01

Naslov originala:
Clare Dowling

JUST THE THREE OF US

02
 Kler Dauling

SAMO NAS TROJE

S engleskog preveo
Nemanja Rabrenović

03
Za Šona i Elu

04
 Zahvalnost

Dugujem veliku zahvalnost svojoj urednici Kler Fos za strpljenje i podršku

koju mi je pružila tokom pisanja ove knjige – mora da joj se činilo da se
ona nikad neće pojaviti na njenom stolu. Takođe zahvaljujem Liji Vudbern
na njenoj fantastičnoj efikasnosti i ljubaznim imejlovima. Hvala Bredi
Perdju i svima iz izdavačke kuće Hašet buk grup Ajerlend na sjajno
obavljenom poslu. I jedno veliko hvala mom agentu Darliju Andersonu i
svima u agenciji, koji su po svemu sudeći mnogo vredniji od mene.
Posebno zahvaljujem svom sinu Šonu, ćerki Eli i mužu Stjuartu jer su
prosto sjajni.

05
 1.

Sve je počelo tako naivno. Zbog sendviča sa šunkom i salatom, zapravo. To

je Debs obično jela za ručak u maloj sendvičari koju vode dva Poljaka, iza
ugla od njene kancelarije.
– Hoćete li čips s tim?
To je njihova svakodnevna šala, štenci mali. Mâme je. Uživaju u izgledu
neskrivenog iskušenja na njenom licu. Onda bi usledila unutrašnja bitka,
koju bi ona, u svoju odbranu, obično dobila. Pa u suprotnom bi joj zadnjica
bila za trideset centimetara šira nego što jeste. Pazite, ponekad bi se predala
iskušenju – ponedeljkom, obično, da se oraspoloži. Ili ako bi Aleks došla
na posao izgledajući još zgodnije i mršavije nego obično u nekom
firmiranom odelu, posle čega bi se Debs osećala kao junica u poređenju s
njom. Posle toga bi odmah posegnula za čipsom, ali samo ako je reč o
vokers čipsu sa sirom i crnim lukom. Oh, ma koga ona laže? Ukrala bi
kesicu monster manč smokija od deteta kad bi mogla da prođe nekažnjeno.
– Ne danas – reče ona, osećajući se jako i čedno. Prethodne večeri je
pročitala neku motivacionu knjigu koja je od nje zahtevala da legne na pod i
zatvori oči dok vizualizuje svoju najveću želju – da se uvuče u konfekcijski
broj 42 – i da zatim izgovori posebne inspirativne reči, koje otprilike glase:
„Ja bezrezervno verujem u sebe... moram da otvorim svoje srce
prosvetljenju... ja sam jaka i lepa... ili bih bila kada bih mogla da prestanem
da jedem vokers čips...“
Tiho je govorila da je Fiona, njena cimerka, i Fionin dečko Stiv ne bi
slučajno čuli kroz zid i popadali od smeha: „Jadna stara Debs. Kao da će se
ona ikad uvući u konfekcijski broj 42.“
Onda je, da stvari budu gore, zaspala usred svog prosvetljenja, samo da
bi se probudila na tvrdom podu u dva ujutru, smrznuta i ukočena, s ustima
suvim kao barut od hrkanja. Morala je da se prošunja pored Fionine sobe
na vrhovima prstiju da bi otišla do kupatila da opere zube. Zatim, budalasto
optimistična, polako je stala na vagu, što je tiše mogla. Možda su
inspirativne reči misteriozno otopile dva kilograma s nje dok je spavala. Ali

06
vaga je pokazivala istu depresivnu težinu. Pogledala se u ogledalu,
razbarušene kose i velikih opuštenih grudi ispod pidžame, i nikad se nije
osetila manje jakom i lepom.
Ali danas je novi dan. Takođe, postoji jedan drugi, snažniji motiv koji se
pomalja na horizontu: božićna zabava za zaposlene u njenoj firmi, za tri
meseca. A ona ne može da se sakrije ispod crne haljine koja je čini
vitkijom. Pošto čitavu božićnu sezonu provode organizujući božićne zabave
drugih ljudi, firma Fic komjunikejšns svoju održava ranije, obično sredinom
septembra. Niko nikad nema osećaj da je Božić, naročito pošto Marti, šef,
obrće šnicle na žaru ako ima i malo sunca. Prošle godine je neko predložio
da se manu cele te stvari s Božićem i da umesto toga nazovu to letnjom
zabavom. Ali na to se čitav suparnički tabor pobunio: „Šta, da ne održimo
božićnu zabavu? To je sramota!“ i tako se tradicija nastavila. Debs će biti
primorana da pregrmi to u nekoj letnjoj odeći. Dakle, čips otpada. I njena
večernja čaša belog vina. Dobro, njene dve večernje čaše belog vina; tri ako
je vikend. Čak se poigravala mišlju da kupi elektronsku vagu da bi uplašila
samu sebe. Jedna njena prijateljica iz SAD-a ima vagu koja govori, što bi
možda bilo još i bolje. Premda Debs ne zna da li može da izađe na kraj s
napravom za merenje težine koja urla na nju: – Silazi s mene, jebote, ubijaš
me.
Do sada je prolazila sa svojom starom zarđalom vagom s koledža. Do
sada je s njom razvila blizak lični odnos. Ponekad joj se čak i obraća,
obično kada se sprema da stane na nju. – Hajde sad, nemoj me izneveriti.
Ne možeš mi zameriti zbog onog parčeta torte koje sam sinoć pojela.
Vaga je bila podeljena na podeoke od po 2 funte, 1 što je u redu ako vam
je težina zaokružena na ceo broj – u suprotnom je uznemirujuće. Da li je
kazaljka bliža četvorci ili šestici? Ako začkiljite, može li se razumno
pretpostaviti da je na četvorci? Ili se samo zavaravate? Takođe, mogli biste
da odbijete funtu ili čak dve s Debsine vage ako stajete na nju veoma,
veoma polako. To očito nije vaga koja voli da je iznenade. Morate da joj
udovoljavate, da budete nežni s njom, da joj neprimetno priđete s leđa, pre
nego što lagano stavite jedno stopalo na nju. Nekim jutrima, kada bi Debs
dala sebi oduška prethodne noći, stupala bi na vagu tako polako da bi
zakasnila na autobus.

07
 Želudac joj je sada krčao dok je gledala kako joj Dodek, jedan od
Poljaka, pravi sendvič. Razmišljajući o vagi, promrmljala je: – Samo trunku
putera.
Oh, za ime boga, nije mislila toliko malo.
Red u sendvičari je danas bio dugačak. Pošto je bila tako redovna
mušterija – Poljaci su pravili najbolje sendviče i bili su najjeftiniji, što je
važno kada imate malu platu – Debs jedva da je prepoznala većinu ostalih
redovnih mušterija. Premeštali su se s noge na nogu, očajnički izbegavajući
da pogledaju jedni druge u oči, dok je čovek koga je Debs u sebi krstila
Mister Bin zadržavao ceo red petljajući oko kutije sa salvetama, i služeći se
čitavim kesicama senfa i majoneza. Za ime boga, požuri, požurivala ga je u
sebi. Njena pauza za ručak će da istekne ako se ovako nastavi i ona će
morati da proguta sendvič u dva zalogaja i zatim ode na sastanak s Aleks s
komadićima šunke zapalim između zuba.
Aleks nikad ništa nije zapadalo između zuba. Nije bilo mesta, ne pored
toliko belih, jezivo identičnih kljova. Oh, baš sam kučka, pomisli Debs s
osećajem krivice. Ali to je samo zato što ona želi da bude Aleks. Konačno
je priznala sebi to pre nekoliko meseci, posle jedne boce vina. Moguće je
da je priznala to i Fioni, koja je bila dovoljno ljubazna da ne pominje to
sledećeg jutra.
Aleks je nosila konfekcijski broj 40. Debs je to znala jer je pronašla
jednu od njenih sukanja obešenu u ženskom toaletu. Aleks je često
džogirala od posla do kuće, što je verovatno razlog što nosi broj 40, i
presvlači se u trenerku ozbiljnog izgleda pre nego što krene kući. Debs se
prisetila kako je uzela suknju, dok joj je dah ljubomorno zastao u grlu.
Znači, tako izgleda veličina 40. Nikad je nije dobro osmotrila, jer se u
radnjama nije usuđivala da se previše udalji od garderobe veličine 46, da
prodavačice ne bi umrle od smeha.
Na njenu večnu sramotu, i nakon što se uverila da je sama u toaletu,
Debs se zaključala u jednu kabinu i probala suknju. Nije znala čak ni zašto
je to uradila – možda je prosto htela da vidi kako bi bilo nositi odeću jedne
mršavice. Možda je samo htela da oceni koliko je daleko od cilja, u nadi da
će je to podstaknuti na veće napore u držanju dijete. Svakako ne zbog toga
što je gajila bilo kakvu nadu da će se zaista uvući u tu suknju.

08
 I bila je u pravu. Struk suknje se zaglavio negde iznad njenih kolena i
nikakvo vučenje niti cimanje nije moglo da je pomakne ni centimetar dalje
uz njene debeljuškaste butine. Onda, u nekom užasnom trenutku
samokažnjavanja, pokušala je da je navuče preko glave. Zaglavila se oko
njenih dojki čvrsto poput stege, s rukama zarobljenim u stavu uvis, i u
jednom trenutku panike, pomislila je da će možda morati da zove
vatrogasce. Zamislite Aleksino lice – lica svih njih – kada budu saznali da
su morali da seku Aleksinu suknju da bi je izbavili.
Posle je mislila kako ta suknja malo visi s Aleksine zadnjice, bez sumnje
od svog rastezanja koje je pretrpela.
U tom trenutku se zaista zapitala da li nešto nije u redu s njom. Svakako,
u njenim godinama, trebalo bi da se nervira oko kupovine prvog stana ili
poreza na auto, pre nego da bude opsednuta suknjama drugih žena. Ali to bi
značilo da zaista poseduje stan ili auto, što nije bio slučaj. Nabavljanje
takvih stvari bi značilo da je zrela i sabrana osoba u svojim dvadesetim. Da
štedi novac. Da planira. Da je toliko posvećena svom poslu da je
spektakularno napredovala do boljih položaja, i usput dobijala povišice –
sve ono što odrasli ljudi rade, a u čemu ona nikad nije bila naročito dobra.
Nekako je uvek mislila – jednog dana. Jednog dana, kada bude pronašla
posao koji joj se zaista dopada i kada konačno bude smršala tih deset
kilograma. Momci će doći sami od sebe jednom kada bude vitka i uspešna,
i sve u njenom životu će iznenada doći na svoje mesto u jednoj divnoj,
srećnoj koheziji, umesto da bude prilično haotično kao sada.
– Debra Mening! Prioni na rad! – njena nastavnica engleskog je imala
običaj da vikne na nju ponekad kad bi odlutala u mislima usred pisanja
nekog sastava o tome kako bi promenila svet kada bi je izabrali za
premijera (kao da će se to desiti).
I čini se da je to bio glavni problem: da prione na posao. Svakako nije
reč o tome da ona ne zna šta želi. Zna ona to. U stvari, najviše od svega voli
da sastavlja listu „stvari koje treba da uradim da bih promenila sebi život“.
Ona obično glasi otprilike ovako:
1. Pridruži se Društvu za borbu protiv gojaznosti, ali čekaj malo; zamisli taj
užas da staneš na vagu pred gomilom drugih debelih ljudi. Na vagu koja
govori. Tako da je precrtala prvu stavku i napisala: Baci se na dijetu

09
 „smršaj brzo“. Njihove čokoladice su prilično ukusne. Što joj je zapravo
i došlo glave prošli put kada je sledila tu dijetu. Precrtaj to. Na kraju je
samo napisala: Odmah smršaj.
2. Počni da štediš za kuću (po njenim neveselim proračunima, ako sad
počne da odvaja polovinu svoje nedeljne plate, moći će da priušti
jednosoban stan kada napuni 49 godina).
3. Nađi dečka. (Bolje da tu ima što manje zahteva. Dovoljno je da bude
muško.)
4. Prestani da piješ. (Ne da ona ima problema s alkoholom, reč je samo o
tome da njen nivo konzumacije sabotira napore ka ostvarivanju stavki 1
i 2. Kao i stavke 3 jer, premda momci vole pijane devojke petkom
uveče, uopšte uzev ne žene se njima.)

Debs se uvek osećala dobro nakon što bi napravila plan. Imala je osećaj da
je povratila mali deo kontrole nad životom kojim inače caruju spavanje,
alkohol i pauze za ručak. („Pa šta?“, rekla bi Fiona na to. „Šta fali tome?“
Ali to je bilo pre Stiva). Otišla bi u krevet i spavala kao beba, znajući da se
planovi za bolji život nalaze odmah tu ispod njenog jastuka.
Ali onda bi na red došlo ono škakljivo: da prione na posao. Ponedeljak
bi obično pregurala zahvaljujući samoj snazi volje, i strahovanju od još
neuspeha. U utorak bi snaga volje počela da je napušta, a njen strah od
neuspeha bi prilično zabrinjavajuće splasnuo. Niko nije savršen, počeo bi
da joj šapuće neki glasić u njenoj glavi. Do srede bi počelo cenkanje: ako
pojede kesicu čipsa za ručak, preskočiće večeru, takve stvari. Do srede
uveče bi se potpuno slomila i pojela čitavu veknu tosta s nutelom i zalila je
bocom belog vina koja bi je koštala čitavo malo bogatstvo u lokalnom
Sparu.
Može vala i da se suoči s tim: ona je slaba, jadna i očajna.
Da ne pominjemo da je debela i siromašna. O muškarcima da i ne
govorimo. Kao ni o stanovima.
– Ti se samo kasno razvijaš – pokušala je Fiona da je uteši. – Kako bilo,
i meni je trideset dve. Ni ja nemam stan.
Debs ju je mrko pogledala. Nema potrebe da insinuira da su zajedno u

10
toj nevolji. Ili barem više nisu. Fiona ima dečka. Partnera. Dobro, možda je
malo nizak, ali ima svoju kuću i kola. On je čovek koji obećava. Sve što
Fiona treba da uradi jeste da ne zasere stvar.
I nije. Mora da joj se učinilo da joj se trideset treća godina primiče kao
zahuktala parna lokomotiva, jer se spektakularno i beznadežno zaljubila u
malog Stiva, i on u nju.
Naravno, trudili su se da budu uviđavni po tom pitanju. Izlazili su što je
više moguće i ljubazno su se uzdržavali da se ne kresnu na kauču. A imali
su i njegov trosoban stan, gde su provodili sve više i više vremena,
verovatno da ne bi uznemirili Debs. Ona nije znala šta je gore: da gleda
kako on potajno mazi Fionu po unutrašnjem delu butina dok gledaju Ko želi
da postane milioner? („Ja! Ja!“ Debs je uvek poželela tužno da zavija), ili
da je ostave samu, što je obično podrazumevalo jedenje ogromnih količina
loše hrane, pre stupanja i silaženja s vage. Polako, naravno.
Onda je došla najveća uvreda.
– Pitam se da li Stiv ima nekog slobodnog drugara? – zapitala se Fiona
jednog dana.
– Misliš da ne mogu sama da nađem muškarca? – brecnula se Debs u
svoju odbranu. Pa naravno da ne može. Zbog čega je ponovo ostala kod
kuće u petak uveče.
– Nisam tako mislila – usprotivila se Fiona, koja jeste tako mislila.
– Kako bilo, još nisam prebolela Džejkoba.
Fiona je odmah kratko uzvratila: – Naravno.
Džejkob je bio američki student koji je studirao na Triniti koledžu, s
kojim je Debs nakratko izlazila prošle godine. Bio je sladak, premda malo
dosadan, i Debs je prilično laknulo kada se vratio kući. Ali tu i tamo, kad
bi se napila ili osetila usamljeno, zamišljala je da su stvari bile mnogo bolje
nego što je to stvarno bio slučaj i ona bi ga zvala u četiri ujutru, ili mu
preko imejla poslala neku blamirajuću pesmicu koju bi sama sastavila. Ovo
bi od njega izmamilo ljubazan i pomalo zbunjen odgovor koji bi ona, onako
ponižena, potpuno ignorisala. Takođe – zbog čega se stidela – koristila ga
je kao zgodan izgovor za to što nema sreće s momcima nakon što je on
otišao. Mogla je uverljivo da tvrdi da je za sve kriva činjenica da joj je srce
još uvek slomljeno zbog njegovog odlaska. Iskreno se nadala da on nikad

11
neće uvrteti sebi u glavu da se vrati i poseti je, jer bi joj bilo teško da ga
uopšte prepozna.
Barem još uvek ima hranu, svog najboljeg druga i najgoreg neprijatelja,
koji nudi ogromnu količinu utehe s jedne strane, i užasavajuće sukobe s
vagom s druge. Kada joj odoleva, osećaj je sjajan, ali ne kao toliko dobar
kao kada proždere picu prečnika 40 cm sa svim ananasom koji mogu da
natrpaju na nju. Ali taj osećaj bi potrajao samo desetak minuta. Onda bi je
preplavio poznati osećaj gađenja nad sobom i samooptuživanja.
– Ozbiljno! Ne možeš da držiš njušku podalje od nje ni dva minuta!
Pogledaj Džoan Kolins – dvostruko je starija od tebe a još uvek ima figuru
kao Tvigi. Debela kučka. Mislim na sebe. Ne na Tvigi. Niti na Džoan.
Tako sam slaba... i jadna. Dobro, rešila sam. Neću jesti do sledećeg petka!
Ili barem samo voće. To će me naučiti pameti. Oh, jebeš ga, pošto sam već
uprskala za danas, mogla bih da pojedem taj Fionin snikers.
I sada se spremala da uzme kesicu vokers čipsa i sendvič sa šunkom. I
pored sve svoje priče. Taj Poljak je kriv za sve. Zašto nemaju sveže voće
kojim bi čovek mogao da dopuni svoj ručak? Lepu jabuku ili bananu ili
nešto slično. Ne bi ih ubilo, umesto da slažu na gomile sve te čipseve i
kikiriki i parčad torte, koji dopiru do visine nosa. Šta oni očekuju – da ljudi
imaju neiscrpnu snagu volje? Oni nemaju morala, odlučila je pakosno, i ima
da ih prijavi nekoj organizaciji za zaštitu prava gojaznih, u kojoj god zgradi
da se nalazi.
Još jednom je pokušala da se odupre. Budi jaka, devojko. Otvori srce
prosvetljenju, za boga miloga. Misli na Džoan Kolins.
Takođe je mislila na Gavina i Lijama iz kancelarije, s kojima obično
ruča. Oni su momci, tako da nemaju isti odnos prema hrani kao žene. Za
njih je kesica čipsa prosto kesica čipsa, ne kesica puna kalorija, zasićenih
masti, krivice pržene u vrelom ulju začinjene povremenim
samooptuživanjem. U početku nije volela da jede čips pred njima, da ne bi
pomislili da je krmača, ali i oni su uvek jeli čips, i velike masne
pljeskavice, i pili litre koka-kole, tako da se Debsina kesica čipsa uvek
činila skromnom u poređenju s tim. I ona ga je uvek jela štedro pred njima,
kao da to pravi nekakvu razliku.
Ali juče joj se učinilo da je primetila da joj je Gavin dobacio pomalo

12
čudan pogled. Jela je čips u tom trenutku, mrdajući obrazima kao hrčak. Da
li je on pomislio: „Bože, ta devojka stvarno treba da se dovede u red“?
Bio je to samo Gavin, ali Debs je ipak osetila kako malo crveni sada.
Dodek reče: – Jeste li sigurni da ne želite kesicu...
– Dobro! Uzeću jednu! Šta sve radim da vas dvojica ne biste
bankrotirali. – Zgrabila je kesicu čipsa i bacila je na pult. Kad je bal, nek je
bal. Nije imala pojma šta to znači, ali svaka mrvica samoopravdanja bila je
dobrodošla.
Bob mora da je bio odmah iza nje u redu tog dana, samo što je ona bila
toliko zaokupljena dilemom oko čipsa da ga nije primetila. Obično je
dolazio posle nje i stajao na kraj reda taman kad bi ona odlazila. Mnogim
danima nije ni dolazio. Pa postoje na desetine sendvičara u Begot stritu, i
moguće je da on redovno ruča s klijentima. Sudeći prema njegovim tamnim
odelima i sjajnim cipelama, Debs se ponekad dokono pitala da li je pravni
savetnik ili računovođa, ili nešto slično. Ne da je previše razmišljala o
tome. Iskreno govoreći, jedva da ga je uopšte primećivala, i svakako ne tog
dana.
Sve će se to promeniti. Njen sendvič je bio spreman. Zgrabila ga je,
platila i rekla, nepotrebno: – Vidimo se sutra.
Stigla je do pola ulice kada je osetila nečiju ruku na ramenu. Prva
pomisao joj je bila da je pljačkaju. Na kraju krajeva, ona je devojka iz sela,
iako živi u gradu već više od deset godina, i njena majka je još uvek
upozorava na mogućnost krađe, fizičkog i opšteg napada od strane
nepoznatih lica.
Mama bi pročitala novine i zatim nazvala Debs, uznemirena: – Čitam
ovde o nekoj jadnoj devojci u zapadnom Dablinu koju su napali i pretukli i
odneli joj sve stvari. U njenom rođenom stanu. Dakle, ne u nekoj
sumnjivoj mračnoj uličici na kakve je odvajkada upozoravala Debs,
govoreći joj da ne zalazi na takva mesta.
– To nisam bila ja – rekla joj je Debs. – Ionako nisam bila u stanu
nedeljama, jer spavam s kim stignem.
– Kao i ja – uzvratila je odmah njena majka. To je jedini način da se
nosite s tim pametnim gospođicama koje odlaze u Dablin i pokušavaju da
vas šokiraju svojim pričama o drogama, seksu i trojkama. Ne treba da

13
misle da mogu da se ophode prema svojim roditeljima kao prema
seljoberima koji ništa ne znaju. Bez obzira kakvom šokantnom vešću je
Debs iznenadila, njena majka je imala spreman odgovor.
– Uostalom – nastavila je – bilo bi vrlo dobro za tebe ako bi zaista
spavala s nekim. Raspoloženje bi ti se popravilo.
– Mom raspoloženju ništa ne fali.
Debsina mama nije htela da forsira tu temu. Umesto toga je prilično
zabrinuto rekla: – Nismo te videli dva meseca.
Svaki telefonski razgovor bio je isti: Kada će Debs doći kući? Šta je drži
u Dablinu, toj jazbini zla i poroka (jer sigurno nije u pitanju neki
muškarac)? Zašto ne sedne na sledeći autobus i ne donese svoj prljavi veš
na pranje kad je već tu, a tata će je pokupiti na stanici? Na stolu će je
čekati pita s mesom i krompirići, i njen omiljeni kolač s karamel prelivom,
kremom i gomilom šlaga.
Iskreno, je li ikakvo čudo što je Debs takva kakva jeste, nakon što su je
odgajili na takvom jelovniku? Danas to nije moguće izvesti a da socijalni
radnici ne intervenišu.
– Doći ću uskoro – jednostavno je rekla Debs.
Nije reč o tome da ona ne želi da ide kući, već joj je na neki način bilo
prilično depresivno da uhvati autobus do kuće, kao da je još uvek
studentkinja, da je otac pokupi, i da provede vikend kod kuće kao da se
ništa nije promenilo. Kao da se njen život u Dablinu ne računa. Kao da još
nije prava odrasla osoba.
Njena sestra Edel bila je udata, imala je dvoje dece, i kada je dolazila iz
Golveja s mužem u posetu, odsedali su u jednom hotelu u gradu. – Sad
bismo ti bili previše na teretu, mama. Naročito s dečacima. Samo ćemo
svratiti na čaj – rekla bi Edel zrelo.
Tako se to radi. Odsedneš u hotelu, kao odgovorna odrasla osoba, s
porodicom, i zakažeš odlazak na čaj. Ne kao Debs, koja se vraća u svoju
staru sobu, pa čak i oblači svoju staru odeću, koju mama hrani kao gicu
prasicu, pre nego što će se autobusom vratiti u Dablin, svom iznajmljenom
stanu i svom iznajmljenom životu. S druge strane, Edel bi se vratila svojoj
predivnoj kući u Golveju u svom lendroveru sa svojim mužem biznismenom
pored sebe i svoja dva dečaka koji se koškaju na zadnjem sedištu.

14
 Debs nije zaista želela da bude Edel. Mada bi veoma volela da ima
lendrover.
Jednog dana, pomislila je.
Ali ne danas, jer upravo sada je s leđa napada nepoznato lice ili lica.
Usred bela dana, na prometnoj ulici. Bio je to tako drzak čin da je možda
stvarno reč o manijaku koji prepada devojke u stanovima, na kojeg ju je
majka upozorila.
I tako se Debs okrenula, grčevito stežući tašnu – može da je obori na
zemlju, ali vala neće pobeći s njenom kopijom guči tašne – i procedila
jedno: – U pomoć!
Bio je to Bob. Ne da je ona tada znala kako se on zove. Bio joj je
potreban koji trenutak da ga uopšte prepozna, što je i uradila nakon što se
koprena paranoje razvejala.
On je izgledao pomalo prepadnut njenom reakcijom i pažljivo je
ustuknuo jedan korak, odmah oborivši glavu.
– Dozivao sam te, ali nisi čula – objasnio je.
Zvučao je krajnje razumno i razložno, za razliku od nje koja je gotovo
zapala u histeriju.
– Izvini – reče ona, trudeći se da zvuči jednako trezveno i sabrano,
premda joj je srce još uvek tuklo od straha. Njena prokleta majka.
On pogleda u njenu papirnu kesu pa podiže svoju. – Uzela si pogrešan
sendvič.
– Molim?
– Mislim da je ovo tvoj. Unutra je kesica čipsa s ukusom sira i crnog
luka.
Pružio joj je kesu. Lice joj se zažarilo. On verovatno razmišlja u sebi –
poslednje što je njoj potrebno jeste čips.
Ali rekao je samo: – Kod tebe mora da je moj slani čips s ukusom
sirćeta.
I nasmešio se.
Debs mu je uzvratila osmehom. Bio je to prvi put posle dugo vremena
da je neko nije naterao da se oseća loše zbog toga što će nešto pojesti.
– Jedem ga samo povremeno – dodade ona brzo, za slučaj da je pomislio
kako ona ne može da se kontroliše.

15
 – Ja takođe – stade on da je uverava. – Moram da pazim na holesterol –
i oči mu se zacakliše.
Debs nije navikla da se nekome oči cakle pri pogledu na nju. To se
dešava kod starijih muškaraca, zar ne? Dekama oči cakle, i omiljenim
ujacima. Ali opet, Bob jeste malo stariji. Osim toga, sprda se sa svojim
holesterolom.
Ali nije bio previše mator. Ne kao oni izmrcvareni muškarci s ogromnim
zaliscima i stomacima koje viđa kako se vuku stepeništem na poslu. Bob je
tek bio zašao u četrdesete, po Debinoj proceni. U skupom sivom odelu
izgledao je kao dobrostojeći, šarmantan i... pa... uspešan muškarac.
Debs, nenaviknuta na višak uspešnosti u svom životu, iznenada se
postidela. Osećala se pomalo neodgovarajuće u prisustvu nekoga ko očito
ima zdraviju karijeru od njene.
– Kako bilo – reče ona, uverena da on mora da odjuri i sklopi neki važan
posao i da ga ona samo zadržava – bolje da krenem.
On uzdahnu. – Ja takođe.
Bilo je nečega u njegovom glasu što je prepoznala; određene frustracije.
Nezadovoljstva. To joj je bilo dobro poznato.
– Eh taj ponedeljak? – reče mu ona impulsivno. – Premda je danas
utorak.
Ovog puta se nasmejao i oči su mu se ponovo zacaklile. Ovog puta ona
je osetila leptiriće u stomaku.
– Pa, verovatno se vidimo sutra – reče on.
– Verovatno hoćemo – uzvrati ona.

16
 2.

Istina je da Geri nije primetila da je muž počeo da je vara. Prijatelji su je

kasnije tešili govoreći joj da je poricanje uobičajena pojava: sama pomisao
na muževljevo neverstvo je po prirodi tako bolna, tako razarajuća, da žene
često ignorišu znake upozorenja mesecima, ili čak godinama. On bi mogao
da ide okolo smrdeći na pojzn, s crnim čipkanim gaćicama skrivenim u
pretincu porodičnih kola a žena bi veselo nastavila s pranjem rublja. Tako
da Geri nije bila čudna, ćaknuta, niti je reč o tome da nije marila. Prosto se
služila nekim oblikom samozaštite sve dok njena podsvest nije postala
spremna da podnese taj udarac.
Geri je, međutim, znala da ništa od toga nije istina. Nije primetila ništa
jer je bila prokleto prezauzeta.
– Ako biste bili ljubazni da sednete tu gore, gospodine O’Rajli... ja ću
poturiti ovaj nokšir ispod vas... divno. Sada ću namaći zavese a vi me
viknite kada budete spremni, u redu?
Pogledala je na ručni sat dok je čekala. Njena smena će se završiti tek za
sat vremena a neko mora da pokupi Suzan s hokejaškog treninga za
četrdeset pet minuta. Rebekina mama ih je obično obe dovodila kući, ali
Rebeka je bila bolesna te nedelje, tako da nije došla na trening, a Bob je
opet radio do kasno. Mogla bi da nazove Dejvija i podmiti ga da ode i
sačeka Suzan, ali Suzan bi pobesnela što je brat čeka (bila je tako
džangrizava u poslednje vreme da se Geri pitala da li se drogira) i, oh,
prosto nije vredno toga. Probaće da se izvuče pola sata ranije.
– Završavate li uskoro, gospodine O’Rajli? – Nije htela da vrši pritisak
na njega, ali on je znao da ostane tako čitavu večnost. Ponekad je čak tražio
i časopis.
Nastupila je velika, duga pauza. – Mislim da ne mogu – reče on
napokon.
Geri uzdahnu. Ali u sebi.
– Pokušajte još jedan minut, pa ako ne budete imali sreće, doneću vam
nešto.

17
 – Dobro.
Sviđala mu se Geri. Ili je barem samo od nje hteo da primi nokšir.
Dozivao bi je tugaljivo deset puta dnevno, podižući bradu s grudi samo
kada bi je čuo kako se odlučno približava u svojim šol sandalama i
helankama boje kože. („Hajde, ostavi ih na sebi“, našalio bi se Bob
ponekad tokom seksa.)
Geri je po svemu sudeći imala dar za ophođenje prema starijim
pacijentima. Bila je vesela ali stroga, i oni kao da su to voleli. U stvari, što
je bila stroža, to su oni više uživali u tome. Nekim danima bi se osećala
kao lik iz TV komedija.
– Gospodine Marfi! – obratila bi mu se tobože strogo. – Nadam se da se
ne iskradate napolje u pidžami da zapalite neku!
I on bi se vratio u krevet, posramljen ali ushićen što ga je neko uopšte
primetio.
Ponekad, naročito posle noćne smene kada sve ionako deluje pomalo
nestvarno, ona bi nastavila da govori u tom maniru kada bi došla kući.
– Dobro, društvo! Hajde da svi lepo sednemo za sto i doručkujemo, šta
kažete?
Suzan bi prevrnula očima s debelim slojem maskare – marke klinik, ni
manje ni više – i promrmljala – Bože. I zapravo, Geri nije mogla da je krivi
zbog toga.
Dejvi bi je samo saosećajno potapšao po ramenu, znajući da će je to
proći kako dan bude odmicao, dok ne bude završila prikovana za kauč, kao
i obično, sa šoljom čaja, kada će komunicirati samo režanjem.
Ponekad Geri nije bila sigurna gde se medicinska sestra u njoj završava
a gde počinje njena prava ličnost. Često se dešavalo da ide unaokolo u
polušizofrenom stanju, gurajući kolica po supermarketu s ludačkim
osmehom namaknutim na lice dok istovremeno kuka i psuje sebi u bradu jer
im je nestalo bageta.
Jednog od ovih dana će pući psihički. To mora da se desi. I to će se
verovatno desiti u supermarketu, odmah pored pilića koji se okreću u peći.
Nekim danima Geri je zaista saosećala s tim pilićima.
Andrea je sada zastala nakratko pored nje, držeći nategnut i spreman
špric u ruci.

18
 – Dolaziš u pab? – upita, mrdnuvši krajičkom usana. – Nema smisla
uznemiravati pacijente.
U Gerinoj glavi se nakratko pojavi slika visoke, orošene čaše s
ogromnim džin-tonikom i ona samo što ne poče da balavi.
– U pitanju je Šeronina oproštajna žurka – dodade Andrea ubedljivo.
Šeron je odlazila u Ameriku na godinu dana da radi u jednoj privatnoj
bolnici u Teksasu, gde će navodno zarađivati pet puta više nego sada.
Svima se smučilo da slušaju o plusevima i prednostima tog posla i jarkom
suncu, koje po svemu sudeći sija dvadeset četiri sata dnevno.
– Ali to je Teksas – rekli bi oni, samo da bi se osećali bolje.
– Da, i pun je bogatih naftaša i na kraju ću se verovatno udati za jednog
od njih – uzvratila je Šeron trijumfalno. – Oni vole debele riđokose Irkinje.
– Kako da ne – procedila je Andrea sebi u bradu.
Šeron je priređivala oproštajnu žurku u pabu Kod O’Šeja, dalje niz ulicu
od bolnice. Pab je uvek bio pun medicinskog osoblja, tokom dana i večeri, i
ne biste mogli da odete do toaleta a da se ne sapletete o pijanog radiologa.
Od hrane će biti krompirići i kobasice na štapiću, i ona se zaklela da će se
uroljati i, kako se nadala, ljubakati s nekim od domaćih lekara, ako se iko
od njih bude pojavio.
Bilo bi vredno otići samo da bi se prisustvovalo tom spektaklu.
– Moram da pokupim Suzan za sat vremena – reče Geri Andrei sa
žaljenjem. Za manje od sat vremena. Četrdeset minuta, sada. I kako da ona
izađe ranije ako će svi ostali da zbrišu u pab?
– Uvek možeš da je odbaciš do kuće i vratiš se.
Andrea je bila opasna po tom pitanju, uvek je ubeđivala Geri da izađu
na piće kada bi trebalo da bude kod kuće i pere sudove ili opere pet mašina
veša.
– To te svakako čeka kad se vratiš kući – rekla bi Andrea – i uvek bi
bila u pravu, prokletinja. Deci nikad ne bi palo na pamet da uključe mašinu.
Izgleda da misle da se njihov prljav veš volšebno pojavljuje u korpi za veš,
zatim u mašini za pranje i sušenje veša, samo da bi nekoliko dana kasnije
vaskrsnuo u njihovim ormarima, sveže opeglan i s mirisom lavande.
– Vešanje je previše dobro za njih – tešio bi je Bob, iako ni on nikad nije
stavljao veš na pranje. Ili jeste, ali samo kada bi spao na poslednju košulju

19
za posao – onu užasnu boje limuna od koje je izgledao kao da boluje od
žutice.
– Ne mogu – insistirala je Geri.
Andrea, naravno, nije razumela. Nikada nije pronašla gospodina Pravog,
i to se videlo – imala je divnu sjajnu crnu kosu, lice bez bora i uvek je bila
počupana, izdepilirana i našminkana. Geri je pazila da joj se ne približava
previše iz straha od poređenja. Andrea se žalila da ljudi misle da ona smrdi,
ako je suditi prema načinu na koji je Geri stalno bežala od nje.
– Naravno da možeš. Jedan lep džin-tonik. S ledom – promrmljala je
ubedljivo. Zatim, završni udarac: – Priča se da će doktor Foli biti tamo.
Svaka medicinska sestra u bolnici bi počinjala da se znoji na pomen
njegovog imena, uključujući muške sestre. U februaru je bio napunio
trideset šest (neko je otkrio šifru i pristupio njegovim ličnim podacima u
računarskoj bazi podataka), imao je talasastu crnu kosu i osmeh od kojeg bi
vam srce napravilo salto u grudima. Došao je pre samo mesec dana, pošto
je prethodno proveo neko vreme u Saudijskoj Arabiji, i imao je ten koji je o
tome svedočio, tako da je, bolničkim žargonom rečeno, bio sveže meso.
Činilo se da je ljupko nesvestan na desetina pari očiju koje su pomno
pratile njegovo nastupanje dok je bezbrižno koračao tamo-amo bolničkim
hodnicima, ostavljajući za sobom trag od losiona za posle brijanja. Bilo je
samo pitanje vremena kada će ga neka od njih odvesti u krevet, sviđalo se
to njemu ili ne.
Ali ne i Andrea. Ona je imala načelo kojeg se striktno držala: može da
gleda, ali bez dodirivanja. Nikada, čak ni kad se nalazi na podijumu u pabu
Kod O’Šeja posle jedanaest džin-tonika, a onaj tip s bradom s recepcije
izgleda dobro.
Duboko ukorenjeni strah od „sledećeg jutra“ održavao ju je „čistom“.
Nakon petnaest godina bavljenja medicinom, videla je previše horor priča:
kako inače normalne i vešte žene gube kontrolu nad sobom posle dve čaše
vina i javno naskaču na doktora Hartigana, koji ponekad izgleda kao Bred
Pit pri mutnom pabskom osvetljenju. Ali samo u dva ujutru. I samo pri
veoma mutnom osvetljenju. Sigurno ne pet sati kasnije u njegovom
prljavom stanu dok mahnito tražiš grudnjak, mamurna do neba, zbunjena od
užasa, a zatim bežiš kao bez glave da bi stigla da započneš smenu u osam

20
ujutru.
Ono što bi vas sačekalo bio bi hod srama. Andrein glas bi se uvek utišao
kada bi to pomenula. Čak i pre nego što biste prošli kroz ta dvokrilna
staklena vrata, sašaptavanje bi već bilo otpočelo. U stvari, sve se to
odvijalo preko imejlova, eufemizmima tipa „Džejn i doktor Džons su sinoć
išli na trke konja“, za slučaj da tračare budu uhvaćene. Boravak na
odeljenjima bi bio nepodnošljiv, svlačionice bi postajale zabranjene zone.
Mogli biste da budete predmet ogovaranja čitave nedelje, sve do sledeće
subote uveče kada bi neko drugi popio previše i napravio potpunu budalu
od sebe.
Užas.
– Držim se nasumičnih stranaca koje kupim po barovima – glasio je
Andrein moto, i uopšte uzev, držala se toga. Ali čisto za slučaj da ikad
dođe u iskušenje da se upusti u bolničku romansu, potrudila se da bude
ekstremno drska prema svim muškim kolegama koji su bili makar malo
privlačni. – Na taj način svi oni misle da sam najgora krava i ne bi me
dvaput pogledali.
Doktor Foli je, međutim, predstavljao novi izazov zbog svog nečuveno
dobrog izgleda. Takođe je bio vrlo, vrlo fini i govorio stvari poput „molim
vas“ i „hvala vam“ i sećao se kad je kome rođendan. Kada je prvi put
ugledao Andreu, s ranije pomenutom dugačkom sjajnom crnom kosom i
savršenom kožom, dah mu je zastao u grlu. Geri je to bukvalno videla.
– Mislim da si mu zapala za oko.
– Gospode bože – Andrea se brzo osvrnula okolo za slučaj da neko
prisluškuje. – Nemoj ni da započinješ takvu glasinu, inače će do kraja
nedelje svi misliti da spavam s njim.
I odreagovala je kao da je to loša stvar?
Ali Andrea je bila nepokolebljiva. Bila je tako drska prema njemu: – Ne
diraj tu fasciklu! Nemoj ni da gledaš u tu fasciklu – da se on prilično
nahvatao straha od nje i sad se bojažljivo motao oko ulaza na odeljenje.
– Je li ona...?
– Ne, nije tu, možeš slobodno da uđeš.
Večeras će Andrea morati sama da se pridržava svog „gledaj ali ne
diraj“ pravila.

21
 – Čuj, rekla sam da ću ispeći četrdeset osam mafina s čokoladnim
mrvicama za prodaju slatkiša u Dejvijevoj školi sutra – priznade Geri.
Andreina reakcija je bila predvidljiva.
– Samo četrdeset osam?
Andrea je uvek pokušavala da nauči Geri kako da kaže „ne“. Ponekad ju
je čak odvodila u toalete i terala je da gleda sebe u oči u zrnastim
ogledalima i ponavlja za njom: – Ja nisam ničiji sluga.
Ali šta je drugo mogla da kaže? Ne, boli me ona stvar što su školi
potrebni novi rekviziti za nastavu fizičkog, ili što siročići u Africi gladuju,
ili što će novac od prodaje slatkiša otići za kampanju protiv štrojenja pasa?
U stvari, stvarno ju je bolela ona stvar za ovo poslednje, ali Dejviju je u to
vreme bilo tek deset godina i bio je član organizacionog komiteta, i ona nije
želela da on bude primoran da prizna svima da je njegova mama odbila da
učestvuje i da je pri tom psovala.
I tako je pekla kolače. I vozila buljuke dece na sportske priredbe. I
primila u kuću studenta iz strane zemlje koji je bio u programu razmene
studenata s ciljem učenja stranog jezika. Enriko je kampovao ispred
televizora čitave dve nedelje, ignorišući sve njihove formalne pokušaje da
komuniciraju s njim. – Idem do prodavnice na ćošku da kupim hleb! Da li
bi ti želeo da pođeš? Bobu je naposletku dogoreo fitilj. – Isključi to sranje
– rekao je neuvijeno. Enriko ga je savršeno razumeo.
Geri je bila kivna zbog toga: kako to da Bob može da bude sav
autoritativan i da šefuje, dok je njoj zapalo da nazove Enrikovu majku u
Firenci da bi saznala šta Enriko zapravo jede? Jer to svakako nije bilo ništa
od onoga što je Geri kuvala. Ili pekla.
– To je zato što sam ja jak i ćutljiv tip – objasnio joj je Bob, oduševljen
samim sobom, premda je kasnije priznao da se za trenutak uplašio da će
Enriko đipiti s kauča od besa i ubiti boga u njemu.
Dakle, šta je Geri mogla da radi? Budući da je ona slab i brižan tip
osobe? Osobe koja kuva i raznosi nokšire?
Ironija je u tome što ona u početku uopšte nije bila brižna. U to vreme,
poziv medicinske sestre nije joj bio primamljiv zbog spasavanja ljudskih
života koliko zbog relativno dobre plate i sjajnih priča koje je čula o
deljenju stana sa sedamnaest drugih kandidatkinja. Po svemu sudeći, čekalo

22
ju je napijanje do besvesti svakog vikenda i jahanje mnoštva mladih lekara.
Postojala je čak i mogućnost da će se udati za jednog od njih u dalekoj
budućnosti i odseliti se u Foksrok gde će živeti u sopstvenoj kući i bataliti
celu tu smejuriju od posla. Sjajno!
Osim što, naravno, skoro ništa od toga nije bila istina, naročito onaj deo
o udaji za lekara i bezbrižnom životu. Ali – a ovo je verovatno onaj važan
deo – u međuvremenu je postala dobra medicinska sestra. Počela je da
brine. Stvarno da brine. Čak je prošla kroz jedan kratak period kada je
previše brinula.
– Gospodin Magi će UMRETI – štucala je histerično u Bobovo rame u
tim ranim danima. On je uvek bio sjajan, mazio ju je, smirivao i mrmljao
utešne rečenice tipa: – Svi mi nekad moramo da umremo. Neki od nas čak i
u tvojoj smeni. – Zastao bi s taktom. – Možeš li da mu daš nešto da ubrzaš
taj proces?
– Bobe!
Naravno da se od tada smirila. Čovek ne može da nastavi u tom stilu a
da i sam ne završi u bolnici. Ne, sada se držala na izvesnoj udaljenosti od
svojih pacijenata, na nekoj zdravoj distanci.
Ili je tako govorila sebi. Onda bi prokleti telefon zazvonio subotom u
sedam ujutru: dva člana osoblja su obolela od gripa, postoji li ikakva šansa
da Geri dođe da ih zameni?
– Reci im da ne možeš – molio bi je Bob. – Reci im da imaš muža i
dvoje zahtevne dece kod kuće.
Ona bi otišla. Osećala se užasno što ostavlja decu, naravno, naročito
kada su bili vrlo mali i uopšte nisu voleli da ih ostavlja s Bobom. I obrnuto.
Ali ona takođe nije htela da ostavi kolege na cedilu. Kako bilo, dobijala je
sjajan bonus za prekovremeni rad i niko se nije žalio kada ih je sve izvodila
na picu.
Osim Suzan, naravno. Ona po svemu sudeći više ne jede picu. Ako je
pamćenje dobro služi, postoji mogućnost da ona nije pojela ništa od utorka.
– Da li droga ubija apetit? – pitala je Geri Andreu. Andrea je bila mlada
i u fazonu – sigurno je upućena u te stvari.
– Prvo bih probala s teretanom da sam na tvom mestu – savetovala ju je
Andrea.

23
 – Mislim na Suzan.
Andrea je saosećajno coknula jezikom. Pratila je čitavu tu sagu
poslednjih nekoliko meseci: Suzanino buntovništvo, neobjašnjiva
odsustvovanja od kuće (verovatno se negde fiksa, sad kad Geri razmisli o
tome), način na koji je počela da se oblači kao kurva. Kurva koja pri tom
ne naplaćuje mnogo, što je još gore.
– Jesi probala da je dobro išamaraš? – pitala se Andrea.
Geri je za trenutak pala u iskušenje. – Ne znam da li treba da je
šamaram ako se drogira.
Andrea je bila bestidna. – Pročitaj njen dnevnik i saznaćeš.
– Ne mogu da verujem da mi to predlažeš! – rekla je Geri gnevno.
Ozbiljno, kakva je Andrea to osoba? – To je nepoštovanje njene
privatnosti!
Andrea ju je pogledala. – Već si to uradila, zar ne?
– Jesam.
– Šta je pisalo?
Gerina griža savesti joj je dozvolila da samo nakratko baci pogled.
Takođe, brinula je da će pronaći nešto ne preterano laskavo o sebi: nešto
poput masakra ličnosti Drage Majke, gde će Suzan navesti sve u čemu je
Geri omanula kao majka i kao ljudsko biće, počev od onda kada ju je
naterala da obuče onu užasnu ružičastu haljinu koja ju je grebla, da bi
ostavila dobar utisak na neku rodbinu iz Bostona, i čiji su nabori na
okovratniku ostavili duboke tragove svud po njenom malom debelom vratu.
Geri je pomislila kako ne može da podnese da čita kako je ćerka kida na
komade na mirisnim stranicama svog dnevnika. Ali onda se setila kako ju je
Suzan gledala tih dana, kao da je Geri nešto što je otkrila na dnu svoje
cipele, i pomislila je – nek se nosi, pročitaću dnevnik male krave.
– Zapravo, sve je bilo prilično nevino – rekla je Andrei s velikim
olakšanjem. Neki sitni detalji u vezi sa školom i o tome kako planira da
uradi nadogradnju kose.
Na kraju je sve ispalo pomalo razočaravajuće. Geri je bila gotovo
previše uplašena da okrene stranu strahujući da će je sačekati užasni
odlomci o eksperimentalnom seksu. Ali o seksu uopšte nije bilo reči, ni o
lekovima, niti o bilo čemu što utiče na promene raspoloženja, bez obzira na

24
to koliko naporno tražila. Nije bilo čak ni nevinog pomena o napijanju
šerijem iz porodičnog ormarića s pićem. Oh, ma daj, Geri je bila uhvatila
sebe kako razmišlja iznervirano – gde je sav taj eksperimentalni seks?
Onda se pribrala. Suzan je dobro. Suzan će uraditi nadogradnju kose.
Vidiš, pomislila je Geri samozadovoljno, stvarno jesam dobra majka.
Ali sada je Andrea morala sve to da upropasti rekavši ljubazno: – To je
podmetnuti dnevnik.
– Molim?
– Dnevnik koji si čitala. Veruj mi. Pravi dnevnik sigurno čuva negde
ispod parketa.
Nek se nosi ona malo. Taman kad je Geri počela da se oseća dobro po
pitanju sebe. Sad će morati da ode i pronađe nešto oštro u Bobovoj kutiji s
alatom i podigne parket. Što nije lako kao što zvuči. Da pronađe nešto oštro
u Bobovoj kutiji s alatom, to jest. Njegova kutija je jedna od onih ogromnih
na rasklapanje, s najmanje pet različitih slojeva, od kojih neki imaju
minijaturne plastične fioke za šrafove i eksere. Bilo je tu pregradaka za
matice, navrtnje, šrafcigere, rolne crnog selotejpa („To je izolir traka, Geri“,
ispravio bi je on superiornim tonom) i jedna velika, krupna drška usred
svega toga koja je služila za dizanje kutije, za šta je obično bilo potrebno
dvoje ljudi.
Bob je bio ponosan na svoju kutiju s alatom. Provodio je mnogo
vremena u baštenskoj šupi mazeći je, ili nežno pakujući i raspakujući kutije
sa šrafovima. Njegova kutija s alatom je, barem po Gerinom mišljenju, bila
kompenzacija za činjenicu da je provodio čitave dane na sastancima s
ljudima koji ne umeju da se služe računarom, pokušavajući da im proda
Windows 2019, ili koju god verziju do koje su bili stigli. Drugi muškarci su
igrali fudbal da se izduvaju, ili su se peli strmim brdima u Velsu s gomilom
bradatih drugara. Bob bi se vratio kući i uništio nešto čekićem. Ako bi u
kući makar pregorela sijalica, on bi radosno odskakutao do baštenske šupe
da donese kutiju za alat. Rasprostro bi je na kuhinjskom podu, onako pun
testosterona, stenjući kao muškarčina, i zapovedio: – Udaljite se, dame. –
Srećom pa se Dejvi nikad nije vređao.
Bob je tako prosto čeljade, često je Geri razmišljala puna ljubavi.
Nevidljivo prisustvo u dvorištu iza kuće na koje se možeš osloniti, i koje

25
metodično udara po nečemu dok Suzan vrišti u kuhinji: – Ima da se odselim
iz ove jebene kuće čim napunim osamnaest.
– Idi, idi – ohrabrila ju je Geri. Ali onda je, kao i obično, sve pokvarila
rekavši: – Ali nemoj da psuješ.
– Podržavam to – rekao je Bob posle. Uvek je čekao da se gungula stiša
pre nego što će se vratiti, često da pokupi slomljene ukrase ili razbijene
tanjire. Nakon Gerine bitke u prvim redovima, njegov posao se sastojao u
pronalaženju i spasavanju preživelih. Sve se odvijalo po utvrđenom
redosledu. Nakon polučasovnog perioda smirivanja strasti, on bi se popeo
do Suzanine sobe – ponekad naoružan kleštima za slučaj da ga ne pusti
unutra – i pokušao da obavi taj nužan „posleratni“ neugodan razgovor s
njom.
– Tvoja majka i ja te mnogo volimo... – posramljeni kašalj... – ali ne
možemo da tolerišemo takvo ponašanje... – Onda bi otkrio nešto
fascinantno na tepihu. – Ako te nešto muči u školi... ako te neko dira...
– Oh, ostavi me na miru! – Suzan bi naposletku zaurlala od srdžbe.
– Naravno – uzvratio bi Bob s olakšanjem i žurno se vratio Geri, i njih
dvoje bi otvorili dve flaše piva da se smire.
On se, doduše, nije slagao s njom po pitanju droga. Obično joj nije
protivrečio oko bilo čega što bi rekla. Ona je bila šef. Svi su znali to od
samog početka, i njen autoritet je retko bio dovođen u pitanje, osim po
pitanju hleba. Ona je jela crni hleb zbog biljnih vlakana, dok su ostali više
voleli beli. Oni nisu marili za svoja creva kao ona. Jednog dana ona neće
mariti, i pustiće ih da pate od zatvora.
Bob se hrabro usudio da ospori njene optužbe za drogiranje. Rekao je: –
Zar ne misliš da preteruješ?
Geri mu se ljubazno nasmešila. Bob je užasno naivan. On nema pojma
kakvi su tinejdžeri zaista. Više jedva da je zalazio u njihove sobe, obično
zato što je miris bio nepodnošljiv – eau de sex u Suzaninoj sobi, i užegli
smrad prljavih čarapa u Dejvijevoj – da i ne pominjemo da nije preturao po
njihovim fiokama, kao što je Geri radila. Nije prisluškivao njihove
telefonske razgovore iz kuhinje i bio je naivan kada je reč o određenoj vrsti
nepodopštine kojoj deca mogu da pristupe putem interneta.
– Čoveče! – rekao je veselo kada mu je pokazala.

26
 Gerin zadatak je bio da bude mudra po pitanju aktuelnih dešavanja. Ona
će bez sumnje biti ta koja će ispod parketa pronaći i kilogram teških droga
zajedno s dnevnikom – pravim dnevnikom. Bob će biti oduševljen njenim
detektivskim veštinama i pašće na kolena u činu obožavanja. Onda će, bez
sumnje, nakon što se povrate od prvobitnog šoka, zlobno početi da
napadaju jedno drugo s povicima: – Ti si kriv/kriva što je moja ćerka
neizlečivi narkoman!
– Ja? – staće ona da ga izaziva. – Šta je s tvojom porodicom? Polovina
njih je na antidepresivima!
Pa, to je otprilike bila istina. Bobova majka je bila zavisna od kodeina iz
analgetika. Ona to ne bi priznala, naravno. Ali uvek je obilazila različite
apoteke da bi skupila tajne zalihe. I postala je veoma nemirna onomad kada
su bili na večeri kod nje i kada je Geri zatražila dva solpadeina protiv
glavobolje. Izbrojala joj je dva komada veoma nevoljno.
– Jesi li sigurna da te mnogo boli? – upitala je s nadom u glasu.
Ipak, to vam je sjajni svet manekenstva.
Bobova majka se pomalo bavila manekenstvom, uglavnom kad je u
pitanju garderoba za starije od šezdeset godina, i bila je model za šake, što
znači da je uvek išla unaokolo s rukama ispruženim ispred sebe kao da su
od stakla. Ako je verovati Bobu, ona u životu nije skuvala ručak ili usisala
kuću, da ne bi polomila nokat. Bila je pomalo udarena. Nije ni čudo što je
Bob ispao sušta suprotnost njoj.
Ali da se vratimo na Suzan. Pretpostavimo da se ona zaista drogira. Da
li bi to zaista bilo tako loše? Geri nije mislila na heroin ili nešto slično
(molim te, bože). Ali možda malo marihuane? To je prilično bezopasno, zar
ne? Neki Gerini pacijenti su je pušili kod kuće radi otklanjanja bolova, ili
su barem tako tvrdili. Naravno, većina ljudi je uživa da bi odlepila. Geri ju
je i sama probala u svoje vreme. O da. Nije ona neka matora zatucana
seljanka koja ne zna ništa. Jednom prilikom je bila na žurki na koledžu gde
su svi bili naduvani kao zmajevi, i Geri je čak sama smotala svoj džoint –
zna ona i kako se šta zove u žargonu – i popušila brdo marihuane.
– Ali zar onda nisi morala da pozoveš Hitnu pomoć? – začudio se Bob,
pokvarivši sve. – Zar srce nije počelo veoma brzo da ti kuca, a ti pomislila
da doživljavaš srčani napad, i rekla si nekome da nazove Hitnu, a neko

27
drugi te oživljavao dok oni ne stignu...
– Dobro! Samo nisam bila jela. To je sve, u redu? Nije imalo nikakve
veze s drogama.
Zašto je uopšte rekla Bobu za Hitnu pomoć? Zašto se nije zaustavila na
onom slavnom delu kada je motala džoint?
Ali naravno da su u početku govorili apsolutno sve jedno drugom. Pet
minuta nakon što je upoznala Boba, pričala mu je o svojim psihološkim
problemima s kojima se suočila dok je odrastala kao srednje dete u
porodici – nije imala svoje ja, uzimali su je zdravo za gotovo – što je još
uvek slučaj, kad malo razmisli – dok je on skidao teret sa srca pričajući joj
o svom propalom pokušaju da postane profesionalni plivač u šesnaestoj
godini – odbili su ga, kako je insistirao, kada su ruke prestale da mu rastu.
Nije bilo ničega što nisu govorili jedno drugom, zatvoreni u Gerinoj maloj
sobi u stanu koji je delila s mnogobrojnim drugim devojkama koje su učile
da postanu medicinske sestre, dok su cugali jeftino crno vino. Svaki
razgovor je počinjao s jednim uzbuđenim: – Oh, nikad ti nisam pričao o...
Ili: – Ovo je takav blam da nikad ranije nikome nisam ispričala o tome, ali
jednom sam...
Iskreno, neko je trebalo da ih zaustavi. Neka zrela duša je trebalo da im
konfiskuje vino i strogo im objasni da je dobro da ostave ponešto za sebe.
Znate, neku malu tajnu, trunku neizvesnosti. Neko je trebalo da ih upozori
da je čitav život tek pred njima i da će im, ako tako nastave, brzo ponestati
tema za razgovor – što se i desilo, naravno, nakon čega su se brzo uzeli i
izrodili decu. U svom neznanju, tada nisu bili svesni da će te priče o Hitnoj
pomoći koje su nekada zvučale tako smešno i simpatično biti iskorišćene
kao municija skoro dve decenije kasnije.
– Kako bilo, ti nisi čak ni probao drogu – uzvratila je Bobu. Ponekad,
kada bi složio taj uobraženi izraz lica, ona ga je gotovo mrzela.
– Ja sam samo pio i upražnjavao seks – izjavio je Bob mudro.
Pio i upražnjavao seks! Geri je poželela da mu se zlobno naruga. Ona se
barem držala svojih priča tokom godina, čak i ako su patetične. Bobovo
pamćenje je po svemu sudeći počelo da popušta, obično u njegovu korist.
Geri se sećala da je, kada ga je upoznala, njegovo iskustvo u krevetu bilo
usko ograničeno – na predeo iznad struka, zapravo.

28
 – Hajde da se ne svađamo oko toga – rekla je automatski.
Kao da bi se i svađali. Svađa zahteva energiju. Strast. Posvećenost. Ko
još ima nešto od toga nakon dugog dana pražnjenja nokšira i nadograđivanja
kompjuterskih sistema? Ne, njih dvoje su s velikim olakšanjem još oko
2002. godine došli do neke vrste prećutnog sporazuma da se više neće
svađati. Još uvek su mogli da gunđaju, naravno, i da kukaju, i da se
povremeno peckaju, ali otvorena svađa nije bila dozvoljena. Bilo je to
mnogo uviđavnije za sve strane.
Prirodno, nisu mogli da priznaju ni da ih više praktično mrzi da se
upuštaju u dobru staru svađu. Zato su se oboje pretvarali da su isuviše zreli
da bi se svađali.
– Slušaj samo te Fineganove pored nas kako deru kožu jedno drugom! –
rekli bi oni, vrteći glavama tužno i zamišljeno. – Zašto ne mogu da sednu i
popričaju kao odrasli ljudi...
Isto tako, to je bio odličan primer deci. Oni nikad neće videti svoje
roditelje kako se gađaju šerpama i loncima i nazivaju jedno drugo
beskorisnim seronjama. Zar ne biste pomislili da će pokazati malo
zahvalnosti time što se neće drogirati?
– Sestro Marfi!
Geri se trgla iz svog brbljanja. Bio je to gospodin O’Rajli. Mora da je
uspeo da iscedi nešto, sudeći prema uzbuđenom tonu njegovog glasa.
Smešno je kako i veoma ranim i veoma kasnim godinama života dominira
kakenje, ponekad bi Geri primetila. Onaj središnji deo je škakljiv.
– Ćerka mi dolazi u posetu sutra po podne – reče joj on.
Uvek je napominjao sestrama da mu dolaze posetioci. Da pokaže kako
pripada nekome, po njenoj pretpostavci. Jer neki pacijenti na odeljenju to
nisu radili, ili barem niko nikada nije dolazio da ih poseti.
Geri je ponekad zamišljala kako bi bilo da nema porodicu – ni Suzan ili
Dejvija, ni Boba – ali prosto nije mogla. U nekom trenutku se stopila s
njima, postala deo njih tako neraskidivo da ona, Geri, više nije postojala
kao zasebno biće.
A sada zaista mora da ode i pokupi Suzan.

29
 3.

Prošlo je dosta vremena pre nego što je Debs počela da spava s Bobom.
Nije ga čak ni videla cele dve nedelje nakon onog prvog razgovora, jer je na
poslu izbila velika kriza. Debs bi je lično nazvala „olujom u šoljici čaja“,
ali nju niko nikad nije slušao, uglavnom zato što nikad nije progovarala. Pa
nije bilo potrebe, ne s obzirom na to da je njena firma bila puna ljudi koji
doživljavaju orgazam na zvuk sopstvenog glasa.
– Najebali smo – trtljao je Marti, njen šef. Debs se isprva nije obazirala.
Često je to činio nekoliko puta dnevno, čisto da ostavi utisak. Takođe, to je
odavalo utisak da je ono što svi oni rade strahovito važno, ako ne i od
najveće važnosti, i svi bi se uzbudili i često zaboravljali na male plate koje
im isplaćuje.
Osim toga, Debs je bila zauzeta, pokušavala je da napiše članak. Bio je
namenjen nekoj religioznoj omladinskoj organizaciji koja je regrutovala
članove širom zemlje, i zahtevali su nešto „s kolokvijalnim jezikom što
privlači tinejdžere“. Budući da se Debs bila rastala sa svojim tinejdžerskim
godinama pre više od jedne decenije, taj zadatak joj je bio teži nego što se
činio. Uporno je pisala stvari tipa: „Dođite i pridružite se našoj ekipi, mi
smo stvarno kul!“, ali na kraju bi se samo izblamirala. Ono što su oni zaista
želeli, bilo je „đitedo vamo, mamu vam jebem, ili ćemo vam prosvirati
vugla“, ali nisu mogli sami tako nešto da smisle. Zato su plaćali Debs da to
uradi umesto njih. Odnosno, plaćali su Fic komjunikejšnsu, koji je zatim
plaćao Debs, mali, malecki deo originalne sume.
Ipak, do ručka je bilo ostalo samo sat i deset minuta. I do čipsa. Danas
je definitivno bio dan za čips. Plus, bila je sreda, a ona je već bila
upropastila svoju dijetu za tu nedelju u ponedeljak veče čitavom kutijom
čokoladnog keksa, uglavnom zato što su Fiona i Stiv zaljubljeno gugutali na
kauču u dnevnoj sobi, i kuhinja je postala njeno utočište. Jadno, uzdahnu
ona.
– Moraću sam to da uradim, jebote! – Marti ponovo prekide njeno
tugovanje. Bivalo je sve teže ignorisati ga, s obzirom na to da se šetkao

30
tamo-amo pored njenog stola, dok je njegova jedra mala guza srdito
poskakivala sa svakim korakom. Morala je da se uzdrži da ne pruži ruku i
dobro ga šljepne.
Ali to bi bio kraj njene karijere u Fic komjunikejšnsu. Ako se to uopšte
može i nazvati karijerom. Nije baš da je spektakularno napredovala otkako
se zaposlila u firmi pre tri godine. Ako je suditi po mestu gde se nalazi njen
sto, čak je i nazadovala; počela je u ćošku kraj klatnih vrata kroz koje je
stalno duvala promaja, ali je nekako premeštena u mali prostor ispod
stepeništa, gde se saginjala svaki put kada bi neko zatabanao uz ili niz
stepenice.
Njenom manjku samopoštovanja nije pomogla ni činjenica da je direktno
gledala u Aleksin sto. Svaki put kada bi podigla pogled s ekrana svog
kompjutera, tu bi bila Aleks, kao neka manekenka iz Kozma (Debs je više
ličila na nešto iz Vumens ouna).
Aleks. Mlada. Prelepa. Uspešna. Martijeva desna ruka. Konfekcijski
broj četrdeset. Četrdeset, za ime boga. To nije normalno.
Njihovom odnosu nije pomoglo ni to što su ona i Debs počele loše u
samom startu. Istog jutra kada je Debs počela da radi u Fic komjunikejšnsu,
Aleks joj je prišla u deset sati u celom svom savršenstvu i predstavila se
rekavši: – Hoćeš nešto za jelo iz prodavnice?
Debs je pocrvenela. To je sigurno bila nekakva aluzija na njenu težinu.
Aleks mora da je već bila stekla utisak da ona neće uspeti da pregura do
ručka bez konstantne infuzije u vidu mars čokoladica.
– Ne – zarežala je Debs u odgovor.
Aleks ju je pogledala kao da hoće da kaže: – Bože, samo ne još jedan
ludak. – Tek kada je prišla stolovima svih ostalih i postavila isto pitanje,
Debs je shvatila da je tog dana u stvari bio red na Aleks da ide po užinu i
da je samo bila ljubazna. Da stvar bude gora, vratila se s ogromnom
krofnom s džemom, koju je prožderala na Debsine oči. Onda ju je sprala
konzervom koka-kole – one sa šećerom – i zatim tiho podrignula.
Blagi bože. Ima li imalo pravde na ovom svetu? Ko to, do đavola, gore
donosi odluke? Da li gledaju dole na svoje stado i kažu: – Hmm, da vidim.
Ona tamo. Ajde da je učinimo mršavom, uspešnom i sposobnom da pojede
neograničene količine brze hrane a da se pri tom ne ugoji ni gram. A onu

31
koja se krije tamo u budžaku – ajde da nju učinimo debelom i nesrećnom i
da je stavimo da sedi iza Aleks, čisto radi fore.
Debs i Aleks su od tada prilično zazirale jedna od druge. Ali Debs
verovatno laska sebi. Teško da Aleks uopšte razmišlja o Debs. Verovatno
je smatra samo čudnom buckastom devojkom s poremećajem ličnosti.
Nije ni slutila da Debs provodi dobar deo dana za svojim stolom zureći
opsesivno u Aleksina leđa. Kada je nosila samo top, Debs je ponekad
mogla da joj izbroji rebra (i nedostajalo joj je jedno, po Debsinom
proračunu). Debs je prisluškivala Aleksine telefonske razgovore i gledala u
ekran njenog kompjutera, rastrzana između mračne zavisti i neprilične želje
da joj liže cipele.
Nije pravedno da jedna osoba ima tako mnogo, a drugi ljudi tako malo.
Osim ako je u pitanju ogromna zadnjica, to jest.
Šlag na Aleksinoj torti bio je dečko po imenu Greg koji je bio do ušiju
zaljubljen u nju. Ili se možda zvao Džed. Niko ga još nije upoznao. Ali
pričalo se da je jednom pogledao Aleks i pao na kolena u polunesvesnom
stanju i pokušao da je zaprosi na licu mesta. Ona ga je po svemu sudeći
odbila, ispoljavajući surovost koja je samo doprinela njenoj popularnosti.
– On je bankar – tvrdila je Dženifer, prilično rezervisana sekretarica s
melodičnim glasom („Dobar dan, dobili ste Fic komjuni-KEJ-šns“).
– Nije. On je instruktor fitnesa. Upoznali su se u teretani. I zove se Džek
– reče Tanja željno. Ali ispostavilo se da je sve to izmislila da bi zadobila
simpatije kolega, kao i obično, koji su je na kraju naterali da žalosno prizna
i vrati se na telefon i naruči spajalice.
– Zašto je prosto ne pitamo? – upita Dženis, ljuta što svi troše toliko
vremena na Aleksin ljubavni život a nimalo na njen. Kao da to žele. Moraju
da trpe njenu drskost i ambiciju po ceo bogovetni dan, a kamoli da još
zabadaju nos u njen privatni život.
Ali niko nije imao hrabrosti da pita Aleks. Ona je šef, na kraju krajeva.
– Ne, prokleto nije – reče Dženis, još ljuća.
Njeno poricanje je bila samo fasada. Aleks je jednom nogom već bila u
Martijevoj kancelariji i svi su to znali. Kada bi samo još spavala s njim,
stvar bi bila gotova. Ali nije htela. To je bilo savršeno razumljivo, s
obzirom na to da se na skali privlačnosti Marti kotirao pri samom dnu.

32
Tako se činilo da će Aleks morati da se izbori za unapređenje čistom
pameću i napornim radom – koncept koji je bio potpuno stran većini ostatka
osoblja pa su je zbog toga još manje voleli.
„Manje voleli“ verovatno nije pravi izraz. Nisu je zapravo poznavali
toliko dobro, iako je bila tu godinama. Bila je distancirana na neki način.
Bila je savršeno ljubazna, ali ljudi su prosto znali da neće blagonaklono
gledati na pitanja o svom privatnom životu. Nikad se nije poveravala, u
stilu „napili smo se kao majke u petak uveče“, poput svih ostalih
ponedeljkom ujutru. U pola šest bi nestala iz firme i niko nije znao da li se
viđa s Gregom, Džedom ili Džekom, ili svom trojicom zajedno. Srećnica.
Sve je to, naravno, doprinosilo njenom statusu. Nikom drugom u firmi
nije moglo da pođe za rukom da bude tako tajanstven. Dženis je uvek
pokušavala, ali nikad nije mogla da ćuti dovoljno dugo i svi su znali sve
zamorne detalje njenog naizmeničnog raskidanja i spanđavanja s Pitom, još
jednim PR glupanderom koji nosi ružičaste košulje i stavlja celu tubu gela
na kosu.
Ali Greg je nešto drugo. Premda ga niko još nije upoznao, Debs je
prosto znala da je poseban. Provela je nedoličnu količinu vremena za
svojim stolom zadubljena u živa maštanja o tome kako on izgleda. Široka
ramena? Definitivno. Sladak, blago zamršena kosa? Da, molim. Takođe ima
zelene oči kakve niko u stvarnom životu nema, samo ljudi u knjigama. Ima
anđeoski osmeh – bože, taj osmeh bi mogao da porine brod, ili ga potopi – i
znao bi da nikad nije seksi da u krevetu kaže „tvoja drugarica Kloi je
prilično slatka, zar ne?“
On je neverovatan, prosto zato što je Aleksin dečko.
Ta srećna, srećna kučka.
Debs se nije čuvala za dečka kao što je Greg. Nije bila potpuno u
zabludi. Ne, ona bi se zadovoljila nekim koga bi mogla da nazove svojim.
Pa pod uslovom da nije previše maljav po leđima – to joj se baš i ne sviđa.
Samo je želela dečka koji bi jednog dana mogao da svrati do firme u petak
veče da je izvede na večeru. To bi pokazalo svima njima. Onda bi bila
nešto više od devojke ispod stepeništa s iznajmljenim stanom i pantalonama
nalik šatoru.
Nema čipsa za ručak, odlučila je vatreno. Vreme je da jednom zasvagda

33
preuzme kontrolu nad svojim životom. Kako će ikad upoznati nekoga ako
se ne potrudi da se to desi? Nema više kuknjave i izgovora, Debra Mening
(opet glas njene nastavnice engleskog). Trideset dve joj je godine. Ako ne
ostvari neki napredak u osnovnim životnim pitanjima, onda vala može i da
odustane.
– Najebali smo! – vrisnu Marti ponovo.
Ah da. Ko šiša Debsin mali patetični život. Vratimo se Martiju i
njegovoj velikoj krizi. Verovatno im je nestalo kafe a on pati od simptoma
odvikavanja od kofeina.
Ali onda je Debs primetila da Aleks nije tu. Čitavo jutro. Razlog
Martijevog jada počeo je da biva jasniji.
Marti je bio ono što bi ljudi nazvali veoma napetim. Razlog tome je
verovatno bio taj što je bio ekstremno kreativan. Pio je dosta kafe i pušio
četrdeset marlboro cigareta dnevno u svojoj kancelariji i bolelo ga je ćoše
za zabranu pušenja. Mesečni račun za korišćenje mobilnog mu je bio
mamutski i imao je malu crnu knjigu prepunu kontakata. I to je bila tajna
njegovog uspeha: praktično je vodio agenciju pomoću svoje male crne
knjige i nikad je nije ispuštao iz vida. Uistinu, dobar deo svačijeg posla bio
je da pazi na nju. Kod kuće, Martijeva žena, Patriša, motrila je na nju i
često bi se u ranim jutarnjim časovima odvijali razgovori na relaciji kuća–
posao koji bi glasili otprilike ovako:
– Kažem ti, stavila sam je u njegovu aktovku pre nego što je otišao.
Sopstvenim rukama!
– Pa sad nije ovde. Tu su samo njegova pumpica za astmu i paklica
marlboroa.
– Pitam se da li ju je vadio u kolima na putu ovamo? – Poluhisterična
pauza. – Pitam se da li ju je ostavio na krovu kola, kao onomad kad se
zaustavio da uzme kafu „za poneti“?
– Blagi bože.
– Znam, znam...
– Kada bismo samo imali kopiju...
– Ili da ga nagovorimo da kupi blekberi...
Ali Marti je bio staromodan po tom pitanju. Nije imao poverenja u
tehnologiju. Voleo je da zapisuje stvari crno na belo, na listu hartije. Nije

34
dozvoljavao bilo kome da prepisuje njegove kontakte. Šta ako nestanu i
broj mobilnog Toma Kruza padne u pogrešne ruke? Poznajući irske pilićare,
verovatno bi samo pokušali da naruče picu od njega fore radi, ali s
Martijem nije bilo šale. Njegovi kontakti i izvori morali su biti „zaštićeni“
po svaku cenu, makar mu većina njih nikad ne uzvratila poziv, a broj
mobilnog Toma Kruza bio ugašen pet minuta nakon što ga se Marti
dočepao.
Aleks je razumela njegovu paranoju. Nakon svih tih godina, imala je
istančan osećaj za Martijeva dobra i loša raspoloženja, od kojih je mnogo
više bilo loših. Bilo je dovoljno da pogleda kroz prozor kancelarije ujutru i
vidi kako se parkirao da bi ocenila njegovo raspoloženje.
– Nek neko pristavi kafu, brzo – naložila bi s uzdahom, i svi bi znali da
je u lošem, gadnom raspoloženju i da je najbolje sklanjati mu se s puta.
Samo bi se Aleks usudila da kroči u njegovu kancelariju, i kakvu god
čaroliju da bi izvela tamo – neko je jednom prilikom rekao da ga je naterala
da diše duboko dok mu je masirala ramena poput amaterske maserke –
njegovo raspoloženje bi se popravilo, ako ništa drugo, makar za stepen ili
dva.
Ali Aleks danas nije bila tu. Blagi užas. Niko drugi ne zna kako da
izmasira Martijeva ramena. Iako bi Debs prilično volela da proba. S mnogo
žara.
Ostale devojke – Dženis, Tanja i Mia, stažistkinja koja je bila Dženis u
minijaturi – sada su nervozno obigravale oko uznemirenog Martija. Taj
scenario je često podsećao Debs na Hjua Hefnera i njegove zečice. I one su
divne devojke, mlade i jedre i užasno ambiciozne, baš onakve kakve on
voli, ali do đavola, one nisu Aleks. Koja danas nije došla na posao iz nekog
neobjašnjivog razloga.
Sama Debs je bila podeljena zbog te novosti. S jedne strane, bilo je
divno što ne mora da gleda tu savršenost po čitav dan. Loša strana je bila ta
što su morali da trpe Martija.
– Sada ne može da odradi Toma!
Fic komjunikejšns je odrađivao podosta promotivnih kampanja za slavne
ličnosti, ili barem za ljude koji su bili navodno slavni. Aleks je obično
radila skoro isključivo za njih jer je bila, pa... Aleks. Na osnovu glasina

35
koje su se šapatom prenosile oko nje, Debs je zaključila da je Aleks
nazvala pre pet minuta da javi da boluje od stomačnog virusa – oh, kako je
to sjajno. Jedan čuveni golfer treba da doleti u grad ove nedelje da
predstavi svoju novu autobiografiju, Gvozdeni čovek, a Aleks povraća dušu
sa svojom ljupkom glavicom nabijenom u klozetsku šolju.
– Ja ću ga odraditi – ponudi se Dženis. Uradila bi ona to. Ta ti je
besramna: s jarkocrvenim karminom i štiklama koje su ostavljale duboke
rupe u parketu konferencijske sale, što je Martija dovodilo do ludila. Ljudi
su pričali da je u stanju da ti ukrade sto ako te nema duže od dva sata.
Svi su, naravno, znali da sto koji ona zaista želi jeste Aleksin.
– Ili ja – javila se Tanja željno.
Ali zakasnila je. Dženis je prilično zlobno prostreli pogledom. Ona
zadrhta. Bilo je to kao posmatrati jednu od onih emisija o životinjama u
kojoj bi Dejvid Etenborou promrmljao: – Mladunče lemura je tigrova
omiljena hrana.
– Ne možeš – reče joj Dženis trijumfalno. – Ti odrađuješ Seljaka.
Seljak je bio nadimak odmila kojim su zaposleni u firmi nazivali jednog
političara poreklom iz najzabačenijeg ruralnog dela Irske koji je, barem na
papiru, govorio „jakim regionalnim akcentom“. Pre nego što su počeli da
rade za njega, niko zasigurno nije znao šta on govori. Ali već neko vreme je
napredovao na političkoj sceni, s više pojavljivanja na TV-u i govora koje
je trebalo održati na državnom nivou. Bila bi potrebna bolja PR agencija od
Fic komjunikejšnsa da bi on progovorio standardnim varijetetom engleskog,
ali Tanja je činila čuda s njim koristeći se karticama sa slovima i rečima
kojima se deca uče da čitaju. Terala ga je da ponavlja sve što bi rekla, i
oduševljeno tapšala kada bi potrefio izgovor kako treba. Nakon tih časova,
dobro bi mu išlo neke dve nedelje, sve dok ga neko ne bi izazvao tokom
jednog od njegovih govora i on izgubio kontrolu nad sobom i uputio toj
osobi salvu kolokvijalnih uvreda tipa – teraj se u vražju mater, raspala
profuknjačo.
– Izgleda da ću sam morati da odradim Toma – povika Marti, prazno
preteći.
Gavin i Lijam pognuše glave. Nisu imali nameru da vodaju nekog tipa
svuda po gradu. Što se njih tiče, to je striktno ženski posao. Radije su se

36
držali korporativnih poslova gde su mogli da idu na duge poslovne ručkove
s bogatim klijentima ili da se uvuku na teren za golf s Martijem kad god bi
zabavljao nekog budžovana. Trudili bi se da igraju mnogo lošije od njega –
bolji rezultat od njegovog je značio rizik od trenutnog otpuštanja – da bi
kasnije lenstvovali pijući strano flaširano pivo u barovima.
Gavin je sada opasno namignuo Debs i ona se ukoči. Nadala se da je
neće izblamirati. On je uvek izvodio neslane šale i trikove na njen račun.
Neki od njih su bili smešni. Drugi pak, kao onda kada joj je poslao
anonimni imejl od „obožavaoca“ na koji je ona odgovorila, nisu bili.
– Nemoj da ti pada na pamet – prosiktala je sada u njegovom pravcu.
– Ti bi mogla da odradiš Toma – došapnuo joj je ohrabrujuće. Naravno
da je morao to da izgovori tako da aludira na seks.
Debs je porumenela. – Neću ja da odradim Toma!
Gavinova šaka je lebdela u vazduhu, kao da hoće da privuče Martijevu
pažnju. – Čujem da je lepuškast tip – prošaputa on. – Osim toga, zar nije
prošla večnost otkako si poslednji put videla malo akcije?
Pošto Debs nije spadala u grupu zečica u Fic komjunikejšnsu koje su za
vreme ručka odlazile u besnu kupovinu umesto da žderu sendviče i čips – i
koje su sve zajedno imale više stila i smisla za druželjubivost od Debs, nju
su trpali u isti koš s dvojicom momaka iz firme. Oni bi navalili na sendviče
i čips za svojim stolovima i jedan drugom prepričavali masne viceve koje
su pročitali na internetu, i tračarili o Martiju. Ona im nije predstavljala
pretnju na profesionalnom planu niti ih je privlačila. Što govori mnogo samo
po sebi, jer bi Lijam po sopstvenom priznanju naskočio na bilo šta posle tri
piva. Gavin, koji je bolje izgledao, bio je malo izbirljiviji, ali samo malo.
– Kako bilo – rekao bi on stoički. – Čuvam se za Aleks.
Ko se još ne čuva za Aleks? Živ bio, uvek je obigravao oko njenog stola
s nekim beskorisnim izveštajima, ili dolazio da pozajmi njen bušač rupa.
Ona se, sa svoje strane, pravila da ne primećuje koliko je jadan.
– Da nije Grega, stvarno mislim da bih imao šanse – rekao bi iskreno
Debs, dok se ona valjala od histeričnog smeha.
Dosta su se poveravali jedno drugom, Debs i on, naročito nakon
nekoliko krigli piva. Sve je savršeno funkcionisalo, osim što je ona često
grešila pričajući mu neke stvari o svom privatnom životu, zbog čega bi

37
iskreno zažalila sledećeg jutra. Kao da se ona nije kresnula mesecima i
mesecima.
– Spusti ruku! – naredila mu je siktavim glasom, dok je njen užas
postajao sve veći.
Marti se okrenu, ljut zbog sveg šaputanja koje se odvijalo iza njegovih
leđa, tim pre što se ono odvijalo u vreme velike krize.
– Šta je? – zareža on u Gavinovom pravcu.
Gavin složi svoj najuslužniji izraz lica: – Baš sam se pitao da li bi Debs
mogla da odradi Toma.
Debs je gledala u Gavinov uredno podšišani potiljak i poželela da ga
snađe neka gadna boleština.
Martiju je bio potreban jedan trenutak da shvati o kome on govori. Onda
se uzaludno osvrnuo po kancelariji, pokušavajući da je pronađe među
zečicama. Problem je u tome što su sve one plavuše, do đavola.
Dženis je napokon, ne krijući nevericu izazvanu razvojem događaja,
promrmljala bez imalo takta: – Ispod stepeništa.
Marti je konačno pronašao Debs. Ona nije Aleks, toliko se videlo na
njegovom licu. Kada ju je zaposlio, bez sumnje je mislio da će ona biti
vesela debeljuca, ali je otkrio da je samo debeljuca.
Prekinuvši neugodnu tišinu, Debs promuca: – Stvarno ne bih...
Ali Martiju je očito bila dojadila cela ta drama i verovatno je očajnički
želeo da pripali pljugu, pošto je rekao: – Sačekaj ga na aerodromu u šest – i
zavukao se nazad u svoju kancelariju.
Gavin se okrenu ka Debs: – Vidiš šta sam sve spreman da učinim za
tebe?
Poželela je da mu lupi šamar.
– Nikad više neću otići s tobom na piće – bilo je najbolje čime je mogla
da zapreti. Da ga udari tamo gde ga boli – u jetru.
Uspeo je da složi povređenu facu. – Šta je? To ti je dobra prilika.
Izem ti priliku. I tako je počela nedelja iz pakla. Sve je počelo na
aerodromu te večeri kada Debs nije uspela da prepozna Toma. To je delom
bila njegova krivica jer je fotografija u dosijeu koji je bio poslao očito
prikazivala mlađeg čoveka, mnogo mlađeg čoveka, koji je imao mnogo više
kose i mnogo manji stomak. Debs je na kraju veselo spopala jednog

38
prilično zbunjenog čoveka s kompletom štapova za golf – koji je morao biti
Tom – i pokušala da ga povede ka izlazu dok on napokon nije uspeo da
objasni da se samo vraća kući s igranja golfa u Malagi. I da je besna žena
iza Debs njegova supruga.
Kada je napokon pronašla Toma kraj aparata sa slatkišima, on uopšte
nije bio drag. – Kakav je hotel? – upita on odmah, jedva je i pogledavši.
Hotel nije ispunio njegova očekivanja. Krevet je bio tvrd, nije bilo flaša
mineralne vode i što je najgore, ni osoblje ga nije prepoznalo.
– Zar vi ljudi nemate televizore u Irskoj? – upita ratoborno.
Debs reče pokajnički: – Svako selo obično ima samo po jedan televizor i
lokalni meštani se okupe oko njega subotom uveče, a posle kreće svirka i
lumperaj. Morala sam da potegnem ozbiljne veze da bih vam nabavila TV u
sobi, znate.
Tom kao da nije bio siguran da li ga zeza. – Hvala ti, dušo.
Za pet minuta ponovo je postao onaj stari i naterao ju je da trkne po
pljusku i donese mu šest flaša mineralne vode. – Perije ako ga imaju, dušo.
Jutra bi obično počinjala gostovanjima u ranojutarnjim radio i TV
emisijama.
– Recite nam, Tome, kada ste tačno saznali da ste talentovani za golf?
– Pa, Rita – i ovo je pomalo smešno, zbog čega sam to pomenuo u svojoj
knjizi – bilo mi je devet godina u to vreme, i moj otac, kojeg sam takođe
pomenuo u knjizi, koja se sada prodaje u svim boljim knjižarama, po ceni
od petnaest evra...
Debs bi sedela na recepciji potiskujući zevanje i žudeći za šoljicom
kafe. Da i ne pominjemo četiri parčeta tosta s puterom. Doručak je postao
davna uspomena otkako je Tom došao u grad. Kao i ručak. Dvaput te
nedelje večera je bila poslovna, s knjižarima, i bio je Debin posao da priča
sa svima njima o Tomovoj knjizi, ne da sedi u ćošku i proždire tri predjela.
Piće takođe nije dolazilo u obzir i bilo je zabranjeno naroljati se na
poslovnim sastancima, a ona je bila preumorna po povratku kući da bi
udarila po šardoneu.
Vikend nije nudio predah. Za subotu su zakazali potpisivanje knjige u
jednoj od velikih knjižara u gradu. Na njihovu sramotu, pojavilo se samo
jedanaest ljudi.

39
 – Ko moraš da budeš ovde, Džoan Kolins? – zarežao je Tom.
Dobro, Debs je do sada bila fina. Trpela je njegovo kukanje i
prenemaganje. Prethodnog dana mu je pronašla jastuče za stolicu jer se
žalio da ga bole leđa, dok je sumnjala da zapravo ima hemoroide.
Ali ovo? Ovo je bilo previše.
On nije znao za divljenje koje ona gaji prema Džoan Kolins. Žena koja
ima figuru šesnaestogodišnjakinje, a koja sada mora da ima oko devedeset
godina. Kako se usuđuje da sedi tu i kleveta je? On, koga ljudi čak i ne
prepoznaju?
– Ja ću kupiti jednu – reče ona razgovetno.
– Molim? Nemoj biti smešna... – Sve mu je više išla na živce tokom te
nedelje, naročito nakon što mu je ispričala kako vilenjaci žive u
vodovodnim cevima u hotelu, i da su oni odgovorni za čudno lupanje u
cevima na koje se on ogorčeno žalio da mu remeti san.
– Ne, dozvolite mi – insistirala je – to će malo poboljšati prodaju.
I tako je otišla i kupila primerak na kasi, dok su je prodavci i Tom
zbunjeno posmatrali. Onda se vratila do stola i naterala ga da joj potpiše
knjigu.
To mu se nije svidelo. Ali šta je mogao da učini? Uzeo je penkalo u
ruke i počeo da potpisuje, ključajući od besa i gnušanja prema njoj, i nije
progovorio s njom ostatak dana.
Kada je došla nedelja veče, i ona ga ispratila na avion, oboma je bilo
drago da ugledaju leđa jedno drugom.

***

U ponedeljak ujutru, Debs se probudila s hitnom željom da bude bolesna. A

nije čak ni izašla prethodne večeri; bila je preumorna. Šta je moglo da joj
natovari na vrat tako užasnu mučninu? Tom?
Ali dok je klečala iznad ne preterano čiste klozetske šolje, tresući se,
lica orošenog hladnim znojem, sinulo joj je: prokleta Aleks i njen stomačni
virus. Nije zadovoljna što upravlja Debsinim životom na svaki drugi način,
već joj je sada i prenela tu bolest.
Debs nije dolazila na posao čitave nedelje. Ležala je skupljena pod
ćebadima dok joj se želudac prevrtao i zavijao i terao je da trči do kupatila

40
nekoliko puta dnevno. Nije mogla da svari čak ni snikers čokoladicu, iako
je Fiona otišla do prodavnice i kupila šest komada.
– Jesi li sigurna da ti je dobro? – doviknula joj je u utorak uveče kroz
vrata kupatila.
– Dobro sam – odgovorila je Debs, s taman dovoljno promuklosti u
glasu da navede Fionu da se oseća krivom.
Išla je u bioskop sa Stivom. Ali, prirodno, nije mogla da ode ako je Debs
na ivici smrti.
– Hoćeš da ti skuvam šolju čaja? – doviknula je sada, u pokušaju da
ublaži svoju krivicu.
– Oh, samo idi! – Neka ih nek sede u bioskopu i vataju se u poslednjem
redu. Barem će Debs onda moći da povraća i prdi na miru.
U petak ujutru se osetila dovoljno dobro da ustane. Oteturala se na
nesigurnim nogama do kupatila. Ogledalo joj je reklo da izgleda kao
strašilo: umršena, prljava kosa boje betona, oči krmeljive i nadute. Sada će
morati da joj veruju na poslu, čak i ako je Marti nagovestio da misli da se
folira.
A sada merenje. Nije stala na vagu čitave nedelje, toliko je bila bolesna.
Izvukla ju je. Bila je prekrivena tankim slojem prašine i dlačicama brade
od Stivovog jutarnjeg brijanja.
– Jadna mala – zakokodakala je Debs, nežno je brišući listom toalet-
papira. Nema sumnje da će joj uzvratiti na njeno zanemarivanje time što će
je izvestiti da se ugojila pola kilograma od svih onih litara energetskog
napitka koje je popila, jedine stvari koju je mogla da zadrži u želucu cele
nedelje.
Polako je stupila na vagu. Polako, polako, taaako... bez iznenadnih
trzaja, bez pretećih pokreta... eto ga. Polako je otvorila oči i začkiljila dole.
Do đavola. Ugojila se četiri kilograma. Četiri jebena kilograma! Da ne
veruješ.
– Dobro – reče zlobno vagi. – To je to. Ti i ja smo završili.
Ima da kupi novu vagu. Nećemo više na lep način. Četiri kilograma.
Kako se to desilo? To je nemoguće.
Onda je iznenađeno shvatila da strelica na vagi pokazuje tačnu težinu.
Ona je ta koja je pogrešno protumačila šta strelica pokazuje. Gledala je u

41
drugu mernu jedinicu,2 koja se spustila za ceo jedan podeljak. Smršala je
tri kilograma, nije se ugojila četiri.
– O bože... o bože... – drhtala je kao luda.
Ali čekaj malo. Nema svrhe preterano se uzbuđivati. Bolje da se ponovo
izmeri. Vaga možda prolazi kroz krizu identiteta pošto je bila tako dugo
razdvojena od nje. Ili je Stiv skočio na nju tog jutra i ona se zaglavila na
njegovoj težini. Debs je bila teža od Stiva. Koliko je to tužno?
Sišla je s vage i ponovo stala na nju. Isto očitavanje.
Treći put je stala na nju dosta odlučno, bez cinculiranja. Očitavanje je
bilo isto.
Četvrti put je skočila na vagu svom silinom. Strelica je užasno zaigrala
za trenutak od šoka, ali se ponovo smirila. Očitavanje je bilo isto! Osim što
je sada bila malo teža, što samo dokazuje njenu teoriju da se isplati stupati
na nju lagano.
Ali tri kilograma. Čitava tri kilograma. Nije mogla da veruje.
To se do sada nikad nije desilo u čitavom njenom životu. Najviše što je
do tada izgubila za nedelju dana, a što se desilo dok je bila na F-plan dijeti,
bilo je kilogram i po, što je brzo vratila nakon jednog prežderavanja u Pasta
hevenu.
– Volim te – reče ona vagi, dok su joj suze lile niz obraze.
Čak je volela i Toma. Sve ono rano ustajanje i jurcanje ulicama u
potrazi za flašama vode mora da su imali udela. Pročitaće njegovu knjigu,
odlučila je s priličnom dozom emocija. Trenutno je služila za zaglavljivanje
škripavih kuhinjskih vrata, s posvetom – „Debri. Hvala na svim
uspomenama, dušo“, sarkastično napisanom s unutrašnje strane korica.
Sve je bilo vredno toga: povraćanje, stres, sve.
Kada se vratila u spavaću sobu, otkrila je da su joj farmerke preširoke.
– Ura! – povikala je srećno. Srećom, Fiona je već bila otišla na posao.
Sada već u zanosu, premda je još uvek bila slaba i nesigurna na nogama,
isprobala je svaki odevni predmet iz svog ormana. Sve joj je bilo
blagosloveno veliko, osim, naravno, gomile odeće u zadnjem delu ormana,
koja je bila previše mala; odeće koju je, kako da se izrazi, prerasla tokom
godina.
Ali jedne pantalone su joj još uvek pristajale. Bile su za čitav broj manje

42
od onih koje je obično nosila. Navukla ih je, osećajući se božanstveno,
premda joj je zadnjica još bila povelika. Bilo je to samo tri kilograma, na
kraju krajeva, ne deset koliko je stvarno trebalo da smrša.
– Možda ćeš povratiti malo od toga – rekla je Fiona oprezno te večeri
kada se vratila s posla.
– Oh, baš ti hvala! – Ali to je brinulo i Debs. Nedelju dana povraćanja
nije baš najpreporučljiviji metod mršavljenja i zadržavanja novostečene
težine. A ona je imala dosta iskustva s jo-jo dijetama da bi znala da one
često mogu da ti se obiju o glavu i ostave te debljom nego ranije.
Ipak, o tome će brinuti sutra. Trenutno se osećala previše dobro da bi joj
neko pokvario raspoloženje.
Ali Fiona je svakako bila spremna da pokuša.
– Stiv i ja imamo nešto da ti saopštimo – reče ona. Zvučala je pomalo
zabrinuto.
Mali Stiv se materijalizovao iza Fione. Do tog trenutka se razumno držao
podalje od bilo kakvog razgovora o mršavljenju i veličini. I on je delovao
malo pometeno.
Debs pogleda u njih dvoje, koji su stajali ispred nje poput dvoje
nevaljale dece, i poče da vrti glavom levo-desno u neverici. – Ozbiljno –
reče: – Zar vas dvoje nikad niste čuli za kontracepciju?
Fiona nestrpljivo odmahnu glavom: – Nije to u pitanju.
Stiv je izgledao ogorčeno. Koliko god bio nizak, svoje obaveze je
shvatao ozbiljno.
Gledao je u Fionu jedan minut. Kada je postalo očigledno da ona nije u
stanju da pogleda Debs u oči, rešio je da uhvati bika za rogove.
– Pitao sam Fionu da se useli kod mene, Debs.
Debs je isprva pomislila da se šale. Fiona se iseljava? Iz malog stana
koji dele već pet godina? Šta je sa svim ludim žurkama koje su
organizovale, uglavnom u nameri da se spanđaju s onim lepuškastim
tipovima iz stana ispod njihovog? Zar se ne seća mnogih noći koje su
presedele kukajući o svojim poslovima, o svojoj težini, i nedostatku
pristojnih muškaraca? A tek kada su otkrile miša u Fioninoj sobi. Bilo je
sporno ko se više uplašio, miš ili njih dve. Na kraju je Debs bila ta koja je
skupila hrabrost da ga uhvati u jednu čizmu i izbaci kroz prozor dok je

43
Fiona trčala ukrug iza njenih leđa, vrišteći.
Ali Fiona je sada zaboravila na sve to. Stajala je tu rame uz rame s
malim Stivom. Bila je to istina: otići će s njim.
Debs se osetila napuštenom, izdanom.
– Žao mi je, Debs. – Izgledala je kao otelotvorenje jada i čemera. Kao
da će se Debs od toga bolje osećati.
– Nadamo se da ćemo se venčati, znaš – objasnio je Stiv prilično
narogušeno. – Baš i nema smisla da Fiona i dalje živi ovde i plaća kiriju.
Ne ako štedimo za venčanje.
Debs je kasnije bila ponosna na sebe. Ostala je uzdignuta čela i nabacila
najširi, najblistaviji osmeh na lice, raširila ruke širom i rekla: – Čestitam!
– Zapravo, nije me još zaprosio – progunđala je Fiona, ali je zagrlila
Debs jako bez obzira na to, s izrazom olakšanja na licu.
– Šta će biti s tobom? – upita, puštajući je iz zagrljaja.
Debs nije htela da zalazi u to. Ne pred njima dvoma. – Sa mnom? Ja ću
biti super!
Stiv reče: – Hoćeš li naći novu cimerku?
Debs ležerno odmahnu rukom. – Oh, verovatno. Ko zna? Sačekaću s
odlukom dve nedelje svakako. Nikad se ne zna – možda mi se svidi da
živim sama!
Svi su se nasmejali, pretvarajući se da bi to moglo da bude jedno
potpuno novo poglavlje u njenom životu, prilika umesto još jedne epizode u
tužnom haosu njenog života. Ostavljena, bez cimera, plaćaće sama ogromnu
kiriju... bog te mazo. Ovo je ozbiljno.
– Mrzim što te ostavljam – procedi Fiona kroz suze, glupača. Sada kad
je s gadnim delom svršeno, verovatno želi da otvori flašu vina i priseća se
srećnih zajedničkih vremena.
– Pa nemoj – reče Debs. Više nije mogla da trpi sve to. – Jer ću biti
savršeno dobro.
Stiv mudro odvede Fionu da počne da se pakuje iako je obećala da neće
ići do sledećeg meseca. Ali Debs je znala da će sada kada je odluka bila
donesena, Fiona tek povremeno noćiti u stanu. Praktično je već bila otišla.
I Debs je bila usamljenija nego ikada.

44
 ***

– Zdravo, ponovo se srećemo.

Bio je to muškarac u lepom odelu. Samo u drugom lepom odelu ovoga
puta. Stajao je u redu iza nje u sendvičari.
– Oh. Zdravo! – procvrkutala je, odmah pomislivši „hvala bogu pa nisam
naručila čips“.
– Nisam te viđao neko vreme.
Bilo je to samo neobavezno ćaskanje, ali Debs se osetila smešno
zadovoljnom. To joj se verovatno videlo na licu, budući da je tako tužna
budala.
– Posao – reče ona s uzdahom.
– Još jedan loš dan? – upita on saosećajno.
Odjednom je to postala njihova interna šala, Debsini loši dani na poslu.
I ona se nasmejala. – Još gore nego juče – reče veselo.
Bila je to istina. Tom Brant je bio nazvao Martija i po svemu sudeći
rekao nešto o njoj zbog čega ju je on mrko gledao celog jutra.
Bobove oči se ponovo zacakliše. Bila mu je smešna. Ne smešna u
smislu komična i da pukneš od smeha, kao što je ona često verovala za
sebe, već dovitljivo smešna. Privlačno smešna – iako je, predvidljivo,
povratila dva od tri kilograma koliko je bila smršala. Za to je u potpunosti
krivila malog Stiva.
Stojeći tu, uvukla je stomak. Što je bilo sasvim u redu sve dok nije
morala ponovo da progovori.
– Da pogodim – reče on. – Radiš u banci?
– Kako se usuđuješ? – reče ona, izgledajući šokirano.
On se ponovo nasmeja.
Odjednom je postala Mis Dovitljivosti. Bolje neka je neko zaustavi pre
nego što potpuno izgubi kontrolu nad sobom.
– U stvari – reče, spuštajući glas – radim u jednoj PR agenciji.
Izgovorila je to tako da je zvučalo gadno i užasno, samo da ga ponovo
nasmeje.
Ali Bob je bio impresioniran, živ bio. Mora da je njegov posao totalno
sranje.

45
 – Stvarno? – reče on.
– Nemoj da se uzbuđuješ – upozorila ga je. – Nije sjajno kao što zvuči.
Ali njega to nije odbilo. – Ko su ti klijenti? – upita, s takvim
interesovanjem da je posumnjala da on radi u banci.
Htela je da rasprede priču o omladinskoj katoličkoj organizaciji, čisto da
bi ga nasmejala, ali onda se predomislila. Kad je već tu, mogla bi da mu
ispriča ono najgore. – Tom Brant – reče, zasmejuljivši se.
Čekala je s velikom dozom očekivanja da je belo pogleda.
– Onaj golfer? – reče on istog trenutka, još više impresioniran.
O jebote, pomisli Debs. Sada se osećala kao da ga navlači. Da ga
navodi da pomisli da ima neki opasno dobar posao, s čitavim portfoliom
bogatih i slavnih klijenata. Ni ne sluti da se njen sto nalazi ispod stepeništa.
– Striktno govoreći, on nije bio moj – priznade ona. – On je zapravo bio
Aleksin klijent.
Sigurno je čuo za Aleks. Debs je oduvek imala osećaj da je ona poznata
širom Begot strita i da muškarci u svim firmama u toj ulici budno motre na
prozore za slučaj da ona prođe tuda u nekom svom paru tesnih pantalona: –
Požurite, momci, brzo! Evo je Aleks! Kore, pogledaj joj top!
Na samu pomisao na Aleks, Debs se odmah osetila manje smešnom,
debljom, običnijom.
Ali on po svemu sudeći nije čuo za Aleks. Samo je nastavio da gleda u
Debs s velikim interesovanjem, kao da je ona sama ulepšala njegovu pauzu
za ručak. I oči su mu caklile tako jako da ju je gotovo zaslepio.
Pitala se da li se i njene cakle u odgovor.
– Jedan sendvič od crnog hleba sa čedar sirom! – viknu Dodek,
spuštajući smeđu papirnu kesu na pult.
Muškarac u lepom odelu je podiže. – Vidimo se sutra – reče on Debs.
– Da – uzvrati mu ona. S previše žara, naravno. Ali koliko god da se
trudila, nije mogla da skine osmeh s lica.

46
 4.

Bob je odlazio od kuće za vikend. Bio je to poslovni put. Gomila

prodavaca kompjutera sastajala se u nekom pomodnom hotelu u Parizu na
godišnjoj međunarodnoj konferenciji pod nazivom „Kompjuterski bajtovi!“,
što je uglavnom podrazumevalo dosta pijančenja, igranja golfa i
međusobnog ulizivanja.
Bob je izgleda bio loše raspoložen po pitanju čitave te stvari.
– Ne znam zašto – reče Geri. Pakovali su njegovo donje rublje. – Ti se
sjajno uvlačiš ljudima.
– Baš si ljubazna, Geri.
Pa. Samo se šalila. Sada je poželela da nije izašla i kupila mu malu tubu
zubne paste i dezodorans i sve ostalo za put, samo da bi mogao to da
prošvercuje pored obezbeđenja na aerodromu, da ne bi morao da luta sam
pariskim ulicama i pokuša da kupi te potrepštine natucajući na svom
jadnom francuskom.
– Imaš li mapu grada? – upita ga prilično grubo.
Bob je bio kratkovid. Nikad to ne bi priznao. Zaista su mu bile potrebne
naočare, ali iz nekog razloga je smatrao da će, ako ih bude nosio, čitava
njegova ličnost biti pogrešno shvaćena i da će ljudi pretpostaviti da je
načitan i inteligentan i da će mu na svečanim večerama postavljati teška
pitanja o Evropskoj uniji i o tome šta stvarno misli o situaciji u Ekvadoru.
– Nisam čak siguran ni na kom kontinentu se nalazi – žalio bi se Geri.
Geri ga je uveravala da ga niko nipošto ne može zameniti za
intelektualca, ali on je i dalje radije tumarao okolo udarajući u vrata, i
navodio ljude da misle da je glup kao tele.
I sada se sam zaputio u Pariz. S mapom koju ne ume da pročita, osim
ako je ne drži spram svetlosti na koji centimetar ispred nosa. Mogao bi vala
i da zakači tablu na leđa s natpisom „Opljačkaj me“, za sve lopove i
protuve koji će ga bez sumnje pratiti unaokolo u buljucima.
– Imam mapu – potvrdio je veoma samouverenim glasom.
– A pasoš?

47
 – Ma daj, Geri – reče. – Oladi.
Uvek bi postajao pomalo kočoperan kada bi odlazio negde samostalno,
što se nije često dešavalo. To nije bilo zbog Geri. Ona ga je uvek
nagovarala da izlazi s momcima i napije se kao majka, kao i ostali, normalni
muškarci. Ali Bob po svemu sudeći više nije imao mnogo prijatelja, ne kao
Geri, koja je imala oko osamsto bliskih prijatelja i nekoliko stotina
poznanika. Većinu njih je upoznala zahvaljujući pečenju nebrojenih kolača.
Stekla je deset novih prijatelja samo tokom jedne mamutske prodaje kolača
u lokalnoj crkvi prošle godine.
Bob se nije bavio kulinarstvom. Njegov hobi – igranje s kutijom za alat
– nije doveo do sklapanja velikog broja novih prijateljstava, iako bi Geri
mogla da se opkladi da postoje na stotine drugih tužnih muškaraca širom
grada koji imaju slične fetiše s kutijama za alat i koji bi voleli da se
upoznaju s Bobom i osnuju neku vrstu tajnog kluba.
A tu je bio i Moris, naravno, u drugoj kući niz ulicu, s kojim bi Bob
razgovarao dovikujući se preko baštenske ograde:
– Jesi li gledao utakmicu u četvrtak?
– Treba da nogiraju tog glupog trenera.
– Pričaj mi o tome.
Usledilo bi mnogo sumornog vrtenja glavama i coktanja. Zatim: – Hoćeš
li gledati utakmicu u nedelju?
– Ne znam. A ti?
– Možda.
Geri bi se obično isključila u tom trenutku.
Bob je imao prijatelje ranije. Kada ga je upoznala, družio se s gomilom
ljudi: Bombašem Nolanom i Fajloom i Džekserom Makejbom. Zatim,
otprilike pet godina nakon što su se Geri i Bob venčali, Bombaš je dobio
zelenu kartu i otišao u Ameriku da otvori piceriju. Fajlo se oženio nekom
ženom sa severa u skrasio se u Belfastu, i prestali su da kontaktiraju.
Džekser je još uvek bio tu negde, ali Bob se sada viđao s njim samo na
venčanjima i sahranama. Geri je ponekad pokušavala da organizuje
druženje uz večeru i slično, ali Bob nikad nije bio previše oduševljen.
– Preumoran sam – kukao bi. – Ceo dan sam pričao s dosadnjakovićima.
Sad samo želim da sednem i gledam Top gir.

48
 S jedne strane nije mogla da ga krivi. Zamisli da moraš da trtljaš o
megabajtima i hard diskovima po ceo dan. U poređenju s tim, pražnjenje
nokšira deluje kao mačji kašalj. Uspevao je čak da učini da njegov posao
zvuči zabavno, da se smeje i šali s mušterijama. Ne kao Džordž, drugi
prodavac u njegovoj firmi, koji je bio visok i poguren, sa smešnim oštrim
zubima koji su izgledali kao očnjaci. Džordž nije prodavao koliko i Bob.
Bob je s godinama sve više ostajao kod kuće. Voleo da se mota po kući
vikendom, da popravlja koješta i sparinguje sa Suzan: – Nećeš izaći tako
obučena, mlada damo! Pa dobro, ako insistiraš! I pokušava da nagovori
Dejvija da gleda fudbal na TV-u s njim, ali bez uspeha. (Dejvi je mrzeo
sport. Bob se u jednom trenutku veoma brinuo za njega.)
A i Geri je odgovaralo da ga ima kod kuće. Bio je poput buke u
pozadini, pouzdan i umirujući, i uvek pri ruci da iznese đubre ili promeni
osigurač. Čak je i prestala da mu zvoca što ne izlazi češće. Bili su kao
dvoje starkelja, sedeli su na kauču iz večeri u veče, prebacujući kanale i
gunđajući povremeno jedno drugom. Ponekad je bilo teško poverovati da
im je samo četrdesetak godina a ne devedeset dve.
Ali sada ide u Pariz. Neće ga biti čitavog vikenda. Geri će bez sumnje
ustajati na svaka dva sata tokom noći da proveri da nije ostavila upaljenu
ringlu i da je alarm uključen. Biće sama u velikom bračnom krevetu, i
izluđivaće sebe time što će zamišljati da čuje škripanje po kući; neće imati
Boba pored sebe, i njegova čvrsta široka leđa.
– Šteta što ne mogu da idem s tobom – reče mu u retkom naletu
sentimentalnosti.
Čak je i Bob delovao pomalo iznenađeno. – Ali deca...
Pa da. Suzan bi organizovala rejv žurku još pre nego što bi njih dvoje
izašli iz garaže. Ali mogao je da odreaguje s malo više oduševljenja, zar
ne? Mogao je da kaže: – Znam, biću izgubljen bez tebe, neću moći da jedem
ni da spavam, i da nije tih seronja za koje radim, mogli bismo zajedno da
šetamo Jelisejskim poljima!
Žene i devojke nisu bile pozvane u Pariz. Taj bezobrazluk je normalan.
Njegova firma je poznata po škrtosti. Na prošlogodišnjoj konferenciji su
pokušali da nateraju sve zaposlene da dele sobe, ali izbila je pobuna. Niko
nije želeo da deli dvokrevetnu sobu, osim s Amandom iz računovodstva.

49
Pazite, prošlogodišnja konferencija se održala u Bandoranu u Irskoj. Ove
godine su pobesneli zbog Pariza, po svemu sudeći – pomislite samo na sve
te troškove – ali nisu imali izbora jer je filijala njihove firme iz Španije
takođe trebalo da učestvuje, ali su odbili da idu dalje na sever od Pariza.
– Kako bilo, ti mrziš moju firmu – istakao je Bob, izgledajući još manje
oduševljen.
– Nije tačno – insistirala je Geri. Naravno da ih je mrzela. Radije bi
provela veče s Brajsom Forsajtom3 nego sa Džordžom i njegovom ženom
Lisom, ali nije u tome stvar.
– Jeste – reče Bob tvrdoglavo. Sada je počinjao da je nervira. – Seti se
samo koliko si zvocala posle prošlog Božića.
– Zvocala sam zato što smo morali sami da donesemo hranu – uzvrati
Geri. Na kraju je bila ispekla ogromnu pitu s limunom pošto je primila
poziv od nekoga iz njegove firme ko joj je veselim glasom saopštio da treba
da donese desert. Lisa je donela meze. Čitava proslava je firmu koštala oko
dvanaest evra. Škrto, škrto, škrto. Geri nikad nije razumela zašto ih Bob
uporno brani. Da i ne pominje ostajanje na poslu do kasno, kao što je radio
u poslednja dva meseca. Podrobno ga je ispitala o tome da li mu plaćaju taj
prekovremeni rad, ali on je počeo da se izvlači i izbegava tu temu,
potvrđujući njene sumnje da ga ne plaćaju.
Naivan. To je Bob. Dozvoljava da ga iskorišćavaju. Čak bi radije
prihvatio pogrešnu porudžbinu u restoranu pre nego da se zauzme za svoja
prava.
– Nemoj da se žališ, za ime boga – prosiktao bi zabrinuto – ili će
kuhinjsko osoblje pljunuti u hranu.
Ali danas mu nije manjkalo samopouzdanja. – Kako bilo, nemoj da
pričaš da bi pošla u Pariz kad bi se sve vreme trudila da nađeš neki razlog
da zvocaš – planu on iznenada.
Geri je bila šokirana. – Ne bih!
– Ili pokušala da kontrolišeš sve. Već si mi zvocala zbog mape i pasoša,
i da li sam poneo cipele s ravnim đonom. Kao da mogu da ponesem, šta –
cipele s visokim potpeticama?
Šta mu je danas, za boga miloga? Obično je tako miran da se nikad ne
buni osim ako ga neko ne saplete, što je Geri često radila.

50
 – Rekla sam udobne cipele. Ne s visokim potpeticama. Nosi čizme do
butina ako želiš!
– E sad – reče on – to bi izgledalo smešno.
– Kako bilo – reče ona, veoma povređena sada – ti si taj koji je obećao
da će me odvesti u Pariz za rođendan pre pet godina!
To ga je odmah pomelo. – Molim? Nisam!
– Ne mogu da verujem da se čak ni ne sećaš! – povika Geri, izgledajući
šokirano, premda se i sama jedva toga setila. Bila je to pre jedna izjava u
nastupu pijanstva tipa: – Oh, zaista moramo da odemo u Pariz jednoga
dana. Možda na tvoj rođendan. – Od razmišljanja o romantičnom penjanju
na Ajfelov toranj, postali su požudni i blesavi i završili skačući jedno po
drugom na kauču.
Ali to je sigurno bilo pre više od pet godina. Seksa na kauču nije bilo
već dugo, ne otkako su deca postala sposobna da sama siđu niza stepenice.
Geri nije smela da rizikuje da je Dejvi, ili još gore, Suzan, zatekne u
sivkastim gaćama dok opkoračuje Boba na izgužvanim jastucima.
– Ni ti mene nisi odvela u Pariz za moj rođendan – uzvrati Bob. Delovao
je pomalo nadureno, ili tako nekako.
Pa naravno. Častila ga je u Pica hatu – šta još hoće?
– Uzeću picu s mesom prečnika 40 centimetara – rekao je tada radnici u
piceriji, glasom uzdrhtalim od uzbuđenja.
A sada se žali i kuka što ga nije odvela na neko posebno mesto?
Geri nije čak htela ni da ga podseća da joj je jednom prilikom za
rođendan poklonio šejker. Bilo je to nešto najbliže kuhinjskom aparatu što
se može dobiti.
Sve male uvrede i bezosećajnosti koje je pretrpela tokom osamnaest
godina počeše sada da se skupljaju u Geri i ona promeni mišljenje o pitanju
da li će joj on nedostajati. Biće oduševljena kad se taj taksi konačno bude
pojavio i odveo ga. Nek sedne na prokleti avion za Pariz. Nek ostane tamo!
Ona će provesti divan vikend, sama s decom, bez njega koji se mota okolo,
nervira je, i pravi svoje smrdljive sendviče sa slaninom koji usmrde celu
kuću. I čak i ne pospremi za sobom, već sve ostavi njoj, kao da je neka
sluškinja.
– Oh, idi u Pariz – reče mu hladno.

51
 On uzdahnu kao da se ona ponaša nerazumno. – Geri...
– I ne zaboravi kremu za atletsko stopalo – reče sarkastično pre nego što
je ušla u kupatilo i zalupila vrata za sobom.
Nadala se da će zaista zaboraviti svoju prokletu kremu. Nadala se da će
mu se infekcija pogoršati i da će biti u agoniji. Možda će sastavni deo
konferencije biti i jedna od onih motivacionih seansi gde svi treba da skinu
obuću i čarape i igraju se u pesku ili nešto slično i Bobova stopala će
izazvati užasnutost i gađenje kod ljudi i svi će ga se kloniti celog vikenda.
Onda će poželeti da mu je zvocala i podsetila ga.
– Sranje! – vrisnula je iznervirano. Samo u svojoj glavi, doduše. Radila
je to dosta i na poslu. Kada bi neki pacijenti mogli da joj pročitaju misli,
zgrozili bi se. – A izgleda tako lepo – rekli bi jedni drugima.
Duboko je udahnula i pogledala se u ogledalu iznad lavaboa:
četrdesetdvogodišnja žena s talasastom plavkastom kosom do ramena,
uzvraćala joj je pogled. Imala je uzdignut nos i dosta dubokih bora od
smejanja koje su se protezale od nosa do usta. I – do đavola – da li su to
nove bore koje se zrakasto šire iz uglova njenih očiju? Uskoro će biti sva
izborana.
Počela je da biva tužno iznenađena kada bi ugledala svoj odraz u
ogledalu tih dana; što vidi sredovečnu ženu koja se polako pomalja, dok se
iznutra još uvek osećala kao da joj je devetnaest.
– Odavde sve ide nizbrdo – često je govorila Andrea, glasnik propasti.
Kao da ona zna nešto o tome, koja svake nedelje ide u salon lepote. I
kada bude došlo vreme za to, nema sumnje da će se napumpati botoksom.
Ali Geri je bila sklona da misli da je u pravu u vezi sa starenjem. Grudi
su joj se svakako spustile za dobrih petnaest centimetara. A na donjim
delovima nadlaktica počeli su da se javljaju čudni visuljci zalutalog mesa,
premda nije bila gojazna. Postojao je jedan snimak prošlogodišnje
rođendanske žurke Bobove majke i na njemu je Geri nosila majicu kratkih
rukava, tapšući energično dok su iznosili tortu, nesvesna da visuljci na
njenim mišicama veselo lepršaju s jedne na drugu stranu kao dva mala
vimena. („Kao krila šišmiša“, rekla je Andrea, ne pomogavši joj nimalo.)
Da nije bilo tog snimka, nikad to ne bi ni primetila. Što ju je navelo da sebi
postavi još više zabrinjavajuće pitanje: šta joj još visi a da ona to nije

52
primetila? Hoće li nove strahote biti otkrivene na budućim porodičnim
video-snimcima koje može da vidi ceo svet? Možda bi trebalo da se sada
zakopča do guše i završi s tim.
Sada se osećala pomalo plačno. I nevoljeno. Kada joj je Bob poslednji
put udelio kompliment? Jedno prosto „danas lepo izgledaš“? Pre sto godina!
Kada ju je gledao, u najvećem broju slučajeva nije je uopšte ni video. Znala
je to jer bi se, kad bi se spremala da pere veš i tražila odeću koju bi bacila
na pranje, zapitala šta Bob nosi tog dana, i ne bi znala. Ne bi imala pojma,
iako je sedela preko puta njega sat vremena za večerom. Tako da ni ona
njega nije videla.
Ali to ipak nije bio izgovor da joj ne kaže najmanje jednom nedeljno da
je prelepa.
Začulo se kucanje na vratima od kupatila.
– Odlazi – zareža ona.
Sada se osećala veoma plačljivo. Ne samo da je stara kao Biblija i da se
raspada, već je takođe možda očekuju životne promene. Ne da će Bob to
razumeti. Čak i ako bude razumeo, samo će joj reći da diže dževu ni oko
čega, kao i obično. Oh, on je jedna očajna beskorisna grdoba od čoveka, i
njoj je žao što se uopšte udala za njega.
I eto ga sada, kako se dovlači do nje da joj nadoknadi sve. Nema sumnje
da će joj kupiti bočicu L’Eau D’lssey parfema na aerodromu u povratku,
iako već ima tri neotvorene bočice tog istog parfema u ormariću u kupatilu.
On joj je poklonio sve tri.
– Nemoj da zaboraviš da zatvoriš vrata kad budeš izašao! – dobacila mu
je.
Nastupila je tišina puna neizvesnosti.
– Mogu li da pozajmim tvoju hidratantnu kremu? – začuo se odgovor.
Dobro, to definitivno nije Bob.
– Samo trenutak! – Geri brzo obrisa suze i pusti vodu u klozetskoj šolji
kao da je tobože zbog toga unutra. Bilo je veoma opasno pokazati bilo
kakav znak slabosti pred Suzan.
Živahno je otvorila vrata. Suzan je stajala pred njima u ružičastoj
večernjoj haljini, crnim motociklističkim čizmama i s dovoljno šminke da se
njome prekreči garaža.

53
 – Suzan? – reče ona, čisto da se uveri da je ona. Suzan bi često dovodila
drugarice koje su lutale po kući, sve s identičnom ispeglanom kosom i
gomilom šminke, pa čovek nije mogao da bude siguran. – Sedi odmah za
sto, mlada damo, i uradi domaći – naredio je Bob strogo jednoj od njih
prošle nedelje, tek da bi naknadno shvatio da to uopšte nije bila njegova
ćerka. Uradila je domaći, doduše.
– Zar ti ne ideš na hokejaški trening? – upita Geri obazrivo.
– Oh, odustala sam od hokeja – objavi Suzan s velikim olakšanjem.
Geri je pokazala zadivljujući nedostatak interesovanja. – Zaista? – upita
ona. – Mislila sam da hoćeš da uđeš u reprezentaciju Irske.
Oko toga se vrteo ceo Suzanin život još otkako je napunila nekih devet
godina. Bila je opsednuta hokejom i trenirala je kad god je mogla. Uveče je
čak odlazila u krevet sa svojim štapom za hokej i Geri je morala nežno da
joj ga izvlači iz ruku nakon što bi zaspala. – Živa bila – govorili bi Bob i
ona jedno drugom, gledajući je nežno usnulu. Tada, naravno, nisu imali
pojma da pati od podeljene ličnosti i da je, umesto što su gugutali iznad
njenog kreveta, trebalo da potraže pomoć psihijatra.
Suzan je sada pogledala Geri kao da joj se ova obraća na nekom stranom
jeziku. – Ne – reče naposletku, odmahnuvši glavom. Kosa joj se jedva
pomerala, što je pokazivalo koliko je koječega stavila na nju. – Rebeka i ja
mislimo da sve one izgledaju previše mišićavo.
– Ah! – reče Geri, ozbiljno klimajući glavom kao da razume.
– Jesi li videla kolike butine imaju neke od njih? – upita Suzan.
– Ne u skorije vreme.
– Ogromne su. Kao balvani. Ne želim da moje butine izgledaju tako. To
odbija momke.
Geri je u tom trenutku počela da oseća slabost. Momke? I butine njene
ćerke?
– Kako bilo – nastavi Suzan – mogu li da pozajmim hidratantnu kremu?
Karen i ja idemo do grada i moram malo da se našminkam.
Geri nikad ranije nije čula za Karen. Činilo se kao da svake nedelje
nalazi novu drugaricu.
– Ali već si našminkana – reče ona. Glupo, kako se ispostavilo.
Suzan joj uputi jedan od svojih najprezrivijih pogleda. Uvežbala ga je do

54
perfekcije: podignutih obrva, uglova usana cinično izvijenih nadole, ruku
prekrštenih preko grudi (u brusu koji podiže grudi, i koji bi sam mogao da
pređe preko sobe).
Tiho je uzdahnula, što kod Geri nije ostavilo mesta sumnji da je
zatucana, neandertalka, da je blamira i da joj verovatno treba dati injekciju
za uspavljivanje.
– Ovo je moja dnevna šminka. Moram da je skinem i stavim večernju
šminku.
– Ah! – reče Geri ponovo s oduševljenjem, i odmah se naljuti na sebe.
Pre godinu dana bi rekla: – Penji se gore u sobu, štene malo, i skidaj to
đubre s lica pre nego što te izlupam po dupetu. A pogledaj je sad, kako joj
povlađuje, preplašena da će reći nešto što ne treba.
Geri nije bila sigurna kako je dozvolila da do toga dođe. Kako je njen
autoritet oslabio do te mere da je imala utisak da Suzan ima četrdeset dve
godine a da je ona, Geri, dete. I to budalasto dete, kojoj vime raste ispod
miški.
A bile su tako bliske, njih dve. Od trenutka kada se Suzan rodila, osetila
je da je ona njena srodna duša, još jedno žensko u kući. – Hvala bogu –
šapnula joj je – sad mogu da kupim ružičastu odeću. A Suzan joj se
osmehnula – prelepa beba, iako je sama Geri to rekla.
Zajedno su prošle kroz Suzanine rane godine, uvek se držeći za ruke i
ponekad noseći identičnu garderobu. Dok je Dejvi bio divan ali umnogome
nezavisan, Suzan je bila posesivna, zahtevala je pažnju i nije volele da
ispušta Geri iz vida predugo, do te mere da je prvog dana škole plakala ceo
dan nakon što je Geri otišla kući. Geri je potajno bila polaskana – Suzan
nije plakala za Bobom, niti tada ni posle toga. Niko me nikad neće voleti
kao Suzan, pomislila je sa suzama u očima.
Desetak godina kasnije, slika je bila ponešto drugačija. Njena ljupka,
nežna, divna Suzan je sada bila pomahnitala tinejdžerka koja je želela
pirsinge na mestima koja verovatno nikada neće ugledati svetlost dana osim
ako ne postane porno glumica – i ništa više nije bilo nemoguće.
– Nismo mi krivi – uporno je insistirao Bob. – Imala je najbolje od
svega. Kada odraste, niko neće moći da kaže da nije dobila vakcinu na
vreme.

55
 Njega to nije pogodilo kao Geri. Ali opet, njega je Suzan tretirala kao
klovna, kao nekog komičnog lika kojeg treba iskorišćavati da je vozi gde
treba i daje joj novac.
Geri je bila ta za koju je ona čuvala svoje gađenje i poruge. Geri nije
bila sigurna čime je to zaslužila. Ali bilo šta što bi rekla ili uradila, izazvalo
bi pogled takvog prezira, takvog razočaranja da se Geri u polovini
slučajeva plašila da uopšte progovori. U rođenoj kući!
To nije bilo u redu. Rešena da povrati svoj status, odlučno je otvorila
vratanca ormarića.
– Evo – reče, pružajući joj hidratantnu kremu, potpuno svesna da je
verovatno više nikada neće videti. Očeličila se. – Ali moraš da se vratiš
kući do deset.
Suzan joj se nasmešila kao da je upravo ispričala sjajan vic.
– Ozbiljna sam, Suzan.
– Deset? Niko ne ide kući u deset. Čak ni Rebeka, a njena majka je
najgori dinosaur.
Što znači da su Gerina shvatanja neprihvatljiva. Osetila je kako crveni.
Do đavola, sad će morati da napravi scenu da bi pokušala da povrati
poštovanje svoje ćerke, ali pitanje je kako. Kojom strašnom pretnjom da se
posluži? Da insistira da će se pojaviti, uhvatiti je za kosu i odvući je kući?
Škakljivo, s obzirom na to da ona ne zna kuda Suzan uopšte ide. Da joj
zabrani izlazak? To je pokušala prošlog meseca a Suzan se samo
presamitila od smeha. – Dobra fora, mama – rekla je.
I tako je Geri samo stajala tu, otvarajući i zatvarajući usta. Sjajno. Vrlo
delotvorno.
Onda se Bob pojavio iza Suzan. Geri je zaboravila da ga mrzi i
oduševila se što je dobila pojačanje.
Uputio je Geri pogled u stilu „ne brini, ja ću to srediti“ pre nego što se
isprsio i rekao Suzan svojim najstrašnijim glasom: – Slušaj sad ’vamo!
Suzan se okrenu da ga pogleda i poče da se cereka.
– Šta je? – reče Bob, splasnuvši.
– Tvoja kosa!
– Šta je s mojom kosom? – ruka mu zaštitnički pođe ka glavi.
– Ošišao si se. – Sada se glasnije smejala. Celo lice joj se izmenilo kada

56
je počela da se smeje, i ponovo je izgledala kao šesnaestogodišnjakinja,
umesto kao okorela tridesetpetogodišnjakinja.
Geri je takođe pogledala u njegovu frizuru. Na svoju sramotu, nije je do
tada primetila. Ona je bacila u zasenak ceo problem zvani „ne primećujemo
šta ono drugo nosi“. Zaista se ošišao, i to sopstvenom voljom, što je samo
po sebi bilo iznenađenje. Kosa mu je obično bila crna i kovrdžava i rasla
gusto spuštajući mu se niz vrat, i Geri bi morala da počne da imitira zov
gorile iza njegovih leđa pre nego što bi se on konačno odvukao do frizera.
Jedne godine se toliko dugo nije šišao da je imala utisak da živi s Leom
Sejerom.4
Ali ovo nije bila njegova uobičajena frizura. Umesto da bude kratko
podšišana pozadi i sa strane, kosa mu je delovala oblikovano, i u njoj je
bilo gela, a neko mu je prstima namestio šiške tako da su štrčale u obliku
koji se samo mogao opisati kao šiljat.
Bila je to, bez sumnje, mladalačka muška frizura.
– Zar Debeli Lari nije radio? – upita Geri saosećajno.
Debeli Lari je bio frizeraj u kojem se šišao Bob poslednjih dvadeset
godina.
– Samo sam hteo nešto drugačije – reče Bob braneći se. – Idem na važnu
poslovnu konferenciju, znaš.
Prošle godine se nije potrudio da se ošiša zbog konferencije. Ali ko još
bi, s obzirom na to da se održavala u Bandoranu? Sama pomisao na Pariz i
sve one prelepe doterane Francuze mora da ga je uplašila, jer ne samo da je
skratio kosu toliko da su mu uši štrčale rumene i gole, već je i spakovao
svoju lepu novu košulju i one elegantne čarape koje mu je kupila u Braun
Tomasu prošle godine upola cene.
– Izrašće ponovo – tešila ga je Suzan. – Šta ćeš da mi doneseš?
– Molim?
– Iz Pariza.
Bob očigledno nije razmišljao toliko unapred. – Ne znam...
– Mogao bi da mi kupiš neki donji veš – predloži Suzan, pomažući mu.
Bob pogleda u Geri da bi video šta mu je činiti.
– Donji veš! – podsmehnu se Geri frknuvši glasno.
– Smešno! – reče Bob, sledeći njen primer.

57
 Suzan prostreli Geri još jednim podsmešljivim pogledom. – Neke
devojke u školi imaju francuski donji veš – objasnila je strpljivo.
Kako je znala tako nešto, to niko nije mogao da kaže. Osim ako ne
eksperimentišu jedna s drugom u žbunju posle škole umesto s dečacima.
Što je u redu, što se Geri tiče – tako barem ne mogu da zatrudne.
– Doneću ti kostim francuske sobarice, šta kažeš na to? – našali se Bob.
Mislio je da je smešan. Geri ga je besno posmatrala. Zamisli da kažeš
tako nešto jednoj tinejdžerki koja se drogira i krije dnevnik pun kojekakvih
nepodopština ispod parketa.
Navodno, u svakom slučaju.
Geri je odlučila da reši ceo taj problem dok Bob bude odsutan. U stvari,
imala je čitavu listu stvari koje treba da obavi kad joj se ne bude motao
unaokolo – uključujući veliko spremanje njegovog ormara s garderobom.
Tu je bilo džempera iz 1984, užasnih vunenih rolki s neukusnim šarama s
prednje strane koje je Bob odbijao da baci jer su, kako je uporno tvrdio, još
uvek bile „u dobrom stanju“. Bilo je pitanje da li bi ih čak i Crveni krst
prihvatio: siromašnima u Africi je dovoljno loše i bez toga da ih neko tera
da nose džempere sa slikom zmaja.
Bob je bio jedan od onih koji gomilaju stvari. Još uvek je tvrdoglavo
verovao da će jednog dana ponovo stati na svoje stare skije, iako bi sada
bile smatrane faktorom rizika po ostale skijaše. Takođe je gajio duboku
emotivnu privrženost prema nekoliko TV aparata koji su tokom godina bili
zamenjeni novijim modelima.
– Tim televizorima ništa ne fali. Nikad ne znaš kad mogu da budu od
koristi – govorio joj je kad god bi pokušala da ih baci.
Geri mu je udovoljavala. Nekako je volela to što je želeo da zadrži stare
stvari. To bi moglo da joj bude od koristi kad napuni osamdeset.
– Dobro, idem ja sad – objavila je Suzan deset minuta kasnije, nakon što
je stavila obaveznu „večernju“ šminku. Crnu maskaru, drugim rečima, i to
dosta.
Bob je automatski pogledao u Geri; ona će odraditi neugodan deo sa
svađom, kao i uvek, a on će onda dolepršati do Suzan i izvesti svoju tačku
dobrog policajca: – Tvoja majka je pod velikim stresom u poslednje
vreme... svi ti kolači koje mora da ispeče... one starkelje na njenom

58
odeljenju... njena luda, cmizdrava sestra... stvarno ne bi trebalo dodatno da
je opterećujemo. Takve stvari.
Tako da se silno iznenadio kada se okrenula ka Suzan i rekla: – Mislim
da će tvoj otac imati nešto da ti kaže o tome.
Bob nije bio nimalo srećan. Pa ide u Pariz za vikend; kad je tako, mogao
bi vala da iskusi malo bola pre nego što ode.
Gnevno ju je pogledao pre nego što će reći: – Da. – Onda je nastupila
duga tišina.
Suzan je prekrstila ruke preko svog grudnjaka s ogromnim umecima i
čekala. Bilo je to veoma uznemirujuće. Onda se, hvala bogu, pribrao.
– Ne – objavio je konačno.
Da? Ne? Sada su svi bili zbunjeni. Suzan pogleda u Geri, izvijenih
obrva. Kada Geri glumi negativca, barem svi znaju na čemu su.
– Htedoh reći, ne dok nam ne kažeš kuda ideš – pojasnio je Bob brzo.
Dobro, to je već bolje, čak i ako je zvučao pomalo nervozno.
– Zašto? – upita Suzan.
To očito nije očekivao. Spremio se za direktno odbijanje, ali ta trik
pitanja... Molećivo je pogledao u Geri. Ali ona je odlučno ćutala. To će mu
pomoći da izgradi karakter.
– Jer neko može da te ubije – reče on napokon.
– Da me ubije? – Sada je barem zadobio njeno interesovanje. – Kako?
– Otkud znam... da te zadavi ili nešto slično.
Suzan je izgledala prilično podstaknuta time. Geri bolno zatvori oči.
Suzan je bez sumnje mislila da bi bilo sjajno i uzbudljivo da je pronađu
zadavljenu i da joj slika izađe u novinama. Posle toga bi se možda pojavili
internet sajtovi posvećeni njoj, možda čak i klub obožavalaca.
Ali Bob je njenu reakciju pogrešno protumačio kao strah i zagrejao se. –
Čitao sam o tome u novinama. Mlade devojke poput tebe izađu u grad
noseći... – pogledao je u Suzaninu večernju haljinu – to što ti nosiš. I
upadnu u loše društvo. – Stavio je jak naglasak na to poslednje. – I dok
lupiš dlanom o dlan, nađeš se u situaciji u kojoj nisi nameravala da se
nađeš, i svašta može da se desi.
– Uključujući to da me neko zadavi?
– Moguće.

59
 – Pitam se, da li bi bolelo? – reče Suzan zamišljeno.
– Dosta! – vrisnu Geri u tom trenutku. Više nije mogla da podnese taj
razgovor. U glavi je imala stravičnu sliku Suzan kako leži negde u žbunju,
ružičaste haljine prljave i pocepane, bez jedne čizme. Njena duša. Mrtva.
Bob je za to vreme gledao u nju kao da nema pojma šta ju je to
uznemirilo. Uopšte mu nije bilo jasno. Čak je delovao prilično iznervirano
što ga je prekinula u pola izlaganja.
– To se neće desiti, mama – stade Suzan da je teši. Ona je, barem,
razumela. – Karen i ja samo idemo u bioskop, tako da verujem da su šanse
da će nas neko tamo ubiti prilično male.
I tako je otišla veoma dobro raspoložena, ostavljajući Geri i Boba da
gledaju jedno u drugo preko njegovog spakovanog kofera.
– Moj junak – reče ona.
On trepnu. – Hej, dušo, nisi ti još ništa videla.
Onda se začulo trubljenje taksija spolja i oni pođoše niza stepenice.

60
 5.

Debs se zaljubila u Boba u parku. Počeli su da se sastaju tamo u vreme

ručka ako bi bilo suvo vreme, i sedeli bi na klupi jedući sendviče, dok su ih
patke pomno posmatrale.
– To se zove pritisak – žalio bi se Bob. – Oh, evo vam, uzmite.
Skinuo bi koricu sa sendviča i bacio je patkama. Ali obično su bile
previše site da bi se zamajavale koricama i zastrašile bi ga da im da onaj
sočniji deo u sredini s tunjevinom i majonezom.
Debs bi se kikotala. Ali on je bio takav, dobrica. Ljubazan, takođe.
Uvek je ostao da stoji dok se Debs ne bi udobno smestila na klupi u parku.
Bila je toliko nenavikla da se neko tako ponaša prema njoj da je prvi put
kada se to desilo sumnjičavo pogledala u klupu, ubeđena da je on uočio
ptičji izmet na njoj.
Dok su jeli sendviče, Debs bi mu prepričavala sve najnovije tračeve s
posla. Uvek je delovao kao da jedva čeka to. Prirodno, to ju je teralo da
nakiti priču da bi mu izmamila smeh, naročito kao onda kada je Marti
zaboravio mobilni u nekoj prodavnici u gradu i počeo da širi paniku: – Imao
sam poruku od pop benda Vestlajf na njemu! – ali nije mogao da se seti u
kojoj je prodavnici bio, sve dok neko iz prodavnice preparata protiv
ćelavljenja nije nazvao kancelariju da javi da je kod njih ostavio telefon.
Bobu je to bilo veoma smešno. Debs je bila prilično oštra. Što je više
hulila i ismevala ljude na poslu, to se on više smejao. Sada je, naravno,
znao da njen posao nije tako sjajan i zabavan kao što je u početku verovao.
Tokom nedelja mu je ispričala – na zanimljiv način, naravno – o svom
radnom mestu ispod stepeništa i o tome kako je zaglavila s kampanjom
regrutovanja članova za hrišćansku omladinsku organizaciju.
– Nadam se da mi je budizam sledeći na tapetu – našalila se.
Još prijatnog smeha. Vidite? Ne mora ona da bude ogorčena debela
devojka iz ćoška. A nije više bila čak ni toliko debela, barem ne kao prošle
nedelje. Stroga samokontrola u kombinaciji s mnoštvom niskomasnih
gotovih obroka iz supermarketa – toliko malih da je morala da jede dva

61
odjednom – značila je da je smršala još pola kilograma. Možda čak i ceo
kilogram, u zavisnosti od vage. To joj se činilo kao užasno mnogo truda za
tako mali gubitak kilaže, ali bila je oduševljena, bez obzira.
Nešto u vezi s Bobom učinilo je da bude veoma svesna svog tela. U
normalnim okolnostima bila je svesna samo svoje krupnoće. Ali u
Bobovom društvu bila je živo svesna načina na koji se kreće i osećaja
svoje suknje koja joj se tare o noge. Uvek je pazila da lepo sedne na klupu,
umesto da se skljoka, kao kada je s Gavinom ili Lijamom.
– Reci mi nešto o svom poslu – rekla mu je jednog dana.
Uvek je nekako pričala o sebi. Što je sjajno, ali nije htela da mu dosadi.
Bob je izgledao prilično prepadnuto. Čovek bi pomislio da mu niko
godinama nije postavio direktno pitanje. Gotovo da se osvrnuo preko
ramena da proveri da li neko stoji iza njega, neko zanimljiviji, kome je ona
možda uputila to pitanje.
– Posao kao svaki posao – odgovorio je oprezno.
Pošto je sama Debs imala tako loš posao, znala je da prepozna dobro
plaćen posao kada ga ugleda. On se ogledao u njegovim vunenin odelima i
cipelama, koje nisu poticale iz Primarka. Imao je ključeve od BMV-a i
lepu crnu kožnu aktovku.
Tako da nije bilo potrebe da joj servira tu priču „posao kao svaki
posao“. Zna ona sve o tome. – Ti stvarno radiš u banci – uskliknula je,
tobože optužujućim tonom.
To ga je nateralo da ponovno prasne u smeh. Kao da je mislio da je tako
sigurnije. Nije hteo da bude ozbiljan.
Niti je ona to htela. Blagi bože, ne. Ne pada joj na pamet. Samo ga je
pitala nešto o njemu iz ljubaznosti.
Napokon je priznao prilično stidljivo: – Bavim se prodajom
kompjuterskog softvera.
– Zaista? – reče ona.
– Nema potrebe da se trudiš da zvučiš zainteresovano.
– Ali jesam. – Pa nije stvarno bila.
– Stvarno – uveravao ju je. – Pošto ja nisam.
– Ali... ali... – Dobro, nije zaista htela da zalazi u detalje njegovog posla,
a očito nije ni on, ali istovremeno nije želela da ga prevari, pošto su proveli

62
toliko mnogo vremena pričajući o njenom poslu. – Mora da ima nekih
svetlih tačaka – reče ona veselo.
Dugo je porazmislio o tome. – Nijedna mi trenutno ne pada na pamet –
reče naposletku.
Način na koji se mirio sa svojom dosadnom sudbinom iznenada ju je
naljutio. Zgodno je zaboravila da se i ona sama zlopati s krajnje
neinspirativnim poslom poslednje tri godine i strogo mu je prebacila: – Pa
onda treba da daš otkaz.
Bob se nasmeši, kao da ona baš i ne razume situaciju. – A gde bih
otišao? U neku drugu firmu za prodaju kompjuterskog softvera?
Trebalo je da se zadrži na tome, ali nije, naravno. – Ako si toliko
nesrećan, onda treba potpuno da promeniš profesiju!
Sada je zaista već bila u situaciji zvanoj „zašto vidiš trun u oku brata
svoga, a brvno u oku svom ne osećaš“.
– Nikad nisam rekao da sam nesrećan – ispravi je Bob. – Uostalom, šta
bih drugo mogao da radim?
Sada je izgledao kao da se zabavlja, kao da je ona mlada i pomalo
naivna i ne zna kako surovi svet funkcioniše, a bila je i još ljuća.
– Otkud ja znam! Postani... umetnik!
Izgledao je kao da se uplašio. Kao i ona, pomalo. Ni ona sama nije htela
da postane umetnica. U tome nema para, a svi ti umetnici deluju pomalo
namćorasto i zapušteno.
– Ili se prekvalifikuj i postani lekar. – To je bilo bolje, čak i ako nije
bilo previše realno, uzimajući u obzir njegove godine. Ne bi dobio lekarsku
dozvolu pre otprilike šezdeset osme. – Ili možda pravni savetnik. – Užasno.
Sada bi trebalo da ućuti.
Bob se sada smejuljio, i oči su mu se caklile, a ona se osećala budalasto
i van svog terena.
– Kako hoćeš – reče ona, brzo gužvajući svoju praznu papirnu kesu. –
Ali niko od nas ne zna za šta je sposoban ako ne pokuša... i ne otkrije sebe!
Dobro, sad je stvarno vreme da ide. U sledećem trenutku će ponuditi da
mu pozajmi svoju ogromnu kolekciju knjiga za samopomoć i njih dvoje bi
mogli da legnu zajedno na vlažnu travu i mrmljaju inspirativne reči da
promene sebi život.

63
 – Radila si ovo i ranije, zar ne? – reče Bob iznenada.
Oh! Kao da je zavirio pravo u njenu glavu i pročitao joj misli o knjigama
o samopomoći i saznao za njene tužne neuspešne pokušaje da promeni
sopstveni život. Mora da zna da nije njeno da govori drugim ljudima kako
da poboljšaju svoj život, kad ona sama ne može da smrša ni bednih šest
kilograma.
Ali umesto toga, on reče, prilično zahvalno: – Verovatno stalno sklapaš
prijateljstva s tužnim budalama u sendvičarama i pokušavaš da nas
preobratiš.
I Debs se nasmejala. – Teško.
– Jesam li ja izgubljen slučaj? – upita on veselo.
Pitao ju je kao da ona zna odgovore na sve, kao da je ona uspešna i
ostvarena, a njemu je očajnički potrebna pomoć.
Pogledi su im se sreli za trenutak.
– Nipošto – reče ona.
Nisu se sastajali svakog dana. Naravno da nisu. Na kraju krajeva, bili su
samo poznanici, zaista: dvoje kancelarijskih radnika koji se dosađuju i
uživaju u ranom letnjem suncu, to je sve. Nikada nisu formalno zakazivali
sastanke, nisu razmenili brojeve telefona, niti bilo šta slično. Prosto su
funkcionisali po principu „ako si tu, tu si“.
Bob je, na kraju krajeva, bio oženjen. Debs je to znala jer je imao veliku
burmu na prstu, koju nije pokušavao da sakrije; nije potajno gurao levu
šaku duboko u džepove pantalona poput nekih tipova na koje su Debs i
Fiona nailazile tokom godina u pabovima. Fiona ih je zvala „češomudi“.
Uvek su pazile da izbegavaju takve muškarce.
Bob je takođe ponekad pričao o svojoj deci. Nije im znala imena.
Govorio je o njima samo kao o „sinu“ ili „ćerki“. Bili su tinejdžeri i jedno
od njih je po svemu sudeći bilo pomalo neobuzdano.
Znala je, međutim, kako mu se žena zove: Geri. Pomenuo je to jednog
dana, prilično namerno, kao da hoće da se postara da ona zna da je oženjen.
Debs se zacrvenela. Da li misli da je ona glupa, da nekim čudom nije
primetila da je zauzet? Da li hoće da je odbije, za slučaj da gaji neke nade?
Kao da je to slučaj! Sastajala se s njim u tom prokletom parku samo da bi
pobegla od Gavina i Lijama, čija joj se opsednutost Lijamovim novim

64
kolima – satelitska navigacija, servo volan, aluminijumske felne, puna
oprema – popela na mozak. (Napomena samoj sebi: ako ponovo bude
videla Boba, što se verovatno neće desiti, ne sme zaboraviti da pomene
Gavina i Lijama. U smislu da je savršeno sposobna da se druži s
muškarcima a da pri tom ne želi da spava s njima.)
Imala je osećaj da je on bacio ljagu na nevinost njihovog prijateljstva;
još gore, da je implicirao da njoj na neki način nije jasno gde je povučena
granica u njihovom odnosu.
Ona je umela da prepozna granicu kao i bilo ko drugi. Nije ona ta koja
ima ženu i decu.
Bila je toliko ljuta u pogledu svega toga da je odlučila da odmah počne
da ide u drugu sendvičaru. S Bobom je svršeno, što se nje tiče.
I tako je počela da odlazi Kod Krastija na drugom kraju ulice. To joj
nije smetalo, iako je morala duže da pešači od posla, a oni su pomalo
škrtarili sa šunkom.
Nema veze. Godiće joj da izgubi još koji kilogram. Božićna zabava nije
daleko, a Dženis, Mia i Tanja su već krenule u militarističke obilaske
butika u Grafton stritu u vreme ručka u potrazi za savršenim haljinama.
– Nemam šta da obučem – jadala se Dženis.
Lažljiva kučka (Debs nikoga nije štedela te nedelje). Poznajući Dženis,
ona ima orman pun odeće nalik Barbikinoj za sve moguće prilike.
Još gore, Debs se našla u odboru za organizovanje božićne zabave sa
Aleks. To je značilo da mora blisko da sarađuje s njom na rezervaciji
prostora, nabavci hrane i pića i ostalim stvarima. To joj je možda bila kazna
za fijasko s Tomom Brantom.
U svakom slučaju, u sredu ujutru se nevoljno dovukla do ogromne
konferencijske sale da se sastane sa Aleks. U konferencijsku salu su je
inače puštali samo kada bi Marti zaboravio svoje naočare za čitanje pa bi
poslao nju da ih donese.
Aleks je, međutim, rezervisala salu za njih dve i čekala je Debs za čelom
stola, izgledajući kao i obično kao neka osoba sa TV-a u svojim krem
pantalonama i strukiranoj bluzi.
Debs se skljokala u fotelju preko puta nje, osećajući se kao nosorog.
Nastupio je trenutak neugodne tišine. Palo joj je na pamet da nikad nije

65
bila sama u prostoriji sa Aleks, čak ni u kuhinji. Tako to biva kad spojiš
dve osobe koje nemaju ama baš ništa zajedničko.
– Pretpostavljam da je bolje da počnemo – reče Aleks hladno,
kontrolišući situaciju kao i uvek.
– Da – reče Debs, uzimajući nespretno svoj notes, nadajući se da se
neće otvoriti na strani gde je unela poslednje pribeleške o dijeti. One su se
uglavnom sastojale od rečenica tipa „potrudi se više, debela kučko“ i
varijacija na tu temu.
Pročistila je grlo i odlučno rekla: – Mislim da je piće glavna stvar kojom
treba da se pozabavimo u vezi s ovogodišnjom zabavom.
– Potpuno si u pravu – prihvatila je Aleks s neodobravanjem. – Pogledaj
šta se desilo prošle godine.
Taj komentar nije imao nikakve veze sa činjenicom da su se ljudi napili
kao majke i pevali „Come on, Eileen“ u donjem vešu, već s pomanjkanjem
žestokih pića. Nastao je opšti pakao kada je postalo očigledno da im je bilo
ostalo još samo šest konzervi hajnekena, a da još nije bilo ni osam uveče.
Došlo je do nepriličnih scena kada su ljudi pokušavali da ubede taksiste da
isporuče buriće piva i sanduke s votkom.
– Treba da udvostručimo količinu ove godine – predloži Debs.
– Ja bih je čak i utrostručila – posavetova je Aleks. – Martijeva žena
dolazi, na kraju krajeva.
Debine usne zaigraše u grču. Svi su znali za Patrišinu sklonost ka
rashlađenom belom vinu, ali niko nikada nije bio dovoljno bezuman da to i
pomene.
Pošto su malo probile led, Aleks se zapita naglas: – Šta ćemo za hranu?
Prošle godine su naručili minijaturne jagnjeće ćufte i falafele. Kada je
veče odmicalo, neki nepoželjni elementi su počeli da ih koriste kao
municiju za gađanje.
– Nećemo ništa što se bode na čačkalice – predloži Debs.
– Apsolutno. I mislim da je prioritet hrana koja „preseca“ pijanstvo.
– Pomenuću to ketering službi – obeća Debs.
Sastanak je tekao bolje nego što se Debs nadala. Aleks nije loša,
odlučila je. Možda deluje kao ledena kraljica, ali je stvarno u redu kad je
čovek bolje upozna.

66
 – Mogu ja to da završim, ako hoćeš – ponudi se Aleks, veoma ljubazno
sada.
Možda čak postanu i prijateljice, pomisli Debs luckasto. Zamislite samo
– ona i Aleks idu na prijatne ručkove zajedno i ogovaraju Martijevu ženu
njemu iza leđa. Možda se čak toliko zbliže da će početi da idu zajedno na
piće i prespavljuju jedna kod druge.
Pomalo se zanela tako da je na kraju drugarski izbrbljala: – Koga
dovodiš na zabavu?
Nije htela da pomene Grega za slučaj da se ne zove tako. Ali barem će
sada razjasniti celu tu stvar.
Ili ne. Aleks oštro podiže pogled sa svoje beležnice. Debs je odmah
postalo jasno da neće biti devojačkog ćaskanja o veličini Gregovih bicepsa.
Ozbiljno je prekoračila granicu dozvoljenog.
– Mislim da ne bih želela da izložim nikoga toj bagri – reče Aleks
hladno.
– Ni ja – promuca Debs pomirljivo. Očajnički je želela da se ponovo
umili Aleks. – Ta Dženis... – frknula je da pojača utisak, ali to je zapravo
samo prikrivalo žarku želju da se ponovo uortači sa Aleks.
Nije joj bilo suđeno. Aleks je odsečno zatvorila beležnicu i rekla
uzdržano: – Ako je to sve, onda pretpostavljam da je bolje da se vratimo na
posao.
Sranje, besnela je Debs, dok se tužno vukla za Aleksinom savršenom
zadnjicom. Sada više neće biti prespavljivanja u Aleksinom dupleksu.
Protraćila je svoju priliku da se ropski uhvati za skute lepote i uspeha.
Možda bi se nešto od toga čak i prenelo na nju.
Aleks je prosto snob, odlučila je otrovno; suviše uobražena da izloži
svog dečka uistinu nedoličnom ponašanju na božićnoj zabavi. Da li ona
misli da je na neki način bolja od svih ostalih?
Pa naravno da je bolja. To je bilo samo retoričko pitanje. Ali ne mora
uvek tako da se ponaša.
Ta nedelja je postala samo još gora. U novoj sendvičari su joj napravili
pogrešan sendvič dva puta zaredom. Vreme je bilo dosadno i sivo. Na
poslu je bilo sranje. Više se nije ni trudila da pamti nove smešne priče o
kolegama jer više nije imala kome da ih priča za ručkom.

67
 – Dolaziš li u pab? – upitaše je Gavin i Lijam u petak veče te duge, duge
nedelje.
Da! U stvari, ne. Još uvek je radila na izveštaju za omladinsku
hrišćansku organizaciju za neku konferenciju koju će održati sledeće
nedelje. Bila je u iskušenju da ga završi rečima „idite do đavola“.
– Ne – brecnula se. Najbolje čemu je mogla da se nada bilo je da će
othramati odatle pre ponoći i otići pravo kući, gde će provesti vikend
ispunjen krkanjem i jadom.
Gavin i Lijam su počeli da shvataju da nešto nije u redu: nije ličilo na
Debs da dozvoli da je posao spreči da pije.
– Ja častim – ponudi Gavin nevoljno.
– Oh, samo me ostavi na miru! – reče ona.
Čula je netaktično šaputanje iza sebe: – Ostani ti da pričaš s njom! I: –
Ne teraj me. Ti je bolje poznaješ nego ja – a onda su se vrata kancelarije
otvorila i ponovo zatvorila. Kada se okrenula, Gavin je još bio tu, već
trepćući. Očito je on izvukao kraću slamku.
– Čuj, šta nije u redu s tobom? – upita on. Suptilan je kao motorna
testera, živ bio. – Plašili smo se da te pogledamo čitave nedelje.
Znači, primetili su. Debs je bila umereno dirnuta.
– I više skoro da uopšte ne ručaš s nama. – Izgledao je pomalo
povređeno.
Debs se okrenu i pogleda ga zamišljeno. On je muškarac, zar ne? Pa
otprilike. On možda zna odgovor na njeno pitanje.
– Da li misliš da muškarci i žene stvarno mogu da budu samo prijatelji?
– upita ona.
Dobro, bilo je to izanđalo staro pitanje, postavljeno zilion puta ranije, ali
Debs je imala utisak da nikad nije čula zadovoljavajući odgovor.
Očito nije ni Gavin. – Molim?
– Ili među njima uvek mora da bude nečeg drugog, nečeg... seksualnog?
Gavin reče nežno: – Debs, znaš da si mi draga. Poštujem te. Ali što se
drugih stvari tiče...
– Oh, umukni!
Može li da bude ozbiljan, makar jednom?
– Pretpostavljam da zavisi – reče Gavin, trudeći se iz petnih žila da

68
deluje produhovljeno. – Mislim, ja ne bih mogao da se družim s Tanjom ili
s curama iz njene ekipe. U nekom trenutku bih verovatno poklekao i
pokušao da ih pojašem – dodade kao da se izvinjava. –A što se Aleks
tiče...
Nije morao ništa više da kaže. Debs nije ni želela da gleda u pravcu
njegovih pantalona.
– Verovatno ni s njom ne bih mogao da budem prijatelj – reče on, sa
zavidnom uzdržanošću. – Ali, znaš, kod tebe i mene je upalilo, zar ne?
Nikad ti nisam ništa uradio, čak ni posle više krigli piva.
Namignuo joj je da joj stavi do znanja da se šali.
Kao da bi se Debs spanđala s njim. U njihovom odnosu je došlo do
određene tačke, otprilike onda kada ga je zatekla kako vrhom olovke vadi
ušnu mast, posle koje je svaka eventualna privlačnost bila sasečena u
korenu.
Ipak, bilo joj je drago što je popričala s njim. Umirila se u vezi s Bobom.
Naravno da su samo prijatelji. Kako je samo bila blesava što se uzbudila
jer je pomenuo svoju ženu! Uopšte nije bilo potrebe da ga izbegava cele te
nedelje, a još manje da menja sendvičaru. Njihovo prijateljstvo je bilo
nevino, prijatno, čak i čisto, i ona ga je brzopleto okončala.
Sada kada je sebi dala dozvolu da ga ponovo vidi, bila je sjajno
raspoložena. Ipak je otišla u pab s momcima, napila se i dobro se zabavila,
a zatim je, u subotu, sela na autobus i otišla do Fione i malog Stiva na
večeru, premda je izbegavala i njih i njihov mali udobni dom kao kugu.
– Divna pasta – pohvalila je malog Stiva.
– Jesi li upoznala nekoga? – upita Fiona, sumnjičava zbog opšteg
nedostatka čemera.
– Ja? Ne. – Što je bilo savršeno istinito. Nije upoznala nikoga. Barem ne
u tom smislu. Ali zar nije sjajno što je pronašla novog prijatelja koji je
razume kao gotovo niko drugi?
Toliko je bila ubeđena u to da je čak bila u stanju da prizna sebi koliko
joj je nedostajao tokom nedelje. Ležala je na kauču u svom stanu,
ponavljajući u sebi delove njihovih razgovora, prisećajući se zadovoljno do
detalja njegove male rupice u bradi i bora u uglovima očiju kada bi se
smejao.

69
 Osećala se dobro u svojoj koži kad je bila s njim u društvu. A to mora
da mnogo znači, zar ne? Kada je bila s njim, imala je osećaj kao da je sve
negativno u njenom životu izbrisano.
Takvo prijateljstvo treba negovati. Štititi. Bila je luda što ga je odbacila
jer je on nevino pomenuo svoju ženu.
Možda će je jednog dana Debs čak i upoznati. Možda će se slatko
nasmejati tome kako su Debs i Bob, najbolji prijatelji, bili pomalo zabrinuti
u početku zbog činjenice da je on oženjen.
– Zamisli da se ždereš zbog takve sitnice! – nasmejaće se Geri
dobroćudno. Debs nije imala pojma zašto zamišlja Geri dobroćudnom.
Možda zbog njenog imena. Ono upućuje na izvesnu snagu. Zamišljala je
trezvenu ženu koja sprema velike obroke i voli kvizove.
Konačno je osvanuo ponedeljak ujutru. Debs se probudila pucajući od
želje da ode na posao, što joj je bio prvi put. Pažljivo je obukla crne
farmerke koje je čine najmršavijom i pažljivo nanela šminku. Došla je na
posao petnaest minuta ranije, na šta je Marti potrčao da vidi da li mu sat
kasni.
Izašla je iz kancelarije tačno u jedan. Drsko je okrenula leđa sendvičari
Kod Krastija i uputila se poznatim putem ka staroj sendvičari.
Momci su, naravno, bili ozlojeđeni. – Nemoj da misliš da moraš da
dolaziš ovamo – reče joj Dodek narogušeno.
– Ne mislim – uzvrati Debs veselo. – I volela bih malo više šunke od
toga, molim, ili se možda više nikad neću vratiti.
Boba još nije bilo. Ali u svojoj nestrpljivosti da ga vidi, ona je poranila
nekoliko minuta. Uzela je sendvič i motala se neko vreme kod frižidera sa
začinima, čekajući. Posle pet minuta od njega još uvek nije bilo ni traga, a
onda se Mister Bin progurao, nateravši je da napusti svoje mesto kod
salveta i ode. Sačekaće Boba u parku umesto unutra.
Nije se pojavio tog dana. Debs je svejedno pojela sendvič, pričala s
patkama i uživala u suncu. Postojalo je mnoštvo potencijalnih razloga za
njegovo nepojavljivanje: možda je bolestan, ili radi od kuće tog dana, ili
nema vremena za ručak. Videće ga sutra, rekla je sebi bezbrižno.
Pauza za ručak u utorak je takođe došla i prošla bez njega. U sredu je
počela da pada kišica i ona se na kraju izdrala na patke. Onda je napravila

70
ceo krug oko parka za slučaj da je on nekako zaboravio gde su sedeli i da
je čeka na nekom drugom mestu.
U petak joj je postalo jasno da se on više neće pojavljivati u sendvičari.
Debs se svejedno odvukla do parka, sa sendvičom i dve kesice čipsa –
jednom se živi – i pokušala da ubedi sebe da nije bitno što ga nema. Jedva
da ga je i poznavala. Steći će ona novog prijatelja, podjednako dobrog kao
on. U stvari, ona već ima dosta prijatelja. Šta će joj uopšte on, kad ima
Fionu i malog Stiva, i Lijama i Gavina? Sve te divne, moderne ljude – ili su
barem neki od njih takvi. Čak se i Aleks malko raskravila prema njoj tih
dana. Pa, dok je Debs nije iznervirala. Ali eto koliko je Debs bila
popularna.
Ne mora ona da obilazi klupe u parku kao neka jadnica, čekajući da
provede svoju pauzu za ručak s jednim sredovečnim prodavcem
kompjuterskog softvera. On je na gubitku, ne ona.
Možda je i bolje što je tako ispalo, jer je neko drugi sedeo na „njihovoj“
klupi: momak i devojka koji su se, da stvar bude gora, mazili i hranili jedno
drugo sendvičima.
Bilo je to dovoljno da Debs pripadne muka. Stajala je i besno zurila u
njih kratko vreme, ali oni nisu shvatili njen nagoveštaj i na kraju je bila
primorana da sedne na travu koja je bila vlažna, samo što ona to nije
shvatila sve dok nije ustala i morala da odlepi pantalone sa zadnjice.
Došlo joj je da zaplače. Brzo je pošla ka izlazu iz parka, pognute glave.
Osećala se glupo i emotivno što je dozvolila sebi da se toliko uzruja zbog
nekoga ko očito nije razmišljao o njihovom odnosu koliko i ona. Dobri
prijatelji, vala baš. Verovatno nije ni pomislio na nju otkako ju je prošli put
video.
Onaj par je još uvek bio na klupi. Izgledali su ljuti kao risevi jer se neko
nasadio nakraj klupe, očigledno nepozvan, i žvakao sendvič.
Bio je to Bob.
Za trenutak Debs nije znala šta da radi. Instinkt joj je govorio da treba da
prođe pored njega, kaže „ćao!“ i nastavi da hoda. To bi bilo razumno. To je
ono što bi trebalo da uradi da su samo prijatelji.
Ali nisu. Sve što je sebi govorila otkako ga je poslednji put videla jeste
jedna velika masna laž. To joj je postalo jasno po načinu na koji joj je srce

71
poskočilo kada ga je videla. Usta su joj se osušila i osetila je žmarce na
koži. Niko od njenih ostalih prijatelja nije imao takvo dejstvo na nju.
A onda je on podigao glavu i ugledao je. Celo lice mu se transformisalo
u osmeh olakšanja. Brzo je ustao, ostavio sendvič i pošao k njoj.
Stajali su pored jezerceta s patkama. Debs se iznenada osetila stidljivo i
pometeno.
– Nisi došla prošle nedelje – reče on.
– Nisam – reče ona. – Ja... imala sam haos na poslu. – Nije imalo smisla
zalaziti u celu priču o njegovoj ženi. Ne da mogu da je ignorišu ili slično.
Ali sada su postojali samo Debs i Bob.
– Ti nisi došao ove nedelje – reče ona sada.
Nije trebalo to da kaže, naravno. Trebalo je da nastupi opušteno. Da
ostavi utisak da uopšte nije primetila njegovo odsustvo.
Ali stvari su nekako otišle dalje od igre.
– Zaglavio sam u drugom predstavništvu čitave nedelje – stade on da se
izvinjava.
Objašnjenje je bilo tako jednostavno. Debs se osetila tako laganom
iznutra da je postojala realna opasnost da će poleteti svakog trenutka.
– Zauzeli su nam mesto – požali se Bob, pokazujući palcem u zaljubljeni
par.
– Prokleti bili – reče Debs, osmehujući se toliko široko da su je obrazi
zaboleli.
Vazduh između njih dvoje odjednom postade otežao od očekivanja; od
osećaja neizbežnosti. Jedna mrvica sendviča se zalepila za njegovu donju
usnu i Debs je odjednom obuzela ludačka želja da je nežno skloni. I u tom
trenutku je znala da je zaljubljena u njega.
– Hoćeš da odemo negde drugde? – upita Bob napokon. – Samo na kafu
– dodade brzo, da se u Debsinoj glavi ne bi javila slika neke štrokave
hotelske sobe.
Što se, naravno, odmah desilo. I seksa. Golog, zabranjenog, prljavog
seksa. Blagi bože. Osetila je kako crveni kao cvekla.
Bob je očigledno imao isti problem, jer je izgledao kao da želi sebi da
odgrize jezik.
Naravno, nije pomoglo ni to što se par na klupi ljubio kao da im je

72
poslednje, i zvuci vlažnih poljubaca su ispunjavali vazduh.
Bob je nepomično zurio u svoje cipele jedan minut, i kada ga je crvenilo
malo prošlo, rekao je: – Ali ako moraš da se vratiš na posao...
– Ne moram – reče Debs. Iznenadila ju je sopstvena hrabrost. Njena
majka bi doživela infarkt. – Ajmo na kafu.
Bob baci ostatak sendviča patkama, pogodivši jednu od njih pravo u
glavu, i njih dvoje krenuše zajedno iz parka.

73
 6.

Kada bi se kasnije prisećala tog perioda, Geri bi rekla da se Bob bio malo
udaljio. Ponekad je morala dvaput da ga pita koji kanal želi da gleda. Ali to
je sve, zaista. Svakako nije išao unaokolo i brecao se na ljude – to je bio
Suzanin posao – niti je previše kritikovao Geri, osim onog neočekivanog
sukoba oko Pica Hata. Nije bilo izmučenih pogleda, ili krupnih natmurenih
uzdaha ili povremenih iracionalnih ispada u kuhinji o tome kako je
„neshvaćen“. Svi bi se okupili u čudu da se smeju i posmatraju.
Umesto toga, samo je postao malo tiši. A pošto je po prirodi bio prilično
tih, niko ništa nije primetio. U stvari, postojao je jedan period od oko tri
dana u kojem nije rekao ni reč, dok ga Suzan nije bocnula jedne večeri za
trpezarijskim stolom samo da vidi je li živ.
– Mogu da dobijem malo para? – zatražila je, nakon što je sa
zadovoljstvom potvrdila da je on zaista još uvek s njima.
– Ne – reče on energično, pošto je bio popio čašu vina uz večeru. – Dao
sam ti pedeset evra prošlog vikenda.
– Ali to sam potrošila – reče ona, izgledajući kao da ne veruje da on
misli da bi pedeset evra potrajalo sve od subote do utorka uveče. Takođe,
zar nije primetio njenu novu teksas jaknu sa šljokicama na leđima koja je
koštala 49,99 evra?
Očigledno nije. – Ne dam ti više.
Geri klimnu s odobravanjem. Uvek mu je prebacivala da treba da
očvrsne kad je u pitanju Suzan. Izgleda da ju je zaista slušao u svim tim
prilikama kada su mu oči bile zamagljene.
– Molim te, tata.
Sada je počela da mu se ulaguje, da bespomoćno trepće. Kad je počela
da radi to godinu dana ranije, Bob je, pošto mu se niko nije bio ulagivao
već godinama, odmah obavestio Geri da Suzan mora da ide kod
oftalmologa.
On je bio glina u Suzaninim rukama, samo što to nije shvatao. Geri je
sada posmatrala kako mu se Suzan osmehuje svojim najslađim osmehom,

74
pametno, proračunato, s namerom da ga podseti na njegovu ljupku, dragu,
nežnu ćerku – onu koju je progutalo natmureno našminkano čudovište u
crnim motociklističkim bakandžama koje je nepozvano došlo da živi u
njihovoj kući.
Bob je izgledao kao da se koleba. Geri ga jako šutnu ispod stola.
– Ne! – reče on Suzan, vrativši se svom nepokolebljivom stavu. Onda, u
neočekivano pametnom obrtu za njega, reče trijumfalno: – Ako želiš više
novca, možeš da ga zaradiš.
Suzan je bila zaprepašćena.
Geri je bila oduševljena. Sad će Suzan postati jasno ko je gazda! (Geri,
naravno). Geri mu uputi ohrabrujući osmeh preko stola. On joj uzvrati
slabašnim osmehom, ali verovatno zato što je bio izmoren. Prošle večeri je
ponovo morao da ostane na poslu do kasno. Nije se čak ni žalio, iako bi
obično psovao kao kočijaš. Bilo je jebeno ovo i jebeno ono kada bi nazvao
Geri preko telefona da je pita da mu sačuva nešto za večeru.
Prošle večeri je zgrabio nešto usput na povratku kući, poštedevši je te
muke.
Bila je oduševljena. I sama se kasno vratila s posla. Jednom od stažista
je bilo potrebno pet pokušaja da ubode cevčicu za infuziju u ruku pacijenta
i obojica su vrištala dok se Geri nije umešala. Imala je tek toliko vremena
da sklepa pastirsku pitu koja je ispala žitka i gromuljičasta, što je bilo
prilično postignuće. Takođe, već je čuvala večeru za Dejvija, koji je bio
kod svog druga Bena, i za Suzan koja je bila ko zna gde – s nepoznatom
Karen? Ili Rebekom (koja uopšte nije odustala od hokeja, sudeći prema
njenoj mami; Geri je namirisala neku mutljavinu)?
Kada je konačno stigla kući, hrčci su morali da budu nahranjeni. Bili su
Suzanini, u teoriji, kupljeni za njen jedanaesti rođendan, i zvali su se Erni i
Bert. Geri i Bob su bili popustili samo zato što ih je prodavac u radnji
uverio da hrčci žive samo četiri godine, maksimalno.
Lažov. Pet godina kasnije još uvek su bili tu, premda je Suzan odavno
prepustila Geri brigu o njima. Geri je takođe još u početku otkrila da je
Bert u stvari ženka, što je objasnilo Ernijevo previše blisko ponašanje i njih
dvoje su počeli da se množe sa uživanjem svaki put kad bi im okrenula
leđa.

75
 – Mama! Imamo još četiri hrčka – povikao bi Dejvi odozdo, kako se
činilo, svake nedelje.
Neprestano su se dovijali kako da ih sve udome. Bob je utrapio jednog
Džordžu i smatrao je da je time odradio svoj deo posla. Geri je ostavljeno u
zadatak da se mota oko školskih kapija kao neki diler droge, držeći
nekoliko hrčaka u vreći, presrećući nevine majke.
– Divan je, iskreno, i skoro uopšte ne ujeda. Pogledajte, može čak i u
tašnu da vam stane.
Srećom, reproduktivne godine hrčaka su sada bile stvar prošlosti. Erni je
jedva mogao da se popne na točak zbog bolova u krstima, ostalo da i ne
pominjemo. A Bert je potpuno prestala da se brine o svom izgledu, do tačke
kada je počela izdašno da se linja u donjem delu.
Iako su joj bili dozlogrdili, i premda je često pretila da će ih udaviti,
naročito kada bi uneredili tepih, Geri je ponekad pustila pokoju suzu kada
im je čistila kavez, znajući da im se bliži kraj. Prilično se vezala za njih
tokom godina. Od cele njene porodice, jedino su se oni uvek oduševljavali
kada bi je videli uveče.
S druge strane stola, Bob je nekako dozvolio sebi da ga Suzan uvuče u
cenkanje.
– Onda četrdeset evra – reče ona.
– Ne!
– Trideset i egal smo. Čak ću te pustiti da me kasnije odvezeš do grada.
Bob kao da nije bio sasvim siguran da li je to ipak dobra pogodba ili ne.
– Ja da odvezem tebe?
– Pa teško da ja mogu tebe da odvezem. Imam samo šesnaest godina.
Geri je brzo intervenisala: – Tata je u pravu. Možeš da zaradiš novac.
Suzan je dugo žvakala donju usnu. – Misliš da... radim? – reče napokon.
– Misli da se zaposliš u Mekdonaldsu, lenštino – ubaci se Dejvi. Do
sada je ignorisao razgovor, koncentrišući se na žvakanje paste koju je
tovario viljuškom u usta kao da je utekao iz gladi, i proučavao etiketu na
svojoj flašici koka-kole.
Njegova upadica je imala predvidivo dejstvo na Suzan.
– Umukni, ti glupa štrokava jebena budalo!
Ipak, uspela je da upotrebi samo jedno „jebena“ u rečenici, što nije loše,

76
pomisli Geri s osećajem krivice, pre nego što je, takođe predvidljivo,
zaurlala. – Suzan!
– Šta je? – reče Suzan. – On jeste štrokav. Pogledaj mu kosu. Možda se
nešto zapatilo u njoj.
Dejvi je izgledao samo kao da ga to zabavlja. Osim toga, to je bila
istina. Briga o ličnoj higijeni i izgledu nisu se kotirali visoko na listi
njegovih prioriteta. Kosa mu je izrasla u neplaniranu paž frizuru koja nije
videla četku ili češalj već koju godinu. – Ja barem ne puštam da me vozaju
okolo u besnim kolima onog seronje Lea Rajana – reče on.
Nastupila je zaglušujuća tišina.
Suzan je pokušala da se napravi kao da Dejvi nije rekao sve to, i
nastavila mirno da prebira po pasti.
Geri je plašljivo pogledala u Boba. Nije znala previše o Leu Rajanu, ali
je bila dobro upoznata s njegovim kolima. Kao i čitav komšiluk. Bila su
niska i bela, s nekom ogromnom skalamerijom nakalemljenom pozadi koja
je izgledala kao peraje. Imala su sjajne felne opasnog izgleda i oslikane šare
sa strane, i toliko mnogo farova i svetala za maglu da su mogla da navedu
avion da bezbedno sleti.
Ali najgore od svega bio je njihov auspuh. Njegova buka je istresala
komšije iz udobnih fotelja za vreme večernjih sapunica dok su kola urlajući
napuštala komšiluk. Onda ih je istresala iz mekanih kreveta četiri sata
kasnije kada su se vraćala. Ponekad su im prozori bili spušteni i divlja,
anarhična muzika je treštala iz njih, plašeći ih sve svojim
onespokojavajućim basovima.
– Jeste li ga čuli sinoć? – šaputali bi ljudi jedni drugima preko živih
ograda vikendom, očiju podbulih od nespavanja.
Niko zapravo nije video Lea Rajana poslednjih godina, zato što je svaki
prozor na njegovim kolima bio zatamnjen. Mogli ste da virite unutra koliko
vam volja, ali ne biste videli ama baš ništa, osim možda dubina pakla.
Gospođa Felan, koja je živela dalje niz ulicu, navodno ga je videla kako
izlazi iz kola jednog dana, ali nosio je jednu od onih trenerki s kapuljačom i
naočare za sunce, i izgledao kao da je krenuo u pljačku banke.
I drugi ljudi su ga viđali kako sedi na zidu ispred kuće svoje majke,
namršteno povlači dim cigarete i besno zabacuje svoju dugačku crnu kosu;

77
ili kako korača ulicom u kožnoj jakni s kartonom piva pod miškom (što je
lako mogla biti i vekna hleba). To ni Džejms Din nije nosio.
Sve je odjednom postalo jasno: Suzan se uopšte ne drogira. Ona je
zaljubljena.
Bob mora da je takođe sabrao dva i dva; uzvratio je pogled Geri, očiju u
kojima se ogledala rezigniranost, kao da hoće da kaže: – Teleportuj me
odavde, Skoti.5
Geri ga je besno gledala: možda će sad izvaditi nos iz te kutije za alat i
iskopati Suzanin dnevnik ispod parketa. Jedino pitanje bilo je da li joj je
Leo Rajan oduzeo nevinost? Sudeći prema tome da je nedavno bila naručila
francuski donji veš, po svoj prilici jeste.
– Je li to istina, Suzan? – upita on gromko.
Geri uzdahnu. Kao da će Suzan da prizna.
– Samo me je povezao – objasni Suzan. Oh, dobra je! Geri bi se divila
njenoj smirenosti da nije ključala od besa.
– Viđa se s njim već oko dva meseca – reče Dejvi, sada ne skidajući
pogled s bočice kečapa.
– Nije istina! – povika Suzan.
– Onda šest nedelja – ispravi se Dejvi učtivo. – Pojma nemam. Taj tip je
seronja.
– Samo seronja prepoznaje seronju – naruga se Suzan.
Bilo je vreme da neko lupi šakom o sto. Letimičan pogled ka Bobu je
potvrdio da traži salvetu – bilo šta – iza čega bi se sakrio.
Geri je bila ta koja je zloslutno pročistila grlo.
– Suzan, šta se to dešava? Zabavljaš li sa Leom Rajanom?
Suzan se zacereka. – Niko se više ne zabavlja s nekim.
To je nateralo Boba da napusti zaklon. Nije voleo kad deca ne poštuju
Geri. Mogu da se napijaju, da duvaju, padaju ispite ili se učlane u onlajn
nudistički klub, ali da tako odgovaraju svojoj majci? Nema šanse! Ona ih
j e rodila. Zna on. Bio je tamo. Pa, barem duhom. U jednom trenutku su
morali da ga iznesu iz sale za porođaje.
– Odgovori svojoj majci – reče zloslutno tihim glasom.
Suzan, budalasto čeljade, ne osvrnu se na to upozorenje. – Opusti se,
tata, hoćeš li? Zvučiš kao gestapovac.

78
 Bila je greška reći Bobu da se opusti (poređenje s Gestapoom mu ne bi
smetalo). On je bio klasičan tip pasivnoagresivne ličnosti, po Gerinom
mišljenju: mogao bi da gura nedeljama ili čak mesecima a da ne povisi glas,
ali iznutra bi počeo da se nadima kao ekspres lonac i bila je potrebna samo
jedna stvar – u ovom slučaju, naredba da se opusti – pa da mu padne mrak
na oči.
Ostavivši veoma impresivan utisak, on ustade tako brzo da stolica odlete
na pod.
– Bobe – promrmlja Geri oprezno, premda bi svi bili potajno uzbuđeni
kada bi Bob eksplodirao, dokle god njegov bes nije bio uperen na njih.
On se ne osvrnu na nju, okrete se i pokaza ka stepenicama, prstom koji
se tresao od besa, i s jednom špagetom koja se divlje ljuljala zalepljena za
njegovu donju usnu.
– Penji se gore.
– Ali, tata...
– Odmah. I ako čujem da si ponovo bila u kolima tog malog govnara,
izvući ću te za kosu, čuješ li me?
– Dobro – povika ona, ali ne previše glasno.
Ona uzdahu dramatično, baci viljušku na sto i ode.
– Dabogda umro u snu – šapnu Dejviju u prolazu.
Svi su čekali dok su njene crne bakandže odzvanjale po pragovima,
zatim i preko odmorišta. Vrata njene sobe se konačno zalupiše a luster se
zaljulja.
– Dodaj mi hleb – reče Bob, izgledajući prilično pokunjeno. Bes bi ga
uvek prošao jednako brzo kao što bi ga obuzeo. On podiže stolicu i skide
špagetu s usne.
– Izvini zbog onoga, mama – reče Dejvi.
– Ne, ne. Drago mi je što si nam rekao.
– Iako mi nije jasno zašto nisi mogao ranije da nam kažeš... – promrmlja
Bob.
Bob i Dejvi se nisu baš najbolje slagali. Sa svojih petnaest godina Dejvi
je bio krupniji od svog oca, za početak, što je Boba počelo da uznemirava.
– Mogao bi da me izbubeca, shvataš li to? – često bi govorio Geri.
Nesporazumi između njih dvojice počeli su mnogo ranije. Bob je

79
pretpostavio da će dobiti minijaturnu verziju sebe. Dok je bio beba, Dejvi
je često patio od grčeva i bio prilično osetljiv, i nije dobro podnosio kada bi
ga Bob po povratku s posla grubo bacao u vazduh, vičući „ko je tvoj
tatica!“ – pa bi odmah povratio. Onda bi Bob morao da ga vrati Geri, onako
uplakanog i istraumiranog.
– On nije kao drugi dečaci – šapnuo je Bob zabrinuto jednom prilikom
Geri, dok je igračka mitraljez koju je kupio Dejviju za rođendan ležala na
podu, ignorisana.
Uvek je pokušavao da se zbliži s Dejvijem, kupujući mu igračke u vidu
teškog naoružanja. Uporno mu je kupovao tenkove, puške i svetlosne
mačeve, ali mlađani Dejvi bi samo gledao zbunjeno u Boba koji je skakao s
kauča s jednim – aaagghh! – od kojeg se ledila krv u žilama, vitlajući
plastičnim mačem.
– Smeje mi se. Misli da sam lud – rekao bi Bob, posramljen.
– Ne smeje ti se – umirivala bi ga Geri, premda je Bob bio u pravu.
Kasnije, Bob je pokušao da zainteresuje Dejvija za sport. Pa to je nešto
što očevi i sinovi rade zajedno, zar ne? Da zapucaju po najvećem pljusku
subotom ujutru da bi navijali u masi blatom oblepljenih muškaraca na
tribinama fudbalskog terena u nekom predgrađu Dablina. Ali Dejvija sport
nije zanimao, čak ni na televiziji, iako bi poslušno sedeo pored Boba na
kauču i puštao ga da se sa uzbuđenjem priseća Svetskog prvenstva u Italiji
1990.
– Ti se tada još nisi ni bio rodio – pričao bi Dejviju zamišljeno. – Ali
Irska se plasirala u četvrtfinale, sine. Još se sećam tačno gde sam bio kada
je „Peki“ Boner odbranio onaj penal. – Posle toga bi mu uvek knedla malo
zastala u grlu. – Što je bilo, ovaj, ovde.
Dejvi bi pobegao čim bi mu se ukazala prilika i izvadio svoju kolekciju
grafičkih novela i raširio ih po stolu.
– Zar nije malo prestar za stripove? – gunđao bi Bob još uvek s vremena
na vreme.
– Nisu to stripovi. Trebalo bi da pročitaš neku. Ima tu prilično pametnih
stvari.
Nedavno su se on i njegov drugar Ben zainteresovali za kompjutere. Geri
su sve to bila španska sela, ali njih dvojica su osmišljavali neki program ili

80
igru koja im je oduzimala najveći deo vikenda i večeri koje su provodili
kod Bena.
– To mu je verovatno pokriće. Verovatno ide da pije – reče Bob,
zvučeći uzbuđeno.
Ali on nije išao da pije. Geri je nazvala Benovu majku i njih dvojica su
bili tačno tamo gde su rekli da će biti: u Benovoj spavaćoj sobi, ispred
kompjutera, smejući se stvarima koje samo oni razumeju.
Bob nije bio srećan što njegov sin provodi toliko vremena s Benom.
Jednog dana, reče Dejviju ležerno za doručkom: – Kako je Ben?
Dejvi tiho uzdahnu: – Nisam gej, tata.
– Molim? Kao da bih ja...
– Znam da se pitaš.
– Pa! Ja... zaista! Ne mogu da verujem da stvarno misliš da ja...
– A nije ni Ben – i s tim rečima se vratio jedenju kornfleksa i pamćenju
poleđine kutije.
Geri je streljala Boba pogledom s druge strane stola. On joj je uzvratio
pogledom koji je govorio: „Šta je? Znam da si se i ti isto pitala.“
– Ako želiš da provodi manje vremena s Benom, zašto mu ti malo ne
pomogneš oko izrade tog programa? – reče mu ona kasnije.
Bob se odvukao u suprotnom pravcu. – Ja sam samo prodavac softvera.
Ne misliš valjda da ja znam išta o tome?
Geri se brinula za njih. Šta bi se desilo kad bi ona umrla – od nečega što
nije previše bolno, uz malo sreće – i oni bili prepušteni sami sebi. Nakon
što bi se otarasili njenih ostataka, verovatno tako što bi je sahranili pored
gomile đubriva u dnu bašte, ne bi više imali o čemu da pričaju. Geri je
imala uznemirujuću viziju o tome kako se s nelagodom mimoilaze na
stepeništu s vremena na vreme i vode kratke, usiljene razgovore.
– Danas je lepo vreme!
– Da! Kako bilo, ovaj, vidimo se kasnije.
Ponekad bi je te bolesne fantazije toliko uznemirile da bi obukla trenerku
i istrčala nekoliko krugova po parku s namerom da otera teške bolesti i
smrt. Da nije njenih pregovaračkih veština, porodica bi joj se raspala.
– Pretpostavljam da bi trebalo da odem tamo i izbušim gume Leu Rajanu
– reče Bob s uzdahom posle večere.

81
 Spasila ga je zvonjava telefona.
Dejvi ode da se javi. Kada se vratio na licu mu se ogledala propast.
– Tetka Nikola je zvala – reče on. – Dolazi nam u posetu.

Nijedna kuća ne beše brže ispražnjena od njihove. Pograbiše jakne,

novčanike i mobilne telefone i svi jurnuše ka vratima u stampedu, kao da
kuga dolazi u grad.
– Brzo, bolje da izađemo na zadnja vrata da slučajno ne naletimo na nju
na prednjim – reče Dejvi Bobu.
– To ti je pametno – odgovori on.
Sada su, naravno, bili najbolji prijatelji, držali su vrata jedan drugome
dok su planirali kako da uteknu. Čak je i Suzan bila oslobođena izgnanstva
pod uslovom da ode kod Rebeke. A Geri će zvati telefonom da proveri.
– Zar nećeš da ostaneš makar malo? – upita Geri molećivo Dejvija, iako
je znala da je to beskorisno.
– Ne. Izvini, ali ona je previše prokleto čemerna.
Pa da, ali nisu mogli da urade bogzna šta po tom pitanju, osim da se
odvezu do groblja u Glasnevinu i iskopaju jadnog Fintana (neka mu je laka
zemlja). Fintan je Nikolin pokojni muž. Otuda i njen čemer.
– Suzan? – upita Geri s nadom. Bila je u tolikoj nemilosti da će sigurno
pokušati da iskamči uslugu?
Ali ona samo reče: – Pošaljite mi poruku na mobilni kad ode – i istrča
na vrata.
– Bobe – reče Geri oštro, taman kad je ovaj hteo da se iskrade na vrata
za Suzan.
A bio je tako sjajan nekada. Pa barem je ostajao u istoj sobi s Nikolom i
ispuštao blago utešne neartikulisane zvuke tipa „hmmm“, dok je ona plakala
za stolom.
– Oh, čuj, ona se mnogo prijatnije oseća kada si samo ti s njom – reče
on.
To je bio njegov standardni adut za izvlačenje. Da ostavi žene na miru.
Ne bi bile u stanju da razgovaraju kako treba dok jedan krupni, priglupi
balvan od muškarca sedi tu i smeta im.

82
 Njemu je Nikola bila prosto dozlogrdila. Nikada nije rekao ništa – pa
osim opaski tipa: „Gospode bože, samo ne ponovo ona!“ – ali je u tipično
muškom maniru mislio da je krajnje vreme da prestane s kuknjavom i
nastavi sa životom.
– Oh, pa reći ću joj to kad bude svratila sledeći put – rekla bi mu Geri
sarkastično.
– Što će biti u bilo kom prokletom trenutku sledećeg sata – gunđao bi
Bob.
Želeo je da se Geri ponekad pretvara da nisu kod kuće kad bi ona
navraćala. Kako je to detinjasto! Zar on zamišlja da će svi oni čučati pod
kuhinjskim stolom u mraku dok ona uludo zvoni na vratima?
– Znaš, ne bi škodilo da joj ponekad kažeš da smo zauzeti – reče joj on
sada.
Kako je on surov čovek. Čovek od kamena.
– Ali nismo zauzeti.
– Jesmo. Petak je veče, kada obično gledamo film. Deca to vole.
Je li on to umišlja? Deca su upravo izletela na vrata, bez sumnje
oduševljena što su se izvukla iz zamornog nedeljnog rituala gledanja
„porodičnog filma“ s roditeljima.
– Oni barem imaju i majku i oca – uzvrati ona. – Pogledaj Dereka!
Derek je bio Nikolin i Fintanov sin. Debeljuškasti mališa opsednut
prekidačima za svetlo, ali to je verovatno bilo zato što mu je otac umro
tako mlad. Nikola i on su bili vrlo bliski. Često joj se peo u krilo iako mu
je sada bilo deset godina i bio teži od nje. Takođe je spavao u njenom
krevetu. – Pravi mi društvo – poveravala bi se Nikola. Geri još nije bila
skupila hrabrost da kaže to, ali u nekom trenutku u veoma bliskoj
budućnosti, to će biti i te kako neodgovarajuće.
– Derek bi bio u redu kad bi svi prestali da obleću oko njega i daju mu
čokoladice da mu pomognu da preboli gubitak – reče Bob natmureno.
To je bilo upućeno Geri, naravno. Imala je posebnu zalihu pingvin
čokoladica koje je čuvala samo za njega. Sada je osećala grižu savesti dok
je zamišljala kako mu se arterije skupljaju od sve te masnoće. I to
pingvinske masnoće.
– Tako nešto ne može da se preboli preko noći! – reče ona braneći se.

83
 – Geri, taj čovek je mrtav već skoro osamnaest meseci.
Geri nije mogla da veruje. On je čudovište!
– On i Nikola su se voleli još od školskih dana – reče ona hladno.
Bob je pogleda. – Upoznali su se tek kad im je bilo dvadeset dve. Zašto
pokušavaš da celu priču predstaviš dramatičnijom nego što jeste?
Verovatno zato što je smrt jadnog Fintana bila tako obična. Rak je
tragičan. Infarkt je šokantan. Ali Fintan je otpozadi naleteo na traktor koji je
vukao prikolicu punu sena dok je pokušavao da izvadi mobilni koji mu je
zvonio iz zadnjeg džepa. Služba Hitne pomoći je morala da ga traži ispod
svih tih bala sena kad su stigli na mesto nesreće.
– Smrt ga odnese u najboljim godinama – naglasio je sveštenik
dramatično na sahrani, iako je jadni Fintan vozio samo pedeset na sat.
On je uvek bio „jadni Fintan“. Njegov život je preko noći postao
obavijen nekim velom tragedije, misterije, koja ga nikada nije krasila za
života.
Geri se postavljala veoma zaštitnički prema njemu sada kada je bio
mrtav i nije mogla da osujeti zlobne napade na njegovu ličnost od takvih
kao što je Bob. A što se Nikole tiče... ona je bila njena sestra, i srce joj se
slamalo zbog njenog očaja. Kakva bi to osoba Geri bila kada bi joj rekla da
joj je žao ali da, budući da je petak veče, ne može da izdvoji petnaest
minuta od svog udobnog malog života za nekoga sa slomljenim srcem.
Ne da se ikada radilo o petnaest minuta, pazite. Nikola je imala običaj
da ostaje po dva sata, osim ako nije vikend, kada bi se njena poseta
rastegla na tri, a jednom i na četiri sata – u kom trenutku je Bob krenuo da
sprema večeru motajući se oko njih, lupajući šerpama i loncima glasno na
krajnje nepriličan način. Geri je bila besna na njega.
Sada je uzdahnuo. – Samo hoću da kažem da ne bi škodilo kada bi tu i
tamo posetila Emu ili tvoju majku.
Oh, on se dakle brine za Geri. To nema nikakve veze s tim što će njemu
veče biti upropašćeno, niti s njegovim blesavim muškim zaziranjem od
emocija.
Bilo joj ga je dosta. Drugi muževi podržavaju svoje žene. Ne kuju
planove da se kriju ispod kuhinjskog astala i izvlače se od obaveza.
Uostalom, njemu je dobro poznato da Ema jedva uspeva da izađe na kraj

84
sa sopstvenim životom. Imala je troje dece mlađe od četiri godine i zato je
obično bila nedostupna za sesije plakanja i duge filozofske rasprave o
pitanju „zašto se to meni dešava“.
Nikola više nije htela da ide kod majke. Mama je po svemu sudeći
iznela neku užasnu opasku u stilu: – Ima još dosta riba u moru.
– Samo sam pokušala da je oraspoložim – rekla je ona Geri, zbunjena.
Osim toga, Geri je bila medicinska sestra. Svi su izgleda mislili da je to
čini kvalifikovanijom od njih da se nosi s tugom, a ako ništa drugo ne upali,
mogla bi da poturi Nikoli „neki lekić“.
– Valijum, ili nešto slično – rekla je mama oduševljeno. – To bi joj
mnogo koristilo.
Mama se uvek grebala o Geri za besplatne lekove. – Hajde, to je samo
zapaljenje pluća, mogla bi da mi daš antibiotik, da me poštediš odlaska
lekaru.
– Ali, mama, šta ako nije upala pluća?
– Antibiotici mi neće škoditi u svakom slučaju. – Volela je antibiotike.
Mislila je da su poput vitaminskih tableta: što ih više bude uzimala, to će se
bolje osećati. Kada ju je Geri upozorila da antibiotici ubijaju sve dobre
bakterije zajedno s onim lošim, nju je i to oduševilo. – Nek pocrkaju sve,
odlično.
Nikola je stigla deset minuta kasnije, u avetinjski praznu kuću.
Osvrnula se okolo i tužno rekla: – Ljudi su divni prva tri meseca, iz mog
iskustva. Posle toga gotovo da ti dođe da pomisliš da te izbegavaju.
Sa sobom bi uvek donela mali tračak hladnog vazduha, bez obzira na to
koliko bi napolju bilo toplo. Dejvi je govorio da je to jezivo. A nije
pomoglo ni to što je imala dugačku ravnu crnu kosu, veoma bledo lice, i
sklonost da se oblači u crno od glave do pete. Danas je i te kako ličila na
Mortišu Adams.
Geri se trudila da nadomesti svoje mračne misli tako što se veselo
motala okolo: – Daj mi kaput, tako – i kao i obično skuvala čaj u
ogromnom čajniku, i izvadila čokoladice za Dereka.
– Uzmi dve – ponudi ga ona, pa s grižom savesti primeti njegov mali
podvaljak. – Ili možda samo jednu.
Nikola ga je pomno posmatrala kako guta čokoladicu za slučaj da se

85
ukaže potreba da skoči i izvede Hajmlihov zahvat. Takođe je redovno
proveravala da li ima mladeža na telu. Kada je pojeo čokoladicu, i preživeo
bez ikakvih posledica, Geri ga je pustila da se igra s hrčcima, što je
verovatno bilo dovoljno bezbedno.
– Možeš da ih nahraniš ako želiš – ohrabri ga ona.
Nikola sede za kuhinjski sto sa uzdahom. – Divna si, Geri. – Uvek je
bila veoma zahvalna na Gerinoj podršci. Mogla je da svrati i plače i kuka
satima bez prestanka, ali barem je uvek bila zahvalna Geri posle toga. Zbog
čega je Geri bilo još teže da se krije ispod kuhinjskog stola i pretvara se da
nema nikog kod kuće.
– I tako! – reče Geri, svojim poslovnim tonom – snažnim ali saosećajnim
u isto vreme – i upita – kako ti je danas bilo na poslu?
Nikola se tek bila vratila podučavanju prvi put nakon Fintanove smrti.
Pokušala je da se vrati na posao šest meseci ranije, ali neprestano je
plakala pred decom. Direktor ju je napokon odveo u stranu da
porazgovaraju kada su je otkrili ispod stola, kako plače, sa svom decom
koja su se okupila oko nje, mrmljajući: – Ne plačite, učiteljice.
– Prebrodila sam to – reče Nikola oprezno, kao da je bila na ratištu i
vratila se.
– Drago mi je zbog tebe – reče Geri čvrstim glasom. Povratak na posao
je možda baš ono što Nikoli treba.
– Premda mislim da niko ne zna šta bi mi rekao. Svi pomalo utihnu kad
uđem u zbornicu.
Mladi udovci i udovice se često žale na to, po svemu sudeći. Bio je to
manjak empatije. Niko drugi ne razume kako je kad ti partner umre u cvetu
mladosti u trideset petoj godini. Dok svi ostali odgajaju decu i pokušavaju
da usklade to s poslom, i prave planove za budućnost, ožalošćeni mladi
ljudi pokopavaju svoje planove u kovčegu. U kovčegu, često bi Nikola
ponovila, da ostavi utisak.
Nikola iznenada reče: – Danas treba da dobijem još jedno pismo.
O ne! Geri je mislila da su prestali s tim.
– Ne mogu više to da izdržim, prosto ne mogu! – reče Nikola, i lice joj
se zbrčka.
– To je samo nesporazum, ništa drugo.

86
 – Rekla sam im hiljadu puta, ali prosto neće da me ostave na miru.
Finstan je bio član teretane Fit end slim. Članstvo mu je isteklo iz
očiglednih razloga, ali u nadi da će ga namamiti da ga obnovi, ljudi iz
teretane su mu uporno slali zavodljive ponude poštom. Najmanje jednom u
dve nedelje, Nikola bi otvorila pismo adresirano na njega u kojem ga
informišu da može produžiti sebi životni vek i do deset godina ako bude
vežbao samo petnaest minuta na spravi stermaster svakog dana.
U poslednjem pismu, koje bi izvađeno iz Nikoline tašne, uzbudljivim
rečima su ga upozoravali da propušta novi bazen s hidromasažom koji će ga
garantovano opustiti kao ništa drugo na ovom svetu. Osim možda smrti,
naravno.
– Učlanio se u tu prokletu teretanu samo zbog dečjeg bazena – jecala je
Nikola neutešno.
– To je sramota! – zagrme Geri. – Ne mogu da verujem da su toliko
nesposobni da ne mogu da izbrišu njegovo ime iz kompjuterske baze
podataka kao što si tražila!
Nikola obrisa suze i reče: – Pa nisam baš potpuno sigurna da sam tražila
da izbrišu njegovo ime.
– Ali nazvala si ih, zar ne? Na desetine puta! Stvarno!
– Jesam barem jednom ili dvaput – reče Nikola.
Geri prestade da sipa čaj. – Jesi li ih uopšte nazvala, Nikola?
Nikola mahnu maramicom prilično ljutito – Samo zato što nisam
efikasna kao ti! Znaš li koliko toga sam imala da obavim otkako je Fintan
umro? Sama? Dovoljno mi je teško što moram da ustanem iz kreveta
svakog jutra, zamisli kad bih još morala da šaljem proklete kopije njegove
umrlice svakom debilu koji mu šalje pisma!
Otpila je veliki gutljaj čaja. – Možeš li da mi pomogneš?
– U vezi s čim?
– Pismima. Zvali su me zbog osiguranja, a ne mogu da se nosim s tim.
To o čemu je pričala je trebalo odavno da bude sređeno, po svemu
sudeći.
– U redu – reče Geri nakon trenutka oklevanja.
Neće reći Bobu. Nije bio nimalo impresioniran kada je otišla da namiri
Nikolin račun za parno grejanje prošlog meseca, kao i onaj problem kod

87
advokata u vezi s testamentom.
Nikola podiže pogled, puna nade: – Stvarno?
– I ostavi mi to pismo. Ja ću nazvati teretanu.
Nikola ponovo poče da plače, ali ovog puta iz čiste zahvalnosti: – Hvala
ti, Geri. Stvarno – ne znam šta bih radila bez tebe. Zaista ne znam.
Samo joj je potrebno vreme, to je sve, Geri je bila sigurna u to. Vreme i
malo podrške, a ne šut u guzicu, za šta se Bob stalno zalagao.
Dok je punila džezvu pod česmom iznad sudopere da skuva novu turu
čaja, mogla je da vidi Boba kroz prozor kuhinje. Šetkao se pored baštenske
šupe, pričajući na mobilni s neuobičajenom žustrinom. Mora da priča s
ljudima iz Argosa ili neke slične firme.
Mahnula mu je s kuhinjskog prozora: primirje.
Nije je video i naposletku je spustila ruku.

88
 7.

Debs je zvanično postala ljubavnica. Nikako nije mogla da se navikne na

to: ona, femme fatale? Postojale su veće šanse da će propasti kroz stakleni
pod u Fic komjunikejšnsu. Uostalom, zar ljubavnice ne bi trebalo da budu
visoke i vitke i nose crvene haljine s dubokim izrezom na butini kao Kristin
i z Dalasa? Debs se još uvek sećala kako su svi sedeli kod kuće ispred
televizora subotom uveče, i kada bi se Kristin pojavila na ekranu, onako
hladnokrvna i drska, svi bi uzeli vazduh i zlobno siktali: – Uaaa!
Debs se definitivno nije uklapala u klasičan opis ljubavnice. Njena
zadnjica je radila protiv nje, za početak. I njena garderoba. Tokom onih
prvih nesigurnih sastanaka s Bobom – odlasci na kafu u vreme ručka, zatim,
kako su se stvari razvijale, jedna ili dve rane večere, striktno platonski,
naravno, ili su se barem tako zavaravali u to vreme – frenetično je preturila
svaku fioku u svom stanu u potrazi za nečim što makar izdaleka podseća na
tesnu, seksi odeću, i najbolje što je uspela da pronađe bio je jedan crveni
top koji se skupio od prekomernog pranja.
Takođe, nije znala kako da se ponaša. Pa šta ljubavnice treba da
govore? Činilo joj se da uobičajena pravila zabavljanja ne važe: sve to
neobavezno ćaskanje s novim dečkom o porodici, i životnim ciljevima, sve
to pažljivo ispitivanje druge osobe. Ona i Bob nisu pričali o porodici, iz
očiglednih razloga, iako mu je pričala o svojim roditeljima i odgovornoj
sestri Edel (koji bi, bez sumnje, doživeli kolektivni infarkt kada bi znali da
priča o njima s oženjenim muškarcem). Planovi za budućnost, misli o deci –
sve to je takođe bilo prilično izlišno. Njihova veza je bila stvar trenutka.
Nije imala prošlost, verovatno ni budućnost; prosto su bili tu, na klupi u
parku svakog dana.
Bilo je sjajno. Bob nije bio neki dvadesetsedmogodišnji hvalisalac koji
pokušava da impresionira Debs količinom litara piva koju je popio a zatim
povratio prethodne noći.
Bio je zreo. Sofisticiran. Znao je složene reči tipa „homogeno“ i nije se
plašio da ih upotrebi. Nije opterećivao Debs nevažnim sitnicama, kao na

89
primer, kada će kupiti nova kola, ili kada će Aston Vila eventualno osvojiti
kup.
Umesto toga, dok su čedno sedeli zajedno u parku u vreme ručka, pričao
joj je o tome kako se površina Meseca širi kada je obasja sunce.
– Stvarno? – nije bila sigurna da li je zavitlava.
– Stvarno – reče on, oduševljen njenim izrazom lica.
Voleo je sve te stvari u vezi sa svemirom; prave, naučne stvari, a ne
horoskope i slično, što je bilo pomalo razočaravajuće. Debs isprva nije
znala šta da misli o njemu: uprkos njegovom spoljašnjem konvencionalnom
nastupu, da li je on ipak malo čudan? Ali nije bio. Prosto je voleo takve
stvari. A ona je volela da ga sluša kako priča o njima: po njegovom
viđenju, svemir je čudesno, tajanstveno i romantično mesto. Dana kada ju je
obavestio da ljudi otkrivaju nove galaksije praktično svakog dana, svojim
dubokim i prilično sanjivim tonom, umalo se nije onesvestila.
– Mi smo tako... beznačajni – rekla je. Što je zvučalo užasno u trenutku
kada je to izgovorila, naravno, i očajnički je poželela da može da povuče
svoje reči.
Ali on je samo stidljivo rekao: – Da.
I dugo su zatim gledali jedno drugom u oči i Debs je znala da se strašno
zaljubljuje u njega (Da je Fiona bila tu, presamitila bi se od smeha. Debs i
galaksije? Možda galaksi čokoladice).
Debs je živela za njihove razgovore. Razgovarali su o dubokoumnim
stvarima: o značenju života, i ponekad, posle jakog kapućina, o postojanju
Boga; Bob joj je rekao da mora da se šali, dok je Debs volela da misli da
negde gore postoji neki dobroćudni čikica koji joj želi najbolje. Samo kad
bi se malo aktivirao. Ipak, poslao joj je Boba, zar ne?
A između svog tog razgovora, i tračarenja na poslu, seksualni život se
pomaljao iz dana u dan. Sada su se već ponašali skoro kao momak i
devojka, iako se još ništa konkretno nije desilo. Bob bi je dodirnuo pri dnu
leđa kada su ustajali s klupe u parku, na primer, a ona bi osetila kako joj se
želudac skuplja od nervoze ili zadovoljstva, ili i jednog i drugog. Ona bi ga
brzo, polusramežljivo ljubnula u obraz kada su se rastajali na ulazu u park,
kao što bi poljubila vrlo dobrog prijatelja, iako joj on nije bio prijatelj i
oboje su to znali, i nijedno od njih dvoje nije imalo nameru da to

90
verbalizuje.
– I tako! – rekla bi ona, preplašena i ushićena u isto vreme. – Isto vreme,
isto mesto sutra?
– Ili da podignemo sidro i nađemo se u nekom drugom parku – predloži
on.
– Želiš li to?
– Ne, samo se brinem da ćeš pomisliti da sam dosadni starkelja koji se
uspaniči ako mu nešto prekine rutinu. – Odjednom je izgledao zabrinuto.
– Nikad te ne bih posmatrala kao starkelju – stade ona da ga uverava.
Često se šalio na račun razlike u njihovim godinama; i on je razmišljao o
vezi, premda se nijedno nije usuđivalo da otvoreno progovori o tome.
Ispod svega toga ležalo je znanje da će u nekom trenutku u bliskoj
budućnosti njih dvoje završiti u krevetu.
A pri samoj pomisli na to, Debs je imala osećaj da se nalazi na potpuno
stranom terenu. Nije imala pojma kako da bude ljubavnica. Verovatno bi
bila katastrofalna. Da li treba da počne neprekidno da flertuje s njim, ili da
mu ostavlja nevaljale poruke u govornoj pošti? U suprotnom bi se mogao
osetiti prevarenim. Ako će već da bude ljubavnica, onda mora da postoje
neke smernice koje treba da sledi, koje podrazumevaju brdo crvenog
karmina i određenu vrstu donjeg veša.
– Što zagledaš to? – upita je Fiona sumnjičavo prilikom jednog od
njihovih odlazaka u kupovinu dok je Debs ispipavala jedan ogroman,
čipkasti ljubičasti grudnjak s punjenim korpama u kompletu sa istim
gaćicama. Bile su užasne. Ali glavno pitanje je da li su odgovarajuće.
– Samo se pitam ko nosi ovako nešto – uzvrati Debs sa ubedljivim
podrugljivim smehom. Možda će Fiona reći – seksi ljubavnice – i time
staviti do znanja Debs da zna.
Ali i Fiona se podsmešljivo zakikotala: – Matore debele drolje.
Možda je to opisivalo i Debs. Ali ostavila je donji veš iza sebe, u svetlu
novih briga da nije dorasla tom zadatku.
Ali opet, ni Bob nije bio tipičan preljubnik.
Pošto je redovno čitala ženske časopise kod frizera, Debs je znala da
muževi u najvećem broju slučajeva varaju žene jer ih ove po svemu sudeći
ne razumeju. Bila je spremna za zavođenje u koje bi bile uključene

91
svakojake vrste žalopojki, tipa: – Nismo spavali od oktobra prošle godine.
Ili: – Ništa što uradim nije kako treba. On će se bez sumnje jedne večeri
napiti i sa suzama u očima izjaviti da je sve te godine živeo u laži ali to nije
shvatio sve dok nije upoznao Debs. I da će ostaviti ženu. Uskoro. Ili barem
relativno uskoro.
Ali nije. Jedva da je uopšte i pominjao ženu, a i tada samo kada bi ga
neka velika muka naterala (ne da je i sama Debs imala želju da priča o njoj
– ona ipak šuruje s mužem te žene). Pošto nije nameravao da je odvodi u
jeftine hotele i skače na nju požudno se cerekajući, moglo bi se reći da je
Bob zapravo oklevao.
Čak toliko da su stvari pomalo zapele kod držanja za ruke i dodirivanja
po leđima. Debs bi se sada drsko nagnula k njemu na izlazu iz parka kada
ga je ljubila u obraz za rastanak, sigurna da će je svakog trenutka zgrabiti i
poljubiti. To je moralo da se desi. Tenzija među njima je postajala
nepodnošljiva. Svakog trenutka bi mogao da načini prvi korak.
Ali nije; čak ni kada ga je odvela u jedan dosta zamračen kafe da popiju
kafu u vreme ručka, odakle je u pozadini dopirala zavodljiva samba – koja
bi istopila i kamen.
Ali na Boba nije ostavila nikakav utisak. Ljubazno i iskreno joj je
zahvalio na kraju svake pauze za ručak i otišao svojim poslom.
Počela je da se oseća pomalo uvređeno. Da li on želi da stvari odu
dalje?
Onda je postala paranoična. Verovatno je previše debela. On možda
pokušava da se pripremi za to; da skupi hrabrost, takoreći. Možda
razmišlja, ona je divna devojka, ali bože, ta zadnjica...
Sumnja je počela da joj se prikrada. Možda se vrzma oko nje iz zezanja:
sprijatelji se s debelom ženskom u sendvičari da vidi može li da je natera
da se zaljubi u njega. To ne bi trebalo da bude preteško; ko zna kada je
neko poslednji put pokušao da je smota. Možda je u pitanju čak i opklada s
momcima s posla. Blagi bože, oni možda prisluškuju njihove svakodnevne
razgovore u parku putem neke naprave za slušanje iz daljine – Debs to nije
bilo baš najjasnije, ali bila je sigurna da je tako nešto moguće – i valjaju se
po zemlji od smeha dok je on zeza o proširenju Meseca. Još gore, možda joj
se desi da završi na nekom sajtu sa sprdačinama na prokletom internetu.

92
 A onda se jedne večeri i to desilo.
Proveli su noć zajedno.
I to kada je najmanje očekivala.
U stvari, bila je prilično hladna prema njemu cele te nedelje. Bila je
pomalo povređena. Mislila je da su do tada bili prilično iskreni jedno prema
drugom. Ona je prokleto dobro znala da je oženjen. On se nikada nije ni
trudio da sakrije tu činjenicu, ali sada se činilo da se hladi prema njoj.
Možda se samo bio zabavljao pa mu je dosadilo. Čak ju je bio nazvao
telefonom da otkaže njihovo redovno viđenje za ručak tog dana.
– Imam neki sastanak. Dosadno je do zla boga, ali moram da se pojavim.
Da, kako da ne. I bio je petak, nije mogla da se nada ni sutrašnjoj pauzi
za ručak.
– Ne, ne želim da idem u pab! – brecnula se na Gavina te večeri. Te
stvari se uvek dešavaju vikendima, naravno. Sada je imala dva dana da
razmišlja i da se duri i jede brzu hranu. A išlo joj je tako dobro. Otkako je
upoznala Boba bila je na rigoroznoj dijeti, nije jela čips, nije pila vino, niti
unosila ugljene hidrate. Svaki put kad bi osetila da joj odlučnost popušta,
pomislila bi na Bobovu tamnu kosu i način na koji zabacuje glavu kada se
smeje. Imao je divne zube. Jedan je na sebi imao malu žutu mrlju za koju je
pretpostavila da je posledica uzimanja antibiotika u detinjstvu ili nešto
slično, i veoma bi se raznežila na tu pomisao.
Ako ikad uspeju da završe u krevetu, za šta je, kako joj se tada činilo,
bilo sve manje izgleda, želela je da bude mršava za njega, ne debela
krmača. Toliko joj je dobro išlo tih poslednjih nedelja da je uspela da
izgubi pola kilograma od ona dva koje je bila povratila nakon što je bila
smršala tri kilograma kada je bila bolesna. Drugim rečima, imala je
kilogram i po manje nego kada je počela pre toliko nedelja.
U stvari, ako tako sagleda stvari, ispada da je imala razloga za depresiju.
Postigla je jadne rezultate. Svaka razumno koncipirana dijeta predviđa da
treba polako mršaviti, ali ovo je bilo smešno.
Nek ide sve do đavola, poješće picu večeras. Bilo joj je dosta svega.
Ponajviše same sebe, jer je bila toliko glupa da se spanđa s oženjenim
muškarcem.
– Niko te nije pitao da ideš u pab – uzvratio je Gavin sada, sipajući joj

93
so na ranu.
I njega joj je bilo dosta.
– Oh. Pa... dobro! – brecnula se.
U tom trenutku se pojavila i Aleks, sva jedra i rumena, da joj dodatno
pokvari raspoloženje. Upravo se bila vratila s pohotnog odsustva usred
nedelje koje je provela sa svojim dečkom. Svi su to znali jer ju je neko čuo
kako priča vrlo tiho sa osobljem nekog skupog hotela, u kom je rezervisala
sobu.
– Proverila je da li imaju bračni krevet, kunem se – reče Tanja, premda
su svi znali da preteruje da bi ostavila jači utisak. Bila je to sjajna tema za
priču kraj aparata za vodu, doduše. Dženis je tvrdila da je Aleks jedva
mogla da hoda kada se vratila u kancelariju tog jutra. Koga je još briga,
pomislila je Debs iznervirano. Ozbiljno, da li su svi toliko zaokupljeni
Aleks da je ona glavna tema čak i kad nije prisutna?
– Nisam još rezervisala DJ-a, u redu? – reče Debs prilično naprasito čak
i pre nego što je Aleks i stigla da pita.
Njoj je bilo ostavljeno da se pozabavi organizacijom božićne zabave dok
je Aleks odsustvovala s posla da bi se kresala. Marti je dobio vruću dojavu
od jednog svog klijenta za tipa po imenu Sledž.6 Zamisli da ga pozoveš
telefonom: – Dobar dan, mogu li da dobijem gospodina Sledža, molim vas?
– Taj je „pozadinac“ – poverio im je Marti, kao da im daje mig.
Debs nije bila sigurna šta da radi s tom informacijom pa mu se samo
kiselo nasmešila. Aleks je samo sedela tu, kamenog lica. Ali njoj može da
prođe takva vrsta pasivnosti. Svako drugi bi bio otpušten. Baš kao što je
uzela tri dana slobodno usred nedelje, i Marti joj je to dozvolio. Dženis mu
se, naravno, besramno ulizivala u Aleksinom odsustvu u nadi ne bi li mu se
umilila.
– Nazvaću ga sutra ujutru – dodade Debs prilično prkosno. Neće ona da
skače na prvi mig samo zato što je Aleks tako rekla.
Ali Aleks nije pomenula DJ-a. – Bob te čeka dole. – Debs se sledila. –
Molim?
Po glavi joj se vrzmala gomila pitanja: Šta on radi tu? Kako je uopšte
upamtio gde ona radi?
Polako je postalo svesno da svi ostali u kancelariji gledaju u njenom

94
pravcu. Dženis je sumnjičavo pogledala u Tanju: Debs? I neki muškarac?
To mora da je greška. Verovatno neki zalutali kurir.
– Čeka te na recepciji – pojasni Aleks.
Ako je i bila previše iznenađena, nije to pokazala. Ipak, Debs nije mogla
a da ne pomisli, eto ti ga na, Gospođice Savršena. Debs ima muškog
posetioca. Pravog, živog muškarca koji je čeka na recepciji, uz malo sreće
u lepom odelu sa skupom aktovkom. Dobro, možda nije naočit kao Aleksin
muškarac, ali je barem stvaran. Ne kao Tanjini izmišljeni momci, kojima se
hvalila ali u koje niko nije verovao.
– Hvala ti – reče Debs Aleks sa zapanjujućom mirnoćom.
Bilo je to najbolji osećaj na svetu, da ustane i isključi kompjuter, zatim
odjezdi kraj svih njih – Mie, Dženis, Martija, Gavina, Lijama, i naročito
Aleks – visoko uzdignuta čela, mašući tašnom. Samo je zakratko zastala
kraj vrata da im veselo dovikne: – Lepo se provedite za vikend!

– Izvini zbog pauze za ručak.

– U redu je.
– Pokušao sam da se izvučem sa sastanka, ali nisam mogao.
– U redu je, zaista.
Srce joj je pevalo i široko se osmehivala, iako ne bi trebalo. Jedan deo
nje je znao da se previše nada u vezi s Bobom. Da čak previše zahteva i
očekuje. Ali ponekad je i on delovao tako.
– Uglavnom – reče Bob. Bacio je pogled ka Dženifer, koja ih je pomno
posmatrala. Ostao je poluzvaničan. – Samo sam se pitao hoćeš li da te
odbacim do kuće.
Debs je tada videla da je njegov BMV parkiran ispred vrata. Molim ti se
bože da ga je Dženifer primetila. Uz malo sreće, odmah će otići da kaže
ostalima.
– Može.
Nikad joj ranije nije ponudio da je odbaci do kuće. Živeo je u suprotnom
smeru od nje, za početak, u prilično bogatom predgrađu na južnoj strani
Dablina, dok je ona bila ukopana u severnom delu u mnogo manje bogatom
komšiluku.

95
 Čim je sela na kožno sedište njegovog BMV-a, počela je da se
predomišlja. Ne samo da je njen kraj bio neugledan, već je i blok u kom je
stanovala bio iz preistorije. Možda bi mogla da se pretvara da živi u
susednom bloku, koji je bio moderan, s dosta skupih kola parkiranih ispred
ulaza.
– Spremna? – upita on, osmehujući joj se veoma toplo.
– Apsolutno – uzvrati ona, dok je još razmišljala „sranje, da li očekuje
da ga pozovem da uđe na kafu?“. Šta će pomisliti kad bude video njen
maleni stan s pohabanim nameštajem i kaučom ulubljenim na sredini? A tek
kako smrdi. – Ne – dodade brzo. Ali imala je problema s kanalizacionim
cevima u poslednje vreme i smrad je znao da bude nesnosan.
– Moraćeš da mi govoriš kuda da vozim – reče on.
– Naravno – reče ona, sada veoma tankim glasom. Razmišljala je o
prljavom lavabou i štrokavim ogledalima i kanti za smeće u kuhinji koja je
zaista trebalo da bude ispražnjena pre dva dana. Problem kod samačkog
života je to što ne osećaš pritisak da baciš đubre ili pokupiš prljav veš koji
se vuče po podu. Otkako se Fiona odselila, stan je počeo da izgleda
zapušteno.
Obrazi su počeli da joj gore sada dok je razmišljala o vagi, koja je ostala
da stoji nasred kupatila, nakon njenog ritualnog vaganja tog jutra. I o napola
pojedenom parčetu tosta koje je ostavila na telefonskom stočiću dok je
izlazila iz stana, ponovo kasneći na autobus. Njen stan nije bio u
odgovarajućem stanju za posetioce. Nije bio odgovarajući ni da se u njemu
živi, ako ćemo pravo.
– Veoma si tiha – primeti Bob.
– Zar? – Naravno da je bila tiha. Očajnički je pokušavala da smisli neki
izgovor da ga ne pozove da uđe. Možda bi mogla da mu daje pogrešne
smernice. Morala bi da odglumi potpuno iznenađenje kada budu završili u,
recimo, Klontarfu.
– Je li sve u redu?
– Jeste. Nikad bolje.
Onda je počela da se ljuti. On sam jedva da je progovorio do sada, osim
da pita kuda prokleto da ide. Nije znala zašto se uopšte mučio da dolazi po
nju ako neće da se potrudi da malo priča s njom.

96
 – Baš sjajno – reče ona, još glasnije.
Uvek je ona bila ta koja je pričala u ovoj vezi. Što je ponekad bilo
prokleto teško. Mnogo je lakše sedeti dok te neko drugi zabavlja pričom o
tome kako je katastrofalno proveo dan nego da se sam potrudiš i ispričaš
nešto o svom danu. O sebi, umesto o jebenom svemiru.
– Debs? – Sada ju je zabrinuto gledao.
Pa i nek je gleda! Nije otkrio ništa o sebi u njihovoj vezi, dok mu je ona
otkrila svaki najmanji, najdosadniji, najsramniji detalj o čitavom svom
životu na toj klupi u parku, zavedena toplinom njegovog pogleda. Ona, s
druge strane, nije znala skoro ništa o njemu. Nije znala ni njegovu adresu, ni
broj telefona. Nije znala s kim radi. Nije znala kad mu je rođendan. Nije
znala kako mu se zovu deca.
Bila mu je dobra da joj predoči nekoliko naučnih činjenica, i da joj
ispriča ponešto o politici svoje firme. Ali oni sočni detalji, informacije o
njegovom drugom životu, sa ženom i decom, to je po svoj prilici bila tabu
tema. Nešto što ne treba deliti s nekim s kim samo ruča svakog dana.
– Možeš ovde da me ostaviš – reče ona grubo.
– Molim?
– Mogu pešice odavde.
– Debs, trenutno smo na barem tri kilometra od adrese koju si mi dala.
Nije marila. Samo je htela da pobegne od njega. Osećala se kao da ju je
prevario. On, kako je pomislila, vara na mnogim frontovima.
– Kako bilo, nemam gde da se zaustavim. – Sada je bio zbunjen. Neka
ga. – Čuj, šta nije u redu?
– Sa mnom je sve u redu. – Sela je što dalje od njega, čvrsto se
naslonivši uz vrata sa suvozačeve strane, želeći da ga nikad nije srela. On
je, za uzvrat, okrenuo glavu na drugu stranu, povređen, i nastavio da vozi u
tišini.
Gužva u saobraćaju je bila stravična, naravno, i dok su konačno došli do
njenog stana, atmosfera je bila toliko napeta da je nisi mogao preseći ni
motornom testerom.
Okrenuo se ka njoj u kolima. – Rekao sam da mi je žao zbog ručka.
Zurila je u njega. – Misliš da je o tome reč? Da se ljutim što si propustio
ručak? Ne da znam na kom si sastanku zapravo bio, niti s kim si bio!

97
 Još uvek je izgledao zbunjeno. – Hoćeš da pričamo o Džordžu?
– Ne, ja... – trudila se da joj glas ostane miran. – Upravo sam shvatila da
smo bukvalno potpuni stranci.
– Molim?
– Ne poznajemo zaista jedno drugo uopšte.
– Pa šta želiš da znaš? – upita on, voljan da izgladi situaciju. – Dovoljno
je da pitaš.
Oh, znači sad treba da izvlači informacije od njega kleštima, jednu po
jednu. Kao da vadi zube.
– Nije bitno – reče osorno. – Hvala na prevozu.
I s tim izađe iz kola i zalupi mu vrata u lice onako zbunjenom – muškarci
su tako glupi – ode i ne osvrnu se.
Došla je do vrha stepeništa ispred zgrade kada ju je konačno sustigao,
dahćući i duvajući. – Debs, čekaj.
Nije se okrenula. – Ne želim da pričam, u redu? – reče ona, ubadajući
ključ u bravu.
– Kupio sam ti ovo. Mogla bi da ga uzmeš čak i ako ne želiš da me više
ikad vidiš.
Držao je buket cveća – predivan buket ljiljana i belih rada, njenog
omiljenog cveća. Mora da ga je bio ubacio u gepek.
Ali ona nije mogla tek tako da ga uzme. Ne posle svega toga.
– Daj ga svojoj ženi – reče hladno.
Prekorno ju je pogledao, što ju je nateralo da se oseti prilično jadnom i
jeftinom. – Ako ga ne želiš, možeš da ga baciš u đubre.
Gurnuo joj je buket u ruku i okrenuo se da ode, ukočene vilice.
Sada nije želela da on ode. Barem ne na taj način.
– Zašto si me uopšte dovezao do kuće? – upita ona, još uvek prilično
mrzovoljna.
On zastade, šaka duboko uvučenih u džepove pantalona. – Jer se
slučajno desilo da imam slobodno veče. – To mu je prvi put. Debs ostade
nema. – Mislio sam da odemo na večeru ili nešto slično. Da provedemo
neko vreme zajedno. – On izvi obrvu i pogleda je. – Mogao bih da ti
ispričam sve te važne lične detalje koje ne znaš, kao na primer, koji broj
cipela nosim, ili da sam alergičan na jezgrasto voće i da se, ako ga makar

98
ugledam, nadujem kao riba balon. Kladim se da nisi stvarno želela da znaš
to.
Debs se nevoljno nasmeši.
– Čuj, mi možda ne znamo svaki mali detalj o onom drugom, ali znamo
ono što je važno. – Izgledao je pomalo posramljeno. – Barem ja tako
mislim.
Raskravljivao ju je. Ponovo. Nije mogla čak ni da ostane besna pred
njegovom, pa, ljupkošću.
– Pretpostavljam – reče ona.
– Hoćeš da izađeš na večeru sa mnom? To jest, osim ako nemaš druge
planove?
Verovatno bi bilo pametno da laže i kaže mu da zaista ima druge
planove. Mogla bi da natukne da ide na večeru s nekom tajanstvenom
osobom. Prava, iskusna ljubavnica bi to uradila. Držala bi ga u
neizvesnosti.
Umesto toga, srećno se osmehnula i rekla, previše oduševljeno: –
Nemam.
– Pa onda... – reče on.
– Koliko vremena imaš? – upita ona.
Slegnuo je ramenima. – Deca spavaju kod drugova a Geri radi noćnu
smenu.
Nastupila je kratka tišina.
Nije bilo teško sabrati dva i dva. Nije morao da ide kući te večeri. Imao
je celu noć.
– Oh! Jasno! – reče Debs, skiknuvši krajnje nesofisticirano.
Mora da je delovala užasno naivno ili potpuno preplašeno, jer Bob reče,
umirujućim tonom: – Imam nekoliko sati u svakom slučaju.
– Naravno. U redu.
Osvrnuo se u poprilično neuglednom komšiluku. – Dakle! Gde bi bilo
dobro da se ode na večeru u ovom kraju? – Ljubazno se upinjao da ne
zvuči da ne veruje da takvo mesto postoji.
– Ima jedna picerija iza ugla... ili da ja sprčkam nešto?
– Jesi li sigurna?
– Apsolutno – reče ona, trudeći se očajnički da zvuči kao sofisticirana

99
žena koja stalno dočekuje oženjene muškarce u svom domu. U sebi se
molila da ima testeninu u kesici.
Bob se pravio da ne primećuje u kakvom joj je stanju stan.
– Lep pogled – prokomentarisao je velikodušno iz dnevne sobe.
Debs je u međuvremenu pravila špagete s bolonjeze sosom u malenoj
kuhinji, potpuno zaboravivši da je to jedino jelo koje ne treba jesti na
prvom sastanku. A imala je osećaj da se radi o prvom sastanku. Sada kada
će konačno možda doći do seksa, bila je prestrašena. Ruke su joj se tresle i
cugala je belo vino da skupi hrabrost.
– Divne su – reče Bob, pohvalivši njene špagete.
Izgleda da je zaista tako i mislio, jer ih je jeo.
Debs nije mogla da okusi ni zalogaj, što je njoj bio prvi put. Želudac joj
se prevrtao od kiseline. Pitala se da li je izvodljivo da se iskrade do
kupatila i tiho opere zube. Prosto nije bila spremna za ovo. Mislila je da
jeste, ali sada kada je došlo do toga, do seksa koji se može desiti u svakom
trenutku, radije bi skočila s pristaništa.
A tu je i Bob, koji je posmatra svojim divnim smeđim očima, od čega je
bivala još nervoznija. Verovatno misli da ga čeka luda noć. Devojka poput
Debs, koja je pozvala oženjenog muškarca u svoj stan i skuvala mu večeru,
mora biti mala opasnica. Nije ni slutio da joj je muka.
– Desert? – izbrblja ona.
Istog trenutka je pobelela. Da li je pomislio da mu nudi seks? Hoće li
reći – da, molim! – ustati i strgnuti odeću sa sebe?
Ali on je samo rekao: – To bi bilo lepo – i ostao potpuno obučen.
Oteturala se do kuhinje samo da bi shvatila da nema nikakav desert.
Mislila je da ima kanticu sladoleda u zamrzivaču, ali očigledno ju je bila
uhvatila žudnja za slatkim neke od prethodnih večeri jer u maloj ledari nije
bilo ničega osim dva riblja štapića.
Pretresla je pregrade u frižideru i pronašla dve snikers čokoladice.
Moraće da posluže.
Oslonila se na sudoperu, hladeći dlanove na nerđajućem čeliku,
pokušavajući da kupi vreme. Jer kad budu završili obrok, onda će sigurno
doći vreme da prionu na prljavi posao.
On je oženjen. Pokušala je da svari tu činjenicu, ali sada kada je taj

100
trenutak došao, nije mogla da pređe preko toga. Muž neke druge žene joj je
bio u stanu, a ona je kriomice promenila posteljinu na svom krevetu dok je
on skoknuo do radnje na uglu da kupi flašu belog vina.
Ja sam zla, pomisli ona tužno. Cela ova stvar je pogrešna.
– Je li sve u redu?
Bob je stajao u dovratku.
– Nemam ništa za desert – priznade ona, pokušavajući da zataška svoje
misli. – Osim snikers čokoladica.
I on se nasmejao. I to je bio tako divan zvuk da se i ona nasmejala, i ta
čudna tenzija je konačno nestala, i oni su ponovo bili Bob i Debs, i ona se
osećala dobro.
– Obožavam snikers čokoladice – reče on, i način na koji ju je gledao
govorio je da uopšte ne misli na čokoladice, i Debs je mogla da čuje neko
čudno zujanje u ušima.
– Ja takođe – reče ona, iako je to verovatno bilo očigledno.
I onda ju je Bob uhvatio u naručje i poljubio je, a taj osećaj je bio tako
prirodan i ispravan da Debs više nije marila što je oženjen, jer nešto tako
dobro ne može da bude pogrešno, zar ne?
Bilo je savršeno. On je bio savršen. Posumnjala je u sebe samo na
trenutak, i to zbog svoje zadnjice, u trenutku kada se spremao da joj svuče
suknju u spavaćoj sobi. Hoće li se šokirati kada se bude suočio sa svim tim
celulitom i malim valjušcima sala koji joj stoje na kukovima?
– Samo da navučem zavese – prošaputa ona. Bile su debele i guste;
njena majka ih je ručno sašila tako da ne propuštaju to užasno, nesnosno
gradsko svetlo, i priguše zvuke sirena za koje je bila sigurna da odjekuju
Dablinom po celu bogovetnu noć i remete ljudima san.
Sada će zgodno poslužiti da sakriju Debsino golo telo.
– Ne želimo da nas komšije vide – objasnila je Bobu, koji je izgleda
prihvatio to, premda je sada unutra bilo tako mračno da je vidljivost bila
opala na nulu.
Debs skide suknju i uspentra se na krevet, dok je Bob učinio isto, samo
što je zapeo za ormar i udario se.
– Do đavola.
– Jesi li dobro?

101
 – Jesam, samo sam udario palac...
Ležali su u krevetu. Debs se uvek osećala mršavije u ležećem položaju.
Stomak bi joj se lepo ispravio, ali, nažalost, i grudi. Postavila je butine u
najbolji mogući položaj – što nije lak zadatak – a zatim, kada nije postojalo
ništa više što je mogla da uradi da bi se načinila manjom, predala se
vođenju ljubavi.
Videlo se da je Bob iskusan. Nije bilo paničnog petljanja oko kopče na
njenom brusu, niti neugodne prevremene ejakulacije, praćene posramljenim
„izvini“. Neka druga ga je dresirala, i te kako, pa se Debs osetila pomalo
krivom što žanje plodove toga. Dala bi mu devetku na skali od deset. (Ona
i Fiona su imale običaj da ocenjuju muškarce. Svaki preko petice bi bio
dobar ulov. Sedmica je značila da je nadaren. Fiona se hvalila da je jednom
spavala sa osmicom, premda je Debs sumnjala u to.)
Ali ovo vođenje ljubavi je bilo mnogo više od puke tehnike. Bob ju je
gledao u oči tokom celog čina, čak i u mrklom mraku, što je njoj bilo
neverovatno erotično, pošto je bila navikla na momke koji su se uglavnom
bavili njenim grudima. On ju je mazio po kosi, zvao je po imenu, i ona je
bila potpuno sigurna da mu to znači mnogo više od pukog seksa.
Molila je boga da je tako.
Jer njoj jeste više značilo.
– Divna si – reče on, s ugodnom iskrenošću i nežnošću, i ona poče da se
opušta.
Posle nekog vremena nije više marila za svoju zadnjicu. Čak ni za svoj
mali krevet za jednu osobu – koji je ubacio njen gazda u uzaludnom
pokušaju da nametne apstinenciju svojim stanarima – iako je Bob očito bio
naviknut na veći krevet, jer su imali jednu ili dve nezgode. A kada je sve
bilo gotovo, zaspali su zagrljeni, i on je još uvek bio tu kada se ona
nakratko probudila u četiri ujutru, čak i pošto je držao jednu nogu na podu
da održi ravnotežu.
– Zvaću te kasnije – šapnuo je dok je izlazio u sedam. Znala je da
njegova žena završava treću smenu u osam. Pošto je otišao, ona je ležala
tamo zamišljajući ga kako se vraća kući, što nikad nije videla, i za svoju
ženu pristavlja vodu za čaj koji će je sačekati kada stigne, umorna i blaženo
nesvesna, i čarolija od prethodne noći se rasplinula, i Debs se osetila

102
pomalo prazno.
Ali onda joj je Bob poslao poruku deset minuta kasnije, iz kola, da joj
kaže kako je proveo divnu noć i kako jedva čeka da je opet vidi.
I tako je Debs zvanično postala ljubavnica.
Nakon što bi se sada izvagala ujutru – još uvek nije značajno smršala,
do đavola, čak i pored energičnog seksa dvaput nedeljno – dugo se gledala
u ogledalu, okrećući glavu tamo i ovamo.
Mislila je da će na neki način izgledati drugačije. Tajanstveno. Nadala
se da je možda krasi tajanstveni Mona Lizin osmeh pri određenom
osvetljenju.
Ali još uvek je bila dobra stara Debs, iako se sada više trudila oko
šminkanja, i otišla je u kupovinu čim je ugrabila priliku i kupila jedan od
onih strašnih grudnjaka kada nije bila s Fionom.
Ona i Bob su nastavili da se viđaju u vreme ručka svakoga dana. Sedeli
su blizu jedno drugog onoliko koliko su se usuđivali, i krišom se držali za
ruke ispod kesa od sendviča. Bob bi joj ponekad doneo buketić cveća ili
kesicu vokers čipsa sa sirom i crnim lukom (previše se stidela da mu kaže
da je na dijeti i uvek se ponašala kao da samo ima „krupne kosti“) i njih
dvoje bi se naginjali jedno ka drugom, smejali se i šaputali smešne stvari.
On je dolazio u njen stan dvaput nedeljno, obično utorkom i petkom.
Nije više dolazio do posla da je pokupi. Umesto toga, ona bi izjurila u pet
do šest i sačekala ga na uglu. On bi se dovezao kolima, pošto bi prethodno
telefonirao kući da kaže da će raditi do kasno.
Ona mu je spremala hranu u stanu: pastu, pržena jela, omlete – jela koja
se mogu lako spremiti i pojesti pre nego što bi se njih dvoje žurno povukli u
spavaću sobu. On je morao da ide nedugo nakon toga, ljubeći je i
obećavajući da će joj poslati SMS poruku na putu ka kući.
Uvek je ispunjavao obećanje: „Vidimo se sutra u jedan na sendviču sa
šunkom i sirom. Ljubim te“.
Bila je to prilično velika stvar za jednu debelu devojku iz ruralnog
Litrima. Svake noći bi zagnjurila lice u jastuk, i mogla je da oseti njegov
miris iako nije bio tu. I ležala bi tu i prisećala se njihovog poslednjeg
razgovora, ili zamišljala mali ožiljak na njegovom čelu koji mu je, kako je
rekao, ostao od pada s bicikla kada mu je bilo devet godina. Spavala je što

103
je više mogla, pokušavajući da prekrati sate do njegovog ponovnog dolaska
u stan, kada će ga grliti i ponovo se osećati cela.

104
 8.

Bob i Geri su se upoznali kada su oboje studirali i radili u hamburgerdžinici

u Grafton stritu u Dablinu. Irska je tada bila u najdubljoj recesiji i imati
bilo kakav posao bila je velika prednost, koju je trebalo zadržati po svaku
cenu. Geri je došla na posao jedne subote ujutru da bi otkrila da je novi
kuvar za brza jela počeo da radi u kuhinji. Popela se gore, nameštajući
radnu uniformu koja se sastojala od naborane kecelje i bele kape da bi
naišla na Boba koji je sipao ulje u jednu fritezu. I on je nosio belu kapu i
imao je crnu kosu uredno skupljenu ispod mrežice, i dečačko lice. Veoma
marljivo je praznio veliku posudu s biljnim uljem sipajući ga u fritezu.
Očito je poranio i već je bio odmakao s dnevnim zadacima.
Geri je odobravala tačnost i naporan rad (da li je i tada bila gnjavator?).
– Zdravo – reče ona.
– Oh. Zdravo. – Delovao je stidljivo, ali ljubazno. – Koliko ovih staje
unutra?
– Samo jedna – reče ona, zbunjena.
Njegovo lice se sledi. – Molim?
Oboje pogledaše dole u isto vreme i videše kako im se ogromna lokva
ulja širi oko stopala poput kakve zloslutne senke.
Njen izvor je bilo dno friteze.
– Sranje – opsova Bob, postajući sve bleđi u licu. – Zaboravio sam da
vratim čep.
Geri, koja se već dve godine pripremala da postane medicinska sestra,
nije se plašila nereda. Uzela je rolnu kuhinjskog papira, vešto otkinula
jednu gužvu i rekla: – Uzmi. Počni da brišeš.
Bilo im je potrebno sat vremena da pokupe ulje, a zatim je pod morao da
bude opran tri puta sapunom i vodom. Radili su na šakama i kolenima
jedno kraj drugog, ustajući samo da dohvate još papira kada bi im
ponestalo. Kada je šef došao, blagosloveno kasno, nije bilo nikakve
naznake da je pola sata ranije to mesto izgledalo kao ledena dvorana.
Bob je bio patetično zahvalan. – Izljubio bih ti stopala, samo su malo

105
uljasta.
– Nema na čemu – reče Geri. Prilično je uživala u svojoj maloj
spasilačkoj misiji. Obrazi su joj bili rumeni od napora i prijao joj je Bobov
pogled pun divljenja.
Sada je pokušavao da vrati čep u fritezu, što je trebalo da uradi u startu.
Način na koji se češao po glavi i govorio „hmmm“ zbunjenim glasom,
učinio ju je sumnjičavom.
– Radio si ovo i ranije, zar ne?
Konobarice su zapošljavali sa ulice dokle god su bile iole sposobne i
nisu imale previše problema s alkoholom. Ali kuvari su uvek bili barem
polukvalifikovani. Niko nije hteo da rizikuje da otruje pola Dablina
nedovoljno pečenim pilećim pljeskavicama.
– Nisam – priznade on.
Geri je pogledala put šefa. – Ali kako si...?
– Lagao sam. – I način na koji je to izgovorio bio je tako otvoren, tako
lišen lukavosti, a opet tako promišljen da se nasmejala.
– Da ne možeš slučajno da mi pokažeš kako se šta radi? – zamolio je.
Trebalo je da mu kaže da se gubi. Već je bila u velikom zaostatku sa
sopstvenim poslom. Ali ipak mu je pomogla, pokazujući mu gde se nalazi
zamrzivač, pokazujući mu kako da očisti roštiljsku rešetku pa čak i kako da
prevrće pljeskavice.
– Sad si prepušten sebi – reče mu strogo na kraju tog improvizovanog
kursa.
– Sjajna si – reče joj s pokajničkom zahvalnošću.
Te večeri ga je videla na autobuskoj stanici po najvećem pljusku, kako
stoički čeka autobus do kuće. Žurno je prolazila pored stanice krijući se
ispod kišobrana jarkih boja, s novim čeri blum karminom na usnama.
– Pretpostavljam da ne bi htela da odemo na piće? – upita on. – Samo
bih da ti zahvalim.
– Nema potrebe – reče ona.
Nije mu bila potrebna njena pomoć u preostalom delu dana. Svaki put
kad bi pogledala u njegovom pravcu, on je marljivo punio činije pomfritom
i uspevao da prevari šefa i navede ga da pomisli da je radio to čitavog
života.

106
 – Ipak bih voleo to da uradim – reče on, gledajući je na taj stidljiv ali
nepokolebljiv način koji joj je bio prilično privlačan.
– Ne mogu – reče ona. – Treba... da se nađem s nekim.
S dečkom. Nije morala ni da kaže to.
– Ah – reče Bob. – Nema problema.
Mislila je da će biti malo posramljen na poslu sledećeg dana. Ali nije.
Samo je nastavio da prevrće pljeskavice i prži pomfrit kao i obično i
mahnuo joj je veselo kao da su najbolji drugari.
Ponovo ju je pozvao da izađu mesec dana kasnije.
Nasmejala se. – Još uvek sam sa svojim dečkom.
– U redu – reče on, takođe se smešeći. – Sačekaću.
Sve to joj je veoma laskalo, iako je to pripisala aktuelnoj šali među
ostalim osobljem. Svi su znali da se Bob, novi dečko koji izgleda pomalo
sanjalački, zaljubio u Geri, konobaricu koja se glasno smeje i ne trpi
gluposti od mušterija.
Dan nakon što je raskinula s dečkom – sada nije više mogla ni imena da
mu se seti – Bob joj je ponovo prišao.
– Sad nemaš izgovor – reče on.
Odveo ju je u neki veliki, mračni oronuli pab u Begot stritu sa šačicom
mušterija neuglednog izgleda. Bend je štimovao instrumente na malenoj bini
blizu ulaza. Bob joj je doneo piće i posadio je za jedan sto.
– Vidimo se malo kasnije – rekao je, a zatim, na Gerino potpuno
iznenađenje, popeo se na binu i pridružio se prilično mešovitom bendu. Seo
je za bubnjeve. Ona je posmatrala, fascinirana, kako uzima palice i počinje
da se zagreva. Nije je ponovo pogledao. Boba je krasila izvesna umetnička
stidljivost.
Bend se zvao Pacovi iz Balbrigana (omaž Pacovima iz Bumtauna) i bila
je to njihova treća svirka u životu. Bili su brutalni. Glavni vokal je bio
toliko nervozan da mu je glas stalno histerično pucao, kao da mu je ponovo
četrnaest godina, a gitarista je morao da okreće leđa publici jer je uporno
tvrdio da ne može da svira dok svi pilje u njega. Bob se u pozadini hrabro
starao da se svirka nastavi, udarajući u bubnjeve što je jače mogao svojim
tankim, žilavim rukama.
Geri je na kraju žustro tapšala pokušavajući da im popravi raspoloženje.

107
 – Vrlo si ljubazna – reče Bob kada joj se pridružio. I on je znao da su
bili loši.
– Nikad nisi pomenuo da sviraš u bendu. Većina momaka bi to razglasila
u nadi da će privući devojke ako ništa drugo.
– Time nameravam da se bavim u životu – reče joj mirno.
Nasmešila se. – A šta je s tvojim kursom iz računarstva?
Mislio je da ga ismeva. – Time samo hoću da usrećim roditelje – reče on
nehajno. – Verovatno ga neću ni završiti.
– Naravno – reče ona brzo.
– Stiže nam novi vokal. Imaćemo probe tri puta nedeljno. Snimićemo
demo sledećeg leta, odneti ga studijima u Londonu, da vidimo možemo li da
dobijemo ugovor.
Zvučao je potpuno ubeđeno. Verovala mu je.
– Potrebne su nam neke devojke – reče joj on ozbiljno.
Geri poče da se smeje.
– Ali veoma smo izbirljivi. – Onda ju je tako pogledao da ju je prožela
toplina sve do tabana.
Njegova istrajnost je bila zarazna. Osetila se veoma poželjnom, iako bi
se tu i tamo tokom godina zapitala da li je tada bila osvojena ili pre
izmorena i naterana na predaju.

Bob je već godinama ogorčeno kukao zbog sve ređeg seksa. Pa on je bio
ogorčen, što znači da je išao unaokolo izgledajući kao išamarani magarac,
ili bi prilično žalostivo uzdisao u krevetu kada bi mu ona odmah okrenula
leđa i isključila svetlo.
– Umorna sam, Bobe.
To je bila istina. Bila je preumorna. Većinu večeri bila je previše
umorna da skine šminku i namaže lice hidratantnom kremom, i umesto toga
koristila je jedan od onih tupfera za lice po principu „sve u jednom“, iako ju
je Andrea strogo upozoravala da će njenoj koži biti potrebna cela noć da se
oporavi od tog zlostavljanja. Ozbiljno, da li je na ovom svetu ostalo nešto
zbog čega ne moraš da osećaš grižu savesti?
– I ja sam umoran – uzvratio bi Bob hrabro. – Ali spreman sam da se

108
potrudim.
Pa, da, ali kakav to trud on mora da uloži kad čovek malo razmisli? Sve
što je Geri trebalo da uradi bilo je da obuče ono što je već godinama bilo
poznato kao „seksi spavaćica“ – za razliku od njene divne udobne flanelske
pidžame – i on bi se sav uzbudio i postao oran za seks. Muškarci su tako
prosta, jednostavna stvorenja.
S druge strane, da bi Geri postala raspoložena za seks, bio je potreban
čitav jedan ritual. Nekoliko godina ranije sve što joj je bilo potrebno bile su
dve čaše vina. Ali sada bi veče moralo da počne mnogo ranije, počev od
lepe porodične večere bez ikakvih sukoba, gde niko ne bi odjurio od stola
ili objavio da namerava da probuši jezik. Posle toga bi moralo da usledi
tiho veče maženja na kauču s Bobom tokom kojeg on uz malo sreće ne bi
rekao nešto glupo čime bi je naljutio, tipa: „Oh, ko još želi da gleda Kolina
Firta – na petici se daje Sportski pregled“.
Ta ugodnost bi bila propraćena obaveznom čašom vina, premda je sada i
jedna čaša bila dovoljna da joj se malo zamuti pogled, i ona bi spustila ruku
na njegovo rame i uživala u iskrenom razgovoru s njim, što je obično
podrazumevalo da mu prenese svoje strahove u vezi sa Suzan i svoju
odlučnost da te godine uskladi godišnji odmor s njegovim. Pretpostavila bi
da je sluša, jer bi s vremena na vreme promrmljao: – Da, da, potpuno te
razumem.
Pred spavanje bi časkom očistila lice i brzo navukla „seksi spavaćicu“,
koju bi Bob jednako brzo skinuo. U tom trenutku bi već bilo prilično kasno
i ne bi imali vremena da odugovlače pa bi zauzeli misionarsku pozu što pre
i sve bi bilo gotovo u roku od deset minuta, bogu hvala, i zaspali bi do
ponoći.
Ali da rade sve to dva puta nedeljno?
U nedeljnim novinama – iako se obično ne radi o „kvalitetnim“
novinama, to treba istaći – počesto bi osvanula neka uznemirujuća anketa
sa zaključkom da venčani parovi imaju seks u proseku dva puta nedeljno.
Dva puta nedeljno? Kada je prvi put pročitala to, Geri se čitavih nedelju
dana osećala užasno neodgovarajuće i sumnjičavo je posmatrala sve svoje
venčane komšije i prijatelje, sigurna da oni češće vode ljubav od nje i
Boba. Zatim, nakon dve godine i nekoliko desetina anketa, Geri je shvatila

109
istinu: učesnici anketa samo govore da često spavaju s partnerima jer ih je
previše sramota da pogledaju anketara u oči i kažu mu istinu: da
upražnjavaju seks jednom u dve nedelje kao i svaki drugi umorni,
preopterećeni venčani par, ako imaju sreće, i da se radi o uobičajenom
povatavanju ispod čaršava, istim umorno izgovorenim rečima, istom ritualu
koji bi bukvalno mogli da izvedu i u snu. Što bi, zapravo, bilo veoma
zgodno: što ste stariji, to vam je potrebno više sna, naročito u danima oko
prodaje kolača ili takmičenja u dečjim ligama i većina venčanih parova bi
verovatno mnogo češće vodila ljubav kada bi mogli to rade u snu.
Dva puta nedeljno, malo sutra. Gluposti! Ona se uopšte nije
neodgovarajuće ponašala; ona je samo bila jedna od malog broja iskrenih
ljudi u svetu.
Ali onda bi Bob rekao: – Dodaj mi nedeljne novine – i nevolja bi počela.
Jadni Bob: problem je bio u tome što on nije bio pronicljiv kao ona i nije
prokljuvio da većina ispitanika laže. Nadanja bi mu patetično narasla i on
bi ostavio novine otvorene na odgovarajućoj strani na veoma primetnom
mestu na sobnom stočiću, za slučaj da ona nije pročitala taj članak. Ako bi
ga ignorisala, što je uvek radila, on bi premestio novine u kuhinju i strateški
ih ostavio na radnoj površini. Ona bi ih na kraju na brzinu iskoristila da
pokupi vodu ispod veš-mašine.
Usledila bi nedelja ispunjena ogorčenim pogledima uskraćenosti s
njegove strane, do trenutka kada bi njoj dozlogrdilo pa bi obukla svoju
„seksi spavaćicu“ utorkom ili sredom i razdrala se: – Hajde, zaboga, ako
misliš da svi to rade toliko češće od tebe! Vadi ga!
Poslednjih godina su došli do nekog prećutnog kompromisa. Spavali su
jednom nedeljno, ali samo vikendom kad nisu morali da ustaju ujutru zbog
posla, ili da spremaju sendviče deci za školu.
Taj dogovor nije važio kada je Geri radila noćnu smenu, očigledno, ili
kada je Bob morao da radi subotom (to se desilo jednom ili dvaput u
poslednje vreme), ili kada je jedno od dece bilo bolesno, ili kada nisu znali
gde se nalazi, ili kada je jedno od dece puštalo glasnu muziku u sobi do dva
ujutru. Što se sve češće dešavalo nego što bi se dalo pomisliti.
Večeras je bila subota veče.
Veče za seks.

110
 Geri nije radila noćnu. Bob nije morao da radi. Jedina smetnja bila je
Nikola, koja je sedela za stolom ispijajući treću šolju čaja.
Tragičan izraz na njenom malom licu bi ugasio divlju požudu
sedamnaestogodišnjaka puštenog s lanca u Templ baru nakon šesnaest
piva.
– Prosto ne mogu da se odlučim između sumračnocrvene i
zvezdanoružičaste – šta ti misliš, Geri?
To, nažalost, nisu bile boje nove raskošne haljine ili neke nove nijanse
farbe za kuću. To su bile boje spomenika za Fintanov grob.
Barem je odlučila da mu podigne spomenik. Do sada joj je to bilo
previše bolno, tako da je jadni Fintan tavorio bez nadgrobnog spomenika
već skoro dvadeset meseci. Posle onih obilnih kiša u martu, bilo je pitanje
hoće li ikada ponovo uspeti da mu nađu grob.
– Crveno privlači pažnju – reče Geri. – Nekako odgovara Fintanovoj
ličnosti, zar ne?
U sebi je mislila kako bi oblačnosiva verovatno više odgovarala u tu
svrhu, ali trudila se da ne kvari raspoloženje.
– Prosto ne mogu da se odlučim. – Nikola je zabrinuto žvakala usnu. –
Mislim, to je nešto što ću morati da gledam do kraja života.
Geri ju je sumnjičavo pogledala: – Koliko tačno vremena ti provodiš na
groblju?
To je bilo izrečeno kao mala šala. Ali Nikola je razmislila malo o tome,
zatim izbrojala na prste: – Pa idemo na groblje nedeljom nakon službe u
crkvi, zatim sredom uveče, da bi Derek mogao da mu prenese rezultate
fudbalskih mečeva. I obično svratimo ponedeljkom kad se vraćamo s
plivanja.
Da li se ona to šali?
– Ideš tri puta nedeljno?
– To je zbog Dereka više nego zbog bilo čega drugog – insistirala je
Nikola.
Za ime boga, zar niko neće da izvede tu devojku u provod i napije je do
besvesti umesto što je puštate da dreždi po grobljima kao neka utvara u toj
užasnoj crnoj odeći i vucara to malo debelo dete sa sobom, savetovala je
mama Geri i Emu. Lično bi je izvela samo što je veoma loše podnosila piće

111
i obično bi zaspala posle dva šerija.
Ni Ema nije bila mnogo bolja. – U pab? Ja? Večeras? – uvek je zvučala
histerično preko telefona tih dana.
Izgovori, mrmljao je Bob, ali samo kada je mislio da Geri ne može da ga
čuje. Kao da je Ema rodila troje dece za tri godine samo da bi svima
napakostila.
– Hajde da prosto odaberemo jednu? – reče Geri Nikoli prilično
nestrpljivo. Već sat vremena su bile na prvoj strani kataloga koji je imao
još pet strana. I to ne računajući drugi katalog sa spomenicima od fiberglasa
i plastičnim cvećem „za taj večni ukras“.
Ali Nikola je izgubila interesovanje za katalog. – Derek je pitao hoćemo
li ići na letovanje ove godine?
Nisu išli prošle godine. Nikola nije bila raspoložena za letovanje.
Umesto toga su se pridružili Geri, Bobu i deci u Vest Korku kada su oni
otišli na odmor, na jedan produženi vikend. Koji se pretvorio u šest dana.
Samo dok je sve to još sveže, objasnila je Geri svima.
– Treba da ideš. Da osetiš sunce. Sjajno ćeš se provesti.
– Oh, ne znam – reče Nikola. – Da se nas dvoje motamo po Majorci dve
nedelje? Šta bismo radili?
– Plivali. Išli na plažu – što i svi drugi rade.
Nikola je samo izgledala još neutešnije. – Šta si rekla da ćeš raditi ove
godine?
Zna ona dobro šta će oni raditi. Planirali su da odu do Vest Korka na dve
nedelje, u bungalov, možda krajem avgusta. Geri je nameravala da ga
rezerviše prošle nedelje. Deca su već bila započela kampanju s ciljem da se
izvuku od tog odlaska.
– Kao i obično – reče ona.
– Nešto sam razmišljala. Bilo bi sjajno ako bismo svi ponovo otišli
zajedno, zar ne?
– Mislim da su ti bungalovi prilično mali... a Bob je namerio da vodi nas
četvoro na dosta jednodnevnih ekskurzija... – sada je počela da crveni od
silnih laži.
– Izvini. Verovatno ne želi da se ja tu namećem – reče Nikola brzo.
– Ne! Nipošto – povika Geri, preterujući kao i uvek. – Samo je... pa...

112
popričaću s njim.
Kukavica. Bila je besna na sebe. Šta nije u redu s njom kad ne može da
objasni na prost i zreo način da im je potreban prostor? Da je njoj potreban
prostor? Sada je prebacila krivicu na Boba. Što je, zapravo, bilo prilično
zgodno, jer je odgovornost spala s nje, čak i ako nije bila previše ponosna
na sebe zbog toga.
– Gde je on uopšte? – upita Nikola, osvrćući se oprezno oko sebe.
Obično je njegov povratak prilično brzo okončavao ispijanje čaja.
Dobro pitanje. Izašao je u tri sata da bi otišao do jedne od onih ogromnih
radnji tipa „uradi sam“ po vitalnu zalihu šrafova. Iskoristio je bilo koji
izgovor da izađe iz kuće pre Nikolinog dolaska iako je vrlo dobro znao da
će diskutovati o katalogu i da je velečasni Njudžent natuknuo mami prošle
nedelje da je krajnje vreme da dignu Fintanu spomenik.
Geri je počela da se nervira. Nije mu tražila da uradi ni jednu jedinu
stvar čitave nedelje, osim toga. On zna da ona ne razlikuje jednu kamenu
gromadu od druge. Zar nije mogao da se pretvara jednom u životu?
– Nema ga već tri sata? – reče Nikola, kada je Geri objasnila. – Nadam
se da nije doživeo nesreću.
Pre će biti da je dobio alergijsku reakciju na ljudsku tugu. Ali Nikola je
uvek zamišljala ono najgore. Nisi mogao da odeš do prodavnice na deset
minuta a da ona ne pomisli da te je zadesila nenadana smrt.
– Sumnjam – reče Geri bezbrižno.
– Bez obzira, bolje da ga nazoveš.
I tako ga je Geri nazvala, čisto da ostavi utisak da brine. Na njenu
sramotu, on se nije javljao. – Verovatno vozi.
Dejvi i Suzan izađoše iz svojih soba, privučeni mirisom večere u rerni, i
behu uvučeni u čitavu uzbunu.
– Otac vam je nestao – reče im Nikola zabrinuto.
– Sjajno – reče Suzan.
Nije progovorila s Bobom otkako ju je kaznio – po Gerinim
instrukcijama, naravno. Bilo joj je zabranjeno da kroči van kuće dok ih
prethodno ne uveri da je sve svršeno s Leom Rajanom.
– Ne mogu da verujem!
– To više boli nas nego tebe – uverio ju je Bob.

113
 – Samo želiš da me sprečiš da budem srećna!
Bob je izvio usnu na način koji ju je još više iznervirao – S Leom
Rajanom?
– Šta ti uopšte imaš protiv njega?
– Oh, ček da vidim. Nezaposlen je. Nosi trenerke s kapuljačom. Vozi
kola kojima, po mom mišljenju, nije mesto na ulici. One prednje gume mi
deluju izlizano. I prilično sam siguran da njegov prepravljeni auspuh nije po
zakonu. – Išlo mu je sjajno dok nije skrenuo s teme.
– Imaš samo šesnaest godina, Suzan – rekla je Geri, zvučeći baš kao
njena majka, nešto za šta se zarekla da se nikad neće desiti. – Čekaju te
ispiti sledeće godine. Previše si mlada da bi bila u vezi s nekim ko je
toliko... – Glup. – ... ko je toliko stariji od tebe.
– Ima samo dvadeset.
– To je razlika od četiri godine.
Suzan joj je uputila pogled koji je očito govorio: „Toliko si zastarela da
više ne znam ni kako da te nazovem“.
I možda je i bilo tako. Svakako, nije mogla da se seti kako je imati
šesnaest godina, i biti ludo zaljubljen u dečka koji se ne sviđa tvojim
roditeljima.
– Ona samo radi ono što joj je u prirodi – rekla je Bobu kasnije.
– Upravo tako. A mi moramo da lupimo šakom o sto, što je u našoj
prirodi – objasnio joj je Bob uzbuđeno. – Da joj damo razlog da se
buntovnički ponaša.
– Pretpostavljam da si u pravu. – Razmislila je malo o tome. – A onda
ćemo da joj dozvolimo da se zabavlja s njim?
Bob je namršteno prekrstio ruke. – Malo sutra.
Sada je ušao na vrata, s kutijom novih zaliha za majstorisanje pod
miškom – prilično malom kutijom, uzimajući u obzir dužinu njegovog
odsustva – i s rashlađenom flašom vina u drugoj ruci.
Izgledao je savršeno normalno i smireno. – Izvinjavam se što kasnim –
reče on, gledajući ih sve razdragano. – Evo, tvoje omiljeno.
Dodao je Geri vino, koje je zaista bilo njeno omiljeno, izgledajući kao
da je prilično zadovoljan sobom.
– Hvala ti – reče ona, iznenađena i pomalo zadovoljna.

114
 – Možemo li da jedemo? – brecnu se Suzan, pre nego što će odmarširati
u trpezariju.
Te večeri u krevetu, Bob joj je zahvalio što je spremila večeru.
– Otkud tolike pohvale? – reče ona.
– To je bila samo jedna pohvala – zvučao je pomalo zadihano. – Ali ako
ti se ne sviđa...
– Sviđa mi se, sviđa. I hvala ti što si pomogao Nikoli oko Fintanovog
spomenika.
Bob im je svima bio nasuo vino, i bio veoma uljudan prema Nikoli, i
proveli su skoro dva sata pričajući o Fintanovom mestu večnog počinka.
Nikola je otišla kući veoma kasno i pripita, ali je izgledala prilično
spokojno.
Geri je bila dirnuta vremenom i trudom koji je Bob uložio.
– Hej, nije to ništa – reče on mangupski.
A onda ju je poljubio, i ona je ugasila svetlo, ali tek kada je čula
njegovo duboko ujednačeno disanje, shvatila je da, premda je subota veče a
ona nosi svoju „seksi spavaćicu“, Bob ne želi seks.

115
 9.

Bob je išao sa Debs na njenu božićnu zabavu. Molila ga je i kumila i tako

ga praktično naterala da pristane.
– Nikad ne izlazimo na javna mesta – kukumavčila je. Što baš i nije bilo
pošteno. Teško da su mogli da izađu u lumperaj, s obzirom na to da on ima
ženu i dvoje dece kod kuće.
Bobove usne su bile bele i čvrsto stisnute. Debs je to nazivala njegovim
izgledom lažovčine – dok je on mrzeo da ga nazivaju lažovčinom, još više
je mrzeo kada bi ga neko naterao da se suoči sa činjenicom da jeste
lažovčina.
Dušica. Stvarno nije bio stvoren za preljubu. Veoma teško je to
podnosio. Ponekad bi Debs poželela da je više poput preljubnika iz
časopisa koje je čitala u frizerskom salonu – švalera po imenu Endi i Ijan
(što nisu njihova prava imena) koji haraju ženskim spavaćim sobama, ne
hajući ni za šta pre nego što će se veselo vratiti svojim gospođama i
ispijanju čaja.
Umesto toga, Bob se uvek preznojavao oko pojedinih stvari. Beskrajno
je brinuo zbog svog mobilnog, na primer, i gledao bi u njega deset puta
tokom njihovog sastanka da se uveri da ga žena nije zvala. Obično je to
radila samo da bi mu javila da će mu ostaviti malo pastirske pite, ili da ga
podseti da kupi mleko u povratku. Stvari za domaćinstvo. Debs se osećala
pomalo superiorno što ona i Bob nikad ne traće vreme pričajući o mleku.
Takođe nije previše voleo da mu ona šalje imejlove i SMS poruke.
– Nije da ne volim kad mi šalješ poruke, već se samo plašim da ću
zaboraviti da ih izbrišem – rekao je izvinjavajući se. – Pamćenje mi je
šuplje kao sito.
Što je bilo pomalo zabrinjavajuće. Kako da održavaju tajnu vezu ako u
pola slučajeva ne može da se seti šta je kome rekao i kada?
– Mislim da sam joj rekao da sam na sastanku. Sranje. Ne mogu da se
setim. – Onda bi padao u agoniju i mučio sebe a zatim obavio oprezan
telefonski razgovor sa ženom koja bi ga podsetila da je rekao da će igrati

116
golf. – Ah, jeste! Ne, ovaj, tek sam kod prve rupe.
Onda bi prekinuo vezu, kršeći ruke u nastupu krivice, crven do vrhova
ušiju zbog svih laži i promrmljao Debs: – Mrzim sve ovo.
Pa da. Toliko je bilo očigledno. Što se prevrtljivih muževa tiče, Debs je
polako dolazila do zaključka da je on pomalo beznadežan slučaj kad je
obmana u pitanju. Nije uživao u skrivanju niti u nedozvoljenosti dvostrukog
života. Uvek je jednim okom motrio na sat i malo je falilo da se gadno
povredi jednom prilikom kad se zvono na vratima oglasilo dok su bili u
krevetu. Bila je to samo komšinica iz susednog stana koja je donela neku
poštu koja je greškom bila ubačena u njeno sanduče, ali Bob je morao da
leži u krevetu pola sata nakon toga sa spuštenim roletnama da bi prevazišao
šok.
Debs je to bilo zanimljivo, ali ju je i nerviralo; šta je mislio, ko je na
vratima? Njegova žena?
Ali pretpostavila je da to na neki način pokazuje kako je on poštena
osoba. I bilo je očito da nije radio tako nešto ranije. Ne, Bob je u osnovi
dobar, razmišljala bi noću s osećajem topline. Samo zato što se kreše s
njom ženi iza leđa ne menja tu činjenicu, zar ne?
Debs je, s druge strane, prilično uživala u tajanstvenosti i spletkarenju
koji su krasili njenu novu vezu. To je verovatno čini veoma lošom osobom.
Najgorom. Lošom kao Kristin iz Dalasa, uzor za pokvarene ljubavnice
širom sveta.
Ali Debs nije mogla protiv sebe. Kad god bi skoknula do toaleta u
kancelariji da popravi šminku pre nego što će se iskrasti da se nađe s
Bobom, ispunio bi je sladak osećaj tenzije i neizvesnosti. To se nije moglo
poreći; veza sa oženjenim muškarcem je neuporedivo uzbudljivija nego s
tipom po imenu Kit iz, recimo, računovodstva.
– Ne mogu da verujem da sebe dovodiš u opasnost zbog mene – rekla je
jedne večeri posle dve čaše vina.
Bob je umorno pogledao preko ramena: – Zar to radim?
– Hoću da kažem da rizikuješ štošta zbog mene. Kao na primer posao,
porodicu, kuću. – Imao je čitav život koji je gradio preko dvadeset godina i
sve je to rizikovao da izgubi zbog Debs.
Ali Bob kao da se nije oduševljavao zbog te činjenice poput nje i rano je

117
otišao kući. Sranje. Trebalo je da drži jezik za zubima.
U globalu, bilo im je sjajno. Bili su poput tinejdžera, uvek su iščekivali
sledeći sastanak, sledeći telefonski poziv. Kada su bili zajedno, vreme im je
bilo ispunjeno smehom, uzbuđenjem i seksom.
– Voleo bih da prosto ostanem ovde ceo dan – reče Bob jednog
subotnjeg popodneva dok su bili zajedno u krevetu. Retko se izvlačio
vikendom. Uvek je morao da izmisli neki izgovor kako će otići u posetu
svojoj majci ili do prodavnice repromaterijala.
– Ja takođe – reče Debs, šarajući prstom po njegovim grudima. Bile su
maljave, ali ne previše. Nije bio dlakav kao medved. Volela je osećaj
golicanja po obrazu kada bi mu naslonila glavu na grudi.
– Znam šta ćemo – reče ona. – Hajde da pobegnemo.
Samo se šalila.
Bob je prihvatio šalu. – Kuda bismo otišli? U Kork?
– Kork? Gospode, zar ti uopšte nemaš mašte?
Nasmejao se. – Onda na Karibe.
– Previše turistički.
– Nisam znao da si tako izbirljiva.
– Pa jesam. Volela bih da odem na neko netaknuto mesto. Recimo, u
Južnu Ameriku.
Mora da je zvučala kao iskusan putnik jer je Bob pitao: – U kojim
delovima si bila?
– Oh, nisam još nigde išla. – Nije htela da mu kaže da je najdalje stigla
do Majorke za letovanje. Putovanja su bila još jedna stvar na listi njenih
želja. Samo nikako nije našla vremena za to.
– Dobro, dobro, vidim da nemam izbora – reče Bob. – Hajde da uradimo
to.
Debs se nasmejala. – Danas ću nam rezervisati avionske karte.
– Uzmi poslovnu klasu. Kad već letimo, neka to bude sa stilom.
Dobro, bila je to fantazija. Ali nekim danima, kao kada bi se njegova
žena razbolela od stomačnog virusa i ona ga ne bi videla celu nedelju, Debs
se pretvarala da će stvarno pobeći u Peru, samo njih dvoje.
U međuvremenu su provodili sve vreme u njenom stanu. Njena spavaća
soba je postala nešto nalik budoaru. Temeljno je očistila ceo stan, a čak je

118
kupila i novu seksi posteljinu, videvši da se većina njihovih „sastanaka“
odvija u krevetu. Onda, posle nekog vremena, počela je podjednako da
uživa i u onom što je prethodilo seksu; imala je neki ugodan osećaj kad
vodi domaćinstvo dok mu je kuvala u maloj kuhinji, a ponekad se čak
potajno pretvarala da su venčani dok ga je nežno hranila omletom u kuhinji
(ako mu je omlet i dojadio, nikad se nije bunio).
Voleo je da mu neko poklanja pažnju. To bi svakome bilo jasno. Pa ko
još ne bi voleo? Ali Bob je bio pomalo nemaran. Samo jedan od njenih
osmeha dobrodošlice bio je dovoljan za osmeh i na njegovom licu. Uživao
je u tome što se trudi oko njega, jeo je njen omlet, i zatim bi je odneo u
krevet, ne osvrnuvši se na prljave sudove.
– Veoma si spretan večeras – zadirkivala bi ga ona.
– Znam – rekao bi on, izgledajući kao da je iznenađen sobom.
Očito nije takav zbog situacije kod kuće, rekao je jedan glasić u
Debsinoj glavi. Ponovo se osetila malčice superiorno. Naravno, to što radi
je pogrešno, to se ne može poreći; ali u isto vreme, Bob ne bi mogao da
bude toliko srećan kod kuće da nije provodio dve večeri nedeljno u
Debsinom stanu, zar ne?
Utorak i subota. To su postali „njihovi“ dani. On bi parkirao svoj BMV
iza njene zgrade i oni bi se zatvorili u stan, sklonivši se od celog sveta.
– Hoćeš da izađemo? – reče Debs jedne večeri.
Bob podiže pogled: – Da izađemo?
– Da. Možda u neki pab. Ili restoran.
– Ali tek sam stigao.
– Znam. Ali da budem iskrena, ako budem morala da spremim još jedan
omlet...
– Ja ću da kuvam.
– Zašto ne pustimo nekog drugog da kuva? Na primer tipa u restoranu
iza ugla.
Bob nije izgledao oduševljeno.
– Dobro, nikad neće osvojiti tri zvezdice, ali kaneloni su mu prilično
jestivi, i nikad nisam pronašla dlaku u hrani, nijednom.
– Zašto prosto ne naručimo nešto?
Debs je postala sumnjičava.

119
 – Pa ako niko ne želi da kuva... – reče sležući ramenima.
– Ne radi se o kuvanju. Radi se o tome da izađemo negde zajedno, kao
normalni ljudi.
Istina je bila da je jedva čekala da se pohvali njime. To što je Bob drži
za ruku je jednako dobro kao da viče: – Pogledajte me! Imam muškarca!
Iako imam poveliko dupe!
Očajnički je želela da ljudi znaju, čak i neznanci u restoranu Kod Marija,
da ona ima partnera, taj barometar uspeha.
Konačno je uspešno ispunila jedan od ciljeva na svojoj listi.
– Niko te neće videti čak ovde – reče mu.
– Ne radi se o tome! – Razmislio je malo o tome. – Dobro, radi se o
tome.
– Čak i ako te neko vidi, reč je samo o večeri.
On uzdahnu. – A koje nevino objašnjenje bi moglo da posluži za
činjenicu da sedim u mračnom uglu i večeram s jednom mladom ženom
kilometrima od svoje kuće?
– Nećemo sedeti u mračnom uglu. Sedećemo kraj prozora. Pod jarkim
svetlom. Molim te.
Nije hteo. Toliko je bilo očito. Debs je rekla sebi da nije bitno. Bitno je
da su zajedno, zar ne?
Jebeš ti to, pomisli ona turobno, dok je bacala šerpe i lonce po kuhinji,
namerno mu preprživši omlet.
Nedelju dana kasnije, pojavio se na njenom pragu. Po njegovom izrazu
lica znala je da ga zadržava nešto u sebi.
– Šta je? – upita ona, osećajući poznatu uznemirenost. Da li je njegova
žena saznala?
– Šta radiš za vikend?
Ništa. Sedeće u stanu trudeći se da ne jede previše i možda će otići da
kupi novi zastrašujući grudnjak da dopuni kolekciju.
– Što pitaš?
Izvadio je avionske karte s priličnom dozom drame. – Hoćeš da pođeš u
Pariz sa mnom?
– Pariz? – Posle toga je ostala bez teksta.
Morao je da ide na poslovnu konferenciju. Mogli su da provedu zajedno

120
ceo vikend, u najromantičnijem gradu na svetu, a da on ne mora da otrči
kući u sedam ujutru da bi stigao pre nego što se njegova žena vrati iz noćne
smene.
– Moraću da radim tokom dana – upozorio ju je.
Debs nije marila. Hrabro je odlučila da će istražili grad na svoju ruku
dok je on zauzet. Naći će se na večeri kao što ljubavnici rade u filmovima i
šetaće zamračenim ulicama držeći se za ruke, i sve će biti vrlo romantično.
– Fantastično! – viknu ona, bacajući mu se oko vrata.
– Bolje nego odlazak Kod Marija, zar ne? – reče on skromno.
Provešće vikend s ljubavnikom u inostranstvu. Debs se to nikada ranije
nije desilo. Biće sjajno.
Jedini problemčić bio je Bob i njegovi živci. Što se datum odlaska više
bližio, to je on bivao nervozniji.
– Moraću da odsednem u različitom hotelu od svih ostalih, a Džordž će
želeti da zna zašto, i šta ako Geri nazove i traži da priča sa mnom i otkrije
da nisam tamo gde sam rekao da ću biti?
– Reci Džordžu neka gleda svoja posla. A ako žena želi da kontaktira s
tobom, zar te neće prosto nazvati na mobilni?
– Nije tako jednostavno. – Bio je napet i svadljiv. Čovek bi pomislio da
je sve to bila njena ideja a ne njegova.
Debs je već postalo jasno da konfrontacija ne pali kod Boba. Mora da ga
podržava, ohrabruje, i pusti ga da sam donese zaključke. – Ako je sve to
previše, onda možda treba da odustanemo.
Njena sumnja je bila dovoljna da mu potpuno promeni mišljenje. – Ali to
onda nije fer prema tebi. Nikad ne radimo nešto što normalni parovi rade.
Otići ćemo.

I otišli su. Bilo je katastrofalno. Debs je bila u istom avionu, ali je sedela
sama pozadi jer je Bob bio sa Džordžom. Njegova konferencija je trajala
obe večeri i jedne večeri su potpuno propustili večeru. Debs je bila sigurna
da je Francuskinja koja je vodila njihov mali pension tačno znala šta su
namerili – oženjeni muškarac i njegova ljubavnica – i bila je sigurna da je
ujutru mrko posmatra za doručkom. Bob joj je rekao da umišlja, ali i on je

121
izgledao umoran od sveg tog naprezanja.
Onda, u subotu uveče, taman kad je trebalo da imaju romantičan seks
inspirisan boravkom u Francuskoj, Bob je rekao: – Zašto mi nikad ne daš
da te vidim?
Debs se nasmejala. – Sad me vidiš.
– Znaš na šta mislim. Golu.
Zaledila se. Mislila je da nije primetio roletne i to da se ona uvek
uvlačila u krevet dok je on u kupatilu.
– Ja sam tradicionalno vaspitana – našalila se. – Ne bi verovao koliko
inhibicija imam u vezi sa seksom.
Svakako nije htela da prizna da je preplašena da paradira sa svojim
stomakom i butinama po sobi, izazivajući podsmeh.
– Meni ne deluje kao da imaš previše inhibicija – reče on, tako da je
Debs pocrvenela kao bulka.
Bila je to istina. Jednom kada bi se našla pod okriljem tame i prekrivača,
njena stidljivost bi nestajala. U stvari, mogla se opisati samo kao željna.
– Nemoj da bežiš u kupatilo – zamolio ju je, dok je ona pokušavala da
strugne. Zavese u sobi nisu bile od istog materijala kao majčine. Ulično
osvetljenje je jasno osvetljavalo sobu. Veoma loša izrada.
– Vraćam se za minut – obeća ona.
Ali on joj nije pustio ruku. Drugom je počeo da joj otkopčava haljinu
otpozadi.
– Bobe...
– Samo ti pomažem da se raskomotiš. – Vragolasto joj je namignuo.
Gotovo je zavikala. – Samo prestani, hoćeš li?
Njegova ruka odmah klonu. – Žao mi je.
Debs je došlo da odgrize sebi jezik. – Ne, meni je žao. Ja samo... samo
mi je potrebno malo vremena, Bobe. To je sve.
– Naravno – reče on opušteno. – Nema problema.
Ali to je nekako pokvarilo veče, iako se ona potrudila da se iskupi tako
što se ušuškala pored njega u krevetu i ostala u njegovom zagrljaju čitave
noći.
Za sve je ona bila kriva. Da nije tako nekontrolisana po pitanju hrane,
onda bi bila divna i vitka i on bi mogao da je svlači do mile volje.

122
 Mora više da se potrudi. A nije da sada nema motivaciju – ima
predivnog muškarca koji je ludo zaljubljen u nju. Jedina stvar koja je sve
kvarila bila je ona i njena želatinasta zadnjica.
Otišla je u krevet te večeri čvrsto rešena da smrša jednom zasvagda.
Samo što će ovog puta ostati na novoj kilaži.
Bilo im je drago kada su se vratili u Dablin. Po dogovoru nisu izlazili
otkako su se vratili, osim što su otišli Kod Marija, konačno, za njen
rođendan. Napunila je trideset i tri godine. Bob joj je kupio predivan zlatni
privezak s ugrađenim dijamantom.
– Hvala ti – reče ona, sjajnih očiju. Niko joj nikada nije poklonio nešto
tako skupo.
– Vredna si toga – reče on.
Odmahnula je rukom, posramljena.
– Ozbiljan sam – insistirao je. Zatim je, pomalo stidljivo, dodao: – Volim
te, Debs.
Bili su popili dosta vina za večeru. To verovatno piće govori iz njega.
Ali ipak je bilo lepo čuti to. Niko još nije pominjao ljubav. Svakako ne
njoj: znala je iz gorkog iskustva da je to jedina stvar koja će većinu
muškaraca garantovano naterati da trčeći potraže spas u najbližim brdima.
– Hvala ti – prošaputa ona, i držali su se za ruke preko stola ostatak
večeri.
Sve je bilo sjajno dok se nije primakla božićna zabava.
– Samo zato što je Pariz bio katastrofa ne znači da više nikad ne treba da
izađemo iz stana – pobunila se.
– Previše je javno – insistirao je Bob. – Mogao bih da naletim na bilo
koga u tom hotelu.
– Da, ali koje su šanse da će se tako nešto desiti? Zaista?
– Dovoljno je da bude jedna osoba i sve će biti gotovo. Jesi li
razmišljala o tome?
U drugim okolnostima bi možda poklekla. Ali iskušenje da ga pokaže
svojim kolegama bilo je preveliko. Nije mogla da podnese da bude sama na
još jednoj zabavi; da cevči vino u ćošku s Gavinom i Lijamom dok Aleks
paradira okolo s Martijem koji joj njuška zadnjicu.
Bob se na kraju predao. Kako je mogao da ne popusti pod neprestanim

123
pritiskom i čak malo ucene?
– Verovatno neću ni ići ako budem morala da idem sama – rekla je
prilično se dureći.
– Jedan sat – objavio je preteći. – Onda ću morati da odem.
Sat vremena je bilo sve što joj je potrebno da naraste u očima svojih
kolega.
– Dogovoreno – reče ona.

Fiona nije odobravala što se Debs viđa s Bobom. Debs je gorko zažalila što
joj je uopšte rekla o svojoj novoj vezi. Ali to se desilo u trenutku slabosti,
kada je Fiona svratila u stan i pitala, prilično sažaljivo, po Debsinom
mišljenju: – Jesi li pronašla nekoga s kim bi delila stan?
Po prvi put Debs se nije osetila kao žrtva sopstvenog neuspeha. Opijena
svojim uspehom, otvorila je usta i izbrbljala sve o Bobu. Hvalisala se kako
ima divne oči, sjajan smisao za humor i da ju je odveo u Pariz. Morala je
malo da začini taj poslednji deo i predstavi ga romantičnijim nego što je
zaista bio.
– Oh, Debs! Tako mi je drago zbog tebe! – vrisnula je Fiona. Naravno da
joj je bilo drago. Sada je mogla da prestane da oseća grižu savesti što je
ostavila Debs samu u stanu.
– Sada samo moram da ga ubedim da ostavi ženu – našalila se Debs.
Nadala se da će Fiona normalno prihvatiti to ako se i ona bude normalno
postavila prema celoj stvari. Jer to i nije tako strašno, zar ne? One su
savremene žene, na kraju krajeva. Ljudi stalno varaju partnere; to više nije
razlog za šokiranost ili užasnutost.
Ali Fionina reakcija je bila veoma razočaravajuća. Prilično zatucana,
zapravo. Uzdahnula je, i izgledala zaprepašćeno i, iskreno, prema Debsinom
mišljenju, bilo je to preterivanje.
– Debs, jesi li sigurna u vezi s tim? – upita ona, kao da se Debs sprema
da skoči s litice.
– Čuj, nije idealno. Ali on je divan. I znam tačno šta radim.
Ozbiljno! Zar ne može da bar malčice bude srećna zbog Debs? Posle
svih tih godina tokom kojih je uveravala Debs da će nekada – uz malo

124
sreće i božanske pomoći i možda neke dobre dijete – sresti nekog ko je
stvoren za nju, a sada kad ga je Debs pronašla, ona nije nimalo srećna!
Onda je otišla kući iz istih stopa i rekla malom Stivu.
Njih dvoje su očito ozbiljno prodiskutovali o tome, jer su svratili
sledećeg jutra i manje ili više napali je u rođenoj kuhinji.
– Ko je uopšte taj tip? – zahtevao je Stiv da mu se saopšti.
Čovek bi pomislio da će ga sačekati u zasedi i prebiti ga.
– On je nezaposleni lezilebović sa zlatnom kajlom i nekoliko ljubavnica i
verovatno dvoje vanbračne dece za koje odbija da plaća alimentaciju.
Stivu to nije bilo zabavno. – Nadam se da ti nije napričao gomilu laži.
Oh, šta Stiv uopšte zna? Verio se s njenom najboljom drugaricom i
planira venčanje koje već spektakularno izmiče kontroli. On, koji joj je
ukrao Fionu, i ostavio je da trune sama u stanu. A onda ima petlju da je
satera u ćošak u kuhinji i popuje joj kako bi mogla da „nađe boljeg“ i da
„ne dopusti da je iskorišćavaju“.
Njih dvoje su već bili doneli sud o Bobu. A nisu ga ni upoznali.
– Samo ne želimo da te vidimo povređenu – rekla je Fiona.
Dobro. Debs je razumela zašto se brine. Na nekom nivou je to cenila,
iako je bila sigurna da je Bob ne bi namerno povredio.
– Mogu da se staram o sebi.
– Znamo to – rekla je Fiona brže-bolje, premda je pogled koji je
razmenila sa Stivom govorio „to je Debs, ponovo će da ujebe stvar“.
Odnos između Fione i nje je postao malo rezervisan i nategnut posle
toga. Šteta. Bilo bi lepo da ima nekoga kome bi mogla da se poverava o
Bobu. Njih dve su uvek pričale o muškarcima. Mali Stiv je bio predmet
detaljnog razmatranja na početku njegove veze s Fionom, iako toga nije bio
svestan.
– Samo me muči visina – vajkala se Fiona. – Viša sam od njega za pet
centimetara.
U normalnim okolnostima, činjenica da je jedna od njih našla novog
muškarca bi ih naterala da trkom odu do najbliže prodavnice. Kupile bi dve
flaše belog vina i čips i zatim bi pretresale najsitnije detalje do kasno u noć.
Ništa ne bi bilo izostavljeno, od prvog pogleda do toga kakav je u krevetu.
– Ima li lepe butine? – pitale bi jedna drugu. Fiona je jednom prilikom

125
donela kući gomilu ljubića iz radnje koja je prodavala rabljene stvari u
dobrotvorne svrhe u kojoj je radila i njih dve su provele celu zimu čitajući
ih i cerekajući se naglas.
Jednom kada bi izgled i karakterne osobine jadnog, nevinog muškarca
bile detaljno pretresene i ocenjene na skali od jedan do deset, one bi prešle
na njegove izglede za budućnost. To je, prirodno, bilo mnogo važnije. Ako
bi bio u stanju da makar zadrži posao, automatski bi bio nominovan za
poziciju Onog Pravog. Ako se tome dodaju i kola i penzioni plan, ocena bi
mu skočila do neba.
– Ima sopstvenu kuću – divila se Debs Stivu. Nijedna od njih do tada
nije bila s nekim tako situiranim. Fionin prethodni dečko nije imao ni
sopstvene zube, pošto ih je bio izgubio u nekoj tuči.
Cela ta diskusija bi potrajala do otprilike dva ujutru i onda bi jedna od
njih obično pokušala da napravi picu od brenan hleba i tegle dolmio sosa, i
zatim bi se oteturale u krevet, site od alkohola, hrane i priče.
Nije bilo tako ugodnog tračarenja o Bobu. Kad god bi se njegovo ime
pomenulo, Fiona bi napućila usta. Debs nije mogla da veruje: Fiona, koja je
u prošlosti radila stvari na koje je Debs sada ne bi ni podsećala – recimo
samo da se radi o španskim mornarima koji bi svraćali na jednu noć u
Dablin – postala je sva čestita i počela da morališe samo zato što se Debs
zabavlja s oženjenim muškarcem. Neverovatno!
Sada joj je bilo neopisivo žao što ju je pitala da pođe s njom u
kupovinu. Bile su u odeljenju s večernjom garderobom u robnoj kući,
pokušavajući da nađu nešto za božićnu zabavu. Debs je bila polugola u
kabini i pokušavala je da se uvuče u haljinu koja je očito bila sašivena za
ženu s manjim grudima od njenih. Taman ih je gurala pod pazuh kada je
Fiona rekla kroz zastor: – Čuj, jesi li razmišljala o njegovoj ženi?
Debs se sledila. Ooooh. To je bilo nisko.
– Naravno da jesam – promucala je.
I to je bila laž. Pola vremena Debs je pokušavala da se pretvara da ta
žena uopšte ne postoji, čak i kad bi se Bob iskrao iz sobe da bi odgovorio
na njen poziv. Nije čak mogla da se natera da izgovori njeno ime – Geri. U
onim retkim slučajevima kad ju je pominjala, nazivala ju je „njegovom
ženom“. Tako je bilo lakše. Manje lično.

126
 Ali postojalo je jedno prećutno pravilo za koje je Debs znala. Žene koje
ukradu muškarca druge žene smatraju se drukarama, varalicama,
izdajnicama svog roda. A ona je prekršila to pravilo.
Lice joj se zažarilo od griže savesti, ali i od neke vrste pravedničkog
besa.
Čovek bi pomislio da je ona prišla Bobu na ulici i odvukla ga psujući i
boreći se protiv nje pri svakom koraku. A šta je s njegovom ženom? Zar
ona nije imala udela u svemu tome? Žena koja zove Boba samo kada treba
da ga podseti da uzme mleko pri povratku kući i koja nije primetila da je
Bob ostavio štapove za golf u hodniku kod kuće onog dana kad je rekao da
ide na golf? (Bob je umalo doživeo infarkt kada je otkrio. Kao i Debs.)
Debs nije htela to da trpi. Dobro, njena veza s Bobom nije u redu. Ali on
je taj koji je venčan, ne ona. Prokletstvo! Što joj ne pruži malo podrške?
Malo drugarstva?
Besno je navukla zastor. Od tog pokreta su joj grudi ispale iz haljine.
Fiona je ustuknula korak nazad. – Nisam sigurna da ti je ta haljina
taman.
– Ti je čak i ne poznaješ – napade je Debs. – Njegovu ženu.
– Samo kažem. I drugi ljudi su deo toga. Deca.
– Njegova deca su tinejdžeri. Nisu u pelenama. – Mrko je odmeravala
Fionu. – Govoriš sve ovo sada jer se udaješ i brineš se da će ti neka
preoteti Stiva u budućnosti.
– Nije istina – brecnu se Fiona.
– Jeste. Ranije si rekla da ti je dozlogrdila cela ta stvar oko venčanja i
da ćeš poludeti ako se na kraju razvedeš posle tolikog truda.
– Pa da – priznade Fiona. – Ali sumnjam da će neka pokušati da ga
ukrade – reče ona s malim uzdahom.
– Nikad se ne zna – reče joj Debs.
To je malo razveselilo Fionu i tenzija između njih dve je popustila. –
Čuj, u pravu si – ne poznajem njegovu ženu. Ali poznajem tebe. I kad vidim
da vezuješ svoje nade za oženjenog muškarca...
– Kakve „nade“? – upita Debs.
– Znači, ovo je za tebe samo malo provoda?
– Možda.

127
 Trudila se da zvuči ležerno. Ali sada su bile na opasnom terenu. Sama
Debs nije još razmišljala o tome. Svaki put kad bi joj misli odlutale u
budućnost, brutalno se vraćala sadašnjosti.
Previše je rano, rekla je sebi. Osim toga, previše im je lepo. Nema
potrebe da sve to kvare zebnjom.
Ali Fiona je bila spremna da se dobro potrudi. – Mislila sam da želiš da
se udaš i rodiš decu? Čemu inače sva ona kuknjava u stanu posle belog
vina?
Debs reče strpljivo: – Pa naravno da želim. Ali sve je to u budućnosti,
Fiona.
– Budućnosti? Trideset tri su ti godine.
Debs je počinjala da se oseća pomalo depresivno. Ovo je trebalo da
bude veseo izlazak s ciljem pronalaženja neke seksi krpice za božićnu
zabavu na kojoj će jednom u životu paradirati s potpuno uglednim
muškarcem.
A sada je Fiona sve to pokvarila time što je pomenula Debsine godine.
Da i ne pominjemo da je implicirala da je Debs naivna budala ako računa
na bilo kakvu budućnost s Bobom.
Sada je ponovo bila ljuta, ruku prekrštenih preko grudi, s vereničkim
prstenom koji je samozadovoljno sijao na njenom domalom prstu, ili je
Debs imala takav utisak. – Ne želiš da protraćiš godine svog života s njim,
Debs. I završiš sama u trideset devetoj.
Morala je da izabere godinu pre četrdesete, naravno. Četrdeseta, kada je
žena sva istrošena, jajnika sasušenih poput suvih šljiva, i kada je nijedan
normalan muškarac ne bi pozvao da izađu.
Bilo je to dovoljno da utera strah u kosti svih tridesetogodišnjih žena
ovog sveta.
– Mislim, je li on uopšte pomenuo da će ostaviti ženu?
Oh, zaboga! Ne zabavljaju se sto godina!
Ona čak ne zna ni koji broj košulje on nosi, niti da li voli sendvič s
marmeladom s koricom ili bez nje. Ali trebalo je da imaju ozbiljnu raspravu
o tome da li će ostaviti ženu da bi ostvario ozbiljniju vezu s Debs?
Fiona je bila uporna: – Ako ne potegneš to pitanje u prva tri meseca,
onda je verovatno neće ostaviti.

128
 Bilo je to nisko s Fionine strane, da je tako plaši. Bob bi pobesneo kada
bi čuo da se njegova ličnost napada na takav način.
Čak i ako nije zaista rekao ništa o tome da će napustiti ženu.
Ali to ne znači da ne namerava to da uradi. A njihova tri meseca tek što
su bila istekla. S obzirom na to da se viđaju samo dva puta nedeljno,
potpuno je smešno pomisliti da su spremni za takav razgovor. Fiona je
šenula. Zamislite da je na njihovom drugom sastanku izjavio da je već
spakovao kofere i da se seli kod nje! Pobegla bi od njega glavom bez
obzira.
Sada se osećala sve bolje. Fiona je samo plaši. To što ju je Stiv verio,
pretvorilo ju je u veoma kritičnu osobu, zaključila je Debs. Ne mora svaka
veza da se završi brakom u roku od godinu dana. Postoje razne vrste veza:
nekima je potrebno više vremena da prerastu u nešto ozbiljnije, u zavisnosti
od okolnosti. Ali to ne znači da njih dvoje nemaju budućnost.
– I otkud ti znaš sve to? – upita Fionu. – Na osnovu svih ljubavnih veza
koje si imala? Bila je prilično zadovoljna time.
– Samo mislim da moraš da budeš pažljiva. Ako se radi o malo zabave,
u redu. Samo dok oboje znate na čemu ste, to je sve.
Debs nije htela tek tako da pređe preko tog njenog „malo zabave“. To ju
je činilo jeftinom. To je Boba činilo jeftinim.
Uspravila se do svoje pune visine, privila svetlucavu haljinu na grudi, i
objavila: – Rekao mi je da me voli.
Fiona je izgledala pomalo iznenađeno. Odlično. Bez sumnje misli da je
Bob s njom samo zbog seksa.
– A voliš li ti njega?
– Da – reče Debs. I pošto je to izgovorila bez razmišljanja, pretpostavila
je da to mora biti istina. Ona zaista voli Boba. U nekom trenutku požuda i
uzbuđenje koje krasi preljubu ustupili su mesto osećanjima koje nije ranije
iskusila: želudac bi joj poskočio od nervoze kad bi mislila na njega a srce
bi je zabolelo kada je bio kod kuće sa ženom.
Tada je shvatila da više nema svrhe potiskivati misli o budućnosti.
Prevazišli su početnu fazu, trenutak kada su mogli da stave tačku na sve a
da nijedno od njih dvoje ne bude previše povređeno. Pa osim što bi im
ponos možda bio okrznut.

129
 Ali sada je bilo drugačije. Uložila je sebe u vezu s njim. A sad kad je
Fiona pomenula njene godine, brak, i bebe...
Kada je dobro izbrojala, shvatila je da se viđaju već četiri meseca. Čitav
mesec dana duže od navodnog trenutka kada je on trebalo da pomene da
ostavlja ženu. A Bob nije ni pisnuo o tome.
Izgleda da će ona morati da potegne to pitanje.

130
 10.

Jednom kada se izjedajuća sumnja javila, bilo je teško otarasiti je se:

osećaj da nešto nije u redu, nešto što Geri nije mogla da odredi.
Onda je pomislila da samo umišlja. Šta bi za ime sveta to moglo da
bude? I to s Bobom, od svih ljudi? Išao je na posao i vraćao se kao i
obično. Popravljao je koješta u dvorištu vikendom, kao što je uvek radio. I
svako jutro je pevušio „You’re Never Fully Dressed Without a Smile“ u
kupatilu dok se brijao, i premda bi je to ponekad gotovo nateralo da
postane nasilna, bilo je nečeg utešnog i potpuno normalnog u vezi s tim.
Glupa kravo, prekorila bi sebe od milošte. Samo se paranoiše! On,
jadničak, sada provodi ceo nedeljni dan gore na tavanu, rasklanjajući stvari,
pripremajući tavan za prenamenu kojom je Geri pretila poslednjih deset
godina, ali što se tek sada nakanila da uradi.
Suzan je trebalo da koristi taj prostor za učenje. Ali to je bilo pre nego
što su joj zabranili da se viđa s Leom Rajanom. Sada, po svemu sudeći,
više nikada neće učiti. Niti jesti. Niti pričati s roditeljima.
– Nisam imao ovoliko mira godinama – reče Bob srećno.
– Šššš – upozori ga Geri, jer je Suzan izlazila iz svoje sobe.
Mrko je odmerila svoje roditelje. Zlobno ih je pogledala, tvrdio je Bob
kasnije. – U redu je – reče ona. – Znam da pričate o meni.
– U stvari, i jesmo pričali – reče Geri veselo. – I pitali smo se bi li
volela da izađeš s nama u bioskop večeras, i možda na picu?
Ovo je bio prvi put da Bob čuje za taj naum, ali žustro je zaklimao
glavom.
Suzan ih je pogledala kao da su šenuli.
– Mislite da me možete kupiti picom?
– Ne...
– Nije mi više pet godina, znaš.
– Istina – saglasio se Bob. Izdajnik.
Geri je postalo jasno da će im se ovo gadno obiti o glavu. Samo je htela
da urade nešto lepo sa Suzan, kao porodica.

131
 – Čuj, raspitala sam se malo o Leu Rajanu, Suzan.
– Njuškala si meni iza leđa?
– Samo sam pokušavala da saznam nešto više, to je sve.
– Mogla si da me pitaš. Ili ovde više nikoga nije briga šta ja mislim?
– Samo nisam sigurna da ga poznaješ onoliko dobro kao što misliš –
reče Geri pomirljivo.
Dejvi se sada progurao pored njih, idući ka kupatilu i noseći gomilu
sendviča s kobasicama na poslužavniku.
– Tri puta je kažnjavan zbog prebrze vožnje – dobacio je usput.
Molim? Geri je otkrila da je napustio školu u šesnaestoj bez ikakvih
kvalifikacija i mislila je da je to dovoljno loše.
– Aha! To je to! – povika Bob uzbuđeno. – Više ga nikad nećeš videti!
– Ionako mi je zabranjeno da ga više ikad vidim – istakla je Suzan.
– Ovoga puta ga stvarno više nećeš videti. Ne želim da me policija
pozove u gluvo doba da identifikujem tvoj leš koji su sastrugali s nekog
autoputa.
– Prestanite – reče Geri slabašno.
– Kako bilo, vidimo se kasnije – reče Dejvi i nestade u svojoj sobi, ne
mareći što je on započeo sve.
– Možda zna još nešto – reče Bob Geri. – Leo Rajan je možda
prekršajno gonjen zbog još nečega za šta ne znamo!
Ovo je bilo previše za Suzan. – Vas dvoje ste tako jadni!
I s tim je izjurila napolje.
– Ne mislim da je mislila bukvalno jadni – tešio je Bob sebe i Geri. –
Pre će biti da je htela da kaže da nismo u pravu. I nije morala da viče.
Zavrteo je glavom kao da hoće da kaže „ah ta današnja omladina“, pre
nego što će se ponovo uspeti stepenicama na tavan kao da je sve normalno.
I jeste bilo, manje ili više. Osim što on više nije spavao s njom.
To bi inače bilo u redu što se Geri tiče. Olakšanje, zapravo. Ali je isto
tako znala da muževi ne prestaju iznenada da žele seks bez ikakvog razloga.
Planirala je da kaže nešto o tome, onako ležerno, tipa: – Šta se dešava sa
starim stojkom? – Da se našali.
Ali nekako nije. A onda je majstor nazvao tri dana ranije i rekao da će
im ugraditi prozor sledećeg marta ili slično, ali Bob se prerano uzbudio oko

132
toga.
– Bolje da raskrčimo tavan za vikend – naložio je, uzdrhtalog glasa.
Ovo je bila njegova šansa da se uključi, zajedno sa svojom kutijom za
alat, u pravi, istinski projekat tipa „uradi sam“, pod vođstvom
profesionalaca. Jedva je čekao nedelju. Ustao je rano tog jutra i odmah
uskočio u svoje pocepane farmerke koje je čuvao posebno za kućne radove
i za koje je mislio da u njima izgleda kul, i jedva je zastao da pojede činiju
pahuljica u silnoj žurbi da se popne na tavan.
– Možda bih mogao da im sredim i ove žice – doviknuo je odozgo Geri
autoritativno.
Bio mu je potreban ceo dan da raskloni krš. Većina toga su bile Bobove
stvari o kojima je fantazirao da će ih popraviti i prodati na Ibeju jednog
dana. – Smej se koliko hoćeš, ali taj usisivač će možda vredeti čitavo
bogatstvo jednog dana.
Bilo je tu i drugih stvari. – Vidi ti to – rekao bi povremeno, spuštajući
odozgo jednu od dečjih igračaka iz vremena kad su bili bebe, ili šator u
kojem su spavali na kampovanju jednog leta pre više godina, samo da bi se
vratili kući te iste večeri, promrzli i premrli od straha nakon što je jedna
krava pokušala da im se pridruži.
– Ta prokletinja je bila ogromna!
Sada su se veselo smejali prisećajući se toga. Sve je bilo vrlo prijatno i
intimno, i Geri je otišla da baci šator na gomilu za reciklažu i da mu skuva
čaj, pitajući se šta ju je spopalo da pomisli makar i na sekund da među
njima dvoma nešto nije u redu.
Ne, u ovome su zajedno, pomislila je stoički u kuhinji. Njihov brak je
čvrst, izgrađen na poverenju, poštovanju (ponekad), zajedničkom životu i
nekoliko drugih stvari, kada bi samo mogla da ih se seti. Svakako ne na
seksu, bar ne trenutno. Na tom polju je vladalo malo zatišje, ali to nije
razlog za brigu.
Ipak, prišla je kalendaru na kuhinjskom zidu i počela da broji. Pomalo se
šokirala kada je saznala da nisu spavali šest nedelja, ne od večeri kada su
uzeli kinesku hranu „za poneti“ i gledali „dokumentarac“ o snimanju porno
filmova na Kanalu 4. – Odvratno – saglasili su se prilično živo.
Ali sada je shvatila da su potonuli najniže do sada (zbog šest nedelja, ne

133
zbog pornića).
Izabraće zgodan trenutak, odlučila je. Suptilno će mu predložiti da se
odvuče do njihovog lekara, koji je muškarac, srećom, i spusti pantalone
pred njim. Možda postoji neka fizička boljka koja može da objasni
opadanje njegovog libida. Nje mogla da se seti šta bi to tačno moglo da
bude, ali možda dole postoji neka uvijena cevka ili pomanjkanje nekih
minerala koje je izazvalo mlohavost.
Što se nje tiče, ona će sutra otići da kupi novu seksi spavaćicu. Ovu
staru ima već godinama. Doživela je da ugleda novi milenijum, zaboga.
Jadni Bob. Možda mu je potreban novi izazov, na primer dugmad koju će
da otkopčava, ili mašna koju će da odvezuje – naučila je da vezuje
mornarski čvor u Devojačkom vodiču pre više godina, što bi mogla da uradi
radi dodatnog uzbuđenja. I verovatno ne bi škodilo da ode na depilaciju
voskom s vremena na vreme. Andrea zna dobar salon. Geri bi mogla da
skokne tamo neki dan posle posla da se sredi i iznenadi Boba neke subote
uveče.
Sada se oseća bolje. Ima plan. Nema potrebe da paniči. Mnogo
sredovečnih ljudi iskusi neki problem u krevetu.
– Dvaput nedeljno? – zakreštala je njena sestra Ema kada joj je Geri
ispričala za anketu iz nedeljnih novina u toku nedelje. Sasvim slučajno. –
Dva puta za prokletu nedelju dana? – Nije imalo potrebe dalje trošiti reči.
– Zašto se smešiš? – upita Bob kada je ušao da uzme čaj.
Sad je njena šansa. Uvek su mogli da pričaju o bilo čemu. Samo će mu
napomenuti, bez ikakvih optužbi, da zapostavlja svoje bračne dužnosti. –
Šest nedelja? Jesi li ozbiljna? – bez sumnje će reći, udarivši se šakom po
čelu od zaprepašćenja. – Da znaš, Geri, mislim da imam malo pomanjkanje
gvožđa.
A onda će možda reći, nek ide tavan do đavola, i odneti je u spavaću
sobu na popodnevni seks i sve će ponovo biti u redu.
– Onako – reče ona.
Šta je zaustavlja? Sigurno se ne plaši. Stvarno je prolupala.
Kako je nedelja odmicala, ona je otkrila da je uhvaćena na toj čudnoj
klackalici između razmišljanja da treba da ode kod psihijatra i rastućeg
osećaja nespokoja.

134
 Onda se jedne noći iznenada probudila u tri ujutru i pomislila kako on
više ne nosi majicu boje limuna. Onu u kojoj izgleda kao da ima žuticu.
Glupa stvar. Bila je to ionako užasna majica i bilo joj je drago što se
konačno opametio i bacio je. I kakve to veze ima s nedostatkom seksa?
Nikakve.
Ali ležala je u krevetu satima, ne mogavši da zaspi, slušajući Bobovo
ujednačeno disanje. Pokušavajući da nađe utehu.
Sledećeg jutra je uradila nešto užasno: sela je za njegov kućni računar.
Palo joj je na pamet tokom noći – što je bilo stvarno bolesno – da je možda
zavisan od pornografije. Negde je pročitala da je mnogo muškaraca do te
mere opsednuto time da se više i ne trude da spavaju sa svojim ženama.
Ona emisija na Kanalu 4 je možda bila početak toga. A Bob je radio u
računarskoj industriji – mogao bi da gleda svakakve prljavštine a ona ne bi
imala pojma.
– Izvini, Bobe – promrmljala je s osećajem griže savesti dok je
ukucavala šifru – znali su šifru jedno drugog; eto koliko su verovali jedno
drugom – i spremila se za šokantne slike žena u neverovatnim pozama.
Kriviće sebe, naravno. On nije znao za pornografiju preko interneta dok mu
ona sama nije pokazala, onda kada je blokirala razne sajtove da bi zaštitila
decu. Dejvi ih je, naravno, sve premostio za dva i po minuta.
Ali sada se Bobu možda to osladilo. Možda provodi sate na poslu
pogrbljen nad svojim računarom, i balavi, ili nešto još gore. Prave žene
možda više nisu dovoljne za njega. Možda ga uzbuđuju samo sajber ženske
s ogromnim lažnim grudima i izdepiliranim telima. Geri u svojoj prastaroj
ružičastoj spavaćici, koja bazdi na crno vino, možda ga sada potpuno
odbija.
Bračno savetovanje, odlučila je besno. Odbiće ga postepeno od
pornografije. Ponovo ga naučiti šta je normalno. Geri, kako se nadala. Deci
neće ništa reći.
Na njegovom kompjuteru nije bilo ničega. Poslednji sajtovi koje je
posetio pripadali su Argosu i B&Q-u, za vikend. Bio je čist kao suza.
Oblaci se podigoše s Gerinih očiju i ona se ponovo užasnu nad sobom.
Zamisli da sumnjiči Boba da je perverznjak! Osećala se toliko krivom zbog
svojih dela da je otišla i spremila kari s piletinom za večeru usred nedelje,

135
Bobovo omiljeno jelo, za koje joj je bilo potrebno četiri sata.
– Čemu ovo? – upita on.
– Ničemu. Zar ne mogu još malo da te razmazim? – Kao da ga je ikad
razmazila, ali nije bilo potrebe da pominje to.
– Oh. – Mogao je da izgleda srećnije.
– Znaš, trebalo bi da izađemo u subotu uveče – reče ona veselo. Nije
imala pojma zašto je to predložila. Ali bila je to dobra ideja. Izvešće ga na
još jedan kari, popiće nekoliko piva i lepo će se provesti.
Takođe, nije želela da ostaje kod kuće. To bi u normalnim okolnostima
trebalo da bude veče za seks. Shvatila je da strahuje kako će se završiti.
– Ne mogu – reče on, izvinjavajući se. – Imam onu poslovnu večeru.
Idem sa Džordžom, sećaš se da sam ti rekao?
Nije se sećala.
– Neću ostati do kasno – uverio ju je.
Još jedna vrata se otvoriše u Gerinoj glavi, ona koja će teško zatvoriti.

Sledećeg dana na poslu, odeljenje je bilo puno osoblja u deset ujutru.

Sestara je bilo gde god se okreneš, ponekad u grupama od po dve ili tri.
– Vidim da se doktor Foli sprema da krene u vizitu – primetila je
Andrea.
Geri je ugrabila tu priliku da rastereti um. – Mislim da mu se sviđaš.
– On me se smrtno plaši – reče Andrea s velikim zadovoljstvom.
– Ne znam zašto moraš da budeš tako gadna prema njemu.
– Zato što mi se sviđa, naravno – reče ona s uzdahom.
Geri je pogleda. – Znači, šta, ponašaćeš se kao da ti je dvanaest godina i
pretvaraćeš se da ga mrziš?
– Da li ti imaš bolji plan?
– Da. Izađi s njim.
– Nije me pitao da izađemo.
– Nije zato što se tako ponašaš prema njemu – izjasnila se Geri.
– Oh, čuj, ne mogu.
– Ako se opet radi o tvojoj paranoji da će cela bolnica pričati o vama...
– Ne radi se o paranoji. Alison sa onkologije je bila u Dandalku prošlog

136
utorka uveče u jednoj maloj mračnoj apoteci u nekoj sporednoj uličici da
kupi test za trudnoću i u roku od četrdeset osam sati, Šeron u Teksasu je
znala za to! Na ovom jebenom mestu svi znaju sve o svakome. – Jedan
čovek u pidžami koji je prolazio pored njih zastade u nedoumici. –
Izvinjavam se, gospodine O’Rajli.
Geri nije imala pojma zašto je optimistična, ali rekla je: – Mislim da
treba da okušaš sreću s njim.
– Zašto?
– Zato što je fini. Divan je. Posećuje majku svakog vikenda i kosi joj
travnjak.
– Otkud znaš? U stvari, nemoj da odgovoriš na to. Uostalom, ako bih
izašla s njim, makar na kafu, cela bolnica bi znala za ravno deset minuta i ja
prosto ne bih mogla to da podnesem, čak i ako očajnički želim da ga
pojašem.
Neko je uljudno pročistio grlo. Podigle su glave i ugledale doktora
Folija kako stoji tu.
Andrea je toliko pobledela da je Geri pomislila da će se ispovraćati.
Ali doktor Foli je ispao strašno fini po pitanju toga i pravio se da nije
ništa čuo. – Divno jutro – reče on ljubazno.
– Da – promuca Andrea.
Dok je uzimao dokumentaciju, spremajući se da krene u vizitu, Andrea
je mahnito pokazivala Geri: Idi ti s njim jer ja sam prestrašena.
Geri se okrenu ka doktoru Foliju i reče uljudno: – Je li u redu da Andrea
pođe danas s vama? Mene malo boli glava.
– Naravno – reče doktor Foli. – Nadam se da ste dobro – dodade brižno.
Iza njega, nekoliko sestara se zgledalo: zar ti ne bi pobegla s njim?
I tako on ode praćen Andreom koja je pretila Geri termometrom.
Geri nije čak ni lagala; stvarno je imala glavobolju. Postajala je toliko
nesnosna da je bila u iskušenju da prijavi da joj nije dobro i da ide kući.
Ali šta je čeka kod kuće? Da sedi sve to vreme s mračnim mislima i
razmišlja o stvarima o kojima ne želi da razmišlja.
Želela je da može da vrati vreme do tog jutra. Zašto je uopšte pominjala
izlaženje u subotu? Onda on ne bi pomenuo poslovnu večeru i njen dan bi
protekao u uobičajenom haotičnom maniru i ona bi se sada smejala Andrei

137
koja pokušava da povrati smirenost stojeći u dnu kreveta gospodina
O’Rajlija.
Umesto toga tupo je zurila u bolesnički list i sve o čemu je mogla da
razmišlja bilo je kako Bob više ne ostavlja svoj mobilni na stočiću u
hodniku kao ranije.
Nije shvatila da je to već primetila. Ali mora da jeste. To je bilo
zavedeno u njenom mozgu među stvarima o kojima nije htela da razmišlja.
Razum se sada ponovo uključio. Znači, on ne vadi mobilni iz džepa.
Jaka stvar. Suzan ga je verovatno koristila da zove drugarice u
Turkmenistanu ili negde drugde, i on je morao da ga skloni.
Vidite? Kad se razmotri jedno po jedno, sve je savršeno nevino. Samo
zato što ne spava s Geri, i krije mobilni, i više ne nosi ružnu odeću, i ide
frizeru a da mu ona prethodno ne zvoca, i navodno ide na večeru s
Džordžom u subotu uveče bez žena, nisu razlozi da ona sumnja na bilo šta.
O bože, pomisli ona.
Koja to firma organizuje večere subotom uveče?
Naročito firma škrta poput njegove?
Zašto nije to ranije pomenuo? Jer nije. Bila je sigurna u to.
I zašto odbija da je pogleda u oči?
Impulsivno je dohvatila slušalicu i nazvala Boba.
Odgovorio je odmah nakon drugog zvona. („Vidiš?“, rekla je sebi. „Ima
prednosti kad držiš mobilni kod sebe stalno. Bob je očito već shvatio to.“)
– Šta se desilo? – reče on odmah.
– Ništa. Sve je u redu.
Nikad ga nije zvala dok je bio na poslu, samo u slučaju neke krize.
– Deca su dobro?
– Dobro su, da. – Zatim: – Gde si ti?
– Za svojim stolom. Radim.
Oh. Počinjala je da se oseća veoma budalasto. Naravno da sedi za
svojim stolom. Gde bi drugo bio u jedanaest ujutru?
– Samo sam htela da ti kažem da ću skoknuti do prodavnice posle posla
pa sam se pitala da li je potrebno nešto?
Na drugoj strani je nastupila zbunjena tišina.
– Kao na primer šta? – upita on.

138
 – Ne znam. – I sama je bila u nedoumici. Nikad ga nije pitala da li želi
nešto iz prodavnice. – Dezodorans? – pokušala je.
– Da li ja smrdim? – upita on.
– Ne, ne. Samo sam se pitala, to je sve.
Nastupila je još jedna pauza. – Još nešto? – upita on. – Jer jedan klijent
mi je trenutno tu.
Geri oseti kako crveni. – Izvini. Samo nastavi. Vidimo se kasnije.
Spustila je slušalicu brzo, pre nego što se još više osramoti. Mogla je
samo da zamisli njegov izraz lica s druge strane.
– Je li sve u redu? – upita Hana, koja je upravo došla na posao.
– Da. Ne. Hoću reći, sve je u redu. – Ne može da kaže Hani. Niti čak
Andrei. Andrea bi joj, verovatno zdravorazumski, rekla da je glupa. Pitala
bi Geri kakav dokaz ima – pravi dokaz; karmin na okovratniku ili miris
jeftinog parfema, takve stvari.
Verovatno bi je posavetovala da ode kući i otvoreno pita Boba o tome.
Geri je pripala muka na samu pomisao na to. Šta ako potvrdi?
Osim toga, ako bude rekla nekome, onda bi to celu stvar učinilo nekako
stvarnijom. Sada je to postojalo samo kao luda teorija u Gerinoj glavi, za
šta može da okrivi samu količinu stresa, prekomernog rada i nerviranja u
svom životu. Svako ko peče onoliko kolača za prodaju kao ona mora biti
sklon umišljanju. Ako ne kaže ništa i samo nastavi po starom, onda postoje
dobre šanse da će sve to proći i da će sve ponovo biti normalno.
I tako je pokušala da učini upravo to. Po ceo dan se pretvarala da je sve
u redu. Marljivo je šetkala u svojim šol sandalama po odeljenju, raznosila
pilule i bočice s uzorcima mokraće i povremeno veselo ćaskala s
pacijentima.
– Sad, gospodine Kin, hoću da vidim da ste počistili sav taj goveđi gulaš
s tanjira! Neće biti ničeg drugog kasnije; devojke iz kuhinje su mi rekle da
vam to prenesem.
Čak se i raspitala kod devojaka da li neka od njih može da joj preporuči
dobar salon za depilaciju.
– Šta planiraš da depiliraš? – pitale su one, izgledajući zabrinuto.
– Kao i obično. Ozbiljno. – Samo zato što ima četrdeset dve ne znači da
treba da se zapusti i dozvoli da priroda povrati ono što je bilo njeno u

139
startu. Ne, ovo joj je možda poziv da se trgne i malo se dovede u red.
Možda od toga proistekne nešto pozitivno.
Zašto je onda završila u kolima posle posla plačući kao kiša? Došlo joj
je, tek tako. Osećala se budalasto i glupo dok je sedela tu i cmizdrila kao
beba, ali nije mogla da se zaustavi. Nije je mučila večera u subotu niti
glupa majica boje limuna, već osećaj u želucu da nešto ozbiljno nije u redu
i koliko god da se trudila, više nije mogla da se pretvara da to nije tako.
Nije znala koliko dugo je sedela tu, pogrbljena iznad volana, plačući, ali
mora da je bilo nekoliko minuta.
Dovoljno dugo da je neko primeti.
Začulo se tiho kuckanje po prozoru. Glava joj se trgla u uspravan
položaj. Bio je to doktor Foli. Blagi bože!
Bio je u kaputu i držao je torbu u ruci. Očito je prolazio pored idući ka
svojim kolima i video njenu muku. Izgledao je kao da žuri, ali da ga
dužnost ipak nagoni da zastane.
Moraće to jednostavno da pregrmi. Nakon što je žurno obrisala lice,
spustila je prozor. – Hej, zdravo! – reče svojim veselim glasom sestre
Marfi, nadajući se da on neće primetiti da su joj oči natečene i da joj nos
curi.
– Nisam mislio da zabadam nos. Samo sam se pitao jeste li dobro, to je
sve.
– Ja? O, nikad bolje. Tip-top! – Tip-top? Nije ni čudo što je sumnjičavo
odmerava.
– Dobro. Pa, ako ste sigurni...
Bacio je pogled ka svojim kolima. Očito zadržava jadnog čoveka koji je
krenuo na večeru.
– Apsolutno – reče ona. – Hvala vam još jednom. Vidimo se sutra –
izbrblja ona dok joj je on mahnuo i produžio.
Geri pusti da joj glava klone na naslon. Taj dan nikako nije mogao da
postane gori. Sve što želi da uradi, shvatila je, jeste da ode kući svojoj
porodici, spremi večeru kao obično, i zavali se ispred televizora sa svima
njima baš kao što je uradila prethodnog dana.
Ali nije mogla. U glavi joj je vrvelo od sumnje. I ništa neće biti normalno
dok ona ne raščisti tu stvar do kraja.

140
 Ruke su joj se tresle kada je izvadila mobilni.
Imala je, kako joj se činilo, nekoliko hiljada brojeva sačuvanih u
telefonu – svih roditelja koje je poznavala iz škole, žena s hokeja (iako je
Suzan prestala da trenira), komšija, prijatelja, rodbine. Majstora koji dolazi
sledećeg marta. Imala je čak i broj lokalne picerije koja isporučuje hranu na
kuću. Dejviju je bio potreban najmanje jednom nedeljno.
Imala je čak četiri Lise. Listala je imenik dok nije pronašla onu koju je
tražila: Lisa, Džordžova žena.
Okrenula je broj pre nego što je izgubila hrabrost.
Lisa se, kako joj se činilo, javila tek posle dvadesetog zvona. Ali bilo je
osam i deset, a ona ima decu mnogo mlađu od Gerine. – Halo?
Nije zvučala previše ljubazno. Ali opet, njih dve su obično zvale jedna
drugu kada postoji opasnost od nekog društvenog okupljanja u režiji firme
njihovih muževa, što se, mora se priznati, nije previše često dešavalo, a tada
bi kukale zbog hrane koju su bile u obavezi da spreme.
– Zdravo, Lisa! – Geri se trudila da joj glas zvuči veselo i bezbrižno.
Onda nije znala šta sledeće da kaže. Do đavola. Trebalo je da malo više
isplanira kako će taj razgovor teći pre nego što je uskočila u njega.
– Kako si? – izbrblja, kupujući vreme.
– Zauzeto, u stvari – priznade Lisa. Kao da potvrđuje to, u pozadini se
začu glasna lomljava.
– Dabome, pa neću da te zadržavam. Samo sam se, ovaj, pitala da li bi
htela da se nađemo u subotu uveče da popijemo neko piće? – Samo je
izbrbljala to. Pa teško da je mogla da pita da li Bob laže kao pas o toj
poslovnoj večeri.
Po Lisinom ćutanju joj je postalo jasno da je ova zbunjena tim pitanjem.
Nema sumnje da je poslednje što Lisa želi da je žena jednog od kolega
njenog muža odvuče u neki bučni pab u subotu uveče. Jedva se poznaju,
zaboga.
– Mogle bismo... – reče ona, veoma nevoljno.
Nije joj bilo druge nego da gura dalje. – Samo sam mislila da nećeš
imati šta da radiš, pošto momci idu na tu večeru.
Eto. Rekla je.
Mobilni joj je klizao u šaci. Nije mogla da veruje da uopšte vodi ovaj

141
razgovor. Poželela je da prekine vezu pre nego što Lisa odgovori. Došlo joj
je da povrati.
Molim te bože, neka sve bude u redu, uhvatila je sebe kako se moli.
Ali naravno da nije. Znala je to negde duboko u sebi sve vreme.
Te reči, kada su bile izgovorene, behu šokantne bez obzira na sve.
– Koju večeru? – reče Lisa.
Geri je kasnije bila ponosna na sebe. – Verovatno sam pomešala datume
– reče glatko, dok su kola doktora Folija prolazila pored. Andreino sjajno
teme virilo je sa suvozačevog sedišta.
– Oh. Pa mogle bismo svakako da se vidimo – reče Lisa ljubazno.
– Čuj, pustiću te da se vratiš deci – preseče je Geri. – Zašto ne bismo
ostavile to za neki drugi put?
Pozdravila se s Lisom i prekinula vezu a zatim oborila glavu i ponovo
zaplakala.

142
 11.

– Kad dolaziš kući? – upita Debsina majka molećivo preko telefona. –

Nismo te videli mesecima.
– Uskoro – reče Debs, kao i obično.
Ali njena majka nije htela da odustane tako lako. – Nešto se dešava tu
kod tebe. Znam to.
Debs se veselo nasmeja. – Ne budi smešna.
Njena majka poskoči. – U normalnim okolnostima bi prihvatila. Rekla bi
da spavaš sa sedmoricom različitih momaka i da šmrčeš drogu. Sama
činjenica da poričeš znači da se nešto sigurno dešava!
Bila je oduševljena svojom obrnutom logikom.
– Plašim se što si sama u tom stanu – nastavi ona, s brigom u glasu. – Je
l’ ti neko odgovorio na oglas koji si dala u novinama?
Debs se osećala loše. Sad kad se viđala s Bobom, prirodno nije želela
da se iko useli u stan umesto Fione. Šta, da joj neki stranac sedi za
kuhinjskim stolom dok ona sprema Bobu omlet i pridikuje kad se oni
zavuku u krevet deset minuta kasnije? Ne hvala. Ali njena majka je
nastavila da navaljuje i Debs joj je na kraju nepromišljeno obećala da će
dati oglas za cimera u Ivning heraldu.
Naravno da nije uradila ništa slično. I tako je još uvek imala mali stan za
sebe, premda ju je koštao boga oca. Nije to pomenula Bobu, pazite. Možda
bi pomislio da mora da doprinese ili nešto slično. A to se Debs ne bi
svidelo.
– Ne još – reče ona majci. – Mislim da oglas još nije izašao.
– Kako to misliš? Zar nisi rekla da ćeš ga tek dati.
– Htela sam da kažem da neće izaći pre sledeće nedelje – ispravi se
Debs brzo. – Verovatno ću se raspitati u narednih nekoliko dana.
– Možda bi trebalo da dođem da te posetim – predloži njena majka. –
Mogle bismo zajedno da očistimo stan, da ga učinimo privlačnim za
potencijalne stanare. Možda bismo čak mogle i malo da ga okrečimo. –
Sada se baš oraspoložila. – A onda bi mogla da me odvedeš u taj fini pab u

143
svojoj ulici da popijemo neko pićence.
Prošli put kad je Debsina mama došla na nekoliko dana, toliko se dobro
provela da je bilo pomalo teško naterati je da se vrati kući.
– Tenutno sam prezauzeta na poslu, mama. – Još jedna laž. Ulaže
minimalan napor već nedeljama. Zaljubljena je, zaboga – kako iko može da
očekuje od nje da svojski prione na posao? Ali Marti joj je pomalo kvario
raspoloženje time što joj je stalno davao neke zadatke. Od čitave epizode s
Tomom Brentom, pojavila mu se na radaru. Do tada je relativno mirno, ako
i zaglupljujuće dosadno, bitisala ispod stepeništa, ali sada, kad god je
trebalo da uradi nešto, Marti je uvek birao Debs. Debs se pitala da li je
slučajnost to što su ti zadaci često iziskivali fizičko naprezanje, ili što je
morala da ide do poštanskog sandučeta na kraju ulice u pola šest po podne.
Kao da je crpio neko perverzno zadovoljstvo gledajući kako se Debsina
zadnjica ogorčeno njiše dok ona dahćući izlazi iz prostorije da ispuni
njegova naređenja.
Ponekad bi uhvatila Aleks kako je posmatra dok je obavljala neke od tih
zadataka. Aleks je izgledala kao da saoseća s njom u razumnoj meri, ali
nije intervenisala. Debs nije mogla da je krivi. Niko nije mogao bogzna šta
da uradi da pomogne nekome koga je Marti uzeo na zub. Kada je Tanja
pomislila da je Gotam iz filmova o Betmenu pravi grad, nedeljama joj nije
dozvolio da to zaboravi.
Debs je govorila sebi da je nije briga za Martija. Pa šta ako je na poslu
spala s konja na magarca? Ima divnog, brižnog, seksi, duhovitog muškarca u
svom životu, koji je rekao da je voli.
I hvaliće se njime na božićnoj zabavi. Cela firma je čekala da ga vidi.
Na kraju je obznanila njegovo postojanje kada je Dženis trebalo da ustanovi
konačan broj ljudi na zabavi. Taj zadatak je pripao njoj nakon što je
natuknula Martiju da organizacioni odbor ne radi svoj posao kako treba.
– Pa imali smo mnogo padobranaca prošle godine – odgovorila je drsko
kada ju je Aleks pitala. I bila je to istina. Neki ljudi, koji nisu mogli biti
imenovani ali koji su znali da se to odnosi na njih, pojavili su se s
prijateljima, komšijama, bivšim ljubavnicima, i bakama, svi u potrazi za
besplatnom hranom.
Dženis je obilazila stolove ispitujući ljude na najneprimereniji mogući

144
način. Počela je od jadne Tanje: – Je l’ ti i ovog puta dovodiš jednu osobu?
– upita ona sumnjičavo.
– Naravno – reče Tanja ozlojeđeno, iako je Debs podozrevala da je tip
kojeg dovodi u stvari njen brat. Ali sve je bolje nego da se pojaviš sam na
božićnoj zabavi. Unajmila bi nekoga ako bi morala.
Dženis je nastavila sa svojim ispitivanjem. Većina ostalih radnika je
takođe dovodila jednu osobu, čak i nešto manje lepe ženske, i suvonjavi tip
s naočarima koji je dolazio tri puta nedeljno da im sređuje poslovne knjige.
Onda je došla do onih jadnih nekoliko koji nisu dovodili nikoga. Oni su
bili sami. Jadna grupa gubitnika i usamljenika koji bi bili osuđeni da tavore
u nekom ćošku prostorije, gde bi imali sto za sebe, sto za gubavce, i uz
malo sreće ne bi dosađivali nikome.
– Lijame? – upita Dženis tiho, glasa nežnog od saosećanja. – Ima li
kakve promene?
– Ne – prošaputa Lijam, crven do ušiju od javnog poniženja.
Potapšala ga je po ramenu s lažnim sažaljenjem i nastavila dalje. –
Gavine?
Gavin je zamalo doveo jednu ženu u pab prošlog petka uveče. Ali onda
se poverio Debs da nije baš bio raspoložen.
– Ovo uopšte ne liči na mene – rekao je zabrinuto Debs. – Da odbijem
žensku koja je ludo zaljubljena u mene.
Ona uopšte nije izgledala ludo zaljubljena u njega koliko je Debs mogla
da vidi. Izgledala je kao da samo prekraćuje vreme.
– Da li misliš da bi trebalo da odeš lekaru? – upitala ga je Debs
saosećajno.
Izgledao je ljutito. – Zar nije očigledno šta nije u redu? Zaljubljen sam u
Aleks.
– Ti si oduvek bio zaljubljen u Aleks.
– Jeste, ali to mi je ranije bilo nešto poput hobija. Sad se budim usred
noći i razmišljam o njoj.
Debs nije htela da zalazi u to, ni u kakav nivo detalja, ni u šta.
– Ona ima dečka, Gavine. Investicionog bankara koji je prelep i po
svemu sudeći fantastičan u krevetu. – Uživala je da ga muči. Osim toga,
Bob nije bio slobodan te večeri, kao obično, i ona je htela da iskali bes na

145
nekome.
Gavin je bio popio šest piva do tog trenutka i obuzimalo ga je mačo
raspoloženje. – I ja sam fantastičan u krevetu. Pitaj bilo koga. Pa, očigledno
ne sebe. Pitaj Dženis. U stvari, nemoj nju. Mislim da sam možda bio veoma
pijan te večeri.
– Spavao si s Dženis?
– Pa da. Zar nisu svi?
Dženis se očito prisećala te večeri sad kad je stajala iznad njega kao
nekakav anđeo osvete. Dovoljno glasno da su je mogli čuti radnici drugih
firmi na spratu ispod i iznad, upitala ga je: – Znači, dolaziš sam? Nisi
mogao da ubediš nikoga da pođe s tobom, ne?
– Ne – morade Gavin da prizna, lica okrenutog u suprotnom pravcu od
Aleks, da što bolje sakrije svoju sramotu.
– Pitam se zašto – reče Dženis sebi u bradu. Zatim: – Pretpostavljam da
ćete ti, Lijam i Debs sedeti za stolom pozadi kao i obično.
Bila je to zaprepašćujuća optužba. Debsino lice se zažari. Onda, s
vrtoglavim olakšanjem, shvatila je da više ne pripada tu. Zato što ona sada
ima dečka. Hvala bogu. Pravog, živog dečka koji će doći s njom na božićnu
zabavu i poštedeti je večeri užasa.
Otvorila je usta da to trijumfalno objavi, kada joj je Aleks izduvala jedra
izjavivši opušteno: – I ja dolazim sama.
Pa. To se zove izazvati šok. Dženis umalo nije slomila vrat gledajući čas
u Aleks čas u Tanju čas u Miu. Aleks dolazi bez tajanstvenog Grega?
Šutnula ga je? Još bolje, da li je on nju šutnuo? Ovo je trač godine.
Tek posle trenutka zbunjenosti Gavinu je sinulo: Aleks će sedeti za
njihovim stolom na božićnoj zabavi, transformišući ga time u najpoželjniji
sto u prostoriji. Ogroman, širok osmeh mu je procvetao na licu. Debs je
mogla da vidi kako već planira svoj napad na Aleks, neka joj je bog u
pomoći.
I sada su sve oči u firmi bile uprte u nju s iščekivanjem. Ali Aleks, koja
je gledala da pokvari ljudima zabavu kao i uvek, nije htela ništa više da
kaže o tome. Samo se okrenula ka svom kompjuteru kao da joj je ceo taj
razgovor dosadio, i Dženis je ostala da stoji tu kao budala, sa svojim
jadnim spiskom u ruci.

146
 – U stvari, ja dovodim nekoga – ubacila se Debs.
Ali bilo je prekasno. Nikoga više nije bilo briga. Aleks joj je upropastila
trenutak: odjednom je bilo u modi ne dovesti nikoga.

***

Prokletstvo, pomisli Debs besno. Aleks je ponovo izvela isto.

Kada je Marti čuo novosti, gotovo da si mogao videti kako mu se točkići
okreću u glavi: sad kad je ponovo sama, on zapravo ima šansu da je povali,
samo kad bi mogao da se otarasi svoje žene to veče. Ostatak dana je
proveo njuškajući oko nje i ulizički joj nudeći najbolje poslove, koje je ona
prihvatila sa uobičajenom ravnodušnošću.
Dženis je bila besna zbog način na koji se sve odigralo.
– Ona to radi namerno – besnela je pored aparata za vodu.
U međuvremenu, Gavin je zaneseno slavio skakućući po kancelariji,
nervirajući sve svojom ljubavlju prema Aleks, naročito Dženis.
– Kao da bi ona ikad bila s nekim kao što si ti – reče ona zlobno.
– Nikad ne znaš ako ne pitaš – uzvrati Gavin. – Nego, kad si stajala
nada mnom tamo, primetio sam da treba ponovo da izdepiliraš nausnice –
dodade on.
Dženis ga prostreli pogledom. Odlučivši da se okomi na nekog slabijeg,
okrenula se ka Debs.
– Ti dovodiš nekoga? – uspela je da zvuči zaprepašćeno.
– Da.
– Koga?
Debs nije pominjala Boba svojim kolegama, čak ni pod dejstvom
alkohola u petak uveče.
– Svog partnera – uzvratila je likujući. „Partner“ zvuči mnogo zrelije od
„dečko“. Ta reč upućuje na dugotrajnu, ozbiljnu vezu s muškarcem koji čita
novine i poseduje kišobran.
Dženis, Tanja i Mia su bile umereno impresionirane. – Kako se zove,
Debs?
– Bob – reče Debs, želeći, ne po prvi put, da se zove nekako zanosnije,
kao Majls ili Džejms.
– Oh, je li on beše onaj koji je došao da te pokupi ovde jedno veče? Oh,

147
prilično je sladak, zar ne?
I po prvi put ikada u kancelariji, Debs je imala osećaj kao da pripada tu.

Bob nije bio nimalo srećan kada je saznao da je obnarodovala njihovu vezu.
– Nismo pričali o tome.
– O čemu? O tome kako dolaziš u moj stan i spavaš sa mnom dva puta
nedeljno? – Bila je ljuta zbog njegovog poricanja. Da li on želi da njihova
veza ostane tajna zavek?
I on je izgledao ljutito. – Ta zabava u subotu – treba li da se pojavim s
burmom ili bez nje? Jesi li razmišljala o tome?
U stvari, nije. Samo je htela da ljudi znaju da su njih dvoje par. Da je
dovoljno dobra da privuče pristojnog pripadnika suprotnog pola. Nije
nameravala da objašnjava kako je on oženjen i još uvek živi sa ženom i
decom, a da je samim tim ona beobzirna kurva s moralnošću jedne ulične
mačke, ili bilo šta od toga.
– Onda bez – reče on sarkastično, videvši njen izraz lica. – Još jedna laž.
Slušaj ti njega, kako popuje – a on sam laže svoju ženu svakog dana u
nedelji!
– Ja se barem trudim da budem otvorenija po pitanju nekih stvari! –
uzvratila mu je. – Neću da se šunjam okolo iza zatvorenih vrata godinama
samo zato što tebi to odgovara.
– Misliš da meni ovo odgovara? – Izgledao je zapanjeno.
– Da nije tako, ne bi bio ovde!
Bila je to njihova prva prava svađa. Bila je šokirana time što mu je
rekla.
Ali to se nakupljalo u njoj još od onog dana kada je bila u kabini s
Fionom: nepostojanje plana, nepostojanje bilo kakve izjave s njegove strane
o tome gde vidi njih dvoje u budućnosti. Izgledao je kao da je zadovoljan
idejom da dolazi u njen stan dva puta nedeljno do kraja života i da cela ta
stvar nikad ne pređe u nešto više.
Što se nje tiče... pa, njen um je stvarao zabrinjavajuće realistične
fantazije o tome kako će on napustiti ženu i preseliti se u njen mali stan.
Razradila je detalje u glavi: imaće garderober u Fioninoj staroj sobi za

148
poslovna odela, na primer, a ona će pomeriti sve svoje zarđale brijače i
uvijene tube od šminke da mu oslobodi srednju policu u ormariću u
kupatilu. Otarasiće se svog malog kreveta i umesto njega kupiti jedan
ogroman. Sa svilenom posteljinom. Brzo će uspostaviti prijatnu malu rutinu,
u kojoj će ona dolaziti kući prva uveče i spremati im laganu večeru u
kuhinji, srca koje će zatreperiti od radosti kada bude čula kako svojim
ključem otključava vrata, a zatim je pozdravlja veselim povikom: – Draga!
Došao sam kući!
Nije se zaustavila na tome. Iako je trebalo. Ali problem je bio u tome što
nije bilo nikoga ko bi zaustavio njeno ludilo pa se fantaziranje nastavilo. U
njega su čak bili uključeni i brak i bebe, iako ne nužno tim redosledom (po
svemu sudeći potrebne su godine da bi se u Irskoj dobio razvod – sramota).
Posle razgovora s Fionom, Debs je nevoljno priznala da zaista želi decu,
iako ne baš u tom trenutku. U njenom velikom planu, čiji detalji tek treba
da budu razrađeni, mislila je da bi mogli da imaju dvoje dece – jedno
muško i jedno žensko, uz malo sreće. I ne bi bilo bitno što Bob i ona još
nisu venčani. Bili bi kul, alternativni, nevenčani roditelji dok se njegov
razvod ne okonča. Onda će isplanirati veliko venčanje na koje će pozvati
sve svoje prijatelje i svi će reći da je na kraju sve to bilo vredno truda
(posle sveg tog planiranja obično je morala malo da prilegne).
Bob, naravno, nije znao ništa o svojim budućim obavezama. Bob, koji
nije bio siguran čak ni da će otići na božićnu zabavu s njom.
– Da li ti uopšte želiš da budeš sa mnom? – upitala ga je sada glasom
koji je zazvučao užasno plačljivo.
Pametna ljubavnica ne bi tako postupila. Nikad ne bi pokazala da je
emotivna. Umesto toga bi se udaljila od njega, postala zauzeta i nedostupna
za seks. On bi počeo da žudi za njom i da veruje da ne može da živi bez nje
i isterao bi ženu iz kuće pre kraja tekućeg meseca.
Ali Debs nije bila tako pametna. Trenutno je bila povređena. I pomalo
zbunjena.
– Debs – reče on prekorno. Kao da uopšte mora da pita tako nešto,
govorio je ton njegovog glasa.
Ali nije rekao da zaista želi da bude s njom.
– Pa da li želiš? – Ovo bi moglo debelo da joj se obije o glavu. Ali

149
morala je da zna.
Prošao je rukom kroz kosu, ostavljajući je nakostrešenom. – Znaš kako
je to složeno.
– Što znači da treba da ostavimo stvari onakvima kakve jesu?
Sada je izgledao kao da je pod pritiskom. – Trenutno imamo problema
kod kuće s mojom ćerkom, znaš li to?
Kako može da zna kad joj nikad nije rekao? Uvek se ponaša kao da će
njegova porodica biti zatrovana samim pominjanjem pred njom.
– A šta je sa mnom? Zar se ja ne računam u svemu ovome? – Malo joj je
falilo da zaplače. A to bi bila katastrofa.
– Oh, Debs. – Čvrsto ju je zagrlio, ljubeći je nežno svuda po čelu u znak
izvinjenja. Pokušala je da se odupre; ništa nije bilo rešeno, na kraju krajeva,
ali osetila je kako popušta i naslanja se na njega. Ponovo smirena.
– Ne znam šta da radim – reče on, usana priljubljenih uz njenu kosu. –
Izvini.
I zvučao je tako zabrinuto, tužno i zbunjeno da je Debs osetila kako je i
poslednji tračak besa napušta. Nije igrao igre. Samo je bio uhvaćen između
čekića i nakovnja.
– Samo mi je potrebno još malo vremena. To je sve.
Šta je drugo mogla da uradi osim da klimne i kaže da? Nije mogla da
zahteva da bira između nje i žene; u tom trenutku je znala tačno koju bi
izabrao.
Postalo joj je jasno da će morati da ide polako. Da ga malo obrađuje. Da
ga ohrabri. Nije mogla da ga natera na bilo koju odluku jer bi krivio nju ako
stvari ispadnu loše.
Uloga ljubavnica nije ni upola glamurozna kao što je prvobitno mislila.
Ponekad je mnogo škakljivo.
– Hoćeš li doći na moju božićnu zabavu u subotu? – upita ona.
– Hoću – reče on. – Nosiću periku i veliki dugački crni kaput, i lažne
brkove za slučaj da me neko prepozna. I moraću da se iskradem na zadnja
vrata.
Onda mu je napravila omlet i otišli su u krevet i imali sjajan seks
izmirenja, i dok su ležali u krevetu nakon toga, ona se trudila da se ne pita
hoće li se svađati oko iste te stvari kroz pet godina.

150
 Kada takođe ništa neće bito rešeno.

Njena majka je nazvala rano u subotu po podne, na dan zabave.

– Upravo sam uzela primerak Ivning heralda u gradu, i nema ni traga od
tvog oglasa u rubrici sa stanovima.
– Jesi li sigurna da si dobro pogledala? Nekad ih je teško naći.
– Stavila sam naočare. I tvoj tata se kani da pogleda. Jedino što možemo
da vidimo u tvom delu grada jeste oglas u kojem se traže tri muška cimera
za kuću, a pretpostavljam da to nije tvoj oglas.
Bila je u iskušenju da nastavi da je ubeđuje kako su novine verovatno
pogrešile. Ali bilo je vreme da joj kaže. A i Debs je odrasla osoba, na kraju
krajeva, zar ne? Može sama da odlučuje o svom životu. Smešno je da se sa
svoje trideset tri godine plaši šta će joj majka reći.
Naravno da će naići na neku dozu neodobravanja. Oženjen muškarac nije
baš ono što svaka majka priželjkuje za svoju ćerku. Ali u isto vreme, nije
kao da je on ubica, ili član porodice Pil, koji žive dalje niz ulicu od njih kod
kuće, i koji su svi, prema lokalnom predanju, „pomalo ćaknuti“.7 Ćaknut
kod kuće znači čudan, ne nešto uzbudljivije.
Možda će im čak i biti drago. Nikad to nisu rekli, ali ništa ih ne bi
učinilo srećnijima nego da vide da je Debs upoznala nekog finog. Više ne bi
morali da brinu za nju, skroz gore u toj metropoli Dablinu, ako bi imala
finog, ozbiljnog muškarca koji se brine o njoj. Čak i ako je igrom slučaja
oženjen.
Dobro, sad samo traći vreme. Odlaže taj trenutak.
– Samo hoću da znaš – rekla je majci veoma odsečnim i odlučnim
glasom – viđam se s nekim. – I pre nego što je majka stigla da otvori
šampanjac, pobaca konfete i pozove njenog oca da ustane iz svoje udobne
fotelje i pridruži se slavlju i da eventualno isplaniraju venčanje, brzo je
dodala: – Oženjen je.
Na drugom kraju je nastupila tišina; odvratna, zaglušujuća tišina. Ona
vrsta tišine s kojom se Debs nije susrela otkako joj je bilo osam godina,
kada je isprobala makaze na maminoj najboljoj haljini u optimističnom
uverenju da će je poboljšati.

151
 Debs je, kako je shvatila, pogrešno procenila svoju majku. Verovatno je
precenila njeno slobodoumlje. Postajalo je sve jasnije da njena majka nije
spremna da prihvati da je njena ćerka u vezi sa oženjenim muškarcem.
Sekunde su prolazile. Onda i ono što se činilo kao minuti. Ako se
nastavi ovako, Debs će morati da ode da se sprema za zabavu.
Drži se, hrabrila je sebe. Prebrodi to. Ne popuštaj pred njom. Slomiće se
ona na kraju.
Ali nije. Na kraju je Debs bila ta koja je popustila pod pritiskom...
– Ali su razdvojeni – slagala je.
Ah.
Tišina na drugom kraju je malo popustila. To nije tako loše. Baš
nenormalno i krajnje nepoželjno, naravno, ali malo bolje nego isprva.
Očigledno, situacija će morati da bude izložena njenom ocu na veoma
delikatan način. Njena majka će možda morati da pomene brakorazvodnu
parnicu, i imetak, takve stvari, i sačuvaj bože da komšije saznaju. Ali sve u
svemu, to nije bilo najgore što je Debs mogla da uradi. Ne, najgora stvar bi
bila da se spanđa s oženjenim muškarcem i rasturi jednu srećnu porodicu.
– Tako znači – reče njena majka ledenim glasom. Ali barem je
progovorila. To je praktično znak odobravanja.
Debs je besnela u sebi. Tako joj i treba kad je iskrena. Sada je bila
ostavljena s jednom debelom, masnom polulaži. Čekaj samo dok Bob sazna
da, u Debsinoj verziji, ide pravo na sud i traži razvod. Ima potpuno da
poludi.
Kao da joj čita misli, njena majka reče ukočeno: – Kada ćemo da ga
upoznamo?
Nikad, kako smo krenuli.
– Trenutno je u inostranstvu – reče Debs. Postajala je zabrinjavajuće
dobar lažov. Ali opet, zar sve ljubavnice nisu takve? Prisetila se svih malih
zlobnih prevara u koje su se ona i Bob upustili tokom nekoliko prethodnih
meseci kako bi sačuvali svoju vezu tajnom.
– Pretpostavljam da ima ženu – reče njena majka sarkastično.
Pa da. Prirodno.
– Ona je, ovaj, medicinska sestra. – Kakve to veze ima s bilo čime.
Debs nije znala. Kao što nije znala nijednu drugu stvar o njoj, kako je

152
shvatila. Samo to, i njeno ime, i da povremeno zove Boba da ga podseti da
kupi mleko.
Zamisli to. Debs spava s mužem te žene a praktično ne zna ništa o njoj.
Ni jednu jedinu stvar! Niti želi da zna, ako ćemo pravo. Bobovo zašitničko
ćutanje o ženi joj je potpuno odgovaralo, zaista. Bilo joj je mnogo lakše da
zamisli nekog lika iz crtaća sa zaraznim osmehom čija bi reakcija na otkriće
da je muž vara bila da počne da ga vija s oklagijom u ruci dok se u
pozadini čuje muzika iz Toma i Džerija. Nekoga ko ne može biti stvarno
povređen.
Geri. Medicinska sestra. Bobova žena. Majka njegove dece. Žena koja
zove Boba na mobilni tu i tamo, ali koja inače nema nikakvog uticaja na
Debsinu tajnu vezu.
Debs je uhvatila sebe kako se sa osećajem krivice pita kakva je ona
zaista. Koju boju kose ima? Koliko joj je godina? Svakako je starija od
Debs, ako ima dvoje tinejdžera. Je li debela ili mršava? Da li je loše naravi
ili ima dobar smisao za humor? Da li odmara umorna stopala na kafenom
stočiću uveče ispred televizora, kao Debs?
O sranje. Debs je odjednom obuzela neodoljiva želja da pojede snikers
čokoladicu. Dve čokoladice. Bilo šta što će joj pružiti malo utehe spram
ovog novog talasa krivice.
Kako bilo, rekla je sebi prkosno nakon što se otarasila svoje majke i
pretresla kuhinjske police, Bob očigledno nije srećan kod kuće. Nije Debs
kriva za to, za ne? Ako treba upirati prstom u nekoga, onda je to sigurno
njegova žena. Debs nije odgovorna za Gerine greške. Na neki način, može
samo sebe da krivi za to što je Bob potražio zadovoljstvo negde drugde.
Snikers čokoladica nije imala previše dobar ukus. Pojela je još jednu,
sedeći za kuhinjskim stolom, trpajući je u usta. Sjajno – naždrala se pošto
se izgladnjivala prethodnih pet dana u nadi da će se večeras uvući u
svečanu haljinu, ili barem da će je obući bez korseta.
A čokoladice čak i nisu odradile svoj posao; Debs još uvek nije mogla
da prestane da razmišlja o Geri. Ljutila se na sebe umesto da se uzbuđeno
sprema za zabavu. I otkud uopšte taj iznenadni nalet krivice, s obzirom na
to da Debs do sada uopšte nije mislila na nju?
Njena majka je kriva za to, pomisli Debs mračno. Pošto bi pričala s

153
njom, Debs bi uvek postala svesnija svoje savesti. Mora da je za to krivo
sve ono prinudno odlaženje u crkvu kada je bila dete.
A sada je Bobova žena, Geri, opsedala Debsine misli, terajući je da se
oseća loše. Terajući je da se oseća užasno. A još je i medicinska sestra, što
je celu stvar na neki način činilo još gorom. Sve vreme dok je Debs skidala
gaće u stanu, Geri je verovatno spasavala ljudske živote. Zašto nije mogla
da bude saobraćajac?
Debs bi mogla i da se suoči s tim: to što ona i Bob rade prosto nije u
redu. Znala je ona to u teoriji sve vreme, naravno, ali sada je znala i na
jednom gorem mestu: svojoj savesti. Neka je prokleta njena majka.
Ja sam loša osoba, uzdahnula je turobno u sebi. Kada bude došlo njeno
vreme, bez sumnje će joj suditi sud sastavljen od prevarenih žena, bledih,
koje upiru prstom u nju i viču: – Nemoralna kučko! Uništiteljko porodica!
Spalite je na lomači!
Ne, postoji samo jedna časna stvar koju može da uradi kad se sve uzme
u obzir: da potpuno ostavi Boba.
A ona očigledno nema nameru to da uradi: ona voli tog čoveka, obožava
ga.
Tako da joj je preostala druga opcija: da potpuno ostavi Boba dok on ne
ostavi svoju ženu.
To je možda časna, ali isto tako i užasna opcija. Veoma loša. Niti je
raealistična, jer bi to bilo isto kao dati Bobu ultimatum. Nakon njihove
rasprave oko božićne zabave, i njenog pristajanja da mu dâ još vremena,
kako sad može da uradi suprotno i kaže mu da ne želi da ga vidi dok ne
ostavi ženu? Pomisliće da je poludela.
Možda bi mogla da predloži da prosto malo prorede viđenje umesto
toga.
Ali šta bi time postigla? I dalje bi se viđali njegovoj ženi iza leđa, samo
ne toliko često. Tu nema olakšanja što se savesti tiče.
Šljokice na njenoj novoj crnoj večernjoj haljini zasjaktiše u njenom
pravcu, rugajući joj se. Visila je obešena u uglu dnevne sobe u plastičnom
omotaču. A ona je upravo bila unela 560 kalorija u obliku šećera.
Osetila je kako je preplavljuje poznati osećaj gnušanja nad sobom, koji
je samo pojačavao osećaj krivice zbog Bobove žene. Povrh svega toga, bila

154
je pod stresom zbog večerašnje zabave. Prokleti DJ je već bio zvao da pita
u kom hotelu se održava zabava. U kom hotelu? Rekla mu je samo pedeset
miliona puta i poslala mu adresu faksom u četvrtak. Imaće sreće ako se
uopšte pojavi.
Aleks će nju kriviti za to, naravno. Debsin posao je bio da se postara za
DJ-a.
Sve joj je to postalo previše. Jedva je stigla do kupatila pre nego što je
povratila.

Ispostavilo se da je Sledž veoma kul tip s jarećom bradicom i minđušama u

oba uva. Izgledao je kao da mu je potpuno dosadno da radi na nečijoj
božićnoj zabavi, naročito u septembru, premda je ipak pristao na to, kako je
Debs primetila.
– Puštao sam muziku na Ibici prošlog meseca – obavestio ju je, čisto da
zna koliko je on zaista važan.
Marti je već bio pokušao da mu „baci kosku“ u predsoblju, samo da bi
impresionirao sve, ali je promašio i umesto toga ošamario Dženis. Svi su
rekli da je to bilo previše dobro za nju.
A evo i Aleks, koja izgleda predvidljivo zanosno u običnoj crnoj haljini i
bez šminke. Bez šminke! Svi ostali su na sebi imali tonu šminke, naročito
DJ Sledž, ali Aleks je i dalje izgledala bolje od svih. Bilo je to depresivno.
A Bob je kasnio. Obično ju je zvao u takvim situacijama, ali od njega
nije bilo ni reči. Debs nije pričala s njim celog dana. Ali to nije bilo
neuobičajeno, ne za subotu, kada je uvek zauzet porodicom. Dešavalo se da
se često ne čuju vikendom, ali obično su uspevali da šalju SMS poruke
jedno drugom. Sada se nije javio ni porukom. Trudila se da ne donosi
zaključke prerano. Verovatno pokušava da pronađe mesto da se parkira i
biće tu za koji minut.
Aleks je bacila pogled ka baru s besplatnim pićima, gde se društvo već
bilo okupilo s blagim osećajem panike i gde je hvalisavi Marti bio okružen
Dženis i zečicama, i tiho je uzdahnula: – Barem hrana izgleda odlično.
– Da – saglasila se Debs, krajnje nezainteresovana. Nadala se da joj
želudac ne krči. Bila je izgladnela. Prošlo je mnogo vremena otkako su one

155
snikers čokoladice napustile njen želudac. Ali barem su sve te kalorije
otišle u klozetsku šolju umesto što su se zalepile na njene kukove. Ta
pomisao je učinila da se oseća lagano i slobodno na neki čudesan način.
Aleks je još uvek besposličila. Debs je poželela da ona ode. Ne postoji
ništa kao stajanje pored najlepše devojke u prostoriji što će te naterati da se
osećaš kao jedna od ružnih sestara iz Pepeljuge. Kakve je sreće, Bob će se
pojaviti u tom trenutku i zapitaće se da li je mogao bolje da prođe.
– Bilo je lepo dok smo radile zajedno u odboru za organizovanje zabave
– prokomentarisala je Aleks pomalo se snebivajući.
Je li bilo lepo? Debs je pokušala da se seti svih onih veselih sastanaka
ispunjenih smehom i drugarstvom, ali nekako nije mogla.
– Pretpostavljam da jeste – reče ona, pitajući se čemu to ćaskanje. Aleks
verovatno samo pokušava da ubije vreme pre nego što bude morala da ode
i zauzme svoje mesto za gubitničkim stolom. To uopšte nije njen stil.
Ali Aleks onda priznade: – Čuj, žao mi je što sam onako skočila na tebe
kada si pitala koga dovodim večeras.
Zamisli da se seti toga posle svih tih nedelja. Debs je odavno zaboravila
na to. – Nema problema – reče ona, ne znajući tačno šta bi rekla. – I, eh,
žao mi što čujem za tebe i... – reskirala je – Grega.
Ali Aleks je samo izgledala zbunjeno. Prokletstvo. Znači, ipak mora da
se zove Džek. Ili Džed.
Debs je odlučila da stavi karte na sto. – Čuj, nije mi namera da zabadam
nos, u redu? – Naravno da jeste. – Ali svi mi znamo da si bila s nekim.
Aleks je dugo gledala u nju. – Jesam – reče ona naposletku. Nevoljno.
Kao da je u pitanju državna tajna ili nešto slično. – U stvari – priznade ona
– još uvek smo zajedno.
Pa. Ovo je zaista sočna vest. Uopšte nije bilo velikog raskida – još
tračeva s posla bez osnove u stvarnosti.
Zašto on onda nije tu večeras? Osim ako, naravno, nije prokleta rok
zvezda ili poznati glumac, i ne može tek tako da se pojavljuje na ovakvim
dešavanjima kao normalni ljudi, ili barem ne bez odreda telohranitelja. Ne
bi se čudila da je Aleks upecala nekog takvog.
Ali Aleks nije izgledala kao da se viđa s rok zvezdom. Izgledala je kao
da ima glavobolju. – Malo je teško objasniti – priznade ona.

156
 Debs se nadala da joj oči nisu krupne kao tanjiri. Zamislite da je Aleks u
vezi koja ima svojih izazova! A Debs još misli da njih dve nemaju ništa
zajedničko. Do đavola, praktično su srodne duše.
– Znam tačno na šta misliš – poverila joj se Debs impulsivno (već je bila
popila dve čaše vina). – I ja izlazim s oženjenim muškarcem.
– Stvarno? – reče Aleks, koja se sva pretvorila u uvo.
Debs slegnu ramenima, kao da kaže „luda sam, znam“.
Aleks trgnu glavom ka Dženis i društvu. Protrčavale su pored njih u
večernjoj garderobi i agresivnim visokim štiklama, vrišteći od smeha. – I da
li one znaju?
– Mora da se šališ.
– Pa baš tako! Tako se ja osećam.
Debs je počinjala da podozreva da Aleksin dečko ima neke kvalitete za
koje Aleks očito ne želi da svi znaju. A pošto nije oženjen – rekla bi da je
to u pitanju, sigurno – mora da se radi o nečem drugom.
– Prosto ne znaš kako će ljudi da reaguju – prošaputa Aleks.
Debs je imala kratku, burnu viziju facijalnih tikova i nekontrolisane
telesne maljavosti. Oženjen muškarac je počinjao da deluje sitno u
poređenju s tim.
– Ne – saglasila se.
Aleks je oklevala. Dugo je gledala u Debs kao da razmišlja od čega je
ova sazdana.
Očito da je nešto u vezi s Debs probudilo neku vrstu poverenja, pošto je
rekla: – Hoćeš da uzmemo još po jedno piće?
Da! Poželela je Debs da vikne. Osećala se kao da je izabrana. Od svih
modernih ljudi u prostoriji, Aleks je izabrala baš nju da joj poveri tajnu o
Gregovoj mračnoj kriminalnoj prošlosti. Ili čemu već.
– Naravno – promrmljala je zrelo.
Ali onda je ceo taj trenutak upropastio nečiji urlik: – Aleks!
Marti im je prilazio, sa čašom u ruci, i zabrinjavajuće dobro raspoložen.
Oduvek je voleo božićne zabave. Mogao je da pije do mile volje, i da bude
u centru pažnje, da se šetka oko svih svojih zaposlenih kao neka vrsta
velikodušnog dobrotvora, znajući da moraju da mu udovoljavaju jer im
isplaćuje platu svakog petka. Bila je to kao ogromna rođendanska zabava

157
organizovana samo za njega i obično nije odlazio kući sve dok ga hotelsko
osoblje ne bi izbacilo napolje oko pet ujutru.
– Dve ljupke dame bez pratnje! – zagrmeo je tobože izražavajući svoje
zaprepašćenje. I šljepnuo ih je po zadnjici. Aleksine oči se sretoše s
Debsinim i obe pomisliše isto: seronja.
– Molim? – reče Marti.
Debs je shvatila da je možda izgovorila to naglas. Pokušala je da
zabašuri to rekavši brzo – Rekla sam da zapravo imam pratioca.
Marti je ostao veoma sumnjičav. Trgao je ruku s njene zadnjice kao da
je zaražena.
– Zove se Bob – izbrblja Debs.
Bilo bi sjajno da je Bob ušao na vrata u tom sekundu. Bilo bi savršeno.
Ali u Debsinom životu po svemu sudeći nije bilo takvih trenutaka i jedina
osoba koja je ušla bio je Gavin, koji tek što je izašao iz toaleta, gde je
očigledno stavio još Joop! afteršejva jer su mogli da ga namirišu preko cele
prostorije.
Debs je imala gadan predosećaj da je osuđena da provede veče s njim i
Lijamom; da će njih troje sedeti u pozadini i lutati okolo pred kraj večeri,
podižući flaše vina spram svetla u nadi da je nešto ostalo u njima.
Ali to je blesavo od nje. To je stara Debs, ona pre Boba. On samo kasni,
to je sve. Svašta je moglo da ga zadrži. A čak i ne kasni mnogo, samo nekih
pola sata. Verovatno joj je poslao poruku.
Krišom je pogledala u mobilni. Nije.
Još uvek. Ima dovoljno vremena.
A evo i Gavina. Osim što se osećao na afteršejv, na sebi je imao svoje
najbolje odelo – belu košulju tako istanjenu da su mu se kroz nju providele
bradavice (fuj), uparenu sa svilenom kravatom kremružičaste boje i parom
veoma uskih pantalona. U kosi je imao dovoljno gela da zadrži
sedmospratnicu uspravno.
– Zdravo – reče im, pomalo se kočoperno njišući u hodu. Debs se
zgrčila.
– Oh. Zdravo – reče Marti, složivši facu kao da mu ovaj dosađuje. Sebe
je smatrao alfa mužjakom i nije voleo da mu niži, sitniji mužjaci preotimaju
ženke.

158
 Gavin se okrenu ka Aleks. Trudio se da je gleda u lice, ali mu je pogled
uporno klizio k njenim grudima pa je morao ponovo da ga podigne.
– Čuvam ti toplo mesto za našim stolom – reče on, glasa drhtavog od
uzbuđenja koje je jedva potiskivao.
Aleks je izgledala kao da će da ode s njim. Samo da pobegne od Martija
i njegove nemirne šake.
Ali to je bilo previše za Martija. Naročito pošto je se tek bio dočepao.
Prilično grubo je odgurnuo Debs u stranu, da što bolje zaštiti svoju najbolju
radnicu od lascivnih napada malog uzurpatora. Bilo je toliko testosterona u
vazduhu da je Debs obuzela želja da odškrine prozor.
– Idi donesi mi piće – zareža on na Gavina. – I skini tu ružičastu kravatu.
Pored tebe i Sledža, čovek bi pomislio da se ovde održava žurka u čast
jebene grupe Vilidž pipl.
Nastupila je užasna tišina.
Gavin je otvarao i zatvarao usta. Bio je obamro od poniženja.
Reci mu nek se nosi, molila ga je Debs u sebi. Ali naravno da nije
mogao. Zato što je svima njima posao bio drag. Pa, nije im bio drag, ali im
je bio potreban, što je mnogo važnije. I Marti je mogao da kaže šta god
hoće i oni bi to morali da istrpe.
Gavin se okrenuo i brzim korakom se zaputio u pravcu bara, crven u
vratu.
Debs je uhvatila Aleksin pogled. I ona je izgledala besno, ali bilo je još
nečega u njenim očima – mržnje, videla je Debs, prema Martiju.
Ali onda je oborila pogled, jer je mislila isto što i Debs: da su obe
kukavice kad je reč o njemu.
– Izvinite me – reče Debs, ne mogavši više da izdrži. Prešla je preko
prostorije, izbegavajući sve, i iskrala se dole. Pronašla je jedan tih ugao u
foajeu, izvadila mobilni i okrenula Bobov broj. Bez sumnje će joj reći da ne
može da priča, da je u kolima i da će biti u hotelu za pet minuta.
Nije joj to rekao.
Telefon mu je bio isključen.
Debs prekide vezu sa užasnim saznanjem da je ispaljena.

159
 12.

Geri je čekala do subote uveče. Nije znala zašto. Možda mu je pružala

šansu da uzvikne: – Zna šta? Potpuno sam pomešao datume. Poslovna
večera je tek sledeće subote. Koja sam ja budala.
Ali nije to uradio. Popeo se na sprat u pola šest i mogla je da ga čuje
pod tušem.
– Imamo li dugačko parče kanapa u kući? – upita Suzan, ušetavši
potišteno u kuhinju. – Ili višak pilula za spavanje?
Njena nametnuta razdvojenost od Lea Rajana uzela je strašan danak. Ili
je ona barem tako tvrdila. Uporno je pričala da je istrošila sve zube
škrgućući tokom noći, dok ga je sanjala.
– Ti nemaš pojma kako je biti zaljubljen – rekla je mračno Geri. –
Stvarno zaljubljen. Ne samo da moraš da trpiš nekoga, kao što ti i tata i
drugi stariji ljudi radite.
– Mi ne trpimo jedno drugo.
Suzan joj je uputila pogled, kao da hoće da kaže „zavaravaš se, stara
ženo“. I možda je bila u pravu.
– Zašto ne odeš s Dejvijem u bioskop i na pljeskavicu? – Geri se
osećala krivom. Prosto je želela da joj se sklone iz kuće. Nema smisla da
stoje tu dok bude tukla Boba do smrti njegovim čekićem.
– Verovatno ćeš mi prikačiti neki uređaj za praćenje.
– Ne, neću. Prijaće ti da izađeš.
– Odlazak u bioskop me neće naterati da ga zaboravim, znaš. Moja
osećanja prema njemu su malo jača od toga.
Možda, ali zaista, koliko jaka mogu da budu?, zapitala se Geri malo
bezosećajno. Suzan ima samo šesnaest godina. Geri se zaljubljivala u
različitog tipa svake nedelje u njenim godinama. Ali možda je to samo čini
slabom.
Ko može da tvrdi da njena veza s Leom Rajanom neće odoleti vremenu?
Da Leo neće biti veran zauvek i da Suzan neće završiti stojeći u sopstvenoj
kuhinji, ophrvana sumnjom?

160
 – Ja ću da platim – reče ona kratko. Sad je samo želela da završe s tim.
Suzan uzdahnu. – Bioskop, možda. Ne i pljeskavicu.
Dok je izlazila s Leom, nije mogla da jede. Sad kad nije izlazila s njim,
nije mogla da se zaustavi. To je, sudeći prema njoj, bilo potpuno bezveze.
– Ako mi zbriše, neću trčati za njom – upozorio je Dejvi Geri.
Suzan ga je udarila, on ju je šutnuo za uzvrat, ispsovali su se međusobno
i zatim izašli na vrata prilično srećni.
Geri je ostala sama da se priprema za bitku.
Shvatila je da ne zna šta će da radi. Da plače? Vrišti? Popuje? Nazove
ga omraženom, preljubničkom svinjom?
Mogla je sada da zamisli tu scenu kako se odvija u kuhinji (gde su se
pileće kosti krčkale na šporetu za temeljac za supu; bila je praktična čak i u
najvećim životnim krizama). Sve je bilo tako užasno predvidljivo, kao neka
sapunica; on će stajati tu u donjem vešu, kao neki jadničak, a ona će
psovati i vrištati, s nosem naduvenim od plakanja. Moliće za oproštaj; ona
će zapretiti da će otići do kuće njegove ljubavnice i zapaliti je.
Ili možda neće moliti. Možda će reći: – Pa ako želiš da znaš, ona je
mnogo mlađa i privlačnija od tebe, i uopšte ne peče kolače, i zato zbogom,
idem ja odavde.
Od te pomisli srce joj se steglo od straha.
Barem ne može biti gore nego što je sada, pomislila je.
Nije bila dobra kad su sukobi u pitanju. Bila je mnogo bolja u zvocanju i
uvredljivom dobacivanju, nego u otvorenom sukobljavanju. I on je bio
očajno loš u tome, zbog čega su i prestali da se svađaju pre više godina, i
zadovoljili se otrovnim pogledima.
Tako da se i nije suočila s njim. Umesto toga, motala se po prizemlju
prilično kukavički, mešajući temeljac za supu s pilećim kostima i
pokušavajući da potisne povraćanje. Pa nije htela da se posvađa s njim na
spratu dok je u donjem vešu. To bi ionako nerealnu situaciju pretvorilo u
farsu.
Konačno je čula kako žustro silazi niza stepenice. Iz hodnika je dopirao
miris njegovog afteršejva. Tih dana se retko trudio da stavlja dezodorans
radi Geri. Niti se ona mirisala radi njega, ako ćemo pravo, iako nju u tom
trenutku nije bilo briga šta je pravo.

161
 – Jesi li videla moje ključeve od kola? – doviknu on.
– Nisam.
Ključevi su bili u njenoj tašni. Nije znala zašto je to uradila. Možda se
plašila da će izleteti napolje pre nego što stigne da mu kaže šta je htela. A
već se osećala dovoljno prevarenom.
Sada je bio u kuhinji, tražeći ključeve na radnim površinama i ispod
Dejvijevih grafičkih novela. – Zakasniću.
Šake su joj se toliko tresle da je morala čvrsto da ih stegne iza leđa, kao
policajac. Što je, možda, bilo prigodno u datim okolnostima.
Ne napadajte, pročitala je na internet sajtu posvećenom prevarenim
ženama. Pristupite rešavanju problema polako i po mogućstvu bez optužbi
(kako da ne!). Navodno je bolje predstaviti činjenice na takav način da on
ne može da porekne da ima ljubavnu vezu, i priznaće sve, poštedevši je
time mnogo patnje i dajući joj moralnu prednost. Kao da je već nema. Nije
ona ta koja se kreše s nekim od svojih kolega dok je on na poslu.
Sve je isplanirala. Uradiće sve po pravilima. Ali sve joj je nekako
izletelo iz glave dok ga je gledala kako traži okolo i psuje sebi u bradu, i
izbrbljala se: – Bobe, da li se ti večeras viđaš s nekom ženom?
Atmosfera je odjednom postala mrtvački tiha, nalik vakuumu, kao da je
neko isisao sav vazduh iz prostorije.
On je stajao tu, gledajući je zapanjeno. Usta su mu se otvarala i
zatvarala.
Uprskala je stvar. Sada će sve da porekne, i ona će biti primorana da
izloži sve svoje jadne male dokaze – da više ne nosi majicu boje limuna, da
krije mobilni, njen užasavajući razgovor s Lisom – kao da se nalaze u nekoj
lošoj epizodi Inspektora Morsa, i sve će biti još strašnije i stresnije nego
što je sada.
– Da – reče on.
– Da? – ponovila je ona glupo.
Mora da je pogrešno čula. Njen Bob priznaje da je vara? Tek tako?
Nije znala šta sledeće da kaže. Onaj sajt nije pokrio mogućnost
neposrednog priznanja. Umesto toga ju je pripremio za svakojako vrdanje i
poricanje s njegove strane, tipa: – Ne mogu da verujem da me optužuješ za
nešto tako...! I: – Za šta me ti uopšte smatraš?! Ona je uvežbala odgovore u

162
glavi, sve do onih tipa: – Oh, prosto priznaj, za ime boga! Nemoj oboje da
nas mučiš!
On očito nije imao nameru da radi tako nešto. Priznao je. Tek tako.
– Da – reče on ponovo.
Izgledao je jadno. Kao krivac. Smušeno itd.
Takođe je izgledao kao da mu je laknulo.
Geri je osetila kako se nešto u njoj lomi. Pomislila je da se radi o
njenom srcu, ali ne, ono je samo nastavilo tupo da kuca, kao što su pileće
kosti nastavile tiho da se krčkaju na šporetu. Njihov miris nije doprineo da
situacija postane lakša.
Lice mu je bilo belo i zgrčeno. – Tako mi je žao, Geri.
Pa onda je sve u redu. Nema problema. Samo nemoj da ti se ponovi. Ili
barem ne daj da te uhvate.
Ali ona nije rekla ništa od toga. Mislila je da više nikad neće moći da
progovori, koliko je bila šokirana. Ali već sam znala, uporno je govorila
sebi, kao da bi to na neki način poboljšalo situaciju.
– Geri – reče on.
Želeo je da ona progovori. Da kaže nešto. Bilo šta. Čak i da ga gađa
tanjirom. Nije mu se sviđala ta tišina, nije bila ni nalik Geri. Ona bi pričala
sa svakim o bilo čemu, zaboga, o čemu može da posvedoči njen račun za
mobilni svakog meseca.
I Geri bi mu izašla u susret, da je samo znala šta da kaže. Ali šta možeš
da kažeš kad nedvosmisleno otkriješ da te muž s kojim si u braku
sedamnaest godina izda na najgori mogući način? I da onda traži dodatne
poene što je bio dovoljno pošten da prizna to?
– Znam da ništa neće ovo učiniti lakšim. – Toliko je čvrsto stezao naslon
od kuhinjske stolice da su mu zglavci pobeleli.
Tu je barem u pravu.
Barem nije pokušao da joj plasira gluposti o tome kako nikad nije
nameravao da povredi Geri, da nije namerno hteo da je prevari, da se to
prosto desilo.
– Zaboga, da li očekuju da poverujemo da su sedeli u svojim
kancelarijskim foteljama gledajući svoja posla kad im je jednog dana neka
gola žena slučajno sletela u krilo baš pod pravim uglom, i da su nekako

163
završili u krevetu? – govorila je Andrea s gađenjem uvek o tim situacijama
zvanim „prosto se desilo“.
Barem Bob nije to rekao. Barem ne vređa njenu inteligenciju.
Nije znala zašto mu daje komplimente. Ali mogla je da učini ili to ili da
ga fizički napadne, a nije htela tako nisko da padne. Barem ne još.
Pretpostavila je da je bolje da pita. – Ko je ona?
Znala je da će ostale žene žarko želeti da znaju. Ali ona je bila čudno
nezainteresovana u dva dana otkako je saznala da je Bob možda vara. Nije
ležala budna noću zamišljajući neku Barbiku u svojoj glavi, i zabadajući
igle u nju. Bob je bio taj u koga je zabadala igle.
– Ne znaš je – reče on.
– Ko je ona? – Glas joj je sada bio malo glasniji.
– Zove se Debra. Ona... ja radim blizu nje.
Kako se usuđuje da zvuči zaštitnički prema njoj. Škrtari na detaljima.
Geri je osetila kako je probadaju ledenohladni šiljci čistog besa.
Debra. Zvuči čudno. Kao američko ime ili nešto slično. Geri je imala
viziju čirlidersice s kićankama i pocrnelim zategnutim butinama.
– Koliko dugo se to dešava? – Pretpostavila je da je bolje da i to pita.
– Geri...
– Molim te, ne teraj me da se ponavljam.
– Nekoliko meseci. Tri. Četiri.
– Tako znači – klimnula je glavom mirno, razmišljajući, barem nisu u
pitanju godine.
Bilo je pomalo čudno što je uporno pokušavala da sagleda svetlu stranu
te situacije. Ali to je verovatno bilo zato što neki deo nje još uvek nije
mogao da veruje da je Bob koji sada stoji tu ispred nje u košulji koju mu je
ona kupila, Bob sa svojim divnim, nežnim smeđim očima, mogao da joj
uradi tako nešto. To je bilo tako užasno, tako nepojmljivo strašno da je
morala malo da razvodni situaciju da bi mogla da se nosi s njom.
Ako to ne učini, znala je da će pasti na pod i sklupčati se i ljuljati se
napred-nazad i kukati, i verovatno moliti za flašu žestokog pića. A nije
htela da uradi to pred njim. Nije htela sebi to da dozvoli.
– Geri – pokrenuo se kao da hoće da je dodirne.
Naglo je ustuknula.

164
 Stajali su tu čitavu večnost, s kuhinjskim stolom između sebe nalik nekoj
nepremostivoj prepreci.
– Ne znam šta da radim, Geri – reče on naposletku. Glas mu je zvučao
nategnuto i piskavo. – Ne znam šta da kažem.
Znao si šta da radiš i kažeš kada si zaveo tu kučku pre više meseci, htela
je Geri da se prodere zlobno na njega. Tada nisi bio neodlučan.
Ali ona je ostala robotski tiha spolja. Mogla je da vidi da ga to još više
onespokojava. Za minut će da ode i umesi jedan pleh kolača i isprepada ga
na smrt.
– Voliš li je? – Nije znala zašto je to pitala. Ništa dobro neće izaći iz
toga. Ako kaže „da“, pa to će biti užasno, ali ako kaže „ne, ne mogu da je
podnesem, uradio sam to samo zbog seksa“, onda će on ispasti užasan. Još
užasniji nego što je trenutno, to jest.
– Molim te ne čini to – reče on. Nije hteo da odgovori, verovatno takođe
svestan da ništa dobro neće izaći iz toga.
– Izvini, da li te ja teram da se osećaš neprijatno? – Sad je postala malo
pakosna. I iskreno, osećala je da ima pravo na to.
– Geri. – Izgledao je kao da je u agoniji. Bilo je užasno pogledati ga,
premda nju to ne bi trebalo da dotiče. Sam je sebi navukao bedu na vrat;
njima oboma. A sve što je ona ikad uradila bilo je da mu sprema prokletu
večeru i da mu pegla proklete košulje, i da govori njegovoj majci preko
telefona da on nije tu, iako ju je izbegavao krijući se u šupi. Lista se
nastavlja.
– Neću čak ni da pitam da li me još uvek voliš – reče ona. Htela je da
bude sarkastična, ali je zvučala užasno molećivo i pomalo histerično. Za
minut će se naći na podu i vući ga za nogavicu od pantalona. Pokušala je da
se izvuče dodavši: – Govno jedno.
Trepnuo je na to (kao i ona). – Čuj, Geri, moramo da popričamo.
O, sad je našao da se ponaša odraslo i odgovorno. Da ozbiljnim glasom
objavi da zaista treba da sednu i porazgovaraju kao odrasli ljudi.
Postala je još više besna.
– O čemu? O tome kako se ti krešeš do mile volje meni iza leđa?
Bogo moj. Stvarno je počela da daje sebi oduška. Ali, pomislila je, zašto
da ne? Zašto da se trudi da bude uljudna? Zašto da ne digne dževu, baci

165
nekoliko tanjira, ispali nekoliko psovki? Do đavola s onim internet sajtom i
njihovim savetima. Možda će se osećati bolje ako pobesni. To će ga možda
povrediti, što je ona trenutno i želela najviše na svetu.
– Jadan si – reče mu otrovno. – Ako si hteo da „popričaš“ –
pretpostavljam o tome kako si nesrećan – onda je to trebalo da uradiš pre
nego što si odlučio da me prevariš, ne posle.
Samo je stajao tamo kao jagnje, pognute glave, prihvatajući uvrede. Nije
hteo čak ni da se brani. To ju je još više razljutilo.
– Bilo bi hrabro da si to uradio. Pošteno. – Gledala je u njegovo teme i
glupa navala emocija ju je naterala da kaže: – U braku smo sedamnaest
godina, Bobe. Sedamnaest godina.
I odjednom je počela da plače – užasnim dubokim jecajima, nalik
ranjenoj zveri, i nije mogla da prestane. Bila se zaklela da nipošto neće
plakati pred njim. A eto je, kako se ponovo slama.
– Žao mi je. – I on je sada plakao. Pomislila je kako ga nikad ranije nije
videla da plače; barem ne ovako. – Tako mi je žao, Geri. Voleo bih da
nisam to uradio.
– Ali jesi.
– Geri...
– Beži od mene! Ne pipaj me!
Stekao se utisak kao da je neko umro, prema načinu na koji su stajali
tamo, izbezumljeni, nesposobni da pruže utehu jedno drugom.
Sve se promenilo, pomislila je Geri. Ništa više neće biti isto.
Barem je povratila kontrolu nad sobom. S druge strane stola, Bob je
grubo otirao suze s lica rukavom od košulje.
Nastupila je neka čudna tišina, kao da su sve emocije bile potrošene u
toj situaciji. Što je verovatno dobra stvar.
– Da sednemo? – reče on napokon. – Skuvaću ti čaj. Ili ću ti nasuti neko
piće.
Bila je u iskušenju. Osećala se utučeno. Deo nje je hteo da sedne pored
njega, da ostane celu noć s njim, da pije i viče i priča i postavlja mu pitanja.
Ko je ta žena? Šta je prvo primetio kod nje? Da li je u pitanju prosta
činjenica da ona nije Geri?
Ali oduprla se tom porivu. Pijančenje i dreka neće ništa rešiti.

166
 – Idem da prošetam – reče ona tiho.
Nije mogla da podnese da ga gleda ni sekund duže.
– U redu – reče on. – Kad se vratiš možda bismo mogli... ne znam.
Čekaću te ovde.
– Vratiću se za oko sat vremena – dobacila je preko ramena. – Kad se
vratim, ne želim da te vidim ovde.

Odneo je malu torbu sa stvarima. Malo odeće za posao. Četkicu za zube,

brijač, takve stvari. Pretresla je njegove fioke na spratu i znala tačno šta
nedostaje, čak i koliko pari čarapa.
Nije mogla da veruje. Stvarno je otišao. Budala ju je bukvalno shvatila i
otišla. Zar ne zna da nije to stvarno mislila? Pa, jeste u tom trenutku, ali to
je bilo zbog toga što se osećala dramatično, histerično i neverovatno
povređeno. Prevario ju je – šta je trebalo da kaže? „Izvini, druže, ali ti
večeras spavaš u gostinjskoj sobi“?
Naravno da je morao biti izbačen napolje. Tako te stvari funkcionišu,
zar ne? Nijedna žrtva koja drži do sebe – to bi bila ona – ne bi učinila ništa
manje. Želela ona to ili ne, prevarena žena objavljuje da ne može da ostane
pod istim krovom sa svojim preljubničkim mužem ni noć duže i odmah ga
izbacuje napolje, sa zlobnom pretnjom da će potegnuti pušku ako ovaj ikad
ponovo promoli svoju prljavu njušku u njenoj kući.
Sada se setila još nečega sa onog internet sajta: šta god da se desi,
koliko god da atmosfera postane užarena, čak i ako počnu da se psuju i
vuku za kosu, ili nešto još gore, MUŽA NE TREBA IZBACIVATI IZ
KUĆE. To je, navodno, najgora stvar koju je mogla da uradi, jer je on sada
odlutao u noć a ona je ostala potpuno sama, ne znajući gde je ni kako se
oseća, niti šta im je sad činiti.
Budalo, prekorila je sebe.
Šetala je po kući omamljena neko vreme. Nije čak ni znala kako je
pobegao, s obzirom na to da su mu ključevi od kola bili u njenoj tašni.
Jedna misao ju je pogodila poput groma: da li je nazvao nju? Tu Debru?
Je li ona došla po njega u svojim sportskim kolima – Geri je nekako
zamišljala da ona ima takva kola, bezobraznocrvena, s onim krovom na

167
sklapanje – i odvezla se s Bobom u zalazak sunca, dok im povetarac
bezbrižno mrsi kosu?
Oterala sam ga pravo u njeno naručje, pomisli Geri, užasnuta.
Ali videla je da je napolju počela da lije kiša. Dakle, barem nema kose
nošene vetrom.
Sada je primetila da njegovih kola zapravo nema. Bila je toliko
potresena da nije bila ni primetila. Brz pregled kuhinjske fioke pored
lavaboa potvrdio je da nema rezervnih ključeva.
To ne znači da on nije s njom u tom trenutku. S Debrom. Možda se
odvezao pravo kod nje, koliko ona zna.
To je postajala njena glavna osobina, shvatila je. Da ne zna. Da je drže u
mraku. Jadna stara Geri, pojma ona nema, živa bila, a njen muž srećno jaše
svoju sekretaricu, ili ko god da je ona.
Nije ostavio nikakvu poruku. Osetila se glupo što ju je uopšte i
potražila. Ali on svakako ne bi dozvolio da se situacija ovako okonča:
ovako... nikako. Da mu je uopšte stalo do nje i njihovog braka, onda bi
napisao nešto na blokčetu koje ona uvek drži pored šporeta, onom
jarkonarandžaste boje na kojem stoje spisak za kupovinu i spiskovi drugih
stvari koje treba obaviti, i broj Nikoline dadilje za slučaj neke nevolje, i
mere za Dejvijevu novu školsku košulju (stvarno se mora pozabaviti time).
Upravo je bila kupila novu hemijsku koja se kači na radnu površinu
pomoću malog postolja s gajtanom – pa sve ostale hemijske su nestajale – i
koja je bila zgodno postavljena kraj blokčeta. Bob je lako mogao da je
uzme i napiše nešto tipa: „Izvini. Znam da si sada mnogo uznemirena, ali
nazvaću te kasnije i možemo da propričamo. O, i baš ti je slatka ova
olovčica“.
Nije morao da napiše prokletu šekspirovsku dramu. Samo nešto čime bi
joj stavio do znanja da mu je stalo.
Ali da mu je stalo, ostao bi. Rizikovao bi da istrpi njen gnev. Čekao bi u
dovratku kad bi se ona vratila iz šetnje – nakon sat vremena provedenih u
plakanju po toaletima restorana brze hrane u gradu – i molio bi je da mu
dozvoli da ostane. Zakleo bi se da će uraditi šta god treba, samo da ga ona
ne izbaci.
Ponovo se prisetila olakšanja na njegovom licu. Bilo mu je drago što je

168
sve izašlo na videlo. Možda mu je bilo drago i što odlazi.
Bio je skoro gori od otkrića preljube: taj osećaj napuštenosti. Eto je tu, u
rođenoj kući, u njihovoj kući. A njenog muža nema.
Stajala je tu na sredini sobe, skamenjena poput statue. Šta sad da radi?
Nije znala. Samo je nastavila da stoji tu, čekajući. Šta je to čekala, ni sama
nije znala.
Kada je telefon zazvonio deset minuta kasnije, umalo nije slomila vrat u
žurbi da se javi.
– Bobe?
– Geri? – Bila je to Nikola.
Gerino srce je potonulo. Ako Nikola opet počne da drobi o nadgrobnim
spomenicima, Geri će možda doživeti nekakav napad, sada, ovog trenutka.
Možda će čak zamoliti Nikolu da i njoj naruči jedan kad je već tu.
– Oh. Zdravo, Nikola.
– Jesi li dobro? Zvučiš malo čudno. – Nikola je uvek imala istančan
osećaj za eventualnu nevolju i jad.
Nešto je sprečilo Geri da se izbrblja. Šok, možda. Deo nje još uvek nije
verovao šta joj se dešava.
– Dobro sam – reče ona, pokušavajući da zabašuri situaciju, još dok je
razmišljala, zašto je Bob ne zove. Makar samo da vidi je li dobro?
– Pa ako si sigurna... – reče Nikola. Zvučala je uzbuđeno. Pa verovatno
je preterano reći tako nešto. Više onako živahno. Minimalno živahno. –
Nikad nećeš pogoditi šta se desilo.
– Šta? – upita Geri, zapanjena što zvuči tako normalno.
– Endi me pitao da izađemo.
– Onaj đubretar? – On je bio prastar, s raščupanom sedom bradom. Geri
čak nije ni znala kako se prisetila tog detalja. Ne pošto joj se ceo svet
urušio.
– Ne, Endi. Iz škole. Počeo je da predaje prošlog septembra.
Geri se sada setila. Ušetao je u zbornicu svog prvog dana u školi da bi
otkrio da je jedini muškarac od celokupnog učiteljskog kadra koji je brojao
dvadeset pet duša. Čak je i domar bila žena. Ali lepo se uklopio, pazeći da
ne mazne ničije cerealije ili jogurt s nula posto mlečne masti, niti da nudi
dame da koriste muški toalet za vreme odmora kada ispred ženskog toaleta

169
vlada neopisiva gužva.
Ali Nikola je zvučala užasnuto: – On zna da sam udovica.
– Teško da bi te pozvao da izađete da nisi.
– Prošlo je samo dvadeset meseci. Prerano je. Trebalo bi da je svestan
toga.
Ne osim ako stalno ne provodi vreme u društvu ožalošćenih ljudi, ili ako
ne čita publikaciju tipa Kako se pomiriti s gubitkom voljene osobe pred
spavanje.
– Sviđa li ti se?
– Pa da.
Geri se zapitala koliko će dugo Nikola ostati na vezi. Svaka reč joj je
postajala naporna.
– Onda to treba da ti laska.
Ali Nikola je bila raspoložena za priču. – Mora da sam mu slala signale.
Inače me ne bi pitao. Možda sam mu podsvesno davala zeleno svetlo.
Šta, u toj odvratnoj crnoj odeći, s kuštravom kosom koja joj upada u
oči? Teško.
– Nikola, žao mi je, ali trenutno sam zauzeta.
– Oh – reče Nikola. – Izvini. – Uvek se lako vređala.
Za promenu, Geri se nije trudila da je umiri. Prosto nije imala snage.
Jedva je stajala na nogama.
– Nazvaću te sutra, u redu?
Da li je to bilo u redu ili ne, nije želela da sazna. Spustila je slušalicu
Nikoli, ugasila svetlo i otišla na sprat. Deca imaju ključeve; mogu sami da
uđu.
U spavaćoj sobi je bacila Bobov jastuk i pidžamu s kreveta na pod: eto
ti ga na, seronjo. Onda se svukla i obukla svoju pidžamu. Ostavila je odeću
tamo gde je pala na pod, i nije oprala zube niti skinula šminku. Onda se
zavukla pod pokrivač, zaklevši se da više nikad neće ustati iz kreveta.

170
 13.

Bob je ostao u hotelu nedelju dana nakon što ga je žena izbacila iz kuće.
Bio je to jedan od onih jeftinih hotela blizu autoputa M50, sa užasnim,
tvrdim krevetom i neprestanom bukom od saobraćaja koja je dopirala
spolja.
Nije došao da vidi Debs. U stvari, nije radio ništa te nedelje, osim što se
valjao u sopstvenoj uznemirenosti i griži savesti. Nije čak išao ni na posao.
Rekao je Debs da ne može, da je upropastio sve svima i da ne može prosto
da nastavi kao da je sve normalno.
Debs je znala da njegova žena odbija da priča s njim preko telefona. A
nije mogao da priča ni s decom; Geri je naložila da im se ništa još ne kaže,
osim da je Bob otišao na neku poslovnu konferenciju koja mu je iskrsla u
poslednji čas. Sad kad je Geri znala, on je očajnički želeo da prizna i deci,
ali se istovremeno užasavao pomisli da oni saznaju.
– Šta će misliti o meni? – rekao je zabrinuto Debs preko telefona.
A ona nije mogla čak ni da ga uteši – predvidljivo; ona je učestvovala u
svemu tome.
– Izgleda da misle da si Amerikanka – dodao je neodređeno.
Bio je kivan i na nju. Osetila je to kada ju je nazvao u ponedeljak uveče
i rekao joj da ne dolazi do njega, da želi da bude sam neko vreme. Nisu
spavali otkako je njegova žena saznala.
Situacija je postajala sve gora.
– Šta si očekivala? – reče Stiv. – Gromoglasan aplauz?
Debs ga je besno pogledala. Samo je svratila da se isplače na Fioninom
ramenu, ne da bude svedok Stivovom zastrašujućem fundamentalističkom
stavu prema životu. Ako Fiona ne pripazi, on će početi da pušta jednu od
onih smešnih brada, i tera Fionu da nosi dugačke bele haljetke, i vozi se s
njim unaokolo u konjskoj zaprezi.
– Boba očito muči mnogo toga – reče Fiona diplomatski. – Vratiće ti se
on.
Ali Debs je pomislila da je i Fiona pomalo tretira u stilu „tako ti i treba“.

171
Veoma žalosno je vrtela glavom na pomen Bobove žene i saosećajno
coktala jezikom.
Čovek bi pomislio da Debs uživa u svemu tome. Da silno uživa u tome
da razdvaja ljude. Kada ju je Bob konačno nazvao u noći kad se održavala
zabava – mora da je bila skoro ponoć i Debs se bila strahovito naljutila na
Gavina i Lijama za gubitničkim stolom u pozadini – i rekao joj da je
njegova žena saznala, Debs je otišla do toaleta i ispovraćala se. I to ne
samo zbog sedam čaša belog vina i sve te hrane pred kojom je konačno
poklekla ranije.
– Kako si provela vikend? – upita Fiona nežno.
Prokleto užasno, eto kako.
– Preživela sam – reče Debs. Stiv je još uvek bio u blizini pa nije htela
da zvuči kao da previše sažaljeva sebe.
A l i jeste bilo užasno. Ceo nedeljni dan je provela sa strašnim
mamurlukom, čekajući Boba da pozove. Nije zvao. Onda je počela da brine
da će je njegova žena zvati. Ili, još gore, da će doći da se suoči s njom.
Možda je tukla Boba dok nije otkrio njenu adresu i broj telefona. Možda će
banuti svakog trenutka, onako besna, spremna da nokautira Debs, i ko bi
mogao da je krivi za to? Debs je sedela sklupčana u krevetu sa šoljom čaja,
trzajući se svaki put kad bi se vrata od zgrade zalupila. Neće otvoriti vrata
ako čuje zvono, odlučila je. Ali to je previše kukavički, zar ne?
Njegova žena nije došla. Niko nije došao. Debs je počela da se oseća
usamljeno i napušteno kako se smrkavalo a Bob se nije javljao niti
pojavljivao. Pitala se kakva se scena odvija u njegovoj kući. Je li obećao
svojoj ženi da više nikad neće kontaktirati s Debs? Da li ju je šutnuo, samo
što ona to ne zna? Na kraju je skupila hrabrost i okrenula ga na mobilni,
samo da bi saznala da je u nekoj hotelskoj sobi, gde je proveo i prethodnu
noć.
Nije došao kod nje.
– Jasno ti je zašto ne mogu – rekao je, izvinjavajući se.
– Da, da – uzvratila je ona, iako joj nije bilo jasno.
Ali ovoliko joj jeste bilo jasno: njegova žena je još uvek na prvom
mestu, kao što je oduvek i bila. I premda ga očito više nije želela, još uvek
je bila na vrhu Bobove liste prioriteta. Debs je bila na jadnom drugom

172
mestu.
– On hoće da se pomiri s njom – reče mrko Fioni kada je Stiv napokon
otišao u dnevnu sobu da gleda TV. Putuj igumane.
– Je li to rekao?
– Ne mora to da kaže. On je u nekom oronulom hotelu a ja sam ovde.
Još uvek je bila blago šokirana time: što je proveo čitav dan u hotelskoj
sobi a da joj nije ni javio.
– Čuj, možda čeka da se prašina slegne. Zamisli kako bi izgledalo da je
otišao pravo iz porodičnog doma u tvoj stan. To ne bi bilo pošteno prema
njegovoj ženi.
U tom trenutku Debs je prilično dojadilo što se svi brinu o njegovoj ženi.
Ne da pokušava da degradira šok i uznemirenost koje ta žena sigurno
oseća, ali šta je sa Debs? Ljudi ne misle da i ljubavnice imaju osećanja.
Misle da čekaju u zasedi poput vampira, spremne da se obruše i zgrabe
muževe drugih žena. A ako su i one povređene i uznemirene, tako im i treba
– trebalo je da drže šape k sebi.
Ali Debs je najviše od svega povredila Bobova hladnoća. To je tip koji
je rekao da je voli, muškarac koji je šarao po njenoj koži svojim palcem, i
koji joj je rekao da uvek miriše na maslačke (nadala se da je to kompliment
a ne aluzija na to koliko putera maže na tost svakog jutra). Zar ne biste
pomislili da će biti makar malo srećan što im se sada pruža mogućnost da
imaju zajedničku budućnost? Niko ne očekuje od njega da skakuće po
bašti, ali ako ne može da vidi nijednu pozitivnu stranu te situacije, kao što
je otvorena veza sa Debs, onda čemu sve to?
– Ne znam na čemu sam, Fiona. Bojim se da ga pitam. – Osećala je da je
na ivici suza. Kako je uopšte dozvolila sebi da se nađe u takvom haosu?
Fiona je razmislila o tome. Bilo je očito da se trudi da nađe pozitivnu
stranu toga, ali i ona je mislila da je cela stvar prilično beznadežna.
– Moj savet ti je da ne vršiš pritisak na njega. Pusti ga da razmisli. Tako
ćeš imati više šanse da se opredeli za tebe.
Debs je sve to zvučalo kao dosta igranja. A pošto je bila relativno neuka
devojka iz sela, s manjkom samopouzdanja i viškom kilograma, nije bila
stvorena za takve igrarije.
Radije bi se otvoreno borila za njega. Ali svaki put kad bi pomislila na

173
svoju protivnicu, zadrhtala bi od sramote: Geri, medicinska sestra, majka
dvoje dece, žena kojoj je Bob obećao da će je voleti i poštovati. Žena koja
verovatno prezire Debs celim svojim bićem.
A Debs je trenutno osećala da zaslužuje sve to. Bilo joj je teško da
pogleda sebe u oči u ogledalu tih jutara u kupatilu, kada je silazila s vage.
– Dobro – reče Fioni s uzdahom. – Pokušaću. Daću mu malo prostora i
videti hoće li to upaliti.
Šta je drugo mogla da uradi? Bob očito nije bio raspoložen za ozbiljan
razgovor o njihovoj budućnosti. Debs je slutila da će, ako uopšte pomene
„njihovu vezu“, on na licu mesta raskinuti s njom.
I tako se cele nedelje trudila da ga ignoriše. To je bilo teže nego što je
mislila, budući da je, kada je došla na posao u sredu, nakon što je provela
ponedeljak i utorak vukući se po knjižarama s jednom autorkom knjiga
recepata koja je izgledala kao boginja ali je vonjala na znoj, otkrila da svi
na poslu znaju da je Bob oženjen.
– Kako si mogao! – prosiktala je besno na Gavina. Lijam i on su bili za
stolom kada je lila gorke suze posle Bobovog poziva, ali je Lijam bio
zaspao s glavom u činiji s desertom.
– Ja? – reče on, uvređen. – Nisam rekao ni reč.
Poverovala mu je iz nekog razloga.
Tako da je ostala još samo jedna osoba: Aleks.
Debs ju je streljala pogledom celog dana, i telepatski joj slala reč
„kučko“. A tako se drugarski ponašala to veče! Tražila je Debs da joj
poveri kako ima jadnih malih problema sa svojim dečkom, kakvi god oni
bili. Pa i Debs bi mogla da pokrene nekoliko glasina. Mogla bi da se izlane
kraj aparata za vodu da Greg pati od teške erektilne disfunkcije, što nije
sjajno kad izlaziš s nekim ko je seksi kao Aleks. Da vidimo kako će joj se
to svideti.
Aleks kao da uopšte nije bila svesna kakav je gaf napravila. Odmah joj
je prišla u sredu ujutru, sa širokim saosećajnim osmehom na licu, i saterala
Debs u ćošak.
– Čuj, baš mi je bilo žao kad sam čula šta se desilo s Bobom – rekla je
tiho.
Prokletstvo – sad zna i da je njihova veza otkrivena. Mora da je

174
prisluškivala krijući se ispod stola.
Debs ju je veoma hladno pogledala: – Hvala – reče. – Ali zadrži to za
sebe.
Aleks je izgledala zbunjeno. I povređeno. Neka je. Za nekoga ko toliko
štiti svoju privatnost, po svemu sudeći ne mari za privatnost drugih ljudi.
Brzo je postalo jasno da cela firma zna za taj trač. Debs se osetila kao
životinja u zoološkom vrtu dok je prolazila kancelarijom i sedala na svoje
mesto ispod stepeništa.
Niko naizgled nije znao šta da joj kaže. Većina mlađih zečica bila je
potpuno nesposobna da sakrije svoju iznenađenost činjenicom da je Debs
uspela da privuče normalnog muškarca, a kamoli oženjenog (koji je očito
već imao redovan seks pa nije morao da ide okolo i da ga traži).
Odmeravale su je od glave do pete prilično zbunjeno i gotovo da je mogla
da čuje njihove misli: „Mora da je sjajna u krevetu, ili tako nešto“.
Čak je i Marti znao. Debs je bila užasnuta. Ali on je izgleda mislio da je
posredi velika šala, da Debs spava s oženjenim muškarcem, i dosta joj je
šeretski namigivao i ispričao jedan jako loš vic za vreme pauze za kafu o
tome koliko je ljubavnica potrebno da bi se zavrnula sijalica. Debs je otišla
iz kuhinje pre odgovora.
– Izvini – reče Gavin kiselo nakon toga. – Morao sam da se smejem. U
suprotnom bih verovatno bio otpušten.
Aleks se nije smejala, primetila je Debs. Ali bez sumnje ju je brinulo
kakve će viceve Marti izvući iz rukava jednom kada Gregove male tajne
budu izašle na videlo. Što će se i desiti. Takve stvari se ne mogu držati u
tajnosti doveka. Pre ili kasnije će svi saznati.
– Čuj, hoćeš da odemo na ručak? – upita Gavin.
Barem je fin po tom pitanju. Svi ostali kao da su mislili da je Bob neki
razvratni tip u sjajnom odelu koji skida burmu čim izađe iz kuće. A Debs je
pala na to, živa bila; jadna, punačka Debs – koja je ipak pomalo ispala
drolja što mu je dala.
To je zapravo bila srž svega: Debs nije dovoljno mršava da bude prava
ljubavnica, tip privlačne zavodnice kojoj muškarci s decom i ženama i
desetinama obaveza prosto ne mogu da odole. A pošto nije privlačan tip,
mora da je očajna, toliko da dozvoljava da je kupe neugledni oženjeni

175
muškarci da bi zadovoljili svoje potrebe za seksom.
– Ne hvala – procvile ona Gavinu u odgovor. Je li moguće da su u
pravu?
Obuzeo ju je jak poriv da se zavuče u toalet i plače. Ali svi bi znali da
je plakala, a nije htela to da im pruži. Mrzela ih je, sve do poslednjeg. Čak
je bila provela čitav sat tog jutra tražeći posao preko interneta; mora da
postoji neki bolji posao za nju. Ali morala bi da dopuni svoju biografiju i
verovatno da upiše neki kurs da poboljša svoju tehniku za razgovore za
posao, i da oslabi nekoliko kilograma da bi se uvukla u odelo, ali iskreno,
trenutno nije imala energije za to. Ne, budući da se osećala tako potišteno.
Ne, budući da Bob očito nije ni primećivao da ga ona ignoriše. Ili, ako
jeste, bilo mu je drago zbog toga.
Marti je iznenada izašao iz svoje kancelarije. – Može li neko da mi kaže
kako ovo sranje radi? – zaurlao je, mašući novim blekberijem na čiju
kupovinu ga je žena konačno bila primorala i od kojeg je dobijao ospice.
Gavin ga je otrovno pogledao i zlobno prokomentarisao: – Bože, mrzim
ovo mesto!
– Onda daj otkaz – reče Debs podlo.
– Ali onda bih morao da dopunim biografiju i poboljšam tehniku za
razgovore za posao i iskreno, trenutno nemam energije za to – vajkao se
Gavin. Krišom je osmotrio Aleks. Nije mogao da je pogleda u oči otkako
ga je Marti javno ponizio. To je umnogome umanjilo njegove nade da će je
osvojiti, a možda ih je potpuno i uništilo. – Kako bilo – reče setno – zar bih
mogao nju da ostavim? Čak i ako misli da sam samo Martijeva vreća za
udaranje?
– Odustani, Gavine. Imaj malo samopoštovanja, čoveče – naredi Debs.
Pazite, u tome je bilo prilično ironije.
– U pravu si. Odmah ću da dopunim biografiju.
– I ja ću – rešila je Debs, u retkom nastupu inicijative. Zašto da sedi i
čeka Boba kada je negde možda čeka fantastičan novi posao?
– U stvari, je l’ ti ne bi smetalo da to uradimo posle ručka? – upita
Gavin. – Gladan sam kao vuk.
– Ja takođe.
Sreda je prešla u četvrtak, zatim u petak. Biografije su ostale

176
nedopunjene, potpuno očekivano. I što je još važnije, od Boba nije bilo ni
traga ni glasa.
– Gotovo je – reče Debs Fioni sa strepnjom.
– Bogami, ne izgleda dobro – reče Fiona, mala mis sanšajn.
– Taj glupi plan je bio tvoja zamisao!
– Molim?
– To da mu dam prostora. Dala sam mu toliko prostora da je odlučio da
me šutne.
– Ne znaš to. – Sada se trudila da bude pozitivna, premda je svakoj
budali postalo jasno da on baš i ne obigrava oko Debs.
– Idem k njemu.
– Ja ne bih – upozorila je Fiona.
– Zašto ne?
– Nikad nije dobra ideja trčati za muškarcem.
Debs je htela da je podseti kako je ona počela da obigrava oko Stiva
jednom kad je postalo očigledno da je on „onaj“ pravi. To nije bio lep
prizor.
– Ne mogu samo da sedim ovde. Poludeću.
Fiona je pogledala u pravcu kuhinje. Radna površina je bila prekrivena
praznim kutijama od zamrznute pice, kesicama čipsa, malim flašama kola-
kole i omotačima od slatkiša. – Nisi valjda pojela sve to?
– Ja? Ne – izbrblja Debs. S obzirom na to da je živela sama, obema je
brzo postalo jasno da je to laž.
– Možda se jesam počastila nekoliko puta u toku nedelje – priznade ona.
U normalnim okolnostima bi se odmah oslobodila dokaza, uglavnom zato
što ni sama nije mogla da gleda tolike otpatke. – Svinjo! Svinjo! – mrmljala
bi besno dok bi bacala sve u kantu. Ali bila je previše uznemirena te
nedelje da bi se potrudila da skloni sve za sobom.
Fiona je izgledala zabrinuto. Debs se zapitala koliko često je primetila
da se ona prejela dok je još živela u stanu. Ali Debs se uvek trudila da
sakrije svoje prejedanje. Sačekala bi da Fiona izađe sa Stivom ili bi odnela
hranu u svoju sobu i sakrila je među bezvrednim časopisima (Kako da
smršate pet kilograma za pet dana!).
– Možda bi trebalo da počneš da radiš neke vežbe – predložila je Fiona.

177
– Čisto da se oslobodiš stresa od svega.
Spremala se da popuje Debs. Imala je taj pogled u očima. Još će
predložiti da idu u brzu šetnju posle posla.
– Čuj, samo malo jedem da popravim raspoloženje – insistirala je Debs.
– Ne radim to stalno. I nisam se nimalo ugojila.
Njena vaga, živa bila, pokazivala je istu kilažu kao i uvek kada je stala
na nju tog jutra. Čak i nakon svega što je bila pojela te nedelje (stidela se
da nabroji sve).
– Važno je samo da se brineš o sebi – popovala je Fiona. – Zdravlje je
najvažnije.
– Da, da – reče Debs, koja je prokleto dobro znala da je najvažnije biti
što mršaviji, i postići to na bilo koji mogući način. I Fiona je tako mislila
pre nego što je upecala Stiva i opustila se.
Debs je na kraju ubedila Fionu da je odveze do Bobovog hotela.
– Hoćeš da te sačekam? – Brinula je za nju.
– Ne – reče Debs kavaljerski. – Verovatno ću ostati čitavu večnost.
Ili manje od pet minuta, u zavisnosti od toga kako se stvari budu
razvijale. Ali čak i ako se desi potpuna katastrofa, radije će se isplakati na
autobuskoj stanici, na miru.
Znala je da je Bob tu jer su mu kola bila na parkingu. Po lišću koje se
nakupilo na krovu delovalo je kao da se nisu pomerala nedelju dana.
Barem se nije vratio svojoj ženi, rekla je sebi dok se pela liftom. Nije ga
nazvala da ga obavesti da dolazi. Možda će joj reći da ide kući.
Stojeći ispred njegovih vrata, mogla je da čuje televizor u sobi. Neki
dokumentarac o fokama. Bože, mora da je stvarno depresivan.
Sada je počela da se pita da nije njen dolazak ovde veoma loša zamisao.
Šta ako zaista ne želi da je vidi? Šta ako je njegova ćutnja tokom nedelje
značila da je sve među njima gotovo?
Kolena su joj malo zaklecala. Stajala je tu dok je nije postalo sramota,
jer su je ljudi u prolazu radoznalo zagledali. U sledećem trenutku neko će
obavestiti recepciju da im se neko šunja na trećem spratu.
Napokon je pokucala. – Spremačica! – viknula je. Bila je to samo mala
šala da smiri živce. Ali istog trenutka je zažalila.
Kad je otvorio vrata, Bob je izgledao kao da mu to nije smešno. Bio je

178
pomalo zapušten, kao da ga više ne zanima kako izgleda. Oči su mu bile
naduvene i delovao je neispavano.
– Zdravo – reče on. Prilično ravnodušno.
Debs se odjednom naljutila. Došla je čak ovamo u petak uveče,
promenivši dva autobusa – pa to bi uradila da nije bilo Fione – nakon
celonedeljnog nejavljanja, a on ne može da se potrudi da izgleda zahvalno.
– Mogu li da uđem? Ili to ne dolazi u obzir?
– Ne. Izvini. – Sklonio se u stranu.
Soba je bila u neredu. Poslužavnik s bajatom hranom ležao je na podu.
Vazduh je bio zagušljiv i pomalo neprijatnog mirisa.
Debs se polako osvrnula po sobi. – Ti baš sažaljevaš sebe, zar ne?
Izgledao je prepadnuto. – Ne znaš šta se dešavalo protekle nedelje.
– Zašto mi onda ne kažeš?
Umorno je zavrteo glavom.
– Oh! – brecnu se Debs. – Ponovo kriješ stvari od mene, jasno mi je.
Nemoj reći ništa Debs. – Nastavila je da osipa paljbu pre nego što je mogla
da se zaustavi. – Znaš, ne znam šta si uopšte hteo od mene. Osim ako nije u
pitanju samo seks.
– Debs. Za ime boga.
Izgledao je kao da ga hvata glavobolja. Očigledno nije očekivao da će
doći tu i napasti ga. Verovatno je mislio da će mu kao i obično pokorno
reći da joj je drago što su zajedno i prihvatiti njegovo prećutkivanje, tajne i
udaljenost.
– U normalnim vezama, ljudi pričaju – reče mu, prilično dramatično. –
Poveravaju se jedno drugom. Mi samo jedemo omlet i pričamo o jebenom
Mesecu.
Nije htela da psuje. Ljudi u susednoj sobi bez sumnje prevrću očima i
komentarišu: – O bože, samo ne još jedna svađa.
Sada ju je gledao na način koji nije bio fini. – Rekla si da voliš naše
razgovore. Rekla si da ih obožavaš; da većina tipova priča o glupostima i
da sam ja prijatna promena. Šta sad pokušavaš da kažeš – da si se samo
pretvarala?
– Ne...
– Šta onda? Šta ti želiš, Debs?

179
 Stekao se utisak kao da je ona samo još jedna osoba koja ga muštra, još
jedan problem koji treba rešiti.
E pa nećemo tako. Ona nema nameru da ode tek tako, obešene glave,
samo zato što on vodi rat sa svojom ženom.
– Nešto više – reče mu hladno. – Nisi ti baš neki sjajan ulov, znaš.
Misliš li da se meni sviđa što si oženjen? Misliš da uživam u ulozi druge
žene u ovom ludilu? Mogla sam da izaberem nekog mnogo jednostavnijeg
od tebe, znaš. – Verovatnoća bi u tome igrala neku ulogu, ali nije bilo
potrebe da pominje to. – Ali nisam. Odrekla sam se razmišljanja o
normalnoj vezi da bih bila s tobom. A čega si se ti odrekao zbog mene?
Ničega!
Bob se grohotom nasmeja. – Ma nemoj? Evo me u usranoj hotelskoj
sobi, kilometrima udaljen od porodice, zbog tebe.
Ah evo ih: ljutnja. Krivica.
– Ovde si samo zato što su saznali – odreza ona. – Ne zato što si im
rekao.
– Nisam još bio razmislio o svemu, nisam bio siguran...
– O, umukni!
– Nije bilo pravo, vreme, Debs. – Sada je bio nestrpljiv.
– Za tebe, možda.
Frknuo je i raširio ruke. – Šta, hoćeš da kažeš da smo nakon tri kratka
meseca bili spremni da se odreknemo svega ostalog i ozbiljno se posvetimo
jedno drugom?
– Da – reče prosto.
Nije trebalo to da kaže. Ali sve ostalo je već izašlo na videlo, po zašto
ne i to?
Bob je ostao bez teksta. Zurio je u nju kao da je stvarno vidi po prvi put
otkako je došla u njegovu hotelsku sobu. Delovao je veoma iznenađeno,
kao da nije moguće da ga neko želi toliko; da nije vredan da mu se neko
tako rano i u potpunosti posveti. Izgledao je kao da se odupire porivu da
pogleda preko ramena da vidi je li neko privlačniji od njega upravo ušao u
sobu neočekivano: prava sobarica, možda.
Debsino srce je zaštitnički poskočilo. Poželela je da ga zagrli, da ga
nežno privije na grudi. Poželela je da ga odvede u svoj stan i brine se o

180
njemu, da mu kuva, i hrani ga dok se ne ugoji. Poželela je da se skrasi s tim
nežnim, prilično zbunjenim zaljubljenikom u Mesec, i natera ga da potpuno
zaboravi na ženu i decu. Pa ne potpuno, ali s vremenom bi sigurno razvio
neki prijateljski odnos s njima, i čuli bi se telefonom jednom nedeljno,
nedeljom uveče ili slično, i sve bi bilo u redu. Osim toga, Debs i on bi na
miru mogli da žive savršeno srećnim životom kao normalan par.
Oh, zašto on prosto neće da pristane na to?
– Ne mogu – otpočeo je oklevajući. – Ne u ovom trenutku. – Izgledao je
tako rastrzano da bi se Debs sažalila na njega da nije bila toliko ljuta.
– Zašto? – upita srdito. – Šta te zadržava ovde? Hrana?
Popreko ju je pogledao. – Moram da mislim na Geri.
– Koja neće da priča s tobom. Ili se nešto promenilo?
Po njegovom izrazu lica je bilo jasno da nije.
– Šta ti to govori, Bobe? – Nije želeo to da čuje, ali bilo je vreme da mu
neko predoči kako stoje stvari. – Koji je tvoj veliki plan – da visiš ovde do
u nedogled, napraviš ogroman hotelski račun i nastaviš da tuguješ? Da se
nadaš izvan svake nade da će ti jednog dana biti dopušteno da se dovučeš
kući, podvijenog repa, da provedeš sledećih dvadeset godina izvinjavajući
se i pokušavajući da se iskupiš njoj i deci?
Nije bilo potrebe da mu dalje pojašnjava. Bob se svalio na krevet, lica
zarivenog u šake, bez sumnje razmišljajući o svojim izgledima. Koji nisu
bili sjajni, što bi rekli irski voditelji vremenske prognoze.
– Ili možeš da pođeš kući sa mnom – reče Debs tiho.
Kasnije je razmišljala o izboru koji mu je ponudila. To uopšte i nije bio
izbor.
Posle nekoliko trenutaka, ustao je s kreveta i počeo da pakuje stvari.

181
 14.

Ostati zauvek u krevetu nije bilo lako kao što je zvučalo. Za početak tu su
te silne TV emisije – australijske sapunice i emisije o preuređenju životnog
prostora i žene koje sede na kaučima po studijima i kukaju o tome kako im
muževi troše kućni budžet na seksi pričaonice. Kao da Geri nije već
dovoljno uznemirena.
I hrana je bila užasna. Nekako je zamišljala da će joj neka ljubazna
osoba dostavljati ukusne obroke u sobu, možda neko u uniformi, ko će je
saosećajno potapšati po ramenu i reći: – Žao mi je zbog vaših nedaća – pre
nego što će skloniti poklopac s poslužavnika i otkriti aromatičnu piletinu u
indijskom masala sosu.
Htela je piletinu u indijskom masala sosu. Zaslužila je piletinu u
indijskom masala sosu.
Ali nije bilo nikoga ko bi Geri doneo hranu. Deca su otišla od kuće na
nedelju dana: Dejvi kod Bena, a Suzan kod Rebeke. Geri je slagala sve
rekavši da boluje od gripa. Zaista, prosto je osećala da nije u stanju da se
brine o bilo kome, uključujući sebe.
– Zar tata ne može da dođe kući s poslovne konferencije? – Suzan i
Dejvi su izgledali zabrinuto. Geri je zaista izgledala užasno.
– Ne može – procedila je. – Čujte, samo mi je potrebno da ostanem u
krevetu. Biću dobro do petka.
Nije znala kako da im kaže. Sada je znala samo da moraju biti zaštićeni
od istine – bar dok se sve ne slegne.
Zato je poslala Bobu SMS poruku s tim u vezi. Kada se uverila da mu je
poruka stigla, pametno je isključila mobilni: komunikacija je završena.
I tako se zatvorila u sobu, slomljenog srca i gladna, nemajući ništa da
radi osim da gleda Šou Džeremija Kajla:
– Jeste li znali da vam je žena trudna pre nego što ste otišli s njenom
sestrom? Da li ste marili?
– Ne, Džeremi, nisam, kunem se. Mislim, nisam znao.
– Lažljiva svinjo! – ubacila bi se žena. – Ti si mi kupio test za trudnoću.

182
 Usledile bi suze na sve strane. Geri bi se pridružila. Mogla je da plače
satima jednom kada bi se zagrejala.
U stvari, plakanje joj nije toliko smetalo. To je verovatno bio prvi put za
sedamnaest godina da je mogla da se isplače na miru. Neko bi uvek naleteo
na nju taman kad bi njen nos dostigao užasne proporcije, ili bi se jedno od
dece uplašilo i pomislilo da umire, i ona bi na kraju zaboravila na svoju
muku i posadila ih na koleno i mazila i uveravala da ne boluje ni od kakve
neizlečive bolesti.
Prijalo joj je da plače. Plač je bio katarzičan. Sela bi na krevet i počela
da lije suze. Okrenula bi lice ka plafonu i zavijala kao ludača. Potrošila je
čitave kutije maramica. Grudi bi počele da je bole a oči bi joj postale dva
uska, naduvena proreza, ali ona je i dalje plakala.
Uglavnom je ronila suze zbog neverstva. – Kako je samo mogao? –
jecala bi tiho. – Kako je mogao to da mi uradi, govno jedno? Zaista, kako?
Bob, da je vara? Njoj iza leđa? To je neverovatno. Sama logistika tog čina
bila je zbunjujuća. Kako li je samo to izveo? Taj čovek je bezopasan. Kako
je uspeo da spava s nekom potpuno drugom ženom njoj ispred nosa i to
mesecima? On je jedan od onih koje oblije hladan znoj kada moraju da
nazovu šefa i kažu da neće doći na posao zbog bolesti, čak i kada jesu
bolesni.
– Razmisli o tome – podstrekivala ju je Nikola preko telefona. – Sve će
početi da dobija smisao (Geri joj je bila rekla tog jutra. A da bi joj se
odužila, Nikola je od tada zvala na svakih pola sata da joj pruži podršku,
jer „ona zna kako joj je“).
I naravno da je sve počelo da dobija smisao. Geri se prisetila svih onih
tajnih telefonskih razgovora u dvorištu kraj šupe. Dugih odlazaka u
prodavnicu repromaterijala iz kojih se vraćao s jednom jedinom sijalicom.
Ostajanja na poslu jednom nedeljno do kasno. Možda je bilo još nečega.
Moguće je, rekla je Nikoli, da je dolazio kasno i drugih večeri samo što ona
nije primetila.
– Nisi primetila? – reče Nikola.
– Bila sam zauzeta, u redu? Radim puno radno vreme, u smenama, za
slučaj da ne znaš, pri tom održavam kuću i pečem proklete kolače s
čokoladnim mrvicama. – I kuvam tebi čaj. Može i to da doda, kad već

183
nabraja.
Nikola je zvučala kao da pokušava da se odluči da li da se naljuti ili da
se zabrine za Gerino mentalno zdravlje. – Niko te ne krivi, Geri – reče
naposletku.
– Prokleto se nadam da je tako.
Možda je kriva za to što je budala, ali ne pada joj na pamet da sedi tu –
pa, da leži tu u krevetu – preuzme na sebe krivicu zbog toga što je jadni
Bob morao da nađe ljubavnicu. Nema šanse.
– Misliš da znaš nekoga – reče ona Nikoli pomalo zlobno sada – ali
uopšte ga ne znaš.
Nikola se saglasila: – Neću da ga vređam, ali, mislim, Bob.
Zbilja. Kao da se od maznog, zavisnog muškarca, kojeg je bilo zgodno
imati u kući, preko noći pretvorio u prevrtljivog gada sposobnog da vara i
laže na svakom koraku. A da Geri pri tom ne posumnja ništa! Pa ne baš
ništa. On je, odlučila je, moralni pandan Neverovatnog Hulka, koji pozeleni
i poružni čim izađe napolje.
– Pitam se – reče Nikola zamišljeno – da li mu je ona prva?
– Molim?
Nastupila je kratka paza. – Jesam li to upravo rekla naglas?
– Jesi.
– Ne obraćaj pažnju na mene. – Sada je pokušavala da se izvuče. –
Kolika god da je vaška, sigurna sam da nikad nije... nije kao da žene čekaju
u redu... moram sad da idem.
Debs je bila ostavljena da razmišlja o najstrašnijem: da je ta Debra
možda samo poslednja u nizu njegovih trofeja. Bob možda radi to
godinama. Dobro, teško da je tako, ali otkriveno je da su krotkiji muškarci
od njega vodili egzotičan dvostruki život decenijama, s ljubavnicama širom
zemlje.
Na kraju krajeva, kako Geri može da zna? Jedva je uspela da ga
razotkrije ovog puta, čak i pošto su dokazi bili i više nego očigledni. Možda
je tek bio počeo da se odaje, nakon što je godinama bio vešt u prevari.
Trenutno je imala utisak kao da uopšte ne poznaje Boba.
I to je bio gotovo najveći šok. Sedamnaest godina zajedničkog života
iznenada je dovedeno u sumnju. Je li sve to bila iluzija? Jesu li ikada bili

184
istinski srećni, ili je uvek postojala neka žena u pozadini? I ako nije, da li je
Bob bio nezadovoljan godinama, pretvarajući se da je srećan porodičan
čovek, ali je u stvari samo krio svoju nesreću?
To je bio jedan jedini put da ga je nazvala. Bilo je to u ponedeljak ujutru
nakon što je otišao, kada je presedela skoro čitavu noć.
– Geri? – Zvučao je kao da mu je mnogo laknulo. Pažljivo je osluškivala
da vidi može li da otkrije gde se on nalazi na osnovu zvukova u pozadini –
držeći fige da ne čuje ženski glas – ali nije bilo ničeg osim tišine.
– Je li bilo i drugih? – upita ona. Bilo je neverovatno koliko je mirno
zvučala, ponovo. Nijednom nije pokazala slabost pred njim. – Drugih žena
– reče, za slučaj da mu nije jasno.
– Ne. – To je izrekao tiho ali odlučno. Poverovala mu je. Osetila je
kako joj mali teret spada sa srca.
– To je sve što sam htela da znam – reče ona.
– Geri, čekaj.
Nije želela da čeka. Bila je uplašena. Njena mirnoća bila je samo
površinska.
– Šta je? – reče ona.
– Treba da popričamo – reče joj on.
Njegovo samopouzdanje, njegova sposobnost da planira usred tog haosa
ju je iznervirala. Već je bio odlučio da treba da pričaju, dok Geri nije mogla
da odluči da li treba da ode u toalet ili ne. Da li on shvata da je njeno
mentalno stanje trenutno ekvivalentno stanju žrtve koju je udario autobus?
Autobus na sprat?
– Nemamo više šta da kažemo jedno drugom – napala ga je hladno, kao
u nekom lošem filmu.
Problem je bio taj što je ona želela da pričaju. Umirala je od želje za
pričom. Najveći deo noći je provela smišljajući otrovne monologe kojima
će ga zasuti. Čak i pored šoka i užasnutosti, uspela je da smisli i do stotinu
strašnih uvreda, poput toga da je loš u krevetu (ne da je ona sama bila
preterano dobra) i da ga deca ignorišu kad god treba doneti neku odluku,
čak i o najbeznačajnijim stvarima.
Želela je da mu kaže da je najniži oblik života: prevrtljivac, izdajnik,
zlobni čovečuljak koji radi porodici iza leđa da bi održavao svoju glupu

185
ljubavnu vezu. Želela je da mu stavi do znanja koliko ga prezire i mrzi.
Zašto ju je onda zvuk njegovog glasa, tako poznat i miran preko telefona,
naterao da poželi da brizne u plač i moli ga za utehu?
– Mogu li da dođem? – reče on. Nije rekao „da dođem kući“.
Geri je pritisla slušalicu na uvo, rastrzana. Svakako bi bilo koja vrsta
razgovora značila da popušta pred njim. Da ga pušta da pomisli da je ono
što je uradio Geri nekako u redu, jer barem pričaju.
Apelovao je na njen razum. Dobra stara Geri, razumna i praktična,
sigurno će prihvatiti apel s njegove strane, ili barem dobro objašnjenje za
njegovo ponašanje. Ona je borac; i ovo će hrabro prihvatiti.
Ali tog jutra Geri nije htela da se bori. Nije htela da bude razumna. Muž
joj je upravo bio slomio srce i ona će pričati s njim kad bude raspoložena
za priču.
– Ne – reče ona.
– Ali barem moramo da pričamo o deci.
– Šteta što nisi mislio na njih kad si bio u krevetu sa svojom devojkom.
– Izrekla je to sa strašnom ogorčenošću.
Nastupila je kratka tišina u kojoj se osetila njegova poraženost, a onda je
istrajao: – Moraćemo da im kažemo, Geri.
Kakva drskost. On pokušava njoj da diktira kako će da postupa s
decom?
– Reći ćemo deci kad ja budem spremna – reče mu hladno, i spusti
slušalicu.
Osećaj je bio dobar. Sad će znati tačno koliko je povređena a da ne
mora da mu kaže ni reč.
Sledećeg dana njena pozicija je postala još jasnija. Potreba da mu stavi
do znanja koliko je tačno nisko pao postala je njen prioritet.
– Geri – stigao je samo toliko da kaže pre nego što mu je ponovo
spustila slušalicu. Bilo je sjajno. Sad stvarno zna šta je uradio.
Do srede je očigledno shvatio jer uopšte nije zvao. Geri je sedela u
krevetu govoreći sebi da joj je drago.
Onda, kako se bližilo veče, postajala je sve ogorčenija. On, dakle,
uopšte ne namerava da istraje. Tri ušljiva poziva i to je sve! Nije hteo više
da se trudi. Sad će moći da kaže svim svojim prijteljima i porodici, kao

186
neki mučenik: – Pa pokušao sam...
Zar čovek ne bi pomislio da će barem biti zabrunut za njenu dobrobit?
Mora da zna da je izbezumljena. Mogao je da nazove samo da joj čuje glas
i uveri se da barem nije uzela prekomernu dozu vitamina C, što su bile
jedine tablete u kući.
Ali nije zvao. Uopšte ne brine za nju. Verovatno ju je već preboleo. Geri
je gledala na televiziji da se ljudi koji varaju supružnike emotivno udalje od
njih i da su, kada sve izađe na videlo, u mnogo boljoj poziciji da podnesu
bol od svojih jadnih, izdanih partnera. – Oh, zašto uporno trtljaš o tome? –
rekao je jedan muškarac ljutito svojoj supruzi u Šou Džeremija Kajla –
čitavih četrdeset osam sati nakon što je priznao da ju je varao s učiteljicom
muzičkog nijhovog sina.
Kada je Bob naposletku nazvao kasno te večeri, Geri je bila toliko puna
nakupljenog besa i jeda da je potpuno izgubila svoju smirenost i on je jedva
stigao da kaže: – Zdravo – pre nego što je vrisnula u telefon: – Oh, samo
me ostavi na miru! Idi kod nje, jer ja te više ne želim, u redu?
Ništa nije rekao. Nastupila je duga tišina na vezi, a zatim je tiho spustio
slušalicu.
Geri je gorko plakala te večeri. I za promenu nije bila gladna. Kao da ju
je sav adrenalin koji je izlučila prethodnih nekoliko dana napustio i osećala
se prazno i čemerno. Posle nekog vremena počela je da plače zbog Boba, i
počela je da plače zbog drugih stvari, čisto za promenu. Zbog postepenog
gubitka mladosti, na primer, nakon otkrića novih sedih vlasi u ogledalu
kada je otišla do kupatila.
– Matora sam kao Biblija – kukala je neutešno.
Jedna je stvar da vas muž prevari pre nego što se odveze u zalazak
sunca, ili gde god da je otišao, ali potpuno druga da vam to uradi nakon što
prevalite trideset petu. Kakve šanse ona sada ima da mu vrati milo za drago
tako što će i sama naći novog muškarca? Izeš to, u njenim godinama. Da je
bio makar malo uviđavan, uradio bi to pre više godina, i barem joj ostavio
neke mogućnosti.
Svalila se natrag u krevet, ophrvana suzama i besom, i žarkom željom da
mu ozbiljno naškodi. Kad bi u tom trenutku stajao u sobi, bila bi prilično
sposobna da ubije.

187
 Onda su suze na kraju presahnule i pogodila ju je tišina u kući. Njena
samoća bila je gotovo podjednako loša kao njegovo neverstvo. Posle
sedamnaest godina braka, osećala se samo kao pola osobe sada kada je on
otišao.
Vest se pročula i ljudi su počeli da zovu i ostavljaju poruke.
– Geri? Mama ovde. Nikola mi je rekla šta se desilo. Oh, draga... hoćeš
li me nazvati kad ustaneš?
– Zdravo, Geri, Ema na vezi. Čuj, znam da si vrlo uznemirena i da
trenutno verovatno ne želiš da pričaš ni sa kim, ali mogla bi da nazoveš
mene ili mamu samo da nam kažeš da si dobro.
– Geri, Nikola ovde, samo da ti se javim. Ponovo. Ako me ne pozoveš
narednog sata ili za dva, počeću da se brinem za tebe, i možda ću morati da
pozovem policiju i zamolim ih da dođu da te obiđu. Zato te molim da me
nazoveš. Čujemo se uskoro.
Geri je nije nazvala. Ležala je u krevetu i pitala se da li Bob zaista voli
Debru. Pokušala je da se seti njegovog izraza lica kada joj je izgovorio ime.
Je li bio raznežen i mio? Da li je s njom u tom trenutku, da li im je oboma
drago što je njihova veza konačno izašla na videlo i što mogu da budu
zajedno?
To ju je ponovo nateralo da zavija, čak i dok je govorila sebi da mogu
slobodno da budu zajedno. Neka ih, ako tako žele! Nek nameste svoju
jazbinu poroka, s dosta mekih crvenih jastuka razbacanih svuda okolo i
seksualnih igračaka na stočićima kraj kreveta. Mogu da se krešu ujutru, u
podne i uveče, što se Geri tiče! Romansa će uskoro izgubiti draž. Ona to
vrlo dobro zna. Dala bi im šest meseci pre nego što počnu da se svađaju
zbog čarapa na podu i o tome čiji je red da baci đubre.
– Došli smo kući! – začuo se povik odozdo. Deca. Do đavola – je li već
petak po podne? Sve što je radila otkako su otišli bilo je da plače i bavi se
otrovnim mislima.
Ali sada je došlo vreme da im kaže. Ne može da se pretvara zauvek.
Plus što bi trebalo da saznaju kakav im je otac zaista.
I tako je namestila svoju razbarušenu kosu i otrla nekoliko zalutalih
mrvica od krekera sa svoje pidžame. Ne bi valjalo da izgleda previše
zapušteno ili bi mogla u potpunosti da izgubi njihovo saosećanje.

188
 – Deco! – pozvala ih je. U glasu joj se osećala neka slabašna, tragična
nota, kojom je bila prilično zadovoljna. Zauzela je tragičnu pozu na krevetu
dok je čekala da dotrče gore, zabrinuti.
– Ja sam prva uzela daljinski, svinjo debela! – začuo se vrisak odozdo.
Bila je primorana da odustane od svoje poze i ljutito zaurlala: – Suzan!
Dejvi!
Eto ih sad, kako dahću i puhću kao da ih tera bičem. Trudila se da se ne
uvredi kada je Suzan zastala u dovratku, njušeći vazduh sumnjičavo. Pa,
prošlo je neko vreme otkako je otvorila prozor.
Geri nežno potapša krevet kao što je videla da rade u seriji Voltonovi.
Dejvi i Suzan se zgledaše pre nego što su nevoljno prišli i seli na samu
ivicu kreveta.
– Nisi više zarazna, zar ne? – upita Suzan.
Geri je ignorisala to.
– Znate da je vaš otac na poslovnoj konferenciji? – otpoče ona. – Pa nije
baš tamo.
– A gde je? – upita Suzan.
Bilo ju je previše sramota da prizna da u stvari nema pojma pa je rekla:
– Čujte, neke stvari su se desile.
Već je bila odlučila da će biti zrela u vezi s tim. Neće biti psovki niti
nasilnog mlataranja rukama. Prosto će im izneti činjenice, bez ikakvog
ukrašavanja. Lako će sami doći do zaključka da im je otac lažljiva,
preljubnička protuva koju treba kastrirati, po mogućstvu bez anestetika.
Ali neće to čuti od nje. Nikako. Bila je potpuno nevina u celom tom
glupom haosu i ostaće dostojanstvena i moralno čista makar je to ubilo.
Pogledala ih je saosećajno i rekla: – On me vara.
Biće šokirani, naravno. Možda će čak i zaplakati. Spremila se da ih
primi u utešni zagrljaj.
– Vara! – reče Suzan, prasnuvši u grohotan smeh, ne verujući. – Kako da
ne!
Dejvi se takođe smešio, premda je izgledao kao da baš i ne odobrava što
im je Geri ispričala tako neukusnu šalu.
– Ne, stvarno – insistirala je.
Nije očekivala da će odbiti da joj poveruju.

189
 – Sa ženom? – vrisnula je Suzan, izgledajući kao da je to silno zabavlja.
– Da. – Geri je sada bila ljuta. – Zove se Debra, i radi blizu njega. – Je
li to sve što zna? Nije zvučalo previše ubedljivo. – I Amerikanka je. – Pa
možda. Ali to je zvučalo mnogo više nalik ljubavnici od neke debele iz
Kramlina.
Dejvi je izgledao zabrinuto. – Jesi li sigurna u to, mama?
I oboje su gledali u nju kao da je malo šenula.
– Misliš da to izmišljam? – Šta treba da učini – da im pokaže čipkaste
crvene gaćice?
– Izvini – reče Dejvi brzo – ali mi pričamo, pa o tati.
Da. Bob koji majstoriše u šupi i pije mlako pivo iz konzerve dok gleda
utakmice Arsenala na TV-u. Dve, ako bi pobedili. Postalo joj je jasno zašto
im je teško da poveruju.
– I za mene je to šok. – Možda će sada saosećati s njom.
Ali ne. Još uvek su zurili jedno u drugo razrogačenih očiju preko
kreveta, bez sumnje zamišljajući stravične scene sa svojim ocem, koji ih je
nosao na krkače kad su bili mali i pri tom njištao, u kojima jaše neku
mlađanu ženu po imenu Debra, vičući: – Da! Da!
Jedva da je i sama mogla to da zamisli a da joj ne dođe da povrati. Bilo
joj ih je žao. Strašno je saznati tako nešto o svom ocu.
– Da budem iskrena – reče Suzan napokon – i mislili smo da se nešto
kuva.
– Pa da – reče Geri sa olakšanjem. – Bilo mi je mrsko da vas lažem da
imam grip. Ali šta sam drugo mogla? Nisam htela da vas uznemirim.
– Ne, mislila sam u poslednja dva meseca.
Geri je doživela drugi užasan šok u toj nedelji.
– Nismo sumnjali da te vara, očigledno – stade Dejvi brzo da je uverava.
– Ali, znaš, sva ta čudna atmosfera.
Geri je klimala glavom još dok je grozničavo razmišljala: Kakva čudna
atmosfera? O čemu to oni pričaju? Sve je bilo u redu, zar ne? Možda su
malo više gledali TV nego obično, a ona i Bob su možda malo manje
gunđali jedno drugom nego obično, ali to je normalno. Čudno podrazumeva
vrisku i dreku i bacanje tiganja po kuhinji.
A osim toga, njena deca su toliko opsednuta sobom da je pitanje da li

190
primećuju da Sunce izlazi i zalazi jednom dnevno, da ne pominjemo bilo šta
drugo.
Ali čini se da jesu primetili nešto.
– I tata je stalno odsustvovao iz kuće – naglasila je Suzan turobno, kao
da se cela kuća raspada oko nje. – A ti... pa, ti si nastavila po starom.
Pekla kolače, to je mislila. Mafine s jabukama i cimetom. I one s
glazurom posute čokoladnim mrvicama (za koje joj je bila potrebna čitava
večnost da ih spremi, ako nekoga zanima). I da razvozi ljude kojekuda. Da
nju razvoze kojekuda.
Geri sada nije klimala glavom. Poželela je da izudara Suzan. Oboje.
Jako, po zadnjici. Kako se usuđuju da sede tu i samozadovoljno nabrajaju
sve znake upozorenja koje su bili zapazili? Oni nisu spremali kolače. Ili
kupili svoj prljav veš s poda u kupatilu ili ga bacali na pranje. Niti radili
bilo šta po kući! Osim što su kritikovali Geri tu i tamo, naravno. Nije ni
čudo što su imali vremena da se ponašaju kao antropolozi! Možda bi Geri
primetila da je Bob vara da nije imala pametnija posla osim da se razvlači
okolo i kuka za Leom Rajanom ili sedi za kompjuterom i igra igre.
– Jadna ti – reče Dejvi.
Ali sada nije želela njhovo saosećanje. Smučili su joj se. Smučila se
sama sebi.
– Idi i pozovi ga – reče ona.
– Molim? – Sada su bili zbunjeni.
– Tvog oca. Očigledno želite da čujete i njegovu stranu priče. – To je
rekla prilično zlobno. Ali ako su odlučili da budu tako zreli o tom pitanju,
onda bi vala mogli da saslušaju Bobovo mucavo objašnjenje o tome kako je
završio tucajući se s nekom glupačom sa imenom čirlidersice. Jedino je
želela da može da prisluškuje.
– Pa, očigledno ne želimo da biramo stranu... – reče Suzan, još jednom
pogledavši Dejvija.
– Ne – saglasio se on prilično filozofski.
U tom trenutku Geri je rešila da više nikad neće peći kolače.
– Pokušaćemo da vam se nađemo oboma – uveravali su je.
– To bi bilo divno – uverila ih je Geri. – O, i u međuvremenu, ja ću
ostati u krevetu, tako da ćete morati sami da se snalazite neko vreme.

191
 Uživala je u prepadnutom izrazu na njihovim licima.
– Da se „snalazimo“? – upita Suzan tražeći objašnjenje.
– Da sami sebi spremate ručak i da operete koju mašinu veša. Takve
stvari – reče Geri veselo. – Ja trenutno nisam raspoložena. Sigurna sam da
me razumete.
– Da – reče Suzan, malo nevoljnije.
– A ko će da sprema večeru? – upita Dejvi praveći se naivan.
– Nemam pojma – priznade Geri. – Možete da izvučete nešto iz
zamrzivača. Ili će možda Bob to uraditi. Sigurna sam da će hteti redovno da
vas viđa, gde god da završi.
– Hoćeš da kažeš da se ne vraća? – upita Suzan.
– Ne. Trenutno ne.
Dobro, ovo je već nešto drugo. Iako je bilo prilično uzbudljivo otkriti da
roditelji još uvek mogu da luduju uprkos tome što su prastari i dosadni,
niko nije želeo trajne neugodnosti.
– Ali ti ćeš nastaviti da radiš, zar ne? – upita Suzan, izgledajući veoma
zabrinuto sada. Bez sumnje se pitala ko će plaćati njene račune za mobilni.
Biti zaljubljen nije jeftino, naročito kada vam je zabranjeno da se viđate
uživo s vašim ljubljenim i kada ste svedeni na to da šaljete na stotine SMS
poruka dnevno – o da, Geri je znala za to – da i ne pominjemo tihe
višesatne razgovore noću. – Reci mi šta imaš na sebi – tim rečima je
otpočeo jedan takav razgovor prošle noći. – Čisto da mogu da te zamislim.
– Ne – objavila je Geri sada, uplašivši sve. – Trenutno se ne vraćam na
posao. Odmoriću se neko vreme.
Oni daju neke slobodne dane na osnovu saosećajnosti, zar ne? To je
rezervisano za ožalošćene, ali ona je bila sigurna da mentalni stres takođe
spada u tu kategoriju.
Devojke će je menjati. Ima tu dosta sposobnih ljudi osim Geri. Trenutno
više nije želela da bude sposobna.
– Pretpostavljam da će doći do nekakve krvave borbe oko starateljstva
nad nama – reče Suzan, izgledajući pomalo uzbuđeno.
– Sumnjam – reče Geri veselo, zavalivši se u krevet, posežući za
daljinskim.

192
 15.

Bob nije voleo Alpen cerealije. Mada, jeste voleo Vitbiks. Bio je dobar u
popravljanju stvari, ali nije bio dobar kad je trebalo pospremiti za sobom, i
nije znao kako da rukuje veš-mašinom, niti ga je previše zanimalo da sazna.
Ne da je Debs to smetalo. Na svoju sramotu, bila je srećna da radi stvari
za njega. Jurila je po malom stanu kao novopečena nevesta, ispravljajući
jastuke i peglajući i proširujući svoj repertoar jela time što je počela da
sprema grilovane svinjske krmenadle i, veoma avanturistički, lazanje. Bilo
je veoma teško sprečiti slojeve testa da se ne slepe, i doživela je nekoliko
katastrofa pre nego što je morala da nazove majku i zatraži savet od nje.
– Hmmff – promrmljala je njena majka. Nije odobravala to što Bob živi
sa Debs. Ne samo da nisu bili venčani, već je on bio oženjen drugom. To se
kosilo s njenim malograđanskim shvatanjima, i više nije bilo pomena da će
doći autobusom da ga upoznaju.
Ali Debs se nije dala. S vremenom će prihvatiti tu situaciju. U godinama
koje dolaze, svi će se osvrnuti na to i smejati se. Pa možda se neće smejati
– svi oni su bili previše uznemireni da bi došlo do toga – ali nadala se da će
ljudi naučiti da cene šta su njih dvoje prošli da bi bili zajedno.
U međuvremenu, Debs nikad nije bila srećnija. Naravno, oboma im je
bilo potrebno vreme da se prilagode. Prva noć je bila škakljiva. Bob je
stajao u dovratku sa sportskom torbom kraj stopala, izgledajući ne toliko
kao ljubavnik koji se sprema za useljenje koliko kao kuca koja je izgubila
vlasnika. Debs je imala užasan osećaj da je lopov. Ali previše ga je želela
da bi ga vratila. A zašto da se i njoj ne pruži prilika da bude srećna? I tako
je potisnula sve osećaje koji su joj govorili da to što radi nije u redu, i
primila ga u naručje i držala ga tako čvrsto da se on na kraju opustio i zario
lice u njen vrat kao da traži utehu.
– Imaš mesta za još jednog? – rekao je, u polušali.
– Samo nemoj da razbacuješ svoje stvari okolo – rekla je, glumeći
mrguda.
Imala je mnogo toga da nauči u narednim danima i nedeljama. Za

193
početak, sve praktične stvari: koje cerealije voli da jede za doručak, na
primer, i složenost deljenja kupatila s nekim ko nije Fiona. Ključevi su
morali biti iskopirani a računi izmenjeni tako da glase na oba njihova imena.
Gazda je morao biti obavešten o činjenici da Debs ima novog cimera.
– Zašto nas tako pokvareno gleda, kao da zna? – prošaptala je Debs
Bobu.
– Ne gleda nas tako. Samo si paranoična.
– Trebalo bi odmah da te upozorim, pomalo sam sklona paranoji.
– Je li? U tom slučaju, bilo bi pošteno da znaš da ja patim od noćne
opstrukcije gornjeg respiratornog trakta.
– Šta je to? – U glavi joj se javila zabrinjavajuća vizija o tome kako
pokušava da ga oživi neke noći u četiri ujutru.
– Hrčem.
Imali su toliko toga da nauče jedno o drugom. Sedenje na klupama u
parku i filozofiranje moglo je da im pruži tek ograničene informacije. Debs
nije znala da je Bob levoruk, na primer, ili da mu je rođendan 18. marta.
Voleo je da mu muzika uvek svira u pozadini, a majka mu se bavila nekom
vrstom manekenisanja za starije osobe i zbog toga je imala visoko mišljenje
o sebi.
Debs je ljubomorno čuvala svaku sitnicu koju bi otkrila, kao da je reč o
zlatnoj prašini. Očigledno, nije sve od toga bilo fascinantno: njegova
sklonost da zadrema na kauču i počasti je s malo svoje noćne opstrukcije
gornjeg respiratornog trakta bila je manje dražesna, ali bila je zaljubljena u
njega pa nije marila.
– Pričaj mi o svom drugom životu – imala je običaj da ga gnjavi.
– Misliš na moj tajni život agenta FBI-ja?
– Tvoj život pre mene.
I pokušavala je da uzvuče iz njega što više informacija. Protivno
zdravom razumu, nije mogla da podnese pomisao da je on imao više od
četrdeset godina životnog iskustva pre nego što ju je uopšte upoznao. I Bob
je činio sve što je bilo u njegovoj moći da izađe u susret njenoj želji za
znanjem.
Malo je podbacio kada su u pitanju priče iz njegovog detinjstva, doduše,
jer često, kako je priznao, nije mogao prokleto da se seti.

194
 – Omatorio sam.
– Tek si se ispilio.
– Stariji sam od tebe.
Bio je to prvi put da su potegli priču o razlici u godinama.
– Samo desetak godina. To nije ništa – naruga se ona.
– Dovoljno je. – Razmislio je o njoj za trenutak. – Prošao sam svašta i
video sveta, a ti tek počinješ.
Mislio je na brak i decu.
– Imam dovoljno vremena za sve to – reče Debs, pitajući se zašto gura
tu temu u zapećak. Po prvi put su pričali o svim stvarima koje se ranije
plašila da pomene.
Ali na neki način je osetila da ih Bob nije pomenuo na dobar način; ne u
smislu „oženiću se tobom“. Umesto toga, izgledao je kao da se malo brine
zbog nje.
Što nije atmosfera kakvu je želela, a tek su bili počeli da žive zajedno.
– Hajde da pričamo o nečem drugom – reče ona.
I bio je najbolji osećaj na svetu sedeti tu i ćaskati i maziti se s njim u
večernjim satima ispred kamina. Odnosno, ispred njene plinske grejalice, ali
efekat je bio gotovo isti. Bilo je to dovoljno da je natera da zaboravi čudne
male ispade koji kao da su iskrsavali niotkud.
– Imam bolju ideju – reče on. Kao da je i on jednako strepeo da nastavi
priču na tu temu. – Ajmo u krevet.
Debs nikad nije trebalo pitati dva puta.
Bio je to deo dana koji je najviše volela – da ide s Bobom u krevet. I to
u normalno vreme, ne u sedam i deset, uz loše varenje nakon brzopotezne
večere. Bilo je dosta vođenja ljubavi, što je bilo čarobno, iako je zahtevalo
mnogo skrivanja ispod čaršava dok je Bob bio u kupatilu ili bacao đubre
(Zamislite! Sada je imala muškarca koji joj baca đubre. Zaista je uspela u
životu). Ležala bi tu, pažljivo se namestivši ispod pokrivača, u beloj
čipkastoj spavaćici koju je često uspevala da zadrži na sebi tokom seksa, i
koja je bila vrlo korisna za sakrivanje pozamašne zadnjice kada je trebalo
izaći iz kreveta i otići do toaleta – i govorila sebi koliko je srećna.
– Divna si – rekao bi Bob nakon seksa, grleći je u improvizovanom
krevetu za dvoje koji je sklepao tako što je dovukao Fionin stari krevet iz

195
druge sobe i spojio ga s Debsinim. U sobi više nije bilo mesta za stajanje,
pazite, i vrata se više nisu mogla do kraja otvoriti ili zatvoriti, ali to nije
bitno. Glavna stvar je da je Bob još uvek bio tu ujutru kada se budila i nije
nestajao negde tokom noći da se vrati u svoj pravi dom.
– Prokletstvo. Potrebna mi je kafa – kukao bi. Još jedno njeno otkriće
bilo je da Bob nije ranoranilac.
– Prepusti to meni – tešila bi ga, i zatim bi navukla belu spavaćicu preko
zadnjice pre nego što će ustati i preći preko kreveta da se provuče kroz
vrata.
Bilo joj je toliko lepo da se ponekad pitala je li sve to stvarno. Ponekad
se osećala kao da se samo pretvara da je odrasla osoba, da je sav taj
prijatni zajednički život pod istim krovom plod njene mašte. Ali onda bi
Bob izašao u kuhinju za njom, zevajući, češući se i dodirujući je po ramenu
u prolazu, i ona bi znala da se to stvarno dešava. Bob i ona su napokon
zajedno i sve je prosto fantastično.
Osim male činjenice da je on potpuno nesrećan.
Trudio se maksimalno da to sakrije, naravno. Dolazio je s posla uveče s
osmehom na licu samo za nju, i uzdisao je tokom večere na zadovoljavajući
način.
– Govedina na burgundski način!
– Znam. Stvarno sam odrešila kesu. Ali pazi na vezicu začinskog bilja.
Zagubila sam je negde unutra.
Nije se žalio ni na šta, čak ni na malu kvadraturu stana ili na činjenicu da
nema dovoljno mesta za parkiranje i da često mora da ostavlja svoj BMV
na ulici. Jedne večeri je sa sobom doneo čak i bosiljak u saksiji i stavio je
na prozorski sims u kuhinji kao da odista pripada tu i pokušava da stvori
pravi dom za njih dvoje.
Tako da nije reč o činjenici da je izgledao nesrećno, već da se trudio
koliko je mogao da ne izgleda nesrećno. Niko se nikad nije više trudio od
njega. Kao da je sklopio pakt sa sobom da ona nikad neće ušetati u
prostoriju neočekivano i zateći ga kako neutešno plače, ili moli svoj
mobilni da zazvoni (nikada nije zazvonio, ili ga barem Geri nikad nije
zvala). Ponašao se kao da se boji da će razočarati nju, ili možda sebe, ako
pokaže da je makar malo uznemiren.

196
 Ali sve je to bilo pretvaranje. Uvek je bilo nečega u dubini njegovih
očiju što nije mogao da prikrije koliko god da se trudio. Osmesi su mu bili
preširoki, usne previše zategnute na uglovima. Subotom ujutru je spavao do
kasno, kao da ne želi da ustane i počne novi dan.
Debs se trudila da se ne vređa. Tek se bio rastao od žene. Prolazio je
kroz poteškoće i emotivnu patnju koju ona ne može ni da zamisli, niti je
želela. Ako je njegov način da izađe na kraj s tim da se pretvara da je
oduševljen svojim novim životom, onda je to u redu što se nje tiče. Ako se
budu dovoljno predano pretvarali, onda će možda jednog dana to postati
istina.
– Jesi li dobro? – upitala bi ga s vremena na vreme. Čisto da mu stavi
do znanja da je svesna kroz šta on prolazi.
– Ja? Odlično.
Ali nisu pričali o razvodu. Bila je to neka vrsta prećutnog dogovora. Bilo
je to razumno na neki način. Kako, uostalom, Debra može da doprinese?
Bila je previše subjektivna da bi mogla da ga posavetuje i na kraju bi se
osećala tužno i krivo. A što se Boba tiče, pa on bi se smrknuo i povukao u
sebe kad god bi razgovor krenuo u tom pravcu.
Ali pošto nisu pričali o tome, izvesna neizvesnost se uvukla u mali stan,
i pomutila Debsinu sreću, na trajnoj bazi. Ukočila bi se svaki put kad bi mu
telefon zazvonio: je li to neki član porodice, koji se nudi da posreduje u
pregovorima o izmirenju? Ili sama Geri, hladna, koja drži sve pod
kontrolom i zove ga da „popričaju“? Ili jedno od njegove dece, koje kuka
kako im majka konzumira prekomerne količine vina i čokolade i moli ga da
se odmah vrati kući?
Debs je živela u strahu od njegovog telefona. Obilazila ga je u širokom
luku, dobacujući mu zlobne poglede. Često ga je proterivala na sto u
hodniku, gde je hladno i mračno, i zatvarala vrata dnevne sobe za njim. Što
je blesavo, jer je on veći deo dana provodio na poslu odakle je imao mnogo
više prilike da priča s porodicom preko fiksnog.
Ležala je budna noću, osluškujući njegovo disanje, pitajući se koliko
dugo će sve to da traje. Možda se jeste uselio, i popravio onaj škripavi
kredenac u kuhinji, ali ništa još nije bilo rešeno. Sve bi moglo da se
promeni ujutru. Ponekad je slutila da je i on budan i da misli o istim

197
stvarima. Tih noći, mali razmak između njihovih kreveta, koji je pokušala
da popuni prekrivši ga ćebetom a zatim i posteljinom, delovao je kao Veliki
kanjon Kolorada.
Ali kako su dani prolazili, a od kuće ga niko nije zvao, barem koliko ona
zna, postajala je malo sigurnija. Ili barem malo manje nesigurna. Sada je
prekasno za mirenje, šaputala je sebi, osećajući se kao Zla Veštica Zapada
iz Čarobnjaka iz Oza. A da li je Bob izgledao malo manje nesrećno? Ili,
bolje rečeno, kao da se malo manje trudio da ne izgleda nesrećno? Da,
odlučila je, puna nade. Samo im je potrebno vreme, to je sve. Vreme i
rutina, i možda čak i malo zabave.

I tako je pozvala Fionu i malog Stiva na večeru jedne subote uveče.

– Nije toliko star kao što sam mislila – reče joj Fiona u kuhinji.
– Ne – saglasila se Debs – i svi zubi su mu prirodni.
– Izvini. Reč je prosto o tome da ne znam o čemu da pričam s njim.
– On je kao svaka normalna osoba, Fiona. Pričaj o onome o čemu bi i
inače pričala.
Fiona je izgledala sumnjičavo. – Šta, o Žilijan s posla koja se toliko
napila da je pošmrkala dve crte Sandrinog šampona u prahu i zatim
povratila u svoju tašnu?
– Naravno. Svidelo bi mu se sve to – reče Debs razdragano. Nadala se
da se Bob neće šokirati. Sad kad razmisli o tome, nije mu pričala o svojim
luđim noćima s devojkama. Ne da bi on na to gledao s neodobravanjem.
Uopšte. Ali istovremeno nije htela da on prestane da je posmatra kao
staloženu, zrelu ženu koja nikad ne bi sljuštila devet tekila i zatim pojela
ceo ražnjić. Ako je on uopšte i posmatra na taj način. Trudila se da bude
dorasla toj predstavi, u svakom slučaju.
– Čini se da je lud za tobom – reče Fiona.
– Stvarno? – reče Debs luckasto. U stvari, mislila je da je Bob prilično
dalek te večeri. Bio je prestrašen, naravno; znao je da Fiona i Stiv znaju sve
o propasti njegovog braka. Debs je pokušala da ga uveri da ga oni neće
osuđivati, ali to je propalo kada ga je Stiv besno prostrelio pogledom čim je
došao.

198
 – Vidim to po načinu na koji te gleda – reče Fiona mudro.
To je, naravno, bila muzika za Debsine uši. – Misliš? – Nadala se da
zvuči previše patetično.
– O da. Uostalom, uselio se kod tebe, zar ne? Zar to nije ono što si
želela sve vreme?
– Pretpostavljam da jeste – reče Debs. Nije imalo svrhe govoriti Fioni
da joj se ponekad čini kao da se ništa nije promenilo. Nije se osećala
sigurnije u vezi, niti je bila uverena da imaju pravu budućnost. Čak je bila
još više zabrinuta. Pitala se šta treba da uradi pa da ga stvarno veže za
sebe. Poželela je da postoji priručnik koji bi joj rekao šta da uradi ili kaže
da bi ga naterala da ostane zauvek.
Sada joj je bilo drago što se toliko potrudila oko večere. Večeras nema
omleta ni druge „studentske“ hrane. Kupila je jedan moderan kuvar koji je
napisao jedan od onih doajena irske kuhinje, i uhvatila se u koštac s jednim
đavolski škakljivim receptom za svinjeće pečenje s povrćem koje se sporo
sprema. Provela je u kuhinji veći deo dana.
– Ovo je divno – reče Fiona, zvučeći veoma iznenađeno. Pa Debs je bila
kraljica gotove hrane kada su živele zajedno.
– Hvala ti – promrmlja Debs skromno, razmišljajući, hvala bogu što joj
je svinjetina dobro ispala.
Uživala je u toplom pogledu koji joj je Bob uputio. Uz malo sreće, sad
razmišlja kako je ona prefinjena i zrela. Čak se uvukla u haljinu za to veče,
izostavivši uobičajene crne pantalone. Pokazivala je svaku njenu izbočinu
na telu, pazite. Uopšte neće moći da pojede nešto a da ne izgleda kao da joj
je iznenada izrastao pivski stomak. Ipak, postoje načini da se postara za to;
odmah posle toga bi se iskrala do toaleta. Ne sme da izgleda debelo i
proždrljivo, ne sada kada ima muškarca kojeg treba da impresionira,
muškarca čija žena bi mogla da nazove svakog trena i navede ga da joj se
vrati trčećim korakom.
Debs je počela da otkriva kako je teško biti ljubavnica. A posao nije
gotov kad se upeca muškarac. Nakon toga je potrebno uložiti još veći trud.
Podsvesno je uvukla stomak još koji centimetar.
Stiv je do sada retko progovarao. Samo je tovario hranu u usta kao da je
iskušenje biti tu. Debs se ljutila na njega. Kvario je opšte raspoloženje.

199
 Ali je Bob, u stilu fer-pleja, pročistio grlo ljubazno i rekao mu, s nadom
u glasu: – Jesi li gledao utakmicu u subotu?
Bio je to dobar pokušaj. Svi vole fudbal.
– Ne – reče Stiv, i Bob se sneveseli.
Minut kasnije, pokušao je ponovo: – Debs mi je pričala da se Fiona i ti
uzimate sledeće godine.
Bila je greška pominjati brak. Stiv ga je ljutito pogledao: – Što pitaš,
imaš neki savet?
Fiona se brže-bolje ubacila: – Nadamo se da ćete Debs i ti moći da
dođete, naravno. Na venčanje. Biće sjajno ako budem mogla da napišem
vaše ime na pozivnicama umesto uobičajenog „Debs plus jedna osoba“.
To je otpočelo kao kompliment, Debs je bila sigurna u to; Fiona nije
zaista htela da ostavi utisak da je Debs nevoljena usedelica koju svi
sažaljevaju.
Fiona je izgedala kao da želi sebi da odgrize jezik.
Debs je susrela Bobov pogled preko stola i oboje su mislili isto: Molim
te, Bože, neka se ovo veče završi i nek samo odu kući.
Onda su videli da Fiona i Stiv razmenjuju isti taj pogled.
Nisu ostali na kafi. Stiv je po svemu sudeći morao da rani sutradan.
Izljubili su se na vratima i neodređeno obećali da će se opet videti na večeri
nekom prilikom.
– Mislim da im se nisam svideo – reče Bob.
– Ne budi smešan! – Debs se preglasno pobunila i oboje su toga bili
svesni. – Uostalom, to je njihov problem. Stiv je umišljena budala. Iskreno,
zaslužuju jedno drugo. Stvarno.
Rešila je da ih više nikad ne pozove na večeru. Takođe će dobro
razmisliti da li će im otići na venčanje. Nije znala želi li da bude prijatelj s
ljudima koji se tako odnose prema njenom novom partneru. Ako se i mogu
nazvati prijateljima. Možda je došlo vreme da se malo distancira od njih.
Ako ne mogu da prihvate Boba, onda mogu i bez nje!
– Nije važno – reče Bob, privijajući je uza sebe. – Ne zabavljam se s
njima, već s tobom.
Debs je mislila da su već prevazišli fazu „zabavljanja“, ali nije
komentarisala. Već je bilo dovoljno neprijateljstva za jedno veče i bez toga

200
da započinje još jednu užarenu diskusiju o njima i o tome kuda su se
zaputili. A zaputili su se u krevet, po svemu sudeći. I ko je ona da
protivreči tome?
– Smršala si – reče Bob u spavaćoj sobi.
Nije bila sigurna da li da joj bude drago ili da se naljuti; zar njegov ton
ne bi trebalo da bude malo više neodobravajući, u smislu da ona zaista ne
treba još da smrša?
– Možda pola kilograma ili kilogram – rekla je ležerno, kao da nije ni
primetila. Kako da ne: još uvek je stupala na onu vagu svakog jutra, samo
što je sada to morala da krije. Više je nije bučno izvlačila i bacala na pod;
morala je da je vadi s istom nežnošću kojom je stupala na nju. Ceo taj
složeni proces trajao je petnaest minuta i Bob se očito pitao šta ona to radi
svakog jutra iza zatvorenih vrata.
On nikad nije zatvarao vrata. Ali opet, on nije imao problem s težinom
koji se morao pažljivo pratiti svakodnevnim merenjem praćenim
samoohrabrujućim govorima ispred ogledala.
Stoga je, naravno, znala da je smršala: kilogram i po da budemo precizni,
ili dva ako bi samo malo prebacila težinu na levu stranu vage. Verovatno je
najveći deo te težine izgubila zbog stresa. Ne možeš da živiš s nečijim
mužem a da to ne utiče na tvoj apetit – na njegovo smanjenje u Debsinom
slučaju, za promenu, hvala bogu. Plus, tu je bio sav taj učestali seks; sjajan
za sagorevanje tvrdoglavog celulita oko zadnjice. Jurcanje po kuhinji i
spremanje ukusnih obroka u večernjim satima su takođe verovatno uzeli
svoj danak.
A za slučaj da sve to omane, tu su i drugi načini kontrole težine. Ne
moraš biti debeo celog života, kako je Debs počela da otkriva. U stvari,
postoje trenuci kada je veoma bitno ne biti debeo, na primer kada se tek
spanđate sa sveže rastavljenim čovekom.
– Zar ne misliš da sad bolje izgledam? – upita ona, tobože ljutito.
– Savršena si takva kakva jesi.
Prokletstvo. Preskočiš doručak četiri dana zaredom a on jedva to
primeti, a kamoli da ceni taj napor.
Ili možda ceni. Sada ju je uhvatio za zadnjicu. – Volim te – reče.
I jedino je to bilo važno.

201
Narednog vikenda Bob je objavio da će videti decu.
I tek tako, medeni mesec se završio. Trajao je samo dve nedelje.
– Dobro – reče ona, smešeći se kao budala.
– Očigledno ih neću dovesti ovde – brzo ju je uverio.
Nije znala da li je tako odlučio jer je uviđavan prema njoj ili se stidi
zbog malenog stana i ne želi da ga deca vide u tako lošem okruženju.
– Kako god ti želiš – reče ona. Neki unutrašnji sistem za uzbunjivanje joj
je rekao da ostane smirena, da bi joj se potpuno obilo o glavu kada bi
odlepila i počela da vrišti – Videćeš decu samo preko mene mrtve!
Naravno da želi da vidi decu. Sasvim je prirodno da želi. Ali što se
Debs tiče, njegov drugi život – trudila se da o njemu ne razmišlja kao o
njegovom „pravom“ životu – upravo je pokucao na vrata, drsko nenajavljen,
i nije planirao da ode.
Nešto od njene zbunjenosti mora da je izašlo na videlo, doduše, jer je
rekao: – Moram da im objasnim, Debs. Moram da im ispričam šta se
desilo.
Debs se činilo da je savršeno očigledno šta se desilo: napustio je njihovu
majku i sada ima vanbračni seks s jednom tridesetrogodišnjom PR
asistentkinjom.
– Verovatno neću dugo – reče on. Napravio je grimasu. – Nisu zvučali
kao da su previše željni da me vide.
– Samo treba da se naviknu na stanje stvari. – Je li to stvarno ona? Teši
ga kao da se zaista nada da će se sve završiti oproštajem, zagrljajima i
poljupcima? Ne da je želela njegovoj deci išta loše. Zbog nje je njihov otac
napustio porodični dom, naizgled ne mareći nimalo za njih. Verovatno ga
mrze, a ko može da ih krivi?
Činjenica je da ih se plašila. Deca sa sobom donose veliku krivicu i
emotivni pritisak. Kako Bob može da ih ubedi, i samog sebe, u nekom
Mekdonalds restoranu u predgrađu, da je oduševljen načinom na koji se sve
razrešilo? Da je tako najbolje za sve? Nema šanse da ih pogleda u oči i
nastavi da misli da su Debs i njen mali stan i dalje dobra ideja. Ne bi čak
morali ništa strašno da mu kažu. Samo njihovo prisustvo, dok budu sedeli

202
tako tužni i napušteni, jedući big mek, nateralo bi ga da se zapita šta kog
đavola on to radi.
Mogla je da zamisli kako će se sve odvijati: dogovoriće se oko
rasporeda viđanja pre nego što se poseta završi. Dolaziće da ih pokupi
svakog drugog vikenda, sviđalo se to njima ili ne, i vodiće ih u bioskop,
likovne galerije i Finiks park u nastojanju da uguši osećaj krivice. Kad
dođe zima, koja samo što nije nastupila, i kada krenu kiše, počeće da
pričaju o tome da ih dovede u stan. Na kraju će ih upoznati s Debs („ali ona
je debela“). Bob će možda čak predložiti da počnu da prespavljuju. – Biće
zabavno, nas četvoro. – Ona će klimati glavom i smešiti se u znak
ohrabrenja, jer šta joj je drugo ostalo?
Njegova porodica: ona prosto ne može da pobegne od njih. Bez obzira na
to koliko žarko želela da može i da to nije tako, Bob je sa sobom doneo
teret koji je sada postao i njen.
– Nemaš ništa protiv? – reče on. Kao da se ona tu išta pita.
– Pa naravno da moraš da ih vidiš! – uzviknu ona. Mogla bi vala i da
počne da se ponaša onako kako je planirala.
Bob ju je zahvalno pogledao: ona je tako puna razumevanja. – Dobro,
onda. Idem da ih nazovem, da dogovorimo detalje.
Otišao je ponevši mobilni. Po svemu sudeći nije hteo da ih nazove pred
Debs. Trudila se da se ne nađe uvređena dok je on zatvarao vrata kuhinje
za sobom.
Ona je ostavljena u mračnom raspoloženju da se igra s čokoladom koju
se kanila da otvori, sa svojim neprijatnim mislima. Ne o njegovoj deci: kao
da je mogla išta da učini kad su oni u pitanju.
Ne, pre svega je razmišljala o Geri; Geri koja je po svemu sudeći nestala
s lica zemlje pre nekoliko nedelja i od koje otada nije bilo ni traga ni glasa.
Debs je isprva bilo drago. Imala je odrešene ruke, takoreći. Nije bilo
nedoličnih scena na pragu njenog stana niti telefonskih poziva u tri ujutru.
Geri je, kako se činilo, potpuno isključila Boba iz svog života. Nije čak ni
ugovorila taj sastanak s decom, Debs je znala to. Bob se dogovorio
direktno s njima.
Ali Debs se sada zapitala da li Geri u stvari igra jednu veoma mudru
igru. Ništa ne može da natera čoveka da se zapita da li je ostavio pravu

203
ženu kad ona ne radi apsolutno ništa da bi ga povratila. Mora da je veoma
uznemirujuće kad se bivša ne trudi niti viče na njega, ili čak da se pojavi
pijana jedne noći da ga gađa koječime ili nanese kakvu štetu njegovim
kolima. Geri se ponašala kao da je nije briga. Kao da je jedva primetila.
Bilo je to uznemirujuće. I pošto je odbijala da komunicira s Bobom na
bilo koji način, nijedno od njih dvoje nije znalo na čemu je. Debs i Bob
mogu da se pretvaraju da su nastavili dalje koliko im volja, ali napredovali
su samo onoliko koliko im je Geri dopustila.
A sada će se Bob ponovo videti s njom. Zar bivši partneri ne rade to?
Sastaju se na vratima da razmene decu? Dodaju kapute i šešire i decu jedno
drugom s nekoliko osornih reči: – Vrati ih do četiri – što izaziva oštar
odgovor tipa: – Uvek ih vratim na vreme.
Ali reči imaju običaj da se pretoče u rečenice. Rečenice znaju da na
podmukao način pređu u čitav razgovor.
A Debs je vrlo dobro znala kako lako nešto može da se desi spontano.
Uzela je štanglu čokolade, zatim još dve, nestala u spavaćoj sobi i
zatvorila vrata.

204
 16.

– Prosto ne mogu da verujem. Taj seronja. Seronja. – Andrea je zvučala

zapanjeno preko telefona. Poput većine ljudi, pretpostavljala je da Bob ima
šanse da nađe ljubavnicu koliko i da otputuje na Mesec.
– Znam – reče Geri tužno. Bilo je mučno govoriti ljudima. Bilo je to kao
priznati da ti se nešto istrulelo, smrdljivo krilo ispod kreveta godinama.
– Pa – reče Andrea naposletku – barem nisi bolesna.
Geri je morala da sa običnog pređe na azijski grip da bi objasnila
odsustvovanje s posla, a zatim, kada nije mogla da izmišlja gore bolesti a
da je ne hospitalizuju, poverila se svom veoma saosećajnom lekaru opšte
prakse koji joj je dao opravdanje u kojem je naveo neke prilično
neodređene plućne tegobe.
– Žao mi je. Ali prosto nisam mogla da se suočim s ljudima.
Zvučala je toliko potišteno da je Andrea coknula jezikom i rekla: – Ti
nisi učinila ništa loše, Geri. Nadam se da znaš to.
Svi su joj to govorili. Bilo je to vrlo ljubazno od njih. Nakon što bi ga
ispsovali na pasja kola, uvek bi je brzo uveravali da apsolutno ništa od toga
nije bila njena krivica, čak i ako se nije kupala godinu dana, ili ga redovno
tukla tiganjem po glavi.
– Zaboravio je da ponese sprej za nos – reče iznenada kroz suze. Male
stvari su bile te koje bi je rasplakale.
– Sjajno – reče Andrea zlobno. – Nadajmo se da će mu se toliko začepiti
nos da će se ugušiti.
Niko nije želeo da kaže dobru reč o Bobu. To je poteklo od želje da se
zaštiti Geri, naravno, što je bilo lepo, ali i uznemirujuće. Pet minuta nakon
što su saznali za njegovu preljubu, neki od njenih prijatelja su priznali preko
telefona: – Nikad to nisam rekao ranije, ali uvek je bilo nečeg u vezi s njim
što mi se nije sviđalo.
To je bila novost za Geri. Šta im se to nije sviđalo u vezi s njim? Zašto
to nisu pomenuli ranije, možda kad bi bilo korisno, kao na primer pre nego
što se udala za njega? Da li su se pretvarali svih tih godina? Ljubili ga u

205
obraz i smejali se njegovim vicevima – dok su zapravo mislili da je priglup,
ili da su mu obrve previše blizu jedna druge?
– On je potpuno govno – uveravali su je žustro preko telefona. –
Nadajmo se da će se saplesti i podleteti pod kola.
Geri im nije govorila da su njena osećanja mnogo manje crna i bela od
toga. Imala je osećaj da bi time razočarala samu sebe ili nešto slično.
Najveći deo vremena i ona je mislila da je govno. Ali onda bi toliko
poželela da mu čuje glas da bi morala da spreči sebe da ne podigne
slušalicu i nazove ga i moli ga da se vrati.
– Ne mogu da verujem da se uselio kod te drolje – reče Andrea mračno
sad. – Ostao je u hotelu nedelju dana da ispadne kako tuguje, a onda je
otišao kod nje.
– Da – reče Geri drhtavim glasom.
Postojala je šansa. Makar i najmanja šansa. Mogli su da pričaju na kraju;
da pronađu izlaz iz tog ludila.
Ali on je odbacio sve to uselivši se kod svoje devojke nakon jedne
kratke nedelje.
Geri se osećala kao da je nju odbacio.
– Čuj, hoćeš da dođem do tebe? – ponudila se Andrea.
– Ne.
– Mogla bih da donesem alkohol i neki DVD. Nešto poput Žene se svete
i ubijaju svoje muževe. A ti bi mogla dobro da se izjadaš i isplačeš.
– Ne želiš da me slušaš kako se jadam i plačem.
– Hoću neko vreme – obeća Andrea. – Ali samo ako posle toga možemo
da pričamo o meni.
Andrea je do tada bila izašla na tri sastanka s doktorom Folijem, i svaki
je bio bolji od prethodnog. Te prve večeri, nakon što ju je pokupio kolima,
ona mu je predočila važnost diskrecije. Odveo ju je u neki diskretan bar
čak u Houtu, gde su se bolje upoznali uz dve čaše dobrog belog vina,
sigurni da ih nikad neće opaziti.
Prirodno, priča se pročula po celoj bolnici sledećeg jutra.
Andrea je prevrnula svaki kamen u svojim naporima da otkrije ko ih je
ocinkario: – Dobro, hoću da znam ko je to uradio? Brajane? Ti imaš ujnu u
Houtu, zar ne? Jesi li je poslao da nas špijunira? – Brajan se ljutito pobunio

206
rekavši da je njegova ujna pokojna već godinama, ali Andrea ga je bez
obzira na to zadržala na svojoj listi osumnjičenih.
Ali kako je nedelja proticala, glasine su prestale – pa koliko se priča
uopšte može ispresti od civilizovanog ispijanja jednog pića u baru? Prema
Brajanovoj ujni (uopšte nije bila pokojna) nisu se čak ni držali za ruke – i
Andrea se malo primirila.
– Ostala sam dosledna sebi – reče ona Geri. – I nekako mi je laknulo što
sada mogu da pričam s njim na poslu umesto da se pretvaram da ga
ignorišem.
Sve to je bilo ležerno rečeno da prikrije činjenicu da je luda za njim. Pa
bilo joj je teško da ne bude. Osim što je bio apsolutno diiivan, bio je
inteligentan, posvećen, govorio je tri jezika i zaista jeste posećivao majku
svakog vikenda i kosio joj travnjak.
Andrea je saznala sve to na njihovom drugom sastanku, kada je odlučila
da je likovna galerija savršeno tajno mesto za sastanak.
– Likovna galerija? – U bolnici su se zgrozili kada su saznali za to, što je
bilo neizbežno. Bilo je to previše nevino, i svakako nedovoljno da bi se
aktivirali motori mašine za ogovaranje koja je pokretala čitavu bolnicu. Zar
ne može da se napije kao smuk neke večeri Kod O’Šeja, gde svi mogu da je
vide, i pojaše ga u kolima ispred paba? Ako je to dovoljno dobro za
Horganovu s kardiologije poznatu kao „Vrele usne“, dobro je i za Andreu.
Ali Andrea se nije dala. – Još mu nisam dozvolila da me poljubi –
poverila se Geri. – U stvari, mislim da ga to prilično uzbuđuje.
– Samo da ne tvrdiš pazar previše.
– Ne želim ni prelako da se predam – reče ona, i Geri je tada postalo
jasno da je smrtno ozbiljna po pitanju doktora Folija.
– Jesi li sigurna da ne mogu da dođem i pričam još malo o sebi? –
zamolila je ponovo.
– Ne. Uostalom, planirala sam rano da legnem. – Ne da spava, prirodno.
Već da pretura po pepelu svog braka i pita se u kom tačno trenutku je Bob
odlučio da mora da spava s drugom ženom. Da li ga Gerino ostarelo telo
više nije privlačilo? Ili mu je smetalo što mu se obraćala tako oštrim tonom
kada joj se vrzmao ispred nosa u kuhinji?
Ili je samo reč o sedamnaest dugih godina zajedničkog života; o gledanju

207
u isto lice za doručkom svakog jutra, vođenju manje-više istih razgovora,
samo malo izmenjenih? O istom seksu subotom uveče?
To je verovatno bila jedna od najgorih stvari kada je obaveštavala ljude.
Odmah bi pomislili na njihov seksualni život, iako to niko ne bi rekao
naglas. Mogla bi vala i da izjavi da više nema ono što je potrebno da bi
zadržala muža srećnog u krevetu. Ili čak u krevetu. Geri je očito bila toliko
nezadovoljavajuća da je Bob morao da potraži utehu u krevetu druge žene.
Bilo je to kao reći da je ružna. Ili frigidna. Ili da upražnjava samo
misionarsku pozu osim kada se napije, a onda se popne na njega, ali samo
na oko petnaest sekundi, dok butine ne počnu da joj se tresu nekontrolisano
od šoka i manjka prakse, nakon čega mora da sjaše i nanese malo
antireumatske kreme.
Bilo je užasno biti predmet spekulacija. Bilo je još užasnije što su te
spekulacije bile manje ili više tačne – seksualni život im zaista jeste bio
loš.
Bilo je to prvo priznanje s Gerine strane da nešto nije bilo u redu s
njima.

Došla je na tu zamisao jedne noći. Bila je to dobra zamisao – nema mnogo

takvih posle tri ujutru – ali jednom kad joj je pala na pamet, nije htela da je
napusti.
Otići će da vidi gde Bob i Debra žive.
Samo da osmotri, to je sve. Neće ništa da uradi.
Znala je da je to glupo. Ali negde na drugom kraju grada njen muž živi s
nekom drugom ženom. Vodi čitav jedan paralelan život s nekim koga ona u
životu nije videla! Gde je tu pravda?
Geri je sedela u prljavoj posteljini na krevetu sledećeg popodneva,
pušeći se i ključajući od besa. Bila je povređena izvan svake granice.
Mogla bi i da okači tablu oko vrata s natpisom „Zamenjena mlađim
modelom“.
Mlađi model koji ona još nije ni videla. Ko je ta žena uopšte? Ta žena
koja joj je ukrala muža i ostavila njenu decu bez oca? Sledeći put kad budu
raspisali referendum o vešanju, davljenju i rastrzanju tih žena vezivanjem

208
konjima za repove, Geri će staviti jednu veliku masnu kvačicu u kućici za
„da“. Što nije previše feministički od nje, ali do đavola s feminizmom.
Njih dvoje žive u stanu 2B u Minsing Plejsu.
Geri se zlobno zacerekala kad je to saznala. Pa to baš i nije Visterija
Lejn8, zar ne? Teško da tu sve vrvi od romanse i intriga.
Pronašla je adresu ispod gomile čarapa u Suzaninoj sobi. Bob mora da
joj je dao adresu prilikom jednog od njihovih malih „izlazaka“. Ako ćemo
pošteno, Geri je ušla unutra samo da bi pronašla dnevnik za koji je još uvek
bila sigurna da ga Suzan vodi. Pomislila je kako će možda malo da se
razonodi čitajući Suzanine opise kose Lea Rajana, ili kako joj srce uzdrhti
kad on prođe pored njihove kuće uz škripu guma u tim svojim smešnim
kolima.
Dobro, nije bila baš toliko frivolna. Brinula se da možda upražnjavaju
seks. Tinejdžeri obično pređu na taj stupanj nakon što im roditelji
kategorički zabrane da se viđaju. I ako stvarno upažnjavaju seks, da li je
Suzan dovoljno upućena da koristi kontracepciju?
Ali nije bilo nikakvog dnevnika, nažalost. Geri jeste našla Bobovu novu
adresu, doduše, napisanu na parčetu hartije njegovim urednim, četvrtastim
rukopisom. Tu je stajao i broj telefona, i u jednom trenutku ludila Geri je
pala u iskušenje da ga okrene, i razdere se – Iznenađenje! – u slušalicu
njima dvoma pre nego što će prekinuti vezu.
Veoma detinjasto.
Ali nastavila je da se ušunjava u Suzaninu sobu da gleda u to parče
hartije, gladeći ga iznova u ruci.
Nije mogla da veruje da je to učinio: uselio se kod Debre.
Dobro, sama Geri mu je rekla da ga više ne želi, ali nije zaista tako
mislila. Kao što nije ozbiljno mislila kada mu je onog dana rekla da ode iz
kuće i da se ne vraća.
Zašto su muškarci tako tupavi? Zašto ne umeju da čitaju između redova?
Zar uvek moraju da budu toliko doslovni i nemaštoviti i sve shvataju
bukvalno?
Bob i Debra: žive vanbračno u nekom stanu u gradu, kao da je on
ponovo mlad.
Bio je to surov psihološki udarac. A, iskreno, koliko udaraca jedna

209
osoba može da istrpi pre nego što potpuno poludi?
A išlo joj je tako dobro. Sjajno, zapravo. Bila je ushićena svojim
upornim ostajanjem u krevetu, odbijanjem da radi, kuva ili da ugađa deci.
Sveta Geri od Kolačića je konačno prestala da postoji – i to gledajući
Istenderse, što je baš zgodno.
– Kada su ta deca poslednji put pojela pošten obrok? – prekinula ju je
majka nakratko u sanjarenju pre neki dan. Odvela ih je u Pica hat i njih
dvoje su po svemu sudeći pojeli pola menija.
– Zamrzivač je pun hrane. A oni znaju kako da koriste mikrotalasnu –
reče Geri. – Neće im škoditi da se malo sami staraju o sebi, znaš.
Ali njena majka začudo nije bila impresionirana što je Geri ustala u
svoju odbranu.
– Mislim da je vreme da ustaneš iz kreveta – reče ona mračno.
– Trenutno se borim s ličnom krizom – reče joj Geri pompezno. – I biću
ti zahvalna da me ostaviš na miru.
I nek ne misli ni da više može da moljaka Geri da joj nabavi besplatne
antibiotike, ili one kompresivne čarape koje voli da nosi ispod haljine kad
ide u crkvu („Tako su udobne“). Ne, ti dani su prošlost. Sada je tu nova
Geri, ili će barem biti uskoro, čim se sabere.
U tom trenutku se nalazila u onom što je nazivala svojim „periodom za
razmišljanje“. To ljudi rade u periodu nakon otkrivanja preljube, zar ne?
Geri je pročitala ohrabrujuća svedočanstva o ženama koje su, nakon izdaje
supružnika, odlučile da će bataliti svoje dosadne živote i prekvalifikovati
se da postanu, recimo, piloti. To bi tim lažljivim, preljubničkim seronjama
pokazalo svog boga, zar ne? Premda bi pravo osećanje koje bi trebalo da ih
podstakne na promenu karijere bilo „samoostvarenje“.
Ili bi smršale deset kilograma i ofarbale kosu u crveno i redovno odlazile
na putovanja ispunjena avanturama s drugim sredovečnim ljudima s
frizurama koje su previše mladalačke za njihove godine, i sjajno se
provodile.
To! – pomisli Geri.
Zašto ona ne bi uradila to isto? Sada kad se otarasila tereta zvanog Bob,
šta može da je spreči da se popenje na Mont Everest pre nego što napiše
bestseler o svom „putešestviju“ i intervjuišu je za televiziju?

210
 Ali Bob i Debra su joj konstantno kvarili planove za to putešestvije.
Svaki put kad bi rešila da se preobrati, završila bi razmišljajući opsesivno o
njima.
To nije zdravo. Nije marila. Provodila je sate zamišljajući ih u stanu 2B
u Minsing Plejsu. Iz nekog razloga zamišljala je drvenu ogradu sa stubićima
u američkom stilu i male saksije sa cvećem na prozorskom simsu.
A šta je s onim što se dešava u stanu 2B? Razmišljala je i o tome. Bilo
je to mučenje. Razne uznemirujuće slike iskrsavale su joj u glavi kao na
ogromnom nezaustavljivom video ekranu: Bob i Debra zagrljeni na kauču,
baš kao nekada on i Geri, dok gledaju rijaliti emisije i jedu čokoladu. Bob i
Debra u krevetu, Bobova široka, jaka, utešna leđa uz koja može da se
ugnezdi. Bob i Debra u intimnoj atmosferi u kuhinji, dok ispijaju čaj i
povremeno gunđaju jedno drugom.
Ali čekaj malo – gunđaju? Bolje da premota malo unazad. Gunđanje se
javilo kod Boba i Geri nakon sedamnaest godina braka. Kao i rijaliti
emisije. I gnežđenje u krevetu umesto ludačkog seksa.
S Debrom će biti drugačije. Sve sjajno i novo. Biće im kao Geri i Bobu
na početku: sve to sedenje do četiri ujutru, ispijanje lošeg vina, Bobovo
hvalisanje o birtijaškim danima opijanja (koji se nikad nisu desili) i priča o
tome kako je mladež na njegovim leđima možda „nešto ozbiljno“.
Geri je otkrila da je hvata muka na samu pomisao na njih. Šake su joj se
tresle i grlo joj je bilo stegnuto i začepljeno od... čega? Ljubomore?
Pitala se da li Bob uopšte misli na nju? Mora da misli. Još uvek je
njegova žena i osim ako nije psihotičan, bilo bi nemoguće da pređe iz jedne
veze u drugu a da bar ne primeti razliku. Naročito za nekog poput Boba,
koji nije bio najprilagodljivija osoba na svetu. Pitala se da li je konstantno
zaokupljen nekim bizarnim poređenjem i iznalaženjem razlika, kao kad bi se
našli u odeljku supermarketa sa specijalnim ponudama: – Više se isplati
kupiti ovu – vajkao bi se on Geri zabrinuto – ali ona druga ima manje
aditiva/više omega 3 masnih kiselina/lepšu etiketu. O bože, prosto ne mogu
da se odlučim!
Geri je otkrila da nije oduševljena što je porede s jednom
tridesettrogodišnjakinjom. Razlika je iznosila samo devet godina, ali reč je
o devet najvažnijih godina. Žena se u trideset trećoj još uvek smatra

211
mladom, poželjnom, zrelom, prefinjenom – što je sve dobro. U trideset
trećoj sve je još uvek lepo i iole čvrsto, barem na površini.
Ali sa četrdeset dve? Bolje da ne načinje tu temu. Zaista, bolje je. Jer
mogla bi satima da priča o svojim obešenim grudima i delovima koji
landaraju i o tome kako joj međica nikad nije bila ista nakon što je rodila
Dejvija.
Godine i iskustvo se ne računaju, kad smo kod toga. Ili barem, osim ako
niste muško.
To nije pošteno. Ništa od toga nije nimalo pošteno. Ostavljena je zarad
mlađe žene, kao u nekoj lošoj TV seriji.
Samo je želela da je vidi. A zašto i da je ne vidi? Ta kučka joj je
preotela muža.
– Šta uopšte time možeš da postigneš? – prosto je mogla da čuje Andreu
kako je kori. – Ništa! Samo ćeš se razočarati.
Razočaranje je veliki tabu u ovoj igri. Pitajte bilo koga. To i biti
ponosan. Šunjanje do novog prebivališta otuđenog muža s ciljem
špijuniranja njega i njegove mlade ljubavnice definitivno nije preporučljivo.
Geri je znala to. Znala je da bi bilo najbolje da nastavi da kuje planove u
vezi s novom frizurom i eventualno upisivanjem časova salse.
Ali nije mogla. Ne dok njen muž živi na drugom kraju grada s nekom
fuksom s visokim potpeticama. (Geri je ulepšala Debru u svojoj glavi
tokom proteklih nekoliko nedelja. Debra je sada imala plavu kosu lake
devojke sviđalo se to njoj ili ne, i sklonost ka jakim parfemima. O, i bila je
pomalo tupava.)
Kako bilo, to bi moglo da omogući Geri da stavi tačku na celu tu stvar.
Sada je bila oduševljena što se setila toga. To je čitavoj toj
nepreporučljivoj misiji davalo određenu dozu legitimnosti. Džeremi Kajl bi
je u potpunosti podržao.
Skočila je iz kreveta, ispunjena nekim čudnim uzbuđenjem. To je
bolesno, bolesno, bolesno, bila je svesna toga. Ali ko će da je zaustavi?
Dejvi je ponovo bio kod Brajana, a Suzan je otišla „s prijateljicom“ neznano
kuda, ali Geri je ranije čula vrisku automobilskih guma kola koja su
projurila ulicom idući oko osamdeset na sat. Odbila je da se zabrine.
Tako da je kuća bila veličanstveno prazna i ništa na svetu nije stajalo

212
između nje i ulaznih vrata.
Prva stanica je bio tuš. Nije se pošteno okupala čitavu večnost. Našla je
neki Bobov žilet i krenula da brije noge. Potrošila je dosta vremena dok se
nije doterala. Trljala je sunđerom i nanosila balsam, praškove i mirise dok
nije izašla mirišljava kao da se sprema da odradi smenu u javnoj kući.
Sad, šta da obuče? Definitivno ništa sa elastinom ili plisirano. Konačno
se odlučila za elegantnu crnu suknju koja joj je isticala noge i novi top koji
je bila kupila za proslavu nečijeg pedesetog rođendana, za koji su je svi
uveravali da u njemu izgleda kao da joj je samo oko trideset.
A sad cipele. Visoke potpetice su potpuno beskorisne kad je u pitanju
vožnja kola i eventualno skrivanje iza žive ograde radi špijuniranja – još
nije bila potpuno sigurna šta će da radi ako nemaju živu ogradu – ali nije
mogla da ode tamo u patikama. To bi joj pokvarilo čitav izgled. Ne, tu bi
odgovarale cipele s platformom od deset centimetara. Do đavola, uzeće one
s platformom od trinaest centimetara.
I tako, sva doterana, osmotrila se u ogledalu pred izlazak. Oči su joj
sjaktile pomalo manijačkim sjajem, a obrazi sijali kao božićne lampice.
Hmmm, da li je zaista sigurna da želi da uradi to?
Ali razum nema šta da traži kod prezrene žene. Krenula je u istraživačku
misiju (napomena: ne u odmazdu). Pomisao da će videti Boba i njegovu
novu žensku u njihovom zajedničkom prebivalištu bila je previše
primamljiva da bi odustala.
Osim toga, on nikad neće saznati.
To je bilo najbolje u vezi s tim. Imaće prednost nad njim a on neće imati
pojma o tome. Bilo je to kao da ga šutne u zadnjicu dok on ne gleda. Sad
ćeš da vidiš kakav je osećaj kad te drže u mraku, druškane.

Pojačala je zvuk na radiju u kolima, nadajući se da će joj to skrenuti misli.

Loša zamisao. Kako se činilo, na svakom radiju su te večeri puštali
muziku iz osamdesetih: iz decenije kada su se Bob i Geri upoznali i
zabavljali, venčali i skrasili se. Uskoro su je užasni hitovi kao što je uvodna
tema iz Top gana i razne pesme Duran Durana naterali da šmrcka.
Plesali su uz Duran Duran, ona i Bob. Ljubio ju je uz njihove pesme. U

213
stvari uopšte nije bila sigurna da Dejvi nije bio začet uz melodiju pesme
„Hungry Like the Wolf“. Loša pesma, ali ipak njihova pesma.
– Ovo je za sve vas nove golupčiće – rekao je DJ ulizički.
To je nateralo Geri da ponovo pomisli na Debru. Debru, koja jedva da je
bila prokleto rođena osamdesetih.
U tom trenutku joj je malo falilo da okrene kola i vrati se kući. Ništa
dobro ne može da proistekne iz toga. Ali neki samodestruktivni nagon je
zadržao njeno stopalo na gasu i dok lupiš dlanom o dlan, prelazila je preko
reke i išla ka severnom delu grada.
Izgubila se, naravno. Minsing Plejs nije baš bio označen na mapi velikim
slovima. Ulice su počele da bivaju malo neuglednije dok je ulazila u ono za
šta je mislila da je pravi deo grada, izvirujući preko volana u mrak kao neki
poremećeni privatni detektiv.
Debra po svemu sedeći nije živela u najboljem delu grada. To je
donekle popravilo Gerino raspoloženje. Do sada se činilo da sve ide u
prilog druge žene – mladost, neverovatno dobar izgled (u Gerinoj glavi,
naravno), sjajna karijera PR menadžerke. Sposobnost da preotima muževe
drugih žena. Izuzetno talentovana u krevetu. Pa najverovatnije. A ako ne,
šta kog đavola Bob radi s njom?
Dobro. Sada je bila na samo ulicu ili dve od svog odredišta, sudeći
prema mapi. Počela je da je hvata nervoza. Šta ako prođe pored Boba u
kolima, koji stiže ili odlazi? Kako bi se samo iznenadio da naleti na svoju
ženu, svu doteranu, s ludačkim sjajem u očima, a samo je skoknuo po
mleko.
Mračno se iscerila.
Odjednom je bila tu: ispred jednog bloka stambenih zgrada. Bele drvene
ograde nije bilo nigde na vidiku, a kamoli lepe žive ograde visine metar i
osamdeset iza koje bi mogla da se parkira i špijunira. Sranje. Osetila se
užasno izloženom, upadljivo sedeći u kolima praktično ispred njihovog
prozora. Mogla bi i da zatrubi i da im stavi do znanja da je tu.
Zatim, iznenada, stvarno se začula sirena, i ona umalo što nije doživela
infarkt. Za trenutak se zapitala da li joj se možda šaka omakla. Sam bog zna
da je bila dovoljno znojava.
Ali ne: jedan paničan osvrt unazad otkrio je iznerviranog vozača u

214
njenom retrovizoru, koji se bez sumnje pita zašto je stala nasred ulice bez
ikakvog upozorenja, i zuri zlobno kroz prozor kao da se sprema da baci
bombu.
– Oladi malo – doviknula mu je i nastavila da vozi opušteno pre nego
što se zaustavila ispred zgrade, pretvarajući se da je prosto zaboravila gde
živi.
Duboko je udahnula nekoliko puta i sabrala se. Dolazak ovde je zvučao
sasvim dobro u teoriji, ali šta će zapravo da uradi? Da sedi ispred i
posmatra neko vreme pre nego što se odveze? Odmaršira do ulaznih vrata i
pozvoni im na ista pre nego što će zahtevati da je puste unutra?
To je bila loša ideja. Veoma loša ideja. Možda najgora koja joj je ikada
pala na pamet.
Najbolje što sada može da uradi, jedino što može da uradi, bilo bi da se
odveze, i to brzo, i zahvali svojoj srećnoj zvezdi što je niko nije video.
Ali sad kad je tu, mogla bi vala valjano da osmotri. Ako samo bude
gledala, onda će biti zadovoljna, i mogla bi da ode kući, i nikakva šteta
neće biti načinjena, zar ne?
Ako bude dovoljno čekala, Debra će možda izaći napolje, s Bobom. Nije
znala šta bi radila ako se to desi. Verovatno bi doživela manji napad.
Ali okrenula je kola u mraku i polako krenula nazad. Srećom, susedni
blok – mnogo lepši, po njenom mišljenju – bio je zgodno ograđen zidom s
kapijama, i ona se dovezla ispred i parkirala što bliže ivičnjaku pre nego što
se brzo pogrbila u sedištu. Da je nosila trenerku s kapuljačom, navukla bi i
kapuljaču.
Kada je postala sigurna da je bezbedna, usudila se da proviri preko
volana.
Debra i Bob su živeli u četvorospratnici sa staromodnim velikim
prozorima i ravnim krovom. Nije bilo ničeg posebnog u vezi s njom. Imala
je kameno stepenište koje je vodilo do ulaza, i dvadesetak poštanskih
sandučića kraj ulaznih vrata. Uz ulicu je stajao red neravnomerno poređanih
kanti za smeće, na kojima je belom farbom bio ispisan broj stana. Izgledao
je kao i svaki anonimni, ne naročito dobro održavani blok u bilo kojoj ulici
u Dablinu.
Onda je ugledala Bobova kola. Bila su parkirana ispred stambenog

215
bloka, uglavljena između ostarelog klija i jednog motocikla.
Srce joj je potonulo kao kamen. Videti ih bio je poput nekog užasnog
dokaza. Kola su bila tu pa je samim tim i Bob morao biti tu. Ali neki mali
deo nje mora da se nadao sve vreme da je Minsing Plejs samo ružan san, da
Bob neće zaista biti tu, već da umesto toga živi u nekom manastiru čekajući
da se ona sažali na njega i pozove ga da se vrati kući.
Pogledala je gore u stanove, napokon, suvih usta. Logično: stan 2B mora
da se nalazi na drugom spratu. Pogledom je šarala preko prozora.
Je li to onaj s ogoljenom sijalicom koja sija na sredini plafona? Ali na
sredini sobe je bio sobni bicikl pa su bile male šanse da se Bob nalazi igde
u blizini.
Na prozor susednog stana su zgodno bile navučene zavese. Bob i Debra
su možda iza tih zavesa baš u tom trenutku, i večeraju. Ili upražnjavaju
seks.
Geri je knedla zastala u grlu. I skočio joj je krvni pritisak.
Pre nego što je postala svesna šta radi, izašla je iz kola i kaskala ka
ulazu u zgradu. Upravo se spremala da spektakularno razočara sebe, ali nije
marila. Kao da je bes upalio nekakav fitilj unutar nje i ona samo što nije
eksplodirala.
Kanta za smeće označena sa 2B bila je lepa i puna. Proverila je da je
neko ne gleda pre nego što je pokušala da je podigne. Ali bila je to kanta s
točkićima, velika prokletinja, i budući da je već bila nestabilna na cipelama
s visokom platformom, samo se zateturala nazad u žbun pre nego što je
uspela da povrati ravnotežu.
Izvrnula je kantu na stranu i otvorila je. Sadržaj se prosuo svuda po
betonskom prilazu Minsing Plejsa. Smrad je bio stravičan i ona je brzo
ustuknula u stranu da sačuva cipele.
Blagi bože, šta to njih dvoje jedu u stanu 2B? Tlo je bilo prekriveno
omotima brze hrane i korica od pice. Ni korice domaćeg crnog hleba na
vidiku. Bilo joj je izuzetno drago. Sva ta masna hrana prepuna holesterola.
On je pokretna tempirana bomba.
Da bi dala sebi oduška, dobro je šutnula natrulu glavicu kupusa.
Večeras joj ide: glavica se zadovoljavajuće odbila od Bobovih kola,
rasipajući listove usput.

216
 Lakonoga i nasmejana, otrčala je nazad do kola. Nije mogla da veruje šta
je upravo bila uradila. Od svih luckastih, nezrelih stvari...
Ali osećaj je bio sjajan. Upalila je kola i, uzlupanog srca, izvezla se u
rikverc i ostavila Minsing Plejs daleko iza sebe.

217
 17.

Posvađali su se zbog sitnice, kako to obično biva.

– Šta ćemo da radimo za Božić? – reče Debs dok su se spremali za
posao.
Samo je zapodenula neobavezan razgovor. Pa tako nekako. Prirodno,
imala je skriveni motiv. Njena majka ju je bila nazvala za vikend i pitala da
li da naruči veliku domaću ćurku od Tomija Maligana, ili samo malu. To je
praktično bio poziv za božićnu večeru.
Debs je imala divnu, ružičastu viziju nje i Boba kako sede za večernjom
trpezom njene majke, i jedu šunku i prokelj. Umalo nije zaplakala koliko joj
je to delovalo ispravno.
– Božić? – upita Bob, kao da je reč o nekakvoj plemenskoj svetkovini na
nekom dalekom ostrvu usred Pacifika za koju nikad ranije nije čuo.
– Ostalo nam je još samo četrdeset dva dana za kupovinu – reče ona,
mašući lagano prstom u njegovom pravcu.
Rekla je sebi da muškarci prosto ne planiraju. Nema potrebe da se
vređa. Uopšte nema potrebe da počne da misli da je Bobova neodređenost
oko svega udaljenijeg od narednih sedam dana na neki način lične prirode.
Onda je on objavio: – Videću se s decom na Badnji dan.
Ostade ona bez mesta za majčinim stolom. Ali postarala se da joj se
izraz lica ne promeni. – U redu – reče ona. – Pretpostavljam da ćemo onda
provesti Božić ovde. Samo nas dvoje.
Spremiće tradicionalnu večeru, rešila je: ćureće pečenje sa svim
prilozima, iako će im verovatno biti potrebne tri nedelje da se snađu s
ćurećom anatomijom i napune pticu. Spremiće kuvana jela od ćuretine i
zamrznuti ih, i kari od ćuretine, po receptu na koji je bila nabasala na
internetu prošle nedelje dok je tražila inspiraciju za obroke tokom nedelje.
– Biće romantično – obećala mu je. – Zabavno.
Mogli bi da otvore božićne poklone kraj plinske peći kasnije, uz čašu
kuvanog vina. Debs bi čak mogla da kupi Bobu neke nevaljale gaće i
insistira da ih odmah isproba.

218
 Ali onda je rekao pokajnički: – Moraću prvo da proverim da li Geri želi
da deca budu na večeri kod nje ili kod mene.
U Debsinoj glavi se javila zlobna vizija dvoje tinejdžera posluženih na
tanjiru s pečenim jabukama u ustima.
Pažljivo, pažljivo, upozorila je sebe. Ne sme da ispolji svoj animozitet.
Niti, kad smo već kod toga, bes, nesigurnost, isfrustriranost i čistu,
neukrotivu želju da dobro protrese Boba i glasno ga išamara kao u
filmovima, vičući pri tom: – Osvesti se, čoveče! Ovo je stvaran svet!
Ne da bi ikad to uradila. Debs je postajala vrlo dobra u
samokontrolisanju. Instinktivno je znala da postoje izvesne stvari u koje ne
sme da dira. U koje se previše plašila da dirne. Bilo je nečeg toliko krhkog
u njihovoj vezi da bi svaki dodatni pritisak mogao da ih natera da... pa, nije
znala šta.
Ponekad bi je njih dvoje podsetili na njen stan: sklepan, koji se drži na
okupu uz pomoć malo lepljive trake i ponekog eksera. Može da popunjava
pukotine omletima do mile volje, ali imala je neki osećaj prolaznosti u vezi
s njom i Bobom koji je bio izuzetno uznemirujući.
Još uvek je bilo večeri kada bi se potpuno iznenadila kada bi Bob ušao
na vrata. Dolazio je kući svake večeri, naravno, ali ona se još uvek nije
navikla na to. Nije bila čak ni sto posto sigurna da li će uopšte ući na vrata.
– Lepa dobrodošlica – rekao bi kada bi mu se obesila oko vrata od
olakšanja i gotovo ga ugušila.
– Samo nemoj da se navikneš na to – zarežala bi šaljivo.
Nije mogla da mu poveri svoje strahove. Pomislio bi da je posesivna i
paranoična, tako da je nastavila da se pretvara da je sve u redu i da prilično
srećno živi s čovekom koji još uvek skače s malo previše oduševljenja kad
god mu mobilni zazvoni.
To je zato što su stvari još uvek tako nove, to je sve. Nastavila je
uporno da ponavlja sebi. Bob se taman bio privikao na novo stanje stvari.
A sada su mu se deca vratila u život. Ćerka se šunja okolo s dečkom kojeg
po zabrani ne sme da viđa. On nije mnogo pričao o tome, ali ona je znala da
sigurno misli da se izvesne stvari ne bi dešavale da se nije iselio.
Uvek su bili prisutni, njegova porodica. Nekim danima je zamišljala da
su tik ispred vrata njenog stana, spremni da ulete unutra čim se ona otvore.

219
 Ali nije to rekla. Niti je uopšte rekla mnogo toga, iz straha da ne kaže
nešto potpuno pogrešno.
Bio je to veliki napor, da pazi na ponašanje. Većinu dana osećala je bol
u stomaku jer zadržava sve u sebi i neki oštar, gorući osećaj u dubini grla.
Toliko se pogoršao prošle nedelje da je razmišljala da ode lekaru. Možda
pati od blažeg oblika gorušice ili nečeg sličnog.
– Pa možda bi mogao to da uradiš – reče mu sada ljubazno. – Da se
dogovoriš s Geri u vezi s večerom. Znaš, da možemo da napravimo
planove.
Da ih Geri ne bi držala kao taoce, kao što je činila još od dana kad je
Bob otišao, drugim rečima.
To ga je zbunilo. Posmatrati ga bilo je kao čitati otvorenu knjigu. Ne
može da sakrije ništa od nje, budala. Svaka emocija mu se vidi na licu. Bilo
je skoro smešno – skoro – videti ga kako vaga da li je bolje da nazove Geri
ili da izazove Debsin bes.
– Ali Božić je tek za nekoliko nedelja – reče on.
Znači, Debsin bes.
– To je samo jedan pišljivi dan, Bobe. Zar ne možemo bar da pokušamo
da ga isplaniramo? – Ton joj se ljutito podizao, uprkos njenim najboljim
naporima da ostane mirna i nezahtevna. Ali nije mu tražila da se odrekne
ostatka svog života. Sačuvaj bože.
Ponovo je delovao iznervirano. Često je delovao tako tih dana. Češljao
je kosu unazad i ona je mogla da primeti da mu se brzo proređuje na
temenu. Nedavno je počela da se pita da li bi se naljutio kad bi mu kupila
bocu spreja protiv opadanja kose.
– Ne znam zašto dižeš toliku frku oko toga – reče on.
Debs je zurila u njega. Očito nikad nije proveo Božić sam. Nikad nije
bio sveden na to da mora da sedne na autobus i ode do mamice i tatice u
svojim ranim tridesetim, ili da se vrati u hladan prazan stan u novogodišnjoj
večeri kada se čini kao da je ostatak sveta zaljubljen.
To se neće desiti Debs ove godine. Samo preko nje mrtve.
– To će biti naš prvi zajednički Božić – istakla je.
– Svestan sam toga. – Ponekad joj se obraćao tako, kao da je on
inteligentan i zreo, a ona mlada i blesava.

220
 – To ti očigledno nije važno kao meni. – Ponekad se ona tako obraćala
njemu, kao da je ona emotivno superiorna, a on nesposobni, preljubnički
seronja.
– Ne budi smešna.
– Bila bih ti vrlo zahvalna da me ne nazivaš smešnom.
Ovo se pretvaralo u jednu od onih sitničavih svađa iz koje niko neće
izaći kao pobednik.
– Samo želim da budemo zajedno – reče ona, mrzeći taj zahtevan ton
koji joj se stalno uvlačio u glas.
Zašto ne može da razume? I što je još više zabrinjavajuće, kako to da ne
oseća istu potrebu da zacementira njihovu vezu kao ona?
Božić, rešila je. Božić će biti sjajan, čak i ako bude morala da nahrani
njegovu decu i odigra beskrajnu partiju monopola posle večere, i ne ostane
nasamo s njim čitavog dana. Smešiće se koliko god bude bilo potrebno i
preguraće to.
I jednom kada bude ostavila to iza sebe, onda će možda moći da počne
da ostvaruje neki napredak u novoj godini. Da postavlja stvari na svoje
mesto, takoreći. Da polaže temelje. Pa ne mogu da nastave tako, da žive u
oronulom stanu kao dvoje studenata. Čak je i kraj loš. Neka budala im je
prevrnula kantu za smeće pre neki dan, bez sumnje sprdnje radi, po
povratku iz paba.
Njena sledeća misija – a Bob toga još nije bio svestan – bila je da im
nađe odgovarajuće mesto za život. Trajno mesto. Ovoga puta Debs se
nameračila da podigne hipotekarni kredit i postane kućevlasnik.
Volela je tu reč, kućevlasnik. Bila joj je slatka na jeziku poput sirupa,
prizivajući slike tosta s puterom i kučića labradora. Ona i Bob će biti srećni
tu, bez promaje koja duva kroz pukotine u prozorskim ramovima. Imaće
malu baštu iza kuće gde će uzgajati bilje: bosiljak, možda, i malo peršuna
za njenu pastirsku pitu. Možda čak kupi i šporet na drva.
– Šporet na drva? – rekla je Fiona prošle nedelje, kada su se našle u
jednom kafeu u vreme ručka. Pa Debs je morala nekome da se poveri.
– Sad prilično dobro kuvam – reče Debs u svoju odbranu.
Fiona ju je majčinski odmeravala od glave do pete. – Nadam se da jedeš
to što kuvaš. Smršala si.

221
 Pa da, Debs se prokleto nadala da jeste. Posle tolikog truda. Pomalo se
uvredila što Fiona nije ranije primetila.
Ipak, bilo je važno pretvarati se kao da je to nevažno.
– Spremam jela s malo masti – reče ona Fioni ležerno. – Jela pržena na
malo ulja. Tofu. Takve stvari.
Kao da bi Bob dotakao tofu. Ili Debs, ako ćemo pravo. Prethodne večeri
nije ništa kuvala. Jeli su krompiriće s karijem koje su uzeli s kioska i po
dve kobasice u testu. Blaženstvo. Mršavljenje ne znači da ne možeš
povremeno da se najedeš.
Ponekad je to najedanje bilo i više nego povremeno u Debsinom slučaju
– obično kad bi Bob odlazio da se vidi s decom ili je zvao da joj kaže da će
ostati na poslu do kasno. (Da li stvarno radi do kasno? Ili se miri na tajnim
sastancima s Geri?) Ali hvala bogu da je sad pronašla način da se nosi s
tim. Prejedanje više nije značilo da će, kada se probudi ujutru, biti za jedan
konfekcijski broj krupnija nego kada je otišla u krevet.
Ali Fiona nije bila laskava koliko je trebalo da bude. – Izgledaš malo
umorno – primetila je kuražno.
O čemu to ona priča? Debs izgleda sjajno. Vide joj se jagodične kosti,
za početak. A juče je na posao otišla u suknji prvi put u životu. Dženis i
društvo su je čudno gledali. Dobro, Debs nije bila bogzna kakav prizor –
Aleksina pozicija glavne lepotice na poslu još uvek je bila sigurna – ali je
barem počela malo da liči na zečicu. Marti se prethodnog dana čak i setio
njenog imena, umesto da je oslovi sa „hej, ti“.
Fiona je samo ljubomorna, odlučila je Debs. Njena dijeta pred venčanje
očito ne daje najbolje rezultate. Debs je mogla da vidi kako joj salce malo
kipi iz rubova farmerki. Strašno. To mora da je posledica svih tih ugodnih
večeri provedenih sa Stivom.
– Hvala ti u svakom slučaju, ali dobro sam – obavestila je Debs prilično
nadmenim tonom.
Ali Fiona još nije skidala svoj majčinski izraz s lica.
– Šta je? – reče Debs, uzdišući. Nek joj kaže kad je navalila.
– Čuj, ne želim da te kritikujem – otpoče Fiona, grickajući usnu da
pokaže kako joj sve to teško pada. Onda prokleto ućuti, došlo je Debs da
joj kaže.

222
 – Je li te Stiv nagovorio na to? – upita Debs umesto toga.
Stiv se verovatno naljutio kada su Debs i Bob odbili njihov poziv na
večeru. Pa niko nije želeo da ponovo prolazi kroz ono, i čemu onda to? Plus
što je Debra slutila da je uvredila Fionu što se više nije nalazila s njom
petkom uveče da piju vino i jadaju se. Ali ona sada ima svoj sopstveni
život, hvala lepo, i ne može da visi u Fioninom i Stivovom društvu kao neki
privezak.
– Ovo nema nikakve veze sa Stivom – reče Fiona ozlojeđeno. – Čuj,
brinem se za tebe, Debs. Ti kao da se ne brineš.
– A na koju mene misliš? – upita Debs. – Staru, debelu Debs bez dečka
i s lošim poslom? Onu zbog koje si se osećala bolje?
Fionine usne se stanjiše. Ali zabrinutost je nije napuštala. – Promenila si
se otkako si upoznala Boba.
Oh, zaboga. Kako predvidljivo. Kako tipično. Debs nije bila čak ni
iznenađena. Bilo je samo pitanje vremena. Zadivljujuće je kako ranije nije
potegla to.
– Znaš, mislila sam da će ti biti drago zbog mene – reče Debs polako. –
Mislila sam da ćeš biti oduševljena što sam konačno upoznala nekoga.
Fiona se nije dala. – Ranije si bila srećna. Sad si stalno tužna.
Debs bukvalno zinu u neverici. – Srećna? – Je li ona zaista živela u
istom stanu s ovom ženom godinama, koja je sve vreme mislila da je Debs
srećna?
– Pa dobro, imala si svojih uspona i padova – priznade Fiona brzo.
– Život mi je bio sranje – reče Debs glasno. – Život mi je bio dno dna.
Nije mi moglo biti gore. – Ljudi za susednim stolom su se okretali. Nije
marila. – Jedina dobra stvar koja mi se desila je to što sam upoznala Boba.
– On neće rešiti tvoje probleme, Debs.
Oh, znači, Debs sada ima probleme. Pre jednog minuta bila je ludo
srećna.
– I ne tražim to od njega. – Toliko je bila ljuta da joj je bilo teško da
ostane u stolici. Kako se Fiona usuđuje da sedi tu kao neki psiholog amater
i analizira je? – I o kakvim to „problemima“ uopšte govoriš? O činjenici da
više nisam s tobom i Stivom i o tome da ne možeš da me sažaljevaš?
Fiona je samo nastavila tužno da je gleda: – Debs, upravo smo ručale i ti

223
si pojela dve kesice čipsa, čokoladni kolač i popila dve koka-kole, i sve to
posle duplog sendviča?
Oh! Debs je mislila da nije primetila. Prilično je neprimetno jela čips,
pomislila je.
Obrazi joj se upališe i ona naglo ustade.
– Upravo si mi bila rekla da sam smršala – napade ona Fionu.
– Znam, samo kažem da sve to prejedanje nije normalno...
– Trebalo bi da probaš da i sama smršaš nekoliko kilograma pre nego
što počneš da kritikuješ druge.
– Debs. Molim te sedi.
Ali Debs je osetila jak poriv da se izgubi odatle. Želudac joj se naduo
od hrane i stida. Na drugoj strani hodnika se nalazi kafe s toaletima u
podrumu. Otići će tamo i olakšaće sebi muke.
– Debs, izvini. Nisam htela da te naljutim – reče Fiona. Kršeći ruke,
naravno, premda je sada bilo kasno za to.
Debs ju je hladno pogledala, premda su joj vrele suze pekle kapke. –
Nosi se – reče, i izađe.
To se desilo nedelju dana ranije. Fiona ju je zvala nekoliko puta od tada,
ali Debs nije prihvatala njene pozive. Kad bude počela da se ponaša kao
pravi prijatelj, umesto kao neki dušebrižnik, onda će Debs možda ponovo
početi da se druži s njom.
I kakve uopšte veze hrana ima s bilo čime? Obim njenog ručka ili njenih
butina nema ama baš nikakve veze s njenom vezom s Bobom.
U kojoj je trenutno bilo problema; svađa oko Badnjeg dana još uvek je
trajala.
Debs je bila ljuta na sebe. Zašto je uopšte potegla to pitanje? Kad će
naučiti da drži jezik za zubima i ne kvari situaciju time što će zahtevati
koješta od njega?
Bob je izgledao zajapureno i nemirno. Uzdisao je tu i tamo i gledao na
sat kao da mora da ide.
Pa, kao i Debs. Čeka je paklen dan: mora da napiše na stotine izjava za
novinare i promoviše gluposti kao što je tečni sapun.
– Hajde da se ne svađamo oko toga – reče Bob kratko.
– Ko se svađa? Samo pričamo.

224
 Nek stvar ostane na tome, reče joj neki upozoravajući glas. Ali njegov
ton joj je išao na živce. Pogoršao je povraćaj kiseline koji ju je pekao u
grlu.
– Samo mislim da bi bilo lepo kad bi za promenu ti pokrenuo priču o
tome – promrmljala je.
Moguće je da je tog jutra i njega malo mučila gorušica jer je ugledala
sveže crvenilo od razdraženosti na njegovom licu. Sad je iznenađeno
shvatila da često izgleda tako u poslednje vreme.
– Ne možemo oboje da analiziramo svoju vezu svakog sekunda.
– Hoćeš da kažeš da ja to radim?
– Zar ne možemo prosto da budemo zajedno bez svih tih prokletih
zađevica?
E pa stvrno. Neće ona to da trpi.
– Znaš, nije mi jasno zašto se vraćaš ovde svako veče – napala ga je. –
Možda zbog hrane i prenoćišta. Jer stiče se takav utisak!
Zažalila je zbog tih reči čim ih je izgovorila.
On je stajao kraj vrata s aktovkom u ruci, kao u transu.
– Zaista tako misliš? – upita tiho.
Obesila je glavu. Ali možda je bolje što je to izašlo na videlo. – Samo
hoću da budemo zajedno onako kako treba, to je sve.
Prišao je stolu i polako spustio aktovku i ključeve od kola. Srce joj je
poskočilo od radosti. Možda će sada moći da sednu i popričaju kako treba.
Nema smisla da nastavljaju sa svom tom neizvesnošću koja ih izjeda.
– Debs – reče on nežno.
– Oh, čuj, žao mi je – izbrbljala je, šireći radosno ruke. – Samo
blebećem. Nisam htela to da kažem.
– Ne, ne. Drago mi je što jesi.
Ali nije joj prišao bliže. Pustila je da joj ruke klonu. Možda je i bolje
tako. Bilo je previše grljenja i seksa u njihovoj vezi, a premalo truda je
uloženo u stvari koje su važne.
– Ovo nije baš pošteno prema tebi, zar ne? – reče on napokon.
– Pa... – započe Debs. Nije htela da ispadne mučenica. Ali u isto vreme
to zaista nije bilo pošteno.
– Žao mi je. – Izgledao je veoma tužno. Zabrinjavajuće tužno.

225
 – U redu je. Možemo o svemu da se dogovorimo – reče ona, nadajući se
da će ubrizgati dozu optimizma u trenutna dešavanja. Na kraju krajeva, niko
nije umro.
Ali on je samo stajao tu, tužno obešene glave. Ovo se baš i nije
pretvaralo u srećnu razmenu mišljenja koju je Debs bila zamislila.
– Hajde da sednemo. Da popričamo – reče ona ohrabrujuće. – Skuvaću
nam kafu.
Posao može da čeka. Ovo je previše važno.
Ali Bob reče: – Ne.
Sada je počeo da je plaši, zbog načina na koji ju je gledao.
– Bobe, samo prolazimo kroz pomalo težak period, to je sve. To je
sasvim očekivano. Sve je tako... novo...
To je bila njena mantra. Njen izgovor za sve.
– Debs – preseče je on. Progutao je kao da mu je nešto zastalo u grlu. –
Debs, mislim da ovo neće da upali.
Srce joj je sišlo u pete. Ovo se ne dešava. Nije moguće da se dešava. I
sve zbog veličine proklete ćurke.
– Zaboravimo na Božić. Žao mi je. Nisam htela da te pritiskam...
– Nije trebalo da se uselim kod tebe – reče on. – Nisam bio spreman.
Reči koje lede dušu. Izašle su iz njegovih usta kao ekseri koji se
zarivaju u kovčeg.
Debs je pokušala da okrene sve na šalu. Oraspoložiće ih oboje i tako ih
izvući iz tog ludila. Mora. – Dobro, nije bilo lako. Znam da sam malo
neuredna – peškir na podu u kupatilu je moj, kad smo kod toga – ali, znaš,
mogu da se promenim. A ako ti moje kuvanje smeta, onda obećavam da ću
prestati da kuvam. Ovog trena.
Nije se čak ni nasmešio.
Sranje, pomisli Debs tupo. Ovo je ozbiljno.
– Poranili smo s nekim stvarima. – On je poranio, to hoće da kaže.
Uključio je nju u to da bi izgledalo da je ceo taj haos njihova zajednička
greška, ne samo njegova. Nadajući se, bez sumnje, da će ona imati
razumevanja.
Debs je dojadilo da ima razumevanja za njega. Posvetila je čitave
mesece svog života obigravanju oko njega, njegovih problema i njegove

226
otuđene porodice. Kad se on potrudio da ima razumevanja za nju?
Ali čekaj malo. Ona greši. On će sad to iskoristiti.
– Zaslužuješ mnogo bolje od ovoga – reče joj.
Zar nije mogao da smisli nešto malo manje otrcano?
– Oh, odjebi – reče ona bez okolišanja.
To ga je šokiralo. Bez sumnje nije očekivao da će se spustiti na taj nivo
da počne da psuje. Pa do tog trenutka je bila tako zahvalna, zar ne?
Zahvalna što ju je udostojio da je pogleda.
– Znala sam tačno u šta se upuštam – reče mu hladno, premda uopšte
nije bila sigurna da je znala. – Tako da nemoj da mi povlađuješ.
Bob je sada izgledao pogođeno, i ona se odmah osetila loše. Šta to rade,
zašto tako povređuju jedno drugo? Prošle večeri su jedno drugom
izjavljivali ljubav ispod jorgana.
– To je ludo, Bobe – planula je. – Ne radimo to.
Izgledao je potpuno nesrećno. – Ne mogu da ostanem, Debs.
– Zašto ne?
– Jer je previše lako.
– Lako je dobro. Ja volim kad je lako.
– Ne, ne voliš. Ne na duže staze.
– Obećavam da više nikad neću pomenuti budućnost – reče ona
molećivo.
– Bila bi glupa da to ne uradiš.
Nije mogla da veruje šta se dešava. – Ti samo moraš da povučeš crtu
kad su neke stvari u pitanju, Bobe, to je sve. Hajde, ne mogu sve to sama.
Znala je da je sada potpuno patetična, da praktično moli, ali zar on ne
vidi? Za sve je on kriv. Kad bi samo hteo da svoj prokleti brak ostavi u
prošlosti, gde i pripada, onda ne bi čak ni vodili taj razgovor.
Ali on samo reče: – Žao mi je, Debs.
Kasnije je iznenađeno shvatila da iako se bio uselio kod nje, i spavao
pored nje svake noći nedeljama, nikad nije bio raspakovao svoj kofer u dnu
kreveta.

227
 18.

Geri je ustala iz kreveta jedne subote ujutru. Nije planirala to da uradi.

Samo je nekako spontano smakla jorgan i otišla pod tuš.
Sranje, pomislila je, mora da mi je bolje.
Nije zaista bila spremna za to. Ležala je u krevetu toliko nedelja da joj
je to postalo normalno. Ustati je značilo doneti odluku. Na primer, šta da
obuče. Šta da pojede za doručak? A bilo je tek deset ujutru – šta će kog
đavola da radi čitav dan?
Oporavak je zvučao kao previše posla. Mnogo je lakše uskočiti nazad
pod jorgan i fantazirati o tome kako je Bob oboleo od neke retke bolesti
koja izjeda meso i koja mu je zahvatila penis i uzrokovala da ovaj pocrni i
otpadne.
Ali nije se mogao ignorisati: taj mali tračak nagona za samoodržanjem
koji joj se neopaženo prikrao u gluvo doba noći i sada je gromko i strogo
naređivao: – Dobro, predstava je završena, narode, normalan život se
nastavlja.
Znači ne gine joj tuš.
Stajala je ispod njega čitavu večnost, dok joj je voda tukla po licu.
Svaka kap kao da ju je ubadala onako kako to nije činila prošle nedelje. Za
promenu se osećala potpuno budno; kao da je polako izašla iz nekakve
traume. Osećala se kao da je... ponovo živa, ako to ne zvuči previše
dramatično.
I to ne samo zato što je Bob raskinuo s Debrom. Ozbiljno, nije.
Saznala je za to od Lise dva dana ranije, kad ju je nazvala da kaže: –
Džordž me upravo zvao s posla da kaže da je ponudio Bobu da prespava
kod nas. Pa došlo mi je da ga ubijem. Dordža, ne njega, mislim – dodade
brzo. – Stvarno mi je žao zbog toga, Geri.
Znači, s Debrom je gotovo. Mora da jeste. Zašto bi inače Bob molio za
prenoćište? Ne, izleteo je iz njenog stana kao bela lala.
Geri je osetila ludački nalet zadovoljstva. To nije bilo u redu s njene
strane, ali bože, osećaj je bio divan.

228
 Lisa se u međuvremenu koprcala preko telefona: – Nadam se da ne
misliš da se stavljamo na nečiju stranu ili nešto slično.
Kao da bi to i pomislila. Imali su četvoro dece mlađe od osam godina,
dvoje s „problemima u ponašanju“. Bob bi se bolje naspavao da je zanoćio
u jarku kraj pruge.
– Zadržite ga koliko god želite – uverila je Lisu.
Nije dugo likovala. Pa samo oko dva dana. Provela je sate vrteći
palčevima u svojoj glavi i trijumfalno razmišljajući „sve se plaća, sve se
vraća“ i „kako seješ, tako ćeš i žnjeti“.
Mislila je na Boba. Ne, na Debru. U stvari, na oboje.
Bilo je sjajno. Zaboravite na prevrtanje kanti za smeće; najbolja osveta
je kad se ljubavna veza vašeg muža spektakularno raspadne.
– Tooo! – Andrea je zamalo još gore odreagovala od Geri kad ju je ova
nazvala. – Znala sam da neće potrajati. Znala sam.
– Pa volela bih da si mi rekla. To bi mi davalo snagu sve ovo vreme.
– Pitam se šta se desilo.
– Pretpostavljam da nije ni važno, zar ne? Činjenica je da je gotovo.
– Verovatno se probudila jednog jutra i pomislila: „Bože, da li zaista
želim da provedem ostatak života s ovim starkeljom? S njegovom
otromboljenom zadnjicom i njegovim dosadnim poslom prodavca
računarskog softvera? I tom ćelom na temenu?“ – Nastupila je kratka pauza
pre nego što je pokajnički rekla: – Izvini. Pričam o tvom mužu, zar ne?
– Da, Andrea. – I on nema otromboljenu zadnjicu, barem ne koliko se
ona seća.
– Čuj, Geri, znam da će ovo zvučati stvarno bezosećajno, ali da li bi
mogla da mi oslobodiš liniju?
– Zašto?
– Očekujem jedan poziv.
Hmmm. – Neko koga znam?
Andrea priznade: – Konačno smo spavali. Doktor Foli i ja. Iako je sinoć
insistirao da ga oslovljavam po imenu, koje glasi Džerard, kad smo kod
toga. Kaže da ga oralno zadovoljavanje žene koja ga uporno oslovljava
profesionalnim zvanjem tera da se oseća kao perverznjak. I tako smo
Džerard i ja spavali zajedno i baš me briga ko zna! – Zastala je. – Pa

229
naravno da me je briga, tako da smo spavali u šatoru u prirodi. Nije bilo
čak ni ovce u blizini, tako da držim fige da niko ne sazna.
– Saznaće.
– Znam – reče ona potišteno. – Ali trudim se da držim to u tajnosti
koliko god mogu. Čisto da prvo možemo malo da uživamo jedno u drugom.
– Stvarno mi je drago zbog tebe, Andrea.
– Još nema svadbenih zvona – reče Andrea strogo. – Tek je stigao do
prve baze, što se mene tiče.
– Ti si surova žena.
– Jesam – reče ona ponosno, da bi se zatim potpuno demantovala
rekavši mahnito: – To pištanje, neko pokušava da me dobije, to je on, to je
on, prekidaj vezu!
– Vidimo se sledeće nedelje – povika Geri.
– Vraćaš se na posao?
– Jutros sam zvala bolnicu.
– Bože – reče Andrea – mora da ti je bolje. O, i ako Bob nazove i počne
da moli da ga primiš nazad, znaš šta da kažeš, zar ne? Počinje sa J.
– Zdravo, Andrea.
To joj je nekako pokvarilo slavlje. Geri nije želela da razmišlja o
budućnosti. Šta će da kaže ako on zaista nazove tražeći neku vrstu
pomirenja? Osim Andreinog predloga, naravno, koji nije loš.
Ali od Boba nije bilo ni reči. Nije je zvao plačući u jedan ujutru. A ona
nije mogla da pronađe nijedan razlog da nazove Lisu u nadi da će dobiti
neke informacije iz druge ruke, na primer da se on sad viđa s onom
pegavom devojkom iz računovodstva.
Dobro. Dosta više s tim. Neće više spekulisati o tome šta Bob možda
želi ili ne želi.
Mora da se koncentriše na sebe. Nastavila je da živi svoj život. On ne
mora da misli da je ona ista žena koju je ostavio pre više meseci.
I tako, sveže istuširana i slobodna, pošla je niza stepenice. Prošlo je
toliko vremena otkako je kročila u kuhinju da je morala da zastane na
trenutak da se privikne i snađe.
Blagi bože, sudopera. Stravično je smrdela. I šta ono vreba ispod
alufolije na radnoj površini? Izgledalo je kao da se kreće. Na šporetu

230
između plotni stajale su kosti preostale od nekog veoma malog komada
mesa. Nadala se da nije u pitanju jedan od hrčaka. Ipak, barem su deca
počela sebi da spremaju hranu – što im je prvi put.
Biće joj potrebna čitava večnost da pospremi sve to. Ali mora da pazi da
ne uradi previše toga odjednom, za slučaj da se zanese. Radiće postepeno,
kao narkoman koji štedi heroin.
Ipak, prvo ono najpreče. Otvorila je prozore, opasala kecelju, i dok si
lupio dlanom o dlan, viknula je: – Deco! Doručak!
Ovo je bilo dočekano vrlo sumnjičavom tišinom. Doručak? Je li to neka
neslana šala?
– Mama? – povika odozgo Dejvi, koji se vratio kući prethodnog dana
posle škole. – Jesi li to ti?
Dobro, bila je van stroja nekoliko nedelja, ali nema potrebe da insinuira
da je mutirala u neku potpuno drugu osobu.
Pa možda i jeste malo. Tuga i bes čudno utiču na ljude. I ne bi da trči
pred rudu, ali otkrila je jednu bradavicu pod tušem. Ne veliku crnu
bradavicu sa oštrim dlakama ili nešto slično; samo malu malecku izraslinu
blizu pazuha. Ako joj se to pojavilo od tuge i besa, bolje bi joj bilo da se
malo smiri da ne bi počele da joj iskaču svuda po telu.
– Pečem palačinke – doviknu Dejviju, odlučno vesela. – I zato silazi
dole odmah.
Iz Suzanine sobe još nije bilo ni glasa. To svakako nije neobično
subotom ujutru. Ta devojka zna da spava kao zaklana. Takođe, sinoć su
njih dvoje izašli s Bobom, na jednu od „poseta“.
– Dakle, kuda ste to išli? – upita Dejvija ležerno uz palačinke. Nikad ga
nije oslovljavala sa „On“, „Bob“, ili „tvoj otac“. Bilo je to kao da je
svemirski brod kupio Suzan i Dejvija u dnu ulice i vraćao ih tri sata
kasnije.
Naravno, ono što je zaista želela da zna jeste da li Bob izgleda kao
muškarac kojeg je nedavno otkačila ljubavnica. Da li su mu leđa pogurena
od krivice i žaljenja? Ima li tamne podočnjake koji bi uplašili malu decu?
Da li pita za nju?
– Do grada – reče Dejvi, proučavajući pozadinu kartonskog pakovanja
mleka.

231
 Beskorisno. Grad može da znači bilo šta, od pozorišta do kluba gde ti
ženske igraju u krilu. Ali sve je to bio deo šifre koju svi koriste kada
pričaju o tim posetama.
– Pa jeste li jeli?
Jer ona im sigurno nije spremila ništa pre nego što su otišli. Kao da je to
neka novost.
– Jesmo.
Razgovor se obično završavao na tome. Pa svima je bilo neugodno. Bilo
je neugodno zbog nje. Ona je žarko priželjkivala da joj njih dvoje kažu da
je poseta bila užasna; da je tata bio budala kao i obično, da je postavljao
glupa pitanja o školi i nosio one uske farmerke za koje misli da u njima
izgleda kul. Da su svi bili izgubljeni bez Geri, koja je srce i duša te
porodice, i koja ih sve drži na okupu.
Verovatno jeste bilo tako. Ali Dejvi nije hteo to da kaže. Trudio se iz
petnih žila da ne razočara Boba, ili Geri.
– Jadničku moj! – Odjednom se našla na nogama i jako grlila Dejvija.
Suze griže savesti pekle su joj oči dok je pritiskala njegovo prepadnuto lice
na svoje grudi.
– Mama! – Sada se borio da se oslobodi, užasnut i polupridavljen. –
Čemu sad to? – prodahtao je, kada se konačno oslobodio.
– Samo... ništa. – Poljubila ga je sočno u čelo. – Mama! – i ponovo ga
pustila.
Suzan. Mora da ode na sprat i da zagrli i Suzan. Svoju devojčicu.
Najbolju devojku na celom svetu (dobro, malo preteruje). Podići će novac
u vrednosti njihovog tromesečnog džeparca i njih dve će otići u kupovinu i
spiskati sve.
– Je l’ ti to plačeš, mama? – Dejvi je sad ponovo izgledao zabrinuto. –
Zato što smo ostavili kuću u takvom neredu?
Brzo je obrisala suze i uputila mu širok osmeh. Njena divna, divna deca.
– Ne. Sad, hoćeš još palačinki?

Suzan je otišla. Nije spavala u svom krevetu ćitave noći. Ta mala,

prevrtljiva, lažljiva spletkaroška kučka.

232
 Geri je zaboravila da je najbolja devojka na svetu i prevrnula je celu
sobu tražeći je. Kad je se bude dočepala, neka joj je bog...
– Kad si je poslednji put video? – zaurlala je na Dejvija.
– Upravo sam ti rekao! – uzvratio je stisnutih zuba. Sada nema zagrljaja.
– Sinoć! Tata nas je ostavio na kraju ulice i ona je rekla da ide do
prodavnice da kupi nešto.
Da Boba nije toliko mučila savest i da Geri nije bila toliko neprijateljski
nastrojena, onda bi ih ostavio u sopstvenom dvorištu ispred kuće umesto na
kraju ulice, i to se nikad ne bi desilo.
– Ne govori to – zareža Geri na Dejvija. – Ni ne pomišljaj na to.
Geri je sada videla da je dobar deo Suzaninih stvari nestao. Ili barem
one važne stvari, kao što su njena torbica sa šminkom i uvijač trepavica.
Udžbenike i normalne crne cipele je ostavila za sobom.
Suzan je pobegla od kuće, shvatila je Geri. Dok je Geri patila u krevetu.
I dok je, naravno, bilo sjajno što su otmica i ubistvo isključeni, zapitala se
kako će da objasni policiji onaj deo sa ostajanjem u krevetu?
Još gore, kako će to da objasni Bobu?
– Dobro – reče smrknuto Dejviju. – Moramo brzo da je pronađemo.
– Mene možeš da izostaviš. Idem kod Bena.
– Dejvi, sestra ti je nestala. Mogla bi biti bilo gde. Možda spava negde
na ulici!
Dejvi se nasmeja.
I kad malo razmisli o tome, teško da bi se to desilo. Suzan nije bila od
onih koji sebi uskraćuju udobnost, čak i dok je u bekstvu. Pre bi se
prijavila u hotel s pet zvezdica i dala im Gerin broj kreditne kartice.
– Šta da radim? – reče Geri mahnito. Nije imala iskustva u takvim
stvarima. – Da li da nazovem Rebeku da vidim zna li ona možda gde je
Suzan, ili možda Karen? Pogledala je u Dejvija. – Da li Karen uopšte
postoji?
– Mama – reče Dejvi, sa savršenim pouzdanjem i životnim iskustvom
jednog petnaestogodišnjaka – da sam na tvom mestu, a da budem iskren
drago mi je što nisam, prvo bih je potražio na najočiglednijem mestu.
Geri se divlje osvrtala po sobi. Na šta misli? Plakar?
– Kod Lea Rajana, mama.

233
– Suzan. Tvoja majka je na telefonu.
– Ne moraš uvek da se predstavljaš, mama. Tvoj broj mi izađe na
ekranu, znaš.
Nemoj da planeš, smirivala je Geri sebe. – Samo zovem da ti čujem
glas.
– Čuješ ga – reče Suzan.
Derište malo. Ipak, barem ju je pronašla. Bar ne odbija da se javi na
telefon. – Samo sam se pitala da li si s Leom Rajanom?
– Da.
– Jesi?
– Jesam. – Pauza. – Još nešto?
– Ne. Da! Gde si tačno? A... Leo?
Možda kampuju negde u njegovim kolima, ili se voze od hostela do
hostela.
– Kod njega kući.
– Misliš – iza ugla?
– Da. Trenutno mogu da vidim našu baštu iza kuće s prozora.
Bilo je to istovremeno veoma umirujuće i krajnje razdražljivo. Bila je na
manje od dvesta metara udaljenosti, drugim rečima.
– Imaš li tamo uopšte mesta za sebe?
Pošto je često viđala mnoštvo drugih trkačkih kola kako prate Rajanova
gore-dole po ulici, Geri je zaključila da u njegovoj kući odseda još
najmanje šest gnevnih mladića.
– Nemoj da dižeš frku – reče Suzan umorno.
– Da dižem frku? Presvisla sam od brige za tobom!
Suzan je zvučala pomalo pokajnički: – Izvini. Ali nisam mislila da ćeš
primetiti.
– Da mi nema ćerke?
– Pa imaš toliko svojih briga trenutno...
– Ne usuđuj se da se izvlačiš na to. Sad, pošto si dokazala to što si htela
da dokažeš, šta god to bilo, očekujem da ćeš se vratiti kući uskoro.
– Ne. Iselila sam se.

234
 – O čemu to govoriš? Šesnaest ti je godina.
– Što me čini odraslom osobom.
– Odraslom osobom?
– Da. Dovoljno sam stara da se prijavim u vojsku, da vozim – pa, barem
moped – i da upražnjavam seks.
Ooo! Geri je trepnula, kao što je Suzan znala da hoće. Nijedan roditelj
ne želi da misli kako njegova mala devojčica upražnjava seks, a svakako ne
s tim užasnim prostakom Leom Rajanom.
Nije to pomenula. To bi samo izazvalo Suzan da se skine na licu mesta i
krene da bludniči njoj u inat.
– Šta je sa školom? – reče umesto toga.
– Je li to sve o čemu razmišljaš? – reče Suzan napokon zapanjeno. – O
školi?
– Pa, kao što si i sama rekla, ne postoji bogzna šta što mogu da uradim
po pitanju tvog preseljenja kod Lea Rajana. – Potpuna laž. Pozvaće policiju
čim završi razgovor sa Suzan. – Ali bar bih volela da mislim da ćeš završiti
školovanje.
– Naravno da hoću – reče Suzan ljutito. – Nisam glupa, znaš.
– Odlično. Jer iako možda misliš da si sada ludo zaljubljena, doći će
vreme kada će ti biti potrebne kvalifikacije.
Nastupila je kratka pauza a zatim Suzan reče, tužno: – Jesi li ikad bila
drugačija?
– Molim?
– Moram da idem.
I spustila je slušalicu.

235
 19.

Debs nije znala kako je pregurala naredne dane i nedelje. Bilo je strašno.
Krila se iza monitora najveći deo vremena, pretvarajući se da radi na
izveštajima i tabelama i izjavama za novinare. Ali u glavi joj je vladao haos
i oči su je pekle od vrelih suza koje je gutala najveći deo dana.
Bob je zvanično otišao. Ušetao je u spavaću sobu jutra kada su se
posvađali i spakovao stvari, kojih je bilo patetično malo. Završio je posao
za manje od deset minuta, u svakom slučaju. A ona je tada shvatila da se
nije bio zaista ni uselio, barem ne u svojoj glavi. Bio je poput stanara koji
je došao da odsedne neko vreme, ali koji je oduvek hteo da se na kraju
vrati kući.
Ostavio je ključeve od stana na stočiću u hodniku kraj telefona. Zvuk
spuštanja tih ključeva umalo joj nije slomio srce.
Čitava ljubavna veza bila je tako kratkog veka i beznačajna da je posle
dva dana imala utisak kao da je sve to bio samo plod njene mašte. Lutala je
po stanu pomalo ošamućena: je li Bob stvarno bio tu? Možda je izmislila
celu tu ljubavnu vezu jer je pomerila pameću zbog mogućnosti da će celog
veka ostati gojazna usedelica.
Sranje. Još će i da poludi.
Ali onda bi ugledala spojene krevete, ili sve te prazne kutije od jaja na
frižideru preostale od silnih omleta, za koje ju je njena sestra Edel zamolila
da ih sačuva za časove tehničkog njene dece u školi, i tada bi joj toliko
nedostajao da bi pala na kolena i počela malo da se ljulja napred--nazad.
Noći su joj bile ispunjene prevrtanjem u krevetu i ludim snovima. Bob je
uvek bio u njima, i ona je uvek pružala ruku ka njemu, ali je on,
predvidljivo, bio tik izvan njenog domašaja.
– Bobe! Bobe! – kukala bi. – Imamo još samo dvadeset osam dana do
Božića da obavimo kupovinu!
Božić. Čekao je u zasedi kao omrznuta tetka. I Debs će ga ponovo
provesti sama, ako ne računate ćurku.
Još gore, provešće ga s roditeljima.

236
 – Jesi li dobro? – reče Fiona kad ju je konačno pronašla.
– Dobro sam – reče Debs. Ako bude počela da priča o tome zaplakaće.
A i bila je na poslu, s klijentom koji joj dolazi za pet minuta, pa bi moglo
da bude malo neprimereno.
– Tako mi je žao, Debs.
– Nije ti žao. Oduševljena si. Ionako si mislila da on nije pravi čovek za
mene. Kladim se da si znala sve vreme da će se vratiti ženi.
Fiona je zvučala blago šokirano: – Ta ljiga!
– Ne, nije se vratio njoj... mislim, možda jeste – ne znam, u redu?
– Hoćeš da kažeš da te nije zvao? – reče Fiona jarosno. – Makar samo
da vidi da li si dobro i da nisi učinila neku glupost? Kao da bi ti učinila
tako nešto – dodade brzo, kao da Bob ne vredi ni koliko pakovanje bik
brijača.
– Možda jeste – brecnu se Debs. – Radim dosta. Nisam kod kuće.
Da, ali on ima njen broj mobilnog, zar ne?
– Hoćeš da svratiš večeras? Molim te? Stiv sprema večeru, otvorićemo
flašu vina i ispričati se.
Debs nije mogla to da podnese: Stivove poglede u stilu „upozorili smo
te“, i Fionine utešne govore o tome kako ima još dosta drugih sranja u
moru.
– Ne želiš da budeš sama u tom stanu – Fiona je bila uporna. Čak i ona
priznaje da je taj stan prava rupa, a živela je u njemu.
– Hvala ti, u svakom slučaju – reče Debs. – Ali imam neke stvari da
obavim.
Bila je to istina. Izašla je s posla u pola šest i uhvatila autobus do kuće.
Izašla je na stanici blizu lokalnog Spar supermarketa, nadajući se da neće
naići na iste prodavce kao prethodne večeri. Da, sjajno – dva tipa koja
izgledaju kao narkomani. Uzela je korpu i krenula da razgleda ponudu u
odeljku sa zamrznutom hranom. Nije bila sama; mnoštvo drugih ljudi u
poslovnim odelima i suknjama je takođe uzimalo pice, previše lenji da
kuvaju posle posla. Ali su se uglavnom zadržavali na po jednoj pici.
Naoružana picama, zamrznutim pomfritom i kesom kroketa od krompira
– koji su sjajni s kečapom – pošla je ka sladoledu. Prokletinja je bila
skupa. Nije želela ni da preračuna koliko od svog nedeljnog budžeta sada

237
troši na hranu. Verovatno bi mogla da se preseli u neki pristojan stan kada
bi kupovala malo manje hrane.
Ali bila je tako gladna tih dana. Postojala je neka ogromna praznina u
njoj koju nikako nije mogla da ispuni.
Kada bi došla kući, zatvorila bi i zaključala vrata i uključila rernu. Dok
bi se hrana spemala, ona bi se presvukla u rastegljivu trenerku, zatim sela i
pojela sve. Utešni osećaj bi trajao samo do poslednjeg zalogaja, nažalost.
Naduta od brze hrane, brzo bi počela da se zgražava nad sobom. Ne
mogavši da podnese da gleda gomilu kutija i omota, brzo bi pobacala sve u
smeće, sve vreme koreći sebe:
– Dobro, sad je dosta. I ovog puta sam ozbiljna. Ujutru krećem da
vežbam po programu Džejn Fonde i Rozmari Konli. Tako sam slaba, slaba,
slaba.
Opijena zavetima o transformaciji i samopromeni, otišla bi u kupatilo.
Ali naredne večeri bi se obično ponovila ista priča. Bilo je to krajnje
depresivno.
Onda je jedne večeri Bob nazvao, prekidajući tu zamornu rutinu.
– Samo sam hteo da vidim kako si – reče odmah.
Znači, nema šanse da se pomire.
– Malo kasniš s tim pitanjem, zar ne? – reče mu sarkastično. Očigledno
mu nije poznata etikecija u vezi s raskidanjem.
– Molim?
Ali onda je morala da podseti sebe da je on mator i da se nije zabavljao
godinama, i da je makar nazvao.
I bilo je divno čuti mu glas, premda joj je ponovo došlo da zaplače zbog
toga.
– Debs? Jesi još tu? – Zvučao je tako zabrinuto, tako brižno, da joj je
srce radosno poskočilo. Vidiš, rekla je sebi, stvarno mu je još uvek stalo
do tebe.
– Tu sam – reče. Nastupila je mala pauza, zatim: – Kod koga spavaš?
– Kod Džordža.
Oh, da! – neki kolega s buljukom dečurlije.
– Vrlo je bučno – priznade Bob.
Debs se nasmešila. U sebi je razmišljala – nije se vratio ženi.

238
 I pomislila je kako nije pošteno da dvoje ljudi koji tako očigledno gaje
osećanja jedno prema drugom ne mogu da budu zajedno zbog sveg tog...
sranja.
– Bobe – izbrbljala je – zašto se ne vratiš? Oboje smo imali malo
vremena da razmislimo. Možda bismo mogli da dođemo do nekog
dogovora.
Nadala se da ne zvuči previše patetično. Ali vredelo je pokušati.
I on je zvučao kao da je u iskušenju, ako se išta može naslutiti na
osnovu tišine preko telefona. Ali posle je rekla sebi da se jeste malo
pokolebao.
– Ne mogu – reče on naposletku.
– Dobro – reče ona odsečno. – Nema problema.
– Debs...
Nije mogla da podnese otrcane fraze tipa „bilo je lepo dok je trajalo“ ili
„vrlo si mi draga“ pa ga je presekla.
– U redu je, Bobe. Takve stvari se dešavaju.
Nije da se trudila da ga oraspoloži. Trudila se da ne zaplače i da ne
počne da drami preko telefona. Više nego što već drami, to jest.
– Žao mi je zbog svega, Debs – reče on. Zvučao je krajnje nesrećno.
Ali njoj je dojadilo da saoseća s njim. I ona je bila povređena,
napuštena, i izdana u celoj toj priči. Ne da ikoga boli uvo za nju.
Htela je da mu malo vrati istom merom. Eto, došlo joj je.
– Bobe, moram da idem. Vidimo se nekad.
Spustila mu je slušalicu.

– Izgledaš užasno – reče Gavin.

– Hvala ti. Baš lepo od tebe.
Obigravao je oko njenog stola, nervirajući je. – Jesi li dobro?
– Dobro sam.
– Malo mi deluješ neraspoloženo u poslednje vreme.
– Gavine, pokušavam da radim. Pa ako nemaš ništa protiv...?
– Nego, jesi li čula novosti? – reče on. Očigledno je izgarao od želje da
joj kaže.

239
 – Nisam – reče Debs tupo. Kao da nije imala energije da mari za bilo šta
tih dana. Bila je tu samo zbog plate koju je dobijala na kraju meseca, koja
bi vala mogla biti uplaćivana direktno na račun Spara.
– Aleks dobija unapređenje.
– To je ta novost? – naruga se Debs. – Ta priča kruži već mesecima.
– Ne, ovog puta se stvarno dešava. Već se desilo. Marti ju je pozvao u
svoju kancelariju pre sat vremena kada si bila napolju i njih dvoje su ostali
unutra čitavu večnost. – Dobacio je zloban pogled u pravcu Martijevih
vrata i tiho zloslutno režanje mu se otelo iz grla. Nikad to nije radio kad je
Marti bio u blizini, očigledno – tada je bio sav ponizan, izvikujući
„naravno!“ i „važi se, Marti!“ – ali posramljenost zbog uvrede nanete na
božićnoj zabavi je nastavila da ga izjeda. – Mislim da patim od
posttraumatskog stresa – priznao je Debs jednom prilikom.
– Uglavnom – nastavi on – kada su izašli, Marti se široko osmehivao.
Objavio je novost i rekao da ćemo popiti poneku u kancelariji posle posla
da proslavimo.
Znači, to objašnjava mračan izraz Dženisinog lica. I način na koji je
Tanja trčkala za njom trudeći se da je umiri.
– Ja sam duže u firmi – siktala je sada kraj aparata za vodu.
– Znam, prosto nije fer – reče Tanja ulizički.
– Kladim se da je spavala s njim.
– Pa naravno da jeste!
– Inače nikad ne bi dobila unapređenje.
– Počela je da spava s njim čim je došla u firmu.
Dženis je otrovno pogleda: – Kako do đavola znaš to?
– Ne znam. Samo nagađam – izbrbljala je Tanja nervozno.
Dženis se još uvek durila. – Osim ako, naravno, ne spava s njim – reče
naposletku.
– Istina – reče Tanja. – Osim ako je prosto... bolja od nas.
Utihnule su, razmatrajući tu neprijatnu mogućnost.
Debs ih je ignorisala i ostala da sedi za svojim stolom, pitajući se šta
kog đavola ona radi na tom mestu, s ljudima koji joj se gade – sa izuzetkom
Gavina i Lijama – i gde mora da pije u čast novog uspeha u čarobnom
životu ljupke Aleks.

240
 Ponovo je imala onaj gorući osećaj u grlu.
– Debs, jesi li sigurna da ti je dobro? – upita Gavin nesigurno. Izgledao
je kao da pomalo brine za nju, živ bio, i za trenutak joj je došlo da mu
ispriča celu tužnu priču.
Ali nije. Bojala se da neće moći da ispriča sve a da ne doživi nekakav
slom. Mogla bi da brizne u plač, nemoćna da prestane, što joj se već bilo
desilo nekoliko puta nedavno, kod kuće, hvala bogu. To bi ga na smrt
isprepadalo.
– Mislim da me hvata prehlada – slagala je.
U stvari, mogla bi malo da raširi tu priču okolo. Ako ljudi pomisle da je
bolesna, onda će možda uspeti da izbegne proslavu i ranije ode kući.
U prazan stan.
Ta pomisao je bila više nego što je mogla da podnese. Znala je da će
uveče svratiti do Spara na putu do stana, i pojesti sve što bude ponela sa
sobom. Što da ne? Za koga se sada trudi da smrša? Ni za koga. Nikoga nije
briga da li ona teži pedeset ili sto kilograma. Ali ipak nije prestala da odlazi
do kupatila. Nije mogla. Obuzimao bi je neki osećaj olakšanja nakon toga,
osećaj mira, kakav joj ništa drugo u životu nije pružalo.
– Možda odem kući rano – reče Gavinu, postavljajući temelje.
– Ja ne bih – posavetovao ju je. – Marti kaže da očekuje da nas sve vidi
tu. Ja verovatno dolazim.
Kao da bi on propustio takvu zgodu. Već ga je bila videla kako potajno
nanosi labelo za muškarce krijući se iza svog monitora. Verovatno će otići
da se ošiša za vreme pauze za ručak i provešće vreme na proslavi
pokušavajući da „slučajno“ dodirne Aleks u prolazu, kao što je radio u
kuhinjici za vreme pauze za kafu, iako je mislio da niko to ne primećuje.
– Nije raskinula s Gregom, znaš – obavestila ga je nežno. Ona nije imala
hrabrosti da mu kaže do sada, ali stvarno, neko bi trebalo da mu kaže. –
Rekla mi je na božićnoj zabavi.
Vrlo je dobro primio to, uzimajući u obzir sve. – Tako znači – reče,
uzdahnuvši tiho.
– Zvuči kao da su u prilično ozbiljnoj vezi. Pa mora da jesu, ako je
spremna da trpi tu ekscentričnost o kojoj od stida nije htela da priča nikome
na poslu.

241
 On se malo stuštio čuvši to. – Za sada mi je dovoljno da samo budem u
njenoj blizini – reče on hrabro.
– Da li ga dovodi večeras? – zapita se Debs. Možda će konačno imati
priliku da ga vide.
– Oh, ne verujem. Uopšte ga nije pominjala, samo je rekla da će njeni
roditelji možda svratiti – reče Gavin autoritativno. Pomisao da će Aleks biti
sama mu je očito davala novu nadu jer je rekao: – Možda skoknem do
frizera u vreme ručka.
Debs je mračno posmatrala Aleksinu mršavu zadnjicu tog jutra. Kakva
to osoba prihvata unapređenje na poslu ali odbija da pozove svoju drugu
polovinu? Ona je, odlučila je Debs, osoba sa slabim uverenjima. Čak i ako
je Greg hendikepiran na neki način, bar bi trebalo da se suoči s tim, umesto
što ga krije kao da se plaši da ga pokaže.
– Društvo! – trebalo bi da kaže, glasno i ponosno. – Volela bih da
upoznate mog partnera, Grega. Greg je, kao što možete da vidite, veoma
nizak, ali to nikad nije smetalo nijednom od nas dvoje, i to i te kako
nadoknađuje na drugim poljima. Zamoliću vas sve da mu poželite toplu
dobrodošlicu – i molim vas, nemojte mu nuditi stolicu na kojoj će da stoji,
jer je to uvredljivo. Hvala vam.
Čak je bila toliko drska da je prišla Debs za vreme ručka.
– Jesi li čula novosti? – reče ona, pomalo stidljivo.
– Jesam – reče Debs, veoma hladno. – Pretpostavljam da je red da ti
čestitam – dodade tonom koji je govorio suprotno.
– Eh hvala. – Delovala je kao da joj nije jasno šta se dešava. – Hoćeš li
moći da dođeš na piće večeras?
– Zaista sumnjam.
– Oh. – Izgledalo je kao da hoće da se udalji ali zatim se predomislila. –
Čuj, jesam li ti učinila nešto čega nisam svesna?
– Jesi li mi učinila nešto? – nasmeja se Debs neveselo. – Osim što si
rekla svima na poslu da je moj dečko oženjen?
Aleks je izgledala šokirano. Još je i izgledala prilično iskreno. – Nisam.
– Jedino si ti znala.
– Nikome nisam rekla.
– Ne verujem ti.

242
 Aleks je sada izgledala prilično besno. – Kao da bih nekome rekla za
Boba. Naročito posle onoga o čemu smo pričale ono veče. Kako možeš da
pomisliš da bih to uradila?
Debs je sad bila manje sigurna. Ali nije mogla da odustane. – Evo kako
ćemo – od sada pa nadalje ti drži svoj privatan život za sebe, a ja ću učiniti
isto.
– U redu. – Aleks se okrete u mestu i odmaršira.

– Kanapei s kobasicom? – upita Dženis kiselo u sedam sati te večeri. Marti

ju je zadužio da služi hranu, na njenu veliku žalost. – Da li ja izgledam kao
služavka? – pitala je ljude.
– Ne, hvala – reče Debs. – U stvari, može.
Dženis gurnu poslužavnik u njenom pravcu i okrenu se da pogleda u
Aleks. – Mislila sam, kruži priča da će dovesti Grega?
Priče nije bilo; bila je to samo Dženisina dobra stara radoznalost.
– Pa, nije ovde – reče Debs kratko.
Došli su samo Aleksini roditelji. Marti, koji je bio u punom zamahu,
saterao ih je uza zid: – Naravno, učiniću sve što mogu da je podstaknem. Ja
sam šef koji podstiče praktičan rad, siguran sam da vam je rekla to. Volim
da ih dobijem mlade i da ih oblikujem, da se tako izrazim. Vaša ćerka
poseduje moje kvalitete, samo u manjoj meri, i iskreno, to je najveći
kompliment koji mogu da joj dam.
I njena sestra se pojavila, i veselo je ćaskala s Dženifer, recepcionarkom,
i hrabro je pila mlako belo vino. Nije mnogo ličila na Aleks – volela je
pirsinge – i neko drugi je rekao da je samo Aleksina prijateljica. U svakom
slučaju, stekao se utisak da joj je iskreno drago što je Aleks dobila
unapređenje, što je bila dobrodošla promena u odnosu na ogorčene poglede
na licima većine zečica.
Sama Aleks je izgledala malo napeto i nervozno. Držala se podalje od
svih, izgledajući kao da bi radije bila negde drugde.
– Čak ni ne ceni ovo – reče Dženis, još više uvređena.
Nije se često dešavalo da se Debs saglasi sa Dženis, ali više nije
osećala nikakvu odanost prema Aleks, pa je rekla: – Znam.

243
 – I čak ni ne spava s njim – reče Dženis zgađeno. – Zamisli šta sve
možeš da postigneš ako spavaš s njim.
– S Martijem?
– Nisam mislila na tebe, Debs.
Debs se trudila da se ne uvredi.
Dženis je gledala zamišljeno u Martija. – Uzmi još jedan kanape – reče
ona Debs odsutno. – Oh. Vidim da već jesi. Iskreno, mislila sam da ćeš
ostaviti malo i za ostale, Debs.
– Izvini – promrmlja Debs. – Nisam ništa ručala.
To je rekla i Miji kada je došla s punjenim pancerotama, i Tanji koja je
donela profiterole sa šunkom i sirom.
– Posluži se. Niko drugi ih ne voli – ohrabrila ju je Tanja.
Što je Debsin želudac bivao puniji, to je njen bol postajao slabiji. Iz
iskustva je znala da to neće potrajati, ali uspe da pregura veče, odlično.
Stajala je iza Gavina, krišom jedući, kada je Marti održao mali govor: –
Veliko mi je ZADOVOLJSTVO da poželim Aleks dobrodošlicu u
rukovodilački tim... veoma blisko ćemo sarađivati ubuduće...
Debs je uhvatila Aleksin pogled u tom trenutku i brzo skrenula pogled.
Nek Marti uživa u njenom društvu, i ona u njegovom.
Do osam sati zabava je počela da se bliži kraju. Aleksini roditelji su
pobegli. Tanja i Mia su počele da popravljaju šminku i planiraju da odu
negde drugde.
Pet minuta kasnije, Gavin je prišao Debs i rekao: – Idemo svi u pab.
To je bio prirodan sledeći korak. Svi su bili previše popili da bi čak i
pomislili da idu kući. Kad su već tu, mogu vala i da nastave u istom stilu i
potpuno se napiju. Marti je već zaplitao jezikom i glupavo se cerio okolo.
– Dolaziš? – upita Gavin.
– Možda – reče ona, izvrdavajući. – Prvo da pomognem oko sređivanja.
– Pusti to – stade Gavin da je ubeđuje. – Pokušaj da nagovoriš Aleks da
krene. Rekla je da će možda doći.
– Dobro – reče Deb, nemajući nameru da učini to. Pitala se kada će
Gavinova zamorna opčinjenost nestati.
Marti je takođe tražio Aleks. Uvek bi postao uspaljen nakon što bi se
napio. Ali Dženis ga je omela, odvukavši ga u pab nizom laskavih laži tipa

244
„neće biti isto bez tebe“ i „ti si srce i duša zabave, Marti“.
Kada su svi otišli, Debs se bacila na sređivanje: pojela je zalutalu činiju
čipsa sa umakom i ostatak pancerota, iako su bile hladne kao kamen. Kao
da nije mogla da se zaustavi, premda se nije osećala najbolje u tom
trenutku. Onda – i ranije je znala nisko da padne, ali ovo je bilo stvarno
najniže – zgrabila je napola pojedenu kobasicu u testu iz kante za smeće u
kuhinji i nju je smazala. Bila je prilično sigurna da je Dženisina. U svakom
slučaju, na jednom kraju je bio trag od jarkocrvenog karmina.
Da Bob može sada da je vidi... stajala je tu, s kobasicom u grlu,
ispunjena iznenadnim i dubokim gađenjem. Nije ni čudo što ju je ostavio.
Nema nikakvu kontrolu nad sobom. Nije mogla da prestane da trpa hranu u
sebe čak ni u svojim najcrnjim trenucima, misleći samo na svoj želudac.
Okrenula se i pobegla iz kuhinje, obuzeta panikom i gnušanjem.
Praktično svi su bili otišli u pab i sad joj niko nije stajao na putu do toaleta.
On je bio hladan i svetao i blagosloveno prazan, i ona se zaključala u jednu
kabinu pre nego što se spustila na sve četiri. Sada je ronila krupne slane
suze očajanja, čak i dok je terala sebe da ispovraća i poslednju trunku
hrane, dok joj želudac nije ostao prazan i bolan. Onda se naslonila na
pregradni zid, čvrsto obgrlivši kolena, plačući kao beba.
Kako je spala na ovo? Mislila je da je Bob, pa njen odgovor na sve
probleme. Njena karta za izlazak iz ovog haosa. A ona je sve uprskala, kao
i obično.
Zastala je usred jecaja kad je čula kako se vrata od toaleta otvaraju. Do
đavola.
– Mislim da su svi otišli preko puta – čula je nečiji glas kako kaže.
Aleks. Od svih prokletih ljudi.
Debs je sedela veoma mirno, gutajući suze. Nije mogla da podnese da je
otkriju s nosem nalik Rudolfovom i komadićima ispovraćanog testa na
usnama. Sačekaće dok Aleks ne uđe u kabinu i onda će pobeći.
Ali Aleks nije otišla. Umesto toga, pridružio joj se još neko.
– Trebalo bi i mi da odemo. – Još jedna žena. Debs joj nije prepoznala
glas.
– Ne.
– Samo na jedno piće. Ne moramo da ostanemo. – Ko bi to mogao da

245
bude?
– Čuj, došla si večeras, zar ne? – Aleks je počela da zvuči razdražljivo.
– I to treba da mi bude dovoljno? – Razdražljivost je bila zarazna. – I
nije kao da si želela da dođem.
– Ne budi glupa.
– Oh? Nisam videla da si me predstavila svojim prijateljima.
– To nikad nije bilo u planu.
– Ah da. Plan.
Dobro, Debs je sad želela da izađe. Nije bila sigurna šta se to dešava,
ali znala je jednu stvar: Aleks definitivno ne želi publiku u tom trenutku.
Mahnito je protrljala oči u uzaludnoj nadi da će time obrisati suze. Ali
sve što je uspela da uradi jeste da prebaci velike gromuljice mokre maskare
na dlanove. Istrgla je komad toalet papira i krenula da briše maskaru. Sad,
kad bi samo uspela da ustane, mogla bi da pusti vodu i stavi im do znanja
da je tu...
Prekasno.
– Hajde da idemo polako, tako si rekla. – Ponovo ona druga žena. –
Dobro, glasio je moj odgovor. I evo nas, osamnaest jebenih meseci kasnije.
– Hoćeš li da budeš malo tiša?
– Je li to tvoj odgovor na sve?
– Samo zato što ti radiš s gomilom vegetarijanaca – uzvratila je Aleks.
Debs je uhvatila sebe kako navija za Aleks, premda nije imala ništa
protiv vegetarijanaca. Oslonila se leđima o klimavi zid kabine. Prebrzo je
ustala; malo joj se zavrtelo u glavi.
– Marti je moron, Aleks. – Ovo je bilo izrečeno s gađenjem. – Svi su oni
moroni.
Debs je počela da se oseća pomalo ozlojeđeno. Neki jesu bili moroni,
mora se priznati, ali ne ona ili Lijam ili Gavin, ili tip koji im je sređivao
knjige. I Dženifer je uglavnom bila u redu.
Ali Aleks nije branila Debs, niti bilo koga od njih. – Upravo to ti kažem
– reče napeto. – Ne govorimo o najliberalnijim ljudima u Irskoj.
– Znači, to je to? Krićemo se po toaletima umesto da budeš u pabu za
svoje slavljeničko veče?
– Oh, prestani da me izazivaš, Džema, važi?

246
 Nastupila je duga pauza. Debs je sada želela da udahne malo svežeg
vazduha. Stvarno se nije osećala dobro. Ali kako može da bane iz kabine
usred sve te drame?
– Znaš šta? – reče naposletku Aleksina devojka. – Mislim da hoću. Jer
sad kad si dobila svoje unapređenje, nikad nećeš imati hrabrosti da im
kažeš, zar ne?
– To nije pošteno...
– Da ja tebi kažem šta nije pošteno. Obećala si da ćeš prestati da kriješ
da smo u vezi, a nemaš nikakvu nameru da uradiš to, zar ne?
Trenutak kasnije, čuo se zvuk otvaranja i zatvaranja vrata od toaleta,
zatim tišina.
Hvala bogu. Debs se uhvatila za kvaku od kabine. Osećala se slabo i
lepljivo od znoja i očajnički joj je bio potreban hladan povetarac ili voda, ili
bilo šta.
Sranje. Aleks je još bila tu, nagnuta nad lavaboom. Glava joj se naglo
uspravila u šoku kad je Debs glasno iskočila iza kabine.
– Debs!
– Aleks.
Pogledi im se susretoše, i obema beše neugodno, ali jednoj od njih više.
– I tako! – reče Debs, nabacujući manijakalni osmeh na lice. Možda bi
mogla da se pretvara da uvek zapada u neku vrstu transa dok je na šolji i da
stoga nije čula ni reč.
– Čuj, Debs... – otpoče Aleks.
Glas kao da joj je dolazio iz daljine. Debs je pokušala da zakorači ka
lavabou, ali noge je izdadoše.
Poslednje što je videla bila je Aleks kako hita k njoj u trenutku kad se
glasno sručila na pločice.

247
 20.

Doktor Foli nije nazvao Andreu tog dana. Poziv koji je došao dok je Geri
bila na liniji bila je samo neka telefonska anketa. Nije je nazvao ni
narednog dana. Trećeg dana još uvek nije bilo ni reči od njega, a kada se
nije pojavio na poslu, Andrea je bila sigurna da ga je zadesila neka strašna
nesreća ili nevolja – ogromna kosilica za travu na kojoj je sedeo dok je
kosio majčin travnjak davala je nekoliko užasnih mogućnosti – pa ga je
sama nazvala.
Ovako je razgovor tekao, kako je Geri čula od Andree:
– Zdravo – odgovorio je on, zvućeči potpuno normalno.
– Zdravo i tebi – uzviknula je ona od olakšanja. – Živ je! – Počela sam
da brinem za tebe. – U normalnim okolnostima nikad ne bi priznala to
muškarcu, naročito onom s kojim se ne viđa dugo. Ali upravo su bili
proveli najdivniju noć zajedno pa je rizikovala. – Džerarde – dodala je
stidljivo.
On se nasmejao. Bio je to divan zvuk. – Baš si bleskasta – reče joj.
Niko nije nazvao Andreu bleskastom već dugo godina, ne otkako je bila
u školi, ali i ona se nasmejala. – I tako! – reče ona. – Čuj, ja, ovaj, stvarno
mi je bilo lepo pre neko veče.
– I meni – stade on da je uverava. – Bilo je sjajno.
Srce poče da joj kuca od čiste prljave požude. – Nedostajao si mi na
poslu. – Do đavola, neće više da se pravi hladna.
– Uzeo sam nekoliko slobodnih dana – reče on razdragano. – Ali večeras
se vraćam na posao.
– Oh. – Andrea je radila dnevnu smenu. Ali njen pokvareni um se bacio
na posao. – Imam ideju – reče ona zavodnički. – Zašto ne bi svratio ujutru
kad se budeš vraćao kući?
Obući će svoju najizazovniju spavaćicu, jednu od mnogih koje ima, i
skuvati lepu vruću kafu – koju će popiti u spavaćoj sobi.
– Hvala ti u svakom slučaju – reče on – ali uvek sam izmrcvaren posle
noćne smene.

248
 Previše izmrcvaren čak i za ludi seks? Možda se brine da se neće
pokazati u najboljem svetlu i razočarati je. – Možemo onda u subotu? –
reče ona. – Znam jedan dobar bar.
– Ne mogu u subotu – reče on sa žaljenjem. – Izvodim mamu u grad.
U tom trenutku je Andrea postala sumnjičava. Niko ne može da bude
toliko posvećen majci.
– Je li sve u redu između nas? – upita ona bezbrižno.
– Naravno da jeste – reče on, i ponovo se veselo nasmeja. – Čuj, lepo
smo se proveli, Andrea. Hajde da ne pravimo dramu oko toga, u redu?
– Otkačio me je. Preko jebenog telefona – reče Andrea sad. Ispod
savršene šminke počeli su da joj izlaze mali modri pečati po licu. – Možeš
li da veruješ? Od tada se nismo čuli.
– Ali on je tako fini. – Geri je bila prilično zapanjena.
– Sve je to fasada – reče Andrea tupo. – On to radi samo da bi privukao
žene. Što mu više odolevaš, to mu se više sviđaš. – Obesila je glavu. –
Osećam se kao najgora budala.
– Nisi mogla da znaš.
– Da sam se držala svojih pravila, to se ne bi desilo. Glupa krava. Nikad
više.
Ali bila je tako gruba prema sebi samo zato što joj se doktor Foli zaista
svideo. Geri je to bilo jasno jer Andrea nije takla doručak i iskalila se na
jadnom gospodinu O’Rajliju koji je slučajno naišao.
– A nisam mu ni prva – reče ona.
– Molim?
– Zamolila sam Džuli da pogleda njegov dosije u kadrovskom. Radio je
u bolnici Trali dženeral pre nekoliko godina – gde se Suzi premestila, sećaš
se? Nazvala sam je. Kaže da je tamo bio poznat po tome – obrnuo je celo
odeljenje, po svemu sudeći.
Doktor Foli je postajao sve više izopačen kako se razgovor nastavljao.
Za minut će biti razotkriven kao mrzitelj dece.
– I sam bog zna u šta se uvalio u Saudijskoj Arabiji, ali čini se da su
zatražili od njega da napusti zemlju.
Dobro, Geri nije poverovala u to. Ali što se glasina tiče, ova je bila
prvoklasna.

249
 – Sve nas je prevario – završi Andrea.
Hana prođe pored njih u tom trenutku. Saosećajno je pogledala Andreu.
– Osećaš li se bolje danas?
– Ne – zareža Andrea zlobno, nateravši Hanu da se žurno udalji. – Nikad
neću sprati sramotu od ovoga, znaš – reče ona Geri. – Nikada. To je
najbolja stvar koju su čuli godinama.
Kasnije tog jutra, kada je doktor Foli stigao da obavi vizitu, Andrea je
nepokolebljivo stajala na recepciji. Geri je bila ponosna na nju.
– Zdravo – reče on, smešeći se ljubazno i potpuno bezbrižno.
– Doktore Foli. – Andrea je ispalila te reči poput projektila.
Geri se zadovoljila besnim pogledom.
Ništa od toga nije ni najmanje uznemirilo doktora Folija. Uzeo je
fascikle, pretvarajući se da posrće pod njihovom težinom i našalio se: – Vi
devojke ste mi jutros svakako spremile dosta posla.
Kada je Andrea počela da se trza i trepće pored nje, Geri je hotimice
istupila napred. Nema šanse da će dozvoliti Andrei da ga prati dok obavlja
vizitu i time je staviti na muke.
– Hoćemo li da počnemo? – upita ga hladno.
– U redu je, Geri – reče on bezbrižno. – Hana će me pratiti ovog jutra.
Uputio je Hani jedan od svojih najšarmantnijih osmeha i njih dvoje
odoše.

– Mora da postoji neki zakon u vezi s tim – reče Nikola te večeri. – Može li
ona tek tako da se iseli?
Geri je već bila proverila šta zakon kaže. – Izgleda da osoba može to da
uradi, kad napuni šesnaest, ali uz roditeljsku dozvolu.
Nikola se nasmešila. – Šta, kao da moraš da dobiješ to napismeno ili
tako nešto?
Suzan je identično reagovala. Geri ju je bila nazvala da joj kaže da
tehnički krši zakon, budući da joj ni ona ni Bob nisu dali dozvolu da se
iseli.
– Kako ti to uopšte znaš? – upitala je Suzan kad je prestala da se smeje.
– Pozvala sam liniju za pomoć za nestale osobe.

250
 To ju je nateralo da se uozbilji. – Pozvala si liniju za pomoć za nestale
osobe?
– Da.
– Ali ja nisam nestala. Iza ugla sam. – Još jedna pauza, ovog puta
napeta. – Nećeš valjda početi da ideš okolo i lepiš postere s mojom slikom
na bandere, zar ne?
– Ne još.
Suzan je spustila slušalicu, ali sada malo manje žustro.
– Barem je u blizini – reče Nikola utešno.
Kakva je to uteha? Bilo je to samo iskušenje da odjuri do tamo, što je
Geri već učinila nekoliko puta, samo da bi se zaustavila kad je stigla do
ugla. Kakvo dobro će to doneti da se pojavi na vratima kuće Lea Rajana,
zahtevajući da priča s rođenom ćerkom? Verovatno bi samo otkrila njih
dvoje gole u akciji, ako ne i sa upaljenim džointom u isto vreme. „Dolazi
kući ovog trenutka i uradi domaći“ teško da bi otopilo led u trenutnoj
situaciji.
Ne, godine iskustva su naučile Geri da je, kad je reč o Suzan, povlačenje
ponekad najbolja opcija. Što je Suzan ratobornija, to joj više prostora treba
dati.
– Ali zašto uopšte moramo da je vratimo kući? – žalio se Dejvi
ogorčeno za doručkom. – Ovde je sad mnogo lepše.
Geri je, s druge strane, osećala da će, ako nastavi da gubi članove
porodice tim tempom, uskoro ostati sama.
– Šta Bob misli o toj situaciji? – upita Nikola.
– Bob? Oh. Nisam sigurna.
– Nisi sigurna?
– Nismo još pričali.
– Geri. – Nikola zavrte glavom u činu užasnutog razočaranja; Nikola,
koja ima privezak za ključeve s Fintanovom slikom.
– On zna da je ona kod Lea Rajana, u redu? Postarala sam se za to. –
Ostavila mu je poruku kod Lise. To joj je sigurno opravdanje?
Nikola nije htela dalje da forsira tu temu. Kupeći svoje stvari, objavila
je: – Bolje da krenem.
Ovo je bio presedan. Ostala je samo dva sata. A mlađani Derek je jeo

251
tek peti kolač ispred televizora.
– Je li sve u redu? – upita Geri.
– Sutra je Fintanov rođendan – reče Nikola svečano.
Kao i uvek, pomen njegovog imena je zavijao svet u tamu. Napolju je
sunce ubrzano bledelo i tamni oblaci počeše da se skupljaju na horizontu.
Za koji minut moraće da upale sva svetla u kući.
A to čak nije bila njegova krivica. Jadni čovek nije uradio ništa osim što
je umro. Nije ni slutio da će nastaviti da ga dižu iz groba.
– Napunio bi četrdeset pet – uzdahnu Nikola setno. I, u stvari, izgledala
je naročito čemerno tog dana, u nekoj dugačkoj crnoj haljini i paru
stravičnih šiljatih udovičkih čizama. Na smrt je preplašila komšijsku decu
kada je izašla iz kola ranije. – Bio bi na vrhuncu snage. Zamisli kakav bi
bio.
I Geri je pokušala da zamisli. Ali sigurno bi bio manje ili više isti kao u
trideset trećoj – proćelav, pomalo zdepast prodavac osiguranja, s veselim
osmehom i velikom ljubavlju prema kvizovima na televiziji.
– Uvek je govorio da će kupiti sebi motocikl za četrdeset četvrti
rođendan – poverila se Nikola.
Dobro, nova slika: Fintan na ogromnom harli-dejvidsonu, koji veselo
brunda među njegovim nogama. Moglo je to da bude čitavo novo poglavlje
u njegovom životu.
– Moram da odem kući i ispečem mu tortu.
– Fintanu...?
– Ispekla sam mu tortu prošle godine. Jednu čokoladnu, njegovu
omiljenu, i duvali smo u svećice i otpevali mu veselu pesmicu za srećan
rođendan.
Derek se osvrnu ka njima prilično plašljivo. Majka mu je konačno
skrenula pameću.
– Zar to nije pomalo jezivo? – Geri je osetila kako mora to da kaže.
– Oh, ne radim to zbog sebe, Geri, već zbog Dereka.
Ali ispostavilo se da je Derek veoma nezahvalan zbog tog znaka pažnje.
– Ne želim da idem kući i pečem tortu.
Nikola se pomalo naljutila. – Ne budi blesav. Hajde, idemo.
Derekovo malo debelo lice beše hrabro. – Dilanov otac vodi Dilana u

252
bisokop da gledaju Spajdermena. Rekao je da i ja mogu da idem.
Nikola je sada bila besna, ali se trudila da se uzdrži pred Geri. – Dereče,
ljubavi, možeš da ideš da gledaš Spajdermena kad god hoćeš. Ali rođendan
tvog oca je samo jednom godišnje, i nas dvoje ćemo mu spremiti lepu tortu.
Derekova usna je podrhtavala. – Zašto? – planu on. – Neće je jesti, zar
ne? Voleo bih da živim u Dilanovoj porodici!
Okrenuo se i istrčao iz kuhinje, i Geri je mogla da čuje kako se zadnja
vrata s treskom zatvaraju. Otišao je kod hrčaka, pretpostavila je.
– Ozbiljno – reče Nikola s uzdahom. – Radimo sve što možemo za njih a
oni nam tako vraćaju!
– „Mi“?
Nikola ih je strpala u isti koš u smislu neuspeha: muževi su ih napustili,
skrhane su od tuge, i obe imaju decu koja žele da žive kod drugih ljudi. Još
gore, i Geri je bila obučena u crno tog dana – nosila je par Suzaninih čarapa
za koje je mislila da će joj noge učiniti mršavijim, ali je uvidela da samo
čine da joj noge izgledaju kao kobasice.
– Možda je do nečega u našim genima – reče Nikola turobno. – Mama je
pila dosta bejlis likera s viskijem i mlečnim kremom kad je bila trudna,
znaš li to? Mislila je da je to u redu pošto on sadrži mlečne proizvode.
Ali ja nisam kao ti, došlo je Geri da zakuka. I nije bila. Samo joj je
povlađivala. Kriminalno, sudeći prema Bobu. Tako da je, uistinu, mogla
samo sebe da krivi.
Čekaj malo. Da krivi? Sebe?
Konačno je stigao. Nadolazio je neko vreme, ali ga je ona uredno
izbegavala sve do sada. To joj je verovatno omogućilo sve to iskustvo
eskiviranja mlazeva povraćke i kolica koja su se otela kontroli na poslu.
Ali sada je trenutak istine došao: vreme je da prestane da krivi sve osim
sebe za stanje u kojem se njen život nalazi, što bi rekao Džeremi Kajl.
Samo što bi verovatno bio mnogo rečitiji. „I morate početi da se oblačite
kako dolikuje vašim godinama“ – možda bi dodao, mašući prstom u pravcu
njenih čarapa.
(Premda nije imala nameru da potpuno krivi sebe, očigledno. Nije ona
neka mučenica. Ali bila je spremna da prihvati svoj deo krivice. Što je
velika razlika.)

253
 Bilo je to mini-otkrovenje. To joj se nikad ranije nije desilo, osim možda
kada je konačno shvatila kako da pošalje imejl. Imala je osećaj da je to
toliko važno da je sigurno moralo biti propraćeno nekakvim svetlosnim
efektima. Ili možda nekom horskom muzikom u pozadini da se istakne taj
trenutak.
Ali sve je bilo razočaravajuće normalno. Nije se čak osećala slobodna i
laka kao pero.
I sad kad je doživela otkrovenje, moraće to da primeni u praksi i obradi
Nikolu, koja je pravi davež. Počela je da priželjkuje da nikad nije ni
doživela to prokleto otkrovenje.
– Dolazi ovog trena – dovikivala je Nikola Dereku kroz kuhinjski
prozor.
– Nikola – reče Geri.
– Šta je?
Šta je, zaista. Geri nije baš bila smislila šta da kaže, što je uvek zgodno
učiniti pre nego što nekome privučeš pažnju.
Šta može da kaže? Upropastila si mi brak kukajući za mojim kuhinjskim
stolom o svom mužu i sprečavajući me da provodim vreme sa svojim? Ili,
više nikad nećeš ići na odmor s nama, ili na vikend, ili čak na jednodnevni
izlet do prokletog mora dokle god smo obe žive? Pa moža bi jednodnevni
izlet do mora bio u redu. Ili recimo, toliko si nesrećna da tvoje dete
očigledno jede previše da bi hranom utolilo svu tu tugu, i ako ne živneš,
njega će jednog dana morati da iznesu iz stana dizalicom?
Umesto toga izbrbljala je: – Mislim da bi trebalo da izađeš s tim tipom iz
škole.
– Molim?
– S tim nastavnikom. S onim koji te je pozvao da izađete.
Nikola ju je gledala kao da je šenula. – Geri, ako ti ovako zamišljaš
šalu, dan pre Fintanovog rođendana...
– Fintan je mrtav. Nikad više neće dočekati rođendan, neka mu je laka
zemlja. – Rekla je to nežno. – Moraš da ga preboliš i nastaviš dalje.
Nikola frknu ogorčeno: – Pitala sam se koliko dugo će ti biti potrebno.
– Molim?
– Ja dojadim ljudima pre ili kasnije. Mislila sam da ćeš ti biti drugačija.

254
 – Nikola...
Nikola je zgrabila kaput i tašnu. – Niko ne želi da sluša tužne priče, zar
ne?
– Nije reč o tome.
– Uvek sam mislila da je Bob taj koji me ne želi ovde. Ali možda sam
pogrešila. Čim je otišao, ti više ne želiš da me slušaš.
Geri je rekla sebi da je Nikola samo povređena. Da ne misli ozbiljno to
što je rekla.
– Hoćeš li da odeš na savetovanje ili nešto slično?
– Misliš da platim nekome da me sluša? Jer moja rođena porodica neće?
Dereče! Ulazi ovamo smesta!
– Mogla bih da ti preporučim nekoga.
– Sigurna sam da bi mogla. Ili bi me možda dobar seks doveo u
normalu?
Geri je bilo žao što je pomenula nastavnika. U stvari, nije joj bilo žao.
Ovo nikad nije moglo da bude prijatno. – Mlada si, Nikola. Ceo život je
pred tobom.
– Znači, treba samo da stisnem zube i nastavim dalje? Znaš, ti me čudiš.
Ti barem znaš kako je izgubiti muža.
– Ja nisam izgubila muža. Samo sam ga privremeno zagubila.
Ali Nikola nje bila toliko ljuta da nije čak ni slušala. – Dereče!
– Učini to zbog njega, Nikola.
– Šta?
Geri je postalo jasno da je sad na opasnom terenu. Ali morala je da gura
dalje zbog dobrobiti svih. – On je samo dete. Pusti ga da to i bude.
Derek se dogega u tom trenutku. Nikola ga zgrabi i ugura u kaputić,
nakon čega je bezuspešno pokušala da ga zakopča preko njegovog
debeljuškastog trbuha.
– Pozdravi se s tetkom Geri. Nećemo dolaziti kod nje neko vreme.
– Zašto?
– Prezauzeta je.
– Nikola – ubaci se Geri bezuspešno.
– Znamo i sami gde su vrata, zar ne, Dereče?
Izvela ga je na kuhinjska vrata gurajući ga ispred sebe i njih dvoje su

255
otišli.
Geri je sedela za stolom nekoliko minuta. Otkrila je da je malo
uzdrmana. Ova rabota sa otkrovenjem nije laka kao što izgleda. A sad je
još i naljutila Nikolu dan pre još jednog važnog emotivnog trenutka za nju.
Šta ako ne bude mogla da se izbori s tugom? Šta ako je Geri dodala kap
koja je prelila čašu i ona uradi nešto nezamislivo kad bude došla kući, a
nema nikoga ko bi je sprečio?
Za trenutak, Geri je došlo da izleti iz kuhinje za njom i pokuša da je
ubedi da se vrati.
Ali provela je dve godine radeći to i kakvo dobro je to donelo? Nikola
je još uvek išla unaokolo u crnini i vukla Dereka na groblje, umesto da ga
pusti da gleda nasilne filmove u bioskopu.
Započela je ovo i sad će morati da pusti da sve ide svojim tokom.
Dakle, neće otrčati do Nikole da se uveri da se nije predozirala
čokoladnom tortom.
A sad da pređe na drugi deo svog otkrovenja. Najteži deo. Želudac joj
se uvrtao u čvor od same pomisli na to. Bila je u jakom iskušenju da se
zavuče nazad u krevet i kaže sebi kako je danas barem nešto promenila
nabolje. (Da li se isterivanje ožalošćene sestre iz kuće računa kao promena
nabolje?)
Ali krevet nije dolazio u obzir. Ne više.
Podigla je slušalicu i okrenula Boba.

256
 21.

Čitava ta stvar je bila smešan nesporazum.

– Samo nisam ništa jela ceo dan, to je sve – bunila se Debs u sobi
urgentnog odeljenja. Bilo ju je sramota što su je dovela kola Hitne pomoći.
Stigla su sa upaljenim sirenama uz škripu guma, i svi u čekaonici su se
okrenuli, bez sumnje očekujući da vide krvavu žrtvu saobraćajne nesreće
koju guraju na kolicima pored kojih trče ljudi vičući: – Srce će joj stati!
Umesto toga, Debs je stigla udobno ušuškana u kolicima, bezobrazno
dobrog zdravlja, sa izuzetkom jedne manje čvoruge na glavi. Nek je
prokleta Aleks što je zvala Hitnu pomoć.
– Zdravo. Pozdrav svima – mrmljala je, posramljena, dok su je gurali na
početak dugačkog reda u kojem su stajali zaista bolesni ljudi i uvodili na
odeljenje da bude pregledana.
Tu su joj izmerili krvni pritisak i poslušali pluća. I podrobno je ispitali:
je li ikad ranije pala u nesvest? Koliko dugo je bila bez svesti? Je li ikad
ranije primetila da joj je puls ubrzan?
– Samo kad vidim nekog lepog tipa – odgovorila je lakonski. Vidite? Još
uvek ima smisao za humor, što znači nema izgleda da je pretrpela ozbiljnije
oštećenje mozga. Bolničari bi možda mogli da je odbace kući. Trenutno nije
bila raspoložena da ide autobusom.
Ali medicinari, premda veoma fini, rekoše da bi voleli da je zadrže na
posmatranju dva sata jer je bila udarila glavom o popločani pod kada se
onesvestila.
Sjajno. Da je znala da će je zadržati, ponela bi knjigu ili tako nešto.
Ali to joj je barem skrenulo misli s Boba. Ležala je tu na kolicima
gledajući druge nesrećnike koji su pretrpeli infarkt ili su bili naduvani kao
zmajevi i vikali na umorne sestre da skinu proklete ruke s njih.
Kad bi on samo znao gde je ona. Bio bi šokiran. A bila je tako krepka i
zdrava kad ju je poslednji put video. Osim što je bila potresena, naravno.
Sada je bila u iskušenju da ga nazove, da mu plače u slušalicu – zapravo
se osećala prilično uzdrmano – i on bi se osećao toliko užasno da bi

257
doleteo do bolnice i uzeo je u naručje i molio je da mu oprosti što se
surovo poneo prema njoj.
Možda će mu poslati poruku. Odglumiti mirnoću. Imala sam strašnu
nesreću. U bolnici sam. Ali molim te ne brini za mene.
Nalet krivice će ga naterati da doleti do nje, možda i da je zaprosi.
Dobro, to je možda preterivanje, ali malo emotivne ucene nikad ne škodi,
zar ne? To je možda baš ona vrsta šoka koja mu je potrebna. Nakon toga će
shvatiti da je ipak voli do neba. Ovo je možda najbolja stvar koja im se
ikad desila.
– Ovde nije dozvoljena upotreba mobilnih telefona – dobaci joj jedna
sestra u prolazu.
Debs krotko odloži telefon. Ionako se samo bila poigravala tom idejom.
Nije znala ima li hrabrosti da ga stvarno nazove. Šta ako vidi njen broj na
ekranu i hladno joj odbije poziv? Nije mislila da može to da podnese. On
možda odluči da je najbolje da se ne čuju.
Uvek može da mu ostavi glasovnu poruku. To će preslušati, zar ne? Da.
Neće to odmah uraditi. Nije htela da je ona sestra ponovo opomene. Ali
definitivno pre nego što je otpuste iz bolnice. Bilo bi nekako bezveze ako
on upadne raspomamljen i zatekne je kako ubija vreme u bolničkoj
kafeteriji jedući veliku punjenu zemičku.
Došla je nova lekarka, devojka koja je izgledala kao da joj je
dvanaestak godina. Pitala je Debs u vezi s povraćkom.
– Molim? – reče Debs.
– Na vašoj bluzi.
Debs obori pogled. Nije je čak ni primetila. Smrdi, shvatila je.
– Oh, to. – Nasmešila joj se dobroćudno. – Imam stomačni virus. U
stvari, to bi moglo da objasni padanje u nesvest.
Lekarka je bila zabrinuta zbog povraćanja. Čvoruga na glavi i povraćanje
po svemu sudeći uopšte nisu dobra kombinacija. Sad je pominjala
skeniranje i ostajanje preko noći i Debs je počela da brine. Šta ako je
stvarno povredila glavu? Mozak joj možda otiče ispod lobanje kao sufle u
tom trenutku, a ona nema pojma o tome.
Sranje, sad se baš zabrinula. Možda bi sad bilo bolje da im iznese
činjenice, kako bi izbegla neželjenu operaciju ili neki sličan zahvat. Stvarno

258
nije mislila da može da podnese da joj otvore glavu testerom. Ne posle
dana kakav je imala.
– U stvari, povratila sam pre nego što sam se onesvestila, u redu? Tako
da to nema nikakve veze sa čvorugom na mojoj glavi.
Ali ovo je samo izazvalo novu salvu pitanja. Da li često povraća? Da li
redovno oseća mučninu? Šta je izazvalo želju za povraćanjem? Koliko dugo
boluje od tog stomačnog virusa?
– Dva meseca – reče Debs, čisto da bude sigurna.
Sada je lekarka stvarno izgledala zabrinuto. Stomačni virus ne bi trebalo
da traje dva meseca, rekla je. Ne bi trebalo da traje čak ni dve nedelje.
Debs je u tom trenutno osetila da ih pričom obe dovodi do nečeg
fatalnog.
– Pre će biti dva dana – reče, sada već očajna. – I ne sve vreme. Ne
stalno ili slično. U stvari, nekad i ne primetim.
– Ne primetite da povraćate?
O bože!
– Pa, da, naravno da primetim... htela sam da kažem...
Nije bilo svrhe. Ispipali su joj stomak. Pregledali su joj usta. Gurnuli su
joj neku cevku do pola grla, nateravši je da se zagrcne. Dali su joj krv na
analizu. Mnogo analiza, sudeći prema količini krvi koju joj je jedna sestra
ispumpala iz ruke. I da li je ona morala da izgleda kao da uživa u tome?
Debs, kojoj je bilo muka kao nikada ranije, pogledala je put narkomana u
očajanju, nadajući se da će se ponovo potući i skrenuti joj pažnju.
Ali oni su bili zaokupljeni svojim devojkama i drugim dragim osobama,
koje su stajale oko njihovih kreveta. Devojke su im bile jednako svadljive i
staklastog pogleda, ali bar su bile tu.
Debs nije imala nikoga pored sebe. Ležala je na kolicima, s mogućom
povredom mozga i vampirski nastrojenom sestrom koja je isisavala i
poslednju kap krvi iz njenih vena, osećajući da je konačno dotakla dno. Sve
što je pokušavala da izgradi poslednjih nekoliko meseci pretvorilo se u
pepeo. Ponovo.
Želela je da ide kući.
Ali stan joj je bio prazan.
Želela je Boba.

259
 Ali on je otišao.
Sestra je primetila da je uznemirena. – U redu je, završila sam – reče
iznenađujuće ljubazno. Pružila je Debs papirnu maramicu i otišla.
Debs je zarila lice duboko u maramicu, plačući što je mirnije mogla
kako ne bi izazvala pucanje bilo čega u svojoj glavi.

***

U nekom trenutku, dok je još uvek plakala, premestili su je iz urgentnog

odeljenja u neku drugu prostoriju. Dobila je neku kabinu nalik kolibi ovog
puta, s tri zida i zavesom na navlačenje. Rekli su joj da se raskomoti.
Da se raskomoti? Gospode bože, koliko dugo nameravaju da je drže tu?
Ako zanemari sve ostalo, bila je izgladnela. Suze su počele da presahnjuju i
osećala se toliko depresivno da joj je bila potrebna hrana. U dnu hodnika se
nalazio aparat s hranom i ona je bila u iskušenju da se iskrade do tamo i
uzme brze hrane u vrednosti od osam hiljada kalorija.
Ali plašila se da će je neko prekoriti – verovatno opet ona stroga sestra
– pa je poslušno sedela na ivici tih kolica-kreveta. Nije više želela da
razmišlja o Bobu pa je razmišljala o Aleks.
U stvari, bila je malo ljuta na Aleks. Zar ne biste pomislili da će otpratiti
Debs do bolnice? Ali opet, možda je situacija bila suviše neprijatna. Možda
je Debs bila složila neku užasnu neuku facu koja je odala njeno potpuno
nerazumevanje kad je u pitanju lezbijska aktivnost. Možda ju je Aleks
pogledala i odmah pomislila: Isuse, ova je tako nazadna – bila sam u pravu
što joj nisam rekla.
I, naravno, postojao je deo Debs koji je izgarao od želje da otkuca
Gavinov broj telefona na svom mobilnom i vikne u mikrofon: „Znam
najbolji trač u istoriji naše firme!“ Njemu bi se slomilo srce, naravno, ali
tako mu i treba kad je takva budala da se zaljubi u nekoga ko je potpuno
van njegove lige, i Debs bi i te kako uživala da mu to kaže.
Ali naravno, pozivanje Gavina bi bila upravo ona vrsta glupog ponašanja
koju Aleks bez sumnje očekuje od nje.
Bilo bi drugačije da se slična situacija desi u ruralnom Litrimu, i da se
otkrije da, recimo Bridi O’Nil koja radi u mesari, spava sa Ejlin Martin,
udovicom koja radi u pošti. Iako je svakako prihvatljivo biti gej u modernoj

260
malograđanskoj Irskoj, to je i dalje uglavnom moguće ako ste venčani i
imate sedmoro dece.
Ovo je, međutim, bio Dablin. Koji je, ovih dana, praktično bio London ili
Njujork u malom. U gradu su se otvorili butici Harvi Nikols, za ime boga, i,
što je još važnije, supermarketi Lidl. Dablinci šetaju gradom u guči
garderobi i nose jeftino nemačko povrće u kesama. Gledaju Seks i grad i
Očajne domaćice, i bez previše razmišljanja zalaze u one mračne radnje u
podrumima u gradu i kupuju sebi kojekakve stvarčice koje rade na baterije.
Veza s drugom ženom je u nekim krugovima praktično postala stvar mode i
Debs se sada postidela svog poriva da pozove Gavina i ismeva Aleks.
(Možda će pozvati Fionu, doduše. Fiona se jednom poljubila s devojkom
na nekoj žurki gde se toliko napila od tekile da, kako je posle uporno
tvrdila, nije nipošto mogla da bude odgovorna za svoje postupke).
– Znači, neko drugi joj je zavukao ruku u grudnjak? – raspitivala se
Debs.
Fiona je onda odlučila da bude ravnodušna u tom pogledu. – U stvari,
bilo je prilično lepo. Možda ću da ponovim to neki put, nikad se ne zna. I
ne moraš tako da me gledaš. Nisam mislila na tebe.
Onda, kada je upoznala malog Stiva, bilo je: – Nemoj da si mu IKADA
rekla da sam se ljubila s tom devojkom, u redu?
– Nemoj mi reći da se stidiš?
– Ne – reče ona namršteno. – Bojim se da će predložiti trojku.
U stvari, kad čovek malo razmisli, to što je Aleks lezbijka čini je samo
još popularnijom i poželjnijom, pomisli Debs mračno. Naravno da je digla
nos pred beskorisnim idiotima koji obitavaju u njenoj firmi (poznati kao
Gavin i Lijam) i pronašla nekoga ko izgleda pomalo, pa, nevaljalo.
Koliko je stigla da je osmotri na zabavi, Džema ima glasan i kikotav
smeh i par prilično živahnih očiju. Debs bi mogla da se kladi da ona
redovno zalazi u svaki bar u gradu koji radi do kasno u noć i da vuče Aleks
sa sobom iako ova redovno kuka o tome kako mora kući jer mora ujutru na
posao i kako će Marti poludeti ako zakasni. – Biće on u redu ako mu damo
koju fotografiju – Džema bi se možda našalila. Što, naravno, ne bi prošlo
dobro kod Aleks.
– Ne mogu da verujem da si to rekla.

261
 – Oh, jebote, razvedri se. I ostavi tu ružičastu tašnu. Blamiraš me.
Ako ne bude pazila, Debs će prestati da želi da bude Aleks i umesto
toga početi da želi da bude Džema. Džema deluje mnogo zabavnije od
Aleks, koja je tako ozbiljna sve vreme. Previše ozbiljna za svoje dobro. I
uvek previše brine o tome šta ljudi misle o njoj. Džema bi na njenom mestu
objavila svima na poslu da je lezbijka još odavno, i to verovatno obučena u
crni lasteks od glave do pete, i ne bi je bilo briga šta bilo ko misli o tome,
uključujući Martija.
Ali Aleks nije bila Džema. I izraz njenog lica kada je Debs izletela iz
kabine toaleta bio je otprilike onakav kakvim je Debs zamišljala svoj
sopstveni onda kad je Fiona neočekivano banula u kupatilo i zatekla je
kako povraća obilan kari od piletine. U deset sati pre podne.
Aleks, odlučila je Debs predano, očito ima probleme. Kakva to osoba
stavlja posao ispred svog partnera? Koja vrda i šunja se okolo? Koja
praktično živi u laži?
Osoba koja poriče nešto.
Debs je uvek bila dobra kad je trebalo primetiti da drugi imaju problema
s poricanjem. Ponosila se time. Tu sposobnost je verovatno razvila od svih
tih godina gledanja sapunica i uočavanja, često pre samih scenarista, da
nešto nije u redu s Gejl, samo kad bi se ona otvorila pred tom činjenicom.
– Nešto nije u redu s Gejl – doviknula bi Fioni.
Obično ne bi dobila odgovor, jer bi Fiona bila u gradu sa Stivom, ili
svojim prijateljima s posla, ili na onom blesavom kursu kreativnog pisanja
za kojim je žudela godinama i koji je konačno upisala. Fiona je, drugim
rečima, imala život.
Nema veze. Debs bi posegla za novim porodičnim pakovanjem čipsa i
smestila se na kauč da pomogne Gejl da prebrodi krizu. Problem je,
naravno, bio taj što je i Gejl patila od poricanja. Debs bi vrtela glavom u
očaju, dok bi trpala čips u usta što je brže mogla, i ne osećavši njegov
ukus. Zašto ljudi prosto ne mogu da shvate?
– Jeste li još povraćali? – upita jedna medicinska sestra u prolazu.
– Ne, ne – stade Debs da je uverava razdragano. – Sad se osećam
mnogo bolje.
Sigurno će je pustiti da ide kući svakog trenutka.

262
Pristupili su lečenju na zaobilazan, podmukao način. S merenjem nivoa
kalijuma.
– Vrlo vam je nizak – reče joj lekarka. S njom je bila još jedna žena:
sredovečna, u civilnoj odeći, osim pločice sa identifikacijom. Izgledala kao
da je u nekom drugom životu mogla biti kuvarica u školskoj menzi.
– Stvarno? – reče Debs, potiskujući zevanje. Sada je bilo veoma kasno i
bila je umorna; toliko umorna da je zadremala na kolicima pre minut, s
vlažnom maramicom pritisnutom na lice. Želela je da ode kući i isplače se.
Želela je da ode kući i udiše miris Bobove košulje, one koju je on bio bacio
u prljav veš a ona ga nije podsetila da je spakuje jutra kad je otišao, jer je
znala da će joj biti potrebno nešto da je kasnije teši. Iskreno, nije je bilo
briga za nivo kalijuma.
– Nizak nivo kalijuma u organizmu može da poremeti srčani rad. Može
čak da dovede i do infarkta, između ostalog.
Debs se sada naljutila. Nisu morali da potežu veliku motku da bi joj
pridobili pažnju.
– Dakle, šta moram da uradim? Da jedem više banana? – Kao neumorni
čitalac knjiga o ishrani i etiketa na namirnicama, Debs je znala da banane
sadrže kalijum. Tako da nema potrebe da misle da imaju posla s nekim
amaterom.
Ali umesto da kaže – najmanje tri dnevno – lekarka ju je takođe
obavestila da joj je otekla parotidna žlezda.
– Šta? – Uvek se razmeću svojim znanjem, ti lekari.
– Pljuvačna žlezda. Tu ispod uva. Takođe ste se požalili da vam je grlo
crveno i suvo.
– To mi je odavno; stvarno nije razlog za zabrinutost.
– Moraćemo dobro da ga pogledamo, ali sve ukazuje na to da imate
upalu jednjaka.
Debs se sada osećala kao žrtva napada. Došla je samo zbog proklete
čvoruge na glavi, koja je sada splasnula. A ova lekarka se razbacuje
klevetama. To se ne može nazvati drugačije.
– Malo me muči gorušica – objavila je dostojanstveno. – To nije zločin,

263
zar ne? Sigurna sam da će magnezijumovo „mleko“ sve to srediti.
Žena u dnu kolica se smešila Debs. Smešila se. Nežno, mora se priznati,
ali iritirajuće. Kao da zna nešto o Debs što ni sama Debs ne zna.
– I želudac vam je pomalo nadut na dodir – završi lekarka.
Dobro. To je to. Kap koja je prelila čašu. Mogla je i da kaže „hej,
debela, jesi li ikad razmišljala da skineš malo tog sala?“. Neverovatno je da
čovek ne može da dođe u bolnicu zbog čvoruge na glavi a da neko ne uputi
komentar na račun njegove težine. To je neprihvatljivo, besnela je Debs u
sebi. Provirila je u pravcu lekarkine pločice s imenom: Mojra Rajan.
Dobro, pa Mojra Rajan će prekosutra čitati o sebi u sekciji s pismima
čitalaca u Ajriš tajmsu. Pod naslovom: „Bolnica diskriminiše gojazne
pacijente“. Blago gojazne, možda. Debs je, na kraju krajeva, prilično
smršala u poslednje vreme.
– Jeste li smršali u skorije vreme? – upita lekarka.
Dobro, ovo je jezivo.
Kao i podosta lično. Duboko lično, a Debs nije provela veći deo prošle
decenije penjući se i silazeći tiho s vage bez sposobnosti da izađe na kraj s
takvim pitanjima. To je za nju dečja igra.
– Upravo mršavim – reče zlobno pogledavši lekarku i njenu vernu
pomoćnicu. – Ovde sam od devet sati ove večeri, nisam ništa jela, i sada
bih stvarno volela da odem kući i pojedem nešto, ako mogu.
– Zamoliću ih da vam donesu malo čaja i tosta. – Onda je ponovila: –
Jeste li smršali?
Ali ona nije odmeravala Debs kao one kučkaste devojke u buticima, ili
Dženis, koja bi često krišom bacala pogled ka Debsinom donjem delu tela
kao da je osuđuje.
Izgledala je zabrinuto. A zabrinutost nije bila nešto što je Debs trenutno
mogla da podnese. Ako pokažu previše zabrinutosti, mogla bi i da zaplače.
– Jesam malo, u redu? Nema ništa loše u tome. Znam da sam gojazna.
Žena u dnu kolica se ponovo nasmešila. Počela je da podseća Debs na
Džuli Endrjuz; ona je očigledno neka dobročiniteljka čiji poziv je Debs tek
trebalo da shvati.
Lekarka je proverila svoje beleške. – Vi ste, u stvari, u granicama
normalne težine za svoju visinu.

264
 U gornjem delu, zaboravila je da napomene. Na debljem kraju
normalnog. Debs je znala sve o klasifikaciji težine i indeksu telesne mase i
svakom drugom sistemu merenja telesne težine poznatom čovečanstvu.
Mogla je sve napamet izrecitovati u snu. Tako da joj nije bio potreban neko
s dečačkom građom da joj kaže da je „u granicama normalne težine“.
Granica normalne težine vam neće pomoći da uđete u farmerke veličine 42,
kao što svako žensko na ovoj planeti zna.
– Debs, da li sama izazivaš povraćanje?
To pitanje je bilo šokantno. Za trenutak nije bila sigurna da je dobro
čula.
– Da li namerno povraćaš hranu?
Ovo je svakako dobro čula. Ali nije bilo ništa manje šokantno čuti da se
tako tajna, sramna radnja naglas pominje u inače prilično ljubaznom
razgovoru.
Debs je osećala kao da se svet ruši oko nje. Kao da se već nije dovoljno
srušio u toku tog dana. To... dete je praktično razotkriva do gole kože, a
ona je nemoćna da to zaustavi.
Takođe je imala neki sumnjivi osećaj da ceo taj razgovor slušaju ostali
pacijenti u sobi. Ona sama je, prisluškujući, čula celu celcijatu priču o
tome kako čovek od preko puta ima varikozne vene veličine omanjeg pitona
(to su bile njegove reči, ne lekareve) koje mu se protežu niz nogu.
Je li moguće da svi oni sada slušaju o Debsinoj sramoti? Da razmišljaju
u sebi: „Posle sveg tog povraćanja, zar barem ne bi trebalo da bude vitka?“
A ona žena u dnu kolica se ponovo čudno osmehivala Debs. Debs je
imala osećaj kao da ta žena može da vidi pravo kroz nju, kroz slojeve sala
koji je još okružuju, sve do slabe, patetične osobe koja se nalazi unutra.
Debs je shvatila da je se plaši.
– Hoću da idem kući – reče čudnovato drhtavim glasom. Želi da bude s
Bobom.
Ne. Ne želi. Želi da bude sa svojom majkom.
– Mislim da će biti najbolje ako vas zadržimo dan ili dva.
– Ne želim to.
– Moramo da uradimo neke analize.
Debs se sada uplašila. – Kakve analize?

265
 – To s kalijumom, za početak. Dugotrajno povraćanje može da izazove
poremećaj u odnosu elektrolita. I moraćemo da procenimo da li vam je
oštećen jednjak, bubrezi, ili srce.
Bubrezi? Srce? Sigurno preteruju. Povratila je večeru nekoliko puta, pa
šta. Jaka stvar. Ne guta po deset tableta ekstazija svake subote uveče.
Zašto se ponašaju kao da je u pitanju neko ozbiljno oboljenje, poput raka ili
začepljenih arterija?
– Ne radim to često – izbrbljala je podstaknuta nagonom za
samoodržanjem. – Ne radim to od sedme godine, ili nešto slično. Tek...
odnedavno.
I sve kao da je namah toliko utihnulo da je mogla da čuje otkucaje svog
srca (koji behu pomalo ubrzani – lekarka je bila u pravu).
Ona poremećena žena joj se ponovo smešila, a lekarka je samo
saosećajno klimala glavom, ali Debs je znala šta mora da misle o njoj: kako
je to odvratno, da neko može da pojede brdo hrane, naročito kad pola
Afrike gladuje, a zatim ode i gurne prste u grlo i povrati sve? Povraćanje je
jedna od najmanje privlačnih stvari koje osoba može da uradi. Ali da to radi
namerno? I sve zbog toga što ima praseću sklonost ka prejedanju i odbija
da se kontroliše, kao što to rade normalni ljudi?
Debs je osetila da treba da se izvini ili nešto slično.
Ili da se odšunja u neki jarak.
– Idem da vam pripremim krevet – reče lekarka.
– Hvala vam – prošaputa Debs. Eto je tu kako zauzima krevet zbog
svoje odvratne navike, verovatno dobivši prvenstvo nad drugim ljudima s
pravim problemima poput varikoznih vena.
Što je još gore, ona žena pri dnu kolica je počela da joj prilazi. Način na
koji je dolebdela napred, bez ijednog naglog pokreta, i stvorila se pored
Debs, blizu ali ne previše blizu, odmah je upozorio Debs na to šta je ona
zaista: psihijatar.
– Debs – reče ona. Čak i zvuči kao Džuli Endrjuz. – Da li bi želela da
popričamo?

266
 22.

Bob je došao posle posla u petak uveče, po dogovoru. Ušao je na prilaz uz

prilično oklevanja pre nego što je parkirao na svom uobičajenom mestu
ispred garaže. Nosio je odelo koje je Geri bila kupila na rasprodaji prošle
godine i bilo je teško poverovati da neće izvaditi svoje ključeve i ući sam
kao obično, dovikujući: – Došao sam kući! – na šta bi Geri odgovorila: –
Sranje, zaboravila sam da ti kažem da kupiš hleb.
Za trenutak joj je došlo da zaplače.
Uspela je da se uzdrži. Morala je jako da se ugrize za obraz dok je nije
zabolelo. Uz malo sreće, neće se naduti kao jedan od hrčaka.
Kada se zvono oglasilo, izbrojala je do deset samo da bi on pomislio da
je vrlo zauzeta drugim stvarima, i da ga ne čeka u dovratku s druge strane,
što je naravno radila.
Osetila je čudnu mešavinu nervoze, tuge i besa kada je otvorila vrata i
ugledala ga.
Odmah je primetila da je smršao. Ali i ona je smršala. I kosa mu je
izgledala malo razređenije. Nadala da to nije slučaj s njenom kosom.
Dugo su gledali jedno u drugo.
– Ćao.
– Zdravo.
Začudo, za trenutak se stvorila veza između njih dvoje; kao da su oboje
preživeli stradalnici onoga što se desilo.
Sada kada mu je bila blizu, mogla je da mu vidi tamne podočnjake. Život
kod Džordža i Lise se verovatno pokazao nemogućim za spavanje kao što
je bila predvidela. Premda je Lisa, kada je naletela na nju prošle nedelje u
supermarketu, prenela Geri da on traži stan.
To nije trebalo da iznenadi Geri. S njegove strane nije bilo ponuda za
pomirenje. Uopšte se nije ni javljao.
Prirodno, nije to rekla Lisi. Klimala je glavom smireno, kao da već zna
za to; da je i bilo očekivano da će se on preseliti u neki samački stan.
Tek kada je došla kući, stvarnost situacije ju je sustigla: on dakle ne

267
planira da se vrati kući. Ne da ona to traži od njega ili nešto slično.
Cela stvar je bila tim pre neprijatna jer je bila tako... nedorečena. Bili su
u braku sedamnaest godina, pa ipak nije bilo formalnog opraštanja, niti
ogorčenog natezanja oko toga ko će dobiti decu i televizor.
A činjenica da je on tu večeras, na njenom pragu, da su njih dvoje tako
uljudni, samo je činila stvar još više zbunjujućom.
– Mogu li da uđem? – reče on naposletku. – Napolju je hladno.
– Izvini. Naravno.
Nespretno se sklonila u stranu da ga propusti.
Hodnik je delovao previše mali. Skinuo je kaput i onda kao da nije znao
šta da uradi s njim. Očito je mislio da bi bilo previše slobodno s njegove
strane da ga obesi na čiviluk, kao da još uvek živi tu. Pa ga je umesto toga
prebacivao iz ruke u ruku dok ga Geri nije uzela i obesila na čiviluk umesto
njega.
– Gde je Dejvi? – upita on.
Poštapalica za razbijanje treme.
– Kod Bena.
Ona ga je spakovala i poslala kod Bena samo da ga skloni s puta, uprkos
činjenici da je Benovoj majci malo dojadilo što joj ga tovare na vrat tako
redovno u poslednje vreme, i to najčešće u vreme obroka. Geri je bila u
iskušenju da ispeče tuce mafina s bananom da je smilostivi. Srećom, uspela
je da odoli tom porivu i poslala je Dejvija tamo s kompletom sapuna
umesto s kolačima. Jedan od starijih pacijenata na njenom odeljenju joj ih
je dao kao poklon u znak zahvalnosti. Kutija je bila bolesnoljubičaste boje
a miris lavande bi mogao brzo da vas savlada ako ne pazite, ali nije mogla
da nađe ništa drugo.
Bob nije pitao da li se Suzan vratila. Nije se čulo vrištanje fena u
pozadini, ili pištanje mobilnog telefona koji prima dvanaest poruka u nizu,
pa je s priličnom sigurnošću mogao da pretpostavi da ona nije u kući.
– Produži do kuhinje – reče Geri. Produži do kuhinje? Čovek bi
pomislio da ona živi u nekoj vili s nekoliko međusobnopovezanih primaćih
prostorija, umesto u običnoj kući u kojoj se u kuhinju ulazi pravo iz
hodnika. Nije se moralo „produžiti“ kroz bilo koju drugu prostoriju da bi se
došlo do kuhinje, kao što je Bob vrlo dobro znao.

268
 Ali bila je nervozna. Dlanovi su joj bili vlažni od znoja. I bilo je u njenoj
prirodi da priča, da brblja, i ako ne bude igrala ulogu ljubazne domaćice u
vili s trideset soba, onda postoji velika opasnost da će mutirati u Sestru
Marfi, a to bi ga nateralo da potrči ka najbližim vratima, vičući: – Ne
ponovo ona!
– Čaj? – reče ona u kuhinji. Pa bilo joj je teško da zna šta drugo da
ponudi. Dupli džin-tonik nije dolazi u obzir.
– Da, molim – reče on. Kao da je i on odobravao tu ideju o čaju.
Osećala je kako je posmatra dok ga je kuvala, trudeći se da se ne
ušeprtlja. Da li razmišlja o tome kako joj je kosa porasla? Je li primetio
sede vlasi u njoj? Je li pomislio kako se zapustila?
Ali rekao je, tiho: – Kako si?
Sad će stvarno da zaplače. Do đavola. Koncentrisala se na sipanje čaja,
ponovo potiskujući uznemirenost. Nije htela da se brine za nju.
– Šta misliš kako sam? – uzvratila je.
Eto. Time mu je sve rekla.
Tužno je obesio glavu. – Da.
Ali ona je ostavila stvari na tome. Nije ga zvala večeras da bi se izmirili,
premda je imala svako pravo na to. Ali sada je bilo gotovo prekasno za to,
na neki način; toliko je bila umorna do svega toga, i preležala toliko
vremena u krevetu, da više nije imala volje za to.
Sedeli su za stolom i gledali jedno u drugo prvi put posle više meseci,
Geri i Bob, i nije bilo tako loše kao što je mislila da će biti.
– Hvala ti što si došao – reče ona.
– U redu je. Drago mi je što si nazvala, zapravo.
Uputio joj je mali, stidljiv osmeh, i znala je, a da joj niko nije rekao, da
je obukao čistu košulju pre nego što je došao tu večeras; da je u glavi
razradio ceo govor o tome kako mu je žao; da se možda čak i nada da se
neće vratiti da spava na Lisinom i Džordžovom poljskom krevetu na tavanu
te noći.
Prema načinu na koji ju je gledao, znala je da je još uvek voli, verovatno
više nego ikad.
Ah ironija! Veoma je precenjena, po njenom mišljenju.
– Bobe – reče ona brzo. – Zvala sam te da dođeš zbog dece.

269
– Osećam da sam ja za sve kriv – reče on. – Nije trebalo da se odvezem te
večeri pre nego što sam se uverio da je Suzan bezbedno ušla u kuću.
Ako je bio razočaran time što nije želela veliku diskusiju o njima, onda
je to dobro krio.
– I ja sam morala da se uverim – priznade Geri. Nije htela previše da
zalazi u to da ne bi bila primorana da prizna da je nedavno bila vezana za
krevet pa je rekla: – Pretpostavljam da je glavno pitanje šta ćemo da
učinimo tim povodom?
Bob je mešao čaj. Još uvek nosi burmu, primetila je. Ali opet, i ona je
nosi. Neke navike se teško gube.
– Misliš li da je otišla zbog toga što je uznemirena zbog, ovaj, onoga što
se desilo između nas? – upita on oprezno.
Bio je to pomalo nadrealan osećaj, sedeti tu, piti čaj i pričati o njegovoj
preljubi na taj distanciran, udaljen način. Geri je obuzela neprikladna želja
da se nervozno nasmeje.
– Ne – reče ona. – Mislim da su problemi postojali i pre toga.
Pričali su o Suzan, ali kada su im se pogledi susreli, imali su jak osećaj
da pričaju i o drugim stvarima.
– Da – reče Bob.
Pa naravno da se slaže, zar ne? To njega skida s tapeta.
Do đavola. Ponovo taj bes. Taman kad je pomislila da ju je prošao,
vratio s velikom silinom i iznenadio je.
On je možda osetio to jer je malo izmakao čajnik van njenog domašaja, i
upitao: – A kako se Dejvi drži u svemu ovome?
– Dobro. Odlično, zapravo. Premda još uvek pokušava da se povrati od
onog filma na koji si ga odveo prošle nedelje – reče ona zajedjivo.
Bob je izgledao posramljeno. – Ja takođe.
Sad kad je Suzan bila u bekstvu, kršeći zakon i time nedostupna za
posete, Bobu je preostalo da se viđa samo s Dejvijem.
– Vodi me da gledamo neki dosadni titlovani umetnički film u Centru
irske kinematografije – požalio se Dejvi energično. – Biće užasno. Tamo
nemaju ni kokice.

270
 Sa svoje strane, Bob je očito izabrao izlazak koji nije zahtevao nikakve
konverzacijske veštine: samo sedi i pusti da glumci pričaju. Ako pričaju na
italijanskom, još bolje.
Ispostavilo se da naziv filma glasi Vođenje ljubavi s damama, kako je
Geri to kasnije prevela koristeći se pozajmljenim školskim rečnikom, i u
njemu se radilo o vozaču taksija koji radi upravo to. Nekoliko puta.
Uglavnom bez odeće. Njih dvojica drugarčina su sedeli u prvom redu s
kesicom karamela, skamenjeni, dok je Bob na svakih šest sekundi govorio:
– Zažmuri sad, sine.
Toliko su se istraumirali da su posle filma morali da odu na pljeskavicu
i čips. Moglo bi se pretpostaviti da su u tom trenutku morali da se upuste u
neku vrstu razgovora. Dejvi nije zalazio u detalje, ali vratili su se kući
prilično kasno. I ponovo je izašao s Bobom u utorak uveče – ovoga puta na
trke kartinga, mnogo bezbedniju varijantu – i nije se žalio kao obično.
– Nije bilo loše – reče on. – Bez Suzan, to mislim – dodade brzo, da
Geri ne bi pomislila da su on i njegov otac odjednom postali najbolji
drugari.
Nego, kad smo kod toga. – Suzan – otpoče ona.
Zbog toga je, na kraju krajeva, Bob i došao.
– Da? – reče on. Gledao je u nju sa iščekivanjem da ona pokrene priču,
kao i uvek. Geri će znati šta im je činiti, a Bob će biti tu da sanira štetu.
Ali stvari su sada drugačije stajale.
– Mislim da treba da odeš tamo – reče ona.
Bob proguta knedlu i pogleda ka vratima kao da očekuje da će svakog
trenutka čuti prenapregnuti auspuh kako brunda niz ulicu.
– Do... kuće Lea Rajana?
Ako može da odvede sina na projekciju porno filma, onda svakako može
da izađe na kraj s Leom Rajanom.
– Je li to pametno? – upita on naposletku.
– Ne znam da li je pametno. Ali ne možemo prosto da je ostavimo tamo.
Bob nije bio srećan. Na neki način nije mogla da ga krivi – da ode iza
ugla i suoči se sa svojom agresivnom ćerkom tinejdžerkom i njenim dečkom
u trenerci s kapuljačom?
A čak neće imati ni Geri da mu čuva leđa, da ga ohrabruje rečima tipa: –

271
Oh, za ime boga, samo učini to. Više mi je dojadilo da ja uvek moram da
odrađujem prljav posao.
Odjednom se malo uspravio za stolom, muževno otpio gutljaj čaja, i
objavio: – U pravu si. Prepusti to meni.
Geri je bila iznenađena. Osetila je nešto poput... pa nešto lepo, u
svakom slučaju.
Ali onda je rekao zabrinuto: – Samo se nadam da ću pronaći prave reči.
Tu bi mu verovatno koristilo malo pomoći. Nema smisla slati ga
potpuno nespremnog. – Samo pričaj s njom. Vidi možeš li... da pronađeš
zajednički jezik s njom. – Jer, sam bog zna, Geri više nije bila sposobna da
učini to. – I nemoj koristiti izraze „mlada damo“ ili „u moje vreme“.
Bob se izduvao kao bušan balon. Ode mu ceo vokabular. – Nikad ranije
nisam shvatao koliko ti u stvari umeš s njima – pomislila je da ga je čula
kako mrmlja.
– Izvini?
Pročistio je grlo. – Rekoh, nikad nisam cenio koliko se ti u stvari trudiš.
To je zvučalo kao izvinjenje. Viđanje s decom je očito uzelo svoj danak.
Kao i njegovi odlasci u perionicu veša.
I bilo je dobro što je došao do tog saznanja. Ali u isto vreme je učinio da
ona izgleda kao neka poremećena kvočka koja se vrzma i kvoca svuda
okolo.
– Više ne pečem kolače – reče mu iznenada.
– Oh – reče on, izgledajući prilično iznenađeno.
– Nisam ispekla nijedan jedini kolač. Odustala sam od toga.
– Dabome, pa odlično za tebe.
Njegov nedostatak reakcije bio je razočaravajući. Zar nije mogao da joj
aplaudira ili nešto slično?
– Ja sad čistim klozetsku šolju – reče on iskreno.
O sjajno! Sad su se upustili u neku vrstu bizarnog takmičenja u
ispovedanju, pokušavajući da nadmaše jedno drugo svojim postignućima u
domaćinstvu, ili nedostatku istih.
– Čuj, to je sjajno, Bobe, i iskreno se nadam da uživaš u tome – reče
ona, nadajući se da će brzo okončati razgovor na tu temu. – Ali postaje
pomalo kasno.

272
 Oboje su pogledali na sat. Bilo je sedam i dvadeset uveče.
On je pogleda i prosto reče: – Nemam gde drugde da odem.
Ona čvrsto stegnu svoju šolju čaja. – To nije moj problem.
Izgledao je posramljeno. – Ne, nisam mislio da nemam nigde da odem...
ne znam da li ti je Lisa rekla, ali upravo sam se uselio u jedan stan.
– Rekla mi je – slaga ona, ne želeći da oda da je živo zanima kuda se on
kreće. – Je li lep? Je li blizu posla?
Dobacio joj je pogled koji je prekinuo njeno nervozno brbljanje: – To je
stan, Geri.
Čaj se hladio. A ona ni kolačiće nije poslužila. Izgledao je kao da bi mu
prijao jedan. Otkrila je da joj ga je malo žao.
Ali i on je nju gledao kao da mu je malo žao nje, i ona se zapitala da li
takođe izgleda nevoljeno. Verovatno.
– Možemo li da pričamo o onome što se desilo? – upita on tiho.
Proučavala ga je. – Šta može da se kaže?
– Da mi je žao. Da bih iskreno voleo da te nisam tako povredio.
Povredio je? Slomio joj je srce na komadiće.
– I ako postoji išta što mogu da uradim da se iskupim...
– Bobe, prestani.
Prestao je, izgledajući povređeno.
– Ne možeš samo da se izviniš i da sve bude u redu.
– Šta onda da uradim? Samo mi reci. Molim te.
– Ni sama ne znam.
– Pa hajde da pričamo o tome. Da vidimo šta možemo da promenimo.
Možda možemo da odemo kod bračnog savetnika ili nešto slično.
Ispružila je ruku između njih dvoje poput saobraćajca. On se zaustavio.
– Ne mogu sad da pričam o tome, Bobe.
– Dobro. Izvini. – Gledao je u sto. – Samo hoću da znaš. S tim je
potpuno gotovo. Nisam video Debru otkako sam se iselio.
Debra. Geri će se trgnuti svaki put kad bude čula to ime dok je živa.
Imala je neki neobičan osećaj da je stvar konačna. On nije rekao niti
učinio išta što je promenilo bilo šta. Izvinjenje nije bilo dovoljno, bez obzira
na to koliko puta bilo izrečeno.
Sedeli su tu za stolom, dvoje ljudi koji se još uvek vole, ili barem

273
delimično vole, ali nije postojalo ništa što se moglo učiniti da bi se njihova
ljubav sačuvala.
Za Geri je to bio najgori trenutak u čitavoj preljubi.
Posle nekog vremena Bob ustade. Bio je iznenađujuće energičan, i
odsečno je klimnuo Geri.
– Javiću ti se.

Doktor Foli je imao ogromne bradavice.

– Uopšte mi nije jasno zašto mi to govoriš – reče Geri. Andrea slegnu
ramenima. – Samo sam razmišljala o tome kako su ljudi različiti, to je sve.
Neki muškarci su visoki, neki imaju crnu kosu, neki plavu. Neki imaju
ogromne, gigantske bradavice.
– Čuj, je l’ ovo ima neke veze s Hanom?
Doktor Foli je izašao s Hanom u petak uveče – u onaj isti bar u Houtu.
Taj tip je kliše koji hoda. Ali u isto vreme Andrei neće biti nimalo lakše
ako bude opsednuta time.
– Ako misliš da sam ludo ljubomorna, onda ne – reče Andrea. – Ne bih
pljunula na njega ni kad bi se zapalio. Samo pominjem činjenicu da ima
ogromne bradavice.
– Koliko su tačno ogromne?
– Znaš one tacne u kantini?
– Andrea.
– Dobro, nisu baš toliko velike, ali dovoljno blizu. Nekako su mu
razlivene preko grudi, kao dva pržena jajeta, a vrhovi bradavica su
gumenasti i zašiljeni. – Stresla se. – Nekako me plaše.
– U to vreme nisi delovala previše uplašeno.
– Bila sam u šatoru, u mraku – pobunila se. – Pomislila sam da su
prilično čudne na dodir, ali tek kada je počelo da se razdanjuje, videla sam
koliko su zaista van kontrole.
– Da li imaš problem s velikim bradavicama?
Andrea je porazmislila o tome. – Obično ne. Ne, na primer, ako mi se tip
sviđa. Ne ako je tip fina, pristojna osoba koja bi me pozvala nakon što smo
proveli noć zajedno.

274
 – A ako nije?
– Pa onda bih možda morala da upozorim druge žene na njegove
bradavice.
– Andrea...
Andrea je bila zabrinuta. – To je jedino pošteno, Geri. Ne bih volela da
se neko drugi, recimo Hana ili neka od drugih devojaka, užasno prepadne.

275
 23.

Debsina porodica nije bila u potpunosti ubeđena da ona nije izmislila celu
stvar.
– Mira Megrat iz grada je bolovala od nekog poremećaja ishrane, imala
je četrdeset kilograma kada su konačno pronašli svu tu hranu ispod njenog
kreveta, ali bilo joj je samo šesnaest godina – reče joj majka preko telefona,
prilično zbunjena.
Time je htela da kaže da je Debs, sa svoje trideset tri, previše stara da bi
im priredila tako nešto, i što je još gore, tri nedelje pred Božić. Još prošle
nedelje su bili naručili veliku domaću ćurku od Tomija Maligana, i šta će
da rade sa sedam kilograma ćurećeg mesa sad kad Debs mora da miruje u
Dablinu i uopšte ne može da dođe kući? Premda, kad bi došla kući, tih
sedam kilograma, po svemu sudeći, ne bi dugo potrajalo.
Još uvek su pokušavali da shvate celu tu stvar s bulimijom. To, po svoj
prilici, nije isto što i anoreksija, za koju su barem čuli, nakon jadne Karen
Karpenter. Umesto toga, Debs je imala neku drugu bolest koja zvuči
izmišljeno, a koja podrazumeva: a) jedenje ogromnih količina divne brze
hrane, b) ispijanje litara i litara piva i, c) da obolela osoba još uvek ima
zadnjicu veličine Dablina s okolinom (ne da je iko bio toliko neuviđavan da
joj kaže to u lice). Kakav je to uopšte poremećaj ishrane? Zvuči sjajno.
Zvuči kao da si na odmoru. – Ako je to bulimija, mislim da i ja bolujem od
nje – reče Debsin otac.
Ali naravno da se trude koliko mogu. Sve je to veoma zabrinjavajuće:
prvo se Debs spanđa s oženjenim čovekom, zatim iznenada sve to
propadne, a sad povraća dobru hranu. Plus, tu je sve to savetovanje na koje
ide, ponekad i tri puta nedeljno. Ponekad je zvučala veoma uznemireno
posle tih sastanaka, i dugo bi plakala preko telefona, ali rekla je da je to
normalno kad čovek pokušava da izađe na kraj s nečim takvim, i da joj je
samo potrebno vreme.
– Volela bih da mi dozvoliš da dođem do tebe – majka je nazvala Debs
da joj kaže. – Ne volim što si sama u tom stanu.

276
 – Nisam sama. Rekla sam ti, Fiona se vratila privremeno.
– ZDRAVO, GOSPOÐO MENING! – zaurlala je Fiona s kauča, čisto da
dokaže da je tu. – DOBRO JOJ IDE. UOPŠTE NE POVRAĆA. – Onda je
izgledala posramljeno. – Izvini – reče ona Debs – Mislila sam na
pročišćavanje creva.
Korišćeno je tu dosta eufemizama, verovatno da bi se svi osećali bolje.
Niko nije povraćao, ali su svi često pročišćavali creva. Porodica i prijatelji
su postali „negovatelji“. U dosta literature, koja je, kako se činilo,
uglavnom bila američka, Debs je bila „voljena osoba“. Barem nije pala tako
nisko da guta pune šake laksativa svakog dana, jer bi tada morali da smisle
ljubazan naziv za sraćku.
Bilo je to zaista kao učenje nekog novog jezika. Ali opet, niko od njih
nikad ranije nije iskusio to. Od poremećaja ishrane sigurno obolevaju
razmažene devojke iz srednje klase, koje ih namerno izazivaju kao način da
prekrate vreme u svojim internatima.
Debs još uvek nije mogla da razmišlja o sebi kao o bulimičarki. Ne da
ju je neko terao da ustane u prostoriji punoj drugih ljudi koji imaju
problema s težinom i kaže: – Vozdra, ja sam Debs i bolujem od bulimije. –
Na nekoliko sastanaka je prilično ubedljivo branila stav da, budući da ne
povraća redovno, to jest da ne povraća predano devet puta na dan i da
nikad nije koristila laksative ili pilule za mršavljenje (hmmm, mogu li se
kupiti preko interneta?), ona zapravo i ne može biti klasifikovana kao
bulimičarka, zar ne? Ali Kara, njena savetnica, uputila joj je Onaj Pogled,
isti onaj koji joj je bila uputila žena psihijatar u bolnici, koja joj je tom
prilikom rekla: – Možeš da poričeš koliko god hoćeš, ljubavi, ali mi znamo.
A i ti ćeš znati, jednog dana, verovatno nakon što budeš dala devet hiljada
evra za lečenje, koje, hvala bogu, delimično pokriva tvoje zdravstveno
osiguranje, pošto si uzela neplanirano odsustvo sa svog glupog posla.
– Kako uopšte izvodiš to pročišćavanje? – upita odjednom Debsina
majka.
– Što pitaš? – uzvrati Debs sumnjičavo. Majka joj se još juče žalila
kako mora da ide na neki javni skup uoči Božića, a suknja koju je ranije
kupila joj je bila pomalo tesna.
– Samo pokušavam da se obrazujem. – Zvučala je ogorčeno. – Ne

277
znamo ništa o tome, zašto ti se to desilo, niti koliko će dugo da traje.
– Tri nedelje – reče Debs.
– Stvarno? – reče njena majka s olakšanjem. – To je sjajno.
– Malo sam se našalila, mama. Psihološki poremećaj je u pitanju.
Zvanično, mentalni sam bolesnik, i verovatno sam to već godinama.
Kara ju je na sastancima ohrabrivala da se „suoči s prošlošću“. Što nije
prijatna stvar za bilo koga, naročito ne za onoga ko se krišom merio
nekoliko puta dnevno u periodu od oko dvadeset godina. Na pokvarenoj
vagi. Čija strelica uvek ide nagore, nikad nadole.
Bacila je vagu nakon prvog sastanka. Bilo je to kao da joj je umro stari
prijatelj. U stvari, bilo je to više kao da je ubila starog prijatelja, i morala je
malo da se isplače nakon toga.
– Nemoj da se praviš pametna – reče joj majka. – Samo pitam. Ne
razumem zašto nikad ne možeš iskreno da mi odgovoriš kad te nešto pitam.
– Glas joj je malo pukao.
– Mama? Jesi li ljuta?
– Ljuta? A što bih se ljutila, zato što ideš kod psihijatra, odbijaš da
dođeš kući za Božić i spanđavaš se s oženjenim muškarcima?
Debs se odjednom osetila užasno krivom. Šta je samo priredila svojim
roditeljima. Mada, naravno, Kara bi rekla da ona nije odgovorna za
osećanja drugih ljudi, samo za svoja.
Ali Kara nije bila tu u tom trenutku. – Žao mi je, mama – reče ona kroz
suze.
– Ne, meni je žao – uzvrati njena majka takođe plačući, ne želeći da
bude nadmašena. – Sad mi iskreno reci – jesam li ja čemu kriva? Zato što
nisam htela da pustim nikoga da se udalji od stola dok ne završi s jelom?
Čak ni kad smo jeli goveđi gulaš koji, bog sveti zna, ni ja ne podnosim? Ali
ti bi ga uvek celog pojela, Debs. – Glas joj je opet zadrhtao. – I uvek sam
te hvalila i govorila da si dobra devojka.
Sad je baš udarila po emocijama. I, u stvari, Kara je bila u pravu – Debs
ne sme da dozvoli sebi da se toliko prepusti emocijama. Niti bilo čemu
drugom, ako se ona pita.
– Nisi, mama – reče ona odlučno. – Ti nisi ni za šta kriva u svemu
ovome.

278
 – Oh – reče njena majka, sa olakšanjem.
Premda genetsko nasleđe ima nekog udela, po svemu sudeći. Ako u
porodici postoji istorija zavisnosti od nečega, onda ste pod većim rizikom
da i sami obolite od toga. – Ne možemo da krivimo tvog strica Neda za to –
rekao joj je otac zabrinuto.
Srećom, postojale su i druge stvari na koje se mogla svaliti krivica:
sredinski faktori, pritisak društva, prokleti Kozmo na čijim stranama o modi
iz meseca u mesec paradiraju na desetine žena mršavih kao Čiča Gliše.
Ali Debs je bila svesna šta ponovo radi. Krivi druge ljude za sopstvenu
nemogućnost da se izbori sa emotivnim problemima. Ona nije izmislila ovo,
kad smo kod toga. Da, tako je – Kara je tako rekla. Kara je bog. Debs treba
da se vidi s njom tog popodneva. Od same pomisli na to bi joj kolena
zaklecala, i to ne na dobar način.
– DEBS MORA SAD DA IDE, GOSPOÐO MENING – razdra se Fiona
s kauča. – VREME JE DA POPIJE PILULE. – Fiona je zadužila sebe za
davanje pilula. Činjenica da je jedna od njih protiv depresije činila ju je
malo nervoznom. – Šta ako se zbunim i dam ti dve? – Debs ju je uverila da
bi to samo značilo da će biti dodatno srećna tog dana.
– Zvaću te kasnije – obeća Debsina majka. I hoće. Kao da će svojim
zivkanjem na svaki sat u korenu saseći svaki poriv za povraćanjem. Osim
ako, naravno, Debra ne uspe da povrati dok priča s njom preko telefona.
Što ne spada u domen nemogućeg. O, zna Debsina mama kakve trikove ta
bulimija pokušava da izvede. Obavestila je Fionu da ponekad neočekivano
pravi male pauze usred rečenice kako bi mogla da čuje zvuke povraćanja u
pozadini.
Nakon što joj je dala pilule, Fiona je spremila „lagani ručak“ u vidu supe
od povrća i integralnog tosta. Činilo se da sve što je spremala za Debs tih
dana poteklo iz kuvara Dobra domaćica napisanog negde oko 1948. godine.
Onda bi sela preko puta Debs i mirno gutala sopstvenu supu.
– Možeš li molim te da prestaneš da me gledaš? – upita Debs posle
nekog vremena.
– Ne gledam te.
– Neću sakriti tost ispod džempera, znaš. To je anoreksija. Bulimija
funkcioniše po principu pojedi mnogo, traži još, a onda trči do toaleta.

279
 Fiona priznade: – Osećam se tako krivom.
Mogla bi i da joj se pridruži u grupi.
– Sve vreme dok smo živele zajedno... znala sam da nešto nije u redu,
ali samo sam mislila da...
– Imam apetit kao svinja?
– Da – priznade Fiona. – A onda kada si počela toliko da mršaviš kada
si upoznala Boba – trebalo je da preduzmem nešto.
– Kao na primer šta?
– Pa ne znam – reče Fiona ljutito. – Samo sam htela da skinem taj teret s
duše. – Odgurnula je svoj tanjir sa supom. To uopšte nije lepo s njene
strane. – Je li on primetio? Bob?
– Možda. Ne znam. Nije bio ovde dovoljno dugo da bi primetio išta.
Fiona se očito trudila da pronađe prave reči. – Znam da je sve ispalo
loše, ali mislim da je zaista gajio osećanja prema tebi, Debs.
Debs nije želela da priča o tome. Osećala se kao da bi se time vratila u
prošlost. A jedini način da pregura dan u tom trenutku bio je da misli da se
konačno kreće napred.
Ustala je od stola i dohvatila tašnu i telefon.
– Kuda ćeš? – upita Fiona napeto. Počela je beskorisno da se osvrće
okolo, kao da je zagubila svoje „dugme za bulimijsku uzbunu“ koje, kada
se pritisne, poziva nekoliko krupnih muškaraca u belim mantilima koji bi
hrupili u sobu i spasli Debs od nje same. – Znala sam da ne treba da
pominjem Boba – korila je sebe tiho.
Debs uzdahnu. – Fiona, znam da mi želiš dobro.
– I želim ti – stade Fiona iskreno da je uverava. – Znam da ponekad ne
deluje tako. Ali postaću bolja u tome.
– Ne možeš zauvek da ostaneš ovde i motriš na mene. Stiv će da
popizdi, za početak.
– Stiv može da ode i da se obesi. – Hrabre reči od žene koja je već
čitavu nedelju dana razdvojena od svog verenika i koja očito žudi za njim. –
Moj trenutni prioritet je da tebi bude bolje – reče odano.
Bilo je to vrlo lepo od nje. Ali ona je, kao i svi ostali, izgleda mislila da
će se Debs oporaviti za nedelju ili dve, kao da prosto boluje od jačeg gripa.
I sama Debs je uistinu bila mislila to isto, kada je prvi put otišla da se

280
vidi s Karom. – I tako! – rekla je, napola u šali. – Koliko će ovo da traje?
Jedan sastanak? Dva?
I Kara joj je uputila „onaj pogled“, zajedno sa „onim osmehom“, a Debs
je neobjašnjivo briznula u plač. Kara tako deluje na ljude. Prosto
zastrašujuće.
– To je samo dok ne staneš opet na noge – uveravala ju je Fiona.
Nije rekla: Bilo bi drugačije da imaš Boba; nekoga kome je stalo do
tebe, i ko je tu da se brine o tebi. Bilo bi drugačije da imaš nekoga.
– Imam sastanak s Karom – reče ona Fioni, prilično defanzivno.
Kari je stalo do nje. Otprilike. Čak i ako joj plaća za to.
Fiona je delovala kao da joj je silno laknulo. Sad može da provede sat
vremena na telefonu sa Stivom umesto da prati Debs niz ulicu kao neki
detektiv amater.
– Doneću ti kaput – reče ona.
Dok je bila u hodniku, zvono na vratima se oglasilo i ona se vratila bez
kaputa. – Imaš posetioca.

Aleks je držala ogroman buket sveća.

– Cveće nije od mene – reče ona. – Pa jeste – ispravi se brzo. – Skupili
smo pare na poslu.
– Oh hvala ti!
– Svi se raspituju za tebe, znaš. I pitaju se kada ćeš se vratiti.
– Neću još nekoliko nedelja – reče Debs neodređeno.
Situacija je bila veoma neugodna. Nisu videle jedna drugu još od one
noći u toaletu na poslu. Debs je bila na bolovanju otkako se onesvestila.
Marti do sada nije imao nikakav prigovor na to. – Odsustvuj koliko god ti
je potrebno – rekao joj je velikodušno pretprošle nedelje. – Tvoje mesto
ispod stepeništa će te čekati kad se vratiš.
Imala je jak osećaj da njegova dobra volja potiče od straha da će ga
tužiti zbog razbijene glave, naročito jer joj je Gavin otkrio da je Marti bio
doveo nekakvog pravnog savetnika u firmu, i da su njih dvojica proveli sat
vremena stiskajući se u ženskom toaletu, gledajući pločice.
Barem je uspela da sakrije celu priču o poremećaju ishrane od ljudi s

281
posla. Lekarka je na njenom opravdanju kao razlog odsustvovanja navela
depresiju, pa su barem mislili da je samo ludača a ne i žderonja u potaji.
– Idem da nađem vazu – reče Fiona veselo, očigledno impresionirana što
je neko s posla, u odelu, i s lepim kolima došao da poseti Debs. I to posle
Debsine kuknjave o tom mestu.
– I tako! – reče Aleks, kada je ona otišla. – Kako se osećaš?
– Rekla bih ti, samo što nisam sigurna da li ti je stalo.
– Molim?
– Čuj, nema potrebe da brineš. Neću reći nikome na poslu, u redu?
Pretpostavljam da si zbog toga došla.
Aleks otvori usta da kaže nešto, predomisli se, i svali se na kauč (uz
malo sreće neće joj ostati fleka na toj lepoj suknji krem boje).
– Znaš, nije mi jasno šta koji kurac nije u redu s tobom – reče ona.
Debs je bila prilično šokirana. Aleks nije sklona psovanju. U normalnim
okolnostima je fina i staložena.
– Trudim se da budem fina prema tebi. Da se sprijateljim s tobom. A,
budimo iskreni, nije kao da svi trče da ti budu prijatelji, zar ne?
Debsino lice se upalilo. – Niko to nije tražio od tebe.
– Nije – saglasila se Aleks. – Ali mislila sam da možda imamo nešto
zajedničko. Mislila sam da si drugačija od ostalih budala.
– I jesam – insistirala je Debs ulizički. – Gavin je takođe fini – osetila je
da mora da kaže. – I Lijam nije loš, ako možeš da ga nateraš da prestane da
priča o automobilima i ženama.
Aleks odmahnu rukom na to i nastavi. – A ti mi zahvaljuješ tako što me
optužuješ da sam rekla svima na poslu za tvoju ljubavnu vezu!
– Ako ti nisi, ko onda jeste? – upita Debs, trudeći se da ne zvuči kao da
joj je oko tri godine.
– Dženis.
– Dženis?
– Po svemu sudeći, bila je u toaletu one večeri na božićnoj zabavi kada
si ti onako pijana pozvala Boba. Eto. Misterija rešena.
Zavalila se na kauču i čekala izvinjenje.
– Izvini – promrmlja Debs. – Strašno mi je žao.
– Izvinjenje se prihvata – reče Aleks zrelo, ostavljajući Debs da se pored

282
nje oseća kao još veće dete.
Sada je nastupila duga tišina. Kao da nijedna od njih dve nije znala šta
da kaže.
– Bolujem od bulimije – izbrblja Debs.
Zašto, oh zašto? Ali ona verovatno pokušava da se iskupi; sad obe znaju
nešto o onoj drugoj što ostali svet ne zna.
– Dakle, šta pokušavaš da kažeš? – upita Aleks. – Evo nas, dve
čudakinje na okupu?
– Ne! Ne, ne! – Debs se samo još više upetljala. U očajničkom pokušaju
da promeni temu ona upita: – Kako stoji situacija s tvojom devojkom?
Ali to je bio još jedan ćorak.
– Nikako.
– Oh.
– Nemoj ni da se trudiš da izgledaš iznenađeno. Bila si tamo one večeri.
Čula si.
– Ona jeste imala pravo – oseti Debs da mora da kaže.
– O, znači da si na mom mestu, ti bi to uradila, zar ne? Umarširala bi u
kuhinjicu jednog jutra za vreme pauze za kafu i obnarodovala svoje
seksualno opredeljenje svima taman dok Marti dovršava svoj najnoviji vic
sa sijalicom?
– Jasno mi je da tamo odakle ti dolaziš...
– Ali ipak misliš da treba da stisnem petlju, zar ne? Ipak misliš da je
bolje biti „veran“ sebi nego da možeš da radiš kao čovek a da ti pri tom
seronje ne zagorčavaju život?
– I meni zagorčavaju život – pobuni se Debs.
Aleks je sedela zavaljena na kauču neko vreme. – Čuj, žao mi je zbog
bulimije. Jesi li dobro?
– Ne baš. Ali biću. Sad baš idem kod savetnice. U stvari, zakasniću.
Aleks ustade. – Izvini...
– Ne, čekaj. – Imala je osećaj da su ostale nedorečene. – Mora da želiš
da znaju?
– A kako si došla do tog zaključka?
– Htela si meni da kažeš one večere na zabavi.
Aleks to nije poricala. – Čoveku se smuči da laže sve vreme.

283
 – Pa šta misliš o tome da kažem Gavinu?
– Ali zar on neće reći Lijamu?
– Verovatno.
Aleks razmisli o tome. – Baš to je i Džema – moja bivša – rekla. Samo
pusti buvu.
– Čuj, na tebi da je odlučiš.
Aleks zatvori bolno oči za trenutak. – Marti i Dženis. Možeš li da
zamisliš?
– Oni su idioti.
– Znam, ali ipak ih se plašim.
– Plaši se, ali učini to bez obzira na strah – posavetova je Debra, veteran
koji je pročitao na stotine knjiga o samopomoći. Premda su završile u
đubretu zajedno s njenom vagom. Bio je to pokolj.
Aleks ustade i poravna suknju. I, o bože, stvarno joj je ostala neka fleka
na zadnjici. – Srećno s bulimijom. – Čelo joj se nabralo. – To je prejedanje
i pročišćavanje, zar ne?
Debs je bila vrlo impresionirana.

***

Debs nije bila sigurna da li joj se Kara sviđa. Ponekad nije bila sigurna da
li se ona sviđa Kari. Nikad nije govorila previše. Samo je otvarala vrata tri
puta nedeljno i puštala Debs unutra, a Debs bi, iz nekog neobjašnjivog
razloga, odmah briznula u plač. Sve je to bilo veoma čudno.
– Izvinjavam se – reče kroz suze. – Ne znam, uporno radim ovo. Možda
zato što sam zakasnila.
U početku je to pripisivala šoku i sramu usled toga što je završila na
psihoterapiji. A čak i ne živi u Los Anđelesu. Ili je možda plakala zato što
je bila jedini predmet pažnje jedne visokokvalifikovane i zauzete savetnice
dobar sat i po vremena, pa je osećala da mora da ispuni njena očekivanja.
Ali sad je konačno shvatila. To nije imalo nikakve veze s terapijom,
pritiskom ili činjenicom da je zakasnila zbog Aleks. Plakala je jer ju je
neko, srećom, konačno bio zaustavio. Više nije morala da jede a zatim da
povraća.
Sve to plakanje nije uticalo na Karu. Prosto je gurnula kutiju maramica

284
bliže Debs i nasmešila se na taj napet način. Debs je pokušala da joj uzvrati
istim takvim osmehom jednom prilikom, ali to kao da nije imalo nikakvog
efekta.
Bolnica je poslala Debs k njoj. Ona je, po svemu sudeći, bila stručnjak
za poremećaje ishrane. Ali činilo se da nikad ne želi da priča o hrani. Debs
je bila spremna da prizna koliko tačno pingvin čokoladica može odjednom
da pojede (osam) i kako se osećala nakon svog prvog uspešnog
pročišćavanja (sjajno – lagano, sobodno, mršavo – otprilike). Pretpostavila
je da će je Kara staviti na neki strogi režim ishrane i da će tu biti dosta
ohrabrivanja i držanja za ruke.
Ali, na Debsinu žalost, Karu nije zanimalo ništa od toga. Umesto toga,
fiksirala bi Debs svojim prilično bledim plavim očima i postavljala joj
teška, i često naizgled beskorisna pitanja o Debsinoj potrebi da kontroliše
svoje okruženje (molim?) i njenoj nesposobnosti da prihvati sebe onakvu
kakva jeste.
– Tačno – reče Debs s olakšanjem, srećna što je tačno odgovorila na
jedno pitanje.
– Molim? – reče Kara.
– Shavatam da moram da ostvarim napredak u mnogim stvarima – stade
Debs žustro da je uverava. – Ali radim na tome.
To je bio pogrešan odgovor. Rad na samopoboljšanju, po svemu sudeći,
nije cilj terapije za bulimičare. U stvari, stekao se utisak da Kara želi da
natukne da je, kao i mnogi ljudi s poremećajima ishrane, Debs verovatno i
perfekcionista u potaji.
Debs je morala da se uzdrži da se ne naruga. Ko je još čuo za
perfekcionistu koji ima loš posao, nema kola, nema stan, nema ušteđevinu, i
nema život?
Kara ponekad priča neviđene gluposti.
Njene usluge takođe koštaju čitavo bogatstvo. Debs je progutala
ogromnu knedlu kada je joj je stigla kopija prvog računa od zdravstvenog
osiguranja. Za te pare je mogla da se podvrgne podvezivanju želuca i reši
sve svoje probleme. Hvala bogu što se bila odlučila za neko veselo
zdravstveno osiguranje, na šta ju je nagovorio otac – koji je verovatno
naslutio da će joj biti potrebno jednog dana.

285
 Svakako nije mogla da priušti da sama plaća troškove lečenja, sad kad
je na bolovanju zbog depresije.
Depresija nije bila laž. Zaista jeste bila depresivna. Tako su joj barem
rekli, iako se ona nije osećala nimalo drugačije nego ranije. Što je pomalo
tužno, sad kad razmisli o tome. U svakom slučaju, na kraju su joj dali neke
antidepresive, za koje je Fiona nervozno dala sebi u zadatak da će ih davati
Debs. Za sada, Debs se nije osećala preterano veselo. Ali rekli su da će
lekovima biti potrebno oko mesec dana da bi počeli da deluju. Čitav mesec
dana? Šta bi bilo da sam stvarno depresivna, pomisli Debs cinično, pre
nego što je opet neobjašnjivo briznula u plač.
Gospode. Bilo je jezivo, sve to plakanje.
Dok je čekala da pilule počnu da deluju, imala je Karu. Alternativa je
bila da je smeste u jedan od onih rehabilitacionih centara za ljude s
poremećajima ishrane. Zamislite kad bi vas zatvorili s gomilom drugih
ludaka koji se takmiče u pročišćavanju, prejedanju i izgladnjivanju. Nije
mislila da može to da podnese.
– Nazvaću je – rekla je Debs u bolnici, nevoljno uzimajući Karinu
vizitkartu. I mogla bi.
– Nazovi je – ohrabrivali su je. U suprotnom je rizikovala da nepovratno
ošteti jednjak ili doživi infarkt; bilo je na njoj da odluči.
– Mi ćemo zvati, mi ćemo zvati – zakokodakala je njena majka,
prestrašena. Blesava žena. Sve Debsine analize su bile u redu. Samo dižu
frku.
Jedina stvar koje nije bila u redu s njom jeste sve to plakanje, i osećaj
da je neki crni oblak prati kuda god krene. Jednog jutra se osetila toliko
neraspoloženo da je prosto podigla slušalicu i obavila poziv.
Danas, Kara je strpljivo čekala dok Debs nije završila s plakanjem za taj
dan.
– Da li se sada osećaš bolje?
– Sjajno – zareža Debs u odgovor zapušenog nosa.
– Zašto si toliko ljuta na sebe, Debs? – upita Kara na onaj ispipavajući
način o kojem psihijatri izgleda uče prvog dana na fakultetu.
– Nisam.
Kara nije bila zadovoljna tim odgovorom, ali to joj je što joj je.

286
 – Danas moramo da se suočimo s pitanjem tvoje veze s Bobom – reče
ona.
Oh za ime boga! Uvek je želela da se Debs suoči s nečim. Kakve uopšte
veze Bob ima s tim? Pa očigledno je imao velike veze s Debsinim
ljubavnim životom, ali nikakve s tim što je trčala do toaleta nakon svakog
obroka.
– Bio je oženjen. Vratio se svojoj ženi. Kraj priče – reče prilično
koncizno, čisto da bi pokazala kako smatra da je dalje ispitivanje na tu
temu nebitno.
Ali Kara je imala kožu poput nosoroga jer se nije nimalo osvrnula na to.
Samo je strpljivo čekala dok Debs nije ponovo briznula u plač.
– Sranje – besnela je Debs. I to taman kad je nos počeo da joj se
otpušava. Kako neko može toliko da plače? Sad će joj oči biti naduvene
ostatak popodneva i Fiona će pomisliti da je ponovo povraćala.
Ali ovo plakanje je bilo drugačije. Zvučalo je zabrinjavajuće, nalik
naricanju.
Blagi bože. To s Bobom se završilo pre više nedelja. Očigledno je još
uvek bila uznemirena, ali daleko od toga da nije bila videla da se nešto loše
sprema.
Posle nekog vremena uspela je da se utiša i počela čudno da štuca i
ušmrkuje. Osećala se prazno. To nije ništa novo. Ranije je tu prazninu
ispunjavala hranom. Sad kad ta opcija više nije bila u opticaju, šta joj je
preostalo? Da ide unaokolo s tom velikom zjapećom rupom u sebi?
– Pričaj mi o Bobu – podstaknu je Kara, čisto da joj doda soli na ranu.
Debs je ponekad podozrevala da joj postavlja takva pitanja samo da bi
mogla da se zavali u fotelji dok bi Debs morala sama da odradi svu priču.
Lak posao kakav se samo poželeti može.
Pa Debs je ovog puta bila spremna za nju. Čitala je rubrike s
problemima čitateljki u ženskim časopisima. Bila je prilično dobro upućena
u sve te psihoterapeutske ispitivačke tehnike.
– Verovatno mi je zapao za oko jer je bio oženjen – objavi ona znalački.
– A samim tim i nedostupan. Očigledno, imam jak strah od vezivanja.
– Zar? – reče Kara, izgledajući veoma iznenađeno.
– Pa ne. Barem mislim da nemam. – Do đavola. Nije želela da doda još

287
nešto svojoj listi problema. To bi za posledicu moglo imati samo još veći
broj sastanaka.
– Dakle, po čemu je Bob bio toliko poseban? – upita Kara, i ponovo se
zavali u fotelju, sva zadovoljna sobom.
Debs poče da uzdiše i hukće i gleda na sat u nadi da će se sastanak
uskoro okončati. Potpuno nerealno, naravno, s obzirom na to da je tek bio
počeo.
Kara je, u međuvremenu, čekala. Debs je pokušala da uguši svoj bes i
samosažaljenje. Zašto mora da sedi tu i da je tako ispituje? Uvek kada je
pričala strancima o Bobu osećala je kao da mora da se brani i da je učinila
nešto pogrešno. I glupo, naročito uzimajući u obzir činjenicu da je on
okončao celu stvar da bi se vratio ženi. Kao da bi ikada učinio nešto drugo.
– Čuj, svidela sam mu se, u redu? – reče na kraju prilično bezvezno. To
je ostavilo utisak kao da su oboje bili u predškolskom.
Kara ne reče ništa. Tišina joj nije nimalo smetala. Mogli bi proći i čitavi
minuti u tišini a ona se ne bi nimalo uznemirila. Debs bi, s druge strane,
polako počela da pomodreva od nelagode i na kraju bi izbrbljala nešto
potpuno nevažno, na primer: – Jesi li gledala Faktor X u subotu uveče? –
čisto da bi nešto rekla.
Kara je to namerno radila, naravno. Bio je to podmukao način da dâ
Debs dovoljno kanapa da se sama zadavi njime.
Debs bi pala na to svaki put. Kao sada. – Pretpostavljam da smo se sreli
u pravo vreme.
Kara izvi obrvu, kao da hoće da kaže „da li stvarno tako misliš?“
– U stvari, možda ne – priznade Debs. – Pre će biti da smo se sreli u
pogrešno vreme.
Kao da je time što je to rekla naglas prvi put uspela da sagleda stvar u
pravom svetlu: dve zalutale duše koje su se srele zbog sendviča sa šunkom
– Debs čiji život nije vodio nikuda, i Bob koji je bio frustriran svojim
životom. Ali umesto da zajedno odjašu u zalazak sunca, kao u filmovima,
njihova veza je kod Debs izazvala ozbiljan poremećaj ishrane, a Boba
gurnula u život pun laži.
Kakav par. Katastrofalan. Bilo bi bolje da se nikad nisu sreli.
Ali Debs se onda nikad ne bi suočila sa svojim problemima, ili bar ne

288
dok ne bi protraćila još više vremena, niti bi upoznala Karu (da li bi to bilo
tako loše?), ni Boba... pa, Bob je uz malo sreće sredio svoj život i pomirio
se s Geri.
Debs se sada osećala prilično filozofski, i neobično dobroćudno. Raduj
se svete, i tako to. Sve se desilo s razlogom. Imala je jak osećaj da će se
svakog trenutka desiti nešto vrlo simbolično. Sunce će sinuti kroz prozor
pod pravim uglom i okupati je svetlom otkrovenja, ili nešto slično.
Onda se setila da je bila popila jednu kola-kolu prilikom dolaska, i to
nakon što je uzela antidepresive. Ponekad je imala običaj da se zanosi
nakon te kombinacije.
Ali dok je još uvek bila na tom srećnom mestu, odlučila je da se oprosti
od Boba. Zbogom, pomislila je ošamućeno. Onda nije mogla da smisli šta
bi još mogla da kaže. I, ovaj, srećno, dodala je žurno. Nadala se da bi i on
njoj poželeo isto, da je takođe na koka-koli i jakim antidepresivima.
– Mislim da možemo da završimo za danas – reče Kara, drsko
prekidajući njeno malo sanjarenje. – Osim ako ne postoji još nešto o čemu
želiš da pričamo?
– Ne, ništa – stade Debs iskreno da je uverava.
Kara mora da vredi tih silnih para, jer se Debs osećala najbolje u
poslednjih nekoliko nedelja kada je izašla na vrata.

289
 24.

Bobov način da se izbori s krizom njihove šesnaestogodišnje ćerke koja živi

s propalicom bio je da ga pozove na večeru.
– Ne mogu da verujem da si to učinio! – besnela je Geri u kuhinji.
– Znam da ne možeš da veruješ. Rekla si to već desetak puta. – Bob je
preturao po fioci tražeči letak s menijem kineskog restorana Sun Fet iz
centra koji isporučuje hranu na kućnu adresu. – Ovde je jebeni haos.
Onda, kao da se setio da više ne živi tu i da nema nikakvo pravo da
kritikuje bilo šta u vezi s kućom, rekao je, krotko: – Ah. Evo ga. Baš tamo
gde treba da bude.
– Bar je trebalo da me nekako upozoriš. – Geri je bila u baštovanskoj
odeći. Ne da je prethodno radila u bašti, ili nešto slično. Ali nadala se da će
je obuzeti želja za tim bude li se prigodno obukla. Prošle nedelje je to
upalilo kada je obukla staru košulju koju je nosila kada je amaterski slikala
akvarele – davno pre nego što su se pojavila deca i uništila joj život,
naravno. Tada je sedela za kuhinjskim stolom u svojoj košulji, slikajući
mrtvu prirodu u vidu činije s voćem, osećajući se veoma umetnički i
ispunjeno.
Sve je to bio deo njene misije da uspori. Da izdvoji vreme za sebe. Da
odredi prioritete.
– Ponovo si slušala Džeremija Kajla, zar ne? – rekla joj je Andrea sa
uzdahom.
Geri sada nije znala da li je više nervira to što će je Leo Rajan zateći u
helankama, ili Bob. On sam je bio prilično elegantno obučen. Na sebi je
imao farmerke i prilično lepu košulju koju nije ranije videla, i ona je
samosvesno spustila svoju vrećastu prastaru košulju.
– Desilo se spontano – uverio ju je. – Pomislio sam: pa jedan način da je
navedem da se vrati kući jeste da ih pozovem na večeru.
Bilo je to prilično lukavo. Morala je da mu se divi.
– Mogla sam ja da spremim večeru, znaš – reče ona.
– Mislio sam da više ne kuvaš – reče on ravnodušno.

290
 – Ne pečem. Nikad nisam rekla da ne kuvam.
– Da sam na tvom mestu, batalio bih i to.
Oh! Očito se priseća njene pastirske pite.
Ali on se smešio, i posle nekoliko trenutaka i ona mu je uzvratila
osmehom. I nevoljno je priznala da bi, za promenu, bilo lepo da sednu za
porodičnu trpezu koju ona nije spremala tri sata.
Čak i ako će tome prisustvovati muž od kojeg je rastavljena.
I njena otuđena ćerka.
I dečko njene otuđene ćerke, prilično divljeg izgleda, koji se u tom
trenutku mrštio u dnevnoj sobi. Nosio je vrećaste farmerke i uobičajenu
trenerku s kapuljačom, ali barem mu je glava bila otkrivena. Nemirno je
stajao kraj prozora, gledajući kako da pobegne ili proveravajući da mu neko
ne krade kola, koja su bila drsko parkirana između Bobovih i Gerinih kola
na sredini prilaza.
– Samo ću da uzmem nešto da popijemo – reče Suzan, uletevši u kuhinju
i otvarajući frižider.
– Vrati jedno od tih nazad – reče Bob automatski i ne osvrnuvši se.
Suzan je za trenutak izgledala kao da će se pobuniti, ali onda je pustila
jednu od flaša hajnekena koju je bila uzela iz frižidera. Umesto nje je sebi
uzela jednu kola-kolu.
– Stvarno je lepo videti te – reče Geri nežno.
Suzan je izgledala kao da se premišlja da li da ostane rezervisana ili ne,
ali onda je rekla, prilično stidljivo: – Lepo je vratiti se. Ali ne za stalno,
očigledno. Samo sam došla u posetu – dodade brzo.
– Naravno – promrmlja Geri. – Kako ti je kod Lea, jesi se lepo smestila?
– Sjajno! – reče Suzan. Osmeh joj se malo pomračio. – Očigledno, pošto
deli kuću sa svima ostalima, ponekad zna da bude malo tesno.
– Ipak, sigurna sam da je sjajno imati svu tu slobodu? – nastavila je Geri
uporno. Trudila se da ne pokaže kako uživa.
– Oh jeste – saglasila se Suzan, pre nego što se okrenula nazad da vidi
šta može da pokupi iz frižidera. Nije prestajala da jede otkako je došla.
Geri je takođe videla veliku kesu s prljavim vešom sakrivenu u kupatilu. U
Leovoj kući očito nisu imali ispravnu mašinu za veš, niti punu ostavu.
U dnevnoj sobi Leo je prilično zbunjeno zurio u jedan ukrasni predmet u

291
vidu slona poremećenog izgleda kojeg je Bobova majka donela jednom
prilikom s odmora iz Kenije.
– Šta misliš, da li je... gladan? – upita Bob oprezno.
Izgledao je kao da može da pojede omanju kravu.
– Pretpostavljam da je bolje da pitamo – reče Geri.
– Rezanci s piletinom ili s govedinom! – doviknu Bob veseo s bezbedne
udaljenosti, mašući menijem za naručivanje.
Iz nekog razloga, pogrešio je što je to rekao. Glava Lea Rajana se trže
uvis. Njegovo lice, iaonako sivkasto, kao da je još više potamnelo.
Domarširao je do vrata dnevne sobe i naglo ih otvorio.
– Ni jedno ni drugo – odreza on.
Bob i Geri ustuknuše. Šta bi uopšte mogao da želi – krvavu šniclu,
pravo ispod noža? Bobovu glavu na tanjiru?
– U stvari – reče on, smešeći se prilično pokajnički – ja sam vegan.
Zavitlava ih. Sto posto. Ovako on zamišlja bolesnu šalu pre nego što
povadi džepni nož i iskasapi ih.
– Znam da ne izgledam tako – priznade on. – Ali nisam takao hranu
životinjskog porekla skoro pet godina. Ona ne sadrži sve neophodne
hranljive sastojke – pridikovao im je.
Geri je mogla da oseti kako Bob pored nje polako izdiše. Vegani su u
redu. Vegani su bezopasni.
– I ja sam sad vegan – objavi Suzan.
– Ti? – naruga se Bob. – Jednom je pojela sedam hot dogova jedan za
drugim – reče on Leu.
Suzan prevrnu očima: roditelji. – To je sve u prošlosti. Leo i ja sad
jedemo samo tofu i sočivo.
– Pa, ne samo tofu i sočivo – prekori je Leo nežno. – Ne želim da tvoji
roditelji pomisle da sam nekakav hipik. – Namestio je mošnice u
pantalonama – zašto dečaci rade to? – i iscerio se Geri. – Jedemo dosta
pljeskavica od povrća i krompirića. Neće ona zakržljati, znate, gospođo M.
Gospođa M?
– Oh! Pa... sjajno... – procedi Geri.
– Prednje gume su vam malo izlizane.
– Molim?

292
 – Gledao sam kroz prozor. Još ne predstavljaju opasnost, ali bolje da ih
proverite. Znam jednog vulkanizera koji će vam ih zameniti za male pare.
Malo su se previše opustili pa je Bob planuo: – Voziš prebrzo.
Leo obesi glavu. – Pazim, doduše.
– Nema to veze. Dovoljno je da naletiš na malu poledicu na putu. Ili na
prolivenu naftu. Ili da ti kočnice otkažu. Ili... ili...
– Da dete izleti iza sladoledžijskog kombija? – pomože mu Leo.
Bob ga sumnjičavo prostreli pogledom. – Moju ćerku voziš na prednjem
sedištu.
To je bilo nešto najbliže pretnji što se usuđivao da iznese. Leo je još
uvek, na kraju krajeva, bio nepoznanica. Možda jeste vegan, ali šta ako je i
nosilac crnog pojasa?
Posle duže pauze, Leo je popustio: – Voziću sporije.
Sreća. Sad svi mogu da se opuste.
Ali brzo je došlo vreme za novi test. – Pretpostavljam da nisi gledao
meč u nedelju? – upita Bob oprezno.
– Jesam – potvrdi Leo.
– Stvarno? – reče Bob. Leo je sada praktično postao kandidat za zeta. –
Šta misliš o onoj sudijskoj odluci? Potpuna glupost, zar ne?
Leove veđe se, međutim, ponovo namrštiše. – Izvini, druže. Mislio sam
da misliš na hokej.
Nastupila je kratka pauza.
– Ne – reče Bob naposletku.
Geri je šarala pogledom od Boba do Lea i Suzan, kao da pokušava da se
povrati. Leova transformacija iz vucibatine u vegana, a zatim u ljubitelja
egzotičnih sportova, bila je prebrza za nju.
– Tako smo se i upoznali, Suzan i ja – obavestio ih je Leo. – Iako smo
živeli iza ugla sve vreme. Ja igram hokej, znate. Kao i ona. Pogledao je u
Suzan s neodobravanjem. – Ili je barem igrala.
– Ne počinji – brecnu se Suzan.
– Stvarno je bila talentovana – nastavi on, obraćajući se Bobu i Geri.
Suzan poče da uzdiše i prekršta ruke. – Ali mislim da je dospela u loše
društvo. Ta Karen...
– Leo! – Suzan je sada bila besna.

293
 – Šta? – reče on. – Samo mrzim to što visiš u tom tržnom centru, to je
sve.
– Ne visim. Kupujem. To se radi u tržnom centru. Samo zato što ti mrziš
kupovinu...
– Prosto ne vidim svrhu isprobavanja garderobe koju nemaš nameru da
kupiš. Kao ona balska haljina od prošle subote. Zašto je to zabavno?
U tom trenutku Geri i Bob počeše polako da se povlače iz sobe. Uz
malo sreće, Suzan i Leo će raskinuti dok večera ne stigne.
– O čemu razmišljaš? – upita Bob dok su čekali u kuhinji.
Razmišljala je kako se Suzan ipak ne snalazi loše sama.
Razmišljala je kako je lepo što je Bob tu, i kako je bila usamljena. I
kako bi bilo lako da prosto zaborave sve i nastave dalje kao da se ništa nije
desilo.
Opasne misli.
– Ni o čemu posebno – reče ona, udaljavajući se. – Bolje da odem i
postavim sto.

Bob je svratio do kuće dva dana kasnije.

– Primetio sam da bojler treba da se odnese na servis. Pomislio sam da
je bolje da obavim to da ti ne bi, pa, eksplodirao na spavanju i povredio te.
Organizovao je odnošenje bojlera na servis i stavio novu sijalicu u
dvorištu, a zatim se odvezao.
Prošlo je još dva dana i Geri ga je ponovo zatekla na svom pragu.
– Bobe – reče ona – ne možeš da nastaviš da radiš to.
– Šta? Moram da popravim crep. Osim ako nećeš sama to da uradiš.
– Pa neću. Ali mogla bih da pozovem nekoga.
– Koga? – upita on izazovno.
– Nekoga ko popravlja krovove. Nekog... stolara!
Izgledao je razočarano što je pogodila. Njegova je, doduše, bila
poslednja. – Koji bi ti naplatio čitavo bogatstvo i verovatno ne bi odradio
posao kako valja.
– Samo još crep – upozorila ga je.
– Naravno.

294
 Izneo je merdevine i popeo se na krov, i tek nakon što je otišao, ona je
videla da su kante za smeće ispražnjene i da su joj kola oprana i usisana
iznutra.
Nazvala ga je: – Nisi morao to da uradiš.
– Znam, ali želeo sam. O, i Leo će ti srediti za one nove gume, u redu?
– Bobe, ne znam kako ovo da ti kažem...
– Onda nemoj – reče on. Zvučao je pomalo uplašeno. – Samo me pusti.
Molim te.
Nije znala da li je to njegov način da se izvini ili pokušava da je vrati.
Verovatno oboje.
– Samo ne želim da se polako vratimo na staro, Bobe.
– Zar bi to bilo tako loše?
– Da – reče ona.
– Zašto?
Zato što bi onda sve kroz šta su prošli bilo ni za šta. Sav taj bol i jad bi
bio uzaludan, skoro.
– Geri, još uvek te volim.
– Znam da me voliš. – I ona njega voli. Ali šta to menja?
Očigledno je primio k srcu njene reči jer od njega nije bilo ni traga
nedelju dana nakon toga. Onda se jedne večeri vratila s posla da bi otkrila
da živa ograda izgleda sumnjivo potkresano, a prozori oprani spolja.
Ponovo ga je nazvala. – Bobe?
– Izvini, Geri, ne mogu da pričam. Na sastanku sam.
Naredne nedelje ju je na pragu sačekao divan procvetao grm božićne
zvezde s karticom od njega na kojoj je pisalo samo „Srećan Božić“.
– Čuj, hoćeš da dođeš na večeru za Božić? – upita ga. Uradila je to zbog
dece, kako je govorila sebi. Ali on je ljubazno odbio, rekavši da se već
dogovorio da ode kod majke. Svratio je na Božić ujutru, podelio poklone i
zatim otišao.
Kupio joj je knjigu recepata. Za ime boga. Posle svega što je bila rekla...
baš kao sa L’Eau D’Issey parfemom. Stalno joj je donosio bočice tog istog
parfema, kao da je zaglavljen u nekom bezdanu iz kojeg nikad ne može da
izađe.
Bio je to primerak kuvara Ne mogu da kuvam, neću da kuvam.

295
 Prasnula je u smeh.
Unutra je bila ostavljena kartica s porukom: „Ja još uvek kuvam. Hoćeš
da mi se pridružiš za večerom neko veče?“
Zalupila je knjigu, uzlupanog srca.
On prosto neće da odustane. Baš kao pre svih tih godina kada su se
upoznali, a on uporno pokušavao i pokušavao dok ona konačno nije
pristala.
Nije odgovorila na poziv. I, u nekom nagonskom činu buntovništva,
izašla je prve nedelje januara i konačno sredila frizuru onako kako je dugo
pretila da će učiniti. Otišla je u neki pomodni frizeraj u gradu, gde je bila
najmanje dvadeset godina starija od ostale klijentele. Frizerka ju je ošišala
na radikalnu paž frizuru, uveravajući je s previše oduševljenja da je „čini
mnogo mlađom“.
– Znala sam da neću moći sama da isfeniram prokletinju kod kuće –
besnela je, obraćajući se Suzan.
– Daj mi fen – reče Suzan mirno, profesionalac. – Ja mogu od slame da
izatkam svilu – uveravala je Geri.
Sada je počela da prespavljuje kod kuće nekim danima; tri puta prošle
nedelje, u stvari. Leo bi tada došao na večeru ili da gleda TV. Sve je bilo
vrlo civilizovano. – Gde ideš uopšte? – upita ona.
– U pab – reče Geri kiselo.
– U pab?
To nije bila Gerina ideja. Nikola je organizovala izlazak s novim
dečkom. Da, počela je da izlazi s onim nastavnikom iz škole, Endijem.
– Ali nisam to učinila zbog tebe, Geri – nerado je istakla. – Već sam bila
odlučila da ću početi da se viđam s drugim ljudima kada bude prošlo dve
godine od Fintanove smrti.
– Nisam znala da imaš neki vremenski raspored. Štedela bih reči.
Situacija je još uvek bila nategnuta između njih dve. Ispijanje čaja je
trajalo dovoljno dugo da krenu iz početka, čak i nakon ponovnog
uspostavljanja mira.
– Zašto ne dođeš? – pitala bi je Geri.
Ponekad bi Nikola to i poželela, ali se plašila da će je Geri optužiti da
nastavlja da priča o Fintanu pa je otišla u drugu krajnost i uopšte ga nije

296
pominjala.
– Sećaš se onog tipa za kojeg sam bila udata? – rekla bi kad god se ta
tema nije mogla potpuno izbeći.
Stvari će se stišati, Geri je bila sigurna. Nikola još ima da pređe dug put
(kao i svi).
U međuvremenu je počela bojažljivo da se viđa sa Endijem, jedinim
muškarcem u školi. Ali on je potekao iz porodice sa sedam sestara pa je
rekao da je navikao na to. S podužom kosom i nežnim prstima, bio je
savršen za Nikolu.
– I njemu ne smeta da pričam o čoveku kojeg sam sahranila pre dve
godine – reče Nikola Geri prilično nabusito.
On, međutim, jeste povukao crtu kod odlaska na groblje. Nikola je
pokušala da ga odvede jedno veče „čisto da upozna njih dvojicu“, a on joj
je odlučno (ali nežno) rekao da je on čovek koji gleda u budućnost, ne u
prošlost.
To je ostavilo jak utisak na Nikolu, premda joj je Geri bila rekla istu tu
stvar u kuhinji one večeri. Ali možda je to zvučalo autoritativnije uz usta
jednog nastavnika, jer u roku od nedelju dana, Nikola je počela da nosi
crvenu garderobu – crvenu – i da planira zajednički izlazak u pab.
Geri bi radije iskopala sebi oči.
– Molim te pođi s nama – molila ju je Nikola. – Nismo izašle zajedno
sto godina.
Bilo je smeha u njenom glasu koji Geri nije čula još od... pa, u stvari,
nikada.
– Sigurna sam da vas dvoje ne želite da vam držim sveću.
– Nipošto. Uostalom, ti si se nedavno rastavila od muža.
– Pa?
– Pa treba malo da izlaziš.
Geri je odjednom postala sumnjičava. – Znači, išli bismo samo ti, ja i
Endi?
– Da. O, i možda jedan njegov prijatelj.
– Nikola...
– Vrlo je fini, Geri. Plus, i on se takođe nedavno rastavio od žene.
– Neću da izađem s nekim naslepo.

297
 – Opusti se. Možda će ti se svideti.

– Nisam siguran u vezi s tim stepenastim šiškama. Veoma je passé, veoma

u stilu Dženifer Eniston. Ako želiš, mogu da ti ih sredim.
Endijev prijatelj Tomas bio je četrdesetsedmogodišnji frizer.
– Nisam gej – bila je jedna od prvih rečenica koje joj je uputio. – Većina
ljudi misli da su svi muški frizeri gejovi, ali uveravam te da sam ja sto
posto heteroseksualac.
– Drago mi je zbog tebe – rekla mu je Geri ljubazno, merkajući mu
obuću bez obzira na to. Nije nosio kaubojske čizme, premda jeste vezivao
kosu u rep. Sumnjala je da je izvukao i suptilne pramenove.
Sada je proučavao njenu paž frizuru. Nije bila dobra. Rekao je to na
veoma fini način, doduše. Rekao joj je da bi njenom ljupkom srcolikom licu
pristajala svaka frizura. Osim paža za koji je upravo bila dala preko sto
evra, očigledno.
– Možda bi ti bolje pristajala kraća kosa – reče on iznenada.
Geri se sada uplašila. Ranije je videla kako mu nešto sjaji iz džepa od
pantalona i plašila se da su u pitanju makaze koje bi mogao da povadi tu na
licu mesta u pabu i „sredi“ je.
– Divan je, zar ne? – prošaputa Nikola glasno, praveći malu pauzu od
nežnog držanja za ruke s Endijem. – I genije je u svom poslu. Mnogo top-
modela odlazi kod njega. – Tomas se pravio da nije čuo ništa od toga, i
skromno je sedeo zagledan u daljinu. – Znam da nije baš tvoj tip, Geri, ali
barem je promena nakon sedamnaest godina provedenih s Bobom.
Čim je to rekla, pomenutih sedamnaest godina proleteše pred Gerinim
očima kao na traci (za trenutak se uplašila da umire). Videla je Boba, u
nesrećnim havajskim bermudama na njihovom medenom mesecu, kako
nežno razmazuje kremu za posle sunčanja po njenim izgorelim leđima.
Zatim dve godine kasnije, dok se porađala s Dejvijem u bolnici, Boba s
malo manje kose kako joj iskreno obećava između kontrakcija da će sada
otići na vazektomiju (uplašio se i nije to uradio). Boba kako napušta bend –
do tada su bili počeli da sviraju po svadbama i bili prilično traženi – jer nije
hteo da ostavlja Geri samu noću s dvoje male dece. I što je još važnije, nije

298
više pominjao bend. Boba, koji je pružao veliku podršku na sahrani njenog
oca, i u onim užasnim trenucima na poslu kada je bolnica bila pod istragom,
i koji joj je donosio po jednu terijevu čokoladnu pomorandžu po povratku s
posla svakog petka.
Boba, koji se nekako promenio tokom godina a ona to nije uvidela dok
nije bilo prekasno.
– Nikola mi kaže da si rastavljena – reče joj frizer.
On ima ime, podsetila je sebe. Ali bilo joj je teško da se oslobodi
osećaja da se nalazi u frizeraju i da njih dvoje pričaju kraj lavaboa za
pranje kose. Za minut će je pitati kuda će za odmor. – Da.
– Ja takođe. – Nasmešio joj se. – Sranje je, zar ne?
I Geri je uhvatila sebe kako se zagreva za njega. – Moglo bi se tako reći.
– Moja žena se vratila studijama i odmah je stavila pirsing na obrve i
ofarbala kosu u ljubičasto. Rekla je da više ne može da podnese da bude
udata za frizera. – Čemerno se nadvio nad svoju čašu s pićem. – Ostavila
me preko sms poruke.
– To je užasno! Prokletstvo, zašto je život tako nepravedan? Zašto se
loše stvari uvek dešavaju dobrim ljudima?
A Tomas jeste bio dobar, premda je izgledao kao član rok benda Status
kvo. – Šta je s tobom? – upita on. – I ti pokušavaš da nastaviš dalje?
Verovatno je tako delovalo; Geri koja sedi u baru u kratkoj crnoj haljini
koju je obukla po Suzaninom nagovoru, sa svojom novom mladalačkom
frizurom. Samo će ga razočarati ako mu kaže da je sve to farsa, i da bi u
stvari želela svoj brak nazad, kada bi samo mogla da nađe način da ga
popravi.
– Da – slaga ona, široko se osmehujući. – I te kako sam nastavila dalje.
Hajde da uzmemo još po jedno piće, hoćemo li?
Znala je da ne treba. U po bela dana bi prešla na drugu stranu ulice da
izbegne Tomasa. Premda je bio pristojan čovek, znala je da nemaju ništa
zajedničko osim slomljenog srca i propalog braka. Oh, i loše frizure.
Ali za to veče to je bilo dovoljno, i u stvari važno, pa su ćaskali, smejali
se i napili zajedno. Tomas je vrlo dobro imitirao svoju ženu: – „Ne mogu
da dovedem prokletog frizera na brucošijadu!“ – i Geri su suze potekle niz
obraze od smeha. Tomas je bio divan. Tomas je bio sjajan.

299
 – Mislim da bi trebalo da usporiš – promrmljala je Nikola u nekom
trenutku kada se Geri grleno zakikotala slušajući Tomasovu priču o tome
kako mu je jedna starija gospođa došla u salon zahtevajući „novu Bijonsinu
frizuru“.
– Izvini. Godinama se nisam ovako dobro provela!
Što je bila gomila gluposti, naravno. Bila se napila od belog vina i malo
je falilo da ospe drvlje i kamenje po svom ušljivom preljubničkom mužu
(sve ono tugaljivo prisećanje na zajednički život odranije ju je prošlo).
Tomas naposletku ustade. – Imam mušteriju sutra u pola devet –
zaplitao je jezikom. – Neka joj je bog u pomoći.
– Bolje da i ja krenem – reče ona.
Moraće da se ušunja u kuću na zadnja vrata. Leo je gledao film sa Suzan
i ona nije želela da je njih dvoje vide mrtvu pijanu.
Odbila je Nikolinu ponudu da ostane još malo s njom i Endijem pa da je
njih dvoje odbace do kuće, pa je izašla napolje s Tomasom da uhvati taksi.
– Prvi taksi je tvoj – insistirao je on. Pod jarkim svetlom ulične rasvete
izgledao je još više kao ostareli roker – koji se već nemirno premeštao s
noge na nogu, očito vapeći za toaletom.
– Bio si previše dobar za nju – reče mu Geri u naletu emocija.
– Pravo kažeš – saglasio se svesrdno. – I ti si bila previše dobra za...
– Boba.
Geri je kasnije pokušala da shvati da li ju je na to motivisala pakost, ili
osveta, ili prosto želja da vrati Bobu milo za drago. Možda je želela da se
manje oseća kao žrtva u svemu tome. Ili je možda osećala potrebu da Bob
sazna tačno kako je biti na njenom mestu: da oseti kako je biti prevaren, da
oseti šok od saznanja da je osoba koja ti je sve u životu podelila sebe s
nekim drugim.
Sve što je znala u tom trenutku jeste da je dograbila Tomasa i strasno ga
poljubila tu na pločniku. Usne su mu bile čudne i gumenaste na dodir, i nisu
najbolje odgovarale njenima.
On se prepao. Stajao je tu kao uplašeno jagnje, ruku ukočenih uz telo,
dok ga je ona ljubila iz sve snage.
– Izvini zbog toga – reče ona, kada se odvojila.
Sve je to bilo čudno i pogrešno.

300
 Ali nije joj bilo žao. Ni za trenutak.
– Umm – reče on. – U redu je.
Kao da je bio blago zbunjen, i pomalo zabrinut da će ga ponovo
poljubiti. Bilo je očigledno da razmišlja kako da se domogne toaleta, pre
nego o vrelom seksu.
– Čuj, kreni ti – reče mu ona ljubazno. – Vidimo se nekad, u redu?
– Da, naravno. Hvala, Geri. Idem sad, zdravo.
I s tim rečima je otrčao u uličicu pokraj paba.
Geri je nazvala Boba sa zadnjeg sedišta dok se taksijem vraćala kući.
Zvučao je ošamućeno. Ali verovatno je bio spavao. Bilo je, na kraju
krajeva, skoro jedan ujutru.
– Je li sve u redu? – Odmah je pretpostavio da se desilo nešto
nezamislivo.
– Jeste – reče ona. Više se nije osećala pijano. I znala je da mu nikad
neće reći šta je upravo bila uradila. Bilo je dovoljno što je ona sama znala.
– Ne želim da budem izmorena i naterana na predaju ovoga puta, Bobe.
– Šta?
– Kao kada smo se upoznali. Želim da budem osvojena.
On je rekao: – Šta misliš da pokušavam da uradim?

301
 25.

Na poslu je bilo velikih novosti.

– U redu je, već znam – uveravala je Debs Dženifer, recepcionarku, koja
je još uvek sedela na onom istom mestu na recepciji, kao da se nije ni
mrdnula otkako ju je Debs videla pre više nedelja.
Kroz staklena vrata mogla je da vidi dežurne krivce: Tanju, Gavina,
Lijama, Miu i tipa koji je dolazio da im sređuje poslovne knjige.
Svi su skočili na noge kada je ušla u kancelariju. Pa, „skočili na noge“ je
verovatno prejak izraz; pre bi se moglo reći da su odvojili pogled sa svojih
računara na kojima su svi igrali poker preko interneta ili gledali porniće.
– Debs!
– Drago mi je što si se vratila.
– Izgledaš sjajno.
Ljudi uvek govore to, bila to istina ili ne; to je prosto nešto što se kaže.
Debs se trudila da ne izvodi nikakve zaključke iz toga u bilo kom
slučaju. To je bilo pomalo teško, s obzirom na to da se oporavljala od
bulimije i svaki put kad bi neko prokomentarisao njen izgled ona bi
automatski pomislila na svoju ogromnu zadnjicu.
Bio je to čitav jedan novi način života, da pokuša da iznova nauči neke
osnovne istine: da veličina pomenute zadnjice ne stoji ni u kakvoj direktnoj
vezi sa njenom duhovnom srećom, na primer; da su jedine smislene veze
koje ljudska bića mogu da ostvare one s drugim ljudima, ne s
čokoladicama. Takođe – a to je bilo teško naučiti – život je ponekad
bezveze i ne možeš tražiti izlaz u povraćanju, bez obzira na to koliko
pokušavao da se zavaravaš misleći da imaš kontrolu.
Debs nije imala kontrolu. Mislila je da ima kontrolu. Ali sastavljanje
složenih lista želja o tome kako će joj život biti sjajan kada bude smršala
tonu/kupila kuću/našla dobar novi posao nije sačinjavalo dobar plan.
– Znači, moram da budem srećna s onim što imam? – reče ona nervozno
Fioni. – Što je, da se ne lažemo, prilično sranje.
– Ne, nije – reče Fiona odano.

302
 – Da, jeste.
– Ne, nije.
– Imaš li išta korisno da kažeš, ili ćemo da se pretvaramo da igramo
pantomime?
– Mislim da je Kara htela da kaže da treba da budeš zadovoljna sobom,
onakvom kakva si – usudi se Fiona da kaže.
– A kakva sam to tačno? – reče Debs sarkastično. – Postarija, punačka,
PR menadžerka nižeg ranga s poremećajem ishrane kojoj su upravo oduzeli
snikers čokoladice?
To je malo sneveselilo Fionu. Počela je zabrinuto da žvaće usnu, i Debs
je gotovo mogla da vidi kako razmišlja „šta bi joj kog đavola Kara
odgovorila?“.
Problem je bio u tome što više nije bilo Kare, ili barem ne u tolikoj meri.
Debsini sastanci s njom su se proredili. Pa, nije mogla da nastavi da ide tri
puta nedeljno do kraja života.
Tako su je polako pustili natrag u svet. Bilo je zastrašujuće. Kako će se
sama izboriti?
Ali Kara je bila pogledala u nju s poverenjem i rekla: – Veruj sebi.
– Ali ja ne verujem sebi. – Debs se osećala malo uspaničeno. – Šta ako
ne mogu da se izborim... šta ako podlegnem iskušenju i odem i kupim ceo
Spar? Samo još jedan sastanak. – Sada je bila kao narkoman. – Molim te.
Kara joj je uputila onaj svoj nezemaljski osmeh: – Debs, spremna si.
Da, ali za šta?
Sve je ispalo pomalo antiklimaktično. Debs je sedela kod kuće dva
dana, čekajući da joj se nešto sjajno desi. Sigurno je očekuje neka nagrada
za svu tu introspekciju i terapiju?
Ali nagrade nije bilo. Ništa se nije desilo. Život joj se nije nimalo
promenio samo zašto što je otkrila da ima ozbiljan problem i rešila ga. Nije
bilo kao u Oprinom šou, gde bi dobila salvu aplauza i kompletno
sređivanje koje bi odgovaralo njenoj novoj ličnosti.
Umesto toga je prosto nastavila da bude Debs, samo što se sada nije
oslanjala na hranu radi podrške. Trećeg dana želja za merenjem je postala
nepodnošljiva. Zašto li je kog đavola bacila svoju voljenu vagu samo zato
što joj je neko tako savetovao? U očajanju je čak skinula i kuhinjsku vagu

303
sa zida i zapitala se koliki pritisak može da izdrži.
Za trenutak je čak pomislila i da nazove Boba. Nije imala pojma zašto.
Ali ako bude čula njegov glas, možda se ne bi osećala tako usamljeno.
Četvrtog dana je poželela hranu. Slika pice joj se urezala u mozak i nije
mogla da prestane da razmišlja o njoj. O dve pice. I o pljeskavicama i
sladoledu i gumenim bombonama. Došlo joj je da ždere dok je želudac ne
zaboli. Osećala je potrebu za tim. Čemu svi ti pokušaji da se promeni ako
se ništa u stvari nije promenilo? Mogla bi vala i da se vrati prejedanju. To
joj je barem pružalo deset puta veće zadovoljstvo.
Ali nije. Bukvalno je bila obukla kaput da ode do Spara ali se ipak
zaustavila. Umesto toga, sela je na stolicu i odradila nekoliko vežbi
dubokog disanja – koje su bile potpuno beskorisne – i zatim, iznenada,
vrisnula. Bio je to vrisak frustriranosti i besa zbog stanja u kojem joj se
život nalazi, vrisak od kojeg se ledila krv u žilama, i komšije odozgo su se
prilično prepale. Kada je završila, osetila je da je izbacila iz sebe nešto što
je bilo zarobljeno u njoj godinama.
Te večeri je sastavila listu. Bila je to vrlo kratka lista. Odlučila je da će
menjati jednu po jednu stvar. Te večeri je legla da spava s listom ispod
jastuka, trudeći se da se ne oseća kao da sledi plan oporavka anonimnih
alkoholičara.
I eto je sada, u kancelariji u pola deset pre podne, s porcijom cerealija
koje su se u njenom želucu borile za mesto s leptirićima.
Nije bukvalno bila pojela leptire, čisto da se zna. Samo je bila malo
nervozna.
– Imam jednu veliku novost – reče joj Tanja dok je išla ka svom radnom
mestu.
– Da, znam.
Tanja je izgledala zbunjeno. –Ali nije te bilo toliko dugo na poslu...
– Ja čujem sve – uverila ju je Debs.
Teško da je imalo potrebe pitati se kako je ta novost odjeknula. Tanjino
lice nije bilo ohrabrujuće. Izgledala je napola uzbuđeno a napola
skandalizovano – čak i posle toliko nedelja.
A evo i Mie – one koja je bila Dženis u nastajanju – i premda nikad
ranije nije progovorila s Debs, niti jednom, odmah joj se poverila. – Debs,

304
toliko toga si propustila.
– Sigurna sam da nisam – reče Debs uzdržano, osvrćući se okolo. Gde je
Aleks? Uz malo sreće, na nekom je sastanku, i ne krije se u toaletu kako bi
izbegla ogovaranje zečica.
– Trebalo je da vidiš Martijevo lice – prošaputa Tanja.
Debs je sada počela da se pita da li je Aleks bila u pravu sve vreme;
možda bi bilo bolje da je zadržala svoj lični život za sebe.
– Još nije došao k sebi – potvrdila je Mia.
Debs ih je ignorisala i počela da sređuje svoj sto. Bio je prekriven
fasciklama i izjavama za novinare i papirima označenim s „hitno“, i
„izuzetno hitno“. Lepo je videti da su kolege podelile njen posao između
sebe dok je bila odsutna.
Podigla je jedan naramak, odnela ga do Gavinovog stola i istovarila ga.
– Hej – pobunio se on. – Zauzet sam.
– Oh, zaista? – reče ona, naginjući se da pogleda u njegov monitor.
Pokušao je da ga sakrije rukom ali ne pre nego što je ona ugledala
zaglavlje imejla koji je pisao. Bio je adresiran na
„nevaljalica3049@yahoo.com“. Bog sveti zna šta je pisalo u samom imejlu.
Debs nije želela da sazna.
– Stvari lepo napreduju?
Gavin je pokušao da odglumi ležernost. – Pretpostavljam. Možda odemo
zajedno na vikend.
Debs tiho zviznu. – Gospode, Gavine. Bolje da se pripaziš.
– Što?
– Idete na vikend. To je prilično ozbiljno. – Počela je tiho da pevuši
melodiju svadbene numere „Here Comes the Bride“.
Sada je postao uznemiren. – Umukni. Uopšte nije tako. Ona je kul.
Ali Debs je mogla da vidi da njegove sitne oči sijaju zaljubljenim
sjajem. Bilo je urnebesno. Ali i slatko, podsetila je sebe strogo. Gavin je
zaslužio da mu se nešto lepo desi nakon što mu se srce slomilo kada je
shvatio da Aleks nikad neće biti njegova.
– Ionako nikad ne bi bila tvoja, u čemu je onda razlika? – rekla mu je
kad je sela s njim da mu prenese novost onog dana nakon Aleksinog
dolaska u njen stan.

305
 On se dostojanstveno zagledao u daljinu (nakon što je prilično čemerno
povikao „Lažeš! Lažeš!). – Na neki način to je čini još privlačnijom. To što
je potpuno nedostupna. – Onda je on morao da pokvari sve rekavši: –
Pretpostavljam da nije pomenula da je biseksualka? – Isprsio se, sav važan,
kada mu je Debs rekla da mu je Aleks dala mali „zadatak“: da prenese vest
Lijamu.
– Na zreo način, Gavine, bez spekulisanja o njenom privatnom životu, i
bez diskusije o onom porno filmu koji si gledao proletos.
– Bože, za šta me ti smatraš? – rekao je Gavin zgađeno.
U isto vreme, neverovatno brzo je preboleo Aleks. Nedelju dana nakon
što je saznao za novost, ponovo je bio u pabu s Lijamom, ispijajući krigle
piva i pokušavajući da odvuče u krevet naivne žene, baš kao u stara dobra
vremena.
Onda se pojavila Nevaljalica, čije pravo ime je bilo Marijana, koja je
radila dve ulice dalje u jednom osiguravajućem društvu i koja je Gavina
zvala „moj mali medenjak“ (za to niko nije smeo da sazna). Za sada je bilo
dobro.
– Nego, čuj – reče sada Gavin tiho, da ga neko ne bi slučajno čuo i
pogrešno pomislio da je osećajna osoba – kako si ti?
– Ja? Sjajno. Dobro. – Tako je bilo lakše. I, u stvari, jeste se osećala
dobro. Leptirići u želucu su joj se bili donekle primirili. Iščekivanje nečega
je često mnogo gore od samog prolaska kroz to.
Kako bilo, ako uspe sama da pregura Božić, na konju je.
– Nemaš čega da se stidiš, znaš – tešio ju je Gavin.
– Molim?
– Svi su ponekad potišteni. Čak i ja – dodade muževno.
Aleks ipak nije otrčala nazad na posao onog dana i uzbuđeno objavila: –
Depresija, malo sutra. Eno je povraća dušu. Bulimija.
A onda se osetila loše što je ikad sumnjala u Aleks. Ali paranoja je
sastavni deo te priče. Kad podvuče crtu, Gavin i Aleks su jedini ljudi na
tom mestu koji će joj nedostajati.
– Čuj, Gavine – gde je Aleks danas?
Baš u tom trenutku ulazna vrata se zalupiše sa zastrašujućim treskom.
Svi se zgledaše sa strepnjom.

306
 U kancelariju je umarširao Marti. Lice mu je bilo modro. – Gde je dosije
Majke Habard? – zareža on.
Majka Habard je bila nova marka supe koju su odnedavno pokušavali
da izbace na tržište. Pa vremena su bila teška.
Tanja je bila nesrećni nalazač. – Evo, ovde...
– A zašto koji KURAC nije bio u mojoj akten-tašni, budući da sam
upravo imao jebeni SASTANAK s tom kučkom – svi se opet zgledaše: s
Majkom Habard lično? – samo što sam ostao da stojim tamo kao KRETEN
jer nisam imao jebeni DOSIJE?
Besno je streljao zakrvavljenim očima po kancelariji. Tanja se uplašeno
skupila. Lijam je podrignuo, ali samo od čiste nervoze. Konačno, Martijev
zluradi pogled se zaustavio na Debs.
– Oh. Vratila si se. – Nastupio je veoma napet trenutak, ali onda je
uspeo da procedi osmeh. Skoro da se moglo videti kako mu reči
„potencijalna tužba“ proleću kroz glavu. Bolje da bude fini prema kučki. –
Kako si? – upita on, glasom punim brige.
– Odlično se osećam, Marti. – Mogla bi vala i da uživa u ovome.
– Sjajno, sjajno. – Debeljuškasti obrazi su mu se toliko razvukli od
osmeha da je izgledalo kao da će se raspući svakog trenutka.
– Pijem lekove, znaš.
– Uh, divno. – Pokušao je da uzmakne.
– Odlični su protiv depresije, ali nisu mi mnogo pomogli protiv čvogure
na glavi.
Adamova jabučica mu je divlje zaigrala. – Za divno čudo, baš sam pre
neki dan pročitao jedan medicinski članak koji je moj advokat... na koji
sam slučajno naišao, i po svemu sudeći većina nas ima čvoruge na glavi.
One mogu prirodno da se jave usled više faktora...
Telefon mu je zazvonio, prekidajući njegovo trtljanje. Pogledao je u
ekran i namrštio se. – Patriša – reče mrzovoljno u telefon. Nikad nije
prihvatao pozive od žene, ali danas se okrenuo i stao da se pravda šapatom:
– Da, na poslu sam. Da, doći ću kući u pola šest. Da, tačno u minut.
Zdravo.
Prekinuo je vezu, ne gledajući nikoga u oči.
Jeste, doduše, uspeo da uputi Debs poslednji pomirljiv osmeh: – Dobila

307
si novo radno mesto. Mnogo lepše od prethodnog, mogao bih da dodam.
Debs nije znala šta da kaže. Tavorila je ispod stepenica odvajkada.
– Hvala – reče, iznenađena.
– Nema problema – reče Marti. Onda se okrenu da pođe u svoju
kancelariju, dreknuvši preko ramena: – Neka mi neko donese jebenu kafu!
Debs pogleda u Gavina, razrogačenih očiju. – Jesam li ja to upravo
dobila unapređenje?
Trebalo bi češće da udara glavom.
Ali onda je njeno oduševljenje zamrlo, i javila se ona izdajnička, nezvana
želja za pripadanjem: šta bi bilo kad bi konačno napredovala u ovoj usranoj
firmi. Unapređenje bi značilo da bi je svi tapšali po leđima. Prihvatili je.
Pozivali, čak, da ide do grada na ručak sa zečicama...
– Bože, ne – naruga se Gavin, vraćajući je, srećom, u stvarnost. – To je
zato što sad imamo jednog člana osoblja manje. – Pogledao ju je značajno.
Debs se zapiljila u njega. Srce joj je sišlo u pete. Stala je divlje da se
osvrće okolo, nadajući se da će Aleks ući na vrata svakog trenutka, ali,
naravno, nije.
– On ne može to da uradi? – reče ona grubo.
– Pa, uradio je.
– Postoje zakoni. Ona može da ga tuži.
– Ne mislim da će želeti da tuži ikoga.
Debs se osećala užasno. Osećala se krivom. One zajedljive opaske koje
je uputila Aleks, insinuirajući da ona nema hrabrosti... Aleks je sve vreme
bila u pravu. Ovo je pogrešna firma, pogrešni ljudi, s kojim treba da
pokušaš da budeš ono što jesi.
– Lako će naći novi posao – reče Gavin s iznenađujućom ležernošću.
Debs je počela da oseća da je svet mesto koje ona nikad neće razumeti
do kraja.
– Nije u tome stvar.
– Čuj, sama je to zaslužila.
– Čime? – upita Debs, sada uzdrhtalim glasom. – Time što je gej?
Gavin trepnu. – Dženis nije gej. Ja to barem znam.
– Dženis? – ponovi Debs.
Gavin ju je pogledao kao da prilično skoro kapira. – Mislio sam da si

308
rekla da si čula veliku novost?
– Ja sam tebi rekla za veliku novost.
– Oh, to. To je bajata novost – odmahnu on rukom. – Dženis je juče
dobila otkaz.
– Otkaz? – Debs je imala osećaj da je zauvek osuđena da ponavlja za
njim kao papagaj.
– Njegova žena je saznala.
– Oh samo mi reci šta se desilo!
Gavin privuče stolicu i nagnu se k njoj kao neka stara baba. – Sećaš se
večeri kad smo proslavljali Aleksino unapređenje?
– Misliš na veče kada sam razbila glavu i završila u bolnici? – reče ona
sarkastično. – Kroz maglu.
– Pa, Dženis se kresnula s Martijem.
– Nije valjda!
– Povatali su se u pabu. Rekla mu je kako želi da bude sledeći kandidat
za unapređenje. Marti je rekao da će definitivno proceniti njene veštine.
Nama ostalima je gotovo pozlilo. Onda su otišli do njegovih kola i odradili
stvar.
– Nije moguće!
– Čekaj, čekaj, još nisi čula najbolji deo. – Otpio je gutljaj kafe čisto da
bi produžio napetost. – Samo što je Marti zaboravio da „zaključa“ tastaturu
svog novog blekberija – znaš da još nije potpuno ovladao njime? – i on je
skliznuo ispod Dženisinog dupeta i ona je na kraju slučajno okrenula broj
njegove žene.
– Gadna stvar – ubaci se Lijam.
Debs je toliko uživala da je malo falilo da skine kaput i zasedne na trač
partiju. Ali ostala je da stoji.
– Nastavi – podstakla ga je.
– Patriša ga je, predvidljivo, napustila. Zapretila je da će mu uzeti sve
pare na sudu. Sve to se inače dešavalo dok je mislio da ćeš ga ti tužiti,
pazi. A Dženis je sve vreme išla po firmi i pričala kako joj se smeši prilika
da postane sledeća gospođa Ficdžerald. Čekaj, usta su mi se osušila. –
Kada se ponovo osvežio, dovršio je priču: – Uglavnom, Martiju je juče
pukao film. Patriša mu je drobila na jedno uvo a Dženis na drugo. Počeo je

309
da ludi.
– Bilo je užasno slušati Dženis – reče Tanja, stresavši se, kao da je ikad
bilo drugačije.
– Kako bilo, Marti je juče pozvao Dženis u svoju kancelariju. Naredio
joj da se gubi. Vrištanje se dovde čulo, zar ne? Onda je ona izašla, pokupila
stvari i otišla. – Zastao je da dođe do daha. – Bilo je STRAVA.
Debs pogleda put Dženisinog stola. Njenog novog stola sada. Bio je čist
kao suza.
– Šta je sa Aleks? – upita ona.
Gavin ju je pomalo čudno pogledao. – Šta s njom?
– Pa jesi li raširio priču? Da li neko uopšte zna?
– Naravno da znaju. – Izgledao je povređeno. – Rekao sam svima, čak i
Martiju. Da budem iskren, Debs, uz sve drugo što se ovde dešavalo, niko
nije dao ni pet para za to.

Debs je bila za svojim starim stolom kada se Aleks naposletku vratila sa

sastanka.
– Jesi li čula veliku novost? – otpoče Aleks.
– Da. I to očigledno nisi ti. – Našalila se: – Jesi li sigurna da nisi petljala
oko Martijevog blekberija samo da bi napravila diverziju?
– Iznenađena sam da je uopšte funkcionisao pod težinom Dženisine
zadnjice – Aleks joj je odmah zapušila usta. Onda: – Izvini. Nadam se da to
nije bilo, znaš, bezosećajno od mene.
– Oh umukni! Ili ću pomisliti da ne smem da pominjem ženske grudi i
druge stvari u tvojoj blizini. – Razmislila je o tome za trenutak. – Mada
verovatno to ne bih ni uradila.
Onda je morala da pita: – Kako je Marti to podneo?
Aleks se nacerila: – Na smrt me se plaši.
– Stvarno? Nije bilo viceva o lezbijkama i zavrtanju sijalica?
– Ni jedan jedini. Svaki put kad prođem pored njega u hodniku, on se
pribije uza zid za slučaj da je možda zarazno.
– Znači, računajući mene, smrtno strahuje od dve osobe. Oh, i njegova
žena je treća. To će ga možda naterati da se opameti.

310
 – Svi su dobro reagovali, u stvari, čak i Lijam i Gavin. Dženis je bila
malo gadna, doduše, ali ne više nego obično. A Tanja se definitivno plašila
neko vreme da ostane sama u istoj prostoriji sa mnom. – Zasmejuljila se.
Izgledala je opuštenije nego što ju je Debs ikad videla.
Aleks je tada primetila da Debs pakuje svoje stvari. – Čujem da prelaziš
za Dženisin sto.
– U stvari, ne, ne prelazim. – Mogla bi i da joj kaže. – Odlazim iz firme.
Aleks se nasmeja. – Ta ti je dobra, Debs. Svi smo mi pokušali da
odemo, ali niko do sada nije uspeo. Osim Dženis, naravno.
– Ozbiljna sam.
Aleks je pogleda. – Dobro, Debs, znam da mrziš ovo mesto. I ja ga
mrzim. Ali stvari idu nabolje. Hajde, čak si dobila i unapređenje.
– To nije unapređenje, već samo novi sto. Uostalom, nije bitno, jer sam
odlučila. Radiću nešto drugo.
– Šta? – upita Aleks.
Ovo je bio trenutak kada bi trebalo da otkrije svoj smeoni plan da otvori
sopstvenu PR agenciju, ili nameru da uzme dve godine odsustva da bi
pronašla sebe i spasavala napuštene bebe kengura u australijskoj divljini.
Ali nije baš bila stigla tako daleko na svojoj listi prošle večeri.
Ispisivanje reči „odmah promeniti karijeru“ ju je toliko iscrplo da nije imala
energije da dalje razradi plan.
– Nisam, ovaj, još sigurna.
– Debs, to je ludo. Barem ostani dok se ne odlučiš.
– Aleks, nemoj. Molim te. Jer ako nastaviš da pričaš, možda se i
predomislim a to bi zaista bilo najgore za mene. Veruj mi.
Čak je i Dženisin sto bio skoro dovoljan da je pokoleba. Bio je to lep
veliki sto, s divnom lampom s postoljem u obliku guščijeg vrata i lakim
pristupom ulaznim vratima za onaj očajnički beg svake večeri u pola šest.
Ta misao joj je pomogla da prelomi. Debs nije želela da provodi većinu
dana želeći da pobegne odnekle. Stvarno bi radije spasavala bebe kengura.
– Pođi sa mnom – reče ona Aleks luckasto. – Gavin bi takođe mogao da
ode. Povešćemo čak i Lijama!
Tako bismo se dobro provodili u divljini, a đavo nek nosi Martija i Fic
komjunikejšns.

311
 Ali Aleks je zavrtela glavom. – Žao mi je, Debs. Ali ja sam zapravo vrlo
konzervativna osoba, za slučaj da nisi primetila. Ali dolaziću da te
posećujem. – Veđe joj se nabraše. – A gde bi to tačno bilo?
– Obavestiću te – obeća joj Debs.

Debs je prolazila kroz park na putu ka autobuskoj stanici. Bila je tu stotinu

puta ranije, ali ipak je oklevala pre nego što će proći kroz kapiju. Bilo je
čudno biti tu bez smeđe papirne kese iz sendvičare. Možda je trebalo da
svrati tamo čisto radi starih vremena. Ali još nije bilo vreme ručka, i osim
toga, nije želela da rizikuje suočavanje s kesicom vokers čipsa s ukusom
sira i crnog luka u tako ranoj fazi svog oporavka. Takođe, bilo je mokro i
vlažno, tako da se nije moglo sedeti na klupama u parku a da se ne zaradi
upala pluća.
Patke su bile tu u jezercetu, plivajući po njemu kao i uvek. Kada su
ugledale Debs, frenetično su zalepršale krilima ka obali. Nedostajala sam
im, pomisli Debs suznih očiju, ali onda je videla da ih samo zanima njena
smeđa kartonska kutija. Ali nisu imale sreće, osim ako ne vole da gricnu
malo dnevnika ili rokovnika sa slikom Snupija.
Debs ih u stvari nije ni želela. Prišla je najbližoj kanti za smeće da baci
kutiju. To nije bilo nimalo lako jer je kutija bila velika, i na kraju je morala
da se posluži stopalom, dok su je patke gledale kao da je pomerila pameću.
Bez nje se osećala pomalo golo. Sada je bila sama na svetu, plutajući
okolo bez ikakvog pravca, ili s još manje pravca sada, bez rokovnika sa
slikom Snupija, i nije znala šta da radi.
Poželela je da je Kara tu. Ili Fiona, ili Aleks. Čak bi i Gavin mogao da
prođe; bilo kô ko bi joj pomogao da se oseća bolje po pitanju sebe.
Trudila se da ne razmišlja o Bobu – smešno, kad se uzme obzir da ju je
pomisao na njega i navela da dođe u park – ali sada joj je bio u mislima.
Sedeli su na toj klupi tamo, radeći upravo to: činili su da se ono drugo
oseća bolje.
Sad je prišla toj klupi, izvadila maramicu i obrisala vlagu sa sedala.
Onda je sela i odmah se vratila u to vreme: u one tople letnje dane kada su
sedeli jedno kraj drugog, sa smeđim papirnim kesama u krilu. Pričajući o

312
glupostima i smejući se kao dva ludaka i prenoseći tračeve i prosto
uživajući što su tu.
I danas nije osećala bes, niti stid zbog onog što je uradila, niti zbog toga
što je bila budalasta. Imala je utisak kao da su se Bob i ona nakratko
sudarili, kao dve zvezde u kosmosu koji ga je toliko zanimao, i sada su
otišli svako svojim putem, kao što su uvek i išli.
Sedela je dugo tu na klupi u parku, oslobođena tereta i umotana u malo
ćebe utehe koje je Bob ostavio za sobom. Sedela je tu sve dok ljudi nisu
počeli masovno da izlaze s posla, noseći svoje sendviče i flašice koka-kole
i kišobrane da se zaštite od kiše.
Onda je ustala i izašla iz parka u svoj život.

313
 26.

– Suzan! – prodera se Geri. – Jesi li videla moju hidratantnu kremu?

Nastupila je sumnjiva tišina. – Nisam – odazva se Suzan naposletku.
Lažljivica. Geri je odmarširala preko odmorišta i ušla u njenu sobu.
Naglo je otvorila vrata i zatekla Lea i Suzan na krevetu isprepletenih udova.
Hvala bogu pa su bili obučeni, ali jedva.
– Mama! – reče Suzan, prepadnuta.
– Izvinite, gospođo M – reče Leo, ustajući i prekrivajući posramljeno
predeo prepona rukama.
– Imate kondome u ormariću u kupatilu – reče im uslužno; ostaci od
njenih povremenih susreta subotom uveče s Bobom. Do sada im je možda i
prošao rok trajanja.
– Mama – zavapi Suzan.
– Šta je? Ne želim da postanem baka u četrdeset trećoj.
To bi prilično brzo uništilo njenu novopronašlu slobodu; tek što je bila
uspela da se dogovori oko radnog vremena u bolnici, koje je za promenu
bilo smanjeno, i nije nameravala da protraći slobodno vreme menjajući
pelene.
Mnoštvo ljudi bi bez sumnje pomislilo da greši što dopušta svojoj ćerki
da vodi ljubav u kući. Pre godina dana i ona sama bi se sablaznila. Pre tri
meseca bi se sablaznila.
Ali to je bilo pre nego što je shvatila do kojih dubina seže Leova i
Suzanina veza. Bez preterivanja, Hitklif i Keti9 su za njih dvoje mala deca;
kada su bili zajedno, dnevna soba bila je prepuna zaljubljenih pogleda,
požudnog dodirivanja i nervoznog vrpoljenja ako bi jedno od njih otišlo iz
sobe do toaleta.
– Zavlači joj ruku u grudnjak – siktao bi Dejvi, zgađen.
Stvarno su bili zaljubljeni. Činilo se da čak ni život u kući u kojoj je
jedan brak nedavno i spektakularno implodirao nema nikakvog uticaja na
njih.
– Bilo je poučno – poverila joj se Suzan. – Neću napraviti iste greške

314
kao ti i tata.
Geri je želela da je Suzan prosvetli i kaže joj koje su to greške bile po
njenom mišljenju; čak ni sama Geri nije bila sigurna u kom su tačno
trenutku pogrešili.
Suzanin optimizam je, naravno, bio simpatičan i naivan, i verovatno je
neće držati ni do kraja godine, ali Geri nije tako gledala na to. Prizor njih
dvoje zajedno, Leove krupne ruke u kožnoj jakni zaštitnički prebačene
preko Suzaninih nejakih ramena bio joj je dirljivo optimističan.
Laknulo joj je, na neki način, što nije postala sva okorela i cinična, posle
svega. Što još uvek gaji nadu.
– Bila si u pravu, znaš – rekla je ona Suzan. – U vezi s Leom. Trebalo je
da te slušamo.
– Pa haleluja – rekla je Suzan. – Posle sedamnaest godina konačno sam
u pravu u vezi s nečim.
– Hej. Ne preteruj.
– Hoćete da vas odvezem do aerodroma? – ponudi se Leo sada, nakon
što je njegov problem u pantalonama splasnuo pa je ponovo mogao da je
pogleda u oči.
– Ne, hvala. Naručila sam taksi.
Leo joj je postao veoma drag, ali nije bilo šanse da ponovo uđe u
njegova kola. Jednom prilikom ju je odvezao do radnje i osećala je mučninu
do kraja dana samo od vibracija. I sedišta su bila tako niska da se osećala
malo i bespomoćno i doživela je manji napad panike kada su zastali pored
jednog ogromnog tesko kamiona.
I još uvek je vozio prebrzo. Uvek se kleo da se drži propisane brzine, i
da urlanje auspuha stvara zvučnu iluziju. – Drugim rečima, zvuči kao da
vozim mnogo brže nego što zaista vozim – objasnio je on, za slučaj da je
ona priglupa.
– Eno je – skočila je da uzme svoju hidratantnu kremu, koja je
optuživački počivala na Suzaninom stočiću sa šminkom. – Skoro sve si
potrošila, Suzan.
– Uvek možeš da kupiš novu u djuti-fri šopu – reče joj Suzan. – Još
bolje, možeš meni da kupiš jednu – dodade veselo.
Neke stvari se nikad ne menjaju. Zbog čega je Geri i sastavila spisak

315
pravila i propisa koji će se poštovati tokom njenog odsustva od kuće, i koji
je zakačila na frižider. Takođe ga je iskopirala u nekoliko primeraka i
okačila na više mesta u kući za slučaj da neko bude morao da se podseti.
Sazvala je sve u dnevnu sobu da bi obnarodovala odredbe spiska, za
slučaj da dođe do nekog nesporazuma ili konfuzije u njenom odsustvu.
Odredba broj jedan je glasila da nema žurki. – Žurka se definiše kao
okupljanje više od troje ljudi u bilo kom datom trenutku – objasnila je
uslužno.
– Kao da bih ja organizovala žurku – reče Suzan, frkćući prezrivo kao da
je prerasla to sada kada ima polne odnose s roditeljskim blagoslovom.
Dejvi je samo pogledao u Geri i planuo: – Ne teraj me da ostajem ovde
s njih dvoje.
– Dejvi...
– Muka mi je da ih gledam.
– Onda nemoj da gledaš – predložila je Suzan.
– Zar ne mogu da pođem s tobom? – molio je Geri. – Neću ti biti na
teretu, obećavam.
Nije tražio da ide negde s Geri još otkako mu je bilo otprilike šest
godina.
– Neće te želeti u svojoj blizini – reče Suzan. – Ne kada pokušava da se
pomiri s tatom.
– Ne pokušavam da se pomirim s tatom – pobunila se Geri, premda joj
se lice zažarilo. – Prosto idemo na... kratak odmor zajedno, to je sve.
I Suzan i Dejvi su joj uputili jedan od onih njihovih pogleda kojim kao
da hoće da kažu „zavaravaš se, stara ženo“. Samo što je taj pogled sada
više govorio „stara ženo koja očajnički pokušavaš da izgledaš kao mlađa
žena“. Njena paž frizura je trebalo još da izraste da bi postigla bilo kakav
uočljiv efekat.
I njoj je bilo jasno kako to njima sigurno izgleda: Tata je imao
nepromišljenu ljubavnu vezu s mlađom ženom – uhvatila ga kriza srednjih
godina i tako to – mama ga je izbacila iz kuće, nepromišljena ljubavna veza
se neizbežno okončala, najavljujući period preispitivanja za oboje, nakon
čega su opet počeli da se „zabavljaju“ kao pre dvadeset godina, i tata je
sada odvodi na romantičan vikend. Klasika. Za nekih šest meseci njih dvoje

316
će obnoviti svoje bračne zavete u kičastoj ceremoniji na nekoj plaži na
Bahamima, s decom koja će kolutati očima i praviti se da povraćaju.
Čoveče. Ovo je ozbiljno.

– To se zove ostati verna svom muškarcu – reče Andrea preko telefona.

Praktično je ponovo bila ona stara, što je bilo i dobro i loše. – Ako je to
dovoljno dobro za Hilari Klinton, dobro je i za tebe.
– Ja nisam verna Bobu.
– Primićeš ga nazad, zar ne?
– Nisam još odlučila.
– Čemu onda oni odlasci na večeru u fine restorane? I u duge šetnje po
vetrovitim plažama? Nemoj mi reći da su ti sve te vene na obrazima
popucale ni za šta.
– Samo smo provodili vreme zajedno. Pričali. Ponovo upoznavali jedno
drugo.
– Da li Bob, dakle, ima neke skrivene kvalitete? – upita Andrea
skeptično.
Bila je svojoj antimuškoj fazi. I ko još može da je krivi? Doktor Foli je,
doduše, na kraju izvukao deblji kraj. Priča o ogromnim bradavicama je
obišla bolnicu za tren. Dok je stigla nazad do Andree, bila je pomalo
uveličana, i on je sada imao bradavice veličine tanjira.
– Fuj – reče Nikola. – Ne volim previše čak ni svoje bradavice.
Bila je nedostupna kada ju je doktor Foli pozvao da odu do likovne
galerije. Nije mu pomenula bradavice, ali posle je rekla da nije mogla da
odvoji pogled od njegovih grudi.
Doktoru Foliju nije dugo trebalo da shvati.
– Ovo je tvoje delo, zar ne? – reče on Andrei. – Neko uvek ostane
ogorčen.
– Ne laskaj sebi.
– Za tvoju informaciju, voleo bih da znaš da bolujem od blagog oblika
ginekomastije, što je uvećanje grudi. To nije nešto čemu se treba rugati,
znaš.
Sad još ima i grudi! Sjajno. Andrea je raširila tu informaciju što je brže

317
mogla, i do sutradan ujutru nije mogao da uđe u menzu a da neko ne
dovikne „hajde, pokaži ih momcima.“
Počelo je da se priča kako će podneti tužbe za klevetu i slično, ali na
kraju je izgledalo kao da će potražiti posao u regionalnoj bolnici Limerik.
Bez sumnje se nadao da ga priča o bradavicama neće pratiti tamo, i da
može da počne iz početka. Još nije znao da jedna od vratarevih sestara radi
tamo na nabavci hrane.
Andrea još nije bila počela da izlazi s muškarcima. Trenutno prosto nije
verovala sebi.
– Trenutno ne veruješ muškarcima – istakla je Geri.
Ali Andrea je možda osećala da kvari raspoloženje Geri, jer je rekla: –
Neću da budem sva cinična i negativna. Idi na odmore s Bobom ako želiš.
Samo ne želim da vidim da ponovo prolaziš kroz sve to, to je sve.
Kao da je ijedna od njih vidovita. Čak je i ovaj odlazak na odmor bio
kockanje. Bilo je sasvim lepo provesti dva sata u lepom restoranu s
prigušenim osvetljenjem dok se oboje ponašaju najbolje što mogu, ali
provesti čitavih nedelju dana zajedno biće nešto sasvim drugo. Pokušavali
su da umanje značenje toga, ali šta ako popiju previše jedne večeri i strašno
se posvađaju oko Debre i završe na sledećem letu do kuće?
Još gore: šta ako se usred nedelje vrate svojoj učmalosti i završe
izvaljeni ispred iznajmljenog televizora, nemajući da kažu jedno drugom
ništa osim: – Dodaj mi daljinski, ljubavi, hoćeš li?
– U braku sam sedamnaest godina, Andrea. – Premda je ponekad imala
osećaj da je prošlo sto sedamnaest godina. – Moram da nam dam još jednu
šansu.
– Ne moraš ti ništa da uradiš.
– U redu, onda. Želim to da uradim.
Andrea tiho uzdahnu, što je Geri pokušala da ne protumači kao znak
razočaranja, i reče: – Onda ti želim sreću. Oh, i da li bi mogla da mi
doneseš hidratantnu kremu iz fri-šopa?

Kada su deca još bila vrlo mala i nisu imala dadilju, uglavnom zahvaljući
Gerinom paranoičnom uverenju da svaka dadilja ima sklonost ka piromaniji

318
ili dečka koji jede malu decu, pretvarali su se da imaju „sastanke“ kod
kuće. Bobov zadatak bio je da iznajmi neki romantičan film i nabavi
polupristojnu flašu vina. Geri bi spremila nešto lepo za jelo i postavila sto
kako valja i trebuje, umesto da samo baci na njega dve viljuške i bocu
kečapa. Oboje su morali da se „srede“, što je bilo prilično zabavno u
početku, dok naravno nije postalo gnjavaža, i nakon što bi deca zaspala oni
bi seli za trpezu i pretvarali se da su u restoranu, što je značilo da nema
čačkanja nosa ili čitanja novina za stolom.
– Reci mi čega se najviše plašiš – rekla bi Geri.
– Zatvorenog prostora i odlazaka na piće petkom uveče sa Džordžom.
Ti?
– Da ću oboleti do raka.
On bi tiho uzdahnuo. – Mislio sam da pokušavamo da se opustimo?
– Znam. Ali to je jače od mene. Toga se najviše plašim. – Otkako se
Dejvi rodio, a ona sada imala dvoje malih ljudi čiji opstanak potpuno zavisi
od nje, Geri se strašno plašila smrti. Rak je bio ono najgore. Saobraćajna
nesreća i nasilno ubistvo je nisu toliko plašili iz nekog razloga.
– Ako zaista umrem...
– Znam. Redovno ću voditi decu na vakcinacije i neću im davati previše
šećera.
– Ili čokolade.
– Obećavam. Pa možda nedeljom.
– Vidiš? Već ne mogu da ti verujem.
Ali jeste mu verovala, zaista. Nikada nije brinula da će Bob umreti,
samo ona. Bob nikad ne bi uradio nešto tako budalasto ili impulsivno kao
što je umiranje. Uvek je bio tu, postojan kao stena, toliko siguran u sebe,
dok je ona provodila život brinući brigu za brigom, pitajući se da li je više
majka nego medicinska sestra ili neka groteskna kombinacija to dvoje. A
ako stvarno umre, mogla bi da udahne vazduh poslednji put, znajući da će
njena deca biti bezbedna s Bobom.
Nikad se ne bi bila udala za muškarca za kojeg nije bila sigurna da je
pouzdan na taj način. Ili za onog koji ponekad ne bi izašao noću u dvorište i
proveo sate zagledan u zvezde. Geri bi ponekad izašla i sama gledala u
zvezde, ali nikad nije mogla da razazna poznate oblike – čak ni Velikog

319
medveda, ili Velika kola, ili kako god da se to zove. Uporno bi pokušavala,
ali nebo bi joj izgledalo samo kao velika skupina zvezda.
– Jesam li ja slepa ili glupa ili oboje? – pitala bi Boba.
– Nije bitno – tešio bi je on. – Ja mogu da ih vidim, tako da i ti znaš da
su tu.

– Jesi li spakovao mapu?

– Mislio sam da si rekla da je mapa kod tebe.
– Rekla sam da su pasoši kod mene.
Bilo je škakljivo, pakovati se odvojeno. Geri je na kraju naterala Boba
da otvori kofer i stoji tu dok ona nije dvaput proverila da su karte zaista
kod njega, kao što je tvrdio, i da je spakovao odgovarajuće cipele za šetnju
po Parizu.
Iskreno se nadala da nije pogrešila što je izabrala Pariz. On je imao sav
taj istorijski značaj, naravno, budući da je to bilo mesto na koje je Bob
navodno bio obećao da će odvesti Geri, ali nije ispunio obećanje.
Istorijski značaj mu je pridavala i činjenica da je to bilo mesto na koje je
Bob otišao s Debrom da je prevari.
I on mora da je mislio to isto, jer je pomenuo, bez ikakve veze s bilo
čim: – Danas je dvadeset pet stepeni u Španiji.
Deca su se već bila pozdravila i otišla, pa su u kući ostali samo njih
dvoje, čekajući taksi. Danas su se osećali malo napeto tako sami.
– I tako! – reče Bob. Očito se i on osećao isto. – Nazvao sam Benovu
majku pre sat vremena.
– Zašto?
– Dozvoliće mu da ostane tamo nedelju dana. Znaš, zato što ne želi da
bude blizu Lea i Suzan. – Kada ona nije ništa rekla, on ju je pogledao
pomalo plašljivo. – Je li to u redu?
– Naravno da jeste. Biće mu drago.
– Bio je ushićen. Upravo sam ga nazvao.
– Sjajno. Fantastično.
Uh. Za čoveka koji se nije slagao sa svojim sinom pre godinu dana...
Onda je rekla sebi da se pribere. Ako nije zvocala Bobu što se ne trudi, to

320
je bilo zato što se odjednom previše trudio.
Opet tišina.
– Nadam se da je hotel lep – reče ona.
Znala je da jeste. Bob je sve ispitao i rezervisao, i ona je videla hotel na
internetu. Ceo taj put bila je njegova ideja i plod velikog truda. Veoma
ozbiljno je shvatio to osvajanje.
Taksi se zaustavio ispred kuće. Vozač, previše lenj da izađe iz kola i
pozvoni na vrata, samo je zatrubio pre nego što je spustio prozor i zapalio
cigaretu.
– Daj, ja ću – reče Bob, krenuvši da uzme njen kofer.
– Mogu da nosim svoj kofer – reče ona oštro.
On se okrenu da je pogleda u oči. – Čuj, šta nije u redu, Geri?
– Ništa.
– Brecaš se na mene otkako sam stigao.
– Ne budi smešan.
– Izvinio sam se milion puta...
– I zato nemoj ponovo. Molim te. Mislim da ne bih mogla da podnesem
to.
Bob se nasloni na šank i prekrsti ruke. – O čemu se onda radi?
Geri je oklevala. Nije htela da pokaže slabost. Upravo je bila provela
skoro godinu dana oporavljajući se od prevare; morala je da nauči da se
snađe, da ponovo bude sama, da se zaštiti. A evo je sada, sprema se da se
ponovo upusti u to, bez ikakvih garancija da će izaći na dobro.
– Nervozna sam – priznade ona naposletku.
– I ja sam nervozan.
– Ti? U džepu imaš paketić žvaka za avion da ti bubne opne ne bi
popucale.
– Pa?
– Osoba koja nosi paketić žvaka očito nije nervozna. – Bila je
nerazumna ali nije marila. – Ti misliš da će sve na kraju biti u redu.
– Da – reče on. – Mislim.
– Šta ako ne bude tako?
– Geri...
– Ne, ozbiljno. Šta ako sve ode do đavola? Onda ćemo morati ponovo

321
da prođemo kroz sve. – Kroz raskid. Nije morala to naglas da kaže.
– Nećemo. Zvučao je veoma uvereno, i to ju je nerviralo.
– Siguran si u to, zar ne? Kako znaš da se za mesec dana nećeš
iznervirati do bola kad me vidiš kako kloparam u šol sandalama? Kako ja
da znam da ću moći da trpim buku koju ti praviš dok pereš zube ujutru?
Izgledao je povređeno. – Kakvu buku?
– Možda smo previše stari za ovo – reče ona tvrdoglavo. – Previše
naviknuti na određenu rutinu. Previše naviknuti na loš seks subotom uveče.
– Da – saglasio se on. – Jeste bio loš.
To ju je još više naljutilo. – Neću se pretvoriti u... – umalo što nije rekla
„Debru“. Gospode bože. – U neku žensku s duplerice, znaš – zamucala je.
– A ja se neću pretvoriti u Džordža Klunija. – Izgledao je malo
razočarano zbog toga. – Čuj, rešićemo mi to.
– Ali hoćemo li? Ko to zna?
– Ja znam – reče on, veličanstveno. – Jer želim to. Želim da ovaj brak
uspe. Kao i ti. – Malo ju je sumnjičavo pogledao – Pretpostavljam.
– Pa da – reče ona.
– Mogla bi to da kažeš s malo više strasti.
– Bobe.
– Ja sam zvučao strastveno.
Blagi bože, počeo je da se gubi.
– Hoćeš li mi izaći u susret? – upita je (strastveno).
Taksi je nestrpljivo trubio ispred kuće.
– Odjebi! – razdra se Bob na njega kroz prozor u kuhinji. – Pričam sa
svojom ženom!
Geri poče da se smeje.
– Šta je? – reče Bob, sneveselivši se. – Taman mi je bilo krenulo.
– Izvini. – Smejala se još jače.
– Sad me već vređaš – reče on, podbočivši se.
Geri je konačno uspela da se primiri. Smeh joj je prijao. Celo telo joj se
opustilo. I Bob se smešio.
– Hvala ti – reče ona iskreno. – Na tvojoj strastvenosti.
– Mogu da pokušam da ponovim to u Parizu – predloži on. – Atmosfera
će možda biti prikladnija.

322
– Bila bih presrećna ako pokušaš – uverila ga je.
– Stvarno?
– Stvarno. Možda čak i ja pokušam.
– E to bi – reče on skeptično – vredelo videti.
Pružio joj je ruku. – Hoćemo li?
Gledala ga je za trenutak, zatim klimnula glavom i pružila mu ruku.

323
 1 1 funta = 454 grama. (Prim. prev.)
2 Vaga pokazuje težinu u funtama i stounima (engl.: pound, stone). Jedan
stoun iznosi oko 6,35 kg. (Prim. prev.)
3 Poznati britanski zabavljač i voditelj. (Prim. prev.)
4 Britanski pevač i tekstopisac. (Prim. prev.)
5 Engl.: Beam me up, Scotty. Čuvena fraza koju izgovara kapetan Kirk iz
Zvezdanih staza. (Prim. prev.)
6 Engl.: sledge – sanke ili čekić (sledge hammer). (Prim. prev.)
7 Engl.: queer – čudan; peder (sleng). (Prim. prev.)
8 Izmišljena ulica iz TV serije Očajne domaćice. (Prim. prev.)
9 Junaci romana Orkanski visovi, spisateljice Emili Bronte. (Prim. prev.)

324