Проф.

др Петар Кунић

ОСНОВИ УСТАВНОГ
УРЕЂЕЊА

1
 1. ПОЈАМ УСТАВА

Под уставом у ширем смислу се означава скуп правила (писаних или неписаних) којима
се регулишу овлаштења, обавезе и функције различитих институција власти, њихови
међусобни односи, однос државе и појединца као слободе и права грађана, те начин и
инструменти њиховог остваривања.
У ужем смислу под уставом се подразумијева највиши правни, политички и
конститутивни акт једне организоване заједнице који представља основни и највиши
закон те заједнице, што значи да са њим морају бити сагласни, односно њему не могу бити
супротни закони и други општи правни акти.
Поред чињенице да је уставни акт иманентан држави и други субјекти могу имати
свој устав као што су разни облици политичко-територијалних јединица (федералне
јединице, провинције, ентитети, кантони и др.) које имају одређен степен државности.
Уставом се регулишу темељни друштвени и политички односи у једној заједници а тиме
успоставља политички и правни поредак.

1.2 ПРЕДМЕТ, РАЗВОЈ И СВОЈСТВА УСТАВНОГ ПРАВА

У погледу одређивања предмета уставног права треба поћи од садржине јер садржина
представља разрађени и конкретизовани предмет, а сам предмет је уопштена презентација
садржине. Предмет уставног права има своју развојну линију која је текла постепено, да
би тек крајем ХVІІІ односно почетком ХІХ вијека, настанком модерне уставности, добио
релативно заокружену и конзистентну цјелину, што не значи да у том погледу у теорији
још увијек не постоје различита становишта. Тако једно становиште полази од врсте
правних прописа према којем је устав пропис најјаче правне снаге, различит од других
прописа по мјесту које заузима у хијерерхијској структури правних прописа. Међутим,
ово становиште није сасвим тачно, јер се најзначајнији односи у некој државној заједници
могу регулисати и другим актима а и обичајима. Схватање уставног права као искључиво
правне науке није прихватљиво, јер под предметом уставног права (које има већи број
присталица) се не може сматрати само строго правно подручје - јер се уставно право
користи како правним тако и методама политичких наука. Поред тога, у теорији постоје
схватања према којима се предмет уставног права проширује и на друга подручја као што
су општетеоријска питања државе и права, па чак и на социјално-политичке прилике, које
дакако, не улазе у оквир ове научне области.
Под уставом у ширем смислу се означава скуп правила (писаних и неписаних)
којима се регулишу овлаштења, обавезе и функције различитих институција власти,
њихова организација, међусобни односи, однос државе и појединца као и слободе и права
грађана, те начин вршења власти, доношења устава, посебан поступак доношења и
примјене устава, те посебан начин утрђивања тог поступка. (М. Пaјванчић).
Без обзира на различита становишта о појму устава, могуће је запазити нека
заједничка обиљежја која се издвајају, а на која указује традиционална уставна теорија. То
је приступ којим се појам устава сагледава у материјалном смислу и појам устава у
формалном смислу. ( М. Јовичић)
2
 Појам устава у материјалном смислу полази од садржаја уставне материје при
чему се занемарује форма у којој је изражено уређивање уставне материје. Један приступ у
поимању устава у материјалном смислу садржај уставне материје везује за државу
односно право, док други садржај уставне материје везују превасходно за установљавање
и прописивање правила по којима се ствара право и правни систем у заједници. ( М.
Пaјванчић)
Први приступ, као најважнији садржај уставне материје, узима државну
организацију, статус и међусобне односе органа власти, посебно највиших органа у
државној структури. Уставом се утврђују оквири дјеловања државне власти, посебно у
погледу заштите слободе и права грађана зајамчене уставом.
Према другом приступу, садржај уставне материје чине норме највише правне
снаге на чијој основи настаје право и опште правне норме садржане у законима.
Садржајни оквир уставне материје представља разлог доношења устава по посебном
поступку и у посебној форми.( М. Пaјванчић)
Појам устава у формално смислу полази од два битна својства устава а то су његов
садржај и форма устава. Садржај устава у формалном смислу поклапа се са садржајем
устава у материјалном смислу. Кроз форму и облик устава уобличава се његов садржај.
Његова форма је обиљежје које га разликује од закона и других општих правних аката.
Обиљежја која одређују форму устава могла би се свести на неколико елемената, а
то су:
-писана форма устава као писаног акта ( устав у формалном смислу може
бити само као писани акт)
-да писани устав буде јединствени правни акт
-највећа правна снага и највише мјесто у хијерархији правних аката
-посебан орган који је надлежан за доношење устава, посебан поступак
доношења и примјена устава те посебан начин уређивања тог поступка ( М. Пaјвачић)
Без обзира на различите приступе у дефинисању предмета уставног права, у
уставно-правној теорији постоји значајан степен сагласности кад је у питању садржајни
оквир предмета уставног права. Превасходно тај предмет чини регулисање политичких
односа ( субјекти државне структуре, основне слободе и права грађана, посебно њихово
учешће у конституисању државне власти ), облици државног уређења, организација
државне структуре (вертикална и хоризонтална ) и инструменти помоћу којих се власт
остварује те механизми управљачке структуре (М. Паjванчић)
Развојну димензију устава пратила су и одређена својства. Први уставни документи
( прво неписани а затим писани) јављају се појавом државе, а сам назив сеже из античког
доба ( устави Атине и Спарте те 156 Аристотелових устава (статута) ) да би тај назив
нашао мјесто и у римској држави (сам назив устав користио је римски филозоф Цицерон у
І вијеку п.н.е). Иако се не може рећи да је класична грчка филозофија и римска правна
наука систематски изучавала питања која се тичу устава у данашњем смислу, ипак у том
периоду могу се наћи бројна дјела и која третирају уставну материју.
Елементи развоја могу се наћи и у средњем вијеку (средњовјековне повеље,
обичаји и др.) који такође немају један цјеловит приступ, али се парцијално изучавају
поједина политичка и правна питања, посебно црквено (канонско ) право и римско
приватно право (Гајеве Институције и Јустинијанов кодекс). У каснијој фази феудалне
епохе расте интерес за изучавање природе државне власти и ограничења владареве власти

3
(путем принципа легалитета ,односно подјеле власти). Зачете су идеје о народној
суверености, изборном праву народа, људским правима (као природним правима) те
држави као зачетнику општег добра и др.
Настанак модерног уставног права везан је за прве писане уставе настале у другој
половини XVIII вијека, успоставом: подјеле власти, владавине права, модерног
парламентаризма, ограничењем и контролисањем јавне власти, владавине на основу
сагласности грађана, јемство слободе и заштите људских права и др. У теорији се као први
писани устав спомиње устав (1776) државе Вирџиније у САД, да би нешто касније (1787)
био донесен федерални устав САД. Први устави у европском поднебљу настали су послије
француске буржоаске револуције у Француској и Пољској 1791. а послије Бечког конгреса
1815. и у осталим европским земљама.
Различито поимање појма устава је посљедица разлика које постоје у основним и
општим својствима устава. Једно од најбитнијих својстава устава произилази из
чињенице да је устав највиши правни акт државе, што ће рећи да се налази на
хијерархијском врху правних аката, има највећу правну снагу и надређен је свим
осталим. Њиме се уређује друштвено, државно и правно уређење заједнице. Поред
чињенице да је уставни акт иманентан држави и други субјекти имају своје уставе као што
су разни облици политичко-територијалних јединица (земље и државе као федералне
јединице, ентитети, провинције и др.). Устав представља акт политичке воље водећих
политичких снага којим се изражава консензус припадника одређене заједнице о кључним
принципима на којима одређена заједница почива. Према томе, устав је несумњиво (у
већој или мањој мјери ) и идеолошко-политички акт, односно, програмско-
декларативни акт. Уставом се истичу темељне вриједности и општи циљеви друштва.

1.3 КЛАСИФИКАЦИЈА УСТАВА

Устави се могу класификовати на различите начине зависно од критеријума који се

користе као основа класификације. Тако најчешћи вид подјеле устава полази од
формалних обиљежја (да ли је писан или неписан, кодификован или некодификован),
затим зависно од начина на који се може мијењати (да ли је чврст или мек ), полазећи од
његове садржине, уређења које успоставља, те органа који га доноси (да ли је монархијски
или републикански, федералан или унитаран, предсједнички или парламентарни, те
демократски или недемократски и др.).
Највећи број устава данас се доноси у писаној форми. Неписани устави не садрже
једно од битних својстава устава, а то је устав у формалном смислу, па се стога може
сматрати само уставом у материјалном смислу. У теорији писани устави су
општеприхваћени, њихове норме су у било којој форми написане (формулисане у једном
или више аката ).
Неписани устави немају писана правила већ се ослањају на обичаје и традицију.
Међутим, данас је тешко тврдити да је сваки устав у потпуности писан, односно да је неки
устав у потпуности неписан кад се зна да има устава који су мјешавина писаних и
неписаних правила, иако се равнотежа међу њима знатно разликује. Нпр. Велика
Британија нема писани устав али знатну пажњу посвећује конвенцијама док САД имају
писани устав, али несумњив значај имају конгресни одбори, примарни

4
избори и бирократија који су настали временом. Међутим, у земљама континенталног
права већина земаља има писане уставе који прецизно одређују овлаштења и
одговорности политичких институција.

1.4 КОДИФИКОВАНИ И НЕКОДИФИКОВАНИ УСТАВИ

Кодификовани устави су такви устави у којима су кључне уставне одредбе

сакупљене на једном мјесту у оквирима једног писаног правног документа. Данас у
свијету највећи број земаља има кодификоване уставе. Кодификован устав сам по себи
представља највиши правни акт и успоставља хијерархију правних аката. Иако се
кодификовани устави најчешће називају уставима сусрећу се и други називи ( основни
закон, инструменти владавине, и др.).
Некодификовани устави представљају уставе који подразумијевају постојање више
писаних правних аката у којима су садржана уставна правила а који су донесени одвојено
и у различито вријеме.

1.4.1 ЧВРСТИ И МЕКИ УСТАВИ

Ова подјела користи као основни критеријум поступак уставне ревизије без обзира
да ли се ради о ограниченој промјени или се ради о доношењу новог устава. Подлогу
класификације чини сложеност поступка промјене устава. Процедура доношења устава и
његова каснија ревизија морају на неки начин да буду сложенији и тежи од процедуре
доношења и промјене обичних закона.
Код чврстих устава поступак промјене устава је сложенији од законодавног
поступка, док је код меких устава поступак промјене идентичан законодавном.
Сложеност промјене чврстих (крутих ) устава испољава се у више видова. За његову
примјену може бити предвиђено посебно тијело које се од законодавног разликује по
избору, саставу и садржајима ( нпр. уставотворна скупштина ). Може га мијењати и
законодавно тијело али у посебном поступку ( разлика у начину покретања иницијативе,
садржаја и тока расправе која се води у законодавном тијелу, учешће грађана у одређеној
фази поступка (референдум), учешђе федералних јединица у поступку ревизије
федералног устава и др. ). Нпр. у САД за ревизију устава тражи се двотрећинска већина
у оба дома Конгреса и ратификација од стране три четвртине федералних држава. У
Њемачкој, која је такође федерална држава као и САД, према Основном закону промјене
устава морају добити двотрећинску већину у оба дома парламента. У Швајцарској,
Аустрији, Шпанији, Данској и Ирској промјене устава морају бити потврђене на
референдуму. Примјетно је да је ревизија устава у федералним државама сложенија и
тежа, што је и разумљиво, јер тражи се учешће федералних јединица.

1.4.2 МЕКИ УСТАВИ

Меким уставима означавају се они устави чији поступак доношења и мијењања је

идентичан поступку доношења и мијењања закона. Ову врсту устава доноси и мијења
исти орган који доноси и мијења закон. За Устав Босне и Херцеговине могло би се рећи да
је меки устав с обзиром да се већим дијелом доноси и мијења као и закон, осим што се за

5
његово доношење тражи двотрећинска већина у Парламентарној скупштини Босне и
Херцеговине. Имајући у виду да је Босна и Херцеговина федерална држава, у доношењу и
мијењању устава требало би да имају јачу улогу федералне јединице (ентитети).

1.4.3 ОКТРОИСАН УСТАВ, УСТАВНИ ПАКТОВИ И НАРОДНИ ПАКТОВИ

Зависно од доносиоца устава њихова класификација врши се у три групе и то на:

октроисане уставе, уставне пактове и народне уставе.
Октроисани устави представљају једнострани акт династичког владара, носиоца
апсолутне власти, најчешће монарха којим су ограничавали своју власт под притиском
одређених друштвених околности.
Код уставних пактова доношење устава припада представничком тијелу и
монарху. Представничко тијело ( у правилу) доноси устав а монарх га само потписује.
Уставни пактови везују се за парламентарне монархије.
Народни устави улазе у оквир највеће групе устава. У овом случају устав доноси
представничко тијело ( уставотворна скупштина или законодавни орган), или народ
непосредно, референдумом или другим видом изјашњавања. Овдје се ради о
демократским уставима.
Уз споменуте подјеле устава, у новијој теорији устави се дијеле према одређеним
својствима државе, тј.према:
• облику владавине на монархијске и републиканске уставе
• организацији власти на уставе који почивају на јединству власти те
• начину на који је извршена подјела власти на предсједничке односно
парламентарне.
Имајући у виду политичко-територијалну организацију државе, устави се могу
класификовати на унитарне и федералне. Унитарне државе имају правни систем у два
нивоа ( државни и локални) а суверена власт је концентрисана у једном државном
тијелу, док у федералним државама постоји и трећи ниво у различитим видовима
( федералне јединице које се могу појављивати као државе провинције, ентитети, кантони
и др. ). Федерализам ( ако се изузме локални ниво) има два различита нивоа који
правно и политички ( великим дијелом) нису потчињени један другом. Овдје је
значајно истакнути да два нивоа власти, државни и ниво федералних јединица има свој
устав. Док је у федералним државама суверенитет подијељен на два нивоа власти, у
унитарним државама он је концентрисан у једном тијелу у врху државе.
Коначно, ако се као критеријум класификације устава узме његова примјена у
друштвеној стварности, могу се подијелити на нормативне и номиналне. Нормативни су
устави који се примјењују у друштвеној стварности, док су номинални такви устави који
правно важе, али се у стварности не примјењују, па стога нису стварни већ привидни
устави.

6
 2. ДОНОШЕЊЕ, ПРОМЈЕНА И ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА

2.1 ДОНОШЕЊЕ УСТАВА

Овдје треба разликовати двије ситуације. Прва, кад се устав доноси у државама које
немају свој устав и другу, кад се устав доноси у државама које имају свој устав. Први
устав се доноси у државама које су већ раније формиране као државне заједнице, односно
други у новоформираним државним заједницама.
″ Устав је акт организовања или тачније самоорганизовања државно-правног поретка
па због тога настанак прве државне власти увек је праћен доношењем новог устава″ (С.
Врачар). Друга ситуација је кад се устав доноси у државама које већ имају свој устав а
доносе нови устав у складу са одредбама постојећег устава. Овдје постоји тзв. уставни
континуитет, док у првом случају тог уставног континуитета нема, јер се устав не доноси
на бази важећег устава. Доношење устава представља у ствари дефинитивни прекид
политичког континуитета. Прекиди се у правилу јављају послије ратних сукоба ( БиХ) и
остваривања независности ( Македонија, Црна Гора и др.). Примјер политичког
дисконтинуитета унутрашње структуре државе је Босна и Херцеговина гдје је послије
ратних сукоба настала нова држава са државном структуром ( федералном) са више
устава.

2.2 ПРОМЈЕНА УСТАВА

Насупрот жељи уставотворца да заштити устав од честих промјена, промјене у

одређеном друштву намећу тако нешто. Устав мора пратити и обликовати друштвену
реалност, јер успоставља одређена рјешења која или коче друштвени развој или су за нека
будућа времена. И једна и друга варијанта може бити негативна по неку друштвену
заједницу.
Устав се може мијењати углавном на два различита начина и то: фактички и
формално.

2.2.1 ФАКТИЧКА ПРОМЈЕНА УСТАВА

Фактичка промјена устава је таква промјена којом се не мијења сам текст устава, али
се мијења његов смисао и значење. Ова промјена врши се путем уставног обичаја,
судским тумачењем устава и промјенама устава путем закона и других прописа.
Уставним обичајем се уставна одредба допуњава, односно конкретизира, односно
попуњава правна празнина чиме се уставна норма мијења давањем другог смисла.
Судско тумачење устава представља фактичку промјену устава путем судова
(редовних и уставних) када они одлучују о уставности неког прописа. Овим путем устав
се фактички мијења одлуком суда који уставну норму тумачи сагласно смислу који
јој даје закон или други пропис. ( М. Јовичић)
Путем закона ,односно другог прописа, устав се мијења у оним системима који не
познају оцјену уставности. До промјене устава у овом случају долази када садржај,
7
смисао и значење законске одредбе одступа од смисла и значења уставне одредбе.
Будући да се устав ријетко непосредно примјењује, а законске одредбе стално, чиме
уставна одредба фактички мијења своје значење и добива оно које јој даје закон, односно
други пропис.

2.2.2 ФОРМАЛНА ПРОМЈЕНА УСТАВА

Формална промјена устава подразумијева посебан поступак који је у правилу

сложенији од законодавног поступка а прописан је у самом уставу. Разлоге за сложенији
поступак треба тражити у заштити његове садржине с обзиром на то да спада у вишу
категорију општих аката. Његова садржина је значајнија од закона па је и стога заштићена
од олаке и брзе промјене. Међутим, нема јединственог поступка за промјене устава
које би вриједило за све земље. Разлика у сложености поступка зависи од уставних
рјешења сваке земље, односно од чврстине одређеног устава, јер постоје земље са тзв.
меким уставима које примјењују законодавни поступак у уставној ревизији.
Промјена устава најчешће се врши путем уставних амандмана, уставног закона и
доношењем новог устава.
Има неколико фаза које карактеришу промјене устава.
Као прва, могла би се издвојити иницијатива за промјене устава , која се разликује
код чврстих устава од законодавне иницијативе, како по субјектима који је покрећу, тако
и по поступку одлучивања о прихватању иницијативе. Давање иницијативе за промјене
устава не мора значити отпочињање поступка промјене устава ( изузев у случају ако је
иницијатива дата од стране оних субјеката који имају право покретања промјене устава).
Иницијатива се прво разматра у одговарајућим тијелима које може прихватити или одбити
иницијативу. Ако је прихвати, започиње поступак промјене устава. За доношење одлуке о
прихватању иницијативе неки устави установљују посебне услове ( нпр. квалификована
већина у домовима парламента, више расправа прије усвајања одлуке о промјени устава,
изјашњавање грађана на референдуму, и др.).
Правно предлагање уставних промјена се у правилу даје:
парламенту ( односно скупштини) и домовима парламента ( ако постоје), члановима
представничког тијела ( одређеном броју посланика), органима извршне власти, бирачком
тијелу путем народне иницијативе, федералним јединицама (преко њиховог
представничког тијела или одређеног броја посланика и др.).
Устави већег броја земаља садрже одредбе о потребној квалификованој већини да би
се могла донијети одлука о промјени устава. Да ли је то двотрећинска већина у
парламенту, апсолутна већина или, пак, трочетвртинска већина чланова представничког
тијела зависи од уставног система државе у којој се врши промјена устава.
За нас је посебно интересантно учешће федералних јединица у промјени устава у
федералним ( сложеним) државама, с обзиром на то да је Босна и Херцеговина федерална
држава. У правилу устави у сложеним државним заједницама предвиђају учешће
федералних јединица у промјени државног ( федералног) устава. Учешће федералних
јединица као чланица федерације, у поступку ревизије федералног устава има за циљ
заштиту статуса федералних јединица, посебно расподјеле надлежности овлаштења
између федерације и њених федералних јединица. ( М. Јовичић). Одлука о промјени
федералног ( државног) устава постаје правоваљана по завршетку поступка ревизије кад

8
на промјену да сагласност одређен број федералних јединица преко својих законодавних
тијела, односно путем референдума. Нпр. Устав САД-а захтијева сагласност ¾
представничких тијела федералних јединица. Устав Швајцарске за усвајање промјена
устава захтијева, поред одлуке грађана на референдуму, и одлука већине грађана у већини
кантона (и то у оба случаја у односу на број грађана изашлих на референдум).
Поједини устави садрже и одредбе којима се забрањује промјена појединих
уставних одредаба. Ови устави дакле, не дозвољавају потпуну уставну ревизију већ само
дјеломичну. Од уставне ревизије изузимају се ,у правилу, одређена начела, односно
уставне одредбе од изузетног значаја за одређену друштвену заједницу (нпр. подјела
надлежности између федералне државе и федералних јединица). Забрана уставне ревизије
може бити трајна али и на одређено временско раздобље.
Зависно од уставног система, одлуку о ревизији устава доносе различити органи,
односно субјекти којима је повјерена уставотворна власт. Своју уставотворну власт
надлежни субјекти остварују доношењем аката о промјени устава. У погледу овлаштеног
субјекта за доношење одлуке о ревизији ( по утврђеном приједлогу од надлежног органа)
постоје варијантна рјешења. Одлуку ,у правилу , доносе представничка тијела уз
прописану већину. Међутим, може се појавити и уставотворна скупштина као посебан
орган различит од законодавног тијела ( по свом саставу, начину избора и надлежности) у
чијој је надлежности само доношење одлуке о ревизији устава. Уставотворну скупштину
бирају грађани а чији мандат траје само до доношења одлуке о промјени устава.
Одлуку о ревизији устава може донијети и новоизабрано представничко тијело. У овом
случају, након прихваћене иницијативе за ревизију устава од стране парламента,
парламент који је усвојио иницијативу, распушта се и расписују се нови избори за нови
парламент.Након његова конституисања надлежан је да донесе одлуку о ревизији устава.
Референдум је такође једна од могућности ревизије устава.

2.2.3 ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА

Проглашење устава врши се након што је донијет ( изгласан) устав од стране

уставотворног органа. Устав се проглашава посебним актом о проглашењу. Акт о
проглашењу доноси законодавни орган у форми одлуке ( као општег акта), за разлику од
закона који проглашава шеф државе ,путем акта о проглашењу, у форми указа. Већина
устава предвиђа да се истовремено са проглашењем устава доноси и уставни закон за
његово спровођење.

2.2.4 СТРУКТУРА И СИСТЕМАТИКА УСТАВА

У савременом свијету готово сви устави имају многе сличности али и разлике с
обзиром на унутрашњу структуру и систематизацију уставне материје. Сви садрже
нормативни дио који обухвата норме груписане и систематизоване у чланове или
параграфе, као основне елементе систематизације, или у главе, одјељке или дијелове као
сиве елементе систематизације. ( М. Пајванчић)

9
 Већина устава ( поред главног нормативног дијела) садржи и преамбулу. Преамбула
чини засебну цјелину и за разлику од нормативниг дијела излаже се у континуитету, у
правилу одвојена посебним ставом а понекад посебним одјељцима. Текст преамбуле нема
форму праве норме. Углавном је обликован свечаним декларативним стилом. У правилу,
њеним садржајем се изражавају циљеви који се желе постићи новим уставом, принципи на
којима почива устав и др. Уз наређење доносиоца устава, у преамбули се позива на
историју, религију, људска права и слободе, и сл.
У погледу правне природе преамбуле у теорији преовладава двојно становиште.
Према једном, преамбула нема правни карактер јер њен текст не само да је одвојен од
нормативног дијела већ је и неповезан и има програмски,идеолошки и декларативни
карактер и није систематизован у чланове односно параграфе. Према другом, преамбула
има правни карактер јер садржи најзначајнија питања неке друштвене заједнице а у
формалном смислу нагласак се даје на њено мјесто у уставу (Устави почињу преамбулом).
( М. Пајванчић)
Теоретичари који заступају прво становиште не одричу правни карактер преамбуле
устава, чији је садржај конкретан и обликован као правна норма.
Имајући у виду чињеницу да је уставни акт највиши акт правне снаге, он неминовно
садржи и нормативни дио састављен, како је већ речено, од чланова или параграфа који се
означавају редним бројевима, и посебно насловљени. Садржина једног члана може бити
једноставна, састављена само од једне реченице, а може бити сложена, састављена од
више елемената што у том случају захтијева додатну систематизацију у том члану. У
правилу се систематизују у тачке које се означавају бројевима а могу и словима, односно
ставове који су сами по себи визуелно препознатљиви. Користе се и други видови
систематизације. У правилу, обухватају већи или мањи број чланова повезани садржајем
који уређују. Означавају се као одсјеци или одјељци односно, дијелови или главе, и
посебно су насловљене ( М. Пајванчић).

2.2.5 РАЗВОЈ УСТАВНОСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Босна и Херцеговина, односно њени народи, прије уједињења у јединствену

југословенску државу ( 1918) живјели су у оквиру других државних заједница. Све до
Берлинског конгреса ( 1878) Босна и Херцеговина је пашалук Отоманске империје, да би
на основу окупационог мандата на Берлинском конгресу била присаједињена
Аустроугарској монархији. У периоду Аустро-Угарске окупације могу се наћи неки
елементи уставности у Статуту који је донио Босански сабор ( 1910), уз сагласност цара из
Беча. Према Статуту ( који неки означавају уставом) главне институције су: Сабор,
Земаљски савјет и котарско вијеће. Сабор није према Статуту имао сву законодавну власт
која је већим дијелом остала у надлежности цара, док је Сабор имао ограничену
законодавну власт. Сабор је био успостављен на конфесионално-националној основи.
Управна власт била је углавном у рукама Заједничког министарства финансија у Бечу и од
њега су контролисане Земаљске владе у Сарајеву. Котарска вијећа била су као врста
бираних самоуправних органа чији је задатак био да учествују у управи јавних послова
котара. Стварањем прве југословенске државе ( 1918) Босна и Херцеговина постаје
саставни дио јединствене државе, тј. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Уставотворна

10
скупштина Краљевине СХС донијела је устав на Видовдан 28.јуна 1921. године по чему је
и прозван ВидоВдански устав. Према Видовданском уставу Краљевина Срба, Хрвата и
Словенаца је по облику владавине уставна, парламентарна и насљедна монархија, а по
облику државног уређења унитарна држава. Власт је била организована на принципу
подјеле власти. Законодавну власт заједнички је вршио Краљ и Народна скупштина. Краљ
је потврђивао и проглашавао законе, имао је право објављивања рата и закључивања мира.
Он је постављао и судије. Њему је била повјерена и управна власт коју је обављао преко
одговорних министара. Краљ је имао овлаштење да именује првог министра и чланове
Министарског савјета. Министри су били одговорни истовремено Краљу и Народној
скупштини. Судска власт била је повјерена независним судовима који се образују
законом.
Видовдански устав је садржавао поред низа личних и политичких слобода и права
грађана и одређена социјално-економска права грађана. Устав је зајамчио право приватне
својине.
Међутим, усљед политичке кризе у држави, краљ Александар је 1929. године
суспендовао Видовдански устав чиме је земља ушла у вануставно стање. Распустио је
Народну скупштину и све политичке странке чиме је Краљевина СХС од уставне постала
апсолутна монархија. Законом о краљевој власти и врховној државној управи ( 1929) била
су уређена овлаштења којима располаже краљ ( издавање и проглашавање закона,
именовање предсједника и чланова Министарског савјета који су одговорни краљу и раде
по његовом овлаштењу, и др. ). Законом о називу и подјели Краљевине на управна
подручја ( 1929) држава је промијенила назив и добила име Краљевина Југославија и била
је подијељена на девет бановина.
Октроисаним уставом ( 1931) краљ је прекинуо вануставно стање. Уставом су били
установљени сљедећи органи власти: Краљ, Народно представништво, Министарски
савјет и судови.
Народно представништво је било дводомно, састављено од Сената као горњег дома и
Народне скупштине као доњег дома. Домови су били равноправни. Подјела земље на
бановине је остала иста као и слободе и права која је установио Видовдански устав. Устав
из 1931. год. је измијењен доношењем Уредбе о Бановини Хрватској ( 1939) која је
донијета на основу споразума Цветковић- Мачек а којом су Бановини Хрватској дати
многи послови који су до тада били у надлежности централне власти.
Фашистичком окупацијом и капитулацијом Краљевине Југославије ( 1941), започињу
два паралелна процеса ослобађања земље од окупатора које су пратили сукоби, који су
имали карактер грађанског рата и стварање нове власти тзв. социјалистичког карактера.
Образовање нових органа власти било је праћено са многим документима који су имали
елементе уставно- правног карактера ( Фочански прописи ( 1942), Крајишки прописи
(1942), Прво, Друго и Треће засједање АВНОЈ-а).
На Првом засједању најистакнутијих представника народноослободилачког покрета у
Бихаћу ( 1942) формирано је јединствено политичко и представничко тијело под називом
Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије ( АВНОЈ ), које тада није
карактерисано као највиши орган власти већ му је дат карактер политичког тијела и
руководећег органа народноослободилачког рата.
На Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу ( 1943) донијете су одлуке које су биле темељ и
подлога ставрања нове државне организације. АВНОЈ је постао уставно, законодавно и

11
извршно представничко тијело нове Југославије. Образован је Национални комитет
ослобођења Југославије који је имао карактер привремене владе. Посебно је значајна
одлука о изградњи Југославије на федералном принципу чији је главни циљ био да
обезбиједи националну равноправност.
Треће засједање АВНОЈ-а, одржано у Београду ( 1945), на којем се ово тијело
трансформише у Привремену народну скупштину чији је главни задатак био да припреми
изборе за уставотворну скупштину. Након проведених избора ( 11. новембра 1945)
Уставотворна скупштина донијела је Декларацију о проглашењу Федеративне Народне
Републике Југославије. Завршни акт у стварању ФНРЈ представља устав који је
Уставотворна скупштина донијела 31. јануара 1946. год.
Паралелно са настанком федералне државе одвијао се и процес стварања федералних
јединица. Тако је у Босни и Херцеговини на првом засједању политичких представника
(1943) у Мркоњић Граду створено Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења
Босне и Херцеговине ( ЗАВНОБиХ).
ЗАВНОБиХ је представљао општепартијско и политичко руководеће тијело
новоослободилачке борбе и нове народне власти. У резолуцији које је донијело ово тијело
је посебно био изложен став према стварању и развоју нове Југославије. У том ставу било
је истакнуто да народи Босне и Херцеговине стварају заједно са осталим југословенским
народима нову, демократску и федеративну Југославију.
На другом засједању ЗАВНОБиХ-а, одржаном у Санском мосту ( 1944), донијете су
одлуке уставног значаја, којима је Босна и Херцеговина потврђена као федерална јединица
у саставу Демократске Федеративне Југославије.
Треће засједање ЗАВНОБиХ-а , које је одржано у Сарајеву ( 1945), промијењен је назив
ЗАВНОБиХ у Народну скупштину Босне и Херцеговине и именована прва влада ове
републике.

2.2.6 УСТАВНИ РАЗВОЈ ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Већ од првог доношења устава друге Југославије ( 1946), доношење устава републике
било је синхронизовано са доношењем устава федералне државе. Ова пракса није
мијењана све до распада државе ( 1990-1992). Дакако, овај процес пратио је и развој
уставности Босне и Херцеговине као федералне јединице друге Југославије.
Први устав друге Југославије донесен је након избора уставотворне скупштине ( 1946).
Према овом уставу, Југославија је по облику државног уређења сложена федеративна
држава, док је по облику владавине република. Организација владавине била је утемељена
на принципу народног суверенита и јединства власти. Народна скупштина је била највиши
орган власти а сачињавала су је два дома, Савезно вијеће као вијеће грађана и Вијеће
народа као федерални дом. Поред Народне скупштине структуру државне власти чинили
су Президијум Народне скупштине и Влада ФНРЈ. Президијум је био надлежан да обавља
функције шефа државе, док је Влада била највиши извршни и управни орган. Држава је у
овом постратном периоду имала кључну улогу у изградњи друштвено-политичког живота,
па је овај период до 1953. год. назван административним социјализмом.

12
 Устав из 1946. је у својим одредбама непосредно регулисао организацију власти у
републикама и покрајинама. На том трагу устав БиХ је имитација савезног устава, јер је
изведен и зависан од њега.
Уставни закон ( 1953) мијења дијелом уставни систем, а измјене се односе на
друштвено и политичко уређење земље и на организацију власти. Овим уставом уведено
је самоуправљање и социјалистички карактер државе. Умјесто државне, уводи се
друштвена својина и самоуправљање у привреди и многим другим областима. Уставним
законом укинут је Президијум Народне скупштине и Влада ФНРЈ. Овим актом функција
шефа државе била је повјерена предсједнику републике који је уједно и предсједник и
предсједник Савезног извршног вијећа. Народна скупштина овим уставом је промијенила
назив у Савезну народну скупштину са измијењеном дводомном структуром. Уз Савезно
вијеће (као вијеће грађана ) њу чини и Вијеће произвођача. Вијеће народа је изгубило
статус самосталног дома и у позицији самосталног дома одлучује само кад је на дневном
реду ревизија устава или закони који регулишу односе између народних република и
федерације.
Уставни закон не прописује више организацију републике, већ само утврђује општа
начела чиме даје већи простор уставу БиХ-а.
Устав из 1963. је други комплетан устав из друге Југославије. Овај устав се разликује
од претходног како по структури тако и по систематици. Уставом је промијењено име
државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. СФРЈ је по овом уставу
била ″савезна држава добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичка
демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању″. Савезна
власт је остала организована на принципу јединства власти. Савезна скупштина и овим
уставом остала је највиши орган власти али и орган друштвеног самоуправљања.
Скупштина је петодомна, њу чине: Савезно вијеће, Привредно вијеће, Просвјетно-
културно вијеће, Социјално-здравствено вијеће и Организационо-политичко вијеће.
Вијеће народа је остало саставни дио Савезног вијећа. Политичке и извршне функције
повјерене су Савезном извршном вијећу. Послови државне управе повјерени су органима
управе. Функција шефа државе повјерена је предсједнику републике који више по уставу
није предсједник Савезног извршног вијећа. Судска функција повјерена је судовима.
Устав уводи и Уставни суд Југославије. Устав из 1963. мијењан је у три наврата, у форми
уставних амандмана ( 1967, 1968 и 1971).
И овај устав утрђује положај и организацију републике начелно и тиме индиректно
формулише концепт тзв. друштвено-политичке заједнице, као и основна заједничка начела
у односу на њихов положај и организацију, с тиме да њиме републике постају најважнија
национално конституисана заједница.
Устав СФРЈ ( 1974) посвећује посебну пажњу републичкој државности. Републички
устав као и устав СФРЈ представља акт самоконституисања, а тиме изворни и самостални
правни акт који има самостално подручје регулисања.
Овим уставом било је јасније дефинисано питање положаја, права и дужности
заједнице у цјелини ( општине, аутономне покрајине, републике и федерације) као и
њихови међусобни односи.
У организацији власти задржан је принцип јединства власти у виду скупштинске
владавине. Скупштина СФРЈ била је дефинисана као орган друштвеног самоуправљања и
највиши орган власти у домовима а чине је: Савезно вијеће као дом делегата основних

13
самоуправних организација и грађана и Вијеће република и покрајина као федерални дом
у чијем саставу су били делегати скупштина федералних јединица и аутономних
покрајина. Делегатски систем чинио је основу скупштинског система.
Успостављени односи у федерацији, уређени овим уставом, упућују на важну
димензију а то је да су њиме створене уставне основе за конфедерацију државе. Републике
се дефинишу као државе. На трагу овога Босна и Херцеговина се према уставу БиХ (1974)
дефинише као социјалистичка демократска држава и социјалистичка самоуправна
демократска заједница радних људи и грађана народа Босне и Херцеговине: Муслимана,
Срба, Хрвата, припадника других народа и дијелова других народа и народности; који у
њој живе и остварују своја суверена права.
Амандмани на устав из 1974. год., донесени 1983. год., нису успорили државно-правни
распад СФРЈ ( друге Југославије) који је услиједио увођењем вишепартијског система и
развојем сецесионистичких покрета, превасходно у Словенији и Хрватској.

3. УСТАВ И УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

3.1 ОСНОВНА ОБИЉЕЖЈА

Дејтонским споразумом ( у новембру 1995) односно Мировном конференцијом у

Паризу ( у децембру 1995 год.) на простору бивше југословенске републике БиХ
инаугурисана је државна заједница са промијењеном унутрашњом структуром под
називом Босна и Херцеговина, састављена од два правна и територијално разграничена
политичка субјекта, односно ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и
Херцеговине. Устав као највиши правни и политички акт државе чини саставни дио
Дејтонског споразума (АНЕКС IV) је ступио на снагу након потписивања Општег
оквирног споразума за Мир у Босни и Херцеговини. Споразум чини 11 анекса а њима су
утврђена темељна начела државноправног поретка као и цивилна и војна питања. Према
уставу преуређеној државној заједници признат је правни континуитет као држави са
модификованом унутрашњом структуром (подјела на ентитете) и међународно признатим
границама. Према уставу БиХ је остала чланица Уједињених нација, а могла је као таква
да затражи чланство у организацијама у оквиру система уједињених нација и у другим
међународним организацијама.
Уставом се у БиХ дефинитивно прекида политички континуитет, одбацује стари
и успоставља нови политички поредак. Начин на који је добила новостворена државна
заједница свој устав није уобичајен за доношење устава. Наиме, његов творац и предлагач
је Међународна заједница, а прихватили су га овлаштени представници бивше Републике
Босне и Херцеговине, овлаштени представници Републике Српске и овлаштени
представници Федерације Босне и Херцеговине. С обзиром на начин доношења, садржајне
елементе и дикцију, према којима се уставне формулације дефинишу више у смислу
наметања обавеза од стране међународне заједнице насталим субјектима а мање као
оргинерне правне норме са највишом правном снагом, и својом терминологијом и својим
изражајем више личи на међународни уговор, што је атипично за устав једне земље да
предмет међународног уговора буде уставно уређење једне земље. Не би се могло
прихватити становиште да је устав Босне и Херцеговине најближи уставном пакту ( који

14
доносе двије суверене власти- монарх и монархово представиштво) јер је устав прихваћен
од овлаштених представника релевантних фактора у то вријеме на простору БиХ,
Републике Босне и Херцеговине, Републике Српске и Федерације БиХ-е, и то након
трагичних ратних догађаја и дуготрајних преговора.
Иако уставом није одређен облик државног уређења Бих-е, из анализе појединих
одредаба устава, неспорно је да се ради о сложеној државној заједници, односно
федералној држави. За разлику од ранијег периода када је Босна и Херцеговина имала
лабавију федералну структуру са елементима конфедерализма, данас се она ( након што су
пренесене многе важне надлежности са ентитета на државу), може оквалификовати као
″класична федерација″. Асиметричност у погледу унутрашњег уређења ентитета је
једно од специфичних обиљежја унутрашње структуре и федерализма у Босни и
Херцеговини. Федерација Босне и Херцеговине има федералну структуру, док Република
Српска има унитарну, тако да се у једном дијелу територије Босне и Херцеговине
појављује двострука федерална структура.
Исто тако, иако уставом није изричито записано да су ентитети федералне јединице,
из садржаја њихове надлежности, политичкоправног и територијалног аспекта,
недвојбено произлази да се ради о федералним јединицама као примарним
субјектима унутрашње структуре БиХ са високим степеном самосталности, својом
територијом (која се не може мијењати без њихове сагласности) и многим елементима
државности. Ентитети, као политичко-територијалне јединице су основни принцип
организације власти у БиХ, допуњен са формулом конститутивности народа.
Претпоставља се да творци устава Босне и Херцеговине нису користили за ентитете назив
″федерална јединица″, јер је раније на једном дијелу БиХ већ створена Федерација Босне и
Херцеговине, па би давање тог назива имало нелогичну лексичку конструкцију.
Уставом БиХ није експлиците утврђен облик владавине што није примарно за уставне
моделе. Међутим, из садржаја уставних одредби није тешко закључити да Босна и
Херцеговина има републикански облик владавине.

3.2 УСТАВНИ ПРИНЦИПИ

Исто тако, иако уставом неки принципи нису децидно одређени из садржаја његових
одредби, могу се имплиците утврдити битни принципи на којима се заснива уставно
уређење Босне и Херцеговине.
Принцип националне, односно грађанске суверености; принцип по коме су Срби,
Хрвати, Бошњаци као конститутивни народ, полазиште и темељ политичког система, уз
констатацију да је овај принцип досљедно спроведен и представља основу легитимације
државне власти. То не значи да је грађанин сведен на безначајну мјеру (како неки кажу),
посебно ако се има у виду да Представнички дом Парламентарне скупштине има већим
дијелом грађански карактер, јер његове представнике бирају сви грађани ентитета и за
пуноважне одлуке нема значај национална структура присутних представника на сједници
тог дома. Грађански карактер имају и скупштине локалних заједница гдје такође
национална структура нема утицаја у доношењу одлука. У крајњој линији устав посебну
пажњу посвећује заштити људских права које полазе од појединца (грађанина ) а не од
колективитета.

15
 Принцип равноправности ентитета као државотворних и конститутивних елемената
Босне и Херцеговине је спроведен кроз одредбе устава. Јавља се у различитим формама, а
суштина му се испољава кроз равноправно учешће представника ентитета и трију народа у
свим органима и организацијама Босне и Херцеговине, те у могућности успостављања
паралелних односа са сусједним државама.
Принцип политичког плурализма полази од цивилизацијских творевина грађанског
друштва и у том оквиру даје тежиште правима и слободама појединца у односу на државу
и политичку власт. Претпоставља легитимност постојања мноштва појединаца и
организованих група које имају различите интересе и заговарају различите идеје и
концепције. Посебно се подстиче слобода удруживања (укључујући и политичке странке).
Право је сваког појединца или група да успоставе у пуној слободи своје странке или
политичке организације.
Принцип владавине права представља нужну претпоставку за остваривање концепта
правне државе без које је незамислив сваки савремени демократски систем. Полазећи од
основног постулата у регулисању друштвених односа, ″све је слободно што изричито није
забрањено″, концепт правне државе уоквирује универзална права и слободе, као реалне
границе до које власт простире своје ингеренције. Право и закон треба да владају а не
воља појединца или било које групе. Основно начело правне државе је начело легалитета
као њен врховни квалитет и негација арбитрарности и самовоље, што представља темељну
основну заштиту људских права и финдамнталних слобода. Устав БиХ у својим
одредбама посебно потенцира заштиту људских права и фундаменталних слобода које
предвиђају међународни стандарди, те поштовање међународног хуманитарног права.
Принцип тржишне законитости изражава опредјељење за модерну тржишну привреду
унутар Босне и Херцеговине, засновану на аутономном предузећу и слободном
предузетништву, на слободном и конкурентном тржишту- слободно кретање лица, роба,
услуга и капитала уз посебну заштиту приватне својине.
Принцип сложеног држављанства полази од чињенице да су држављани било ког
ентитета држављани Босне и Херцеговине, из чега произлази да је примарно
држављанство Босне и Херцеговине. У остваривању свог уставног права, ентитети својим
законима прописују услове стицања и престанка ентитетског држављанства, сваки ентитет
доноси посебан пропис. Уставом је прдвиђено да се једном лицу неће ускратити
држављанство Босне и Херцеговине или ентитета, нити се било које лице може лишити
држављанства по било ком основу.
Принцип директне примјене међународних стандарда који се већим дијелом односе
на права и слободе одређене Европском конвенцијом о заштити човјека и основних
слобода, приоритет над сваким другим законом на простору Босне и Херцеговине,
односно Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, како у погледу своје
егзистенције тако и у погледу своје заштите ( која мора бити институционална и
ефикасна).
Такође је утврђено да је Додатни споразум о људским правима ( АНЕКС I Устава
Босне и Херцеговине) као и петнаест међународних уговора наведених у споразуму,
саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и по правној снази су изнад закона.
Унутрашње власти дужне су сарађивати и обезбиједити неограничен приступ
међународним организацијама и другим релевантним међународним субјектима у
праћењу, надгледању и остваривњу људских права и слобода у Босни и Херцеговини.

16
 Саставни дио устава чине права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за
заштиту људских права и основних слобода и њених протокола, а то су:
-право на живот,
-забрану подвргавања тортури или нехуманом и понижавајућем третману или казнама,
-забрану ропства, понижавања те обављања присилног или обавезног рада,
-право на слободу и безбједност личности,
-право на фер саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у
кривичном поступку,
- право на приватни и породични живот, дом и преписку,
-слободу изражавања,
-слободу мирног окупљања,
-слободу удруживања са другима,
-право на брак и заснивање породице,
-право на својину,
-право на образовање и
-право на слободу кретања и пребивалишта.
Устав посебно потенцира право недискриминације које се провлачи не само кроз
уставне одредбе ( чл. ІІ тач.4 Устава) већ и кроз остале акте Мировног споразума према
којима су сва права и слободе утврђена уставом и другим релевантним актима.
Примјењују се на сва лица без дискриминације, без обзира на пол, расу, боју, језик,
вјерска, политичка и друга увјерења, национално и друго поријекло, припадност
националној мањини, имовину и др.
Принцип надређености Устава Босне и Херцеговине уставима и законима
ентитета, гдје је уствари прихваћено хијерархијско начело супрематије устава Босне и
Херцеговине у односу на уставе и законе ентитета. Устав Босне и Херцеговине полази од
тога да у правном поретку не могу упоредо ( истовремено) постојати правне норме о
истом питању са супротним садржајем. Међутим, Устав не утврђује по којем правном акту
треба да се понашају ентитети у случају да до супротности дође. Институционално,
обезбјеђена је контрола и оцјена уставности путем уставног суда чије одлуке су коначне и
обавезујуће. Међутим, овдје треба имати у виду чињеницу да је Босна и Херцеговина
федерална држава што подразумијева два различита нивоа власти који правно и
политички нису потчињени један другом ( подијељени суверенитет), па стога уствари и
законски акти ентитета ( федералних јединица) морају бити у сагласности са Уставом
Босне и Херцеговине само у оном дијелу ( области, односно надлежности) које су им
уставним актом дате у надлежност ( чл.ІІІ тач,1), односно које су им сходно чл.ІІІ тач. 4 и
5 пренесене у надлежност.
Принцип пресумције надлежности у корист ентитета представља један од
темељних принципа устваног система Босне и Херцеговине.
Устав је прихватио рјешење ( чл.ІІІ тач.3а ) да: ″све државне функције и моћи које
нису изричито дате у овом Уставу институцијама Босне и Херцеговине припадају
ентитетима″. Према томе, резидуална надлежност у оквиру Босне и Херцеговине
припада ентитетима што ће рећи да све надлежности које нису изричито дате у
надлежност институција Босне и Херцеговине припадају ентитетима. Босна и
Херцеговина не може да врши неки задатак ако јој он није додијељен посебном уставном
одредбом, односно ако јој он није додијељен на основу сагласности и договора ентитета

17
(путем координације, односно додатне надлежности). Босна и Херцеговина није
овлаштена да ставља одређене надлежности ентитетима.

3.3 СУВЕРЕНИТЕТ, ОБЛИК И СИСТЕМ ВЛАСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Гледајући правнотеоријски у оквиру државе сувереност означава највишу власт на

одређеној територији којој су потчињене све остале власти и сва физичка и правна
лица. Сматра се да оквир суверености чине три елемента: независност државне власти у
односу на друге власти ( унутар и изван њене територије), надмоћ државне власти у
оквиру своје територије и правна неограниченост, односно пуна слобода у доношењу и
примјени права.
Дефиниција суверенитета укључује у себи спољни, унутрашњи и синтетички државни
суверенитет. Спољни елемент суверенитета означава независност државе у односу на
друге државе. Држава је слободна при доношењу одлука и не зависи од воље других
држава ( ако се искључи тзв. наднационално право ). Унутрашњи елемент суверенитета
односи се на све друге власти на државној територији. Синтетички елемент обухвата
комбинацију једног и другог (спољашњег и унутрашњег) што значи да држава својом
вољом прописује правне норме без могућности спољног мјешања, из чега произлази да
државни суверенитет произлази из својстава државе.
Данас готово већина устава у демократски уређеним државама прокламује наводни
суверенитет. Разлика између народног и националног суверенитета изгубила је на снази
увођењем општег права гласа и непосредних избора. Садржајне импликације као и
носиоце суверенитета није тешко идентификовати у унитарним и регионалним државама.
То је ствар доста једноставна, или је суверен народ или држава, или држава и народ, већ
према нормативно-правним рјешењима садржаним у уставу. Нешто сложенија ситуација
је код сложених држава (федерације и др.). Посебно се то односи на сложене државне
заједнице које по уставној концепцији не представљају чисте уставне моделе, као што је
то Босна и Херцеговина, гдје постоје три конститутивна народа и два државотворна
ентитета.
За разлику од унитарне државе у којој је суверена власт концентрисана у једном
централном државном тијелу, у федералној држави суверенитет је подијељен између
центара и периферија, чиме се обезбјеђује да ниједан ниво власти, не може да
наруши овлаштења другог. Постојање два различита нивоа власти у федералној
држави, који правно ни политички нису потчињени један другом, једно је од
темељних обиљежја федерализма.
Није спорно да је Босна и Херцеговина федерална држава и да је као таква суверена
држава што се утврђује већ у самој преамбули устава. Приговори да Босна и Херцеговина
не може остваривати свој суверенитет без војске, полиције и судске власти су отпали, јер
је у међувремену извршен пренос надлежности у овим областима са ентитета на државу,
чиме је Босна и Херцеговина добила пун капацитет суверене државе. Војска чини
јединствену војну силу коју организује и контролише држава преко својих органа. Држава
организује и контролише значајан дио полицијских структура као и значајан дио
правосудне функције. Преносом надлежности индиректног опорезивања на државу,
осигурана је стабилност финансирања државе.

18
 Са становишта међународног права Босна и Херцеговина има три битна елемента
суверености, и то су:
1) ius beli, право да одлучује о рату и миру
2) ius legationis, право активног и пасивног права посланства и
3) ius tractatum, право закључивања међународних уговора и чланства у
међународним организацијама.
Према Уставу Босне и Херцеговине носиоци суверености су конститутивни
народи (заједно са другима) као и грађани Босне и Херцеговине.
Суверен орган по Уставу је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине.
Ентитети као федералне јединице су полусуверени. Ентитети су суверени у свим
питањима , осим оних који су у заједничком интересу Уставом Босне и Херцеговине
утврђени као надлежности њених институција, из чега произлази да према уставној
конструкцији постоји фактички двојна сувереност. Ентитетска сувереност испољава се
кроз самостално организовање ентитетске структуре, стварање правног поретка и
вршење власти у оквиру сваког ентитета понаособ. Ентитети имају дио државне
власти, тј. овлаштење да доносе обавезне одлуке и да их извршавају, а да за то нису
овлаштени од стране трећег лица. Имају свој устав, законодавство, судство, управу и
финансије. Дакле, ентитети врше функције власти која произлази из сопственог права (ex
iure proprio) а такође на основу одређеног степена суверености могу преузети вршење
права и обавеза у међународном праву (чл. III тач. а и д).
Носиоци суверенитета у ентитетима су конститутивни народи, остали грађани, док
су суверени органи по уставу ентитета представничка тијела.

19
 4. ОБЛИК И СИСТЕМ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

Под обликом државне власти подразумијева се начин на који је организовано

вршење државних функција, као и начин на који је успостављен однос међу њима. Систем
власти представља уставом успостављени однос између законодавне, извршне и
судске власти. С обзиром на различите вршиоце државне власти развиле су се различите
теорије о односима између власти. Свакако да је доминантно питање у тим односима
однос законодавне и извршне власти, имајући у виду политички карактер њихових
носиоца. Савремена теорија и пракса полази од традиционалне теорије, и у том контексту
разликује два истема, и то: систем подјеле власти и систем јединства власти. Ова два
начела (у уставноправној и политичкој доктрини) третирају се као супротна начела.

4.1 ПРИНЦИП ПОДЈЕЛЕ ВЛАСТИ

Принцип подјеле власти полази од посебних, независних и одвојених власти које

обављају различити органи, те равнотежи између власти и међусобној контроли,
посебно на релацији законодавне и извршне власти. Законодавна власт врши контролу
извршавања закона док извршна власт има овлаштење да изврши суспензију промулгације
закона, односно да одреди трајање засједања законодавног тијела.
У односу на судску власт парламент располаже са правом амнестије, а у великом броју
земаља бира судије. Подјела власти не представља стварање двије или три државне
власти, јер државна власт је само једна. У оквиру државе распоређују се функације као
власт, и то на: а) законодавну функцију која припада парламенту, б) извршну која
припада влади и шефу државе и ц) судску функцију, која припада судовима. Сврха
подјеле је да се рашчлани њена моћ и тиме очува слобода и заштита од тираније. Теорију
о тродиоби власти уобличио је Монтескје, а као главни мотив био му је остварење
политичких слобода и ограничење власти да би се спријечила њена злоупотреба. Његов
нагласак је на успостави баланса међу функцијама власти да би се осигурала међусобна
контрола. Монескје није заговорник ''круте'' подјеле функција власти по којој сваки орган
треба да обавља стриктно своје функције, независно од других власти.Таква подјела не би
могла довести до баланса односно равнотеже између различитих власти, што би у крајњој
линији резултирало неефикасним функционисањем државе. Државне власти нису потпуно
организационо и функционално раздвојене. Сваки орган од три функције државне власти
уз своју основну функцију врши дијелом и функцију која припада другом органу, при
чему се не искључује могућност да један орган врши више функција власти односно више
органа врши једну функцију државне власти. Сви органи су међусобно повезани и
координирани и као такви чине једну цјелину.Теорија и пракса израдиле су углавном три
облика (система) власти, и то: предсједнички, парламентарни и мјешовити систем
власти.

20
 4.1.1 ПРЕДСЈЕДНИЧКИ СИСТЕМ

Предсједнички систем представља такав облик државне власти који у ствари

најдосљедније спроводи принцип подјеле власти, иако и овај систем не елиминише
одређени вид сарадње међу властима. Одређени вид сарадње постоји упркос строгој
независности државних власти. Поред принципа независности државних власти у
предсједничком систему примјењује се и принцип равноправности парламентарне и
предсједничке власти, те равнотежа између законодавне, извршне и судске власти.
Међузависност у виду подјеле моћи је неопходна, да би се обезбиједила контрола и
равнотежа.У овом систему нема уставног основа који би омогућио утицај једне функције
власти на функционисање и егзистенцију друге власти. Законодавна власт припада
парламенту, извршна власт шефу државе, а судска власт припада судовима. Међутим,
суштину и специфичност предсједничког система власти треба тражити у положају
предсједника државе који је у овом систему не само шеф државе, већ и шеф извршне
власти. Извршна власт не потиче од парламента, већ од предсједника државе, који
именује шефове управних ресора који су му одговорни за свој рад. У предсједничком
систему предсједник државе црпи своју моћ из непосредних избора (бирају га грађани).
Класичан примјер предсједничког система успостављен је у САД још 1787. године,
који се може сматрати моделом овог типа власти. Према Уставу САД, предсједнички
систем карактерише уставна и политичка подјела власти између законодавне, извршне и
судске гране власти. Предсједник САД је шеф државе, носилац извршне власти, врховни
командант оружаних снага и шеф дипломатије, и има велика овлаштења именовања као и
право вета на законе. Предсједник не може да распусти Конгрес нити Конгрес може да
смијени предсједника. Конгресу (састављен од Представничког дома и Сената) су дата
овлаштења да у случају кривичне одговорности предсједника (тешки лични или
професионални пропусти или злоупотребе) суди предсједнику ако постоји основана
сумња да је крив (тзв.импичмент). У том случају, Представнички дом подиже оптужницу,
а Сенат му суди. У циљу противтеже Конгресу су дата овлаштења да објављује рат, да
може одбацити предсједнички вето, а Сенат је овлаштен да потврђује именовања и
ратификује уговоре.
Судска власт представља важну грану власти у државном систему САД. Судови
врше своју функцију самосталнио и независно.
Посебну функцију има Врховни суд САД који на посредан начин учествује у
вршењу законодавне функције, путем контроле уставности закона, што уствари значи
тумачење устава односно непримјењивање закона за које суд оцијени да је неуставан, и
директно примјењивање устава.С обзиром да одлука суда има карактер прецедента, тим
чином она има општеважеће дејство. Иако предсједник САД именује судије Врховног
суда (што Сенат може да одбије) суд може да блокира одлуке предсједника.

4.1.2 ПАРЛАМЕНТАРНИ СИСТЕМ

И овај систем државне власти почива на принципу подјеле власти, али знатно
више на међусобној узајамности и зависности, него што је то у предсједничком систему.
Ако би се хтјела дати општа обиљежја парламентарног система онда су то спојеност
законодавне и извршне власти. Влада проистиче из парламента (парламент је бира) и

21
њему је одговорна. Формира се на бази резултата парламентарних избора а у правилу
је чине посланици, челници странке или странака које имају већину. Влада је мјењива и
траје док има повјерење парламента. Може распустити парламент, с тиме да у том случају
и сама пада. У парламентарном систему државу представља шеф државе који нема тзв.
популарну инвеституру (не бира се непосредним гласањем) . Шефа државе (уставни
монарх или предсједник) не може смијенити парламент осим ако се ради о кривичној
одговорности (само у случају предсједника републике). Међутим, ни један акт који доноси
шеф државе не може ступити на снагу без премапотписа предсједника владе, надлежног
министра или одобрења владе у цјелини. Његова главна функција је усклађивање рада
парламента и владе.
Добра страна парламентарног система требала би да буде дјелотворна и
одговорна влада. Ефикасност произлази из околности што влада има повјерење
парламента који јој прихваћа програм а одговорност из чињенице да полаже рачуне
изабраној скуштини. За разлику од тзв. одговорне владе, чији чланови се именују из реда
посланика, треба разликовати тзв. Експертну владу чији чланови се не бирају из реда
посланика.
Данас у свијету постоје различити облици парламентаризма у чему уставноправна
теорија није јединствена, иако се те разлике не испољавају на суштинским питањима
парламентаризма. Тако се нпр. спомињу: дуалистички, класични, рационализовани
парламентаризам и др.

4.1.3 МЈЕШОВИТИ СИСТЕМ

Мјешовити систем (или полупредсједнички систем) у ствари представља

комбинацију елемената предсједничког и парламентарног система. У овом систему
постоји двојна извршна власт, и то посебно изабраног предсједника (на општим изборима)
са премијером и његовим кабинетом који је изабран од стране скупштине и одговоран је
тој скупштини.
Овдје се комбиновање предсједничког и парламентарног система испољава у
институцији шефа државе, који има демократски легитимитет и велика овлаштења
својствена предсједничком систему, односно институцији владе коју бира парламент и
која је одговорна парламенту, што има елементе парламентарног система.
Шеф државе у полупредсједником систему има овлаштења да распусти парламент
што представња значајан инструмент равнотеже између извршне и законодавне власти.
Акти које доноси шеф државе у правилу не подлијежу супотпису предсједника владе,
односно надлежног министарства. Све ово говори да шеф државе има знатно јачу моћ и
овлаштења у односу на владу и да функционисање овог система у знатној мјери зависи од
личног ауторитета предсједника и сложености скупштинске структуре.
Полупредсједнички систем је новијег датума и за разлику од парламентарног и
предсједничког система сматра се да му недостају инструменти повезивања унутрашњег
система, посебно у условима несугласица парламентарне и извршне власти. Честа појава у
полупредсједничком систему је тзв.кохабитација, којом се означава такво стање у којем
пресједник ради са владом и скупштином из друге (супарничке) партије или коалиције.

22
 4.2 СИСТЕМ ЈЕДИНСТВА ВЛАСТИ

Начело јединства власти као посебно организационо начело представља такав

систем у којем све три власти врши један орган или низ хијерархијски уређених и
истоврсних органа односно у коме сваку власт врши посебан орган али тако да се један од
тих органа (обично законодавни) налази изнад других и посредно врши дјеломично и
друге двије власти.
Овај систем је супротан начулу подјеле власти и фактички настаје на критици
подјеле власти, полазећи од политичко-идеолошког становишта, да је принцип народног
суверенитета саздан на систему јединства власти. Ово становиште било је прихваћено,
нарочито у политичко правним системима марксистичке оријентације (бившим
социјалистичким земљама).
Данас се систем јединства власти схвата далеко другачије него на почетку (када је
један орган био носилац свих власти), па се на овај систем гледа далеко рационалније, јер
је стриктно јединство власти у данашњим условима готово немогуће.
Законодавну и извршну власт врше посебни органи, али уз супремацију једног
органа (у правилу законодавног) на друге органе у вршењу функција власти. Супремација
једне власти у односу на друге остварује се кроз постављање и смјењивања органа друге
двије власти, могућност надзора над њиховим радом, те поништавању и укидању аката
других власти.
Концепт јединства власти углавном своју подлогу налази у организационој и
функционалној повезаности законодавне и извршне (управне) власти док је судска
власт по својој природи релативно независна.
Полазећи од чињенице који орган има доминантну улогу односно организациону и
функционалну супремацију у односу на остале власти у систему подјеле власти, могуће је
извршити диференцијацију на ауторитарни систем и скупштински систем.
Ауторитарни (недемократски) системи, засновани на принципу јединства власти,
црпе своју подлогу у супремацији егзекутиве.
Први облици ауторитарних система могу се наћи у далекој прошлости од настанка
робовласничких држава до касног федерализма, гдје је сва власт била везана за особу
владара и није била подвргнута општеобавезним правним нормама. Централна власт која
је у рукама једног човјека је неприкосновена, без обзира на сагласност народа, а у неким
блискоисточним, афричким и јужноамеричким државама задржан је комунистички режим
успостављен у 20-ом вијеку - у земљама тзв. државног социјализма и земљама у развоју. У
овим земљама владајуће комунистичке партије управљају и контролишу све институције
државе и друштва, на челу са вођом који је неприкосновени носилац партијске и државне
власти. Посебно сурови и ригидни ауторитарни системи настали у 20-ом вијеку су
системи у националсоцијалистичкој Њемачкој и фашистичкој Италији. Ови системи могу
се означити као тоталитарне диктатуре извршне власти (вође), гдје нема њене контроле,
вођа једино изражава права интереса народа и влада у име народа, нема плуралистичке
демократије, постоји само државна партија која има апсолутну контролу у друштву.
Вођа и влада у овим системима имају апсолутну власт. Њихова власт је надређена,
како законодавној тако уставотворној.
Скупштински систем власти заснован на принципу јединства власти налази своју
основу у надмоћи скупштине, односно парламента у односу на остале власти. Због своје

23
демократске легитимације (јер скупштину бира народ), овај систем назван је
демократским јединством власти.
Супрематија скупштине у односу на извршну власт састоји се у:
- организационој и функционалној зависности извршне власти од скупштине,
- именовања извршне власти (егзекутиве која се појављује у виду колегијалног
тијела)
- овлаштењу за разријешење и опозив егзекутиве
- овлаштењу за поништавање односно укидање одлука егзекутиве
- искључивање надлежности скупштине у погледу кључних функција државе
( законодавна и уставотворна функција)
- немогућности егзекутиве да доноси акте који би по правној снази били једнаки
или јачи од акта скупштине
- непостојању права суспензивног или апсолутног вета те права законодавне
санкције и промулгације закона са конститутивним дејством на страни извршне
власти
- давања обавезних инструкција и упутстава од стране скупшине извршној
власти
- избору и разрјешавању судија
Теоријску подлогу скупштинског система власти разрадио је Жан Жак Русо, по
коме је скупштина ( конвент) носилац јединства власти кроз коју је изражена воља народа,
односно народни суверенитет. Законодавна и извршна функција државне власти су
дијелови једне јединствене недјељиве државне власти.
Сматра се да је Швајцарска држава у којо је принцип јединства власти дошао до
пуног изражаја.

4.3 СИСТЕМ ВЛАСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ НА НИВОУ ЗАЈЕДНИЧКИХ

ИНСТИТУЦИЈА

Из уставних одредби Устава Босне и Херцеговине недвојбено произилази да је у

Босни и Херцеговини успостављен тзв. мјешовити систем односно полупредсједнички
систем власти, саздан на елементима предсједничког и парламентарног система
власти. Елементи предсједничког система долазе до изражаја у институцији
Предсједништва Босне и Херцеговине као колективног шефа државе које се бира на
непосредним изборима што му даје значајан демократски легитимитет.
Предсједништво именује предсједавајућег Савјета министара, који ступа на
дужност по одобрењу Представничког дома. Предсједавајући Савјета министара именује
остале министре који ступају на дужност по одобрењу Представничког дома. Савјет
министара политички је одговоран Представничком дому Парламентарне скупштине, што
указује на елементе парламентарног система. Елементи парламентаризма у систему
власти Босне и Херцеговине налазе се и у овлаштењу Предсједништва да има право
распустити Дом народа Парламенатрне скупштине Босне и Херцеговине.
Предсједништво, као колективни шеф државе, нема обавезе да за своје акте прибавља
супотпис предсједавајућег Савјета министара или другог надлежног министарства (што је
карактеристика за парламентарни систем), што указује на елементе полупредсједничког

24
система. На елементе полупредсједничког система указује и чињеница да у систему
власти Босне и Херцеговине функционише двојна извршна власт. Предсједништво и
Савјет министара са значајним овлаштењима, што је такоће одлика полупредсједничког
система, за разлику од парламентарног система гдје је влада једини носилац извршне
власти.

4.4 СИСТЕМ ВЛАСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Државна власт у Републици Српској организована је на начелу подјеле власти.

Уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина, с тим да законодавну
власт поред Народне скупштине врши и Вијеће народа и то само у случају када се ради о
питањима од виталног националног интереса било којег од конститутивних народа.
Извршну власт врши влада и предсједник Републике, а судска власт припада судовима.
Из анализе уставних одредби Устава Републике Српске произлази да је у Републици
успостављен полупредсједнички односно мјешовити систем државне власти, а не
предсједнички, како то неки теоретичари усатвног права тврде. Без обзира на јак изборни
легитимитет предсједника Републике и његова значајна овлаштења, не може се негирати
чињеница изборног легитимитета Народне скупштине, а и јаке позиције владе што упућује
да систем власти у Републици има елементе како предсједничког тако и парламентарног
система.
Елементи предсједничког система су јачи а долазе до изражаја у односима
предсједника Републике према законодавној и извршној власти. Предсједник
Републике према законодавној и извршној власти има уставна средства утицаја, док
парламент и Влада немају утицаја на предсједника Републике. Предсједник Републике
може, пошто саслуша мишљење предсједника Владе и предсједника Народне скупштине,
распустити Народну скупштину. Он има право (ограниченог) суспензивног вета на законе
које доноси Народна скупштина. Дужан је прогласити закон који је поново усвојен у
Народној скупштини. Предсједник Републике има право законодавне иницијативе.
Предсједник Републике може на иницијативу најмање 20 посланика, а пошто саслуша
мишљење предсједника Народне скупштине и предсједника Владе, затражити од
предсједника Владе да поднесе оставку. Уколико предсједник Владе одбије да поднесе
оставку, предсједник републике га може разријешити ( чл.94 Устава РС).
Систем власти у Републици Српској има и елемената парламентарног система, што
говори чињеница да извршну власт (егзекутиву) у Републици врши промјењива Влада,
коју бира Народна скупштина и која је политички одговорна Народној скупштини.
Законодавна власт припада Народној скупштини (парламенту) која располаже са
демократским легитимитетом на основу непосредних избора. Предсједник Републике у
систему власти Републике Српске није шеф извршне власти, нити је овлаштен да именује
политичке функционере који би били само њему одговорни, што се не поклапа са
основним обиљежјима предсједничког система власти.
Коначно, за рзлику од предсједничког система власти у којем је најдосљедније
прихваћен принцип подјеле функција између законодавне и извршне власти, у систему
власти Републике Српске постоје уставна средства којим власти могу утицати на
егзистенцију и функционисање друге власти (предсједник Републике може разријешити

25
предсједника Владе тек кад добије иницијативу од најмање 20 посланика Народне
скупштине и саслуша мишљење предсједника владе и предсједника Народне скупштине),
тј. постоји сарадња између власти и узајамног дјеловања једне на другу.

4.5 СИСТЕМ ВЛАСТИ У ФЕДЕРАЦИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

За разлику од мјешовитог система власти прихваћеног у Републици Српској, у

Федерацији Босне и Херцеговине прихваћен је парламентарни систем власти с двојном
егзекутивом, предсједником Федерације и Владом.
Предсједник Федерације нема демократски легитимитет, јер се не бира на
непосредним изборима (бира га парламент Федерације).
Законодавна власт припада Парламенту који се обнавља у складу са уставом
одређеним временским периодима. Иако нема демократски легитимитет, предсједник
Федерације има значајну позицију у односу на Парламент. Може, уз сагласност оба
потпредсједника, распустити један или оба дома парламента Федерације. Предсједник
Федерације, уз сагласност оба потпредсједника Федерације, именује владу Федерације
након консултација са кандидатом за ту позицију. Влада се сматра изабраном након што је
њено именовање потврдио већином гласова Заступнички дом Федерације. Према томе,
Влада може владати ако има повјерење парламента, јер се парламентарни систем власти
заснива на повјерењу и сарадњи законодавне и извршне власти (што осигурава могућност
међусобног смјењивања тих двију власти).

5. ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

У савременим државама организација државне власти се заснива на принципу подјеле

власти, и то на: законодавну, извршну и судску. Поред ове тријалистичке подјеле, чији је
главни протагониста Монтескје, у теорији постоји и дуалистичка подјела која власт дијели
на законодавну (која прописује и наређује) и извршну коју обављају извршни органи, а
чији је протагониста Џон Лок. Трећа, или квадријалистичка концепција, поред
споменуте три разликује још једну, четврту власт, и то извршно-политичка власт за
разлику од извршно-правне. Дакле ова теорија дијели извршну власт на владину функцију
и управну функцију. Носиоци ове теорије су Б.Констан, О.Мајер и др.
Суштина подјеле власти састоји се у чињеници да се удвоје поједине функције власти
и да их обављају посебни (одвојени) органи, који нису зависни једни од других.
Законодавну власт обавља парламент, извршну власт обавља шеф државе (у
потпуности, односно дјеломично), односно влада и управа, док судску власт обављају
судови.

26
5.1. ПАРЛАМЕНТ

Сама ријеч парламент потиче од латинске ријечи pаrlare, што значи говорити, из чега се
може закључити да је парламент мјесто гдје се одвија дискусија, али на један организован
и институционализован начин. Парламент представља представничко тијело које
представља грађане који су га бирали а састављен је од једног, двају или више домова.
Доноси законе, а често и устав, те друге опште акте, као и кључне одлуке за државну
заједницу.
Може носити различите називе, као нпр. Скупштина, Конгрес, Дума и др.
Развојна линија парламента сеже дубоко у историју од старе Грчке и старог Рима,
средњег вијека до његове појаве као законодавне институције, прво у Енглеској, а затим у
другим државма. Парламент је настао као резултат противљења апсолутној монархији и
дуго времена је представљао кључну институцију у систему државне власти, што не значи
да то није и данас у неким државним заједницама, посебно у државама са парламентарним
системом. Његов интензивнији развој започиње послије Француске буржоаске револуције.

5.1.1 УСТАВОТВОРНА И ЗАКОНОДАВНА НАДЛЕЖНОСТ ПАРЛАМЕНТА

Парламент је (у правилу) надлежан да доноси и мијења устав. У том погледу

парламент се може наћи у различитим позицијама, и то као конституанта, политичко
представништво чији је главни задатак да доносе устав, те да се парламент привремено
прогласи као конституанта чији је задатак да донесе устав, а након тога наставља да
обавља своју уобичајену функцију. Промјене устава спроводе се у Парламенту према
предвиђеној уставној процедури, а могу бити у надлежности парламента потпуно и
дјелимично.
Законодавна функција парламента је његова главна функција. Поред
иницијативе за доношење закона (иако је овај дио углавном у надлежности извршне
власти) у његовој су надлежности одбијање, промјене, прихватање приједлога закона, који
су формулисани од стране извршне власти. Парламент доноси законе по парламентарној
процедури утврђеној уставом, законом и пословником о раду парламента. Законодавна
процедура углавном има три фазе, и то: фаза законодавне иницијативе, фаза расправе и
усвајања закона и фаза ступања закона на снагу. Законодавни поступак који садржи све
три фазе означава се као редовни законодавни поступак, за разлику од скраћеног
законодавног поступка, којим се означава поступак који је скраћен у неким дијеловима (у
правилу у дијелу вођења расправе).
Законодавну иницијативу ,у правилу, има и парламент (односно његови чланови)
и извршна власт. У парламентарним системима ова улога је подијељена између
парламента и извршне власти. У правилу, предлагач закона је влада и често има улогу да
се изјашњава о приједлогу који предлажу други овлаштени предлагачи. У уставним
монархијама ову улогу има монарх који има могућност улагања апсолутног вета, за
разлику од шефа државе са републиканским обликом владавине, који има могућност да
користи право суспензивног вета.
Фаза расправе и усвајања закона представљају најважнију фазу у законодавном
поступку. Парламентарна расправа омогућује конфронтацију различитих становишта по
питањима појединих одредаба закона, слободу критике појединих рјешења,

27
конфронтацију позиције и опозиције, омогућује дијалог између власти, јавности и
одређених друштвених групација, што доприноси изналажењу најбољих рјешења.
Парламент врши законодавну активност при доношењу буџета и завршног рачуна.
Буџет има снагу закона па га парламент доноси под називом ''закон о буџету''.
Поред тога, парламент врши законодавну функцију ратификацијом
међународних уговора које закључују влада или шеф државе.
Пошто су изгласани и усвојени у парламенту и добили сагласност извршне власти,
закони ступају на снагу након обнародовања.
Структура парламента (скупштине) је различита, а његови чланови се у правилу
бирају. Избор се може заснивати на броју становника или на нивоу региона, федералних
јединица или држава. Број чланова скупштине такође варира, углавном је зависан од
величине земље. Већина парламената има један, односно два дома. Дводомност је
обиљежје федералних држава. Све федералне државе, у правилу, имају дводомни
парламент односно скупштину. Један дом представља федералне јединице (државе,
провинције, ентитете и др.). У неким државама (унитарним и регионалним) други дом
служи да се разријеше регионалне разлике. Други дом ограничава моћ првог дома и
спречава владавину већине, и осигурава равноправност федералних јединица.
Дводомне скупштине ефикасније ограничавају моћ извршне власти.
Начин доношења одлука у домовима, њихов међусобни однос (равноправност,
надмоћ једног дома, могућност стављања вета, механизми усклађивања ставова и др.)
зависи од ставова и правних рјешења у појединим државама. Парламент и домови имају
свог предсједника (предсједавајућег) који се бира на пленарној сједници парламента
односно сједницама домова парламента.

5.1.2 РАДНА ТИЈЕЛА ПАРЛАМЕНТА

Унутрашња организација парламента начелно се уређује уставом, док се

детаљнија унутрашња организација уређује пословником о раду парламента.
Парламент обавља своју функције кроз два вида и то: у пленуму (на сједницама) и
парламентарним одборима и другим радним тијелима. Чланове парламентарног одбора
бира парламент на пленарним сједницама, а сваки одбор има свог предсједника. Одбори
представљају помоћна радна тијела парламента а могу бити стални и ad hoc одбори.
Стални или специјализовани одбори се оснивају за једну или више сродних области и
мандат им траје док траје и парламенту, док се ad hoc радна тијела оснивају за обављање
одређених послова и мандат им престаје након обављеног посла.

5.1.3 КОНТРОЛА ИЗВРШНЕ ВЛАСТИ

Контрола и ограничавање извршне власти од стране парламента је нарочито

изражена у парламентарним системима власти. У овим системима парламент бира и
разрјешава владу. Кроз читав мандат парламент врши надзор над радом владе која му је
политички одговорна. Циљ контроле владе је да се створи одговорна влада. Већина

28
парламената је развила институционалне механизме да би осигурала извршење ове важне
улоге. Ради се о инструментима којима се парламент информише о раду владе односно о
инструментима којима се покреће одговорност владе у парламенту. У те инструменте
углавном се могу уврстити посланичка питања и интерпелације, те стални парламентарни
одбори (комисије) и анкетне комисије. Циљ посланичких питања је да се уклоне грешке у
раду владе, односно да се на индиректан начин покрене питање њене одговорности. Ради
се о питањима која третирају конкретан случај, а постављају се ресорном министарству
или влади. Питање се поставља усмено или писмено. Одговор на постављено питање може
услиједити одмах, али и на наредној сједници - писмено или усмено. По датом одговору
води се расправа. Посланик, који је поставио питања, има могућност да коментарише
питање, али и могућност да постави допунско питање. Напримјер, у британском доњем
дому спроводи се унакрсно испитивање премијера једном недјељно, а осталих министара
једном мјесечно.
Интерпелација представља усмено испитивање појединих министара или
владе праћено гласањем. Циљ интерпелације је отварање расправе у парламенту и
постављање питања одговорности владе и њено функционисање. Дакле, за разлику од
посланичког питања, поводом којег нема расправе, код интерпелације се отвара расправа.
Друга разлика је у гласању, јер код послничког питања нема гласања, а код интерпелације
има. Гласа се о раду владе, што може довести до изгласавања неповјерења влади, односно
сама влада може поставити питање свог повјерења пред парламентом.
Важно средство контроле парламента над радом владе представљају
парламентарни одбори (комисије) који могу бити (како је већ речено) стални, јер имају
сталну и институционализовану улогу и ad hoc одбори, образовани за одређени задатак и
распуштају се кад задатак заврше. Скупштински одбори (с обзиром на своју структуру и
величину) могу детаљније разматрати законске, финансијске и друге приједлоге што није
могуће на самом засједању парламента, и у том погледу дати квалитетне приједлоге. У
погледу знања и стручности, у правилу су дорасли извршним тијелима, па стога могу
ефикасно контролисати њихов рад.
Анкетни одбори се формирају у циљу истраживања одређеног питања из домена
рада владе или појединог министарства. Зависно од резултата до којег је дошла анкетна
комисија може се покренути питање одговорности владе или министра пред парламентом.
Свакако да важан инструмент парламента у контроли владе представља право
парламента да доноси буџет. Без новчаних средстава ни једно тијело не може вршити
своју функцију. Приходи и расходи утврђени буџетом могу се трошити само у складу са
намјеном утврђеном од стране парламента. За неизвршавање буџетских обавеза и њихову
злоупотребу, влада подлијеже одговорности пред парламентом.

5.1.4 ОСТАЛА ОВЛАШТЕЊА ПАРЛАМЕНТА

Поред законодавне власти и контроле извршне власти, парламент има и друге

важне функције.
У парламентарном и скупштинском систему власти парламент углавном бира
извршну власт (владу и шефа државе). Поред тога, у многим земљама са парламентарним
системом власти, парламент врши избор судија (самостално или уз учешће шефа државе).

29
Могуће је да суђење носиоцима извршне власти у кривичним стварима врши парламент
(САД). Ако се утврди кривица, носилац извршне власти разрјешава се функције. Конгрес
у САД је овлаштен да по основу импичмента (кривичне одговорности) суди предсједнику,
ако се основано сумња да је крив, и то тако да представнички дом подиже оптужницу, а
Сенат му суди. Има у парламентарној пракси случајева да парламент подиже оптужницу, а
суди други државни орган (нпр. уставни суд у Италији).
Акт о амнестији је у неку руку квазисудска функција парламента. Доноси га
парламент у облику закона, а односи се на неодређен број лица којим се та лица
ослобађају од даљњег кривичног гоњења, ослобађају у потпуности или дјелимично од
изречене казне, те ослобађају потпуно или дјелимично од извршења казне односно других
кривичних санкција.
Коначно, уставна пракса говори да је парламент овлаштен да расписује
референдум, те да одлучује о рату и миру. Одлучивање о рату и миру је само један вид
ванредног стања, које у правилу проглашава својом одлуком парламент, иако то
овлаштење може бити и у надлежности извршне власти, а да у том случају одлука мора
бити потврђена од стране парламента.

5.1.5 ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ

Посланички имунитет представља право, односно одређени вид повластице

чланова парламента да не подлијежу одговорности за своје одређене поступке.
Углавном се појављује кроз два вида: имунитет неодговорности и имунитет
неповредивости. Први, обезбјеђује члановима парламента да слободно изражавају своје
мишљење и да гласају без бојазни да ће за то бити прогањани и да могу бити позвани на
одговорност. Имунитет неодговорности значи да се посланик не може подвргнути
кривичној одговорности за изражено мишљење, становиште или гласање у парламенту.
Други, тј. имунитет неповредивости, спречава сваку могућност лишавања
слободе посланика, односно кривичног гоњења без одобрења парламента. Први
дјелује аутоматски док други дјелује само у случају кад се посланик на њега позове.
Постоје и друге разлике између ова два облика имунитета. Имунитет неодговорности
искључује кривичну одговорност за кривично дјело учињено у парламенту, односно
у вршењу посланичке функције (Н.Побрић). Посланик не може бити гоњен за то дјело
ни послије посланичке функције, за разлику од имунитета неповредивости који дјелује
само за вријеме трајања посланичког мандата. Према томе, имунитет неодговорности
дјелује трајно, а имунитет неповредивости ограничено, само за вријеме трајања
посланичког мандата. Чланови парламента подлијежу истој кривичној одговорности као и
сви остали грађани, и не могу је избјећи. Имунитет неповредивости се користи ради
остваривања посебног поступка који отвара могућност парламенту да размотри случај
свога члана који је учинио кривично дјело и одлучи да ли ће дати одобрење за његово
притворење односно гоњење. Имунитет неповредивости садржајно је шири од имунитета
неодговорности (који обухвата само оне радње посланика које су везане за његову
функцију у парламенту), јер у правилу пружа заштиту посланика за сва кривична дјела (и
она која нису везана за посланичку функцију), али само за одређено вријеме, тј. док траје
послнички имунитет.
Дисциплинске мјере нису укључене у оквир посланичког имунитета.

30
 5.1.5.1 ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ НА НИВОУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Посланички имунитет на нивоу Босне и Херцеговине регулисан је на уопштен

начин Уставом Босне и Херцеговине (чл.4 3ј) и разрађен Законом о имунитету (1997,
2000). Према одредби устава БиХ, ''Делегати и чланови не могу бити позвани на кривичну
и грађанску одговорност у погледу било којег чина извршеног у оквиру дужности у
парламентарној скупштини''. Закон о имунитету предвиђа како имунитет неодговорности,
тако и имунитет неповредивости. Закон садржи заштиту не само од покретања кривичног
поступка, већ и од покретања грађанског поступка против лица која имају право на
имунитет.

5.1.5.2 ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ ПРЕМА УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Према Уставу Републике Српске (чл.73), посланици у Народној скупштини и

чланови Вијећа народа не могу бити кривично или грађански одговорни за било који
поступак извршен у оквиру њихових дужности у Народној Скупштини односно Вијећу
народа. Посланички имунитет обухвата како имунитет неодговорности тако и имунитет
неповредивости, а односи се не само на кривичну одговорност, већ и на одговорност у
грађанском поступку. О укидању имунитета одлучује Народна скупштина Републике
Српске.

5.1.5.3 ПОСЛАНИЧКИ ИМУНИТЕТ ПРЕМА УСТАВУ ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

У складу са Уставом Федерације Босне и Херцеговине, посланици у оба дома

Парламента Федерације не могу бити кривично гоњени нити одговорни у грађанском
поступку за било коју радњу учињену у вршењу своје функције, а исто тако не могу бити
притворени или лишени слободе без датог одобрења дома чији су чланови. И посланици
Федерације располажу са правом неодговорности и неповредивости.

5.2 ШЕФ ДРЖАВЕ

Под шефом државе означава се орган (појединац или колективни шеф државе) који
поред класичних овлаштења представљања државе има и одређена овлаштења у
вршењу извршне функције.
Шеф државе представља најстарију институцију државе и кроз дужи временски
период био је једина њена институција са снажном моћи и овлаштењима, односно једини
носилац власти у држави. Тек касније, настанком парламента и владе, јавља се подјела
државних функција.
Зависно од облика владавине, државе се дијеле на монархије и републике. На челу
монархије налази се монарх, док се на челу републике налази предсједник. Шеф државе у

31
виду монарха на државну функцију долази наслијеђем, без временског ограничења
мандата и није правно одговоран у смислу кривичне и политичке одговорорности, док
материјално подлијеже одговорности. Развојна линија монарха текла је од сталешке
апсолутне до уставне монархије. У сталешкој монархији (11 до 15 вијек) његова власт је
слаба и ограничеена је сталешким скупштинама и свештенством. У апсолутној монархији
(од 15 до 18 вијека) његова власт је неограничена, монарх је једини носилац цјелокупне
власти у држави.
У вријеме уставне монархије (од 18 вијека до данас) власт монарха је
ограничена уставом. Он је шеф извршне власти. У парламентарној монархији монарх
фигура без стварне власти а његова овлаштења имају симболичко значење. У тзв.
дуалистичкој монархији, монарх има значајна овлаштења у извршној власти. Поставља
министре који су му одговорни.
На челу републике у виду шефа државе налази се предсједник. Предсједник за
разлику од монарха на чело државе долази избором (било непосредно или посредно) и
његов мандат је временски ограничен. Одговоран је и кривично и материјално, а може
бити одговоран и политички.
Зависно од карактера организације власти, односно облика државне власти,
одређен је положај и функције шефа државе.
У предсједничком систему власти (нпр.САД) предсједник у цјелини врши
извршну власт, те је уједно и шеф владе, а именује и функционере извршне и
управне власти. Ограничења ових овлаштења произилазе из права Конгреса, односно
Сената, јер представнички орган даје сагласност на одређене акте предсјеника. Његов
ауторитет не произлази само из тога што је он шеф државе и шеф извршне власти, већ и из
чињенице што је он истовремено и предсједник побједничке партије.
Од предсједничког система треба разликовати полупредсједнички систем власти
(нпр. Француска) гдје предсједник има низ овлаштења из домена извршне власти.
Ауторитет му даје демократски легитимитет на основу непосредних избора. Значајну
улогу у извршној власти има влада на челу са премијером и његовим кабинетом. Владу
бира скупштина којој је и одговорна, што је карактеристика парламентарних система.
У парламентарном систему власти предсједника републике у правилу бира
представничко тјело. Његова овлаштења су доста ограничена, а врши их на симболичан
начин. Стварну извршну власт врши влада која произлази из парламента и политички му
је одговорна. Сви акти предсједника републике морају бити супотписани од стране
одговорних министара (Н.Побрић).
Овлаштења шефа државе различита су у парламентарним системима власти.
Међутим, шеф државе има одређена овлаштења која су заједничка без обзира на систем
власти. Ту спадају овлаштења представљања државе у земљи и иностранству, постављање
и опозив дипломатских представника. Поред тога, шеф државе у страним државама има
почасна права која немају други државни органи и особе. Ужива посебна права и
привилегије, тј. изузет је од правне јурисдикције у страној држави. Не подлијеже плаћању
пореза у страној држави (осим на некретнине), нити плаћа царинске дажбине.
Шеф државе има одређена овлаштења која би се могла означити као квазисудска
(право на помиловања којим дјеломично или у цјелости мијења изречене казне у
кривичним стварима или или осуђене потпуно ослобађа од казне). Има право амнестије тј.

32
обуставе кривичног поступка за више особа. Ако се обустава догоди прије завршетка
кривичног поступка назива се аболиција (Н.Побрић).
Остала овлаштења шефа државе углавном зависе од система власти о чему је већ
било говора. Шеф државе било да се ради о монарху или предсједнику републике
углавном се појављује у виду инокосног државног органа. Међутим, и ово правило има
изузетака, јер се предсједник републике може појавити и у виду колегијалног органа
тј. колективног шефа државе. Примјер дуготрајне праксе колективног шефа државе
налазимо у Швајцарској, гдје колективни шеф државе врши функцију шефа државе и
владе. Није искључено рјешење да функцију владе врши други орган. Колективни шеф
државе одлуке доноси у правилу већином гласова, док су чланови колективног тијела
потпуно равноправни. Чланови колективног шефа државе између себе бирају ротирајућег
предсједавајућег који је primus inter pares (Н.Побрић).

5.3 ВЛАДА

Влада представља колегијални орган који обавља извршно-управну функцију

власти у држави. За разлику од овог (континенталног) поимања владе, англоамеричка
традиција у појам владе уврштава све институције државне власти, што представља
знатно шире одређење. Владу бира парламент. Шеф државе парламенту предлаже
мандатара за састав владе, односно на пријелдог мандатара предлаже владу у цјелини.
Владу сачињавају предсједник, потпредсједници и министри. Чланови владе могу бити и
други функционери.
Сама позиција владе углавном зависи од организационог система власти. У
предсједничком систему власти под владом се означавају све власти у цјелини
(нпр.САД).
У парламентарном систему влада као орган извршне власти је одлика тог система,
док у скупштинском систему представља извршни орган законодавног тијела, и
самосталност јој је знатно умањена у односу на парламентарни систем.
Влада у парламентарном систему потиче из парламента и уско је повезана са
партијском политиком. Она је непосредно одговорна парламенту (или њеном доњем дому)
и егзистира док има повјерење парламента. Парламентарне владе владају у парламенту и
преко њега, док предсједичке свој мандат заснивају на личном мандату и уставним
овлаштењима, те раздвајању особља између законодавне и извршне власти. Законодавну
власт у предсједничком систему има парламент (Конгрес у САД) док извршну власт има
изабрани предсједник, који непосредно није одговоран Конгресу нити га он може
смијенити. Функција шефа државе и предсједника владе интегрисане су у
администрацији предсједника. Извршна власт припада предсједнику док су кабинет и
министарства само савјетници који су њему одговорни. Предсједник не може да распусти
Конгрес нити он може смијенити предсједника осим у случају импичмента. Позиција
владе нешто је другачија у тзв. полупредсједничком систему власти. Државну власт
чини посебно изабран предсједник који дијели извршну власт са владом и
скупштином. Владу бира скупштина којој је одговорна.

33
 У двадесетом вијеку Влада, као извршни дио власти добија на значају, посебно у
креирању политике. Издвајају се предсједници влада по свом политичком статусу и
одговорности, посебно у погледу личне моћи.
Челници владе (премијери, министри предсједници, канцелари и др.) црпе своју
моћ из водеће улоге у партији на власти или коалиција у скупштини. Не треба занемарити
(кад је у питању њихова моћ) и њихов однос са кабинетом, појединачним министрима и
министарствима, те скупштином и јавношћу. Премијерска улога добија се на основу
водеће улоге у владајућој партији, што његовом носиоцу обезбјеђује не само контролу
скупштине него и власт коју има скупштина.
Полазећи превасходно од политичког критеријума можемо разликовати неколико
врста влада:
1) парламентарна односно кабинетска влада је она влада која на власт долази
вољом парламента а не вољом шефа управне власти
2) једностраначка или хомогена влада. То је влада састављена од чланова само
једне странке
3) коалициона влада предсавља владу састављену од више парламентарних
странака. Ова влада може бити састављена од више малих странака које имају
парламентарну већину, па се у том случају ради о тзв. мањинској влади.
4) Концентрациона влада је таква влада која је састављена од свих
парламентарних странака. Обично се формира у тзв. ванредним стањима.
5) Влада народног јединства или неутрална влада се формира у кризним
ситуацијама, а састављена је од политички неутралних али компетентних особа
које имају могућности да земљу извуку из кризе
6) Чиновничка влада је влада коју чине чиновници из највише структуре државне
управе. Успоставља се у вријеме коалиционих криза а мандат јој траје до нових
избора. Ова влада нема демократски легитимитет
7) Експертска влада представља такву владу коју чине стручне особе, које су изван
страначке структуре, са циљем бржег развоја. Влада формирана на овај начин
има демократски легитимитет
8) Разликују се тзв. посланичке, мјешовите и непосланичке владе. Посланичке
владе су састављене од чланова парламента. Мјешовите владе не морају чинити
чланови парламента, нити чланство у парламенту представља сметњу за
чланство у влади, док у непосланичкој влади не морају бити чланови
парламента.
Овлаштења владе утврђују се уставом, односно законом. У парламентарном
систему власти, влада има своја самостална овлаштења, док за предсједнички
скупштински систем то се не би могло рећи, јер у предсједничком систему она
представља орган у функцији шефа државе, док у скупштинском систему она представља
орган скупштине и у његово име обављају извршну власт.
Влада представља извршни дио државне власти у оквиру које јој је главна функција
извршење закона. У оквиру извршавања ове улоге, влада доноси уредбе, одлуке и друге
подзаконске акте у циљу разраде и прецизирања појединих одредаба закона ради лакше
примјене. Поред општих аката, влада доноси и појединачне акте и мјере те политичке
акте. Право законодавне иницијативе не обухваћа само предлагање закона, већ и
презентацију садржаја који треба регулисати. Велики значај у том погледу има

34
проширење уредбодавне власти (које су добиле савремене владе) као и улога владе у
доношењу буџета, у чему има доминантну позицију. Овлаштења владе проширена су и у
домену спољне политике.
Влада је за свој рад политички одговорна пред парламентом. Та одговорност може
бити појединачна и колективна.
Колективна политичка одговорност владе подразумијева одговорност владе у
цјелини, док појединачна политичка одговорност (министарска одговорност) је
одговорност сваког члана владе као појединца пред парламентом. Колективна политичка
одговорност се остварује путем посланичких питања, интерпелације и гласања о
неповјерењу влади. Посланичко питање углавном поставља опозиција из оквира рада
владе, а чији је смисао да се евентуално укаже на лош рад министра односно владе.
Интерпелација представља начелно питање које може поставити сваки посланик или
одређена група посланика. Односи се на рад владе и њоме се може покренути питање
одговорности владе.
Гласање о неповјерењу влади је често средство које углавном користи опозиција (а може и
позиција) са циљем да укаже на чињеницу да влада не ужива повјерење парламентарне
већине. Уколико парламент изгласа неповјерење, влада се разрјешава дужности.
Појединачна одговорност чланова владе или министарска одговорност може
бити политичка, материјална и кривична. Политичка одговорност резултат је његовог
нецјелисходног рада што се санкционише разрјешењем дужности. Материјална
одговорност произлази из штете коју је министар учинио вршењем своје дужности. И
коначно, кривична одговорност којој подлијеже министар кад у обављању своје функције
учини кривично дјело.

6. ТИПОВИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА

У савременом свијету најчешће се појављују два типа државног уређења, то су

унитарни или јединствени системи и федерални, док су регионални који се појављују у
најновије вријем,е рјеђи облик државног уређења. Конфедерација као облик државног
уређења, показао се као неодржив у савременим условима. Она у ствари представља савез
независних држава, које међусобно закључују уговор у циљу обављања заједничких
послова (најчешће одбране земље и спољних послова).

6.1 УНИТАРНА ДРЖАВА

Унитарна држава представља такву организацију државне структуре у којој

постоји само један центар државног и политичког одлучивања. У унитарној држави
централни органи (законодавни, извршни и судски) концентришу сву власт у својим
рукама. Унитарна држава има један устав, правно и политички располаже са
цјелокупном државном надлежношћу, што ће рећи да нема територијалне подјеле
надлежности. На јединственој територији постоји само једна организација власти (један
парламент, један шеф државе, једна влада и један систем правосудних органа).

35
 У унитарној држави, у циљу амортизације централне моћи, присутна се два
принципа:
-принцип деволуције и
-принцип децентрализације
Принцип деволуције представља пренос власти са централних органа на
подређене регионалне институције. Ова власт изводи се из централне власти и није дата
регионалним властима већ регионалне власти само спроводе политику централних власти.
Деволуција је у суштини појава у систему централизма која га ублажава, али га не мијења.
Пренесену власт, њен обим и трајање контролише централна власт. Та контрола обухвата
не само контролу законитости него и контролу цјелисходности.
Принцип децентрализације означава постојање територијалних јединица и
локалних органа у њима. Јединице локалне самоуправе су једине територијалне
јединице, једнообразне, јединствено регулисане од центрлне државне власти. У унитарној
држави јединице локалне самоуправе су једине њене територијалне јединице.
Децентрализоване јединице у унитарној држави имају мање важне надлежности у односу
на надлежности које имају федералне јединице у федералној држави. Њихова надлежност
утврђује се и мијења законом а не уставом.

6.2 ФЕДЕРАЛНА ДРЖАВА

Подразумијева два вида територијално-политичких заједница и то: федерацију,

тј.федералну државу и федералне јединице. Федерација и федералне јединице
представљају два различита нивоа власти који правно и политички нису потчињени један
другом - у домену своје надлежности. Дакле, ни један ниво власти не може да наруши
овлаштење другог( подијељен суверенитет).
Настанак федералне државе везан је за економске, националне, културне,
историјске, језичке, вјерске разлике и регионалне традиције.
Федерални систем представља институционализовани механизам којим подијељена
друштва ( због наведених разлога) одржавају јединство. Федерални систем уређује се
федралним уставом у којем се врши расподјела надлежности између федералне власти и
власти федралних јединица. За обављање функција федералне државе уставом се
успостављају посебни органи (законодавство, управа, судство), док се за обављање
функција федералних јединица формирају, на основу њиховог устава, такође сопствени
органи. Први обављају послове на читавој територији државе, док други обављају послове
само на територији федералне јединице (кантона, провинције, републике, земаља,
ентитета и др.). Специфичност законодавног органа у федералној држави очитује се у
чињеници што се њиме осигурава представништво федералних јединица, тзв. други дом
преко којег федералне јединице учествују у доношењу одлука које су од значаја не само за
федералну државу већ и за федеране јединице. Спорове везане за расподјелу надлежности
између федралне државе и федералних јединица рјешава ,уствари, суд федералне државе.
У подјели надлежности између федералне државе и федералних јединица
превладавају два система, иако се у пракси врло често појављују различити мјешовити
системи.

36
 Према првом систему уставом се таксативно набрајају надлежности федералне
државе, док се све остало једном генералном клаузулом дате у надлежност федералним
јединицама што ће рећи да је резидуалана ( преостала) надлежност дата федералним
јединицама. Дакле, у овом случају пресумција надлежности установљена је у корист
федералних јединица ( случај Босне и Херцеговине).
Према другом систему, државни устав таксативно наводи надлежности
федералних јединица док све остало припада надлежности федералне државе.
У федералној држави локална самоуправа је ствар сваке федералне јединице.
Постоји разлика и код промјене устава између унитарне и федералне државе.
Промјене устава у федералним државама су много теже и сложеније него у
унитарним државама ( нпр.у САД за промјену устава потребна је подршка двије трећине
оба дома Конгреса и три четвртине од 50 скупштина федералних јединица ( држава); у
Аустралији и Швајцарској промјена устава мора бити потврђена на референдуму).

6.3 РЕГИОНАЛНА ДРЖАВА

Представља покушај да се искористе добре стране унитаризма и федерализма и

одбаце они недостаци који су се показали у пракси функционисања држава. У регионалној
држави постоји трихотомија власти политичких субјеката ( држава, региони и општина).
С обзиром на свој статус региони су по свом положају ближи територијалним јединицама
у унитарним државама него статусу федералних јединица пошто немају елементе
државности, јер обављају послове који немају чисто државни карактер. Имају ширу
аутономију од оне коју имају територијалне јединице у унитарној држави. Нису државе
( као што су то у неким случајевима федералне јединице у федералној држави), немају
свој устав ( као што имају федералне јединице у федералној држави), ни оне елементе
државности као ни онај степен самоорганизовања што га имају федералне државе.
Регионалне надлежности углавном се односе на: сопствене финансијске изворе,
привредну аутономију, старање о развоју регионалне културе, образовање,
здравство, социјалне службе, сапобраћај, полицију и др.
Региони имају своју регионалну структуру власти и заступљени су у оквиру
дводомног парламента гдје чине један дом ( нпр. сенат у Италији). Региони имају своје
статуте, регионалну организацију и надлежност, при чему постоји разлика између
редовних региона и региона са специјалним статусом. Статуте доноси регионални савјет а
потврђује парламент државе. Региони са специјалним статусом (нпр. Сицилија, Сардинија,
Јужни Тирол у Италији) су самосталнији, имају ширу законодавну власт.

7. ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Људска права и слободе представљају преокупацију савременог свијета, тако да

уставни системи готово свих држава гарантују бројне слободе и права човјека и
грађанина. С обзиром да се та права и слободе разликују по свом карактеру и садржају, у
теорији се врши њихова класификација по различитим критеријумима. Тако, према врсти
носилаца тих права, људска права се дијеле на индивидуална и колективна. Носилац

37
индивидуалних права је човјек, односно грађанин док је носилац колективних права
одређена друштвена група. ( Н. Побрић). То може бити народ, односно национална
мањина. Тако Повеље уједињених народа ( чл.1 ст.3) утрвђује да су циљеви Уједињених
народа да међу нацијама развијуају пријатељске односе засноване на поштовању начела
равноправности и самоопредјељења народа. Још прецизнију одредбу о праву народа
на самоопредјељење садрже Међународни пакт о грађанским и политичким правима
и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима ( оба у чл.1 из
1966.) године. У члану 1 стоји: „Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу
овог права они слободно одређују свој политички статус и слободно осигуравају свој
економски, социјални и културни развој.“ Из одредаба ових капиталних међународних
докумената јасно произлази да се као субјект права на самоопредјељење прихвата
народ, а не национална мањина.
Права националних мањина обиљежавају се ,такође, као право које има колективну
димензију. У многим уставима зајамчена су посебна права националних мањина (право
на образовање, право на развој националне културе и очување култрурног блага, и др.).
Неки услови посебно гарантују оставривање одређених права и слобода, као што су
нпр.право националних мањина на одређен број посланика у парламенту, посебне изборне
јединице, и др.
Уз постојање уставом утврђених основних права постоје и уставне границе
законских ограничења. Полазећи са аспекта остваривања њихове заштите пред државним
органима (Г. Јелинек) укупност правног положаја човјека према државној власти може се
сагледати у четири статуса, негативни према позитивном и активни према пасивном, с тим
да активни статус не обухвата права већ обавезе, па се разматра у контексту дужности
грађанина према држави.
Наша теорија је прихватила ову класификацију полазећи од обима слобода и права,
групишући их у три статуса, и то:
− права негативног статуса, која обухватају правну ситуацију грађанина у којој
државна власт не смије дирати. То су класична грађанска права која држава својим
регулама мора заштитити. У овај статус се укључују: неповредивост живота и
интегритета људске личности, личног и породичног живота и интегритета људске
личности, личног и породичног живота, слобода мисли и говора, стање слободне свијести
и вјероисповјести, слобода професионалног, политичког и синдикалног удруживања,
равноправности и једнакости грађана без обзира на националну припадност,
неповредивости стана, неповредивости тајне писама и других средстава коминицирања и
др.
- права позитивног статуса обухватају правну ситуацију у оквиру које
грађанин може захтјевати од државне власти одређено чињење и дјеловање.
Назначени статус обухвата једнакост и равноправност грађана. Грађани су
једнаки у правима и дужностима без обзира на националност, расу, пол, језик,
вјероисповјест, образовање и друштвении положај. У оквиру овог статуса улази
и читав низ социјалних и економских права (право на рад, право из социјалног
осигурања, право на заштиту здравља и здраву животну средину и сл.). Поред
тога, у ову групу улазе и тзв. лична позитивна права (право на жалбу, право на
заштиту у иностранству и сл.).

38
 - права активног статуса обухватају право грађанина да учествује у
политичком и друштвеном животу, да обавља јавне послове, да остварује
политичка права (активно и пасивно бирачко право).
Иако у уставноправној теорији постоје извјесне разлике у структури права и
слобода човјека и грађанина, чини се да је савремена теорија великим дијелом сагласна у
подјели права и слобода (класификацији) на : 1. лична права и слободе, 2. политичка права
и слободе, 3. социјално-економска права и слободе, 4. тзв. нова и посебна права и слободе.

7.1 ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Лична права и слободе полазе од односа појединаца и државе, а обухватају скуп

појединачних права и слобода којима се штити физички и духовни интегритет човјека и
његова приватност.

У групу ових права уврштавају се:

Право на живот
Право на живот је природно право човјека и у хијерархији људских права заузима
највише мјесто. Без овог права остваривање других људских права је незамисливо. Устави
појединих земаља га, с обзиром на садржај и обим уставног уређивања ових права,
различито регулишу. Овдје се углавном штите права физичког интегритета личности,
права и слободе које штите духовни интегритет личности, те слободе и права која штите
приватни живот грађана. Ту се могу нпр. уврстити права која произлазе из изричитих
уставних забрана изрицања и примјене смртне казне или посебни услови за њено
изрицање, односно примјену: забрана тјелесног кажњавања, забрана изрицања сурових,
понижавајућих казни, забрана држања лица у ропству или потчињености или присилном
или обавезном раду.
Права на личну слободу обухватају појединачна права и слободе, као што су:
право на одбрану, право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима,
право на жалбу, забрану прозвољног претресања и хапшења, право на суђење од стране
надлежног суда и др.
Слобода кретања и настањивања гарантује слободу грађана да се слободно крећу
унутар државне територије, да слободно бирају мјесто боравишта, да могу слободно
напустити земљу и вратити се у њу.
Права и слободе које штите духовни интегритет личности односе се углавном на
слободу мисли и слободу вјероисповјести. Слобода мисли је једна од основних слобода
човјека и представља услов остваривања других, посебно политичких права грађана.
Слобода мисли не може бити ограничена правном нормом па ни уставом. Ова права и
слободе обухватају слободу саопштавања и изношења мишљења, слободу научног и
умјетничког стваралаштва, слободу говора, слободу штампе и др.
Слобода савјести и вјероисповјести загарантована је уставима већег броја
земаља. Слобода савјести подразумијева такву слободу човјека да изграђује свој поглед на
свијет и да има властито увјерење о неком питању. Садржај гарантовања слободе
вјероисповјести треба гледати у контексту односа државе и цркве. Уставну материју у

39
вези са слободом вјероисповјести чине: гарантовање слободног вршења вјерских обреда,
забрана употребе вјере у политичке сврхе и др.
Слобода и права које штите приватни живот грађанина садржи већина устава, а
односе се на поштовање приватног живота, породичног живота, части и угледа појединца,
тајност писма, неповредивост стана, телефонских разговора, гаранција и тајности личних
података, заштита имовине, тајност банковних рачуна, право на брак и заснивање
породице и др.

7.2 ПОЛИТИЧКА ПРАВА

У савремено доба готово да нема устава који не гарантују политичка права и

слободе грађана. Свакако да се у том погледу поједини уставни системи међусобно
разликују како у погледу на садржај, гаранцију, тако и у погледу на њихов обим и заштиту
коју им пружају. Разлоге треба тражитиу достигнутом степену демократије, природе
политичког система, типа друштва и др.
Готово већина политичких система у политичка права и слободе грађана
уврштавају: активно и пасивно бирачко право; слобода политичког удруживања и слобода
и право на политичко организовање; слобода збора и јавног окупљања, демонстрације и
манифестације; слобода штампе и других видова јавног изражавања; право петиција
државним органима и др.
Бирачко право је једно од темељних политичких права које омогућује грађанима
да непосредно судјелују у конституисању државне власти, превасходно парламента.
Бирачко право састоји се у чињеници да грађанин бира и да буде биран у државне органе
власти. Прво грађанина да бира означава се као активно право гласа док се право грђанина
да буде биран означава као пасивно право гласа. Активно право гласа је опште и једнако и
данас припада свима без ограничења. Углавном веже се за држављанство и одређене
године старости. Устави углавном наводе разлоге због којих активно право гласа може
бити одређеној категорији лица ускраћено (нпр. услијед губитка пословне способности).
Пасивно бирачко право је право грађанина да буде биран у правилу за посланика.
Ово бирачко право је у правилу рестриктивније од активног бирачког права. Да би
грађанин стекао пасивно бирачко право у правилу мора испунити додатне услове (нпр,
виша старосна граница, посебни услови везани за држављанство и др.)
Слобода штампе има елементе како личних тако и елементе политичких слобода и
права. Гарантовање слободе штампе често се прописује самим уставом. Постоје устави
који изричито забрањују евентуално ограничавање слободе штампе, као и изричиту
забрану цензуре.
Слобода удруживања и право политичког организовања обухвата двије тијесно
повезане слободе и права грађана. Слобода удруживања је важне претпоставка за
политичко организовање грађана. Устави слободу удруживања и право грађана да се
политички организују и образују политичке партије уређују различито, не само на обим и
обухватност уставног регулисања већ и на садржај овог права. Слобода удруживања као и
слобода политичког организовања може се, из одређених разлога, ограничити (нпр. због
заштите угрожавања здравља људи, ради угрожавања безбједности људи и имовине и др.)

40
 7.3 ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНА ПРАВА

Економско-социјална права чине другу генерацију права и слобода грађана.

Уставно гарантовање ових права и слобода има за циљ да обезбиједи економску и
социјалну сигурност грађана. Ова права су разноврсна и обухватају велик број уставних
гаранција. Углавном се дијеле на економска права и социјална права.
У економска права уврштавају се: право на својину, права везана за рад, право
на социјалну сигурност, право на достојан животни стандард и др.
Право на својину улази у оквир међународно признатих и заштићених људских
права. Овдје се штити не само постојећа имовина већ и право на стицање имовине.
Заштита се односи на сва стварна права (својина на непокретним стварима и покретним
стварима), као и право индустријске својине, ауторско право и др. Држава има обавезу да
штити право својине, као и обавезу да сама не ограничи, односно одузме својину, осим у
случају кад је то законом одређено (нпр.експропријација).
Права везана за рад по једнима спада у економска права док по другима улази у
оквир социјалних права. Основна претпоставка за остваривање овог права је забрана
ропства и принудног рада.
Право на рад обухвата превасходно право на избор занимања, избор рада и мјеста
гдје ће се рад обављати (Н.Побрић).
У ова права увтрштавају се: забрана запошљавања дјеце; гарантовање заштите,
безбједности и хигијене на раду; законско ограничење максималне дужине трајања радног
дана; посебна заштита жена, мајки и малољетника, право закључивања колективних
уговора о раду; гарантовање средстава за правичну накнаду и др.
Право на социјалну сигурност укључује право на социјално осигурање као и
право на социјалну помоћ. Право на социјално осигурање имају запослени и чланови
њихове породице. Поред тога устави јамче право на здравствену зашититу и друга права
за случај болести, права за случај губитка радне способности, незапослености, старости и
друге облике социјалног осигурања. Право на социјалну помоћ гарантује се свим особама
које немају довољно средстава за живот и нису то у могућности осигурати властитим
снагама. Право на достојан животни стандард подразумијева онај стандард који прелази
линију сиромаштва. Свако има право на животни стандард који одговара његовом
здрављу, добробити њега самог и његове породице. Ово право подразумијева право на
одговарајућу исхрану и одјевање.
Социјална права (иако их је тешко ограничити) од економских права обухватају:
право на здравље, право на заштиту инвалида, право на заштиту мајке и дјетета, право на
школовање и др. Право на здравље подразумијева да свака особа има право на највиши
стандард физичког и психичког здравља. Углавноми устави држава изричито гарантују
грађанима право на заштиту здравља. Право на заштиту здравља нужно подразумијева
одређену активност државе, посебно да осигура потребну бесплатну здравствену заштиту
када грађани немају довољно средстава да плате медицинску помоћ.
Посебну заштиту велик дио устава утврђује за инвалиде, гарантујући им
материјалну сигурност.
Право на заштиту мајке и дјетета утврђује већина устава свијета. Ова права
обухватају: плаћено породично одсуство, изједначеност у правима и дужностима дјеце

41
рођене у браку и дјеце рођене ван брака, посебну заштиту малољетника који немају
старање родитеља, посебну заштиту родитеља у погледу подизања и васпитања дјеце,
дужност дјеце да се старају о својим родитељима (којима је потребна помоћ), забрану
злоупотребе дјеце и др.

.
7.4 НОВА ПРАВА И СЛОБОДЕ

У нова права и слободе уврштавају се еколошка права, права и слободе странаца

и лица без држављанства и др.
Еколошка права су нова права и као уставна категорија нису постала саставни дио
свих устава. Еколошка права полазе од чињенице да је право сваког човјека да има здраву
животну средину. Гарантовање еколошких права прозлази из чињенице да је свијет
угрожен од тзв. прљавих технологија.
Већина устава јамчи слободе и права странаца. Права и слободе које се јамче
странцима се односе већим дијелом на лична права и одређена социјално-економска
права, док су им политичка права и слодбоде знатно редуклована. Неки устави гарантују
странцима и нека посебна права, као што су нпр. право азила, које се даје под одређеним
условима утврђеним самим уставима. Право азила може се означити као право појединца
да тражи уточиште или заштиту од друге државе, због политичког прогона који врши
његова матична држава.

7.4.1 ОПШТА НАЧЕЛА КАО УСЛОВ ОСТВАРИВАЊА ЉУДСКИХ ПРАВА

У општа начела која представљају услов остваривања људских права уврштавају се

једнакост и достојанство људске личности. Начело једнакости подразумијева да су сви
људи једнаки. То је природно право човјека. Још у Декларацији о правима човјека и
грађанина је записано ''Људи се рађају и живе слободни и једнаки у правима''. Устави
великог броја земаља садрже одредбе којима гарантују једнакост људи и грађана, иако
међу њима постоје разлике, како у обиму, тако и у садржају гарантовања једнакости.
Устави углавном изричито уређују једнакост грађана пред законом, односно у цјелини
својим одредбама јамче и осигуравају једнакост грађана пред органима државне власти.
Начело једнакости у ствари садржајно покрива начело недискриминације и
садржано је у многим међународним документима, почевши од Повеље уједињених
нација (1945), Универзалне декларација о правима човјека (1948), Међународног пакта о
грађанским и политичким правима (1966), Међународног пакта о економским, социјалним
и културним правима (1966), Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида
(1951), Европске конвенције за заштиту људских права (1950), па до Међународне
конвенције у уклањању свих облика расне дискриминације и Конвенције о уклањању свих
облика дискриминације у односу на жене (1979). Дискриминација се означава као
''ограничење права, обесправљење из вјерских, расних, националних, социјалних,
политичких, економских и разних разлога'' (И.Хржењак). Све споменте конвенције а и

42
већина устава забрањују видове дискриминације. Овдје треба разликовати, тзв. позитивну
дискриминацију (садрже је Међународна конвенција о уклањању свих облика расне
дискриминације и Конвенција о уклањању свих облика дискриминације жена) која
означава стављање у повољнији положај одређених група које су у прошлости биле
обесправљене. Мјере позитивне дискриминације имају привремени карактер.
Достојанство личности представља уставну гаранцију којом се штити
достојанство људске личности што подразумијева да сви грађани имају једнако
друштвено достојанство и једнаки су пред законом, без разлике на пол, расу, језик,
вјероисповјест, политичка увјерења и лични и друштвени положај.
Држава је дужна да осигура људска права свим грађанима, под својом контролом.
Да би људска права зајамчена међународним актима могла бити кориштена морају
постати дио унутрашњег правног поретка дотичне државе, с обзиром да се међународно
право, у принципу, не односи на појединца.

8. ОБЛИЦИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Поријекло ријечи демократија сеже дубоко у прошлост, до античке Грчке.

Настала је од грчких ријечи demos, што значи народ и kratein, што значи владати, а звучи
као владавина демоса односно народа. Из овог јасно произлази да демократија повезује
власт с народом.
Сама природа демократске владавине, као сложене појаве, предмет је мноштва
идеолошких и политичких расправа и јавља се у различитим облицима. Основни уставни
облици појављују се у виду: а) посредне демократије, б) полунепосрдне демократије, и
ц) непосредне демократије.
Облик посредне демократије, који се назива представничка демократија,
функционише преко изабраних представника у органима власти, што ће рећи да одлуке не
доносе непосредно грађани односно одређени колективитет, већ одређени број особа
изабраних за ту сврху. Грађани слободно и непосредно бирају своје представнике на које
преносе овалштења да одлучују у име њих. Представничко тијело које сачињавају
непосредно изабрани народни представници врше власт у име народа, иако та власт
припада том народу.
Облик полунепосредне демократије представља комбинацију непосредне и
представничке демократије. У овом систему представнички органи, у оквиру своје
надлежности, доносе већи дио одлука (нпр. парламент), али оне одлуке које су од изузетне
важности доноси народ непосредно или у комбинацији са представничким тијелом.
Облик непосредне демократије појављује се у виду непосредне владавине народа.
Народ непосредно доноси одлуке без посредника. Према томе, непосредно демокаратија
подразумијева учешђе свих грађана у доношењу свих одлука које су од њиховог интереса.
Међутим, данас у савремено доба грађани судјелују у доношењу одлука које их се
тичу, јер би то фактички значило тоталну политизацију човјека на рачун његове
приватности, стручности, а и професионалности. Стога, потпуне непосредне демократије
нема, она постоји само у домену теоријских претпоставки. Из тих разлога непосредна
демократија, односно непосредан начин доношења одлука од стране грађана замијењен је

43
са представничким односно полунепосредном демократијом, у којима одлуке доносе
представници изабрани од народа.
Као непосредни облици демократије, у комбинацији са представничком
демократијом, у пракси се појављују: народна иницијатива и право петиције, референдум,
народни вето и плебисцит.
Народна иницијатива састоји се у праву одређеног броја грађана да предлажу
представничком тијелу промјену или доношење устава, доношење или промјену закона,
или другог општег акта. Право на подношење народне иницијативе припада одређеном
броју грађана (што се утврђује уставом односно законом) односно одређеној политичко-
територијалној јединици (федерална јединица, кантон, град ,општина и др.)
Народна иницијатива може се појавити у два вида, и то: а) у виду просте или
неформалне иницијативе и б) у виду формулисане иницијативе која представља
номотехнички урађен текст приједлога, нпр. закона. У првом случају подносиоци
иницијативе обично наведу циљ и смисао закона који желе да се донесе, док парламент
сам саставља текст закона, док у другом случају то чини, како је већ речено, подносилац
инцијативе. И у једном и у другом случају парламент је дужан да узме на разматрање
текст приједлога закона и када га изгласа, тај закон постаје коначан. У пракси постоје и
други облици народне иницијативе.
Право петиције је нижи облик непосредне демократије а састоји се у праву групе
грађана да се обраћају представничком тијелу да се донесе одређени закон или други акт.
Овим путем грађани могу предлагати, захтјевати и износити своје мишљење о неком
важном питању. Орган или личност којој је упуђена петиција није у обавези да на њу
одговара.
Референдум је непосредан вид изјашњавања грађана о неком важном питању које
је у правилу формулисано да се на њега може одговорити са ''за'' или ''против''. На
референдуму непосредно гласају сви грађани (државе, федералне јединице, провинције,
кантони, град, општине и др.) који имају бирачко право, а предмет њиховог изјашњавања
може бити устав, закон, други оптшти акт, али и друга важна питања.
Зависно од критеријума који се користе савремени уставни системи разликују
уставотворни и законодавни референдум, претходни и накнадни референдум,
обавезујући и савјетодавни референдум, конститутивни и аброгативни референдум.
Уставотворни референдум полази од предмета на који се односи. У том погледу
разликују се апсолутно обавезни уставотворни референдум, релативно обавезни
уставотворни референдум и факултативно обавезни уставотворни референдум. Апсолутна
обавеза подразумијева одлучивање референдумом о свакој промјени устава (нпр. у
Швајцарској се о промјени устава референдумом изјашњавају грађани, не само на нивоу
државе већ и на нивоу федералних јединица -кантона). Релативна обавеза захтјева
одлучивање референдумом само за одређене уставне одредбе, што је утврђено самим
уставом. Факултативни уставни референдум није обавезан, што ће рећи да може, али не
мора бити примјењен приликом промјене устава. Зависи од воље надлежног органа и то
углавном од воље законодавних органа, односно шефа државе.
Законодавни референдум и његови облици појављују се готово под истим
критеријумима као и уставотворни референдум.
Претходни и накнадни референдум представља такву врсту референдума за које
је мјеродаван моменат његове примјене. Тако се претходни референдум квалификује као

44
референдум на којем се грађани изјашњавају о неком акту прије његовог ступања на
снагу. Циљ претходног референдума је да се испита мишљење грађана, односно да се
грађани консултују о неком важном питању. Накнадни референдум је такав референдум
који се одржава послије доношења неке одлуке од стране законодавног или другог органа.
Доношењем одлуке грађани прихватају или одбијају веђ донесене одлуке. Одбијање
одлуке обавезује предлагача одлуке да је мијења. Обавезујући и савјетодавни референдум
се диференцира према обавезности одлуке на референдуму. Под обавезујућим
референдумом подразумијева се референдум чија одлука је обавезујућа, док савјетодавни
референдум има савјетодавни карактер за орган који одлуку треба да донесе.
Конститутивни и оброгативни референдум има улогу да потврди или укине неки
акт. Првим се потврђује неки акт, док другим грађани својом одлуком на референдуму
укидају већ донесени акт.
Народни вето представља неку врсту законског референдума којим се грађани
изјашњавају о неком закону или другом акту за који сматрају да је донесен без њихове
воље. У том случају потребно је да грађани у предвиђеном року затраже да се о таквом
акту изјасне на тзв. народном гласању. Кад надлежни орган прихвати одржавање народног
гласања, акт о којем се грађани изјашњавају се поништава, под условом да је за такву
одлуку гласала апсолутна већина грађана (натполовична већина уписаних гласача).
Плебисцит представља непосредно изјашњавање грађана (бирача) о повјерењу
одређеној политичкој особи, и то тако да се изјашњавају о постављеном питању, да ли
одобравају или не одобравају одређене акте те особе, углавном везане за унутрашњу,
односно спољну политику. Дакле, на плебисциту се грађани изјашњавају ''за'' или ''против''
неке особе. Плебисцит се разликује од референдума не само што се њиме грађани
изјашњавају о повјерењу некој особи а не о неком нормативном акту, већ и по томе, што
се плебисцит више односи на политичка питања. Постоји разлика и у субјекту који може
расписати референдум односно плебисцит. Референдум могу расписти државни, локални
органи и мјесне заједнице, предузеће, установе и др. , док плебисцит могу расписати само
државни органи или међународне организације.

8.1 ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Устав Босне и Херцеговине у свом нормативном дијелу не садржи одредбе о

непосредним облицима демократије. Међутим, у својој преамбули Устав се позива између
осталог и на Међународни пакт о грађанским и политичким правима (чије одредбе имају
обавезујући карактер с обзиром на одлуку Уставног суда БиХ-е (2000 г.). У чл. 25 ст.1
овог међународног акта стоји ''да сваки грађанин треба да има право и могућност да без
дискриминације и неразумних ограничења судјелује у вођењу јавних послова, директно
или преко изабраних представника''. (Н.Побрић).
Из ове одредбе произлази (према неким ауторима) да Устав Босне и Херцеговине
индиректно садржи основ за легислативну надлежност у погледу референдума. Тешко да
се може прихватити ово становиште с обзиром да овакво важно питање као што је
референдум није децидно споменуто у тексту Устава Босне и Херцеговине. Ако се узме да
се Међународни пакт може користити као индиректни основ за законодавно регулисање
референдума у Босни и Херцеговини, онда се та надлежност може кретати само у оквиру

45
надлежности заједничких институција тј. грађани би се могли изјашњавати о питањима
која се тичу искључиве надлежности Босне и Херцеговине, а не надлежности ентитета
што би поново требало бити утврђено законом.

8.2 ОБЛИЦИ НЕПОСРЕДНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Устав Републике Српске предвиђа републички референдум (чл.70) који расписује

Народна скупштина својом одлуком. Народна скупштина може одлучити да распише
референдум ради непосредног изјашњавања грађана о свим питањима из своје
надлежности. Устав Републике Српске у чл. 77 спомиње и тзв. савјетодавни референдум.
Наиме, овом одредбом је утврђено да Народна скупштина може одлучити да о појединим
питањима из своје надлежности одлуку донесе након претходног изјашњавања грађана
на референдуму.
Законом, односно статутом општине предвиђени су одређени облици непосредне
демократије на локалном нивоу. Грађани се на локалном нивоу непосредно изјашњавају
путем референдума, збора грађана и народне иницијативе о питањима утврђених законом,
односно статутом града и општине. Референдум може расписати град, односно општина
и мјесна заједница.
На референдуму се грађани могу изјашњавати о неким питањима претходно
(претходни референдум) и својим изјашњавањем потврђивати већ донесену одлуку
(накнадни референдум).
Зборови грађана су облик непосредног изјашњавања грађана који имају право
гласа, у одређеном насељу, дијелу насеља или више насеља, односно у мјесној заједници.
Народна иницијатива предвиђена је на нивоу Републике (чл.76 Устава). Наиме,
уставом је утврђено да грађани (најмање 3000 гласача) имају право иницијативе
предлагања закона, других прописа и општих аката.
Устав Федерације Босне и Херцеговине не садржи одредбе о облицима непосредне
демократије. Међутим, Међународни пакт о грађанским и политичким правима је
саставни дио Устава Федерације, па би се констатације изречене за уставни систем Босне
и Херцеговине могле односити и на Федефрацију.
На локалном нивоу законом је одређено да грађани могу непосредно одлучивати о
локалним пословима општине. Као непосредни облици одлучивања спомињу се
референдум, збор грађана и др.

8.3 ИЗБОРНИ СИСТЕМ У УСТАВНИМ ОДРЕДБАМА

У савременом свијету избори представљају кључну димензију политичког процеса.

Путем избора, грађани бирају своје представнике који конституишу органе власти на бази
изборног мандата. Вршење власти путем изабраних представнка је преовлађујући систем
у пракси демократских држава. Избори су саставни дио уставног и политичког система

46
једне земље, а представљају средство, а правила о изборима начин на који се образују
органи власти и као такви чине основ легалитета и легитимитета вршења државне власти.
Уставне одредбе о изборима, с обзиром на садржај и обим регулисања, међусобно
се разликују. У неким уставима ове одредбе су конкретније и њима се уређује већи број
питања који се односе на изборе, док се у другим ова питања регулишу само у основним
принципима, а сва остала питања регулишу се законом.
У већини случајева бирачко право улази у оквир уставне материје. У данашње
вријеме прихваћено је опште бирачко право које је условљено држављанством,
пунољетством, пословном способношћу и сталним пребивалиштем. Међутим, опште
бирачко право какво је данас није стално постојало. У прошлости оно је из разних разлога
било ограничено, тако да је одређена група људи, нпр. због етничке, вјерске припадности,
поријекла или боје коже било искључено. Постојали су и други разлози ''цензуса
искључења'' као што су имовински цензус, образовни цензус, дужина боравка у држави,
односно у изборној јединици, цензус по основи пола и др.
Једнако и неједнако бирачко право представља подвојеност с обзиром на ''тежину''
гласова бирача. Једнако бирачко право подразумијева да сваки бирач има један глас и то
са истом важношћу без обзира на природне или стечене особине човјека.
Неједнако бирачко право произлази из чињенице што неки грађани имају већи број
гласова од осталих (нпр. поједии бирачи, по основу имовине, образовања и сл.) су имали
већи број гласова од осталих бирача.
Јавно и тајно гласање представља диференцирани вид с обзиром на начин гласања.
Јавно гласање је усмено гласање (јавно изјашњавање изреком или конклудентним чином).
Сматра се да овај вид гласања изражава грађанску храброст и моралну одговорност.

8.3.1 СПРОВОЂЕЊЕ ИЗБОРА

Спровођење избора представља читав низ изборних радњи које се спроводе у

складу са прописима и правилима која се односе на права бирача и кандидата, тајност
гласања, њихову регуларност у цјелини, а које спроводе и контролишу органи за
спровођење избора.
Органи за спровођење избора су самостални и независни у свом раду. Изборе
спроводе непристрасно, у складу са законом, односно изборним правилима. Избори се
обављају материјалном радњом тј. гласањем на бирачком мјесту, одређеним по бирачким
јединицама. Подјела бирачког тијела врши се по територијалном принципу. Код подјеле
бирачког тијела мора се уважавати принцип једнакости бирача.
Изборни поступак почиње доношењем одлуке о расписивању избора. Одлуку о
расписивању избора доноси парламент, односно шеф државе у складу са уставом и
законом. Од дана расписивања избора до утврђеног дана одржавања избора, оставља се
потребан временски период за обављање припремних радњи као што су: сређивање
бирачких спискова, образовање изборних тијела (изборних комисија и бирачких одбора и
др.) те спровођење изборне кампање предлагања кандидата.
Предлагање кандидата (у већини случајева) врше политичке странке и грађани. Кад
предлажу грађани онда је потребно да то буде одређен број бирача. У случају кад

47
кандидате предлажу странке онда страначко водство утврђује листу из реда предложених
кандидата.
Друга варијанта је да листу кандидата странке, бирају сви чланови странке.
Постоји и трећа варијанта према којој кандидате бирају, уз чланове странке, и остали
бирачи.

8.3.2 РАСПОДЈЕЛА МАНДАТА

Циљ избора је да се изаберу представници у одговарајуће представничко тијело.

Који кандидат је изабран, сазнаје се по пребројавању гласова и расподјели
мандата.Верификацију мандата врши надлежни орган након чега изабрани представник
може вршити своју функцију. Расподјела мандата врши се према резултатима избора и то:
- систем већине који се дијели на систем апсолутне и систем релативне већине,
- систем сразмјерног представништва, и
- мјешовито већинско – сразмјерни изборни систем
Систем већине полази од чињенице да је изабран онај кандидат који има највише
гласова. У овом систему најчешће се користе три варијанте за утврђивање резултата
избора и то : а) варијанта апсолутне већине свих бирача уписаних у бирачки списак, б)
варијанта апсолутне већине бирача изашлих на изборе и ц) варијанта релативне већине
према којој је изабран онај кандидат који добије највише гласова.
Систем сразмјерног представништва има за циљ да се свакој политичкој странци
која је учествовала на изборима омогући заступљеност у представничком тијелу,
сразмјерно оствареном броју гласова на изборима. Овај систем претпоставља да се избори
у изборним јединицама врше на листама и то у већим изборним јединицама у којима се
бира више представника.
Мјешовити систем већинског и сразмјерног представништва се користи да би се
одређен број посланика у парламенту бирао према систему већине (релативне) у мањим
изборним јединицама, а остали посланици према систему сразмјерног представништва и у
већим изборним јединицама.

8.3.3 ЗАШТИТА БИРАЧКОГ ПРАВА

Демократске државе посвећују дужну пажњу заштити бирачког права дижући га у

ранг уставног права, све у циљу да се осигура слободно опредјељење бирача. Заштита
бирачког права осигурава се путем низа правних средстава која се могу користити за
заштиту права свих учесника у изборном поступку, прије свега политичким странкама и
грађанима. Повреду изборног права могу учинити сви субјекти који учествују у изборном
поступку.
Одлучивање о заштити изборних права припада изборним органима и судовима,
тј. изборним комисијама у изборним јединицама (првостепени орган) и централној
изборној комисији (другостепени орган), и редовни судови (врховни суд у управном
спору) који рјешавају поводом тужбе против дргостепене одлуке централне комисије.

48
 8.4 ИЗБОРНИ СИСТЕМ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Изборни систем у Босни и Херцеговини обухвата изборе за: Представнички дом

Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Предсједништво Босне и Херцеговине,
Народне скупштине Републике Српске, Представнички дом парламента Федерације и
Босне и Херцеговине, предсједника и потпредсједника Републике Српске, кантоналне и
општинске изборе.
Устав Босне и Херцеговине не садржи иричите одредбе о надлежности заједничке
државе на подручју изборног права, што подразумијева да Босна и Херцеговина има
законодавну надлежност само за изборе на разини јединствене државе, док ентитети
регулишу властите изборе. Међутим, Анекс 3 Општег оквирног споразума предвиђа
јединствену изборну комисију са широким овлаштењима за све изборе у Босни и
Херцеговини, што је послужило за доношење изборног закона на нивоу Босне и
Херцеговине (2001 година). Иако је Изборни закон Босне и Херцеговине детаљно
регулисао сва питања везана за све структуре представничких власти у Босни и
Херцеговини (а требао се задржати на принципима), Република Српска је донијела свој
изборни закон (2002 год.). Изборним законом Босне и Херцеговине регулисан је избор већ
наведене структуре власти Босне и Херцегоивне.
Избор се врши на темељу општег и једнаког бирачког права, директним и
тајним гласањем. Према Изборном закону сваки држављанин Босне и Херцеговине (са
навршених 18 година живота) има право да бира и да буде биран. Да би држављанин
могао да гласа мора бити регистрован, а гласа лично у општини у којој има пребвалиште.
Држављани Босне и Херцеговине који привремено бораве у иностранству могу
према закону да се региструју и да гласају лично или путем поште за општину у којој су
имали пребивалиште прије одласка у иностранство, ако у тој општини имају пријављено
пребивалиште у тренутку подношења захтјева за регистровање.
Држављани Босне и Херцеговине који имају статус расељених лица (лица која се
налазе на територији Босне и Херцеговине) могу се регистовати за гласање у општини у
којој су раније имали пребивалиште (према посљедњем попису становништва) или у
општини у којој имају боравиште најмање 6 мјесеци прије дана избора.
Изборни закон Босне и Херцеговине искључује могућност за одређене категорије
лица да се региструју и да гласају, да се кандидују, односно да врше било коју именовану
изборну или другу јавну функцију на територији Босне и Херцеговине. То су лица која се
налазе на издржавању казне изречене од Међународног суда за ратне злочине у бившој
Југославији, лица која су под оптужницом суда, а која се нису повиновала наредби да се
појаве пред судом, лица која се налазе на издржавању казне изречене од суда Босне и
Херцеговине, суда Републике Српске или суда Федерације Босне и Херцеговине, суда
дистрикта Брчко или лица која се нису повиновала наредби да се појаве пред овим
судовима, због озбиљних повреда хуманитарног права, а Међународни суд за ратне
злочине у бившој Југославији је разматрао њихов досије прије хапшења и утврдио да
задовољава међународне правне стандарде.
Поред изложеног, Изборним законом уређују се општа начела на којима почива
изборни систем; критеријуми образовања и образовање изборних једница; изборно право;
бирачки спискови; састав и надлежност органа за спровођење избора; услови и право

49
кандидовања; спровођење избора; правила о расподјели посланичких мандата и
утврђивање резултата избора; контрола избора и заштита изборних права и др.
Техничка правила о спровођењу избора доноси централна изборна комисија.

8.5 ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ

Политичка странка представља организацију са формалним чланством, која на

основу заједничке идеологије и интереса жели освојити, односно вршити власт или, пак,
учествовати у њој. У демократским државама политичке странке чине основу за стварање
политичке воље у неком друштву. Готово у свим савременим државама организовано је
више политичких странака које се слободно надмећу својим идејама и програмима с
циљем да обезбиједе подршку народа.
Њихова основна улога могла би се свести на:
'' - представљање,
- стварање елита и регрутовање,
- одређивање циљева,
- артикулацију и агрегацију интереса,
- социјализацију и мобилизацију,
- организовање власти'' (Е.Хејвуд).

Представљање се означава као способност презентације одређених ставова и

становишта које заступају чланови и гласачи, као и давање одговора на њих.
Стварање елита и регрутовање усмјерено је на обезбјеђивање политичких вођа
држава, тако да страначке вође у правилу у парламентарним системима, ако побједе
постају предсједници владе.
Кабинет и министарска мјеста попуњавају се углавном од водећих страначких
личности.
Политичке странке су средство којим друштва одређују опште циљеве. Странке то
раде у циљу освајања власти путем формулације програма владе и политичких опција које
дају модућност избора бирачима.
У процесу прокламовања општих циљева друштва, странке представљају,
обједињују и артикулишу опште интересе друштва. Многобројне дебате, вођење кампања
у изборном надметању захтјевају ангажавање цјелокупног чланства, чиме странка постаје
мјесто политичког образовања и социјализације.
У савременом друштву, готово да не би било могуће формирати владу и друге
облике власти вез политичких странака. Поред тога, странке пружају владама извјесну
стабилност и јединство, поготово кад долазе из једне странке. Уз то странке поспјешују
сарадњу између законодавне и извршне власти.

50
 8.5.1 ВРСТЕ СТРАНАЧКИХ СИСТЕМА

У погледу врсте страначких система постоје различите класификације и

становишта. Ипак, прихваћена је тродиоба страначких система (М.Диверже) и то:
једнопартијски (монистички), двопартијски (дуалистички) и вишепартијски
(плуралистички).
У првом случају ради се у суштини о монополистичкој странци, док се у преостала
два случаја (двопартијски и вишепартијски) ради о странкама које се за власт боре путем
надметања. Иза једностраначког система стоје ауторитарни и недемократски системи.
Постоји забрана опозиције. Једна странка је доминантна, управља и контролише све
државне органе. У ствари постоји симбиоза партијске и државне власти
Двостраначки систем је такав систем у коме двије странке учествују у борби за
власт. Такође, може имати више облика, и то: чисти двостраначки систем, непотпуни или
псеудостраначки систем и ''систем двије и по странке'' (Р.Марковић). Двостраначки систем
је могућ како у парламентарном и предсједничком тако и у мјешовитом систему власти.
Сматра се демократским, а за њега је карактеристично да има стабилну владу уз постојање
јаке опозиције.
Непотпуни или псеудостраначки систем означава такав двостраначки систем у
којем не постоји довољно страначке дисциплине и сарадње која би осигурала стабилну
парламентарну већину.
Систем ''двије и по странке'' подразумијева такав систем који поред двије водеће
странке има и трећу странку која уз једну од водећих странака чини коалициону владу.
Трећа странка је мања странка. У овом систему мања странка ''држи кључ у рукама'' и
може у датом тренутаку раскинути коалицију и тиме довести до пада владе.
У сложеним савременим друштвима готово да се не би могло владати да не постоје
политичке стрнке. Оне превасходно доприносе образовању влада, представничких тијела,
стварању елита и заједничких интереса, укључивање грађана у политику, одређивање
друштвених циљева, артикулацији интереса и др.
Вишепартијски систем има значајне предности, посебно у односу на
једнопартијски систем. Тиме се обезбјеђује контрола и равнотежа у оквиру владе,
надметање различитих идеја и програма, тј. сучељавање различитих интереса у отвореним
расправама што омогућује бирачима избор, а у крајњој линији у овом систему дају се
уступци и постиже компромис.

9. ПРАВНА ДРЖАВА, УСТАВНОСТ И ЗАКОНИТОСТ

Под правном државом подразумијевамо државу у којој је превасходно државна

власт ограничена правом, али исто тако понашање појединца у складу са нормама
објективног права, што наравно не искључује друге субјекте који су се такође дужни
понашати у складу са правним нормама. Владавина права подразумијева постојање
правне државе, што ће рећи да сви акти које доноси држава морају бити усклађени са
правом и правним поретком. Правна држава и владавина права код нас се сматрају
синонимима, иако у том погледу у теорији постоје различита мишљења. Међутим, кад се
сагледавају сви елементи једног и другог појма, долази се до закључка да се ради о истим

51
појмовима. Главни инструменти остваривања владавине права су принципи уставности и
законитости.
Принцип уставности (у формалном смислу) подразумијева да су сви нижи правни
акти сагласни са уставом као највишим правним актом, што укључује све остале правне
акте (изузев устава) као и све материјалне акте.
Уставност дакле, представља средство, не само за одржавање хијерархије правних
аката, него и средство да се сви, па и државни органи понашају у складу са уставом, тј. да
поштују надлежности и предвиђени поступак при доношењу аката те начин изношења.
Принцип уставности у материјалном смислу подразумјева да су сви нижи правни
акти у садржајном смислу у сагласности са уставом.
У односу на грађане, устав и начело уставности у основи дозвољавају да чине све
оно што није забрањено уставом, односно прописом утемељеном на уставу.
Принцип уставности подразумијева да сви општи акти ниже правне снаге, као и
појединачни морају бити у складу са законом. Сагласност са законом може бити како у
формалном тако и у материјалном смислу. Формални аспект захтјева да сви
подзаконски акти морају бити донесени од надлежног органа и по прописаном поступку, а
материјални аспект захтјева да поменути акти садржински морају бити у складу са
нормама садржаним у закону.

9.1 НАЧЕЛО УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ У БОСНИ И

ХЕРЦЕГОВИНИ И ЕНТИТЕТИМА

Начело уставности и законитости заступљено је како у уставу Босне и

Херцеговине тако и у уставима ентитета. Према Уставу БиХ је држава која функционише
у складу са принципима владавине права и на основу слободних демократских избора,
што ће рећи да је Босна и Херцеговина правна и демократска држава. Главни инструменти
за остваривање овог концепта свакако представљају начела уставности и законитости.
Уставом је утврђено да закони БиХ, устави и закони ентитета морају бити у складу са
Уставом Босне и Херцеговине (чл. III тач. 3 Устава Босне и Херцеговине). Исто тако из
одредаба Устава о надлежности Уставног суда БиХ (чл. VI тач. 3ц) може се посредно
изрећи закључак да закони ентитета морају бити у складу са законима БиХ, јер је Уставни
суд надлежан у питањима која му прослиједи било који суд у БиХ у погледу тога да ли је
закон о чијем важењу његова одлука зависи компатибилан са Уставом БиХ. Европском
конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, или са
законима БиХ.
Устав Републике Српске прецизније и детаљније утврђује начелне одредбе о
уставности и законитости. Према овим одредбама Устава Републике Српске, закони,
статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (чл.108).
Прописи и други акти морају бити у сагласности са законом. Устав забрањује
ретроактивно дејство закона, других прописа и општих аката (чл.110). Само изузетно кад
је то законом утврђено може се одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева
општи интерес имају повратно дејство. Исто тако, Устав осигурава право на жалбу и
право на подношење тужбе у управном спору, против коначних појединачних аката,
којима државни органи и организације које врше јавна овлаштења рјешавају о правима и

52
обавезама (чл. 113). Уставом је такође утврђено, да закони и други прописи и општи акти
ступају на снагу најмање осмог дана од дана објављивања, односно да се прије ступања на
снагу обавезно објављују у службеном гласнику.
Устав Федерације такође садржи одредбе о уставности и законитости. Тако је
уставом утврђено (чл. V 1.4.) да устави кантона морају бити у складу са Уставом
Федерације. Устав прецизно утврђује начело законитости, кад изричито одређује да
статути општина и града морају бити у складу са Уставом Федерације, кантоналним
уставом и кантоналним законодавством.
10. ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

10.1 ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Устав Босне и Херцеговине је предвидио дводомну структуру Парламентарне

скупштине. Представнички дом има карактер општеполитичког представништва
свих грађана ентитета, а састоји се од 42 посланика, од којих се двије трећине (25) бира
на територији Федерације, а једна трећина (14) на територији Републике Српске.
Посланике за овај дом бирају непосредно грађани у свом ентитету, у складу са Изборним
законом. Кворум у Представничком дому чини двије трећине од укупно изабраних
посланика.
Дом народа у структури скупштине има карактер представништва трију
народа (Срба, Бошњака и Хрвата) а састоји се од 15 делегата, двије трећине из
Федерације (укључујући 5 Бошњака и 5 Хрвата) и једне трећине из Републике Српске (5
Срба). Кворум у Дому народа чини 9 делегата и то најмање три Бошњака, три Хрвата и
три Србина. Делегате бирају скупштине ентитета оба дома парламента и имају
предсједавајућег и два замјеника предсједавајућег који се ротирају тако да у сваком
изборном мандату буду сва три и предсједавјући и замјеници предсједавајућег.
Закони морају бити прихваћени у оба дома Парламента. Све одлуке оба дома
доносе се већином гласова оних који су присутни и који гласају. Већина мора укључивати
најмање једну трећину гласова представника или делегата сваког ентитета. Уколико се не
оствари потребна већина, предсједавајући и његови замјеници дужни су се састати
(комисијски) у року од три дана са циљем да постигну сагласност. Ако се у том року не
постигне сагласност, одлуку може донијети већина оних који су присутни и који гласају,
под условом да гласови против одлуке не укључују двије трећине или више представника
односно делегата изабраних из сваког ентитета.
Предложена одлука Парламентарне скупштине може бити проглашена
деструктивном по витални интерес било којег народа, и то већином гласова делегата из
редова тог народа. Таква одлука мора бити прихваћена у Дому народа од већине
бошњачких, хрватских и српских делегата који су присутни и гласају.
У случају кад већина бошњачких, хрватских или српских делегата прихвати
примједбу, позивајући на витални интерес, предсједавајући дома народа дужан је одмах
сазвати заједничку комисију, састављену од три делегата (по један делегат из редова
конститутивних народа), у циљу покушаја постизања сагласности о спорном питању.
Уколико комисија не постигне рјешење у року од 5 дана, спорно питање уступа се
Уставном суду БиХ, који по хитном поступку оцјењује процедуралну исправност спорног

53
питања.Ако утврди да је повријеђена процедура, Уставни суд враћа предмет на поновно
разматрање и одлучивање. Одлука суда је коначна и обавезујућа.
Дом народа може бити распуштен одлуком Предсједништва или од стране самог
дома под условом да је одлука о распуштању одобрена од већине која укључује већину
делегата најмање два народа. Овлаштења Парламентарне скупштине своде се на
овлаштења која су Уставом дата у надлежност држави Босни и Херцеговини, а то су
углавном:
- доношење закона да се спроведу одлуке Предсједништва БиХ:
- доношење законских и других прописа везаних за уставну надлежност;
- одлучивање о изворима и износу прихода потребних за трошкове институција
БиХ и међународним обавезама БиХ;
- доношење буџета за институције БиХ;
- одлучивање о прихватању ратификованих међународних уговора и
- одлучивање о другим питањима везаним за обављање својих дужности, као и о
питањима која су јој додијељена путем уставне процедуре преноса
надлежности.

10.2 ПРЕДСЈЕДНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Предсједништво представља институцију колективног шефа државе. Састављено

је од три члана (сваки члан представља свој конститутивни народ). Чланови
Предсједништва бирају се непосредно на мандат од четири године, и то по два (Бошњак и
Хрват) са територије БиХ и један (Србин) са територије Републике Српске, у складу са
Изборним законом. Предсједавајућег Предсједништва бира Предсједништво, примјењјући
принцип ротације тако да у сваком мандату буду сва три и предсједавјући и замјеници
предсједавајућег. У случају престанка мандата члана Предсједништва, из било којег
разлога, Предсједништво попуњава упражњено мјесто из одговарајућег ентитета у складу
са Изборним законом.
Предсједништво у оквиру своје надлежности:
- води спољну политику БиХ;
- врши репрезентативну функцију;
- представља БиХ у међународним односима;
- поставља и опозива амбасадоре и друге представнике од којих највише двије
трећине могу бити са територије Федерације, а једна трећина са територије
Републике Српске;
- прима акредитивна и опозивна писма страних диломатских представника;
- ратификује (уз пристанак Парламентарне скупштине) међународне уговоре;
- командује оружаним снагама Босне и Херцеговине;
- извршава одлуке Парламентарне скупштине;
- предлаже буџет Парламентарној скупштини;
- извјештава према захтјеву, и то најмање једном годишње Парламентарну
скупштину о трошковима Предсједништва;
- врши координацију, према потреби, са међународним и невладиним
организацијама у БиХ;
54
 - обавља и друге послове везане за обављање њихове функције, као и послове
које му пренесе Парламентарна скупштина, те и послове повјерене уз
сагласност ентитета.
Предсједништво у начелу ради и одлучује на сједницама. Одлуке из своје
надлежности доноси консензусом. Међутим, у случају да пропадну сви покушаји да се
одлука донесе консензусом, одлуку могу донијети два члана. У циљу заштите интереса
ентитета и овдје је предвиђен ''заштитни механизам'', путем тзв. формуле проглашавања
одлуке ''деструктивном по витални интерес ентитета'', што може користити сваки члан
Предсједништва који се не слаже са одлуком. Уколико проглашење добије двотрећинску
већину у Народној скупштини Републике Српске, односно Дому народа Федерације
(зависно од кога је упућена), у року од десет дана по упућивању, оспорена одлука која
није донесена већином гласова не може ступити на снагу.

10.3 САВЈЕТ МИНИСТАРА

Савјет министара врши извршну власт, а чине га предсједавајући Савјета

министара и министри. Замјеници министара пуноправно замјењују министре у њиховом
одсуству. Начин избора утврђен је Уставом и законом. Највише двије трећине свих
министара могу бити именовани са територије Федерације а једна трећина са територије
Републике Српске. Замјеници министара не могу бити из истог коститутивног народа као
његови министри. Предсједавајућег Савјета министара именује Предсједништво, уз
накнадну сагласност Представничког дома. Министре и њихове замјенике именује
предсједавајући Савјета министара, такође уз сагласност Предсједавајућег дома
Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.
У складу са Законом о министарствима БиХ, на нивоу заједничких институција
образовано је девет министарстава, и то:
- Министарство спољних послова
- Министарство одбране
- Министарство финансија и трезора
- Министарство спољне трговине и економских односа
- Министарство комуникација и транспорта
- Министарство за људска права и избјеглице
- Министарство безбједности
- Министарство правде и
- Министарство цивилних послова
У оквиру своје надлежности Савјет министара спроводи политику , законе и друге
прописе и опште акте из надлежности Босне и Херцеговине. Та надлежност се односи на
одговорност за спровођење политике и одлука у областима спољне политике,
спољнотрговинске политике, царинске политике, монетарне политике, финансирања
институција и међународних обавеза Босне и Херцеговине, политике регулисања
имиграције, избјеглица и азила, спровођење међународних, међуентитетских
кривичноправних прописа, укључујући и односе са интерполом, успостављање и
функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава, регулисање
међународног транспорта и контроле ваздушног саобраћаја. Обавља и друге послове
установљене процедуром додатних надлежности.

55
 Савјет министара за свој рад одговара Парламентарној скупштини. О својим
одлукама и активностима дужан је редовно обавјештавати Предсједништво Босне и
Херцеговине. Сарађује са извршним и законодавним тијелима Федерације и Републике
Српске.
У оквиру остваривања права и дужности, Савјет министара доноси уредбе, одлуке,
упутства, закључке и друге норамтивне акте.
Савјет министара дужан је поднијети оставку уколико му Парламентарна
скупштина изгласа неповјерење.

10.5 УСТАВНИ СУДОВИ

10.5.1 УВОД

Уставни судови представљају посебне судове који врше контролу уставности и

законитости општих правних аката по посебним правилима поступака. Поред
система контроле уставности закона који се врши путем уставних судова, постоји и
систем контроле у оквиру којег контролу уставности врше редовни судови. Систем
контроле путем редовних судова развио се у у уставно-судској пракси у САД.
Нека основна обиљежја овог система су: да се поступак оцјене уставности закона
не спроводи по службеној дужности већ по захтјеву једне од странака у спору, одлука о
уставности неког закона нема за посљедицу уклањање тог закона у цјелини, већ одбијање
његове примјене. Поред тога, одлука нема формалну обавезу за друге судове, као ни за суд
који је донио одлуку за будуђе истоврсне случајеве.
Контрола уставности путем посебних уставних судова развила се (ван оквира
англосаксонске традиције) на простору европског континенталног права, прво у Аустрији
и то њеним Уставом (1920). Сама потреба контроле уставности закона произлази из
карактера самог устава. Устав као највиши правни акт у једној земљи, као такав има
највишу правну снагу, па стога закони и сви остали општи правни акти морају бити у
складу са њим. Успоставом уставног судства показало се да је изнађено право рјешење
којим се обезбјеђује контрола уставности и законитости, односно проводи и обезбјеђује
контрола уставности и законитости, односно утврђује усклађеност закона са уставом. На
тај начин устав постаје оквир дјеловања свим властима, у противном могла би се појавити
арбитрарност и правна несигурност. Постојање начела уставности захтјева постојање
уставног судства, чија је главна функција санкционисање неуставних закона.
Спомиње се и други разлог успоставе уставног судства који има политички
карактер, а произлази из потребе да се уставом прокламују људска и грађанска права и
слободе која се сврставају у исти ред правних вриједности као што је и устав. Држава не
може на било који начин ограничавати људска права, а да не буде санкционисана. Да би се
осигурало ограничење државне власти у стварности, установљава се уставно судство чија
је једна од важна функција заштита прокламованих људских права и слобода (Н.Побрић).

56
 10.5.2 НАДЛЕЖНОСТ УСТАВНИХ СУДОВА

Надлежност уставних судова углавном се регулише уставом, и то методом

енумерације. Предмет контроле уставних судова може бити закон али и контрола осталих
општих аката, што се означава као нормативна контрола, а обухваћа све нормативне акте
осим уставних прописа и међународних уговора (под условом да устав предвиђа примат
међународног права у односу на унутрашње право). Предмет контроле могу бити и устави
и закони федералних јединица у федералним државама, док у неким државама закони
федералних јединица могу бити предмет уставних судова федералних јединица а и
редовних судова (нпр. у Француској контролу законитости подзаконских прописа које
доноси управа врши Државни савјет). За федералне државе је карактеристично да предмет
контроле уставних судова може бити и спор о надлежности између федералне државе и
федералних јединица те између самих федералних јединица.
У неким земљама уставни судови су надлежни да суде високим државним
функционерима (нпр. у Аустрији се може поднијети тужба против предсједника
Републике ако повриједи Устав, те против чланова владе државе и федералних јединица
због повреде закона). У Њемачкој уставни суд суди предсједнику Републике због намјере
повреде устава и савезних закона, затим суди судијама савезне државе и судијама
федералних јединица због повреде начела устава или уставног поретка земље.
Коначно, уставни судови могу бити надлежни да рјешавају спорове везане за
спровођење парламентарних и предсједничких избора, те спорове везане за повреде
уставних права грађана која се штите путем посебног правног института тзв. Уставном
жалбом.

10.5.3 ПОСТУПАК И САСТАВ УСТАВНИХ СУДОВА

У погледу покретања поступака пред Уставним судом углавном се разликују два

система. Према једном, поступак се покреће на основу страначке легитимације, што
ће рећи да захтјев за покретање поступка може поднијети само физичко или правно лице
које сматра да му је законом чију контролу захтјева повријеђено неко право. Према
другом систему поступак се покреће путем народне тужбе (actio popularis). У овом
случају за покретање поступка потребна је да предлагач сматра да је устав повријеђен без
обзира да ли су његова права тангирана или нису. Одлучивање о контроли уставности
може бити непосредно и посредно. Непосредно оцјењивање законитости састоји се у
оцјени уставности закона у уставном спору чија одлука има снагу прописа (дјелује према
свима а њени ефекти су стављање ван снаге закона који није у складу са уставом или
неког другог општег акта).
Посредан начин оцјењивања уставности закона подразумијева претходно
рјешавање неког питања како био се могла донијети мериторна одлука о самом предмету
спора. Оваква одлука има дејство само за конкретан случај.
Сама структура уставних судова утврђује се уставом поједине државе. Углавном
нису доминантне судије од каријере, чак, шта више, све судије не морају бити правници.
Политички критеријум је дијелом присутан код избора уставних судија. Судије именују
државни органи утврђени уставом (предсједник Републике, парламент и др.)

57
 Поступак пред уставним судом регулише се законом, односно законом и
пословником уставног суда. Одлуке уставних судова у правилу се састоје у констатацији
неуставности, или касацијом акта који је предмет спора (укидање или поништавање акта).

10.6 УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

10.6.1 САСТАВ И ИЗБОР СУДИЈА

Уставни суд Босне и Херцеговине установљен је Уставом Босне и Херцеговине.

Састоји се од девет чланова. Четири члана бира Представнички дом Федерације Босне и
Херцеговине, док два члана бира Народна скупштиа Републике Српске. Преостала три
члана бира предсједник Европског суда за људска права, након консултација са
Предсједништвом Босне и Херцеговине. Судије које бира предсједник Европског суда за
људска права не могу бити држављани Босне и Херцеговине или било које сусједне
државе. Судије морају бити истакнути правници високог моралног дигнитета. Мандат
судија траје до навршених 70, година живота изузев ако поднесу оставку или буду са
разлогом разрјешени на основу консензуса осталих судија.
Након првог мандата може се законом предвидјети другачији метод селекције
тројице судија, одабраних од стране предсједника Европског суда за људска права.

10.6.2 НАЧИН РАДА И НАДЛЕЖНОСТ СУДА

Већина чланова суда чини кворум. Суд доноси одлуке већином гласова свих
чланова. Поступак суда је јаван, а суд је дужан објавити образложење своје одлуке.
Одлуке суда су коначне и обавезујуће. Сопствена правила рада суд утврђује посебним
актом већином гласова свих чланова.
Уставни суд је надлежан да штити устав и обезбјеђује заштиту уставности и
законитости.
У том контексту Устани суд је надлежан да одлучује:
- о спору који се јавља по Уставу Босне и Херцеговине између ентитета, или
између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета;
- да ли је одлука једног ентитета о успостави специјалних паралелних односа са
сусједном државом сагласна са Уставом Босне и Херцеговине, укључујући одредбе
које се односе на суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине;
- о сагласности устава и закона једног ентитета са Уставом Босне и Херцеговине;
- у жалбеном поступку (апелациона надлежност) о питањима по Уставу Босне и
Херцеговине, када су она предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и
Херцеговини;
- о питањима која су му прослијеђена од било којег суда у Босни и Херцеговини у
погледу тога да ли је закон о чијем важењу његова одлука зависи, сагласан са
Уставом Босне и Херцеговине, са Европском конвенцијом о људским правима и
основним слободама и њеним протоколом, или са законом Босне и Херцеговине, те
са општим принципима међународног права.

58
 10.6.3 ОВЛАШТЕЊА ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

Поступак пред Уставним судом Босне и Херцеговине може покренути:

- сваки члан Предсједништва Босне и Херцеговине
- предсједавајући Савјета министара
- предјседавајући или његов замјеник било којег дома Парламентарне Скупштине
- једна четвртина чланова односно делегата оба дома Парламентарне скупштине
- једна четвртина било којег дома Федерације, односно Народне скупштине
Републике Српске

10.7 ПРОМЈЕНА УСТАВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Према одредбама Устава Босне и Херцеговине (чл.10) ревизија Устава Босне и

Херцеговине врши се техником уставних амандмана. Устав забрањује, и то трајно,
промјене Устава које се односе на људска права и основне слободе а којима би се
измијенила, елиминисала или умањила права и слободе из чл. 2 Устава Босне и
Херцеговине.
Устав Босне и Херцеговине може бити мијењан и допуњаван Одлуком
Парламентарне скупштине, која укључује двотрећинску већину присутних који су гласали
у Представничком дому.
Из овог произлази да се о промјени Устава Босне и Херцеговине одлучује у оба
дома Парламентарне скупштине, исто као што се у оба дома одлучује о закону. Међутим,
за разлику од доношења и измјена закона који се доноси већином гласова у оба дома,
оних који су присутни и који гласају, за промјене Устава потребна је већина гласова
у Дому народа и двотрећинска већина гласова у Представничком дому.
Предвиђена већина тражи се за сваки дом појединачно. Овдје треба имати на уму
да се гласање у Дому народа може одвијати по посебној процедури, ако се о њему врши
гласање поводом истицања тзв. виталног интереса било којег народа.

10.8 ПРАВОСУДНИ ОРГАНИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

10.8.1 УВОД

Судство представља посебан облик државне власти чија је функција рјешавања

спорова у функцији заштите права. Задатак је судства да ауторитативно одреди шта је
закон, право и правда, и да под одређеним претпоставкама у одређеним случајевима
изриче и примјењује санкције. Са организационог становишта судство се може
посматрати у ужем и ширем смислу. Ако се у контекст судства ставе само судови, ради се
о појму судства у ужем смислу. Међутим, ако се у тај контекст ставе сви остали органи
(судови, тужилаштва, адвокатура, јавно правобранилаштво и др.) ради се о појму судства
у ширем смислу, које се изједначава са појмом правосуђа.

59
 Постоје различите подјеле судова. Према сталности, општости и стварној
надлежности, судови се дијеле на редовне и посебне судове.
У редовне судове уврштавају се судови опште надлежности (основни, окружни,
врховни судови) те специјализовани или посебни судови (трговачки, привредни, управни,
радни, војни, царински, порески и др.).
Према функционалној надлежности дијеле се на првостепене (судови којима се
странке обраћају тужбом за рјешавање одређених спорова), апелационе (другостепени
судови који одлучују по жалбама) и касационе (који се активирају у правилу поводом
ванредног правног средства и не одлучује о меритуму ствари, већ могу укинути
незакониту одлуку). Касацију у правилу врше врховни судови.
Постоје и изабрани судови који улазе у оквир тзв. недржавних судова. Међу те
судове као најзначајнији вид уврштавају се арбитраже, а формирају се за област
грађанског, и њему сличним гранама права.
Важну димензију за судове чине правила поступања пред судовима. Та правила
представљају одређене стандарде понашања који се постављају пред судове (нпр.
законитост у раду судова, јенднакост пред судовима, непристрасан, независан и законом
установљен суд, јавно и правично суђење, стручно суђење, право на одбрану, забрану
одугловачења мјера притвора и суђења, право на образложену пресуда, право на жалбу и
др.)
Свакако да посебну важност за судску функцију представља начело независности
судства. Ово је темељно начело и представља примарну претпоставку да би судије могле
судити по закону. За рјешавање одређеног конкретног случаја судија мора бити независан
од било чијег спољњег и унутрашњег утицаја.
Судије морају бити независне и од оних које контролишу (тзв. супстанцијалне
назависност судије). Поред ове независности, важну димензију независности чине
сигурност судије у обављању судијске функције, одређени утицај судова у формирању
судског буџета, учешће у правосудној управи, независност судије подразумијева и
независност у односу на друге судије, сталност судске функције, имунитет судије у вези
са обављањем судске функције, неспојивост њихове службе са обављањем друге службе,
економска независност, начин избора судија и др.
Судови суде у вијећима (у којем учествује тројица или више судија), а ако је то
законом предвиђено у одређеним стварима може судити и судија појединац.
Предвиђа се и учешће грађана у судским вијећима (систем пороте).

10.8.2 СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Суд Босне и Херцеговине није предвиђен Уставом Босне и Херцеговине, а основан

је законом који је прогласио високи представник за Босну и Херцеговину. Суд према
Закону има три основне надлежности; кривичну, управну и апелациону.
Кривична надлежност обухвата питања која се односе на спровођење
међународних и међуентитетских кривичних прописа, укључујући и односе са
Интерполом те другим међународним полицијским органима, те трансфер осуђених лица,
изручење и предају лица по захтјеву било којег органа на подручју Босне и Херцеговине,
друге државе, односно међународног суда или трибунала; питања везана за сукоб

60
надлежности између судова Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, те
судова ентитета и судова дистрикта Брчко; питања која се односе на заузимање коначног и
обавезујућег става везаног за спровођења закона државе и међународних уговора на
захтјев било којег суда ентитета, или било којег суда Дистрикта Брчко којем је повјерено
спровођење закона државе и питања која се односе на одлучивање о понављању
кривичног поступка за кривична дјела предвиђена законима државе Босне и Херцеговине.
Управна надлежност обухвата оцјену законитости појединачних извршних
управних аката донесених на основу државног закона, при вршењу јавних функција
органа власти Босне и Херцеговине, за које законом није предвиђено судско испитивање;
рјешавање имовинских спорова између државе и ентитета, између државе и Дистрикта
Брчко, између ентитета и Дистрикта Брчко, и између институција Босне и Херцеговине
којима је повјерено вршење јавних овлаштења; рјешавање сукоба надлежности између
судова из ентитета и судова ентитета и судова Дистрика Брчко; одлучивање о тужбама
против коначних управних аката (што укључује и ћутање управе) институција Босне и
Херцеговине и њених тијела, институција Дистрикта Брчко и других организација
утврђених законом Босне и Херцеговине, донесених у вршењу јавних овлаштења;
одлучивање о понављању управног поступка у споровима утврђеним законом.
У оквиру апелационе надлежности суд одлучује о: жалбама против пресуда или
одлука које доноси кривично одјељење суда Босне и Херцеговине; жалбама против
пресуда судова посљедње инстанце у Дистрикту Брчко; ванредним правним лијековима
против правоснажних одлука суда Босне и Херцеговине и одлука које је донио суд
посљедње инстанце у Дистрикту Брчко; осим о захтјевима за понављање поступка;
приговорима који се односе на кршење изборног закона и додатних прописа и упутстава
које доноси Стална изборна комисија; свим другим предметима када је то предвиђено
законом Босне и Херцеговине.

10.8.2.1 ИЗБОР СУДИЈА, СУДИЈА ПОРОТНИКА И ТУЖИЛАЦА

Предсједнике судова и судије бира, на основу конкурса, Високи судски и

тужилачки савјет Босне и Херцеговине. Високи судски и тужилачки савјет је назависни
и самостални орган који има задатак да обезбиједи независно и професионално правосуђе.
Савјет чини петнаест чланова. То су углавном судије и тужиоци Суда и тужилаштва
Босне и Херцеговине, судије и тужиоци ентитетских судова и тужилаштава, судије судова
и тужилаштава кантона, судије и тужиоце окружних и општинских судова односно
тужилашттава, по један члан којег бирају из адвокатских комора ентитета, по један члан
којег бирају Представнички дом Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине односно
Савјет министара Босне и Херцеговине.
Чланови савјета морају бити лица високих моралних квалитета и
професионалне непристрасности, познате по ефикасности, стручности и
преофесионалној непристрасности. Чланови се бирају на мандат од четири године и
могу се бирати највише два узастопна мандата. Члановима вијећа може престати мандат
под условима предвиђеним законом. Вијеће поступа и одлучује као јединствен орган. За
кворум је потребно једанаест чланова, а за одлуку је потребно већина гласова који су
присутни и који гласају. Вијеће именује све судије и тужиоце на територији Босне и

61
Херцеговине. Даје приједлоге надлежним органима у вези с њиховим предлагањем и
избором судија Уставног суда Републике Српске и именовањем судија у Уставни суд
Федерације Босне и Херцеговине, обавља и друге послове утврђене Законом о Високом
судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине.

10.8.2.2 ИЗБОР И САСТАВ СУДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Суд Босне и Херцеговине има петнаест судија (по пет из сваког конститутивног
народа). Судије бира Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине на основу
конкурса. За судије се тражи интегритет, високи морални квалитет, високе професионалне
способности као и одговарајућа обука и квалификације. Судска функција је неспојива са
другом јавном или приватном службом, која може имати утицај на независност или углед
судијске функције.
Суд има опште сједнице и три судска одјељења, и то: кривично, управно и
апелационо одјељење (укључујући и жалбе у поступку спровођења избора).

10.9 ТУЖИЛАШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Тужилаштво Босне и Херцеговине представља самосталан и посебан орган чији је

главни задатак да обезбиједи ефикасно остваривање надлежности Босне и Херцеговине,
поштовање људских права и слобода, те законитости на простору Босне и Херцеговине.
Надлежност тужилаштва утврђена је Законом о тужилаштву Босне и Херцеговине.

10.9.1 САСТАВ И ИЗБОР ТУЖИОЦА

Послове тужилаштва обављају главни тужилац, три замјеника и одређен број

тужилаца. Главног тужиоца и његове замјенике бира Високи судски и тужилачки савјет
Босне и Херцеговине, на основу јавног конкурса са мандатом од шест година, уз
могућност поновног избора. Тужиоци се именују без ограничења трајања мандата. Мандат
тужиоцу може престати подношењем оставке, одласком у пензију и смјењивањем са
функције из оправданих разлога. Тужиоце и њихове замјенике треба да одликује висок
углед, висок морални квалитет, доказане професионалне способности и др.
Тужилаштво има три одјељења и то: за организовани криминал, привредни
криминал и корупцију.

10.10. ПРАВОБРАНИЛАШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Правобранилаштво Босне и Херцеговине установљено је законом са циљем

заштите и заступања државе у погледу заштите њених права и интереса те Уставом
утврђених надлежности.
Надлежности Правобранилаштва утврђене су законом. Навешћемо само неке од
њих: врши послове правног савјетовања и законског заступања Босне и Херцеговине,
врши послове правне заштите имовине и имовинских интереса Босне и Херцеговине и

62
њених институција, пружа стручну помоћ институцијама Босне и Херцеговине у
рјешавању имовинско-правних питања и даје мишљење у вези са закључивањем уговора
имовинско-правне природе.
Функције Правобранилаштва, у складу са законом, врше правобранилац, два
замјеника правобраниоца и више помоћника правобраниоца.
Правобранилац представља правобранилаштво и руководи његовим радом, врши
идруга права и дужности утврђена законом, другим прописима и општим актима.
Приликом избора правобраниоца, замјеника и помоћника правобраниоца, води се рачуна о
равноправној заступљености конститутивних народа.

10.10.1 УСЛОВИ ЗА ИМЕНОВАЊЕ ПРАВОБРАНИОЦА И ЊЕГОВИХ

ЗАМЈЕНИКА

За правобраниоца и његове замјенике може бити именован држављанин Босне и

Херцеговине који је дипломирани правник и има положен правосудни испит и
одговарајуће искуство у трајању од најмање 10 година, који има висок углед правног
стручњака. За помоћника правобраниоца може бити именован држављанин Босне и
Херцеговине који је дипломирани правник и има положен правосудни испит и
одговарајуће искуство у трајању од најмање 5 година и који је стекао висок углед правног
стручњака. Функција правобраниоца подлијеже ротацији између правобраниоца и два
замјеника именована из реда коститутивних народа у једнаким временским интервалима
током трајања мандата.
Правобраниоце и његове замјенике именује Савјет министара на мандат од четири
године, а за свој рад одговарају Парламентарносј скупштини Босне и Херцеговине.
Помоћника Правобраниоца поставља Прабвобранилац, уз сагласност замјеника
правобраниоца без ограничења мандата.
Престанак функције правобраниоца и његових замјеника, те помоћника
правобраниоца утврђен је законом.
Правобранилачка функција неспојива је са било којом другом функцијом и
приватном службом.

10.11 ОМБУДСМЕН ЗА ЉУДСКА ПРАВА

10.11.1 УВОД

Омбудсмен представља посебну институцију који не иступа у име органа власти,

већ као ауторитативни и независни орган парламента, односно као орган друштва и
јавности. Институција омбудсмена први пут је уведена у Шведској почетком 19 вијека.
Сама ријеч ''омбудсман'' је шведског поријекла и значи ''представник'',
''повјереник'', ''комесар''. Мада је ово уобичајени назив за ову институцију, појављује се и
под другим називом, иако су функције институције углавном исте (нпр. у Француској се
зове ''медијатор'', у Аустрији ''народни правобранилац'').
Омбудсмен је орган који се појављује као облик спољне контроле управе, а задатак
му је да у име парламента обавља контролу примјене закона и других прописа од стране
63
других организација које врше јавна овлаштења, те контролу правичности и
цјелисходности поступања јавноправних субјеката. У погледу управе нема мериторна
овлаштења, нити може рјешавати у управним стварима. Његова овлаштења нису
наредбодавна нити репресивна, већ упозоравајућа и превентивна. У свом раду пружа
правну помоћ, испитује конкретне случајеве и даје сугестије државним органима, те
покреће одговарајуће поступке и предлаже законодавне промјене. Има право увида у
списе и добијање података и информација од одговарајућих јавноправних тијела. Главни
инструменти његова дјеловања су препоруке, обавјештавање јавности о неправилности
које установи у раду државних органа, те подношење извјештаја парламенту. Омбудсман
није замјена за остале државне органе и ступа на сцену кад се исцрпе сва остала правна
средстава. Он представља допуну осталим институцијама које штите људска и грађанска
права. У свом раду мора бити политички неутралан. У већини земаља омбудсмена бира
парламент, а у неким га именује шеф државе односно влада. У правилу је инокосни орган,
а може га чинити више лица (колегијум) а појављује се у два облика, општи и специјални
(за поједине области).

10.11.2 ОМБУДСМЕН БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Омбудсмен за људска права у Босни и Херцеговини установљен је Анексом 6

Дејтонског споразума. Према овом акту Омбудсмен је био инокосни орган, који је
именован на пет година, а именовао га је предсједавајући Организације за безбједност и
сарадњу у Европи, уз претходне консултације са Републиком БиХ, Републиком Српском и
Федерацијом БиХ. У првом мандату омбудсмен није могао бити држављанин БиХ.
Надлежност омбудсмена била је утврђена одредбама Споразума о људским правима (чл. 5
и 7) и Правилима процедуре коју је донио сам Омбудсмен.
Законом о омбудсмену за људска права (2002,2006) утвршђен је јединствени
омбудсмен на нивоу БиХ, чиме су укинути омбудсмени у ентитетима.
Према Закону, институцију омбдусмена чине три лица (из три конститутивна
народа) што не искључује могућност именовања из реда осталих. Координацију послова у
раду институције омбудсмена врши један омбудсмен у периоду од двије године, који је у
том периоду предсједавајући.
Редослијед омбудсмена који координирају рад институције омбудсмена одређује се
према абецедном реду омбудсмена. Омбудсмене бира на основу конкурса Парламентарна
скупштина БиХ на мандат од шест година и могу бити поново изабрани.

10.11.2.1 НАДЛЕЖНОСТИ ОМБУДСМЕНА

Омбудсмен за људска права Босне и Херцеговине је независна институција која је

установљена у циљу промовисања добре управе и владавине права, заштите права и
слобода физичких и правних лица. Овлаштен је да надгледа активности институција БиХ
те институција ентитета и Брчко Дистрикта, у складу са законом. Разматра предмете који
се односе на слабо функционисање и повреде људских права и слобода потчињене од било

64
којег органа власти (државне, ентитетске, Брчко Дистрикта, кантоналне и општинске, као
и приватне установе које обављају јавне дужности).
У том контексту институција омбудсмана има искључиву надлежност у раду на
предметима који се односе на:
- органе власти Босне и Херцеговине;
- органе власти једног ентитета и органе власти БиХ (у исто вријеме);
- органе власти оба ентитета (у исто вријеме);
Институција омбудсмена дјелује по пријему жалбе односно еx officio. Може
предузимати опште истраге и препоручивати одговарајуће (опште и посебне мјере). У том
контексту омбудсмен има овалштење за провођење истрага о свим жалбама о повреди
људских права и слобода почињених од војних лица, те о свим жалбама у вези са слабим
функционисањем судског система, или неправилним процесуирањем индивидуалних
предмета - да препоручи одговарајуће појединачне или опште мјере. Омдусмен се не може
мјешати у процес одлучивања судова, али може покренути судске поступке или
интервенисати у току поступка који се води кад год установи да је таква активност
неопходност при обављању дужности. Може давати препоруке органу власти који је
страна у поступку, или били консултовани од стране у поступку. Институција омбудсмена
дужна је сваке године доставити резултате својих активности у извјештају који доставља
Предсједништву и Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине.

10.12. БРЧКО ДИСТРИКТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Брчко Дистикт представља посебну јединицу локалне самоуправе која је настала

коначном одлуком о арбитражи (1999 год.) предвиђеној у Анексу 2 Дејтонског споразума,
чиме је ријешено питање спорног дијела граничне линије између ентитета у области
Брчког. Брчко Дистрикт конституисано је у складу са налазима супервизора и замјеника
Високог представника за Брчко и Статутом Бччко Дистрикта Босне и Херцеговине (2000
год.). У складу са Арбитражном одлуком и Статутом Брчко Дистрикта има статус
јединствене административне јединице локалне самоуправе под директним суверенитетом
Босне и Херцеговине. Територијално обухвата бившу територију општине Брчко у
границама из 1991. године.
Ентитети у Дистрикту обављају само оне функције и овлаштења која су им
повјерена Статутом. Устав Босне и Херцеговине, закони и друге одлуке институција Босне
и Херцеговине примјењују се директно на цјелокупној територији Дистрикта. Дистрикт је
правно лице и користи заставу и грб Босне и Херцеговине.У Дистрикту се користе сва три
језика (српски, бошњачки и хрватски) и оба писма (чирилићно и латинично).
Брчко Дистикт постаје уставна категорија Амандаманом I на Устав Босне и
Херцеговине (2009 год.). У складу са уставним амандманом Брчко Дистрикт је под
суверенитетом Босне и Херцеговине и спада под надлежности институција Босне и
Херцеговине. Територија Дистрикта је у заједничкој својини (кондоминијуму)
ентитета. И даље представља јединицу локалне самоуправе са властитим
институцијама, законима, прописима, и статусом, те коначно прописаном одлуком
Арбитражног трибунала. Однос између Брчко Дистрикта, Босне и Херцеговине и

65
институција Босне и Херцеговине и ентитета може се даље уредити законом
Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.

10.12.1 ОРГАНИЗАЦИЈА И ФУНКЦИЈЕ БРЧКО ДИСТРИКТА

Организација и функције Брчко Дистрикта заснива се на начелу подјеле власти:

законодавну власт врши Скупштина Дистрикта састављена од двадесет девет посланика.
Скупштина има предсједника и пет потпредсједника који се бирају из реда посланика на
мандат од четири године. Предсједник и потпредсједник чине Предсједништво Дистрикта.
Поред тога што усваја статут Брчко Дистрикта, доноси буџет и законе, скупштина у
оквиру своје надлежности обавља и друге послове утврђене Статутом Дистрикта.
Владу Брчко Дистрикта чине градоначелник и шефови одјељења. Градоначелника
бира скупштина, а обавља своје дужности у вријеме мандата Скупштине која га је
изабрала.
Градоначелник организује владу Дистрикта. Одговоран је за спровођење закона
Босне и Херцеговине и Дистрикта, те за правилно руковођење и управљањем Дистриктом.
Именује, унапређује и разрјешава са дужности све јавне раднике Дистрикта у складу са
законом. Поред тога што подноси нацрте и даје приједлоге закона Скупштини, он
предлаже буџет, управља јавном имовином, обавља и друге послове утврђене статутом и
законом.
Судове Брчко Дистрикта чине: Основни суд и Апелациони суд.
Судови суде у складу са Уставом и законима босне и Херцеговине, статутом и
законима Дистрикта. Оснивање, организација и надлежност судова утврђује се у складу са
законом. Судови имају општу надлежност.
Јавно тужилаштво гони починиоце кривичних дијела и обавља остале функције у
складу са Уставом и законима Босне и Херцеговине, Статутом и законима Дистрикта.
Оснивање, организација и надлежност Јавног тужилаштва се утврђује законом.
Брчко има своју полицију која обавља полицијске послове предвиђене законом.

11. ПРОЦЕС КОНСТИТУИСАЊА И ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У

РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Република Српска је правно и политички створена на војном, политичком и

демократском капацитету. Њена државност израз је историјске борбе српског народа на
простору Босне и Херцеговине и продукт јединственог властитог националног покрета.
Њена државност је израз народне воље с циљем да се осигура право да самостално
одлучује о својој судбини, о свом политичком, економском, културном и сваком другом
развоју, односно о свим суштинским питањима важним за живот народа. Доношењем
уставног акта Српске Републике БиХ-е 1992. године Република Српска конституисана је
као држава српског народа, да би доношењем уставних амандмана на Устав Републике
Српске (XLIV-LI из 1996. год. ) којима се исти усклађује са уставним текстом Босне и
Херцеговине у оквиру Мировног споразума закљученог у Дејтону и верификованог у
Паризу (1995) постала један од ентитета, односно федерална јединица Босне и

66
Херцеговине са 49% територије и линијом разграничења. Друго усклађивање Устава
извршено је 2002 године, са више амандмана, којима је инкорпорирана Одлука Уставног
суда о конститутивности сва три народа у републици Српској.
Уставом конституисању Републике Српске претходили су значајни акти као што
су:
Одлука о оснивању Скупштине српског народа Босне и Херцеговине, коју су
донијели посланици из реда српског народа (1991), изабрани у Скупштину Босне и
Херцеговине,
Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави
Југославији (1991),
Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине (1992)
Послије доношења Устава важан политички акт представља Декларација о
државном и политичком уређењу државе (1992) којом се умјесто имена Српска Република
Босне и Херцеговине уводи име Република Српска..
Ова декларација уводи и симболе Републике и то: химну, заставу и грб.
Дејтонском споразуму претходили су такође значајни акти, као што су:
Женевски споразум (1995) који се односи на државноправна и уставна рјешења у
Босни и Херцеговини. Њиме су утврђени принципи о административно-територијалној
подјели територије Босне и Херцеговине на два дијела, тј. на два ентитета - Републику
Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, и то у омјеру 51% Федерацији Босне и
Херцеговине и 49% Републици Српској.
Овим Споразумом прихваћен је принцип да ентитети могу успостављати
специјалне паралелне односе са сусједним државама.
Босна и Херцеговина је овим принципима задржала своје постојање као
међународни субјект а ентитети су преузели низ обавеза везаних за спровођење избора,
заштити људских права, повратку избјеглица и заштити њихових права.
Њујоршки споразум (нешто касније 1995) утврђује основне принципе за уставно
уређење Републике Српске, Федерације БиХ и Босне и Херцеговине.
Почетни текст Устава Републике Српске мијењан је и допуњаван са CXXI
Амандмана.
Овдје је важно споменути да је истовремено са доношењем Устава, донесен и
Уставни закон који има важну улогу у примјени Устава.

11.1. ДРЖАВЉАНСТВО И ДРУГА ДРЖАВНА ОБИЉЕЖЈА РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ

Према Уставу Републике Српске, грађани Републике Српске имају држављанство

Републике Српске и не могу бити лишени држављанства.
Питања везана за републичко држављанство регулишу се законом, који мора бити у
складу са Уставом БиХ и Уставом Републике Српске и Законом о држављанству Босне и
Херцеговине. Према Уставу Босне и Херцеговине, држављани било којег ентитета су
истовремено и држављани Босне и Херцегвине.
Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког
народа и језик хрватског народа.

67
 Службена писма су ћирилица и латиница. На подручјима гдје живе друге језичке
групе у службеној употреби су и њихови језици и писма, на начин одређен законом.
Република има заставу и химну. Изглед заставе и грба и текст химне уређује се
уставним законом.
Застава, грб и химна Републике Српске користе се у складу са законом, јавним
поретком и моралним нормама. Не могу се користити на начин који штети угледу и
достојанству Републике.

11.2 ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ УСТАВА О СТАТУСУ РЕПУБЛИКЕ

Република Српска има свој сопствени уставни поредак који је конституисан

Уставом Републике Српске, у складу са Уставом Босне и Херцеговине.
Уставни поредак Републике Српске чини систем органа који самостално обављају
своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције, што ће рећи да уставни
поредак чини систем органа који по својој структури и функцијама врше државну власт,
односно врше власт са свим квалификативима државности. Република смостално доноси
законе (законодавна аутономија), врши судску власт, тј. примјењује законе путем
сопствених судова (судска аутономија), доноси одлуке и извршава законе и друге прописе
путем извршне власти (аутономија извршне власти). Она има оригинерну јавну власт,
тј. овлаштење да доноси обавезне одлуке и да их извршава, а да за то није овлаштена
од стране трећег субјекта. Слободно организује своју државну структуру и правни
поредак. Има свој устав, законодавство, извршну власт (владине и управне
функције) и судство. Републици припадају све државне функције и надлежности
осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене
институције.
Република Српска је дио Босне и Херцеговине и представља један од два
равноправна ентитета у Босни и Херцеговини.
Сви народи (Срби, Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, остали грађани),
равноправно и без дискриминације учествују у вршењу власти у Републици Српској.
Република као федерална јединица има своју територију која је јединствена,
недјељива и неотуђива. Промјена међуентитетске линије разграничења између
Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине може се вршити само међусобним
споразумом који се може изнијети на потврду путем референдума у Републици.
Република може, сходно Уставу Босне и Херцеговине, да успоставља специјалне
паралелне односе са Републиком Србијом и Црном Гором, може такође да склапа уговоре
са државама и међународним организацијама, уз пристанак Парламентарне скупштине.
Парламентарна скупштина може законом предвидјети да за неке врсте споразума таква
сагласност није потребна.
Вршење власти у Републици Српској изузето је од контроле државних органа БиХ,
осим у оним случајевима када је то предвиђено државним Уставом.

68
 11.3 ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ ПРЕМА УСТАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Уставом Босне и Херцеговине је загарантовано да ће Босна и Херцеговина и оба

њена ентитета, Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине обезбиједити
највиши ниво међународно признатих људских права и основних слобода.
Европска Конвенција о људским правима и слободама директно се примјењује у
Босни и Херцеговини, и има приоритет над свим осталим законима.
Устав Републике Српске посебну пажњу посвећује (читаво једно поглавље,
чл.10-49) људским правима и основним слободама. Права и слободе, зајамчена
Уставом Републике, не могу се одузети нити ограничити.
Поштовање људског достојанства, слободе и једнакости, гарантовање и заштита
људских слобода и права, успостављеним по међународним стандардима, представља
темељ уставног уређења Републике Српске. Сви грађани Републике Српске су
равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту
правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповјест,
социјално поријекло, рођење, образовање, њихово имовно стање, политичко и друго
увјерење, друштвени положај или друго лично својство.
Људска права и слободе, установљене Уставом Републике Српске, могу се
подијелити у четири групе, и то: лична права и слободе, политичка права и слободе,
економска и социјална права и слободе, и тзв. нова и посебна права и слободе.

11.3.1 ЛИЧНА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Овим правима и слободама се штити морални, духовни и физички интегритет

човјека. Спадају у најстарија права и представљају основу за сва друга права и слободе.
У домен ових права спадају: неприкосновеност живота човјека, неповредивост
личности, право на личну слободу, забрана незаконитог лишавања слободе, забрана
мучења, свирепог, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања те забрана
изнуђивања признања и изјава, право на једнаку правну заштиту пред судом, другим
државним органима и организацијама, право на накнаду штете лица која му незаконитим
или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган, односно организација
која врши јавна овлаштења, право на праведно суђење, право на одбрану, право на жалбу,
пресумпција невиности све док се кривња на утврди правоснажном одлуком надлежног
органа, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, слобода мисли и
опредјељења, слобода савјести и вјероисповјести, неповредивост тајне писма, слобода
штампе и других средстава јавног обавјештавања, право на исправку и право на одговор у
средствима јавног обавјештавања, слобода науке и умјетности и друга лична права и
слободе, утврђене Уставом.

69
 11.3.2 ПОЛИТИЧКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Политичка права су права партиципације права грађана за учешће у власти и

управљања државом. Политичка права гарантована су Уставом Босне и Херцеговине и
Уставом Републике Српске.
У домен ових права спадају: бирачко право, слобода удруживања и политичког
организовања, слобода збора, говора и јавног окупљања, право на критику државне
власти, право на учешће у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду
примљени у јавну службу, слобода изражавања националне припадности и културе и
право употребе свог језика и др.

11.3.3. ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Економско-социјална права и слободе зајамчена Уставом Републике Српске,

обухватају по свом садржају хетерогена права и слободе. Циљ ових права је да створи
услове човјеку за праведни друштвени статус. Ова права могу се груписати у права везана
за рад, права која јамче социјалну сигурност грађана те права везана за заштиту здравља.
Међу економска права уврштавају се права својине, право насљеђивања те право
предузетништва. У права везана за рад уврштавају се права као што су слобода избора
занимања и запослења, право на рад и одговарајућу зараду, право на ограничено радно
вријеме, право на заштиту на раду, право на штрајк, право на синдикално удруживање,
право запослених и чланова њихових породица на социјалну сигурност и социјално
осигурање, право на посебну заштиту омладине, жена и инвалида, породице, мајке и
дјетета, право на материјално обезбјеђење за вријеме привремене незапослености, право
на заштиту здравља право на школовање и др.

11.3.4 НОВА И ПОСЕБНА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Устав Републике Српске третира и ова права иако их Устави многих земаља
заобилазе или регулишу само нека од њих. У ова права углавном се уврштавају еколошка
права, право на стан, право на храну, права у области управљања, права и слободе
странаца и др.

11.4. ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ

Државна власт у Републици организована је на принципу подјеле власти. Уставотворну и

законодавну власт врши Народна скупштина, извршну Влада и републичка управа, док
судску власт врше судови. Републику представља и изражава њено јединство предсједник
Републике. Заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд. Законодавну власт
врши и Вијеће народа кад се ради о питањима од виталног интереса за било који
70
конститутивни народ. Наиме, закони и други прописи из овог домена сматрају се
усвојеним кад их прихвати Вијеће народа и то већином сваког клуба који има делегате у
Вијећу народа.
Према Уставу, важније републичке функције су подјељене између конститутивних
народа и осталих, тако да се из реда једног конститутивног народа или из реда осталих
могу попуњавати највише двије функције. У оквир тих функција уврштене су функције:
предсједник Владе, предсједавајући Народне скупштине, предсједавајући Вијећа народа,
предсједник Врховног суда, предсједник Уставног суда и републички јавни тужилац.

11.4.1 НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У систему подјеле власти утврђене Уставом Републике Српске, уставотворна и

законодавна власт у Републици припада Народној скупштини.
Народна скупштина има 83 посланика. Изборним законима се обезбјеђује да све
општине буду на одговарајући начин заступљене у Народној скупштини. Народни
посланици се бирају на четири године непосредно и тајним гласањем. Најмање четири
члана једног конститутивног народа мора бити заступљено у Народној скупштини.
Народна скупштина може двотрећинском већином скратити свој мандат на приједлог 30
посланика. До скраћења мандата не може доћи у вријеме ратног стања и непосредне ратне
опасности. Скраћивањем мандата Народне скупштине престаје мандат Владе и мандат
Вијећа народа.
Чланове вијећа народа бира одговарајући клуб посланика у Народној скупштини.
Састав Вијећа је паритетан, тако да сваки конститутивни народ има осам чланова из реда
Осталих.
Народна скупштина одлучује већином свих народних посланика, ако Уставом није
предвиђена посебна већина. Право предлагања закона, других прописа и општих аката
имају предсједник Републике, Влада, сваки народни посланик или најмање 3000 бирача.
Народна скупштина има предсједника и два потпредсједника. Ради у сталном засједању.
Народна скупштина пословником уређује свој рад, организацију и начин остваривања
права и дужности посланика.

11.4.1.1 НАДЛЕЖНОСТ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

Народна скупштина има слиједеће надлежности:

- одлучује о промјени устава;
- доноси законе, друге прописе и опште акте;
- доноси план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун;
- утврђује теиторијалну организацију Републике;
- расписује републички референдум
- расписује републички јавни зајам и одлучује о задужењу Републике;
- расписује изборе за народне посланике и предсједника Републике;

71
 - бира, именује и разрјешава функционере у складу са Уставом и законом;
- врши контролу рада Владе и других органа који су јој одговорни у складу са
Уставом и законом;
- бира делегате из Републике у Вијеће народа Парламентарне скупштине Босне и
Херцеговине;
- ратификује споразуме које Република закључи са државом и међународним
организацијама уз пристанак Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине
- у складу са Уставом и законом проглашава ванредно стање за Републику или
дио Републике у случају угрожавања безбједности, усљед елементарних
непогода (поплава, земљотреса и пожара), природних катастрофа, епидемија,
повреда људских права и слобода и нормалног функционисања уставних органа
Репубике;
- обавља и друге послове у складу са Уставом и законом
11.4.1.2 ОДЛУЧИВАЊЕ О ВИТАЛНОМ НАЦИОНАЛНОМ ИНТЕРЕСУ

Устав прецизно дефинише витални интерес конститутивних народа, а то је:

- остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и правосудним органима власти;
- идентитет једног конститутивног народа;
- организација јавне власти;
- једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука;
- образовање, вјероисповјест, језик, његовање културе, традиције и културно
наслијеђе;
- територијална организација
- систем јавног информисања
- као и друга питања која би се третирала као питања од виталног националног
интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних
народа у Вијећу народа.
Процедура разматрања и одлучивања о питањима од виталног интереса прецизно је
утврђена Уставом.
Закони, други прописи и општи акти којима се уређују витални интереси
коститутивних народа, донесени су када их у истом тексту усвоје Народна скупштина и
Вијеће народа. Уколико се у предвиђеној процедури у вршењу законодавне власти о
питањима која се односе на витални национални интерес не постигне сагласност, спорна
питања подносе се на одлучивање Вијећу Уставног суда Републике Српске за заштиту
националног интереса. Кад вијеће Уставног суда одлучи да оспорени текст закона
повређује национални интерес, закон није донесен, а предлагач не може поново
предложити доношење закона у истом тексту. Кад Вијеће одлучи да закон не вређа
витални интерес конститутивног народа или мериторно одлучи да закон не повређује
витални интерес, закон се сматра донесеним у тексту који је усвојен у Народној
скупштини.

72
 11.4.2 ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ

Предсједника и потпредсједнике Републике бирају грађани, непосредним и тајним

гласањем на вријее од четири године.
Бирају се са листе кандидата за предсједника Републике, тако што је за
предсједника изабран кандидат који оствари највећи број гласова, а за потпредсједнике су
изабрани кандидати из друга два конститутивна народа који имају највећи број гласова
иза изабраног предсједника Републике. Исто лице може на овим функцијама поновити
мандат највише два пута узастопно.
У случају непосредне ратне опасности или ратног стања мандат Предсједника и
потпредсједника продужава се док такво стање траје, односно док се не створе услови за
избор предсједника Републике. Предсједник и потпредсједници Републике полажу
заклетву пред Народном скупштином.
Предсједнику и потпредсједнику престаје мандат прије истека времена на које је
биран у случају оставке или опозива. Предсједник и потпредсједници Републике
одговорни су грађанима и ови их могу опозвати по истој процедури по којој су изабрани.
Поступак предлагања, избора и опозива Предсједника уређује се законом.

11.4.2.1 ОВЛАШТЕЊА ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ

У домену својих уставних овлаштења Предсједник Републике:

- представља Републику;
- предлаже Народној скупштини кандидата за предсједника Владе;
- предлаже Народној скупштини кандидате и предсједника и судије Уставног суда
на приједлог Високог судског и тужилачког савјета;
- проглашава законе у року од осам дана од дана његовог усвајања, у којем року
може захтјевати да Народна скупштина поново одлучује о закону, који је дужан да
прогласи уколико га Скупштина поново усвоји;
- може тражити од Владе да изложи ставове о појединим питањима од значаја за
Републику, сазвати сједницу Владе и ставити на дневни ред питање из њене
надлежности
- даје помиловања и додјељује одликовања и признања утврђена законом;
- именује чланове сената
- обавља послове из области безбједности и односа Републике са другим државама
и међународним организацијама, у складу са Уставом Републике Српске и Уставом
Босне и Херцеговине;
- указом на приједлог Владе, поставља и опозива шефове представништава
Републике Српске у иностранству и предлаже амбасадоре и друге међународне
представнике Босне и Херцеговине из своје надлежности;
- образује савјетодавна тијела и стручне службе за обављање послова из своје
надлежности;
- одређује који ће га потпредсједник замјењивати у случају привремене
спријечености да обавља своје функције.

73
 У вријеме ратног стања и ванредног стања (које прогласе институције Босне и
Херцеговине) предсједник Републике у случају да се скупштина не може састати, на
приједлог владе или по сопственој иницијативи и након што саслуша мишљење
предсједника Народне скупштине може доносити уредбе са законском снагом о питањима
из надлежности Народне скупштине и именује и разрјешава функционере, које бира
односно именује и разрјешава Народна скупштина. Уредбе односно одлуке о именовању и
разрјешавању подноси на потврду Народној скупштини чим она буде у могућности да се
састане.
Актима Народне скупштине, односно актима предсједника Републике, ако Народна
скупштина не може да се састане за вријеме ратног и ванредног стања могу изузетно, док
то стање траје, обуставити поједине одредбе Устава које се односе на доношење закона,
других прописа и општих аката и предузимања мјера републичких органа и на поједине
људске слободе и права осим оних слобода и права изузетих уставом, мијењати
организације и овлаштења извршних, управних и правосудних органа и њихов персонални
састав као и територијалну организацију у Републици.
У случају непосредне ратне опасности или ратног стања, мандат предсједника
Републике и потпредсједника продужава се док такво стање траје, односно док се не
створе услови за избор предсједника Републике.

11.4.3 ВЛАДА И РЕПУБЛИЧКА УПРАВА

Владу сачињавају предсједник, потпредсједници и министри. Предсједник и два

потпредсједника Владе не могу бити из реда истог конститутивног народа. Све до
потпуног спровођења Анекса 7 Дејтонског споразума 35% чланова Владе мора бити из два
конститутивна народа. Један члан Владе мора бити из реда осталих. У прелазном периоду
до потпуног спровођења Анекса 7 Влада Републике Српске састојаће се од осам
министара из реда српског, пет из реда бошњачког и три из реда хрватског народа. Једног
министра из реда осталих може именовати предсједник Владе из квоте најбројнијег
конститутивног народа. Након потпуног спровођења Анекса 7 најмање 15% чланова Владе
мора бити из реда једног конститутивног народа. Најмање 35% чланова Владе мора бити
из два конститутивна народа. Један члан Владе мора бити из реда осталих. Бира се на
четири године послије сваког конституисања новоизабране Народне скупштине.
Кандидата за предсједника Владе именује предсједник Републике. Кандидат за
предсједника Владе пред Скупштином излаже програм и предлаже састав Владе. Влада је
изабрана ако је за њен избор гласала већина од укупног броја народних посланика.
Приједлог за изгласавање неповјерења Влади може поднијети најмање двадесет народних
посланика.
Влада може поставити питање свог повјерења Народној скупштини. Народна
скупштина може изгласати неповјерење Влади. Предсједник Владе може предложити
Народној скупштини разрјешење члана Владе.
Одлуку о разрјешењу Владе или члана Владе сматра се усвојеном ако је за њу
гласала већина од укупног броја народних посланика. Влада и члан Владе могу Народној
скупштини поднијети оставку. Оставка или разрјешење предсједника Владе повлачи
оставку Владе.
74
 Влада којој је изгласано неповјерење, која је поднијела оставку или којој је престао
мандат због распуштања Народне скупштине, остаје на дужности до избора нове Владе.
Предсједник Републике дужан је да предложи кандидата за предсједника Владе у
року од 10 дана од дана усвајања оставке, изгласавања неповјерења или престанка мандата
претходној Влади због распуштања или скраћивања мандата Скупштине, а нова Влада
мора бити изабрана у року од 40 од дана предлагања кандидата за предсједника нове
Владе. У вријеме трајања мадата Владе, предсједник Владе може, на основу мишљења
предсједника Републике и предсједника Народне скуштине, вршити промјене у саставу
Владе, о чему је дужан обавјестити Народну скупштину. Ако предсједник Републике
оцијени да је дошло до кризе у функционисању Владе, може на иницијативу 20 посланика
и пошто саслуша мишљење предсједника Народне скупштине и предсједника Владе,
затражити од предсједника Владе да подесе оставке. Ако предсједник Владе одбије да
поднесе оставку, предсједник Републике може га разријешити.

11.4.3.1 ОВЛАШТЕЊА ВЛАДЕ

У домену својих уставних овлаштења Влада:

- предлаже законе, друге прописе и опште акте;
- предлаже план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун;
- обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте;
- доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона;
- даје мишљење о приједлозима закона, других прописа и општих аката које Народној
скупштини подноси други предлагач;
- утврђује начела за унутрашњу организацију министарстава и других републичких органа
управе и управних организација;
- поставља и разрјешава функционере у министарствима, другим републичким органима и
управним организацијама;
- усклађује и усмјерава рад министарстава и других републичких органа и управних
организација;
- врши надзор над радом министарстава и других републичких органа и управних
организација и укида или поништава њихове акте који су у супротности са законом или
прописом Владе;
- одлучује о оснивању представништава Републике у иностранству;
- обавља и друге послове у складу са Уставом и законом.

11.4.4 ДРЖАВНА УПРАВА

Послове државне управе обављају министарства, други републички органи управе

и републичке управне организације. Органи државне управе могу ради ефикаснијег
обављања одређених послова из свог дјелокруга образовати организационе јединице ван
свог сједишта за подручје које одреди Влада.
Одређена управна овлаштења законом се могу повјерити предузећима и другим
организацијама. Министарства и други републички органи управе проводе законе и друге

75
прописе и опште акте Народне скупштине и Владе, као и акте предсједника Републике,
рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају друге управне послове
утврђене законом. Министарство и други републички органи управе су самостални у
вршењу Уставом и законом одређених надлежности.
Органи државне управе дужни су водити рачуна да конститутивни народи и група
Осталих буду пропорционално заступљени у органима државне управе која се базира на
попису становништва из 1991. год, док се Анекс 7 у потпусности не проведе у складу са
Законом о државној служни Босне и Херцеговине.

11.4.5 ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА

11.4.5.1 ПОЈАМ И ОБИЉЕЖЈА

Територијалну организацију Републике Српске утврђује Народна скпштина.

Територијална организација Републике прему Уставу и закону састављена је од општина
односно градова.
Општина чини основну јединицу локалне самоуправе, коју чини један од темељних
принципа уставног уређења Републике. Општина је територијална јединица у којој
грађани остварују локалну самоуправу у пословима утврђеним Уставом, законом и
статутом општине. Грађани учествују у вршењу послова општине на начин утврђен
статутом општине, с тим што се у том циљу могу основати и мјесне заједнице у којима
грађани остварују заједничке потребе које сами утврде. Градови као јединице локалне
самоуправе изостављени су из Устава Републике Српске из чега произлази да се њихов
статус утврђује законом.
Историјски гледано, локална самоуправа настала је као институционални одговор
на двије изразите потребе, и то:
а) политичке потребе, с циљем да се створи противтежа централној државној власти и
рационалнија расподјела власти на одређеном простору, што је израз тежње локланог
становништва и права људи да самостално управљају пословима заједнице,
б) потребе да се на локалном нивоу створи одговарајућа организација која ће служити
задовољавању специфичних локалних потреба становништва (потребе које произлазе из
самог постојања локалног насеља и потреба које произлазе из захтјева корисника.
Мрежа територијалних јединица у некој држави зависи од низа фактора,
превасходно, то је политички и управни систем, те традиција локалне самоуправе, као и
историјски, социјални и културолошки и други елементи.

76
 11.4.5.2 ПРИНЦИПИ ЕВРОПСКЕ ПОВЕЉЕ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ

Савремени концепт локалне самоуправе, уважавајући локалне специфичности

одређеног простора, превасходно полази од принципа изражених у Европској повељи о
локалној самоуправи из 1985. године. Према споменутој Повељи локална самоуправа
представља право грађана и органа локалне самоуправе да, у границама утврђеним
законом, уређују и управљају одређеним јавним и дргим пословима, на основу сопствене
одговорности и у интересу локалног становништава.
Европска повеља о локалној самоуправи установљава опште принципе на
којима треба да се заснива дјелокруг и природа локалне власти, а то су:
- да послове локалне самоуправе чине они послови који нису уставом или
законом искључени из надлежности локалне власти
- право грађана да судјелују у одлучивању о територији јединице локалне
самоуправе (промјене граница локалне власти не врше се без претходне
консултација са локалним заједницама и то у правилу путем референдума)
- право грађана да одлучују о организацији локалне самоуправе и о персоналном
саставу њених органа
- да јединица локалне власти преко својих органа може вршити и државне
послове, при чему се разликују послови из изворног дјелокруга и послови из
тзв. пренесеног дјелокруга. Примјеном овог система (система двоструког
колосјека) разликују се овлаштења централних органа према јединицама
локалне самоуправе, зависно да ли јединица локалне самоуправе обавља
изворне послове или послове из пренесеног дјелокруга. У првом случају
овлаштења централних органа су редукована и односе се само на контролу
законитости и уставности, док је у другом случају подређеност локалних
послова (послова из пренесеног дјелокруга) прилично изражена. Овдје је
контрола централног органа сразмјерна интересу који се штити, па се може
вршити и у погледу цјелисходности рада органа локалне самоуправе
- право грађана да одлучују о свим питањима из домене локалне самоуправе
(непосредно и посредно) кад се ради о њиховим интересима, а да одлучују тамо
гдје се ради и о интересима других
- овлаштења и одговорности локалних власти утврђују се уставом или законом,
док се основна права и дужности утврђују статутом. Овлаштења морају бити
пуна и искључива и могу бити ограничена другом влашћу, само кад је то
законом предвиђено
- локалне власти треба да буду консултоване кад год је то могуће о свим
питањима која их се директно тичу
- право органа локалне самоуправе, да у принципу, самостално одлучују (у
оквирима одређеним законом) о формирању и трошењу финансијских средстава
уз обезбјеђење ефикасне финансијске контроле од стране централних
контролних органа
- принцип заштите уставом и законом прокламованих права на локалну
самоуправу која се осигурава кориштењем правних средстава пред судовима
(било уставним, редовним или управним)

77
 - право локалних власти да се удружују и повезују са истим локалним
јединицама у различите савезе, било на дијелу или на читавом простору
државне територије, а могу се повезивати и ван државних граница.

11.4.5.3 ПОЗИТИВНО ПРАВНИ ОКВИР

Устав Босне и Херцеговине не садржи одредбе о локалној самоуправи, већ је

регулисање ове области у складу са уставним принципима пресумпције надлежности у
корист ентитета, у домену права и овлаштења ентитета. Устав Републике Српске
утврђује да се систем локалне самоуправе уређује законом. Таксативно наводи основне
послове које наводи општина преко својих органа, с тим да се вршење послова локалне
управе ( самоуправе) може повјерити и граду. На основу уставног овлаштења Република
Српска је донијела Закон о локалној самоуправи ( 1999. и 2004. год.) који чини темељни
системски закон који регулише област локалне самоуправе. Поред овог закона
законодавни оквир локалне самоуправе чине и низ других закона као што су: Закон о
статусу функционера јединица локалне самоуправе, Закон о буџетском систему Републике
Српске, Изборни закони Републике Српске и БиХ-е, те други материјални закони којима
се регулишу поједине области друштвеног живота као што су Закон о комуналним
дјелатностима, Закон о грађевинском земљишту, Закон о уређењу простора, Закон о
пољопривредном земљишту, закон о водама и др.
Статутом и другим општим актима скупштина општине, локална самоуправа,
самостално у домену одређеним законом, регулише односе на локалном нивоу у
различитим областима друштвеног живота.

11.4.5.4 КОНЦЕПТ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

Закон о локалној самоуправи задржао је јединствен концепт локалне самоуправе у

Републици Српској. Јединствен правни статус имају све општине, а испољава се у
правном субјективитету, свом називу, својој територији утврђеној законом, свом
становништву, сопственом буџету и имовини, својим симболима и својим аутономним
органима.
Поред тога, Закон о локалној самоуправи задржао је поред монотипске
организације, једностепеност и систем тзв. „омнибус“ надлежности, према којем све
општине без обзира на разлике у величини територије, економску развијеност, број
становника и др., врше исте послове на свом подручју.

11.4.6 УСТАВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Уставни суд Републике Српске надлежан је да:

- одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом;
- прати појаве од интереса за остваривање уставности и законитости, обавјештава
највише уставне органе Републике о стању и проблемима у тој области и даје

78
 им мишљења и приједлоге за доношење закона и предузимање других мјера
ради обезбјеђења уставности и законитости и заштите слобода и права грађана,
организација и зајединица;
- оцјењује уставност закона и уставност и законитост прописа и општих аката који
су престали да важе, ако од престанка важења до покретања поступка није
протекло више од једне године;
- одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом;
- одлучује о сагласаности закона, других прописа и општих аката Народне
скупштине са одредбама Устава о заштити виталних интереса конститутивних
народа;
- рјешава сукоб надлежности између органа законодавне, извршне и судске
власти;
- рјешава сукоб надлежности између органа Републике, града и општине;
- одлучује о сагласности програма, статута и других општих аката политичких
организација са Уставом и законом;
- одлучује о питањима имунитета која проистичу из закона којима се уређује
имунитет у Републици Српској.

11.4.6.1 ИЗБОР И САСТАВ СУДИЈА

Уставни суд Републике Српске броји девет судија које бира Народна скупштина
Републике Српске и Вијеће народа на приједлог предсједника Републике и Високог
судског и тужилачког савјета. Судије не могу вршити никакву другу јавну функцију и
уживају имунитет као и народни посланици. Судији Уставног суда престаје мандат
када то сам затражи, а може бити разријешен дужности када буде осуђен за кривично
дјело које га чини недостојним за обављање функције, када трајно изгуби способност
за обављање функције, као и у другим случајевима утврђеним Уставом и законом.
Трајно губљење способности судије подразумијева губитак физичке или менталне
способности за обављање судијске функције. О пријевременом покретању поступка за
престанак функције судије расправља Уставни суд и доноси одлуку којом само констатује
престанак судијске функције.
У оквиру Уставног суда дјелује Вијеће за заштиту виталног интереса. Вијеће је
надлежно да разматра сва питања која су од виталног интереса према предвиђеној
уставној процедури. Вијеће чини седам чланова, два из сваког конститутивног народа и
један члан из реда осталих.

11.4.6.2 ПОСТУПАК ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

Поступак пред Уставним судом, правно дејство његових одлука и друга питања
његове организације и рада уређује се законом. Устав и Закон о Уставном суду Републике
Српске одређују разлике између давања иницијативе за покретање поступка и права
покретања поступка.

79
 Свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и
законитости.
Поступак пред Уставним судом могу покренути предсједник Републике, Народна
скупштина и Влада, а остали органи и организације и заједнице под условом утврђеним
законом. И сам Уставни суд може покренути поступак за оцјењивање уставности и
законитости.
Кад Уставни суд утврди да закон није у супротности са Уставом или да други
пропис или општи акт није у сагласности са Уставом или законом, тај закон, други пропис
и општи акт престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда. На тај начин,
противуставан, односно противзаконит акт се уклања из правног поретка, а не укидањем
односно поништавањем.
Одлуке Уставног суда су општеобавезне и извршне на територији Републике.
Извршења одлука Уставног суда обезбјеђује Влада.

11.4.7 ПРАВОСУДНИ СИСТЕМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Правосудни систем Републике Српске чине судови, тужилаштва,

правобранилаштва, адвокатура и органи који одлучују о прекршајима.
Уставом, односно законским прописима утврђено је низ начела о организацији,
функционисању и раду судова. То су превасходно начело законитости, начело
самосталности и независности, начело сталности судске функције, начело зборности или
суђења у вијећу, начело јавности расправљања пред судом, начело учешћа грађана у
суђењу, начело судијског имунитета, начело инкопатибилности судијске функције са
вршењем других функција, начело двостепености и извршности судских одлука, начело
једнакости грађана пред судовима, начело права на одбрану, начело пружања правне
помоћи грађанима, начело употребе матерњег језика странака у поступку, начело
изборности судија и др.

11.4.7.1 ОРГАНИЗАЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА

Организација и надлежност судова утврђени су Уставом и законом. У Републици

Српској судови се организују као редовни судови опште надлежности. Судови се оснивају
као основни судови (за подручје једне или више општина), окружни судови (за подручје
двају или више основних судова) и Врховни суд Републике. Суд суди у вијећу с тим да се
законом одређује о којим стварима суди судија појединац. У суђењима учествују и судије
поротници на начин утврђен законом, а у одређеним стварима кад је законом одређено
учествују само судије. Основни судови надлежни су да рјешавају у кривичним и
грађанским предметима у таксативно наведеним случајевима утврђеним законом, да воде
80
привредне спорове у законом одређеним случајевима, те да воде судски регистар
предузећа и других правних лица за које је законом предвиђено, и да рјешавају спорове
поводом уписа у судски регистар.
Окружни судови надлежни су да одлучују: о жалбама против одлука основних
судова; да суде као првостепени суд за кривична дјела за које закон предвиђа казну
затвора од двадесет година или тежу казну, да спроводи истрагу за кривична дјела за које
је законом предвиђена надлежност окружног суда и припремни поступак према
малољетницима, да рјешава о жалбама против рјешења истражног судије и о приговору
против оптужнице за кривична дјела из надлежности окружног суда, да суде спорове из
ауторског права као и спорове који се односе на заштиту и употребу проналаска, узорка,
модела и жигова, о праву на употребу и заштиту фирме, као и спорове из нелојалне
конкуренције и монополистичког споразума, да одлучује о законитости коначних
управних аката у управним споровима, а којима није одређена надлежност другог суда, и
одлучују и у другим случајевима утврђеним законом.
Врховни суд је највиши суд у Републици, и ако такав обезбјеђује јединствену
примјену закона на територији Републике.
Одлучује о редовним лијековима против одлука окружних судова, одлучује о
ванредним правним лијековима против правоснажних одлука судова, уколико законом
није другачије одређено, одлучује о жалбама у трећем степену против одлуке
другостепених судова у Републици, одлучује о правним лијековима против одлука вијећа
Врховног суда, уколико законом није другачије одређено, одлучује о законитости
коначних управних аката републичких органа, утврђује начелне правне ставове и начелна
правна мишљења ради јединствене примјене закона и других прописа од стране судова у
Републици, рјешава сукобе надлежности између судова, ако законом није другачије
одређено те врши и друге послове утврђене законом.
Врховни суд одлучује у вијећу од 5 судија у законом одређеним случајевима. На
општој сједници (сачињавају је предсједник и судије тог суда) разматра питања која су
такође утврђена законом.

11.4.8 ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО

Јавно тужилаштво представља самостални државни орган који гони учиниоце

кривичних и других, у складу са законом, кажњивих дјела и улаже правна средства ради
заштите законитости и уставности. Оснивање, организација и надлежност јавног
тужилаштва уређује се законом.
Јавни тужиоци и замјеници јавних тужилаца именују се на период утврђен
законом. Мандат им може престати раније ако поднесу оставку, ако се разрјеше с
разлогом, од стране високог судског и тужилачког савјета, ако се пензионишу и у другим
случајевима предвиђеним уставом односно законом. Услови обављања функције за јавне
тужиоце и замјенике јавних тужилаца, укључујући и имунитет, утврђују се законом. Јавне
тужиоце и замјенике јавних тужилаца одабира, именује и проводи дисциплински поступак
против њих Високи судски и тужилачки савјет, у складу са законом.
Јавни тужилац или замјеник јавног тужиоца не може обављати службу или било
какав посао који доноси зараду, а који су законом утврђени као неспојиви са његовом
функцијом.

81
 У Републици су јавна тужилаштва организована као основна јавна тужилаштва,
окружна јавна тужилаштва и Републичко јавно тужилаштво, с тим да основно тужилаштво
у остваривању своје функције заступа интересе пред основним судовима, окружно
тужилаштво пред окружним судовима, а Републичко пред Врховним судом Републике.
Јавна тужилаштва, у домену своје надлежности, штити људска права и слободе
грађана утврђене Уставом Босне и Херцеговине, Уставом Републике Српске, права и
интересе правних субјеката утврђена законом, те уставност и законитост.

11.4.9. ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

Јавно правобранилаштво представља институцију правосудног система чији је

главни задатак да штити имовинска права Републике.
Институционалну структуру јавног правобранилаштва у Републици чини
Републичко јавно правобранилаштво. Чине га Републички јавни правобранилац и
замјеници републичког јавног правобраниоца. Републичког јавног правобраниоца именује
и разрјешава Скупштина на мандат од четири (4) године док замјенике републичког јавног
правобраниоца именује без ограничења мандата.
Јавно правобранилаштво је самосталан орган који врши своју функцију у складу са
Уставом, законом и дргуим прописима и општим актима. Има позицију законског
заступника пред судовима и другим државним органима ради заштите имовинских права
и интереса Републике, општине и њених органа те других буџетских институција које
имају својство правног лица као и јавних предузећа које оснива Република, град и
општина.

11.4.10 АДВОКАТУРА

Адвокатура представља самосталну и независну правну службу у оквиру читавог

правосудног система, која служи прије свега пружању стручне правне помоћи у
различитим областима примјене и остваривања правног система. Пружање правне помоћи
обухвата давање правних савјета, састављање поднесака, састављање исправа, заступање и
обављање других послова правне помоћи. Адвокати су независни у свом раду. Њихова
дужност је да у границама закона и датих овлаштења предузимају све што сматрају да је
корисно за странку којој пружају правну помоћ. Могу оснивати заједничке адвокатске
канцеларије или адвокатска друштва.
Права на вршење адвокатске службе стичу се уписом у именик адвоката који
представља јавну књигу, а води се при Адвокатској комори. Удруживање у адвокатску
комору за адвокате је обавезно.

11.4.12 ПРОМЈЕНА УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Промјена Устава Републике Српске врши се техником уставних амандамана. Сама

промјена представља сложен поступак, па се с обзиром на ту чињеницу, може уврстити у
круте уставе.

82
 Активну легитимацију за покретање промјене устава имају Предсједник
Републике, Влада и најмање 30 посланика Народне скупштине. О приједлогу да се
приступи промјени Устава одлучује Народна скупштина већином гласова народних
посланика. У случају да Народна скупштина усвоји приједлог за промјену устава, нацрт
акта за промјену устава утврђује Народна скупштина већином гласова од укупног броја
народних посланика. Нацрт акта ставља се на јавну расправу. Након проведене јавне
расправе о нацрту акта о промјени устава, Комисија за уставна питања Народне
скупштине утврђује приједлог акта о промјени Устава.
О приједлогу акта о промјени Устава одлучује Народна скупштина и Вијеће
народа. Промјена Устава усвојена је ако за њу гласа најмање двије трећине од укупног
броја народних посланика и већина чланова Вијећа народа из сваког
конститутивног народа и осталих. Ако промјена Устава не буде усвојена, приједлог о
истом питању не може се поновити прије истека три мјесеца од дана када је приједлог
одбијен. Акт о промјени устава проглашава Народна скупштина.
У случају ратног стања или непосредне ратне опасности, Народна скупштина може
утврдити приједлог промјене Устава и усвојити уставне амандмане на истом засједању.

12. УСТАВНО УРЕЂЕЊЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

12.1. ПРОЦЕС КОНСТИТУИСАЊА ФЕДЕРАЦИЈЕ

Федерација Босне и Херцеговине настала је потписивањем Мировног споразума

између Бошњака и Хрвата тј. Вашингтонским споразумом (1994), на дијелу територије
Босне и Херцеговине које су у то вријеме контролисале бошњачко-хрватске власти.
Териториј Федерације коначно је установљен потписивањем Дејтонског мировног
споразума (Анекс 2) којим је Босна и Херцеговина подијељена на двије политичко-
територијалне цјелине, Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине чиме је
измијењена њена унутрашња структура. Федерација Босне и Херцеговине, прихватањем
Дејтонског споразума, а у оквиру њега и Устава Босне и Херцеговине (Анекс 4 Дејтонског
споразума) чини један од два равноправна ентитета од којих се састоји Босна и
Херцеговина.
Федерација Босне и Херцеговине има свој устав, своју власт, овлаштења и
одговорности које Уставом Босне и Херцеговине нису изричито дате у надлежности
институција Босне и Херцеговине.
Устав Босне и Херцеговине саставни је дио Вашингонског споразума који је
прихватила Уставотворна скупштина Федерације Босне и Херцеговине (1994 год.)
Устав Федерације (чл. I.2) одређује да се Федерација Босне и Херцеговине састоји
од федералних јединица (кантона односно жупанија). Устав такође одређује, да ће методи
и поступци за физичко одређивање граница између кантона односно жупанија бити
утврђени прописима Федерације. Исто тако одређују, да ће називи кантона бити одређени
према градовима који представљају сједиште кантоналних власти, односно према
географским обиљежјима.
83
 Устав Федерације је доста детаљно утврдио унутрашњу структуру органа власти у
кантонима. Према уставном одређењу, законодавно тијело кантона је једнодомно а број
посланика је зависан од националне структуре становништва.
Исто тако, Устав је одредио и структуру извршне власти кантона као кантонално
судство, те услове закључивања међународних споразума кантона. Кантони имају своје
Уставе, који морају бити у складу са Уставом Федерације Босне и Херцеговине.
Федерација, као и Република Српске има свој грб, заставу, химну и печат, као и друге
симболе о којима одлучи Парламент Федерације.
Службени језици Федерације Босне и Херцеговине су: босански језик, хрватски
језик и српски језик. Службена писма су латиница и ћирилица. Остали језици могу се
користити као средство комуникације и наставе.
Према Уставу, Федерација има право закључивати посебне паралелне односе са
сусједним земљама. Споразум о успостављању посебних паралелних односа мора бити у
складу са Уставом Босне и Херцеговине, међународним субјективитетом, територијалним
интегритетом и континуитетом Босне и Херцеговине, претходно одобрен од
Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, или њеним законом, и у оквиру
надлежности ентитета.
Уставом је утврђена обавезна пропорционална заступљеност конститутивних
народа у свим јавним органима власти. Пропорционална заступљеност се базира на
попису становништва из 1991. год., док се Анекс 7 у потпуности не спроведе. За кантоне
је утврђена обавеза да формирају органе за заштиту виталног интереса, уз посебну
гаранцију минималне заступљености у погледу кантоналних влада.

12.1.1 ЉУДСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ

Уставом Федерације је предвиђено да је Федерација дужна осигурати примјену

највишег нивоа међународно признатих права и слобода утврђених у документима
наведеним у Анексу Устава.
Посебно се издвајају: право на живот и слободу; с тим да су хапшење и притварање
дозвољени само у складу са законом; једнакост пред законом; забрану сваког вида
дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, религији или вјеровању,
политичким или другим увјерењима, националном или социјалном поријеклу; правичан
кривични поступак; забрана мучења, окрутног или нехуманог поступања или кажњавања;
приватност; слобода кретања; азил; заштиту породице и дјеце; имовину; основне слободе;
слободу говора и штампе; слободу мишљења, савјести и увјерења; слободу религије;
слободу окупљања и слободу удруживања;слободу на рад; образовање; социјалну
заштиту; здравствену заштиту; прехрану; уточиште; заштиту мањина и потенцијално
угрожених група.
Поред тога сви грађани имају право на оснивање и припадање политичким
партијама; да учествују у јавним скуповима; да имају једнак приступ јавним службама, да
бирају и да буду бирани.
Све избјеглице и расељена лица имају право слободног повратка у пребивалишта
из којих су прогнани, имају право на поврат укупне имовине које су лишени током
етничког прогона и непријатељстава од 1991. год., те на накнаду укупне имовине која се

84
не може повратити. Сви искази и обавезе, дате и преузете под присилом, посебно оне које
се односе на одрицање од права на земљу и другу имовину, ништавне су.
Према Уставу Федерације, грађани Федерације имају држављанство Федерације.
Стицање и престанак држављанства прописује федерални закон који мора бити у складу
са Уставом Босне и Херцеговине и са Уставом Федерације.
Сви судови, органи управе, институције које врше јавна овлаштења и други органи
федералне власти, примјењиваће и поштовати права и слободе предвиђене у актима
наведеним у Анексу.

12.1.2. ПОДЈЕЛА НАДЛЕЖНОСТИ ИЗМЕЂУ ФЕДЕРАЛНЕ И КАНТОНАЛНЕ

ВЛАСТИ

Уставом Федерације Босне и Херцеговине утврђено је да се Федерација Босне и

Херцеговине састоји од федералних јединица, са једнаким правима и одговорностима.
Границе између кантона, њихов број и назив утврђени су Законом о федрланим
јединицама (1996), у складу са Уставом Федерације.
Устав Федерације утврђује подјелу надлежности између Федерације Босне и
Херцеговине и кантона. У том контексту треба разликовати искључиву надлежност
Федерације, заједничку надлежност Федерације и кантона те преостале надлежности у
оквиру чега су истакнуте посебне надлежности кантона.
У искључиве надлежности Федерације спадају:
'' - држављанство Федерације,
- утврђивање економске политике, укључујући планирање и обнову, те политику
кориштења земљишта на федералном нивоу,
- доношење прописа о финансијама и финансијским институцијама Федерације и
фискална политика Федерације,
- сузбијање тероризма, међукантоналног криминала, трговине дрогом и
организованог криминала,
- додјела електронских фреквенција за радио ТВ и друге сврхе, у складу са
Уставом Босне и Херцеговине,
- утврђивање електронске политике, укључујући расподјелу између кантона, те
осигурање и одржавање потребне инфраструктуре,
- финансирање дјелатности федералних власти, установа и институција које
федералне власти оснивају опорезивањем, задуживањем или другим средствима
(чл. III 1.) ''
Заједничке надлежности федералне власти и кантона су:
'' - јамчење и провођење људских права;
- здравство;
- политика заштите човјекове околине;
- комуникацијска и транспортна инфраструктура, у складу са Уставом БиХ-е;
- социјална политика;
- провођење закона и других прописа о држављанству и путним исправама
држављана Босне и Херцеговине са територије Федерације, и о боравку и
кретању странаца;

85
 - туризам и
- кориштење природних богатстава
Ове надлежности могу се остваривати заједнички или одвојено, или од стране
кантона, координирано од федералне власти. Вршење ових надлежности проводи се у
складу са Уставом Федерације (чл III 3.)''.
Надлежности кантона
За кантоналне надлежности вриједи пресумпција надлежности, што ће рећи да су
кантони надлежни за све послове који нису изричито повјерени федералној власти.
Посебно су надлежни за:
'' - успостављање и надзирање полицијских снага које имају јединствене федералне
униформе са кантоналним ознакама;
- утврђивање образовне политике, укључујући доношење прописа о образовању
и осигурање образовања;
- утврђивање и провођење културне политике;
- утврђивање стамбене политике, укључујући доношење прописа који се тичу
уређивања и изградње стамбених објеката;
- утврђивање политике која се тиче регулисања и осигуравања јавних служби;
- доношење прописа о кориштењу локалног земљишта, укључујући зонирање;
- доношење прописа о унапређењу локалног пословања и добротворних
активности;
- доношење прописа о локалним постројењима за производњу енергије и
осигурање њихове доступности;
- утврђивање политике у вези са осигурањем радија и телевизије, укључујући
доношење прописа о осигурању њиховог рада и изградње;
- провођење социјалне политике и успостава служби социјалне заштите;
- стварање и примјену политике кантоналног туризма, развој туристичких
ресурса;
- финансирање дјелатности кантоналне власти или њених агенција
опорезивањем, задуживањем или другим средствима (чл. III 4.)''.

12.1.3 ПАРЛАМЕНТ ФЕДЕРАЦИЈЕ

12.1.3.1 ПРЕДСТАВНИЧКИ ДОМ

Представнички дом заједно са Домом народа чини Парламент Федерације Босне и

Херцеговине. Представнички дом броји деведесет осам (98) посланика који се бирају
непосредно и тајним гласањем на мандат од четири (4) године на територији цијеле
Федерације. Представнички дом бира из својих редова предсједавајућег и два
потпредсједника који не могу бити из истог конститутивног народа или из реда осталих.
Одлуке Парламента Федерације захтјевају потврду оба дома Федерације, ако
Уставом није другачије утврђено, осим за пословнике и декларације које домови
самостално доносе.

86
 12.1.3.2 ДОМ НАРОДА

Дом народа састоји се од педесет осам (58) делегата и то, по седамнаест (17)
делегата из реда сваког конститутивног народа и осам (8) делегата из реда осталих.
Делегате у Дом народа бирају кантоналне Скупштине из реда својих делегата,
пропорционално националној структури становништва. У дому народа мора бити најмање
један Бошњак, један Хрват и један Србин из сваког кантона, који имају најмање једног
таквог посланика у свом законоданом тијелу.
Делегате Бошњаке, Хрвате и Србе из сваког кантона бирају посланици из реда тог
конститутивног народа, у складу са изборним резултатима у законодавном тијелу тог
кантона, а избор из реда осталих уређује се законом.
Дом народа из реда својих чланова бира предсједавајућег и два потпредсједавајућа,
који не могу бити из реда истог конститутивног народа или из реда осталих.

12.1.3.3. НАДЛЕЖНОСТИ ПАРЛАМЕНТА

Парламент Федерације у домену уставних овлаштења надлежан је за:

- доношење Устава Федерације Босне и Херцеговине;
- вршење законодавне власти;
- избор предсједника и потпредсједника Федерације;
- подношење захтјева Уставном суду да одлучи треба ли смијенити предсједника
или потпредсједника Федерације;
- потврђује именовање Владе Федерације Босне и Херцеговине;
- давање овлаштења кантонима да закључују споразуме са државама и
међународним организацијама, уз сагласност Парламентарне скупштине Босне
и Херцеговине, осим за споразуме оне врсте за које Парламентарна скупштина
законом одлучи да им није потребна таква сагласност
- доношење буџета Федерације и закона о опорезивању и осигуравању потребног
финансирања на други начин и
- вршење других надлежности које су му повјерене

12.1.3.4.3 ЗАШТИТА ВИТАЛНОГ ИНТЕРЕСА

Према Уставу Федерације Босне и Херцеговине у домен виталног националног

интереса улази:
- остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у
законодавним, извршним и правосудним органима власти;
- идентитет једног конститутивног народа;
- уставни амандмани;
- организација органа јавне власти;
- једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука;
- образовање, вјероисповјест, језик, његовање културе, традиције и културно
наслијеђе;
- територијална организација;

87
 - систем јавног информисања и
- друга питања која се сматрају од виталног интереса од стране 2/3 једног од
клубова делегата конститутивних народа у Дому народа.
Заштита виталног интереса спроводи се кроз посебну парламентарну процедуру
утврђену Уставом Федерације Босне и Херцеговине а поступак је готово исти као и у
Парламенту Републике Српске (чл. 17 б, 18, 18а и 19 Устава Федерације).

12.2. ИЗВРШНА ВЛАСТ ФЕДЕРАЦИЈЕ

12.2.1 ПРЕДСЈЕДНИК И ПОТПРЕДСЈЕДНИЦИ ФЕДЕРАЦИЈЕ

Предсједник Федерације представља и заступа Федерацију и шеф је извршне

федералне власти. Предсједник има два потпредсједника из различитих конститутивних
народа. Бирају се на четири године у складу са Уставом Федерације.
Предсједник Федерације надлежан је за:
- именовање Владе, шефова парламентарних мисија, судија Уставног суда
Федерације, на приједлог кандидата од стране Високог судског и тужилачког
савјета;
- вођење консултација у вези са именовањем амбудсмана и судија;
- потписивање одлука Парламента Федерације;
- давање помиловања за дјела утврђена федералним законима, осим за ратне
злочине, злочине против човјечности и геноцида.
Потпредсједници мијењају Предсједника Федерације у складу са условима
утврђеним Уставом, сарађују са предсједником у свим ситуацијама у којима је потребно
да Предсједник затражи њихову сагласност, те извршавање оних дужности повјерених од
Предсједника или Парламента Федерације.

12.2.2 ВЛАДА ФЕДЕРАЦИЈЕ

Предсједник Федерације, уз сагласност оба потпредсједника Федерације, именује

Владу Федерације након консултација са премијером или са кандидатом за ту функцију.
Сматра се да је Влада изабрана након што се њено именовање потврди већином гласова у
Заступничком дому Федерације.
Влада се може смијенити било одлуком Предсједника Федерације, уз сагласност
Потпредсједника Федерације, или изгласавањем неповјерења Влади већином гласова у
сваком од домова. Предсједник Федерације смјењује министре на приједлог Премијера.
Владу Федерације чини предсједник Владе и шеснаест министара (осам (8) из реда
бошњачког, пет (5) из реда хрватског и три (3) из реда српског народа). Једног министра
може именовати предсједник Владе из квоте најбројнијег конститутивног народа.
Предсједник Владе има два замјеника из различитих конститутивних народа, који се
бирају из реда министара. Највише двије функције могу се попунити из реда једног
конститутивног народа, или из реда осталих од шест кључних функција у структури
Федералне власти.
88
 Након потпуне проведбе Анекса 7, најмање 15% чланова Владе мора бити из једног
конститутивног народа. Најмање 35% чланова Владе мора бити из два конститутивна
народа. Један члан Владе мора бити из реда осталих.
Влада је овлаштена да доноси уредбе са законском снагом у случају опасности по
земљу када Парламент Федерације није у могућности да се саставе. Уредбе имају законску
снагу и не могу дерогирати права и слободе утврђене Уставом Федерације. Уредбе
престају важити у складу са Уставом. Устав посебно утврђује надлежности
(индивидуалне) предсједника Владе, потпредсједника Владе и министара.

12.2.3 СУДСКА ВЛАСТ ФЕДЕРАЦИЈЕ

Судску функцију у Федерацији врше судови Федерације, кантонални судови и

општински судови.
Судови Федерације су Уставни суд и Врховни суд.

12.2.4 УСТАВНИ СУД ФЕДЕРАЦИЈЕ

Уставни суд Федерације Босне и Херцеговине надлежан је да рјешава спорове:

- између кантона,
- између кантона и федералне власти,
- између града и његових кантона или федералне власти,
- између општине и града,
- између општина и њихових кантона и федералне власти и између институција
федералне власти или унутар појединих институција федералне власти.
Уставни суд надлежан је да на:
- захтјев Предсједника Федерације, потпредсједника Федерације, премијера и
замјеника премијера Владе Федерације односно на захтјев једне трећине било
којег дома Парламента Федерације, утврђује да ли је приједлог закона који је
усвојен од неког дома или оба дома у складу са Уставом Федерације,
- захтјев премијера владе Федерације, замјенка премијера, предсједника кантона
или једне трећине посланика у законодавном тијелу кантона, утврђује да ли су
устав кантона и амандман на устав, предложени закон или закон који је
усвојило то законодавно тијело, у складу са Уставом Федерације,
- захтјев предсједника, потпредсједника Федерације, премијера или замјеника
премијера владе Федерације утврђује да ли је предложени или усвојени пропис
који доноси орган федералне власти у складу са Уставом Федерације,
- захтјев премијера Владе Федерације, замјеника премијера или кантоналног
предсједника утврђује да ли је неки предложени или усвојени пропис који је
донијело тијело кантоналне, градске или општинске власти у складу са Уставом
Федерације.
Уставни суд рјешава о свим питањима које му достави Врховни суд
Федерације Босне и Херцеговине. Кантонални суд која се појаве под тим судовима
а они оцјене да одговарајући закони нису у складу са Уставом Федерације. У том

89
 случају дотични суд обуставља поступак и предмет уступа Уставном суду. Одлука
Уставног суда је општеобавезујућа.
Уставни суд је надлежан да одлучује о ''виталном интересу конститутивних
народа'' те о смјенама предсједника, односно потпредсједника Федерације у случају
повреде заклетве и других разлога који су недостојни за вршење функције. Суд их
може смијенити на захтјев двотрећинске већине сваког дома парламента
Федерације.

12.2.4.1 ИЗБОР И САСТАВ СУДА

Уставни суд Федерације броји девет чланова. При именовању судија примјењује се
критеријум етничког паритета, као правило. Судије Уставног суда бира Парламентарна
скупштина Федерације на приједлог предсједника Федерације, уз сагласност
потпредсједника. За избор је потребна потврда већине делегата Дома народа који су
присутни и гласају.

12.2.4.2 ПОСТУПАК ОДЛУЧИВАЊА

Детаљније одредбе о поступку утврђене су Законом о поступку пред Уставним

судом Федерације Босне и Херцеговине. Уставни суд доноси пресуде и рјешења. Пресуде
доноси кад одлучује о меритуму ствари, док рјешења доноси у осталим случајевима.
Одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Уставни суд кад утврди неуставност
закона или другог прописа, може утврдити тзв. ''прелазна рјешења'' која могу бити на
снази најдуже шест мјесеци од дана објављивања пресуде у ''Службеним новинама
Федерације Босне и Херцеговине''. ''Прелазним рјешењима'' регулишу се одређени
привремено, до доношења новог закона или другог прописа који су проглашени
неуставним.

12.2.5 ВРХОВНИ СУД

Врховни суд Федерације Босне и Херцеговине је највиши апелациони суд

Федерације, који одлучује о жалбама на одлуке кантоналних судова у вези са питањима
која се тичу устава, закона и других прописа Федерације, осим оних из надлежности
Уставног суда. Врховни суд има изворне надлежности утврђене федералним законом.
Пресуде Врховног суда су коначне и обавезујуће. Број судија Врховног суда
утврђује се законом, а не може бити мањи од девет судија. И ове судије именује и
разрјешава и дисциплински поступак проводи, Високи судски и тужилачки савјет.

12.2.6 ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО И ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

Јавно тужилаштво није Уставна категорија, с обзиром да га Устав Федерације не

спомиње ни у једној својој одредби, као што не спомиње ни јавно правобранилаштво.
Положај и улога јавног тужилаштва као и правобранилаштва уређује се посебним
законима.

90
 12.3 КАНТОНАЛНЕ ВЛАСТИ

Кантони представљају федералне јединице у оквиру Федерације Босне и

Херцеговине. Формирани су ''водећи рачуна о етничким, економско-функционалном,
принудно-географском и комуникацијском принципу''. Уствари формирани су према
етничком принципу о чему нарочито свједоче Неретвански и Средњобосански кантони,
који се означавају као ''кантони са посебним режимом''.
Наиме, у овим кантонима је нешто другачији начин функционисања органа власти
у односу на остале кантоне. Законодавно тијело одлучује на основу формуле ''витални
интерес конститутивних народа'', док извршна власт функционише на принципу паритета.
Кантони имају свој устав, располажу са извјесним правом на самоорганизовање које име
је ограничено Уставом Федерације. Уставом Федерације је унисоно утврђена унутрашња
структура кантоналне власти.
Кантони могу пренијети своја овлаштења на општину и град на својој територији,
или на федералну власт.
Кантони су дужни осигурати и предузети све мјере заштите људских права и
слобода и извршавати своје надлежности, водећи рачуна о националној структури
становништва у сваком граду или општини, осигурати да конститутивни народи и групе
осталих буду равноправно заступљени у министарствима кантона, према попису
становништва из 1991 године до потпуне проведбе Анекса 7.

12.3.1 ОРГАНИ ВЛАСТИ КАНТОНА

Органи власти кантона су: законодавно тијело састављено од једног дома, извршна
власт коју чини Влада кантона и кантонално судство.

12.3.1.1 ЗАКОНОДАВНИ ОРГАН

Законодавно тијело кантона се састоји од једног дома, чији број посланика се

утврђује у односу на националну структуру становништва.
Законодавно тијело кантона потврђује кандидате из реда својих чланова за избор на
мјесто предсједавајућег или замјеника предсједавајућег, на приједлог сваког клуба
делегата. Сваки клуб делегата предлаже једног кандидата. Ако један конститутивни народ
није заступљен у законодавном органу, једно мјесто замјеника предсједавајућег остаје
упражњено.
Три кандидата које потврди скупштина кантона одлучују између себе ко ће бити
предсједавајући.
Законодавно тијело кантона:
- припрема и двотрећинском већином усваја кантонални устав;
- доноси остале прописе за извршавање кантоналне надлежности;
- усваја буџет кантона и доноси законе о опорезивању и на друге начине
осигурава потребно финансирање.

91
 Листа виталних националних интереса који се штите у кантонима идентична је
листи садржаја утврђених за федералне власти с тим да поступак заштите проводе
катонални органи у складу са Уставом Федерације.

12.3.1.2 ИЗВРШНА ВЛАСТ

Извршну власт врши Влада кантона коју чини премијер и министри. Кандидате за
мјесто премијера Кантона именује предсједавајући кантоналног законодавног органа у
консултацији са замјеницима предсједавајућег. Кандидат за мјесто премијера кантона
предлаже министре. Министри немају замјенике. Влада преузима надлежност након
потврђивања од стране законодавног органа кантона.
Влада кантона надлежна је за:
- провођење кантоналне политике и извршавање кантоналних закона, извршење
одлука сваког кантоналног и федералног суда и вршење сваке друге
надлежности повјерене кантону од федералне власти;
- припрему приједлога буџета којег одобрава кантонално законодавно тијело;
- надзор над кантоналном полицијом и осигурањем адекватне националне
структуре;
- извршавање других надлежности утврђених законом или кантоналним уставом.

12.3.1.3 КАНТОНАЛНО СУДСТВО

Сваки Кантон има своје судове који имају жалбену надлежност у односу на
општинске судове у кантону и првостепену надлежност у стварима које не спадају у
надлежност тих судова, те друге надлежности утврђене законом. Судије и предсједнике
судова именује и разрјешава Високи судски и тужилачки савјет у складу са законом.
Судије се именују доживотно, а дужност им може престати и раније у складу са уставом и
законом.

12.4 ЛОКАЛНА САМОУПРАВА У ФЕДЕРАЦИЈИ

Према Уставу Босне и Херцеговине, у општини се остварује локална самоуправа.

Општина има општинско вијеће и општинског начелника. Начелника и чланове
општинског вијећа бирају бирачи непосредно и тајним изборима на мандат од четири
године. Општински начелник и предсједавајући општинског вијећа у општинама или
општинским вијећима вишенационалног састава не могу бити из реда истог
конститутивног народа, односно из реда осталих, изузев у оним општинама у којима један
конститутивни народ чини више од 80% становника, према посљедњем попису
становништва у Босни и Херцеговини.
Општинско вијеће доноси статут, усваја општински буџет и доноси друге прописе
у извршавању општинских надлежности.
Општински начелник именује и смјењује општинске службенике, проводи
општинску политику, извршава општинске прописе и делегиране надлежности од

92
кантоналне и федералне власти, осигурава сарадњу са омбудсманом, те подноси
извјештаје општинском вијећу и јавности о провођењу општинске политике и својим
активностима.
Општински судови се могу оснивати за једну или више општина. Имају
надлежност у свим грађанским и кривичним стварима, осим ако Уставом Федерације,
кантоналним Уставом или законом Федерације односно кантона, изворна надлежност није
додијељена неком другом суду. Општински судови оснивају се законом, а финансира их
кантонална власт.
Судије општинских судова као и предсједнике судова, одабира, именује, смјењује и
води дисциплински поступак против њих Високи судски и тужилачи савјет. Именује се
доживотно (осим резервних судија), а дужност им може престати раније у складу са
Уставом Федерације и законом.
Градске власти имају уставни третман јединице локалне управе и самоуправе. Град
се формира за подручје двије или више општина које су урбано и територијално повезане
свакодневним потребама грађана, у складу са федералним законом.

Град је одговоран за:

- финансирање и пореску политику,
- заједничку инфраструктуру,
- урбанистичко планирање,
- јавни промет и
- друге надлежности које граду повјери кантон, односно које пренесу општине.
Град (уколико није другачије прописано федералним уставом) има градско вијеће и
градоначелника.
Градско вијеће се састоји од једнаког броја вијећника из сваке општине, а број
вијећника, изборна процедура и дужина трајања мандата се уређује Статутом.
Градоначелника бира градско вијеће. Надлежности Градског вијећа и градоначелника
утврђују се Уставом Федерације и Статутом града.
Према Уставу Федерације, статус града има Сарајево.
Надлежност, организациона структура и начин одлучивања органа Града Сарајево
утврђује се Уставом кантона, Кантоналним законима и Статутом града, у складу са
Уставом Федерације.

12.5. ПРОМЈЕНЕ УСТАВА ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Активну легитимацију за приједлог амандмана на Устав Федерације Босне и

Херцеговине има Предсједник Федерације уз сагласност потпредсједника, Влада
Федерације, већина посланика у Представничком дому већина бошњачких и хрватских
делегата у Дому народа. Према Уставу, предложени амандмани не могу се разматрати
прије истека рока од двије седмице након подношења. Сматра се да су предложени
амандмани усвојени у Дому народа простом већином гласова, рачунајући већину гласова
бошњачких и већину гласова хрватских делегата, а у Представничком дому је потребна
двотрећинска већина гласова тог дома.
Устав Федерације, као и Устав Босне и Херцеговине забрањује промјену Устава
која се односи на основне слободе и права (чл. II. 1. до 7. Устава).
93
94