrava melodija fakirske frule
razigrala bi kobraste senke na usplahirenim organdinskim zavesama. Taj
jedva primetni lahor bi onda odnekud doneo dah uvezanih mirisnih štapića
Maroka, Celebesa, Jerusalima i Bramaputre, i skromnu devojačku sobu
konačno do kraja preobrazio u odaju iz ”Hiljadu i jedne noći”, punu mistike i
ogoljenih čula...

A malo ko se igri žmurke ume obradovati kao Tajne...

Još se plavičasti dim magije ne bi pošteno ni razišao, a one bi se već

rastrčale po mraku, ne čekajući da iko broji do deset, i već sledećeg časa se
moglo čuti jedino kako se pritajeno kikoću skrivene iza kutije za šešire na
šifonjeru (u kom je stanodavka brižno čuvala naftalinske kuglice šaržirane po
džepovima starih mantila!), na donjoj polici natkasne ukrašene intarzijom
(čija se vratanca nisumogla zatvoriti dok ih malo ne podigneš?), ili na svom
omiljenom mestu ili na svom omiljenom mestu, iza okrnjene gipsane ruže na
masivnom ramu venčane slike, sa koje je dvoje potpunih stranaca
zabezeknuto posmatralo šta se to zbiva?

Studentska soba u kući broj četiri, na onoj strani ulice koje više nema, ostala
je jedino mesto na kom svaki put namerno pokušavam da se izgubim, da bih
napokon uspeo da razgrnem zlatičastu reminiscenciju sa police sa knjigama,
i na miru otkrijem naslove koje je volela, da pokušam da razaznam imena
pesama ispisana njenim rukopisom po kasetama koje je noćima snimala
pritajeno od gazdarice (kao da prima tajne poruke u okupiranom gradu?), i
da već jednom procunjam i po onoj ladici noćnog ormarića u kojoj je krila
drangulije, a da ih pritom ne ispreturam toliko da bi primetila...

Ali ne vredi, sad je kasno da se setim nečega što nisam upamtio kad je
trebalo...

27
 Depoi moje memorije davno su popunjeni, i ne postoji način da se
probiju blindirani zidovi između hermetički zapečaćenih komora...

A i bolje što je tako...

Inače bi ih onaj pomahnitali Rus još ko zna kad razvalio svojim više
puta
odlikovanim švajs-aparatom...

I okrnjena biserna školjka ove uspomene bi se možda zauvek uplašeno

zaklopila pred tamnim vodama zaborava ...

***

Tetak Isidor je posedovao talenat da neki događaj ume da prepriča tako

da bi i oni koji su u njemu učestvovali tek naknadno uspevali da shvate
koliko je nešto bilo smešno, dramatično, ili na bilo koji način posebno...

– Ma... Sve laže!

Naravno, dešavalo se da poneko (u devedeset osam posto slučajeva

Tetka Ivanka?), i na taj način proprati Tetkovu priču, mada bi, i sama
uživajući u njoj, do kraja ipak donekle korigovala izjavu...

– Mislim... I ne laže toliko koliko... Preteruje... Jeste to sve bilo otprilike

tako... Ali on onda ulepša i šta treba i šta ne treba!

Mislim da sam se već i više nego što treba zadržao na temi pamćenja,
pa ću to okončati zaključkom da su blaženi ljudi kakav je bio moj vispreni
tetak, koji se svega sećaju na svoj način. S obzirom da je u tim događajima
očito bilo bezbroj pojedinosti koje nije primećivao niko osim njega, razumljivo
je da ponekad baš nije bio potpuno načisto šta treba ulepšavati a šta ne, i
zato je za svaki slučaj ulepšavao i šta treba i šta ne treba, ali to je naprosto
bio njegov modus vivendi. Večito je želeo da nekog nasmeje, što je ponekad
uspevao tek kad nekog drugog ismeje, ali, po Makijaveliju i KT Isidoru, svako
sredstvo je opravdano ako je smeh krajni cilj...

28
 ̶ Dejo moj, ja mislim da bi i Bog s nama kampovao, samo da ima ko da
mu odobri godišnji? Ne možeš ni da zamisliš kakva je to uživancija!

Deja je to itekako mogao da zamisli, i na to je Tetak najviše i računao. Iz

godine u godinu ga je vrbovao pričama u kojima sam čak i ja onako malecak
uočavao znatnu dozu umetničke slobode?

̶ One platnene stoličice sad već prave i sa naslonom... Bandaš otvori nov
špil "madžarica”, lepo se razmestimo pod lampom... Pustimo tranzistor... A
cure nam naseckaju nešto, koji paradajz, kriškicu sira, šnit safalade... Ništa
veliko...

Neosporno je da su tad već doista pravili kamperske stolice i sa

naslonom, ali je isto tako sasvim izvesno da mi još nismo imali ni jednu
takvu? Na one tri klimave i rasparene koje smo imali, kartaroši su balansirali
u stalnom strahu koja će se od njih samo sklopiti iz čista mira, i jednom se
upravo Tetak tako nenadano složio da je posle čitavo veče gunđao kako ćemo
se jednom svi ubogaljiti u ovoj ćukojebini? U kampu bi, inače, uveče bilo
toliko mračno da sam čak i ja odustajao od svog večitog nahvatavanja
partnera za "Čoveče, ne ljuti se”, a jedino mesto na kom su se karte donekle
mogle razaznati nalazilo se pod najbližom od tri čkiljave svetiljke, oko koje je
bilo načičkano najviše šatora. Tako su Mama i Tetka Ivanka morale dodatno
da se sapliću o silne konopce da bi doturile čašu ili plehani tanjirić, i
najčešće je vaspitani Bandika priskakao da to učini umesto njih. Tetkov
tranzistor, zatim, bio je jedan od prvih u gradu, i godinama je izazivao
senzaciju gdegod se oglasi, ali po današnjim merilima kvaliteta i opsega
zvuka, ta iritantna frekvencija bi morala biti pridodata poglavlju ženevske
konvencije koje se odnosi na sredstva čija se primena zabranjuje nad ratnim
zarobijenicima. Legendarni "trandža” bi uspevao da svojim nepredvidivim
šuštanjem i pištanjem dezorijentiše čak i neumorne strižibube, i da potpuno
izbaci iz ritma ćukove (maločas pomenute u Tetkovoj složenici), ali je daleko
pogubnije delovao ranom zorom, kad bi ga neizlečivi ranoranioci, Ćale i KT
Isidor, veselo napanjili na jedinoj grani na kojoj se neka stanica i moghla
uhvatiti, i to samo ako se meša sa još barem dve...

̶ A Žarica svima napravi po tanak leden ”hosulepeš”... Znaš da je čak iz

Češke nabavio onu sodu "na patrone”?

Nejasno je kako sam pri opisu prepunjenog kofera uspeo da onoliku

metalnu bocu smetnem s uma? Mama je govorila da se Ćale neće smiriti dok
tom bombom jednom ne digne u vazduh i voz, i nas zajedno s njim, i kad bi
se pri alhemijskom procesu pretvaranja obične vode u soda-vodu začulo ono

29
karakteristično brboćanje ugljen-dioksida, diskretno se povlačila u najbliži
zaklon. Uzalud su je ubeđivali da te gasne patrone nisu opasne u dodiru sa
vodom, dobro je znala da su itekako opasne u dodiru sa Matorim, a i on je
samo pojačavao napetost uporno pokušavajući da jednom napravi špricer a
da pritom ne ošprica sve oko sebe. Loše naštelovanom sifonu je svaki put
pristupao oprezno, kao da ga razminirava, ali mlaz bi na kraju uvek šiknuo u
čašu kao idiotski gejzir, što je kasnije Tetak Isidor u priči takođe znalački
zanemario, kao što je i onaj famozni ”hosulepeš” na neobjašnjiv način uspeo
da idealno rashladi u kampu bez struje, frižidera, pa samim tim i bez leda...

– San snova, moj Dejo... Ja stvarno he znam zbog čega i ti jednom ne bi

pošao s nama?

Komšija Šapurika je bio verovatno najveći fan Tetkovih priča, čak je i za

svoje doživljaje umeo da kaže da ništa ne vrede dok ih Isa Gusak ne prepriča,
ali ovog puta mu je dubokim uzdahom dao na znanje da je ovim pitanjem
ipak malo preterao...

– Jest... Dabome da ne znaš... Al', pre svega... Ne kaže se zbog čega,

nego zbog koga, moj Isidore...

***

– Šta misliš, Grlice, kad već svi idu na more... Da krenemo i mi s njima
jedan delić puta? Pa da onda skoknemo do Bara?

U dubini duše, Deja Šapurika je znao da bi njegovu Lenku bilo

apsolutno nemoguće nagovoriti da letuje u kampu na nekom ostrvu, jer se
upale slepog creva plašila više nego samog đavola, i za nju prilikom izbora
mesta za odmor nije presudnu ulogu igralo to da li je plaža peščana ili
kamenita, niti se, kao moja majka, raspitivala o pansionima i hotelima...

– Imaju I' oni tamo bolnicu?

Grlica je nesvesno udarila temelje takozvanom kliničkom turizmu,

imala je sestru Kristu udatu u Crnoj Gori, i bez problema bi uvek uspevala
da Dejuna kraju odvuče tamo, znajući da je kod svakog pravog letovanja
najvažnije da te hitna pomoć može za pola sata odneti i do Titograda, ako ne

30
daj bože zatreba. Jedna od Dejinih antologijskih izjava je svakako i ona da su
najpametnije žene one koje su glupave kad im odgovara, i nema sumnje da do
toga nije došao tek tako? Grlica se pravila naivna čim joj se ukaže i najmanja
prilika, neupućenima bi delovalo da nikako nije verzirana da u momentu taj
"delić puta” preračuna u sate i sate putovanja, ali očito je i više nego dobro
znala šta bi značilo "skoknuti” od Rijeke do Bara...

– Neka Dejane, verujem ja da je prečica... Ali ti mene prvo spakuj na

autobus... Pa onda skakući i do sudnjeg dana, što se mene tiče...

Deju je u Crnoj Gori u stvari najviše urnisao Kristin svekar, prepametni

penzionisani pukovnik, kog ni komunalna inspekcija ne bi uklonila ispod one
smokve, i koji je još ranom zorom zauzimao busiju za kamenim stolom, i
samo motrio kad će ”Lalo” razmaknuti trakastu zavesu "protiv muva”...

– Laže da je bio intendant, al' ako taj nije bio obaveštajac, tu me seci!
Špijunčina jedna preispoljna! Lakše bih se provuk'o u Bušinu baštu pored onog
vučjaka, neg' pored njega! I čim me spazi, o'ma: da trgnemo jednu! Šta "da
trgnemo”, ko je to još tako govorio, čak i za lozu? Da trgnemo!? Počnem da se
trzam čim ga vidim! A more ni ne vidim čestito! Pola dana trzam, pola dana se
treznim, pola dana me Grlica zbog tog prekoreva...

To bi doduše bile tri polovine dana, ali kad vreli avgustovski dan
provodiš nevoljno, to nekad ume baš da se oduži? Sudeći po priči, Svekar je
bio pritajeni trinker kom je bio potreban alibi za nazdravljanje (ako ga je od
njega iko više i tražio?), a, generalno, i postoje samo dve vrste ”ljudi koji vole
da popiju”, jednima društvo služi kao izgovor da popiju, drugima piće služi
kao izgovor da se druže. Deja Šapurika je bez ikakve dileme bio od ovih
drugih, još kako je umeo da se "nacici” kad se društvo okupi, ali teško bi se i
po najstrožijim današnjim kriterijumima mogao smatrati alkosom? U našoj
kući se prodavalo vino i rakija, kroz dvorište bi tokom dana prodefilovala
armija najneverovatnijih individua sa crvenim nosevima, neki bi u mreži
nosili flaše zabašurene u novine, neki diskretno potezali iz džepa pljoske
(alijas bočice od sirupa protiv kašlja raznih formata), i Majka Marica je po
tom pitanju izradila veoma preciznu kategorizaciju cugera. U interesu tog
projekta otišla je i korak dalje, nutkajući rakijom i svakog drugog ko bi u
dvorište kročio bilo kojim povodom, a i sama je požrtvovano učestvovala u
eksperimentu, testirajući novu komovicu prvo na sebi i na svojim najbližim
saradnicima, Živici Poštaru i baba-Ljubi Šibalićki...

31
 ̶ A, ne, izvin'te, mož' on biti i ovakav i onakav, al' Deja je u tom pogledu
jedan pravi gospodin! Oh ti je od onih što će popiti i makar šta, ali nikad i s
makar kim!

Bilo kako bilo, Pravi Gospodin je i tog leta morao da načini izuzetak da
pije ”s makar kim”, jer je bilo opštepoznato da on iz nekih svojih razloga i
ulicom JNA prođe samo kad ga zlo natera...

– Ma... Ne mogu da smislim te lezilebe u uniformama! Sem, dabome,

vatrogasaca... I milicije... T odžačara... I poštara i željezničara! I noćni' portira!
I Bate Matroza, jasno... Ovo ostalo... Da bog sačuva!

Ovo ostalo?

Vreme je bilo takvo da se nije baš uvek isplatilo biti direktan, tako da je
Komšija još jednom pronašao relativno bezbedan način da izrazi svoje
mišljenje o precenjenoj i povlaštenoj "narodnoj vojsci”. Bio je uglavnom
upućen na ljude sa kojima se sreće, nije se kretao puno van svojih krugova, i
verujem da je to jedini razlog što nije nabrojao i onih par preostalih
uniformisanih zanimanja...

Jer, skoro sam siguran da nije mogao imati ništa protiv carinika,
lovočuvara, ili liftboja u boljim hotelima, na primer...

***

– Ovo je nešto najpametnije što su mogli da izmisle! Stoput mi je tako

nešto zatrebalo!

Ne znam zašto se Majka Marica toliko oduševila trećim elementom koji

mi je (uz termos i foto-aparat) bio okačen o vrat, i kad je to njoj uopšte i
mogla da zatreba plastična čaša ”na rasklapanje”? Ni regularne čaše nije
preterano koristila, vodu je uglavnom pila iz velike kutlače koju je držala
pokraj kante u ”kujnici”, a sve ostalo je pila potežući krišom iz flaše brzinom
na kojoj bi joj pozavideo i Divlji Bil Hikok...

– Smej se ti kol'ko 'oćeš... Al' ima po tim vozovima i žvalavog sveta! Tako
je jedan iz Gundulićeve ožednio od puta... Nalap'o se, siroma', vode s česme...
Dobio začas onu... Dezen...teriju... I umro!

32
 Broj žrtava letovanja povećavao se iz časa u čas, tako da sam
ispoštovao sve neophodne mere bezbednosti da preživim što duži deo puta.
Zbog toga ni onu kriškastu kapu (protiv sunčanice!) nisam skidao čak i kad
je postojala opasnost da mi odleti dok virim kroz prozor vagona, mada mi je
najveće probleme pravila preko noći. Naime, u kupeu bi se tad palilo neko
ljubičasto svetlo za spavanje, koje mi je kroz onaj plastični zeleni šilt delovalo
potpuno psihodelično, i kad nas je Matori ujutru postrojio na peronu, bio
sam pomalo dezorijentisan sivilom planine koja se uzdizala na mestu na kom
je po mom mišljenju moralo biti nešto znatno plavetnije?

– Tata? Pa... Je l' ovo more?

– Ne baš, sine! Ovo je Postojna!

S puno razumevanja sam klimnuo glavom, mada mi ni izbliza nije bilo

jasno zašto smo se iskrcali ako još nije more, zašto se svi trpamo u autobus
(osim KT Isidora, koji je ostao uz prtljag), i zašto Mama samo gunđa o nekoj
pećini koja će sigurno i dogodime biti tu, kad je tu već zadnjih par miliona
godina? Shvatio sam da je u pitanju nešto na čemu je uglavnom Ćale
insistirao, i da je u toku neki transfer suviše komplikovan da bih ga još i ja
ometao daljim potpitanjima. Bio je vidno usplahiren pokušavajući da objasni
da bi bilo šteta da ne vidimo čovečiju ribicu kad smo već tu, i nisam želeo da
produbljujem naš nesporazum od prethodne noći, kad sam ga prodrmao iz
dremeža da bi na nekoj nebitnoj stanici sišli da konačno isprobamo onu čašu
protiv žvalavosti...

– Jesi ti normalan!? Gde da silazimo? Spavaš li ti ikad?!

Izreka da ne treba dirati lava dok spava, kod Ćaleta se mogla

modifikovati u "ne diraj lava kad pokušava da spava”, jer u tim bunilma bi
se gubio toliko da je počinjao da liči na svoju majku, što budan sebi nikad ne
bi dozvolio...

– On bi da siđe! E, svašta... Pa je l' znaš ti da je jedan iz Karađorđeve

tako samo na čas sišao s voza...

Ispostavilo se da taj nekim čudom ipak nije umro, ali mu je zato voz
pobegao u sred noći u Kulen Vakufu, što po Tetku Isidoru takođe nije bilo za
potcenjivanje...

– Au, brate... U Kulen Vakufu? Pa i to ti je na po' puta do umiranja!

33
 Tetak je jedini uspeo da se izvuče od kolektivne posete čuvenoj pećini u
Postojni, vadio se na to da je on ionako već video famozne ”čovečije ribice”, ali
je u stvari presudilo to što bi pojedinačno odlaganje onolikog prtljaga na
čuvanje u čekaonici verovatno prouzrokovalo totalni birokratski kolaps, i
odužilo se do nailaska sledećeg voza na koji smo planirali da se ukrcamo...

̶ Ma... To i nisu ribice, imaju noge, videćeš... Neka dva mršava guštera,
šta li su, znaš šta su za njih oni "zelembaći" iz Dedinog vinograda? Krokodili i
aligatori!

Sve je bio u pravu. Došapnuo mi je to zaverenički, znajući da ga neću

odati, ali mi je za svaki slučaj kao depozit te zavere dao čokoladicu
"Životinjsko carstvo", koja mi je pomogla da malo dođem sebi. Ipak, nagli
silazak u prohladnu jamu, privikavanje na mrak i krivudanje vagoneta, pa
sve to u suprotnom pravcu, učinilo je da mi se malo zavrti u glavi, ali jedina
reč koju sam u to vreme povezivao sa sličnim osećajem bila je "muka" ...

̶ Muka? Od čega bi ti bilo muka? Je l' još nekom muka?

Mama je već zbrisala sa Irenom u jednom od prethodnih vagoneta ka

izlasku iz špilje, i on se očajnički osvrtao pokušavajući da se priseti šta bi
ona uradila u toj situaciji. Ja sam, recimo, znao da bi mi pre svega pažljivo
prislonila dlan na čelo, ali ona je imala toplomer ugrađen u vrhovima prstiju,
Ćale je umesto toga morao da improvizuje...

– Znaš šta? Pevaj! Pa, da... Svi pevaju kad im je muka? Šta je ono
Danilka pevala kad joj je bilo muka u autobusu za Divčibare?

Bio sam dovoljno brzoplet da ga podsetim koja je to pesma bila, i već

sledećeg trenutka me je gurkao da mu se pridružim, ohrabren što mu glas
onako odjekuje kroz vijugave hodnike pećine...

̶ 'Ajde Kato, 'ajde zlato... 'Ajde sa mnom celer brati...

Par starijih nemačkih turista u kolicima ispred nas se prepadnuto i

zbunjeno osvrnuo, nasmešili su nam se vrlo ljubazno, ali mogu samo da
pretpostavim šta su mogli da pomisle gledajući mene sa kapom na kriške, sa
svim onim rekvizitima oko vrata i grilonskim dokolenicama srozanim do
crvenih sandala, i Ćaleta, sa odmotanim pramenom, nagaravljenom majicom
i zekom iz lutkarskog· pozorišta na kažiprstu, kako iz čista mira urlamo
nešto o mesečini, celeru i fenjeru...

34
 I pored sve tehnološke superiornosti, Nemci na žalost nemaju ni one
najelementarnije psovke, pa ću u prevodu onoga što im je verovatno palo na
pamet dati sebi malo slobode, čisto da bi im jednim malim aneksom stavio do
znanja šta sve propuštaju po pitanju izražavanja...

– Od koga smo mi to rat izgubili... sunce li ti jebem kalaisano!?

***

Tog leta se možda i nisam proveo onako dobro kako je početak

putovanja nagoveštavao, ali sam zato barem svojoj majci donekle pri redio
odmor o kom je sanjala...

̶ Ima zauške... Desetak dana mirovanja... Ni slučajno na sunce, i u

vodu... Odmaranje, hlad... Da li je u poslednjih dvadesetak dana bio u
kontaktu sa zaraženom osobom?

Ona "muka” iz pećine je ipak imala ime? Koliko god da smo se Ćale i ja
u vagonetu drali "'Ajde Kato, 'ajde zlato”, nije puno pomoglo. Mamin magični
dlan je još na prvi dodir registrovao da ”imam vatru”, i preostali ostatak
putovanja sam već uživao poseban tretman, što je bio uvod u to da se zbog
mene čak i mladi lekar doveze do samog šatora, i to na vespi, kao Toškara,
ostavivši me bez daha skoro onoliko koliko je bez daha ostavio i žensku
populaciju kampa...

– Pa... Verovatno je neko od dece iz ulice imalo zauške... Znate već...

Mami je bilo malo neprijatno, nije baš najbolje umela da laže, pa je

zabašurila da se to dete iz ulice slučajno zvalo Irena, jer bi ispalo prilično
neodgovorno povesti na letovanje nekog čija je sestra pre tri nedelje bila
"zaražena osoba”. No, smatran sam otpornim klincem, kog virus verovatno
neće ”zakačiti”, nije bilo šanse da ostanem kod kuće sa nekim drugim, i
uopšte, putovanje na more je svima bilo isuviše važno da bi bilo dovođeno u
pitanje...

– Dobro... On će sad nekih tjedan dana biti zarazan po drugu djecu...

Pretpostavljam da će biti smješten negdje drugdje? Sad su mu ipak neophodni
normalni higijenski uvjeti...

35
 Ćale je ne trepnuvši potvrdio klimanjem glave, ni ne pomišljajući da
skrene pogled ka Mami, kojoj je sva ona briga ipak bila bar jednim delom
olakšana i nečijom stručnom procenom da su higijenski uslovi pod kojima
letujemo dakle nenormalni, što je ona godinama i tvrdila...

***

Sezona je bila takva da su tog avgusta i mnogi Omišljani imali problema

da u Omišalju nađu sobu u kojoj bi prenoćili. Neću reći da smo obijali
pragove silnih agencija za izdavanje privatnog smeštaja, pošto je u mestu
postojala samo jedna takva. ali i to je bilo sasvim dovoljno da saznamo da ni
u hotelu sasvim sigurno neće biti slobodnih soba. Objasnio sam ranije zašto
se svoje porodice najrađe sećam nasmejane i šašave, ali situacije kao ova
pokazivale su da bi moji roditelji bez problema mogli biti junaci i neke
žanrovski potpuno drugačije knjige. Matori me tog dana ni na trenutak nije
ispuštao iz naručja, i znam da se ne bi smirio dok me ne položi u čist i
uredan krevet, pa makar zbog toga bude morao da me nosi i čitavim putem
nazad do kuće. U mnogo čemu su njih dvoje bili daleko iznad proseka, a u
brizi i pažnji prema svojoj deci bili su gotovo neprikosnoveni. Srećom, priča
se dalje odvijala tako da mirne duše mogu da je nastavim u onom stilu u
kom sam je i započeo...

***

̶ Ali, molim vas, kako to zamišljate? Pa mi nemamo niti jedne jedine sobe
do kraja devetog mjeseca, a ne u jeku sezone... Žao mi je, moraćete pokušati
na drugom mjestu...

Formalno, to je bila sasvim pristojna rečenica, ali nadmeni ton

recepcionera učinio ju je pomalo uvredljivom? Činovnici koje posadiš iza
uglancanih pultova ponekad uobraze da su vlasnici firme u kojoj su
zaposleni, znam da su Mamu uvek izvodile iz takta uobražene prodavačice na
odeljenju parfimerije u robnoj kući (koje za razliku od svojih drugarica iz
trgovačke škole naprosto nisu dobile posao na odeljenju kožne galanterije ili
štofova ”na metar”?), i mogu samo da zamislim kako se iznervirala rutinom

36
kojom nas je odbojni cvikeraš odradio. Svoj prvi ulazak u taj "renovirani
hotelčić” sasvim sigurno nije tako zamišljala...

– Kako ti je, mišu?

Ako ćemo iskreno, ja se uopšte ne sećam da sam bio nešto naročito

bolestan, pretpostavljam da me je trebala boleti glava, pošto su me svaka tri
minuta to pitali, ali jedino što sam osećao bila je malaksalost, od čega mi
ništa gore i nije trebalo po dolasku na more. Zamišljao sam kako se i Ljupka
i Zaražena Osoba već uveliko brčkaju sa Bandikom i KT Isidorom, i preko
Ćaletovog ramena sam čežnjivo virio kroz zeleno-modro-belu mediteransku
paletu, razmazanu na staklu hotelskih vrata...

Tako sam ugledao i čoveka kog kao da sam odnekud znao, ili mi se to
samo učinilo, jer je on mene gledao kao da me odnekud zna? Moji roditelji su
za recepcijom proveli barem dva minuta (od toga oko minut i pedeset sekundi
čekajući da dođu na red?), ali taj visoki, ili pre vitki čovek, sve vreme je
strpljivo čekao da se okrenu, što mi je dalo dovoljno vremena da ga upamtim
za ceo život. Zbog nečeg sam pomislio da je stranac, možda zbog neobičnih
jutanih pantalona, zbog tamnih naočara neobavezno okačenih o kragnu
raskopćane pamućne košulje uvrnutih rukava, ili mi je jednostavno tako
delovao zbog naćina na koji je sve to nosio? Najduže sam ipak ostao zagledan
u meke antilopske mokasine, ne zato što su mi se najviše svidele, nego više
zbog toga što sam osetio da me uporno posmatra, pa sam se snebivao da
podignem pogled...

– Moraćeš ti otići i do Malinske, Žarice...

Mama je to izgovorila u okretu, za njom se okrenuo i Ćale, pa sam onda

i ja zarotirao u njegovom naručju, konačno se usudivši da pogledam u ona
dva ugljena oka, koja su kao i sve ostalo na neznancu delovala
internacionalno? Zastali su zbunjeno, kao da ne poznaju čoveka koji im se
isprečio, ali to je bila samo posledica napornog dana, pa samim tim i nešto
duže obrade podataka. Nekog jednostavno ne očekuješ da sretneš negde, a i
lažni stranac je to očigledno vrlo dobro znao, čim se istog momenta našalio
na taj račun...

– Da skoknem barem po gudalo? Obično me prepoznaju tek sa violinom...

37
 ***

Kad ti je puno ime Demeter Ujfaluši, onda ti nadimak "Baro” itekako

dobro dođe? Baro je inače mađarska verzija titule "baron”, što odmah navodi
i na drugu reč iz punog naslova Štrausove operete, i ako baš insistirate,
istina je, Mamin prijatelj iz detinjstva je doista bio dovoljno tamnoput da ne
mora brinuti da li će na plaži pocrneti ili ne. No, neki elementarni prioriteti
naše familije su jasno određeni upravo u prethodnoj rečenici, prijatelj, pa tek
onda sve ostalo. Mogao bih reći da sam i ja vaspitavan u tom duhu, ali,
mada zvuči lepo, bilo bi potpuno pogrešno da se tako kaže. Jer, niti sam
vaspitavan, niti učen da razmišljam na taj način, jednostavno sam imao
sreću da se već rodim sa saznanjem da nisu pigmenti ono što pravi razliku
među ljudima...

̶ Ja ne marim ni šta je ko poreklom, ni koje je vere... Ako je Srbin!

Čini se da Deda Lazar ne bi bio najbolji primer za ovo o čemu pričam,

ali ponekad je upravo on najbolje umeo da svojom naizgled pomerenom i
svedenom logikom dovede do apsurda predrasude od kojih su neki
pokušavali da naprave nauku. Kad bi primetio da na svečarima kum Duća,
ili neki nacvrcani gost, brkaju pojmove nacionalnog i tradicionalnog, i čepaju
granice benignog folklornog patriotizma unutar kojih je okupljao prijatelje,
Deda bi ustao i visoko podigao čašu, nazdravljajuci redom svojim najvažnijim
gostima, Baka Juliji iDeda Julijusu, teta Irmi, Gospon Bandiki, Teča Mavri
Monfardinu...

̶ Mada vidim da ovde nekima ni to što su Srbi puno ne pomaže?

Tu bi se kum Dušan obično žacnuo, procenivši da je to ponajpre njemu

upućeno, što mu je bila jedna od retkih ispravnih procena. Opisao sam ga
već kao preplašenog i uzdržanog, ali kao "svešteno lice” ipak je osećao
dužnost da bar mrmljanjem brani stavove i dostojanstvo...

̶ E, Braca, Braca... Tako nešto kaz'ti baš na ovaj dan? Da Vas samo čuje
Sveti Jovan Zlatousti...

Nikad nije naučio. Stvarno mi nije jasno kako se naš nesretni porodični
kum i tom prilikom mogao ponadati da Braca neće znati ko je bio Sveti Jovan
Zlatousti, Patrijarh Carigradski, i gde je proživeo čitav svoj život?

38
 ̶ I? Šta bi bilo i da me čuje? Nit' bi razum'o on mene, nit' ja njega! Sem
ako ti ne bi odma kren'o da me ogovaraš na grčkom, kakav si?!

No…

Ako je moja porodica i bila jedinstvena u mnogo čemu, u ovome sasvim

sigurno nije...

U čitavom gradu u kom sam odrastao nekad su i prijatelji, i oni drugi,

cenjeni, ili nisu, po tome ko su, a ne po onome šta su, mada nisam siguran
da to još uvek važi? Varljiva priča o tome da poštuješ sve nacije lako može
pasti u vodu ako se ispostavi da ih poštuješ sve osim jedne? Ako ne poštuješ
samo jednu jedinu, to znači da ne poštuješ ni jednu...

Da li je onda uopšte bilo bitno makar i nagoveštavati da je Baro bio

izdanak proslavljene muzičke porodice mađarskih Cigana?

O, nego šta je nego bilo bitno...

A da ste imali sreće da ga čujete kako svira, priznali biste da je, štaviše,
bilo čak i neophodno...

***

Ni na jednom instrumentu se ne može tako dobro kao na violini čuti da

ne umeš da je sviraš…

I potpuno obrnuto, u slučaju Ujfaluši Demetera, zvanog Baro...

Dirke na klaviru su i više nego određene, ”e” je uvek "e”, i "fis" je uvek
"fis", čak i potpuni diletanti mogu kažiprstom pronaći te tonove na
klavijaturi. Na violini ih moraš naslutiti, nazreti, napipati, moraš svoju
vibraciju uplesti u vibraciju instrumenta, kao kiku, kao što su i one konjske
dlake utkane u gudalo, ni malo slučajno. U tim vlatima su milje,
prostranstva, u njima su tajge, planinski prevoji, pregaženi potoci i rečice, u
njima je onaj točak sa zastave, okrenut milion puta...

I zato je gudalo najbolji alat za preturanje po genima...

39
 Svu tu strast, te strepnje, sve one nade i nemire, sve molitve raznim
bogovima na koje usput nailaziš, svu vatru i sva zgarišta koja ostanu kraj
puta zauvek nosiš negde u sebi, i možeš se roditi u damastu i svili, biti
predodređen da prvi u pet generacija zasviraš u filharmoniji, možeš se kleti i
lagati na sto jezika, kititi svoj šešir vencima četvoroliste deteline, ali opet će
To izniknuti niotkuda, kao divlja ruža ispod kamena, uspuzaće se taj bršljan
neprimetno tvojim venama, odaće te samom sebi kad se najmanje budeš
nadao. Tugu ne moraš sresti da bi je prepoznao, niti mora biti tvoja da bi je
imao...

Za njegove lakovane ”šimike” uglačavali su koncertne podijume

kristalnih dvorana, ali njih je nepovratno opčinio šum onih belih kamenčića
posutih između stolova kafanskih bašti...

Proricali su da će u nekom velikom orkestru biti ”prva violina”, ali bilo

mu je suđeno da bude Jedina Violina, i tu spasa nije bilo...

Nosio je u sebi neizlečivi virus koji se prenosi romansom...

***

– Ne brini, Lili... Dajte mi samo malo vremena, sredićemo to...

Baro je odrastao u već pomenutoj otmenoj ulici u kojoj se kuće nazivaju

”vile” i sa Mamom se znao još iz vremena dok se ona samo igrala "mame i
tate”. Pretpostavljam da mu je to davalo za pravo da je oslovljava nadimkom
izvedenim od jednog od njena tri krštena imena, kojim su je ponekad
oslovljavali još jedino Baka Ju ili Deda Đu, i koji sam viđao samo na
medaljonu iz kutije s nakitom...

̶ Ne obazirite se puno na ovog kicoša... Tonči voli da se malo pravi važan,

ali on je tu više da... Eto... Samo uredno kači ključeve na kukice... Baš kao
sad...

Osmehnuo se pokazavši obrvama ka recepcioneru, osmeh mu je bio

takav da je na njega čak i uvek rezervisani Matori morao uzvratiti, ali mislim
da mu nije bilo sasvim svejedno. Nema tog muškarca na svetu kog neće
zaintrigirati to što njegovu ženu neki drugi muškarac zna po drugom
imenu...

40
 ̶ Na sreću sam blizak sa... Mislim... Direktor hotela i ja se znamo od
ranije... Dok je još bila šef recepcije u Crikvenici, kad sam tamo svirao... Biće to
u redu...

Nije imao ni najmanji mađarski naglasak, i nije bilo šanse da je

napravio klasičnu grešku svojih sunarodnika koji lošije barataju srpskim, pa
brkaju ženski i muški rod. Direktor ni slučajno nije "bila” muškarac, na našu
sreću direktor je bila "ona", i kad sam puno godina kasnije premotavao taj
film, shvatio sam koliko je to bilo važno. Ne samo zbog toga što je sa Barom
”bila bliska od ranije”, nego i zato što žensko srce u odnosu na muško ima
tajne pretkomore empatije koje ni jedan skener ili EKG dosad nije provalio...

***

– Žao mi je da ste toliko čekali, ali tek me je maločas Demeter našao,

odmah sam poslala po vas... Dakle... On će malom i Vama, gospođo, naravno
ustupiti svoju sobu na... Koliko već bude potrebno... Jednokrevetna je, na
žalost, ali... Djevojke je već spremaju...

Istorijski, bilo je to vreme od pre jedva šezdesetak godina, ali kad bi ga

određivali po pristojnosti, kao da je bilo vekovima daleko? Način na koji se
Ona-direktor ophodila prema nama, način na koji su moji roditelji prihvatili
taj gest, način na koji je Baro reagovao kad je uopšte pomenuta nadoknada
pa onda način na koji mu se Ćale posle revanširao, sve to zahteva jednu
dužu priču ali krajnje je vreme da se i ova skrati. Kad do toga dođe, uvek se
moramo zapitati da li se priča odužila zato što je toliko zanimljiva, ili zato što
je toliko dosadna, i kao najodgovorniji za to ne bih puno da rizikujem,
pokušaću da je što pre privedem kraju…

– Ma... Ne brinite za Demetera... Snaći će se on već... Ionako retko spava

u svom krevetu…

Još negde usred rečenice se Ona-direktor nekako nadureno upustila u

tobožnje sređivanje papira na svom stolu, ali prethodni uvod o pristojnosti
sad podrazumeva i određenu dozu diskrecije s moje strane...

̶ Šta da Vam kažem, draga gospođo? Kogod da je bio taj što je izmišljao
reči, na žalost nije smislio i nešto pametnije od "hvala"... Valda mu se činilo da

41
ne treba gubiti vreme na reć koja nam ionako zatreba samo par puta u životu?

Za Ćaleta sam i pre toga više puta čuo da je "šarmantan”, a tad sam
prvi put imao priliku da vidim i šta bi to moglo da znači? Već je i to što se
usudio da upotrebi "gospođo”, umesto ”drugarice”, bilo dovoljno da Ona-
direktor mnogo smirenije odloži fasciklu, a kad sam čak i ja primetio da mu
se osmehnula u najmanju ruku neslužbeno, onda nema sumnje da to ni
Mami nije moglo promaći? Za divno čudo to mu nikad posle nije trljala o nos,
moguće da je i sama bila pomalo ponosna na to što je i sa zihericom na
dupetu uspevao da ostavi onakav utisak? A kakav je još moj otac bio, možda
bi mogla da posvedoči i stara gospođa Ujfaluši, kojoj je godinama nakon toga
svake subote stizao paketić sa karamelama iz poslastičarnice ”Haker”, mada
je po dogovoru sa Barom bilo sasvim dovoljno da se to dogodi i samo jednom,
po našem povratku sa mora...

– Koliko ste mi dužni? Ma, dajte... Nisam ja matora Sičovica, na šta bi to

ličilo? Ovako ćemo... Učinićete mi nešto za mamu, ako dospete, pa smo kvit...
Važi?

Da ne bude misterije, Matora Sičovica je bila ozloglašena stanodavka s

onog krajnjeg kraja Mamine ulice gde su postojale i kuće sa dvorišnim
stanovima, ali se odmah videlo da je čak i Ćale na potpuno dijametralnoj
periferiji čuo za tu rospiju? U svakom slučaju, pominjanje njenog imena je
srećom presudilo da se dalje ne ulazi u formalna natezanja oko ”pokrivanja
troškova”, jer to bi nepotrebno narušilo suštinu i velikodušnost čitavog
gesta...

– Kod nas uvek ima nekog kod kuće... Lilika već zna moju staru adresu...

Mama je na to samo potvrdno klimnula glavom, ali kao i svaku ženu, pa

bila ona menadžer hotela ili drugarica iz detinjstva, i nju je pre rajcalo da
sazna njegovu ”novu adresu”, i diskretno se osvrnula ka intrigantnoj
ogromnoj punđi, i nešto manjim naočarima, koje su se i tom prilikom
slučajno zatekle kraj recepcije, udubljene u žurnale...

– A... nadam se da ni ti ne plaćaš kiriju tamo... Gde si se već "snašao"?

I daleko priučeniji džentlImeni od njega bi umeli da učtivo odgovore na

to pitanje, ali Ciganin Baron se još jednom samo osmehnuo, što je bilo
potpuno u redu...

42
 Kad imaš takav osmeh, onda i ne moraš da odgovaraš na baš svako
pitanje...

***

Izgleda da mi je bilo suđeno da proplivam na kanalu?

Tog avgusta sam u more zagazio samo nekoliko puta, kad sam sa
Ćaletom sakupljao sićušne morske zvezde načičkane po stenama u plićaku...

– Evo još jedne! Tu se dakle krijete po danu!

To baš i nije bilo izrazito "po danu”, strogo smo poštovali savet lekara
da ne izlazim na sunce, tako da me je otac izvodio na obalu tek u suton, i u
jednom momentu je izgledalo da ćemo za tih nedelju dana pokupiti sve
zvezde sveta, ali srećom ih je ostalo dovoljno da me ponekad podsete na
njega. No, ako u Omišalju i nisam naučio da plivam "bez gume”, mislim da
sam tamo konačno naučio da čitam bez nekih grešaka koje sam dotle pravio
između ćirilice i latinice...

– Kogod zna samo ćirilicu... Pa, dobro... Ili samo latinicu... Taj po meni
nije pismen, nego polupismen...

Mama je u toj podeli ”pola-pola” bila više nego galantna, s obzirom na

delove planete na kojima nam jedno od ova dva pisma može zafaliti, ali svako
dalje elaboriranje o ćirilici i latinici bi ovu temu moglo učiniti "osetljivom”, a
moju majku nikad nisu vodili ni nacionalni, ni ispolitizirani, nego definitivno
jedino praktični razlozi...

– Neki dan me pita da li "kovas” stvarno krade piliće? Kovas? Pa, da,
kaže, grabljivica, kao coba! Šta su kovas i coba, lupam glavu, kad ono...
Kobac! I sova! Na sličici iz čokoladice čita latinicu na ćirilici, i obrnuto... Stalno
to radi! Sriče sa natpisa i tabli, nekad me baš zabrine, mrmlja ”pectopah”, pa
”bockapcabapahkob”, sad sam već naučila da prevodim... Restoran, i ”Voskar
Sava Rankov”.. Stvarno mi nije jasno što se ne dogovore da svi pišu isto, samo
sluđuju decu bez potrebe, komplikatori božiji...

Ne znam na koje komplikatore je tačno mislila, ali bilo je doista malo

nedoumice oko pojedinih slova, mnoga od njih su potpuno različita, mnoga

43
potpuno ista, ali pravu zabunu čine onih nekoliko što isto izgledaju, a
potpuno se drugačije čitaju? Tako mi se dešavalo da u nepoznatim rečima
pobrkam slova ćirilice i latinice, ali polako sam ulazio u štos, i sve mi se
ređe dešavalo da izazovem smeh kad pitam da li se za paradajz negde negde
kaže i "pajčica"? Presudnu ulogu u tom periodu mog opismenjavanja ipak
nije odigrao Vuk Karadžić, kako bi se možda očekivalo, nego neodoljivi lik po
imenu Koko Bil…

– Plavi vijesnik? Šta je to, Ljupka?

Moja starija starija sestra uvek je bila u prvoj patronažnoj smeni,

dolazila je u hotel pre nego što se probudim, i pažljivo mi spuštala novine
ukraj jastuka, dovoljno blizu da me miris sveže štampe prizove iz sna. Na
ostrvu nije imalo puno veze kojim danom koji list izlazi, nego kojim danom
stiže u klosk, i ”Plavi vijesnik" se idealno uklopio između "Kekeca" i
"Zabavnika". Tako sam zbog Flaš Gordona, Krcka, i pomenutog Koko Bila, i
uveliko pre polaska u školu perfektno ovladao i istim i različitim slovima, što
mi je kasnije i došlo glave. Čitao sam sve što mi padne pod ruku, iz raznih
novinskih rubrika sam još u zabavištu saznao većinu onoga što se uči sve
negde do osmog razreda, i jedino što nisam naučio je da ponekad treba i da
učim, ali ta priča počinje negde tamo gde se ova knjiga završava.

̶ Videla sam jednu ogromnu otrovnu crnu bubu pod krevetom!

Interesantno, ali tu škorpiju nikad više niko nije video osim moje
mlađe- starije sestre, i naravno mene, kom se posle godinama priviđala na
sve strane. Danas bi neki školski psiholog prosudio da Irena ispoljava
izraženu sklonost ka dramatizovanju i fantaziranju, ali meni se tad činilo da
naprosto uživa da me plaši, u šta je i Mama po svemu sudeći sumnjala, Neko
drugi od mojih roditelja, nije sad bitno ko, verovatno bi istog momenta
zalegao pod krevet sa sazuvenom sandalom kojom će umlatiti tog opasnog
insekta, ali Mama ni ovog puta nije nasela...

– Da, dobro, dušo... Sreća da si tako izdaleka videla da je otrovna... I

nemoj da ti je palo na pamet da pokušavaš da sa balkona domašiš onu
šišarku... Ili da njega nagovaraš da proba!

Obilazila me je više puta u toku dana, ali to je činila ponajpre da bi

proverila da se smena straže odvija po rasporedu, a u međuvremenu je
pronalazila razloge da Ćaleta, Bandiku, ili KT Isidora pošalje da provere da li
mi nešto nedostaje. Njih trojica su izbepavali da ulaze u hotel, pa sam zato
pažljivo osluškivao naš signalni zvižduk pod balkonom, nakon čega je do

44
punog izražaja dolazila kantica za pesak od koje je Matori uz pomoć čekrka
sa pecaljke napravio neku vrstu lifta za drangulije. Doktor je bio dovoljno fer
da mi ne zabrani slatkiše, a poslovođa lokalnog dućana je bio dovoljno fer da
čitavu jednu kutiju "Životinjskog carstva” skloni u stranu, tako da se kantica
za pesak tog leta isplatila kao nikad do tad, mada nigde u blizini nije bilo
peščanih plaža...

– Po ceo dan je bio sam u sobi, jadničak...

Pričajući o tom letovanju, kasnije su uglavnom tim rečima opisivali moj

provod što je bilo potpuno netačno. Kao prvo, za tih desetak dana bukvalno
nikada nisam bio sam u sobi, a kao drugo, onako mažen i pažen sam bio sve
samo ne jadničak. Verovatno sam zato i te zauške preležao u rekordno
kratkom roku, mada moram priznati da sam u lečenju samoinicijatvo
primenio neke inovacije koje su iz određenih razloga ostale moja mala
tajna…

̶ Ne vredi, uvek negde nestane, ali bojim se da ga ne stegnem previše? I

ovako ga već žulja…

Nekad je u lečenju zauški korišten oblog od slanine koji se maramom

vezivao oko glave, kao kod zubobolje u slikovnicama, pa se i Mama rešila da
na meni primeni taj narodni lek, iako to nije ličilo na nju. U prvi mah je
izgledalo da ćemo se pokajati što i pored Majkinog insistiranja nismo na
letovanje poneli bar komad one njene gnusne "sapunjare” (jer nemaju Oni
Tamo!), ali Ćale se tad spasonosno setio konzerve sa natpisom ”sliced
bacon”, i pokazalo se da ti tanani listići zaista mogu gotovo idealno poslužiti
za obloge iza mojih ušiju. Da dodatno skratim ionako skraćenu priču, jedan
od tih bekona je slučajno iskliznuo ispod marame na jastuk, i Ljupka ga je
neoprezno sklonila na tanjirić na kom mi je donosila svežu zemičku i trokut
”Zdenke”, a tu mu je izgleda i bilo mesto? Nije tajna da nisam bio
anoreksično dete, ali da se ne bi stekao neki ishitreni zaključak po pitanju
mog apetita, moram naglasiti da se ovde ipak pre radilo o šunki prošaranoj
slaninom, nego obratno, jer to me je najviše i navelo na pomisao da bi se
oblog možda mogao primenjivati i oralno? Ljupka se u to vreme zaluđivala
čitanjem, i čim bi se u ligeštulu na balkonu udubila u ”Družinu Sinjeg
galeba”, krišom bih izvlačio ”lek” iza uha, i to naizmenično, jednog dana iza
levog, a drugog iza desnog, da ne bude suviše providno. Doziranje je pomalo
zavisilo i od onoga što bi se uz zemičku našlo na tanjiriću, ali terapija je
definitivno postizala najbolje efekte kad bi se tu zalomila i koja kriška sveže
”pajčice”? Rekoh da je to bila moja mala tajna, ali, da se ne lažemo, prava
tajna se u stvari krila u tome da poverujem u to da je to samo moja tajna?

45
 Svakom ko je imalo znao moju Mamu je potpuno jasno da kod nje
nikad ne bi prošlo to da listić slanine može tek tako da nestane ”negde”, u
sobi u koju niko ne ulazi niti izlazi, i u kojoj je možda i viđeno par otrovnih
škorpija, ali zato definitivno nije primećena ni najmanja mačka?

***

Kad sam ono pomenuo da sam svojim zaušcima majci priredio odmor o
kom je sanjala, nema sumnje da je zazvučalo ironično, ali kod ironije nikad
ne znaš odakle će te snaći. To je zaista bio odmor njenih snova, sastavila je
dobrih desetak noći na snežno belim plahtama, uspavljivana i buđena
ravnomernim šumom talasa, dete joj je gotovo bez trzavica preležalo bolest
koju bi ionako moralo preležati (i koju su druga dva deteta već preležala!), a
dani su joj i pored svih briga bili olakšani time što je u svakom času znala da
su bar dvoje od njih u bezbednom hladu hotelske sobe. Pri tome, ona
najbezbednija kombinacija u kojoj je Ljupka bila ta koja dežura kraj mene,
pružala joj je gotovo neverovatnu priliku da na jednom letovanju i maltene
čitavu bočicu losiona za sunčanje potroši do kraja...

Ipak, najviše je uživala kad bi mi se uveče pridružila, prethodno se

uverivši da će devojčice večerati dovoljno dobro da bi zaslužile još jedan
provod kraj ”logorske vatre”, koja je predstavljala preteču "društvenih mreža”
za klince iz kampa. Prvo što bi nakon večernjeg dolaska u sobu uradila bilo
je da mi brižno pipne čelo, a onda bi dva ligeštula privukla tako da se sa
uglačane ograde balkona u pola pokreta mogao domašiti tanjirić sa
napolitankama, i moja šolja sa kakaom, koju sam uporno zvao ”lončić”. U
dobro organizovanim porodicama svima lakne u isto vreme, pa je tako Mami
laknulo što ne mora da prekida ritual razmeštanja ležaja da bi Ćaleta
podsetila da Ljupku i Irenu pozove na spavanje, Ćaletu je laknulo što mu se
ona ne pojavljuje s tim nalogom baš kad ima najbolje karte u rukama, a
njima dvema je laknulo što njemu bez problema mogu da odmahnu rukom i
doviknu ”Još malo!”, kad ih pozove na spavanje. Jedino meni nije ništa
laknulo, ali meni srećom nije ni imalo šta da lakne, meni je uvek sve bilo
potaman...

– Veruješ li da su ovo one iste zvezde iz našeg dvorišta?

Rečenice su nekad važne zbog onog kako su izgovorene, a nekad zbog

onog kako su shvaćene, ali najsretnije je kad se ta dva ujednače. Mamin
pristup pedagogiji bio je takav da je obraćanje svojoj deci najčešće završavala

46
znakom pitanja, i tačno je znala kad i kome od nas treba ispričati koju priču,
kad i kome pomenuti neki film, i kad i kome ostaviti na jastuku knjigu
otvorenu na određenoj stranici. Ne sećam se da li sam pre toga uopšte
primećivao zvezde, ali znam da sam od tad počeo da ih upoređujem, činilo se
da ih nad planinama i morem zaista ima više nego nad ravnicom, mada ih
nad našim dvorištem nikad nije falilo? Nije ćekala da glasno odgovorim, očito
je to što sam se umesto toga zagledao u nebo za nju bio dovoljno rečit
odgovor...

̶ Njihova kuća je bila preko bašte... Leti, kad su prozori otvoreni, često bi
se čula violina, i njegov brat Peter je isto bio odličan violinista, ali Baka Julija
je uvek znala... Zastala bi i podigla kažiprst: Mali Demeter opet svira... Otkud
znaš da je on, pitali bi... O, znam, još kako... Znam kad Peter vežba, i znam
kad Peter svira… Ali Demeter nikad ne vežba... On samo svira, i svira...

Mama je uzgred pomenula da je i njihova mlađa sestra predivno svirala

cimbal, naglasivši mi da to nikako nije isto što i citra, vrlo dobro je znala da
nemam pojma ni o jednom ni o drugom, ali kao što rekoh, znala je i to da je
znatiželja najbolji učitelj. Raspitujuci se kasnije o citri uspeo sam da naučim
ponešto o izvesnom Antonu Karasu, o Beču, Prateru u Rizenradu, pa onda o
"Trećem čoveku”, Orsonu Velsu, i sve tako redom, do "Građanina Kejna", i
verujem da bi neki psihoterapeut bio prilično zbunjen kad bi pokušavajući
da odgonetne kako i zašto sam zauvek upamtio englesku reč za "pupoljak",
na kraju istraživanja stigao do dečaka sa (polu)oblogom od presovane slanine
iza uha, zagledanog u mesec iznad Učke...

– Hoće li opet početi sa ”Parlami d'amore, Mariu" , šta misliš?

Još jednom je rečenicu završila pitanjem, ali mislim da nisam ništa

mislio, bio sam mali i pospan, i ne znam šta bih dao da mi se još samo
jednom vrati taj osećaj? Mama je ligeštule postavila tako da smo bez
uspravljanja mogli pratiti kako Baro zaneseno i odsutno muzicira između
stolova, zastajući jedino da se na obodu senke oleandera diskretno nakloni
onima koji se baš nisu otimali da budu viđeni. Doduše, bašta je bila
osvetljena tako diskretno da se i nisu morali kriti, po današnjim
kriterijumima bio je gotovo polumrak, ali onda se smatralo da je sjaj tri-
četiri kandelabra i nekoliko raznobojnih sijalica sasvim dovoljan da se u
čašama vermut razlikuje od šardonea, i da se u razgovoru polušapat
razlikuje od prigušenog smeha. U to vreme mrak se daleko više poštovao,
možda jednim delom i zbog tišine s kojom je uvek išao u paru, i bilo bi
idealno kad bih sad još uspeo da se setim i da je orkestar svirao bez
ozvučenja, ali u to ipak nisam siguran. Pamtim jedino da su ostali muzičari

47
svojim instrumentima bili usidreni uz nešto bolje osvetljenu binu, pijanista,
kontrabas i laki džez-doboš, svi u elegantnim svilenkastim crnim odelima, i
jedino je primaš uz drugačiji sako imao i pantalone sa tananim paspulom, ali
tu se takođe radilo o dve vrlo srodne nijanse crne. Inače, program je doista
započinjao uvek istom pesmom, sasvim slučajno Maminom omiljenom, i bilo
bi veoma zanimljivo saznati da li je repertoar pretrpeo ikakve izmene kad
smo mi otišli kući? Čitav taj prvi blok izvodili su instrumentalno, a onda bi
se posle kratke akademske pauze napokon začuo i Barov pomalo promukli
bariton, taj glas jedva da bi se mogao nazvati "napuklim", ali i ta gotovo
neprimetna pukotina je obavila svoje. Onaj točak podmazan stepskim
vetrom, svi oni poludivlji ćupavi konjići osedlani tamburama od trešnjinog
drveta, okićeni zveketom dukata na prsima ukradenih nevecsti, ali pre svih
ona tuga, prerušena nekad u gataru, nekad u prosjakinju, nekad u
tamnokosu knjeginju urokljivih smaragdnih očijuu, očito su našli gde će se
provući…

̶ O, bože... To je Prever… "Mrtvo lišće"… Iz jednog divnog filma sa Iv

Montanom i Simon Sinjore...

Kao što rekoh, od Mame sam po prvi put u životu čuo za toliko toga, da
joj ne mogu zameriti ako ponešto baš i nije bilo potpuno tačno? Reči te
pesme je zaista napisao Žak Prever, i zaista ju je u svojoj verziji nezaboravno
otpevao Iv Montan, ali ne u tom filmu, i ne uz Simon Sinjore, koja je zaista
bila ljubav njegovog života, ali to sve i nije bilo toliko bitno. Bilo je bitno da
saznam i za njih troje, i nisam siguran da je moja majka već tad računala na
to da ću u životu većinu toga najbolje naučiti tako što ću tražiti greške u
onome što sam naučio pogrešno, ali sam zato sve više siguran da su oni koji
su pokušavali da me za nešto zainteresuju bili daleko važniji od onih koji su
pokušavali da me nešto nauče…

– Moraćemo se dogovoriti za sledeće letovanje… Gledaj da nekako

dobiješ "male boginje", taman u vozu…

Nikad nije morala da se nasmeje da bi mi dala na znanje kad se šali,

stalno naglašavam da sam bio isuviše mali, ali izgleda da sam bio dovoljno
mator da bih shvatio da želi da mi kaže da bi uvek trebalo da letujemo tako,
pod zvezdama, nad muzikom, ni na nebu ni na zemlji…

48
 ***

Ozdravio sam zvanično nedelju dana pred polazak kući, tačno na vreme
da prisustvujem diverziji koju su Boško Primer i Ćale izveli sa ciradom, i
mada sam tad teoretski mogao na plažu i po danu, sticaj okolnosti je odredio
da tih dana čitava porodica odlazi na plažu tek kad se svi raziđu. Matori je i
pored opisanog incidenta sa menzom uporno hvalio kamp, pričao je kako su
to bili vojni, a ne neki bezvezni šatori, da se u njima komotno moglo stajati
uspravno, i da su onako uredno postavljeni delovali kao prava mala ulica, ali
Mama je zaključila da je jadna ta ulica koja čitava može da se spakuje na
osrednji "tamić"...

Ne znam šta je sve presudilo, u stvari znam šta, samo ne znam šta u
kolikoj meri, ali cirada i zaušci su svakako znatno uticali da to bude
poslednje letovanje koje nismo proveli pod krovom, i već sledeće godine je
moj otac potpisao kapitulaciju na prospektu novog turističkog naselja na
Babinom Kuku u Dubrovniku…

̶ Evo... Ganc novo! Vila "Lovorka", dve dvokrevetne, pomoćni ležaj,

kupatilo...

Mama je ostala bez reči, ali Majka Maricu nje bilo tako lako prevariti,
iako se, da ne poveruješ, nije najviše zakačila za Babin Kuk, u šta je sasvim
sigurno bila bolje upućena nego u kategorizaciju smeštaja?

̶ Ta idi, novo? Mol'te boga da bude i omalterisano… Kupatilo? Jes', sve se

bojim... Ovamo kupatilo, a zove se ”Lavorka”?

Mama je samo prevrnula očima, a to je Ćaletu bilo i gore od bilo kog

komentara, pa je požurio da Majki objasni da nije lavor, nego lovor, što joj je
takođe simultano preveo, na šta bi se neko možda i malo postideo, ali Majka
Marica je odmah svu krivicu svalila na One Tamo, što za lorber ne kažu
”lorber”, ko sav pošten svet. Mi ostali smo za to vreme fascinirano listali onaj
prospekt, Dubrovnik je imao takvu priču da je bilo nemoguće da već u prvom
cugu od Mame ne saznam bar jednu novu reč...

– Mljet!? O, bilo bi divno da odemo ha izlet tamo... Tamo postoji predivan

dominikanski manastir... I znaš šta još postoji tamo? Mungos!

Dve nove reči! Dominikanski i mungos. U stvari, tri, pošto je manastir

bio benediktanski, pa sam iz ”dečije enciklopedije” ubrzo saznao i to.

49
Uostalom, ko zna za dominikance, a ne zna za benediktince, taj nije ništa
napravio...

̶ Mungos? Au, neće valjati...

Majka Marica je skeptično zavrtela glavom, već je imala jednog iz ulice

Branka Radičevića spremnog da na letovanju strada od mungosa, ali se
ishitreno ubacila pre nego što je otkrila da li se taj mungos vadi mrežom, ili
se bere sa grane, na šta joj je pre ličilo? Meni je Ćale još iste večeri ispričao
kako su moreplovci negde iz Indije još davno doneli par tih životinjica da ih
reše zmija na ostrvu, ali Majka nikad nije čula tu priču, i zauvek je ostala u
neznanju da li se to onaj iz ulice Branka Radičevića mogao zagrcnuti suviše
sitnom koščicom obarenog, ili suviše krupnom košticom zrelog mungosa?

̶ Smejte se vi kol'ko 'oćete… Al… Jedan... već tamo...

Tu se rečenica neočekivano završila, a završilo se napokon i to leto,

potpuno očekivano...

Bilo ih je posle i ovakvih i onakvih, nema šta...

Ali ne pamtim da se ijedno toliko oteglo?

50
 SEPTEMBAR. ALIJA SELASIJA, SERIJSKI
SAMOUBICA I JOLE FIĆFIRIĆ...

Septembar je u stvari samo Jun S Dugim Rukavima...

Onako lenji i moćni, kao dva gotovo identična kamena lava na okićenoj
kapiji leta, razlikuju se jedino po iskricama uzbuđenja u pogledu onog koji
iščekuje šarene svatove jula i avgusta, i po setnoj senci u pogledu onog koji
ih ispraća...

Možda mi je zato taj drugi lav oduvek i bio nekako bliskiji, niko od nas
iz ravnice nije potpuno spašen od dešperacije. Po nama, nema te radosti zbog
nekog susreta koja bi se mogla nositi sa tugom zbog nekog rastanka, mada
bi možda bilo pametnije da rečenice kao što je ova ipak sačuvam za neku
knjigu u kojoj će odrasli voditi glavnu reč?

U detinjstvu rastanak sa letom ipak nije bio tako fatalan, čak ni onda
kad sam se, pošavši u prvi razred, sa septembrom upoznao i zvanično, pod
punim imenom, nakon čega je naglo dobio na važnosti. Sledećih desetak
godina su se stalno provlačila pitanja s tim prilogom, u koji ću razred od
septembra, da li ću imati fiziku i hemiju od septembra, ko će nam po
odlasku latinke u penziju predavati od septembra, i slično, ali oko jedne
bitne stvari se od samog početka nismo mogli složiti. Septembar nikad nisam
smatrao mesecom koji označava početak škole, to je za mene uvek bio mesec
koji označava kraj raspusta...

Ali nisam ga ništa manje voleo zbog toga...

Što je možda i presudilo da mi raspust potraje zauvek?

51
 ***

̶ Avgust ume da bude još kako naopak... A tek juli, da i ne govorim... Al'
septemberu stvarno nemam veliko šta da zamerim...

Eto...

Bez obzira što su ove Deda Lazarove reči dobrim delom izgovorene iz
sujeverja, da oteraju kišu, možda je bilo dovoljno da se pozovem na njih, s
obzirom da je postojao zanemarljivo mali broj onoga na šta on nije imao
zamerki? Posle veoma hirovitog leta, sušnog jula i avgustovskih gradonosnih
oluja, napokon se činilo da će barem mesec pred berbu biti blag i obazriv
prema groždu koje je dozrevalo do kraja. Što se radova tiče, tu sad više nije
bilo puno posla, ali jasno da je on i dalje svakodnevno boravio u vinogradu,
kao neko pokretno strašilo koje bi u pravom smislu te reči šokiralo čvorke
kad crnim slamnim šeširom odjednom krene da rasteruje oblačiće nad
tornjem crkve Snežne Gospe...

– Red bi bio da zove i Kralja Petra, kad već zove koga stigne?

U svim novinama se pisalo samo o Prvoj Konferenciji Nesvrstanih u

Beogradu, ali što je najgore, i u jedinim novinama koje je čitao Deda Lazar se
pisalo samo o tome. Njega ništa od politike ne samo da nije interesovalo,
nego ga je čak i živciralo, ali moj deda je bio poznat kao, recimo, ”štedljiv”, i
nije bilo šanse da u "večernjim novostima” ne pročita i poslednje slovo, kad
ga je već pošteno platio? Tako je saznao da su među zvanicama i jedan car,
dva princa i dva kralja, ali najviše ga je iritirala pojava kiparskog
predsednika koji se pojavljivao u svešteničkoj odori. Njegova Svetost
Makarios Treći je doduše bio arhiepiskop, ali je Braca i po tom pitanju
koristio svoju uprošćenu hijerarhiju...

– Popuskara?! I sad se Ovaj cmače i s njim! Nisu se smirili dok nisu

oterali kralja, a sad uzimaju za saveznike sve same carove i princove! A šta je
taj s crnim naočarima, nemoj kaz'ti da je i on kralj? Čega... Nepala? Au, mater
mu... Nije to mala stvar... Lepo mi je laknulo, ako nas sad Rusi i napadnu, ima
ko da nas brani, dobro ti i kažeš!

Majka Marica je slegla ramenima kao da se opravdava, dabome da nije

rekla išta, pa samim tim ni to o Rusima i napadanju, a ni iko drugi sem
Brace se baš nije otimao za reč kad priča krene od prvih strana novina. Bilo
je opšte poznato da Tita baš nije najpametnije pominjati "van konteksta”,

52
mada ga Deda nikad nije ni pominjao po imenu, nego je za njega isključivo
govorio ”Ovaj” ili ”Onaj” u zavisnosti od toga da li komentariše Maršalovu
fotografiju iz novina ili o njemu "na neviđeno” drži katedru za gostinskim
stolom. Zato je Kralja Petra pominjao bez problema, moj Deša je bio jedan od
prvih "jugonostalgičara" koje znam, s tim da Jugoslavija za kojom je on žalio
nije imala zvezdu petokraku na zastavi. Objektivno, postojao je samo jedan
razlog iz kog je on tvrdio da je za vreme Kralja Petra bilo bolje, a to je da je
njemu, na primer, za vreme Kralja Petra zaista bilo bolje. Pričao sam već o
tome da je pre nego što je postao zemljoradnik bio veoma imućan i ugledan
trgovac, da je imao par kuća i još puno toga, i to je definitivno imalo svojih
prednosti, čim su i toliki Parazitani rešili da više ne budu zemljoradnici, nego
da i oni imaju par kuća i još puno toga? Sticajem okolnosti se nismo puno
družili sa takvim svetom, u našu kuću svi gosti su dolazili iz svojih kuća, i
ubeđen sam da se većina njih prećutno slagala sa Dedom, ali taj period će u
istoriji i ostati takav kakav je baš zbog toga što je postojao prevelik broj onih
koji su bili složni u ćutanju. No, lako je meni da danas sudim o tome, kad
sam kao i moje sestre rođen u FNRJ, mi nismo imali šta sa čim da poredimo,
i na nama je u tom neuporedivom vremenu bilo jedino da naučimo što više
imena pristiglih lidera Pokreta Nesvrstanih, i time fasciniramo odrasle...

***

Ćale me je često vodio na svoje poslovne ručkove, i malo sam se

rastužio razmišljajući o tome, jer sam shvatio da to uopšte nije morao, nego
je naprosto hteo da što više vremena provodimo zajedno. Ovo o ”provođenju
vremena zajedno” možda zvuči pomalo kruto, ali nekako mi je lakše da to
tako formulišem nego da jednostavno kažem da me je Matori puno voleo, a
po svemu sudeći je i njemu bilo lakše da štošta uradi, umesto da to
jednostavno izgovori...

– Znaš možda ko je ovo na slici?

Društvo za stolom se neočekivano ućutalo, dotle sam se muvao

unaokolo jer je konobar Ferika postavljao stolove u bašti daleko
interesantnije nego što su oni razgovarali, ali nema sumnje da me je Ćale u
međuvremenu nešto hvalio, pošto su svi uprli poglede ka meni...

– Znam. To je Makmilan...

53
 Ne znam zašto su se toliko oduševili, moguće da je delovalo pomalo
neprirodno što neko ko se propinje na prste da bi zavirio u novine iz cuga
prepoznaje engleskog premijera na karikaturi, ali to je bilo nešto što sam
inače rutinski rešavao sa Deda Julijusom. Moglo bi se reći da sam bio
natprosečno zainteresovano dete, ali je bilo mnogo značajnije to što sam bio
najmlađe dete, Ljupka je privukla pažnju na sebe samim tim što se rodila,
Irena je već morala da koristi razne trikove da bi se nametnula, pa je meni
preostalo jedino da briljiram u raznoraznim glupostima…

̶ Hruščov… Ajzenhauer… General Franko…

Redom su mi pokazivali slike koje su užurbano počeli da traže po

novinama, u "Politici" i ”Borbi” (koje su svi po difoltu dobijali na poslu),
uglavnom su članci bili propraćeni karikaturama državnika, ali zanimljivo
da Maršala Tita i njegovih saradnika nikad nije bilo na karikaturama?

̶ A ovo?

To pitanje je trebalo da bude i lakše od ostalih, ali u trenutku sam se

unervozio što ne mogu odmah da se setim imena nosonje sa
karakterističnom okruglom kapom, i to se samo pogoršavalo kad sam shvatio
da svi počinju da uživaju u mojoj nedoumici...

– Čekajte... Znam! Gogolj!

Nije mi jasno zašto je to izazvalo onakvu eksploziju smeha, kad je bilo

pogrešno? Istina, već sam se sledećeg trenutka ispravio, ali iz nekog razloga
su žamor i oduševljenje trajali i kad sam se izvukao iz Ćaletovog zagrljaja i
zauzeo svoje omiljeno mesto na kamenom stepeništu terase, potišten što sam
promašio onakav penal kakav je bio tadašnji francuski predsednik, general
De Gol...

No...

Pomenuo sam baštu, pa zatim i terasu, što govori da me Ćale nije teglio
po zadimljenim kafančugama, gde se svi pijani uglas nadvikuju sa muzikom,
nego je svoje saradnike najrađe vodio u riblji restoran na Lažnom Ostrvu, čija
je bašta-terasa za mene i do danas ostala neprevaziđena. U suštini je bila
pravougaona i vrlo jednostavna, tek metar iznad najviše linije obale, sa
niskim kamenim zidićem presečenim sa par stepenika ka Dunavu, koji se
jednom i drznuo da se popne uz njih, u Velikoj Poplavi šezdeset i pete. Nešto

54
više vremena bilo bi potrebno da se opiše okoliš, iako je i to bilo veoma
prosto, delić neasfaltiranog puta kojim se kroz šumarak i stizalo do
restorana, pa onda improvizovani parking za pet-šest automobila, nikad
popunjen do kraja, i odmah pored i jedna česma, šta li, iz koje je neprestano
tekla ledena voda, praveći veću galamu nego onoliki Dunav na dvadesetak
metara od nje...

To, dakle, nije bila bašta koju bi obavezno trebalo videti. To je bila bašta
sa koje bi obavezno bilo gledati…

Po danu nisam čestito ni primećivao Sremsku Kamenicu na suprotnoj

strani, ali kad bi sunce krenulo da pada, iz senke u kojoj bi se naša strana
reke našla bar sat ranije nego ta druga, činilo se da su sve one bele fasade
odjednom prekrečene razredenom zlatno-narandžastom, uz šta bi se i Dunav
brže-bolje uklopio najboljom tamnozelenom koju ima. Čamci bi se potkraj
dana vraćali kao taljige sa njiva, oni koji su se spuštali nizvodno bi ponekad
uspeli da promaknu samo mahnuvši, poštujući bar formalno nepisani
bonton reke, ali su nam zato oni koji su se lagano primicali uzvodno davali
dovoljno vremena da se međusobno prepoznamo. Ja sam znao neke, i neki
su mene znali, ali ih je zato Ćale poznavao sve, i svi su poznavali njega.
Prijatelji sa kojima je sedeo za stolom bili su uglavnom iz Beograda, i
kolikogod da su se pravili važni, nisu mogli a da ne budu impresionirani što
nije prošao čamac iz kog mu neko ne bi mahnuo, ili mu doviknuo pozdrav po
imenu, pogotovo što se moglo desiti da uz to i kerić na pramcu radosno lane
kad ga prepozna? Naravno da sam zbog toga i ja bio ponosan, kad neko
mahne mom Ćaletu, to je kao da je mahnuo meni, a kad bi se još poklopilo
ida mi konobar Ferika (ni ne čekajući više da ga Matori na to podseti?), do
samih stepenica donese ”Koktu”, u trenutku dok iščekujem da se iza okuke
konačno pojavi i neki šlep sa zastavom koju neću prepoznati, to bi bio osećaj
vredan milion dolara...

I to ondašnjih milion dolara, dodao bi Deja Šapurika da ovo čuje, kad

je kila 'leba bila, pa sad, koliko već da je bila...

Eto šta su paorski geni...

Džaba i dolari i dinari, stari, novi, konvertibilni i devalvirani, džaba

berze, valute, džaba kursne liste, u našem kraju je kila 'leba zauvek ostala
jedina prava mera životnog standarda...

55
 ***

̶ Kvame Nkrumah! Džavaharlal Nehru! Gamal Abdel Naser!

Šta da vam kažem?

Makmilan, De Gol, pa čak i nesretni Nikolaj Vasiljevič Gogolj, bili su

prava šala u odnosu na učesnike Konferencije, koje je lično Onaj sačekivao
na aerodromu, i u otvorenom automobilu ih producirao Terazijama. Bilo je
među njima i onih sa prostijim imenima, kao Kralj Hasan Drugi, U Nu, ili
Sukarno, ali mi smo se utrkivali da napamet naučimo ona
najkomplikovanija, koja su, ruku na srce, bila po medijima pominjani toliko
da su ih već i vrapci znali, s tim što je u našoj ulici pre moglo da se kaže da
su ih već i Grlice znale...

̶ Eto, Dejane, stigao ti je i taj Burgija... 'Oće l' se već jednom pojaviti i neko
sa normalnim imenom?

Naravno da je Lenka znala tačno prezime predsednika Tunisa, ali je

ujedno znala i najbolji način da zapodene razgovor ni iz čega. Na kraju
krajeva, i učila je od Najboljeg...

̶ Misliš Habib Burgiba, Grlice? Šta li tu nije normalno? Po meni ne bi bilo

normalno da se predsednik Alžira zove, recimo, Milivoj Paroški... Sve drugo
razumem…

Tu bi Lenka nasela da sad ona njega ispravlja po pitanju Tunisa i

Alžira, što je Deja i želeo, i tako bi započeo uobičajeni prepirući razgovor na
klupi pred njihovom kućom, neuobičajen jedino po tome što su Modibo Keita
i Norodum Sihanuk pominjani češće nego Đokica Geometar ili baba-Julka
Štrikerka. U našem kraju inače nije bilo iščuđavanja kad neko ime čujemo
prvi put, sve je to bilo regulisano još u genima, Majka Marica i Deda Lazar
rođeni su još u Austrougarskoj, Grlica i Deja "ni ovamo ni onamo”, za vreme
Prvog Rata, i svi su oni itekako bili naviknuti na sva moguća panonska,
karpatska, podunavska, jednom rečju na sva svetska imena, i zato bih pre
rekao da ih je sve ovo sa Nesvrstanima u stvari zabavljalo. Posle uštogljenih
ili uniformisanih svetskih lidera koji su nastavili sa okupacijom naslovnih
stranica i kad je rat bio uveliko završen, odjednom se pojavila ova živopisna i
nasmejana bulumenta, u togama, šarenim košuljama, i sa najneverovatnijim
kapama, kao neka planetarna folklorna smotra. Namerno nisam rekao "kao
neki maskenbal”, ne samo zato što onda ne bih uspeo da odolim da Onog u

56
pompeznom belom odelu, sa tompusom u jednoj, a viskijem u drugoj ruci,
odmah ne uporedim sa Al Kaponeom, nego zato što i danas mislim da je to
sve bila jedna veoma lepa ideja, što je na žalost samo finiji način da se za
nešto kaže da je propalo? Naravno da je među tako neobičnim likovima i
Baka Julija imala svoje favorite, dugo je to bio princ Jemena, mišoliki brkica
sa tamburaškom facom, koji je pored bele šubare upadao u oči i zbog
ukrasnog jatagana zadenutog za pojas, ali onda se i glavna vedeta prošetala
crvenim tepihom samita...

̶ Evo ga i Sirimavo Bandaranaike! O... Bogu fala da već i jedan žena je

na čelo nečeg! Pa makar i od tolicki zemlja kao taj Cejlofan...

Tu se moja prevejana baka zamalo odala, tobož nije znala da tačno kaže
"'Cejlon", a ovamo je besprekorno izgovorila ubedljivo najteže ime na čitavoj
Konferenciji, ime premijerke pomenute države, koje barem devedeset odsto
njih ni do danas nije uspelo da izgovori pravilno. Rekao sam da je Baka Ju
poprilično manipulisala neznanjem našeg jezika, što je u kombinaciji sa
opštim znanjem koje je imala predstavljalo ubitačno tajno oružje. Nije joj bio
običaj da namiguje kao KT Isidor, ali ne bih se iznenadio da je tad to učinila,
jer je po načinu na koji sam je pogledao očigledno shvatila da sam je uhvatio
u laži? Za plantaže čaja i slonove koji prenose debla kao buldog-žderi sam
saznao upravo preko natpisa "Ceylon tea" na metalnoj kutiji u kojoj je držala
griz...

̶ I, valda sad to čudo metio na uši da ne sluša više ovaj drugi, što priča?
Kako samo im ne dosadi da budu ovako dosadan?

Još jednom je pronašla neozbiljan način da kaže ono što svi ozbiljno
misle, jer se naša zabava doista nezvanično završila kad je konferencija
zvanično počela. Posle veselog rituala pristizanja gostiju, i vozikanja po
Beogradu (okićenom dotad neviđeno drečavim zastavama!), državnici su se
narednih dana uvalili u specijalno adaptiranu skupštinsku salu, redom
natakli slušalice, i krenuli u isprazna i zamarajuća naklapanja koja su do
kraja skinula osmehe i sa lica najvedrijih učesnika...

– E, da mi je videti tog koji im prevodi sa srpskog na kongovski?

Majka Marica verovatno nije bila baš sto posto sigurna da li je u Kongu
više rasprostranjen ”bantu” ili ”svahili”, pa je zato to sve podvela pod
”kongovski", ali srećom se tu zatekao i geopolitički daleko potkovaniji čika-
Dane-Sa-Francuskom-Kapom, koji joj je u tri reči objasnio da su Kongoanci

57
sve do lane bili belgijski kolonisti, i da malo ko tamo više i priča kongovski,
nego i deca prvo nauče belgijanerski...

***

Ako je primećeno da Ćaleta nema u tim raspravama, to je zato što ga

nije bilo ni kod kuće. Tih dana je bio večito odsutan, i znali smo da je u
pitanju nešto jako važno čim ga je Šole Šofer već ujutru čekao pred kapijom,
što je inače izbegavano zbog upadanja u oči, i dovozio ga pred kapiju u sitne
sate, što već nije bilo tako neuobičajeno. Ipak, nismo mogli ni da pomislimo
da je upravo naš otac jedan od važnih faktora u organizaciji svečane večere
za učesnike Konferencije, saznali smo to tek tri dana pre nego što je
objavljeno da će svi državnici posetiti Petrovaradinsku tvrđavu, u čast čega
će biti priređen i vatromet. Nameće se pitanje kako je neko uspeo da od dece
saznanje o vatrometu krije čitave dve nedelje, a nameće se i potpitanje kako
je taj neko uspeo da od Mame išta krije jedan jedini dan, ali izgleda da je
Matori najozbiljnije shvatio uputstva iz Komiteta. Fatalnu grešku je napravio
kad je, pritisnut unakrsnim pitanjima, pokušao da se izvuče na to da im je
strogo naloženo da dolazak lidera ne pominju nikome, na šta je odmah
usledila konstatacija da je za njega, znači, neko s kim ima troje dece u stvari
"niko", posle čega je priznao i šta treba i šta ne treba. Od tog trenutka su naši
roditelji tajnu o vatromclu zajednički ćuvali od nas, sve do časa kad su
procenili da više i neće biti tako tragićno ako to razglasimo po komšiluku, jer
Sava Danguba ili Danilka Komšinica neće više imati vremena da organizuju
pristojan atentat...

Slažem se da malo predostrožnosti nikad nije na odmet, ali bila su to

sretna vremena u kom su tri mrgodna lika u kožnim mantilima bila dovoljna
da obezbede masovni skup na kom bi danas bio sumnjiv svako bez
"motorole” ili slušalice u uhu. Naravno da nikakva subverzija nikom nije ni
padala na pamet, i to je dobrim delom bilo do pitomog ravničarskog
mentaliteta, mada je takvom stavu poprilično doprinela i primenjena
varijanta drevne Cezarove taktike, koja je najverovatnije tako i zamišljena u
svojoj prvoj, originalnoj verziji:

"Zavadi, pa isprepadaj, i vladaj..."

58
 ***

Matori nije bio moj idol...

Sve do pre dvadesetak godina...

U onom uzrastu u kom se svi idiotluci najprostije pravdaju pubertetom,

toliko sam se opirao bilo kakvom nametanju normi i pravila, da me to drži i
do dan-danas. Od famoznog časa maternjeg jezika u osmom osnovne, kad
sam na nastavnikovo šizofreno "zadnja klupa napolje!", migom ubedio Arsu
Aleksića da ponesemo našu klupu ka vratima (što je zauvek srušilo autoritet
zloglasnog školskog firera Dače Srbina), pa sve do legendarne pesme
napisane umesto rešenja u vežbanku iz matematike u trećem gimnazije, svi
su se u porodici očajnički pitali na koga sam? Mislim da je za mene ključno
pitanje u stvari bilo na koga nisam, to jest, na koga ne želim da budem, jer
Ćale je bio oličenje "pristojno” ošišanog štrebera koji ne kasni, nikad ne beži
sa časova, i koji uvek ima uredno zašiven amblem na školskoj uniformi, a
mene teško da biste prepoznali u onoj klipanskoj fazi života. Bile su to
čupave i buntovne godine, era "Beatlesa", Džordži Besta i Če Gevare,
nadobudni zinzov iz našeg ogledala koji je svakih pet minuta proveravao da li
mu je kosa prerasla preko ušiju bio je još po mnogo čemu dete, ali bojim se
da bi svaka od njegovih poza ipak zaštrčala iz okvira grupnog portreta u koji
se tako lepo uklopio bucmasti dečkić u kratkim pantalonama iz ove priče...

Bolje mi je da se i dalje držim onog najranijeg, jednocifrenog detinjstva,

sve druge slamke su ionako davno potonule...

Neke bitne stvari o prestrašenosti i pokornosti uspeo sam, dakle,

dasagledam tek oho-ho kasnije, razmišljajući o onome što se desilo oho-ho
ranije, ali to i jeste najčešći sled u razumevanju onoga što ne uspeš da
ukapiraš iz prvog cuga. Dabome, moglo bi se desiti da unesem pravu
pometnju u priču ako sad u nju pored prošlog uvedem još i pretprošlo vreme,
pa onda još i neko polubuduće, koje je u međuvremenu postalo prošlo, pa
više neću pominjati sebe kao gimnazijalca, Ćaleta kao maturanta Tehničke
Škole, Dedu kad još nije bio deda, ili opet sebe, kad sam već bio deda? U loše
izmontiranim filmovima preplitanje onog što se davno desilo sa onim što se
upravo dešava često ume da bude pogubno u shva- tanju onog "između" (u
kom se slučajno glavna radnja i odvija?), i pokušaću zato da sve to odmah
naguram u ovih par pasusa, pa da smo posle mirni...

59
 ***

Možda bi se kod Dede emocije zaista mogle otkriti jedino rendgenom,

kako je to Mama tvrdila, ali zato mu onaj osnovni instinkt brige za bližnje
niko nije mogao osporiti. Rekao sam već da je pre rata imao neke radnje,
drvare i salaše, i to ponavljam samo da bih naglasio da mu i pored
neospornog trgovačkog tvrdičluka nešto što je imao nikad nije značilo ništa u
odnosu na nekog kog je i imao. Kad je po oslobođenju ostao bez svega,
podneo je to dostojanstveno, gotovo sportski, ali, kao što rekoh, jedno je
ostati bez nečega, a drugo bez nekoga, i da je u ratu (ne daj bože, i strogo
hipotetički), ostao i bez našeg Matorog, verujem da bi to eventualno jedino
Ljupki, Ireni i meni palo teže nego Deda Lazaru?

I teže nego samom Ćaletu, definitivno...

No...

S obzirom na to da moj otac nije bio baš posebno taličan u lutriji u kojoj
se izvlače brojevi sa godinom rođenja, još je sve dobro i ispalo? Pominjao sam
već da ono "biti pravi momak na pravom mestu u pravo vreme" može prilično
da se zakomplikuje, a on je, štaviše, imao taj peh da mu se najćešće namesti
da bude pogrešan momak, na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.
Početkom okupacije je tek kročio u dvadesete, i mada nema sumnje da rat ne
odgovara ni jednom polu ili uzrastu, u tom metežu je definitivno najgore biti
zvekan tek stasao za vojsku. Lukav, kakav je oduvek bio, Deda Lazar je
smislio je da će od Mađara svog sina najbolje sakriti upravo u Mađarskoj,
uspeo je da izmuva neke papire o Ćaletovom fol upisu na studije arhitekture
u Budimpešti, i ne znam previše detalja te špekulacije, ali znam da se sve
vrtelo oko toga da je Matori navodno bio u Pešti kad bi ga ovde potražili, i da
je navodno bio ovde kad ga potraže u Pešti...

̶ Od okupatora sam ga još nekako i spasio... Al' zato nam od Oslobodilaca

nije bilo spasa...

Parazitani su po dolasku mobilisali kogagod su stigli, a posebno

buržujske i kulačke sinove, pa je Mladi Matori iz belih faltiranih čakšira
uskočio u čojanu minersku uniformu, koju je uspešno promovisao u
sezonama jesen/proleće 44-45, posle čega su Drugovi imali daleko manje
toga da mu prebace. Štaviše, u inat su čak morali i da ga tu i tamo
favorizuju, kako zbog svih onih demontiranih eksplozivnih naprava od

60
Bogojeva do Debeljače, tako i zbog njegove neosporne harizme i velikog
uticaja na gradske vršnjake. Ipak, kao i svim modelima sklapanim na
pokretnoj traci komunizma, i Matorom je serijski ugrađen čip prepadnutosti,
patentiran na Batini i Sremskom frontu, a doveden do savršenstva za vreme
Informbiroa i Golog otoka. Tako je, zbog onog nesretnog i nikad overenog
peštanskog semestra, svako noćno kucanje na prozor u našoj porodici
izazivalo krajnje stresnu situaciju, pri čemu se ipak mora naglasiti da su u
ono vreme "noć" i "mrak" još bez problema prolazili kao sinonimi...

̶ Ko bi to mogao biti u ovo doba?

"Ovo doba" odnosilo se, dakle, na period od paljenja par tinjavih sijalica
na uličnim banderama, pa sve do prvih jutarnjih Majka Maričinih čangrljanja
sa šerpama i vanglama, i smatralo se da radnim danima nije red motati se
ulicom po zatvaranju dućana na Drumu. Kad bi se čula kapija, svima bi na
neki način laknulo što je i VD Stric Budiša napokon stigao kući, ali bi ga
ipak dočekivali više prekorno nego zabrinuto...

̶ Ko su, molim te, ti ljudi s kojima si ti do sad na sokaku? Rade li oni, uče
li neku školu, kad im se može da ostanu na ulici do devet i petnaest?

Naša kuća bila je jedna od retkih sa instaliranim električnim zvonom na

vratima, koje se srećom skoro nikad nije oglašavalo. Bio je to neki nezgrapni
predratni mehanizam, na samoj ivici alarma, i kad bi se nenadano oglasio u
akustičnom ajnfortu, prvo bi razjurio laste koje su se tu oduvek gnezdile, na
šta bi Cuka, Crni Žuća i delimičarni jazavičar Lalajbao doživeli histerični
napad koji bi se lančano preneo i na ostale kerove u okolini, tako da je
ispadalo da onaj ko zazvoni kod nas u stvari zazvoni čitavoj ulici. Osim toga,
i Živicu Poštara je u dva navrata tresnula struja kad se usudio da zvrcne, i to
je bilo sasvim dovoljno da se po komšiluku pročuje da naše zvono "trese", što
je definitivno bilo daleko jednostavnije nego da se popravlja. Uz sve to, taj
problematični taster je još i postavljen na dobra dva metra od zemlje, da deca
ne bi mogla da do'vate, tako da su ga lako mogli domašiti samo izraziti
primerci takozvanog "dinarskog tipa", od kojih smo najviše i strepeli. Da
ironija bude potpuna, takvima je iz nekih razloga daleko veći gušt bio da
nekom u sred noći zalupaju na prozore, ne-
go da zazvone...

Kucanje koje sam pomenuo se u međuvremenu i primaklo granici

lupanja, na šta je Ćale, zauzevši omiljenu pozu slavne Augustinčićeve
skulpture Maršala Tita u razdrljenom šinjelu, samo razmenio značajne

61
poglede sa svim odraslima u prostoriji, osim sa Mamom, koja mu nikad nije
bila prava podrška u paranojama...

̶ Pa... Ko je da je, moramo se javiti... Pogledaj ti, Veronka... Ti jedina i

umeš s tom roletnom...

Sve da je neko i želeo da nam na silu uđe kroz prozor, brzo bi odustao
zbog naherene i večito zaglavljene roletne koju je Mama zaista jedina umela
da podigne. Pouzdano znam za neke koji nisu imali pokvarene roletne, pa su
ipak uvek poturali žene kad neko kasno zakuca na prozor, ali pretpostavljam
da to nisu radili zato što su se ičega plašili, nego su jednostavno želeli da
malo dobiju na vremenu?

̶ E, bože... Jes' da se Majstor Bence zakleo da nam više neće ući u kuću,
ali... Mislim da bi nam on ovo začas popravio i sa ulice, ako ga ja lepo
zamolim?

Sve sam sigurniji da je moja majka neke stvari izvodila namerno? Tako
se i tom prilikom sa roletnom natezala mnogo duže nego obično, nakon čega
je sa nekim pod prozorom šuškala toliko tiho da se to u sobi razaznavalo
samo kao šapat, a onda je čitavu večnost zatvarala prozor i spuštala roletnu,
da bi se tek tada, razmaknuvši zavesu kao na pravoj predstavi, pojavila pred
ustreptalim audiorijumom sa emajliranom ćinijom punom kolača...

̶ Danilka, sirota... Pravila, žena, "princes-krofne", nema drugog posla... Pa

donela da probamo, dok su još friške...

Matori je bio doslovce zgranut. Olakšanje za tren oka preraste u revolt,

a naročito kad se naspram činije sa natpisom "pozdrav iz Vrnjačke Banje"
ono poziranje za skulpturu ispršenog heroja odjednom učini i blentavijim
nego što stvarno jeste...

̶ Princes-krofne!? Princes-krofne!? Jebale je princes-krofne, da je jebale!

Često je umeo da plane, ali to što mu se ovog puta u reakciji omakla i

psovka, uz to još i naglašena ponavljanjem, govorilo je da se radi o krajnje
ekstremnoj situaciji. Nikad nije psovao pred nama, u stvari, kad se jednom,
puno godina kasnije, potpuno neočekivano uključio u horsko "Crveni!
Crveni!" na utakmici, shvatio sam da ne ume ni da viče kako treba?

̶ Princes-krofne u osam noću!? Hej!? Šta u osam? U skoro pola devet! Nije
ona normalna! To nam namerno radi!

62
 Kao što rekoh, nisam bio svestan nekih njegovih trauma koje su bile
znatno starije od mene, ponekad su on i KT Isidor u svečarskim razgovorima
pominjali neke koji su "zaglavili”, ali ako ćemo pošteno, ja ne samo da nikad
nisam video da je neko uhapšen, nego ćak nisam ni ćuo da se to dogodilo
ikom u širim porodicama mojih drugara? Zato je Deda Lazar krenuo da
znaćajno klimucka na ono "to nam namerno radi”, jer je па toj strani familije
uopšte vladalo uverenje da nam uvek neko nešto "namerno radi”, i bojim se
da u nekim ozbiljnim knjižurinama postoji par sasvim solidnih pasusa koji bi
se mogli odnositi na na? Dobro, možda od onolikih silnih enciklopedija nismo
morali dospeti baš u medicinsku, ali enciklopedija je enciklopedija, daj šta
daš...

***

Po meni, zavist je ona osobina po kojoj ee ljudi najsigurnije izdvajaju od

životinja. Gotovo je izvesno da za tu hipotezu neću dobiti Nobelovu nagradu,
ali će mi možda barem pomoći da dođem do neke poente u ovoj priči koju
sam nеpotrebno zakomplikovao, Doduše, kad priča o nekom krene da se
komplikuje, krivica za to uopšte ne mora biti do priče, ponekad to dobrim
delom zavisi i od tog Nekog O Kome Je Ta Prića, a pogotovo u slućaju kad se
pod tim pseudonimom krije moj Matori...

Zamislio sam, dakle, da u par reči opišem kako je bio bezrazložno

prestrašen, da bih potom pokušao da objasnim da to uopšte nije bilo
bezrazložno, pa sam onda pomenuo da je bio omiljen od svih,
nagoveštavajući da su mu mnogi radili o glavi, i mislim da bih se iz svih tih
protivrečnosti sad mnogo lakše izvukao kad bih prepričao pojedine događaje
iz četrdesetprve, druge, četvrte, ili čak pedeset i treće, ali (kao što otprilike
već i rekoh?), priča je tu da se priča, a ne da se prepričava. Pre svega, svi ti
zamrznuti, blatnjavi i nagaravljeni pejsaži i nisu vizuelni deo mojih
uspomena, nego sam o tome samo slušao, a osim toga, zakletvu da u ovoj
knjizi neće biti tragičnih prizora overio sam još potpisom svog prvog slova u
njoj...

̶ Žarica je im'o tu falinku da bude baš omiljen... Kako da kažem, onako...

Prosto-neoprostivo omiljen? Njega su svi i svuda odma' voleli... A to začas može
da te uvali u nevolje...

63
 Ostaće večita tajna da li je to Deja Šapurika bio majstor da izabere
krajnje promašen ili potpuno genijalan atribut, ali znam da bih ja bio veoma
ponosan da sam se prvi setio toga o “neoprostivoj omiljenosti"? To
jednostavno imaš ili nemaš, možda je preterano kad se kaže da je to nešto sa
čim se rađa, ali mislim da se mirne duše može reći da je to nešto što se ne
stiče? Matori je "to", uglavnom, imao, njemu su se zaista radovali svi i svuda,
da ne pričam samo u familiji, u našoj ulici, ili našem kraju, nego dokle god
da me je provozao u onoj opservatorskoj korpi na biciklu. I, ne bih želeo da
sad zakomplikujem i maločas navedene Dejine rečenice (kad sam ih već
pohvalio?), ali jasno je da ne postoji niko kog vole baš svi, pa su se tako neki
Ćaleta definitivno pomalo i plašili, požurivši da ga sputaju strahom većim
nego što je bio njihov strah od njega. Kakogod okrenem, sve ovo ponovo
počinje da zvuči suviše ozbiljno i zapetljano, što se uostalom i mora desiti
kad reč strah" krene da se ponavlja češće nego što bi trebalo...

Verovatno bi dovoljno bilo i da sam umesto svega ovoga rekao da bi

Ćale i bez onog relativno praznog indeksa sa pompeznim grbom Kraljevine
Mađarske imao sasvim solidan broj dušmana koji bi mu iovako ionako
zagorčavali život, zbog lepe žene, sretne porodice, zbog poštovanja kojim su
ga pozdravljali Grigorije Kovač na Ledinčetu i Doktor Galamboš pred
Gradskom kućom, ili zbog već neke od hiljadu drugih stvari u kojima je bio
toliko bolji od njih...

Od prevelikog straha da ne upadne u oči nikad nije primetio da je u oči

najviše upadao time što je bio obrazovan i vaspitan, što je bio razborit, pun
obzira, i što je u dve reči u prolazu umeo da prene nečiju malodušnost, ili da
prizemlji nečiju nadobudnost...

I, iznad svega...

Upadao je u oči time što je bio beskrajno, gotovo neupotrebljivo

pošten...

***

̶ Je l' bio i Alija Selasija? Šta kaže na našu “šljivku"?

Kad sam rekao da ovde niko nema problema sa, recimo,

nesvakidašnjim imenima, nisam želeo da naglašavam da svi Ovde nisu

64
obavezno i Odavde? Komšija Sretko (Dugandžija Sreten, Sreja, "Sretko Diko
Moj"), nikako nije mogao da se izbori sa tačnim imenom cara Etiopije, ali je u
tome bio toliko sugestivan da zbog njega više niko u ulici nije njegovu
ekselenciju Haile Selasija zvao drugačije nego Alija Selasija. Sretko se inače
veoma srdačno odazivao i na nadimak Bosanac, što baš i nije bio slučaj sa
svima koji su tako oslovljavani. U burnim kolonizacijama Vojvodine
odjednom su se nametnuli mnogi dotle nepoznati dijalekti, pa su
starosedeoci po skraćenom postupku sve one koji isti jezik govore na
drugačiji način proglasili "Bosancima". Mama me je učila da nikog nipošto
tako ne oslovljavam, jer bi se moglo dogoditi da se neko uvredi, i priznajem
da mi to baš nije bilo potpuno jasno, ali sam je za svaki slučaj poslušao.
Tako sam i komšiju Sretka uvek pozdravljao sa "dobar dan, čika Diko Moj",
mada ne mogu da zamislim da bi on reagovao manje veselo ni da sam mu se
obratio ikako drugačije. Starije, a pogotovo najstarije članove moje porodice,
ponekad je umela da iritira njegova povišena intonacija, i bučan, takoreći
euforičan nastup, kojim bi nas češće isprepadao nego obradovao. Teoretski,
oni koji su stalno dobro raspoloženi morali bi uvek biti rado dočekani, ali u
praksi su često baš takvi zadnje što nam je potrebno...

̶ E, samo mi je još ovaj falio...

Kad bi Dedi pukao obruč na buretu, recimo, u dvorištu bi istog časa bio
zaveden najviši stepen pritajenosti, kako kod živine, pasa i mačaka, tako i
kod viših sisara. U inat, Sretko se pojavljivao upravo u takvim situacijama, i
prosto bi se ozario što može da priskoči u pomoć. Bio je odličan majstor,
radio je kao stolar u pozorišnoj radionici, ali je iz nekog razloga uporno
naglašavao da je prvenstveno tesar, iako se po ovdašnjim kriterijumima
stolar smatra daleko sofisticiranijom verzijom tesara? U svakom slučaju,
čega god da se dohvatio uradio bi to vredno, savesno i bez greške, što je čak i
cepidlaka poput Deda Lazara morala priznati...

̶ Jes, zanitovo je bolje neg' kad je bilo novo... Samo me je prvo iživcir'o s
onim njegovim “ne, brin'te, šta se jedite, začas ćemo mi to"! Znam ja da ćemo
začas... Al'pusti me, brate, da se prvo odsekiram k'o čovek!

Pitanje je da li ću do kraja priče još uspeti da se vratim na Sretka, pa

bolje da o istom trošku odmah pomenem i kako je napravio neprevaziđeni
dekor za "Zunzarinu palatu“, u sali mesne zajednice. Njegova ćerka Đurđica
je neočekivano dodala naslovnu ulogu za predstavu koju smo spremali u
zabavištu, pa se vaspitačica isto tako neočekivano setila da je Zunzarin tata
zaposlen u dekoraterskoj radionici pozorišta? Ukratko, u tom komadu, u
kom je Đuđa prosto briljirala u ulozi muve (za šta joj s onim ogromnim

65
“socoškim" cvikerima i nije trebao dodatni kostim?), i ja sam bio veoma
zapažen kao Mlad Komarac Tanka Sruka Takozvani Zujić Zuka, ali je sva
slava u stvari pripala Sretkovoj scenografiji. Izradio je detalje prema slici iz
knjige tako savesno da u čuvenoj sindikalnoj sali dugo niko nije imao srca da
demontira te kulise na bini, i ne samo da smo još godinama za Dan
Republike recitovali revolucionarne pesme pod ogromnom belom radom,
nego su čak i posle čuvenog Četvrtog Brionskog Plenuma u to istoj sali neki
važni Drugovi isključivani iz Saveza Komunista pod narandžastim
grnčarskim loncem u koji se pentralo plavim lotricama...

Eto…

Ako sam se malo duže i zadržao na komšiji, to je zato što s njim

drugačije nije ni moglo. Kraj njega se jednostavno nisi mogao provući bez
barem dve-tri rečenice, a kad se pročulo da je moj otac bio u neposrednoj
blizini Tita, Nasera i Nehrua, nije bilo šanse da samo promaknemo
biciklom...

̶ Pa… Nisam ja baš bio s njima za stolom, moj Sretko... Ali... Koliko sam
mogao da vidim… Car mi deluje skroz... Prirodno... Kao bilo ko od nas...

Pričajući o Ćaletovoj omiljenosti, mislio sam upravo na tu sposobnost

trenutnog prilagođavanja sagovorniku. Neko nadmen bi na tako naivno
pitanje verovatno samo odbrusio da je tamo poštovan strogi protokol, a ne
kojekakva nutkanja rakijom, i slične gluposti, ali verovatno je upravo zato
Sretko to pitanje i postavio mom Matorom, a ne Nekom Nadmenom. Ćale
takođe nije bio ni od onih koji bi hladno slagali da su se kucali sa svima,
pobratili se sa pola Afrike, i sve ih naučili da igraju kolo i psuju na našem
jeziku, nego je pažljivo izabrao par rečenica kojima neće razočarati komšiju,
a ni sebe predstaviti drugačije nego što bi želeo. Sretko je živeo sa naivnom
slikom o ljudima, ako je bio pravi “sretko“ sa takvom slikom je i umro, i Ćale
nije smatrao za neophodno da mu se ta slika narušava. Kad danas, sa
pozicija ovog iskustva, pokušam da zamislim kako je mogla izgledati ta noć
na Petrovaradinskoj tvrđavi, otprilike mogu da odredim mesto svog oca u
svemu tome, i definitivno mi je jasno da nije sedeo u VIP loži, ali nema
sumnje da je bio dovoljno blizu da u gužvi visokih zvanica razazna i
uniformisanu nisku zvanicu o kojoj se Diko Moj i raspitivao. U relativno
mladom Pokretu Nesvrstanih svi su, dabome, bili jednaki, s tim što su Tito,
Naser i Nehru ipak bili za nijansu jednakiji od ostalih, ali u našoj ulici je car
Etiopije smatran rođenijim od ostalih. Jednim delom je to bilo zbog toga što
smo iz njegove biografije saznali da mu se zemlja ponegde naziva i Abisinija,
što nas je dovodilo u direktnu vezu preko naše omiljene ribe "abisinca", koja

66
se ponegde naziva i "manić“, ali najviše smo ga znali preko prethodnog
olimpijskog pobednika u maratonu, koji je bio i ostao večiti heroj svih nas,
Bosonogih Trkača...

Televizore nisu imali baš svi, ali su zato svi išli u bioskop, a u "filmskom
žurnalu“ se snimak trijumfalnog povratka Abebe Bikile u Adis Abebu, i
njegovog susreta sa carem Haile Selasijem vrteo dovoljno dugo da bi ga i
Sretko video...

̶ Ma, znao sam ja da je Alija ljudina, odma' se to vidi, Rice-ža... Kako je

samo onda zagrlio Bekilu, kao sina... Kažu da mu je rek'o: "Ti si pravi car, diko
moj! Ti, a ne ja!" Šteta da se i to nisi setio da ga pitaš?

***

Po meni, Olimpijske igre bi se uvek održavale u septembru...

I uvek bi se održavale u Rimu...

Možda sam sećanja na septembar mogao započeti i od tog, hronološki

prethodnog septembra, ali kad je neka uspomena prava, i nije tako važno da
li od nje kreneš, ili se na nju vratiš. Moguće da sam olimpijadu pomalo
smetnuo s uma i zbog toga što je zvanično otvorena u poslednjoj nedelji
avgusta, ali ispada da se ipak tek na sledećoj stranici kalendara odigralo sve
po čemu je pamtim...

A pamtim je po otprilike svemu...

Puno puta do tad mi se dešavalo da budem zadivljem nečim, na

trenutak, na par sati, na dan-dva, da budem oduševljen klovnom "na ključ“,
filmom o junacima Šervudske šume, ili opsednut knjigom "Pale sam na
svijetu“, ali ovde se radilo o fascinaciji dugoj dobrih desetak dana, koja
naprosto nije znala šta je dosta...

U analima će, pored za mene neshvatljive crtice da je taj događaj

predstavljao pravi debakl naših takmičara, ostati zabeleženo i da je to bila
smotra koja je zbog ekspanzije televizije dovela do dotle nezapamćene
popularnosti sporta i sportista, s čim se već potpuno slažem. Navođenje svih

67
disciplina za koje sam tog septembra saznao preraslo bi u Puko nabrajanje
svih olimpijskih disciplina redom, i verovatno je jednostavnije reći da sam
preko olimpijade u Rimu naučio da na svetu ima i drugih sportova osim
fudbala na Ledinčetu i trkanja sa tramvajem na Drumu...

Ne znam koliko je sve to bilo smišljeno, ali u sledeće dve godine Beograd
su snašla tri važna evropska prvenstva, u košarci, boksu, i atletici, i mi smo
se i preko tih prenosa malo po malo navukli na sport. Sticajem istorijskih
okolnosti, prvih dvadesetak posleratnih generacija eksperimentalno je
pelcovano protiv religije, i ako ništa drugo, na tom primeru se bar pokazalo
da se u nešto ipak mora verovati. Umesto živih božanstava koja su nam
stavljena na raspolaganje kao zamena za dotle važeće nebeske bogove,
izabrali smo da budemo vernici sporta, i ta sekta je u narednim decenijama
iznedrila plejade i plejade pobednika, rekordera, i svetskih šampiona. Nisam
siguran da se to uklapa u konfuzne teorije koje bi postavili sociolozi, ali
pokušaću da i njih malo pridobijem sa par rečenica u istom stilu...

U vreme masovnog pada imuniteta na demagogiju, dakle, izazvanog

propratnim efektima antireligijske vakcine koju sam pomenuo, sport se
pokazao kao najbolji prirodni lek protiv svih oblika moralne zastranjenosti.
Na Biblijama koje smo krili pod jastukom je zlatnim slovima bilo ugravirano
"fair play", propovedali smo kasnije to načelo u svim životnim igrama, pa se
po tome i ovako matori još uvek najlakše prepoznamo...

̶ Polovinu života sam proveo u trenerci... I znaš šta? Bila mi je to mnogo

sretnija polovina života...

Mijat, sin Grigorija Kovača, bio je nešto stariji od mene, u stvari i sad je,
mada se na prvi pogled baš i ne bi reklo, da ne poverujete kako se drži?
Nikad nije igrao fudbal, i pored toga što je doslovno odrastao na Ledinčetu,
bio je naizgled trapav, nezgrapan ćak i za golmana, ali je iznenada (možda
baš u vreme olimpijade u Rimu?), shvatio da štap u igri "čugara" može da
baci triput dalje od svih, i od onda smo ga retko mogli viđati bez sportske
torbe na ramenu. Mija Kovać je kladivo dobacio čak do praga reprezentacije,
a i svi koje znam su ozbiljno nešto trenirali, a ako i nisu, onda su bar glumili
da ozbiljno nešto treniraju. Što se mene tiče, i ja sam se kasnije zanosio
koječim, ali se baš ne mogu pohvaliti vitrinom punom pehara, medalja i
plaketa. Za utehu, pominjan sam svaki put kad bi se za nekog iz naše
generacije reklo da je "jedan u milion", i teško da bi tamo nekom Danijelu
Pasareli, Johanu Kranklu, pa i samom "Ziku", ikad pošlo za rukom da budu
“jedan u milion“, da nije bilo mene i nas još devetsto devedeset devet hiljada,
devetsto devedeset i osam koji smo im to omogućili...

68
 ̶ Znaš da sam i ja trenirao atletiku... Bacao sam kuglu... I koplje... Ali su
me oterali već posle drugog treninga...

Kontraverzni Tetak Isidor je bio vrsni poznavalac sporta, ali su se

njegove aktivnosti uglavnom svodile na vožnju biciklom do pijace, i odmah
smo znali da se iza te izjave krije neka provala. Doduše, znalo se da je kao
momak zaista bio na par treninga u atletskom klubu, ali on to nije pominjao
sve dok korpulentna Tamara Pres nije zavitlala disk na skroz drugi kraj
ekrana...

̶ E, vidiš, Iculjka, s ovakvom sam se curom ja trebao oženiti... Da me

brani u kafani... Kad me neko popreko pogleda, samo mu kažem: Šta me
gledaš, ti brko, izađi napolje, ako smeš? Da te moja devojka izudara! A ne ti...
Ti bi im još i doturala čime da me klepe...

Tetka Ivanka je imala širok dijapazon reakcija na Tetkove viceve, na

ovaj je reagovala samo obrvama, ali je Deja Šapurika za svaki slučaj odmah
uskočio sa jednim od svojih čuvenih kontraproduktivnih komplimenata...

̶ Ta, idi, Isidore, šta pričaš? Ova Ruskinja je od naše Ivančice bolja samo
u bacanju tog diska... A i to je pitanje...

Ups?

Slučajno ili ne, to je već bila direktna asocijacija na još sveži incident iz
letošnjih svatova u Turiji, kad je Tetka Ivanka tanjirom gađala pevaljku koja
je sela Tetku Isidoru u krilo, i mada je taj skandal posle uveliko umanjen
činjenicom da se radilo o malom tanjiru za kolače, tanjiriću takoreći, nijedna
priča o tim svatovima nije mogla započeti drugačije. Na Dejine reči, Tetka je
samo na tren zastala u listanju "Ilustrovane politike", ali je procenila da
nema potrebe da se osvrće ka njemu, jer mu je Lenka već uputila jedan od
onih pogleda uz koje bi se morala izdavati dozvola za nošenje oružja...

̶ Dobro, Grlice, ne moraš se odmah kostrešiti... Znaš da ti ne stoji... Samo

sam hteo da pitam Isidora što su ga onda oterali sa atletike, šta ti je?

Nema sumnje da je KTI uživao u toj situaciji, ali kod njega se to nikad
nije moglo naročito primetiti, pošto je on uživao u svim situacijama. I sam bi
već milion puta podbadao svoju "Iculjku" na račun bačenog tanjira, ali niko
bolje od njega nije znao pravu verziju tog događaja. Eto, i ja sam maločas
pogrešno naveo ustaljenu formulaciju da je tetka gađala pevaljku, a ona je u

69
stvari pevaljku samo pogodila, zna se kog je gađala, pa stari lisac to nikad
nije prvi pominjao, dobro pazeći da ne izazove reviziju još jednog slućaja koji
ne podleže zastarevanju. Ipak, nije ishitreno odgovorio na Dejino pitanje,
nego je iskusno izveo svoju omiljenu scensku radnju pravljenja špricera, sve
vreme glumatajući da mu je sve to sa atletikom izuzetno teško palo...

̶ Ma... Ja sam kriv, magarac... Nisam slušao šta me uče, nego sam bacio
koplje jače nego što treba... I, šta da ti kažem... Još ga traže po rasadniku.

Pa...

Izgleda da ga je Tetka Ivanka našla? To koplje je godinama visilo na

plafonu njenog špajza, udenuto kao igla kroz dve noseće karike usrafljene u
gredu, i bilo je balansirano besprekorno, kao pod libelom. Znam to
pouzdano, jer sam svaki put kad zavirim u njenu riznicu pekmeza i kompota
prvo bacao pogled u tom pravcu, ne zato što sam čeznuo da treniram
atletiku, nego zbog kobasica koje su se sušile na belom atletskom koplju sa
dve crvene štrafte. Nije mu, eto, bilo suđeno da ponese teret treninga i velikih
takmićenja, ali je zato sa velikim uspehom nosilo teret čuvenih Tetkinih
kulena, koji su navodno upravo na blagoj promaji tavanskog otvora i dobijali
finalni šmek. Moja teta je uopšte bila praktićna osoba, pa je tako i Tetkov
gotovo potpuno očuvani disk brzo našao svoju višestruku namenu u
domaćinstvu, i iz tog kompleta se jedino kugla negde otkotrljala, ali
uostalom, kugla kao geometrijsko telo i nije bila najidealnija za pritiskać
papira na radnom stolu, ili podmetač za vrelu džezvu, kao što je to bio slućaj
sa diskom. Siguran sam da bi i nju pronašli negde ispod šimšira u Tetkinoj
baštici, da smo se baš zainatili, mada je Tetak i nestanak tog rekvizita
predstavio na svoj način...

̶ A za kuglu me i ne pitaj... Nju sam tek tako bacio da... Znaš onaj do pola
srušen dimnjak na fabrici kablova... Odmah do stadiona? Da, da, moj Dejo...
Nije to palo iz čistog mira...

Bilo je krajnje zanimljivo uz njih pratiti prenose. Pored toga što su sve
komentarisali na svoj način, i bučno navijali za svoje favorite, u
međuvremenu su iznosili i milion novih podataka o takmičarima i
rezultatima. Doduše, bio sam u dobu kad je svaki podatak za mene bio novi
podatak, ali neosporno je da su o mnogo čemu znali i više od televizijskih
reportera...

̶ E, Gospon Bandi, a sa ovakvom curom si se ti trebao oženiti... Za

njenom suknjom bi se pošteno natrčao...

70
 Recimo da je tom opaskom Mama samo želela da podseti na večitu
jadikovku stare gospođe Nađpeter da njen sin "trči za svakom suknjom", ali
je ponovo pogodila pravo u metu. Kad god bi se Vilma Rudolf pojavila na
stazi, Gospon Bandika bi se ponašao kao da je starter uperio pištolj u njega,
a ne u vazduh…

̶ Eh… Pa da znaš da i bih, moja Veronka... Mada ja nju pre vidim... U

strukiranoj beloj haljini… Na sitne tufnice... Kako nailazi od apoteke…

Nema više takvih džentlmena. Svaki napaljeni fizikalac sposoban je da

ženu svuče pogledom, ali samo bi šmekeri iz stare škole došli na ideju da
otkrivene vitke noge prikriju velom šuškavih žipona. Američka sprinterka je
bila najsjajnija zvezeda olimpijskog neba, ta priča o devojčici sa preležanom
paralizom koja je izrasla u gracioznu i nepobedivu “crnu gazelu", bila je
potpuno filmska, a filmovi su tih godina bili "trendsetteri“ bez konkurencije.
U otprilike isto vreme pojavio se i Godarov prvenac "Do poslednjeg daha", gde
se uz Belmonda pojavila i plavokosa Džin Siberg, blond verzija dečački
ošišane Vilme Rudolf, i zbog njih dve su tih sezona mnogi momci ostajali bez
već prvog daha, a devojke masovno krenule da nose ultrakratke “piksice“. Po
današnjim haotičnim kriterijumima, tamnoputa vižljasta devojka kratke kose
bi lako mogla da se pobrka među brazilske fudbalere pa da je niko i ne
primeti, ali onda, među robusnim takmičarkama koje su redom delovale
muškobanjasto i mnogo pre nego što je to ušlo u modu, Vilma Rudolf je u
svom legendarnom atletskom "šorciću" zaista izgledala kao perunika u polju
sirka. Osvojila je tri zlatne medalje, ako ne grešim, ali to nije ništa u odnosu
na sve simpatije koje je osvojila. Što se nas tiće, Gospon Bandika je rekao
svoje, pa je dalje sve bilo samo na njoj. Do kraja olimpijade za Vilmu Rudolf
smo uvek govorili "Ona Bandikina", i bili smo i više nego ponosni kad bi se
naša snajka popela na postolje...

***

Ako je Ćale ikad prelomio da kupimo televizor, onda je to bilo tog

septembra…

Kod njega nije bio problem samo u tome što nije želeo da odluke donosi
“preko noći“, nego pre u tome što su to uglavnom bile polarne noći. Tako je i
legendarni “Rudi Čajevec" u našu kuću stigao tek dobra tri meseca nakon
olimpijade, ali to je po svemu posebna priča...

Za prenose iz Rima smo se uvaljivali gde smo stigli, i mada je mojim

71
roditeljima počelo da biva malo neprijatno zbog toga, mislim da su bili jedini
sa tim utiskom. Bez obzira što smo uvek nastupali u kompletnom sastavu,
kao porodica nismo bili naročito naporni, i nema sumnje da bih odmah
osetio da smo dobrodošli, deca su u tome daleko pouzdanija od odraslih...

Verovatno je na kraju presudilo to što je čak u dva navrata preskočen

naš red da budemo domaćini u redovnom okupljanju društva. Prvi put je to
učinjeno zbog kvalifikacija u boksu, a drugi put zbog ženskog gimnastičkog
finala "po spravama" , koje takođe nije smelo biti propušteno, pa smo prvi
prenos odgledali kod KT Isidora, a drugi kod Gospon Bandike. Naš socijalni
status uopšte nije bio takav da sebi ne možemo priuštiti televizor, ali Mama
je već suviše puta poninjala "upadanje u oči“ (kao i ja u ovoj knjizi,
uostalom?), pa se zato odlučila za taktiku da Ćale sam dođe do zaključka da
li je bitnije kod neprijatelja upasti u oči već time što imamo televizor, ili kod
prijatelja upasti u oči po tome što ga još nemamo?

̶ Ih! Uzeo bih ja to čudo još otkad, ali sam se bojao da ne padne krov ako
metnem još i antenu na njega?

Deja je iz nekog razloga godinama odlagao pretresanje krova, tako da je

njihova kuća pod svom onom mahovinom i bokorima "čuvarkuće" već pomalo
ličila na alpinarijum. Iznutra je bila sasvim solidno skockana, uredna i
održavana, ali je sa ulice zaista delovala nekako previše "casual"? Zato je
Velja Šapurika, Dejin pominjani brat, pri svakoj poseti morao
prokomentarisati "da ne zna zašto se Dejan toliko vezao za taj ofucani biber-
crep?", dok mu brat nije odgovorio da je bolje vezivati se za ofucani crep nego
se vezivati za ofucanu gredu na tavanu. Nesretni i depresivni Velimir je
uporno pokušavao da se obesi u otprilike olimpijskim intervalima, svake tri-
četiri godine, ali to mu nikako nije polazilo za užetom, što mu je i donelo
titulu prvog serijskog samoubice kod nas. Nekom ko ih nije poznavao učiniće
se morbidnim što su se njih dvojica šalili na taj račun, još morbidnije da su
se čak i opkladili da će Velja umreti prirodnom smrću, a najmorbidnije je to
što do kraja nijedan nije dobio opkladu. Po Dejinoj formulaciji, Bata je umro
prirodnom smrću tako što se konačno obesio u prirodi, to jest u bagremari u
blizini njihove kuće, ali (da posle ovoga ne bi ostao mučan utisak?), moram
dodati da se sve to ipak dogodilo tek tri decenije kasnije, kad se omatareli
Velja Šapurika (opet po Dejinim rečima), već bio toliko čangrizav da je bilo
samo pitanje kad će ga neko od ukućana obesiti, ako to sam već jednom ne
uradi kako treba ...

No, poenta je dakle u tome da su i Šapurikini pazarili televizor pre

nas...

72
 Ne mogu reći da moja majka nije bila ni malo zavidna, ali recimo da je
bila zavidna samo onoliko koliko je to stvarno bilo neophodno? Jednakost i
nije tako teško glumiti među onima od kojih si bolji, u obrnutom slučaju to
već malo teže ide, ali se Mama u kraju u koji se udala ogledala uglavnom u
onoj prvoj kombinaciji. Za razliku od Danilke zvane "Kojim zlom?", i ostalih
alapača, kod kojih je usavršila način da ih na istoj ravni posmatra sa visine,
Mami je komšinica Lenka bila iskreno draga, i gajila je prema njoj onaj
obazrivi pigmalionski pristup koji i vredi jedino ako ostane prikriven. No, kad
je već i Grlica krenula da joj svakog dana prepričava tv-program od
prethodne večeri, to je zapretilo da naruši prećutnu hijerarhiju između njih
dve, i zato je idealno došao poziv Čedomira Bedomira da čitavo društvo
subotu i nedelju provede na njegovom salašu. To se dešavalo i pre, ali nikad
nije dočekano sa takvim oduševljenjem, jer se pročulo da je Čeda čak i tamo
namontirao televizor, što je u ono vreme predstavljalo gotovo nezamisliv nivo
luksuza i ekscentričnosti. Kao samac i neženja, mogao je sebi da priušti sve
ono što drugi inače priuštavaju drugima, to jest da sam sebe obraduje kad se
najmanje nada, i nije se moglodesiti da prvi ne nabavi bilo kakvu novotariju,
bio to "šuškavac", "hulahop" ili češki magnetofon "Tesla", drugim rečima, nije
imao nikakvih nelagodnosti oko raspolaganja svojom imovinom...

̶ Naravno da sam za društvo u kom će svi biti jednaki... Samo što mi

nekako više odgovara da svi budu jednaki kao ja, nego da ja budem jednak
kao svi?

Krčedinski su uopšte bili takvi. Ćale je govorio da je za vreme

nacionalizacije bilo "prava ekvilibristika" sačuvati u vlasništvu i veliku kuću
u gradu, i letnjikovac koji se doduše u razgovorima vodio kao "salaš", ali je u
stvari bio prelepa elektrificirana vila, sa internim vodovodom, parketom, pa
čak i kaminom u prostranoj dnevnoj sobi. Tako je i slučaj dva televizora
bezbolno zataškan, Čeda je za svaki slučaj naglašavao da je onaj "stari" u
Mamikinoj kući njen (pošto je i kuća njena!), pa je red da ona na njemu gleda
šta joj se gleda, i na taj rezon dobrog sina niko nije mogao imati zamerku.
Istini za volju, na televiziji je tada, i još dobru deceniju kasnije, postojao
samo jedan jedini program, po čemu ispada da je u vreme dok je Mamika na
svom televizoru gledala ono što joj se gleda, Čeda na miru mogao da na svom
prijemniku ne gleda ono što mu se ne gleda, ali ni-ko nije ulazio u baš tako
sitne detalje. Salaš je ionako bio na sasvim drugoj adresi, od grada je bio
udaljen toliko da bi samo upućeni mogli da ga povežu sa njihovom kućom, a
sem toga je krivinom dolme i brestovim šumarkom bio nekako skriven i od
sela čijem je ataru pripadao. Mogao ga je uočiti samo onaj ko se baš nameri
u tom pravcu, a takvih nije bilo puno ni devetsto šezdesete, a kamoli krajem
četrdesetih, što je Krčedinskima bilo daleko važnije. Parazitani su više

73
meračili kuće i stanove u centru grada, ili potpuno iseljena sela koja lakše
mogu jaranizovati, pa ih neki zabačeni "salaš" na obodu gotovo etnički čistog
slovačkog mesta nije puno intrigirao..

***

̶ Navijaš za Rusa?

KT Isidor se trgao kao da mu je to pitanje postavio neko daleko

zvaničniji od njegovog malog nećaka. Boris Šahlin se kao lav borio za zlato
sa, ako ne sedam, ono sa barem pet samuraja, i nije bilo šanse da slovenska
duša poput mog tetka ne navija za njega protiv svih tih Japanaca, ali
tadašnja ideološka neslaganja sa Braćom Sovjetima učinila su da se te
reakcije svedu na diskretno lupkanje dlanom o sto...

̶ Ta, idi, gde smem!? Ne smem da navijam ni za Ruskinje, a ne za Ruse!

Je l' ih vidiš kako su samo ljuti!?

Sovjetski gimnastičar je zaista delovao preterano strogo, a i preterano

matoro za svoje godine, kao uostalom i svi takmičari iz te zemlje. Meni je tad
izgledao kao do pojasa razgolićeni proleter sa bakroreza u Čaletovoj
kancelariji, kao takoreći polugotov spomenik, koji ni ne mora da se kleše,
nego je sasvim dovoljno i da ga postave na pobedničko postolje? Taj opis je
donekle dopunila i Mama, koja bi inače samo povremeno ušetala kroz dupla
vrata dnevne sobe, širom otvorena ka tremu, nju su ceremonije proglašenja
pobednika zanimale daleko više nego rezultati, pa se i ovog puta pojavila tek
začuvši prve taktove sovjetske himne, koju smo mi, a i čitav svet, na toj
olimpijadi i više nego dobro apsolvirali...

̶ O, bože, pa šta je to? I ovaj je preležao paralizu kao Vilma? Samo što je
njemu više napalo lice... Ne može, eto, čak ni sad da se nasmeje, jadničak...

I tako natmuren Šahlin je uspeo da osvoji zlato, ali za Ćaleta i ostale

pritajene reakcionare je mnogo interesantnije bilo to što se nekim propustom
organizatora dogodilo da njegov sunarodnik, sa zanimljivim prezimenom
"Titov", ne bude prvi, pa čak ni drugi, nego tek treći?

̶ Ajoj! Da se to kod nas desilo... Moj brajko... Već bi i razboj i vratilo bili
privedeni na informativni razgovor!

74
 ̶ O, još kako! A sudije bi već sprovodili sa karikama na rukama!

Nije bilo kraja kad krenu sa aluzijama na račun "sistema', a sad su još
konačno našli i mesto gde se takve opaske nisu morale izgovarati u pola
glasa. Svi prisutni su bili rodbinski, kumovski ili prijateljski toliko uvezani da
se tu ni najsposobnija “krtica" ne bi uspela infiltrirati. Ako je neko slučajno
pomislio na Marinku, koja je svaki čas donosila tanko narezanu šunku i
kiflice iz rerne, tu tek nije bilo nikakve opasnosti. Čedina "domaćica" bila je
Slovakinja, a poznato je da "manjinci", koji čine dobru većinu stanovništva
Vojvodine, imaju malo zastarele kodekse solidarnosti i tolerancije,
ustanovljene još prilikom zajedničkog naseljavanja ovih krajeva. Ponekad su
mogli da nas malo iznerviraju time što previše "gledaju svoja posla", ali je
neosporno da takav stav nikad nikom nije naneo zlo. Uzgred, upravo je taj
etnički faktor i bio jedan od glavnih razloga što letnjikovac Krčedinskih nije
očerupan u vreme kad je bio privremeno napušten. Čedin otac Miroslav,
poznatiji kao Doktor Minja, bio je po profesiji veterinar, kasnije je stekao
neku visoku načelničku titulu u banovini, ali je ostao dovoljno upamćen i
poštovan u selima u kojima je vršio praksu, tako da njegov "salaš" ne samo
da je ostao nedirnut, nego je čak i misteriozno održavan onih par godina dok
se gazde nisu usudile da ponovo češće svraćaju. Doktor Minju nisam zatekao
na ovoj planeti, a što je mnogo bitnije nisu ni Parazitani, pošto je, kako je to
već formulisao Deja Šapurika, "imao tu sreću da umre baš uoči oslobođenja“.
Naravno da su na to odmah graknuli svi oni koji nikad nisu imali sluha za
Dejinu istančanu filozofiju (poetiku takoreći?), a kad kažem "graknuli?, i više
je nego jasna asocijacija na pticu, ili bar na nekog ko liči na pticu? Grlica je
uvek pazila na to da Deju prekori pre ostalih, ali onda bi mu obično
priskakao u pomoć njegov večiti zastupnik, KT Isidor, koji je svakako
primetio da je i Čedu žacnulo takvo pominjanje njegovog oca, ali da mu je
ujedno bilo potpuno jasno kako bi se to u jesen četrdesetčetvrte mogao
provesti visoki načelnik predratnih vlasti...

̶ Čekaj, Lenka... Deja je to malo skarabudžio, ali je tako, šta da radimo?

Bilo bi najlepše da nekako izbegnemo umiranje, al'... Tu se baš i ne može bog
zna šta napraviti... Zato bar treba na vreme poraditi na tome u kom stilu ćemo
otići na onaj svet... I tu je Doktor Minja ispao pravi gospodin...

Nisam baš siguran da je Čedin otac pred ogledalom uvežbavao infarkt u

snu, kako bi u velikom stilu izbegao streljanje, ali je Tetak svojom iščašenom
teorijom ipak uspeo da predupredi i najmanju moguću promenu
raspoloženja na gore. Uostalom, ekipa je po tom pitanju bila tako dobro
uigrana da neka ozbiljnija nelagodnost i nije imala nikakvih šansi...

75
 ̶ Jeste! A, kako bi samo čika Miroslav bio sretan da vidi kako se održava
imanje... I kako mu je i sin zbog toga očigledno sretan...

Mislim da je pravi trenutak da naglasim da se Čeda-Beda rodio kao

agronom, a kasnije je to samo formalno overio na fakultetu. Njegova Mamika
po kojoj smo navodno i bili rođaci, odrasla je u našem, to jest čuvenom
baštovanskom kraju, i od nje je sin nasledio taj visok procenat humusa u
krvi. Mamika se udajom nepovratno pokondirila, ali Bedomir je još kao mlad
postao rezervna ikona Majka Marice i svih samoukih agronoma iz okolnih
bašti, jer je nepogrešivo znao da ih posavetuje šta, kako, i gde da zasade, Za
razliku od lenština koje pod izgovorom marljivosti zaseju kukuruz u rano
proleće, pa do jeseni čekaju da izraste i sazri, on je svoje neveliko imanje
išpartao lejama i staklenicima koji su se zelenili od prvog proleća do prvih
mrazeva, pa je ćak i sujetna Majka samo krastavce iz njegove bašte birala za
ostavljanje "na suncu". Tako je i tog dana, uz šunkicu koju sam pomenuo,
bila naseckana i salata od sveže ubranog "jabućara", mada mislim da Mama
nije imala na umu sortu kasnog paradajza, kad je maločas povezala
"održavanje imanja" s činjenicom da je Čeda "očigledno sretan".

̶ Eh, sretan... Pa, jeste, sve je dobro ponelo, ne kažem, ali... Sretan? Ja ne
samo da nisam sretan nego ni ne poznajem nikog ko je sretan... Da vam pravo
kažem...

To je već bilo čisto prenemaganje. Pre svega, poznavao je sve nas (za
koje sam tad samo pretpostavljao da smo sretni, što danas sasvim pouzdano
znam), a osim toga, izgleda da je veoma dobro upoznao i takođe upadljivo
sretnu Marinku, što špiclovki poput moje majke nije moglo promaći. Svaki
put kad bi jedra i okretna "vesela udovica" zavrtela svoju široku suknju oko
stola, Čedomir bi se ozario, kao uostalom i većina ostalih, ali su njih dvoje
pritom pravili klasićnu grešku tajnih ljubavnika, a to je da uporno izbegavaju
da se pogledaju. U jednom trenutku Marinka je osetila da je moja majka
ljubopitljivo skenira, doduše sa prijateljskim i saučesniškim smeškom, ali i
to je bilo sasvim dovoljno da blago pocrveni, što na nekom rumenom nikad
nije lako primetiti? Nešto kasnije, na tremu, Mama je strpljivo sačekala da
ostane sama sa Tetka Ivankom, ali koliko god se trudila da ostane sama,
retko je uspevala da ostane toliko sama da ni mene nema u blizini...

̶ Pa, draga moja... Vidim ja da nema ništa od naše Valike-Žvalike... Piši

propalo...

Tetka se zaverenički primakla, a pošt o Bandika tom prilikom nije doveo

devojku koju bi mogle ogovarati, tačno je zaključila da se može raditi jedino o
Marinki...

76
 ̶ Da, vidim i ja... Ali... Moram ti reći... Slatka mi je "totica", baš mi nekako
i ide uz njega? Sva je nekako "feš ", ta ne mora vezivati girtlu da bi se znalo
gde joj je struk... A obaška što je vredna i vešta... I napatila se s tim mužem,
sirota, kažu da je puno pio? Mora biti da ju je kinjio što je nerotkinja...

Bio bih jako ponosan što je moja majka bila pametnija od svih čak i pod
uslovom da su svi bili glupi, ali ovako, kad znam da su Tetka Ivanka i
društvo bili poprilično pametni, još sam ponosniji što je Mama sve uočavala
puno pre ostalih...

̶ E, onda se tek opasno ogrešio... Pošto je "rotkinja“, moja Ivančice... O,

da... Pazi šta sam ti rekla...

Tetka je stavila dlan na usta, kao da se njoj omakla ta skandalozna

pretpostavka, videlo se da ne može odmah da poveruje u ono što je čula, ali
opet, znala je da Mama nikad ne bi izjavila tako nešto da nije potpuno
sigurna...

̶ Ma... Šta pričaš? Ju, naopako... Pa... Kako?

Da, stvarno, kako?

Idi, Tetka, molim te...

Da sam ja pitao tako nešto, pa ajde de...

Ali ti bi u tim godinama već morala imati neke ideje po tom pitanju?

***

Najviše smo ipak čekali finalnu utakmicu fudbalskog turnira, dotle smo
osvojili samo jednu srebrnu medalju u rvanju, i meč sa Danskom je bio
poslednja šansa da se i trobojka sa zvezdom uzdigne iznad ostalih zastava.
Na olimpijadama su tad učestvovali samo "amateri" (što su fudbaleri iz
komunističkih zemalja navodno bili u odnosu na Francuze, Engleze, Brazilce
i ostale, koji su uglavnom poslali ekipe sastavljene od konobara i vatrogasaca
koji pikaju loptu u slobodnom vremenu?), i zato se neću preterano upuštati
u hvalospeve o igri naših momaka. Već u polufinalu bio sam u najmanju
ruku zbunjen time što smo domaću Italiju eliminisali žrebom, nisam mogao

77
zamisliti da bi se tako nešto moglo dogoditi na Ledinčetu? Kakva je to pobeda
kad nemaš rezultat kojim bi se hvalio, nego neku tamo ceduljicu na kojoj
piše da si pobedio? Ipak, ostao je to za mene nezaboravan događaj, ne samo
zato što sve ono o amaterima još nisam znao, nego i zbog himne kojom se taj
dugi dan završio, a na koju sam tad zbunjeno ustao prvi put u životu,
šokiran što su Čale, KT Isidor, Gospon Bandika, pa čak i Deja i Čeda-Beda to
prethodno učinili kao po komandi...

̶ Ješće Polska nie zginiela...

Tom prilikom, a i često kasnije, matori šereti bi prilikom intoniranja

himne krenuli da pevaju neke za mene nerazumljive reči, i to samo par prvih
stihova, a onda bi se tobož trgli, kao da su pogrešili tekst, i mumlajući se
prebacili na naš jezik. Tek puno kasnije sam ukapirao da su Parazitani
piratirali i himnu, maznuvši je od Poljaka, ali besumnje nije bilo ni malo lako
izabrati nacionalnu himnu jedne tako mnogonacionalne države, i logično je
da revolucija nije imala vremena da se zamajava još i autorskim pravima i
sličnim buržoaskim trivijalnostima? Uostalom, tvorac svečane poljske pesme
nastale još u vreme Napoleonskih ratova ostao je nepoznat, a što se teksta
tiče, reči i jesu tu da se menjaju kako vetar dune? Tako se u prvom "rimejku"
još hiljadu osamsto trideset četvrte, prvo pevalo "Hej Slovaci", a u našim
verzijama i "Oj Hrvati", ili "Oj Iliri", da bi neznatno izmenjeni napev "Duh
Slovjanski" bio proglašen i za zvaničnu himnu novonastale FNRJ, čak
stotinak godina kasnije. Da se razumemo, nije neuobičajeno da se i neka već
korištena pesma, pogotovo pesma sa tako uzvišenim porukama, odabere za
državnu himnu, jedino je bilo malo glupo što su i Poljaci, ni ne pitajući, isto
to već učinili dobrih četvrt veka pre nas. Zato je posle došlo do par
zbunjujućih situacija, kad bi u nekom sportu mi bili prvi, a Poljaci drugi, ili
obrnuto, pa je ispadalo da se izvodi utešna pesma u čast poraženog, ali sve u
svemu, bila je to sasvim solidna himna, na koju sam još puno puta ponosno
ustao, i mogu samo da mislim kakve su tek emocije mogle izazivati himne
koje nisu bile baš u toj meri reciklirane...

̶ E, da su nam sad i tamburaši tu...

Puno puta sam čuo tu rečenicu, a puno puta je i nisam čuo, pošto su
tamburaši uglavnom uvek bili "tu". Deja Šapurika i Kontraverzni Tetak Isidor
vukli su ih gde su stigli, na utakmice, u berbu, na "najlon pijacu“, a imali su
neke ideje oko sahrane Mlađe Roljana, ali je čika-Đokica Geometar na vreme
primetio da begeš viri iza jednog spomenika, i u zadnji čas sprečio skandal...

̶ Morao je da se umeša... Jes' da mu je Mlada bio brat, al'.. To je bilo

nešto samo između Roljana i nas... Baš šteta... Lepa sa'rana, puno naroda, tri

78
popa i sve to, ali... Falilo mi je još samo...

Tu bi Deja imitirao sviranje tambure, a Bandika i KT Isidor bi sa

žaljenjem klimuckali glavama. Danas se na grobljima izvode razni
performansi, ali njih trojica su ipak išli malo ispred svog vremena, i tu bih se
donekle mogao složiti sa Majka Maricom koja im je posle danima očitavala da
bi se još najmanje troje-četvoro njih šlogiralo da je usred svog onog sveta u
crnini odjedared banda Cigana u belim košuljama banula iza krstova i
dreknula "Četir' konja debela"...

Jeste, malo me je sramota, ali šta da radim?

Moja baka je na žalost robovala onim predrasudama koje navode

pojedine ljude da imena pojedinih nacija uvek izgovore kao pridev, i od toga
obično nema spasa. Ne pada mi na pamet da je branim, ali i danas često
naletim na naizgled sasvim normalne osobe koje nose taj deformisani gen u
sebi. Ponovio sam već više puta, i ponavljaću dogod zatreba, da u našem
kraju "crnomanjasti" odavno nisu izazivali senzaciju, ali eto, i meni se
omakne da ih obeležim barem navodnicima? Zato ni Majki ne zameram
onoliko koliko bi to možda i zaslužila, jer znam da u ophođenju sa ljudima
nikad nije pokazala ni najmanji nagoveštaj šovinizma, jednostavno je imala
tu urođenu manu da reč "Cigan" uvek intonira na pogrešan naćin...

Tamburaše je u svakom smislu predvodio Jovica Dotlić, zvani Joca

Fićfirić, koji se pomalo družio sa Dejom, a pomalo i sa Ćaletom, a svakako bi
se sa bar jednim od njih družio i daleko više da se generacijski nije udenuo
tačno na sredini između njih. Svirao je bas-prim, ne preterano virtuozno, ali
je pevao tako da su se sve "bande" otimale oko njega, a tako je i stekao
status gurua lokalnih sviraca. Inače, ćak ni mnogo redovniji kafanski gosti
nego što su to bili Ćale i ekipa, nisu uspevali da neki od tih orkestara triput
zateknu u istom sastavu. Vodiću raćuna o tome da ne napravim neki gaf u
Majkinom stilu, pa ću objasniti da tu mislim prvenstveno na one orkestre u
kojima nije bilo, recimo, plavookih tamburaša, jer za nešto tamnije tonirane
sastave je bilo karakteristično da svako ko se malo uzdigne (i stekne dovoljno
prepoznatljiv nadimak?), odmah formira svoju bandu. Zato smo mi uvek
pazili da nađemo kafanu u kojoj trenutno svira Joca Fićfirić, što i nije bilo
tako teško između jedine tri kafane u koje se moglo i porodično izaći, a koje
su nekako jedine odgovarale i njegovom renomeu...

Kad već pomenuh nadimke, Jovica je usavršio imitiranje štiglića do

same granice sporazumevanja s tim ptičicama, ali jasno vam je da ga nisu
zato nazvali “Fićfirić", Tamburaši najrađe sviraju u košuljama, pošto
višesatno mlataranje rukom u nekom usukanom sakou baš i nije neki

79
provod, ali Joca je imao čitavu kolekciju kicoških prsluka, poćeo je da nosi
lančić čim je to video od Toškare, a imao je i nekoliko ručnih satova, pa ćak i
jedan sa metalnom narukvicom, za koji se automatski govorilo da je "zlatni".
Pantalone su obavezno bile "šivene" nikad izlizane oko džepova ili otegljene
na kolenima, i nije se moglo dogoditi da se cipele uz njih ne uklapaju po boji,
verovatno zato što ni one nisu bile "kupovne", nego su pravljene po meri kod
Šuce Paroškog iz Poštanske ulice, što se u ono vreme pogrešno smatralo
prevaziđenim. Uz sve to, posedovao je onu vrstu šarma koja se bez greške
uklapala uz sve detalje garderobe, i uopste, nije bilo ni najmanje potrebe da
ikom išta objašnjava, mada je i to umeo da učini na svoj naćin...

̶ Na koga sam povukao ovako crnu kosu? Ma. Izgleda se jedan moj
predak oženio Cigankom...

̶ Stvarno? Koji predak?

̶ Pa, ovaj... Moj ćale..

Neposredno pred olimpijadu, i Joca Fićfirić je bio umešan u jedan

događaj koji je dugo bio tema dana na pijaci i po berbernicama, iako su
akteri dali sve od sebe da ga zataškaju. Pera Baboš, već pominjani Gospon
Bandikin ujak, postao je ponosni vlasnik motora za čamac "tomos-lamo 4",
što je predstavljalo korak od sedam (nautičkih) milja u odnosu na njegov
stari drndavi "timler“. U tu čast, ribolovci su organizovali ekspediciju do
Susečkog dunavca, a kad kažem "ribolovci", a ne "pecaroši", to znači da se
radilo o iskusnim Dunavskim Vukovima, koji su znali u kojim se tačno
rukavcima motaju ribetine zbog kojih za svaki slučaj treba poneti i foto-
aparat, Na žalost, baš je ta pretrpanost čamaca i dovela do događaja koji sam
krenuo da opisujem, ali prvo ipak moram navesti par podataka veoma važnih
za čitavu priču. Susek se naime nalazi na nekih dvadeset pet kilometara od
našeg grada, što se u ono vreme moglo nazvati daljinom čak i kad se tamo
zaputiš autobusom, a pošto se do istoimenog dunavca ipak logičnije
dospevalo Dunavom, ta rečna varijanta se već mogla nazvati i poduhvatom.
Za one koji nisu probali, moram pojasniti da je Dunav reka kojom baš nije
pametno ići uzvodno, ostaće doduše upamćeno da je Pera Baboš starim
"timlerom" par puta dobacio čak do Neština, ali stići "na vesla" dalje od
Begeča bio bi izazov i za galiote. Verovatno su se genijalci upravo zato i
odlučili na takvu avanturu, Mama je govorila da bi bilo mnogo jednostavnije
da se par somova spusti nizvodno, ali alasi takvog formata ignorišu ženske
primedbe i kad se odnose na banalne suvozemne aktivnosti, a kamoli kad
dirnu u tako izrazit muški posao kao što je pecanje soma na ronca, i retku
barsku glistu po imenu "durbok"...

80
 Negde oko deset uveće je karavan od tri uvezana čamca krenuo na put,
izračunali su da će udruženi "tomos-lamo 4" i "timler" lako obaviti posao, no,
još negde kod Sremske Kamenice shvatili su da se neće baš naglisirati do
Suseka. Kod futoške skele su ukrcali još jednog putnika u treći, "tamburaški
čamac", ali su se tako raspevani, kao parobrod sa Misisipija iz mjuzikla,
teglili do Begeća skoro čitav sat, pa su prelomili da i umetnici moraju dati
svoj mali doprinos povremenim "doveslavanjem". Pretpostavljam da im je
prvih deset minuta to čak bilo i zabavno, pogotovo kad su presekli na
sremsku stranu privučeni mirisom pekare u Banoštru, gde je iz još
neotvorene susedne kasapnice Joca Fićfirić nekako iskamčio dva para
lovačkih kobasica, i tu kobnu štaniclu čvaraka. Na onoj varljivoj mesečini, i
od onog varljivog kameničkog "prokupca“, masna papirna kesa izgledala je
gotovo identično kao kesa u koju je Pera Baboš još pri polasku odvojio ronce,
kad su po običaju krenuli da prave haos u piksli sa glistama. To je trebalo da
bude samo privremeno, ali, kao što rekoh, pojam o vremenu se malo
poremetio na tom putovanju, putnici su požurili da što pre isprazne
petolitarski balon vina, koji je predstavljao najveći balast, a dve opasno
slične kese našle su se preblizu jedna druge, i što je još gore, ujedno i
preblizu mreže sa paradajzom, i još vruće reš cipovke...

Da, znam...

I sama pomisao već zvuči dovoljno "bljak", da bi još trebalo zamišljati i

eventualni ukus...

Ne treba se, dakle, nepotrebno kačiti za to što se u našem kraju govori

"ronac", za razliku od većine drugih mesta gde se kaže "rovac", zna se da
mislim na krupnog baštenskog insekta koji je idealan mamac u lovu na
soma. U ovom slučaju, na žalost, definitivno nije bilo najbitnije da li je ronac
ili rovac, nego da li je ronac ili čvarak?

̶ Sva sreća da nam je bar nešto glisti ostalo!

Čim se malo razdanilo, i čim su predopingovani i premoreni ribolovci koliko

toliko došli sebi i raspakovali pecaljke, shvatili su da bi svaki som ispao i veći
som nego što jeste, kad bi dozvolio sebi da bude upecan “na čvarak", pošto
ronaca, alijas rovaca, više nije bilo u štanicli?

̶ Kol'ko čovek treba da se oždere pa da pobrka čvarak sa roncom?

Deda Lazar je bio neka vrsta dilera, živeo je od toga što proizvodi i
prodaje vino, a uopšte nije pio. Koliko sam čuo, pre mog rođenja je i umereno
pio i neumereno pušio, ali je posle prve posete lekaru zbog problema sa

81
pretiskom jednostavno izvadio tabakeru iz džepa, i odgurnuo je od sebe...

̶ Metni to digod, Marice...

Toliko o njegovom procesu odvikavanja od pušenja, doktor je rekao da

mu to može naškoditi, i on nikad više nije zapalio cigaretu, niti popio kap
alkohola. Majka Marica je njegovu srebrnu tabakeru sa sedam cigareta tog
dana "metnula" u fioku natkasne s njegove strane bračnog kreveta, i isto
toliko sam ih i ja izbrojao tridesetak godina kasnije, kad je Deda već uveliko
spavao na nekom sasvim drugom mestu. Ta izlizana gravirana kutija je u
našoj kući oduvek služila kao jedinica mere nečijeg karaktera, a i bez nje se
znalo da je Braca pravi čovek od mere. Zato su učesnici neslavne regate pred
njim sedeli za stolom kao pokunjeni đaci, Ćale je doduše imao veoma čvrst
alibi, pošto je bio u drugom čamcu, ali se kao i uvek solidarisao sa Dejom
Šapurikom, tim pre što ostali sumnjivci iz afere "čvarak", Pera Baboš i matori
Dančika Palinkaš nisu bili prisutni. Kao stručnjak za vino, pa samim tim i za
vinopije, Deda je znao sve precizne gradacije glagola “napiti se", od cvrcnuti,
cugnuti, usvirati se, pa preko ucirkati se, nakresati, naliti, sve do nalokati
se, našljokati, naroljati, ali u našem kraju je ipak najsramnije bilo za nekog
reći da se "ožderao“. To je značilo da je potpuno resetovao, i u psihološkom i
u fiziološkom smislu, pod čim se verovatno podrazumeva i brkanje ronaca sa
čvarcima...

̶ Nemojte, Braca... Šta sam mog'o? Meni je Dančika tako dod'o, u onoj
pomrčini... Mekan 'lebac, po' paradajza, a ronac u inat još i krcne k'o čvarak...
Mislim... Ako ikad, ne daj bože, budete morali da pojedete ronca, onda bi vam
najlakše bilo tako, sa dosta 'leba i bar po' paradajza...

To je u svakom slučaju bio veoma koristan savet, ali i sam Deja je još u
toku rečenice shvatio da Deda Lazaru verovatno nikad neće biti potreban.
Omakla mu se gadljiva grimasa, jedno je gricnuti ružnog rakolikog insekta
posle pet litara "prokupca“, a drugo je setiti se toga kad si trezan...

̶ Ma... Napravili su od toga bog zna šta... A i kalorijski je to tu negde?

Mož' misliti! Ronac i nije ništa drugo nego čvarak koji pruža otpor...

82
 ***

Ako se učini da sam samo ovlaš prešao preko onog vatrometa,

pomenutog još negde na početku poglavlja, to je zato što se nerado upuštam
u nešto u čemu unapred znam da neću uspeti. Ne postoji ništa što se ne
može opisati. Ali postoji ponešto što se ne može opisati dovoljno dobro...

Ponekad ni najveštiji falsifikatori ne bi uspeli prekopirati neki

asimetrični
portret naškraban drvenim bojicama, ili apstraktni pejsaž iscrtan krajičkom
slomljenog crepa na pločniku. Ni najveći opsenari ponekad ne umeju od
svojih reči smućkati kemikalije u kojima se može razviti film usnimljen
prostim kamerama dečijih pogleda. Deca ponešto dožive i pre nego što mu
nauče ime, zapamte boju sutona, zvuk padajuće zvezde, neki fenomen u
prirodi ili u sebi, i kasnije u čitavom životu ne nalete ni na jednu reč koja bi
sto posto išla uz to...

Nisam siguran ni da li je taj vatromet u mom sećanju uopšte film, ili je

samo fragment, možda je čak samo zaustavljeni kadar koji se s vremena na
vreme pokrene po nekom svom nahođenju? Pouzdano znam jedino da je bio
septembar, negde bi se moglo pronaći i koji tačno septembar, neki
jednocifreni septembar, u svakom slučaju...

Te večeri je pretila opasnost da se grad nagne, i prevrne u Dunav, pošto

su svi stanovnici izašli na kej, i bilo bi krajnje neozbiljno da sve te ljude
stavim u jednu rečenicu. Na nekoj drugoj slici to bi možda i moglo proći kao
"gužva", ali na mojoj slici to je gužva koja ima svoj identitet, svoj glas, svoj
parfem, na onom mom (upravo pomerenom kadru!), to je jedna svečana i
doterana gužva sa poznatim i nasmejanim likom...

Eto...

Rekao sam da bi moglo biti neopisivo?

Tvrđava me je bez daha ostavljala čak i po nekom natmurenom

oblačnom danu, dok bih sa Deda Lazarom prolazio kraj nje na putu u
vinograd, i nekim čudom je oduvek u meni budila osećaj povratka i kad
nisam putovao nigde. A te vedre i posrebrene noći, onako carski uparađena,
po prvi put obasjana svetlom, ljuljala je svoj odraz u Dunavu kao neka
Katedrala Ni Na Nebu Ni Na Zemlji, oholo se uzdižući nad sićušnim prilikama
koje su nam mahale sa njene terase. Velike ljude ponekad definitivno treba

83
gledati preko reke, da se podsetimo kako su u stvari sitni? Nemoguće da su
stvarno poverovali da smo se tu sjatili zbog njih, a ne zbog vatrometa, ali
možda nam se samo i učinilo da nam mašu, možda su oni to samo dizali
ruke pokušavajući da se okače o besmrtnost leteće citadele, kao Liliputanci o
Guliverov balon koji se diže ka nebu?

Kad smo već kod neba, o tome se nema puno šta reći, nebo nad
ravnicom je uvek bilo na visini, pa se nije obrukalo ni tom prilikom. Neki
prepadnuti major, potpukovnik u najboljem slučaju, koji je bio zadužen za
reflektore nakačene na grebene pod utvrđenjem, sasvim sigurno taj efekat
nije postigao namerno, ali je savršeno istakao zlatne konture Tvrđave na
tamnom somotu nad njom, ne narušivši ni na trenutak narandžasti titraj
lampiona punog meseca...

I onda...

Vatromet...

Ne, neću ću se prevariti ni da pomenem boje, jer, kao što rekoh, odmah
mi padaju na pamet najmanje tri kojima ni do danas nisam saznao ime. A
ponavljam i to, da sve ovo što sam naveo, i onaj kej prepun ljudi, i diskretni
ali podrazumevajući Dunav, i Mesec, i Tvrđava, i svi oni Liliputanci, ubrzo
potpuno zagubljeni negde u istorijskom međuvremenu, sve je to samo
nabrojano, ni slučajno opisano. Recimo da je sve to samo pomenuto, onako
uzgred, kao pribeleška, čisto da bi taj vatromet ipak ostao zaveden barem
pod nekim datumom i na nekoj adresi u uspomenama, nije on kriv što je
neopisiv...

̶ Ja štagod da uradim, to sam već radio... Jedino što još mogu da uradim
prvi put u životu, to je da prvi put u životu poslednji put odem na more...

Ne sećam se tačno kad sam uspeo da dekodiram Dejinu filozofiju, ali je

izvesno da sam od tada često imao prilike da je primenjujem. Dakle, bio je to
naprosto prvi vatromet u mom životu, a ponešto od onoga što ti se desi prvi
put u životu zauvek ostane u domenu neopisivog. Video sam posle još puno
vatrometa, ali već se ni drugog ne sećam, i što se mene tiče, moglo je
komotno proći i bez njih? Tako je i olimpijada u Rimu ostala nenadmašna
zato što je bila moja prva olimpijada, nehotice sam uz nju pomenuo i svoje
prvo ustajanje na "Hej Sloveni", i verovatno je tog, i tih septembara, bilo još
koječega "mog prvog", ali kako to već ide, takve događaje su moji roditelji
pamtili mnogo bolje nego ja. Svet je još ko zna kad postavljen na taj način,
neko drugi vodi računa o našem prvom zubiću, prvom koraku, o našoj prvoj
razgovetnoj reči, a onda, ako imamo sreće, mi kasnije o svemu tome vodimo

84
računa u životu nekog drugog. To je najbolji, a vrlo verovatno i jedini način
da jednog dana manično ne počnemo obraćati pažnju na svaki svoj "poslednji
put u životu“, bilo bi prilično zeznuto da umemo prepoznati kad smo
poslednji put preskočili stepenicu na silasku u park, ili poslednji put bez
naočara pročitali sitno ispisano uputstvo za toster, mislim da nema potrebe
nabrajati išta dramatičnije od toga? Ako ikad iko krene da vam navodi
eventualne dobre strane starosti, slobodno ga odmah prekinite, nema dobrih
strana starosti, i jedino donekle nije loše što takozvane "zrele godine" polako
poravnaju amplitude patetike i tragike u nama. Vremenom se potpuno izgubi
potreba za razrađivanjem tema kao što je ova, i za velikim rečenicama o tome
kako neko nije ni primetio da poslednji put menja "ge" žicu na gitari, nije bio
svestan da poslednji put putuje vozom, ili nije ni slutio da poslednji put
ubacuje razglednicu u poštansko sanduče...

Pre svega. takve rečenice u jednom trenutku zazvuče prilično sablasno

ako ih sklapaš u prvom licu jednine...

I, uopšte...

Dovolino je glupo već i samo pomisliti na neko svoje eventualno

poslednje ustajanje na "Hej Sloveni", na svoju poslednju olimpijadu, ili na
svoj poslednji vatromet?

***

Priznajem da tajno obožavam opservacije poput prethodne, ali ipak ne

toliko da bih njima završio poglavlje...

Pogotovo ne poglavlje o septembru, i pogotovo ne poglavlje o ta dva

prelepa septembra, koja sam kao dva stručka šeboja teškom mukom probrao
iz živopisnog bidermajera kasnog leta i rane jeseni...

Te sezone je nekako sve bilo na svom, rat je bio u čitankama, politika je

bila u “tv dnevniku", lopovi i nasilnici su bili u Požarevcu, Sremskoj
Mitrovici, ili u Padinskoj Skeli, a i u familiji je svako bio na svom mestu, nije
bilo bolesnih, nezaposlenih, prezaduženih, i niko nije bio ni previše mlad, a
ni suviše star...

U stvari...

85
 Kad sam već pomenuo stvari koje se dogode prvi put u životu, isprva je
bilo malih nesuglasica oko toga da li je Čeda-Beda prestar da se zaljubi prvi
put u životu, ili je premlad da se zaljubi poslednji put u životu, ali kad
ispadne da je nekom prvi put ujedno i poslednji put, onda to začas ispadne i
iz klišea, i izdigne se visoko van dometa spletki i predrasuda. Pokazalo se da
je Mama bila u pravu, Marinka je definitivno bila “rotkinja", u ovom slučaju
čak i "prvorotkinja", na svoju i Bedomirovu ogromnu sreću, i bili su to
verovatno najlepši svatovi u kojima sam ikad bio, mada su svi pazili da ih
tako ne nazovu. Svi su govorili "venčanje", jer to im se nekako činilo kao
najumerenije, i najprikladnije uz udovicu-mladu, sa vidno zaobljenim
profilom, pa je Majka Marica, šef poslaničkog kluba konzervativaca u našem
porodičnom parlamentu, ocenila je da je to što nevesta neće biti u belom
jedino i ispravno prema Bogu. Tih dana je sneg navejao za tri nedelje
unapred, pa je Mama, koja je na tom "venčanju" bila kuma sa mladoženjine
strane (što onda baš nije bilo uobičajeno?), jedva dočekala da se nadoveže
primedbom da je Bog jasno pokazao šta on misli o tome, čim je za tu priliku
odenuo čitav svet u belo? Godine koje su usledile su više puta potvrdile taj
blagoslov a ništa i nije moglo poći po zlu kad je na svadbi lično mlada vadila
kiflice sa pekmezom iz rerne, i kad je mladoženja (kog je KTI uporno zvao
"staroženja", iako je oboma mladencima bilo tek po trideset i tri?), burgijom
za sađenje repe bušio rupe u ledu da bi mi pokazao kako pecaju Eskimi...

No...

Led i sneg nam nipošto ne trebaju u septembru, pa ću saonice nakićene

tamburašima brže-bolje poterati ka decembru, odakle su preko reda i banuli
u
ovu priču, mada sumnjam da će diskretni zvuk praporaca uspeti da nadjača
svu onu ciku i žamor Božića, svečara, i Nove godine...

Daću sve od sebe da ih kasnije smestim u priču, negde između

Mikulaša i svetog Nikole, ali stvarno ne mogu ništa da obećam...

U to vreme je špic sezone u mojim uspomenama...

86
 OKTOBAR. VRAŽJI ŠANDOR, I PATRONAŽNI
ANĐEO ČUVAR

̶ Dan traje kol'ko traje, nisam to ja izmislio... Ako kome nije po volji, to
samo znači da taj ne traje kako treba, a ne dan!

Deda Lazar je pripadao poslednjim generacijama koje su bile usklađene

sa prirodom. Budio se čim sunce izađe, a odlazio na počinak, pa ne baš ćim
sunce zađe, nego čim se mrak malo slegne, a samo je tako i stizao sve da
uradi. Nije to baš bila fer trka, od starta mu je neko svaki čas izmeštao cilj,
još golobrad je naleteo na bodljikave stiplčez prepreke galicijskih rovova,
onda su ga Parazitani negde sa polovine staze vratili na sam početak, sve su
činili da ga diskvalifikuju ili bar obeshrabre, ali je on i pored toga
nepokolebljivo gurao napred. Nemam baš puno od njegovog karaktera, ali do
sad još ni jednom nisam zažalio zbog toga, "upornost pobednika" definitivno i
ne zvuči tako loše, ali "upornost luzera“ je već sasvim druga prića? Po mom
mišljenju, ako život već i proleti kao trka na sto metara, onda nije neophodno
da se u njoj napatiš kao u maratonu?

̶ Kako to da meni dan nikad nije ni kratak ni dugačak? Čim primetim da

je ostalo lufta, znam da nisam uradio nešto što sam im'o... A kad vidim da je
prebrzo proš'o, to samo znači da s nečim nisam kren'o na vreme?

Deda je u životu započinjao sve i svašta, ali me čudi da mu nikad nije

palo na pamet da izda prošireno izdanje Biblije? Već bi i samo njegovo
shvatanje rada i odmora, uz malo lektorisanja i lobiranja, komotno moglo
proći kao jedanaesta zapovest? I uopšte, po pitanju ekologije i zaštite životne
sredine je imao neke sasvim univerzalne, umalo da kažem "savremene"
stavove, ali pre će biti da su ti stavovi bili toliko zastareli da je već došao red
da se ponovo vrate u modu?

87
 ̶ K'o da im je svima o glavu da baš svaku noć idu u kafanu... A šta misle
da će im se po noći desiti, što ne mož' da se desi i po danu? E, moja Marice...
Jesu I' se kad tvoje lale sklopile ujutru, a otvorile naveče? Dabome da nisu...
Nije to slučajno tako namešteno... Zna se ko se smuca noću, ćukovi i sove, a ne
poštene 'tice! Evo... Kaži ti meni, kad si zadnji put vid'la ježa po danu?

Po danu?

Majka se duboko zamislila, pokušavajući da se seti da li je ježa videla

ikad, a ne po danu, doduše, moja vredna baka i plaha noćna životinjica su
bili uhodani partneri u bašti, ali su radili u dijametralno suprotnim
smenama, i šanse da se sretnu bile su svedene na minimum. Ona je inače
bila poslednja osoba kojoj se moglo prebaciti da nešto nije stigla da uradi, ili
da nije ustala na vreme, ali sama je kriva što je uopšte pominjala da su dani
sve kraći? Uostalom, bio je to princip po kom je njihov brak uspešno
funkcionisao sve te godine, ona bi natuknula neku banalnu temu, a onda bi
on od toga napravio čitavu nauku, i na njoj bi tad uglavnom bilo da samo što
uverljivije složi tobož opasuljenu facu, koja je imala za zadatak da naglasi
muževljevu genijalnost. Naravno da brak može da funkcioniše i nešto
drugačije, ali njima je to od početka išlo tako dobro da nisu ni pokušavali
išta drugačije...

***

Dedin elaborat o kratkim danima zasnivao se uglavnom na onome što

se u tim danima uradi ili ne uradi, tako da se ja tu nikako nisam uklapao.
Bio sam u jednom od idealnijih perioda života, kad čitav dan nešto radiš, a
ništa od toga se u stvari ne može nazvati radom, i moram se pohvaliti da sam
taj trik i kasnije često uspevao da izvedem. Ako ćemo pošteno, da slučajno
nisam prisustvovao tom razgovoru sumnjam da bih se uopšte zamajavao oko
dužine dana, ne treba precenjivati jednog šestogodišnjeg klinca? Verovatno
bih se jednostavno povinovao dugim rukavima, i u hodu uklopio u ostale
sezonske trendove, ali više puta pomenuti fenomen "skraćenog dana" naveo
me je da potražim dodatna objašnjenja na svom omiljenom šalteru za
informacije. Nekim čudom, Mama me je poprilično odradila objašnjenjem "da
je to tako u prirodi", ali se zato Ćale istakao upotrebivši tom prilikom čak i
globus, za koji sam dotle mislio da nam služi samo da bi gostima pokazivali
Jugoslaviju na njemu. Od Matorog sam tad prvi put čuo i za ekvator, preko
koga Sunce skakuće kao preko štrika, doduše, posle mi je u školi trebalo

88
neko vreme da se prebacim sa geocenrtičnog, to jest Ćaletovog sistema na
takozvani heliocentrični, ili Kopernikov sistem, ali i to je bilo kudikamo
jednostavnije nego da sve učim ispočetka..

Još pričajući o junu, naveo sam šta se sve može uraditi u dugom
letnjem danu, potom su se i naredna tri meseca baš razbaškarila po
stranicama kalendara, ali oktobar je polako počeo da zavodi jesenji policijski
čas. Po baštama više nije bilo čak ni prezrelog voća za marisanje, više se ni
najhrabriji nisu kupali u Kanalu (koji je održavao svoja termalna svojstva još
nedeljama pošto bi se Dunav ohladio), a i kišica je sve češće uspevala da
nam potpuno upropasti utakmicu na Ledinčetu, pošto je čangrizava
profesorica Jelka Francuski, čija se uvek sveže okrečena kuća nalazila
odmah do kuće Grigorija Kovača, dobijala nervne napade kad bi blatnjava
lopta ostavila trag na fasadi. Ipak, nije nam previše toga bilo uskraćeno,
jedino je u kasno popodne bilo mnogo teže naći društvo na ulici, i mada bi
svakog časa neko dete provirilo iz svoje kapije, trebalo je imati i malo sreće
da sa nekim proviriš u isto vreme?

Ja sam po pitanju prelaska sa letnjeg na jesenje vreme bio donekle

privilegovan, jer u našoj vinogradarskoj kući uvek se berbilo prve subote u
oktobru, i to je bila jedinstvena prilika da Deda Lazar prizna da ipak postoje
barem tri dana u godini koja su kraća nego što bi mogla da budu. Poslednja
"vozionica" sa obranim grožđem obično bi kretala iz vinograda u suton, tako
da je u dvorište stizala po mrklom mraku, i kad se uzme u obzir da je još
moralo i da se "raubuje" pre sipanja u veliku kacu, jasno je da je kod nas bilo
aktivno do kasno u noć. Tako sam početkom svakog oktobra redovno dobijao
bonus od još nekoliko veštački produženih dana, taman da mi jesenje
kratkodnevnice ne nastupe suviše naglo...

***

̶ Sad smo svi mogli izginuti!

Bez brige...

To je bila samo jedna od Ćaletovih najkarakterističnijih rečenica, po

čemu ispada da se on uvek motao u blizini kad su "svi mogli izginuti" ali ne
treba je tumačiti suviše doslovno. I ja sam se isprva pitao kako smo to svi
mogli izginuti kad je, recimo, Mamin mali kofer tresnuo sa police za prtljag

89
usled truckanja voza, ali sam vremenom shvatio da Matori ponekad
jednostavno reaguje dramatičnije nego što je potrebno.Tako smo više puta svi
mogli izginuti kad bi nas autobus pretumbao ulazeći prebrzo u krivinu kod
Brodogradilišta, dva ili tri puta smo svi mogli izginuni kad bi Mama zaljuljala
čamac pokušavajući da uzme nešto iz torbe ispod pramca, ali u većini
slučajeva smo svi ginuli od struje...

Pomenuo sam da je mog oca struja "šopala" viće puta, kao ono prilikom
uključivanja starog gramofona u radio, mada mi je danas pomalo sumnjiv
onaj drugi, takođe ranije opisani slučaj, kad ga je navodno strujni udar
odbacio od lustera čak na kauć? Struja je u našoj ulici bila takva da je
osigurač iskakao i svaki put kad Ćale pokuša da grejalicu prebaci “na
dvojku“ (i pored toga što su ga svi molili da to više ne radi!), i kad sad
razmislim o tome, bliži sam teoriji da se moj otac naprosto trgao kad je došlo
do kratkog spoja, i da je to jedina veza između njegovog spektakularnog pada
i elektrike? To naravno ne znači da mu zameram na maloj manipulaciji
situacijom, jer niko normalan i ne bi priznao da je pred čitavom porodicom
tako spektakularno ljosnuo samo zato što je izgubio ravnotežu, tim pre što ga
je Mama od početka upozoravala da se tako nešto može desiti...

̶ Uf! Jeste videli ovo?! Malo je falilo da svi izginemo! Ovo bi i Teslu srušilo!

Nije mi baš bilo lako da to zamislim, u "Zabavniku" sam čitao da je

slavni naučnik bio "pomalo ćudak", ali morao bi biti "poprilično čudak" da bi
menjao pregorelu sijalicu tako što će žonglirati na klimavoj hoklici
postavljenoj na takođe ne baš preterano stabilnom stolu? Verovatno je i
drugim ukućanima nešto slično prošlo kroz glavu, ali su prećutno usvojili
Ćaletovu verziju o uzroku tog famoznog pada, pogotovo što je to bio i najbolji
nauk za decu da se i ubuduće klone struje. Nisam pristalica metode
vaspitavanja plašenjem i strahom, ali kao roditelj, i praroditelj, sad donekle
shvatam zašto su nas tako panično i primitivno sklanjali od svega što je ličilo
na šteker, i taj strah od struje odavno mi deluje potpuno sentimentalno i
romantično u odnosu na sve ono što nas je kasnije plašilo u životu...

Ali, da se vratim na zbivanja u dvorištu...

Rečenica koju sam naveo na početku ovog pasusa odnosila se na to da

smo tom prilikom svi mogli izginuti da Matori na vreme nije primetio da se
delić strujnog kabla ovlaš dotakao lokvice na buretu. Istini za volju, kabel
tad još uopšte nije bio uključen u utičnicu, ali tradicionalno osvetljavanje
avlije na dan berbe je bio jedan od tehnološki najsloženijih zahvata u našem
domaćinstvu, pa je tome svaki put pristupano sa istom ozbiljnošću, i uz sve
mere predostrožnosti...

90
 U tu svrhu razvlačen je na nekoliko mesta nastavljani kabel, da bi se
sijalica okačila na krušku koju smo inače zvali Dedina Kruška, što govori da
je bila starija od svih nas. Bila je dobrim delom sašušena, i rađala je samo
pri vrhu, a kruške su bile zlaćano-rumene , izrazito krupne i verovatno
veoma slatke, ali o tome već ne bih umeo više da kažem? Koliko pamtim,
nikad nismo uspeli da uberemo ni jednu, nego smo se samo izveštili da ne
prolazimo tim putem kad sazru, pa krenu da fljiskaju po stazi na opštu
radost zunzara i zolja. Bilo je pokušaja da se proturi sentimentalna priča o
tome kako Deda ne dopušta da se kruška izvadi, jer se na njoj ljuljao kao
sasvim mali, ali u toj priči se dosta toga nije poklapalo, što je potpuno
razumljivo s obzirom da se već ni sam žanr te priče nikako nije poklapao sa
Deda Lazarom...

Svima je u stvari bilo jasno da to drvo služi samo da bi se na njega u

vreme berbe okačila sijalica koja je sa te pozicije osvetljavala najveći deo
dvorišta, i mada je grana koja je tome idealno služila takođe već bila veoma
sumnjiva, još je mogla da podnese teret gole sijalice, doduše najveće sijalice
koju sam dotad video, ali ipak samo sijalice...

– Bojim se, Braca, da se ne slomi, krto je to i trulo, k'o vrag... Ja se o ovu

granu ne bih veš'o, ako baš ne moram? U stvari, je se ni o jednu granu ne bi
veš'o, nisam blesav k'o moj bata... A njemu bi se, kakav je baksuz, oma
pokrljala, pa bi se još i ubogaljio, nesretnik...

***

Nema nikakvog smisla da se razmećem nabrajanjem evropskih

metropola koje sam video pod sjajem božićne rasvete, jer nista od tog čuda
nije moglo da se nosi sa jednom jedinom lampom od "dvestapedeset sveća“, iz
našeg dvorišta. Jeste da je delovala pomalo neugledno, kao uostalom i sve
čarobne lampe, ali bi se nekim čudom lica u tom magičnom polumraku
razaznavala bolje nego na videlu. Moram priznati da se u trenutku paljenja
te sijalice dan više nije merio minutima nego maliganima, ali verujem da je i
to bilo u sklopu čarolije. Svaka čast visokoučenim somelijerima koji čaše
uvek okreću ka suncu, ali stručnjaci za vino iz moje familije učili su me da se
prava boja vina pokaže tek pod mesečinom. U životu sam kasnije upoznao

91
čitavu galeriju manje ili više nacvrcanih likova, ali sam ipak na sasvim
drugačiji naćin upamtio one koje sam viđao pijane i pod dnevnim svetlom...

̶ Biće ovo takav "rampaš" da o njemu knjige štampaš!

KT Isidor, Deja Šapurika, i Gospon Bandika, koji su se s punim

amperima kao noćni leptiri razigrali oko "laterna magice" okačene o staru
krušku, možda su i osveštali novo grožđe kojim promilom više iz prošle
berbe, ali i za njih bi se u najgorem slučaju moglo reći da su bili opijeni, a ne
pijani? Što više razmišljam o tome, sve više sam ubeđen da je i to bio deo
tajne formule zbog koje je čarobna sijalica činila da lica pod njom deluju
sretno, i rade razdragano i orno, što već zvuči dovoljno neverovatno da bi se
dalje opisivalo...

Sava Danguba, na primer, koji je uglavnom bio Deda Lazarov sparing

partner za svađu, i služio da se svi redom brecaju na njega, odjednom je
delovao totalno čilo i samouvereno, kao kolhoznik iz sovjetskog
propagandnog filma, raspevan i zalizan gelom od grožđanog soka koji mu se
naneo u kosu dok je preko glave praznio putunju. On, i natmureni kočijaš
Ervin, kog je Deda uvek uzimao u nadnicu za vreme berbe, mlatili su kofama
presipajući grožđe iz “vozionice", i u jednom trenutku je čak i Ervin zapevao
“Neka, nek ide lanac i po livade!", od čega bi me više šokiralo jedino da je taj
refren prihvatio i njegov blazirani konj Gruber. Možda bi bilo preterano reći
da je Deda bio opsednut njima dvojicom, ali je u svakom slučaju s Ervinom i
Gruberom imao dugogodišnje iskustvo, i davno mu je palo u oči da se Ervin
dere i na koga treba i na koga ne treba, samo je s Gruberom navek fini?

̶ Kol'ko ja vidim... Kanda da jedino taj konj ume s njim?

Ervin u suštini nije bio loš, bio je uvek uredan, na neki način čak i
doteran, ima kočijaša koji umeju da se ponašaju uglađeno kao prava
gospoda, i prava je šteta što se on nije čak ni družio sa nekim od njih. I pored
pristojnog izgleda se ponašao do zla boga neotesano i grubo, mada je moguće
da je to samo tako delovalo zbog njegovog večito povišenog i promuklog basa,
koji je Deja Šapurika jednom uporedio sa nepodmazanim krunjačem za
kukuruz. Na kraju krajeva, i sam Deda Lazar je priznao da se ponekad trgne
čak i kad ga Ervin ponudi paprenom bombonom...

̶ Ne znam odma' da l' se zagrcno... Il' je poč'o da reži na mene?

Odjedared zakrklja, k'o da se s dušom rastaje, prepadne me kako progovori!

Mrgodni kočijaš je živeo u jednoj ulici na samom kraju Majura, kako mi

starosedeoci i danas nazivamo deo Petrovaradina bliži Karlovcima, i jednom

92
me je Deda, zaboravivši naočare, spustio sa taljiga da pokušam da mu
pročitam šta piše na omašćenoj papirnoj štanicli koja je glumila poruku na
Ervinovoj kapiji. Tad sam još sricao čitajući, ali i onaj ko je ispisao cedulju je
očigledno pisao sričući, tako da sam bez problema rešio taj problem...

"caKaj nogom uvrata dok Ker nePočne da laje ubašti sam..."

Navodno, imao je veoma lepu, neprirodno mlađu ženu, a priroda je

vremenom tu razliku samo učinila još neprirodnijom. Objašnjavali su da ga
je "izjela" preterana ljubomora, i da je zato večito nadrndan i preterano
podozriv prema svima, tad još nisam bio potpuno načisto ni šta je ljubav, a
kamoli ljubomora, "podozriv” je za mene bila takođe nova reč, tako da sam iz
tog objašnjenja mogao naučiti jedino da je "nadrndan”, a to sam ionako već
znao. Danas znam donekle više o svemu tome, na primer da nikad ne možeš
biti preterano podozriv prema ljudima, a naučio sam i ponešto o ljubavi i
ljubomori, ali ubaciti i te teze u ovu priču bilo bi otprilike nešto kao piškiti u
bistar potok? Nešto te vuče da to uradiš, a znaš da ne bi bilo lepo...

Bila je, dakle, veoma prijatna promena tog i takvog Ervina videti dobro
raspoloženog, gledati Savu Dangubu punog elana i samopouzdanja, kao i
posmatrati ostale aktere u svojim najpozitivnijim verzijama, ali najveću
transformaciju nam je te večeri neosporno priredio Pop-Duća...

***

Za našeg kuma se pričalo da je popio samo pet rakija u životu...

Na žalost, svih pet je popio upravo te večeri...

Važio je za notornog antialkoholičara, domaćini su mu redovno sipali

vino,ali on bi pri svakom nazdravljanju očigledno lažirao gutljaj, pošto bi na
kraju njegova čaša ostajala u najboljem slučaju poluprazna. Nikad se nije
uključivao ao u mobu, jer ipak nije bilo uobičajeno da se neko tako "nobles"
brka sa priprostim beračima, ali je obavezno dolazio kod nas kad se grožđe
tovari u prvi "pres", tobož da blagosilja mlado vino, mada Deda to ni slučajno
nije tražio od njega...

̶ Nemoj mi tu buncati, šta me plašiš, kog đavola? Je l' ti dobro, imaš

temperaturu? Di si bio kad je trebalo okopavati, rezati, prskati? Sad si naš'o
da bogomoljaš?!

93
 Kum je samo hteo da pomogne, što je potpuno hrišćanski, ali ponašati
se hrišćanski, ma kako lepo zamišljeno, nije uvek i najpametnije, o čemu
svedoči niz slučajeva od Pontija Pilata do danas. Postojao je uhodani sistem
za iznošenje teškog presa iz podruma, ali taj sistem ni u jednoj varijanti nije
uključivao svešteno lice na pregibu stepeništa. U jednom trenutku masivna
skalamerija ga je malo pritisla uza zid (na šta je ispustio zvuk kakav se u
našem kraju mogao čuti jedino prve srede u mesecu, kad je na školi
testirana sirena za slučaj vazdušne opasnosti?), a ostali nosači su se od
njegovog urlika u momentu otreznili, i smakli pres u stranu, na šta se on uz
tutnjavu strunio nazad u podrum. Kako to obično biva, neka kukica sa
drvene oplate se u inat zakačila za džep Protinih pantalona, ali ga teški pres
na sreću nije povukao za sobom, nego mu je svojom težinom u času rasparao
do pola, pa onda i otrgao čitavu nogavicu, i kao besna zver je odvukao sa
sobom u tamu podrumske pećine...

̶ S...sad smo s...vi mogli izginuti...

Šokirani kum Duća je mislio da će umilostiviti Ćaleta ako prvi izgovori

tu rečenicu, ali je ovaj samo u prolazu odmerio da li je s njim sve u redu,
sjurivši se da proceni eventualnu štetu na presu. Zato se tu odmah ubacio
Tetak Isidor, što je i bilo najbolje, jer je on bio jedan od retkih koji se Proti
obraćao “na ti", što mu je umnogome olakšavalo da sve okrene na šalu...

̶ Nismo svi mogli izginuti, nego samo onaj ko treba, moj Duduka! Al' te je
spas'lo to što šiješ čakšire od krep-papira... Pod mantijom, pa se ne vidi? Sreća
tvoja da nemaš nekog solidnijeg šnajdera, tako bi te pres ispresovao, da bi
Ruža odsad mogla da te drži u herbarijumu...

Ja sam tek tada provirio u podrum, i bolje da nisam, video sam kasnije
nekih prilično belih nogu u životu, zatekao sam se na Škarabi u Rovinju kad
su Dankinje iz popravnog doma prvi put izašle na plažu, jednom sam u bašti
nehotice naišao kad je komšinica Leona zadigla svoje silne suknje pleveći
krompir, (što je takođe bila frustracija svoje vrste?), ali belja noga od Kumove
mi se nije prikazivala čak ni u pubertetskim košmarima...

̶ Au, sunce ti! Kako li mu je tek dupe belo?

Ćale nije kao Deja razmišljao u tom pravcu, nego je Proti brzo doturio
svoj “balon mantil", jedino što mu se našlo pri ruci, a da je bar malo ispod
kolena, ali mu je Majka Marica još brže doturila lončić sa komovicom. Mama
je odmah konstatovala da "s tom nogom", onako ogrnut i konsterniran,
izgleda kao polukreten, a kad se posle ispijene prve rakije malo prenuo (i
pedantno obukao mantil, pa čak i vezao girtlu!), korigovala se da sad već

94
izgleda kao potpuni kreten. Ćale i dalje nije imao neki prikladniji deo
garderobe koji bi mu doturio, ali je zato Majka Marica imala lončića za
doturanje do sudnjeg dana. Kao što sam nagovestio, nekako su je obuzdali
posle pete doze, ali dotle se obeznanjeni Kum već milion puta izgrlio i izljubio
sa Dejom i VD Stricem Budišom, sa bureta pevao "daj mi majko svoju ćerku
dva-tri dana za švalerku", i na kraju spopadao Terušku Palinkaš da je
pričesti, jer ni on ni Bog ne mare puno da l' je ko katolik il' nije!

Ovo poslednje mu se možda i ponajpre može oprostiti, jer se bujna

Teruška uklapala u smrtne grehe svih religija redom, i, citiraću KT Isidora, ta
bi začas sludela i treznog popa, a kamoli naroljanog Duću, čija žena, sirota, i
kad se najbolje dotera, izgleda kao našminkana natkasna...

***

̶ Ljudi su i ovakvi i onakvi... A nažalost su većma onakvi...

̶ Nisam Vas baš skroz razum'o, Majka... Al' vidim da ste skroz u pravu...

Razgovori koje su vodili Deja Šapurika i Majka Marica su umeli da

zvuće sofisticirano i u idealnim uslovima, a u vreme berbe, kad su se svi
dovikivali sagnuti nad grozdovima (i sa zakašnjenjem odgovarali na pitanja
postavljena nekom sasvim drugom?), izgovarane su i rečenice koje su već bile
i za zapisivanje, a ne samo za pamćenje...

Prethodno opisani, "dvorišni" deo berbe, dešavao se naravno tek na

kraju tog dugog, i za sve osim mene napornog dana, a sve bi započinjalo
žamorom mobe pod našim prozorima još u praskozorje, kad bi samo Tetka
Ivanka ostajala da "čuva kuću", dok bi se svi drugi sa cegerima i kofama
zaputili ka autobusu za Majur. Namera je uvek bila da započnu rad čim
svane, ali u ravnici nije preporučljivo igrati se žmurke sa Suncem. Na
presovanom dnu presušenog mora nema brežuljaka i vrhova iza kojih bi se
pomaljalo i izvirivalo, nego samo odjednom pukne na horizontu, zlateći
razbacane tornjeve seoskih crkava gotovo istovremeno, pa je tako i mobu
koja se zaverenički šunjala ka vinogradu svaki put zaticalo negde između
okretišta na poslednjoj stanici, i crkve Snežne Gospe, taman kad bi se
ponadali da će jednom stići da se "zapljunu" pre svitanja...

95
 Deda je formalno imao tri vinograda, ali poučeni iskustvima iz perioda
nacionalizacije, svi smo se ispraksirali da kažemo kako Deda u stvari ima
jedan vinograd na tri mesta. Najveći, i najvažniji, bio je svakako taj koji uvek
i pominjem, i koji smo uporno zvali "mladi vinograd" i kad to već uveliko nije
bio. Za njega je jedino i bilo potrebno okupljati mobu i unajmljivati dodatnog
kočijaša, jer druga dva vinograda, onaj na "Širinama", i moj najomiljeniji, na
brdu Karagača, ipak su bili znatno manji, i mogli su biti obrani i u užem, što
u ovom slučaju znači u širem "porodičnom" sastavu...

Glavni mobaroši, sa nadnicom doduše, bili su Palinkaši, tačnije žensko-

dečiji deo te familije, koji brojčano uopšte nije bio za potcenjivanje. Znalo se
da je u njihovoj kući na snazi matrijarhat, na čijem se čelu nalazila večito
mrzovoljna mama-baba-tetka-ujna-strina Hermina, koju bi u igri "Crnog
Petra" svako brzoplet bez razmišljanja spojio sa Ervinom Kočijašem. Svi koji
bi uspeli prebrojati njenu decu i potomke bi istog momenta morali shvatiti i o
kako vrednoj ženi tu mora da se radi, a ta dva elementa bi u dobroj meri
objasnila i njenu pomenutu večitu mrzovolju. Naravno, i u berbi je
prednjačila svojim primerom u marljivosti, i pretpostavljam da joj je naprosto
bilo mnogo lakše da sve to postigne ako neprestano gunđa, ali sam je za
svaki slučaj ipak zaobilazio. Palinkaši su inače među sobom komunicirali na
mađarskom, što su retko kad zloupotrebljavali da bi nam se iza leđa
domunđavali u igri, ali moram priznati da je bilo i takvih slučajeva. U berbi je
to bilo gotovo neizvodljivo, pošto su mnogi "sa naše strane" pomalo razumeli
taj jezik, Deda Lazar tu i tamo, Ćale na nivou kafanske komunikacije, a da i
ne pričam o Gospon Bandiki, kom je to bio maternji jezik, i koji je češće
citirao Petefija nego Čika Jovu Zmaja. Rekoh da su Mamini kod kuće takođe
pričali gotovo isključivo na mađarskom, no, ne mogu ni da zamislim da bi se
tolerantni Deda Julijus nadovezao na neku neopreznu i neumesnu
Hermininu opasku? Svakakako da tako nešto ne bi učinio ni Gospon
Bandika, kod kog je to već bilo pitanje staleške distance, ali zato bi Baka
Julija intervenisala i najmanjim mogućim povodom. Nismo uvek znali o čemu
je baš tačno reč, pošto bi i njena replika bila na mađarskom, ali bismo
primetili da je promenila ton taman za onoliko koliko i dolikuje obraćanju
gazde nadničaru. Po svemu što sam rekao o mama-baba-tetka-ujna-strina
Hermini, može se pretpostaviti da se nije radilo o osobi koja bi se lako
postidela, ali i mnogo veći igrači od nje nisu se usuđivali da otpočnu svađu
sa mojom Baka Juškom. Zato bi razotkrivena Hermina objaš-njenje odmah
prebacila na naš jezik, primetno ublažujući onaj gunđajući registar, ali sa
očiglednom namerom da i dalje ostane pri svom iskazu...

̶ Pa, jeste, gospa-Julija, mož'te vi kaz'ti šta 'oćete... Ali posle braca-Lazar
nas grdi što smo negde propustili grozd... Baš on zna koji red je "mali" brao...

96
Braca vidi rasuta zrna, i odma' misli da smo mi... Ne bi trebalo i decu puštati
da...

Polako samo...

Na kraju rečenica u kojima se Baka Juška samo i pomene, ona je ta

koja stavlja tačku. Nije se ni videla iza čokoća, samo smo čuli kako ponovo
na mađarskom upada usred rečenice, rekavši nešto na šta su se čak i žene i
devojke oko mama-baba-tetka-ujna-strina Hermine preneraženo zakikotale, i
onda izvesno vreme niko nije rekao ništa, sve dok se Teruška nije usudila da
zapevuši "miert nem sabad serešelek", što su postepeno prihvatile sve
beračice oko nje, pa najzad i njihova ozlojeđena mama-baba-tetka-ujna-
strina...

***

Priznajem da sam se nakon prvih dvadesetak metara već pokajao što

sam toliko zapeo da dobijem "svoj red", i da sam jedva čekao da se tobož
uvredim i nadureno odem sa svojim cegerićem, ni ne sluteći da me niko osim
mene ionako i ne uzima za ozbiljno? Onu malu, i po svemu sudeći unapred
spremljenu kalemarsku britvu, Deda mi je i doturio onako velikodušno
znajući da će nekom već naložiti da posle ponovo prođe kroz sve one
grozdove koje ću zasigurno preskočiti u nerealnom pokušaju da držim korak
sa Velikima. Hermina se grdno varala ako je stvarno pomislila da on nema
uvid u svaki čokot, ponovio sam više puta da je Deda Lazar bio otprilike sve
ono suprotno od “rasipnik“, ali kad se radilo o jedinom muškom potomku u
familiji, tu ipak nije pravio pitanje oko ponekog rasutog zrna. Što se tiče
ženskih potomaka, Ljupka i Irena su već prošle tu školu, i nisu se otimale da
i one berbe sa ostalima, nego su zdušno pomagale Baka Marici u pripremi
krompir paprikaša sa kobasicom, za koji se kotlić nažalost ribao samo u tih
par prilika u godini. Najgore mi je bilo što ću upravo njima trima tako brzo
doći na penal, i što će me čitav dan ismevati što sam odustao već posle pet
minuta, ali me je na neki način spaslo to što sam i u donošenju odluke da
prestanem sa branjem bio prespor kao i u samom branju...

̶ Gde si ti, Krcko, nigde te nema? Ideš sa mnom po vodu?

VD Stric Budiša je za mene bio najbolji u mnogo čemu, ali i dalje sam
ubeđen da bi naj-najbolji bio kao filmska zvezda. Ne samo zato što je

97
gledajući njegovu sliku iz "legitimacije", zadenutu za ikonu, Danilka
Komšinica uvek govorila da je "lep k'o glumac", nego zato što je imao taj
urođeni talenat da se na sceni pojavi u pravom trenutku. U stvari, kad se to
ponovi po ko zna koji put, onda se već moramo zapitati da li se taj neko uvek
pojavi u pravom trenutku, ili pravi trenutak nastupi kad se taj neko pojavi?
Nabrajanje svih prilika koje su se za mene lako mogle izroditi u neprilike, da
on nije naišao, moglo bi se odužiti toliko da bih njihov opis svakako morao
maksimalno da zbrzam, pa ću umesto toga sve pokušati da ih ukomponujem
u jednu nadrealnu kompoziciju...

U Parkiću Kod Groblja je, naime, postojalo nepisano pravilo da svako ko

prejako šutne loptu u koprive sam ode po nju, i na to pravilo nisam imao
većih primedbi dok se to nije desilo i meni. Onda sam pomislio da odlazak po
loptu ipak pre sleduje golmanu, ili nekom od starijih dečaka (a svi dečaci u
Parkiću bili su tog dana barem tri-četiri godine stariji od mene!), i nije bilo
toliko strašno što su taj čin moje inicijacije svi oni pratili potpuno
nezainteresovano, nego ih je većina to činila čak i sa priličnim uživanjem? Za
nas bosonoge je to polje kopriva imalo status minskog polja, a lopta se u inat
otkotrljala na gotovo geometrijsku sredinu, i samo joj se vrh nazirao među
gustim i zlokobnim stabljikama. Moguće je da sam i zažmurio, nakanivši se
da najzad kročim u koprive, jer mi se na sekund učinilo da sanjam kako sam
konačno uspeo da kao Petar Pan poletim iznad njih, ali onda sam pod
miškama osetio dve poznate snažne šake, koje su me začas uhodanim
pokretom prebacile u naručje, ponevši me kao bebu. Budiša se stvorio
niotkud, prezrivo gazeći pred sobom precenjene ”žeže”, koje su svoj pravi
karakter pokazale tek tada, ponizno polegavši u stazu iz koje se posle danima
nisu uspravljale. Ponekad za nešto kažem ”kad bih to morao da nacrtam” ali,
među nama budi rečeno, to u stvari znači ”kad bih to umeo da nacrtam”,
pošto su slike u mojoj glavi oduvek neuporedivo bolji modeli nego što sam ja
slikar. Kad bih, dakle, bar donekle uspeo da likovno dočaram nadrealnu
kompoziciju koju sam rečima donekle opisao, na njoj bi moj nikad prežaljeni
VD Stric bio predstavljen nekako tako, kao nešto između arhanđela i
ogromnog orla, koji se u zadnji čas spusti iz oblaka i ponese me iznad
kopriva, preko svih baštenskih plotova i blatnjavih jendeka koje ne uspevam
da preskočim, a onda nadleti školsko dvorište na velikom odmoru, svojom
senkom preplaši sve grubijane i nasilnike, pa se spusti do plićaka na
”bećarcu”, digne me do najviših grana vrušta u voćnjaku Čika Đokice
Geometra, ina kraju me izbavi, što da ne, i od užasne mama-baba-tetka-

98
ujna-strina Hermine, kad me nepravedno nabedi da rasipam nebitno i već
natrulo zrnevlje "plemenke", koje bi ionako otpalo i samo od sebe...

A što se tiče onog "Krcko"...

Nije to ni slučajno bio moj zvanićni nadimak, svako u porodici me je

uglavnom oslovljavao na svoj naćin, i namerno nisam pominjao ni jedan od
tih modifikovanih deminutiva, jer mi se svaki od njih sad čini pomalo
kompromitujućim i potpuno neprikladnim u odnosu na prosedo-proćelavog
debeljuškastog matoca koji sve ovo piše. Jedino me je Budiša, i to samo neko
vreme, zvao "Krcko“, po mišu iz njegovog omiljenog stripa, to jest po mišu iz
jednog od njegovih omiljenih stripova, pošto su mu skoro svi stripovi bili
omiljeni. Priznajem da mi se činilo da među tim junacima ima i nekih čije bi
mi ime više pristajalo (kao Princ Valijant, na primer?), ali Budiša je kod mene
imao daleko više kredita nego drugi, i nije mi smetalo kad me tako nazove.
Jedino je znalo da me iznervira kad bi se u blizini zatekao i KT Isidor, jer on
sa svojim osećajem za rimu, koji sam već u nekoliko navrata pohvalio,
jednostavno nije mogao da propusti takav zicer. Još od mog nastupa na prvoj
priredbi, svi u kući su s vremena na vreme citirali stihove iz "Zunzarine
palate", pošto su ih uz mene solidarno naučili i upamtili za čitav život, i
mada sam, kao što rekoh, tom prilikom maestralno debitovao kao "mlad
komarac tanka struka, takozvani Zujić Zuka", u našoj porodici se češće
pominjao "Mišić Micko Svebigricko", za koga na žalost ni ne pamtim ko ga je
u zabavištu glumio? Uglavnom, kad je čuo da me Budiša oslovljava sa
"Krcko", KT Isidor je to odmah povezao sa mišem, pa sa "Mišićem Mickom
Svebigrickom", i bilo je samo pitanje kad će to rezultirati u “Mišić Krcko
Svebiprcko", pogotovu što me je već i dotle pritiskao da mu među gumenim
patuljcima, između “Ljutka“, "Pospanka", "Stidljivka* i ostalih, pokažem i koji
je od njih "Turko“", jer je načuo da je navodno upravo taj Snežanin
najomiljeniji patuljak...

***

̶ S kim se ti to trkaš, Krcko? Čitao sam u "Zabavniku" o tim

“vinogradarskim puževima“, ali tamo nije pisalo da su pirgavi i da nose
tufnaste marame?

99
 Uzeo je najbližu kofu i udarnički jurnuo da plevi čokoće u "mom" redu,
nagovestio sam da su i popovi i grešnici mahom uzdisali za renesansno
oblikovanom Teruškom, ali mislim da je Budiša pre želeo da zadivi njenu
malo mlađu, i puno proporcionalniju sestru Borišku, krupnooku, i danas
mogu reći pomalo mističnu devojku, crvenkaste kose, sa taman onoliko
pegica da se momci slude kad se zabroje u njih. Boriška je bila njegova tajna
simpatija, ako tajne te vrste uopšte i mogu postojati u ulici u kojoj žive četiri
devojke i tri momka približnih godina, i da nekim slučajem izmišljam ovu
priču, svakako bih pronašao načina da se u njoj njih dvoje nekako spanđaju,
i da se sve završi drugačije, a ne tako što će ona ostariti pre vremena, i što on
neće ni stići da ostari kako treba. No, priču od bajke i možeš najlakše
razlikovati po tome kako se završi, i, ako sam nešto naučio o tome, to je da
se priče mogu pretvoriti u bajke samo na trenutak, nekad i na duže vreme,
ali nikad ne i na sve vreme, i nikad, i naročito ne, na svom kraju...

A, što je najgluplje, te bajkovite periode u našim pričama nikad ne

prepoznamo dok traju, nego tek kad uveliko prođu...

̶ Evo, gotov red, 'ajmo! Hej? Gde ćeš ti, Krcune, ne bi valda okolo? Ma
idemo donjim putem, šta ti je?!

Bilo mi je, na primer, veoma zanimljivo popentrati se sa Gospon

Bandikom u onu antikvarnicu od njihovog tavana? Ili sa KT Isidorom i
njegovim "trandžom" poći na nedeljnu prepodnevnu utakmicu zonskih
ligaša? Bio je, zatim, pravi provod voziti se na štangli Dejinog bicikla do
Starog Kanala, i loviti mamke "na čerenac", i uopšte, sa svakim od njih je bilo
prilično zanimljivo i negde, ali je jedino sa Budišom bilo zanimljivo ići
svugde...

A pogotovo kad se krene "donjim putem"...

***

Put do najbliže česme, u podnožju crkve Snežne Gospe, bio je

neuporedivo kraći kad bismo povredili neutralnost vinograda komšije
Gašpara, i okrznuli samo dvadesetak metara sledećeg poseda, na kom je
praktično stalno boravio lik kog su svi zvali Kuzman Vranjanac, i kog su se
svi s razlogom klonili. Tom prečicom bi se u samo stotinak koraka stizalo do
Karlovačkog Druma, na koti je doduše katastarski izlazio i naš vinograd, ali

100
Deda iz više razloga nije želeo da prokrči prolaz i sa te strane. Čak i da se
nekako premostio široki jarak, strmina bi ostala prevelika da bi se uz nju
moglo taljigama, a gusto obrasla zova je prvenstveno i služila kao prirodna
ograda koja je potencijalne lopove sprećavala da sa druma i vide grožđe, a
kamoli da se polakome na njega, pa je Deda procenio da je bolje da ostane
kako je. No, da se ne upuštam previše u izradu nepotrebne mape tog predela,
jer sumnjam da bi se danas iko i zaputio onim stazama i puteljcima, što je
možda i najpametnije, s obzirom da odavno ne postoje...

Budiša i ostali su ih ionako znali napamet, mada "ostalima", bez

Budiše, to nije puno vredelo, jer se bez njega niko nije usuđivao da krene
takozvanim "donjim putem“...

Deda i Gašpar su stalno imali neke začkoljice oko međe, ali naš prvi
komšija je prema svima izuzev Dede bio i više nego predusretljiv. To zvuči
čudno ako se zna da je njegova trešnja, iako se gotovo doticala našeg
vinograda, za nas zauvek ostala strogo zabranjeno voće, ali zazvućaće još
ćudnije kad dodam da nam je veranje na to drvo u stvari bilo strogo
zabranjeno od našeg rođenog Dede, a ne od čika Gašpara...

̶ Nije vam dosta? Nema dosta voća kod nas u vinogradu!?

Pa, baš i nema...

Štaviše, nije bilo nikakvog voća kod nas u vinogradu u vreme kad
trešnje zriju a i kasnije bi to bile jedino one bledunjave dlakave breskve koje
čak ni uspomene ne uspevaju da ulepšaju. U inat, u okolnim voćnjacima je
bilo koječega, ali kako to već biva, najprimamljiviji od njih pripadao je upravo
onom nabusitom i večito prisutnom Kuzmanu Vranjancu, koji je i bio glavni
razlog što smo se do česme uglavnom spuštali okolnim putem. Taćnije,
spuštali smo se tako što smo se prvo barem isto toliko penjali skroz do lenije,
pa zaobilazili ćetiri ili pet vinograda, što i nije bilo preterano tragično sa
praznim balonima i ćupovima, ali pri povratku sa izvora je prećica dovodila u
iskušenje i one mnogo manje sklone kršenju pravila nego što je to bila moja
sestra Irena...

̶ Deda!!! Vikao je da će nam prste polomiti ako mu još jednom uđemo

samo metar u voćnjak... Pa sam ispustila ćup... I pauna, Deda! Donesi mi
pauna, kad te molim, ja ne smem!

Deda Lazar je bio posebno slab na Irenu, ali nisam siguran da bi zaista
otišao po plastičnog "pauna", pištaljku u obliku ptice koja je imitirala cvrkut
kad se napuni vodom, i od koje se, na užasavanje svih sa slabijim živcima,

101
moja mlađa-starija sestra tih dana nije razdvajala. Dosad je valda jasno da je
Deda bio sve, samo ne plašljiv, a u to "sve" se ubraja i da je bio dovoljno
tvrdoglav da ni zbog "pauna“ ne progovori sa Vranjancem, sa kojim je
raskrstio još ko zna kad, i ko zna zbog ćega. Uzgred, Vranjanac nije imao
blage veze sa Vranjem koje se piše velikim slovom, bio je ortodoksni Sremac
iz Bingule, a nadimak po kom su ga svi znali dobio je po "vranju“, koji se piše
malim slovom, pošto je to lokalni naziv za drveni čep za bure. Kako geneza
tog nadimka vodi do jedne pomalo nepristojne opaske da je Kuzman Sremac
uvek zlovoljan kao da ima nakrivo nasađen vranj u određenoj anatomskoj
šupljini, neću se preterano zadržavati na toj metafori, mada su je svi kojima
se vranj barem jednom zaglavio na buretu prihvatili kao više nego primerenu.
Verovatno je zato tako jednoglasno i prihvaćen nadimak kog se više do kraja
života nije uspeo rešiti, i koji se vremenom ozvaničio toliko da su ga usvojili
ćak i vozaći prigradskog autobusa na liniji do Karlovaca, čija se uslovna
stanica nalazila otprilike u podnožju Kuzmanove kuće.

̶ Ima l' neko dole kod "Vranjanca"?

Dakle...

Srećom po Irenu, i nesrećom po Sremca daleko poznatijeg kao

Vranjanac, tog dana je i Budiša pomagao u prskanju protiv filoksere, pa je,
čuvši za nastali problem, samo skinuo špric sa leđa, utešno pomilovao svoju
VD Nećaku, i mrtav-ladan se uputio ka voćnjaku najkraćom maršutom.
Pošto je ta putanja vodila posred Gašparovog vinograda, Sava Danguba, koji
se nekako odvažio za Budišom, ukipio se kao ishitreni poenter kod spornog
pograničnog čokota, da bi žustro požurio dalje tek kad mu je braca-Lazar to
odobrio klimnuvši glavom...

***

̶ Ajaoj, moj Braca... Baš i ne volem što sam vid'o to što sam vid'o...

Ma...

Još kako je Sava Danguhba voleo što je video to što je video, ali nije mu
bilo svejedno što je i Vranjanac video da je Sava Danguba video to što je
video? Znao je da Budiša neće baš svaki put biti u blizini, a da će mu nakrivo
nasađeni sused u nekom pijanom stanju kad-tad zameriti da je i on bio i

102
učesnik, a ne samo očevidac u tom događaju? Kad ti neko, citiram, "pokrlja
tačku o leđa, i onda te zauvo natera da se popneš na oraj, pa skloni
merdevine", onda ti svedok toga zaista nije neophodan? U jednoj rećenici sve
navedeno možda i ne zvuči tako strašno, ali ako se to isto rasporedi u nekih
pet minuta, koliko je potrajalo, odjednom poprimi sasvim drugu težinu? Sava
Danguba je definitivno bio sklon senzacionalizmu, no, čak je i u njegovoj
verziji Budiša nastupio "skroz učtivo i ljubezno“, ali mu je Kuzman još u prvoj
rečenici opsovao majku, nazvao Irenu i Ljupku lopovima "k'o što im je i deda",
i zainatio se da ne mu ne dopusti da potraži "pauna", jer "ionako ima okolo
čvoraka kol'ko 'oćeš, i samo mi još ona fali da tu frćuka!". Kad je naš VD Stric
ipak zakoračio dalje, domaćin ga je "na kvarnjaka" svom snagom odvalio po
ramenu motkom koja se pobada uz ćokoće, a koju mi ovde nazivamo "tačka",
što je odjednom svemu dalo i pomalo simboličko značenje...

̶ E, onda Budaš k'o da je rek'o: sad bi bilo dosta! Ot'o mu onu tačku iz
ruke, i opleo ga da je sve posrt'o... Pa ga zauvo odvuk'o do oraja, a bile su
naslonjene lotre... Klepio ga je samo jednom, mož' biti i dvaput... Ajd'... Sigurno
nije više od tri-četir' puta... Al' Braca, mor'o je! Nije blentov baš odma 'teo da se
penje! Tero ga Budaš još i da frćuka malo s drveta, al' to već nije 'teo...
Popentr'o se na najgornje grane, neće taj skoro smeti da siđe...

Mislim da Vranjanac i nije mogao da siđe, sve i da je smeo, jer, koliko se

posle žalio, bio je u to vreme sam u kući (pošto ga je žena koju je ipak najviše
maltretirao "ostavljala" s vremena na vreme), tako da bez sklonjenih
merdevina nije ni mogao sa visoko okresanog oraha sve do kasno predveće,
kad je uspeo da prizove nekog odocnelog vinogradara koji se vraćao kući...

Njegovo imanje se prostiralo gotovo čitavom dužinom krivudave kaldrme

kojom su se taljige sa lenije spuštale na Karlovački Drum, a kuća, do koje je
dovukao čak i struju, nalazila se na poslednjoj krivini, kao karaula, i nikako
se nije mogla zaobići. Ipak, neko vreme ga uopšte nismo viđali (onda sam
mislio da je to pravo čudo, a sad znam da uopšte nije bilo ćudo), i te jeseni
nam se samo jednom našao na putu, i to tako neočekivano i po njega i po
Dedu, da su morali razmeniti par rečenica. Kuzman je progunđao da je
sramota da ga neko onoliko mlađi od njega napada na sopstvenom posedu,
ali mu je Deda na to iz cuga odgunđao da je i veća sramota kad nekom još i
mnogo mlađem pretiš da ćeš mu "pokrljati prste", i pritom mu otmeš i
"žviždaljku", na šta je prgavi Vranjanac krenuo da oštri kandže kao jazavac,
mrmljajući kako mu je to "hvala" što nam preko zime pazi vinograd, i što se
toliko zauzima da vodovod prođe i ovim putem, bilo je tu zatim i par aluzija
koje baš nisam najbolje razumeo, ali sasvim jasno se sećam da je na kraju
poručio Dedi da ćemo mi njega "još praviti od blata"...

103
 ̶ Neće biti nužno... Ti si kanda već napravljen od blata, nesrećo jedna...

Vranjanac je na to konačno ostao bez reći, što s obzirom na to kakvim

je rečima baratao, i nije prevelika šteta, a Deda je mirno cimnuo kajase, tako
da se činilo da njegova sledeća rečenica i nije upućena narogušenom
Kuzmanu, nego pre konju Putku, s kojim se uostalom i mnogo bolje
razumeo...

̶ Samo je jedno gluplje nego nekom opsovati mater bez razloga... A to je

opsovati bez razloga mater nekom ko je nema...

Eh...

Baš sam mogao i malo više povući na Deda Lazara?

Kad naglašavam da skoro ni u čemu nisam na njega, ispada da se

takoreći hvalim? Ali, ako ćemo pošteno, ništa mi ne bi falilo da sam nasledio
barem delić tog dara da svakom majmunu istog časa kažem šta zaslužuje...

***

̶ E, moj sine... Najlakše je tako... Tačkom, pa gotovo... Da sam ja tresnuo

tačkom svakog ko mi nije bio po volji, davno bi ovaj svet bio pusto mesto...

Pa, ne znam baš, Ćale?

Čak ni sa ovih pet-šest decenija naknadno stečenog iskustva ne

smatram da je najlakše grdosiju od sto kila oterati na orah, a posebno ne
smatram da se to desilo samo zato što on Budiši nije bio po volji? Razumem
da je navedena rečenica pre svega imala za zadatak da pedagoški utiče na
mene, ali je ipak najbolja pouka koju sam iz tog slučaja izvukao bila ta da bi
se ubuduće Kuzmanov slameni šešir začas zagubio u senkama jabuka i šljiva
čim se neko pojavi u našem vinogradu. Formalno, ni Deda ni Matori nisu
odobravali tako radikala metodu rešavanja nesporazuma, ali nisam čuo da
su ikad Budiši prebacili na "prekomernoj upotrebi sile" u "operaciji paun"?
Obojica su potajno znala da nam ponekad nedostaje taj gorštački gen za
prekidanje dijaloga koji krene u pogrešnom pravcu, i ubeđen sam da im je
potajno bilo čak i drago što ga konačno imamo bar u porodici, kad ga već
nemamo u krvi...

104
 ***

Pri svemu ovome, mora se imati u vidu da je ”ponekad” vrlo prevrtljiva

reč. Ume da se tumači i kao ”retko”, i kao ”često”, kako već kome ustreba...

Upravo sam rekao da je nama ponekad nedostajao pomenuti gen, ali

Mama bi na to prva dodala da nam nije nedostajao ”ponekad”, nego prilično
često. Mogao bih reći i da je Budiša ponekad uspevao da isti taj gen obuzda,
ali onda bi čak i Ćale primetio da to nije bilo "ponekad", nego prilično retko.
Na kraju, da kažem kako je zbog toga milicija počela ponekad da dolazi u
našu kuću, to bi već dovelo do preglasavanja. Moji roditelji bi se verovatno
složili da se to desilo retko, svega tri-četiri puta za dve godine, ali Deda Lazar
i Majka Marica bi sigurno smatrali da je tri-četiri puta i više nego često kad
je u pitanju kuća u koju milicija nikad dotle nije dolazila...

– Stanuje li on ovde ili ne?

Postoji zabluda o tome da ima ljudi koji jednostavno ne umeju da slažu.

Naravno da moje mišljenje o tome nije presudno, ali po mojim iskustvima,
ima samo ljudi koji lažu tako savršeno da ih ne možeš provaliti. Bilo bi
veoma jednostavno svrstati dobar deo čovečanstva u te dve grupe, da se tu
nije umešao i Ćale, koji je i u tome bio slučaj za sebe. Naime, za njega bih
mogao da se zakunem da u životu nije slagao, ali slučajno sam prisustvovao
jednom njegovom razgovoru sa policajcima koji su se na kapiji, raspitivali o
Budiši, i mada ni tad nije lagao, meni se sve vreme činilo da upravo to radi?
Bio je to, kad bolje razmislim, školski primer kako mirne duše možeš lagati
govoreći istinu?

̶ Da, on stanuje ovde, druže... Ali često prespavamo u vinogradu, kad je

sezona radova… Ja ovih dana još češće zaglavim u komitetu, pa se ni ne
sretnemo…

Na poligrafu bi prošao iz cuga, Jeste, Budiša stanuje ovde. Ali često

prespavamo u vinogradu. U prvom licu množine, a ne u trećem jednine. I
onda još ključna reč "komitet", taman da snizi ton sledećeg pitanja na sasvim
pristojnu "trojku", recimo?

̶ Da, razumem... Znači, niste sigurni gde je bio juče popodne... Dobro...
A… To je vaš brat?

105
 Budiša je bio svima poznat pod našim prezimenom, tako su mu stizale i
razglednice sa letovanja i novogodišnje čestitke, što je u ono vreme bio jedini
pristojan način da devojke kontaktiraju momka koji im se svidi, ali u vojnoj, i
očito u još ponekoj evidenciji, vodio se pod svojim pravim prezimenom...

̶ Pa... Ja ga svakako smatram bratom... Nikako drukčije... Moji roditelji

su ga usvojili četrdesetdruge... On je u našu kuću došao kao ratno siroče...
Ali... Nemojte to zapisivati... Nije on siroče već odavno...

Ako vama nije svejedno zbog ove rečenice, zašto mislite da je

milicioneru bilo drugačije? Tobož je nešto preškrabao u svom blokčiću, i
diskretno uputio kratak pogled prema kolegi, kao da proverava da li se to
samo njemu učinilo da je boginja pravde upravo provirila ispod onog poveza
koji nosi preko očiju?

– Pa... Ništa onda... Postavili bi mu samo par pitanja... Dolazimo po

prijavi ovog... Jovandić Danilo... Iz broja dvadesetčetiri... Poznajete ga?

Ako je Ćale do tad i imao problema oko formulisanja odgovora,

pominjanje Danje, lokalnog pijanca i siledžije, pružilo mu je izvrsnu priliku
da tu osobu prvo prokomentariše onim svojim izrazom, zaštićenim u
autorskoj agenciji, kad izoštri pogled i klimucka glavom stisnuvši usne, što
očigledno ne umem baš najbolje da opišem, ali verujte mi na reč da je u tome
bio jako dobar...

– Eh... Danja? Da, znam ko je... Na žalost... Ali nisam znao kad je izašao
sa izdržavanja kazne... Ovaj put mi je to baš proletelo... Njemu verovatno nije?

Školski primer, rekoh vam...

Ne poznaje ga, ali zna ko je. Što slučajno zvuči kao da "zna šta je"? Pa
onda jedno veoma bitno ”na žalost”, koje može svašta da znači? I, nema
greške oko toga da nije upućen da je Danja došao sa "izdržavanja kazne",
samo nije znao kad? Što bi moglo da se prevede i kao ”kad pre”? Iz čega
prirodno proizilazi i ono "ovaj put", koje nenametljivo ukazuje da postoji i
"prošli put" kad je bio u zatvoru…

U samo tri rečenice postavio je stvari tako da su se na kraju oba

milicionera rukovala s Drugom Iz Komiteta, konstatujući da je verovatno u
pitanju neki nesporazum, ali da ne bi bilo loše da ono Marljivo Ratno Siroče,
kad već obavi sve te poslove u vinogradu, svrne i do milicije, čisto da imaju i
njegovu izjavu po pitanju prijave onog Višestrukog Robijaša...

106
 –Nemoj se nervirati, Žarice... Smiriće se on... Kad nađe devojku... I počne
da radi...

Mama i ja smo dotle zabrinuto prisluškivali iz ajnforta, ali Ćale nam se

samo umirujući osmehnuo kad smo prišli, ne uspevši da baš odmah
demontira onu uljudnu facu kojom je upravo vodio razgovor o svom
odsutnom i krivo nabeđenom VD Bratu. Tek kad je primetio da je ta ista
osoba upravo doskočila sa krova štale na kom se za svaki slučaj skrila, lice
mu se ponovo transformisalo u isti onaj izraz koji ni maločas nisam uspeo da
opišem kako treba...

– Počne da radi? O, radi on već odavno... Radi na tome da me u grob

otera, eto šta radi...

Laganje je prevelika nauka da bih je mogao analizirati u par reči, ali

usudiću se da zaključim da nije uvek krivica samo do onih koji lažu, nego i
do onih koji budu slagani jer naprosto ne umeju da postave prava pitanja.
Na primer, da pitanje nije glasilo "stanuje li ovde?”, nego jednostavno ”da li je
tu?”, nema nikakve sumnje da bi Ćale iz cuga potvrdno odgovorio. A, da se
milicioner setio da direktno pita Ćaleta: "Znate li vi da je Vaš brat juče
popodne premlatio izvesnog Jovandić Danila, vezao mu lanac oko vrata i
naterao ga u kućicu za pse?”, pretpostavljam da bi odgovor mogao glasiti
otprilike kao rečenica nedavno navedena sličnim povodom...

– Ma... Znam, druže... Stoput sam mu rekao da je najlakše tako... Lanac,

pa gotovo… Da sam ja vezivao lanac svakom nasilniku kog sam sreo… Davno
bi mnogima zveckalo oko vrata…

***

VD Stric Budiša je imao neki svoj osećaj za pravdu, koji bi se maltene

mogao smatrati idealnim, da se nije isprečila tričarija zvana "zakon"…

Još pričajući o martu, nakratko sam pomenuo malog Slavišu,

autističnog dečaka sa ćoška, a ni sad ga neću pominjati puno duže, pomisao
na njega me svaki put rastuži, mada se sve završilo najlepše što je moglo.
Njegovu majku, kojoj je neko ironično dao ime Vesela, muž je ostavio kad je
shvatio da je dečak "nešto drugačiji" , ali kod takvih tipova nije najgore što
odu, nego što se vraćaju s vremena na vreme. Dotičnog Danju sam već

107
opisao u dve reči, ali likova kao što je on je ionako već previše i u knjigama i
van njih, tako da mislim da nema prevelike potrebe trošiti i treću reč na
njega. Bitnije je da objasnim da je sve ono što nisu uspeli da urade lekari,
psiholozi i socijalni radnici, pa čak ni požrtvovana i potpuno posvećena
majka, uspeo da uradi klempavi mešanac po imenu Rumbo, uz kog je Slaviša
počeo da dolazi do Ledinčeta, čak i Kanala, i uopšte, da prelazi neke barijere
koje nije uspevao da pređe sam. Kerića koji se pojavio niotkuda, Slavišina
majka je prvenstveno nazvala "Rumba”, po dečakovoj omiljenoj napolitanki,
ali kad su je čika-Đokica Geometar i još neki formalisti iz komšiluka
upozorili da je u pitanju mužjak, diskretno ga je preimenovala u ”Rumbo”,
što je bilo sasvim logično, pošto rumbo verovatno i jeste najbolji naziv za
mužjaka rumbe...

I dabome...

Onda se, takođe niotkud, kao taj psić, pojavio i Danja, koji se uvek
pojavljivao kad je to najmanje potrebno, a ovog puta to nije bilo potrebno
uopšte...

Bilo je samo pitanje dana kad će mu dunuti da Rumbo mora biti vezan,
što je mališana zatvorilo u mnogo mračniju kućicu od one u kojoj je psić bio
zatvoren, i kako bi to već rekao Sava Danguba, nekoliko puta je Budiša
"skroz učtivo i ljubezno” posavetovao Danju da to nije dobro, jednom je čak i
sam odvezao malog džukca, ali je na to usledio čitav niz psovki i pretnji, uz
podsećanje da je to njegov ker, njegovo dete, njegova žena, i njegovo dvorište,
što dobrim delom nije odgovaralo istini. Vesela ni formalno nije bila njegova,
jer su već dugo bili zvanično razvedeni, dvorište takođe nije bilo njegovo, jer
je kuća pripadala njenim roditeljima, koji su se kao miševi krili od suludog
bivše-povremenog zeta, a tek dečak i pas su bili posebna priča, i za njih se
komotno može reći da su bili samo svoji. No, da ne dužim ponovo, sve se
završilo onim dolaskom milicije na našu kapiju, preciznije, završilo se tako
što je Danja te jeseni zauvek nestao iz naše ulice,i niko ne zna tačno gde je
otišao, niti šta je posle s njim bilo, nego su svi na gotovo isti nači objašnjavali
da je samo odjurio bez traga i pozdrava...

Kao pušten s lanca, kako se to obično kaže...

108
 ***

U našem porodičnom albumu još ima retkih fotografija na kojima se

vidi kako naš VD Stric Budiša gura kolica sa beba-Ljupkom, pa sa beba-
Irenom, ali ih je mnogo više na kojima smo nas dvojica na biciklu, na
sankama, na naduvanoj traktorskoj gumi...

Prijavio sam da nam je većina starih slika izgorela u požaru koji je Ćale
izazvao let-lampom, ali i kad bi sve bile na broju, opet bi najviše bilo onih na
kojima smo Budaš i ja. Mama se sećala da mi je polazeći u vojsku stisnuo
ručicu u kolevci, bilo je to verovatno prvo rukovanje u mom životu...

– Izvini malac, žurim! Moram se vratiti bre nego što počneš da pamtiš!

Pa, tako je nekako i ispalo...

Vratio se taman kad sam počeo da pamtim, iako sam, po Ćaletovim

rečima, počeo da pamtim pre nego što se to od mene očekivalo. Dešavalo mi
se kasnije da budem podvrgnut unakrsnom ispitivanju od strane porodice,
jer su svi bili ubeđeni da se ponečeg nikako ne mogu sećati, nego sam tobož
samo od njih načuo priče o tome. Definitivno sam ih ućutkao kad sam
jednom do tančina opisao kako nas je na davnom putovanju u Rovinj čamac
prevezao od železničke stanice do Punta Korente, pri čemu oni nisu odmah
mogli tačno da se sete ni da li sam tada mogao imati dve i po, ili tri i po
godine? Posle sam se čak i pokajao što sam ih pritom podsetio i na jedan
blamirajući detalj na koji su potpuno zaboravili, na onaj crveni ženski
pulover sa zlatnim dugmićima koji mi je Mama ogrnula, ali upravo taj
podatak ih je konačno dotukao. No, da ne bude zabune,
naravno da nisam bio nikakav fenomen, tu se radilo samo o kratkim i
iscepkanim kadrovima bez pravog kontinuiteta i redosleda, ali očito je onaj
predvečernji sfumato crkve Svete Eufemije krio u sebi neku posebnu
fascinaciju, čim ga se i danas sećam…

I posle mi je, tu i tamo, ono što pamtim pravilo izvesne probleme, ali mi
je daleko više nevolje stvaralo ono što nisam uspevao da zaboravim, što samo
naizgled deluje kao isto. Večito me plaše starošću u kojoj je navodno najgore
to što odjednom počneš da zaboravljaš sve živo, ali sve više mi se čini da to i
ne mora da bude tako loše? Voleo bih da se ni odlaska iz te berbe ne sećam
baš toliko jasno, nije to bila poslednja berba u kojoj je Budaš bio, ali
uspomene se često rasporede po nekom svom nahođenju, briga njih za
godinu ovamo ili onamo...

109
 Ukratko, svi Mobaroši, a među njima i Mama i ja, uputili su se ka
autobusu, sasvim razumljivo "gornjim putem”, a on je iz nekog razloga ostao
kod kolebe, svirnuvši u prste i mahnuvši nam pre nego što smo nestali iz
vidokruga. Dobar deo ekipe iz te berbe (dovraga, samo ako ne i svi?) već
odavno orezujuje neko nebesko čokoće, ali njih sam zapamtio i kao puno
starije, kao odrasle, kao promenjene na ovaj ili onaj način, a on je nekako
zauvek ostao tamo, sa raspasanom belom košuljom, i kačketom zabačenim
na teme. Ostao je sam na kraju tog blago strmog kolskog puta obraslog kao
da vodi kao da vodi kroz savanu, a ne kroz vinograd, kao da je zalutao, kao
da se izgubio u sumraku koji je banuo isto onako na prepad, kao što je to
činilo i svitanje, a potom se nekako izgubio i u usmenama koje su usledile...

Bojim se da mu je sudbina bila određena još kad se u onom ratnom

transportu izgubio prvi put...

U našoj porodici doživeo je sve najlepše što možeš doživeti u porodici

koja nije tvoja, ali, ma kako to pogrešno zazvučalo, ipak smo mi za njega bili
samo VD porodica, VD Sreća, i VD Ljubav, i verovatno nikad neću moći da
dokučim koliko je u stvari čeznuo za onima bez kojih je ostao. Tako sam tek
puno kasnije uspeo da razumem i onu prilično atipičnu Deda Lazarovu
rečenicu, kojom je tada pokušao da objasni Budišin nenadani odlazak...

– Džaba cmizdriš, Marice... On će navek umeti da se pronađe jedino tamo

di je izgubljen...

Pazili smo da ga ne pomenemo bez razloga, plašeći se da bi to mogao

biti loš znak, ali dan ipak nije mogao proći bez toga.

Znam da je silno nedostajao tom naoko bezdušnom Dedi, koji ga je

našao na ulici, kao mače u kartonskoj kutiji, znam da je barem isto toliko
nedostajao mojoj ionako suviše sentimentalnoj majci, na čijem se venčanju
kao VD Dever uspinjao na prste, da mu se peškir ne bi vukao po zemlji, i da
je u hiljadu i jednoj prilici nedostajao mojim sestrama, Ljupki posebno, koja
je zbog njega duže od decenije čuvala jednu posebnu bocu, zapečaćenu one
godine kad se rodila...

– Jedino što ga nikad nisi mog'o nagovoriti da gucne... Makar i pivo... Da

nije toga, moglo bi se kaz'ti da nije im'o nikakvog felera!

110
 Da...

Itekako je nedostajao i Deji Šapuriki, koji se našao tu da ga lupi po

leđima kad se još kao mali ”davio grožđem”, i koji se istog tog dana našao tu
da lupi po leđima i starijeg od braće Zlatara, kad je podmuklo pokušao da se
umeša u tučnjavu između Budiše i svog nasrtljivog mlađeg burazera…

Ostaće upamčeno da moj, i naš VD Stric, zaista nikad nije popio ni kap
alkohola, stalno se branio da se čuva za Ljupkine svatove, ali nije im bilo
suđeno da onu bocu otvore zajedno. Sećam se da su već i "pogačari" krenuli
da se ređaju, a ona je i dalje zagledala da li će se Budaš odnekud pojaviti
onako kako je već samo on umeo, ali onaj njegov čuveni osećaj za trenutak
ga je po prvi put izneverio. Slutili smo da se to moglo dogoditi, tad već
godinama nije bilo vesti od njega, ali mislim da moja starija-starija sestra
nikad nije dopustila da se otvori onaj »prošek”...

Kad se pročulo da je "prebegao” u Austriju, svi u kraju su se potajno

nadali da će se naš patronažni anđeo-čuvar jednog dana samo odnekud
pojaviti na biciklu, no, kod anđela, a posebno kod anđela-čuvara, postoji taj
problem što se od silnog posla često razlete toliko da pre ili kasnije moraju
naleteti na nekog na kog ne bi trebalo...

– Ništa to i ne bi bilo, da se ona budala Šimun nije onol'ko zaintačio...

Nikad nismo saznali oko čega se Budaš tačno zakačio sa

preambicioznim mladim policajcem u civilu, skoro smo sigurni da se to
desilo zbog devojke, što u krajnjoj liniji i nije tako važno. Kad se zakačiš sa
policajcem u civilu, uopšte nije bitno oko čega si se zakačio, nego zašto si se
kačio? Patrole, uglavnom, više nisu bile toliko impresionirane razgovorom sa
Ćaletom na kapiji, Budaš bi pod nekim izgovorom sve češće prenoćio kod
Gospon Bandike, ili na Čedinom salašu, i siguran sam da bi se sve to rešilo
sa par meseci zatvora, ali postoje te ptice koje bi presvisle i da samo slete na
kavez, a ne da ih zatvaraš u njega…

Rekao sam već da bi nas mnogo kasnije, s vremena na vreme, iznenadio

telefonski poziv iz druge vremenske zone, ali kad se i to potpuno proredilo,
samo bi svakih par godina pristigla poneka razlednica sa likom Elizabete
Druge na poštanskoj marki, no, do kraja je i njih bilo jedva toliko da popune
onaj uži deo rama ikone Sveta Tri Jerarha…

– Čim se pojavi… Recite mu da se odmah javi u stanicu…

111
 Jedino Ćale i milicija nikad nisu potpuno digli ruke od njega. Matori se
još dugo potajno nadao da će ga neko samo iznenada poprskati dok se nećka
da na Štrandu uđe u Dunav, ili ga uz kikot tresnuti grudvom sa druge strane
ulice, ali je polako zašao u godine u kom te niko više ne prska u plićaku, niti
grudva prvim snegom…

A milicija, na sreću, nikad nije pronašla Budaša...

Na žalost, nismo ni mi...

***

Deda Lazar je imao ogromni budilnik čije su fluorescentne brojke

svetlele u mraku, ali toga više nema. Tu ne mislim na budilnike sa
fluorescentnim brojkama, njih naravno ima, nego više nema mraka u kom bi
se videle. Danas ne postoje sobe u kojima se prekidač za svetlo napipava,
uvek odnekud dopire barem titraj displeja mobilnog telefona, a tragovi
mraka, onog pravog mrklog mraka o kom pričam, mogu se pronaći još jedino
u ljudima, što je već druga priča...

Naša kuća je, uglavnom, bila podignuta onako kako je ulica to već
uslovljavala svojim pravcem, po pričama znam da je porodica nekad živela na
suprotnoj strani, ali je moj pradeda odlučio da se prebacimo ”preko”,
navodno zbog mnogo veće bašte, ali se u prisećanjima više puta omaklo da
ga je u stvari najviše nervilalo sunce, mada niko nije tačno znao zašto?

– Zato što sija celi dan, eto zašto!

Moj pradeda je ipak bio otac mog Deda Lazara, što puno toga
objašnjava, dabome da nije isključivo on bio krivac za večiti polumrak u
našoj kući, ali je svakako presudio kad je majstor Uroš Bućkalov predložio
da se naprave široki "francuski” prozori...

– Jes' baš! K'o da ću taljige uterivati kroz pendžere! Samo ti meti prozore
k'o svet, k'o što su i Bušini...

Majstor Uroš je doslovno napravio iste prozore kao na Bušinoj kući,

koja mu je služila kao model, ali pošto je, kao što rekoh, radio po sećanju i

112
na tečni pogon, naša kuća je ispala taman za onoliko veća koliko je i naša
rakija bila jača od Bušine. Na kraju su prozori delovali nesrazmerno sitno,
Čuveni Tripa Gipsar je to na fasadi dobrom merom ublažio gipsanim
ornamentima oko i iznad njih, ali iznutra im nije bilo spasa. Mama je govorila
da ćemo morati da nabavimo one rudarske šlemove sa lampom, jer je u
mračnim zimskim mesecima užurbano spremanje za posao umelo da bude
veoma dramatično...

– Znam da je ovo bio graničarski i šajkaški kraj, ali... Već neko vreme ne
postoji neposredna opasnost od najezde Turaka? Možda da i mi malo
proširimo ove "puškarnice” na sobama prema ulici, kao što su to uradili i
drugi...

Naravno da Majka Marica ni za živu glavu nije dopuštala da se dirne u

gipsane ukrase, i branila je taj stav i kad su redom počeli da treskaju pred
prolaznike, da bi jedan anđelak čak tresnuo u kolica u kojima je čuvena
tetka Mica Kisela raznosila kiselo mleko u zemljanim lončićima. Srećom, to
se desilo dan pre nego što se saznalo da joj je snajka napokon zatrudnela,
tako da ne samo da niko nikog nije tužio, nego je to čak godinama tumačeno
kao božiji predznak...

Uf...

Opet sam otišao predaleko, hteo sam samo da kažem da su dani berbe,
zbog zauzetosti Majke, naše glavne siterke, bili možda jedini dani u godini
kad smo svi morali da budemo budni i pre svitanja, jer onolika mašinerija
nije smela da kasni zbog bilo koga od nas. U tu svrhu je u našu sobu, tačnije
u naše dve sobe, donošen Dedin budilnik, jer onaj koji su naši roditelji
koristili bio je više zujalica, a Dedi njegov sat ionako nije trebao. Bio je
doduše patološki vezan za njega, ali se istrenirao da se probudi tri minuta
pre nego što zazvoni, i svakom ko je čuo taj zvuk bilo je potpuno jasno zašto.
Taj veker se po Ćaletovim rečima oglašavao kao sirena za kraj smene u
”Limproduktu”, a čika-Dane-Sa-Francuskom-Kapom ga je po nekim
simbolima na zaštitnom znaku odmah povezao sa ”vermahtom”, aludirajući
na njegov kasarnski volumen i dugovečnost...

Bilo kako bilo, meni se te godine savršeno uklopio, doduše zbog

kucanja, a ne zbog zvonjave. Tad sam bio opčinjen Petar Panom, i u toj igri
sam ga nekako utrpao u Ireninog plišanog medveda, na šta sam posle
potpuno zaboravio. Kad su se uveče svi razleteli da traže budilnik koji su
nam lopovi odneli dok smo bili u vinogradu, nisam se usuđivao da ga odmah
izvadim, nego sam to prvo došapnuo Mami...

113
 – On se jutros nešto zaigrao... Postoji u nekoj knjizi krokodil, koji proguta
sat, pa se onda uvek čuje kucanje kad se krokodil približava... Ali je skroz
zaboravio, premoren je, jadničak…

Svima je to bilo smešno, osim možda Majka Marici koja je prvo čekala
da li će biti smešno i Deda Lazaru, pa da onda i njoj bude smešno, ali Deda
se nije nasmejao. Laknulo mu je što je budilnik pronađen, pa se nije ljutio,
ali je bio u najmanju ruku zbunjen već time što medved glumi krokodila…

– I gde bi krokodil progutao sat? A da taj sat i dalje kuca? Pod vodom!?
Ajte, molim vas… I ko ga uopšte i navija?

Jasno da nikom nije padalo na pamet ni da pomene dečaka koji ume da

leti, malu vilu zarobljenu u fenjeru, i kapetana sa kukom umesto šake, već je
i ovih par premisa bilo sasvim dovoljno za njegovu omiljenu konkluziju...

– To ne može...

***

– Turcima malo treba da nečemu nadenu ime! Šta misliš da su se motali

ovuda duže od nedelju dana? E, moja Ivančice... Ti bi danas uveliko bila...
Ivankadaifa... Bandaš bi već bio... Bandašhudin... Beg! A Lenka... Lenka bi
nam mogla biti...

KT Isidor je malo preterao, ipak se osmanlijska vojska u vreme bitke

kod Petrovaradina "motala" po ovim krajevima maltene dve nedelje, ne
računajući bežaniju kući, ali otprilike znam šta je hteo da kaže. Iz tog, i tako
kratkog perioda, zauvek su ostali turski nazivi nekih brežuljaka u okolini
Tvrđave, kao što su Vezirac, Alibegovac i Karagača, na kojima je moj Deda
imao "vinograd na tri mesta” ..,

– Ta, idi! Oni Austrougari su bili totalni blentoši! Koliko su ovde

gazdovali, pa nisu pošteno umeli ni da neki bircuz nazovu na švapskom... A ne
breg! Eto, šta bi falilo da je Vezirac, recimo... Kako bi to moglo, Bandaš?

114
 Kad bi se tražilo znanje nemačkog, tu se uvek prvo konsultovao Gospon
Bandika, kom je to bio, ako ne baš maternji, onda svakako ”babernji” jezik,
nekako su došli do toga da bi vezir mogao biti ekvivalent grofu, pa su
pokušali da Vezirac preinače u ”Grafšaftovac”, ali odmah im je bilo jasno da
to neće ići. Ipak su probali da i Karagaču prevedu u ”Ulemberg", pri čemu se
takođe pokazalo da je turska reč za brdo obraslo brestom daleko prikladnija,
pa su po pitanju Alibegovca prećutno odustali, kao što je ostalo nedorečeno i
to kako bi Lenka zazvučala u otomanskoj verziji?

– Deder, Grliha, doturi mi taj prazni ceger...

Deja, sasvim jasno, nije dozvolio da Grlica ostane nekrštena, pa je

pokušao da improvizuje, ali njegov predlog bio je tako uspešan da su je do
kraja berbe na Karagači svi oslovljavali sa ”Grliha”. Taj vinograd je inače bio
u celosti zasađen ”prokupcem”, prethodni gazda je očito imao čvršću
vinarsku koncepciju od Deda Lazara, ali ni danas ne znam ko je to mogao
biti? Nas klince nisu puno zamajavali kupoprodajnim i zemljišnim detaljima,
pa nam nikad nije prijavljeno ni kome je Deda posle par godina prodao tu
istu parcelu, nego smo samo neprimetno prestali da odlazimo tamo. Znam da
je njega najviše nerviralo što je taj vinograd, za razliku od ostala dva, čitav
bio na popriličnoj strmini, ali ja sam možda upravo zbog toga i obožavao to
mesto. Ravnica ima dobrih strana, naročito ako si špediterski konj, biciklista
u zrelim godinama, ili pretovarena mlada mama koja se vraća sa pijace
gurajući kolica, ali u većini ostalih slučajeva nizija ume da bude smrtno
dosadna...

Kao što sam rekao, ”Karagaču” smo za dan mogli obrati i u proširenom
porodičnom sastavu, ali uz malo sreće, pri čemu mislim prvenstveno na dan
bez kiše (koji bi učinio da se u berbi pojave i najveći stručnjaci za izgovore?),
ipak bi se tu okupilo i do dvadesetak ljudi. Lako bih mogao da ih nabrojim,
ali verujte mi da nema potrebe, nije među njima bilo nikog kog već nisam
pomenuo...

Još u toku prepodneva dogodio se težak maler, koji se srećom pokazao

kao jedini tog dana. Naime, usled besomučnog napanjivanja pri prvim
taktovima pesme "Hej, momci mladi, šta da se radi, kad naše selo nema džez
orkestar?” nestalo je baterije na čuvenom Tetkovom tranzistoru, što se
doduše dešavalo i ranije, ali ovog puta je bilo ravno katastrofi. Naša
reprezentacija je tog dana igrala sa nepobedivim Mađarima u Zagrebu, i svi
su željno iščekivali radijski prenos, tim pre što se znalo da će i Toškara
ponovo istrčati na teren. Nabavka baterije od devet volti je u ono vreme bilo
nešto zbog čega se moralo ići ”u centar”, tako da niko nije ni pomišljao da bi

115
se takav raritet mogao naći u obližnjem Bukovcu, pa sve i u slučaju da su
otvoreni i dućan, i trafika, i poljoprivredna apoteka, pa čak i pčelarska
zadruga...

KT Isidor se nije preterano zanimao za fudbal, ali nije propuštao da sa

Ćaletom i sa mnom odlazi na utakmice, gde je, da tobož ne bi smetao
drugima, prislanjao "trandžu" na uho, i navodno slušao prenose sa drugih
stadiona. Obožavao je da unosi zabunu među okolne gledaoce koji su redom
igrali "sportsku prognozu", i svakog časa ga grozničavo pitali za rezultat iz
Beograda, Splita ili Mostara, ali dešavalo se da se suviše zanese, pa pogreši,
što je ponekad izazivalo i izbezumljenije face od onih kad bi uzviknuo da
"Zvezda“ neočekivano gubi sa dva-nula kod kuće...

̶ Isidore! Isidore! Koliko je sad "Zvezda", šta kaže?

Tu bi on rukom pokazao da se utišaju, jer se navodno baš tog trenutka

spiker uključivao, i nikad nije odgovarao iz cuga, nego ih je uvek puštao da
se malo prže...

̶ Aha... Čekaj... Sad je jedan-nula!

To je trebalo videti. Prognozeri bi se sluđeno pogledali, ali čovek ima

tranzistor, valda on zna?

̶ Pa... Zar nije malopre bilo dva-nula?

Nema nazad. Tetak bi u pokeru daleko dogurao, a nije igrao čak ni

tablić sa Tetka Ivankom, kakav proćerdani talenat...

– Šta? Pa, ovaj... Bilo je... Al' "Zvezda” je to, moj brajko... Stisli, pa
smanjili na jedan-nula! Začas!

Neko bi pomislio da je iz tog razloga možda i bolje što KT Isidor nije

imao monopol na praćenje rezultata iz Zagreba, mada ne mislim da bi se on
šalio sa takvom velesilom kao što su bili Mađari, a pogotovo ne sa Toškarom.
U svakom slučaju, bili smo prinuđeni da tu ulogu preuzme Deda Lazar, kod
kog se nikad do kraja nije moglo znati da li će to ispasti dobro ili loše?

– Prijatelju! Ako usput čujete kako stoje naši...

Prijatelj-Lazar bi na to samo odmahnuo prijatelj-Julijusu sa taljiga, ne

nalazeći za potrebno ni da se okrene. Svaki čas se iz nekog razloga spuštao

116
do sela, i pri povratku je još izdaleka dovikivao rezultat, pa smo tako prvo
saznali da smo preko Zebeca poveli sa 1:0, ali je Šandor samo par minuta
kasnije izjednačio...

– Šandor je tu glavni... Mali, nabijen, strašan dribling iz mesta... Igra

skroz desno, ali ume da opali i levom, još kako...

Ne znam gde je to moj Ćale uopšte mogao videti Karolja Šandora, znali
smo preko sličica iz lažne čokoladice ”Sport” da igra za peštanski "MTK”, ali
sa tih razmazanih fotografijica, portretskih uglavnom, nikako se nije moglo
zaključiti da je mali, nabijen, i sa strašnim driblingom iz mesta? No, izgleda
da je i Deda Đu izvukao neku sličicu za koju nisam znao, pošto se na Ćaletov
komentar i on uspravio u redu koji je berbio, sa dodatnim podacima o
desnom krilu mađarske reprezentacije...

– Uf! Opasan! ”Čikar” ga zovu... Pravi zvrk je to! Deset puta te cimne ka
liniji, pa onda, kad ga tamo čekaš, samo povuče u sredinu! I pravo u gol!

Mađari su svoj nacionalni tim nazivali “Aranycsapat" ili "Zlatni tim", i

bio je obavijen danas nezamislivom slavom. Bili su to poslednji dani slave
koja je bila satkana od istih onih usmenih niti od kojih se pletu i legende, a
onda je sve pokvarila televizija, prenosi, magnetoskopi i usporeni snimci.
Postalo je potpuno normalno da se neka prečka pogođena iz slobodnog
udarca u Mančesteru i Barseloni istog momenta zatrese u svakom stanu, i
da i najšugaviji gol po hiljadu puta biva repriziran i izložen milimetarskim
grafičkim analizama da li je nečija pertla bila u ofsajđu ili ne. Nekad su golovi
imali dušu, čuvali su intimu lucidnosti i magnovenja u kom su postignuti
kako za onog ko ih je dao, tako, i još mnogo više, i za one koji su zbog toga
poskočili na tribinama. Nekad je fudbal zavisio dobrim delom od mašte, i na
terenu i oko njega, i to je definitivno bilo zlatno doba igre, pa nije ni čudo da
je u tom dobu vladao ”Zlatni tim"...

Odrastao sam slušajući bajke o Puškašu, Kočišu, Ciboru, Hidegkutiju, i

onom pravom Božiku, doduše, tragične pedeset i šeste su ruski tenkovi
između ostalog razjurili i "Laku konjicu", kako su ih još širom sveta zvali, ali
su Ćale i Deda Đu sa istim zanosom pričali i o njihovim naslednicima.
Teoretski, njih dvojica su mogli da vide nekog od pomenutih igrača jedino za
vreme onih lažnih Ćaletovih studija, kad su u par navrata zajedno boravili u
Budimpešti, mada sumnjam, jer u tom slučaju sigurno ne bi propustili da to
svakom sledećom prilikom prepričavaju i preuveličavaju? Pre će biti da su
sve izmišljali, ali ne samo da im ne zameram na tome, nego sam im čak i
zahvalan što su na taj način uspešno premostili mračni period do pojave

117
"elektronskih medija” u mom životu. Uostalom, šta fali bajkama, već neko
vreme znam i to da nije baš sasvim realno da čarobni pasulj izraste do
kraljevstva zlog džina u oblacima, ili da se devojka ubode na trn i zbog toga
spava sto godina, pa opet ne pravim pitanje oko toga?

̶ Šandor, vražji Šandor! Opet on!

Taj opasni mali nabijeni zvrk iz mašte nam jednostavno nije dopuštao
da se odlepimo? Naš mobilni reporter Deda Lazar je u svom sledećem
uključenju dojavio da smo postigli još dva gola, od kojih je poslednji naravno
dao Toškara, ali je Šandor takođe odmah smanjio na 3:2. Deda Đu se šetkao
dole-gore provlačeći prste kroz kosu, što je kod njega bila krajnja
manifestacija nervoze, Ćale me je samo nekako prekorno pogledao, kao da
sam ja prekratko vratio loptu golmanu, ili tako nešto?

̶ Eto, vidiš? Rekao sam ti da taj Šijaković neće moći da ga drži!

Uopšte mi to nije rekao, ali pravio sam se kao da jeste, dotle sam se već
naučio da ne cepidlačim puno oko rečenica koje je moj Matori vrlo verovatno
i naumio da kaže, ali je iz nekog razloga propustio da ih glasno izgovori? Više
me je zbunjivalo to što su se i on i Deda Julijus i dalje sa izvesnom zebnjom
prisećali "da ih nismo tukli od trideset prve“, tim pre što nam je uskoro i
vozioničar iz susednog vinograda u prolazu dobacio da je Zebec u
međuvremenu dao još jedan gol. Tih 4:2 je po meni sasvim lepo pristajalo uz
jedno gotovo savršeno miholjsko nedeljno popodne...

Ovaj poslednji podatak mi se nametnuo tako spontano da sam na

trenutak bio u dilemi da ga proverim na nekom starom kalendaru, naravno
ne onaj deo o savršenim miholjskim popodnevima, jer miholjska popodneva
su na padini Karagače i inače uvek bila savršena, nego mi se učinilo
sumnjivo ono "nedeljno", jer smo u berbu obično išli subotom, kao što sam
naglasio? Ipak, na svoju odgovornost ostajem pri tome da je to mogla biti
samo nedelja, i ništa drugo, u mom kraju nedelje i danas drže do sebe više
nego ostali dani, ni najopuštenijoj nedelji se ne može desiti da deluje
"utorkasto", ili tome slično, a ova o kojoj pričam je, štaviše, bila jedna od
onih nedelja na kojima se to vidi na prvi pogled...

I to ne samo zbog utakmice...

Majka Marica je smakla kotlić sa krompir-paprikašem sa vatre, izvršivši

prethodno kontrolni srk sa vrha drvene varjače, Mama i Tetka Ivanka su
postavljale plehane tanjire po stolu pod orahom, strogo vodeći računa o tome
da se slučajno ne zalome dva ista, a Baka Juška je seckala paradajz i

118
papriku za salatu, čitavo vreme se raspravljajući oko nečega sa crnim lukom,
Na samom vrhu Karagače nalazio se stari zaostali bunker, i ako sam se ikad
i upitao zašto nije srušen, sasvim sigurno se ni jednom nisam upitao zašto je
izgrađen, jer se sa tog mesta idealno mogla nadzirati čitava udolina kroz koju
je prolazio jedini pristojni put. Ulaz u bunker je već dugo bio zatrpan
nanesenom zemljom i snopovima suve loze, ali i da nije, teško da bi me i
đavo naterao u taj gluvi i memljivi mrak. Moja omiljena pozicija je bio ravni
betonski krov, presvučen tananom frotirskom mahovinom, sa kog sam
mogao posmatrati kako se širom vinograda ravnomerno pomaljaju poznate i
drage glave, pa se pomeraju korak dalje ka kraju reda, gnjurajući ponovo kao
pačići u zelene talase prokupca. Bio sam udaljen taman toliko da me roditelji
mogu dozvati povikom ako zatreba, i sa te distance sam neponovljivi
"soundtrack” mobe mogao pratiti na najbolji mogući način, kad paspoznaješ
glasove ali ne razaznaješ reči, i kad po intonaciji i kratkim intervalima tišine
tačno znaš kad će nastupiti kikot...

Lepe slike su kao peščane kule, samo je pitanje kad će naići neko da ih
sruši iz čistog mira...

Deda Lazar se, slučajno ili ne, zadržao u Bukovcu sve dok sudija nije
odsvirao kraj, škripa dolazećih kola skrenula je pažnju onih koji su sa
nestrpljenjem čekali da saznaju konačan rezultat utakmice, i on je evidentno
uživao u tome. Neko bi pomislio da je to što se smeška dobar znak, ali KT
Isidor je u jednom svom haiku-bećarcu već opisao taj osmeh...

Biće da je greška, čim se Braca smeška?

̶ I, Prijatelju?! Je l' ostalo 4:2 za "naše"?! Je l' pao još koji gol?

Ako sam ikad rekao da Deda Lazar nije imao smisla za humor, u tvari
sam hteo da kažem da je imao vrlo čudan smisao za humor. Iskusno je
sačekao da svi škriputi taljiga potpuno utihnu, onda je i Putku dao priliku
da jednom zarže za svoju dušu, ali ni tad nije odmah odgovorio, nego je prvo
nekoliko puta zagonetno klimnuo glavom, dobro vagajući kako će naglasiti
pretposlednju reč, i koliku će pauzu posle nje napraviti...

̶ Dašta je nego pao, Prijatelju! Još dva su dali! Naši... protivnici!

119
 ***

Šandor, vražji Šandor, što bi rekao Deda Đu...

Nije dao baš oba ta gola, ali je upotpunio het-trik zavukavši nam upravo
četvrti, izjednačujući, pa ih nismo tukli ni tad, nego tek za četiri-pet godina,
kad je pozlata onog "Zlatnog tima” već polako krenula da se pretapa u
bronzu jubilarnih spomen-plaketa, zatim spomen-ploča na kućama u kojima
su živeli, pa sve do spomen-bisti na ulazima u fudbalska svetilišta širom
Evrope. Tako je i statua Karolj Šandora, u prirodnoj veličini, jednog dana
postavljena ispred novog stadiona "MTK”, i da ne poveruješ, zaista je bio mali
i nabijen, a čak i spomenik deluje kao da će te svakog časa cimnuti u desno,
a onda samo nezadrživo zalomiti sa loptom ka oblacima i ka večnosti...

Pomišljao sam da bih jednom mogao otići tamo, ako me put nanese, ali
nemam više vremena da prepuštam putevima da me nose, nego ih itekako
pažljivo biram...

No, ako se ikad podudari da se u Budimpešti zateknem u blizini

raskrsnice Kružnog Puta Hungarija i ulice Kerepeši, i da to još bude i u
oktobru, nema šanse da ne položim neki cvetić pod kopačke bronzanog
"Čikara". Istina je da ga nikad nisam ni video, ni gledao, ali to cveće bi
svakako i bilo više za sve njih zajedno, i za Toškaru i za njega, i za sve one
koje nerado pominjem po imenima kad priča krene u ovom pravcu...

Doduše, baš i ne znam puno cveća koje cveta u to doba godine...

Ali ona davna oktobarska moba je ionako već dugo pod okriljem
georgina i hrizantema...

120
 NOVEMBAR. KESTEN, FOJERBAH, I DUPE
KONJA...

Uvek smo govorili Svi Sveti, nikad Dan Mrtvih...

Na prvi pogled to ne deluje posebno bitno, ali u glavi deteta se pogrešna

reč ponekad utisne uz pogrešnu sliku, i ta dva se, kao dva šljunčića, zauvek
zacementiraju jedno kraj drugog u temeljima na kojima podižemo kule svojih
narednih saznanja. Sasvim je moguće, pa čak i vrlo verovatno, da sam ovu
priču nepotrebno zakomplikovao, ali mislim da su moji odlasci na groblje sa
Baka Julijom u dobroj meri odredili način na koji sam se kasnije odnosio
prema nečemu tako izvikanom kao što je umiranje. Drugim rečima, još kad
me je prvi put povela na Sve Svete, bio sam pošteđen toga da mi nešto što liči
na praznik zazvuči zlokobno (kao što bi svakom klincu definitivno zazvučao
Dan Mrtvih?!), i recimo da sam tako igrom slučaja mnogo sretnije probrao
svoje šljunčiće. U to vreme je bilo sasvim dovoljno da znam da mrtva može
biti poneka nepomična zlatibuba u našoj bašti, prevrnuti bucov-pantljičar
kog Dunav lagano pronese kraj plovka, pa čak i pregaženi golub na putu (za
kog Deda Lazar kaže da je obična budala, kad je pored onolikog neba dospeo
pod autobus?), ali što se ljudi tiče, taj pridev mi još neko vreme nikako nije
išao uz njih Vremenom sam čak stekao manir da ni za najveće zlotvore koje
sam znao ne govorim da su mrtvi, ali daleko od toga da sve pokojnike
smatram svecima, jednostavno ih delim na one koji više nisu živi, i na one
koji su, u najgorem slučaju, umrli. Deda Lazar je u tim stvarima imao daleko
blistavijih momenata nego ja, i najpoštenije bi bilo da ga u ovako kratkom
roku još jednom citiram, mada ne znam po čemu bi iko i mogao provaliti da
sam ga piratirao?

̶ Za mene neko il' umre još za života, il' živi zauvek...

121
 ***

Da su Baka Julija i Deda Julijus ikad rešili da prodaju kuću, u oglasu

bi mogli navesti da žive u izuzetno mirnom komšiluku, mada bi po ukusu
mnogih potencijalnih kupaca taj komšiluk bio i mirniji nego što im odgovara?
Za razliku od vrta, odakle se uz cvrkut kosova mogla povremeno čuti jedino
violina iz pravca Ujfalušijevih, sa prednje strane kuće, preko doduše dosta
široke ulice, solidno visokog zida koji se pružao njenim dobrim delom,
ponekad bi se oglasilo i zvono sa obližnje kapele...

Da se ne lažemo, sa i više nego obližnje kapele...

̶ Ja ne bi' živela pored groblja, pa ne znam kol'ko da mi plate!

Nije mi bilo jasno ko bi uopšte, i zašto, plaćao Danilki Komšinici da živi

bilo gde, ali mi je bilo jasno da ona uporno svemu traži mane, pa tako nikad
nije propuštala da navede i taj detalj u vezi "vile Polancovih”, o kojoj se
naglas pričalo tek kad bi se sa sigurnošću znalo da su Polancovi u njoj, to
jest, da su na bezbednoj udaljenosti od klupe pred Dejinom kućom. Ne mogu
da zamislim da je Dana zvana "Kojim zlom?" ikad prošla ulicom u kojoj su
živeli roditelji moje majke, njoj je šivaća mašina marke ”Bagat” bila nešto kao
”nanogica”, i retko se udaljavala dalje od trgovine na Drumu, ili od pijace na
suprotnoj tangenti tog kruga. Ubeđen sam da nije imala pojma ni gde se
tačno nalazi ta toliko ogovarana vila, ni kako zaista izgleda, ali je u toku
diskusije procenila da su se ostvarili svi uslovi da i ona, kao zvanična
alapača naše mesne zajednice, malo olajava po službenoj dužnosti. Moram
priznati da je bilo impresivno sa kakvom preciznošću je opisivala ono jezivo
zvono, o kom je stalno slušala, ali ga nikad nije čula, i mada, kao što rekoh,
još uvek nije naučno dokazano da je upravo zavist primarna osobina
sapiensa, barem se pouzdano zna da taj poriv često može biti zadivljujuće
kreativan...

̶ Pa, znaš sta Danilka... Možda i nije loše stalno imati na umu da malo-
malo, pa nekom odzvoni?

S druge strane, uvek spremni KT Isidor je bio zadužen da kontrira

gdegod se za to ukaže i najmanja prilika, a on je uostalom i najbolje znao
kako da ućutka sujevernu, i pomalo pobožnu Danilku, što uopšte nije bilo

122
lako kao što zvuči. Tetak je inače umeo da se našali na taj naćin, bilo je puno
onih koji nisu voleli takav humor, ali podrobnijom analizom bi se došlo do
toga da oni koji ne vole nekakav humor obično ne vole nikakav humor, a
takve je, opet, najbolje orakterisao Deja Šapurika...

̶ Vidi, jedno je sigurno... Te što se nikad ne šale uopšte ne treba uzimati

za ozbiljno...

***

Baka Julija je, dakle, živela u neposrednoj blizini groblja, ali ne znam
da li bi osim na Sve Svete ikad i prošla kroz kapiju koja se nalazila odmah
iza ugla, u glavnijoj ulici, kako ju je ona nazivala? Bakin karakter odredio je
da ona u životu nema prijateljice nego rivalke, i smatrala je da će dovoljno
biti da se s njima sretne jednom godišnje, a po tome kako bi se pritom
izveštačeno obradovale jedne drugima, ispada da se Svi Sveti i nisu morali
održavati baš svake, nego komotno i svake druge godine, kao Evropsko
prvenstvo u rukometu...

̶ Edit, draga! Pa ti se ništa nisi promenila!

Kad nekom ko dobro izgleda kažeš da se nista nije promenio, to

svakako zvuči kao kompliment, ali ako to kažeš nekom ko izgleda kao
gospođa Sebeler, to zvući kao da si se zabrinuo za njega? Ona je obično bile
prva na koju bismo naleteli krenuvši alejom, mada bi pravilnije bilo reći de je
ona bila prva koja bi naletela na nas. Njen pokojni suprug osmehivao se sa
porcelanske slike na već drugom, ili trećem spomeniku od ulaska u groblje,
ali ja tu pojedinost verovatno ne bih ni uočio, da Deda Đu jednom nije
prokomentarisao kako nije ni čudo što se osmehuje, kad se izvukao. Istog
momenta je bio izgrđen na mađarskom, što je za mene uvek bio siguran znak
da sam nešto važno propustio, ali priznajem da sam poentu shvatio tek puno
kasnije. Na kraju krajeva, da sam takve aluzije razumeo još kao dete, onda bi
se stvarno trebalo zamisisti nada mnom?

U to vreme sam, na sreću kratkotrajno, više bio opsednut brojkama, pa

sam pre obraćao pažnju na godine uklesane ispod imena gospodina Sebelera,
nego na njegovu sliku. Slagao bih da kažem da se sećam kako se zvao, i kad
je tačno sahranjen, ali nema dileme da je to bilo trideset i neke, upamtio sam
da je to bilo još "pre rata", jer sve sa tim prefiksom je za mene bilo čista

123
antika. Majka Marica, i ostale polaznice redovne tribine o pokojnicima (koja
se iz večeri u veče odvijala na šamlicama pred baba-Ljubinom kućom),
verovatno bi za nekog tako davno preminulog upotrebile termin "već duže
mrtav neg' što je bio živ“, ali i po tom pitanju mi se daleko više dopadao
znatno vedriji, gotovo optimistični Dejin pristup...

̶ Ma... Taj je već i zaboravio da je umro!

Jednom prilikom su Deda Lazar, Sava Danguba i on, ustanovili još

zanimljiviju kategoriju, kad su se, pričajući o onima koji su otišli preko reda,
setili nekog Branka Mazgova, koji je živeo u našoj ulici sve dok mu nije palo
na pamet da lopatom čist sneg sa krova šupe. To se desilo još ko zna kad, i
nikako nisu mogli da se slože koliko je mogao imati godina, ali je iz rečenice
kojom je Deda zaključio diskusiju, barem meni bilo jasno da se radilo o
nekom starijem čak i od njega?

̶ Ajde, man'te se, kol'ko je im'o da je im'o! Da je danas živ, već bi bio
mrtav!

Pokojni gospodin Sebeler bi se mogao opisati na bilo koji od ova tri

naćina, a sve sam to naveo samo da bih što bolje ilustrovao da gospođa
Sebeler nije bila ni u kakvoj friškoj žalosti, naprotiv, svi su je već smatrali
nekom profesionalnom udovicom, koja je to više po zanimanju nego po
statusu. Cupkala je kraj muževog i svog spomenika gotovo poletno, kao za
tezgom, i pomno vrebala kad će naići neko kao Polancovi, dovoljno učtiv da
još jednom kupi istu priču. Deda se izveštio da se samo nakloni, ne
usporavajući, mada ne bi mogao puno da uspori sve i da je hteo, jer je već je
išao najsporije moguće, i da je bio na biciklu, verovatno bi se već srušio? No,
čak i tako je uspevao da poprilično odmakne alejom, zbog čega je Baka Julija
kiptela od besa, ali je zato meni idealno odgovaralo što mogu da potrčim za
njim kad njeni sagovornici postanu nezanimljivi, ili se raspričaju preko mere.
Gospođa Sebeler je ispunjavala oba ta uslova, i bila je tako naporna da se ne
bih čudio da je na kraju i baka potrčala za mnom, mada mislim da je ni to ne
bi spaslo. Već iza sledećeg spomenika je u zasedi čekao neki drugi moher
kaput koji je vremenom prerastao svoju vlasnicu, provirila bi drečavo zelena
beretka probušena bisernom iglom, i zaćuo bi se usitnjeni topot stublastih
štikala koje bi mirne duše mogle poslužiti i kao "klocne" pri zameni točka na
kombiju. Porodićna grobnica mojih Gregorijanskih Predaka nalazila se
nadomak glavne aleje, tako da smo se čitavim putem susretali sa
raznoraznim modelima koji su odavno iz skica modnih kreatora precrtani u
blokove kostimografa. Stari sjaj ume da zasija pomalo tužno kad se primeti
da je stari, nije baš svaki astragan bio iskrzan, niti je baš svaki šeširić

124
izgubio formu u nagurivanju sa posteljinom na gornjoj polici ormana, ali su
u svakom slučaju Svi Sveti bili odlična prilika da se proceni koliko je ko
propao za proteklih godinu dana, i da se sumira koliko je propao generalno,
od oslobođenja pa naovamo...

Zajedničko za sve te doterane bakice (pa na žalost pomalo i za moju?),

bilo je to što su redom bile našminkane otprilike onako kako i mogu biti
našminkane žene koje se šminkaju dvaput godišnje, no, kad se uzme u obzir
da su koristile karmine koje su promovisale još zvezde pre pojave filma u
boji, ta konverzija crnog u crveno je još dobro i prošla...

U redu, znam...

Sve ovo počinje da zvuči pomalo tužno, svaka od njih je dala sve od
sebe da u životu bude posebna i drugačija od ostalih, a onda ih je vreme
polako načinilo gotovo istovetnim, ali nemojte nasedati na tu priču. Jedan od
najpodlijih trikova kojima se starost služi je upravo taj da izaziva sažaljenje i
poštovanje. Požuriš da ustupiš mesto nekom jadnom čičici u autobusu,
pomogneš da pređe ulicu, i ne samo da ga propustiš u redu u pošti, nego ga
još i više puta zamoliš da stane ispred tebe, a taj lik je u mladosti ostavio
trudnu devojku, pijan mlatio decu opasačem kad mu dobro ne očiste cipele,
ili iz čiste pakosti nekog sedamnaest puta rušio na poslednjem ispitu. Nekad
malo vaspitanja nije na odmet, oko toga se slažemo, ali uvažavati nekog
samo zato što je mator je u najmanju ruku nepromišljeno...

***

̶ Juliš, draga? I ti si došla da se malo ispričaš sa svojima?

Eto, o tome govorim...

Za pospođa-Vidakovićku sam posle saznao da se nakon muževe smrti

tužila oko petosobnog stana sa rođenim kćerkama, a sećam se da je i sa
svojim umiranjem nepotrebno odugovlačila, kako bi one taj isti stan nasledile
što kasnije. A da ste je videli tad na groblju, samo joj je još koferče falilo,
delovala je tako skrušeno i ucveljeno, kao da i ne namerava da se vraća
kući...

125
 ̶ Eh, tako ti je to... I ja dođem da proćaskam sa pokojnom mamom... Ona
me jedina razume...

Gospođa Silviji srpski jezik nije bio maternji, i verovatno se kao i moja
baka patila da ga savlada, ali je od svih lepih reči koje je propustila da nauči,
ili ih je naučila pogrešno, upamtila baš tu, koja nikako nije išla ni uz nju, a
ni uz čitavu priču...

Da proćaska sa pokojnom mamom?

Kad je meni zazvučalo neprirodno, mogu da mislim šta li je tek Baka

Julija mislila o tome? Na nju bi ličilo da iz cuga odbrusi gospođa-Vidakovićki
da bolje malo proćaska sa svojom živom decom nego sa pokojnom mamom, s
kojom će ionako uskoro imati vremena da ćaska do mile volje, ali su očito
čak i za moju prgavu baku Svi Sveti predstavljali određeni autoritet...

Doduše..

Postoji i sasvim realna mogućnost da je procenila da je do kraja aleje

čeka još puno pacijenata, i da će nekima morati da "spusti" i ovako u
prolazu, uproštenom procedurom?

̶ O, nem, Silvija, daleko bio! Ja sam ispričala sa svoji kad je trebao... Sad
sam došla da malo ispričam sa moja unuk! I da kupimo svilena bonbon, i
pečena kestenj...

***

O, da...

Miris pečenog kestena je bio oficijelni miris Svih Svetih.

Ne znam sta se to desilo sa vazduhom, vazduh je na žalost jedna od

onih stvari koje primetimo tek kad počnu da nam ponestaju, sad iz svakog
udaha kao hemićar pokušavam da izdvojim molekule kiseonika i svežine, a
koliko sam samo puta u detinjstvu udahnuo ni ne primećujući da je vazduh
proziran toliko da se u njemu razaznaju i boje vetrova, i vijugavi lupinzi
proletelih leptira "makazara". Vreme o kom pričam ne samo da još nije
istorija, nego još nije čak ni neka ozbiljna prošlost, a opet se ponekad čini
paleontološki daleko, vazduh je onda bio poput netaknutog i tek-tek

126
plavičastog platna postavljenog na štafelaju grada, na kom je i najtanija
nijansa sa palete miomirisa ostavljala svoj trag. Miris Dunava, pekare, miris
knjižare i apoteke, a prvog novembra, i nipošto pre tog dana, i miris pečenog
kestena na ulazu u Katoličko groblje, gde smo zastajali obavezno, kao kod
biletarnice, da bi mi Deda Đu kupio prvi od barem dva fišeka koji mi
sleduju...

̶ Ne vredi, Bandaš! Kol'ko god da se doteram, pa opet ne izgledam

dovoljno katolički?

Naravno da ni Deja Šapurika nije odoleo Svim Svetim, i jedne godine se

pojavio sa Gospon Bandikom, u stvari, više puta se pojavljivao s njim, ali te
godine smo Deda Đuro i ja imali sreće da ih sretnemo već na ulazu. Obukao
je svoj čuveni univerzalni “jankel" i bio sam baš ponosan na njega, ali se on
sve nešto snebivao i skrivao iza velikog buketa koji mu je Grlica utrapila. Za
njega su polaznice Majka Maričine Pogrebne Tribine govorkale da nerado ide
na groblje, što ga je po njihovom mišljenju činilo čudakom u odnosu na sve
one koji rado idu na groblje, i mislim da je to i ovog puta bio jedini razlog
njegove nelagodnosti. Nije to imalo nikakve veze s tim što je jedini bio
gologlav međ onim kapetinama i filcanim šeširima, kako je kasnije pokušavao
da predstavi, nego se naprosto sva ona energija životne radosti u njemu
nesvesno opirala ulasku na takva mesta, kao kad ono u horor filmovima
neko "opsednut" krene da se otima i reži na ulasku u crkvu. Inače, način na
koji su se on i Gospon Bandika šalili oko katoličanstva i pravoslavlja, kako
međusobno, tako i sa svima ostalima, od KT Isidora do Baka Julije, i dalje bi
bio nepojmljiv za mnoge sa skromnijim mentalnim kapacitetima, ali ne kaže
se slučajno da oko čega se pametni šale, glupi zaratuju. U ove prve bih
svakako ubrajao i Kuma Protu, kog pomalo nepravedno opisujem uglavnom
kao smušenu šeprtlju, a ni slučajno nije bio samo to. Bio je i veoma
inteligentan, obrazovan i rečit, u svakom slučaju dovoljno duhovit i vispren
da uživa u malim svečarskim teološkim raspravama sa Dejom, mada je sa
strane to često ličilo na začikivanje...

̶ Vidi, Duća, prvo da se ti i ja dogovorimo? Bog je znači samo jedan? Tu

bi' mor'o da imam neku garanciju? Priznaćeš, ako ih ima više, onda to i nisu
neki bogovi? K'o oni grčki, to su pre bili referenti neg' bogovi, kol'ko ih je bilo...
Znaš da su oni imali boga svega i svačega, i boga vetra, i boga promaje, i
boga... Kijavice?

Naravno da je Kum Prota to sve znao, i da je pod izgovorom svog upravo

pomenutog nazeba, maramicom prikrio osmeh na tako ozbiljnu temu, nije
mu uvek bilo lako da se uzdrži, ali dobro je pazio na to da ne bude optužen

127
za "sukob interesa". Zato je najozbiljnije što može saslušao do kraja Dejinu
teoriju o tome kako svi Ostali Bogovi u stvari ne postoje, i da je sve to Naš,
alijas Jedini Bog, za kog se provereno zna da se javlja u raznim obličjima, što
je, uostalom, i sam propovedao...

̶ Eto vidiš! I tako se on prerušava i u kojekakve sitnije bogove, da lakše

obrlati sve one Induse i Japance, kod kojih to očito nije moglo lepim? Šta ga
košta? Njima podvali da je neki tamo njihov andrak, i oni se cela veka klanjaju
raznoraznim figuricama, a i ne znaju, siroti, da su u dubini duše pravoslavci?

Ne znam da li postoji ikakva veza između logike i religije, ne znam,

štaviše, ni da li postoji ikakva veza između logike i Dejine logike, ali sve to i
nije izgledalo tako nemoguće, što je najgore? Kod kum Dušana se nikad nije
moglo znati šta misli, ali se uvek moglo znati da misli, i učinilo se da je
njegovo razmišljanje na trenutak otišlo “u crveno“. Lepo je ako svi na svetu
veruju u Našeg Boga, ali šta ako smo u stvari mi nasamareni od nekog isto
tako svemogućeg, a vešto prerušenog Tuđeg Boga, i ako smo generacijama
unazad recimo budisti, a da toga uopšte nismo svesni?

Srećom po njega, Deja nije očekivao odgovor, a i da ga je očekivao, ne bi

ga čekao duže od tri sekunde...

̶ Više mene brine ono oko tog “večnog života“? Ja se tu ne bi' zalet'o.. Je l'
vidiš ti kol'ko njih ne može da izađe na kraj ni sa ovim privremenim životom,
kako bi se tek napatili u večnom?

Pretpostavljam da je zamišljanje mogućih, iako, kao što rekoh, većinom

neočekivanih odgovora, za Kuma predstavljalo veoma koristan "situacioni
trening“. I ne samo da je uspeo da se ni na ovo pitanje ne osmehne, nego bih
čak rekao da se dodatno uozbiljio, ako je to uopšte bilo moguće? Ponavljam
da nije bio ni najmanje zadrt ili zaslepljen, pre će biti da se plašio da bi i
najmanjom promenom stava mogao da obeshrabri Deju da dalje postavlja
takva pitanja. Kao i kod svih sveštenika, ni kod njega nisam bio potpuno
načisto da li stvarno zna nešto što svi mi ostali ne znamo, ili stvarno ne zna
nešto što svi mi ostali znamo ali kao pravi mudri propovednik, više je držao
do jednog koji postavlja pitanja, nego do hiljadu njih koji samo dolaze po već
gotove odgovore, kao po očišćene orahe...

̶ Pravo da ti kažem, ja sam se nekako vezao za ovaj život, moj Duća... Za

Grlicu, i za sve to... Ja prosto živim za svoj život... Stvarno ne znam kako ću
doživeti smrt...

Teško da bi na to bilo ko imao da doda bilo šta, pa je i Kum Prota samo

128
digao pogled ka Deji, ali u tom pogledu krila se toplina svih onih silnih
osmeha koje je propustio. Pretpostavljam da je pomislio kako bi se svaki
normalan bog otimao za ljude kakav je naš vrli komšija, ali to je svakako i
lepše i slikovitije sažeto u nadahnutoj Majka Maričinoj rečenici da je Deja
tol'ko dobar i čestit, da će na njegovoj sa'rani i popa plakati...

***

̶ Šta ti je to, onaj džepni kesten? Il' ste već pazarili "svilene"?

Bila je to očigledna provokacija, na koju onda nisam naseo, ali sad je

možda krajnji trenutak da jednom za svagda raščistimo i sa tim: Svilene
bombone nikad nisam voleo...

Čim bih stigao kući žurio sam da ih se ratosiljam, i sreća da ih je jedino

Deda Lazar tamanio, pa su me još i hvalili kako sam pažljiv što se uvek setim
da mu ih donesem sa Svih Svetih. I pored toga što su za to znale, Mama i
Baka Julija su ih kupovale gdegod ih nađu, oduševljavajući se kako tu lepe, i
ne kažem da nisu bile, ali od bombona se ipak očekuje i nešto drugo, a ne
samo da budu lepe? Na isti taj šareni fazon bio je lep ako ne i lepši, onaj
lepezasti staklenac kog mi je Tetak Isidor doneo iz Kopenhagena, pa mi opet
nikad nije padalo na pamet da ga sisam?

S kestenom je to bila sasvim druga priča, Njega sam zauvek ostao

željan, a u to "zauvek" spada i ovaj trenutak. Još dugo posle Svih Svetih
čuvao sam poslednji kesten u džepu, kao relikviju, i bio sam čak i malo
uvređen što su se svi smejali kad im je Mama ispričala kako ga je pronašla
među klikerima. I Deja je tome prisustvovao, nisam bio siguran da li je baš
zapamtio, ili ga je fišek u mojoj ruci samo podsetio na to, ali sam bio siguran
da se Gospon Bandika i on nešto domunđavaju, bar toliko sam ih znao?

̶ Nego. I vaši su odmah tu negde, Prijatelju?

O, bilo bi super da je Deda Julijus na to odgovorio Deji gde su "njegovi",

jer bi na taj način to saznao i ja, a preko mene i čitava porodica. Iz nekog
samo njemu poznatog razloga, moj introvertni deda je odpilio čitavu jednu
granu našeg porodičnog stabla, svi "njegovi" su bili sahranjeni negde u
njemu, i nikad im nije uspela ući u trag čak ni Mama, koja je to od malena

129
očajnički pokušavala. Godinama je ta tajna pravila sve veći razdor među
njima, i jasno da sve tajne nisu pod obavezno mračne, ali ako ih čuvaš
predugo, i potiskuješ preduboko, vremenom neminovno pomrače...

̶ Ah, da, tu su, blizu... Ali ne moji... Nego Julijini... Moji su ti... Kojekuda i
kojegdje, moj Dejane...

***

Kad dospeš u određene godine, postoje dva uslova da se u prolazu

pozdraviš sa nekim: da ga prepoznaš, i da on prepozna tebe. Deluje
jednostavno, ali ima tu i dodatnih peripetija...

Ako sam se ja obradovao kad su se pojavili Bandaš i Deja, Deda Julijus

se obradovao i više. Uživao je da malo zbriše od bake, ali je ujedno bio
svestan koliko opasnosti vreba kad se sam zaputi alejom. Za osobenjaka
kakav je bio, postojalo je i nešto gore od toga da neko zaustavi baku i njega,
a to je da neko zaustavi njega bez bake. Dedini vršnjaci većinom nisu bili
vitalni kao on, što bi najpreciznije moglo da se kaže na latinskom, ali je
daleko učtivije reći da su mnogi od njih vremenom postali malo rasejani, da
su verovatno u životu sreli više ljudi nego što je trebalo, i da su u jednom
trenutku procenili da im je mnogo sigurnije da se javljaju odelima, nego
licima, Tako se i izvesnom gospodinu Franciskoviću učinilo da bi, po
otmenom stajlingu, Deda Julijus mogao biti neko iz istog filma, drugim
rečima, još ga je izdaleka poznao, ali ni izbliza nije uspevao da odgonetne
zašto ga je poznao?

̶ O, dobar dan, gospodine...

Na kraju tog pozdrava nije bilo odgovarajuće interpunkcije, i Deda

Julijus je pravilno procenio da elegantni čičica sa "dendi" šeširićem baš i nije
potpuno načisto odakle se znaju? Taj gospodin se javio prvi, kao što rekoh, i
to potpuno samouvereno, ali kad je Deda Julijus uzvratio pozdrav i zastao,
odjednom se uspaničio i zbunio, kao klipan koji je nepristojno dobacio
starijoj devojci, ni ne pomišljajući da bi ona na to mogla da zastane...

̶ Ovaj... Vi se mene ne sećate?

Gospodin Francišković se oćito nije prvi put našao u toj situaciji, i

130
služio se svim trikovima da što pre uspostavi link između očiju i mozga.
Ponadao se da će mu deda odgovoriti nećim sto će pomoći u daljoj
identifikaciji, postoji teorija da je napad najbolja odbrana, ne mislim da je
najbolja, ali je svakako odbrana, i gospodin Dendi je bio primoran da se
opredeli za tu taktiku, Kad smo već u sportskoj terminologiji, fraza da neko
pokušava da dobije na vremenu u stvari znači da pokušava da potroši što
više vremena ni na šta, a kad se stvari tako postave, nameće se pitanje da li
on to onda troši svoje vreme, ili vreme onog drugog? Kod devet od deset ljudi
koje znam bi taj trenutak nedoumice predstavljao uvod u neprijatnost, ali
ovde nije reč o tih devet ljudi nego o mom Deda Julujusu. Bilo bi maltene
uvredljivo njegovo kolosalno strpljenje svesti na običnu reč u rećenici, pa ću
umesto toga reći da je bio veoma taktičan, pristojan i promućuran, a kad
sklopiš ta tri, nije ti problem da izađeš na kraj sa sujetom što neko iz prve ne
pogađa ko si?

̶ Ali, molim Vas, gospon-Antal... Pa, ko se Vas ne bi sećao?

Kao pasionirani enigmatičar, deda bi verovatno strpljivo otvarao polje

po polje sve dok ne bi podsetio svog sagovornika odakle se znaju, i to tako da
na kraju ovaj ostane ubeđen da je sam došao do toga, ali onda se Deja u par
koraka vratio, i totalno zakomplikovao taj rebus...

̶ A sećate l' se Vi mene, doktore? Ajd', baš da Vas vidim?

Ako sam i rekao da se Dejin bećarski jankel donekle uklapao u Sve

Svete, onda se to za njegov veseli i bučni glas teško moglo reći. Gospodin
Dendi je bio potpuno zbunjen, jer mu pre svega Deda Đuro i komšija
Šapurikin uopšte nisu delovali kao neko ko bi tu mogao biti zajedno, i u
njegovoj glavi je ponovo došlo do ozbiljnih smetnji na vezama. Jedan od ovih
ljudi je znao njegovo ime, drugi mu je znao i zanimanje, a on još uvek nije
imao pojma ko bi oni mogli biti? Da zlo bude veće, u tom času se iza njih
pojavio i mlađi čovek iz potpuno trećeg miljea, alijas Gospon Bandika, koji ne
samo da mu je znao i prezime, nego je znao i na kom mu se jeziku prioritetno
treba obratiti...

̶ Jó napot kívánok, Francišković Úr!

Gospon-Antal je skretao pogled sa jednog na drugog, pa na trećeg, ali

srećom nije stizao da skrene pogled i na mene, pa sam mogao mirno da ga
ošacujem. Šešir sam već donekle opisao, a uz njega je potpuno pasovao
tamnoplavi trenčkot sa krznenom kragnom, bio je potpuno sed, i
aristokratski bled (štaviše, bled kao aristokrata koji je pomalo i vampir u
slobodnom vremenu?), ali su na njemu čak i brkovi, koji bi danas izgledali

131
sasvim komično, delovali apsolutno šik. Jedino što se evidentno nije uklapalo
u sve to je bio jarko rumeni vrčak nosa, ne čitav nos, nego baš vrčak, i tog
dana je neosporno bilo veoma prohladno, ali bilo je veoma prohladno i
drugima, pa im nosevi nisu bili crveni?

Verujem da bi kad-tad povezao da se sa dedom zna iz "Danubia-špeda",

ono plemićko bledilo ga je dosta pouzdano povezivalo sa portretom iz neke
kuće u koju je Gospon Bandika kao dete odlazio sa roditeljima, ali
povezanost sa Dejom Šapurikom je i za gospon-Antala i za mene
predstavljala potpunu misteriju, mada se moglo naslutiti da je ključ te tajne
upravo onaj rumeni vrčak nosa...

̶ Malko ste Vi meni zaribali, doktore! E, da nam je sad malo one gospon
Gerlićeve "palinke bez falinke"! Začas bi se Vi setili!

Neću da se hvalim, ali i meni se odmah učinilo da je gospon-Dendi malo

cvrcnut? Da ne bude zabune, cvrcnut veoma otmeno, i skoro neprimetno, ali
cvrcnut. Tek sam počinjao da baždarim svoj urođeni, i u međuvremenu do
perfekcije usavršeni alko-tester, ali ni tad nije bilo neophodno da neko baš
tetura ili prepliće jezikom da bih ga provalio. Kako i zašto sam razradio taj
instinkt je duga, i potpuno drugačija priča, pa bih je radije prepustio nekom
ko priče priča duže i drugačije nego ja, ali recimo da se i u najboljim
porodicama zacrveni poneki nos, pa se ni mi nismo izvukli. Izgovori za
pijanstvo su samo za noć mlađi od prvog pijanstva, i bilo koji od njih bi
verovatno sasvim dobro poslužio da opravdam izvesna NN lica iz naše
familije, ali je mnogo jednostavnije da ih ni ne odajem, jer onda neću morati
ni da ih pravdam...

– Neka, doktore, setićete se već, čim odmaknemo... Ta, i'te... Kako me i ne

bi zaboravili, ne krivim vas... Je l' mi verujete da se više puta i sam sebe jedva
setim?!

To je trebalo da nasmeje doktora, ali samo ga je dodatno sludelo. No,

šereti kao Deja znaju da je na njima da probaju, nije baš svako rođen da iz
cuga ukapira. Za duhovitost je potrebno najmanje dvoje, i teško da bi tu
gospon-Francišković ušao u uži izbor, ali srećom se u blizini zatekao Bandaš,
pa ako baš hoćete i ja, ma kolicki da sam bio, i svakako smo imali kvorum
bar za osmeh. Deda Julijus je za to vreme diskretno produžio dalje, primetio
je da se Baka Julija primiče alejom, postojala je opasnost da će dalje morati
da nastavi s njom, pa se blagovremeno iskusno naklonio i podigao šešir, ne

132
nameravajući da prokocka distancu koju je ostvario još kad je baka zastala
kod prvog spomenika...

Gospon Antalu je sinulo u najgori čas, kad su već i Deja i Gospon

Bandika krenuli, konačno je čuo i nešto što je mogao da poveže, i očigledno
se čika Bogdana Gerlića, zvanog Boger, sećao kudikamo bolje nego njih
dvojice i Dede. Po svemu sudeći, tako se napokon prisetio i Bogerove
navodno večito bolesne, anemične hipohondrične žene, ali ga je upravo
pokušaj da naprasno isfolira upućenost doveo u bezizlazni ćorsokak...

– Recite mi... Kako je Boger? Jako bih voleo da ga vidim... Da li mu je...

ovaj... umrla žena?

Kad bi Deja rekao nešto nekom u blizini, to bi čuli svi u blizini, tako da
ne moram da objašnjavam kako je izgledalo kad nekom nešto dovikne
izdaleka...

– Uf! Man'te šalu, doktore! Bolje da ga ne viđate neko vreme! Nije mu

umrla žena, umro je on njoj!

***

Na groblju je, znači, umelo da bude i prilično zabavno, ali ne bi bilo

pošteno da čitav novembar sabijem na tih stotinak metara staze od
prepečene cigle. Ma koliko da su ti likovi za mene bili interesantni, ipak sam
ih sretao samo prvog dana u tom mesecu, u kom ih ima još čitavih dvadeset i
devet, ma kako tmurni i kišovitika bili...

Tačno je da sam istu ekipu na Sve Svete viđao godinama, neke čak i
kad sam već Mamu kolima vozio do tamo, ali to ie ipak bilo suviše
sporadično, ti intervali su bili predugi i za mene, a kamoli za njih. Uvek bi se
između dva praznika poneko sa one aleje samo na vrhovima prstiju išunjao u
stranu, i gotovo neprimetno iz Ožalošćenih prestupio među Ožaljene...

Počinjem da se nadam da je taj korak zaista tako jednostavan i

prirodan kakvim se čini kad ga napravi neko drugi, i da će se pokazati da je
smrt samo jedna zasad nedovoljno istražena oblast života, kako je to već KT
Isidor pokušao da predstavi na jednim Mitrovskim Zadušnicama, gde su ga

133
inače uvek delegirali da smisli nešto što može da posluži kao molitva, a
ujedno i zdravica, da bi što pre mogli da tresnu po jednu za pokoj duše, i
krenu u opšti krkanluk...

Pretpostavljam da su i taj, i sve takve praznike, pokojnici smislili da bi

žive podsetili da ih se sete, ali su im nezajažljivi budući pokojnici i to
potpuno preoteli. Tako su i od Svih Svetih vremenom napravili događaj na
kom će već živi nešto dokazati živima, sebi ili sebi sličnima, i bilo je tu
koječega, od ostavljanja utiska i formalnog odrađivanja, pa sve do umirivanja
nečiste savesti i kajanja, ali uglavnom je u svemu tome Narod Sa One Strane
Mermera predstavljao samo kolateralni povod...

Nisam baš pravi primer za te stvari, jer, nek mi bog oprosti, u životu
sam ubedljivo najviše žalio za nekim ko mi nije umro, što verovatno iz
pijeteta ne bi trebalo ni pominjati u ovom kontekstu, ali jedno je sasvim
izvesno...

Bilo bi lepo da se može odrediti radno vreme žalosti, ali zasad to još
uvek ne ide tako...

Onaj pravi žal za nekim, onaj venčić satkan od tananih vitica očaja i
baršunastog bršljana čežnje, plete se i dalje po svom, kad njemu dođe...

I nikad ne zavisi od crvenih slova u crkvenom kalendaru...

***

Naravno da su tog dana Gospon Bandika i Deja istrgovali sa prodavcem

kestena oko gotovo čitavog džaka koji mu je na kraju preostao, i bili su
ubeđeni da su ga izradili, kao što je i on verovatno bio ubeđen da je izradio
njih, što samo govri da se radilo a ozbiljnoj transakciji...

̶ Tako i ja, k'o dete, nisam mogla da se zasitim bele pohovane piletine, pa
mi je mati napekla punu šerpu, da me izleči... I otad ne mogu piletinu da vidim
očima...

Majka Marica je, na žalost, u Dejinom i Gospon Bandikinom

velikodušnom gestu pre svega pre poznala šansu da budem "izlečen" od
kestena, što je stvarno bilo multidebilno. Prvo, nisam ja bio nikakav ovisnik

134
koji se u trenucima kriziranosti vere na drvo da gricka presne plodove, nego
sam naprosto bio dete, koje se samim tim detinje i raduje nekim stvarima,
drugo, pokazalo se da to sa zasićivanjem ni do danas nije upalilo, i treće, i
najvažnije, sama ideja da nekog odvikavać od onoga čega je željan je u
najmanju ruku poremećena?

No, ako je od tog Majkinog primera i bilo neke koristi, onda je to

svakako saznanje da sam među relativno bliskim precima imao i ženu kojoj
je smetalo što joj dete voli pohovanu piletinu? Ponekad nije loše znati da je
bilo i takvih u porodici, ponajpre zbog planiranja potomstva, da ne bismo
suviše olako štriklirali odgovore u medicinskim upitnicima. U svakom
slučaju, naravno da uopšte ne sumnjam da su Deja i Bandaš nameravali
isključivo da me obraduju, kao što su to milion puta učinili, a ovom prilikom
su usput obradovali i moje sestre, i ujedno i svu ostalu decu u ulici. Sve do
Svetog Nikole je čitav komšiluk mirisao na pečeni kesten, i jedino nas je
Grlica malo psovala zbog gomile ljusaka kraj svoje klupe, ali, na kraju
krajeva, ona je bila ta koja je bez reči žrtvovala svoj još uvek upotrebljivi
lonac za veš, da bi Peja sklepao kazan što sličniji onom kakav je imao i Pravi
Kestendžija pred Katoličkim Grobljem...

A uzgred...

Na Svim Svetim već dugo nisam bio, moj svetac je nekako postao Dan
Uoči Svih Svetih, kad sam još uz Mamu, da ne bi ljudi svašta pričali, počeo
da u zadnji čas potkresujem onu misterioznu bodljikavu "stvar" koja je
izđikala na porodičnoj grobnici Gregorijanaca. Ne znam ko i kada je zasadio
tu neuništivu agavu, šta li je, od malena me uče da su biljke živa bića, ali ovo
je jedina na kojoj to uspevam i da primetim, obuzdam malo te široke
bodljikave listove, pre bi se moglo reći da ih samo doteram, kao kad ono
državnici pri polaganju venca samo rasporede svilenu traku. Pazim da ne
budem ja taj koji će joj nauditi, kad već nisu svi mrazevi i sve omorine koje
pamtim, utuvio sam sebi u glavu da su ti koreni sudbinski ispreplitani i
uvezani sa mojim korenima, negde tamo dole, ili negde tamo gore, kako već
ko gleda na to...

Zastanem, više reda radi, i na bučnim raskrsnicama na kojima danas iz

nekog razloga najčešće peku kesten, čisto da proverim nije li neki od Onih
Marona slučajno zapao među sitno nagorelo kestenje koje su mi uvalili, i tek
tada na tren osetim onaj miris, i to tako da nisam siguran ni da li sam ga
stvarno osetio, ili sam ga samo prizvao?

No, i to bude sasvim dovoljno...

135
 U mislima mi se, kao crveni tepih, začas proste ona aleja, pred Deda
Julijusom koji polako odmiče, i pred Baka Julijom, koja požuruje za njim...

U nekom božijem ogledalu sve se doduše oslikalo upravo obrnuto...

Ali, ne bih sad o tome...

***

̶ Ta ajte, molim vas! Umro tol'ki svet, pa šta im fali?

Ako mi je iko usadio ideju da je umiranje precenjeno, onda je to

definitivno bila Majka Marica, i bila bi nepravda to ne priznati. Nije se u tom
stavu krila nikakva pomirenost, još manje smernost, nego su se povremeno u
njenim postupcima i rečenicama javljali neobjašnjivi recidivi neke davno
preležane filozofije, po kojoj nije bilo sramota priznati da je pitanje sa hiljadu
odgovora u stvari pitanje bez odgovora. Hipoteze o životu i smrti su
relativizirali i najveći svetski umovi, pri čemu najmanje mislim na Ajnštajna,
a Majka Marica je tu bila zadivljujuće konkretna, kakav uostalom i moraš
biti kad za najćešćeg sagovornika imaš baba-Ljubu Šibalićku...

̶ Kako to, Marice, da sad svaki čas neko umre “posle duge i teške
bolesti“? To nekad nije bilo?

Baba-Ljuba je na večernjim Pogrebnim Tribinama pred svojom kućom

bila zadužena za "pres kliping" čitulja, iščuđavala se i mnogo razumljivijim
formulacijama nego što je bila ta o "dugoj i teškoj bolesti“, i potpuno je
razumljivo da se i za nju zakačila. Njen muž, legendarni Pokojni Milenko, po
priči je preminuo tako što se, citiram, oznoj'o na njivi, pa se napio 'ladne
vode, i ot'šlo mu na pluća, što se odigralo tako brzo da nije stiglo da bude ćak
ni “kratka teška bolest“. Bilo bi interesantno danas videti i malo analizirati tu
umrlicu, iako je ona više nesretni izuzetak jer je Pokojni Milenko bio jedan od
onih koji se upokojio prilično mlad, u kategoriji "preko reda", koju sam već
pomenuo. U našem kraju je inače bar dvadeset i osam posto njih umrlo od
iste bolesti, kojoj u ono vreme nije bilo leka...

̶ Ma, umro od starosti, od čega bi drugo? Izmišljaju, moja Ljubo, ne

sekiraj se, ne znaju šta će sa sobom...

136
 Bilo je to, dakle, sretno vreme kad je starost bila jedina bolest od koje se
umiralo, i to tek onda kad stvarno nije bilo drugog rešenja. I pored toga su se
na Pogrebnoj Pribini svaki put iznova išuđavali kad u čitulji naiđu na nekog
poznatog, pa je ispalo da je Majstor Paja Berber maltene patentirao umiranje,
jer je umrlica na izlogu njegove radnje izazvala senzaciju kao da se radilo o
prvom smrtnom slučaju na planeti.

̶ Šta kažeš?! Majstor Paja?! Nemoj?! Daj da vidim, ne mož' biti?! Neki dan
sam ga vid'la pred berbernicom! Pa... kako?!

Kako? Zaigrao se pa potrčao za loptom pod kamion, eto kako. Majstor

Paja je već godinama bio zelen kao asparagus, da se rodio pola veka kasnije,
sa tom facom je lako mogao biti angažovan da bez maske odigra lik
Gandalfovog oca u "Gospodaru prstenova”, a sad odjednom "kako"? Došlo
mu vreme, eto kako, naživeo se za trojicu, na silu radio i kad se već retke
lojalne mušterije nisu usuđivale da provere u ogledalu da li su im posle
skraćivanja dlaka u ušima sve uši ostale na broju, trebalo mu je pola sata
samo da se priseti kog su mu pola praunuci, a ne kaku se zovu, i onda su se
odjednom svi šokirali kad je zveknuo iznenada, u osamdeset i devetoj godini.
Mama je govorila da u našoj ulici svi živnu tek kad neko umre, a u taj trend
se nikako nije uklapao jedino uvek realni Deda Lazar, koji bi svuda gde mu
se učini da ima previše sniženih ili povišenih nota, istog časa rutinirano
postavljao razrešilicu..

̶ Jest, baš! A šta ste mislili, da će preležati šlog, k'o male boginje? Bolje
se mol'te da samo sve ide po redu...

***

U principu je, dakle, bilo važno da samo sve ide po redu, to jest da se u
životu svi po redu razboljevaju od starosti, pa šta već sledi, a u kalendarima
je ponešto moglo i da se ispretura. Tako u famoznom Majkinom julijanskom
rokovniku “za prostu godinu tu i tu“ nekim čudom nije bilo pravog pandana
za gregorijanske Sve Svete, sa uhodanim zakašnjenjem od dve nedelje, nego
su se posle najduže duže sedam dana, znači, ni ovamo ni inamo, obeležavale

137
Mitrovske Zadušnice, koje nisu imale ni približno takav marketing. Ako
pođemo od toga da ni jedan praznik ne bi smeo da ima mana, ali da bi zato
svaki morao da ima bar poneku prednost, recimo da je kod Zadušnica ta
eventualna prednost bila u "all inclusive" ponudi, najbolje opisanoj u izreci
zabeleženoj još od Vuka Karadžića po kojoj se neko “najeo k'o siroče na
zadušnice". Da ne bude zbrke, podsetiću vas da ja u to vreme nisam bio
siroče, i ne sećam se da sam na groblju ikad čopnuo išta osim okrajka
"zadušne pogače", ali i to je bilo sasvim dovoljno da zauvek upamtim ukus
tradicije i običaja. Kako to samo ime kaže Majka Marica je tu pogaču redovno
mesila jedino za Zadušnice (što je neprocenjiva šteta!), prepovijala bi je u beli
čaršav pažljivo, kao novorođenče, i uz flašu "ružice" pakovala u korpu koju
inače nije koristila za pijacu ili baštu. Moja baka je formalno bila domaćica, i
ponekad bi me čudilo što joj se većina žena sa istim statusom obraća sa "Vi",
ali na groblju bi se, kao retko gde, odmah videlo da je dobar deo svog života
ipak provela kao gospođa, i žena uglednog trgovca. Ta lomljena pogača, i par
obavezno prolivenih kapi vina na damastu, bili su sasvim dovoljni detalji uz
blaženi portret prabaka-Sofije u sepiji, i diskretno su odvajale Majku od
komšinica koje su po kariranim stolnjacima prostrtim na nadgrobnim
pločama širile činije i tacne sa pečenjem i kolačima. Da ironija bude veća, u
svemu tome prednjačila je upravo baba-Ljuba Šibalićka, Majkina najbliža
družbenica, koja bi na nešto izdignutijem spomeniku Pokojnog Milenka (koji
je zbog toga bio skoro idealan za "švedski sto"?), aranžirala malo posluženjce
tako da bi ćak i cepidlake kao Danilka Komšinica i Simka Trafidžika
priznavale da bi ovde i svatovi imali šta da nauče. Priznajem da sam jednom
bio u iskušenju da prihvatim ponuđeni batak (jer dobro leži u ruci, i izdaleka
deluje više kao lilihip?), ali sam na vreme primetio Ćaleta, koji se tu iznimno
pojavio, i na kom su se još od kapije smenjivali svi davitelji koji su tog dana
bili na dispoziciji. Naravno da mi on ne bi zabranio da ćapim taj batak, a ne
bi me, sasvim izvesno, čak ni prekorno pogledao, ali bilo je dovoljno i da
samo pomislim da li bi on ikad tumarao po groblju sa batakom u ruci? Iz
načina na koji pričam o mom Matorom, to se možda ne može baš odmah, i
baš uvek zaključiti, ali ne samo da sam se u puno stvari ugledao na njega,
nego je to bio i najpouzdaniji način da se u nečem ne obrukam...

***

̶ Hoće li ti i tetka Sojka dolaziti danas?

Navodno je i Tetka Sofija ponekad dolazila na Zadušnice, bilo lično, bilo

138
kao Boginja Ajifos, ali koliko iz ovog ugla mogu da procenim, nije to činila da
bi iskazala poštovanje prema baki po kojoj je dobila ime, nego da bi iskazala
nepoštovanje prema svima ostalima. No, ako je i dolazila, bilo je to onih
godina koje ja još nisam najbolje pamtio, ali ih je zato Stivica Brzakov
(Brzakov Števan, Ćupi, Steva Šnele), zapamtio dok je živ. Pogrešno se
tračovalo da je moja impulsivna mlađa tetka njegova nesretna ljubav, neko bi
se zaleteo da to onda nazove neuzvraćenom ljubavlju, ali ipak je najlepše reći
da je to bila neostvarena ljubav. Takve hubavi ne samo da nisu nesretne,
nego su štaviše najsretnije od svih ljubavi, neostvarene ljubavi su verovatno
jedine ljubavi u koje se ne možemo razočarati.

̶ Da Sofija misli da je nužno da ti znaš di je i kako je, pisala bi već ona

tebi, ne vodi brigu! Naš'o si koga da pitaš, otkud bi on, dete, i znao? Pitaj
mene, Stevane... Ako već nisi čuo da joj je muž dobio premeštaj čak u Reku!?

Majka Marica se kerberski ubacila između Stivice i mene, sve je

znalački spakovala u dve rečenice, i to da je providan i pomalo nevaspitan u
svom raspitivanju, ali i to da su njegova stara pisma bila adresirana na
devojačko prezime. Da su karte bile malo drugačije promešane, nisam
siguran da Majka Marica ne bi najrađe precepila da joj zet bude upravo on,
momak iz familije uglednih predratnih, a pokazace se i uglednih posleratnih
advokata, ali osiona Tetka Sofija se inatila i sa samom sobom, a kamoli sa
drugima, i za nju bi svaki majčinski savet bio samo upozorenje da što pre
postupi obrnuto. Doduše, sve je krenulo kao da je to sama Majka isplanirala,
njih dvoje su zajedno išli u gimnaziju, tačnije, zajedno su išli do gimnazije, i
iz gimnazije, pošto je on bio maturant kad je ona pošla u prvi razred, ali su
očigledno hemiju imali u isto vreme? Nastavili su da se dopisuju kad je on
posle toga otišao na studije u London, i nema potrebe da dalje tražim neki
primer koji bi dočarao čemu bi to danas bilo ravno, jer poenta je ionako u
tome da se slova potpuno drugačije ponašaju u formulama nego u rečima.
Kad je hemija postepeno počela da se prevodi u prozu, i kad su krenuli da se
preko pisama bolje upoznaju, sve je polako došlo na svoje, kao što se to već i
dešava kad se ljudi bolje upoznaju. Postoji zabluda da su nekad ljubavi duže
trajale, ali to je samo zato što su se nekad ljudi sporije upoznavali. Nama su
bili potrebni meseci, ponekad godine, da preko pravog stiha u pravom
spomenaru saznamo o nekom sve što treba, a današnji klinci preko pravog
“pasvorda“ na pravom sajtu, za vreme malog odmora saznaju o nekom sve
što ne treba? Neki smatraju da su novi naraštaji time u prednosti, jer su im
manje šanse da se u nekog pogrešno zaljube, meni se čini da su im sve
manje šanse da se uopšte u ikog zaljube, ali šta ako im je tek to prava
prednost? U svakom slučaju, očigledno je da ni ja nisam dovoljno objektivan
da poredim ono i ovo vreme, nalećem na kojekakve primerke iz generacije, ali

139
još se niko nije prevario da konstatuje da je danas bolje nego što
je onda bilo? Puno se govori o dobrim i lošim godinama, ali mislim da bi
pedeset devetu i, recimo, dvehiljade devetu, mogao tačno da uporedi samo
neko kom bi pošlo za rukom da i pedeset devete i dve hiljade devete ima šest
godina? Dok se ta tehnologija malo ne uhoda, držaću se teorije po kojoj
jedinica za merenje Vremena Koje Prolazi možda i jesu sati i minuti, ali smo
jedinica za merenje Vremena Koje Je Prošlo ipak samo mi sami, i ništa ne
vredi nekim godinama što su se toliko trudile da budu loše, kad smo mi u
njima bili tako dobri...

A izgleda da ni meni ništa ne vredi?

Koliko god se trudio da ispadnem bog zna kako pametan, na kraju se

ispostavi da se sve vrti samo oko mladosti, kao što se, na kraju krajeva, zbog
iste te mladosti i Stivica Brzakov još neko vreme snuždeno vrteo unaokolo,
uzaludno čekajući da se Ćale probije onih zadnjih pedesetak metara. Na
žalost, poslednju prepreku na tom putu je predstavljao neprelazni čika-
Dane-Sa-Francuskom-Kapom, koji je u žaru diskusije Matorog čak dvaput
povukao za rukav, rizikujući time da dobije i drugi žuti karton.

Tako je Steva Šnele, koji se potajno nadao da bi od Ćaleta mogao čuti

neki prenešeni pozdrav, ili bilo kakvu dobru reč o sebi, posle nekog vremena
ipak odustao, učtivo se javivši u odlasku, na šta je Majka Marica sa
olakšanjem progunđala, "O, fala bogu, samo da je otiš'o", iako je on, po meni,
bio sasvim u redu?

U svom nastupu, obraćanju i ophođenju, uključujući tu čak i sporno

pitanje o Tetka Sojki, od početka do kraja je ostao i više nego pristojan, ali
su, po svemu sudeći, ta vremena bila i pristojnija od toga...

Hm?

Ova priča i ja smo kao dva pijanca koji se dockan vraćaju iz kafane,
malo vodi ona mene, malo ja nju...

A sve se očito moglo i samo tako reći?

140
 ***

Tetka Sojka se, uglavnom, nije pojavila ni tog dana, i možda bih
pogrešio da kažem da se nije pojavila nikad više, ali to svakako ne bi bila
prevelika greška. Doduše, čim se udala za oficira, znalo se da neće valjati ako
se predugo zadrže na istoj adresi, jer bi to značilo da je nešto zapelo oko
napredovanja u službi, nema te vojske u kojoj se napreduje u mestu? Svi bi
mi više voleli da je Teča Bata zauvek ostao komandir nekog patrolnog
čamčića koji zbog Starog Šlajza ne može da mrdne iz Kanala, ali on je one
štrafte na epoletama udarao kao table u tabliću, kako je to komentarisao KT
Isidor, pa je Majka Marica skoro svake godine ponosno objavljivala na svom
sokak nalogu da su se ćerka i zet iz nekog lepog velikog grada na moru
preselili u neki još lepši i još veći. A onda se, posle izvesnog vremena, neko u
porodičnom krugu izlanuo da je on zaglavio na Visu, a ona nešto polaže u
Eksanprovansu, što je ipak bilo lakše izgovoriti nego pronaci na globusu?
Nisam navikao da se ime građa može pisati i sa crticama između, toliko sam
se obradovao kad sam ga konačno pronašao u Ljupkinom atlasu, da mi je
potpuno promaklo da je u drugoj zemlji? No, čim sam malo došao sebi, prvo
sam uočio da to mesto nije na obali, i znao sam da nešto nije u redu? Mama
me je donekle utešila objašnjavajući da nije toliko važno da li je to u redu za
nas, koliko je važno da je u redu za njih, jer se svi ionako svaki čas razvode
(mada do tad nisam znao ni za koga takvog?), i da deca, u ovom slučaju
srećom samo nećaci, na to gledaju tragičnije nego što treba, Mada mi ovo nije
rekla, nema sumnje da je znala i to da je tetka verovatno presretna što je
konačno ostvarila bar deo ambicija zbog kojih je i zaratila sa porodicom, i što
se tako brzo preudala za Švajcarca koji je imao ime za nijansu manje
komplikovano nego katedra na kojoj je uskoro odbranila svoj magistarski
rad. Pošto je mnogo kasnije tu katedru od njega kao asistent i preuzela,
jasno je kakav je to korak mogao biti (posebno za ženu na putu koji se meri
muškim koracima?), ali u familiji su i dalje pre bili uvređeni nego ponosni, i
samo se raspredalo o tome zašto i Tog Njenog Francuza već jednom ne dovodi
da ga i mi vidimo, k'o da nas se stidi?

̶ Kakva je, ta bi još bila u stanju da mu napriča kojekakve istine o nama?

Ćale je i pored svega uvek imao razumevanja za svoju ekscentričnu

sestricu, i pokušao je šalom da preusmeri razgovor koji je krenuo u
pogrešnom pravcu, ali istog časa se pokazalo da tu vrstu duhovitosti nije
nasledio po majčinoj liniji. Majka Marica je i tu njegovu opasku shvatila

141
najozbiljnije, i požurila je da prekori Deda Lazara, za kog je, kao prava
supruga, smatrala da je jedini i najveći krivac što njegova razmažena
mezimica sad već stvarno preteriva što ne dolazi ni za Uskrs ni za Božić...

̶ Dobro ti i kažeš, Marice... Ako mi ne bude došla ni na sa'ranu, raskrstiću

s njom za sva vremena...

Što je najgore, do toga je zaista i došlo, ali pre nego što je Deda za sva
vremena raskrstio sa svima, dogodilo se još puno stvari koje bi takođe mogle
da pokvare ovu priču, pa mi opet nije ni na kraj pameti da ih pominjem?
Stoga računajte da ni ovo što sam rekao nisam rekao, i jednostavno
nastavimo na onom mestu gde sam opisao kako je i Ćale obožavao da šale
izgovara najozbiljnijim tonom. Razlika je u tome što bi se on ponekad barem
diskretno osmehnuo na kraju, što Deda Lazaru ni slučajno nije moglo da se
desi, pa nas je često dovodio u nedoumicu da li se uopšte šalio ili ne? Jasno
vam je da ja nemam drugog izlaza nego da poverujem da se ovom prilikom
šalio, jer u slućaju da nije, to bi stvarno bilo užasavajuće...

Geni su čudne domine, puno puta je potrebno da se pojavi "duplo golo",

da bi niz mogao da se nastavi na pravi način...

Pošto sam već otpisao Majka Maricu, mom Matorom, znači, i nije
preostao neki prevelik izbor po pitanju nasleđivanja smisla za humor, i
moguće je da se tu radi o zaostavštini nekog našeg daljeg rođaka koji nije
imao dece, a za kog ja iz nekog razloga ne znam, mada ovde ionako nije reč o
tome. Reč je više o Tetka Sojki, i još na početku sam se zaleteo da izjavim
kako nemam puno prava da sudim o njoj, ali sad mi se to čini prestrogo?
Pošto je jasno da svako ima pravo da sudi o svakom, preformulisaću da
samo nemamo pravo da donosimo konačne presude, čak ni kad se radi o
karakteru naših odrođenih tetaka? Jasno vam je da bi nastao haos kad bi
svaki član porote po svom nahođenju lupao o sto drvenim čekićem, pa ću se
zato i ja ograničiti na zaključak da naprosto postoje osobe kojima nije stalo
da svima budu po volji, a postoje, eto, i osobe kojima je stalo da nikom ne
budu po volji. Odbrana bi se verovatno zasnivala na tome da svaka medalja
ima dve strane, što je već u startu diskutabilno, jer upravo medaljoni koji se
otvaraju, to jest zatvaraju, najčešće imaju samo jednu stranu (iako se čini da
ih imaju tri-četiri?), ali sve mi se čini da je svaki zarez u ovoj rečenici samo
novi zavoj u lavirintu, i najpametnije će mi biti da se izvlačim iz ove metafore
dok još mogu...

Znam da bi sad idealno poslužila neka mudra narodna izreka, ali pošto
mi ni jedna ne pada na pamet, moraću opet da poturim neku svoju? Recimo
onu,da crne porodične ovce u većini slučajeva uopšte i nisu ovce, ili, još

142
bolje, onu po kojoj se crne ovce preobraze u vukove kad počnu previše da
uživaju u svojoj raličitosti...

̶ Uf, Sojka, što si mi odjedared postala fina? Nemoj mi kaz'ti da se sad

već i oblatni gadiš?

Nameravao sam, u stvari, da samo uzgred pomenem kako je Tetka

Sofija jednom na Zadušnicama prezrivo odbila komad oblatne koji je Milka
Groberka po svaku cenu pokušavala da joj uvali (i pored svega što je
prethodno odbijala!), ali mi se onda učinilo da malo uvoda ne bi škodilo, i
tako je priča od odbijenog pohovanog bataka dospela do univerzitetskog
gradića u Provansi. Što je najgore, za taj ispad i znam jedino iz priča, ali
retko se dešavalo da Mama neki od incidenata svoje zaove proprati sa
simpatijama, pa sam se iz tog razloga verovatno i te replike Boginje Ajilos
prisećao svaki put kad bi me neko na groblju nutkao hranom...

̶ Ne, tetka Milka, ne gadim se ja oblatni... Samo se pomalo gadim masnih

ruku sa crnim noktima...

I, toliko o Tetka Sojki...

Ne ulazim dalje u to da li je nepristojnije primetiti crne nokte nego ih

imati, ali je činjenica da se iz sličnih razloga ni ja nikad nisam otimao za sve
one "lebare", kako je Mama nazivala torte sa previše patišpanja, niti za
krancle i žerbo kocke koje sam u regularnim uslovima obožavao. Možda bih
se zbog baba- Ljubinog koljiva i pokolebao da pristanem na torturu štipkanja
obraza, i debilna propitivanja koliko mi je godina, ali je samo pogled na
zamućenu čašu u kojoj se "dezinfikovala" jedina kašičica koju su Zadušne
Babe redom oblizivale, bio dovoljan da odolim. Teoretski, postojala je i
mogućnost da svaki put od kuće ponesem svoju kašičicu, pa zahvatim iz
činijice s kraja, negde na nenačetoj strani, ali na šta bi to ličilo?

U redu...

Može se naslutiti da sam bio dete sa odličnim apetitom, i bolje da to

sam prijavim, nego da se sazna na drugi način, Naučili su me da odgovaram
da sam takav na Tetka Isidora, na šta bi se svi bez razlike nasmejali, jednim
delom zbog toga što je to bilo tehnički nemoguće, ali više zbog toga što je to
najbolje objašnjavalo mog Tetka. Kad si klinac, dobar apetit se smatra
osobinom, a u većini ostalih perioda života se smatra manom, i sećam se
kako je jednom prilikom Tetka Ivanka (sažaljivo odmeravajući čoveka svog
života kako polira ispražnjeni tanjir koricom hleba), sasekla pokušaj Čede-
Bede da Tetkovo uživanje u hrani nazove sofisticiranim imenom...

143
 ̶ Ta, idi Čedo, jezik pregrizo, kakav crni "hedonista"?! Kao da mu nije
dosta što je ovako oblaporan, 'alav i nezasit? Samo mu fali da je još i
"hedonista"!?

***

Sve u svemu, svoje Julijanske Pretke sam obilazio sa mnogo manje

iščekivanja nego Gregorijance, ali da se ne bi odmah formirali neki pogrešni
zaključci oko favorizovanja, moram objasniti da je razlog za to bio sasvim
banalan. Još kad sam prvi put pomenuo Parkić Kod Groblja moglo se
pretpostaviti da nije tako nazvan zato što se nalazi pokraj pošte, ili ispred
železničke stanice? Ta idealno ovalna livadica (koja je epitet parka ponela
pretežno zbog platana koji su je okruživali?), predstavljala je neku vrstu
pomoćnog terena Ledinćeta, na njoj sam boravio takoreći svakodnevno, a čak
i deci je ponekad problem da sa nestrpljenjem iščekuju nešto svakodnevno...

Samo je to bilo u pitanju...

Od naše kuće do Parkića, pa samim tim i do pravoslavnog groblja,

stizalo se dakle pešice, ako se u to računa i trk, i poskakivanje s noge na
nogu? Često se dešavalo i da me VD Budiša odveze do tamo na štangli
bicikla, pri čemu sam na sve gledao s visine, kao maharadža, ali čak se ni to
nije moglo porediti sa presedanjem iz autobusa u autobus u centru, i sa svim
onim usputnim stanicama na dugom putu do Svih Svetih. Osim toga, i ekipu
sa Zadušnica, Ružičala, i sličnih julijanskih pogrebnih prigoda, viđao sam
mnogo češće, u svakom slučaju suviše često da bi me mogli fascinirati samo
neznatno izmenjenom garderobom, mada su na nekima od njih demodirana
odela, kombinovana sa smiksanim naftalinom i tamjanom, pod određenim
svetlom počela da deluju i pomalo sablasno…

̶ Čika Đuka se uvek obuče kao za sahranu... Al' danas kao da su ga

obukli za sahranu...

Mama je izbegavala odlaske na groblje, i koliko se sećam, i na

Zadušnicama je bila taj jedan jedini put, jer se radilo o nekoj okrugloj
godišnjici, pa se zato pojavio i Ćale, Tetka i Tetak, i svi ostali...

Dobro, skoro svi...

144
 ̶ Bože, Braca... 'Oćeš li i ti jedared ići na groblje?

̶ Jedared sigurno 'oću! Samo što ni onda neću ići, i to ti je jasno!

Možda je Deda Lazara najjednostavnije nazvati nedruštvenom osobom,

mada bih njegov odnos prema tome rađe opisao takođe njegovom rečenicom
da bi svet bio skroz solidno mesto za život, da nije ljudi. U svakom slučaju,
izbegavao je prilike u kojima je postojala mogućnost da sretne nekog kog ne
bi želeo, govorio je da više voli da ne sretne stotinu onih koje bi hteo, nego da
sretne jednog kog ne bi. Igrom slučaja, taj jedan, svakako ne jedan jedini, ali
definitivno jedan od prva tri, bio je baš čika Đuka Bašić za kog je Mama
posredno izjavila da je obučen kao za svoju sahranu..

̶ Njega mi ne pominji.. Taj je za mene umro!

Ne znam šta se tačno dogodilo između njih dvojice, ali mislim da Deda
Lazar tad više nije imao puno razloga da se kloni svog vekovnog neprijatelja.
Moglo bi se reći da je nesretni čika Đuka i pod stare dane ostao donekle
žustar i agilan, ali se u to vreme već uveliko izvinjavao ogledalu kad uđe u
kupatilo bez kucanja, jer mu se učinilo da nema nikog? Demencija ga je
potpuno uzela pod svoje, kod lošeg utiska koji je tom prilikom ostavio na
Mamu nije se toliko radilo o dotrajalom odelu, koliko o dotrajalom njemu
samom, i ne znam koliko bi ova priča uopšte i išla uz priču o detinjstvu, ali
ako bi išla, onda bi mogla da prođe jedino u ovom poglavlju?

***

U ulici se s vremena dešavalo da neko nadigne dreku "da je kapija

ostala otvorena, pa je onaj opet šmugn'o na sokak!", na šta bi svi krenuli da
begunca traže po kraju, i to se u pedeset odsto slučajeva odnosilo na Dejinog
lažnog vučjaka Džerija, u trideset odsto slučajeva na sve ostale džukce iz
komšiluka, a u preostalih dvadeset odsto, na žalost, odnosilo se upravo na
čika Đuku Bašića. Onako prolupan, koristio je svaki trenutak nepažnje da
krene od kuće, i niko ga usput nije zaustavljao, jer je neupućenima izgledalo
kao da zna kuda je naumio. U vreme opisanih Zadušnica to ga je doduše tek
načelo, ali narednih godina se već umešala i milicija, koja ga je sve ćešće po
noći dovozila od nekud, k'o narodnog poslanika, i bilo je jasno da se to neće
dobro završiti. No, da skratim priču, kad sam već obećao da ću to ućiniti,
Majka Marica je uglavnom jednog jutra saznala na pijaci (koja je

145
predstavljala "onlajn" izadnje lokalnih novina), da je Deda Lazar upravo
izgubio ekskluzivitet, pošto ćika Đuka više nije umro samo za njega nego je
umro i za sve ostale.

̶ Samo ga udario voz, iz čista mira!

Iz čista mira voz ipak udara samo one koji se iz istog tog razloga zadese
na pruzi, svi su znali za tu najnoviju maniju izlapelog komšije, ali su oni sa
više obzira objašnjavali da je u poslednje vreme pratio šine zato što se nadao
da će ga pruga negde odvesti, dok su oni realniji bili ubeđeni da je
odnedavno uobrazio da je "dizelka", za šta je postojalo daleko više osnove.
No, pošto se bez dileme radlilo o posebnom, i veoma originalnom odlasku sa
ovog sveta, i jedni i drugi su s poštovanjem naglašavali da se radilo o
teretnom vozu, čime je tragedija dobijala na težini do mere posle koje nije bilo
mesta neumesnim potpitanjima. Tako je pomalo u senci ostala i izjava
policije da su ga obično nalazili na pruzi između Petrovaradina i Karlovaca,
pa su ga i ovom prilikom pronalazili na tom sektoru, i sve se polako ali sigurno
svelo na onu nepobitnu Deda Lazarovu razrešilicu, koju je Majka Marica
vremenom potpuno prisvojila...

̶ Fala bogu da je samo sve išlo po redu...

Tu se, konačno, u potpunosti slažem s njom...

Pod uslovom, naravno, da je pritom mislila na generacijski red u čika

Đukinoj familiji, a ne na red vožnje teretnih vozova...

***

Kao što to već biva kod loših predstava, važno je samo da neko prvi
ustane i izađe, pa da svi to polako krenu da čine. Time naravno ne želim reći
da su Zadušnice i Svi Sveti bili loše predstave, ali da su bili predstave, to bih
se već usudio da kažem. Problem kod njih nije bio toliko u pobrkanim
žanrovima tragikomedije i melodrame, pa čak ni u predvidivim dijalozima, i
amaterskoj, često diletantskoj glumi, nego ponajpre u tome što su autori
predstave ujedno bili i njena publika. Iz obzira jednih prema drugima, morali
su pomno da paze na to ko je došao zadnji, a ko odlazio prvi, zbog čega su se
svi snebivali da jednostavno odu kad im se odlazi, pa se dešavalo da tek
sumrak, kao iskusni reditelj, prigušenjem svetla stavi na znanje da je komad

146
pri kraju. Tako je i naša ekipa često umela da zaglavi, Tetak Isidor je posle
objašnjavao da smo ostali sve dok vampiri već nisu krenuli da cupkaju iza
krstova, ali on bi ostao kolikogod treba zbog Tetka Ivanke, koja je, opet,
ostala među poslednjima da Majka Marica ne bi sama išla kući, a ona se,
dalje, solidarisala sa baba-Ljubom Šibalićkom, kojoj je trebalo najviše
vremena da se popakuje…

̶ Stan'te, Marice, di ste se odjedared nadigli? Moram malo da pospremim,

neću valda ovde ostavljati kosti?

Ubeđen sam da je KT Isidor već imao prikladan komentar i na to, ali to

je po svemu sudeći pretpostavila i Tetka Ivanka, i samo ga je prostrelila
pogledom čim je zaustio da progovori...

***

Nego šta smo nego slavili i Svetog Mratu...

Ne znam da li u pravoslavlju zaista postoji i običaj da se slavi

"devojačka slava”, ali znam da je u našoj porodici postojao običaj da se po
svaku cenu izmisli nešto što bi se slavilo, pogotovo u mesecima koji
oskudevaju u slavljima, kao što je to bio slučaj sa novembrom. Posle
komemorativne prve nedelje, dani su još neko vreme ostajali spušteni na
pola koplja, ali bi onda Šapurikini polako počeli sa pripremama za
Aranđelovdan, koji je spasonosno ublažavao apstinencijsku krizu do sledeće
velike proslave, Dvadeset devetog novembra. Taj praznik sam već ovlaš
uporedio sa Prvim Majem, ali to je bilo više kvantitativno, zbog broja
neradnih dana, jer jasno je da se ni jedan praznik nije mogao nositi sa
Praznikom Rada? S druge strane, praznici su evidentno svima mnogo
potrebniji u jesen nego u proleće, i zato se Dan Republike i danas pamti i
tamo gde je republika uveliko zaboravljena. Uz svo poštovanje, u našoj kući
se na Socijalističke Svece ipak nije polagalo toliko da bi tih dana pozivali
goste, pa je Majka Marica odnekud iskopala pomenutog Svetog Mratu, taman
na pola puta između Aranđelovdana i 29. Novembra. Isprva je tog sveca (kod
kog se očito radi o pseudonimu?), pokušavala da proturi kao svoju
”devojačku slavu”, ali su neka zanovetala upamtila da je Svetog Tomu već
ispucala u istu svrhu, pa se korigovala da je to u stvari devojačka slava njene
majke, što je po opštem mišljenju bio čak i neuporedivo značajniji povod za
okupljanje...

147
 – Jesi l' ti Ljubo, 'opšte i probala ovu novu komovicu? O' tog bolje vakcine
nema!

U Majkin radni dan se često ubrajala i radna noć, pogotovo nadomak

kratkodnevice, kad su i mnogo manje vredni od nje ustajali pre nego što se
razdani. Baba Ljubu je, nažalost, rodbina bukvalno obilazila, i to u širokom
luku, tako da je ona jedva čekala da Majki zatreba bilo kakva pomoć oko
gostiju. Srećom po njih dve, to se uglavnom dešavalo u hladnim mesecima,
pa su, vadeći se na još nezagrejanu Kujnicu, imale sasvim solidan alibi da iz
plehanih lončića trgnu po jednu ”preventivnu” protiv gripe...

̶ Pa... Ne znam Marice... Mene ne 'vata?

Dobro, tako se kaže, da trgnemo jednu, ali tu se obično misli na jednu-

dve, nemojmo sitničariti...

Kad bi se dogodilo da komovica "ne'vata" iz prve, za to su obićno bili

optuženi lekovi koje je baba-Ljuba pre toga popila, pogotovo kad bi se
potrefilo da tog dana uzima i žute i plave?

̶ Stoput sam ti rekla da ne uzimaš žute, kad ima šta da se radi! Kako ćeš
sad svaki čas probati da l' je vino skuvano il' nije?

Srećom, već drugi lončić bi neutralisao dejstvo Žutih, to jest, izvukao bi

maksimum iz njih, pa je kombinacija komovice, pilula protiv pretiska, i srk
(po srk) vina koje se kuvalo u velikom loncu, neutralisala i mnogo opasnije
viruse nego što je to bio virus gripa...

Majka je inače bila mag alternativne medicine, na čudesan način bi mi

režnjem paradajza preko noći izvukla šoder iz dlana, ili bi oblogom od
pasiranog luka učinila da otok od uganuća čudesno splasne, i bio sam jedan
od njenih najredovnijih i najzahvalnijih pacijenata, sve dok nije naumila da
mi infekciju srednjeg uha, zarađenu na Kanalu, izleči uz pomoć "čuvarkuće",
lekovite biljćice koja je rasla na krovu čardaka...

̶ To će baka ižvakati, pa će ti natrpati u uvo!

E, bome nećeš...

Kad sam čuo šta planira, sa vrha merdevina sam ne trepnuvši slagao
da mi se sekund pre toga od mahovine samo učinilo da vidim taj busenčić na
crepu, i uzalud je postavljala šaku iznad očiju kao indijanac, i upirala prstom
u pravcu krivine oluka, vrlo dobro sam znao dokle dobacuje bez naočara, a

148
znao sam i da se odavno ne usuđuje na klimave lotre. Što je najgore, ne
sumnjam da bi me ta "čuvarkuća" zaista izlečila i brže i bolje od onih
neprijatnih kapi iz apoteke, ali teško da bih čak i osobama s kojima sam
posle u životu bio kudikamo prisniji i intimniji nego sa Majka Maricom,
dopustio da mi neke ižvakane travuljine turaju u uši...

Komovica je bila na vrhu njene liste antibiotika širokog spektra, i u

našoj kući je zamenjivala oko devedeset i šest odsto lekova dotle poznatih
savremenoj medicini. Mi, klinci, bili smo tretirani oblozima, uglavnom
prilikom upale grla, ali odrasli su terapiju sprovodili isključivo oralno.
Farmakološki, Majkina čuvena doza, određena naročitom čašicom od debelog
stakla, mogla bi se najpribližnije okarakterisati kao antidepresiv koji usput
smiruje glavobolju, otklanja stomačne smetnje, i reguliše pritisak u oba
pravca (kako već kome zafali?), a što se tiče pasusa "o neželjenim reakcijama
na lek", to je pre bilo u domenu Deda Lazarove procene jačine rakije, koju je
on uvek rađe činio opisno, nego uz pomoć alkohometra…

̶ Kakva nam je ove godine komovica? Po' sata ne mož' "fala" kasti, eto
kakva je!

Doduše, da li se taj efekat ubrajao u željene ili neželjene reakcije je

dobrim delom zavisilo i od pacijenta, čika Mlađa Roljan bi, a primer, samo
otresao glavom, kao fijakerski konj, a nesretni Kum Prota se, kao što sam
opisao, ukočio tako da je Deja već zamahnuo da ga odvali po leđima. VD
Budiša je to posle poredio sa onom otrovnom strelicom iz duvaljke, kojom
urođenici sa Amazona parališu svoje neprijatelje, i ja sam još dugo zamišljao
trbušaste gologuze kanibale kako umaču svoje strele u Deda Lazarov balon
sa komovicom…

̶ Napraviću malo supe sa grkljančićima, kiselu čorbu za uveče, sosa i

krompira, pohovano i ćuretinu, i po' praseta. Ne bi' puno da izmišljam!

O, konačno da jednom prođe bez srnetine sa džemom od borovnica,

patke na tartufima, i tučenog norveškog bakalara. Kad bih krenuo da
nabrajam navodna jela sa naše slavske trpeze, brzo bih bio provaljen da
prepisujem iz neke knjige sa receptima, pošto se svečarski meni u našoj kući
vekovima nije menjao. Mama je govorila da je Majka Marica uz servis koji je
dobila kao svadbeni poklon verovatno našla i deklaraciju na kojoj je pisalo
koji deo posuđa je namenjen za supu, a koji za sos, pečenje ili kolaće, i
shvatila je da to mora da se koristi samo za to, i nizašta drugo. U ponudi
nikad nije bilo ičega osim toga što je Majka nabrojala, ali su već i male
varijacije po pitanju knedli i testa u supi, uz njen bogomdani dar za meru
onih par začina koje je koristila (i dar za meru jaćine vatre u šporetu?), bili

149
dovoljni da svaki put jednoglasnom odlukom odbrani titulu najbolje kuvarice
u kraju. Jedini kreativni pomaci dešavali su se oko kolača, i možda je bolje
da i nisu, a od Svetog Mrate pa nadalje, tokom zimskih meseci, nije moglo da
prođe ni bez kuvanog vina, od kog su ona i baba- Ljuba uz malo mašte mogle
da naprave svetski brend.

̶ Požuri! Jako je važno da gosti, pre neg' što krenu kući po onoj zimi,
imaju čime da se ugreju!

Ne bih da cepidlaćim, ali gosti bi kretali kući tek dobrih dvadeset sati od
trenutka kad bi vino počelo da se kuva, osim toga, od nas su redovno odlazili
tako zaprejani da se sneg topio pod njihovim koracima, ali svakako poštujem
ritual koji je tom specijalitetu davao poseban ukus. Obe kuvarice su se
zdušno žrtvovale po tom pitanju, svaki čas srčući vino iz ogromne kašike (ne
kutlače, nego baš XXL kašike), dobro pazeći da ne dodaju premalo ili previše
karanfilića, mada se i to dešavalo…

̶ Eto! Sad si met'la previše! Čekaj, znam šta ćemo! Sad ću ja doliti malo
ruma, da ubije tai miris!

Rum je verovatno zaista ubijao miris karanfilića. ali je doprinosio da se i

njih dve totalno ubiju več do ručka, kad su još i relativno izbalansirano
iznosile činije, ali kod večere je to već bilo daleko napetije. Tako je jednom
prilikom baba -Ljuba uteturala u kadar sa činijom pečenog krompira, vičući
"Evo i bresaka!“, ali su srećom svi već bili negde kod kuvanog vina, tako da je
malo njih i primetilo da breskvama baš i nije izrazita sezona sredinom
februara?

Majka Marica je tad već bila na rezervi, pošto je pored svih poslova i
udovoljavanja gostima (a i domaćinu, da se ne lažemo?) na kraju dana još
morala i da kao aistent u cirkusu odigrava oko baba-Ljube koja je žonglirala
tacnama, samo čekajući da neku ulovi u letu. Naravno da dotle ipak nije
došlo, ali bi se pred ponoć samo sručila u svoju stolicu kraj vrata, kao bokser
koji je upravo odboksovao dvanaest rundi, i to redom izgubljenih...

̶ Uf… Jedva čekam da umrem, da malo dođem sebi...

Kad se napiše, to možda i zvuči pomalo morbidno, ali kad se uzme u

obzir da je ta rečenica bila Majkina omiljena uzrečica u trenutcima premora,
onda je jasno da se radi o šali, ili bar o srednjobačkoj varijanti šale, i
naravno da se potpuno slažem sa onima koji misle da se ne treba šaliti sa
ozbiljnim stvarima, jedino nam još ostaje da se dogovorimo oko toga šta su to
"ozbiljne stvari"?

150
 ̶ Smej se ti, Vera, kolko 'oćeš... Al' lepo sam kazl'a, kad sam onomad
vadila novu ličnu kartu: E, ova će me legitimacija kanda nadživeti?

Na to se Mama uz ono “puj-puj!" pomerila s mesta, ona se krstila veoma

retko, uglavnom samo iz štosa, ali Danilki komšinici je i to bilo dovoljno da
primeti da se Veronika krsti sa više prstiju neg' što bi trebalo? Ne moram više
ni naglašavati da je KT Isidor namignuo pre nego što se bez oklevanja
nadovezao da bi, kad se već udala u jednu tako čestitu pravoslavnu porodicu,
doista bio red da Mama primi i svoju krsnu slavu, sad kad već ima toliko
besposlenih svetaca na birou...

̶ O, naravno Isidore, mislim ja na to... Hoću, eto. Čim mi pronađete jednog

sveca koji se osmehuje na ikoni? Takvog bih odmah okačila kao Četvrtog
Jerarha!

***

Mi smo neki Jesenji Ljudi…

Sećam se da je padala jedna od onih kišica kojima možeš kisnuti i

kisnuti, pa opet ne možeš pokisnuti, što znači da nikako nije mogao biti
novembar, no svejedno, malo kasnog leta ni jednoj priči ne može naškoditi...

Ćale i ja smo pod kabanicama pecali iz "ušticanog” čamca u

takozvanom Dunavcu, koji su pridošlice uporno pokušavale da preimenuju u
"zimovnik", ali im to do danas nije pošlo za rukom. Prave priče pričaju se u
tišini, ili se bar u tišini najbolje pamte, a usamljene prilike u čamcima
privezanim za okolne štice su striktno poštovale pecaroški zavet ćutanja, i
sve što se povremeno čulo je bilo tiho pljuskanje, na šta bi se svi tobož
nezainteresovano osvrnuli da vide da li to neko izvlači ribu, ili samo propire
dlan od lepljivih kukuruznih nokli...

– Tata... Tata... jesmo li mi južnjaci ili severnjaci?

Odgledao sam ”Prohujalo sa vihorom” prerano da bih se naložio na Ret

Batlera, ili ukapirao išta o ljubavi, opsesiji ili robovlasništvu, ali me je
fascinirao jedan dotle nezamislivi rat, u kom nije bilo ni Nemaca ni Turaka?
Obožavao sam da s Čaletom idem na pecanje, pogotovo kad bi bili sami,

151
onda je bio najsmireniii, blag i strpljiv, možda najbliži svojoj pravoj prirodi, i
zbog njega se iskreno nadam da kroz Raj protiče jedna široka reka, puna
senovitih rukavaca u kojima topole, kao zamišljene šumske vile, šaraju
vrhovima svojih uvojaka po mirnoj površini vode...

I onda je to rekao, u pola glasa, kao što sam ga i pitao, na propustivši

da se pre toga ipak osmehne za sebe, kao što je činio svaki put kad neko
moje pitanje iskoči iz klišea puke radoznalosti...

– Pa... Bojim se da nismo ni jedno ni drugo, sine... Mi smo neki... jesenji

ljudi? Mi smo ti svet za sebe...

Do danas nisam naišao na bolju definiciju nas Ravničara, i hvala tišini

što sam to zapamtio. Onda nisam imao pojma šta je poetika, i nisam se
upitao zašto je Ćale ispreplitao strane sveta i godišnja doba, ali je najvažnije
da sam saznao da se može razmišljati i na taj način. Južnjaci su, dakle, Leto
kao jedrilicu poterali lepezama smokava i maslina, raspršivši šljokice sunca
po uvalama i zatonima, Severnjaci su krznenim čizmama izdrobili Zimu u
najsitniji mraz, kojim su onda osolili svoje ražene pogače, i zašećerili nektar
u jasenovim kriglama, a mi smo zaglavili negde između, uz svoje najbliže, i
kudikamo sretnije srodnike. Proletnje Ljude, koji su zaposeli doline reka
koje nabujaju preko noći, i blage padine na kojima se boje krošanja menjaju
u trenu, kao u kaleidoskopu sačinjenom od svih nijansi zelene i zlatne…

Nama, Jesenjem Narodu, i poplave nadođu tromo, nevreme se najavi još

izdaleka, nama sve i dolazi i odlazi polagano, bez iznenađenja…

Prerano smo izloženi onom što sledi, i predugo se rešavamo onog što je
prošlo...

Oni koji nam zameraju da se olako mirimo sa tim, ne mogu ni da

zamisle da se mi sa tim nismo ni posvađali...

Mi smo rođeni takvi...

̶ Jes' da ujesen malo skomolamo, al' da vidić kako je tek kod Lenkinih!
Kod nas je Bata skret'o pažnju na sebe svaki put kad se veš'o, a kod njih je to
više tradicija! Čim dođe tako, Mitrovdan, opadne lišće, sve pokisne.. Ako se još
odnekud čuje i violina, ih! Sve se otimaju za štranjke! Nema li dede samo na
minut, niko ne sme da ode na tavan! Al', razumem ih ja... Tamo je ionako
ravno, da bog sačuva… A onda jesen i to malo poravna...

152
 Deja je o Grličinom rodnom gnezdu govorio kao da je u Novoj Gvineji, a
ne kod Novog Kneževca, a to selo je u stvari bilo na tačno 112,4 km od naše
ulice, kako je to on sam pedantno izmerio, kad ga je jednom džip Tetkovog
preduzeća vozio do tamo. Potpuno je jasno da su se "Lenkini" i "Naši"
razlikovali samo zanemarljivo, svi smo mi još na krstenju poprskani istom
vodicom melanholije, a dalje je svako ponaosob birao svoj put do sete, neki
žaleći što život prebrzo prolazi, a neki žaleći što uopšte i traje...

U svakom slučaju, već odavno znam da sam bio veoma sretan dečak, ali
sam ujedno bio i Jesenji Dečak, i sećam se kako bi se moji roditelji ponekad
čudno pogledali kad ih nešto pitam. Ne znam u šta sam se na tom pecanju
mogao zagledati, ali ni danas mi ne bi bilo svejedno da mogu da biram jedino
između oblaka koji se jedva primetno komešaju preglasavajući da li da budu
sivi ili beli, i igre sićušnih kišnih kapi koje se odaju tek kad prsnu o
Dunavac. Uglavnom, očigledno sam ponovo pre vremena Ćaletu postavio
neko pitanje o nebu, zvezdama, svemiru, ne sećam se više o čemu, u svakom
slučaju, neko od onih pitanja koja postaviš pre vremena kadgod da si ih
postavio...

̶ Eh, sad? Gde ti to i padne na pamet?

Sećam se samo da je upravo skidao jednu krupnu deveriku sa udice,

deverike uvek imaju neki glupi unezvereni izraz, ili ih mi to uvek zateknemo
u lošem momentu, upravo upecane, kad im se u oku preslika nešto što se
nikad pre nije preslikako u oku ribe?

̶ Ne lupaj glavu oko toga, moj sine... Nešto je tako, zato što je tako, i
gotovo... Postoje neke stvari koje ne znam ni ja... Ni mama... Pa čak ni deda-
Đura, iako to ne možeš ni da zamisliš...

Nisam navikao na takve odgovore, a nije ni on. Sedeli smo u čamcu

postrance, tako da se nismo direktno gledali, ali sam osetio da me posmatra,
i da ne želi da me tek tako razočara...

– Vidi... Pogledaj ovu deveriku... Možda bolje razumeš...

Kao što rekoh, ne sećam se tačno šta sam ga pitao, ali pretpostavljam
da je to moglo biti i nešto o anđelima, paklu, o Ovom i Onom Svetu, jer to su
otprilike bile jedine teme na koje Ćale nije umeo, to jest, nije želeo da mi da
odgovor u tom trenutku. Čim postoje pitanja koja se postave pre vremena,
jasno je da postoje i odgovori koji se ne daju pre vremena...

153
 – Deveriku?

Naravno da sam se zainteresovano okrenuo, jer me je živo zanimalo

kakva može biti veza između jedne, doduše prilično glavate deverike, i
pokojnog deda-Sreje Šapurike, na primer? Nesretna riba je sve vreme
prepadnuto virila iz Ćaletove šake, za utehu je bila oslobođena udice, ali
sumnjam da je to i primećivala? Opisao sam donekle tihi i pokisli Dunavac,
par udubljenih pecaroša u raštrkanim čamcima, i pretakanje nimbusa na
nebu, za nas je to bio samo još jedan dan na reci, ali deverika se odjednom
našla s one strane ogledala?

– Pametna je to riba, jedna od najpametnijih... Kao ovako mlada, još se i

prevari da zagrize udicu, ali matoru deveriku, od kile, kile i po, nikad nećeš
upecati... Prevelika da se štuka nameri na nju, predobra da dira "mamke"...
Moglo bi se reći da uživa... Zna za svaki vir, svaki panj, svaku maticu i brzak,
sve joj je otvoreno odavde do Regensburga...

Uvek je ubacivao ime nekog sledećeg grada na Dunavu, iz nekog razloga

mu je bilo važno da ih znam što više, pa sam i ovo spremno dodao u
memoriju, ali znao sam da cilja na nešto sasvim drugo...

– Pa opet... Koliko god da je pametna... Reka je njen celi svet... U njoj zna
sve štosove... Od čega treba zbrisati u dubinu, zbog čega šmugnuti u plićak...
Oseti kad udica samo takne vodu, ili čika-Pera Baboš zavrti propeler čak tamo
nepge iza Mačkovog Spruda... Ali, šta misliš sad... Kad odjednom vidi sve
ovo... Ovaj čamac za koji je mislila da ima samo dno, pa onda ove silne piksle,
tu tvoju bricu... I onda joj još i zlatna "doxa" zakucka pred nosom? Šta li se
samo dešava u njenoj glavi?

I u mojoj glavi se svašta dešavalo, već godinama tu pouku savršeno

razumem, ali ne znam da li sam onda bio baš potpuno spreman za nju? I
Ćale je to pomislio, verovatno mu se učinilo da smo deverika i ja zbunjeni na
sličan način, čim se onako iskreno osmehnuo, odlučivši da poentu
pojednostavi do krajnjih granica...

̶ Ma, dobro... Ti samo zamisli da i mi živimo u nekoj svojoj reci... I da nam

je pametnije da puno ne virimo iz nje... Razumeš?

Nećete verovati, ali sam razumeo. Možda ne baš odmah, kao što sam
uostalom već i priznao, ali recimo da sam do suštine stigao taman kad mi je

154
trebalo. Odmalena sam bio opčinjen Vremenom, najviše zato što su svi
uporno ponavljali da prolazi, iako ga niko živ nije video? Kao dečak,
zamišljao sam ga kako se vrti polako, kao karusel sa drvenim konjićima, na
koji možeš uskakati i iskakati sa njega kad poželiš, kasnije sam bio sve više
zastrašen njegovom brzinom, i počeo sam se grozničavo osvrtati da me kao
fantomski voz ne oduva na nekom neobeleženom prelazu iz tridesetih u
četrdesete, a na kraju sam shvatio da Vreme ne prolazi ni kraj nas, niti preko
nas, nego prolazi kroz nas, podmuklo, kao radiacija, polako nas grickajući
iznutra. Najveće zlo u životu nanesu nam stvari koje ne vidimo, ali do toga
obično dođemo tek kad smo već uveliko ozračeni smrtonosnom dozom
vremena, i dobro je da je tako, jer bi inače najbolje godine života potrošili
pokušavajući da promenimo nešto nepromenjivo...

Kad pomislim koliko nam se samo filozofije proturi u svakodnevnim

rečenicama, ponekad me uhvati panika zbog svih mudrosti koje su mi
promakle. Ćaletova priča o reci mi, eto, svom srećom nije promakla, zbog nje
sam kasnije uvek uspevao da prepoznam taj osećaj deverike pred ručnim
satom, i svaki put kad bi me struje razmišljanja ponele predaleko, izvežbao
sam se da na sve što mi liči na udaljene otkucaje neke nebeske "zlatne doxe"
samo bućnem repom, i zbrišem što uzvodnije od tamne i nesagledive delte
vasione i večnosti. I nikad nisam saznao da li je Ćale tu priču izmislio tog
trenutka, ili ju je čuo od nekog, ali ako jeste, i u tome je ostao u prednosti u
odnosu na mene, jer ja sam je čuo samo od njega, i ni od kog više...

A onu deveriku je, naravno, na kraju jednim potpuno prirodnim

pokretom samo ćušnuo nazad u Dunavac, i verujem da joj tek onda ništa
nije bilo jasno...

Ali jedino tako je vredelo...

***

Kad nam neko postavi pitanje šta bi menjali da se ponovo rodimo (a

pravi problem nastaje tek kad to pitanje počnemo sami sebi da
postavljamo?), obično se, zbog one nekolicine koju je vredelo sresti u ovom
životu, zaletimo da izjavimo kako ne bi menjali ništa. Jasno da se i ja dobrim
delom uklapam u taj šablon, mada mislim da sledeći put ne bi bilo loše roditi
se za nijansu gluplji? Ne toliko da se to može primetiti golim okom, nego
gluplji taman za toliko da se više ne zamajavam temama kao što je ova...

155
 Postoje stvari o kojima većina od nas ne želi preterano da razmišlja, pa
će se nekom možda učiniti da sam jednostavno mogao malo podići kragnu
kišnom mantilu Novembra, i da nije bilo potrebe da mu još kačim i crni fluor
oko ruke, ali nisam odoleo da na tamnom brokatu Zadušnica i Svih Svetih
još jasnije izvezem zlatne ornamente smeha i životne radosti, koji su krasili
moje detinjstvo. Neko će reći da je priča mogla proći i bez toga, verovatno i
jeste, ali ne znam kako bih onda objasnio gde je sad devedeset i devet odsto
onih koje pominjem u njoj?

Da ne bude zbrke, svi su oni Negde, suviše ih dobro poznajem da bih i

na trenutak poverovao da bi mogli biti Nigde...

O tome sam razmišljao na razne načine, i većinom su bili pogrešni, ali

po mom shvatanju, deset pogrešnih pretpostavki ipak vredi deset puta više
nego jedna pogrešna pretpostavka? Naravno da su se i moji pogledi na
smisao života (i besmisao umiranja?), oblikovali prema iskustvima koja sam
sticao, ali, i ovde ću se pozvati na jedan od prvih Tetkovih amandmana, koji
glasi jebeš iskustva, svako novo me je samo činilo nesretnijim. Kad taj
postulat povežem sa Ćaletovom teorijom da ovo vreme nekontrolisano brzo
prolazi, donekle mi je lakše da razumem kako je moguće da si jednog dana
mali radoznali izviđač koji u svoj prvi pohod polazi kao na izlet, a već sutra si
samo prekaljeni stari graničar u najisturenijoj karauli na maglenim međama
Saznanja. Čudan je i prepreden to put, ne samo zato što ti se čini sve
kraćim, što duže putuješ njim, nego i zbog toga što se ne završava dolaskom.
Pun je varljivih krivina, i dugih zavodljivih okuka, koje te redom mame
odgovorima, a onda ti umesto toga podvale sledeća, sve zaguljenija i
zaguljenija pitanja. I, kad se iza poslednjeg zavoja put neočekivano izravna u
obeshrabrujući nedogled, ostane ti samo da se preispitaš šta si, i gde, to
propustio? Na sreću, mi, kojima je "Zabavnik" bio važniji od bukvara i
čitanke, na vreme smo naučili i to da se rešenja zagonetki uvek nalaze na
provslednjoj strani, i nas panika ne hvata tek tako...

Kad se učini, dakle, da bi neka enigma mogla ostati nerešena, to samo

znači da još nismo stigli do poslednje strane…

***

Svestan sam da se svaka priča mora završiti rečenicom, ali priznaćete

da ovo nije bilo kakva priča da bi se završila bilo kojom rečenicom? Zato sam
dao sve od sebe da se prisetim neke kojom bih, ako ne potpuno negirao, ono
barem ublažio Dejino otkriće da je život u većini slučajeva smrtonosan, i u toj

156
nameri sam posegao čak i za pubertetskim štivima, ali Niče i Zaratustra se
ipak ne mogu nositi sa Komšija Šapurikom. Naprotiv, mislim da bi svako
dalje poređenje samo potvrdilo da gimnazija nije bila ništa drugo nego zlatno
doba foliranja, kad je bilo dovoljno izabrati knjigu koja nije u obaveznoj
lektiri, ili odrecitovati prvu strofu soneta pesnika koji je mlad poginuo u
dvoboju, pa da se nečija dva zaglupljena krupna oka zavrte kao trešnje na
"jednorukom Džeku". Ništa manje presipanja iz šupljeg u prazno nije bilo ni
u vreme kad smo počeli da se smatramo odraslim jer konobari više nisu
začuđeno zastajali kad zatražimo pepeljaru, i kad se nije moglo dogoditi da u
jeku visokoumne rasprave o "Stepenistu do neba“ i novom albumu "Cepelina"
neko ne upita da li smo skoro čitali Fojerbahove "Misli o smrti i
besmrtnosti", na šta bi ga bar polovina prisutnih zadivljeno pogledala…

Čoveče…

Fojerbaha teško da je čitao i izdavač koji mu je štampao knjigu, ali kod

traganja za takozvanom "dubinom" je glavni zaplet u tome što je u dubini
uglavnom sve nejasno i mutno, pa se začas zagubimo u plićacima potonuli
na dno, oduševljeno pozajmljujemo jedni drugima knjige sa mislima nekog
sparušenog čičice sa Himalaja, ili fakira koji se kao dete popeo na vrh palme
odakle više nisu mogli da ga skinu ni lovačkom puškom. Nema sumnje da bi
lik koji je osamdeset godina proveo u krošnji stvarno imao šta da kaže, o
ljubavi, razočaranjima, zavisti, o poverenju, ćežnji, o pohlepi, od takvih
proroka se često o životu može naučiti više nego i od same Deverike...

Oni koji razmišljaju, i koje zbog toga galantno nazivamo "pametnima",

posle nekog vremena dođu do toga da se učenost u stvari krije u
svakodnevici, i da nam esencijalne mudrosti bivaju uvaljene neprimetno i na
prevaru, kao istucani aspirin u kašičici šećera…

̶ Opet mi Zorka Murgaška digla pretisak! Sad sam kod nje pazarila, i
nikad više! Samo trpa onaj veliki krompir na kantar, lakše joj tako da začas
izmeri kilu, ja sve skidam, pa dodajem sitniji, a ona veli: Mant'e snaja, krupan
se pre oljušti! Pre se oljušti? Jes' al' ga onda treba seckati na kocke i kriške, i
tu si di si, velim ja, al' džabe... Ma... Žali bože i nastavljati se s nekim tako
zaguljenim... Ko da zalevaš patlidžan svetom vodicom!

I šta ćeš više?

Nađite mi kod Aristotela manje rečenica, a više filozofije?

Pijaca je oduvek važila za jednu od najeminentnijih Skrivenih

Akademija, na kojoj je Majka Marica bila večni apsolvent. Čim zađeš među

157
tezge, već kod peršuna i mirođije, na pomen kiše i ružnog vremena dobiješ
repliku da je važno da smo mi živi i zdravi, prvih trešanja još nema uz
objašnjenje sve u svoje vreme, tamo gde je paštrnak najkrupniji je to zato što
jesmo ili nismo, a poslednja čašica milerama, ostavljena za nekog ko se nije
pojavio, na kraju završi u tvom cegeru, jer nije kome je nuđeno nego kome je
suđeno. I malo po malo, dok stigneš do poslednje tezge sa rezancima i
flekicama za supu, ti si postao visokoobrazovana osoba, a da to nisi ni
primetio...

Zato sam bio gotovo siguran da se rečenica za kojom tragam nalazi

među Majkinim nasumičnim aksiomima, ne baš onim najuvrnutijim, ali
možda upravo u izreci da je važno samo da sve ide po redu, što je neosporno
veoma širokogruda i plemenita pomisao...

Sve do momenta dok nisi ti na redu?

Onda ti odjednom sine da se možda ipak ne treba zaletati, nego je bolje

još malo razmisliti, i eventualno još jednom prelistati Fojerbaha?

I, kako to obično biva...

Od svega što sam pročitao, čuo, naučio, od svih onih silnih stihova.
podvučenih pasusa, i dijaloga iz crno-belih filmova, od svih onih udžbenika,
citata, poslovica i narodnih izreka, izgleda da ću priču o životu, o večnosti, o
beskraju svemira ipak morati završiti zaključkom naizgled najprozaičnije
osobe iz svog detinjstva, matoro gunđalo bi na sve ovo verovatno samo
podsmešljivo frknulo u svoje brižno štucovane “voltdiznijevske" brkove, koji
su ga, eto, bar simbolično povezivali sa svetom mašte...

̶ Kakve su vam to budalaštine?

Bojim se da sam opasno potcenio Deda Lazara?

Njegove svedene teze oduvek su mi delovale prosto, takoreći neumesno,

a potpuno sam smetnuo sa uma da su se iza njih ipak krili sati i sati
meditacije na truckavim talijigama, sati dubokog udubljivanja u misli na
svakodnevnom višedecenijskom putu do jednog zauvek "mladog" vinograda
povrh crkve Snežne Gospe, što su samo neupućeni i zlobni mogli povezati sa
dupetom konja po imenu Putko...

Znači...

̶ Umreš i nema te više? To ne može...

158
 DECE...NUAR.

Puno priča počinje sa "otkad pamtim", malo koja sa “dokad pamtim".

Tako sam i ja isprva naumio da kažem kako, otkad pamtim,

gregorijanski Sveti Nikola nikad nije prošao bez snega, a onda sam shvatio
da to već odavno ne važi? Potegnuvši sećanja s ove strane, godinu po godinu
unazad, uzalud sam pokušavao da dobacim do onog "Mikulaša" koji jedne
godine nije osvanuo zavejan i svečan, nego mi je samo promakao neugledan i
tmuran, u najboljem slučaju okađen jutarnjom izmaglicom...

Dokad ja to, onda, pamtim Mikulaše? Kad su prestali da mi budu

važni?

Neki događaji, i neki ljudi, puno nam znače u pojedinim razdobljima

naših života, iščekujemo razne datume uznemireni do nesanice, i nečije
rođendane više nego svoje, a onda to neprimetno postanu samo obični
potrošni dani, neki utorci, srede, četvrtci, koji kroz kalendare prodefiluju
nezapaženo, kao bezlični gardista u jedanaestom redu paradnog ešalona...

U oštroj konkurenciji Deda Mraza i Božić Bate, Mikulaš je bio moj

favorit iz senke. Čekao sam taj dan kao malo koji, predvodio je karnevalsku
povorku dana koji mirišu na mandarine, borove grančice i dogorele prskalice,
odlazak jeseni tad sam video jedino kao dolazak zime, i ni slutio nisam kako
je neprocenjiv taj deo puta na kom okuke iščekuješ sa znatiželjom, a ne
strahom. Priroda se u ono vreme ponašala potpuno prirodno, kao što rekoh, i

159
mada se i njoj dešavalo da nam zabeli dvorište koji dan ranije (kao kad ono
moler povuče par probnih poteza četkom na sporednom zidu, proveravajući
da li je pogodio boju?), pravi sneg, onaj koji bi pao da ostane, redovno bi
navejao tek u prvoj nedelji poslednjeg meseca. Decembar se pojavljivao
niotkuda, kao trikom, kao beli zečić iz cilindra Dvadeset devetog novembra,
jer se čuveni Dan Republike uz malo kombinatorike često slavio i po čitavu
sedmicu, pa bi prvi postpraznični dan već uveliko bio obeležen rimskim
brojem dvanaest...

̶ Moraćeš ti to meni malo bolje da razjasniš... Šta je tačno taj tvoj

"Mikulaš", da l' je on Deda Mraz, ili Božić Bata, jedino to ne razumem?

Rekao sam već da je KT Isidor bio velemajstor priče, mnogi pokušaji

prepričavanja istih anegdota od strane nekog drugog završili bi se rečima da
ništa ne vredi dok to Isa Gusak ne ispripoveda, a neke od najsmešnijih priča
uvek bi na kraju ponekog i rastužile, u stvari, da se ne lažemo, ne bi uvek
rastužile ponekog, nego konkretno Čedomira Bedomira...

̶ Eh, moj Isidore... Lako je tebi da se sećaš, kad imaš čega... Ja nisam
imao šta da upamtim, pa sve i da sam hteo... Mom životu ne bi pomoglo ni da
ga ti ispričaš…

Tu je odlično prošao što ga Deja, koji je obično sedeo kraj njega, po

običaju nije još negde na pola rečenice lupio po leđima. Pomenuo sam da je
komšija Šapurikin te godine nabavio televizor, koji je nekad znao da proradi
tek kad ga tresne šakom otpozadi, pa se ispraksovao da i ljude tako popravlja
kad mu se učini da im je nestalo programa. No, te jeseni već je bilo poprilično
uočljivo da je Čeda zbog Marinke daleko od svojih najboljih loših trenutaka,
pa je Deja procenio da će dovoljno biti da mu samo prijateljski prebaci ruku
preko ramena, što je Bedomira još i više prepalo...

̶ Ćuti, Čedane-bedane, ne lupetaj, samo nek si ti meni živ i zdrav! Nego,

stvarno, Ićara, di sve to i popamtiš!?

Tetak se uplašio da su mu na tragu, jer magija i nije svega se setiti,

nego sve popamtiti, i mada to nije trik koji bi se mogao tek tako razotkriti, a
pogotovo ne naučiti, našao je način da se što brže izvuče...

̶ Ih, popamtim, nije to ništa?! Tek da znaš šta sam sve pozaboravljao?!

Te večeri mu se ipak učinilo mnogo zabavnije da mene propituje, i

mislim da mi kasnije ni na jednom ispitu nije bilo teže nego kad bi me on
tako uzimao pod svoje. Moram priznati da sam ipak uživao u tome, jer osim

160
što je umeo zanimljivo da priča, KT Isidor je posedovao i urođeni talenat da
nekog drugog navede na priču, što je ponekad bilo bar isto toliko važno. Ne
sećam se šta sam sve mogao napričati pokušavajući da objasnim "Mikulaša",
ali se sećam da se društvo za stolom postepeno sasvim utišalo, i da su svi sa
simpatijama pratili naš razgovor…

̶ Čekaj, sinče... Meni to i dalje nije skroz jasno? Znači, on je Sveti Nikola,
ali ne onaj Sveti Nikola kog slavi čika-Rista Blentov, nego neki drugi Sveti
Nikola? Koji izgleda isto kao Deda Mraz, i donosi poklone kao Deda Mraz, ali
nije Deda Mraz? I dolazi samo kod Baka Juške, a ne i u ovu ulicu? Je l' tako
nekako?

Pa...

Malo je komplikovano...

̶ Mislim, tečo... Dolazi on i kod Palinkaša... Samo što kod njih ne dolazi...

U stvari...

Kanda je malo više komplikovano?

Tetak je dobro pazio na to da me isprovocira samo onoliko koliko je

neophodno, ali je nesvesno načeo temu koja će tek po raspadu Jugoslavije
postati aktuelna. Bez brige, neću i u vezi toga pominjati Maršala, a mislim da
ga generalno i nisam previše pominjao? U vreme kad sam bio klinac nije mi
bio naročito bitan, a danas skoro nikom nije naročito bitan, pa će biti
dovoljno da i ovom prilikom samo ponovim opšteprihvaćeni zaključak da Tito
ništa nije valjao, ali je takozvano “Titovo vreme" bilo takoreći savršeno? No, u
prelasku iz tog “političkog jednoumlja", u privremeno političko bezumlje, bilo
je, kao i u svakoj revoluciji, onih koji su ućarili, i onih koji baš i nisu...

I čini mi se da je tu Deda Mraz ispao jedan od najvećih gubitnika...

U velikoj aferi razotkrivenoj na zapadnoj polovini Bivše Države, ubrzo je

utvrđeno da je Deda Mraz decenijama unazad lažno koristio identitet
izvesnog Djeda Božičnjaka, alijas Božičeka, u emigraciji poznatog i kao Santa
Klaus, skraćeno od Nikolaus, što je stavilo u pomalo nezgodan položaj i mog
Mikulaša, pošto se i on krio iza te franšize? No, za razliku od Slovenije i
Hrvatske, gde je srećom po njega nakon osamostaljenja samo
kompromitovan, u Bosni je Deda Mraz kao disident i nevernik ubrzo potpuno
ukinut, barem u jednom dobrom delu te novonastale države, dok je u druga
dobra dela iste zemlje totalno potisnut od pomenutog i rehabilitovanog Djeda

161
Božičnjaka, i neizbežnog Božić Bate koji se takođe pojavio sa svojim
zahtevima za restituciju. Tog Božić Batu inače nikad nisam uzimao za
ozbiljno, za moj ukus je bio nekako suviše ruralan, donosio je neke
neupakovane poklone koje je mogao doneti bilo koji pristojniji gost (i to bilo
kog dana u godini?), i uopšte mislim da mu imidž i stajling nisu bili ni
primaći ostaloj dvojici...

Deda Mraz je, kao miljenik režima, imao potpuni monopol u

propagandi, i gotovo stopostotnu kontrolu nad distribucijom paketića, ali
Mikulaš me je kupio onim ritualom crvenih čizmica u prozoru, a osim toga
nikad nije trgovao pitanjima da li smo slušali mamu i tatu, nije ucenjivao da
mu se recituje da bi nam dao poklon, niti je dopuštao sebi da tezgari gdegod
stigne, od zabavišta do "Žitoprometa". Naprotiv, petog decembra uveče bi
samo diskretno virnuo kroz mrazom prošarano staklo, pre kao tajni
ljubavnik nego kao voajer, i necujno spustio poklone u onaj dupli prozorčić
prema vrtu Polancovih. Božić Bata, da i njega pomenem, u svim
kombinacijama ispadao je izraziti autsajder, njemu doduše ni žreb baš nije
išao na ruku, jer je uvek dolazio poslednji, kad se već potroše sve konfete i
petarde, ali ne znam zašto je uopšte i očekivao da se posle svih onih
raspakovanih kutija i kutijica obradujemo nečemu što smo ionako imali u
špajzu, očišćenim orasima, suvim šljivama, i paketićima smokava i urmi?

Mada je vrlo moguće i da smo mi bili malkice razmaženi?

Možda nam zaista i nisu bila neophodna sva trojica, ali stara izreka
glasi da od viška glava ne boli, mada bi se i toj poslovici mogle pronaći
izvesne mane, posebno u njenoj primeni na godine i kilograme? No, bilo kako
bilo, Mikulaš, Deda Mraz, i Božić Bata, ipak su se uklapali savršeno, bez
obzira na sitna ideološka razmimoilaženja, preterano bi bilo reći da su
predstavljali Sveto Trojstvo svih mojih detinjih zima, ali su svakako ostali
neprevaziđeni trio rumenih uličnih svirača, bez čijih tragova u snegu pod
prozorom više ništa neće biti isto kao što je bilo...

Nejasno je dokad ih to, dakle, pamtim, sva trojica su nestala nekako u

isto vreme sa snegom, i ako sam nekad i pomišljao da se tu radilo samo o
slučajnosti, sad znam da su svi bili u dosluhu...

Oni su otišli za njim, a on je otišao za njima...

Niti sneg išta vredi bez tragova, niti tragovi puno vrede bez snega...

162
 ***

Kad naučnici jednog dana reše misteriju ogromnih crteža u pustinji

Naska, koji se vide samo sa velike visine, možda će to povezati i sa porukama
koje su iz našeg dvorišta vanzemaljcima slali Keruša Cuka, Crni Žuća, i
Delimični Jazavičar Lalajbao. Kad bi sneg pao preko noći, naši psići bi po
ugledu na Peruanske "geoglife" našarali svojim šapama džinovske apstraktne
"keroglife" po čitavoj bašti, i uživao sam otkrivajući ko se to od četvoronožaca
uputio čak do višnje na samom kraju avlije, obišao je nekoliko puta, pa se
vratio na potpuno drugu stranu? U toj igri tragača sam na svoje veliko
uzbuđenje jednog jutra među poznatim tragovima naišao i na otiske kandži
omanjeg zmaja, ili bar povelikog orla, ali oni su me i pored sve neustrašivosti
doveli samo do velike kokoške koja je blazirano kljuckala pred Majkinim
kokošinjcem. U to vreme je većina komšija već gajila jednoobrazne piliće iz
inkubatora, ali je Majka Marica provalila da takozvani "brojleri" nisu nosilje, i
uporno i zatucano je nasađivala kvočku na jaja. Pošto doručak u našoj kući
nije mogao proći bez kajgane, bila je prinuđena da svoj priplodni fond s
vremena na vreme dopunjava i jajima koja je donosila i sa pijace, ili ih je
dobijala u okviru kojekakvih trampi sa baba-Ljubom Šibalićkom, tako da se
nikad nije tačno znalo šta će se izleći iz njih! Kokošinjac o kom pričam, i koji
se zatvarao preko noći, bio je za ono vreme kokašinjac sa pet zvezdica (mada
bi danas društvo za zaštitu životinja verovatno bez problema izdejstvovalo
zabranu rada tog objekta?), ali su vrata ponekad umela da se zaglave tako da
bi neka od koka uspela da šmugne napolje i pre nego što ih Majka otvori.
Zbog pomalo zastarele metode vantelesnog začeća, koju sam maloćas
pomenuo, a posebno zbog onih jaja bez “kontrolisanog geografskog porekla“,
naši pilići su bili raznobojni i raznorodni kao da smo ih naćorisali unaokolo,
ali prepoznavao sam ih dovoljno dobro da bih odmah shvatio da se ovde radi
o uljezu…

̶ Marice? Imaš li ti neku crvenu kokošku, il je doletila od digod?

Dabome da nije bila crvena. Da je bila, digli bi pare na njoj. Kao što već
rekoh, Deda Lazar, kom sam prvom prijavio taj slučaj, imao je izvesnih
problema sa nijansiranjem, značajne dileme oko zelene i braon, i potpunu
konfuziju oko teget i crne, tako da po tom pitanju ni ova procena nije
predstavljala preveliki eksces. Ipak, Majka se na te reči preneraženo
prekrstila, kao da nam u dvorište nije doletela riđa kokoška nego desantni
helikopter snaga Varšavskog Pakta, ali Deda Lazar joj nije dopustio da
dramu razradi do kraja. Čim je shvatio da je odgovor negativan, časom je

163
smotao zbunjenu Crvenu, i prebacio je preko formalnog zidića koji smo imali
prema pokojnoj sutkinji Bajšanskoj…

Ali sutra se ponovo misteriozno pojavila...

Kokoška, dabome, ne pokojna sutkinja Bajšanska, šta vam je?

̶ Di se samo provuče, mater joj? Nema kud nego preko bašte?

Deda je sad već pažljivo tragao za otvorom na ogradi kroz koji je mogla
doći prema desnim komšijama (gledano s ulice), imali smao taj zidić dovoljno
visok da se preko njega ne može videti, a s leve strane su nam živeli
takozvani "Ovi", iz čega se puno toga može zaključiti. U svakom normalnom
komšiluku postoje bar jedni Ovi, i da je to zvanično prezime, delinitivno bi
bila jedno od češćih! U svakom slučaju, i prema Ovima je bio podignut zidd,
koji bi se ipak pre mogao nazvati bedemom, ali bitno je da ni tu nije bilo
prolaza, tako da je preostalo još jedino takozvano "čelo bašte“, gde takođe
nije bilo vidljivih rupa na žici. Da postoje rupe u jednom pravcu, one kroz
koje bi poneko tuđe pilence i moglo u naše dvorište a da naša živina ne može
iz njega, možda bi koja od njih i ostala nezakrpljena, ali ovako je Deda
savesno pozatvarao i najmanji mogući prolaz…

Iz određenih razloga, od kojih je jedan bio i taj što dotad ništa

toplokrvno sa strane Ovih nikad nije prešlo preko bedema, Deda Lazar je
Crvenu nekoliko dana uredno prebacivao kod Bajšanskih, siguran da je sa te
strane i stigla, a na kraju je rešio da postavili zasedu, pritajivši se od ranog
jutra kraj malih lotri oslonjenih na zidić…

̶ Aha! Stoj, Arsenije, stani! Šta stalno bacaš tu kokošku ovamo!?

Bratić pokojne sutkinje se skamenio u pokretu, pokušavši da zbriše

kroz baštu, a onda se, kao što to najčešće i čine oni uhvaćeni u prestupu,
drčno okrenuo ka ogradi preko koje je Deda virio sa druge prečage
merdevina..

̶ E, pa, gospon Birošev... A šta je vi stalno vraćate?!

Tu je Braca bio dvostruko zbunjen. Prvo, ni izbliza nije očekivao da bi

učtivi komšija mogao tako reagovati, a drugo, jedino što mu je u tom
momentu palo na pamet je bilo da kaže kako vraća kokošku da bi je se rešio,
što mu se nije učinilo kao pametan odgovor?

̶ Slušaj ti samo njega? Šta je vraćam? A šta, molim te, da radim s njom?

164
 Kako je Dedi bilo, to znaju samo oni koji su se u životu nenadano našli
pred odlukom šta uraditi sa tuđom Crvenom Kokoškom u svom dvorištu?
Srećom, komšije su tu da pomognu kad je najteže, pa je tako i Arsa
Bajšanski nakon tog pitanja pomirljivo prišao ogradi, i klimnuo glavom kao
da su se tek tad sreli, na šta je i Deda otpozdravio na isti način...

̶ Pa, vidite, gospon-Lazare... Dobar dan, pre svega... Nema tu puno šta ni
da se radi... Došla je onamo, čak od Druma... Pa ju je Jova Fijakerista prebacio
kod Jankovića... Jankovići kod baba-Mace... Ona redom kod Đokice
Geometra… Gospon-Đokica je prebacio dalje kod mene... I ja, eto, kod vas... A
sad je vi vraćate pa vraćate... Pustite je nek ide svojim putem...

Nek ide svojim putem?

Ta rečenica bi, neznatno doterana, verovatno mogla da prođe kao

najsažetija verzija filozofije naše ulice, pa ni Deda, kao jedan od njenih
najautohtonijih stanovnika, nije mogao da joj se suprostavi. Što je najgore, i
sam je isto to pomislio još kad je prvi put spazio Crvenu, ali odmalena je
učen da Ovima daje što manje povoda da mu se obrate...

̶ Da... Dobro ti i kažeš, Arsenije... Pa, nek ide, ondak... Kod Ovih... I nek
joj je dragi bog u pomoći...

Pokušavao sam ranije da objasnim da je Deda Lazar bio pobožan na

neki specifičan način, za sebe nikad ne bi tražio išta, ali je zato za zalutalu
pernatu dušu bio spreman da se založi na najvišem mestu? Oprezno je
prebacio Crvenu na onom delu bedema gde je mogla neprimetno aterirati, i,
što je najzanimljivije, narednih dana niko od komšija, dalje niz ulicu, nije
prijavio da mu se nepoznata kokoška pojavila u dvorištu? Mama je,
uostalom, i govorila da je prava sreća što sunce ne zalazi iznad Ovih, jer je
veliko pitanje da bi ikad više i izašlo?

̶ Ne budite naivni... Iz njihovog dvorišta su i inkasantni sretni ako izađu

živi… A ne zalutale kokoške...

***

Za Arsu Bajšanskog se govorilo da je “povučen Čovek", a možete i misliti

koliko je povučen bio kad sam ga tek sad prvi put pomenuo? Za njega su

165
govorili i da ima više sreće nego pameti, ali pošto je to uglavnom govorio Sava
Danguba, kom bi i minimalna količina sreće bila dovoljna da se uklopi u
pomenutu izreku, onda to ne treba uzimati za ozbiljno. Tim pre, što je pod
"sreća" verovatno podrazumevao čudan splet okolnosti po kom je našem
nenametljivom susedu s vremena na vreme umirao poneki dalji, ili još dalji
rođak, koji nije imao drugih naslednika sem njega. Ni Sava Danguba, a ni
drugi koji su sreću pokušavali da sreću izmere ciframa, nisu primećivali da
je uz sve te hektare zemlje koja mu je ostavljena, Arsa nasleđivao i
neraskrčive parloge već poslovične familijarne usamljenosti, koja je, po
svemu sudeći, bila na samoj ivici kletve?

No, o sreći i nesreći je uvek pipavo razmišljati, i o svojoj, a kamoli o

nečijoj, što je Deja Šapurika po ko zna koji put najrazumljivije izložio…

̶ Sretni imaju tu nesreću da obično ni ne primete da su sretni… A

nesretni imaju tu sreću da obično ni ne primete da su nesretni…

Kažem ja da je sve to jako relativno? Za razliku od Save Dangube, koji

je Arsi pomalo zavideo, Deja Šapurika ga je, eto, pomalo žalio, što je samo
prosledica osnovne deobe sveta na materijaliste i idealiste. Sasvim očekivano,
Deja je i po toj podeli pripadao boljoj polovini, a mislim da sam većinu
njegovih ideala dosad uglavnom i nabrojao...

̶ Nit' pije, nit' puši, bar da se karta... Al' ni to. Ne gleda utakmice, ne ide
na pecanje, niko mu živ ne dolazi... Sam u onol'koj kućerini… Jedino bi ga
malo izvadilo ako se švalera, al'… Bojim se da ni tu nema 'leba? Čim on, od
svega, Simku Trafidžiku pita za recept supe od celera!?

Ispada da su materijalisti u suštini sretniji nego idealisti, ali to je samo

privid. Njih je samo jednostavnije usrećiti, što ni slučajno nije isto. Normalno
da je i u mojoj porodici bilo i jednih i drugih, što je uostalom i bio jedini
način da tako skladno funkcioniše, ali ne bih se sad preterano upuštao u
pojedinačne analize. Dovolino če biti da i ovog puta izdvojim samo Mamu,
koja je pripadala najbeznadežnijem krilu idealista, onima koji sve lepo i
tužno u ljudskim sudbinama pokušavaju da protumače kroz ljubav...

̶ U životu je voleo samo dve žene. Ali, na žalost... Ne samo da su obe

živele u isto vreme… I u istom gradu… Nego su obe živele i u istoj osobi...

Bilo bi najlogičnije da se i ta intriga uklopila uz sablasnu kućerinu

večito namaknutih zavesa (koju je Arsenije naravno nasledio od tetke), ali
ona se odigrala negde drugde, dovoljno blizu da bi se za nju čulo, i dovoljno
daleko da bi tu i tamo mogla da se prekraja. Opisujući naš grad, pominjao

166
sam tramvaje, autobuske stanice, mostove i periferiju, ali, sve u svemu, ipak
je to bio premali gradić da bi se u njemu mogla sakriti jedna takva tajna.
Moja majka je obožavala crno-bele francuske filmove, i ponekad mi se čini da
su mnoge njene priče bile samo sinopsisi, pa je tako i ova sadržala sve
elemente melodrame, sa obaveznim tragičnim završetkom. Pre svega,
naravno da je to bila velika ljubav, čim se desila nekom drugom, velike
ljubavi po tome najlakše i možeš prepoznati? Uz to obično ide i ono najlepši
par u kraju, neka razdrljena panama košulja, i široka letnja tufnasta haljina
koja se vrti kao ringišpil nad rastrčanim baletankama izvedenim u šetnju, pa
studije arhitekture, blok koji se uvezuje svilenom pantljikom (i u koji je kao
mač usukan obavezni lenjir glavaš), i povrh svega ono neodoljivo držanje za
mali prst, na način na koji to niko na korzu do tad nije radio. A onda se, u
najboljem maniru “francuskog novog talasa“, obično desi nešto fatalno, što bi
u ovom scenariju moglo da se opiše i kao “nešto nasledno“, i taj talas obično
sve ono dotad prećutano ili rečeno, sve proživljeno i naumljeno, odsanjano i
nedosanjano, obriše u jednom jedinom naletu, kao stihove ispisane na
pesku. Govorkalo se i nagađalo svašta, ali je Mama bila duboko ubeđena da
je on bez pogovora pristao na priču po kojoj ga je ostavila, samo da se ne bi
suviše raspitivali o njoj...

̶ Pa... Recimo da ga je i ostavila... Na neki način? Ali najteže i jeste kad te

ostavi neko ko nije ni otišao od tebe...

Ne znam kako je moja majka to sve i mogla znati, ali iako su ovo
uglavnom
njeni, a ne moji zaključci, mislim da je bolje da ih dalje ne razrađujem? Pošto
sve ide ka tome da bih i Arsinu zlosretnu zaručnicu mogao da označim
sličnim predznakom kao Tetka Sofiju, prekinuću ovu priču pre nego što iko
pomisli da imam neki problem s tim. Naprotiv, mislim da žene ni po tom
osetljivom pitanju nisu uspele da izbore ravnopravnost, jedino što se na
njima, na žalost, mnogo lakše vidi kad nisu lepe, kad su preplašene,
uznemirene, iznurene, to jest kad baš nisu k'o svet kako bi se to već reklo u
našem kraju. Muškarci, ukratko, imaju i tu privilegiju da mogu da budu i
ružni i ludi, pa da to više niko i ne primećuje...

̶ Koliko sam ja čuo… Taj njen sanatorijum kanda ima rešetke na

prozorima?

Više bih voleo da se nije baš KT Isidor ubacio sa tom neumesnom

opaskom, mada je ona očito čak i sa ove vremenske distance dovoljno prosta
da potpuno skrene ražnju sa prethodne teme, i tako mi pomogne da se
nekako ispetljam iz daljnjih špekulacija i pretpostavki. Nije nečiji život

167
kontrolni iz matematike pa da ga tek tako ocenjuješ crvenom olovkom,
moguće je da bi komšija Bajšanski, da nekim čudom može da pročita ove
redove, bio potpuno zbunjen našim totalno ponrešnim viđenjem svog
idiličnog, ili turobnog, samačkog života, jer samo on je znao zašto se, od svih
ponuđenih adresa, doselio upravo u našu ulicu? Možda je za nečim tragao, ili
se od nečeg krio, možda je nameravao da nešto prekine, ili je naumio da
nešto započne, a možda je jednostavno najmirnije spavao u "devojačkoj sobi"
okrenutoj ka bašti, u kojoj je tišina bila takva da bi se čulo i kad opadne neki
krupniji list sa oraha. U svakom slučaju, o čemu god da se tu radilo, od toga
ni za kog drugog nije bilo ni štete ni koristi. I dalje mislim da po mnogo čemu
nije pripadao našem komšiluku, ali isto tako mislim da verovatno ne bi
pripadao nigde, i da mu je onda najpametnije bilo da i ostane tu. U našoj
ulici ne samo da niko nije smeo da ga dira, nego je u uvažavanju njegove
osobenosti to otišlo tako daleko da se čak dešavalo i da se u prolazu javi
Danilki Komšinici i Lenki Šapuriki a da ga one uopšte ne ogovaraju kad uđe
u kapiju...

Drugim rečima, puštali smo ga nek ide svojim putem...

***

Sve je manje preostalih stranica kalendara, a sve više onoga što bih na
njima želeo da zaokružim, i ponekad primetim da sam se suviše odmakao od
jedne teme tek kad shvatim da sam se suviše primakao drugoj? Tako sam i
komšiju Arsu (ili Marsu, kako su ga manje-više svi zvali), u stvari želeo da
navedem samo kao lika koji je uneo velike promene u ritual čišćenja
snega,ali mi se učinilo da bi mogao uneti i zabunu, ako se tek tako pojavi u
priči? Čak i sad, kad sam ga donekle predstavio, imam utisak da odudara od
ostalih u svom kratkom "kamgarn" kaputiću, sa svetložutim vunenim šalom
(koji nije upasivao pod revere, nego ga je ležerno prebacivao oko vrata, kao
aristokrata u kabrioletu), i mogu da mislim kakav bi tek šok izazvao da se
bez objašnjenja pojavio sa onom neuobičajenom aluminijumskom lopatom,
kariranim kačketom, i u onim otkačenim lovačkim čizmama na šniranje...

A, što se tiče nadenutog imena "Marsa", naravno da je to bilo maslo KT

Isidora, nije bilo šanse da on iz cuga ne poveže "Arsa" sa "pao s Marsa", i s
obzirom na to da je u odnosu na domorodce naš relativno novi komšija na
momente doista delovao kao vanzemaljac, svi su jednoglasno usvojili taj

168
nadimak, koristeći ga u svim padežima osim vokativa. Kao mali, nisam stvari
video na taj način, ali sad mi se čini da je sasvim moguće da je Tetak bio i
malkice ljubomoran na Marsenija? Ne zaključujem to samo zbog smišljanja
nadimka, nadimke je ionako smišljao komegod stigne, nego mislim da to pre
ima veze sa očiglednim respektom koji je tabla “sudski tumač za nemački i
francuski jezik" izazivala kod svih, pa samim tim i kod Tetka Ivanke, što je
svaki put morao da odgunđa...

̶ O, da, sve mislim... Sad ima tih kurseva koliko hoćeš... Kobojagi ti treba
dva meseca da naučiš neki jezik, a niko ti ne kaže da će ti onda trebati bar tri
godine da nađeš nekog ko će taj jezik i razumeti...

No, bolje da se vratim na čišćenje snega, dok je još vreme, jer bi se

moglo desiti da opet odlutam ko zna gde za Tetkom Isidorom? Njemu se
stalno dešavalo da psi lutalice krenu da ga prate, tako je, uostalom, i
Delimični Jazavičar Lalajbao dospeo u našu familiju, kao i baba-Ljubina
Malenka, i Dejin lažni vučjak Džeri, pa nije ni čudo da i svaki pasus kraj kog
prođe odmah njuška za njim...

U našoj ulici, dakle, to famozno čišćenje snega pred kućom bilo je na

neki
način pitanje časti...

U ponekom dvorištu se komotno mogao snimati dokumentarni horor,

poneka fasada je tu i tamo mogla ostati obijena i neomolovana, i poneka
taraba opasno naherena, ali je pločnik pred kućom uvek morao biti
besprekorno čist. Kako padne veče, na prvo struganje lopate, koje bi naravno
doprlo sa Danilkine strane, svi bi se sjatili na ulicu sa najneverovatnijim
oruđem, kao da kreću u seljački bunu, a ne u čišćenje snega...

̶ Au, komšinice, svaka ti čast! Naposletku će ljudi krenuti da se izuvaju

kad naiđu pred tvoju kuću?!

Sasvim je razumljivo da je godinama unazad Danča prosto briljirala, jer

joj je, pored njene urođene pomahnitalosti pri mlaćenju metlom
"korovnjačom", išlo u prilog i to što se za to vreme sneg ispred kuće pokojne
sutkinje redovno utabanavao. Taj kontrast je i više nego ublažen kad se u
nju uselio Marsenije, opremljen onom širokom lopatom (namenjenom baš u
tu svrhu!), zatim "kupovnom" metlom od finog sirka, i, što je bilo
najimpresivnije, sa nekom kuckalicom za led, šta li je, koja je u principu
obavljala istu funkciju kao motike i sekirice kojima su ostali bili naoružani,
ali je, kao i sve ostalo iz njegovog arsenala, delovala neuporedivo kulturnije…

169
 ̶ Kol'ko kuck'o da kuck'o, teško da će poskidati sav taj led što im se
nahvat'o na familiju...

Razumem da joj je bilo krivo, jer je komšija trotoar čistio tako savesno i
pedantno da je veliina njegove kuće odjednom došla do punog izražaja u
odnosu na njen oslonjeni kućerak, ali mi ipak nije jasno kako je uopšte i
došla na ideju da Deju uvlači u tračarenje? To je bila jedna od jedine tri teme
koje ga nikad nisu zanimale, mada i one druge dve trenutno ne mogu da se
setim?

̶ Ja bi' na njegovom mestu već prodala tu kućerinu, i met'la novce u

banku… Je l' Dejane?

I onih večeri kad naša ulica nije bila zavejana, u njoj je vladala gotovo
potpuna tišina, tako da se Deja više nije mogao praviti da je ne čuje samo
zbog šubare natučene na uši. Nisam siguran da je diskrecija ono po čemu će
komšija Šapurkin ostati upamćen, ali ovog puta je odgovorio primetno tiše,
taman da napaljenoj Danći stavi do znanja da se u idiličnim zimskim
uslovima komunikacija preko sokaka može odvijati i u manjem opsegu
decibela, s tim što on to nije baš doslovno tako formulisao..

̶ Ne moraš tol'ko drekati, čujem te... Nije ovo moj gluvi i pokojni tata-
Sreja, ovo sam ja, ako me ne prepoznaješ bez naočara? A ja ne volem du se
mešam u tuđe živote, i u svoj život sam davno prest'o da se mešam…

To baš i nije bilo sto posto tačno. Komšija Šapurikin je u stvari retko
propuštao da se u nešto ne petlja, ali činenica je da nije bio zloban, što znači
da nije ispunjavao osnovni uslov za spletkaroša. Moguće je da se doista ni
tog puta ne bi umešao, da mu se nije ukazala prilika da se nastavi sa
Duniškom, koja je uvek znala šta bi radila na nečijem mestu, jedino nikako
nije mogla da smisli šta da radi na svom?

̶ O, bože, Dejo... Pa, ne mešam se ni ja... Samo što se na meni odma' vidi
kad mi je neko po volji, a kad nije...

To je tek bilo polovično. Ne onaj deo o mešanju, to ne bih ni

komentarisao,
nego ono da se na Danilki navodno odmah videlo kad joj je neko po volji, a
kad ne? Videlo se, naime, samo kad joj neko nije po volji, pošto se ono prvo
nikad nije ni dogodilo, koliko se sećam?

̶ I šta sad izvodi i s tim bregom pred kućom? Kad on i nema svoje dece?

170
 Izgleda da je tu bio osnovni nesporazum?

Da se samo jednom popela na taj "breg", Danča bi mnogo bolje

sagledala čitavu sliku. Mnogi klinci iz ravnice odrastu, a da ne saznaju kakav
je osećaj spustiti se saonicama, ali zato u odnosu na svoje brdske vršnjake
znaju kakav je gušt napraviti breg od snega pred kućom. Sa manje ili više
uspeha smo to pokušavali svake zime, ali se Marsa Bajšanski prvi dosetio da
ukrasne zidiće na kolskom ulazu preko jendeka iskoristi kao svojevrsni
"šalung", na čemu mu je i tako iskusan građevinac, kao KT Isidor, odao
priznanje. Doduše, pred drugim kućama i nije bilo tih zidića, ali to je
Marsenijev gest samo činilo još velikodušnijim, i proizvelo ga u našeg heroja
za tu sezonu. Sneg koji je on tu naneo bio je dovoljan samo da otkrije
njegovu nameru i učvrsti temelje, ali onda su VD Budiša, Palinkaši, pa čak i
podmladak Ovih, počeli da donose sneg ispred svojih kuća, i kako je u toku
zime dovejavalo, tako je i naš breg sve više i više rastao. Bojim se da bih to
danas video samo kao nešto veću gomilu nabacanog snega, ali ostaće
zabeleženo da su te godine, sa te vratolomne rekordne visine od preko dva
metra, neke sanke uz malo naviganja uspevale da dobace sve do tarabe
Mikija Šnajdera, na suprotnoj strani ulice...

A decu, uzgred, ne moraš voleti da bi ih imao, i ne moraš ih imati da bi

ih voleo...

Ali o tome bi najbolje mogla da pričaju upravo deca, ili oni koji su to bar
na momente bili, a ne neka oštrokonđasta raspuštenica tamnog srca, koja se
rodila zavidna i sredovečna...

***

Kad je neko ovde nacionalista, to znači da je duplo poremećen. Prvo,

zato što je Nacionalista, i drugo, zato što je nacionalista Ovde, gde to niko
nije...

Moguće je da sam, u najboljem duhu svog vinogradarskog nasleđa,

svoja sećanja nesvesno oplevio od korova ružnih uspomena, ali, ako i jesam,
to svakako i nije bio neki posao? Sve i kad bih želeo da navedem neku svađu
ili vulgarnost, neku neoprostivu uvredu, ili samo nepotrebnu grubost, morao
bih mnogo više da izmišljam nego da se sećam? A, što se tiče nacionalizma, i
nacionalista, nešto o tome bih vrlo teško čak i izmislio, pošto su mi u ono

171
vreme i ti pojmovi bili potpuno strani, a o takvim ljudima da i ne govorim.
Ako je neko od likova koje sam dosad opisao i bio "prikriveni nacionalista”,
ipak moram na neki način biti ponosan i na njega, jer je ostao Prikriveni do
samog kraja, i nije se odao ni onda kad je postalo veoma moderno i isplativo
biti Otkriveni Nacionalista...

Imao sam, dakle, tu sreću da odrastem ne znajući da takvi ljudi

postoje, ali sam zato kasnije imao tu nesreću da se pod stare dane potpuno
nepripremljen suočim sa nepreglednim nadolazećim hordama Zadojenih, što
je ipak jedna sasvim druga priča. Dukle, ne sasvim drugi deo ove iste priče,
nego upravo kako sam i rekao, jedna sasvim druga priča...

̶ Od ljudi ništa ne treba očekivati, jer se od njih svašta može očekivati...

Zbog ovakvih rečenica je KT Isidor ponekad Deju nazivao i "Dejogen",

preko čega sam i ia saznao za filozofa koji je živeo u buretu, ali mnoge važne
stvari koje su njh dvojica očigledno već znali, ipak sam saznao tek mnogo
kasnije. Ako se učini da previše idealizujem suživot u našem kraju,
dopuštam da je teoretski moguce da sam jedino ja sve to video tako, a da su
Odrasli bili previše zastrašeni novim poretkom, i da su se samo pretvarali da
ne primećuju da li je neko ovde Bosanac, Slovak, Mađar, Srbin, ili crni đavo.
Tadašnji zakon je navodno bio izuzetno strog po tom pitanju, neki danas
govore i da je bio nedopustivo primitivan, ali bojim se da je samo takav i
mogao biti prema Nedopustivo Primitivnima. No, da ne ulazim suviše u onu
drugu priču, činjenica je da je iz nekih razloga samo par generacija, u koje
smo i moje sestre i ja pripadali, bio pošteđen nerešivih istorijskih i
kojekakvih potkusurivanja, i sve čemu smo mi svedočili od slučajeva verske i
nacionalne netrpeljivosti je bilo poneko peckanje oko jezičkih razlika, kao kad
bi se, na primer, Danilka Komšinica podsmehnula Baka Juliji što se na
mađarskom za ćurku smešno kaže “pujka", za razliku od srpskog, na kom to
tako svetski zvuči...

̶ Nego, gospoda Julija... Čistite li i vi nekad sneg?

̶ Ne čistimo, gospođa Danilka... Naš sneg nije prljav...

Baka Juška je najčešće bila prozivana po pitanju jezika, tako da je

sasvim razumljivo što je ona izgradila najsavršeniji odbrambeni sistem, koji
se i na najmanju grešku neprijatelja pretvarao u moćno kontraoružje. Tako je
i Danču u prolazu ostavila pomalo zbunjenom, u preispitivanju da li ona to
godinama pogrešno čisti sneg, umesto da čisti trotoar od snega? Polanci su
kod nas obavezno dolazili svake subote, što se tom prilikom podudarilo sa
prvim pahuljama, i Danilka je smislila kako će oslonjena na onu

172
"korovnjaču“, u gumenim čizmama, izlizanom kožuhu i sa ofrlje vezanom
maramom, tobož u predahu osloviti Baka Juliju. Ideja je bila da na taj način
postidi i klasno uzdrma tu uobraženu buržujku koja mirno nailazi, sve sa
brošem na šeširiću, dok se trudbenici udarnički bore sa snežnom stihijom,
ali do kraja joj nije pošlo za metlom čak ni da je zaustavi u koraku. Rekao
sam već da su Polanci uvek stizali tačno u minut, i mada mi se uvek činilo
da imaju vremena napretek, izgleda da su i imali upravo zato što su dobro
procenjivali za koga minute treba štedeti, a na koga ih ne treba rasipati…

̶ Pa, Prijatelj-Đuro... Vidim da ću pod stare dane morati da pređem u

vašu veru... Samo da već jednom i ja vidim kako taj Mikulaš izgleda?

Deda Đu se na to samo osmehnuo, mislim da je on znao da su svi dobri

ljudi ionako iste vere, jedino što su u drugoj nadležnosti? Ono na šta je Deda
Laza, u stvari ciljao je bilo to da su Polancovi praznike uvek organizovali
samo za najuži porodični krug, u koji su spadali samo kćerka, zet i unuci, za
razliku od Julijanskih masovki, na koje su poslednji gosti stizali kad prvi već
krenu da odlaze, Gregorijanci su proslavljali neuporedivo manje svetaca,
tačnije, te prilike bi se mogle izbrojati na prste jedne ruke, da baš ne koristim
onaj pomalo degutantni lokalni izraz da bi to i Laza Pećurka mogao izbrojati
na prste jedne ruke, pošto je nesretni čika-Laza bio stolar koji se baš nije
najbolje snalazio sa cirkularnom testerom? Uglavnom, Polancovi su imali na
raspolaganju mnogo manje zvaničnih proslava, pa su odlasci na njih za nas
bili i male lekcije iz bontona, Baka Julija je smatrala da gostiju uvek sme biti
samo toliko da im možeš pokloniti svu pažnju, i činila je sve da njene Uskrse,
Božiće i Mikulaše, upamtimo što bolje možemo. Inače, po istoj tradiciji
subotnjih dolazaka Prijatelja i Prije kod nas, i Majka Marica i Deda Lazar su
svakog utorka neizostavno odlazili kod njih na kartanje, tako da se teško
može reći da je Deda bio redak gost u toj kući? Štaviše, da nam je sad pri
ruci Ika Štambilj, koji se još na februarskim stranicama kalendara istakao
izračunavanjem minutaže u kojoj je Deda bio u relaciji sa određenim
intimnim i podrepim delom konja zvanog Putko, moglo bi se tačno odrediti
koliko se samo utoraka nakupilo u svakom mesecu, i u svakoj od tih
tridesetak i nešto godina, koliko im je već bilo potrebno da svoju partiju
remija odigraju do kraja...

̶ Kako pametno samo kaže ova gospodin, da su parazitani najteži kad je

najbolje... Vidite samo kako su rumena i debel, svi redom...

Govornik je na TV-u u stvari rekao da je naš napaćeni narod uvek bio

najbolji kad je najteže, a ne najteži kad je najbolje, ali objasnio sam već da je
moja baka u svom tobož slabo savladanom srpskom jeziku nalazila savršen

173
alibi, manjim delom za sve ono što ne razume, ali mnogo češće za ono što
razume bolje od ostalih. Baka Julija nije bila preveliki ljubitelj životinja, ali je
pravilno odabrala stranu između njih i lovaca. Od nje sam valda i naučio da
je jedina normalna lovac na celi svet bila onaj što nije ubila Snežana, kad mu
je kraljica naredio? Stoga je potpuno razumljivo što ponovo nije odolela a da
ne provuče i ono što su svi prećutno primetili, a to je da su na "Afrićkoj
turneji" našem voljenom predsedniku domaćini dovukli pred nišan nekog
nesretnog sklerotićnog nosoroga, pored koga se hrabri lovac posle egzekucije
ponosno fotografisao. Moja neuka Baka nije znala šta je to safari odelo, pa je
uočila da je maršal prava lovac Joca, u onaj poštarski košulja, zaključivši da
mu boravak u prirodi očito veoma godi, jer je sad, fala bogu, i više rumena i
debel nego lane…

̶ Pustili već preko nekoliko puta na televizija taj slika, sreća da ima
onaj durbin oko vrat, pa je moglo da vidi tolicka nosorog na skoro sedam-osam
metar daleko! I vidite samo ona kokosova oraj! To da ima naš Prijatelj Lazar!

Nije propustila priliku da o istom trošku okrzne i Deda Lazara, koji je

prethodnog Božića izazvao omanji incident sa bacanjem oraha na Božić, ali
mislim da je on sve više insistirao na nekim drevnim pravoslavnim
protokolima upravo zato što je počelo da mu smeta što svo troje unučadi o
katoličkim praznicima posle pričaju sa toliko oduševljenja? Nije to bilo čudo,
rekoh već da je Mikulaš bio ritual za sebe, Uskrs sam takođe donekle opisao
kad mu je i bilo vreme, ali oko Božića se svakako odigravao najveći zaplet.
Pričajući o Tri Praznična Ulična Svirača, namerno sam izostavio neke
činjenice koje su tad mogle uneti potpunu konfuziju, kao na primer i to da se
kod Polancovih Mikulaš u nešto izmenjenom ruhu ponovo pojavljivao nedelju
dana pred Novu Godinu, i da ga je uz sve to i deda Đu tom prilikom zvao
Deda Mraz, a Baka Julija u više navrata neoprezno nazivala Bato Božić, što
je do krajnosti zapetljavalo ko je tu kome ko, u stvari? Da i ne pominjem da
je originalni, Julijanski, alijas Deda Lazarov Božić Bata, u pesmicama
opisivan kao starac sa sedom bradom, što dovodi u pitanje kakav je to on
"bata" uopšte bio, ali, da ne kvarim uspomene bez potrebe, najlepše je misliti
da su se Ulični Svirači maskirali po potrebi, i uskakali da zamene nekog od
kolega, jer pomenuvši "zaplet" oko Božića, u stvari nisam ni mislio na njih
trojicu...

̶ Deda? Kako to da Deda Đuro uvek slavi Božić pre tebe?

Baš sam našao šta da ga pitam. Nisam ni pretpostavljao da bi to moglo

toliko da ga uzruja, iako sam znao da ga je oduvek nerviralo što Austrougari i
Uskrs i Božić uvek proslavljaju prvi, posle čega su proslave istih praznika u

174
našoj kući imale blagi prizvuk reprize. Ni slučajno to nisam povezivao sa
versko-patriotskim razlozima, nego sam mislio da je problem pre u tome što
mu je na taj način Deda Đu zadavao domaći zadatak po pitanju novčanice
koju će onda i on morati da izvuče iz svog blindiranog šlajpika. Da je u
pitanju Baka Julija, možda bih i posumnjao da ona svom Prijatelju svaki put
smišljeno podiže letvicu, ali kod Deda Julijusa o tome nije moglo biti ni reči.
On je jednostavno imao neke transrodne osobine, one koje se ponekad
razotkriju i kao mane, pa je tako i njegova preterana galantnost mnogima
delovala kao rasipništvo. Za Deda Lazara se, naprotiv, govorilo da triput
okrene paru pre nego što je pusti iz ruke, ali suviše je držao do sebe da bi
unucima darivao manju novčanicu od Prijatelja, ne propuštajući da, pre nego
što otvori svoj pomenuti novčanik, ipak još jednom ne proveri o kojoj se
tačno moneti radilo?

̶ Peto'ijadarka?! Ona sa rudarima!? Au, mater mu pa je l' mog'o naći

veću?

Pa, nije, na žalost…

A numizmatičari bi već znali da ti likovi sa kacigama uopšte nisu bili

rudari, nego su predstavljali fragmente sa “Vidovdanskog ciklusa“ Ivana
Meštrovića, što samo govori u prilog mojim prethodnim tvrdnjama da se
nekad nije toliko insistiralo na etničkim nijansama. Veliki hrvatski vajar je
izradio mnoge veličanstvene skulpture, od Štrosmajera i Grgura Ninskog, pa
sve do Svetozara Miletića, Njegoša i Kraljevića Marka, ali čim je ostao
upamćen kao "veliki", tu i nema puno šta da se priča. Deda Lazaru, u
svakom slučaju, nije bilo ni malo lako da se odrekne tih "rudara“, ali šta da
se radi kad je imao troje unučadi, a broj tri je poznat kao jedan od najgorih
brojeva kad je deljenje u pitanju. Mogao je do pola potrošiti svoju legendarnu
mastiljavu olovku, pa opet ne bi uspeo da izračuna kako da jednu, pa čak ni
dve petohiljadarke, ravnomerno podeli na Ljupku, Irenu i mene...

̶ Čekaj malo? A ko je tebi uopšte rek'o da on slavi Božić pre mene!? To u

ovoj kući nisi mog'o čuti!?

Te rečenice sam se naslušao u detinjstvu. Svaki put kad bih naučio

neku psovku, ili reč koja bi se po bilo kom osnovu mogla svrstati u "ružne
reči“, davano mi je na znanje da to u ovoj kući nisam mogao čuti, kao da već
i sam nisam znao gde sam to tačno čuo? No, ovog puta zaista nije bilo osnove
za tako nešto, pošto nisam morao ni od koga ni da čujem da sam bio na
Božiću kod Polancovih nedelju dana pre toga...

̶ Pa... Bili smo kod njih pre nedelju dana?

175
 I dalje je iznervirano klimuckao glavom, ubeđen da me neko namerno
inoktrinira takvim idejama. Majka nije ništa govorila, ali i to je bio jedan od
dva moguća načina da pokaže da se slaže s njim…

̶ Znam da ste bili tamo pre nedelju dana... A znaš li ti koja je onda godina
bila?

Koja je godina bila pre nedelju dana? Šta je to, neko trik pitanje?
Pomislio sam da mu u tom stilu odgovorim da je pre nedelju dana bila prošla
godina, ali u to vreme mi se činilo da na odrasle cifre ostavljaju daleko jači
utisak, pa sam spremno ispalio čitav broj...

̶ Znam... Hiljadu devetsto šezdeset i prva...

̶ Dabome! Še'set prva! A sad, da se ti i ja nešto dogovorimo? Kad ću ja

slaviti Božić?

I to mi je često govorio "da se ti i ja nešto dogovorimo", pri čemu se uvek

jedino on dogovarao? Nije mi bilo potpuno jasno kakvog dogovora može biti
oko toga kad se slavi Božić, ali kad sam već pokrenuo tu temu, nije mi bilo
nazad...

̶ E, pa... Ti ćeš ga slaviti za jedno... Pet-šest dana?

Taj odgovor ga je prilično zadovoljio, mada bi na njega pre ličilo da me

ispravi kako nije za "jedno pet-šest", nego za tačno sedam dana, ali očito je
imao planove da to svede na krupnije jedinice za merenje vremena...

̶ Eto! Vidiš da znaš? I, kaži ti meni... Koja će to godina onda biti?

Onda? Za pet-šest dana?

Opet sam zaustio da kažem da to neće biti, nego je već ova godina, ali
mi je sa brojevima krenulo tako dobro, da nisam želeo da ri-
zikujem...

̶ Biće... Hiljadu devetsto šezdeset druga...

Tek tad ga je nervoza napustila, zavalio se u stolici, i pogledom proverio

da li Majka sve prati, pošto je došao čas da poentira...

̶ I? Šta ti to govori? Ništa? Oni tek še'set prva, a mi već še'set druga?
Mućni malo glavom! Ne slave oni Božić dve nedelje pre nas, oni će ga slaviti
tek jedanaest meseci i dve nedelje posle nas! Razumeš?

176
 ***

Baka Julija je svake godine kitila jelku, čija je veličina bila određena
rastojanjem između velike crne komode i tavanice. Kod njih, dakle, jelka nije
stajala na podu, u sklepanom drvenom "krstaku", nego je imala svoje
postolje od kovanog gvožđa, i uvek iste ukrase koje smo godinama pokušavali
da iskamčimo od nje. lako nam je često ispunjavala čak i one želje koje se
nismo setili da poželimo sami, smatrala je da je dobro da ipak neki naš
drangulica bude i kod ovde, a koliko je to bilo važno shvatili smo tek puno
godina kasnije, kad se pokazalo da ni zlatni debeljuškasti pajac, ni balerina
u pirueti, a kamoli anđeli na štipaljci, sa svećicama u sklopljenim rukama,
više ne mogu da nađu mesto ni na jednoj drugoj jelci…

̶ Meni je ta Prijina jelka navek k'o oni ukrasi što se metnu u izlog
poslastičarnice? Jeste ona i lepa i okićena, al' je malecka, da bog sačuva…
Manja je i od mog filandendrona, u našoj kući se ne bi ni vid'la?

Razumljivo da je Majka Marica sve jelke poredila sa našom, koja je

oduvek važila za jednu od najvećih u ulici, a kad se u njihove nabavke
uključio i VD Stric Budiša, postavljanje onog ukrasnog "tornja" se po rangu
izjednačilo sa zamenom sijalice na trokrakom lusteru, što je dotad važilo za
najekstremniji sport u našoj kući. Kupovinu ukrasnog četinara je iz nekih
razloga finansirao Deda Lazar, koji se inače baš i nijee otimao da bude
sponzor kojekakvim budalaštinama. Tako je i za tu svrhu godinama
određivao istu sumu, ne uzimajući u obzir inflaciju, i kad se Budiša ponudio
da ubuduće on i za manje novce nabavlja veće drvo, Deda je to oberučke
prihvatio. Što se tiče gigantskih jelki koje je moj VD Stric doista počeo da
dovlači u kuću, one više i nisu mogle da se prihvataju oberučke, nego su bile
potrebne bar četiri a ponekad i svih šest muških ruku, da ukrote bockave
grančice pri uvlačenju drveta u sobu. Na pijacana se ni danas ne izdaju
profakture i fiskalni računi, a tek u ono vreme, Budiša nije donosio Dedi čak
ni neke provizorne priznanice, tako da smo svi profitirali u toj transakciji.
Ponajpre Deda, što nam je bez dizanja budžeta obezbeđivao još veće jelke,
zatim mi, što smo danima kao kustos uvodili druge klince iz ulice da vide to
čudo, a Budiša…

Eh, Budiša…

Jednom je sa ogromnom neuvezanom jelčurinom utrčao u ajnfort, kad

se već uveliko smračilo, i zadihano nas upozorio da ga ništa ne pitamo dok se
ne utišaju trčeći koraci na ulici, jer prolaze neke pijane budaletine. Mama,

177
koja naravno nije izdržala a da ne proviri kroz roletnu (kroz koju je jedino
ona to i umela), uspela je samo da konstatuje da tu nije bilo više pijanih
budaletina nego samo jedna, koja se očito vraćala s nekog maskenbala, pošto
se dosta nevešto prerušila u milicionera? Inače, jelka o kojoj pričam bila je
jedna od najlepših koje smo ikad imali, po njoj je čak već bilo i puno
improvizovanih pahuljica od vate, pa je Mama konstatovala da je samo
pitanje dana kad će Budaš dovući i onu sa natpisom "Sretnu Novu godinu
želi vam robna kuća Uzor"? Sledeće podine mi je za jedan kapitalni bor, nešto
nestručnije odsečen, došapnula da se po njemu još jure veverice iz
nacionalnog parka Fruška Gora, ali uzalud sam po čitavu noć osluškivao
krckanje koje bi se ponekad čulo, to bi se samo poneka salon-bombona
otkačila i polagano propadala s grančice na grančicu. To je značilo da ću je
ujutru pokupiti sa poda ako se nekim čudom probudim pre sestara, osim,
naravno, ako nije pala sa one strane jelke koja je bila bliža vratima Majka
Maričine a samim tim i Deda Lazarove spavace sobe...

Tamo bi se bombonama gubio svaki trag…

***

̶ Deco! A da li je neko od vas možda i spavao pod jelkom?

Moja prva učiteljica bila je draga ženica, ali sam i pre nego što nas je to
pitala primetio da ponekad postavlja nesuvisla pitanja...

Da li je neko možda spavao pod jelkom?

Zaboga, ženo, ličim li ja tebi na nadrealistu? Što si mi i dala tu peticu iz

crtanja, kad nisi ozbiljno ni pogledala šta sam nacrtao?

Pa, svi smo mi spavali pod jelkom!

Da mi je detinjstvo još malo potrajalo, i da je Budiša i dalje bio zadužen

za nabavku ukrasnog "drvceta“, verovatno ga više i ne bi unosili u sobu, nego
bi nam bilo lakše da kuću uglancamo kao kuglu, i okačimo je na najnižu
granu? Dobro, moguće je da malo preuveličavam, ali, sve i da jesam bio
pomalo nadrealista, jadno je dete koje to nije? Mora se imati u vidu da je u

178
vreme o kom pričam Svet bio barem duplo, ako ne i troduplo veći, i od tad se
u nekim aspektima tako smanjio da ga jedva i prepoznajem…

Gostinska soba čika-Rileta-Nemam-Ja-Ti'-Živaca, na primer, danas bi

mi verovatno delovala samo kao soba u jednoj kući na periferiji, doduše,
najveća soba u najvećoj kući u toj ulici, ali ne biste verovali koliki su se gosti
nekad mogli smestiti u nju, i to skroz opušteno i komotno? Ulazio sam u nju
sa strahopoštovanjem, kao da ulazim u dvoranu za gozbe u zamku Šerifa od
Notingema, obožavao sam da sa Majkom i Dedom odlazim kod Radulovih na
julijanskog Svetog Nikolu (što se hronološki u stvari dešavalo i pre nego što
bi došlo do ukrašavanja jelki?), iako čika-Rile Blentov baš i nije bio izraziti
decoljubac? Štaviše, bio je do te mere naprasit i nepredvidiv da bi se moglo
reći da mu je i taj rezervni nadimak bio vrlo umeren, ali zato većinu gostiju
sa tih svečara pamtim kao strpljive i zanimljive, verovatno zbog toga što sam
ih uglavnom i viđao jedino tom prilikom. Periodično su dolazili i Baka Julija i
Deda Julijus, ali to se obično dešavalo svake druge godine, pošto bi se jedne
Baka Juška posvađala sa domaćinom, pa bi se tek naredne
mirili. No, i bez njih mi je uvek bilo zabavno, jer su Radulovi, uz uobraženu
unuku Natašu. imali i unuka, neznatno mlađeg od mene, prostodušnog i
druželjubivog klempu po imenu Teodor, za kog sam u sklapanju kocaka sa
sedam patuljaka predstavljao pravog gurua, pošto je u tome bio i više nego
dostojan naslednik onog kraćeg dedinog nadimka...

***

Ispada da se društveni život odvijao uglavnom na svečarima i verskim

praznicima, a nije bilo baš tako. Te prilike češće opisujem samo zbog toga što
su tad većinom svi bili na okupu, pa mi je bilo lakše da ih držim na oku.
Inače, moji roditelji, kao ni Tetak Isidor, Gospon Bandika, niti bilo ko iz
njihove generacije, gotovo nikad nisu odlazili na slave u druge kuće, za šta je
postojalo više razloga. Prvi, što nisu previše držali do toga, drugi, a verovatno
i važniji od prvog, što nije ni bilo pristojno da se čitava familija uvali nekom u
goste, i treći, verovatno i najvažniji, da bi se izbeglo opasno prozivanje na
partijskim sastancima. Zato su taj rizik preuzimali na sebe Deda Lazar i
njegovi ispisnici, mahom zanatlije i privatnici pred penzijom, kojima
cinkaroši i drukeri nisu mogli zagorčati život u prevelikoj meri. Kad sam već
kod cinkaroša i drukera, ostaće donekle enigma redovno prisustvo čika
Daneta-Sa-Francuskom-Kapom na svečarima kod osvedoćeno reakcionarnih
Radulovih, mada je za tu protivprirodnu vezu po svemu sudeći bila kriva

179
tetka-Melanija, koja ga je jednom kurtoazno pozvala na slavu, zaboravivši da
"kurtoazan" smeš biti samo prema onima koji su čuli za tu reč? Naivna tetka-
Melka je neoprezno prekršila nepisano pravilo "da se u slavu ne poziva", ali
kad je do toga već došlo, po tom istom pravilu se ni redovni gosti na taj dan
ne odbijaju, pa se iskusni gratisovac sledeće godine besramno pozvao na tu
klauzulu, i više nisu mogli da ga se reše. Takvim likovima obično nije ni
važno da ih prihvatiš, nego jedino da se navikneš na njih, i mislim da on nije
imao puno problema s tim što je status uljeza zadržao čak i kad se od
ubeđenog boljševika preko noći preobratio u smernog vernika i
tradicionalistu, što se slučajno poklopilo sa padom Berlinskog zida? To se
ipak dogodilo znatno kasnije, a u ranim šezdesetim još je uveliko bio u prvom
licu množine, kojim su kumunisti tako uspešno plašili pojedince...

̶ Da, na toj paradi i ja sam bio među nama! I ja sam bio jedan od nas!

Nije to bilo ni pravo vreme ni pravo mesto za agitovanje, ali bitno je da

imaš u koga da se kuneš, Ivo Lola Ribar, ili Rastko Nemanjić, sve je to samo
pitanje trenda. Važna je u stvari ta strast, iskrenost, to ubeđenje i
nepokolebljivost. Čika-Dane-Sa-Francuskom-Kapom je naprosto imao dar da
prepozna momenat kad treba postati čika-Gologlavi Dane, kad čika-Dane-Sa-
Šajkačom, a kad nešto treće, i takve ljude možeš voleti, ili još češće ne, ali im
u svakom slučaju moraš skinuti kapu, ako je to prikladna metafora?

Za Ćaleta se objašnjenje zašto se čika-Dane-Itd sa toliko upornosti

uvaljuje Radulovima (koji su mu, doduše, bili relativno bliski susedi?), krilo u
tome što je, sasvim prirodno, tamo dolazio i njihov zet, zbog kog je čika-Rile
Blentov poludeo i za ona dva procenta koja su mu celog života nedostajala da
bude sto posto lud. Za tog tipa su moj matori i KT Isidor uvek govorili da je
"kadrovik", ma šta to značilo, pamtim da je godinama važio za nekog budžu u
soc-savezu, što mi takođe nije puno pojašnjavalo, ali Ćale je govorio da mu je
svakako mesto pod ikonom, jer samo bog zna čime se on stvarno bavi? Čika-
Dane je, dakle, prvenstveno želeo da najzad ostavi utisak na tog Druga Zeta,
što mu nikad nije poslo za rukom, jer je ovaj uvek dolazio prilično kasno,
kako i dolikuje Onom Ko Uvek Upravo Stiže Sa Nekog Važnog Sastanka, a
domaćini bi se dotad već postarali da neutrališu Greškom Pozvanog
Nezvanog Gosta. Kolikogod da je Dane inaće bio brbljiv i nametljiv, toliko bi
posle treće-četvrte rakije uglavnom vegetirao, a pošto nije odbijao ništa što
mu se ponudi, iskusnom čika-Riletu nije bio problem da ga još i pre večere
sedira svojom čuvenom višnjevačom. Ako ništa drugo, Drug Danilo je za
svaki slučaj imao alibi da je i Drug Zet bio na Svetom Nikoli, a u krajnjoj
liniji to i nije od presudne važnosti, i pomenuo samo ga najviše zato da bih
istakao da osim domaćina, i mojih praroditelja, na tim svečarima nije bilo

180
nikog poznatog od ranije, i da je on bio jedini izuzetak...

***

Kad sam teta-Melku opisao kao naivnu, tu sam mislio i na njen običaj
da sitne kolače drži na komodi u predsoblju, kroz koje smo Teodor i ja
prolazili otprilike svaka tri minuta. Razumljivo da se u tom prostranom
"antreu", kako su ga oni zvali, nije ložilo, a osim toga su tacne sa uredno
složenim minjonima i išlerima iz poslastičarnice, kakvih u našoj kući nije
bilo, ujedno služile i kao svojevrsna svečarska dekoracija. Za razliku od
Majka Marice, koja je doživljavala histerične napade kad bi u našem špajzu
neki kolačić bio maznut sa tacne pre nego što je iznešena pred goste, teta-
Melanija bi u prolazu, u svom anesteziranom maniru, samo mirno
dopunjavala "figaro", "rozen kocke" i orahe zalivene čokoladom. Neko
stručniji bi je verovatno nazvao flegmatičnom, ali samo takva je i mogla
opstati uz čika-Rileta-Nemam-Ja-Ti'-Živaca. Da se razumemo, nisam
pristalica teorije da se suprotnosti više privlače, mislim da se u stvari
naprosto manje odbijaju?

̶ Tu se Driša i ja popnemo na krov vagona, i sačekamo da carinik i

karabinjeri prođu... I za pola sata smo već pili kafu u Trstu...

O, kakve je samo priče pričao Stanislav Hauser, redovni gost kod

Radulovih. To kako su legendarni švercer Driša i on doneli prve farmerke iz
Italije, bio je pravi klasik. Ništa manje zanimljiva nije bila ni anegdota o tome
kako su čuveni pesnik-boem i on naterali tamburaše da se na begešu
sankaju sa Petrovaradinske tvrđave, ili ono kad se sa tadašnjim kapitenom
"Honveda" kladio ko će iz pet šuteva više puta pogoditi prečku sa šesnaest
metara, pa je do kraja bilo nerešeno, pet-pet. Jedva sam čekao da Mami i
Ćaletu sutra prepričam nešto od toga, a i oni su jedva čekali da im ja
raportiram ko je sve bio, i šta je sve rekao, pa da to prokomentarišu na svoj
način. Nekad bi to učinili u šiframa, nekad se samo značajno pogledali, ili bi
se, na moje čuđenje, podsmešljivo osmehnuli, kao tad, kad sam došao do
Stanislava Hausera...

̶ "Caca Minhauser"? O, bože... Je l' pričao i ono kako su se on i Heroj

Pinki pobili sa žandarima na vašaru u Grgurevcima? To mu je jedna od boljih...

181
 Bio sam zbunjen što i oni nisu oduševljeni tim pričama, obično bi
Mama prva primetila kad sam razočaran, pa bi me brže-bolje utešila, ali ovog
puta je to Ćale prvi učinio, procenivši da je njegova ironična reakcija kriva za
to...

̶ Vidi, sine... Ti si još mali, ali moraš da znaš... Ima nekih ljudi koji
jednostavno... Maštaju više nego što treba... Ne mora to da znači ništa loše...

Nije mi to baš najbolje objasnio, mada je jasno šta je hteo da kaže. I

dalje mislim da niko ne može da mašta više nego što treba, a sa lažovima
sam kasnije imao toliko posla da sam se usavršio da ih lako razvrstavam u
dve osnovne kategorije, na one koji lažu iz koristi, i na one koji lažu za svoju
dušu, kao Caca Minhauser. Ispostaviće se da je on odigrao prilično važnu
ulogu u mom životu, jer sam, uz malu Maminu pomoć, na njegovom primeru
naučio da prepoznajem posebnu vrstu lažova koja se uvek poziva na nekog
ko baš i ne može da posvedoči, možda bi bilo malo pregrubo da kažem "na
pokojnike“, lepše će biti da te osobe nazovem "zaštićenim svedocima"...

̶ Interesantno? Driša "Tergal" više nije živ, je l' Žarice? Pa ni taj fudbaler,
verovatno? A i pesnik je, siromah, već dobio i ulicu sa svojim imenom?

Mama je videla da me Ćaletovo objašnjenje nije previše oraspoložilo, pa

ga je onako usput to pitala, ali kad bi pitanje započela svojom omiljenom
rečju "interesantno", to je pre svega bio signal da ja obratim pažnju. Tako
sam od sledećeg Svetog Nikole poćeo da pazim na taj detalj u Cacinim
dogodovštinama, a u životu sam na to počeo da pazim neznatno kasnije, ali
taman na vreme da mnoge lažove već u startu stavim na svoje mesto. Nekad
su Ti Što Maštaju Više Nego Što Treba bili uglavnom polusimpatični
muljatori, koje sam najćešće sretao po kafanama, gde sve te obogaćene priče
ponekad nije bilo zadovoljstvo samo slušati, nego i nadovezivati se na njih,
ali sam zadnjih godina, na svoje užasavanje, mutirane predstavnike te
podvrste počeo da prepoznajem na mnogo opasnijim mestima, u kolumnama,
skupštinskim klupama i po predsedničkim kabinetima, i žao mi je što im to
prolazi tako lako. Prava je šteta da nisu svi imali priliku da ih, kao mene,
moja Mama edukuje na školskom primeru Stanislava Hausera, i jeza me
hvata kad na nacionalnoj frekvenciji vidim u kakve su opsenare evoluirali
drugorazredni lokalni lažovi...

̶ Otkrivajući ovaj spomenik našem najvećem bardu tamburice, ne mogu a

da se ne setim... Ko zna koliko smo puta on i ja zajedno dočekali jutro
prebirajući po žicama... Dok je za istim stolom još veći boem ispisivao neke od
svojih najpoznatijih stihova na salveti...

182
 Kako "ko zna koliko puta"? Pa, zna taj spomenik, pre svega? I
definitivno zna obližnja bista onog što je ispisivao stihove, šta ćeš više...

Ili, u prevodu na ovaj kalendar...

Jednom smo mi tako na taljigama povezli Lenona koji je uzaludno

stopirao sa gitarom kod crkve Snežne Gospe, "Vid' onog hipika", reče Deda
Lazar, "Upa- daj u šarage, kosijaneru jedan, samo nemoj puno da mi babraš
po toj gajbici s breskvama"!

Ma, urnebesno, šta da vam kažem...

Pitajte, uostalom Deda Lazara, Savu Dangubu, ili Džona...

***

Tako to ide sa pričama...

Neku pametnu priču izgustiraš jer si je čuo stotinu puta, i onda

nasedneš na neku glupu priču, takođe ispričanu stotinu puta, samo zbog
toga što si i ti bio dovoljno glup da je tek tad čuješ prvi put...

Mislim da je mnogim ženama sve bilo jasno još kad su tu istu priču
čule drugi-treći put, ali na žalost onda je najćešće već bivalo kasno. Nekad je
veća sramota bilo raskinuti sa nekim, nego ostati neudat ili neoženjen, i
posmatrajući parove na slavi kod Radulovih, ali i svuda druge, najlakše sam
prepoznavao one sretne, jer takvi su i bili najređi. Neću da kažem da su svi
ostali parovi bili nesretni, ali neću ni pokušavati da ustanovim šta su onda u
tom slučaju mogli biti, jer između sreće i nesreće je ipak previše toga da bi se
moglo nabrojati u par reči. Recimo da su mnogi od njih bili očigledni
prijatelji, neki rivali, neki uspešni saradnici, ali na kraju krajeva, ni u
jednom društvenom zakonu, ili verskom zakoniku, ne piše da je i ljubav
bračna obaveza? Tu se uglavnom naklapa o ravnopravnosti, uzajamnom
poštovanju i ispomaganju, o sporazumnom odlučivanju o podizanju dece, o
zajedničkom izboru mesta stanovanja…

A ljubav mu dođe kao čisti bonus…

183
 ***

Šta je ljubav, uopšte?

Kad je kao mlad prepoznaš u sebi, obićno ti ne pada na pamet da se

zamajavaš da je definišeš, a kad dođeš u godine da je prepoznaješ sarno u
drugima, više nema šanse da je definišeš…

Ali, šta me košta da pokušam?

Dakle...

Čak i sretnim, čak i najsretnijim sretnim parovima, nekad naiđe dan da

se jedno, u većini slučajeva "jedna" od njih, probudi sa onim neizbežnim
pitanjem…

̶ Bože... Za koga sam se ja to udala?

Što bi otprilike moglo da znači: Kao da sam se udala za sidro. Da se više

ne maknem iz ova četiri zida. Kao da sam se udala za vagon, da ga celog veka
vučem za sobom. Teretni vagon. Natovaren džakovima cementa. A mogla sam
sam videti sveta. Živeti na belom hlebu. Mogla sam samo pokazivati prstom
na haljine u izlogu. Hoću ovu i ovu. A ne peglati kao sumanuta. Da sam
peglala Alpe onoliko koliko sam peglala muške potkošulje, Švajcarska bi do
sad bila ravnija od Banata...

Da, da...

Takav dan, na žalost, svakom sledi...

Barem po mojoj evidenciji, i barem jednom u životu...

Dan kad ti se čini da je sve bilo uzalud, da ništa nije vredelo, da je sve
bilo neka vrsta kombinacija Sizifa i Golgote, da si gurao zaobljeni kameni
krst na vrh brda na kom će te razapeti, i da ti se svaki put taj krst skotrljao
u podnožje...

Takav dan nam jednostavno i neizbežno naiđe, ili mi naiđemo njemu,

što mu naizgled dođe na isto, ali kad se to jednom konačno razreši mnoge
stvari u svemiru će biti mnogo jasnije. No, da ne ulazim ponovo u metafiziku,
pošto ni sa običnom fizikom nisam izlazio na kraj, poenta je u tome da se
takav dan ne može izbeći, pa je pametnije ni ne pokušavati...

184
 Najbitnije je u tom trenutku imati pored sebe nekog ko je kriv za to?

Eto...

To je ljubav...

***

̶ Jesu li bili i Marići?

Mamu je uvek to najviše zanimalo, Marićka je na neki način bila njena

najveća konkurencija s ove strane Saborne Crkve, a i nemoguće bi mi bilo
zaobići Mariće, kad je već bilo ovoliko reči o ljubavi? Sama činjenica da su
uvek pominjani u prvom licu množine, puno govori o njihovoj nerazdvojnosti.
Čak su i radili zajedno, u istom projektnom birou, deca su im bila slatka i
uvek nasmejana, i znam da sve vuče na to da je onda on posle dvadeset
godina braka iznenada popišmanio, i upustio u vezu sa isto toliko mlađom
daktilografkinjom, ili da je ona odjednom potpuno odlepila i pod stare dane
počela da se napadno oblači i izlazi bez njega, i šta da vam kažem, verujte mi
da sam i sam šokiran, ali...

To se nikad nije desilo...

̶ Sreo sam Mariće ispred "Progresa"... Marićka je sad tako mršava da on

više neće ni morati da je prijavljuje na granici...

Ćale je želeo da se malo ucuri Mami, ali ona je bila dovoljno objektivna
da prizna da je Marićka momentalno mnogo više "feš" od nje. Isto tako je, u
onim ređim prilikama kad bi se svi našli u istom društvu, primećivala
Marićeve česte i neuobičajene komplimente upućene vlastitoj ženi, bilo da je
govorio kako ga žuta uvek podseća na nju, jer ju je uvek nosila, ili da ga
plava uvek podseća na nju, jer je nikad nije nosila? Kad je žena od
devojačkih dana obasipana komplimentima u onoj meri u kojoj je moja
majka to bila, onda neminovno dođe u fazu kad joj se čini da se pohvale na
njen račun naprosto podrazumevaju, i počne da više vodi računa o
komplimentima upućenim nekom drugom…

̶ Pa, kad se ona neguje... Pričala mi je Mirka Biberska da ju je u istoj

nedelji videla i kod frizera, i kod manikira, i kod pedikira... Šta ti to govori?

185
 Mislim da je to Ćaletu ponajpre govorilo da je i Mirka Biberska u istoj
nedelji bila i kod frizera, i kod manikira, i kod pedikira, pa joj opet nije ništa
vredelo? Dabome da ne bi bilo pristojno da iznosim svoj sud o izgledu jedne
dame, a svakako ne bi bilo lepo ni da citiram onaj deo izjave KT Isidora kako
zna par stolova u bifeu "Kovilj", kojima stolnjaci stoje bolje nego što onoj
krupnoj ženki advokata Biberskog stoji suknja na falte, pa ću zato citirati
samo deo u kom govori da se za njom u mladosti osvrnuo samo jednom, i to
kad je pred tehničkom školom iznenada svirnula u prste. No, priznajem da
sam malo više ozlojeđen kad je gospođa Mirjana u pitanju, i da je ovo samo
skroman način da joj uzvratim za sva ona olajavanja na koja joj moja majka
nikad nije odgovarala. Mama i Marićka su bile glavne "trendseterke" u kraju,
s tim da onda to još nikako nisu mogle znati, ali su, u svakom slučaju za
sobom imale čitavu armiju dokonih žena svojih godina, koje su patološki
pratile gde njih dve odlaze na friziranje, ili druge skromne tretmane. Kažem
"skromne", jer u to vreme nije bilo modnih salona i kozmetićara, ali kod lepih
žena je glavni posao ionako završen još kod genetičara, sve drugo su samo
bezvezne kremice i pomade...

̶ Iskreno se molim da postoji Raj... Jer ako postoji Raj, onda valda postoji
i Pakao, što mi je još važnije! Ne bih voleo da moju Mirku ostavim nezbrinutu!

Od advokata Biberskog, za razliku od Marića, nije se moglo očekivati da

bi mogao uputiti kompliment svojoj ženi, a niti bilo kome drugom. Bio je od
onih tipova kod kojih je kompleks više vrednosti izražen u toj meri da umesto
onog "Šta sam ja bogu zgrešio?", verovatno govore "Šta sam ja sebi zgrešio",
mada sumnjam da je on uopšte imao takvih trenutaka u životu? Na njihovim
svečarima je, današnjim rečnikom, predstavljao neku "kinesku" verziju Tetka
Isidora, i uporno je pokušavao da ispadne duhovit, mada mu je sa tom
količinom nadmenosti uspevalo jedino da bude bučniji od ostalih. Kad bi mu
krenulo, samo su domaćini svojim autoritetom uspevali da se izbore za
poneku repliku, kao tad teta-Melanija, kad ga je obazrivo prekorila da je ista
ta Mirjana uvek bila tu baš onda kad naiđu teški trenuci...

̶ Jeste, ujna, uvek je bila tu, ne kažem da nije, ali to mi je i sumnjivo? Šta
ako je obrnuto? Šta ako su teški trenuci uvek bili tu baš onda kad ona naiđe?

Dobro, dešavalo se, eto, da i on ubode neki polufazon, iako povlači velik
broj kaznenih poena to što je i to uvek bilo na račun nekog ko mu je blizak?
Radulovi su živeli relativno nedaleko od nas, samo na nepun kilometar bliže
centru, ali su i naše kuće, i naši svečari, ali ponajpre naši gosti, bili
poprilično razlićiti. I Ćale je priznavao da su nas prešišali u mnogo ćemu,
materijalnom prvenstveno, u katalogu njihovog nameštaja bilo je stavki koje

186
kod nas nisu postojale, kao na primer "tabure“, "etažer", ili "sofa", o detaljima
servisa ili sadržaju vitrina da i ne govorim, a slike na zidovima bile bi mi
dovoljna zabava sve i da nisam bio toliko obuzet fizionomijama za stolom.
Advokat Miomir Biberski je, recimo, bio prvi čovek kog sam “u živo“ video sa
leptir-mašnom, a i ostali su bili uočljivo otmeniji i elegantniji, i mada se
socijalizam potrudio da se nijanse uvek izvlače najtanjom četkicom, ne mogu
osporiti da su njihovi gosti generalno bili u maloj modnoj i stomatološkoj
prednosti u udnosu na naše. Ipak, po pitanju duha nisu nam bili ni blizu,
neko bi površno zaključio da se kod nas samo više galamilo, ali galamu i čine
smeh, upadice, pa čak i sporadićno pevušenje Danilke Komšinice, koja je i
najmanju pauzu u konverzaciji koristila da se zagreva za veliko finale. Kod
Radulovih je, naprotiv, čak i zveckanje escajga pokrivalo razgovor, u svom
timu imali su samo tog "kineskog" Tetka Isidora, kao što rekoh, a što se tiće
Deje Šapurike, tu nisu uspeli da obezbede ćak ni trećerazrednu piratsku
kopiju...

I pored toga sam na tu slavu odlazio rado, nije to bio neki

spektakularan događaj, ali je svakako predstavljao lepu promenu, uvek se
još koji dan nadovezivao Maminim i Ćaletovim komentarima, i služio mi je da
pre svega što lakše prebrodim dvonedeljnu pučinu između Mikulaša i Baka
Juškinog Božića. Osim toga, i neverovatni Teodor je uz one kocke svakog
časa iskopavao neke šizofreno očuvane predratne igraćke, što bi kulminiralo
kad iznese i društvenu igru zvanu "Lóverseny", to jest "konjske trke“ na
mađarskom, sa živopisnim olovnim džokejima na konjima u galopu. Uvek
sam birao upravo onog u drečećoj "mađarski zelenoj", i ne moram
naglašavati da sam ga u toj igri pobeđivao i pod najregularnijim pravilima, a
pogotovo kad sam uveo i verziju sa "jedenjem" protivnika, kao u "Čoveče, ne
ljuti se", na šta nikako nije uspevao da se adaptira...

No...

Da ne poklanjam tom događaju više pažnje nego što zavređuje, i na

Svetom Nikoli kod čika Rileta Blentova, kao i na svakoj drugoj slavi, sem
naše, bilo je poprilićno onih koje ni pored najbolje volje ni po čemu ne bih
mogao opisati, i mada već i Caca Minhauzer, Drug Zet, Marići i Advokat
Biberski nagoveštavaju da sam tamo svaki put nailazio na neke sličice kojih
nije bilo u mom albumu, njih će ipak morati pažljivije da razvrsta i polepi
neko drugi...

Evo, na primer, stari dobri Teodor, ako se jednog dana reši da i on malo
poradi na kalendaru svog detinjstva?

187
 ***

Mislim da su svi, uključujući tu i čika-Rileta-Nemam-Ja-Ti'-Živaca, a i

moju Baka Juliju, žalili kad se Polancovi ne bi pojavili, ali kod testiranja ta
dva tvrdoglava jarca bilo je pitanje jedino koliko će brvno izdržati? Ovog puta
je i teta-Melaniji bilo otežano da odigra svoju večitu ulogu mirotvorca, jer je
Baka Juška na prethodnim svečarima navodno uvredila i samog Druga Zeta,
iako se ona uporno držala toga da je ona samo rekao istina, i da bi neko ko bi
umeo da bolje prevede to što je ona u stvari htela da kaže, odmah znao da
njoj na kraj pamet nije bio da nekog uvređiva?

To naravno nije moglo tek tako da prode, jer svima je bilo jasno da ona
možda i ne zna neke reči na našem jeziku, ali da vrlo dobro zna da je na svim
jezicima sveta istina često najveća uvreda? No, da ne pravim preveliku
misteriju oko te takozvane uvrede, bio je to pre jedan nespretno konstruisani
kompliment upućen maloj Zdenki, kćerkici Druga Zeta, alijas Teodorovoj
sestri od tetke, koju je otac te večeri ponosno cupkao u krilu...

̶ Pa, sad, gospodin zet... Ali... Malo, s oproštenjem, liči i na vas?

Na to su svi ućutali, većinom nisu odmah ukapirali poentu onog "s

oproštenjem", ali su primetili da tu nešto nije u redu? Deda Đu je po tom
pitanju imao besprekornu anticipaciju, pa je našao izgovor da krenu kući pre
reakcije čika-Rileta-Nemam-Ti-Ja-Ti'-Živaca, koja je mogla biti dvojaka, ali bi
sasvim sigurno i u jednom i u drugom slučaju bila turbulentna. Bilo da se
uvredi u ime zeta (koji je, ruku na srce, izgledao tako da na njega ne bi
trebalo da liče ni dečaci, a kamoli devojčice?), ili da, što se od Riste Blentova
takođe moglo očekivati, nastavi da u Baka Julijinom fazonu komentariše
izgled izabranika svoje kćerke, a tu bi već svi putevi vodili ka nosu? Srećom,
prošlo je najbolje što je moglo, domaćini su se konsolidovali tek naknadno, i
preko releja alapača poručili Baka Juški da je ovog puta zaista preterala,
mada je u tome ona bila od onih šampiona koji obarajući rekorde samo
popravljaju svoje najbolje rezultate…

̶ Ako mu je Prija i rekla! Šta joj može, nju bar ne može da istera iz partije!
Doduše, mogla bi proći i gore... Da se seti da je učlani u partiju?

Deda Lazar je većinom bio u konfliktu sa svojom Priškom, ali je u

odnosu na ljude van familije uvek bio solidaran sa njom, štaviše, čini mi se
da je na svečarima koje je propustila čak pokušavao i da je zameni, što mu
kao rođenom ultrakontrašu nije naročito teško padalo? Oponirao je komegod

188
je stigao, a par puta je diskretno zabiberio čak i razmetljivom Advokatu
Biberskom, koji je neke svoje prostakluke perfidno pokušao da upakuje u
providni celofan diskrecije…

̶ I'te, molim vas, gospon Miomire! "Dama čije se ime ne pominje“? To ne

može... Vi bar, kao pravi gospodin, znate da pravu damu il' pomeneš punim
imenom, il' je ne pominješ uopšte!

Često se za nekog kaže da je bio doteran kao predratni trgovac, i mislim

da je Deda Lazar polagao autorska prava na tu izreku? I njega su odela
lagano počela da prerastaju, ali još uvek su mu stajala, a ne visila, i sa onih
par statusnih detalja, kao što su dugmad za manžetnu sa monogramom, i
zlatni sat na lancu, delovao je baš gospodski. Majka Maricu sam jedva
prepoznavao bez kecelje, kao da je iz svoje svilom presvučene kutije za nakit,
uz minđuše i broš, uzela i dostojanstvo koje tu čuva za posebne prilike, i
moram priznati da sam bio veoma ponosan na njih dvoje. Bilo kako da se
razgovor poveo, Deda je imao spremnu repliku, njega samo nikad nije trebalo
pitati za mišljenje o nečemu, jer je bio od onih koji smatraju da imati svoje
mišljenje u stvari znači imati suprotno mišljenje. Kolikogod da je to moglo da
me iznervira u našim porodičnim komunikacijama, u isfoliranim svečarskim
naklapanjima predstavljalo je pravo osveženje, i od svakog odgovora koji bi
odstupio od formalnog potvrđivanja i odobravanja, konverzacija bi se
odjednom prosto zaglavila, kao mlin u koji iz čistog mira zapadne gvozdena
kajla sa tavanske grede...

̶ Šta vi kažete, gospon-Birošev? Ipak je pas čovekov najbolji prijatelj?

̶ Pa, sad... Kako koji pas, gospa Spasićka... Kako koji...

Deda Lazar je umeo da kaže da volije kerove neg' ljude, na kraju

krajeva, poznata je i posebna veza između njega i Crnog Žuće, ali ovog puta
se radilo i o lojalnosti prema konju Putku, i Deda je znao da i Žuća to ne
samo da bi shvatio, nego bi i uveliko podržao...

̶ Jeste l' čuli da je neki konj uj'o poštara? Ili da je rež'o na goste? Ja, vi'te,
nisam? A nisam se baš ni nešto nagled'o upregnutih kerova? Pa vi sad kaž'te
ko je tu kome najbolji prijatelj?

189
 ***

̶ Po meni su gaće čovekov najvermji prijatelj!

Na neki način je ovo potpuna digresija, a na neki način logićan

nastavak teme, ali bi uvek bilo tako kad se umeša Dejan Šapurikin. Zato se
za tu rečenicu niko nije zakačio, jer su se svi još sećali gde je otišla rasprava
o Nikoli Tesli kad se i on uključio u nju konstatacijom da je voda najveći
izum u istoriji čovečanstva? Priča o gaćama započela je kad se Grlica požalila
da joj Deja uvek poklanja dojni veš za Novu godinu, što je zazvučalo pomalo
devijantno, ali svima koji su imali kakav-takav uvid u njihov štrik za sušenje
veša, bilo je jasno da se tu radilo samo o praktičnim razlozima...

̶ Ne vidim ja šta je tu loše? S gaćama si nekako najviše vezan u životu... I

lepo mogu da ti ga skroz zagorčaju! Kol'ko mi je samo provoda propalo zbog
tesni' gaća... A zbog labavi' još i više! I svatove su znale da mi upropaste! I
utakmicu, više puta… Eto, uzmi košulju, recimo... Il' majicu, još bolje? Nju
začas skineš kad ti je toplo... Il' kad pokisneš... K'o i čarape, prusluk, štagod
'oćeš... Al' gaće... Nji' skidaš samo kad te zlo natera! Gaće o tebi znaju i šta
treba i šta ne treba! Ja ne vidim zašto se to tol'ko potcenjiva?

Kako je Ćale jednom rekao, u Dejinim teorijama je najgore bilo to što su

većinom bile tačne. Doduše, možda ogromne roza flanelske duks-gaćurine
doista nisu bile najromantičniji novogodišnji poklon, ali verovatno da ni sam
Deda Mraz tu ne bi imao šta da prebaci, jer je sasvim izvesno da, zbog
prirode svog posla, ni on nije nosio "tange", na primer? Zime su u ono vreme
bile duge i hladne, a Deji je najvažnije bilo da mu Lenka bude zdrava, a ni mi
ostali, uostalom, nismo prolazili puno bolje od nje. U vidu poklona smo
uglavnom dobijali ono što nam i inače sleduje, kapu, rukavice ili pulover, i
samo bi se poneka retka stavka iz pisama Deda Mrazu pojavila i pod jelkom.
Nije mi se to činilo baš najpoštenijim, mislim da sam bio na tragu da
raskrinkam do tančina razrađeno "pranje poklona", u koje su bili umešani
moji roditelji i Deda Mraz, ali kao najmlađi u porodici nisam imao dovoljno
autoriteta da to izguram do kraja. Da ste ih samo videli kako su se uglas
nasmejali kad sam jednom rezignirano pitao da li bih te zime ostao bez
"gojzerica" da mi ih Deda Mraz nije doneo, ili bi mi te cipele ionako kupili
Mama i Tata?

Najgore bi mi bilo kad mi uvale u ruke poklon koji je mekan. Nešto što
nije u kutiji, a nije čak ni knjiga, nego je beznadežno mekano, taj dodir je
uvek bio svojevrstan šok, kao da sam pod šarenim papirom napipao nešto

190
što se miče? I onda bi me još uporno nagovarali da to odmah otpakujem, a ja
bih se sve nešto snebivao, kao, posle ću, više volim da otvaram poklone
polako i nasamo, na šta su se svi oduševljavali kako sam lepo vaspitan. Pa,
dobro, istina je da i jesam bio sasvim solidno vaspitan, ali razlog što poklon
nisam odmah otpakivao bio je prvenstveno taj što vam znao da je pižama,
jebala ih pižama, nije mogla da prođe godina a da mi ne uvale uvek istu,
štraftastu, i barem za broj veću? Ideja je bila da ću je brzo izrasti, pa sam se
prvih meseci uvek saplitao u njoj, kao u trci u džakovima, i znam da je
Mama na taj način vračala da budem na Deda Đuru, i da prvi od Biroševih
prebacim granicu snova od sto osamdeset centimetara, ali nekad je umela da
zastrani u predviđanjima. Da sam zaista rastao brzinom koju je ona
zamislila, još u šestom razredu bih dospeo u Ginisovu knjigu rekorda...

Oboje mojih roditelja su bili zaposleni, što u našem kraju nije bilo
uobičajeno, i po svim merilima smo se mogli svrstati u dobrostojeće porodice,
ali ipak je bilo potrebno malo ekvilibristike da porodični budžet pokrije sve
stavke, od svakodnevnih troškova do odlaska na more. Otežavajuća okolnost
bila je u tome što od troje dece niko ništa nije nasleđivao od onog starijeg. što
bi teoretski bilo lako izvodljivo u slučaju Ljupke i Irene, ali svima koji su
znali moju Mlađu Stariju Sestru je jasno da je to i moglo biti izvodljivo jedino
teoretski. Njena neosporna originalnost podrazumevala je da se jednostavno
ne može pojaviti u bivšem Ljupkinom kaputu, ma kako da je bio očuvan, i
Mama je tu njenu osobinu od početka gajila i podržavala. Zato se među
Ireninom garderobom posle teško mogao naći bilo kakav uniseks detalj za
mlađeg brata, naravno da je bilo par izuzetaka, kao one crvene sandale
"Jugoplastika-Split" (model "protiv ježova"), ali radije se ne bih vraćao na tu
blamažu svetskih razmera...

U svakom slučaju, sad mi je potpuno razumljivo da je u slučaju Deda

Mraza moralo biti spojeno lepo i korisno, ali onda sam jedino žalio što među
poklonima nema više "tvrdih", i poslednja šansa da se tu stvar preokrene su
bili darovi koje su na kraju donosili prijatelji naših roditelja, dolazeći kod nas
na doček, ili koji dan kasnije, na čestitanje...

Pardon, to je ipak bila pretposlednja šansa?

Poslednja šansa je definitivno uvek bio Fabulozni Deda Polanc, naš

generalni i zlatni sponzor...

191
 ***

Za Mikulaša bismo već dobili poklone, zatim je kod Baka Julije dolazio i
gregorijanski Bato Božić, i već je i to bio dovoljan monetarni udar, ali Deda
Đu je bio neuništiv. Tih pretprazničnih dana se samo smucao po gradu,
Mama je govorila da su mu izgleda opet podvalili neke novčanice koje imaju
rok trajanja do kraja godine, čim se toliko rastrčao da ih potroši pre nego što
mu propadnu? U prodavnicama je izbor bio takav da se teško moglo pokloniti
nešto što već nije viđeno u izlogu, ali deda se ušemio sa nekim smutljivcem
zvanim Aca Som, koji je donosio švercovanu robu za “komision", i tim
kanalima su moje sestre došle do prvih "stranih" singl-ploča i plastičnih
novčanika sa slikama Venecije, a ja do prvih žvaka-cigareta, i grickalice za
nokte sa ukrštenim sabljama. Polanci bi kod nas dolazili, ako ne pre, ono za
julijanski Božić, i Baka Julija bi tad pod našu jelčurinu redovno ostavljala
barem tri paketića sa posebnim i nepredvidivim poklonima, koji bi nas
redovno obradovali čak i kad su bili izrazito mekani...

Crveni tranzistor "Nordmende-Clipper" je ipak prevazišao sva

očekivanja...

Moglo bi se reći da bi obe moje sestre ostale bez reči kad ih nešto jako
obraduje, s tim da je to kod jedne značilo da bi zanemela, a kod druge da bi
počela neartikulisano da ciči. Baka Juška je još kod vađenja paketa iz torbe
naglasila da je taj poklon "zajednički" za Ljupku i Irenu, i njih dve su
ponekad možda i umele da se podžapaju oko potpuno bezveznih sitnica, ali
često sam se u životu prisećao te slike, kako četiri ručice u istom trenutku
mogu da drže jednu relativno malu stvar, a da se ne otimaju oko nje? Neko
savesniji od Deda Julijusa bi tako važan poklon besumnje doneo fabrički
upakovan, mašući pre svega garantnim listom, ali Takav Neko se verovatno
ne bi ni upustio u trgovinu sa Acom Somom? Sve tehničke i konfekcijske
transakcije sa omalenim cigolikim muvatorom su podrazumevale
isprobavanje robe još u njegovom stanu (koji bi se komotno mogao nazvati i
magacinom, da nije bilo onog kreveta, jedinog artikla koji nije bio na
prodaju?), tako da je tranzistor zasvirao čim su devojčice napipale pravo
dugme. Time je izbegnuta čitava ona smarajuća peripetija oko apsolviranja
"uputstva", koja je u Ćaletovoj verziji često umela da poprilično upropasti
radovanje poklonu, pogotovo kad bi se ispostavilo da baterije nisu priložene, i
da se mora čekati do otvaranja radnji. Ako je uopšte bitno, ja sam kao
utešnu nagradu dobio pomenutu grickalicu, što u prvi mah možda deluje
razočaravajuće, ali moram se pohvaliti da su, upravo zbog te genijalne

192
spravice, svi klikeraši s ove strane druma narednih godina imali upadljivo
urednije nokte od ostalih...

Zbog Ćaletovog legendarnog straha od upadanja u oči, ponekad smo

potpuno ispadali iz fazona, i dešavalo se da nam promaknu čitavi modni i
društveni trendovi. Tu ne mislim samo na kapitalne investicije, kao što bi to
bila kupovina skutera "Prima", ili automobila, nego, naprotiv, na
svakodnevne, tačnije svakosezonske artikle, u koje su se u boljim kućama
tad već uveliko ubrajale i klizaljke. Ljupka i Irena su prezrivo odbile čak i
razgovor o tome da bi na zaleđeni "Tenis plac" mogle bez regularnih belih
klizaljki, ali su zato meni (pod večitim izgovorom da ću dobiti "hokejke" čim
vidimo da li mi se to uopšte sviđa?), uvalili grozomorne "gvinterice", koje su
svaki čas spadale sa cipela. Kao kreten sam nosio ključ za klizaljke na
kanapu oko vrata, što je u pubertetu već delovalo i pomalo "šik", jer su
mnogi mislili da sam hipik, ili pripadnik neke sekte, ali mi je ipak laknulo
kad mi je Ćale iz Bratislave konačno doneo i prave cipele za hokej. Na žalost,
znajući da sam čeznuo za proslavljenim brendom "CCM", Mama je u
dogovoru sa Deda Lazarom organizovala da mi kod Jakova Sarača, koji je
nasledio radionicu svog pokojnog oca, iznad peta izvezu te inicijale najfinijim
zlatnim saračkim koncem, kako se već ukrašava konjska oprema. Problem je
nastao kad je negde u konverziji, od Mame do Dede, i od Dede do uvek
unezverenog Jaše, došlo do zabune između ćirilice i latinice? Tako sam u
prvo vreme nove klizaljke sa ćiriličnim "CCM" uglavnom promovisao na
pustim zamrznutim barama u Rasadniku, kao moj omiljeni junak Til
Ojlenšpigel na flamanskim kanalima, da bi se tek posle nekog vremena (kad
sam shvatio da taj štep svi pre vide kao neku posebnu kantri šaru?), usudio
da ih provozam i na "Tenis placu"...

Ipak, najneodlučniji je Ćale bio pri nabavci takozvane "tehnike", Mama

ga je prva uzdrmala kad je te jeseni na isti kredit, to jest od svoje plate,
kupila i električni štednjak i frižider, a Deda Đu bi ga svojim tranzistorom
verovatno totalno dotukao, i opasno mu poljuljao autoritet kod rođenih
kćerki, da pred tu Novu Godinu nije doneo jednu odluku toliko važnu i veliku
da svakako zaslužuje svoj poseban pasus. No, pre nego što započnem i tu
priču, moram naglasiti da je Ćaleta taj "Clipper" toliko iritirao da je već
sledećeg proleća, ali za svaki slučaj nekoliko dana pre Osmog marta, koji je
oduvek prezirao, poklonio Mami frapantno sličan tranzistor, marke "Bled-
Iskra Kranj", ali to je već bilo potpuno u njegovom stilu. Pre svega, zato što je
u tom trenutku to bilo krajnje nepotrebno, drugo, jer je još tražeći prvu
stanicu zauvek neobjašnjivo pokvario kružnu skalu, i treće, što je na taj
način želeo da Deda Julijusu stavi na znanje da zbog delova uvek treba
kupovati domaće proizvode, što je bila njegova opsesija. Tako smo,

193
računajući i nezaobilaznog Tetkovog "trandžu", u arsenalu odjednom imali tri
tranzistora, što se prilikom mnogih odlazaka na Lažno Ostrvo pre pokazalo
kao nedostatak, jer se dešavalo da niko ne ponese svoj radio, računajući da
će ga sigurno poneti onaj drugi...

***

Ko sakuplja naše zaboravljene drangulije?

Postoji li neki odrpani musavi anđelak koji ima teglu prepunu

kojekakvih odbačenih sitnica, u kojoj su možda i jedan zarđali ključ za
klizaljke, vodena pištaljka u obliku pauna, i olovni konjić sa džokejom na
kom se još prepoznaje iskrzana "mađarski zelena"?

Ponekad znamo biti nepravedno surovi prema nekim stvarima, pojma

nemamo u kom su velikom spremanju završile, jednostavno nam prvo
nestanu iz upotrebe, pa iz vidokruga, a na kraju i iz života, i samo će taj
anđeo znati gde je mogao završiti prelepi crveni tranzistor mojih sestara,
kojim mi je godinama započinjao dan, i sa kog je dopirala muzička zavesa u
nekim od najlepših filmova mog odrastanja? U poslednje vreme sam ionako
mnogo tužniji nego što sam planirao, i ne znam da li mi je baš neophodno da
se i dodatno rastužujem sećajući se koliko je za njih dve taj radio zaista bio
"zajednički", i kako su ga kao oltar držale na posebnom mestu u svojoj sobi,
pomerivši u stranu dotle neprikosnoveni globus, i komplet knjiga Žil Verna,
poduprt leđima dva sedeća slona. Oglašavao se koji minut pre nego što počne
"Dobro jutro, deco", pojačavao se na “želje slušalaca" ili "Mikrofon je Vaš“, a
u prolazu utišavao na vesti, izveštaj o vodostanju, ili kad krenu takozvane
"radio drame", koje bi nas obično na prstima i prevele u snove. Kolikogod da
smo kasnije tražili svoje puteve, ipak smo se u životu nalazili na nekim
neizbežnim raskršćima, neminovno stigavši i do toga da dobijamo sudske
pozive na tri različita prezimena, i mada su to uvek bile samo "ostavinske
rasprave" koje su, naravno, proticale bez rasprave, čak bi me i ona retka
formalna potpitanja sudije podsećala na četiri čvrsto uvezane ručice, i brže-
bolje bih se i ja neprimetno prišunjao i uhvatio između njih...

Kao ono Nekad, kad smo išli "u varoš“ subotom popodne…

194
 ***

Možda nismo bili među prvima koji su imali televizor, ali smo zato bili
među prvima kojima se televizor pokvario tako da je morao biti odnet u
servis, što je saopštavano tonom koji se koristio jedino kad bi neko ız
komšiluka bio odnet na "urgentno"...

– Nisam 'teo da se mešam, al' meni taj Čajavec od početka nije uliv'o
poverenje? Jes' on bio heroj i sve to, ali... Baksuz, brate! Pilot kom se pokvario
avion na prvom borbenom letu? Nije mi to baš neka mustra za nazivanje
fabrike električni' aparata?

I opet je Deja bio u pravu. Ćale je posle dugih i teških dilema prelomio
da kupimo televizor domaće marke "Čajavec-Banja Luka”, uz svoje večito
"ako, ne daj bože, zatrebaju delovi", što se ovom prilikom pokazalo i više nego
opravdano, jer je naš toliko iščekivani te-ve riknuo još negde na putu od
robne kuće do naše kuće. Ta Tetkova igra reči se svima dopala toliko da se o
tome posle uvek tako pričalo, iako se ja sećam da je naš novi televizor skoro
čitavo jedno popodne radio normalno, pa smo čak uspeli da odgledamo i
jednu epizodu "Mende i Slavice”, zbog čega nam je sve još teže palo. Bio je to,
inače, jedan prilično moderan prijemnik, tad najvećeg mogućeg ekrana,
jedino što na njemu odjednom nije bilo ni najmanje moguće slike, to jest, po
rečima KT Isidora, hrabro se držao pred neprijateljem, i nije ispustio ni glasa
ni na jedan od narednih par hiljada pokušaja uključenja...

– Ko ga je, kog vraga, i gasio!?

Jasno je da bi ga neko ugasio kad-tad, ali Ćale više nije znao koga bi
okrivio? Deja je, naravno, morao da doda i to da je nesretni Rudi Čajevec,
prizemljivši onaj pokvareni avion iz kog je bacao letke domobranima i
ustašama, izvršio samoubistvo da ne bi pao u ruke četnicima, na šta je Ćale
rekao da je i šefu servisa "Čajeveca” pametnije da se sam ubije, nego da
njemu izlazi na oči. Priznajem da na to nisam puno obraćao pažnju, ne samo
zato što sam navikao da moj matori koješta izgovori u afektu, nego sam bio
totalno dezorijentisan onim haotičnim miksom domobrana, ustaša i četnika,
a pomalo i sluđen saznanjem da je neko proglašen herojem zato što se sam
ubio?

Sve Nove Godine, do te, čekali smo bez televizora u kući, pa bi nekako i
nju pregurali, ali tragedija je bila u tome što smo na doček pozvali silne

195
goste, i svi su oni računali na to da će dobar deo večeri zuriti u televizor.
Emisije se u ono vreme nisu reprizirale, i ako si želeo da vidiš veličanstvenog
Čkalju, ili već neku od onih doslovno neponovljivih humorističkih emisija,
imao si za to samo jednu priliku, kao pri pomračenju Sunca. Za divno čudo,
nikom to nije palo tako teško kao Ćaletu, koji se bez razloga osećao
odgovornim za to što je, kako će se kasnije ustanoviti, otiš'o kondenzator. Bilo
je dakle i neke koristi od tog kvara, pored što sam naučio jednu novu, u
svakom slučaju impresivnu reč, naučio sam i nešto mnogo važnije, o
solidarnosti, i "prijateljima u nevolji", s tim da je to bio suviše komplikovan
primer da bi mi odmah bio jasan?

Ćale je, naime, bio totalno skrhan, sećam se kako je u početku večeri
odsutno sedeo u pročelju, zaboravivši da od svog onog jeda skine
novogodišnji fes od plavog krep-papira, da bi mu potom, kad ga je napokon
skinuo, ostao ožuljani i usekli modri trag preko čela, zbog čega je Mama
rekla da izgleda kao Sveti Sebastijan u mukama. U inat, za nas potpuno novi
miris nagorele plastike nikako nije hteo da izvetri, i to ga je podsećalo da s
vremena na vreme ponovo pokuša da reanimira televizor, a kad bi na to i
zaboravio, na vratima bi se, kao duh Hamletovog oca, pomaljao Deda Lazar
da ga podseti...

– Žarice!? Probaj još jedared! Možda se sad opravio?

Svi smo se potajno nadali da bi se to moglo desiti, ali po ko zna koji put
bi zasvetlela samo ona zlokobna tačka na sredini ekrana, u koju bi dugo
hipnotisano buljili...

– Ko da se malko pomerila?

Ne, nije se pomerila, ni tad, a ni desetak puta kasnije, štaviše, ta tačka

je ostala na programu tokom čitave novogodišnje noći, jer je posle još jednog
uzaludnog paljenja Matori propustio da ugasi televizor. Prvo ga je KT Isidor
uvukao u priču, o nekoj uobraženoj Jaroslavi na koju su obojica trzala, kad
su bili momci (i koja je kod svojih uticajnih roditelja živela kao krava u Indiji, a
sad, s onom budalom, živi kao krava u Staroj Pazovi), a onda ga je Čeda-
Beda uvukao u pesmu, što samo govori kako su drastični i očajnički bili ti
pokušaji da ga oraspolože. Vispreni Bedomir navodno nije mogao da se seti
nekih stihova iz "Ribar plite mrižu svoju", a znalo se da je to pesma koju Ćale
ne propušta da zapeva, doduše obično na kraju večeri, ali te večeri je ionako
sve bilo naopako? Prvo je Gospon Bandika nagovorio Deju da donese
godinama neraspakovanu "hohnericu" svog brata, što je za mene bilo
šokantno, jer nisam ni znao da imaju harmoniku, a onda je, kao neko ko
ipak mnogo bolje svira klavir, na njoj samo pipkao harmonije desnom

196
rukom, ali i to je bilo dovoljno da ta pesma bude izvedena u verziji koja do
danas nije prevaziđena...

– "Zapivaj pismu, ribaru stari... Jer to je pisma o moooooru!"

Priznajem da je ta pisma u meni budila najtraumatičnije uspomene, jer

nikom nije svejedno kad shvati da mu je otac tenor, a osim toga je na neki
način označavala fajront svake porodične sedeljke, ali te večeri je zazvučala
potpuno drugačije. Odjednom je bilo sve na svom mestu, i onaj plavi fes sa
brojkama nove godine ispisanim srebrom za furune, i to što su svi ti ljudi tu,
a moji roditelji nasmejani u pročelju pretrpane trpeze, i to što Ljupka i Irena
ispisuju svoja imena mlatarujući prskalicama po vazduhu, a napolju veje,
onako usporeno, kao da lebdi...

Odjednom je i ona nesretna tačka, kad se u nju malo bolje zagledaš,

izgledala kao zarez, posle kog još toliko toga sledi…

Kao da smo te godine želeli da proslavimo poslednju Novu godinu bez

televizora, bila je najverovatnije poslednja kad nismo čekali da nas zasmeje
neko sa ekrana, nego smo se zasmejavali sami, kad nismo čekali koncert iz
Bečke opere, nego smo koncert sami priređivali, i kad nismo čekali skijaške
skokove iz Garmiš-Partenkirhena, nego nas je Bandaš sat pred ponoć izveo
na ulicu da se sankama spuštamo sa onog "brega" pred kućom komšije
Bajšanskog…

Vrhunac svega je bio kad smo onda i njega dovukli kod nas onako
zbunjenog, otkrilo se da je Novu godinu siroti Marsa čekao sam, a otkrilo se i
da ne samo da sasvim solidno svira harmoniku, nego su mu na repertoaru
otprilike upravo i bile sve one romanse na koje su se i moji najviše ložili,
ukljućujući, na žalost, i neke na koje se najviše ložila Danilka. Dabome da su
i nju Tetak i Bandaš pokupili usput, poznato je da se Danča služila svim
trikovima, i kad ih je čula da lupaju Marseniju na šalukatre, baš je slučajno
izašla na ulicu da počisti tu snežinu, sve sa "hladnom trajnom", i novom
haljinom ispod kaputa...

I sasvim je razumljivo da je ta iznenadna i povišena dinamika najviše

oduševljavala Deju, on je i bio neka vrsta hodajućeg trideset prvog decembra,
i komotno je "najluđu noć" mogao slaviti kao svoj imendan...

- To, komšija Arso, lolo jedna, pun si mi neki' tajni! Da nam je tu sad
samo još i moj Bata Velja, on bi mog'o da drnda kolo dva sata, a da ne
sustane!

197
 Da drnda? Kolo? Dva sata? Ovde bi puno toga moglo da se boldira. U
svakom slučaju, eto još jedne činjenice koja ide u prilog onoj teoriji da se
pravi od braće Šapurikin odselio iz naše ulice, i da je pravi ostao u njoj. No,
sve i da se Bata Velja, ne daj bože, pojavio te večeri, svejedno bi to bio
najbolji doček sa mojom porodicom ikad, dabome sa onom porodicom u kojoj
Ćale nisam bio ja, nego zna se već ko. Mislim da je njemu ipak bilo najdraže
što Mama ni jednog trenutka nije likovala zbog njegovog pogrešnog izbora,
uživala je da mu ponekad "spusti", ali kategorički tvrdim da nikad to ne bi
uradila kad ne treba...

̶ Ta, idi... Mož' misliti, televizor k'o televizor... Neće nam propasti, to je
sigurno, ako ništa drugo napravićemo deci akvarijum od njega? Vidi ga kako je
lep, ubio se za zlatne ribice!

Uvek je bila tu da ga rastuži kad je suviše sretan, i da ga razveseli kad

je suviše tužan...

A tome prave supruge i služe...

***

Budiša se, uzgred, zaljubio te zime, što mi nije lako palo. Tome se od
njega stvarno nisam nadao...

Uletao bi ponekad u sankanja i grudvanja, ne mogu baš reći da me je

odrađivao, ali sve je bilo nekako u prolazu, bio je odsutan na onaj način na
koji je čovek obično odsutan jednom u životu, i optimalno je kad je na taj
način odsutan onda kad je za to i vreme...

Budiši je tad bilo nekih dvadeset pet-šest, i ma koliko to meni smetalo,

tad je bio blaženiji nego ikad, ta odsutnost mu je pristajala kao salivena, jer s
godinama zaljubljenost na ljudima deluje sve blentavije i blentavije, sve do
granica komike i neukusa. Ispašće da od početka uporno pokušavam da
pronađem što više mana ljubavi, ali verujte da to stvarno nije do mene, nego
do nje? Doduše, ona idealna, ona uzvišena i opevana ljubav, verovatno je
zaista prava umetnost, ali ja sam je ovde povezivao uglavnom sa brakom, što
je ipak mnogo bliže primenjenoj umetnosti, a Budišina ljubav je, bojim se,
pomalo naginjala i ka naivi?

198
 ̶ Što nam nisi doveo i snajku, da je već jednom šacnemo?

Stigao je još pre pola dva, u to vreme se čak ni u novogodišnjoj noći nije
zaglavljivalo do jutra, a posebno to nisu radile devojke iz boljih kuća, pa
realno niko nije ni očekivao da bi se u to vreme i famozna Agica mogla
pojaviti. Uostalom, bio bi to prvi put da dođe kod nas, a ispostaviće se i
jedini, pošto je splet okolnosti uskoro doveo do toga da ni Budiša više nije
dolazio kod nas. U svakom slučaju, ni do danas ne znam kakvo je to ime
moglo biti "Agica", nikad je nisam sreo, mada je moguće da i jesam, nemajući
pojma da bi to mogla biti ona? Premali je ovo grad da bi u njemu uspeli da se
mimoilazimo čitavog života, možda mi je overila karton na sistematskom
pregledu, izmerila sto grama prženog lešnika na odeljenju slatkiša u robnoj
kući, možda sam nepristojno morao da je podignem sa me:sta zakasnivši po
običaju na početak filma, a da pritom nije mogla ni da nasluti u koliko sam
porodičnih razgovora čuo to njeno neobično ime? Isprva izgovarano sa
uzbuđenjem, nešto kasnije sa oprezom, a od one zime uglavnom u pola
glasa, preteraću ako kažem "sa prezirom", ali bez ikakve sumnje sa
ogorčenjem...

̶ Ma, šta ti je, kakva "snajka", Isidore? Videćete je svi na slavi, ako ne i
pre, neću vas obrukati, ne boj se...

Tetak je na to obazrivo klimnuo glavom, Budiša je u mnogočemu bio

zakopčan, i svi koji su ga voleli su odavno naučili do kog dugmeta smeju
bezbedno da ga otkopčavaju. Videlo se da mu je malo neprijatno, ali je na
svoju sreću banuo rumen, sa zime, tako da se nije primećivalo da je i blago
pocrveneo, iako sam ja znao da jeste...

̶ A, vi ne čujete da neko lupa na kapiju? Deda Mraz je već hteo da krene

dalje, ostavio mi je ovo za tebe, Krcko...

Nije taj poklon stavio pod jelku, uz ostale, krio ga je negde u svojoj
sobici, želeći da odmah znam da je baš od njega. Po onom "nišanu" na tom
automobilčiću sam naučio da razlikujem "mercedes" od ostalih automobila,
ali je, za razliku od uobičajenih automobila te marke bio dvosed, "nebeski
plav“, ali sumnjam da ću tu boju uspeti dovoljno precizno da opišem?
Primetio sam da su mnoge boje iz mog detinjstva na neobjašnjiv način
nestale iz spektra, a kod ove nijanse imam još i dodatni problem što više
nema ni onakvog neba preko kog sam pokušao da je objasnim...

̶ Pa... Konačno da i ti neki auto pokreneš "na ključ"?!

Budiša je "navio“ autić do kraja, pa se tek onda mangupski osmehnuo

199
na te Mamine reči, ona je to izgovorila van frekvencije nagluvih matoraca, ali
su i Ćale i Gospon Bandika njenu opasku propratili osmesima, od kojih je
jedan bio pomalo prokisao? Govorkalo se da moj VD Stric tu i tamo "pozajmi“
poneki automobil, što je inače bio vrhunac organizovanog kriminala u
socijalizmu, a sama formulacija govori da ta vozila nisu ni čerupana ni
preprodavana, nego bi jednostavno za koji dan bila pronađena ispražnjenog
rezervoara, i sa stotinak pridodatih kilometara na satu. Ako se postavi
pitanje kako je moguće da se neko neprimećeno vozika unaokolo u
"pozajmljenom" automobilu, mora se imati u vidu da je svaki drugi auto u
zemlji tad bio beli "fića“, i kolone verovatno ni do danas ne bi bile raščišćene
da je milicija zaustavljala svakog sumnjivca? Uglavnom, o Budišinim
skrivenim talentima se uveliko šuškalo po komšiluku, pa se jednog jutra i
Paja Šogor u sred doručka pojavio sa molbom da mu "pomogne" oko
izgubljenog ključa (pošto je rezervni promućurno držao u kolima?), i svi su se
zaprepastili kad se Budaš vratio sa ćoška i pre nego što je šećer u njegovoj
omiljenoj "mamaljugi" stigao da se rastopi...

̶ Ih, "Fića"?! On se sam otvori kad malo podvikneš na njega!

Ćale je gunđao da se to neće dobro završiti, a Mama je govorila da su za

nju Agica i Budiša kao neki par iz filma, mada se pokazalo da je i ona tu
prvenstveno mislila na svoj omiljeni film "Ludi za oružjem", koji se takođe
nije dobro završio? Tad sam prvi put i čuo za Boni i Klajda, jer je Deda Đu,
neprevaziđeni ekspert za krimi-romane, znao da se tu radi upravo o tom
čuvenom gangsterskom paru, čak nam je doneo i roman "Smrtonosna je
žena", po kom je film navodno snimljen, ali mu ga je Mama besno vratila,
naglasivši da ćemo "to" čitati tek kad pročitamo sve od Branka Ćopića i Mark
Tvena. Ne znam da li je to jedini razlog što sam zaista u dahu pročitao
manje-više sve od ta dva genijalna pisca, ali jedva sam dočekao da se
dočepam i zabranjenog štiva o smrtonosnoj ženi, preko kog me je Deda
Julijus kasnije navukao na Pitera Činija i Agatu Kristi, što je već posebna
priča. U svakom slučaju, nekih sedam-osam godina kasnije sam jedva
dočekao da i kod nas stigne proslavljeni film sa Voren Bitijem i Fej Danavej,
ali ni u toj sinemaskop verziji, kao ni u prethodnoj crno-beloj, Boni nije
prodala Klajda na kraju?

Uvek sam slutio da postoji još neki razlog što se Budiša nikad više nije
vratio u zemlju, čak ni kad su sve teralice i krivične prijave uveliko zastarele?
Teško je sad sastaviti mozaik od šarenih staklića razbijenog kaleidoskopa
jedne mladalačke ljubavi, niko u porodici se baš nije otimao da započne
priču o tome, a kad sam se konačno nakanio da im postavim neka pitanja,
svi su oni već, na ovaj ili onaj način, bili tamo gde pitanja teško dopiru. No,

200
koliko sam uspeo da povežem, Agicini roditelji su bili dovoljno uticajni da
pokrenu veze koje bi je izbavile od problematičnog momka sa periferije (koji
je uzgred bio i "tikva bez korena"?), tako da su je na neki način zaplašili i
naveli da dok je vreme malo popriča sa mladim i ambicioznim islednikom. E
sad, da li je to baš morala da uradi tako savesno, pa da se posle još i spetlja
s njim, to je već stvar njenog tajminga, i karaktera...

̶ Kad si đubre prema svima, ne možeš ni izbliza biti onoliko đubre kao
kad si to prema samo nekom...

Znam, bilo bi sasvim prikladno da je ovo zaključio Deja Šapurika, ali to

su u stvari Mamine reči, nikako nije mogla da oprosti Agici što joj je
upropastila onakav film. Od majke sam naučio neke najlepše stvari u životu,
one ostale sam, na žalost, morao da naučim sam, i to iskustvo mi govori da
bi kad-tad i Boni zeznula Klajda, ili on nju, svejedno, samo što nisu dospeli u
tu šansu...

Kažu da ljubav brzo dosadi, ali tu ću već morati i da je malo branim.

Dosadi, naime, samo onom ko je voljen, nikad i onom ko voli...

Sad naravno razumem Budišu, i zašto je otišao i zašto se nije vraćao,

kao roditelj potpuno razumem i Agicine roditelje, i njihovo naizgled bezdušno
uplitanje, a što je najgore, donekle razumem i nju, mnogi su se točkovi
polomili štruckajući po kaldrmi razuma i strasti...

I uopšte, sve je manje onoga što ne razumem, ali nipošto mi nemojte

zavideti zbog toga...

Prvo, to samo znači da sam mator kao Zemlja...

I drugo...

To zna biti dozlaboga monotono...

201
 ***

U našem gradu već nekoliko godina postoji jedan vekovni običaj...

Bilo je više upornih pokušaja da me ubede kako smo i mi kao deca

palili "badnjak", ali već izvesno vreme ne potvrđujem olako ni ono sa čim se
slažem, a kamoli neverodostojne i nebulozne tvrdnje kao što je ta...

Bome ga nismo palili. Ni jedan jedini put...

Štaviše, mislim da većina nas (među koje ubrajam i sebe, čim kažem
“nas"?), dugo nije imala pojma ni šta je to tačno "badnjak“, za šta postoje
sasvim opravdani fitogeografski razlozi. Danas je opštepoznato da je badnjak
hrastova grana koju domaćin na Badnje jutro sekirom odseče u šumi kraj
kuće, i odvuče je dvorište u kom potom biva ritualno zapaljena, ali isto tako
je opštepoznato i to da u našem kraju nema šuma kraj kuća, a i tamo gde ih
ima, postoji jedan čovek u zelenom odelu sa zlatnim dugmadima, koji pazi na
to da grane retkih hrastova ne seče kogod stigne...

̶ Hrast? Di da nađem hrast? Dam ti dvobanak za svaki hrast koji nađeš

odavde do Gardinovaca, i nazad!

Mislim da sam tad prvi put čuo za “"badnjak", ne znam kako je uopšte i
došlo do toga da čika-Dane-Sa-Francuskom-Kapom pokrene tu temu, jer to
je bilo usred zlatnog doba njegove ateističke faze? Pomenuo sam
metamortoze kroz koje je prolazio, posebno transfer iz partije u crkvu, što je
na generacijskom nivou otišlo tako daleko da je njegov sin Manojlo, koji je
partijskim vezama primljen na režiju, postao doajen pobožnih serijala, i
nezaobilazni realizator prenosa svih ponoćnih liturgija. To je VOKT Isidor (već
omatoreli kontraverzni tetak) okarakterisao kao nešto sasvim prirodno, jer
mu je i tata Dane godinama tajno snimao ko dolazi u crkvu, pa je mogao da
mu sugeriše par dobrih pozicija za kamere, no, bitno je da je tom prilikom
"badnjak" pomenut samo ovlaš, i da su tek sredinom devedesetih Gorštaci
uzeli na sebe da nas studioznije poduče tradiciji koju su prethodno zamrzli
na pola veka, i da nas konačno nauče kako se pravilno slavi Božić. Nema
govora da je to bilo veoma lepo od njih, iako mislim da za to stvarno nije bilo
potrebe, jer smo ovde za to vreme u neznanju slavili i po dva Božića, samo da
nekako održimo prosek...

̶ I, onda... Sve i da se u ranu zoru onako bunovan zaputim sa sikirom na

kraj bašče, šta bi' ja mog'o da odsečem? Kukurzovinu? Il pasulj-tačkaš? Jedino

202
bi mog'o bi da cepnem neku suvu granu s komšija-Gavrine višnje... Ako baš i
on ne naiđe otud sa sikiricom? A njega mi nije svejedno da sretnem ni sa
sitom, a ne sa sikiricom... I, pravo da ti kažem, moj Danilo, nije mi jasno di si i
ti uspev'o da nađeš hrast u onom tvom kamenjaru? Ja sam čuo da tamo drvo
iznikne tako retko da odma' nazidaju školu pored njega?

Neko bi možda pomislio da je Deja bolovao od predrasuda, ali moram

vam reći da Deja nije ni od čega bolovao, osim ako večito podbadanje i
začikivanje ne smatrate bolešću? Bio je prvi kad je trebalo napraviti božićnu
prangiju, ili na Badnje veče pucati "na karbit", pomagao je Grlici da očisti
orahe za česnicu i ofarba jaja, poštovao je svog sveca do te mere da je psovao
samo druge svece, i ne može se reći da je bio baš neki maneken religije, ali je
o tradiciji znao sasvim dovoljno da bi se upustio u raspravu sa likom koji se
iščuđavao što već nekoliko Uskrsa za redom pada u nedelju?

Vrlo dobro je znao i da se po predanju Božić slavi u porodičnom krugu,

ali mu je takođe bilo poznato da Deda Lazar ima vrlo atipično shvatanje
porodice. Tako se kod nas na taj dan okupljalo manje-više isto društvo kao
na svim proslavama, i neću trošiti retke preostale redove ove priče da ih sve
nabrajam...

***

̶ "Roždestvo tvoje, Hriste, Bože naš... Vosija mirovi svjet razuma..."

Prvu strofu sam donekle i uspevao da ukapiram, tačnije, prvi deo prve
strofe? Da je to pevao Ćale, (naravno pod uslovom da je malo cvrcnuo?), ili
Tetak Isidor, Gospon Bandika i Deja, a pogotovo svi oni zajedno, smeo bih se
opkladiti da izmišljaju reči na nekom izmišljenom jeziku, ali taj psalm je
uvek i jedino izvodio svečano odeveni Deda Lazar, sekavši božićni kolač.
Rekao sam već da Deda nije odlazio u crkvu, ali je sve ostalo ukazivalo na to
da ima neke svoje direktne linkove sa Bogom, pa je i tajna kako je uspeo da
nauči tu pesmu ostala između samo njih dvojice...

̶ "Vnembo zvjezdam sluzašći zvjezdoju učahusja... Tebje klanjatisja

Solncu pravdi…"

203
 Dugo nisam bio potpuno siguran da li i Deda izmišlja, ali nije bilo šanse
da to uporedim sa onim što bih čuo prošlog Božića, posebno zato što je i
melodija bila potpuno nepredvidiva, kao da je i ona svaki put iznova učila
kako da se prilagodi tim nemuzikalnim rečima. A onda, na jednom Božiću se
pojavio i Kum Prota, i na moje ogromno iznenađenje otpevao zajedno sa
Bracom "Roždestvo tvoje“, od reči do reči, i od tona do tona...

̶ " I tebje vjedeti s visoti Vostoka... Gospodi Slavatebje..."

Dovraga, ne izmišljaju! Ta pesma stvarno postoji! I ne samo to, nego joj

je taj drugi glas, ta Kum Protina terca, šta li je, dodala taman onoliko
Vizantije koliko je falilo da nevešto naslikana ikona Sveta Tri Jerarha bar na
trenutak zaliči na fresku...

Eto, baš sam se ogrešio o Deda Lazara...

Ponekad sam mu zamerao što je večito smrknutiji nego što treba, jasno
mi je da mu se nije baš svaki dan išlo u vinograd, i da nije bilo zabavno po
dva sata gledati u onaj deo konja u koji kočijaš već gleda, ali bilo je i
sunčanih, bilo je baš ono proletnjih dana, kad bi čak i pored kuće Kuzmana
Vranjanca zamirisao jorgovan ili đurđevak, dešavalo se, na kraju krajeva, da
i taj konj Putko još kako veselo mahne repom, ali ipak je deda samo par puta
uhvaćen da nešto zapevuši. I sve vreme sam pogrešno mislio da on ne zna ni
jednu pesmu, da verovatno nema ni sluha, a tek sad mi je potpuno jasno da
je verovatno znao sve pesme, samo što su ga nervirale. Verujte mi, čovek koji
je uspevao da "Roždestvo tvoje“ otpeva bez greške, ni sa "Ramajanom i
Mahabharatom" ne bi imao problema...

̶ U ime oca... I sina...

Božićni običaji se nisu puno razlikovali od onih kod Polancovih, za

mene je najveća razlika bila ta što je Majka Marica stavljala par stručaka
slame pod jedan posebni, i samo za tu priliku čuvan svetložuti damastni
stolnjak, i što je Deda Lazar bacao četiri krupna oraha u svaki ugao sobe. Na
te orahe je Baka Julija mislila napravivši onu aluziju sa kokosova oraj, jer je
pri jednom krštenju kuće moglo doći do tragedije, nije baš da smo svi mogli
izginuti, što bi rekao Ćale, ali je definitivno nastradao čika-Mirko Popnikolin,
koji bi verovatno i bio jednoglano izabran da se za stolom glasalo ko bi
trebalo da strada? Nervozni Mire Zvndov se vrpoljio sve vreme, ne mogavši da
dočeka da se običaj ispoštuje do kraja, pa se pridigao da ćapi kranclu sa
avseca baš u trenutku kad je Deda zavitlao orah u tom pravcu…

̶ I svjatogo duha...

204
 E, taj ga je tresnuo! I zamalo da mu bude i "amin!" Poznato je da je
Braca imao prilično tešku ruku, ali bi ipak bilo preterano i pomisliti da je taj
orah morao onesvestiti gosta, pre će biti da se on uplašio od neočekivanog
udarca, i trgao se tako da se sapleo o stolicu i tresnuo na leđa, zveknuvši
usput glavom o ivicu kaljeve peći. Sreećom, tetak je došao službenim džipom,
pa su ga brzo odveli u ambulantu, gde mu je stavljeno "šest kopči”, jeste da
se malo protivio tome kad je došao sebi, ali je svima bilo sumnjivo što su mu
prve reči bile "Da platimo, pa da idemo!". Mama je posle govorila da će nam
gosti otad dolaziti na Božić sa onim šlemovima za motorbicikl, ali sve se
nastavilo po starom, jedino je Deda malo korigovao pod kojim lukom će
bacati orahe, i više to nije činio kao da dodaje loptu za kontru, nego više kao
da izvodi slobodna bacanja. Razumljivo je da je Sava Danguba ipak imao
poređenja iz jedne potpuno druge oblasti...

̶ A i ti, Braca... Sad izvini, 'al... Vuraš, brate, te oraje k'o da rasterivaš
čvorke?! Dobro da nisi uz'o praćku...

U našem kraju postoji pridev ”uzočin”, koji se koristi uz nekog ko

kontrira i kad treba i kad ne treba, i Savulja bi tu mogao poslužiti za dobar
primer. Na njegovu žalost, Deda Lazar bi tu mogao poslužiti za još bolji
primer, i kao posledica te gradacije se dešavalo, kao što rekoh, da se jedan
od njih dvojice vrati iz vinograda razbijenog nosa. Za ovu epizodu, doduše,
nije ni toliko bitno koji je to od njih redovno bio, a ni oni, uostalom, nikad
nisu puno pričali o tome, ni Deda Lazar, a ni taj s razbijenim nosom...

– Pa, jeste, mož' se ti ljutiti, al'... Tako oni ljudožderi u Južnoj Ameriki, baš
sam onomad gled'o na televizoru...

Nekima baš nije stalo do nosa? Ajd što je opet bio "uzočin", mada ni to
ne mora baš svaki put, pa čak ni posredno poređenje sa kanibalima, ali
pominjati televizor u jeku ”afere Čajavec”, to je bila kap previše u toj
amazonskoj kiši...

̶ Ti si gled'o?! Puno si mi ti i gled'o! Na tvom mestu, ja bi više gled'o šta

govorim? Žali bože što nisam trefio tebe, nego poštenog čoveka!

Baka Julija je znala da se proslave dva Božića donekle razlikuju, ali je

pravilno procenila da već ne bi bio deo običaja da sad domaćin još i
manualno mlatne nekog od gostiju, pa je preventivno podigla čašu, što joj
nije bio problem, jer njena čaša uglavnom nikad nije bila ispražnjena...

– Prijatelj! Manite sada televizija i taj gluposti! Sretan Hristos rođendan!

205
 Kod nje ništa nije bilo slučajno, znala je da će Deda Lazaru najsigurnije
skrenuti pažnju ako uz gest nazdravljanja još i ponovo pogrešno izgovori
čestitku koju je tako uporno pokušavao da je nauči...

̶ Eh, Prijo, Prijo! Kad ćete već jedared upamtiti? Kaže se "Hristos se
rodi!", a odgovara "Vaistinu se rodi!"... Ajte da mi to navežbamo?

Terao ju je da sto puta to isprobaju, ali ona je uporno umesto tog

"Vaistinu se rodi!“ mrmljala nešto kao "Vaistina, már két hete", što stvarno
nije imalo nikakve veze, i svi su već počeli da se podsmevaju kako Priji baš
nikako ne idu jezici...

Pa dobro, možda ne baš svi...

Nego samo oni koji nisu znali da na mađarskom "már két hete" znači
"pre dve nedelje“...

***

Sad je već sasvim jasno zašto ovaj kalendar nisam započeo prvim januarom.
Na taj način bih ga do krajnje granice udaljio od trideset prvog decembra, što
bi bio pravi zločin, jer ne postoje dva povezanija dana u čitavoj godini. Bilo bi
to kao da sam grubo rasparao savršeni šav na širokoj suknji oslikanoj sa
dvanaest meseci, koja može da se zavrti jedino kad je uštepana tu, i nigde
drugde...

Decembar i januar su bili sijamski spojeni, i u njima bi poslepraznični

dani potrajali jedva onoliko koliko im je bilo neophodno da se malo saberu,
pa opet postanu pretpraznični dani, i da sam tu na bilo kom mestu prekinuo
ili započeo priču, stalno bi mi se činilo da nedostaje neki stavak te snežne
simfonije? Na prvi pogled, u decembru se dešavalo mnogo više toga, i kao da
se furioznim početkom januara sve istutnjalo, ali i posle julijanskog Božića je
bilo događaja koji bi nas s vremena na vreme malo prodrmali, kao ona sve
udaljenija podrhtavanja posle velikih potresa. U to je, na primer, spadala i
precenjena "Srpska Nova godina“, koja se navodno tajno proslavljala na sve
strane, ali to mora da je bilo i nešto tajnije nego što bi trebalo, čim ja nisam
primetio ni jednu takvu proslavu u našoj kući? Kod nas je taj događaj

206
oduvek tretiran čisto simbolično, i prepoznavali bi ga uglavnom po tome što
bi Majka Marica umesila "vasilicu“, koju ni uz najbolju volju nisam uspevao
da razlikujem od tek dokusurene božićne "česnice"? Moram priznati da baš i
nisam neki stručnjak za recepte, mogu jedino da naglasim da je ovde reč o
"česnici" koja se pravi u Vojvodini, za razliku od one koja se mesi južno od
Dunava, i koju je veći problem razlikovati od pogače, nego od nekog drugog
kolača? Vojvođanska verzija je u stvari slatka pita sa orasima, medom i
suvim grožđem, u tankim lisnatim korama, i osnovna i presudna razlika
između nje i pomenute "vasilice" (verovatno takođe "vojvođanske"?), je u tome
što bi u "česnicu“ Majka uvek sakrivala tri dukata, koje bi sestre i ja tobož
srećom pronalazili u svom parčetu, i odmah "prodavali" Deda Lazaru, koji bi
ih zadenuo za ikonu...

Kao što smo i mi glumili da se radujemo kad pronađemo novčić u

komadu pite (koji, uzgred, nikad sami nismo ni birali, nego nam je
jednostavno utrapljen?), tako se i KT Isidor uvek providno durio što poneki
dukat nikako da zapadne i njemu, ali svrha svega je ionako bila u tome da se
što više smejemo. To je otišlo tako daleko da je jednom prilikom u mlečnom
restoranu mrtav ozbiljan otišao s tanjirićem do kase, raspitujući se da li se
radi o nekoj nagradnoj igri, pošto mu se prvi put desilo da pronađe pekmez u
krofni? Taj restoran bez stolova i stolica, poznat po sendvič-kiflama i ruskoj
salati, predstavljao je jedno od najotmenijih mesta u centru grada, što je
danas prilično nezamislivo, i obožavali smo kad nas tamo povedu. Obično se
to dešavalo pred odlazak u bioskop, a onda se ustalio izgovor da nigde
drugde nema sendviča sa sardinom, zbog kog je Ćale planirao da jednom
dežura kraj blagajne od jutra do mraka, samo da bi saznao da li još iko sem
Irene i poručuje tu grozotu. Među pultovima je, inače, harala arogantna i
napirlitana šefica koju smo interno nazivali Grdana, po nekoj zloj vili koja je
smestila Trnovoj Ružici, i glavni provod joj je bio da vreba kad će neko uzeti
poslednji zalogaj, da bi mu u letu maknula tanjir i time dala na znanje da se
kupi odatle. Uostalom, možete misliti kakva je bila kad čak ni Tetak Isidor
nije uspeo da je nasmeje svojim pitanjem, mada ideja nije ni bila da nasmeje
nju nego nas, moje sestre, Gospon Bandiku i Ćaleta, i nekog Dragoslava
zvanog Garguca, klinca iz naše ulice kog smo pokupili usput, a kog ja, eto,
nisam pominjao čak ni usput?

***

Da, zaista...

207
 Moguće je da sam decu malo zapostavio u čitavoj ovoj priči, ali sama su
kriva za to. Ne samo zato što se u priči o detinjstvu deca podrazumevaju, pa
su samim tim i mnogo predvidljivija od Odraslih, nego ponajviše zato što sam
znao da će, ako se raspričam o nekom od njih, to biti samo uvod u priču o
onom sledećem, pa onda o svima ostalima, što bi bio siguran znak da bi sve
moglo da se otegne u nedogled. U ulici nas je bilo čak neverovatnih devetoro
iz iste generacije, svi smo išli u isto zabavište, pa u isti razred, i kad se tu
pridoda još i onih petoro-šestoro za godinu dana starijih od nas, i dobrih
desetak Ljupkinih i Ireninih vršnjaka (koji su, ma šta mi mislili njima, ipak
još uveliko bili deca?), postaje jasno da je to pre materijal za album nego za
kalendar? lonako bih se našao na mukama kad bih morao da uz svaki mesec
izaberem samo po jednu sliku, i sve što mogu da učinim za klince iz svog
kraja je da ih još jednom razigram na ledu zamrznute Šoljine Bare, kao na
nekom od onih veličanstvenih zimskih pejsaža Pitera Brojgela Starijeg, i da to
usvojim kao virtuelnu ilustraciju Decenuara, najdužeg meseca u godini. Ovo
možda deluje pomalo iznuđeno, ali stvarno mislim da, uz svo poštovanje
božićno-novogodišnje ikonografije, ne postoji slika koja bi prikladnije
pristajala uz taj fantazmagorični podupljeni mesec, koji se uz sve još
završavao i dvonedeljnim zimskim raspustom...

***

Koliko je Šovljanskova Bara bila magična, pokazuje i to što se od

proleća do jeseni stalno pojavljivala i nestajala, kao fatamorgana, ali nama je
zapravo bilo važno samo da se pojavi pre nego što krene da mrzne, u ostalim
periodima godine nije nam bila posebno interesantna. Moju prvu
predškolsku ustanovu je Baka Juška uporno nazivala "žabavište", a to bi,
barem preko leta, bio mnogo prikladniji naziv za Šovljanskovu Baru? Tamo
smo mogli jedino da bacimo poneku "žabicu", kad bi uspeli da pronađemo
bar donekle pljosnat grumenčić na okolnoj ledini, ili da svim ostalim
grumenčićima poteramo blazirane žapce sa lokvanja, a špic sezone bi bio kad
sazreju "palacke", koje smo palili za navodnu odbranu od komaraca. No, zato
se pod čarolijom prvih pahulja, kao ona bundeva i miševi iz bajke o
Pepeljugi, bezvezna bara u rasadniku iza groblja preobražavala u pravi bal na
ledu, na kom bi se, po Maminim rečima, susretali Sunce i Mesec...

208
 Na šta li je to opet mislila?

Prvo mi se činilo da bi to mogle biti dve suprotne školske smene, koje

su se večito mimoilazile i razmimoilazile, pa sam istom logikom došao do toga
da su možda u pitanju starije sestre i braća, koji su u svim ostalim prilikama
izbegavali svoju mlađu braću i sestre, i koji su se odjednom otimali ko će nas
povući na sankama ili pridržavati na klizaljkama? Onda sam ukapirao da su
oni preko nas, i naših vršnjaka, samo pokušavali da lakše zapodenu poneku
reč i sa svojim vršnjacima suprotnog pola, što je oduvek bilo najteže, i slagao
bih da kažem kako sam istog časa došao do pravog odgovora, ali naravno da
već odavno znam ko su to bili Sunce i Mesec, i na tom Ledenom Balu, i na
svim drugim balovima ovog sveta...

̶ Pa... Bude li na tom sličuganju bar i devojčica?

Eto...

Ovom prilikom samo toliko o Suncu...

Koje je po definiciji zvezda...

A što se tiče Meseca, koji je u dubini duše satelit, on može i da se

važnira i da se mangupski nakrivljuje na nebu, može da se pravi mlad i da
bude pun sebe, ali pravim sjajem može zablistati tek kad je obasjan Suncem,
kako u prirodi, tako i u ovoj metafori...

Zato je Deja Šapurika malopređašnje pitanje i izgovorio pre kao

konstataciju, prepoznavši na svom daljnjem nećaku blagi oblik dnevnog
mesečarenja, i bilo mu je jasno da taj Dragoslav, zvani Garguca, kog sam
maločas pomenuo, nije propao kroz led tek tako, kao što je sad jasno da ga
ni ja maločas nisam pomenuo tek tako? Priznajem da sam naslutio u kom će
se pravcu priča odvijati, i pomislio da neće škoditi ako ga nekako najavim i
diskretno uvedem u nju, a ne da upadne onako nenadano i trapavo, kao što
je do kolena upao u Šovljanskovu Baru? Za sve je, inače, bila kriva jedna
posebna nijansa narandžaste koju je nesretni Garguca do tad mogao da vidi
jedino na narandžama, gde joj je i mesto, i kad je iznenada počeo da je viđa i
na jednoj štepanoj jakni sa kapuljačom, to ga je zbunilo toliko da je jurcao
oko te jakne kao sumanut, pokušavao da vozi sličuge unazad, i iznenada se
naglo udaljavao od nas, da bi nam onda sa druge strane bare dovikivao da
svi brzo dođemo tamo? Kad mu ništa nije pomoglo da skrene pažnju na sebe,
iz čistog mira je počeo da oprezno kljucka klizaljkom led pokraj same trske,
da bi tobož proverio da tu slučajno neće pući (jer, za razliku od naivnih
dvanaestogodišnjih devojčica, iskusni dvanaestogodišnji dečaci znaju da

209
ponekad može pući upravo pokraj trske?!), ali, pošto ni tad nije bio primećen,
na kraju je udarao o led kao kopitom, sve dok ga nije probio...

̶ Sreća tvoja da si prop'o samo malo preko gležnjova... Plitko je to... Ali,
kako ti ne bi odma' otiš'o kući, crni Dragoslave, nego da pustiš da ti se ovako
smrznu cokule? Nemoj to ni pominjati materi!

Gargucina majka je bila Dejina sestra od neke već tamo tetke, i prava je
sreća da se Deja zatekao na kapiji baš kad smo se vraćali sa Bare, u stvari,
još veća nesreća bi bila da se nije zatekao na kapiji, pošto je inače stalno
visio na njoj? Koliko se sećam, nije bio nešto posebno prisan sa tom sestrom,
ali očito da ju je znao dovoljno dobro da pretpostavi da je za Gargucu sezona
klizanja završena ako se pojavi na vratima sa pertlama tako zamrznutim da
se ni gojzerice ne mogu skinuti…

̶ Vid' on je to pokušav'o i da otkine?! E, magarac jedan… A vidiš, odma'

se raskravilo, sišla cipela začas, a začas će se i osušiti… Ne zove se džaba
ova furuna "Kraljica peći"?! A i tetka-Lenka ti je "kraljica moča", ako nisi znao?
Ajde, skudaj i čarape, i čakšire, ovde nema devojčica, ne boj se! I kod kuće o
tom ni reči!

E, da...

Nek mi oprosti Majka Marica, ali niko nije znao da napravi

kao Grlica, idealno baždarenih kriški, meke u sredini, a sa reš koricama. Što
se tiče čaja, možda je to bilo zbog onog crvenog lončića sa Mini Maus. a
možda i zbog toga što sam kod kuće čaj pio jedino kad se razbolim, ali i tu mi
se učinilo da je tog popodneva bolji nego ikad? No, o meni su roditelji izgleda
brinuli više nego o jadnom Garguci, doduše, bio sam i značajno mlađi od
njega, pa nije bilo čudo što se Ćale u jednom trenutku pojavio na vratima
čuvene Lenkine letnje kuhinje, a protokol je tu bio i više nego jasan. Kad me
nema, Mama pošalje Ćaleta da me traži, pa kad onda i njega nema, i ona se
lično uključuje u potragu. I zasta nije prošlo puno dok se nije pojavila
ogrnuta Deda Lazarevim kožuhom, što je značilo da je samo izašla na ulicu
da vidi zašto nas nema, ali je nekim čudom pogodila gde bi smo mogli biti?

Tačnije, Neko Čudo joj je to spremno doviknulo čisteći sneg…

̶ Čula sam od Danilke da ste tu... Kaže da je maločas Žarica ušao kod
vas, a malo pre njega i neka silna deca... Već se zabrinula šta se tu dešava?

Retko se događalo da COD (Centralna Obaveštajna Danilka) u tolikoj

meri omane, jer ona "silna deca" smo bili samo Garguca i ja, pošto su se svi

210
ostali sa olakšanjem razišli svojim kućama, shvativši da će svemoćni Deja
nekako ispeglati i incident sa propadanjem pod led. Bog nas je spasao da se
to dogodilo pre nego što je Danilka saznala šta se tu dešava, jer bi preko
njenih releja ta vest stigla do Gargucine kuće pre nego on, što bi značilo da je
automatski suspendovan do daljnjeg, a osim toga bi već u večernjem izdanju
usmenih tabloida sve to bilo predstavljeno kao za dlaku izbegnuta katastrofa,
u kojoj je na desetine dece moglo zauvek nestati u ambisu trideset i četiri
centimetra duboke Šovljanskove bare, u kojoj je i jedan napaljeni deran jedva
nakvasio cipele…

̶ Šibaj ti sad kući, sve je suvo k'o barut! I, ako te mati bude grdila, svali
sve na mene, oni u familiji ionako misle da ja baš nisam k'o svet…

Tako se to kod nas kaže, najčešće pomalo sažaljivo…

Ali, ako su u familiji polazili od toga da su oni taj "svet", onda nema
dileme da rođak Dejan zaista nije bio k'o svet. Bio je maštovit, pozitivan, bio
je prava hodajuća riznica životne energije, u koju kao da su, svi ti što su bili
k'o svet, poverili na čuvanje i svoju iskrenost, nesebičnost, ushićenje, i još
ponesto s čim nisu znali gde bi? U životu nam svima zafali uspeha, a onima
koji ga dožive obično zafali i neko ko će se tome i obradovati. Možda nije lepo
da to kažem, ali kasnije je bilo pojedinih trenutaka kad mi je Deja falio više
nego neki mnogo rođeniji od njega. Bojim se da još nije izmišljena
odgovarajuća suprotna reč za "zavist", a baš ona mi je sad očajnički
neophodna, jer Deja Šapurika bi jednom rečju mogao biti savršeno opisan
upravo tako, kao antonim zavisti...

̶ Znate već Čedu, kakav je... Ovo pa ono, kao mator je, boji se kakav će
otac biti, mor'o sam tri-četir puta vanredno da ga tresnem po leđima dok nije
malo doš'o sebi... Šta 'oćeš, reko', imaćeš i dete i unuka o istom trošku, šta
kukaš!? Pa i tebe je otac dobio već u četrdesetoj, i šta ti je falilo? Jes' da je
manje gur'o kolica, a više se pridržav'o za njih, al' bar je im'o strpljenja s
tobom, što bi malo ko im'o!

Prethodnog dana su KT Isidor i on džipom otišli do Čedomirovog salaša,

pod grozno lošim izgovorom da su baš tuda prolazili, pošto tuda niko živ ne
prolazi? Namera im je u stvari bila da "landrover" malo utaba put, i da njih
dvojica raščiste sneg oko kuće, jer su se složili da Čeda onim apotekarskim
rukicama ume samo da seje i presađiva mirođiju, i skoro da su se razočarali
kad su videli da je tamo sve pod konac? Grlica se odmah zabrinula da nije
valda pustio onu ženu da ona lopata u tom blagoslovenom stanju, a Deja se
čudio kako to da su sve staze i stazice oko kuće očišćene k'o da ih je vojska
čistila, a da je taj komad puta, od druma do kuće, ostao potpuno zavejan?

211
Moji roditelji su se na to samo zaverenički pogledali, i oni su, kao Lenka i
Deja već uveliko proslavljali dvocifrene godišnjice braka, ali da ne davim
ponovo sa romantikom, kad parovi prestanu da razmišljaju na taj način, to
ne mora da znači da ih je ljubav prošla, nego da su se naprosto navikli na
nju? U svakom slučaju, kao sin svojih roditelja, i ja sam tu sliku (zamišljenu
sa visine?) video kao oni, i retroaktivno sam je uvrstio u stalnu postavku
zimskih pejsaža u svojim sećanjima, pod radnim nazivom "Letnjikovac pod
snegom, koji bi molio da neko vreme ostane zavejan, ako je moguće?". No,
kad bih uspeo i da je stvarno naslikam, verovatno bih je nazvao samo
"Ostrvo", mislim da bi to bilo sasvim OK?

̶ Opa, bando! Ovde se kanda slavi Srpska Nova godina"?! Da vidim

legitimacije!

Ispašće da sam lagao, ali to što se pojavio i KT Isidor ni slučajno ne

znači da smo stvarno nešto proslavljali. Tetka Ivanka i on dolazili su kod nas
takoreći svakodnevno, ali samo subotom su dolazili zajedno, i jedino tad bi
on i stavljao svoj omiljeni teget šešir. Nemam pri ruci kalendar šezdeset i
druge, ali ako te godine trinaesti januar nije bio subota, znači da se Dr
Alchajmer uključio kao saradnik na ovoj knjizi, što je siguran znak da je
krajnje vreme da je privodim kraju? Uzgred, ne moram ni da naglašavam ko
je i Tetku i Tetka još u nailasku uputio pravo kod Šapurikinih, mada je Tetka
Ivanka rekla da su i bez toga mogli i pretpostaviti da smo tu, čim ona
veštičara obleće oko kapije na svojoj metli...

̶ Ajde, upadaj, Ivančice, pametnije ti je da odma' uđeš, nego da posle

triput dolaziš po njega, pa tek onda uđeš!

Nikog nije trebalo puno nagovarati da uđe kod Deje, pošto je i Lenka
bila
mnogo zabavniji domaćin nego gost. Mama je po svom običaju već i sela
nekako kao da upravo polazi, s kraja hoklice, i učtivo se zahvalila na čaju, ali
je Grlica i pored sve one borbe sa tiganjem, slanikom i umućenim jajima
uspela da joj doturi jednu ipak otmeniju šolju, sa kakaom koji joj je
pripremila ni ne pitajući...

̶ Ta, idi... Da sam te pitala, rekla bi da nećeš... Lakše mi je da odmah

napravim, nego da se tu s tobom ubeđivam!

Mislim da je kakao u jednoj od onih svojih tufnastih kutijica i imala

samo zbog Mame, koja nas je svo troje i navukla na taj napitak, a Lenka je i
važila za vrhunsku domaćicu dobrim delom i zato što je pamtila šta ko voli
na koji način. Tako je Mami pripravila jak i taman, gotovo crn kakao, tačno

212
onakav kakav je na moje užasavanje uvek pravila i Baka Julija, jer ja sam
više voleo tanak, jedva dodat u mleko, zbog čega me je Deda Đu začikivao da
to i nije kakao, nego mleko od neke čisto braon krave?

̶ Ja bih bila sretnija da bude devojčica? Mislim... Ima na koga da bude...

Marinka je

213
214
215