Sadržaj

UVOD
1. JA SAMIZ MIČIGENA
2. PAUK I SIN
3. GIMNAZIJA FERFEKS
4. UNDER THE ZERO ONE SUN
5. DEEP KICKING (počinju promene)
6. THE RED HOTS
7. GODINA MRMOTA
8. THE ORGANIC ANTI-BEAT BOX BAND
9. (RE)FORMIRANJE
10. FUNKY MONKS
11. UVRTANJE
12. PRESKAKANJE PREPREKA
13. NIŠTA
14. DOBRO DOŠLI U Californication
15. SVETLI TRENUCI

2
 Naslov originala:
Anthony Kiedis, SCAR TISSUE

Prevod: Maja Lončar

ENTONI KIDIS
ŽIVE RANE
Posvećeno Bilu i Bobu

UVOD
Sedim na kauču u mojoj dnevnoj sobi na Holivud Hilu. Napolju je čist i svež
januarski dan, a iz mog povlašćenog položaja mogu da vidim prelepo prostranstvo
poznato pod nazivom Dolina San Franciska. U mladosti sam delio ukorenjeni stav
onih sa holivudske strane brda, da je Dolina mesto za gubitnike koji nisu uspeli u
Holivudu, pa su došli tu da se izgube od sveta. Ali, što duže živim ovde, više je
vidim kao mirniji i duševniji deo Los Anđelesa. Sada jedva čekam da ujutru otvorim
oči i bacim pogled na te predivne planinske vence prekrivene snegom.
Zvono na ulaznim vratima prekida moje sanjarenje. Nekoliko minuta kasnije
prelepa žena ulazi u dnevnu sobu noseći izvanredni kožni kofer. Ona ga otvara i
počinje da namešta opremu. Kada završi sa tim, navlači gumene hirurške rukavice i
seda na kauč pored mene.
Njen elegantni stakleni špric, ručno izrađen u Italiji, pričvršćen je za plastičnu
cev nalik špageti sa mikrofilterom koji onemogućava da bilo kakve nečistoće dođu
do mog krvotoka. Igla je potpuno nova i sterilizovana. Danas je zaturila medicinski
stezač, pa je skinula svoju roze čarapu i zavezala je oko moje desne ruke. Tapka
moju nabubrelu venu smotuljkom vate umočenim u alkohol, a onda u nju zabada
iglu. Moja krv počinje da ispunjava špagetoliku cev, a ona zatim polako počinje
da ubrizgava u mene sadržaj šprica.
Istog trenutka me preplavljuje ona poznata težina u grudima. Zabacujem glavu i
opuštam se. Ranije mi je ubrizgavala i po četiri doze po sastanku, ali sada sam
smanjio na dve. Pošto je ponovo napunila špric i ubrizgala i drugu dozu, izvlači iglu
i pritiska parče sterilne vate natopljeno alkoholom na moju venu, čime se izbegava
stvaranje modrica ili bilo kakvih vidljivih tragova na ruci. Stvarno, nikada nisam
imao nikakve znakove njenih aktivnosti. Na kraju otcepljuje parče hanzaplasta i
njime pričvršćuje vatu na moju venu.
Posle toga sedimo i pričamo o tome kako je biti čist.
Pre tri godine u tom špricu je mogao biti kineski heroin. Godinama sam ih punio

3
kokainom, spidom, heroinom, ponekad LSD-om i ubrizgavao u sebe. Sada mi
injekcije daje moja prelepa medicinska sestra, čije je ime Set Hari. Materija koju mi
ona ubrizgava je ozon koji se u Evropi legalno koristi već nekoliko godina za lečenje
svega - od šloga do raka.
Ozon uzimam pravo kroz venu jer sam, negde tokom svojih eksperimenata sa
drogom, uspeo da pokupim hepatitis C. Počeo sam da se interesujem za tu temu istog
trenutka kada sam saznao da sam zaražen. Bilo je to ranih devedesetih. Tokom mog
istraživanja, naišao sam na neki biljni tretman koji pomaže kod pročišćavanja jetre i
iskorenjivanja hepatitisa. Upalilo je. Moj doktor je bio šokiran kada je rezultat
sledećeg testa pokazao da sam negativan. Dakle, ovaj ozonski tretman služi
kao preventivni korak kako bi se ovaj dosadni virus držao podalje od mene.
Potrebne su bile godine i godine iskustva i samoposmatranja kako bih stigao
dotle da mogu da zabijem iglu u ruku kako bih iz sebe izbacio otrov, umesto da ga
unesem. Ne kajem se zbog moje nepromišljenosti iz mlađih dana. Većinu života sam
proveo tražeći brz fiks i lake ribe. Pucao sam se sa meksičkim kriminalcima ispod
nadvožnjaka na autoputu, i u hotelskim apartmanima vrednim hiljade dolara. Sada
unosim vitaminski obogaćenu vodu i zdravo se hranim.
Evo, već dvadeset godina uspevam da usmerim moju ljubav prema muzici i
pisanju, i uobličim je u univerzalni spoj stvaralaštva i spiritualnosti dok sa mojom
braćom - kako sadašnjom tako i preminulom - u Pepersimaizvodim našu jedinstvenu
muzičku mešavinu. Ovo je moj osvrt na ta vremena, kao i priča o tome kako je jedan
klinac iz Grand Rapidsa u Mičigenu, došao u Holivud i tamo našao mnogo više od
onoga što je očekivao iza duge. Ovo je moja priča. Žive rane i sve to.

4
 1. JA SAMIZ MIČIGENA
Već sam ravno tri dana pucao kokain sa Mariom, mojim dilerom iz Meksika,
kada mi je na pamet pala svirka u Arizoni. Do tada smo kao Red Hot Čili Pepers
(Red Hot Chilli Peppers) već objavili prvi album i spremam se put Mičigena gde je
trebalo da snimimo drugi. Ab, naš menadžer, Lindi, nam je pre svega toga ugovorio
svirku u jednoj disko-kafani u Arizoni. Organizator je bio naš obožavalac i bio je
voljan da plati više nego što vredimo. Pristali smo na svirku jer nam je kinta bila
preko potrebna.
Samo, ja sam se skroz razbio. Obično se to dešavalo kada bih otišao do centra i
spetljao se sa Mariom. Bio je super lik. Mario je bio vitak, žilav i lukav Meksikanac,
nalik Gandiju - doduše u malo većem i snažnijem izdanju. Nosio je velike naočare,
tako da nije izgledao zlobno ili nadmeno. Ispovedao bi se svaki put kada bi se radili
kokainom: „Morao sam nekoga da povredim. Ja sam uterivač za meksičku mafiju.
Samo me pozovu. Ne želim da znam detalje. Samo odradim svoj posao. Rešim se
čoveka i budem plaćen za to.” Nikad nisi znao da b govori istinu.
Mario je živeo sa starom majkom u zapuštenom stanu jedne sedmospratnice.
Ona je uvek sedela u ćošku te malecke dnevne sobe i pomno pratila latinoameričke
sapunice. S vremena na vreme bi se čule temperamentne prepirke na španskom, pa
bih ga upitao da b je u redu što se ovde radimo. Samo na kuhinjskom stolu je bila
gomila droge, špriceva, kašika i stezača za ruku. ,,Ne brini. Ne može ni da nas vidi,
ni da nas čuje, tako da ne zna šta radimo”, uveravao me je. Dakle, pucao sam
se kokainom sa bakicom u susednoj sobi.
Mario nije bio direktan diler. On je bio veza sa onima koji su radili na veliko,
tako da si mogao da dobiješ odličnu stvar za te pare, pod uslovom da mu daš malo
robe. Tog dana, to smo obavljali u njegovoj kuhinji. Mariov brat je upravo pušten iz
zatvora i bio je tu sa nama, sedeći na podu i psujući svaki put kada bi promašio da
pogodi zdravu venu u svojoj nozi. Bio je to prvi put da sam video nekoga kome više
nije ostalo zdravih vena na ruci, pa je primoran da se bode u nogu.
Znali smo tako danima. U jednom trenutku smo čak izašli na ulicu da užickamo
malo kinte, ali bilo je pola pet ujutru, a ja sam shvatio da sledeće večeri nastupamo.
Odluka je pala: „Okej, moramo da kupimo malo dopa, jer danas vozim do Arizone, a
ne osećam se baš najbolje.”
Tako smo se Mario i ja mojom krntijom odvezli u mnogo mračniji, strašniji i
neprijateljskiji deo, dublje u četvrt u kojoj smo već bili. Uparkirali smo se, a onda
otpešačili nekoliko ulica dalje, do jedne ruševine.
„Veruj mi, ne želiš da uđeš unutra”, rekao mi je Mario. „Tamo se može dogoditi

5
sve, osim nešto dobro. Samo mi daj lovu i doneću ti robu.”
Deo mene je bio u fazonu: „Bože, ne želim da me odmah opljačka. Nije da je to
radio ranije, ali čovek može svašta da očekuje od njega.” Ali, preostali, veći deo
mene samo je želeo taj heroin, tako da sam izvukao poslednjih četrdeset dolara, koje
sam sakrio u džepu, i dao mu ih. Uzeo je pare i nestao u zgradi.
Toliko dugo sam se radio kokainom da sam počeo da haluciniram u nekom
čudnom predvorju pakla, negde između sna i jave. Jedina misao bila mi je koliko
očajnički želim da ga vidim kako izlazi iz te zgrade noseći moju drogu. Skinuo sam
svoju staru kožnu jaknu — stvar od neprocenjive vrednosti. Fli i ja smo, nekoliko
godina ranije, dali sve pare na naše odgovarajuće jakne. Ta jakna je za mene bila
imovina, kao kuća. U njoj sam čuvao lovu, nosio ključeve i u jednom njenom
zgodnom džepiću - moje špriceve.
Sada mi je bilo hladno, a bio sam toliko odvaljen da sam seo na ivicu trotoara i
preko ramena zagrnuo jaknu kao da je ćebe.
„Hajde, Mario. Hajde. Sada moraš da siđeš”, mrmljao sam svoju mantru.
Zamišljao sam ga kako tromo i nevoljno izlazi iz zgrade, a onda njegov hod prelazi u
živahno cupkanje u fazonu ,hajde da se uradimo’.
Samo na trenutak sam zatvorio oči i osetio kako se nada mnom nadvija nečija
senka. Bacio sam pogled preko ramena i ugledao kako mi u susret ide ogromni i
prljavi Indijanac meksičkog porekla sa izrazom ludila na licu i džinovskim
makazama u ruci. Zamahnuo je na mene, pa sam se izvio što sam brže mogao kako
bih izbegao njegov napad. Međutim, iznenada je to meksičko kopile iskočilo pred
mene - kao pajac iz kutije - preteći držeći sečivo u rukama.
Smesta sam odlučio da ne želim da skončam tako što će mi neka grdosija zabiti
makaze u leđa. Radije bih okušao sreću sa sablasnim ubicom. Sve se dešavalo
neverovatnom brzinom, ali kada se suočiš sa sopstvenom smrću, sve se prebaci na
neki usporeni snimak - kao da svemir produžava taj trenutak samo za tebe. Skočio
sam na noge i sa jaknom ispred sebe, jurnuo na njega. Navukao sam jaknu na njega
kako bih sprečio ubod, zatim ga pustio i potrčao koliko me noge nose.
Trčao sam i trčao, sve dok nisam stigao do mesta na kom sam parkirao kola, a
onda mi je sinulo da nemam ključeve. Nisam imao ključeve, nisam imao jaknu,
nisam imao novac, nisam imao špriceve i najgore od svega - nisam imao drogu, a
Mario nije bio od onih koji će poći da te traže. Prošetao sam se do njegove kuće i
ništa. Svanjivalo je i trebalo je da krenemo put Arizone za sat vremena. Stigao sam
do telefonske govornice, našao nešto sitniša i nazvao Lindija. ”Lindi, ja sam na
uglu Sedme i Alvarada. Nisam spavao već duže vreme. Kola su mi ovde, ali nemam
ključeve. Možeš U da me pokupiš kada krenete u Arizonu?”
On se već bio navikao na ove pozive u kojima ga molim za pomoć, tako da se

6
sat vremena kasnije, plavi kombi pun opreme i sa ostatkom ekipe, pojavio iza ugla.
U njega se ukrcao jedan prljav, rastrojen i tužan putnik. Pošto me je odmah po ulasku
odjebala cela ekipa, legao sam na pod po dužini, tako da sam glavu smestio između
prednja dva sedišta i onesvestio se. Probudio sam se nekoliko sati kasnije okupan u
znoju, jer sam ležao iznad samog motora, a napolju je bilo bar četrdeset
stepeni. Osećao sam se sjajno. Kasnije smo Fli i ja podelili tablu LSD-a i na
svirci razvalili tu kafančinu.
Sam čin začeća većina ljudi vidi sa čisto biološke strane, ali meni se čini da - u
neku ruku - nevidljivi duhovi biraju roditelje, stoga što ti budući roditelji poseduju
određene osobine i vrednosti koje njihovo novorođeno dete treba da sjedini i neguje
u sebi tokom celog svog života. Dakle, dvadeset tri godine pre nego što ću se naći na
uglu Sedme i Alvarada, moj duh je pronašao put do dvoje predivnih ljudi sa
gomilom nevolja - Džona Majkla Kidisa i Pegi Nobel - koji su bili pravi roditelji za
mene. Kreativnost i ekscentričnost mog oca sa revolucionarnim stavovima, udruženi
sa majčinim neumornim radom, blagošću i beskrajnom ljubavlju koja sve pokreće -
predstavljale su neophodnu ravnotežu osobina baš za mene. Dakle, želeo ja to ili ne,
tek začet sam u kućici na vrhu brda u Grand Rapidsu u Mičigenu, jedne užasno
hladne noći dok je padao sneg.
U stvari, moji roditelji su bili buntovnici, svako na svoj način. Očeva porodica
se, početkom dvadesetog veka, doselila iz Litvanije. Anton Kidis, moj pradeda, bio
je nizak, razbacan i prek, a u svojoj kući je sprovodio gvozdenu disciplinu. Godine
1914. rođen je moj deda Džon Olden Kidis, najmlađe od petoro dece. Preselili su se
u Grand Rapids gde je Džon završio srednju školu i bavio se atletikom. U mladosti je
bio odličan šansonjer i amaterski se bavio pisanjem kratkih priča. Odrastanje u
porodici Kidis je značilo da nema opijanja, pušenja ili psovanja. Deda nikada nije
imao problema sa poštovanjem ovih strogih pravila. Onda je upoznao prelepu ženu
po imenu Moli Vandenven, čije je poreklo bilo mešavina engleske, irske, francuske i
holandske krvi (i kako smo skoro saznali, mohikanske — što objašnjava moje
interesovanje za kulturu američkih urođenika, kao i poistovećivanje sa Majkom
Zemljom). Moj otac, Džon Majkl Kidis, je rođen u Grand Rapidsu 1939. godine.
Moji deda i baba se razvode četiri godine kasnije. Otac je živeo sa dedom, koji je
radio u proizvodnji tenkova za ratne potrebe. Deda se ponovo oženio nekoliko
godina kasnije tako da su otac i njegova sestra ponovo imali običan porodični život.
Međutim, Džon Oldenova vladavina tiranije je postala nepodnošljiva. Ćale je morao
da obavlja porodični posao (prvo posao na benzinskoj pumpi, potom drajv-in
restoran sa hamburgerima), nije mogao da se druži sa svojim društvom, nije mogao
da ostaje do kasno, nije smeo da pomišlja na piće ili duvan. Na sve to, njegova
maćeha, Ejlin, bila je vatreni pristalica Holandskih reformističkih hrišćana i
primoravala ga je da ide u crkvu svaki dan, a nedeljom čak tri puta. Otuda

7
njegova kasnija ogorčenost na sve vidove organizovane religije.
Pobegao je od kuće sa četrnaest i uskočio u prvi autobus za Milvoki. Tamo je
većinu vremena proveo ušunjavajući se na filmske projekcije i ispijajući besplatno
pivo u pivarama. Vratio se u Grand Rapids posle nekog vremena da bi završio
srednju školu. Tamo je upoznao Džon Sent Džona, zgodnog i raskalašnog mladića,
koji je mog oca uveo u svet sitnog kriminala. Priče o njihovim pohodima u meni
izazivaju depresiju, jer su bili tako neuspešni. Jednom su otišli na obližnju plažu i
tamo se skinuli do bokserica kako bi se uklopili u okruženje. Potom su maznuli
jedan nesmotreno ostavljen novčanik. Neko ih je video i odmah obavestio čuvare.
Odmah je organizovana potera za dvojicom u boksericama. Uhvatili su ih, pa su celo
leto odležali u zatvoru. Dok su Džek, ime pod kojim je moj otac tada bio poznat, i
Skot bili strah u Grand Rapidsu i šire, Pegi Nobel je vodila ono što se nazivalo
uzoran život. Najmlađa od petoro dece, moja majka je bila otelotvorenje devojke sa
Srednjeg zapada - onako sitna, smeđokosa i slatka kao med. Bila je veoma vezana za
svog oca. Uvek ga je opisivala kao dušu od čoveka - divnog, uljudnog, zabavnog i
punog ljubavi. Pegi nije bila toliko bliska sa majkom, verovatno zato što je ona bila
bistra i nezavisna, ali je podlegla pravilima sredine i nije otišla na studije, pa je radila
kao sekretarica i stalno bila ogorčena zbog toga. Pošto je ona bila ta koja je zavodila
disciplinu u kući često je dolazila u sukobe sa mojom majkom, čiji je buntovnički
stav uzimao sve više maha. Ona je bila obuzeta crnačkom muzikom, isključivo je
slušala Džejmsa Brauna, potom Motaun (Motown). Takođe, bila je obuzeta ljubavlju
prema najboljem sportisti u njenoj školi koji je, igrom slučaja, bio crnac. To je bila
zabranjena ljubav daleke 1958. na Srednjem zapadu.
Džek Kidis se upravo vratio iz Ohaja, gde je izdržao kaznu zbog provale.
Njegov ortak Skot je još uvek ležao kaznu za neki poslić koji je sam odradio, tako da
je ćale bio sam kada je otišao na žurku u istočnom delu grada.
Overavao je teritoriju kada je krajičkom oka uhvatio siluetu sitnog tamnokosog
anđela koji je nosio bele indijanske mokasine ukrašene resicama. Onako ošamućen
potrčao je ka mestu na kojem ju je ugledao, pri tom se sudarajući sa ljudima, ali nje
nije bilo tamo. Ostatak večeri je proveo raspitujući se o njoj, ali saznao je samo
njeno ime. Nekoliko večeri kasnije, pojavio se na njenom pragu, obučen u sportsku
jaknu i farmerice, sa ogromnim buketom cveća. Pristala je da izađu u bioskop.
Dva meseca kasnije, pošto je dobila dozvolu roditelja, sedamnaestogodišnja Pegi se
udala za Džeka kojem je bilo dvadeset. Bilo je to dan pred tridesetpetogodišnjicu
braka njenih roditelja. Skot Sent Džon im je bio kum. Šest nedelja kasnije, Pegin
otac je umro od dijabetesa. Nekoliko nedelja potom, tata počinje da vara mamu.
Krajem godine, Džek je nekako uspeo da ubedi Pegi da uzme skroz novog plavog
ostin hilija i da sa njegovim ortakom Džonom Rizerom ode u Holivud. Rizer je

8
hteo da upozna Anet Funičelo, a moj ćale je želeo da bude otkriven i postane velika
filmska zvezda. Najviše od svega želeo je da ne bude vezan za moju majku. Posle
nekoliko meseci ludovanja, njih dvojica su boravili u San Dijegu, sve do trenutka
kada je Džek saznao da se Pegi viđa sa nekim čovekom u Grand Rapidsu. Bolesno
ljubomoran, neprekidno je vozio 150 km/h i ponovo se uselio kod mame, za koju se
ispostavilo da se samo površno poznavala sa navodnim ljubavnikom. Nekoliko
nedelja kasnije, uvidevši da je napravio krupnu grešku, Džek se odselio u
Kaliforniju. Celu sledeću godinu, moji su čas bili zajedno, čas raskidali i to sve na
relaciji Kalifornija - Mičigen. Jedno od tih pomirenja je dovelo do
iscrpljujuće vožnje autobusom, iz sunčane Kalifornije do ledenog Mičigena.
Sledećeg dana sam začet.
Rođen sam u bolnici Sveta Marija u Grand Rapidsu, prvog novembra 1962, u
pet sati. Bio sam smotuljak dug pedeset santimetara i težak tri kilograma. Skoro da
sam bio beba rođena na Poklade, ali taj prvi novembar meni više znači. Broj jedan je
veoma moćan broj u numerologiji, a imati ih tri zaredom u datumu rođenja, znači
veoma dobar početak života. Mama je htela da se zovem po ćaletu, što bi značilo da
bi ja bio Džon Kidis Treći, ali je on više bio za nešto kao Klerk Gejbl Kidis ili
Hrabri Kidis. Na kraju su se odlučili za Entoni Kidis, kao podsećanje na
mog pradedu. Ali, od samog početka su me zvali Toni.
Kada sam izašao iz porodilišta, pridružio sam se mami, tati i njihovom psu,
Panciru u njihovoj novoj kući koja je podignuta iz državnog budžeta, malo izvan
Grand Rapidsa. Nekoliko nedelja kasnije, kod ćaleta se ponovo javila želja za
putovanjima i nelagodnost od zatvorenog prostora. Moj deda, Džon Kidis, januara
1963. je odlučio da se cela porodica preseli u toplije krajeve, odnosno u Palm Bič u
Floridi. Ugasio je svoj posao, spakovao stvari i krenuo na put sa njegovom ženom i
šestoro dece, vodeći sa sobom mamu i mene. Ne sećam se života na Floridi, ali
mama kaže da je bilo lepo kada smo se oslobodili porodice Kidis. Mama je radila
u perionici veša i uspela da uštedi nešto novca, pa je pronašla stančić
iznad prodavnice pića u zapadnom delu Palm Biča. Kada je od dede dobila račun za
dva meseca stanovanja kod njega, odmah mu je poslala pismo: „Račun sam
prosledila vašem sinu. Nadam se da ćete se videti uskoro.” Mama je tada zarađivala
65 dolara nedeljno, od čega je dobar deo odlazio na stanarinu. Ostatak novca je išao
na moje obdanište. Ako je verovati mojoj mami, bio sam veoma srećna beba.
U međuvremenu, ćale je živeo sam. Igrom slučaja, jednog njegovog prijatelja je
ostavila žena, pa su dvojica ortaka odlučili da se presele u Evropu. Ostavio je kuću
sa sve autom u garaži, spakovao štapove za golf, pisaću mašinu i ostale sitnice, i
poleteo za Evropu brodom Francuska.Posle odličnog petodnevnog izleta, koji je
uključivao i osvajanje jedne Francuskinje koja je bila udata za pajkana iz Džerzija,

9
ćale i njegov drug Tom, nastanili su se u Parizu. Džek je pustio kosu i postao deo
bit generacije sa Istočne obale. Lepo su živeli tih pet meseci, pišući poeziju i
pijuckajući vino u zadimljenim kafeima, ali im je onda ponestalo novca. Stopom su
stigli do Nemačke, gde su pristupili u vojsku kako bi se na vojnom brodu besplatno
vratili u Ameriku.
Bili su napakovani kao sardine, dok ih je nemirno more bacalo na sve strane.
Morali su da trpe komentare poput ,Čoveče, red bi bio da se ošišaš’ i usput da
izbegavaju povraćku. Ta vožnja je bila najgore iskustvo u ćaletovom životu. Nekako
je uspeo da ubedi mamu da se ponovo useli kod nje. Ponovo smo se preselili za
Mičigen, kada je, u strašnoj saobraćajnoj nesreći, poginula njena majka. Bilo je to pri
kraju 1963.Tada je moj otac doneo odluku da sledi primer njegovog prijatelja Džona
Rizera i nastavi sa srednjom školom, dobije dobre ocene i ostvari pravo na
školarinu na nekom dobrom fakultetu, potom nađe dobar posao i bude u
boljem položaju da izdržava svoju porodicu.
Bilo je to baš ono što je radio naredne dve godine. Završio je srednju, dobio
gomilu ponuda od zainteresovanih fakulteta i odlučio da prihvati ponudu
Kalifornijskog univerziteta, kako bi pohađao filmski odsek i ostvario san o životu u
Los Anđelesu. Preselili smo se u Kaliforniju kada sam imao tri godine, jula 1965.
Našeg prvog stana se sećam kao kroz maglu. Moji su se razišli za nešto manje od
godinu dana. Ponovo je razlog bio ćaletovo švrljanje. Mama i ja smo se preselili u
ulicu Ohajo i ona je počela da radi kao sekretarica u jednoj advokatskoj kancelariji.
Uspela je da zadrži stav prikrivenog hipika, iako se kretala u svetu običnih
ljudi. Sećam se da me je vikendom vodila u Grifit park da gledamo nove
oblike društvenog izražavanja, nazvan Ljubav. Zelena brda bila su puna grupica ljudi
koji su bili na izletu, pravili narukvice i pevali. Bilo je veoma veselo.
Moj uobičajeni život je, na svakih nekoliko nedelja, prekidao ćaletov dolazak.
Išli smo na plažu da se penjemo po stenama i gledamo rakove. Hvatali smo zvezde,
pa bi ih nosio kući i pokušavao da ih gajim u kofi vode, ali one bi ubrzo crkle i
užasnim smradom ispunile ceo stan.
U Kaliforniji smo napredovali, svako na svoj način - pogotovu ćale. Imao je
napade kreativnosti na univerzitetu, a u centru njegovog stvaralaštva sam bio ja. S
obzirom na to da mi je bio otac, odnosio se prema meni na poseban način, tako da su
njegovi filmovi dobijali silne nagrade. Njegov prvi film, Dečakov put, bio je
predivan osvrt od sat i po, na dvoipogodišnjaka koji vozi tricikl po ulici, a onda - na
usporenom snimku - pada i završava na novčanici od jednog dolara. Ostatak filma
se vozim kroz Los Anđeles, idem u bioskop, kupujem stripove i upoznajem ljude,
sve zahvaljujući tom dolaru. Na kraju filma se ispostavlja da je sve bilo izmišljeno i
ja stavljam novčanicu u džep.

10
 Ćaletova obećavajuća režiserska karijera krenula je nizbrdo kada je upoznao
slatku rolerku koja ga je navukla na travu. Sećam se jednog našeg izlaska kada sam
imao četiri godine. Šetali smo niz Sanset Strip, kada je on iznenada zastao i blago mi
dunuo dim u lice. Dok smo šetah, uzbuđenje u meni je raslo. Stao sam i upitao ga:
„Tata, da li ja sanjam?”
,,Ne, sine. Budan si”, reče on.
„Važi”, slegao sam ramenima i nastavio da skakućem kao majmunče, osećajući
se malo drugačije.
Kada je ćale ušao u tu priču sa travom, počeo je da visi po klubovima koji su
bili deo nove scene na Sanset Stripu. Shodno tome, viđali smo ga sve ređe i ređe.
Mama i ja bi svakog leta odlazili u posetu našim rođacima iz Grand Rapidsa. Baka
Moli i njen muž, Ted, vodili su me na plažu i tamo smo se super provodili. Tog leta
1967, moja mama je naletela na Skota Sent Džona. Pošto su neko vreme proveli
zajedno, uspeo je da je nagovori da se vrati u Mičigen sa njim. Bilo je to decembra
1967.
Selidba i nije bila toliko dramatičan događaj, ali Skotov ulazak u moj život,
svakako jeste. Nije bilo ničega umirujućeg ili utešnog u tom haotičnom liku. Bio je
ogroman, jak, mračan i opak, sa sve masnom crnom kosom. Znao sam da radi u
kafani i da često uleće u tuče. Jednog jutra sam se rano probudio i ušao u maminu
sobu. On je ležao na krevetu. Lice mu je bilo podliveno i izgrebano, sa očima kao
tamnim krugovima, krvavim nosem i rascepljenom usnom. Mama mu je držala led
prislonjen na glavu i čistila krv sa lica, govoreći mu da bi verovatno bilo bolje da
ode u bolnicu. On je samo zadržao taj preteći i zli izraz lica. Uznemiravala me je
činjenica da moja majka voli takvog čoveka. Znao sam da se druži sa nekim iz
porodice, ali nisam kapirao da je on ćaletov najbolji prijatelj.
Skot je bio siledžija kratakog fitilja i preke naravi. Od njega sam, prvi put u
životu, dobio teške batine. Jednom prilikom sam primetio da mi se ne sviđa etiketa
na poleđini moje omiljene jakne zato što me grebe. U mojoj sobi bio je mrkli mrak,
ali sam znao gde stoje makaze i krenuo da odsečem etiketu. To se završilo tako što
sam makazama prosekao ogromnu rupu na kaputu. Skot je video rupu sledećeg dana,
svukao mi pantalone i isprašio drvenim delom četke.
Dakle, živeli smo u siromašnom delu Grand Rapidsa i tamo sam upisao
osnovnu. Iznenada sam postao nezainteresovan za školu i učenje, i pretvorio se u
pravu malu bitangu. Sećam se kako sam sa pet godina šetao po školskom dvorištu i
uspevao da izdeklamujem čak četrdeset psovki u nizu, pokušavajući time da zadivim
dečake starije od mene. Učitelj me je čuo i pozvao moje roditelje u školu i od tada
sam počeo da razvijam stav da su autoriteti protiv mene.
Još jedan događaj, koji je bio ispoljavanje emotivne zbunjenosti, bila je epizoda

11
sa čokoladicom. Bio sam sa jednim drugarom u prodavnici, ali nismo imali novca, pa
sam uzeo nekoliko čokoladica. Vlasnik je pozvao moju mamu. Ne sećam se šta je
bila kazna, ali krađa čokoladica nije bila uobičajena pojava među šestogodišnjacima
u Grand Rapidsu.
Mama se udala za Skota Sent Džona u junu 1968. Ja sam im nosio prstenje, a na
proslavi sam dobio bicikl na poklon, što me je oborilo s nogu. Sada njihovo venčanje
vezujem za dobijanje divnog bicikla koji je imao pomoćne točkove.
Za ovaj period vezujem veliku prazninu, jer sam oca viđao vrlo retko. Otišao je
za London i tamo postao hipik. S vremena na vreme, dobijao bih velike pakete iz
Engleske, napunjene majicama i perlicama. Slao mi je dugačka pisma, u kojima je
pisao o Džimiju Hendriksu, Cepelinima i ostalima, i o tome kako su Engleskinje
dobre ribe. Imao sam utisak kao da ćale negde u belom svetu uživa u nekoj
psihodeličnoj vožnji na toboganu, a ja sam zaglavljen u Snežnom Supku, u Ništavilu.
Bio sam svestan da magija postoji negde u svetu, a ćale je bio put do nje.
Takođe, naročito kada posmatram iz ove pozicije, shvatam da mi je bilo lepo
da odrastam u mirnijem okruženju.
Tog leta sam otišao u Kaliforniju na nekoliko nedelja, da posetim ćaleta koji se
vratio iz Londona. Živeo je u stanu u Hildejlu u zapadnom delu Holivuda, ali smo
većinu vremena proveli u kanjonu Topanga, kod njegove devojke Koni. Ona je bila
super lik. Imala je dugu crvenu kosu, kožu boje alabastera i bila potpuno prelepa i
otkačena. Osim Koni, ćaletovi prijatelji su uglavnom bili hipi kauboji navučeni na
drogu. Bio je tu Dejvid Viver, ogroman čovek koji je stalno nešto pričao. Imao je
kosu do ramena, brčiće i forsirao klasični kalifornijski hipi stil oblačenja (ni izbliza
otmeno poput mog ćaleta). Imao je nemilosrdnu pesnicu i borio se kao lav. Poslednji
u trojci bio je Alan Bašara, veteran Vijetnamskog rata, koji je furao veliki afro i
ogromne žbunaste brkove. On nije bio neki mačo tip, ali fazone je prosipao brzinom
svetlosti. Dakle, Dejvid - kul, jak i borben, ćale - kreatvac, intelektualac, romantik, i
Alan - komičar, bili su ekipa koja nikada nije oskudevala u ženama, drogama i
zabavi. Bila je to žurka bez prestanka.
Viver i Bašara su živeli blizu Koni i bili u velikom poslu sa marihuanom za
područje kanjona Topanga. Nisam ukapirao sve ovo kada sam prvi put bio tamo. Sve
što sam video bila je gomila ljudi koji stalno puše travu. Onda sam ušao u sobu i
video Vivera kako sedi i broji gomilu novca. Bila je to ozbiljna situacija. Pomislio
sam: „Okej, ni ne želim da budem u ovoj sobi pošto nešto računaju”, pa sam otišao
do sledeće gde je bila gomilica marihuane na celofanu. Koni je stalno morala da
dolazi po mene i da me vodi da se igramo u kanjonu. Sve je bilo u fazonu ,Ne ulazi u
ovu sobu! Ne ulazi u tu sobu! Ne gledaj tamo! Pazi da neko ne naiđe!’ Uvek je
bila prisutna sumnja da radimo nešto što ne bi trebalo. To je trebalo da me zabrine,

12
ali je više probudilo neku radoznalost: „Hmmm, šta se dešava unutra? Zašto ti likovi
imaju toliko novca? Zašto se svuda šetkaju ove prelepe devojke?”
Sećam se da sam se brinuo za ćaleta. Jednom su se neki njegovi prijatelji selili.
Natrpali su sve stvari u jedan otvoreni kamion. Ćale se popeo na kauč, koji se jedva
održavao na vrhu te gomile. Krenuli smo niz strme i vijugave kanjonske puteve, a ja
sam stalno gledao u njega kako se jedva drži za taj kauč. Stalno sam ponavljao:
„Tata, nemoj da padneš.”
,,Ej, nemoj da brineš”, odgovarao je on. Ali jesam. To je bio tek početak, jer
sam godinama kasnije bio smrtno uplašen za njegov život.
Dobro, pamtim i da sam se ludo zabavljao. Ćale, Koni, Viver i Bašara su išli u
Koral, mali bar u kome su nastupali Linda Ronštad, Iglsi (Eagles) i Nil Jang. Išao
sam sa njima i bio jedini klinac tamo. Svi su bili potpuno razbijeni od alkohola i
droge, a ja sam bez prestanka igrao na podijumu.
Kada sam se vratio u Mičigen, shvatio sam da se ništa nije promenilo. U prvom
razredu se ništa bitnije nije dešavalo. Mama je radila kao sekretarica u advokatskoj
kancelariji, a posle škole me je čuvala bebisiterka. Ali, moj život je krenuo nabolje
kada smo se preselili u ulicu Pariz. Živeli smo po sirotinjskim četvrtima, u kojima su
bile samo šupe i skučeni stanovi, ali ova ulica bila je kao nešto napravljeno po slici
Normana Rokvela — porodične kuće, uređeni travnjaci i lepo sređene, čiste garaže.
Skot je sada bio malo više van vidokruga, ali taman dovoljno da moja
mama zatrudni.
Odjednom, čuvale su me tri devojke posle škole. Sa sedam godina sam bio
premlad za zaljubljivanje, ali sam ih prosto obožavao na onaj bratski način, zadivljen
lepotom i ženstvenošću koja se u njima budila. Najsrećniji sam bio kada provodim
vreme sa njima. Nije bilo bitno šta radimo - da li gledamo TV, ili se kupamo na
obližnjem bazenu, ili idemo u šetnju. One su mi pokazale potočić Plaster, koji će,
narednih pet godina, biti moje omiljeno skrovište od odraslih, gde sam sa prijateljima
mogao da se igram u šumi, da pravimo čamce, pecamo i izvodimo skokove sa mosta.
Stvarno je bilo veliko olakšanje doseliti se u kraj gde raste cveće i sve izgleda lepše.
Čak mi se i škola svidela. Dok je moja stara škola bila mračna, depresivna i
turobna, škola Bruksajd je bila lepa građevina sa divnim terenima i atletskim
stazama koje su prolazile pored potoka Plaster. Nisam nosio skupu odeću kao ostali,
pošto smo bili na socijalnom od kada je mama rodila moju sestru Džuli. Dakle, nosio
sam sve što bi nam poslali iz lokalnih dobrotvornih udruženja, i povremeno majicu
sa natpisom ,Liverpul je zakon’, koju mi je tata poslao iz Engleske. Nije izgledalo
kao da smo na socijalnoj pomoći, dok jednom - posle skoro godinu dana - mama nije
izvadila papirić nalik onome iz monopola i njime platila namirnice u prodavnici, dok
su svi ostali plaćali u gotovini.

13
 Život na socijalnoj pomoći joj je smetao, ali ja nikada nisam bio nešto naročito
pogođen tom društvenom marginalizacijom. Život sa samohranom majkom me
nikada nije učinio ljubomornim na moje prijatelje koji su imali oba roditelja i živeli
pod istim krovom. Mama i ja smo super živeli, a kada je stigla Džuli bio sam
presrećan što imam mlađu sestru. Ponašao sam se veoma zaštitnički prema njoj dok,
posle nekoliko godina, nije postala moje zamorče za mučenje.
Do trećeg razreda osnovne razvio sam jak prezir prema školskoj upravi. Kada bi
nešto pošlo naopako, bilo ukradeno, slomljeno ili neko dete pretučeno, to bi značilo
da ja odmah izlećem sa časa. Dobro, verovatno sam bio odgovoran za 90 odsto
haosa, ali ubrzo sam postao tako ubedljiv lažov i varalica, te sam uspevao da se
izvučem iz većine nevolja. Bio sam ogorčen, ali sam i dobijao te ludačke ideje poput:
,Šta bi bilo kada bi otkačili metalne obruče za gimnastiku i njima, kao lasom, razbili
školski prozor?’
Moj najbolji prijatelj, Džo Voters, i ja smo se jedne večeri iskrali iz kuće, i
uradili to. Kada je čuvar došao, skočili smo kao lisice i odjurili do potoka. Nikada
nas nisu provalili. (Mnogo, mnogo godina kasnije, anonimno sam poklonio novac da
bi se sredila pričinjena šteta.)
Što sam bio stariji, moj problem sa autoritetima je postajao veći. Direktore
nisam mogao da podnesem, a ni oni mene. Učiteljice sam obožavao sve do petog
razreda. Sve su bile fine i blage, i mislim da su videle moju zainteresovanost za
sticanje znanja i mogućnosti da savladam više od onoga što je bilo predviđeno
školskim planom. Ali, u petom sam se okrenuo protiv svih nastavnika — čak i ako
su bili sjajni.
Tada u mom životu nije postojala jaka muška osoba, koja bi mogla da zauzda
moje antisocijalno ponašanje. Policija je počela da osmatra našu kuću zbog Skota, jer
je koristio neke ukradene kreditne kartice. Jedne večeri su došli da ispituju mamu, pa
me je ona poslala kod komšija. Nekoliko nedelja kasnije, Skot se pojavio i, van sebe
od besa, uleteo u kuću. Saznao je kako je neko zvao mamu da joj kaže da je on vara.
Zato se sjurio u sobu i iščupao telefon iz zida.
Počeo sam da ga pratim, jer je mama bila ukočena od straha, a ja nisam. Pošao
je do telefona u mojoj sobi, ali sam ja stao pred njega. Mislim da to nije bilo baš
delotvorno, ali bio sam spreman da upotrebim sve raspoložive načine borbe, kojima
me je naučio nekoliko godina ranije. Na kraju, mama me je poslala da pozovem
komšije, i bilo je jasno da više nije dobrodošao. Međutim, oko godinu dana kasnije,
pokušao je da se pomiri sa mamom. Ona je, sa Džuli, odletela u Čikago, ali on nije
došao na dogovoreno mesto — pajkani su ga uhapsili. Nije imala novca za
povratak, ali ovi iz aviokompanije su bili toliko fini da su joj omogućili besplatan
let nazad. Bili smo mu u poseti u pravom zatvoru sa najjačim nadzorom, što je u isto

14
vreme bilo opčinjavajuće i uznemirujuće. Na putu kući, mama je rekla: „Ovo je prvi
i poslednji.” Razvela se od njega ubrzo potom. Sreća što je radila u advokatskoj
kancelariji, pa joj nisu ništa naplatili.
U međuvremenu, moje divljenje prema ocu je raslo neverovatnom brzinom.
Jedva sam čekao te dve nedelje koje sam svakog leta provodio sa njim u Kaliforniji.
On je, još uvek, živeo na gornjem spratu dvospratnice u Hildejlu. Svakog dana sam
ustajao rano, a on bi spavao do dva popodne jer je noći provodio na žurkama. Morao
sam da nađem način da iskoristim prepodne. Pretraživao sam stan, u potrazi za
nečim što bi moglo da se čita. Prilikom jedne od mojih potraga, naišao sam na
pozamašnu kolekcijuPenthausa i Plejboja. Proždirao sam ih. Čak sam i članke čitao.
Nisam imao utisak da su to ,prljave’ stvari ih bilo šta zabranjeno, jer mi on ne
bi rekao: „Bože, otkuda ti to?” Pre bi prišao da vidi šta gledam, i rekao: „Zar ta
devojka nije neverovatno seksi?” Oduvek je bio spreman da se prema meni ponaša
kao prema odrasloj osobi. Otvoreno mi je pričao o ženskim polnim organima, i o
tome šta da očekujem kada se nađem u prilici da ih pobliže upoznam.
Njegova spavaća soba je bila okrenuta ka dvorištu, a ispod prozora je bilo drvo.
Sećam se da mi je objašnjavao kako na vreme da ga upozorim da je murija stigla, pa
da može da pobegne. Ako bi do toga došlo, trebalo je da zamajavam pajkane na
ulaznim vratima - što duže mogu - da bi on uspeo da izađe kroz prozor spavaće sobe,
preko drveta šmugne do krova garaže, pa preko nje stigne do hodnika zgrade i izađe
na sporedni ulaz. Sve ovo mi je zvučalo prilično zbunjujuće, s obzirom na to da sam
imao samo osam godina. ,,A, šta ako policajci uopšte ne dođu?” Ispričao mi je da je,
nekoliko godina ranije, bio hapšen zbog posedovanja trave, i da su ga pajkani tukli
zato što je imao dugu kosu. Usrao sam se od straha. Sigurno da nisam želeo da mi
tuku ćaleta. Sve to je samo učvrstilo moje neslaganje sa autoritetom.
Iako sam bio zabrinut za ćaletovo dobro, ta putovanja u Kaliforniju su bili
najsrećniji, najbezbrižniji, najdivniji trenuci koje sam doživeo. Tada sam išao na
moje prve koncerte, i uživo gledao izvođače poput Roda Stjuarta i Dip Parpl (Deep
Purple). Išli smo na projekcije filmova Vudija Alena, iako su bili ocenjeni kao
neprimereni za decu ispod 17 godina. Nekada smo znali da sedimo u kući i gledamo
one stare psihodelične TV emisije poput The Monkees i Banana Splits Adventure
Hour - u kome su ljudi bih obučeni kao ogromni psi, vozili automobile i išli u
razne pustolovine. Tada sam imao takav pogled na svet - psihodeličan, zabavan, pun
sunca i kao da sve super ide.
S vremena na vreme, ćale bi nas neplanirano posetio u Mičigenu. Dolazio bi sa
gomilom teških kofera koje je ostavljao u podrumu. Tokom mojih boravaka u
Kaliforniji, shvatio sam da je umešan u prenos velikih količina marihuane, ali mi
nikada nije palo na pamet da je baš to radio prilikom ovih dolazaka. Bio sam van

15
sebe od sreće kada bi on stigao. Nije mogao više da odudara od običnih stanovnika
Mičigena. Svi u mojoj ulici, oni sa kojima sam stupio u kontakt, nosili su kratku
kosu i košulje kratkih rukava razdrljene oko vrata. Ćale bi se pojavio u čizmama od
zmijske kože sa dugama i platformom od dvadeset santimetara, zvoncarama
sa otkačenim zakrpama i ogromnim opasačem sa tirkizima, u uskoj majici do struka
koja je na sebi imala neki ogroman znak i tesnoj maloj plišanoj rokerici koju je
doneo iz Londona. Njegova blago proređena kosa je padala do struka, imao je
brkove i ogromne zulufe.
Mama ga nije doživljavala kao dobrog prijatelja, ali uvidela je koliko mi je
važan, pa je uvek bila prijatna i omogućavala nam komunikaciju. On je bio u mojoj
sobi, a kada bi otišao, dolazila je kod mene i onda bih mu ja pisao zahvalnicu zbog
poklona koje mi je doneo, i pričao kako me je njegov dolazak obradovao.
U petom razredu sam počeo da pokazujem neke neuobičajene talente. Okupio
bih decu iz komšiluka i organizovao predstavu u podrumu. Izabrao bih neku ploču
— obično je to bila Porodica Partridž - pa bi izvodili pesme na improvizovanim
instrumentima poput metle i naopačke okrenutih lavora za veš. Uvek sam bio Kit
Partridž, te smo mi pevali i igrali za decu koja nisu dobila ulogu u ovoj predstavi.
Naravno, uvek sam smišaljao način da zaradim dolar-dva. Jednom prilikom,
kada smo morali da budemo u podrumu mog drugara, rešio sam da organizujem
koncert Porodice Partridž, i da ulaz naplaćujem onoliko koliko ko bude imao.
Obratio sam se publici: „Članovi Porodice Partridž su strašno stidljivi, i - iznad
svega - previše slavni da bi svirali u Grand Rapidsu. Zato će vam svoj koncert izvesti
sakriveni iza zavese.”
Otišao sam iza zavese i glumio da pričam sa njima. Onda sam pustio ploču. Svi
klinci iz publike su bili u fazonu: „Jesu li oni stvarno tamo iza?“
„Naravno da jesu, ali večeras moraju da stignu u još jedno mesto. Hajde, ljudi,
slobodno idite”, rekoh. U stvari, to veče sam zaradio prilično lepu svoticu.
Takođe, u petom razredu sam smislio plan kako da se osvetim direktoru i
ostalima koje sam prezirao, pogotovu posle suspenzije zbog toga što sam probušio
uvo. Na času odeljenske zajednice, nastavnik je pitao: ,,Ko želi da se kandiduje za
predsednika razreda?”
Podigao sam ruku. ,Ja bih!” Onda je još jedan klinac digao ruku. Prostrelio sam
ga pogledom, ali je on bio uporan. Morali smo to malo da raspravimo posle časa.
Rekao sam mu da ću ja biti sledeći predsednik, i da se izlaže trenutnoj opasnosti od
povrede ako ne želi da prihvati tu činjenicu. Tako sam postao predsednik. Direktor je
bio preneražen. Sada sam bio predsedavajući na učeničkim sastancima, a kada bi
važni ljudi dolazili u posetu, ja sam bio taj koji ih je vodio u obilazak.
Nekada sam vladao pomoću zastrašivanja. Često sam učestvovao u školskim

16
tučama, ali sam imao i nežniju stranu. Škola Bruksajd je bila uključena u
eksperimentalni program, koji je podrazumevao uključivanje gluvoneme, slepe i
dece blaže ometene u razvoju u uobičajenu nastavu. Koliko god da sam bio divalj i
uživao u mučenju drugih, ova deca su postala moji prijatelji. S obzirom na to da
klinci znaju da budu zli prema svakome ko se, na bilo koji način razlikuje, ovi
,drugačiji’ učenici su bih prebijani na svakom odmoru i pauzi za ručak. Zato sam se
samoproglasio za njihovog zaštitnika. Dok je gluvonemi dečak pokušavao da
govori, na oku sam držao slepu devojčicu.. Ako bi ga bilo ko od tih
kretena zadirkivao, kasnije bih mu se prikrao sa granom i razvalio ga. Jasno je
da sam imao sopstvena moralna načela.
U šestom razredu počeo sam da dolazim kući na ručak, pa se društvo okupljalo
kod mene. Igrali bi se masne fote, iako smo imali svako svoju devojku. Zamena
nikada nije bila problem. Uglavnom smo razmenjivali francuske poljupce. Nekada
smo određivali koliko to treba da traje. Pokušavao sam da nagovorim moju devojku
da skine brus, ali ona nije htela da popusti.
Negde krajem šestog razreda, shvatio sam da je vreme da počnem da živim sa
ćaletom. Mama je skroz pogubila živce sa mnom, i bilo je jasno da više nema glavnu
reč. Počeo sam da joj se opirem kada mi je zabranila da živim sa njim. Jedne večeri
me je poslala u sobu, verovatno zato što sam se prepirao sa njom. Ne sećam se ni da
sam uzeo bilo šta od stvari, već sam odmah izašao kroz prozor sobe, krenuo prema
aerodromu, pozvao ćaleta i smislio način da dođem do Los Anđelesa - ali tada
nisam znao da ne postoji direktan let do tamo. Nisam ni stigao do
aerodroma. Završio sam nekoliko milja dalje, u kući mamine prijateljice, i ona ju
je pozvala da dođe po mene.
Posle tog događaja, mama je počela da razmišlja o mom odlasku. Odlučujući
faktor bio je ulazak Stiva Ideme u njen život. Pošto je Džon Sent Džon završio u
zatvoru, mama je shvatila da njena ideja prevaspitavnja loših momaka nije baš toliko
pametna. Stiv je bio advokat koji je zastupao siromašne, član Američkih volontera i
pomagao im na Devičanskim ostrvima. To je bio skroz iskren, vredan, požrtvovan
lik velikog srca, i moja mama je skroz odlepila na njega. Od trenutka kada sam
shvatio da je on dobar čovek i da se njih dvoje vole, sve jače i jače sam nastojao da
odem u Kaliforniju i živim sa ćaletom.

17
 2. PAUK I SIN
Kada sam napustio Mičigen, društvu sam rekao da se selim tamo jer hoću da
budem filmska zvezda. Bilo je to 1974. kada sam imao dvanaest godina. Međutim,
posle vožnji sa ćaletom u njegovom hejliju i pevušenja pop pesama sa radija,
svečano sam objavio: ,Ja ću biti pevač. Baš ću biti pevač.” Iako sam tada to izrekao,
o toj izjavi nisam razmišljao godinama posle toga.
Bio sam prezauzet zaljubljivanjem u Kaliforniju. Prvi put u životu sam osećao
da se nalazim u mestu gde pripadam. Bilo je to zbog palmi, vetra sa Santa Ane i ljudi
sa kojima sam voleo da pričam i da ih posmatram, trenuci koje želim da sačuvam u
sećanju. Sa ćaletom sam negovao prijateljstvo, koje je svakim danom postajalo sve
jače i jače. Smatrao je da je super što ima klinca koji ume da se brine o sebi, i koga
su obožavali svi njegovi prijatelji i devojke. Nisam mu bio na teretu i slično, više
sam mu bio oslonac. Znači, obojica smo imali koristi. Usput sam sticao
nova iskustva.
Neki od najnezaboravnijih doživljaja su vezani za ćaletovu kućicu na Palm
aveniji. Živeo je u polovini kuće koja je bila podeljena na dve prostorije. Tu je bila
starinska kuhinja sa tapetama, verovatno, iz tridesetih. Nije bilo zasebnih soba, ali
preuredio je jednu ostavu u spavaću sobu za mene. Bila je skroz u zadnjem delu
kuće, pa je moralo da se prolazi kroz kupatilo da bi se stiglo do nje. Ćaletova soba je
bila, okružena sa troje vrata koja su vodila u dnevnu sobu, kuhinju i kupatilo. U njoj
su se nalazile crne tapete sa ogromnim cvetovima i prozor sa pogledom na dvorište.
Bio sam tamo tek nekoliko dana kada me je ćale pozvao u kuhinju. Sedeo je na
stolu, sa jednom osamnaestogodišnjakinjom sa kojom je izlazio te nedelje. „Hoćeš li
da podelimo džoint?”, pitao me je.
Da smo u Mičigenu, moj odgovor bi odmah bio ne, ali boravak u novoj sredini
me je terao na nove doživljaje. Tako je moj ćale izvadio veliku kutiju koja je služila
kao omotač za rečnik i otvorio je. Bila je prepuna trave. Koristeći poklopac kao
radnu površinu, odlomio je malo puštajući da se semenje otkotrlja na dno poklopca.
Potom je uzeo rizlu i pokazao mi kako da urolam savršen džoint. Ceo ritual mi je bio
opčinjavajući.
Upalio je džoint i dodao mi ga. Posavetovao me je: „Pazi, nemoj da povučeš
previše.” (Ne želiš da se zakašlješ k’o konj.)
Uzeo sam malo i vratio mu džoint, koji je išao ukrug nekoliko puta. Uskoro, svi
smo se smešili, smejali i osećali se neverovatno opušteno. Shvatio sam da sam se
uduvao, i taj osećaj mi se svideo. Činilo mi sekao da je to neki lek koji umiruje dušu
i izoštrava čula. Nije bilo ničeg strašnog ih čudnog u svemu tome. Nisam imao
osećaj da gubim kontrolu - imao sam osećaj da je vraćam.

18
 Tada mi je ćale dodao fotoaparat i rekao: „Mislim da želi da je slikaš.” Osećao
sam da će neki delovi kože da budu otkriveni, pa rekoh: „Kako bi bilo da skineš
majicu?” „Nije loša ideja, ali mislim da je bolje da otkrije samo jednu dojku. Tako će
fotke biti više umetničke”, reče on. Svi smo se složili. Uradio sam nekoliko fotki i
nikome nije bilo neprijatno zbog toga.
Dakle, moj ulazak u svet trave je prošao glatko. Kada sam sledeći put duvao,
već sam bio profesionalac. Džoint sam urolao sa milimetarskom preciznošću.
Međutim, nisam postao opsednut time, iako je ćale svakodnevno duvao. Za mene je
to bilo još jedno posebno kalifornijsko iskustvo.
Moj prvi cilj bio je da upišem dobru srednju školu. Trebalo je da se upišem u
Benkroft, ali kada smo otišli tamo, videli smo zgradu u sumnjivom okruženju,
ispisanu gomilom mafijaških grafita. To mesto svakako nije poručivalo ,Hajdemo u
školu da se zezamo’. Zato smo otišli u Emersonkoja je bila u Vestvudu. To je bila
zgrada u klasičnom kalifornijskom primorskom stilu, sa uređenim travnjacima, lepim
drvećem i američkom zastavom koja se ponosno vijorila na vetru. Nadasve, gde god
sam bacio pogled, svuda su se šetale slatke trinaeastogodišnjakinje u
uskim farmericama.
Pomislio sam: „Uradiću sve što je potrebno - samo da dođem do njih.”
Bilo je potrebno da koristim adresu kuće Sonija Bonoa na Bel Eru. Koni je
napustila mog tatu zbog njega, koji je bio sveže razveden od Šer,ali svi su ostali u
prijateljskim odnosima. Sonija sam upoznao tokom moje prethodne posete, i on je
pristao da mi pomogne sa prevarom. Sada sam morao da nađem način da stižem do
škole. Bio bi pun pogodak da uzmem autobus, jer je on išao direktno te 4,5 milje niz
bulevar Santa Monika. Međutim, problem je bio što su oni štrajkovali. Ćale je
usvojio naviku ostajanja do kasno, popodnevnog ustajanja, uz to što je većinu
vremena bio uduvan i zabavljao različite žene, pa nije bio baš uzorna majka, koja
bi me vozila u školu i nazad. Njegova varijanta je bila ostavljanje novčanice od pet
dolara za taksi, na kuhinjskom stolu. Povratak kući je trebalo da bude u mojoj režiji.
Da bi to olakšao, kupio mi je skejtbord sa drvenom daskom i glinenim točkovima.
Tako sam se vozio i stopirao duž te četiri milje puta do kuće, usput otkrivajući
Vestvud, Beverli Hils i Zapadni Holivud.
Prvi dan u školi Emerson sam pregurao potpuno sam. Počeo sam da se brinem.
Sve je izgledalo novo i obeshrabrujuće. Nisam bio baš neki pametnjaković, s
obzirom na to da sam došao iz škole u unutrašnjosti. Ah, na samom kraju dana,
tokom časa likovnog, jedno prijateljstvo je bilo spremno za sklapanje. Bilo je to sa
Šonom, crnoputim dečakom sa bistrim očima i ogromnim osmehom. Bilo je to doba
kada, jednostavno, priđeš nekome i pitaš ga: „Hoćeš li da budeš moj prijatelj?” „Da,
biću tvoj prijatelj.” I, bum — prijatelji ste!

19
 Svaki odlazak kod Šona bio je prava pustolovina. Njegov tata je bio muzičar, što
je bilo nešto nesvakidašnje za mene - tata koji ide u garažu da vežba sa svojim
prijateljima. Njegova mama je bila tako topla i puna ljubavi, kao što samo mame
mogu da budu. Uvek bi mi poželela dobrodošlicu u kuću, i nudila mi da
prezalogajim neke egzotične grickalice. Dolazio sam iz kraja u kome nije zastupljena
dobra kuhinja. Moja ishrana svodila se na stvari poput belog hleba i mlevene
govedine. Ovde je u ishranu bio uključen jogurt, i nešto zvano kefir. U odnosu
na kraj iz kog sam dolazio, to je bilo kao nebo i zemlja.
Obojica smo sticali nova iskustva. Pokazao sam mu novu tehniku džeparenja,
koju sam izmislio tog polugodišta, i nazvao ,Nalet’. Odredio bih žrtvu, pošao joj u
susret i naleteo na nju, uveravajući se da sam naleteo na stvar na koju sam bacio oko.
To je moglo da bude bilo šta - na primer, češalj. Uglavnom, nije bilo ništa preko
nekoliko dolara vrednosti, jer klinci nisu ni imali nešto vrednije.
Moje problematično ponašanje neometano se nastavilo u Emersonu. Skočio bih
na svakoga ko mi se suprotstavi na bilo koji način, čak da mi kaže da se sklonim s
puta. Bio sam sitan klinac sa kratkim fitiljem, pa sam brzo postao poznat kao onaj sa
kojim se ne treba zajebavati. Posedovao sam dar za smišljanje dobrih priča, kojima
sam izbegavao ukore zbog tuča.
Jedan od razloga što sam se trudio da ne dobijem ukor, verovatno je bio jedina
dobra ličnost na koju sam se ugledao u tom periodu života - Soni Bono. On i Koni su
mi postali nešto poput roditelja. Tada je Šou Sonija i Šer bio sigurno jedna od
najgledanijih emisija. Soni je uvek bio velikodušan i stalno me uveravao da će mi
biti posvećeno dovoljno pažnje, kad god mi je potrebna. Za mene je uvek postojala
rezervisana soba u njegovoj kući na Holmbi Hilu, a ljubazno osoblje bi mi spremalo
šta god želim da jedem. Obasipao me je poklonima, uključujući tu potpuno nov par
skija, štapove, skijaške čizme i jaknu, kako bih mogao da pođem na skijanje sa njim,
Koni i Čestiti, njegovom ćerkom iz braka sa Šer. Vozili bi se žičarom, a Soni bi mi
predstavljao njegov pogled na život, koji se podosta razlikovao od ćaletovog, pa čak
i Koninog. On je bio pobornik poštenog života. Sećam se kako me je učio da je
jedina neprihvatljiva stvar izreći laž. Nije bilo bitno da li ću usput praviti greške, ili
skroz zajebati stvar - bitno je bilo da uvek budem iskren prema njemu.
Jednom sam bio na žurci koju je on organizovao, i na kojoj su bile sve same
zvezde Holivuda. To mi nije bilo nimalo zanimljivo, pa sam se vozikao gore-dole u
liftu, koji je bio rezbaren u drvetu i prilično star. Odjednom sam se zaglavio između
spratova, pa su morali da posegnu za ogromnom sekirom za slučaj požara, kako bi
me oslobodili. Znao sam da sam u velikoj nevolji, ali Soni se nijednog trenutka nije
izvrištao na mene, ili me ponizio pred ostalim odraslima koji su
prisustvovali spašavanju. Staloženo mi je objasnio kako treba da naučim da

20
poštujem tuđu imovinu, i da ne treba da se igram stvarima koje nisu igračke.
Nije mi se svidelo to što se od mene očekuje da se ponašam na određeni način,
samo da bih mogao da ostanem u tom svetu. Bio sam dvanaestogodišnji klinac
kojem je bilo suđeno da bude nevaljao i da preteruje. Pamtim jedan događaj koji se
desio kasnije te godine. Muvali smo se po kući, a Soni i Koni su me zamolili da im
donesem kafu. ,,A, kako bi bilo da sami odete po nju?”, nezainteresovano odgovorih.
Nije mi bilo teško da im odnesem kafu, ali imao sam utisak da mi naređuju.
Koni me je odvela u stranu. ,,To je nepristojno ponašanje”, reče ona. „Kada se
ubuduće budeš tako ponašao, reći ću samo ,nepristojno’, a ti ćeš znati da treba da se
povučeš i razmisliš o onome što si uradio.” Zajebi. Do tada sam bio u okruženju u
kom sam mogao da se ponašam kako hoću. Ćale i ja smo se tako sjajno slagali,
upravo zbog toga što nije bilo nikakvih pravila i propisa. Niti je on meni tražio da
mu donesem kafu, niti sam ja tražio to od njega. To je bilo okruženje pod parolom
,snađi se’.
Brzo sam odrastao, i to ne baš u skladu sa Sonijevim pogledom na život. Sve
češće i češće sam vreme provodio na žurkama, duvao sa ortacima, gluvario na
skejtbordu i počinjavao sitna krivična dela. Sve ono što nije trebalo da činim, bilo je
sve ono što sam želeo da činim. Istog trenutka. Imao sam zacrtan cilj, a to svakako
nije bilo blejanje sa Sonijem. Tako smo se rastali, i meni je to bilo okej.
S obzirom na to, ćaletova i moja veza je počela da biva sve jača i jača. Postao je
moj uzor i heroj, istog trenutka kada sam se uselio kod njega. Radio sam sve što sam
mogao da podstaknem ojačavanje naše zajednice. Bio je to moj cilj. I njegov. Bili
smo tim. Naravno, jedno od iskustava koje je trebalo još jače da nas poveže bilo je
švercovanje trave. Postao sam njegova maska za ta putovanja. Uzeli bismo sedam
ogromnih samsonajt kofera, i napunili ih travom. Na aerodromu bismo jurcali od
jednog do drugog aviona i prijavljivali te kofere, jer tada nije ni postojala
kontrola. Kada bi sleteli na neki od većih aerodroma, pokupili bi sve kofere i
odvezli se u neko mesto poput Kenoše u Viskonsinu.
Kada smo išli u Kenošu, prijavili smo se u motel jer je ćale imao posla za
nekoliko dana. Bio sam uporan u nastojanju da idem s njim kada obavlja poslove, u
slučaju da nešto loše krene. Ćale je imao posla sa opasnim tipovima, pa me je poslao
u bioskop. Ispalo je da se daje novi film o Džejmsu Bondu, Živi i pusti druge da
umru. Posao mu je potrajao preko celog vikenda, uključujući i petak, pa sam
odgledao svaku projekciju tog filma, što mi je bilo sasvim u redu.
Trebalo je da se vratimo u LA sa trideset hiljadarki u kešu. Ćale mi je rekao da
ću ja nositi lovu, jer ako ga uhvate, sigurno će završiti u zatvoru - s obzirom na
njegov dosije. Složio sam se. Više mi se sviđalo da budem učesnik, nego nemi
posmatrač. Tako smo napravili pojas sa novcem i vezali oko mene. „Briši ako

21
pokušaju da me uhapse”, uputi me. „Samo se pretvaraj da se ne poznajemo, i nastavi
napred.”
Uspeli smo da stignemo u LA. Kasnije sam saznao da je ćale dobijao dve
hiljadarke po poslu, jer bio je samo švercer za njegove ortake, Vivera i Bašaru.
Takođe, otkrio sam da je tu bednu zaradu ćale nadomešćavao finim, stalnim prilivom
od rastućeg kokainskog tržišta. To tržište doživelo je pravi procvat 1974. godine,
naročito u Los Anđelesu. Ćale se povezao sa nekim doseljenikom, koji je donosio
kokain iz Meksika. Kupovao ga je, a onda delio i prodavao mušterijama. Nije
prodavao unce i kile, samo grame, polovine i četvrtine. Proširio je posao u roku od
nekoliko dana. Prešao je na tablete. Išao je kod doktora i davio ga pričama o tome
kako noćima ne spava, pa bi mu doca prepisivao gomilu tableta, koje su ga izlazile
jedva četvrt dolara po komadu, a tržišna vrednost im je bila četiri ili pet. Uzevši u
obzir posao sa kokom i tableticama, šverc mu je uletao kao lep usputni poslić za
dodatnu zaradu.
Ćale nikada nije pokušavao da sakrije svoj dilerski posao od mene. Nije mi
govorio čime se bavi, ali ja sam ga neprestano pratio - tako da sam bio svedok svim
transakcijama. Postojala je mala, dodatna soba, nalik mojoj, iza kuhinje. Čak je
imala vrata koja su vodila u zadnje dvorište, gde je ćale otvorio radnju. Centar
njegovog carstva droge, bila je precizna vaga, koja je u našoj kući korišćena više od
tostera ili blendera. Njegov alat i poslužavnik za ušmrkavanje, bila je savršeno ravna
i četvrtasta meksička pločica. Gledao sam ga kako odvaja deo koke i prosejava
ga, pa uzima malo italijanskog laksativa manitola, koji prosejava kroz isto sito kako
bi dobio gustinu identičnu kokainu. Bilo je najvažnije odrediti odgovarajuću količinu
laksativa kojim se presecao kokain.
Dolazilo je puno ljudi, ali ni izbliza onoliko koliko bi pomislili. Ćale je držao
svoj posao u umerenoj tajnosti, jer znao je da bi uvećanje aktivnosti povećalo izglede
za njegovo hapšenje. Međutim, kvantitet njegovih mušterija daleko je nadmašivao
njihov kvalitet. Bila je tu gomila filmskih i TV zvezda, pisaca, rokera i milion
devojčica. Jednom su nas posetila dvojica poznatih igrača Okland Rajdersa na veče
Super Bola. Stigli s prilično rano, oko osam-devet uveče. Sedeli su na
ručno izrađenom kauču, i izgledali znatno normalnije od ćaletovih
uobičajenih mušterija, očigledno zbunjeni i iznervirani činjenicom da im se oko
nogu mota neki klinac. Ali, sve je super prošlo. Dobili su robu, otišli i sledećeg dana
osvojili Super Bol.
Najgore u ovoj celoj priči bili su noćni poslovi. Tada sam video očaj koji droga
može da prouzrokuje. Nisam to osuđivao, više sam bio u fazonu: „Čoveče, ovome je
baš stalo da dođe do koke.” Jedan od tih nezajažljivih likova, koji je za kokain bio
kao rupa bez dna, bio je brat poznatog glumca. Dolazio bi bukvalno svakih sat

22
vremena tokom noći do šest ujutru da bi gnjavio, davio, muvao i davao ćaletu lažna
obećanja. Svaki put kad bi pokucao na vrata, ćale je izlazio iz kreveta i mrmljao
sebi u bradu: „O, ne. Ne opet.”
Nekada ćale nije ni otvarao vrata, samo bi pričao sa njima kroz mali otvor.
Ležao sam u krevetu i slušao: „Prekasno je. Gubi se odavde. Ionako mi duguješ
previše. Dužan si mi preko dvesta dolara.” Ćale je imao listu dužnika. Nekada bi
bacio pogled na taj spisak i čuo ga kako kaže: „Kada bi mi svi platili ono što mi
duguju, imali bismo gomilu novca.” Niko me nije mogao ubediti da ne živimo na
visokoj nozi, pogotovu vikendima, kada me je vodio u provod po noćnim klubovima
u kojima je bio poznat pod nazivom Kralj Sanset Stripa. (Takođe, bio je poznat kao
Pauk, jer se jednom prilikom, krajem šezdesetih, peo po zgradi da bi došao
do devojke koja mu je zapala za oko.)
Ranih sedamdesetih, Sanset Strip bio je arterija života Zapadnog Holivuda.
Ulice su bile pune ljudi koji su se gurali ispred najboljih klubova u gradu, Whiskey a
Go Go i Filthy McNasty’s. Dve ulice dalje od klubaWhiskey, bio je još jedan sa živim
svirkama - Roxy. Prekoputa njega, bili su Rainbow Bar i Grill. Rainbow je bio
Paukovo mesto. Stizao bi tamo oko devet svake večeri, i nalazio sa njegovim
ortacima - Viverom, Koni i Bašarom i gomilom drugih likova. Pošto je bio tako
opsednut svojim izgledom, njegovo spremanje je bilo poput rituala. Sedeo sam i
gledao ga kako se satima sređuje ispred ogledala - svaka dlaka je morala da bude
na svom mestu, kolonjska voda je trebalo da bude nanesena u odgovarajućoj meri.
Onda je na red dolazilo oblačenje uske majice, somotske jakne i cipela sa
platformom. Nekada smo išli kod krojača kako bi napravio istu odeću za mene. Sve
se svodilo na oponašanje njega.
Deo ovog rituala bilo je dovođenje u pravo raspoloženje za početak večeri. Nije
želeo da ode iz kuće bez odgovarajuće iskre koja se obično svodila na mešavinu pića
i pilula, iako je bilo očigledno da vrhunac hemijskog koktela ostavlja za pozniji deo
večeri. Imao je neke pilule iplacidil, koje su bile za takvo smirenje da su
onemogućavale motorne funkcije. Kada bi se pomešale sa alkoholom, sprečile bi i
motorne funkcije osobe pored tebe. Ali, ćaletov izbor su bile tunials.
Naručivao mi je pivo kada bih izlazio sa njim. Otvorio bi pilulu tuniala. Prah iz
te kapsule bio je odvratnog ukusa, pa bi ogulio bananu, zabio u nju pilulu i uzeo deo
kapsule sa većom porcijom, a meni dao onaj sa manje. Tada smo bili spremni za
izlazak.
Kraljevsko ophođenje prema nama počinjalo je na samom ulazu u Rainbow.
Toni, glavni lik u klubu, pozdravljao je ćaleta kao da je on najcenjenija mušterija na
celom Stripu. Naravno, novčanica od sto dolara koju bi mu ćale tutnuo u ruku dok bi
ulazili sigurno nije odmagala. Toni bi nas vodio do ćaletovog stola, koji je bio moćan

23
i nalazio se ispred ogromnog kamina. Iz tog nadmoćnog položaja, moglo se videti ko
ulazi u klub ili ko dolazi iz noćnog kluba Over the Rainbow, kluba koji je bio u
sklopu kluba. Ćale je neverovatno čuvao teritoriju. Ako bi neko seo za sto nepozvan,
Pauk bi se odmah usprotivio: „Šta to radiš?”
,,Ma, samo želim malo da sednem i izblejim”, rekao bi lik.
„Žao mi je, ortak. Moraš da ustaneš. Pali.”
Ali ako bi se pojavio neko zanimljiv, on bi odmah skočio na noge da napravi
mesta za sedenje. Njegovo određivanje rasporeda sedenja mi je bilo neprijatno.
Nisam smatrao kako treba da pusti svakog uljeza da sedi sa njim, ali ne bi škodilo da
je bio malo blaži i ljubazniji, naročito kada su pilule za smirenje i piće tekle u
potocima - tada je znao da bude pravi drkadžija. Međutim, mora se priznati da je
odlično sastavljao ekipu zanimljivih likova. Ako bi u grad navratili Kit Mun, Alis
Kuper ili momci iz Led Cepelina (Led Zeppelina), sedeli bi sa Paukom jer je on bio
najjači lik u kraju.
Većinu večeri provodili smo u klubu Rainbow. Ćale nije sedeo za stolom cele
večeri, već samo toliko da se društvo okupi i da onda, svi zajedno, krenu da cirkulišu
po klubu ili odu u klub na spratu. Obožavao sam taj klub. Kada bi neka od ćaletovih
devojaka htela da igra, pozvala bi mene jer on to nije voleo.
Veče nije moglo da bude potpuno bez kokaina, i bilo je zanimljivo hvatati na
koje sve načine može da se ušmrkne, a da to niko ne primeti. Iskusni likovi mogli su
se prepoznati po malom prstu desne ruke. Na njemu su puštali nokat dužine jače od
santimetra i savršeno ga oblikovali. Bila je to glavna kašičica tog vremena. Ćale je
bio ponosan na njegov uredno sređeni kokainski nokat. Zapazio sam, takođe, da mu
je nokat na jednom prstu bio uočljivije kraći od ostalih.
„A, šta je s ovim?”, upitao sam.
,,To je da ne povredim dame kada ga koristim dole”, odgovori on. Čoveče, to mi
se urezalo u pamćenje. Imao je prst namenjen pici.
Bio sam jedini klinac koji je prisustvovao celoj ovoj ludnici. Odrasli koji me
nisu poznavali, u većini slučajeva su me ignorisali, ali Kit Mun - legendarni bubnjar
grupe Hu (The Who) - bio je jedini ko se trudio da na mene deluje opuštajuće. Usred
tih haotičnih i neobuzdanih žurki, gde su svi vikali, vrištali, ušmrkavali, pili i kresali
se, Mun bi odvojio nekoliko trenutaka da popriča sa mnom: „Kako ide, mali? Da li
se dobro zabavljaš? Zar ne bi trebalo da si u školi ili tako nečemu? Svejedno, drago
mi je što si ovde.” To me je uvek obaralo s nogu.
Obično smo ostajali do zatvaranja, što je značilo oko dva ujutru. Posle toga je
bilo vreme za okupljanje na parkingu koji je bio prepun devojaka i momaka
obučenih u lude glam-rok kreacije. To je bilo mesto za kupljenje telefona, muvanje

24
riba i planiranje daljeg provoda. Ponekad je to bilo mesto prepirki, u kojima je često
učestvovao i moj ćale. Pokačio bi se s grupom bajkera, a onda bih ja uskakao usred
toga i prosipao priču: „Hej, ovo je moj ćale. Stvarno je odvaljen. Šta god da vam je
rekao, ne obraćajte pažnju i produžite. Nije tako mislio. Molim vas, nemojte ga
udarati u lice, jer mene - kao njegovog klinca - to strašno pogađa.”
Imao sam užasan osećaj da će ćale gadno nastradati u nekoj tuči ili
automobilskoj nesreći. U to doba noći bio bi tako urađen da je hodao kao neki lik iz
komedije, sa sve saplitanjem, padovima i klimavim hodom. Padao je sa nameštaja,
pridržavao se za svaku stabilnu stvar koja mu je bila nadohvat ruke, nešto mrmljao,
ali i dalje bi pokušavao da uđe u kola i odveze se na sledeću žurku. Pomislio bih:
„Sranje, ne može da govori. To ne valja.” Postajao sam odgovoran za njega kada bi
preterao. Bio je to težak zadatak.
Sve ovo je ostavljalo traga u mom emotivnom životu, ponekad na način koga
nisam ni bio svestan. Imao sam društvo u Emersonu i vikendima izlazio u provod sa
ćaletom, ali i pored svega toga osećao sam se usamljeno pa sam počeo da stvaram
sopstveni svet. Ujutru sam morao da ustanem i odem u školu. To mi nije smetalo, jer
sam imao moj svet u kome sam mogao da se pretvaram, stvaram, razmišljam i
posmatram. Te godine omacila se komšijina mačka, pa sam uzeo jedno od
slatkih belih mačića i odneo ga na krov stana koji je bio u garaži iza nas, da
se igramo. Bio je to moj mali prijatelj, ali s vremena na vreme bih prasnuo na tu
macu samo da joj dokažem da sam nadmoćniji. Tokom jednog od tih događaja,
počeo sam da je lupam prstima po njušci. Nije to bilo ništa strašno, ali je bilo
izražavanje agresivnosti. Iznad svega, osećao sam se strašno čudno, pošto sam
oduvek voleo životinje.
Jednom sam je udario toliko snažno da su joj se zubići zarili u usnu, pa je
potekla krv. Odlepio sam. Počeo sam da osećam strašan prezir prema sebi zbog
nanošenja zla tom sićušnom stvorenju koje me je, uprkos tom događaju, i dalje
volelo. Plašio sam se da je moja nemogućnost da zaustavim takvo ponašanje znak
početka psihoze.
Sve u svemu, ne bih menjao moj način života za bilo čiji, pogotovu ne za
dosadnu svakodnevicu mojih drugara iz Emersona. Kada bih odlazio kod njih, viđao
sam očeve koji dolaze sa radnih mesta u velikim zgradama, potpuno iscrpljeni i bez
ikakvog osećaja za potrebe njihove dece. Samo bi tako sedeli, pili viski, pušili
cigarete, čitali novine i na kraju išli u krevet. Sve to nije ličilo na bolju varijantu.
Pokušaj da se naspavaš kako bi mogao da budeš odmoran za školu, na krevetu
gde se krešu, rade kokainom i slušaju muziku odvrnutu do daske, svakako nije bio
deo dosadne svakodnevice. Ali, to je bila moja svakodnevica. Preko nedelje sam
ostajao kod kuće, ali je Pauk i dalje sedeo za svojim moćnim stolom u Rainbow-u, a

25
gotovo polovina žurki posle fajronta bila je u našoj gajbi. Spavao bih, a onda načuo
kako se otvaraju vrata i horda ludaka sliva u kuću. Onda bi počela muzika, smeh
i prelazak svih granica, posle čega bi usledio opšti haos. Pokušavao sam da spavam u
mojoj sobici u zadnjem delu kuće, koja je bila povezana jedino sa kupatilom, ali u
njemu su se stalno smenjivali smejući se, pišajući ili radeći se drogom.
Hvala bogu, pa sam imao mali radio-budilnik. Svakog jutra, tačno u petnaest do
sedam, on me je budio muzikom koja se tada slušala. Obično bih bio mrtav umoran,
ali sam nekako uspevao da se domognem ormana, navučem neku majicu, odem do
kupatila i spremim za školu. Onda bih prošao kroz kuću i ustanovio štetu. Kuća je
ličila na bojno polje. Tu i tamo, po krevetu i stolicama bili su onesvešćeni. Vrata
ćaletove sobe bila su uvek zatvorena. Obično bi spavao sa nekom devojkom, ali
nekada bi samo ležao budan u njegovoj jazbini.
Jedan od razloga obožavanja mog radio-budilnika, bila je činjenica da sam se
radovao odlasku u školu. Gotivio sam skoro sve predmete. Koliko god lud i poročan
bio njegov noćni život, ćale me je sto odsto podržavao u školovanju. On sam je bio
prilično obrazovan, i mislim da je uviđao važnost učenja i važnost izlaganja novim
idejama, naročito za kreativnost. Svakodnevno bi izvlačio neku ludu ezoteričnu reč
kako bi me naterao da obogatim rečnik. Sirio mi je vidik i oblikovao književni ukus
delima Ernesta Hemingveja i drugih velikih pisaca.
Najviše sam se radovao časovima engleskog jezika. Džil Vernon je bila
učiteljica koja me je inspirisala najdublje i najviše od svih koji su mi predavali. Bila
je sitne građe i kratke crne kose, stara negde oko pedeset godina. Znala je da
komunicira sa decom i pretvori sve o čemu su pričali, pisali ili čitali u nešto
zanimljivo, dopadljivo i zabavno.
Prvih petnaest minuta svakog časa provodili smo pišući dnevnik. Napisala bi
neku nedovršenu rečenicu na tabli, a onda je trebalo da je nastavimo pišući o čemu
želimo. Neki bi prestajali posle pet minuta, ali meni se činilo da bih mogao da pišem
tokom celog časa.
Redovno sam ostajao posle škole sa gospođom Vernon. Pričala mi je o pisanju,
jer je shvatila da pišem srcem.
„Čitam sve dnevnike i mogu ti reći da si posebno nadaren za pisanje. Mislim da
bi trebalo da budeš svestan toga i pokušaš da uradiš nešto po tom pitanju”, reče ona.
„Mislim da treba da nastaviš sa pisanjem.”
Kada za klinca u sedmom razredu žena na koju se ugleda, odvoji deo svog
vremena da mu kaže tako nešto — to odzvanja u glavi do kraja života.
Još nešto je počelo da odzvanja u mojoj glavi. Ćale mi je pričao o njegovom
pokušaju da doživi prvo seksualno iskustvo. Taj pokušaj nikako nije bio prijatan.
Otišao je u javnu kuću u centru Grand Rapidsa. Sve prostitutke bile su crnkinje.

26
Poslali su ga u sobu i nekoliko trenutaka kasnije, u prostoriju je ušla sredovečna
dama sa pozamašnim stomakom. Upitala ga je da li je spreman, ali se on toliko
uplašio da je samo promrmljao: „Žao mi je, ali ne mogu.” Kako bi bilo ko mogao
pod takvim okolnostima? Na uvrnutom mestu, sa uvrnutom osobom sa kojom
nemaš nikakve dodirne tačke, i još da platiš za to. Mislim da je zbog toga hteo da
moje prvo seksualno iskustvo bude lepše. Ne znam da li je uopšte pomišljao da će
moj prvi put biti sa jednom od njegovih devojaka.
Čim sam se uselio kod ćaleta, seks je postao moj cilj. Zapravo, iščekivanje,
žudnja i naklonost prema tom neizbežnom događaju postojala je pre dolaska u
Kaliforniju. Tada sam bio na pragu dvanaeste i shvatio da je vreme za akciju.
Devojke iz Emersona nisu htele ni da me pogledaju, a ćale je imao uspeha kod
tinejdžerki o kojima sam stalno maštao, ali nisam imao petlje da im priđem. Onda je
počeo da se viđa sa devojkom po imenu Kimberli.
Ona je bila prekrasna crvenokosa osamnaestogodišnjakinja, mekog glasa,
snežno bele kože i bujnih grudi savršenog oblika. Bila je sanjarka i stalno odbijala da
nosi naočare, uprkos velikoj kratkovidosti. Jednom prilikom sam je upitao može li da
vidi bez njih, a ona je odgovorila da može ali da je sve zamagljeno. Pa, zašto onda
nije nosila naočare? „Stvarno više volim da svet vidim nejasno”, rekla je.
Jedne večeri, nekoliko dana pred moj dvanaesti rođendan, bili smo u Rainboiw-
u. Bio sam na tabletama i skupio hrabrosti da ćaletu ispišem poruku sledeće sadržine:
„Svestan sam da je ona tvoja devojka, ali sam potpuno uveren da je dorasla zadatku.
Dakle, ako se slažeš, možeš li nekako namestiti da večeras vodim ljubav sa
Kimberli?”
Sproveo je to u delo. Ona je pristala, vratili smo se kući i on je rekao: „Okej,
imaš krevet, imaš devojku. Znaš šta ti je činiti.” Ćaletov krevet je bio bizaran za
predigru, jer je bio sačinjen od četiri ležaja naslagana jedan preko drugoga kako bi
stvorili utisak neke vrste prestola. Bio sam strašno nervozan, ali Kimberli je skoro
sve sama obavila. Upućivala me je šta treba da radim i sve vreme bila izuzetno
pažljiva i nežna, pa je to ispalo prirodno. Ne sećam se da li je trajalo pet minuta ili
sat vremena. Bio je to nejasan i maglovit seksi trenutak.
Sve to mi je bilo strašno zabavno i tada se nisam osećao traumatizovano, ali
verovatno me je to podsvesno obeležilo na neki čudan način, za ceo život. Sledećeg
jutra nisam se probudio u fazonu: „Čoveče, šta ono bi?” Probudio sam se s mišlju
kako ću se hvalisati mojim drugovima, i kako da izvedem da ponovo dođem do malo
akcije. Međutim, to je bio prvi i poslednji put da mi je ćale dozvolio da uradim tako
nešto. Kada god bi doveo prelepu novu devojku, rekao bih: „Sećaš se one noći kada
sam bio sa Kimberli? Kako bi bilo da...”Prekidao me je usred rečenice: „A ne, ne, ne.
To je bio dogovor samo za jedan put. Nema više.”

27
 Prva poseta Mičigenu, od kada sam se odselio kod ćaleta, bila je u leto 1975.
Pauk mi je dao uncu zlatne kolumbijske koja je tada bila najbolje što se moglo naći
od trave, nekoliko štapića tamjana i veliku ciglu libanskog hašiša. To mi je bila
zaliha za preko leta. Naravno, ponudio sam ortake, Džoa i Nejta, po prvi put. Otišli
smo do Plaster Krika, podelili džoint, i smejući se bacili na izvođenje akrobacija i
pravljenje splavova.
Celo leto sam pričao o čudima života u Holivudu, drugačijim zanimljivim
ljudima koje sam tamo upoznao i muzici koju sam slušao - što je podrazumevalo
ćaletovu kolekciju koja se sastojala od Roksi Mjuzik(Roxy Music), preko Led
Cepelina, Dejvida Bouvija, Alisa Kupera doHu.
Iste godine, negde u julu, mama se udala za Stiva. Upriličili su prelepo venčanje
ispod vrbe u dvorištu njihove farme u Lovelu. Imao sam osećaj da su se stvari
poboljšale za nju i moju sestru Džuli. Krajem leta sam se vratio u Zapadni Holivud,
nestrpljiv da obnovim kalifornijski način života i vidim dečaka koji će postati moj
novi najbolji prijatelj i partner u zločinu u naredne dve godine.
Džona M. sam prvi put upoznao krajem sedmog razreda. Pored Emersona je
bila katolička škola za dečake, pa smo dobacivali jedni drugima kroz žičanu ogradu.
Jednom sam se pokačio sa klincem koji je tvrdio da zna karate. Verovatno je tek učio
kate i nije imao blage veze sa uličnom borbom, s obzirom na to da sam ga pretukao
pred celom školom.
Negde usred te tuče, ostvario sam neku povezanost sa Džonom. Živeo je na
vrhu Roskomar Roda na Bel Eru. Iako je to bilo u gradu, iza su bile planine i jezero
koje se u slapovima ulivalo u drugo. Savršeno igralište. Njegov ćale je radio za
fabriku avionske opreme i bio težak alkoholičar, tako da se kod njih ništa nije
dovodilo u pitanje, o osećanjima se nije pričalo i samo je trebalo da se pretvaraš kao
da je sve u najboljem redu. Džonova mama je bila strašno fina. Sestra mu je bolovala
od neke teške bolesti, pa je bila vezana za invalidska kolica.
On je postao moj najbolji prijatelj kada smo krenuli u osmi razred. Sve se vrtelo
oko vožnje skejtborda i duvanja. Nekada smo mogli da dođemo do trave, nekada ne,
ali uvek smo mogli da vozimo skejt. Voženje skejtborda je, do tada, za mene
predstavljalo samo način prevoza, lišen bilo kakvog stila - samo sam se trudio da
izbegavam rupe na putu do željenog cilja. Ovaj sport je počeo da se usavršava ranih
sedamdesetih. Ljudi su počeli da voze po kanalima za navodnjavanje, ivicama
klupa i ispražnjenim bazenima. Bilo je to vreme kada su Dog Pound. u Santa Monici
počeli da podižu ovu aktivnost na viši, poluprofesionalni nivo. Mi smo se time bavili
zbog izazova i zezanja.
Džon je izgledao kao pravi američki klinac. Stvarno je voleo pivo. Znali smo da
visimo ispred lokalne radnje i nagovaramo odrasle da nam ga kupuju. Opijanje nije

28
bio moj način podizanja, ali nekako je bilo zanimljivo izgubiti kontrolu na taj način -
osećati se kao da ne znaš šta će se sledeće desiti.
Pošto smo diplomirali na molbama za kupovinu pića, prešli smo na krađu.
Jednom smo šetali kroz grad i videli kako radnici nekog restorana prenose gajbe piva
do magacina na drugom spratu. Kada su se izgubili negde na sekund, stali smo na
kontejner, dokopali se požarnih stepenica, popeli do magacina, otvorili prozor i
maznuli gajbu hajnikena koja nam je potrajala nekoliko narednih dana.
Sa pivskih krađi prešli smo na krađu viskija po supermarketima u kraju. Ušli bi,
uzeli bocu viskija i strpali u nogavicu, preko nje navukli čarapu i izašli pomalo
hramljući. Prisilili bi se da ga popijemo, iako je bio odvratnog ukusa. Začas bi
odlepili. Išli bi da se vozikamo, nalećemo na razne predmete i zadirkujemo druge.
Džon je došao na ideju da treba da počne da uzgaja marihuanu u njegovoj bašti.
Smatrao sam da je to jedna veoma dobra ideja, ali ubrzo sam shvatio da je slađa
trava u tuđoj bašti. Celu nedelju smo posvetili pretraživanju, ali bezuspešno, dok
jednog dana nismo nabasali na parče zemlje koje su čuvali psi. Skrenuo sam im
pažnju, a Džon je maznuo stabljike koje smo onda odneli njegovoj kući. Znali smo
kako prvo treba da je osušimo u rerni, ali Džon se plašio da bi njegova mama mogla
da se vrati. Predložio sam da upotrebimo neku drugu rernu, pošto je u to
vreme većina ljudi još uvek bila na poslu.
Otišli smo nekoliko kuća dalje, provalili i strpali gomilu u rernu. Bili smo tamo
skoro sat vremena. Uprkos činjenici da trava nije postala upotrebljiva, shvatili smo
koliko je lako provaliti u tuđe kuće, pa smo to ustanovili kao redovnu aktivnost.
Nismo uzimali televizore ili nakit, samo smo tražili novac, drogu ili neke druge
stvarčice koje bi bilo zanimljivo posedovati. Preturali smo po kućnim apotekama, jer
sam do tada video gomilu pilula i znao šta treba da tražim. Jednom prilikom
smo našli ogromnu količinu perkodana. Nikada nisam uzeo nijednu, ali mi je bilo
poznato da je to kraljica među lekovima protiv bolova. Zgrabio sam kutiju i vratili
smo se kod Džona.
„Koliko treba da uzmemo?”, upita on.
„Hajde da počnemo sa tri i vidimo šta će se dogoditi.” Obojica smo uzeli po tri i
sedeli tako nekoliko minuta, ali ništa se nije događalo. Uzeli smo još po nekoliko.
Sledeće čega se sećam bila je opijumska opijenost, koja nam se strašno svidela.
Međutim, to je bio prvi i poslednji put. Nikada više nismo pipnuli perkodan.
Džon je bio ohrabren našim skromnim uspehom u izvođenju krađi. Živeo je
preko puta njegove stare osnovne škole i znao da se celodnevni pazar od prodaje
hrane u menzi čuva u sefu koji preko noći stavljaju u frižider. Ispostavilo se da je na
kraju šestog razreda ukrao komplet ključeva od školskog nastojnika.
Skovali smo plan. Nabavili smo neke maske, stavih rukavice i sačekah ponoć.

29
Ključevi su odradili posao. Ušli smo u menzu, došli do frižidera i sefa koji je bio u
njemu. Zgrabili smo ga i istrčali, trčeći pravo preko puta u Džonovu kuću. Sef smo
otvorili u njegovoj sobi i izbrojali 450 dolara. To nam je bio najuspešniji pokušaj do
tada. Šta dalje?
„Hajde da nabavimo pola kile trave. Deo prodamo i malo zaradimo, a uz to
imamo trave da se radimo do mile volje”, predložih. Smučilo mi se da nam stalno
nestaje trave. Nekada bi bih toliko očajni da smo čistili lule da dođemo do ostataka
THC-a. Znao sam da Alan Bašara sigurno leži na kilogramima trave. Nažalost, ta
trava je bila sranje. Pala mi je na pamet ideja da prodajem travu iz mog školskog
ormarića u Emersonu, ali to bi mi zadalo previše brige, tako da sam travu odneo kući
i prodavao je sa prozora moje sobe, spuštajući je pomoću cigle i pušeći bolju robu.
Jednom prilikom sam pokušao da je prodam nekim narkosima koji su živeli preko
puta, ali ni oni nisu bili zadovoljni. Kada su snimili da imam kutiju perkodana,
odmah su mi ponudili pet dolara po tableti. Prodao sam im celu kutiju u toj razmeni.
Vrhunac mog eksperimentisanja sa drogama bila su naša dva tripa na kiselini.
Nisam poznavao nikoga na LSD-u. Bila je to neka nova generacija droge. Ipak, sve
to mi je zvučalo kao zanimljivije iskustvo koje se nije vrtelo samo oko podizanja i
muvanja cica, već je cilj bilo psihodelično putovanje u izmenjene tokove svesti. Bio
je to odraz mog tadašnjeg života — putovanje u nepoznate delove uma, u drugačije
psihološke svetove koje drugi ljudi jednostavno nisu posećivali. Raspitivali smo se
svuda naokolo,ali niko od naših prijatelja koji su se radili nije znao gde možemo
da dođemo do LSD-a. Kada sam bio kod Bašare da kupim travu, tu su se prosto
zadesile dve table sa dvadeset piramidica od želatina - deset zelenih i deset
ljubičastih. Uzeo sam po dve od svake boje i otrčao do Džonove kuće. Odmah smo
se dogovorili za dva tripa. Prvi je bio planiran za taj vikend. Drugi smo čuvali za
sledeći, kada su Džon i njegovi išli u vikendicu u Ensenadi, u Meksiku.
Prvo smo isprobali ljubičastu. Bila je neverovatno čista i jaka, tako da je odmah
delovala. Imali smo utisak da svet posmatramo novim očima. Sve je bilo životno i
sjajno, a mi smo postali žile energije trčeći kroz šumu i skačući sa drveća, osećajući
se otpornim na bilo kakvu opasnost. Onda nas je pogodio duhovni deo i okrenuli
smo se samoposmatranju. Odlučili smo da gledamo porodice u njihovim domovima.
Upadali smo u tuđa dvorišta i špijunirali njihove stanovnike. Što se nas tiče, bili
smo nevidljivi. Stajali smo uspravno ispred prozora, gledali ih kako večeraju i slušali
njihove razgovore.
Sunce je bilo na zalasku. Džon se setio da se njegov ćale vraća sa poslovnog
puta i da mora da stigne na večeru.
„Mislim da ti to nije pametno. Znaš da će provaliti da smo odlepili zbog
kiseline”, rekao sam.

30
 ,,Mi smo svesni da smo odlepili od kiseline, ali ne verujem da će oni provaliti”,
reče on.
I dalje sam bio u svojim mislima, ali otišli smo do njega i obavih celu
formalnost oko večere sa njegovim strogim ćaletom, dragom mamom i sekom u
kolicima. Bacio sam pogled na hranu i počeo da haluciniram toliko da mi uopšte nije
bilo do jela. Potom sam sa velikim zanimanjem počeo da posmatram kako se usta
Džonovog ćaleta otvaraju i iz njih izlaze sve te dugačke reči. Do trenutka kada su
Džonovi roditelji počeh da se pretvaraju u zveri, mi smo se ubijali od smeha.
Nije potrebno da naglasim kako nam se sve to strašno svidelo. Lepota i
izvanrednost halucinacija bila je veća nego što smo zamišljali. Od trave smo imali
blage halucinacije koje su izoštravale boje, ali ovo je bio osećaj putovanja u udaljenu
galaksiju i iznenadno razumevanje svih životnih tajni. Zato smo jedva čekali naš
sledeći trip koji je trebao da se desi u Meksiku.
Džonovi roditelji imali su prelepu vikendicu na beloj peščanoj plaži koja se
protezala u nedogled. Ujutru smo uzeli zelenu piramidicu, popeli se na neki peščani
greben i tamo ostali celih sedam sati opijeni od svetlucanja morske površine, delfina
i talasa. Ta dva tripa bili su najbolji u mom životu. Čini mi se da su kasnije prestali
da prave stvarno kvalitetan LSD, pa se sve svelo na mnogo rastrzaniji i toksičniji
osećaj. I dalje sam rado halucinirao, ali nikada više sa ovakvim osećajem čistote i
spokoja.
Ne želim da ispadne kako je Džon bio moj jedini prijatelj iz Emersona, jer to
nije tačno. Većina njih su bili otpadnici iz društva. Ponekad bi me obuzelo jako
osećanje kompleksa niže vrednosti zbog toga što nisam bio bogat kao neki klinci.
Takođe sam se tako osećao zbog devojčica. Kao svaki normalan dečak u pubertetu,
bio sam opsednut svakom koja mi je bila u vidnom polju, a Emerson ih je bio pun.
Bile su to male bogatašice sa imenima poput Dženifer ili Mišel. Njihove uske
farmerice u raznim nežnim bojama, činile su nešto divno tim ženstvenim
pubertetskim telima - oblikovale ih, uokvirivale, isticale savršene oblike. Nisam
mogao da skinem pogled sa njih, ali kada god bih prišao nekoj i pitao je da lihoće da
se druži sa mnom, bilo bi: „Mora da se šališ.” Bile su prelepe, seksi, ali su bile
snobovi. Sve one želele su nekoliko godina starijeg tipa ili nekog ko ima kola ili
posao, a ja sam bio dileja za izbegavanje. Pouzdanje i samouverenost koju sam
posedovao u mom drugom životu - onom koji sam vodio po klubovima, žurkama i u
očima ćaletovih prijatelja, kada sam se osećao opušteno i spreman na komunikaciju -
jednostavno nije postojala kada sam bio u školi sa devojčicama. One mi nisu
ulivale nikakvo samopouzdanje, izuzimajući Grejs.
Pre nego što počnem da pričam o izuzetku zvanom Grejs, osvrnuću se na moju
seksualnu istoriju tog perioda. Nisam upražnjavao seks skoro godinu dana posle

31
moje avanture sa Kimberli, ali negde u to vreme sam otkrio radosti masturbacije koja
nije bila predmet ćaletovih priča. Naučio me je najsitnijim pojedinostima anatomije
ženskog tela, ali mi nikada nije rekao da mogu sam da zadovoljim svoje seksualne
potrebe. National Lampoon mi je otvorio oči. Svi ti eksperimenti su se odvijali u
mojoj sobi. Ne može se reći da sam zakasnio, ali nisam ni poranio sa tim. Negde
oko prvog meseca moje polne zrelosti, ukapirao sam kako mogu da koristim fotke da
bih svršio. Iznenađujuće, ali nisam koristio ćaletovu pozamašnu kolekciju Penthausa
i Plejboja. Uzbuđivala me je prirodnost devojaka koje su bile u Lampunu, jer nisu
bile u klasičnim položajima koji su bili smatrani za privlačne. One su bile obične
gole devojke. Kratko potom, zlostavljao bih svaki časopis koji bi mi došao do ruku,
naročito u školi gde je sve poprimilo oblik takmičenja, pa smo hteli da vidimo ko
može najviše puta u toku dana, na šta drkaš i koja pomagala koristiš prilikom toga.
Ali, sve je to došlo mnogo kasnije.
Doživeo sam divno iskustvo u vreme kada su hormoni počeli da divljaju, a to je
bilo veče provedeno sa Šer. Tada sam bio u osmom razredu i povremeno se još uvek
družio sa Koni i Sonijem. Te večeri su imali neku gužvu, pa je Šer pristala da me
pričuva. Napravili smo šator u sobi i cele večeri iskreno pričali o svemu, stvarajući
prijateljsku vezu po prvi put do tada.
Posle nekog vremena, Šer mi je rekla: „Hajde, vreme je za spavanje. Spavaćemo
u istom krevetu. Ovo je tvoja strana, ovo moja.” U mojim mislima je postojalo malo
napetosti - nije da sam pomišljao da je startujem, već zbog činjenice da ću biti u
krevetu sa tim prelepim stvorenjem. Smatrao sam da je sve u redu pošto smo bili
prijatelji.
Onda je Šer otišla u kupatilo da se spremi za spavanje. Vrata je ostavila širom
otvorena. U sobi je bio mrak, ali kupatilo je bilo osvetljeno pa sam se pretvarao da
spavam, sve vreme krišom gledajući kako se svlači. Video sam nago žensko telo koje
je bilo vitko, jedinstveno i ushićujuće. U mom umu bio je to uzbuđujući i polunevin
trenutak, iako nisam želeo bilo kakav fizički odnos sa njom. Posle nekog vremena
vratila se u sobu i potpuno naga legla u krevet. Sećam se da sam pomislio: „Ovo nije
loše - ležim pored gole žene.”
Sledeća žena koja će poboljšati moje seksualno obrazovanje, takođe je bila
starija od mene. Beki je bila bivša Bašarina devojka. Tada je imala oko dvadeset
četiri, sva sitna i slatka, sa divnom kovrdžavom kosom. Volela je da se radi
tabletama. Išao sam u nabavku sa njom, a onda bi kružili po gradu u njenom fijatu.
Kraj dana bi dočekali potpuno odvaljeni, onda otišli kući i pravili džumbus. Ti naši
sastanci su se pretvorili u veoma poučne, pošto me je naučila kako da poližem ribu.
Jednom prilikom mi je rekla da je mazim po guzi. „Vau, to mi ne bi palo na pamet!”,
oduševljeno sam rekao.

32
 U osmom razredu, seks je za mene još uvek bio neredovna stvar, ali tada nisam
poznavao nijednog klinca koji se kresao. Svi moji prijatelji bili su osuđeni na još po
nekoliko godina devičanstva, pa je odlazak u školu bio još slađi kada sam mogao da
izjavim: „Hej, proveo sam noć sa devojkom.” Oni su bili van sebe od divljenja.
Divili su mi se još više posle doživljaja sa Grejs.
Počelo je, kao većina mojih seksualnih avantura, sa tabletom. Tačnije,
polovinom. Doneo sam malo u školu i podelio sa Džonom. Dogovorili smo se da se
nađemo na ručku i uporedimo utiske. Bio sam potpuno odvaljen do četvrtog časa. To
je bio čas novinarstva, na kojem je bila i Grejs - veoma lepo razvijena za devojčicu
od četrnaest godina, pogotovu Japanku. Znao sam da joj se sviđam. Iznenada mi je
nešto palo na pamet. Zamolio sam nastavnika da Grejs i mene pusti sa časa kako bi
mogli da se prošetamo po školi i vidimo da h možemo da dođemo do neke
zanimljive priče. Upalilo je, jer je iz mene govorila neverovatna moć pilula koja
mi je omogućila da budem prijateljski ubedljiv. Nastavnik je na kraju rekao: „Važi,
ali da se vratite do kraja časa.”
Iz učionice smo, pravo niz hodnik, otišli u muško kupatilo koje je bilo izgrađeno
tridesetih godina sa sve visokom tavanicom, velikim prozorom i puno lavaboa.
Počeo sam da je ljubim i mazim po grudima, i to joj se svidelo. Za razliku od nje, ja
sam bio urađen, ali ona je bila toliko popaljena da je žudela da podelimo ovo
iskustvo. Tek što sam joj dole gurnuo prst, neki klinac je uleteo u kupatilo. Ugledao
nas je, vrisnuo i istrčao. Odlučio sam da nađemo neko mirnije mesto, umesto da
počnem da paničim i sve upropastim. Prošetali smo se po okolini i našli domarevu
ostavu iza jednog bungalova. Odmah smo se skinuli i prešli na stvar. Iznenadio
sam se shvativši da ona veoma dobro zna šta radi. Ustao sam čim sam svršio, ali
pošto sam bio u pubertetu moja kita je i dalje stajala uspravno. Ona se, istog
trenutka, spustila na kolena i počela da mi puši, pa sam opet svršio. Bio sam
zadivljen. Kako je uopšte znala to da radi? Obukli smo se i otrčali na čas, sve vreme
se kikoćući. Celu priču sam ispričao ortacima za vreme ručka. Ostali su bez teksta.
To je za mene bio još jedan običan dan, jer sam radio sve za šta mi se ukazivala
prilika.
U julu sam otišao da provedem još jedno leto u opuštajućem Mičigenu, punom
šuma, jezera i voćnjaka. Bilo je to leto kao mnoga prethodna, kada sam sa mojim
ortacima, Džoom i Nejtanom, pucao iz vazdušne puške i zezao se po kraju. Ali, na
njegovom izmaku mama i ja smo se složili da ostanem tu pošto je ona bila trudna.
Dogovor je bio da prvo polugodište devetog razreda završim u Mičigenu i budem tu
kada se beba rodi, kako bih mogao da upoznam mog novog brata ili sestru. Ona i
Stiv su živeliu Lovelu, gradiću u unutrašnjosti koji je brojao manje od dve
hiljade stanovnika. Tu sam pošao u školu.

33
 Većina klinaca me je izbegavala. Svi popularni momci bili su šupljoglavci,
farmerski sinovi, koji su me zvali ,seka-persa’, ,Holivud’ i ,peško’ zbog moje duge
kose. Počeo sam da se pravim važan na početku polugodišta, stalno menjajući frizuru
i način oblačenja, a ti gorštački skupljači sena su hteli da ubiju boga u meni. Jedina
uteha su mi bile veze sa devojčicama, koje su me izgleda više cenile. Tog
polugodišta sam bio sa vrelom Latinoamerikankom i jednom plavušom po imenu
Meri, koja je bila pobednica Lorealovog takmičenja za najlepšu kosu. Bila je prelepa
i godinu dana starija od mene, ali naša veza nikada nije stigla do tačke koju sam ja
priželjkivao. Većinu vremena smo provodili ljubeći se i držeći se za ruke. Dozvolila
mi je da je dodirujem gotovo po celom telu, ali nikada nije dala glavnu nagradu.
Nisam mogao da provalim da li me samo zavlači pošto sam bio mlađi i za dve glave
niži od nje.
Mama se porodila 3. oktobra 1976. i na svet donela moju drugu sestru Dženifer
Li Idemu. Bilo je to srećno vreme za našu porodicu koja se sastojala još od Stiva,
Džuli i Ešli, našeg psa. Najviše vremena sam provodio sa Dženi, ali i sa Stivom koji
me je podržavao u svemu što činim.
Vratio sam se u Emerson u drugom polugodištu devetog razreda. Tamo je došlo
do velikih promena. Otišao sam kao kralj sveta odbačenih, a kada sam se vratio, to je
bio neki Toni. Novi klinci su sada bili glavni, a neki od njih su imali zulufe (od kojih
su mene delili kilometri). Zbog toga sam se uživeo u novu ulogu. Hteo sam da
postanem glumac, najviše zbog ćaletovog posla.
Pauk je oduvek bio zainteresovan za glumu. Umorio se od života Kralja Sanset
Stripa, dilovanja droge i ljudi koji su mu stalno upadali u kuću u gluvo doba noći.
Kada je čuo da Li Strazberg otvara u Los Anđelesu novi ogranak njegovog instituta,
ćale je odlučio da pokuša. Kući se vraćao sav uzbuđen, jer su na časovima učili nove
veštine načina glume, boljeg pamćenja i ostale napredne stvarčice. Sve mi je
zvučalo prilično zanimljivo.
Ošišao se, što je bio deo odluke o okretanju novog lista. Preko noći je postao
prepoznatljiv po uglađenom gangsterskom izgledu, nalik onom iz crno-belih filmova
tridesetih godina. Kroz nekoliko dana, obreo sam se u frizerskoj stolici tražeći
upravo takvu frizuru. Do tada su se svi klinci trudili da me imitiraju, pa duga kosa
više nije bila znak pobune i individualnosti. Zato sam se ošišao i tom novom
frizurom stavio ih u rebus. Kada je ćale počeo da nosi prugasta odela sa crno-belim
cipelama, belim dugmićima na košulji i otmenim kravatama, prva stvar koju
sam poželeo bila je da imam ista takva. Sada je bio red da se upišem u školu glume.
Časove mi je držala žena koja se zvala Dajan Hul. Bila je super. Naučila nas je da je
gluma mnogo više od prostog pretvaranja. Stvarno si morao da se uživiš u lik koji
igraš.

34
 Posle nekoliko meseci časova glume, ćale me je prenerazio. Hteo je da promeni
ime u Bleki Demet. Prezime je bila kombinacija imena i prezimena jednog od
njegovih omiljenih umetnika, Dašela Hemeta. „Kako će biti tvoje umetničko ime?”,
upitao me je. U znak solidarnosti odgovorih: ,,Pa, mora da ima neke veze sa
Demetom. Ipak, ja sam ti sin.” Tako je rođen Kol Demet. Kapirate? Kol, Blekijev
sin.
Od tog dana, svima je bio poznat pod nazivom Bleki, bilo da su bili iz njegovog
privatnog ili profesionalnog života. Dakle, nema više Džona, Džeka i Pauka. Ja sam,
i dalje, imao dva odvojena identiteta. Nije bilo šanse da u školi prestanem da budem
Toni, a ni moji rođaci nisu hteli da me zovu Kol. Ali, Bleki jeste. Cesto me je tako
zvao, jer se i sam prilično uživeo u svoju ulogu.
Imali smo umetnička imena. Bilo je vreme da nađemo agente. Našao je agenta
koji će ga zastupati, a potom dobio preporuku za jednog dečjeg. Zvala se Toni
Kelman i bila najbolji dečji agent u celom Holivudu. Dobio sam ulogu pre nego što
sam potpisao ugovor. Rodžer Korman je radio njegovu verziju filma Love American
Style, koja je bila nazvana Jokes That My Folks Never Told Me, ocenjenu kao
nepodoban film za mlađe od 17 godina bez pratnje roditelja. Bio je to jedan od
najvažnijih filmova sedamdesetih kroz koji su se provlačili kadrovi nagih žena.
Režiser je studirao sa ćaletom. Jednoga dana je navratio u posetu. Ja sam
otvorio vrata.
,,Da li ti je tata kod kuće?”, toplo je upitao.
Nisam poznavao tog tipa, niti sam znao u kakvim odnosima je sa ćaletom, pa
sam se propeo da izgledam viši od mojih metar i po, i prosiktao:,,A, ko si pa ti?”
Govor mog tela je poručivao: „Prebiću te ako pokušaš da mi upadneš u kuću. Nema
veze što sam klinac.” Moja samouverenost je na njega ostavila toliki utisak da sam
odmah dobio dva pojavljivanja u ulozi lošeg klinca koji priča masne viceve na času.
Odmah potom radio sam školsku predstavu i program za decu. Naravno, u oba
slučaja dobio sam ulogu negativca. To je posao, a lova se gomila. Imao sam račun u
ćaletovoj banci, a kada sam otvorio štednu knjižicu imao sam šta da vidim - u njoj je
bilo nekoliko hiljada - meni neverovatna količina novca.
Razmazili su me. Birali su me za svaku ulogu za koju sam se prijavljivao.
Jednog popodneva bio sam u Džonovoj kući, kada je Bleki pozvao i rekao da sam
odabran za ulogu Staloneovog sina u njegovom novom filmuF.I.S.T. - prvom posle
Rokija. Bio sam oduševljen toliko da sam istrčao iz kuće sa rukama u vazduhu,
uzvikujući i pevajući pesmu iz Rokija. Bio sam ubeđen da sam sledeće čudo od
deteta, s obzirom na to da glumim sa Slajom Staloneom, iako se radilo o samo jednoj
sceni zajedničke večere.
Kada sam stigao na mesto snimanja, smesta sam otišao do njegove prikolice.

35
Smatrao sam da treba da se upoznamo pred snimanje naše važne scene.
,,Ko je to?”, grubo upita glas iz prikolice.
,Ja sam, Kol. Glumim tvog sina u sledećoj sceni”, odgovorih.
Oprezno je otvorio vrata. „Šta radiš ovde?”, reče.
„Glumim tvog sina, pa sam mislio da treba da provedemo malo vremena
zajedno kako bih mogao da razradim...”
Stalone me prekide. ,,Ne, ne slažem se”, reče on pogledom tražeći agenta.
„Neka neko dođe i odvede ovog klinca. Vodite ga odavde”, vrištao je.
Odradili smo scenu, a kada sam izgovorio moj veliki tekst „Možeš li mi dodati
mleko?”, nisam baš bio u krupnom kadru. Ispalo je da je to jedna od onih scena
nemoj-da-trepćeš-ili-nećeš-uhvatiti. Ipak, i to se računa.
Rad na tom filmu mi je pomogao na audiciji za film American Hot Wax, priči o
Badiju Holiju i Alanu Fridu. To je bio važan film, a ja sam bio kandidat za jednu od
ključnih uloga—ulogu predsednika kluba obožvalaca Badija Holija. Posle masovne
audicije, nebrojenih eliminacionih krugova, pa čak i filmske probe, ostala su dvojica
- ja i najtraženiji dečiji glumac, Musi Drajer. Bio sam uveren da ću je dobiti, jer je
Bleki toliko truda uložio da me spremi za nju; slušali smo Badijeve pesme, čak mi je
kupio velike naočari sa okvirom od kornjačevine. Zato sam bio potpuno
razočaran kada me je Toni pozvala da kaže kako je nisam dobio.
Koni me je iste večeri odvela u kuću njenog prijatelja, gde smo se skroz uradili
kokainom, travom i cirkom. Trabunjali smo o tome kako ću sledeći put dobiti ulogu,
kako ću postati najtraženiji klinac u ovom gradu, bla, bla, bla, beskrajno blebetanje
između klinca koji je upravo izgubio ulogu, dobre tete koja je htela da mu olakša ali i
sama bila izgubljena, i lika koji je samo hteo da povali tetu. Potrajalo je do sitnih
sati, kada je ponestalo kokaina, a surova stvarnost se vratila. Nije bila lepa.
Hemijska depresija izazvana slabljenjem dejstva droge u paru sa saznanjem
o neuspehu, zadavala mi je muke ceo naredni dan.
Nisam bio najdisciplinovaniji i najuporniji među svima na časovima glume,
uprkos ranijem uspehu. Trudio sam se, učestvovao i učio na njima, ali nisam bio
voljan da uložim sebe celog. Zezanje sa društvom, jurcanje po gradu i vožnja
skejtborda bili su i dalje na vrhu mog spiska. Podizanje se kotiralo visoko.
Otkrio sam zadovoljstvo korišćenja kokaina pre nego što je Koni pokušala da
me oraspoloži. Imao sam trinaest godina kada je Alan Bašara došao u posetu ćaletu i
pohvalio mu se kako ima neki neverovatan kokain. Tada, sedamdesetih, kokain je
bio veoma jak i čist, nije bio pun hemije kao danas. Proteklih godinu i po sam gledao
odrasle kako se njime rade, pa sam odlučio da probam.
Bašara mi je napravio crtu, a ja sam je ušmrknuo. Dvadeset sekundi kasnije, lice

36
mi je utrnulo i počeo sam da se osećam kao Supermen. Bilo je tako moćno i
euforično da sam imao osećaj da vidim Boga. Mislio sam da taj osećaj nikada neće
prestati. Ali, tada - bum - i počeo je da bledi.
„Čoveče, mogu li da dobijem još malo?” Bio sam grozničav. Međutim, Alan je
morao da ode, a ćale je otišao svojim poslom, tako da sam se skroz ubedačio. Na
sreću, kod klinaca to brzo prolazi. Bio sam super sat vremena kasnije i već se bavio
nečim drugim.
Dakle, to sa kokainom bila je ljubav na prvi pogled. Uvek bih pretraživao kuću
da proverim nije li nešto ostalo od sinoćne žurke. Obično jeste. Žiletom bih
sastrugao ostatke, očistio staklenu bočicu za lekove i stavio ih u nju. Bočicu sam
nosio u školu, pa sam čekao da se završe časovi kako bih to podelio sa Džonom.
Ništa nisam uzimao u školi, osim, ponekad, polovinu tablete.
Kokain je neizbežno vodio heroinu. Imao sam četrnaest kada me je Koni povela
u vožnju Malibuom. Završili smo u kući jednog dilera, a tamo su se svi odrasli radili
ogromnom gomilom belog praška na stolu. Video sam to, a budala radi ono što vidi,
pa sam se i ja uradio. Onda su odlučili da svi izađu negde. Tada je za mene postojala
samo jedna razlivena linija u ogledalu. Rekoše mi: „Možeš da ostaneš ovde, ali
šta god da radiš, ne diraj tu crtu.”. Samo sam se nasmešio i rekao: „Važi.”
Onog minuta kad su zatvorih vrata za sobom, vuuuuušššš, ušmrknuo sam crtu.
Kada su se vratili videli su da je linija počišćena.
„Hej, gde je ona crta?”, upita neko.
,,Pa, zbunio sam se i...”, počeo sam da prosipam priču.
„Bolje da ga odvezemo u bolnicu. Klinac se predozirao.” Svi su se uspaničili.
Nije mi bilo poznato da je to bio kineski beli.
Bilo je sve u redu. Meni je bilo lepo. Mnogo, mnogo lepo. Ukapirao sam da mi
se heroin sviđa više od kokaina. Bio sam urađen kao na kokainu,ali nisam bio
nervozan, niti škrgutao zubima. Uopšte nisam brinuo odakle ću nabaviti sledeću crtu.
Sve je bilo kao u snu i to mi se svidelo. Naravno, povratio sam tokom vožnje kući,
ali to nije bila frka. Samo sam zamolio Koni da brzo zaustavi kola, i pljuc - pravo
kroz prozor. Otvorih su četvore oči pazeći da slučajno ne dobijem srčani udar, ali
ništa se nije desilo. Svidelo mi se, ali to nisam bio voljan da ponovim.
Na površini je izgledalo da se stvari smiruju, negde pri završetku devetog
razreda. Bleki je pohađao časove glume i uživljavao u likove koje je tumačio,
ponekad i previše. Postao je stalni član Holivudskog glumačkog pozorišta koje je
brojalo 99 mesta i nalazilo se na Holivud bulevaru. U potpunosti se posvećivao,
nezavisno od toga da li je igrao glavnu ili sporednu ulogu. Puno pažnje je posvećivao
izgledu lika kog igra. Postao je majstor za prerušavanje, svaki čas menjajući odeću,

37
frizuru, naočare, držanje i ponašanje. Upotpunjavao bi scenario slikama i beleškama
koje je trebalo da zaokruže lik koji tumači.
Problemi su nastali kada je počeo da se pretvara u njegove likove, a dostigli
vrhunac kada je dobio ulogu travestita. Blekija uopšte nije bilo briga šta drugi misle
o njemu. Bio je oduševljen idejom da postane lik koji tumači, tako da je dobrih
nekoliko meseci živeo kao travestit. Imao je gomilu slika na kojima je obučen kao
žensko i sve njih je nagomilao iznad kamina, pored postera koji su se odnosili na
travestizam.
Onda je moj glasni, uvek željan hetero ćale počeo da nosi vruće pantalone sa
njegovim ponosom skvrčenim najlon čarapama na jednu stranu. Nosio je ženske
majice na bretele i rukavice preko kojih je stavljao prstenje. Šminka mu je bila
besprekorna, izuzimajući roze karmin. Paradirao bi po kući na visokim štiklama, sa
lizalicom u ustima i pričao pičkasto. Stvari su se pogoršale kada je tako obučen
počeo da izlazi napolje. Šetao bi Holivudskim bulevarom i prilazio strancima
potpuno uživljen u lik.
Prestao sam da ga podržavam i budem ponosan na njegovu posvećenost
umetnosti. Moja muževnost je bila izazvana. Zato, kada je jednom počeo da se dere
na mene zbog nekih problema u školi, nazvao sam ga pederom. Čim sam to
izgovorio, istog momenta je zamahnuo da me udari. A bio je brz. Nekako bih uspeo
da načinim protiv - udarac, ali sam na pola puta shvatio da ne želim da se bijem sa
ćaletom. Zgrabio me je i pritegao uz policu sa knjigama, tako da smo se nalazili u
klinču. Sve se završilo bez prolivene krvi, ali se osećalo nešto negativno i nasilno u
vazduhu. Posle tog događaja, decenijama naš odnos neće biti onakav kakav je
nekada bio.

38
 3. GIMNAZIJA FERFEKS
Nikada neću zaboraviti prvi dan u srednjoj školi. Došao sam u Uni i otišao kod
savetnika da predam dokumenta. Tada me je čekalo iznenađenje.
„Toni, znam da si tri godine išao u Emerson pod lažnom kućnom adresom. S
obzirom na to da ne živiš u ovoj opštini, ne možeš ovde da ideš u školu.”
Nisam toga odmah bio svestan, ali ispašće da je to bio jedan od najvećih obrta u
mom životu.
Otišao sam kući da izmozgam koja škola se nalazi u mojoj opštini. Ispalo je da
je to Ferfeks, koja je ležala na uglu istoimene ulice i Melrouza. Tamo sam otišao
sledećeg dana i osećao se kao potpuni stranac u moru ljudi, koji su se međusobno
poznavali. Pošto sam došao dan kasnije, mesta na mnogim časovima koje sam hteo
da pohađam bila su popunjena. Nisam nikoga poznavao, nisam znao ko mi šta
predaje, čak nisam znao ni gde se nalazi menza.
Ispunjavao sam formulare i kada je trebalo da napišem kako se zovem,
impulsivno sam napisao Entoni umesto Toni. Prilikom prozivke, nastavnici su me
prozivali kao Entonija Kidisa, a ja ih nisam ispravljao. Postao sam Entoni - taj malo
drugačiji momak koji je bio zreliji i više držao stvari pod kontrolom.
Ferfeks je bio mesto gde su se svi mešali. Pored gomile bele dece, bilo je tu
kineskih, korejskih i ruskih doseljenika, dece koja su bili Jevreji i puno crnih klinaca.
Ponovo sam počeo da se sprijateljujem sa najusamljenijim i najodbačenijim klincima
u školi. Prvi prijatelji su mi bih Ben Teng - izgubljeni mršavi Kinez koji je nosio
naočare sa ogromnim staklima i Toni Sur - bledunjavi slabić od četrdeset kila. Negde
mesec dana kasnije,
Toni i ja smo bili u redu za menzu i pričali, kada je neki ludi sitni klinac sa
ludom frizurom i razmakom između zuba, prišao Toniju, obuhvatio ga oko vrata i
počeo da se iživljava. Isprva nisam mogao da provalim da li se radi o prijateljskom
zezanju ili ovaj tip maltretira mog najboljeg prijatelja u Ferfeksu. Eliminisao sam
prijateljsku varijantu, umešao se, skinuo ga sa Tonija i procedio: „Ako ga samo još
jednom pipneš, žalićeš do kraja života.”
„Šta lupaš? On je moj prijatelj!”, bunio se klinac.
Bilo je skroz uvrnuto. Iako smo prosipali te gluposti tipa ,prebiću te’, odmah
sam osetio povezanost sa tim izuzetnim malim ludakom. Toni mi je rekao da se zove
Majkl Balzari, a uskoro će - u školi i šire - postati poznat pod nadimkom Fli.
Majk i ja smo postali nerazdvojni. Živeo je nekoliko ulica dalje od mene.
Zajedno smo se vraćali kući, i delili hamburgere koje smo kupovali u nekom
ćumezu. Potom bi pikali loptu. Činilo mi se kao da tek sada, posle života odraslog

39
čoveka koji sam vodio po klubovima sa ćaletom i njegovim prijateljima,
proživljavam pravo, bezbrižno detinjstvo.
Majk je bio još jedan od odbačenih u Ferfeksu. Rođen je u Australiji. Otac mu
je bio poreski agent, koji se sa porodicom preselio u Njujork i imao sređen,
uobičajen život, sve dok se njegova keva nije spetljala sa nekim džez muzičarem.
Majkovi roditelji su se razveli, a on, njegova sestra i majka su se sa novim očuhom
preselili u LA.
Bio je strašno nesiguran, stidljiv i mnogo povučeniji od mene, pa sam preuzeo
glavnu reč u našem odnosu koji će trajati još mnogo godina i biti zaista divna stvar,
pošto smo delili puno zajedničkih interesovanja. Ipak, nekada je znao da se pobuni
jer bih, s vremena na vreme, postao pravi drkadžija koji maltretira sve oko sebe.
Majk nikuda nije išao bez njegove trube. Bio je prva truba školskog orkestra, što
znači da smo zajedno učestvovali u predstavama. Divio sam se njegovom talentu za
muziku i činjenici da su mu usne stalno bile otekle od sviranja. Takođe, njegova
svirka mi je otvorila vrata jednog potpuno novog sveta - sveta džeza. Jednom
prilikom mi je pustio ploču Majlsa Dejvisa, i onda sam shvatio da postoji tako
spontano i improvizovano muziciranje.
Iako je živeo u više-manje uobičajenoj porodici, odnosi su bili podjednako
haotični kao u mojoj. Zapanjivao me je pričama o njegovom očuhu, Volteru, koji je
godinama imao problema sa alkoholom. Otreznio se, na način koji mi nije bio
poznat, ali od tada je pravi samotnjak. Retko kad sam ga viđao, a kada bi se to
desilo, onda bi obično vikao na Majka zato što je zaboravio da iznese smeće u
određeni dan. Malo-malo pa bi bilo: „O, brate. Zaboravio sam da je danas četvrtak.
Nadrljaću.”
Mama mu je bila stvarno zlatna, čak i sa tim čudnim australijskim akcentom.
Prvih nekoliko meseci našeg prijateljstva, Majk je stalno pričao o njegovoj starijoj
sestri, Karen, koja se vratila u Australiju. „Ona je prava lujka”, govorio mi je.
„Strašno je slatka, ima gomilu frajera i najbolji je učenik u Holivudskoj gimnaziji.
Ušla je u konkurenciju na gradskom nivou.” Morao sam da upoznam njegovu sestru.
Karen se konačno pojavila krajem te školske godine. Bila je mlada, zgodna i
neverovatno napredna. Tada je bilo uobičajeno da Majk i ja spavamo jedan kod
drugoga u kući. U stvari, on je u sobi imao dva malena kreveta na rasklapanje - jedan
za njega i jedan za mene. Majkovi su imali kadu u zadnjem dvorištu, pa smo se on,
Karen i ja jednom brčkali u njoj i pijuckali vino. Karenina ruka je stalno lutala prema
meni ispod svih tih mehurića. Majk je rekao da ide na spavanje, i taman sam se
spremao da isto to kažem, kada me je ona zgrabila: ,,Ti ostaješ.” Vreme je da
upoznam sestru.
Odmah je preuzela inicijativu. Počeli smo da se vaćarimo, a onda me je odvela u

40
njenu sobu, u kojoj mi je naredna tri sata pokazivala stvari za koje nisam ni znao.
Vodila je igru, i radila stvari poput onog kada je otišla do lavaboa, vratila se sa
ustima punim tople vode i popušila mi. Pobogu, čime sam zaslužio tako divno
iskustvo?
Majk me je sledećeg dana upitao: „Kakva mi je sestra?” Poštedeo sam ga detalja
- na kraju krajeva, ipak mu je to sestra — ali sam mu bio duboko zahvalan što me je
upoznao sa njom. Godinama kasnije, rekao mi je: „Stvarno smo odlični ortaci, ali
moram da ti kažem nešto što me muči godinama. Znaš, onda kada si bio sa mojom
sestrom, gledao sam vas kroz prozor nekoliko sekundi.” Nisam bio puno pogođen,
ali mislim da je dobro što je čekao da prođe toliko vremena da mi to saopšti.
Majk je bio na travi kada sam ga upoznao. Sve češće smo upadali u ćaletove
zalihe kako bi zadovoljili naše potrebe. Znao sam za tajna mesta na vrhovima polica,
gde je čuvao dopola popušene džointe, ali je glavna zaliha — ona u ormanu - bila
pod ključem. Jednom sam visio u podrumu Majkovog očuha i pri tom našao
ogroman svežanj ključeva. Bio je to potez očajnika, ali vredelo je probati. Isprobali
smo gomilu ključeva i našli taj jedan koji odgovara Blekijevom ormanu. Polako
sam počeo da otuđujem ćaletovu zalihu trave, tableta i kokaina. Majk je
bio impresioniran činjenicom da mogu toliko da mažnjavam, a da sve
izgleda netaknuto.
Naše prvo zajedničko putovanje, na kojem smo se stvarno zbližili, bilo je kada
smo išli na skijanje na Mamutske planine. Autobus je bio uobičajena mešavina
nesrećnih i napuštenih - devojčica sa modricom preko oka, lik na spidu koji je
upravo dobio otkaz - i tu smo mi, dva klinca. Smesta sam otišao u toalet na kraju
busa, popušio pola džointa i onda ga prepustio Majku koji je uradio isto. Dok smo
stigli, mećava je već počela. Plan nam je bio da noć provedemo u vešernici neke
od koliba. To je bio savet koji sam dobio od jednog ortaka iz Emersona, ali nas je
autobus ostavio usred nedođije. Uputili smo se prema kolibama, ali je Majka
iznenada zaboleo stomak. Pešačili smo, i pešačili, pri tom se smrzavali, a on je bio
na ivici suza od bolova. Bili smo na pragu promrzlina, kada smo napravili presudno
skretanje i naišli na kolibe. Ušli smo u vešernicu, izvadili vreće za spavanje i jednu
prostrli ispod klimavog postolja za slaganje veša, a drugu na njega. Ubacio sam
neki sitniš u mašinu za sušenje veša i sklupčao se u vreći na podu, dok je
Majk spavao na klimavom postolju namenjenom da izdrži nekoliko kilograma veša.
Sledećeg jutra smo otišli da iznajmimo skije. Potpuno smo se opremili i onda je
Majk trebao da sve to plati karticom koju nam je dala njegova mama, ali
sedamnaestogodišnjakinja koja je radila na kasi nije htela da je primi. Ostala je pri
tome da njegova majka mora da bude lično prisutna.
Pokušavao je da joj objasni kako mu je mama već na žičari, ali mala nije

41
progutala. Bilo je vreme da učinim nešto po tom pitanju, pa sam izašao napolje i
prišao gospođi koja se spremala da skija sa njenim klincima. Zamolio sam je da mi
pozajmi njenu jaknu, kapu i naočare. Nekako sam uspeo da je ubedim. Obukao sam
njenu jaknu, stavio kapu i ogromne naočare za sunce. Naše rukavice i kape su mi
poslužile da napunim jaknu i stvorim iluziju sisa, zamislio glas Majkove mame,
uleteo u radnju i obrušio se na klinku za kasom.
,,Ne mogu da poverujem da ste me dovukli sa žičare zbog ovoga. To je moja
kartica i dala sam je sinu. Šta nije u redu?”
Devojka se usrala od straha i tako smo dobili naše stvari. Super smo se proveli,
vozili se skroz urađeni na žičari, uletali preko reda i bili prave male drkadžije - što
smo, u suštini, i bili. Majk nije imao blage veze sa skijanjem. Pao je bar pedeset puta
prilikom prvog spuštanja. Uspevao je da me prati već prilikom trećeg. Za manje od
sat vremena naučio je da skija.
Ponovo smo prenoćih u vešernici i sa sitninom uspeli da preguramo noć. Sledeći
dan je protekao i bilo je vreme da pođemo kući. Iz nekog razloga, utuvio sam sebi u
glavu da radnja za iznajmljivanje opreme nema baš najbolju evidenciju, te sam
smatrao da su ove skije, praktično, naše. Na autobuskoj stanici smo ih utovarili,
zajedno sa ostalim skijama, u prtljažnik autobusa. Baš smo se spremali za ulazak u
autobus, kada je stigao šerif u njegovim kolima. Izađe i reče: „Vas dvojica. Dođite.”
,,U čemu je problem?”, nevino upitah.
,,Te skije su ukradena imovina. Pokažite mi vaše lične karte”, reče.
„A, ne, ne, ne. Ne nosimo ove. Šta, vi ste mislili da hoćemo da ih odnesemo?
Ne, ne. Samo smo ih iznajmili i baš smo pošli da ih vratimo. Znate šta, možda bi
najbolje bilo da sada odemo i samo ih ovde ostavimo”, očajno istrtljah.
Konačno smo ga ubedili da nam napiše samo kazne. Obećali smo da ćemo se
vratiti u radnju za iznajmljivanje i razjasniti nesporazum. Uspeli smo da se vratimo
kući. Put je ocenjen kao super uspešan. Jedino je ono sa šerifom ostavljalo gorak
ukus u ustima. Prošli su dani bez službenih poziva, sudskih poziva - bilo kakvih
loših vesti sa severa. Onda se desilo. Držali smo otvorene četvore oči i pazili na
poštu, ali su Bleki i Volter dobili poziv.
Sada smo nadrljali. Volter je bio strog, a ni ćaletu nije bilo svejedno što je
uvaljen u sve to, pošto su maloletnici na sudu morali da budu pod roditeljskom
pratnjom. Sada su oni morali da rešavaju naše probleme. Mislili smo da je to kraj
sveta, ali pod spletom nekih čudili okolnosti, taj put više je poslužio za
produbljivanje odnosa između očeva i sinova. Na kraju smo se provukli samo sa
opomenom, a jedina obaveza je bilo pisanje pisama na svakih nekoliko nedelja
tokom narednih pola godine, u kojima je trebalo da ih izveštavamo o tome kako
napredujemo.

42
 Međutim, moj okršaj sa vlastima je bio zanemarljiv u odnosu na ono što će se
desiti Blekiju.
Napolju je bio sunčan, savršen jesenji dan u Kaliforniji. Stigao sam iz škole u
uobičajeno vreme, negde oko pola četiri. Ćale je izgledao strašno zamišljen zbog
nečega. Sedeli smo u dnevnoj sobi sa ogromnim prozorom, sa koga se pružao pogled
na celo dvorište. Iznenada, Blekijev pogled se ukočio. Pogledao sam napolje i video
te krupne likove, onako u stilu drvoseča, kako se šunjaju po dvorištu. Ćale mi stavi
ruku na rame i reče: „Mislim da nas ovi drže pod prismotrom...” Čim je to
izgovorio, razvaljena su stabilna ulazna vrata od hrastovine. Istog trena tresnula su
i sporedna vrata. U kuću je uletela falanga likova sa sačmarama i pancirima. Uglas
su vikali: „Stoj! Stoj! Na pod!”, kao da smo bili usred neke velike akcije. Jedan
pogrešan pokret i napunili bi nas olovom. Stavili su nam lisice tako da budemo
privezani jedan za drugog, postavili nas na kauč i počeli sistematsko uništavanje
naše kuće.
Ispostavilo se da je ćale, nekoliko noći ranije, pozvao neku prostitutku da
navrati do njega, ali kada je stigla ćale nije bio oduševljen. Da bi se drugarski
iskupio ponudio joj je malo kokaina. Ona je izjurila napolje, pozvala muriju i
ispričala kako misli da bi Bleki mogao da bude Davitelj sa Hilsajda, koji je u to
vreme harao Los Anđelesom.
Cajkani su naredna dva sata proveli rasecajući dušeke, preturali po ormanima sa
odećom i krali skakavce koje sam nabavio u Tihuani, kako bi mogli da ih ponesu
kući i poklone njihovoj dečici. Na svu sreću, nisu našli ništa od moje droge. Baš
kada sam pomislio da možda neće otkriti ćaletov tajni štek, jedan od šupljoglavaca je
iščeprkao rupu u zadnjem delu ormana i sve pronašao. Znali smo da smo upecani.
Izvukli su veliki paket kokaina, trave i teglu sa tabletama.
Onda su počeli da mozgaju šta da rade sa mnom. Spominjali su popravni dom,
ali znao sam da treba da ostanem na slobodi kako bih Blekija izvukao iz zatvora.
Ubedio sam ih kako nemam nikakve veze s tim što se desilo i kako ujutru treba da
idem u školu. Konačno su se složili da treba da ostanem ovde - u potpuno
ispreturanom i uništenom stanu - i odveli Blekija.
Obojica smo bili očajni. Imao sam osećaj kako će ćale godinama tamo trunuti.
Odmah sam pozvao Koni. Ona je ubedila njenog novog dečka da založi svoju kuću i
položi kauciju za ćaleta. Bleki je sledećeg dana izašao iz zatvora. Uštedeo je negde
oko sedam hiljada, koje je odmah morao da uloži na dobrog advokata. To je bio
veliki udar na naše finansije, jer je Bleki skoro potpuno bio prekinuo sa dilovanjem
kako bi u potpunosti mogao da se posveti glumi.
Srećom, bio sam odabran za Koka-Kolinu reklamu za koju se dobijala prilično
lepa svotica - pogotovu za jednog petnaestogodišnjaka. To je unelo još više

43
pometnje, jer sam sada zarađivao više od ćaleta. Pokušao je da me primora da platim
deo stanarine, što je bilo preko onih dvadeset odsto od zarade, koje je već uzimao u
svojstvu mog menadžera. Sve ovo je doprinelo produbljivanju raskola u poslovnom
partnerstvu Kidisovih.
U međuvremenu, moj društveni život u Ferfeksu je bujao. Nekoliko meseci
pošto sam upoznao Majka, pojavila se još jedna osoba koja će mi postati jedan od
najbližih prijatelja koje sam ikada imao. S vremena na vreme, dešavala su se
okupljanja uvrnutih rok bendova koji su svirali na bini u školskom dvorištu. Negde
tog polugodišta, slušao sam smešnu grupu po imenu Entem (Anthem). Kada kažem
.smešnu’, pod tim ne mislim ništa loše - momci su stvarno imali talenta, ali ako mene
pitate, bih su malo iza svog vremena. Radili su obrade Kvina (Queena) i
Cepelina,bendova koji su bili na izmaku svojih karijera, sve sa tom čupavom
dugom kosom.
Za vreme svirke, neki ljudi su prolazili tuda i delili bedževe sa natpisom Entem.
Uzeo sam jedan. Nosio sam bedž onog dana kada sam naleteo na jednog od gitarista
ovog benda. Zvao se Hilel Slovak. Počeli smo s pričom, pa me je pozvao da dođem
kod njega da nešto prezalogajimo.
Kroz samo nekoliko minuta razgovora, osetio sam da je on drugačiji. Obično
sam se, zbog mojih ludih iskustava iz detinjstva, osećao nadmoćnije u prijateljstvima
sa mojim vršnjacima, ali sam predosetio da mi je on ravan, čak i da zna mnoge stvari
o kojima pojma nemam. Razumeo se u muziku, imao smisla za vizuelno i znao
koliko vredi. Hilel je bio Jevrej, tako je izgledao i pričao o jevrejskim stvarima. I
hrana u njihovoj kuhinji bila je jevrejska. Spremio nam je salatu od jaja na ražanom
hlebu, što je za mene bilo potpuno egzotično.
Posle sendviča smo imali iskren razgovor. Kada sam napustio njegovu kuću,
pomislio sam: „Dobro, to je moj novi prijatelj za ceo život.” Tako je bilo sa Majkom
i Džoom Votersom. Nekada se to jednostavno zna. Hilel je imao kombi u kojem smo
se često vozili po holivudskim brdima, odmarali se po izletištima, razgledali grad,
slušali trake ludog progresivnog roka, duvali i pričali o devojkama iz Ferfeksa.
Jedno je bilo upoznati Majka i Hilela, koji će postati toliko važne osobe u mom
životu, ali kakve su šanse da nađem tri srodne duše tokom prve godine školovanja u
Ferfeksu?
Zapravo, Heju Hendl sam upoznao pre Majka i Hilela. Bio sam na času
španskog za vreme prve nedelje u školi, kada sam ugledao tu prelepu devojku sa
smeđom talasastom kosom, savršeno belim tenom i krupnim braon očima iz kojih je
sijao ludački sjaj. Bila je Jevrejka, najbistrija devojka u odeljenju i jedna potpuno
prizemna osoba koja je volela da flertuje.
Naravno, odmah sam se zatreskao u nju. Ćaskao bih sa njom kada god bi se

44
ukazala prilika, ali odmah mi je stavila do znanja da nije slobodna. Prvo sam mislio
da se zabavlja sa Džonijem Karsonom, koji će kasnije imati veliki uticaj na moj
život, ali mi je rekla kako joj je on samo dobar prijatelj iz osnovne. Ispalo je da izlazi
sa momkom koji se zvao Kevin, visok i razbacan crnac koji je bio ponos
gimnastičarskog tima naše škole. Znao sam da Heja potiče iz konzervativne jevrejske
porodice za koju bi bilo nečuveno da se zabavlja sa nekim ko nije Jevrej, tako da je
njena veza sa crnim gimnastičarem bila strogo čuvana tajna. Pričali smo i često bi mi
se poveravala: „Tako bih volela da izlazim sa mojim dečkom, ali ne mogu - previše
je rizično, moji bi mogli da saznaju.” Bilo mi je strašno teško da slušam ovo, s
obzirom na činjenicu da ja nisam bio taj momak, ali slobodno mogu reći da nisam
izgubio interesovanje za nju i nastavio dalje.
Tog polugodišta smo sedeli jedno pored drugog. Čas je počinjao posle ručka,
tako da sam uvek gledao kako je on prati na čas i kako se dugo opraštaju. Jednoga
dana sam odlučio: „Jebi ga. Donosim cveće.” Kupio sam buket i napisao pesmu, ali
dok sam stigao do škole, čas je već uveliko počeo. Uleteo sam u učionicu, a
nastavnik je upitao: „Postoji li dobar razlog za tvoje kašnjenje?”
„Zapravo, ne”, rekoh i pružih joj cveće i pesmu. Heja se postidela, ali je
skapirala da ovaj momak mora da je prilično lud za njom. To je bio početak našeg
zbližavanja, ali sve je to bilo prilično klimavo i potrajalo je tokom cele naredne
godine.
Spiskao sam sav novac od moje glumačke karijere, koja je pomalo bila
zapostavljena, jer sam hteo da budem običan školarac. Pošto su Blekijevi prihodi bili
značajno umanjeni, zaposlio sam se kao isporučilac u prestižnoj prodavnici pića
zvanoj Kod Džona i Pita. Obožavao sam taj posao. Vozio sam ludački, pravio sve
moguće prekršaje, prelazio u suprotnu traku i zaobilazio gužvu kako bih što pre
dostavio isporuku da bih lagano mogao da se vraćam nazad. Nekoliko nedelja
kasnije sam otkrio kako mogu flašu ili gajbu piva da sakrijem u đubre, kasnije
se vratim, pokupim ga i obezbedim se za preko noći. Kada se svemu doda trideset
dolara koje sam dobijao u napojnicama, mogao sam da radim samo nekoliko dana
nedeljno i zaradim džeparac.
Međutim, moja prva godina u Ferfeksu bila je beg od odgovornosti. Sve to
slobodno vreme bilo je kao stvoreno za tumaranje, zezanje, besciljno pešačenje,
priču, upadanje u nevolje, vandalizam, posete prijateljima, pokušaje da se dođe do
trave i povremeno igranje basketa. Nije bilo pritiska, niti neizvesnosti. Nekada sam
imao nešto za domaći, ali sam to radio posle večere.
Majk je bio moj verni pratilac. Prilikom tih dugih šetnji prolazili smo pored
dvospratnica, trospratnica, četvorospratnica, nekada i petospratnica koje su bile
sagrađene oko glavnog bazena. U glavi mi se rodila zapanjujuća ideja. Pogledao sam

45
u zgradu i rekao: „Prijatelju moj, ovo se zove skakaonica.”
Stekao sam nešto iskustva u Mičigenu, skačući sa železničkih mostova u velika
vodena prostranstva. Nekada smo čekali dok nam voz ne dođe sasvim blizu i tada je
to bio još jači osećaj. Majkje bio voljan da sve proba, tako da smo počeli da skačemo
u bazen sa dvospratnica. Nije nas bilo briga da li ima onih koji se sunčaju pored
bazena, to je svemu dodavalo još veću čar - biti taj lik koji doleće sa neba i iznenada
aterira baš pored njih.
Kada je bilo ikakve šanse da nas uhvate, skočili bi i prečicama, kroz tuđa
dvorišta, zbrisali kao da nas juri đavo. Nekada bi izlazili iz vode posle skoka i, pošto
bi skontali da nam ne preti nikakva opasnost, iskoristili priliku da nekoga
izbezumimo vrištanjem, izmotavanjem ili pokazivanjem dupeta.
Konačno smo stigli do petospratnica. Omiljena nam je bila na Kings Roudu.
Popeli bi se na krov i pogledali dole. Bazen je izgledao kao da je veličine poštanske
markice, a mi bi samo skočili. Onda sam počeo da eksperimentišem sa različitim
stilovima skokova. Nisam hteo samo da skočim, radio sam to unazad i izvodio razne
supermenske fore. Istrčao bih i umesto da se što bolje odrazim, ja bih skočio uvis,
izvio se, poleteo nadole paralelan sa površinom vode i onda naglo promenio pravac
ulećući u vodu pod pravim uglom.
Dubina bazena nije bila važna. Nije potrebno mnogo vode da bi se u nju
skočilo. Ako se radi o plitkom bazenu, kada dođeš do površine treba pustiti telo da
ide na stranu. Na taj način podjednako koristiš širinu i dubinu bazena.
Ćale je znao za skokove i nije bio nimalo oduševljen. Nije pokušavao da me
spreči u tome, ali bi s vremena na vreme znao da mi očita lekciju: „Nemoj da skačeš.
Znam da stalno pušiš travu. To nije dobra kombinacija.” Već tada nismo pričali o
mnogim stvarima. On bi zvocao, a ja bih ga ignorisao i govorio: „Svejedno. Nosi
se.”
Jednog junskog dana, Majk i ja smo bacili oko na zgradu koja se nalazila
nekoliko ulica od moje kuće. Bazen je bio mali i oblika kapljice suze, a najdublji je
bio najuži deo kapljice. Da bi stigli do vrha zgrade, morali smo da se penjemo po
žičanoj ogradi. Bili smo tako opušteni u tome, da nas je neko primetio i počeo da se
dere i zove nas da siđemo. Nismo ni pomišljali da tada odustanemo. Rekao sam
Majku da skoči i on je skočio, posle čega se čuo pljusak. Onda je došao red na mene.
Nisam ni bacio pogled da ocenim ugao skoka - više su me brinuli ljudi koji su vikali.
Skočio sam i još u vazduhu shvatio da sam se prejako odrazio i da ću promašiti
bazen, ali ništa nisam mogao da učinim. Beton mi se približavao neverovatno
brzinom i ja sam se dočekao na pete, promašivši bazen za dvadesetak santimetara.
Još onako omamljen, zateturao sam se unazad, pao u vodu i počeo da tonem. Nekako
sam uspeo da - iako paralizovan od šoka - uhvatim ivicu bazena, preturim se preko

46
nje i počnem da ispuštam taj neljudski zvuk koji kao da je dolazio iz podzemnih
dubina.
Pogledao sam nagore i video Majka, ali nisam mogao da se pomerim. Neko je
pozvao hitnu pomoć. Bolničari su me trapavo preneli na nosila, skoro me ispuštajući.
Nisu ih pričvrstili za unutrašnjost abulantnih kola, tako da sam u agoniji poskakivao
tokom celog puta do bolnice. Pored sveg šoka, bola i užasa, imao sam osećaj da
nešto ozbiljno nije u redu, jer još uvek nisam mogao da mrdnem.
Odveli su me u Kedars Sinai i uradili rendgen. Posle nekog vremena, u sobu je
ušao doktor i rekao: „Slomio si kičmu. Ne izgleda dobro. ”Do tada sam bio optimista
i držao se prilično dobro, ali kada je doktor izrekao prognozu, počeo sam da kukam:
„Propade mi leto. Propade mi bavljenje sportom. Propade mi život.”
Počeo sam da se nabacujem svakoj sestri, očajno želeći nešto protiv bolova, ali
ništa nisu htele da mi daju dok doktor nije dao odobrenje. Onda je, vrišteći, uleteo
Bleki: „Šta sam ti govorio? Ko je bio u pravu? Jesam li ti rekao da će se ovo desiti?
Duvaš, pa skačeš odatle. Ovo je bilo suđeno.” Samo sam pogledao u medicinsku
sestru i rekao: „Neka ga neko udalji odavde. Njemu nije dozvoljen ulazak.”
Naposletku su me nakljukali lekovima i razapeli služeći se sistemom čekrka i
poluga, a uz pomoć medicinskih kaiševa. Rekli su da su mi kičmeni pršljenovi
spljeskani poput palačinaka, i da mesec dana korišćenja raznih medicinskih
pomagala treba da pomogne da se vrate u normalan položaj.
Tokom prve nedelje u bolnici, posetili su me Majk, Hilel i nekoliko drugih
prijatelja. Do tada sam osvojio Heju i sada je bila nešto poput moje devojke. Jednom
je došla u posetu, legla na krevet pored mene i dozvolila da je opipam gore, što je
bilo prava stvar. „Dobro, slomio sam kičmu, ali bar sam uspeo da dodirnem grudi
devojke u koju sam bio zaljubljen od prvog časa španskog jezika.”
Posle dve nedelje dobio sam pundravce. Jednom mi je Hilel došao u posetu, a ja
sam mu rekao: ,,Ne mogu da ostanem ovde više ni jedan jedini dan. Moraš da me
izvučeš.” Otišao je da upali kola. Dotle sam odvezao kaiševe, preturio se preko
kreveta i oteturao na mojim slabim nogama. Počeo sam da se gegam kroz hodnik kao
Frankeštajn, dok mi je gola guzica sevala iz bolničke haljine. Sve medicinske sestre
su šiznule i počele da vrište kako nigde ne smem da mrdam još dve nedelje, ali
nisam ih zarezivao. Nekako sam uspeo da dođem do kola i Hilel mi je pomogao da
se smestim. Pre nego što smo otišli kući, naterao sam ga da me odveze do zgrade gde
sam se slomio, kako bih provalio u čemu sam pogrešio.

Nekoliko sledećih nedelja proveo sam prikovan za sopstveni krevet. Par puta
me je posetila prelepa ćaletova prijateljica koja se zvala Lark i bila relativno uspešna
glumica od dvadeset i kusur godina. Dolazila je u bilo koje doba dana i noći da bi me

47
seksualno zadovoljila. Leđa su me bolela i stalno sam joj govorio da bude strašno
pažljiva, ali ona me je doslovno jahala kao neka nimfa. To je učinilo moj oporavak
mnogo prijatnijim iskustvom.
Tog leta sam otišao u Mičigen, ali leđa su me i dalje mučila. Svaki put kada bih
išao po rezultate sa rendgena, doktori su saopštavali loše vesti — kičma je još uvek
iskrivljena, a pršljenovi sabijeni. Nikada nije bilo dobrih vesti. Međutim, posle
nekog vremena, moja leđa su počela ubrzano da se oporavljaju. Majk je jednoga
dana doputovao u posetu. Samo se pojavio ispred moje kuće posle tog mučeničkog
putovanja, sav izmrcvaren i nenaspavan, pošto je sedeo između ogromnog
Indijanca koji je stalno hrkao i nekog lika koji je neprestano povraćao. Poneo
jePenthaus i sećam se da su sve stranice bile slepljene kada sam ga otvorio. ,,Pa,
takav je bio kada sam ga našao”, slagao je.
Kada se smestio bio je srećan kao neko štene. Mama se prema njemu odnosila
kao prema sopstvenom sinu, a Stiv nam je dozvolio da uzmemo njegova kola i
provozamo se po Mičigenu. Pošli smo na kampovanje, posetili moju ujnu i otišli na
skijanje na vodi. Bili smo dva klinca, odrasli u nekim stvarima, deca u drugima, ali
sebe nismo smatrali klincima -smatrali smo se gospodarima svemira koji se nalaze
iznad svih ostalih oblika života, uključujući tu i odrasle. Bili smo više kul, više hip,
više pametniji i znali više o gotovo svemu o čemu je trebalo nešto znati, i to nam je
bilo dosta. Adolescencija je tako zabavan deo života jer misliš da sve znaš, jer nisi
stigao do onog perioda kada shvatiš da gotovo ništa ne znaš. Dakle, lepo smo se
zezali tog leta i kada je došlo vreme da Majk pođe kući, sećam se da ga je mama
pratila na autobus noseći gomilu kesa sa hranom, jer je to slatko dete očekivao
strašno dug put. Napravila mu je pitu od lešnika, dala mu ogromnu kesu čipsa i
mazila ga kao nekog malog princa.
Vratio sam se da završim drugu godinu u Ferfeksu, ali stvari u kući su se
pogoršavale. Dok je čekao presudu posle hapšenja, ćale je postao daleko oprezniji.
Potpuno je prestao sa dilovanjem droge, postavši slika i prilika izgladnelog glumca.
Svađali smo se oko sitnica. Jednom prilikom je pobesneo zato što sam pojeo njegovu
konzervu supe, drugi put je odlepio jer sam pojeo sendvič iz frižidera na koji je on
ceo dan kidisao.
Negde u to vreme, Bleki je odlučio da mi uvede policijski čas. Samovoljno je
odlučio da moram da budem u kući pre ponoći. Ako ne stignem na vreme, on
zaključava vrata. Jedne večeri sam izašao da provozam skejtbord i stigao nekoliko
minuta posle ponoći. Vrata su bila zaključana. Kucao sam i kucao bez prestanka, ali
odgovora nije bilo. Konačno je, sav razjaren, stigao do vrata: „Šta sam ti rekao?
Nema ulaska posle ponoći.” Prigovarao je kako sutra rano ujutru ima čas glume i
kako mu ometam miran san. Sve to je pričao čovek koji me je tokom osnovne škole

48
držao budnim do šest ujutru.
Kada se ovo desilo po drugi put, sused mi je ponudio da prenoćim na njegovom
kauču, ali sam odbio. Pokušao sam da ostavim odškrinut prozor kako bih se ušunjao
u kuću, ali Bleki je bio toliko predostrožan daje pre spavanja detaljno proveravao da
li su svi ulazi u kuću obezbeđeni. Zato sam ponovo morao da ga probudim, a ovaj
put bio je još bešnji. Imali smo okršaj u kuhinji, prilikom čega mi je rekao da mogu
da poštujem njegova pravila ih da se gubim odatle.
Nisam išao linijom manjeg otpora. Nazvao sam mog prijatelja, Dondija
Bastona, i pitao da li mu treba cimer. Upoznao sam ga tokom prve godine u
Ferfeksu, ah napustio je školu negde u jedanaestom razredu i bacio se na dilovanje
droge u njegovoj kući u Vilkoksu. Bio je to jedini šesnaestogodišnjak koga sam
poznavao, a da ima sopstvena kola. Pristao je da se uselim, ali prvo je odredio visinu
kirije i šta će mi biti zaduženja po kući.
Oko podneva, navratila je Heja u svojim ogromnim kolima. Počeli smo da
tovarimo moje stvari, koje su se sastojale od nešto odeće, mog muzičkog stuba i
ogromnog neonskog znaka za bilijar salu, koji mi je ćale poklonio. Na nesreću, Bleki
je naišao dok smo se isparkiravali iz dvorišta.
„Hej, hej, hej! Šta mislite da radite?”, reče on.
„Iselio sam se. Odlazim odavde. Konačno mi vidiš leđa.”
„Šta sve ove stvari rade u kolima?”
,,To su moje stvari”, uporno ću ja.
,,To nisu tvoje stvari. To su moje stvari.”
„Ti si mi ih dao”, podsetih ga.
„Dao sam ti ih na korišćenje dok živiš pod mojim krovom. Ako ne živiš u ovoj
kući, te stvari ne pripadaju tebi.” Imali smo žučnu raspravu povodom toga kome
stvari pripadaju. Iz nje nisam izašao kao pobednik, a i nije me bilo briga. Samo sam
hteo da odem odatle.
Uselio sam se kod Dondija i odmah shvatio da je on - u mnogim stvarima - za
korak ispred svog vremena. Kao prvo, imao je izuzetnu kolekciju ploča (za koju su
bile napravljene posebne police) i sasvim dobro ozvučenje. Deo dogovora, osim
prihvatanja činjenice da je on tikvan koji stalno duva, bio je da se muzika sluša po
ceo dan i celu noć. Ploča bi se vrtela u svako doba. Na sreću, imao je neverovatan
muzički ukus. Nije bio jedan od onih likova koji slušaju isključivo bluz, rok ili pank
— on je slušao sve. Pošto su mu dva prijatelja radila za izdavačke kuće,
među prvima je dobijao nove albume Dejvida Bouvija ili Toking Hedsa
(Talking Headsa).
Naša kuća je služila i za žurke. Vikendom bi organizovali te velike svečanosti

49
na svakih nekoliko nedelja. Bilo je to doba u kojem su alkohol i droga savršeno
funkcionisali, i nisu nas onemogućavali u izvršenju naših obaveza, niti je bilo ko
padao od iscrpljenosti. Dondi je nekako uspevao da dođe do kokaina za ove žurke,
ali tada je kokain bio nešto što nismo uvek imali. Bio je poslastica, tako da nismo
mogli da preteramo.
Moje druženje sa Hilelom se intenziviralo. Išao sam na časove fizičkog, a dve
učionice dalje, odžavali su se časovi likovnog koje je on pohađao. Njegov učitelj
likovnog bio je prilično liberalan, tako da bih otišao tamo pošto bi se izvukao sa mog
na foru odlaska u kupatilo. Onda bih ozbiljno pričao sa Hilelom dok se on bavio
njegovim anatomskim studijama. Takođe, Majk i Hilel su postali prijatelji i razvili
zanimljivu muzičku povezanost. Entem je trebalo da uradi niz svirki po
raznim srednjim školama i Hilel je, potpuno neočekivano, počeo u tajnosti
da podučava Majka da svira bas gitaru. Tadašnji basista Entema, Tod, nije bio baš
nadaren muzičar, ali grupi je našao menadžera. Pošto su Hilel i Alan Mišalski, drugi
gitarista, kao i bubnjar Džek Ajrons, bih pravi muzičari, tražili su zamenu za basistu.
Jednog dana, kada je Tod došao na probu i video malog Majka kako svira njihove
stvari, na njegovoj gitari i koristeći njegovo pojačalo, pokupio je opremu i napustio
grupu. Znači, Majk je bio primljen.
Neposredno pre nego što su počeli ponovo da sviraju, prišao sam Hilelu i upitao
da li bih mogao da budem njihov najavljivač. U stvari, tu ideju sam dobio od Blekija,
koji se time bavio dugo vremena, najavljujući bendove njegovih prijatelja onim
komično- ironičnim govorima, tako tipičnim za Vegas. Hilel je pristao. Za svoju prvu
najavu sam preradio jedan od Blekijevih klasika i iskoristio Kola Vortingtona, koji je
u celom LA-u postao poznat po kasnim noćnim reklamama za prodaju
polovnih vozila.
„Dame i gospodo, Kol Vortington ih naziva najžešćim rokerima u LA-u. Njihovi
roditelji ih zovu ludacima, devojke ih zovu stalno, a ja ih zovem onako kako ih
vidim, a to su Entem”, provrištao sam. Onda sam sleteo sa scene u publiku i tamo
igrao tokom cele svirke. Nisam mario ako sam bio jedini koji igra, jer sam čvrsto
verovao i podržavao ono čime se moji prijatelji bave.
Ma koliko da sam bio obožavalac celog benda, ubrzo je sve počelo da se okreće
oko Majka, Hilela i mene. Hilel je poznavao Alana i Džeka mnogo duže, ali kada
smo mi ušli u priču, osetio je da smo mi njegovi ortaci. Kao prvo, Hilel je stvarno
voleo travu, a ostali momci nisu. Mi smo voleli ludilo i pomeranje granica, a Alan i
Džek su više bili mamini sinovi. Tako smo Majk, Hilel i ja postali prava trojica
musketara tokom naredne dve školske godine. Za našu sopstvenu zabavu, stvorili
smo izmenjene identitete - tri Meksikanca koji pričaju sa prenaglašenim naglaskom.
Ja sam bio Fuerte (Snažni), Majk je bio Poko (Mali), a Hilel je bio Flako (Mršavi).

50
Zajedno smo bih Los Faces. Zajedno smo bili banda, ali ne grubijanska, već
komedijaška. Provodili smo sate igrajući ove likove i to nam je pomoglo da
razvijemo osećaj međusobne povezanosti, koja će trajati godinama.
U međuvremenu, moj odnos sa Hejom je napredovao, ali ne tako glatko kao sa
Majkom i Hilelom. I dalje smo imali jedan veliki problem - nisam bio slatki
Jevrejčić kojeg je njena porodica imala na umu. Nikada neću zaboraviti način na koji
mi je objasnila situaciju: „Evo kako stoje stvari. Volim te. Ti si moj, ali matorci to
nikada ne smeju saznati, jer ne žele da se viđam sa nekim ko nije Jevrej. Dakle, oni
misle da smo najbolji prijatelji, da zajedno radimo domaće i to je to. Nemoj da budeš
previše prisan sa mnom kada navratiš. Samo se ponašaj kao da si mi prijatelj.”
Bilo je teško. Njen otac jedva da je progovorio. Njena majka bila je srdačnija,
ali oboje su osećali neku nelagodu čiji sam uzrok bio ja. Mogao sam da vidim kako
se njihova strogoća odražava na nju. Koliko god se trudila da se ne ograničava
merilima sveta njenih roditelja, njihov pritisak je bio veliki i kada bi stigla do krajnje
tačke, nikada ne bi presekla. Bila je njihova ćerkica.
Znao sam da me voli, ali plašila se da produbi tu ljubav. Tokom celog
jedanaestog razreda, izluđivala me je pomisao na vođenja ljubavi sa njom. Imao sam
sva ta razna seksualna iskustva, ali nijedno kao plod prave ljubavi. Znao sam koliko
jebanje može biti zabavno, ali sada sam hteo da uradim nešto lepo. Pokušavao sam
da je odvučem u krevet, ali nije htela. ,,Ne mogu. Daj mi vremena. Moramo da
brinemo i o kontracepciji.” Stalno je odlagala i sve se svelo na neprestano
zapitkivanje u stilu Jesi li sada spremna?’. U međuvremenu mi je drkala, što je bilo
sjajno, ali sam želeo da držim tu devojku u naručju dok sam u njoj.
Bilo je izluđujuće. Bila mi je sve. Obožavao sam je. Sve bih uradio za nju. Ali,
ona nije popuštala. Izlazili smo sedam meseci. Nosio sam najbolju odeću i kosu
sređivao najbolje što sam mogao. Posle jednog od tih izlazaka, otišli smo u moju
sobu, bez ikakvih namera da se nešto desi, i počeli da se ljubimo. Skinuli smo odeću
i skliznuli u taj svet ljubavi, svetlosti i toplote. Sve oko nas je nestalo. Bilo je bolje
nego u mojim najluđim snovima. Bilo je to ono za čim sam tragao - ljubav
oplemenjena radošću seksa.
Kada smo Heja i ja počeli sa redovnim odnosima, mojoj sreći nije bilo kraja.
Hteo sam da budem sa njom po ceo dan, svakoga dana. Ako je ne bih video neko
vreme, jedino o čemu sam razmišljao bila je ona. Kada bih otišao na neko vreme u
Mičigen, jedva sam čekao da se vratim i budem sa njom. Svaka pesma koju bih čuo
bila je o njoj. Imali smo naše pesme. Bile su to Heroes od Dejvida Bovija i Here,
There and Everyiohere od Bitlsa(Beatles).
Završna godina u Ferfeksu bila je puna protivrečnosti. Moji prijatelji i ja smo
definitivno bili autsajderi koji žive po sopstvenim moralnim načelima. Majk i ja smo

51
usavršili način mažnjavanja hrane, koji je bio nenadmašiv gotovo dve godine - dok
nas nisu uhvatili. Ušao bih u prodavnicu i korpu napunio sa najfinijim namirnicama
koje su imali - file minjonima, jastozima, konjakom, sve što poželiš. Onda bih sa
korpom otišao do odeljka sa časopisima, koji je bio veoma blizu ulaza. Uzeo
bih časopis, korpu stavio na pod i počeo da ga prelistavam. Dok to radim, krišom bih
gurnuo korpu ispod hromiranog pulta. Majk, koji je dotle čekao napolju, uletao bi
unutra, zgrabio korpu i izleteo napolje. Uskoro smo imali dva metra visoku kulu
sastavljenu od korpi iz prodavnice, koja je bila svedok naše sposobnosti da se
hranimo sa stilom.
Još uvek smo koristili oprobanu staru foru sa bocom u nogavici. Jednom sam
povećao ulog i maznuo par skija. Ušao sam u prodavnicu sportske opreme i upitao:
„Koje su najbolje skije koje imate u mojoj veličini?” Prodavac je odgovorio: „To su
ove trkačke skije.” Sačekao sam da ode, pokupio skije i uputio se ka izlazu. Skapirao
sam da ako budem hrabro prošao pored kase, svi će pomisliti: „Mali se ne zaustavlja
da plati zato što je došao da pokupi nešto za šta je već plaćeno.”
U neku ruku, naše nedruštveno ponašanje bilo je ojačano muzikom koju smo
slušali. Pank je tek počeo da se probija u Los Anđelesu kada sam upisao Ferfeks,
1977. godine. Tada je to bila mala potkultura. Bleki je, njemu na čast, imao sluh za
nove stvari. Bio je jedan od prvih stalnih posetilaca pank kluba zvanog Masque, koji
se nalzio na Holivudskom bulevam. Kada bi dolazili pankeri iz Njujorka, svirka bi
bila u klubuWhiskey. Bleki i ja bi uvek završili u motelu Tropikana, otrcanom
starom klasiku na Bulevam Santa Monika. Tu su odsedali članovi grupa i tu su bile
žurke posle svirki. U to vreme, omiljena ploča mi je bio prvi album grupe Blondi
(Blondie). Svaka pesma bila je duboko urezana u moju dušu i bio sam potpuno lud
za Debi Hari.
Tako kada su Blondi došli u grad, odmah smo se uputili na žurku u Tropikanu.
Iznajmili su apartman, a Debi je bila u dnevnoj sobi. Počeli smo da pričamo i bio
sam potpuno opčinjen. Topio sam se od zadovoljstva. U tom stanju potpune
opčinjenosti, pomislio sam: „Ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Možda je
nikada više nećeš videti. Bolje bi bilo da nešto učiniš.” Potpuno iskreno i ozbiljno,
rekoh: „Znam da se ne poznajemo dugo, ali hoćeš li se udati za mene?” Ona se
nasmeši i reče: „Lepo od tebe što pitaš. Mislim da si divan momak, ali ne znam da h
ti je ovo poznato - onaj gitarista iz naše grupe koji je malopre otišao u kupatilo... pa,
to je moj muž.” Bio sam potpuno slomljen.
Majk i ja smo, iz čiste nesreće, visili po klubovima u kojima se svirao pank.
Jedne večeri, nedugo pošto smo pošli u Ferfeks, odveo sam Majka u Rainbow. Popili
smo gomilu piva pre polaska. Bio sam navikao na alkohol, ali očigledno da on nije.
Sedeli smo za Blekijevim moćnim stolom, devojke su se motale tuda, muzika je

52
svirala, a Majk me pogleda i reče: ,,Ne osećam se baš najbolje.” Krenuo je da trči
prema izlazu, ali pre nego što je napravio dva koraka, počeo je da baca peglu svuda
unaokolo. To nije bilo poželjno ponašanje, pogotovu ne od strane maloletnih
klinaca. Izbacili su ga, a on je povraćao sve do parkinga. Onda su prišli meni i rekli:
„Napolje sa njim. Nemoj da vas više vidimo ovde.” Pokušavao sam da uđem
narednih godinu dana, ali uvek bi me izbacivali. Bilo je vreme da nađem svoja
mesta.
Moj prvi pank koncert bio je celodnevni šou u Paladijumu. Devo je svirao sa
svojim bendom Džerms (The Germs). Stajao sam u pozadini, potpuno fasciniran.
Muzika je bila đavolski dobra, ljudi su neverovatno izgledali, skoro previše kul za
mene - nije bilo šansi da me ta masa ikada prihvati, jer su me svetlosne godine delile
od takvog pojma o stilu. Sećam se da sam otišao do kraja bine, odakle se ulazilo i
izlazilo iz bekstejdža. Tamo je bila devojka sa nekom ludačkom pank frizurom i
džinovskim zihernadlama probadala obraze. To je bilo nešto sasvim novo za mene.
Majk i ja smo pokušavali da prokrčimo put na ovu novu scenu, na kojoj nisam
imao zaleđinu — za razliku od one u Rainbowu. U Los Anđelesu došlo je tada do
eksplozije novih bendova. Tu su bili: X i Sirkl Džerks(The Circle Jerks), Blek Fleg
(Black Flag), Čajna Vajt (China White), i spisak bi mogao da ide dalje u nedogled.
Bila je to nesputana energija, kreativnija, uzbudljivija i bombastičnija od svega dotad
viđenog. Način oblačenja, energija, ples, muzika - sve to mi je davalo osećaj
buđenja renesanse u sopstvenom gradu. Rok je bio dosadna stara zver, spremna da
umre, a u grad je dolazila sveža krv. Prvi talas panka je prošao, ali drugi se spremao.
Nije bilo reči o nasilnom hard-kor fazonu, koji su furali bendovi iz okruga Oranž. U
Holivudu se sve vrtelo oko kreativnosti i originalnosti. Skrimers (The Screamers) i
Virdos (The Weirdos) su bili prvi holivudski pank bendovi, ali nisu zvučali nimalo
slično.
Zajedničko svim ovim bendovima bio je element anarhije i borba protiv
konformizma. Prvi album grupe X ili albumi Blek Flega iz tog vremena, bili su prava
remek-dela. Tekstovi koje je Darbi Kraš pisao za Džerms, bili su među najboljima u
panku. Bio je to jedan potpuno novi nivo razumevanja.
Tako smo Majk i ja visili na parkingu ispred kluba Starvood, verovatno
najboljeg pank mesta tada, i počeli da promaljamo nos kroz vrata koja su vodila u taj
svet. Bilo je teško ušunjati se u klub, ali postojala su sporedna vrata blizu parkinga,
koja je čuvao ogromni izbacivač. Ukoliko bi mu nešto skrenulo pažnju ih izbila tuča,
mi bi se provukli najbrže što možemo. Ponekad, ako bi ulazila veća grupa,
pokušavali smo da se sagnemo i iskoristimo ih kao paravan. Kada ne bi uspeli da se
uvučemo na svirku, blejali bi po parkingu, ali nijedan od nas nije bio toliko zanimljiv
da bi ga neko pozvao u društvo. Zato smo sedeli i gledali šta se dešava oko nas.

53
 Blek Fleg su imali fantastične nastupe. Na bini je uvek bio tip zvan Zver, koji je
bio zadužen za bezbednost. Kada bi neko pokušao da se popne na scenu, tamo malo
odigra i skoči nazad, Zver bi ga napao i počeo da pesniči. Tokom svega toga, bend
ne bi prestajao da svira. Jedan lik je uspeo da se provuče pored Zveri i skoči u
publiku. Proleteo je pored mene i zakačio me očeličenom čizmom. Skoro sam se
onesvestio.
Jedan od razloga zašto nisam odmah pristupio ovoj sceni, bio je taj što smo, još
uvek, važili za uzorne učenike u Ferfeksu. Bar ja. Bio je to čudan spoj. Pušio sam
gomilu trave, uzimao pilule i opijao se vikendima, ali nikada nisam izgubio kontrolu.
Nisam imao nijedan neopravdani. Bilo mi je važno da budem odlikaš. Na neki način,
ja sam dobrim ocenama isticao buntovništvo - za razliku od stonera i narkića koji
uopšte nisu ni bili ocenjivani. Nisam želeo da budem kao oni. Kada sam dobijao
knjižicu u osnovnoj, u njoj bi bile sve same petice. Obožavao sam taj osećaj.
Želeo sam da budem najbolji u svemu što bi mi se isprečilo. Naravno, pod mojim
uslovima. Nisam želeo da bubam satima da bih stigao do cilja, ali sam davao sve od
sebe u poslednjem času.
Svi smo počeli da razmišljamo o fakultetu. Počeo sam da popuštam na kraju
završne godine. Morao sam da odem do moje profesorke španskog, gospođe Lopez,
da puzim, kumim i molim za četvorku. Majk je imao dosta problema sa ocenama.
Uvek je oscilirao između potpuno genijalnog đaka i totalnog propaliteta. Poslednje
polugodište išao je sa Hejom na časove istorije, koje je držao Don Plet. On je bio
strogi direktor na čijim časovima su gluposti bile izričito zabranjene. Bio je ćelav, ali
u odličnoj fizičkoj kondiciji i blago preplanuo.
Majka i mene bilo je svuda pre njegovog završnog ispita. Naravno, nije ga
spremio pa je morao da vara. Poslednja osoba kod koje bi želeo da budeš uhvaćen u
prepisivanju bio je Don Plet. Nije mu bilo strano da te prozove da izađeš na tablu i
da te ponizi pred celim razredom. Baš to se desilo Majku, koji je sa ispita izašao bled
kao krpa. Dvojka iz Pletovog predmeta bila je velika prepreka za njegov prosek.
Ali, to nije bila moja briga. Ja sam već jednom nogom zakoračio na faks. U
stvari, planirao sam da odem do Pleta kako bi mi napisao preporuku za Kalifornijski
univerzitet UCLA. Tri godine sam bio njegov učenik i isticao se na časovima, tako
da sam znao da će njegova preporuka biti šlag na torti. Nekoliko dana kasnije, otišao
sam do njega posle časova. Izraz njegovog lica nije baš bio za dobrodošlicu. Zamolio
sam ga za preporuku, a on je počeo sa govorom, koji kao da je bio
unapred pripremljen. ”Svako ko se druži sa Majklom Balzarijem, nije moj
prijatelj, niti će dobiti preporuku od mene. Koliko je meni poznato, ti i Majkl
ste varali sve vreme na mojim časovima.”
To je bilo besmisleno. Najverovatnije sam bio najbolji đak koga je imao u

54
proteklih deset godina. Jedini put kada sam bio blizu prevari, bio je u prvom
polugodištu. Odabrao sam da radim referat o Juraji P. Leviju, slavnom američkom
mornaričkom oficiru. Prilikom istraživanja, naišao sam na poreklo reči FUCK
(jebanje). Poticala je od ranih zapisa iz mornaričkog dnevnika koji je vodio kapetan.
Ako bi neko od članova posade bio uhvaćen u seksualnom činu, to je bilo unošeno
pod ovom skraćenicom kao ,kažnjiva telesna spoznaja’ (unlawful carnal
knowledge). Bio je to tako dobar detalj, da je bilo šteta ne podeliti ga sa ostalima
iz razreda.
Davio sam i gnjavio, naširoko i nadugačko, sa Jurajom Levijem i mornaricom.
Sve mi je imalo pajtonovski šmek. Stigao sam do kažnjivih prekršaja i velikim
slovima na tabli ispisao FUCK. Pogledao sam u gospodina Pleta, kojem je krv
jurnula u teme ćelave glave, ali uspeo sam da zadržim ozbiljan izraz lica i nastavim
sa objašnjenjima. U međuvremenu, Majk i ostatak razreda su popadali od smeha, ali
Plet ništa nije mogao da preduzme. Imao sam ga u šaci.
Sada je on imao mene. Pokušao sam da izvučem preporuku, ali nije popuštao.
„Vrata su ti tamo”, reče on. Izašao sam odatle sav pretrnuo od šoka. Na kraju sam
otišao do profesora geometrije, koji je bio toliko dobar da mi je napisao odličnu
preporuku. Ali, Plet mi je i dalje bio dužan.
Negde tokom tog polugodišta, naleteo sam na kutiju velikih crnih i crvenih
crepova od plastike. Pomislio sam da bi mogli biti od koristi za čas likovnog, pa sam
ih zadržao. Bio je sam kraj vikenda za Dan sećanja i sutra se ponovo išlo u školu.
Majk i ja smo se vozali po kraju, slušajući muziku i totalno uduvani, kada mi je pala
na pamet genijalna ideja.
Došli smo do jarbola za zastavu ispred škole, popeli se uz njega i ostavili
poruku na kojoj je pisalo: Plet jede dupe, pa onda jarbol premazali motornim uljem,
kako je ne bi skinuli.
Bacili smo pogled na natpis, odali priznanje jedan drugom i otišli kućama na
spavanje. Sledeći dan kada smo stigli u školu, oko natpisa bila je masa ljudi. Neki su
ga fotografisali, dok su radnici pokušavali da zaobiđu motorno ulje i uklone slova.
Niko nas nije ispitivao. Nismo čak bili ni osumnjičeni. Plet se, verovatno,
zamerio gomili klinaca, tako da je bilo previše onih koji su imali motiv. Ali, to nije
bio kraj. Na kraju leta, odlučili smo da u Ferfeksuostavimo poruku za buduće
generacije. Plet i dalje jede dupe.

55
 4. UNDER THE ZERO ONE SUN
Bio sam oduševljen kada sam saznao da sam primljen na Kalifornijski
univerzitet. Ne sam zato što sam išao na isti fakultet kao moj ćale, već i zato što je
Heja - koja je mogla da ode na bilo koji fakultet u zemlji - odabrala da ostane ovde i
ide na faks sa mnom. Kao da su nam zvezde bile naklonjene.
Ali, brzo sam se vratio na čvrsto tle. Nikada se nisam osetio dobro na tom
fakultetu. Studenti su većinom bili štreberi i mali Azijati koji nisu došli tu da se
druže ili zezaju. Tamo su svi stalno nešto radili i stalno imali neke obaveze. Ni sa
kim se nisam sprijateljio za sve vreme provedeno tamo. Naravno, izlaženje po
klubovima, žurke u gajbi i zezanje sa Hilelom i Majkom bilo mi je mnogo bitnije od
učenja kineske istorije, koja je - ne pitajte zašto - bila jedan od predmeta koje sam
odabrao.
Na sve ove nevolje, nadovezao se nedostatak novca. Nisam imao nikakve
prihode, osim onih dvadeset dolara mesečno, koje mi je mama slala. Tako sam se
vratio starim navikama. Kada je trebalo kupiti nove knjige, koje su bile neverovatno
skupe, otišao bih do fakultetske knjižare, napunio moju korpu, otišao do izlaza,
nežno je gurnuo ispod senzora, onda uzeo pakovanje žvaka i pri izlasku pokupio
moje besplatne udžbenike. Kada je bila reč o hrani, išao bih u menzu, koja je imala
odličan izbor hladnih i toplih jela, i napunio poslužavnik. Onda bih stao u red, i pre
nego što bi mi zatražili bon, počeo bih da se vraćam unazad kao da idem da
pokupim neku klopu koju sam zaboravio. Tako bih se izvlačio do kraja reda i
onda otišao napolje. Nikada nisam bio uhvaćen. Hilel bi mi se često pridružio, jer je i
on bio na budžetu. Ti ručkovi sa njim bili su, verovatno, najbolji trenuci mog
fakultetskog života.
Majk, Hilel i ja smo te godine usavršili nešto što se zove ,smaži i beži’. Odabrali
bi neki restoran koji je prometan i ima puno osoblja, na primerKantor u Ferfeks ulici.
Smazali bi klopu i zbrisali napolje. Bilo nam je žao kelnerica koje su morale da plate
naše račune, a i ako nisu morale da plate — ostajale su bez napojnice. Tek godinama
kasnije, kada sam počeo da preispitujem posledice mog ranijeg ponašanja, počeo
sam da se vraćam na ta mesta kako bih se popravio, i ostavljao im poveću sumu
novca u kutije za priloge.
Hilel je imao podosta slobodnog vremena u toku prvog semestra, pošto nije
otišao na fakultet posle Ferfeksa. Sa njim sam blejao posle časova i vikendima kada
smo duvali travu. On je bio potpuno zaostao po pitanju korišćenja droga, ali travu je
obožavao.
Uživao sam u vremenu provedenom s njim, jer sigurno nisam jedva čekao
odlaske na predavanja. Mrzeo sam sva predavanja, osim jednog — časove kritičkog

56
razmišljanja, koje je držala mlada profesorka. Obožavao sam te časove, iako sam bio
poznata danguba i čekao da dođe poslednji trenutak za predaju rada kako bih uopšte
razmislio o zadatoj temi. Dobijao sam desetke za svaki rad i Džil Vernon, profesorka,
me je često zadržavala posle časova i hrabrila da više pišem.
Možda bih bio bolji na faksu, da su neki od predmeta bih rekreativno uzimanje
droga ih kokain za napredne korisnike. Imao sam četrnaest kada sam prvi put uzeo
kokain. Sedeo sam na jednoj od ćaletovih mnogobrojnih žurki i gledao odrasle kako
se rade kokainom. Toliko sam ih gnjavio, da su na kraju popustili i napravih mi
odgovarajuću dozu. Na kraju završnog razreda u Ferfeksu, ponovo sam počeo da se
pucam. Jedan od prvih šutova dogodio se dok sam bio sam u stanu. Odmah sam
pozvao Heju i rekao joj: „Ovo je najmoćniji osećaj na svetu. Moramo ovo
da probamo zajedno.” Nisam imao utisak da je to put do smrti i ludila. To je za mene
bio samo jedan prelep osećaj.
Koliko je sam taj osećaj euforičan, toliko je spuštanje užasno. Danteov pakao
puta deset. Nađeš se u užasu nelagode, na mračnom i depresivnom demonskom
mestu, zato što počinju da blede sve te hemikalije koje su činile da se osećaš tako
sjajno, i ne ostaje ti ništa što bi učinilo da se osećaš dobro. Bio je to jedan od razloga
mog uzimanja heroina, nekoliko godina kasnije. On je postao pedeset metara debeo
jastuk na koji sam se dočekivao da ublažim spuštanje sa kokaina.
Nikada nisam imao problem sa korišćenjem igala za uzimanje droge. Jednom
sam ih iskoristio zajedan ludi umetnički poduhvat. Tada sam još uvek bio u Ferfeksu.
Heja i ja smo se posvađali i ona me je ignorisala već nekoliko dana. Dovezao sam se
do prodavnice njenog ćaleta, u kojoj je radila. Stao sam ispred njenih kola i, usred
bela dana, zabio prazan špric u moju ruku i izvukao nekoliko mililitara krvi. Onda
sam prišao kolima, krv iscedio na dlan i naneo je na usne. Ceo njen deo šoferšajbne
prekrio sam poljupcima od krvi. Moj romantični poduhvat je uspeo. Otišao sam
kući i nekoliko sati kasnije zazvonio je telefon. „Dobila sam tvoju poruku. Baš je
lepo. Obožavam te.” Nažalost, krv se skorila i uprkos čestim pranjima, nikada nismo
uspeli skroz da skinemo tragove krvavih poljubaca.

57
Nosim majicu koju bih voleo da još uvek imam. Verovatno sam je dobio od mog uvek odsutnog tatice. Smišljam
strategiju u igri ,,Ne polomi led”. Snimljeno u ulici Paris, broj 2247, jugoistok, Grand Rapids, Mičigen, negde
1971. godine

Sve fotografije, osim obeleženih, su iz kolekcije Entonija Kidisa.

58
Mama me je često nagovarala na povremeno dopisivanje sa mojim odbeglim ocem. Nisam mogao ni pretpostaviti
da tako pospešujem prodaju trave na kilo. Bilo kako bilo, bio sam sanjar iz Kalifornije, u mom nedužnom ranom
detinjstvu.

59
U svojoj dvadeset i prvoj, umalo da poginem vozeći majčin subaru. Nije zdravo da narkoman naliven pivom iz
drvenih bačvi vozi kola. Manje od nedelju dana kasnije, nastupao sam sa Pepersima u Njujorku.
1974. god.

60
Kakav otac - takav sin. Klinci obožavaju svoje očeve i trebaju ih, bez obzira na to kakvi su. Jedna od retkih
prilika kada je ćale bio u poseti našoj kući u Paris Stritu, izvršavajući svoju nemilu dužnost. Početak 70-te god.

61
Nikada nisam upoznao devojku sa više stila i hrabrosti od Dženifer Brus. Verujem da niko nije. Izvlačili smo se
iz kreveta i odlazili na jednostavan doručak u Džozefov kafe u centru Holivuda. Nije mi išlo baš najbolje, a m
njoj. Voleli smo se i trebali jedno drugo u najgorem smislu. Bog je blagoslovio. 1985. godina

62
Ovo je Božić iz bajke. Dženifer je po drugi ili treći put dolazila sa mnom u Mičigen. Još uvek smo bili u ljubavi i
pratili klasičnu kalifornijsku modu 80-tih. 1986. god.

63
Ovo je fotografija iz serije ,,Ja obožavam moju majku”. Bilo ih je desetak, ali ostalo mi je samo par njih. Na
svetu nema jače ili pouzdanije osobe od moje majke. Inače, na slici sam i ja, a slikano je na njenoj svadbi
sa Stivom Idemom. Lovel, Mičigen, leto 1973. god.

64
Sve do danas, mamina kuća u Mičigenu ostala je moje najdraže skrovište za mir i opuštanje. Ovde smo nas dvoje
u vrtu, negde sredinom devedesetih. Kao što možete videti po njenoj majici, ona je oduvek bila moj najveći
obožavalac.

65
U četrnaestoj sam se vratio u Mičigen da budem sa porodicom za rođendan moje najmlađe sestre, Dženi (beba na
slici). Ostao sam ceo prvi semestar devetog razreda i pohađao Lovel Haj srednju školu. U to doba sam
redovno pušio travu i verovatno sam i na slici naduvan.

66
Ovo mora da je naša prva američka turneja, kada smo svirali Top of the Rocku mom rodnom gradu Grand
Rapidsu, u Mičigenu. Sledećeg dana novine su pisale: ,,Da imam takvog sina, ubio bih ga!” Mama je napisala
pismo uredniku i poslala ga u ...
Fli i ja smo se super zabavljali. 1985 god.

67
Teško je reći gde sam pokupio inspiraciju za ovakav stil oblačenja. Ovo je snimljeno par meseci nakon postanka
Pepersa i nisam imao nikakve uzore u oblačenju. Nosio sam šta bi mi palo pod ruku. U to vreme često smo
međusobno menjali odeću. 1984.god.

68
Izdavač je hteo da ovu sliku izbavi iz knjige, ali ja sam mislio da je vrlo slikovita. Obratite pažnju na cveće, moj
omiljeni kačket i dugmad na mom sakou. 1972. god.

69
Mamina slika iz detinjstva. Ovde me podseća na mog neverovatnog sestrića Džeksona. Čudno je kako se neke
crte lica provlače kroz generacije. Preslatka je... 1940 i neka.

70
1974. godine, najvažnija stvar koju sam imao u posedu bio je Bejnov skejtbord od fiberglasa, sa slikama
kadilakovih kamiona i neviđenim točkovima od uretana. Druga po važnosti bila je moja sestrica Džuli. Ovde smo
mi, u velikoj ljubavi, tokom letnjeg raspusta.

71
Ja na slici posle plakanja zbog mog tricikla koji je upravo bio uništen. Mislim da se može primetiti mamino
fotografsko umeće. U to vreme živeli smo nas dvoje, u zapadnom LA-u, i bili izuzetno vezani.

72
 Nisam imao problema sa korišćenjem špriceva. Problem je bio kako doći do
njih. Rešio sam ga čim sam ušao u supermarket koji je imao odeljak sa apotekom.
Sijalica mi se upalila kada sam ugledao reklamu za insulin. Skapirao sam da ako
odem tamo i uzmem insulin, pretvarajući se da sam dijabetičar, nabavljanje špriceva
neće pobuditi nikakvu sumnju. Otišao sam do kase i prvo zatražio insulin. Apotekar
je otišao do frižidera i izvadio pakovanje ampula. Dok se vraćao, ležerno sam dodao:
,A, da. Mogli biste da mi date i nekoliko špriceva.” Bez ikakvog predomišljanja, u
kesu je ubacio nekoliko špriceva. Ta fora mi je prolazila godinama.
Na prvoj godini faksa, moja upotreba droge se srazmerno povećavala. Znao sam
da mi mladost prolazi i nameravao da budem na svakom času u životnoj školi,
uključujući odlaske na one koncerte koje sam mogao priuštiti. Gledao sam Toking
Heds i Polis (Police). Jednom sam sa Dondijem otišao u Njujork, u posetu njegovim
rođacima i da odgledamo nekoliko koncerata. Uzeli smo malo kiseline jer mu je bio
rođendan, i otišli da odslušamo Džona Lurija i Loundž Lizards (Lounge Lizards), a
onda i Artura Blita. Na naše ogromno iznenađenje, sa njim je svirao Kelvin Bel,
čuveni gitarista Defankta (Defunkt). Svirka je bila fantastična. Posle nje, otišao sam
u bar i popričao sa Kelvinom o muzici, njegovom načinu sviranja gitare i pločama
koje je slušao. Bilo mu je zanimljivo da priča o tome sa osamnaestogodišnjim
klincem iz Holivuda - usijanom glavom na esidu.
Bio sam srećan zato što je Kelvin bio jedan od prvih ljudi koji je sa mnom
ozbiljno pričao o muzici. Dondi je imao njihov album, i kada bi se društvo okupilo,
on bi ga pustio izjavivši: „Ljudi, okupite se. Sada će Entoni da igra.” Onda bih izveo
nekoliko pokreta. Igranje iz zabave preraslo je u takmičenje. U jednom trenutku, svi
smo išli po nekim takmičenjima. Pojavili bi se u klubu Osco’s i onda bi Majkl i Hilel
izašli na scenu. Bili smo neviđeni. Masa likova koristila je klasične, već
viđene, pokrete. Mi smo ih izmišljali.
Osim stalnog slušanja ploča, Dondi je imao jeftinu električnu gitaru i pojačalo.
Vikendima, kada ne bi radio u servisu za informisanje koji je držao njegov ćale,
sedeo bi tamo i iživljavao se na toj gitari. Znao je nekoliko akorda, ali sa agresivnim
prizvukom, tako da sam obično bežao iz stana kada bi zagrevanje počinjalo. Uprkos
tome, jednom sam mu predložio da oformi bend sa mnom i Majkom. On bi bio
gitarista, ja pevač, a Majk basista. Iako je to bilo više u šali, imali smo
nekoliko proba. Najveći doprinos ovom projektu bilo je ime. Zajednički
prijatelj, Patrik Ingliš, je svoj penis zvao spigot (slavina), tako da sam mislio da
mi nadimak bude Spigot Blister (Žulj Na Slavini). Dondi je smislio nadimakSkid
Mark (Trag Gume Na Asfaltu). Majkov nadimak sam zaboravio. Nazivali smo se
Spigot Blister ili The Chest Pimps (Grudne Bubuljice), što se odnosilo na bubuljice
koje su se pojavile na Majkovim pubertetskim prsima. Probe su se, uglavnom,

73
svodile na pravljenje buke. Gledajući unazad, mislim da je to pre bilo stvaranje
scenskih identiteta nego muzike. Nismo pisali muziku, niti bilo kakve reči - samo
smo pravili veliku buku i iživljavali se na raznim stvarima. Na kraju smo izgubili
interesovanje za celu stvar.
Ali, susret sa Kelvinom Belom bio je veoma inspirativan. Imao sam neki
nejasan osećaj - iako nisam razmišljao o konkretnim mogućnostima - da, ma šta
budem radio u životu, uvek ću težiti da svoja osećanja pokažem kroz muziku, upravo
onako kako je on činio i kako je to uticalo na mene. Jedini problem bio je što nisam
bio ni gitarista, ni basista, ni bubnjar, niti pevač, već igrač i manijak za žurke. Nisam
imao pojma kako da se probijem na tom polju.
Svaki pokušaj da zadržim posao bio je osuđen na neuspeh. Tokom školovanja u
Ferfeksu, niz tih usranih poslića pokazao je moju nesposobnost za uklapanje u
društvo. Radio sam po raznim agencijama, prodavnicama, čak i kao maloletni
konobar u Improv-u, ali uvek bih dobio šut-kartu sa svih ovih tezgi. Čak sam na
faksu prolazio pored onih oglasnih tabli na kojima su u ponudi bili usrani-poslovi-za-
studente-koje-ćemo-da-iskorištavamo-za-džabe, tipa ,Bogatoj porodici iz Henkok
parka, potreban šetač pasa za njihova dva nemačka ovčara’. Nije mi teško padalo da
šetam po ceo dan, niti da blejim sa psima. Jadna je bila činjenica da radim za bednih
dvadeset pet dolara nedeljno.
Negde baš tokom prve godine došlo je dotle da ne mogu Dondiju da platim
kiriju, pa sam morao da se iselim. Ponovo sam otišao do one oglasne table i pronašao
oglas sledeće sadržine: „Mladoj samohranoj majci potreban mlađi student muškog
pola za čuvanje devetogodišnjeg dečaka i za pratnju prilikom odlaska i povratka iz
škole. Smeštaj i hranaobezbeđeni.” Žena je živela u starinskoj kućici u Beverlivudu.
Bila je mlada mama koju je neki lik upravo ostavio, sa takozvanim
hiperaktivnim klincem koji je imao problema sa održavanjem pažnje i bio stalno
kljukanritalinom. Odmah sam joj se svideo. Nisam imao neke velike obaveze.
U suštini, trebalo je da klinca ujutru odvedem u školu, popodne ga pokupim i dam
mu nešto da klopa.
Činilo mi se savršenim. Imao sam krov nad glavom, obezbeđenu klopu i lepu
sobicu gde bi Heja i ja mogli redovno upražnjavati malo bučnog vođenja ljubavi.
Posle nekog vremena, sprijateljio sam se sa klinjom. Možda je imao malo problema
sa učenjem, ali sigurno nije bio hiperaktivan ili patio od nedostatka pažnje. Nije bio
takav kada bi bili zajedno. Malo sam istraživao i usput negde pročitao da ritalin na
odrasle ne bi imao smirujući uticaj, već da bi poremetio hemijsku ravnotežu. Odlučili
smo da proverimo ove teorije jedne noći kada su Majk i Hilel navratili. Progutali
smo po šaku ritalina i zalili ga sa malo ukradene finske votke. Počeli smo da
jurcamo po stanu kao usijane komete. Klinac se super proveo. Kada su stigli mama i

74
njen dečko, i sami malo pod gasom, nastavili su da se provode sa nama, pri tom ne
shvatajući da smo se uradili lekovima njenog klinca. Međutim, ipak sam na kraju
dobio otkaz.
Takođe, na faksu sam bio opšte poznat. Osećao sam se potpuno otuđeno od
takvog načina života već prvih nedelja, pa sam to osećanje neprilagođenosti iskazao
jednom potpuno neverovatnom i bizarnom frizurom. Odlučio sam da se ošišam
strašno kratko, ali pozadi da ostavim deo koji mi je dosezao skoro do ramena. Nisam
oponašao hokejaše ili Kanađane, bilo je to moje viđenje pank frizure. Verovatno je
bila inspirisana Dejvidom Bouvijem iz njegovih ranih dana, ali nije
bila vatrenocrvena i imao sam šiške, a ne onaj prednji deo koji se opire
sili gravitacije. Ljudima na faksu bila je odvratna. Čak su i moji ortaci bili zgroženi.
Jedino je Majk bio zadovoljan.
Vrhunac mog otuđenja od faksa nastupio je godinu dana kasnije. Majk, Hilel i ja
smo upravo završili našu misiju ,smaži i beži’u Kantoru.Lutali smo ulicama,
odvaljeni od esida. Ušli smo u jednu uličicu i tamo sam naleteo na odeću koju je
ostavio neki klošar. Preplavio me je osećaj kristalno jasne ideje kako bi trebalo da se
skinem potpuno go i obučem tu čudnu, preveliku odeću sastavljenu od delova koji se
ne slažu. Na neki način, ta odeća je bila prelepa i raskošna - pantalone su čak
bile protkane nekom vrstom svile. U paru sa frizurom Spigot Blistera, bio sam
nesvakidašnji prizor. Nisam spavao cele noći, a ujutru sam odlučio da se na
predavanjima pojavim u odeći misterioznog klošara. Legao sam na travnjak, pošto
sam još uvek bio mamuran od sinoć.
Heja me je ugledala. „Šta je s tobom?”, upitala je.
„Cele noći sam na esidu. Ne mogu da se odvučem na čas astronomije baš
odmah.”
„Izgledaš užasno”, reče ona. Bila je u pravu. Izgledao sam užasno i tako se
osećao. To je bio trenutak kada mi je sinulo da nikada neću uspeti da se uklopim u tu
sredinu. Ono što nisam skontao tada bilo je da ni Heja i ja nećemo uspeti da
ostanemo zajedno.
Nažalost, imao sam dva izleta u neverstvo tokom te godine. Prvi je bio sa
prilično obdarenom devojkom ludom za provodom. Stalno je dolazila kod mene i
nije htela da me ostavi na miru. Jedne večeri, pre nego što ćemo izaći u diskoteku,
jasno sam joj stavio do znanja da sam u vezi. Sumnjao sam da ćemo, u nekom
trenutku tokom večeri, podeliti tabletu i otići u njen stan. Počela je da mi se nabacuje
i sećam se kako sam pomislio: ,,Do đavola, uradiću to. Spavaću sa ovom devojkom,
iako znam da ću se zbog toga kajati do kraja života. Jednostavno, ne mogu da se
obuzdam.”
Ona je svukla odeću, ja sam se pogubio i spavao sa njom. Bilo je sjajno, ali

75
onda sam se osetio potpuno slomljeno i prljavo, sam sam se sebi gadio. Posle toga
imaš neki osećaj kako nikada ništa više neće biti isto, i da ćeš morati da nosiš to
saznanje kao neki ogroman teret. Sledeći put kada vidiš svoju devojku, nećeš moći
da je pogledaš pravo u oči, onako kako si je gledao svih tih godina.
Drugo neverstvo bilo je još gore. Pisao sam esej za jedan od mojih predmeta i
bila mi je potrebna nečija pomoć. Obratio sam se Karen, Majkovoj sestri, koja je
znala nešto o tome. Muka mi je i kad samo pomislim na to. Karen je živela u kućici u
Lorel Kenjonu i Heja me je odbacila do tamo. Ponovo sam se igrao vatrom, jer sam
znao da je Karen opasna. Dok sam stigao do tamo, ona je već ispraznila bocu vina i
najela se supe od belog luka, što na mene nije baš delovalo kao afrodizijak. Ali, bila
je pijana i uporna, a osamnaestogodišnjaku ne treba puno da bude doveden do tačke
kada gubi kontrolu. Dakle, na kraju smo se upustili u - za mene - veoma mučno
seksualno rvanje. Odmah posle toga, usledio je jak osećaj krivice i samorazočaranja.
Ne želim da kažem kako su ovi izleti uništili moju vezu sa Hejom. Bio sam u
stanju da ih zaštitim i umotam u moje sive ćelije kao nešto nebitno, sve dok su moja
osećanja prema njoj nepromenjena. Ali, u našoj vezi bilo je dosta neraščišćenih
stvari od ranije, koje su je osuđivale na krajnju propast. I dalje, najveći problem bio
je sukob između odanosti prema roditeljima i njenih osećanja prema meni. Negde u
njenoj glavi, uvek su odzvanjali glasovi protivljenja njenih roditelja. I na sve to,
kako je vreme odmicalo, njihovo neodobravanje je raslo. Jedne večeri, dok sam još
uvek živeo kod Dondija, Heja i ja smo proveli nekoliko veličanstvenih sati zajedno.
Bila je tako srećna, jer smo imali utisak da njeni roditelji misle kako je ona negde
drugde. Ležali smo u krevetu, pričali i smejali se do kasno u noć, kada je pozvonio
telefon.
Podigao sam slušalicu, nadajući se da je za Dondija, a muški glas sa druge
strane žice bio je ledeno hladan i smrtno ozbiljan. Mogao je to biti dželat lično.
„Entoni, daj mi Heju.”
Pogledao sam je i znala je da mora da se javi. Počeo je sa govorom o tome kako
ih ona uopšte ne sluša i kako će je se odreći. Počela je da plače. Pokušao sam da joj
objasnim da je volim i kako oni ne znaju šta je najbolje za nju, ali ona je samo
uzdahnula i rekla: ,,Ne, to je moja porodica. Ne mogu im okrenuti leđa.” Vratila se
kući, ljudima koji su joj to priređivali.
Negde krajem prve godine faksa, Heja i ja smo počeli da pričamo o tome šta
nam je činiti. Jednom prilikom, Hilel mi je dao ’čai’, hebrejski simbol života, koji
sam nosio na lancu oko vrata. Mislim da je to smekšalo Hejinog oca, toliko da me
pozove u njegovu kuću i popriča sa mnom o poreklu. Objasnio sam mu da sam,
najvećim delom, Litvanac i to mu se svidelo.
,,Da li ti je poznato da je pre Drugog svetskog rata, deset odsto Litvanaca bilo

76
jevrejske veroispovesti?”, upita.
Onda se uputio u biblioteku i doneo nekoliko genealoških knjiga o Litvancima,
iz kojih je očajnički pokušavao da sazna koje su mi šanse da imam jevrejske krvi.
Trudio sam se da mu povlađujem, ali znao sam da je džabe.
Tako smo Heja i ja počeli sa tim ozbiljnim i tužnim razgovorima, jer je ona
stalno bila pod pritiskom roditelja i fakultetskih obaveza. Uprkos svemu, bili smo
ludo zaljubljeni. Međutim, stres na faksu i jedinstveni stavovi njene porodice,
odražavali su se na naš seksualni život.
Bio sam strašno povređen i zbunjen, pa su moj ego i seksualna samouverenost
počinjali da blede. Malo-pomalo, naša veza je počela da se raspada, ali ne na onaj
nezreo način, nego onako dubinski - kada smo oboje polako počeli da shvatamo kako
pripadamo suviše različitim-svetovima i da možda nemamo zajedničku budućnost.
Konačan razgovor usledio je u Hilelovoj kući koja je, tokom te teške godine, postala
moje utočište. Hilel nam je ustupio njegovu sobu. Heja i ja smo se pogledali. Rekoh:
„Znaš, ovo ne ide.” Onda smo legli na Hilelov krevet čvrsto zagrljeni i počeli da
plačemo, činilo se satima, jer smo bih svesni da je došao kraj toj velikoj ljubavi.
Na prvoj godini još nisam doneo odluku da napustim faks. Predavanja su bila
završena, i ponovo sam se uputio prema oglasnoj tabli. Ali, ovaj put tamo je stajalo
nešto skroz zanimljivo. Bio je to posao potrčka u jednoj grafičkoj kompaniji. Plaćali
su deset dolara po satu, što je bilo debelo preko minimalca. Kancelarije su im se
nalazile kod La Brea. Bile su moderne, opremljene najsavremenijom tehnikom, a
vlasnik kompanije, Dejvid, bio je negovan, besprekorno sređen i očito gej. Bilo je
očigledno da upravlja disciplinom i efikasnošću. Intervju je odlično prošao
(siguran sam da nije škodilo što sam osamnaestogodišnji mladić) i idućeg dana sam
počeo sa radom.
Posao mi je bio da trčećim korakom nosim film na izradu, staram se za neku
sitnu lovu iz kase i ostale stvarčice koje je Dejvid zahtevao. To je bila jedna od prvih
kompanija specijalizovanih za grafičku animaciju u reklamama i reklamnim
znakovima. Dejvid je prvi zakoračio na tle grafičke animacije i stvarao pravo
bogatstvo. Iako sam bio tek početnik, uzeo me je pod okrilje i počeo da me upućuje u
te složene grafičke programe. Nije bilo nikakvih seksualnih nagoveštaja, jer smo već
prvog dana imali otvoren hetero-homo razgovor o poželjnosti muškaraca i žena.
Uprkos činjenici da sam bio otelotvorenje dečaka kakvog je oduvek tražio, nikada
me nije seksualno uznemirio ih učinio da se neugodno osećam na radom mestu.
Nije mi trebalo puno da se vratim primenjivanju ranije stečenih životnih lekcija.
Kada bi me poslao da kupim neke stvari lično za njega, kao na primer novi
prekrivač, obično bih uzeo dva ista i jedan zadržao za sebe. Činilo mi se da to niko
ne primećuje, a nisam mislio ni da će on primetiti, s obzirom da je imao ogromnu

77
kuću u brdima, ferari i porše. On nije bio glup. Mora biti da je odmah video moje
pravo lice, a ne ono kojim sam pokušavao da ga zavaram, ali puštao je da mi to
prolazi.
Bio sam na letnjem raspustu i zarađivao novac brže nego što sam uspevao da ga
potrošim. Majk je radio u veterinarskoj ambulanti, a naš ortak Džoni Karson, koji se
ranije družio sa Hejom, u Vorner Bros.Godinama smo Majk i ja sanjali o našem
stanu u Holivudu, pa smo nas trojica odlučili da se isprsimo za lovu i iznajmimo lepu
kućicu blizu kafea Formosa. Taman smo se uselili, kada je tri nedelje kasnije, još
lepša kućica nekoliko ulica dalje, postala dostupna za iznajmljivanje. Imala je
prostranije dvorište i mesečno bila nekoliko stotina dolara jeftinija. Tako smo
otkazali ovu kuću, uzeli našu kaparu i odselili se nekoliko ulica dalje.
Ubrzo se pokazalo da je Dž.K. čudak, pošto je imao uobičajeno radno vreme u
Warneru, od devet do pet. Majk i ja nismo dozvolili da nam posao postane preči od
zezanja koje je, još u prethodnoj kući, podrazumevalo pucanje ogromnim količinama
kokaina. Odvrnuli bi Polis (Police) i njihovu pesmu Fall Out, a onda se uradili i
sumanuto trčali po kući u privremenom stanju euforične megaispunjenosti. Podigli bi
ruku visoko da bi sprečili krvarenje i ushićeno počeli: „O Bože, o Bože, o Bože,
ovaj je dobar, ovaj je dobar, ovaj je veliki, moglo bi da bude previše, a ne,
nije previše, dobro je, dobro je, vau, ovo je neverovatno”, i onda bi nastavili
da pevamo reči pesme. Jedan prilično normalan, čist građanin, morao je da se nosi sa
dvojicom ludaka koji su više pažnje poklanjali njihovom malom svetu nego
stvarnosti.
Kada nam je Dž.K. rekao da planira da ode na skijanje na Mamutske planine,
Majk, Hilel i ja smo odlučili da napravimo žurku koja će staviti tačku na sve žurke.
Majk i ja smo otišli u pohod na prodavnice pića i opskrbili kuću. Onda smo izbacili
sav nameštaj kako bi bilo što više mesta za igranje. Hilel nam je pomogao u
rasturanju flajera, a ja sam ceo pod u dnevnoj sobi izlepio ogromnim slovima koja su
stvarala reč ,igraj’.
Majk je štekao raznobojne pilulice iz veterinarske ambulante, ne za korišćenje
već kao suvenire. Na našoj kući postajao je tanak okvir u visini grudi, koji je išao
skroz oko kuće, i mi smo ga ukrasili plavim, žutim i crvenim pilulama, u fazonu
japanskih bašti.
Onda je masa počela da pristiže. Piće je teklo u potocima, muzika je gruvala,
mnogo ljudi je igralo, neki su se gubili po spavaćim sobama i obližnjem rastinju.
Bila je to najbolja žurka na kojoj smo bili i daleko ispred svih koje smo organizovali.
Kako je noć odmicala, svi su počeli da se kljukaju pilulama, ne shvatajući da su one
za kučeći proliv, mačije psihoze ili šta ti ja znam.
U jednom trenutku, kuća je počela da živi svoj život, pulsirajući od energije

78
koja se preko prozora prelivala u spoljašnji svet. Popadali smo negde pred jutro, a
kada smo došli sebi, Majk i ja smo pregledali kuću. Ličila je na ratno područje. Pod
je bio prekriven tri santimetra debelim slojem hrane, izmrvljenih pilula, povraćke,
praznih pivskih flaša i opušaka. Znao sam da se Dž.K. vraća te večeri, pa sam se
latio krpa, kofe vode i sapuna. Ceo dan sam čistio i očistio svaki ugao i svaku rupu.
Kada sam završio, izgledalo je kao da niko nije ni navraćao.
Shvatio sam da sam postao kokainski zavisnik, iako sam bio u stanju da zadržim
svoj posao u grafičkoj kompaniji. Imali smo relativno stalnu zalihu, jer smo i Majk i
ja zarađivali. Majk je još uvećavao zalihu tako što je davao časove bas gitare nekom
dileru u zamenu za kokain. Unapred sam se radovao danima kada je držao časove,
jer se znalo da se odmah posle njih pucamo. Nikada nije bilo materijala za više od
sat i nešto, ali zaista sam imao pravu potrebu za tom drogom u sebi. Psihološka
zavisnost bila je u punoj snazi. Nisam bio fizički zavisan, ali u mojoj glavi postojala
je stalna želja za kokainom.
Rastuća upotreba kokaina dovela me je do pravih psihotičnih epizoda. Jednom
mi je ruku pala gomila kokaina, pa sam se sam pucao skoro celu noć i ceo dan. Bio
sam u mojoj spavaćoj sobi, kada sam postao ubeđen da je neko provalio u kuću
usred bela dana. Onda je počeo da mi se priviđa taj uljez kako se šeta po kući. Trčao
bih iz sobe u sobu, potpuno uveren da je uspeo da mi umakne tako što je iskočio
kroz prozor, neposredno pre mog ulaska u tu sobu. Pomislio sam: „Dobro, znam
kako ću da izađem na kraj sa ovim.” Popeo sam se na krov i sa sobom poneo staru
automobilsku gumu. Smislio sam da ću ga presresti kada ponovo pokuša da izađe
i baciti na njega gumu, koja će ga stegnuti i onemogućiti da pobegne - kao u
crtaćima. Srećom, Majk se vratio kući i nagovorio me da siđem dole.
Kokain nije bio jedina droga koju sam koristio. Negde u to vreme, upoznao sam
jednu pankerku koja me je pitala zašto se pucam kokainom kada, za dvadeset dolara,
mogu da uzmem spid i da budem van sebe dva dana. Taj dan sam proveo sa njom,
pucajući se spidom i ludo se zabavljajući. Svaki put kada bih uzeo spid ili koku,
puklo bi mi nešto u glavi, i bez obzira šta sam dotad radio, zgrabio bih olovku ili
marker ili neke bojice i počeo da crtam na kartonu, papiru ili po zidovima.
Morao sam da crtam nešto u momentu kada me strefi droga. Ako nisam crtao, onda
sam se kresao.
Tokom leta 1981. godine, heroin nije bio vodeća droga na tržištu. Sećam se da
sam sa Majkom bio u Al's Bar u centru, kada sam za jednim stolom ugledao skupinu
mlađih pankera kojima padaju glave. Nije mi ličilo kao da im je baš zabavno, ali
neki glas u glavi mi je govorio: „Moraš naći ponovo malo onog heroina. To je
sigurno najbolja droga, pošto je se ljudi toliko plaše.” Nisam imao nameru da
ponovim ono iskustvo koje sam stekao sa četrnaest, kada sam uzeo crtu kineskog

79
belog. Više sam mislio na uzimanje prave jebačke droge.
Jednoga dana, novi momak je došao da radi kod nas. Izgledao je kao rokabili
pevač, sa sve zalizanom crnom kosom, ogromnim zatamnjenim naočarima u stilu
Roja Orbisona, ekstra bledom kožom i čudnim ponašanjem. Upitao sam mog kolegu,
Bilija, šta je sa ovim likom.
„Tako izgledaš kada se radiš heroinom”, reče on.
Pogodak. Dakle, evo je moja veza sa svetom heroina.
Nekoliko dana kasnije, prišao sam liku i upitao: „Možeš li mi nabaviti malo tog
jebenog heroina?” On reče: „Svakako, svakako.” Narkići uvek žele da navuku nove
likove na drogu, jer kasnije mogu da ih deru. Tako smo se dogovorili da se uveče
nađemo kod mene i uradimo se. Bio sam tako uzbuđen da sam istog trena otrčao do
Majka i Dž.K.-a da im kažem kako ću se večeras pucati heroinom.
„Šta? Ne smeš se pucati heroinom. Umrećeš”, upozoravali su me. Objasnio sam
im da ga taj lik uzima već neko vreme, a oni su bili toliko znatiželjni da su odlučili
da me gledaju kako to radim.
Lik je navratio te večeri. Bio je prilično zatečen činjenicom da postoji publika
koja sedi za kuhinjskim stolom, ali pripremio je kašičice i izveo ceo ritual kuvanja
persijskog dopa, kojem nikada ranije nisam prisustvovao. Tražio je limun kako bi
razbio uljanu osnovu. Prvo je ubrizgao sebi i postao malo ukrućen, a onda reče: „Na
tebe je red.” Dodao mi je špric u kome je bila braon materija. Nikada ranije nisam
koristio nešto te boje. Svi su bili u iščekivanju, pitajući se da li ću preživeti.
Ubrizgao sam dozu,ali nisam osetio ništa naročito. Zatražio sam mu još malo, a on je
rekao okej i podsetio me da je to sve što imam. Dao mi je još jednu dozu, ali i dalje
nije bilo onog divnog sanjivog opijumskog osećaja ajmo-da-potonemo-u-kauč-i-
spavamo-dvanaest-sati. Kasnije sam provalio da je dop koji je on doneo bio prilično
slab. Bio je to nepogrešivo slab osećaj, koji me nije zapalio ili nagnao da tražim
kokainsku vezu. Prosto, to je bilo bacanje para, a veliki spektakl rađenja pred mojim
ortacima je izvisio, pa su se svi pokupili i otišli.
Do jeseni 1981. iako još nisam doneo konačnu odluku, više nisam bio student
Kalifornijskog univerziteta. Studiranje mi nikako nije išlo sa drogama i divljim
životom koji sam vodio po klubovima. I stvarno više nisam ni izgledao kao student.
Moju, već ludu frizuru Spigot Blistera,zamenio sam za onu sa ravnim vrhom. Viđao
sam takve frizure po klubovima i kul su mi izgledale, pa sam otišao do Bugarina
Bada koji je radio takve frizure na Melrouz aveniji. Obrijao mi je glavu pozadi i sa
strane, a uspravno je ostao da stoji središnji deo dužine od neka dva santimetra - i
sve to za četiri dolara. Kada sam to uradio, činilo mi se da sam izbrisao sve veze sa
prošlošću. Sada sam bio ludi, nezaustavljivi pank roker. Dejvid je bio začuđen kada
sam se sledećeg dana pojavio na poslu. „O, Bože. Skroz si se ošišao”, reče.

80
 Baš tada su pustili Devovu pesmu na radiju. Skočio sam i počeo da igram po
celoj kancelariji.
,,To je veoma nasilan način igranja”, primeti on zabrinuto. Ali, ja sam otkačio i
počeo potpuno da se uživljavam u novi identitet.
Za sve vreme dok sam radio, mažnjavao sam lovu iz male blagajne i tonuo sve
dublje i dublje u kokainsku zavisnost, alkoholizam i kljukanje pilulama. Nisam
shvatao šta mi se sprema, ali neke stvari su već počele da mi se obijaju o glavu. Nije
me bilo briga za posao, nije me bilo briga za zdravlje, nisu me zanimale obaveze
poput plaćanja kirije - bio sam na putu za propast. Užasna igra sudbine u vezi sa
drogama, jeste u tome što su one u početku mnogo zabavne, ali kada te snađu
posledice, više nisi u mogućnosti da kažeš: „Opa, mogao bih malo da prestanem.“
Izgubio si tu sposobnost, i stvorio tu šemu navike i prisile. Kod droga ne postoji
zdravo za gotovo.
Dejvid me je otpustio kada sam previše počeo da se izvlačim sa posla pod
izgovorom bolesti. Bio sam tužan zato što sam ga izneverio. Takođe, bio sam tužan
što sam izgubio koku koja nosi zlatna jaja. Onda je usledilo još loših vesti. Izgleda
da je Dž.K. od našeg gazde dobio kopiju flajera koji smo rasturali povodom one naše
žurke. Rekao mu je da smo delili flajere po muzičkim prodavnicama na Melrouzu i
žurkom doveli kuću u opasnost. U međuvremenu, Dž.K. je pozvao svoja dva ortaka
da se usele u kuću. Mi smo pokupili naše stvari pre njihovog useljenja. Uništili
smo naše živote do tačke kada nismo mogli redovno da plaćamo kiriju.
Pre nego što smo se iselili, uspeo sam da sakupim nešto love i kupim polovan
auto. Neko vreme sam vozio kapri koji su mi Stiv i Pegi poklonili za maturu. Nisam
ga održavao, tako da sam ga poslednjih godinu dana vozio bez prigušivača i kočnica.
Već sam stekao naviku naletanja na ivičnjak, kada je trebalo da ga zaustavim. Jednog
jutra je samo crkao. Kada sam proverio ulje, rezervoar je bio suv k’o barut, a motor
se skamenio. Tako sam rekao pa-pa mom autu, zahvalio mu se za nekoliko
godina vernog služenja bez ikakvih saobraćajki i ostavio ga na ulici. Naleteo sam na
oglase i ugledao prelepog T-Birda iz ’62 za 600 dolara. Bio je veliki i izgledao
opako, a vrlo brzo, će postati i moja nova pokretna spavaća soba.
Iz nekog razloga, Majk i ja nismo bili pogođeni činjenicom da smo završili na
ulici. Cela stvar sa spavanjem nam tada nije imala puno smisla, jer su se na sve
strane otvarali novi pank klubovi i ceo novi pravac je počinjao da zaživljava u
Holivudu. Postojao je klub Lasa, Zero One i klub CASH, koji je važio za mesto
okupljanja holivudskih kreativnih umetnika. Završavali bi na ovim mestima, jer smo
izlazili svake večeri i postajali deo nevidljivog toka, koji se seli sa jedne žurke na
drugu.
Majk se držao malo bolje od mene. Nije bio toliko zavisan od droga i još uvek

81
je imao posao u veterinarskoj ambulanti. Kada smo se iselili iz kuće, noćio je u
klubu CASH. Vlasnica kluba, Dženet Kaninghem, radila je i kao direktor kastinga u
filmskoj industriji. Ako si glumac, slikar ili muzičar, Dženet bi ti dozvolila da
besplatno prenoćiš. To je bilo mesto za sedenje preko dana, a preko noći su se
održavali performansi. Leri Fišburn je već živeo tamo kada je Majk došao, kao i
sjajni bubnjar izGvadalupe - Džoel, francuski slikar - Fabris i pravi panker zvan
Animal Boner. Ne samo da je taj lik imao neke od prvih tetovaža, kakve sam
viđao još samo kod starih mornara, već su njegove bile na kolenima i pisalo
je: fabrika metalnih kolena.
Pošto je Majk tamo bio redovan, i ja sam - s vremena na vreme - spavao tamo.
To je bilo kada smo počeli da se radimo heroinom. Fab, pored toga što je bio
umetnik, postao je stalan izvor kineskog belog. Bio je toliko čist da, kada ušmrkneš
jednu crtu, budeš skroz oduvan. Majk je, takođe, počeo da šmrče, ali bio je oprezan
sa heroinom. Fora je bila da mu samo pokažeš trunčicu heroina i on odmah počne da
baca peglu.
Kosa mi je do tada već bila porasla, pa sam - dok smo bili na nekoj žurci u
Veliju - zamolio Hilela da mi napravi čirokanu. Znao sam da mu dobro ide
oblikovanje, tako da smo otišli u kupatilo i on me je sredio. Pošto je moja kosa već
bila uvežbana da stoji nagore, nije mi bio potreban gel, jaja ili šta već pankeri koriste
da je drže. Moja je sama stajala, kao one grive na starim bojnim kacigama.
Čirokana mi je dala novi identitet i novu energiju. Nije bilo važno što nisam
imao stan ili posao, imao sam ovaj novi fazon i dobro se osećao u svojoj koži.
Obukao bih beli frak bez gaća, martinke i izašao u provod. Jedno od sjajnih novih
mesta bio je novi Radio Club, prvi hip-hop klub u Los Anđelesu. Išao bih tamo sa
Majkom i Gerijem Alenom, našim ludim crnim ortakom koji je bio gej-dizajner iz
Arkanzasa i glavni pevač benda Nejbors Vojses (Neighbor s Voices). Neprestano bi
igrali po celih pet sati i bili totalno odvaljeni.
Nisam bio izbirljiv kada je reč bila o tome gde prespavati. Sledio sam većinu.
Ako sam bio sa Majkom, prespavao bih gde i on. Hilelova kuća mi je bila omiljena
destinacija. Njegovi su me uvek lepo dočekivali i nisu na mene gledali kao na
gubitnika, što sam u stvari bio, iako sam jednom zloupotrebio gostoprimstvo i ostao
duže nego uobičajeno. Tada mi je Hilel rekao: „Moja mama bi mogla da popizdi ako
večeras ostaneš da prespavaš. Prolazi kroz veoma naporan period.” Te noći sam
spavao u mom autu, koji je bio parkiran baš ispred Hilelove kuće. Nikako
nisam mogao da se smestim između instrument table i prednjeg sedišta, pa
sam izašao iz kola i prespavao na njihovom travnjaku. Ujutru, komšijska deca su
izašla da se igraju i spazila tu nakazu sa čirokanom u odeći sa buvljaka. Na kraju,
Hilel me je pozvao na doručak i kafu.

82
 Kada nisam bio kod Hilela, noćio sam u kući mog ortaka Kita Berija. Živeo je
sa njegovim savremenim ćaletom u kućici sa dve spavaće sobe. Ćale mu je bio
dnevni konzument trave, tako daje to bilo još jedna stanica gde sam mogao da se
uradim. Kit je oduvek bio neprihvaćen. Pored toga, bio je odličan muzičar i naložio
me je na neki stari džez. Puštao me je da prespavam na podu njegove sobe i to mi je
skroz odgovaralo. Smotao bih peškir, stavio ga pod glavu i bio spreman. Ali, kao i
kod Hilela, ćale se zasitio mog prisustva, tako da sam završio u njihovom malenom
dvorištu. Bilo je tek toliko da se u njega smesti nekoliko baštenskih stolica, ali to je
bilo sve što mi je potrebno da se sklupčam i zaspim.
Kada god bih došao do nekog novca, sve bi otišlo na drogu. Problem je bio u
tome što nisam imao stan u kome bih se pucao, pa sam zato počeo da se drogiram u
tuđim kućama. Kada nabavim drogu, počeo bih da lutam i tražio zgodne podzemne
garaže ili se krio iza kamiona na uglovima ulica. Strašno bih se uradio i onda bih
nastavio da šetam po ulici. Kada bih naišao na neku usku uličicu, školsko dvorište ili
žbun, uzeo bih još malo.
Moje beskućništvo je prestalo u proleće. Sreo sam Bilija Stobaua, bivšeg kolegu
iz grafičke kompanije. Bio je belac, ali sa ogromnom afro-frizurom. Dobio je
nadimak ,Halucinogenije’ zbog jednog predivnog psihodeličnog umetničkog rešenja.
Bio je jedan od svestranih tipova koji snima filmove, svira gitaru i sakuplja divne
dvanaestožičane gitare. Otišao je u nekoliko drugih kompanija za grafički dizajn i
pomogao mi da nađem privremene poslove koji će mi uvećati prihode.
Jedno od mesta na kojima sam radio zvalo se Mid-Ocean. Vlasnik je bio Irac,
dvometraš po imenu Rej. U stanju je bio da obavlja dvadeset poslova odjednom.
Njegova slatka žena starala se za finansije. Radili su završnu animaciju, uključujući i
onu za Blejd Ranera. Na neki način, Rej i njegova žena su me usvojili, tako da sam
ponovo dobio posao potrčka. Ali, ponovo sam počeo da se radim heroinom, pa sam
ostajao do kasno uveče i onda ujutru išao na posao, gde me je čekalo isporučivanje
filma na obradu u neki drugi grad. Glava bi mi padala nasred autoputa dok sam vozio
njihov mali crveni pik-ap. Neverovatno je što nisam poginuo u nekoj saobraćajki.
Dok sam radio u Mid-Ocean, Bil je skapirao da nemam gde da živim, pa me je
pitao da li hoću da se uselim kod njega, u veliki mračni podrum sa prozorima koji su
gledali na trotoar. Zgrada je bila u klasičnom holivudskom fazonu, a većina stanara
Meksikanci. Mesto je bilo hladno, bez zidova koji bi činili sobe, pa mi je ponudio
mesto u jednom uglu, ako mu pomognem da postavi rešetke na prozore, čime bi
onemogućio upade spolja.
Jedne noći, skoro pošto sam se uselio, odlučio sam da sebi priredim jedno od
mojih neslavnih večeri sa kokainom. Bila je to jedna od onih ludih noći, kada sam po
celu noć šetao po Holivudskom bulevaru, upadao u porno-šopove i radio druga

83
sranja. Vratio sam se kući, možda jednom u toku cele večeri - da bih nabacio još
odeće ili uzeo još love — i posle ponovo izašao i napolju proveo celu noć.
Sledećeg dana, kada sam ušao u Mid-Ocean, napao me je Bil sa tim pogledom
koji nikada ranije nisam video u njegovim očima. ,,Jebem li ti mater, ubiću te.”
Oduvek je bio blag i pomalo tripozan lik, pa sam ga pitao u čemu je problem.
Ukopao se na mestu - možda zato što je u mojim očima video nešto neočekivano — i
reče kako mu je sinoć opljačkana gajba i da su mu odnesene sve njegove dragocene
gitare, a da sam ja bio jedini koji je to mogao da učini.
„Bil, znam da sam otkačen, znam da se pucam, da radim uvrnute stvari i da
nestajem na nekoliko dana. Sasvim mi je jasno zašto si prvo okrivio mene za to što
se desilo, ali predlažem ti da krivca tražiš na drugom mestu, zato što ja to nisam
uradio. Neko će se lepo izvući ako to smesta ne učiniš”, rekoh. Nije mogao da se
pomiri sa činjenicom da je neko drugi to mogao da uradi. Samo sam ja imao
ključeve. Međutim, siguran sam da je to bio neki unutrašnji poslić i da su ga orobih
domari koji su radili na održavanju zgrade.
Tako je došao kraj mog cimerovanja sa Bilom. Nije bilo šanse da živim sa likom
koji misli da sam lopov. Pronašao sam novo mesto. U firmi su namestili neki prostor
iznad glavnog studija, natrpan sa nekoliko ladica i dva stara kreveta. Počeo sam da
noćevam tamo, i ustajao pre nego što bilo ko stigne, tako da niko ne provali da sam
nešto više od ranoranioca.
Do tada se Majk, koga smo na izletu u Mamutske planine sa Kitom, Berijem i
Dž.K.-om prekrstili u Flia (Flea = buva), preselio u stan koji smo zvali Vilton Hilton,
staru glomaznu zgradu od cigala na uglu ulica Vilton i Frenklin. Mesto je bilo puno
umetnika i muzičara. Vlasnik je bila otkačena sedamdesetogodišnja superbaka.
Fli je živeo sa Džoelom i Fabrisom, ortacima iz CASH-a. Takođe, i Hilel je, na
neki način, postao polustanar. Dakle, kada se završilo moje ortačenje sa Bilom, često
bih završavao kod njih. Tokom sveg tog vremena, Vat is Dis (What Is This - novo
ime Entema) nastavili su sa svirkama i dobili masu poklonika. I dalje sam ih
najavljivao, ali sada sam počeo za uvode da pišem poeziju. Jednom sam izrimovao
,metropolis’ sa ,esidpolis’. Što su više svirali, to se Fli više isticao. Na svirkama,
kada god bi mu ustupili bas deonicu, to bi ostao vrhunac večeri.
U to vreme, najpoznatiji pank sastav u Los Anđelesu bili su Fir (Fear). Pažnju
su privukli kada ih je pod okrilje uzeo Džon Beluši i omogućio pojavljivanje u
Saturday Night Live. Kada je njihov basista napustio grupu, bilo je potpuno prirodno
da pokušaju da pridobiju Flia kao zamenu. Jednog dana se pojavio kod mene i
oduvao me izjavom da je pozvan na audiciju za Fir. Bila je to nezgodna situacija, jer
su Fli i Hilel bili moja dva najbolja ortaka na celom svetu. Međutim, popričali smo i
skontali da je to, zapravo, izbor između dva različita muzička pravca. Ispostavilo

84
se da, kada bi Fli trebalo da bira između ta dva, sigurno bi se odlučio za onaj kome
su pripadali Fir. Zato sam mu predložio da ode na audiciju.
Sa audicije se vratio kao angažovan čovek, ali sada je trebalo izaći pred oči
čoveku koji ga je naučio da svira bas. Toliko se unervozio da je, neposredno pred
susret, bacio peglu. Hilel nije dobro primio vest. „Nemam ništa da ti kažem”, rekao
je i izašao iz sobe. U međuvremenu, dok je on ulazio u pank mini-predvorje slavnih,
zamena su mu bili mnogobrojni osrednji basisti. Posle nekoliko meseci
nekomuniciranja, Hilel je oprostio Fliu. Iako je bio povređen, negde u dubini duše
znao je da je tako suđeno i da mora da pređe preko svog ponosa i dozvoli Fliu da se
razvije. To je bilo prilično teško, s obzirom na to da niko od nas nije imao jaku
očinsku figuru sa kojom bi mogao da se posavetuje u vezi sa ovim problemom.
Na kraju su se pomirili, postali ortaci i počeli zajedno da sviraju.
Leta 1982. sam još uvek radio za Mid-Ocean i vozikao onaj crveni pik-ap.
Danima se na radiju vrtela pesma zvana The Message, koju je izvodila nova rep
grupa iz Njujorka, zvana Grendmaster Fleš end Fjurius Fajv (Grandmaster Flash
and the Furious Five). Kupio sam njihovu kasetu i slušao je po ceo dan. Došli su u
grad nekoliko nedelja kasnije i njihova svirka u mestu zvanom Country Club bila je
potpuno neverovatna. Bili su upečatljivi, svako od njih bio je pojava za sebe, a
repovanje je bila posebna priča. Bili su fantastični. Grendmaster Fleš je bio lik za
miksetom, a zvukovi koje je slao sa nje - njihov ritam, fank, nijanse — bili su
stvarno impresivni.
Pesma Message me je, više od svega, navela na razmišljanje. Ovi likovi su
prosipali rime, nešto u šta smo Hilel i ja odavno bili zaljubljeni. Često smo znali da
se uvučemo na krov Continental Hyatt House na Sansetu, kluba zatvorenog tipa, sa
koga se pružao neverovatan pogled. Tamo bi podelili džoint, izmišljali različite lude
likove i spontano uletali u sate i sate rimovanja. To su bili moji prvi pokušaji
repovanja.
Kada je The Message postala najslušanija pesma tog leta, postajalo mi je sve
jasnije kako nije potrebno da budeš Al Grin ili poseduješ neverovatan glas Fredija
Merkjurija kako bi postao neko i nešto u svetu muzike. Drugi način da to postigneš
bio je rimovanje i rad na pojavi.

85
 5. DEEP KICKING (počinju promene)
Na neki način, karijeru dugujem mom ortaku Geriju Alenu. U februaru 1983,
Geri i nekoliko njih iz Nejbors Vojses imali su svirku u Grandea Room na Melrouzu.
Predložio nam je, nekoliko dana pre svirke, da im Fli, Hilel i ja budemo predgrupa, u
kojoj ću ja biti frontmen.
Iako su Hilel i Fli u početku bili skeptični, pošto ja nisam bio pevač, Geri je
verovao u mene pošto je stekao uvid u moj izvođački potencijal, uglavnom iz
besomučnog bacanja po plesnim podijumima raznih klubova. Reših smo da nešto
zajedno odradimo, i ubrzo mi je postalo kristalno jasno — najviše zahvaljujući
Grendmaster Flešu - kako nije neophodno da baš pevam pesmu. Mogao sam da se
pojavim i odrepujem je. Svi smo prihvatih energiju Defankta i sirovu oštrinu Geng of
For (Gang of Four). Naravno, na to se nadovezivala kosmička sloboda
otelotvorena u svirci Džimija Hendriksa. Povezali smo sve te uticaje, ali najviše
od svega, hteli smo da uradimo nešto sa osnovom u fanku, jer Vat is Dis nisu imali
apsolutno nikakve veze sa tim.
Nismo imali mesto za probe, a ni tu svirku nismo baš toliko ozbiljno shvatali,
tako da smo se dogovorili da se nađemo kod Flia, u Vilton Hiltonu, i uradimo probu
a kapela. Fli i Hilel su imali tako neverovatnu telepatiju, jer su mogli samo da se
pogledaju i istog trenutka znaju šta da sviraju. Tako, kada je Fli smislio bas liniju,
Hilel otkrio fanki gitarski rif, a Džek Ajrons, bubnjar u Vat is Dis, dao podlogu,
otišao sam da napišem tekst.
Posrećilo mi se. Rešio sam da pišem o nečemu poznatom - mojim živopisnim
ortacima i našem divljem noćnom provodu. Pesmu sam nazvao Out In LA, u kojoj se
spominju Fli i Tri (nadimak Kita Berija) i Slim, što se odnosilo na Hilela. U skladu
sa divnom rep tradicijom, napisao sam stih o mojim seksualnim pohodima, pa sam
sebe nazvao „Antoan d Svon” (Labud), iz nijednog drugog razloga do
rimovanja. Godinama su mi prilazili sa pitanjem: „Šta se krije iza onoga labuda?
Šta, imaš zakrivljen kurac?” Na neki način, bila je to ironična opaska koja
se odnosila na moje igranje, koje nije bilo ni nalik nečemu gracioznom kao što je
labud. Pokušao bih neki zaokret u stilu balerine, a završio tako što bih se sapleo od
sto ih sa sobom povukao zavese.
Bila je to prilično ambiciozna prva pesma. Dopunio sam bas deonice, gitarski
solo i neka mesta u tekstu. Pošto smo je uvežbali do tačke kada se može smatrati
gotovom, smislo sam ime za nas. Nije nam bilo potrebno neko staino ime, pošto je to
bila samo jedna svirka, pa sam nas nazvaoToni Flouend Mirakulus Master of
Mejhem (Toni Flow and the Miraculous Masters of Mayhem).Taj nazivje pokazivao
kako smo hteli da zvučimo - veličanstveno i haotično.

86
 Pojavili smo se u Rhythm Lounge, gde je bilo tridesetak ljudi i svi su tu bili zbog
Nejbors Vojses. Nosio sam šareni kućni ogrtač od rebrastog somota i narandžastu
lovačku kapu. Na veliko čudo, bio sam potpuno čist. Nisam imao ni najblažu
predstavu kako će nastup uticati na mene — samo sam bio svestan činjenice da kada
smo se popeli na binu, neko čudno magnetno polje se stvorilo oko nas. Milion puta
sam video Džeka, Hilela i Flia kako sviraju, ali nikada nisam video takve emocije na
njihovim licima ili svrhu u njihovom govoru tela. Fli je izgledao kao centar
te energije. Pre nastupa se uradio kokainom, što ja tada nisam znao.
Bina je bila mikroskopskih razmera. Ako bih ispružio ruku, sa jedne strane bih
dodirnuo Hilela, sa druge Flia. Nisu nas ni pošteno najavili,ali ljudi su nas primetili
kada smo počeli da petljamo oko opreme. Sva neizvesnost tog trenutka nestala je sa
prvom odsviranom notom. Instinktivno sam znao da je moć usmeravanja i
prenošenja energije kroz svirku sa najboljim prijateljima, upravo ono za šta sam bio
stvoren.
Onda je Džek Ajrons, laka mu duša, zabacio glavu i odbrojao: ,Jedan, dva, tri,
četiri.” Kada je muzika krenula, nisam imao pojma šta da uradim, ali u meni je bilo
toliko energije da sam izveo okret u tom tesnom prostom i zakucao se. Samo smo
ekspodirali. Do tog momenta niko nije imao pojma šta radimo, ali usred pesme,
shvatili smo da smo na ivici da eksplodiramo i rasturimo celo mesto. Dok smo pržili,
svi koji do tada nisu obraćali pažnju, zombijevskim koracima su se dogegali do
bine. Kada je svirka bila gotova, zapanjena publika bila je potpuno ukopana i bez
teksta.
Solomon, Francuz koji je promovisao taj nastup, istrčao je iz svoje didžej
kabine, dodirnuo me i na tipično strastvenom francuskom, rekao: „Molim vas,
možete li sledeće nedelje ponovo doći u moj klub? Možda bi do tada mogli uraditi
još neku pesmu?” Iako nismo planirali da ponovo sviramo, rekao sam: „Naravno,
dolazimo ovde sledeće nedelje i imaćemo novih stvari.” Bili smo toliko poneti
nastupom, tako da je ideja novog nastupa za nedelju dana izgledala kao nešto
najprirodnije.
Okupili smo se tokom sledeće nedelje i uradili pesmu pod nazivom Get Up and
Jump. Fli je dugo radio na bas deonici koja je bila veoma komplikovana, kao neka
vrsta kombinacija okidanja i udaranja, na čudan i prelep fanki način. Trebalo je da
napišem reči, pa sam smislio nešto što je više bilo u skladu sa samom temom
skakanja, te su stihovi bili o različitim skokovima iz crtaća. Ali, najzarazniji deo bio
je o Roni Frempkin, devojci na koju je Hilel otkidao.
Jedna od Hilelovih najizraženijih karakteristika bila su njegova velika crvena
jaja, na koja je bio strašno ponosan i koja bi pokazivao, čak iako to niko od njega ne
bi tražio. Često smo se zajebavali na račun njegove alatke, jer je znao da spoji kitu i

87
jaja tako da u njegovim pantalonama stvori oblik bundeve, koja se uvećavala u
Roninoj blizini. Tako sam napisao stih koji ide ovako: „Hilel bi skočio na malu
Frempkinovu/Znači, imaš bundevu u pantalonama?” ("Hillel be jumping on that
Httle baby Frumpkin/Say what, you got a pumpkin in your pants?”)
Rešili smo da na sledećem nastupu budemo teatralniji, pa smo uvežbali smešan
ples na popularnu pesmu Pack Jam. Na veče nastupa, klub je bio dupke pun, tako da
smo nastup počeli tako što smo sa ulaznih vrata umarširali u masu, noseći na ramenu
kasetofon sa koga je gruvala Pack Jam. Kada smo se progurali do bine, počeli smo
da izvodimo taj idiotski robotski ples. Džek nikako nije mogao da se uskladi sa
nama, tako da je ples pukao. Odmah smo prešli na Out in L.A. i Get Up and Jump.
Valjda su moji stihovi o Frempkinovoj upalili, pošto je bila u publici, a kasnije
te večeri, Hilel se smuvao sa njom. Tako, kada god bi neko od ortaka iz benda imao
problema u prolazu kod neke devojke, ubacio bih njeno ime i bum - bilo je tačno kao
sat - ne bi prošlo ni 24 časa, a da ta mala ne padne pod uticaj čarolije.
Posle drugog nastupa, postalo nam je jasno daje sve to previše zabavno da bi
bilo napušteno. Konačno sam mogao da radim nešto što je imalo neko značenje i
svrhu. Osećao sam da u svoje tekstove mogu da stavim svaku ideju ih neku moju
glupu filozofiju koja mi se motala po glavi. Jedan od pokazatelja da se uozbiljujemo
po tom pitanju, bio je shvatanje neophodnosti novog imena za grupu. Na pamet nam
je padala gomila glupih, besmislenih, dosadnih imena. Do dana današnjeg, i Fli i Tri,
tvrde da se baš svaki od njih setio imena Red Hot Čili Pepers. To je ime koje
vuče poreklo od stare škole amerikana bluza i džeza. Bio je Luis Armstrong i njegov
bend Hot Fajv (Hot Five), takođe drugi bendovi koji sadrže Red Hot ih Čili deo.
Postojao je i jedan bend u Engleskoj, koji se zvao Čili Vili (Chili Willi) i onaj koji se
zvao Red Hot Peppers (Red Hot Peppers), koji su kasnije mislili kako smo im mi
maznuli ime. Ali, niko nikada nije upotrebio ime Red Hot Čili Pepers, ime koje će
biti blagoslov i kletva. Ako na umu imate Red Hot Čili Pepers kao osećanje, opažaj
ili energiju, to savršeno odgovara našoj grupi, ali ako na umu imate neke asocijacije
na povrće, onda se to svodi na uobičajene varijante. Postoji lanac restorana koji u
svom nazivu ima ovo povrće, a prodaju se na svakom koraku — od ukrasa u kuhinji
do šara na ukrasima za jelku. Suvišno je reći kako nam je bilo potpuno uvrnuto kada
su ljudi počeli da nam donose papričice kao neku vrstu darova.
Negde u to vreme, Hilel, Fli i ja smo združili sredstva, i pronašli neverovatno
jeftinu trosobnu kuću u ozloglašenoj ulici Liland Vej, poznatijoj pod nazivom Uličica
vutre, zato što je meksička mafija u njoj dilovala. Bio je to opasan, neprijatan kraj
pun dilera i klošara, ali nas nije bilo briga. U stvari, odatle smo dobijali inspiraciju za
naše pesme. Svake noći sam kroz prozor moje spavaće sobe gledao kako
policijski helikopteri nadleću i kruže iznad našeg bloka, i upiru reflektor u

88
centar dešavanja sa travom.

Iz pesme Police Helicopter

Police Helicopter sharking through the sky

Police Helicopter landin on my eye
Police Helicopter takes a nosedive
Police Helicopter no he ain’t shy

Ta kuća je postala košnica u kojoj su se odvijale muzičke aktivnosti. Hilel je

stalno svirao gitaru. Došao bih kući i zatekao Flia kako svira na tremu. Verovatno je
trebalo da vežba kliženje po gitari za svirku saFirom ali on je izvodio onaj
nadahnjujući i emotivni fank gruv. Onda bi sedeo pored njega, slušajući i ponekad se
ubacivao: ”Da, to je to! To može da prođe”, a onda bih otrčao u moju sobu, uzeo
svesku i napisao pesmu. Istu formulu za pisanje pesama koristimo i danas. U stvari,
nije to nikakva formula. Samo se okupimo, krenemo da improvizujemo i
onda počnem da sakupljam note. To je ono po čemu se razlikujemo od drugih grupa -
kod nas se sve stvari rađaju iz svirke. Samo uđemo, počnemo da zavijamo i vidimo
da li će to da upali.
Naš treći šou bio je za pamćenje. Desio se u Cathau de Grande, što je — za
razliku od Rhythm Lounge - bilo pravo mesto muzičkih dešavanja. Tu svirku je
organizovao tip po imenu Vejzata Kameron, koji nam je ponudio dvesta dolara za
svirku, što je bilo duplo više od našeg poslednjeg honorara. Nažalost, mesto je bilo
samo delimično popunjeno, možda svega nekih tridesetak ljudi, ali nam to nije
smetalo da razvalimo sa svirkom. Tamo su bili Patriša, prelepa mlada Francuskinja
sa kojom sam se tada viđao, Tri, Flieva devojka i moj ćale, sa kojim sam se dotad bio
pomirio. Nastup nam je bio uzbudljiv, energičan, eksplozivan i potpuno van kontrole,
kao i prethodna dva. Odsvirali smo četiri pesme - dve koje smo već imali i dve nove
- Police Helkopter i Never Mind, koja je bila hrabro spuštanje mnoštvu bendova tog
vremena (Gep Bend, Djuran Djuran, Soft Sel, Men et Vork, Hot) u kojoj svetu
poručujemo da ih zaborave zato što stižemo mi.
Pio sam pivo na bini i negde tokom svirke, stropoštao se na poluprazan podijum
i počeo da se vrtim kao čigra sa pivom, tako da je svako ko se nalazio u krugu od tri
metra bio poprskan. U pauzi između pesama, izveli smo jednu od dečijih brzalica
koje smo pokupili po kampovima i školskim dvorištima. Hilel nam je otpevao jednu
koja se zove Stranded uz koju smo napravili neku prostu koreografiju. Podigli smo
ruke u vazduh i počeli da pevamo: Stranded, stranded, stranded on the toilet
bowl/What do you do when youre stranded and there aint nothing on the roll?/To

89
prove youre a man, you must wipe with your hand/Stranded, stranded, stranded on
the toilet bowl. (Nasukan, nasukan na WC šolju/Šta radiš kada nemaš čime da
obrišeš bulju/Suoči se sa mukom/Obriši se rukom.)
Iako nije bilo mnogo prisutnih, svima se nastup svideo, ali Vejzata je stalno
negde nestajao. Uspeo sam da ga pronađem, jer sam hteo da uzmem honorar za
svirku, ali on je počeo da se pravda i priča o slaboj posećenosti.
„Žao mi je, ali ti si nam dužan i kao organizator treba da budeš spreman na
takav rizik”, rekoh ja.
Gurnuo je ruku u džep i skupio neku kintu. „Dobro, evo ti četrdeset. Možda
možemo da odradimo još neki nastup, pa da vam ostatak nadoknadim sledeći put”,
reče on i žurno se uputi u muški WC da bi me izbegao.
Uleteo sam unutra za njim. Zgrabio sam ga, nabio mu glavu u šolju i istresao
mu svu lovu koju je imao u džepovima. Nije imao dovoljno da nam isplati celokupan
honorar, ali nisam podnosio ljude koji krše ugovore i posle pokušavaju da se iz toga
glatko izvuku.
O nama je počelo da se priča po gradu. To je bio dobar pokazatelj da ulazimo na
muzičku scenu. Fli i ja smo postali zvezde jedne tračerske kolumne koja je pisala o
muzičkim dešavanjima u gradu. Nije to bilo zato što smo se trudili da im zapadnemo
za oko, već zato što smo bili otkačeni, urađeni i bukvalno svake noći ostajali u
klubovima do pet ujutru. Bio sam oduševljen kada su počeli stalno da nas spominju.
Jedan od prvih tračeva u kojima sam bio spomenut, odnosio se na moju
navodnu vezu sa izvesnom istočnonemačkom pevačicom’ Ninom Hegen. Kada smo
se prvi put videli, na našem nastupu u Chatau, nisam znao gotovo ništa o njoj, osim
da postoji kult njenih poštovalaca koji su činili uglavnom lokalni pankeri. Svi smo
još uvek bili u bekstejdžu, kada se pojavila u našoj maloj garderobi-kupatilu i počela
da koluta očima ka meni. Odvukla me je u stranu i počela da priča tim
jakim istočnonemačkim naglaskom o tome koliko smo joj se svideli. Govor se
pretvorio u neku vrstu nostradamusovog proročanstva: „Trenutno ste najbolja grupa
na svetu koju sam ikada videla. Za pet godina ceo svet će čuti za vas, a za sedam ćete
biti najpoznatija svetska grupa.” Ja sam bio u fazonu: „Važi, cico. Kako god.”
Ali , ona je bila žena od stila i uz to neodoljivo lepa. Sećam se da sam bacio
pogled na Patrišu, koja je šiznula jer je videla da me Nemica muva. Nina mi je dala
broj telefona, a ja nisam bio neodlučan.
Nazvao sam je sledećeg dana i ona me je pozvala na doručak. Živela je u maloj,
ali lepoj kući sa bazenom. Imala je ćerkicu koja se zvala Kozma Siva. Za vreme
doručka primetio sam da se hrani mnogo zdravije i prirodnije od mene. Tog dana
smo puno razgovarali, pa mi je Nina pričala o njenom životu u Istočnoj Nemačkoj i
muškarcima sa kojima je bila u vezi — od otkačenog džankija koji je bio otac njene

90
ćerkice do njenog novog dečka, koji je trenutno bio van grada na mesec dana. Bila
je potpuno zadivljujuća i ljupka, tako da smo tog dana započeli našu tešku i vrelu
romansu, u trajanju od mesec dana. Posle toga ostali smo dobri prijatelji, a ona je
nastavila burno da podržava našu muziku. Baš posle našeg raskida, zamolila je Flia i
mene da joj napišemo pesmu za novi album. Uradili smo joj stvar What It Is.
U međuvremenu, radili smo na proširivanju našeg repertoara. Jedna od prvih
_pesama, koje smo stvorili u kući u Liland Veju, bila je Green Heaven. Čitao sam
puno o kitovima i delfinima, i oduvek bio osetljiv na društvenu nepravdu.
Sredinom osamdesetih, policija u Los Anđelesu bila je, dobrim delom,
korumpirana. Tako sam počeo da pišem pesmu koja će uporediti suprotnosti života
na površini i života pod vodom, tako što sam govorio o proizvodu Reganove
vladavine nasuprot idiličnom svetu pod morskom površinom, koji su sačinjavala bića
jednakih mentalnih sposobnosti.

Iz pesme Green Heaven

Here above land man has laid his plan

And yes it does include the Ku Klux Klan
We got a govemment so twisted and bent
Bombs, tanks and guns is how our money is spent...

Time now to take you to a different place

Where peace-loving whales flow through liquid outer space
Groovin and glidin as graceful as lace
Never losing touch toith the ocean's embrace...

Back to the land of the policeman

Where he does vohatever he says he can
Including hating you because you’re a Jew
Or beating black ass that's nothing new

Bio nam je potreban ceo dan kako bi je završili. Ta pesma postala je glavna
stvar na našim nastupima. Hilel je izvodio neverovatan uvod za pesmu: sproveo je
plastičnu cev od rezonantne kutije gitare, pa do mikrofona. Zvuci gitare išli bi mu do
usta, pa je on usnama mogao da od njih oblikuje reči. Bilo je skroz psihodelično, u
pravom značenju te reči — ne pop-psihodelično, ne nesrećno TV-psihodelično, već

91
stvarna psihodeličnost- umnog-i-duševnog-putovanja-u-novu-dimenziju.
Iako je ovaj tekst bio prilično angažovan, nikada nas nisam svrstavao u
socijalno-političke grupe kao što su, recimo, Ded Kenedis (Dead
Kennedys). Smatrao sam da smo tu da stvaramo nešto lepo, širimo radost i
donosimo osmeh na lica, a ako se desi da neki naš tekst sadrži komentar o
nekoj društvenoj ih političkoj pojavi, neka tako bude. Ali, naša odgovornost nije
ležala u tome da budemo novi U2 za mlade generacije.
Iako smo sada bili grupa, Fli je i dalje odlazio na probe Fira, a Hilel i Džek na
probe njihove grupe. Nikada nije bilo nikakve svađe oko toga. Sviranje naših pesama
videli smo kao neku vrstu zabave, a ne kao nešto od čega ćemo izgraditi karijeru.
Niko od momaka nije pomišljao na napuštanje posla radi posvećivanja grupi i
meni je to bilo sasvim u redu. Bio sam presrećan samo zato što sam mogao da
osmišljavam sledeći nastup, jer je svaki naredni bio veliki događaj. Nisam mogao da
spavam noć pred svirku, a ako bih uspeo, onda bih istog trenutka počeo da sanjam
kako nastupamo. Samo bih ležao u krevetu i razmišljao o nastupu. Kada bih ustao,
prva stvar na umu bila bi: ”Večeras nastupamo! Večeras!“ i ceo dan bi se vrteo oko
toga.
Ubrzo pošto smo se uselili u kuću, Hilel se zaljubio u novu cicu, a kada se to
desi ne možeš mu ući u trag. On ti je najbolji ortak, nerazdvojni ste dan i noć, ali
kada se zaljubi — vidimo se sledeće godine! Tako smo Fli i ja nastavih da jurcamo
po klubovima, a uvek smo završavali u klubu Zero, koji se premestio na novu
lokaciju - ugao Vilkoksa i Holivudskog bulevara. Jedne večeri, Fli i ja smo se uradili
heroinom i pilulama. Bila je to jedinstvena kombinacija. Pustih su nas u Zero. Bio
sam strašno samouveren i osećao se skroz dobro. Bilo je još rano, pa mesto nije
bilo puno, ali ta mala crvenokosa sa plavim očima i tenom boje alabastera, uporno se
šetkala ispred mene. Nosila je stare tregerice bez majice, tako da su joj sise bile
vidljive iz gotovo svih uglova. Nisam mogao da skinem pogled s nje, pa sam joj
prišao dok su mi sve te hemikalije jurcale kroz krvotok, i rekao: ”Ćao.” Odgovorila
je: ”Ćao”, i počela da mi se umiljava kao mačka u februaru. Odmah smo se uputili ka
stepenicama koje su vodile na krov, ali nismo ni stigli toliko daleko.
Otkopčala je tregerice, one su samo spale sa nje i onda smo počeli sa predigrom.
Nisam znao ni kako se zove, ali sam znao da želim da je kresnem. Bio sam skroz
spreman za akciju kada se ona izvila, uzela moj kurac i sjurila joj ga pravo u dupe.
Nije to ličilo na jednu od onih scena iz pornića - bila je veoma nežna, ali to je bilo
mesto na kojem ga je želela. Nekoliko minuta smo uživali u ovome, ali onda se
pojavio taj ogromni moron od izbacivača, i skroz odlepio. Mislim da mi je kasnije
ispričala da je tako reagovao zato što se ložio na nju, a ona nije htela ni da ga
pogleda. Bilo kako bilo, lik nas je bacio niz stepenice.

92
 Predložila je da odemo do njene kuće koja se nalazila dve ulice dalje. Do tada
sam saznao da se zove Žermen i da živi u staroj sedmospratnici. Ušli smo u lift, ali
umesto da odemo kod nje, završili smo na krovu gde smo se celu noć kresali. Još
uvek sam bio odvaljen od heroina, tako da sve vreme nijednom nisam svršio. Kada je
počelo da sviće, sela je na krov starog lifta i ponovo smo počeli. Trajalo je i trajalo, i
taman sam počeo da hvatam ritam, kada je ona počela da vrišti, a neko je baš u tom
trenutku pozvao lift, pa se mašinerija pokrenula i počela da pravi zaglušujuću
buku. Svršio sam uz brundanje motora i škripu kočnica. Bila je to
dramatična završnica jedne neobične večeri. Oprostio sam se od nje i pošao kući
sa prvim sunčevim zracima. Iako je onaj idiot od izbacivača pokušao da mi zabrani
pristup, vlasnik kluba - Džon Pohna - objasnio mu je neke stvari, tako da sam tamo
proveo mnoge buduće prijatne večeri, baš kao što je bila ova sa Žermen.
Nekoliko meseci pošto smo počeh sa nastupima, odlučih smo da snimimo demo.
Doveli smo Spita Stiksa, bubnjara grupe Fir, da bude tonac i zakupili tri sata u rupi-
u-zidu-zvanoj-studio na Holivudskom bulevaru. Da bih vam dočarao o kom nivou
profesionalnosti je reč, samo ću reći da je ukupan budžet - koji je pokrivao zakup
studija, platu za tonca i traku - iznosio trista dolara. Iz nekog razloga, jedino sam ja
te nedelje imao kintu, koju sam rado uložio u dobro delo.
Te demo svirke su bile najinspirativnija i najproduktivnija snimanja koja smo
ikada uradili. U poslednjih dvadeset godina, nijednom nismo iskusili toliko poseban i
magičan trenutak. Imali smo nešto. Sve je bilo snimljeno iz prve i sve potpuno
savršeno. Naših šest pesama završili smo tako brzo da nam je ostalo vremena da
snimimo nekoliko a kapela brzalica, što je ispalo potpuno neplanirano.
Izašli smo odatle sa materijalom u rukama. Kada smo stigli kući, preslušali smo
traku i bili zatečeni. Oduvek su nam govorili kako smo mi za žive svirke i da ta
energija nikada neće moći da se prenese na traku. Sada smo imali dokaz - zvučali
smo usrano.
Fli i ja smo uzeli kasete, napisali ime na kutijama i počeli da idemo od vrata do
vrata, pokušavajući da ugovorimo nastup. Nismo ni pomišljali na ugovor za
snimanje ploče. Za mene, ceo proces se sastojao iz dva dela. Prvo napišeš i uvežbaš
pesme, a onda ideš po nastupima, a žeđ za sve većim i većim nastupima je rasla.
Takođe, želeli smo da se naša popularnost prenese na teritoriju Njujorka.
Otprilike, nedelju dana pošto smo snimili demo, naš ortak Pit Vajs nam je ponudio da
nas tamo odvede. Pit je bio rođen u Los Anđelesu, a Flia je upoznao na snimanju
filma Suburbia, koji se bavio pank-rokom u Los Anđelesu, a u kojem je FH glumio.
Pit je bio tehničar, muzičar i veoma svestran lik, nekih godinu i po dana stariji od
nas. Živeo je u stanu u podrumu, koji je za nas ubrzo postao klub. Takođe,
posedovao je prelep oldtajmer u kojem smo se vozali po plaži, duvali i jurili cice.

93
 Pit je radio za scenaristu Pola Šredera, koji se selio u Njujork. Njega je zadužio
za prevoz stvari do nove gajbe na Petoj aveniji. Fli i ja smo zgrabili šansu za put u
Njujork. Imali smo tajno oružje, naš snimak, koji će nam otvoriti svaka vrata,
ukloniti sve prepreke i naterati ljude da počnu da plešu po ulicama. Nismo imali ni
tračak sumnje da ćemo imati zakazane svirke u svakom klubu u Njujorku.
Naš super ortak, Fab, takođe je krenuo put Njujorka, što je bilo sjajno jer mi je
prišao negde usred nedođije Kalifornijske pustinje i rekao kako ima malo heroina.
Tako smo se uradili kineskim belim i to nas je lepo podiglo. Izuzimajući nekoliko
naleta opičenih kamiondžija, vožnja je prošla bez nekih značajnijih dešavanja. Pit
nas je odbacio do Sohoa, a onda se uputio ka Petoj aveniji da istovari Polove stvari.
Fli i ja smo žarko želeli da negde utopimo traku, ali morali smo da se pobrinemoi za
preživljavanje. Nismo imali prenoćište, ali Fab je poznavao dve manekenke koje su
živele u ulici Brum, pa smo se uputili tamo. ,Ja ću da ostanem sa devojkama, ali nije
u redu da im navučem i vas.”
,,U redu, ali možemo li bar da se istuširamo i slično?”, predložih.
Stigli smo kod devojaka i potpuno se uselili tamo. Četiri dana su Flia i mene te
devojke izbacivale iz njihovih spavaćih soba i kreveta. Bik smo kao pijavice.
Počeli smo da puštamo naš demo u različitim klubovima. Naravno, nismo imali
nikakve veze ili plan. Samo bi ušli u klub i tražili da se vidimo sa gazdom. Pokazali
bi nam gde je njegova kancelarija, vratili se odande, pustili našu traku i počeli divlji
ples u cilju sopstvene prodaje. Međutim, problem je bio što niko nije hteo da je kupi.
Najlepše nas je primio italijanski pastuv sa cigarom u ustima, gazda Peppermint
Lounge.Dao nam je nekoliko minuta. Većina njih nam je upirala prstom na izlaz i
govorila: „Marš napolje sa tom vašom kasetom.” Posle nekoliko takvih odbijanja,
shvatili smo da nam naš pristup neće pomoći da ugovorimo svirku.
Tako smo Fli i ja proveli dan u razgledanju. Otišli smo u Central park, seli na
klupu i odvrnuli našu muziku sa velikog kasetofona. Želeli smo da bar neko sazna da
smo uradili tu jebenu traku. Bilo nam je upućeno puno prekornih pogleda zbog
glasnog puštanja muzike, ali za divno čudo, svaki klinac koji je tuda prolazio
potpuno bi odlepio na muziku. To je bilo zanimljivo. Kada smo se vratili kući, Hilel
je napisao pesmu Baby Appeal,koja je postala osnova našeg ranog perioda.
Ubrzo posle našeg povratka, Hilel se iselio i počeo da živi sa njegovom
devojkom. Dolazilo je vreme da se plati kirija, a Fli i ja smo imali svaki po oko
dvesta dolara. Mogli smo da uštekamo taj novac i ostavimo ga za kiriju za sledeći
mesec ili da izađemo i kupimo neke moćne kožne jakne, apsolutnu potrebu svakog
pankera koji drži do sebe. Zapucali smo na Melrouz aveniju, koja je bila modni
centar za kul stvari. Tamo je bio Deni, lik iz Njujorka, koji je skoro bio otvorio malu
radnju sa sjajnim starim jaknama u fazonu Džejmsa Dina.

94
 Fli i ja smo odabrali dva savršena kožnjaka, ali kada smo odlučili da ih kupimo,
ustanovili smo da su Denijeve cene bile astronomske, negde oko sto dolara više nego
što smo imali.
„Slušaj, imam sto pedeset, a moj ortak sto sedamdeset dolara. Zašto nam,
jednostavno, ne bi dao jakne po toj ceni?”, predložih.
„Mali, jesi li ti lud? Gubite se iz moje radnje!”, povikao je.
Međutim, te jakne nam nisu dale mira i nismo hteli da se pomirimo sa
činjenicom da ih ne možemo posedovati, pa sam smislio da štrajkujemo ispred
prodavnice. Napravili smo neke parole o lošem poslovanju i o tome kako je vlasnik
pohlepan. Skontao sam da će mu to biti zanimljivo i da će nam dati jakne. Počeli
smo da marširamo ispred njegove prodavnice sa tim parolama. Deni je istrčao
napolje.
„Šta to radite, sunce vam jebem? Brišite odavde pre nego što vam te parole
razbijem o glavu!” urlao je.
Mislim da sam u njegovom glasu uhvatio nešto što mi je govorilo da ga sve ovo
zabavlja, pa sam smislio novi plan. Štrajkovaćemo glađu pred njegovom radnjom,
sve dok ne pristane da nam proda naše jakne. Vratili smo se tamo i stropoštali na
trotoar ispred radnje.
Deni je ponovo izašao da nas izriba. „Šta je sada?”
„Štrajk glađu. Ne mrdamo, ne jedemo, ne pijemo dok nam ne prodaš one
jakne.”
„Baš ste dosadni, klinci. Koliko love imate?” upita.
Konačno smo uspeli. Uveo nas je unutra i pokušao da nam uvali neke jeftinije
jakne, ali nismo popuštali i na kraju smo mu dali sve što smo imali u džepovima za
te dve lepe jakne.
Kasnije tog dana, šetali smo niz Holivudski bulevar u našim skroz novim
kožnjacima, ne shvatajući ironiju situacije u kojoj smo se nalazili - bili smo najžešća
pank-fank grupa u celom gradu, a bez prebijene pare i mesta za stanovanje. Prišao
nam je taj panker štreberskog izgleda, ekscentrični proćelavi lik sa naočarima u
smešnoj jakni. „Hej, ljudi, pa vi ste iz Pepersa!”, reče. Upoznao je Flia jedne večeri
dok je radio kao di-džej u nekom klubu i puštao Defankt. Tada je Fli uskočio u
njegovu kabinu i okrenuo ploču, pošto je smatrao da ovaj pušta pogrešnu stranu.
Zvao se Bob Forest. Pored povremenog rada kao didžej, bio je vlasnik kluba
Sunday koji je bio jedno od najžešćih mesta u kraju. Bob nas je pitao šta ima kod
nas, a mi smo mu se iskukali o našoj tužnoj sudbini beskućnika u novim jaknama.
,,To je skroz otkačeno. Pre pola sata žena me je zauvek ostavila”, reče on.
„Momci, ako želite, možete da prenoćite kod mene.”

95
 Forest je živeo na trećem spratu obične stambene zgrade nazvane La Leyenda,
koja je videla i bolje dane, pogotovu pre pankerske pomame. Imao je jednosoban
stan, od poda do plafona ispunjen knjigama i pločama. Fli je odmah počeo kulturno
da se uzdiže, a ja sam zgrabio nešto da prezalogajim.
Bob je išao na faks nekoliko godina, a onda pukao. Kada smo ga upoznali, radio
je u knjižari, verovatno za minimalac, ali ubrzo su mu se prihodi značajno uvećali
pošto smo Fli i ja počeli da orobljavamo biblioteke. Desetak knjiga donosilo je deset
dolara, a deset dolara značilo je dolazak do droge i pucanje. Najčešće smo kupovali
kokain, što je loša varijanta kada nemaš novca, jer to je droga koja te drži minut i
posle hoćeš još. Ipak, nabavljali smo ga, trčali do Bobove gajbe i sipali ga u čaše za
martini. Onda bi u to dodavali odgovarajuću količinu vode, špriceve punili odatle i
radili se tečnim kokainom. Ponovili bi to nekoliko puta, a kada bi koke nestalo, skroz
bi se ubedačili i onda sišli u Zero da taj bedak speremo pićem, nađemo neku ribicu ili
još kokaina.
Tog leta smo našli provereni izvor spida, jednog momka sa Srednjeg Zapada
koji je imao studio za probe. Tako smo počeli da se pucamo spidom, što je prilično
drugačije od kokaina. Kokain je čisto ultraeuforičan suviše-dobro-da-bi-bilo-istinito
osećaj, koji traje tu negde oko tri minuta. Odzvanja ti u ušima, otpadne ti vilica i ta
tri minuta si jedno sa univerzumom. Spid je manje čist i pruža manje euforije, a više
deluje na fizičkom planu - svaki delić kože ti se nakostreši i počne da treperi.
Sva trojica smo počeli zajedno da se radimo, tako da smo znali da ostanemo
danima budni i samo se kartamo. Čak smo osnovali grupu pod imenom La Lejenda
Tvikers (La Leyenda Tweakers). Nažalost, tako odvaljeni od spida, odlučili smo da
sviramo van naše gajbe - što je više podsećalo na okupljanje mentalno obolelih nego
na svirku. U novinama smo dobih prvu lošu kritiku. Znali smo da pravimo haos u
našem telu, ali živeli smo u tolikoj zabludi da smo mislili kako samo treba
pojesti lubenicu i da će ona očistiti naše duše i tela od tih zlih supstanci koje
nismo mogli da prestanemo da uzimamo. Kupovali bi lubenice u
nenormalnim količinama, vratili se u gajbu i svaku rasekli na tri dela. Kada bi ih
smazali, peli smo se na krov i priređivali ceremonijalno bacanje kora i gledali
kako se raspolućuju na parkingu koji se dole nalazio. To bi označilo kraj spid akcije.
Onda bi pokušali malo da odspavamo, pre nego što krenemo sve iznova.
Negde sredinom jula, dobih smo priliku za svirku, koja će se kasnije ispostaviti
odlučujućom za našu budućnost. Dobili smo poziv da nastupimo u klubu Kit Kat,
koji je bio klasičan striptiz klub koji je povremeno organizovao rok svirke. Sva
četvorica radih smo prilično naporno da uvežbamo svirku. Čak smo, na Hilelov
zahtev, uradili obradu Hendriksove stvari Fire. Kada smo te večeri stigli u klub,
uveli su nas u ogromnu prostoriju koju, verovatno, obično koriste striptizete.

96
Proverio sam da li su svi tekstovi na broju i uradio redosled po kojem ćemo izvoditi
pesme - dakle, to je zaduženje koje sam preuzeo na sebe od samog početka.
Za to veče smo spremih posebno iznenađenje. Pošto smo svirali u striptiz klubu
i s obzirom da će devojke igrati na bini oko nas, smatrali smo doličnim da nastupamo
samo u dugačkim sportskim čarapama koje nam prekrivaju stvarčice. Već smo
shvatili draž i moć sviranja bez odeće, pošto smo ranije nastupali bez majica.
Meni je na pamet palo to sa čarapama. Dok sam živeo sa Dondijem, u mene se
zatreskala neka mala koja je duvala. Bila je slatka, ali uporno sam se opirao njenim
dražima. Proganjala me je slanjem zajebantskih čestitki, koje su kao foru imale lenjir
na rasklapanje kojim je navodno trebalo izmeriti kitu. Čak mi je slala njene fotke na
kojim puši nekom mornaru. Jednog dana, kada je trebalo da navrati, odlučio sam da
joj otvorim vrata potpuno go, osim čarape u koju sam spakovao kitu i jaja.
Bili smo potpuno spremni za svirku. Međusobna energija postajala je sve bolja i
bolja. Ranije, naši nastupi bih su veliki spektakl od početka do kraja. Sada smo
počeli da razvijamo drugačiju dinamiku. Nekih desetak minuta pre nastupa, neko se
pojavio sa džointom. Nikada nismo duvali pre svirke, ali svi smo prišli i uzeli malo,
čak i Džek. Čim je vutra počela da deluje, užasnuto sam počeo da paranoišem kako
smo duvanjem upropastili sav onaj naporan rad i kako će taj divan osećaj nestati
zbog vutre. Hilel i Fli su se, takođe, skenjali. Otišao sam da istrčim krug oko kluba
kako bi razbistrio misli. Upalilo je.
Trebalo je da nastavimo neverovatni šou koji su pre nas priredili ekscentrični
genijalci u anarhističkoj odeći, po imenu Roid Rodžers end Virling Bat Ceris (Roid
Rogers and the Whirling Butt Cherries), ali to me je samo još više podiglo,jer sam
želeo da svima pokažemo da smo jači. Tako smo ušli na binu. Džek i Fli su bili
neverovatno precizni, a Hilel je bio u nekom drugom svetu. Imao sam strašno dobar
vokalni monitor, tako da sam sebe lepo čuo, što je bio redak slučaj na našim
nastupima. Završili smo pripreme i otrčali u bekstejdž. Džek se kikotao, što je
činio uvek kada je bio nervozan.
Kada smo se na scenu vratili noseći samo čarape, kroz masu se proneo glasan
žamor. Kolektivni šok, koji je publika doživela, nije nas nijednog trenutka
pokolebao. Počeli smo da pržimo sa Fire, a naša ortakinja Elison Po Po, uspela je da
se izgura u prvi red i počela da zamahuje rukom pokušavajući da mi strgne čarapu.
Bio sam potpuno usredsređen na pesmu i izvođenje, ali deo mozga bio mi je
angažovan na izračunavanju rastojanja između moje čarape i najdaljeg domašaja
njene ruke. Dok sam gledao kako se gomila naših ortaka upućuje ka sceni, s
namerom hvatanja naših čarapa, doživeo sam jedno potpuno moćno i
oslobađajuće iskustvo. Mlad si i još nesputan, tako da ti se ideja skidanja i sviranja
te prelepe muzike sa tvojim najboljim ortacima, čini kao trenutak u kom je sadržano

97
toliko jake energije, boja i ljubavi da je takav pojam nagosti skroz moćan. I ne samo
što si nag, već pred tobom stoji moćna falusna predstava, otelotvorena u dugačkim
čarapama.
Obično, za vreme svirke, kita ti pređe u zaštitni oblik, pa nije onako opuštena i
izdužena, već je više sabijena - kao da je u ringu. Zato je ovaj ekstra dodatak pružao
super osećaj, ali nikada nam ne bi palo na pamet da će čarape postati prva kultna
asocijacija na nas. Nikada nismo pomislili da ćemo krenuti tim putem da to ponovo
izvodimo i da će organizatori to unositi kao poseban dodatak u ugovor, kako bi se
osigurali da će to sigurno biti izvedeno. Sve je ostavilo mnogo jači utisak od onog
koji smo imali na umu.
Jedna osoba u publici koja je bila zaista impresionirana, bio je tridesetogodišnji
lovac na talente Lindi Gec. Lindi je ranije radio kao organizator u MCA Rekords, i to
najviše sa Ohajo Plejers (Ohio Players), jednom od naših omiljenih grupa. Fli i ja
smo uspeli da užickamo nešto love i odemo u Veli, gde mu se nalazila kancelarija.
Lindi je bio poreklom iz Bruklina, riđokosi Jevrej sa brčićima koji je nekako uspeo
da se snađe kasnih šezdesetih u L.A.-u. To popodne smo proveli u duvanju,
uradih smo crtu-dve kokaina i ćaskali u cilju razmene iskustava. Mislim da tada još
nismo skontali da Lindi gubi svoju visoku poziciju. Jeste da je vodioOhajo Plejers,
ali to je bilo kada je njihova karijera već krenula nizbrdo.
Trudio se da održi masku užasno zauzetog poslovnog čoveka, ali računi nisu bili
plaćani, niti je dolazilo do priliva ikakve love. Lindi je odavao utisak simpatičnog
lika, čak i kada je odvaljivao prilično bajate viceve. Posle našeg dugog razgovora, Fli
i ja smo ga zamolili za trenutak nasamo.
„Hajde da ga pitamo da li hoće da nas časti ručkom”, reče Fli. „Ako hoće, dobio
je posao.”
Vratili smo se unutra. „Okej, ako nas odmah odvedeš u kineski restoran,
uzimamo te za našeg menadžera”, rekoh.
Dobili smo klopu i novog menadžera. I naš stalni izvor klope. U narednih
nekoliko meseci, čim ustanemo bilo bi: „Šta ima za ručak? Ništa? ,Ajmo do Lindija.”
Živeo je u luksuznom stanu u Zapadnom Holivudu i bio oženjen devojkom po imenu
Peti, rodom iz Atlante. Svratili bi do njega, a ona bi nam ispohovala piletinu. Pojeli
bi sve do poslednje mrvice. Kada bi bili stvarno u fazonu, uradili bi se sa
malo kokaina i vutre i onda pričali o budućnosti. Lindi nam je ispričao kako mu je
prvi cilj da nam obezbedi ugovor za snimanje ploče, što nije bilo nešto što me je
zabrinjavalo. Sve je ličilo na neku kul i uzbudljivu stvar, valjda je to prirodno za
svaku grupu, ali ja nisam znao apsolutno ništa o snimanju ploče.
Ako smo hteli da se upustimo u snimanje ploče, trebalo je da imamo svog
advokata. Neko nam je preporučio lika koji se zvao Erik Ginspen. Otišli smo u

98
njegovu advokatsku firmu koja je bila smeštena u raskošnu zgradu u Vilšir bulevaru.
Kada smo Fli i ja ušli tamo, pomislili smo da se nalazimo u mormonskoj katedrali.
Oni su zastupali Izrael i Egipat. Ušli smo u lift, zapucali na sprat na kome se nalazio
Erik i odmah prišli ženi na prijavnici.
,,Mi smo Red Hot Čili Pepers i došli smo da vidimo Erika Grinspena”, rekoh.
„Samo trenutak, da pogledam...”Izgledala je iznenađeno.
Iz nekog nepoznatog razloga, odlučili smo da joj pokažemo dupeta. Okrenuli
smo joj se leđima i uzviknuli: ,,Do đavola, mi smo Red Hot Čili Pepers i došli smo
da vidimo Erika!”, i spustili pantalone. Tog trenutka, iz kancelarije je istrčao on i
uveo nas unutra. Na zidovima je imao divna dela Gerija Pantera. Ispričao nam je da
ga je zastupao, kao i neke istaknute rege umetnike, poput Brning Spir (Burning
Spear).
Odmah sam prešao na stvar. „Nemamo ugovor ni sa jednom izdavačkom kućom
i nemamo love. Imamo samo menadžera i sada nam je potreban advokat.”
Erik nije okolišao.„Okej, biću vaš advokat. Ne morate ništa da mi platite dok ne
počnete da pravite neku ozbiljniju lovu. Onda ćemo ustanoviti uobičajenih pet
odsto.” Tako je on postao naš advokat i nije nam uzeo ni paru, dok nismo počeli
pošteno da zarađujemo. On je naš advokat i dan-danas. Jedan je od retkih u ovome
poslu, koji je bio spreman toliko da rizikuje. U to vreme, nikome nismo delovali kao
koka koja nosi zlatna jaja. Grupe koje su tada mlatile lovu bile su Poison, Varant
(Warrant) i RATT. To su pokazivale brojke. Mi smo, jednostavno, svemu bili
kontra. Verovatno smo, u tom trenutku, bili smatrani za kontraproduktivne
u novčanom smislu.
U periodu od pet meseci, probili smo se na sceni Los Anđelesa. Upisali smo se
na mapu. S vremena na vreme, svirali smo na uvaženim mestima, kao što je bio klub
Lingerie. Što smo popularniji bili, to je Li Ving više dosađivao Fliu zbog toga što
svira u dve grupe. Zapravo, sećam se kako ga je jednom pozvao i rekao: „Hoćeš li da
budeš u mojoj grupi ili u toj drugoj?” Fli mu je odgovorio: ,,Pa, mislio sam da
sviram u obe, ali kada to tako nazivaš, radije ću biti u mojoj.”
Negde u avgustu, Fli i ja smo otišli na zabavu u kući na Holivud hilsu, koju je
organizovao neki umetnički časopis. Gore sam obukao pocepanu flanelsku pidžamu,
a čirokana mi je izrasla i pala na stranu. Lepo smo se zezali u bašti, kada sam bacio
pogled na kuću i on mi se zaustavio na toj devojci iz drugog sveta. Hodala je poput
princeze, u usporenom snimku, sa rukama koje su joj padale niz telo. Nosila je
ogromni pljosnati beli šešir optočen mlečnim draguljima. Na sebi je imala bolesno-
futurističku pufnastu haljinu, napravljenu od papira. Malo je bila bucmasta,
ali prelepa.
Zračila je taj neverovatni magnetizam, šetkala se i odlučno pričala. Sve to je

99
radila polako, kao da je Alisa u zemlji čuda, a ostatak sveta ne može da je dodirne.
Uz to, bila je neka pankerska varijanta Me Vest, odajući tu drskost, razmetljivost i
nepristupačnost. Baš takve devojke sam voleo - lujke koje odskaču od gomile. Ušao
sam u kuću i povukao je za rep, ili šta već dečaci rade kada im se sviđa devojčica
kojoj ne znaju kako da priđu.
,,Oh, a ko si ti?”, upita ona. Počeli smo da razgovaramo. Pričala je uvijeno, nije
mi dala nijedan konkretan odgovor. Ispostavilo se da je ona modni kreator i da se
zove Dženifer Brus. Rekla mi je da je sama dizajnirala njen šešir. U roku od pet
minuta, bio sam potpuno opčinjen njenom pojavom, energijom i modnim stavovima.
U gradu prepunom ljudi koji se trude da izgledaju različito i ponašaju drugačije, i da
budu sve i svašta, bila je ona - koja je sve to postizala s lakoćom, pošto je
bila prirodni talenat za lujku, čija jedina životna preokupacija jeste da liči
na unutrašnjost školjke.
Nije mi baš pala u naručje. Držala me je na distanci. Mislim da mi nije dala ni
broj telefona, ali bio sam uporan: ,,Ma hajde, nemaš izbora. Bićeš moja devojka,
svidelo ti se to ili ne.”
Biće da je i ona nešto osetila, jer mi je davala dovoljno prostora da nastavim sa
muvanjem. Ali, odjednom se izgubila, a ja sam otišao svojim pravcem. U svakom
slučaju, njena pojava dobro je uzdrmala moju svest.
Imao sam druge stvari u planu. Jedna od njih bilo je nastup grupe Oingo Boingo
u Univerzalovom amfiteatru. Ta grupa je pripadala istom pravcu kome smo pripadali
mi. Nisu nam bili baš najomiljenija grupa, ali imali su zanimljive instrumentale.
Poznavali smo njihovog trubača, koji nam je ponudio da im budemo predgrupa. I
tako smo mi, bez ugovora za snimanje, sa repertoarom od deset pesama, od svirki za
dvesta ljudi stigli do nastupa za četiri hiljade.
Te večeri smo na scenu izašli u našoj najotkačenijoj odeći. Baš na sredini prve
pesme, Fliu je pukla žica. Iznenada, zavladao je muk, i trebalo je da sada počnem da
se obraćam publici dok on ne promeni žicu. U roku od dve sekunde, masa je počela
da nas bojkotuje i baca na nas najrazličitije predmete uz povike: „Hoćemo Oingo
Boingol” To nas je samo još više zapalilo da što bolje izvedemo svirku. Počeli smo
ponovo, ali žica je ponovo pukla. U tom trenutku, na sceni se pojavi Deni
Elfman, glavni pevač te grupe i naš fan, obučen u kućnu haljinu i lica
prekrivenog penom za brijanje. Izgledao je kao da je došao pravo iz svlačionice.
Uzeo je mikrofon i obratio se masi, rekavši da smo mu se strašno svideli i da bi
trebalo da pokažu malo više poštovanja. Potom je otišao, ali nekoliko problematičnih
likova nije čulo njegovo obraćanje. Navalili smo i počeli da pržimo, tako da mislim
da su nas skontali do kraja svirke i videli da se ne zezamo. Pružih smo im svirku koja
neće biti brzo zaboravljena.

100
 Proslavljali smo uspešan nastup u bekstejdžu kada se pojavio Bleki, koji nas je
podržavao od samog početka. Prišao je meni i Fliu. Na rukama je imao pripijene crne
rukavice. Izvadio je dve koverte u kojima su bile avionske karte.
„Entoni, ovo je za tebe. Hoću da povedeš i Flia.”
„Gde da ga povedem?”, zbunjeno upitah. Bacih pogled u koverte i videli dve
povratne karte do Londona. Bilo je vreme da se poseti Evropa.
Trebalo je da pozavršavamo neke stvari pre našeg odlaska. Jedna od njih je bilo
rešavanje problema koji su se pojavili oko ugovora za snimanje. Imali smo nejasan
osećaj da više izdavačkih kuća njuška oko nas, pogotovu posle naših svirki u
Lingerie i trijumfalne povratničke svirke u Kit Ketu u septembru. Jedan od ljudi iz
izdavačke kuće EMI/Enigma, Džejmi Koen, bio je prilično uporan u tome.
Jedne večeri, dok smo Fli i ja visili u La Lejenda, pozvao nas je Lindi. Rekao
nam je da imamo ugovor sa EMI/Enigma. Bio sam toliko srećan, da nisam ni
pomišljao da bi mogli iskrsnuti neki problemi. Sećam se da sam proslavljao i mislio
kako sve ide po planu, kako sada treba da budemo vredni i bacimo se na posao.
Još uvek sam se radovao kada je telefon ponovo zazvonio. Fli se javio. Negde u
daljini, čuo sam ga kako govori: Jesi li siguran? Čoveče, to su baš loše vesti.” Sedeo
sam i samo zapitkivao: „Šta je bilo? Šta je bilo?” Spustio je slušalicu i samo me
pogledao.
„Džek i Hilel su napustili grupu. Vat is Dis su dobili ugovor i oni su odlučili da
ostanu tamo”, reče.
Bio sam u šoku, potpuno bez reči. Osećao sam se kao da mi je džinovski kamen
pao na srce. Bacio sam se na kauč i počeo da plačem. To nije bilo moguće. Oformili
smo nešto što se zove grupa i stvorili nešto za šta je ceo svet trebalo da čuje, a to što
se upravo dešavalo ličilo mi je na pobačaj u šestom mesecu trudnoće. Fli je samo
sedeo i govorio: „Ovo je zajebano. Ovo je zajebano.”
Naš zvuk bazirao se na bubnjevima Džeka Ajronsa i gitari Hilela Slovaka. Nisu
oni bili neki likovi sa strane - oni su bili naša najjasnija odlika. Bili smo ortaci iz
srednje, bili smo tim. To bi bilo kao kada bi, tek tako, mogao da odeš u prodavnicu i
tražiš da kupiš nove roditelje. Ne ide tako. Razmišljao sam: „Okej, moj život je
završen. Svrha mog postojanja nije opravdana. Nemam ni gde da odem.” Onda je Fli
rekao: „Uzećemo dva nova momka.” Digao sam glavu iz položaja uvelog cveta:
,,Hm, drugi momci? Da li može to tako?”
„Naravno. Poznajem neke odlične muzičare.”
Kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da imamo dobre pesme, imamo
ugovor, imamo Flia, imamo mene i još uvek nam se sviđa ono što radimo. Nije sve
išlo prema planu, pa je samo trebalo napraviti novi. Fli je odmah predložio da za

101
bubnjara primimo Klifa Martineza. On je svirao sa Dikis (Dickies), Rojdom
Rodžersom, Wirdosima i Kepten Bifhart(Captain Beefheart). O Bifhartu nisam znao
mnogo, ali znao sam da je bio legendaran.
Fli i ja smo otišli da popričamo sa Klifom. Živeo je u otkačenom jednosobnom
stanu, u koji se ulazilo kroz podzemnu garažu. Nije to bio pravi stan, već preuređen
magacin. Pošto je bio u Virdosima, povukao je stil koji se ogledao u korišćenju kese
kao košulje i čajnika u svrhu šešira. Dok je svirao sa Rojdom Rodžersom, nastupao
je sa tamponom koji mu je visio iz dupeta. Po ekscentričnosti bio je mnogo
napredniji od svih nas.
Mislio sam da poznajem neke od najeskcentričnijih likova, ali Klif je tom pojmu
dao jedan potpuno novi smisao - čak je bio dopadljiv u toj svojoj ekscentričnosti.
Kada smo ga pitali da li bi hteo da nam se pridruži, poblesavio je od sreće i
počeo da se smeje. Reče: „Hajde da probamo. Ovo se može pretvoriti u jedno divno
iskustvo, tako da se iskreno nadam da sam ja onaj koga tražite.” Imali smo prvu
svirku sa njim i iz tog kratkog okupljanja shvatili da on ne samo da može da izvede
one lude fanki i avangardne superinventivne umetničke ritmove, već može da stvara
različite stilove i sve ih dobro odsvira.
Sada je trebalo naći gitaristu. O tome smo pričali sa Klifom, tokom naše kratke
svirke, i on je odmah predložio Diksa Dinija, čoveka koji je svirao sa njim u grupi
Virdos. Fh je ranije bio u prilici da svira sa njim, a za mene on je bio simpatični ortak
sa kojim sam rado išao na žurke. Osetili smo olakšanje zato što smo mogli da
nastavimo sa ovim momcima. Shvatili smo da je vreme za put u Evropu.
U Evropi smo se super proveli, istražujući London, Pariz, a potom i Amsterdam.
Flia sam, u Parizu na nekoliko dana, ostavio na cedilu zbog jedne prelepe Dankinje.
Kada sam se konačno vratio, nije hteo ni da priča sa mnom. Ali, onda sam od nekog
uličnog prodavca kupio prelepe u plavo obojene limene čaše i zatakao ih za epolete
naših kožnjaka, pa smo se pomirili. Onda smo otišli u Amsterdam, a potom se
ponovo vratih u London da tamo provedemo poslednje dane pred povratak kući.
Shvatio sam da, tokom celog našeg boravka u Evropi, nisam mogao da izbacim iz
glave Dženifer, uprkos avanturi sa malom Dankinjom i kratkotrajne naklonosti koju
sam razvio prema izvesnoj francuskoj kurvi.
Kod kuće nas je dočekala zanimljiva situacija u stanu u La Lejendi. Mesecima
samo vodili bitku sa gazdaricom, uporno odbijajući da platimo kiriju. Poslala nam je
gomilu obaveštenja o iseljenju, ali nismo obraćali pažnju na njih. Nekoliko meseci
pre našeg puta u Evropu, skinula nam je vrata sa stana. Čak nas ni to nije zaustavilo.
Nastavili smo da živimo po starom, kao da nije neka velika stvar što nam je stan bez
vrata. Skontali smo da ionako ne posedujemo nešto vredno krađe. Došli smo do faze
u kojoj nismo mogli da uđemo u stan, pošto bi nas, čekajući u obližnjem stanu, čula

102
da dolazimo i preprečila put, tako da smo ulazili kroz prozor. Onda bi skroz
pobesnela kada bi uletela kroz ulazna vrata i zatekla Flia kako mirno spava unutra
kao od majke rođen.
Po našem povratku iz Evrope, konačno je uspela da ubedi policiju da se umeša.
Poslali su nam obaveštenja u kojima se kaže da ćemo smesta otići u zatvor ukoliko
pokušamo da ponovo okupiramo prostorije. Fli se uselio kod njegove sestre koja je
živela u jednosobnom stanu, u meksičkoj četvrti u Istočnom Melrouzu. I ja sam se tu
uvalio, nedugo potom, tako da smo svi troje spavali u njenom ogromnom
francuskom krevetu. Tu nisam bio dugo, samo toliko da ponovo stanem na svoje
noge i pronađem Dženifer.
Strašno sam verovao u naš susret i konačno smo se sreli jedne noći. Odmah smo
se skontali. Živela je duboko u dolini - u kraju zvanom Encino - sa ćaletom, bivšim
marincem koji je postao prodavac polisa za osiguranje, i mlađom sestrom. Stanovali
su u klasičnoj gradskoj zgradi, potpuno lišenoj bilo kakvog karaktera ili šarma.
Dženiferina najbolja drugarica bila je njena rođaka. Obe su imale plavu izblajhanu
kosu i znale da se upuštaju u hrabre modne podvige. Bile su dive koje su znale
da provedu sate i sate u oslikavanju lica najrazličitijim bojama i kreiranju otkačenih
kostima, a onda bi izašle u provod po klubovima.
Sviđalo im se kakav utisak ostavljaju. Pušile su cigarete potopljene u PCP. Bile
su dve lujke, ali postojalo je nešto u Dženifer što me je u potpunosti opčinjavalo -
nije to bila fizička opčinjenost, više duhovna - nešto je izviralo iz njenog pogleda, iz
dubine njene duše, iz njenog bića - nešto što me je snažno privlačilo.
Ne zna se da li smo se pre upoznali ili počeli da se zabavljamo. Sada sam imao
pored sebe osobu koja je počela da mi oduzima dosta vremena i energije, ali sve je
nadomešćavala time što je bila moja muza i pružala dosta toga. Dženifer je imala
samo sedamnaest, ali već je iza sebe ostavila vezu sa poznatim holivudskim
rokerom. Bio sam jedan od njegovih fanova, tako da su me malo više pogodile te
njene priče, ali sam joj se divio zato što je bila njegova devojka. Bila je naporna
pankerka koju niko nije mogao da zavlači, veoma samouverena i ostvarena devojka.
Kada smo se upoznali, pohađala je Dizajnerski institut u Los Anđelesu i već imala
svoja sopstvena kola.
Kao i ja, Dženifer je bila izrazito seksualno biće, iako je imala malo seksualnog
iskustva. Isprva sam uspevao da se suzdržim, ali neverovatno me je izluđivala
svojom seksualnom privlačnošću. Kada smo počeli da vodimo ljubav, upitao sam je
da li je ikada doživela orgazam, a ona je odgovorila da nije. Bila bi blizu kada bi bila
u kadi i koristila tuš, ali nikada tokom odnosa. Obećao sam joj da ćemo poboljšati to
i počeo sam da je ližem. Svaki put je bila sve bliže i bliže, a kada smo konačno ušli
u štos, ona je postala orgazmičko biće — što je bilo veliko dostignuće, ali

103
i olakšanje.
Na početku naše veze, ispoljila je želju da zajedno uzmemo esid. Uzeli smo po
malo, neko vreme se vozili u njenim kolima, umirući od želje da se kresnemo.
Odlučio sam da odemo u stan Fliove sestre. Mislio sam da, umesto da se kresnemo u
Kareninom krevetu - što nikako nije bila dobra ideja - odemo u kupatilo i to uradimo
pod tušem. Dugo smo bili pod tušem, pri tom prilično bučni dok smo prolazili kroz
to kvazi-spiritualno iskustvo upotpunjeno haluciniranjem o dugama. Onda je Karen
došla kući. Karen je i sama bila prilično otvorena prema seksu i smatrao sam
je mojom seksi-drugaricom sa kojom sam delio razne avanture, tako da sam mislio
da neće imati ništa protiv seksa u njenom kupatilu. Ali, prevario sam se. I to žestoko.
Kada sam izašao iz kupatila, Fli me je odvukao u stranu i rekao da je Karen strašno
ljuta i kako nije u redu to što sam uradio. Tako je došao kraj mog stanovanja kod Flia
i njegove sestre.
Preselio sam se kod Dženifer, što se njenom ocu nije nimalo svidelo. Međutim,
on je voleo svoje ćerke, i ako je to podrazumevalo trpljenje huligana u svojoj kući,
neka tako bude. Taj stan je za mene bio još jedan veliki frižider pun hrane i mesto
gde će se brinuti o meni, pogotovu kada se razbolim. Te jeseni naglo sam izgubio
svu snagu. Čak mi je ustajanje iz kreveta predstavljalo ogroman napor. Konačno,
kada sam otišao kod doktora, rečeno mi je da bolujem od hepatitisa. Da ironija bude
veća, nisam zakačio onaj koji se dobija od korišćenja igala, već onaj koji se zakači
kada pojedeš pokvarene školjke. Posle nedelju dana provedenih u krevetu, bio sam
kao nov.
Sada, kada sam osvojio srce devojke koja me je zanimala, bilo je vreme da se
vratim radu u grupi. Jedan od problema bio je Diks, koji nikako nije uspevao da
izađe na kraj sa gitarskim deonicama. Klif je iz prve naučio sve pesme. Otišao bi
kući i vežbao po celu noć, samo da bi bio siguran da je sve dobro skontao i odsvirao.
Diks je bio sjajan muzičar koji nije mogao da se uklapa u nešto što je ostalo iza
nekih drugih ljudi. Ako bi mu tražilida napiše pesmu, stvarao je čuda. Ali,
jednostavno mu nije išlo kada je došlo vreme da savlada Hilelove eksperimentalne
fank rifove. Nismo to baš kapirali. Mislili smo da je svako u stanju da nauči nešto
novo.
Pojavio bi se na probi i super bi svirali, ali onda bi rekli: „Hajde da odsviramo
Get Up and Jump”, i Diks bi se potpuno pogubio. To je bio veliki problem, pošto
smo planirali da na prvencu objavimo sve naše ranije pesme. Tako smo Fli i ja došli
do zaključka da treba da otpustimo Diksa. Ali, kako otpustiti tog nežnog, prijatnog,
tihog lika? Smislili smo da ga pozovemo na partiju kriketa. Na kulturan način bi mu
objasnih da se naši stilovi ne poklapaju, te u skladu sa tim, trebalo bi da se
rastanemo i da svako od nas pokuša da isfura svoj fazon.

104
 Preko puta Fliove gajbe nalazilo se malo dvorište i tamo smo upriličili partiju
kriketa, bez prethodno dobijenog komšijskog odobrenja. Udarali smo lopte, bacali ih
na sve strane i onda smo krenuli: ,,Pa, Diks, kako je kod tebe?”, upitah.
„Dobro”, odgovori on.
„Nešto smo razmišljali, i došli do zaključka - hm, Fli, zašto mu ti ne bi rekao do
kakvog zaključka smo došli?” rekoh.
,,Pa, došli smo do zaključka - čisto kada je reč o muzici — hm, Entoni, mislim
da bi ti to bolje objasnio”, oklevao je Fli.
„Dakle, čisto muzički, recimo da mi idemo u tom pravcu, i... Fli, zašto ti ne bi
preuzeo odavde...”
„Ti si muzički genije svoje vrste. Ti kao da ideš u onom pravcu...”, reče Fli.
,,A, tvoj pravac i naš se razilaze. Žao nam je”, rekosmo u isti glas.
Nastavili smo o različitosti naših muzičkih pravaca. Diks je, kao i uobičajeno,
samo slušao i nije progovarao ni reč. Pošto smo pomislili kako smo mu dosta pričali
o nepodudaranju naših puteva, on nas je samo pogledao i rekao: „Okej. Znači proba
je sutra, u isto vreme?”
Morali smo da mu crtamo da više ne može da svira sa nama. Konačno mu je
sinulo, pokupio je svoje stvari, ušao u auto i otišao. To je bio prvi od brojnih
srceparajućih otkaza koje smo Fli i ja morali da preturimo preko glave. Uvek smo
mislili kako ćemo zauvek biti četvorica usijanih glava iz Holivuda, ali sada smo
počinjali da učimo da se suočavamo sa stvarnim životom.
Organizovali smo brojne audicije za gitaristu i videli gomilu ljudi. Sve se svelo
na dvojicu: Marka Najna, avangardnog hip izgnanika iz umetničke škole, koji je
svojevremeno svirao sa Klifom u grupi Tu Bols end Bet (Two Balls and a Bat) i
Džeka Šermana. O njemu nisam znao apsolutno ništa, ali znao sam da je štreber
onog trenutka kada je ušao na audiciju. Dobro, nije to bilo ništa loše, tada smo voleli
takvu energiju, ali ovaj lik je bio štreber, a da toga nije ni bio svestan. Imao je tu,
preko glave začešljanu, kosu i bio sav upicanjen. Ušao je sa ogromnim osmehom na
licu i nije izgledao nimalo kul dok je svirao, ali odmah se uklopio sa Fliom i
Klifom - nije zaostajao i nije ih gubio. Išlo im je kao med i mleko. Plus, ovaj lik je
imao neverovatan talenat u prstima i neke komplikovane stvari su mu išle kao od
šale. Odsvirali smo neke od naših pesama. Njegovom zvuku nedostajao je onaj
bezobrazni element, ali tehnički se pokazao - sve note su mu bile na pravom mestu.
Njegova svirka nije imala Hilelov duh, ali bar je znao da odsvira sve.
Dakle, sve se svelo na onog hip momka i ovog prosečnog lika. Dok smo te
večeri napuštali prostor za probe, Džek je pričao: „Vau, momci, ovo je bila
neverovatna svirka. Stvarno ste kul. Nisam tako svirao fank još od 1975, kada sam

105
svirao u onom Top Forti (Top Forty) bendu...” Reklismo mu kako nam je prvi korak
pravljenje ploče i odlazak na turneju.
„O, super. Pravljenje ploče. To je lepo”, reče Džek. Onda se zaledio. „Ukoliko
me budete primili, prvo ću morati da popričam sa mojim astrologom po pitanju te
turneje, jer nigde ne mrdam ako mi je treći mesec u Veneri, koja bi mogla ući u
konjukciju sa Jupiterom.”
Očekivali smo da je sledeća izjava: „Samo se šalim”, ali on je počeo o tim
konjukcijama, pomračenjima i sličnom, pa smo ga pitali da li je ozbiljan.
,,Da, skroz sam ozbiljan u vezi sa tim. Trebalo bi da sve bude u redu, ali moram
prvo da popričam sa mojim astrologom”, reče on.
Rekli smo mu da ćemo mu se javiti povodom naše odluke i on je otišao. Ponovo
smo sve probali i rešili da okušamo sreću sa štreberom. Smatrali smo da ima dosta
iskustva i da je neverovatan gitarista, na neki poseban način. Nije bio sirov,
eksplozivan fank macan, kakvog smo imali na umu, ali bio je potpuno sposoban za
ulazak u studio i uklapanje u slagalicu, tako da smo ga primili. Sve se sklopilo u
jednu celinu i to je bio pravi trenutak za slavlje.
Kada smo sredili sve oko grupe, trebalo je da nađem stan. Bob Forest ija saznali
smo za te poslovne prostorije u klasičnim holivudskim dvospratnicama u
Holivudskom bulevaru, koje su bile prilično jeftine. Tada je taj kraj bio strašno
zanemaren. Zgrada se zvala Outpost i verovatno je podignuta dvadesetih godina, jer
je bila u stilu onih u kojima su živeliprivatni detektivi. Bila je prelepa, sa elegantnim
stepeništem i hodnicima visokih tavanica, starim lusterima, velikim prozorima i
onim starim kupatilima koja su imala po deset pisoara, urađena od toplih materijala
i ukrašena po zidovima. Uštedeo sam nekoliko stotina dolara i stanodavcu se
predstavio kao pisac kome je potreban prostor za rad. Znali smo da ne smemo da im
kažemo da imamo nameru da živimo u toj zgradi, iako je bilo ljudi koji su već
useljeni. Ništa ne govoriš, samo ne dižeš veliku frku, da oni ne saznaju, i lepo živiš.
Pokazali su mi nekoliko različitih prostorija i odlučio sam se za najlepšu i najveću.
Imala je visoku tavanicu i nekoliko ogromnih prozora koji su gledali na bulevar. Bila
je to jedna ogromna soba, bez kupatila, ali imala je prelepa starinska drvena
vrata. Bob je bio tanji sa parama, pa je uzeo najjeftiniju prostoriju koja je gledala na
parking. Moja stanarina bila je 135 dolara, a njegova, verovatno, oko 85. Nije nas
bilo briga što u stanu nemamo kupatilo. Kontali smo da možemo da se plaknemo i u
lavabou.
Te prostorije u Outpostu postaće sinonim za dekadenciju, orgije i posrnuća
mnogih mladih umova. Ubrzo po našem useljenju, Greg, uvrnuti matori Bobov
prijatelj, uselio se u prostor na kraju hodnika. Bio je diler kokaina i neostvareni
gitarista. U stan do mog, uselila se neka dizajnerka sa njenim dečkom, ogromnom

106
sirovinom od gitariste, po imenu Karlos Gitarlos, sa kojim sam imao neke
nerašćišćene račune. Bacio sam se na sređivanje mog novog stana. Krevet sam stavio
u ugao i pomerio sto. Karlosova devojka mi je ponudila malu okruglu
fotelju, prekrivenu krznom sa printom leopardove kože, koja je predstavljala pravo
otkrovenje.
Bobova blizina je, u isti mah, bila blagoslov i kletva. Stalno bi navraćao i trudili
smo se da, na razne načine, dođemo do novca potrebnog za drogu. Isporuke heroina
su nas zaobilazile, pa smo počeli da se radimo kokainom i onda pokušavali da ga
speremo alkoholom. Naravno, naš komšija, Greg, kao da je imao nepresušnu zalihu.
Stalno sam išao kod njega po još. Pride sam mu dao jedne skupocene skije, dok mu
sutra ujutru ne donesem gitaru kao zalog. Nisam imao ni love, ni gitaru - sve to je
bila gomila laži kako bih održao priliv belog praška. Nadao sam se da će se Greg
onesvestiti i tako ostati narednih pet dana, kako bi mi dao malo mira.
Zabavi je, konačno, došao kraj pa sam se onesvestio u očajničkom stanju
neugodnosti. U toku dremke, koja je trajala nekoliko sati, začuo sam glasno lupanje
po vratima. Mislio sam da će taj na vratima izgubiti strpljenje i otići, ukoliko ne
ustanem i ne otvorim vrata. Greška. Vraćao se nekoliko puta, svaki put lupajući sve
jače i jače.
Na kraju, prolomio se prasak pucanja drveta. Provirio sam iz kreveta i video
kako se ogromna sekira probija kroz moja prelepa drvena vrata. Hmmm. To nije
slutilo na dobro. Skontao sam da mogu da ostanem u krevetu i pustim ga da me
isecka u komadiće, pošto nisam imao ni novca, ni gitaru koju bih mogao da založim.
Ili sam mogao da ga isprepadam, pokušam da celu stvar okrenem u svoju korist i
povećam šansu za preživljavanje.
Otrčao sam do vrata, širom ih otvorio i zaurlao: „Kretenčino! Vidi šta si
napravio od mojih vrata!”
Činilio se kao da je iz vazduha nestalo one njegove dilerske nadmoćnosti.
Pogledao je u vrata, onda u mene i rekao: „O, Bože, strašno mi je žao. Odmah ću ih
popraviti.”
Odlučio sam da uvećam svoju prednost. „Gde ti je bila glava?”, rekoh. „Sada ti
meni duguješ lovu zbog ovoga.”
Greg je izgledao krajnje zbunjeno. „Ne, ti meni duguješ novac.”
,Ja tebi? Prijatelju, pogledaj šta si mi uradio od vrata. Mislim da bi trebalo da
kažemo da smo sada kvit.”
,,Ne znam... Mislim, mom čoveku dugujem toliko novca...”
„Slušaj, zadrži skije. Sada briši odavde. Uništio si mi vrata.”
Greg se okrenuo i izašao kao pokunjeno kučence sa sekirom u ruci. Velika

107
pukotina, tolika da je kroz nju mogao da se vidi ceo stan, zjapila je na mojim vratima
pa sam pronašao parče kartona i zakrpio je. Onda sam se vratio na spavanje.
Tužno je reći, ali to nije bio neobičan dan u Outpostu. Mnogi moji dani su se
vrteli oko Boba, rokanja preko noći, preživljavanja dana bez love i žickanja 99 centi
da bi mogao da kupim parče pice.
Fli više nije želeo da bude deo tog ludila. Još dok smo živeli u gajbi u La
Lejenda, čitao je o tom bendu iz Vašingtona, zvanom Majnor Tret(Minor Threat),
koji su propagirali antinarkomansku filozofiju, pogotovu u njihovoj pesmi Straight
Edge. Fli je bio toliko demoralizovan i depresivan od svih tih droga koje smo
koristili, da je reči te pesme iscepao iz časopisa, obrijao se do glave i pokušao da
prihvati tu novu filozofiju nema-više-rađenja. Nije upalilo, ali ga je sprečilo da se
dalje uvaljuje. Smirio se i radio se mnogo manje, dok smo Bob i ja bili potpuno van
kontrole. U to vreme, jednom sam se naizmenično pucao kokainom i spidom, a
onda mi je nestalo i jednog i drugog. Nekada dođeš do tog trenutka u kom želiš da se
rokneš nečim, iako si već urađen, samo da bi osetio novi talas uzbuđenja. Neko mi je
dao dozu esida, a uz sebe sam imao bocu votke, pa sam u kašiku usuo esid, zalio ga
votkom i rastvorio je najbolje što sam mogao. Puknuo sam se tim i umesto da u
ustima osetim heroin, kokain ili spid, osetio sam votku.
Ponovo, usput sam negde naleteo na kineski beli heroin. Sećam se da sam
potrošio sav novac na kokain, legao na krevet i nisam mogao oka da sklopim.
Pozvao sam Dženifer i zamolio je da dođe da se pobrine za mene, što je značilo da
mi donese nešto novca kako bih mogao da uzmem kokaina da se vratim u normalu.
Obično bi bilo oko četiri ujutru, Holivudski bulevar bio je samrtno tih, a ja bih bio
prazna duša koja leži na krevetu, čekajući zvuk njenog automobila. Bio sam toliko
navučen, da sam mogao da čujem zvuk motora njenog automobila koji se
isključuje sa autoputa, deset minuta pre nego što će se pojaviti. I onda bi mi
dala dvadeset, četrdeset ili šezdeset dolara - koliko god je imala. Ona tada nije imala
problema sa drogom, tako da mi se uvek nalazila. To je bila naša šema - ja
osluškujem da čujem zvuk njenih kola, plus taj osećaj potpunog olakšanja kada znam
da se ona dole uparkirava.
Sada su moja pucanja drogom počela da se odražavaju na grupu. Propustio bih
po koju probu, onda se malo izvlačio, a potom počeo da se udaljavam od Flia. Imali
smo ugovor i čekao nas je veliki posao, a ja bih posle besane noći ležao na podu
moje ogromne sobe, umotan u neka ćebad, pokušavajući da odspavam. Jednoga dana
sam bio baš u takvoj situaciji, kada se začulo kucanje na vratima. To je bio Fli. Ušao
je u sobu, koja je bila u stravičnom haosu i pogledao me: „Entoni, ustaj.”
Ustao sam.
,Ja više ne mogu ovako s tobom. Previše si se sjebao. Moram da napustim

108
grupu.”
Razbudio sam se istog trena, pošto to nije bilo ono što sam očekivao da će reći.
Mislio sam da će reći nešto kao: „Ortak, u strašnom si haosu. Moramo da popričamo
o tome kako da se više ne uvaljuješ u ovo.” Ali kada je rekao da napušta grupu, sve
moje ćelije su zatreperile i počeo sam da se raspadam. To je bio prvi znak činjenice
da uništavam san koji smo stvorili kroz ovu fantastičnu grupu čija se energija vrtela
oko igranja i seksa. Najviše na svetu želeo sam da budem u toj grupi sa Flijem.
Ali, kako da mu to saopštim? Onda mi je sinulo.
„Fli, ne možeš da odeš”, zavapio sam. Ja ću biti Džejms Braun osamdesetih.”
Kako bi mogao da odoli tom argumentu?

109
 6. THE RED HOTS

Pošto smo potpisali naš prvi ugovor, Fli i ja smo se uselili u kancelarije EMI-ja.
Nekoliko ljudi bilo je prilično prijateljski nastrojeno prema nama, ali imali smo
osećaj da se ne nalazimo pri vrhu grupa koje su zastupali, čak nismo bili sigurni ni
da smo u samom dnu. Ponekad smo imali problema da prođemo pored čuvara na
ulaznim vratima. Svaki put kada bi dolazili tamo, prolazili smo pored ogromnog
rols-rojsa parkiranog pri samom ulazu. Pitali smo čija su to kola, i dobili odgovor:
,,A, to su kola Džimija Mace. On je vlasnik kompanije.” Međutim, kada god bi
zamolili da nam se zakaže sastanak sa njim, bilo nam je govoreno kako
nema potrebe, jer ga ne interesuju svakodnevne odluke koje se donose u vezi sa
bendovima. Mogao sam da se kladim da nije imao pojma da njegova firma pod
svojim okriljem ima neku grupu zvanu Red Hot Čili Pepers.
Fli i ja smo, jednog popodneva, otišli tamo. Džejmi Koen, sa kojim smo
potpisali ugovor, trenutno nije bio prisutan u kancelariji. Zahtevali smo da nas primi
direktor kompanije, a njegova sekretarica je izašla: ,,On trenutno nije dostupan.
Nalazi se na sastanku sa direktorima svih međunarodnih ogranaka naše kompanije.
Svi su doleteli samo zbog ovog sastanka.”
Fli i ja smo se sklupčali u jedan ugao i odlučili da drastično povećamo našu
,vidljivost’ u EMI-ju. Tako smo otišli u malo kupatilo, skinuli se i uleteli pravo u
kancelariju. Skakali smo po stolovima, trčali po kancelariji, vrištali i zavijali. Onda
smo se osvrnuli i shvatili da tu nisu samo glavonje, već celokupni timovi iz raznih
krajeva sveta, i svi su imali aktovke, gomile papira i grafika, a mi smo im sve to
rasturih. Kada nam je to, konačno, došlo iz dupeta u glavu, skočili smo sa stolova,
istrčali odatle i pokušavali da navučemo gaće dok smo bežali od čuvara, koji su bili
obavešteni o našem upadu.
Trčali smo kao ispaljeni iz topa, i uspeli da pobegnemo čuvarima na parkingu.
Jurili smo preko Holivudskog bulevara, sve dok se nismo našli u parku. Tada smo
seli i zapalili jedan ogroman džoint, u slavu našeg promovisanja u EMI-ju. Na pola
džointa, počeo sam da paranoišem.
,,To je bila dobra ideja, zar ne?”, upitao sam Flia. „Ali, šta ako nas otpuste?
Izgledali su prilično iznervirani. Kada malo bolje razmislim, vikali su na nas. O,
Bože, šta ćemo ako nam ponište ugovor?” Kada je prestalo dejstvo vutre, nazvali
smo Lindija da vidimo da li smo dobili šut-kartu.
Međutim, frka se stišala i mi smo bili spremni za snimanje našeg prvog albuma.
Džejmi i Lindi su želeli da znaju koga želimo kao producenta. Fli i ja smo se, bez
oklevanja, složili da to bude Endi Gil, gitarista grupe Geng of For. Njihov prvi

110
album, Entertainment, podstakao me je da se bacim na igranje, onda dok sam još
živeo sa Dondijem. Njihova muzika je bila tako ispunjavajuća, tvrda i sirova -
otelotvorenje britanskog školskog fanka, a Gilovi društvenopolitički tekstovi tako
dobri, ali na jedan skroman način - kao da ni sami sebe nisu uzimali za ozbiljno.
Lindi je stupio u kontakt sa Gilovim menadžerom i ovaj se složio da nam bude
producent, što smo smatrali našom velikom pobedom. Kada smo ga upoznali,
izrekao je nekoliko neblagonaklonih komentara u vezi sa njegovim ranijim radom.
Već tada je trebalo da vidimo znak upozorenja. Međutim, nastavih smo da radimo s
njim pretprodukciju albuma u SIR studiju, koji se nalazio na bulevaru Santa Monika,
blizu mog i Dženiferinog stana. Uštedeo sam nešto kinte koju smo dobili
prilikom potpisivanja ugovora, a ona je prodala njena kola, pa smo sakupili kintu
za iznajmljivanje male kuće na Leksington aveniji, u pomalo opasnom delu Holivuda
koji je bio stecište raznovrsnih prostitutki - od transseksualaca do mladih dečaka.
Endi Gil je počeo da truća o pretprodukciji, sa Klifom, Džekom, Fliom i sa
mnom, ali sve to mi nije imalo mnogo smisla. Čak nisam ni znao šta je njegov jebeni
posao. To mi je bila jedna otkačena, neprijatna situacija, i pritisak je počeo da čini
svoje. Vratio sam se ponovnim pohodima na drogu, nestajao na nekoliko dana. To je,
obično, podrazumevalo pucanje kokainom, pošto sam imao dobru šemu. Bob Forest
me je uputio na lika koji je bio član poznate losanđeleske rok grupe. Živeo je u
ogromnom stanu sa pogledom. Bio sam takav prevarant i znao tako da podiđem,
da je na kraju odbijao da me pusti u stan. Kada bih se pojavio, on je sa terase spuštao
konzervu privezanu konopcem, u koju je trebalo da stavim lovu, i onda mi bacao
kokain. Ali, moj najsigurniji izvor koke, bila je šema na parkingu blizu šoping
centra. Neko mi je rekao da samo treba da, prilikom uparkiravanja kola, kažeš:
„Treba mi karta” ili „Potrebna mi je polovina karte.” To je bila lozinka za kupovinu
kokaina. Išao sam tamo izjutra, u podne, u toku noći i potrošio mnogo karata.
Heroin je sve više izbijao u prvi plan. Dženifer je mrzela kada se radim
kokainom, jer bih nestajao, a onda se vraćao posle nekoliko dana, ponašao se skroz
uvrnuto i nisam bio baš slika i prilika tople i pristupačne osobe. Nije se ustručavala
da mi sve saspe u lice, da vrišti i udara me. Ali, jedne večeri smo izašli u centar, u
klub Pauer Tuls (Power Tools), gde sam naleteo na Faba, koji se nešto ranije uselio u
gajbu nedaleko od kluba. Otišli smo kod njega i prodao mi je minijaturni šutić
kineskog belog heroina, najjačeg koji se mogao naći na tržištu. Bio je tako jak da
nije bilo potrebe za ubrizgavanjem.
Malo smo ušmrknuli i bilo je kao da tonemo u raj. Dženifer se strašno svidelo,
pa smo otišli kući i kresali se ravnih dvanaest sati, ludujući na toj beskrajnoj
heroinskoj seksualnoj vrtešci. Ali, ta početna opijenost je osećaj koji si proklet da
juriš do kraja života, jer kada sledeći put to uradiš, neće biti onako kako je bilo tog

111
puta. Uprkos svemu, kineski beli bio je tako jeftin da se činio bezopasnim. Nije da
sam po ulici pravio neka sranja ih zabadao igle u ruke, pa završavao sa bezbrojnim
modricama i krvlju koja kaplje svuda naokolo. Činilo se elegantijim da se smucaš po
tom stanu, sa gomilom Francuza i povremeno ušmrkneš malo tog materijala, pa
se osećaš euforično dok sve to traje. A, ujutru, kada se probudiš, i dalje imaš lovu u
džepu. Kineski beli bio je takva varka. Isprva bi ti pružio samo raj, dok pakao nije ni
nagoveštavao.
Dženifer i ja smo počeli da se radimo još češće, ali bih ja uvek išao u moje
manijakalne kokainske pohode. Maznuo bih njen automobil, kada sam bio u stanju
za to. Kada nisam, bio bih prisiljen da pešaka odem do mog novog dilera, koji je
živeo nekoliko kilometara dalje. Radio je i sa kokainom i heroinom, što je bilo
prilično zgodno. Ali, nikada nisam dobijao dobru robu, pošto se i sam pucao.
Naravno, bio sam tipičan davež od mušterije - uvek bih ga budio ili mu dosađivao
dok ne bi pristao da me pusti unutra.
Jednoga dana sam se kod njega radio kokainom, ali počeo sam nešto da šizim i
on me je izbacio napolje. Isprva sam bio sitničav po pitanju igala i sterilne vate, ali
sada me nije bilo briga. Ako bi me priteralo, iskoristio bih špric koji nađem na ulici,
a umesto sterilne vate, upotrebio bih deo svoje čarape ih - još češće - filter od
cigarete. Ranije sam koristio samo sterilizovanu vodu da napravim rastvor, a sada
bih pustio vodu iz vodokotlića, uzeo je sa baštenske prskalice ili čak iz neke bare.
To ludo ponašanje počelo je da se odražava na moj profesionalni život. Počeo
sam da propuštam probe ili vreme određeno za pravljenje novih pesama. Čak sam
počeo da preskačem neke žive svirke - kao onaj veliki pank događaj u Olimpik
Auditorijumu, gde je trebalo da nastupimo sa našim ortacima iz Sirkl Džerksa i
Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies).
Dogovorili smo se da album snimamo u studiju El Dorado, koji se nalazio na
uglu Holivudskog i bulevara Vajn. Za tonca smo uzeli Dejva Džerdena, iskusnog
čoveka baršunastog glasa. Endi Gil je bio mnogo drugačiji od onoga što smo
očekivali. Bio je otvoren, primetno inteligentan i opušten, ali nije imao onu oštrinu i
energiju koju smo očekivali. Mi smo, svaki za sebe, bili ti agresivni momci, a on je
bio ta blaga britanska pametnica. Činjenica je bila da nam je bio interesantan i da
smo ga gotivili, ali nije se činilo da bi on mogao postati naša desna ruka. Svakako da
nije oberučke prihvatio našu muzičku ideologiju. Činilo se kao da smo ispod
njegovog nivoa - on je bio tu, radio je isto to i bilo je lepo dok je trajalo, ali sada je
bilo vreme za nove stvari. A, mi smo biliu fazonu: „Kakve, bre, nove stvari? Ovo
smo mi!” Zato je postojala blaga tenzija.
Jednom sam bacio pogled na njegovu beležnicu i video da je pored pesme
Police Helicopter napisao ,Sranje’. Bilo je poražavajuće videti da je tu stvar otpisao

112
kao sranje. Ona je bila naš šlag na torti. Uspela je da pokaže naš duh - da uhvati
snažnu lavinu zvuka i energije koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Čitanje
njegovih beleški, samo je zapečatilo ono što nam se muvalo po mislima. Sada smo
bili u fazonu: „Okej, imamo posla sa neprijateljem.” Sukob je postao očigledan,
pogotovu između njega na jednoj, i mene i Flia na drugoj strani. Za vreme snimanja
ploče, to je preraslo u pravi rat.
Endijev trip bio je napraviti hit po svaku cenu, a to je bila jedna velika greška.
Samo je trebalo da od nas napravi najbolju grupu, što smo već bili. Pojavili bi se sa
tim prelepim, tvrdim, zanimljivim melodijama, a on bi počeo: „O, ne, ne, ne. To
nikada neće proći na radiju.” Onda bi mi krenuli: ,,I, šta time hoćeš da kažeš? Ni ne
pravimo ovo da bi bilo na radiju.” Odgovorio bi: ,,Da, ali ja to hoću. Snimam ovo da
bi došlo na radio.” Ni Džek Serman nije bio u našem fazonu. Bio je novajlija u
grupi i previše srdačan prema Endiju i njegovom čistom, navodno ,radijski-
prijateljskijem’ zvuku.
Njih dvojica su dobro funkcionisali, zato što je Džek služio Endiju kao pajac
koga je mogao potpuno da kontroliše. Stalno bi se svađali zbog zvuka Džekove
gitare. Endi je pokušavao da ga smekša, a mi bi pobesneli. ,,To je tako meko i jadno
za ovakvu pank stvar. Trebalo bi sve glasno da pršti”, povikali bi uglas.
Deo sukoba bio je vezan za to što je Džek bio upeglani gitarista, koji nije imao
pank-pedigre. Povrh svega, tako se lako potčinjavao - ni nalik Fliu i meni. Jednom se
spremao za svirku u studiju, a ja sam malo poranio. U rukama je držao parče tkanine
i njime nežno čistio vrat gitare. Onda je otišao do njegove torbice, koja je izgledala
kao one lekarske, i izvadio nešto što je podsećalo na osveživač vazduha. Počeo je
time da prska duž vrata gitare.
„Jebote, šta ti je to? Šta radiš tvojoj gitari?”, upitah.
,,A, pa ovo je fingerease. Pomaže da prsti lakše klize po žicama”, odgovori on.
Navikao sam se na Hilelov način. Znao je da svira tako žestoko da bi mu prsti počeli
da se raspadaju, a gitara je bila prekrivena krvlju. A, ovaj lik mi izvodi neka
pederska proseravanja sa sprejevima. Trljao sam mu to na nos: ,,Da li si poneo
fingerease? Nemoj da odeš kući bez njega.” Uzvratio bi mi: ,,Eh, ti verovatno ni ne
znaš šta je nisko c.”
Prvih nekoliko dana u studiju prošlo je bez ikakvih problema. Međutim, ubrzo
smo skontali da Endi od nas pokušava da napravi nešto što nismo. Na kraju dana, Fli
i ja bi iz studija uleteli u kontrolnu sobu, bacili se preko miksete i zavapili: Jebi se!
Mrzimo te! Ovo je sranje!” Sve vreme, Endi je bio potpuno smiren, a Dejv Džerden
bio je kao jedna od onih lutkica što poskakuju u kolima, neprestano klimajući
glavom i ponavljajući: „Moramo slušati Endija. Moramo slušati Endija.”
Međutim, u nekoliko navrata smo se dobro izezali. Bili smo usred žestoke

113
diskusije, kada Fli reče: „Hajde da, na trenutak, prestanemo. Idem da kenjam.”
„O, da. Hajde budi ljubazan, pa mi donesi malo tog tvog sranja”, izveštačeno
reče Endi.
„Važi”, reče Fli.
,,To sam i očekivao od tebe”, reče Endi.
Pošao sam sa Fliom. Celim putem do kupatila, pravili smo plan: „Hajde da mu
stvarno odnesemo govance.”
Fli se pročistio, a govance smo smestili u praznu kutiju pice, koju smo našli u
studiju, i trčeći kroz hodnik, predali je Endiju.
Samo je prevrnuo očima i primetio: „Tako predvidljivo.”
Fli, do dana današnjeg, taj događaj koristi da bi objasnio naš uspeh - mi smo
sjajna grupa zato što smo se iskenjali Endiju Gilu.
Tokom tog vremena, pamtim neke izlive sreće. Nove stvari, poput Buckle
Down, True Men, Mommy, where's Daddy i Grand Pappy DuPlenty,zvučale su
moćno i zanimljivo. Ali, bio sam žešće razočaran kada sam čuo izmiksovane Get Up
and Jump, Out in L.A., Green Heaven i Police Helicopter. Sve su zvučale kao da su
prošle kroz pop sterilizator. Zvučale su tako moćno kada smo ih ranije izvodili, a
sada su bile kao šećerna vodica.
Ta napetost i netrpeljivost je uticala na sve, a pogotovu na Dejva Džerdena koji
je zaglavio u bolnici zbog čira na želucu i propustio nedelju dana snimanja. Onda je
Endi morao u bolnicu zbog odstranjivanja raka sa testisa. Dok je ovaj bio u bolnici,
Fli i ja smo pokušavali da nagovorimo Dejva da sve ponovo snimimo, ali on nije
hteo.
Izlazak albuma nije bio povod za slavlje. Činilo mi se da se nalazimo
zaglavljeni između suprotnih strana, u tampon zoni večitih kompromisa. Nisam se
stideo naše ploče, ali ona nije bila ni nalik našem demo-snimku. Ipak, stav nam je
bio, otprilike, sledeći: „Dobro, ovo je naša ploča. Hajde da nastavimo dalje”-
pogotovu posle čitanja prve kritike. Kupio sam jedan lokalni časopis koji nas je
skroz popljuvao. Bio sam strašno povređen, ali sam se tešio time da ljudi nekada
uspeju, a nekada ne. Nisam želeo da pridajem mnogo značaja onome šta su novinari
pisali o našoj muzici. Onda smo dobili odličnu kritiku u jednom od prvih brojeva
časopisaSpin, koja je bila zapanjujuće pozitivna. Znači, imali smo šarenolike kritike.
U svakom slučaju, bili smo priznati još negde osim u L. A. Dee Dah.
Pozirali smo za naš prvi poster negde baš pred izlazak ploče. Pre toga smo
uradili nadaleko čuvene fotke sa čarapama, ali ovo je bio prvi poster za široke
narodne mase. Neposredno pred snimanje, dograbio sam marker i počeo da crtam
svuda po Fliovom stomaku, ramenima i prsima. Izgledalo je fantastično, iako su to

114
bile samo izuvijane linije i tačkice. Tada smo furali foru nošenja šešira, ali Klif se
pojavio obučen u nešto čime nas je sve nadmašio. Preko lica je imao masku, preko
nje šešir, a na rukama rukavice, tako da mu je svaki delić kože bio prekriven.
Izgledaoje kao obučeni robot. Onda je Fli skočio na mene i uhvatio me u klinč. Tako
smo se slikali.
Stalno smo se kreveljili u kameru. Bili smo rođeni u doba poplave poziranja i
slatkih dečaka - sve se svodilo na to da izgledaš što je moguće slađe i praviš praznu
muziku. A, mi smo uvek bih suprotnost svemu popularnom, tako da je kreveljenje
bio naš logičan odgovor svim tim ljudima koji su pokušavali da budu upeglani do
savršenstva.
Takođe, snimili smo naš prvi spot. Izdavačka kuća nam je dala nešto love i mi
smo angažovali Grejema Viflera, koji je radio spotove za jednu uvrnutu grupu iz San
Franciska, zvanu Rezidents (Residents). Obožavali smo te spotove. Osmislio je spot
za True Men, a mi smo junački prošli snimanje dugo osamnaest časova, radeći stvari
poput iskakanja iz rupa punih peska, jer je to trebalo da podseća na nekog seljaka
koji zaliva kukuruz. Nismo više ni osećali sopstvena tela. Deset puta zaredom
bacili bi se na krevet sa ekserima, samo ako bi to bilo traženo od nas. Sećam se da
sam sledeći dan jedva hodao i osećao se kao stogodišnjak. Spot mi se svideo, ali mi
je i dalje bilo čudno što umesto Hilela tamo stoji Džek Serman.
Posle izlaska ploče, verovatno nekih nedelju dana kasnije, nisam imao pojma da
je Flia zvao Džoni Lindon, iz tabora Sex Pistolsa, i zamolio ga da dođe na audiciju
za basistu jedne nove grupe, Pablik Imidž (Public Image). Fli je u tajnosti otišao na
audiciju, ne kao onaj put kada je svirao za Vat is Dis i išao da se oproba za Fir.
Odlično je to odradio i bio prvi izbor. Onda se posavetovao sa Hilelom, isto kao što
je uradio sa mnom kada je trebalo da pređe u Fir. Odslušali su stvari obeju grupa i
Hilel ga je pitao da b hoće da ostvaruje Lindonov trip ili da stvara nešto novo. Fli
je ipak odlučio da ostane u svojoj grupi. Hvala Bogu na tome, jer sam tada bio samo
bleda slika čoveka, uz to ubeđen da Fli stalno misli: „Čoveče, ne mogu da se oslonim
na ovog ludaka. On umire, sav prekriven ubodima. Plav je od glave do pete. Krade
kola, nestaje, završava po zatvorima. Jebeno izgubljen slučaj. Kako da trpim to?”
Tako je jednom trebalo da imamo probu, ali se ja nisam pojavio. Džek Šerman
se već spremao da ode, ali Fli je sedeo tamo pognute glave sa gitarom u krilu.
„Hajde da radimo nešto”, reče Džek.
„Začepi”, odbrunda Fli.
„Šta sam ti uradio? Sto si u bedaku? Zašto ne možemo nešto da radimo?”,
požalio se Džek.
,,I ti bi bio ubedačen da imaš prijatelja koji svake sekunde može da umre”, reče
Fli.

115
 Za ovo nisam znao do prošle godine. U to doba, koliko se sećam, Fli mi nikada
ne bi uputio izjavu nalik toj. Kad god bi pričali, nikada nije bilo: „Brinem se za tebe.
Mislim da imaš problem. Previše si mlad da umreš” ,već je uvek bilo ovako: ,,Ne
mogu više. Ostavljaš me na cedilu. Treba mi neko na koga mogu da računam.”
Pretpostavio sam da je u nekom Džekovom tripu i da sebe ne smatra delom jedne
zajednice, već suvim profesionalcem kome je potreban siguran partner.
Album je izašao tog leta. Promocija je obuhvatala nastup u Njujorku. Trebalo je
da sviramo na Muzičkom seminaru koji je bio najznačajnije dešavanje za probijanje
alternativnih grupa. Zamalo da ga propustim. Ne zbog heroina ili kokaina, već zbog
jedne sasvim druge droge - alkohola. Bio sam na godišnjem odmoru u Mičigenu, na
koji sam poveo i Dženifer. Pojavila se sa njenom klasičnom frizurom, ofarbana u
kanarinac žutu i sa perjem koje joj štrči iz kose. Kada sam je upoznao sa mojima,
nisu znali šta da misle o njoj. Izgledala je kao polje prekriveno
rascvetalim narcisima, a prva stvar koju je uradila bila je podizanje indijanskog
šatora usred voćnjaka. Kada je spomenula šator, mislio sam da će da izgradi
neki mali šator za igru, ali ona je bila strastveni poznavalac kulture
američkih urođenika, tako da je veći deo dana i večeri provela u šumi, sakupljajući
grane za šator. Ne znam da li je pri sebi imala nešto od tog materijala, zato što je
uvek vukla torbe pune odeće i svakojakih stvari. Na kraju je napravila četiri metra
visok šator, toliko čvrst da je pregrmeo predstojeću oštru mičigensku zimu.
Pre odlaska iz Los Anđelesa, koristio sam mnogo više heroina nego što sam
želeo. Prvo sam se radio jednom nedeljno, jer postoji velika verovatnoća navlačenja
ako se radiš češće od toga. Onda je usledio fazon: „Ove nedelje ću se uraditi dva
puta, a onda ću biti čist sledeće dve nedelje.” Onda bi prošlo tri dana, pa bi bilo:
„Umetnuću po dan između dva rađenja, onda nema šanse da se navučem.” Usledilo
je: „Neću se navući ako se radim dva dana zaredom, pa se ne pucam dva dana
između, pa se radim tek sledećeg.” Gubio sam bitku.
U međuvremenu, Dženifer se sjajno uortačila sa mojim sestrama. Mama nije
znala šta da misli o toj prilično otkačenoj maloj. Naravno, kao i sve mame na svetu,
nije shvatala da je najveća lujka u kući bio njen rođeni sin. Jedne noći sam se osećao
veoma loše, pošto sam potrošio zalihu droge koju sam poneo. Znao sam da mi treba
nešto čime ću ublažiti bol, tako da sam ostavio Dženifer sa mamom i otišao da
se nađem sa mojim ortakom Nejtom. Zatekao sam ga u kafani, sa gomilom pravih
srednjezapadnjaka - svi su se isto oblačili, pili isto piće, vozili ista kola, bavili
sličnim poslovima i živeli u istim kućama. A, pili su puno. Nikada mi alkohol nije
bio prvi, drugi ih treći izbor za trovanje. Pio sam stalno, ali nikada nisam
dozvoljavao da piće bude okidač. Ali, tada sam odlučio da pijem, pošto sam bio
utučen nedostatkom dešavanja u Grand Rapidsu, koji je bio jedno učmalo mesto bez

116
ikakvog duha. Tako sam počeo da pijem pivo iz nečega što je ličilo na ogroman
pekač za kokice. Lokao sam, kao i svi tamo. Napih smo se i upalilo je, jer sam
nadomestio sve one stvarčice koje su mi nedostajale. Imao sam utisak da mi je
dobro, ali nisam imao pojma koliko sam zapravo odvaljen.
Do mamine kuće imalo je dvadeset kilometara ravnog seoskog puta. Nikada
nisam vezivao pojas - ni dan-danas ne radim to - ali kada sam se pozdravljao sa
Nejtom, vezao sam pojas, čisto fore radi. Nagazio sam mamin kombi, što je značilo
da idem nekih 130-150 km na čas. Bio sam strašno umoran. Glava je počela da mi
pada i onda sam par puta iznenada zakočio. To sam radio da se razbudim, a onda sam
odlučio da zatvorim oči na sekundu. U meni je bio toliko cirke da su mi se sva
svetla pogasila.
Smračilo mi se i kola su skrenula u suprotnu traku, preskočila bankinu i naletela
na neku džombu. U tom trenutku sam se probudio i ugledao kako letim u susret
ogromnom drveću. „Drveće? Do đavola, šta...”Bum. Kombi se zalepio za stablo,
motor je bio na sedištu pored mog, a glava mi se zakucala za volan. Ostao bih tamo
ko zna koliko, krvareći tako onesvešćen, da neko u daljini nije čuo kako sam se
survao. Srećom, bio je to bolničar koji je, pukim slučajem, vozio ambulantna kola.
U roku od nekoliko minuta, pozvao je vatrogasce, a oni su stigli i izbavili me iz
krša metala. Bolničari su mi se drali nad glavom pitajući me ko je predsednik. Dao
sam tačan odgovor na svako pitanje, ali nije mi bilo jasno zašto mi proveravaju
pamćenje. Nisam ukapirao da mi se glava raspolutila i da podseća na tanjir pun
špageta sa ćuftama.
Hitno su me prebacili do najbliže bolnice i obavestili moju jadnu mamu. Ona je
bila kod kuće i negovala Stiva, njenog muža, posle operacije ugradnje
četvorostrukog bajpasa. Mama i moja sestra, Dženi, stigle su u roku od dva minuta.
Uletele su u sobu. Gledale su me kao da sam duh. Upitao sam da li mogu do
kupatila, a medicinska sestra mi je nevoljno dopustila. Odmah sam stao ispred
ogledala, a u mene je gledao čovek-slon. Gornja usna mi je bila toliko otečena da je
skoro pokrivala ceo nos, a on je bio kao glavica kupusa rascvetana preko cele face.
Levo oko mi je bilo potpuno zatvoreno, ali izgledalo je kao da sam u njega
ubacio bilijarsku kuglu pre nego što sam ga zatvorio. A, krvi je bilo svuda.
Prva misao mi je bila: „O Bože, nikada više neću ličiti na ljudsko biće.” Mogao sam
da vidim samo na jedno oko, ali video sam dovoljno da znam da je to kraj onog lica
kakvog sam se sećao.
Nedeljama sam bio u bolnici. Svaki dan sam ispisivao recepte za perkoden, brže
nego što sam mogao da ih iskoristim. Obožavao sam taj novi način snabdevanja
heroinom. Međutim, doktor me je provalio i ostavio me bez ičega. Otok je spao
posle nekoliko dana, a onda su odlučili da mi zakrpe polomljene kosti. Lobanja je

117
bila polomljena, kao i deo očne duplje i jedna sitna kost koja pridržava očnu
jabučicu. Plastični hirurg je morao da radi prema fotografiji koju mu je mama
donela. Vratio mi je nekadašnji izgled sa malo titanijuma i teflona. Sada sam bio
svoja verna kopija.
Nazvao sam Lindija, izvinuo mu se i rekao kako mislim da neću moći da se
pojavim na nastupu. Ali, Fli me je zamolio da pokušam. Do tada mi je lice bilo u
zavojima i izgledalo nekako kul, pa sam odlučio da nastavim sa igrom. Dženifer mi
je napravila uglasti futuristički kaubojski šešir boje purpura, tako da sam se u avion
ukrcao noseći njega, lica umotanog u zavoje, obučen u kožnu jaknu. Svirali smo
najbolje što smo mogli. Pamtim da sam, u isto vreme, bio strašno nervozan,
preplašen i pun energije. Bio je to prvi put da sam skapirao neke stvari i rekao sebi:
„Okej, moraš da pronađeš način da ovaj strah, adrenalin i leptiriće pretvoriš u
izvođenje.” To je osećaj koji me prati celog života. Ako nemam nikakva
osećanja pred svirku, onda to neće izaći na dobro.
Posle nastupa, Fli i ja smo uleteli u studio MTV-ja. Tamo su bili Džordž Klinton,
Madona, Lu Rid i Džejms Braun, ali smo mi hteli da kažemo nešto. To je bio
početak naše prakse dvoglavog čudovišta, jer mi - za razliku od drugih grupa - nismo
imali jednog čoveka za javno obraćanje. Bili smo tim od samog početka, sedeći na
jednoj stolici i deleći jedan mikrofon. To je nešto što se, nažalost, s godinama
izgubilo, jer smo nekada bili opušteni, podržavali se i završavali jedan drugome
rečenice, u najboljem mogućem smislu. Uvrnut takmičarski duh, koji je uvek
bio prisutan među nama, nije ometao ciljeve koje smo hteli da ostvarimo. Bilismo
srećni zato što imamo svetlost reflektora i što možemo da je delimo. Na železničkim
stanicama smo spavali jedan pored drugog. Danas nas niko ne bi mogao naterati da
živimo u jednoj kući.
Osećali smo se kao najbolja i najuspešnija grupa na svetu. Nikada se nismo
osećali manje vrednim u odnosu na one koji su imali ogromne tiraže i punili
stadione. EMI je bio razočaran prodajom našeg albuma. Kada su nam rekli da nisu
rasprodali ceo tiraž, odgovorio sam: „Okej. A, u čemu je problem?” Nisam bio jedan
od onih klinaca koji odrastaju na snovima o zlatnim tiražima. Po mom mišljenju, ja
sam već živeo svoj život - to je bio odlazak na turneju po Americi u plavom ševi
kombiju. Gde god bi se pojavili, postojali su ljudi koji su nam posvećivali pažnju,
a mi smo davali sve od sebe da im pružimo odličnu svirku.
Ništa ne može opisati moju nespremnost na sve te stvari. Lindi je samo rekao:
„Idemo na turneju”, a mi smo upitali: „Važi. Gde idemo?” To je bilo vreme kada smo
se spetljali sa Tripom Braunom, našim prvim agentom. Nisam ni znao šta je muzički
agent. Ispostavilo se da, pored menadžera, svaka grupa treba da ima još jednog lika
iz industrije. Dakle, Trip nam je zakazao šezdeset nastupa širom Amerike u šezdeset

118
četiri dana. Nije nam palo na pamet da kažemo: „Hej, to je užasno mnogo nastupa, a
nemamo prazne dane.”
Pre puta smo svi uložih po nešto u prelep plavi kombi sa belim prugama. Lindi
ga je dobio od neke crkvene organizacije. Bio je ogroman, sa jakim
osmocilindričnim motorom koji je žestoko vukao. Lindi me je, u nekoliko navrata,
pustio da vozim. Da sam ga vozio malo brže, čini mi se da bi poleteli. Bob Forest se
nekako našao na mestu vozača za prvu svirku, koja je bila u Detroitu. On je bio
odličan tekstopisac i izvođač, alise ponudio da nam bude roudi, tako da smo ga
otpustili. Bobova vožnja nije tako ugodna kao što zvuči. To je lik koji ne može da
zadrži ni dolar u džepu, jer sav novac koji mu daš nikada ne potroši na smeštaj ili
klopu, već na najrazličitije gluposti. Bio je mrtav pijan dok smo stigli u Detroit. Uz
to, bio je ciničan i ljut. „Ljudi, kako to da vi možete da kulirate tamo, a ja moram da
vozim?” „Zato što smo te zaposlih za vožnju opreme. To ti je posao”, rekosmo mu. A
da, stalno smo morali da prelazimo preko one čuvene: „Srećan sam što sam ovde ali,
jebi ga, trebalo bi da i ja nastupam.”
Naš prvi nastup bio je na predivnom mestu zvanom St. Andrews Hall. Ranije
smo radili tonske probe pred svaki šou, ako je to ikako bilo izvodljivo. Znači, počeli
smo, a Džek je počeo žešće da smara. Sitničavo je ukazivao na svaki mogući
problem. „Ovaj kabal ima samo osam, a trebalo bi da je najmanje dvanaest metara
dug, zato što treba da stojim ovde kako bih dobio najbolji zvuk. Da, moram da
nađem moj fingerease jer je putovanje isušilo žice.” Mi smo bili spremni da
otkačimo i rasturimo to mesto, a on je kukao kao neka seka-persa.
Prvo smo probali True Men. Iako nije bilo publike, otkačio sam kod prve note,
samo da se zagrejem. Mora da sam načinio neki pokret koji je isključio Džekov kabl,
ili sam ga zveknuo, ili oborio njegovu pedalu. Nije bilo namerno, ali on je prestao da
svira. Sišao je sa bine i rekao: ,,Ne mogu da budem u grupi u kojoj se ovo zove
tonska proba. Hoću moju povratnu kartu.” Lindi je uspeo da smiri strasti, tako da
smo odsvirali taj koncert.
Džek me je optužio za nameran pokušaj izvlačenja kabla iz njegove pedale, Pa,
ne može se igrati u jednom mestu, osim ako ti je cilj da ličiš na čigru. Nikada nisam
ispoljio bilo kakav znak fizičke agresije prema njemu. Za Flia i mene, povređivanje
je bio neodvojivi deo nastupa na bini. U stvari, to je znak da je svirka imala smisla.
Ako se sa bine vratiš sa rascopanom glavom ili nekim delom tela koji krvari, to znači
da je posao dobro obavljen, da si dao sve od sebe. Bina je bina. To nije mesto za
ograničene. Džek je, jednom prilikom, čak zalepio traku preko jednog dela bine i
rekao mi da nemam pravo pristupa u njegov prostor. Zašto bi neko želeo da se
odvoji, fizički ili mentalno, od svojih ortaka? Znao sam da nam nije suđeno sa
Džekom još na početku turneje. Putovali smo iz grada u grad, zbijeni u našem

119
kombiju, ništa ne zarađujući. Fliu su pucale žice svake večeri, a one su strašno
skupe. Zato je rekao: „Hteo bih da porazgovaramo o nečemu. Moram da menjam
žice gotovo posle svake svirke, a to je mnogo love na dnevnoj bazi, tako da mislim
da bi to trebalo da ide na račun zajedničkih troškova.” Džek je odmah zapištao: ,,To
nije zajednički trošak. Sam si izabrao na čemu ćeš svirati. Neću ništa da priložim za
tvoje žice.” Fli ga je skoro išutirao iz kombija.
Mnoge čudne stvari su nam se dešavale tokom turneje. Imali smo svirku u
Grand Rapidsu. Promoter nam je bio ćaletov ortak Alan Bašara. Svirka je trebalo da
bude na mestu u predgrađu zvanom Thunder Chicken.To je bilo mesto u kome su
organizovali svirke za kantri grupe ili bendove koji sviraju obrade. Prisustvo moje
porodice i rođaka nije nas omelo da taj koncert bude kao i svaki drugi. Fli se te
večeri nalio piva, a pošto alkohol ne podnosi baš najbolje, na sceni je izvukao kitu.
Nije to ni bilo tako odvratno izvlačenje, više je bilo u funkciji pesme. Ali, roditelji su
svojoj deci pokrili oči, a masa počela da juri napolje.
Otišli smo iz grada, a narednog dana u lokalnim novinama osvanuo je sledeći
naslov: ,,Da imam takvog sina, odmah bih ga ubio.” Svi lokalci koji su pripadali
hrišćanskim reformistima pričali su kako smo bili užasni i kako smo mi seme
đavolje. Mama to nije prihvatala skrštenih ruku. Odmah je odgovorila uredništvu tih
novina jednim hrabrim majčinskim pismom u kome je napisala: ,,Vi ne poznajete
mog sina. To je najbolje stvorenje na svetu. Nikada nećete razumeti njegovu
osećajnost i podršku koju pruža svojim prijateljima. Niti ćete ikada biti sposobni za
nešto tako. Insistiram na povlačenju svih loših stvari koje ste napisali o njemu.”
Nekoliko nedelja provedenih na turneji i bilo nam je jasno da Bob nije baš
najodgovorniji roudi na svetu. Zato je Lindi unajmio drugog lika, Bena, tako da smo
sada imali još jedno telo više u već prepunom kombiju. Obojica su dobijali negde
oko dvadeset dolara po danu, ali Bob je napravio dil sa Benom. Dogovorih su se da
će davati Benu polovinu dnevnice ako ovaj bude radio i njegov posao. Ostatak love
trošio je na pivo.
I drogu. Uspevali smo nečim da se uradimo svake noći kada je to bilo
izvodljivo. Nisam stekao heroinsku naviku, ali želja za kokainom bila je užasno jaka,
naročito posle cirke. Posle nekog vremena provedenog na putu postao sam pravi
radar za dop. Mogao sam da uočim dilera, ih bar lika koji ima neke veze s njim, dok
bi svirali u nekoj rupi od kafića. Ljudi koji su na gudri mogu da ih nanjuše na
kilometar. Ti likovi će ti naći sirup protiv kašlja sa kodinom ili nekoga ko ima nešto
što podseća na željenu drogu. Sve je bilo tako uvrnuto - pokušavao sam da
ušmrknem sve što će iz mene uzeti život - ja koji sam bio takav borac i imao tako
jaku želju da živim. Posedovao sam tu neverovatnu dvostranost koja se sastojala, sa
jedne strane, u pokušaju samoubistva, i sa druge, u vođenju stvarno uzornog života

120
koji se ogledao u kvalitetnoj ishrani, redovnom vežbanju i plivanju. Stalno sam
ostajao na istom - išao sam jedan korak unapred, pa jedan unazad.
Nekada smo znali da imamo robu, ali ne i opremu za fiksanje. Jedne večeri bili
smo u nekom zabačenom delu Klivlenda, a hotel mi se nije napuštao zbog špriceva.
Poslao sam Boba po njih. Prošao je jedan sat. Onda dva. Ni traga ni glasa od Boba.
Izašao sam napolje po ljutoj zimi i potpunog stranca pitao gde se nalazi ulica u kojoj
se može doći do droge. Uputio me je nekoliko ulica dalje, u kafić koji je radio non-
stop. Nada se pojavila kada je u daljini zasjala velika neonska reklama. Ušao sam
unutra i bacio pogled na celu prostoriju. U jednom od skrovitijih separea bio je Bob
u njegovom ofucanom odelu i glave prekrivene dredovima. Sedeo je sa dve ogromne
otkačene crnkinje.
Počeo sam da im prilazim i video da jedna od njih sedi malo izvan separea.
Izgledalo je kao da je priklještila Boba. Pošto je toliko razbacana, pomislio sam kako
bi mogla da prođe kao ragbista. Kada sam prišao još bliže, zanemarivši svu tu
šminku, veštačke trepavice, periku i drečavu odeću, primetio sam gomilu mišića na
toj ribi, tako da mi je sinulo da ona verovatno jeste ragbista. Onda sam skontao da je
spopala Boba, da joj je ruka na njegovoj kiti i da mu drka. Zavrištao sam: „Silazi sa
mog ortaka! Silazi sa njega!” i bio potpuno spreman da napravim džumbus, kada
sam video osmeh užitka na njegovom licu. Sedeli su tamo satima i častili ga pićem.
Te večeri nismo uspeli da dođemo do špriceva.
Ali, našli smo ih u Čikagu. Mesto je bilo prepuno. Na scenu sam izašao noseći
dželatsku kapu, koju sam imao i u spotu za True Men. Dok sam pevao, skinuo sam
masku i bacio se u publiku. Momci su razbijalisa svirkom, a jedna slatka mala me je
zgrabila, bacila se na kolena, strgla mi pantalone i odmah počela da mi puši. Cenim
njen trud, ali u tom trenutku nisam bio zagrejan za seks — hteo sam da to mesto
raznesemo svirkom.
Završili smo nastup. Bob je nekako uspeo da se dokopa pristojne količine
kokaina. Odseli smo u problematičnom delu grada, u nekoj straćari od hotela, koji je
bio opasan bodljikavom žicom. Jadni Bobi je prilikom svakog pucanja imao
kokainske psihoze. Stalno je kenjao kako moramo da prestanemo s tim zato što nas
nadleću policijski helikopteri. Bio je ubeđen da ih vidi, provodeći celu noć zalepljen
za prozor od sobe. Ne sećam se da li je bilo nekih helikoptera ili nije, ali sigurno ih je
bolelo uvo za nekoliko momaka koji se pucaju u nekoj smrdljivoj hotelskoj sobi.
Bob je toliko paranoisao da je jednom hteo da istrči na parking i preda se na
milost i nemilost policiji. Pokušao sam da ga smirim. Pribrao bi se na par minuta, a
onda opet počeo: „Oni se vraćaju. Ponovo se vraćaju.” Kukao bi tako narednih
nekoliko sati, kao što to obično biva, dok dejstvo kokaina ne prestane. Svi smo se
potpuno razbudili oko pet ujutru. Tela su nam vapila za novim količinama dopa.

121
Našli smo nekoliko boca cirke i pokušali njome da se dovedemo u ono stanje
polusna, dok su vrane graktale na prozoru. To nije bilo nimalo zabavno. Čoveku
neke od najcrnjih misli padaju na pamet baš u to vreme, kada se nalaziš u raskoraku
između svetova - povrh svega si u nekom usranom hotelu, bez droge, a sunce izlazi i
znaš da je put pred tobom. Za vreme te turneje, u nekoliko navrata, odrađivao sam
celovečernja rokanja, a onda se uvlačio u kombi i znao da, ispod sedišta, prespavam
ceo put. Budili su me pred nastup i tada sam se osećao kao voštana figura ulepljena
plastičnom folijom, ali nekako sam uspevao da nađem snage za svirku.
Bob je prevršio svaku meru negde mesec dana od početka turneje. To se desilo
kada smo stigli u Njujork. Odseli smo u hotelu Iroquois naTajms Skveru, koji je bio
tek malčice bolji od nekog prihvatilišta za beskućnike. Fli, Bob i ja smo delili sobu.
Pošto sam želeo da sve ispadne kako treba, otišao sam da vežbam pesme na
požarnim stepenicama. Te večeri sam lansirao svoj novi imidž, specijalno osmišljen
za Njujork: ženska kapica za plivanje, stvarno veliki cvikeri za sunce, moja otkačena
jakna i, samo za ovaj nastup, prsluk na naduvavanje koji sam maznuo kada smo leteli
za Detroit. U pogodnom trenutku, trebalo je da povučem ručicu i naduvam se.
Te večeri smo imali neverovatnu publiku - od travestita, preko trendsetera,
narkića do darkera i pankera. Ispunili smo našu misiju, razvalih mesto i otišli na
žurku. Sledećeg dana smo se okupih ispred hotela pored našeg kombija. Trebalo je
da pođemo u Nju Džerzi. Bob je bio budan celu noć i došao do kraja živaca. Počeo je
da izvodi besne gliste nasred ulice, pri tom urlajući: „Neću da se ovako postupa sa
mnom.”
„Kako, bre? Dobijaš dop na dnevnoj bazi, prenoćište i još te plaćamo. Ben radi
sav posao umesto tebe, tako da sve što ti treba da radiš jeste da se opijaš i redovno
nas ispaljuješ. I kako mi to postupamo s tobom?” upitasmo mi.
,,Vi me zajebavate. Zar vi ne znate ko sam ja? Ne mogu da radim svoj posao,
ako mi se Ben tuda mota. Dajem otkaz. Prekidam ovu jebenu turneju”, reče on.
„Super. Važi, mi sad moramo da krenemo. Vidimo se kad se vratimo u L.A.”
„Ne, skroz sam ozbiljan. Nikada više neću biti sa vama”, uporan je bio.
Svima nam je laknulo kada je otišao. Koliko god da smo ga voleli i uživali u
njegovoj anarhičnosti, zabava je prestala do dolaska u Njujork. Otišli smo i ostavili
ga tamo, dok je siktao i vikao za nama. Mi smo otišli da uradimo ostatak naše
turneje, a on je ostao u Njujorku baveći se dilovanjem dok nije zaradio dovoljno za
povratak.
Kada se puno radiš kokainom i alkoholom, način razmišljanja ti postane
potpuno sjeban i počneš da radiš stvari koje ne bi uradio pod uobičajenim
okolnostima. Doduše, ne znam da li bi se kresanje nove devojke svake noći moglo
podvesti pod tu umanjenu narkotičku uračunljivost. U to vreme nisam imao

122
izgrađena nikakva moralna načela. Nikada nisam prestao da volim Dženifer, na nju
sam mislio svaki dan i zvao je kada god sam to mogao da priuštim, ali nisam imao
problema da je varam. Za mene je to postala stvar trenutka. Ta impulsivnost se
gubila ako nisi u stalnoj potrazi za ribama. Ako promeniš pravac i odlučiš da povališ
neku, onda postaje gadno. Međutim, kada se to dešava svako veče, onda nema smisla
opiranju, pogotovu ako si stalno u centru pažnje. To je bilo ono što sam tada hteo.
Promeniću se kroz nekoliko godina. Onog trenutka kada je magija nestala i kada
nije trebalo uložiti nikakav trud u osvajanje, pošto sam bio član poznate grupe - to je
bio trenutak kada sam izgubio želju za kresanjem sa njima. Dok smo bili nepoznati
rokeri za koje niko nije čuo, želeo sam da privučem pažnju i pokažem im ko sam.
Bilo je zabavno, imalo je smisla i nisam mislio da je uvrnuto. Naravno, Dženifer sam
sve vreme pričao kako sam veran, tako da ne samo što sam je varao, nego sam je i
lagao. Ali, nisam se kontrolisao. Bio sam sebični egomanijak koji je i danju i noću
hteo da povaljuje nešto.
Nekada je bilo problema da se to izvede, pošto nas je bilo po dvoje u sobi.
Trebalo je biti maštovit. Nekada je mogla da posluži soba na žurci posle svirke ili
kupatilo u garderobi. Najmanje problema sam imao kada sam cimerovao sa
Lindijem, što se dešavalo s vremena na vreme. Jednom sam naleteo na tu devojku iz
Nebraske. Ironično, ali Nebraska je zemlja kukuruza, a ona je imala pubične dlačice
koje su podsećale na kukuruznu svilu. Vremenom se nagledaš svakakvih - mekih,
kratkih, dugih, obrijanih. Ova devojka je imala crnu svilu koja je rasla sa njenog
venerinog brega. Bila je pravo srce, lepo vaspitana, ni bestidna, ni drolja, niti jedna
od onih devojaka iz bekstejdža. Doveo sam je u našu sobu, a Lindi je već
bio komiran. Mirno je ležao u krevetu, potpuno isključen, sa maskom na licu i
čepovima u ušima.
Nekada sam udruživao moju strast prema devojkama i drogama. Svirali smo u
Južnoj Karolini i tada sam bio pomalo pripit, pa sam odmah pošao u lov na koku.
Klupski barmen mi je našao gram, ali brzo sam ga potrošio. Bio sam neopisivo
popaljen kada mi je prišla jedna debela devojka. Imala je nekih metar i šezdeset i bila
sva kockasta, širokog struka i ogromnih sisa koje su ličile na projektile koje je mogla
da ispali svakog momenta preko svojih dlanova. Nekako mi je bila simpatična, iako
ne tip devojke kojima sam se ranije nabacivao. Ali, imala je naš album i rekla mi
kako sam ja njen najomiljeniji pesnik svih vremena. Onda mi je dala pismo u kome
je, pored drugih stvari, stajalo njeno viđenje moje kite, koja je trebalo da bude delfin,
a njena pica more po kome on treba da pliva. Takođe je napisala da obožava tle po
kome hodam, kako je ona moja robinja i da će uraditi sve što poželim.
„Možeš li mi nabaviti malo koke?” počeh ja.
Naravno da je mogla. Samo smo se odvezli do sledećeg mesta, do njenog ujaka

123
koji je živeo u prikolici. Stigli smo tamo, a svuda unaokolo bili su razbacani oružje,
pivske flaše, cigarete i karte za poker - prava južnjačka dilerska komuna. Tako je
nabavila koku, a onda smo otišli kod nje i odmah se uradili. Čim smo završili sa tim,
svukli smo odeću i doživeo sam jedno od najboljih kresanja na toj turneji, i to sa
devojkom od koje sam najmanje očekivao. Nisam bio ni pod kakvim pritiskom,
sav sam bio u fazonu ,šta se desi, desi se’, jer nije bila nešto naročito zgodna. Trajalo
je celu noć. Dodirivao sam njene velike, prelepe, nežne grudi i njeno široko telo. Sve
vreme dok smo se karali, govorila mi je kako joj se san ostvaruje, ali to me nije
činilo nervoznim. Kasnije sam otkrio da mi je u pismo stavila nešto esida, tako da
sam mogao, u nekom od narednih gradova, da ga menjam za koku.
Kada smo stigli u Nju Orleans, turneja se polako privodila kraju, ali uzbuđenje
nije zamiralo. Nastupali smo u jednoj od starih dvorana, izgrađenih za potrebe
nekadašnjeg Svetskog sajma. Bekstejdž je bio strašno luksuzan, sa sve tuševima i
kaučevima i prekriven tepisima. Jedna prelepa devojka ušla je u našu garderobu baš
posle završenih priprema. Imala je platinastoplavu kosu, guste trepavice i zavodljivo
crvene usne, koje su od nje napravile južnjačku reinkarnaciju Merilin Monro.
Prišao sam joj pre nego što je bilo ko uspeo da joj se obrati. Uhvatio sam je za ruku i
odveo u kupatilo. Pitao sam je da h hoće da me gleda dok se tuširam.
Kada sam ušao pod tuš, počela je sa nepogrešivim izvođenjem rođendanske
pesme koju je Merilin otpevala Kenediju. Izašao sam ispod tuša, potpuno spreman za
akciju. Istog trena skinula je odeću i vodili smo ljubav na podu. Poznavao sam tu
devojku jedva pet minuta, ali već sam bio siguran u moja osećanja prema njoj.
Zajedno smo proveli celu noć. Saznao sam neke stvari o njoj, uključujući i to da je
išla u katoličku školu. (Ona će mi poslužiti kao inspiracija za pesmu koju ću kasnije
napisati Catholic School Girls Rule.)
Sledećeg dana smo krenuh prema Baton Ružu i, naravno, ona je pošla sa nama.
Prišla mi je kada smo sišli sa bine. „Znaš, moram nešto da ti kažem. Moj ćale je
policijski načelnik i cela Luizijana me traži pošto se vodim kao nestala. A da, imam
samo četrnaest.” Nisam se nešto preterano uplašio zato što sam, u pozadini mog
otkačenog uma, i dalje imao kliker koji mi je govorio da me njen ćale neće ustreliti
na kukuruznom polju ako mu ona kaže da je zaljubljena u mene. Ipak, želeo sam da
je što pre vratim kući. Zato smo se kresnuli po poslednji put i tada mi je dala
jedan neuobičajen kompliment. Rekla mi je: „Kada vodiš ljubav sa mnom, radiš to
kao da si profesionalac.” Rekao sam joj da malo pričeka i da će onda shvatiti da nije
imala puno njih sa kojima bi mogla da me uporedi. Smestio sam je na prvi autobus i
poslao za Nju Orleans.
Sa Džekom Šermanom stvari su se zakuvale prethodne večeri, u Nju Orleansu.
Sa njim smo prolazili kroz svašta, a nekoliko puta zamalo da odustanemo. Do tada

124
smo svirali dobro, a nastupi su nam bili sve bolji i bolji. Značajan deo našeg nastupa
postala je zajebancija između pesama. Šermana su te pauze izluđivale. Fliu je pukla
žica već na prvoj pesmi, a ja sam počeo da pričam. Džek mi je dobacivao ljutite
poglede, kao da je njima želeo da kaže da više ne odugovlačim i da nastavimo
sa svirkom. Imao sam odgovor na te preke poglede — polio sam ga ledenom vodom
dok je svirao solo. Nije to bilo nešto iz besa, već više u funkciji teatralnosti, u fazonu
ovako-prođeđ-kada-se-kačiš-sa-pevačem. Džek me zgranuto pogledao i zgrabio
mikrofon. „Želim da znate da prisustvujete istorijskom trenutku, pošto je ovo moj
poslednji nastup sa Pepersima."Onda sam ja prišao mikrofonu. „Želim da vam
poručim da ovo jeste događaj od istorijskog značaja, pošto je ovo poslednja noć koju
moramo da sviramo sa ovim kretenom.”
Kao u pravom pozorištu. Držali smo publiku u šaci. Svi su se pitali: ,Je li ovo
deo njihovog nastupa? Ili je stvarno?” I svi su ćutali. Džek i ja smo se netremice
gledali. Prišao je mikrofonu i rekao: „Ortak, mislim da mi duguješ izvinjenje.” Muk.
Onda sam ja prišao mikrofonu: „Ortak, mislim da ti meni duguješ izvinjenje.”
Fli je do tada promenio žicu, Džek se vratio i nastavili smo sa svirkom. Bila je
odlična. Ali, bila je jedna od najboljih, baš zato što je pokrenuta unutrašnjim
sukobima od kojih je uspela da napravi biznis.
Džek je bio odličan predmet ismevanja, pošto je u tome zaista bio dobar. Čak se
nije ni trudio da to sakrije. To su ljudi voleli kod nas. Kada bi čuli reakcije posle
našeg nastupa, obično je bilo: „Muzika je žešće zanimljiva. Super smo se izigrali.
Ali, vi ste nešto najsmešnije što smo ikada videli.”
Da nam je Džek živ i zdrav - ipak je uspeo da nas održi godinu dana na okupu.
Da nije bilo njega, verovatno ne bi bilo ni naše grupe. Koliko god naša veza sa njim
bila čudna, puna trzavica i nesuglasica, on je bio sanama u odlučujućim trenucima.
Čak i na toj turneji, na kojoj je sve bilo van kontrole, svaki put kada bi izašli na binu
osećao bih se kao da letim. Neviđeno jedinstven osećaj. Nije bilo važno ni da je
temperatura ispod nule i naša garderoba na otvorenom. Svi bi bili na toj hladnoći,
potpuno oznojeni i kada bi ušli u garderobu, bilo bi: „Možete U da
poverujete? Svideli smo im se. Hajde da im izađemo na bis sa novom pesmom.”
Sa turneje smo se vratili bogatiji za petsto dolara po osobi, tako da smo Dženifer
i ja morali da se iselimo. Dženifer se uselila kod keve, a moja glavna životna
preokupacija postala je lova. Sve više sam se navlačio na pucanje spidbolom
(speedball). Cela stvar bila je u tome što ubijaš dve muve istim udarcem. Umesto da
osećaš samo kokainsko uzbuđenje, osećaš nežnost heroinskog iskustva, tako da
nemaš samo onaj kristalno jasan osećaj odzvanjanja sopstvene glave, već je tu malo
mračnog opijumskog doživljaja. Dobijaš najbolje od oba sveta - seratonin i dopamin
deluju istovremeno.

125
 Po povratku sa turneje, shvatili smo tužnu istinu. Morali smo da otpustimo
Džeka. Bio je to težak zadatak, uprkos činjenici da sa njim nismo bili baš na istoj
talasnoj dužini. Takođe, bih smo svesni da nam je potreban neko siroviji, neko ko
potiče iz okruženja nalik našem.
Tako smo, sva trojica, otišli do njegovog novog stana u Santa Moniki, u kome je
živeo sa novom ženom. Fli i ja smo se raspravljali pre nego što smo stigli: „Okej, ko
će da mu kaže? Mislim da bi ti trebalo to da obaviš.” „Zašto ja? Ja sam to uradio
prošli put.” Mislim da smo se konačno dogovorili da Fli preuzme posao u svoje ruke
i kaže ono što nam je na umu. Morali smo da pređemo preko dugog prilaza Džekovoj
kući. Krenuli smo odlučnim korakom, a onda počeli da se cerekamo iz čiste nervoze
i pri pomisli da za nas počinje neko novo doba. Sto smo postajalisvesniji činjenice da
treba da se uozbiljimo, uradimo ovo na brzaka i nastavimo dalje, to smo se više
smejali.
Stajali smo pred vratima pokušavajući da ugušimo smeh, ali nam to nikako nije
polazilo za rukom. Ušli smo unutra i rekli mu: „Gotovo je. Otpušten si. Više nisi u
grupi.” Bio je ljut i zatečen. Samo smo se okrenuh i otišli.
Izvesno vreme posle Džekovog otpuštanja, Fli mi je prišao i rekao: „Šta bi bilo
kada bih ti rekao da Hilel hoće da se vrati?” Upitah: „Molim?”, zato što sam znao da
se sa tim ne bi zajebavao, osim ako nema nekih vesti od Hilela. „Šta misliš? Dao bih
svog prvorođenog sina samo da ga nateram da se vrati. Bez pogovora. Hajdemo.”

126
 7. GODINA MRMOTA
Hilel se vratio u grupu 1985. To je bio neopisiv osećaj, kao da se vraćamo na
pravi put. Konačno smo imali gitaristu koji je znao šta nam od pesama leži i šta ja
mogu da otpevam. Povrh svega, on je bio nešto više - on je bio naš brat. I, kao svaki
brat, brinuo je zbog količine droge koju sam uzimao. Bio sam neredovan na probama
- nekada bih se pojavio prekasno, nekada se ne bih ni pojavljivao. Tada sam se već
bio uselio u dvosoban stan Dženiferine keve, koji se nalazio u Kačuengi,
pored autoputa. Njena mama me je primila, iako sam bio u haosu. Bio sam primer
užasne pijavice. Uvek sam bio bez novca, živeo sam pod njihovim rovom, jeo
njihovu hranu i nikada ništa nisam kupovao jer sam uvek bio švorc.
Nestajao bih na nekoliko dana, pravdajući se kokainskom zavisnošću, a onda se
vraćao kao pretučeno kučence i pokušavao da se ušunjam unutra kako bih se
odmorio. Ali, Dženifer nije htela to da trpi. Jednom mi je otvorila vrata držeći u
rukama ogromne makaze za krojenje kože. Znao sam kada blefira, a kada je žedna
krvi. Da sam joj prišao nadohvat ruke, rascopala bi mi glavu.
„Gde si ti? Koju krešeš?” vrištala je na mene.
Jel’ me ti to zajebavaš? Ne krešem nijednu. Išao sam po gudru. Znaš kakav sam
ti ja”, zavapio sam. Konačno, lepim rečima uspeo sam da se vratim u gnezdašce.
Što se Dženifer više navlačila na heroin, meni je lakši bio pristup u stan. Njoj je
bio potreban saučesnik, a meni je bio potreban njen novac. Nije joj smetalo kada se
radim heroinom, jer sam tada bio miran, pa smo mogli da ležimo jedno drugom u
zagrljaju i gledamo stare crno-bele filmove do četiri ujutru, ušuškani u maglovitu,
smrtonosnu euforiju opijuma. Zato je mrzela kada se radim kokainom. Tada sam se
pretvarao u ludaka i nestajao. Naravno, nisam mogao da izdržim samo da se
radim heroinom. Kada bi se radili heroinom u njenoj sobi, išunjao bih se odatle da
uzmem malo koke. Ali, ona je imala treće oko. ,,A, ne, nećeš! Daj taj kokain. Daj
ovamo špric. Nećeš mi se pucati kokainom!”
Razvio sam užasne načine za rađenje kokainom. Kosa mi je već porasla i bila
sva ućebana, tako da sam špric švercovao u njoj, a kokain sakrivao u kuhinji, u kutiji
za korn-fleks. Nekada bih se sjurio niz stepenice da se uradim pre nego što Dženifer,
njena keva ih sestra uđu. Ne mogu da zamislim kroz šta su sve one morale da prolaze
zbog mene. Bio sam izgubljen u toj zavisnosti. Trebalo je još dublje da potonem, da
bi nešto krenulo nabolje.
Nisam imao pojma koliko sam navučen na heroin. Izgledalo je kao da ga ima
svuda. Ceo Holivud bio je preplavljen tim uvrnutim dilerima. Bio je tu Rus koji je
stanovao u nekom usranom stanu. Živeo je sa ženom i jedva govorio engleski, ali
stalno je imao kineski beli. Bio je tu neki uvrnuti holivudski diler, koji je dilovao na

127
Sanset bulevaru. Bilo je tu pet-šest Francuza - od mog starog prijatelja Fabrisa, preko
Dominika i Fransoe i još pet likova do kojih se moglo doći preko ovih.
Ako sam uzimao od Faba, ’ladno sam mogao da navratim kod njega i za pedeset
zelenih nabavim šut koji će mi trajati ceo dan - verovatno mi je davao desetinu
grama. Ali, ako sam morao da nabavljam od Rusa, otšao bih sa dvadeset dolara u
džepu i molio za šutić od pedeset, nudeći mu moje cipele kao dodatak. Rusi nisu baš
za pregovore, ali to me nije sprečavalo da kumim i molim. Sedeo bih tamo i kukao o
svojoj tužnoj sudbini. Sažalio bi se na mene dok trepneš.
Ostali Francuzi bih su uobraženi, arogantni dileri bez duše. Tamo nisu postojali
pregovori. Svi su bili uživaoci, tako da su znali kako je kada si bez dopa. Adi,
slobodno si mogao da pališ ako nisi riba ili nemaš lovu. Dakle, morao sam da se
dovijam na najrazličitije načine. Nije me bio blam da se pojavim sa primerkom naše
ploče.
,,Ne znam da li ste upoznati, ali ovo je moja grupa. Vidiš, ovo sam ja. Moj
menadžer trenutno ima nekoliko hiljadarki spremnih za mene. Kasnije ću stupiti u
kontakt sa njim. Ne znam da li ste zainteresovani da sledeće nedelje dođete na našu
svirku. Naravno, pozivam i tebe i tvoju devojku.” Bio sam spreman na svaku
prevaru, svaku laž, svaku jebenu taktiku koja je obećavala. Položaj u kome sam se
našao bio je krajnje ponižavajući i jadan.
Nekako sam uspevao da pišem pesme i da se na probama pojavljujem više nego
što izostajem. Međutim, umirao sam, a da toga nisam ni bio svestan. Postao sam
obična krpa. Onda je murija uhvatila starog Faba, koji se potom primirio. Prešao je
put od dilera koji je sebi mogao da priušti debele crte, do krupnog zavisnika koji je
bio bez mušterija i potpuno švorc. Sledeća vest bila je da se Fab spajtašio sa nekim
mladim Meksikancem. Zvao sam ga Džoni Đavo pošto je, sasvim očigledno,
biosamo otelotvorenje đavola na zemlji - dovoljno šarmantan da poželiš da budeš
njegov ortak i dovoljno promišljen da te zavara licima koja nisu njegova. Ali, ja sam
ga gotivio. Nikada me nije ispalio. Bio je pošten, darežljiv i fin - na njegov zločest,
đavolski način.
Navika je postajala sve jača, a novac se sve više topio, pa sam ponovo morao da
idem u zalagaonicu. Trudio sam se da se budim što je moguće kasnije, jer sam znao
da će mi odmah pozliti. Tražio sam od Dženifer dvadeset dolara. Nije ih imala.
„Možemo h još nešto da prodamo?”, upitah.
„Sve smo već prodali.”
„Možemo li da prodamo ovu sliku? Ovaj aparat za gašenje vatre? Ovaj tepih?
Jel’ imate neki stari radio koji niko ne sluša?”
U zalagaonicu sam odlazio sa svakom sitnicom za koju sam mogao izvući bar

128
dvdeset-trideset dolara. Onda bih odlazio do mog čoveka, bilo da je to Rus, Francuz
ili onaj uvrnuti. Pokupio bih robu i odlazio na brdašce koje je gledalo na autoput,
dop stavljao u kašičicu, u nju sipao vodu i odmah se pucao. Kada bi to prostrujalo
mojim telom, osećao sam se kao sunđer koji upija vodu. Od jadnog i bolesnog,
postao bih razigran i pričljiv. Kada dop počne da deluje, istog trenutka bi mi se digao
i istog trenutka bih poželeo da se krešem sa Dženifer. Ali, ona je bila besna namene
zbog toga što smo prolazili kroz to mučenje sa zalaganjem stvari.
Jednog dana sam se probudio, a zalihe su bile na nuli. Uzeo sam bicikl
Dženiferine sestre. Nisam nameravao da ga založim - žurio sam da nađem nešto.
Nisam imao vremena za uobičajenu šetnju do Đavolove gajbe, pa sam zajahao tog
jednobrzinca. Provezao sam ga kroz naselje, pa do rampe i onda desnom trakom
autoputa stigao od Holivuda do centra Los Anđelesa.
Konačno sam se dovukao do Džonija Đavola, ali on nije imao ni love, ni robe.
Prvo smo pokušali da u kašičici istopimo tuinal , ali pena se stvarala čim bi prah
došao u kontakt sa vodom. Pokušali smo da tu penu uvučemo u špric i ufiksamo se
time, samo da bi se malo smirili, ali ni to nam nije polazilo za rukom.
„Naći ćemo mi nešto”, obećao je. Odmah smo uleteli u njegova kola i odvezli se
u dolinu San Bernandina. Stigli smo do naselja koje je ličilo na neku najsiromašniju
tihuansku četvrt. Živeli su u prizemnim straćarama. Na svakom koraku gorela je
vatra u buradima, a na kućama nije bilo ni vrata, ni prozora. Imao sam osećaj da se
nalazim u ratom zahvaćenom Bejrutu.
Džoni se uparkirao iza jedne krivine i izašao iz kola. Reče: „Ostani ovde. Ne
mrdaj”, i nestade u tom lavirintu kuća i uličica. Bio sam toliko slab da nisam mogao
da mrdnem sve i da sam hteo. Sadeo sam tako i bio uveren da će, svakog trenutka,
neko doći, prosvirati mi glavu i uzeti kola. Konačno, iz senke se pojavio Đavo,
mnogo dalje od onog mesta sa koga je nestao iz vidokruga. Koračao je odlučnim
korakom. Ušao je u kola.
„Imaš li je? Imaš? A?”
Prostrelio me je unezverenim pogledom. „Iskuliraj. Biće sve u redu. Ništa ne
pitaj.” Bilo je očigledno da nije dobro raspoložen. Koliko znam, ušao je unutra i
pobio celu porodicu zbog tog sranja. Zato se ponašao tako čudno. Čim smo stigli u
njegov kraj, iz jakne je izvadio ogromnu stvar veličine loptice za bejzbol. Bio je to
čist heroin. Odlomio je deo veličine veće žvake sa te stvari i dao je meni, a ostatak
vratio u džep.
„Aaa, zadržaćeš ostatak? Ima toga puno. Hoćeš li da ti ja pričuvam malo?”
„Toliko mi treba”, reče on. Otišli smo u kuću kod neke ribe. Topio je tu jebenu
lopticu, uzimao šut za šutom, dok gotovo sve nije potrošio, a da nijednom nije
overio, onesvestio se ili odlepio. Samo se ušuškao u svoju demonsku ugodnost.

129
Nestao je nekoliko dana kasnije i nikada ga više nisam video ili čuo bilo šta o njemu.
Uprkos mojim lošim navikama, pripreme za drugi album išle su odlično. Dok
bih gledao Hilela i Flia kako zajedno sviraju, shvatio bih da je muzika neka vrsta
telepatije. Ako sviraš gitaru sa srodnom dušom koja svira bas, tačno znaš šta taj
drugi misli i onda komunicirate kroz vaše sviranje. Za vreme koje nije bio sa nama,
Hilel je stvarno sazreo u pravog gitaristu. Počeo je kao gitarista zaluđen grupom Kis
(Kiss) koji je ubacivao nešto svojih caka, a onda eksperimentisao sa nama. Sada
se vratio sa nekim uvrnutim, senzulanim stilom sviranja. Nije svirao samo onaj
manijakalni fank, bilo je tu i neke mekoće i glatkoće.
Bili smo u EMI-jevim prostorijama za probu na Sansetu, kada smo saznali da
legendarni impresario Malkolm Meklaren hoće da nas vidi. Meklaren je bio čovek
koji je stvorio Sex Pistolse i Bau Vau Vau (Bow Wow Wow). Sada je tražio svoje
sledeće zvezde, a ako smo te sreće, Čarobnjak će nas udostojiti malo zvezdane
prašine. Na probu je došao sa nekoliko pratilaca. Odsvirali smo mu nekoliko ludih,
brzih, slojevitih pesama koje su podsticale na igru, bez rime i smisla, ali nabijenih
osećanjima i fankom.
Očigledno nije bio impresioniran. ,,U redu. Momci, možemo li negde da
popričamo?”
Ušli smo u malenu sobu pored sale za probe. Oko stola počeo je da kruži džoint
veličine kubanske cigare.
„Okej, to što vi svirate je super, ali nema nikakvog smisla. Niko neće slušati
takvu muziku. Zamislio sam...”
Počeo je da prosipa reči poput ,kakofonija’ i ,epifanija’, a mi smo postajali sve
više i više uduvani, u fazonu: „Šta mu dođe kakofonija zvukova?”
Konačno je prešao na stvar. Negde tokom demonstracije, izvadio je neke slike
surfera u pank fazonu, obučene u jarke boje.
„Ono što ja hoću jeste da sa vama počnem da pojednostavljavam muziku. Da je
pretvorim u rokenrol pedesetih, da se sve sastoji od jednostavnih rifova i osnovnih
bas linija. Od Entonija hoću da napravim zvezdu, frontmena, tako da ne bude
zabune. Publika će moći da se usredsredi na centralnu ličnost, a vi ostali ćete biti u
pozadini i svirati najjednostavniji mogući rokenrol.”
Zastao je da vidi našu reakciju, a ja sam pogledao u Flia.
Fli se onesvestio.
Mislim da je Malkolm skontao da njegova poruka nije baš najbolje primljena.
Na neki način, bio sam polaskan time što je smatrao da imam potencijala za
frontmena, ali ono ostalo gazilo je po svemu što nam je bilo blisko i drago. Činilo se
kao da je Čarobnjak iz Oza rekao svoje, ali je to bilo tako blesavo da ga niko nije

130
ozbiljno shvatio.
Došlo je vreme da snimimo naš novi album. Ljudi iz EMI-ja su nas pitali koga
želimo za producenta. Rekli smo, bez ikakvog oklevanja: „Džordža Klintona”, jer su
nam posle izlaska prve ploče svi prilazili u stilu: ,,Vi mora da ste nastavljači Pi
Fanka (P Funk)”, a to je bila Džordžova legendarna fankgrupa. Malo kasno smo
saznali za celu tu stvar iza koje je stajao. Nismo znali puno o Džordžu, ni izbliza
onoliko koliko je trebalo ili koliko ćemo kasnije znati. Ono što smo sigurno znali
bilo je da ako je Džejms Braun kralj fanka, onda je Džordž princ.
Tako su ga ovi iz EMI-ja pozvali, a mi smo se predstavili: „Džordž, mi smo Red
Hot Čili Pepers iz Holivuda u Kaliforniji. Stvarno jebemo kevu kako žestoko
sviramo i mislimo da ti treba da budeš naš producent.” Poslali smo mu našu ploču i
demo. Svideli smo mu se. Lindi i Fli su odmah odleteli u Detroit da se nađu sa njim.
Dogovorili su se da nam on producira album. Čak i dan'danas, kada me pitaju kako
smo došli do Džordža Klintona, samo kažem da smo ga pozvali telefonom. Ali,
Fli uvek kaže: ,,Sa dvadeset pet hiljadarki.” To je bila suma koju su mu dali ljudi iz
EMI-ja. Sumnjam da je sve to radio samo zbog novca. Mislim da je video nešto u
nama, u klincima koji su pokušavali da duh fanka održe u životu, i to ne tako što će
kopirati nešto već viđeno, već izgrađujući jedan potpuno novi žanr.
U Detroit smo otišli sa gotovo sedamdeset odsto gotovog materijala. Uradili
smo Jungle Man, moju odu Fliu - tom polučoveku, poluzveri koji je rođen u srcu
australijskog vulkana i dolazi na svet da svojim palcem stvara gromove na basu. Bile
su gotove i American Ghost Dance, Catholic School Girls Rule i Battleship (čiji je
stih blow job park, inspirisan istinitim Klifovim životnim doživljajima kada se
branio od očajnika koji su hteli da mu popuše dok je na parkingu pokušavao da
uvežba svoje pevačke deonice). Nevermind i Sex Rap bili su već na našem demo
snimku, a 30 Dirty Birds bila je Hilelova stara brojalica iz kampa. Džordžova
zamisao bila je da se zezamo sa njim u Detroitu oko mesec dana, tako da je
bilo dosta vremena za pisanje novih pesama.
Trebalo je da snimamo u Džordžovom studiju zvanom United Sound, koji se
nalazio u dvospratnici od cigala, u samoj unutrašnjosti Detroita, koji je tih
osamdesetih postao prava pustoš. Negde sedamdesetih, Džordž je kupio studio od
Motauna i u njemu snimao njegove najpoznatije fank albume. Bio je to fantastičan
studio, sa starim analognim tablama, prelepom sobom za bubanj i odvojenim sobama
za duvačke instrumente.
Prvobitni plan bio je da se uselimo kod Džordža na nedelju dana, dok ne
iznajmimo kuću. (Našli smo kuću na jezeru Vejbik, u jednom od bogataških krajeva.
Dakle, to je bila trostruka suprotnost — Džordž je živeo u unutrašnjosti, probe smo
imali u centru, gde kvadrat nije mogao biti skuplji od tridesetak centi, a živeli u

131
bogataškom kraju.) Džordž je živeo u savremenoj seoskoj kući na pedeset hektara
zemlje, negde sat vremena vožnje od Detroita. Iako to nije bio baš najmirniji kraj
(odatle su se mogle čuti auto-trke), za nas je to bilo utočište. Imali su malo jezerce za
pecanje i nekoliko brdašaca, dok je sama kuća bila oplemenjena prisustvom njegove
žene. Bila je skroz draga i majčinski nastrojena, a ne fanki-cica koju bi pomislio da
Džordž šeta. Za nju smo samo mogli da pomislimo: ,,Ih, šta bih dao da mi je mama.”
Hilel i ja smo delili sobu, Fli i Klif su bili u drugoj, Lindi je dobio zasebnu sobu,
a Džordž i njegova žena bih su u glavnoj spavaćoj. Ideja je bila da budemo ovde i
pokrenemo stvar, ujedno zbog toga što smo želelida budemo što dalje od grada i da,
u startu, sve ne zakočimo drogom. Međutim, ozbiljno sam se razboleo čim sam tamo
stigao. Mislio sam da je u pitanju trovanje hranom. Počeo sam da povraćam, koža mi
je poprimila neku čudnu boju i nisam mogao da jedem. Nisam imao pojma šta mi je,
a onda je Fli rekao: ,,Ti si jebeni narkoman.” Toliko nisam imao pojma, da nisam ni
skontao da prolazim kroz heroinsku krizu.
Iz nekog glupog razloga, spiskali smo petsto dolara na kokain. Lindi, Hilel, Fli,
Džordž i ja smo sve usisali. To me je smirilo na pola sata. Onda se vratila mučnina i
nesanica. Smirila se posle nekoliko dana, pa smo namestih instrumente u Džordžovoj
dnevnoj sobi - bubnjnevi, gitare, bas, pojačala. Počeli smo da sviramo i upoznajemo
Džordža.
Džordža samo možeš obožavati. On je krupan dugokosi lik, kod koga postoji još
jedna krupna stvar - njegova aura. Džordž je lik koji obožava da priča priče i nije ga
blam da prizna svoje ranije najrazličite vidove uvrnutog i zabrinjavajućeg ponašanja.
Postali smo klinci koji slušaju svog psihodeličnog fank-učitelja. „Džordž, ispričaj
nam još nešto o Staloneu” i onda bi počeo. Pored toga što je bio sjajan zabavljač,
Džordž je uvek isticao značaj rutine. Znao bi da se šetka okolo sa bocom sveže
ceđenog soka od šljiva: „Znate koliko sam mator. A, znate da mogu da budem budan
danima i noćima. To je zbog toga što sam stekao rutinu.”
Takođe, imao je pravu kolekciju plišanih životinja. Gde nije bilo nameštaja, bilo
je životinja u prirodnoj veličini. Neke od njih bile su prilično stare. Valjda je bio
kolekcionar, pa su mu fanovi i prijatelji stalno poklanjali nove primerke. Bili smo
usred cirkusa od punjenih životinja.
Onda je došlo vreme za pravljenje demo trake u studiju, u centru Detriota.
Studio je vodio lik po imenu Navaro, neobičan izdanak stare skole u fazonu
objedinjavanja funkcija makroa, dilera i vlasnika studija. Bio je stariji gospodin sa
dubokim glasom u stilu Ajzaka Hejza i Berija Vajta. Većina stvari koje je govorio
nije bila razumljiva, ali uvek je bilo jasno šta mu je na umu. Kada bi ušao u
prostoriju, bez obzira ko se tamo nalazio — neka od devojaka, član ekipe, Džordž —
svi su mu ukazivali poštovanje.

132
 Tako smo počeli da snimamo demo. I da se radimo kokom, koje je bilo svuda.
Naručivali smo piletinu i uz nju kokain. Mogao si da pojedeš piletinu, a onda se
uradiš. To znači da si večerao. Ukoliko se prvo uradiš, bolelo te je uvo za večeru. Za
razliku od nas, Džordž se nikada nije ponašao kao ludak kada se uradi. Nikada nije
moglo da se provali da li je čist ili na gomili droge, jer je bio dobrog zdravlja.
Sav bih se unervozio pokušavajući da završim pesme koje sam započeo. Nekada
bih uspeo, a nekada bih se vrteo ukrug. Dakle, pisao sam dok je Džordž slušao te
holivudske klince kako sviraju ekscentrični hard-kor fank. Uživao je u svakoj noti.
Pokazao sam mu neke tekstove i upitao za njegovo mišljenje. Bilo je: „Vau, to je baš
ozbiljna ulična tematika. Sviđa mi se. Idi napiši još nešto, treba nam još strofa.”
Negde u doba pretprodukcije, Fli je intenzivno slušao Meterse, pa je predložio
da obradimo jednu od njihovih pesama, stvar zvanu Africa.Džordž se zamislio na
trenutak, a onda reče: „Dobro, ali šta kažete da Entoni napiše novi tekst i vi uradite
vašu stvar, koja bi govorila o Holivudu?” Dakle, napisao sam tekst, a Džordž ju je
ušminkao sa glasovnim aranžmanom u pozadini. Mislim da je čak otpevao stih
ili dva.
Freaky Styley je bila još jedna od Džordžovih novotarija. Prema prvobitnoj
zamisli, to je bio instrumental koji je trebalo da uvede u sledeću stvar. Ali, Džordž se
strašno primio na taj ritam i odlučio da to bude posebna pesma, iako je vokalna
deonica bila obično mrmljanje. Svi smo bili u kontrolnoj sobi dok smo snimali tu
stvar, slušajući taj ritam, koji je i dalje jedna od najboljih stvari koju smo uradili, a
Džordž je počeo da mrmlja: „Fuck ’em, just to see the look on their face. Fuck ’em,
just to see the look on their face." Svi smo mu se pridružili i uleteli u spontano
muzičko sagorevanje. Drugi stih u pesmi, bio je: ,,Say it loud, I’m Freaky Styley and
I’m proud", koji je bio stvar trenutka i odmah postao kolokvijalizam. Tada smo sve
što je bilo kul zvali freaky styley. Sve, bilo da je reč o načinu igranja, ribama ili ritmu
bubnjeva. Kada je posao bio završen, seli smo za sto u fazonu: „Kako bi trebalo da
nazovemo ovaj album?” Klif nas je samo pogledao i rekao: „Zašto ga jednostavno ne
nazovemo kao što zovemo sve ostalo? Freaky Styley?"
Posle nekog vremena u Navarovom studiju, završili smo sa aranžmanima, a ja
sam imao gotove neke nove pesme. Džordž je imao jedinstven način produciranja.
Nije to bilo ono superprecizno krojenje prema bubnjevima, već više rad iz duše. Bio
je stručnjak za prateće vokalne linije, naročito u onim ezoteričnim deonicama, kada
se glasovi ne čuju jasno. Ako slušaš njegove ranije radove, ukapiraš da su
vokalne deonice umetničko delo za sebe. Tako je počeo da osluškuje naše pesme i
traga za pravom stvari, a mi smo bili spremni da probamo bilo šta što nam predloži.
Ako bi rekao: „Hoću da sada probamo petostruku vokalnu deonicu ovde”, skočili bi
od radosti.

133
 Prešli smo u United Sounds i počeli sa snimanjem osnovnih stvari. Uvek smo
najpre snimali skreč, jer se to tada tako radilo. Nije bilo programa za obradu zvuka,
pa možeš da sečeš i lepiš šta ti se najviše sviđa. Džordž me nije bacio u neku desetu
sobu, već me je stavio u centar zajedničke, tako da sam se osećao kao deo grupe.
Bila je to mudra stvar pošto su oduvek svi govorili: „Ah, Red Hot Čili Pepers su
super uživo, ali nikada nećeš moći da preneseš u studio tu njihovu šašavu energiju sa
bine.”
Tokom snimanja u posete je počeo da nam dolazi neobičan posetilac. Bio je bled
i ćelav, i zvao se Lui. Ispostavilo se da je on Džordžov specijalni dostavljač kokaina.
Nekoliko poseta kasnije, skontali smo da su u igri neke velike pare, ali Džordž se
nikako nije mogao sabrati. Lui je počeo da dolazi sa nekoliko plaćenika. Rekao bi, s
jakim akcentom: „Džordže, ozbiljan sam. Čoveče, moraćeš da mi daš neku lovu pre
nego što ti još bilo šta donesem. Znaš, meni je ovo posao.” Onda bi Džordž počeo:
„Lui, pogledaj oko sebe. Misliš da sam kratak za lovu? U ovom poslu te plate kada ti
plate. A, kada se to desi, ti ćeš biti prvi na spisku za vraćanje dugova.”
Lui bi ga žalosno pogledao. „Džordž, sve to sam već čuo. Ovi momci nisu tu za
šetanje. Ako treba da povrede nekog...”
Džordž nije ni trepnuo pošto je imao plan. Znao je za Luijevu opčinjenost
muzičkim biznisom, pa je nagovestio kako bi njegovo angažovanje značilo stalan
priliv koke. Na kraju, Džordž mu je obećao da će njegov glas biti na našem
materijalu.
Mislilo sam: „Okej, verujem Džordžu. Znam da se sve dešava s nekim
razlogom, ali proklet bio ako dopustim da mi ovaj kreten bude na ploči. To mi je
svetinja.” Džordž me je uveravao: ,,Ne brini. Svi će biti srećni i zadovoljni. On će
biti na ploči, a vama to neće smetati.” Džordž je bio u pravu. Na samom početku
pesme Yertle the Turtle čuje se uvrnuti, potpuno neprilagođen glas, koji kaže: Look at
the turtle go, bro, a onda počinje ujednačen fank ritam. To je bio Luijev debi i on ga
je usrećio toliko da nikoga ne povredi. Što je snimanje više odmicalo, to se on
više pojavljivao pošto je želeo svojih jebenih petnaest minuta slave.
Neposredno pred ulazak u studio, radi dovršavanja vokalnih deonica, odlučio
sam da prestanem sa kokainom na dve nedelje. To je bilo kao da se obavezuješ na
celibat, a živiš u javnoj kući. Moja odluka nije imala nikakve veze sa zrelošću, jer
imao sam dvadeset tri, ali sam se i dalje ponašao kao tinejdžer. Nisam hteo da se
vratim u Holivud i kažem: „Šta je bilo? Pa, imao sam šansu da snimim ploču sa
Džordžom Klintonom, ali zajebao sam je.” Dve nedelje bilo je vreme koje sam
odredio za vokalne deonice. Valjda sam skontao da je teže pevati dok ti kokain curi
niz grlo.
Jedan od razloga za takvu odluku, delom je bio i zbog toga što je jednom Fli

134
počeo da svira stvar Slaja Stouna If You Want Me to Stay.Hilel i Klif su mu se
pridružili i onda smo odlučih da obradimo tu pesmu. To mi je bilo zastrašujuće pošto
sam mogao da otpevam bilo šta svoje, ali izazov je bio otpevati nešto tuđe -
pogotovu od nekoga poput Slaja Stouna, jednog od najoriginalnijih vokalista.
Mora da je Džordž osetio moju nelagodu. „Sredićeš ti to, nemoj da brineš.
Znam da si sposoban za to”, uveravao me je. Onda me je pozvao da kod njega
budem za vikend kako bi radili na pesmama. Odlučio sam da prvo posetim mamu na
nekoliko dana. Tamo sam poneo traku i po ceo dan vežbao. Svratio sam kod Džordža
pri povratku iz Grand Rapidsa. Prvo smo pričali o pesmama i radili na njima, a onda
smo se dugo šetali po njegovom imanju. Nisam čak ni shvatio da me je on tada
polako ohrabrivao. Pričali bi o svemu i svačemu, a on bi mi podsvesno
gradio samopouzdanje, podsticao me da se opustim i stvaram magiju u
studiju. Mislim da mu je postalo jasno kako je Hilel neverovatno talentovan gitarista,
da Fli savršeno zna da barata basom, a Klif prvoklasni bubnjar. Međutim, ja sam bio
taj momak koji je znao da piše, ali i prilično nesiguran u svoje glasovne mogućnosti.
Rano izjutra, odlazili smo na pecanje na njegovo jezerce. Tada se celo njegovo
biće menjalo. Više nije bio onaj glavni galamdžija u svetu fanka, već više
introspektvan čovek sa mnogo iskustva iza sebe. Pecanje je bila njegova meditacija.
Nije mu bilo važno šta peca. Šta god bilo upecano, biće spremljeno. Somovi,
beloperke - na tiganj je išlo sve iz jezerceta. Kući smo nosili ono što ulovimo, a
njegova žena bi nam od toga spremala doručak.
Odatle sam otišao pun samopuzdanja po pitanju pesama. Džordž me je čak
podučavao za vreme samog snimanja. Stavio je mikrofon u njegovu kabinu i onda mi
davao savete ili pevao sa mnom. Snimali bi osnovnu verziju i slušali taj divni glas
kako se prolama sa malih zvučnika. Kada bi snimali vokalne delove i dok bih bio
sam u kabini, Džordž bi došao u studio, stavio slušalice, pevao i igrao sa mnom sve
vreme. Bio mi je kao savršeno osećajan stariji brat, pun razumevanja za živopisno i
otkačeno mesto sa koga smo dolazili. Želeo sam da ga nikada ne izneverim.
Završili smo ploču. Ona je, u našim umovima, bila nešto čime smo prevazišli
sami sebe, tako da smo kapirali da će nam ona prokrčiti put do uspeha. Neke budže
iz EMI-ja doputovale su u Detroit kako bi preslušale materijal. Pustili smo im
nekoliko stvari i umesto onoga: „Momci, bićete veliki”, dobili smo jedno veliko
ništa. Ja igram i pevam, totalno se gubim, a oni su u fazonu: ,,Pa, videćemo šta će
biti od ovoga.” Naravno, reč je o kompaniji koja nije imala pojma o neophodnosti
prepoznavanja nečeg svežeg, originalnog i vrednog predstavljanja svetu. Oni su
tražili neku grupu poput Rokset (Roxette).
U L.A. smo se vratili potpuno ispunjeni i puni novih iskustava, ali onda se
svako vratio svom ludilu. Dženiferina keva dotad se već preselila iz Kačuenge u

135
Pasadenu. Pored njene zgrade bila je jedna napuštena, tako da smo se Dženifer i ja
uselili tamo. Topla i hladna voda su i dalje funkcionisale. Razvukli smo jedan
produžni kabal, kako bi mogli da slušamo muziku, a krevet okružili svećama.
Tada sam se skroz navukao na heroinski seks. Skontao sam da ako si zaljubljen
u nekoga i ako te ta osoba seksualno privlači, rađenje heroinom može desetostruko
povećati doživljaj zato što se možete kresati celu noć bez svršavanja, ali i bez
opadanja želje. Sećam se da sam za vreme tog maratonskog seksa često razmišljao
ovako: „Život ne može biti bolji. Imam grupu i nekoliko dolara u džepu. Imam ovu
divnu, slatku, seksi, luckastu devojčicu i krov nad glavom. I nešto dopa.”
Taj osećaj bi nestao sledećeg dana, kada bih opet bio vođen svojom navikom
bežanja. Dženifer je davala sve od sebe da se izbori sa mojim ludilom, dok je polako
počelo da je obuzima sopstveno. Negde po povratku iz Detroita, započeo sam
intenzivno druženje sa devojkom koja se zvala Kim Džouns. Moj ortak, Bob Forest,
bio je ludo zaljubljen u nju, ali ga je ona otkačila (odmah je napisao pesmu o njoj, u
kojoj je jedan od stihova bio: „Zašto ne bi popušila meni i svima iz grupe?”) Još
uvek je bio opsednut njome, pa je često znao da me odvede do njenog stana, samo
da vidimo da li je slučajno kod kuće.
Bob je stalno pričao o njoj – bila je pametna i prelepa, studirala u Kini, pisala za
L.A. Weekly, rodom je iz Tenesija, plus - lezbejka je, s obzirom na to da ga je ostavila
zbog jedne stvarno dobre ribe. Na kraju se ispostavilo da, ipak, nije lezbejka, ali sve
ostalo bilo je tačno. Znao sam da ćemo biti najbolji prijatelji onog trenutka kada smo
se upoznali. Oboje smo bili rođeni u znaku Skorpije, a nije postojala nikakva
seksualna privlačnost.
Ona je, neki način, bila ženska verzija Hilela - nije bilo te stvari koju ona ne bi
mogla da oprosti, niti sebičnosti kojoj ona ne bi mogla da nađe dobru stranu.
Naravno, i sama je bila u haosu. Inteligentna ali nestabilna, zavisnik u stalnoj potrazi
za saučesnikom, u isto vreme podsticajna i brižna - bila je to duša srodna mojoj.
Bivao sam joj sve bliži, zato što sam je doživljavao kao nepresušan izvor ljubavi,
prijateljske prijatnosti i istomišljeništva. Sa njom nije bilo onih poteškoća koje su se
javljale kada su dvoje u vezi. Nikada nisam izgubio interesovanje za Dženifer - što
sam duže bio sa njom, seks je bio sve bolji. Ali, bio sam daleko od savršenog dečka.
Nekada sam znao da kažem kako se vraćam za sat vremena, a nestao bih na tri dana.
Da mi to neko uradi danas, dobio bih srčku. Međutim, to ne znaš dok si klinac.
Kim nije bilo briga da li sam otišao natri dana ih više. Sa njom nije bilo tih
sporednih negativnih strana. Nikada nije bilo onog: ,Jebi se, pogledao si onu malu,
nisi došao kući, potrošio si svu lovu.” Kim je očekivala da potrošim sav novac, da
gledam druge devojke i nestajem. Jednom sam svratio do nje, a ona nije bila kući. U
očaju, zgrabio sam njen toster i uvaljao ga za dop. Kada je stigla kući, ’ladno je

136
rekla: „Sve je u redu. Nabavićemo novi.”
Nedugo potom, uselio sam se kod Kim. Naš glavni zadatak bio je da se
uradimo. Stalno joj je pristizala neka lova - ćaletova posmrtna penzija, plata od
članaka koje je pisala, lova koju joj je slala keva iz Tenesija. Onda smo išli da se
nađemo sa nekim Francuzom ili Rusom i kupimo heroin. Ako bi nam love preteklo,
za ostatak bi uzimali kokain. Uskoro smo oboje postali žestoko navučeni. Hilel je,
takođe, bio navučen i tada je imao devojku po imenu Megi, koja je bila Kimina
drugarica, pa smo često priređivali te male gudra-žurke.
S vremena na vreme, imali smo turneje po San Francisku. Još uvek smo bili
dovoljno mladi - i relativno neoštećeni našim lošim navikama pa smo uspevali da
odsviramo te koncerte. Imali smo dve svirke saRun-DMC 1985. godine. Jedna je bila
u Los Anđelesu, a druga u San Francisku. U L.A. smo svirali u Paladijumu, što je -
pored svirke na koncertu grupe Oingo Boingo - bila naša najveća svirka. Sve karte su
bile rasprodate. Naravno, dan pre svirke bio sam u jednom od mojih pohoda, tako da
sam se tamo pojavio potpuno odvaljen od kokaina i heroina. Svi su popizdeli na
mene, ali nekako sam uspeo da se saberem i izađem na binu. Taj nastup ostaje u
pamćenju zbog dve stvari. Prvo, zato što je Džordž Klinton, negde usred svirke,
izleteo na binu. Onda smo se fino izigrali. Uneo je gomilu boja, ljubavi, energije i
smisla u taj naš nastup. Drugo je to što sam, kratko nakon Džordžovog upada na
binu, odlučio da prekinem svirku i održim srceparajuće desetominutno trabunjanje
na temu opasnosti drogiranja. Naravno da govor nije bio planiran, ali nešto me je
spopalo dok sam gledao moje modro - plave ruke, pa je sve izbilo napolje.
„Ako nikada niste zaboli iglu u venu, nikada ni nemojte. Iz sopstvenog iskustva
hoću da vam kažem da to nikada ne treba da uradite. Osećaćete se ovako užasno, kao
ja sada, a to ne želim nikome. Pustite da patim umesto vas, pošto ovome niko ne bi
trebalo da se izloži. Ukoliko ovo već radite, samo nastavite, ali ne očekujte da budete
isti kao pre kada ovoliko zaglibite.”
Nastavio sam sa detaljnim obrazlaganjem teze o opasnostima drogiranja. Samo
sam brbljao, nisam mogao da se zaustavim. U međuvremenu, svi iz grupe su me
gledali u fazonu: „Čoveče, ti si jebeni idiot.” Plašio sam se susreta sa njima posle
svirke. Mislio sam da će me mrzeti zbog svih tih izrečenih stvari i zbog toga što sam
bio licemerni kreten. Usred tog poprekog gledanja, u bekstejdž je ušao moj ortak
Pit Vajs, bubnjar grupe Telonijus Monster (Thelonious Monster).
„Ortak, čuo sam te kako pričaš mnoge stvari na bini, ali ovo je bila najbolja
jebena izjava”, oduševljeno je rekao. ,,To je bilo potpuno otkrovenje. Zaokupio si
sve prisutne. Znali su da si totalno sjeban lik,ali sada si im dokazao da si brižan i pun
ljubavi. Nemoj da te ovi tvoji zavaraju. Večeras si uradio pravu stvar.”
Kada smo se spremali za američku turneju, mesec dana kasnije, moj

137
nadahnjujući govor ništa nije promenio. Hilel i ja smo bili debelo
navučeni. Međutim, sada sam, po prvi put, primetio da mu nije dobro. Izgledao
je slabašno. Dok sam ja mogao da napravim salto iz skoka, činilo se da je ona
izraelska iskra koja je ranije tinjala u njemu nestala. To je postalo očigledno kada
smo tokom turneje upriličili jedno od naših uobičajenih rvanja. Hilel i ja smo bili tim
- bio sam njegov menadžer i nameštao mu borbu sa Fliom. Iako je Fli bio prilično
jak, Hilel je bio krupniji i imao te stabilne stubaste noge. Imali smo dve nedelje
priprema za taj meč. Jedne večeri, u hotelskoj sobi, odlučili smo da se održi meč. Fli
ga je pobedio za deset sekundi, iz cuga ga prikucavši za pod. Shvatio sam da
Hilel više nema ni klicu unutrašnje snage. Zavisnost mu je oduzela tu životnu snagu
koja ti bar omogućava da se braniš. Bio je to tužan trenutak.

Hilel i ja, sedimo na ivici nekog hotelskog kreveta, za vreme američke turneje za našu ploču Freaky Styley.
Obojica smo bili pomalo iznureni. Pokušavamo da ostavimo utisak kako smo OK pred aparatom. Ma, živeli smo

138
ludo i brzo! 1986.god.

139
 Glavne face Ferfaksa sa šesnaest godina. Sleva nadesno: ja, Hilel, Fli, skroz iscepani, za vreme izleta po
prirodi. Mičigen u leto 1979. Uživali smo u jelu, piću i dosta se međusobno zezali. Slikano u kolibi Litl Manisti
Rivera.

140
 Moj otac i ja naleteli smo jedan na drugoga pošto sam bio napustio porodično gnezdo. Ovde se vidi kako
pokušava da imitira Belu Lugošija, mrkog pogleda i karakteristično izbačene i ukočene brade. Majica koju nosim
bila je poklon od Mija. Kupio ju je u Amsterdamu. Kasnije, ta majica postala je inspiracija za reči u našoj pesmi
Buckle Down... Crvena zvezda, crna pesnica. 1984. god.

141
 Provalite ludačku frizuru i besmisleni izraz lica. Ista ukočenost brade. Izgleda da pokušavam da zavedem
objektiv. Mislim da sam ovo smešno ponašanje nasledio od oca. Da li sam pomenuo gardarobu? Uočljiva klečeća
poza kasnije je postala moj zaštitni znak za muvanje devojaka.

142
 Slikano u bekstejdžu, upravo pred početak našeg prvog samostalnog koncerta u areni. Ista ona Long Bič
Arena u koji sam gledao Dip Purpla i Rod Stjuarta, kad sam imao šest godina. Nisam siguran ko je dotična
devojka, niti šta radi moja ruka na njenim golim leđima, ali znam da u to vreme nisam bio u stalnoj vezi. Zašto
izgleda kao da se prilepila za mene?

143
 Znam da je mutna, ali ovo je za mene važna fotografija. Fli i ja slušamo neku muziku koju je Džordž
Klinton veoma insistirao da nam pusti. To na krevetu je Dženifer Brus, okrenuta leđima. Mislim da smo svi bili
na ekstaziju, prvoj turi koja je ikada prošla kroz LA. Neki hotel, 1985. ili 1986.

144
 Par minuta posle našeg četvrtog koncerta u Cathay de Grandu, na Gover i Selmi, Geri Leonard nas je
slikao u hodniku iza bine. Mislim da je uočljiv entuzijazam koji smo tada posedovali. U to vreme ništa nas nije
smaralo i nikada nismo bili umorni. 1983. god.
(Slikao: Geri Leonard).

145
 Ovde smo mi usred oficijelnog slikanja. Najbliži je Di Ejdž, naš bubnjar u to vreme, kako peva sa
mikrofonom u ruci. Iz zezanja smo zamenili instrumente, i ja sam bio jedini koji nije mogao da svira ono što mu
je zapalo. Negde 80-tih.

146
 Samo Bog zna u kom klubu ovde sviramo. Pretpostavljam da je u pitanju Amerika, za vreme naše Uplift
turneje. Hilel nosi kamašne na cipelama. Fli žari na basu. A ja sam okružen dvojicom najvećih svih vremena.

147
Nešto predivno događa se u crkvi, na našoj prvoj američkoj turneji. To je bilo negde u Oklahomi, a mi smo
osećali neku magiju svirajući pred dvadesetak ljudi.1985.

148
Hilel i ja nismo se radili heroinom tokom putovanja, ali smo ispijali boce piva koje
su nas dovodile u slično stanje. Uvek bi me zajebavao kako ne znam da pijem, zato
što bih - kada se napijem - kucao po vratima hotelskih soba i bežao, dok bi on mirno
sedeo i kulirao.
Odlazak na turneje mi je zadavao mnogo problema, naročito zbog moje veze sa
Dženifer. I dalje je bila moja devojka, iako sam većinu vremena provodio kod Kim.
Bila je ubeđena da se Kim i ja krešemo. Jednog dana navratila je do Kim i zatekla
nas kako spavamo potpuno goli. Znam da to izgleda stvarno loše, pogotovu devojci
lika u krevetu, alimi smo samo bili u blaženom stanju posle rađenja gudrom. Nije
bilo tu nikakve veze, bili smo samo prijatelji i ništa više.
Ali, Dženifer nije to tako videla. Probudili smo se uz zvuk lomljave prozorskog
stakla. Nije to uradila dobrom starom bejzbol palicom, već precizno izrezbarenim i
obojenim štapom drevnih Maja. Pošto je uletela kroz prozor, ostala je uporna u
pokušajima da me ubije tim štapom.
Izbegavao sam je danima pre polaska na turneju, pošto sam tripovao da će me
gađati sekirom ili nečim sličnim. Jednom sam se zatekao na EMI-jevom parkingu na
Sansetu. Bio sam sa Kim i oboje smo bili potpuno odvaljeni, sedeći na prednjem
sedištu nekih kola.
Pretpostavljam da sam joj, tako polusvestan, u nekom trenutku, otkopčao bluzu
sa željom da vidim njene mlečnobele grudi. Možda sam počeo da joj sisam
bradavicu ih mazim dojku, kada BAM, BAM, BAM, nešto je počelo da udara o
prozor. Okrenuo sam se i ugledao Dženifer.
„Jebeni kretenu, nema te danima i znala sam da je o ovome reč”, vrištala je.
„Slušaj, možda sam joj otkopčao košulju, ali nikada je nisam kresao. Veruj mi,
Dženifer, ona mi je samo prijateljica.”
„Rekao si da se vraćaš kući za tri dana, a nema te tri nedelje. Usput, trudna
sam.”
Svađa se, u međuvremenu, proširila na trotoar i Dženifer je pokušavala da me
ubije ili mi bar iskopa oči.
„Vidiš, Dženifer, baš zbog ovoga ne dolazim kući tri dana pred polazak - neću
da budem izubijan i da se prepirem sa tobom. I, znam da nisi trudna jer si imala, a
nismo se kresali posle toga, tako da nemoj da mi prodaješ te priče.” Pokušavao sam
da je urazumim, ali bila je mnogo teška. Nije da mogu da je krivim zbog toga.
Nije bilo šansi da je zaustavim, a Kim se našla usred unakrsne vatre, tako da
sam krenuo prema EMI-jevoj zgradi. Dženifer me je u stopu pratila, pokušavjući da
me povuče za kosu i izgrebe po licu. I dalje sam bio urađen, ali dovoljno pribran da
pokušam da ne izgubim deo kose ili oko. Zato sam počeo da trčim kroz hodnike.

149
 Dženifer je trčala za mnom. U ruci sam, iz nekog razloga, držao kesicu keksa
koje sam počeo da bacam na nju kako bih je održao na odstojanju.
Uzela je neki tup predmet, a ja sam ispružio nogu da je sapletem da bih
onemogućio njen pogodak. Onda je odlepila još više - ukoliko je to uopšte bilo
moguće.
„Nemoj slučajno da ti je palo na pamet da me udaraš u stomak samo zato što
sam trudna. Znam da hoćeš da se otarasiš bebe”, vrištala je.
Na svu sreću, Lindi mi je pritekao u pomoć. „Dženifer, odlazimo samo na
nekoliko nedelja. Znam koliko te ovaj klinac voli. Samo o tebi priča.” Nekako smo
uspeli da pođemo na turneju u jednom komadu.
Uprkos našoj turneji, EMI nikada nije stao iza našeg albuma, niti nam dao bilo
kakvu lovu za snimanje spotova. To nas nije zaustavilo. Lindi je imao jednu od prvih
video-kamera kojom je snimao naše nastupe na turnejama, a onda i u klubu Lingerie
dok otvaramo usta po rečima pesme Jungle Man. U nekoj sporednoj sobi u EMI-ju,
spojio je dva video-rekordera, uradio montažu i, za stotinak dolara, imali smo spot.
Kasnije, naš dobar ortak Dik Rud, snimio je spot za stvar Chatolic School Girls Rule.
U tom spotu pevam sa krsta i pojavljuju se još neke bogohulničke stvari, tako da se
taj spot puštao samo po klubovima.
Kada nismo išli na turneju, većinu vremena provodio sam urađen. Svaki dan je
ličio jedan na drugi — kao u Danu mrmota. Prva stvar koju bi Kim i ja uradili kada
se probudimo, bila je bacanje pogleda kroz prozor da bi ustanovili da li svanjiva ili
se spušta mrak, što smo određivali prema gustini saobraćajne gužve u određenom
smeru. Onda bi sakupih nešto love, nabavih drogu, uradili se i držeći se za ruke otišli
u šetnju po parku. Ako bi trebalo da se pojavim na probi, verovatno bih je
propustio. Ukoliko bih se pojavio, bio bih previše urađen za bilo kakav rad, pa
bih samo otišao u ugao da dremnem ili se obeznanio nasred prostorije.
Kim i ja bi se radili svakog dana. Od siline tog uzbuđenja, zaklinjali bi se kako
od sutra počinjemo sa skidanjem. Sledećeg dana ostalo bi sve po starom. Tada je
puno naših prijatelja bilo navučeno na dop. Često je jedino viđanje sa njima bilo
kada idemo u nabavku gudre. Svi bi kupovali od istog Francuza, pa bi mu poslali
poruku na pejdžer, a on bi nas obavestio: „Nalazimo se na tom i tom uglu za deset
minuta.” Odvezli bi se tamo, a onda videli da su na obližnjem uglu Hilel i Megi u
njihovim kolima, a na drugom Bob Forest i njegova devojka. Diler bi išao od kola do
kola, a Kim i ja uvek bi bili poslednji, pošto su kod nas bile najveće šanse da
nemamo dovoljnu količinu ili da uopšte nemamo love - ali, bili smo strpljivi i bili
spremni da izvučemo ono što se dalo izvući. Onda bi se vratili kući. Ja sam bio
zadužen za odmeravanje porcija i punjenje špriceva. Pošto sam razvio mnogo bolju
toleranciju na heroin nego Kim, za sebe sam uzimao sedamdeset pet odsto, a njoj

150
davao ostatak. Nažalost, ta podela ju je skoro ubila.
Sve je počelo jedne noći kod Hilela. Preselio se u ozloglašen deo Holivuda zvan
Milagro Kasl. Merilin Monro je nekada živela tu, ali sada mi žitelji bili pankeri i
dileri droge. Jedne večeri smo uzeli kineski beli, a i onda otišli kod njega da se
uradimo. Hilel je imao svoj paketić, a Kim naš. Iz nekog razloga, Hilel se ponudio da
Kim i on podele njegov, tako da sam mogao da se puknem celim našim. Zbog toga
sam bio toliko srećan i da mi nije sinulo kako će oni paketić da podele popola.
Podizanje je bilo strašno i sećam se da smo Hilel i ja otišli u kuhinju i la
klopamo, usput igrajući i pričajući o tome kako je gudra moćna. Onda sam ukapirao
da od Kim neko vreme nismo čuli ni glasa. Sinulo mi je da je uzela više nego ikada
pre.
Odjurio sam u dnevnu sobu, a Kim je tamo sedela u fotelji, skoro mrtva. Bila je
bleda i hladna, pomodrelih usana. Iznenada, setio sam se svih tehnika oživljavanja u
slučaju predoziranih heroinom, kojima me je Bleki naučio kada sam imao trinaest
godina. Uzeo sam je, odneo pod tuš, odvrnuo hladnu vodu i počeo da joj dajem
veštačko disanje. Uspaničeno sam je šamarao i vrištao: „Kim, nemoj da mi umreš.
Neću da zovem tvoje da im kažem kako više nemaju ćerku. Neću sutra sam da
doručkujem.”
Svest joj se vraćala, pa se ponovo onesvešćivala. Tresao sam je kao krpenu
lutku, vrišteći: „Budi se!” Hilel je pozvao hitnu pomoć, a kada su stigli, iskočio sam
kroz prozor i pobegao, jer sam imao gomilu mogućnosti da budem uhapšen zbog
kršenja zakona. Hilel je otišao u bolnicu sa njom. Tamo su je osvestili. Pozvao sam
bolnicu dvanaest sati kasnije i tražio njenu sobu.
„Dođi da me pokupiš. Ove seronje su mi upropastile trip”, reče ona. „Muka mi
je. Treba da idemo u nabavku.” Na veliko čudo, uopšte mi nije palo na pamet da bih
mogao upasti u neke probleme.
S vremena na vreme, polovično sam pokušavao da se skinem. Jedan od takvih
pokušaja bio je na Flijev zahtev. On je predložio da bih mogao malo da se sredim i
ponovo se uključim u posao u grupi. Živeo je u slatkom stančiću u ulici Karmen, a za
mene je sredio njegov kauč. Pojavio sam se sa nekoliko boca cuge i rekao: „Fli, ovo
će biti gadno. Neću moći da spavam. Imaću užasne bolove. Da li si siguran da to
želiš u svojoj kući?”
Pristao je na sve. Stalno smo slušali muziku, i uz nju sam započeo borbu. Posle
nekog vremena, Fli je rekao kako treba da razmislim o prelasku u sopstveni stan.
Uradio sam to. Naravno, Dženifer se odmah uselila kod mene. Nažalost, Dominik,
novi diler koji je počistio sve ostale francuske dilere, živeo je u susednoj ulici.
Onda je došlo vreme za novu turneju. Noć pred put, Dženifer i ja smo imali
jednu od onih večeri maratonskog seksa na heroinu. Nekoliko sati bi se kresali, a

151
potom bar sat vremena svađali zbog mog sutrašnjeg odlaska. Vrištala je podjednako
glasno prilikom kresanja i prilikom svađe. Zato je komšija, koji me je mrzeo, pozvao
pajkane i prijavio nasilje u porodici.
U stanu je vladao haos. Bio sam okružen tonama špriceva, kašika i heroina,
kada je murija pokucala na vrata.
„Prijavljeno nam je nasilje u porodici”, najavljivao se pajkan.
„O čemu vi to? Nasilje u porodici? Ovde smo samo moja devojka i ja. To je
sve”, rekoh ja.
„Možemo li da uđemo i sami se uverimo?”, upita pajkan.
Vikao sam ne, kada je Dženifer otvorila vrata. Bilo je očigledno da nije bila
žrtva zlostavljanja, ali se još uvek besno drala na mene. Jedan od pajkana proturio je
glavu kroz vrata i uperio baterijsku lampu pravo u Dženifer. U međuvremenu, drugi
me je proverio preko centrale i našao nalog za moje hapšenje, tako da mi je stavio
lisice i onako polugolog me izveo napolje. Sve komšije su gledale šta se dešava,
potpuno ubeđeni da me hapse zbog toga što sam tukao devojku. Dok su me
odvodili, Dženifer i ja smo vrištali jedno na drugo. Sve je ličilo na lošu epizoduŽaca.
Srećom, Lindi me je izvukao i sledećeg dana otišli smo na turneju. Za vreme tog
perioda mog života, jednostavno je morao da postoji plan koji će pokrivati takvu
situaciju neposredno pred turneju.
Ili kada se vratimo sa nje. Naleteo sam na Boba Foresta kada smo se vraćali sa
naše Freaky Styley turneje. Čekao nas je na parkingu ispredEMI-ja. On je bio
mirođija u svakoj čorbi. Ukoliko bi mogao nešto da zamuti, da izazove neki sukob ili
dramu, uradio bi to. Uživao je u tome zato što je — kako mi se čini - propadao, a
takve priče samo su odvraćale pažnju sa njega.
Bob je znao za moja neverstva po turnejama, ali bio sam zatečen kada mi je
prišao i rekao: „Okej, ti radiš sve te lude stvari. Da li ti ikada pomisliš na Dženifer?”
Bila mi je to poslednja stvar o kojoj bi brinuo. Bio sam ubeđen da me nikada ne bi
prevarila, iako sam ja nju varao uzduž i popreko. Namignuo mi je: „Imam vest za
tebe, druže.”
Srce je počelo ludački da mi lupa.
„Prijatelju, čudan je ovo splet okolnosti, kada ću ja tebi saopštiti informacije
koje ne bi bio rad da čuješ.” Nastavio je: „Dok si bio na putu, možda ni tebi izvesna
osoba nije bila verna, takođe.”
,,Ti si lud”, prosiktao sam. „Dženifer bi pre presekla vene nego bila sa nekim
drugim. Voli me celim svojim bićem. Emotivno i fizički nesposobna je da se preda
drugom čoveku.”
,,Ali, moguće je. Mogu ti dokazati.”

152
 Zapretio sam da ću mu razbiti glavu i prosuti mozak po pločniku, ukoliko mi ne
kaže sve što zna. Na kraju je propevao. Dok sam bio na turneji, Dženifer je spavala
sa Krisom Fišom, klavijaturistom grupeFišboun (Fishbone). I dalje mi nije bilo
jasno. Mogao sam da skontam da se kresnula sa Anđelom Murom, zgodnim
pevačem. Mislim, koja riba se ne bi kresnula sa njim? Ali, Kris Fiš — lik sa
neuspelim dredovima i šetajuća modna katastrofa?
Bio sam užasnut. Nije bilo važno što sam karao na stotine devojaka tokom
prošlogodišnjih turneja. Slika mog ortaka i moje devojke kako rade to dok sam ja na
putu, ubila me je u pojam. Osećao sam se paralizovano. Verovatno sam tog trenutka
pokrenuo rak u sebi. Ali, šta sam mogao da uradim?
Iz nekog razloga, otišao sam u kuću mog ćaleta i smislio plan. Prvo sam pozvao
Krisa. ,,Krise, jesi li mi jebao devojku?”
Usledio je dug muk, a onda se začuo zbunjen glas koji je rekao: ,,Oh, čoveče.
Bob je propevao.”
Duboko sam udahnuo.
„Nećeš me ubiti, a?”
„Naravno da neću, ali više mi nisi ortak. Bolje bi ti bilo da me zaobilaziš u
širokom luku”, upozorio sam ga. Kraj razgovora. On nije bio moj problem. To je bila
Dženifer.
Nazvao sam je. „Dženifer, znam šta se desilo.”
„Ništa se nije desilo”, bunila se ona.
,,Ne, znam tačno šta se desilo. Razgovarao sam sa Krisom. Među nama je
gotovo.”
Počela je da se buni, tvrdeći kako Kris laže, ali bio sam neumoljiv. „Gotovo je.
Nikada mi se nemoj obratiti. Mrzim te iz dna duše. Zbogom zauvek.”
Spustio sam slušalicu. Ozbiljno sam mislio sve što sam rekao. Bilo je vreme da
se krene dalje. Preplavilo me je uzbuđenje. Odmah sam pozvao Flia pa smo on, Pit
Vajs i ja otišli da se provozamo. Dok smo se spuštali niz bulevar, proturio sam glavu
kroz prozor na krovu i počeo da vičem iz sveg glasa: ,,Ja sam slobodan čovek. Ja
sam slobodan čovek.”
Sporadično smo išli na turneje sve do proleća 1986. Došlo je vreme za novi
album. Imali smo u vidu razne producente, a jedan od njih bio je Kit Leven koji je
radio sa Pablik Enemi (Public Enemy). Poznavao sam ga i znao da je sjajan momak.
Takođe, znao sam da je heroinski zavisnik, tako da je trebalo da se spremimo za
jedno teško iskustvo. Ali, to mi je zvučalo sjajno zato što sam i sam bio u haosu.
Okružen sjebanijima od sebe delovao sam kao manji promašaj.
EMI nam je dao budžet od pet hiljadarki za naš demo. Činilo mi se da je to

153
previše. Nije bilo teorije da demo košta toliko. Kada sam o tome porazgovarao sa
Hilelom i Kitom, skontao sam da su tražili dodatne dve hiljadarke za drogu. Mislim
da Fli nije bio umešan u to, i znam da Klif nije imao pojma o tome - on je bio uvučen
u kovitlac tog ludila.
Kasnio sam na probu. Dok sam ulazio u studio, pitao sam se da H su me
zavlačili za onaj avans. Kada sam ušao u prostoriju, prva stvar koju sam ugledao bila
je planina kokaina i uz nju brdašce heroina. Hilel je skroz odlepio. Rekli su mi da je
prva tura droge, u vrednosti od hiljadu i po dolara, već potrošena. Zato sam se bacio
na ova brdašca i tako se uradio da nisam mogao učestvovati u radu na pesmama.
Siroti Klif sedeo je u jednom od ćoškova u studiju, petljajući oko tada potpuno
nove sprave zvane ritam mašina. Na njoj je mogao da se sređuje zvuk bubnjeva ili da
se uz njih snimi nešto po želji. Klifov omiljeni zvuk bio je bebin plač. Ta sprava nije
bila nešto posebno, ali Klif je bio opsednut njome kao mi drogom, sve vreme
nervozno se smejući. Pogledao je u mene i rekao: ,,Sa ovim bih mogao da se igram
narednih deset godina. Kao da imam celu grupu unutra.” Sećam se kako sam
pomislio: ,,To je ono čime želi da se bavi. Smučio mu se ovaj cirkus i kada pogleda u
ovu mašinu, on vidi svoju budućnost.”
Bilo je očigledno da Klifovo srce više nije u našoj grupi. Nije nari to otvoreno
rekao, ali osetili smo da bi mu bilo mučno da nastavi, tako da smo ga Fli i ja jednom
posetili i saopštili loše vesti. Primio ih je prilično teško i zato nismo pričali nekoliko
godina. Ali, tada je Džek Ajrons, naš originalni bubnjar, odlučio da se vrati. Za mene
je to bio šok sličan onom kada se Hilel vratio. Pretpostavljam da se u Vat is Dis
desilo nešto što je uzdrmalo Džekovu odanost, pošto on nije bio takav da bi nešto
napustio samo zbog bolje karijere. U svakom slučaju, nedostajali smo mu, voleo nas
je i želeo da svira sa nama. Dakle, Džek se vratio i originalna četvorka bila je na
okupu, spremna da počne sa pisanjem pesama.
Onda se još jedna osoba vratila u moj život. Negde mesec dana posle mog
raskida sa Dženifer, i dalje sam se pucao kokainom i heroinom, ostajući na istom.
Nisam se razvijao kao osoba. Nisam sebi postavljao nikakve ciljeve ili radio na
poboljšanju svojih mana. Bio sam samo sjebani narkoman.
Jedne večeri, negde oko tri ujutru, neko je pokucao na vrata mog stana u ulici
Karmen. Bila je to Dženifer. Radila je u nekom klubu kao striptizeta i bilo je
očigledno da je kod mene svratila pravo odatle, jer je na sebi imala hiljadu boja, sa
sve perjem, čizmama, lancima i otkačenom šminkom za čije nanošenje joj je trebalo
bar nekoliko sati.
„Molim te, pusti me unutra. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi”, molila je.
„Nema teorije”, rekoh. „Idi odavde. Nemoj da me uvaljuješ u sranja, nemoj da
počneš da vrištiš. Neću opet muriju u kući.”

154
 Zaključao sam vrata i vratio se na spavanje. Kada sam se probudio, zatekao sam
Dženifer kako spava sklupčana na mom otiraču. To se nastavilo narednih nekoliko
nedelja - svake večeri bi dolazila i kucala mi na vrata, ili se samo sklupčala i zaspala.
Čak sam počeo da izlazim kroz kuhinjski prozor, spuštajući se niz limunovo drvo
ispod njega (koje je bilo korisno i u drugim situacijama, na primer kada sam se
pucao sa persijskim kokainom na bazi ulja koje razbija kuvanje sa sokom od
limuna).
Popustio sam jedne večeri. Ne sećam se da li sam se sažalio, ili mi je očajnički
bilo potrebno njenih dvadestet dolara, ili mi je nudila drogu, ili je to bilo iz bilo kog
drugog tužnog, bizarnog ili bolesnog razloga, ali pustio sam je i nastavili smo tamo
gde smo stali. Načisto smo se ubili, vraćajući se u kombinaciju potpuno
nefunkcionalne i strastvene veze. Toliko strastvene, da će biti zabeležena na jednom
snimku koji će postati kultni zapis losanđeleske andergraund scene.
Sve se desilo jedne noći u klubu Roxy. Neki likovi organizovali su dobrotvorni
koncert za organizaciju Sea Sheperd., malo žešću varijantuGrinpisa, i bili smo
zamoljeni da sviramo tamo. Bilo je to tematsko veče i svako je trebalo da odabere
neku pesmu Džimija Hendriksa i obradi je. Spisak izvođača bio je poduži, a među
njima su se našli Majk Vot, naš ortak Tri i Fišboun. Bili smo spremni za svirku.
Kada sam došao tamo, Fišboun su se spremali za nastup. Ranije je bilo neke
priče da im Dženifer bude prateći vokal, ali sam to na vreme minirao. „Nećeš izaći
na binu sa tim likom.” Izašli su na binu, a ja sam počeo da se probijam do balkona.
Kada sam bacio pogled dole, Dženifer je bila na bini. To nije valjalo. Trebalo je da je
nateram da mi plati zbog nepoštovanja pred mojim ortacima. Istovremeno, ostao sam
pribran, zato što mi je stvarno bilo bitno da dobro otpevam Foxy Lady.
Neposredno pred naš izlazak na binu, u bekstejdž je ušetala mlada hipi-ribica.
Imala je dugu smeđu kosu, bila lepuškasta i sise koje su štrčale iz njene
pripijene majice bez rukava.
Sinula mi je ideja. Prišao sam joj i prošaptao u uvo: „Znaš, izvodimo Foxy Lady.
Potpuno otkačimo do kraja pesme. Kako bi bilo da nam se tada gola pridružiš na
sceni?” Dvoje mogu da igraju tu igru. Hipi-boginja je pristala. Izašli smo i razvalili
ih sa Foxy Lady. Činilo mi se kao da možemo da lebdimo. Bubnjevi su pulsirali. Fli
se skroz uneo. Hilel je bio u drugoj dimenziji. Ja sam davao sve od sebe.
Skoro sam zaboravio na gošću iznenađenja. Stigli smo do kraja pesme, a ta
seksi hipi cura izašla je na scenu. Nije se potpuno skinula, ali bila je u toplesu, a
njene velike sise su bile svima pred očima. Prišla mi je i počela da se uvija oko
mene, izvodeći svoj seksi ples. Norvud, basista Fišbouna,došao je da nam se
pridruži. Tu polugolu malu smo zbili u sendvič.
Iznenada, neko je na binu uleteo poput ispaljenog metka. Dženifer. Zgrabila je

155
Norvuda, koji je inače krupan momak, i gurnula ga u stranu kao neku krpenu lutku.
Onda je zgrabila devojku i bukvalno je bacila sa bine. U međuvremenu, svirka nije
prestajala. Skontao sam da sam sledeći na redu. Našao sam se ležeći na leđima, još
uvek pevajući. Onda sam video Dženifer kako se pesnicama obrušava na mene, a
potom je počela čizmama da me šutira u prepone. Pokušavao sam da izbegnem
udarce, i dalje pevajući. Šutirala me je u dupe dok nisam završio pesmu, a onda sam
uspeo da joj umaknem i izgubim se u noći.
Negde između nefunkcionalne veze sa mojom devojkom, nefunkcionalnog
prijateljstva sa Kim i mene samog nefunkcionalnog, skapirao sam da mi život još
uvek ide silaznom putanjom. Složili smo se oko producenta našeg trećeg albuma,
Majkla Bejnhorna. Bio je to strašno pametan lik iz Njujorka, koji je voleo istu
muziku kao mi i producirao veliki hit Herbija Henkoka, Rockit. Ali, ja sam zaglavio
u mojoj godini mrmota, svakog jutra budeći se u nekoj sivoj stvarnosti u kojoj sam
prvo morao da se uradim, a tek onda osetim živim. Ponovo sam počeo da se pucam
sa Kim, tako da sam prestao da pišem. Otplovio sam daleko. Kopnio sam u svakom
smislu — duhovnom, mentalnom, spiritualnom, kreativnom. Nekada rađenje
kokainom pruža to sanjivo, bezbrižno, skoro romantično osećanje, dok u stvarnosti
umireš. Nisam ni shvatio koliku sam rupu sebi iskopao.
Na probama sam se pojavio svega nekoliko puta, a nisam donosio nikakve
tekstove. Nisam imao ni volje, ni želje za neke ideje i pesme. Još uvek je sve to bilo
u meni, samo duboko zakopano. Proces iskopavanja bio je zaustavljen. Uradili smo
pet pesama za naš treći album, ali bilo nam je potrebno mnogo više. Cela grupa
trpela je štetu zbog Hilela i mene, koji smo neprestano bili na gudri. Ali, ja sam im
bio mnogo bolji kandidat za upiranje prstom, pošto bih znao bukvalno da zaspim na
probi.
Kada sam jednom došao na probu, Džek, Hilel i Fli - tri čoveka koji su me
verovatno voleli najviše na svetu - rekli su: „Entoni, izbačen si iz grupe. Mi hoćemo
da sviramo, a tebi to očigledno nije cilj, pa moraš da odeš. Uzećemo novog pevača i
gurati dalje, tako da ti ispadaš iz priče.”
Na trenutak sam se pribrao i shvatio da imaju sva prava da me otpuste. Bio je to
logičan potez, kao odsecanje gangrenoznog stopala da ostatak tela ne umre. Samo
sam hteo da ostanem zapamćen i priznat kao jedan od osnivača te grupe, da mi budu
priznate te dve ili tri godine koje sam proveo u grupi kao lik koji je pokrenuo nešto
novo, koji je sa njima uradio dve ploče. Sve što bi došlo posle toga, neka ide njima u
prilog. Deo mene je žalio zbog napuštanja grupe, ali ono što mi je strašno olakšalo
bila je činjenica da sam skontao da više ne nosim nikakvu odgovornost na leđima,
tako da slobodno mogu da idem gde hoću i radim se do mile volje sa Kim.
Na njihovo veliko iznenađenje, samo sam slegao ramenima i rekao: „Ljudi, vi

156
ste u pravu. Izvinjavam se što sve ovo vreme nisam bio uz vas kada sam vam bio
potreban. Sramota me je. Potpuno vas razumem. Želim vam sve najbolje.”
Otišao sam.
Sada, kada više nisam imao kome da se pravdam, stvari su postale još gore. Kim
i ja smo sami to tražili. Bili smo sve očajniji, a upadali u sve više dugova prema
raznim dilerima širom Holivuda. Iz njenog stana smo krenuli u poznati dilerski kraj,
na uglu Juniona i Šeste. Šetali smo se tuda i upoznavali razne ulične likove. Smesta
sam upoznao talentovanog makroa. Bio je to ulični probisvet, potpuno otkačeni
narkoman koji se u latino-kartelu kretao kao riba u vodi. On je postao naša veza svih
veza. Još uvek je živeo sa roditeljima, u njihovoj maloj drvenoj kući. Klinac je
od glave do pete bio prekriven ubodima i plikovima, ali važio je za
gospodara pločnika. Kim i ja bili smo tako sitne mušterije da nas nikada nije
zavrnuo. Verovali smo mu. Kupovali bi kokain i heroin, odlazili nekoliko ulica dalje
i tamo se fiksali nasred ulice. I dalje smo živeli u ubeđenju da smo nedodirljivi,
ušuškani u iluziju nepobedivosti i nevidljivosti.
Nedelju dana po napuštanju grupe, osećao sam se strašno tužno. Pričao sam sa
Bobom Forestom i on mi je rekao da je moja bivša grupa nominovana za grupu
godine na manifestaciji zvanoj LA. Weekly Music Awards. U našim krugovima, to je
bilo nešto slično Oskaru. Znači, prilično velika stvar. Bob me je pitao da li idem na
dodelu. Rekao sam mu da ne govorim sa momcima, tako da mi pojavljivanje tamo
nije ni padalo na pamet.
Ali, dodela nagrada je trebalo da se održi u Variety Arts Theatre, staroj dvorani
u centru. Sticajem okolnosti, te večeri sam se našao u tom kraju, pokušavajući da
dođem do potrebne količine gudre za koju nisam imao love. Spao sam na poslednjih
deset dolara, što nikako ne obećava - pogotovu u ovoj noći kada je trebalo da se
razbijem. Umesto toga, jedva da sam bio malo urađen. Sećam se da sam podelio
spidbol sa nekom grupom dilera, kada sam se setio da je dodela u toku.
Ušao sam u predvorje pozorišta malo ošamućen, kada sam skontao da je unutra
neobično mračno. Tamo nije bilo gotovo nikoga, pošto je ceremonija bila u toku.
Vrata koja su vodila u salu bila su otvorena, pa sam se naslonio na jedan od
dovrataka i počeo da je pretražujem pogledom. Tražio sam moje bivše ortake iz
grupe. Sigurno su bili negde napred. Nisam bio tamo ni dva minuta, kada naleteh na
jednog poznanika koji mi reče: „Čoveče, ne bi trebalo da budeš ovde. Ovo će biti
strašno tužan događaj za tebe.”
Upravo tada su proglasili pobednika. „Grupa godine je: Red Hot Čili
Pepers.”„Pobedili smo! Osvojili smo jebenu nagaradu!”, likovao sam u
sebi. Pogledao sam u njihovom pravcu. Dok su koračali do bine, obučeni u
lepa odela i sa šeširima na glavi, svi su imali osmeh od uva do uva i razigranost u

157
hodu. Svako od njih dobio je svoju statuicu i održao sopstveni govor u fazonu:
„Hvala, L.A. Weekly. Hvala, Los Anđelese. Žestoki smo. Vidimo se sledeće godine.”
Nijedan od njih nije pomenuo brata Entonija, koji je to radio sa njima i koji ima
udela u tim nagradama. Kao da nisam ni bio tamo te tri godine. Ni reči o momku kog
su izbacili nedelju dana ranije. Nema onog „Počivaj u miru”, niti „Bog ga
blagoslovio”. Ništa.
Taj trenutak je za mene bio pesnički tragičan, bizaran, nalik nekoj noćnoj mori.
Razumeo sam što su me šutnuli, ali nikako nisam mogao da pojmim zašto, zaboga,
nisu mogli bar da lepo vrisnu moje ime sa te bine. Bio sam previše utučen da bih se
samosažaljevao. Očajnički sam pokušavao da ne mislim o tome koliko sam sjebao
svoj život i pobegnem od samoispitivanja. Tako sam samo procedio sebi u bradu:
,,Ali, jebeš njih!” i otišao da vidim mogu li od nekog u hodniku da izvučem
lovu kojom ću kupiti gudru.
Naš stalni problem bio je novac za gudru. Ali, Kim je jednoga dana dobila lepu
kintu i odmah smo otišli da kupimo tonu droge i vratimo kući da se uradimo. Bilo je
tako dobro da sam istog trenutka rekao Kim: „Moram da se skinem sa ovoga.”
Ponekad, kada se dobro uradiš, misliš da će taj osećaj trajati do kraja života i da
možeš da se skineš sa dopa - ni ne pomišljaš da bi to uzbuđenje ikada moglo da
prestane.
„Ima da nazovem kevu, odem u Mičigen i nabavim metadon“, rekao sam Kim.
Koliko sam znao, to je bio lek za lečenje zavisnosti.
Kim je mislila da je to dobra ideja, pa sam odmah nazvao mamu. „Nećeš mi
poverovati, ali upao sam u veliki problem sa heroinom. Hteo bih da se vratim u
Mičigen i skinem se sa metadonima, ali nemam ni dolara u džepu.”
Mama je sigurno preživela šok, ali trudila se da ostane pribrana i lepo razmisli o
svemu. Mora da je osetila da mi život visi o koncu. Znala je da nikada neću doći
ukoliko bi odlepila i počela da me kritikuje. Naravno, da je mogla da vidi kako
živim, verovatno bi završila u duševnoj bolnici.
Sve je sredila i karte su sutradan stigle, ali ja nisam mogao da se saberem.
Došao je dan polaska, a ja sam se radio cele prethodne noći. Nisam mogao da
ustanem i odvučem se do aerodroma. Pozvao sam mamu i izmilio neku glupu laž o
tome kako je nešto iskrslo, pa ću zameniti kartu za sutra. To se tako nastavilo i svaki
put je bilo: „Dolazim sutra, dolazim sutra”, dok smo se Kim i ja ubijali.
Konačno sam odlučio da odem, ali morao sam da se puknem po poslednji put i
nabavim zalihe koje će mi potrajati za vreme puta. Kim i ja smo, na dan putovanja,
otišli u centar u nabavku.
Kim je vozila stari falkon koji je od nekoga pozajmila, a ja sam izlazio i ulazio u
kola, stalno tražeći dobre dilove i puneći džepove mog kaputa kokainom, heroinom,

158
špricevima, čime god poželiš. Spuštao sam se niz jednu uličicu, u daljini ugledavši
nekoga ko bi mi mogao biti od pomoći. Pre nego što sam trepnuo, uz mene se stvorio
pajkan i zabrundao: „Hej, ortak. Ti, u tom kaputu. Dođi ovamo.”
Krajičkom oka video sam Kim kako se stropoštala iza kola.
Imao sam jedva pedesetak kila, a kosa mi je bila sva ućebana. Nosio sam taj
kaput koji je na meni visio kao na vešalici, a koža mi je bila u čudnim nijansama žute
i zelene. Takođe, nosio sam platnene crveno-crne patike koje su bile išarane mojim
crtežima. Na jednoj od njih stajala je velika crvena Davidova zvezda. A da, nosio
sam i tamne naočare.
Bio sam u nevolji.
Sada je pajkan imao pojačanje.
„Videli smo te kako se motaš ovuda. Malo si nam sumnjiv”, reče prvi murkan.
„Zašto nam ne bi pokazao svoju ličnu kartu?”
,,Uh, nemam ličnu, ali zovem se Entoni Kidis i kasnim na let. Znate, idem u
posetu mami...”, promrmljao sam.
Dok je ovo ispitivanje trajalo, drugi me je detaljno pretresao, počevši od mojih
patika i čarapa.
Prvi mi je odvraćao pažnju tako što me je ispitivao o ličnim podacima, tipa
mesto i datum rođenja, adresa stanovanja i slično. Njegov partner stigao je do mojih
pantalona, počevši da pretura po mojim džepovima i iz njih vadi gomilu papirića i
ostalih gluposti koje sam nosio sa sobom. Čak je zavukao prste u onaj mali džepić, a
ja sam postajao sve nervozniji zato što je bivao sve bliži mojim džepovima sa strane
koji su bih puni loših stvari.
„Jel’ taj kaput ima unutrašnje džepove?”, upita on. Počeo sam da odugovlačim.
Otkopčao sam se i počeo da vadim sve što sam imao unutra, pokazavši mu i
avionsku kartu.
Baš kada je pretresao sve džepove, spremivši se da pređe na one problematične,
onaj drugi pogledao je u moje patike i upitao: ,,Ti si Jevrej? Zato imaš Davidovu
zvezdu na patici?”
Podigao sam pogled i video da na njegovoj znački piše „Koen”.
„Nisam Jevrej, ali jeste moj najbolji prijatelj. Obojica se ložimo na to”, rekoh.
Koen pogleda u partnera, koji samo što nije pronašao moju zalihu, i
reče:,,Kovalski, pusti malog.”
„Šta?”, upita Kovalski.
„Pusti me da popričam sa njim”, reče Koen i odvuče me u stranu. „Slušaj, ne bi
trebalo da se motaš ovuda”, prošaptao je. „Šta god da si naumio, nemoj to da radiš.

159
Uhvati taj avion i beži odavde. Nemoj da te ponovo ovde vidim.”
Klimnuo sam glavom. Pretrčao sam preko ulice čim se upalilo zeleno. Tog jutra
sam odleteo za Mičigen.
Kada se avion spustio, još uvek sam bio pod dejstvom droga. Ugledao sam
mamu kako me čeka i krenuo prema njoj, ali ona uopšte nije gledala u mom pravcu
jer sam ličio na leš koji hoda.
„Ćao, mama”, rekoh umiljato. Pogled pun šokiranosti i užasa, pomešan sa
nevericom i tugom bio je težak za podneti. „Hajdemo odmah do klinike”, rekoh.
Odvezli smo se do tamo i jednog od zaposlenih pitali gde se nalazi metadonsko
odeljenje. Rekli su nam da je država Mičigen prestala sa tim programom šest meseci
ranije. To su bile strašno loše vesti za mene. Naravno, da sam znao za to, ne bih
prelazio ovoliki put. Otišao bih na neko drugo mesto. Ali, niti sam imao rezervni
plan, ni love u džepu. Povrh svega, jedva da sam mogao da stojim na nogama.
Savetnik mi je ponudio da se prijavim za dugoročni program u trajanju od
godinu dana. Pre bih umro na asfaltu nego ostao tamo godinu dana.
„Jedino što vam preostaje jeste Armija spasa”, reče momak, ,,ali tamo nema
detoksikacije.”
Odvezli smo se u ofucani deo Grand Rapidsa i prijavio sam se u Armiju spasa.
„Hvala na ukazanom poverenju. Sin će vam se vratiti za dvadeset dana”, rekoše
oni. Mama je otišla. Odveli su me do jedne velike prostorije i pokazali mi moj ležaj.
Osvrnuo sam se i ugledao gomilu klinaca - belih, crnih, hispano, alkosa, narkosa - i
nekoliko starijih likova. Uklapao sam se u tu sliku.
Čekalo me je skidanje na suvo. Znao sam kako izgleda pošto sam već prošao
kroz to. Znao sam da će mi biti muka, da će me boleti svaka koščica. Kada se skidaš,
čak te bole i trepavice, zglobovi, vrat, glava, leđa - sve boli. Bole te delovi za koje
nisi ni znao da postoje. Imaš gorak ukus u ustima. Nedeljama ti nos curi
nekontrolisano. Ni povraćanje nije bilo toliki problem, koliko mi je muke zadavala
nesanica. Tih dvadeset dana nisam ni oka sklopio. Ostajao bih budan po celu noć,
tumarajući po hodnicima i gledajući noćni program. Prvih nekoliko dana nisam
mogao da okusim hranu, ali onda mi se apetit vratio, pa sam počeo da
nabacujem malo mišića na gole kosti.
Nekoliko dana posle dolaska, došao je jedan od članova osoblja i rekao da svaki
dan moram da idem na sastanke. Napolju je bilo hladno. Sneg je počeo da pada, a ja
sam se osećao prilično jadno, tako da sam prihvatio svoju sudbinu i pridružio se
ostalima. Moć razumevanja bila mi je na minimumu, pošto sam trpeo strašne fizičke
bolove i bio u emotivnoj agoniji. Ali, seo sam tamo i ugledao dvanaest koraka
okačenih na zid. Pokušavao sam da ih pročitam, ali nisam mogao da izoštrim

160
pogled. Pokušavao sam da slušam o čemu pričaju, ali nisam mogao da
razaznajem reči.
Ceo život sam se smejao svemu što je imalo bilo kakve veze sa trezvenošću.
Video bih nalepnice na kojima piše da se ide korak po korak, dan za danom. Sve bih
propratio jednim: „Jebeš to!” Bio sam prevarant, sitan lopov, lažov, varalica - sve što
treba da budeš kako bi došao do dopa. Naravno, sada sam pokušavao da provalim u
čemu je fora sa tim skidanjem. Mislim, jel’ to rade zbog love? Iz verskih razloga?
Jebote, šta se tu dešava?
Međutim, dok sam sedeo na tim sastancima, počeo sam da pronalazim neki
smisao. Nije tu bilo ničeg više osim gomile momaka koji žele da se skinu sa gudre,
međusobno se pomažući, i započnu neki novi život. Hteo sam da otkrijem u čemu je
fora, ali fore nije bilo. Pomislio sam: „O Bože, ovi ljudi dolaze sa istog mesta kao i
ja, ali više se ne rade i ne izgledaju očajno. Još se šale na račun nekih stvari zbog
kojih bi ih mnogi poslali u zatvor.” Jedna devojka je ustala i počela da priča o tome
kako nije mogla da prestane da puši krek, iako je rodila dete. Morala je da ga odvede
kod majke. Mislio sam: ,,Pa da, i ja bih uradio isto. Ostavio bih klinče kod keve i
zbrisao. Isto sam uradio sa mojom grupom.”
Nije bila reč ni o kakvom kultu, prevari ih fori za otimanje love. To su bili
zavisnici koji su se međusobno pomagali. Neki su se skinuli, a neki su to upravo
radih pričajući sa onima koji su to već prošli. Stvar je bila u iskrenosti i hrabrosti
onih koji su se skinuh da kažu koliko su stvarno bili sjebani. Sinulo mi je da bih
mogao da se skinem ukoliko usvojim tu taktiku.
Ostao sam tamo dvadeset dana, ne sklopivši ni oka, ali svaki dan odlazeći na
sastanak, čitajući knjige i usvajajući nekoliko osnovnih principa.
Posle vremena provedenog tamo, otišao sam kod mame, osećajući se znatno
drugačije nego prilikom dolaska. Imao sam dvadeset četiri i bio potpuno čist, prvi
put posle moje jedanaeste. Uspeo sam da prespavam noć. Ujutru smo to proslavili.
Stiv, moj očuh, sve vreme mi je pružao podršku, kao i moje sestre. Osećao sam se
prilično dobro, uprkos spoznaji o šteti koju sam prouzrokovao. Sastanci na koje sam
odlazio vrcali su od optimizma. Ljudi nisu bili ograničeni nekim samonametnutim
pravilima, tako da je sve izgledalo tako sveže i novo.
Stiv je imao neke stare tegove iza kuće. Popravio sam ih, pa sam počeo malo da
ih dižem. Išao sam u duge šetnje sa psom. Prošlo je puno vremena od kada sam se
osetio normalnim, lišen potrebe da jurim za nečim i zovem razne likove da se
nađemo usred noći. Na veliko čudo, to mi nije bilo ni na kraj pameti.
Tokom boravka u Armiji spasa shvatio sam neke stvari. Jedna od njih bila je da
treba da se rešim Dženifer ukoliko ne želim da nastavim po starom. Stvarno sam
želeo da ostanem čist. Nije da sam krivicu prebacivao na nju, već bi moje šanse za

161
trezvenost bile značajno umanjene.
Dok sam bio kod mame nastavio sam da idem na sastanke. Tamo sam naučio da
su alkoholizam i narkomanija - po definiciji - prave bolesti. Kada shvatiš da postoji
naziv i opis stanja za koje si mislio da je ludilo, onda si prepoznao problem i to znači
da možeš nešto da uradiš kako bi ga rešio.
Oslobađaš se velike psihičke napetosti kada saznaš u čemu je problem. U
početku mi nije sve bilo baš najjasnije. Još uvek sam hteo da idem nekim prečicama i
izvlačim se na različite fore, samo da bih izbegao sve ono što je trebalo uraditi. Ali,
svideo mi se osećaj pripadništva i identifikovao sam se sa mnogima. Često su me
preplavljivali talasi saosećanja prema svim tim jadnim likovima koji su se uništavali.
Gledao sam ljude na sastancima i viđao prelepe mlade žene koje su ličile na kosture
samo zato što nisu mogle da prestanu. Viđao sam i one koji su imali podršku
porodice, alinisu mogli da prestanu. To je bilo ono što me je kupilo. Odlučio sam
da postanem deo nečega gde su ti ljudi mogli da se oporave, da se srede.
Posle mesec dana provedenih u Mičigenu, odlučio sam da se javim Fliu.
Razmenili smo pozdrave i onda sam mu ispričao o mom skidanju, sastancima i tome
kako se više ne radim.
„Kako to misliš - više se ne radiš?”, upita on. ,,Ne uzimaš baš ništa? Ni vutru?”
,,Ne. Čak nemam ni želju. To ti se zove trezvenost i strašno mi se sviđa”, rekoh.
„Ludo, ortak. Tako sam srećan zbog tebe”, reče on.
Upitao sam ga kako ide sa muzikom, a on mi je rekao kako su uzeli nekog
novog pevača sa gomilom tetovaža. Po njegovom glasu sam mogao zaključiti da nije
zadovoljan. Nije me bilo briga. Do povratka u grupu mi nije bilo ni najmanje stalo.
Prilikom tog prvog poziva, Fli mora da je čuo nešto u mom glasu - nešto čemu
nije bilo traga od srednje škole. Bilo mi je čudno što sada, kada sam se oporavio,
uopšte nisam ni pokušavao da se vratim u grupu. Iskreno, tada me nije bilo briga da
li ću se vratiti ili neću. Sav sam bio u stilu daj-šta-daš, što stvarno nije moj fazon, jer
uvek hoću sve da držim pod kontrolom i pre sam u stilu hoću-sad-i-hoću-sve. U
svakom slučaju, u tom trenutku bio sam potpuno lišen tog sebičnog i
impulsivnog reagovanja.
Nekoliko dana potom, Fli me je nazvao: „Misliš da bi mogao da dođeš ovde da
odsviramo nekoliko pesama? Čisto da vidimo kako je ponovo biti na okupu?”
To je bio prvi put da sam se suočio sa tom mogućnošću. Promrmljao sam: „Oh,
hmmmm. Dobro, važi. Ionako ne želim da radim bilo šta drugo.”
„Okej, onda se vraćaj ovamo da se bacimo na posao”, reče Fli.
Ukrcao sam se na avion potpuno drugačijeg osećaja. Bio sam opijen
entuzijazmom novog života. Odlučio sam da napišem pesmu o mom jednomesečnom

162
iskustvu - o sastancima, skidanju i dobijanju bitke protiv zavisnosti. Čini mi se
naivnim, kada ponovo razmislim o svemu, ali tako sam to tada video. Uzeo sam list
papira, zagledao se kroz prozor i počeo da zapisujem tu bujicu reči koja se izlivala iz
mene.

Iz Fight Like a Brave

If you’re sick-a-sick ’n' tired of being sick and tired

If your’e sick of all the bullshit and you’re sick of all the lies
It's better late than never to set-a-set it straight
You know the lie is dead so give yourself a break
Get it through your head, get it off your chest
Get it out your arm because it’s time to start fresh
You want to stop dying, the life you could be livin'
I’m here to tell a story but I’m also here to listen

No, I'm not your preacher and I'm not your physician
I’mjust trying to reach you, I’m a rebel with a mission
Fight like a brave - don’t be a slave
No one can tell you you've got to be afraid

Počeo sam da se pucam u roku od dva meseca po dolasku u Los Anđeles. Moja
trezvenost nije bila dugog daha, ali sada sam znao da postoji put kojim se izlazi iz
tog ludila. Mogao bih da se izvučem ukoliko bih želeo.

163
 8. THE ORGANIC ANTI-BEAT BOX BAND
Povratak u grupu nije bila jedina stvar o kojoj smo Fli i ja pričali dok sam bio u
Mičigenu. Dok sam bio odsutan, Fli je dobio ulogu u naučnofantastičnom filmu
Stranded. Na snimanju je upoznao prelepu mladu glumicu Jonu Skaj koja je, koliko
sam shvatio, bila baš moj tip. Napravili smo plan za naše upoznavanje kada se
vratim.
Po dolasku sam se uselio kod Lindija, koji je bio tako dobar da mi ustupi jednu
sobu u njegovom stanu. Naravno, podrazumevalo se da se on javlja na telefon i da
mi ne prosleđuje poziv ukoliko je od Dženifer. Nisam imao želju da pričam sa njom,
pogotovu ne posle upoznavanja sa Jonom. Znao sam da će ta boginja biti moja od
trenutka kada sam je ugledao. Upoznali smo se nekoliko dana pred njen šesnaesti
rođendan. Izgledala je kao da je izašla iz neke bajke. Dok je Dženifer bila
neverovatno skockana, moderna verzija pank superstara, Jona je bila prirodnija,
nežnija — poput šumske vile. Imala je dugu talasastu kosu boje kestena, divno
poprsje i naglašeniju gornju vilicu. To me je uvek obaralo s nogu.
Poticala je iz neuobičajene holivudske porodice. Ćale joj se zvao Donovan i bio
pevač. Više nije bio u priči. Inid, njena majka, bila je prelepa hipi plavuša talasaste
kose. Jona je imala brata koji je dobio ime po ocu. Živeli su u divnoj kućici u Nort
Viltonu, koja je odisala toplom, starinskom atmosferom. Jona se oblačila kao hipi.
Posedovala je neko šesto čulo i bila strašno radoznala kada je reč o seksu. Tu
energiju nikada nije verbalizovala, jednostavno ju je posedovala - što je meni
savršeno odgovaralo. Sigurno je bila najslađa, najpametnija, najseksepilnija
i najbrižnija devojka u Holivudu. Srećom, naklonost je bila obostrana. Nekoliko dana
posle našeg upoznavanja, svima je počela da me predstavlja kao njenog momka. Bilo
je potpuno neverovatno kako sam se tako ludo i neopozivo zaljubio u nju.
Sada sam bio spreman da se bacim na posao. Našao sam se sa našim
producentom, Majklom Bejnhornom, i zajedno smo prešli sve pesme koje smo tada
imali. Trebalo je da uđemo u studio i odradimo glavne pripreme za desetak dana, što
mi je davalo dosta vremena da napišem nekoliko pesama u hodu, za vreme snimanja.
Nije to bilo nešto puno posla - onda je bilo potrebno samo dvanaest pesama za
objavljivanje ploče. Dovršili smo Fight Like a Brave u koju je Bejnhorn ubacio deo
na megafonu. Me and My Friends, stvar koju sam napisao dok sam se vraćao iz San
Franciska sa mojim starim ortakom Džoom Votersom, uklopila se sasvim lepo.
Funky Crime je, praktično, razgovor koji smo jednom vodili sa Džordžom
Klintonom, samo pretočen u pesmu. Naime, Džordž je pričao o tome kako je
muzika, u suštini, lišena bilo kakve kategorizacije, već da su kategorije proizvod
medija i radija koji u njih svrstavaju grupe po sopstvenom nahođenju. Backwuoods

164
je pesma o korenima rokenrola, a Skinny Sweaty Man bila je moja oda Hilelu.
Napisao sam još jednu pesmu, No Chump Love Sucker, takođe u njegovu čast. Tada
je bio totalno sjeban jer ga je devojka šutnula zbog lika koji je imao više love i
gudre. Znači, ta stvar je bila osvetnička pesma protiv takvog zla - sponzoruša.
Behind The Sun je imala pomalo od svakoga. Hilel je došao do tog neobičnog
rifa, a Bejnhorn je odmah shvatio da je ta pesma potencijalni hit. Puno je radio sa
mnom na melodiji, znajući da mi lepo pakovanje nije jača strana. Valjda sam stekao
reputaciju sa pesmama poput Party on Your Pussy, koju je EMI odbio da objavi pod
takvim naslovom. Zato smo naziv promenih u Special Secret Song Inside. Ali,
mišljenje da su sve naše pesme nepristojne nije bilo sasvim tačno. Love Trilogy je
postala jedna od naših najomiljenijih pesama. Počinje kao rege stvar, onda prelazi u
hard-kor fank i završava u spid metalu. Godinama, kada bi neko dovodio u pitanje
tekst te pesme, Fli je odgovarao: „Pročitaj Love Trilogy i znaćeš o čemu pričamo.”
Reč je o ljubavi prema nečemu što ne mora biti savršeno ili lepo.

Iz Love Trilogy

My love is death to apartheid rule

My love is deepest death, the ocean blues
My love is the Zulu groove
My love is coop-a-loop move
My love is lightning’s blues
My love is the pussy juice
My love cant be refused

Posle pedeset dana koje sam proveo čist, pomislio sam: „Lepa brojka. Mislim
da bi trebalo da proslavim.” Odlučio sam da je vreme da se uradim. Plan je bio da
tako provedem dan-dva i onda se vratim poslu. Kada sam skapirao da ne mogu da
prestanem, shvatio sam da ću uprskati početak snimanja. Pesme su bile neverovatne.
Hilel je bio pun energije. Svi smo bili zaljubljeni u podrum studija Kapitol, još jedne
od brojnih znamenitosti holivudske muzičke industrije. Bejnhorn se razbijao
od posla, a ja sam se radio i nisam mogao da prestanem. Konačno, odlučio sam da se
uradim gomilom kokaina, odspavam i suočim se sa još jednim haosom koji sam
priredio.
Otišao sam u centar i našao jednog momka iz E1 Salvadora, koji je bio moja
veza za poslednje rađenje. Ali, sve o čemu sam mislio bilo je kako bi sada trebalo da
sam u studiju. Po glavi je počelo da mi se mota Ajronsovo lupanje bubnjeva za

165
pesmu na kojoj smo tada radili - The Organic Anti-Beat Box Band. Sedeo sam u
parku, okružen raznim ljudima, i pisao tekst. Osetio sam razdirući bol, krivicu i stid
zbog toga što nisam u studiju od samog početka snimanja. Međutim, mislio sam da
će pojavljivanje sa nečim kvalitetnim smiriti strasti. Tako je i bilo. Prespavao sam
kod Lindija, otišao tamo, izvinio im se i pridružio.
Jedan od razloga mog posustajanja ležao je u nedostatku podrške. Nisam
poznavao nikoga ko je bio potpuno čist. Održao sam sebi nekoliko podsećanja na
sastanke iz vremena skidanja, ali sam i dalje imao stav u stilu: ,,Iz svega mogu sam
da se izvučem. Nisu mi potrebne neke seljačine da me usmeravaju. U ovom trenutku
ne želim ono što mi nude.” Vratio sam se samonametnutoj apstinenciji, koja je
zapravo bila kao Damoklov mač. Jeste da se ne truješ stvarima od kojih odlepiš, ali
nisi u stanju ni da se nosiš sa sranjima koja te čitav život prate, i zbog kojih si i
počeo da se drogiraš.
Super smo se zezali za vreme rada na ploči. Bilo je inspirativno slušati kako se
Džek Ajrons vraća u igru. Dodao nam je važan i drugačiji element u našu hemiju.
Hilel, Fli i ja bili smo samoživi manijaci. Džek je bio iskren i drag momak.
Ispostavilo se da je on opičen na sasvim drugačiji način. On je bio skroz pozitivan,
radostan, pun podrške i uvek spreman da pruži sve od sebe.
Kada je došlo do snimanja vokalnih deonica, uzeo sam Hilela kao mog ortaka-
producenta. Svaki put kada bi odradili neki deo, obojica smo se osećali kao da se
krećemo nekim novim putevima i da su to najbolje stvari koje smo ikada uradili.
Hilel je skakutao od uzbuđenja. U pauzama bi govorio: „Slušaj, bre. Ovo su najbolje
deonice koje smo ikada snimili. Jedva čekam objavljivanje.”
Naravno, poslednjeg dana, kada je sve bilo gotovo - kada je svaka nota bila
odsvirana i sve snimljeno — Hilel i ja smo otišli do francuskog dilera kako bi
proslavili završetak. Postao sam kao rupa bez dna. Dok sam bio kod Lindija,
sprovodio sam potpuno grozomoran plan rađenja spidbolom. Nisam imao puno love
i nisam imao kola, tako da sam ustajao usred noći, mažnjavao kašike iz kuhinje i
sitninu iz Lindijevih džepova. Onda bih uzeo njegov štap za pecanje, ušunjao mu se
u sobu i ,pecao’ ključeve od njegovih kola, koji su bili na ormanu. Osećao sam se
kao govno, jer sam to radio sirotom liku koji je pokušavao da mi pomogne.
Kada jednom spoznaš rešenje za bolest koja te razdire, vraćanje na staro nije
zabavno. Znaš da postoji neki drugi život, potpuno drugačiji od onoga koji vodiš, i
da ideš protivno nečemu što ti je pružila sama priroda. Zavisnost od droge je
progresivna bolest. Znači, postaje gadnije posle svakog novog ponavljanja - nikada
ne možeš da se vratiš na početak, kada si mogao da platiš nižu cenu. Više nije
zabavno, ali i dalje je očajnički uzbudljivo. Kada prvi put uneseš drogu ili piće u
svoje telo, ne moraš da brineš o devojci, karijeri, porodici ili neizmirenim

166
dugovanjima. Nestaju svi ti normalni životni segmenti. Sada imaš samo jedan
zadatak - da stalno pokrećeš mašinu tako što ćeš joj obezbeđivati gorivo. Ukoliko
se zaustavi, moraćeš da se brineš o svim tim sranjima.
Ta jurnjava uvek je zabavna. Tamo imaš pajkane, loše momke, ludake i alkose.
Postepeno upadaš u tu veliku video-igricu, ali s druge strane, uvučen si u nešto pod
iluzijom da je to što radiš strašno kul, dok se cena koju plaćaš stalno uvećava.
Istovremeno se odričeš sopstvene ljubavi, svetlosti i lepote, a postaješ ta ogromna
crna rupa koja u sebe usisava svu negativnu energiju. Više nikome ne donosiš osmeh
na lice, nikome ne pomažeš ih ga učiš kako da uradi nešto što će mu poboljšati život.
Ne širiš ljubav, već praviš vakuum i ispunjavaš ga govnima. Želim da opišem
obe strane medalje. Ali, bitno je znati da svo to romantično uzdizanje droga nije ništa
drugo do gomila sranja. Mora da bude primamljivo, stoga što je Bog, svemir,
stvaralačka sila — ili kojim god imenom to zvali — smestio unutra tu energiju. To je
oruđe mudrosti - možeš se njime ili ubiti, ili uzdići u slobodu. Ne smatram da je
droga u potpunosti beskorisna, ali težak je zadatak upotrebiti je na pravi način.
U mom poremećenom umu, mislio sam kako će me malo droge, s vremena na
vreme, držati podalje od beskrajnih pohoda za drogom i zaustaviti moj život od
daljeg otimanja kontroli. Uselio sam se kod Jone i nekoliko puta nedeljno kupovao
kineskog belog u vrednosti od četrdeset dolara. Onda se uradio, to bi mi potrajalo
celu noć, potom odlazio na spavanje i sutra se dobro osećao. Posle mesec dana
zajedničkog života sa Jonom, ubedila me je da ne bi trebalo tek tako da nestajem,
nego da donesem to u krevet i da se tu uradim. Tada smo stvorili taj
ritual celonoćnog bdenja, duvajući i čitajući knjige poput Intervjua sa Vampiromi
Lovca u žitu, ušuškani u krevetu, dočekivali prve zrake sunca.
Uprkos povremenom pušenju heroina, bio sam relativno pribran dok sam živeo
u njenoj kući. Proveli smo mnogo lepih zajedničkih trenutaka. Znao bih da se
probudim u krevetu pored nje i pomislim: „Bože, ona je poput anđela. Ludo sam
zaljubljen u nju.” Onda bi svakog jutra ležali zagrljeni u krevetu, pevajući pesme sa
Marlijevog albuma Kaya. Vozili bi se u njenoj maloj tojoti, išli zajedno na ručak,
duvak i vodik ljubav svuda po gradu. Još uvek sam bio u onom fazonu, jednom-
nogom-na-kori-banane-drugom-u-grobu’, ali pokušavao sam da ispoštujem ovu
novu fazu mog života.: Jedan od takvih dana bio je dok smo duvali vutru, a
ja zahvaljivao mojoj srećnoj zvezdi za moj život, kada je na radiju krenula pesma
Stivija Vondera I Believe - When I Fall in Love It Will Be Forever.Zaustavili smo
kola, odvrnuli radio i počeli da ridamo zato što smo se toliko voleli, a ta pesma je
tako savršeno opisivala naša osećanja.
Nedelju dana kasnije skliznuo sam u sumaglicu dop pakla u getu. Pozajmio bih
njena kola usred noći i uvek mislio kako ću ih odmah vratiti, ali nekada bih nestajao

167
na nekoliko dana. Tada sam počeo da se ortačim sa tim meksičkim dilerom, Mariom.
Poznavao sam ga preko zajedničke prijateljice, Kim Džouns. Mario mi je uvek radio
dobre dilove, naplaćujući mi najnižu moguću cenu za većinu robe. Mogao sam da
ostanem u Holivudu, jer je bilo puno kurvi koje su dostavljale robu na kućnu adresu.
Ali, nisam želeo da imam gomilu dilera u životu i sebe sam ubedio da ću, ukoliko
odem u centar, to biti samo jedno rađenje i da se neću vratiti starom, lošem načinu
života.
Nismo se radih u njegovom stanu punom gudre. Mario je znao za tu sigurnu
zonu ispod mosta na autoputu. To je bio neki uvrnuti kraj u koji pajkani nikada nisu
zavirivali. Objasnio mi je kako tu pristup nemaju oni koji ne pripadaju meksičkoj
mafiji, tako da smo se dogovorili da me prošvercuje kao verenika njegove sestre.
Stigli smo do krupnih momaka na ulaznim vratima, prosuli im priču o tome kako
sam ja budući Mariov zet i oni su nas pustih unutra. Zaštićen ispod tog nadvožnjaka,
baš usred grada, proveo sam nebrojeno mnogo dana ležeći na gomili
štrokavih dušeka, radeći se sa masom ubica.
Turneja je bila gotovo jedina stvar koja me je mogla izvući odatle. Kada je došlo
vreme za turneju za Uplift, jebena limuzina došla je da me pokupi i odbaci do
aerodroma. Skontao sam kako mora da nam je krenulo ako na turneju idemo u
limuzini. I jeste. Odsvirali smo neke od naših najboljih svirki, uglavnom zato što se
Hilel i ja nismo puno radih. Puno smo pili i radili se kokom koliko smo mogli,
možda jednom heroinom i dosta duvali. Ali, prešli smo državu uzduž i popreko,
puneći te male bine stotinama željnih slušalaca. Klinci bi dolazili iz neke
nedođije samo da nas čuju. Nismo bih deo pank-rok pokreta, nismo bili deo post-
panka - mi smo bili neka druga zverka. Nisam ni kontao kako ti klinci uopšte znaju
za nas, ali oni su bili publika koja se samo poželeti može - tako srčani, puni duha,
entuzijazma — pojavljivali bi se tamo i davali sve od sebe.
Za vreme turneje činili smo razne ludosti. Kada smo stigli u Teksas, odlučio
sam da obrijem svoje stidne dlačice. Sakupio sam ih, stavio u plastičnu kesicu i dao
našem roudiju, Nikiju Bitu, da ih proda kao suvenir. Otišao je do naše tezge i stavio
je tik uz majice sa našim imenom. Počeo je da viče: „Entonijeve stidne dlačice.
Navali narode, samo dvadeset pet dolara.” Na kraju večeri izjavio je kako nije dobio
nikakvu lovu za njih, ali da je nekoliko ribica priložilo svoje gaćice i rekle kako će
sledeći put dovesti sve rođake na koncert.
Tokom te turneje, došli smo do nove zezalice za prekraćivanje vremena. Zvala
se ,Prljavi jezik’. U prošlosti, mnoge naše igre vrtele su se oko hrane. Na turneji za
Freaky Styley imali smo foru zvanu ,Povraćka u letu’. Naravno, tada smo se grozno
hranili. Jeli smo onu masnu, odvratnu klopu i znali da ona ništa ne valja, tako da bi
zaustavljali kombi i, ne birajući sredstva, trudili se da bacimo peglu. Bilo da je reč o

168
prstu zabadanom u grlo ili razmišljanje o raznim gadostima, tvoja muškost zavisila je
od sposobnosti da se nateraš na povraćanje. Fli je uvek bio glavni. Dovoljno mu je
bilo da baci pogled na jaje i šikljalo bi na sve strane.
Onda je Hilel izmislio nešto što smo zvali Masnoće. Svaki put kad bi svratili u
neki restoran da malo dignemo kalorije, morali bi da u stihu i rimi poručimo šta
hoćemo da jedemo. Tako bi se našli u Juti, a kelnerica bi došla da primi porudžbinu.
Onda bi neko odvalio nešto poput: ,,Ne znam nijednog Kineza, zato mi daj pljesku sa
puno majoneza.” Onda bi završili sa: „Zato što smo Masnoće''. Okupili bi se oko
stola i smišljalinove rime u roku od minut-dva.
,Prljavi jezik’ nastao je iz izazova koje smo Fli i ja postavljali jedan drugom još
u srednjoj školi. Sećam se jednog događaja kada smo imali oko petnaest godina.
Sedeli smo u gradskom autobusu, a ja sam bio malo prehlađen. U ruku sam iskašljao
veliku odvratnu šlajmaricu. Obojica smo zadivljeno gledali u to remek-delo, kada
sam ga izazvao: „Ako imaš muda, polizaćeš ovo sa moje ruke. Ti si jedini jebeni
ludak koji je dovoljno lud da to uradi.” I uradio je to! ,Prljavi jezik’ bio je rođen bez
ikakve svesne namere.
U najnovijem izdanju izazova, pozivali smo nekoliko roudija i devojaka, koje su
putovale sa nama ili nas posećivale, da oformimo krug. Ukoliko smo se dobacivali
loptom, međusobno rastojanje bilo je desetak metara. Ukoliko bi se dobacivali nekim
čudnim parčetom metala, koje bi obično pokupili negde na putu, rastojanje bi bilo
manje. Cilj igre bio je uhvatiti ono čime se dobacujemo i ne ispustiti ga iz ruku.
Kolektivna odluka bila je da li je predmet mogao biti uhvaćen. Taj koji je tako
nakaradno bacio bio bi pobeđen. Međutim, gubitnik bi bio i onaj koji bi ispustio
nešto što je moglo biti lepo uhvaćeno. Onda je morao — kao što samo ime igre
lepo kaže — da legne na zemlju, poliže je i jezik pokaže saigračima.
Kako se igra razvijala, ustanovljeno je pravilo da si veći car što više prljavštine
poližeš. Gubitnici su počeli da jedu bube sa automobilskih karoserija i ližu ivice
kontejnera - bilo šta što bi ispoljavanjem apsurdne hrabrosti zabavilo i zadivilo
ostale. Bila je to sjajna igra, zato što se mogla igrati sa bilo čim što ti je nadohvat
ruke - loptom, metalom, pakom za hokej, itd. Sve se vrtelo oko nadmašivanja
suparnika i pravljenja neočekivanih obrta. Bio je to sjajan način za opuštanje i
zezanje sa društvom. ,Prljavi jezik’ se stvarno dugo zadržao u našem okruženju.
Prve znake slave osetio sam baš za vreme turneje za Uplift. Devojke bi se samo
pojavljivale u bekstejdžu i nudile nam se. Iznenada, postao sam potpuno
nezainteresovan. Čak i kada sam bio urađen, nisam mogao da se nateram da spavam
sa njima. Prilaz im je bio otprilike: ,,Ti si Entoni Kidis. Hoću da se kresnemo.
’Ajde.” Bio sam u fazonu: „Hmmm. Ne mogu. Moram nešto da obavim, a mislim da
te tvoji prijatelji čekaju. Kao što Gručo reče da nikada neće biti član kluba čiji je on

169
član. Takav sam bio i ja. Želeo sam nešto što nisam mogao imati. Radije bih se
prepustio nekom izazovu ili čak neuspehu, nego nečemu što mi je dato na
tanjiru. Uglavnom je bilo tako.
Popularnost nam je rasla što smo duže bili na turneji. Na jugu, svirke su nam
bile zakazivane po pozorištima, umesto po klubovima. Lindi je bio oduševljen, čak
pre nego što smo stigli do Denvera, pošto je potražnja karata bila neverovatna i
nastupi su morali biti zakazivani po sve većim prostorima. Te večeri posle nastupa,
Hilel i ja smo sedeli u bekstejdžu i čestatali jedan drugome, kada je unutra uletela
neka devojka.
„Entoni, imam nešto da ti pokažem”, vrištala je. „Obožavam te. Pogledaj šta
sam uradila!” Spustila je pantalone, a moje ime joj je bilo istetovirano iznad pubične
regije. Neki lik stajao je par koraka iza nje. „Ovo je moj dečko, ali mu ne smeta. Ako
me želiš, tvoja sam”, reče ona.
,,Da, u redu je, ortak. Slobodno, ona te obožava”, reče on.
Nisam prihvatio tu velikodušnu ponudu. Hilel i ja smo se zgledali i shvatili da
sve te turneje za prethodne albume nisu protraćeno vreme i da smo konačno nešto
uradili. Još uvek nas nisu puštali na radiju, ali bilo je jasno da smo se infiltrirali u um
američke omladine.
Obično, turneje nisu bile dobro plaćena aktivnost. Posle turneje za Freaky
Styley, svaki od nas dobio je po tri hiljadarke. Međutim, posle svođenja računa, Lindi
je izjavio da, kada nam se odbiju svi troškovi i dodaju prihodi od prodaje majica,
dobijamo dvadeset dve hiljade.
,,Da podelimo?”, upitah ja.
,,Ne. Svaki dobija po dvadeset dve”, odgovori Lindi.
To je bio divovski skok za moje finansije, tako da je prvi zadatak bio
pronalaženje lepe kućice za moju anđeosku devojčicu i mene. Ali, svaki put kada bih
otišao da pregledam neko mesto, u ruke bi mi tutnuli gomilu nekih formulara. Mislio
sam da je dovoljno samo pokazati lovu i dokopati se kuće, ali svaki gazda me je
obavezivao da navedem poslednjih pet prebivališta, kao i poslednjih pet zaposlenja.
Okej - poslednje mesto boravišta bilo mi je kod keve moje devojke, pre toga kauč
moga menadžera, ranije gajba u Pasadeni, pre koje sam bio beskućnik, još ranije je
to bila gajba keve moje prethodne devojke, pre toga krevet Fliove sestre i još ranije
gajba bez vrata. Preporuke mi nisu bile najbolje. Pitali bi me za brojeve tekućih
računa i kreditnih kartica, a ja tada nisam imao ni čekovnu knjižicu. Sve što sam
posedovao bile su dvadeset dve hiljadarke u kešu.
Na kraju sam otišao da pogledam kuću u Oranž drajvu. Bila je to kućica u art-
deko stilu, građena negde tridesetih, sa drvenim podovima i starim kupatilom

170
obloženim pločicama. Izgledalo je rajski. Kirija je bila hiljadu dolara mesečno. Pošto
sam dobro pregledao gajbu, gazda Rus uručio mi je gomilu papira. Odmah sam mu
ih vratio.
,,Ne mogu ovo da popunjavam. Kod mene to tako ne ide”, rekoh mu.
Slegao je ramenima. „Onda ne možeš da živiš ovde”, reče. „Briši odavde.”
Izvadio sam kutiju od cipela u kojoj je bilo pet hiljadarki. „Ovo je za prvih pet
meseci. Ako ti se ne svidim, posle toga me izbacuj.”
Bacio je pogled na pet hiljadarki. „Kuća je tvoja”, reče.
Tako sam došao do moje kuće iz snova, a ostalo mi je još love. Rešio sam da to
proslavim jin-jang kombinacijom, lepom gomilicom kokaina i heroina. Ponovo sam
počeo da se radim spidbolom. U kući nije bilo nameštaja. Čak nismo ni znali kako
struju da prevedemo na moje ime, pa sam izašao napolje da nabavim gomilu
lubenica i sveća. Lubenice sam presekao napola, poređao ih svuda po podu i
pozabadao sveće u njih. Sada je cela kuća bila nalik moru presečenih lubenica i
upaljenih sveća. Overio sam kupatilo pucajući se gomilom koke i dopa.
Pokupio sam Jonu i vratili smo se u našu kućicu iz snova. Bila je pomalo
sumnjičava, pošto su se potoci krvi slivali niz moje ruke, a očne jabučice trzale
neverovatnom brzinom.
,,Uz tebe sam. Zajedno smo u ovom. Biće sve u redu, ali mama to ne kapira”,
reče ona. ,,U stvari, mislim da bi trebalo da stigne svakog časa.”
„Dušo, ne brini. Srediću sve sa njom. To mi je jača strana”, rekoh. „Uvek su mi
pričali kako je trebalo da budem advokat. Pazi sad.”
Inid se zaustavila ispred naše kuće, žustro izašavši iz kola. Moja majica bila je
prekrivena krvlju, oči su mi kolutale, a kosa bila skroz ućebana. Stala je ispod jedne
od uličnih svetiljki, prekrštenih ruku.
„Inid, sve će biti u redu”, uveravao sam je. „Volim tvoju ćerku svim svojim
srcem. Umro bih za nju. Ona je moja devojčica i paziću je onako dobro kao što si ti
to činila.”
Pogledala je u krv, a onda u mene. „Ali, ti imaš problem. Nije ti dobro.”
„Veruj mi, Inid. Ovo je samo prolazna faza”, rekoh.
Gledala je mimo mene, pogleda uprtog u kuću osvetljenu lubenicama i svećama,
verovatno misleći kako je u toku neki satanistički ritual prinošenja devica. Ali,
nekako sam uspeo da je ubedim da će sve biti u redu, zahvaljujući nekoj prisebnosti i
trezvenosti koja je na trenutak preplavila moj um. Poslao sam je kući i zadržao njenu
ćerku uz sebe. Počeli smo zajednički život u novoj kući.
Naše sumnje da postajemo veliki bile su opravdane. Potvrdu smo dobili kada su

171
nas pozvali da sviramo na celodnevnom promotivnom koncertu u Palominu. To je
bila svirka u klasičnom stilu stare škole, sa sve kaubojima koji se ubijaju od piva, na
kojima su ljudi poput Linde Ronštadt i Iglsaprokrčili sebi put do slave. Na dan
nastupa, zaglavili smo se u strašnoj saobraćajnoj gužvi, negde oko kilometar od
mesta događanja. Sve je bilo zakrčeno. Između automobila su se kretali policajci na
konjima, a mi smo pizdeli u kolima jer je trebalo da stignemo na vreme. Tek onda
smo skontali da je gužva nastala zbog mase koja se slivala u Palomino zbog našeg
nastupa.
Mora da sam bio stvarno žešće navučen na gudru u to vreme, pošto sam na
fotkama sa tog koncerta bio zastrašujuće mršav. Mario se vratio u moj život, pa sam
nastavio sa praksom mažnjavanja Joninih kola i odlaženja sa njim. Jednoga dana,
usred našeg pohoda, nestalo nam je love, pa je on predložio da odemo dublje u grad,
gde je gudra jeftinija i čistija. Uleteli smo u Joninu tojotu i odvezli se u nedođiju, gde
je devedeset odsto ljudi izgledalo kao da je izašlo iz reklame za Noć živih mrtvaca.
Iako smo se šetali tuda usred bela dana, Mario i ja nismo bili uobičajeni par šetača u
tom kraju. Svu moju gudru, špriceve i kašike, smestio sam u kola, zavučene u štitnik
za sunce. Mario je sedeo na mestu suvozača, snimajući ulicu u potrazi za pravim
čovekom. Vozio sam pažljivo, ali iznenada sam u retrovizoru spazio pandurski auto.
Upozorio sam Marija, a on mi reče da skrenem ulevo. Propisno sam izbacio
migavac, prešao u susednu traku i skrenuo. Murkani su nas i dalje pratili.
„Zaustavi u ovoj uličici”, reče Mario. Čim sam dodirnuo trotoar, otvorio je vrata
i izjurio napolje. Pajkani su mi prilazili.
,,Ko ti je onaj ortak?”, upita prvi.
Pokušao sam da ostanem pribran. „Uh, to je Flako. Neki lik koga poznajem.”
„Pa, da h znaš da je taj tvoj ortak odbegli zločinac i jedan od najtraženijih na
našem spisku?”, upita drugi.
Sledeće čega se sećam bilo je hapšenje zbog pomaganja odbeglom prestupniku.
Srećom, nisu pretraživali auto, ali su me strpali u crna patrolna kola i počeli da
pretražuju kraj u potrazi za ,Flakom’. Znajući šta rade, skrenuli su u jednu uličicu i
on je bio tamo. Prostrelio me je pogledom kao da sam ga otkucao, ali sve sam mu
objasnio kada je ušao u kola. Stavio sam mu do znanja da ništa nisam rekao. Odveli
su nas u zatvor i razdvojili. Ispitivali su me, ali ništa nisu izvukli, pa su me vratili u
tu staklenu ćeliju koju sam delio sa ostalim zatvorenicima. Sedeo sam tamo, kukajući
nad mojom tužnom sudbinom, kada su stigli ljudi iz FBI-a.
,,FBI? Uopšte ne znam tog čoveka. Samo sam ga povezao i...”
,,Ne pričaj toliko”, prekide me federalac. „Ovde smo da ti pregledamo zube.
Navodno, odgovarao sam opisu Bandita sa konjskim repom, koji je uspešno

172
orobio nekoliko kalifornijskih banki. Zubar-forenzičar je stigao, zabio mi njegove
proklete prste u usta, okrenuo se prema agentu i rekao: „Ovo nije taj.”
Prebacili su me u Glas Haus, okružni losanđeleski zatvor u centru. Bio je to
pravi pakao. Droga je napuštala moj sistem, nisam spavao danima i osećao sam se
nekako nervozno i prazno. Čim sam stigao, obavestili su me da ću morati da prođem
starinski pretres, koji je podrazumevao trćenje i razmicanje guzova, podizanje jaja,
guljenje kožice sa kite - jednom rečju kompletan telesni pregled pošto nisu znali
koliko ću se tamo zadržati, a nisu želeli da nešto prošvercujem. Jedini problem bio je
u tome što je na snagu upravo stupio novi zakon, koji je predviđao obaveznu
tromesečnu kaznu ukoliko budu pronađeni tragovi uboda. Ja sam ih imao. Tako
sam na putu do svlačionice, počeo da pričam sa pajkanom koji je trebalo da me
pretrese. Rekao sam mu da se saosećam sa njim jer radi gadan posao, a on mi je
pričao o njegovoj porodici. Uspostavili smo ljudsku povezanost za par minuta.
Upitao me je šta sam tražio tamo gde su me uhvatili. Ispričao sam mu kako
pokušavam da se vratim na fakultet i sredim svoj život. Bio sam potpuno opušten,
pokušavajući da se sprijateljim sa njim. Bio je prilično iznenađen kada sam skinuo
moju majicu.
„Đavo me odneo, pogledaj na šta ti liče ruke! Znaš da ti ne gine obavezna
tromesečna”, reče on. Počeo sam da vrtim ploču kako neću moći da se vratim na faks
i kako će me šutnuti sa posla, pa neću moći da izdržavam nepokretnu majku.
„Obuci majicu i drži ruke prekrivene sve vreme dok si ovde”, reče on.
Pošto sam proveo narednih nekoliko sati u velikoj višekrevetnoj sobi, sa oko
pedesetak ostalih, čuvar je došao da me obavesti da sam slobodan. U hodniku me je
čekao Lindi.
„Pederčino, zvao sam te jutros u devet. Sada je devet uveče! Koji moj si radio
sve to vreme?”, vrištao sam.
„Znaš, ortak, ostatak ekipe me je posavetovao. Svi su se složili sa činjenicom da
bi trebalo malo duže da ostaneš tu kako bi video šta praviš od svog života”, reče on.
,,To nije bio moj stav. Ja sam više razmišljao o tome kako bih se ja ponašao da sam
na tvom mestu. Kapirao sam da bih hteo da izađem odatle što je pre moguće, ali
ostali su više bili u stilu: „Možda bi trebalo da odsedi malo tamo. To će mu
pomoći’.”
„Slušaj, pederu, bolje mi daj četrdeset dolara, jer ostaviti me ovde nije bilo
nimalo bratski”, rekoh.
„Opa, četrdeset dolara? Ortak, ne znam da li bi trebalo to da uradim”, reče
Lindi.
,,To je najmanje što možeš da uradiš. Znaš da će mi pozliti ako mi ne daš

173
četrdeseticu”, upozorih ga. Dao mi je lovu. Odmah sam se odvezao do mesta na kom
sam mogao da se uradim.
Dok je moj problem postao toliko očigledan da me je odveo u zatvor, Hilel se sa
svojim demonima borio u tajnosti. Za razliku od ranije, kada smo pravili prave mini-
žurke sa našim devojkama, sada je bio povučeniji i samotniji. Dodao je neku mračnu
crtu celoj stvari. Tonuo je u sve češću i neophodniju upotrebu heroina i kokaina, dok
sam ja još uvek bio sporadični korisnik. Nedeljama bih se razbijao, a ljudi su mi iza
leđa pričali kako ću biti njihov prvi poznanik koji je umro od droge. Čak bi i Hilel, s
vremena na vreme, znao da mi kaže: „Ortak, pazi da se ne ubiješ. Pogledaj se. Tako
si blizu smrti.” Jona je bila preplašena: „Molim te, nemoj da umreš. Ne bih mogla to
da podnesem.”
Te zime smo krenuli na prvu pravu turneju po Evropi. Prva stanica bio nam je
London. Na noć nastupa Hilel nije bio u stanju da izađe iz sobe. Fli i ja smo otišli
kod njega. Bilo je neopisivo tužno gledati ga kako gubi bitku sa tamom. Njegov
pogled nije govorio: ,,Da, trenutno gubim, ali preguraću sve i pobediću.” Više je
odavao očaj koji je poručivao: „Ništa ne mogu da uradim. Umirem.”
Ubedili smo ga da se pojavi u klubu. Popeli smo se na binu, počevši nastup sa
našim zaštitnim znakom - vrućom svirkom na samom početku. Ali, Hilel nije
učestvovao u onome što se dešavalo. Pokušali smo sa sledećom pesmom, ali on je
prestao i samo mi promrmljao: ,,Ne mogu”. Potom je sišao sa bine. Pogledao sam u
Džeka i Flia i rekao: „Radite nešto”, a onda otrčao u bekstejdž. Hilel je sedeo tamo,
lica zarivenog u šake, i plakao.
„Hilel, ne možeš više ovako. Uzimaj tu jebenu gitaru i vraćaj se na binu.”
,,Ne, ne mogu”, ridao je. „Otkaži sve. Gotovo je.”
Ponovo sam otrčao na binu. Nastavih smo nastup na taj ritmični način, koji se
sastojao od bubnja, basa i glasa. Niko nije napustio koncert, niko nas nije izviždao.
Svi su samo igrali i skakutali, ali pošto nam je nedostajala gitara, bio je to ubedljivo
najuvrutiji nastup koji smo ikada imali. Hilel se oporavio nekoliko dana kasnije i
opet smo izvaljivali fore o sumnjivim likovima koji su mogli da nas povežu sa
pravim ljudima.
Negde u Evropi, pojavila se ekipa ludih Holanđana. Došli su da naprave
dokumentarac o našoj turneji. Imali su priliku da zabeleže mnogo nesvakidašnjih
scena iz bekstejdža, pogotovu onda kada je Džek ušao u skroz otkačenu životnu
fazu. Bio je ekstreman kada je reč o ljubavi, možda zato što je kasno sazreo. Nalazio
se u vezi sa devojkom koja mu je bila sve. Osećao je neraskidivu vezu sa njom, ali
ona ga je ostavila dok smo bih na evropskoj turneji. Spetljala se sa likom koga smo
poznavali. Džek je tu užasnu vest saznao dok smo bili u Berlinu. Dobro sam
se uradio posle tog nastupa i otišao u neki klub. Tamo sam se smuvao sa nekom

174
preslatkom Nemicom koja nije govorila ni reč engleskog. Nedugo pošto su Fh i
Lindi otišh, uputili smo se u kupatilo i počeli strastveno da se vatamo. Bio sam u
stanju da se kresnemo odmah, u nekoj od kabina,ali ona je htela da me vodi kod nje.
Umirao sam za još malo koke, tako da smo pronašli dilera koji me je snabdeo
gomilom robe.
Sledećeg jutra svi su se ukrcavali u bus, spremni za polazak, kada se pored njih
zaustavila velika crna mercedes limuzina. Iz nje me je, kao da sam klinče, izneo
razbacani diler i tako me odneo do Lindija. Objasnio mu je da je moj pasoš kod
njega i da ga neće vratiti dok mu ne bude isplaćeno sve što sam sinoć ušmrkao. Niko
nije bio oduševljen činjenicom što Lindi koristi zajednički novac da me izvuče iz
sranja koje sam napravio.
Tokom sve te frke, Džek je stajao nasred hotelskog travnjaka, bukvalno
udarajući glavom u drvo.
„Šta je s njim?”, upitah Flia.
„Devojka ga je ostavila. Ne zna šta će od sebe”, odgovori on.
Još uvek smo osećali onu blisku povezanost sa publikom. Ljudi bi dolazili u
bekstejdž sa željom da nas upoznaju, a mi bi ćaskali sa njima. Nekada bi odlazili kod
njih kući da vidimo kolekcije ploča. Cenili su nas i voleli. Bih su u stanju da nam
daju sve što poželimo, iako smo bili kao oni. Sve to se menja kada uđeš u bus za
turneje, počneš da se provlačiš kroz sporedne ulaze ogromnih zgrada da bi stigao u
bekstejdž, pa onda na binu i onda se vraćaš istim putem. Ne stvara se nikakva veza
sa domaćom kulturom i životom. Nekada smo znah da pozovemo celu publiku
na žurku u naše hotelske sobe. To je bila jedna od naših zajebancija. Prvo bih počeo
ja: „Pozvani ste na žurku u sobi 206 u hotelu Finkelštajn , a to je bio broj Fliove
sobe. Onda bi on zgrabio mikrofon: ,,Ne, ne, žurka je u 409. Znači, 409”, što je bio
broj moje sobe.
Uprkos Hilelovom padu i Džekovoj teškoj životnoj fazi, na toj turneji doživeli
smo mnoge srećne i magične trenutke. Na kraju turneje postaješ živa vatra. Postaješ
uigran, ništa više nije teško i svi postajemo srce koje kuca kao jedno. Ali, onda smo
odleteli u Njujork kako bi nastupili na velikoj studentskoj svirci. Pao je dogovor
između Hilela i mene — nećemo se raditi pred nastup, pošto je Njujork bio grad sa
dilerom na svakom ćošku. Međutim, izgubio sam ga iz vida neposredno pred nastup.
Kada sam se vratio u bekstejdž imao sam šta da vidim. Hilel je bio skroz razvaljen.
Fli i ja smo pobesneli.
,,Ortak, ovo je nemoguće. Ako hoćeš da se radiš, radi se posle koncerta”, blago
smo ga korili. „Hajde da odradimo nastup i onda odemo u zezanje. Ali, ti nisi
sposoban za to.” I nije bio sposoban. Hilel je počeo sa istom praksom kao ja pred
izbacivanje iz grupe. Otpustili smo ga kada smo se vratili u Los Anđeles. Počeo je da

175
propušta probe, a Fliu je pukao film. „Jebi ga. Hilel, izbačen si iz grupe.” Počeli smo
da sviramo sa bivšim gitaristom Fankadelika (Funkadelic), Blekbirdom Meknajtom,
koga je Fli upoznao preko Klifa. Hilel je bio izbedačen i mrzovoljan, ali prihvatio je
svoju sudbinu. Nekoliko dana smo pokušavali sa Blekbirdom, a onda odlučili da
Hilelu pružimo novu priliku.
Predstojali su nam neki festivali po Evropi. Imali smo strašno bitno otvaranje u
Finskoj. Nalazili smo se na spisku izvođača uz Ramonse(Ramones). Bila je to sjajna
svirka, prava orgija osamdeset hiljada polugolih i pijanih Finaca. Zagrejali smo tu
veliku masu, ali oni nisu bili tu zboga nas - oni su došli da vide Ramonse. Posle
nastupa, okupili smo se da vidimo šta će Ramonsi izvesti. Oni nisu bili
najprijateljskije nastrojeni prema ljudima koje nisu poznavali. Držali su se
garderobe, u kojoj su provežbali celu svirku pred nastup.
Kada su se pojavih na bini, neko je prosuo ideju kako bi trebalo da se skinemo
do gole kože i na bini izvedemo ples u njihovu čast. Hilel je bio nepokolebljivo
protiv, ali Fli, Džek i ja smo se skinuli i izleteli na binu tokom stvari Blitzkrieg Bop.
Kasnije te večeri, naleteli smo na Džonija Ramona i njihovog menadžera u prizemlju
hotela.
Džoni me je najgore popljuvao: „Šta ti zamišljaš da si? Da tako uletiš na naš
nastup bez jebene krpice na sebi! To nije nimalo kul.”
„Žao mi je. Uradili smo to zato što vas gotivimo. Nismo nameravali da vam
ometemo nastup”, izvinuo sam se. Džoni je izjurio napolje, ali Džoi Ramon, koji je
sve posmatrao negde iz senke, prišao mi je i prošaptao: „Lično, mislim daje to bilo
prilično kul.” Onda je otišao.
Naša sledeća stanica bila je Norveška. Do Osla smo morali vozom. Očekivala
nas je duga vožnja, pa smo Hilel i ja odlučili da delimo ležaj. Oduvek smo imali jaku
vezu. On je imao tu sposobnost razoružavanja. Pred njim su nestajale sve unutrašnje
granice koje obeležavaju stvari koje želiš da zadržiš samo za sebe. Te granice su
postojale prilikom kontakta sa svakim od mojih prijatelja. Uvek bi bar dvadeset pet
odsto ostavljao u tajnosti. Ali, sa njim sam se osećao slobodno, odajući mu i tih
tajnovitih dvadeset pet odsto. Sa njim sam osećao bliskost veću nego sa bilo
kojom drugom muškom osobom. Možda je to bilo zbog naše zajedničke zavisnosti.
To ne možeš shvatiti ukoliko i sam nisi narkoman. Hilelu i meni zavisnost je bila
zajednička crta, ali - povrh svega - on je imao takvu sposobnost opraštanja koja je
bila nepojmljiva većini smrtnika. Bez obzira na to šta si uradio, kakve mane ili
slabosti imaš, nikada te ne bi osuđivao. Za razliku od Flia, sa kojim sam imao neku
bratsko-takmičarsku vezu, Hilel nikada nije bio takmičarskog duha. Na neki način,
bio je očinski nastrojen. Niti je bio hvalisavac, ni mačo tip. Bio je ponosan na to što
je muško, ali ne na taj mačo način.

176
 Sedeli smo na našem ležaju, gledajući kako pejzaži promiču, i pričali o svemu.
Dosta priče bilo je o heroinu i kokainu. Bili smo svesni naše zavisnosti i hteli da
uradimo nešto po tom pitanju, ali još uvek nismo imali pojma o prirodi te bolesti.
Imao sam nešto više iskustva sa sastancima nego on. Kim Džouns se skinula tog
proleća, pa sam ponekad išao na sastanke sa njom. Video sam promene na tim
ljudima - izlazili su iz njihovih zombijevskih ljuštura i počinjali da zrače novom
životnom energijom. Jednom sam ga poveo na sastanak, ali on nije hteo da prizna da
ima problem i da bi neko mogao da mu pomogne. Nadasve, bio je strašno stidljiv u
velikim grupama. Posle toga, nikada više nisam mogao da ga ubedim da se vrati na
sastanke. Dok je vožnja trajala, pričali smo o grupi. Složili smo se da nam dobro ide
i zavetovali se da ćemo uložiti napor da se skinemo. Već u sledećem trenutku šalili
smo se na račun Osla, pričajući kako je to heroinska prestonica Skandinavije. Tako je
stalno bilo sa nama. Svaki grad koji je trebalo da posetimo, bila je svetska
heroinska prestonica.
Bilo je jasno da nijedan od nas ne može da se uhvati za nešto pozitivno. Više je
bilo u fazonu: „Hajde da se uradimo, pa ćemo da vidimo šta dalje.” Kao da smo
sedeli u centru tame, čije smo mračne sile morali da se oslobodimo, kako bi dalje
mogli da nastavimo kao ortaci i kao deo grupe. Obojica smo shvatili da se nalazimo
na životnoj prekretnici. Pred nama su bila dva puta - skini se ili umri.
Odsvirali smo u Oslu i odleteli za Los Anđeles. Sleteli smo na aerodrom,
zagrlili se i čestitali jedan drugome: „Sjajna turneja. Lepo mi je bilo s tobom.”
„Nazovi me.”
„Biću dobro. Ti ćeš biti u redu?”
„Aha, biću.”
Oprostili smo se i svaki je krenuo svojim putem, u potrazi za našim ličnim
dilerima. Verovatno je na štoperici moglo da se izmeri ko će se pre uraditi. Otišao
sam kući, pozdravio se sa Jonom i brže-bolje izjurio napolje.
Blejao sam po centru i ukapirao da me nema mnogo duže nego što sam planirao.
Odlučio sam da se vratim kući, da budem sa njom. Jona je, za razliku od Dženifer,
radije gledala kako se radim pred njom nego da dugo odsustvujem. Pomalo je bila
kao Majka Tereza. Vratio bih se iz dugih, mučnih pohoda, a ona bi - umesto da me
ubije ili da mi čita bukvicu - rekla samo: „Moraš da jedeš. Dođi da legneš na
kauč.Nigde ne mrdaš. Daj ovamo ključeve.” Onda bi mi skuvala nešto lepo i
zdravo, a ja bih plakao i izvinjavao joj se. Ne kažem da je to bila zdrava veza, ali, u
svakom slučaju, bila je drugačija. Bog je blagoslovio zbog bezuslovne ljubavi i
saosećanja koje je imala prema jednom jebeno sebičnom narkosu od dečka.
Nekoliko ulica od kuće, zastao sam kod jedne govornice i javio joj se. Nisam
mogao da joj izađem na oči tek tako. Kada je podigla slušalicu, počeo sam: ,Jona,

177
tako mi je žao što ti ovo radim.” Ona je ridala i jecala. Pomislio sam: „Okej, ovo je
uvrnuto. Reaguje daleko burnije od očekivanog.” Vrištala je: „Odmah dođi kući.
Desilo se nešto užasno.” Mislim da mi nije detaljisala, ali Hilelovo ime je iskočilo,
tako da sam nekim delom svog bića bio svestan mogućnosti njegove smrti. Ali,
brzo sam se pribrao i upao u stanje poricanja: „Zbunila se. Možda je samo overio, pa
je pomislila da je mrtav.” Međutim, pridobila je moju pažnju. Do kuće sam se
dovezao u oblaku hemijske izmaglice i izašao iz kola. Ona je polugola istrčala na
ulicu, crvenog i naduvenog lica na kom su se sušile suze. Vrištala je: „Hilel je
mrtav.” Onda se onesvestila. Neko bi pomislio da je on bio njen najbolji prijatelj.
Ali, nju je bol odmah savladao, dok sam ja odbijao da ga prihvatim. „Mora da je reč
o nekoj grešci.” Duboko u mom biću znao sam da nas je napustio, ali nisam
dozvoljavao sebi da se odmah pomirim sa tim.
Ostatak mi je u nekoj mutnoj slici. Mislim da sam tada isključio mozak. Cele
noći nisam prestajao sa pucanjem. Sledeći dan dočekao sam u stanju šoka i
poricanja. Svi su se borili sa nemilim događajem, sa sahranom, bolom i
prebacivanjem krivice. Znao sam da ne postoji krivac za nečije drogiranje. Svako je
odgovoran za sopstveno ponašanje — krivca ne treba tražiti u dileru, prijateljima,
lošem uticaju društva ili detinjstvu. Iz nekog tužnog i jadnog razloga, mnogi su
počeli da upiru prstom u mene i krive me za njegovu smrt u dvadeset petoj, jer sam
ja počeo mnogo ranije. Njegovi su pokušavali da kažu kako sam širio loš uticaj. Bila
je to svojevrsna ironija, s obzirom na to da ja nikada nikoga nisam krivio za moju
zavisnost. Još sam pokušao da mu pokažem kako može da se izvuče iz toga.
U međuvremenu, nastavio sam da se radim. Ono što se priča običan je mit - kao,
tako stresni doživljaji teraju te da se skineš. Međutim, čak i kada ti umre tako blizak
prijatelj, zadržavaš taj lažni osećaj nepobedivosti. Nemaš želju da se suočavaš sa
svojim problemima, samo želiš da se radiš. Od Jone sam saznao da planiraju
sahranu, ali nisam se osećao sposobnim da prisustvujem. Kao prvo, nisam mogao da
prestanem da se radim. Bio sam na kraju živaca. Ništa nije bilo kako treba - nisam
mogao da prestanem, a nisam hteo ni da nastavim sa uzimanjem. Najbolji prijatelj mi
je mrtav, a ja nisam hteo da se suočim sa tim prizorom. Jonina mama nam je, jednom
prilikom, spomenula kako možemo ponekad da odemo u kućicu njenog prijatelja,
koja se nalazila u nekom ribarskom selu u Meksiku. Upravo to smo i uradili.
Mnogi su mislili kako je neukusno to što nisam prisustvovao sahrani. Hilel je
bio moj čovek, moj najbolji prijatelj, ali i ja sam umirao od iste bolesti koja je njega
ubila. Nije to bila stvar ukusa. Stvar je bila u neuračunljivosti i nemogućnosti
suočavanja sa tim. Jona i ja odleteli smo u Puerto Valjartu i odade ukrcali na mali
motorni čamac koji nas je dovezao do ribarskog seoceta zvanog Jelapa, koje je imalo
oko hiljadu stanovnika. Smestili smo se u lepu kućicu sa mrežama protiv

178
komaraca. Struje jedva da je bilo ponegde u selu. Ležao sam tako i prolazio kroz još
jedno jebeno gadno suvo skidanje sa heroina, svetlosnim godinama udaljen od
dešavanja u Holivudu. Taj deo sam potpuno izbacio iz glave. Jona mi je pružala
neverovatnu podršku i, nekoliko dana kasnije, stanje mi se poboljšalo. Počeo sam da
vežbam i vratili smo se vođenju ljubavi. Pecali smo ribe u okeanu i onda ih spremali
na plaži. Razvio sam lažan osećaj oporavka. Deset dana kasnije, mom sakrivanju
došao je kraj. Vratili smo se kući.
Onog trenutka kada smo se vratili, nisam mogao da dočekam da se uradim.
Nisam znao šta drugo da radim. Ostalo mi je svega deset soma u kešu, i ispao sam iz
igre. Izašao sam napolje i kupio gomilu robe. Radio sam se na podu i cele noći
stvarao neka suluda umetnička dela, dok je Jona spavala. Ali, nešto je opasno pošlo
naopako u mom krvotoku, jer radio sam se sa toliko droge, a nisam uspevao da se
podignem - nisam nestajao, nisam bežao, nisam osećao nikakvo uzbuđenje, nisam
uspevao da potisnem bol, niti umaknem stvarnosti. Uzimao sam sve više i više,
ali me to nikuda nije vodilo. Nisam mogao pobeći od samog sebe.
Negde u to vreme Džek Ajrons sazvao je sastanak grupe. Nikada nije uradio
tako nešto. Sastali smo se na Lindijevom skromnom jedrenjaku. Svi smo se smestili.
Džek je rekao: „Ovo nije nešto u čemu želim da učestvujem. Ne želim da budem deo
nečega što ubija moje prijatelje.” Odlučio je da napusti grupu. Razumeli smo ga.
Lindi mora da je mislio: ,,Do đavola, šta će se desiti? Gitarista je mrtav, bubnjar
daje otkaz, pevač je na ivici provalije. Pta će biti sada?” Ali, Fli i ja nismo ni
pomišljali na prestanak zajedničkog bavljenja muzikom. Nije tu bila reč o nedostatku
poštovanja — to smo radili baš zbog poštovanja koje smo osećali. Hilel nam je
pomogao da nešto stvorimo i mi ćemo nastaviti to da nadgrađujemo, što je bilo
prilično uvrnuto pošto nisam bio u najboljem duševnom stanju. Ali, znao sam šta
hoću da radim. I Fli je znao šta on želi da radi. A, Džek je znao šta ne želi da radi.
Fli i ja smo se bacili na posao, iako sam bio u potpunom haosu. Doveli smo
D.H. Peligro za bubnjeve i Blekbirda Meknajta da svira gitaru. D.H.-a smo poznavali
godinama, a u jednom periodu, Fli i ja smo sa njim oformili grupu iz zezanja, koju
smo nazvali Tri Litl Bat Hers (Three Little Butt Hairs). Sa Blekbirdom smo svirali
kada smo Hilela privremeno otpustih, tako da je sa njim bilo prilično opušteno.
Ali, morao sam da uradim nešto povodom moje zavisnosti pre nego uopšte pomislim
na svirku.
Tokom proleća, dok sam išao na sastanke, upoznao sam momka koji se zvao
Kris. Bio je to potpuno lud klinac, strašno osećajan i duhovit, koji je stalno jurio za
suknjama. Upoznao me je sa čovekom po imenu Bob Timons. Rekao mi je: „Ovaj lik
može biti tvoj sponzor.” Timons je bio bradonja sa gomilom tetovaža, i iza sebe imao
mračnu prošlost, ali sam mu odmah ukazao poverenje. Bio je tih i miran, i činilo se

179
da od mene ništa ne očekuje.
Nazvao sam ga posle jednog od onih rađenja kada nisam mogao da se
podignem. ,,Ne znam šta da radim. Prijatelj mi je umro. Ne mogu da prestanem sa
uzimanjem ovog sranja, a uopšte me ne podiže. Jebote, počinjem da ludim.”
„Zašto ne odeš na rehabilitaciju?”, predloži on.
„Zvuči prilično ogavno. Šta ti je to?”
„Kao prvo, treba ti deset hiljadarki.”
„Deset hiljadarki! Pa, to je sve što imam”, rekoh.
„Mislim da bi to bila prilično dobra investicija”, reče Bob. „Život ti visi o
koncu, a možda ćeš jednoga dana biti u stanju da zaradiš novih deset. Ukoliko ih ne
uložiš sada, može ti se desiti da su ti to poslednje zarađene hiljadarke u životu.”
Pristao sam jer nisam znao šta drugo da radim. Rehabilitacioni centar bio je u
mestu zvanom Van Najs. Jona je pošla sa mnom. Vozio sam kola van sebe od besa.
Ceo put sam išao cikcak, prelazeći u trake za suprotan pravac, dok je ona sedela na
mestu suvozača i umirala od straha. Bio sam besan što idem na rehabilitaciju, bio
sam besan zato što više nisam mogao lepo da se uradim, bio sam besan zbog smrti
moga prijatelja. Stigli smo tamo, prijavio sam se i odmah su me slikali polaroidom.
Nisam izgledao sjajno. Koža mi je bila zelenkasta i žućkasta, u očima prazan pogled,
dok je kosa bila priča za sebe.
Onda su mi dodelili sobu. I cimera. Jebote, trebalo je da delim sobu sa još
jednim ludakom. Ispostavilo se da mi je cimer onaj klinac iz Palm Springsa, koji mi
je postao moj prvi ortak tamo. Kada dođeš na rehabilitaciju upoznaš gomilu ljudi.
Tamo ima svakojakih - dolaze iz najrazličitijih društvenih okruženja, različitih su
rasa, različitog imovnog stanja — ali, vremenom ih sve zgotiviš i u svakome od njih
nađeš deo sebe. Bili su tu: košarkašica koja nije mogla da se skine sa kreka,
brazilski biznismen, doktor i crnac koji je bio specijalac, a drogu nabavljao tako
što je hapsio da bi došao do robe.
Malo sam se smirio i shvatio da mi tamo nije toliko loše. Prestao sam da širim
mržnju. Celoga života bio sam najgora vrsta osobe koja ne da ništa na sebe, potpuno
nesposoban da prihvatim bilo kakvu kritiku.Ali, sada sam počeo da slušam. Jona mi
je došla u posetu. Prekrših smopravila, upriličivši ,bračnu’ posetu u kupatilu, što mi
je tako mnogo značilo. Čeznuo sam za malo ljubavi i naklonosti.
Bob Timons bi mi, s vremena na vreme, slao u posetu nasumično odabrane
likove koji su se skinuli. Nisam poznavao nikoga od njih, ali seo bih i popričao sa
svakim od njih. Upravo tu ležala je magija oporavka. Niko ne može bolje razumeti
tvoje nevolje, nego onaj ko ih je i sam prošao. Stranac je dolazio da priča sa mnom, i
sledeće čega sam bio svestan, bio je oporavak koji je otpočeo - sviđalo se to meni ih

180
ne.
Dve nedelje posle mog dolaska posetio me je Bob Timons. Shvatio je moje
odbijanje suočavanja sa bolom nastalim posle Hilelove smrti. Zato je rekao da ćemo
uzeti jednodnevnu dozvolu za izlazak. Odvezli smo se do jevrejskog dela groblja i
tuda malo lutali u potrazi za Hilelovim grobom. Naišli smo na skromnu ploču u travi
— čak mu nije bio podignut ni spomenik. Natpis je bio nekako jednostavan, nešto
poput: „Hilel Slovak. Voljeni sin, brat, prijatelj i muzičar.”
Tako sam sedeo tu sa Bobom i odjednom rekoh: „Okej, to je to. I ovo smo
skinuli sa dnevnog reda. ,Oćemo da pođemo?”
„Ne, mislim da još ne bi trebalo”, reče Bob. „Malo ću prošetati. Zašto mi ne
učiniš uslugu i popričaš sa Hilelom? Reci mu kako se osećaš zbog njegove smrti. I,
zašto mu ne bi obećao kako nikada više nećeš zabosti iglu u venu i potegnuti novu
bocu?”
,,Sa čim, bre, da pričam? Ovde je parče trave i jedna kamena ploča”, rekoh.
„Zamisli da je Hilel tu, da te sluša i obavi taj razgovor”, reče on i udalji se.
Sedeo sam tako, osećajući se prilično uvrnuto zbog toga što treba da pričam u
prazno. Ali, onda sam se naterao da kažem: ,,’De si, Mršavi”, kako sam ga stalno
pozdravljao. U sekundi se sve vratilo. Počeo sam da plačem kao nikada pre. Iz mene
je izletala bujica reči, nekog trabunjanja i mrmljanja, suza i ridanja. Ispričao sam se
sa njim. Rekao sam mu koliko ga volim i koliko mi nedostaje. I obećao sam mu:
„Čist sam. Otišao sam na rehabilitaciju. Obećavam ti da se nikada više neću bosti.
Ostaću čist.” Plakao sam sve vreme dok smo izlazili sa groblja.
Prvih dana mog boravka u centru, imali smo grupni sastanak koji je vodio
savetnik polubajkerskog izgleda. Bio je čist pet godina. U prostoriji nas je bilo
trideset. Tačnije, prisutni su bili svi polaznici od tog meseca. Pažljivo smo ga slušali,
dajući sve od sebe. U jednom trenutku je rekao: „Narode, imam prilično lošu vest za
vas. Sudeći prema statistikama, samo jedna osoba koja izađe odavde ostaće čista do
kraja. Sve se svodi na to.” Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao košarkašicu,
specijalca, biznismena, doktora, krimosa i sve ostale. Bio sam u fazonu: „Svi mogu
da se pokupe, odu kućama i uštede kintu. Ja sam taj koji će ostati čist.” Neće
biti proslavlanja pedesetog dana, neće biti tavanice koja mi se okreće iznad glave.
Zarekao sam se na odricanje od svega toga.
U centru nije bilo onih trenutaka zaslepljujućeg otkrovenja. Ceo proces više je
ličio na učenje i informisanje po koracima. Što sam više učio o prirodi zavisnosti, u
meni je rasla želja da sagledam sopstveno ponašanje u prošlosti. Sve je dobijalo na
smislu kada sam počeo da kapiram kako mogu pomoći ljudima koji su tamo. Do
mnogih zaključaka došao sam zato što sam bio svedok njihove bolesti i želeo da im
pokažem kako mi je stalo do njih. Želeo sam da im stavim do znanja da nemaju

181
mnogo šanse protiv demona koji ih je zaposeo. Shvatio sam da ne želim da živim
u tako sazdanom zatvoru.
Kada sam doneo odluku da, bez obzira na ono što mi se dešava u životu, neću
posegnuti za drogom i pićem, nestao je taj bauk koji me je godinama proganjao.
Kada sam završio sa programom u centru, čak nisam ni imao želju da se uradim.
Isključio sam taj glas u mojoj glavi, što je bilo divno. Ali, bilo je previše divno.
Oslobodio sam se onog unutrašnjeg bola koji me je terao da guram napred i
pomažem oporavak ostalih. Opustio sam se toliko da sam bio u stanju da vozim skejt
i surfujem. I dalje sam odlazio na sastanke, predavanja i razgovore sa drugim
zavisnicima, ali nisam zgrabio priliku da u duševnom smislu istinski ojačam. Stigao
sam na pola puta i onda krenuo u rikverc.
Hteo sam da umrem kada sam došao u rehabilitacioni centar. Mesec dana
kasnije bilo je:,,’Ajmo u zezanje. Hajde da pišemo pesme. Hajde da se okupimo.” I
okupili smo se. Odmah smo se bacili na probe sa D.H.-om i Blekbirdom. Činilo se
da se D.H. odmah uklopio zato što je bio tako željan zabave i živeo za svirku. Sa
Blekbirdom bilo je teže. On je bio jedinstven gitarista, ali nikada nije bio u grupi u
kojoj se neguje zajednička svirka. Navikao se da mu Džordž Klinton da nešto trake i
pusti u studio gde će danima svirati sam i raditi na svojim deonicama.
D.H. nam je godinama bio ortak, a Blekbird je bio teži za uspostavljenje veze.
Bio je nešto stariji i uvrnutiji. Što smo više zajedno svirali, postajalo je očiglednije
da među nama ne ide sve kao podmazano. Stalna svirka bila je naša ideja rada na
novom materijalu, ali do toga nije dolazilo.
Negde u to vreme, D.H. upoznao je Flia sa mladim talentom Džonom
Frušanteom. Džon je bio naš fan i dolazio na koncerte od svoje šesnaeste.
U stvari, ja sam ga upoznao pre Flia. Bilo je to u vreme kada smo izbacili Uplift
i kada je trebalo da održimo veliki koncert u Perkins Palasu u Pasadeni. Još uvek
sam se borio sa svojom zavisnošću, pa sam morao da se malo uradim kako bih se
osećao dobro pred nastup. Dovezao sam se do mesta svirke, ali sam kola parkirao
nekoliko ulica dalje i prošetao do obližnjeg parka, u potrazi za pogodnim mestom.
Upravo tada su mi prišla dvojica klinaca i ushićeno primetili: „O, Bože. Entoni.
Samo smo hteli da te pozdravimo. Mi smo veliki fanovi vaše grupe.”
Malo sam proćaskao sa njima, a potom prošao kroz park i seo na prve stepenice
na koje sam naišao. Puknuo sam se. Onda sam pogledao iznad sebe i skontao da sam
to uradio na samom stepeništu policijske stanice u Pasadeni.
Pošto je Džon oduševio Flia, počeo sam da se družim sa njim. U isto vreme, na
vrat mu se okačio Bob Forest, koji ga je vrbovao da svira gitaru u njegovoj novoj
grupi, Telonijus Monster. Džon mi je rekao da ide na audiciju, koja se održavala u
Bobovoj garaži, pa sam ga odbacio do tamo. Zamislio sam da je to njegova audicija

182
za Red Hot Čili Pepers. Kad je odsvirao prvu pesmu, znao sam da je on naš čovek.
Došao je moj red da obavim otpuštanje. Blekbird je živeo u udaljenijem delu
grada, tako da sam se opredelio za telefon. „Blekbird, Entoni ovde. Imam loše vesti.
Stvarno mi je žao, znaš da nam ne ide i mislim da ne možemo da budemo u grupi sa
tobom. Znaš, pravci nam se razilaze. Hvala ti za sve.”
„Kučkin sine”, reče Blekbird.
„Molim?”
„Kučkin sine.”
„Daj, čoveče, nije to samo moja odluka. Jednostavno, tako stvari stoje. Ja ti
samo izigravam glasnika”, rekoh.
„Kučkin sine. Spaliću ti kuću do temelja.”
„Blekbird, nemoj da mi spaljuješ kuću”, rekoh ja. ,,To je odluka cele grupe. Nije
nam išlo. Nije to do tebe ili nas. Takvo je stanje.”
,,U redu, u redu. Prihvatam”, reče Blekbird. „Samo, ti prihvati da ću ti spaliti
kuću.”
To je bio kraj razgovora. Zaključak je bio da sam ja kučkin sin i da će mi on
spaliti kuću.
Nije sve odmah glatko krenulo čim nam se Džon pridružio. Ali, osetili smo
iznenadnu promenu hemije. Osetili smo nešto što nismo osetili već dugo vremena -
jedinstvo u ljubavi prema onome što smo radili u grupi zvanoj Red Hot Čili Pepers.
Sada je uz nas bio mladić koji je svaki trenutak svoga života posvetio muzici i ta
energija strujala je iz njega. Pošto je bio neiskusan, reših smo da iz njega izvučemo
bilo šta. Hemija je bila bolja. D.H. i Džon bili su prijatelji. Sada smo imali grupu u
kojoj smo svi imalisličnu prošlost i želeli sličnu zajedničku budućnost. To je bilo
prilično zanimljivo, ali bilo nam je potrebno prilično vremena za uhodavanje.
Odlučili smo da neko vreme odvojimo samo za svirku, umesto da odmah
pokušamo sa pravljenjem ploče. Hteli smo da napravimo neke nove pesme i
podsetimo se nekih starih, kako bi sebi dali vremena da postanemo prava grupa.
Naišli smo na neke prepreke. D.H. je posedovao taj nesputani entuzijazam, koji je
bio u potpunoj suprotnosti sa Fliovim perfekcionizmom kada je reč o preciznosti i
marljivosti prilikom uvežbavanja pesama. To D.H.-u nije bila jača strana. Fli mu je
dobro seo na grbaču, ponašajući se kao pravi tiranin, što mu nije bilo strano - bio je
takav u svim aktivnostima koje su se ticale grupe. Uvek je on taj koji govori: „Hajde,
ljudi, dajte da ovo uvežbamo. Nemojte biti lenji i ne zaboravite da uradite domaći.
Neka svako dobro savlada svoju deonicu.”
Takođe, postojale su neke nesuglasice između D.H. i mene. Kada sam postao
čist, davao sam sebi za pravo da mislim kako bi svi trebalo da krenu mojim stopama.

183
„Okej, narode, žurka je gotova. Ne znam da li ste primetih, ali ja sam trezan, pa
možete da zatvorite granicu sa Bolivijom. Svi recite ne drogama i alkoholu.”
Nepromenjene su ostale nesigurnost i moja potreba za nametanjem kontrole, tako da
sam nastavio da bedačim ljude kako bi lakše podneo sopstvena negativna osećanja.
Siguran sam da je, negde u podsvesti, i sam D.H. kapirao da opijanje i drogiranje
može postati problem. Počeo je da kasni, često se pojavljujući ne baš najčistijeg uma.
Nažalost, tada me nije krasila velika tolerantnost i strpljenje kada je bila reč o tuđim
nevoljama. Nisam ulazio u baš neposredne sukobe sa njim, ali sada me je bolela
glava od tuđeg nepodnošljivog ponašanja u mojoj grupi.
Za vreme jedne od proba, počeo sam da radim na savesnoj pesmi pod imenom
Knock Me Down. Ta stvar govorila je o tome kako je biti narkoman, imati takav
način razmišljanja i živeti u ubeđenju da si otporan na sve prirodne i životne sile.
Ali, u isto vreme, bila je to pesma kojom sam izražavao moju ljubav prema Hilelu.
Imao sam strane i strane teksta, ali u tome nije bilo nikakve melodije ili reda. Odmah
pošto je pristupio grupi, Džon mi je rekao da mogu da mu pokažem bilo šta što sam
napisao i da na tome možemo da radimo zajedno. Jedna od prvih stvari koje sam
mu pokazao bila je Knock Me Down. Upozorio sam ga da je prepuna reči.
„A, u redu je. Baš radim na jednoj složenijoj melodiji, pa ću da vidim kako će se
uklopiti sa tvojim rečima”, reče on. Sedeo je tamo, proučavajući reči i umećući ih u
njegovu melodiju. Bio je izvanredan. Imao je melodiju za celu strofu u roku od
nekoliko minuta. Doživeo sam pravo otkrovenje: „Okej, evo ga još jedan način na
koji se pesme mogu praviti.” Čak dok je Hilel bio sa nama, sve što smo radili, radili
smo zajedno. Nekada smo Fli i ja pisali pesme zajedno, ali sasvim je druga stvar
raditi to na basu. Sada sam se osećao da mogu sve da stvaram - melodiju, ritam,
tekstove - potom odem kod mog novog ortaka, zajedno se bacimo na posao i na kraju
stvorimo pesmu. Osećao sam da je sa tim klincem sve moguće. Mogao sam da mu
pokažem moje najsentimentalnije tekstove, a njemu ne bi bilo ni na kraj pameti da ih
osudi. On nije čitao tekstove kako bi video da li mu se to sviđa i da li je to nešto na
čemu želi da radi. Pesma je postajalo sve što bih napisao. Sada nisam morao da
nagađam ili se plašim da pokušam i pokažem nešto novo. To mi je otvorilo put za
pisanje novih tekstova i stvaranje kul muzike.
Džon i ja postajali smo ona vrsta prijatelja koji su po ceo dan zajedno, a onda
dođu kući i čuju se telefonom pred spavanje, da jedan drugome požele laku noć.
Kada se probudimo, prva stvar bi bila: „Dobro jutro, šta radimo danas?” Posle nekog
vremena sve smo radili zajedno, što je retko i dragoceno, ali ponekad previše
naporno iskustvo. Iako je Džon prošao kroz period korišćenja alkohola i droge, bilo
je očigledno da će dići ruke od rađenja kokainom kako bi mogao da se usredsredi na
rad u grupi.

184
 Živeo je sa devojkom, ali kada je počeo da izlazi po klubovima i kreće se po
žurkama, ona je počela da se buni kako taj lik iz njegove nove grupe rastura njihovu
vezu. Joni to nikada nije predstavljalo problem, držala se dobro i radila mnogo. Ali,
ubrzo pošto nam se pridružio, Džon je raskinuo sa njegovom devojkom.
Složili smo se kako je sjajna zamisao da se u novom sastavu pojavimo na
mestima koja su bila zaobilažena. To je trebalo da bude svojevrsna turneja po
otpadničkim krajevima, pa smo je nazvali u skladu sa tim — Turd Town Tour.
Ispostavilo se da je to potpuna katastrofa. Svirali smo po najgorim rupama u
stočarskim gradovima na severu Kolorada, Vajomingu i Juti. Po tim
’otpadničkim’gradovima smo ih toliko zanimali da niko nije ni dolazio na svirku, a
ukoliko bi se neko pojavio, došli bi u čoporu kao da su pošli na rodeo. Nažalost,
D.H., Bog ga blagoslovio zbog njegove dobre duše, redovno se opijao i počeo da
brlja za vreme nastupa.
Za vreme jednog od takvih nastupa, počeo je da posustaje i zaboravlja deonice.
Žestoko smo se posvađali posle te svirke.
„Slušaj, ako hoćeš da ostaneš u ovoj grupi, moraćeš da se središ. Ili to, ili briši”,
rekoh mu. Fli i Džon su se držali po strani, u fazonu: „Nismo sigurni šta bi trebalo
uraditi. Entoni se ponaša pomalo kretenski, ali činjenica je da je D.H. sjeban i da se
ne snalazi baš najbolje sa zadatkom koji mu je poveren.” Nisu hteli da me podrže jer
sam bio potpuni serator, ah su i sami znali da sa D.H.-om ne funkcioniše.
Stvari su se pogoršale kada smo se vratili kući. Počeo je da izostaje sa proba i
tonuo sve dublje. Svaki put kada bi nekom davali otkaz - osim u Hilelovom slučaju -
bilo je iz očiglednih razloga i u cilju napretka same grupe. Ali, D.H. nam je bio ortak
i nismo želeli da mu se desi nešto loše. Ipak, bilo je neizbežno. Fli nije imao sreće -
ovog puta trebalo je on da priča. Prošlo je gore nego što smo se nadali. Posle tog
događaja Flidanima nije mogao da izađe iz kreveta. Jedina dobra stvar u vezi sa
tim, bila je što je taj otkaz ubrzao njegovo poniranje u još goru zavisnost, iz koje će
nekoliko godina kasnije vaskrsnuti kao čist čovek.
Preselili smo se u novi prostor za vežbanje, koji se nalazio u Glendejlu. Tamo
smo otvorih audiciju za novog bubnjara. Računali smo da će bubnjari iz svih delova
države pohrliti da zgrabe ovu priliku. Iz ove perspektive shvatam da to nije ni bila
tako bajna prilika, kako smo je mi onda videli. Mnogi su dolazili tamo vucarajući
svoje bubnjeve, ali samo je nekolicina znala sa njima.
Tokom tih audicija pozvala nas je zajednička prijateljica, Deniz Zum, i rekla
Fliu kako zna pravog bubnjara za nas. Taj lik, Čed Smit, bio je — sudeći prema
njenom mišljenju - najbolji bubnjar koga je ikada čula. Taj je jeo bubnjeve za
doručak. Međutim, svaki put kada te neko odjednom pozove da ti kaže kako zna
nekog lika sa Srednjeg Zapada koji rastura bubnjeve, samo kažeš: ,Molim te, poštedi

185
me te priče.”
Ali, složili smo se da ga čujemo na audiciji. Čekali smo ga da se pojavi. Kasnio
je prilično. Izašao sam napolje da vidim da li neko dolazi. U daljini sam ugledao tu
trapavu grdosiju sa frizurom u lošem izdanju momaka iz Gans end Rouzisa (Guns N’
Roses) i odećom koja nije baš poručivala: „Hej, imam izgrađen stil.” Već sam se
okrenuo protiv njega samo na osnovu njegovog izgleda, ali kada je ušao zadržao sam
strogo poslovan odnos. „Tamo su ti bubnjevi. Imaš deset minuta. Prvih
pet sviraćemo opušteno, a za drugih pet probati pesmu-dve.” Takav naš stav nije ga
nimalo potresao. Svaki jadničak koji je seo za bubnjeve uplašeno je gledao Flia koji
bi ga lansirao agresivnom, hard-kor, skakutavom bas linijom, a ovaj bi se ubio
pokušavajući da ga isprati. Fli bi ih razbijao njegovom žestinom.
Fli je počeo da svira nešto teško, komplikovano i brzo. Iznenadio se kada je
video da ovaj uspeva da ga prati. Ne samo da mu je Čed parirao, već je počeo da ga
vodi u ludu vožnju. Nadvladao ga je sa stilom, i onda mu umakao ponovo, pa još
jednom. Nismo mogli da poverujemo u ono što smo slušali sopstvenim ušima. Moj
prvobitni stav prema ovom liku bio je potpuno nadvladan, čak toliko da sam počeo
histerično da se smejem. Sada je Fli gledao u njega u stilu: „Opa, šta to radim? Gde
sam ja to? Do đavola, šta se ovde dešava?” Čed nije posustajao i nijednog trenutka
nije dozvoljavao Fliu da se osvesti i stigne ga. Sedeći tako iza bubnjeva ličio je na
Arta Blekija, vriskom oslobađajući uzbuđenje zbog nagomilane energije koja je
nastajala između njega i Flia tokom te svirke.
Bila je to prava erupcija zvuka. Sve što sam mogao da uradim bilo je da se
histerično smejem i glasno odobravam tom liku sa svezanom maramom na glavi
ispod koje je štrčala kosa uništena lakom, obučenom u smešni šorc za plažu, kakav
nose snagatori u crtaćima. Ipak, nisam mogao da se otmem utisku i samo sam
razmišljao koliko je smešno što nas je s nogu oborio ubedljivo najotkačeniji tip koga
smo do tada videli. I to na našem terenu. Bilo je genijalno i svi su bih potpuno
oduševljeni.
Znali smo da je Čed naš čovek, ali hteli smo da proverimo na kakva odricanja je
spreman. Povrh svega, želeli smo da promenimo njegov spoljašnji izgled. Rekli smo
mu: „Okej, dobar si. Primljen si ako se danas ošišaš na ćelavo. Pojavi se ćelav u
Kentersu i primljen si.” Čed reče: „Opa, momci, polako. Ne znam baš.”
,,Ti biraš. Ćelav i primljen. Duga kosa i nema svirke sa nama.” Čekali smo ga u
restoranu. Pojavio se sa istom maramom i glupom frizurom.
„Ortak, hoćeš li ti ovaj posao ili ne?”
,,Da, sviraću u grupi, ali neću da se šišam”, uporno će on. Popustili smo.
Skontali smo da svako ko je dovoljno hrabar da ostane pri svome i odupre se tako
jakom pritisku, neće biti pička kada zagusti. Kasnije smo saznali pravi razlog zbog

186
kog nije hteo da se ošiša na ćelavo - počeo je da gubi kosu na temenu, pa je to
sakrivao maramom. U svakom slučaju, bio je to važan dan u istoriji naše grupe. Sada
smo imali pouzdanog bubnjara sa kojim je bilo zadovoljstvo svirati. Mogli smo da se
bacimo na posao.

187
 9. (RE)FORMIRANJE
Zahvaljujući svojoj mladosti i neiskustvu, Džon je prošao mnogo
dobronamernog ribanja. On je bio klinac koji je većinu svog života proveo zabijen u
sobu, vežbajući sviranje na gitari, tako da mu je sve bilo novo od kada je ušao u
grupu. Fli i ja smo ga neprestano zajebavali, dajući mu nadimke poput ’Zeleni’,
’Brucoš’ i slično. Džon nam je, nekoliko godina kasnije, priznao da su ga ta
zadirkivanja strašno pogađala. Međutim, tada nismo imali pojma da tako utičemo na
njega.
Nismo imali nameru da se on oseća ubedačeno i nesigurno, bio je to samo način
na koji smo se zezali. Svi ti nadimci imali su jednu svrhu - pokazivali su koliko ga
gotivimo. Znači, ako je neko iz okruženja imao više od jednog nadimka, bio je to
siguran znak naše ljubavi i naklonosti. Sve te zajebancije na račun njegovog
neiskustva, pravili smo zato što smo bili srećni zbog njegovog prisusutva i nove
kreativne energije koju je doneo u naše živote. Ukoliko smo mu, ponekad, uputili
pokoji zlobni smešak ili ga malo podboli, možda smo to uradili da ne odamo
previše naklonosti. Ako se uzme u obzir čiji sam broj telefona najčešće okretao, čijoj
sam kući najviše dolazio i sa kim se najviše družio, prilično je jasno da sam gajio
duboko divljenje prema tom mladom čoveku.
Džon i ja smo baš nedavno pričali o tome kako bih ga samo ignorisao ako sve
ne bi bilo po mom. „Okej, ovaj se ponaša na neprihvatljiv način, a nema pojma da
utiče na moju pozitivnu sliku o samome sebi. Neću obraćati pažnju na kretena.” Ne
kažem da je to bio normalan ili zdrav način (ne)suočavanja sa stvarima, ali mora se
imati na umu da je Džon tada prešao put od neupadljivog klinca do člana Pepersa.
On je bio podjednako agresivan, ako ne i agresivniji, prema ljudima oko njega.
Oko godinu dana ponašao se kao prilično neotesan klinac. Ljudi su mi stalno prilazili
sa pričama kao: „Onaj vaš gitarista je jebeni kreten. Kresnuo se sa devojkom i onda
ju je, usred noći, izbacio na ulicu i rekao joj da nikada više ne želi da je vidi.” Uvek
bih stajao na njegovu stranu, pošto nikada nisam primetio da se tako ponaša. Bio sam
spreman na prihvatanje te njegove uvrnute strane ličnosti, zato što je još uvek bio
mlad i prolazio kroz nezgodan period sazrevanja.
Čed nije dobijao nadimke pošto se nismo toliko zbližili sa njim. Zadržao je
svoju ličnost i bio više sam za sebe. On je ulazak u grupu prihvatio na sasvim
drugačiji način. Bio je u fazonu: „Nisam im potreban. Ni oni meni. Imam sopstveni
život.” Ničim nam nikada nije pokazao da želi da postane član našeg društva. Radije
je provodio vreme sa sebi sličnima, koji nimalo nisu podsećali na Flia i mene. Čed
nam se nije mnogo poveravao. Nikada nismo znali šta misli ili kako se oseća. Da
bih to objasnio, poslužiću se jednim primerom. On je u grupi od 1988, a mi sve do

188
2003. nismo znali pravi motiv njegovog dolaska u Los Anđeles. Naime, on je otišao
iz Mičigena da bi se ovde proslavio kao filmska zvezda. Nikada nismo seli da
iskreno popričamo o njegovim željama i planovima. Čed se pokazao doraslim za
ulogu koja mu je bila dodeljena. Smatrao sam ga najstabilnijim zidom kada bi se, u
teškim vremenima, naša tvrđava uzdrmala.
Stavovi su nam se žestoko razilazili kada je bila reč o modnim stilovima.
Njegov ukus bio je prilično drugačiji od našeg, tako da smo ga stalno zajebavali.
Znao bi da se pojavi u purpurnim odelima u stilu osamdesetih, a ja bih ga upitao: Je
li, to si orobio orman Arsenija Hola?” Na svu sreću, kada nam se pridružio, prestao
je da tapira kosu. Ali, umesto da posećuje pank mesta kao što je Small’s, on je išao u
rok barove, nosio čudne farmerice sa kaiševima, kaubojke i jurio rokerke. Razni
likovi su me obaveštavali kako su ga noć pre videli sa kosom koja je bila
natapirana toliko da bi zasenila rad svake devojke, ali on se sutradan
pojavljivao noseći bejzbol kapu na glavi. Po prirodi je bio pravi kameleon, ali
pred nama nije hteo da se razmeće svojim bojama.
Našli smo se kada je reč o muzici. Čak i tu, njegov muzički senzibilitet bio je
drugačiji, ah energija i strast koju je posedovao za stvaranje ritma bila je nesputana.
Svaki put kada bi imali probu i kada bi on sam lupao bubnjeve, zgrabio bih mikrofon
i počeo da pevam uz njega. Uvek je bio svež i uzbudljiv, čak i dok je svirao one
osnovne ritmove za koje si siguran da si ih već negde čuo. Nije bio za
eksperimentisanje i avangardu i nije slušao raznovrsnu muziku - uglavnom se držao
popa i roka. Ali, ono što je stvarao bilo je stvarno nadahnjujuće. Nikada nismo imali
bubnjara koji je imao takav žar kojim nas je sve gurao napred, nikada ne
dopuštajući da nam se baterije isprazne. Zadrhtim pri pomisli da smo ga
ikada povredili ili učinili da se oseća nepoželjnim, priredivši mu onako
grubu dobrodošlicu kao Džonu. Ali, to smo činili samo zato što nam je stalo do njega
i zato što smo želeli da postanemo bliskiji.
Imali smo nove ortake. Počeli smo sa radom. Nailazili smo na više poteškoća u
razvijanju pesama nego ikada ranije. Fli se hvalisao njegovim deonicama, a Džon i
Čed pokušavali da se nađu u svemu tome. Majkl Bajnhorn je ponovo zabijao klip u
točkove. Bilo je dana kada smo imali stvarno jake ideje, ali jednostavno nismo znali
kako svu tu muziku da uobličimo u pesmu. Bilo je mnogo za očekivati da sledeći
album nastavi tamo gde je stao Uplift Mofo Party Plan. Mislim da je Džon osećao
teret velike odgovornosti našavši se na Hilelovom mestu, iako nije pokušavao da
nastavi njegov zvuk. On je gajio čistiji, moderniji zvuk. Nove pesme su bile jedino
što nam je nedostajalo. U vreme kada su Klif i Džek Šerman pristupih grupi, imali
smo gomilu već napisanih. Sada je trebalo napraviti pesme vredne novog albuma.
Polako ali sigurno, počeli su da se razvijaju ritmovi koji su zvučali prilično

189
drugačije. Bubnjevi su dobili na intenzitetu. Klif je bio artistički nastrojen, kreativan
i kompleksan, Džek Ajrons ritmički precizan, ali Čed nam je podario novi zvuk. On
je otišao dalje od svih. Kod kuće bih preslušavao svirke i sedeo sa gomilom papira
oko sebe. Nikada mi nije sinulo da možeš da pišeš pesme od pet stihova u strofi i
jednim refrenom. Pošto su Fliove deonice bile komplikovane, kao i bubnjevi, kapirao
sam da i ja treba da radim istu stvar. Kada bih seo da pišem pesmu, nisam
se zadovoljavao sa dve-tri ideje, već sam hteo pesmu na pet strana koja je bila dobra
za repovanje. Satima bih sedeo pišući pesme poput Good Time Boys, Subway to
Venus i Johnny, Kick a Hole in the Sky. Čak i moja pesma koju sam napisao u čast
Medžika Džonsona bila je krcata rečima. Bio sam voljan da zapišem sve što se teško
izgovaralo.
Došlo je vreme za snimanje, pa smo počeli da lupamo glavu sa Majklom
Bejnhornom. Imao je ideje koje su, za razliku od onih koje je zastupao Endi Gil,
imale nešto zajedničko sa našim. Majkl je bio pun dobrih rešenja i imao dosta
prakse, ali trudio se da bude dominantan. Hteo je da Džon zvuči razbijački, skoro u
maniru metala, dok smo ranije gajili taj zanimljivi seksi, fanki rok gitarski zvuk.
Džon se nije slagao sa tim, tako da je bilo puno rasprave na temu zvuka i boje istog.
To nije bio sjajan period za Džona. Borio se sa mnogo različitih stvari koje su ga
činile napetim, a Bajnhorn je samo navaljivao i pokušavao da ga izmanipuliše. Ne
znam kako bi Džon pregurao to snimanje da se u zajedničkoj sobi nisu stalno vrteli
pornići Trejsi Lords.
Radih smo veoma naporno na svim pesmama, ali Bejnhorn je poseban trud
uložio u obradu Vonderove Higher Ground. Fli je godinama svirao tu bas liniju, a
Džon i Čed odradili su veći deo pesme. Bejnhorn je prošao kroz sve i svašta da bi
naterao Džona da odsvira tu deonicu. Pevačka deonica budila je u meni
obeshrabrenost i frustraciju pomešanu sa ukusom izazova. Pesma poput te nije bila
moja jača strana, ali Bejnhorn me je gurao napred, potpuno siguran da mogu to da
otpevam. Znam da zvuči kao obično sranje, ali kada ti pred jebenim mikrofonom ne
ide dobro, osećaš da te sve iznutra boli. Trebalo mi je sto godina da otpevam tu
pesmu. Ali, vredelo je truda. Kada je trebalo uraditi referen pozvali smo dvadesetak
naših prijatelja. Polovina njih imala je nekog pevačkog iskustva, a ostali nisu imali
pojma. Nije bilo bitno - zvučali su iznenađujuće dobro.
Sjajno sam se provodio do poslednjih nekoliko nedelja snimanja. Bio sam
zaljubljen u život, tako srećan što sam čist, snimam album i pravim pesme. Ali,
Bejnhorn i ja smo stigli do trenutka kada sve puca zbog prevelike napetosti. Bilo je
to na samom kraju snimanja, kada je od mene zatražio da uradim improvizovani
govor na kraju stvari Higher Ground. Više nisam mogao da trpim njegovo
usmeravanje. Pokušavao je da iz mene iscedi nešto što nisam osećao. Posvađali smo

190
se i znao sam da je završio sa nama.
Nismo završili tu ploču i odmah rekli „Ovo je nešto najbolje što smo uradili”,
ali nisam osećao ništa loše u vezi sa Mother’s Milk. Fli je došao na ideju da tako
nazovemo album, u čast Luišinih telesnih tečnosti kojima je hranila njihovu tek
rođenu ćerku Klaru. (Sada po strani možemo ostaviti glasine koje su tvrdile da je
naziv potekao od sleng-izraza koji pod mlekom podrazumeva heroin.) Otišli smo kod
našeg dobrog ortaka, Nelsa Izraelsona, koji je uradio omote za naš drugi i treći
album. Negde sam našao stari poster grupe Slaj end Femili Stoun (Sly and the
Family Stone) iz šezdesetih, na kome je Slaj ostatak ekipe držao na
ispruženom dlanu. Mislio sam da je sjajna ideja da budemo patuljci koje drži
džin. Samo što je, po mojoj zamisli, taj džin trebalo da bude gola devojka koja bi nas
držala blizu svojih grudi. Predložio sam to ostalima, ali oni nisu bih sto odsto
oduševljeni. Međutim, ja jesam, a onda su oni pristali čisto da mi udovolje. Pošto su
devojke morale da skidaju majice, Nels je održao audiciju zatvorenog tipa. Nažalost,
zakasnio sam, pa je sam već bio odabrao pravu. EMI je planirao da joj bradavice
pokrije nekakvim natpisom i cvećem, ali definitivno su pristali na izgled omota.
Onda smo saznali da se model usteže oko cele stvari. Zašto, jednostavno,
nismo mogli da nađemo devojku koja će biti srećna što joj se sise pojavljuju
na omotu.
Počeo sam sa izborom fotografija koje će prikazivati nas u njenim rukama.
Džon je odbacio sve slike na kojima je bio. Konačno, dozvolio mi je da se upotrebi
jedna. Mislim da je omot ispao odlično - izgledali smo kao četiri Toma Sojera koje
drži ogromna gola teta.
Omot je izašao iz štampe, a bradavice su - kao što je stajalo u ugovoru propisno
bile prekrivene. Ali, EMI je odštampao nekoliko stotina postera sa otkrivenim
bradavicama koji su bili namenjeni prodavnicama i prijateljima. Onda se čitava
muzička mašinerija zahuktala.
Bio je to period naših života u kome smo pravili razne svinjarije i sranja. Još
uvek smo bili strašno puni sebe i odvratno seksualni. Mislim da su Čed i Fli napisali
neke nezrele gluposti po jednom od postera. To je videla devojka koja je pozirala za
poster i podigla tužbu kojom nas je oduvala. Uzela je pedeset hiljada dolara, što je
tada bilo užasno velika suma za poravnanje.
Uprkos svoj frci oko omota, EMI mora da je čuo nešto u našim ritmovima kada
nam je dao lovu za snimanje dva spota pre izlaska samog albuma. Bilo je to veoma
čudno zato što iza nas nije stajao neki veliki uspeh.Uplift se prodao u oko sedam
hiljada primeraka i, možda, uspeo da vrati uloženi novac. Ali, bili smo presrećni
zbog novoukazanog interesovanja, tako da smo se bacili na pravljenje spotova koji
će pratiti album. Prvi je bio za Knock Me Down. Aleks Vinter igrao je čaplinovskog

191
skitalicu koji paranoiše lutajući kroz kuću straha, šokiranog psihodeličnim
slikama mrtvih rok-zvezda okačenih na zidovima. Onda ulazi u potpuno belu sobu u
kojoj Fli, Džon, Čed i ja, skačući po zidovima, ludački sviramo tu pesmu.
Spot za Higher Ground smo snimali na slavnim starim binama na kojima su Tri
Studžis (Three Stooges) pravili njihove filmove. Imali smo šminkernicu, odvojene
garderobe i ogromnu, ogromnu binu, što je bilo nesvakidašnje. Kada smo snimali
spot za Catholic School Girls Rule, mama Dika Ruda snabdevala nas je klopom. Ali,
sada je trebalo da skakućemo i načinimo korak napred, tako da nam je snimanje bilo
zabavno.

Iz pesme Knock Me Down

I’m tired of being untouchable

I’m not above the love
I'm part of you and you’re part of me
Why did you go away?
Too late to tell you how I feel
I want you back but I get real
Can you hear my falling tears
Making rain where you lay
Finding what you’re looking for
Can end up being such a bore
I pray for you most every day
My love’s with you now fly away
If you see me getting mighty
If you see me getting high
Knock me down
I'm not bigger than life
It's so lonely when you don’t even know yourself

Kraj odaje osećanje samoće i tuge, ali život je takav. To su osećanja koja te
obuzimaju kada se nalaziš tamo, u toj tami koja ti uzima energiju i kada misliš
ovako: ,,Do đavola, ko sam ja? Jebote, šta mi se dešava?” Siguran sam da je Hilel
tako završio. Ranije je znao ko je i šta želi od života, posedovao je odlučnost,
upornost i kreativnost dobrog momka, ali na kraju je zaboravio ko je. Video sam

192
kako se to dešava mnogima.
Knock Me Down bio je prvi singl skinut sa albuma Mother’s Milk. Zapravo, išao
je i na radiju. Lindi je umeo, s vremena na vreme, da nam kaže kako se pušta na
nekoj stanici, ali mi nismo videli nikakve rezultate. Nekoliko meseci kasnije, dok
smo bili na vikend-turneji po Vašingtonu, Fli, Džon i ja zaustavili smo taksi usred
glavnog grada. Ušli smo unutra, a vozač pogleda u nas i reče: „Hej, zar vi niste oni
momci? Kako beše, Beat Me Up,... Slap Me Around,... Kick My Ass? Obožavam tu
pesmu! To ste vi, zar ne?” To je bio prvi put da nas je prepoznao neko ko nije bio
deo muzičkog andergraunda.
Turneja za Mother's Milk, u trajanju od godinu dana, počela je septembra 1989.
Još jedan pokazatelj rasta naše popularnosti bio je potpuno opremljen autobus za
turneje. U svakom slučaju, bilo nam je potrebno mnogo više prostora, pošto nas je
više i putovalo. Zaposlili smo Tria da svira trubu, ali on je došao na tu potpuno ludu
ideju da svira na nekom duvačkom hibridu sintisajzera, koji je mogao da
proizvede nekoliko različitih zvukova trube. Onda smo uzeli devojke koje će
nam pevati prateće vokale, Kristin Vajgard i Viki Kalhun. Kristin je bila
skroz otkačena, nekada poznata dečja glumica. Bila je to crvenokosa žena, visoka
metar i žilet, poznata u holivudskim džez krugovima. Viki je bila krupna crnkinja
koja je otpevala prateće vokale u Knock Me Down i koja se pojavljuje u delu spota.
Pored nas, bio je tu Kris Grejson, naš tonac, Mark Džonson, naš menadžer za turneje
i novo lice u ekipi, naš roudi po imenu Robi Alen. Za vreme turneje u Engleskoj,
Robi je razvio alter ego, Robija Rula, koji nas je najavljivao. Robi je, uz pomoć
Džona i Flia, razvio svojevrsnu muzičku komediju koja je podrazumevala nastup
prilikom koga se pretvara da seče sopstvenu kitu. Bila je to magija iz rukava, koju
je izvodio pravim mesarskim nožem, oštrim sa jedne, a neverovatno tupim sa druge
strane. Onda bi izvadio kitu, prislonio na nju nož i vešto ga okrenuo tako da tupa
strana bude uz njegov intimni deo. Alen je, kao i Bob Forest, bio napaćeni
neostvareni muzičar koji je radio kao roudi, tako da smo mu dali njegovih pet minuta
na sceni. Bio je to lud nastup unutar nastupa, a Fli mu je svirao podlogu tokom
predstave. Klinci širom Engleske morali su, pred naš nastup, da prežive to užasno
’odsecanje’.
Pošto više nisam jurio kokain i alkohol, morao je biti stvoren novi način
prekraćivanja vremena. Nešto zvano ’Zadatak’ trebalo je da posluži za razbijanje
dosade koja se na putu neminovno javljala. Pošto smo imali i mnogo studentskih
svirki, obično smo se hranili u menzama koje su služile hiljadu puta podgrejanu
hranu, prekrivenu veštačkim salatnim prelivom. Teško je bilo odrediti da li ta
tajanstvena tečnost služi za ukrašavanje hrane ili za čišćenje podova. Prvi ’Zadatak’
smislili smo u Kanadi, kada smo na našem stolu zatekli ekstra veliku činiju punu

193
komadića pržene slanine. Sinula nam je ideja da sakupimo nešto novca i
izazovemo Marka Džonsona da pojede sve iz te činije. Ispostavilo se da je
Džonson bio sposoban da proguta razna sranja, tako da je uspešno izvršio
svoj zadatak.
Moj prvi ’Zadatak’ bio je da pojedem nešto što je, izgleda, bilo četvrt kile
margarina. Imao sam tri minuta na raspolaganju da to smažem i uzmem 120 dolara,
ali stigao sam samo do polovine. Morao sam da odustanem, iako sam mislio da ću
moći to da postignem snagom sopstvenog uma. Ali, moje telo odbilo je saradnju. Na
kraju smo Fli, Džon, Čed i ja shvatili da je glupo da sami sebe mučimo, kada to
možemo da radimo onima oko nas. Osim toga, nama novac nije bio toliko potreban
kao toncu, pratećim vokalima ili roudiju. Jedne večeri svirali smo na nekom
faksu. Spremačica nam je u bekstejdž donela potpuno nejestivu hranu. Devojke su
nas smarale da ih izazovemo, pa sam uzeo praznu vinsku čašu i u njoj počeo da
mešam različite salatne prelive i začine. Na kraju sam dobio koktel neke odvratno
zelene boje. Za ’Zadatak’ smo odabrali Kristin kojoj je očajnički bila potrebna kinta.
Ukupna suma iznosila je oko 180 dolara, zato što je svako nešto priložio. Nagradu je
dobijala ukoliko uspe da popije sve to i pet minuta izdrži bez povraćanja. Ona je bila
takav car da ne samo što je prihvatila ’Zadatak’, već je pristala da pojede
gomilu drugog smeća uz taj moj ’koktel’ ukoliko priložimo još pedeset
dolara. Predlog prihvaćen.
Ni Viki nismo hteli da isključimo iz zabave, tako da smo sakupili još malo love i
smislili da pojede činiju punu komadića putera. Složila se i bacila na posao. Pojela je
sve kao da je bila reč o posudi punoj šlaga. Onda su svi pogledi bili uprti u Kristin.
Samo od mirisa tog koktela mogao bih danima da povraćam, ali Kristin je iskulirala,
sasula tu povraćku u sebe i pojela još svakojake klope. Seo sam pored nje i izvadio
štopericu, dok se ona znojila, stenjala, plakala, menjala boje. Ali, uspela je da izdrži
celih pet minuta, a onda se sjurila u kupatilo i sve izbacila. Viki se izgubila kada je
čula Kristinino krkljanje, pa je i ona jurnula tamo. Klečale su ispred šolje i zajedno
povraćale. Kada su se vratile, ceo ručak pretvorio se u gađanje hranom, sve dok nas
stroga servirka nije ukorila i naredila da počistimo krš koji smo napravili, što smo
odradili prilično traljavo.
Put je bio krajnje iscrpljujuć, ali posle nekoliko meseci na turneji, na dnevni red
ponovo se vratio seks. To je bilo izvodljivo jer sam sa Jonom raskinuo u decembru.
Uspeo sam da ostanem čist i izbegnem sve ono što ide uz trovanje drogom, tako da
mi se telo prilično izlečilo od tog mučenja, ali moj um nije bio spreman za
suočavanje sa problemima koji iskrsavaju u vezama. Nijedno od nas nije se priviklo
na moju trezvenost. Bio sam zahtevan, snishodljivi seronja, a ona je bila tu da se
stara o meni, voli me i vraća mi zdravlje. Umesto da, kada se sve promenilo,

194
započnemo zdraviju i funkcionalniju fazu veze, mi jednostavno nismo znali kako
to da izvedemo. Ni od koga iz okruženja nisam hteo da trpim nešto poput: „Ortak,
sada si čist, a ponašaš se kao najveći kreten. Sagledaj svoj život, vidi gde se nalaziš i
provali ko si.” Još uvek sam bio ono isto ljubomorno, sebično derle koje je želelo
svima da naređuje. Jedina razlika bila je što sam sada bio čist.
Postali smo jedan od onih parova koji se stalno svađaju. Znao sam da nam je
veza osuđena na propast. Između nas se nije dešavalo ništa strašno, ali više nismo
usrećivali i bespoštedno se davali jedno drugom. Veza je počela da se osipa, a svađe
su se učestale. Mislim da smo oboje znali da je kraj, ali nismo hteli da prihvatimo tu
činjenicu, jer sam sa njom znao da budem bliskiji nego sa bilo kojom drugom
devojkom ikada.
Na kraju krajeva, živeli smo u mom stanu tako da sam, tokom tih svađa, krajnje
grubo znao da kažem: „Molim te, pokupi stvari i briši.” Onda bi se ona protivila:
,,Ne, ne, ne želim da odem odavde. Hoću da budem sa tobom.” I tako svaki put
iznova, sve dok desetog nisam rekao: „Kupi svoje jebene stvari i marš odavde!” Ona
je pogledala u mene i rekla: „Mislim da ću to uraditi.” „Pa, hajde onda. Pokupi
stvarčice i briši odavde, gospođice”, rekoh. Otišla je i nikada se više nije vratila.
Ponovo se uselila kod mame, a ja sam je čekao. Čekao sam da se ponovi toliko
puta odigrana predstava, u kojoj se ona vraća dan-dva kasnije. Ali, to se nije
dogodilo. Postao sam očajan, usamljen i zbunjen, stalno se pitajući zašto sam joj
rekao da ode kada sam želeo da ostane. Pozvao sam je tri dana kasnije: „Hej, zar
sada ne bi trebalo da se vratiš? Znaš, kao ranije?” Ona reče: ,,Ne, ne, ne... U stvari,
nikada se neću vratiti. Konačno smo se složili oko nečega. Gotovo je.”
Ovo se desilo neposredno pred Božić. Kupio sam joj statuetu u art-deko stilu i
odneo do njene kuće, pre nego što sam otišao u Mičigen. Vrata je otvorila njena
mama. „Kupio sam poklon za Jonu”, rekoh. „Moraćeš da ga ostaviš tu ispred.”
Pomislio sam: „Vau.” Ostavio sam ga na tremu skroz ubedačen ušao u avion. Za
vreme leta napisao sam tužnu pesmu o našem raskidu, koja nikada nije dovršena, već
mi je služila kao nešto za pevušenje u bradu. Nekada sam sebi pisao mantre koje sam
pevao kada je trebalo da prođem kroz neki težak trenutak.
Stigao sam kod mame i shvatio da je to prvi Božić koji ću, posle mnogo godina,
provesti sam. Suočio sam se sa činjenicom da je sa nama gotovo, da Jona ima nekog
drugog i da se završava taj period. Bilo je vreme i otvaranje novog životnog
poglavlja krcatog ljubavlju i pustolovinama. Ipak, posle te veze ostalo je mnogo
neraščišćenih stvari. Godine su mi bile potrebne da shvatim sebe i doskočim tom
laganju i emotivnom terorizmu. Drago mi je što sam, konačno, uspeo da joj objasnim
to i pokušao da poboljšam svoje ponašanje.
Po povratku iz Mičigena imali smo veliki nastup u Long Beach Arena, koji je

195
trebalo da posluži kao deo dokumentarca o nama. Usred intervjua u bekstejdžu taj lik
me je pitao za Jonu. Objasnio sam mu da smo imali i gadan raskid. Upravo tog
trenutka, Džon se pojavio u kadru i izjavio: ,,Čuli ste, dame i gospodo. Entoni je
slobodan čovek i znate šta to znači: 'Vreme je za...jebačinu!’.” Bio je to Džonov
način da me izvuče iz bedaka i obojica smo tu taktiku koristili na ostatku turneje za
Mother’s Milk.Istina je da sam imao rezerve prema lakim devojkama tokom turneje,
ali te rezerve uglavnom su ostale u domenu teorije. Seks je opet uvršten na dnevni
red.
Ponovo je bio lako dostupan. Dok smo, posle koncerta u Hjustonu, išli prema
busu, naleteo sam na devojku koja je strašno ličila na Merilin Monro. Za razliku od
njene dvojnice u Nju Orleansu, ova Merilinka nikada nije izašla iz lika. Bila je moja
devojka u Hjustonu i svaki put kada bi tamo svirali, ona bi se pojavila i na kraju bi
završili u njenoj sobi.
Nisam kresnuo baš sve devojke koje sam hteo. Imali smo jedan nastup na
fakultetu u Kentakiju. Stajao sam u bekstejdžu, spremajući se da izletim na binu,
kada nas je Robi, naš roudi, iznenada posetio u garderobi.
„Hej, mislim da bi ti se svidela ova mala. Sudeći po onome što sam imao prilike
da vidim, ova se definitivno uklapa u tvoj tip”, reče on. Pogledao sam u nju i ugledao
prelepu studentkinju crne kose i porcelanskog tena. Bila je to prava princeza, a ruke
su joj na leđima bile svezane filmskom trakom.
„ Hvala, Robi. Slobodan si”, rekoh. Počeo sam da je obasipam eksplicitnim
detaljima o lokaciji obližnjeg motela u kome smo odsedali, jasno odajući zagrejanost
za jedan randevu posle nastupa.
„A, ne, samo sam se zezala. Htela sam da te upoznam”, reče ona neodoljivim
akcentom iz Kentakija. „Ovde sam sa drugaricom, a dečka sam ostavila kod kuće.”
„Dobro, hajde da se onda samo zezamo. Ne kažem da nešto mora da se desi”,
ubeđivao sam je.
,,Ne znam da li je to izvodljivo”, reče ona. „Volela bih da se družim s tobom, ali
ne znam da li bi se to njemu svidelo. Znaš, verna sam mu.”
Gledao sam u nju i mislio kako ću umreti ako je ne budem imao. Nije bilo šanse
da nastavim turneju dok se ne smuvamo. Rekla mi je da živi sa svojima. Nekako, na
prevaru, uspeo sam da joj saznam adresu.
Bilo je vreme da se počne sa svirkom. Čim sam sišao sa bine, uleteo sam u
bekstejdž i odmah pitao Robija: „Gde je ona mala?”
„Brate, svuda sam je tražio poslednjih sat vremena. Kao da je u zemlju propala.”
Nije bilo teorije da je pustim da mi se tek tako izgubi u noći. Zgrabio sam
olovku, napisao joj nadahnjujuće pismo i našao nekog lika da me odbaci do njene

196
kuće. Bilo je negde oko ponoći. Otišao sam iza kuće i počeo da je dozivam, ali nije
bilo nikakvog odgovora. Napisao sam joj poruku u kojoj sam naveo sve telefonske
brojeve hotela u kojima ćemo biti narednih nekoliko dana i ubacio je u poštansko
sanduče.
Nekoliko dana kasnije bili smo u Čikagu, gde sam upoznao devojku guste
kestenjaste kose, nalik starletama iz sedamdesetih. Ponašala se strašno slobodno, bila
je preslatka i očigledno raspoložena za seks, pa sam je odveo u hotel. Džon mi je bio
cimer, a po samim dodirima mogao sam da zaključim kako je ova mala živa vatra,
koja se popali kada je bilo gde dodirneš. Rekao sam Džonu da mi treba soba kako
bih malo bio sa njom, a on mi je rekao da Čed, koji je izašao napolje na cirku, ima
krevet viška u njegovoj sobi. Takođe, Džon je, sticajem okolnosti, imao ključ od te
sobe, tako da sam ga zgrabio i odmah smo se sjurili tamo.
Legli smo na slobodni krevet, počeli da se ljubimo i skidamo majice. Bila je
neverovatno raspoložena. Spremio sam se za nastavak kada sam začuo stampedo
nečijih koraka. Pre nego što sam se osvestio, vrata se širom otvoriše i unutra ulete
Čed. On nije ličio na sebe. Ponašao se kao da ga je nešto spopalo - imao je taj težak
zvuk u koraku. Počeo je da urla čim me je video: Jebem ti mater, šta tražiš ovde?
Glavu ću ti otkinuti!”
„Hej, Čed, hej, smiri se, polako”, rekoh. Ali, on se nije kontrolisao. Jurnuo je na
mene, a ja sam skočio preko kreveta. Počeo je da me vija, usput obarajući lampe,
udarajući u zidove i mašući rukama. Rekao sam devojci da se obuče, ali Čed je i
dalje jurio za mnom, a ja sam ga izbegavao.
„Koji ti je? Iskuliraj”, rekoh.
„Ko vas je pustio u moju sobu? Sve ću vas pobiti”, mrmljao je i još uvek
zamahivao u mom pravcu. Iz očiju mu je sevala osveta i mržnja, kao da sam učinio
neku groznu stvar. Ali, ako se znaju pravila ponašanja na putu, onda je jedno od
osnovnih da se soba ustupa kada neko odvoji devojku. Konačno, mala i ja smo se
dočepali izlaza. Ispostavilo se da je Čed popio celu bocu tekile i imao pomračenje
svesti. Do dana današenjeg tvrdi da se, kao kroz maglu, seća samo da sam bio u
njegovoj sobi i ničega dalje.
Devojka je bila puna razumevanja za sve što se desilo. „Vaš bubnjar je popio
malo više nego što je trebalo, pretpostavljam”, reče ona. „Hajde da odemo negde gde
nas niko neće uznemiravati.” Hotel je bio slabo osvetljen i imao gomilu hodnika,
tako da smo se smestili pored jednog radijatora. Ono što sam znao o njenoj
osetljivosti na dodir bilo je potpuno tačno, ali nisam znao da mala neviđeno vrišti
tokom odnosa. Isprva sam mislio da se šali, zato što sam je samo dodirnuo dole, a
ona je počela da vrišti iz sveg glasa. Svaka osoba koja se nalazila u hotelu jasno je
mogla da čuje sve, ali sada nije bilo zaustavljanja.

197
 Neko vreme bili smo tamo, a Džon je bio potpuno budan kada sam se vratio u
našu sobu.
„Bože, jesi li svestan da svi u ovom hotelu znaju šta se upravo dogodilo?”
Počeo sam da hvalim obdarenost devojke koja nije mogla da se kontroliše, kada me
Džon preseče.
„Ako ikada nastupi trenutak kada će to biti prihvatljivo za sve, moram da
iskusim taj filing.”
„Koči malo”, rekoh. „Videćemo. Nikad se ne zna.”
Dolazila mi je u posetu dok smo nastupali u obližnjim gradovima. Rastali smo
se u Milvokiju, njenom rodnom gradu.
Sledeća stanica bio je Sinsinati. Uprkos zakonu verovatnoće, moja ’Glasna
mala’ i ’Devojka mojih snova’ pojavile su se istovremeno na tom nastupu. Odluka je
odmah morala da padne. Naravno, to nije nešto na šta sam ponosan, ali okrenuo sam
se prema Džonu i rekao: „Džon, sredi vrišteću malu. Ja moram da uhvatim ovu iz
Kentakija.” Nisam imao izbora. Nisam mogao da poželim boljeg seksualnog partnera
od te male, ali morao sam da imam Kentaki.
Jadni vrištuljko skontao je šta se dešava i bacila mi pogled u stilu: „Drkadžijo”,
ali istog trenutka prihvatila je Džonovu pažnju. Otišli su. Odsvirali smo taj nastup,
posle koga sam preklinjao devojku iz Kentakija da pođe sa mnom u sobu. Na svu
sreću, sada sam imao svoju sobu, pa smo otišli tamo i satima pričali. Samo sam hteo
da budem u njenoj blizini, da je gledam, udišem njen miris i držim za ruku. Pričala
mi je kako treba da završi srednju u Masačusetsu, a ja sam sve pamtio kao blesav jer
sam bio spreman da je pratim i na kraj sveta. Polako ali sigurno, počeli smo da
se ljubimo i mazimo. Na kraju mi je dozvolila da zajedno legnemo u krevet, ali
granicu je povukla kod potpunog odnosa.
„Slušaj, lepo mi je da zajedno ležimo goli. Veruj mi, divno je. Tako sam srećan
što sam sa tobom”, brzo sam dodao. Onda se Bog još jednom smilovao na mene.
Ležali smo tako u krevetu, u toj sobi visoke tavanice, ljubili se i dodirivali dok se
ona polako zagrevala predući kao mačkica. Polako smo utonuli u prelepu razmenu
zadovoljstva oralnog seksa. Ležao sam na leđima, potpuno trezan, a činilo mi se da
počinjem da napuštam svoje telo. Bio je tako jak utisak koji je na moju psihu imala
devojka koja se svim srcem unela u taj fizički izraz ljubavi. Moj duh lebdeo je iznad
nas i posmatrao kako vodim ljubav sa tom devojkom talasaste kose boje kestena i
mlečnobele kože. Posmatrao sam nas neko vreme, pa sam se vratio nazad i sve se
nastavilo. Mislim da je to bio najlepši seksualni trenutak koji sam ikada doživeo.
Posle toga je nestala. Sledeći put kada smo došli u područje Masačusetsa,
okretao sam brojeve svih škola koje su se tamo nalazile, ali uzalud. Svaki put kada bi
bili u Bostonu ili okolini, izašao bih na ulicu i ispitivao prolaznike: „Znaš li devojku

198
koja se zove bla, bla, bla... Ima kestenjastu kosu i...”Ništa. Zvao sam i nekoliko ljudi
iz Kentakija koji su se prezivali kao ona i pitao ih da li imaju ćerku. Godinama
kasnije, našao sam nekoga ko je se setio i rekao mi da me je spomenula par puta.
Nikada više nisam mogao da doprem do nje, a mnogo mi je stalo. Siguran sam da je
već udata i da ima gomilu dece, ali nikad se ne zna. Možda će pročitati ovu knjigu.
Ako čitaš ovo, moj slatkišu iz Kentakija, molim te preskoči sledeću priču.
Kasnije tokom te turneje imali smo nastup u jednom disko klubu u Baltimoru. Ostalo
nam je još nekoliko sati do nastupa. Bio sam u sobi sa Džonom, u još jednom
uvrnutom starom hotelu, kada je zazvonio telefon. Sa druge strane žice bio je Fli koji
je delio sobu sa Čedom.
„Ljudi! Ljudi! Morate smesta da dođete ovamo”, reče on. „Ovde je prava
ludnica sa nekim devojkama. Moram da prekinem. Ćao.” Džon i ja smo poleteli uz
stepenice i banuli u njihovu sobu, u kojoj smo zatekli jedan od najbizarnijih prizora
ikada viđenih.
Čed je sedeo na kauču, potpuno obučen i opušten. U jednoj ruci držao je špatulu
za torte, a u drugoj drvenu varjaču. U sobi su se nalazile tri devojke pozamašnog
poprsja, koje su bile u toplesu i igrale na stolu. U stvari, jedna od njih između grudi
držala je Čedovu cipelu, a veličina istih nije joj dozvoljavala da ispadne. Druga je na
povećem poprsju održavala gomilu novčića. Čed je sedeo tamo kao neki uvrnuti
dirigent, špatulom povremeno šljapkajući devojke po zadnjici i bacajući novčiće na
njihove grudi.
„Hoćemo da igramo. Pustite nam neku muziku”, molile su devojke. U sobi nije
bilo kasetofona, tako da smo počeli da im izvodimo neke naše pesme i neke obrade
Led Cepelina. Jurili smo po sobi i pevali devojkama čije su guze bile išarane
udarcima od špatule. Korak po korak, Džon i ja završili smo u kupatilu sa dve
devojke u toplesu, koje su uskoro postale devojke bez odeće. Prilikom te zanimljive
seksi žurke Džon je sedeo u kadi, a ja na lavabou. Divno je bilo što su devojke bile
potpuno opuštene, ćaskajući jedna sa drugom u pauzama pušenja. Džon i ja smo se
zgledali i slegli ramenima: „Opa, Baltimor. Ko bi rekao?”
Do našeg odlaska u Japan ne samo da smo se slagali, već smo razvili pravi
osećaj zajedništva. U Nagoji smo imali svirku za zagrevanje, a onda otišli put Osake.
Promoter nas je posle nastupa odveo u suši restoran, u kome je Mark Džonson pojeo
pun tanjir ostataka od vasabija. Do tada sam već skontao da su Japanke mnogo
rezervisanije i ne toliko otvorene kada je reč o seksu, za razliku od njihovih
drugarica iz Amerike i Evrope. Obično bi pokušavali da smuvamo neku devojku, ali
japanska stidljivost i zatvorenost bila je prilično odbijajuća. Ali, spoljašnji izgled
stvari može da zavara. Napokon, svi smo živa bića kojima upravlja hemija. Ako
napraviš prvi korak, dalje će nastaviti hormoni koji prevazilaze i kulturne razlike.

199
 Prilikom izlaska iz restorana, ubedio sam preslatku Japanku i njenu drugaricu
skromnije lepote, da pođu sa nama u hotelske sobe. Pred samo svitanje, posle gotovo
pet sati neprestanog ubeđivanja, slatka devojka se skroz popalila. Više nije ni mogla
da ponovi kako ne može da spava sa mnom. Popustila je i soba se ispunila ljubavlju.
Neverovatno iskustvo bilo je videti je kako iskaz menja od ,,Ne, ja nisam takva
devojka” do „Molim te, hoću još”. Bilo je lepo. Prespavala je kod mene i celo jutro
proveli smo zajedno.
Došao je trenutak mog odlaska u Tokio i ona se malo rastužila. Insistirala je da
se nađemo na stanici kako bi se pozdravili. Na recepciji me je čekala naredbodavna
poruka kada sam se prijavio u hotel. Oštro je napisala: „Sada moraš da pošalješ
nekoga da dođe po mene.” Moram nekoga da pošaljem da dođe po nju? Možda je to
bio neki japanski običaj — moraš da nastaviš da se viđaš sa nekim pošto ste
se kresnuli. Ništa mi nije bilo jasno i nikoga nisam ’poslao po nju’. Te noći smo, još
jednom, svirali za pristojnu i uzdržanu publiku. Sedeo sam u bekstejdžu posle
nastupa, kada sam podigao pogled i ugledao kako u garderobu ulazi najslađa devojka
koju sam ikada video. Bila je to visoka devetnaestogodišnja nordijska boginja, plave
kose i plavih očiju. Imala je neku dečačku frizuricu i neverovatan osmeh. Plus, nosila
je majicu sa likom Vudija Alena, a bradavice su joj se ocrtavale na njegovim
očima pa je izgledalo kao da je zrikav. Nisam mogao da zamislim bolju ribu odnje.
Znao sam da nam je suđeno. Bilo je jasno daje ona moja nova devojka. Čim je
ušla, svakom tipu u sobi šapnuo sam: „Šape k sebi. Ova je moja.” Onda sam joj
prišao.
„Ćao. Ja sam Karmen”, reče ona. „Došla sam ovde u posetu. Inače sam iz San
Dijega.”
I ja sam se njoj predstavio i rekao joj da ćemo se družiti narednih godinu-dve, a
ona je prihvatila zezanje.
Oborio sam je s nogu i izašla je sa nama na večeru. Onda mi se pridružila u
hotelskoj sobi. Za razliku od devojke iz Osake, sa njom nije bilo probijanja leda do
prvih zraka sunca. Bila je tako lepa. Privlačila me je toliko da sam se unervozio zbog
našeg odnosa. Karmen je osetila moju nelagodu i nežno rekla: „Ovo je savršen
trenutak. Bez obzira na to šta se desi, budi siguran da sada ne bih bila ni na jednom
drugom mestu, nego s tobom u ovom krevetu.”
Kada god bi me spopao napad panike, talas njene ljubavi odmah bi ga potapao.
Ta noć postala je jedan od najjačih i najmagičnijih susreta koje sam ikada doživeo.
Činilo mi se kao da sam našao pravu ljubav u toj devojci koja je bila tako drugačija
od ljudi koje sam imao prilike da upoznam. Postojala je izvesna neobičnost u vezi sa
njom — bila je pametna i razumela se u muziku. Uvek je bila draga i opuštena, super
smo funkcionisali zajedno i bio sam potpuno spreman da, od tog trenutka nadalje,

200
budem njen čovek.
Karmen je bila manekenka modnog studija Elit, i u Japanu je bila poslovno.
Sledeću noć proveli smo u njenom stančiću, sve vreme pričajući. Otac ju je napustio
kada je bila beba i nikada ga više nije videla. Rekla mi je kako ima rođake u
Misuriju, koji su pravi otpadnici i koji žive u trošnim kućama pored reke i jedu
veverice. Njene priče su me zaokupile. Nisam ni shvatao šta mi se dešava. Postepeno
sam počeo da obrćem uloge — ja sam sada bio onaj koji se brinuo o njoj.
Napravio bih veliku grešku ukoliko ne bih spomenuo da je Karmen, kada je reč
o seksu, dolazila sa druge planete. Bila je osoba sa najjačom seksualnom energijom.
Kroz šta god bi prolazila, bilo kakav god bol da je trpela, seks bi sve lečio. Prihvatio
sam njenu praksu, pošto sam i ja prolazio kroz neke teške trenutke. Kako nam se
veza razvijala, sklopili smo prećutan dogovor da upražnjavamo seks kada god
imamo neki problem. Imala je običaj da kaže: „Mogu da svršim dvadeset puta
zaredom. Mogu da svršavam ceo sat.” I mogla je! Ništa nije moglo da te pripremi
za upoznavanje devojke koja je bila u takvom psihičkom i fizičkom stanju.
Bog blagoslovio Karmen Dženet Hok zbog toga što je bila moja prva devojka u
novom životnom poglavlju, kada sam bio ranjiv i kada je trebalo da povratim
sopstveno samopouzdanje. Naravno, između nas postojala je velika razdaljina i,
koliko god da sam bio zaljubljen u nju, put me je vodio u Englesku. Ko je znao kada
ću je sledeći put videti. Očajnički sam želeo da se to dogodi, ali vreme i velika
razdaljina čine svoje.
Posle odlaska iz Tokija nisam imao nikakve namere da budem ni sa jednom
drugom. Nisam lovio cice po Engleskoj, ali prilikom povratka sa turneje svratili smo
u Njujork, gde sam upoznao manekenku malo jače građe, poreklom iz južne Afrike.
Zvala se Karen. Taj susret me je strašno zbunio pošto sam još uvek bio ludo
zaljubljen u Karmen koja je i dalje bila u Japanu. Ali, Karen je bila slika i prilika
zdrave osobe velikog srca i takvih grudi, i pokazivala je interesovanje za druženje sa
mnom.
Pošto smo imali pauzu u okviru turneje, vratio sam se u Los Anđeles. Ponovo
sam se uselio u stan na Oranž Drajvu koji je bio pretrpan Joninim stvarima. Nekoliko
dana kasnije dobio sam pošiljku od Karen. Unutra je bila gomila njenih aktova.
Karmen se tada već vratila iz Japana i doselila u San Dijego, kod njene mame.
Dogovorili smo se da se vidimo za vikend. Lepo nam je bilo. Prvih par dana proveli
smo u krevetu, ponovo oživljavajući bliskost. Onda sam morao da odem da obavim
neke posliće, a moje seksi mače ostavio sam da se izležava u krevetu. Kada sam
se vratio, spavaća soba bila je prekrivena konfetama. Nisam imao pojma šta se desilo
dok nisam pogledao jedan delić.
„Sranje, to je bradavica. Mora da je pronašla fotke”, pomislih.

201
 Bio sam u pravu. Karmen nije htela tako lako da pređe preko toga.
,Ako se viđaš sa mnom, zašto ti ona šalje njene fotke?”, vrištala je. ,,Ta jebena
fufica može da produži dalje i zaboravi tvoju adresu.” Ovo je bilo blago u poređenju
sa onim što je usledilo.
Međutim, obožavao sam je i super smo se zezali. Uvek je imala osmeh na licu i
strašno zarazan smeh. Ne želim više da davim o seksu, ali ona je bila najseksualnija
osoba u koju sam ikada bio zaljubljen. Počela je da diže prašinu u svom poslu, pa se
preselila u Los Anđeles. Bio sam prilično rezervisan u vezi sa njenim useljenjem kod
mene s obzirom na to da sam nedavno izašao iz duge veze. Zato smo otišli u
obilazak stanova i našlijoj jedan zgodan, samo četiri kilometra udaljen od mog. Posle
nepunih nedelju dana uselila se kod mene. Tada je počela ta otkačena veza koja
je uvek bila zanimljiva, ali samo ponekad zabavna.
Neću reći da je bila manično depresivna, ali bila je manična u nekom pogledu.
Jednog trenutka skakutala bi po kući od sreće, ljubila me i grlila, a već sledećeg bila
spremna da mi razbije njušku zato što je bila ubeđena da gledam kroz prozor kako
bih zapamtio brojeve kuća u koje su ulazile zgodne devojke. Imala je bujnu maštu.
Većinu vremena uopšte nisam ni kapirao o čemu priča. Ali, svi ti ružni događaji bili
su brisani novim kao što je bio, na primer, onaj kada mi je dozvolila da joj stavim
povez prekoočiju, zavežem je za krevet i slikam polaroidom.
Lindi je, u aprilu 1990, održao sastanak na kome nas je obavestio da ćemo do
kraja nedelje imati prvi zlatni tiraž. Mother’s Milk prodao se u pola miliona
primeraka. Taj tiraž nismo postigli zahvaljujući EMI-ju,koji su sačinjavali
najnazadniji ljudi - osim Kima Vajta koji je uvek bio uz nas i žestoko se borio da
naša ploča bude puštana na školskim radijima, što je pomoglo da uđemo na
alternativne top-liste, a onda se probijemo do mejnstrim radija.
EMI nam je organizovao žurku u Njujorku u čast našeg zlatnog tiraža, ali sve to
ništa nam nije značilo. Izgledalo je veoma čudno i neiskreno što je EMI pokušavao
da stvori slavljeničku atmosferu zbog postignutog tiraža. Ipak, u tom kovitlacu
uvrnute energije, pogledao sam u Flia. Odmah smo se izgrlili i osetili da smo stvarno
postigli nešto što nismo nikada pre, uprkos činjenici da nas je to koštalo četiri
albuma i nebrojenih uspona i padova.
Druge izdavačke kuće iznenada su počele da se zanimaju za nas, posebno pošto
je naš advokat, Erik Grinspen, detaljno pregledao ugovor koji smo zaključili sa EMI-
jem. Iako smo, prema ugovoru, bili obavezani da za njih izdamo još jedan album,
tamo je postojala posebna klauzula koja dejstvo ugovora ograničava na trajanje od
sedam godina. Ta godišnjica se opasno bližila, tako da se svaka zverka u poslu
motala oko nas i udovoljavala nam. Kris Blekvel, osnivač Ajlend Rekordsa, pozvao
nas je u njegovu kuću na Beverli Hilsu i tamo smo pričali o Bobu Marliju i značaju

202
njegove izdavačke kuće u oblasti rege muzike. Bilo je zabavno, ali nam je i sam
priznao da nema lovu kojom raspolažu druge izdavačke kuće koje učestvuju u trci.
Ali, Dejvid Gefen imao je toliko. Opasno se angažovao oko nas, čak nam je
organizovao prevoz u njegovom privatnom mlaznjaku posle koncerta u Oklandu.
Smešno je bilo što smo na koncert stigli u mlaznjaku kompanije Vorner Broders.
Tokom sveg tog preganjanja, Mo Ostin iz Vornera bio je najbolji lik koga smo
upoznali. On je bio osnivač Vornera, a kada smo Fli i ja otišli u njegovu kancelariju
pričao nam je o ljudima koji su bili pod okriljem njegove izdavačke kuće - Frenku
Sinatri, Džimiju Hendriksu i Nilu Jangu. Kada su pregovori malo odmakli, Mo nas je
pozvao u Brentvud. Veličina njegove kuće najbolje se opisuje tako što nateraš sebe
da zamisliš bolji deo Diznilenda i onda preko toga staviš krov. Izveo nas je napolje
pošto nam je pokazao unutrašnjost kuće. Njegovo imanje bilo je smešteno na vrh
planine sa koje se pogled pružao na centar Los Anđelesa i okean koji je ležao iza
njega. Bazen mu je bio veličine manjeg jezera, a kada nas je pozvao da se bućnemo,
Fli i ja smo odmah skinuh odeću i u gaćama uleteh unutra. Kada smo izašli iz
bazena, tamo je stajao batler koji je držao spremne tople peškire. Mo je, uprkos svom
tom raskošu, bio pravo ljudsko biće i svim srcem voleo je muziku i posao kojim se
bavio.
Odlučili smo da nastavimo sa radom i bacimo se na pravljenje pesama za naš
sledeći album, dok je sve to ’udvaranje’ još uvek trajalo. Nismo hteli ponovo da
radimo sa Majklom Bejnhornom, tako da smo počeli da pričamo o drugim
producentima. Jedan od onih koje smo često spominjali bio je Rik Rubin,
najpoznatiji po radu sa grupom Bisti Bojs (Beasty Boys). Imali smo ga u vidu još u
vreme kada je trebalo da pravimo Freaky Styley.Došao je, sa grupom Bisti Bojs, da
nas poseti u našem prostoru za probe. Kasnije mi je priznao da je sve vreme boravka
u toj prostoriji osećao najmračniju energiju i zbog toga zbrisao čim mu se ukazala
prilika. Ali, sada smo bili drugačiji. Popričali smo sa Rikom i stvarno nam se
svideo. I on je doživeo promenu - od prekog, agresivnog Njujorčanina, postao
je blag, ljubazan žitelj Kalifornije koji strašno pazi na svoju ishranu.
Dakle, Rik je ušao u priču i odmah smo počeli pripreme za pretprodukciju. To
smo radili u mirnom delu Velija, u prostoru za probe koji se nalazio u ogromnoj
zgradi sa visokim tavanicama, opremljenoj kaučima i jednom platformom na kojoj se
nalazila bina. Mesto je bilo udaljeno svega petnaest minuta od kraja u kome smo svi
živeli. Postalismo strašno kreativno produktivni kada smo nogom kročili u taj
prostor. Nismo mogli da se zaustavimo - stalno smo pisali nešto. Svirali bi po ceo
dan, dobijali super ideje i onda bi, s vremena na vreme, Rik dolazio. Legao bi na taj
veliki kauč, hvatao neke beleške, dremao i postepeno upijao naš zvuk. Nije nam se
mešao u posao, bio je potpuno opušten,ali ubrzo smo skontali da sve pomno prati.

203
Dao nam je sjajne ideje za aranžmane, a onda je proveo neko vreme sa Čedom radeći
na ritmu.
Reših smo da napravimo malu pauzu u radu za Noć veštica, kako bi otišli na
maskenbal koji je, na Bel Eru, priređivao neki užasno bogati lik. Postavio je
ogromnu binu na otvorenom i pozvao momke iz Džejns Adikšn (Jane’s Addiction) da
sviraju. Svi smo se složili da se na maskenbalu pojavimo u potpuno istim kostimima,
koji su se sastojali od ogromnog pričvršćenog vibratora i ničega više. Izvršio sam
svoju obavezu, stavio ga i otišao na žurku sa Karmen, takođe propisno odevenom.
Stigli smo i gle čuda! Tamo je stajao Fli ’obučen’samo u vibrator. Onda sam
ugledao Džona koji je, takođe, prihvatio igru. Ni Čed se nije zaledio, već
junački izdržavao tu hladnoću s kraja oktobra. Dakle, bili smo četvorica golih likova
sa lažnim erekcijama, koji su se ponašali kao da se ništa neobično ne dešava.
Momci iz Džejns Adikšna počeh su da sviraju i svi su pevali njihove pesme.
Stiven Perkins, jedan od članova grupe, pitao nas je da h smo raspoloženi za svirku.
Odlučili smo da odsviramo stvar Search and Destroyod The Stooges, koju smo tih
dana uvežbavali. Tamo je, bukvalno, bilo nekoliko hiljada ljudi, a mi smo se potpuno
goli popeli na binu i odsvirali tu stvar sa nabreklim kitama. Osećali smo se kao da
hodamo po Mesecu, a osećaj je bio još jebačkiji - ne samo zbog hladnoće i golotinje
— već i zbog takvog postupka momaka iz Džejns Adikšna, koji su nam
godinama bili konkurencija.
Pregovori su se, na kraju, sveli na dve izdavačke kuće — Vorner i Soni (Sony).
Otišli smo u Njujork, na sastanak sa Tonijem Motolom, koji je tada pod svojim
okriljem imao dva strašno jaka izvođača - Maraju Keri i Majkla Džeksona. Tomi se
užasno trudio da nas dovuče tamo. Jasno i glasno nam je rekao kako zna da smo
pregovarali sa mnogim izdavačima, ali da ćemo na kraju sigurno potpisati za
Soni/Epik.
Smatrali smo da nas EMI dovoljno ne poštuje. Nikakvu stabilnost nismo imali
za tih sedam godina tamo. Tražili smo dobru kuću. Kada nas je Erik pozvao na ručak
i saopštio da je Epik ponudu uvećao za milionče, sva četvorica smo se uhvatili u
vozić i usred restorana počeli da pevamo: Epik! Epik! Epik!” Situacija je prešla iz
stanja „Imamo problem” do „Milionče preko? Hajde da potpišemo za džina iz
Njujorka”.
Erik nas je šokirao na tom ručku. Smirio nas je i rekao: „Imam vesti za vas.
Svaki od vas dobiće ček na milion dolara.” Do tada smo imalijedva par hiljadarki na
računima, a sada smo postali milioneri u sekundi.Osećali smo se kao da smo dobili
na lutriji. Vrištali smo i grlili se, po prvi put shvatajući da više neće biti mučnog
sastavljanja kraja sa krajem i života od danas do sutra. Svaki od nas odlučio je da
kupi kuću. Imali smo nove domove za manje od dve nedelje.

204
 Moja kuća bila je potpuno nova građevina na vrhu Bičvud Kenjona na
Hohridžu. Nije bila nameštena, pa sam je uredio u stilu novopečenog bogataša.
Odlučio sam da ne stavljam tepihe, već sam pod postavio parketom od finog drveta
uveženog saTajlanda. U spavaćoj sobi sam svaki zid okrečio u drugu boju. Niz
stepenice se pružao mozaik koji je stvarao iluziju rečnog toka. Ali, najjači utisak
ostavljao je kamin u dnevnoj sobi. Izbacio sam stari koji sam zatekao i naručio da mi
se donese posebno rečno kamenje iz Odžaija. Onda su od njega napravili kamin u
obliku nagog ženskog tela. Otvor kroz koji se ubacuje ogrev bio je smešten u njenu
vaginu, a bradavice su joj izrađene od purpurnog stakla. Najlepša stvar bilo je
dvorište koje se protezalo do zapadnog oboda Grifit parka, velikog prirodnog
rezervata. Ogromni znak ’Holivud’ nalazio se iznad imanja i jasno se video prilikom
lenstvovanja u bazenu.
Odlučili smo da potpišemo za Soni, ali postojala je posebna klauzula koja ih je
obavezivala da nas oslobode obaveze izdavanja poslednjeg albuma za EMI. Sve
budže iz Epik/Sonija sastale su se sa nama u Los Anđelesu u hotelu For Sizons kako
bi proslavili sklapanje ugovora i uradili nekoliko fotki. Bili smo spremni da se
bacimo na rad, čim nas izvuku iz nezgodnog ugovora sa EMI-jem. Rekli su nam da
je to samo pitanje dana, a onda su se ti dani pretvorili u nedelje, a nedelje su prešle
u mesece.
U međuvremenu, moja veza sa Karmen postajala je sve napornija i bučnija.
Potpuno je odlepila. Morao sam da je strpam na terapiju kako se ne bi ubila. Jednom
smo se vozili kolima, a ona je iz čista mira počela da vrišti i udara se po licu, praveći
sebi masnice. Onda je pokušala da iskoči iz njih dok su u pokretu. Nisam je
primoravao na terapiju - nudio sam se da joj platim pomoć koja će je izvući iz tog
bola koji je držala u sebi. Ako bih prelistavao neki časopis, ona bi mi prišla, istrgla
mi ga iz ruku, vratila nekoliko stranica unazad i rekla: „Zašto si se toliko zadržao na
ovoj strani? Ko je ona?” Otišli bi u bioskop i probijali se kroz tesno zbijenu gomilu.
Pognuo bih glavu kako bi našao delić slobodnog prostora, a ona bi me nabola i rekla:
„Zašto gledaš u tu devojku?”
Sve naše svađe ostajale su samo na rečima, ali kada je počela da se pojavljuje sa
masnicama oko očiju, svi bi me gledali u stilu: „Ortak, jel’ ti to nju mlatiš?” Ko bi
mi poverovao da se samopovređuje? Kada sam ušao u novu kuću, neuspešno sam
pokušavao da okončam tu vezu, ali ona, jednostavno, nije htela da ode. Jednom se
zaključala u kupatilo sa nožem u rukama. Otišla je tamo da iseče vene. Morao sam
da razvalim vrata kako bih ušao i sprečio je u tome. Držala je nož kada sam uleteo,
ali se nije povredila. Hvala Bogu.
Ljubomora i nesigurnost pomešane sa seksom kao rešenjem za sve, samo su
dodatno komplikovale situaciju. Kontam da je umislila kako će umreti ako je

205
napustim. Svaki put kada bih spomenuo mogućnost našeg rastanka, ona bi se samo
sklupčala i počela da se ponaša kao autistično dete. Odredili smo datum početka rada
na novoj ploči, tako da je došlo krajnje vreme za oslobađanje od te uvrnute veze koja
bi me onemogućavala da se u potpunosti posvetim poslu. Ta ploča mi je značila više
od bilo čega. Ponudio sam da joj obezbedim stan pošto nije imala novca, ali ona nije
htela ni da čuje. Hiljadu puta sam joj rekao da je gotovo, da mora da ode i da više ne
možemo da budemo zajedno. Onda hi se ponovo vratila, vrištala i lupala, a ja bih
morao da siđem do ulazne kapije i kažem: „Karmen, ti više ne živiš ovde. Ne možeš
da uđeš. Među nama je završeno, nismo zajedno.” Ostala bi tamo vrišteći i
pokušavajući da unutra uđe na silu.
Na kraju sam joj kupio avionsku kartu kako bi mogla da ode u Italiju i tamo
nastavi karijeru. To je bio kraj naše veze. Zahvaljivao sam se mojoj srećnoj zvezdi
zbog tog događaja. Možda nije ni bila svesna kroz kakvu paklenu dramu smo
prolazili, pošto bi se svaka svađa završavala seksom, što je u njenom umu,
verovatno, bio pokazatelj da je sve u redu.
Uskoro posle toga, pozvao me je Mo Ostin iz kuće Vornera. „Čuo sam za vaš dil
sa Sonijem”, poče on. „Čestitam. Zvuči kao dobra stvar, a oni su jaka kuća. Zato,
samo napred i napravite vašu najbolju ploču. Ščepajte ih za vrat.” Spustio sam
slušalicu neverovatno dirnut. Upravo me je zvao najbolji i najrealniji lik koga smo
upoznali tokom svih tih pregovora da me ohrabri da napravimo najbolju ploču za
konkurentsku kuću. To je bio čovek za kakvog sam hteo da radim. Pozvao sam Flia i
on mi je rekao da je obavio isti razgovor. Razmišljao je na istovetan način.
Pozvali smo Lindija i pitah ga kako stoje stvari sa pregovorima između Sonia i
EMI-ja. Navodno, ništa se nije dešavalo i Soni se samo vrteo ukrug. Bilo je to sve što
smo želeli da čujemo. Počeli smo da ga preklinjemo da nas izvuče iz ugovora sa
Sonijem i da potpišemo za Vorner. Dozvolili smo Mou da umeša prste. Bio je
potreban jedan poziv upućen njegovom starom prijatelju, koji je vodio EMI, i odmah
smo skinuti sa te etikete i potpisivali za Moa. Osećali smo se spremni da napravimo
najbolju moguću ploču.

206
 10. FUNKY MONKS
Svi smo bili oduševljeni vezom koju smo ostvarili sa Vornerom. Mo Ostin i
njegovi saradnici, Leni Vornoker i Stiv Bejker, bili su ljudi koji su svim srcem živeli
za muziku. Iako je Mo bio jedan od direktora u Vorneru,on nas je svaki dan
posećivao i zezao se sa nama sve vreme stvaranja našeg prvog albuma za izdavačku
kuću u kojoj je radio. Dolazio je da bude sa nama za vreme snimanja i bio srećan što
može da sluša bilo šta što smo svirali. Nikada ranije nismo imali takvu vezu sa
izdavačem.
Kao grupa smo bili u najboljoj situaciji do tada, iako smo se Džon i ja prilično
udaljili. On i Čed nisu se više osećali kao novajlije, sada su bili ravnopravni članovi.
Fli i Džon su se zbližili u muzičkom i prijateljskom pogledu, a Čed je svirao bolje
nego ikada. Među nama je postojalo ogromno poverenje koje je dolazilo do izražaja
kroz sate i sate zajedničke svirke i stvaranje pesama. Išlo nam je, za razliku od
vremena kada smo radili na Mother’s Milk. Tada smo morali da uložimo nadljudske
napore u stvaranje pesama, a sada smo, svaki dan, stvarali novu muziku za koju
bih mogao da pišem tekstove.
U međuvremenu, počeo sam da se družim sa Rikom Rubinom. Bio je to lik
potpuno opčinjen zabavom i dosta drugačiji od svih ljudi koje sam imao prilike da
upoznam. Obožavao je da priča o devojkama, da se vozi po gradu i uživa u
beskrajnom slušanju muzike. Počeo je da dolazi kod mene. Razgovarali smo o
mojim tekstovima i razmatrali koje reči treba da pokriju novonastalu muziku.
Pokazao sam mu tekst pesme Pozuer of Equality. Smatrao je da se muzika i moj tekst
odhčno poklapaju, ali jasno mi je stavio do znanja da nije ljubitelj tekstova sa
sodjalno-političkom tematikom.
„Gotivim pesme o devojkama, automobilima i takvim stvarima”, rekao mi je
Rik.
„Devojke i automobili? Mogu da pišem o tome, ali to je već viđeno. Zelim da
pišem o nečemu što niko nije primetio, o čemu niko nije pisao”, protivio sam se.
„Razumem”, reče Rik. „Ali, ako poželiš da pišeš o devojkama i kolima, biću
srećan da i to čujem.”
Pokušao sam da napišem jednu pesmu u skladu sa Rikovim idejama. Bila je to
stvar The Greeting Song. Mrzim tu pesmu do dana današnjeg. Mrzim tekst, mrzim
kako zvučim. Bila je to živahna rok melodija u stilu grupe Led Cepelin, ali nisam se
našao u njoj. Igrom slučaja, Dženeral Motors nas je kasnije pitao da li mogu da
upotrebe reči za reklamu za ševi. Nisam mogao da dozvolim da reči te pesme
odštampaju na praznom papiru zato što nisam verovao u njih.

207
 Iako nam je išlo dobro u kreativnom smislu, počeo sam da se osećam odbačeno,
jer je Džonovo i Fliovo prijateljstvo, dobrim delom, bilo zasnovano na gajenju
zajedničke naklonosti prema vutri. Možda je to bio jedan od Fliovih načina da mi
pokaže kako se osećao on kada je bio izopšten iz mog i Džonovog društva, a mislim
da je i Džonu bilo preko glave što sam uvek hteo da svi oko mene budu čisti, tako da
nikada nije mogao slobodno da se zeza i eksperimentiše sa drogama. Iznad svega,
osećao je kako mu vutra jača kreativnu energiju. Sve je to bilo prilično ironično, baš
zbog toga što sam se otarasio nasilnog insistiranja na trezvenosti i počeo sa
prihvatanjem činjenice da se ljudi oko mene drogiraju, ali kada bih ušao u prostoriju
u kojoj su duvali, u njihovom pogledu očitavalo se ono evo stiže narko-inspektor’.
Jednoga dana sam se pojavio na probi, a Fli i Džon su bili uduvani k’o majka i
lebdeli u stanju ’hajde da ignorišemo Entonija’. Tada sam osetio tugu zbog
Džonovog izlaska iz mog sveta. Samo iz njegovog pogleda mogao sam pročitati da
više nismo prijatelji, ne uključujući ortakluk koji se podrazumevao kod rada u grupi i
međusobnog uvažavanja. Jednom sam se vraćao sa probe, kolima se vozeći niz
autoput 101, i razmišljao o gubiku Džona i sopstvenoj usamljenosti. Te misli su
prizvale sećanje na Jonu, tu predivnu devojku koja je želela da mi pruži ljubav, i
mene koji sam joj na to odgovorio pucanjem kokainom i heroinom, sa
gomilom kriminalaca ispod mosta. Shvatio sam da sam odbacio mnogo toga
u životu, ali osetio sam i neku prećutnu vezu sa gradom u kom sam živeo. Proveo
sam toliko vremena lutajući po ulicama Los Anđelesa i pešačeći kroz holivudska
brda, tako da sam osećao neku natprirodnu pojavu -možda sam duh grada i grada -
koji me je posmatrao i čuvao. Uprkos što sam bio usamljenik u sopstvenoj grupi, bar
sam osećao prisustvo grada u kome sam živeo.

Iz Under the Bridge

Sometimes I feel Iike I don’t have a partner

Sometimes I feel like my only friend
Is the city I live in, the city of angels
Lonely as I am, together we cry.
I drive on her streets ’cause she’s my companion
I walk through her hills ’cause she knows who I am
She sees my good deeds and she kisses me windy
I never worry, now that is a lie.

I don't ever want to feel like I did that day

208
 Take me to the place I love, take me all the way
It’s hard to believe that there’s nobody out there
It's hard to believe thatl’m all alone
At least I have her love, the city she loves me
Lonely as I am, together we cry.

I don't ever want to feel like I did that day

Take me to the place I love, take me all the way

Under the bridge downtown

Is where I drew some blood
Under the bridge downtown
I could not get enough
Under the bridge downtown
Forgot about my love
Under the bridge downtown
I gave my life away

Mesec dana kasnije Rik je navratio kod mene. Prelistavao je moju svesku, što je
još jedan od dokaza koliko sam se slobodno osećao u njegovom prisustvu.
„Šta je ovo?”, upita on i pokaza mi tekst. Naleteo je na Under the Bridge.
,,Ma, samo neka pesma”, rekoh.
,,To je prava stvar. Trebalo bi da uradiš nešto sa njom.”
„Nije u našem fazonu”, objašnjavao sam. „Suviše je spora i dramatična.”
,,Ali, dobra je. Trebalo bi da je pokažeš ostalima i vidiš šta će oni imati da
kažu.”
Sumnjao sam da je to pesma za nas, iako sam bio dirnut što mu se pesma
svidela. Nekoliko dana kasnije zatekli smo se na probi, a pošto Fli nije stigao na
vreme, bilo je dosta vremena za ubijanje.
„Zašto Džonu i Čedu ne pokažeš onu stvar koju sam video kod tebe?”, predloži
Rik.
„Ne, ne, Fli još nije ni stigao”, rekoh, ali Džon i Čed čuli su ovaj razgovor.
Obojica su prišla i rekla: „Hej, hajde da vidimo tu osećajnu pesmicu koju si
napisao.” Otpevao sam im to, pomalo falširajući, ali kada sam završio oni samo
ustadoše, odoše do njihovih instrumenata i počeše da stvaraju ritam i gitarske

209
deonice.
Džon je sledećeg dana došao kod mene da je dovršimo. Poneo je minijaturno
fender pojačalo i uštekao ga. ,,Okej, ponovo mi otpevaj. Kako hoćeš da zvuči?
Kakvim osećanjem da bude obojena? Šta da izaziva?”
Otpevao sam mu, a on je pesmu odsvirao na tri-četiri različita načina. Pesmu
smo seckali i prekrajali, sve dok nismo dobih najinventivniji zvuk te melodije. Tako
se rodila još jedna nova pesma.
Džon je otkrio još jednu pesmu koja će se naći na novom albumu. Bila je to
stvar inspirisana mojom kratkom i neobičnom vezom sa Sinejd O’Konor. Upoznao
sam je na jednom festivalu u Evropi u avgustu 1989. Fli i ja smo bih veliki
obožavaoci grupe Lajon end Kobra (The Lion and the Cobra). Takođe, bio sam
obožavalac ćelavih devojaka, pošto je bilo vrlo verovatno da neka devojka koja
obrije glavu stvarno jeste opasna i da joj se jebe za sve. Sadaje preda mnom stajala ta
superotkačena Irkinja, magičnog glasa, sjajnih tekstova i neverovatne pojave. Bih
smo prvi na spisku izvođača, a ja sam bio dovoljno glup da pesmu Party on Your
Pussyposvetim ovoj moralno čistoj devojci, politički korektnom borcu za
prava nezaštićenih.
Kada smo završili svirku, stali smo sa strane i odslušali njen nastup. Sve ovo se
dešavalo kada još nije postala poznata - tada nije bila onako samouverena, nego
samo ćelava. Na binu je izašla u haljini i vojničkim čizmama. Pretvorila se u
princezu-ratnicu na zvuk prve note i počela da razbija njenim zadivljujućim
pesmama. Gutao sam je očima, potpuno umirući od želje, a onda je spomenula nešto
u vezi sa mnom i mojim posvećivanjem pesme. Na svu sreću, u pozitivnom
kontekstu. Dobro, bio sam na konju - bila je svesna mog postojanja.
Potražili smo je posle nastupa i rekli joj koliko nam se sviđa ono što radi.
Pozvala nas je da sednemo i pridružimo joj se, umesto da nas otkači jednim
folirantskim ’Hvala’. Bila je skromna i stidljiva. Pričali smo sve dok njen menadžer
nije uleteo unutra i odveo je na sledeći zakazani nastup. Plašeći se da je nikada više
neću videti, otrčao sam u garderobu i napisao joj važno pismo u kom sam joj jasno
stavio do znanja da osećam nešto prema njoj. Izjurio sam napolje tek na vreme da je
sustignem dok je ulazila u autobus i žurno joj predam pismo. Prihvatila ga je uz
smešak i mahnula mi u znak pozdrava.
Ništa se nije dogodilo. Nikada mi nije odgovorila. Nestala je u ogromnom
oblaku drugačijeg sveta, a mi smo nastavili našim putem, i to je bilo to. Život ide
dalje. Otišli smo na turneju po Japanu i tamo sam započeo godinu dana dugu vezu sa
Karmen. Sinejd je, u međuvremenu, izdala još jedan album i preko noći postala
najpoznatiji ženski vokalni solista na svetu. Jednom mi je Bob Forest rekao kako se
preselila u Los Anđeles i kako je često viđa u restoranu Victors Deli, jednom od

210
naših omiljenih mesta za doručak.
Nekoliko nedelja kasnije završavao sam neke posliće i slučajno naleteo na
Šinejd. Istopio sam se od samo jednog njenog pogleda. Oženio bih je istog trenutka.
Započeli smo razgovor, pa sam je podsetio na naše upoznavanje na onom festivalu i
kako sam joj napisao onu poruku.
„A, sećam se. Znam da si mi napisao poruku”, reče ona. Još uvek je čuvam u
jednoj od kuhinjskih fioka.”
„Poruku koju sam ti dao čuvaš u kuhinjskoj fioci?”, upitah u neverici.
„Šta si mislio?” Nasmešila mi se. Mislio si da ću baciti takvo pismo?”
Sledeće čega se sećam bio je njen poziv na večeru. Ubrzo sam počeo intenzivno
da se družim sa njom i njenim sinom Džejkom. Ne mogu reći da su to bili pravi
izlasci — još uvek je bila strašno zatvorena zbog onoga što je preživela - ali počeli
smo da posećujemo muzeje i bioskope. Davao sam joj časove vožnje u mom crnom
kamaru iz 1967. Vozili smo se po gradu, slušali muziku i ljubili, ali nije me lako
puštala u svoj svet. Ne mislim samo na seksualne odnose, već i na sve druge životne
oblasti. Tako je bilo nedeljama, pa se sve pretvorilo u najdivniju neseksualnu
vezu koju sam ikada imao. Obožavao sam je. Svakoga jutra, čim se probudim, pisao
bih joj pesmu i odmah slao faksom.
Naša veza je napredovala. Pružala mi je više ljubavi i naklonosti u emotivnom i
fizičkom smislu, a onda je, sasvim iznenada, došlo do neočekivanog zahlađenja.
Dobro, i ja sam ispao kreten kada sam je pitao da zajedno idemo na dodelu Oskara.
Isprva je pristala, a onda me nazvala da kaže kako ne može, jer će ići sa njenim
prijateljem Danijelom Dej Luisom. Osetio sam se strašno zanemaren - ne toliko zbog
toga što je tamo išla sa nekim drugim, već zato što to nisam bio ja. Tada sam
žarko želeo da stalno budem sa njom.
Čak i posle tog ispada, nije mi odala nikakav znak da nešto nije u redu. Sve
vreme koje smo provodili zajedno izgledala je potpuno očarana. Kada bi došao
trenutak rastanka, pogledao bih u nju i u njenim očima video razdraganost. Bio sam
odlično raspoložen. umela je sa mnom. Kada bih postao malo više neprijatan ili
arogantan, ona bi me na fin način vratila u razumnije stanje. Bila je smirena i
opuštena, odolevajući mom teškom karakteru. Bilo je lepo, uspostavili smo
ravnotežu.
Pozvao sam je jednog dana i ostavio poruku na sekretarici, a onda izašao
napolje. Kada sam se vratio, stigao mi je odgovor.
„Hej, Entoni, ovde Sinejd. Sutra se selim iz grada. Nemoj da me zoveš, niti
dolaziš kod mene pred polazak. Zdravo.”
Bio sam slomljen. Preko noći sam iz faze ’Ne mogu da dočekam sutra’ stigao u

211
’Nemoj više da me zoveš’. Nisam znao kome da se obratim, pa sam pozvao Džona.
Bio je strašno ljut zbog takvog njenog postupka. Predložio mi je da napišem pesmu,
a kasnije se našli da je dovršimo. Cele noći smo radili na njoj i na kraju je završili.
Kiša je padala već ravno tri dana, a ja sam pustio Hendriksovu verziju stvari All
Along the Watchtowerna stalno obrtanje i pokušao da napišem pesmu o onome što mi
se upravo desilo.

Iz I Coud Lie

I could have lied, I’m such a fool

My eyes could never never never keep their cool
Shovoed her and I told her how
She struck me but I’m fucked up now
But now she’s gone, yes she's gone away
A soulful song that would not stay
You see she hides ’cause she is scared
But I don’t care, I won’t be spared

Negde oko ponoći stigao sam kod Džona. Ličio je na ludog naučnika, potpuno
se saosećajući sa mnom, ali potpuno opsednut idejom završavanja te pesme. Počeli
smo da radimo i tako proveli celu noć, slušajući kišu kako pada. U pet ujutru smo je,
konačno, završili. Izjurili smo napolje, sa kasetom u ruci, i po toj olujnoj kiši odvezli
do njene kuće. Nisam joj pokucao na vrata jer joj je to bila noć pred put, samo sam
joj kasetu gurnuo u poštansko sanduče. Otišla je sledećeg dana. Prošle su
godine, izašla je naša ploča i život je išao dalje.
Godinama kasnije, prisustvovali smo nekoj glupoj dodeli MTV nagrada, gde
smo od svih mogućih likova, Fli i ja morali da uručimo nagradu Toniju Benetu. Posle
ceremonije, stajao sam na parkingu i slučajno ugledao limuzinu u kojoj su sedeli
Sinejd i Piter Gebrijel. Prišao sam kolima, a ona je izbacila glavu kroz prozor. Rekli
smo jedno drugome ’Zdravo’. Iz mene nije mogla da izađe ni reč, a ona mi je uputila
jedan izveštačen osmeh. Nismo imali šta da kažemo. Ne mogu da se setim da li sam
je, uopšte, pitao da li je dobila traku. Ceo taj susret bio je najužasnija, najčudnija i
najhladnija razmena reči. Na kraju krajeva, možda mi je učinila uslugu. Kome treba
takva nevolja?
Sa novim albumom proširih smo našu muzičku paletu. Džon mi je jednom
prišao sa potpuno novom muzikom, koja je bila strašno melodična i nosila pečat
jednog vremena. Džon mi je otpevušio jednu strofu i refren, a emocija koju su oni

212
nosili savršeno je odgovarala mom raskidu sa Karmen. Nikada, čak ni u vreme naših
najžešćih svađa, nisam je smatrao zlom osobom ili je mrzeo. Samo sam u njoj video
devojku koja nikada nije uspela da sazre i suoči se sa svojim problemima. Naš
raskid me nije povredio, već učinio da osetim olakšanje. Sve što sam želeo bilo je da
se ona oseća isto tako i pronađe sopstveni životni put.
U isto vreme sam se pitao da li se uplićem u ćaletovu šemu skakanja iz kreveta
u krevet, svakoga dana sa novom devojkom. Sasvim sigurno, nisam želeo da završim
kao Bleki. Ma koliko taj stalan priliv raznovrsnih i lepih devojaka bio zanimljiv i
donosio trenutno uzbuđenje, na kraju dana sam bio usamljen i ostavljen. Pesma je
odražavala moja osećanja.

Iz Breaking the Girl

Raised by my dad, girl of the day

He was my man, that was the way
She was the girl, left alone
Feeling the need to make me her home
I dont know what, when, or why
The twilight of love had arrived

Twisting and turning, your feelings are burning

You’re breaking the girl
She meant you no harm
Think you’re so clever but now you must sever
Youre breaking the girl
He loves no one else

Snimanje te pesme bilo je neverovatno zanimljivo pošto smo otišli do velikog

industrijskog mosta. Nabavili smo metalne šipke i štitnike za oči. Sva četvorica latili
smo se posla i počeli da lupamo po metalu. Rezultat je bio dobijanje zanimljivog
metalnog zvuka.
Kada smo počeli da kontamo koje pesme će biti snimljene, ispostavilo se da je
odlaganje ugovora sa Epikom i Moovo uplitanje u poslednjem trenutku, omogućilo
da napišemo pesama dovoljno za dva albuma. Kada smo započeli saradnju sa Rikom
značajno smo promenili način pisanja pesama. U prošlosti smo najviše pažnje
poklanjali tom gruv momentu, a sada više samoj pesmi, što je bio njegov stil. Ovaj

213
album će spojiti najbolje iz oba ta sveta. Nikada nismo bili naklonjeni
konvencionalnom pisanju tekstova, pošto bi to bilo u suprotnosti sa našom željom da
se koristimo afričkim ritmovima. Ali za to je bila potrebna stalna svirka, tako da
je prihvatanje Rikovog saveta i usredsređivanje na stvaranje pesme bilo zaista bitno.
Ali, nikada nismo okrenuli leđa fanku i svirkama zasnovanim na improvizovanju.
Jedna takva svirka nas je dovela do pesme koja će progurati album. Radeći na
tekstu, sedeo sam na jednoj strani studija za probe, a njih trojica vežbali su na drugoj.
Ponekad bi, trudeći se da povežu umove i stvore posebne deonice, bili pravi
intelektualni majstori, a nekada znali da sviraju iz čistog uživanja. Jednog od takvih
dana, Fli je počeo da izvodi neku ludu bas liniju, a Čed mu se pridružio. Pogodila me
je Fliova bas linija koju je svirao protežući prste po celom gitarskom vratu, pa
sam skočio i zgrabio mikrofon sa sveskom u ruci. U nju sam zapisivao
delove pesama ili neke fraze koje bi mi se urezale u um. Zgrabivši mikrofon, izsveg
glasa povikao sam: „Give it away, give it awav, give it away, give it away now.”
Taj tekst mi je ostao od brojnih razgovora koje sam vodio sa Ninom Hagen.
Nina je bila mudra, shvativši tada koliko sam mlad i neiskusan, pa mi je uvek u
glavu ubacivala neke savete, ali ne onako popovanjem nego u stilu hvatanja prilika
kada se ukažu. Jednoga dana preturao sam po njenom ormanu, diveći se toj
otkačenoj odeći, kada naleteh na jednu zanimljivu jaknu. „Ovo je baš kul!” ,
„Tvoja je. Uzmi je.”
„Vau, ne mogu da ti je uzmem. Ovo je najlepša jakna koju imaš”, rekoh.
„Baš zbog toga ti je i dajem”, objasni mi. „Važno je da poklanjaš stvari — to
stvara puno pozitivne energije. Ako imaš orman pun odeće i sve zadržavaš samo za
sebe, život će ti se svesti na sitnice. Ali, ako imaš orman pun odeće i neko u njemu
ugleda nešto što mu se sviđa, a ti mu to pokloniš, svet postaje bolje mesto.”
Imao sam drugačiju filozofiju, građenu na primanju udaraca i činjenici da
drugima ništa ne treba da daš, već da uzmeš ono što tebi treba. Zato sam doživeo
pravo otkrovenje kada mi je ona poklonila njenu omiljenu stvar. To mi je zauvek
ostalo urezano u pamćenje. Kada god bih pomislio: „Ovo moram da zadržim”, setio
bih se nje i rekao: ,,Ne, moram da poklonim (give it away).” Kada sam počeo
redovno da odlazim na sastanke, jedan od glavnih principa za održavanje trezvenosti
bio je da je preneseš na drugog zavisnika. Kada god bi ispraznio tu pozitivnu
energiju, na njeno mesto dolazila je nova, sveža.
Razvaljivao sam taj mikrofon rečima „Give it away, give it away”, Fliovi prsti
leteli su celom dužinom gitare, Čed se histerično smejao, a Džon je tražio pravo
mesto za njegovu deonicu. Nismo prestajali sve dok nismo bili sigurni da se iz te
svirke rodila sjajna nova pesma.
Prevagnula je Rikova naklonost prema određenom načinu pisanja pesama i taj

214
način koristimo do dana današnjeg. Zovemo ga ’Licem u lice’. Recimo da radimo na
nekoj pesmi, imamo strofe i refren, ali nemamo most i nijedan deo koji smo smislili
ne uklapa se tu.
Džon i Fli iskopčavaju njihove gitare, utrčavaju u sobu za probe i
sporazumevaju se licem u lice. Onda jedan od njih ode na parking, a drugi u hodnik.
Imaju nekoliko minuta da smisle nešto. Onda se vraćaju i mi pošteno određujemo
čija je deonica bolja za konkretnu pesmu. Nikada nismo imali neko veće neslaganje
ili situaciju u kojoj se jedan od njih slepo drži svoje ideje. ’Licem u lice’ je sjajna
tehnika za razvijanje deonica, naročito zato što podstiče kreativnost i spontanost.
Spolja cela stvar izgleda kao da podstiče suparništvo, ali je, u stvari, zabavna i više
je u službi same pesme nego pojedinca. Kada Čed prođe kroz deonicu sa svojim
zvukom, a Džon ili Fli daju svoj doprinos, onda se može reći da smo svi podjednako
učestvovali u pravljenju te pesme.
Posle tog dugog perioda proba i pisanja i sleganja ideja, bili smo spremni da
snimamo album. Rik nam je predložio da razmislimo o neobičnom studiju.
Spomenuo je tu predivnu, prostranu kuću izgrađenu u mediteranskom stilu, koju su
smatrali ukletom. Nalazila se nedaleko od kraja u kome smo svi živeli. Unajmili smo
nekoliko likova da dođu, srede nam tehniku i osposobe mali studio unutar kuće.
Tamo je postojala prelepa privatna biblioteka urađena u drvetu, koja je vodila do
ogromne dnevne sobe u mediteranskom stilu. Raspored nam je savršeno
odgovarao, pa je kontrolna soba smeštena u biblioteku, bubnjevi i gitare u
ogromnu dnevnu sobu, a pojačala i zvučnici u odvojene sobe kako bi se dobio
što bolji zvuk. Dok smo se šetali po toj ogromnoj kući, spontano smo odlučili da tu
živimo sve vreme snimanja, tako da je svako sebi odabrao sobu u različitim
delovima kuće.
Džon je odabrao jedan prilično skroman sobičak u koji se ulazilo posebnim
stepenicama. To je bilo mesto gde je mogao dati oduška svojoj uvrnutosti koju bi
sprovodio čitajući knjige, slikajući, slušajući muziku. To bi znalo da potraje
mesecima, a Fliova ćerkica, Klara, na zidu mu je uradila nekoliko prilično lepih
crteža. Ja sam se nalazio u sasvim drugom delu kuće, mnogo prostranijem, a vokalne
deonice sam, na kraju, snimao iz kreveta. Pružili smo kabl za mikrofon koji je
vijugao po celoj kući, završavajući svoj put u kontrolnoj sobi, da bih mogao da
pevam iz sobe, gledajući u mesec i brda na koja se pružao pogled sa prozora. Fli je
zaposeo drugi sprat na kome je bilo toplo kao u sauni. Čed nam je zbrisao. Čuli smo
da je imanje ukleto i da ga pohodi žena ubijena tridesetih godina. To mu se nije
svidelo, tako da je prihvatio opciju svakodnevne vožnje kući na motoru.
Unajmih smo Brendona O’Brajana kao inženjera, što je bila velika prednost jer
je bio najbolji u poslu. Produciraće mnoge poznate i važne albume, koji će dostići

215
platinaste tiraže. Brendon je bio čarobnjak za dobijanje pravog zvuka bubnjeva.
Pored toga, bio je sjajan muzičar. Imao je velikog udela u tome kako smo zvučali i
divnoj atmosferi koja je vladala svakog dana.
Odlučili smo da snimimo proces stvaranja ploče. Taj zadatak poverili smo
Gevinu Boudenu, koga smo Fli i ja upoznali u Engleskoj, za vreme našeg puta pre
izdavanja prvog albuma. Gevin je emigrirao u Ameriku i, igrom sudbine, oženio
Fliovu sestru. Jedan od zahteva koji se postavljaju kamermanu jeste da budu potpuno
’nevidljivi’ za vreme snimanja, a Gevin je bio pravi čovek za taj posao zbog svoje
uglađenosti i blage naravi. Brzo se uklopio, a inače je bio takav da se u njegovoj
blizini osećate slobodno i rasterećeno. Sve je radio sam. Puzao je po podu, šunjao po
dvorištu, ubijao se od posla pokušavajući da uhvati sve - od početnih snimaka, preko
dešavanja u kontrolnoj sobi, do mog pevanja u spavaćoj. Takođe, uradio je intervjue
sa svakim od nas i sve sastavio u lepo izdanje pod nazivom Funky Monks.
Uskoro smo shvatili da nam je potreban neko ko bi se javljao na telefon koji je
neprekidno zvonio dok smo pokušavali da snimimo ploču. Isto tako, bio nam je
potreban neko ko će nas snabdevati svime što nam zatreba, pa smo ubrzo zaposlili
klinca pod imenom Luis Metju, koji je ranije radio za naše ortake iz Telonijus
Monster, Boba i Pita. Lui je došao čim smo ga pozvali, prihvatio se dužnosti i to je
bio početak našeg druženja sa njim. Posle nam je postao glavni za nameštanje
bubnjeva, pa asistent menadžera za putovanja, zatim Džonov lični asistent i, na
kraju, završio kao naš menadžer za turneje.
Tako smo se uselili u kuću i počeli da snimamo. Fli, Džon i ja bili smo tamo
gotovo preko mesec dana, ne izlazeći čak ni do restorana. Dok smo bili tako
zamonašeni, pronela se glasina da Džona posećuje sukuba (žena demon koja se
seksualno iživljava na muškarcima dok spavaju). Zapravo, njega je posećivalo malo
stvarnije biće. Svi smo znali tu devojku koja je radila na Melrouz aveniji i bila veliki
fan naše grupe.
Dolazila bi nam u posetu dok smo živeli u toj kući. Nije postojalo nikakvo
obezbeđenje, tako da smo noću tu bili samo mi. Kao u nekom filmu čija bi radnja
bila smeštena u zamak u unutrašnjosti Engleske, tako je ova veoma samouverena
devojka dolazila kod nas i svakom poklanjala deo pažnje. Kresnula bi se u svakoj
sobi u koju uđe, ali to nije bio čisto seksuani doživljaj, jer bi uvek posle toga ostala
još malo i razgovarajući provodila neko vreme sa svakim ponaosob.

216
 Možda vam ove fotografije mogu pomoći da zaključite zašto sam do ušiju bio zaljubljen u Dženet Hok.
Ovo je bilo negde između 1989. i 1990. Voleli smo se kao zečevi sve negde do ’91. Neka Bog blagoslovi ovu

217
čudnu i predivnu lepoticu.

Ja sam srećan momak. Džejmi Rišar volela me je svim svojim srcem, a ja sam joj tu ljubav uzvraćao. Ovde
smo nas dvoje, obasjani sunčevim zracima, u tatinom dvorištu. Kako je blagosloven osećaj biti zagrljen sa
ovakvim anđelom. Prokletstvo! Negde sredinom ’90-tih.

218
 Negde na samim počecima, znali smo da izlazimo na svirke veoma apsurdno i neverovatno obučeni. Ovde
smo se za koncert u klubu Whiskey obukli kao rabini. Klif, naš bubnjar, koji nije na ovoj slici mislio je da smo
veoma kul. Kakav genije. O da, na slici sa leve strane je legendarni muzičar i producent A1 Kuper. Vreme Freaky
Styley-i.

Mi na kajacima u vodama zvanim Endikot Arm u nekom fjordu na Aljasci. Kada god sam mogao, zajedno
sa ekipom napuštao sam gradska ludila i odlazio u prirodu. Ovaj put na Aljasku nazvali smo Kevinova
Sedmorka. Trojica od fabulozne sedmorke ovde su na slici, sleva nadesno: Marti Goldberg zvani Hal Negro,
Majkl Piter Balzari zvani Majk Bi ili Fli, i ja.

219
 Dvoje klupskih golupčića iz profila. Pretpostavljam da je u pitanju klub zvani Power Tools, u centru LA-a.
Dženifer Brus je bila najzgodnija go—go igračica sa ove strane Ist Rivera. Bila je Gven Stefani pre nego što je
Gven Stefani i postojala. Ovo je kompliment za obe. Negde 1985.

220
 Moj prvi cimer, Donde Baston, imao je malu prelepu bungalov-kućicu u Holivudu. Tu sam se doselio sa
šesnaest, i dobrano se okoristio njegovom kolekcijom ploča, zalihama trave, frižiderom, a što se ne može reći i
za njegovo veliko ogledalo. Može li mi neko otkopčati gornje dugme, molim? Avenija Vilkoks, 1979.

221
 Ovo je retka sijamaska biljka-noj, koja raste među holivudskim žbunjem. Nije baš Ramons stil.1987.
(Foto: Geri Leonard).

222
 Jonu sam sreo na njen šesnaesti rođendan. Zaljubili smo se jedno u drugo i ostali zajedno oko tri godine.
Ovo je slikano negde u sredini naše veze. Često pomislim da bi bez njene brige već bio mrtav. Dosta smo se
zezali glumeći brak.

223
 Dalaj-lama bio je neverovatno mio i neuobražen kada sam ga sreo u Daramsali u Indiji. Obrati pažnju kako
se držimo za ruke. Tokom celog našeg desetominutnog razgovora nije me puštao. Tip nije ni obučen tako loše.

224
 Ovde je ćale za vreme jednog vikenda u San Francisku, dok je obavljao posao sa dopom. Otprilike godinu
dana kasnije doseljavam se kod njega i polako počinjem da dobijam uvid u njegov „gangsterski" način
života. Obrati pažnju na budžu između nogu. Baš 70-te.

225
 Nisam siguran ko je mali majmunčić sa leve strane, ali ovo desno je mama u dvadeset trećoj. Zar ne
izgleda kao da joj je trinaest? Tada smo živeli u Kaliforniji i uživao sam u svakom trenutku provedenom sa njom.
Ove četiri crno-bele fotografije za mene predstavljaju veoma važno svedočanstvo.

226
 Vidi se kako po prvi put u životu pušim travu. Dok ćale fotografiše, ja dodajem džoint njegovoj devojci
koja se upravo sprema da skine brus. Tek sam par dana u LA-u, i na putu da iskusim neverovatne stvari baš u toj
kuhinji. Avenja Palm, Zapadni Holivud. 1973.

227
 Prvo bi posetila mene, onda Flia, a Džon bi bio poslednji jer su se bolje
poznavali. Bilo je lepo ostaviti iza sebe dan pun rada na albumu, a veče provesti sa
tom devojkom punom ljubavi, koju nije pogađalo spavanje sa trojicom muškaraca u
jednoj noći. Činilo se da se ne upušta u taj doživljaj samo zato da bi se kresnula ili
poboljšala sopstvenu samouverenost. Džon je, u to vreme, postao seksualno veoma
drugačija osoba. Prestao je da zloupotrebljava devojke koje su mu se davale samo
zbog popularnosti, tako da ne mislim da bi joj uradio nešto što bi je povredilo ili
učinilo da se oseća nelagodno. Svima je bilo dobro. Njene posete bile su tako tople i
prijatne, čak smo smislili ime za dane kada je dolazila. Ukoliko je bila sreda, a mi
popaljeni, neko bi odvalio: „Hej, zar danas nije luda sreda?” Ili: „Mater mu, ovo je
otkačeni petak. Hajde da je pozovemo!”
Trebalo je završiti mnogo tekstova za vreme snimanja, tako da mi je
ograničenost na kuću dobro došla. Međutim, postojale su neke smetnje. Došlo je
vreme da uđem u priču i odradim vokale. Još uvek mi je bilo neprijatno da pevam,
dok mi je vrištanje i dalje išlo od ruke. Takođe, dobro sam se osećao dok pišem
pesme u glavi shvatajući da su namenjene za pevanje, ali kada bi došao taj trenutak,
činilo mi se kao da je moj glas divlja zverka koju nekad uspem da ukrotim, a nekada
ne. Jedan od razloga za pevanje iz moje sobe bio je da budem sam dok pevam, da
se udaljim od svih očiju koje su bile uprte u mene za vreme snimanja. Od same
pesme zavisilo je koliko mi je bilo teško. Sećam se, kada je trebalo da otpevam
Under the Bridge, bio sam u fazonu: „O Bože, ne mogu da poverujem da ovo treba
da otpevam.” Ali, Brendon mi je olakšao koliko god je to bilo moguće. Sav bih se
uozbiljio i unervozio, a on bi bio sa druge strane i kroz slušalice odvaljivao fore,
smejao mi se, smejao se sebi, smejao se pesmi. Bio je izvanredan, savršen glas u
glavi, koji te podseća da ne prihvataš sve previše ozbiljno i da ne žuriš, jer to što
radiš jednom će ispasti dobro. Govorio bi nešto poput: „Čuo sam kako si to otpevao,
tu si negde, ali nam još malo treba do prave stvari. Nemoj da brineš, samo polako.”
Ali tri dana pre no što je na mene bio red za snimanje, leđa su mi otkazala u
predelu krsta. Siguran sam da je sve to bilo na nervnoj bazi, ali moja već slomljena
kičma bila je totalno sjebana. Fli mi je preporučio jednog matorog kineskog
akupunkturistu zvanog Zajon. Ne samo da mi je sredio leđa, već mi je preporučio
program vežbi, pod tim podrazumevajući svakodnevno plivanje, kog se pridržavam i
danas.
Ne želim da se stekne pogrešna slika o našem životu za vreme rada na albumu.
Nismo živeli baš kaluđerskim životom. Često smo pozivali prijatelje i priređivali
bogate večere. Jedan od likova koji su se motali tuda bio je glumac River Feniks.

228
Upoznao sam ga preko Jone, koja je sa njim glumila u nekom filmu. Džon i on su se
zbližili jer su, jednom prilikom, zajedno svirali na nekoj žurci. Ne želim da ulazim u
priču o Riveru, pošto je njegova porodica strašno osetljiva kada je o tome reč. Ali, s
obzirom na to da sam ga poznavao, mogu da kažem da je puno pio i isto
toliko koristio kokain, tako da za ljude koji su ga poznavali, sve nije bila
nikakva tajna i znali smo daje samo pitanje vremena kada će loše stvari početi da se
nižu. River je bio sa nama dok smo radili na pesmama za album i snimali ga.
Poštovao je ono što radimo, a ja sam čak napisao ceo stih njemu u čast u pesmi Give
It Away: „There’s a river, born to be giver, keep you warm, won’t let you shiver/His
heart is never going to wither, come on everybody, time to deliver.”
Završili smo snimanje dva meseca kasnije. Fli i Džon uspeli su da ostanu sve
vreme izolovani, ali Rik i ja smo, posle šest nedelja, počeli da pravimo izlete u
spoljašnji svet. Čudan je bio osećaj vratiti se atmosferi Holivuda posle tako dugo
vremena provedenog koncentrisan na jednu stvar. Ali, sve vreme boravka u toj kući,
znali smo da radimo nešto najbolje do tada i da smo stvorili nešto stvarno, nešto što
ostavlja utisak, a istovremeno je prelepo — nešto što sam jedva čekao da podelim sa
drugima. Za sve nas ovaj album bio je veliki korak napred. Džon se iskristalisao kao
gitarista i stvorio sasvim novi gitarski pristup koji će postati njegov zaštitni
znak. Mnogi gitaristi širom sveta, od tog trenutka, posmatraće ga kao jednog od
boljih.
Fli je, takođe, otišao u potpuno novom pravcu. Do tada, sve se zasnivalo na
udaranju i okidanju, a sada je to napustio. Na albumu se našlo samo nekoliko pesama
koje su bile zasnovane na lupkanju po žicama; sve ostalo radio je prstima što je bila
velika promena za lika koji je bio poznat kao ludi basista. Naravno, Čed se istakao i
postao jedan od najboljih rok bubnjara. Za Rika je, takođe, ovo bilo nešto novo —
nikada nije radio na albumu kao što je ovaj. Radio je na hip-hop albumima, hard-kor
metal albumima, ali nikada nije radio nešto sa ovoliko različitih uticaja. Brendon i on
su, na neki način, po prvi put uspeli da uhvate samu suštinu Red Hot Čili Pepersa.
Deo naše energije za vreme živih svirki i naših različitih karaktera bio je uhvaćen na
albumu, a to je bilo ono za šta smo se u prošlosti borih da postignemo.To je Rik
uspeo da zabeleži u onom nekonvencionalnom okruženju.
Sada, kada je ploča bila gotova, trebalo je smisliti naziv. Jednog dana vozio sam
se u Rikovim kolima i odjednom počeo da izbacujem nazive, ali kada god to počneš
da radiš, dobićeš samo obično sranje. Naprotiv, kada ti naziv sam od sebe padne na
pamet, onda je to prava stvar. Na kraju, Rik reče: „Nije mi jasno zašto uopšte
pričamo o tome. Sasvim je jasno da je najbolji naziv koji trenutno imamo Blood
Sugar Sex Magik“ (što je bio naziv pesme, delom posvećene mojim neverovatnim
seksualnim doživljajima sa Karmen). Nisam mu protivrečio, jer smo skontali da

229
ta pesma, nekako, zaokružuje celokupnu atmosferu na albumu, iako nije bila
najdominantnija ili neka kojom smo hteli da privučemo pažnju.
Sa albumom spremnim za promociju, bilo je vreme za snimanje spota za prvi
singl, Give It Away. Znao sam da ne uživamo podršku izdavačke kuće, tako da sam
počeo da pregledam gomile i gomile video materijala, u potrazi za dobrim režiserom,
ali ništa nije izgledalo dovoljno dobro. Sve je bilo na isti kalup, dosadno,
neujednačeno, izveštačeno sranje. Konačno, naleteo sam na spot neke francuske
grupe koji je radio režiser Stefan Sednoui. Taj spot me je oborio s nogu. Nije ličio ni
na šta već viđeno, bio je umetnost za sebe, a ne nešto rađeno za MTV. Ali, kada se
Vornerumešao, rekli su mi da se manem toga, jer taj lik je imao već gomilu unapred
zakazanih obaveza. Nisam mogao da se pomirim sa tim, već sam ga pozvao i ubedio
ga da upriličimo sastanak.
Složio se. Našli smo se u Fliovoj kući i satima razgovarali o omiljenim
fotografima i bojama, da bi se nekako svi složili kada je reč o glavnoj stvari. Odlučili
smo da se spot snima u pustinji, gde nastaju najbolji spotovi. Stefan je doveo celu
ekipu njegovih Francuza: dizajnere, stiliste, šminkere, frizere. Svi su bili Francuzi.
Proveli smo u pustinji ravno dva dana i svi smo bih ispunjeni kreativnom energijom,
osećajući se divno zbog pesme za koju snimamo spot. Čed je bio oduševljen
činjenicom da treba da nosi crvene đavolje rogove. Ipak, bio sam zabrinut dok je
Stefan objašnjavao Džonu kako treba da skakuće okolo sa trakom za
ritmičku gimnastiku. Mislio sam da će mu ovaj odmah reći: „Jebi se. Sklanjaj mi tu
tvoju traku s očiju i zabodi je u tvoje francusko dupe”, ali Džon je rado uzeo traku i
počeo nežno da se igra sa njom po vazduhu. Igrao bi se satima sa trakom u ruci.
24. septembra 1991. izašao je Blood Sugar Sex Magik. Prvi singl bila je Give
ItAway, ali su ljudi sa stanice na kojoj je Warner hteo da napravimo prodor rekli ,,da
im se obrate kada stave melodiju u tu pesmu”. Bile su to loše vesti, pošto je
konvencionalna sloboda bila u tome da Amerika čuje ono što ta stanica pusti.
Naravno, u Give It Away nije bila stvar u melodiji to je bila pesma za žurke.
Džon i ja smo otputovali u Evropu, u cilju promovisanja albuma, neposredno
pred njegov izlazak. Fli nije hteo da ide. Bio sam iznenađen Džonovom odlukom da
mi se pridruži na tom iscrpljujućem putu, gde ideš od grada do grada i satima pričaš
za svake tričave novine - što je dovoljno svakoga da izludi. Pa, izludelo je Džona.
Mislim da je njemu, od svih nas, najteže palo ponovno vraćanje životu posle
boravka u onoj kući. Imao je takve izlive kreativnosti u vreme stvaranja tog albuma,
stoga mislim da nije znao kako da prihvati svu tu kreativnost i nastavi dalje sa
životom. Došao je do faze u kojoj nije hteo da vidi, recimo, reklamu za šou Arsenija
Hola ih za neki novi karmin. Želeo je da bude u svetu koji je sam stvorio, a taj svet
se ne može naći na promocijama. Sva novinarska pitanja za Džona bila su nezgodna.

230
Zato je postao odbojni, nadrndani lik, u stilu ’ja sam previše kul za vas’.
Jedina moguća stvar za njegov oporavak bio je povratak u Los Anđeles gde ga
je čekala Toni, njegova nova devojka.
Džon je povremeno počeo da koristi heroin. Kada si se već radio, potom
prestao, a onda zapadneš u neku krizu, koja te jako pritisne, odmah počinješ da
razmišljaš: „Vau, kod kuće me čeka devojka, i to sa jebenim dilerom. Mogao bih da
preživim bez nemačke kiše i klope.” Možda se Džon ponašao kao drkadžija, ali nije
teško zamisliti bilo koga u toj situaciji kada imaš po dvadeset intervjua dnevno, a
nisu svi novinari pristojni, pažljivi i zainteresovani za muziku - nekada su to
bezobzirne sitne duše koje samo žele da pričaju o nepristojnim temama.
Sećam se da smo u Belgiji odseli u nekom prelepom starom hotelu. Ujutru smo
se odjavljivali. Nije izgledao dobro. Onda nam je prišao recepcionar i obratio se
njemu: „Gospodine, i tu je dve hiljade za telefonski račun.” Šest sati bio je na vezi sa
Los Anđelesom, pričajući sa Toni. Kada smo stigli u London, prišao mi je i izvinio
se: „Žao mi je što moram ovo da ti kažem, ali očajnički mi se ide kući. Možeš li sam
ovo da obaviš?” Žurno je otišao na prvi avion za Los Anđeles.
U Francuskoj smo se sastali sa izdavačima, tako da smo Lindi i ja mogli da
vidimo spot za Give It Away po prvi put. Bio sam uzbuđeniji zbog tog spota, nego što
sam ikada bio za neki raniji. Ali, glavonje su imale neke rezerve povodom spota,
misleći kako je previše uvrnut da bi se puštao na televiziji. Prva dva odgovora na
Give It A way bila su takva da nismo očekivali mnogo pojavljivanja na radiju, kamoli
televiziji. Ali, situacija se promenila kada je K-Rok u Los Anđelesu počeo stalno da
vrti našu stvar. Bio je to početak infuzije naših pesama u kolektivnu svest.
Turneja za Blood Sugar Sex Magik kao da je proročki označila promenu na
muzičkoj sceni. Prisutan je bio osećaj da muzika s kraja osamdesetih polako izumire.
Odzvonilo je ljigavim pop-metal grupama, kao što su bile Varant, Poison i Skid Rou
(Skid Row), a ljigave serije poput Kozbi šouabile su na svom zalasku. Osećala se
neka svežina u vazduhu. Sećam se da sam dobio novi album grupe zvane Nirvana.
Stavio sam kasetu u radio i vozio se po kraju u mom kamaru, čudeći se odakle su se
ti momci pojavilijer su im pesme zvučale nestvarno. Bili smo spremni za turneju.
Jedne noći upalio sam TV i na MTV-u video novi spot grupe zvane
Smešing Pampkins (Smashing Pumpkins). Reč je o pesmi Gish, koja je bila
stvarno prelepa, potpuno drugačije strukture i energije u odnosu na đubre koje
se obično vrtelo na MTV-u. Zato sam pozvao Lindija i rekao mu da ih nađe i
nagovori da sviraju na našoj turneji.
Dok smo sedeli u sobi sa Lindijem, preslušavajući kasete i pokušavajući da
odredimo ko će nam još biti predgrupa kada nas je, kao grom iz vedra neba, pozvao
Džek Ajrons. On nas je zamolio da preslušamo kasetu jedne nove grupe čiji je pevač,

231
Edi Veder, bio njegov strašno blizak prijatelj. Džek ga je upoznao dok je svirao
obrade Pepersa u jednoj grupi, praktično imitirajući mene. Navodno, Edi je radio
kao tehničar na našoj svirci u San Dijegu. Njegova nova grupa zvala se Perl Džem
(Pearl Jam). Preslušali smo njihov album, a pošto smo tada bili strašni
muzički snobovi, složili smo se da nam baš muzički ne odgovaraju. Ali, poveli
smo ih kao predgrupu, jer su ti ldinci zvučali realno i autentično, a i bili smo srećni
što Džeku možemo da učinimo uslugu.
Turneju smo počeli u Medisonu u Oscar Medison Theatre. Predgrupa su nam
bili Perl Džem. Kada su odsvirali njihovu prvu stvar Alive,shvatio sam da Veder ima
neverovatan glas i da su nadomak uspeha. U bekstejdžu smo se sprijateljiii sa
Smešing Pampkins, za koje se ispostavilo da su mnogo uvrnutiji nego što smo
pretpostavljali. Upoznao sam D’Arsi, njihovu basistkinju, koja mi je bila slatka na
neki čudan, darkerski način. Džejms, njihov gitarista, bio je jedan strašno stidljiv i
prijatan momak, a vođa grupe, Bili Korgan, radostan i dostupan. Međutim, posle
prve svirke, D’Arsi se nagutala tableta i votke. Dobro se uradila. Ako je takva bila
na početku turneje, samo se da zamisliti kakva će biti na kraju. Na kraju smo izašli
na binu i odsvirali dosta pesama sa Blood Sugar. Pokušali smo da odsviramo
Breaking the Girl, ali je puklo. Ostatak je prošao glatko.
Kako je turneja odmicala sve više smo se družili sa predgrupama. Većina će reći
da je Bih Korgan najteže i najnesrećnije ljudsko biće na svetu, ali moje iskustvo bilo
je sasvim drugačije. Shvatio sam da je strašno inteligentan i osetljiv, sa smislom za
ironiju. Njegova nekadašnja imejl adresa bila je blackcloud@blah,blah,blah. Bio je
inzvanredan košarkaš. Igrali smo partiju u bekstejdžu pred nastup u Milvokiju, a
moja prva reakcija na Bilija bila je „visoki, vižljasti intelektualac”, a ne „neko ko
ume sa loptom”. Pucali smo na koš, a Bili nam se pridružio i počeo da
ubacuje trojke.
Organizovali smo mnogo zajedničkih izlazaka, sve grupe u čoporu, išli u
bioskop. Bili je uvek bio za sve to, nikada nije pokazivao suparništvo ili bolesnu
ljubomoru, ali bilo je jasno da je gazda u grupi. D’Arsi je bila stvarno slatka, ali
videlo se da je bure baruta. Džejms nije bio opušten kao ona, ali njihov bubnjar,
Džimi Čembrlen, bio je prava zver. Hvala Bogu što sam bio čist na toj turneji, jer da
mi je on bio ortak u rađenju, obojica bi završili mrtvi. Sećam se da se radio svačim i
pio svašta, lumpujući kao gorila velikog srca. Sećam se da sam izlazio u klubove
posle svirki, pogotovu u Njujorku, a on bi sedeo tamo, uživajući u sopstvenoj
slavi, džepova punih svakojakog sranja i pokojom devojkom uz njega. Imao je on
svojih žutih minuta, ali sada je dobro.
Družili smo se i sa Edijem, Džefom Amentom i Stounom Gosardom iz Perl
Džema. Stoun je bio kul, pomalo povučen i nepristupačan lik. Edi i ja bili smo na

232
istim talasnim dužinama, nikada nije bilo onog idiotskog: ,,Oh, ja sam vaš veliki
obožavalac.” Od prvog dana smo ravnopravni. Ego se nije mešao u naše
prijateljstvo.
Počela je da se diže prašina oko Perl Džema, tako da je atmosfera bila
fenomenalna kada smo stigli u Boston. Obično bi sala bila prazna za vreme
predgupa, ali je sada bila puna, pošto je masa dolazila da vidi Perl Džem. Bilo je
uzbudljivo. Edi je, u toj životnoj fazi, bio tako srećan što može da svira, skroman i
pun ljubavi. Družio se sa svima. Mojoj mami je rekao kako sam ja sjajan momak, a
sa Blekijem se sprijateljio.
U međuvremenu, naša ploča je počela da uzleće. Puštali su nas na radiju i
redovno smo se vrteli na MTV-ju, po prvi put. Tako smo, Perl Džem i mi, bili
lansirani u isto vreme. Džona je sve to bedačilo. Zabavni deo njegove ličnosti polako
je izumirao. Oko njega je, čak i na bini, kružila negativna energija. Bio sam zabrinut
videvši kako njegov stav, kada je reč o izvođenju, postaje sumoran. Ono što ću
saznati kasnije jeste da se već tada dvoumio oko ostanka u grupi.
Skontao je, u njegovoj glavi, da bi napuštanjem grupe posle uspešnog albuma
dobio na misterioznosti, a u isto vreme stekao priliku da radi na drugim projektima i
ostane van tog procesa lansiranja u zvezde. Džon je mislio kako bi turneja iz njega
iscedila neverovatnu kreativnost koju je posedovao. Naravno, nismo imali pojma o
ovome, zato što je postao potpuno otuđen. Na turneju je poveo Toni i bili su
nerazdvojni sve vreme.
Vorner je bio oduševljen početnom reakcijom na album, tako da su odmah
počeli priču o našem sledećem spotu. Bili smo usred turneje, negde na Srednjem
Zapadu, kada su na pregovore došh ljudi iz neke kompanije koja je želela da popriča
sa nama o objavljivanju pesme Under the Bridge kao našeg sledećeg singla. Za mene
je to bila problematična pesma — ili bih je otpevao savršeno ili skroz uprskao. Te
večeri smo imali dobru posećenost. Došlo je vreme da se otpeva Under the Bridge,
ali nisam počeo na vreme. Iznenada, cela publika počela da je peva kada je trebalo
da počnem. Isprva sam bio užasnut shvativši da sam uprskao pred ljudima iz
Vornera, koji su takođe bili tu da nas čuju, ali onda se ispostavilo da su oni bili tako
oduševljeni činjenicom da je publika pevala, da ja nisam morao ni da otvorim usta.
Izvinio sam se zato što sam zasrao, ali oni su rekli: „Zasrao? Jel’ se ti to zajebavaš?
Reči pesme znao je svaki klinac iz publike. To izbacujemo kao sledeći singl.”
Novoostvareni uspeh doživeo sam kao veliki blagoslov. Nisam mislio kako smo
sada bolji nego što smo nekada bili - ostali smo isti, jedina razlika bila je u tome što
smo sada pevali većem broju ljudi. Osećao sam da bi trebalo da budemo zahvalni što
nam se posrećilo. Nismo se prodali, nismo žrtvovali sopstvena ubeđenja da bi doprli
do većeg broja ljudi. Međutim, Džon je popularnost video kao nešto loše. Nekada

233
smo imaližestoke rasprave u bekstejdžu.
„Previše smo slavni. Nije mi potreban toliki uspeh. Bio bih zadovoljn svirkama
po manjim klubovima. Znaš, kao što je bilo pre dve godine”, rekao bi Džon.
„Nije loša stvar što se pojavilo ovoliko klinaca”, ubeđivao bih ga. „Hajde da
ovo uradimo zbog njih. Ne treba da mrzimo sebe i budemo besni na njih zbog ovoga
što nas je snašlo.”
Naljutio bi se, onda bi počeo da se duri i sakriva, ne želeći da uradi ono što sam
želeo da uradi, što je bila moja velika greška - hteo sam da svako reaguje kao ja.
Džon je odredio svoje prioritete i šta smatra kul potezom, a u to se nije uklapala
svirka za salu punu klinaca. Radije bi sedeo kod kuće i slušao Kepten Bifhart i
slikao. U to vreme čitao je Vilijama Barouza, i sa Barouzove tačke gledišta, svaki
umetnik ratuje sa spoljašnjim svetom.
Da ironija bude veća — što bi se on više zgražavao nad našim uspehom,
postajali smo uspešniji. Sto bi više kočio, tiraž bi nam skakao. Sto je
bio nezadovoljniji brojem ljudi koji su ulazili u salu, njihov broj bi se
uvećavao. Mislio sam da je lepo to što smo stvorili nešto posebno i pokazali ga
svetu koji je ovako reagovao na to.
Sukob između Džona i mene uneo je veliku napetost među sve, koja se dodatno
komplikovala zbog Flia. Naime, on je bio u fazi raskida sa njegovom ženom, tako da
je od sveg tog stresa, uzimao nešto da zaspi, nešto da se razbudi i nešto da pregura
ostatak dana. Njegov mozak počelisu da nagrizaju lekovi koje su mu prepisivali
doktori. Napravili smo nešto čudno od nečega što je mogao biti najbolji period naše
karijere. Džon je postao mračan i povučen, Fli je stalno bio pod uticajem raznih
lekova, a ja sam bio još uvek čisto zakeralo. Čed je bio Čed.
Sukob sa Džonom dostigao je vrhunac za vreme naše svirke u Nju Orleansu.
Imali smo rasprodan koncert, a Džon je samo stajao nabijen u ugao, jedva svirajući
gitaru. Sišli smo sa bine i počeli.
„Slušaj, ne zanima me o čemu razmišljaš ili gde bi radije bio, ali kada dođemo
na nastup i kada je ispred nas ovoliko ljudi kojima je stalo, koji su došli da nas čuju,
onda je najmanja jebena stvar koju možeš da uradiš da izađeš na binu i odsviraš
nekoliko pesama za njih”, vikao bih.
,,Ne doživljavam to tako. Više bih voleo da sviram za deset ljudi, bla, bla, bla...”
Svađa bi se samo rasplamsavala. Fli bi nas gledao, verovatno misleći: „O, ne. Ovo je
suđeno: Nervozni Entoni protiv Mrzovoljnog Džona. Konačni obračun.” Džon i ja
smo sa svađe prešli na raspravu koja se završila u kupatilu, pokušavajući da dođemo
do suštine problema, kako bi mogli da se razumemo. Na kraju se nismo dogovorili,
ali smo našli trunku međusobnog razumevanja i složili se da se ne slažemo u
načinu na koji doživljavamo stvarnost.

234
 Kako je turneja odmicala, masa na koncertima se uvećavala. Kada je došlo
vreme za koncerte po Zapadnoj obali, umesto pozorišnih dvorana punili smo prave
stadione. Promoteri su nam rekli kako nam je potrebna grupa poznatija od Perl
Džem. Nirvanin drugi album, Nevermind, napravio je pravu pometnju i svi su bih
ludi za tom pločom. Predložio sam da oni dođu umesto Perl Džem. Edi i ostali bili su
puni razumevanja, tako da je Lindi odmah pozvao Nirvanu, ali njihovi menadžeri
rekli su da oni nisu dostupni. Uzeo sam stvar u svoje ruke i pozvao
njihovog bubnjara, Dejva Grola.
„Entoni Kidis! Vau, mi vas obožavamo. Odrasli smo slušajući vas u Sijetlu”,
reče Dejv. Objasnio mi je da su se upravo vratili sa duge turneje i da je Kobejn
prilično umoran, ah da će pokušati da ga nagovori da nastupe na tim koncertima na
Zapadnoj obali. Uspeo je. Nirvana nam se pridružila, ali onda je Bili Korgan
povukao Smešing Pampkins. Navodno, ranije je bio u vezi sa Kortni Lav, koja je tada
bila Kurtova devojka, tako da je odbio da deli binu sa Nirvanom, kamoli da im budu
predgrupa. Tako su Perl Džem ponovo ušli u priču.
Prvi nastup trebalo je da bude u Sportskoj areni u Los Anđelesu. Uporno sam
pokušavao da oraspoložim Džona, pričajući mu kakav će trip biti svirka sa
Nirvanom, ali on je uporno zadržavao stav: „Nirvana, Širvana, koga je briga?” Na
kraju će sam skontati te momke i postati fan njihovih živih nastupa, ali tada ga,
jednostavno, nije bilo briga - iako je krajičkom uha primetio njihovo otvaranje kada
su izveli obradu sastavaHu. Za nas je velika stvar bila vratiti se kući i tu odsvirati
najposećeniji koncert. Peri Farel iz Džejns Adikšna došao je na koncert u
kostimu zgodnog princa. Za mene je to bio znak našeg novog položaja.
Te večeri upoznao sam Kurta Kobejna. Ušao sam u njegovu garderobu pre
nastupa, samo da ga pozdravim. Tamo je bila i Kortni. Izgledao je ofucano, kao da je
upravo izašao iz mašine za mlevenje mesa. Nosio je isparanu majicu, a koža mu je
bila užasna. Izgledao je kao da danima nije spavao, ali bio je prelep na neki uvrnut
način. Oborila me je njegova harizmatična pojava. Izgledao je strašno prijatan. Lepo
smo se ispričali, a ja sam mu se zahvalio zbog pristanka na ove nastupe, iako je to
bila poslednja stvar koju je imao na umu kada se vratio sa one njihove.
Stalno sam gledao u Kortni, potpuno ubeđen da smo se već upoznali. Onda je
vrisnula: „Entoni, kako me se ne sećaš? Znaš da sam tebe i Kim Džouns pokupila
one večeri na Melrouzu usred noći. Tada sam bila igračica. Pozajmila sam vam
dvadeset dolara, a vi mi nikada niste vratili.” Bilo je vreme da Nirvana izađe na binu.
Kurt je izašao iz garderobe i odvukao se do bine kao podgrejan leš. Ali, čim je
nastup počeo, oduvao je publiku priredivši im šou kakav se samo poželeti može.
Njihova sirova energija, njihova muzikalnost, izbor pesama bib su kao zvuk
motorne testere koji se prolama kroz gluvu noć.

235
 Sačuvali smo nekoliko trikova za domaću publiku. Nastup je počeo
prolamanjem Fliovog gromoglasnog basa, ali on nije dolazio sa scene, već iz
vazduha. Fli je za tavanicu bio zakačen sajlama koje su ga dizale i spuštale na binu
dok je svirao. Džon je bio u jednom od svojih sumornih raspoloženja. Ne znam da k
je bio užasnut izlaskom na binu i preuzimanjemodgovornosti za svirku pred tolikom
masom ili je to samo bilo neprijatno iskustvo, ali bio je strašno mračan i
nepristupačan. Svirao je dobro, ali nije bilo puno međusobne komunikacije. Na kraju
smo izveli naš nastup sa čarapama, koji je postajao sve ređi i ređi.
Sledeći nastup imali smo u Del Maru, gradu nedaleko od San Dijega. Svirali
smo u ogromnom avionskom hangaru. Nirvana je još jednom izašla na binu i
polomila sve što se tamo našlo, a klinci su potpuno odlepili. Bila je takva gužva da
smo, kada smo izašli da nastupimo, videli kako iznad publike lebdi oblak pare. Te
večeri smo bolje svirali. Kao prvo, pritisak je bio manji, a i Džon je bio raspoloženiji
za svirku. Možda ga je Nirvanapodstakla. To veče bilo je početak moje večne bitke
sa tinitusom. Čed i ja smo sišli sa bine i počeli da se grlimo u bekstejdžu, a onda
shvatili da nam neprestano zvoni u ušima. Do kraja turneje zaradio sam trajno
oštećenje sluha, koje je, nažalost, jedna od najtežih stvari za lečenje.
Sledeća svirka bila je za proslavu Nove godine u San Francisku. Odseli smo u
hotelu Feniks, poznatom hotelu smeštenom u sumnjiv kraj. Novu godinu sam, posle
nastupa, dočekao pored bazena sa Kurtom i Kortni. Sedeli smo tamo tri sata pod
zvezdama i pričali. Kurt je tada bio u svom najopuštenijem izdanju i, verovatno,
najtrezvenijem.
Glas mi je pukao u Salemu u Oregonu. Glasne žice su mi postale dve debele
zbijene kobasice, tako da nisam mogao ni glasa da pustim. Morali smo da odložimo
nekoliko poslednjih koncerata na turneji po Zapadnoj obali. Kratko posle toga došlo
je vreme za turneju po Evropi.
Džon ne samo da je nastavio da se udaljava od ostatka grupe, već je počeo da
gubi bitku za psihičku stabilnost. Prolazio je kroz period tokom kog je mislio kako
neko - bio to naš vozač, recepcionar u hotelu ili bilo ko drugi - svakodnevno
pokušava da ga ubije. Prilično sam siguran da je bio ubeđen u to. Stalno smo se
svađali zato što sam pokušavao da ga ubedim da to nije istina. ,,Pa, ne znam”, rekao
bi on. „Video sam našeg vozača kako priča sa nekim likom na ulici. Mislim da je
povezan sa nekim ko želi moju smrt.” Mislim da je Džon prolazio kroz dobru
staru vutra paranoju koja se malo otela kontroli. Stalno je duvao i pio litre vina ne
želeći da bude na turneji, već u nekom svom svetu koji je nalazio u tome.
Putovanja više nisu bila zabavna. Više nismo pevali u busu, slušali muziku,
pričali o dnevnim dešavanjima i priređivali mala takmičenja. Autobus je postao
mračno i odbojno mesto zato što smo se podelili u grupice. Džon je prekršio

236
nepisano pravilo o zabrani vođenja bračnih partnera i devojaka. Nije nam se sviđalo
što je sa nama pošla Toni, jer je njeno prisustvo Džonu omogućilo da nastavi sa
izolacijom. Mnogi su njihovu vezu poredili sa Džonom i Joko, ali to nije bilo na
mestu. Toni nikada ne bi govorila u Džonovo ime - ona je bila tu samo da ga teši i
podržava u odlukama. Ljubazno bi se smešila čak i kada bi napetost dostigla
vrhunac. Bilo je jasno da Džon vuče konce, a ona ga samo prati.
Stvari su se toliko pogoršale da Džon i ja nismo ni pričali u autobusu, a ako bi
naleteli jedan na drugog ne bi se čak ni pogledali. To je bilo prilično nepodnošljiva
situacija, ali tada nisam znao da postoje određeni spiritualni principi koji bi pomogli
da se prevaziđe to ludilo. Postao sam tužan, besan i prezirao celokupnu situaciju. Bio
sam kreten, Džon takođe, a jadni Fli morao je da se krije od nas, pošto nije mogao da
izađe na kraj sa svim tim. Čak je i Lindi, koji je uvek izigravao posrednika, potpuno
pukao. Džonovi roditelji su ga stalno zvali, preklinjući ga da mu pomogne, pošto im
se činilo da se uvalio u nevolju. Ali, Lindi je bio potpuno zbunjen i nije mogao jasno
da razmišlja. Niko nije preduzimao nikakvu akciju. Nismo zastali da sagledamo
celokupnu situaciju, već se samo trudili da preguramo iz nedelje u nedelju, što
nikako nije stvaralo zdravu atmosferu. S obzirom na negativnost problema sa kojim
smo se suočavali, iz ove perspektive, nikako mi nije bilo jasno kako nismo kapirali
da je nemoguće nastaviti tako.
Pre nego što su se poboljšale, stvari su postale mnogo gore. Prekinuli smo
evropsku turneju da bi odleteli u Njujork i, sredinom februara učestvovali u Saturday
Night Live. Taj nastup bio je katastrofa od početka do kraja. Nije prošlo ni pet minuta
otkako smo stigli, a Džon je već počeo da se svađa sa osobljem. Prišao nam je
muzički supervizor, koji je tamo radio već godinama, i napravio dobronamernu
opasku na Džonov račun, a ovaj mu je odmah okrenuo leđa i rekao Luiju: „Neću
svirati ovaj jebeni šou ako mi ovaj lik uputi još jednu jedinu reč. ”Ja sam bio već
užasnut jer smo kao drugu pesmu planirali Under the Bridge, koja mi je uvek
predstavljala izazov. U toj pesmi potpuno sam zavisio od Džona, jer sam počinjao
da pevam na njegov znak. Ali, kada smo probali to u garderobi, on je svirao u
potpuno drugom tonalitetu, neku sasvim drugačiju melodiju, sa skroz drugačijim
tajmingom, skoro prerađujući tu pesmu za sebe i nikoga više. Bio sam zatečen.
Povukli smo se u garderobu i pokušali da raščistimo stvari, ali sa njim nije moglo da
se priča. Pronašao bi Toni i otišao u drugu sobu.
Ali, zadržao se u garderobi dovoljno da se oseti pogođenim kada nam je
Madona svratila u posetu. Te večeri učestvovala je u nekom skeču, pa je došla da se
pozdravimo. Poznavao sam je godinama, još od vremena kada je snimala spot za
Holiday. Tada mi je ponudila da se pojavim u spotu, pod uslovom da promenim
frizuru (što, naravno, nisam uradio). Potpuno nenamerno zanemarivala je Džona sve

237
vreme dok je bila sa nama, a on je onda izjurio napolje, besan što mu nije poklonila
dovoljno pažnje i naklonosti.
Šou je počeo, a mi smo odsvirali našu prvu numeru Stone Cold Bush u pravom
rok maniru. Prošlo je dobro. Onda je došao red na Under the Bridge. Načuo sam da
se pred ovaj nastup Džon uradio heroinom. Sto se mene tiče, činilo mi se da je na
nekoj potpuno drugoj planeti, svirajući u tonalitetu u kom mu je volja. Nisam imao
pojma šta svira. Izgledao je izgubljen u sopstvenom svetu. Do dana današnjeg Džon
poriče da je svirao pogrešno. Po njegovim rečima, pokušavao je da proizvede
situaciju sličnu onoj na probama, kada ,hvatamo’ melodiju. Ali, mi nismo bili u sobi
za probe, već na televiziji pred milionima gledalaca i to je bilo pravo mučenje. Imao
sam osećaj da mi je nož zaboden u leđa i da sam ostavljen na cedilu pred celom
Amerikom, dok je taj lik iz senke, skučen u uglu, eksperimentisao sa nekim novim
melodijama. Mislio sam da to radi namerno, samo da bi me zajebavao.
Nekako smo uspeli da je dovršimo, iako smo izgledali kao četvorica ljudi koji
sviraju potpuno različite pesme. U to vreme viđao sam se sa Sofijom Kopolom, još
jednom od devojaka sa kojima sam pokušavao da održim vezu u tom periodu mog
života. Bila je, definitivno, jedna od najboljih devojaka sa kojima sam izlazio,
naročito posle faze sa Karmen. Rekao sam joj da obavezno gleda šou, ali ja sam tada
tamo propadao u zemlju. Kada se desi takva situacija, osećaj je isti kao kada si šuter
čija lopta pogađa prečku dok poslednje sekunde otkucavaju. Jedina stvar koja može
odagnati bol jeste nova utakmica i nova šansa da pucaš na gol.
Bolje trajao strašno dugo, pošto smo posle otišli u Evropu, a Džonovo
ponašanje postajalo je sve nepredvidljivije. Kada bi trebalo da odsvira solo, izvukao
bi kabal iz gitare, stvorio neku iritirajuću buku, a onda vratio kabal u nju i - ako mu
se htelo — odsvirao refren. Ironije je, delimično, bilo u činjenici da nam je prodaja
naglo skočila nedelju dana posle pojavljivanja u Saturday Night Live. Možda je reč o
pukoj slučajnosti, ali možda su i neki ljudi, u tom haotičnom izvođenju, videli nešto
što ih je dirnulo.
Vratili smo se kući kada smo završili evropski deo turneje. Imali smo nekoliko
nedelja odmora pre nego što krenemo put Havaja, Japana i Australije. U tom periodu
između putovanja ređe sam viđao Flia, a Čeda skoro nikada. Džon se samo izgubio i
dao u potragu za drogom. Zato sam ja to vreme provodio sa bilo kojom devojkom sa
kojom sam se tada viđao, ali ništa nije trajalo duže. Uglavnom su to bili nasumični
izlasci. Otkako sam raskrstio sa Džonom, našao sam novog ortaka. Bio je to Džimi
Bojl, prijatelj Rika Rubina, koji je izgledao slično Raspućinu, onako zarastao u bradu
i brkove, duge kose i metalnoplavih očiju, obučen kao uredna lutalica. Sto smo se
više viđali, kontali smo koliko imamo zajedničkog. Bio je skoro skinuti zavisnik,
koji se upravo razveo od njegove prelepe žene, takođe zavisnika, sa kojom sam

238
svojevremeno izlazio. Takođe, bio je vegetarijanac (navika koju sam pokupio od
Jone), obožavao muziku i devojke. Kada bih bio u gradu, svaki dan smo započinjali
našim ritualom - doručkom u ulici La Brea, koji je podrazumevao palačinke sa
prelivom od borovnice.
Pozvao sam ga da pođe sa nama na Havaje. Prihvatio je to oberučke, pošto je
obožavao uzbuđenje koje donosi muzika, devojke da ne spominjem. Plus, išli smo na
jebene Havaje. Kada smo stigli, Džon je i dalje bio pomalo odsutan. Album nam se
dobro prodavao, bolje nego bilo koji raniji, ali i dalje samo dobro - jedva da smo se
nalazili u prvih četrdeset. Lindi nas je pozvao čim smo stigli. „Momci, ne znam kako
da vam saopštim ovo, ali ovaj album počinje da se zahuktava. Stigli smo na osmo
mesto!” Za mene je ovo bio dovoljan razlog za slavlje. Fli je bio u istom fazonu, ali
Džon se držao podalje od svega.
Celo putovanje proveli smo stalno okruženi prelepim Havajkama. Svima je bilo
lepo zato što smo živnuli pored sunca i blizine okeana. Bojl i ja delili smo sobu.
Jednog jutra, u četiri sata, probudilo me je kucanje na vratima. Otvorio sam ih i
ispred zatekao tu mladu Havajku.
,,Mogu li da uđem?”, upita ona.
,,Pa, ortak mi spava. Nije ti baš dobra ideja. Znaš, sada je četiri ujutru”, podsetih
je.
„Stvarno me nećeš pustiti da uđem?”, navaljivala je.
,,Uf, znaš dovela si me u nezgodnu situaciju.” Tačno na tom mestu, usred
hotelskog hodnika, spustila se na kolena i popušila mi. Džimi je bio tako ljubomoran.
,,Ne mogu da poverujem. Jebote, čuješ kucanje usred noći, otvoriš vrata i popuši ti
ga najlepša devojka na ostrvu. U čemu je fora? Mislim, šta sam pogrešno uradio u
životu da mi se nikada takonešto ne događa?”
Nije me ponelo sve to preterano divljenje koje mi je bilo upućivano. Nisam
reagovao kao Džon, ali nisam ni dozvoljavao da mi udari u glavu. Mislim da nisam
sebe video kao bolju osobu samo zato što sam postajao slavan. Ostao sam, više-
manje, skroman. Takvo je bilo moje viđenje stvari, a siguran sam da je neko to
drugačije doživljavao. Prepoznam taj osećaj - to je onda kada ti svi povlađuju i kada
se navikneš da sve ide po tvome. Ali, istovremeno priznajem apsurd te pojave, tako
da sam spreman da se narugam sebi i priznam da se ponašam kao razmaženo derište.
To mi je oduvek bilo neverovatno i čudno, mnogo bliskije nego
iznenadno umišljanje kako sam bolji od nekoga.
Sve to je ironično pošto je u većini slučajeva, Fli bio najveće razmaženo derište
od svih nas, ali imali smo jedan razgovor u Santa Moniki, kada mi je rekao: „Znaš,
Entoni, fino nam ide sa ovim albumom, ali mislim da se ponašaš kao pravi
egomanijak.”

239
 ,,Ja? Ja? Ti si egomanijak. Obrati malo pažnju na sopstveni ego”, predložih.
Siguran sam da smo obojica bili u pravu, ali nisam mogao da to prepoznam.
Nisam mislio da je to nešto trajno. Uvrnuto je to što sam bio umišljen mnogo pre
nego što smo postigli uspeh na komercijalnom nivou. Imao sam to u sebi od
najranijeg detinjstva. U osnovnoj sam uvek mislio kako bih baš ja trebalo da budem
predsednik razreda i da se pravila na mene ne odnose, da sam nekako iznad zakona i
da mogu da ga kršim. Kada sam se uselio kod ćaleta, on je bio arogantan i pun
sebe, što je preneo i na mene, tako da sam uvek bio pomalo umišljen i imao tu
polulažnu sliku o sebi. Mogao sam da kradem zato što sam imao taj osećaj u
sopstvenoj glavi. Razumem kako neko može da postane hladan i nemilosrdan
zločinac, jer se sećam da u toj životnoj fazi nisam razmišljao o posledicama koje bi
mogle da pogode nekoga drugoga. Jedina posledica o kojoj sam razmišljao bila je da
dobijem ono što hoću.
Takvo ponašanje bilo je sve ređe kako sam postajao poznatiji i bogatiji.
Naravno, ego se nekada otme kontroli, na neki način postane groteskan, ali uvek je
tu šansa da naučiš nešto, da kažeš sebi: „Okej, kako da umanjim ovo ludilo i ego koji
mi smeta da živim u skladu sa ostatkom sveta?” Ako ne ništa drugo, to me je
načinilo manje sebičnom osobom, koja više nije gledala samo na sebe, već je bila
zainteresovana da to prevaziđe i drugima počne nešto da pruža. U većini slučajeva,
ljudi će te procenjivati na osnovu toga kako te doživljavaju, što je posledica tvog
stava. Ukoliko se nalaziš u nekoj prostoriji, malo si povučen i ne želiš da te svi
primete, sasvim je sigurno da nećeš uspeti sa svima da se sprijateljiš. Onda će
neko posle reći: „Taj arogantni kreten nije pokušao da mi uputi ni jednu jedinu reč.”
Pokušavaš da spustiš loptu i ne dižeš veliku frku tamo gde se pojaviš, ali oni te vide
kao lika koji radi sve suprotno od toga i još gomilu stvari.
Mislim da nisam promenio mišljenje o sebi kada je sve to počelo da se dešava.
Naprotiv, o sebi sam imao još gore mišljenje nego ranije, zato što sam prekinuo
veoma važnu vezu koju sam imao sa Džonom. Skapirao sam da sam se ponašao kao
pravi manijak koji je hteo da kontroliše svakoga, želeći da sve ide po njegovim
planovima, što me je svrstalo u red najvećih daveža. Nekada sam mislio kako bi sve
bilo divno kada bi se Fli ponašao na određen način i Džon radio ono što mu kažem, a
to je bila jedna od najvećih grešaka koje sam počinio u tom periodu - misliti kako
znam bolje od drugih ili imam bolji plan, kojem bi svi trebalo da se povinuju i onda
bi sve ispalo, jednostavno, krasno. To je bio put za jad i propast. Kada sam to
shvatio, naše bratstvo već je bilo uzdrmano iz temelja.
Maja 1992. otišli smo u Japan. Čudno, ali Džon je mislio kako smo do tada
izgladih sve naše nesuglasice, ali ja i dalje nisam osećao onu bliskost. Još uvek je bio
sa Toni. I još uvek se čudno ponašao. Noć pred nastup u Tokiju, bio je u hotelskom

240
holu, deleći autograme. Nekako je ubedio sebe da se nepristojno ,pokazao’ jednoj od
tih devojaka i da se nalazi u neposrednoj opasnosti od hapšenja i deportovanja.
U njegovom ponašanju uvek je postojala neka iznenadna, nepredvidljiva crta.
Ubijao se od duvanja i ispijanja vina. Ne znam da li je to od kombinovanja vina i
vutre, ali nije bio klasično pijan - izgledalo je kao da se ne opija od vina, već od
nekog psiho-koktela. Bilo je tu tragova uobičajeno tupavog, bleskastog i trapavog
pijanstva, pomešanog sa uvrnutim dejstvom PCP-a, što je činilo da se ponaša kao da
je u nekom drugom svetu.
Džon je, sledećeg jutra, otišao na mesto svirke sa ostatkom ekipe. Lindi, Fli,
Čed i ja uhvatili smo kasniji voz, a kada samo stigli tamo Mark Džonson nam reče
da je Džon napustio grupu i da hoće odmah da se vrati kući. Izvini, molim te, ali
posle Japana imali smo zakazane svirke po Australiji, što nam je bilo strašno bitno, s
obzirom da je Fli tamo rođen, zato što je to bila zemlja koju smo obožavali - zemlja
blagostanja, devojaka i večitog sunca. Razumljivo je zašto se u Lindijevim
očima ogledao strah, koji je već okovao Fliovo i moje srce. Odmah smo morali da
popričamo sa Džonom, iako je kocka bila bačena.
Otišli smo u njegovu sobu u koju je večito bio zabijen.
„Moram da napustim ovu grupu, smesta moram kući. Ne mogu više ovako”,
rekao mi je. „Umreću ako se odmah ne izvučem iz ove grupe.”
Uhvatio sam njegov pogled i znao da nema drugog izbora. Nije bilo svrhe
nagovarati ga da ostane. Preplavio me je talas olakšanja. Dogodila se poslednja stvar
koju sam želeo, ali hvala Bogu na njegovom odlasku, jer — ma koliko to bolno
zvučalo - olakšanje zbog prestanka svakodnevnih svađa bolje je nego patnja i
samonametanje bola.
Lindi je bio zabrinut zbog rasprodatog koncerata. Džon se, na kraju, složio da
odsvira taj nastup pre povratka kući. Bio je to naš najužasniji nastup. Bolela je svaka
nota, svaki otpevan stih, zato što smo znali da više nismo jedno. Stalno sam bacao
pogled preko ramena, pogledajući Džona, koji je stajao tamo kao okamnjena statua
prezira. Na neki način, bilo bi mi draže da smo otkazali nastup i svima vratili lovu,
nego što su ljudi prisustvovali ovom prosipanju čudne energije. Te večeri Džon je
nestao iz nemirnog sveta Red Hot Čili Pepers.

241
 11. UVRTANJE
Smislili smo plan dok smo još bili u Japanu. Trebalo je da odemo u Australiju,
tamo nađemo našeg starog ortaka Zandera Šlosa i tako dobijemo zamenu za Džona.
Zender je bio talentovani gitarista, muzički pismen, koji je imao sposobnost brzog
učenja. To je radio svim srcem, na neki zanimljiv i komičan način. Imali smo nedelju
dana da ga uvežbamo za nastup u Australiji.
Našli smo se u Sidneju i počeli sa intenzivnim probama, dva puta na dan. Ali,
četiri dana kasnije, Fliu i meni postalo je jasno da nam ne ide. Zender jeste svirao
pesme, ali nije zvučao kao deo naše grupe. Tada smo odlučili da je bolje otkazati
preostale koncerte, nego izaći u nepotpunom sastavu.
Zender je bio potpuno očajan kada smo mu to saopštili. Neko bi pomislio da je
proveo sa nama četiri godine, a ne prethodna četiri dana. „O Bože, upravo sam
prešao put od gledanja u bogatu, neverovatnu budućnost do suočavanja sa
sadašnjošću, u kojoj čak nisam ni tamo gde sam bio, već hiljadu kilometara daleko
od kuće”, reče Zender. „Hoću lidobiti povratnu kartu?”
Uverili smo ga da ga nećemo ispaliti, pa smo svi ostali još nekoliko dana u
Australiji, uživajući u divnom vremenu i prelepim devojkama.
Sprijateljio sam se sa Grirom Gavorkom, Novozelanđaninom koji je bio u našoj
ekipi. Kada mi je pokazao fotke sa nedavnog putovanja na Tajland, pomislio sam:
,,U Australiji sam, a Holivuda nigde na vidiku. Traljavo nam ide i nemam pojma šta
mi nosi budućnost. Džon, moja desna ruka, odvojio se od ostatka mog tela. Dakle,
zašto ne bih sam otišao na Tajland?”
Grir mi je preporučio neka ostrva u Sijamskom zalivu. Tako sam uhvatio let za
Bangkok, prenoćio u hotelu na aerodromu, potom odleteo na jug i brodom stigao do
Ko Samuia. Ostrvo je bilo prelepo, vreme neverovatno, ali na svakom koraku su bili
Evropljani koji su tamo došli da se zabave. Sve je vrcalo od kokaina, loše muzike i
polu-golih devojaka na ekstaziju. Nisam došao na Tajland da zaglavim u tom tehno-
svetu, tako da sam otputovao na susedno ostrvo, Ko Pa Ngan. Ono je bilo prelepo
i već malo opuštenije, ali ponovo mi nešto nije dalo mira. Starosedeoci su mi
preporučili da odem na Ko Tao, malo ostrvo na kom nije bilo hotela.
Ko Tao je bilo ono o čemu sam sanjao. Iznajmio sam jednu kućicu od meštana i
tamo ostao nedelju dana, svakog jutra odlazeći na ronjenje. Ostrvo sam napustio
osećajući se sveže i odmorno, spremniji za sučavanje sa Džonovim odlaskom. Fli i ja
smo se bacili na posao čim sam stigao kući. Bili smo upoznati sa postojanjem grupe
koja se zvala Maršal Lo(Marshall Law) koju su činila dva brata - Loni Maršal na
basu i Arik Maršal na gitari. Obojica su bili fanki frikovi koji su dobro znali sa
svojim instrumentima. Dolazili su iz Saut Centrala, bili mešavina crnaca i

242
Jevreja. Gledao sam ih u više navrata, a Arikovo umeće na gitari nekoliko puta me je
oborilo s nogu. Bilo je fanki, ali u isti mah sirovo i inventivno.
Priredili smo audiciju na kojoj smo odslušali još nekoliko ljudi, uključujući i tog
momka po imenu Kantoglavi, pošto je sve odsvirao sa kantom Kentaki frajd piletine
na glavi. Sve je bilo zanimljivo i inspirativno kada je Arik svirao sa nama, tako da
smo uzeli njega i uvukli ga u ludilo našeg sveta. Iako smo izgubili Džona, koji je bio
kamen temeljac našeg uspeha sa Blood Sugar, promoteri, MTV i celokupna muzička
industrija nisu nas odmah otpisali, jer nismo prestajali sa radom. Ponuđeno nam je da
nastupimo na Lolapaluzi, najvećem dešavanju tog leta. Lindi nam je, takođe,
zakazao svirke na nekoliko evropskih festivala.
Na svu sreću, Arik je neverovatno brzo učio. Mogao je da čuje pesmu na radiju
i, u roku od minut, odsvira je potpuno isto kao što zvuči u originalu. Ali, odlazak u
Belgiju kao član Pepersa i svirka pred sedamdeset hiljada ljudi bila je pravo vatreno
krštenje. Bio je prestravljen. Arik je retko kada napuštao Los Anđeles, a sada se
nalazio u toj stranoj zemlji na severu Evrope, u kojoj govore tri različita jezika. Arik
je bio strašno introvertan, tako da je sav taj pritisak pokušavao da odagna
spavanjem. Lik bi spavao ceo jebeni dan i celu jebenu noć, a onda izašao iz kombija
i odspavao još malo pred svirku. Ali, nikada nas nije izneverio na koncertu. Samo je
stajao tamo i prašio kao lud.
Svirati u glavnom delu na Lolapaluzi bila je prilično velika stvar za nas. Festival
se te godine održavao po drugi put, a sama ideja putovanja po celoj zemlji sa
gomilom manijaka koji su slično razmišljali potpuno nam je odgovarala. Kada si deo
festivala pritisak je odmah upola manji. Čak iako nastupaš u glavnom delu, prtisak je
manji zato što ne postoji potreba da na sopstvenim leđima iznesemo ceo koncert.
Hvala Bogu na tome, jer smo tada kao grupa prolazili kroz težak period. Povrh
svega, to je bila prilika da se upoznaju neki novi, sjajni izvođači koje možda
nikada ne bi ni sreli da nije bilo svega toga. Nikada nisam bio fan
Ministrija(Ministry), ali oni su me svake večeri obarali sa nogu. Nikako
nisam kapirao kako su mogli da budu toliko nacirkani i urađeni heroinom, kokom i
tabletama, a onda izađu na binu i razvale sve živo.
Posle nekoliko svirki, svako je počeo da svira sa svakim. Ajs Kjub bi prašio, a
Fli i ja bi se popeli na binu i pridružili mu se na nekoj pesmi. Igrali smo, srećni što
smo deo njegove ekipe. Onda se on nama pridružio u Higher Ground. Edi Veder,
koji je tamo bio sa Pearl Jam, često bi pevao prateće vokale Saundgardenu, ali sa
svojim stavom ,ja-sam-ponizni-sluga-muzike’ uvek bi bio negde u samoj pozadini.
Čed je svirao bubnjeve zaMinistri u jednoj od njihovih pesama. Ceo festival slavio je
ljubav, osim momaka iz Džizus end Meri Čejn (Jesus and Mery Chain),
britanske grupe koja je svuda prosipala ogorčenost. Slistili bi bocu žestine do

243
dva popodne i počeli da skenjavaju sve oko sebe. Jednom su preterali sa momcima iz
Ajs Kjubove postave, pa su zaradili poštene batine.
Sprijateljio sam se sa gangsterima sa Samoe, koji su se zvali pleme Bu-Ja, a
svirali su na jednoj od sporednih bina. Bio sam potpuno zaokupljen slušajući njihove
priče o sukobima bandi u istočnom Los Anđelesu. Pričali su mi kako bi neki njihovi
prijatelji zaradili po koji metak u tim obračunima ali, pošto su bili ogromni, ne bi to
ni primetili i danima bi tako šetali sa mecima u sebi. Na kraju turneje, ubedio sam
jednog od njih da mi se pridruži na bini za vreme Higher Ground, ispruži ruku,
podigne me i prošeta me na mišici. Uspeo sam da izvedem celu pesmu sedeći
kao lutka na njegovoj ruci.
Za vreme Lolapaluze dodali smo neke nove elemente našem nastupu. Napravili
smo ogromni psihodelični točak, nalik onome iz Zone sumraka,i postavili ga nasred
bine u čisto hipnotičke svrhe. Ali, najžešći detalj bih su vatreni šlemovi koje smo
nosili kada bi nas izveli na bis. Kada pomislim na izvođenje, vatra mi je prva
asocijacija - ona stvara odličan vizuelni efekat i tako dobro ide uz muziku. Nisam
ciljao na ogromnu pirotehničku postavu kakvu su imali Kis ili Hu. Samo sam mislio
kako bi bilo super da nosimo šlemove koji bljuju vatru. Dakle, otišli smo kod jednog
dizajnera, koga je Lindi poznavao, i on je izmislio tu srebrnu konstrukciju šlema sa
šiljkom koji štrči na vrhu i cevčicom povezanog sa konzervom propana smeštenom
oko struka. Svaki od nas je imao zaseban ventil kojim se kontrolisala jačina plamena.
Ali, kada imaš posla sa vatrom i celom tom skalamerijom, prosto je suđeno da
se dešavaju razna sranja. Nekada bi bih u stanju da ,ispljunemo’ dobar plamen visine
metar-metar i po, ali nekada neko ne bi dobro podesio njegov ventil ili bi mu se boca
gotovo ispraznila, pa bi trojici na glavama divljale vulkanske erupcije, a jedan bi
završio sa plamenom manjim od onog na upaljaču, samo što ne bi imao pojma šta
mu se dešava. To je znalo da bude veliki udarac na muževnost. Zavist zbog
veličine... plamena.
Nadležne vatrogasne službe su, u nekoliko navrata, pokušavale da prekinu
koncert. Lindi je navikao da nosi gomilu love i kada bi mu nadležni rekao da
možemo biti novčano kažnjeni ako upalimo te šlemove, Lindi bi samo izvadio
svežanj novčanica i pitao: „Koliko?” U drugom gradu, nadležni su tražili da roudiji
koji će nas ,upaliti’ nose zaštitna vatrogasna odela. Mark Džonson, naš menadžer za
turneje, na neki način je neodoljivo podsećao na Homera Simpsona - samo treba
zamisliti Homera pod punom vatrogasnom opremom kako pokušava da
potrefi odgovarajući ventil i upali vatru. Čudo je kako smo uopšte preživeli
tu turneju.
Septembra 1992. svirali smo na dodelama MTV nagrada i pokupili dve nagrade,
za spot za Give It Away i nagradu publike za Under the Bridge. Ariku mora da je bilo

244
strašno uvrnuto što izlazi na scenu da primi nagradu za posao koji je Džon odradio.
Te večeri bili smo puni sebe, odvratni i bučni. Fli je simulirao masturbaciju kada smo
izašli da primimo nagradu za Give it Away. Ja sam imao spisak od tridesetak
ljudi kojima sam želeo da se zahvalim: muzičarima, umetnicima,
režiserima, školarcima - i Sotoni. Moja baka, koja je živela na Floridi — inače
vatreni hrišćanin — nije shvatila da je reč o šali i odrekla me se. Neko vreme kasnije,
kada sam pitao mamu zašto mi baka više ne šalje pisma, dobio sam odgovor: „Baka
misli da si u savezu sa đavolom.” Morao sam da pošaljem čestitku za bakin
osamdeseti rođendan, u kojoj sam joj objasnio kako nisam satanista.
Te jeseni otputovali smo u Australiju i Novi Zeland kako bi nadoknadili ranije
otkazane koncerte. Publika se odazvala u neverovatnom broju, iako nismo dostigli
nivo koncerata za velike dvorane, pošto smo tamo svirali po prvi put. Zaljubio sam
se u Novi Zeland čim smo tamo kročili. Ličio mi je na dom daleko od doma. Tamo je
bilo više rastinja nego što sam ikada video u životu, visokih razbacanih planina i
malo ljudi. Posle koncerata svi su požurili da se vrate kući, ali ja sam ostao da
istražim tu divnu okolinu.
Iznajmio sam sobu u kul art-deko hotelu u centru Oklanda i vreme provodio sa
Grirom koji je pripadao meštanima, Kivijima. Jedne večeri smo igrali partiju bilijara,
kada je u prostoriju ušetala dugokosa brineta. Sela je za bar i počela da me posmatra,
a ja sam uspeo da skupim petlju da joj priđem.
„Šta radiš ovde?”, upitah, pošto joj atmosfera ovog bara nikako nije pristajala.
„Došla sam da nađem tebe”, objasni ona. „Čula sam da si u gradu i došla sam da
te zgrabim.”
Džub me je, itekako, zgrabila. Proveli smo zajedno sve vreme do mog odlaska.
Išli smo na izlet u Rotoruu i videli ogromna termalna jezera ibare sa lekovitim
blatom. Provalili smo u nacionalni park i vodili ljubav na obodu bare sa lekovitim
blatom, koje je sve vreme pravilo mehuriće i ispuštalo paru. Prvog novembra
proslavili smo moj trideseti rođendan u kući koja se nalazila na plaži, vlasništvo
gospodina i gospođe Murdok, vlasnika Vornerovog ogranka na Novom Zelandu.
Priredili su za mene predivan piknik na plaži. Imao sam slatkasto-gorak osećaj u vezi
sa tim događajem. Bio sam daleko od kuće, okružen ljudima koje slabo poznajem.
Grupi je išlo dobro, ali ne sjajno. Od Džonovog odlaska samo smo nastavili da
guramo dalje, ne zastajući da sagledamo nedostatak savršenstva - išli smo napred
samo da opstanemo.
Takođe, bio sam usamljen bez prisustva istinske ljubavi u životu. Zamrla je
većina mojih prijateljstava. Džon više nije bio u priči. Fli i ja smo se udaljih. Bob
Forest je tonuo još dublje u narkomanski pakao. Osećao sam se kao jedini na ovome
svetu.

245
 Pošto me ništa nije vuklo kući, odlučio sam da odem u pustolovinu na Borneo.
Čak dok sam bio klinac, uvek sam čitao o najdubljim delovima džungle i od svih
mesta na kojima su se nalazile - od Mongolije do Nove Gvineje — Borneo me je
uvek najviše privlačio, jer je bio najmanje pogođen uticajima sa Zapada: to je bilo
mesto u kom kao da je vreme stalo pre industrijalizacije i udobnosti savremenog
sveta.
Za vreme naših poseta Amsterdamu sprijateljio sam se sa umetnikom za
tetovaže, koji se zvao Henk Šifenmaher. Henk, takođe poznat pod nadimkom Henki
Penki, bio je legenda njegove države - andergraund filozof, član Hels Enđelsa, čovek
za cirku, gudru i cice, potpuno razuzdani Holanđanin. Henk je, tokom godina,
ubrizgao dosta boje pod moju kožu,pa smo tokom tog procesa postali bliski. Tako,
kada mi je Henk predložio da otputujemo na Borneo da bi istražili stare tehnike
tetoviranja i da ponovimo podvig jednog holandskog istraživača, koji je
proputovao bornejsku prašumu, bio sam potpuno za. Video sam sebe kao Moglija
izKnjige o džungli, kako sa orangutanima visim sa grana, ljuljam se iznad reka,
jedem razne bobice i upoznajem gole domorotkinje izigravajući čoveka iz prirode.
Ali, nije ispalo baš tako.
Za put smo odvojili mesec dana. Isprva sam mislio kako ćemo Henk i ja
otputovati u zemlju plemena Punandaja, koji su - sudeći prema nekim reportažama iz
šezdesetih — upražnjavali kanibalizam. Ali, Henk je poveo fotoreportera kojem su
fotke bile važnije od ljudskosti i poštovanja stranih kultura. Takođe, Henk je poveo
nekog mlakonju od klinca, koji je zalutao u njegov tatu-studio, inače radnika u banci
koji nikad u životu nije kročio van Holandije.
Dakle, sakupili smo se u Džakarti, u Indoneziji, kako bi isplanirali naše
putovanje. Nije mi se svidela Džakarta, megalopolis zemlje trećeg sveta, pretrpan
đubretom i zagađenim vazduhom, uz fundamentalističku atmosferu koja nam nije
zračila baš dobrodošlicom. Bili smo stvarno daleko od Kanzasa, ali kada god bi se
našao na nekoj pijaci ili bazaru, u svakoj rupi od grada, našao bih se okružen mladim
Indonežankama. Sve bi se kikotale pošto su se na svakoj tezgi prodavale majice sa
naših turneja. Prizor je bio nadrealan.
Iz Džakarte smo imali nekoliko kraćih letova do Pontijanaka, grada na zapadnoj
obali Bornea. To je bilo polazište naše pustolovine. Plan je bio da pređemo središnji
deo Bornea, od Pontijanaka do Samarinde, preko Kalimantana. Holandskom
etnografu Njuveniousu bilo je potrebno petnaest meseci za taj put 1894. Mi smo
nama dali četiri nedelje.
U Pontijanaku smo ostali jedan dan, prikupljajući potrepštine i cigarete. Zatim
smo se ukrcali u brodić koji nas je rekom prevezao dublje u ostrvo. Reka je na
početku bila ogromna, poput Misisipija, a onda postepeno počela da se smanjuje

246
kako smo ulazili dublje u džunglu. Na kraju je postala satkana od divljih brzaka koji
su, za vreme poplava, znali da se učetvorostruče.
Svi su bih odlično raspoloženi, pred sobom imajući taj predivni prizor rečnog
sliva, sve dok se pred nama nije ukazala ogromna površina iskrčene džungle. Drvna
industrija se ušunjala u ovu staru civilizaciju i obeščastila džunglu. Površina veličine
Rod Ajlanda bila je zbrisana sa lica zemlje. Pošto smo prešli u manji čamac, stigli
smo u ribarsko selo, Putusibau, - poslednje uporište pred naše suočavanje sa
divljinom.
Putusibau se sastojao od dve glavne ulice, jednog travestita i holandskog
sveštenika-misionara, koji nas je, skoro radosno, upozorio na opasnosti koje nas
vrebaju, poput malarije i zmija otrovnica. Njegovo navodno mišljenje bilo je da su
tablete protiv malarije, koje smo uzeli, potpuno beskorisne. Dakle, ako je zakačimo
kući se vraćamo u sanducima. Baš lepo.
Sledećeg dana smo se otisnuli u našem čamcu. Posle nekoliko sati zastali smo
da osmotrimo autentičnu plemensku kuću, što je neka vrsta stambene zgrade u
džungli, osim što se ovde radi o komuni u kojoj svi žive zajedno. Onda smo krenuli
dalje, ulazeći sve dublje u džunglu. Što smo bili dalje, reka je ubrzavala, sela se
proređivala, a kretanje postajalo sve otežanije. Onda je počela kiša. Prelazeći u sve
manje i manje čamce, uspeli smo da dođemo do Tong Jang Lokama, poslednjeg sela
pre nego što teren postane previše kamenit i opasan za plovidbu čamcem. Bio je to
pitomi kraj pre lavirinta džungle, gde nije postojala reka ili staza za orijentaciju, već
samo neprekidni niz planina, zelenila i potoka.
Tada smo unajmili vodiče iz plemena Punana, nomada koji su se smatrali
gospodarima šume. Meštani su, sigurno, bili u stanju da planinu pređu za pet dana,
ali nije se moglo oceniti koliko im je potrebno kada su im za vratom trojica sporih
belaca. Bio sam zabrinut odabirom naših vodiča, pošto su nam dodelili dekicu u
sedamdesetim i nekoliko tinejdžera. Nisam mogao da skontam da li smo dobili prave
vodiče ili tek likove koji su se slučajno zadesili u selu.
U selu smo imali lepih dan-dva za odmaranje, a onda krenuli pešice. Oko nas je
bila divljina, pejzaž kroz kakav dotad nisam imao prilike da prođem. Gustina
rastinja, žega, vlažnost, zvukovi, sve to probudilo je neko praiskonsko osećanje,
naročito kada smo ugledali kako nam iznad glava lete ptice sa ogromnim
kljunovima. Bio je to neki drugi svet. Posle dana pešačenja, suočili smo se sa
činjenicom da više ne postoji nijedna staza koju bi mogli pratiti. Ispred nas se
prostirao vlažan i muljevit teren.
Kada je pala noć trebalo je pronaći suvo, malo izdignuto sklonište od neizbežne
kiše. Nabasali smo na staru, oronulu kućicu i umesto da uz nju podignemo neko
privremeno sklonište od ogromnog lišća, naši vodiči su nam rekli da prenoćimo

247
unutra. Unutrašnjost nije izgledala primamljivo - sve je vrvelo od insekata i bilo
prekriveno paučinom, alipolegali smo tamo kao sardine, uvukavši se u vreće za
spavanje i pokušali da zaspimo. Dremao sam, polusvestan paukova koji su mi se
ljuljali iznad glave, kada, iznenada, cela lobanja poče da mi vibrira. Imao sam osećaj
da na meni vežba detlić. Uplašio sam se da me je ujela neka otrovnica i da će
smrtonosni serum početi da rastura moj nervni sistem, pa sam skočio i vrisnuo na
Henka da mi pomogne.
Užasavajuća vibrirajuća buka u mojoj lobanji postajala je sve jača. Nisam
mogao da podnesem ni minut više te agonije, preklinjući Henka da izvadi baterijsku
lampu i pregleda mi uvo. ,,Ne, ništa se ne vidi. Sve je... AAAAAA”, zavrištao je i
ispustio bateriju.
Preplavio me je talas olakšanja, a glava prestala da vibrira.
„Gospode”, reče Henk. „Neka živuljka ti je istrčala iz glave, ortak.”
Ispostavilo se da je to bila bubašvaba koja se nekako uvukla u moj ušni kanal i
tamo ugnezdila. Svetlo ju je isteralo odatle. Bilo mi je drago što sam je se otarasio,
ali onda sam počeo da brinem da možda nije tamo polegla jaja, pa da moj mozak
postane hrana za porodicu insekata. Ali, ta opsesija me je napustila posle nekog
vremena, verovatno zato što sam imao nevolja preko glave sa pijavicama koje su
počele da se lepe za mene.
Džungla je bila previše gusta, pa smo ulazili u reke koje su bile duboke od
visine kolena do visine grudi. Dok se nalaziš u vodi, te pijavice bi doplivale do tebe i
zakačile se. Isisavale bi krv i postajale ogromne, pa smo svaki dan morali da ih
skidamo upaljenom cigaretom. Onda bi nam ostajale otvorene rane, koje su se lako
inficirale. Ukoliko pijavice ne bi pokupio u reci, onda bi padale sa drveća dok
prolaziš ispod. Napadale su nas sa svih strana.
Prvu veću krizu imali smo posle pet dana pešačenja. Naši vodiči su shvatili da
smo se potpuno izgubili i počeli su da se dogovaraju šta nam je činiti. Niko nije imao
ni najblažu predstavu u kom pravcu treba ići. Hrane je ponestajalo, a ja sam stekao
nejasan utisak da nas posmatraju u fazonu: „Hajde da im se izgubimo ili ih ubijemo
ili, jednostavno, smažemo.” Ali, mislim da je dekica raspršio te misli i svi smo počeli
da se trudimo da nađemo stazu.
Onda je usledila mučnina. Spopala me je ta odvratna mučnina u kombinaciji sa
prolivom i povraćanjem, iako nisam imao nikakvog izbora nego da prelazim po
petnaest kilometara dnevno, penjući se po liticama i noseći na leđima taj teški ranac.
Oka nisam mogao da sklopim — cele noći bih se borio sa prolivom i istovremeno
povraćao. Usled dehidratacije zbog nedostatka tečnosti i hrane počeo sam da
haluciniram, ali sam se usredsredio na preživljavanje i bodrio telo da nastavi napred.
Počeli smo da se razbijamo u grupice koje bi se pele na vrhove i pokušavale da

248
provale u kom pravcu je velika reka Mahakam. Kada bi je pronašli to bi značilo
siguran povratak kući. Jednoga dana krenuo sam sa vodičem u pohod na jedan od tih
vrhova. Jedini put koji je vodio nadole bila je glatka vertikalna strmina, na svu sreću,
obrasla lozom. Pratio sam ga niz liticu, korak po korak, držeći se za lozu. Stigli smo
do mesta na kome nije bilo ništa na šta se moglo osloniti stopalo, tako da smo
skroz zavisili od izdržljivosti te loze. On se spustio pola metra niže, ljuljajući se niz
lozu, ali kada je red došao na mene izdržljivost te loze stavio sam pod znak pitanja.
Uveravao me je da je u redu, ali još uvek sam bio sumnjičav. Onog trenutka kada
sam pustio liticu i svu težinu prebacio na lozu, ona se otkačila. Počeo sam da padam
unatraške. Sada nije postojalo ništa da me spasi od survavanja u sigurnu smrt na
golom kamenju koje se nalazilo nekoliko stotina metara ispod. Međutim, noga mi se,
u padu, zakačila za novu lozu. Naglavačke sam visio sa litice. Moj vodič, koji se
nalazio iznad mene, histerično se smejao. Morao sam da se uspnem u uspravan
položaj i ispetljam nogu, pre nego što dođem do sigurnijeg mesta.
Nekoliko dana kasnije nabasali smo na Mahakam, moćnu planinsku reku
pretećeg izgleda i duboke, plave vode. Još uvek smo bili kilometrima daleko od
okeana, ali sada je bar plovidba čamcem bila izvodljiva, a njega smo mogli iznajmiti
u prvom sledećem selu, dvadesetak kilometara nizvodno. Slavili smo na obali reke,
ljubeći zemlju, kada smo ugledali nekoliko meštana u čamcu. Uhvatili su jelena, a
naši vodiči su ih zamolili da nam ostave jelenski but i jednu kornjaču. Godinama
sam bio vegetarijanac, ali sada nisam osećao nikakvu grižu savesti zbog napada
na tog skromno spremljnog jelena. Pre nego što su meštani otišli, naši vodiči su
naručili čamac koji bi sutradan došao da nas pokupi.
Onda je počela užasna kiša. Bili smo u kanjonu, a prava obala nije postojala,
već je uz reku stajalo samo kamenje, preko koga je voda lako prešla iz nabujale reke
i potopila naš kamp. Bili smo primorani da se pribijemo uz tu vertikalnu liticu, koja
je na sebi imala nešto rastinja, i tako na nogama provedemo celu noć, odmarajući ih
na panjevima koji su bih ispod. Čamac se pojavio sledećeg dana. Pogodili smo se za
put do okeana i oprostih sa našim vodičima, koji su se okrenuli i pošli nazad
u džunglu, preko planine vraćajući se u selo. Te večeri smo se zaustavili u selu i
uspeli da iznajmimo sobu. Međutim, moja groznica se osvetnički .vratila. Ponovo
sam celu noć proveo prskajući iz oba otvora, osećajući se iznurenije nego ikada u
životu. Nije mi pomoglo ni kada smo dobili vest da je nekoliko Australijanaca, koji
su par dana ranije pokušali da pređu isti put, umrli u poplavi.
Sledećeg dana sam bio toliko bolestan i očajnički želeo povratak u civilizaciju,
da sam otišao u lokalnu komunikacionu bazu i, preko kratkih radio-talasa, naredio da
pošalju po nas helikopter. Henka i mene prebacili su u Balik, gde mi je doktor
prepisao neke antibiotike, koji kao da su odneli deo moje bolesti, ne izlečivši je u

249
potpunosti. Onda sam se oprostio od Henka. Naše prijateljstvo postalo je učvršćeno
pobedom nad smrću i uspešnim izvlačenjem iz jebene džungle.
Pri povratku u Los Anđeles, svratio sam na Novi Zeland, ali i dalje se nisam
osećao normalno. Nekoliko dana kasnije, kada sam se ukrcao u avion za Los
Anđeles, skoro sam se onesvestio. Iz mene su izbijale litre znoja, groznica se vratila,
kao i halucinacije. Kada smo sleteli jedva sam uspeo da izađem iz aviona. Posle dana
provedenog na kauču, otišao sam u bolnicu. Moje stanje ih je sve zbunilo. Dali su mi
lekove za ublažavanje bolova, koje sam rado uzeo iako sam sada bio čist. Prijavio
sam se u Kedars Sinai, gde su posle nekoliko dana testiranja, utvrdili da bolujem od
retke tropske bolesti. Sada sam, makar, znao šta sam zakačio. Prepisali su mi neke
jake antibiotike. Oporavio sam se, ali morali smo da otkažemo naš novogodišnji
nastup u San Francisku.
Bilo mi je potpuno dobro kada smo odleteli u Brazil, da u januaru tamo
odsviramo nekoliko koncerata. Bio je to četvorodnevni festival, na kom smo se
smenjivali sa Nirvanom, naizmenično svirajući koncerte u Riju i Sao Paulu. Doleteli
smo u ogromnom boingu 747 i sve je bilo na nivou, ali ništa me nije moglo
pripremiti na prijem na koji smo tamo naišli. Nisam bio spreman za brazilske
obožavaoce, iako mi je Nina Hegen pričala kako bi mogla da, kada ceo svet potpuno
zaboravi na nju, ode u Brazil i da je tamo dočekaju kao da je jedna od Bitlsa. Bila
nam je potrebna policijska intervencija kako bi izašli iz hotela.
Ushićenost obožavalaca bila je tolika da se graničila sa opasnošću.
Dan pred svirku u Riju, dobili smo policijsku pratnju i brodić u kojem smo otišli
duboko u favelu — sirotinjski kraj u koji se policija plašila da uđe — kako bi videli
pravu samba trupu na delu. Bili smo oduševljeni tom njihovom duševnom muzikom
i raskošom, tako da smo ih pozvalida nam se pridruže na sutrašnjoj svirci. Prihvatih
su poziv. Na bini ih se pojavilo dva puta više, svi skockani u najbolje kostime.
Čed nije znao šta da radi, pa je počeo da lupa bubnjeve, oni su počeli da ga prate
zveckajući njihovim zvečkama, pevajući i igrajući. Fli je uhvatio ritam i pridružio im
se, a Arik je počeo da svira neki fanki, što se savršeno uklopilo. Imao sam poteškoća
da se snađem, sve dok mi nisu prišle dve prelepe samba-devojke i uvukle me u igru.
Sada smo svi igrali i svirali u nekom psihodehčnom ritmu.
Nirvana je imala nastup sledeće večeri i svi smo zbog toga bili uzbuđeni.
U međuvremenu, Kortni je koristila svaku moguću šansu da bude primećena.
Nikada nisam video nekoga toliko željnog pažnje, slave i drame. Bila je van sebe.
Kada bi fotograf uperio objektiv na grupu ljudi, ona bi uletela u kadar, spopadajući
svakoga kao da joj je to najbolji prijatelj na svetu.
Kurta, koji je bio povučen, nismo puno viđali. Proveo sam neko vreme sa njim
pred njihov nastup. Bio je skroz urađen pilulama, što se — nekim čudom - nikada

250
nije odražavalo na njegov nastup, tih i otuđen od spoljašnjeg sveta. Ali, imao je tako
dobar stil, uvek noseći neku ludu kombinaciju boja, džempera i stvari koje se nikako
ne slažu.
Nirvana je razvaljivala dve noći zaredom. Svirali su mnogo pesama koje će
završiti na albumu In Utero, a onda zamenjivali instrumente i prelazili na neke pop-
pesmice poput Seasons in the Sun. Tokom trajanja jednog od ova dva nastupa, Kurt
je počeo jednu od njegovih ludih solaža u trajanju od desetak minuta. Skinuo je
gitaru i svirao je dok je ležala na bini, a onda je opalio u pojačalo. Završio je u
publici svirajući na uništenoj gitari. Kada se vratio na binu publika je počela da se
bori za njegovu gitaru, a Kortni je preletela preko bine, bacila se u publiku i
pretukla nekoliko klinaca da bi došla do gitare.
Popela se nazad na binu šepureći se i u rukama ponosno držeći raspadnutu
gitaru. Na kraju je sišla odatle, a Lui, jedan od članova naše ekipe, nekako je uspeo
da se dokopa vrata te gitare koji ima i dan-danas.
Vratio sam se kući, tako srećan zbog doživljaja koje smo imali sa Nirvanom. Svi
su ih obožavali. U međuvremenu, Blood Sugar je, još uvek, napredovao. Nisam se
navikao na tu dodatnu pažnju. Sećam se da sam bio na žurci koju je organizovala
Liza Meri Prisli, u nekom avionskom hangaru u Santa Monici. Otišao sam da pišam i
u kupatilu naleteo na nekog biznismena u odelu. Stao je kod pisoara do mog,
pogledao me i prepoznao.
„O, Bože, pa ti si onaj lik”, reče on i poče da pevuši- njegovu verziju Under the
Bridge.
Sledeći put sam vozio moj bajs i na putu do kuće čuo kako iz kola koja su
projurila pored mene dopire Under the Bridge. Shvatio sam da smo sada postali
opšte poznati, da smo izašli iz domena andergraunda, što me je načinilo nešto
stidljivijim i povučenijim. Ironično, ali Fli i ja proveli smo većinu naših života
žudeći za pažnjom, pokušavajući da napravimo spektakl, radeći nečuvene stvari da
bi bili viđeni i slušani. Jedna od takvih bila je dok smo išli u Ferfeks. Skontali smo
da je ugao Vestvuda i Vilšajr bulevara najprometniji ugao na svetu. Malo smo se
nacirkali, malo uradih tabletama i otišli tamo. Uspeli smo se uz banderu i popeli na
ogroman bilbord, tačno iznad tog ugla. Skinuh smo se do gole kože i igrali,
mašući kitama svakom prolazniku. Imali smo osećaj da nas ceo svet posmatra i to je
bio super osećaj, trenutak za pamćenje - kada smo mogli da budemo egzibicionisti,
izvođači, izazivači i delikventi, sve odjednom. Sada smo bili na tim bilbordima,
umesto da goli igramo ispred njih. Iz tog razloga nisam imao potrebu da se borim za
pažnju ili hvališem uokolo kako pravimo sjajnu muziku.
Došlo je vreme da je još stvorimo. Fli i ja smo već počeli da pišemo i unapred
se radovali ortačenju sa Arikom i otkrivanju njegovog načina razmišljanja i

251
muzičkog talenta. Arik je, po okončanju turneje, iznajmio malu kuću u mom
susedstvu, ali svaki put kada bih pokušao da ga uhvatim da zajedno radimo, on nije
mogao. Na kraju sam otišao do njegove kuće, ostavio mu gomilu tekstova i traka sa
nerazvijenim melodijama, jer on tada nije bio u fazonu da uzme gitaru u ruke. Opet
ništa. Nikakav odgovor, ništa od onoga: „Hej, imam neke ideje!” Nedugo zatim
skontalismo da on, možda, nije ono što tražimo.
Tada smo dobih najgrozniju moguću ideju — da u novinama objavimo oglas za
audiciju. Mislili smo da tako možemo odslušati sve gitariste ovoga sveta i
odaberemo najsavršenijeg, najtalentovanijeg, najosećajnijeg i najzabavnijeg. Ali, ne
ide tako. To ti je kao kada tražiš suprugu - moraš da se nadaš da ćete se sresti. Stavili
smo oglas u L.A. Weekly i držali audicije. Bio je to cirkus koji nikuda nije vodio.
Neki su znali da sviraju, ali neki klinci su dolazili samo sa željom da nas upoznaju.
Negde u to vreme video sam grupu zvanu Moder Tang (Mother Tongue), koja je
svirala u klubu Lingerie, i njihov gitarista mi se svideo. Klinac se zvao Džes
Tobias. Fliu sam ispričao za njega i doneli smo odluku da ga čujemo. Svirali
smo, bilo je stvarno sirovo i energično. Imao je definitivno najbolju energiju od svih
sa kojima smo dotad svirali, ali Fli je bio malo zabrinut zbog mogućnosti da klinac
neće imati tehničko umeće za sviranje naše muzike. Na kraju smo ga primili, on je
napustio svoju grupu i počeli smo da sviramo i stvaramo pesme.
Nekoliko nedelja kasnije shvatili smo da nešto ne ide kako treba. Uporno smo
svirali sa Džesom, ali niko nije bio zadovoljan, naročito Fli. Još uvek sam mislio
kako ima nade, kada dođe Čed i reče: „Imam osećaj da je Dejv Navaro spreman da
svira sa nama.” Dejv je oduvek bio naš prvi izbor za Džonovu zamenu. Ponudili smo
mu to još mnogo ranije, ali bio je suviše zauzet projektom na kome je radio posle
raspada Džejns Adikšn. Čed se, u poslednje vreme, često družio sa njim i bio
potpuno uveren da je Dejv voljan da nam se pridruži. Bila je to idealna situacija
jer su Džejns Adikšn, u periodu kada je Navaro bio sa njima, uspeli da nađu neki novi
zvuk i tako jedinstven emotivan muzički duh. Dugo su bili glas Los Anđelesa. Bili su
strastveni, originalni umetnici sa pravim stavom, otkačeni i puni ljubavi.
Tako smo otpustili Džesa i primili Dejva. Navaro je imao super prilaz. Rekao
nam je: ,,Po gradu se priča da ste šutnuli Džesa zato što je bio previše sladak, pa vam
je mažnjavao ženske. I onda ste uzeli mene. Šta to govori o meni?” Imao je
sarkastičan smisao za humor. Kada nam se pridružio, napravio je spisak gitarista koje
smo imali pre njega. Posle njegovog imena stajao je znak pitanja.
Promena zvuka bila je neminovna posle Dejvovog dolaska. Imao je drugačiji
stil sviranja od bilo koga drugog, ali bio je sposoban i brzo učio naše pesme. Nije
imao urođenu misterioznost fanka, ali to nas nije zabrinjavalo - bih smo spremni da
istražimo nova prostranstva. Nisam se nadao njegovoj neverovatnoj ljubaznosti. Bio

252
je strašno osetljiv, nežan, osoba na koju je uvek moglo da se osloni, što je bila super
kombinacija sa njegovim sarkastičnim smislom za humor.
Ali, uprkos svemu, imali smo čudan početak pošto se nisu svi odmah
prilagođavali našem načinu rada. Kada je reč o tome, Džon je tu bio pravi izuzetak.
On je stvaranje muzike, na neki način, načinio lakšim nego što je bilo sa Hilelom,
iako sam Hilela poznavao godinama. Mislio sam kako su svi gitaristi slični - da samo
treba da im pokažeš reči, nešto im odmumlaš i eto ti gotove pesme. Tako nije bilo sa
Dejvom. Sećam se kako sam išao kod njega kući, sa željom da uvežbamo jednu
pesmu Bitlsa, i sve je išlo mnogo sporije, mnogo teže nego ranije. Gotivili smo
Dejva, alion se, bez našeg znanja, osećao kao potpuni otpadnik. Mislim da nije ni bio
svestan koliko smo bili spremni da ga prihvatimo kao nama jednakog. Prošao je kroz
svašta sa Perijem Farelom u Džejns Adikšn, pošto su im se stilovi razlikovali, a kod
nas je sve više bilo okrenuto saradnji. Priznao mi je, godinama kasnije, kako se tada
plašio da će svakog trenutka popiti otkaz.
Krajem oktobra 1993. odlučili smo da otputujemo u Njujork kako bi jednim
udarcem proslavili moj rođendan i na Nedelji mode pridružili mom dobrom ortaku
Gaju Osearu iz Maverik Rekordsa. Gaj je jurio za Kejt Mos, a ja nisam imao ništa
protiv da blejim sa njim i posećujem modne revije. Ostali smo na nekoj žurci i vratili
se strašno kasno u Rojalton,u kome smo odseli. Nekoliko sati pošto sam utonuo u
san, telefon je počeo ludački da zvoni. Podigao sam slušalicu i sa druge strane
začuo ćaletov glas. Bio je skroz sluđen, mrmljajući nešto kao: ,Jesi li čuo šta
se desilo? River je mrtav.” Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da mi ta informacija
prodre do mozga, pošto sam bio u nekom stanju polusna. Čim sam ukapirao šta mi je
rekao, odmah sam ga nazvao. Ispričao mi je kako je River umro prethodne noći
ispred nekog kluba u Los Anđelesu od prekomerne doze. Ponovo me je preplavio
osećaj neverovatnog gubitka. Pozvao sam Flia, koji se sa njim nalazio u ambulatnim
kolima i obojica se pošteno isplakali. River nije bio jedan od mojih najbližih
prijatelja, ali bio je jedna očaravajuća pojava, živeći život onako kako je želeo.
Nije mi bilo do slavlja, iako mi je bio rođendan. Neko vreme sam proveo sa
mojom prijateljicom Akacijom, koja je nekada bila Fliova devojka i Riverovog brata,
Žoakina. Otišao sam do njenog stana u Kineskoj četvrti, zajedno smo legli na krevet
na sprat, sve vreme ridajući. Osećao sam se prazno iznutra. Nekako sam uspeo da se
odvučem nazad u Rojalton, a Gaj me je primorao da ga pustim da me časti
rođendanskom večerom. Otišli smo u restoran koji je u tom trenutku bio u trendu,
kao što je nalagao njegov običaj. Jeli smo i odigrali nekoliko partija bilijara, a
onda me je Gaj odvukao na neko mesto po imenu Soul Kičn. Te večeri tamo
je nastupao neki super didžej, tako da sam u jednom trenutku naterao sebe da
ustanem i pokušam igrom da oteram tugu.

253
 Kada sam se vratio za sto oko Gaja je bila gomila ljudi, uključujući dve vrele
devojke, koje su strašno ličile na manekenke i radile sve one stvari što su tako
karakteristične za njih - cirkale i pušile cigarete. Nisam mogao da skinem pogled sa
jedne od njih, đavolice koja je sva sijala, pogotovu pošto je počela da se ljubi sa
njenom drugaricom. Provalio sam da nisu u vezi, već da su to radile iz čistog
zezanja. Te večeri nismo imali puno kontakta, ali rekla mi je da će sledećeg dana
nastupiti na reviji Kelvina Klajna.
Sva čula sam usmerio na tu malu. Nešto u vezi sa njom me je zainteresovalo,
nešto što nije bila obična, prirodna reakcija koju sam imao na svaku lepu devojku sa
kojom sam hteo da spavam. Zračila je nečim metafizičkim. Poverio sam Gaju moja
osećanja, a on mi je uzvratio da se ne nadam previše. Sledećeg dana otišli smo na
Klajnovu reviju i tamo su delili dnevno izdanje Nedelje mode na čijoj je naslovnici
bila ta vrela plavuša. Iznenada, Gaj je počeo da se interesuje za nju. Pogodila me
je Kupidonova strela dok smo je gledali kako hoda po pisti. Imam običaj da srljam u
takve stvari, pa ako vidim devojku koja mi se sviđa, čak iako nikada nisam
progovorio reč sa njom, odmah počnem da pričam sebi: „Mogao bih da se skrasim sa
njom. Izgleda kao neka koja bi bila odlična majka i dobra u krevetu.” Bio sam
ubeđen da je mlada Džejmi Rišar istog mišljenja i da će postati moja devojka.
Te večeri smo se svi sreli u Indokini, trendi restoranu u samom centru grada, ali
taj susret nije bio ni nalik onome kako sam ga ja zamišljao. Sedela je tamo, za stolom
punim klinkica koje su nešto naglabale, sve manekenka do manekenke. Pile su
previše, pušile previše i uzimale za ozbiljno sve što su radile. Pojavio sam se tamo sa
Gajem, očekujući da će mi se ona baciti pred noge, ali ona je bila odsutna, namerno
ne obraćajući pažnju na mene. Naoružao sam se strpljenjem i tolerancijom. Kristi
Tarhngton je počela da priča sa njom i puni joj glavu svakakvim glupostima o meni,
poput: „Kloni se tog tipa. On je ženskaroš. Samo će te smuvati i ostaviti, bla, bla,
bla.”
Počeo sam da gubim interesovanje za nju, misleći kako je premlada i previše
uvučena u ludilo njenog mikrosveta. Ali, nešto u meni nije mi dozvoljavalo da skroz
odustanem. U jednom trenutku sam skontao da joj treba prevoz do kuće, pa sam joj
pozvao taksi, a ona mi je ponudila da pođem sa njom. Prihvatio sam poziv, ali se
ništa nije dogodilo pošto je bila previše pijana da bi se išta moglo započeti. Sledeće
večeri imali smo potpuno razuzdan seksualni susret. Pomerila mi je mozak na
način na koji nisam ni zamišljao da može biti pomeren, pogotovo ne od strane jedne
sedamnaestogodišnjakinje. Ponašala se strašno zrelo. Sećam se da sam pomislio:
„Vau! Kakve jebene porniće je gledala ova mala?”
Vratio sam se u Los Anđeles. Svake večeri smo se čuli telefonom. Tokom prvog
telefonskog razgovora poverila mi se: „Imam mali problem. Viđam se sa tim

254
momkom i moram da mu dam do znanja da je među nama gotovo.” Ispostavilo se da
je ona mala bogatašica, ćale joj je bio neki milijarder sa Vol Strita. Takođe, postojao
je problem sa matorcima koji su saznali za našu vezu i strašno joj se protivili.
Njen ćale je počeo da mi ostavlja preteće poruke na sekretarici, naročito pošto
mu je onaj lik koga je šutnula rekao kako bolujem od side.
Ali, Džejmi je bila nepokolebljiva, pa smo počeli da kujemo zavere i šeme kako
da mi dođe u kratku posetu. Pozvao sam njenog ćaleta i objasnio mu kako: 1) nemam
sidu, i 2) nisam čudovište. Takođe, malo sam se ulagivao njenoj kevi. Konačno,
pustili su je da ode.
Ne sećam se puno toga u vezi sa njenim dolaskom, osim da sam išao da je
dočekam i njenih ludih čizmica koje je nosila kada je izlazila iz hotela. Pomislio
sam: ,,Uh, ona je baš ono što želim.” Super smo se zezali i sve vreme bih potpuno
opušteni. Tog Božića otputovali smo u moju obaveznu posetu Mičigenu. Odmah se
skontala sa mojom mamom. Od tada se čuju svaki dan telefonom, do dana
današnjeg. Potom smo odleteli u Pensilvaniju da upoznam njene roditelje. Bio sam
prilično nervozan, alidobro je prošlo. Odmah sam se složio sa njenom mamom, bila
je slatka i pažljiva — prava mama. Nikakvih problema nije bilo ni sa
ćaletom. Ispostavilo se da je pravi zaljubljenik u muziku. Imao je police
krcate pločama džeza i ritma i bluza. On bi ih puštao, a Džejmi i ja bi pevali i igrali
uz njih po kuhinji.
Januara 1994. navršilo se pet i po godina mog trezvenjaštva. Nisam imao
nikakvu nameru da ponovo počnem sa uzimanjem droge. Otišao sam na vađenje
umnjaka kod jednog zubara na Beverli Hilsu. Tokom tih pet godina išao sam kod
brojnih lekara i zubara i uvek sam imao spremljenu priču: „Alergičan sam na
narkotike. Šta god treba da mi radite, radite sa lokalnom anestezijom ili sa nekim
supstancama bez narkotika.”
Zubar je procenio da može da izvede operaciju sa lokalnom, tako da sam seo na
stolicu i on me je napucao novokainom. Počeo je da vadi zub, ali nasred procesa mi
je rekao kako je zub toliko duboko usađen da će morati da ga seče, a da bi to uradio
morao je da me stavi pod totalnu. Pristao sam pošto sam već sat vremena sedeo na
toj stolici.
Zabio mi je iglu u venu i ubrizgao tečni valijum. Osećao sam kako mi se penje
uz ruku, uz grlo i ulazi u mozak. Preplavio me je oblak euforije. Prvi put, posle pet i
po godina, bio sam urađen. Osećaj je bio tako dobar, bio sam tako van sebe da sam
pomislio kako sam postao neka druga osoba - neki ludo urađeni lik.
Zubar je izvadio umnjak, a ja sam se osećao fino i blaženo, plutajući na tom
oblaku, postajući svestan tih novih glasova u mojoj glavi koji su govorili: „Moramo
ovo da nastavimo, iz ovih stopa. Nećemo da dozvolimo da ovaj osećaj prestane.” Bio

255
sam u fazonu: ,,Ne brini, brate, borimo se za istu stvar.” Čim je završio zubar me je
pitao da li imam bolove, a ja sam mu rekao da umirem od njih i da mi je preko
potreban perkodan.
Progutao sam šaku od dvadesetak pilula pre nego što sam uopšte izašao iz
zgrade, a ubrzo pošto sam stigao kući, u bočici su ostale samo dve. Sada sam
postigao onu lepu opijenost. Tada sam odlučio da je dobra ideja da se provozam do
centra i kupim nešto kokaina i heroina. Nisam se predomišljao, nisam ni pomislio na
trezvenost i pakao iz koga sam se izvukao, izričito sam želeo da budem urađen i to
još više, bez ikakve svesnosti o posledicama, ničemu, tačka. Tako sam se odvezao do
mog starog mesta, ugla Šeste i Boni Brea, i otkrio da je paketiće finog
kokaina zamenio krek. To je bilo sve što sam mogao da dobijem, ali dobri stari crni
kokain ostao je potpuno nepromenjen, a sa njim sam znao šta mi je činiti. Zaputio
sam se u apoteku po igle, prodajući istu staru priču o dijabetesu, skroz zaboravljajući
da sam sada poznat. Apotekar me pogleda i reče: „Oh, gospodine Kidis, nisam znao
da ste dijabetičar.” Odgovorih: „Aha. Dijabetičar. Taj sam.” Prilikom povratka kući
svratio sam u jednu prodavnicu lula na Sanset bulevaru i kupio veliki, otkačeni pajp.
Naravno, i tamo su me prepoznali, ali sam ih slagao da je to poklon-fora za
jednu žurku.
Otišao sam kući. Nisam imao upaljač, pa sam pokušao da šibicama zapalim
krek, što je užasna ideja jer šibica ne gori dovoljno dugo da bi ga zapalila. Vrteo sam
se tako danima, a onda vratio u centar i našao nešto kokaina u prahu. Uradio sam se
kokainom i obeznanio se u krevetu u kom sam, do tog trenutka, uvek bio trezan.
Sada mi je kuća bila pretrpana negativnom energijom, naročito kupatilo koje je
bilo u potpunom kršu. Kada sam se probudio prva pomisao bila je: „Bože, molim te,
reci mi da je sve ovo samo noćna mora.” Skontao sam da postoji dva odsto šanse da
se to nije dogodilo. Slepo sam se uzdao u to govoreći sebi: „Hajde, neka je šansa
tako mala. Samo da sam sve sanjao. Samo da se ništa od toga nije desilo.”
Pridigao sam se drhteći, zavirio u kupatilo i onda me je strefilo. Kako se to
desilo? Nisam tako planirao. Znači, dečko koji se zakleo da će smrt dočekati čist
uprskao je stvar. Nisam znao šta da radim, bio sam potpuno zatečen.
Sada, iako se zver u meni probudila, nije još sve bilo izgubljeno. Jedan deo
mene je hteo da nastavi, ali drugi se osećao osramoćeno zbog toga što sam učinio
sebi, pa sam očistio taj haos i pretvarao se da se ništa nije desilo. Ali, osećao sam se
prazno i šuplje, kao da sam napravljen od celofana. Osvrćući se na to, shvatam da
sam tada imao priliku da odmah odem do nekoga i iskreno kažem: „Okej, desilo se
to i to. Hajde da ponovo počnemo sa skidanjem.” Trebalo je da se otarasim stida
i potražim pomoć, ali nisam to mogao da uradim.
Naravno, nisam to rekao nikome iz grupe. Još uvek smo pokušavali da se

256
skontamo, da počnemo da stvaramo novi materijal. Jedan od načina ortačenja bila je
kupovina novih harli dejvidsona. Čak smo, fore radi, osnovali bajkersku bandu pod
nazivom The Sensitives.
Shvatili smo da je pravo vreme za promenu sredine, u kreativne svrhe, sada
kada smo iza sebe imali velike hitove i izdavačku kuću koja nas podržava i koja je
bila voljna da troši novac na nas. Čed i ja smo otišli u istraživačku misiju po
Havajima i pronašli veliku farmu na južnoj obali Velikog ostrva. Tamo je bilo
hektara i hektara prostranstva sa sve belim konjima u koralu. Glavna kuća imala je
lepu kuhinju i veliku sobu koju smo mogli koristiti za probe. Postojale su i dve-tri
gostinjske kuće rasute svuda po imanju, bazen, teniski teren i divan pogled koji se
pružao na Pacifik. Imanje je bilo udaljeno svega nekoliko minuta vožnje od
najboljeg mesta za ronjenje na celim Havajima. Iznajmili smo opremu na
mesec dana i zapostavili naše motore. Prilično ekstravagantno za likove koji su do
pre nekoliko godina živeli u malim stanovima.
Problem je bio što je mesto bilo toliko prelepo, pa je bilo teško početi sa
stvaranjem muzike, jer je jedino što smo stvarno želeli bilo da plivamo u okeanu,
bogato ručamo i nalazimo litice pogodne za skakanje. Na kraju smo počeli da
sviramo. Išlo je sporije, ali imalo drugačiji tok nego ranije. Stvorih smo neke dobre
zvukove, ali nije bilo onih spontanih telepatskih trenutaka, kada svi jednostavno
postanemo reka i krenemo u istom pravcu. Mislim da se nešto desilo u mojoj glavi,
pošto tamo nisam otišao sa nepokolebljivom samouverenošću. Nisam bio siguran
kako da pravim taj novi zvuk, nisam znao kako da se uklopim tu, ali skupio sam
snage da idem korak po korak, održavajući moj uvrnuti, bizarni stil pisanja, što mi se
činilo zanimljivim, iako nisam dobijao povratne reakcije od ostatka ekipe. Neke
veoma lepe stvari bile su začete za vreme proba, nešto što će kasnije prerasti u
pesme. Fli je želeo da se ustoliči kao glavna kreativna sila našeg zvuka i pravca u
kom će ići naše pesme, što je bilo u redu, jer je on oduvek najviše doprinosio, ali ja
mislim kako je on osećao daje sad njegov red da u tome dominira, a to je bilo već
nešto drugo. Videlo se da je Dejv bio zbunjen našim načinom rada. Stalno se osvrtao,
u fazonu: Je h to ovako treba da izgleda? Entoni je tamo, u uglu, piše pesme dok
mi ostali vežbamo? Da li to vodi nekuda?” Čed i ja smo mu odgovarali: ,,Da, da,
tako ti je to kod nas.”
Mislim da smo bili pod velikim pritiskom, s obzirom na upečatljiv uspeh
prethodnog albuma. Nije to bio očigledan pritisak, kao ono kada si u fazonu: „Hajde,
vreme je da napravimo nešto bolje od prethodnog.” Više je to bio neki pritajen,
podsvesan pritisak, kao da smo pod mikroskopom a gomila ljudi posmatra šta
radimo. Morali smo da pobegnemo sa kopna, što je celoj stvari dalo uvrnutu crtu.
Dok smo bdi tamo pisao bih tekstove po ceo dan, ali nekada su nailazile faze

257
kada nova muzika jednostavno nije dolazila i kada ideje nisu htele da mi padnu na
pamet. Seo bih na mog dvotočkaša i promenio okolinu tako što bih se odvezao do
same obale ostrva, pronašao neki motel, tamo se zabio sa mojim trakama i pisao
tekstove. Sećam se da me je prilikom jednog povratka Čed upitao: „Šta je? Imaš
kreativnu blokadu?” Objasnio sam mu da tako nešto ne postoji, da pisci pišu kada im
se piše, a da ne pišu kada im se ne piše. Ali, on je ostao ubeđen da imam ,blokadu’,
čak je liku iz časopisa Rolling Stone dao izjavu da pravljenje pesama za novi
album ide dobro, osim što ja imam blokadu. Neko vreme je to predstavljalo jabuku
razdora koju je među nas bacio on od svih mogućih ljudi.
Život na ranču se odvijao tako što smo radili ujutru, onda išli na ronjenje, pa na
ručak. Potom bi radili još nekoliko sati, a večeri uglavnom provodili igrajući poker.
Bilo je zabavno sedeti na svežem vazduhu, piti sokiće i zezati se posle napornog
dana pisanja i sviranja. Kada bi nas obuzela želja, uzeli bi dan odmora za istraživanje
zanimljivih mesta na koja sam naletao prilikom mojih izlazaka. Išli smo na ronjenje
u odelima i šetnje po vulkanima. Svuda smo stizali na našim dvotočkašima.
Pričao sam sa Džejmi preko telefona svake večeri za vreme boravka na
Havajima. Zakup nam je istekao posle mesec dana, tako da su svi otišli kućama na
nedelju dana. Ali ja sam ostao na Havajima i Džejmi mi je došla u posetu. Otišao
sam po nju da je pokupim i sećam se da smo proveli veoma lepu prvu zajedničku
noć. Imali smo dogovor: za vreme njenog odsustva nisam smeo da ejakuliram,
masturbiram, sanjam mokre snove ili imam druge devojke - morao sam da sačuvam
svaki delić mog čia. Džejmi je bila devojka veoma izražene seksualnosti, htela
je produženi odnos prilikom kog nije smelo da mi manjka telesnih sokova. Posle
toga iznajmili smo prelepu drvenu kućicu u Vajpio Veliju, mestu koje je ličilo na sam
raj. Nekoliko dana proveli smo i na Mauiju, a onda je došlo vreme za rad i ponovno
okupljanje grupe.
Kada smo se okupili iznajmili smo staru kuću na severnoj strani Velikog ostrva,
što je bilo potpuno drugačije okruženje. Bila je to ogromna kuća koju smo zakupili
na celih mesec dana. Do tada je prva polovina albuma bila već gotova. Radili smo,
ali smo se i zezali, dva puta imali sjajne doživljaje na ronjenju, uključujući i onaj
kada je pored nas prošlo jato kitova.
Jednog dana nas je pozvao Lindi i saopštio da se Kurt Kobejn ubio. Ova vest
nas je ubila u pojam. Nisam se osećao kao onda kada je Hilel umro, više sam
pomislio: „Bože, svet je na velikom gubitku.” Kurtova smrt bila je potpuno
neočekivana, jer ako vidim nekoga ko je na putu za propast, uvek se nadam da ima
nade za oporavak. Oporavljali su se neki od najgorih džankija koje sam poznavao.
Bio je to emotivni šok i svi smo se tako osećali. Ne znam zašto su se svi na
svetu osećali bliski sa tim momkom, bio je prijatan, nežan i dobronameran na neki

258
uvrnut način. Uprkos njegovom vrištanju i mračnim mislima, bio je dražesan.
Njegova smrt nas je jako pogodila i uticala na ono što smo radili. Probudila je nešto
u meni, imao sam jaku potrebu da, na neki poseban način, izrazim ljubav prema
njemu, a da to ne bude neka oda. Istog dana sam se povukao u jednu od zavučenih
soba i počeo da pišem tekst za Tearjerker.

Tearjerker

My mouth fell open hoping that the truth vjould not be true, refuse the news
I’m feeling sick now, what the fuck am I supposed to do, just lose and lose
First time I saw you, you were sitting backstage in a dress, a perfect mess
You never knew this but I wanted badly for you to requite my love
Left on the floor leaving your body
When highs are the lows and lows are the way
So hard to stay, guess now you know
I love you so
I liked your whiskers and I liked the dimple in your chin, your pale blue eyes
You painted pictures 'cause the one who hurts can give so much, you gave me
such

Na Havajima smo, u grubim crtama, završili desetak pesama. Došlo je vreme za

povratak kući, dovršavanje tekstova i ulazak u studio, gde je trebalo da radimo sa
Rikom Rubinom. Onda sam, ponovo, skrenuo sa puta. Neko mi je dao brošuru o
organizovanom lancu droge u Njujorku, punu neverovatnih priča o životu na ulici,
praćena sjajnim fotografijama koje su sve to oslikavale. Sedeo sam jedne večeri sam
u kući, a ta knjiga me je ,posmatrala’. Uzeo sam je i počeo da čitam. Upalila mi
se sijalica i pojavili mali đavolski rogovi. Proverio sam koliko love imam
u džepovima i pregledao raspored obaveza da vidim da li sam slobodan narednih
nekoliko dana. Shvatio sam da je prošlo već mesec dana od mog poslednjeg pucanja
i da mogu da se izvučem iz svega. Namera mi je uvek bila da provedem jednu ludu
noć, prespavam i vratim se u normalu.
Vožnja ka centru bila je doživljaj za sebe. Osećao sam uticaj mračne sile koja
samo što te nije dovela na mesto na kom znaš da ne bi trebalo da budeš u ovoj
životnoj fazi. Uključiš se na autoput 101, napolju je noć i strašno je hladno. Gadna je
to vožnja, srce ti ludački lupa, krv juri kroz vene jer znaš da su ljudi koji diluju
opasni, a murije ima svuda unaokolo. To više nije tvoj kraj, sada dolaziš iz fine
kućice sa brda i voziš kamaro kabriolet.

259
 Dakle, isključiš se kod Alvarada i skreneš desno. Sada ti se čula podešavaju na
hiperradarsku situaciju. Misija ti je da kupiš gudru i ne želiš da ti bilo šta pokvari taj
plan - to ti je kao da ulaziš u bitku u kojoj ti život zavisi od čula, od toga kako opažaš
svet oko sebe, od lika koji stoji na uglu, do pajkana u civilu, crnaca i belaca. Ako ne
želiš da skrećeš pažnju ikakvim poslovima na ulici, onda daš znak i skreneš u Treću,
sve vreme pazeći da te neko ne prati. Potom se odvezeš dva ćoška niže, prođeš
meksičke porodice, nekoliko motela i piljarnica, s leve strane ostavljajući onu koja je
bila poprište mnogih dešavanja sa Dženifer i pucanja u kolima - kada sam glavu
izbacivao kroz prozor i bacao peglu. Sve te uspomene počinju da naviru, do trenutka
kada skreneš u Boni Bre i nekoliko metara dalje ugledaš grupu dilera. Oni su
neverovatno agresivni. Obraćaju pažnju na svaki automobil koji se pojavljuje iza
ugla, pokušavajući da provale da li je to potencijalna mušterija. Postoje
dve mogućnosti - ili da parkiraš odmah tu, ili da skreneš u sledeću uličicu i da oni
počnu da te jure. Počnu da ti kucaju na suvozačev prozor, zadnje staklo, vetrobran, a
ti treba da odlučiš od kog ludaka ćeš da kupiš.
Dileri su navikli da mušterije kupuju robu u vrednosti dvadeset, četrdeset,
najviše šezdeset dolara, ali onda izvučeš svežanj stotki i kažeš im da hoćeš robu u
vrednosti petsto dolara. Ne mogu ni da imaju toliku količinu kreka u ustima, gde ga
kriju. Ispod jezika imaju samo nešto heroina u čaurama, pa počnu da te gnjave
izvlačeći sve do čega mogu doći i na kraju se ponuda svede na šaku kreka
prekrivenog pljuvačkom. Sklopiš dil i onda ih pitaš: ,,Ko ima čivu?”, a oni pokažu
prstom. Čiva je dop. Onda odeš do sledećeg ugla i kupiš još tri, četiri ili pet
čaura, sve vreme pokušavajući da budeš što brži jer pajkani mogu da se
pojave svakog trenutka. Do tada već znaš gde da kupiš pajpove, kupeći od
dilera različite tehnike konzumacije. Onda odeš kući i uradiš se.
Čim uvučeš prvi dim iz pajpa, bum, trenutno se pojavi onaj poznat osećaj
jurišanja seratonina u mozak, osećaj možda čak previše dobar. Zbog sveg tog
seratonina u mozgu odmah nastupa kratak spoj i onda si u stanju da ustaneš, skineš
se i odeš do kuće tvojih suseda, jer se osećaš tako dobro. Jednom sam to zamalo
uradio. Vratio sam se u svoju slatku, bogom danu kućicu, ušetao u kuhinju i tamo se
pukao - sve je u tom prvom potezu, svi ostali ubodi pokušavaju da ponove osećaj
posle prvog - i pajp napunio sa onoliko kokaina koliko je moglo da stane i uvukao
koliko sam mogao da primim plućima, zadržao što sam duže mogao i onda izdahnuo,
a sva ta psihotička energija me je obmotala i od mene napravila drugu osobu koju
nisam mogao da kontrolišem. Sa sebe sam zbacio majicu i činilo mi se potpuno
normalnim da odem do susetke, tako polugo, i vidim šta ima novo. Pokucao sam na
vrata i ona je otvorila. Rekoh nešto poput: ,Jesam li ostavio ključeve kod vas?” Ona
odgovori: ,,Ne, ne verujem, ali možemo da pogledamo.” Pošto nisam kontrolisao
sopstvenu volju, bio sam spreman da skinem ostatak odeće i vidim kako će se stvari

260
odvijati. Ona je bila ljubazna i fina, a ja nisam, na svu sreću, napravio nikakvu veliku
scenu. Osećanje je nestalo neka tri minuta kasnije i shvatio sam da polugo tražim
nepostojeće ključeve, tako da sam promrmljao neko izvinjenje, vratio se kući i
ponovo bacio na pajp. Ludilo.
Opalilo me je nekoliko talasa i način razmišljanja mi nije bio baš najčistiji. U
sebi sam nosio tu tajnu koja je trovala celokupan tok mojih misli. Pretvarao sam se
da je sve u najboljem redu, ali integritet moje psihe počeo je da se urušava. Imao sam
još nekoliko pesama za koje je trebalo da napišem tekstove, a kada si u takvom
mentalnom stanju, najbolja ideja je promena boravišta. Problem je, očigledno, bio u
gradu u kome sam živeo, pa sam odlučio da odem u Njujork, grad koji me je
uvek inspirisao. Povrh svega, Džejmi je bila tamo. Toliko puta je pravila izlete u Los
Anđeles, te sam pomislio kako je došlo vreme za vraćanje usluge.
Plan je bio da odsednem u hotelu Čelsi i tih mesec dana iskoristim za pisanje.
Taj hotel bio je umetničko utočište, pun frikova, tranvestita, narkomana i odbačenih
prostitutki. Bila je to zemlja hiljadu izgubljenih duša. Za cenu za koju bih dobio sobu
u hotelu sa četiri zvezdice, ovde sam iznajmio prelep apartman na vrhu sa sve
kuhinjom i neverovatnim pogledom na južnu stranu.
Uselio sam se, ali se nisam osećao dobro u sopstvenoj koži. Eto, imao sam taj
divan prostor za pisanje, sjajne snimke na kojima je trebalo da radim, gomile
beležaka i ideja, devojka mi je bila na deset minuta vožnje taksijem, ali ja sam se
osećao sjebanim iznutra. Sredio sam sve za početak rada, malo radio, nešto pojeo, a
onda je došla Džejmi da zajedno gledamo stare filmove, ali opet se nisam osećao kao
sav svoj, što je užasno osećanje. Bio sam prek i ufff, u tom predvorju pakla - ni
trezan ni urađen.
Jedne nedelje, možda nekoliko dana pošto sam stigao u hotel, Džejmi mora da
je obavljala neke svoje poslove, a ja sam ostao sam kod kuće. Spopalo me je da idem
u Vašington Skver park i vidim šta tamo diluju. Uleteo sam u taksi, otišao tamo i
započeo priču sa lokalnim mangupom. Uspeo sam da dođem do šake kokaina, ali
nisam mogao da nađem dop, pa sam pri povratku kući uzeo nekoliko boca vina,
misleći kako će ono dati kokainu oštrinu. Popušio sam krek, ali me nije podizao.
Jednostvano, nije išlo. Vino je počelo da mi se vraća. Postao sam sat koji je
eksplodirao — opruge su mi poispadale, kazaljke iskrivile, a brojke razletele. Džejmi
se pojavila, a ja sam sakrio vino i ubedio je kako mora da sam pojeo
nešto pokvareno. Na kraju smo se posvađali, pošto sam skroz bio sišao s uma. Takvi
su bili moji doživljaji celog tog meseca. Pribrao bih se na nekoliko dana, ali to je, u
suštini, bilo neproduktivnih i tužnih mesec dana, jer ništa nisam uspeo da završim.
Nisam bio trezan, a nisam se ni radio na način koji bi mi doneo olakšanje.
U studio smo ušli u julu. Odlučili smo da počnemo sa snimanjem, iako nisam

261
bio završio sa pisanjem svih tekstova. Do tada sam se ostavio podizanja i suočavao
se sa strahom od trežnjenja, ali zaostajao sam u poslu, a nisam bio ni psihički ni
fizički u najboljoj fazi. Uradio sam tekstove za neke pesme, tekstove u koje sam
verovao, ali nisam izvežbao glas da budem sposoban da uđem tamo i odradim posao.
Međutim, Rik, Čed, Fli i Dejv bili su spremni da raspale.
Zanimljivo je to. Niko nije posumnjao da sam prekinuo moju petogodišnju
trezvenost, ali ako se obrati pažnja na pesme koje sam tada pisao, tamo su znakovi
veliki kao vrata. U Warped sam napisao: ,,My tendency for dependency is offending
me/It's upending me/I’m pretending see to be strong and free from my
dependency/It’s warping me." Iz iste: ,Night craving sends me crawling/Beg for
mercy, does it show?/A vacancy that’s full of holes/Hold me, please, I’m feeling cold.
” Čak i u veselim pesmama kao što je Aeroplane, postojali su stihovi poput:
,,Looking in my own eyes/I can't find the love I want/Somebody’d better slap me
before I start to rust, before I start to decompose. ”To je bio poziv u pomoć. Kasnije:
„Sitting in my kitchen/I’m turning into dust again/My melancholy baby, the star of
Mazzy must push a voice inside of me/I’m overcoming gravity, it's easy when you’re
sad to be."Čak i u Deep Kick, pesmi koja se odnosi na naša putovanja, spominje
se ,veliko sivo čudovište’ narkomanske zavisnosti koje je odnelo mnoge
naše prijatelje. Tada je Džon bio na najgoroj putanji za pakao, a Bob Forest, Pit Vajs
i Diki Rud u nedođiji. River i Hilel mrtvi.
Uradili smo osnovu, ali sam i dalje imao problema sa tekstovima. Puno njih je
poticalo od stanja mog uma. Teško je stvarati kada ideš protiv sebe. Nekada pisanje
ide lako - kao kada svež dašak ispuni sobu kada otvoriš prozor, a ponekad je kao
vajanje granitnog bloka običnom olovkom.
Prvog avgusta trebalo je da proslavim šestu godišnjicu moje trezvenosti. I
jesam, za svet oko mene. Ćale nije mario puno za mojih prethodnih pet godišnjica,
ali na ovu, kao šestu, poslao mi je majicu sa natpisom ,šest godina čist’. Morao sam
da je primim, iako je bila samo još jedna u nizu stvari zbog kojih sam se osećao
odvratno.
Grupa je napravila pauzu u snimanju kako bi učestvovali na Vudstoku. Sudeći
po mojim ,ljubavnim držačima’ sa fotki, moglo bi se reći da sam bio trezan bar
mesec dana pred Vudstok. To je bio naš prvi nastup sa Dejvom, iako je bio sa nama
od prošlog septembra. Lindi nam je prišao s rečima: „Okej, otvarate Vudstok. Želite
li nešto posebno da uradite?” Nacrtao sam ogromnu sijalicu na podu. Lindi je shvatio
da mislim na sijalicu koja se upali u glavi u crtaćima, ali ja sam imao u vidu
sijalice koje bi obmotale naše glave. Dejv nas je gledao u stilu: „Zar ću da
nosim ogromnu sijalicu na glavi?”
U Veliju smo našli holivudskog majstora koji će napraviti kostime sa sijalicama,

262
a unajmili smo i rusko-mongolsku krojačicu koja je trebala da napravi pet kostima
po uzoru na one Džimija Hendriksa, jer je naša prva pesma trebalo da bude Fire. Peti
kostim bio je namenjen Klari, Flijevoj ćerki, koja je vremenom postala sastavni deo
naših nastupa. Sijalice su bile teška stvar za Dejvovu inicijaciju u naš šou, pošto to
jednostavno nije bio njegov stil. On je više bio kul, seksi lik, sa dobrim telom za
pokazivanje, a mi smo ga strpali u srebrno odelo sa sijalicom na glavi. Međutim,
uopšte se nije žalio.
Nismo znali šta nas čeka sa Dejvom. Svirali smo pred dvesta hiljada i zvučali
jebeno dobro. Ispostavilo se da su kostimi bili prilično nezahvalni, s obzirom da
nismo vežbali u njima, pa smo kasno shvatili da je iz njih nemoguće gledati nadole i
držati na oku prste kojima sviraš instrument. Ali, bio je to senzacionalan imidž.
Došlo je vreme povratka kući, gde je trebalo pozavršavati poslove i truditi se da
ostanem trezan. Umesto toga, radio sam sve suprotno. Kuća mi je bila u potpunom
haosu, savršen mali zamak na vrhu brda. Bio sam izolovan, a na ulazu je postojala
kapija, tako da niko nije mogao da dođe do ulaznih vrata. Skontao sam da je bolje da
ponovo počnem da se muvam po kokainskim i heroinskim kvartovima, pa sam našao
ta mesta gde su Meksikanci igrali bilijar, a usluga postojala non-stop. Nisam više
morao da se vučem po uglovima, kupujem robu na ulici ili idem kod raznih likova.
Mogao sam da sedim tamo i pijuckam pivo dok oni ne završe njihovu partiju bilijara.
Onda bi mi prišli sa gomilom kreka i čaurama heroina. S vremena na vreme, zatekao
bih tamo nekoga koga nisam želeo da vidim - neke klince iz Holivuda koji bi me
mogli prepoznati - pa sam pribegao uvlačenju kose pod bejzbol kapu i nošenju
naočara, što je bila prilično dobra maska. Potom bi zajahao mog dvotočkaša i
odvezao se u mirniji, zapušteniji deo centra, izvadio moj pajp, napakovao ga
kokainom i povukao. Činilo mi se kao da mi u glavi radi parna mašina. Oči bi
mi iskočile, srce počelo ludački da lupa, a u ušima počinjalo da tutnji. Onda bih
nagazio gas do daske i odleteo kući poput rakete.
Stigao bih kući, zatvorio spoljašnju kapiju, zaključao ulazna vrata i isključio
telefon. U kući je postojalo nekoliko prostorija u kojima sam urađen provodio
najviše vremena. Jedna od njih bila je kuhinja, gde su bila smeštena sva sredstva
potrebna za uništenje. Često sam boravio na drugom spratu, na kome sam imao taj
uvrnuti krevet iz pedesetih, televizor i ozvučenje. Tamo bih dovlačio sav svoj
umetnički materijal — blokove za crtanje, markere, šljokice, olovke, tuševe i druge
stvarčice koje sam razbacivao svuda unaokolo. Postajao sam opsednut radom na
tim bizarnim kreacijama kada se uradim. Stvarao bih oštre i precizne crteže lica i
ženskih aktova, uvrnutih tela, grudi, usana i očiju, kao i jeziva lica demona iz
japanske mitologije. Dani bi prolazili, a ja bih ugodno sedeo tamo, već naviknut na
isparenja od boja. Takođe, pronalazio bih knjige o istoriji umetnosti i kataloge sa

263
aktovima, pa ih postavljao po celoj kući tako da su mi slike stalno bile pred očima.
U međuvremenu, povremeno sam se viđao sa Lindijem i Flijem. Zapitkivali su
me kada da zakažu zakup studija, kako bih mogao da otpevam moje deonice. Stalni
izgovor za nerad bio je stomačni virus, nešto što sam pokupio na Borneu, pa sam
zbog toga stalno išao kod lekara. Uzimao sam čak i preparat spravljen od ljuske
oraha koji je trebalo da moje telo očisti od ,parazita’. Jasno se videlo da je to gomila
sranja, ali obavljalo je posao. Niko nije dovodio u pitanje moj izostanak iz studija.
Sve dublje i dublje ulazio sam u svet navike. Džejmi bi mi dolazila u posete. To
nisu bili zgodni trenuci - ja se nisam osećao dobro, a ona nije znala šta se dešava.
Tužno je što niko ne želi da prihvati da je osoba u koju su zaljubljeni potpuno sišla sa
uma, da pije i radi se, poverovaće u bilo šta što im kažeš. Devojka bez prethodnog
iskustva sa ovom bolešću mogla je da bude blaženo nesvesna zlih trikova kojima se
služe zavisnici. Zbog toga sam uspevao da se radim s kraja leta i cele jeseni,
pretvarajući se da se ništa ne dešava. Samo sam govorio: „Bolestan sam.” Venuo sam
emotivno i fizički. Džejmi je prelazila preko svega toga, što je mnogo govorilo
o tome kakva je kao osoba. Nije bila od onih koji samo zbrišu kad zagusti. Nije
imala nameru da se povlači ili me ostavi na cedilu, bila je tu, što se ne može reći baš
za svakoga. Ne znam da li čak to mogu reći za sebe.
Počeo sam za sobom da ostavljam neke prilično očigledne tragove. Jednog dana
sam se odvezao do studija, a Fli je na podu zatekao kesu čipsa. To je bio znak velik
kao kuća, jer nikada ne bih ni pomislio na nezdravu hranu ako sam čist. Ali, Fli nije
bio siguran jer se lako moglo desiti da je to ostalo posle Džejmi, tako da nije sabrao
dva i dva. Sledeći put Džejmi je bila kod mene i naručili smo neku klopu na kućnu
adresu. Na stepenicama sam sačekao dostavljača i ponudio mu napojnicu od
sto dolara ako bi mi dao svu lovu koju ima kod sebe, a ja bih napojnicu oprao preko
moje kreditne kartice. Džejmi je sa odmorišta na vrhu stepenica prisluškivala
celokupan tok pregovora. I tako, dok sam prigušenim glasom pokušavao da sklopim
prljavi poslić sa dostavljačem koji je, usput, prihvatio, Džejmi reče: „Šta se tu
dešava?”, a ja sam bio primoran da džukački lažem.
Imali smo zakazana dva termina sa Roling Stounsima (Rolling Stones). Bio je to
čudan period, zato što je ćale bio kod mene jer je navratio u grad. Stigao sam kući
posle prvog koncerta i smislio neki bedan izgovor kako moram da izađem. Nabavio
sam manju količinu narkotika. Nisam bio ni Džimi Hendriks ni Dženis Džoplin, pa
da mogu da se uradim i od toga napravim nešto dobro na bini. Načisto bih se ubio i
postao pola od onoga što jesam.
Ali, sviranje kao predgrupa Stounsima je, ionako, bilo sranje. To ne
preporučujem nikome. Kada dobiješ takvu ponudu pomisliš: „Istorijski uzimajući,
oni su najveća rok grupa u istoriji muzike, odmah posle Bitlsa.Trebalo bi da

264
pokupimo malo te zvezdane prašine.” Međutim, činjenica je da je njihova publika
danas sastavljena od advokata, računovođa i dilera nekretnina. To je grupa
konzervativnih, dobrostojećih ljudi. Niko se tu ne zabavlja. Cene karata i pratećih
proizvoda su astronomske. Sve više liči na fazon: „Hajdemo u tržni centar zvan
Roling Stouns da ih gledamo na velikom ekranu.”
Ceo doživljaj bio je užasan. Prva stvar: kada dođeš tamo niko ti ne dozvoljava
da uradiš tonsku probu. Onda ti dozvole, ali ti toliko utišaju zvuk da nema šanse
ništa da čuješ. Odvoje jedan mali deo bine i kažu: „Ovo je za vas. Nema reflektora,
ne možete da koristite naše ozvučenje. Usput, vidite li onaj parket? To je Mikov
uvozni parket od drveta iz brazilskih džungli. On igra na njemu. Nema ništa od
honorara ako samo bacite pogled na njega.” Sve se svodi da mi obavljamo ulogu
malog TV-a na bini. Sviramo dok se osamdeset pet hiljada smorenih bogataša
polako smeštaju na njihova mesta. Svi su nosili kožne jakne s natpisom
Roling Stouns i prelistavali kataloge pokušavajući da se odluče koju majicu i
pantalone sa istim natpisom da kupe. Mi smo bih muzikica koja je trebalo da svira
dok traže svoja mesta, sedaju, nabavljaju grickalice i kupuju odeću iz kataloga.
Potpuna noćna mora.
U novembru sam pokušao da uđem u studio i nešto otpevam, ali nisam bio u
formi. Uradio sam osrednji posao. Bio sam suvonjav i mršav, lošeg tena, iskrzane
kose i sa tugaljivim očima u kojima nije bilo života. Tajna još nije izašla na videlo,
pa su svi mislili da je za moj iscrpljeni izgled zaslužna bolest koju sam vukao preko
celog leta. Počeo sam da shvatam kako zavisnost od droga stvarno jeste progresivna
bolest i ne daj bože da ponovo kreneš da se radiš jer onda postaje gore nego ranije.
Primorao bih se da istrpim nekoliko dana kada mi je Džejmi dolazila u posetu, a
kada bih je odvezao na aerodrom odmah sam jurio u centar. Imao sam nekoliko
bliskih susreta sa zakonom. Jednom sam pušio kokain u kolima i bio suviše uduvan
da bih bio u stanju da vozim pažljivo. Ispod sedišta mi je bila gomila droge i pribora.
Mora da sam vozio sumanuto, pošto me je pajkan zaustavio. Otvorio sam prozor
dopola, a taj mladi policajac opasnog izgleda mi uperi baterijsku lampu u lice. Kada
me je video, reče: „O, gospodine Kidis! Moja greška! Žao mi je, gospodine, izvinite
na uznemiravanju, ali moram vam skrenuti pažnju da je ovo veoma opasna deonica
pa malo više opreza nije na odmet. Laku noć.” Nije to bio pristup kakav sam
očekivao.
Sledeći put sam kupio obe moje namirnice. Vraćao sam se kući kolima, stalno
presecajući trake, pa me je plavac zaustavio. Koku sam sakrio ispod pepeljare, ali
čaure heroina su mi bile u ruci. Nisam hteo da me strpaju u ćorku, pa sam brže-bolje
progutao sve tri. Nisam bio ni u kakvoj opasnosti, pošto ih želudačni sokovi nisu
mogli rastvoriti. Kada mi je pajkan prišao i upitao zašto se muvam po tom kraju,

265
izmislio sam neku priču kako treba da se nađem sa devojkom. To ga je
smekšalo, tako da nije pretraživao kola. Posle toga sam morao da se vratim nazad
i kupim još heroina.
To je bio početak nečega što će prerasti u maratonsko rađenje. Četiri dana
kasnije uspeo sam da potrošim sve. Bio je dan, a ja sam bio u delirijumu, potpuno
skrhan. Potrošio sam svu lovu. Vožnja do centra usred belog dana i preganjanje sa
dilerima bila je poslednja stvar koju sam imao na umu. Uputio sam se u prodavnicu
pića. Bio sam pun otrova tako da sam, na putu do tamo, morao da se presamitim i
bacim peglu u baru pored puta. Dok sam povraćao, pogledao sam dole i ugledao tri
netaknute čaure heroina. Pomislio sam: „Jupi! Besplatna gudra. Izvukao sam
glavnu nagradu!” Isčeprkao sam čaure i poštedeo sebe puta do centra.
Džejmi mi je došla u posetu u decembru, a do tada sam već stekao gadnu
naviku. Već ravno nekoliko meseci pušio sam i kokain i heroin. To je bilo pred
nastupajuća božićna putovanja. Preko telefona smo se dogovorih da našim očevima
poklonimo velike automobile. Džejmi je išlo u manekenskom poslu i želela je da
pokloni tati pik-ap, a ja sam Blekiju, koji se dotada već preselio nazad u Mičigen,
hteo da poklonim jednog bronka. Posetio sam ga odmah posle našeg uspeha sa Blood
Sugar.Živeo je u malom stanu u Grand Rapidsu. Posle turneje imao sam utisak da
sam zaradio gomilu novca i kako bi sada trebalo da mu kupim kuću. Našli smo mu
prelepu kuću u Rokfordu, blizu jezera, tako da je ćale bio zbrinut.
Džejmi i ja smo sredili da pik-ap bude prevežen u Pensilvaniju. Plan nam je bio
da Blekijev potpuno nov, luksuzan, prostran bronko vozimo do Mičigena. Posle te
dve proslave, odlučili smo da odemo zajedno na Karibe i budemo u izolovanom delu
ostrva Sveti Džon. Još uvek nije znala šta se dešava sa mnom. Mogla je da provali da
mi nije dobro samo po tome što je odeća sa mene visila kao sa vešalice. Bio sam u
fazonu: ,,Ma, otići ćemo na Karibe za Božić. Ozdraviću i sve će biti bolje.” Naravno,
nije znala da je moj plan bio da nakupujem gomilu koke i heroina kojom ću da
se radim za vreme puta. To nikada nije dobra ideja. Ali, ubedio sam sebe kako ću se
manje raditi što sam dalje od Los Anđelesa. U međuvremenu sam bezbroj puta išao
do centra, gde sam kupovao sve na šta bih naišao kod dilera.
Džejmi je morala da pokupuje neke poklone u poslednjem trenutku. Dotad sam
već vukao iz pajpa na svakih deset minuta, nezavisno od toga gde sam se nalazio - u
telefonskoj govornici, kupatilu, iza drveta, bilo gde. Kada bih se uduvao nisam se
ponašao onako prestravljeno, jer mi je to onda postajalo prirodno stanje stvari. Tako,
počeli smo da se pakujemo i unosimo poklone, a ona je bila sva srećna zbog
predstojećeg putovanja. Pretvarao sam se da sam i ja srećan, a zapravo mi je mozak
obamro. Odbacio sam je do neke fensi prodavnice na Melrouzu da kupi
neke sandale. Čim je izašla iz bronka, upalio sam pajp. Sedeo sam tamo i pušio kao

266
Turčin kada, sasvim iznenada, začuh oštar udarac po prozoru. To je bila Džejmi.
Uhvatila me je na delu. Sve to pretvaranje bilo je uzalud. Ja sam bio užasnut, a ona
šokirana. Pokazala mi je srednji prst i pokušala da pobegne, ali ja sam je zgrabio i
nagovorio da uđe u kola.
Prošao sam sve moguće fajlove u mozgu ne bih li pronašao rešenje za ovu
situaciju. Nisam imao izbora nego da joj kažem šta se dešavalo, kako sam dogurao
dovde i na šta sam bio spreman, samo da stalno budem urađen. Odvezli smo se u
Vodl park i sve sam joj sasuo, celu ružnu priču. Rekao sam joj da je volim iz dna
duše, da sam spreman da sve uradim za nju i da imam jebeno veliki problem za koji
ne postoji jednostavno rešenje. Saopštio sam joj moj plan da se za vreme puta radim
kokainom i heroinom, tako da ću biti čist do dolaska u Mičigen. Bilo je to
privremeno rešenje za ogroman problem opasan po život, kao stavljanje zavoja
na prerezan grkljan.
Bilo joj je dosta svega. ,Jebi se, jebi se, kretenu jedan. Gde je moja avionska
karta? Idem kući. Ti si jedan običan šupak, lažov i šljam.”
,,Da, jesam sve to, ali još uvek mislim da bi trebalo da ostaneš. Imam sve što mi
je potrebno za put, a dok stignemo u Mičigen biću kao nov”, rekoh.
Odgovorila mi je kako je sve vreme sumnjala i da je pričala mojoj mami i Fliju
kako misli da ponovo imam problema sa drogom. Od svih užasavajućih,
samopotcenjujućih, samotnih, sjebanih osećanja koje narkoman može imati, jedno od
najgorih je kada devojka kuje zaveru sa najboljim prijateljima i porodicom za tvoje
dobro. To je najveće poniženje, s obzirom da tvoja devojka i najbolji prijatelj pričaju
o tebi iza leđa zato što se radiš. Onda se umeša porodica, pa se osećaš još jadnije.
Znaš da se loše osećaju zbog tebe i da žele da ti pomognu, ali iznutra misliš:
„Grrrrr! Mičite se svi, ne trudite se! Ne treba mi vaša pomoć, ne želim vašu
pomoć. Molim vas, nemojte više ni da pričate međusobno!”
Na kraju se složila da zajedno otputujemo. Mislim da joj ni na kraj pameti nije
bilo koliko će joj biti neugodno u kolima sa mnom dok duvam na svakih deset
minuta, sve dok mi ne ponestane robe. Napustih smo Kaliforniju i ušli u pustinju.
Često smo stajali, a ja nisam znao da h da se radim pred njom ih krijem. Dok sam se
radio sve više sam se opuštao u njenom prisustvu, ali i dalje nisam to rado činio jer je
sam čin fiksanja tako grozan.
Nastavili smo vožnju, a kada sam u jednom trenutku postao previše uduvan da
bih vozio, ona je prešla na mesto vozača. Slušali smo Unpluggedod Nirvane i Mazzy
Star, a ona je plakala kao kiša. Onda je došla noć i ušli smo u planine Arizone. Put je
bio klizav i opasan. Iznenada, niotkuda, ispred nas iskoči nešto što je ličilo na
ogromnog losa, skoro većeg od naših kola. Džejmi je naglo skrenula kako bi ga
izbegla. Sve je bilo u redu, ali ja sam pogledao u putokaz koji se nalazio sa strane i

267
shvatio da se nalazim u mestu u kome je moja baka skrenula sa puta i poginula.
Ceo događaj sam uzeo kao predskazanje, kao da mi je duh tog losa poručivao: „Trgni
se, kretenu! Umireš!”
Nije to bio prvi put da sam imao kontakt sa duhovima dok sam se radio. Stigao
sam kući, jednom tokom mog perioda ponovnog vraćanja drogama, sa džepovima
punim robe, potpuno spreman da te noći eksperimentišem kao ludi naučnik. Preturao
sam po džepovima pokušavajući da nađem ključeve, kada me je prepao taj
izbezumljeni vrisak. Pomislio sam da je na terasi neko koga poznajem i da vrišti
imitirajući neku ludu vešticu. Ali, tamo nije bilo nikoga. Izašao sam napolje i rekao:
„Hej, ima li koga?” Ponovo se prolomio užasavajući vrisak. Pogledao sam na krov
iznad mene, a tamo je stajao ogromni soko, gledajući pravo u mene i grakćući iz sve
snage tim zvukom čoveka koga muče.
Pomislio sam kako se njemu ne sviđa ono što radim. Verovatno bih bio mrtav da
tada nisam prestao. To mi se dešavalo s vremena na vreme. Otprilike jednom
mesečno dolazila bi mi neka ptica, ponekad je to bila sova, i drala se iz sveg glasa
kada dođem kući posle ludih noći provedenih na drogama. Kada se radiš drogama, to
je kao da te obuzima neka tajanstvena mračna sila koja ti ne dozvoljava da prestaneš.
Sto slabiji postaješ, ta negativna energija raste i sve više te ometa. Biće ti
postaje podložno prilivu zlih duhova kada ti duša postane mračna i način
života sjeban. Video sam to mnogo puta kod različitih zavisnika. Jasno se vidi da ih
je obuzela mračna energija - način na koji pričaju, kako izgledaju, kako se ponašaju -
to nisu osobe koje su ranije bili.
Sećam se da sam sanjao čudan san posle Hilelove smrti, onda kada sam odlučio
da se skinem. Spavao sam sa Jonom i usnio taj živopisan san, jedan od onih koje
sanjaš polubudan. Neka mračna energija počela je da kulja u sobu, ispunjavajući je
do tavanice. Svuda su bili demoni, goblini i razna druga stvorenja, cela svita užasnih
čudovišta. Osetio sam da su došli po mene, kao da govore: „Okej, dobar smo posao
odradili sa tvojim ortakom. Sada smo došli po tebe.” Isprva sam bio u fazonu:
„Momci, mislim da ste pogrešili kuću”, a onda je počela psihološka borba koju je
omelo prisustvo najmoćnijeg mračnog stvorenja. Sa tavanice je počeo da se spušta
gorostasni crni anđeo, ali ja nisam popuštao. ,,Ne, ne, ne. Odlazite. Odlazite.” To je
bio početak mog skidanja.
Primio sam k znanju poruku od losa. Nastavili smo sa vožnjnom i usput pronašli
jedan motel. U sobi sam nastavio da se radim, a Džejmi je bila van sebe. Mnogo
njenog bola i patnje počelo je da izbija na površinu. Otišla je da se okupa, zaključala
kupatilo i tamo ostala tri sata. Ja sam se načisto ubio i počeo da radim na nekom
ludom umetničkom delu od svetlucavih slova koja sam nabavio usput, s vremena na
vreme kucajući na vrata kupatila i upitkujući: „Džejmi, je li ti dobro?” Postao sam

268
zabrinut kada je prošlo dosta vremena. Konačno, otvorila je vrata, a onda sam
ugledao da je žiletom na ruci urezala slovo ,E’. Ceo doživljaj bio je zastrašujuć.
Uprkos tome što sam bio urađen, polako sam počeo da se sabiram i shvatam da bol
nije prisutan samo u meni, već da sam ga posejao svuda oko sebe.
Sledećeg dana smo se odvezli u Flagstaf. Nijedno od nas nije oka sklopilo.
Nastavio sam da se radim. Džejmi je bila tužna, ljuta i zbunjena zbog svega, tako da
sam otišao u prodavnicu indijanskih rukotvorina i kupio dva ista prstena. Taj prsten
trebalo je da bude obećanje da ću se oporaviti i da ćemo biti zajedno, iako sam imao
u vidu da bi ga ona mogla protumačiti kao verenički. Ali, bio sam očajan i hvatao se
za slamke. Voleo sam tu devojku iz dubine duše i ništa više nisam želeo nego da
budem sa njom, ali nisam mogao da prestanem da koristim drogu.
Vratih smo se na put, stigli blizu granice u Nju Meksiku i prijavili se u hotel.
Tek smo dva dana bili na putu, a spao sam na poslednju čauru heroina. Kokain je već
davno bio potrošen, ali mene je više brinulo što nemam heroina da preguram bar još
nekoliko dana. Ipak, svečano sam objavio: ,,To je to. Ovo je poslednji put da se
radim.” Presela joj je sva ta drama. U telo sam ubrizgao sve do poslednje kapljice.
To me čak nije ni podiglo. Pokušao sam malo da odspavam, a kada sam se probudio
našao sam se u jebenom paklu prouzrokovanom heroinom koji se povlačio iz
nervnog sistema. Tresao sam se u groznici, a čekao nas je dug put. Džejmi je postala
jedan i jedini vozač, ta krhka, prelepa plava princeza za volanom ogromnog
automobila. Spustio sam sedište, ispružio se dole, uvukao u vreću za spavanje i
suočio se sa ponovnim skidanjem, koje je podrazumevalo sate i sate preznojavanja,
drhtavice i onesvešćivanja. Džejmi je sve vreme vozila. Neprestano je vozila dok
sam se ja grozničavo tresao u vreći za spavanje. Ušli smo u Mičigen. Ponovo sam
stigao kući sa groznom heroinskom navikom koja se otela kontroli.

269
 12. PRESKAKANJE PREPREKA
Kada sam stigao kod mame bilo je teško sakriti problem sa drogama. Kao prvo,
izgledao sam kao kostur koji hoda. Pored toga, Džejmi je mami već saopštila njene
sumnje u vezi sa mojim drogiranjem. Onda je mama pričala sa ćaletom.
„Entoni je imao problema sa stomakom još u oktobru, onda kada smo išli da
gledamo Stonse”, rekao je Bleki mami. „Usred noći je morao da ode do apoteke i
kupi lekove.”
„Hej, o čemu ti pričaš?”, upita Pegi. ,,On je na drogama.”
Činilo mi se da je Bleki uvek poricao moj problem sa drogom. Verovatno nije
mogao da se suoči sa tim, pa se pretvarao da je sve u redu.
Sada su karte bile bačene na sto. Navikao sam se na udobnost kućnog života.
Znao sam da treba da počnem da idem na sastanke i jedem gomilu klope. Dobrom mi
se činila odluka da se više ne radim, ali opet nisam shvatio u koliko veliki problem
sam se uvalio. Mere koje sam preduzimao bile su kap u moru. Dobar početak je
krenuti sa odlascima na sastanke i iznošenje istine na videlo, ali jedno je misliti a
drugo raditi. Moraš skupiti petlju i odraditi svih dvanaest koraka — ne možeš samo
banuti na sastanak, sedeti skrštenih ruku i očekivati da će oporavak doći sam od
sebe. Tapkao sam u mestu.
Ali, Božić je bio prelep. Maminu kuću sam opremio novom kadom. Moja sestra
Džuli počela je da se zabavlja sa momkom koji se zvao Stiv Simons. Svi smo bili
srećni što je upoznala momka koji ju je kapirao i sjajno se ophodio prema njoj, pa
smo ih razmazili velikodušnim poklonima.
Prema svojoj porodici osećaš obavezu za iskupljenjem kroz bogata materijalna
dobra, naročito ako si tokom protekle godine bio udaljen od njih i imao problema sa
drogama.
Džejmi je čak uspela malo da se opusti. Sok i užasnutost počeli su da jenjavaju,
a ja se više nisam radio, pa mi se vratilo nešto mog seksualnog nagona, što je
poboljšalo stanje stvari. Počela je da nam predviđa svetliju budućnost. Kada nam je
veza funkcionisala, sve je bilo mnogo zabavnije jer smo bili najbolji prijatelji i
svemu se smejali. Džejmi je znala kako da ublaži moju ozbiljnost i bila je odličan
saputnik. Kako je divno bilo biti zaljubljen u slatku, seksi devojku koja, uz sve to,
voli košarku.
Na Badnje veče dovezli smo bronko ispred Blekijeve kuće. Sredio sam da se
ogromna traka stavi preko celih kola. Bleki nam je otvorio vrata, trabunjajući kako
ponovo kasnimo. Rekli smo mu da izađe i vidi njegov poklon. Bio je zatečen, pa sam
mu dobacio ključeve i onda se sav unervozio. Potom se uputio prilazu za garažu i

270
tamo ugledao savršena kola za mičigensku zimu. Siroti ćale bio je skroz dirnut.
Pogledao je u kola, zatim u ključeve i rekao: ,,Ne, ne! To nije moguće”,
pokušavajući da zadrži suze. Prizor je bio zaista dirljiv.
Božićno jutro bilo je namenjeno mami. To je bilo njeno omiljeno doba godine.
Celokupna kuća bila je ukrašena u božićnom duhu. Iznad kamina su visile starinske
čarape, sa jednom za Džejmi, naravno. Po sobi se muvao zlatni retriver, napolju pada
sneg, a moja sestra Dženi, mali anđeo naše porodice, sva se unela u tu atmosferu.
Bilo je to čarobno doba.
Sišao sam dole u pola osam i upalio vatru. Ispod jelke je bila gomila poklona,
možda bi tolike količine trebalo zabraniti zakonom. Prvo što smo uradih bilo je
pretresanje čarapa, u kojima je bilo dvadeset poklona, stvarčice koje je mama
kupovala tokom cele godine, i koje je posebno upakovala.
Onda smo se bacili na otvaranje poklona. Moje zaduženje bilo je da ih
uručujem. Dobijao se nakit, garderoba, elektronika i razne druge stvari. Stiv Simons
je zatekao idiličnu atmosferu, jer je sve vrcalo od ljubavi i velikodušnosti. Kuca je
imala traku na glavi, vatra je pucketala, raznorazne đakonije su stalno izlazile iz
rerne, a sa zvučnika dopirale pesme Džonija Metisa, Frenka Sinatre i Binga
Krozbija. Dakle, taj momak Stiv, nova ljubav moje sestre, zaustavio je sve izjavivši:
„Samo želim minut vremena da kažem kako je ovo najlepši Božić koji sam
ikadadoživeo. Svi ste neverovatno velikodušni i pružili ste mi tako
mnogo...” Pomislio sam: „Ima pravo. Stvarno smo bili velikodušni prema
njemu.” Potom je nastavio: „Ali, još nisam gotov sa molbama.”
Svi su zaćutali. „Čoveče, šta bi još mogao da traži?” Reče: „Želeo bih da
iskoristim ovaj trenutak i zamolim vas za ruku vaše ćerke, odnosno sestre.” Prišao je
Džuli i upitao: „Džuli, uz blagoslov tvoje porodice, hoćeš li se udati za mene?” Svi
su briznuli u plač. Nisam mogao da poverujem da je momak zaprosio na tako
neverovatan način, pred celom porodicom. Bio je to najvažniji događaj tog dana.
Džuli je pristala.
Nekoliko dana kasnije došlo je vreme za let u Pensilvaniju. Džejmi je bila
oduševljena što će tati pokloniti F-150, koji je bio ponos i dika u njihovom kraju.
Njeni roditelji bili su dovoljno liberalni da nas puste da spavamo zajedno u njenoj
staroj sobi, malo dalje niz hodnik. Bilo mi je čudno da upražnjavamo seks u toj kući.
Džejmi je bila kao živa vatra. Strgla mi je odeću i bacila me na krevet, dok sam
šaputao: „Mogu da čujem da su u kuhinji. Ne smemo biti previše bučni.” Nije je bilo
briga za to. Samo je želela da bude voljena.
Iz Pensilvanije smo odleteli na Karibe. Pozvao sam mog agenta za putovanja i
pitao je za najbolje mesto na ostrvima. Stajalo je prilično novca, ali nisam mario jer
sam mnogo toga preživeo za poslednjih šest meseci. Hteo sam da budem na

271
najtoplijem, najlepšem i najopuštajućem mestu koje se moglo naći.
Izležavanje na suncu, plivanje, klopanje i kresanje bili su moj recept za
oporavak. Polazilo mi je za rukom. Bili smo u maloj kući na plaži, bez telefona i
televizije koji bi nas ometali. Oko nas su bili samo kilometri tropskog raja. To mi je
bilo potrebno. Posle nedelju dana halapljivog nasrtanja na jastoge, ribu sa roštilja,
gomilu slatkiša i besomučnog vežbanja, odeća je još uvek spadala sa mene. Ipak, na
kraju sam povratio snagu.
Došlo je vreme za povratak u Los Anđeles. Bilo je teško ponovo se naći licem u
lice sa Flijem, ali lakše mi je bilo da se sa njim suočim kada sam krenuo u pravcu
trezvenosti, nego da sam bio urađen ili pravio budalu od sebe. Fli je bio pun podrške
prilikom tog susreta. Vratio sam se s osećajem stida, srama i žaljenja zato što sam ih
sve izneverio na jednom zadatku. Ali, kroz to smo prošli već toliko puta da sada nije
bilo ništa novo.
Fli je takva vrsta prijatelja koji može sam da funkcioniše, ali uvek se nađe kada
zagusti. U takvim trenucima nije sklon osuđivanju i odmah prihvata nastali haos.
Nemam onaj osećaj, kao: „Sranje, sada će da me riba i da mi popuje.” Tada je više u
fazonu: „Ortak, stvarno mi je žao što si morao da sve to preturiš preko glave. Drago
mi je što si se izvukao. Hajde sada da se zezamo”, što znači ,hajde da stvaramo
muziku’.
Dejv je ostao pribran posle svih mojih nevolja. Bio je pun podrške, jer je znao
po kom principu funkcioniše alkoholizam. Verovatno mu je to teško palo i sigurno je
bio izbedačen zbog svega, ali nikada nije kritikovao moje ponašanje. Čudno je bilo
kako smo bili voljni da oprostimo i pružimo ljubav.
Kada sam opet stao na noge, završetak albuma postao je naš glavni prioritet, pa
smo za kraj januara zakazali termin u studiju, a malo pre toga Fli i ja smo otputovali
na Taos u Nju Meksiku, kako bi napisali još pesama za naš novi album. Zakupli smo
autentičnu meksičku vilu građenu od zemljane opeke. Odmah sam se zavukao u
svoju sobu i počeo da pišem. Potom bi Fli izvadio bas ili akustičnu gitaru, pa bi
zajedno radili na pesmama. Tamo smo bili samo četiri-pet dana, ali svaki dan
smo pravili novu pesmu.
Fli je popunjavao praznine dok sam bio odsutan, čak je dovršio neke tekstove.
Napisao je veći deo teksta za Transcending, pesme posvećene Riveru. Pea je bio
njegov pokušaj da se proslavi. Takođe, napisao je uvod za Deep Kick i vokalne
melodije za strofe u My Friends i Tearjerker.Zatrpavao me je sa mnogo više
informacija nego što je to inače bio slučaj, ali bio sam otvoren. U neku ruku, to je
bila neophodnost, s obzirom na to da veoma dugo nisam učestvovao u stvaralačkom
procesu.
Na Taosu je bilo produktivno i zabavno. Jednog dana smo čak išli u planine i

272
skijali kroz mećavu. Nešto posebno desi se svaki put kada se skineš. Prolazi se kroz
nešto slično ponovnom rođenju. Postoji nešto pročišćavajuće u tom procesu
oporavka, nešto što postaje deo tog ciklusa zavisnosti. Um i telo počinju da
ojačavaju kada, posle tolike količine kokaina i heroina, uspeš da prestaneš i izvučeš
se iz sranja. Mučno osećanje robovanja drogama je još uvek prisutno i, u poređenju
sa njim, osećaš se sjajno. Srećan si zato što si živ, zato što možeš da udišeš vazduh,
vidiš sve lepote ovoga sveta i što si, najzad, sposoban da krešeš. Pred tobom je
mogućnost da radiš šta želiš, pa tako iskusiš nalet sreće - kao grom iz vedra neba —
što je prilično nezgodno da batališ. Negde u podsvesti znaš da će se to fenomenalno
osećanje vraćati svaki put kada se skineš.
Godinu dana kasnije, kada ti u glavi više nije taj ružičasti oblak tek skinutog
narkomana, polako zaboravljaš kako je loše bilo. Sada vidim zašto se ti prefrigani
ciklusi mogu pojaviti kod nekoga ko je duže vreme bio trezan, a onda pukne, pa više
ne želi da se radi, ne želi da umre, ali ne preduzima sve što treba za oporavak. Postoji
jedan princip koji kaže: „Napola urađen posao ništa ne donosi.” Kada se boriš sa
bolešću, ne možeš ,napola’ ozdraviti i misliti kako si zdrav - time se ništa ne
postiže, ostaje se na istom. Bez temeljnih promena ostaješ isti momak koji čini ista
sranja. Stalno sam nešto napola radio misleći kako ću time bar nešto postići, ali
ostajao sam na istom.
Ponovo smo se vratili u studio. Vokalne deonice sam odradio do kraja februara.
Posle totalnog nerada, vokali su bili završeni u rekordnom roku. Bio sam toliko
srećan što je to bilo gotovo, te sam odmah pomislio: „Mogao bi malo da se uradiš.”
To je bila neka vrsta slavlja nakon završenog posla, nešto slično onom sa Hilelom
posle završenog Uplift Mofo. Bio sam skroz razjeban. Otrčao sam u kupatilo čim mi
je na pamet pala ova ideja, jer mi je pomisao na odlazak u centar i fiks uzburkala krv.
Potom sam se pozdravio sa svima, rekao kako se vidimo kroz nedelju dana, ili
nešto malo jače, i otišao u tamu centra da još jednom zavrtim nezaustavljivi točak
ludila.
Na nesreću, Džejmi je kroz nekoliko dana trebala da mi dođe u posetu. Kada je
stigla na aerodrom od mene nije bilo ni traga ni glasa. Odatle je odmah morala da
ode na snimanje sa koga me je stalno zvala i na sekretarici ostavljala jednu te istu
poruku: „Gde si ti?” Kada ljudi pokušavaju da te pronađu i kada znaš da im donosiš
razočaranje, to tako oduzima draž laganom ubijanju sebe samog koje je strašno
zanimljivo, jer se stalno nešto dešava - bežiš od pandura, izbegavaš da te na smrt
izbode ludi diler, nalaziš se u konstantnoj opasnosti od predoziranja, imaš
kratke epizode obmanjivanja. Zanimljivo je, ali zabavi dolazi kraj kada
pomisliš: „Sranje, neko me traži.”
Sakrio sam se u jedan motel. Bio je to početak moje velike motelske turneje.

273
Nisam se prijavio u Penisulu ili For Sizons, mesta koja sam lako mogao priuštiti. Ne,
odabrao sam motel Viking, jedan od onih usranih, raspadnutih, crvljivih motela u
kome su živele siromašne porodice koje nisu imale drugog izbora, prostitutke, dileri,
makroi, mafijaši i drugi slični likovi. Naravno, i gomila narkomana koji su bežali od
njihovih stvarnih života.
Prijavljivao sam se, uglavnom, u one koji su bili u ulici Alvarado, jer je ona bila
svega nekoliko ulica udaljena od mesta na kojima sam kupovao drogu. Možda je tu
deo uzbuđenja — možeš nabaviti robu, odvesti se tri ćoška dalje, uzeti sobu i uleteti
pravo u centar paklenog kruga. Kada si u uglednom hotelu postoji velika šansa da
naletiš na nekog poznanika.
Moja motelska taktika još nije bila tako razvijena kada je Džejmi pošla da me
traži. Uspeo sam da stignem tek do Holidej Ina u Holivudu. Tu su mi ona i Dejv ušli
u trag. Dejv je imao dovoljno klikera da pozove Bo, računovođu, i pita je gde je
proknjižena poslednja upotreba moje kreditne kartice. Pozvala je kompaniju i rekla
Dejvu da sam u Holidej Inu.
Ludačko kucanje na vratima uništilo mi je pokušaj da prespavam na heroinu i
pobegnem od poslednjeg sranja koje sam napravio. Provirio sam kroz špijunku i
ugledao Dejva i Džejmi kako besno tumaraju po hodniku. To je bila ta gadna
kombinacija -prijatelj i voljena osoba u zaveri.
„Daj, ortak, otvori vrata”, vikao je Dejv. „Volim te i želim da ti pomognem da se
oporaviš. Nije ovo ništa. Idemo odmah u oporavilište. Otarasi se tog tvog đubreta i
da palimo.”
Nisam hteo da otvorim. ,,Ne, ne razumeš”, govorio sam. „Strašno mi je loše.
Moram da odspavam. Nazvaću te kasnije i otići ćemo tamo još večeras.”
,,Ne. Ne. Slušaj, kola su mi ispred. Već sam zvao Egzodus. Imaju spremljeno
mesto za tebe. Otvori vrata.”
Otvorio sam. Nisam više imao snage za prepiranje. Zajebao sam stvar i jedini
način da udovoljim osobama koje sam unesrećivao sopstvenim ponašanjem bio je
ponovni odlazak u oporavilište. Dakle, otišao sam tamo.
Ceo proces odvikavanja mnogo se promenio od 1988. i mog prvog puta do te
1995. Odlazak tamo mi je postao nešto sasvim normalno.Egzodus je bio jedno od
najpoznatijih mesta za odvikavanje iz dva razloga. Tamo je otišao Kurt Kobejn
neposredno pred smrt. Pobegao je odatle preskočivši zaštitnu ogradu visoku metar i
po, a mogao je samo opušteno da izađe na glavni ulaz. Tamo te ne zadržavaju na
silu, ali pretpostavljam da je preskakanje neophodno kada prilikom bežanja ne želiš
da naletiš na likove koji te poznaju.
Takođe, Egzodus je bio poznat po uglednom doktoru koji je upravljao tim

274
mestom. Likovi poput njega tvrdili su da znaju kako droga utiče na psihu i telo, ali -
po mom mišljenju — sve te informacije nisu vodile nikuda. Narkoman je lud dok je
urađen. Njegovo stanje će se poboljšati onog trenutka kada se otrezni i počne sa
programom. To je najprostiji princip koji oni pokušavaju da zakomplikuju sa
gomilom medicinskih izraza. Samo skloni narkomana sa ulice, strpaj ga u sobu dva
sa dva, nateraj da počne sa fazama iz programa i biće bolje. Video sam na
hiljade njih koji su pokušavali da ozdrave. Nikakve veze nema da li im je doktor ili
terapeut bio sjajan ili ne.
Egzodus je bio istureno odeljanje bolnice Marina del Rej. Tamo nije bilo gomile
likova koji su umesto zatvorske kazne birali odvikavanje, pošto Egzodus nije bio
povezan sa zatvorima. Bio je luksuzniji od zatvorskih jedinica, ali ni za prineti
oporavilištu Promises na Malibuu, u poređenju sa kojim bi većina hotela izgledali
kao obične rupe. Nije bitno kakvo je bilo mesto - ili ćeš da se prihvatiš posla i
provališ u čemu je problem ili nećeš. Nije ti potrebno mesto kao Promises, to možeš
da uradiš u prljavom predgrađu, u Armiji spasa. Video sam one koji su se skidali i tu
i tamo, a video sam one kojima nigde nije uspevalo.
Vreme provedeno tamo predstavljalo je prelepo iskustvo. Tu sam stekao deset
najneobičnijih prijatelja u životu. Među njima su bili starija gospođa iz nekog grada
na severu, brazilski doktor i lik sa tabletama iz Teksasa. Prvi cimer mi je bio gej
klinac iz srca Amerike - Kentakija, Misurija, nešto tako. Njegova priča bila je
uobičajena. Mlad i neprihvaćen klinac odrasta na Srednjem Zapadu, u gradu gde je
glavna stvar fudbal,a njega nije briga za sva ta mačo sranja oko kojih se okreće
njihov svet. Osamljuje se, postaje otuđen i odbačen od strane porodice. Odlazi
u Holivud, pronalazi se među gej populacijom, u svetu droge i alkohola, i njegov
život kreće silaznom putanjom. Tako se navukao na vikodin, da je znao da ga
prilikom doručka pospe po musliju.
Otišao je, pa je moj sledeći cimer postao anesteziolog iz Ingelvuda, rodom iz
ugledne crnačke porodice. Cela porodica postala je ponosna na njega kada je postao
doktor, ali onda se ispostavilo da je sve te godine uzimao najbolje lekove na koje bi
naišao. Tako je, kao svi mi ostali, došao na tridesetodnevni boravak. Na njemu se
jasno videlo da krije tajnu i da je uništen saznanjem da je celu porodicu izneverio.
Nekoliko meseci pošto sam izašao iz prihavtilišta, neko me je pozvao. Vratio se
drogama, jer nije mogao da podnese agoniju i sram od suočavanja sa porodicom,
pa se zaključao u orman u bolnici u kojoj je radio i odabrao najgoru drogu da sebi
presudi. Nekoliko nas iz Egzodusa mu je otišlo na sahranu koja je bila strašno
emotivna. Imao je veliku porodicu, a jedan od njegove braće bio je sveštenik. Svi su
plakali kao kiša, uključujući i ortake iz oporavilišta, koji su se nalazili u zadnjim
redovima.

275
 Oko mene je bio neobičan krug ljudi. Sa svima sam se sprijateljio. Mogućnost
sopstvenog kraja vidiš kroz živote drugih ljudi. Radiš isto što i oni, s tim što sebe ne
možeš da uhvatiš u tome. Međutim, nagledaš se svih tih tragičnih događaja i
potencijalnih čuda koja se dešavaju u životima drugih. To je iskustvo koje otvara oči
i dušu. Nalaziš se u jebenoj bolnici, spavaš u tesnom krevetu, deliš sobu sa drugima i
još moraš u menzu po klopu. Primoran si da se zamisliš: „Gde sam pogrešio?
Imao sam plan i sve je išlo k’o podmazano, a sada sam zaglavio sa gomilom ludaka,
sestara, doktora i nastojnika koji mi govore šta da radim i gde da idem, i još moram
da podnosim izveštaje na grupnim sastancima. Jebote, mislio sam da sam pametniji.”
Jednom, za vreme boravka u oporavilištu, imao sam sastanak sa porodicom i
prijateljima, među kojima se našao Fli. Za vreme razgovora savetnik se okrenuo
prema Fliju i upitao: „Dobro Fli, reci mi kako se osećaš u dubini duše kada znaš da
je Entoni negde napolju i koristi drogu, a ti nemaš pojma gde je i da li će se ikada
vratiti?” Čekao sam da Fli kaže nešto kao: ,,Uh, to me tako nervira. Trebalo bi da
pišemo pesme i radimo probe. Čekao sam tog kretena dvanaest sati, a on se nije ni
pojavio. Sve u svemu, spreman sam da počnem da radim nešto drugo.” Umesto toga,
Flije počeo da jeca, što mi je bilo potpuno nezamislivo. Rekao je: „Plašim se da će
mi umreti. Ne želim da umre, ali godinama već mislim kako će se to dogoditi.”
Nikada mi nije palo na pamet da bi mogao tako da se oseća.
U Egzodusu sam stekao naviku koja je ostala bitan deo mog života do dana
današnjeg. Nikada za onih pet godina, koliko sam bio čist, nisam upražnjavao
meditaciju ili izgovarao molitvu. Nisam shvatao značaj ostvarivanja svesnog
kontakta sa višom silom. Neko ko je radio u Egzodusu preporučio mi je da svako
jutro započinjem molitvom. Sada je to postalo prvo i osnovno pravilo u programu
oporavka, to je tačka odakle sve kreće. Nikada nisam ni pomislio da je to nešto što bi
trebalo da radim, ali jednog jutra pogledao sam svoj odraz u ogledalu i rekao:
„Ovde traćiš život. Možda bi mogao da pokušaš nešto novo, nešto što nije
tvoja ideja, ali jeste ideja osobe kojoj u životu ide dobro.”
Počeo sam da se molim svakog jutra. Kada sam jednom otvorio sopstveni um
prema ideji više sile, nikada više nisam odstupio od toga. Na svakom koraku sam
viđao i osećao prisustvo kreativne inteligencije ovog univerzuma - neke dobre sile
veće od mog bića - koja se nalazila u prirodi, u ljudima, svuda. Godinama su mi
moje molitve i meditacija davale snagu i pružale mogućnost za napredak, postavši
važan deo mog oporavka i svakodnevnog života.
Izdržao sam tridesetodnevni boravak, a da nijednom nisam pomislio na odlazak.
Prihvatio sam da sam tamo došao da obavim posao i vratim se na pravi put. Za prvih
nekoliko dana daju ti ceo arsenal lekova za detoksikaciju. Dobija se hloro-hidrat, koji
bi i slona uspavao, plusdervoket i kolondin flastere za snižavanje krvnog pritiska.

276
Kada ugledaš lika u kućnoj haljini i papučama kako se vuče kroz hodnik, odmah ti je
jasno — taj je još uvek na detoksikaciji. Prvih nekoliko dana bez lekova su zajebani -
počinješ da osećaš žmarce i pokušavaš da se izboriš sa činjenicom da više nisi ni na
čemu. Onda se izvučeš iz toga i stvari počinju da se poboljšavaju. Hrane te po ceo
dan, treba da radiš vežbe i ideš na sastanke. Čine sve da te uposle i skrenu misli.
Džejmi mi je dolazila u posetu dok sam bio tamo. Bob Timos doveo je Krisa
Ferlija da me vidi. Njegova podrška mi je značila. Kim Džouns me je posetila sa
sinovima. Dozvolili su mi da imam kasetofon, pa sam po ceo dan slušao Elastikin
(Elastica) prvi album. Prošao sam kroz tridesetodnevni program i potom se vratio
svetu živih. Hvala bogu što sam bio napolju kada je Džejmin tata preminuo. Umro je
u junu, tako da sam mogao da odem u Pensilvaniju i budem sa njom i ostatkom
porodice u tom teškom trenutku.
Tog leta smo uradih završnicu ploče i počeli sa snimanjem spotova. Dobijah
smo gomilu filmskih zapisa, ali ništa nas nije dotaklo. Ponovo smo otišli kod Fliovog
zeta, Gevina Boudena. Dobio je ideju za Warped,a radnja je trebalo da se odvija u
ogromnom drvenom valjku. Snimanje je trajalo dva dana i to je naš najskuplji spot
ikada napravljen. Još uvek mishm da je imao elemente nečeg velikog.
Ono što je u tom spotu privuklo najviše pažnje svakako je bila scena mog i
Dejvovog poljupca. Trebalo je da Fli, Dejv i ja izađemo iza zida i odigramo
misteriozni ples silueta. Istu scenu smo ponavljali desetak puta, ali nikada nije
ispadalo kako je Gevin imao na umu. Opet smo zauzeli pozicije i spremili se za novi
pokušaj. Dejv se okrenu prema meni i reče: „Kada ovaj put izađemo, ja ću te
poljubiti - čisto da malo začinimo celu stvar.” Rekoh: „Važi, dobra ideja”, misleći
kako će me prijateljski poljubiti. Kada smo se pojavili, mislio sam kako će me
cmoknuti, što je već dovoljno otkačeno za rok spot, a on mi zavali žvaku sa
poluotvorenim ustima. To mi nije zasmetalo ili me iznerviralo, samo me je
iznenadilo.
Nastavili smo posao, jer je to bio jedan od hiljadu kadrova koje smo uradili.
Nedelju dana kasnije dobili smo izmontiran spot u kome je glavna stvar bio poljubac.
Nekoliko minuta kasnije pozvao nas je Erik Grinspen, naš advokat.
„Ljudi iz Vornera su videli spot. Hoće da smesta izbacite poljubac”, reče on.
„Zašto?”
„Misle da to nije dobro za tržište”, odgovori on. ,,I ja mislim da bi trebalo
izbaciti poljubac. Mislim da tu leži opasnost gubitka jednog dela obožavalaca.”
Bio sam potpuno ravnodušan kada sam video poljubac, ali čim su glavonje
rekle: „Nema poljupca”, u meni se probilo: ,,A ne, poljubac ostaje.” Sazvali smo
sastanak grupe i odlučih da zadržimo poljubac. Naišli smo na jak odgovor od strane
muških studenata iz fakultetskih bratstava - dobijali smo pisma u kojima su nas

277
proglašavali pederima, glasine su počele da se šire, a mi smo se pitali da li smo
doneli ispravnu odluku. Na kraju smo se složili: Jebeš ga. Možda je bilo krajnje
vreme da se otarasimo tih seljačina.”
Nove nevolje sa Vornerom nastupile su prilikom snimanja spota za pesmu
Aeroplane, koji je opet radio Gevin. Došao je na sjajnu ideju: uraditi spot kao
raskošnu odu Bizbi Berkli, sa nizovima oskudno odevenih meksičkih čolita, opasnih
gangsterskih cica sa gomilom šminke i visoko podignute kose. Želeli smo dosta gole
kože, seksi plesnih pokreta i pucanja balona od žvakaćih guma. Spot smo snimih u
ogromnom bazenu, sa devojkama koje su se bavile umetničkim plivanjem i
umetnicima na trapezu, na mestu koje je uskoro trebalo da bude rastureno.
Međutim, snimanje spota nadgledala je žena iz Vornera, za koju se kasnije
ispostavilo da je politički korektna feministkinja.
Gevin je uradio montažu. Spot je izgledao raskošno. Uhvatio je odlične krupne
kadrove prelepih Meksikanki i snimao iz divnih uglova, ali ta žena je sva ’zapenila’
zbog prisustva obnaženih žena u našem spotu. Ma daj, danas bi se taj spot lepo
odomaćio, rame uz rame sa Džej Zijevim, ali tada je to bilo previše pa smo bili
primorani da nađemo nešto između našeg i njenog doživljaja. Ispalo je tako da se u
spotu ne pojavljuju baš oni kadrovi koji su u isti mah istinski šokantni, lepi,
primamljivi za oko i uznemirujući.
Tog leta prvi put sam otišao na put po otvorenom moru sa Flijem, našim bivšim
bubnjarem Klifom Martinezom i prijateljem Martijem Goldbergom. Na Aljasci smo
proveli nekih nedelju dana, istražujući najdublje fjordove severne Aljaske. Bio je to
neverovatan put, pošto su Klif i Marti bih pravi majstori za klopu, sposobni da usred
divljine naprave prvoklasan obrok.
One Hot Minute bio je objavljen u septembru. Bili smo ponosni na njega, iako
to nije bio tako dobar album kakav je mogao biti da se ekipa zadržala u istom sastavu
kao za Blood Sugar. Ah, videlo se da smo tu uložih priličan trud u novom sastavu,
rame uz rame sa onim koji smo uložih u, recimo, Mother’s Milk, prvi album koji smo
snimili sa Džonom i Čedom.
Dobio sam zaduženje da, pre nego što odemo na turneju, odradim nekoliko
intrevjua za promotivne potrebe. Negde u to vreme ponovo sam počeo da se radim.
U kući sam provodio jedan septembarski dan, a zvonjava telefona nije mi davala
mira. Kada sam podigao slušalicu, Lui mi je saopštio: „Ortak, MTV ti je ispred vrata.
Spremni su za snimanje.” Setio sam se da je trebalo da me snime sa njihovim
vidžejem Kenedijem. Odvukao sam se niz stepenice. Izgledao sam bolesno i
beživotno, a trebalo je da ispred kamere u mojoj dnevnoj sobi odgovaram na
pitanja koja mi je postavljao slatki, ushićeni Kenedi. „Prošlo je već dosta vremena od
vašeg poslednjeg albuma, bla, bla, bla...” Koja katastrofa.

278
 Došlo je vreme za turneju. Nikada mi nije palo na pamet da se radim na putu,
iako sam i ranije imao potrebu. Znao sam da će to, preko noći, sve uništiti. Počeli
smo sa Evropom. Bio je to prvi put da sviramo pred publikom posle Vudstoka, tako
da smo bili kao motor kome je potrebno zagrevanje. Osećao sam se odgovornim što
nismo zvučali onoliko dobro koliko smo mogli. Nisam bio koncentrisan onoliko
koliko je trebalo da budem. Nismo bili loši, bilo je tu nekih sjajnih trenutaka, ali kod
mene je izostalo ono uzbuđenje.
Najnezaboravnija stvar sa evropske turneje bilo je upoznavanje Seri Rodžers,
koja će se kasnije udati za našeg menadžera za putovanja, Luisa Metjua, i roditi mu
decu. Upoznali smo je u Amsterdamu, gde je radila za našeg starog ortaka Henka
Sifenmahera. Kada bi nas put vodio kroz Amsterdam uvek bi svratih da uradimo
nekoliko novih tetovaža kod Henkija Penkija, a ovaj put tamo smo zatekli divnu,
seksi damu po imenu Šeri. Rutinski se oblačila u gumenu uniformu sobarice, tako da
je sama pomisao na njen izlazak na scenu u tom izdanju izgledala
veoma primamljivo. Naša sledeća svirka bila je u Belgiji. Pošla je sa nama i
sve oborila s nogu kada se do gole kože skinula pred svima u svlačionici i navukla
gumeni kostim. Dogovorili smo se da za vreme nastupa, s vremena na vreme, izlazi
na binu da nam obriše znoj sa čela, donese nam osveženje i Dejvu zapali cigaretu.
Naša američka turneja, koja je trebala da počne sredinom novembra, bila je
odložena - ovoga puta ne mojom krivicom - sve do početka februara. Pravo iz
Barselone, gde smo imali poslednji koncert, otišao sam u Njujork da budem sa
Džejmi. Džejmi se iselila iz onog štrokavog stana u Kineskoj četvrti i prešla u
očaravajući, udobni stančić iz kog se pružao pogled na statuu La Gardije na južnoj
strani Vašington Skver parka. Bio je to lep i miran kraj. Tamo smo proveli jesen, a
onda smo počeli uobičajeno ranu pripremu za božićne praznike. Tada sam
zapazio prve naznake da u kući nije sve kako treba. Božićna kupovina počela je
prilično zadovoljavajuće. Šetali smo se kroz snegom pokriven grad i uživali u
pretprazničnom raspoloženju kupujući poklone za članove naših porodica. Blekiju
sam odlučio da kupim nameštaj za kuću, tako da smo otišli u ABC Carpet na donjem
Brodveju i napravili dobar izbor.
U tu prodavnicu vraćao sam se još nekoliko puta, kako bih sredio neke stvari
oko dopremanja i isporuke. Jednog dana sam otišao tamo sam. Čekao sam lift kada
je ta elegantno obučena devojka, u ranim dvadesetim, ušla u prodavnicu. Imala je
stila i bila prelepa. Čekajući lift započeli smo kurtoazni razgovor od minut-dva. U
glavi mi je odzvanjao glas: „Mogao bi da oženiš ovu damu. Trebalo bi nešto da
uradiš, jer se tvoja supruga sprema da uđe u lift i nestane zauvek.” Baš u tom
trenutku, lift je stigao, a ona ušla u njega i zauvek prohujala iz mog života. To je bio
prvi put da sam tako nešto pomislio od kada sam sa Džejmi. Ne mogu da ocenim da

279
h sam hranio sopstvenu iluziju, ili je blesnula neka varnica iz njenog pogleda, ih je to
bilo samo zbog njenog držanja, tek to je najavilo senku nevolje koja se nadvijala.
Božić je stigao, a mi otputovali. Te godine mami sam poklonio njen prvi
luksuzni auto, skroz nov ford eksplorer, koji je zastupnik za zapadni Mičigen ofarbao
u posebnu boju i unapredio posebno za njegovu ženu neposredno pred njihov razvod.
Bleki je na tom poklonu uradio opsežno istraživanje. Potom smo Džejmi i ja otišli na
nekoliko dana u Pensilvaniju, ali tamo nije bilo puno praznične radosti, s obzirom na
skorašnju smrt njenog oca.
Vratili smo se u Njujork na vreme da tamo dočekamo Novu godinu. Smučila mi
se komercijalnost novogodišnje noći i ta obaveza da svi moraju dobro da se provedu,
tako da smo se pre ponoći spakovali u krevet odlučivši da prespavamo ponoć.
Ušuškali smo se na kauč i gledali filmove, a oko pola dvanaest isključili svetla i
otišli na spavanje.
Nekoliko dana kasnije obuzeo me je predosećaj da se jedna životna faza
završava i da je došlo vreme da opet budem samac. Pogledao sam Džejmi jednoga
dana i pomislio: „Više je ne volim.” Bez ikakvog razloga. Ništa mi nije uradila. Nije
to bilo ništa što je rekla ili način na koji je rekla, nije ni bila reč o načinu na koji
hoda - nikada nije uradila ništa što nisam mogao da istrpim. Samo mi je nešto
kvrcnulo u glavi. Bila je to magla koja se razišla. Bio sam u fazonu: „Čoveče, šta
sam radio poslednje dve godine? Vreme je za promene.” Ali, sve se okretalo oko
mog skidanja. Nisam imao nameru da se opet radim. Verovatno sam sebi naneo
već dovoljno štete time što sam bio nesposoban da volim nekoga kao što je ona, a taj
glas u mojoj glavi sve jasnije mi je stavljao do znanja da bi ignorisanje njega značilo
dalje lažiranje osećanja. Znao sam da moram da uradim najgore od svega. Uvek mi
je bilo lakše da ostanem u lošoj vezi, nego da kažem da odlazim. Uzimajući u obzir
ranija iskustva, to mi nikako nije išlo od ruke. Nisam mogao da kažem: „Više ne
želim da budem s tobom.” Radije bih sebi nanosio bol, što je već bila redovna stvar u
mom životu.
Džejmi sam saopštio istinu, ali ona to nije dobro prihvatila. Rekla mi je da je
planirala da se uda za mene i izrodi mi decu, što je bila najtužnija stvar koju je rekla
za vreme svih naših razgovora. Krenuo sam u Los Anđeles, a ona je pošla za mnom.
Bilo je puno svađe i prolivenih suza. Na kraju je spakovala svoje stvari i napustila
me očiju natečenih od plakanja.
Pošto sam nekome do koga mi je mnogo stalo naneo toliko bola, shvatio sam
daje savršeno vreme za novi pohod. Počeo je u petak popodne. Na motom sam se
odvezao na sastanak sa Lindijem. Imao sam nekoliko stajanja na putu do tamo, tako
da su mi džepovi bili napakovani robom. Onda smo Fli, Lindi i ja imali sastanak. Iz
Lindijeve kuće izašao sam usred bela dana, odvezao se nekoliko ćoškova dalje i

280
pripalio pajp nasred ulice. Onog trenutka kada je droga stigla do mozga, seo sam na
motor i zapalio. Radio sam se dva-tri dana, pušeći krek prekriven
kokainom. Najednom mi je sinulo da se nalazim u zajebanoj situaciji iz koje nije
bilo lako izaći.
Skapirao sam da bih ostankom u Los Anđelesu izazvao previše nevolja, tako da
sam nabavio oglase i nazvao Aeromeksiko. Pronašao sam najlepši hotel u Kabo San
Lukasu, prelepom mestu u kome sam, nekoliko godina ranije, pisao pesme sa Flijem.
Toliko sam se navukao na heroin da sam predstavljao opasnost i za sebe samog, sa
sve zjapećim ranama na telu, a sasvim sigurno je bilo da svoje stanje nisam mogao
da sakrijem od bilo koga, tako da sam naručio taksi koji me je odvezao do
aerodroma. Uštekao sam punu šaku čaura koje sam hteo da ponesem.. Nije bilo
frke uneti ih u avion, ali odlučio sam da ih strpam u kasetofon sa CD-om, u odeljak
za kasete, pošto sam znao za stroge meksičke zakone.
Još uvek sam bio urađen kada smo stigli u Meksiko, a kosa mi je bila
razbarušena. Na aerodromu je postojao sistem za proveravanje prtljaga, koji je radio
tako što staneš na liniju, pritisneš dugme i upali ti se crveno ili zeleno svetlo.
Ukoliko zasvetli zeleno, bio sam slobodan. Naravno, upalilo se crveno. Otišao sam
do stola, a čuvar me je sumnjičavo posmatrao. Pretresao mi je torbu i džepove, a
onda reče: „Daj da vidim kasetofon.” Srce je počelo ludački da udara. Poslednje što
mi je trebalo bilo je hapšenje zbog unošenja heroina u Meksiko. Pregledao je
pregradu za baterije, koju su smatrali mestom za skrivanje robe, a nevolje su
nastupile kada je pokušao da ga uključi. Pritiskao je sva dugmad na
kasetofonu. Sledeće na redu bilo je ono za otvaranje pregrade za kasetu, kada me
on pogleda i reče: „Uključi ga ti.” Prebacio sam ga na CD, pritisnuo ’plej’ i najveći
hitovi Džeksons Fajv (Jacksons 5) grunuli su sa zvučnika. Pustio me je.
Sobu sam uzeo u Vestinu, savremenom hotelu koji je bio uređen tako da podseća
na stare meksičke kuće od crvene opeke. Strpao sam se u krevet, uzeo poslednju
dozu kokaina i odlepio gledajući satelitske kanale i naručujući hranu u sobu. Bio sam
pun kajanja i osećao se tužno i usamljeno. Trećeg dana lenstvovanja u krevetu,
nekako sam uspeo da se nateram da siđem do okeana i bućnem se u vodu. Morao
sam da pokrstim sopstveni duh. Otišao sam do bazena, ali tamo sam stalno naletao
na ljude koji su hteli da pričaju sa mnom, za šta nikako nisam bio raspoložen. Tokom
boravka tamo, sprijateljio sam se sa jednim pelikanom koji je slomio krilo upetljavši
se u ribarsku mrežu. On je postao maskota tog kraja. Nas dvojica smo bili stvorenja
koja su lečila svoje rane. Čak sam jednu pesmu posvetio tom pelikanu.
U jednom trenutku, učinio sam strašno sebičnu i lošu stvar. Pozvao sam Džejmi,
iako sam znao da je sa nama gotovo. Ali, ona je još uvek bila moj najbolji prijatelj i
osoba koja je znala kako da ublaži bol. „Hej, ja sam ovde. Strašno sam usamljen.

281
Dosta mi je svega. Patim i sav sam sjeban. Hoćeš li da dođeš?” Doletela je sledećeg
dana. Proveli smo zajedno nekoliko narednih dana, izležavajući se u krevetu, jedući i
pričajući.
Kabo je postao moje oporavilište. Ostajao bih čist po nekoliko nedelja, vraćao
se starim navikama, pravio razna sranja, a onda ponovo se vraćao i uzimao istu sobu,
u istom hotelu i ponavljao sve ispočetka, što je bila jedna od boljih definicija ludila -
stalno ponavljati staru stvar očekujući da će se krajnji ishod promeniti. Ako je negde
trebalo preležati bolest, Meksiko je pravo mesto za to. Sebe sam smatrao pravim
srećkovićem zato što sam imao mogućnost da odem tamo i izležavam se pod
tim kristalnoplavim nebom.
Početkom februara 1996. počeli smo trodelnu turneju po Americi u trajanju od
dva meseca. Turneju smo otvorili koncertom na Long Ajlendu, ali onoga dana kada
smo doputovali u grad, ceo Njujork bio je zahvaćen neverovatnom mećavom i
prekriven debelim snežnim pokrivačem. Metro i taksi nisu funkcionisali, tako da
smo se Fli i ja prošetali do Louer Ist Sajda kako bi jeli u Angelicas Kitchen, sjajnom
vegetarijanskom restoranu. Kasnije te večeri, u Spaj Baru u Sohou, naleteo sam na
Gaja. Tamo je bilo puno devojaka, ali većina njih bile su ’previše’ Njujorčanke i
veoma teške za izaći na kraj. Onda sam ugledao malo pripitu devojku, koja je
nosila svetlocrvenu haljinu sa nekim ludim zebrastim detaljem iz osamdesetih, kako
se iz sveg srca uvija izvodeći neku svoju ludu pantomimu uz jednu od Bjorkinih
pesama. Smatrao sam da je to veoma hrabro od nje, pa sam prišao da se upoznamo.
Ime joj je bilo Kristina, odrasla je u Ajdahu, alisada je živela u Njujorku i bavila se
manekenstvom. Imala je kosu boje šargarepe, prelep beo ten i ogromne sise,
prevelike i preoble kakve se retko viđaju na manekenkama.
Pozvao sam je na koncert koji je trebalo da se održi sledeće večeri, a ona je
pitala da li može da povede njene cimerke, koje su inače bile veliki fanovi Oejzisa
(Oasisa). Bilo je to onda kada su bili na vrhuncu slave, svirajući na svakom
mogućem mestu u Americi. Namerno sam ignorisao celu tu pojavu, ali na putu do
mesta svirke, sve Kristinine cimerke pričale su samo o Oejzis i o tome koji je brat
slađi. Promileli smo kroz sneg i stigli do Koloseuma. Bilo je pravo osveženje videti
da je mesto prepuno. Naišili smo na topao prijem kod publike.
Te večeri sam se smuvao sa Kristinom, što je bila super stvar, jer već duže
vreme nisam tako nešto osećao prema nekome. Nisam se zaljubljivao, ali ona je bila
dobra osoba. I u seksu smo super odgovarali jedno drugome. Ne znam da li je to bilo
zbog njenog mirisa ih energije, ali u krevetu pored nje osećao sam se kao opijeni
vampir.
Negde na početku te turneje doživeo sam pad sa bine. Svirali smo pesme sa One
Hot Minute, stvari koje još nisu zaživele na bini, a ja sam bio usred izvođenja mog

282
robotskog plesa kada sam se sapleo o jedan od monitora. Strmoglavio sam se pravo
sa bine i padao nekih dva metra, opalio glavom u betonski pod i onesvestio se.
Odmah sam se povratio ibio srećan što sam svestan. Ali, glava nije bila problem.
Pre nego što sam se sapleo, noga mi se upetljala u kabl od mikrofona, tako da
mi je, prilikom pada, noga ostala u kablu koji je oformio omču, kao onu oko
samoubičinog vrata. Istegao mi se mišić na listu i odvojio od kosti. Visio sam
naglavačke misleći kako mogu da se izborim sa povredom glave, ali kada sam
pokušao da se otisnem nazad na binu, noga je odbila poslušnost. Nastup sam završio
pevajući na jednoj nozi, a posle su me odmah odneli u bolnicu. Zaradio sam nekoliko
kopči na glavi, ali moja noga je poplavela, pozelenela, pocrnela i poprimila neki
sasvim neobičan oblik. Strpali su je u neko korito sa gomilom kaiševa i
zavoja. Ostatak turneje morao sam da završim sa frankenštajnovskom nogom, što
nije bilo nimalo zabavno za izvođenje na koncertima.
Posle drugog dela turneje imali smo dvonedeljnu pauzu. Nešto pre turneje, Seri
Rodžers se doselila u San Francisko i počela da se zabavlja sa Luisom Metjuom, koji
se doselio u Los Anđeles zbog nje. Počeo sam da se zbližavam sa njim. Lui je bio
polu-Meksikanac polu-Jevrej i sto odsto lud. Bio je lud do koske, ali spolja je nosio
masku smirenosti. Kod nas je počeo kao sekretarica - javljao se na telefonske pozive
u kući u kojoj smo snimali Blood Sugar, onda smo ga poveli na turneju u svojstvu
tehničara za bubnjeve, praktično mu izmišljajući poslove jer smo ga puno voleli.
Lui je bio diler trave u srednjoj školi, a onda se navukao na heroin. Proveo je
godine u borbi sa zavisnošću, ali sada je bio čist već dugi niz godina. On je bio drag i
uvek spreman da pomogne, čak iako bi to značilo da će njegove potrebe morati da
sačekaju, gotovo kao da je to bio neki njegov odbrambeni mehanizam kako ne bi
morao da se suočava sa stvarima koje su se dešavale u njegovom životu. Ali, on je
bio sjajan ortak sa kojim sam delio trezvenost i ljubav prema muzici.
Posebna karakteristika koju je Lui posedovao svakako nije bila ljubav prema
otvorenom prostoru i prirodi. Za vreme dvonedeljne pauze tokom turneje odlučio
sam da Luiju i Seri poklonim lepo iskustvo boravka na Havajima, što sami nikako
nisu mogli priuštiti. Šeri je bila željna avanture i puna poleta, ali Lui je pristao
krajnje bezvoljno. Iznajmili smo kuću na sunčanoj strani Mauija. Seri i ja smo
svakog dana izlazili napolje i kupali se u okeanu, plivajući kilometar i po tamo i
nazad. Lui je sedeo na plaži, pušio cigarete, pio kafu i rešavao ukrštene reči,
zanemarujući lepote prirode kojom je bio okružen.
Tokom tog odmora, jednom prilikom dok smo ručali u nekom fensi hotelu, u
mojoj glavi se rodila misao: „Lui, za tebe zvone bračna zvona u skorijoj budućnosti.”
Poverio mi se da oseća istu stvar. Nekoliko dana kasnije, negde pred kraj našeg
boravka tamo, dremnuo sam usred dana, a kada sam se probudio kuća je delovala

283
pusto. Bilo mi je čudno što se Lui i_ Seri ne muvaju tuda, pa sam išao od sobe do
sobe i dozivao ih: „Lui? Šeri?”
Na kraju sam provirio u njihovu sobu da vidim je li spavaju. Ugledao sam Luija
kako nežno vodi ljubav sa Šeri, u strasti sjedinjeno muško i žensko telo. Odmah sam
zatvorio vrata. Osećao sam se užasno što sam im upao. Devet meseci kasnije, tačno u
dan, rodio se njihov sin Keš, što me je još više povezalo sa njima. Većina klinaca ne
može da kaže: ,,A da, čika Toni je bio prisutan kada sam začet.”
Američku turneju završili smo sa koncertima na Zapadnoj obali. Bilo je lepo
videti toliko ljudi zainteresovanih za ono čime se bavimo, s obzirom na to da nam je
razmak između ploča bio negde oko četiri godine i da se situacija na muzičkoj sceni
drastično promenila. Nastupali smo po arenama, iako to nije bila jedna od onih
turneja na kojima je bilo rasprodato sve do poslednjeg mesta. Bili smo lepo
dočekivani svuda gde smo nastupali.
Kristini sam poslao kartu da doleti do Sijetla na nekoliko dana. Mi smo te večeri
imali slobodno, a Oejzis su svirali u gradu. Njihovi menadžeri su nas pozvali na
nastup, ali niko osim Kristine nije bio voljan da ide. Oejzissu već tada bili u krizi.
Braća su se stalno svađala, a nastupi bili sve češće otkazivani. Ali, otišli smo tamo i
ušli u bekstejdž pred početak nastupa, gde sam upoznao pevača. Predstavio mi se, a
ja rekoh: „Zdravo, Iane.” ,,Ne, zovem se Lijam.” Nekoliko minuta smo se
objašnjavali oko imena. Onda smo otišli da odslušamo svirku. Bilo bi fantastično,
samo da nije bilo toliko očigledno da se ne podnose. Na bini su bili mrtvi.
Doduše, pesme i pevanje bili su dobri.
Do sredine nastupa Kristina je popila nekoliko piva i sva se popalila. Htela je da
mi popuši, pa smo ušli iza bine. Većina vrata bila su zaključana, ali našli smo jedna
koja nisu. Vodila su ispod bine, u prostoriju za kontrolu rasvete u celoj areni. Svuda
su bili prekidači, poluge i dugmići. Legli smo na pod, skinuli odeću i počeli da se
krešemo. Međutim, negde nasred posla prilično smo se razigrali, pri tom drmnuvši
jednu ručku. Iznenada, svetla su se pogasila. Skočio sam na noge i požurio prema
razvodnoj tabli, potpuno ubeđen da smo izazvali prekid zvuka i rasvete u celoj
areni. Očajnički sam napipao ručku, povukao je i svetla su se upalila. Skapirao sam
da smo isključili svetlo samo u kontrolnoj sobi, ali jedan korak nas je delio od
izazivanja kolapsa koncerta zbog seksa ispod bine.
Veza sa Kristinom bila je zabavna. Fizički smo se sjajno slagali, ali nikada se u
nju nisam zaljubio toliko da poželim da mi bude devojka. Nekoliko meseci kasnije,
negde pred evropsku turneju, saopštio sam joj da se više nećemo viđati. To ju je
malo zateklo, ali Gaj je skroz šiznuo: ,,Ne mogu da verujem da je ostavljaš! Ona je
prva sa kojom si posle duže vremena i koja je puna razumevanja. Donosi ti cveće.
Voli te. Ona je prelepa. Seksi. Pametna.” Šta ću. Kada ne ide, onda ne ide. Kada

284
smo raskinuli, rekla je: ,,Uf, baš bedak. Mislila sam da će ova veza prerasti u nešto
više, ali kapiram. Bar smo imali sjajan seks”, a ja sam pomislio: ,,To se zove duh!”
Imali smo nekoliko nedelja odmora posle turneje po Zapadnoj obali, neposredno
pred ponovni odlazak na turneju po Australiji i Novom Zelandu. Prva svirka bila je
na Novom Zelandu, a povratak tamo me je podsetio da sam tu hteo da napravim dom
daleko od doma. Nekako sam se povezao sa bivšim ragbistom, nekadašnjim članom
prve lige iz šezdesetih, koji je sada bio stariji, okoreliji i proračunatiji —
beskrupulozni agent za prodaju nekretnina. U pauzi između nastupa poveo me je
u obilazak velikog imanja sa pogledom na luku Kaj Para, koja se nalazi sat i po
vremena vožnje od Oklanda. Otišli smo tamo po prelepom, sunčanom danu. Zaljubio
sam se u to mesto, uprkos činjenici da je ta luka bila uz neverovatno opasan deo
okeana, mesto gde su se razmnožavale bele ajkule. To je luka sa neverovatno jakom,
gotovo divljom, plimom.
Cela zamisao o kući koja će mi biti dom daleko od doma, bila je zasnovana na
kupovini mesta pored bistre, pitome vode, u kojoj ću moći da ronim i plivam.
Nemam pojma zašto sam izabrao ovo mesto, jer ono nije bilo ni blizu toj zamisli.
Ali, pogled na luku pružao je neverovatan, kaleidoskopski, psihodelični doživljaj
boja, a taj agent me je požurivao jer je u planu bila javna licitacija za prodaju tog
imanja. Igrom slučaja, aukcija je trebalo da se održi baš dok smo na turneji po
Australiji. „Ovo ti je poslednja i jedina šansa da kupiš ovo imanje. Moramo brzo
delati zato što ima puno zainteresovanih. Održavaćemo direktnu vezu za vreme javne
prodaje i iznosiću ponude u tvoje ime. Bla, bla, bla...”
Ja sam bio na telefonskoj vezi iz Australije, a on na aukciji. „Milion dolara.
Raste... Raste... Neko nudi jedan i sedamsto...” A ja ću: „Dobro. Idi na dva.” Dlanom
o dlan i sledeće čega se sećam bilo je da sam kupio kuću za mnogo veći iznos od
onoga koliko je vredela.
Kada sam se vratio tamo, svi su mi pričali kako nisu ni sigurni da je bilo ikakve
licitacije, ni bilo kakvih drugih ponuda za kupovinu. Svi ti biznismeni petljali su
nešto zajedno.
Završili smo dvonedeljnu turneju i svi su se vratili kući, osim mene. Ja sam
otišao na Novi Zeland, uzeo sobu u jednom motelu i završio sa zaključivanjem posla
oko kupovine kuće, što me je koštalo oko milion američkih dolara. Trebalo je da
predam novac bivšem vlasniku imanja, koji se selio na Gold koust, kraj u Australiji
gde je uvek sunčano. U međuvremenu sam se pitao: ,,Do đavola, zašto ovi farmeri
napuštaju ovako prelepe predele i sele se u neka prenaseljena mesta poput
Gold kousta ih Majami biča?” Ubrzo sam saznao. Ispostavilo se da sam imanje video
po jednom od nekoliko dana godišnje kada kiša nije padala. Tamo trista dana
godišnje lije kao iz kabla. Uvek je oblačno, kišovito, prohladno i vetrovito - kao loš

285
dan u Engleskoj.
Farmer se na kraju iselio, a ja potpisao papire i otvorio račun u banci u Oklandu.
Grirovog oca sam zamolio da pazi na imanje, jer su Novozelanđani poznati po
useljavanju i prisvajanju napuštenih imanja. Tamo je vladala atmosfera Divljeg
zapada. Girov otac će proveravati imanje s vremena na vreme, čisto da se postara da
tamo neko uđe neovlašćeno ili pokrade nešto iz okućnice.
Došlo je vreme za povratak kući i pripreme za evropsku turneju, ali pre nego što
smo otišli tamo svirali smo na prvom Festivalu za oslobođenje Tibeta koji se održao
u San Francisku. Nastupali su sjajni izvođači: Smešing Pampkins, Bisti Bojs, Fu
Fajters (Foo Fighters), Bek, Bjork i Rejdž Agenst Mašin (Rage Against the
Machine), ali nama to nije bio jedan od boljih nastupa. Imali smo problema sa
zvukom, ali nismo se mnogo uzbuđivali - bilo je u dobrotvorne svrhe. Posle je bila
organizovana žurka na kojoj sam naleteo na Jonu i pokušao da joj se izvinim što sam
bio onako grozan momak dok smo živeli zajedno. Bilo je to prvo iskupljenje koje
sam ikada pokušao da formulišem, iako ne poričem da je pokušaj takvog
prilaženja na javnom mestu bio krajnje bolestan. Skroz je bila u pravu kada mi
je rekla da sam običan kreten i da odjebem ili će otići.
U Evropu smo stigli krajem juna. Svi su bili optimistični, dobrim delom i zbog
toga što sam bio trezan za vreme turneja. Među nama lebdelo je nejasno osećanje
zajedništva. Jedina stvar koja je bila problematična bila je činjenica da Dejv nije
želeo da svira muziku radi muzike, dok je Fli imao potrebu za nečim takvim.
Nedostajao mu je neko ko bi ga pozvao i rekao: „Hajde skokni do mene da malo
sviramo.” Dejv nije bio takav tip. On je bio u stilu: „Zašto bih došao kod tebe da
sviramo zajedno? Moramo da radimo na nekoj pesmi ili tako nešto?” Razdor se
polako stvarao. S druge strane, Dejv i Čed su postali prilično bliski.
Turneju smo počeli u Budimpešti. Svi su bili oduševljeni Pragom, ali meni je
Budimpešta bila mnogo zanimljiviji grad, egzotičniji i lišeniji komunističkog uticaja.
U Pragu smo nastupili u jednom malom klubu. Klub je bio prepun, a ja sam pokušao
da izvedem okret na bini. Malo sam izgubio orijentaciju i završio na jednom od
monitora. Kada sam došao sebi, mesto je bilo prazno. Morali smo da obustavimo
svirku, jer sam patio od strašnih bolova i odmah bio odvezen u bolnicu. Sledećeg
dana nisam mogao ni da mrdnem. Bio sam kod nekoliko terapeuta, ali niko
nije mogao da utvrdi šta mi se desilo sa leđima. Zato su mi opet namontirali protezu
za leđa, tako da sam nekoliko narednih nastupa uradio stojeći na jednom mestu,
gotovo potpuno nepokretan.
Uskoro sam postao potpuno ušinut, nisam čak mogao ni da sedim pravo jer je
bol bio tako jak. Našeg menadžera, Tonija Selindžera, u svakom gradu sam molio da
mi nađe nekoga - osteopatu, kiropraktičara, majstora vudua - bilo koga ko bi mi

286
mogao pomoći. Bio sam vezan za krevet sve dok ne dođe vreme nastupa. Onda mi je
u glavi sinuo savet koji mi je dala Karoli Brog, moja nastavnica drame iz Ferfeksa.
Dobila je strašan proliv u vreme kada je igrala Petra Pana u jednoj predstavi
na Brodveju, ali navukla je na sebe pelenu i nije morala da obuzdava proliv tokom
predstave. Znači, šou mora da se nastavi bez obzira na sve.
Bili smo u Belgiji kada se Toni pojavio sa debelim, znojavim, bučnim
Belgijancem koji je s vrata počeo da mi viče nešto na flamanskom. Bio je osteopata.
Pomislio sam: Jebote, još jedan krelac koji neće ništa uraditi.” Pregledao me je,
naredio mi da ustanem i malo prošetam po sobi, a onda rekao da se opet vratim u
krevet. Podigao mi je nogu i celom težinom je pritisnuo. Krc! Jednim pokretom cela
kičma mi se vratila na mesto. Osećao sam se kao pokvarena igračka koja je upravo
popravljena. Inače, ispostavilo se da su mi se krsta malo dislocirala.
Osećao sam se preporođeno. Svirke su postale bolje. U Francuskoj je bilo
sjajno, a onda smo otišli u Englesku, gde je trebalo da sviramo naVembliju. Bio je to
najbolji nastup koji smo imali dok je Dejv bio u grupi. Gaj O bio je tamo i nekako
preuzeo na sebe obavezu provodadžisanja. Negde u toku proleća prisustvovao je
nekoj žurci na brodu u Los Anđelesu, gde je upoznao devojku koja je živela u
Londonu. Ubeđivao me je kako je ona baš moj tip. Uspeo je da od nje otera sve
likove na brodu i izvuče njen broj telefona za mene. Posle koncerta na Vembliju
upoznao me je sa tom devojkom koja se zvala Rejčel. Imao je pravo - odmah me je
privukla. Doneo sam odluku da iznajmim hotelsku sobu i muvam se po
Londonu, iako su se svi ostali vraćali kućama.
Rejčel i ja smo sledeće večeri izašli na večeru i posle toga šetali po parku.
Iznenada smo počeli da se mazimo i sve se zahuktalo. Otišli smo do njenog stana i
vodili ljubav. Bila je divna - tačno je bilo sve što je Gaj O rekao za nju i još više. Bili
smo u postkoitalnom zagrljaju kada mi reče: „Moram da ti kažem da se osećam
strašno uvrnuto jer je poslednja osoba sa kojom sam spavala bila tvoja bivša devojka
Jona. Usput, ovo mi se mnogo više svidelo.” Od tri milijarde devojaka na svetu, baš
sam morao da zaglavim sa devojkom sa kojom je bila Jona. Ironija je i u tome što
je Džejmi, kada sam je upoznao, bila deo sveta Bisti Bojsa preko njenog bivšeg
dečka bogataša. Dok se kretala u tim krugovima upoznala je Jonu i Adama, koji su
tada bili u braku. Čim je on izašao iz sobe Jona je spopala Džejmi. Ispostavilo se da
su oni već tada vodili svako svoj život, ali bilo mi je zanimljivo što smo Jona i ja
imali tako sličan ukus kada je reč o ženama. Nekoliko dana sam ostao sa Rejčel, ali
onda je došlo vreme za povratak kući.
Takođe, bilo je vreme za novo rađenje. Do toga bi došlo pre ili kasnije, jer
uopšte nisam vodio računa o sebi. Mislim da je sve to proisteklo iz činjenice da sam
provodio vreme sa devojkom prema kojoj nisam bio iskren. Sada sam imao vremena

287
na pretek i bio sam u kući koja je postala moja palata za rađenje. Bio sam u
dvonedeljnom pohodu na drogu, a onda otišao u Kabo San Lukas da odradim moju
rutinu od tri dana spavanja, mučenja, proždiranja klope i plivanja. Isti hotel, ista
soba, isti program na kablovskoj.
Kada sam se vratio odatle, Lui me je sačekao na aerodromu i uvek bio uz mene.
Kod njega sam ostao nekoliko noći, a čim sam se vratio kući telefon je zazvonio.
Javio sam se. To je bila moja voljena tetka Miki, jedna od mojih najdražih tetaka,
druga po redu od maminih sestara. Pričala je histerično, stalno ponavljajući: „Stiv je
umro. Stiv je umro.” Prvo sam pomislio da je umro jedan od njenih sinova, jer je
imala i sina i unuka koji su se zvali Stiv. Pitao sam je koji od njih, a ona je zajecala:
„Mamin Stiv.” Osetio sam kako najednom iščezava sva duša i toplina dobrostanja u
Mičigenu. On je bio duša od čoveka i održao je na okupu celu moju porodicu.
Odgajio je Džuli i Dženi, a moja mama ga je tako volela. Bili su tako dobar par.
Pomislio sam: „Sranje! Baš mog pedesetjednogodišnjeg očuha morao je da strefi
srčani udar usred bašte u dva sata popodne.”
Bogu sam zahvaljivao što me ta vest nije zatekla u nekoj motelskoj sobi kako
pušim krek. Tek što sam se skinuo i bio sam pun elana. Ispalo je da sam bio jedini
koji je trezveno razmišljao - ostali su bih slomljeni i zapanjeni. Organizovan je velik
oproštaj u crkvi punoj ljudi iz celog Grand Rapidsa koji su došli da se tim
poslednjim pozdravom oproste od Stiva i odaju mu poštu kao jedinstvenom
građaninu.
Porodica me je odabrala da održim oproštajni govor. Nikakav problem nije bio
pričati o tom čoveku. Za klinca poput mene, koji je stalno strepio za majku, Stiv je
bio prava premija. Osećao sam se otprilike: „Okej, sada ponovo mogu da se vratim
ulozi dečaka i ne brinem da h će mi mamu zlostavljati robijaš.” Neverovatan osećaj
pružao je pogled na crkvu ispunjenu stotinama ljudi. Svi smo lebdeli u nekom oblaku
ljubavi, zahvalnosti i divljenja prema toj osobi.
Par dana po povratku u Los Anđeles pozvao me je Lindi. U jednom od tih
njegovih poznatih ludačkih poziva objasnio mi je, verovatno zavaljen u fotelju i
pušeći cigaru, kako smo dobili ponudu od Molson Bira da odletimo na Severni pol i
tamo, za milion dolara, održimo koncert za pobednike njihovog takmičenja. Takođe,
oni bi stekli pravo na upotrebu našeg imena i muzike na sledećih nekoliko meseci, a
sve u svrhu promovisanja njihovog piva u Kanadi. To nije bila prva ponuda te vrste
od strane velikih korporacija. U Mekdonaldu su, godinu dana posle objavljivanja
pesme Under the Bridge, osmislili celu reklamnu kampanju za prodaju hamburgera
uz korišćenje te stvari. Ponudili su nam dva milona dolara, ali mi nismo želeli da nas
ljudi povezuju sa njima.
Ponuda koju je izneo Molson bila je zanimljiva iz dva razloga. Prvo, neće

288
koristiti naš imidž. Drugo, to je bila kampanja koja će ići samo na radiju. Praktično,
naša muzika neće biti besomučno puštana. Pretpostavljam da se u tom našem potezu
ogledao integritet koji se tada mnogo više cenio nego danas. Povrh svega, strašno
smo želeli da vidimo Severni pol. Ljudi iz Molsona uredili su da ponuda zvuči zaista
primamljivo. Dobijali smo privatni avion tamo i nazad, plus smeštaj. Nastup je bio
pred nekih stotinak ljudi, mi ćemo doći tamo i obaviti posao, a uz sve to
posetićemo nepristupačni deo planete i biti tamo u vreme pojavljivanja
severne svetlosti. Odmerili smo dobro i loše, i doneli odluku.
Imali smo let do Montreala, a onda prešli u veći avion, koji je leteo ka severu
celih osam sati. Stigli smo na odredište, a tamo je postojalo samo jedno mesto za
prenoćište - klimava baraka zvana Narval, koja je ime dobila po kitu. Tamo nije bilo
gradova, već samo masa urođenika koji su tu živeli. Stigli smo dan pred sneg, tako
da smo išli u kratak obilazak Severnog pola helikopterom. Divili smo se lepoti plavih
i belih prostranstava pustih predela. Trebalo je da nastupimo na palubi
ruskog ledolomca. Međutim, napolju je bilo veoma hladno, uprkos činjenici da je bio
tek prvi dan septembra, sa naletima vetra od pedeset čvorova. Zato je koncert bio
premešten u neko skladište.
Jedna od stvari kojom se ponosimo svakako jeste naš profesionalizam. Kada
sviramo, sviramo ljudski. Ali, tamo je postojala neka atmosfera koja je prosto
nemogućim činila održavanje običnog rok koncerta i, bum, začas počneš da upadaš u
neki svoj trip.
Izašli smo na binu. Gledao sam u stotinak ljudi, sa njihovom smešnom malom
odećom i pivcem u rukama, što me je podsetilo na propalu kancelarijsku žurku. Uzeo
sam mikrofon u ruku, muzika je krenula, a ja nisam mogao da zaustavim smeh ni
kada je došlo vreme da zapevam. Apsurdna priroda šou-biznisa me je savladala i
jednostavno nisam mogao da se saberem. Na kraju sam uspeo da se koncentrišem, ah
u pauzi između pesama ponovo sam postajao trinaestogodišnjak koji
provaljuje viceve, zasmejava masu i zabavlja se sa njima. Tih komičnih
sekvenci bilo je skoro koliko i muzike. Ne znam koliko dugo smo svirali, ali
mogu reći da sam bio zadovoljan kada se završilo. Te noći odleteli smo kući, a usput
videli severnu svetlost, divili se čarobnim bojama severnih predela i oblacima
najrazličitijih oblika. Imali smo utisak da smo bih na Marsu.
U Los Anđelesu sam započeo sopstvenu misiju na Mars, nekontrolisano
korišćenje koje će potrajati narednih nekoliko meseci. S vremena na vreme pravio
bih pauze od nedelju dana. Iako mi je cela ta stvar sa korišćenjemdroge postala
odvratna i ma koliko želeo da prestanem, nikako nisam mogao to da uradim. Postao
sam udžbenički primer za aktivnog zavisnika.
Svakojake zajebancije su mi se dešavale prilikom takvih dana. Na primer,

289
jednom sam ostao bez gudre u pola pet ujutru. Tada još uvek nisam imao karticu za
podizanje novca iz automata, jer kada mi je novac bio potreban samo bih otišao u
banku i uzeo onoliko koliko mi treba. Ali sada sam imao strašnu potrebu, a bio bez
prebijene pare i bez robe.
Ono što jesam imao bila je prelepa bela gitara sa potpisima svih članova Roling
Stounsa, koju mi je dao Tomi Motola kada je pokušao da nas pridobije da potpišemo
za Soni/Epik. Palo mi je na pamet da je odnesem u centar i za nju izvučem robe u
vrednosti od bar nekoliko stotina dolara. Tako sam otišao u slabo osvetljene uličice u
kojima su se obično prodavale stare stvari, ali tamo je bio samo jedan lik u te
sitne sate.
„Koliko mi možeš dati za ovo?”, upitao sam ga pokazujući na gitaru.
Slegnuo je ramenima. „Ništa.”
,,Ne, ne, ne razumeš”, navaljivao sam. „Ovu gitaru su potpisali svi Stounsi.”
„Dinero, senjor, dinero”, stalno je ponavljao. Videlo se da je skoro emigrirao.
Očigledno je bilo da nije znao ni reč engleskog i da ga je bolelo dupe za neke tamo
Roling Stounse.
„Ali, ovo je strašno vredno”, bunio sam se.
Na kraju mi je za gitaru ponudio najmanju količinu kokaina koju sam ikada
video.
,,Ne. Hoću još”, molio sam ga, ali on je bio nepokolebljiv - ili to ili ništa. Bio
sam toliko očajan da sam gitaru trampio za količinu koja mi nije bila dovoljna ni za
deset minuta.
Imao sam podršku Boba Simonsa za vreme svih tih pohoda. Bob je stalno
pokušavao da me vrati nazad u Egzodus. Takođe, sve više sam se družio sa mojom
novom prijateljicom, divnom sedokosom hipi-komunistkinjom sa Venis biča, koja se
zvala Glorija Skot. Prvi put sam je zapazio kasnih osamdesetih kada je govorila na
jednoj tribini u Holivudu, negde u vreme mog prvog skidanja. Rekla je da je celog
života bila okoreli narkoman, provaljujući u apoteke i izvodeći lakše pljačke, ali
pričala je i o šezdesetima i Alanu Ginzbergu.
Tada je bila čista već deset godina. Mislio sam: „Ova žena je najžešća osoba
koju sam ikada video. Opasna je i ne pokušava sve da zašećeri, jer govori stvari
poput: ’Jebite se, kreteni glupi, ako nećete da slušate šta imam da kažem. Prošla sam
sve to’.” Govorila je da joj je najveću podršku davao Nil Jang. Onda bi znala da
kaže: „Živela sam u sobičku na Venis biču još 1967. Morisonu sam dilovala drogu
dok ste vi još srali u pelene. Jedine stvari koje držim u kući su poster Če Gevare,
poster Nila Janga i poster Pepersa sa čarapama na njihovim kitama.” Prišao sam joj
posle sastanka i rekao da se osećam počastvovanim što njen zid delim sa Nilom

290
Jangom. Sprijateljili smo se. Bili smo nešto poput Herolda i Mod, samo bez ljubavne
veze.
Prestao sam da se javljam na telefon kada sam počeo da nestajem u akcijama i
postajem sve očajniji i povučeniji. Poštu sam proveravao s vremena na vreme, a
među pismima sam jednom zatekao razglednicu sa indijanskim ratnikom. Glorija je
na poleđini napisala: „Nikada ne odustaj od borbe. Ti si ratnik i pobedićeš sve čemu
se suprotstaviš. Verujem u tebe. Nikada te ne zaboravljam, pa nemoj ni ti sebe.”
Pročitavši to u kuhinji, pomislih: „Negde tamo zaista postoji osoba koja veruje da
mogu da dobijem ovu bitku.”
Negde u to vreme sanjao sam san o tome kako se vozim u pola pet ujutru, u
najmračnije doba noći kada sunce još ni ne razmišlja o izlaženju. Bio je mrkli mrak i
padala je kiša, a ja sam prolazio kroz raskrsnicu Melrouza i Sen Vinsenta.
Ulice su spavale, a ja sam vozio brzo i žestoko, ostavljajući tragove guma na
raskrsnicama, očigledno žureći negde kao da mi gori pod nogama. Mora da mi je
droga očajnički bila potrebna, s obzirom na to da sam vozio kao da mi život zavisi
od toga. Sve je bilo neobično, sablasno, mračno i kišovito, a ja sam bio sam u kolima
neprestano vozeći kada je, iznenada, nečija ruka izronila niotkuda i, vuššš, zgrabila
volan i počela da se bori za kontrolu. Pogledao sam da vidim ko to sedi pored
mene, ali on je bio duboko zavaljen u sedište sa šeširom čiji mu je obod skrivao lice,
tako da nisam mogao jasno videti ko je bila ta utvara pored mene. Nastavio sam da
vozim u stalnom strahu od toga ko će se ukazati pored mene. Onda sam prošao ispod
jedne ulične svetiljke koja je obasjala uljezovo lice.To sam bio ja. Na licu mi je bio
urezan neki grozan osmeh. Držao sam volan i govorio: „Prešao sam te. Prešao sam
te.”
U Egzodus sam ponovo primljen krajem oktobra, iako sam se ovaj put tome
opirao. Tog dana me je pozvao Bob Forest.
„Kako ide?”, upita.
„Osećam se kao krimos u jednom od onih filmova sa njima i žacama. Moraću
odavde da zbrišem uz veliki prasak”, našalih se. Zadirkivao sam ga, uživljavajući se
u lik, pokušavajući da unesem malo radosti u moj sumorni život.
Bob reče: „O, stvarno? To je ludilo. Siguran si da ti je dobro?”
„Aha, ostaću ovde da vidim šta će se desiti.”
Noć je prošla. Sledećeg dana sam se probudio i osetio potrebu — potrebu da
izađem napolje i ponovo se uradim. Dakle, skupio sam petlju i rekao zbogom sestri
Keti, koja je bila jedina normalna osoba tamo. Svi su ostali bih sjebani..
Ušao sam u hodnik, a žena koja je bila nadležna za to krilo bolnice stala je
ispred mene i preprečila mi put. „A kuda ste vi krenuli?”, upita ona.

291
 „Znate šta, trenutno nisam spreman da prolazim kroz sve ovo. Zato sam odlučio
da odem”, rekoh.
,,Ne možete”, odlučno reče ona. „Nećemo vam dopustiti da odete.”
,,Da vidim kako ćete me sprečiti”, odgovorih. Napravio sam nekoliko koraka
prema izlazu, a ona me pristiže.
,,Ne, ozbiljno, zaključavamo vrata. Ponovo ćemo vas vratiti u vašu sobu”,
preteći reče ona.
„Zaključavate vrata? Izbaciću moj jebeni krevet kroz prozor i otići kada hoću.
Ništa vi nemate s tim, gospođo.” O čemu je ona pričala? To nije bila prinudna
ustanova. Bio sam tamo dobrovoljno i mogao otići kada mi se prohte. Ili sam bar
tako mislio.
„Ovaj put imam nešto da dodam”, reče ona.
Već mi je bilo dosta svega. Imao sam ozbiljnu potrebu. Morao sam da nabavim
kintu, uhvatim taksi i nađem Flakoa na uglu. Onda je trebalo naći hotelsku sobu.
Imao sam veoma važne planove. Ali sve to otišlo je do đavola kada je ona pritisla
dugme. Iznenada, našao sam se opkoljen grmaljima koji su izranjali iz svakog ugla.
Ščepali su me kao krpenu lutku i odneli me niz hodnik.
„Hej, šta se ovde dešava? Momci, pustite me. Moram nešto da obavim”,
mrmljao sam, ali oni su me ignorisali. Proneli su me kroz neka elektronski zatvorena
vrata, u odvojenu ćeliju poznatu kao ’ludara’. To je bilo to. Bio sam zatvoren.
Zahtevao sam objašnjenje. ,,Do đavola, šta se ovde dešava?”
„Sada si pod ključem. Bićeš ovde naredna sedamdeset dva sata na
posmatranju”, reče jedan od grmalja.
Mogao je da kaže da ću tu biti sedamdeset dve godine. Sedamdeset dva sata
nisu dolazila u obzir. Deset minuta bih mogao da preživim. Ali, napolju me je čekao
važan posao.
,A, ne. Ne, ne. Pozovite mog advokata. Zahtevam razgovor sa mojim
advokatom”, vrištao sam.
„Začepi, ortak. Neko će već doći da potpiše papire, a onda ćeš dobiti sobu i
iskulirati”, reče moj mučitelj.
Pregledao sam hodnik. Odatle nije postojao izlaz. Mesto je bilo dobro
obezbeđeno. Ali, dok sam tako stajao u hodniku ugledao sam nekoliko ludaka koje
su prebacivali iz dvorišta za pušenje koje je bilo odeljeno klizećim blindiranim
vratima. Osmotrio sam dvorište i tamo video betonski zid, otprilike pet metara visok.
Nije bilo šanse za prelazak preko njega, osim ako pri ruci ne bih imao punu
alpinističku opremu. Potom sam ugledao koš za basket neka dva i po metra udaljen
od zida.

292
 To je bio moj izlaz. Gorile su me ostavile da čekam glavnu sestru, ali utom je
naišao jedan doktor. U džepu su mu stajale olovke, o vrat bio okačen stetoskop i
zamišljeno je gledao u kartone. Takođe, nosio je veliki svežanj ključeva koji su mu
se njihali okačeni o kaiš.
„Izvinite, doktore. Upravo sam bio napolju, ali sam tamo zaboravio cigarete.
Možete li me pustiti u dvorište da ih uzmem?”
„Nemam ovlašćenje za to. Takva su nam pravila ustanove”, promrmlja.
„Znam. Ali ako me pustite u dvorište, vraćam se za minut - tek toliko da
pripalim na brzaka.” Sve tehnike usmeravanja misli koje sam znao iskoristio sam na
ovome liku. Upalilo je. Otključao je vrata, a ja sam mu se zahvalio. Onog trenutka
kada se okrenuo, popeo sam se na obruč, onda na vrh table, nagnuo se napred koliko
god sam mogao i skočio. Prstima sam se zakačio za samu ivicu zida. Samo nekoliko
santimetara mi je falilo da se zalepim za njega kao palačinka i smrskam sebi lobanju.
Uspeo sam se do vrha, preskočio ga i dodirnuo tle. Bio sam slobodan.
Trčao sam koliko me noge nose, a nekoliko ulica dalje stao kako bih razmislio
šta mi je dalje činiti. Niko nije pošao za mnom, pa sam skontao da im je drago što su
me se otarasili jer sam bio toliki davež. Potom sam podigao pogled i shvatio da se
preko puta nalazi ogranak moje banke. Kakav sticaj srećnih okolnosti! Mogao sam
uzeti nešto novca i započeti moju neverovatnu avanturu.
Nisam primetio jednu od bolničarki koja je tamo podizala čekove, ali ona je
mene posmatrala dok sam prilazio jednom od stolova za kojim je sedeo bankarski
službenik.
Podigao je pogled. „Gospodine Kidis! Veliko je zadovoljstvo videti vas. Kako
vam možemo pomoći?”
„Ponestalo mi je novca, a zadesio sam se u susedstvu. Možda bi mogli da mi
pozovete i taksi?”
„Naravno, sa zadovoljstvom”, reče on. „Izvolite, sedite.”
Pozvao je taksi. Rekao sam mu da mi je potrebno nekoliko hiljada dolara i sve
je bilo u redu. Sedeo sam usred banke misleći: „Aleluja, uradiću se k’o majka u roku
od pet minuta”, kada radari u glavi počeše da se oglašavaju. Podigao sam pogled i
ugledao iste one jebene grmalje, koji su me vukli po hodniku, kako naviru sa svih
strana.
Pogledao sam kroz veliki prozor banke i video uniformisane policajce kako
opkoljavaju zgradu, sa sve sestrama, čuvarima i mojim ortakom Heroldom koji je u
bolnici radio kao specijalista za odvikavanje.
Zakleo sam se sebi da će prvo morati dobro da se pomuče kako bi me uhvatili.
Niko od njih me neće uhvatiti kada se domognem ulice, čak ni pajkani. Zakačiću se

293
za autobus. Oteću neka kola. Uleteću u čamac.
Sakriću se u žbunje. Neće me se dočepati. Dakle, skočio sam sa stolice i počeo
sumanuto da jurim kroz banku, preskačući sve što mi se nalazilo na putu. Stigao sam
do vrata koja su vodila u prateće kancelarije banke, ali čim sam tamo zakoračio,
gomila čuvara počela je da mi trči u susret.
„Opa, znači ne može tuda.” Promenio sam pravac, ali odade ih je dolazilo još
više. Nisam mogao da pobegnem. Pomislio sam: ,Jebi ga” i potrčao pravo na njih.
Uspeo sam da oborim nekoliko čuvara i čak da stignem do ulice, ali oborio me je
jedan od onih bolničkih čuvara koji me je smotao tako jako da sam pomislio kako će
mi jetra iskočiti. Tada sam bio običan slabić.
„Polako, ortak, polako”, rekoh. „Zašto sam vam ja uopšte bitan? Samo me
pustite.”
„Nema šanse. Postajemo odgovorni za sve što radiš kada jednom zbrišeš iz
pritvora”, reče on. On mi je, takođe, ispričao ono o bolničarki kojoj je bilo čudno što
ćaskam sa bankarskim službenikom, kada bi trebalo da budem pod nadzorom. Kada
sam bez dozvole izašao iz bolnice, to se uzimalo isto kao beg iz zatvora — što znači
da su me svi imali na nišanu i da su svi policajci iz okoline tražili baš mene.
Stavili su mi lisice, strpali u policijsko vozilo i odvezli pravo u bolnicu, gde sam
saznao da mi je određen trodnevni pritvor jer je Boba Foresta zabrinuo onaj naš
razgovor. Navodno, on je pozvao Lindija i oni su sebi uvrteli u glavu kako imam
samoubilačke namere, pa su odlučili da me stave iza rešetaka. Bolnica je mogla da ih
ignoriše, ali verovatno poslednje što su želeli na savesti bila je još jedna situacija
slična onoj posle Kobejnovog bega. Cela stvar bila je potpuno smešna. Nikada
nisam spomenuo samoubistvo. Nikada u životu nisam rekao da imam pištolj. Sve što
sam rekao bilo je interpretacija gangsterskog govora Džimija Kegnija: ,jVh, kada bih
imao pucu uspeo bih odmah da se izvučem sa ovog mesta.” Ludak Bob Forest,
kasnije poznat kao ’Kralj preterivanja, laži i glasina’, odmah je digao prašinu.
I sada sam bio u pritvoru. Ćim su me pustili, zgrabio sam telefon i pozvao Erika
Grinspena: „Hoću jebenog advokata koji će doći ovamo i izvući me. Nisam sklon
samoubistvu. Vadi me iz ove jebene bolnice.”
Erik je obećao da će pomoći, ali mi je objasnio da će za to biti potrebno malo
vremena. U međuvremenu mi je dodeljena soba i dvadesetčetvoročasovni nadzor u
vidu stalnog čuvara ispred vrata. Već sam osmatrao sobu u potrazi za ventilacionim
otvorom, s obzirom na to da mi je život, iz sekunda u sekund, postajao sve ružniji i
uvrnutiji. Sledećeg dana došla je sestra i rekla da ću biti otpušten čim doktor potpiše
formulare. Vratila se u sobu nekohko sati kasnije. Već sam lupao glavu time kohko
ću čaura kokaina strpati u sebe, kad ona reče: „Neki ljudi su vam došh u posetu pre
nego što odete.”

294
 Između Flija i mene uvek je postojala neka bizarna i ponekad vrlo opasna veza. Nešto kao Avelj i Kain,
samo bez krvne veze. Ovde se vidi kako se mrštimo jedan na drugog. Do sada smo svirali sigurno 10 000 puta
zajedno i ne mogu da sačekam sledeći put. Otprilike 1990. ili 1991.

295
 Pošto smo snimlii Freaky Styley sa Džordž Klintonom, povremeno smo organizovali svirke po klubovima,
čisto da bi ga odomaćili na sceni. Kakva neviđena sreća zahvaljujući našem slučajnom učitelju. Ako me
pamćenje služi, ovo smo mi u Džek Spatsu u Sautbeju, duboko iza narandžaste zavese i na početku jedne veoma
duge noći.

296
 Mislim da sam ovaj šorts dobio od Sabrine Džadž, devojke Boba Foresta. A štitnici na kolenima? Pa,
tokom Uplift Mofo turneje stalno sam bio urađen, pa sam dobijao baš čudne ideje. U pozadini se vidi naš stari tur
menadžer Mark Džonson. Negde 1987.

297
298
 Ovde možete videti malu liju iz njujorškog Ist Vilidža kako otkucava karticu pred smenu u Baltazaru,
otprilike mesec dana pre nego što sam je upoznao. U stvari, i sreo sam je na njenom radnom mestu 1999. Izgurali
smo skoro četiri godine zajedno, sa nekoliko razlaza usput. Bio sam više nego očaran i vreme provedeno sa njom

299
je neprocenjivo. Poljubac.

300
 Posle naše prve zlatne ploče Mothers Milk, postali smo vrlo drčni, a da to nismo ni shvatali. Ovde smo u
bekstejdžu Grčkog Teatra sa glumcem Majkl Mek Kinom, koji je glumio Dejvida Sent Habinsa u Spajnal Tepu.
Posle petominutnog predstavljanja koje je obavio za nas, mi smo ga i dalje gledali sa visine. Ne moram
napominjati da smo bili žešće navučeni. Bukvalno. 1989.

301
 Ovde smo Johana i ja kako se zavitlavamo u foto-kabini nekog dragstora. Ova slika me je uvek asocirala
na neki nju-vejv nemački tehno duo po imenu „Wish you were here”. Zaista smo se dosta voleli, ona i ja...

302
 Ne pitaj me gde je ovo. U bekstejdžu negde na turneji Freaky Styley. Fli, ja, Slim i Klif. Kada malo bolje
razmislim, može biti da je ovo u klubu Dingvals u Londonu, Engleska, jer je tada Hilel nosio švedsko vojničko
crno kožno odelo. Neuhranjeni, iscepani - zar nismo slatki?

303
 Profesionalni fotografi često imaju veoma čudne ideje o tome kako bend treba da izgleda na slikanju. Ovde
trebamo izgledati pomalo šik, ali u pink varijanti. U to vreme Fli mi je dozvoljavao da crtam po njemu pre
svakog grupnog slikanja. To je bila neka vrsta tradicije. Mislim da je ovo 1987. Sleva nadesno: Fli, ja, Džeki Aj i
Slim Bob Bili sa zlatnim prstenom na ruci.

304
 U nekim trenucima sve što smo Hilel i ja imali bilo je jedan drugog. Znali smo da budemo totalno sjebani i
da živimo u nekoj vrsti nekontrolisane izmaglice. Ali uvek smo imali stila. Izgleda da smo ovde na zadnjem
sedištu nekih kola, ali nemam pojma gde. Otprilike u vreme Freaky Styley-ja.

305
 Ne znam koju pesmu sviramo, ali ovo se dešava jedva par meseci pošto je Džon počeo da svira u
grupi. Sećam se da je Džej Ef u to vreme nosio baš takvu frizuru i svirao gitaru sa slike. Treba reći da smo se nas
dvojica našli od samog početka. Obrati pažnju na kožne rukavice od kojih se nisam odvajao. 1988. ili 1989.

306
 Fli i ja smo gluvarili zajedno već par dana i zalutali u jednu foto-kabinu u San Francisku. Vidi se da smo
bili u istom fazonu. Nekako smo se vratili u LA u „jednom komadu” i par meseci kasnije osnovali bend.

307
 Jonina retka i produhovljena lepota ovde se pokazuje bez ikakve zadrške dok je u zagrljaju sa voljenim
čovekom. Upravo sam se vratio sa naše prve evropske turneje sa velikom tetovažom na leđima i Jona je bila više
nego šokirana. Posle nekog vremena se navikla i pristala da napravimo ovu fotku. Naš fotograf, Patricija Steur,
bila je žena holandskog majstora tetovaže Henka Sifmahera, koji mi je inače i napravio ovu sliku na leđima.

308
1987. ili 1988. (Foto napravila: Patricija Steur).

309
 ,,Uf, ma nije moguće. Baš sada kada treba da me puste...”
U sobu su ušli Bob Timons u pratnji nekoliko mojih prijatelja i moja sirota
majka koja je doletela čak iz Mičigena. Uopšte mi se nije sviđalo što je neko nazvao
moju majku, koja je morala da doleti i vidi sav ovaj haos. Napravili su mi zasedu u
velikom stilu. Svi smo posedali i oni su počelida mi drže govore, a ja sam bio običan
narkić. Sve što mi je izašlo iz usta bila je laž ili manipulacija. Sve što sam rekao bilo
je u cilju dovođenja sebe u bolju situaciju i mogućnosti rađenja na slobodi.
„Hej, sve je u redu. Voljan sam da se popravim, samo ne želim da ostanem u
bolnici za odvikavanje. Sve sam to već prošao. I, naravno, aktivno ću se zalagati za
sopstveni oporavak, bla, bla, bla...” Naveo sam ih da misle kako ću izaći odatle i
pobrinuti se da ponovo postanem čist. Jasno je da uopšte nisam imao takve namere,
ali rekao sam im sve što su želeli da čuju, samo da me izvuku iz te bolnice.
Kada smo napustih bolnicu, svi su hteli da odemo na ručak kojim ćemo
proslaviti moj novi početak, za koji nisam bio siguran ni da h je novi niti da li je
početak. Svi su počeli sa jelom, a ja sam pravio male zalogaje, birao i razvlačio
hranu po tanjiru.
„Okej, sada ću da odem kući i nabavim priručnike za oporavak, a onda ću da se
nađem sa mamom i s njom odletim sutra kući i vratim se početnim koracima i radu
na oporavku.”
„Stvarno, sve ćeš sam da odradiš? Zašto ne bih pošao s tobom?”, ponudio se
moj ortak Kris. Međutim, insistirao sam da to sam obavim.
Uhvatio sam maglu, seo na motor, uzeo nešto novca, kupio robu i prijavio se u
hotel Bonaventura, veliki, moderni, fensi hotel u centru Los Anđelesa. Skoro da je
nedelju dana prošlo otkad sam se poslednji put uradio, pa sam bio nadrkan. Smesta
sam se ljudski uradio i u glavi mi je sinula loša ideja. Ponovo sam skočio na motor i
otišao u prodavnicu Sevroleta da kupim novi automobil. Nosio sam se uvrnutom
logikom da ću ozdraviti od besmislenog vozikanja.
Stigao sam tamo tik pred zatvaranje. „Čekajte, čekajte. Hoću da kupim kola.
Dajte mi najbolji veliki crni ševi koji imate.”
Sumnjičavo su gledali u mene, urađenog lika koji samo što je ušao sa ulice, ah
promena u njihovom stavu značajno se primetila pošto su proverih moju Amex
karticu. Pokazali su mi prelep ševi taho i bili jako srećni kada sam odlučio da mi ga
odvezu do hotela.
Sledećeg jutra doneo sam odluku da treba poći na put, pa sam motor ostavio na
hotelskom parkingu, uskočio u moj novi automobil i zaputio se na istok. Razmišljao
sam se da li da vozim kroz Kolorado ili Dakotu,ali stigao sam samo do Istočnog Los

310
Anđelesa. Jednostavno, nisam se osećao dobro, pa sam se prijavio u motel i radio se
bez prestanka, shvativši da vožnja na veliku daljinu nikako nije dobra ideja.
Odvezao sam se do Beverli Hilsa, prijavio u hotel u Robertsonovoj i potrošio
sve što sam imao od robe. Bio sam u onoj fazi kada ništa ne može da me podigne.
Ležao sam tamo potpuno budan, osećajući se prazno, napušteno, umorno, zbunjeno i
užasnuto pred haosom koji sam napravio. Shvatio sam da je možda vreme za
povratak u Mičigen sa mamom. Nazvao sam njen hotel, ali ona se baš tog jutra
odjavila. Bila je besna zbog svih laži koje sam joj prosuo. Seo sam u moj novi taho i
odvezao se na aerodrom. Našao sam telefonsku govornicu i pozvao Lindija da mu se
izvinim zato što sam ga pozvao dok sam bio u Egzodusu, očajnički se trudeći da
izađem iz pritvora, i najgore ga napušio.
Odleteo sam u Mičigen i otišao kod mame, pokušavajući još jednom da se
saberem. To je bio još veći poraz za mene. Bio sam smešten u bolnicu za mentalno
obolele, pobegao, bio uhvaćen, dao obećanja, pogazio data obećanja, odlepio, kupio
kola misleći kako ću otići na dalek put, u telo ubacio gomilu droga koje me nisu ni
podigle, a sada sam, ponovo, bio na maminom kauču drhteći zbog još jednog
’čišćenja’.
Osećao sam se tako grozno jer je mama morala da prođe kroz još jednu
emotivnu katastrofu. Sahranila je njenu srodnu dušu nepuna dva meseca ranije, a
sada je morala da se brine o jednom malom strašilu. Ali majke se brzo oporavljaju, a
moja je sve posmatrala sa vedrije strane — bio sam živ i ponovo spreman za novu
bitku. Otišli smo do kuće Stivovog dede na veliku večeru povodom Dana
zahvalnosti. Tamo sam shvatio da postoje stvari u mom životu na kojima treba biti
zahvalan. Hej, ako mogu da gutam šake pilula, fiksam se i pušim krek, onda mogu
da pojedem i jebeni tanjir ćuretine a da posle sebi ne prebacujem.

311
 13. NIŠTA
1997. godinu Fli naziva Godinom Ničega jer smo te godine, kao Pepersi,
odsvirali samo jedan koncert. To se dogodilo u julu, a čak je i taj nastup pred kraj bio
prekinut jakim tajfunom. Ali, za mene je 1997. bila godina prepuna dobrih i loših
događaja, napredovanja i nazadovanja - još jedna godina u mom burnom, Džekil-
Hajd postojanju.
Godina je počela vrlo dobro. Nova godina me je zadesila na Novom Zelandu
gde sam sređivao moju novu kuću. Sećam se da sam bio u Oklendu na novogodišnje
veče, gledajući kako se amateri za žurke na ulicama rade kokainom i prosipaju
šampanjac. Gadili su mi se. Bilo mi je drago što nisam bio u toj priči. Istina je,
zapravo, da u toj maloj državi verovatno nije bilo dovoljne količine kokaina za
zadovoljenje mojih potreba.
U to vreme nisam imao nikakve obaveze. One Hot Minute nije se dobro
prodavao, naročito u poređenju sa Blood Sugar, tako da turneje nisu ni bile planirane.
Hteo sam da odem na mesec dana u posetu Indiji, pošto sam već bio na Novom
Zelandu. Otišao sam na nedelju dana u Putaparti, a onda zaputio u Nju Delhi. Ali,
vrhunac mog puta bilo je spontano svraćanje u Daramsalu u posetu dalaj-lami.
Ušao sam u voz do Rišikeša, a onda uzeo vozača koji me je proveo kroz
Himalaje. Daramsala je bila kao neki drugi svet, urezana u planine, sa prljavim
putevima i drvenim pločnicima, kao u starim gradovima na zapadu. Iznajmio sam
sobu, a onda otišao u šetnju po gradu. Ručao sam u izvanrednom vegetarijanskom
restoranu, a onda prošetao po prodavnicama i kupio neke suvenire. Grad je bio
prepun gologlavih monaha u odorama boje šafrana.
Sledećeg dana, čim sam se probudio, otišao do hrama dalaj-lame. Našao sam
prijavnicu i obratio se jednom od monaha koji su radili tu.
„Molim vas, možete li da obavestite dalaj-lamu da mu je Entoni Kidis došao u
posetu? Znam da je sigurno prezauzet, ali stvarno bih želeo da mu se javim”, rekoh.
Svi u toj prostoriji popadali su od smeha. „Gospodine, zar ne shvatate šta ste
upravo rekli?”, odgovori jedan od njih. „Pola planete čeka u redu da pozdravi dalaj-
lamu. Kako očekujete da se samo pojavite i da vas odmah primi? Njegov raspored je
popunjen za naredne tri godine.”
Naglabao je tako, pričajući o problemima sa kojima dalaj-lama treba da izađe na
kraj i kako je on najzauzetiji čovek na kugli zemaljskoj.
„Okej, razumem. Samo mu ostavite poruku da ga pozdravljam. Samo sam hteo
da se vidimo”, rekoh.
Obećali su mi da će mu to preneti i opet počeli nekontrolisano da se smeju.

312
Otišao sam odatle pomalo obeshrabren, misleći: ,,Pa, dobro. Prešao sam dug put da
vidim Čarobnjaka iz Oza, ali izgleda da neće moći. Takav je život.” Do hotela sam
imao pet minuta šetnje, a čim sam stigao tamo recepcionerka je izgledala prilično
uzbuđeno.
,,Oh, gospodine Kidis, dođite smesta. Dobili ste poruku iz kabineta dalaj-lame.
Ovo je neverovatno. Želi da budete tamo sutra u osam ujutru.”
Probudio sam se raspoložen i rano ujutru otišao do kabineta.
„Evo koja su pravila”, držali su mi predavanje. „Pre svega, proći ćete kroz
detektor metala. Zatim morate skinuti ranac i ostaviti ga ovde. Ove mere opreza smo
uveli zbog stalnih pretnji smrću koje dalaj-lami upućuju Kinezi. Zatim ćete stati u
ugao dvorišta, kuda će dalaj-lama proći kada se bude, u pratnji obezbeđenja, uputio
na predavanje. Ukoliko bude koračao, možda vam mahne. Nemojte se uzdati u to, ali
možda će to učiniti.”
Poslušno sam prošao kroz detektor metala i predao moj ranac i fotoaparat.
Zauzeo sam određeno mesto u uglu i, gle čuda, dalaj-lama se pojavio u pratnji
obezbeđenja. Pogledao je u mom pravcu i ugledao me, a lice mu se ozarilo i veliki
osmeh je usledio. Skrenuo je sa svoje putanje i prišao mi. Bio sam u šoku. Očekivao
sam da mi mahne, a on mi je išao u susret.
Uhvatio me je za ruku, uzeo je u svoje dlanove i pogledao pravo u oči: „Entoni,
dobro došao u Indiju. Šta te je navelo da dođeš čak ovde?”
„Samo sam želeo da posetim ovu zemlju”, rekoh.
„Zar Indija nije neverovatno mesto? Pričaj mi o tvom putovanju. Šta si radio
dok si bio ovde?”
Izdeklamovao sam mu spisak mesta koja sam posetio.
„Nije li to zadivljujuće - boje i mirisi na svakom koraku? Gde ti je fotoaparat?
Moramo da se slikamo zajedno.”
„Uzeli su mi sve na ulazu”, rekoh.
„Donesite njegov fotoaparat, zaboga”, vikao je na njegove pomoćnike. „Šta ste
imali na umu? Taj aparat mu je potreban.”
Pomoćnik se vratio sa mojim malim, usranim idiotom.
Dalaj-lama se nasmešio. „Hajde da se slikamo.” Nije mi puštao ruku za sve
vreme razgovora. Bio je tako nežan, skoro da neko vreme nisam ni primetio da mi je
ruka još uvek u njegovim šakama, ali i dan-danas sam ubeđen da mi je tada preneo
nešto njegove energije.
Pomoćnik je škljocnuo.
,,U redu, a sada ćemo još jednom, da se vidimo celi”, naređivao je.

313
 Pričali smo još neko vreme, a onda mi je poklonio potpisan primerak njegove
najnovije knjige. Pored knjige, poklonio mi je nekoliko starih tibetanskih novčića i
svileni beli šal koji je celivao.
„Hvala vam na ovoj poseti”, rekoh. „Ukoliko postoji nešto čime bih vam
pomogao, samo mi recite.”
„Postoji nešto. Ako vas Adam Joč (iz Bisti Bojsa) ponovo pozove da svirate na
još nekom festivalu za nas, molim vas, prihvatite poziv.”
,Ako nas Adam pozove, odmah ćemo doći”, obećao sam.
„Znaš, voleo bih da ostanem sa tobom da još malo popričamo, ali čekaju me
starešine”, reče. „Moram da im održim viši kurs. Naravno, pozvan si da prisustvuješ.
Nećeš razumeti ni reč onoga što je izgovoreno, ali mislim da će ti goditi samo
prisustvo jednom takvom događaju. Reći ću im da ti nameste mesto ispred svih, kako
bi mogao da vidiš sve što se dešava.” Potom je otišao.
„Ovo je tako neobično”, reče jedan od pomoćnika. ,,Ne mogu da poverujem da
je, od svih ljudi, pozvao baš tebe da prisustvuješ višem tantričkom. Potrebno je
učenje u trajanju od pedeset godina kako bi se uopšte ušlo tamo.”
Otišao sam da prisustvujem času u prirodi. Dodelili su mi mesto ispred. Na času
je bila prisutna gomila monaha sa ogromnim kacigama, nalik onima što su nosili
drevni Rimljani. Svi su meditirali i proizvodili različite zvukove. Dalaj-lama je sedeo
na uzvišenoj platformi, a uz njega je bio pomoćnik koji je najviše čitao i govorio.
Činija sa snažnim jakovim mlekom počela je da ide iz ruke u ruku. Sve starešine
otpile su dobar gutljaj iz činije, pa sam pomislio: ,,To, narode, dajte meni malo te
čorbice.” Monah mi je dodao činiju, povukao sam gutljaj, ali nisam bio spreman
na to. Mislio sam da mogu da se nosim sa svakojakim sranjima uvrnutog ukusa, ali
ovo nije bilo jedno od tih. Znači, zato im treba pedeset godina pripreme. Prvu pauzu
sam iskoristio da zbrišem, temeljno zadivljen upornošću monaha.
Luisu i Seri sam predložio, pre mog puta na Novi Zeland, da se usele kod mene
jer je Seri bila trudna. Pomislio sam kako bi bilo lepo prizvati energiju i toplinu
porodičnog doma u kuću u kojoj se retko boravilo. Dakle, kada sam se vratio kući,
pod mojim krovom bio je mali Keš. On je bio neverovatno dete. Bilo je lepo živeti u
porodičnom okruženju, praviti kokice i uveče gledati filmove sa njima.
Ali nedugo potom počeli su novi pohodi. Prijatelji me nisu razumeli kada sam
ponovo počeo da se radim. Svi su mislili: „O, sada je upoznao dalaj-lamu i nikada se
više neće vratiti porocima.” Nije to imalo nikave veze sa drogom. Nisam morao da
idem čak do Indije kako bih doživeo duhovno prosvetljenje. Ono je ležalo svuda oko
mene, samo ga je trebalo potražiti, što sam ja uporno odbijao.
Ponovo sam se vratio povlačenju po motelima, ostajući van kuće po šest-sedam

314
dana. Jedina nevolja bila je u tome što me je sada tamo nervozno iščekivala cela
porodica. Jedom sam se tako ušunjao u kuću u pet ujutru, pokušavajući da budem što
tiši kako ne bih probudio malog Keša. Samo sam želeo da se ušunjam u sobu, tamo
prespavam nekoliko dana, ako može što duže bez suočavanja sa ljudima zabrinutim
za moje dobro. Tada sam ugledao da je Seri za mene spremila mali oltar. Uzela je
jednu od onih slika sa dalaj-lamom, uramila je u sladak uočljivi ram i pored stavila
činiju punu kokica. To mi je skoro slomilo srce.
Sledeći put sam se ušunjao kasno noću i otvorio vrata moje sobe. Neki
čovečuljak se uspravio u krevetu i počeo da govori: „O Bože, smilujte se, oh!” To je
bio Luisov ćale, koji je prenoćio u mom krevetu jer sam bio odsutan. Vratio sam se
zato što sam bio kratak s lovom. Krenuo sam ka izlaznim vratima, a Seri je odlepila.
,,To je to. Jebote, dosta, bre, više s tim. Ići ćeš u oporavilište. Ovo je ludost”,
reče ona.
Pristao sam da sednem na motor i odvezem se u Impakt, poslednje oporavilište
u koje se ide. Nalazilo se u Pasadeni, koja odaje sigurnost i mir stambenog kraja
odakle dolaze bakice koje slušaju Bič Bojse (Beach Boys). Ah, Severna Pasadena,
kraj u kome se nalazi Impakt, je hard-kor geto. Impakt je, takođe, bio poznat pod
nazivom Poslednja kuća u blokuzbog toga što se tamo odlazilo pošto si prošao kroz
sva ostala oporavilišta i zatvore. To je bila poslednja stanica u kojoj nije bilo
zajebancije - tamo si se skidao ili završavao pod zemljom.
Dakle, tamo sam bio u mojoj trideset četvrtoj, deleći sobu sa tri lika. Ovoga puta
bio sam spreman da prođem ceo četvoronedeljni program i suočim se sa sopstvenim
demonima. Jedini problem bio je u tome što, za vreme celog boravka tamo, uopšte
nisam želeo da se skinem. Išao sam korak po korak napred i plašio se rađenja, ali
želja za tim i dalje je ostajala prisutna negde duboko u mojoj svesti. Svakog dana
provodio bih makar nekoliko sati u razmišljanju kako bih izašao napolje, nabavio
nešto novca, uradio se i onda tako ukrug.
Postalo je gore kada sam počeo da izlazim na sastanke na otvorenom. Sto bih
bio poslušniji, više povlastica bih dobijao, pošto se Impaktzasnivao na sistemu
nagrade i kazne. Jedna od povlastica bilo je odlaženje na sastanke van ustanove.
Kada god bi nas potrpali u te tesne autobuse, gledao bih kroz prozor u potrazi za
najsumnjivijim barovima, u najsumnjivijim četvrtima, i maštao kako ulazim tamo i
pijem sa okorelim alkosima. Mislio sam na sve što bi me izvuklo napolje i vratilo
starim navikama.
Nije mi ni bilo tako loše kada sam se navikao na raspored dnevnih obaveza.
Probudiš se, obaviš molitvu i meditaciju, namestiš krevet i istuširaš se. Svi u mom
bungalovu imali su obzira i bili čisti, tako da nismo dobijalikaznene bodove i
dodatne zadatke. Cimeri su me fascinirali. Osećao sam se užasno zbog klinca sa

315
Floride - mogao sam da vidim kako se bori, ali da mu šanse za oporavak nisu velike,
naročito uz suprugu koja je imala istu naviku. Mnogo njih se suočavalo sa trećim
ukorom i zatvorom ako se ne poprave.
Posle sređivanja sobe ide se u menzu koja je zabavno mesto za zezanje. Hrana
je bila masna, sa gomilom skroba i šećera, najgora koja se može zamisliti, ali namera
im je bila da nabacimo koji kilogram. Svi su se bacali na hranu. Tamo je postojao
neverovatan izbor slatkiša posle svakog obroka, uključujući i doručak. Nisam jeo
meso, ali razvaljivao sam se od slatkiša.
Moj uobičajeni dan u Impaktu bio je drugačiji od dana kakve su imali ostali.
Prema meni se, iz nekog razloga, nisu odnosili kao prema običnom čoveku. Svi su
dobijali zadatke poput košenja travnjaka ili glancanja poda, ali ja sam bio upisan na
čas prevencije povratka zavisnosti, koji je bio naporan i oduzimao mnogo vremena.
Tokom tog kursa svi smo imali dva-tri dana vremena za crtanje kalendara događaja u
našim životima, koji su se odnosili na poslednjih osam godina, na ogromnoj školskoj
tabli. Onda smo unosili važne događaje i datume kada smo se vraćali starim
navikama, kao i šta im je prethodilo i šta je usledilo posle njih. Na času sam bio sa
dvadeset drugih hroničnih ,ponavljača’ i sve je ukazivalo na očigledno - svaki raskid
veze dovodio je do ponovnog vraćanja drogama. Shvatio sam da imam problem, da
je postojalo nešto u dinamici povređivanja drugih ljudi, koje me je uvek izbacivalo iz
takta. To se stvarno dešavalo posle raskida sa Džejmi i izlazaka sa gomilom
drugih devojaka za veoma kratko vreme. Mesec dana bih izlazio sa nekom, usledio
bi raskid, pa povratak drogama.
U Impaktu sam ostao predviđeno vreme. Redovno sam ispunjavao predviđene
dužnosti na časovima prevencije, uključujući ispunjavanje stranica i stranica
najrazličitijih upitnika, što je psihološki podsticajna stvar. Tek kada počneš da pišeš
po papiru počinješ da shvataš neke delove sopstvene istine koja se inače, u
razgovorima ili mislima, ne otkriva u potpunosti. Takođe, sviđali su mi se psihološki
testovi pošto ih je vodila zgodna žena psiholog, koja se nedavno zaposlila u Impaktu.
Mnogo vremena provodio sam u njenoj kancelariji. Radili smo Roršahove
testove, izlazili napolje i sedeli u senci zidova, a ja sam gledao u mrlje od mastila
i uvek pravio neke seksualne nagoveštaje, pa smo oboje flertovali. Nije bilo svrhe
sprovoditi ozbiljnu psihoterapiju s obzirom na to da sam izlazio za manje od četiri
nedelje, ali bilo je lepo za vreme naših susreta.
Napustio sam Impakt i nastavio sa oporavkom. Osećao sam se prilično
optimistično, zdravo i srećno zbog sopstvenog života i grupe. Lindi nam je zakazao
turneju preko leta, tako da su moje namere bile vezane za vraćanje u formu za put.
Jednog prolećnog nedeljnog jutra, vozio sam motor i išao na omiljeno sastajalište, u
rekreativni centar na uglu Treće i Gardnera. Po svom običaju, vozio sam prilično

316
brzo. Uvek sam slušao kakvo je stanje na putevima i vozio oprezno na
raskrsnicama. Pretpostavljao sam da vozači automobila paze kada izlaze sa parkinga
i da će zakočiti da me propuste na opasnim uključenjima. Uvek sam bio na oprezu i
spreman na najgori scenario.
Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam išao niz ulicu Gardner, koja je bila
veoma uska sa automobilima parkiranim sa obe strane. U sekundi su mi se na putu
našla kola koja su se isparkiravala i pravila polukružno, ležerno zauzimajući celu
širinu ulice.
U uobičajenim situacijama opušteno bih ga zaobišao, čak iako bi to
podrazumevalo skretanje na trotoar, ali ovaj idiot blokirao je celu ulicu, a sa strane
nije bilo nijednog slobodnog mesta koje bi pravilo prazninu. Zakočio sam sa obe
kočnice, ali kola su mi bila preblizu. Brzo je došlo do neverovatno jakog sudara, tako
jakog da se motor zakucao u auto. Odleteo sam sa njega i sleteo tačno na haubu.
Nekim čudom, kada sam udario o haubu, nastavio sam da padam praveći salto
unapred, tako da sam se, preletevši preko kola, dočekao na noge. Uspeo sam da
održim ravnotežu i nastavio da trčim pretpostavljajući da je sa mnom, nekim čudom,
sve u redu. Samo, kada sam bacio pogled na ruku shvatio sam da to više ne liči na
ruku. Šaka mi se zarila u podlakticu, tako da sam sada umesto ruke imao zaobljenu
toljagu od podlaktice na kojoj nije postojala šaka.
„O, Bože”, pomislio sam, ,,ovo stvarno loše izgleda.”
Otrčao sam do najbliže kuće i uleteo u nju, ni ne zastajući da procenim težinu
povrede. Ušao sam u dnevnu sobu, misleći kako ću zgrabiti telefon i pozvati hitnu
pomoć, ali onda je početni šok prošao, a najgori bol koji sam ikada osetio zaparao mi
je celo telo. Nije bilo vremena za poziv u pomoć. Brzo sam istrčao napolje i
zaustavio kabriolet u kojem su se vozile dve žene koje sam poznavao i koje su išle na
isti sastanak na koji i ja.
Ignorisao sam vozača kola u koja sam udario, a koji je hteo da razmenimo
podatke zbog osiguranja, i odmah uskočio na zadnje sedište kabrioleta. Odvezle su
me pravo u Kedars Sinai. Kasnije sam saznao da ruka ima najviše nervnih završetaka
od bilo kog dela tela, što je objasnilo jačinu bola. Imao sam utisak da mi je ruka
umočena u usijanu lavu. Bio sam ubeđen da ću ostati bez nje.
Našao sam se u bolnici u roku od pet minuta. Odmah su me strpali u kolica i
odvezli u operacionu salu. Na svu sreću, baš u toj smeni radio je poznati specijalista
za rekonstrukciju šake, doktor Kalber. Međutim, prvo su morali da me pripreme za
operaciju, što je podrazumevalo uobičajenu dozu morfijuma. Ništa. Okrenuh se
prema sestri i rekoh: „Nažalost, tokom godina nezdravog života, razvio sam jaku
otpornost na droge iz grupe opijata. Verovatno bi trebalo odmah da mi udvostručite
dozu.” Još jedna. Ništa. Bol se nije ublažio ni za mrvicu. Postupak se ponavljao

317
i ponavljao. Na kraju su mi dali sedmu dozu morfijuma i bol je uminuo.
Bol je nestao, a sestre su počele da mi se čine neverovatno zgodnim, pa su
usledile zanimacije poput guranja ruku pod suknje medicinskih sestara i flertovanja
sa doktorkama. Bio sam jebeni pacijent iz pakla, zapamćen po tome što je uspeo da
primi najviše morfijuma u istoriji te bolnice.
Doktoru Kalberu bilo je potrebno pet sati da rekonstruiše moju šaku iz smrskane
mase koščica i mesa. Nekoliko dana posle namestili su mi posebno korito koje se
protezalo do samog ramena. Shvatio sam koliko su mi ruke potrebne tek kada sam se
vratio kući, a kada su proste stvari, poput brisanja dupeta, postale veliki problem.
Levu ruku sam privikavao na stvari koje nikada ranije njom nisam obavljao. Nisam
mogao da pišem, nisam uspevao da otvaram vrata i prozore, a oblačenje i obuvanje
obuće predstavljali su nemoguću misiju.
Sve ovo me, iz nekog razloga, uopšte nije bedačilo. Mrzeo sam to što nisam
mogao da spavam u nekim položajima i nisam bio oduševljen razdirućim bolom, ali
radovalo me je što je bilo izgleda da ću opet koristiti sopstvenu ruku. Tako su počeli
meseci i meseci terapije. Imao sam sreće što sam upao kod doktora Dorsa, fizijatra iz
Burbenka, čija se praksa ticala uglavnom rehabilitacije ruku. Imao je jedinstven
pristup. Pacijent je bio smeštan u sobu sa drugima koji imaju još teže povrede, uz
uslov da se svi međusobno ispomažu. Odmah počneš da se zahvaljuješ bogu kada
vidiš ljude sa mnogo težim povredama od sopstvenih i onda dobiješ snagu da se
izboriš sa tim. Trebalo mi je šest meseci terapije, ali na kraju mi je ruka povratila
dobar deo snage.
Zbog moje povrede morali smo da otkažemo koncerte na Aljasci i Havajima, ali
onda nas je Lindi pozvao i pitao da li možemo da odsviramo koncert na festivalu na
planini Fudži, negde krajem jula. Trebalo je da nastupimo u glavnom delu, a za taj
nastup bi dobili gomilu love, što bi dobro došlo jer nismo svirali cele godine. Tada
mi je gips bio spušten do lakta, pa sam mislio kako bi bilo izvodljivo ako bih
nastupio sa rukom okačenom o traku na vratu.
Postojala je samo jedna caka. Kada smo se prijavili u hotel, saznali smo da nam
se sa juga približava ekstra jak tajfun. Procena je bila da će u taj kraj stići baš negde
u vreme kada je trebalo da budemo na bini. Kiša je počela na dan našeg koncerta, ali
tamo je stajalo osamdeset hiljada Japanaca, tako da otkazivanje nije bilo prihvatljivo
kao opcija. Predgrupe su nastupale, dok smo mi sve vreme gledali vremensku
prognozu koja je poručivala da se jak talas sve više približava.
Konačno, došao je red na nas. Bacili smo pogled na publiku. Klinci su bili
promrzli od hladnoće i mokri do gole kože. Neke su odnosili zbog hipotermije, ali
niko odatle nije svojevoljno odlazio. Izašli smo na binu koja je bila natkrivena,
doduše ni izbliza dovoljno da spreči nalete kiše i vetra. Sve nas je pokrenula energija

318
te oluje, pa smo rasturili sa svirkom. Čed je davao neverovatan ritam, a Dejv se
stvarno uneo u celu stvar. Ja sam se osećao sjajno, jer je ovo bio prvi put da sam čist
u proteklih nekoliko meseci. Sto smo se mi više razigravali, vetar je duvao sve
jače. Sećam se da sam se, u jednom trenutku, malo nagnuo ispred ivice bine, a vetar
je bio toliko snažan da me je držao da ne padnem. Potom je počelo još jače da duva,
a razne stvari su počele da lete sa bine. Oprema je još uvek funkcionisala, tako da
smo nastavili da sviramo sve dok rasveta nije odletela. Odsvirali smo, otprilike,
osam pesama do prekida - što znači da smo ispunili naše ugovorne i moralne
obaveze - i zbrisali da spasemo glave.
Nikakvih posebnih dešavanja nije bilo tokom avgusta 1997. Vratio sam se u Los
Anđeles, u kuću u kojoj sam još uvek živeo sa mojom malom porodicom. Dokotrljao
se i septembar, a u meni se probudila stara želja. Odlučio sam da je vreme da samo
jedan dan provedem uživajući u drogama. To nije trebalo da proizvede negativne
sporedne efekte na naš rad, pošto su te jeseni Džejns Adikšn svirali povratničku
turneju, a Fli je pristao da zameni njihovog basistu. To je značilo da su Fli i
Dejv imali posla sa strane nekoliko narednih meseci, a ja gomilu
slobodnog vremena.
Iz poštovanja prema malom Kešu odlučio sam da negativnu energiju ne unosim
u kuću, te da se uradim u kolima. Tako sam nabavio robu i zaputio se nazad ka
Holivudu. Međutim, nisam mogao da dočekam, pa sam u kolima zapalio pajp.
Nekoliko minuta kasnije skontao sam da postajem paranoičan, pa sam odlučio da
iznajmim sobu u hotelu i nastavim sa bahanalijama.
Pronašao sam fini, fensi hotelčić na uglu Pika i Beverlija, koji će mi poslužiti za
prenoćište. Prišao sam recepciji, a službenik se odmah razvedrio. „Gospodine Kidis,
čast nam je ugostiti vas.” Prenoćište se produžilo na dve večeri, koje su prešle u tri.
Došlo je vreme za obnavljanje zaliha. Prespavao sam ceo dan, a kada sam se
probudio odmah sam naručio gomilu hamburgera. Potom je sve krenulo ispočetka.
Dani su se smenjivali, a ja sam se radio i radio i radio i radio. Svakoga dana
zvao bih recepciju da ih obavestim kako mi je došlo do promene plana, pa ću
prenoćiti i sledeće večeri. Dakle, smenjivali su se droga i spavanje. Osvestio sam se
potpuno izmrcvaren, tužan, depresivan, demoralisan, usamljen, slomljen. Naručivao
sam da mi hranu donesu u sobu i usput gledao televiziju. Tako su mi prolazile
nedelje. Jedne noći sam se probudio oko jedanaest i skontao da sam ponovo pokupio
heroinsku naviku. Pojeo sam nešto klope, pogledao se u ogledalu i rekao:
„Bože, izgledaš kao olupina, brate. Bolje bi ti bilo da se odmah sakriješ pod
brdo koke i heroina.”
Pretresao sam džepove. Imao sam nekog sitniša, ali to me nije zabrinulo jer sam
znao da kod kuće, u jednom sakou, imam oko pet hiljadarki. To će mi pokriti

319
troškove narednih nedelju dana. U stvari, ceo moj orman bio je pun ’opasnih’
suvenira. Imao sam jakne sa drogom, jakne u kojima su bih pajpovi, jakne sa
špricevima, jakne sa lovom, jakne sa erotskim polaroid snimcima - ceo arsenal
stvarčica. Trebalo je da skoknem do kuće, uletim u orman, maznem lovu i izađem na
kraj sa Seri i Luisom. Bio sam zaposednuti ludak. Planirao sam da im kažem da
odjebu, da gledaju svoja posla, a da ću se ja oporaviti kada to odlučim da
uradim. Ukoliko to ne uradim, platiću ceh.
Odvezao sam se do kuće i pritisnuo dugme za otvaranje vrata na garaži. Kada su
se vrata podigla, imao sam šta da vidim. Garaža je bila potpuno prazna. Nestali su
svi bajsevi, moja daska za surfovanje, uvrnuto ogledalo koje je visilo okačeno o zid,
police - sve je nestalo. Beton je bio išmirglan i besprekorno očišćen.
Srce mi je ludački lupalo dok sam pokušavao da dođem do objašnjenja. Možda
su sve izneli da bi je okrečili ili su napravili neku fleku, ali ovo nije ličilo na mesto
koje je neko čistio. Sve je nestalo.
Popeo sam se uz stepenice i gurnuo ključ u vrata. Bio sam spreman na bitku sa
Luisom i Šeri. Otvorio sam vrata i ušao pravo u Zonu sumraka,osim što je sve bilo
stvarno. U kući nije bilo ničega. Nije bilo ni nameštaja, ni slika, ni postera, ni
srebrnog pribora za ručavanje, ni lonaca, ni šerpi, ni čaša, ni televizora, ni lustera, ni
toalet papira, ni četkica za zube. Pomislio sam da mi je kuću usisao vakuum koji je
napravio Bog spustivši se na zemlju.
Pomislio sam: „Kako li je na spratu, gde su mi jakne i pet hiljadarki, kada
prizemlje izgleda ovako?” Ustrčao sam uz stepenice koje su vodile do moje spavaće
sobe. Prazno! Nema kreveta. Nema zavesa. Nema stola. Nema jastuka. Ničega. Za
svaki slučaj, proverio sam orman. Ništa. Nikoga, ničega, nije bilo u kući. Ni
naprstka.
Ono čega se nisam setio bio je opušteni razgovor od pre nekoliko nedelja, kada
sam prodavcu nekretnina rekao da razmišljam o prodaji kuće. Nisam mu rekao da je
kroz tu kući prošlo toliko heroina da je i kauč bio urađen. On mi je rekao da će mi
biti potrebno, otprilike, godinu dana da kuća na tržištu dostigne željenu cenu. Ali,
kreten je našao zainteresovanog kupca i prodao je, potom smestivši sve moje stvari
u posebno skladište.
Uspaničio sam se. Ponoć je prošla, a ja sam ostao bez novca uz jaku želju za
gudrom. Život mi je zavisio od nabavljanja love. Setio sam se kako je neko iz naše
ekipe u Evropi stalno dobijao novac tako što je ljude na recepciji molio da mu daju
keš, a taj dug stave na račun za sobu. Odmah sam se odvezao u hotel, ali tamo je
stajala nova devojka. Zamolio sam je za pozajmicu od pet hiljadarki.
„Uh, radim ovde tek dva dana. Nije mi poznata ta procedura”, reče ona.
„Možete li sačekati do sutra, kada dolazi naš upravnik?”

320
 ,,Ne, nikako”, rekoh. ,,U stvari, bla, bla, bla, laž, laž, laž, takva i takva stvar. I to
mi se stalno dešava.” Na njoj sam upotrebio sve džedajske zajebancije, izvukao lovu
i zbrisao napolje, pravac niz Olimpik do one bilijarske sale.
Boravak u hotelu se produžio. Otišao sam u prostorije Ameriken Ekspresa i uzeo
još novca, što je značilo još droga. Do tada sam bio hodajući kostur sa metiljavim,
mrtvim pogledom u očima. Ležao sam u krevetu gledajući vesti, kada sam ugledao
reportažu o turneji povodom ponovnog okupljanja Džejns Adikšn. Užasno sam se
osećao znajući da moji prijatelji tamo negde sviraju muziku, a ja se razbijam u
hotelskoj sobi.
Jednostavno nisam mogao da prekinem. Menjao sam hotele i nastavljao po
starom sve do dana mog trideset petog rođendana, kada sam se prijavio u
oporavilište Steps u Venturi. Samo pogled na moje ruke bio je dovoljan da im bude
jasno da se fiksam već ravno nekoliko godina.
„Ništa ne brini. Ići ćeš na četvorodnevnu megadetoksikaciju. Budićemo te za
obroke, ali osim toga, stalno ćeš spavati, Bićeš pročišćen do kraja nedelje, bez
ikakve fizičke zavisnosti.”
Bio sam u stilu: „Super. Gde da potpišem?”
Počeli su da mi daju najžešću kombinaciju lekova za detoksikaciju, jaču od bilo
koje sam do tada uzimao: klondinski flasteri, hloro-hidrat, valijum, lekovi za
opuštanje mišića. Sve vreme bio sam kao gumena lutka, potpuno bez kontrole nad
rukama i nogama, skroz odvaljen od lekova. Posle tri dana spavanja i klopanja,
probudio sam se i pomislio: „Moram da se uradim.”
Još uvek sam bio na lekovima za detoksikaciju, bez ikakve šanse da stignem do
centra. Glavni problem mi je bilo to što nisam mogao da hodam. Zakonski gledano,
nisu imali nikakva prava da me zadrže tamo, ali znao sam da mi nikada neće dati
ključeve od kola. Uspravio sam se, jedva uspevajući da se održim na nogama, ali bio
sam potpuno priseban da napravim plan.
„Evo, ovako. Kancelarija onog lika nalazi se na kraju hodnika”, pomislio sam.
„Ako bih mogao da se oslanjam na zid duž celog puta, a onda uđem unutra i kao
potporu iskoristim dovratak, možda će pomisliti da je sa mnom sve okej.” Prošao
sam kroz hodnik držeći se za zid, ušao ukancelariju, ispravio se, zahvalio na svemu
što su uradih i zatražio moje ključeve. Nevoljno su pristali, posle manje rasprave, ali
onda sam opet morao da čekam da se situacija raščisti kako bih mogao da se vratim
u sobu oslanjajući se o zid.
Upalilo je. Svratio sam u banku, uzeo onoliko gotovine koliko je moglo da se
podigne i, obarajući rekorde, stigao u centar. Uspeo sam da nabavim robu. Uzeo sam
sobu u motelu. Cele noći nisam oka sklopio pokušavajući da u sebe ufiksam što više
heroina. Izmozgao sam novi, briljantni plan. Otići ću u Big Sur, koji je mnogo dalje

321
od Los Anđelesa nego Ventura, naći hotel i polako se skinuti sa heroina.
Odleteo sam tamo i prijavio se u Ventura In. Prve večeri istrošio sam sav heroin
koji sam imao da bih se polako skinuo, kao prase koje odbijaju od sise. Tako je
ponovo počeo uznemirujuć proces skidanja sa heroina. Srećom, mogao sam da
jedem kada sam prestao da se radim, ali zato sam počeo da prolazim kroz užasan
period nesanice udružene sa emotivnim i fizičkim bolom. Prolazio sam kroz pravo
povlačenje heroina iz sistema, onakvo kakvo dugo nisam doživeo. Ložio bih vatru u
kaminu kako bih se ugrejao a onda bi mi postalo pretoplo, pa bih otvorio prozor i
zaledio se. Ćebe nisam mogao da prebacim preko nogu, jer mi se činilo da me
bode hiljadu iglica. Čak me je i od jastuka boleo vrat.
U hotelu su, posle prvog dana, prestali da mi donose hranu u sobu, tako da sam
bio prisiljen da idem u restoran ih na pijacu koja se nalazila više od kilometar
nizbrdo. Te šetnje i svež vazduh počeli su da mi vraćaju život. Dok sam bio tamo,
pozvao sam mog ortaka iz detinjstva, Džozefa Votersa, koji je živeo u Palo Altu i
prolazio kroz pakao sa njegovom opičenom verenicom. Dovezao se do mene, pa smo
se narednih nekoliko dana jadali jedan drugome.
Nekako sam saznao za nastup Džejns Adikšn u San Francisku, pa me je Džo
odvezao tamo i onda se vratio kući. Gaj O je došao u grad zbog nastupa, tako da smo
otišli tamo zajedno. Bio sam uzbuđen jer sam ponovo počeo da se osećam kao
čovek, plus — trebalo je da vidim moju braću. Ušao sam u bekstejdž i tamo našao
Flia. Bio sam sav srećan što ga vidim, ali on nije ličio na sebe. Drugačije se oblačio i
imao šminku na kapcima, uklapajući njegov identitet u stil nove grupe, što mi
nikako nije bilo razumljivo. Mislio sam da će on i u novoj grupi ostati Fli, a ne
postati sasvim druga osoba. Činio se čudno dalekim. Nisam mogao da provalim da li
je ljut zbog mene zato što sam toliko puta uprskao stvar ili je samo bio u nekom
njegovom uvrnutom tripu, ali prihvatio sam njegovo drugačije stanje.
Onda je Dejv ušao unutra. Uvek mi je bilo drago da ga vidim. Pozdravio me je,
rekao da mu je drago što me vidi i da će se odmah vratiti da se ispričamo. Ali on je
bio urađen i motao se tuda za nekom cicom, a onda su zajedno otišli da se još malo
urade i on se nikada nije vratio. Nastup je bio zabavan, iako mi je bilo čudno da
gledam Flia kako svira u toj grupi. Te noći sam se vratio kući sa Gajom O, osećajući
se otuđeno od Flia i Dejva, što je ironično jer sam baš ja taj koji se mesecima
otuđivao od njih. Skapirao sam da je to nešto što se dešava kada ni sa kim ne
razgovaraš - vratiš se i shvatiš da je počela nova igra.
Nadao sam se da će i za mene početi nova igra. Počela je da mi postaje jasna
činjenica da su se okolnosti strašno promenile, ali da je moje ponašanje ostalo isto.
Sećam se jednog upečatljivog trenutka kada sam još uvek živeo u kući u brdima.
Noću sam prolazio Bičvudom i radio se u kolima. Stao sam kod znaka stop, pored

322
mene su se našla kola puna dvadesetogodišnjaka. Pogledaše u mene i povikaše: „Hej,
Entoni!” Bio sam tako sjeban da je poslednja stvar koju sam želeo da čujem bilo
’Hej, Entoni’ od nekih fanova. Pokušavao sam da ih ignorišem, ali bacio sam pogled
na njihova kola. Jedan od njih se zagleda u mene i reče: „Hej, pa to nije on.” Odoše.
To nije mogao da bude Entoni, jer on nikada nije ličio na jebenog duha.
Ima još gorih primera. Jednom prilikom, tokom onih mojih hotelskih ’turneja’,
zaustavio sam se na jednom uglu u centru, a neki desperado izašao je iz kola i rekao
mi kako zna gde da nađem dop. Radio je to samo kako bi osetio ukus vođenja mene
do nagrade, ali nije me bilo briga. Pošli smo tamo. Završili smo na parkingu jednog
od onih jeftinih motela na Sansetu u kojima se okupljaju kurve. Otišao je da pronađe
dilera, a ja sam ostao da ga sačekam u kolima kada sam kroz prozor zapazio
jednu porodicu kako izlazi iz automobila i kreće se prema sobi. Mora da ih je sreća
napustila čim su živeli u ovakvoj rupi. Pogledao sam u njihova kola i video na staklu
nalepnicu Red Hot Čili Pepers. Onda sam pogledao u klince i obojica su imali
majice sa imenom naše grupe. Osetio sam se užasno neprijatno i postiđeno. Skliznuo
sam dublje u sedište i spustio štitnik za sunce. Ispred mene je bila porodica ponosnih
fanova Pepersa, a ja sam se nalazio ispred istog, usranog motela pokušavajući da
nabavim drogu od podmuklog dilera dopa. Sranje.
Stvarno sam se trudio da ostanem čist, pa sam se preselio kod Gaja krajem
1997. Otišao sam kući za Božić. Tamo me je Bleki upoznao sa prelepom, pametnom
devojkom. Zajedno smo proveli nekoliko nedelja, a kada je došlo vreme da napustim
Grand Rapids znao sam da će se ta veza prekinuti. Kao po pravilu izvedenom po
Impaktovim listama povratka drogama, nekoliko nedelja kasnije - tačnije, dve nedelje
pred naš nastup na Havajima i pripreme za novi album - strmoglavo sam se vratio
starim navikama.
Na pamet mi je pao još jedan otkačeni plan. Odlučio sam da se radim kao
manijak narednih nekoliko dana, bez prestanka, a onda zapucam na Havaje nedelju
dana pre ostalih, tako da mi do datuma određenog za početak rada ostane sedam
dana za odmor i oporavak. Odvukao sam se do aerodroma i sam odleteo do
Vaikikija, uzdajući se u poslednju mrvicu dopa koja mi je ostala, govoreći sebi:
„Okej, završiću sa ovom malom količinom robe i gotovo! Oporaviću se na
Havajima.” Ah kada sam se ufiksao, odmah je bilo: ,,Opa, još nisam spreman da se
spustim na zemlju i suočim sa stvarnošću.” Otišao sam do nekih striptiz barova u
potrazi za dilerima.
Kada si uvučen na taj nivo uzimanja droge gubi se svaka mera za odgovornost.
Fiksao sam se kasnije te večeri i prilikom toga namerno slomio iglu, jer sam mislio
da ću eksplodirati ako budem stavio još jednu kap droge u telo. Deset minuta kasnije,
kada sam umirao od želje za novim fiksom, lomljenje igle postalo je strašno loša

323
ideja. Pokušao sam da je ’popravim’ u mom uvrnutom stanju. Već je bila savijena i
nije lepo uvlačila, ali čoveku je potreban njegov fiks, tako da sam pukao iglu u
venu i nadao se najboljem. Pa, pogoršalo se. Igla je ispala iz šprica i ostala u ruci.
Zgrabio sam je i nisam puštao, skroz istripovan da će igla putem moje krvi stići do
srca i probušiti mi srčani zalizak.
Uradio sam se, a krv mi je curila iz ruke. Sada je trebalo uhvatiti iglu preko kože
i izvući je napolje kako ne bi dospela u krvotok. Uspeo sam da je iskopam, ali
sledeći problem bio je što nisam imao heroin koji bi išao uz svu tu koku. Rešio sam
to tako što sam orobio mini-bar - viski, votka, skoč, vino, sve sam iskapio jedno za
drugim i na kraju se onesvestio. Uvek se probudiš sa neprijatnom uspomenom,
osećaš se neprijatno u sopstvenoj koži, a duša ti se pretvorila u gomilu poganog
pepela koji se sakupi negde u predelu tvoje bulje.
Moraš se suočiti sa posledicama sopstvenih dela. Napolju se pogled pružao na
predivno ostrvo, ali se nisam mogao naterati ni da bacim pogled kroz prozor. Zavese
nisam razgrtao. Ležao sam u krevetu po ceo dan, naručivao hranu u sobu i
hibernirao, znajući da vreme otkucava i da sam svaki dan bliži ukrcavanju na mali
avion koji će me odvesti do Kauaija, u susret mojim prijateljima, ortacima iz grupe,
braći.
Stigao je i taj dan. Ustao sam sat i po pre leta, istuširao se i obrijao. Izašao sam
među ljude prvi put posle nedelju dana, a napolju je sve bilo previše vedro i
živopisno. Ukrcao sam se u avion. Kada sam stigao u iznajmljenu kuću svi su već
bili tamo, ali energije nije bilo.
Dejv i ja smo zaglibili duboko prethodnih nekoliko nedelja. Obojica smo bili
čisti, bar u datom trenutku, a većinu vremena provodili trčeći i proždirući odličnu
hranu. Svirali smo veoma malo. Nije mi bilo dobro u emotivnom smislu. Bio sam
čist, ali mi je srce bilo slomljeno i nisam se osećao kao onaj stari. Onda su nam javili
da je naš prijatelj Bili Stobau, ’Halucinogenije’, čovek koji mi je bio mentor u
grafičkoj firmi i kod koga sam jedno vreme živeo, umro za vreme operacije na srcu.
Fli je odleteo nazad kako bi prisustvovao sahrani, ali ja sam izostao uz izvinjenje.
Vratili smo se sa našeg neproduktivnog puta na Havaje. Tada nas je dočekala još
jedna loša vest. Naš menadžer Lindi rešio je da nas napusti. Supruga mu je nedavno
umrla, ali on je našao novu cicu koja ga je ubedila da je krajnje vreme da napusti sav
taj haos i povuče se na Odžai. Činilo se kao da idemo silaznom putanjom, a mislim
da ni ona nije videla nikakvu budućnost za nas, isto kao što je ni on nije video.
Stvarno, niko nije video budućnost za nas, uključujući i nas iz grupe.
Dejv je počeo da radi na svom solo albumu sa Čedom. Odmah se vratio rađenju.
Ja sam ostao čist posle Havaja. Bio sam iznenađen kada sam otišao na žurku, u kuću
Dejvove devojke, i video ga kako cevči pivo. On je bio tako opušten kada je o tome

324
reč. Bili smo u istom položaju, onda kada ti je jedno piće previše, a hiljadu nije
dovoljno. Nismo mogli umereno da koristimo drogu, a to će mu ubrzo postati jasno.
Vratili smo se probama. Spali smo na odvratni mali studio u Holivudu, baš
pored ulice sa travestitima. Dejv se radio, a ja nisam, što je još više naglašavalo već
prisutne nesuglasice. Dejv bi na probu dolazio noseći ogromne naočare i jako
navučene šešire, nalik onima iz renesanse, koje je zvao ’koka kape’ jer si morao da
budeš na kokainu da bi uopšte pomislio da tako nešto staviš na glavu. Stalno je
kasnio. Sa njim je bilo nemoguće pričati. Čim je nosio ’koka kapu’ trebalo je da bude
jasno da mu je samo jedno na umu — da se uradi.
Pokušavali smo da sviramo, ali to nije davalo nikakve rezultate. Na Fliovom
licu očitavao se nedostatak vere, a Čed je bio u stilu: „Ovaj lik je u nekom svom
tripu. Šta reći?” Smatrao sam da treba da popričamo sa Dejvom i pružimo pomoć.
On se već navikao da me kupi po hotelima i vodi u oporavilišta. Sada je bio red na
mene - trebalo je da popričam sa njim o oporavku, kako bi mogli da nastavimo dalje.
Imali smo kraći razgovor. Dejv je sedeo na pojačalu, a diskusija se svela na nas
dvojicu, što je bizarno, kako jedan drugome govorimo: „Hej, koristiš gudru dok
vežbamo, a to ne može tako. Kako bi bilo da se ponovo skineš?” Za to nije hteo ni da
čuje. Imao je stvarno sjeban stav kada je reč o celoj toj stvari. Kada je počeo da mi
prodaje ’jebi se’ stav, bio sam u fazonu: ,,Čekaj, ja da se jebem? Ma, jebi se ti!” Nije
bilo baš tim rečima, ali zavladala je takva atmosfera. Fli i Čed su se držali po strani.
Dejv je ustao, kako bi mogao da mi se unese u lice, ali kada je pokušao da se
uspravi, zateturao se i sručio iza pojačala na kom je do tada sedeo. Koliko je
bilo smešno, toliko je bilo tužno.
Odlučio sam da otputujem na Tajland pošto smo opet postali neaktivni.
Nekoliko godina ranije otkrili su mi hepatitis C. Iako nisam osećao nikakve
simptome, to je bila bolest koja se aktivirala nepažnjom. Na put sam poneo moje
biljne mešavine za pročišćenje jetre, a tamo sam dosta plivao, molio se i često
meditirao koncentrišući se na ozdravljenje sopstvenog tela. Upalilo je. Virus
hepatitisa nije bio prisutan u rezultatima analiza koje sam izvršio posle tri nedelje.
Stigao je april. Fli i ja smo se složili da ovako više ne ide — morali smo da
otpustimo Dejva. Prvo je Fli popričao sa njim, ali Dejva je to strašno pogodilo, pa je
usledio razgovor sa mnom. Prošao je užasno, jer je ovaj bio skroz urađen. Iako je
znao da više ne možemo da funkcionišemo u istom sastavu, verbalizacija situacije ga
je strašno naljutila.
Jebite se, ljudi! Jebote, kako to možete da mi uradite?”
„Ortak, grupa trenutno ne postoji”, rekoh. „Kada si se poslednji put pojavio na
probi? Praviš solo album, radiš se. Ionako ti nije stalo do ovoga.” Naravno, Čed se
pravio mutav jer je bio usred rada na Dejvovom albumu.

325
 U međuvremenu, Fli se borio sa sopstvenim problemima. Prolazio je kroz pakao
sa devojkom, sa grupom, a uz sve to imao virus mononukleoze. Ličio je na generala
koji se bori na previše frontova. Bio je skroz izbedačen. Povrh svega, pokušavao je
da napravi solo album. Uopšte me nije iznenadilo kada je izrazio želju da napusti
grupu.
„Mislim da ovako više ne mogu”, poverio mi se. Znao sam da se to sprema.
Bilo je tako očigledno - ništa nam se nije događalo kao grupi.
„Razumem”, rekoh. „Skontao sam da ćeš to reći. Potpuno te kapiram.”
Onda me je Fli oduvao. „Ostanak u grupi jedino bih mogao da zamislim ukoliko
bi vratili Džona.”
To me je prenulo. „Zašto bi Džon uopšte želeo da ponovo svira sa nama?”, pitao
sam ga. ,,Ne želi da čuje za mene i nije ga briga za grupu.”
„Imam neki neobičan osećaj da stoji na korak od povratka, od njegovog ličnog
vaskrsnuća u svet živih”, reče Fli.
,,To bi bilo veliko čudo”, pomislih. A sledeće čudo bilo bi da uopšte pomisli da
ponovo svira sa nama.
„Mora da si odlepio. Džon neće hteti da svira u ovoj grupi. Ne vidim da postoji
ni najmanja mogućnost za to, ali ako do toga dođe - ja sam za.
Otkad je otišao iz grupe, Džon i ja nismo puno kontaktirali, osim kada bi
slučajno naleteli jedan na drugog. Čuo sam užasne priče o njegovom skliznuću u
pakao droge, a znao sam da su Džoni Dep i Gibi Hejns, pevač Bathol Surfersa
(Butthole Surfers), čak napravili dokumentarac o zapuštenosti kuće u kojoj je Džon
živeo. Ukoliko ste pogledali taj film, odmah vam je bilo jasno da je to kuća osobe
koja, osim fiksanja i slikanja, nema drugih interesovanja u životu.
Takođe, imao sam prilike da čujem intervjue u kojima je Džon veličao upotrebu
heroina. Čak bi se fiksao za vreme intervjua. Nisam imao želju da čitam takve stvari
i odgledam taj film. Tada nisam slušao njegove solo albume. Nisam mogao da se
složim sa njegovim načinom života, jer ga je on ubijao. Postojali su mnogi koji su se
slagali sa njime, koji su želeli da budu deo njegovog sveta i grebu se za besplatnu
drogu. Istina, njegove slike i pesme koje je pisao bile su sjajne, ali nisam bio voljan
da pređem preko laganog umiranja te ekscentrične osobe. Taj lik je nekada bio
moj najbolji prijatelj, a sada su mu ispadali zubi. Nisam na to gledao kao što su neki
činili, u fazonu: ,,A, on je genije, pa je sve u redu.” Bolelo me je dupe da li je on
genije ili jebeni idiot - bio je u procesu raspadanja, a to nije bilo ni najmanje zabavno
za gledati.
Znao sam da već godinama slika, da su mu najveći uzori Baskijat i Da Vinči,
tako da kada sam čuo da će izlagati u galeriji Zero, na Melrouzu, odmah sam odlučio

326
da tamo naletim dan pred otvaranje i bacim pogled na slike. Navratio sam, i gle čuda,
Džon je bio tamo i sam kačio slike na zidove. Obojica smo bih malo zetečeni. Bio je
na kokainu, kosa mu je bila umršena, oko očiju je imao velike crne kolutove i pušio
je pljugu. Bio je zastrašujuće mršav, kostur u majici bez rukava, ali u sebi je
imao puno energije jer su hemikalije jurcale njegovim krvotokom, pa se
nije onesvešćivao ili izgledao nemoćno.
Nije bilo ni traga od onog ’Jebi se, mrzim te’. Obojici nam je bilo drago zbog
susreta. Njegove slike bile su, u isto vreme, prelepe i uznemirujuće. Uvrnuto je to —
mislim da smo želeli da se mrzimo, ali nismo bili sposobni.
Stanje mu se pogoršalo kada sam ga sledeći put video. Svi su bili zabrinuti zbog
rana na njegovim rukama koje su se zagnojile, jer nikada nije savladao bodenje
iglom — samo bi nasumice opalio i nadao se najboljem. Krajem 1995. završio je u
Egzodusu, mom starom utočištu, i to više zbog fizičkog nego mentalnog zdravlja.
Doktori su sumnjali da će dobiti gangrenu i izgubiti ruku, ukoliko ne počne da
dezinfikuje rane, što je ovaj odbijao da radi.
Nazvao sam ga i pitao da li je raspoložen da se vidimo. Pristao je i zamolio me
da mu donesem cigarete i sendvič sa dimljenom govedinom. Tako sam se pojavio
tamo, a on je pojeo sendvič dok sam ja pokušavao da ga nagovorim da dezinfikuje
rane.
Susret nam je ponovo protekao u ljubavi i pažnji, tako drugačiji od onoga kako
su ga ljudi oko nas zamišljali sudeći po našoj burnoj prošlosti. Još uvek nisam
shvatao koliko je moj odnos prema njemu bio nezdrav pre nego što je izašao iz
grupe. Nikada nisam razumeo koliko je on osetljiv i koliko sam ga povređivao.
Nisam znao da su mu sve one šale, podbadanja i zajebavanja stvarno teško padali i
vršili trajan uticaj.
Dugo pošto nas je napustio, Fli mi je rekao: ,,Da li imaš i najblažu predstavu
koliko si bola naneo Džonu?”
„O čemu ti to? Bili smo najbolji prijatelji, zajedno smo provodili svaki slobodan
trenutak. Zajedno smo igrali bilijar, zajedno jurili cice, zajedno jeli. Bili smo
nerazdvojni.”
,,Ne, stvarno si ga mnogo puta povredio”, reče Fli, „zato što si mu ti bio uzor, a
bio si tako bezosećajan.” To je bio prvi put da sam shvatio kako je moja ljubav za
njega postala jedno mučno iskustvo.
Kada je Džon otišao iz grupe, odbacio sam ga zbog toga što mi više nije bio
prijatelj i zato što je napuštao naše bratstvo. Međutim, sve vreme dok je bio van naše
grupe i borio se sa patnjom, ja sam se neprestano molio za njega. Posle svih onih
odlazaka na sastanke, naučio sam nešto — alkoholičar traži utočište u odbacivanju i
zato se ponovo okreće poroku. Jedna od tehnika prihvatanja nekoga jeste molitva za

327
njegovo dobro i da mu se u životu dešavaju sve lepe stvari koje sebi samom želiš -
da budeš voljen, uspešan, zdrav, bogat, divan, da živiš obasjan svetlošću
univerzuma. Zvuči kao paradoks, ali deluje. Sediš i moliš se da osoba, koju ne
možeš da podneseš, u životu ima sve što sebi želiš, a onda, jednog dana, uhvatiš sebe
kako misliš: „Zaista, ne osećam ništa loše prema toj osobi.”
To je bio jedan od razloga zbog kojih sam se molio za Džona. Drugi je bio taj
što nisam želeo da umre jadnom i bednom smrću, pa sam se molio za njega skoro
svakog dana. Sedeo bih tako i govorio: „Šta god da je tamo, šta god da čuje moje
misli, molim te da čuvaš Džona Frušantea, jer mu je to očajnički potrebno.”
Bob Forest je, u januaru 1998. godine, ubedio Džona da se prijavi u Los
Enchinos, isto, staro prihvatilište u kojem je nekada bio V. C. Filds. Džon se dotad
već bio skinuo sa heroina, ali je još uvek pušio krek i pio. Posetio sam ga dok je bio
tamo. Činio se spremnim na ostanak tamo, ali bio je pomalo neobičan. Naši
razgovori bili su sporadični i čudni. S vremena na vreme pričali bi smo o nekoj
Nirvaninoj pesmi ili Leonardovom crtežu.
Tokom jedne od tih mojih poseta, usred našeg minimalističkog razgovora, Džon
je skočio sa kreveta i napravio savršenu špagu u stilu Džejmsa Brauna, negde iz
perioda oko 1968. Onda se uspravio i vratio na mesto. Ne znam šta ga je navelo da to
uradi, ali činilo se kao da je osetio sopstvenu unutrašnju snagu i time hteo da pokaže
da u njemu još uvek ima vatre da, ako treba, uradi čak i špagu u stilu Džejmsa
Brauna.
Bio sam skroz otvoren za mogućnost Džonovog povratka u grupu, iako mi je
sve to, još uvek, izgledalo prilično daleko. Krajem februara, kada je napustio Los
Enchinos, Džon je iznajmio mali stan u Silver Lejku. Fli je jednog aprilskog dana
otišao kod njega. Sedeli su tamo i preslušavali ploče. Tada je Fli ispalio pitanje: „Šta
misliš o povratku i svirci u grupi?”
Džon je počeo da jeca. Reče: „Ništa na svetu me ne bi učinilo srećnijim.” Onda
su se zagrlili i počeli da plaču. Dugo su ostali tako. Fli je potom otputovao u
Kambodžu, što je Džonu dalo vremena da raščisti neke stvari i popriča o problemima
koje je imao. Otišli smo na sendviče sa lososom.
Ja sam probio led. „Imaš li ti nekih neraščišćenih računa sa mnom?”
,,Ne, stvarno”, reče on. ,,A ti? Jesi li ti ljut na mene zbog nečega?”
„Mislio sam da jesam, ali sada se više tako ne osećam. Mislio sam da treba sve
te stvari da raspravimo, ali sada mi se više ne čine bitnim”, priznao sam mu.
,,Ni meni”, složio se Džon.
Fli je očekivao da dobije izveštaj o nekoj celodnevnoj diskusiji, koja je
rezultirala svim tim besom koji se akumulirao godinama, ali nijedan od nas to više

328
nije osećao. Najveći problem nam je bio što Džon više nije ni imao sopstvenu gitaru.
Zato smo otišli u obližnju prodavnicu muzičke opreme i kupili mu stratokaster iz
1962.
Džon je bio oduševljen idejom povratka u grupu, ali je isto tako bio uplašen,
pošto nije svirao veoma dugo. Reših smo da krenemo polako - ništa nam nije bilo
bitnije od sviranja muzike. Bolelo nas je dupe za ugovore o snimanju, činjenicu što
nismo imali menadžera ih što našoj izdavačkoj kući više nismo bih zanimljivi. Ništa
nam nije bilo bitno. Samo smo želeli da se okupimo u garaži i zajedno sviramo.
Fli je živeo u neverovatnoj kući u mediteranskom stilu, poznatoj po tome što su
u njoj živeli mnogi muzičari, između ostalih Bob Dilan i Lu Rid. Okupljali smo se u
Fliovoj garaži, u delu koji je on sredio za probe.Čed je bubnjeve postavio u ugao. Fli
je imao izraz lica koji je poručivao: „Okej, bez velikih očekivanja. Hajde samo da
sviramo.” Od ozvučenja smo imali samo neki jadni sistem za javni razglas. Džonu se
u pogledu očitavala nesigurnost. Uključio je gitaru i počeli smo da sviramo. To
smo ponovo bih mi. Mislio sam da bih mogao biti jedini koji to misli, alionda se cela
prostorija ispunila nebeskom muzikom stvorenom ni zbog čega drugog do
uveravanja u to kako zvučimo dok zajedno sviramo naše instrumente.
Za mene je to bio odlučujući trenutak onoga što će prerasti u narednih šest
godina našeg zajedničkog života. Tada sam se uverio da je to prava stvar, da će se
magija ponovo pojaviti. Iznenada smo svi mogli da čujemo, svi da slušamo, i umesto
da budemo uvučeni u naše ograničene usrane svetove, opet smo mogli da postanemo
muzičari u tom veličanstvenom orkestru.

329
 14. DOBRO DOŠLI U Californication
Iako sam se radovao što smo se ponovo okupili, trebalo je malo vremena da
uhvatimo ritam. Džon je ,zarđao’, i mentalno i fizički, kao i ja. Polako ali sigurno,
stvari su počele da se popravljaju. Mnogo radosti širilo se iz Flijeve kuće. Imao je
dva psa - mastifa po imenu Marsovac i živahnog boksera Lejkera. Svakog dana
kuvali smo čaj u kuhinji, igrali se sa psima, a onda odlazili u garažu da radimo. Fli je
prostor za probe sredio tako da podseća na studio, pa bih na kraju dana kući odlazio
sa gomilom traka na kojima je bila snimljena muzika za koju je trebalo pisati
tekstove.
Obožavao sam Džonov način sviranja, čak i kada nije imao tehničkog kapaciteta
da izvede sve. On će uvek reći kako su mu bile potrebne godine da bi ponovo oživeo
njegov muzički talenat. Udahnuo je život sasvim novom, minimalističkom stilu i
razvio ga. Svaki dan bi mu na pamet padalo nešto spektakularno. Imao sam svesku
punu stihova koje sam žarko želeo da pretvorim u pesme, tako da smo se Džon i ja,
posle proba, družili i u njegovom stanu u Silver Lejku. Stan je bio namešten u
tipično njegovom stilu, sasvim bez nameštaja, samo ploče, jedan kuhinjski
sto, krevet i blender. Bio je u nekoj milkšejk fazi, tako da su jedina hrana koju je
imao u kući bile namirnice za blender. Mrlje od milkšejka bile su svuda - na
zidovima, šporetu, frižideru. Izgledalo je kao da je Džekson Polok živeo tu. Sedeli
bismo i pušili pljuge ili pušili pljuge i radili. Bilo je neverovatno ponovo uz sebe
imati jednog od najvećih muzičara našeg vremena sa kojim sam imao telepatsku
vezu. Odsvirao bi mi komplikovan, uvrnut instrumental koji je stvarao cele noći, a ja
bih bio u fazonu: „O da, tačno znam šta ću sa tim da uradim.”
Činilo se da je život prilično namučio Džona. Toliko puta je bio na dnu, a
mislim da su se sada oblaci razišli i da je konačno shvatio kroz šta je prošao. Kada ga
je ta spoznaja dočekala bilo je: Jebote, ne mogu da verujem da sam još uvek živ.
Ovoga puta neću uprskati.” Nije bio dovoljno prisutan kako bi ljudi mogli da mu
kažu koliko je divan. Uvek je lepo biti u društvu nekoga talentovanog i željnog
života i muzike, nekoga čiji ego još nije upropašten laskanjima.
Svi su se zabavljali. Bilo je kao da ništa ne možemo izgubiti, zato što ništa
nismo ni očekivali. Nije nas bilo briga - pravili smo muziku zbog muzike. Mnogi su
izgubili veru u nas jer se One Hot Minute nije prodavao ni izbliza dobro kao Blood
Sugar. U muzičkoj industriji vladalo je mišljenje da je naših pet minuta slave prošlo.
Ali, što smo više svirali, stvarali smo više stvari u koje smo verovali i koje smo želeli
da ljudi čuju. Vrata garaže ostavljali smo otvorena, zato što su se naše probe
poklopile sa velikom vrućinom. Nekoliko nedelja kasnije naleteo sam na Gven
Stefani, pevačicu No Daut (No Doubt), koja je bila Fliova daleka komšinica sa druge

330
strane brda. „Ljudi, svaki dan vas slušam kako svirate”, reče ona. „Moji ortaci dolaze
kod mene da bi vas slušali. Zvuči strava!” Lepo je bilo dobiti takav kompliment, ali i
malo neprijatno jer smo mislili da je to naš mali svet u kome ispravljamo greške.
Prvi prekid proba imali smo početkom juna kako bi odsvirali našu prvu svirku
od kada nam se pridružio Džon. Dalaj-lami sam obećao da ćemo se odazvati pozivu
Adama Joča. Pozvao nas je. Festival za oslobođenje Tibeta bio je dvodnevni događaj
na stadionu JFK u Vašingtonu. Veče pred nastup odsvirali smo svirku iznenađenja u
klubu 9:30, samo da se malo uhodamo. Velika kiša pala je na dan koncerta, sa sve
olujom, a jednu devojku je pogodio grom, pa je to povuklo evakuaciju svih sa
stadiona i otkazivanje koncerta.
Organizatori su te večeri imali sastanak. Bilo je očigledno da nas momci iz Bisti
Bojsa ne gotive puno, jer su nam organizatori saopštili da će, zbog oluje, nastupi
nekih grupa biti otkazani. Trebalo je da mi prvi otpadnemo, zato što smo poslednji
bih pozvani. Nisam mogao da poverujem. Izmrcvarili smo se ceo put do Kalifornije i
bili spremni za svirku sa Džonom pred devedeset hiljada ljudi.
Srećom, Perl Džem je trebalo da zatvore taj dan, a Edi Veder je raspršio naše
probleme zapretivši da će se povući ukoliko nam se ne omogući da nastupimo u
okviru jednog dela termina koji je bio predviđen za njih. To je bila neverovatna
podrška koju im nikada nismo zaboravili.
Napolju je još uvek bio dan kada smo se okupili u bekstejdžu. Stajali smo iza
zavese, okruženi pojačalima, a onda oformili krug, pognuli glave i zagrlili se. Potom
smo izašli na binu i raspalili. Publika nas je sto odsto podržavala. Bilo je divno
ponovo deliti binu sa Džonom.
Sledećeg dana sam skontao da su svi zaboravili jadnu devojku koju je udario
grom, pa sam otišao da je posetim. Ležala je budna u bolničkom krevetu. Pokazala
mi je opekotine. Najgore je imala na mestima gde je telo bilo u kontaktu sa metalom
- od narukvice do fišbajna na brusu. Ali, najironičnije je bilo to što je, u trenutku
kada je udario grom, pričala preko mobilnog telefona (eng. cell phone-selfon) - što
je, verovatno, razlog što je bila pogođena - a prezivala se baš Selfon.
U Los Anđelesu pesme su se nizale ludo i brzo. Osim jedne. Prva pesma, pesma
na kojoj smo Džon i ja radili pre nego što smo uopšte počeli da se okupljamo u
Fliovoj garaži, zvala se Californication. Tekst te pesme napisao sam još dok sam bio
na Tajlandu, kada mi je ideja Džonovog povratka u grupu bila potpuno nepoznata.
Melodija mi se pojavila u glavi dok sam plovio Andamanskim morem. Bila je to
jedna od onih jednostavnih melodijskih struktura koja se pojavi niotkuda i sama za
sobom povede reči. Jedna od stvari koja je na mene ostavljala najjači utisak na
egzotičnim putovanjima, uključujući tu jedno seoce na Tajlandu i pijace u Indoneziji,
bio je stepen prisutnosti američke kulture na ovim mestima. Kada sam, jednom

331
prilikom, bio u Oklandu naleteo sam na neku ludu tetu na ulici koja je trabunjala
nešto o tome kako smo mi ,psihički’ špijuni u Kini. Ta fraza mi se urezala u
pamćenje. Stigao sam kući i počeo da pišem, a pesma koja je tada nastala postala mi
jedna od omiljenih u proteklih godinu dana.
Pokazao sam Džonu Californication. Svidele su mu se reči i odmah je počeo da
piše muziku. Ali, iz nekog nepozantog razloga, muzika nikako nije htela da se
uklopi. Pokušali smo sa različitim aranžmanima i deset različitih refrena i ništa nije
odgovaralo. Radili smo već nekoliko nedelja, kada je neko počeo da svira neki
ultrarastrzani rif koji nije zvučao kao bilo šta što smo ranije čuli. Čim sam ga čuo,
znao sam da je to naša nova pesma.
Negde u to vreme na sastanke je počela da dolazi mlada majka. Živela je u
socijalnom centru sa njenom bebom, neuspešno pokušavajući da se otrezni. Lepota i
tuga, tragedija i veličanstvenost, sve u jednom u tom odnosu između majke i ćerke
probudio je u meni klicu takve muzike.

Iz Porcelain

Porcelain
Do you carry the moon in your womb?
Someone said that you’re fading too soon
Drifting and floating and fading away
Little lune
All day
Little lune

Porcelain

Are you wasting away in your skin?

Are you missing the love of your kin?
Nodding and melting and fading away

Do kraja juna završili smo negde oko dvanaest pesama. Scar Tissue je bila još
jedna od pesama koje ti se urezuju u pamćenje i teraju na razmišljanje. Rik Rubin i ja
smo dosta pričali o sarkazmu. Rik je pročitao da je svaki oblik humora koji podstiče
depresiju neverovatno štetan. Bili smo tako sarkastični da smo se dogovorili da
pokušamo da budemo duhoviti bez korišćenja sarkazma.

332
 Kada je Džon počeo da svira taj ludi rif, u vazduhu su lebdele sve te ideje, a ja
sam odmah znao o čemu će govoriti pesma. Bila je to živahna, srećan-što-sam-živ,
feniks-koji-se-diže-iz-pepela pesma. Istrčao sam napolje, u ruci držeći diktafon sa
koga je išla muzika, i počeo da pevam ceo refren. Nikada neću zaboraviti pogled na
nebo iznad garaže, sa pticama koje doleću iz pravca Grifit parka. Bilo je tu malo
onog osećaja koji dajeGaleb Džonatan Livingston. Stvarno sam shvatao te ptice,
osećao sam se pomalo kao večiti autsajder.

Iz Scar Tissue

Scar tissue that I wishyou saw

Sarcastic Mr. Know-it-all
Close your eyes and I’ll kiss you ’cause
With the birds I’ll share this lonely view
With the birds I’ll share this lonely view
Push me up against the wall
Young Kentucky girl in a push-up bra
Fallin’ all over myself
To lick your heart and taste your health 'cause
With the birds I’ll share this lonely view

Blood loss in a bathroom stall

Southern girl with a scarlet drawl
Wave goodbye to Ma and Pa ’cause
With the birds I’ll share this lonely view

Završili smo još jednu pesmu - Emit Remmus. Ona je bila inspirisana mojim
prijateljstvom sa Melani iz Spajs Grls (Spice Girls). Negde u to vreme, Spajsice su
bile sveprisutna pojava, naročito među devojčicama uzrasta Fliove ćerke Klare. Kada
bih otišao na Novi Zeland, čak i tamo bih viđao devojčice koje su znale da skidaju
njihove pokrete i napamet biflale reči pesama. Melodije su im bile u klasičnom pop
maniru, a uspeh je zagarantovan kada ih, povrh svega toga, izvode četiri potpuno
različite devojke.
Tog proleća me je pozvala Nensi Beri, koja je tada bila na čelu Virdžin
Rekordsa. Rekla mi je da Spajsice dolaze u Los Anđeles. Obe Melani želele su da
malo izađu uveče i nabace neke nove tetovaže. Dobio sam zaduženje da ih provedem

333
kroz Holivud, pošto sam bio priznat kao poznavalac mesta za zabavu i tetoviranje.
Da bi im izašli u susret jednog ortaka sam zamolio da malo produži radno vreme
njegovog salona za tetoviranje. Sprijateljio sam se sa Mel C, Sporti Spajs, i ostali
smo u kontaktu nekoliko narednih meseci. To je bilo super jer sam mogao
da odvedem Klaru na njihov nastup, a onda je uvedem u bekstejdž da
upozna devojke koje je obožavala poslednjih godinu dana.
Film premotavamo na septembar i Klarin deseti rođendan. Fli se, već mesecima,
raspravljao sa njom kada je reč o muzici. Fli je hteo da sluša Koltrejna, a Klara je
neprestano htela Spajs Grls, tako da je Fli dobio ideju za foru za proslavu njenog
rođendana. Malo joj je nagovestio da bi Spajsice mogle da se pojave na njenoj
rođendanaskoj zabavi. Naravno, trebalo je da Spajsice budemo mi.
Sličnost je bila očigledna. Fli će biti Bejbi Spajs. Džon, Sporti. Kris Voren, naš
tehničar za bubnjeve, bio je zadužen da izigrava Skeri Spajs, a ja Poš Spajs. Hvala
bogu što ih je Džindžer Spajs već napustila, jer ne bi imali nikoga ko bi uskočio u
njenu ulogu. Uz malo pomoći Fliove asistentkinje Seri Vestridž, izabrali smo pravu
odeću, odgovarajuće perike i šminku koja ide uz to. Svaki od nas pomno je
proučavao ponašanje i pokrete svake Spajsice, usput učeći koreografiju. Imali smo,
čak, i nekoliko proba.
Došao je dan Klarinog rođendana, na koji je pozvala ceo čopor desetogodišnjih
drugara ludih za Spajsicama. Pošto ih je Klara stvarno upoznala posle njihovog
koncerta, svi su se domunđavali o verovatnoći da će se one pojaviti na žurci. Došlo
je vreme za iznenađenje, a mi smo bili u Fliovoj sobi - izvodeći završne zahvate na
našim pojavama - dok su devojčice sedele u dnevnoj sobi u prizemlju. Začula se
muzika, a klinkice su odlepile, krajičkom oka uhvativši nekoga kako silazi niz
stepenice u sjajnoj odeći, vrišteći: „O, Bože!”. Onda su postepeno počele da
postaju svesne onog što su videle.
„Čekajte malo, ovo nisu Spajsice! U stvari, ovo nisu ni devojčice. Ovo su
muškarci obučeni u njih. Fuuuuujjjj!”
Spustili smo se dole, ne izlazeći iz naših uloga, i priredili im neverovatan
nastup.
Skeri Spajs je bila fenomenalna, Bejbi Spajs zastrašujuća sa njenim fliovskim
razmakom između zuba, a Džon je savršeno skinuo Sporti, radeći na njenom liku po
ceo dan - ujutru, popodne i uveče - sve dok nije uspeo u tome. Poš je bila laka. Ona
je bila nezainteresovana, uzdržana, egoistična šoping-devojka. Otpevali smo naše
solo deonice i odigrali koreografiju. Obukao sam stvarno kratku suknjnicu, pošto je
Poš Spajs poznata po njima, ali sam zaboravio da, pred klincima, uzmem u obzir
da sam muško. Mislim da niko od njih nije provalio da nismo obrijali noge.
Sada, kada je bilo očigledno da činimo funkcionalnu celinu, bilo je vreme da

334
nađemo nekoga ko će nam biti menadžer. Dva meseca ranije nije nas bilo briga da li
imamo menadžera ili ne, zato što nije bilo nikakvih dešavanja, ali sada smo — više
nego ikada — bili zagrejani za muziku koju smo stvarali. Rik Rubin nam je,
godinama unazad, hvalio Kju Prajm Menadžment. Njega je činio tandem u sastavu
Piter Menš i Klif Bernštajn. Prema Rikovom mišljenju, ovo su bila dvojica najboljih
u rok biznisu.
Njih dvojica doleteli su pravo iz Njujorka na sastanak u Fliovoj dnevnoj sobi.
Klif je, zbog frizure i duge brade u stilu čarobnjaka Merlina, izgledao malo starije.
Bio je sitan, nežne građe, šireći oko sebe neku tajanstvenost. Nosio je naočare i
izgledao veoma inteligentno. Bio je nešto poput kompjutera od mesa, u koji je
usađen takmičarski duh prikriven njegovom pojavom. Piter je, s druge strane, bio
samouveren, bučan, impozantan čovek pretrpan mišićima, koji je delovao preko
i odbijajuće. On je, takođe, bio veoma pametan i prijemčiv, na neki bizaran način.
Ovi likovi bili su pravi Njujorčani. Dugo su već bih u poslu, uspevajući da
pomire razlike kao što su: Metalika (Metallica - sa njima su radili od početka),
AC/DC, Madona, Kortni Lov, Smešing Pampkins, Def Lepard(Def Leppard) i Šanaja
Tvejn. Klif i Piter su radili na sasvim drugačijem nivou profesionalizma od onoga sa
kojim smo navikli da se bakćemo. Nije baš da je iza nas bila godina velikog uspeha,
ali osećali smo da u rukama imamo dobre karte jer je Džon sada bio sa nama. Fli je
imao ceo spisak pitanja tipa ,Hoćete li uspeti da nas vratite na radio?’ Piter je na to
zalajao: „Nemojte da se zavaravate da smo mi od onih menadžera koji će trčati za
vama i brinuti se za vaše guzice. Ako ste na turneji i odete na Aljasku bez zimskih
kaputa, mi vam ih nećemo slati poštom, već ćete umreti od hladnoće.”
Pomislio sam: „Okej, zapamti da treba da poneseš kaput kada budemo išli na
Aljasku.”
S druge strane, siguran sam da bi Madoni lizali cipele, samo kada bi im tražila.
Možda je, baš zato, to rekao. Ali, u prostoriji je kružila neka neverovatna energija.
Svideli smo se jedni drugima, tako da smo odlučili da sklopimo posao.
Pored toliko novih dešavanja, pomislili smo da je možda došlo vreme za
promenu producenta. Kada se snima ploča nije bitno koliko je bila dobra saradnja sa
njim, a čak i kada znaš da ćeš na kraju opet praviti ploču sa njim, uvek dođe trenutak
kada neko kaže: ,,Da li nam treba novi producent?” Tako je bilo sa Rikom.
Razmotrili smo mogućnosti. Brajana Ina, koji nas je već tri puta odbio, pitali smo da
nam bude producent. Uvek nas je odbijao, tako daje ,ne’ ponovo bilo neizbežno.
Nismo to tada znali, ali odbijanjem nam je, zapravo, učinio uslugu.
Uzeli smo u obzir Dejvida Bouvija, koji je hteo da radi sa nama, ali nam je na
kraju poslao pristojno izvinjenje, objašnjavajući kako već ima puno obaveza oko
rada na drugim projektima. Jedan od razloga što nismo bili voljni da se vratimo radu

335
sa Rikom Rubinom bio je taj što je on uvek radio deset stvari odjednom, a uz sve to
bio još i predsedavajući u njegovoj izdavačkoj kući. Pomislili smo kako bi trebalo da
nađemo nekoga ko bi se u potpunosti posvetio samo našem projektu. Za vreme ovih
premišljanja kontaktirali smo Danijela Lanoa koji je jedan stari bioskop u Kaliforniji,
u mestu Oksnard, pretvorio u divan studio. Lanoa nije mogao da bude naš producent,
zato što je već obećao da će raditi sa U2, ali velikodušno nam je ponudio da
iskoristimo njegov studio za pravljenje demo snimka. Imali smo završenih jedanaest
pesama. Otišli smo tamo i zaredom snimili sve pesme u roku od jednog dana. Bio je
to demo sa dušom, koji je razbijao, ni nalik onom našem prvom.
Prošlo je nekoliko nedelja i onda smo popričali sa Rikom. Raščistio je malo
njegov raspored, pa smo odlučili da ponovo radimo sa njim. Osećali smo se kao da
smo se opametili i skontali: „Zašto da se zajebavamo sa ostalima?” Danijel Lanoa
me je pozvao sledećeg dana.
„Čuo sam demo koji ste napravili u studiju”, reče. „Preispitao sam moju odluku
i shvatio da sam zainteresovan da radim sa vama. Vaše pesme su me stvarno
zaokupile. Već dugo nisam čuo ništa slično.”
Stvarno sam mu bio zahvalan na takvim rečima, iako sam mu rekao da smo
reših problem i nastavili sa radom. U svakom slučaju, bilo je lepo da jedan takav
čovek ceni naša osećanja.
Pre nego što smo počeli da radimo sa Rikom, momci iz Kju Prajma su odlučih
da nas malo razmrdaju tako što su nam poslali spisak zabačenih mesta po kojima bi
trebalo uraditi jednu mini-turneju. U Činu smo svirali na improvizovanoj bini u
dvorištu nekog lika, u Freznu smo svirali u staroj opštinskoj sali, a u Rinu u nekom
kaubojskom baru. Sve do Santa Barbare nismo imali nikakvu posetu. Sećam se da
sam mislio: „Nekada ide uzbrdo, a nekada nizbrdo. Bitno je samo da smo zajedno.”
Bili smo puni poleta. Dalo se predosetiti da se kod nas krčka nešto zanimljivo, nešto
što bi moglo ispasti neverovatno, ali do toga još nije dolazilo.
Celo leto proveo sam pod krovom Gaja Orsenara, svakog dana odlazeći u
Fliovu garažu. U avgustu sam, iz vedra neba, odlučio da izađem i ponovo se uradim.
Nisam to učinio nijednom od kada sam se vratio sa Havaja, što znači da sam bio čist
već pola godine, ali jednog dana sam jednostavno seo na motor, otišao do centra i
obavio celu stvar. Ništa nije imalo smisla, nisam ni uživao, ali uspeo sam da
probudim velikog demona. Završio sam u hotelskoj sobi, a kada sam se probudio
postao sam svestan da to ne smem nikome da spomenem. Bio je vikend. Sabrao sam
se i u ponedeljak otišao na probu.
Sledećeg vikenda sam ponovo izašao, samo što sada nije bilo tako lako. Od svih
mesta na svetu, završio sam u San Dijegu, ponovo ubedačen. Nisam znao šta da
radim - nisam imao snage ni da odem iz hotela - kada se začu kucanje na vratima. Do

336
đavola, ko bi to mogao da bude? Pogledao sam kroz špijunku, a ispred su stajali
Džon, Fli i Čed. Otvorio sam vrata. Ušli su.
„Stvarno mi je žao”, rekoh.
„Nemoj da brineš zbog toga”, reče Fli. „Sjebao si se. Hajdemo kući. Vratićemo
se poslu.” Bio je tako racionalan u vezi sa celom stvari. Ništa mi nije prebacio.
Potrpali smo se u Flijev raznobojni klovnovski automobil, koji je pogoršavao
apsurdnost mog okruženja, i odvezli se na sever, ka Los Anđelesu. Govorili su mi da
treba da snimimo ploču, ali su bili prilično opušteni u vezi sa tim, što je skinulo
veliki teret sa mojih leđa. Svratili smo na meksičku hranu, a do tada smo se već
smejali, gađali hranom i zezali. Kada smo se vratili u Los Anđeles, Fli mi je ponudio
da budem u njegovoj kući. Dobio sam spavaću sobu u prizemlju, osmougaonog
oblika i opremljenu tepisima sa printom leopardovih šara. Uselio sam se tamo. Tu
sam proveo dva stvarno spokojna i produktivna meseca. Sve što sam radio bilo je
čitanje i pisanje, odlazak na probe i igranje sa Klarom i Fliovim psima. Odrekao sam
se komplikacija koje sa sobom nosi noćni život, devojke i žurke. Ostajao sam u gajbi
i završavao gomilu posla.
Jednoga dana dok sam boravio kod Flija, iz čista mira odlučio sam da se ošišam.
Već trinaest godina sam nosio dužinu do struka. Nisam se predomišljao oko odlaska
kod mog ortaka frizera. Sačuvao sam kosu i poslao je ćaletu u Mičigen. Bila je to
neka vrsta naše solidarnosti preko kose, pakt koji smo sklopili još sedamdesetih.
Kući sam stigao veoma kasno. Fh je već spavao. Sledećeg jutra ušetao sam u
kuhinju, iščekujući reakciju. Fli se dvaput izbečio, usput trljajući oči, a onda počeo
ludački da se smeje. „Jebote, ponovo sam u Ferfeksu i imam šesnaest! Vidi ti to!”
Iz Fliove garaže prešli smo u studio za probe po imenu Swing House u
Kačuengi. Rik Rubin je počeo da navraća, leži na kauču, sluša nas kako sviramo, tu i
tamo nešto da zabeleži. Nagomilala se masa sirovog materijala, u smislu delova
pesama, nedovršenih pesama, mostova, refrena i strofa, uvoda i završetaka. Počeli
smo ponovo da ih razmatramo.
Rad na albumu išao je prilično dobro sredinom oktobra, kada smo Gaj O i ja
odlučili da malo odemo do Njujorka. Otišli smo na ručak uBaltazar u Sohou sa
dvojicom prijatelja. Dok smo sedali na naša mesta, zapazio sam da me je devojka
koja je radila tamo odmerila. Bio sam otvoren za upoznavanje, jer već dugo nisam
bio ni sa kim. Mala me je ponovo pogledala. Dok smo sedeli za stolom, ovi moji
bacali su pogled za svakom koja je prolazila pored, a ja sam imao oči samo za
plavušu. Sledeće čega se sećam bila je ta mala, koja nije bila naša konobarica,
kako nam prilazi samouvereno vrckajući.
„To je ta o kojoj vam pričam”, rekoh ostalima, ali njih je bolelo uvo.
Hrana je bila poslužena, ali morao sam da odem da popričam sa tom devojkom.

337
Odvukao sam se do podijuma sa hostesama, stao ispred nje i rekao: „Zdravo, zovem
se Entoni.” Pričali smo celih pet sekundi, kada je lik za jednim od obližnjih stolova -
koga sam upoznao u oporavilištu kada je došao u posetu bratu - prišao da me izgrli i
ispriča sve što mu se dešavalo u poslednjih nekoliko godina. U međuvremenu, moja
cica mi je izmicala.
„Ortak, učini mi uslugu. Smiri se i odmah sedi. Vraćam se za sekund”, rekoh.
Konačno, ostavio me je na miru. „Šta radiš posle posla?”, upitao sam je.
,,Ne idem tebi u posetu”, reče ona.
,,Da li ti odgovara sutra posle posla?”
Pristala je. Bio sam uzbuđen celog dana. Ispostavilo se da me ostatak ženskog
roda uopšte ne zanima. Ona me je oborila s nogu. Gaj O me je pozvao da te večeri
izađemo sa nekim cicama, ah nisam bio zainteresovan. ,,Ne, ne mogu. Upoznao sam
jednu malu”, rekoh. Znači, ostatak njegovog boravka bio je uništen zbog moje
monogamije.
Loša vest je bila da odlazim za dva dana. Preostajao mi je samo jedan dan da
nešto uradim sa ovom devojkom. Našli smo se posle njene smene, a potom otišli na
suši u obližnji restoran. Johana mi se stvarno svidela. Imala je kristalnoplave oči,
izgledala je poput vile, bila moje visine i veoma samouverena. Povrh svega, imala je
otkačen stil oblačenja, bila veoma opasna i pomalo luckasta. U njenim očima
pronalazio sam duh nečega što sam nekada davno već voleo. Shvatio sam da ona
može postati moja devojka.
Jeli smo suši, popili malo alkohola, ali on me nije uhvatio. Onda smo prošetali
po Sohou, usput pušeći cigarete. Suptilno sam pokušavao da joj predložim da noć
provede u mojoj hotelskoj sobi.
,,Pa, mogla bih, ali nećemo se kresati ili nešto slično”, reče Johana. Meni je to
odgovaralo. U povratku smo zastali ispod svetlosti jedne ulične svetiljke i počeli da
se ljubimo. Poljubac je bio na mestu. Bio je to pravi poljubac koji je odraz
komunikacije između dva bića, a ne jedan od onih poljubaca koji su odavali požudu i
popaljenost. Odlično se ljubila.
U mojoj sobi pričali smo satima, upoznajući jedno drugo. Čitao sam joj neke
pesme iz moje beležnice sa pesmama, među njima i složenu stvar Quixotic Elixir.
Slušali smo muziku i bilo je tu dosta fizičkog kontakta - golotinje i dodirivanja - ali
bila je ozbiljna kada je rekla da se nećemo kresnuti. U stvari, jasno mi je stavila do
znanja da ću morati da se testiram na sidu, ako želim da ovo ode dalje. Radovalo me
je sve to, jer ko bi hteo da bude zaljubljen u devojku koja spava sa svakim
koji naiđe? Sviđalo mi se i to što ona nije bila obožavateljka naše grupe. Bila
je dvadesettrogodišnjakinja iz severnog dela Njujorka, odrasla na
rejverskim žurkama i ekstaziju.

338
 Otputovao sam kući sledećeg jutra. Ponovo sam se uselio kod Gaja. Sa Johanom
sam razgovarao preko telefona najmanje po tri puta dnevno. Gaj je organizovao
žurku za moj trideset šesti rođendan, a dan pred događaj pitao me je da h hoću da
dovede neke devojke. Rekao sam mu da, osim Seri i moje drugarice Meri Forsberg,
ne želim druge devojke na žurci. Sve ostalo će biti momci i ortaci iz grupe.
„Siguran si? Mislim, mogu da dovedem gomilu vrelih devojaka.”
„Jedina koja me interesuje je Johana. Mislim da bih radije seo na avion i na
jedan dan otišao do Njujorka, nego da sedim na toj žurci”, rekoh. „Zašto sam morao
da se zaljubim u devojku koja je udaljena odavde čitavu večnost?”
Pristigao je prvi novembar. Okupili smo se na fensi mestu na Beverliju. Stolovi
su bili spojeni, a atmosfera prava slavljenička. Davao sam sve od sebe da ta žurka
bude zanimljiva. Osećao sam se dobro jer sam bio čist već nekoliko meseci. Večera
je bila u toku, a ja sam ćaskao i pričao. U jednom trenutku pogledao sam Gaja, čiji je
izraz hca bio zaista čudan. Kada sam pogledao udesno, ugledao sam Johanu kako
ulazi u restoran, u pratnji njegovog asistenta.
Mimo mog znanja, Gaj joj je organizovao prevoz i sredio da dođe na vikend.
Johana je nosila neku ludu kombinaciju, upotpunjenu njujorškom krznenom jaknom,
njenom plavom kosom, krupnim plavim očima, odgovarajućom šminkom i širokim
osmehom. Čed, gospodin Otmeni, obratio se Gaju rečima: „Jebote, nisi mu valjda
doveo kurvu?”
Prvo sam joj prišao i zgrabio pod ruku, odvodeći je zajedan osamljeniji sto.
Osećao sam se kao da nam je potrebno par minuta nasamo, pre nego što svi za
stolom počnu da nas ispituju. Čim se večera završila, odveo sam je u Gajevu kuću,
spakovao torbu i iznajmio sobu u Chateu Marmont, gde ću živeti narednih nekoliko
meseci za vreme snimanja albuma. Lepo smo se proveli. Johana je popila flašu crnog
vina i okupala se. Uspeo sam da napravim nekoliko fotografija nje kako se kupa u
kadi, dok je svetlo-zelena voda pravila savršen kontrast njenoj porcelanskoj koži.
Ali, nismo imali grešne odnose. Da sam znao šta mi Gaj sprema, smesta bih
uradio test na sidu. Ostala je dva dana. Sve vreme smo provodili zajedno,
bolje upoznajući jedno drugo.
Otišla je, a ja sam se vratio pisanju pesama. Bio sam potpuno opčinjen tom
devojkom, što je uticalo na moje pisanje. Sada sam imao ceo jedan spektar novih
osećanja. Međutim, što sam je bolje upoznavao, postajalo mi je jasnije da ima
problema, iako je u mojoj blizini zadržavala pribranu, kul spoljašnost.
To mi je postalo jasno u decembru, kada mi je došla u posetu. Još uvek sam bio
čist, uprkos činjenici da nisam radio na tome. Nisam poštovao princip od dvanaest
koraka i nisam često išao na sastanke. Bio sam ono što zovu ,suvi alkos’ - neko ko
lako izgubi živce, nema mira, stalno je nezadovoljan i, iako je faktički trezan, pati od

339
istih osobina koje poseduju pravi alkoholičari. I dalje sam bio opsesivni, sebični,
egocentrični manijak umesto da živim život onako kako bih instinktivno želeo — u
duhu ljubavi i poštovanja. Da sam radio na sopstvenoj trezvenosti, pisao bih lične
dnevnike koji umnogome pomažu da shvatiš sopstveno ponašanje i preduzmeš
korake u cilju njegovog poboljšanja. Bio sam previše zauzet pisanjem pesama,
probama i snimanjima, što je samo vodilo izbegavanju odgovornosti prema sebi.
Jedini način da program daje rezultate jeste da se na prvo mesto postavi trezvenost, a
onda će svi drugi segmenti života doći na mesto.
Iako sam mnogo radio u grupi, i dalje se nisam najbolje osećao u sopstvenoj
koži. I onda se pojavi ta devojka koja mi se previše svidi, a ja postanem previše
zahtevan i nesiguran u tu vezu, umesto da pustim da se stvari polako dešavaju same
od sebe. Previše sam se trudio da usmeravam naš odnos, a onda se pojavila napetost.
Prva greška koju sam napravio bila je što sam je vukao na holivudsko
,dešavanje’ Fire and Ice Ball. U stvari, to je bila modna revija u
iznajmljenom prostoru, puna filmskih zvezda i glamura - ne baš najbolje mesto
za izlazak sa devojkom koju ne poznaješ toliko dobro. Atmosfera je bila neprijatna,
čudna, jedan uvrnut, ne baš najbolji, holivudski dan.
Izašli smo na dupli sastanak sa Gajem. Od trenutka kada smo ušli u limuzinu,
Johana je počela da pretura po mini-baru, iskapljujući votku. „Samo je nervozna”,
pomislih. ,,Ne poznaje sve te ljude i zato želi da se opusti.” Međutim, primetio sam
da ona ne pije, već sipa u sebe. Otišlismo na žurku. Nikako nisam mogao da se
opustim. Tipovi su flertovali sa njom, a ja sam pucao od ljubomore. Ništa nije moglo
da me oraspoloži. Počeli smo da se udaljavamo, a na kraju smo otišli na manju žurku
koju je organizovala Madona na vrhu jedne visoke zgrade na Sansetu.
Sada se Johana bacila na trostruke kosmopolitene, iskapljujući ih jedan za
drugim. Do tada je već prestala da priča sa mnom, zato što je smatrala da se ponašam
kao kreten. Dok je ona istresala ta pića u sebe pomislio sam kako nam je veza
očajna. Ustao sam i počeo da se muvam među ljudima. Kada sam bacio pogled
nazad za sto, nije je bilo. Pogledom sam je potražio po prostoriji i ugledao je kako
sedi Džeku Nikolsonu u krilu. Delili su džoint. To, uopšte, nije bio prijatan prizor.
U međuvremenu, oko mene je nastao haos. Našao sam se u blizini devojke koja
je mislila da ima srčani udar jer se uradila s previše koke. Morao sam da joj
pomognem. Objasnio sam joj da samo ode kući, dobro se naspava i da će sutra biti
sve u redu. Potom sam naleteo na manekenku koja se vaćarila sa Džejmi one noći
kada sam je upoznao u Njujorku. Devojka je počela da se uvija oko mene, a ja sam
pomislio: „Okej, dvoje može igrati tu igru.” Otišli smo na kauč, a ona je, u roku od
dva minuta, pitala: „Hoćeš li da odemo do tvoje hotelske sobe ili kod mene
kući?” „Idemo do tebe”, odgovorih. Te reči su lako preletele preko mojih usana, iako

340
mi se srce slamalo. Pogledao sam u Johaninom pravcu i video je kako sedi na podu
sa veoma pijanim Žoakinom Feniksom. Sve gore od goreg. Žoakin mi je prišao
nekoliko sekundi kasnije.
„Imam problema da izađem na kraj sa tom devojkom”, reče. „Stalno je
zapitkujem da li hoće da odemo odavde, ali ona uporno govori: ,Ovde sam došla sa
Entonijem’. S druge strane, prilično je jasno da si se ti snašao. Samo hoću da znam
kako stoje stvari.”
„Ona je velika devojka. Može sama da donosi odluke”, rekoh. „Šta god hoće da
uradi, meni je svejedno. Nemam više ništa s njom.”
Sve se pretvorilo u raspravu iz latinoameričkih sapunica. Ja nisam hteo da odem
sa drugom devojkom, Johana nije htela da ode sa drugim tipom. Takođe, dovela je
sebe u stanje da više nije mogla da stoji na nogama, tako da sam je pokupio, bacio na
rame i strpao u kola. Bio sam spreman na ozbiljan razgovor sa njom, ali kada sam je
pogledao shvatio sam da se onesvestila.
Morao sam da je odnesem do naše hotelske sobe. Položio sam je na krevet i
navukao zavese, a ona je zaspala kao beba. U međuvremenu, osećao sam se kao da
sam prošao kroz mašinu za mlevenje mesa. Legao sam u krevet, ali misli mi nisu
dozvoljavale oka da sklopim. Cele noći su mi proletale slike Džeka Nikolsona koji
duva sa mojom devojkom. Grrrrrrr.
Ona se probudila mnogo odmornija od mene. Dugo smo pričali i shvatih da smo
se oboje ponašah kao idioti, a da je sam izlazak bio
oličenje obične nezrelosti. Ta nedelja mi je pokazala da ništa ne može poremetiti
našu vezu, jer ako smo preko glave preturili tu prvu noć njenog onesvešćivanja i
mog idiotskog ponašanja, mogli smo da preguramo svaku paklenu svađu.
Počeli smo sa snimanjem albuma. Dobro nam je išlo, a onda smo napravili
pauzu za božićne praznike. Otišao sam kući, za Mičigen, a potom se vratio u Los
Anđeles. Novu 1999. Fli, Džon i ja dočekali smo na Plejbojevoj žurci. Nije to bio
baš naš stil - kao da smo se našli u zemlji silikonskih sisa. U tom trenutku naše
karijere stvarno nismo bili u fazonu Čarlija Sina i Freda Darsta. Iznad svega,
nedostajala mi je Jo. Dogovorili smo se da se u ponoć čujemo telefonom, ali kada
sam je pozvao nešto u njenom glasu nije bilo kako treba. To me je uznemirilo.
Johanin rođendan bio je početkom januara. Pošto je sa pločom sve išlo kako
treba^ odlučio sam da, preko vikenda, otputujem u Njujork i iznenadim je. Živela je
u Bruklinu sa sestrom i likom koji je na usnama imao toliko pirsinga da je mogao da
napravi rajsferšlus.
Stigao sam u Njujork i uzeo sobu u hotelu Mercer. Bio sam toliko uzbuđen zbog
iznenađenja, da sam jedva izdržao da rano ujutru ne odem do nje. Kako bih bio

341
siguran da neće zbrisati iz stana, rekao sam joj da će joj tog dana dostaviti neku
egzotičnu biljku na kućnu adresu.
Konačno, uskočio sam u taksi i zaputio u Bruklin. Kraj je postajao sve čudniji
što smo dublje u njega ulazili. Kada sam stigao na pravu adresu, ispostavilo se da
živi u podrumskom stanu u veoma opasnom kraju. Sav uzbuđen pokucao sam na
vrata, a ona ih je otvorila mamurna i nezainteresovana. Nije izgledala dobro, mislim
da se tako i osećala -svakako nije blistala od sreće zbog mog dolaska. Pustila me je
unutra, promrmljala nešto i vratila se u krevet. Uskočio sam u krevet sa njom. Vodili
smo ljubav, ali nekako neinspirativno.
Onda smo zajedno otišli pod tuš. Pogledao sam u njene ruke i srce mi se
slomilo. Svuda po njima bili su modri tragovi. Znao sam da pije i znao sam da je bila
rejverka, ali pojma nisam imao da duva i radi se kokom, a povremeno i heroinom.
Bio sam očajan - ne zato što sam bio zabrinut za nju, već zato što sam shvatio da sam
ludo zaljubljen u narkomana i da je njena sirota duša verovatno osuđena da stalno
trči za drogom i oseća se kao govno. Johana je uhvatila moj pogled. Rastužila se zato
što sam saznao. Pretpostavila je da nijedan lik sa imalo pameti neće hteti da bude sa
devojkom koja se puca koakinom.
Morao sam da sredim sopstvena osećanja. Jasna, divna intuicija preuzela je
posao. Znao sam tačno kako se osećam. Nisam bio zbunjen, ljut ili ugrožen. Shvatio
sam da nijedno od mojih osećanja prema njoj nije oslabilo, ah da ću možda morati da
se odreknem osobe koju zaistavolim. Nisam želeo da pobegnem od Johane, ali znao
sam da je zavisnost tako jaka da moram biti spreman na to.
Otišli smo u šetnju po Bruklinu. Svratili smo na kafu. Tog dana je napunila
dvadeset četiri godine, a izgledala je tako bolesno - sa tim crvenim očima i sivkastim
tenom.
,,Da li ovo znači da je sa nama gotovo?”, upita me.
,,Ne verujem”, odgovorih. Još uvek te volim. Ne znam da li je izvodljivo da
budemo zajedno, ali neću te napustiti zbog ovoga.”
Mislim da ju je to ganulo. Posle smo otišli na Menhetn, gde sam joj pokupovao
neke poklone. Sledeće noći odleteo sam nazad. Dok smo se opraštali poželeo sam joj
sreću i rekao kako se nadam da će pronaći rešenje za njen problem. Vratio sam se u
Holivud i bacio nazad na posao. Johana je počela da ide na sastanke i skinula se, a da
mi to nije ni spomenula.
U studiju je sve išlo dobro, ali jedna pesma mi se činila važnijom nego što je
bila ostalima. Californication. Svaki put kada bih je spomenuo, svi bi rekli: „Imamo
još dvadeset drugih pesama. Ne treba nam još jedna.” ,,Ne, ovu moramo da
snimimo”, insistirao sam. „Ovo je ključna pesma cele ploče. Muzika je dobra koliko
i reči, koje sam pisao čitavu večnost. Mora da bude snimljena.” Nisam popuštao.

342
Džonu sam stalno govorio kako moramo da je završimo u međuvremenu, iako smo
imali još samo nekoliko dana u studiju. Jednog od poslednjih dana Džon je uleteo u
studio, u ruci noseći njegovu novu Vajt Falkon gitaru od trideset hiljada
dolara. Reče: „Imam je! Imam Californication!” Seo je i ispalio tu
neverovatno rastrzanu, ali proganjajuću kombinaciju nota. Bio je to drugačiji
pristup od onoga na koji smo navikli. Potom je počeo da peva nešto što je bilo
na samoj ivici mog glasovnog dometa, ali je bilo izvodljivo.
Odsvirao je to Fliu i Čedu, probali smo nekoliko puta i snimih. Preplavio me je
osećaj olakšanja i zadovoljstva znajući da ta pesma nije završila na otpadu, kao na
primer Quitoxic Elixir i gomila drugih pesama u koje sam polagao velike nade.

Californication

Psychic spies from China

Try to steal your mind's elation
Little girls from Sweden
Dream of silver screen quotations
And if you want these kind of dreams
It’s Californication
Its the edge of the world
And all of Western civilization
The sun may rise in the East
At least it settles in the final location
It’s understood that Hollywood
Sells Californication

Pay your surgeon very well

To break the spell of aging
Celebrity skin is this your chin
Or is that war you're waging

Firstborn unicorn
Hard core soft porn
Dream of Californication
Dream of Californication

343
Marry me girl be my fairy to the world
Be my very own constellation
A teenage bride with a baby inside
Getting high on information
And buy me a star on the boulevard
It's Californication

Space may be the final frontier

But it’s made in a Hollywood basement
Cobain can you hear the spheres
Singing songs off station to station
And Alderon’s not far away
It’s Californication

Born and raised by those who praise

Control of population
Everybody’s been there and
I don’t mean on vacation
Firstborn unicorn
Hard core soft porn
Dream of Californication
Dream of Californication

Destruction leads to a very rough road

But it also breeds creation
And earthquakes are to a girl’s guitar
They’re just another good vibration
And tidal waves couldn’t save the world
Pay your surgeon very well
To break the spell of aging
Sicker than the rest
There is no test
But this is what you’re craving

344
 Firstborn unicorn
Hard core soft porn
Dream of Californication
Dream of Californication

Bio sam u stanju da otpevam tu pesmu, bez nekih većih poteškoća, zato što sam
uzimao časove pevanja od neverovatnog učitelja Rona Andersona. Godinama sam
radio sa različitim učiteljima pevanja. Pre nego što smo snimih Mother's Milk
uzimao sam časove od sedokose otkačene tete iz Austrije, koja je slavu dugovala
radu sa Akselom Rouzom neposredno pred snimanje Appetite for Destruction. Njen
trik bio je da stojiš u mestu i da pritiskaš stomak na određeni način, što kod mene
nije palilo jer sam voleo da me bude svuda po bini.
Negde oko snimanja Blood Sugar odlazio sam kod učitelja Majkla Džeksona,
ali on mi se nije svideo pa sam posle drugog puta prestao da dolazim. Za One Hot
Minute radio sam sa prijatnim likom koji je svirao klavir i pevao po barovima. Ne
znam da li sam poboljšao svoje glasovne kvalitete, ali znam da sam se dobro
zabavljao. Umesto da uvežbavamo lestvice, mi smo pevali pesme Bitlsa. Posle sam
otkrio Rona Andersona koji je predavao klasiku i bio obdaren operskim glasom.
Nisam se zabavljao sedeći tamo i pevajući po lestvici, ali mogao sam da osetim da se
pojavljuju rezultati i da imam veću kontrolu nad svojim glasom. Tokom
snimanja albuma, koji smo na kraju nazvali Californication, sa njim sam radio
svaki dan. Najveća greška mi je bila što nisam nastavio saradnju sa njim, tako da mi
se glas pogoršavao dok smo bili na turnejama. Najgore je bilo dok smo bili na turneji
u Njujorku. Ron je doleteo tamo i radio sa mnom ceo dan, a onda sam se osposobio
za predstojeći koncert. Propisao mi je strog režim zagrevanja glasa, kog se i dan-
danas doslovno pridržavam.
BiH smo oduševljeni kada smo završili rad na albumu. Osećali smo se kao šuma
koja je spaljena do korena, a onda su iz pepela počeli da se pojavljuju novi izdanci.
Fli je još uvek bio u emotivnom haosu, a Džon, ja i čak Čed prošli smo kroz naše
sopstvene haose, što je među nama stvorilo pravu povezanost. Sam rad na albumu
predstavljao je jedan ujedinjujući proces. Prolazak kroz sve to promenio je naše
stavove. Više ne možeš biti kreten kakav si bio ranije, ne možeš biti egomanijak, ne
možeš se osećati kao da ti svet duguje nešto, ne možeš večito da tražiš i zahtevaš.
Moj odgovor na to bio je što sam živ i što mi se ukazala prilika da sviram muziku sa
ljudima sa kojima to najviše volim da radim. Jedna od najzagonetnijih stvari u vezi
sa našom grupom bila je kako to da u ovoj fazi imamo toliko entuzijazma kao na
početku karijere, ako ne i više. A iz nas se rasipao polet kada smo počinjali.

345
 Izmiksali smo album. Ljudi su dolazili da ga preslušaju, a mi smo bili
zadovoljni reakcijama. Takođe, stvari su se popravljale na privatnom planu. Stalno
sam išao u Njujork kod Johane koja je sada bila ,Trezna devojka’. Htela je da nastavi
školovanje, pa sam joj pomogao da se upiše na Modni institut i tamo joj je lepo išlo.
Svetlost u njenim očima ponovo je počela da tinja. Odlično smo se slagali.
Jedini maler imali smo kada je gotov album pušten našem menadžerskom timu.
Klif i Piter su doleteli iz Los Anđelesa, seli u studio, preslušali album i bili toliko
hladni da nismo mogli da poverujemo. Pustili smo im Scar Tissue, Otherside i
Califomication, a sve što su imali da kažu bilo je: ,,U redu. Na toj bi mogli da
poradimo. Za tu ne znamo. Nije baš pun pogodak, ali mogli bi nešto da izvučemo iz
nje.” Još uvek su takvi - kod njih nema izliva emocija. Skoro da nam je bilo smešno
što plodove našeg rada primaju tako hladno. To nas nije brinulo. Verovali smo u
tu ploču, sviđala nam se i hteli smo to da podelimo sa svetom, ali oni joj nisu
predviđali takav odziv, ne koliko smo mi bili srećni što je ispala baš takva.
Klif je smatrao da Scar Tissue skinemo kao prvi singl i snimimo spot. Odlučili
smo da uradimo malu turneju kako bi ljude upoznah sa novim materijalom. Pošto je
trebalo da bude pušten u prodaju u junu, moj ortak Kris Rok mi je dao ideju da
uradimo promociju po celoj državi. To me je vratilo u srednjoškolske dane, kada sam
bio oduševljen što je neka grupa na proputovanju kroz naš kraj. Logična odluka bila
je da uradimo gomilu besplatnih koncerata po srednjim školama. Međutim, onda
se desila tragedija u školi Kolumbajn i talas straha se raširio po srednjim školama.
Tada smo osetili da je strašno bitno da uradimo taj koncert, pa smo smislili nešto.
Naime, trebalo je da učenici napišu radove u kojima će ponuditi konkretna rešenja za
pretvaranje škole u jedno bolje, sigurnije, srećnije mesto na koje se neće plašiti da
odu, a ako napišu te sastave dobiće besplatne karte za koncert. Na turneju smo otišli
u maju, da odsviramo te zaista magične nastupe koji su bili manji i za klince koji
su svakako želeli da budu tamo, jasno iskazujući želju kroz vreme odvojeno za
pisanje sastava. Klinci su nam pružili toliko ljubavi i podrške, da prosto nismo mogli
da poželimo bolji prijem od publike.
Kada smo otišli na evropsku turneju, shvatih smo da naš album dopire do
velikog broja ljudi u svetu. Bili smo u Italiji. Džon i ja smo se vozili na zadnjem
sedištu mercedesa sa otvorenim prozorom. Pored nas se zaustavila vespa na kojoj su
bila dvojica Italijana. Pogledali su u nas i počeli da viču: „Hej, Californication,
Californication!“, a onda počeli da pevaju Scar Tissue. Ploča je izašla pet dana pre
toga. Gde god da smo bili, svaka muzička prodavnica puštala je naš album. U Italiji
je vladala prava pomama. Prešli smo put od prodaje nekoliko primeraka do tiraža
koji su nadmašivali sve tiraže te godine u Italiji. Kako cela država, za jedan
dan, odluči da te zavoli?

346
 U julu je počela serija velikih nastupa. U svetu smo postali velika stvar za
veoma kratko vreme posle izlaska albuma. Album je nailazio na veoma jači i topliji
odziv koji je bio daleko iznad naših očekivanja. Negde usput, pozvani smo da našim
nastupom zatvorimo Vudstok 1999. To se savršeno uklopilo, jer smo dan ranije imali
zakazanu svirku na otvorenom u Torontu, za koju nismo očekivali veliku masu. Ali,
tamo se pojavio ceo grad. Gomila ljudi ispunila je ulice, zgrade i krovove. Bio je to
još jedan pokazatelj kako su se Pepersi probudili iz stogodišnjeg sna. Pojavili su
se niotkuda i odlučili da sa ovom pločom razvale sve.
Sledećeg dana otišli smo na Vudstok. Plan je bio da doletimo, ukrcamo se u bus,
dođemo na mesto dešavanja sat vremena pred nastup, koncentrišemo se, odsviramo i
izgubimo se odatle pre nego što masa podivlja. Neposredno pred dolazak, čuli smo
kako je ove godine organizacija slabija i da grupe pojedinaca izmiču kontroli. Čim
smo stigli u tu zabačenu vojnu bazu severno od Njujorka, shvatili smo da taj događaj
više nema ništa zajedničko sa nekadašnjim Vudstokom. To više nije bio simbol mira
i ljubavi, već pohlepe i unovčavanja. Beli golub mira sa cvetom u kljunu sada je
govorio: „Koliko love možemo da izvučemo od klinaca za majice ove godine?”
Ušli smo u bekstejdž, potpuno odlučni da smesta pređemo na naše rituale —
vežbe zagrevanja, istezanja, meditaciju, uvežbavanje prstiju, zagrevanje glasa. Bilo
je negde oko sedam, tako da smo na scenu izlazili tačno na vreme za eksplozivan i
dramatičan zalazak sunca. Nismo čuli nikakve izveštaje o prebijanju i silovanju ljudi,
ništa tome slično. Za nas je to bio samo još jedan u nizu velikih rok festivala, bez
ikakvih posebnih loših karakteristika.
Naš sveti sat priprema prekinula je sestra Džimija Hendriksa, koja je došla u
bekstejdž i zamolila nas da odsviramo neku od pesama njenog brata. Izgleda da je
došlo do raspada tribjut grupe koja je trebalo da bude sastavljena od poznatih
muzičara, a ona je bila užasnuta zato što ga je Vudstok zaboravio. Prošlo je dosta
vremena od kada smo svirali neku od njegovih pesama, tako da je naš prvi poriv bio
da je odbijemo. Ali, uporno nam je pričala koliko bi joj to značilo, tako da smo
bukvalno deset minuta pred nastup odlučili da izvedemo Fire.
Pretrčao sam preko reči, a Džon se na brzinu podsetio nota. Upravo pred izlazak
na binu, Fli mi je prišao i rekao: „Razmišljam da izađem go. Šta misliš?”
„Nemoj odluku ni da dovodiš u pitanje, ako to imaš na umu. Ortak, prikaži se u
svoj svojoj uvrnutosti”, rekoh. Potpuno prirodno mi je izgledalo da na takvom
događaju nastupaš nag, jer nikome nećeš skretati pažnju. Odsvirali smo jedan lep,
dinamičan koncert.
Kada je noć pala, videli smo kako gori vatra negde dalje u publici. Prošli smo
gomilu festivala gde je paljena vatra, tako da nam se ni ova nije činila kao nešto
neuobičajeno. Kada su nas izveli na bis, počeli smo da sviramo Fire — ne zato što je

347
vatra divljala u pozadini, već na molbu Hendriksove sestre. Legla nam je kao u stara
vremena. Posle smo sišli sa bine, otišli pravo na avion, sleteli na Menheten i prijavili
se u naš drugi dom - hotel Mercer. Tek što je prošla ponoć, a do nas su već počele
da dopiru glasine o nemirima, silovanjima i požarima na Vudstoku. To je bilo tako
uvrnuto, jer je nama sve izgledalo kao još jedan običan rokenrol šou.
Sledećeg jutra sve novine i radio-stanice optuživale su nas da smo izazvali masu
svirajući Fire. Nismo obraćali pažnju na te smešne optužbe, iako se ispostavilo da su
naši promoteri bili potpune seronje i da to nije bila situacija u kojoj su svi puni
razumevanja. Kapiram da je trebalo malo više da pazimo na situaciju i da se stavimo
u kožu obožavalaca. Valjda je bilo neodgovorno od nas što smo se samo pojavili
tamo, odsvirali i zbrisali, bez detaljnijeg upuštanja u ono što nas je okruživalo.
Došao je red na Evropu. Glavna stvar kod Kju Prajma bile su turneje. Osnova
njihove filozofije bila je da ako hoćeš da vidiš nekakve rezultate, po objavljivanju
ploče moraš desetak puta da pređeš zemljinu kuglu uzduž i popreko. Navikli smo na
turneje, ali ne takvim tempom. Sto si duže u grupi i što ste više turneja prošli, teže
kažeš: „Sada ću da odem na turneju od neke dve godine, svake noći ću spavati u
drugom krevetu i dane provoditi po autobusima, vozovima, taksijima, gurajući se,
prelazeći iz jednog u drugi, ne jedući redovno, ne spavajući redovno i biti daleko od
voljenih osoba.” Fli je imao malu ćerku, što je stvari još više otežavalo. Ali, Kju
Prajm su se strašno zalagali za to, a mi već dugo nismo to radili, tako da smo bili
nešto voljniji da krenemo na neprekidni put, nego što ćemo to biti u budućnosti.
Počeli smo sa besplatnim koncertom u Moskvi 14. avgusta 1999. Rusija je
prihvatila MTV kao deo politike otvaranja prema Zapadu, a mi smo bili odabrani da
najavimo MTV-jev ruski debi koncertom na Crvenom trgu. Prvi problem koji smo
morali da rešimo bio je da smirimo Džona i objasnimo mu da neće biti kidnapovan,
jer se toga plašio pošto je Rusija, uz Kolumbiju, bila zemlja u kojoj ima najviše
takvih događaja. Pristali smo da nastupimo pošto smo dobili garancije od ličnog
obezbeđenja i unajmili gomilu pomoćnih čuvara.
Očekivali smo da je Moskva, kao najveći grad u Rusiji, dobro organizovana,
možda čak u vojničkom manira, ali to nije bio slučaj. Tamo uopšte nije bilo nikakvog
reda, a pljačke na ulici bile su sasvim obična stvar. Policija, vojska, osoblje na
aerodromu, svi oni su želeli poneku našu rublju. Bio je to prvi put da je bilo ko od
nas bio tamo. Svi smo se osećali pomalo nesigurno. Odseli smo u hotelu
Kempinski,raskošnom, bogataškom hotelu sa pet zvezdica, mermernoj oazi
usred upadljivo jadnog ekonomskog okruženja. Sve u Moskvi bilo je sivo, sivo, sivo.
Nebo je bilo sivo, sive zgrade, sive ulice, sivo žbunje. Kao da je sve prekrivao taj
težak oblak staljinovske gravitacije.
Nekoliko dana smo odvojili za opuštanje i obilazak grada. Dan pred nastup,

348
nekom čudnom igrom sudbine, uspeo sam da iskrenem, ušinem i ukočim moja leđa.
Bio sam kod fizikalnog terapeuta, ali to mi ništa nije pomoglo. Sa prozora hotelske
sobe pogled mi se pružao na ogromnu binu u izgradnji. Bedačila me je sama
pomisao na mogućnost da pred celom Rusijom, na MTV-ju, nastupam sa ušinutim
leđima.
Crveni trg je, na dan nastupa, bio tako pretrpan da je policija morala da nas
sprovede do bine. Leđa me nisu popuštala do trenutka nastupa,ali bilo mi je bolje
nego dan ranije. Znači, bio sam u stanju da stojim i pevam. Nije bilo šanse za ludo
skakutanje i igranje po bini, ali uradih smo to najbolje što smo mogli. Posle smo
zbrisali iz Rusije, ali na aerodromu su nas zaustavili i policija nam je uzela sav
novac. Čedu su, kao vrhunac vređanja dostojanstva, pokupili sav novac koji je imao,
i to neposredno pred ukrcavanje u avion.
Nikada nisam bio ljubitelj Austrije, naročito zbog ljudi koji su bih arogantni i
pompezni. Ali, kada smo izašli iz aviona kojim smo doputovaliiz Rusije, dolazak u
Beč bio je kao prva poseta Diznilendu kada sam bio klinac. Sunce se pojavilo, oblaci
su se razišli, mirisalo je cveće, a sneg je prekrivao planinske vrhove - kao u raju. U
svakom slučaju, ostatak ovog dela turneje po Evropi nisam blistao. Teško je održati
vezu dok si u Evropi, tvoja devojka u Americi, a oboje ste odskora čisti i još uvek
niste prešli sve probleme u vezi sa ljubomorom, nesigurnostima i
nezavisnošću. Previše emotivnog haosa.
Bilo je teško biti odsutan mesecima, naročito kada smo na većoj udaljenosti,
kada i vremenska razlika postaje problem. Postoji želja za komunikacijom, ali onda
nisi u mogućnosti i tako dani prolaze. Ljutiš se, pokušavaš da je dobiješ, a onda je
konačno uhvatiš, shvatiš da je bila napolju i napravila neku glupost koju nije trebalo,
jer je trebalo da sedi uz telefon i čeka da je pozoveš, ali ona te je odjebala i počela da
razmišlja u fazonu: ,,Ko je ta devojka čiji se glas čuo u pozadini?” ,,A, ma to je moja
maserka, prijateljica i slično.” Nije bilo dobro, Johana nije bila dobro, a oboje smo
bili podjednako tvrdoglavi. Za takve stvari uvek je potrebno dosta vremena da se
poprave, a ove su morale da sačekaju moj povratak.
Na toj turneji smo se ubili od posla. Johana je završila školovanje. Skontali smo
da bi dobra ideja bila da se doseli u Los Anđeles, što bi značilo da ću imati gde da
živim. Oduvek mi se sviđala divna, stara zgrada u Zapadnom Holivudu, zvana
Colonial House, koja je bila blizu Chateau Marmont. Ugrabio sam poslednji sprat
kada se Dženifer Lopez iselila odade. Johana se doselila u Los Anđeles u septembru
1999. Imala je koristi od mog novog kadilaka i nije morala da brine o plaćanju
kirije, ali nije imala posao i nije poznavala puno ljudi tamo, a meni je ponovo bio u
planu put u Evropu.
Na putu za Evropu, svratili smo u Njujork i uradih nastup u Svetskom

349
trgovinskom centru za učenike takmičenja koje je organizovao K-Rockradio. Nastup
je bio živahan i pun energije, ali ozvučenje katastrofalno - sve što sam čuo bih su
bubnjevi i gitare, glas se nije čuo. Ostatak koncerta sam vrištao iz petnih žila i na
kraju izgubio glas, što je bilo pravo smaranje.
Otišli smo u Finsku i počeli da obilazimo Evropu uzduž i popreko. Kada smo
stigli u Španiju Johana je odlučila da nam se pridruži poslednje nedelje turneje.
Obožavao sam tu devojku, bilo mi je drago što je vidim, presrećan sam bio što imam
ženu u krevetu, u naručju, ali bilo je tako teško slagati se sa njom u običnim,
svakodnevnim stvarima. Takav sam bio i ja. Nikada nije prihvatila saznanje da veliki
deo naših obožavatelja čine devojke i, iz nekog uvrnutog razloga, mene je krivila za
to. Nekoliko puta nam se desilo da odsviramo koncert, izađem iz dvorane sa
njom kako bi stigli do kola, a na putu do njih nas presretne uzbuđena gomila. Mnogo
puta su to bile devojke koje su ludački vrištale: „Volim te, volim te, želim da budem
sa tobom, zagrli me, molim te.” Nisam imao razloga da budem gad prema tim
ljudima ih da im objašnjavam: „Znate, imam devojku i to morate imati na umu kada
mi prilazite.” Komunikacija između njih i mene svodi se na običnu iluziju, kao:
„Hvala, hvala puno, uživajte u svirci, ćao svima.” Ukoliko bih bio sa Johanom, ona
bi govorila: ,,Ne smeš da dozvoljavaš da ti te devojke prilaze i govore takve
stvari. Moraš da im staviš do znanja da sam ja tvoja devojka.”
Između Jo i mene vladao je istorijski antagonizam. Svađali smo se i kad smo
zajedno i kad nismo. Bilo je to stoga što smo jedno od drugog tražili isključivu
ljubav i pažnju, što je sebično i opterećujuće za odnos. Bili smo emocionalno
retardirani.
Kada smo svirali u Barseloni, Čed je upoznao neku drocu koja je bila slatka kao
šećer. Došla je u bekstejdž, a kada nas je Čed upozao sa njom, ustao sam, poljubio je
u obraz, kako je običaj u Evropi, i pozvao je da nam se pridruži za stolom. Ovo je,
naravno, razbesnelo Johanu.
Kada je devojka odlazila, pogledao sam je i rekao: „Ćao, slatkišu.”
„,Slatkišu? Da li si je ti to upravo nazvao ,slatkišem’?”, penila je Johana.
„Znači, sada ti je ona slatkiš?” Iako je pravila idiota od sebe, nimalo nisam zaostajao
za njom jer bih, već sledećeg dana, ja njoj govorio: Jesi U ti to upravo onom tipu
rekla ,Ćao, slatkišu’?”
Sve je otišlo bestraga kad smo stigli u Madrid. Ponovo smo započeli treći
svetski rat. Bih smo u prelepom hotelskom apartmanu u Madridu, ludo zaljubljeni, u
toku uspešne turneje, a svađali se oko najglupljih stvari na svetu. Svađali smo se
svuda - u liftu, u hodniku, u autobusu koji nas je odbacivao do aerodroma.
Nažalost, to se nastavilo u Lisabonu. Onda smo otišli kući i tamo nastavih istu
priču. Voleo sam život sa njom na poslednjem spratu naše zgrade, ali nikada nam

350
nije išlo glatko. Oboje smo bili jebeni narkomani veoma dugo, tako da nismo imali
prilike za prevazilaženje dečjeg ponašanja. Mora da nam je prijala frka i drama koju
su donosile stalne svađe, pomirenja i ponovno pokretanje kruga. Bila je to
potpuna ludnica.
Znao sam da prema toj devojci osećam samo ljubav. Nisam bio zainteresovan da
jurim druge. Moj jedini interes bio je da se staram zanju, što je preraslo u jedan
veliki problem. Toliko sam se trudio oko nje da je kasnije stalno očekivala: ,,Pa
dobro, Entoni će to uraditi za mene.” Snosio sam sve njene troškove, pokušavao da
joj nađem stalan posao, prijatelje, pokušavao da joj nabacujem sponzore, uvek radio
sve za nju. Kada sam naišao na takvu njenu povratnu reakciju bilo je: Jebeš
to. Nemoj očekivati da sve ja radim. Zasluži svoj položaj u društvu, zasluži da te
poštuju, radi ono u čemu si dobra.” Mora da joj je bilo užasno pošto je, verovatno,
osećala prezir prema meni jer sam joj pružao sve te stvari, a onda rekao kako mora
sama da ih zasluži. Bila je to bezizlazna situacija, u kojoj se ja nisam najbolje
snalazio.
Izvor nesuglasica postalo je finansiranje njenog početka u modnoj industriji.
Čim sam video njene modele, pomislio sam: „Ova odeća je neverovatna. Ima ludi
stil.” Odmah sam pozvao moje menadžere iz Njujorka i poručio im: „Hitno mi je
potreban spisak svih većih snabdevača za modne kuće.” Ali Johana nikada nije bila
zadovoljna, nikada zahvalna i nikada joj nije bilo prijatno zbog toga. Uvek je bila na
kraju živaca i nezadovoljna zbog nečega. Ja sam bio podjednako neprilagođen na
život u tom periodu. Toliko dugo sam bio bez kompasa da više nisam znao kako da
izađem na kraj sa običnim, svakodnevnim životnim situacijama.
Dešavale su mi se neke zanimljive stvari. Naš seksualni život počeo je prilično
slabo, ali s vremenom se razvio u obostranu duhovnu privlačnost.
Otkrili smo kako funkcionišu naša tela. Ona je posedovala naročitu vrstu
seksualnosti, kakvu nikada ranije nisam iskusio. Naša ljubav nikada nije bila
dovođena pod znak pitanja, iako smo oboje bili prilično nezgodne naravi.
Te godine za Božić smo posetili naše porodice. To je, ujedno, bilo upoznavanje
mojih sa njom. Čudno je to, ali moji muški prijatelji su se plašili Blekija. Prilikom
upoznavanja, oni bi pružili ruku u znak pozdrava, ali on bi samo tupo pogledao u
njih i otišao. Ali, takav nikada nije bio sa devojkama. Tada je bio neverovatno
ljubazan, želeći dobrodošlicu svakoj devojci koja je tada bila bitna u mom životu.
Jedva je čekao da provede neko vreme sa Johanom listajući porodične albume. Ali,
Jo nije bila baš najprijatnija osoba. Možda je osećala sve to iznutra, ali emocije
nikako nije pokazivala. Tako je bilo sa njom i mojom mamom. Mama je bila
veoma srećna što sam našao nekoga, ali nikada nije mogla sa sigurnošću da
tvrdi kako Johana voli ili gaji naklonost prema članovima naše porodice.

351
Jo, jednostavno, nije bila otvorena kada je reč o osećanjima.
Tog Božića desilo se mnogo lepih stvari. Album se sjajno prodavao. S vremena
na vreme, Gejl iz Kju Prajma bi me zvala da kaže: „Californicationje na tom i tom
mestu u toj i toj državi, a tamo i tamo je još uvek u prvih deset.” Skakao bih
unaokolo, vrištao i dizao frku. Tužno je što mi na privatnom planu nije išlo kao na
poslovnom. Poslovno smo rasturali. Pored dobrih tiraža, svirali smo sjajno. Skapirali
smo kako da udahnemo život ovim novim pesmama koje su nas nosile u dublje i
mračnije emocionalne svetove.
Priča za sebe bio je Džonov neprekidan razvoj. Na početku turneje za
Californication bio je stidljiv i povučen, uvek negde u pozadini, nikada otvoreno ne
pokazujući emocije. S vremenom se razvio u nekoga ko nije mogao da se zasiti
nastupa. „Hajde da počnemo koncert mojom desetominutnom solažom.”Nije to radio
iz narcisoidnosti, već iz ljubavi prema sviranju muzike i želje da se poveže sa
duhovima, kako nevidljivim tako i duhovima pristunih koji su došli da osete ljubav i
muziku. Bilo je očaravajuće gledati ga kako širi krila.
Otvorili smo milenijumski koncert u Forumu u Los Anđelesu. Za to mesto su
nas vezivale lepe uspomene. Fli i ja smo se, svojevremeno, ušunjavali unutra da
vidimo Kvin, a u skorije vreme bili smo tamo kada smo potpisali za Vorner, pa nas je
Mo, kao velike obožavaoce Lejkersa, poveo na utakmicu za koju je imao rezervisana
sedišta do parketa. Posle Blood Sugar Fli i ja bili smo prvi u redu za povlastice u
Warner-u i uvek smo dobijali najbolja mesta.
U Forumu smo svirali sa Dejvom Navarom i to je bio jedan od naših najboljih
koncerata sa njim. Uvek je teško uraditi dobar koncert u svom gradu. Postoje tako
velika očekivanja, na šta treba dodati i stres prilikom obezbeđivanja karata za
porodicu i prijatelje. Znači, to može ići u dva pravca. Možeš se zamarati tim
sporednim problemima, umesto da radiš ono što najbolje znaš - razvaljuješ svirkom,
a onda izaći na binu i potpuno sjebati ceo nastup. Ili možeš ubosti dan i neviđenom
svirkom s nogu oboriti sopstveni grad.
Ovaj nastup je bio negde između. Nismo bili čudo neviđeno, ali dobro smo
svirali. Lepo je bilo to što su moja sestra Džuli i njen muž, Stiv, doleteli da sa mnom
dočekaju Novu godinu. Taj nastup će ostati zapamćen po tome što je Džona pogodila
Kupidonova strela. Skroz je odlepio na Milu Jovović koja je, u Swing House, imala
probu sa njenom grupom. Te večeri je došla na koncert u venčanici, čime je skrhala
Džonovu naklonost.
Imali smo nekoliko slobodnih dana posle novogodišnjeg koncerta. Potom smo
iz prelepe, sunčane Kalifornije otišli u depresivni, hladni, sivi Tokio. Bio nam je to
prvi nastup u Japanu od kada se Džon vratio u grupu. Hteli smo da u njihovim
glavama ostavimo novi utisak, jer je Džon baš tamo odsvirao njegov poslednji

352
koncert pred izlazak iz grupe. Ali, nastupi u Japanu nisu prošli najbolje, a ni mi se
nismo najbolje pokazali. Jedan od problema bili su stalni bolovi u tetivama, pa je
svaki pokret na sceni bio propraćen sa jednim ,Uh, ah, uh, uh’.
Posle Japana imali smo nedelju odmora pre odlaska u Australiju i Novi Zeland.
Svi su negde zbrisali za praznike. Ja sam otišao na Bali gde je trebalo da se nađem sa
Johanom. Jedva sam čekao da je vidim, naročito posle onog smaranja u Japanu.
Nikada neću zaboraviti koliko sam bio srećan dok sam izlazio sa aerodroma, a ona
me čekala. Imala je veliki cvet u kosi i nabacila je neki kilogram, što mi je strašno
leglo, zato što je tako izgledala mnogo bolje nego kada je sva sasušena.
Odseli smo u fensi odmaralištu koje je gledalo pravo na okean, a nalazilo se na
samom obronku jedne litice. Svaka soba imala je zaseban bazenčić. Krevet je bio
prekriven ružinim laticama koje su plivale i po površini vode u kadi. Celo popodne
Jo i ja proveli smo u najlepšem vođenjuljubavi do tada. Posle smo ronili i šetali po
zabačenijim delovima ostrva, koji su se otkrili u raskošnoj lepoti. Bali se, obično,
zamišlja kao oaza netaknute prirode, ali zapravo to je gusto naseljeno mesto čiji je
vazduh ispunjen izduvnim gasovima. Mislim da je negde oko nekoliko
stotina hiljada ljudi napakovano na ostrvo, ali u unutrašnjosti preovladavaju stamene
planine i džungla. Jedan dan smo se super proveli splavareći po reci koja prolazi
kroz samo srce ostrva.
Potom je došlo vreme za svirku na Big Day Out, australijskoj verziji
Lolapaluze. Januar je najlepši mesec u Australiji, jer je tada kod njih leto i svi se
ludo zabavljaju. Turneju smo započeli koncertom na Novom Zelandu, a naročito smo
bili uzbuđeni zato što je trebalo da nastupamo uz Najn Inč Nejls (Nine Inch Nails),
koje smo prosto obožavali. Takođe, tamo su svirali Fu Fajtersi sa kojima ćemo se
tamo neverovatno zbližiti.
Jedina negativna stvar bih su moji stalni bolovi u tetivama. Nisu prestali ni
nedelju dana kasnije. Cevanice su mi naprsle, pošto su mi se tetive toliko zategle da
su počele da mrve kost. Hodanje je bilo bolno, skakanje još bolnije, a trebalo je da
izađem pred masu i dam sve od sebe, iako su me sve koščice bolele. Otišao sam kod
doktora dva dana pred nastup.
„Doco, imam strašne bolove u tetivama. Možete li mi dati nešto za opuštanje
mišića ili nešto što mi neće pomutiti pamet, tako da mogu da nastupim?”
Predložio mi je advil, ali rekao sam mu da sam ga probao i da nije davao
nikakve rezultate.
„Postoji novi ublaživač bolova, ultram, koji nema dejstva narkotika”, reče.
„Pokazao je odlične rezutate kod primene na sportistima koji su izloženi sličnim
fizičkim naporima. Uzmi jednu u podne i jednu pred nastup.”
Popio sam ultram dan pred prvi nastup, i gle čuda, počeo sam da se osećam

353
prilično dobro. Ne toliko lepo da bih sa sigurnošću mogao da tvrdim da mi je dobro,
ali mogao sam da kažem da se osećam dobro u najblažem mogućem smislu. To mi
nije moglo biti od ultrama, zato što on nije bio narkotik, tako da sam ubedio sebe da
se samo lepo osećam. Uzeo sam jednu pred koncert i, čoveče, uopšte nisam osetio
bol u nogama.
Odsvirali smo koncert. Bilo je ludilo - pedeset hiljada Kivija skakali su kao
jedan. Klinci su znali svaku reč svake pesme, čak i novih. Vladala je neverovatna
atmosfera. Džon je blistao na gitari, Čed je razvaljivao bubnjeve, Fli je bio užarena
lopta iskonske aboridžinske energije, a ja sam se osećao strašno sigurno kao pevač i
izvođač. Od bola nije bilo ni traga! Bio sam spreman da dotaknem nebo.
Sve je bilo u najboljem redu. Vratio sam se u hotel. Johana i ja smo vodili ljubav
i za vreme toga nešto neobično se desilo. Tucali smo se kao blesavi, ali nikako nisam
mogao da svršim. To mi nikada ranije nije bio problem. Kasnije mi je palo na pamet
da postoji mogućnost da je za to kriv ultram, ali kako? Trebalo je da bude poboljšani
advil, koji ne izaziva zavisnost. Cela stvar nije imala nikakvog smisla.
Mislio sam kako je sjajno što mi lek, koji ne izaziva zavisnost, ublažava bolove
i stvara tako lepo raspoloženje. Mora da je neki deo mog bića prepoznao glas iz
glave koji je govorio: „Okej, ultram treba da uzmeš u tri, ah sada je već podne pa bi
mogao da ga uzmeš malo ranije.” Na polovini turneje morao sam da počnem da
uzimam nove recepte. Ali, doktor je rekao da ne izaziva zavisnost, tako da nisam bio
skroz opijen već u onom, u osnovi, veštački izazvanom dobrostanju koje sam
obožavao.
Tako smo svirkom razvalili Okland, a onda otišli u Australiju. Bili smo prvi
izvođači na Olimpijskom stadionu u Sidneju. Fizički sam se sjajno osećao. Noge me
nisu bolele, radio sam vežbe svaki dan, trčao i plivao. Johana i ja imali smo
fantastičan seksualni život. Sve mi se sviđalo, ali tek onda sam počeo da postajem
svestan činjenice da Fli ne oseća tu životnu radost. On nije bio na istoj rajskoj
frekvenciji.
Sve vreme faze Californication Fli je prolazio kroz usranu situaciju sa
devojkom. Znao sam da je izbedačen, da mu je svega dosta i da je izmučen. Takođe,
znao sam da se sam uvalio u to sranje. Napravili smo jebeni svinjac u kom smo
mogli da sedimo godinama, sve dok nam ne presedne - ali, to nije bila neka loša
sreća koja ga je strefila iz čista mira, već je sam to napravio. Samo je sedeo skrštenih
ruku i mozgao na temu sopstvene nesreće. Dakle, imao je problema, ali morao je da
ceni ljubav koju smo mu iskazivali Džon i ja. Nismo ga kritikovali, već
podržavali. Ovo sada nije bilo ni nalik onome što smo Džon i ja uradili u
Mother's Milk fazi, kada smo se mi udružili i ostavili ga na cedilu. Razume se,
Fli ponekad ume da bude težak, naročito ranije kada je još Dejv bio u grupi. Tada je

354
bio spreman da napusti grupu na svakih pet minuta.
Samo da se zna, sve loše što kažem o Fliu govorim samo zato što mi je on brat i
zato što ga obožavam. Istina je da je sve to smešno da se upišaš u gaće. Svaki od njih
- Fli, Džon, Čed - mi toliko znače da nikada ne bih poželo da se bilo koji od njih ili
bilo šta što sam doživeo sa njima promeni. Svaki od njih mi je pružio toliko ljubavi,
muzike i time načinio moj život bogatijim nego što sam ikada mogao da zamislim da
će biti. Međutim, u isto vreme osećam se obaveznim da se smejem svim
našim sukobima. Ne zajebavam se na račun naših odnosa kako bih se osećao bolje -
radim to jer smo svi takvi čudaci.
Fli je tada patio, u emotivnom i fizičkom smislu. Osećao se skrhano, iscrpljeno i
potpuno izbačen iz ravnoteže. Sazvao je sastanak grupe kada smo stigli u Melburn.
Piter Menš je stigao tamo da nas obavesti o predstojećoj turneji po Sjedinjnenim
Državama. Možda smo mislili da je ova evropska bila teška, ali Piter je sada trebao
da nam otkrije koliko nas koncerata očekuje u Sjedninjenim Državama. Bio sam pun
poleta, jedva čekajući da počnemo, ali tu je Fli pukao i objasnio nam zašto neće
moći da nas isprati u tome. Iz pogleda mu se videlo da je na kraju živaca.
Tada je predložio da se turneja radi po delovima - tri nedelje se održavaju
koncerti, a onda dolazi deset dana pauze. To je bila prilično revolucionarana ideja.
Doduše, po tom principu gotovo da je bilo nemoguće zaraditi bilo kakvu lovu jer se
ekipa pomoćnog osoblja morala održati na okupu time što će im biti plaćeno i za tih
deset dana. Trebalo je zadržati kamione i autobuse. Tu odlazi ista kinta na troškove,
izuzimajući boravak u hotelima, kao kada smo na turneji samo što tada sve stoji i
ništa ne zarađujemo.
Postalo nam je jasno da ne radimo tu turneju zbog izvlačenja maksimalne sume
novca, već zbog maksimalnog zezanja, uživancije i ostajanja u kondiciji. Usvojiii
smo takav raspored i, zahvaljujući Fliu, njega se držimo i dan-danas.
Fli je došao na još jednu važnu zamisao. Fli i ja smo, već duže vreme, bili
humanistički orijentisani. Ranije, dok smo bili na odmoru u njegovoj kući u
Australiji, pričali smo o ideji odvajanja jednog dela naše zarade i stvaranju neke
vrste humanitarne organizacije. Odlučih smo da pet odsto od prihoda sa turneja ide u
dobrotvorne svrhe.
Nije bilo bitno da li ide dečjim bolnicama, muzičkom obrazovanju ih
istraživanjima u oblasti raka — davali smo taj novac onima kojima je najpotrebniji.
To je prilično lep postotak, zato što polovina odlazi na troškove turneje, dvadeset ide
menadžerima, pet advokatima i pet računovođama.
Saopštili smo to Džonu i Čedu koji su se složili da je to odlična ideja.
Ispostavilo se da je zabavno i pozitivno pomagati drugima. Oborila me je s nogu
činjenica da je tako dobar osećaj biti nekome od pomoći. Klinci su nam slali njihove

355
fotke i pisali pisma u kojima su izražavali zahvalnost i pisali nam koliko im znači što
su došli do lekova, dobih igralište ili nove muzičke instrumente. Ta odluka bila je
jedna od najboljih odluka koje smo doneli zajedno.
Ali, uzbuđenje izazvano tim pokopala je surovija stvarnost. Johana i ja opet smo
počeli da se svađamo u Australiji. Bili smo tamo, šetajući kroz stari deo Melburna, i
odjednom uletesmo u prepirku. Nije to bila jedna od onih zlonamernih svađa. Drali
smo se jedno na drugo, ona je vrištala a ja sam je tresao za ramena - bila je to jedna
od onih svađa kojima se izglađuju odnosi. Međutim, neki prolaznici su mislili da je
to situacija ispoljavanja bračnog nasilja — iako nisu bili sigurni ko je tu bio više
zlostavljan - pa su prilazili i pitali je da li joj je potrebna pomoć.
To je bio dokaz jačine naših svađa. Nikada nije bilo fizičkog obračuna, ali bih
smo intenzivni toliko da su ljudi zastajali i znali da kažu: ,Je liovde sve u redu?”
Sećam se kako sam mislio da bi bilo smešno i zabavno, jer sam potajno voleo kada
me prebije. Ona je krupna, jaka devojka i ne daj bože da se njene noge umešaju tu,
jer onda si sigurno najebao.
Posle toga smo se vratili u Los Anđeles i privikli na stanje stvari. Nedelju dana
posle našeg povratka, dobio sam poziv da prisustvujemNBA All Star utakmici, koja
se te godine igrala u San Francisku. Ljudi iz NBA su nam ponudili smeštaj u hotelu,
prevoz, karte, sve. Odleteli smo, jer smo skonatli da tamo možemo provesti lep,
romantičan vikend. Hotel u koji su nas smestili nije bio baš najlepši, ali bio je
besplatan i u zanimljivom okruženju. Nažalost, utakmica je bila dosadna, pa smo
posle otišli do centra i seli u jedan restoran. Lepo nam je išlo, dobili smo
dobro mesto, držali se za ruke i uživali u zajedničkim trenucima. A onda
smo napravili ogromnu grešku.
Nikada nije dobra zamisao da se dva bivša zavisnika prisećaju starih dana kada
su koristili drogu. Johanu sam upoznao dok je pila, ali je nikada nisam video na
drogama. Ona je mene znala samo iz ,čiste faze’. Nekako smo došli do te teme.
„Čoveče, ne mogu da te zamislim kako to radiš. Uopšte ti ne ide uz ličnost”,
reče Johana. „Nemaš ti tu samodestruktivnu energiju.”
„Veruj mi, to mi je nekada bila svakodnevica”, rekoh. Ispričao sam joj neke
moje stare priče. Ona je meni ispričala neke od njenih i tako smo shvatili da smo se
našli.
Ne sećam se ko je prvi predložio, tek bilo je rečeno: „Možeš li da zamisliš kako
bi bilo da se zajedno uradimo?”
„Isprva bi bilo zabavno, a onda bi nastupio užas”, rekoh.
,,Da, ali bilo bi zanimljivo, bar na trenutak”, reče Jo.
„Šta bi bilo kada bi to uradili?”, upita ona. „Kako bi bilo da probamo to samo

356
preko vikenda, a onda odemo kući?”
„To je čista ludost, ali zvuči prilično zanimljivo”, odgovorih.
„Ti to ozbiljno?”, upita ona.
„Isprva nisam, ali sada - kada me već pitaš — da, jesam malo”, priznadoh.
,,Ni ja nisam bila, ali kada ti ovo reče i ja sam shvatila da jesam”, reče ona.
„Hoćeš li da se uradimo?”, upitah.
,,Da, hajdemo”, reče ona.
„Sigurna si? Znaš, posle ovoga ništa više neće biti kao pre”, upozorih je.
,,Ma, biće nam dobro. Hajdemo”, reče. Otišli smo iz restorana, pravo na
sastanak sa demonima.

357
 15. SVETLI TRENUCI
Napustili smo restoran i otišli pravo u ulicu Hajt. Nisam se ni trudio da se
prikrijem, samo sam se trudio da budem van vidokruga svih belih klinaca iz kraja.
Pronašli smo crnca koji je imao koku, ali ne i heroin. Dogovorili smo se da se sa
tim pozabavimo kasnije. Prilikom povratka u hotel svratih smo u jednu prodavnicu
pića, kupili nekoliko pajpova, bocu votke i bocu soka od brusnica.
Johana je insistirala na alkoholu. Ako će već da se uradi, htela je da ide do kraja.
Jadnica, nije ni znala u šta se upušta. Znam samo da smo na mogućnost rađenja
balavili kao pas iz Pavlovljevog ogleda.
Deo razloga mog interesovanja za rađenje bio je ultram, koji je bio veštački
opijat. Nekoliko meseci kasnije, Lui je našao članak u specijalizovanom časopisu za
lekove u kome se kaže da ultram, ni pod kojim uslovima, ne sme biti prepisivan
bivšim heroinskim zavisnicima stoga što podstiče želju za opijatima. Valjda to onaj
idiot sa Novog Zelanda nije pročitao.
Johana i ja smo stigli do sobe. Počeli smo da duvamo, pijemo i tako ukrug. Po
prvi put videli smo jedno drugo u takvom raspoloženju, sa svim uvrnutim
stvarčicama koje idu uz to. Koke nam je nestalo negde oko pola pet ujutru. Oboje
smo bili potpuno sjebani, tako da nismo mogli ni da mrdnemo, kamoli izađemo na
ulicu. Međutim, pala mi je na pamet genijalna ideja. Našao sam oglase i pozvao
devojku iz poslovne pratnje, znajući da većina tih devojaka ima veze sa drogama.
Dogovorili smo se da će joj satnica teći dok bude u potrazi za robom. Prvi put u
životu, Johana mi nije prigovarala što pričam sa drugom ženom. Devojka je odmah
otišla do Berklija. Činilo nam se da je nema već čitavu večnost, kada se vratila sa
dvadeset valijuma, nešto koke, ali ne i heroinom. Prvo smo potroših koku, a onda
uzeli malo valijuma i popadali.
Buđenje koje je usledilo nije bilo jedno od onih groznih kakve sam ranije
doživljavao, zato što smo bili zajedno u tom sranju. Oboje smo malkice drhtali,
ležeći u krevetu i pitajući se: „Gde nam je bila glava? To je bila tako loša ideja.”
Nešto smo prezalogajili, odgledali film iz kreveta i pokušali sve da zaboravimo. Ali,
taj glas nas je proganjao: „Hej, već ste sjebali. Sada nema smisla prestati.’ Izašao
sam napolje da kupim špriceve. Ufiksali smo spid. Naravno, to nam nije bilo
dovoljno, pa je Johana izašla napolje. Našla je jednookog taksistu koji joj je prodao
nešto heroina. Kako je grozno bilo od mene što sam devojku pustio da sama luta
ulicama San Franciska u potrazi za robom.
Ljudi iz hotela već su počeli da prave problem zbog našeg zadržavanja u sobi,
ali premestili su nas u veću kada sam im objasnio kako treba da ostanemo u gradu
još nekoliko dana. Ponovo sam pozvao devojku iz poslovne pratnje. Ova je bila

358
upućena u svet droge. Donela nam je sve što nam je bilo potrebno, uključujući i čist
kokain. Moje telo je relativno oguglalo na kokain, pa sam odmah pomislio: „O da,
ovo je ona stvarčica od koje ti srčka prelazi u petu brzinu.” Počeo sam da uzimam
veće količine i bilo mi je lepo.
Johana je uzela manji fiks, ali nešto je opasno pošlo naopako. U životu se
fiksala milion puta, ali sada joj nije bilo dobro. Prostrla se po podu, prebledela,
počela da se trese, a onda su počeli problemi sa disanjem. Bila je ubeđena da umire.
Taj trenutak bio je najstrašniji trenutak moje narkomanske istorije, strašniji čak i od
onog kada sam ušao u Hilelovu dnevnu sobu i zatekao Kim koja je bila plava u licu i
nije davala nikakve znakove života. Jo sam ludo voleo i užasavala me je pomisao na
to da joj se nešto loše može desiti.
Pomolio sam se pre nego što sam pozvao hitnu pomoć. „Okej, vasiono, imamo
problem. Ova devojka, u koju sam strašno zaljubljen, može da umre baš ovde, na
ovom kauču. Treba mi stvarno velika usluga - nemojte dozvoliti da umre.” Dok sam
pokušavao da dobijem hitnu pomoć ležala je tu, skoro mrtva. Dok se veza
uspostavljala, počela je ponovo da diše, a onda se uspravila i rekla mi da se dobro
oseća. Ovima iz hitne pomoći sam rekao da je u pitanju bila lažna uzbuna i spustio
slušalicu.
Telefon je pozvonio. Bila je to žena sa centrale. Pitala me je: „Da b ste vi upravo
zvali hitnu pomoć?”
Ja? Ne. Pogrešili ste sobu. Mora da su se veze pobrkale.”
Nije mi baš poverovala, ali nisam hteo da priznam da sam zvao hitnu pomoć.
Spustio sam slušalicu i vratio se rađenju. Jo je sebi, zbog skorašnjeg doživljaja
bliskog suočavanja sa smrću, stavila zabranu na rađenje i otišla u spavaću sobu,
pokušavajući da dođe k sebi. Sedeo sam u dnevnoj sobi, pred stolom punim kokaina,
heroina, pilula, pajpova i špriceva kada se začulo ,tras, tras, tras’. Neko je kucao na
vrata.
Brzo sam prebacio ćebe preko stola i otvorio vrata. Preda mnom su stajali
policajci. Ne bolničari, ne spasioci, već - pajkani.
„Gospodine, primili smo poziv od hitne pomoći da se neko iz ove sobe
predozirao. Zakon nalaže da ispitamo takvu situaciju”, reče pajkan. Bili su bar toliko
uljudni da me ne puknu u facu i ulete u sobu.
„Nemam pojma odakle vam takva dojava”, rekoh. „Ovde smo samo moja
devojka i ja. Oboje smo dobro.”
Mogli su da vide da lažem. I da sam odvaljen.
,,Pa, bilo bi lepo da vidimo tu devojku”, reče pajkan.
Pozvao sam Johanu da izađe iz sobe. Delovala im je prilično dobro, tako da su

359
odmah otišli. Ona se vratila u krevet, a ja sam se vratio rađenju. Ponovo ,bam, bam,
bam’. Vrata. Ponovo sam prekrio robu. Ovoga puta bih su likovi iz šerifovog odseka.
„Imamo dojavu da je hitnoj pomoći upućen poziv moguće prekomerne upotrebe
droge”, reče šerif.
,,Ne, ne, policija je već bila ovde. Sredili smo sve”, rekoh.
Šerif me je prepoznao. Skoro da mi se izvinio zbog uznemiravanja i otišao. Već
sam popizdeo. Johani nije bilo dobro, murija je uporno dolazila, svi iz hotela su
očigledno kapirali da su na poslednjem spratu narkomani koji se rade. Sve se
pogoršavalo.
Ujutru smo prezalogajili nešto i odleteli u Los Anđeles. Oboje smo izgledali
užasno. Planirao sam da kada sletimo odmah odem u centar, kupim gomilu droge, da
me Johana odbaci do motela i ode kući. Ostavila me je u nekom usranom hotelu u
Alvaradu.
„Čuvaj se, nemoj se povrediti. Kada završiš, čekaću te kod kuće”, reče ona.
„Žao mi je, Jo, ali moram ovo da uradim”, rekoh.
Otišla je, a ja sam počeo. ,Tras, tras, tras’ Ponovo kucanje na vratima. Za psihu
je dovoljno uznemirujuće pušiti krek. Tada ne želiš i dodatne smetnje u sopstvenom,
psihotičnom svetu. Onda sam začuo glas.
Ja sam. Pusti me unutra.”
To je bila Johana.
„Predomislila sam se. Hoću da se uradim”, reče ona.
Odvezla se nekoliko ulica dalje i odlučila da se vrati. Parkirala je kola u užasno
opasnom kraju i onako plavokosa, u dugačkom kaputu i na visokim štiklama peške
došla skroz do motela.
Tamo smo bili nekoliko dana. Na kraju smo otišli kući i poneli drogu sa sobom,
u naš dom. Sada je naše ljubavno gnezdo bilo zagađeno negativnom energijom
heroina i kreka. Nismo mogli da prestanemo sa tim strašnim ponašanjem. Jedini
zanimljiv deo celog doživljaja nastupao je kada prestanemo sa rađenjem, jer smo
onda, dok još onako ošamućeni od heroina ležimo u krevetu i pušimo cigarete,
gledali filmove do šest ujutru.
Naravno, imali smo one lude razgovore na heroinu, u stilu kako volimo jedno
drugo. Sećam se kako sam joj, jednom prilikom, rekao da bih želeo da ostanemo
zajedno ne samo do kraja našeg biološkog života već da, kada umremo, naši duhovi
ostanu sjedinjeni. Gluposti tog tipa.
Većinu vremena provodili smo gledajući filmove, a ona bi zaspala usred filma,
tako da bih ostatak odgledao sam. Jedne noći se prikazivaoLess Than Zero, film u

360
kome smo se pojavili nakratko, svirajući Fight Like a Brave. Nikada ranije nisam
imao prilike da ga pogledam. Gluma Roberta Daunija Džuniora me je oborila s nogu,
pošto je u potpunosti oslikavala njegov život. Što se mog života tiče, kao da sam se
vratio u patetične osamdesete. Šta me je očekivalo - skončavanje u kabrioletu
na putu do pustinje?
Smislio sam novi plan. Jo i ja ćemo otići na Havaje i tamo se otarasiti
zavisnosti. Ko bi, na prelepom ostrvu Oahu, mogao da radi ono što radimo ovde?
Uzeli smo sobu u hotelu koji je gledao na plažu Vaikiki. Tamo smo jeli odlična
rebarca na roštilju. (Vratio sam se mesu.) Ali, onda sam odlučio da opet nastavim po
starom. Na Havajima nisu postojala uobičajena mesta na kojima se dilovalo, pa sam
moju voljenu vukao po striptiz barovima u Vaikikiju. Uvek smo uz sebe imali lažne
recepte za izadavanje lekova - za nedaj bože - a Johana je nekada folirala
zubobolju da bi nabavih zalihe kodeina.
Nismo imali problema prilikom nalaženja robe u striptiz klubovima. Sve
striptizete htele su da se zezaju i ušmrkavaju sa nama, a dileri su bih oduševljeni
kada je trebalo da sklope dil sa mnom. „Ortak, slušao sam tvoju muziku još dok sam
bio u srednjoj školi.” Naša praksa bila je da izađemo u klubove, kupimo gudru,
vratimo se u hotel i radimo se do iznemoglosti. Onda bi se probudili govoreći:
„Hajde da prestanemo. Hajde da idemo da plivamo u okeanu, da smažemo nešto
ukusno i malo povratimo zdravlje.” Po nove zalihe trčali bi već oko jedanaest
uveče. Johana bi me uvek molila da prestanem i skinem se s toga.
Posle deset dana vratili smo se u Los Anđeles. Uradili smo se čim smo ušli u
stan. Jo je imala žarku želju da se skine, ali ja sam imao problema s predajom. Tužno
je to što je to zajedničko korišćenje imalo zaista jak uticaj na našu vezu. U našoj
ljubavi bilo je neke netaknute čednosti koja je zaprljana i nikada se nije oporavila od
napada bolesti.
Jedina stvar koja me je sprečila da nastavim sa korišćenjem bilo je to što sam u
avionu morao da budem 23. marta 2000, kako bi počeli sa našom Californication
turnejom po Sjedinjenim Državama. Lui me je smarao da uzimam gomilu lekova za
detoksikaciju - pilule za spavanje, za opuštanje mišića i ostalo. Bio sam toliko slab
da uopšte ne znam kako mi je pošlo za rukom da izguram taj prvi nastup u
Mineapolisu. Nisam bio baš na visini zadatka, ali nisam ni skroz podbacio. Tada
smo, po prvi put, koristili dva autobusa za članove grupe. Džon i Fli su delili jedan, a
Čed i ja drugi. Pošli smo na put. Kroz nekoliko dana osećao sam se mnogo bolje.
Nedelju dana kasnije, Johana mi je došla u posetu, što je bilo dobro, jer smo bili
potrebni jedno drugome u periodu oporavka. Ali, ona je bila drugačija. Iako je ideja
da se uradimo bila zajednička, ona je temeljno popizdela zbog svega toga. Jedne
večeri smo otišli na sastanak u predgrađe grada u kome smo se zadesili. Kada je

361
trebalo da se vratimo uhvatila nas je jaka oluja, a taksija nije bilo na vidiku. Johana
je pobesnela, ogorčeno kukajući zbog vremena i saobraćaja. Na kraju je sama izletela
na oluju. Izgledala je kao da misli da može protiv vremena. Ili sam ja nešto
zabrljao. Bila je teška za dogovor, ali bilo je očigledno da prolazi kroz pakao i
trpi veliki bol.
Do prvog aprila, zahvaljujući neprekidnom znojenju i vežbanju, ponovo sam se
osećao kao nov. Na ovoj turneji smo, zaista, poštovali satnicu i žestoko radih. Vozili
smo se autoputem ne znajući gde se nalazimo. Tokom proleća proleteli smo kroz
Nebrasku, Ajovu, Misuri, Oklahomu, Arkanzas i Teksas. Čed mi je još uvek bio
cimer, tako da u našem autobusu nije bilo baš veselo, ali sasvim lepo za opuštanje,
čitanje i telefonske razgovore sa Johanom.
U tom periodu mog života monogamija je još uvek bila u igri. Otkrio sam da je
biti veran jednoj ženi dok si na putu ravno održavanju trezvenosti. Kada si čist,
prestaješ da obraćaš pažnju na drogu, dilere i ljude koji se oko tebe rade. Skoro kao
da je oko tebe obmotan neki zaštitini sloj koji onemogućava sve te stvari da prodru.
Isto se može reći za žene. Nikada nisam padao u iskušenje. Objektivno posmatrajući,
devojke su se uvek motale oko mene, ali ja kao da nisam reagovao na njih. Sećam
se da sam sedeo u autobusu za članove ekipe pomoćnog osoblja, a tamo je bila
gomila devojaka koje su se žešće zabavljale. To se moglo videti po njihovoj odeći,
na način na koji su im sise bile istaknute i kako bi sedele pored tebe. Rekle bi:
„Hajde navrati dok si u gradu. Da se malo zezamo”,ali ja bih odgovorio: „U redu,
laku noć svima. Lepo mi je bilo s vama. Sada idem da pozovem moju devojku.”
Krajem juna dobili smo ponudu koju nismo mogli da odbijemo — trebalo je da
sviramo za Pola Alena, suosnivača Majkrosofta, na otvaranju njegovog Rokenrol
muzeja u Sijetlu. Alen je projektovanje zgrade poverio Frenku Geriju. Meni je ta
zgrada ličila na smrskanu konzervu piva visoku trideset metara koju je Geri uobličio
u žensko telo. Zgrada je bila seksi, sa jasnim metalnim obrisima i više je ličila na
džinovsku skulpturu nego na zgradu.
Te večeri, zahvaljujući nekom tehničkom zajebu, nismo dobro svirali. Hteli smo
da bar ostavimo utisak, pa smo na bis izašli u čarapama. Bilo je nostalgično skidati
se ponovo sa Džonom. Sa njim to nismo radili još od albuma Mother’s Milk. Posle
nastupa u muzeju je bila priređena žurka. Čed je prvi hteo da isproba neki
interaktivni eksponat, za koji se ispostavilo da ne radi. Međutim, istina je da je Čed
malo bio pripit, pa kurator muzeja do dana današnjeg krivi Peperse za opijanje i
uništavanje eksponata, što, naravno, nismo uradili.
Uradili smo još jedan nastup, van turneje, koji je bio posvećen u dobrotvorne
svrhe. Koncert je bio za decu i održavao se u junu u Sijetlu, a tamo smo nastupali na
zahtev Perl Džema. Pre sledećeg dela turneje imao sam kratku pauzu, tokom koje

362
sam odlepio i ponovo krenuo u potragu za drogom. Nije se desio nijedan događaj
koji je obično prethodio novom povrtaku. Uzrok je bila činjenica da sam imao
gomilu slobodnog vremena, a u mojoj glavi nije postojala želja za otpočinjanje
procesa oporavka. Nastavio sam da lutam i nijednom nisam potegao pitanje
oporavka. Stigao je 27. jun i bilo je vreme za povratak na turneju i eto mene -
ponovo mršavog i slabog.
Naredna tri dela turneje uspeo sam da preguram bez rađenja. Moj posao je bio
obavljen po završetku turneje po Sjedinjenim Američkim Državama, pa sam ponovo
mogao da se vratim kopanju sopstvenog groba. Jedina obaveza koju sam imao bilo je
pojavljivanje na dodeli nagradaVH1, koja je trebalo da se održi negde u novembru.
Vratio sam se starim navikama nekoliko dana pred taj događaj, a onda prestao i
počeo da koristim ultram — stvarčicu koja me je dovela do svega ovoga - uspevši
da preguram i to pojavljivanje.
Johana je razumela kroz šta prolazim. Ona, hvala Bogu, nije pošla istim putem,
što je bio dokaz njenog duhovnog preporoda i vernosti trezvenosti. To što nije sledila
moj primer bio je pravi blagoslov jer, veoma često, dvoje se zajedno upetlja u to, a
onda se jedno izvuče, a drugo ostane. Ili se oboje nikada ne izvuku.
S početka decembra Johana je morala zbog posla da se vrati u Njujork. To je bio
put do propasti. Bez posla, bez devojke, bez obaveza — načisto sam odlepio.
Decembar je bio prilično gadan mesec zato što sam, dvadeset dana uzastopno, sebi
govorio: „Radiću ovo samo još jedan dan i sutra definitivno prestajem.” Johana se
vratila. Sada je još morala da ima posla sa ludakom. Bila je to luda vožnja - nikako
nisam uspevao da se povratim. U jednom trenutku napustio sam stan i našao novi
motel, Paradise, u centru grada, na Sansetu. Ulaz mu se kupao u ljubičastoj svetlosti
koja ga je činila neverovatno privlačnim na neki tajanstven način.
Odred za praćenje je ponovo mobilisan. Lui i Bob Forest počeli su da mi ulaze u
trag. Ironija je u tome što je Bob živeo dva ćoška od hotelaParadise, tako da su
jednom slučajno prošli tuda i - pogodak! Ugledali su moj motor. Kasnije, Bob mi je
priznao da je isprva, kada je video moj motor ispred tog hotela, bio ljubomoran jer je
tuda prošao milion puta misleći: „Kada bih samo mogao da odem u taj hotel na par
dana i malo se radim kokom i heroinom.” Godinama je već bio čist i imao je
divnu devojku koja ga je obožavala. Nikada nije lagao, krao ili bio ofucani klošar.
Bio je produktivan, pun ljubavi, zdrav pripadnik društva, ali kada je prolazio tuda
bilo je: „Kada bih samo mogao da uđem unutra. Izgleda tako primamljivo.”
Znao sam da sam uhvaćen kada je Lui pokucao na vrata. Zamolio sam ga da mi
da pola sata fore. Rekao je da će me sačekati na parkingu. Uradio sam se preostalim
heroinom i izašao napolje da otrpim kritiku. Bio sam zatečen kada sam tamo ugledao
Džona kako sedi u njegovom crnom mercedesu. Izgledao je tako brižan i pun

363
ljubavi.
„Idemo da popričamo kod Luija”, reče on. Seo sam na moj i tako smo se pratih
do Luijeve i Šerine kuće. Do tada sam već zadovoljio svoje potrebe i bio spreman za
bukvicu. Dobro sam se uradio, tako da me sve ovo nije toliko bedačilo. Hteo sam da
se izvinim Johani, ah ona nije htela ni da čuje. Bila je to jedna od retkih situacija u
kojima sam zaslužio da se tako ponaša prema meni.
Pošto su se plašili da bih ponovo mogao da se dokopam ulice, tu noć sam
proveo kod Luija. Nisam bio od onih koji se skidaju na pilulama, ali zamolio sam
Luija da pozove neke doktore koji bi mi prepisali lekove. Nisam hteo ponovo da
prolazim kroz mučenje, groznicu, nesanicu, bolove u mišićima. Plan mi je bio da za
Božić odem u posetu mami, a posle zapucam na Karibe i ozdravim.
Naša sledeća obaveza bila je da sviramo na velikom festiavlu u Riju, ali to je
trebalo da bude tek 21. januara. Bila je to ista, stara priča - otići u neke tople krajeve,
upristojiti se, a onda se vratiti poslu i ispuniti profesionalne dužnosti. Stvar je bila u
tome da, ukoliko se ne sredim, neću više imati nikakve poslovne obaveze. Ne možeš
stalno počinjati i prestajati i očekivati da sve bude u redu, jer doći će dan kada ćeš
hteti da prestaneš, a nećeš moći. Svaki povratak je gori od prethodnog i ovaj je bio
najduži do sada, a sama pomisao da Johani nanosim jak emotivni bol teško mi je
padala, iako sam pokušavao da je ignorišem.
Naša veza bila je naporna od samog početka. Određena količina napetosti i
drame može biti zdrava i održavati uzbuđenje i zanimljivost veze samo ukoliko si u
stanju da usred svađe kažeš: „Ovo nije ništa. Volim te, hajde da pređemo preko
ovoga.” Mi nismo posedovali tu sposobnost. Priželjkivao sam takav odnos, hteo sam
da smanjimo na dramatičnosti, ali nikada nismo dostigli taj nivo. Sa Johanom nije
išlo glatko. Nju sam verovatno voleo najviše od svih mojih devojaka, ali sa njom
sam se najteže slagao. Da sam u neku drugu vezu uložio toliku količinu truda,
sigurno bih već duboko zagazio u bračne vode i imao već nekoliko klinaca.
Johana je previše popizdela da bi mogla da ide u Mičigen sa mnom, što je meni
odgovaralo jer ću, ionako, za vreme detoksikacije nekoliko dana balaviti kao da sam
zaostao u razvoju. Ali, mama je bila oduševljena mojim dolaskom i bilo je lepo biti
sa mojom sestrom Dženi i njenim dečkom Kevinom. Do 23. decembra ponestalo mi
je tableta za spavanje i onih za opuštanje mišića. To je bilo prilično nezgodno zato
što nisam imao šanse da zaspim bez njih.
Sledeće večeri je bilo Badnje veče. Može zvučati u stilu Dikensa, ali te večeri
sam doživeo svetli trenutak. Nije mi to bio prvi put. Nekoliko godina ranije, u vreme
dok sam još živeo u onoj poslovnoj zgradi na Holivudskom bulevaru, nekoliko dana
zaredom pucao sam se kokainom. Bio sam u oblacima kada sam izašao u hodnik u
kome se nalazio ogroman prozor od poda do tavanice. Pogledao sam kroz njega i

364
ugledao pukotinu u nebu iznad Holivuda. Zurio sam u nebo i po prvi put u životu u
mojoj glavi se začuo glas: „Nemaš nikakvu moć nad onim što ti se dešava u
životu. Droga usmerava sve tvoje postupke. Izgubio si kontrolu nad
sopstvenim životom i ići ćeš u kom god pravcu te svet droge odvede.”
To je uvek ostalo isto. Bez obzira na to koliko sam voleo moju devojku, ortake
iz grupe ili moju porodicu, kada bi taj osećaj proključao u meni, u glavi bi krenuo
tekst: „Hajde da se drogiramo” i samo bih odlepio.
Sada je bilo Badnje veče, a ja sam umirao od bolova bez ijedne mrvice lekova u
telu. Odvezao sam se na sastanak u Grand Rapidsu. Zastao sam pred ulazom u
zgradu i razmotrio mogućnosti koje su mi stajale na raspolaganju. Mogao sam da se
okrenem i odvezem u geto. Poznavao sam svaki ćošak, znao sam gde su dileri -
mogao sam da nabavim robu i uradim se u roku od par minuta. Ih sam mogao da
prođem kroz ta vrata, upravim sopstveni život prema višoj sili i počnem da napuštam
svet zavisnosti.
Shvatio sam šta sam sve radio i u kakvim sam se sranjima sve nalazio. Više
nisam hteo da se potčinjavam takvoj negativnoj energiji. Predati se višoj sili bilo je
lako - imao sam toliko iskustava sa ljudima iz svih krajeva sveta koji su duhovno bili
povezani sa njom.
Ušao sam na taj sastanak i predstavio se kao novajlija. Prihvatili su me
otvorenih ruku. Ponovo sam se obavezao na oporavak, kao što sam uradio i prvi put,
avgusta 1988. Zakleo sam se sebi na potpuni oporavak, po prvi put bez onog ,u
slučaju krajnje nužde’, bez izvlačenja. 24. decembar 2000. godine je moj dan
oporavka, ujedno praznik - što je vrlo neoubičajeno.
Većina narkomana se puca za vreme božićnih i novogodišnjih praznika, a
skidaju se tek posle Nove godine.
Pozvao sam Johanu dan ranije i zamolio je da dođe za Božić, a onda ode sa
mnom na ostrvo Sveti Bart. Pristala je, iako je još uvek bila ljuta na mene. Doletela
je u Grand Rapids. Sačekao sam je na aerodromu. Ne samo da sam se stideo mojih
postupaka i svega kroz šta je morala da prolazi zbog mene, već sam bio i strašno
nesiguran jer sam bio sav skenjan. Ona je bila temeljno iznervirana. Nismo ni izašli
sa aerodroma, a već smo se svađali kao u latinoameričkim sapunicama. Nisu to bile
ni prave svađe, više smo bili ljuti jedno na drugo. Na kraju smo sedeli na suprotnim
krajevima u čekaonici.
„Sigurno si htela da dođeš ovamo?”, upitah je.
,,Ne, stvarno bih bila srećna da se vratim kući prvim sledećim letom”, reče ona.
„Možda bi i trebalo.”
,,Da znaš da hoću.”

365
 „Dobro, uzmi tvoju kartu, popričaj sa tetom i adios.”
Sedeli smo tamo sat vremena i preganjali se. Nije bilo šanse da je pustim da
ode, to je bio samo način na koji smo funkcionisali. U prilog apsurdnosti situacije
išlo je i to što sam pre toga uzeo veću dozu niacina,pri tom misleći kako uzimam
neku biljnu mešavinu, pa sam u licu bio crven k’o bulka.
Na kraju smo prestali sa glupostima i otišli kući. Sledećih nekoliko dana proveli
smo u Mičigenu, pokušavajući da oživimo naše prijateljstvo, ali opet je bilo gusto.
Između nas je bilo mnogo nerešenih stvari koje su izazivale napetost. Uprkos
činjenici da sam bio uz nju dok se radila, da sam joj oprostio i da smo krenuli dalje,
ona nikada nije lako prevaljivala preko usana: ,,U redu, imaš jebenu naviku, ali
voljan si da se skineš. Hajde da malo olakšamo jedno drugome i budemo veseliji.”
Ne, ona je uvek bila protiv mene.
Imali smo let do Sv. Barta, odakle je trebalo da se ukrcamo na brod sa desetak
ljudi - plan koji nikome ne preporučujem, pogotovo ako se ne osećate najbolje.
Ni na ostrvu nam nije išlo najbolje. Imao sam želju da napredujem u pozitivnom
pravcu, u skladu sa unutrašnjom energijom, ali Johanu je sve nerviralo. Jednom
prilikom, verovatno sam pojeo nešto pokvareno ili su se neki toksini uzmuvali u
mom telu posle lekova, uglavnom, osećao sam se užasno i samo sam se odvukao u
krevet. Tog dana su se svi spremali za izlet, a ja ceo dan nisam mogao da ustanem i
jedem, pa sam zamolio Johanu da ostane i da taj dan provedemo gledajući filmove iz
kreveta.
,,Ne, hoću da idem napolje i družim se sa drugim ljudima”, reče ona i ode.
Usledio je još jedan svetli trenutak kada sam pomislio: „Bio sam tako dobar
prema njoj, nezavisno od toga kroz koliko uvrnutih stvari smo prošli. Brinuo sam se
o njoj najbolje što sam mogao, ali ona nema osećaja da mi vrati istom merom. Ona
ne zna da pruža. Ne može više biti moja devojka.” U glavi sam doneo odluku da
stavim tačku na našu vezu, ali nisam želeo da to uradim usred odmora. Ništa joj
nisam rekao, samo sam otvoreno iskazivao nezadovoljstvo. Voljan sam bio da
priznam grešku, ukoliko sam pogrešio.
Za doček Nove godine otišli smo na žurku na nekoj jahti, a Johana mi je cele
večeri išla na živce. Na jahti je bila izložena Baskijatova slika, a ja sam joj prišao i
divio joj se, kada mi priđoše dve devojke. Nisu bile ništa posebno. Malo su flertovale
sa mnom. Uopšte nisam bio zainteresovan, tako da sam se zezao sa njima nekoliko
minuta - ništa strašno. Ali, Johana je sve to posmatrala i dotrčala do mene čim su ove
otišle.
„Zašto si flertovao sa onim devojkama?”
„Gledao sam sliku, prišle su mi dve sluškinjice i prekinule me u tome, a ja sam

366
izvalio nekoliko šala i otkačio ih. To nije flertovanje”, objasnih joj.
To je bilo to. Ostatak večeri nije htela ni da me pogleda. Bili smo tamo, na
prelepom ostrvu pod nebom punom zvezda, a ona nije htela da odustane od te
umišljene svađe. Takvim ponašanjem samo je učvrstila moju odluku.
Sledećeg dana smo se ukrcali na let za kući. Bilo mi je teško - ludo sam je voleo
i pomisao na samoću mi se nikako nije sviđala. Povrh svega, uopšte nisam bio
zainteresovan za druge devojke. S druge strane, nisam hteo da živim u stalnoj
nesreći. Zato sam skupio petlju i rekao: Jo, sa nama je gotovo. Ne ide. Ne želim više
da živim ovako. Moraćeš da se iseliš.”
Nije ni pokušala da se udubi u celu stvar. Samo je htela da zna gde će živeti
kada se vratimo kući. Predložio sam joj da se useli kod njenog sponzora, što je i
uradila.
Užasavao sam se od novog poglavlja u životu, koje sam započinjao bez devojke
kojoj sam se tako posvetio. Takođe, bilo je olakšavajuće ne hodati više na vrhovima
prstiju i živeti u stalnom strahu od dadilja koje bi mogle da mi priđu u želji da
proćaskaju. Jo nije shvatala da je nikada nisam prevario, a ispaštao bih danima ako
bih se ljubazno ponašao prema nepoznatim devojkama.
Po povratku sam se vratio oporavku i počeo redovno da odlazim na sastanke i
otvaram prema ljudima. Mora da je prošlo desetak dana kako sam se skinuo, kada
sam čuo da je jedan moj ortak, koji je bio čist, ponovo počeo. Rekli su mi da se
vratio na ulicu, postao beskućnik i izgubio svu nadu i veru, potpuno se prepuštajući
sudbini. Svi su pokušavali da ga izbave, ali bezuspešno, pa sam pomislio da bih i ja
mogao da ga pozovem. Ostavio sam mu poruku na sekretarici: „Hej, ovde je tako
dobro zezanje, a ti sve propuštaš. Hajde, zvrcni me kada se vratiš.” Pozvao me je
sledećeg dana. Odveo sam ga na sastanak i pomogao mu da se skine. Kada me je čuo
kako zvučim preko telefona, pomislio je da sam trezan već godinama. Strefila ga je
srčka kada sam mu rekao da je prošlo tek dve nedelje.
Johani sam pozajmio naša kola, tako da sam sebi kupio nova. Onda sam se
iselio iz apartmana. Svako mesto na kome se često boravilo sa bivšom devojkom ima
neke čudne vibracije. Imao sam sreće da iznajmim najbolju kuću svih vremena. To je
bila kuća Dika Van Patena, visoko u brdima, stara kuća koja je među prvima
izgrađena dublje u brdima još davnih dvadesetih. U njoj je živeo gradski čuvar koji
je pazio na izbijanje požara, zato što se odatle pružao neverovatan pogled preko
celog Los Anđelesa, sve do okeana. Bilo je to prelepo, osvežavajuće mesto
za početak novog života sa najluđim pogledom, najlepšom panoramom
svih vremena.
Imao sam novu kuću, nova kola, a bio bez devojke. Negde u to vreme kada sam
se uselio u novu kuću, gomila mojih ortaka počela je sredom da se okuplja na

367
branču. Prvo smo se nalazili u jednom sjajnom restoranu na Holivudskom bulevaru,
Kod Musa i Frenka, a kada se vreme prolepšalo prešli smo u baštu Džozefovog
kafea, gde smo pričali o košarci, muzici, politici, devojkama i tome kako je biti čist.
Onda bi svi odlazili na sastanke koji su se održavali u komšiluku. Pridružili su nam
se Pit Vajs i Dik Rud. Fli je dolazio na branč, ali preskakao je sastanke. Ti naši
sastanci postali su bitan deo održavanja moje trezvenosti. Kada bi pristigao vikend,
često bih pomislio kako bih mogao da se uradim, ali onda bih se setio: ,,Ne može, u
sredu moram kod Džozefa. Momci računaju na mene.”
Sastanci su se održavali blizu raskrsnice Juke i Goverove, a bili su mešavina
najrazličitijih ljudi - beskućnika, travestita i holivudskih lujki. Na sebe sam preuzeo
obavezu da pred sastanak postavljam stolice za sedenje, tako da bih dolazio tamo bar
pola sata ranije. To zaduženje imao sam godinu dana i ono me je, takođe, održalo na
pravom putu. Ko bi spremio prostoriju za sastanak ako ne bih došao zato što sam se
uradio?
Prva nedelja januara 2001. godine bila je prilika za još neke nove stvari u
životu. Još u novembru, za vreme mog rođendana, Gaj O - koji veoma dobro zna da
odabere poklon — zapazio je da već godinama pričam o uzimanju šteneta. Takođe,
bilo mu je poznato da obožavam jednu određenu rasu pasa. Tog dana došao sam
kući, a ispred vrata je stajao crveni kamiončić u kome je bila plišana životinjica i
fotografija najslađeg psa kog sam ikada video. Na poleđini je pisalo: „Kuca ti stiže
prve nedelje januara.”
Gaj je pronašao najbolje odgajivače u Kaliforniji, koji su živeli u malom
planinskom gradu Džulijanu, negde na sat vožnje od San Dijega.
Dik Rud i ja otišli smo tamo da uzememo moju kucu. Bio sam poslednji koji je
došao po štene, ali gazde su mi odabrale prvorođenče, najvećeg i najjačeg mališu, i
stavili ga pored mene. On je, takođe, bio rođen prve nedelje u novembru. Dakle,
tamo je bio već nekoliko meseci i jako se vezao za gazdaricu. Kada sam ušao, moj
psić me je pogledao u stilu: „O ne, šta ti tražiš ovde? Ja živim sa ovom tetom. Ne
misliš, valjda, da me odvedeš?”
Suviše se plašio napuštanja sigurnosti njegovog doma i te krupne žene koja se
starala o njemu. Izgledao je skrhan. Podigao sam ga i rekao: „Mali, selimo se u
Holivud. Ti si sada moj.” Dik je bio za volanom, a ja sam ceo put nazad presedeo
držeći ga u krilu. Pokušavao sam da ga umirim, ali on se tako plašio velikog, novog
sveta sa kojim se suočavao. Poludeo je kada smo se uključili na autoput 405.
Kada smo stigli kući morali smo da prođemo kroz tešku obuku odvikavanja od
grebanja. Ova vrsta je ubedljivo najtvrdoglavija. Služio sam mu kao lutka za trening.
Prolazili smo kroz napade proliva i neprestanog lajanja. Tri puta mi se ukakio u
hodniku. Staranje o toj kuci bio je stalan posao, ali smo se i super provodili u

368
dvorištu, dok je jurio insekte i hvatao štapove koje sam mu dobacivao. Nazvao sam
ga Baster, po Basteru Kitonu, jednom od mojih omiljenih komičara svih vremena.
Novu devojku sam upoznao negde sredinom januara. Nisam bio u fazonu da
jurim za cicama, ali nju sam ugledao u drugom uglu prostorije kada sam jedne večeri
izašao sa Gajem. Ispred nje se protezao red tipova koji su čekali samo da popričaju s
njom, ali ja sam se samo progurao i poveo je sa sobom da sednemo na kauč. Taj red
je ostavljen da čeka ostatak večeri, ali nisu imali priliku za približavanje, naročito
kada mi je rekla da je sanjala san u kome smo se upoznali i družili. Zvala se
Kami. Bila je glumica koja je živela u kući u Lorel Kenjonu sa jednom
lezbejkom, koja je u Plejboju izašla na duplerici, i Paris Hilton. Bila je divna,
prelepa, pametna i duhovita. Počela je češće da dolazi kod mene. Postala mi
je devojka.
Mesec dana kasnije, jednog nedeljnog jutra, otišao sam na sastanak u Zapadni
Holivud. Tog popodneva trebalo je da se nađem sa Kami na ručku. Na sastanku sam,
pukim slučajem, sreo Johanu. Nismo se videli nekih mesec dana, a poslednji put nije
ostao u najlepšem sećanju. Živela je u kući njene prijateljice, tako da sam joj otišao u
posetu. Znao sam da je bez posla, pa sam joj, čisto iz prijateljskih pobuda, ponudio
nešto novca. Obična, prijateljska svota novca koju nikada ne bih ponudio bez
razloga. Mislio sam da bi mogla da je iskoristi za plaćanje stanarine,
tekućih troškova i možda kupi neki manji auto.
„Mislim da je bolje da odem kod advokata”, reče ona.
„U vezi sa čim?”
„Mislim da bih mogla da dobijem više od toga”, reče ona.
„O čemu ti to? Kako misliš to ,da dobijem više’? Ovo je poklon. Mi nismo bili u
braku. Nismo imali zajedničku imovinu. Samo sam ja tebi pomagao, ti meni nikada”,
odgovorih.
,Jedan prijatelj mi je rekao da bih, verovatno, mogla više da izvučem kada bih
unajmila advokata”, objasni ona.
Bio sam prestravljen. Na kraju sam se našao sa nekim advokatom, koji je
predložio da joj dam određenu svotu novca. Rekao sam mu da zaboravi. Taj potez je
bio krajnje džukački, pogotovu kada je povučen prema nekome ko je samo hteo da
pomogne. Potegla je neke besmislene stvari tipa: ,Ja sam se odselila i ostavila ti ceo
stan.”
„Molim? Spavala si na kauču u jebenom getu. Iškolovao sam te, a onda si sa
kauča prešla u apartman.” Nisam hteo da slušam to sranje, ali Johana se uplašila i
potresla pa sam joj oprostio i nastavio sa svojim životom. Nije bilo onih prisećanja u
stilu ,kako mi nedostaje’. Osećao sam se kao da sam zatvorio to životno poglavlje.

369
Gotovo. Život ide dalje.
Bar sam tako mislio. Bio sam tako srećan kada sam je ponovo sreo na sastanku,
toliko srećan da sam, kada su svi izašli na pauzu, seo do nje i poljubio u obraz. To je
bila impulsivna reakcija na njen osmeh, njene krupne oči i glatke, bele obraze. Počeli
smo da se ljubimo, mazimo i pričamo, a pet minuta kasnije ljubili smo se u usta.
Nešto je puklo u meni. Imao sam novu devojku, promenio sam način života, ova
devojka je bila prošlost. Ali, eto nas kako se dogovaramo da se vidimo kasnije tog
dana.
Bio sam tako uzbuđen. Nisam želeo da lažem Kami ili je držim u neizvesnosti,
pa sam se odmah odvezao do njene kuće.
„Zaista, zaista mi je žao, ali nešto jebeno neočekivano mi se desilo danas. Ima
veze sa mojom bivšom. Više ne mogu da budem s tobom, zato što ću biti sa njom”,
rekoh.
Te večeri sam se našao sa Johanom u meksičkom restoranu El Cholo, na prvoj
godišnjici skidanja jednog njenog prijatelja. Imao sam utisak da sam se zaljubio i da
sam na prvom sastanku sa ovom devojkom. Ponašao sam se uglađeno, a srce bi mi
zaigralo od svakog pogleda koji bi mi uputila. Dešavalo se nešto čudno — ne samo
da sam se ponovo zaljubljivao u nju, već mi se činilo da sve počinje iznova.
Prepustih smo se tome, a ona se odmah uselila u moju kuću. Kuća je imala dva
sprata. Moje stvari sam premestio gore, a Johani sam predložio da njene smesti u
prizemlje, u kojem se nalazila velika spavaća soba, kupatilo i ogromni ormani sa
prostorom za presvlačenje. Prizemlje je bilo mnogo lepše od sprata.
Sreća je bila kratkog veka. Na kraju je počela da se žali: „Zašto ja moram da
budem u delu za presvlačenje? Zašto ja ne mogu da budem na spratu?” Ništa mi nije
bilo jasno. Daj joj prst i tražiće ruku.
Isprva je naša ljubav cvetala. U martu 2001. počeo je rad na novom albumu.
Tog meseca sam organizovao porodični put na Havaje. Poveo sam mamu, obe sestre,
njihove muževe i mog neodoljivog nećaka Džeksona na Kaui. Hteo sam da i Jo pođe,
ali ona je imala nekih poslovnih obaveza. Osećanja prema njoj su me inspirisala da
napišem pesmu Body of Water, posvećenu njenom duhu i unutrašnjoj energiji kojom
me je uvek opčinjavala.
U martu smo saznali tužnu vest. Jednoj od mojih najbližih prijateljica i mom
mentoru, Gloriji Skot, otkrili su rak pluća. Prijatelji su se brzo okupili, pokušavajući
da pronađu tretmane koji bi joj pomogli da sve to lakše prođe. Lova je bila veliki
problem, jer je Glorija bila švorc. Zato smo održali koncert da bi prikupili preko
potreban novac za nju (i za obolele od Hantigtonove bolesti, bolesti koja je pogodila
porodicu Flijeve dugogodišnje devojke).

370
 Pošto je Glorija uvek znala da kaže kako joj je Nil Jang davao najviše snage,
pozvao sam ga i pitao da li postoji ikakva luda šansa da nastupi u njenu čast.
„Samo reci kada i spreman sam”, reče on.
Glorijino stanje se pogoršalo na dan koncerta, ali uspela je da ga izdrži. Bila je
tako oduševljena što sam je upoznao sa Nilom. Divan je prizor bio videti ovo dvoje
ljudi kako se upoznaju.
Gloriju smo preneli u njen mali stan na plaži Venis, jer je oduvek volela blizinu
okeana, iako je trideset godina živela dublje u tom kraju. Uzeli smo joj medicinsku
sestru i platili za lekove, ali rak joj je bio kasno otkriven. U bolnicu sam stigao na
vreme da kažem bolno „Znam da umireš, zato moraš da znaš da te volim.” Odbijala
je da umre u bolnici, tako da su je vratili u njenu kućicu na plaži i tu je preminula.

Iz Venice Queen

And now it's time for you to go

You taught me most of what l know
Where would I be without you Glo
G-L-O-R-I-A
Is love my friend, my friend, my friend

I see you standing by the sea

The waves you made will always be
A kiss goodbye before you leave
G-L-O-R-I-A
Is love my friend, my friend, my friend

Stvaranje albuma By the Way odvijalo se sasvim drugačije od Californication.

Džon je postao onaj stari i pucao je od samouverenosti. Dakle, vratili smo se onome
što smo uvek radili — počeli smo da odlazimo u Swing House, svaki dan satima
svirajući zatvoreni u sobu gde smo bili samo nas četvorica sa gitarama, bubnjevima i
mikrofonima. Počeli smo da otkrivamo magiju muzike, rifova, ritma i spontanih
svirki. Sve smo snimili, nešto oduzeli nešto dodali, promenili neke melodije. Počeo
sam da pišem tekstove inspirišući se slušanjem onoga što su momci odsvirali.
Sve to vreme pokušavao sam da izgladim odnos sa Johanom. Lansirala je
sopstvenu modnu liniju. Bila je produktivna i kreativna, ali nismo funkcionisali kao
osobe. Par puta smo otišli kod savetnika za parove, praktične, bistre žene bez

371
predrasuda, koja nam je dala nekoliko saveta, ali nama ništa nije odgovaralo - preko
potrebne promene nisu se događale.
Negde u leto napola smo raskinuli. Praktično, Johana se uselila u spavaću sobu
dok ne nađe sopstveni stan. Nisam hteo opet da je izbacim. Naravno, to je značilo da
su postojale posete u sitne sate. Zabranjeno voće greha na njenoj razbacanoj odeći i
jastucima svuda po spavaćoj sobi, neko vreme, činilo je čuda za naš seksualni život.
Na kraju smo se rastali. Iznajmio sam joj mali stan na Beverli Hilsu. Kola sam joj
dao na korišćenje, a ona mi ih je vratila bez drški na vratima, ozvučenja i podnih
prostirki. Izgledala su kao simbol naše veze. Pokušao sam da joj učinim uslugu, a
ona ih je vratila potpuno uništena i rekla mi kako će mi osiguranje pokriti sve
troškove.
Naša veza je nastavila, s vremena na vreme, da se obnavlja. Sada se nisam
vraćao drogama, već Johani. Posle Božića 2001. otišli smo na Sveti Bart i tamo
iznajmih kuću na plaži. Jednog dana htela je da nauči da surfuje, pa smo pedalinom
otišli otprilike petsto metara od obale, a kada smo stigli na čistinu talasi su postali
tako veliki, preveliki za obuku. Talasi su se tako povećali da su počeli da nas
zapljuskuju sa svih strana. Morali smo da zadržavamo dah i čekamo da pređu preko
nas. Da sve bude gore, Johanina daska je otkazala, pa sam doplivao do nje i dao
joj moju. Konačno, uspeli smo nekako da stignemo do obale ali, u zabuni od velikih
olujnih talasa, nismo doplivali do raskrčenog priobalnog dela, već smo napravili
veliku grešku i dospeli do koralnog grebena. Dobra vest je bila da samo živi. Loša je
bila da je trebalo preći preko korala, na kojima su obitavale školjke i morski ježevi.
Čak i najmanji talas bio je u stanju da nas skrene sa putanje, tako da smo završih
ištipani i izbodeni bodljicama koje su se lomile i ostajale u koži. Njih je bilo
nemoguće odstraniti i izazivale su velike probleme.
Johana je počela histerično da viče na mene, kao da sam ja hteo da budemo
izbodeni. Naredna dva dana su mi prošla u zivkanju doktora i trčanju po apotekama.
Ona je odlepila. Bila je tako zla prema meni za vreme celog odmora tako da sam, po
ko zna koji put, shvatio kako ona nije devojka za mene.
Film mi je pukao još dok smo bili na odmoru. „Trebalo bi da odeš kući”, rekao
sam joj. „Neću samo da sedim ovde i da se ti iživljavaš na meni. Učinio sam sve da ti
ovaj put bude prijatan i da zajedno provedemo te trenutke, ali ti si prosto nemoguća.”
Poslao sam je kući. Ponovo smo raskinuli. Vratio sam joj se negde sledeće godine.
Stalno sam joj se vraćao zato što mi je nedostajalo njeno društvo, ali rezultat je uvek
bio isti - napretka nikada nije bilo. Bili smo zajedno već četiri godine, a ona
je sagorevala nervirajući se zbog nekih glupih sitnica u životu. Ležala bi u krevetu
dureći se zbog neke svađe koja je izbila oko stvari veličine makovog zrna. Izvinio
bih joj se i rekao: „Hajde da zaboravimo sve to. Moja greška. Volim te i stalo mi je

372
do tebe. Želim da budeš srećna, da uživamo u našoj ljubavi i životu.” Ali, ona nije
htela da popusti, jednostavno nije želela da bude srećna.
Ni moji problemi sa Johanom nisu mogli da poremete moje trezno stanje.
Sastanci sredom su se ustalili. Svi su bili voljni da budu od koristi. Pronalazili smo
ljude na ulici, odvodili ih na sastanke i u naš krug primalipojedince, kako bi im
pokazali da trezvenost ne znači odustajanje od zabave, već samo jedan njen nov,
razumniji vid. Imati svetli trenutak je jedno, imao sam ih i ranije. Oni treba da budu
praćeni posvećenim stalnim, svakodnevnim radom. Moraš vežbati ukoliko želiš da
postaneš dobar plivač ili priznat muzičar. Isto je sa trezvenošću, iako je ulog
daleko veći. Ukoliko program ne sprovodiš svaki dan, dovodiš sebe u mogućnost da
ponovo izletiš iz koloseka.
Dobra stvar je bila u tome što sam se na sastancima super provodio. Obožavao
sam da idem na sastanke, voleo sam da čujem šta ljudi imaju da kažu. Neki od njih
bih su potpuni smarači koji nisu imali ništa da kažu, ali neki od njih bili su pravi
anđeli. Na jednom od tih sastanaka ugledao sam tog krupnog Meksikanca jake grade
koji je bio transeksualac, besprekorno namontiranog u žensku odeću. Ona je htela da
ispriča njenu priču. Stajala je tamo, izvaljivala fore, pevala, pričala i molila nas da
se svi potrudimo da pomognemo drugima. Kada je otišla, znao sam da sam video
anđela. Imao sam ista iskustva sa kaubojima iz Montane i južnjačkim sveštenicima,
ljudima koji su nekada bili hodajući mrtvaci, a sada su širili poruku ljubavi i
oporavka. Sastanci znaju da budu zanimljivi.
Oni su kombinacija opuštenog seminara, predavanja i druženja. Nekada se tamo
zadesi i neka dobra ženska. Prisutni umeju da budu zanimljivi, kreativni i puni
života. Kao što se u Biliji kaže: Nismo sumorni.
Lagao sam sebe sve te godine kada sam išao malo napred, malo nazad, misleći:
„Samo se vraćaš nakratko, nećeš ovo doveka koristiti. Ovo je samo privremena
faza.” Uvek bi se odužilo na više nego što sam planirao. Bio sam u stanju da se
oporavim, ali sada znam da sam uspeo zbog svrhe - ne zbog toga što sam uspeo da
,nadmudrim’ zavisnost od droga - već zato što je nešto, negde, želelo da se izvučem
kako bih učestovao u stvaranju nečeg divnog i bio od pomoći drugima.
Mnogo puta do tada donosio sam odluku da prestanem sa drogiranjem, ali
nikada se nisam pridržavao dnevnih obaveza, pripremnom putu za duhovno buđenje.
Mislim da svako ko se očisti, prođe kroz sve korake, redovno odlazi na sastanke i
stalno je spreman da pruži ruku podrške drugima, garantovano ostaje čist. Ali, svako
ko ide tamo sa stavom kao što je bio moj u prošlosti, odmerava, bira i razmišlja:
„Ovo ću raditi nekoliko dana, pa ću prestati na nekoliko. Neke korake ću odraditi,
druge neću. Nekada ću dolaziti na sastanke, ali neću kada imam previše
obaveza”, osuđen je na neuspeh. Ne može se uraditi sedam od deset koraka, a onda

373
očekivati da će se dobrim vratiti - ništa se ne dobija bez potpune posvećenosti.
Postoji još jedna genijalna stvar u vezi sa programom. On ne počiva na činjenici
da treba da se popuje tim ljudima ili da treba da se preobražavaju. Ključna stvar je
starati se o sebi i na taj način postati proizvod programa, a ne samo njegov promoter.
Ništa se ne dobija kada narkomanu ili alkoholičaru kažeš: „Hej, ovo treba da radiš”.
Ali, ako radiš svoje, neko će te snimiti i pomisliti: „Taj lik je nekada povraćao po
pantalonama, a sada izgleda kao da mu je lepo.” Nijedan alkoholičar na kugli
zemaljskoj ne želi da mu se kaže šta da radi. Alkoholičari su, često, opisivani
kao egomanijaci sa kompleksom niže vrednosti. Ili, surovije rečeno, seronje koje
misle da se svet okreće oko njih.
U redu, postoji način da se izađe na kraj i sa njima. Osećaš se kao govno? Izađi
iz sopstvenog sveta i pomogni nekome i — eto, više se ne osećaš kao govance.
Zbunjen si i izluđuješ sam sebe? Nazovi lika koji se skinuo pre tri dana i nema pojma
kako dalje. Bola se oslobađaš onog trenutka kada izađeš iz sopstvenog, skučenog
sveta. Trik da ostaneš čist je u tome da stalno pomažeš drugom alkoholičaru.
Potrebna je stalna akcija. Tebi je neko pomogao, a sada ti treba da pomogneš
drugome. To je kao stalan izvor energije, kao punjenje baterije, samo bez zagađenja
i otpadnih materija.
Razlog uspešnosti ovog programa leži u tome što alkoholičar pomaže drugom
alkoholičaru. Nikada nisam upoznao normija (naš izraz za osobu koja nema
problema sa drogama i alkoholom) koji ikada može da pojmi kako je biti alkoholičar.
Normiji su uvek u fazonu: „Sada je pronađena nova pilula posle koje više ne želiš da
se pucaš kokainom.” To pokazuje osnovno nepoznavanje alkoholizma i narkomanije.
Nisu to samo fizičke potrebe, to su psihičke opsesije i duhovne slabosti. To je
troslojna bolest. Ukoliko je to delom duhovna slabost, onda je tu potreban duhovni
lek.
Kada kažem duhovni, ne mislim na trabunjanje ih čitanje istočnjačke filozofije.
Pričam o nameštanju stolica za sastanak, pronalaženju alkoholičara i dovođenje na
sastanak, makar to podrazumevalo vožnju kroz ceo grad. To se zove duhovni način
života, biti voljan da priznaš da ne znaš sve i da, u vezi sa nekim stvarima, nisi bio u
pravu. Tu je stvar u pravljenju spiska ljudi koje si povredio, bilo emotivno ili
finansijski, vraćanje na ,mesto zločina’ i izvinjavanja. To je duhovni način života -
nije to onaj ušuškani, lepršavi koncept.
Moj ortak Bob Forest je duhovna osoba. On ne ide u crkvu, ne priča o Bogu i ne
ide preko vikenda na dobrotvorne priredbe, ali satima će sedeti u zatvoru i pričati sa
likom koji ne može da prestane da puši krek. Tako Bob leči duhovnu slabost - on želi
da radi nešto čime će nekome drugom pomoći. On ne radi to zato što očekuje nešto
da dobije zauzvrat, iako - na posredan način - zaista ima koristi od toga.

374
 U pesmi Otherside napisao sam: ,,How long, how long will I slide / Separate my
side I don’t, I don't believe its bad.” Ne smatram da je korišćenje droga suštinski
loše. Jeste da je to mračno i destruktivno iskustvo, ali da li bih ga menjao za iskustvo
jedne normalne osobe? Ne, do đavola. Bilo je gadno i ne znam ni za šta što nanosi
više bola, ali nikada ga se ne bih odrekao. Zahvalan sam za svaku doživljenu
emociju iz tog širokog spektra. Ne cimam se nešto posebno da ih stvaram, ali shvatio
sam kako da ih prihvatim. Ne želim da nipodaštavam bilo koje od mojih
iskustava, sada kad sam ih proživeo, kada sam već skoro četiri godine čist i kada sam
u mogućnosti da pomažem stotinama drugih napaćenih ljudi. Sva ta vraćanja
drogama, sva ta vraćanja unazad koja su izgledala kao nepotreban dodatak na već
mučno iskustvo, sve će poprimiti neki smisao. Usput ću upoznati osobe koje su neko
vreme bile čiste, a posle nisu mogle da se skinu, i moći da kažem: „Bio sam u toj
situaciji, godinama sam to radio, a sada...”
Jedne večeri otišao sam sa Gajem na predavanje o kabali. Pričalo se o četiri
aspekta ljudskog ega, koje simbolizuju vatra, voda, vazduh i zemlja. Voda
predstavlja preterano stremljenje zadovoljstvima, a pošto sam ja vodeni znak, shvatio
sam da je to moja životna priča. Oduvek sam želeo da zadovoljstvo iskusim do
granice ludila. Nije ni čudo što se ,podizanje’ često povezuje sa drogama. Želiš da
dotakneš nebo, da osetiš slavu i euforiju, ali fora je u tome da je za to potreban trud.
To se ne može kupiti, nabaviti na ćošku, ukrasti, ufiksati ili zabosti u dupe - to moraš
zaslužiti. Kada sam bio klinac i pucao se, nisam razmišljao u stilu: „Želim da
spoznam Boga.” Možda i jesam, ali negde duboko u sebi. Možda sam hteo da znam
u čemu je fora sa svetlom u daljini i hteo da dođem prečicom. To je moja životna
priča - čak dok sam odrastao u Mičigenu, uvek bih se iz škole vraćao kroz komšijino
dvorište, preskačući ograde. Nisam mario da li će me ujesti pas ih ću pocepati
pantalone na šiljcima ili ću izbiti oko grančicom koja je štrčala sa drveta - stvar je
bila u prečici. Ceo život sam prolazio po prečicama, a na kraju sam se izgubio.
Sada je sve dobro. Baster i ja delimo lepu kućicu. Imam sjajnu grupu prijatelja
koji me podržavaju, a kada dođe vreme za put okružen sam još jednom grupom
prijatelja. Jedna od mojih najvažnijih srodnih duša je Set Hari. U naš svet je ušla za
vreme turneje 2000. godine, kada ju je Fli poveo kako bi mu pružala intravenoznu
ozonsku terapiju. Set Hari je medicinska sestra, američki Sik, slatka, neverovatno
zaštitnički nastrojena mlada dama sa turbanom na glavi. Ona podseća na Flija u
ženskoj verziji, sa istim onim razmakom među zubima, istim oblikom lica, istom
bojom očiju, istim prćastim nosom. Svuda oko sebe širi majčinsku pažnju, topla je,
puna ljubavi, skromna, dašak svežeg vazduha i ženstvenosti, ne mislim na seksualnu
energiju, bar ne u mom slučaju. Meni je ona kao sestra, majka, staratelj i medicinska
sestra u jednoj osobi.

375
 Set Hari je svima iz grupe i ekipe pomoćnika prirasla za srce i postala glavna
ženska osoba. Svima stoji na raspolaganju da joj se povere, da joj svaki dan otvaraju
dušu po ceo dan i celu noć pričajući o njihovim najdubljim, najmračnijim,
najskrivenijim tajnama. Mi smo, takođe, imali uticaja na nju. Isprva je bila suzdržana
i poslušna, očekujući da joj kažemo šta može da radi a šta ne, s kim može da priča a
s kim ne. Pokazali smo joj sasvim novi svet slobodoumnih ljudi koji se provode i
uživaju u životu. Razvila se kao osoba i izašla iz njene školjke. Set Hari, Džon i ja
delili smo autobus za vreme By the Way turneje. Bilo nam je kao da se nalazimo u
udobnoj, pokretnoj čauri sreće.
Tu energiju preneli smo u arene u kojima smo svirali. Posle nekoliko turneja
postalo nam je jasno da su prostorije u bekstejdžu uvek hladne, ogoljene, kamene
grobnice sa neonskim osvetljenjem - mesta na kojima ne bi želeo da provedeš više
od dva minuta. Zato smo, za vreme našeCalifornication turneje, unajmili ženu koja
se zove Liza Blum i ima veoma dobar ukus kada je reč o uređivanju enterijera.
Prostrla bi tepihe, zidove obložila tapiserijama, smekšala neonsko osvetljenje,
osposobila stereo ozvučenje i na sto stavila činije sa svežim voćem, povrćem,
grickalicama i različite vrste čaja.
Zato se sada pred koncert zezamo u bekstejdžu, a Džon, koga smo proglasili za
zvaničnog didžeja tog prostora, pušta muziku. Potom on i Fli izvade njihove gitare i
vežbaju, a ja radim glasovno zagrevanje. Onda svima skuvam čaj i sastavimo spisak
pesama. Set Hari dolazi i daje nam ozonsku terapiju, a onda na podu radimo vežbe
istezanja i malo meditiramo. Svi imamo te osnovne rituale koji nam omogućavaju
da rastemo i poboljšavamo se.
Naš poslednji ritual pred izlazak na binu je duhovni krug. Zanimljivo je kako se
on godinama razvijao. Još dok smo bih drska, mlada grupa holivudskih tikvana,
oformili bi krug i šljapnuli jedan drugog po licu pre nego što izađemo. To nas je,
zasigurno, pokretalo. Sada ulazimo u krug držeći se za ruke i ulazimo u neku vrstu
meditativnog stanja, pojmeći zašto smo tu i šta nam je potrebno da ostanemo na
okupu. Nekada nam Fli uputi nekoliko reči ohrabrenja.
Nekada izvalim šalu ili smislim neki stih. U poslednje vreme, Džon je postao
najpričljiviji član našeg duhovnog kruga. Čed retko kada započinje celu stvar, on je
tu više u stilu ,slušam vas, slušam’.
Svi ti rituali me drže čvrsto na nogama. Ironično zvuči, ali ono što me najčvršće
drži na tlu je moja opsesija drogama. Smešno je to, ali u prvom mom ,čistom’
periodu, od pet i po godina, nikada nisam imao potrebu za drogama. Nekontrolisana
opsesija koju sam iskusio još kada sam imao jedanaest godina, tada je nestala po prvi
put. To je bilo istinsko čudo. Kadasam izašao iz mog prvog oporavilišta, ideja
rađenja bila mi je potpuno strana. Mogao sam da sedim i buljim u planinu kokaina i

376
heroina i to mi ništa ne bi značilo, iako bi se mesec dana ranije tresao i znojio od
samog uslovnog refleksa. Način na koji prevrtljivi gad najlakše nalazi put kojim se
vraća je preko ublaživača bola koji se izdaju na recept.
Kada sam se prvi put vratio drogi, izgubio sam svaku šansu da ikada više budem
obdaren mogućnošću da ne osetim opsednutost njome. Ovo može ličiti na tragično
prokletstvo, ali ja to gledam sa vedrije strane -sada ću još više morati da se trudim da
ostanem trezan. Kada sam se prvi put oslobodio te opsesije, uložio sam veoma malo
truda. Sada više nemam izbora, nego da pružam više, da budem marljiviji i
posvećeniji jer ne može da prođe ni nedelju dana, a da me ne preplavi ideja rađenja.
Prve godine moje novostečene trezvenosti, cele 2001, potreba za rađenjem
obuzimala me je svaki dan. Naročito kasnije te godine, kada se Johana iselila,
postalo je tako gadno da uopšte nisam mogao da spavam. Jedne večeri bio sam bliže
nego ikada povratku na staro. Bio sam sam u kući, a na nebu je sijao pun mesec.
Pisao sam tekstove za By the Way, sve je išlo lepo i služila me je inspiracija. Izašao
sam napolje u šetnju, a noć je bila tako vedra da sam mogao da vidim primamljiva
svetla centra grada.
I bio sam spreman da, još jednom, sve odbacim. Spakovao sam stvari u mali
ranac i ostavio poruku mojoj asistentkinji da se brine o Basteru.
Uzeo sam ključeve od kola i izašao iz kuće. Stigao sam do trema, pogledao u
mesec, pogledao ka gradu, onda u kola i spakovani ranac i pomislio: ,,Ne mogu. Ne
mogu ponovo sve da odbacim”, i vratio se u kuću.
U prošlosti, kada se pokrene jedan od tih točkića, zaboravljaš na sve - poplave,
zemljotresi, glad, seču šuma - ništa me nije moglo sprečiti od upražnjavanja moje
gnusne navike. Ali, sada sam dokazao sebi da mogu da živim sa mojom opsesijom
sve dok potpuno ne nestane. Spremno sam prihvatio činjenicu da sam svakodnevno
razmišljao o rađenju, kao što sada mogu da pogledam reklamu za pivo u kojoj se
prikazuje orošena boca i čep koji leti kroz vazduh i poželim pivo (a ipak ga ne
popijem).
Dobra vest je da mi se, do kraja druge godine, ta želja pojavljivala duplo ređe, a
do kraja treće godine ponovo prepolovila. Još uvek sam malo na svoju ruku ali, sve u
svemu, ne mogu da se požalim. Posle svih onih godina rađenja, lupanja u drveće
brzinom od sto kilometara na sat, skakanja sa zgrada i provlačenja kroz uzimanje
prekomernih doza i oboljenja jetre, sada se osećam bolje nego pre deset godina.
Možda imam neke žive rane, ali to je u redu - još uvek napredujem. Samo pogledam
u mog psa kada pomislim: „Čoveče, legla bi mi jebena soba u motelu i
roba,,vrednosti od par hiljadarki.” Tada se setim da me Baster nikada nije video
urađenog.

377
 Godine 1983. četvorica «dileja», kako su sami sebe zvali, izleteli su na
losanđelesku šarenoliku neopank scenu i uzdrmali je svojim tvrdim kosmičkim
fankom. Više od dvadeset godina kasnijePepersi su, iako im se svašta dešavalo,
postali jedan od najuspešnijih bendova na svetu. I pored toga što je grupa preživela
mnoštvo izmena, njen tekstopisac i pevač, Entoni Kidis, bio je tu od samog početka.

Žive rane su Kidisova bolno iskrena ispovest o brzom životu kakvim je živeo.
Odrastao na Srednjem zapadu, Kidis se sa jedanaest godina preselio u LA da bi živeo
sa ocem, Blekijem, koji je među holivudskom elitom bio poznat kao najveći
snabdevač pilulama, travom i heroinom. Prenego što je napunio trinaest godina,
Entoni je već delio sa ocem devojke i drogu tokom noćnih bahanalija u kojima su
učestvovale i proslavljene ličnosti, kao što su Kejt Mun, Džimi Pejdž i Alis Kuper.
Nakon kratke dečačke glumačke karijere, Kidis se ispisao sa fakulteta i svom
snagom bacio u mondenski život andergraund muzike. Živeo je kao klošar, borio se
da dođe do droge, svake noći po klubovima očajnički tražeći novi fiks.

Naposletku - pronašao ga je u muzici. Entonijeva saradnja sa tri ortaka iz srednje

škole bila je prva stvar u njegovom životu koja je nešto značila. Putujući širom
Sjedinjenih Država, Pepersi su doneli mnoge inovacije muzici i uticali na čitavu
jednu generaciju budućih muzičara. Žive ranesu pune priča o slavnim muzičarima
kojima se životni put ukrstio sa Entonijevim.

Ali svaki uspeh i svako preterivanje ima svoju cenu. U Živim ranama Kidis sa
bolom opisuje smrt od prekomerne doze droge svog najboljeg prijatelja, kao i
sopstvenu neprestanu borbu sa zavisnošću, zbog koje se, iako multimilioner, kao
protuva fiksao u društvu kriminalaca meksičkog porekla ispod losanđeleskih
nadvožnjaka. Nakon što je potonuo na samo dno, Kidis se otisnuo na duhovno
putovanje po Indiji, Bomeu, Tajlandu i Novom Zelandu - a prosvetljenje je sve
vreme bilo ispred njega, u njegovom domu.

Bilo da se osvrću na uticaj koji su na Kidisa imale prelepe i snažne žene koje su
mu bile muze, pričaju o nastupu pred pola miliona ljudi u Vudstoku ili govore o
susretu sa dalaj-lamom, Žive rane su štivo koje obuzima čitaoca i čita se u jednom
dahu. To je priča o predanosti i razvratu, spletkama i ličnom integritetu, nemarnosti i
iskupljenju - jedna prava holivudska priča.

Entoni Kidis je pevač grupe Red Hot Čili Pepers, jedne od najslavnijih na svetu.

378
 Živi u Los Anđelesu.

Leri Sloman sarađivao je sa Hauardom Sternom na knjigama Private Parts i

Miss America. Samostalno je napisao pet knjiga, uključujući i On the road with Bob
Dylan.
Živi u Njujorku.

ISBN:86-7710-106-3

379