Teri Bruks

POSTANJE ŠANARE
– KNJIGA 2 –

VILENJACI SINTRE

Naslov originala:
Terry Brooks – Genesis of Shannara. The elves Of Cintra

Preveo: Tibor Strak

Izdavač:
IPS Media, Beograd
IP Prosveta, Beograd
 Za Lori
Moju sestru, sa divljenjem i ljubavlju zauvek
 JEDAN
Logan Tom se penjao naviše sa nižih nivoa utvrđenja i krenuo je
stepenicama uz zidine kada je začuo krike. Odjednom su zaparali vazduh
izražavajući šok i uzbuđenje. Još uvek se nalazio unutra i nije znao šta se
dešava, ali je istog trenutka pojačao svoje napore, jureći napred, napustivši
skrivanje, odbacivši oprez.
Ako je zakasnio...
Ba
Ako su već bacili Sokola i Tesu sa zidina...
Ako, ako, ako!
Reči su mu gorele u umu kao užareno ugljevlje. Nije mogao da
zakasni. Ne nakon što je stigao ovako daleko i ovoliko blizu. Nije trebalo
lk
da ostavi Sokola u utvrđenju. Trebalo je da pronađe način da ga izvuče
kada je imao priliku. Oslanjanje na to da će ga sada osloboditi bilo je
glupo i svako sa makar malo zdravog razuma bi to znao!
a
Grabio je dalje, držeći spreman pred sobom svoj crni štap, potpuno
nd
usredsređen. Prošao je kraj desetina stanovnika utvrđenja dok se peo, a
samo nekolicina njih se osvrnula za njim, niko nije pokušavao da ga
zaustavi. Možda su mogli da vide u njegovim očima da nije dobra ideja da
mu staju na put ni iz kakvog razloga. Ako su se njegove misli tamo
ow

reflektovale, ogledale u očima koje su bile čvrstog pogleda i besne, nisu

mogli a da to ne primete.
Popeo se skroz uz stepenice i izašao napolje, sportski teren se ukazao
pred njim. Sedišta na tribinama u ovom delu bila su odavno počupana da
nl

naprave prostor za improvizovane kuće i našao se u gomili malih

prizemnih koliba sagrađenih od cigli i drveta naređanih tako da su formirali
sobe i bile zbijene od jednog nivoa do drugog. Urezale su mu se u
oa

pamćenju dok se probijao kroz njih, prateći staze koje su namerno bile
ostavljene za prolaz, vodeći napred ka vrhu.
Ali nešto neočekivano se dešavalo. Oni koji su bili okupljeni na
d

zidinama da posmatraju izvršavanje smrtne kazne nad Sokolom i Tesom

sada su žurili dole gotovo podjednako brzo kao što se on peo gore.
Zaustavio se u mestu, boreći se sa gomilom, pokušavajući da uhvati neki
smisao u brbljanju koje se čulo oko njega.
“... ništa takvo do sada, demonska rabota ako je ikada bilo takve – da
li si video ono svetlo...”
“... blistavo kao signalna raketa ili možda...”

-4-
 “... nije bilo ni traga od njih na zemlji, a onda se ponovo smračilo i
opet se videlo dole...”
Logan se sklonio u uski prolaz između koliba, čekajući da se put
raščisti. Šta god da se dešavalo, sada je bilo gotovo. Ali šta se desilo?
Zgrabio je mladića koji se našao dovoljno blizu i izvukao ga iz gomile
tela. Uneo mu se u lice. “Reci mi šta se dešava. Zašto svi trče?”
Mladić je za trenutak zurio u njega, videvši nešto što ga je možda
uplašilo više od onoga čemu je prisustvovao na zidinama. Probao je da
nešto kaže ali nije mogao, a onda je istrgao ruku iz Loganovog stiska i
bacio se nazad u gomilu koja je jurila.

d
Logan je skrenuo i počeo da prilazi van uobičajenih staza i da se

oa
probija naviše kroz kolibe manje direktno. Išao je onoliko brzo koliko mu
je to prolaz dozvoljavao, izbegavajući ili uklanjajući prepreke sa strane.
Kofe, četke, lonci i ostala kuhinjska oprema su leteli, a ljutita vika njihovih

nl
vlasnika ga je pratila. U neko drugo vreme i pod drugačijim okolnostima,
privukao bi više pažnje. Ali većina stanovništva utvrđenja je ili silazila niz
zidine ili se borila da stigne do prednje kapije, nestrpljiva da vidi šta se
w
nalazi napolju.
Samo da nije dečak, molio se. I devojka.
do
Stigao je do viših nivoa gde je kuća bilo manje i gde su bile
raštrkane, ustupak vetrovima i hladnoći koji su činili da život visoko bude
manje poželjan. Miris populacije ustuknuo je pred smradom ribe i morske
an

trave koji je dopirao sa okeana, a tama se produbila kako su vatre i svetla

napajana generatorima ostala dole. Ovde gore, ono malo svetala bilo je
usmereno napolje ka kapiji i prilazu zidinama. Izašao je iz zamršenih
lk

koliba i prolaza, veći deo gomile je sada već prošao i krenuo je duž zidina
ka otvoru koji je vodio napolje na ono što je nekada bio prodajni prostor.
Ba

Tu je pronašao još građevina, iste one sklepane kolibe, ali ove su

većinom služile kao skladišta, ne za život. Retki stanovnici utvrđenja su
još uvek ostali na zidinama, gledajući preko ivici. Odabrao je mladu
devojku koja je stajala leđima okrenuta ka njemu, pažnje usmerene na ono
što se dešavalo ispod zidina.
“Gde su dečak i devojka?” upitao je, prilazeći joj.
Okrenula se i pogledala u njega. Nije imala više od četrnaest ili
petnaest godina, njeno pegavo lice se zgrčilo kao da je progutala nešto
neprijatno. “Šta?”
“Dečak i devojka?” ponovio je. “Šta im se dogodilo?”

-5-
 Oklevala je. “Zar niste videli?”
“Nisam bio ovde. Reci mi.”
“Pa, čoveče, šta se nije desilo! Bilo je divno! Bacili su ih – stražari su
ih bacili preko, zajedno, znate. Poleteli su u prazno kao – kao strašila ili
džakovi sa peskom. Onda se odjednom pojavila svetlost, blistava svetlost.
Došla je niotkuda i progutala ih. Kada je svetlost nestala, i oni su nestali.”
Bacila je pogled preko ramena i pogledala ka pločniku prekrivenom
ruševinama kao da hoće da se uveri. “Nikada nisam videla tako nešto.
Ba
Niko ne zna šta se dogodilo.” Okrenula se nazad. “Čula sam nekog čoveka
kako kaže da je to bila demonska magija! Da li i vi tako mislite?”
Logan nije znao šta da misli. “Ne”, rekao je. “Da li je delovalo kao
da se svetlost pojavila iz nekoga od njih – iz dečaka možda?”
lk
Zavrtela je glavom. Njena duga, svetlosmeđa kosa se mreškala na
mutnoj svetlosti i ona je sklonila nekoliko pramenova sa očiju. “Ne, došla
je niotkuda. Samo je blesnula iz vazduha i okružila ih. Nisu se mogli
a
uopšte videti nakon toga. Svi su jednostavno poludeli! Bilo je divno!”
Zastao je na trenutak da razmotri šta je ovo značilo. Najlogičnije
nd

objašnjenje bilo je da je Sokolova magija – divlja magija morfa lutalice –

izbila na površinu na neočekivani način. Ali ako je devojka bila u pravu,
ako to nije bila Sokolova magija koja se manifestovala na neki nepoznat
ow

način, onda mora da se umešala neka druga. Opet, odakle je takva magija
mogla da dođe? Da li su Soko i Tesa bili spaseni ili su iz jedne nevolje
skočili u drugu? Znao je da neće ovde pronaći odgovor.
“Hej, gospodine, da li vas ja poznajem?” devojka ga je odjednom
upitala.
nl

Zavrteo je glavom. “Ne.”

“Izgledate mi poznato.”
oa

Provirio je preko zidina na ruševine ispod. Tamo nije bilo ničega, čak
ni proždrljivaca. Šta god da se desilo, omelo ih je u njihovim planovima da
apsorbuju kombinaciju magije i životne sile koja se očekivala sa
Sokolovom smrću. Svi ti proždrljivci, pomislio je, nestali su za tren oka.
d

Devojka se oslanjala na ogradu kraj njega, proučavajuću njegovo

lice. Mora da ga je videla kada je došao u utvrđenje ranije u toku dana.
Uskoro će se dosetiti. Bilo je vreme da krene.
Odjednom pogled joj je skliznuo u stranu. “Pogledajte ono. Vidite sva
ona svetla tamo na vodi? Kao milion vatrica ili tako nešto.” Pogledao je
tamo gde je pokazivala, ali ono što je on video a ona nije mogla videti bili

-6-
su proždrljivci nagomilani duž obale, uskomešana horda glatkih tamnih tela
koja su se trzala i grčila pokušavajući da se približe onome što se
približavalo preko vode. Pogledao je dalje preko ka svetlima, ka stotinama
njih, i isprva nije mogao da iz toga izvuče neki smisao, a onda je začuo
bubnjeve i sledio se.
Gotovo u istom trenutku začula se sirena negde dalje na zidinama
utvrđenja, visoko na osmatračnici, tužni zov kita koji je označavao
opasnost na svakom jeziku. Neko drugi je primetio svetla i, kao i Logan,
znao je šta su ona značila.
Okrenuo se od devojke. “Moram da idem. Hvala na pomoći.” “Nema

d
problema. Zar vi niste bili...”

oa
Okrenuo se nazad, isekavši je u pola rečenice. Bio je to impulsivan
čin, nastao iz besa i razočarenja. Bio je umoran od umiranja ljudi. “Idi
pronađi svoje roditelje, braću i sestre i bilo koga drugog do koga ti je stalo

nl
i vodi ih sve odavde. Reci svakome koga sretneš. Ona svetla dolaze sa
čamaca koji nose vojsku što će opkoliti ovo utvrđenje i na kraju ga
uništiti.”
w
Krenula je nešto da kaže, ali on ju je zgrabio za ramena i držao je.
“Ne, samo me slušaj. Znam o čemu govorim. Znam za ovu vojsku. Video
do
sam šta može da uradi. Beži odavde, odmah, čak i ako niko drugi neće da
krene sa tobom. Znam da ne želiš to, ali uradi tako. Upamti šta sam ti
rekao. Ako ostaneš, umrećeš.”
an

Ostavio je da zuri za njim, razrogačenih očiju, lica ukočenog od šoka

i neverice. Nije imao više vremena za nju, ništa više nije mogao da uradi
za nju. Poverovaće mu ili neće. Verovatno neće. Retko jesu, svi oni.
lk

Mislili su da je najsigurnije u utvrđenjima. Mislili su da je mnogo opasnije

napolju na otvorenom. Niko od njih nije razumeo. Sve dok ne bi bilo
Ba

suviše kasno. Zato su bili istrebljivani. To je bio razlog zašto je ljudska

rasa bila uništavana.
Na njegovo iznenađenje, krenula je za njim, zgrabila ga za ruku i
okrenula ga ka sebi. “Ne mislite valjda ozbiljno? Mislim, o tome šta će se
desiti... Ništa od toga nije istina, zar ne?”
Proučavao ju je za trenutak. “Kako se zoveš?”
“Meike”, rekla je nesigurno.
“Pa, slušaj me dobro, Meike. Sve što sam rekao je istina. Na onim
čamcima su ludaci. Nekada su bili ljudi, muškarci i žene kao i ovi u ovom
utvrđenju. Ali oni su odbacili svoju čovečnost da služe demonima i

-7-
nameravaju da nas sve unište. Oni ubijaju ljude ili ih vode u logore za
robove. Uradili su to svuda, po celoj zemlji. Uradiće isto i ovde. Vođe
utvrđenja misle da mogu da im se suprotstave, misle da su dovoljno
sigurni iza zidina. Ali i ostala utvrđenja su mislila isto i sva su na kraju
pala. I ovo će pasti.”
“Ja nemam ni roditelje, ni braću, ni sestre”, rekla je. Prošla je rukom
kroz dugu kosu, očiju ispunjenih strahom. “Nemam nikoga. Ne znam šta da
radim. Kuda da idem?”
Ba
Odjednom je poželeo da joj nije rekao. Jedino što je uspeo da uradi
time jeste da je nasmrt preplaši. Osim toga, u pitanju je bio jedan život.
Kakvu će razliku napraviti spasavanje jednog života prema onome što će
se desiti ovde? Skončaće negde napolju u divljini umesto u gradu, ništa
lk
više. Odjednom je bio besan na sebe. To je bio njegov problem, što je
pokušavao da spasi ljude kao što je ona. Gubio je vreme kada je trebalo
da uradi ono zbog čega je prvenstveno i došao – da pronađe morfa
a
lutalicu.
Uputio joj je brz pogled, a onda zavrteo glavom. “Idi bilo gde van
nd

grada. Idi u divljinu. Potraži druge koji će možda hteti da krenu sa tobom.
Što vas je više, bezbedniji ste.”
Naglo se okrenuo i krenuo niz stazu ka stepenicama, sa namerom da
ow

ode odatle pre nego što neko shvati ko je on. Kada ga prepoznaju, stvari će
postati mnogo komplikovanije.
“Gospodine!” viknula je za njim.
Ignorisao ju je, krećući se brže sada, namerno požurivši da pobegne,
došao je do stepenica i silazio preskačući ih i po dve odjednom. Gomila se
nl

razišla. Mogao je da ih čuje na kapiji dole, zbunjeno se tiskajući dok je

sirena sa osmatračnice nastavljala da oglašava upozorenje. Odredi
oa

branilaca su se već formirali na paradnom prostom na jednoj strani

igrališta, naoružani vojnici, navlačili su lake pancire i pojaseve sa
municijom. Dobro obučeni i organizovani, izlazili su da se suoče sa
pretnjom. Pokušaće da zaustave osvajače na dokovima, da ih spreče da
d

pristanu. Neće uspeti, a onda će se povući kroz ulice do utvrđenja, gde se

osećaju bezbedno. Neće biti bezbedni; biće osuđeni na propast. Ali to nije
imalo nikakve veze sa njim. Bitka na dokovima i na ulicama će potrajati
cele noći. Do sutra, on će biti daleko.
Pogledao je napred ka grupicama stanovnika utvrđenja, birajući svoj
put. Vratiće se dole na niže nivoe i izaći kroz podzemni prolaz. Panter će

-8-
ga čekati i zajedno će pronaći ostale Duhove i odlučiti gde da pobegnu od
onoga što će se dogoditi.
Ali kako će, za ime sveta, da otkrije šta se desilo sa Sokolom?
Skrenuo je dole udaljavajući se od arene, ušao u unutrašnjost zgrade i
naleteo na odred branilaca utvrđenja koji je izlazio.
“Stani malo”, rekao je jedan i uperio svoje oružje u Logana.

***
Panter je čučao u ruševinama na ivici Trga pionira, nestrpljivo

d
čekajući. Mnogo toga se desilo od kada je Logan Tom ušao u utvrđenje i
veći deo je za njega predstavljao misteriju. Obavio je svoj zadatak, otišao

oa
do prednje kapije i napravio diverziju koja je trebala Loganu. Obavio je
dobar posao, vičući na stražare, zahtevajući da oslobode Sokola, da mu
dozvole da razgovara sa njim, da mu daju hranu. Potrudio se da liči na
w nl
poluludo dete sa ulica i mora da je uspeo jer su mu se stražari sa zidina
smejali. Nakon što je vikao na njih dvostruko duže nego što je Loganu
trebalo da se prošunja kraj njih do mesta gde mu je staro transportno
sklonište pružilo ulaz u utvrđenje, povukao se i vratio do mesta gde mu je
do
bilo rečeno da sačeka, pronašavši mesto na kome se sakrio i smestio.
Dugo se ništa nije dešavalo. Onda je video blesak svetlosti na kapiji i
začuo krike okupljenih na zidinama ali nije znao šta to znači. Pomišljao je
na to da se prebaci na bolju poziciju, neku bliže kapiji, i pokuša da otkrije,
an

ali brinuo se da će, ako se Logan Tom vrati sa Sokolom i ne može da ga

pronađe, zaostati za njima. Zato je ostao tamo gde je i bio, besan i
nervozan. Noć se produbljivala sve dok samo bleda siva svetlost nije
lk

preostala na zapadnom nebu a svetla utvrđenja počela da se pale. Prošlo je

još vremena i poslajao je sve nemirniji.
Ba

A onda, kroz otvore u zgradama, uhvatio je pogledom svetla na vodi.

Zurio je u njih, ne znajući koliko ih je niti prirodu njihovog izvora.
Izgledalo je kao da se kreću, prilaze. Možda čamci, shvatio je. Ali šta su
čamci radili u zalivu noću i ko je njima upravljao?
Kada se sa vrha zidina utvrđenja oglasila sirena, još više se zbunio.
Čuo je sirenu da se i ranije oglašava, tako da je znao da je uvek
oglašavala nevolju, pretnju za utvrđenje i njegove stanovnike. Ali da li se
sirena oglasila zato što su primetili svetla ili zato što su otkrili Logana
Toma? Da li je to bio poziv na oružje u odgovor na to što je vitez Reči
spasavao Sokola?

-9-
 “Prokletstvo!” promrmljao je.
Brzo se povukao u senke, posmatrajući prilaze trgu iz pravca
utvrđenja, tražeći neki pokret u ruševinama. Ništa se nije pojavilo. Ponovo
je razmislio o tome da se približi kako bi otkrio šta se dešava. Panter nije
voleo da čeka; od čekanja se uvek osećao ranjivim.
Bilo je pokreta u ulicama ispod njega, tamne prilike su se pojavile iz
jedne od srušenih zgrada. Panter ih je ugledao krajičkom oka i sledio se.
Nije znao da li su odgovarali na svu tu buku i aktivnost u utvrđenju ili ne.
Ba
Ali nešto ih je isteralo na otvoreno. Izbrojao ih je desetak – previše da bi
mu se dopalo.
A onda, dok ih je posmatrao kako izlaze iz senki zgrade, shvatio je šta
su oni.
lk
Kreštavci.
Iako nije bio u stanju da razazna detalje u tami, čudni, trzavi pokreti
koje su pravili dok su hodali nisu se mogli pomešati ni sa čim drugim.
a
Mesojedi, čudovišta, krenuli su u lov u potrazi za hranom. Pazio je da ne
napravi buku i voljom pokušao da ih natera da odu.
nd

Ali dok su se radvajali u manje grupe, par njih je krenuo pravo ka

njemu.
ow

***
“Šta to radiš?” vojnik iz utvrđenja upitao je Logana odvažno, držeći
upereno oružje. “Znaš pravila. Svi sposobni ljudi treba da budu sa svojim
jedinicama. Ti meni deluješ prilično sposobno.” Logan je imao dva izbora.
nl

Mogao je da laže oko svoje povezanosti sa utvrđenjem i nada se da će mu

ljudi sa kojima se suočio poverovati, ili je mogao da im kaže istinu i nada
se da će ga svejedno pustiti. Sada su svi već gledali u njega, većina njih je
oa

podigla svoje naoružanje. Bio je to opasan trenutak; svi su bili nervozni

zbog sirene koja je zavijala i pojačanog osećanja da će se nešto loše desiti.
“Ja nemam jedinicu”, rekao je. “Ja ne živim ovde. Samo sam u
d

poseti. Bio sam pozvan da posmatram pogubljenje dečaka i devojčice.”

“Pozvan da posmatraš?” onaj koji je govorio ga je posmatrao. “Ko te
je pozvao?”
Logan nije mogao da se seti imena vođe utvrđenja. Slegnuo je
ramenima. “Vođstvo.”
“Hej, zar nisi ti bio ranije na kapiji, pitao si da vidiš dečaka?” jedan
od ostalih ga je pitao.

- 10 -
 Logan je zaškrgutao zubima. “Poznavao sam ga odavno. Poznavao
sam njegovu porodicu. Preneo sam mu poruku od njih.”
Niko nije ništa rekao, ali mogao je da vidi iz izraza njihovih lica da
mu nisu poverovali. Zapravo samo je pogoršavao stvari. Ali nije imao
mnogo izbora. Nije mogao da im dopusti da ga zarobe.
“Ja sam vitez Reči”, rekao im je. “Došao sam iz razloga koji sam vam
rekao, verovali mi vi ili ne. U svakom slučaju, ja ne pripadam ovde;
trebalo bi da sam napolju na ulicama. Vaše utvrđenje je u opasnosti.
Osvajačka vojska je u luci. Umesto što stojite ovde, trebalo bi da ste na
dokovima i pokušavate da je zaustavite.

d
“Nemoj da nam govoriš šta je naš posao!” prvi se ljutito brecnuo na

oa
njega. “Mi ne polažemo tebi račune!”
“Spusti oružje, molim te”, Logan mu je rekao umirujuće.
Ljudi su usporavali videvši da se odigrava sukob, osećajući da nešto

nl
nije u redu. Za nekoliko trenutaka, prolazi će biti tako ispunjeni ljudima
koji su stali da posmatraju da za Logana neće biti prostora da pobegne. A
već je znao da će morati da beži ako želi da ode.
w
“Ako znaš nešto o dečaku, možda znaš nešto i o tome šta se desilo
gore na zidinama”, rekao je onaj koji je pričao sa njim, oružja i dalje
do
uperenog u Loganovo telo. “Mislim da će biti bolje da sve to ispričaš
našem komandantu, a onda će on moći da odluči šta da radi sa tobom.”
Crni štap je bio vreo u Loganovoj stisnutoj pesnici, držao ga je
an

uspravno pred sobom, štit kroz koji ništa nije moglo da se probije.
Njegova magija je već strujala kroz njega, vrela i tečna kao i njegova
krv. Rune urezane u tvrdu drvenu površinu štapa počele su meko da sijaju.
lk

“Nemam vremena za ovo”, rekao mu je. “Pusti me da prođem.”

Oružje je ostalo upereno u njega i začuo je kliktanje otkočivanja
Ba

oružja i ubacivanja metaka u cevi. Glupo, pomislio je, misleći i na ove

ljude i na sebe.
Njegova ruka se podigla u brzom zamahu, magija je već odbijala
metke koji su bili ispaljeni u njega i u isto vreme bacala napadače unazad
u zamršenoj gomili, izbijajući im vazduh iz grudi. Okrenuo se i potrčao
kroz gomilu koja se razdvajala pred njim, napuštajući svaku pomisao da
izađe kroz prednju kapiju, uputivši se umesto toga ka tunelima koji su ga i
uveli unutra. Nekoliko drugih je pokušalo da ga zaustavi, ali ih je lako
odbacio u stranu, jedva usporivši, stigavši do skloništa koje mu je pružilo
stepenište i jurnuo naniže.

- 11 -
 Za nekoliko sekundi stigao je do nižih nivoa i jurio je niz hodnike koji
su vodili ka tunelima. Mogao je da čuje viku i krike iza sebe, zvuci potere
koja je započinjala. Mogao je da čuje korake kako za njim silaze niz
stepenice. Nije usporio. Želeo je da je imao priliku da pregleda prednju
kapiju, da vidi da li je bilo nekih tragova Sokola i Tese. Ali to sada neće
biti moguće. Osim toga, znao je duboko u sebi da šta god da im se desilo,
to nije bila pojava koja je ostavljala tragove. Magija poput ove – a do
sada je bio potpuno siguran da je u pitanju magija – potpuno je čistila sve
Ba
što bi dotakla.
Probio se u podzemne tunele i prošao kroz njih, sada usporivši usled
pomračine, služeći se odsjajem sa runa da ga vode. Mrak je bio gust ali ne
i potpun i oči su mu se brzo prilagodile. Kretao se kroz tunele onoliko brzo
lk
koliko je mogao, ali morao je odvoji dovoljno vremena kako bi bio siguran
da neće skrenuti pogrešno na odvajanjima. Postao je svestan toga da ga
niko ne prati. Pošto su odustali od potere, zastao je da razmisli o mnogo
a
važnijim stvarima. Na primer, kako da ostane živ.
Na kraju tunela, kod vrata koja su vodila napolje u autobuski depo,
nd

zastao je i oslušnuo, kako bi bio siguran da ga niko ne čeka. Onda se

provukao napolje, popeo uz stepenice do mesta sa koga je mogao da
osmotri unaokolo i vidi šta se dešava.
ow

Otvoreni prostor koji je okruživao utvrđenje bio je ispunjen ljudima

koji su kuljali kroz kapije i kretali se niz ulice ka obali, svi teško
oklopljeni i naoružani. Par drevnih pokretljivih napadačkih vozila tipa
škorpija soptalo je za njima, pokazujući put svojim ogromnim cevima
topova. Nije ih video još od dana provedenih sa Majklom, mislio je da su
nl

svi uništeni. Ispaljivali su i granate za probijanje oklopa i eksplozivne

kanistere. Mogli su da potope bilo koji od brodova koji su prilazili jednom
oa

granatom, ali trebaće mnogo pojedinačnih metaka da bi se osetila razlika.

Napolju, na otvorenim vodama zaliva, tutnjanje bubnjeva se nastavilo,
ujednačeno udaranje u noći.
Za trenutak je posmatrao aktivnost koja se udaljavala od njega a onda
d

se izvukao iz skrovišta i krenuo nazad ka zemljištu punom ruševina gde je

rekao Panteru da ga čeka. Crni štap je lagano pucketao u njegovoj ruci a
vrelina magije se još uvek komešala u njemu. Osećao je vrelinu i hladnoću
u isto vreme, u odgovor na mešavinu emocija koje su se borile u njemu.
Bar nije bio primoran da nekoga povredi. Želeo je da samo jednom ljudi iz
utvrđenja poslušaju njegova upozorenja o demonima i nekad-ljudima. To

- 12 -
nije bio njegov problem, ali je svejedno to želeo. Bilo je dovoljno teško
pronalaziti i uništavati logore za robove i bez saznanja da se oni koji je
oslobodio mogu sa lakoćom zameniti muškarcima, ženama i decom iz
utvrđenja, sveže meso za istrebljivačku mašinu Praznine.
Mrzeo je čak i da razmišlja o tome. Svet je poludeo i ljudi su postali
žrtve. Ali možda će dečak Soko, morf lutalica rođen iz divlje magije, moći
da napravi razliku.
Stigao je do ivice Trga pionira, očekujući da će pronaći Pantera, ali
tamo nije bilo ni traga od njega. Tiho ga je pozvao po imenu, znajući da ga
stanovnici utvrđenja verovatno neće čuti i da se dere, ali svejedno oprezan.

d
Nije bilo odgovora. Pogledao je unaokolo. Ništa se nije kretalo.

oa
Stajao je sam na praznoj ulici, pitajući se šta sad da radi.

w nl
do
an
lk
Ba

- 13 -
 DVA
Lasta je prešla preko krova njihove zgrade u trku, sa namerom da
stigne do stepenica i siđe na ulicu što brže može. U trenutku kada je
shvatila šta su svetla na vodi predstavljala, shvatila je takođe i opasnost u
kojoj se svi nalaze. Osvajačima će trebati vremena da stignu do obale, ali
čim to budu uradili, krenuće u lov na beskućnike poput nje. Čula je priče
od svoje majke i sama videla ishod. Lovci na ljude bili su ludi, zveri sa
Ba
kandžama, zubima i krznom, grabljivci. Deca sa ulica bila su njihov
omiljeni plen. Ostali Duhovi moraju biti upozoreni.
Ali čim je stigla do stepeništa i htela da krene naniže, začula je
korake kako se penju. Bili su teški i grubi i nije postojao nikakav pokušaj
lk
da se prikriju. Stala je u mestu, osluškujući. Koraci nisu pripadali
Duhovima ni vitezu Reči. Niti bilo čemu ljudskom, dodala je brzo.
Odmakla se od otvora, obema rukama stežući vitki metal svog
a
električnog štapa. Onda je začula duboke, grlene glasove u tami ispod;
nd
glasove dovoljno grube da nadjačaju teške korake i sledila se.
Kreštavci.
Njen um je jurio dok je pokušavala da smisli šta da radi. Nije želela
da bude prinuđena da probije sebi put kroz Kreštavce. Oni su bili spori i
ow

ne nešto posebno pametni, ali su imali ogromnu snagu. Ako spuste ruke na
nju, bila je gotova. Žurila je u crnilo stepeništa i odmakla se još nekoliko
koraka. Nije znala da li treba da rizikuje i pokuša da se spusti na niži nivo
gde će moći negde bolje da se sakrije, ili da ostane tamo gde je i bila. Ako
nl

bude imala sreće, izgubiće interesovanje i otići. Ako ne, ako se popnu
sasvim gore, bila je u nevolji. Krov je bio otvoren i većim delom ravan,
osim šačice malih kućišta za mehanizme i ostataka njihovog sistema za
oa

prihvatanje vode. Nije imala gde da se sakrije. Okrenula se bespomoćno

ka stepeništu. Nije bilo drugog puta koji vodi sa krova.
Ili možda jeste?
d

Otrčala je do strane zgrade koja je gledala na sporednu uličicu i

pogledala dole. Požarne merdevine su bile pričvršćene za beton velikim
klinovima i izgledale kao uska metalna traka gotovo nevidljiva u mraku.
Za trenutak je gledala u njih a onda pogledala ka okeanu gde su se svetla
sa osvajačkih brodova primakla bliže. Bubnjevi su nastavili da se čuju,
udarajući ujednačen ritam, najavljujući ono što predstoji onima u
ugroženom gradu. Kapije utvrđenja su već bile širom otvorene i odredi

- 14 -
branilaca su se probijali ka dokovima. Tamo će se uskoro voditi bitka.
Kada se to bude desilo, Duhovima bi bilo bolje da budu daleko odatle.
Prošla je rukom kroz čuperak svoje kose boje slame i duboko
udahnula. Mrzela je visinu ali sve je bilo bolje od suočavanja sa
Kreštavcima. Prebacila je remen štapa preko ramena i preko leđa,
zakoračila na usku, ravnu površinu ivice zgrade, uhvatila se za zakrivljene
šipke koje su se propinjale odozdo i počela da silazi okrenuta leđima.
Želela je da zatvori oči, ali je zadržala pogled uperen na zid i usmerila
svoju pažnju na pronalaženje sigurnog oslonca na svakoj prečki dok je
silazila. Njen trud bio je olakšan noćnom pomračinom, koja je u uskom

d
kanjonu uličice bila gotovo potpuna. Čak ni svetla baklji iz utvrđenja i sa

oa
vode nisu dopirala do ovde. Smirila se misleći na svoju majku ratnicu, o
tome kako je organizovala bekstva ovog tipa toliko puta dok je Lasta bila
mala. Njena majka joj je pričala o nekima, a Lasta je i prisustvovala

nl
nekima neposredno pre kraja. Divila se mirnoći svoje majke pred tako
strašnim pritiskom. To ju je naučilo nešto o neophodnosti mirnoće, o
saznanju da je najgora opasnost sa kojom se suočava bila njena sopstvena
w
nesigurnost.
Najviše je o tome razmišljala dok se spuštala niz zgradu, mušica na
do
zidu u mraku, pokušavajući da ne razmišlja o tome kako bi izgledalo da
padne.
Silazak je prošao mnogo brže nego što je očekivala i stopala su joj
an

dotakla zemlju i pre nego što je shvatila da je stigla. Odmakla se od

merdevina, skinula štap sa leđa i oprezno pogledala unaokolo. Nije mogla
ništa da vidi niti čuje. Uličica je bila prazna. Krećući se brzo njenom
lk

dužinom, stigla je do ulice i provirila u noć. Sada se nalazila na jednoj

strani zgrade, ulica je išla dole od Trga pionira do obale. Posvuda, senke
Ba

su delovale kao da se kreću u odgovor na vatre i bubnjeve.

Kratak pogled naviše ka krovu nije joj ništa otkrio.
Krenula je uz ulicu ka trgu, sa namerom da krene za ostalim
Duhovima i upozori ih na opasnost. Nije bila sigurna šta mogu da urade po
tom pitanju dok se vitez Reči ne vrati sa Sokolom, ali bar će biti spremni
na ono za šta je znala da dolazi. Kreštavce koji su je primorali da siđe niz
merdevine psovala je na svom najboljem trinaestogodišnjem uličnom
jeziku, besna zbog kašnjenja. Šta su Kreštavci uopšte tražili u njenoj
zgradi? Znali su pravila. Nikada ranije nisu ulazili, nikada se nisu ni
usudili. Mora da su videli Duhove kako odlaze, shvatili da napuštaju

- 15 -
zgradu. Bilo je to poželjno stanište, lako branjivo i bezbedno. Jednostavno
su odlučili da se usele kada je delovalo da su se Duhovi iselili.
Ali mogli su da sačekaju dan ili dva, zar ne?
Stigla je do kraja ulice gde se ona ukrštala sa trgom, krećući se
oprezno, očima prelazeći po tami, znajući da će Kreštavaca biti i napolju
ako ih ima i u zgradi. Ali trg je delovao pusto i zato je počela da skreće na
sever, uz Prvu, u pravcu u kome su ostali otišli kada je začula kako je
neko zove.
Ba
“Lasto! Čekaj!”
Okrenula se na zvuk Panterovog glasa, gledajući kako izlazi iz prazne
ulice u laganom trku, izbegavajući gomile đubreta, stežući električni štap
rukama, njegovo disanje se moglo čuti čak i sa mesta gde je stajala. Mora
lk
da je trčao celim putem od utvrđenja. Nešto mora da mu se desilo da se
ovako vraća. Nešto loše.
Krenula je da ga pita šta se dešava, a onda je ugledala tamne prilike
a
kako se teturaju za njim, još uvek dosta pozadi ali očigledno ga jureći. Još
Kreštavaca.
nd

“Glupavi Kreštavci!” ljutito je uzviknuo. “Jure me celim putem još od

ivice...”
Siknula je ka njemu upozoravajuće. “Tiše, Panteru, mačkice! Ima ih
ow

još unutra!”
Prekasno. Teška tela pojavila su se na ulazu njihove zgrade, oči su se
okrenule ka njima. Otrcane prilike oštrih pogleda, noktiju dugačkih jer su
se pretvorili u kandže i zuba šiljatih kao kod divljih životinja.
Lasta je ljutito odgurnula Pantera. “E sada si zabrljao, lajavi. Mrdaj!”
nl

Požurili su preko trga, Kreštavci su se nalazili sa obe strane ulice i

približavali se. Vatre i bubnjevi izgleda nisu imali nikakvog uticaja na njih.
oa

Imali su svoje brige koje su im zaokupljale pažnju, a Lasta je znala da se

veći deo tih briga vrteo oko hrane.
“Gde je Soko?” upitala je dok su trčali ka zgradi preko puta. “Zašto
si se sam vratio?”
d

“Ne znam ništa o Sokolu. Ne znam ništa ni o onom vitezu čega-god-

beše. Ostavio me na ivici trga, reko mi da čekam dok se ne vrati. Nije
došo, ali ovi Kreštavci jesu i moro sam da se probijem. Ima ih posvuda. Je
l’ si videla vatre na vodi?”
Pogledala je u njegovo tamno lice. “Videla sam ih sa krova. Brodovi
puni napadača. Ako su oni koji mislim da jesu, onda smo u velikoj nevolji.

- 16 -
Mama je imala običaj da mi priča o njima. Nekad-ljudi, tako ih je zvala.
Oni uništavaju sve, ubijaju sve osim onih koje odvode u logore za robove.
Gori su od milicija. Moramo da upozorimo ostale i bežimo odavde.”
“Ja sigurno nemam ništa protiv.” Odjednom je usporio, hvatajući je za
ruku. “Uh.”
Par Kreštavaca se pojavio iz zgrade pred njima, blokirajući im put.
“Šta je s ovim stvarima?” Panter se besno brecnuo. “Ne viđamo ih
nedeljama, a onda ih odjednom ima svuda! Odakle su svi došli?”
Lasta je brzo pogledala unaokolo ka onima koji su ih sledili. Još
nekoliko minuta i uhvatiće ih. “Moramo da prođemo pored ove dvojice”,

d
rekla je. “Ti kreni na onog sa leve strane. Potrudi se da ne napraviš neku

oa
glupost.”
Ne sačekavši na njegov odgovor, krenula je ka onom sa desne strane,
sa prstom na obaraču štapa i sa električnim punjenjem uključenim na punu

nl
snagu. Zabila je kraj štapa u nogu Kreštavca i on je zastenjao i počeo
nekontrolisano da se trese i trza. Lasta nije odstupala, držeći štap zabijen u
njegovu nogu, znajući da će, ako se povuče, istog trenutka krenuti na nju.
w
Sa njene leve strane, krajičkom oka je uhvatila Pantera kako se približava i
kako zabija štap u grlo drugog Kreštavca takvom silinom da je probio
do
tvrdu kožu. Kreštavac je zakrkljao i probao da izvuče smrtonosni vrh, ali
je Panter upotrebio svoju snagu da ga odgura unazad i obori na kolena.
Za nekoliko sekundi, oba Kreštavca ležala su trzajući se na betonu.
an

Lasta je zgrabila Pantera za ruku i povukla ga ka uličici koja je vodila

pored zgrade. “Prestani da zuriš u njih! Beži!”
Spremnih štapova, nestali su u mračnom tunelu uličice.
lk

***
Ba

Logan Tom je odvojio još nekoliko minuta da pretraži ruševine u

kojima je rekao Panteru da se sakrije, a onda je odustao. Nije znao šta se
dogodilo dečaku, ali nije imao vremena da otkrije. Morao je da se vrati do
ostale dece sa ulica i nada se da će Panter moći sam da pronađe put.
Možda ga je nešto uplašilo. To nije ličilo na Pantera, ali nikad se ne zna.
Šta god da je bilo u pitanju, sada nije bio ovde.
Osim u slučaju da jeste, ali da nije u stanju da mu odgovori.
Logan nije želeo da razmišlja o toj mogućnosti, ali nije mogao ni da je
u potpunosti odgurne u stranu. Mrzeo je pomisao da je na neki način
izneverio dečaka, da ga je možda poveo sa sobom samo da bi poginuo.

- 17 -
Godinama je živeo sa krivicom što nije nikada mogao da učini dovoljno za
decu iz logora za robove. Nije mu bilo potrebno da doda još jedno ime na
tu listu. Smešno. Poznavao je Pantera manje od dvadeset četiri sata, ali
delovalo je kao da ga zna mnogo duže. Dopadao mu se ćudljivi dečak sa
crnim smislom za humor – dopadala mu se njegova agresivnost i
spremnost da se suoči sa bilo čime. Možda mu se Panter dopadao toliko
baš zbog toga što se toliko divio čvrstini dece sa ulica.
Ili možda zato što ga je podsećao na njega samog.
Ba
Vratio se nazad uz ulicu ka Trgu pionir, dok su ga gonili zvuci
bubnjeva iz zaliva i marširanje branilaca utvrđenja na dokovima. Mrzeo je
pomisao što mora da preuzme ovu novu odgovornost, da pazi na Duhove,
da ih čuva na putu ka tom mestu ka kome god da su se uputili. Gubitak
lk
morfa lutalica bio je veliko odstupanje od njegove dužnosti da ga zaštiti.
Vrlo je teško zaštiti nešto što je progutala svetlosna kugla i što se nalazilo
ko zna gde. Ali da bude ostavljen sa morfovom porodicom...
a
Zastao je, razmislivši o svom odabiru reči.
Pomisao na činjenicu da je ostavljen sa Sokolovom porodicom, sa
nd

grupom dece sa ulica na koju treba da pazi, bila mu je mrska. To mu je

ograničavalo slobodu kretanja. Šta bi trebalo da radi sa ovim klincima,
starcem i onim vukolikim psom dok pokušava da otkrije kako da pronađe
ow

Sokola?
Shvatio je da, sve dok se nije našao licem u lice sa morfom, nikada o
njemu nije razmišljao kao o detetu. Iako je započeo svoj život kao dete u
vreme Džona Rosa i Nest Frimark, iako nikada nije bio viđen kao nešto
drugo nakon tih prvih nekoliko nedelja, nikada o njemu nije razmišljao na
nl

taj način. Zapravo uopšte nije razmišljao o tome. Kada ga je Dva Medveda
zamolio da potraži morfa, on je to video kao bekstvo od onoga što je radio
oa

toliko godina: napada na logore, ubijanje branilaca, oslobađanja

zatvorenika i – oklevao je pre nego što je završio misao – imištavanja
eksperimenata koji bi jednog dana postali demoni. Dece. Mislio je da će
moći da sve to ostavi za sobom. Mislio je da se oslobodio toga.
d

Nikada nije ni pomišljao da će se naći vezan za gomilu klinaca sa

ulice.
Ali kao i mnogo drugih stvari u njegovom životu, ispostavilo se da je
grešio i po ovom pitanju.
Zašao je u senke okolnih zgrada u tamni kanjon Trga pionira i
pokušao da se ne osvrće.

- 18 -
 ***
Sova je prva začula bubnjeve i pogledala preko ramena Reke, koja je
upravljala njenim kolicima, ka tamnoj mrlji koja je predstavljala vodu u
zalivu. Na stotine svetiljki je preplavilo njenu glatku površinu dokle god
se pružao pogled.
“Okreni me”, naredila je tamnokosoj devojci.
Reka ju je poslušno okrenula. Ostali Duhovi su videli šta se događa i
stali su da pogledaju sa njom. Medved je usporio teška kola koja su bila

d
napunjena njihovim stvarima, a Sveća, koja se je nalazila na čelu, vratila
se nazad. Majstor i Kreda, koji su nosili Vremenka na improvizovanim

oa
nosilima, spustili su ga, protegli bolna leđa i trljali umorne ruke.
“Baš je težak za jednog starca”, promrmljao je Kreda.
Sova ga nije čula, pažnje usmerene ka svetlima. Baklje, shvatila je.
w nl
Više nego što je mogla da izbroji. Verovatno su gorele sa paluba brodova,
što je značilo da je velika flota stigla u grad. Ali bez dobrih namera.
Veverac se uspravio u njenom krilu i podigao sanjivo lice do njenog
ramena. “Da li smo stigli, mama?”
do
“Nismo još”, prošaputala je.
Šmrknuo je i protrljao oči. “Šta se to čuje?”
“Ništa zbog čega treba da brineš.” Pomazila ga je po mekoj kosi.
“Vrati se da spavaš.”
an

Brinula se za njega. Do sada je trebalo da mu bude bolje, da je bolest

pobeđena. Ali delovalo je da ne može da je se otrese i bivao je sve slabiji
uprkos lekovima i brizi. Mogao je da otpešači samo tri bloka od njihovog
lk

doma koju su napustili i uputili se ka autoputu pre nego što se umorio i

popeo joj se u krilo. Nije joj smetalo da ga drži; bio je lak kao perce.
Ba

Pogledala je u njegovo bledo lice. Poželela je da je Tesa tu da joj da

savet. Tesa je znala o lekovima i bolestima više od bilo koga drugog.
Sveća je stajala kraj nje, njeno mlado lice bilo je napeto i zabrinuto.
“Moramo da bežimo”, rekla je.
“Ovo je napad”, izjavio je Medved. Njegova krupna prilika blokirala
je teška kola da se ne otkotrljaju. “Ono su ratni bubnjevi. Toliko brodova
znači invazionu vojsku, verovatno je došla sa juga.”
“To je stvar koja dolazi da nas pobije”, rekla je Sveća brzo. Drhtala
je, obgrlila se rukama dok je gledala ka svetlima. “To je ono iz moje
vizije.”

- 19 -
 Sova se pružila ka njoj i okrenula je tako da više nije gledala u
svetla. “Samo gledaj u mene, Svećo”, rekla je tiho. Sačekala je sve dok
devojčica nije prestala da drhti. “Možeš li to?”
Sveća je klimnula. “Neću više da gledam.”
“Dobro.” Sova je pogledala ka ostalima. “Šta god da je u pitanju,
Sveća je u pravu. Moramo da odemo što dalje odavde. Da li je neko video
neki trag Laste ili Pantera?”
Niko nije. Kreda i Majstor su se prepirali oko toga ko treba da
Ba
preuzme prednji deo Vremenkovih nosila. Reka je ljutito prišla, odgurnula
Kredu u stranu i podigla ih sama.
“Sova kaže da moramo da idemo. Majstore, podigni svoj kraj.”
Pogledala je ka Kredi. “Ti guraj kolica neko vreme pošto si toliko
lk
umoran.”
Ponovo su krenuli, još uvek se penjući dalje od obale, prateći Prvu
aveniju sve dok nisu došli do mesta odakle se video Čekićar, a onda su
a
skrenuli uzbrdo ka izlazu na autoput. Tamo im je vitez Reči rekao da će
pronaći njegovo vozilo i da treba tu da ga sačekaju dok im se ne pridruži.
nd

Sova se nadala da će požuriti. Postajala je sve zabrinutija zbog toga što su

Lasta i Panter bili razdvojeni od njih. Bilo je dovoljno loše izgubiti Sokola,
a možda i Tesu, ali pomisao na to da će takođe izgubiti i drugo dvoje bila
ow

je nepodnošljiva. Duhovi su bili porodica i ona se, kao majka ove

porodice, nije osećala dobro kada grupa nije bila zajedno.
“Kredo, da li si stvarno suviše umoran za ovo?” upitala je tiho tako
da ostali ne mogu da je čuju. Pogledala je nazad ka njemu. “Da li ti je
potreban odmor? Možda Sveća može da te zameni na nekoliko minuta ako
nl

ti je potrebno da se odmoriš.”
“Nisam umoran”, rekao je dečak, odbijajući da bilo šta prizna,
oa

bacajući pogled ka Reci samo nakratko pre nego što je ponovo pogledao
drugde. “Mogu da uradim bilo šta što mogu i ostali i to bolje. Posebno od
nje.”
Čak i u bekstvu i u opasnosti, prepirali su se kao deca, što su i bili,
d

pomislila je Sova. Ali voleli su se i učinili bi sve jedno za drugo. Zar to

nije bilo tačno za sve porodice, kakva god da im je priroda i okolnosti u
kojima se nalaze? Zar to nije veliki deo onoga što ih je definisalo kao
porodice?
Nastavili su uspon ka vrhu brda i izlazu na autoput, prateći trotoar,
krivudajući među gomilama đubreta i napuštenih vozila. Mračne, većim

- 20 -
delom prazne zgrade činile su zid sa obe strane, ostavljaući ih pod
slojevima senki i tišine. Hladan vetar duvao je kanjonima od betona i
kamena, dolazeći iz pravca okeana u vlažnim naletima, noseći sa sobom
miris ugljevlja sa baklji. Bubnjevi su tutnjali ujednačenim ritmom, zvuk je
bio dubok i preteći.
“Ja se ne plašim”, promrmljao je Veverac u Sovino rame.
Kratko ga je zagrlila. “Naravno da ne.”
Stigli su do izlaza na autoput, dugačake, zakrivljene rampe ispunjene
zarđalim automobilima i kamionima, od kojih su neki bili još uvek celi,
neki u delovima. Sova je sa iščekivanjem pogledom tražila Munju S-150

d
AV Logana Toma, bez ikakve ideje o tome šta to traži, ali znajući da to

oa
neće ličiti ni na šta drugo. Njeni napori bili su uzaludni. Njoj je sve
delovalo isto. Ništa osim otpada i đubreta.
“Tamo je”, objavio je Majstor.

nl
Pošto je nosio jedan kraj Vremenkovih nosila, nije mogao da pokaže,
samo je zamahnuo glavom u tom pravcu, tako da niko od njih nije bio
siguran na šta misli. Sova je pogledala otprilike u pravcu u kome je
w
zamahnuo glavom, ali nije videla ništa.
“Iza one poluprikolice je, tamo kraj one gomile”, Majstor je nastavio.
do
“Vidite velike gume? To je Munja AS!”
Sova je bila voljna da mu veruje na reč, iako i dalje nije videla ništa.
Majstor je mnogo znao o vozilima koja su odrasli vozili pre nego što je sve
an

na točkovima prestalo da radi. Izvor njegovog znanja bio je pomalo

misteriozan s obzirom na to koliko je malo čitao i bio zadovoljan time da
gleda slike iz starih časopisa, ali je pretpostavljala da to ima veze sa
lk

njegovom mehaničarskom prirodom.

Sumnjičavo je pogledala ka napuštenim vozilima – gomile njih su se
Ba

pružale dole prema rampi i po autoputu dokle se pogled pružao. To ju je

nateralo da se zapita kako je taj poslednji dan izgledao kada su ih njihovi
vlasnici jednostavno napustili. Nateralo ju je da se zapita šta se desilo tim
ljudima, pre toliko godina, kada je grad počeo da se menja.
Najviše od svega, to ju je unervozilo zbog onoga što je moglo da se
nalazi tamo dole, a što nisu mogli videti. Mnogo stvari je napravilo svoj
dom u starim vozilima i nije bilo pametno uznemiravati ih.
Pa ipak, nisu imali izbora. Nisu sebi mogli da priušte da čekaju tu
gde su se nalazili, tako daleko od mesta gde im je Logan Tom rekao da
budu. Ne osim ako nisu ugroženi, a do sada, jedina pretnja je dolazila sa

- 21 -
obale iza njih.
“Povedi nas dole Majstore”, rekla mu je, pokušavajući da izbegne
neodlučnost u svom glasu. “Ali svi se držite zajedno i pažljivo motrite na
bilo šta što može da se krije u ovim olupinama. Svećo? Upozori nas ako
osetiš nešto.”
Krenuli su niz rampu, čudna mala povorka. Majstor i Reka na čelu,
noseći nosila sa Vremenkom, Sveća odmah za njima, koju je sledio
Medved, sa teškim kolima, a Kreda, koji je gurao Sovu i Veverca u
Ba
kolicima, stupao je na začelju. Iz udaljenog utvrđenja, čije su zidine tek
sada mogli da vide, i od baklji koje su se približavale dokovima, dopirala
je bleda svetlost. Bubnjevi su još uvek tutnjali, a sada se čula vika i krici,
zvuci bitke. Začula je i pucnjavu iz oružja.
lk
Njene misli su odlutale ka onima koji su još uvek nedostajali. Nadala
se da je Lasta do sada već dosta odmakla. Nije trebalo da joj da dozvolu
da se popne na krov da napravi tu poslednju proveru; trebalo je da je
a
natera da krene sa njima. Pitala se šta je sa Panterom i Loganom Tomom,
kao i sa Sokolom i Tesom. Suviše ljudi je nedostajalo, bilo je previše
nd

načina na koje su mogli biti povređeni tamo.

Sve se menja, pomislila je i ne shvatajući zašto se tako oseća. Ali ta
misao se uporno zadržavala. Ništa više neće biti isto nakon ove noći.
ow

Odjednom je pomislila na njihov dom, na to kako je bio udoban.

Setila se kako je kuvala za ostale u svojoj sićušnoj, improvizovanoj
kuhinji. Setila se kako im je pričala priče o dečaku i njegovoj deci. Mogla
je da ih zamisli kako sede po sobi i pažljivo slušaju, duboko utonuli u
priču. Mogla je da čuje njihove glasove i njihov smeh. Mogla je da vidi
nl

sebe kako ušuškava Veverca i Sveću pred spavanje, njihova pospana i

mirna lica dok je prebacivala ćebad preko njih. Setila se tihih momenata
oa

koje je delila sa Sokolom, kada nijedno od njih dvoje nije progovaralo,

oboje već znajući šta ono drugo misli bez potrebe da to kažu.
Ne, ništa više neće biti isto. Prešla je pogledom unaokolo, gledajući
redom svakog od njih. Najbolje čemu je mogla da se nada bilo je da će
d

moći da ostanu zajedno i budu bezbedni...

Naglo se zaustavila, svesna da nešto nije u redu. Brzo ih je
prebrojala, sigurna da je pogrešila, da ga je jednostavno previdela.
Ali nije bilo greške. Čejni je nedostajao. Veliki vukoliki pas, delovalo
je kao da je bio tu trenutak ranije, ali sada ga nije bilo nigde unaokolo.
Gde je bio?

- 22 -
 Krenula je da upita ostale, a onda stala. U senkama polomljenih
vozila pred njima, tamni oblici su se pojavljivali na svetlu, puzeći iz
olupina.
Ne samo nekoliko, već na desetine njih.

d
oa
w nl
do
an
lk
Ba

- 23 -
 TRI
Vreme je stalo, to beskompromisno prisustvo.
Ali u isto vreme, delovalo je kao da je pobeglo pred njihovim
koracima po gradskom betonu, kao još jedno uplašeno dete.
Panter je bio napred kada su stigli do raskrsnice u obliku slova T na
kraju uličice. Lasta ih je povela ovamo dole i on je bio povučen time za
kratko, nesiguran kojim putem treba da idu.
Ba
“Idi levo”, ona je naredila kada ga je sustigla, dišući ubrzano i
isprekidano.
Uradio je kako mu je bilo rečeno, ne želeći da se raspravlja. Mogao
je da vidi kako ona počinje da posustaje, njena snaga je nestajala zbog
lk
njihove borbe sa Kreštavcima i ličnih fizičkih ograničenja. Bila je mlađa
od njega i njena izdržljivost bila je ograničena. Ona to nikada ne bi
priznala, ne njemu, a verovatno ni nikom drugom. Lasta, sa njenom mrtvom
a
majkom ratnicom i nasleđem velikih očekivanja od sebe, podsmehnuo se u
nd
sebi. Kakve gluposti.
Ali bez obzira na to, suzdržavao se, tek toliko da ona može da ga
prati. Nije gledao unaokolo, nije uradio ništa što bi ukazalo na to da zna da
se ona umara, samo je usporavao toliko da ona može da mu ostane blizu.
ow

Možete reći šta god hoćete o toj devojčici, ali ona je bila čvrsta ptičica.
Zadavala mu je muke, ali ona je bila Duh, a nijedan Duh nikada nije
napustio drugog. Nije bilo važno koliko ga je maltretirala; on je nikada
neće ostaviti za sobom.
nl

Stigli su do kraja uličice i izašli na ulicu ispunjenu tiskajućim

oblicima koji su se popeli sa dokova i sa obale, a možda i sa samog trga.
Pauci, Gušteri, Kreštavci i neki drugi koje Panter nikada ranije nije video u
oa

svom kratkom životu – stvari mračne i izobličene – svi oni su se okupili

dok su se peli bežeći od bitke koja se vodila ispod.
“Mora da je loše tamo dole kad se ovo dešava!” rekao je, hvatajući
d

Lastu za ruku kada je ona gotovo protrčala kraj njega u gomilu koja je
žurila.
Nikada nije video nešto ovako. U normalnim okolnostima ova
stvorenja, njihovi čudni susedi, pažljivo su se držali dalje jedna od drugih.
Neka, poput Guštera i Kreštavaca, bili su prirodni neprijatelji, borili su se
jedni protiv drugih oko hrane i teritorije. Ne i danas. Danas su, izgleda,
samo mislili na to kako da pobegnu od zajedničkog neprijatelja.

- 24 -
 “Šta sad?” upitao je.
Bez reči, Lasta se okrenula nazad u uličicu i spustili su se
zamračenim prolazom do jednih duplih gvožđem ojačanih vrata. Panter nije
zapitkivao šta to ona radi. Lasta nikada nije radila nešto a da ne zna šta
radi. Posmatrao ju je kako se penje kratkim stepenicama do vrata i povlači
ručice. Vrata su se otvorila uz škripu, ali samo nekoliko centimetara. Lasta
je povukla jače, ali vrata nisu popuštala.
Dalje niz uličicu, na vidiku se pojavila šačica senovitih prilika,
pojavljujući se na T raskrsnici i okrećući se ka njima.
Panter se užurbano popeo uz stepenice. “Pusti mene da probam”,

d
rekao je, gotovo je laktom odgurnuvši u stranu. Zapeo je svom snagom da

oa
povlači tvrdoglava vrata i ona su se pomakla još koji centimetar. Rđa je
uradila svoj deo posla. “Šta je uopšte unutra?”
“Hotel.” odgovorila mu je, odgurnuvši ga nazad dajući mu do znanja

nl
da joj ne odgovara njegov agresivan stav. “Povezan je sa zgradama koje se
nalaze naviše podzemnim tunelima. Možemo da izbegnemo sve nakaze ako
budemo mogli da uđemo unutra.”
w
“Izgleda kao jedno veliko ako”, rekao je, povukavši ponovo, mučeći
se sa ručicama. “Je l’ ne postoji neki drugi put unutra?”
do
Iznenadila ga je svojim smehom. “Šta je bilo, moćna Panter
Mačkice?” podsmehnula mu se. “Mačka se našla sa pogrešne strane vrata
i ne može da uđe!”
an

Stegao je usne, zastenjao dok je svom snagom povlačio vrata i uspeo

da ih širom otvori. “Nema mesta na koje ja ne mogu da uđem!”
Provukli su se unutra pred svojim goniocima i krenuli kratkim
lk

hodnikom do stepeništa koje je vodilo naniže. Lasta je sada vodila put,

upalila je svoju svetiljku na solarni pogon da osvetli pomračinu i sišli su
Ba

niz stepenište do dugačkog, širokog hodnika ispod. Hodnik je vodio pravo

napred, a onda se granao. Lasta nije oklevala prilikom skretanja, skrećući
levo u kraći hodnik do sledećeg račvanja, a onda skrenuvši desno. Panter
ju je pratio bez komentara, sa prstom na obaraču svog električnog štapa,
očima prelećući preko tamnih uglova kraj kojih su prolazili.
Negde dalje pozadi, ponovo je začuo Kreštavce, kako se vuku za
njima. Glupe nakaze, pomislio je ljutito. Ne znaju ni kada treba da
odustanu!
Pogledao je dole ka očitavanju nivoa snage na svom štapu. Ostalo mu
je manje od polovine punjenja. Morali su da izađu odavde.

- 25 -
 Požurili su napred, stigli do širokog niza stepenica i počeli da se
penju. Na vrhu stepeništa bio je otvoreni deo, prodajni prostor koji je
služio za niz srušenih prodavnica. Pred njima su se nalazile pokretne
stepenice – zaustavljene metalne stepenice bile su izlizane vremenom i
nedostatkom brige, kao zmija crnih krljušti. Bile su tako dugačke da im se
vrh nije mogao videti.
“Moramo da se popnemo uz ovo?” Panter je progunđao.
“Gore je ulica a pravo preko puta nje je autoput.” Lasta ga je uhvatila
Ba
za ruku. “Ajde da krenemo tamo kuda smo pošli i završimo s tim.”
Gotovo je potrčala uz stepenice, ostavljajući Pantera da je ili
posmatra ili da krene za njom. Izabrao je ovo drugo, požurivši da je
sustigne, preskačući i po dva stepenika. Njihove patike su tapkale po
lk
metalu, a Panterov štap je jednom ili dva puta udario o zidove eskalatora.
Suviše buke, prekorio je sebe. Ali više nije čuo Kreštavce, tako da to
možda nije ni bilo bitno. Gledao je kako stepenice proleću pod njegovim
a
nogama i uhvatio sebe kako se pita kako su pokretne stepenice radile,
nekad kada su još uvek radile. Kako su se te stepenice savijale i
nd

ispravljale i ponovo se vraćale u prvobitni oblik? Majstor bi to znao.

Zavrteo je glavom. To mora da je bilo nešto što je vredelo videti.
Stigli su do vrha stepenica i krenuli preko otvorenog prostora ka nizu
ow

širokih duplih vrata koja su vodila ka predvorju drugog hotela. Predvorje

se pružalo kroz mrak i senke do zida sa polomljenim staklenim prozorima i
parom bogato ukrašenih vrata koja su zatvarala prolaz ka ostatku sveta.
Stari nameštaj je ispunjavao predvorje, a većina je bila u delovima i
prevrnuta. Veštačke biljke ležale su prevrnute na stranu, još uvek u svojim
nl

saksijama, prašnjave i sive, čudni leševi tankih udova. Komadi metala

svetlucali su sa gelendera i brava, ali rđa je i ovde dobijala bitku.
oa

Krenuo je preko predvorja ka vratima kada ga je Lasta zgrabila za

ruku. “Pantere”, prošaptala je.
Hitro je pogledao unaokolo, način na koji je izgovorila njegovo ime
nedvosmisleno je predstavljao upozorenje. Gledala je naviše ka balkonu
d

koji je okruživao predvorje.

Na desetine Kreštavaca gledalo je dole.
“Ovo je neverovatno!” promrmljao je Panter.
Kreštavci su počeli da se vuku duž ograde, njihova čudna, iskrivljena
lica bila su jedva vidljiva u tami, njihova tela pogrbljena. Delovalo je kao
da ih nema u nivou predvorja, ali Panter je sada gledao svuda istovremeno,

- 26 -
držao je štap spremno očekujući neizbežan napad.
“Moramo da stignemo do vrata”, Lasta mu je prošaptala. “Moramo da
izađemo napolje.”
Za toliko je bila u pravu, iako je sve ostalo uradila pogrešno. Panter
je krenuo ka vratima, okrećući se sa jedne strane na drugu, pretražujući
tamu, očekujući neki pokret. Iznad njega, Kreštavci su stigli do stepenica i
silazili su dole, zvuci dahtanja i režanja sada su se jasno čuli. Bilo ih je
suviše da ih zaustave ako budu napali, znao je Panter. Ako uhvate Lastu i
njega u ovom predvorju...
Nije se trudio da završi misao. Sačekao je još dve sekunde

d
procenjujući njihove šanse i onda zavikao: “Trči!”

oa
Jurnuli su ka vratima i gotovo istog trenutka Kreštavac se pojavio
pravo pred njima, naizgled niotkuda. Panter je zabio svoj štap u stomak
stvorenja i poslao elektricitet kroz njega koji ga je odbacio unazad, u

nl
trzajima i grčevima. Drugi su nicali svuda oko njih, izlazili iz senki u
kojima su se krili, toliko njih da je Panter osetio kako nestaje sva njegova
hrabrost. Mrzeo je Kreštavce. Video je šta su u stanju da urade. Nije želeo
w
da umre na ovakav način.
Zaurlao je u izazov, tako se ohrabrivši, i sa Lastom kraj sebe skočio
do
ka duplim vratima koja su vodila na ulicu. Kreštavci su bili prespori da ih
zaustave. Stigli su do vrata i Panter je jako gurnuo ručice.
Zaključano.
an

Bez oklevanja, zgrabio je Lastu za ruku i povukao je ka najvećem od

polomljenih prozora. Prešao je štapom preko okvira da raščisti ostatke
stakla, gurnuo ju je kroz njega na ulicu, a onda skočio za njom ne okrećući
lk

se da vidi šta mu to diše za vratom. Kandže su zaparale njegovu odeću,

usporivši, ali ne zaustavivši ga. Izvijajući se, uspeo je da se oslobodi i pao
Ba

je na beton.
Istog trena je ponovo bio na nogama, okrećući se da beži. Ali još
Kreštavaca se pojavilo pred njima, izašavši iz hotela, došavši preko puta
ili možda sa neba – ko je mogao da zna? Zavrištao je na njih jurnuvši u
napad. Šta je drugo mogao da uradi? Lasta je bila kraj njega, njeno bledo
lice bilo je napeto, mahala je štapom kao motkom, elekricitet je skakao sa
njegovog vrha dok je ubadala Kreštavce.
Borili su se kao divlje zveri, ali oboje su već znali da to neće biti
dovoljno.

- 27 -
 ***
Pauci!
To je bila prva Sovina pomisao. Čitava zajednica koja je živela u tim
zarđalim školjkama automobila. Bio je to čudan izbor staništa. Pauci su
više voleli podrume ili podzemne tunele sa desetinama različitih ulaza i
izlaza. Stidljivi i povučeni, većinom su se držali podalje od ostalih žitelja
grada. Obično nisu predstavljali pretnju ni za koga. Ali ona je zadrhtala i
protiv svoje volje. Bilo je nečeg jezivog u vezi sa Paucima – to je imalo
Ba
veze sa načinom na koji su se kretali, povijeni na sve četiri,
neprepoznatljivih ruku i nogu; sa njihovim kosmatim telima i izduženim
udovima, neproporcionalnim i iskrivljenim; i sa njihovim pljosnatim licima
koja su gotovo izgubila svoje crte. Oni su bili nakaze kao i ostali, mutanti
lk
rođeni iz uništenja sveta, ljudi koji su postali nešto novo i neprirodno. Na
racionalnom nivou, razumela je ovo. Duboko u sebi, imala je teškoća da to
prihvati.
a
Dok je posmatralo kako se ova grupa izvlači na videlo, još uvek ništa
nd
više od bezlične gomile tamnih oblika u mraku, probala je da razmisli o
tome šta bi Duhovi trebalo da rade. Mogli su da se vrate i potraže
skrovište u nekoj od zgrada iznad autoputa i tamo sačekaju Logana Toma.
Ili su mogli da nastave i pokušaju da prođu kraj Paukova do mesta gde je
ow

vozilo viteza Reči bilo parkirano. Ako se drže udaljene strane puta i
uspeju da se ne ponašaju neprijateljski, možda će sve proći kako treba.
Možda će čak moći i da objasne šta...
Sledila se. Prvi od tamnih oblika se pojavio na bledom odsjaju koji
nl

su odavala svetla utvrđenja i zvezde koje su se probijale sa neba

prekrivenog oblacima. Kada su se njihova lica podigla iz senki shvatila je
da oni, nakon svega, ipak nisu Pauci.
oa

Bili su deca sa ulica.

Ali bili su i nešto drugo.
Iako su i dalje izgledali ljudski, bilo je jasno da su im naudili otrovi
d

koji su prodrli u sve na svetu. Njihova lica bila su deformisana, koža

izgorela i bila prošarana povredama. Nekima od njih nedostajali su oči,
nosevi ili uši. Neki su se držali na način koji je nagoveštavao da nisu u
stanju da se kreću kao normalni ljudi. Neki nisu imali dlake; neki su bili
toliko kosmati da je bilo lako zameniti ih sa Paucima. Nosili su poderanu
odeću koja je jedva prekrivala njihova unakažena tela. Nikada nije videla
decu kao što su bila ova, svu iskrivljenu i slomljenu. Pitala se kako su

- 28 -
mogli da žive toliko blizu a da Duhovi ne znaju za njih.
Onda je shvatila da ova deca uopšte nisu odavde, već da su došla sa
nekog drugog mesta. Bili su nomadi. Zato su živeli na autoputu u
napuštenim vozilima radije nego u zgradama gde bi bili bolje zaštićeni.
“Šta su oni, Sovo?” Kreda je upitao nesigurnim glasom stojeći iza
kolica.
“Deca”, odgovorila mu je “poput tebe. Samo su prošla kroz mnogo
gore stvari od tebe.” Pogledala je ka ostalim Duhovima. “Nemojte da
radite ništa što mogu da shvate kao pretnju. Držite se blizu mene. Radite
ono što vam kažem.”

d
Uprkos njenim naređenjima, Medved je već vadio tešku toljagu koju

oa
je najviše voleo da koristi u bliskoj borbi, staru, kvrgavu motku kojom je
mogao da slomi lobanju jednim udarcem. Ostali su delovali nesigurno,
međusobno se gledajući i posmatrajući obrise koji su im prilazili. Veverac

nl
se blago propeo u njenom krilu, nemiran u snu. Razmislila je o tome da ga
preda nekome od ostalih ali je odlučila da to ne radi. Bio je najsigurniji
tamo gde se nalazio.
w
“Svećo?” Pozvala je Sova. “Da li osećaš nešto?”
Devojčica sa natprirodnim instinktima se okrenula. “Nisam sigurna.
do
Ne mogu da kažem da li misle da nam naude ili ne.”
Sova je oklevala a onda rekla: “Poguraj me napred, Kredo.”
Dečak ju je pogurao unapred ali mogla je da oseti oklevanje. Prošli
an

su kraj Medveda i njegovih kola i Majstora i Reke sa nosilima i stali. Pred

njima, čudna grupa ulične dece je nastavila da prilazi. Uhvatila je Veverca
jače u svom krilu i mazila njegovu meku kosu.
lk

“Ko ste vi?” pozvala je.

Napredovanje se odmah zaustavilo. Za trenutak, niko nije ništa rekao.
Ba

Onda je snažan glas odgovorio: “A ko ste vi?”

“Mi smo Duhovi”, rekla je, izgovarajući pozdravnu litaniju. “Mi
opsedamo ruševine sveta koji su naši roditelji uništili. Ovaj grad je naš
dom; mi živimo dole kraj vode. Ali osvajačka sila je stigla da napadne
jedno od utvrđenja i mi odlazimo.” Zastala je. “Trebalo bi da i vi odete.”
“Svi nam to kažu”, odgovorio je glas, nepogrešivo ispunjen gorčinom.
Sada je videla ko je govorio, visoka prilika na čelu. “Možda ste vi samo
isti kao i ostali, koji nam govore laži samo da nas oteraju.”
“Ne znam za druge, ali ja ti govorim istinu. Svi smo u opasnosti ovde.
Trebalo bi da bežite. Ako ipak hoćete da ostanete, onda nas pustite da

- 29 -
prođemo. Moramo da odemo dalje niz rampu i sačekamo našeg vodiča da
dođe po nas.”
Onaj koji je govorio u ime pridošlica je prišao i stao pravo pred nju,
mršav dečak u ritama, sa ožiljcima posvuda, desna strana njegovog lica
bila je tako gadno unakažena da je ličila na istopljeni vosak sveće.
Njegova ruka ležala je na zadnjem delu čudnog crnog oružja, neke vrste
pištolja, koji je zavukao za pojas.
“Ne verujem ti”, rekao je. “Možda bi trebalo da se okrenete i vratite
Ba
nazad.”
Oni koji su bili sa njim počeli su ponovo da prilaze. Sova je
pogledala ka njima. Bilo ih je užasno mnogo ako dođe do bitke, makar
delovali napola obogaljeni. Ostali Duhovi su već počeli da bivaju napeti.
lk
Medved je zakoračio dalje od kola. Reka i Majstor su spustili nosila sa
Vremenkom i izvukli svoje električne štapove. Čak je i Kreda zakoračio
zaštitnički napred i stao kraj nje. Ako ne pronađe način da ih sve smiri,
a
stvari će ubrzo izmaći kontroli.
U upravo ovakvim trenucima javljala joj se želja da nije prikovana za
nd

kolica, da može da hoda kao svi ostali.

“Nismo došli ovde da tražimo nevolje”, rekla je govorniku. “Možda
bi trebalo da razmisliš o tome čemu ovo vodi.”
ow

“Možda treba da nam vi date ono što imate u kolima”, odgovorio je

ovaj. “Onda ćemo vas možda pustiti.”
A onda je izvukao oružje iz pojasa i uperio ga u nju.

***
nl

“Pantere!” Lasta je kriknula, njen glas je bio oštar od očajanja.

Rizikovao je da pogleda sa mesta gde je vodio svoju bitku. Jedan od
oa

Kreštavaca ju je ščepao sa leđa i pribio uz banderu. Pokušavala je da

okrene vrh svog štapa unazad da ga ubode, ali stvorenje ju je držalo
jednom rukom dok ju je davilo drugom.
d

Našao se kraj nje u sekundi, probivši se kroz dvojicu koji su pokušali

da mu prepreče put, njegov štap je izbacivao električni naboj dok mu je
vrh prelazio preko metalnih površina niza kontejnera za đubre. Udario je
Kreštavca po glavi celom dužinom štapa i ovaj se zateturao unazad,
popustivši svoj stisak. Panter je zgrabio Lastu za ruku i povukao je sa
sobom, pokušavajući da pronađe slobodan prostor ka kome da potrči dok
su se drugi Kreštavci pojavljivali iz senki. Bitka se premeštala duž

- 30 -
poprečne ulice i našla se na putu onih koji su dolazili uzbrdo iz pravca
obale. Najednom su se našli usred egzodusa i pojavili su se Gušteri,
Pauci, još Kreštavaca i dece sa ulica, svuda oko njih. Čula se vika,
vrištanje i režanje i Panter nije znao sa kim je trebalo da se bori. Lasta se
držala za njega kao za životnu nit, njen štap je nestao a lice joj je bilo
umrljano krvlju i bledo poput Kredinog. Nikada je nije video da se plaši,
ali sada je delovala uplašeno.
“Drži se!” doviknuo joj je kroz zvuke gomile.
Upotrebio je svoju snagu i težinu da se probije ka daljoj strani
uspona, tražeći mali deo prostora u kome može da povrati dah. Više nije

d
mogao da kaže da li ih neko – ili nešto – proganja. Grupa Guštera je

oa
jurišala ka šačici Kreštavaca koja im je preprečila put i glupo odlučila da
napadne i Kreštavci su brzo nestali sa vidika. Na svoje zaprepašćenje,
Panteru se učinilo da je video Logana Toma među gomilom dece sa ulice,

nl
ali ovaj je gotovo odmah nestao sa vidika. Onemogućen da ga dalje traži,
Panter je nastavio svoju borbu kroz gomilu, dok se Lasta čvrsto pripijala
uz njega, sve dok se nisu probili i pronašli utočište u jednom ulazu.
w
“Glupi tupoglavci!” povikao je ljutito. “Hej, mislim da sam video
onog tipa, onog viteza čega-god-beše tamo negde!”
do
“Nema veze. Kreštavci još uvek dolaze!” povikala je Lasta.
Pogledao je u pravcu ka kome je pokazivala, obrisavši prljavštinu i
znoj sa svog tamnog lica. Šačica Kreštavaca se još uvek probijala kroz
an

gomilu, očiju fiksiranih ka njima. “Prokletstvo!” promrmljao je.

Lasta ga je zgrabila za ruku i povukla ga uz trotoar u još jednu
uličicu. Oslobođeni jurnjave gomile, potrčali su niz mračnu ulicu, pronašli
lk

prolaz u jednu od zgrada i počeli da se probijaju kroz nizove hodnika,

izbegavajući gomile polomljenih sanduka i svakakvog đubreta. Lasta je
Ba

uspostavila tempo, trčeći kao da joj gori pod nogama, ne obazirući se na

napor.
“Ne tako brzo!” Panter je prodahtao kada je ritam počeo da ga lomi.
Sada je on bio taj koji se umarao. “Lakše malo, Lasto!”
“Samo još par blokova i stižemo na autoput!” doviknula je preko
ramena. “Hajde!”
Izjurili su iz zgrade i našli se ponovo na poprečnoj ulici, ni stotinu
metara od ulice kojom je gomila i dalje nastavljala da se penje uzbrdo.
Panter je brzo odahnuo od olakšanja a onda trenutak kasnije zadržao
vazduh. Kreštavci su se ponovo pojavili, izašavši iz gomile kao pacovi iz

- 31 -
senki, dok su im oči zlokobno sijale, spremnih kandži i oštrih zuba.
Panter je pogledao dole ka očitavanju na svom štapu. Gotovo je bio
prazan. Pogledao je ka Lasti. Mogli su da beže, ali samo u pogrešnom
pravcu. Ako su želeli da stignu do ostalih, morali su da pronađu način da
prođu pored Kreštavaca.
Pogledao je Lastu u oči.
“Meni je dosta toga da me jure”, rekla je, kao da mu je pročitala
misli, kao da je znala šta je on želeo da čuje.
Ba
Bez reči, okrenuli su se da se suoče sa napadom.
Onda je iznenada nalet bele vatre izleteo iz mraka iza njih, pogodio
Kreštavce i eksplodirao čitavom širinom ulice pred njima.
Panter nije pogrešio. Logan Tom ih je našao.
lk
***
Sova je zurila u kratku crnu cev pištolja i borila se da ostane smirena.
a
Videla je kako žice zakačene za njegovu ručicu idu ka solarnoj torbici na
nd
dečakovom pojasu. Neka vrsta omamljivača, varijacija električnog štapa.
Mogao je da šokira žrtvu kada se ispali. Možda čak i da ubije. U svakom
slučaju, nije želela da to otkrije na teži način.
Oko nje, ostali Duhovi su se zaustavili u mestu, niko nije želeo da
ow

uradi nešto što će naterati klinca sa oružjem da je povredi. Ali nisu zauvek
mogli da ostanu mirni.
Duboko je udahnula i rekla: “Kako se zoveš?”
Namrgodio se. “Kakve to ima veze?”
nl

“Samo mi reci. Hoću da znam.”

“Ne moraš da znaš kako se zovem.” Delovalo je kao da mu je
neprijatno, njegovo unakaženo lice se još više zateglo. “Da li ćete da nam
oa

date kola ili ne?”

“Ja se zovem Sova”, rekla je, ignorišući ga. “Ja sam majka
Duhovima. Moj je posao da ih zaštitim. Kao što je tvoj posao da zaštitiš
d

one koji putuju sa tobom. Ponekad ljudi čine to veoma teškim. Ponekad
čine da se osetimo kao budale i slabići, pa čak i bespomoćno. Oni to rade
tako što nam prete da će nas povrediti jer im se ne dopadamo. To se desilo
tebi, zar ne? To je ono o čemu si pričao kada si rekao da vam svi uvek
kažu da odete.”
Sačekala je da on kaže nešto, ali on je samo zurio u nju i dalje čvrsto
držeći pištolj u ruci.

- 32 -
 “Reci mu da prestane da ga drži uperenog u tebe”, Kreda je rekao
kraj nje.
“Stvar je u tome”, nastavila je, držeći pogled i dalje uperen u
dečakovo lice “što nama radiš ono što su drugi uradili tebi. Sada se
ponašaš isto kao i oni, govoreći nam da moramo da uradimo nešto što ne
želimo. Kradeš od nas i kažeš nam da se okrenemo i odemo. Zašto to
radiš?”
Ponovo nije bilo odgovora, ali mogla je da vidi kako se zbunjenost i
ljutnja ogledaju u dečakovom zdravom oku.
“Zar ne vidiš da nisi ništa bolji od onih ljudi koje ne voliš ako to

d
uradiš?”

oa
“Prestani da pričaš!” odjednom je povikao.
Svi su postali napeti. Medved je prišao par koraka sve dok se nije
našao između kola sa stvarima i ulične dece koja su ih želela. Nije ništa

nl
rekao, ali mogla je da vidi odlučnost u njegovim očima. Nekoliko ulične
dece je sa nelagodom pogledalo u njegovom pravcu.
“Šta očekuješ od nas da uradimo?” upitala je dečaka sa pištoljem.
w
“Zar očekuješ da samo stanemo ovde i pustimo vas da nam uzmete sve što
imamo?”
do
“Svako uzima sve što mi imamo”, ljutito se brecnuo. “Svi nas zovu
nakazama! Mi nismo nakaze!”
“Onda nemojte da se ponašate...”
an

“Nemoj da mi govoriš šta da radim!”

Iznenada nešto se pomerilo sa njene leve strane i on je okrenuo svoje
oružje u odgovor na to. Sova je ispružila ruku da uhvati njegovu, viknuvši
lk

“Ne!” Dečak se trgnuo, okrenuo ka njoj podjednako brzo kao što se

okrenuo od nje. Videvši podignutu ruku i ne shvatajući njenu nameru,
Ba

strepnja mu je preplavila lice.

A onda je pucao u nju.

- 33 -
 ČETIRI
Način na koji se sve tako odjednom promenilo je bilo ono što je
najviše zaprepastilo Sokola.
U jednom trenutku je padao sa zidina utvrđenja, ruke njegovih
tamničara su ga bacile sa velike visine, njegov stomak se zgrčio dok je
uzalud pokušavao da se uhvati za nešto, njegova sudbina je bila kao taman
nalet izvesnosti koji je prostrujao kroz njega i kidao mu utrobu. Ugledao je
Ba
ruševine koje su ga čekale dole, jasne ivice cigala i komade betona jasno
vidljive na sve slabijem svetlu zalaska sunca. Pogledom je uhvatio Tesu
kako se okretala kraj njega, njene ruke i noge su mlatarale, njeno mršavo
telo nalazilo se tik van njegovog domašaja. Želeo je da zatvori oči i
lk
odagna ove slike, da pobegne od onoga što se dešavalo, ali nije mogao
sebe da natera da učini tako.
Trenutak kasnije bio je obavijen svetlošću, prihvaćen njenom belom
a
blistavošću kao da je umotan u meko ćebe. Nije ni stajao ni sedeo već je
nd
bio nekako ispružen, njegovi mišići su otupeli i postali olovni, njegove
misli su odlutale na daleka mesta koja nisu imala nikakav identitet. Više
nije padao, nije više radio ništa. Tesa je nestala. Utvrđenje i njegovi
zatočitelji, grad i zalazak sunca, čitav svet je nestao.
ow

Nije znao koliko je ovo začaurenje trajalo jer je u potpunosti izgubio

pojam o vremenu. Misli su mu bile meke i bezlične dok se svetlo uvijalo
oko njega i izgledalo je da ne može da natera sebe da misli. Sve što je
mogao bilo je da uživa u tome da oseća svetlost i dobrodošlu nadu da je
nl

nekako izbegao smrt. Čekao je da se nešto desi, da svetlost očisti i otkrije

njegovu sudbinu, da se svet vrati – bilo šta – ali se konačno prepustio
letargiji, zatvorio oči i zaspao.
oa

Kada se probudio, svetlosti nije bilo.

Ležao je na travi tako jasne boje da su ga oči bolele dok ju je gledao.
Zraci sunca dolazili su sa vedrog neba koje je izgledalo kao da se pruža u
d

nedogled. Okruživali su ga vrtovi sa obiljem raznih boja, oblika i mirisa.

Zatreptao je u neverici i podigao se na jedan lakat da razgleda unaokolo.
Gde god da se nalazio, sigurno je da nije bio u Sijetlu, niti na bilo kom
mestu na kome je bio ranije u životu. Viđao je slike vrtova u Sovinim
knjigama i slušao ju je kako čita njihove opise Duhovima. Zamišljao ih je
u glavi, kako se šire sa ivica stranica koje su ih uokviravale u
slikovnicama.

- 34 -
 Ali nikada nije zamišljao nešto nalik ovome.
A opet...
Zagledao se u daljinu, daleko ka mestu gde su vrtovi nestajali sa
vidika, pružajući se kao grubi tepih od biljaka i žbunova, latica i stabljika,
njihove boje bile su tako žive da su treperile na horizontu u mekoj
izmaglici.
Opet mu je sve ovo nekako delovalo poznato.
Zbunjeno se namrštio, uspravivši se da bolje pogleda, trudeći se da
shvati svoja osećanja. U glavi mu je sada bilo bistro, udovi i telo su mu
delovali sveže i odmorno. Letargija je nestala, rasula se zajedno sa

d
svetlošću. Osećao se kao da je dugo spavao, ali nije mogao da odredi

oa
koliko dugo. Sve se tako u potpunosti promenilo da nije bilo načina da u
tome pronađe neki smisao. Bila je to magija, odjednom je pomislio, ali nije
bilo načina da sazna odakle je takva magija mogla doći.

nl
Znao je da nije došla iz njega.
Ne od Logana Toma, viteza Reči.
Njegova zbunjenost eksplodirala je gomilom pitanja. Zašto sam živ?
w
Šta me je spasilo od pada sa zidina utvrđenja? Kako sam dospeo ovde?
Onda se setio Tese i pogledao unaokolo tražeći je u naletu
do
iznenadnog straha i očajanja.
“Ona još uvek spava”, rekao je glas koji je dopirao pravo iza njega.
Govornik je bio tako blizu i prišao mu je tako tiho da je Soko
an

poskočio uprkos sebi, okrenuvši se u odbrambenom čučnju i ne

razmišljajući o tome šta radi. Ubrzano dišući, ruku zaštitnički postavljenih
pred sobom, zurio je naviše u lice starca koji je tu stajao.
lk

Starac se uopšte nije pomerio. “Ne treba da me se plašiš”, rekao je.

Bio je drevan po svim merilima, mršav kao grana i povijen od
Ba

starosti, njegovo telo bilo je uvijeno u bele odore koje su prekrivale sve
osim obrisa kostiju na kojima skoro da nije bilo mesa. Imao je gustu i belu
bradu, ali njegova kosa bila je retka tako da su od nje ostali samo čuperci
i kroz njih mu se videla pegava koža na glavi.
Njegove crte lica bile su usukane, obrazi uvučeni a obrve jasno
naznačene. Ali sve to nije bilo važno Sokolu kada je pogledao starca u oči,
koje su bile bistre, plave i ispunjene blagošću i saosećanjem. Dok je
gledao u te oči dečak je poželeo da zajeca. Delovalo mu je kao da gleda u
odraz svega što je bilo dobro i ispravno na svetu, sve sakupljeno u
savršenoj viziji, blistavoj i istinitoj.

- 35 -
 “Ko si ti?” upitao je.
“Neko ko te je poznavao još pre nego što si se rodio”, rekao je ovaj,
smešeći se kao da je to što Soko stoji pred njim nešto što je jedva čekao
da vidi. “Neko ko se seća koliko je važan bio taj događaj.” Njegov pogled
nije napuštao Sokolovo lice. “Nije važno ko sam ja, već ko si ti. Ovde i
sada, u ovom vremenu i prostoru, u sadašnjem svetu. Da li znaš odgovor?”
Soko je polako klimnuo glavom. “Mislim da znam. Vitez Reči mi je
ispričao kada sam bio zarobljen u utvrđenju. Rekao je da sam morf
Ba
lutalica i da posedujem magiju. Video sam nešto od onoga o čemu je on
pričao u viziji kada sam dotakao kosti prstiju moje... moje majke.”
Oklevao je. “Ali još uvek nisam siguran da li verujem u to.”
Starac je klimnuo glavom. “Istina je ono što ti je on rekao. Ili, u
lk
najmanju ruku, onaj deo koji on zna. Meni je povereno da ti ispričam
ostalo. Prošetaj sa mnom.”
Krenuo je i Soko ga je pratio bez razmišljanja. Zajedno su sišli niz
a
staze i travnate površine koje su prosecale vrtove, prolazeći kroz redove
cvetnih leja, procvalog žbunja i špalira sa lozama u cvatu. Kretali su se
nd

bez ikakve svrhe i naizgled bez ikakvog cilja, jednostavno šetajući, prvo u
jednom pravcu, pa onda u drugom, nikada se ne približavajući kraju vrtova
i ne ugledavši ga – ako ih je uopšte i bilo. Nastavili su dalje dugo, starac
ow

se kretao polako ali sa svrhom, sa Sokolom koji je pratio njegov tempo

dok je pokušavao da sakupi misli, da da glas pitanjima koja su plivala u
njegovoj glavi. Spore i sićušne semenke letele su po vazduhu oko njega,
presijavajući se čudnovatom blistavošću. Soko je mogao da čuje zujanje i
cvrkut insekata. Mogao je da vidi bleštave boje ptica i leptirova. Nije
nl

mogao da prestane da gleda.

“Da li si me ti doveo ovde?” konačno je upitao starca.
oa

Starac je klimnuo. “Jesam.”

“I Tesu? Da li je ona dobro? Nije povređena?”
“Ona spava dok mi ne završimo.”
Soko je vukao svoje patike kroz zemlju, posmatrajući tragove koje je
d

ostavljao, još uvek pokušavajući da otkrije da li ono što mu se dešava

deluje stvarno. “Ne razumem ništa od ovoga”, rekao je konačno.
Starac je proučavao pejzaž pred njima, ali sada je pogledao ka njemu.
“Da, pretpostavljam da ne razumeš. Sve mora da ti deluje prilično čudno.
Mnogo toga se desilo u poslednjih par nedelja. Još mnogo toga će se desiti
u nedeljama koje predstoje. Ti jesi drugačiji nego što si bio, ali nisi

- 36 -
onoliko drugačiji koliko ćeš biti.”
Načinio je pokret obuhvativši vrtove. “Ovo je mesto na kome si
začet, dete. Ovde, u ovim vrtovima. Kratak, neočekivani susret magije
zemlje i vode na večernjem vazduhu je doveo do tvog postanka, divlja
magija koja se povremeno desi sa prolaskom vekova. Viđao sam to i ranije
ali ne ovako. Bleštavost susreta bila je neobična, spajanje brzo i sigurno,
neočekivanost i užurbana potreba bili su tako očigledni da me je to
iznenadilo. Za to je potrebno nešto posebno. Ja živim već dosta dugo.”
Soko je poverovao u to. Starac je delovao kao nešto što će se srušiti
svakog trena i što će razneti vetrovi. “Koliko si star?”

d
“Ovde sam od početka.”

oa
Soko je zadrhtao uprkos sebi. Od početka? Instinktivno je znao o
čemu starac govori, a istovremeno nije verovao da je nešto tako moguće.
“Kako znaš da sam ja ono što si video da se dešava sa magijom?” oštro je

nl
upitao. “Mislim, to onda nisam bio ja. To je bilo samo... samo nešto što se
dešava u vazduhu, zar ne?”
“Oh, bio si to ti. Oko takvih stvari se ne može napraviti greška. Tada
w
nisi bio dečak, samo mogućnost da postaneš nešto divno. Video sam
potencijal magije koja će te formirati i postaviti na mesto gde možeš naći
do
pomoć da postigneš neophodnu transformaciju. Nisam bio u stanju da
kažem šta će ta transformacija biti, ali znao sam da će biti posebna, moćna
i da će imati nekakav značaj za svet. Pronašao te je i uhvatio jedan drugi
an

vitez Reči, a onda te je odneo tvojoj majci. Sa njom si pronašao svoju

svrhu, mešajući se sa njom, postavši njeno nerođeno dete. Primila te je u
sebe, rodila te je, podigla, a onda te vratila meni.”
lk

Soko je zurio, a onda rekao prvu stvar koja mu je pala na pamet. “Ne
sećam se ničega od toga. Mislim da se to nije nikada ni desilo.”
Ba

Starac je klimnuo glavom. “Ja sam ti oduzeo sećanja.”

“Ti si mi oduzeo...” Soko nije mogao da završi. “Zašto si to uradio?”
“Tada nisu bila potrebna. To nije bilo pravo vreme da ih imaš.”
Starac je nastavio da hoda, nije ni usporavao ni ubrzavao korak, samo
je lagano šetao kroz sveće i svetlost sunca, ni njegovo ni Sokolovo vreme
nije imalo značaja. “Krenuću od početka”, rekao je, “tako da možeš da
shvatiš.”
Soko je sklopio ruke preko grudi, već spreman da odbaci sve što će
čuti. Nije znao ko je starac bio niti kako ga je doveo u ove vrtove, ali kada
počnete da verujete da neko može da vam oduzme sećanja ili da učini da

- 37 -
postanete dečak iz semena, vreme je da se vratite par koraka unazad.
Čekao je da starac počne, ali nastavili su da hodaju u tišini. Soko je
bio nestrpljiv, ali znao je vrednost toga da ne požuruje stvari kada se nalazi
u nepovoljnom položaju. Konačno su stigli do malog jezera i kamene
fontane okruženih drevnim drvenim klupama i seli su jedan kraj drugoga
nasuprot dugačkih redova ljubičastog cveća koje je visilo sa lozica na
rešetkama, penjući se uz njih i padajući kao vodopad.
“Visterija”, starac je rekao tiho, pokazavši ka cveću.
Ba
Soko je klimnuo, ne rekavši ništa, još uvek čekajući. Želeo je da
završi sa ovim. Bio je nestrpljiv da vidi Tesu, da bude siguran da je sa
njom sve u redu. Želeo je da se vrati Duhovima, pretpostavivši da će mu
starac dozvoliti da to uradi. Trenutno nije mogao da bude siguran ni u šta.
lk
“Pitao si me ranije ko sam ja”, rekao je starac, ne gledajući u njega
već negde u daljinu. “Ja nemam pravo ime, ali vilenjaci u vilin-dobu zvali
su me kraljem Srebrne reke i to ime mi je ostalo. Kao i ti, iako još uvek
a
sumnjaš u svoje poreklo, ja sam vilinski stvor rođen iz magije Reči. Mi
sedimo u Vrtovima života, koji su meni povereni da se staram o njima. Sav
nd

život počinje ovde. Jednom začet, odlazi odavde u veliki svet da odigra
svoju ulogu. To je ono što se desilo sa tobom. Bio si divlja magija, začeta
prvo u ovim vrtovima, a onda u svetu ljudi. Vitez Reči po imenu Džon Ros
ow

te je uhvatio pre nego što si se potpuno formirao, a kada si uzeo oblik

malog dečaka, odveo te je Nest Frimark, koja je postala tvoja majka. Ona
nije znala koja je tvoja svrha, ali i ona je posedovala magiju, nasleđe
neobične porodice. Držala te je kod sebe onoliko koliko je bilo neophodno
nakon što te je rodila, ali je na kraju bilo neophodno da te odvedemo od
nl

nje i dovedemo te ovde.”

Soko je zavrteo glavom. “Ja se sećam obale Oregona, plivanja u
oa

okeanu, ležanja na plaži, kako sam tamo sa svojom porodicom. Ne sećam

se ničega od toga što mi govoriš.”
“Zato što do sada nije ni trebalo da se toga sećaš. Dao sam ti ta druga
sećanja tako da ne znaš ko si sve dok ne dođe pravo vreme.” Starac se
d

nasmešio. “Znam da je teško prihvatiti tako nešto. Ali tvoja sećanja će

sada početi da ti se vraćaju i ona će ti pomoći da shvatiš. Moraš da budeš
strpljiv sa njima i sa sobom dok se to dešava.”
Za trenutak je proučavao Sokola, a onda zavrteo glavom. “Trebalo bi
da budem bolji u ovome, ali nemam mnogo prilike da to vežbam. Najveći
deo vremena provodim starajući se o ovim vrtovima i puštam da se

- 38 -
poslovi ljudi i ostalih dešavaju onako kako to sudbina odredi. Ali stari
svet se približava kraju, a novom svetu je potrebna moja pomoć. Zato
moram da uradim najbolje što mogu sa ovim. Logan Tom je započeo ovaj
zadatak, ali na meni je da pokušam da ga završim.
“Ovo je ono što moraš znati. Imaš moćne neprijatelje, jedan od njih je
naročito moćan. Oni te nemilosrdno gone. Radili su to još od vremena tvog
začeća u svetu ljudi. Mnogo godina, mislili su da si mrtav. Nest Frimark te
je spasla i odvela te od njih, svoje nerođeno dete, život koji nisu mogli
uočiti dok je rastao unutar nje. Ali nakon što si se rodio, opasnost se
povećala. Još uvek nisi znao ni ko si ni šta si. Još uvek nisi shvatao da

d
poseduješ magiju. Magija se još uvek nije manifestovala. Ali ja sam znao

oa
da će se to pre ili kasnije desiti i da će, kada se to desi, tvoji neprijatelji
krenuti po tebe.”
Sklopio je ruke u krilu, koštunjavi prsti jednako beli i krhki kao

nl
izbeljene kosti. “Postojala je i druga, možda još i važnija stvar, koju treba
uzeti u obzir. Sudbina ljudske rase u ratu protiv demona još nije bila
odlučena. Balans između Reči i Praznine još uvek nije bio narušen i dok se
w
to nije desilo – ili, u tom trenutku, čak i ako se to bude desilo, jer niko nije
bio siguran u to – nisi mogao da budeš ostavljen izložen kada dođe tvoje
do
vreme, a potrebe za tvojom posebnom magijom još uvek nije bilo.
“Iz ovih razloga sam te uzeo od Nest Frimark i doveo te da živiš ovde
sve dok se ravnoteža ne samo poremetila, već potpuno srušila i kraj postao
an

siguran. Onda sam te vratio u svet ljudi da ispuniš svoju sudbinu. Ti imaš
svrhu, a ta svrha je da spaseš ljudsku vrstu.”
Soko se gotovo nasmejao, ali izraz starčevog lica ga je sprečio.
lk

Probao je da kaže nešto, ali nije uspeo da pronađe prave reči.

“Ti si dečak koji će povesti svoju decu do Obećane zemlje”, rekao
Ba

mu je kralj Srebrne reke. “Tvoj san je tvoja sudbina. Dao sam ti taj san
kada si otišao od mene i vratio se u svet. Ali taj san je stvaran,
predskazanje onoga za šta si predodređen. Tvoja mala porodica u
ruševinama grada, oni koje si ostavio za sobom kada si došao ovde, jeste
početak mnogo veće porodice. Povešćeš ih do utočišta koje će ih zaštiti
sve dok ludilo ne dođe do kraja. Uništenje nije završeno, niti je pustošenje
potpuno. Za to će trebati vremena. Biće potrebno još više vremena da se
svet zaceli. Dok se to dešava, nekima će biti potrebno da budu na
sigurnom i da budu dobro tako da ne umre sav narod Reči.”
Soko je klimnuo glavom a onda odrečno zavrteo njome. “Čini mi se

- 39 -
da ovo nije ispravno. Čini mi se da ne mogu da uradim ono što ti izgleda
misliš da mogu. Ja verujem u san, ali taj san je mali. On je samo za mene i
Duhove. Moju porodicu. Ne za... o koliko ljudi mi pričamo?”
“Možda nekoliko hiljada. Ljudi, vilenjaka i drugih. Mešavina onih
koji se bore da prežive demone i nekad-ljude i sve ostale koji služe
Praznini.”
Soko je zurio u njega. Vilenjaci? “Kako bi trebalo da to uradim?
Kažeš da imam magiju, i možda je to tako. Mislim da sam pomogao
Ba
Čejniju da se izleči kada ga je povredila džinovska stonoga. Ali to ne
znači mnogo pred onim što ti kažeš da moram da učinim. Lečenje je jedna
stvar. Borba sa demonima, ili čime god, kako bih odveo nekoliko hiljada
ljudi na sigurno je nešto drugo. Mislim, pogledaj me! Nisam ništa posebno.
lk
Ne mogu da uradim ništa da spasem sve te ljude! Jedva sam u stanju da
pomognem porodici koju sada imam, a u pitanju je devetoro klinaca, pas i
jedan starac!”
a
Što je više pričao, postajao je sve tvrđi. Što je bio tvrđi, postajao je
sve uplašeniji. Veličina onoga što je starac tražio od njega – ne, govorio
nd

mu da mora da uradi – bila je ogromna. Pokušao je da kaže još nešto, a

onda je odustao, ustavši sa gađenjem i zurio u daljinu sa mešavinom besa i
frustracije.
ow

“Jednostavno mislim da ne mogu da uradim to”, rekao je konačno.

“Čak ne znam ni kako da počnem.”
Sačekao je da starac nešto kaže, a kada nije, ponovo se okrenuo ka
njemu.
Starca nije bilo.
nl

***
oa

Nakon toga je potražio starca, tražeći ga kroz vrtove o kojima ništa

nije znao, čak ni gde su počinjali a gde se završavali. Kada to nije urodilo
plodom, potražio je Tesu. Besciljno je hodao jer se bolje osećao kada se
d

kretao nego kada je samo sedeo; raditi nešto bilo je bolje nego ne raditi
ništa. Ovaj napor je počeo da ga umara, pa je usporio i na kraju potpuno
stao. Smeteno je gledao unaokolo. Sve mu je delovalo isto kao onda kada
je krenuo. Fontana i jezero su se nalazili dalje sa jedne strane. Visterija je
visila sa rešetki u ljubičastom padu. Kao da se ništa nije promenilo – kao
da se uopšte nije ni kretao.
Možda je to poruka, pomislio je. Možda se ništa neće promeniti i

- 40 -
neću nikuda dospeti šta god da uradim.
Bio je veoma žedan i, nakon što je malo razmislio o tome, probao je
vodu iz fontane. Bila je sveža i čista. Ohrabrio je sebe time da ga starac ne
bi dovodio čak ovamo samo da ga pusti da popije zatrovanu vodu.
Kada je utolio žeđ, dugo je razmišljao o tome šta mu je bilo rečeno i
odlučio je da možda, nakon svega, to sve i jeste bila istina. Bar većim
delom. Sve osim dela o tome kako bi trebalo da on spase sve te ljude tako
što će da ih odvede nekud – do sigurnog mesta, Obećane zemlje, utočišta
od pustošenja izazvanog uništenjem sveta. Nije zaista verovao da je u
stanju da uradi tako nešto. Ali, možda je verovao u ostatak, iako nije

d
mogao tačno da kaže zašto. Delimično je to bilo zato što je znao da postoji

oa
nešto drugačije u vezi sa njim, delimično zbog svojih snova o mestu na
koje treba da ode sa Duhovima i delom zbog osećanja koja je gajio prema
starcu. Kralj Srebrne reke. Izgovorio je njegovo ime u sebi. Uprkos svojim

nl
sumnjama, nije mogao sebe da natera da poveruje u to da ga starac laže.
Ni o čemu. Delovalo je da su i najluđi, najverovatniji delovi priče istiniti.
Seo je ponovo na drvenu klupu, pitajući se šta bi trebalo da uradi.
w
Pokušao je da razmišlja o nečemu drugom osim o svojoj situaciji, da sebi
pruži priliku da odluta od svega na trenutak, ali to je bilo nemoguće.
do
Rekao je sebi da bi trebalo da bude zahvalan na tome što je još uvek živ,
jer je po svemu trebalo da bude mrtav. Starac ga je spasao i namerno
doveo ovamo, ne iz nekog ćefa i ne bez razloga da poveruje da je
an

potreban. Soko nije mogao ovo da odbaci, iako je sumnjao u to. Čak ni
deo koji se ticao toga da povede sve te ljude do mesta na kome uništenje
sveta neće moći da ima uticaja na njih. Čak i da takvo mesto postoji i da
lk

starac deli Sokolov san. Shvatio je da nije stigao da pita gde bi to mesto
moglo biti, a kamoli kako bi trebalo da stigne do tamo. Ako zaista treba da
Ba

vodi nekoga, čak i šačicu njih, poput Duhova, onda...

“San je u početku bio samo o Duhovima, jer je to bilo jedino što je
bilo potrebno”, starac je rekao, sedeći kraj njega na klupi. “Ali oduvek je
bilo predviđeno da uključi i druge. Svetu koji kreće iznova je potrebno
više od nekolicine dece.”
Materijalizovao se niotkuda i bez ikakvog zvuka. Soko je poskočio u
sebi ali je zadržao pribranost. “Ne znam šta je potrebno svetu koji kreće
iznova. Gde si bio?”
“Tu i tamo. Smatrao sam da ti je potrebno malo vremena nasamo da
razmisliš – to ponekad pomaže. Što se tiče onoga što ti znaš, dete, znaš

- 41 -
mnogo više nego što misliš jer si prožet divljom magijom. Tvoja intuicija i
tvoje urođeno razumevanje su jači zbog nje. Način na koji si stvoren i od
kojih delova jeste ono što te čini tako neočekivanim. Zato si ovde – zato si
stvoren ovde, zato si otišao i zato si se vratio. Zato te se tvoji neprijatelji
toliko boje.”
Soko je zavrteo glavom. “Boje me se? Niko se mene ne boji.”
Pogledao je starca u oči. “Stalno govoriš o tome kako sam načinjen od
divlje magije. Šta to znači? Da li sam ja stvaran? Da li sam ljudsko biće?”
Ba
“Čovek si onoliko koliko i svaki dečak tvog uzrasta. Čovek si isto
kao i ova devojka koju voliš.” Starac se nasmešio. “Ali si i nešto više,
naravno. Divlja magija te deli sa ljudskim bićem. To znači da iako si i
dalje čovek, takođe si i vilinsko stvorenje. Ti prevazilaziš sadašnji svet i
lk
ljude u njemu. Tvoji koreni su veoma stari i potiču još od postanka sveta.
Ti si sačinjen od mesa, krvi i kostiju i možeš da umreš i umrećeš jednog
dana kao i ostali ljudi. Ali tvoj život je postavljen na drugačiji kolosek i
a
tebi je dato da uradiš stvari koje niko drugi nikada neće uraditi.”
“Stvari. Kakve stvari?”
nd

“To niko ne zna. Čak ni ja, a ja sam te posmatrao od tvog rođenja. Šta
ćeš raditi i kako ćeš to raditi je nešto što moraš sam da otkriješ. Tvoji
snovi ti govore o tvojoj sudbini, ali samo ako kreneš putem ka toj sudbini
ow

možeš otkriti kako bi trebalo da je ispuniš.”

“Time što ću otići na to mesto gde će ljudi koje vodim biti sigurni?
Tako što ću videti šta će se desiti kada to uradim?”
“Upravo tako, dete.”
“Jednostavno moram da uradim to i nadam se najboljem?” “Moraš da
nl

imaš vere u to ko si i šta si. Moraš da veruješ u san koji ti je dat. Verovao
si u to sve do sada, zar ne?”
oa

Starac ga je proučavao. “Zašto je toliko teže verovati u jedan u

odnosu na drugi? Zar je zaista toliko čudno pomisliti na to da ćeš voditi
hiljade u odnosu na šačicu njih? Opasnosti su iste, put je isti, odredište
isto. Kaže se da se sigurnost može naći u brojnosti. Možda će to olakšati
d

tvoje napore. Nećeš biti tako usamljen.”

“Ali imaću odgovornost prema toliko ljudi!”
“Zapitaj se sledeće: kakve bi bile njihove šanse da nema tebe? Ako
veruješ u ono što ti je rečeno, znaš šta će se desiti. Stari svet se primiče
kraju i mora početi iznova. Većina neće doživeti da vidi kako se to dešava.
Ali biće preživelih, a neki od njih će poći sa tobom.” Soko je zavrteo

- 42 -
glavom i sklopio oči pred onim što je osećao. “Poći sa mnom kuda?”
“Do mesta na kome ću ja čekati.”
Dečakove oči su se širom otvorile. “Šta? Ovde, do ovih vrtova?
Treba sve da ih dovedem ovde?”
Nije bilo promena na drevnom licu, niti su oči skretale sa Sokolovih.
“Treba da me potražiš i treba da me nađeš. Znaćeš kako to da uradiš.
Povešćeš one koje vodiš sa sobom.”
Soko je zurio u njega. “Pa zašto onda sam ne uradiš sve to? Zašto
sam ti ja potreban?”
“Voleo bih da je to tako lako. Ali moje moći imaju ograničenja. Nije

d
tako teško dovesti jednog ili dvoje, kao što sam uradio sa tobom i onom

oa
devojčicom. Teško je preko svake mere dovesti stotine, nemoguće je
dovesti hiljade. Oni moraju putovati pešice. Moraju biti vođeni. Tebi je
dato da ih vodiš.”

nl
“Zašto niste započeli sve ovo ranije? Pre nego što je sve bilo
uništeno! Mogli ste spasti mnogo više njih! Pogledaj koliko mnogo njih je
već umrlo!”
w
Kralj Srebrne reke ga je pažljivo posmatrao, a onda zavrteo glavom.
“Već znaš odgovor na to pitanje. Zar ne?”
do
Soko je oklevao. “Zato što niste mogli da ih dovedete dok nije
postalo sigurno da će svet stići do kraja. Niste to znali zasigurno. Kada ste
saznali, da li je to bilo onda kada si me poslao nazad u svet?”
an

Starac je klimnuo. “Tada je tvoja sudbina bila određena. Vratio sam

te u svet sa novim sećanjima koja sam ti dao i pustio te da izgradiš svoj
život dok sam ja čekao trenutak kada će postati neophodno da te dovedem
lk

ovamo još jednom i sve ti ispričam. Da tvoj život nije bio u takvoj
opasnosti, ostavio bih te tamo još duže pre nego što bih porazgovarao sa
Ba

tobom kao što to radim sada. Ali to nije bilo moguće.”

Soko je položio svoje ruke na kolena, pravih leđa i podignute glave,
gledao je dalje u vrtove i razmišljao o tome šta leži pred njim. Ali ono što
ga je najviše mučilo bilo je ono što je bilo sakriveno u njegovoj prošlosti,
sećanja koja su mu bila oduzeta. Želeo je ta sećanja natrag. Želeo je da
zna istinu o sebi.
“Za koliko ću se ponovo vratiti tamo?” upitao je.
“Uskoro. Nekoliko nedelja je prošlo u tvom svetu, ali vreme ovde
nema nekog značaja. Delovaće ti kao da nije proteklo gotovo nikakvo
vreme.”

- 43 -
 Nekoliko nedelja. Soko je pomislio na Duhove, pitao se kako se
snalaze bez njega. “Kako ću znati šta treba da radim?”
“Znaćeš.”
“Kako ću naći put natrag do ovde? Gde smo mi, uopšte?”
“Ovo mesto ne možeš pronaći na mapi. Ali pronaći ćeš put bez obzira
na to. Srce će ti reći kuda da ideš.”
To je delovalo tako apsurdno da se Soko gotovo nasmejao, ali starčev
ton nije nagoveštavao da on ima bilo kakvih sumnji po tom pitanju. Soko
Ba
je pogledao ka njemu ali je zadržao jezik za zubima.
“Imaš neke sumnje?”
“Tvoja vera u mene je jača od moje sopstvene”, odgovorio je Soko.
Kralj Srebme reke je zavrteo glavom. “Možda tako deluje, ali možda
lk
je tvoja vera u sebe jača nego što misliš.”
Soko nije želeo da se raspravlja po tom pitanju. “Da li sada mogu da
vidim Tesu?”
a
Starac je ustao i ispružio ruku. “Nije daleko odavde ovom stazom.
Ona spava. Možda ćeš hteti da joj se pridružiš.”
nd

Soko je krenuo tamo, a onda zastao i okrenuo se. “Ako uradim ovo,
dobrodošao je svako koga budem poveo?”
Starac je klimnuo glavom.
ow

“Vitez Reči, Logan Tom, on će me štiti?”

“Svojim životom.”
Reči su visile u vazduhu, čvrste i jasne. Soko je shvatio da će Logan
Tom pre umreti nego dozvoliti da on bude povređen, ali da ni to možda
neće biti dovoljno da ga spase. Oklevao je za trenutak, a onda nastavio
nl

dalje. Ovog puta, nije se osvrtao.

oa

***
Kralj Srebrne reke ga je posmatrao kako odlazi. Dečak će pronaći
devojčicu manje od stotinu metara dalje, u tako dubokom snu da neće
d

moći da je probudi, čak i ako to proba. Na kraju, i sam uplašen, leći će

kraj nje i zaspati. Pas koji je odabrao da bude dečakov saputnik biće kraj
njega kada se bude probudio i njih troje će se vratiti u svoj svet. Njihovo
putovanje će započeti.
Biće to putovanje koje će imati mnogo komplikovanije i
dalekosežnije posledice nego što je to dečak shvatao.
Kralj Srebrne reke ga je posmatrao sve dok gotovo nije nestao sa

- 44 -
vidika. Mnogo šta mu nije rekao, veći deo je zadržao za sebe. Reći dečaku
sve stavilo bi suviše veliki teret na njegova leđa, a već mu je bilo dovoljno
teško. Postojao je element sreće, sudbine, svega. Ni ovde nije bilo
drugačije. Ali dečak će ovo instinktivno znati i bez potrebe da čuje detalje.
Dečak se više nije mogao videti i on se okrenuo.
“Ti si moje dete onoliko koliko si svačije”, rekao je tiho. “Moja
poslednja i najbolja nada.”
U zlatnoj svetlosti vrtova, delovalo je moguće poverovati da će to biti
dovoljno.

d
oa
w nl
do
an
lk
Ba

- 45 -
 PET
Iz pištolja iz koga je dečak sa unakaženim licem pucao začuo se tihi
prasak dok je iz njega izletao par tankih žica. Sova je jedva razaznala žice
u tami, mogla je samo da vidi odsjaj metalnih niti kada su ove stigle do
svoje mete. To se desilo tako brzo da je bilo gotovo i pre nego što je znala
šta se dešava. Njena ruka je još uvek bila podignuta u pokušaju da
zaustavi dečakovu nepromišljenu reakciju. Još uvek je govorila “Ne!”
Ba
A onda su žice stigle do mete, punjenje je eksplodiralo iz solarne
torbice i bilo je suviše kasno.
Ali ne za Sovu. Iako je punjenje bilo namenjeno njoj, ispaljeno pravo
u njeno telo, u stvari je pogodilo Veverca. Zgrčen u njenom krilu, on joj je
lk
pružio nenameravanu zaštitu od hica. Možda ga dečak sa unakaženim
licem nije čak ni video, ograničenog pogleda zbog svojih povreda. Možda
ga jednostavno nije ni bilo briga. Bilo je jasno da je reagovao nepažljivo i
a
iz straha i zbunjenosti. Da li je zapravo shvatao šta radi nije bilo tako
nd
sigurno.
Kakav god da je bio slučaj, žice iz pištolja su udarile u Veverca i
električni naboj je prošao kroz njega. Sova je začula kako je mali dečak
brzo udahnuo vazduh i osetila kako se njegovo malo telo trza. U sledećem
ow

trenutku žice su se vratile u cev pištolja, a Veverac se opustio i smirio.

Medved je već jurišao na dečaka sa unakaženim licem, urlajući od
besa, njegova teška toljaga se podigla. Bio je to strašan prizor, jer Medved
je bio krupan i moćan, a kada bi se razljutio, kao što je bio sada, izgledalo
nl

je kao da je u stanju da prođe kroz kameni zid. Dečak sa omamljivačem se

okrenuo ka njemu, pokušavajući da se odbrani. Prišao je blizu Sove pre
nego što je opalio iz oružja jer je znao da ono nije precizno sa daljine veće
oa

od tri ili četiri metra. Ali približavanje Sovi značilo je približavanje i

ostalim Duhovima i Medved se našao na njemu za nekoliko sekundi.
Dečak je imao tek toliko vremena da nanišani i opali još jednom iz oružja.
d

Ali pištolj se zakočio, a onda više nije bilo vremena ni za šta. Medvedova
toljaga se zvučno spustila na dečakovu glavu i on se sručio kao vreća, dok
je njegovo oružje vrteći se nestalo u tami.
Medved je još uvek urlao, u potrazi za novim metama i mogao bi da
bira između mnogih da su dečakovi drugovi odlučili da ostanu i bore se.
Ali kada su videli svog vođu kako pada, oni su se okrenuli i potrčali što
su brže mogli, nestajući natrag u gomili napuštenih vozila, strčavši niz

- 46 -
rampu i pobegavši u mrak sve dok i poslednji od njih nije nestao sa vidika.
Sova je sedela u svojim kolicima, nesposobna da se pokrene. Iako je
Veverac primio veći deo napada, ona je bila sekundarna žrtva, primalac
ostatka električnog punjenja. To nije bilo dovoljno da je onesvesti, ali ju je
ipak šokiralo, prostrujalo je kroz njeno telo i privremeno je paralizovalo.
Drmusanje je bilo dovoljno snažno da je čak odbacilo i Kredu unazad jer
se on držao za metalni okvir kolica jednom rukom.
Reka i Sveća su pojurile ka Sovi, panika se ogledala na njihovim
mladim licima. Obe su počele da joj govore odjednom, pitajući je da li je
dobro, preklinjući je da kaže nešto. Doticale su joj obraze i trljale ruke.

d
Nisu shvatale da je Veverac, koji je naizgled spavao, bio najozbiljnije

oa
povređen, a Sova nije mogla da im to kaže. Pokušala je, ali reči su izlazile
kao čudni zvukovi.
“Nije mene!” uspela je konačno, krkljajući od napora. “Pogodio je

nl
Veverca!”
Odmah su svoju pažnju okrenule ka dečačiću, podižući ga iz Sovinih
ruku i postavljajući ga na zemlju. Reka se savila blizu i stavila svoju glavu
w
na njegove grudi, približila uvo njegovim ustima, proveravajući mu puls,
njene ruke su se pomerale svuda, njeno lice izgledalo je pogođeno. “Ne
do
diše!”
Započela je sa masažom srca, pritiskajući mu grudi, dišući u usta da
ga oživi. Bila je to veština kojoj ju je naučila Sova, jedna od onih koje je
an

naučila iz svojih sakupljenih knjiga. Majstor je požurio napred sa ćebetom,

ali mu je Reka pokazala da odstupi. Kreda je klečao na jednom kolenu
kraj nje, pružajući joj podršku, govoreći joj da ona to može, da može da ga
lk

spase. Medved je stajao u tami, stezao je tešku toljagu jednom rukom, lica
iskrivljenog od besa. Dečak sa unakaženim licem ležao je tamo gde je pao
Ba

i Sova nije znala da kaže da li je mrtav ili živ.

“Diši, Veverče, diši!” Kreda je stalno iznova izgovarao.
Sveća je stajala kraj Sove i jedna ručica se pružila ka njenoj. Sova je
mogla da oseti pritisak i stegla je svoju šaku u odgovor.
Posledice omamljivača su sada nestajale i osećaj joj se vraćao u telo.
“Bio je to nesrećan slučaj”, prošaptala je Sveći. Kada se pogled male
devojčice sreo sa njenim, ispunjen sumnjom i užasom, ona je klimnula da
to naglasi. “Nije hteo namerno.”
Posmatrala je dok je Reka nastavljala sa svojim naporima, slušajući u
isto vreme zvuke bitke koja se vodila na obali. Zvuci su sada postajali jači

- 47 -
i mahnitiji – paljba iz automatskog oružja, ispaljivanje teške artiljerije,
prodorno ječanje flešetnih puški i povici i urlanje boraca. Nebo je bilo
osvetljeno odsjajem vatri koje su gorele sa pogođenih brodova i starih
skladišta na dokovima. Mogla je da namiriše dim, mogla je da vidi
izmaglicu koja se kretala na svetlu vatri i zvezda.
Majstor je prišao i stavio ćebe preko Sovinih kolena, zureći u
Veverca dok je to radio. “Ne uspeva”, rekao je tiho. “Ne diše.” Ako ga je
neko i čuo, niko to nije i rekao. Stajali su okupljeni zajedno u tišini,
Ba
posmatrali Reku kako radi, moleći se tiho za čudo. Minuti su prolazili.
Reka je nastavljala dalje – davala je veštačko disanje usta na usta, desetak
puta pritiskala Veverceve grudi prekrštenim dlanovima, ponovo mu davala
veštačko disanje, ponovo pritiskala njegove grudi, ponovo i ponovo. Na
lk
njenom licu se ogledala odlučnost i gotovo fanatična upornost u njenim
pokretima. Vratiće Veverca u život; naći će način da ga natera da diše.
Konačno, Sova je rekla: “Dosta je, Reko.” Kada je Reka ignorisala
a
njene reči, rekla je ponovo, oštrije. Kada je Reka podigla pogled u
neverici, rekla joj je: “Nema ga više, srećice. Pusti ga.” Reči su visile u
nd

noćnom vazduhu nasuprot bitke na obali i rampi autoputa sa uništenim

automobilima i razbacanim kostima. Reči su govorile i o ranijem vremenu
i drugim gubicima, prizivale su sećanja na Mišicu i Čaplju kada su njihovi
ow

životi stigli do kraja. Duhovi su stajali okupljeni u sve jačoj tami i sećali
se, a njihova sećanja su ih terala da se osećaju praznim i bespomoćnim.
Suze su ispunile njihove oči. Nekoliko njih je otvoreno plakalo.
Još uvek su stajali tamo, sleđeni od šoka, užasa i nerazumevanja,
gledajući u nepokretnu Veverčevu priliku, kada su se poderani Panter i
nl

Lasta pojavili na rampi, u senci mračne, avetinjske prilike viteza Reči.

oa

***
Logan Tom je znao ponesto o oživljavanju i povredama zadobijenim u
borbi i on je oprobao sreću sa Vevercem, iako je znao koliko je malo
d

verovatno da može da učini nešto. Ali nije imao više sreće od Reke. Šok
električnog punjenja omamljivača bio je dovoljan da zaustavi dečakovo
srce, organ već oslabljen bolešću, a možda čak i genetikom. Verovatno
niko ne bi mogao da učini više, uveravao je ostale, znajući čak i dok je to
izgovarao da ga niko ne sluša.
Lasta je bila potpuno slomljena. Ona je bila Veverčeva glavna
starateljka, njegova negovateljica i društvo u nedeljama dok je bio

- 48 -
bolestan i nije mogla da prihvati da ga nema. Odbila je ponuđenu pomoć
za svoje povrede i ignorisala bol u kostima koji je osećala, kleknula je kraj
malog dečaka, umotala ga u ćebe koje joj je ponudila Sova i držala ga dok
su ostali slušali Pantera i Logana Toma koji su objašnjavali šta se desilo u
utvrđenju.
“Kažeš da je jednostavno nestao u vazduhu?” Sova je pitala kada je
čula objašnjenje viteza Reči zašto Soko nije sa njim. “Tesa takođe? Prosto
su nestali bez traga?”
“Tako kažu oni koji su to videli.” Logan Tom je mogao da čuje
nevericu u njenom glasu i slegnuo je ramenima. “Nikada se ne zna. Ali

d
deluje jasno da se umešalo nešto natprirodno što ih je odnelo iz utvrđenja i

oa
dalje od onih koji su želeli da im naude. To znači da su bili, na ovaj ili
onaj način, spaseni.” “Il’ su ih zarobili ti demoni o kojima stalno pričaš”,
Panter je izjavio. “Ne možeš to da znaš.”

nl
“Ne, ali mogu da napravim razumnu pretpostavku. Demoni nemaju
moć da podižu ljude u vazduhu. Mogu da ih pronađu i ubiju fizičkim
sredstvima, ali ne mogu da ih izvlače magijom. Ne, ovde je u pitanju nešto
w
drugo.”
“Kakva vrsta nečeg drugog?” Panter je bio uporan.
do
LoganTom je zavrteo glavom.
“Pa kako da ih nađemo?” Kreda je hteo da zna. On je bio gotovo
jednako nestrpljiv i ljut kao Panter. “Šta sada da radimo?”
an

“Pre svega, da odemo odavde”, rekla je Sova. “Nije bezbedno da

ostanemo ovde ni minut.”
“Pričaj mi o tome”, promrmljao je Panter, prilazeći Lasti. Pružio je
lk

ruku i pomilovao nežno po kosi. “Budi jaka, ptičice”, rekao je. “Budi
čvrsta.”
Ba

Logan Tom je pogledao dole ka gradu, vatrama i borbama na

dokovima. Invazioni brodovi su pristali i iskrcavali ljude koje su prevozili
na obalu u gomilama. Na hiljade proždrljivaca, privučenih krvoprolićem,
komešale su se nevidljivo dok su nekad-ljudi stupali u borbu prsa u prsa
sa braniocima utvrđenja. Branioci su bili hrabri i snažno su se borili da se
ne povuku. Borba će besneti ostatak noći, trajaće sve dok branioci ne
budu naterani da se vrate unutar svojih zidina. Kada se to desi, nekad-ljudi
će započeti da pretražuju grad u potrazi za skitnicama. Bilo bi dobro kada
bi se našli što je dalje moguće odavde kada se to bude desilo.
“Trebalo bi da krenemo”, rekao je, slažući se sa Sovom. Pogledao je

- 49 -
ka nadvožnjacima, koji su bili pretrpani izbeglicama iz grada – nakazama,
uličnom decom i ostalima koji su se popeli sa obale. Preplavili su rampe
autoputa, ne nameravajući da napuste grad, već da potraže utočište dalje
unutar kopna, nameravajući da se vrate kada napadači odu. A opet, niko
od njih nije odabrao da krene rampom na kojoj su se nalazili Duhovi.
Ali to se moglo promeniti svakog trenutka.
“Pokupite sve što želite da zadržite”, naredio je. “Odnesite to do
Munje. Vežite kola na kuku pozadi. Zavežite starca za nosiljku na krovu
Ba
AV-a. Za sada će mu biti dobro.” A biće i bezbednije za sve njih ako bude
ostao na otvorenom vazduhu sa svojom zarazom, mislio je, ali nije to
izgovorio. Pogledao je ka Lasti, koja je još uvek grlila Veverčevo telo.
“Stavićemo dečaka unutra, gde će biti na sigurnom dok ne pronađemo
lk
mesto na kome ćemo da ga sahranimo”, rekao je. “Možeš da ostaneš
unutra sa njim.”
Duhovi su počeli da skupljaju svoju imovinu, tužno i nesuvislo, niko
a
od njih nije progovarao. Medved je prišao i uzeo Veverčevo telo od Laste,
umirujući njene jecaje dok je to radio, govoreći joj da krene sa njim.
nd

Majstor i Kreda su podigli Vremenka, a Reka je uhvatila Sovina kolica i

okrenula je.
Panter je bio taj koji je rekao: “Šta ćemo s njim?”
ow

Pokazao je ka dečaku sa unakaženim licem, koji je još uvek ležao

opružen na ulici gde ga je Medved oborio svojom toljagom. Kada se niko
drugi nije pomerio, Logan Tom je prišao i sagnuo se kraj njega,
proveravajući dečakov puls i disanje. “U nesvesti je, nije mrtav.”
“Ostavi ga”, zarežao je Medved, zastajući dovoljno dugo da pogleda
nl

unazad, još uvek noseći Veverca u rukama.

Logan je pogledao ka ostalima. “Da li možeš da ga probudiš?” upitala
oa

je Sova. “Da li možeš da ga uspraviš na noge?”

Logan je proučavao povredu koju je načinio udarac koji je uputio
Medved, duboku, ljubičastu modricu na levoj slepoočnici. “Mislim da će
se izvući i probuditi se sam.”
d

“Ali ako ga ostavimo?” nastavila je.

Logan je pogledao ka gomili na nadvožnjaku a onda u bitku na
dokovima. Zavrteo je glavom. “Verovatno neće preživeti.”
“Ostavi ga!” ponovio je Medved, ovog puta je vikao.
“Ostavi ga”, složio se Panter.
I ostali su ponovili reči, svi osim Sveće. “Veverac to ne bi želeo”,

- 50 -
rekla je tiho nikome posebno.
Sovine tamne oči su uhvatile pogled devojčice i klimnula je glavom.
“Ne, ne bi. Povešćemo dečaka sa sobom.”
“Gluposti!” Panter se brecnuo na nju. Medved je promrmljao nešto
sebi u bradu dok se okretao. Ostali su uputili mračne poglede
neodobravanja ka Sovi, ali niko više ništa nije rekao. Logan je sačekao za
trenutak, a onda podigao unakaženog dečaka i krenuo nizbrdo za
Medvedom. Mislio je da je greška što ga vode, ali nije na njemu bilo da
nešto kaže. Još ne, u svakom slučaju. Možda kasnije. Znao je kako to
funkcioniše. Ponekad moraš da radiš ono što moraš, a ne ono što hoćeš.

d
Ponekad radiš ono što smatraš da je ispravno čak i kada znaš da ćeš

oa
zažaliti zbog toga. Naučio je tu lekciju iz svog vremena provedenog sa
Majklom. Rezultat toga je bio da je nakupio dovoljno krivice da mu traje
do kraja života, ali uradio je ono što je uradio zato što je to bilo potrebno.

nl
Sada se starao o grupi klinaca sa ulice jer nije uspeo da spase
njihovog vođu. Ne iz razloga što mu je to bilo potrebno ili zato što mu je
dato da to radi, već zato što je to delovalo ispravno.
w
Ipak, uhvatio je sebe kako se pita dok je posmatrao svoje mlade
štićenike, da li raditi ono što je mislio da je ispravno ima bilo kakvog
do
smisla.

***
an

Putovali su ostatak noći dok je Logan vozio Munju S-150, sa

Vremenkom i dečakom unakaženog lica vezanim na krovu, Vevercem i
Lastom koji su se vozili pozadi, Sovom na suvozačevom sedištu i
lk

prikačenim kolima sa stvarima koje su Duhovi pronašli. Ostali su ili

hodali ili se vozili na širokim pljosnatim blatobranima, menjajući se kada
Ba

je nekome bilo potrebno da se odmori. Panter i Medved su hodali gotovo

čitav put, vozeći se samo onda kada bi im Sova naredila da tako urade,
nevoljni da odaju bilo kakvu naznaku slabosti. Logan je vozio takvim
tempom da čak ni Sveća nije imala problema da ih prati. Brzina još uvek
nije bila od značaja. Ni odredište nije bilo odmah od važnosti, što je bila
dobra stvar jer niko od njih – uključujući i Logana Toma, ili možda baš
posebno Logana Toma – nije znao gde bi trebalo da idu. Uskoro će morati
da imaju neku vrstu odredišta na umu. Ali večeras je bilo dovoljno da
održavaju ujednačen tempo koji će ih odvesti van grad u okolnu prirodu,
daleko od nekad-ljudi i njihovog ludila.

- 51 -
 Putovali su na jug, što je bio pravac u kome ih je vodio autoput
nakon što su sišli sa dolazne rampe i onaj koji je Loganu delovao
najudobnije. On je stigao u grad sa severa i istoka i nije bio voljan da ide
nazad kroz one planinske prolaze. Možda je u pitanju bila mogućnost da se
ponovo sretne sa duhovima mrtvih ili možda njegova averzija prema tome
da se vraća istim putem jer su njegovi neprijatelji uvek bili na oprezu da
će to uraditi. Još uvek nije znao kuda treba da idu da pronađu izgubljenog
Sokola i Tesu, ali je znao da će biti srećniji da ih traži negde drugde nego
Ba
tamo gde je već bio.
Takođe je znao da će im, ako nameravaju da krenu na bilo kakvo
putovanje, trebati dovoljno velika prikolica da vuče i njih i njihove stvari.
Bilo je u redu vući se autoputem brzinom puža za večeras, ali nakon toga
lk
će im trebati sredstva kojim će moći da se kreću brže, ako se ukaže
potreba, a Munja nije mogla da ih sve primi.
Ova i druga razmatranja su mu prolazila kroz glavu dok je lagano
a
upravljao AV-om niz dugačku betonsku traku ka tami, krivudajući kroz
gomile napuštenih vozila, kroz hrpe đubreta i mrtve kosti. Sada daleko, ali
nd

još uvek vidljive, vatre sa brodova i utvrđenja osvetljavale su nebo

žućkastom izmaglicom. Uhvatio je sebe kako razmišlja o ljudima koji su
živeli u utvrđenju i koji će verovatno umreti pre nego što se ovo završi.
ow

Posebno je razmišljao o Meike, njenim pegama i nervoznim očima. Pitao

se da li je uradila kao što joj je rekao ili je napravila lakši izbor i ostala
tamo. Odlučio je da verovatno i ne želi da zna.
Kada su se dovoljno udaljili autoputem, čak tamo do daljeg kraja
ogromnog aerodroma, skrenuo je sa puta i odvezao ih do jednog uzvišenja
nl

koje je gledalo na aerodrom i, dalje putem kojim su došli, na grad.

Dovezao je Munju do malog šumarka gde neće biti odmah primećeni,
oa

parkirao se i izašao napolje. Imao je par šatora i ćebadi pozadi, sasvim

dovoljno ako iskoriste i unutrašnjost vozila, svima je trebalo malo sna.
Morali su da zastanu da se odmore. Svi su bili iscrpljeni.
Iskoristivši dečake da postave šatore i Sovu da im pruži ohrabrenje,
d

Logan ih je sve poslao na spavanje. Sova je otišla poslednja, odvojivši

vreme da očisti ranu dečaku sa unakaženim licem pre nego što je
insistirala na tome da ga Logan stavi unutra sa Vremenkom. Logan se
složio, ali pod uslovom da bude vezan jednom rukom lisicama za alku u
zadnjem delu vozila.
Ponovo sam, krenuo je da stražari na vozačevom sedištu, gledajući ka

- 52 -
putu kojim su upravo doputovali ovde. Nije očekivao da će ih neko goniti,
ali je naučio da nikada ne uzima ništa zdravo za gotovo, čak i kada se
oslanjao na Munjine sisteme za upozoravanje. Sa neujednačenim
Vremenkovim disanjem koje je dopiralo iz zadnjeg dela vozila, zurio je
napolje u tamu i pao u laki dremež.
Odlutao je negde između sna i jave kada mu je došla Gospa.

***
On oseća njeno prisustvo i pre nego što začuje njen glas, i to je

d
dovoljno da ga natera da ustane i ode napolje na travnato brdašce na
kome stoji Munja S-150 AV. Slabo spava ove noći, nemirnih misli,

oa
mračnih i punih slutnji. Sećanja na propuštene prilike ga proganjaju,
dolaze kao duhovi da mu ne daju odmora. Povremeno drema na po
nekoliko minuta, ali vodi bitku koju ne može da dobije sa ličnim
w nl
demonima; nisu mu davali mira. Većinom pokušava da se pravi da je
dorastao njihovim izazovima i bolnim optužbama koje mu šapuću.
‘Logane Tome’, ona kaže, izgovarajući njegovo ime.
Ovde sam, želi da odgovori, ali grlo mu se steže i ne može da da
do
glasa svojim rečima.
Prolazi kroz travu koja je narasla dugačka i gusta, udišući hladan
noćni vazduh i miris vlažne kore i osušenog lišća. Nekoliko Duhova hrče,
Medved glasnije od ostalih, umotani u svoju ćebad i pribijeni blizu jedan
an

drugome zbog toplote. Gleda nazad ka mestu gde u ‘Munji’ čuči dečak
koji je ubio Veverca, sada budan, iako još uvek okovan. Dečak ne gleda u
njegovom pravcu. To nije ni bitno, naravno. Čak i kada bi se okrenuo, ne
lk

bi mogao da je vidi. Nju niko nikada ne može videti osim ako ona to ne
želi. Ove noći, veruje, biće tako.
Ba

Prolazi kroz travu u pravcu njenog glasa, još uvek je ne vidi, ali zna
da je tamo. Njegov štap je položen na sedištu u ‘Munji’, kraj mesta na
kome spava. Nikuda ne ide bez njega, ali ove večeri nije ni pomislio na
to; njen glas je toliko snažan. Setivši se svoje zakletve da ga uvek nosi sa
sobom, pomalo oseća krivicu što u tome nije uspeo. Ali nema čega da se
plaši. Kada ga ona pozove, on zna da će biti bezbedan dok ide ka njoj.
‘Ovde sam’, ona kaže.
Ona stoji pravo pred njim, prolazno prisustvo, snažno zrači. Njena
odora leti sa nje kao tanak sloj vode koji izgleda kao venčanica,
sakupljajući se u barici koja se nemirno komeša pod njenim nogama,

- 53 -
iako se ona ne pomera. Ona lebdi kroz vazduh, tik iznad trave kroz koju
dolazi, avetinjski bela osim tamnih jezera njenih očiju. Dugački
pramenovi njene kose padaju joj preko ramena i nabiraju se kao svila
bačena u vetar.
Ovo je prvi put da se pojavljuje pred njim još od kada ga je poslala
u Houpvel da se sretne sa Dva Medveda. Kao i uvek, on je zapanjen
prostom činjenicom da je tu i bez razmišljanja pada na kolena.
‘Hrabri viteže’, ona šapuće, ‘dobro si uradio.’
Ba
On ne može da zamisli zašto tako misli s obzirom na nered koji je
napravio. Njemu deluje da je doživeo neuspeh na svim frontovima. Ali
njena pohvala mu daje svežu nadu da je nekako pogrešno procenio
rezultat svojih napora.
lk
On ponovo pokušava da nešto kaže i ovog puta uspeva u tome, iako
su njegove reči slabe i isprekidane. ‘Ako tako mislite...’
‘Zašto bi sumnjao u mene, Logane Tome?’ ona pita, skrativši njegov
a
protest. ‘Ne bih to rekla da nije tako. Obavio si dobro zadatak koji ti je
dat. Pronašao si dete divlje magije, dao si mu kosti njegove majke i
nd

pomogao mu da otkrije istinu o sebi.’

Njen glas umiruje njegove sumnje i smanjuje njegovu nelagodu.
Zbog njega želi da veruje u to.
ow

‘Dečak?’ on šapuće kroz svoje iznenada suvo grlo. ‘Da li je

bezbedan?’
Ona se pokreće polako u jednu stranu, klizeći kroz vazduh kao da
klizi po ledu. Grad nejasno sija iza nje, njegove vatre još uvek gore u
noć. Može da vidi delimično njihovu magličastu svetlost kroz bledo
nl

drhtanje njenog tela, kao da je providna poput bistre vode.

‘On se odmara u rukama drugog sluge Reči, Logane. Sakuplja
oa

snagu za putovanje koje mu predstoji. Kada se bude probudio, krenuće

na sever da potraži tebe i ostale koje će voditi. Moraš da odeš i sretneš
se sa njim.’
‘Gde da se sretnem sa njim?’ on pita, zbunjen.
d

‘Na obali Kolumbije. Doći će tamo da započne svoje putovanje.

Vodiće mnoštvo sa sobom. Svima će biti potrebna zaštita. Ti je moraš
pružiti, hrabri viteže, bez obzira na cenu koju ćeš platiti.’ Bez obzira na
cenu. Pretpostavlja da je oduvek znao šta to znači, šta to na kraju može
zahtevati. ‘Daću sve od sebe.’
‘Još jedan vitez Reči dolazi da stane uz tebe. Ona će dovesti

- 54 -
vilenjake. Oni će doneti magiju iz svoje vilinske prošlosti, koja će biti
magija budućnosti ljudskog soja.’
Vilenjaci? Čini mu se da nije dobro čuo. Nemoguće je da je dobro
čuo. Ne postoje takve stvari kao što su vilenjaci. Ona je rekla nešto
drugo, a on je pogrešno razumeo.
Kreće da zatraži objašnjenje, ali njena ruka se podiže i zaustavlja
njegov glas. ‘Budi pažljiv kako ćeš ići, Logane’, kaže mu potom, njen glas
je tih i oprezan, kao da neko može da ih čuje. ‘Opasnosti te vrebaju.
Demoni dolaze. Oni love dečaka. Oni će ga uništiti ako mogu, čak i ako
ne shvataju prirodu opasnosti koju on predstavlja za njih. Dovoljno je što

d
ga se boje iz razloga koje ne mogu da objasne. On je morf lutalica koji je

oa
prihvatio Reč, i to je dovoljno da ih ubedi da on mora umreti. Ti to moraš
sprečiti.’ Njena ruka se blago spušta dok zastaje. ‘Ne smeš me izneveriti
u ovome. Ne smeš izneveriti Reč. Moraš uraditi ono što je potrebno da

nl
dečak bude bezbedan i pomogneš mu da stigne na svoje odredište. Čuvaj
se. Postoje znane opasnosti, ali nepoznate opasnosti će ti predstavljati
veću pretnju. Neke od njih žive u spoljnom svetu; neke žive u tvom
w
sopstvenom srcu. Pažljivo motri na ove. Drži ih dalje od sebe.’
Ona počinje da bledi, da nestaje natrag u noći. On pokušava da je
do
spreči da ode, pozivajući je. Ali njegov glas još jednom nema zvuk. On
pokušava da je zadrži prostom silom volje, ali to je kao da pokušavate da
zadržite maglu rukama. Ništa što čini ne može da je dotakne. Ona ga
an

posmatra bezizražajno, bez ikakvih naznaka da shvata njegovu potrebu.

Možda ne shvata, ili to možda uopšte nije bitno. Njemu je dat zadatak; od
njega se očekuje da ga ispuni.
lk

‘Doći ću ti ponovo, hrabri viteže’, ona obećava. ‘Sada možeš da se

odmoriš. Bićeš bezbedan ove noći sve dok se ne probudiš.’
Ba

Nakon toga ona odlazi a on ostaje sam. On doživljava trenutak

spoznaje, shvatajući da je sve to san i da nije ni napustio AV i svoj krevet
i da su se njeno prisustvo i njene reči desili u njegovoj glavi.
Nakon toga on pada u san.

- 55 -
 ŠEST
“Šta vas dvoje radite?” ponovio je glas.
Duboko u podrumima doma Belorusovih, okružen istorijama
vilenjaka među slojevima tame i senki, bestelesni glas ličio je na
nevidljivu avet. Ni Kirisin ni Eriša nisu mogli da vide ko to govori, a nisu
mogli ni da smisle šta da kažu ili urade u odgovor na pitanje.
“Maca vam je pojela jezik?” rugao im se onaj koji je govorio.
Ba
“Kulfe!” Eriša je konačno rekla, baš kada je Kirisin shvatio da se
možda zaista nalaze u opasnosti. “Ne moraš tako da nas plašiš!”
Stari čuvar istorija pomerio se ka ivici svetla koje je dopiralo sa
podnih dasaka između vilinske devojčice i dečaka, sa rukama na svojim
lk
mršavim bokovima, tela povijenog poput stabla čvornovatog starog drveta.
Bio je nizak i suvonjavog izgleda, starac neodređene starosti. Njegovo
izborano lice nalazilo se skriveno u nečemu što je delovalo kao slabašan
a
pokušaj puštanja brade, a njime je dominirao par ogromnih ušiju.
nd
“Nemaš dozvolu da budeš ovde dole, mala gospođice”, izjavio je,
ispruživši koščati prst ka devojci. “bila kraljeva ćerka ili ne. A ti”, dodao
je, pomerivši prst ka Kirisinu, “nemaš čak ni dozvolu da budeš u ovoj
kući!”
ow

“Ja sam ga pozvala!” Eriša mu je odgovorila, više se ne plašeći,

nakostrešivši se što joj se ovako obraća neko ko nije bio član porodice.
“Jesi li?” Kulf joj je uputio oštar pogled. “Pozvala si ga ovamo na
jedno kasno čitanje, je li to u pitanju?”
nl

Čak i na bledom odsjaju slabog svetla baklje, Kirisin je moga da vidi

da Eriša gubi živce. “Ja sam je zamolio za pomoć”, rekao je brzo,
privlačeći njegovu pažnju. “Želeo sam da vidim šta istorije govore o
oa

Elkris.”
Starac je čučnuo kraj njih, njegov oštar pogled je prelazio sa jednog
lica na drugo. “Oh, ima li to ponovo neke veze sa tom stvari vezanom za
d

drvo koje je tražilo od Odabranih da upotrebe Loden Vilinkamen i zaštite

ga?” Trezveno je klimnuo glavom i Kirisin, koji je pokušavao da ne otkrije
previše, setio se da nema smisla da bude pažljiv sa Kulfom s obzirom na
to da mu je Kralj već dao zadatak da istraži tu stvar. “Znam sve o tome,
znate”, starac je rekao.
Kirisin je odlučio da rizikuje. “Pa, kralj ne veruje da je drvo pričalo
sa mnom. Ali Eriša veruje jer je drvo pričalo i sa njom. Zato smo odlučili

- 56 -
da vidimo šta možemo da otkrijemo.”
“Ne prihvatajući da je ono što sam ja uradio dovoljno, je li to u
pitanju?” Kulf je rekao, gotovo ga zadirkujući. “Šta starac poput mene
može da zna o takvim stvarima, sigurno ste se zapitali. Možda čak nije
našao ni pravu knjigu, sigurno ste rekli.”
“Nismo to pomislili”, Eriša se brecnula, uskačući u razgovor. “Samo
smo želeli da vidimo sami.” Oklevala je. “Istina je, nismo znali šta možeš
otkriti. Moj otac ne želi da me uključi u ovu stvar iz razloga koje ne želi
da mi otkrije. Bio je jako uporan u tome da ne radim ono što drvo traži od
mene. Bio je nepopustljiv. Tako da ne mogu budem sigurna da je ono što

d
mi je rekao istina. Čak ni u to da mi je rekao sve što zna. Možda postoji

oa
još nešto.” Uputila mu je čvrst pogled. “Da li ima još nečega?”
Kulf je slegnuo ramenima. “Kako bih ja mogao da znam? Ne znam šta
ti je rekao. Znam šta sam ja njemu rekao. Ali zašto bih to rekao tebi?

nl
Zašto jednostavno ne bih probudio tvog oca i predao te njemu. Tako to
više neće biti moj problem.”
Eriša je zurila u njega. “Bolje bi ti bilo da to ne uradiš.”
w
Kulf se neveselo nacerio. “Ili mogu zažaliti što sam to uradio, je li to
u pitanju? Ono zbog čega mogu zažaliti jeste da to ne uradim, a da onda
do
budem otkriven. Tvoj otac teško prašta ovih dana.” “Šta je sa Elkris?”
Kirisin je nastavio. “Ako ne pokušamo da joj pomognemo, ona će
jednostavno upitati nekog od ostalih Odabranih. Već je jasno stavila do
an

znanja da se oseća ugroženom. Zar ne misliš da je naša dužnost da nešto

učinimo?”
Oštre stare oči su se zaustavile na njemu. “Ono što ja mislim jeste da
lk

ste možda sve to halucinirali, oboje. Kako zasigurno znate šta ste čuli?
Pomeriti Elkris koristeći Vilinkamen koji niko nije ni video ni čuo za njega
Ba

već vekovima? Pomeriti naš najdragoceniji talisman jer se približava kraj

sveta? Zar treba da prihvatim vašu reč u vezi sa tim a da ne stanem i ne
ispitam to?”
Kirisin je oklevao. Starac je imao pravo. “To što smo i Eriša i ja čuli
Elkris kako kaže istu stvar u različito vreme nešto znači. Ljudi već
godinama rade na tome da unište svet; to nije nešto što već nismo znali.
Postoje znaci sušenja i propadanja svuda u Sintri. Ako si izlazio iz ove
zgrade, sigurno si ih video. Odbaciti sve ovo kao što je Kralj uradio
opasno je i pogrešno. Kao Odabrani, mi imamo dužnost da otkrijemo
istinu. Došli smo ovamo da pokušamo da to uradimo.”

- 57 -
 “Čitajući istorije da vidite da li se u njima negde pominju Loden ili
plavi Vilinkamenovi, da, razumem sve to.” Kulf nije delovao ubeđeno.
“Ali čak i ako pronađete te predmete, šta ćete onda da radite? Da li ćete
zaista pokušati da pomerite drvo?”
Kirisin je duboko udahnuo. “Ne znam. Bar bismo imali izbor po tom
pitanju.”
“Možda će se moj otac predomisliti do tada”, rekla je Eriša. “Možda
će se i druge stvari promeniti.”
Ba
“Kao nadolazeći smak sveta, takva neka stvar.” Kulf je šmrknuo i
počešao svoj neuspeli pokušaj brade jednom čvornovatom rukom. “Pa,
oboje delujete prilično sigurni u vezi s ovim.” “U suprotnom verovatno ne
bismo bili ovde”, Eriša je rekla.
lk
“Da, verovatno ne biste, s obzirom na to kako bi tvoj otac reagovao
ako otkrije šta si radila. On čak ne želi ni sa mnom da razgovara o ovoj
temi, iako bi možda saznao nešto da tako učini.” Naborano lice se zateglo.
a
“Da li vam se čini nekako drugačiji ovih dana? Nerazumnije, kao da je
nestrpljiviji u vezi sa bilo čime?” Eriša je klimnula glavom, izgledajući
nd

nesrećno.
“Pa, nisam onda samo ja u pitanju”, Kulf je uzdahnuo.
“Pretpostavljam da se neće mnogo toga postići time da vas predam njemu.
ow

Iako ne treba da budete ovde dole i niste poslušni.” Razmislio je za

trenutak, proučavajući ih. “Da li ste već nešto otkrili?”
Eriša je zavrtela glavom. “Da li si ti?” Kirisin ga je odmah upitao.
“Možda.” Starac je razmatrao stvar. “Možda biste voleli da čujete šta
je to.”
nl

Kirisin je osetio kako mu je srce poskočilo u grudima. “Voleli bismo.

Jako bismo voleli.”
oa

Kulf se ljuljao unazad na svojim petama. “Onda ću vam reći. Ali

samo ako se svi složimo da to neće napustiti ovu prostoriju. Jer ako vam
kažem ono što znam i to stigne do kralja, ostaću bez posla, a možda će me
i proterati. Ne bi mi se previše dopalo bilo šta od toga. Rizikovaću sa
d

vama ako vam išta kažem. Zato sve ostaje među nama. Da li smo se
dogovorili?”
Kirisin je pogledao u Erišu. Ona je klimnula glavom sumnjičavo.
“Dogovorili smo se.”
Smestili su se mnogo udobnije na daščanom podu, nagnuvši se ka
svetlu i bliže jedan drugome, zaverenici u noći. Kirisin je jedva uspevao

- 58 -
da se suzdrži; ovo je bila vrsta pomoći koja im je trebala i koju su teško
mogli da očekuju. Bio je malo iznenađen time što je Kulf voljan da podeli
sa njima ono što zna, ali možda je starčev osećaj odgovornosti prema
Elkris bio jači od odanosti prema kralju.
“Počećemo od početka”, rekao je Kulf, pljesnuvši šakama pred njima
kao što bi to učitelj uradio da privuče pažnju svojih učenika.
“Vilinkamenje je stara magija, koja datira još od vremena vilinsveta. Njih
su iskopali trolovi i dali ih vilenjacima da ih pretvore u talismane. Pošto
su ih vilenjaci ispunili svojom magijom, samo vilenjaci su mogli i da ih
koriste. Bili su različitih boja i napravljeni tako da rade različite stvari.

d
Napravljeni su i oblikovani u grupama od po tri kamena. Mešavina

oa
minerala i magije učinila je svaku grupu drugačijom. Bile su potrebne
godine da se napravi samo jedna grupa. Nema više zapisa o tome šta su
tačno mogli da rade, bar ne na stranicama istorija koje mi imamo. Osim

nl
jedne vrste. Plavi Vilinkamenovi bili su kamenovi tragači i mogli su se
koristiti da pronađu ono što je skriveno ili izgubljeno.”
“To su oni za koje je Elkris rekla da moramo da ih upotrebimo da
w
pronađemo Loden”, Eriša se umešala.
Kulf joj je uputio pogled koji je nagoveštavao da prekidi i nezatraženi
do
komentari nisu dobodošli. “Svi Vilinkamenovi su imali odbrambene
sposobnosti. Bili su ispunjeni moći koja je štitila onoga ko ih koristi.
Njihova moć je zavisila od pojedinca, predstavljala je odraz njegovih
an

pomešanih snaga srca, uma i tela. Kamenovi su bili nešto najmoćnije u

vilenjačkoj magiji i svi oni su bili izgubljeni kada je vilin-svet nestao.”
Uputio je još jedan pogled ka Eriši koji je sasekao ono što je htela da
lk

kaže. “Pusti me da ispričam, mala gospođice.” Usne su mu se stegle.

“Opet, svi osim plavih Vilinkamenova. Ali oni nisu viđeni vekovima, a
Ba

mesto na kome se nalaze je misterija.”

Način na koji je to kazao rekao je Kirisinu da on zna nešto o toj
misteriji, nešto što može da ih odvede do Kamenova. Ali držao je jezik za
zubima, znajući da je bolje da pusti starca da im ispriča sve što zna na
njegov način.
“Još manje znamo o Loden Vilinkamenu. Loden je bio jedan kamen
sačinjen da ima određenu svrhu, koja je bila veoma posebna. Od svih
Vilinkamenova, samo se na Loden i Crni Vilinkamen gledalo kao da su
važniji od ostalih. Ali ne znamo zašto. Možda je, kao što vam je Elkris
rekla, Loden bio namenjen da služi kao njena zaštita. Možda može stvoriti

- 59 -
štit za nju kao što ona predstavlja štit protiv demona unutar Zabrana. Šta
god da je u pitanju, mi gotovo ništa ne znamo o tome. Nema njegovih
opisa u istorijama i nema objašnjenja o tome kako se koristi. A nema ni
pomena o tome gde se može naći.”
Ponovo je zastao, posmatrajući ih umesto toga, u njegovim starim
očima video se odsjaj iščekivanja. “Ali postoji nešto.”
Onda se zaista nasmešio i to je bio stravičan prizor. Smešenje nije
bilo prirodno za Kulfa i mora da ga je nešto koštalo da to sada učini. Ali
Ba
bar je pokazivao neko interesovanje za njihove napore, pomislio je Kirisin.
“Sve što sam vam upravo ispričao stoji u istorijama i siguran sam da
biste sve to i sami pronašli.” Starac se namrštio. “Trebalo bi vam više od
jedne noći, verovatno. Meni je trebalo dva dana samo da ih iščitam kada
lk
me je Kralj zamolio da se pozabavim ovom stvari, a ja sam već pročitao
sve istorije bar nekoliko puta do sada!”
Ponovo je zastao. “Stvar u tome je što vam poznavanje svega uopšte
a
nije od pomoći. Istorije su samo jedan deo naše tradicije, samo delić našeg
zapisanog znanja. Postoje i drugi izvori. Knjige koje nisu deo naših istorija.
nd

Knjige koje nam pružaju malo poznate informacije i neočekivane uvide u

stvari. Ove knjige se takođe čuvaju u ovoj biblioteci, ali one nisu dovoljno
dobro iščitane i na njih se nije obratila dovoljna pažnja. Većina je retko
ow

kada i otvarana.”
Zastao je. “Neke od njih nikada nije otvorio neko među živima. Osim
mene.”
“Šta si pronašao?” Eriša je upitala nestrpljivo.
“Ne tako brzo, mala gospođice”, starac se brecnuo, lupivši vazduh
nl

pred sobom dlanovima. “Zar nisi naučila ništa o tome koliko strpljenje
vredi?”
oa

Ali Eriša nije ni najmanja bila zainteresovana da sazna nešto o

strpljenju. Ni Kirisin nije bio nešto posebno strpljiv u ovom trenutku. Jako
su želeli da čuju šta starac zna a nije im rekao. I čekanje da im on to
otkrije bilo je pravo mučenje. “Dakle bilo je nečega u nekoj od tih
d

knjiga?” Kirisin je nastavio da pritiska.

Kulf mu je uputio još jedan od svojih užasnih osmeha. “Bilo je
nečega, zaista. Vrlo važna napomena vezana za plave Vilinkamenove koje
tražite. Hajde da pogledamo.”
Ustao je, nestao u tami na par minuta a onda se vratio sa tankom,
ofucanom ispucalom i izbledelom knjigom. “Dnevnik”, rekao je. “Jedan od

- 60 -
izvesnog broja koje su vodili razni pisari tokom vekova. Oni se skladište
na policama na samom kraju sobe. Ovo je nezvanični zapis o životu i smrti
kraljevske porodice, koji je pre više stotina godina napisao čovek koji je
služio kao njihov lični asistent. Ja ga zovem dnevnikom jer su to lična
sećanja ovog čoveka, ne zvanični zapisi, već lični poduhvat. Pronašao sam
ga pre nekog vremena kada sam reorganizovao biblioteku, ali nisam
obratio mnogo pažnje na njega. Kada je tvoj otac podigao pitanje
Vilinkamenova, ja sam ga se setio. Nakon prilično velike potrage, otkrio
sam ono što ću vam upravo pročitati.”
Seo je dole između njih i pažljivo otvorio knjigu, okrećući poslednju

d
stranu. “Napisana je drevnim jezikom, starim dijalektom vilenjačkog, tako

oa
da je moj prevod malo grub. Ali ovo je suština onoga što ovde piše:
‘Danas sam pomogao da se sahrani Pancea Rolt Kruer, kraljica
naroda i majka porodice koja je služila vilenjacima dugo i dobro. Sa

nl
njenim odlaskom, ja napuštam svoj položaj i povlačim se u Hibling Auer
da proživim ostatak svog života. Onda ide nešto, nešto u šta nisam
siguran. Ovaj unos će biti moj poslednji. Ona leži u dubinama Ašenela sa
w
Kamenovima ušivenim u svoju odoru, što je bila njena odluka, donesena
mnogo godina ranije, na početku njene vladavine. Do tada je bilo
do
opšteprihvaćeno mišljenje da je stara magija nadživela svoju korisnost,
da vilinsko doba pripada prošlosti i da je sadašnjost vreme čoveka, i da
se taj put razlikuje od našeg. Kraljica je čvrsto verovala da korišćenje
an

magije sada samo dovodi naš narod u opasnost. Ona nije želela da bude
deo toga. Ali do odluke je došla bez konsultacija, i u tajnosti, a zapis
mora biti načinjen za one koji dolaze posle nas. Onda nešto piše, i ovde
lk

još nešto. Svet se menja i niko ne zna šta nosi budućnost. Ja ga ostavljam
na tome.’
Ba

Starac je podigao pogled, njegovo izborano lice je bilo puno

iščekivanja. “Ovde se završava. Nema ničeg više. Ali ovo nam govori gde
se Vilinkamenovi nalaze. Ušiveni su u odeću mrtve kraljice, koja leži
sahranjena negde u Ašenelu.”
“Pogrebno tlo za naše mrtve!” Eriša je uzbuđeno izjavila. “Sve što
treba da uradimo je da pronađemo njenu grobnicu!”
“Da, to deluje prilično jednostavno”, Kulf je odgovorio praveći
grimasu na licu. “I ja sam tako pomislio. Čak sam i otišao u Ašenel da
pogledam. U tajnosti, naravno, tako da tvoj otac ne sazna šta pokušavam
da uradim. Pronašao sam porodičnu parcelu za kraljeve i kraljice loze

- 61 -
Kruer, ali nije bilo oznake koja je nosila njeno ime.” Eriša je zurila u njega,
a onda pogledala ka Kirisinu. “Kako je to moguće?”
Kirisin se namrštio i zavrteo glavom, njegov um je mučilo nešto
drugo. “Nisi pomenuo Loden. Ali Kralj je vrlo jasno dao Eriši do znanja da
zna nešto o njemu, nešto što ga je dovoljno mučilo da nije želeo da ga
njegova kćer upotrebi da pomogne Elkris. Šta si mu to rekao što ga je
nateralo da reaguje na takav način? Šta si otkrio?” Kulf je oklevao,
nesiguran izraz mu je bio u oštrim očima. “Imali smo dogovor kada smo
Ba
započeli razgovor. Da li ga i dalje imamo? Šta god da kažemo ili čujemo
ostaje u ovoj sobi?”
Kirisin i Eriša su brzo razmenili poglede. “Takav je bio dogovor”,
potvrdio je Kirisin.
lk
“Onda ću ti reći da kralj ili zna nešto što ja ne znam ili sumnja na
najgore.” Kulfovo lice se zateglo. “Nisam pronašao ništa više o Lodenu od
onoga što sam vam rekao – nejasno pominjanje i uopšteni komentar dat u
a
kontekstu šire reference koja se ticala Vilinkamenova u celini. Nigde
nisam pronašao nešto što može da objasni šta bi Loden trebalo da radi.
nd

Nisam našao ništa što govori da je Loden opasan za onoga ko ga koristi.

Ni u istorijama ni u dnevnicima i ličnim letopisima. Nigde.”
Nastala je duga tišina dok su dečak i devojčica varili ovu
ow

neočekivanu informaciju. “Onda zašto bi zabranio Eriši da čak i pomisli na

to da ga upotrebi?” upitao je Kirisin.
Kulf je zavrteo glavom i slegnuo ramenima. “Moraćete njega da
pitate. Taj određeni savet nije došao od mene niti ima veze sa bilo čime
što sam mu ja eventualno rekao. To je zaključak do koga je došao sam, i
nl

ja se i sam pitam odakle mu to.”

“Ne razumem”, Eriša je rekla tiho.
oa

Nije ni Kirisin i to je bila mučna misterija. Bila je jedna stvar da

Arisen Belorus želi da zaštiti svoju kćer od opasnosti koju je otkrio
čitanjem istorija ili iz ličnog iskustva. Ali bilo je nešto potpuno drugo da
izmisli pretnju ni iz čega više od neosnovanih strahova i sumnji. Ipak, šta
d

je drugo moglo objasniti njegovo čudno ponašanje u vezi sa ovom stvari?

Bez ikakvog vidljivog znanja i načinu na koji je Loden funkcionisao, bez
ikakve istorije da podrži njegov stav, on je odlučio da Vilinkamen
predstavlja opasnost za njegovu kćer i zato joj je zabranio da ga upotrebi.
To je bila reakcija koja je dovoljno loša kada se radi o ocu, ali je bila
neizmerno gora kada se radilo o kralju. Kao kralj, njegova najpreča

- 62 -
odgovornost bila je prema njegovom narodu, da održava njihovo zdravlje i
bezbednost. A dobrobit vilenjaka zavisila je pre svega od zdravlja Elkris.
“Pa nema veze šta on misli”, Kirisin se odvažio. “Mi znamo šta
moramo da uradimo i uradićemo to. Zar ne Eriša?”
Pogledao je pravo u nju dok je to govorio tako da je mogao da
odmeri njenu reakciju. Morao je da bude siguran da se ona neće
predomisliti oko toga da pomogne.
“Ne moraš to da me pitaš”, brecnula se, njen odgovor bio je ljutit.
Njen pogled je susreo njegov za trenutak, suprotstavljajući mu se, a onda
se prebacio na Kulfa. “Mislim da Kirisin i ja treba da posetimo Ašenel i

d
pogledamo i sami unaokolo. Ne znam da li će to nešto doneti, ali ne može

oa
da škodi. Možda će novi pogled uočiti nešto što si ti propustio. To je
moguće, zar ne?”
Starac je slegnuo ramenima. “Naravno da je moguće. U stvari,

nl
krenuću sa vama. Kasnije u toku dana, ako vas dvoje možete da ostanete
budni toliko dugo. Ima samo još tri sata do zore, a vi niste spavali. Ali
pretpostavljam da vama san nije potreban kao meni. Recimo da se nađemo
w
u podne. Ja nemam obaveza koje bi me zadržale ovde nakon toga. Kralj
neće primetiti.”
do
“Ti ne moraš da se mešaš u ovo”, Kirisin je ponudio. “Već si nam
pomogao i više nego dovoljno.”
Kulf se nasmejao. “Malo je kasno za mene da odlučim da se ne
an

mešam u ovo, zar nije tako? Koliko još treba da isturim vrat pre nego što
to postane bitno?” Zavrteo je glavom, njegovo drevno lice je odjednom
postalo ozbiljno. “Ja sam u vezi sa ovim odlučio. Mogao sam da vas
lk

prijavim kralju. Mogao sam za sebe da zadržim sve što sam znao o
Vilinkamenovima. Ali po svemu sudeći, izgleda da znate šta radite. Ne
Ba

biste prošli kroz sve ovo da ste samo umislili da je pričala sa vama. Ne
bih želeo da razmišljam o tome šta sam mogao da uradim da pomognem
kada bude suviše kasno.”
Eriša se nasmešila. “Hvala, Kulfe. Zato što si rizikovao sa nama.”
Njegov oštar pogled se zaustavio na njoj. “Nemoj prebrzo da mi
zahvaljuješ, mala gospođice. Ne još.” Pokazao je ka tami u pravcu gde su
se nalazila vrata podruma. “U krevet, bar na nekoliko sati. Ova stvar neće
postati ništa lakša ako budete spavali dok stojite.”
Ni Kirisin ni Eriša se nisu protivili dok su ustajali i kretali nazad
putem kojim su i došli, nestrpljivo čekajući da počne novi dan.

- 63 -
 ***
Stajali su blizu jedno drugome u senkama napolju tik ispred vrata
kroz koja je Kirisin ušao u dom Belorusovih više sati ranije, sakriveni
gustim žbunjem dok su šaputali.
“Bio je mnogo spremniji da pomogne nego što sam ikada mislila da
će biti”, Eriša je rekla. “Poznajem Kulfa još od kada sam bila mala i
nikada nisam videla da se dobrovoljno prijavio da pomogne. Retko ikada i
Ba
priča sa bilo kime.”
“Možda oseća da je ovo važno”, Kirisin je odgovorio. Osvrnuo se
unaokolo nervozno jer mu se nije dopadao način na koji su bili izloženi
svakome ko priđe dovoljno blizu da čuje njihove glasove. “Rekao je da je
lk
napravio svoj izbor. Možda je u tome razlika.”
“Pa, preuzima veliki rizik prema mom ocu. Ako ga otkriju, moj otac
će ga proterati. Neće se mnogo dvoumiti.”
a
“Tvoj otac neće ništa otkriti ako mu mi ne kažemo.”
nd
Eriša ga je oštro pogledala. “On otkrije mnogo toga što ljudi žele da
sakriju od njega. On ima uši svuda. Moramo da budemo pažljivi, Kirisine.
Ne možemo da kažemo čak ni drugim Odabranima. Nikome od njih. Ovo
ostaje između nas dvoje.”
ow

“Oni mi ionako neće poverovati. Nisu mi poverovali u vezi sa

Elkris.”
Za trenutak su zaćutali, osluškujući zvuke noći, zureći u tamu. Kirisin
je mogao da čuje tužni huk sove negde u blizini. Mogao je da čuje zvuk
nl

potoka koji šumi preko kamenja. “Nešto me muči”, rekao je.

Vilin devojka ga je pogledala. “Kako to misliš?”
“Mislim na to da osećam da nešto ovde nije u redu. U vezi sa
oa

ponašanjem tvog oca. U vezi sa načinom na koji nam je Elkris rekla šta
treba da uradimo. U vezi sa tim šta je od nas tražila da uradimo. U vezi sa
time što nema ničeg zapisanog u istorijama ni o plavim kamenovima ni o
d

Lodenu.” Zavrteo je glavom, frustriran time što nije u stanju da bolje

objasni. “Zar ne deluje čudno što nigde nema ničega zapisanog, s obzirom
na to koliko je Vilinkamenje važno?” Zurila je u njega bez odgovora, a
onda rekla: “Možda je nekada bilo nešto zapisano, ali je to izgubljeno.”
“To mi deluje kao mnogo velika slučajnost.” Kirisin je prolazio
prstima kroz svoju umršenu kosu i trljao oči. “Ali suviše sam umoran da
sada jasno razmišljam o tome.”

- 64 -
 “Možda smo oboje”, Eriša je rekla, stisnuvši mu ruku.
Ponovo su zaćutali, a onda je Kirisin rekao: “Hoću da znaš da sam
ponosam na tebe što radiš ovo. Za to je trebalo mnogo hrabrosti. Mogla si
da jednostavno uradiš ono što je tvoj otac želeo.” Zavrtela je glavom, očiju
uperenih u zemlju. “Znala sam da grešim što slušam oca. Znala sam da
sam potrebna Elkris i da je tako napuštam. Samo mi je trebalo da me neko
podseti.” Pogledala ga je. “Tebi je trebalo još više hrabrosti da mi se
suprotstaviš, a onda da odeš mom ocu kada su ti svi govorili da to ne
radiš. Ti si taj koji je hrabar.”
“Nisam imao mnogo da izgubim.”

d
“Možda i jesi.”

oa
Nasmešio se. “Drago mi je da smo na istoj strani u ovome. Drago mi
je što smo ponovo prijatelji.”
“Imali smo mnogo lepih trenutaka, zar ne?” Nakezila se. “Sećaš se

nl
kako smo se krili u mojoj kući sve dok svi ne bi pomislili da smo se
izgubili negde u šumama? Upali smo u veliku nevolju zbog toga, ali bilo je
zabavno.” Zavrtela je glavom pokajnički. “Nedostajalo mi je to. Ponekad
w
poželim da smo mogli da ostanemo u tom uzrastu zauvek.”
Slegnuo je ramenima. “Pa, možda u svom srcu i možeš. Možda oboje
do
možemo. I trebalo bi. To može da nam pomogne da prođemo kroz ostalo
što moramo da uradimo za Elkris.”
“Ne.” Rekla je mračno. “Mislim da ćemo možda morati da
an

odrastemo.” Privila se uz njega i poljubila ga u obraz. “Laku noć, rođače.

Vidimo se za nekoliko sati.”
Nestala je vrativši se nazad u kuću. Kirisin je stajao u mestu još
lk

nekoliko trenutaka, razmišljajući kako se stvari brzo menjaju u životu, a

onda nestao u senkama i u noći i krenuo kući.
Ba

- 65 -
 SEDAM
Sa razbesenelim urlikanjem demona koje je odzvanjalo njenim ušima i
ledenom sigurnošću da će i prebrzo uslediti potera duž puta za njom,
Ejndžel Perez je vozila merkjuri 5 na sever kroz noć. Vozila je
samoubilačkom brzinom, terajući ATV na solarni pogon do kraja njegovih
granica, ignorišući opasnost od prevrtanja ili sudara sa napuštenim
vozilima i razbacanim gomilama đubreta, njena jedina misao bila je da
Ba
napravi što je moguće veće rastojanje između sebe i svog progonitelja.
Jedna misao joj se uporno ponavljala u glavi, progoneći je svojom
strašnom upornošću.
Ona je suviše moćna za tebe.
lk
Nikada ranije nije pomislila tako nešto, ali je sada mislila na to. Znala
je sa sigurnošću koja joj je ledila krv u žilama da će umreti ako se budu
ponovo srele i ako bude prinuđena da se bori. Nije znala u kakvo
a
čudovište se demon transformisao, postajući po izgledu pre zver nego
nd
žena, ali je znala da je bio jači i opasniji od nje i da nije mogla da ga
porazi.
“Ejndžel, uspori!” Ejli je molila sa mesta gde je sedela iza nje na
merkjuriju, grabeći joj ramena, sićušni prsti su se tako čvrsto držali da je
ow

Ejndžel mogla da oseti nokte kako joj se usecaju u ramena. Rasekotina

koju je zaradila u borbi sa demonom je pulsirala i pekla na mestu gde su je
Ejlini prsti stezali, a telo je bolelo od bitke koju je preživela. Ali ništa od
toga nije moglo da probije crvenu izmaglicu njenog straha.
nl

“Ejndžel!”
Ovog puta je čula Ejli i shvatila je da je van kontrole, da juri ka
gotovo sigurnom sudaru, grabi ka sopstvenom uništenju. Usporila je ATV,
oa

boreći se i sa mašinom i sa svojim emocijama da ih dovede u kontrolu.

¿Que pasa, Angelita? Ti nikada nisi ovakva!
Džonijev glas bio je oštro, brzo upozorenje u njenoj glavi, opomena
d

za koju nije mogla da pogreši. Stegnula je zube, pojačala stisak na

ručicama i oživela čeličnu odlučnost koja ju je provela kroz mnogo
strašnih bitaka.
Ne budi takva kukavica! Njen sopstveni glas ovog puta, njena
sopstvena oštra opomena koja je bila jednaka Džonijevoj. Umela je ona i
bolje. Dopustila je sebi da se uspaniči pred mogućnostima bez nekog
dobrog razloga. To je bila slabost koju je jedva tolerisala kod drugih a kod

- 66 -
sebe nikako.
Odvezla je merkjuri do jedne strane puta i parkirala ga dok je motor
još radio, duboko je disala da se smiri, svesna toga kako jako joj srce bije
u grudima. Iza sebe, osetila je kako Ejli seda na sedište, kako njen stisak
slabi. Osetila je kako se bol vraća u njeno telo u iznenadnom talasu koji je
udario takvom silinom da se snažno trgnula u odgovor na njega.
“Izvini”, rekla je Ejli i ne okrenuvši se ka njoj.
Ugasila je motor i sela nepokretno u tišini koja je usledila, udišući
noćni vazduh, osećajući kako snažna vrelina njenog tela počinje da nestaje,
a divlje komešanje emocija splašnjava. Autoput je izgledao kao crna traka

d
sa njene leve strane, pružajući se na sever i jug onoliko koliko se pogled

oa
pružao, potpuno prazan, uključujući i đubre koje je bilo toliko prisutno na
svim drugim mestima. Planine su oivičavale autoput sa obe strane, njihovi
vrhovi su se videli u jasnom kontrastu na nebu na svetlosti zvezda i pod

nl
srebrnim svetlom meseca.
“Imala si razloga da se plašiš”, Ejli je rekla tiho.
Ejndžel je stegla zube i savila ramena da ih opusti. “Imala sam
w
razloga da se plašim, ali ne i da paničim. Panika je put ka uništenju, a ja
znam da ne treba da krenem tim putem.” Brzo je izdahnula. “Demon je
do
uspeo da me natera da to uradim tamo, ali neće uspeti to ponovo. Toliko
mogu da obećam.”
“Verujem ti”, rekla je Ejli.
an

Sišla je sa sedišta i otišla okolo ispred ATV-a, odakle je mogla da

vidi Ejndželino lice. Odrpanac je izgledala kao svežanj bele gaze i bledog
mesa koji su svetlucali avetinjskom prozirnošću. Njene sjajne oči su
lk

gledale pravo u Ejndžel.

“Ja se stalno bojim”, rekla je.
Ba

Ejndžel je zurila u nju. “Zašto bi se plašila? Čega se bojiš?”

Odrpanačev pogled nije skretao. “Svega.” Tamne oči su trepnule. “Ja
se bojim svega, Ejndžel. To je stanje koje je uslovljeno prirodom mog
postojanja. Ja živim veoma kratko i znam da ostala stvorenja žive mnogo
duže. Da ne mislim i da nisam svesna dužine svog života, da sam možda
insekt, to ne bi imalo veze. Ali ja mislim i jesam svesna toga i zato mogu
da cenim koliko je moje vreme dragoceno. To što znam da sam u stalnoj
opasnosti zbog toga što jesam i kome služim nije od neke pomoći. Demoni
mrze stvorenja kao što sam ja. Zato se bojim čak i kada ne želim, pa čak i
kada ne moram.”

- 67 -
 “To zvuči prilično neprijatno.” Ejndžel je obgrlila rukama. Odrpanci
su živeli životima majske mušice, njihov životni vek u proseku nije
prelazio trideset dana. Bili su tu i nestajali su za tren oka. “Niko ne želi da
se plaši. Čak ni ako se to događa povremeno, a kamoli sve vreme.”
Ejli je klimnula. “Naučila sam da živim sa tim. Naučila sam da se ne
stidim i da ne budem ljuta na sebe. Naučila sam da su neke stvari
jednostavno uslovljene životom i da ne možemo ništa povodom toga.”
Ejndžel je skupila usne. “Ti hoćeš da kažeš da bi trebalo da budem
Ba
više nalik tebi. Da se ne stidim i ne ljutim na sebe zbog svog straha.
Trebalo bi da to prihvatim.”
Ejlin osmeh na njenom mračnom licu bio je mali i pobednički. “Bar bi
mogla da razmisliš o tome.”
lk
Ejndžel joj je uzvratila osmeh. “Pretpostavljam da bih mogla, mala
savesti.”
Ejli se popela nazad iza Ejndžel. “Mislim da je bolje da krenemo.
a
Potrebni smo vilenjacima.”
Ejndžel je klimnula. “Vilenjaci.” Protrljala je svoju gustu crnu kosu.
nd

“Još uvek ne mogu da se naviknem na tu pomisao. Ali pretpostavljam da

je bolje da počnem.”
Ponovo je upalila mašinu, dala gas i izvezla merkjuri natrag na
ow

autoput koji je vodio na sever, njegov motor je prigušeno urlao u noćnoj

tišini, njegovo metalno telo bilo je srebrnasto na bledoj svetlosti zvezda.
Povijene blizu jedna drugoj na postavljenom sedištu, vitez Reči i
odrpanac vozili su se na sever u potrazi za svojom budućnošću.
nl

***
U tami iza njih, još uvek kilometrima daleko ali stalno nadirući,
oa

demon, u svom novostečenom obliku, grabio je sredinom autoputa kao

neumorna mašina. Onaj deo nje koji je bio Delorin bio je gotovo zbrisan
njenom fizičkom transformacijom. Nekada ljudska po prirodi, ona je sada
d

bilo u potpunosti životinja. Njena koža se pretvorila u krljušt. Njeni prsti

na rukama i nogama pretvorili su se u kandže. Njena kosa je većinom
nestala; malo se zadržalo samo oko zašiljenih ušiju. Njene ljudske crte lica
bile su surove i vukolike. Više nije hodala uspravno, već je trčala na sve
četiri. Izdužila se sa visine od preko dva metra na više od tri. Bila je
mišićava, žilava i bilo ju je strašno gledati.
Postala je nešto potpuno dragačije i uživala je u tome.

- 68 -
 Nikada je nije interesovao izgled, nikada nije brinula o tome kako
izgleda i šta je predstavljala onima sa kojima se susretala. Znala je šta je
bila: bila je demon. To što je mogla da postane veća, snažnija i još
opasnija bilo je sve što je bilo važno. Njen primarni cilj bila je mogućnost
da postane najopasnije stvorenje Praznine.
Nije zaboravila Finda Gaska, ne u potpunosti, ali on joj više nije bio
važan. Ni njegov bezobrazluk ni pokušaji da je motiviše da uradi ono što
joj naredi više nisu bili bitni. Starac je bio njena prošlost, nejasno sećanje
u najboljem slučaju, podsećanje na nezadovoljstvo i frustraciju, trenutno
odvlačenje pažnje koje je do sada gotovo potpuno nestalo iz njenog

d
sećanja. Njeni ciljevi, njena svrha, suzili su se samo na jednu preokupaciju

oa
– da pronađe i ubije viteza Reči koji joj je do sada dva puta pobegao. Nije
gledala dalje od ovoga. Lov i uništenje viteza bilo je sve. Nakon toga,
odlučiće da li je još nešto važno. Za sada, postojala je samo potera i

nl
zadovoljstvo koje ju je čekalo na kraju.
Njen dugački jezik klatio se između očnjaka dok je trčala, a topot
grabih šapa i grebanje oštrih noktiju po asfaltu davalo je ujednačen tempo
w
koji je odredio njenu brzinu. Izgubljena prilikom stvaranja svoje vitke nove
forme, jurila je sa neskrivenim nestrpljenjem i sanjala o ukusu vitezove
do
sveže krvi.

***
an

Ejndžel i Ejli je trebao ostatak noći i veći deo jutra da pronađu put na
sever autoputem, a onda na istok sporednim putevima koji će ih odvesti ka
Sintri. Ovaj kraj je bio nepoznat za Ejndžel, koja nikada nije bila severnije
lk

od južne Kalifornije, ali je Ejli, koja je po svemu trebalo da zna čak i

manje, delovala kao da tačno zna kuda treba da ide. Ejndžel je videla
Ba

nekoliko znakova koji su upozoravali putnike, koji su još odavno bili mrtvi
i nestali u svetu podjednako mrtvom i nestalom, da ulaze u nacionalni park
Vilamet. Kada je Ejndžel pitala Ejli u vezi s ovim, odrpanac je rekla da ona
ne zna kako su ovo mesto nazvali ljudi, već da samo zna vilenjački naziv.
Dodala je kako već može da oseti njihovo prisustvo.
Ejndžel je bila u nešto boljem raspoloženju sada, strah je prošao,
njena čelična odlučnost se vratila. Tama od prethodne noći sa svojim
pratećim žmarcima nelagode izbledela je sa izlaskom sunca i sa početkom
novog dana. Još uvek ga nije u potpunosti prevazišla, ali ga je držala pod
kontrolom. Kada se bude ponovo pojavio, biće spremna za njega.

- 69 -
 Šume kroz koje su prolazile su isprva ličile na većinu onih kroz koje
su prošle putujući na sever – velike oblasti bolesne i sasušene, lišće
posivelo, kora ispucala od parazita i lišaja. Mnoga stabla su već bila
mrtva, njihovi skeletni okviri su ličili na kosti džinovskih životinja,
uspravljenih i zamrznutih u vremenu. Ali kako su stizali do planina i peli
se ka prevojima, promena slična onoj koja je počela da se manifestuje
juče, isplivala je na površinu. Tamo gde su stabla bila proređena tako da ih
gotovo nije ni bilo, sada su rasla blizu jedno drugom. Tamo gde su lišće i
Ba
kora bili zaraženi, sada su izgledali zdravo i čisto. Boje koje su izgledale
isceđeno u drugim šumama ovde su bile duboke i žive. Ejndžel se
osvrnula ka Ejli, ali odrpanac se samo tajanstveno nasmešila i uputila joj
ohrabrujući zagrljaj.
lk
Malo kasnije, Ejli ju je uputila van glavnog puta ka zemljanoj stazi
koja je bila nešto veća od šumske stazice. Vozile su se na merkjuriju
celom njenom dužinom, nekoliko kilometara, prolazeći kroz dugačke
a
redove starog drveća tako masivnog da se Ejndžel osećala kao patuljak u
njihovom prisustvu. Potoci su tekli kroz metalne kanale ispod puta, voda
nd

je žuborila i pevala pre nego što bi nestala u šumi. Jednom su uhvatile

pogledom mali vodopad u daljini. Jednom su videle jelena.
Konačno, Ejli joj je rekla da se zaustavi. Ejndžel je odvezla ATV sa
ow

staze među drveće i parkirala ga. Zajedno su sišle i stale gledajući hladne,
senovite dubine šume. Ejndžel je mogla da čuje žubor potoka u blizini.
Mogla je da čuje pesmu ptica. Vazduh koji je udisala bio je svež i čist.
Nije uspevala da se otme utisku da su se nekako odvezle u potpuno drugi
svet.
nl

“Šta se desilo ovde?” upitala je tiho. “Izgleda kao da otrovi nikada

nisu ni dotakli ovu šumu.”
oa

“Vilenjaci su se desili, Ejndžel”, odgovorio je njen saputnik.

“Vilenjaci svojim veštinama i iskustvom paze na to da šuma bude čista i
živa.”
Ejndžel je zavrtela glavom u čudu, njušeći vazduh, udišući mirise,
d

želeći da može da ostane ovde zauvek. “Da li je ovo mesto na koje treba
da odemo?”
“Ovde ćemo pronaći vilenjake.”
“Kako ćemo to da uradimo?”
“Hodaćemo.”
Ostavile su merkjuri, sišle sa zemljanog puta koji ih je doveo do

- 70 -
tamo i krenule. Gotovo istog trenutka, nestao je bilo kakav znak mesta na
kome su bile ranije i našle su se duboko među drvećem, u mešavini
sunčeve svetlosti i senke, probijajući se kroz rastinje i visoku travu koja je
rasla među stablima. Ejndžel je delovalo kao da niko nije prošao ovim
putem već decenijama. Nije bilo znakova da je nešto poremetilo šumsko
tlo, nikakvih naznaka da je nešto prošlo ovuda. Ejli je vodila, pronalazeći
put među drvećem, odabravši stazu koja je bila sasvim neprimetna za
Ejndžel. Delovalo je kao da odrpanac klizi preko trave i rastinja, jedva
pomerajući lišće dok je prolazila. Sa druge strane, Ejndžel se zakačinjala,
saplitala i bivala ogrebana pri svakom okretu. Dodatno su joj odmagale

d
rane iz bitke sa demonom, koje su uporno pulsirale pod iscepanim

oa
ostacima njene odeće i celo telo ju je bolelo. Zapravo, jedva je uspevala
da održi korak.
Uprkos svemu, lagano su napredovale, vreme je prolazilo, šuma je

nl
bila ogromna i jednolična. Ejndžel je znala da, ako bude ostala sama u
ovom trenutku, nikada ne bi mogla da pronađe put nazad do zemljane
staze, a verovatno ni da izađe iz šume. Osetila je kako postaje
w
klaustrofobična kako su stabla postajala gušća, senke se produbljivale, a
svetlost sunca postajala sve bleđa. Ejndžel, gradska devojka tokom celog
do
svog mladog života, otkrila je da je šuma jezivo mesto. Imala je osećaj da
se nalazi u jazbini punoj rupa i skrivenih mesta odakle su loše stvari mogle
da skoče na nju svakog trenutka.
an

Nastavile su dalje, probijajući se sve dublje i Ejndžel nije znala da

kaže u kom pravcu se kreću. Bilo je nemoguće videti i nešto sunca, a
kamoli da se orijentiše prema nečemu. Planine su u potpunosti nestale.
lk

Jedino ohrabrenje koje je Ejndžel mogla naći bilo je ujednačeno

napredovanje Ejli, naznaka da bar odrpanac zna kuda ide. Ejndžel ju je
Ba

poslušno pratila ne postavljajući pitanja koja su imala očigledne odgovore,

boreći se sa podmuklim osećajem da se davi.
Sunce se više nije nalazilo iznad njih, već se pomerilo ka zapadu i
potpuno se izgubilo sa vidika, čineći da šuma postane tamnija, senke duže,
a vazduh hladniji. A onda je Ejli usporila kada su izašle na proplanak,
pogledala unaokolo kao da isprobava vazduh u potrazi za mirisom i
potpuno se zaustavila.
“Sačekaćemo ih ovde”, rekla je.
Ejndžel se sumnjičavo osvrnula unaokolo. Koliko je ona mogla da
vidi, nisu se nalazile nigde. Šuma je izgledala potpuno isto u svim

- 71 -
pravcima, a Ejlin izbor izgledao je potpuno isto kao i bilo koji drugi.
“Vilenjaci?” upitala je, želeći da bude sigurna da dobro razume.
Ejli je klimnula. Njeno lice bilo je mirno, njeno disanje ujednačeno.
Nije izgledalo kao da je šetnja ostavila neki trag na njoj.
Ejndžel je zavrtela glavom. “Kako će znati da smo ovde?”
“Pronaći će nas. Dovela sam nas do mesta kojim će proći. Već
dolaze.”
Sela je, tako mala i nestvarna, šćućurena u visokoj travi, ličila je
Ba
Ejndžel na dete koje viri iza zavese od tankih listova. Ejndžel se odlučila
za ostatke palog drveta, našavši zaravnjen deo na njegovom deblu,
smestivši se umorno. Bila je žedna i želela je da ima nešto da popije, ali
nije htela da krene sama da traži vodu ili da uznemiri Ejli u njenom
lk
motrenju. Pogledala je dole ka svojoj odeći i nabrala nos. Izgledala je kao
beskućnik iz Los Anđelesa, a verovala je da i tako smrdi. Prislonila je crni
štap svog reda o jedno rame i besposlena čistila prljavštinu sa njega
a
iscepanim komadom svoje bluze.
Vreme je prolazilo. Sporo.
nd

Šuma je ostala tiha, jedini zvuci bili su pesma ptica i tiho šuštanje
vetra kroz lišće na granama. Nikakvi vilenjaci se nisu pojavili. Ejndžel se
pitala koliko dugo će morati da čekaju da budu otkriveni. Nije mogla da
ow

odredi da li veruje Ejli u pogledu šansi da se to desi. Vilamet je bio veliko

mesto. Delovalo je da su šanse da neko prosto naleti na njih veoma slabe.
Ali Ejndžel je nije ispitivala o tome. Ako je odrpanac grešio,
svejedno se ništa nije moglo učiniti povodom toga. Ona je bila ta koja je
znala kako da pronađe vilenjake; Ejndžel je tu bila samo zbog vožnje.
nl

Ili šetnje, ispravila se, pomislivši odjednom kako bi bilo dobro da

izuje čizme i pruži svojim vrelim, bolnim stopalima malo preko potrebnog
oa

olakšanja.
“Ovde su”, Ejli je rekla tiho. Nije podigla pogled niti promenila izraz
lica. “Nemoj ništa da radiš, Ejndžel. Samo čekaj.”
Ejndžel nije imala nameru ništa da radi osim upravo toga. Prešla je
d

dugačak put pod teškim okolnostima da vidi ova stvorenja i bila je

nestrpljiva da se to desi. Sedela je tiho, osluškujući zvuke šume, zureći u
pravcu u kome je bila okrenuta ne fokusirajući se ni na šta posebno,
čekajući da neki pokret otkrije prisustvo vilenjaka.
Ali nije ni videla ni čula onog koji se konačno pojavio, devojku ne
stariju od nje same, koja uopšte nije izgledala kao što je ona očekivala da

- 72 -
će vilenjaci izgledati. Devojka je bila visoka i izgledala je snažno, nije bila
sićušna i nežna kao odrpanci ili kao što je ona mislila da će vilenjaci
izgledati. U jednom trenutku život u šumi je utihnuo a sledećeg je devojka
stajala tamo, malo sa strane. Njene crte lica bile su neobične, ali ne
značajno drugačije od ljudskih; lice joj je bilo usko, obrve izvijene, uši
blago zašiljene na vrhovima, a njen ten beo. Nosila je svoju dugu plavu
kosu uvezanu pozadi u marami, a odeća joj je bila komotna i obojena u
zelenu i smeđu, kao i sama šuma. Nosila je luk i tobolac sa strelama preko
leđa i par dugačkih noževa na pojasu oko struka. Jednom rukom je stezala
koplje čudnog izgleda, kratko i tanko, na sredini je imalo uvezan konop za

d
rukohvat a kao žilet oštri metalni vrhovi bili su stavljeni na oba njegova

oa
kraja.
Plave oči vilenjaka prelazile su sa Ejndžel na Ejli i natrag. “Vitez
Reči i odrpanac”, rekla je sa malim smeškom. “Recite mi svoja imena.”

nl
“Ejndžel Perez”, odgovorila je Ejndžel, još uvek pokušavajući da se
privikne na činjenicu da vilenjaci nisu ono što je ona očekivala da budu.
“Ovo je Ejli.”
w
Devojka je prišla par koraka. “Ti si prva iz svog reda koja je došla
ovamo i ja pretpostavljam da ne bi to uradila bez dobrog razloga. Mi se
do
nikada ne prikazujemo pred ljudima; vi čak ne treba da znate ni da
postojimo. Odrpanac ti je sigurno rekao da to nije baš tako.”
Ejndžel je klimnula. “Jeste. Nisam joj verovala isprva, ali ume da
an

bude prilično ubedljiva.”

“Čula sam da još uvek ima odrpanaca na svetu. Oni stariji su mi
pričali kako oni izgledaju. Ali do danas nisam videla jednog.” Otvoreno je
lk

zurila u Ejli na trenutak, a onda se okrenula nazad ka Ejndžel. “Ti,

međutim, nosiš crni štap svog reda. Niko ko je čuo za vitezove Reči ne
Ba

može tu da pogreši. Ja sam Simralin Belorus. Kako ste me pronašle?”

“Nismo”, rekla je Ejndžel. “Ti si pronašla nas.”
“Ali zvale ste me. Pozvale ste me po imenu. Čula sam vas.” “To sam
bila ja”, rekla je Ejli, uspevši da izgleda pomalo smeteno a da ne promeni
izraz svog lica. “Ja sam te pozvala.”
Ejndžel je zurila u nju. “Nisam te čula da zoveš nekoga.”
Ejli je klimnula. “Samo Simralin je mogla da me čuje. A možda i
vilenjaci koji su putovali sa njom.”
Simralin je ohrabrujuće podigla jednu ruku dok je Ejndžel uznemireno
gledala unaokolo. “U redu je. Rečeno im je da čekaju među drvećem dok

- 73 -
ne budem sigurna u vas. Nisam isprva znala ko ste vi.” Zastala je,
pomerivši se ali i dalje držeći pogled upravljen ka Ejndžel. “Sada kada
znam, recite mi šta radite ovde.”
Ejli je ustala, mali i nestvarni duh pod ogromnim šumskim drvećem.
“Reč nas je poslala”, odgovorila je.
“Reč?” Vilin devojkaje tiho izgovorila reč, kao da je i sam njen zvuk
bio svet. “Zašto bi nam Reč poslala jednog svog viteza i jednog
odrpanca?”
Ba
Ejli je pogledala u Ejndžel, čekajući. Odrpanac je sada prepuštao reč
njoj, dajući joj da objasni šta ih je dovelo. Ejndžel je osetila da je Ejli
shvatila nešto o dinamici odnosa, ne samo između njih dve, već i o
dinamici odnosa koji su uspostavljali sa vilenjacima, što je od viteza Reči
lk
zahtevalo da preuzme vođstvo.
“Poslati smo da pomognemo vilenjacima da pronađu izgubljeni
talisman”, rekla je Ejndžel. “Vilinkamen po imenu Loden. Morate da ga
a
upotrebite da uzmete Elkris iz Sintre i otputujete na drugo mesto. Sigurnije
mesto. Reč veruje da ste u opasnosti da budete uništeni ako ostanete gde
nd

jeste. Spoljašnji svet se menja. Stvari postaju sve gore. Imate šansu da
preživite ako odete, a ja imam naređenje da vam pomognem.”
Simralin Belorus je zurila u nju kao da je sa druge planete. Ejndžel je
ow

izdržala njen pogled, čekajući odgovor. Pokušala je da ne gleda u

devojčine zašiljene uši i izvijene obrve, u zakrivljenost njenih kosti lica.
Još uvek se privikavala na ideju da na svetu zaista ima vilenjaka.
“Moraš da nas odvedeš u Arborlon da razgovaramo sa tvojim kraljem
i vilenjačkim Visokim većem”, dodala je Ejli tiho.
nl

Devojka ju je pogledala. “Moram li?” Zastala je, a onda oštro

zazviždala u pravcu drveća koje ih je okruživalo.
oa

Pojavila se šačica prilika, vitkih i sa istim crtama lica, par njih bilo je
svetle puti kao Simralin, a par je imao tamniji ten. Bilo ih je ukupno
četvoro, tri mlada muškarca i druga devojka. Devojka je bila niska i
žilava, mladići različitih veličina. Svi su bili obučeni na isti način kao
d

Simralin i nosili su slično oružje.

“Ruslan, Kve’ru, Tragen i Praksija”, Simralin ih je predstavila,
pokazavši na njih redom, završavajući sa nižom devojkom. “Mi smo vilin-
lovci, tragači u službi Kućne straže, u povratku sa dalekog osmatranja
ljudskih naseobina na istoku i severu. Nije nas bilo pet nedelja, tako da
ćete mi oprostiti što se pitam kako ste znali da nas dozovete upravo sada,

- 74 -
kada nismo bili u ovoj oblasti više od mesec dana.”
Ejlin osmeh bio je dečiji i čedan. “Jednostavno jesam. Vodi me nešto
više od mojih sopstvenih instinkta.”
Simralin je zavrtela glavom. “Očigledno.” Pogledala je ka ostalim
vilenjacima. “Da li ste čuli šta je vitez Reči rekla o tome zašto su ovde? O
Vilinkamenu po imenu Loden?”
Ostali su sumnjičavo klimnuli glavom, a Praksija je rekla: “Reč je
poslala čoveka da pomogne vilenjacima?”
“Viteza Reči”, ispravio je Tragen. On je bio krupan i širokih ramena,
njegove crte lica bile su mračne i tmurne. “Ona nosi štap moći, izrezbaren

d
runama na stari vilinski način.”

oa
“Možda.” Praksija nije delovala ubeđeno. “Kako da znamo da je bilo
šta od onoga što ona kaže istina? Zar treba da joj verujemo na reč? Zar
ćemo pustiti čoveka u naš grad tek tako? Zar ćemo napustiti na stotine

nl
godina tajnosti iz ćefa? Ne dopada mi se to.” Pogledala je Ejndžel. “Zašto
mi sami ne možemo da predamo tvoju poruku kralju?”
“Vaš kralj mora da čuje reči od mene”, Ejndžel je odgovorila, ostajući
w
pribrana, ne dozvolivši sebi da uđe u raspravu za koju je znala da ne može
da je dobije. “Biće pitanja, a Ejli i ja smo jedine koje mogu da odgovore
do
na njih.”
“Morate nas pustiti da govorimo pred kraljem i vilenjačkim Visokim
većem”, ponovila je Ejli. “Reč to zahteva.”
an

Vilenjaci su se zgledali među sobom. “Deluju strašno sigurni

povodom ovoga”, Simralin se usudila. “Možda imaju dobar razlog za to.
Vilin stvorenje koje putuje sa vitezom Reči – kako su nas mogli naći a da
lk

ih nisu vodila nebesa? Ona je znala kako da nas pozove kada niko ne bi
trebalo da zna da smo u blizini. Ona zna za Vilinkamenove, Arborlon,
Ba

kralja i Visoko veće. To nisu informacije koje su opštepoznate.”

“Ona zna više nego što bi trebalo”, Praksija je izjavila, sumnja se
ogledala na njenom mladom licu. Sigurno je zavrtela glavom i suočila se
sa Simralin. “Mislim da ne treba da rizikujemo sa ovim. Rizik je suviše
veliki. Mislim da treba da pitamo kralja da li želi da se sretne sa njima.”
Pogledala je ostale vilenjake. Ruslan i Kve’ru, koji do sada nisu ništa
rekli, nisu rekli ništa ni sada, prvo razmenivši međusobno poglede a onda
pogledavši u Simralin. “Ja ne znam”, rekao je Tragen. Izgledao je
neodlučno, kao da je osećao da nešto nije u redu sa ovim predlogom.
Simralin je bila ta koja je misli pretočila u reči. “Ejli je glasnik Reči.

- 75 -
Ništa se ne može sakriti od nje. Ako nas je pronašla tako lako, može
takođe da pronađe i Arborlon – hteli mi to ili ne.”
“To ne znamo”, protivila se Praksija.
“Mislim da znamo.” Simralin je klimnula glavom ka Ejli. “Jesam li u
pravu, Ejli?”
“Mislila sam da je najbolje ako dođemo u grad sa pratnjom”,
odrpanac je odgovorila. Njen dečji izraz lica bio je otvoren i iskren.
“Ne želimo da se namećemo. Ovde smo kao prijatelji, da pomognemo
Ba
vilenjacima, ne da im zadajemo probleme.”
Nastao je čudan momenat tišine dok je petoro tragača pokušavalo da
odluči koliku pretnju predstavljaju dve nezvane gošće. Bilo je nemoguće
pročitati Kve’ruovo ili Ruslanovo lice. Tragen je stalno izgledao zlovoljno,
lk
čak i kada je njegov stav delovao drugačije i, mada Praksija nije davala
naznake o tome šta misli, Ejndžel je to mogla da pročita iz njenih ljutitih
očiju.
a
Samo je Simralin, možda zato što je bila njihov vođa, delovala voljna
da glasno kaže svoje mišljenje. “Nijedan čovek nije ušao u grad Arborlon
nd

u zapisanoj istoriji. To će prekršiti svako pravilo koje su vilenjaci tako

pažljivo sledili ako vas povedemo unutra sada. Ja ne znam kako ćete biti
prihvaćeni.”
ow

Ejndžel je zavrtela glavom. “Naši razlozi zbog kojih smo došli

prevazilaze bilo kakvu zabrinutost koja se tiče dočeka koji možemo
očekivati. Ali ako ste čvrsti povodom ovoga, zašto ne pošaljete nekoga
ispred ili čak i sami krenete, a mi ćemo sami da pronađemo svoj put do
kralja.”
nl

“To bi bilo kukavički sa naše strane”, Simralin je rekla. “Samo bismo

se izmotavali i ujedno znali da to radimo. Ne možemo da vas zadržimo
oa

napolju i nema mnogo svrhe da se pretvaramo da možemo. Najbolja stvar

koju možemo da uradimo za sve je da povedemo računa da stignete tamo
gde hoćete da idete i kažete ono što hoćete da kažete.”
Pogledala je ostale vilenjake, a onda ponovo ka Ejndžel i Ejli.
d

“Možda postoji način da svi sačuvamo malo ponosa. Ako ste voljni da
napravite mali ustupak protokolu?” Rukom je iza leđa izvukla marame sa
prstenova u njenom opasaču sa oružjem. “Povezi za oči. Verujem da
nemaju svrhu, ali će pomoći da ublažimo očigledno kršenje pravila ako se
pokaže da su poslužili svojoj svrsi.”
Zastala je, blagi osmeh se širio njenim licem. “Dakle. Da li ćete se

- 76 -
složiti da ih stavite?”
Ispružila je marame i stala čekajući na odgovor.

d
oa
w nl
do
an
lk
Ba

- 77 -
 OSAM
Kirisin je odvukao svoje umorno telo kući sa laganim zamiranjem
svetlosti, večernje senke su se pojavljivale oko njega u sve dubljim
slojevima. Krivudao je stazama i puteljcima koji su obilazili grad i vodili
ka njegovom domu, izgubljen u mislima, narastajuća tama je odgovarala
njegovom dubokom razočaranju zbog uzaludnih napora tog dana.
Bio je tako siguran da će pronaći nešto.
Ba
Sreo se sa Erišom i Kulfom kao što su planirali na ulazu u grobnice
Ašenela nešto posle podneva, uzbuđen i nestrpljiv da započnu potragu. Ali
Ašenel je bio ogroman i pružao se daleko, šuma nadgrobnih ploča i
spomenika, mauzoleja i jednostavnih oznaka koji su se opirali bilo kakvom
lk
lakom metodu pretraživanja. Sam teren bio je zastrašujuć, brdovit i
pošumljen, odeljci sa grobovima bili su prosečeni dubokim uvalama i
kamenim pukotinama koje su otežavale pronalaženje bilo čega. Potraga za
a
bilo kojim određenim grobom bez prethodnog znanja gde se nalazi
nd
delovalo je nemoguće. Pa ipak, započeli su puni nade sa starijim delovima,
onima u kojima su članovi porodice Kruer najverovatnije bili položeni.
Prilično brzo su pronašli prepoznatljive oznake, na desetine grobova i
prostih nadgrobnih ploča pokopanih u zemlju koju su davali imena i
ow

datume rođenja i smrti članova porodice. Začudo, za porodicu koja je

uživala takav prestiž i moć, nije bilo nikakvih grobnica u koje se moglo
ući. Završili su sa pretragom za malo više od jednog sata i nisu pronašli
ništa.
nl

“Ponekad su ove porodice slale svoje mrtve u zemlju bez ikakve

vrste oznake”, Kulf je primetio. “Ponekad su birali da budu sahranjeni
odvojeno od porodice. Nema načina da se to sazna. Moramo da nastavimo
oa

sa potragom dok ne budemo sigurni.”

I tako su nastavili da traže, proveli su tamo čitavo popodne,
pročešljavajući groblje sa jednog kraja na drugi, pretražujući svaki grob,
d

ulazeći u svaku grobnicu i tražeći bilo šta što je moglo biti oznaka
porodice Kruer i do vremena kada je postalo suviše kasno da bi se jasno
videlo, sve troje je bilo prekriveno zemljom i ostacima, bili su vreli,
znojavi i ukočeni od napora.
“Dosta je bilo za danas”, rekao je Kulf, praveći grimasu dok je
ispravljao bolna leđa. “Pretražili smo onoliko koliko smo mogli za danas.
Možemo da probamo ponovo prekosutra. To je najbolje što mogu. Naći

- 78 -
ćemo se u podne. Možda ćemo biti bolje sreće, ali ne bih se kladio na to.”
U ovom trenutku, ne bi ni Kirisin. Još uvek nisu pregledali sve, još
uvek su postojali veliki delovi Ašenela koje nisu uspeli da pretraže. Ono
što je najviše brinulo Kirisina sada je da je Pancea Rolt Kruer, kraljica
vilenjaka i majka kraljeva, možda odlučila da je zemlja uzme a da ne
ostavi znak o svom životu, kao što je Kulf i nagovestio. Ako je to bio
slučaj, nikada neće pronaći ni nju ni nestale plave Vilinkamenove.
Obrisao je prašinu sa svojih butina i prednjeg dela bluze i zapitao se
kako bi izgledao nekome ko bi prolazio kraj njega. Prilično loše, pomislio
je. Kao da se valjao po zemlji i lišću. Kao da se izgubio u šumi.

d
Pa i bio je izgubljen, itekako. Bio je tako izgubljen da mu je bilo

oa
teško da poveruje da će ga ikada ponovo pronaći. Elkris je trebala da
odabere nekog drugog od koga će zavisiti. Sve što je uspeo bilo je da se
probija unaokolo po igralištu mrtvih, da protraći jedinu priliku koja mu je

nl
bila data da napravi razliku. Šutnuo je zemljanu stazu, besan, iznerviran i
uplašen u isto vreme. Vremena je bilo sve manje, rekao je sebi. Nije imao
vremena za gubljenje.
w
Još uvek mumlajući sebi u bradu i proklinjući sebe što je bio tako
glup i beskoristan, svestan da to nije od pomoći pa čak da, zapravo, to nije
do
ni istina, prošao je kraj drveća koje je stajalo pred njegovom kućom i stao.
Neko je sedeo na stepenicama na verandi, oslanjajući se o stub, ruku
opuštenih na razmaknutim kolenima, sa čašom piva u jednoj ruci. To nije
an

bio njegov otac, a ni majka. Oni su bili odsutni, nekoliko noći biće kod
njegove babe i dede u maloj zajednici na jugu. Ovo je bio neko drugi, neko
ko je izgledao kao...
lk

Zatreptao je u neverici. Simralin! Bila je to Simralin!

Primetila ga je i mahnula mu. “Hej, Mali Ki!” uzviknula je, nazvavši
Ba

ga po nadimku koji mu je dala.

“Sim!” uzviknuo je oduševljeno i požurio napred da je pozdravi,
preskačući stepenice, obgrlio ju je rukama i snažno zagrlio. “Vratila si se!”
“Lakše malo, možeš li? Slomićeš me!”
Nasmejala se dok je to govorila i uzvratila mu zagrljaj. Bila je snažna
i atletski građena, tako da bi trebalo da uradi mnogo više od toga da je
povredi. Kirisinova sestra je bila njegov idol, na onaj način na koji mlađa
braća oduvek za idola imaju svoje starije sestre: ne postoji niko nalik njoj
i nikada neće ni postojati. Bila je šest godina i čitav životni vek iskustva
starija od njega. Štaviše, za njega je ona bila sve ono što on nije – visoka,

- 79 -
pametna i lepa. Bila je izuzetno vešt tragač, svima se dopadala i svi su je
cenili i mnogima je predstavljala prijatelja za koga se uvek nadamo da
ćemo ga pronaći i zadržati.
“Nedostajala si mi”, rekao je.
“Dobro je. Ne bih podnela da nisam.”
Spustila je pogled ka njegovoj odeći. “Gde si, za ime sveta, bio?
Valjao se u prašini? Izgledaš kao jež! I ne mirišeš baš najbolje.” Odgurnula
ga je i sela sa njim na stepenice. “Evo”, rekla je, pružajući mu čašu piva.
Ba
“Popij ovo i ispričaj mi šta si radio.”
Nije ni razmišljao o tome da joj ne ispriča. Ona je bila Simralin i on
joj je oduvek sve pričao – čak i stvari koje nikada ne bi rekao svojim
roditeljima. Počeo je sa tim kako je Elkris razgovarala sa njim i zamolila
lk
ga za pomoć, a onda se osvrnuo na detalje svojih napora da potraži pomoć
od kralja, svog otkrića da ga je ovaj slagao, sukoba sa Erišom i kako se
ona predomislila. Završio je današnjim uzaludnim naporima da pronađu
a
grob vilenjačke kraljice Pancee Rolt Kruer. Objasnio je kako su on i Eriša
mislili da pronađu neki pomen o Vilinkamenovima u vilenjačkim istorijama
nd

i kako ih je stari Kulf otkrio, pretio im da će ih razotkriti, a onda postao

njihov saveznik. Čak je i ubacio svoju zabrinutost u vezi sa kraljevim
ponašanjem i kako je delovalo čudno da je spreman da žrtvuje Elkris da
ow

spase svoju ćerku.

Kada je završio, Simralin je zurila u njega za trenutak, kao da
razmišlja o nečemu, a onda rekla: “To je prilično čudna priča, Mali Ki. Da
li si siguran u sve ovo? Ne ulepšavaš valjda zbog mene?”
“Naravno da ne! Ne bih to uradio!” Bio je ogorčen i ljut na nju.
nl

“Zašto me pitaš tako nešto?”

“Smiri se”, tešila ga je, pružajući se da mu stegne rame. “Rekla sam
oa

to jer su stvari mnogo čudnije nego što ti misliš. Slušaj šta se meni upravo
desilo.”
Ispričala mu je o svom susretu sa vitezom Reči, Ejndžel Perez, i
odrpancem, Ejli. Pažljivo mu je objasnila kako se to desilo, čudan način na
d

koji je čula Ejli kako je doziva, kako su ih pronašli dok su čekale na njih i
kako su im otkrili šta ih je dovelo u Sintru i ka vilenjacima.
Onda mu je ispričala ono što joj je Ejndžel rekla u vezi sa Lodenom,
Vilinkamenovima i krajem sveta.
“Znao sam!” uzviknuo je sa ljutinom u glasu. “Ovo se ne tiče samo
mene i Eriše! Elkris je zaista znala da je u opasnosti, da se vilenjaci nalaze

- 80 -
pred nekom pretnjom i da zahteva od nas da učinimo nešto! Nisam to samo
umislio!”
“Ali kralj ne misli tako”, nastavila je Simralin.
Kirisin je zavrteo glavom. “Ja ne znam šta on misli. Ni Eriša to ne
zna. Ali on zna nešto što mi ne znamo. U suprotnom se ne bi ponašao
ovako. Nije čak ni razmotrio da pusti Erišu da radi šta Elkris traži od nje,
a mene izbegava već danima. Lagao me je, kada smo već kod toga!”
“Možda. Ili samo možda deluje tako. Ne možeš zasigurno da znaš
koji su njegovi razlozi zašto nije želeo da deluje povodom onoga što si mu
ispričao”, Simralin je zavrtela glavom. “Naša porodica nije bliska Arisenu

d
Belorusu u poslednje vreme, još od razlaza sa našim roditeljima. Ali ja ga

oa
dovoljno dobro poznajem da sumnjam u to da bi ikada uradio nešto što bi
dovelo naš narod u opasnost. On je posvećen vilenjacima. Videla sam ga
da to pokazuje mnogo puta. Mislim da tu mora da postoji nešto više.”

nl
“Možda je i tako”, Kirisin se nije protivio. “Ali ja ne znam šta je to,
niti kako da to otkrijem. Možda Eriša to može, ali do sada nije imala
mnogo uspeha u tome. Ona kaže da njen otac deluje drugačije. Čak i stari
w
Kulf misli da se nešto promenilo u njemu.”
Simralin je ponovo sedela, kolena pribijenih uz grudi, tmurnog izraza
do
lica. Oboje su bili prekriveni senkama, noć se sada brzo spuštala, ono što
je preostalo od dnevne svetlosti bio je bledi odsjaj na zapadnom horizontu
preko zida koji je činila šuma.
an

“Hajde da popijemo još malo tog piva”, predložila je.

Ušla je unutra i vratila se sa punim čašama. Seli su zajedno u
narastajućoj tami i pijuckali finu tečnost boje tamnog jantara, ne govoreći
lk

ništa neko vreme.

“Sećam se Eriše kada je bila mala”, Simralin je rekla konačno.
Ba

Napućila je usne ka Kirisinu. “Pratila te je unaokolo kao tek rođeno štene.

Mislila je da si tako pametan.” Nasmešila se. “Oduvek sam mislila da
nešto može ispasti iz toga. Posebno nakon što ste postali Odabrani.”
Kirisin je iskrivio lice. “Pa, bar priča ponovo sa mnom. Neko vreme
ni toliko nije radila.”
“Deluje kao da radi mnogo više od toga sada. Suprotstavlja se svom
ocu. Rizično, za kraljevu mladu ćerku.”
Kirisin je razmislio o tome. To i jeste bilo rizično. Ali on nije bio
siguran da li u potpunosti razume kakva je priroda tog rizika. Bilo je u
tome nečeg više od pretnje kaznom za neposlušnost, osećao je.

- 81 -
 “Više mi se dopada zato što je preuzela taj rizik”, rekao je.
“Pretpostavljam da je tako.”
Uputio joj je đavolasti osmeh. “Ali najviše mi se sviđa što izgleda i
smrdi isto kao i ja.”
“Kada smo već kod toga, možda bi trebalo da se opereš.” Razvezala
je svoju maramu i protresla svoju dugu plavu kosu. “Možda ću i sama
morati da razmislim o tome. Naši gosti su pozvani pred Visoko veće da
mu predstave svoju stvar, a meni je rečeno da budem prisutna. Mogla sam
Ba
i bez toga, ali nisu mi dali da biram.”
“Da li misliš da si u nevolji zato što si dovela ljudsko biće u
Arborlon? Iako si to uradila na najbolji način i iz pravih razloga?”
Slegnula je ramenima. “Verovatno. Praksija je sigurno dovoljno ljuta
lk
zbog toga i dala je to do znanja svima koji su je mogli čuti. Biće i drugih
koji će biti podjednako nesrećni zbog toga. Ali to je bio pravilan izbor.”
“Kralj to možda neće tako videti.”
a
“Verovatno neće. Ali stvar je ionako rešena.”
Kirisin se nakezio. Bio je to Simralinin način da kaže kako je sve
nd

završeno i da zato nema svrhe razgovarati o tome sada. Dopadalo mu se

što je mogla da bude tako realistična u vezi sa stanjem stvari. Nije mnogo
volela da se priseća prošlosti.
ow

“Dakle, tu smo”, rekao je.

“Dakle, tu smo.”
Ponovo su zaćutali za trenutak, a onda je Kirisin rekao: “Razmišljao
sam. Zar ne deluje čudno što su tebe prizvali, a Elkris mene pozvala da
uradimo u suštini istu stvar? Da prenesemo poruku vilenjacima o
nl

opasnosti u kojoj se nalaze i kako možda mogu da je izbegnu? Ti i ja, brat

i sestra, od svih mogućih izbora? To mi deluje kao mnogo velika
oa

podudarnost.”
“Nije velika, Mali Ki.” Simralin je dovršila svoju čašu piva i protegla
se kao velika mačka. “Ogromna je.”
Kirisin se namrštio. “Misliš da je sve to isplanirano, zar ne? Da je
d

odrpancu bilo rečeno da dovede viteza Reči baš tebi, možda zato što smo
brat i sestra?”
“Kao što si sam rekao, Ejli je mogla da prizove sebi bilo koga iz
čitavog vilenjačkog naroda. Ali to nije bio bilo ko; bila sam ja. Deluje
namerno.”
Gledali su jedno drugo u tišini. Kirisin je rekao: “Da li mogu i ja da

- 82 -
pođem sa tobom večeras? Možda može biti od pomoći ako sam i ja tamo
da kažem Visokom veću da vitez i odrpanac govore istu stvar koju je
Elkris već rekla Eriši i meni.”
Simralin je sumnjičavo zavrtela glavom. “Želeće da znaju zašto nisi
istupio ranije sa tim. Ako im kažeš da jesi, da si rekao kralju, postaćeš
veoma nepopularan član kraljevske porodice Belorus.” “Biću u dobrom
društvu”, rekao je, uputivši joj oštar pogled. Tiho se nasmejala. “Dobro je
ponovo biti kod kuće, Mali Ki. Nedostajalo mi je što te nema unaokolo.
Idi da se okupaš i presvučeš. Onda ćemo videti da li možemo da otkrijemo
kuda ovo vodi.”

d
oa
***
Sat vremena kasnije, hodali su ka zgradama povezanim sa domom
Belorusovih u kojima su bile smeštene odaje gde se sastajalo vilenjačko
w nl
Visoko veće. Do sada se već smračilo, dnevno svetlo je u potpunosti
nestalo, na nebu su se nalazili raštrkani oblaci i tačkice zvezdanog sjaja.
Hodali su nazad stazama koje su išle ivicama grada, izbegavajući
uobičajene puteve. Već su kasnili i morali su da stignu do mesta na koje su
do
išli bez zaustavljanja. Hodali su u tišini, svako držeći svoje misli za sebe.
Ali oboje su znali o čemu ono drugo razmišlja.
Kirisin je pogledao svoju sestru a onda u sebe. Oboje su bili oprani i
obučeni u čistu odeću – komotne pantalone, bluzu koja se navlačila i meke
an

čizme koje je većina vilenjaka volela da nosi. Bili su pristojno obučeni,

iako nisu ostavljali neki poseban utisak. Ali ostavljanje utiska na članove
Visokog veća i kralja verovatno ionako nije dolazilo u obzir. Nije baš neko
lk

nije znao ko su njih dvoje. Nije kao da su bili stranci.

Pa ipak, Kirisin se pomalo osećao kao da jeste.
Ba

Popravio je svoj široki pojas. Prstenovi za oružje visili su beskorisni i

prazni. Nisu nosili čak ni po dugački nož. Ako im večeras bude bilo
potrebno oružje, tu se već ništa nije moglo učiniti.
Pa ipak, Kirisin je uhvatio sebe kako želi da su poneli makar jednu
oštricu.
Nije mogao da odredi šta je izazivalo ovaj osećaj bojazni,
uznemiravajuću nelagodu koja nije imala prepoznatljiv izvor ali je bez
obzira na to bila prisutna. Osetio se glupo što dopušta sebi da ga to muči i
na silu ga je odgurnuo u stranu.
Kada su stigli do zgrade u kojoj su se nalazile odaje Veća, videli su

- 83 -
Kućnu stražu postavljenu na ulazu, naoružanu i opreznu. Zgrada je bila
velika, kružna građevina napravljena od međusobno povezanih trupaca
poređanih između ogromnih starih omorika i povezanih vezivnim
materijalom. Krov je bio visok i zaobljen, temelj podignut na podu od
dasaka. Ulazilo se kroz par širokih duplih vrata koja su vodila u hodnik
koji je činio spoljašnji obod kružne zgrade i okruživao same odaje, koje su
se nalazile u centru. Spoljašnjost zgrade se nije mnogo razlikovala od
okolne šume, ali enterijer, tamo gde su bile smeštene odaje, bio je gladak,
Ba
mekan i ispoliran, utočište tišine i blage svetlosti.
Kućna straža je odmah prepoznala Simralin i mahnula joj da prođe
kroz vrata i uđe u hodnik. Kirisin ju je sledio, prateći njene skute. Unutra
su se odmah naišli na Tragena. Zamišljeno lice krupnog vilenjaka bilo je
lk
još mračnije ove noći jer se namrštio i tako pozdravio Simralin. “Koristilo
bi i da si došla malo ranije.”
Kirisin je pogledao kraj njega ka mestu gde su dve prilike sedele na
a
klupi postavljenoj uz unutrašnji zid, gotovo izgubljene u senkama tamnog
prostora van domašaja svetlosti baklji koje nisu odavale dim.
nd

Jedna od njih je izgledala kao sićušna devojčica, stvorenje tako

nestvarno da je delovalo kao da će nestati na jakom udaru vetra. Imala je
dugu plavičastu kosu, oči tamne kao jezera u ponoć i kožu bledu kao
ow

kreda. Nosila je odeću koja je delovala kao da slobodno leprša sa njenog

tela poput mahovine sa grana, delovala je nekako kao da je više deo nje
nego nešto što se nosi kao odeća. Uputila mu je radoznao pogled koji se
brzo promenio i delovalo je kao da ga je prepoznala – što uopšte nije
imalo smisla jer je nikada ranije nije video.
nl

Druga je bila mlada žena, starija i snažnija, njena koža bila je smeđa,
kosa tamna, pogled čvrst i izazovan dok je gledala u njega. Stezala je crni
oa

štap obema rukama, ispolirano parče drveta koje je bilo izrezbareno od

jednog kraja do drugog simbolima koje nije prepoznao. Uzvratio joj je
pogled i ona je pogledala u stranu. Njene oči više nisu delovale tako
mračne i ljutite; umesto toga, izgledale su jednostavno umorne.
d

“U čemu je problem?” Simralin je upitala Tragena.

Ovaj je zgađeno frknuo. “Praksija još uvek nije naučila šta je dosta.
Probala je da vitezu oduzme štap. Rekao sam joj da se ostavi toga, ali ona
je insistirala na tome da je to oružje i da se ne sme nositi u prisustvu
kralja. To nije bio njen posao, ali znaš ti Praksiju. Vitez ju je udarila tako
jako da je odletela kroz hodnik i udarila u naspramni zid. Pala je i nije

- 84 -
ustala.”
“Praksija”, Simralin je rekla pometeno.
“Kve’ru i Ruslan su je odneli. Ja sam ostao jer je neko morao, ali
nisam ni prišao ovima dvema. Čak se i Kućna straža drži podalje dok im
neko ne kaže šta da rade. Šta ti misliš?”
Simralin je klimnula glavom. “Tvoj savet je bio dobar. Pustite ih na
miru. One su gošće, a ne zarobljenice. Vitezovi Reči se odnose ka svojim
crnim štapovima kao simbolima svoje službe. Nikada ih ne ustupaju
nikome ni iz kakvog razloga. Štapovi su verovatno neka vrsta oružja, ali ne
smatram da su vitez i odrpanac došle ovde da ubiju bilo koga. Da su

d
želele da to urade, ne bi se mučile time da nas prizovu. Praksija bi to

oa
shvatila da je stala i razmislila o tome.”
“Obavesti me kada sledeći put bude htela da tako postupi u vezi sa
bilo čime”, promrmljao je Tragen. Pogledao je ka Kirisinu po prvi put.

nl
“’Bro veče, Mali Ki.”
Kirisin se zacrveneo. Nije znao da je nadimak koji mu je Simralin
dala opštepoznata stvar. Kada je čuo da ga koristi neko drugi osim njegove
w
sestre to ga je nateralo da se oseti kao mali dečak.
Simralin je prišla mestu gde su vitez Reči i odrpanac čekale i stala
do
pred njih. “Izvinjavam se za ono što se desilo”, rekla je Ejndžel. “Praksija
je trebalo da zna da to ne radi.”
Ejndžel je proučavala Kirisinovu sestru za trenutak, a onda klimnula
an

glavom. “Prejako sam reagovala. Ja sam ta koja treba da se izvini.”

Kirisin je provirio iza Simralin. “Moj brat Kirisin”, rekla je. “Izgleda
da on zna nešto o tome zašto ste došle da tražite vilenjake.” Pomerila ga je
lk

ispred sebe. “Možda bi trebalo da on to objasni.”

Ali pre nego što je dečak uspeo da postavi bilo koje od mnogih
Ba

pitanja koja su vapila za odgovorom, vrata unutrašnjih odaja su se otvorila

i Morin Ortiš, kapetan Kućne straže, pojavio se i prišao im.
“Simralin”, pozdravio ju je. Bio je visok, vitak muškarac srednjih
godina, vilenjačke crte njegovog lica bile su naglašene, glas neočekivano
tih. “Treba sada da uđeš. Molim te, povedi svoje goste sa sobom.”
Jako je hramao nakon nesreće koju je doživeo pre nekoliko godina i
zbog koje mu je jedna noga ostala kraća od druge. Ali još uvek je imao
zapovedničko prisustvo, umirujući uticaj gde god da je išao, i još uvek se
toliko identifikovao sa svojim položajem da nikada nije došlo do
razmatranja da se smeni, čak i nakon što mu je povreda ograničila kretanje.

- 85 -
 Pogledao je ka Kirisinu. “Šta tebe ovde dovodi, mladi Beloruse. Zar
ne bi trebalo da spavaš tako da možeš da ustaneš rano ne bi li obavio
svoje dužnosti Odabranog?”
“Nadao sam se da ću i ja moći da govorim pred Većem”, Kirisin se
usudio. “Znam nešto o razlogu zbog koga su stranci ovde.”
“To je tačno”, potvrdila je Simralin. “Njegovo prisustvo može
pomoći.”
“Možda je tako”, priznao je Ortiš, uputivši Kirisinu kratak osmeh.
Ba
“Ali Visoko veće je zatražilo da niko ne bude prisutan osim tebe i tvojih
gostiju. Ta odluka je čvrsta.”
“Ali oni moraju da znaju...” Kirisin je počeo.
Kapetan Kućne straže je podigao ruku da ga utiša. “Sam kralj je izdao
lk
to naređenje. Niko od nas nije u poziciji da ga odbije. Možda će Veće,
nakon što čuje ono što Simralinini gosti imaju da kažu, urediti da govoriš
pred njima kasnije.”
a
Sam kralj. Kirisin je osetio kao mu se rumenilo širi po vratu i
obrazima. Kralj je vodio računa da se on ne umeša u stvari, da zadrži sve
nd

što zna za sebe. Delovalo je da je tako i on je u to verovao.

“Strpljenja, Mali Ki”, rekla mu je sestra tiho.
Dozvala je viteza Reči i odrpanca i njih tri su za Morinom Ortišem
ow

ušle u odaje Veća. Kada su se vrata zatvorila za njima, par pripadnika

Kućne straže je zauzo pozicije ispred. Kirisin je stajao na mestu, proždirala
ga je ljutnja, mislio je kako ovo nije pošteno, kako je pogrešno. Mamilo ga
je da se jednostavno probije i insistira da mu bude dopušteno da govori.
Ali to bi uklonilo bilo kakvu šansu da ubedi članove Veća da je ono što
nl

ima da kaže istinito. Simralin je bila u pravu. Morao je da bude strpljiv.

Ali koliko dugo?
oa

Još uvek je razmišljao o tome kada su se spoljašnja vrata zgrade

otvorila i Eriša uletela unutra.
“Tu si!” viknula je na njega, vidljivo iziritirana. Ukočeno je stala
ispred njega, teško dišući, porumenelog lica. Trčala je. “Šta radiš ovde?
d

Čekala sam te da dođeš po mene!”

Bio je iznenađen njenim besom, ali suprotstavio joj se bez oklevanja.
“Mislio sam da možda Simralin može da me uvede u odaje tako da mogu
da govorim pred Visokim većem. Nije uspela. Tvoj otac se postarao da
budem izostavljen.” “To sam mogla i ja da ti kažem da si se pomučio da
me uključiš u svoje planove! Zatražila sam od njega istu stvar pre nekoliko

- 86 -
sati kada sam ga čula da priča sa Morinom Ortišem o tome da zatvori
vrata za sve osim za tvoju sestru i one koje je dovela u grad. Odmah me je
odbio, kao dete!” Zgrabila ga je za ruku. “Mislila sam da ćeš otići kući, a
ne ovamo! Hajdemo!”
Dozvolio joj je da ga odvuče kroz vrata. “Kuda idemo?”
Uputila mu je pogled. “Napolje.”
Njene oči su za trenutak skrenule ka stražarima i on je shvatio da ne
želi da kaže ništa što neko može da čuje.
Kada su izašli kroz vrata i malo se udaljili od zgrade, prestala je da
ga vuče i sačekala ga da uhvati korak kraj nje. Noćni vazduh bio je hladan

d
i sladak, mirisao je na jasmin koji je cvetao u okolini zgrade Veća.

oa
“Nećemo da sedimo i čekamo mog oca, bez obzira šta on misli!”
Stegnula je pesnice i pogledala ga. “Šta se dešava, Kirisine? Zašto je
Simralin dovela čoveka u grad? Zar je izgubila razum? Moj otac je besan!”

nl
“Nemoj da kriviš Simralin”, odgovorio je brzo. “Ona je znala šta radi.
Odrpanac, Ejli, već je znala gde se grad nalazi i kako da pronađe vilenjake,
pa kakve onda ima veze? A čovek, Ejndžel Perez, jeste vitez Reči. Ne
w
možeš magijska stvorenja da zadržiš napolju. Da ih Simralin nije dovela
kao što su tražili od nje, oni bi svejedno došli. A onda bi zaista nastao
do
problem.”
Eriša se ukočila, zaćutavši na trenutak. “Pretpostavljam da je tako.
Ali šta oni rade ovde? Kakve veze to ima sa nama?”
an

Kirisin je hitro pogledao unaokolo. “Vitez kaže da su vilenjaci u

opasnosti od demona. Ona kaže da vilenjaci moraju da napuste Sintru i
odu na sigurnije mesto, da moramo da upotrebimo Loden i uradimo tako.
lk

Sve što nam je Elkris već rekla, ona nam ponovo govori!”
Sačekao je njen odgovor, ali tišina između njih se odužila. “Zašto se
Ba

moj otac opire ovom savetu?” upitala je tiho, gotovo pričajući samoj sebi.
Odsutno je prošla rukom kroz svoju tamnu kosu, na licu joj se videlo da je
nešto muči. “Ne razumem.”
Kirisin je zavrteo glavom. “Ne znam. Ja još uvek mislim da on nešto
krije. Šta misliš da će reći članovima Visokog veća kada im vitez Reči i
odrpanac kažu zašto su došli?”
“Ne znam”, odgovorila je Eriša. Grubo ga je uhvatila za ruku i
povukla ga napred. “Ali to ćemo da otkrijemo.”

- 87 -
 DEVET
Eriša je vukla Kirisina sa sobom takvom brzinom da je morao
praktično da trči za njom. Nikada je ranije nije video tako odlučnu i znao
je da nije pametno da je ispituje sve dok ne dođe na neku ideju kuda su se
uputili. Približavali su se porodičnom domu Belorusovih, koja se nalazila
iza zgrade Visokog veća udaljena možda stotinu metara od nje. Prozori na
kući bili su mračni a u okolini nije bilo ničega osim senki. Izgledalo je kao
Ba
da je ovo Erišino odredište.
Član Kućne straže materijalizovao se niotkuda, video ko su, klimnuo
Eriši pristojno u znak pozdrava, a onda ponovo nestao.
“Šta to radiš?” Kirisin je upitao. “Pustila si da me onaj stražar vidi!
lk
Reći će tvom ocu da sam bio ovde!”
“Reći ću mu sama”, brecnula se. “Prestani da brineš Kirisine. Ne
moram da odgovaram svom ocu za sve što radim!”
a
Kirisin nije odgovorio. Bila je to drugačija Eriša od one ni četrdeset
nd
osam sati ranije, više nije bila neodlučna i uplašena, više nije bila deo
rituala poslušne ćerke oca. Umesto toga je razvila snagu i odlučnost koji
su nagoveštavali da ne postoji ništa što ne bi uradila da dokaže svoju
nezavisnost. Bio je to potpuni preokret i on nije bio siguran šta da misli o
ow

tome.
Povela ga je do istih onih vrata kroz koja ga je uvela prethodne noći
kada su pretraživali vilenjačke istorije da pronađu neki pomen o
Vilinkamenovima. Bez zastajkivanja, otvorila ih je jednim trzajem i
nl

povukla ga za sobom.
“Da li si ga pronašla?” upitao je ljutiti glas.
Došao je negde iz mraka i Kirisin je poskočio i bio spreman da
oa

pobegne kada je shvatio da je glas Kulfov.

“Pokušavao je da uđe u odaje Veća uz pomoć svoje sestre”,
odgovorila je Eriša. Nastavila je da vuče Kirisina dalje. “Požuri! Nemamo
d

mnogo vremena.” Krenuli su kroz kuću bez svetiljki, Kirisin je slepo pratio
svoju rođaku. Mogao je samo da razazna povijenu Kulfovu priliku dok ih
je starac vodio kroz tminu, avetinjska figura koja je mrmljala sebi u bradu.
“Kulf je bio prisutan kada je Morin Ortiš došao da kaže mom ocu za
dolazak viteza i odrpanca”, Eriša je prošaptala. “Čuo je sve, uključujući i
razlog zbog koga su došli u Arborlon. Zato je rizikovao i pokušao da ubedi
mog oca da je vreme da kaže članovima Visokog veća za Elkris. Zadržao

- 88 -
je za sebe ono što je znao o tebi, ali ga je snažno ubeđivao u vezi sa
mnom. Moj otac je odbio da ga sasluša. Zato je Kulf pronašao mene.
Rekao mi je da nam neće biti dozvoljeno da uđemo u odaje Veća, ali da
postoji drugi način.”
“Drugi način?” Kirisin je škiljio ka njoj u mraku. “Koji je to način?”
“Podzemni tunel koji povezuje kuću sa odajama”, Kulf je odgovorio
iz mraka. “Nalazi se tu već vekovima. Većinom je služio kraljevima i
kraljicama da ulaze u odaje a da ne budu viđeni.” Suvo se zakikotao. “Ali
takođe pruža ulaz i nama koji znamo za njega.”
“Tunel se završava skrivenim vratima koja vode u odaje kroz jedan

d
deo zida”, Eriša je nastavila. “Ali pre nego što se prođe kroz njih, postoji

oa
mali deo za gledanje, koji omogućava onome ko koristi tunel da prvo
proviri u odaje i vidi da li koga ima unutra. On gleda sa zadnje desne
strane na jednu stranu podijuma gde sedi kralj i oko koga se okuplja Veće.

nl
Ako možemo da stignemo do tamo a da nas ne uhvate, možemo da
slušamo sve što se tamo kaže.”
Nastavili su kroz mrak do soba za sastanke u zadnjem delu kuće i
w
ušli su u jednu malu odaju udaljenu od ulaza koja se završavala jednim
udubljenjem bez prozora. Kulf, još uvek na čelu, zakoračio je u sklonište
do
praznih zidova tako duboko izdubljenih da su bili jedva vidljivi na bledoj
svetlosti baklje koja se probijala kroz jedan par uskih prozora spolja.
Petljao je nešto jedan trenutak i Kirisin je čuo škljocanje brave. Onda se
an

zadnji deo udubljenja širom otvorio i Kulf je zakoračio u mrak iza.

Pokazao im je da ga prate, zatvarajući skrivena vrata za sobom.
Trenutak kasnije, starac je upalio bezdimnu baklju i krenuli su naniže
lk

nizom uskih stepenica u još veću tamu. Na kraju stepeništa pronašli su

tunel i krenuli su njime, baklja je odavala dovoljno svetlosti da im
Ba

pokazuje put. Prolaz je krivudao kroz mrak, grubo otesani hodnik poduprt
drvenim stubovima i završavao se daščanim podom odignutim od zemlje.
Zidovi i tavanica uglavnom su bili od zemlje i korenja. Tunel je izgledao
kao da je tu već mnogo vremena, ali neko ga je održavao i sekao korenje i
skidao paučinu. Kada je Kirisin dotakao zemljane zidove, otkrio je da su
čvrsti, suvi i glatki. Vazduh je bio težak i ustajao ali moglo se disati. Iako
je bilo tako, to ga je podsetilo na kripte iz Ašenela i želeo je da što pre
izađe odatle.
Tunel se završavao drugim nizom stepenica koje su vodile naviše.
Kulf se okrenuo i stavio prst na usne upozoravajući ih. U tišini su se

- 89 -
popeli uz stepenice i dok su se bližili vrhu, tračak svetlosti je postao
vidljiv u daljini. Kulf je ugasio baklju i poslednjih nekoliko stepenica su
prešli u tami i prikradali se ka svetlosti. Ivice vrata postajale su polako
vidljive sa jedne strane, usečene horizontalno u zid, sa uskim prorezom.
Kada su stigli do proreza, mogli su da vide mesto na kome su članovi
Visokog veća sedeli na stolicama u podnožju podijuma. Kralj je sedeo na
vrhu podijuma, čija su zadnja i desna strana okvira bile jedva vidljive.
Simralin je stajala u podnožju podijuma, okrenuta ka kralju i Veću. Morin
Ba
Ortiš se smestio dalje sa jedne strane, ravnodušnog i mračnog lica. Ejndžel
Perez i Ejli su čekale pozadi, blizu ulaza u odaje, u društvu dvojice
pripadnika Kućne straže.
Kralj je govorio.
lk

***
a
“Ne postoji presedan za ono što si uradila, Simralin”, Arisen Belorus
nd
je govorio. “Znaš da strancima – a posebno ljudima – nije dozovoljeno da
uđu u naš grad. Nikada im nije bilo dozvoljeno da uđu. Znaš zašto je to
tako: naš opstanak zavisi u velikoj meri od naše sposobnosti da održimo
tajnost našeg postojanja. Ako nema izuzetaka, nema rizika.”
ow

Napravio je dramsku pauzu, a onda napravio široki gest ka Ejndžel i

Ejli. “Ali nikada nismo imali prilike da vitez Reči i odrpanac traže da ih
primimo. Za vilinska stvorenja i ostale koji služe Reči kaže se da dele
našu zabrinutost vezanu za dobrobit zemlje i njenih bića. One nam ne
nl

dolaze kao neprijatelji; one nam dolaze kao prijatelji. Njihovo dovođenje
ovde, u ovom svetlu, mora da ti je delovalo kao ispravna stvar. Okolnosti
nas ponekad prinude da pravimo izuzetke od pravila. Sklon sam tome da
oa

poverujem da je ovde takav slučaj. Tvoja odluka je procenjena kao

razumna, Simralin, a tvoje akcije prikladne.”
Zastao je, čekajući na njen odgovor, čvrstog pogleda.
d

“Hvala vam, veliki gospodaru”, zahvalila se.

On je klimnuo glavom. “Možeš ići, Simralin. Sačekaj napolju.”
Ejndžel, koja je pažljivo posmatrala, odmah je shvatila iz trzaja
iznenađenja koji je prešao preko glatkog lica tragačice da ovo nije bilo ono
što je očekivala. S obzirom da je bila pozvana na početku, očekivala je da
joj bude dozvoljeno da ostane do kraja. Ali ovaj vilenjački kralj, ovaj
Arisen Belorus, bio je naviknut da kontroliše stvari, da vodi računa da oni

- 90 -
oko njega nikada u potpunosti nisu sigurni na čemu su. Videla je to na
licima članova Veća kada je ušla u sobu – u njihovim skrivenim pogledima
i njihovoj nepogrešivoj pokornosti. Bio je to snažan kralj – na šta bi brzo
podsetio svakoga ko je izlazio pred njega. Ovako naglo otpuštanje
Simralin bio je očigledan primer.
Tragačica se naklonila bez reči i izašla kroz vrata odaja Veća. Nije se
osvrtala.
Kralj je okrenuo svoju pažnju ka Ejdnžel i Ejli. “Priđite”, naredio je,
pokazujući im da ustanu i priđu.
Ejndžel je prišla napred, sa Ejli kraj sebe. Okupala se i presvukla u

d
čistu odeću, njena je bila tako jako isprljana i pocepana da su je vilenjaci

oa
jednostavno bacili. Otkrila je da joj se dopada vilenjačka odeća, koja je
bila meka i komotna i davala joj slobodu pokreta koja ju je ohrabrivala.
Njene rane, očišćene, povezane zavojima i tretirane vilenjačkim lekovima,

nl
nisu bolele tako jako kao ranije. Osećala se nekako čudno nova, dok je
stajala tamo; osetila je neku vrstu fizičkog preporoda.
Duboko je udahnula dok se suočavala sa kraljem i članovima Veća.
w
Još uvek se jako trudila da ne zuri – u njihove vilenjačke uši, obrve i uska
lica. Veoma se tradila da se pravi da je to samo dragačija vrsta ljudi. Ali
do
nije mogla da ignoriše ono što joj je Ejli rekla o njihovoj istoriji, istoriji
koja se mogla pratiti unazad do vremena pre nego što su ljudi i postojali i
u kome su magijska i mitska stvorenja bila stvarna i živa.
an

Niti je mogla da zaboravi Ejlino upozorenje koje joj je uputila ranije

ove večeri o tome šta može da očekuje da će se desiti.
Upamti da ćeš ti njima delovati manje čudno nego oni tebi, rekla joj
lk

je odrpanac dok su još uvek bile same. Oni su proučavali tebe i tvoj svet
dok si ti bila isključena iz njihovog. Oni ne vole ljude i ne veruju im.
Ba

Veruju da su ljudi ukrali njihov svet za sebe, a onda ga uništili. Tvoj

status kao viteza Reči neće učiniti da zaborave u potpunosti na prirodu
tvog porekla. Iskoristiće tvoju neodlučnost u vezi s njima protiv tebe.
Pokušaće da te nateraju da se braniš. Budi svesna njihovih namera.
I bila je, ali je isto tako bila nesigurna oko toga kako da im priđe. Bar
je mogla da razume njihov jezik. Ejli joj je ispričala da će biti u stanju da
to radi zbog magije koju joj je Reč dala preko štapa i do sada je odrpanac
bila u pravu.
“Možete se predstaviti članovima Visokog veća”, naredio je kralj.
Već je rekla njihova imena i Simralin i Morinu Ortišu, tako da je

- 91 -
Arisen Belorus mogao i sam da ih predstavi. Ali on je tražio nešto više.
Želeo je da jasno razumeju da se od njih očekuje da rade ono što im se
kaže. Želeo je da bude siguran da shvataju da neće tolerisati bilo kakav
oblik otpora njegovim naređenjima.
Testirao ih je kao što je testirao svakoga.
Pošteno, odlučila je. Uradiće ono što bude morala.
“Ja sam Ejndžel Perez”, odgovorila je, ispravivši se malo, njene
tamne oči su gledale pravo u Kraljeve. “Ja sam vitez Reči. Moj saputnik je
Ba
odrpanac. Ona se zove Ejli.”
Kralj se udobno zavalio u svojoj stolici, ne pozivajući ih da sednu.
“Dozvolili smo vam da uđete u naš grad uprkos pravilima koja to
zabranjuju.” rekao je. “Ovo znate iz mojih komentara upućenih Simralin.
lk
Dozvolili smo vam to zbog onoga ko ste zato što smo navedeni da
poverujemo da je vaš dolazak u Arborlon od velike važnosti. Sada je
vreme da nas ubedite da to jeste tako.”
a
Kralj je bio krupan, snažan muškarac, sa zgodnim crtama lica i
mekim, zapovednim glasom. Koristio je taj glas i veličinu da zastraši i
nd

ubedi. Ejndžel je videla kako je efikasan mogao da bude kada je

prekorevao Simralin. Pokušaće da istu stvar uradi i sa njom. Ali ona je
bila dete sa ulica i preživela je mnogo gore stvari od kralja sa kojim se
ow

srela. Biće jača od njega.

“Reč nas je poslala vama”, rekla je, uputivši svoje reči ne prema
kralju, već ka Veću. “To je naše prvo i najvažnije uveravanje.”
“Reč nije razgovarala sa nama o tome”, rekao je kralj hitro.
“Reč sa nama uopšte i ne razgovara”, dodao je drugi muškarac. On je
nl

bio pogrbljen, imao lice nalik sokolu i nije se smešio.

“Možda ne direktno i ne na način na koji biste to očekivali”, Ejndžel
oa

je odgovorila. “U svakom slučaju, Reč pazi na vas i brine o vama. Zato

smo poslane ovde kao glasnici. Vilenjaci su u velikoj opasnosti. Svet van
Sintre se menja. Demoni i njihovi sledbenici pobeđuju u ratu protiv
ljudske rase i žele da je unište. Da bude gore, uništiće sam svet.
d

Neophodno je da se vi zaštitite ako hoćete da preživite. Da biste ovo

uradili, morate da napustite Sintru i odete na bezbednije mesto, negde gde
uništenje ovog mesta neće uticati na budućnost vaše rase.”
“Da napustimo Sintru?” prekinuo ju je u neverici član Veća koji je
ranije progovorio. “Na osnovu onoga što nam govoriš i ničega više? To je
smešno!”

- 92 -
 “Dosta, Baseline!” Arisen Belorus je presekao bilo šta što je ovaj
hteo da kaže. Okrenuo se ponovo prema Ejndžel. “Shvatićete, gospo viteže
od Reči, ako oklevamo da poverujemo u ovo. Ljudi su ti koji su uništili
svet, ponašajući se glupo i nesmotreno kada god su imali prilike. Demoni
su podsticali takve postupke, ali ljudi su ih izvršavali. Mi smo ostali
bezbedni tako što smo ostali gde smo. Sada nam kažeš da treba da idemo?
Da li ćeš nam reći gde se nalazi to mesto na koje se očekuje da odemo?”
“Mi to ne znamo”, odgovorila je Ejndžel.
Arisen Belorus ju je pogledao kao što bi pogledao nevaljalo dete. “U
redu. Prenele ste svoju poruku i ispunile svoju svrhu dolaska k nama.

d
Razmotrićemo stvar i doneti odluku. Slobodne ste da idete.”

oa
Ejndžel je zavrtela glavom. “Ima još. Da biste napustili Sintru,
moraćete da upotrebite Vilinkamen po imenu Loden. Poslate smo da vam
pomognemo da pronađete taj Vilinkamen.”

nl
Nastala je zabezeknuta tišina. Niko nije bio voljan da nešto kaže, čak
ni Kralj, čiji izraz lica je nagoveštavao da odlučuje da li želi da se ovaj
razgovor nastavi. “Mi nemamo Loden Vilinkamen”, rekao je konačno. A
w
onda, shvatajući da jednostavno pojačava ono što je Ejndžel već rekla,
dodao je: “Nemamo Vilinkamenove bilo kakve vrste. Svi su izgubljeni već
do
vekovima. Ne postoji način da saznamo šta se desilo sa njima.”
“Možda postoji”, Ejli je odjednom rekla, njen mali glas bio je
iznenađujuće snažan u velikoj odaji. “Možda neko među vama već zna
an

kako.”
Možda je nagađala ili je možda znala nešto što nije rekla Ejndžel. Ali
izraz na Kraljevom licu, koji se istog trenutka postao mračan, ljutit i
lk

preplašen, jasno je ukazivao da je nešto od toga tačno. Znao je više nego

što je govorio bilo kome u ovoj prostoriji, a sada su svi to shvatili.
Ba

“Istorijski”, rekao je drugi član Veća, stariji muškarac koji se nije

obraćao kralju, već Ejndžel, “trebalo je da Loden Vilinkamen zaštiti Elkris
u vreme opasnosti. Legenda, kako je zabeležena u dnevnicima moje
porodice, kaže da Loden poseduje magiju koja mu omogućava da obavije
drvo i zaštiti ga dok se premešta.”
Sada su svi gledali u kralja. “Stare priče iz starih vremena”, Arisen
Belorus je rekao odbacujući to. “Ne možemo da se oslonimo na takve
priče, Ordana Fre. Ti bi, od svih ovde, trebalo to da znaš najbolje.”
“Ono što ja znam”, rekao je ovaj, okrećući se blago ka njemu, “jeste
da takve priče imaju više od jednog izvora. Ne možemo da odbacimo tek

- 93 -
tako mogućnost da one mogu otkriti važnu istinu. Mnogo toga iz naše
tradicije dolazi do nas u vidu starih priča i legendi zapisanih u ličnim
pismima. One nisu same po sebi obavezno plod piščeve mašte.”
“U svakom slučaju, bilo bi glupo i nesmotreno delovati po pitanju
ovoga što su nam ovi glasnici ispričali bez nekog većeg dokaza”, umešao
se Baselin, nagnuvši se odjednom unapred na svom mestu. “Nemamo
načina da proverimo istinitost njihovih priča. One možda veruju u ono što
kažu, ali one mogu i skrivati nešto od nas.”
Ba
Začulo se mrmljanje odobravanja od nekoliko drugih članova Veća, a
kralj je odjednom pokazao na Ejndžel. “Ti kažeš da si ovde da nam
pomogneš da pronađemo Loden Vilinkamen. Kako predlažeš da to
uradimo? Da li znaš nešto o njegovoj lokaciji? Da li ti je Reč pružila neki
lk
uvid u ono što mi nemamo?”
Ejndžel je oklevala i Ejli je pružila odgovor. “Uvid koji vam je
potreban mora se naći među tvojim narodom, veliki gospodaru. On se
a
može naći među Odabranima.”
Lice Arisena Belorusa poprimilo je tamnocrvenu boju i, za trenutak,
nd

Ejndžel je pomislila da je Ejli prevršila svaku meru. Opet je ovo bilo nešto
o čemu odrpanac nije pre toga razgovarala sa njom, tako da nije bila
sigurna zašto su njene reči bile tako uznemirujuće za kralja, ali je bilo
ow

jasno da jesu.
“Mladić koga ste oterali”, Ejli je nastavila. “Kirisin. On zna.”
Sada su se svi članovi Veća okretali ka kralju, njihova promrmljana
pitanja i usklici si se valjali jedni preko drugih dok su tražili neki smisao u
onome što čuju. Nisu odrpančeve reči izazvale ovakvu reakciju, shvatila je
nl

Ejndžel. Reči, iako zastrašujuće, nisu same po sebi provocirale. Bilo je to

nešto u načinu na koji su izgovorene, nešto u Ejlinom glasu, što je slomilo
oa

zid ćutanja koji je držao Visoko veće u Kraljevoj vlasti i oslobodilo ih da

ga ispituju.
“Mir!” Arisen Belorus je iznenada zaurlao, skačući na noge. Članovi
Veća su utihnuli i kralj je prešao nekoliko koraka na podijumu ka Ejndžel i
d

Ejli sa strašnim izgledom na svom snažnom licu. “Kirisin Belorus, sin mog
rođaka i njegove žene, Simralinin brat, voljen je dečak, prijatelj moje ćerke
i Odabrani u službi Elkris. On mi se zaista obratio po ovom pitanju, što je
nešto što sam ja izabrao da ne iznosim pred Veće.”
Napravio je dramsku pauzu. “Za to postoji dobar razlog. On veruje
da zna nešto, ali ne može da ponudi nikakav dokaz koji će podržati

- 94 -
njegovo uverenje. On mi je došao sa pričom koja je slična onoj koju ste vi
ispričali, glasnici Reči. Rekao mi je da ga je Elkris zamolila da pronađe
Loden Vilinkamen i stavi drvo unutar njega. Stara magija, po svemu
sudeći. Magija odavno izgubljena za nas. Ali niko drugi nije čuo tu
opomenu. Štaviše, Elkris ne govori ni sa kim osim u vreme odabira.
Kirisin nije mogao da objasnio zašto je to uradila sada. On je bio siguran u
to da je ispravno čuo, ali nije imao da ponudi nikakav dokaz. Ja mu nisam
poverovao, niti je bilo ko drugi od Odabranih.”
Vilica mu se stegla. “Ali ja sam kralj i znam svoju dužnost. Rekao
sam mu da sama njegova reč, bez ikakvog drugog dokaza, nije dovoljna da

d
ubedi Veće da podrži njegov pohod. Rekao sam mu da ću ispitati stvar.

oa
Kulf, koji služi kao naš istoričar već godinama, bio je otposlat da pokuša
da pronađe u vilenjačkim istorijama odgovore na Kirisinova pitanja. Nije
pronašao ništa. Jedva da je bilo nekog pomena o Vilinkamenovima. Sve

nl
što je magično, svi talismani koji su nekada bili od velike važnosti za naš
narod, pripadaju prošlosti. Mi to znamo. Niko ko je živeo u poslednjih dve
hiljade godina nije video Vilinkamen. Ili ako jesu, zadržali su to za sebe jer
w
ništa bitno o tome nije zapisano. Ono što imamo jesu privatni dnevnici
neke vrste, koje čuva naš ministar javnih poslova.” Klimnuo je ka Ordani
do
Freu. “Neki od tih unosa su tačni zapisi, a neki nisu. Neki su jednostavno
prosto razmišljanje. Šta nam može pomoći da odredimo šta je šta i da li
postoji potvrda ili ne u vezi sa ovim unosima negde u našim zvaničnim
an

istorijama.”
Ponovo je zastao. “U ovom slučaju, ne postoji ništa.”
“Gospodaru”, Baselin ga je brzo prekinuo. “Mogu li da govorim?”
lk

Kralj je klimnuo glavom. “Možeš, prvi ministre.”

“Mislim da smo dovoljno čuli”, rekao je muškarac sa licem sokola.
Ba

“Dovoljno o spekulacijama i divljim maštarijama. Ova stvar koja se tiče

opasnosti koja preti Elkris i vilenjačkom narodu se u potpunosti zasniva na
dva izvora – na dečaku jedva dovoljno starom da zna svoje mesto u
zajednici i na ovom ljudskom biću i njegovom saputniku. Dečak... pa, on
je samo dečak. Mlada žena i dete koje je prati su nam nepoznati. Od nas
se traži da promenimo čitav svoj način života – da se iselimo iz Sintre, da
presadimo Elkris i da uradimo ko zna šta još. Sve to na osnovu reči ove
mlade žene. Na reč ljudskog bića. Ljudskog bića, gospodaru. Kada su
ljudi bili uzrok tolikim patnjama i uništenjima. Teško mi je da odjednom
zaključim da možda ovog puta imaju nešto vredno da ponude. Ja sam

- 95 -
skeptičan povodom svega što sam čuo. Ja se protivim tome da delujemo
po ovom pitanju.”
Seo je nazad, njegovo lice bilo je crveno i ljutito. “Trebalo bi svi da
budemo protiv”, dodao je, njegove oči su gledale pravo u Ejndžel.
Kralj je klimnuo glavom. “Sklon sam tome da se složim sa svojim
prvim ministrom”, rekao je tiho.
“Dakle nećete uraditi ništa?” nastavila je Ejndžel.
Kralj je gledao u nju, a onda se okrenuo, otišao nazad do svoje stolice
Ba
i seo. Pokazao je ka njoj ogorčeno. “Moj prvi ministar ima uverljivu
poentu. Da li treba da prihvatim bez ikakvog dokaza da je ono što kažete
istina? Da i vi niste i sami na neki način prevareni? Da opasnost o kojoj
pričate zaista postoji? Nisam to prihvatio kada mi je Kirisin to ispričao.
lk
Sada kada ste vi došli u Arborlon, priznajem da postoji svež razlog da se
pitam da li je možda u pravu. Ali šta mi možemo da uradimo povodom
toga? Još uvek nemamo načina da pronađemo Loden Vilinkamen.”
a
“Možda je potrebna dalja pretraga vaših istorija”, Ejndžel je ponudila.
“Možda ponovni razgovor sa Kirisinom može pomoći. Ono što se ne može
nd

opovrgnuti jeste da opasnost koja preti vilenjačkom narodu ne može biti

izbegnuta time što će se ignorisati njeno postojanje. Nešto se mora učiniti,
veliki gospodaru.”
ow

“Nije neophodno, gospo viteže od Reči, da mi objašnjavate moje

dužnosti kralja vilenjačkog naroda. Znam ih mnogo bolje od vas. Uradiću
ono što je potrebno, kada bude bilo potrebno.”
Zurio je u nju kako bi bio siguran da je shvatila, a onda dodao:
“Urediću dalju, mnogo širu pretragu vilenjačkih istorija i ostalih letopisa ili
nl

papira koje imam u svom vlasništvu. Ako je bilo koji član mog Veća u
poziciji da pomogne, možda pretragom kroz svoje lične zapise, može
oa

slobodno da tako uradi. Ponovo ćemo se sastati za dva dana da ispitamo

ono što smo otkrili.”
“Veliki gospodaru”, Ejndžel je rekla brzo. “Volela bih da i sama
razgovaram sa Kirisinom. Ako uporedimo ono što znamo, možda ćemo
d

tako otkriti nešto korisno.”

Kralj je oklevao, njegove oči su odavale neodobravanje, a onda je
slegnuo ramenima kao da to nije važno. “U redu. Urediću da se to desi.”
Nestalo je nešto od arogancije koja je bila toliko očigledna ranije, i
kralj je i sam delovao uznemireno i nesigurno. Ejndžel je razumela nešto o
potrebi da se uspostave osnovna pravila kada je neko vođa. Shvatala je šta

- 96 -
to učini čoveku, kako to hrani i aroganciju i grubost ako nije pažljiv. Nije
ga osuđivala zbog njegovog stava; jednostavno je želela da razume šta ga
vodi i verovala je da je to nešto više od njegove pozicije kralja vilenjaka.
“Zahvalna sam, veliki gospodam”, rekla mu je i zaista je to mislila.
Klimnuo je glavom. “Dozvoljavam vam slobodu koju bih u
normalnim okolnostima uskratio. Ali želim da se ova stvar reši. Ako
Kirisin može pomoći, onda želim da otkrijete kako. Uradite sve što
smatrate da treba.”
Ustao je i pokazao ka članovima Visokog veća. “Dosta rasprave za
večeras. Zasedanje je završeno.”

d
oa
***
Dok su Ejndžel i Ejli sledile Morina Ortiša iz odaja u hodnik iza,
Ejndžel je čula kralja kako moli članove Veća da ostanu još nekoliko
w nl
trenutaka da ponovo prođu kroz ono što su čuli. Ejndžel je odmah shvatila
šta to znači. Kralj će sačekati da budu na bezbednoj udaljenosti i van
dometa i onda će kada ostanu sami izjaviti ono što misli da Veće zapravo
treba da radi. Izjedalo ju je to što će uraditi tako kada je toliko toga na
do
kocki. Ali Ejli ju je upozorila da vilenjaci ne veruju ljudima, bez obzira na
njenu uzvišenu titulu viteza Reči, ona je bila prvo i pre svega čovek. Ako
vilenjaci budu verovali da je ona štetna po njihovu sigurnost, bez obzira
koliko ona tvrdila suprotno, verovatno će pokušati da je uklone sa scene.
an

Pitala se da li su u stanju da joj naude kada nije učinila ništa što je

moglo da to isprovocira.
“Da li si čula? Nameravaju da nam rade iza leđa”, šapnula je Ejli dok
lk

su izlazile iz zgrade Veća u hladan noćni vazduh. Ortiš je odmakao napred,

pozivajući Simralin koja je stajala i čekala u senkama da ih odvede u
Ba

njihove odaje.
“Mnogo je gore nego što misliš”, odrpanac je prošaptala. Njene oči
bile su crna jezera bez dna dok se naginjala ka Ejndžel, a njen glas se još
spustio. “Neko se već uvukao među vilenjake.”
Ejndžel je stala u mestu. “Kako to misliš?”
“U odajama Veća bio je prisutan demon.”
“Videla si ga? Ja nisam ništa osetila!”
Ejli je zavrtela glavom. “Nisam ga videla, ali sam osetila njegov
smrad. Nosi masku vilenjaka, tako da ne mogu da kažem koji je od njih.
Očigledno je talentovan i dovoljno pametan da sakrije svoje prisustvo od

- 97 -
viteza Reči, ali ne može da se sakrije od vilinstvorenja.”
Odrpanac se iznenada stresla, kao da je priznanje sledilo do kostiju.
“Bio je tamo. Bio je jedan od njih.”
Ba
lk
a nd
ow
nl
oa
d

- 98 -
 DESET
Kirisin se provukao nazad kroz podzemni tunel par koraka iz Eriše i
Kulfa, svako od njih bio je izgubljen u svojim mislima. Ćutali su iz dva
razloga – da izbegnu rizik da budu otkriveni i da imaju prostora da
razmisle o onome što su upravo čuli. Pričaće o tome kasnije, kada budu
mogli da to rade na sigurnom. Kirisin je stalno razmišljao o tome da je ono
što nije bilo rečeno gotovo podjednako važno kao i ono što jeste. Erišin
otac je bio veoma pažljiv da ne otkrije da je i obeshrabrivao i ometao

d
Kirisinove napore da deluje povodom onoga što ga je Elkris zamolila.
Takođe je bio jako pažljiv da ne otkrije ništa o umešanosti svoje ćerke u

oa
to. Ništa od toga mu nije delovalo ispravno sada, prisećajući se. Sve što je
čuo nateralo ga je da oseti nelagodnost.
Kada su stigli do doma Belorusovih, poželeo je laku noć ostalima,
w nl
izvukao se kroz zadnja vrata i krenuo kući. Bilo je suviše opasno za njega
da ostane duže kada je delovalo će se kralj ubrzo vratiti. Nisu mogli sebi
dopustiti da urade bilo šta što je moglo rizikovati da bude otkriveno ono
što su nameravali. Videće se sa Erišom u zoru kada budu ustali da ispune
svoje dnevne dužnosti Odabranih i onda će pričati.
do
Pa ipak, Kirisin nije razmišljao ni o čemu drugom dok je hodao nazad
kroz drveće ka svojoj kući. Dolazak viteza Reči i odrpanca bio je dokaz
koji mu je bio potreban da potvrdi da Elkris nije pogrešila kada je
an

verovala da su ona i vilenjaci u opasnosti. Ako je postojalo nešto u šta je

Kirisin sada bio ubeđen, onda je to bilo da mora da deluje brzo na njenu
molbu da joj pomogne. Posebno hitna bila je potreba da pronađu nestale
lk

Vilinkamenove. Delovalo je da su tako blizu pre samo nekoliko sati – on,

Eriša i stari Kulf, pretražujući Ašenel – da nije mogao da natera sebe da
Ba

poveruje da je to bio uzaludan napor. Bilo je potrebno krenuti iznova,

novim pristupom možda, ali odustajanje u ovom trenutku nije dolazilo u
obzir.
Ponovo je mozgao o Kraljevoj suzdržanosti, pokušavajući da rasvetli
njen izvor. Nešto se dešavalo sa Arisenom Belorusom što niko od njih nije
mogao da shvati, nešto što ga je teralo da se ponaša na način koji je bio
stran njegovom karaktem. To što je sumnjao u Ejndžel Perez nije bilo
iznenađujuće; većina vilenjaka je bila sumnjičava prema ljudima. Ali
njegova reakcija je u ovom trenutku delovala potpuno van razuma. To što
ga je odrpanac suočila sa istinom o tome šta on zna – posebno u vezi sa

- 99 -
Kirisinom – bio je jedini razlog što je otkrio nešto. Sve vreme, kralj je
zadržavao sve što mu je Kirisin ispričao za sebe; nije o tome pričao ni sa
jednim članom Visokog veća. Niti je, činilo se, delovao nekako po tom
pitanju.
Vetar je oštro duvao preko njegovog užarenog lica, nateravši ga da se
trgne kada je došlo do kontakta. Bilo je neke hladnoće u vazduhu koja nije
pripadala ovom godišnjem dobu, hladnoće koja se poklapala sa hladnoćom
u njegovom srcu. Protiv svoje volje pogledao je sa nelagodnošću
Ba
unaokolo. Ovo je bio njegov dom, jedini dom koji je ikada imao. Proveo je
ovde čitav svoj život. Znao je sve puteve i staze, većinu porodica i mnoge
njegove tajne. Nikuda nije mogao da ode a da se ne oseti kao da je na
poznatoj teritoriji.
lk
Pa ipak, noćas je Arborlon delovao kao čudno i neugodno mesto; on
sam kao uljez koji nije tu pripadao i možda čak bio u opasnosti.
Nastavio je da korača, povivši ramena, bacajući poglede levo i desno
a
u senke, tražeći stvari za koje je znao da ih tamo nema, ali za koje ga je
instinkt upozoravao da se mogu svejedno pojaviti.
nd

Kada je stigao do svoje kuće, svetla su gorela unutra i Simralin je

ponovo bila na stepeništu trema, čekajući. Nije bila sama. Ejndžel Perez i
odrpanac, Ejli, čekale su zajedno sa njom.
ow

Sklonio je svoju vetrom razbarušenu kosu iz očiju, skupio hrabrost za

ono za šta je znao da će uslediti i krenuo ka svojoj sestri. “Malo je kasno
za posetioce, Sim”, rekao je.
“Kasnije nego što misliš”, odgovorila je, sa ukočenim izrazom lica.
“Ali one imaju da ispričaju nešto što ti moraš da čuješ. Dođi i sedi.”
nl

Uradio je kako mu je bilo rečeno, smestivši se u jednu od vrbovih

stolica sa visokim naslonima okrenutih ka tremu na kome su sedele vitez
oa

Reči i odrpanac. Setio se kako ga je ova druga pogledala sa takvim

intenzitetom nekoliko časova ranije, na način koji je delovao kao da ga
prepoznaje iako se nikada ranije nisu sreli. Sada, dok je Ejndžel ponavljala
sve što se desilo u odajama Veća, setio se toga. Ejli je znala da je Elkris
d

pričala sa njim, da ga je zamolila da joj praži pomoć. U suprotnom, ne bi

mogla da upotrebi njegovo ime pred kraljem kao što jeste.
Dok je Ejndžel pričala, većim delom ponavljajući ono što je već
saznao prisluškujući iza zidova odaja Veća, on ju je proučavao. Čuo je za
vitezove Reči od Simralin, znao šta oni rade i koliko je to važno. Stvorio je
sebi sliku o njima u svojoj glavi, o njihovim fizičkim karakteristikama,

- 100 -
zamišljao je snagu prisustva koju su odavali. Ipak, Ejndžel nije bila mnogo
starija od njega, dečjeg lica, i uopšte nije bila krupna. Držala je crni štap
svog reda, izrezbaren runama od jednog kraja do drugog, na lagan, opušten
način, pa ipak nije mogao da ne primeti posesivnost u njenom držanju.
Smatrao je da je čudna, ljudsko biće koje je delovalo manje nego što je
trebalo da bude, vitez Reči koji je delovao suviše mlado da bude nešto
takvo.
Kada je Ejndžel završila svoju priču, upitala je Kirisina da li može da
im ispriča zauzvrat ono što on zna. Uradio je tako, iako je pomalo oklevao
da otkrije da se krio sa druge strane zidova sa Erišom i starim Kulfom

d
kada su ih doveli pred Kralja i Visoko veće. Stvar nije bila u tome da nije

oa
želeo da vitez Reči to sazna; bio je zabrinut da će otkrivanje njihovog
prisustva bilo kome na neki način dovesti njegovo dvoje prijatelja u
opasnost. Bio je to iracionalan strah, ali nije mogao da se pravi da nije bio

nl
tamo.
U svakom slučaju, ispričao im je sve, uključujući i to šta se zbilo
kada mu se Elkris obratila u vrtovima. Ispričao im je kako je otišao kralju
w
uprkos savetima ostalih Odabranih, kako ga je kralj lagao, kako se nakon
toga suočio sa Erišom povodom onoga što je ona krila i kako su njih dvoje
do
napravili pakt da udruže snage. Ispričao im je kako ga je stari Kulf otkrio
sa Erišom u arhivama i odlučio da im takođe pomogne. Kratko je opisao
kako su njih troje pretražili grobove u Ašenelu da pronađu neki znak od
an

Pancee Rolt Kruer, gde su verovali, na osnovu jednog unosa iz dnevnika

njenog pisara, da bi mogli da se nalaze plavi Vilinkamenovi.
“Nismo ništa pronašli”, zaključio je “iako smo tražili dobar deo
lk

popodneva. Ali nameravamo da se vratimo i bacimo još jedan pogled

prekosutra. Možda ćemo imati više sreće.”
Ba

“Dakle vi ne možete da napustite Arborlon i Sintru bez Elkris?”

upitala je Ejndžel.
“Ako odemo, ostavićemo je na milost i nemilost. Ona nema načina da
se odbrani od ljudi ili demona i njihovog oružja. Biće uništena u požaru na
koji ste došle da nas upozorite.”
“Ako se to desi, demoni zarobljeni unutar Zabrana, oni iz starog Vilin
sveta, biće oslobođeni?”
“Ako Zabran padne, to će se desiti.”
“Oni će se udružiti sa onim demonima koji već rade na tome da unište
naš svet?”

- 101 -
 Klimnuo je. “Ne možemo da je ostavimo. Moramo da pronađemo
Vilinkamenove koji je mogu spasiti.”
Ejndžel je zavrtela glavom. “Ne razumem zašto uopšte postoji
rasprava u vezi s ovim. Ne vidim zašto vaš kralj već nije u potrazi za
Vilinkamenovima, zašto već ne radi sve što može da ih pronađe. Nema
veze da li on zna gde se oni nalaze ili ne; trebalo bi da uradi nešto. Kakav
razlog on može imati da ne želi da uradi nešto povodom onoga što ste mu
ispričali, da ne pominjem ono što smo ga mi zamolile?”
Ba
Kirisin je oborio pogled i vukao nogama po daskama na tremu. “Eriša
i ja smo se i sami stalno to pitali. Još uvek ne znamo odgovor. Čak ni Kulf
to ne razume.”
“Kralj nije pri sebi ovih dana”, rekla je Simralin tiho. “Sam si to
lk
rekao, Mali Ki. Svi vide da se promenio i niko ne može to da objasni.”
“Pa, moraćemo da pronađemo način da ga ubedimo da uradi pravu
stvar”, Kirisin je insistirao. “Nema veze da li je pri sebi ili ne, on je kralj.
a
Lični problemi ne smeju da staju na put kraljevim dužnostima. Njegova
prva obaveza je da zaštiti svoje ljude i svoj grad. Ne može to da uradi ako
nd

dopusti da se nešto dogodi Elkris.”

Svi su sedeli u tišini na trenutak, razmišljajući o kraljevom ponašanju.
A onda je Ejndžel rekla: “Postoji još jedan problem za koji morate da
ow

znate.”
“Ejndžel”, rekla je Ejli upozoravajući je.
Ejndžel je klimnula glavom. “Znam. Rizikujemo ako ikome kažemo.
Ali potrebni su nam saveznici da otkrijemo ko je to, Ejli.”
Odrpanac je sela natrag uza zid kuće, njeno prisustvo bilo je
nl

avetinjsko i tečno na mesečini. Više je ličila na dete od Kirisina i Ejndžel,

mala, nežna i tanana. “Reci im onda”, rekla je.
oa

“Večeras je u odajama Veća bio prisutan jedan demon”, rekla je

Ejndžel. Prešla je pogledom sa brata na sestru i natrag. “Ejli je osetila
njegovo prisustvo, iako ja to nisam mogla. Neko se uvukao među
vilenjake.”
d

Simralin se nagnula napred. “Da li si sigurna, Ejli?”

Odrpanac je klimnula glavom. “Jesam. Njegov smrad je bio toliko
snažan da nije prožimao samo odaje Veća, već i predsoblje napolju, gde
smo čekali na kralja.”
“Ko je to?” upitao je Kirisin.
Ejli je zavrtela glavom. “Nisam sigurna. Znala bih kada bih bila

- 102 -
nasamo sa njim, ali u sobi punoj ljudi, nisam mogla da ga izdvojim. Demon
je prerušen. Može u potpunosti da se menja, u stanju je da uzme bilo koji
oblik. Većina demona ima sposobnost da menja oblik, ali samo njih
nekoliko zapravo može da se u potpunosti transformiše. Ovo je jedan
takav.”
Ponovo su zaćutali za trenutak. “Da li to može da bude kralj?” Kirisin
je konačno upitao. “Ja znam da niko od nas ne želi da pomisli tako nešto,
ali da li je to moguće?”
Ejndžel je klimnula glavom. “Jeste. I to bi bilo veoma loše. Potrebna
nam je kraljeva pomoć da bismo uspeli u našim naporima da ubedimo

d
vilenjake da napuste Sintru.”

oa
“Ali to bi jednako lako mogao da bude i Baselin?” predložila je
Simralin. “Rekla si da je preko svake mere insistirao na tome da ostali
ministri ne treba da slušaju bilo šta što imate da kažete. Nazvao je Kirisina

nl
dečakom i rekao da ljudima ne treba verovati. Bio je napopustljiv u vezi s
tim. A kao prvog ministra, kralj ga sluša. Demon bi bio dovoljno pametan
da ubedi kralja da ne čini ništa.” Kirisin je tvrdoglavo zavrteo glavom.
w
“Ali kralj je taj koji se čudno ponaša, ko ne liči na sebe. Da je on demon,
to bi sve objasnilo. On je najjače zagovarao da se ništa ne čini. Pokušao je
do
da spreči Erišu da govori, a onda pokušao da spreči i mene. Uradio je sve
što je mogao da nas drži podalje od toga da pomognemo Elkris. Demon bi
to uradio.”
an

“Možda.” Ejlina krhka figura se mreškala pokraj zida, kao tečni beli
duh. “Ali iznad svega, demon bi uradio sve što je neophodno da sakrije
svoj identitet i prebaci sumnju na nekog drugog. Kralj deluje kao suviše
lk

očigledan izbor.”
“Samo nama”, rekao je Kirisin. “Samo zato jer znamo šta je ono što
Ba

tražimo. Niko drugi ne zna za prisustvo demona.” Zavrteo je glavom. “Da

li si sigurna u to sa demonom? Da li je moguće da grešiš? Ne deluje
moguće da demon živi među nama. Koliko dugo je ovde? Zašto bi uopšte i
dolazio?”
Ejndžel se ljuljala unazad na svojoj stolici. “Demon možda nije
prvobitno došao ovde da bi uništio Elkris. Možda se izmenio i zauzeo
mesto te osobe, a onda sačekao da vidi koliku štetu može da napravi.
Mogao je da živi među vama godinama, možda čak i decenijama. Demoni
su prepredeni i podmukli. Ovaj možda pokušava da uništi Elkris, ali
takođe možda ima još neki, mnogo kompleksniji plan.”

- 103 -
 Još neki plan, ponovio je Kirisin u sebi. Kakav drugi plan? Šta bi
demon mogao da uradi što bi bilo gore od uništenja Elkris i oslobađanja
stvorenja zarobljenih u Zabranu? Nije mogao da nešto smisli, izgledi su
bili suviše zastrašujući da bi mogao da se fokusira.
“Šta da radimo?” upitao je ostale.
Simralin se približila napred sa mesta na kome je sedela, njena vitka
prilikaje stupila na svetlost. “Ostavićemo Ejli nasamo prvo sa Arisenom
Belorusom, a onda sa Baselinom da vidimo da li je neko od njih dvojice
Ba
demon.”
“To bi bilo veoma opasno”, usprotivila se Ejndžel. “Čak i da sam ja
prisutna, ona bi bila u opasnosti. Demoni su veoma moćni.”
“Ali Simralin je u pravu”, Ejli je odjednom rekla. “Moramo da
lk
znamo.”
“Ono što ja mislim da treba da uradimo jeste da nađemo te
Vilinkamenove”, Kirisin je izjavio. “Stalno sam mislio da ćemo ih pronaći
a
danas. Još uvek ne znam zašto nismo. Mislim da nešto propuštamo, ali još
uvek ne znam šta.”
nd

Niko nije ništa govorio na trenutak, a onda je Simralin upitala: “Reci

mi ponovo koga to tražite?”
“Panceu Rolt Kruer. Ona je bila kraljica kada je njen muž umro, pre
ow

više vekova. Ima Kruera u Ašenelu, ali nema oznake sa njenim imenom.”
Kirisin je oklevao. “O čemu razmišljaš, Sim?”
Njegova sestra je slegnula ramenima. “Pa, rekao si da je ona bila
Kruer. Ali to je bilo njeno venčano ime. Možda nije bila sahranjena pod
svojim venčanim imenom. Koje je bilo prezime njene porodice pre nego
nl

što se udala?” Kirisin je zatreptao. “Ne znam. Nikada mi to nije palo na

pamet. Možda smo je tražili pod pogrešnim imenom sve ovo vreme.”
oa

Ispravio se, uzbuđen. “Reći ću Eriši sutra. Ona može da pita Kulfa, a on
može da potraži njeno ime po rođenju u istorijama. Kada to saznamo,
možemo ponovo da pretražimo Ašenel.”
“Mislim da ne treba da se ponovo vraćate tamo sami”, Ejndžel je
d

rekla brzo. “Ejli ne greši u vezi demona. Tu je, među vilenjacima i sada
zna za tebe. Ako otkrije šta radiš, ni ti ni bilo ko ko ti pomaže neće biti
bezbedan. Ako se vraćaš tamo, trebalo bi da ja krenem s tobom.”
Iznenada je ustala, prišla mestu na kome je on sedeo i kleknula kraj
njega. “Kirisine. Slušaj me pažljivo. Ti si u velikoj opasnosti. Demoni su
nemilosrdni i ubiće dečaka poput tebe a da i ne trepnu. Madre de Dios.

- 104 -
Reci mi: da li su vilenjaci zaista izgubili svoju magiju? Da li vam ništa od
nje nije ostalo? Čak ni vama, Odabranima od strane Elkris? Nemate načina
da se zaštitite? Nemate magiju koju možete da prizovete?”
“Izgubljena je pre mnogo vekova”, Kirisin je odgovorio. “Vilenjaci
imaju sposobnost da se kriju i da ne budu pronađeni. Imamo isceliteljske
veštine. Imamo sredstva kojim se brinemo za zemlju i stvari koje žive i
rastu na njoj, ali ne više od toga.” Zavrteo je glavom. “Voleo bih da
imamo.”
Simralin je ustala i dotakla Ejndžel po ramenu. “Ne možemo da
uradimo ništa više večeras. Moram da vas vratim pre nego što neko otkrije

d
da vas nema. Ne želimo da pomisle da radite nešto drugo osim toga što

oa
čekate kraljevu volju.”
Zbili su se jedni uz druge na tremu na trenutak na bledoj mesečini i
vilenjaci i vitez su se rukovali.

nl
“Drago mi je što si došla”, rekao je Kirisin impulsivno.
Ejndželino lice bilo je mračno od bojazni. “Samo budi pažljiv
Kirisine. Kreći se oprezno.”
w
***
do
Vukolika zver koja je nekada bila Delorin a sada nešto gotovo
potpuno drugačije vrludala je obodom vilenjačkog grada, prateći miris
plena za kojim je tragala. Više je nije bilo briga koga je lovila niti zašto.
an

Jedva se sećala koja je bila svrha toga. Sve što je sada bitno jeste da
zadovolji svoju potrebu. Sve što joj je bilo važno je da pronađe i uništi
stvar koju je lovila.
lk

Pratila ju je celim putem dovde, bio je to dug i naporan lov tokom

koga je izgubila njen miris više puta. Ali bila je uporna, tražila bi i tražila
Ba

još, sve dok ne bi pronašla miris i nastavila poteru. Jela je i pila ono što je
mogla da nađe usput tako da ne izgubi snagu, ali nije spavala. San je bio
luksuz od koga nije imala koristi. Ničemu se nije smelo dozvoliti da je
usporava.
Sada je stigla u ovaj grad, stanište stvorenja za koja je instinktivno
znala da predstavljaju plen. Mogla je sve da ih pobije po svojoj volji;
pružiće joj dane i nedelje, a možda čak i mesece uživanja. Ali prvo mora
da nađe onu koju je lovila tako dugo, onu koju mora da ubije pre nego što
se opusti. Razum nije učestvovao u njenoj proceni; ponašala se na osnovu
instinkta i gladi. Njeno ponašanje bilo je zasnovano na mešavini divljih i

- 105 -
demonskih potreba.
Približavala se svom plenu, miris je postajao sve svežiji, a onda je
odjednom osetila novi i drugačiji miris, podjednako neočekivan i trenutno
prepoznatljiv. Miris drugog demona, još jednog od njenog soja. Iznenadilo
ju je da se pojavio ovde, na ovom mestu tako duboko u divljini i tako
daleko od ljudske populacije. Oduševljena svojim otkrićem i nestrpljiva
da otkrije zbog čega je drugi demon ovde, počela je da prati novi miris.
Nije umela da objasni šta ju je mamilo, ali nije mogla ni da mu se odupre.
Ba
Njena potreba da ulovi plen koji je pratila tako revnosno je u trenutku bila
zaboravljena. Sve što je sada postalo važno bila je ova nova opsesija.
Tapkala je kroz drveće, samo jedna od senki noći, držeći se van
puteva i staza, držeći se podalje od stvorenja koja su živela ovde. Znala je
lk
da ne sme da privuče pažnju na sebe. Tajnovitost je bila neophodna. Znala
je za toliko, iako se borila da se probije kroz maglu svog oslabljenog
rasuđivanja. Lov je uglavnom bila reakcija; instinkti su govorili šta je
a
potrebno.
Približavala se kući, jednoj koja se nalazila dosta daleko u šumi,
nd

napola zakopana u šumskom tlu, kada je postala svesna drugog demona.

Pridošlica je prišla bez žurbe, ne mareći za to da sakrije svoje prisustvo,
njeni koraci bili su puni samopouzdanja i odlučnosti. Delorin je stala i
ow

čekala, tamna njuška se podigla da uhvati njegov miris.

“Vidi, vidi, pa zar ti nisi predivna”, glas je umirivao, bestelesno
prisustvo u tami.
Demon je zakoračio na svetlost i pogledao sa strastvenim
interesovanjem u Delorinine žute oči, osmeh je osvetljavao njegovo lice.
nl

Pljesnuo je rukama, sa nepogrešivom radošću. “Video sam nekoliko drugih

za vreme koje sam proveo ovde”, prošaptao je. “Ali ti – ti si prevazišla
oa

moja najvatrenija očekivanja! Pogledaj je samo, lepo moje! Kakva

gracioznost i snaga!” Glas je odlutao. “Šta je ovo? Nedavno si promenila
oblik, zar ne? Još uvek postoje tragovi tvoje ljudske forme, delovi koji
štrče kroz novu kožu koju nosiš tako dobro. Ali samo u tragovima i nema
d

toga mnogo. Tvoja ljudskost je skoro nestala, odbačena zbog slabosti i

tereta koji predstavlja. Da. Bolje je biti ono što si ti, nego ono što sam ja,
zarobljen u nečemu tako odvratnom.”
Delorin bi počela da prede da je to mogla, ali zadovoljila se samo
režanjem od zadovoljstva. Ovaj demon je probudio nešto u njoj, potrebu za
koju nije ni znala da je ima, čežnju. To je bio razlog zašto ga je potražila,

- 106 -
shvatila je. Ovaj demon je bio deo koji joj je nedostajao; to što ga je
pronašla, učinilo je da se oseti neobjašnjivo potpunom.
“Slatkišu”, prošaptao joj je i ispružio ruku.
Sama je sebe iznenadila kada mu je dozvolila da je pomazi.
Iznenadila je sebe još više kada je otkrila da uživa u njegovom dodiru.
“Odakle si došla?” Ruka se povukla, ne nagovestivši nikakvo
oklevanje, ostavljajući Delorin neočekivano lišenu dodira. “Pratiš viteza
Reči i odrpanca, zar ne? Šta su ti to uradili da te je nateralo da ih goniš
tako ustrajno? Prešla si dugačak put. Toliko mogu da kažem. Gonila si ih.
Da li si se borila sa vitezom?”

d
Delorin je ispustila nizak, grub zvuk.

oa
“O, više nego jednom, izgleda. Pre nego što si postala ono što si sada
i pre nego što si postala tako veličanstvena. Tvoja promena tako
skorašnja, nije starija od nekoliko dana. Ali sada si toliko moćnija nego

nl
što si bila, a kada ovaj put pronađeš viteza Reči...”
Glas je odlutao, nameravani kraj se nije mogao promašiti. Delorin je
mogla to da zamisli u svojoj glavi, mogla je da vidi kako kida meso svog
w
plena, mogla je da ga oseti kako se cepa u njenim čeljustima. Mogla je da
čuje zvuk lomljenja kostiju i strašne krike.
do
“Ali za sada”, rekao je drugi, prekidajući njene misli “moraš poći sa
mnom. Ako te vide, krenuće za tobom i uloviće te. Ne mogu da urade to
zasebno, ali moćni su jer ih je toliko mnogo. Ja to znam. Krijem se već
an

godinama – prepoznatljivo prisustvo među njima, a opet mnogo više od

toga što znaju – i naučio sam da budem pažljiv.”
Demon je stavio svoju ruku na vrh njene glave, mek i nežan dodir koji
lk

je oklevao a onda isuviše brzo nestao. “Sakrićemo se i sačekati pravi

trenutak. To neće potrajati dugo, lepotice. Vitez Reči i njen vilinski
Ba

saputnik predstavljaju opasnost koju moramo da eliminišemo. Moji

planovi koji se tiču vilenjaka i njihovog dragocenog drveta i svega ostalog
što smatraju tako važnim polako se ostvaruju kao što sam nameravao. Oni
koji nas budu razotkrili postaće naši nesvesni saučesnici. Videćemo njihov
kraj pre nego što se navrši još jedan mesečev ciklus.”
Delorin je tiho zarežala, pokazujući svoje zadovoljstvo i svoje želje.
“Da, možeš da ubiješ viteza. Možeš ih sve pobiti kada budem završio sa
njima. Ubijanje pripada tebi; to je tvoja oblast i tvoje pravo. Ti treba da im
oduzmeš živote. Ali ne sada. Još ne. Moramo ih prvo pustiti da ispune
svoju korist.”

- 107 -
 Noćni povetarac je duvao preko Delorinine kože prekrivene
krljuštima i osetila je kako je zadrhtala u odgovor. Moglabje da bude
strpljiva za njega. Bila je lovac, a svi lovci shvataju strpljenje. Ako on
traži od nje da bude strpljiva, to će i uraditi.
Nije mogla da shvati zašto ju je ovaj demon tako mamio, nije mogla
da razume zašto je bila tako nestrpljiva da uradi ono što se traži od nje. Tu
je postojala moć koju ona nije mogla da izmeri. Prevazilazila je onu kojom
je rukovao starac koga je ostavila za sobom, onaj čijeg se imena više nije
Ba
sećala i čije lice je postalo neprepoznatljiva mrlja. Fizička moć je bila
njeno polje, ali ova druga moć ju je čudno privlačila. Težila je tome da
bude u njenom prisustvu, da se kupa u njenom sjaju.
“Hajdemo”, drugi demon je prošaputao. “Spavaćemo. Došla si
lk
izdaleka i umorna si. Odmor će te učiniti još jačom, još opasnijom. Imam
mesto na kome ćeš biti bezbedna, gde možemo biti zajedno.” Ponovo ju je
dodirnuo, sada mnogo hrabrije. “Imam toliko toga da podelim sa tobom,
a
lepotice. Čekao sam te dugo.”
Delorin nije mogla da shvati šta je to značilo, ali je bila dovoljno
nd

zavedena da je nije ni bilo briga. On je bio jedan od njene vrste, demonsko

seme, stvorenje Praznine.
Pošla je za njim svojevoljno.
ow
nl
oa
d

- 108 -
 JEDANAEST
“Ne zanima me koliko si mislio da je to rizično, trebalo je da se vratiš
i dovedeš me!” Eriša se ljutito brecnula, njeno lice je bilo tako blizu
njegovog da je mogao da oseti vrelinu njenog daha na svom licu. “Koliko
puta to moram da ti kažem?”
Klečali su zajedno u vrtovima, radeći na ivici servorta, zemljišta
prekrivenog bledozelenim lišćem i jarkoružičastim cvećem koje se borilo
protiv nadirućeg korova i bilo veoma otporno na štetne insekte. Velika

d
polja ovog cveća činila su odbrambeni prostor oko Elkris, ali im je na
redovnoj bazi bilo potrebno čišćenje i zamena.

oa
Kirisin je rezignirano klimnuo. Pričali su o istoj ovoj stvari čitavog
jutra. “Rekao sam da mi je žao. I mislio sam to. Samo sam mislio da će
biti bolje da sačekam do danas. Nije postojalo ništa više što se moglo
učiniti sinoć.”
“Mislio si na sebe!”
w nl
Uputio joj je dug, ispitivački pogled. “I sama znaš da nije tako.” Za
trenutak se ućutala, a onda teško uzdahnula. “U pravu si. Znam. Skačem
na tebe bez ikakvog razloga. Bilo je pametnije sačekati. Samo mrzim kada
do
sam izostavljena iz događanja.”
Razumeo je to. I on je mrzeo da bude izostavljen podjednako kao i
ona, a to se dešavalo više puta nego što mu se dopadalo, većim delom zato
an

što nije dozvoljavao da bude uključen svojim odbijajućim stavom. Želeo

je da je bolji u tome da bude deo nečega, ali to mu jednostavno nije bilo u
prirodi. Uvek je išao svojim putem i radeći to svesno je sebe odvajao od
lk

ostalih vilenjaka.
“Šta misliš, kada ćemo čuti nešto od Kulfa?” rekao je, promenivši
Ba

temu.
Slegnula je ramenima. “Nije bio siguran kada će biti u prilici da
pogleda porodična stabla. Mora da to radi kada moj otac nije u blizini.
Moj otac ga je uposlio da potraži još nešto u vezi sa Vilinkamenovima i ne
može sebi da dopusti da bude uhvaćen kako radi nešto drugo.” Zastala je,
pogledavši ga sa nadom. “Možda se moj otac predomislio u vezi sa ovim,
Kirisine. Mislim, ako je poslao Kulfa da traga za informacijama o
Vilinkamenu, možda je odlučio da nam pomogne.”
Kirisin nije bio ubeđen, ali je svejedno klimnuo glavom. “Možda.”
“U svakom slučaju, ne možemo ništa drugo da radimo sada nego da

- 109 -
čekamo sve dok Kulf ne otkrije ono što tražimo.”
Otišla je da potraži starca rano jutros, kratko nakon susreta sa
Kirisinom u zoru i nakon što je saznala detalje koji su se ticali onoga što
se desilo nakon što je otišla u krevet. Krenuvši sa ostalim Odabranima da
radi u vrtovima nakon njihovog jutarnjeg pozdrava, nestala je, vrativši se
ubrzo zatim da prošapuće da je pričala sa Kulfom i da će on videti šta
može da otkrije o devojačkom prezimenu Pancee Rolt Kruer.
Kirisin se vratio tome da okopava servort, iskopavajući uvenule loze
Ba
i čisteći tela insekata i biljnih vaši sa onih zdravih. Radio je polako i
lagano, što nije predstavljalo ni mučan ni težak napor za njega. Za trenutak
je pomislio na to koliko je oduvek bio darovit sa biljkama svih vrsta, kako
mu je prirodno bilo da se brine i stara o njima. Bila je to vilenjačka
lk
sposobnost, ali u ovom slučaju i nešto više. Kao da je gotovo razumeo ono
što je biljka osećala, kao da je došao tako blizu do toga da može
komunicirati sa njima bez reči.
a
Da li je to bio ostatak stare magije? Da li je nasledio malo onoga što
je za vilenjake bilo izgubljeno već vekovima. Dopadala mu se ideja da u
nd

sebi nosi nešto iz prošlosti što je nekada bilo tako važno i sada
predstavljalo nešto malo više od mita. Pitao se i ranije da li su njegove
veštine predstavljale zaostali efekat Vilin-zemlje. Nakon što ga je Ejndžel
ow

tako jako pritisnula sinoć povodom toga što nemaju čak ni malo magije
kao Odabrani, iznova se pitao da li je možda drugačije.
Sunce je danas jako sijalo, vazduh je bio topao i ispunjen mirisima
cveća i četinara i sve to kao da se trudilo da ga ponovo uveri u sigurnost
njegovog života i doma. Ali on je znao da je to pogrešno i da ne može na
nl

to da se osloni, trik čula koji može nestati u trenutku ako se stvari uskoro
ne promene.
oa

“Kakav je odrpanac?” upitala je Eriša tiho, ne gledajući ka njemu dok

je revnosno i naizgled potpuno posvećeno radila na servortu.
Kirisin je razmislio o tome. “Prolazna je”, rekao je konačno. “Deluje
kao da snažan vetar može da je oduva. Uglavnom možeš da vidiš pravo
d

kroz nju, kao da uopšte i nije tamo. Priča i ponaša se kao i ti i ja, ali
nemam osećaj da u nekom drugom smislu liči na nas.” Zastao je. “Ima
nečega veoma tužnog u vezi s njom.”
“Verovatno joj nedostaje kuća.” Eriša je pogledala ka njemu. “A šta
je sa vitezom? Deluje veoma mlada.”
“Ali čvrsta je”, odmah je rekao. “Mnogo je jača nego što izgleda. Ne

- 110 -
bih voleo da moram da se borim protiv nje. Izgleda kao da je samo
devojčica, ali je i mnogo više. Štap koji nosi je ispunjen magijom Reči.
One rune. Nikada nisam video nešto nalik njima.” Eriša je klimnula
glavom. “Kulf kaže da su štapovi simbol reda vitezova. Niko ne zna
odakle su došli, ali svi vitezovi ih nose do kraja života. Pitala sam ga kako
rade, ali on ne zna. Kaže da je vitez Reči veoma moćan i da gotovo ništa
ne može da mu se suprotstavi.”
“Možda demon može.” Kirisin je pogledao ka njoj. “Možda može
neko od čudovišta koje oni stvaraju.”
Eriša je klimnula ozbiljnog lica. “Možda. Nadam se da nećemo morati

d
da to otkrijemo.”

oa
Nastavili su sa radom i malo toga je još bilo rečeno. Bilo je podne i
oboje su jeli kada se Kulf pojavio, pozivajući ih da se odvoje od ostalih.
Kirisin je bio svestan toga da ga Bijat pažljivo posmatra kada je ustao i

nl
krenuo. Bijat ga je sada stalno posmatrao, sumnjajući još od njegovog
iznenadnog i očiglednog pomirenja sa Erišom da se događa nešto što njih
dvoje čuvaju samo za sebe. Kirisin je više puta razmišljao o tome da
w
porazgovara sa svojim prijateljem, ali nije mogao da smisli šta bi mu rekao
i zato je nastavio da ćuti.
do
“Pronašao sam ono što tražite”, starac im je rekao kada su bili na
bezbednoj udaljenosti od ostalih, skriveni iza zida šume. Izgledao je
umorno i nezadovoljno, zamršene kose i brade i lica prekrivenog znojem.
an

“Njeno devojačko prezime bilo je Gotrin. To je stara porodica, seže

unazad više hiljada godina u porodičnim stablima, ali svi su davno pomrli.
U jednom trenutku bili su moćniji od Kruera; većina njih bili su kraljevi i
lk

kraljice u vreme kada su se porodice međusobno mešale. Pancea je imala

jedno dete, ali u porodičnim stablima nema pomena o njoj nakon smrti
Ba

njene majke. Ona je bila jedini direktan član porodice koji je ostao živ.
Nema ničega što govori o tome kakav je bio Pancein odnos prema porodici
njenog muža, ali možda je smatrala da su oni manje vredni i da je odabrala
da bude sahranjena sa svojima.”
Teško je huktao kada je završio, trljajući svoju bradu i ližući usne.
“Morao sam da trčim. Kralj će se vratiti svakog trenutka.” Lice mu se
zateglo. “Šta ćete da uradite?”
“Ponovo ćemo da tražimo”, Eriša je odmah izjavila. “Možeš li da
pomogneš?”
Starac je zavrteo glavom. “Ne mogu sada da radim ništa osim onoga

- 111 -
što mi tvoj otac kaže da radim. Ne znam kada ću moći. U najboljem
slučaju još jedan ili dva dana.” Zastao je. “Moraćete da obavite ovo bez
mene.”
Kirisin je stegao usne i udahnuo. “U redu. Možemo da povedemo
moju sestru da nam pomogne.”
“Vitez Reči i odrpanac su takođe rekli da će pomoći”, Eriša je brzo
dodala.
Kulf je delovao nesigurno. “Mnogo vas je. Lakše je da vas primete
Ba
kada vas je toliko. Ako se to desi, za viteza i vilin-stvorenje neće sigurno
pomisliti da su nešto drugo. To će okončati vaše napore.”
“Uradićemo to noćas”, rekla je. “Jedno od nas će stražariti dok ostali
budu radili.”
lk
Starac je zavrteo glavom. “Ako to uradite u toku noći, trebaće vam
svetlo da pročitate šta je uklesano u spomenike. Možete slobodno onda i
da zapalite šumu i udarate u bubnjeve!”
a
“Neće nam trebati svetlo”, rekao je Kirisin, upavši u reč. “Mesec je
skoro pun. Osim ako nebo ne bude oblačno, trebalo bi da imamo dovoljno
nd

svetla. Sve što moramo da uradimo je da na groblju pronađemo odeljak sa

Gotrinima, a onda je samo pitanje pretrage kroz spomenike Gotrina.”
“To deluje lako kada pričaš o tome, ali neće biti tako. Znaš to i sam.”
ow

Erišino lice se zateglo. “Ne vidim da imamo mnogo izbora ako

hoćemo da pronađemo Vilinkamenove.”
Napravio je zvuk neslaganja. “Neki od Gotrina su bili rukovaoci
magijom, moćni vešci i veštice. To je bilo davno, ali je činjenica.
Vilenjačke rune i simboli kraj njihovih imena u porodičnim stablima
nl

označavaju one koji su imali tu moć.” Susreo je njen pogled. “Ona je bila
jedna od takvih. Pance je bila jedna od takvih.”
oa

Eriša je oklevala a onda slegnula ramenima. “Kao što si rekao, to je

bilo odavno. Sada je mrtva, kao i magija u njoj.”
Oštar, stari pogled je očvrsnuo. “Magija, mala gospođice, ne stari.
Ona ne prolazi. Ona se krije i čeka.”
d

Nastala je duga pauza dok su Kirisin i Eriša zurili u njega. “Da li ti to

hoćeš da kažeš da u grobnicama može biti nečeg opasnog?” Kirisin je
konačno upitao.
“Možda. Treba razmisliti o tome. Morate da budete obazrivi, mladi
Beloruse.”
Pogledi su im se susreli i za trenutak je Kirisin imao jasan osećaj da

- 112 -
mu Kulf govori nešto što nije imalo veze sa onim o čemu su pričali.
Onda se starčev pogled pomerio u stranu. “Moram da idem. Upamtite
ono što sam rekao. Oboje. Budite pažljivi.”
“Bolje ti sam budi pažljiv”, Eriša mu je uzvratila, hvatajući ga za ruku
da ga spreči da krene. “Ejli kaže da je u odajama Veća sinoć bio demon.
Jedan od vilenjaka!”
Kulf je zurio u nju. A onda je brzo zavrteo glavom. “To nije moguće.
Demon? Sigurno je pogrešila.” “Kaže da nije. Kaže da će znati ko je on
ako zasebno vidi svakoga ko je bio tamo.” Zaustavila je pogled na njemu,
a onda mu pustila ruku i udaljila se. “To može biti bilo ko. To može biti i

d
moj otac.”

oa
To što je rekla ju je koštalo nečega. Kirisin je video to na njenom
licu. Kulf je izgledao kao da će joj možda odgovoriti, njegovo izbrazdano
čelo se namrštilo. Ali umesto toga je jednostavno klimnuo i okrenuo se.

nl
“Možda, možda nije. Svet je pun demona raznih vrsta. Bolje je brinuti o
onima koje se mogu videti i ostaviti ostale na miru.” Nastavio je da hoda.
“Obavestite me šta ste otkrili.” Nestao je među drvećem, ostavljajući
w
Kirisina i Erišu da mozgaju o onome da li se ono za šta su odlučili da
urade može ispostaviti kao greška zbog koje će kasnije zažaliti.
do

***
Ponoć se prikrala iz tame kao avet, tiho i nečujno stvorenje i mala
an

grupa zaverenika pratili su njen dolazak. Simralin je vodila, koristeći svoje

instinkte tragača da ih usmeri, njena snažna figura je ohrabrivala Kirisina
dok se držao blizu nje. Eriša ga je pratila, a Ejndžel i Ejli su hodale na
lk

začelju. Mesečina, nezaklonjena oblacima ili izmaglicom sa zemlje,

osvetljavala im je put i mogli su da prođu kroz šumu Sintre i niz staze
Ba

Arborlona bez potrebe za veštačkim svetlom, kako se Kirisin i nadao.

Sreli su se ranije u njegovoj kući, najbezbedniji izbor s obzirom da su
njegovi roditelji još uvek bili odsutni. Ejndžel i Ejli su došle same, uspevši
da se neopaženo iskradu iz svojih odaja i od svojih nevidljivih stražara.
Eriša je naletela na par problema sa Kućnom stražom na dužnosti unutar i
oko kraljevske oblasti Belorusovih, ali Kulf joj je pokazao još jedan tajni
tunel, jedan koji izlazio kroz podna vrata tik ispod kolibice koja je služila
kao staro skladište u zadnjem delu domaćinstva. Čekali su sve do pred
ponoć, kada je veći deo populacije spavao, odlučni da umanje šanse da ih
neko uoči pre nego što stignu do Ašenela.

- 113 -
 “Nema priče sve dok ne stignemo tamo gde smo pošli”, Simralin je
upozorila ostale. A onda je dodala samo zbog njega: “Nadam se da znaš
šta radiš, Mali Ki.”
Nije, naravno. Ne u potpunosti. Ući će u Ašenel, pronaći grobove
porodice Gotrin, pretražiti grobove tražeći Panceu Rolt Gotrin, a onda
odlučiti da li da iskopaju njene ostatke odmah ili da sačekaju svetlost
dana. Kako će ovo odrediti, nije mu bilo poznato. Sve što je znao je da će,
na ovaj ili onaj način, otkriti da li je ona odnela Vilinkamenove sa sobom u
Ba
grob kako je bilo zabeleženo u dnevniku njenog pisara.
Ako ne budu mogli da pronađu njen spomenik, nije znao šta će dalje
raditi.
Noćni vazduh bio je hladan na njegovom licu. Povetarac je duvao sa
lk
jednog od viših uzvišenja u planinama, na trenutke burno, hladan od onoga
što je ostalo od večnog leda i razbacanog snega. Nije ostalo mnogo ni
jednog ni drugog sada, većina se otopila sa promenom klime i uništenjem
a
životne sredine. Nekada, postojale su ogromne ledene polarne kape sa
gornje i sa donje strane sveta. Ali one su se umanjile i još uvek se
nd

smanjivale. Mora su narasla i zemlje u nizijama i priobalne oblasti bile su

poplavljene pre mnogo godina. Voda je ustuknula sa promenom klime, sa
udubljivanjem novih tesnaca koje je napravila erozija i vodenim pritokama
ow

koje su ponovo oformile veći deo obale. Ali na hiljade vrsta nestalo je
zbog gladi i nemogućnosti da se prilagode na radijacione promene.
Njegova sestra je to najbolje objasnila, vrativši se sa jedne od svojih
ekspedicija.
Svet je promenjen, Mali Ki, a ja nisam sigurna da će se ikada
nl

ponovo vratiti nazad.

Nije dozvoljavao sebi ranije da ga ovo muči, siguran u utočištu koje
oa

mu je pružala Sintra, bezbedno skriven od ljudi i njihovih gluposti u svom

sopstvenom malom delu sveta. Ali razmišljajući sada kuda ga
Vilinkamenovi mogu odvesti, kada ih jednom bude pronašao, pitao se na
šta će naići. Ako je prihvatio to da i Elkris i Ejndžel Perez govore istinu i
d

da je Simralinina procena tačna, onda kakav svet mora biti ako se nalazi na
ivici da bude uništen?
“Prestani da se vučeš!” prosiktala mu je Eriša na uvo.
Shvatio je da je počeo da zaostaje. Bez reči, požurio je da ih sustigne,
zarumenevši se zbog prekora.
Stigli su do Ašenela ne susrevši nikoga, mesec je stajao nisko na

- 114 -
nebu, ali ne tako nisko da nisu mogli jasno da vide. Groblje je bilo
ogromno, ogromna pošumljena oblast koja se protezala, koja se dizala i
spuštala u brdašcima. Nije imalo ni kapiju ni ogradu, već su zid od drveća
i podignut teren pružali prirodnu barijeru onima koji bi tu zalutali nekim
slučajem. Šikara je bila ostavljena na mestu i bila ispunjena malim
drvećem, a brežuljci i humke su ostavljeni nedirnuti. Vitke, lozom
prekrivene jove usmerene da rastu u lukovima punim lišća označavale su
ulaze sa zapada i istoka. Staze koje su vodile naviše ka groblju ovde su se
završavale.
Stajali su kraj zapadnog ulaza, gde su senke bile najgušće.

d
“Jedan od nas mora da ostane ovde i čuva stražu”, Simralin je rekla

oa
tiho, okupivši ih blizu. “Možda bi trebalo to da budem ja. Verovatno ću
poznavati stražare koji će doći ako eventualno budemo otkriveni i moći ću
da nas pričom izvučem iz nevolje.”

nl
Ejli se pružila i dotakla njenu ruku, prstima lakim kao perje. “Bolje je
da ja ostanem. Mogu da se sakrijem tako da nijedan vilenjak ne može da
me vidi. Ako nam nešto zapreti, mogu da pošaljem upozorenje mnogo brže
w
i tiše.”
Ostalih četvoro se zgledalo među sobom, a onda je Ejndžel rekla:
do
“Ejli je u pravu. Ona je najbolji izbor.”
Još jednom su pogledali unaokolo, vodeći računa da su i dalje sami, a
onda, ostavivši Ejli u senkama drveća, krenuli pravo u mračnu katedralu
an

Ašenela. Kirisin se još jednom osvrnuo ka Ejli, njeno dečje lice bilo je kao
bledi odsjaj vedrine na mesečini, a onda se okrenuo ne osvrćući se više.
Eriša je sada vodila, krivudajući kroz gomile kamenih spomenika,
lk

krećući se sve dublje ka starijim delovima. Mesečina je sipala kroz grane

drveća, probijajući se kroz senke, probadajući mračnu zemlju. Na nekim
Ba

mestima, svetlo je u potpunosti nestajalo, ali su većim delom mogli da

vide kuda idu bez poteškoća. Noćne ptice su se oglašavale u skoro
potpunoj tišini a senke sova koje su preletale iznad njih prolazile su kao
aveti. Kirisin se borio sa očekivanjem koje je narastalo u njemu u sve
jačim talasima. Nije se plašio – bar ne još uvek. Ali njegov strah je virio
tik iza horizonta, prisustvo koje je moglo da ispliva na površinu u svakom
trenutku. To ga je držalo na ivici, pazeći na sebe i ostale. Moraju da budu
veoma pažljivi, rekao je sebi. Ne sme biti nikakvih grešaka.
Prošli su kroz manje spomenike i ušli u šumu grobnica, kripti,
mauzoleja i grobnica iznad zemlje, u mraku među starim stablima koja su

- 115 -
se dizala nad njima. Na njima su se nalazile duboko urezane rune, simboli
i čudna stvorenja na kamenim vratima i bočnim gredama. Ove grobnice su
bile veoma stare, toliko stare da su neki od datuma na njima označavali
vreme pre dolaska ljudske vrste. Mnoge su bile ispisane na drevnom
vilenjačkom, nekoliko na jezicima koji su bili neprepoznatljivi. Izgledale
su kao kameni džinovi, čudovišta koja su spavala i čekala da budu
probuđena.
Kirisin je pogledao ka Simralin, ali nju grobnice izgleda nisu brinule,
Ba
njeno lice bilo je mirno a njeni pokreti opušteni dok je hodala ispred njega.
Oduvek je bila takva – uvek tako pod kontrolom, tako puna
samopouzdanja – i oduvek joj je zavideo zbog toga.
Eriša je stigla do dela Ašenela kojim je dominirao ogromni kameni
lk
mauzolej, kripte i grobnice koje su ga okruživale nestajale su u njegovoj
senci. Imena na svim manjim potomcima mauzoleja bila su urezana istim
velikim kamenim slovima: GOTRIN.
a
Razdvojili su se da pokriju što je moguće veću površinu, probijajući
se kroz lavirint spomenika, čitajući imena i datume, tražeći pomen Pancee
nd

Rolt Gotrin. Prošli su sve spomenike jednom i pretraživali su ih ponovo

kada je Kirisin, privučen zamršenim rezbarijama na zidovima velikog
mauzoleja, primetio čudan simbol urezan u inače ravnu i neoznačenu
ow

površinu sa jedne strane grobnice. Zurio je u njega na trenutak, pitajući se

šta je to, krenuo nazad kada nije našao nikakvu naznaku, a onda zastao i
okrenuo se da pogleda još jednom, dok je prepoznavanje kuljalo u njemu.
Simbol se, ako se pogleda pažljivo, mogao dešifrovati. Sastojao se od
tri slova na vilenjačkom koja su bila postavljena jedno iznad drugog. Slova
nl

su bila P, R i G – prva slova imena Pancee Rolt Gotrin.

“Eriša!” prosiktao je.
oa

Okrenula se na zvuk svog imena i požurila ka njemu. Pokazao je ka

simbolu, izgovorio tri slova i pratio ih dok je to radio. Odmah je klimnula
slažući se sa njim.
“Zašto je ovde?” prošaptala je.
d

Zavrteo je glavom. “Ne znam.”

Sada su im se priključile i Ejndžel Perez i Simralin i Kirisin im je
otkrio šta je pronašao. Simralin je shvatila i objasnila Ejndžel prirodu
simbola. Vitez Reči je prošla rukom kroz svoju kratko ošišanu kosu i
namrštila se. “Da li je ovo njena grobnica?”
“To ne piše”, odgovorila je Simralin. “Ovo je porodična grobnica sa

- 116 -
ostacima desetina i desetina nižih Gotrina. Kraljica bi morala da ima svoju
grobnicu, odvojenu od ostalih.”
Razdvojili su, proveravajući svaku oznaku u prečniku od dvadeset
metara. Nisu pronašli nikakavo pominjanje Pancee. Ponovo se okupivši
kraj simbola, govorili su tihim, opreznim glasovima, noć je bila jedini
svedok dok su razgovarali o zagonetki.
“To je simbol, ali možda je i nešto drugo?” Kirisin je predložio.
“Kakva vrsta nečeg drugog?” Njegova sestra se približila da bolje
pogleda. “Deluje kao obična rezbarija.”
“Možda, ne znam.” Dotakao je simbol prstima, prateći ivice slova, a

d
onda ih pritisnuo da vidi da li se pomeraju i tražio prstima po ivicama

oa
tražeći nešto što je možda propustio. Ponovo je zavrteo glavom. “To je
nešto drugo”, ponovio je, mrmljajući reči koje su se završavale upitnikom.
“Da li možda postoji još neko značenje osim onoga što slova

nl
nagoveštavaju?” Eriša je upitala odjednom. “Da li možda znače nešto
drugo osim njenog imena?”
Kirisin se osvrtao u svim pravcima sada – ka drugim oznakama,
w
dalekim senkama, granama punim lišća na drveću koje ih je okruživalo i
ka tlu, posutom grančicama, lišćem i drvenim ostacima. Da li je nešto
do
propustio?
Ejndžel Perez je zakoračila napred. “Čekajte malo. Rekao si da je
Pancea rukovala magijom i da je najverovatnije bila veštica. Možda se
an

osigurala zbog toga. Možda je potrebna magija da se prizove magija.”

Stavila je vrh svog štapa na vilenjački simbol Gotrina i njene tamne
crte lica su se zategle dok se koncentrisala. Rune urezane u njen štap
lk

počelu su da sijaju, postajući blistave od vilinske svetlosti. Gotovo istog

trenutka simbol je odgovorio; i on je počeo da se sija.
Ba

Onda se duboka škripa probila kroz tišinu noći, teško struganje

kamena i čitav deo tla, ne dalje od tri-četiri metra od mesta na kome su
stajali, počeo je da se pomera. Ogromna ploča, skrivena pod slojevima
prašine i ostataka, polako je propala u zemlju, van vidika, ostavljajući
rupu koja je zjapila.
Njih četvoro je prišlo do ivice i pogledalo dole. U rupi je bilo mračno
kao u rogu, ali mogli su videti da je ploča formirala platformu sa
stepenicama koje su vodile naniže.
“Šta ćemo da radimo?” upitala je Simralin.
Ejndžel Perez je zavrtela glavom, rune na njenom štapu ponovo su

- 117 -
postale tamne. Eriša je krenula da nešto kaže, a onda se zaustavila.
Kirisin je izgovorio reči koje ostali nisu mogli.
“Idemo dole”, rekao je.

***
Na zapadnom ulazu u groblje, skrivena u senkama drveća, Ejli je
uhvatila iznenadni dašak mirisa demona. Bio je nošen noćnim povetarcem i
dolazio je iz mraka na severu, duž izbočine jarka koji je označavao granice
Ba
Ašenela. Nekoliko sekundi kasnije, ugledala je dugačku, snažnu figuru
kako iskače iz tame, preskače zemljani nasip i bešumno se dočekuje
unutar groblja. Ejli ju je odmah prepoznala, bilo je to stvorenje koje ih je
pratilo celim putem od Kalifornije, stvorenje koje se dva puta borilo sa
lk
Ejndžel i dva puta bilo osujećeno.
Sada je bilo ovde.
Ejli nije bila iznenađena time što ih je pronašlo. Bilo je vešt lovac,
a
opasna zver koja je mogla da pronađe bilo koga i bilo šta. Ono što ju je
nd
iznenadilo bio je trenutak. Kako se desilo da ih je stvorenje našlo baš
sada, usred noći?
Nešto u tome nije delovalo kako treba. Ejli je posmatrala kako se
zver provlači kroz spomenike, njuškajući po zemlji, okrećući veliku glavu
ow

tamo i ovamo, tražeći miris. Nije se brinula da li će biti otkrivena.

Odrpanci ne ostavljaju miris, a ona je bila mnogo brža i mnogo lukavija od
demona. Mogla je da odleti iz svog skrovišta kada god to poželi. Ali bila
je znatiželjna da vidi šta će demon da uradi. Imao je neku svrhu na umu,
nl

ali njegovo lutanje kriz spomenike delovalo je tako besciljno.

Još uvek je posmatrala kada je postala svesna drugog prisustva, ovaj
je bio mnogo jači i bliži i prilazio joj je otpozadi. Trebao joj je samo
oa

trenutak da se seti da postoji još jedan demon, onaj iz odaja Veća, onaj
prerušen u vilenjaka.
Imala je vremena samo za jednu pomisao.
d

Beži!
A onda više nije bilo vremena.

***
Delorin je dotapkala do mesta na kome su ostaci vilin-stvorenja već
bledeli, tonući natrag u zemlju iz koje je i bilo stvoreno, ostavljajući za
sobom samo tanku belu haljinu koju je nosilo. Delorin je polizala odeću,

- 118 -
probajući njenu vlažnost, a onda pogledala ka mestu gde je drugi demon
brisao svoje ruke o travu groblja.
“Upamti šta sam ti rekao”, rekao je ovaj, gadljivo čisteći ono što je
ostalo od Ejli. “Imamo plan, a plan se neće menjati. Ubij samo ono jedno.
Ostavi ostale za kasnije. Možeš li to da upamtiš?”
Delorin je zagrizla vazduh između njih, pokazujući svoje poveće
zube. Mogla je da upamti onoliko koliko je bilo potrebno.
Glave pogrbljene među ramenima, tela ispruženog tako nisko da je
gotovo dodirivala tlo, šunjala se ka dubokim senkama i svom bezazlenom
plenu.

d
oa
w nl
do
an
lk
Ba

- 119 -
 DVANAEST
Dok su Kirisin i njegova družina zurili u crnu rupu koja je nastala
povlačenjem kamene ploče, dve stvari su se dogodile jedna za drugom.
Prvo su se baklje pričvršćene za kamene zidove stepeništa upalile i
oživele omogućivši im da vide stepenište koje je išlo tako duboko ispod
zemlje da im se kraj nije mogao videti. Drugo, dok su pravili svoje prve
oprezne korake naniže, ostavljajući Ašenel za sobom, kamena ploča je
Ba
kliznula natrag na mesto načinivši novi grebući zvuk koji ih je sledio u
mestu. Ploča je ponovo popunila otvor, potamnivši noćno nebo i našli su
se zatvoreni pod zemljom.
“Već mi se ništa od ovoga ne dopada”, rekla je Simralin.
lk
“Od nas se ne očekuje da ćemo se vratiti”, rekla je Ejndžel. “Tu nema
greške.”
Pogledali su se međusobno. Onda, razumevši se bez ijedne
a
izgovorene reči, nastaviše sa silaskom. Kirisin je krenuo napred da
nd
povede, ali ga je Simralin brzo pretekla uputivši mu pogled upozorenja
tom prilikom. Ako treba da dođe do nekih problema, govorio je taj pogled,
ona je bila spremnija da se sa njima suoči. Tome je teško mogao da se
suprotstavi i povukao se nazad, hodajući kraj Eriše. Mislio je o tome kako
ow

nisu poneli gotovo nikakvo oružje za odbranu.

“Bilo bi dobro kada bismo se držali blizu jedni drugih”, primetila je
Ejndžel tik iza njih.
Kirisin se osvrnuo. Rune izrezbarene na njenom štapu bledo su sijale
nl

u mraku, polako pulsirajući. Njeno lice bilo je zategnuto i koncentrisano, a

njen oči su nemirno gledale unaokolo dok su silazili, njeni koraci bili su
nečujni u skoro potpunoj tišini. Možda im u društvu viteza Reči nije bila ni
oa

potrebna neka druga zaštita.

Osluškivao je svoje disanje, za koje mu se činilo da predstavlja
najglasniji zvuk na stepeništu. Probao je da ga utiša i nije uspeo. Srce mu
d

je lupalo i osećao je to kao ujednačeno kucanje u ušima i pokušao je da i

to utiša ali ni u tome nije uspeo. Vazduh je postajao sve hladniji kako su
silazili, miris suvog šumskog tla zamenio je miris vlažnog kamena i kišom
natopljenog lišća. Negde dalje ispod, mogao je da čuje kako voda prska
preko kamenja. To ga je podsetilo na planinske pećine koje je istraživao
kao dečak i na grobove mrtvih onih dana kada je padala kiša na
sahranama.

- 120 -
 Stepenice su vodile dugo naniže pre nego što su se završile uskim
hodnikom koji je vodio u nešto što je izgledalo kao prirodni otvor. Baklje
u plamenu su nastavile da im označavaju put, male svetlucave tačke koje
su nestajale u tami. Oprezno su se kretali napred, osluškujući tišinu koja je
okruživala tihe zvuke njihovog dahtanja i njihovih koraka, napetih čula i
iščekujući da se nešto desi. Postojalo je nešto ovde dole, nešto što su bili
predodređeni da nađu onog trenutka kada su odlučili da uđu. Pitanje koje
nije imalo odgovora, što je napajalo njihove sumnje i strahove, bilo je da li
je to bilo nešto za šta će se ispostaviti da je opasno.
Odjednom je Simralin podigla ruku, pokazujući im da stanu.

d
“Čekajte.” Stajali su u tišini, osluškujući. Nakon par trenutaka, mogli su

oa
da čuju tihi zvuk koji je dopirao negde spreda, tihi, piskav šapat. Kirisin je
pokušao ali nije uspeo da ga prepozna. Instinktivno je osetio, iako nije
mogao da objasni razlog za to, da je to bilo upozorenje, ali nije mogao da

nl
kaže na šta ih je upozoravao.
Simralin ih je još nekoliko trenutaka držala u mestu, osvrnuvši se
kako bi bila sigurna da su svesni čudnog zvuka, a onda ih je ponovo
w
pokrenula napred. Prilaz je oštro zavijao ulevo i ponovo se ispravljao na
desno. Počeli su da se pojavljuju stalaktiti, isprva mali, a onda dovoljno
do
veliki da nadvise one koji prolaze ispod njih – ogromna kamena koplja iz
kojih su padale kapljice vode, ledeno hladne kada su udarile Kirisina po
licu. Pogledao je naviše i našao se kako zuri u šumu zašiljenih kamenih
an

spirala tako gusto zbijenih da uopšte nije mogao da vidi tavanicu.

Prolaz se završavao dvoranom kojom je dominiralo jezero crne vode
koje je ispunilo udubljenje na sredini pećine. Površina vode bila je ravna i
lk

mirna, kao da nije bila sačinjeno od tečnosti već od neprozirnog stakla.

Sama dvorana bila je toliko velika da su zidovi nestajali u tami, nevidljivi
Ba

osim na mestima gde su sićušne baklje hrabro gorele u teškoj pomračini.

Ali ni dvorana ni jezero nisu privukli njihove poglede. Bila je to
grupa kamenih kripti i grobnica koje su rasle iz poda pećine. One najbliže
imale su natpise koji su se mogli pročitati na svetlu baklji. Na nekima je
bilo urezano slovo G. Neke su nosile ime GOTRIN.
Kirisin je zurio otvorenih usta. Koliko ih je bilo ovde? Delovalo je da
ih ima na desetine. Možda i više od stotinu.
“Oni su svi sahranjeni ovde dole”, rekao je naglas ono o čemu je
razmišljao, reči koje su mu došle nepozvane. “Oni iz Panceinog vremena,
svi su sahranjeni ovde. One grobnice iznad ne pripadaju njima.”

- 121 -
 Nije znao kako je ovo znao; jednostavno jeste. Već je krenuo napred,
krećući se ka tom kamenom vrtu, napipavajući put ka grobnici koju je
tražio u svojoj glavi. Nije mogao da kaže zašto, ali je osetio da ga zove,
privlačeći ga kao da mu to govori neki glas. Pomerio se u odgovor na taj
tihi glas, nesvestan gotovo ničeg drugog. Ostali su ga pratili, gledajući
zbunjeno jedni u druge. Ali puštajući dečaka da ide putem koji je odabrao.
Spustio se gotovo do ivice jezera i stao pred jednim kamenim blokom
trougaonog oblika. Uklesana na vrhu, na kratkoj, pljosnatoj strani trougla,
Ba
stajala su slova P, R i G.
Odjednom je postao svestan da je šaputanje koje je čuo ranije
dolazilo upravo odavde. Ali su se visina i ton promenili i sada je to bio
manje nejesan zvuk a sve više razgovetan glas.
lk
“Ovde je”, rekao je.
Još nije ni izgovorio reči do kraja a baklje svuda oko njih su počele
da trepere i da se mute a crna voda jezera da se vrtloži. Vetar je dunuo
a
tamo gde je ranije bila samo tišina, iznenadni nalet koji je dunuo sa
tavanice i prohujao preko poda pećine. Bio je trenutno snažan, nateravši
nd

četvoro uljeza da čučnu i pokriju oči. Kirisin se sakrio iza Panceine

grobnice, obgrlivši jednom rukom hladan kamen, glave pognute da zaštiti
oči.
ow

“Kirisine!” začuo je kako je Eriša prodahtala.

– Zašto mi dolaze živi –
Glas je bio nizak i grub kao šljunak i odjekivao je pećinom sa
nestankom vetra, tišina se iznova vratila, duboka i trajna.
Podigao je glavu i našao se licem u lice sa seni stare žene.
nl

Sen je stajala na vrhu Panceine grobnice i on je odmah znao da je to

bila ona. Bila je mala i mršava, pognuta u ramenima kao da nosi nešto
oa

teško, njeno lice je bilo tako izborano da je izgledalo kao koža koja se
istrošila vremenom i korišćenjem. Ali njene oči bile su oštre i mirne dok
ga je posmatrala, a njeni prsti na čijim vrhovima su se nalazile kandže
stezale su štap snagom koja je prkosila njenoj krhkoj pojavi.
d

Nikada nije video sen. Čuo je priče o njima, ali one su mu uvek
delovale kao plod suviše razvijene mašte. Progutao je sa teškoćom.
Misliće drugačije nakon ovoga.
Svetlost baklji, ponovo mirna, prolazila je kroz providnu priliku
starice sa treperenjem od prelamanja, a njena pojava se talasala i smirivala
kao magla.

- 122 -
 – Zašto mi dolaze živi. Njima nije mesto ovde –
Ponovo je progovorila i ponovila pitanje. Njen glas je strugao i vukao
se preko reči. Njene oči su promenile boju i prešle iz crne u opasno
zelenu.
“Nismo imali izbora”, odgovorio je, znajući da mora nešto da kaže.
“U potrazi smo za plavim Vilinkamenovima, a dnevnik koji smo otkrili je
rekao da se mogu naći u grobnici Pancee Rolt Kruer.”
Posmatrala ga je bez reči, očiju upravljenih pravo ka njemu.
Sačekao je trenutak, a onda upitao: “Da li ste vi ona? Da li ste vi
Pancea Rolt Kruer?”

d
– Ja sam kraljica Pancea Rolt Gotrin. Ukaži mi poštovanje –

oa
“Oprostite, vaše veličanstvo”, rekao je brzo. Pokušao je da smisli šta
sledeće da kaže. “Ja sam Odabrani. Ona je takođe.” Pokazao je ka Eriši.
“Elkris nas je poslala da pronađemo plave Vilinkamenove. Događa se

nl
strašan sukob na svetu između demona i njihovih saveznika i vilenjaka i
ljudi. Demoni pobeđuju. Elkris kaže da se nalazi u opasnosti i da mora biti
premeštena. Ona kaže da moramo da upotrebimo plave Vilinkamenove da
w
pronađemo Loden i smestimo je unutra.”
Oklevao je, a onda pokazao na Ejndžel. “Ovo je vitez Reči, poslata
do
da nas upozori da će naš svet biti uništen. Reč kaže da vilenjaci moraju da
napuste Sintru. Da bismo to uradili, moramo da ponesemo Elkris sa
sobom. Zato smo došli ovde, u potrazi za mestom odakle da počnemo.”
an

– Započeli biste svoje putovanje sa mrtvima? Zar to nije čudno?

Mrtvi nemaju šta da ponude živima. Mrtvi pripadaju prošlosti i nikada
neće pripadati sadašnjosti. Mrtvi se ne pretvaraju da ih je briga šta se
lk

dešava ili šta će se desiti. Mrtvi samo hoće da sačuvaju ono što je njihovo
–
Ba

Podigla je ruku i pokazala na njih, jednog po jednog. Dok je to radila,

Kirisin je osetio kako ga probada hladan bes, koji je izvirao iz mračnog
srca same seni.
– Upali ste na mesto kome ne pripadate. Ušli ste na svetu zemlju i
oskrnavili je. Vaša arogancija me vređa –
Podigla je ruke i zamahnula njima kroz vazduh sa obe strane, šaljući
čudne zrake svetlosti sa vrhova svojih prstiju. Svetlost se prelamala i
smestila po vrhovima okolnih grobnica, buknuvši nakon dodira sa svakom
od njih.
Onda je sam vazduh ustreptao i seni mrtvih Gotrina počele su da se

- 123 -
dižu iz svojih grobova, podižući se u pomračini u avetinjski belim
prikazama, obrisi njihovih tela i lica treperili su kao tečnost, šapat njihovog
buđenja bio je kakofonija siktanja koja se poklapala sa onim koje su prvo
privukle Kirisina i njegovu družinu. Jedan po jedan, pojavljivale su se seni
svih veličina i oblika, duhovi su izlazili iz stena koje su čuvale njihove
posmrtne ostatke.
Kirisin je uzmakao za korak. Osećao je neizgovorenu pretnju u
njihovom prisustvu, mračnu i hladnu kao bes koji je izvirao iz Panceinog
Ba
srca. Mrtvi nisu želeli žive ovde u svom utočištu i bili su spremni da
otkriju, bez ikakvog okolišanja, šta je njegov upad značio.
“Došli smo zato što smo morali!” ponovio je u očaju. “Da li želite da
živi postanu mrtvi kao što ste vi? Da li mislite da grešimo što pokušavamo
lk
da ih spasemo?”
Sene Gotrina počele su da se prikradaju sve bliže, ploveći na
hladnom vazduhu pećine, stežući krug oko njih. Simralin je već stajala kraj
a
njega i bio je svestan toga kako im prilaze i Ejndžel i Eriša. Krajičkom oka
je uhvatio Ejndželin crni štap, njegove rune bleštale su belom vatrom.
nd

“Ako nam ne pomognete, svi vilenjaci će umreti!” insistirao je.

– Mrtve nije briga za žive i njihove probleme –
Podigla se sa poklopca svoje kripte i stala na zemlju. Bila je mala, ali
ow

mogao je da oseti kako moć isijava iz njene nestvarne prilike u hladnim

talasima.
“Odmakni se od nje, Kirisine”, naredila mu je sestra. “Odmakni se
odmah!”
Kada nije uspeo da se dovoljno brzo pokrene, grubo ga je povukla za
nl

rame i odvukla ga. Ali sena Pancee Rolt Gotrin je nastavila da prilazi,
napredovala je polako i neumoljivo dok je klizila kroz tamu koja ih je
oa

razdvajala.
“Šta će biti sa magijom?” pitao je Kirisin, sada očajan. “Magijom
koju ste pokušali da zaštitite? Ako vilenjaci umru, i magija će umreti!”
– Magija ne može da umre. Magija živi čak i posle smrti –
d

“Ne ako nema nikoga da njom rukuje! Bez živih, ona ne može da raste
niti da se menja! Ne može da se razvije u novim pravcima. Ostaje statična
i uspavana! Na kraju, oslabiće zbog toga što je niko ne koristi i u
potpunosti nestati!”
Jedva da je i bio svestan onoga što govori, oslonivši se na instinkt,
govoreći bilo kakve reči koje će uticati na sen. Nije mogao da kaže šta bi

- 124 -
to moglo biti; samo je znao da mora da pronađe način da dopre do nje.
Na njegovo iznenađenje, prestala je da se kreće. Iza nje, ostale seni su
se takođe zaustavile. Ledeni talasi koji su izbijali iz njihovih avetinjskih
prilika malo su oslabili. Pancea Rolt Gotrin ga je proučavala. Jedna
sasušena ruka se podigla i pokazala ka njemu.
– Šta ćeš uraditi sa Vilinkamenovima ako ih dam tebi? U koju svrhu
ćeš ih iskoristiti –
“Upotrebiću ih da pronađem Loden Vilinkamen, a onda Loden da
spasem Elkris i njen narod.” Oklevao je. “A onda ću uraditi sve što mogu
da ubedim vilenjake da pronađu magiju koju su izgubili.”

d
– Hoćeš da me umiriš. Vilenjaci nikada neće pronaći svoju magiju.

oa
Zaboravili su njenu svrhu. Promenili su svoj način života i tako zauvek
izgubili magiju –
“Stari svet se bliži kraju”, rekla je Eriša iznenada. “U novom će im

nl
magija možda ponovo biti potrebna. Ako žele da prežive, biće primorani
da krenu iznova.”
“Ako ne bude više vilenjaka, ako nema više ljudi, ako ostanu samo
w
demoni i demonski soj, kakva je svrha magije?” upitao je Kirisin. “Magiji
je potrebno da neko njome rukuje ako želi da ispuni svoju svrhu. Zar nema
do
načina da je povratimo? Ne može biti potpuno van domašaja.”
– Magija leži duboko u zemlji, gde se oduvek i nalazila. Magija je
elementarna i vilenjacima je bila od koristi sve dok nisu ustuknuli pred
an

ljudima. Zašto bi se to promenilo –

Još uvek nije bila ubeđena, ali je sada bar slušala, uzimajući u obzir
ono što joj je pričao. Kirisin je osetio nalet nade. Možda je, nakon svega,
lk

postojao način da se ona predomisli.

Ali samo što je postao spreman da poveruje da će sene koje su štitile
Ba

ove grobnice i njihove tajne možda biti voljne da podele sa njima ono što
su čuvale skriveno, Pancea je ponovo krenula napred ka njemu, ispružene
ruke.
– Pusti me da te dodirnem –
Skupio se pred njom. Ako ga dodirnu mrtvi, seni, šta će se desiti sa
njim? Da li je samo jedan dodir dovoljan da mu oduzme život? Nije znao i
nije želeo to da otkrije.
Ispružio je ruke. “Mislim da ne bi trebalo to da radite.”
“Beži od njega!” viknula je Simralin, iskoračivši pred svog brata.
Sena se okrenula ka njoj, ispružena ruka se malo pomerila.

- 125 -
 – Glupa devojčice –
Reči su visile zamrznute u vazduhu u tišini koja je usledila. Onda su
se Panceine ruke ispružile i Simralin je poletela unazad, odnevši Erišu i
Ejndžel sa sobom i rasule su se kao lišće na snažnom vetru. Ležale su
tamo gde su pale, nepomične.
Kirisin je pokušao da se okrene i beži, ali nije mogao da se pomeri.
Uspaničio se, boreći se sa nevidljivim vezama koje su ga držale. Ništa nije
pomagalo.
Ba
– Pusti me da te dodirnem –
Sen se sada nalazila pred njim. Trebalo mu je svako zrno volje koje
je mogao da sakupi, ali se umirio i ispravio. Ako nije mogao da izbegne
ovo, uradiće šta može da se suoči sa tim na pravi način. “Molim vas,
lk
nemojte da me povredite”, prošaptao je.
Sena se zaustavila pravo ispred njega. Oči podjednako bledih i
praznih kao beli kamenovi zurile su sa drevnog, uništenog lica.
a
– Ako lažeš, ja ću to znati. Ako me varaš, ja ću to znati. Ako nemaš
srca ili hrabrosti, ja ću to znati –
nd

Njena ruka se ispružila ka njemu, dotakla mu gradi i prošla unutra.

Mogao je da oseti kako prolazi, preplavila ga je hladnoća, duboka i bolna.
Zadrhtao je, ali se držao mirno, posmatrajući kako ruka, onda zglob, a onda
ow

konačno i cela podlaktica nestaju u njegovom telu. Isijavala je hladnoću,

ispunjavala njegove grudi u stomak, širila se dalje njegovim udovima i
konačno stigla do glave.
Bila je to drugačija vrsta hladnoće, kakvu nikada ranije nije iskusio,
koja se nije mogla porediti ni sa čim što je do tada znao.
nl

Čekao je da umre.
Unutra, mogao je da oseti promenu u hladnoći, koja je izgleda
oa

odgovorala sporim pokretima njene ruke u njegovim grudima.

Ja se ne plašim, rekao je sebi i poželeo da je to tako.
Onda je progovorila.
– Kirisine Beloruse. Ti ne lažeš. Ti ne varaš. Ne nedostaje ni srca ni
d

hrabrosti. Mlad si, ali tvoje reči su valjane. Osećam u tebi razlog da
ponovo verujem. Osetila sam to kada si dotakao moje ime urezano na
grobnici moje porodice. Osećam to sada –
Njena bleda prilika je zatreptala kada se približila, sve dok se njeno
naborano lice nije našlo na samo nekoliko centimetara od njegovog.
– Ti si zaista Odabrani. Ti si taj. Ti imaš magiju u sebi, u svojoj

- 126 -
prošlosti i budućnosti. Ti imaš dar –
Polako je povukla svoju ruku iz njegovog tela. Dok je to radila,
hladnoća se osipala i onda nestala. Njene blede oči zurile su u njega.
– Daću ti ono što tražiš. Verovaću da ćeš održati reč. Spasi žive, ako
možeš. Pronađi Loden. Odvedi vilenjake na sigurno. Ali upamti svoje
obećanje. Kada se to završi, ubedićeš ih da pronađu i upotrebe ponovo
svoju magiju. Obnovićeš stare običaje –
Sačekala je na njega i on je klimnuo. “Obećavam.”
– Moraš ovo da uradiš sam –
Oklevao je. “Imam prijatelje koji će mi pomoći, Erišu, Simralin i

d
Ejndžel Perez, one koji su došli sa mnom.”

oa
Njena usta su se otvorila i zatvorila u nečemu što je izgledalo kao
nečujan krik. Ruke su joj se spustile kraj bokova.
– Moraš ovo da uradiš sam –

nl
Odlebdela je nazad ka svojoj grobnici, i dok je to radila i ostale sene
su se takođe povlačile, na desetine nestvarnih prilika se vraćalo u tamu.
Jedna po jedna, stizale su do svojih kamenih grobova i nestajale.
w
Ona je bila poslednja, lebdeći za trenutak dok mu je šaptala.
– Hrabri dečače. Moraš ovo da uradiš sam –
do
Onda je više nije bilo a tišina, koja se spustila kao prašina
uskovitlana vetrom, bila je zaglušujuća.
an

***
Stajao je u mestu veoma dugo. Kada se kasnije sećao toga, delovalo
je kao da su prošli sati, ali znao je da su u pitanju bile samo sekunde.
lk

Razmišljao je o onome što je rekao, o tome kako mora da uradi ono što ga
je zamolila. Bila je tako uporna, tako sigurna. Odbacila je bilo kakvu
Ba

mogućnost da će njegova sestra, Eriša ili Ejndžel Perez odigrati neku ulogu
u tome. Nije to mogao da razume. Kako to da one neće biti uključene u
ono što on treba da uradi?
Osetio je kako hladnoća dvorane prodire u njega, drugačija vrsta
hladnoće od one nakon dodira seni, drugačije je pekla. Mogao je da oseti
miris kamena i vode, miris minerala i zemlje, stare ustajale pomračine na
mestu na koje živi nisu dolazili vekovima.
Mogao je da oseti u kojoj meri se nametnuo i u kojoj meri nije tu
pripadao.
A onda su ga okružile njegove tri saputnice, stežući ga, pozivajući ga

- 127 -
po imenu, rasejavši njegove misli u sećanja.
“Mali Ki.” Simralin je oštro izgovorila njegovo ime, jednom snažnom
rukom stežući ga za rame. “Da li si dobro?”
Klimnuo je, uhvativši njen pogled. Izgledala je nesumnjivo nervozno i
nemirno na način koji je retko viđao kod nje. Nasmešila se ohrabrujuće.
Bila je zabrinuta za njega. “A ti, Sim? Daleko te je odbacila.”
Njegova sestra je zavrtela glavom. “Ne sećam se. Sve mi se smračilo,
a kada sam se probudila ona je nestala – kao i ostali koji su bili sa njom –
Ba
a ti si stajao ovde sam.”
Pogledao je ka Eriši i Ejndžel i one su klimnule potvrdno. “Nikada
nisam nikome dozvolila da mi to uradi”, rekla je ova druga, sa gorčinom
koja je provejavala kroz njene reči. “Ne želim da mi se to ikada više
lk
desi.” “Mrtvi vilenjaci imaju veliku moć”, rekla je Simralin. “Posebno ako
su posedovali magiju u svojim prošlim životima. Čula sam oca kako priča
o tome. Pancea Rolt Gotrin je bila čarobnica. Ponela je nešto te magije sa
a
sobom u grob.”
“Možemo li da idemo sada?” Eriša je upitala oštro, obgrlivši se
nd

rukama. Njene nežne crte lica bile su izvijene u gađenju. “Moraćemo da

pokušamo nešto drugo, da pronađemo drugi način da povratimo
Vilinkamenove. Ali ne večeras. Ne želim više da budem ovde večeras.”
ow

Simralin je obavila raku oko njenih ramena. “Ne krivim te. Meni je
još uvek hladno od toga kako su me seni naterale da se osećam.” Njen
stisak se pojačao. “Ali došli smo ovde da pronađemo Vilinkamenove i
nećemo otići bez njih...”
“I ne moramo da odemo bez njih”, prekinuo je Kirisin. Njegova ruka
nl

je ležala na džepu tunike, pritiskajući nešto unutra. Petljao je oko preklopa

na trenutak, a onda izvukao malu kožnu vreću.
oa

Ispružio ju je prema njima. “Upravo sam shvatio da je ovde.

Jednostavno sam to osetio. Znam šta je to. Gledajte!”
Odvezao je kanap i istresao sadržaj na dlan. Tri savršeno oblikovana
plava draga kamena su svetlucala i sjajila se na bledim zracima baklji,
d

jasno svetleći u tami.

“Vilinkamenovi!” Simralin je prošaptala.
“Rekla je da će mi ih dati. Bila je to pogodba koju je ona sklopila u
zamenu za moje obećanje da ću se potraditi da ubedim vilenjake da
povrate svoju magiju. Rekla mi je da mi veruje da ću uraditi ono što sam
obećao.”

- 128 -
 Ejndžel je brzo prišla i pogledala u dragulje. “Da li si siguran u to šta
su oni?”
Kirisin je zavrteo glavom. “Niko živ nije nikada video Vilinkamen.
Ali ja znam. Ovo su Vilinkamenovi. Plavi, za traženje, kao što su knjige i
Elkris obećali.” Spustio je pogled ka kamenovima a onda ponovo
pogledao u nju. “Imamo ono što nam je potrebno da pronađemo Loden.”
Raspoloženje im je bilo mnogo bolje kada su krenuli nazad u tunel ka
stepeništu koje je vodilo naviše, njihovi prigušeni glasovi bili su uzbuđeni
i nestrpljivi dok su pričali o tome šta će dalje uraditi. Pošto su imali
Vilinkamenove u rukama, Eriša je mislila da bi trebalo da ih iznesu pred

d
Visoko veće i njenog oca i zahtevaju da im se dozvoli da ih upotrebe da

oa
pronađu Loden. Ejndžel se složila. Bilo bi bolje da imaju podršku i
odobravanje vilenjačke zajednice a još bolje ako im i pomognu u njihovoj
potrazi. Sasvim sigurno neće uskratiti pomoć sada kada su imali plave

nl
Vilinkamenove kao dokaz da je ono što je Elkris tražila od Eriše i Kirisina
moguće.
Ali Kirisin i njegova sestra nisu bili tako sigurni. Oboje je imalo
w
razloga da sumnja kolika će biti podrška Arisena Belorusa. Oboje je bilo
zabrinuto u vezi sa kraljevom reakcijom na njihovo otkriće. Šta ako bude
do
odlučio da potraži Vilinkamenove u ime vilenjačkog naroda? Kada budu
otkrili da su u njihovom vlasništvu, nisu nikako mogli da spreče kralja da
ih oduzme. Arisen Belorus je bio snažna ličnost i moćan vladar; ako on
an

bude odlučio da Kamenovi budu pod kontrolom prestola, kakve god bile
odlike njegovog rezonovanja, čak ni Visoko veće neće biti u stanju da mu
se suprotstavi.
lk

Ali postojao je još jedan veći problem, onaj koji niko od njih nije
želeo da razmotri. Šta ako je kralj demon koga je Ejli osetila u odajama
Ba

Visokog veća? Kakvu šansu bi onda imali da zadrže Vilinkamenove?

Još uvek su mozgali o tome dok su se penjali stepeništem ka izlazu iz
podzemlja. Kirisinu je za trenutak palo na pamet kako će ponovo izaći ako
je teška ploča još uvek zatvorena, a onda je shvatio da će im Panceina sen
sigurno omogućiti da izađu ako im je već dala Vilinkamenove. Bilo je
upravo tako kada su stigli do vrha stepeništa i otkrili kako mesečina sija
kroz otvor, miris šume i noći se pojavio da ih dočeka. Kirisin ga je duboko
udahnuo kada su zakoračili napolje u Ašenel, hladnoća pećinskog kamena
je ustuknula pred mekoćom šumskih povetaraca.
Iza njih, kamena ploča je kliznula natrag na mesto, zatvorivši

- 129 -
stepenište i podzemlje. Gotovo istovremeno, dašak vetra je naneo lišće i
grane preko; za nekoliko sekundi, nije bilo dokaza da je otvor ikada
postojao.
Kirisin, na čelu, okrenuo se ka ostalima. “Možemo ponovo da se
nađemo...”
Zaustavio se usred rečenice jer mu je pogled iznenada privukla
Ejndžel Perez. Vitez Reči se spustila u čučanj, oči su joj odmah prelazile
po okolini. Shvatio je šta se dešava trenutak pre nego što je ona uzviknula.
Ba
“Demon!”
Okrenula se napravivši krug, crnim štapom je prošla kroz tamu i
Kirisin je shvatio da ona ne zna gde se nalazi demon. Eriša i Simralin su se
upravo okrenule na njen povik kada je čudovište izletelo iz senki u
lk
mračnom naletu. Dugačko i vitko, njegovo telo četvoronožne zveri iz
noćnih mora sručilo se među njih. Simralin, sa parom dugačkih noževa koji
su se pojavili u njenim rukama kao magijom, jurnula je ka njemu dok je
a
proletalo kraj nje. Čudovište je vrisnulo i izvilo svoju glavu na jednu
stranu. Eriša je bila odbačena u stranu; zamlatarala je rukama od udarca, a
nd

sa njenih usana začuo se uzdah. Zver je navalila, sada pravo na Kirisina.

On se spustio u odbrambeni čučanj i užurbano petljao u potrazi za
bodežom.
ow

Onda se Ejndžel našla između njih, podignuvši svoj crni štap, njegova
magija je eksplodirala pravo u demona. Silina udarca odbacila je demona
u jednu stranu, promenivši pravac njegovog napada tek toliko da promaši
dečaka. Probao je da ponovo napadne, ali su mu pokreti postali čudni, kao
da ga nešto vuče lancima. Zateturao se, ispravio, a onda ponovo zateturao.
nl

Kada se ponovo okrenuo nazad a mesečina okupala njegovo strašno

lice, Kirisin je shvatio šta je posredi. Jedan od Simralininih noževa bio je
oa

do balčaka zariven u njegovu očnu duplju, crna krv kuljala je preko drške.
Demon je vrisnuo još jedan poslednji put, zvuk je bio grub i ledio je
krv u žilama i svi su se skamenili na svojim mestima. A onda je nestao u
noći.
d

Ejndžel je jurnula za njim, lica iskrivljenog od besa a onda stala. Nije

bilo svrhe. Demon je nestao, a ona nije mogla da ga uhvati.
Simralinin preostali nož je uhvatio mesečinu dok ga je vraćala natrag
u korice.
“Seni!” prosiktala je. Njeno lice bilo je bledo i zategnuto. “Moja
oštrica je trebalo da ga ubije. Kako je još uvek živ?”

- 130 -
 Onda je Kirisin ugledao Erišu. Ležala je na leđima, njeno grlo bilo je
crvena mrlja na njenoj beloj koži. Krv je liptala iz strašne rane koja je
dopirala sve do kostiju njenog vrata. Uzaludno je pokušavala da govori,
rukama je pipajući tražila svoje uništeno grlo. Kirisin je jurnuo ka njoj,
dok su se Ejndžel i njegova sestra nalazile tik iza njega. Erišin pogled je
pronašao njegov, ogledalo njenog očaja i straha, njenog shvatanja toga šta
joj se upravo dogodilo.
A onda je krv prestala da lipti, ruke su joj pale kraj tela, a oči se
slepo ukočile u mestu.
“Eriša”, prošaptao je užasnut.

d
Nazad iz pravca kapije kroz koju su ušli, digla se vika. Kućna straža,

oa
upozorena na njihovo prisustvo. Kirisin je zatreptao. Kako to može biti?
Kako su mogli da se pojave tako brzo? Imao je tek toliko vremena da
shvati da je to nemoguće osim ako ih neko nije upozorio ranije, a onda ga

nl
je Simralin povukla za sobom.
“Moramo da idemo, Mali Ki”, rekla je.
Gledao je u nju u neverici. “Ali ne možemo...”
w
“Oni dolaze!” ljutito je viknula na njega, praktično ga bacivši ispred
sebe. “Ne možemo da im dopustimo da nas nađu! Beži!” Ejndžel je već
do
bežala, jureći dalje od glasova. Kirisin je bacio poslednji pogled na Erišu,
osetio je da mu izmiče sve čemu se nadao dok je to radio, a onda je počeo
da trči.
an
lk
Ba

- 131 -
 TRINAEST
Ejndžel Perez nije imala pojma kuda beži, već samo od čega beži –
Eriše, koja je ležala na zemlji, krvareći do smrti, okružena rojem
proždrljivaca privučenih mirisom i ukusom njene smrti, tamne senke koje
njeni drugovi nisu mogli videti. Povici vilenjačkih čuvara su joj davali
krila, jasno podsećanje na to kako su stvari krenule strašno loše. Još uvek
omamljena onim što se desilo u grobnicama Gotrina, još uvek se boreći sa
Ba
neizbežnim posledicama onoga što je to značilo – posledicama koje je
možda samo ona shvatila – reagovala je više vođena svojim emocijama
nego razumom.
Simralin ju je pretekla, njene duge noge su gutale razdaljinu između
lk
njih. “Ti ne znaš kuda ideš!” viknula je dok je jurnula kraj nje. “Prati me!”
Ašenel je bio ogroman i Ejndžel je sve delovalo isto, skupine
kamenih spomenika i grobnica, mauzoleja i kripti, sećanja na mrtve među
a
raštrkanim drvećem i cvetnim žbunovima, sve je bilo prekriveno hladnom
nd
belom mesečinom koja je dopirala sa tamnoplavog neba. Osluškivala je
zvuk svog disanja i svoje korake dok su krici njihovih progonitelja
nestajali u daljini. Stegla je svoj crni štap i mučno pomislila u zlokobnoj
tišini kako ponekad čak i vitez Reči može malo toga da učini.
ow

“Ejndžel!”
Okrenula se začuvši zvuk svog imena i ugledala Kirisina kako
očajnički pokušava da održi korak. Usporila je i zaustavila se. Ispred nje,
Simralin se osvrnula, videla šta se dešava i takođe se okrenula.
nl

Kirisin se sa mukom zaustavio pred njom. “Čekaj”, prodahtao je. “Šta

je sa Ejli?”
Bilo je krvi na njegovim šakama i na prednjem delu tunike. Erišine
oa

krvi, od njegovih uzaludnih pokušaja da joj zaustavi krvarenje. Oči su mu

bile prazne i odsutne, gledale su a ništa nisu zapravo videle, brzo je
treptao, kao da pokušava da razbistri pogled. Izgledao je kao da je na ivici
d

kolapsa, grudi su mu se sa mukom podizale, lice je bilo prekriveno znojem

i prašinom, telo sve od kostiju i bez mišića delovalo je kao da će se
svakog trenutka raspasti, otrcano strašilo skinuto sa svoje motke u polju i
pušteno da ide u svet, mučeći se da nauči kako da se kreće.
“Šta je sa njom, Ejndžel?” Pao je na jedno koleno, teško dišući. “Ne
možemo da je tek tako ostavimo!”
Suze su ispunile Ejndželine oči i ona je zavrtela glavom. Mala Ejli,

- 132 -
njena samopostavljena savest, njena saputnica i prijateljica. Pomisao na
odrpanca ju je zabolela na način za koji je mislila da nikada neće proći.
“Ona je mrtva, Kirisine.”
Simralin se pojavila kraj nje, zbunjenost se ogledala na njenom
snažnom licu dok je pogledom prelazila sa jednog na drugo. “Mrtva? Kako
možeš to da kažeš?” Kirisin je bio užasnut. Ejndžel je stegnula usne. “Zato
što bi nas upozorila da nije mrtva. Onaj demon nikada ne bi prošao kraj
nje.”
“Ali ne možemo to da znamo zasigurno!” Kirisin je navaljivao. Iz
načina na koji je to rekao, Ejndžel je znala da mu je bilo potrebno da

d
veruje u to. Trebalo mu je da veruje da je on u pravu, da još uvek ima

oa
nade za Ejli. Možda zato što nije bilo nikakve nade za Erišu i da bi bilo
previše za njega da čuje da je izgubio obe. Ali Ejndžel je bila veteran sa
ulica i gubila je i druge koji su joj bili dragi isto koliko i Ejli. Gubitak

nl
Džonija ju je gotovo uništio, ali je preživela to. Preživeće i gubitak Ejli.
Morala je. Živi ne mogu da vrate mrtve. Sećanja na mrtve su sve na šta
mogu da se oslone.
w
Krenula je da to kaže Kirisinu, ali on je već gledao preko svog
ramena. “Možda grešiš. Šta ako grešiš?”
do
Krenula je da kaže da ne greši ali se zaustavila. Šta ako greši? Šta
ako je, uprkos onome što je znala duboko u sebi, Ejli još uvek živa? Nije
joj delovalo kao da je to moguće, ali grešila je i ranije. Duboko je
an

uzdahnula. “U redu. Vratiću se da pogledam.”

“Ne.” Simralin je odmah rekla, zakoračivši ispred nje. “Ti si
poslednja koja treba da ide. Verovatno te već traže. Idem ja. Još jedan
lk

vilin-lovac neće privući neku posebnu pažnju.”

Okrenula se ka Kirisinu. “Odvedi Ejndžel do kuće. Čekajte unutra.
Ba

Nemojte da palite lampe. Nemojte da radite bilo šta što može privući
pažnju. Ako vidite da neko dolazi, bežite odatle. Ako se izgubimo, naći
ćemo se na severnoj raskrsnici kraj Kamene kule.” Sagnula se i zagrlila ga.
“Budi oprezan, Mali Ki.”
Onda je otrčala odatle, ne vraćajući se direktno nazad u pravcu iz
koga su došli već malo udesno, odabravši da priđe izokola što će joj
omogućiti da se izvuče iz Ašenela i dođe tragačima sa leđa. Ejndžel se
nadala da oni ne znaju koga tačno traže, ili će Simralin upasti u nevolju.
Onda se dečak okrenuo ka njoj. “Onaj demon. Znao je...”
“Oni demoni”, prekinula ga je brzo. “Bilo ih je dvojica. Ali ne sada.

- 133 -
Kad stignemo do tvoje kuće. Onda možemo da pričamo.”
Ponovo su krenuli, Kirisin je vodio dalje. Ejndžel se držala blizu
njega, čuvajući ga, kao štit. Još uvek je bio u opasnosti, možda više nego
što je ona bila. Još uvek je razmišljala o onome što se desilo tamo, zašto
su se demoni koncentrisali na to da ubiju Erišu, zašto nisu umesto toga
pokušali da ubiju nju. Ona je bila ta koja je predstavljala najveću pretnju
za njih, posebno sada kada više nije bilo Ejli. Ako je stvarno nestala. Ako.
Ali ona je znala. Znala je to na isti način kao što je znala i da Džonija
Ba
više nema kada se nije vratio one noći pre mnogo godina.
Ubrzo potom su izašli iz Ašenela i krenuli ka grupi koliba i vrtova
duž krivudave staze koja ih je vodila bližu okolne divljine. Nije bilo
naznaka da nešto nije u redu. Svetla nisu gorela u kućama, niko nije hodao
lk
stazama. Jednom je zalajao pas. Jednom je sova proletela blizu njih. Ništa
više. Bar ovde su vilenjaci još uvek spavali.
Kada su stigli do Kirisinove kuće, zastali su kako bi bili sigurni da ih
a
niko ne čeka u senkama, a onda se provukli kroz vrata, zatvorili ih i
zaključali za sobom. Kirisin ju je poveo u kuhinju, koja se nalazila u
nd

zadnjem delu kuće, i bez pitanja joj nasuo jednu čašu piva. Nakon što je i
sebi sipao jednu, poveo ju je nazad kroz kuću do mesta blizu jednog od
prednjih prozora gde su mogli da pričaju dok motre napolje.
ow

Kirisin je pokušao prvi nešto da kaže, mučeći se da nađe prave reči.

“Ejndžel, ja ne znam...”
Ejndžel ga je uhvatila za zglobove i stegla ih.
“Pusti me da ti ispričam ono što znam pre nego što bilo šta kažeš. To
nije sve, ali odatle možemo početi.” Nagnula se napred, pazeći da ne
nl

povisi glas. “Čekala su nas dva demona. Osetila sam ih kada smo izašli iz
podzemlja, ali sam bila zbunjena jer ih nisam očekivala, a onda nisam
oa

mogla da shvatim zašto mi je delovalo da se nalaze sa obe moje strane.

Onaj koji nas je napao je isti onaj koji je pratio Ejli i mene severno na
našem putu do vas. Onaj drugi, onaj koji je ostao skriven, mora da je bio
demon koga je Ejli osetila u odajama Visokog veća. Nekako su pronašli
d

jedan drugoga i saznali za to šta ćemo da uradimo.”

Kirisin je probao da je prekine, ali Ejndžel ga je ponovo stegla za
zglobove, ovog puta jače. “Čekaj. Pusti me da završim. Samo slušaj.”
Popustila je stisak, ali ga još uvek nije puštala. “Ti demoni su nas čekali.
Znali su kako da nas nađu i čekali su. Pažljivo su planirali napad, Kirisine.
Tačno su znali šta rade. Napali su nas tačno onog trenutka kada smo se

- 134 -
pojavili iz podzemlja. Erišino ubistvo nije bilo nesrećan slučaj. Ona je
otpočetka bila njihova meta. Ona je bila ta koju su hteli da ubiju.”
Pogledi su im se susreli. “To znam”, rekla je “po tome kako je njen
ubica brzo stigao do nje, a onda ponovo uzmakao, čak i sa bodežom tvoje
sestre u oku. Nije oklevao u svom izboru žrtve. Nije ga interesovao niko
drugi, sve dok nije sredio Erišu. Taj demon me je pratio hiljadu
kilometara. Dva puta je pokušao da me ubije. Ta odlučnost ga je dovela
čak do Sintre. Ali nešto se dogodilo što mu je promenilo fokus. Onaj drugi
demon, onaj prerušen u vilenjaka, nekako je uspeo da utiče na onoga koji
me je pratio. On ima drugačiji plan, komplikovaniji, plan koji izgleda nije

d
fokusiran na to da ubije mene. Šta ti misliš, kakav bi to plan mogao da

oa
bude?”
Klimnula je glavom ka njemu, dajući mu tako do znanja da sada može
da priča. Kirisin je oklevao, a onda rekao: “Da nas spreči da pronađemo

nl
Loden?”
“Zašto vas onda nije ubio oboje? Zašto je ubio samo Erišu? Ti si bio
taj koji je zatalasao stvari pre nego što smo Ejli i ja stigle ovde. Ti deluješ
w
mnogo odlučnije. Zašto su napali Erišu, a ne tebe?” Kirisin je zurio u nju.
“Ne znam.”
do
“Ni ja ne znam, ali mi se to ne dopada. Eriša je mrtva, a ti još uvek
imaš Vilinkamenove. Još uvek možeš da ih upotrebiš da pronađeš Loden i
uradiš ono što si krenuo. Napad na groblju deluje kao da nema nikakvu
an

svrhu.” Videla je pogled koji se javio u njegovim očima i ponovo ga

zgrabila za zglob. “Ali nije bio. Nije bio bez svrhe. Postojao je razlog za
to. Samo moramo da otkrijemo šta je u pitanju.”
lk

Kirisin je zavrteo glavom u neverici. “Ne razumem ništa od ovoga.

Zašto ubiti bilo koga? Zašto jednostavno nisu ukrali Vilinkamenove tako
Ba

da niko od nas ne može da ih upotrebi?”

Nešto se pomerilo u senkama među drvećem koje se nalazilo blizu
prednjeg dela kuće i Ejndžel je podigla ruku u znak upozorenja. Nekoliko
sekundi kasnije, Simralin je izašla iz mraka i užurbano prešla preko
travnjaka, a onda i trema, držeći se nisko u tami nadstrešnice.
Kirisin je brzo otišao do vrata, otključao ih i pustio sestru da se
uvuče unutra. “Šta si otkrila?” prošaptao je dok su se kretali ka mestu na
kome ih je čekala Ejndžel.
Ejndžel je već mogla da pročita odgovor na Simralininom licu.
Kirisinova sestra je pogledala kroz prozor, odmah pretražujući mrak. Onda

- 135 -
se nagla bliže. Iako joj je lice bilo odmah pokraj njenog, njene reči su bile
jedva čujne. “Možda su me pratili”, prošaptala je. “Moramo da bežimo
odavde.”
Ejndželina ruka je stegla crni štap i mogla je da oseti kako je magija
odgovorila naletom iznenadne toplote. “Šta se desilo?”
Simralin je nastavila da pretražuje drveće, oštre oči su prelazile preko
svega. “Ejli je mrtva. Našla sam komad njene odeće, pocepan i umrljan,
blizu mesta na kome smo je ostavili.” Zastala je, primetivši promenu na
Ba
Ejndželinom licu. “Žao mi je. Ali još je gore od toga.” Pogledala je ka
svom bratu. “Znaju za tebe. Neko te je video kako bežiš.”
Kirisin je odmah zavrteo glavom. “To je nemoguće. Tamo nije bilo
nikoga osim nas!” Pogledao je ka Ejndžel. “Da li si ti videla nekoga?”
lk
Ejndžel je zavrtela glavom. “Ko je rekao da nas je video?” “Nisam
uspela da otkrijem. Do trenutka kada sam ovo saznala, bila sam zabrinuta
da znaju i za mene. Morala sam da požurim nazad da vas upozorim. Mogu
a
stići svakog trenutka.”
Kirisin je polako seo. “Ne mogu da verujem.”
nd

Simralin je pogledala ka Ejndžel. “Moramo da bežimo. Moramo da

odemo daleko odavde. Ako nas otkriju, ne želim ni da pomislim na to šta
može da se desi.”
ow

Ejndžel je klimnula. “Shvatam šta hoćeš da kažeš.”

“E pa ja ne shvatam”, Kirisin se brzo ubacio. “Zašto ne možemo
jednostavno da odemo kod njih i objasnimo im? Nismo uradili ništa loše!”
Ejndžel je zavrtela glavom. “Slušaj me. Ako je Erišin otac demon –
čekaj, pusti me da završim – ako jeste, neće se mučiti time da sluša bilo
nl

koga od nas. Uzeće Vilinkamenove i pobiti nas. Ali čak i ako nije demon,
neko blizak njemu jeste. Kralj je izgleda već pod demonovim uticajem.
oa

Znamo to iz njegovog odbijanja da deluje povodom onoga što ste mu ti ili

Eriša ispričali. Volela bih da mogu da ti kažem da će odgovorno reagovati
kada čuje šta imamo da kažemo, ali prošlost nam kaže da neće.”
“Slažem se”, dodala je Simralin. “Demoni znaju ko smo mi i šta
d

hoćemo da uradimo. Uradiće sve što je neophodno da nas zaustave.

Moramo da bežimo odavde. Poslaću nekoga u koga imam poverenja da
upozori naše roditelje da se drže podalje od Arborlona dok se ova stvar ne
raščisti. Tako će biti dovoljno sigurni. Mi smo oni koji se nalaze u pravoj
opasnosti.”
Ejndžel je zavrtela glavom. “Ne znam. Ovo deluje pogrešno. Deluje

- 136 -
kao da neko manipuliše nama. Demoni nas pronalaze u Ašenelu onda kada
niko ne zna da smo tamo. Dešava se ubistvo koje eliminiše jedinog među
nama koji može da ih primeti. Drugo ubistvo nema drugu svrhu nego da
razjari kralja. Neka neimenovana osoba prijavljuje Kirisina na mestu
zločina, neko koga niko nije primetio. A sada smo primorani da bežimo.
Ovde se dešava nešto što mi ne razumemo.”
“Meni deluje očigledno”, Simralin je ponovo gledala kroz prozor.
“Suština je da se svih nas otarase i ukradu Vilinkamenove.” Bilo je teško
protivurečiti tome, ali Ejndžel nije bila ubeđena. Dovoljno dobro je
shvatala mahinacije i dvoličnost demona da je analizirala i ono što deluje

d
očigledno. Sve se radilo u tajnosti i vrlo lukavo, sa osloncem na to da

oa
pogrešno usmeravaju i ostavljaju lažne tragove. Krajnji rezultat je uvek bio
drugačiji nego što se činilo. Nije mogla a da ne pomisli da se tako nešto
dešava i ovde.

nl
Njeno lice se ljutito zateglo. “Ko je još znao da ćemo biti na groblju?
Ko osim nas koji smo bili tamo? Neko je morao zanti. Neko nas je odao.”
Kirisin i njegova sestra su razmenili hitar pogled. “Stari Kulf je znao”,
w
dečak je rekao tiho. “Eriša i ja smo mu rekli.”
“On se, takođe, nalazio i u odajama Veća, skriven iza zidova sa
do
tobom, kada je Ejli osetila prisustvo demona.” Ejndžel je istakla.
“Iza zidova, ne i u samim odajama!” Kirisin se branio. Požurio je
napred. “Osim toga, on je bio taj koji nam je pomogao da pronađemo
an

devojačko prezime Pancee Rolt Kruer tako da možemo da pronađemo

njenu grobnicu. On nam je pomogao sa pisarevim dnevnikom i kraljičinim
imenom. Zašto bi to radio ako je pokušavao da nas spreči?”
lk

Ejndžel nije bila ubeđena, skoro napola sigurna da su razotkrili

krivca. “Gde ga možemo naći?”
Ba

“Živi u kolibici iza doma Belorusovih”, odgovorio je Kirisin. “Ali

odlazak tamo će nas staviti pravo u centar stvari.”
“Moraćemo da pošaljemo nekoga da ga potraži.” Simralin se okrenula
od prozora. “Nekoga za koga im neće pasti na pamet da ga ispituju.”
Ejndžel je zavrtela glavom. “Kome možemo da poverimo da to
uradi?”
“Ja ću se pobrinuti za to.” Simralin se podigla iz čučnja. “Sada
moramo da se koncentrišemo na to da pobegnemo odavde.”

***

- 137 -
 Zadržali su se još toliko da pokupe oružje, opremu za loše vreme,
ćebad i hranu za dva dana i izašli na vrata. U daljini, šuma je bila
ispunjena glasovima i pokretom. Arborlon je počeo da se budi, uzbunjen
činjenicom da nešto nije kako treba, svetlost je žmirkala iz kuća, vilenjaci
su izjazili da vide šta se dešava, tihi žamor je postajao sve jači. Morali su
da pretpostave da ih vilin-lovci već traže, razapevši široku mrežu kroz
grad u pokušaju da otkriju gde se kriju ili u kom pravcu su odabrali da
pobegnu. Kirisin je znao, po onome što je čuo od svoje sestre, da njihovi
Ba
napori neće biti vidljivi, da će se oslanjati na skrivenost i iznenađenje.
Neki od njih će biti dugogodišnji poznanici. Neki od njih će biti njegovi
prijatelji. Većina još uvek neće znati zašto ga traže, ali kada otkriju, njihovi
napori će se pojačati. To neće biti lična stvar, ali oni su bili vojnici i znali
lk
su da treba da urade samo ono što im je rečeno. Za vojnika, naređenje je
bilo važnije od svega.
Zavukao je ruku u džep i dotakao kvrgu koju su stvarali torbica i
a
Vilinkamenovi. Još uvek je imao poteškoća da poveruje u to kako su
stvari loše ispale. Svi njihovi napori su bili usmereni ka pronalaženju i
nd

uzimanju Kamenova i on je pretpostavljao da će najgore proći kada to

budu uradili. Sve što preostaje jeste da upotrebe talisman i počnu potragu
za Lodenom. Mislio je da se nalaze na pola puta do tamo.
ow

Sada je po prvi put shvatio koliko će težak biti ostatak. To nije bilo
prosto pitanje traženja podrške od kralja i Visokog veća za njihove napore
da nastave potragu. Neće biti nikakve takve podrške; štaviše, kralj i Veće
će se potruditi da daju sve od sebe da ih ulove ako budu bežali, što će
gotovo sigurno morati da urade. Bežanje će učiniti da izgledaju kao krivci.
nl

Ali ostajanje bi privelo kraju bilo kakav pokušaj da pomognu Elkris. Gde
god da se okrenu, šta god da odluče, biće prepušteni sami sebi.
oa

I on još dugo neće znati – ako i kada bude znao – da li je vredelo

preduzeti taj rizik.
Simralin, na čelu, osvrnula se ka njemu, verovatno da proveri da li
može da održi korak. Klimnuo joj je da nastavi, držeći svoje misli za sebe.
d

Nije bilo razloga da bilo šta kaže. Ona će razmišljati o istoj stvari kao i
on. S obzirom na njenu obuku, verovatno je već bila nekoliko koraka
ispred njega.
Obišli su grad njegovim manjim stazama, osluškujući zvuke potere,
uvek bežeći od pokreta koji su mogli označiti opasnost. Tu i tamo,
Simralin ih je vodila van glavnih puteva među drveće ili u žbunje. Jednom

- 138 -
su morali da se sagnu i sačekaju. Svaki put, tražio je neki razlog za to ali
ga nije pronalazio. Ali znao je da nema potrebe da je ispituje o tome. Ona
je bila daleko najbolji tragač od svih vilenjaka Sintre, retka kombinacija
iskustva i instinkta, brzog razmišljanja i jakih nerava. Svi su govorili da je
ona najbolja. Kirisin je uvek bio ponosan na to. Večeras je bio i zahvalan
na tome.
Na stazi iza njih, Ejndžel Perez je bila tiha prilika. Osvrnuo se ka njoj
jednom ili dvaput, ali ona gotovo da nije ni gledala ka njemu, njen pogled
je bio upravljen ka okolnom drveću. Izgledala je kao tragač, bila je
potpuno koncentisana i usredsređena, kao da je bila u stanju da vidi i čuje

d
više nego što je on mogao. Kao Simralin. Proučavao je Ejndžel na

oa
trenutak. Koliko je bila starija od njega? Možda par godina, ne više od
toga. Ali imala je toliko više samopouzdanja, bila je toliko staloženija.
Shvatio je da želi da sazna više o njoj. Ona je bila vitez Reči, ali šta je to

nl
značilo? Šta je ona izdržala da zasluži tu titulu? Šta je sve preživela?
Stigli su do male grupe kuća na severnoj ivici grada, daleko od gusto
naseljenog centra, ali ne tako daleko od utvrda Kućne straže i vilin-lovaca
w
iznad doma Belorusovih. Delovalo je da se nalaze opasno blizu mesta na
kome ne bi smeli da budu. Ali Simralin je krenula napred ka zbijenoj grupi
do
kedrova između kojih je raslo žbunje i trava i pokazala im da se sagnu i tu
se sakriju.
Onda je pustila oštar i brz ptičji zov, sačekala trenutak, a onda ga
an

ponovila. Prošlo je nekoliko minuta, a onda su se vrata na jednoj od koliba

otvorila i pojavila se mračna prilika, oprezno iskoračivši kroz senke,
tražeći nešto.
lk

“Sačekajte ovde”, prošaputala je Simralin.

Izašla je iz žbunja i zakoračila na bledu svetlost zvezda. Tamna
Ba

prilika je odmah krenula ka njoj, krapan i naizgled snažan muškarac.

Prišao je Simralin kao da se poznaju, ali ona ga je udaljila od sebe, rekavši
mu nešto što ga je nateralo da pogleda ka mestu na kome su se krili Kirisin
i Ejndžel. Svetlost mu je uhvatila lice, otkrivajući njegov identitet.
“Ko je to?” Ejndžel je prošaputala Kirisinu na uvo.
“Tragen”, rekao je on.
“Izgleda da ima nečega između njih dvoje.”
Izgleda da stvarno ima, pomislio je Kirisin i zapitao se zašto nije
znao za to. Posmatrao ih je kako razgovaraju, a onda im je Simralin
pokazala da izađu iz skrovišta i pridruže joj se. Uradili su tako i Tragen ih

- 139 -
je, bez reči, poveo u povučenost svoje mračne kolibe i zatvorio vrata za
njima.
“Mali Ki, ti baš imaš dara da upadaš u nevolje”, rekao je mrzovoljno,
ali na njegovim usnama je bio osmeh.
“Ne znaš ništa o tome šta se dogodilo?” Simralin ga je upitala,
očigledno nastavljajući raniji razgovor.
“Spavao sam. Nisam na dužnosti sve do prekosutra – sada već sutra,
pretpostavljam. Uskoro će zora.” Krupni vilenjak je prelazio pogledom sa
Ba
lica na lice. “Šta treba da uradim za vas?”
Simralin mu je ispričala. Slušao je bez komentara, što je bilo tipično
za Tragena, koji je retko kada i inače imao šta da kaže. “Da li možeš to da
izvedeš?” završila je.
lk
Klimnuo je glavom. “Ostanite unutra dok se ne vratim. Bez svetla.
Bez pokreta. Zaključajte vrata za mnom.”
Izašao je na vrata i čvrsto ih zatvorio za sobom. Simralin mu je dala
a
malo vremena da ode, a onda je stavila tešku polugu na njeno mesto.
Otišli su do senki iza zatvorenog prozora koji im je omogućavao da
nd

vire kroz drvene rešetke u noć i spustili se dole da sačekaju.

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Kirisin je rekao: “Da li si sigurna da
možeš da mu veruješ?”
ow

Njegova sestra je samo klimnula glavom, bez odgovora.

“Ništa mi nisi pričala o tome šta osećaš prema njemu.”
Osetio je njen pogled na sebi dok je on studiozno gledao kroz prozor.
“Nisam imala prilike. To je novost.” Dotakla mu je rame tako da je bio
primoran da se okrene. “Osim toga, još uvek nisam sigurna u to šta
nl

osećam.”
“On deluje prilično sigurno.” Oklevao je za trenutak, a onda slegnuo
oa

ramenima. “Ali nema veze. Dopada mi se Tragen.”

Simralin se nacerila, lepa i rumena. “Pa, onda je uredu. Ali nemoj da
juriš pred rudu. On je interesantan za sada, ali možda ne više od toga.”
I Kirisin se nacerio njoj. Pogledao je ka Ejndžel da vidi njenu
d

reakciju. Ali vitez Reči je delovala kao da ne obraća pažnju, sedela je iza
njih i zurila u prazno. Hteo je nešto da joj kaže, a onda se zaustavio. Ono
što je pogrešno shvatio kao manjak interesovanja je u stvari bilo nešto
drugo. Bol se video u njenim očima, mešavina gubitka i kajanja. Mogao je
to jasno da pročita u njima i to ga je iznenadilo. Možda je mislila na Ejli, a
možda je mislila i na nekog drugog. Mora da je izgubila mnogo više u

- 140 -
svom kratkom životu od odrpanca, pomislio je. I ponovo se zapitao šta je
ona preživela pre nego što je stigla u Arborlon i među vilenjake.
Tragena nije bilo gotovo čitav sat. Kada se ponovo pojavio, prvi
odsjaji zore su počeli da se pojavljuju kroz krošnju šume i senke su počele
da se smanjuju. Izašao je iz drveća brzim hodom, ne gledajući ni levo ni
desno. Simralin je otvorila vrata da ga pusti unutra.
“Kulf je mrtav”, krupni tragač je objavio čim su se vrata ponovo
zatvorila. “Našao sam ga u spavaćoj sobi, iskidanog na komade. Bio je u
prilično lošem stanju, ali mogao sam da vidim da je to on.”
Kirisin je snažno zatvorio oči. Bili smo prespori! Okrenuo se ka

d
Ejndžel. “Rekao sam ti da to nije bio on! Rekao sam ti!”

oa
“Dosta, Mali Ki”, viknula je Simralin. “Ona je samo rekla ono što
smo mi ostali mislili – da je to možda bio on, ne i da jeste.”
Zavrtela je bespomoćno glavom. “I ja sam mislila da je to bio on.

nl
Dakle, ponovo se vraćamo na kralja.”
“Ili na nekog od njegovih ministara”, predložila je Ejndžel. “Ili na bilo
koga ko je bio u blizini kada je Ejli bila u odajama Veća. Ne možemo biti
w
sigurni.” Prišla je i dotakla Kirisina po ramenu. “Žao mi je zbog tvog
prijatelja.”
do
“Trebalo je da ga upozorimo”, dečak je prošaptao za sebe. “Trebalo
je da uradimo nešto.”
“Mislim da nije bilo mnogo toga što si mogao da uradiš”, rekao je
an

Tragen. “Ubijen je više sati ranije, mnogo pre kraljeve ćerke.” Pogledao je
ka Simralin i zavrteo glavom. “Ne znam šta se događa, ali nije dobro.
Kada budu pronašli starčevo telo, stvari će postati još gore. Traže vas. Sve
lk

vas. Pretražuju grad, kuću po kuću. Morate da idete dok još možete.”
Simralin je zabacila ranac na rame. “Čini se da nemamo izbora.
Ba

Odlazimo.” Prišla mu je, propela se da mu dotakne obraz i poljubila ga u

usne. Kirisin je posmatrao, znatiželjan. “Moram da te zamolim da uradiš
još nešto. Moraš da odeš u Briar Ruan i upozoriš moje roditelje da se ne
vraćaju, da ostanu gde su dok ne dobiju poruku od mene. Hoćeš li?”
Tragen je gledao u pod. “Mislio sam da ću ići sa vama.”
Zavrtela je glavom. “Onda ćeš postati jedan od nas. Ne mogu to da
dozvolim. Osim toga, učinićeš mi veću uslugu time što ćeš upozoriti moje
roditelje. Možda će mi tvoja pomoć ponovo biti potrebna pre nego što se
ovo završi. Ovde mora biti nekoga kome mogu da se obratim za pomoć.”
Oklevao je za trenutak, a onda klimnuo glavom. “U redu, Sim. Ali ne

- 141 -
mora da znači da mi se to dopada.”
Ponovo ga je poljubila, sada duže, i ovog puta je Kirisin skrenuo
pogled. “Ne mora da ti se dopada”, rekla je Tragenu. “Samo uradi tako.”
Otvorila je vrata kolibe, provirila na trenutak, a onda povela Kirisina i
Ejndžel natrag u noć. Kretali su se brzo ka senci okolnog drveća,
nestrpljivi da se ponovo sakriju, da se stope sa tamom. U daljini, južno
prema gradu, žamor je postajao sve glasniji. Na istoku, nebo je bilo
preplavljeno svetlom izlaska sunca.
Ba
Kirisin se osvrnuo i pogledao ka Tragenu koji je stajao na vratima
gledajući za njima. Krupni vilenjak je mahnuo bezvoljno i dečak mu je
mahnuo u otpozdrav.
Ali njegove misli su bile usmerene ka Kulfu, Eriši i Ejli i upornoj
lk
neminovnosti da sve što pokuša da uradi – za vilenjake, za Elkris, za one
koji su sa njim, čak i za sebe – krene loše.
a nd
ow
nl
oa
d

- 142 -
 ČETRNAEST
Sa Simralin na čelu, begunci su napustili Arborlon, osvrćući se preko
ramena na svakom skretanju, pretražujući drveće i gradske staze dok su
bežali, u potrazi za nekim znakom potere. Neko vreme tih znakova je bilo
svuda – svetla su se pojavljivala i nestajala u zgradama kroz koje su se
provukli, povici i krici sa tihim rađanjem zore, senke među drvećem,
njihov strah i sumnja pojačavali su se sa svakim skretanjem. I vilenjaci i
demoni će ih loviti i šanse da budu otkriveni bile su ogromne.

d
Čak i kada su se zvuci utišali i broj koliba se smanjio, njihov strah da
ih ne uhvate vukao se za njima kao senka. Za Kirisina je to bio

oa
prožimajući osećaj uzaludnosti njihovih napora. Bilo je nemoguće da ih
niko ne uhvati, da će svi napori da ih uhvate propasti. Čekao je na pokret
ili zvuk koji će potvrditi tu neminovnost. Znao je da i njegova sestra i
w nl
Ejndžel to isto čekaju. Niko nije progovarao; niko čak nije ni gledao u
ostale. Svi su gledali u šumu; svi su čuljili uši i na najmanji zvuk. Vilin-
tragači su bili suviše vešti i iskusni da budu nasamareni; demoni su bili
suviše odlučni i nemilosrdni. Jedni ili drugi će ih pronaći.
Pa ipak, nekako, ni jedni ni drugi nisu uspeli. Nekako su pobegli.
do
Napokon, peli su se u planine, krećući se dublje u Sintru. Visoki
prevoji bili su mnogo teži za snalaženje i zato ih je Simralin povela ovamo.
Želela je da oteža pronalaženje tragova onima koji su ih lovili tako što je
an

birala teren koji će najbolje sakriti bilo kakav dokaz o njihovom prolasku.
Ni Kirisin ni Ejndžel nisu dovodili u pitanje njene odluke. Oboje su
shvatali da je Simralin ta na koju se moraju osloniti da ih odvede na
lk

bezbedno, ona koja će najbolje znati kako. Glavni ciljevi ovog dana bili su
da naprave što veći razmak između sebe i onih koji su ih pratili i da
Ba

sakriju bilo kakve znakove svog prolaska.

Dok se njihovo putovanje nastavljalo, Kirisin je otkrio da se oseća
mnogo bolje. Iako je znao da dolaze, nije bilo dokaza da ih trenutno bilo
ko prati. Možda su vilenjaci i demoni i dalje pokušavali da otkriju kuda su
otišli. Uz malo sreće, niko možda još nije shvatio da su pobegli iz grada. I
jedni i drugi možda misle da se i dalje kriju, čekajući oluju. Šta god da su
mislili, još uvek nije delovalo da ih prate.
Takođe, kretanje mu je, činilo se, pomagalo da umanji bol onoga što
im se desilo u Ašenelu. Iako je još uvek mogao da vidi Erišino lice u tim
poslednjim trenucima – zbunjeno, uplašeno i u šoku od saznanja onoga što

- 143 -
joj se dogodilo – osećaj njene skorašnje smrti se umanjivao i zamenila ga
je odlučnost da učini sve da njena smrt ne bude uzaludna. Nije mogao da
vrati svoju rođaku natrag; možda neće imati prilike ni da zadovolji pravdu
povodom njene smrti. Ali mogao je da završi ono što su zajedno započeli.
Mogao je da pronađe Loden i upotrebi ga da pomogne Elkris i vilinskom
narodu. Ništa od onoga što se desilo, koliko god to bilo užasno, nije ga
nateralo da ponovo razmisli o svojoj posvećenosti ili obećanju datom
drvetu. Izgubio je troje ljudi koji su mu značili i doživeo je čudan osećaj
Ba
povređenosti nakon njihovih smrti, ali ti gubici su samo ojačali njegovu
rešenost.
Peli su se uz planinu čitavo jutro, penjući se sve dok nisu prešli prvi
od prevoja i zašli duboko među najviše vrhove. Vazduh je bio proređen i
lk
teško se disalo. Bilo je i hladno i Kirisin je drhtao čvrsto umotan u svoj
putni ogrtač. Svuda oko njega nebo je bilo vedro i bleštavo plavo i sjaj tog
svetla ga je terao da škilji dok je hodao. Osetio se usamljeno zbog kamena
a
i zemlje koji su ga okruživali kao zid, ali nije se plašio.
Pomislio je na svoje roditelje više puta, želeći da je imao priliku da
nd

se oprosti sa njima i da im objasni šta radi i zašto. Mislio je kako bi im

bilo lakše da je mogao da im ispriča šta se dogodilo. Brinuo se da će im se
nešto loše dogoditi zbog ovog neuspeha, da će Arisen Belorus naći načina
ow

da ih natera da pate zbog onoga što je doživljavao kao izdajstvo njihovog

sina.
Većinom je ipak razmišljao o kralju, koji je sada, gotovo neminovno u
svetlu onoga što se dogodilo, delovao kao demon koji se sakrio među
njima.
nl

Kada su u podne zastali da na kratko ručaju, nije više mogao da se

suzdrži. “Ja jednostavno ne mogu da vidim kako neko drugi osim Erišinog
oa

oca može da bude odgovoran za ono što se desilo”, počeo je odjednom.

Ejndžel je zavrtela glavom. “Ne dopada mi se to što je on tako
očigledan izbor. Ejli je bila u pravu. Demoni rade sve što mogu da sklone
sumnju sa sebe kada rade u tajnosti. To se događalo u prošlosti od samog
d

početka.”
Jeli su parče hleba i komad sira i uz to pili vilenjačko pivo, sedeći na
kamenju u zaklonu nadstrešnice koja im je pružala zavetrinu. Čak i tu,
nosio je njihove reči istog trenutka kada bi ih izgovorili, tako da su morali
da se nagnu jedno ka drugom da čuju. Iznad njih, retki oblaci vrteli su se
kao velike, penušave vetrenjače, uhvaćene u vazdušnim strujama koje su

- 144 -
stvarali vrhovi.
Kirisin je pokrio oči pred zaslepljujućom kuglom sunca. “Ali kralj je
bio taj koji je rekao Eriši da ne ispuni Elkrisinu molbu za pomoć. On je taj
koji mi je rekao da ne radim ništa i ne kažem nikome sve dok mi on to ne
kaže, a onda nisam čuo ni reči od njega. On je taj koji me je lagao o tome
šta su on i Eriša znali. Čak i kada ste mu se ti i Ejli suprotstavile, pokušao
je da stvori sumnju prema onome što vi tvrdite. Blokirao je svaki pokušaj
da se Vilinkamenovi pronađu.”
“Takođe je imao koristi od Ejline i Erišine smrti”, dodala je Simralin.
Dodala je mešinu sa pivom Kirisinu, koji je žedno pio. “Pre ili kasnije,

d
morao bi da se nađe u Ejlinoj blizini i ona bi ga otkrila ako je on bio

oa
demon. To si i ti sama rekla, Ejnđžel. A Erišino ubistvo mu je dalo načina
da nas okrivi za ono što se desilo i prinudi nas da bežimo. Sada može da
nas ulovi i ubije i niko ništa neće uraditi da ga spreči u tome.”

nl
“Kulf je verovatno ubijen jer je otkrio istinu”, nastavio je Kirisin.
“Još uvek je njuškao unaokolo u istorijama, pokušavajući da otkrije nešto
više o Vilinkamenovima. Verovatno je bio uhvaćen negde gde nije trebalo
w
da bude.”
“Arisen Belorus nije pri sebi već neko vreme, ali sve više od
do
nedavno.” Simralin je uzela mešinu od svog brata i dodala je Ejndžel.
“Uvek je bio napet i temperamentan, ali zadnjih nedelja je bio posebno
osetljiv. Svako je mogao da vidi da ga nešto muči.”
an

Prestali su sa pričom i sačekali da vitez Reči kaže nešto u odgovor.

Ejndžel je slegnula ramenima. Namestila se udobnije na stenama, ostavivši
hranu sa strane. “Demoni žive dugo. Ovaj je verovatno veoma star i
lk

postavljen ovde odavno. On može da menja oblike, tako da je uzimao

različite identitete tokom godina, prerušavajući se iz jednog u drugi kada je
Ba

bilo neophodno ili zgodno da tako uradi. To je isto tako lako mogla da
bude životinja koliko i osoba. Demoni koji menjaju oblike mogu da uzmu
oblik bilo kog živog stvorenja. Ali ovo treba da upamtite. Bitan je razlog
njihovog prerušavanja. Ovaj demon je bio postavljen da motri na vilenjake,
da obezbedi da se ne mešaju u stvari ljudi, da ih drži u njihovoj enklavi
Sintri sve dok ne dođe vreme da ih se otarasi.”
Vilenjaci su zurili u nju u neverici. “Kako to misliš, da ih se
otarasi?” uspeo je Kirisin da pita.
Ejndžel je zastala, pažljivo birajući reči. “Demoni i njihov soj imaju
veoma jasan cilj – da unište ljudsku rasu. Rade to na različite načine, ali

- 145 -
kako god da to postižu, žele sve da nas pobiju. Kada završe sa nama,
moraće da porade na vilenjacima. Ostavljaju vas na miru za sada jer
trenutno ne predstavljate pretnju. Ja čak nisam ni znala da postojite dok mi
Ejli to nije rekla. Za ljude vi ste samo mit. Vi vredno radite na tome da to
tako i ostane, većinom držeći se po strani, ostajući skriveni. To potpuno
odgovara ciljevima demona. Do vremena kada krenu na vas – a hoće –
više neće biti ljudi koji će moći da stanu na vašu stranu. Bićete prepušteni
sebi i bićete pregaženi i uništeni. Do poslednjeg.”
Ba
Kirisin je izgledao kao da ga je nešto udarilo. “Oni žele da nas sve
pobiju?”
Ejndžel je klimnula. “Put Praznine je put uništenja.”
“Da li je to uništenje na koje nas je Elkris upozorila?” dečak je
lk
nastavio. Pokušavao je da nađe neki smisao u onome što je čuo, ali
implikacije toga bile su tako ogromne da nije uspevao. “Kraj sveta za koji
je ona rekla da dolazi?”
a
“Ne znam.” Ejndžel je nastavila da jede, lica tako izluđujuće mirnog s
obzirom na ono što je upravo rekla. “Uništenje dolazi iz velikog broja
nd

izvora i na različite načine i teško je znati kakav će oblik uzeti ono koje će
nas dokrajčiti. Vitezovi Reči su se dugo i snažno borili samo da zadrže
demona i njihove armije nekad-ljudi. Ali mi nemamo sposobnost da
ow

vidimo tako daleko unapred da bismo znali čega moramo najviše da se

plašimo.” Odgrizla je komad hleba i žvakala ga. “Potreban je i najmanji
delić energije koju imamo samo da pokušamo da održimo u životu one
koje demoni love.”
“A sada love nas”, rekla je Simralin tiho.
nl

Ejndžel Perez se mračno nasmešila. “Sada love nas.” Zastala je, a

njen izraz lica se odjednom promenio. Pokazala je ka padinama planine.
oa

“U stvari, love nas čak i sada.”

Kirisin je osetio kako se sledio kada je pogledao u pravcu u kome je
ona pokazivala, negde dalje ka gustim šumama na nižim padinama. Ali nije
video ništa. Simralin je, pak, bila na nogama. “Pokret”, potvrdila je. “Imaš
d

dobar vid, Ejndžel. Moramo odmah da krenemo.”

Nastavili su da se kreću, probijajući se napred kroz vrhove, još uvek
putujući na istok. Njihov progres bio je ujednačen i uskoro je dugačak
potez šuma na zapadu nestao sa vidika, kada su započeli silazak niz
istočnu padinu. Pred njima su ležali kilometri i kilometri duboke pustinje –
drveće je bilo retko, tlo mešavina vulkanskog tla i prašine, a zemlja je bila

- 146 -
suva i gola. Ako budu prinuđeni da putuju kroz nju, putovanje će biti
teško. Biće malo toga za jelo ili piće i malo zaklona.
Hodali su sve dok se istočno nebo nije smračilo i sumrak počeo da se
spušta preko planina, senke su se produžile a vazduh se dovoljno ohladio
da su mogli da vide svoj dah. Nalazili su se u blizini ivice planinskog
venca, ali i dalje visoko na padini i daleko od pustinjske nizije. Iza njih,
ništa se nije kretalo naspram zida planina. Ni Simralin ni Ejndžel nisu rekli
nijednu reč o njihovim goniocima tako da je Kirisin na kraju morao da pita.
“Može biti da su skrenuli drugim putem ili se zaustavili među
vrhovima da prenoće”, njegova sestra je predložila kada ju je pitao šta je

d
sa opasnošću. Nasmešila se. “Ne brini, Mali Ki. Neću dozvoliti da ti se

oa
bilo šta desi.”
Hteo je da ne govori to na način kao da mu je to toliko potrebno, kao
da je još uvek samo dečak i nije u stanju da vodi računa o sebi. Ali se

nl
ujeo za jezik. Sim je samo pokušavala da ga uveri da nije sam u ovome.
Samo je bila njegova starija sestra.
Gotovo se smračilo kada su konačno stali na njen znak. Stajala je i
w
gledala naviše ka padinama planine iza njih, tražeći neki pokret, neku
naznaku potere. Kirisin se sručio i seo, bolele su ga noge i leđa, njegova
do
kondicija je presušila. Osećao se isceđenim, i fizički i emotivno. Koliko je
on znao, umeo je da vodi račima o sebi, prošlo je dosta vremena od kada
je bio prinuđen da to i radi, a još više vremena je prošlo od kada je išao na
an

tako daleko putovanje. Putovanje, podsetio je sebe, koje je tek počelo.

Ejndžel je prišla i čučnula tako da su im se oči našle u istom nivou.
“Čini mi se da smo dovoljno daleko otišli a da ne znamo kuda treba da
lk

idemo.” Njene tamne oči su gledale pravo u njega. “Da li možeš da nateraš
svoje Vilinkamenove da nam otkriju gde je sakriven Loden?”
Ba

Simralin je pogledala ka njima. “U pravu je. Moramo da otkrijemo

kako Kamenovi rade. Da li imaš neke ideje? Da li su ti istorije ili Kulf
kazali nešto što može biti od pomoći?”
Kirisin je sumnjičavo zavrteo glavom. Nije znao ništa, naravno. Sva
njegova energija i pažnja bile su usmerene na to da pronađe plave
Vilinkamenove. Malo je razmišljao o tome šta će se desiti kada jednom
postigne taj cilj.
“Pretpostavljam da mogu da pokušam”, rekao je.
Zavukao je ruku u džep i izvukao vrećicu sa Vilinkamenovima,
razvezao kanap i istresao sadržaj na dlan. Tada je po prvi put pogledao

- 147 -
Kamenove još od kada su došli u njegovo vlasništvo. Tri identična
dragulja, izbrušena u isti oblik i do iste veličine, sijajući blistavo plavo,
presijavali su se meko na sve slabijoj svetlosti. Dok su druge dve virile
preko njegovog ramena, Kirisin ih je netremice proučavao, privučen
njihovom bogatom bojom i gotovo potpunom prozirnošću.
Šta treba da radi? Držao je kamenje na svom dlanu, gde su sva tri
saputnika mogla da im se dive i posmatraju ih. Ali gledanje u njih nije
doprinelo tome da se razbije njegova zbunjenost. Pogledao je ka ostalima,
Ba
a onda stegao pesnicu oko njih. Pokušao je da ih stegne, onda da ih
prebaci iz jedne šake u drugu i na kraju ih lagano protresao u šaci.
Vilinkamenovi nisu uradili ništa. Probao je da ih baci na zemlju, kotrljajući
ih kao kockice. Ništa se nije dešavalo. Bacio je i uhvatio ih. Ništa. Probao
lk
je da ih upotrebi jedan po jedan. Još uvek ništa.
“Ne znam šta više da radim”, priznao je konačno.
“Nastavi da pokušavaš”, navaljivala je Simralin.
a
“Ja ne znam ništa o vilinskoj magiji”, rekla je Ejndžel tiho “ali sa
magijom Reči, prvo je neophodno da se dočara ono što želiš da se desi.”
nd

Kirisin je pogledao ka njoj, razmišljajući o tome kako bi to trebalo da

radi.
“Želimo da nam pokažu kako da pronađemo Loden”, Simralin se
ow

ubacila. Njene oči su nastavile da pretražuju obronke planine, koji su sada

bili skoro mračni sa prolazom sunca ka zapadu. “Probaj to da zamisliš.”
“Ali ja ne znam kako izgleda Loden.”
“Možda samo treba da zamisliš Vilinkamenove kako ti pokazuju put
ka mestu na kome je sakriven Loden”, predložila je Ejndžel. “Možda nije
nl

važno tačno znati kako on izgleda. Sigurno postoji mnogo stvari koje neko
ko koristi ove Kamenove nikada ranije nije video.”
oa

“U pravu je”, Simralin se brzo ubacila. “To su Kamenovi tragači.

Trebalo bi da mogu da nađu bilo šta što ima ime ili izgled. Samo probaj.”
“Ali šta ja treba...?”
“Pokušaj?” Ejndžel je naglasila ovu reč. “Ne želim da te plašim,
d

Kirisine, ali nemamo mnogo vremena. Upravo sam ponovo uhvatila

pogledom ono što nas prati kako se pojavljuje na prevoju i preko golih
obronaka.”
Kirisin je protiv volje pogledao na zapad ka planinama, hladnoća mu
je prostrujala niz kičmu. Želeo je da pita kako njihov progonitelj izgleda,
ali znao je da ne može da izleda dragačije nego kao senovit pokret sa ove

- 148 -
udaljenosti. Demon ili vilin-lovac? Spustio je pogled ka svojoj pesnici i u
frustraciji prošao rukom kroz zamršenu crnu kosu, želeći da može da
razume makar malo od veština potrebnih za ono što je on pokušavao da
uradi. Ali niko nije držao grupu Vilinkamenova već hiljadama godina, tako
da nije bilo svrhe tražiti bilo kakvu vrstu pomoći. Neko je iznova morao
da nauči proces i izgleda da će to biti on.
Razmislio je o tome još koji trenutak, namrštio se, stegao čvrsto
Vilinkamenove. Zamisli ono što tražiš. Daj mu ime. Koliko teško to može
da bude?
Ispružio je ruku i sklopio oči. Skoncentrisao se na ono što želi da

d
Vilinkamenovi urade. Pokažite mi gde je skriven Loden. Pokažite mi kako

oa
da ga nađem. Zamislio je kako tri kamena putuju ka drugom Vilinkamenu,
onom koji je sijao podjednako snažno kao i ovi, onom koji je bio
podjednako savršeno oblikovan. Dao mu je boju, a onda je promenio

nl
nekoliko puta. Zamislio je šumu i planine kako se razmiču pred njima.
Zamislio je mrak i izmaglicu kako ponovo padaju pred sunčevom
svetlošću.
w
Šaka mu se još jače stegla.
Odjednom je osetio kako se nešto menja, promenu koju nije mogao
do
da odredi. Onda je začuo oštar uzdah jedne od žena.
Oči su mu se brzo otvorile.
Njegova čitava pesnica bila je okupana tamnoplavim sjajem. Gotovo
an

je ispustio Vilinkamenove u šoku, ali uspeo je da se uzdrži ohrabrivši se

time što sjaj nije boleo, činilo mu se da mu je sa rukom sve u redu, da je
ovo ono što i treba da se desi.
lk

U sledećem momentu, zrak plave svetlosti je eksplodirao iz njegove

pesnice i probio se kroz šumu ka severu, sekući kroz sve što mu je ležalo
Ba

na putu – kroz drveće, planinu i zemlju, kao što je i zamišljao da će biti –

razdvajajući sve prepreke i pružajući se u daljinu koju nije bio u stanju ni
da počne da meri. Iz brzine koju je održavao i razdaljine koju je pokrivao,
delovalo je daleko, ogroman hvat kroz noć do jednog vrha koji se,
pokriven snegom, veličanstveno uzdizao naspram oblačnog neba. Svetlost
je pronašla vrh, tu se zadržala na trenutak, a onda se pomerila ka padinama
planine i ušla u pećine koje su bile ispunjene stalaktitima sa kojih je
kapala vlaga i koji su bledo svetleli od fosforescencije koja je sijala u
bleštavim trakama duž njenih zidova. Svetlost je jedan dug momenat
održavala viziju, blesnula jednom, kao da naglašava važnost svog otkrića,

- 149 -
a onda nestala.
Kirisin se držao u mestu dok je ovo trajalo, ali sada se odmakao za
korak, gotovo se srušivši, šokiran time čemu je prisustvovao. Simralin ga
je uhvatila za ruku, vraćajući mu ravnotežu dok je to radila.
“I nije bilo tako teško, zar ne?” prodahtao je, gutajući.
“Da li si video planinu, Mali Ki?” prošaptala je njegova sestra.
Klimnuo je. “Video sam. Planinu sa nekim pećinama. Daleko odavde,
čini mi se.”
Ba
Nacerila se, deleći zadovoljstvo sa njim. “Ne tako daleko. Znam tu
planinu. Znam gde je i kako da stignemo tamo.”
“Onda možda nije loša ideja da krenemo”, predložila je Ejndžel,
pokazujući glavom ka mraku Sintre i onome što ih je gonilo.
lk
Ne sačekavši odgovor, stavila je ranac na rame i krenula, krećući se
na sever.
Kirisin je strpao Vilinkamenove nazad u vrećicu i gurnuo je nazad u
a
džep. “Poznata ti je ta planina?” upitao je Simralin, uhvativši korak sa njim
dok su kretali prateći Ejndžel.
nd

Njegova sestra ga je pogledala. “I ti je znaš, iako nikada nisi bio

tamo. To je planina na kojoj su otac i majka želeli da uspostave novu
zajednicu vilenjaka Sintre pre nego što je Arisen Belorus odbio tu ideju.”
ow

Široko se nasmešila i stegnula mu rame pokazujući svoju naklonost. “To je

vrh Siring, planina koju su naši roditelji nazvali Raj.”

***
nl

Visoko na obroncima iznad njih, skriveni u tami retke linije šume,

demon je stavio ruku na Delorin da je spreči da dalje napreduje.
Odgovorila je trenutno, drhtaj je prošao kroz njeno telo. Nekada bi
oa

odgovorila mnogo drugačije na dodir nečega ili nekoga. Ali ovaj je znao da
je dotakne na način koji je pružao takvo zadovoljstvo, čak i najmanjim
dodirom prstima sa kandžama, koji ju je odmah terao da poželi još. Već ju
d

je naučio više o zadovoljstvu nego što je zamišljala da je moguće naučiti.

“Ne tako brzo, lepotice”, njen demon je prošaptao tim grubim,
umirujućim glasom. “Pusti ih da malo odmaknu pre nego što krenemo za
njima. Pusti ih.”
Nije želela da ih pusti. Nije želela da protraći više nijedan trenutak
dok ih goni. Želela je da ih stigne i pokida ih na komade, posebno
vilenjakinju koja joj je oduzela oko. Nož ju je zaslepio; nikada neće

- 150 -
ponovo videti sa svoje desne strane. Bila je to sreća, ništa više, ali desilo
se i više nije videla. Njen bes neće biti utišan sve dok ne okusi toplu krv
vilenjakinje.
“Da li te još uvek boli?” tiho je upitao drugi demon.
Jedna ruka se spustila na njenu glavu prekrivenu krljuštima,
primakavši se blizu ali ne dodirujući ranu. Ruka koja je izvukla oštricu i
zaustavila krv koja je tekla i odnela sa sobom veći deo bola, pomislila je
odsutno, uživajući u njenom dodiru. Ruka koja joj je pružila toliko
zadovoljstva kada bi je dotakla.
“Tako si nestrpljiva da je ubiješ, zar ne?” rekao je demon. “Ali sada

d
nije trenutak. Sve se dešava kao što sam i nameravao da se desi. Doveli

oa
smo ih do toga da beže iz sigurnosti Sintre. Imamo ih same i odsečene od
bilo kakve pomoći. Naterali smo ih da odgovore na nadražaje koje smo im
uputili. Samo treba da budemo strpljivi. Kada dođe vreme, moći ćeš sve

nl
da ih ubiješ.”
Delorino režanje bilo je mešavina siktanja i predenja. Pokazala je
zube i tiho dahtala.
w
“Povedi nas dole do drveća”, naredio joj je. “Tamo ćemo spavati ove
noći. Odmorićemo se i nastaviti praćenje na svetlosti. Biće lako pratiti
do
njihov trag. Miris će biti nepogrešiv. Ali ostaćemo na bezbednoj
udaljenosti iza njih i van njihovog pogleda.”
Delorin je prihvatila ovo. Znala je da joj neće pobeći – da joj ništa ne
an

može pobeći kada se usmeri na to. Ali poriv da ubije bio je jak i osetila je
kako je to pecka i muči u njenom telu prekrivenom krljuštima.
Pogledala je naviše u oči svog saputnika i pustila ga da jasno vidi
lk

njenu potrebu. Drugi demon je klimnuo.

“Idi onda. Uradi ono što moraš. Biće i drugog plena za tebe sem naših
Ba

malih vilenjaka i viteza. Uzmi ono što ti je potrebno na drugom mestu, ali
njih za sada ostavi na miru.” Sagnuo se i poljubio Delorin u njušku. “Idi,
ali vrati se brzo.”
Njena krv je uzavrela od očekivanja, a njeno telo napelo od
uzbuđenja pred lovom dok je odskočila dalje u noć.

- 151 -
 PETNAEST
Veverca je njegova porodica sahranila u zoru.
Svi su do tada bili budni, možda zato što nisu više bili sigurno
ušuškani u svom domu na Trgu pionira, možda zato što su već očekivali
nesigurnost puta koji je ležao pred njima. Jedva da je bilo svetla, izlazak
sunca je još uvek bio nešto malo više od bledog sjaja na istočnom
horizontu, njegov sjaj bio je zamućen debelim zidom dima i pepela koji je
Ba
leteo ka jugu iz grada. Odsjaji vatri koje su zamirale na dokovima i u
okolnim zgradama mogao se videti u sve slabijem mraku. Na severu,
preostala je samo jedna zvezda, sićušna tačka svetlosti koja je izgledala
kao da je zalutala.
lk
Logan Tom se probudio pre ostalih i stajao je sam na vrhu brda na
kome su napravili logor kada mu se Sova primakla u svojim kolicima.
“Moramo da sahranimo dečaka”, rekao joj je. “Nije bezbedno da ga
a
nosimo sa sobom još jedan dan.”
nd
Znala je šta to znači. Suviše bolesti; suviše načina da zarazi ostale.
Nije bilo izbora, bez obzira na ono što se oseća povodom toga. “Možemo
da ga sahranimo ovde, ispod ove omorike”, rekla je, pokazujući ka
veličanstvenom starom drvetu koje još nije uvenulo, obolelo i isceđeno od
ow

života. “Mislim da bi mu se dopalo da spava ovde. Da li ćeš nam pomoći

da iskopamo grob?”
Spustio je svoj crni štap i izvukao par ašova iz AV-a dok su ostali još
uvek ustajali i oblačili se. Onda mu se Medved priključio, krupan, snažan i
nl

ćutljiv dok su zajedno radili na tome da rupa bude dovoljno duboka da

sačuva telo. Majstor i Kreda su takođe prišli, ali više nije bilo ašova, tako
da nisu mogli da urade nešto da pomognu. Kreda je seo sa pločom i počeo
oa

nešto da žvrlja po njoj. Majstor je stajao i gledao sa Lastom.

Panter je zurio u dečaka u Munji. Dečak je pokušavao da se pravi
kao da ga nije briga, ali Logan je mogao da pročita nelagodu u pokretima
d

njegovog tela dok je Panter hodao sa jedne strane na drugu, lica kao od
kamena.
Kada je rupa bila dublja od jednog metra, Sova je pozvala ostale da
priđu. Medved je uzeo Veverčevo telo, umotao ga u ćebe i doneo ga.
Nežno, uz pomoć Laste i Reke, spustio ga je u grob i odmakao se za
korak. Sveća je već plakala. Panter je nastavio da gleda ka klincu u AV-u.
“Veverac je bio dobar mali dečko”, rekla je Sova, njen glas je bio

- 152 -
snažan dok je gledala u ostale sa pročelja groba. “Radio je ono što mu je
bilo rečeno i gotovo nikada se nije žalio. Zanimale su ga stvari i uvek nam
je postavljao pitanja. Nikada nikome nije naudio. Mislim da je možda
imao deset godina, ali niko od nas ne zna to zasigurno.”
Razmislila je na trenutak. “Voleo je knjige. Voleo je da mu se čita.”
“Sačekajte trenutak”, rekla je Lasta odjednom.
Okrenula se i otrčala do kola u kojima su bile njihove stvari, kopala
po nabacanim stvarima za trenutak, a onda požurila nazad. Kada je stigla
do njih, Logan je mogao da vidi da nosi knjigu sa pričama. Spustila se u
grob i položila mu je na grudi. Na njenim obrazima bilo je suza kada se

d
ponovo popela.

oa
“Ta mu je bila omiljena”, rekla je ne gledajući ni u koga posebno.
“Treba da bude sa njim.”
Začulo se nekoliko promrmljanih slaganja sa tim. Sova je klimnula.

nl
“Možda će mu trebati nešto za čitanje na njegovom putu. Ako i ne može da
pročita sve reči, zna ih napamet. Nedostajaće nam.”
Lasta se okrenula i pogledala ka izlasku sunca. Nebo na istoku bilo je
w
okupano prljavo žutom bojom kroz izmaglicu dima i magle i svet iza je
delovao nemoguće dalek.
do
“Želim da se vrati.” Rekla je Sveća tiho.
“I ja, dušice.” Sova se ujela za usnu. “Ali možda je srećniji tamo gde
je sada.”
an

Sagnula se, dohvatila punu šaku zemlje i bacila je u grob. Logan je to

shvatio kao znak da je gotovo i počeo je da baca zemlju preko malog tela.
Medved je dugo zurio u grob ne pomerajući se, ali je onda i on konačno
lk

počeo da zatrpava. Većina Duhova mogla je samo da stoji i gleda nekoliko

trenutaka pre nego što su se okrenuli nazad. Kreda je ostao tek toliko da u
Ba

meku zemlju zabije jedan kraj ploče na kojoj je žvrljao. Na njoj je bilo
ispisano Veverčevo ime.
Logan je utabavao poslednju količinu zemlje preko groba kada je
pogledom uhvatio Pantera kako pokušava da otvori vrata na AV-u. Kvaka
se nije pomerala i on ju je besno cimao. Logan je spustio ašov, uzeo svoj
štap, prišao dečaku i stao kraj njega.
“Zaključano je”, rekao je.
Panter se okrenuo ka njemu. “Šta?”
Logan je pokazao ka vratima. “Zaključana su. Ne možeš da ih
otvoriš.”

- 153 -
 “Onda ih ti otvori, gos’n viteže od čega bi već trebalo da budeš! Ti ih
otvori!” Dečakovo tamno lice porumenelo je od pomešanog besa i tuge i
stegao je ruke u pesnice. “Ti ih otvori, a onda mi daj dva minuta s’ tim
šljamom unutra da vi’š šta umem da uradim s ovim!”
Zavukao je ruku u džep i izvukao skakavac gadnog izgleda koji se
otvorio uz glasno snik koje je nateralo nekoliko glava da se odmah okrenu
ka njima. Oštrica je bleštala na prvim sunčevim zracima, čista, glatka i
smrtonosna.
Ba
“Neću to da uradim”, rekao mu je Logan.
“Pantere!” viknula je Sova, ljutina je naglašavala dečakovo ime dok
se ona okretala ka njemu. “Odmah da si to spustio!”
Panter ju je ignorisao, očiju upravljenih ka Loganu. “Nemoj da se
lk
kačiš sa mnom. Ovo nije tvoja stvar, nije tvoja briga. Ovo se tiče Duhova.
Otvori ta vrata!”
Logan je zavrteo glavom. “Neću.”
a
Samo na sekund, pomislio je da će Panter krenuti na njega. Nož se
primakao nekoliko centimetara, dečakov stisak se pojačao. Ali do tad su i
nd

ostali vikali na njega. Medved je već krenuo na njega a Sova je bila odmah
za njim, njeno lice bilo je iskrivljeno od besa.
Panter je iznenada ustuknuo i slegnuo ramenima. “’Ej, u redu. Nemoj
ow

da otvoriš. Ali nećeš moći stalno da paziš na njega. Pre ili kasnije, uradiću
ono što je trebalo odmah da uradim!” Sklopio je oštricu i stavio nož natrag
u džep. “’Ej, šta je ovo?” upitao je, gledajući unaokolo u neverici,
ispruživši ruke prema Sovi i Medvedu, koji su išli ka njemu. “Samo sam
mu pokazivo, to je sve. Samo sam ’teo da ga vidi!”
nl

Nacerio se umirujuće i udaljio se, zviždeći. Dok je prolazio, uputio je

dečaku u Munji oštar pogled, ali samo Logan je to mogao jasno da vidi.
oa

Sa Panterovim povlačenjem, Medved se okrenuo i otišao na stranu,

ali Sova je nastavila da prilazi sve dok nije došla do njega. “O čemu se
radilo? Šta se desilo?”
Logan je pokazao glavom ka Munji. “Taj dečko će stvoriti probleme
d

ako ga budemo vukli sa sobom.”

Pogledala je zarobljenika. “On nikome ne predstavlja pretnju.
Pogledaj ga. Mora da je uplašen.”
Zaustavio joj je ruku kada je krenula da dohvati kvaku. “Nemoj da
ulaziš. Slušaj me. Ne možemo da ga vodimo sa sobom. Panter ga mrzi.
Verovatno još neko. Samo prizivaš nevolje.”

- 154 -
 Njena ruka se spustila dok se okretala u mestu prema njemu. “Nije
nameravao da ubije Veverca. Videla sam šta se desilo. Bio je to nesrećan
slučaj. Ne možemo da nastavimo da krivimo druge za loše stvari, bez
obzira šta se...” Zaustavila se i zavrtela glavom. “Moramo ponovo da
naučimo kako da praštamo.” Pokazala je ka ostalim Duhovima. “Oni
moraju to da nauče.”
“Ne protivim ti se povodom toga šta se desilo ili kako je to trebalo
rešiti. Samo ti kažem da ne možemo da vodimo tog dečka sa nama.”
Pogledala je u stranu. “Neću da ga pustim sve dok ne bude dovoljno dobro
da može da se stara o sebi. U suprotnom, to bi bilo isto kao da smo ga

d
ubili.”

oa
Nije mu se dopadala ideja, ali je znao da ne može više da navaljuje.
“U redu. Još jedan dan. Ne više.”
Klimnula je, ne rekavši ništa.

nl
Kleknuo je kraj nje. “Još jedna stvar. Imao sam viziju prošle noći,
san. Gospa mi je došla. Rekla mi je da je Soko na sigurnom.” Iznenađeno
je zurila u njega. “Da li si siguran?”
w
“Rekla je da ga je magija spasila. Rekla je da će doći na sever da nas
pronađe, ali da mi moramo da putujemo na jug da pronađemo njega. Rekla
do
je da će se sresti sa nama na obali Kolumbije. Šta je to? Da li je to reka?
Nisam čuo za to ime ranije.” Sova je klimnula. “Nalazi se južno odavde.
Ne znam tačno koliko daleko. Nikada nisam bila tamo. Samo sam čitala o
an

njoj u knjigama.” Zastala je. “Može biti da je udaljena i više od stotinu

kilometara.” Razmislio je o tome za trenutak. Pogledao je ka Munji i
kolicima prikačenim iza nje. Onda je pogledao ka Duhovima, raštrkanim
lk

po kampu, većina je čekala na nekoga da im kaže šta da rade.

Može biti i više od stotinu kilometara. Ne tako daleko da je mogao
Ba

da putuje sam u AV-u. Predaleko za kolica i gomilu klinaca koji će morati

većim delom da pešače.
“Moramo da pronađemo brži način da putujemo”, rekao je.

***
Doručkovali su, Logan je podelio porcije iz njihovih oskudnih zaliha,
shvatajući da već nemaju dovoljno ni da im potraje nedelju dana. Suviše
usta koja treba nahraniti za daljinu koju treba da prevale. Moraće da
sakupljaju i hranu i vodu negde tokom putovanja.
Dok su ostali jeli, Sova je hranila dečaka vezanog u AV-u – Medved

- 155 -
ih je pažljivo motrio – a Reka je nakapala malo vode niz grlo polusvesnog
Vremenka. Nakon toga, Logan je proverio vezove kojima je starac bio
privezan i okove mračnog dečaka, brzo pregledao tovar privezan za AV i u
kolicima, obavestio Sovu i Sveću da će se one voziti sa njim i spremio se
da krene.
“Pretpostavljam da ćeš ti da se voziš celim putem, gos’n viteže?”
Panter mu se podsmehnuo. “Mi hodamo, ti voziš?”
“Pantere, prestani!” Sova ga je opomenula.
Ba
“Ja sam trenutno jedini koji zna da vozi”, Logan mu je odgovorio.
“Ako neko od vas bude naučio kako se to radi, može da mi pomogne. Da
li si zainteresovan?”
Panter je oklevao, a onda zavrteo glavom. “Jok. Samo pitam. Neću da
lk
imam bilo šta s tim.”
“Ja hoću!” Majstor je odmah rekao.
Logan je klimnuo. “Dobro, Majstore. Počećemo odmah sa časovima.
a
Penji se.” Namignuo je Sovi preko ramena. “Idemo.” Krenuli su ujutro,
dan je bio blistav i sunčan, ali magla je bila malo jača nego inače,
nd

kombinacija dima i pepela od vatri sa dokova i opšte zagađenosti vazduha.

Dok su se kretali dole niz strminu duž pomoćnog puta ka autoputu, Logan
je mogao da čuje ujednačeno tutnjanje bubnjeva invazionih snaga koje je
ow

prekrivalo oštro tak i pop automatskog oružja. Borba je još uvek trajala na
ulicama. Kada se bude završila, stvari će se smiriti dok demoni i nekad-
ljudi započnu opsade utvrđenja Sejfko Fild. Nekoliko dana kasnije, počeće
stvarno ludilo.
Pomislio je na ljude osuđene na propast zarobljene unutra, ali samo
nl

na trenutak. Oni nisu bili prvi a neće biti ni poslednji. Nije mogao sve da
ih spase, bez obzira na to koliko je želeo da pokuša. Imaće sreće ako bude
oa

spasio nekolicinu koju je uspeo da povede sa sobom dok je bežao. Imaće

sreće ako bude mogao da spase sebe.
Njihovo napredovanje bilo je sporo, ali ujednačeno. Usporio je veliku
mašinu koliko je mogao da omogući onima koji su išli pešice da održe
d

tempo. Majstor se vozio pored njega, posmatrajući šta radi, stalno

zapitkujući i pažljivo slušajući odgovore. U jednom trenutku dečak je
rekao da misli da je spreman da proba da vozi AV, ali Logan je odrečno
zavrteo glavom. Biće bolje ako sačeka još jedan dan, da sebi vremena da
razmisli o svemu. Majstor je izgledao razočarano, ali se nije protivio.
Samo se zavalio u sedište, gledao Logana još malo, a onda počeo da

- 156 -
postavlja pitanja u vezi sa sistemom naoružanja vozila. Logan je oklevao,
razmatrajući stvar, a onda mu ispričao o topovima i raketnim lanserima,
koji su ionako bili zaključani, ali je zadržao za sebe ono što je znao o
laserskim tragačima i štitovima.
Iza njih, Sova je razgovarala sa dečakom koji je upucao Veverca,
pričajući mu o Duhovima, postavljajući mu pitanja u vezi sa njim,
pokušavajući da ga otvori. Izgleda da nije upalilo. Dečak se pogurio na
zadnjem sedištu, gledao kroz prozor i nije rekao ni reč. Tu i tamo bio je
primoran da pogleda u nju kada bi Panter došao da hoda kraj AV-a, sa
očima upravljenim ka dečaku, sa malim smeškom na svom tamnom licu.

d
Logan je mogao da vidi strah u dečakovim očima, znao je šta je Panter

oa
planirao da uradi sa njim. Sova je pokušala da otera Pantera od AV-a, ali
čak i kada bi se udaljio, to bi bilo samo na neko vreme, a onda se vraćao
da hoda kraj prozora i dečaka, sa istim izrazom lica.

nl
Nastavili su tokom dana sporim, gotovo neplanskim tempom. Logan
im je dozvolio da stanu da ručaju ali nije planirao da ponovo staju sve dok
ne padne noć. Oni koji su hodali delili su flaširanu vodu koja je bila
w
obešena preko njihovih ramena i energetske pločice koje je pokupio iz
nekog skladišta u oblasti Čikaga nekoliko meseci ranije. Imao je kutiju
do
punu pločica, ali sa toliko njih koji su je delili, biće ispražnjena za nedelju
dana. Želeo je da je imao bolju priliku da sakupi više namirnica pre
odlaska iz grada. Ni Duhovi nisu poneli mnogo, koncentrišući se na
an

predmete koje je bilo teško naći kao što su bile tablete za prečišćavanje
vode i lekovi, zajedno sa njihovom odećom i posteljinama. Sasvim
sigurno, bili su odrpana gomila, pomislio je, i verovatno neće delovati
lk

bolje u skorije vreme.

Sveća se vozila napred sa Loganom kada su ponovo krenuli, njen
Ba

napeti pogled fokusirao se napred, plave oči bile su pune skrivenog znanja.
Setio se da je ona ta koja je imala predosećaje, da je ona videla stvari koje
su nagoveštavale budućnost i upozoravale na opasnost, stvari skrivene od
drugih. Ona je bila njihov pas vodič kroz mračna mesta.
Setio se, takođe, kako ga je branila pred ostalima.
Jednom ili dva puta, uhvatio je kako ga posmatra krajičkom oka, ali
je pustio da misli da je nije primetio. Još uvek ga je odmeravala,
odlučujući šta zaista oseća prema njemu, do koje mere želi da mu veruje.
On je bio deo spoljašnjeg sveta, a za devojčicu staru deset godina koja je
videla toliko mračnih stvari i iskusila toliko sumnji i straha, bilo je mnogo

- 157 -
toga što ju je činilo opreznom.
U jednom trenutku ga je upitala: “Da li misliš da ćemo videti Sokola
uskoro?” Uputila mu je brz pogled tom prilikom.
“Ne znam”, odgovorio je, izvivši jednu obrvu. “Bolje bih se osećao
kada bi bilo tako.”
“Soko je naš.”
Skrenuo je Munjom da obiđe oboreni telefonski stub. “Duhovi su
porodica. Zar nije tako?”
Ba
Klimnula je glavom. “Soko će nas odvesti u Obećanu Zemlju.” Nije
ga pogledala ovog puta. “Sova priča tu priču bolje od mene.” Oklevala je.
“Da li veruješ u to?”
Nasmešio se uprkos sebi, pomislivši na Dva Medveda, Gospu i
lk
sudbinu morfa lutalice. “Pa zapravo, verujem”, rekao je.
Video je kako se i ona nasmešila. To je bilo sve što je rekla neko
vreme, ponovo se povukavši u sebe, njen pogled bio je usmeren napolje
a
kroz prozor ka sivom pejzažu okoline.
A onda: “Da li si i ti bio dete sa ulica kao i mi kada si bio mali?”
nd

Ponovo je gledala u njega, pažljivo ga proučavajući ovaj put. “Da li si

pripadao plemenu?”
Zavrteo je glavom. “Ja sam dete iz utvrđenja.”
ow

“Šta ti se desilo? Zašto si napustio utvrđenje? Da li su te naterali da

odeš?”
“Utvrđenje je bilo pregaženo i moja porodica ubijena. Pobegao sam
sa grupom slobodnih pobunjenika koji su uspeli da spasu nekolicinu nas.
Njihov vođa me je usvojio.”
nl

“Da li se sećaš svojih pravih roditelja?” upitala je.

“Pomalo. Više ne tako dobro.”
oa

“Ja se uopšte ne sećam svojih.”

Razmislio je o tome. “Možda je to dobro.”
Glava joj se malo trgnula. “Zašto to kažeš?”
“Zato što mrtvi pripadaju prošlosti.”
d

Dugo nije ništa govorila, posmatrajući njegovo lice, napetih plavih

očiju. Onda je tiho rekla: “Mislim da to nije istina.”
“Ne? Zašto ne?”
“Zato što su oni bili naši prijatelji i neko mora da ih se seća. Zar ti ne
želiš da te se neko seća kada umreš?”
Bilo je malo čudno čuti ovu devojčicu kako tako priča; delovala je

- 158 -
suviše zrelo za desetogodišnjakinju. U svakom slučaju, priča o mrtvima
mu je izazivala nelagodu.
“Zar ne želiš?” ponovo je upitala.
Pogledao je ka njoj i slegnuo ramenima. “Pretpostavljam da želim.”
Ona je pogrbila svoja mršava ramena. “Znam da ja želim. Ne bih
želela da me svi zaborave.”
Bilo je već poslepodne i prešli su gotovo tridesetak kilometara.
Nalazili su se dosta ispod velikog aerodroma koji se pružao duž autoputa
južno od grada kada su prošli ogroman industrijski kompleks zatvoren
teškom žičanom ogradom sa bodljikavom žicom. Ograda i žica podsetile

d
su Logana na kampove za robove, ali zgrade iza bile su potpuno drugačijeg

oa
tipa i nigde nije bilo znakova života. Sporedni put se granao sa autoputa i
peo naviše kroz šumarak sasušenih omorika pomešanih sa ukrasnim
kamenjem do duple kapije, koja je bila u lancima i zaključana. Znak,

nl
izbledeo i umrljan vremenom, visio je sa mreže:

ORONIKS EKSPERIMENTI
w
Robotički sistemi
Gradimo za budućnost
do

Pogledao je ka njemu dok su prolazili, pogled je nastavio da se kreće

dalje niz liniju ograde koja se pružala duž autoputa i odjednom se
an

završavala kraj alatnice. Zaustavio je AV, ugasio motor i izašao napolje.

Duhovi koji su pešačili su prišli. “Šta je sad?” zahtevao je Panter.
“’Oćeš mene da pustiš da vozim?”
lk

“Nisi to hteo ranije.” Logan je pokazao ka ogradi. “Vidiš ih?”

Pokazivao je ka nizu metalnih prikolica sa ravnim podom i prevelikim
Ba

točkovima, šipkama za vuču i niskim prečkama koje su okruživale pod.

“Mogli bismo da upotrebimo neku od ovih.”
“Moraćemo da provalimo unutra”, rekao je Majstor, bacajući pogled
pozadi ka zaključanoj kapiji i lancima. “Da otključamo katance. Ili možda
da isečemo žicu.”
Logan je prišao AV-u, rekao Sovi šta planira da uradi, a onda je izneo
iz vozila i smestio je u kolica, gde je Sveća spremno preuzela smenu.
Otključao je dečaka vezanog na zadnjem sedištu, odveo ga do kolica i
ponovo ga vezao za žice na točku. Zadužio je Kredu da čuva stražu i rekao
mu da vodi računa da se ništa ne desi dok on nije tu, da je odgovoran za

- 159 -
to. Onda je otišao pozadi do skladišnih delova blizu zadnjeg dela vozila,
otključao jedan sa vozačeve strane, pružio ruku unutra i izvukao par
velikih makaza i dva parkan spreja crnih cevi. Poneo je to sa sobom
napred gde su ostali stajali.
“Opa, pa to je zajebana vatrena moć”, Panter je prosiktao, očiju širom
otvorenih kada je pogledom uhvatio sprejeve. “Je l’ znaš kako da ih
koristiš a da pri tom ne razneseš sebi stopalo?”
Logan je slegnuo ramenima. “Pitanje je da li ti znaš? Ovi nisu za
Ba
mene. Treba mi neko da krene unutra sa mnom, da mi čuva leđa.”
“’Ej, pa ti i ja, kao i ranije”, rekao je Panter.
“Bolje uzmi mene”, Lasta je predložila brzo, iskoračivši napred. “Ja
znam kako da koristim ove bolje od Panter Mačkice.” Uputila mu je
lk
podragljiv osmeh.
“’Ej, ja i on smo već radili zajedno”, Panter se brecnuo na nju. “Ništa
nije radio s tobom – ne zna ništa o tebi. Ti si samo ptičica, samo imaš
a
perje i cijučeš.”
Lasta je zakoračila prema njemu. “Ko ti je spasio bezvredno malo
nd

dupe tamo nazad na Trgu pionira, Panter Pišo? Misliš da si mogao da

pobegneš od onih Kreštavaca potpuno sam sa svojim mačjim mozgom? U
stanju si da se setiš za toliko, do prošle noći?”
ow

“Nisi me ti spasla, malo cijukalo! Ja sam tebe spasao! Imala si samo

malčice...”
Logan je osetio kako počinje da gubi strpljenje. Nije imao vremena za
ovo. “Vodim vas oboje”, prekinuo ih je, bacajući po jedan parkan sprej
svakome od njih. Razveselilo ga je kada je video da se Panter malo
nl

zateturao kada je uhvatio svoj. Lasta je uhvatila svoj glatko, povukla cev
na mesto i otpustila osigurač, sve u jednom dahu. Ponovo je vratila
oa

osigurač na mesto i nakezila se prema Panteru.

Logan je dao makaze Medvedu. “Napravi dovoljno veliku rupu da
možemo da prođemo. Kada se budemo našli unutra, raširi je toliko da
možemo da izvučemo jednu od onih prikolica nazad. Trebaće ti malo
d

vremena, ali nastavi da radiš.”

Medved je klimnuo glavom, ne rekavši ništa dok je prilazio ogradi i
počinjao sa poslom. Logan se okrenuo ka ostalima. “Ostanite ovde. Držite
se zajedno. Držite otvorene oči. Niko da nije odlutao. Ako se pojavi
nekakva opasnost, uđite u Munju, svi. Neće biti udobno, ali će biti
bezbedno.”

- 160 -
 Odveo je Majstora do vozačevog sedišta, pokazao mu sigurnosne
dugmiće i rekao mu šta rade. Do trenutka kada je završio svoje
objašnjenje i naterao dečaka da mu ponovi sve, Medved je završio sa
sečenjem ograde. Sa Panterom i Lastom iza sebe, zakoračio je kroz
iskidani otvor i izašao na betonsku pistu iza.
“Idite za mnom i držite se blizu”, rekao im je, bacajući pogled preko
ramena. “Nemojte da upucate jedno drugo.”
Nije znao da kaže zašto je bio tako pažljiv u vezi sa praznim
skladišnim postrojenjem osim što ga je mučila činjenica da očigledno niko
nije pokušao da provali u kompleks i uzme neku od ovih prikolica ranije.

d
To je bio tip vozila koje bi svako mogao da iskoristi, uključujući i

oa
utvrđenja. Pa ipak, desetak njih je nedirnuto stajalo.
Stegao je crni štap svog reda i krenuo napred.

w nl
do
an
lk
Ba

- 161 -
 ŠESNAEST
Razdaljina između ograde do mesta na kome su bile poređane
prikolice, kao stado poslušnih životinja, iznosila je manje od stotinak
metara, pa ipak je delovalo mnogo više dok ju je Logan prelazio. Zgrade
iza i sa obe strane bile su niske, zdepaste strukture bez prozora, sa
metalnim krovovima i zidovima. Pokretna vrata bila su zatvorena, ali nije
mogao da vidi nikakve brave. Na pisti je bilo začuđujuće malo đubreta,
Ba
stanje koje se gotovo nije moglo naći nigde drugde u zemlji. Još čudniji
bio je čist, ispolirani izgled prikolica, na kojima se nije mogla videti
nikakva naznaka rđe ili prljavštine i delovale su kao sveže izlivene mašine.
Iako je kompleks delovao pusto, čist izgled prikolica nagoveštavao je da
lk
se neko brine o njima.
Logan se sa nelagodom osvrnuo unaokolo. “Halo!” pozvao je. “Ima li
koga?”
a
Niko se nije pojavio. Ništa se nije pomerilo.
nd
Pogledao je nazad odakle su došli. Duhovi su bili van Munje i okupili
su se oko ograde, lica pritisnutih uz mrežu. Jedino Medved nije gledao,
pažnje usmerene na to da proširi otvor kroz koji su ušli. U tišini sve
slabijeg popodnevnog svetla, Logan je mogao da čuje tupo sec sec velikih
ow

makaza.
Stigao je skoro do najbližih prikolica kada je uočio senzore.
Delimično ukopani u površinu piste, bili su strateški postavljeni po ovalno
obojenoj oblasti unutar koje su bile parkirane mašine. Nikakva svetla nisu
nl

sijala na njihovim kućištima; nikakav zvuk se nije čuo iz njih. Zaustavio je

Pantera i Lastu, pokazao ka senzorima i kleknuo da bliže pogleda. Na
senzorima se nije moglo videti ništa prepoznatljivo – nije bilo antena,
oa

skenera, nikakvih vidljivih izbočina bilo kakve vrste. Okruživali su

prikolice, ali nisu vidljivo bili povezani jedni sa drugima niti sa nečim
drugim. Ništa nije nagoveštavalo ni da rade.
d

Pa ipak, imao je nepokolebljiv osećaj da jesu.

Šta da se radi?
Izbor mu je bio ograničen. Nije mogao da deaktivira senzore ne
znajući nešto više o njima. Tako da je mogao ili da testira da li su aktivni
ili ne, znajući da neće biti zadovoljan rezultatima ako jesu, ili je mogao da
se okrene i vrati se tamo odakle je i došao i zaboravi na to da nastavi sa
ovim. Nije mogao a da ne misli na to da se ništa od ovoga ne bi dešavalo

- 162 -
da je bio sam. Bio je ovde, rizikovao je, samo zato što je primio gomilu
klinaca sa ulica kojima je trebao prevoz.
Odbacio je tu pomisao. Nakon svega, ni oni nisu tražili ništa od
ovoga.
Još jedan dugi trenutak je razgledao unaokolo po kompleksu, tražeći
nešto što će mu reći šta da radi i nije pronašao ništa. Brz pogled preko
ramena mu je otkrio da je Medved završio sečenje otvora u ogradi,
dovoljno visok i širok da im dozvoli da provuku prikolicu kroz nju.
Prikolice su bile velike, ali dovoljno lake za guranje kada nisu utovarene.
Uz Panterovu pomoć, trebalo bi da bude u stanju da odvuče jednu odavde.

d
Sve što je trebalo da uradi je da im priđe. Kroz senzore, kraj alarma u

oa
bilo šta što ga je čekalo iza.
Stegao je štap svog reda, osećajući kako vrelina magije počinje da se
skuplja. Nije se plašio, ali bio je oprezan. Zbog sebe i zbog dece koja su

nl
bila sa njim. Deca sa ulica su ipak bila deca. Prikolice su stajale pred
njim, poređane i spremne. Zašto bi, uopšte, postojala neka ozbiljna zaštita
zbog prikolica? Nisu imale neku stvarnu vrednost, ništa što bi donelo bilo
w
kakvu vatrenu moć kakvu su koristila utvrđenja.
Pa ipak, niko ih nije ni dotakao.
do
Odlučio se. Naglo se okrenuo i pokazao Panteru i Lasti da odstupe.
“Ne dopada mi se kako ovo izgleda. Odlazimo.”
“Odlazimo?” Panter je zurio u njega tamnim, ljutitim očima. Pokazao
an

je ka senzorima. “Zbog ovih?”

“Čuo si!” dobacila je Lasta, već odlazeći.
Panter je zgađeno vrteo glavom i kretao za njom kada mu je nešto
lk

privuklo pogled – nešto što je Logan potpuno prevideo a možda nije ni

postojalo. Ali to je bilo dovoljno da izazove trenutnu reakciju kod dečaka,
Ba

koji se okrenuo i opalio kratak rafal iz parkan spreja koji je zasuo

prikolice i razneo nekoliko senzora koji su bili najbliži.
Ne! Logan je pomislio, očima pretražujući pistu. Paneli skriveni na
ravnoj površini su se već otvarali, a preostali senzori su nestajali sa
vidika. Ogromna vrata postavljena na zidovima zgrada sa obe strane
prikolica, koja su se nalazila na velikim čeličnim točkovima, otvorila su se
kao gladna usta i iz tame unutra začulo se zujanje motora i tiho,
sudbonosno klik pokretanja zupčanika.
“Izlazite!” Logan je viknuo ka svojim mladim saputnicima.
Ali Panter je izgledao kao da nije u stanju da se pomeri, sleđen u

- 163 -
mestu, možda omamljen sopstvenom reakcijom, možda ga je jednostavno
poneo trenutak. Lasta je vikala na njega. Negde pozadi iza rasečene
ograde, ostali Duhovi su vikali ili u užasu ili dajući im podršku, bilo je
nemoguće reći šta. Ali Panter izgleda nije čuo nikoga od njih, očiju
usmerenih ka crnim rupama koje su se otvorile na zgradama.
Trenutak kasnije, grupa mašina metalnih nogu promolila se na
dnevnoj svetlosti, teških i zdepastih. Izgledale su kao čudovišni insekti,
njihova tela stajala su na brojnim nogama, na glavama su im se nalazile
Ba
kugle koje su pulsirale i sijale, oružja su virila iz njih kao vilice iz čeljusti.
Bilo ih je pet, sve su bile veličine koja je nagoveštavala da su mogli da
odbiju sve što može da osvoji kompleks osim nuklearnog napada.
Nijedna prikolica nije bila vredna ovoga, pomislio je Logan. Doduše,
lk
ovakav odgovor nije imao neke veze sa prikolicama. Ovo je imalo veze sa
nečim od mnogo veće važnosti, nešto na čemu su Oroniks eksperimenti
radili kada je došao kraj. Ljudi koji su tu radili su možda nestali, ali
a
odbrambene mašine koje su napravili da brane njihov trud ostale su na
mestu, programirane da odbiju bilo kakvu invaziju.
nd

Jurnuo je ka Pantem, uhvatio ga za ramena i okrenuo ga na drugu

stranu. “Beži!” viknuo mu je u lice, pokazujući mu ka ogradi.
Onda je vrelina lasera počela da prži betonsku pistu, tanki crveni
ow

zraci su sekli kraj njega. Okrenuo se u odgovor, rukama držeći crni štap, i
poslao nalet bele magije Reči u najbližeg napadača. Izbacila je jednu
mašinu iz ravnoteže koja je zbog toga udarila u drugu tako da su obe pale.
Ali to ih je usporilo samo za trenutak pre nego što su se ispravile i
nastavile da napreduju. Logan se brzo odmakao. Mašine su bile velike i
nl

delovale su teške, ali su se kretale brzo i glatko. Bile su napravljene da

prežive neprijatelje jače od njega.
oa

Okrenuo se preko ramena i video kako se Panter i Lasta okreću i

pucaju iz svojih oružja na nadolazeće nemani. “Ne!” povikao je ka njima.
“Bežite!”
Gubili su vreme. Njihova najveća šansa bila je da se vrate kroz
d

ogradu i nadaju se da mašine nisu programirane da napreduju van granica

kompleksa. Parkan sprej je bio opasno oružje, ali nije bilo ni izbliza
dovoljno da zaustavi ova čudovišta. Čak ni magija možda neće biti
dovoljna.
Upotrebio ju je bez obzira na to, udarajući insektolike mašine kratkim
naletima koji su bili upereni ka zglobovima njihovih krivih nogu. Oborio je

- 164 -
jednu, njene noge bile su dovoljno oštećene da nije mogla da ustane. Ali
ostale su nastavile da prilaze i gotovo ga sustigle. Okrenuo se i potrčao iz
sve snage, izbegavajući lasere koji su ciljali na to da ga osakate. Mašine
se nisu koncentrisale na Pantera i Lastu, koje su procenile kao manje
opasne. Koncentrisale su se na njega. Magija ga je štitila od najgorih udara
koji su pržili sve oko njega, ali mogao je da oseti kako postaje sve slabiji
od tog napora. Žičana ograda se nalazila još uvek daleko, suviše daleko da
bi mogao da kaže da će sigurno stići do nje.
Onda je eksplozija sa njegove desne strane poslala komade betona
pravo u njegovo lice i otkotrljao se u stranu, dok mu je štap ispao van

d
domašaja.

oa
Izvan ograde, nastao je trenutni pakao. Svi duhovi su odmah počeli da
viču, divlje pokazujući, pokušavajući da dovedu troje koji su se nalazili
unutar ograde na bezbedno kombinacijom čiste volje i zaglušujućeg zvuka.

nl
Svi su se pribili uz ogradu, ljutito se držeći za metalne spojeve. Medved je
čak pokušao i da se provuče kroz mrežu sve dok ga Sovin očajnički povik
nije zaustavio u mestu.
w
Na neko kraće vreme, svi su izgubili kontrolu.
Svi osim Majstora.
do

***
Majstor je dečak koji je oduvek bio dobar u tome da pronađe način
an

da stvari funkcionišu. Takve stvari su, većim delom, mehaničke prirode.

Mašine svih vrsta, velike i male, cele ili iz komponenata, korisne ili bez
ikakve svrhe, da ih rastavi ili sastavi – njemu je svejedno. Ako postoji
lk

mogućnost da natera nešto da radi, on hoće da zna kako. On ne ume da

objasni šta je to toliko intrigantno u vezi sa mašinama; on čak ne može ni
Ba

da se seti šta je prvo pokrenulo to interesovanje u njemu. Samo zna da ne

može da se seti perioda kada rad na mašinama nije bio njegova omiljena
zabava.
On je srednje dete u porodici sa petoro dece, dvoje starijih, dvoje
mlađih, oba roditelja su živa i staraju se o njima. Žive na farmi na istoku
države Vašington, koja jedva funkcioniše i nalazi se bogu iza leđa, njihovi
najbliži susedi se nalaze osam kilometara daleko odatle, a najbliže mesto
na više od trideset. Retko kada viđaju nekoga osim Strejhornovih,
porodice koja živi dalje uz drum, koje posećuju par puta godišnje i koji
posećuju njih zauzvrat otprilike isto toliko često. To je u početku, kada on

- 165 -
tek ima četiri ili pet godina i tek počinje da se interesuje za to kako stvari
rade. Ubrzo nakon toga, Strejhomi više ne dolaze. Njegova majka kaže
da su se odselili. Njegov otac počinje da nosi sačmaru sa sobom gde god
da ide.
Majstor, kao srednje dete, nema neko određeno mesto ili svrhu u
porodici. Starije dvoje dece radi sa ocem, a dvoje mlađih su suviše mali
da rade bilo šta, blizanci stari četrnaest meseci. Oni ionako ne žive dugo.
Nije im dobro, najverovatnije zaraza, njih dvoje spavaju zajedno u istom
Ba
krevetu ili dele ograđeni prostor za igru i umiru za nedelju dana. Ne
može da se seti njihovih imena posle nekog vremena; njemu čak i ne
deluju stvarno. Kao i mnogo toga drugog što je izgubljeno, deluju kao
deo nekog sna.
lk
Nakon što oni umru, njegovi roditelji pričaju o tome da se presele
negde drugde, iako nikada nije potpuno jasno gde misle da mogu da odu
a da će im biti bolje. Majstor sada ima sedam godina i toliko je uronjen u
a
svoju ljubav prema mehanici da počinje da nestaje pred svima.
Jednostavno ne postoji razlog da se ostali pitaju šta radi; uvek radi istu
nd

stvar. Pošto je sada najmlađi, odnose se prema njemu sa popustljivošću

koju njegova starija braća ne osećaju, tako da je u priličnoj meri
prepušten sebi. Pametan je i već čita stara uputstva za popravke i knjige
ow

o različitim tipovima motora. Do vremena kada napuni devet godina, ima

sasvim dobro poznavanje solarne energije i počinje rad na kolektoru
solarne energije koji može da napaja jedino vozilo koje imaju, ali koje
nije radilo još od kada su crkle i poslednje uskladištene baterije. On
obraća malo pažnje na ono što se dešava oko njega, ali se većinom
nl

koncentriše na svoje projekte.

Upravo dok testira taj kolektor, odnevši kućište u niska brda i daleko
oa

od kuće u slučaju da nešto krene naopako, dešava se da jedna od

odmetničkih milicija, koje su radile i kao goniči robova, pronalazi
njegovu porodicu, savladava ih i odvodi sa sobom. Nikada ne bi ni toliko
saznao da nije video dim od zapaljenih zgrada i trčući stigao na vreme da
d

vidi kamione kako nestaju u daljini.

Nekoliko dana ne zna šta treba da radi. Nejasno razmišlja o tome da
krene za svojim roditeljima i braćom, ali nema pojma kako to da uradi ili
gde da ih traži. Ostaje napolju u brdima, radi na svom kolektoru,
koncentracija koju taj napor iziskuje daje mu izgovor da ne razmišlja o
onome što se desilo njegovoj porodici i što će se verovatno desiti i njemu.

- 166 -
Fokusiran, napet, on završava posao i pada u dubok san. Kada se
probudi, stavlja kolektor na leđa i kreće sa namerom da stigne do obale.
Pronalazi ga mali karavan porodica koje putuju od suncem i radijaciom
uništenog srca Srednjeg zapada u potrazi za nečim boljim. Karavan je
mogao da ga ostavi i nastavi dalje – nisu im trebala još jedna usta da ih
hrane, nisu bili preterano zainteresovani da skupljaju lutalice – da nije
bilo kolektora. Impresionirani njegovom izuzetnom veštinom, koju ima sa
samo devet godina, odlučuju da povedu Majstora sa sobom.
Do trenutka kada stignu do Sijetla, on je spreman da krene svojim
putem i napušta ih usred noći, iskravši se duž obale. Živi u napuštenoj

d
mašinskoj radionici kada ga Medved pronalazi nekoliko nedelja kasnije,

oa
prljavog, pocepanog i izgladnelog, sa kolektorom ispred sebe kao
oltarom dok sedi zadubljen u stara uputstva koja je pronašao. Medved,
nesiguran šta da radi sa njim, svejedno ga odvodi do Sokola, koji odmah

nl
prepoznaje njegovu vrednost i poziva ga u porodicu.
Ali on je još uvek srednje dete, čak i u svojoj novoj porodici. Cene
ga kada su njegove veštine potrebne, ali ga u suprotnom često ignorišu.
w
Ne pomaže ni to što su ostali već halapljivo preuzeli svoje pozicije – Soko
je vođa, Medved i Panter vojnici, Sova glas mudrosti i razuma, Sveća
do
vidovnjak, Lasta divlja i nepredvidljiva, a Reka tajanstvena. On je samo
prosečan dečak običnog izgleda, koji ne može da pruži mnogo svojim
atletskim sposobnostima ili inteligencijom. Oni su snažni, divni i pametni
an

i on im svima zavidi. Naravno, on je taj koji ume da popravi stvari, ali to

nije sposobnost koja je nešto uzbudljiva. Njegova sklonost ka tome da
odluta i često zaboravljanje onoga što bi trebalo da radi takođe mu ne
lk

pomaže mnogo. Suviše često je tema njihovih šala. Njegovo mesto u

porodici je važno, ali on ne oseća da ga cene.
Ba

To se menja sa dolaskom Krede, dečaka njegovih godina i

sopstvenim problemima, dečaka koji je ponekad i smešniji od njega. Oni
odmah postaju prijatelji i odjednom više nije važno što ostali padaju u
očaj od njih dvojice. Oni cene i poštuju jedan drugoga i drže čvrst srednji
deo porodice. Majstor sa svojim mehaničarskim sposobnostima i Kreda
sa svojom umetnošću veoma su različiti na površini, pa ipak isti unutra.
Ali u onom ličnom delu u koje čak ni Kredi nije dozvoljeno da ide,
Majstor još uvek sanja o tome da uradi nešto zbog čega će ga ostali
posmatrati drugačijim očima. Nešto nalik onome što je Lasta uradila
kada se suočila sa onim mutiranim insektom i ubila ga. Nešto tako

- 167 -
uzbudljivo i divno da nikada neće prestati da pričaju o tome.
Nešto herojski i zapanjujuće.
Samo jednom.
U Oroniks eksperimentima, dobija svoju priliku.

***
Dok su se ostali mahnito tiskali uz barijeru žičane ograde, Majstor je
sačuvao prisebnost. Otrčao je do Munje S-150 AV i ukucao sigurnosni kod
Ba
na tabli. Posmatrao je kako Logan Tom ukucava kod ranije i pažljivo
obratio pažnju na redosled brojeva. Pamćenje ga nije izdalo i brave su se
otvorile. Uvukao se unutra, pritisnuo prekidače koji pale motor, ubacio u
brzinu i jurnuo napred. Vibracija vozila tutnjala je u njemu kao nalet
lk
adrenalina i široko se kezio dok je vozio kroz otvor na ogradi.
Znao je šta treba da uradi.
Uhvatio je za trenutak pogledom Kredino bledo lice, šokirano preko
a
svake mere, dok je jurio preko ravnice sa autoputa ka ogradi. Munja je
nd
naletela na duboku brazdu i gotovo mu izbacila volan iz ruku dok se divlje
odbijao u stranu. Samo za trenutak mu se javilo da je ovo bila ogromna
greška, da nije dorastao ovome, a onda je proleteo kroz otvor i granuo u
pravcu bitke. Logan Tom je bio oboren, ispružen na zemlji, štap se nalazio
ow

nekoliko metara dalje od njega dok su mu se mašine približavale. Lasta i

Panter su se okrenuli i pucali iz teških parkan sprejeva u napadače, uzalud
pokušavajući da ih drže podalje. Ali bio je to beskoristan trud; mašine su
bile suviše dobro zaštićene.
nl

Majstor je spustio pogled ka dugmićima za razna oružja na tabli, tik

ispod ekrana navigacionog sistema, probao da se seti šta koje radi i
odabrao dva od četiri sa simbolom strele. Lupio je po njima dok je skretao
oa

dalje od svojih prijatelja da im ne bi bio u blizini i par projektila je bio

lansiran iz vozila pravo u jednu od mašina, eksplodirajući zaslepljujućom
svetlošću i poslavši udarni talas koji je zaljuljao AV i poslao Pantera i
d

Lastu na zemlju. Dve mašine su nestale. To je nateralo preostale da se

okrenu ka njemu i lupio je druga dva dugmeta. Ali ovog puta se ništa nije
desilo. Samo su dva projektila bila napunjena, pretpostavio je, poželevši
da je postavio još nekoliko pitanja kada je imao priliku.
Njegov osmeh se zategao dok se AV ljuljao i teturao pod laserskom
vatrom. Ma, dobro. Sada je ionako prekasno.
Jurio je ka mašinama, njihovi laseri su probadali beton svuda oko

- 168 -
njega, kao i samu Munju. Držao je vozilo pravo, dok su ga ruke bolele od
napora, i povećao brzinu. Došao je do njih za nekoliko sekundi,
odgurnuvši najbližu u stranu, zgnječivši nekoliko njenih metalnih nogu i
osakativši je. U sledećem momentu ih je prošao i jurio ka hangarima iz
kojih su se i pojavile. To nije bilo mesto na koje je želeo da ide. Da li ih je
bilo još? Zavrteo je volan nazad, AV je proklizao, gume su škripale. Samo
za trenutak, pomislio je da će u potpunosti izgubiti kontrolu. Logan Tom je
ponovo bio na nogama i trčao je ka svom štapu. Zgrabio ga je i okrenuo se
u jednom tečnom pokretu. Plava vatra je eksplodirala sa vrha i protresla
drugu mašinu. Vikao je nešto Pantem i Lasti.

d
Majstor je jurnuo na preostalu mašinu, pritisnuvši poluge onoga za šta

oa
je verovao da su teška BRom punjenja, meci koji mogu da probiju i beton.
Ali umesto toga, odvila se vatrena žica, oslobađajući se sa kotura na kome
je bila umotana i prekrivši poslednjeg napadača metrima korozivnih niti

nl
koja je palila metalnu kožu zagrejana do belog usijanja. Za nekoliko
sekundi žica je progrizla kroz nju i mašina se teturala kao pijana životinja.
Majstor je stigao do Logana Toma i proklizao dok je kočio. Vitez
w
Reči je skočio kroz suvozačeva vrata i bacio se u vozilo. “Kreći!” viknuo
je, dok su mu ruke letele ka panelu sa oružjem. Majstor je uradio ono što
do
mu je bilo rečeno i AV je zaškripao ka ogradi.
Panter i Lasta su već stigli do barijere i jurili kroz nju, ostali Duhovi
su se oduševljeno okupili oko njih. Majstor je izvezao Munju odmah iza
an

njih i pritisnuo kočnice na ivici autoputa. Disao je tako teško da je za

trenutak samo sedeo tamo, sa rukama na volanu, telo mu se treslo, a oči
zurile pravo napred.
lk

“Sada možeš da pustiš”, rekao mu je Logan Tom i pružio se da mu

pomogne da odvoji prste od volana. Tamne oči su srele njegov pogled. “To
Ba

je bio dobro obavljen posao, Majstore.”

Majstor je klimnuo, a onda se široko osmehnuo. “Hvala.”
Logan je klimnuo. “Možda bi želeo sada da pogledaš na zadnje
sedište.”
Kada je to uradio, ugledao je ispruženu priliku Vremenka, još uvek
vezanog za svoja nosila. Majstor je naglo udahnuo. Nije ni primetio da je
starac bio tamo.
Vremenkove oči bile su širom otvorene i zurile su u prazno. Nije
delovalo kao da diše.
“Izađi iz vozila i priključi se ostalima”, naredio je Logan, njegov glas

- 169 -
bio je čudno miran. “Hajde, pre nego što dođu ovde. Požuri!”
Majstor je uradio ono što mu je bilo rečeno, srce mu se popelo do
grla, usta suva dok je otvarao vrata i isteturao napolje na nogama koje su
bile neočekivano slabe. Prešao je samo desetak metara pre nego što su ga
okružili ostali Duhovi, koji su se radovali, tapšali i lupali ga po leđima,
slaveći njegovo smelo spasavanje.
“To je bilo divno!” izjavila je Lasta, široko se osmehujući.
“Imaš ti čvrstine u sebi, mališa”, rekao je Panter. “Treba da budeš
Ba
čvrst da bi uradio ono što si ti uradio. Baš čvrst.” Samo je Sova izgleda
shvatila šta nije u redu, Logan Tom je uhvatio njen pogled dok se klatila za
ostalima i okrenula se da mu se pridruži. Krajičkom oka, Majstor je mogao
da vidi kako viri u unutrašnjost Munje. Pokušavao je da ne gleda, ali nije
lk
uspevao da se suzdrži. Logan Tom se savijao nad starcem, prislanjao uvo
na njegove gradi, a onda ga prinoseći blizu njegovih usta. Molim te, molio
se Majstor. Ne dopusti da umre.
a
“’Ej, čovo, tebi pričam!” uzviknuo je Panter, odgurnuvši ga u šali.
“Mogo bi bar da obratiš pažnju kad ti neko priča kol’ko si dobar. Spasao
nd

si nas, je l’ znaš? Glupavi Puzavci! Eto šta su oni, Puzavci! I ukebali bi nas
da nije bilo tebe.”
Majstor mu je uputio čudan osmeh i kriknuo da pokaže svoju
ow

euforiju. Ali je onda ponovo pogledao ka Munji, Logan Tom je izlazio da

stane kraj Sove, Sova je plakala, a Majstor je osetio kako se i poslednje
mrvice njegove radosti pretvaraju u pepeo.
nl
oa
d

- 170 -
 SEDAMNAEST
Majstor je bio smožden. Bio je očajan. Sova je mogla to da vidi na
njegovom licu kada se okrenula tamo gde su mu svi još uvek čestitali
njegovo hrabro spasavanje. Možda je i želeo da veruje u to da Rekin deda
nije umro njegovom krivicom, ali mogla je da vidi da ne može da ubedi
sebe u to. Znala je o čemu razmišlja. Da samo nije bio tako brz. Da je
samo odvojio jedan trenutak da proveri. Da samo nije vozio tako divlje.
Da je samo obratio pažnju.

d
Da je samo...
Htela je da razgovara sa njim, da ga uveri da nije on kriv. Ali pre

oa
nego što je uspela da stigne do njega, Logan je oštro povikao.
“Udaljite se od ograde! Svi! Vratite se ovamo do Munje! Odmah!”
Svi su ga iznenađeno pogledali, a onda u pravcu u kome je
w nl
pokazivao. Na desetine sićušnih mašina se pojavilo iz kompleksa, mašine
raznih oblika i izgleda. Poput mrava, nagomilale su se preko leševa svoje
pale braće, izbacile male aparate za varenje i alate. Bez zastajkivanja,
započele su rad na većim mašinama, popravljajući i menjajući pokvarene
delove, polako ali sigurno ih ponovo sastavljajući. Još desetina njih je
do
krenula pravo ka ogradi, gde su iznova sastavljale rasečeni deo. Čitava
betonska površina koja je okruživala prikolice vrvela je od aktivnosti.
Panter je dohvatio svoj parkan sprej i uperio cev ka ograđenom
an

zemljištu, ali je Logan povikao na njega. “Ostavi ih, Pantere! Ne želimo da

im damo povoda da izađu ovamo. Pusti ih da rade ono za šta su
programirani. Pakujte se i polazimo!”
lk

Oklevajući, Panter se okrenuo, mumlajući nešto u vezi sa

“Puzavcima”. Duhovi su se odmakli do AV-a i kolica, gde im je Logan
Ba

odredio mesta. Uveo je Sveću napred na suvozačevo mesto Munje, a Reku

pozadi kod njenog dede. Krenuo je ka Sovi kada mu je ona odmahnula da
se udalji. Umesto toga, ona se okrenula ka Majstoru. “Hoćeš li ti da me
guraš malo?” upitala ga je. “Treba mi da budem na svežem vazduhu.”
Logan je vezao dečaka sa unakaženim licem za kolica, rekao mu da
može malo da hoda, postavio Medveda kraj njega kao stražara i naredio
Panteru da se drži podalje. Krenuli su za nekoliko minuta, ponovo se
uputivši na jug, ostavljajući Oroniks eksperimente i njihove mašine za
sobom. Još uvek nisu imali prikolicu koja im je bila potrebna, ali Logan im
je rekao da ne brinu. Naći će nešto na putu, nešto što neće biti tako snažno

- 171 -
branjeno.
Popodne se primicalo kraju, nebo je postajalo tamnije i senke su
postajale duže. Pojavila se neobična hladnoća u inače zagušljivom i
nepokretnom vazduhu, ali Sova nije htela da zamoli Majstora da joj donese
džemper ili ćebe jer se plašila da će ga izgubiti. Želela je da joj bude u
blizini dok mu ne kaže sve ono što je smatrala da je potrebno da se kaže.
Ipak, nije odmah počela da priča sa njim. Pustila ga je da je gura u tišini,
pustila da tenzija splasne. Bilo je kasno. Putovaće tek toliko daleko da
Ba
naprave logor, a onda će se zaustaviti da prenoće.
“Da li si čitao o onakvim mašinama u tvojim časopisima, Majstore?”
rekla je konačno. “Nisam znala da postoje takve stvari.”
Nije joj odgovorio. Samo je nastavio da je gura dalje ujednačenim
lk
tempom. Možda je čak nije ni čuo. Pogledala je napred gde su Medved i
Kreda hodali kraj kolica i vezanog dečaka. Pred njima, Munja se vukla
autoputem kao velika buba. Panter je bio dalje napred i hodao sam.
a
Pogledala je na obe strane ne okrećući glavu. Lasta je hodala iza nje
sa leve strane, dovoljno daleko da se ne nameće, ali i dovoljno blizu da
nd

dođe ako je pozove. Takva je Lasta, pomislila je.

“Čitao sam nešto o tome”, rekao je Majstor iznenada. “Pravili su
kompjutere koji su mogli da razmišljaju kao ljudi i bili programirani da
ow

obavljaju jednu ili dve određene funkcije. Ali nikada do danas ih nisam
video.”
“Pitam se šta se još nalazilo u onim zgradama”, mozgala je.
Ponovo je nastala tišina na neko vreme, čulo se samo krckanje kolica
koja su gazila po šljunku i naletala na đubre. Sova je gledala kako iznad
nl

njih leti soko i setila se zašto putuju na jug. Za trenutak je pomislila na to

kako su stvari godinama izgledale na Trgu pionira, kada su imali dom i
oa

kada spoljašnji svet još nije prodro kod njih. Mislila je na to koliko joj sve
to nedostaje.
“Voleo bih da se to nije desilo”, rekao je Majstor iznenada, njegove
reči bile su tako tihe da ih je jedva čula.
d

“Znam. Držala je pogled uperen pravo. “Volela bih da možemo da

promenimo sve loše stvari koje su nam se desile.”
“Nisam hteo da se to desi.”
“Znam.”
“Čak nisam ni pomislio na to da je on pozadi.” Mogla je da čuje kako
mu se glas lomi. “Zašto nisam pogledao? Samo je trebalo da se okrenem.

- 172 -
Onda bih ga video.”
“Pokušavao si da uradiš nešto hrabro i opasno”, rekla je. “Pokušavao
si da spaseš svoje prijatelje. Nije bilo vremena da se stane i misli ni o
čemu drugom.” Sada ga je pogledala. “Da nisi reagovao tako brzo, oni bi
bili mrtvi. Svi oni. Mi ostali nismo znali šta da radimo. Ti jesi. Jedino ti.”
Spustio je pogled ka njoj, a onda ga brzo podigao. “Trebalo je da
pogledam.”
“Lako je sada biti pametan”, rekla je. “Sada, kada je sve tiho, mirno i
bezbedno. Ali ti si uradio najbolje što si mogao u svoj toj gužvi. Mislim da
te niko ne krivi za ono što se desilo Rekinom dedi. Čak ni Reka.”

d
“Ti to ne znaš. Neće ni da priča sa mnom.”

oa
Sova je duboko udahnula. “Dozvoli mi da ti ispričam nešto, Majstore.
Nešto istinito. Vremenko je bio veoma bolestan. Imao je zarazu. Imao je
neku vrstu koju ja nisam mogla da izlečim, neku za koju nisam imala

nl
lekove. To je bila bolest od koje je bolovao i ranije. Reka nam je rekla.
Ovo je samo bio poslednji put da se to dešava. Ali evo onoga što nisam
rekla nikom sve do sada. Umirao je. Postajao je sve slabiji i ja nisam ništa
w
mogla da uradim u vezi sa tim. Već je bio skoro gotov.
Nastala je duga tišina iza nje. Čekala je strpljivo. “Kažeš to samo da
do
bih se osetio bolje”, rekao je dečak.
“Da, rekla sam to da bi se ti osetio bolje”, priznala je. “Ali to je
takođe istina.”
an

To nije bila istina, naravno. Bila je to bezazlena laž. Rekinom dedi je

moglo da bude bolje, mogao je da se oporavi. Niko nije mogao da zna
zasigurno. Ali ona nije tako mislila. Nije videla ništa što je ukazivalo na
lk

to. I niko nije zasigurno mogao da zna da li je bilo šta što je Majstor uradio
dok je vozio AV doprinelo tome da starac umre. Koliko su znali, možda je
Ba

već bio mrtav a da to niko nije primetio. Smrt je bila takva u njihovom
svetu; skupljala je one u blizini kao što vetar skuplja opalo lišće i ne
primeti se odmah kada nekoga više nema.
“Da li je ispuštao neke zvuke dok si vozio?” upitala je.
“Ne znam.”
“Da li si čuo nešto?”
Tišina. “Mislim da ne.”
Pustila ga je da razmisli o tome za trenutak, a onda rekla: “Spasao si
tri života. Tri vrlo važna života. Da smo izgubili te živote, i sami bismo
bili izgubljeni. Verovatno ne bismo završili ovo putovanje, našu potragu za

- 173 -
Sokolom i Tesom bez njih troje da nam pomognu.” Nije više ništa rekla, a
nije ni on, i nastavili su dalje autoputem iza AV-a i kolica kao ovce koje
idu na ispašu dok je sunce zalazilo na zapadu. Do sumraka, stigli su do
parka pokraj puta gde su skrenuli i sakrili se u drveću, pozadi gde su imali
zaklon i ognjište i nekoliko propalih starih klupa. Čim su se zaustavili,
Logan je započeo da kopa grob dalje pozadi u malom šumarku. Medved i
Panter su mu pomagali kada je Majstor prišao da pita da li i on može da
pomogne. Panter ga je pogledao, a onda mu bez reči pružio svoj ašov i
Ba
prišao Sovi koja je raspakivala namirnice od kojih će im napraviti večeru.
“Starac bi ionako umro”, rekao je bez ikakvog uvoda.
“Ti i ja to znamo, ali Majstor nije siguran”, odgovorila je, pogledavši
ka njemu dok je radila. Lasta, koja joj je pomagala prilikom raspakivanja,
lk
uopšte nije dizala pogled.
“Nema smisla da sebe krivi za ovo. Uradio je ono što je moro il’ bi
mi bili mrtvi, Je l’ tako, Lasto?”
a
“Reci mu to, Panter Mačkice”, rekla je.
“Majstor nema zašto da žali.”
nd

“I to mu reci.”
Sova se nasmešila dečaku. “On mora to da čuje od svih nas. Mora to
da čuje dovoljno puta da počne da veruje u to.”
ow

Pola sata kasnije, sahranili su Vremenka, mrak je gotovo sasvim pao,

meki odsjaj oblacima zaklonjenog meseca pružao je jedino svetlo. Okupili
su se, tiskajući se oko groba, i jedan po jedan pričali o njemu.
“Bio je čudan matorac”, Medved je rekao na svoj spori, precizan
način. Prebacio je svoje krapno telo sa noge na nogu, osećajući se
nl

nelagodno jer je morao da priča. Ali Sova ih je sve zamolila da nešto kažu,
a Sova je bila njihova majka. Medved je pročistio grlo. “Nije uvek bilo
oa

lako razumeti ga. Ali bio je dobar i nikada nam ništa nije uradio. Uvek je
pazio na nas, čak i onda kada to nismo znali. Soko je tako rekao.
Nedostajaće nam.”
“Vremenko nam je uvek govorio da se čuvamo raznih stvari”, Lasta je
d

dodala. “Bio je dobar u tome, iako ga ponekad nismo razumeli. Da je bio

dete, napravili bismo od njega Duha.”
“Kažite šta god ’oćete o matorom”, Panter je rekao, nakon što je
razmislio o tome za trenutak. “Kažite šta god ’oćete, al’ onda se setite da
nam je dao Reku, a ona je posebna.”
To je bilo tako neočekivano da za trenutak niko ništa nije progovorio.

- 174 -
Samo su stajali tamo u senkama, gledajući u Pantera.
“Šta?” Panter je rekao konačno, a njegovo lice postalo je tamnije
nego inače. “Samo kažem onako kako jeste.”
“Vremenko je bio naš prijatelj “, rekao je Kreda, i kada je zastao za
trenutak izgledalo je da ne može da smisli šta drugo da kaže. Pročistio je
grlo, pogledao unaokolo ostale, a onda slegnuo ramenima. “Bio je naš
prijatelj”, ponovio je. “Uvek.”
Onda je došao red na Majstora. Dečak je stajao tamo, gledao u
zemlju, ukočenog tela i napet od emocija. Zavrteo je glavom. “Ja ne znam
šta da kažem”, prošaptao je.

d
“Ja znam.”

oa
Reka je došla do njega i obavila ruku oko njega. “Moj deda je bio
dobar čovek i živeo je dobrim životom. Nije uvek bilo lako, ali većinom
jeste. Svi vi ste mu se dopadali; rekao mi je to. Mogao je da pođe sa vama

nl
kada ste krenuli, iako nije smatrao da će mu to biti dozvoljeno. Zbog toga
je bio srećan, čak i kada je bio bolestan. Znam da jeste.”
Zastala je, ruke i dalje prebačene preko Majstora. “Da je ovde,
w
Majstore, rekao bi ti da ono što se njemu dogodilo nije tvoja krivica. Ne
treba da kriviš sebe za njegovu smrt. Bio si mu dobar prijatelj i dobar si
do
prijatelj svima nama, a mi ne želimo da bilo ko od nas misli više o tome.
Gotovo je.”
Nagnula se i poljubila ga u obraz, a onda obavila ruke oko njega i
an

zagrlila ga. Majstor je plakao, ali Sova je, sedeći u svojim kolicima i
posmatrajući njegovo lice, znala da će sve biti u redu.
lk

***
Logan Tom nije bio tako siguran.
Ba

Nije bio siguran ne samo što se tiče Majstora, koga je već video kao
oštećenog, već i što se tiče toga kako će se ovo završiti. Očekivanja su
bila da će putovati na jug ka Kolumbiji, da će pronaći Sokola i Tesu usput
i da će sve biti kako treba. Ali da bi se ovo ostvarilo, bilo je neophodno
nekoliko stvari. Bilo je neophodno da stignu do tamo u jednom komadu.
Bilo je neophodno da lako pronađu Sokola kada stignu. I bilo je
neophodno da samo putovanje ne napravi tako veliku emocionalnu i
psihološku štetu da ne budu u stanju da se oporave vremenom.
Prve dve stvari su zajedno sadržale dovoljno maštarija da svojom
težinom potope teretni brod, ali poslednja je bila ona koja ga je najviše

- 175 -
mučila. Znao je ponešto o tome kakvu štetu može ostaviti putovanje
preduzeto u ovakvom svetu. Prošao je podosta takvih u proteklih dvadeset
godina i on je još uvek, duboko unutra, nosio ožiljke od njih. Duhovi su
morali da prođu mnogo toga da stignu dovde i njihova međusobna
povezanost kao porodice ih je zaštitila. Ali oni su još uvek bili samo deca,
gde su samo Sova, Panter i Medved bili dovoljno stari da se na njih gleda
kao na odrasle i uprkos svom njihovom hvalisanju i odlučnosti i dalje su
predstavljali glinene golubove za ono što je ležalo između njih i njihovog
Ba
odredišta. U poslednjih pet-šest godina nisu napuštali svoje utočište u
Sijetlu. Nisu putovali dalje od nekoliko kilometara od svog doma. Sve što
su poznavali nalazilo se iza njih. Počinjali su život iz početka, mala
porodica koja se nalazila na stranom putu za stranu zemlju.
lk
Da li će moći da završe takvo putovanje kada su ih stvari poput
insektolikih mašina i Nakaza čekale iza svake oštre krivine i u svakom
mračnom uglu?
a
Kakve su bile njihove šanse da prežive?
Da li će se snaći bez njega?
nd

To nisu bila dokona pitanja. Bila su to razmatranja o kojima je brinuo

još od kada su napustili grad. Morao je da zna da li su u stanju da sami
pronađu svoj put. S obzirom da je smatrao da će u nekoj tački morati.
ow

Jer je, zapravo, razmišljao o tome da je možda najbolje da ih ostavi za

sobom.
To je zvučalo grubo, ali to je bio pragmatičan izbor. Zadatak koji je
dobio od Gospe preko Dva Medveda nije bila da spase Duhove. Bio je da
pronađe i zaštiti morfa lutalicu, za koga se ispostavilo da je jedan od
nl

Duhova u svojoj trenutnoj transformaciji. On je trebao da da morfu priliku

da spasi čovečanstvo od nadolazećeg požara, da mu da šansu, pretpostavio
oa

je, da ponovo naseli i izgradi svet. Taj zadatak nije uključivao ostale
Duhove na bilo koji način, u bilo kom obliku ili formi.
Nije da nije želeo da pomogne ovim klincima. Želeo je. Ali oni su ga
usporavali. Mogao je da stigne tamo gde je trebalo da ide mnogo brže da
d

je sam. Mogao je da putuje mnogo brže i bezbednije. Svaka odluka koju je

doneo bila je pod uticajem njihovog prisustva. Nije navikao na ovakvu
vrstu odgovornosti. Živeo je sam još od Majklove smrti i razvio je navike i
obrasce ponašanja koji su povećavali njegove šanse da preživi. Iz nužde,
mnogo toga na šta je počeo da se oslanja bilo je gurnuto u stranu od kada
je preuzeo teret odgovornosti prema Duhovima.

- 176 -
 Napustiti ih zvučalo je okorelo i bezosećajno. Ali ovo je bio svetu
kome je suviše razmišljanja o drugima moglo da vas odvede u smrt.
Ostavio je stvar po strani te noći nakon što su sahranili Vremenka i
smestili se, misleći da nije spreman da se odluči da ode, bez obzira na to
što je sve ukazivalo na to, bez obzira na rizik koji je predstavljalo
ostajanje. Jednostavno nije bilo pravo vreme i za sada će pustiti da stvari
ostanu onakve kakve jesu.
Ali sledećeg jutra, Majstora i Reku je oborila groznica i pokazivali su
simptome iste zaraze koja je odnela i Vremenka.
“Nemam dovoljno lekova da ih lečim duže od nekoliko dana”, Sova

d
mu je rekla u poverenju, na njenim običnim crtama lica koje se nisu bavile

oa
besmislicama videla se zabrinutost. “Iskoristili smo većinu onoga što smo
imali na Rekinom dedi.”
Upravo je završavao sa smeštanjem njih oboje na nosila u zadnjem

nl
delu Munje, preuzevši na sebe da ih obezbedi, koristeći svoje zalihe
ćebadi da ih utopli. Porumeneli su i kašljali, greblo ih je u suvim grlima.
Prvi nagoveštaji purpurnih mrlja počeli su da im se pojavljuju po vratu.
w
Reka je bila u mnogo gorem stanju od Majstora, njeno disanje bilo je
ubrzano i neravnomerno. Ali ona je bila u kontaktu sa svojim dedom
do
mnogo duže od dečaka. Logan se već pribojavao dalje vožnje, zatvoren u
zaraženom prostoru u kome čak ni stalan dotok svežeg vazduha možda
neće pomoći. Nije se plašio demona ni nekad-ljudi, ali od bolesti koja ga
an

je gotovo ubila kada je imao šesnaest godina, nasmrt se plašio zaraza.

Pogledao je u daljinu, kraj grupe dece koja su posmatrala, kraj
ogoljenog pejzaža sa hladnim, suvim predelim i praznim prostorima, kraj
lk

svega što se moglo videti ka onome što je samo mogao da nasluti. Bilo bi
tako lako ostaviti ih. To bi bila pametno.
Ba

Ubrzo nakon što su krenuli pronašli su stara kola za seno kako stoje u
polju; tu su ostavili svoja kolica i napunili kola namirnicama i sobom.
Samo je Panter više voleo da hoda, odmaknuvši se napred, održavajući
ujednačen tempo. Sova se vozila u Munji sa Loganom tako da može da
pazi na Majstora i Reku, insistirajući na tome da podeli rizik, da je
preživljavala kontakt sa zarazom celog svog života. Logan je bio
impresioniran. Ne bi mnogo njih na njenom mestu uradilo tako.
Bolje su napredovali tog dana, i sledećeg, prešavši mnogo veću
razdaljinu, putujući skroz na jug ka sledećem gradu u nizu. Logan nije znao
ime tog grada; svi znakovi su odavno bili oboreni. Sova je izvukla jednu

- 177 -
od svojih odrpanih mapa i rekla mu da se zove Takoma. Do noći, stigli su
do ivica grada i pronašli zaklon u malom šumarku uvelih omorika u kome
su napravili bivak. Bilo je nešto zgrada i par zarđalih mašina, koje su ih
sakrivale i štitile od stvari koje su tumarale u noći. Reki i Majstoru stanje
se nije popravilo; čak se i pogoršalo. Logan je već odlučio da ode u
potragu za lekovima koji su bili potrebni Sovi da ih leči.
“Napiši mi to”, zamolio ju je. “Opiši mi ono što tražim, posebno
omot. Uzeću Munju i pogledaću čega ima u gradu. Možda ću imati sreće
Ba
da nađem neke medicinske zalihe.”
Nije verovao da hoće, ali nije imalo svrhe govoriti joj to. Većina
onoga što je moglo biti od pomoći su odavno pokupili i uzeli drugi. Lekovi
bilo kakve vrste bili su retki, ali posebno oni koji su lečili razne oblike
lk
zaraze.
“Zove se Ciklomopensia”, rekla mu je, prižajući mu parče papira na
kome je ime bilo pažljivo napisano. “Napravljen je u velikim belim
a
pilulama sa CYL-ONE odštampanim na svakoj.” Pružila mu je plastičnu
bočicu. “U ovome su bile one koje su meni preostale.”
nd

Proučavao je bočicu i papir na trenutak, a onda ih gurnuo u jedan od

džepova. Okupio je Duhove. “Slušajte pažljivo. Ostaviću vas za večeras a
možda i ceo sutrašnji dan, ako hoću da pronađem lek koji je potreban Reki
ow

i Majstoru. Trebaće mi Munja da obavim to. Morate da budete pažljivi

dok me nema. Niko ne sme da odlazi odavde. Niko ne sme da privuče
pažnju. Neko mora stalno da stražari. Ako morate da se pomerite, nosite
Reku i Majstora na nosilima i idite prema gradu. Ostavite sve drugo.
Tražite mene ili Munju. Nećemo biti daleko jedno od drugoga.”
nl

Dao je parkan sprejeve Lasti i Panteru, a onda dodao Tajson flešetnu

pušku sa kratkom cevi, nalik onoj koju je imao njegov otac, Medvedu.
oa

“Ne koristite ih osim ako niste prinuđeni. Ako ih ispalite, privući ćete
mnogo pažnje. Najbolja stvar koju možete da uradite jeste da budete što
neprimetniji. Razumete?”
Svi su ozbiljno klimnuli glavom. “Znamo šta treba da radimo”, rekao
d

je Panter. “Nismo glupi.”

To ostaje da se vidi, pomislio je Logan, prisećajući se da je Panter
bio taj koji je izazvao incident sa mašinama u Oroniks eksperimentima.
Ali tu nije bilo pomoći. Nije mogao da ih ostavi ovde nenaoružane. Morao
je da veruje da će upotrebiti dobru procenu i zdrav razum što se tiče
oružja.

- 178 -
 “Sovo”, pozvao ju je, privlačeći njenu pažnju. “Staviću Reku i
Majstora u onu kolibu tamo.” Pokazao je ka zgradi koja je bila u
najboljem stanju u odnosu na ostale. “Niko ne sme da ulazi unutra osim
tebe, a ti ulazi samo kada moraš da im daš lekove ili tečnost ili šta god
misliš da im može pomoći. Ali svi ostali ostaju napolju. Ako se ova stvar
proširi, možemo svi da se razbolimo od nje.”
Klimnula je glavom bez reči. Oklevao je, pokušavajući da razmisli
šta još treba da im kaže, odjednom zabrinut oko toga da je ovo greška i da
će ih ostaviti ovde da pomru. Oni su bili samo deca, rekao je sebi po
možda stoti put od kada su krenuli iz Sijetla. Nisu znali nikakve veštine u

d
preživljavanju. Nisu imali njegovo iskustvo ni obuku. Ali nije imalo svrhe

oa
brinuti o stvarima kojima nema pomoći.
Dovezao je kola za seno do zgrada, iza ostale mašinerije, i otkačio ih.
Izgledala su kao i većina drugih stvari i proći će neprimećena ako neko ne

nl
stane da ih pogleda ili se suviše ne približi.
“Upamtite šta sam rekao”, rekao im je na rastanku. “Budite pažljivi.
Vratiću se što pre mogu.”
w
Ali čak i dok se odvozio, ponovo je pomišljao na to da ih sasvim
ostavi.
do
an
lk
Ba

- 179 -
 OSAMNAEST
Ostavivši Duhove u logoru u polju, Logan Tom je vozio niz autoput
kroz sve jači sumrak ka zatamnjenim zgradama Takome. Grad se većim
delom nalazio u ravnici koja je sa jedne strane bila ograničena vodom, a
brdima sa druge. Delovao mu je poznato, stambene četvrti na rubu,
poslovni deo u centru, u celini senovito prisustvo, neosvetljeno i naizgled
nenastanjeno.
Ba
Ali unutra će biti ljudi, naravno, koji možda žive u utvrđenjima,
možda na ulicama. Biće nakaza. Biće uobičajenih lutalica i beskućnika.
Biće stvari koje niko ne može da zamisli pre nego što ih prvo vidi,
stvorenja nastala od otrova i zaraza, čudovišta ovog vrlog novog sveta.
lk
I kao i uvek, biće i proždrljivaca, koji čekaju.
Motrio je na senke dok je vozio, krivudajući kroz ostatke, vozeći ka
otvorenom prostom na ispucalom asfaltu zaraslom u korov. Tražio je neki
a
pokret, neku naznaku života i nije našao mnogo. Divlje pse i klince sa
nd
ulica. Svetlucanje lampi na solarno napajanje iz mračnih pukotina na
zgradama. Tihi zvuci života opovrgavali su inače duboku tišinu. Tu i tamo,
prolazio je kraj mrtvih ostataka, neka od tela bila su tako stara da je od
njih ostalo samo nešto malo više od kostiju i komada odeće. Pokušao je
ow

da zamisli kako je ovde izgledalo pre nego što su ratovi počeli i put nazad
bio izgubljen i nije uspeo.
Njegov um je odlutao u drugo vreme i na druga mesta. Ovako je bilo
u toliko drugih gradova, ishod uništenja, ostaci ludila i očaja. Toliko toga
nl

je postalo beskorisno. Pogledao je unaokolo na uništenje, prazninu i

poželeo je da zaplače. Ali on više nije plakao. Ne zbog ovoga. Viđao je to
suviše često. Bilo je to nasleđe njegovog vremena, nenastanjeni svet,
oa

uništena civilizacija.
Pred njim, ogromna građevina pod kupolom dizala se na obzorju i na
sve slabijem svetlu mogao je da razazna masivne potporne lukove. Bila je
d

to arena za zabavu, ostatak iz vremena kada je bilo reda na svetu. Sada je

bila crna i tiha, velika zgrada koja je izgubila svoje mesto i svrhu,
mauzolej vremenu života koji je bio mrtav i koji je nestao.
Vozio je ka njemu.
Autoput se lagano spuštao u dugačkoj zakrivljenoj rampi ka zgradi sa
kupolom, ali ogromne gomile đubreta i delova iz napuštenih automobila
bile su dovučene da naprave barikade koje su blokirale izlaz. Dovezao se

- 180 -
malo bliže i odustao od plana da prati asfalt. Umesto toga počeo je da vozi
po otvorenim prostorima kraj autoputa, a onda kroz dvorišta stambenih
zgrada, sekući druge, manje puteve, birajući teži teren koji je pružao bolji
prolaz AV-u. Munja je bila napravljena da prelazi preko prepreka od kojih
bi se druga vozila okrenula natrag.
Kada je stigao onoliko daleko koliko je mogao, sada blizu kupole i na
vidiku zgrada koje su jasno bile prodavnice i skladišta, Logan je zaustavio
AV i izašao. Stajao je i gledao unaokolo nekoliko trenutaka, pokušavajući
da oseti okolinu, gledajući i osluškujući. Ništa mu nije privuklo pažnju.
Zadovoljan, uključio je Munjine sigurnosne brave i odbrambene uređaje i,

d
pokupivši svoj štap, krenuo pešice.

oa
Hodao je tiho, ne stvarajući buku, na način koji je naučio od Majkla,
gotovo nevidljivo prisustvo, samo još jedna senka u noći. Kuće sa obe
strane bile su niske, mračne građevine u kojima nije bilo života. Jednom ili

nl
dva puta, mačke su mu prešle put, a jednom prilikom par klinaca sa ulica,
skriveni i pogureni dok su se kretali u njegovom vidnom polju. Jednom mu
se učinilo da je čuo glasove, ali nije mogao da razazna reči ili da odredi
w
odakle dopiru.
A drugi put, kao neka vizija, pojavila se žena – ili možda devojka –
do
klizeći iz senki na svetlost, dugačke i plave lepršave kose, vitke prilike.
Mogao je samo da zamisli da je prelepa – njene crte lica bile su skrivene
mračnom maskom noći – pa ipak, bio je siguran u to, iako se pojavila
an

samo na trenutak.
Učinila je da oseti nešto neočekivano svojim prolaskom, dubok,
neobjašnjiv osećaj gubitka pomešan sa tugom koji mu je stegao grlo i
lk

osušio usta. Nije umeo to da objasni, nije mogao da odredi koji je razlog
za to. Prezirao je društvo još od kada su Majkl i ostali poginuli.
Ba

Ljubomorno je čuvao svoju usamljenost, svesno izbegavajući društvo

drugih. Bilo je to u njegovoj prirodi viteza Reči. To je diktirao život koji je
odabrao. Prisustvo dragih je samo činilo njegov posao komplikovanim.
Veze su ga samo sputavale.
Kao što su Duhovi pretili da urade.
A ipak...
Odvojio je malo vremena da potraži tu ženu, gledajući u senke
između kuća dok je, ne razmišljajući, usporavao. Tišina se produbila oko
njega, noć se spustila. Nije bilo ni traga od nje. Sada mu se činilo da je
možda bila plod njegove mašte.

- 181 -
 Ubrzao je korak i krenuo dalje.
Imao je dvadeset osam godina, ako su njegovi proračuni bili tačni. U
velikoj meri se oslanjao na kalendar koji je Majkl ugradio u AV. Bez njega,
potpuno bi izgubio pojam o vremenu. Godišnja doba se nisu mogla
razaznati, često prelazeći iz jednog u drugo sa malo znakova promene.
Satovi su prestali da rade mnogo godina ranije, osim nekolicine
tvrdoglavih na koje je tu i tamo nailazio, a većina njih je samo pokazivala
doba dana. Postojao je red među stvarima kada se moglo reći koliko je
Ba
neko star, kada se sa nekom sigurnošću moglo reći koji je dan, mesec i
godina. Postojao je neki osećaj uređenosti na svetu.
Dvadeset osam, a osećao se odvojenim od svega. Osim svog posla
kao viteza Reči. A sada, možda, čak i od toga. Sada kada je na svojoj
lk
grbači imao ove ulične klince i njihove probleme. Znao je da će morati da
ih napusti. Moraće da pronađe način da to uradi. Onda kada više ne budu
bolesni i na bezbednoj udaljenosti od opasnosti da ih uhvate demoni i
a
nekad-ljudi. Onda kada mu bude delovalo ispravno. Zavrteo je glavom da
odagna zbunjenost koju je ovo izazvalo. Jer njegov zadatak, njegova misija
nd

bila je da pronađe i pomogne zarobljenima i napuštenima. Njegov život bio

je posvećen tome da pomaže onima koji nisu tako snažni kao što je on,
kojima je potrebna zaštita od zla i koji se mogu spasiti samo njegovim
ow

posebnim moćima.
Zar Duhovi većim delom ne spadaju tu? Zar nije obavezan da
pomogne i njima? Ipak, oni nisu bili isti kao oni zarobljeni u logorima za
robove niti u opasnosti od tamnih stvari koje su lutale zemljom. Nije im
bio potreban na isti način kao što je bio potreban mnogima.
nl

Ili da li im je uopšte potreban, zapravo, ako se razmisli o tome. Ako

se njihova potreba uporedi sa potrebama tolikih drugih ljudi. Nije im bio
oa

potreban.
Da li je?
Odjednom je postao svestan mačke koja je hodala kraj njega.
Pojavila se niotkuda, snažna, siva zverčica, prugasta i crna, sa čudnom
d

belom mrljom na pljosnatom licu – kao da ju je neko ofarbao četkom.

Imala je specifičan način hoda, na koji do sada nikada nije naišao kod
mačaka. Iako je većinom lagano trčala, takođe je i skakutala. Nije pravila
više od par skokova odjednom, ali to je bilo dovoljno da bude upadljivo.
Dok ga je pratila malo dalje sa desne uočio je krajičkom oka neobičan
pokret koji mu je privukao pažnju.

- 182 -
 Zastao je i spustio pogled ka mački. Mačka je stala i gledala naviše u
njega.
“Šic”, prošaptao je.
Mačka je trepnula, a onda siknula ka njemu u odgovor.
Oklevao je, razmišljao o tome da je otera, a onda odlučio da nije
vredno truda. Nastavio je da hoda. Mačka je istog trena nastavila da ga
prati. Ubrzao je malo, ali i mačka je uhvatila njegov tempo. Kada je
ponovo zastao, mačka je stala zajedno sa njim, držeći se pozadi i podalje
od domašaja crnog štapa. On ga nikada ne bi upotrebio da je udari, ali
mačka to nije mogla da zna.

d
“Hajde, beži odavde”, promrmljao je Logan.

oa
Nastavio je dalje, pokušavajući da ignoriše mačku, posvetivši pažnju
zadatku koji je ležao pred njim. Kupola je izranjala pred njim, mračni
monolit na horizontu. Sada se nalazio dovoljno blizu tako da su prodavnice

nl
i skladišta zamenili stanove od ranije. Počeo je da traga za znakovima
onoga što mu je trebalo, ali nije mu se ukazalo ništa korisno. Izlozi i vrata
većine prodavnica bili su polomljeni a njihov inventar i sadržaj uništeni.
w
Skladišta su bila u sličnom stanju. Ako se nešto i moglo naći, to je
verovatno bilo dobro sakriveno. Lekovi i zavoji su bili prve stvari koje su
do
ljudi uzimali kada su zaraze i hemijska trovanja započela svom snagom,
nakon što su vlade pale a pojavili se demoni i nekad-ljudi. Nije delovalo
verovatno da je bilo šta ostalo nakon toliko vremena.
an

Mačka je napravila nekoliko iznenadnih skokova dok se nije

izjednačila sa njim, a onda ispustila tužan mjauk koji ga je zaustavio u
mestu.
lk

“Šššššš! Nemoj to da radiš”, brecnuo se. Uplašeno je pogledao

unaokolo. Sve u krugu od stotinu metara je sigurno čulo ovo!
Ba

Mačka ga je napeto gledala, a onda ponovo to uradila – ispustila je

duži, dublji, još reskiji mjauk. Održala ga je neverovatno dugo, kao da
pokušava da obori rekord.
Logan je krenuo ka njoj, podižući svoj štap i mačka je nestala kao
crna i prugasta mrlja. Nestala je u jednom otkucaju srca i Logan je ostao
sam.
“Tako je i bolje”, promrmljao je prekorno.
Nastavio je da hoda sam, uznemiren susretom iz razloga koje nije
umeo da objasni. Pretpostavio je da je to zbog čudnog ponašanja mačke,
zbog načina na koji mu je tako hrabro prišla kada se većina životinja, čak i

- 183 -
one veće, držala podalje. Možda je osetio neku srodnost sa njom,
stvorenjem koje je u isto vreme bilo usamljeno i nezaplašeno. Možda je to
imalo veze sa načinom na koji je mjaukala, zvuk je bio tako uznemirujući.
Šta god da je bilo u pitanju, tek što je izbacio mačku iz glave ona se
ponovo vratila, hodala je nekoliko koraka iza njega, njen poznati hod
naglašen je čudnim skakutavim pokretom. Logan se osvrnuo ka njoj bez
usporavanja, smešeći se u sebi zbog njene upornosti. Verovatno je mislila
da je imao hranu. U stvari, shvatio je iznenada, i jeste. Nosio je sa sobom
Ba
upakovan obrok koji je zavukao u džep pre nego što je krenuo. Mačka ga
je sigurno namirisala.
“Ti si baš neka pametnica”, rekao je, okrećući se.
Zavukao je ruku u džep, izvukao hranu, odlomio komad i bacio ga ka
lk
životinji. Mačka je gledala kako ponuđena hrana udara u zemlju i kotrlja
se dok se nije zaustavila. Proučavala ju je bez pokreta, a onda pogledala
naviše ka Loganu kao da hoće da kaže: Šta bi to trebalo da radim sa
a
ovim?
Logan je zavrteo glavom. Divlje mačke; brzo su naučile kako da budu
nd

oprezne inače ih ne bi više bilo. Nisu verovale nikome. Osim toga, ova
nije delovala posebno izgladnelo. Štaviše, delovala je preuhranjeno.
Slegnuo je ramenima. “U redu, onda nemoj da jedeš. Nije moj
ow

problem.”
“Ona nikada neće da uzme hranu koju je dobila od stranca”, rekao je
glas.
Logan je dovoljan broj puta bio iznenađen u životu da ne iskoči iz
kože na zvuk neočekivanog glasa, ali se svejedno trgnuo. Pogledao je
nl

unaokolo ne videći nikoga. “Neće, znači?”

“Doduše, dopadaš joj se. Da joj se ne dopadaš, ne bi se mučila da te
oa

prati. Vrlo je izbirljiva.”

Devojka koja još uvek nije žena, pretpostavio je po tome kako je glas
zvučao. Nastavio je da gleda i onda je uočio kako se odvaja od stabla na
koje se naslanjala. Pre toga bila je deo stabla, tako se dobro utopila da nije
d

uspeo da je vidi. Čak i sada ju je jedva razaznao. Imala je ogrtač i

kapuljaču i lice joj je bilo sakriveno. Stala je okrenuta ka njemu i nije
prilazila bliže.
“Da li je ovo tvoja mačka?” upitao ju je.
“Ona tako misli. Zove se Zeka. Ja sam Katalija, ponekad me zovu
Maca. Kako se ti zoveš?”

- 184 -
 “Logan Tom.” Zastao je. “Ti se zoveš Maca a ime tvoje mačke je
Zeka. Tvoja mačka se ponaša kao zec. To me tera da se zapitam.”
Posmatrala ga je za trenutak u tišini. “Šta tražiš?”
Zavrteo je glavom. “Opskrbu.”
Zeka je otišla do nje i počela da se mazi uz njene noge, njeno sivo
lice izgledalo je kao da hoće da se počeše. Katalija se spustila i počešala
je kod ušiju. Još uvek je bila skrivena u senkama svog ogrtača i kapuljače.
“Kakvu vrstu opskrbe?”
“Medicinsku. Lek za zarazu.”
Nije se trgnula ni odmakla. Nastavila je da češe Zekine uši kao da je

d
rekao nešto što ima veze sa vremenom.

oa
“Zašto si sama ovde napolju?” upitao ju je.
“Ko kaže da jesam?”
Odgovor je bio brz i siguran, nije bio oštar ili u odbrani. Opirao se

nl
porivu da pretraži okolne senke. Ako nije uspeo da primeti nju, možda je
propustio da primeti i ostale koji su bili sa njom.
“Ne brini, nema više nikoga”, rekla je. “Umem da se staram o sebi.”
w
Klimnuo je i ostavio stvar po strani. “Da li pod onom kupolom
postoji utvrđenje? Mislio sam da ću tamo moći da nađem nešto.”
do
Uspravila se, sklanjajući prste sa mačke. Nijedan jedini put dok se
pomerala nije otkrila ni najmanji detalj u vezi sa sobom. “Ne želiš da ideš
tamo. Niko tamo ti neće pomoći.”
an

“Deluješ prilično sigurna...”

“I jesam. Da li znaš zašto? Rođena sam u tom utvrđenju. Moji
roditelji, moja braća i sestre i dalje žive tamo. Svi osim moje sestre Ivi;
lk

umrla je kada sam imala četiri godine. Ostali su i dalje tamo. Žive u
podzemlju, u podrumskim prostorijama. Kriju se tokom noći. Nikakvo
Ba

svetlo ni pokret nisu dozvoljeni iznad zemlje. Tako niko ne zna da su

tamo.”
Zurio je u nju.
“Glupo, zar ne? Ako se praviš da niko ne može da te pronađe, onda
možda niko i neće. Ispada tako. Oni se dosta pretvaraju. Pretpostavljam da
to sprečava da se rastroje.”
“Koliko imaš godina?” pitao ju je.
“Osamnaest. Koliko imaš ti?”
“Dvadeset osam. Koliko vremena je prošlo od kada si živela u
utvrđenju?”

- 185 -
 “Šest godina. Izbacili su me kada sam imala dvanaest.”
Oklevao je, pitajući koliko daleko treba da ide sa ovim. “Zašto su te
izbacili?”
“Razbolela sam se.”
Nije rekla ništa više. Stajao je i posmatrao je, oslanjajući se na štap,
proučavajući njeno držanje, tražeći neki trag o tome šta nije u redu sa
njom. Noć je padala oko njih, kao da želi da sakrije tajnu koju je
očigledno čuvala. Zeka je ustala, prišla mu i ponovo sela, tik van
Ba
domašaja ali dovoljno blizu da joj oči sjaje na mesečini.
“Zašto ti je potreban lek za zarazu?” upitala je.
“Imam neku bolesnu decu sa sobom. Potreban mi je. Putujemo na
jug.”
lk
“Nema ničega na jugu”, rekla je. “Samo još istih stvari. Još zaraza i
zatrovanog vazduha i vode, i opasnih hemikalija. I insekata – mnogo
mnogo insekata.”
a
Čuo je ponešto o ovome ali nije još naišao na to. Po svemu sudeći su
propadanje ekosistema i trovanje zemljišta i vode podstakli su nagli razvoj
nd

određenih vrsta insekata. Džinovska stonoga koju su Duhovi ubili bila je

primer toga. Ali u drugim slučajevima, rezultati su bili drugačiji. Umesto
jednog džinovskog insekta, ubrzano razmnožavanje rezultiralo je hiljadama
ow

i hiljadama manjih jedinki, horde koje su grizle svoj put kroz svaki oblik
biljnog života koji je preostao, razgolićujući zemlju.
“Koliko su stara tvoja deca?” upitala je odjednom.
“Nisu to moja deca. Ja im samo pomažem. Najstarije ima dvadeset.
Najmlađe deset.”
nl

“Da li su to deca sa ulica ili deca iz utvrđenja?”

“Pretpostavljam da ima i jednih i drugih.”
oa

“A ti?”
“Kako to misliš?”
“Da li si ti bio dete sa ulica ili dete iz utvrđenja?”
“Dete iz utvrđenja, ali sam ostao siroče sa osam godina. Zašto mi
d

postavljaš sva ova pitanja?”

“Da li hoćeš da ti pomognem da pronađeš lek za zarazu?” Uzdahnuo
je. “Potrebna mi je svaka pomoć koju mogu da dobijem.”
“Onda mi samo reci ono što hoću da znam. Gde su tvoja deca?”
“Ostavio sam ih van grada kada sam pošao da potražim lek.” “Opasno je
što si došao ovamo sam noću. Zar se ne plašiš?”

- 186 -
 “A ti?”
“Ja umem da se snađem.”
“Umem i ja. Slušaj, da li možeš da mi pomogneš da nađem ono što mi
treba?”
Približila mu se za korak. “Možda. Možda sam ja i jedina koja može
da ti pomogne. Jedina koja hoće. Niko iz utvrđenja ti neće pomoći. Neće
ni niko sa ulica. Samo ja.”
Uputio joj je oštar pogled. “Aha. Samo ti. A zašto? Zato što se
dopadam tvojoj mački?”
“Zato što meni treba nešto od tebe.”

d
Zeka se umiljavala oko njega, ponašajući se kao da su prijatelji celog

oa
života. Nije je ni primetio sve do sada. Spustio je pogled i pomerio nogu
dalje tako što je zakoračio unazad. Mačka ga je pogledala svojim velikim
očima.

nl
Logan se okrenuo ka devojci. “Šta je to što ti treba?”
“Hoću da me povedeš sa sobom kada budeš odlazio.”
Kao da mu je bilo potrebno još jedno dete da se stara o njemu. Kao
w
da nije upravo razmišljao o tome da pronađe način da se otarasi onih koje
je već imao. To mu je bilo neverovatno smešno; poželeo je da se nasmeje,
do
iako je znao da to devojci ne bi bilo smešno. Ali kako se ona osećala i nije
bilo važno. Neće je povesti sa sobom. Nije to hteo.
“Da li znaš zašto su me izbacili iz utvrđenja?” upitala ga je iznenada.
an

“Moji roditelji, moja braća i moje sestre, moji prijatelji i svi ostali? Zašto
nisu stali da još jednom razmisle o tome, iako sam imala samo dvanaest
godina i bila rođena u utvrđenju i nikada nisam izašla odatle, čak ni u
lk

pratnji odraslih? Šta misliš?”

Krenula je ka njemu.
Ba

“Zato što su te se plašili?” pretpostavio je. Nije se pomerao dok je

ona prilazila, nesiguran u to šta će se desiti ali bez volje da odstupi.”
Zaustavila se na manje od tri metra od njega. “Tačno tako. Plašili su
me se. Plašili su se ovoga.”
Zabacila je kapuljaču ogrtača i nagnula lice ka bledoj mesečini.
Tamne mrlje prekrivale su velike delove njenog lica i vrata. Kada je
ispružila ruke tako da su se prevoji ogrtača smakli, mogao je da vidi iste
tragove i na njima. Okrenula se malo tako da se boja i oblik mrlja jasno
vide pod uglom svetlosti. Koža joj je postala gruba i prekrivena krljuštima
kao kod gmizavaca.

- 187 -
 Odmah je razumeo. Pretvarala se u Guštera.
“Da li se plašiš nakaza, Logane?” upitala ga je. Prišla mu je još par
koraka, hrabro i prkosno, ali se držala van domašaja.
“Ne. Ali ljudi iz utvrđenja se plaše.”
“Užasavaju se. Čak i moja sopstvena porodica. Mislili su da je to
prenosivo. Nisu bili sugurni ali nisu hteli da rizikuju. Šta je život jednog
deteta nasuprot tolikim drugim životima? Lakše je izbaciti me napolje nego
rizikovati zarazu gušterske kože.”
Ba
Njen glas postao je oštar i ispunjen gorčinom, ali je stajala uspravno i
nije se okretala. Nije bilo suza. Pitao se koliko joj je trebalo da više ne
plače kada priča o tome.
“To se dešava svuda”, rekao je. “Video sam kako se to ponavlja
lk
iznova i iznova. Mislim da niko ne zna šta dovodi do toga. Ima neke veze
sa izlaganjem svim hemikalijama. Nešto u vezi sa vazduhom, vodom ili
hranom. Kao i sa svim ostalim što se desilo i izazvalo mutacije, ima suviše
a
mogućnosti da bi se znalo.”
Klimnula je, ne rekavši ništa.
nd

“Kako si preživela? Izbacili su te iz utvrđenja pre više od šest

godina.”
Nasmešila se. Njen osmeh pod komadom reptilske kože koja je
ow

prekrivala čitavu donju levu stranu njenog lica, bio je lep. “Porodica
Guštera mi je pomogla. Primili su me, nahranili me, obukli, a onda
odgajili. Razumeli su kako je to promeniti se jer se to i njima desilo.
Poznavali su druge koji su preživeli istu stvar kao što sam i ja, druge koji
su imali tu bolest. Bili su sa ulica, ta porodica. Ali su razumeli.”
nl

“Šta im se dogodilo?”
Oklevala je, a onda slegnula ramenima. “Ništa. Jednostavno sam
oa

odlučila da budem sama. Da li ćeš me povesti sa sobom ako ti

pomognem?”
“Ti mi nabaviš lek koji mi je potreban a ja te povedem nazad sa
sobom. Šta onda?”
d

“Ja idem sa tobom i tvojom decom. Gde god da vi idete. Nije bitno.
Samo ne želim više da živim ovde. Hoću da pobegnem odavde.”
“Zašto?”
“Rekla sam ti. Jednostavno ne želim više...”
Onda joj je prišao, pružio ruku i sa dva prsta prešao preko grubih
delova koji su prekrivali njenu vilicu. U njenim plavim očima ogledala se

- 188 -
nesigurnost. Video je da je njena kosa bila boje cimeta. Ali čak i na
temenu videli su se delovi grube kože.
“Znam ponešto o tvojoj bolesti”, rekao je. “Viđao sam je dosta,
razgovarao sa onima koji su je imali. Ona prekriva kožu i apsorbuje je.
Menja čoveka u mutanta. Deluje brzo. Izgleda da se to nije desilo u tvom
slučaju. Rekla si da imaš ovu bolest šest godina?”
“Nije isto sa svima.” Sada je pogledala u stranu, brzo se sagnula da
uzme Zeku u ruke i odmakla se. “Ako nećeš da me povedeš sa sobom,
samo reci tako.”
“Hoću da mi kažeš istinu”, rekao je. “Zašto živiš ovde napolju

d
sama?”

oa
Krenula je da mu kaže nešto – još jednu laž, pretpostavio je – ali se
zaustavila, stisnula usne i prigušila uzdah.
“Prestala sam da se menjam. Nešto je zaustavilo bolest. Znala sam da

nl
će me moja nova porodica odbaciti kada bude saznala da neću biti ista kao
i oni. Nisam htela da sačekam da se to desi.”
Logan se povukao, dajući joj malo prostora. Nije nigde pripadala.
w
Nije bila ni jedno ni drugo, a niko neće da prihvati onoga ko nije nalik
njemu. Niko na ovom svetu. Gušteri nisu bili ništa drugačiji. Razumeli su
do
šta znači promeniti se, ali ne i šta znači promeniti se do pola i onda stati.
Katalija nije htela da joj se ista stvar desi dva puta, ne kada bi bolelo isto
kao što je moralo boleti i prvi put.
an

“Dakle”, rekla je. “Da li će i tvoja deca želeti da me odbace?”

“Možda. Neki od njih. Ne znam. Ja sam sa njima tek nekoliko dana.”
“Šta je sa tobom? Sada kada znaš.”
lk

Pogledao je u tamu, premišljajući se. Iz nekog razloga, setio se

Meike. Koliko mu je teško bilo da je povede sa sobom? Iako je znao tako
Ba

malo o njoj. Iako je znao da je možda neće spasiti ni u tom slučaju.

Zeka je gledala u njega iz njenih ruku. Čekajući.
“Ja ne odbacujem ljude”, rekao je.
I ona je čekala. Da čuje reči.
“Dobro”, složio se. “Dogovorili smo se.”

***
Hodali su kroz zamračene ulice, devojka ga je vodila, mačka je
teturala kraj njega, poskakujući povremeno kao da želi da mu dokaže

- 189 -
koliko su stvari postale čudne. Svet oko njih bio je tih, zgrade mračne a
nebo nepregledno i prazno.
“Zašto nosiš taj štap?” upitala ga je.
“Reći ću ti nekom prilikom. Kako znaš gde možeš da nađeš lek za
zarazu?”
“Gušteri čuvaju zalihe lekova za trgovinu. Nemaju mnogo koristi od
njih. Njihov imunitet ne funkcioniše na isti način kao ljudski, tako da
lekovi uglavnom ne pomažu. Koja vrsta ti treba?” “Ciklomopensia.”
Ba
Zavukao je ruku u džep, izvukao praznu bočicu koju mu je dala Sova i
pružio joj je. “Deluje poznato?”
Pažljivo ju je pregledala i stavila u džep. “Čini mi se da sam ga
videla. Možemo da ponesemo i neke druge vrste. Za svaki slučaj.”
lk
Pogledao je ka njoj, ali ona je nastavila da gleda pravo, korak ili dva
ispred njega. “Šta ako se ne dopadneš mojim klincima?” upitao ju je nakon
par trenutaka. “Ja verovatno neću moći da utičem na to ako im se ne
a
dopadneš?”
“Kladim se da ću se dopasti nekima.”
nd

“Nekima hoćeš, da.” Pomislio je na Sovu. Ona će brzo uzeti Macu

pod svoje okrilje. Možda i Sveća. Ali nije bio tako siguran za ostale.
“Da li se brineš za mene?”
ow

Razmislio je o tome za trenutak. “Ne znam.”

Naglo se sagnula i pokupila Zeku, držeći je u rukama. “Nemoj.
Umem da se staram o sebi.”
Ni u to nije bio baš siguran.
nl
oa
d

- 190 -
 DEVETNAEST
Medved je stajao u senkama, pedeset metara od kolibice u kojoj je
Sova pazila na Reku i Majstora. Bližila se ponoć – a možda je ponoć već
bila i prošla, nije mogao da bude siguran. Preuzeo je prvu stražu nakon
večere i poneo tešku Tajson flešetnu pušku sa sobom u mrak, odabravši
tačku na kojoj će da se sakrije, sa senkama tako gustim i dubokim da niko
ko prilazi ne može da ga vidi sve dok ne priđe na tri metra od njega. On se
bar nadao da je tako. Ako je predator imao dobar vid da ga uoči iz veće

d
daljine, svi su bili u velikoj nevolji.
Ali iskustvo ga je naučilo da čak i najopasniji predatori u ovom

oa
postapokaliptičnom svetu imaju loš vid. Nešto što je imalo neke veze sa
kvalitetom vazduha ili sa unošenjem otrova iz hrane i vode je oslabilo vid
uopšte svih živih bića. Bilo je izuzetaka. Soko je bio jedan, Čejni drugi.
w nl
Ali vid čudovišta i nakaza nije evoluirao srazmerno njihovom apetitu,
lukavosti i snazi. Sa druge strane, sluh im je bio dobar. Mnogo kretanja u
toku noći se nije isplatilo ako je neko od njih bilo u lovu. Njihovo čulo
mirisa je uglavnom takođe bilo prilično dobro. Ako su bili četvoronožni a
ne dvonožni grabljivci.
do
Znao je ove stvari jer mu je bio posao da to zna. Još od vremena pre
nego što je postao Duh, čak i pre nego što je znao šta je Sijetl ili da će
jednog dana završiti tamo. Znao je to još od vremena kada je imao šest
an

godina i morao da čuva stražu dok je ostatak njegove porodice radio u

polju. U tim danima, verovalo se da nije sva zemlja bila zatrovana i da su
neki njeni delovi, posebno u udaljenim delovima Sjedinjenih Država, još
lk

uvek dovoljno plodni da se na njima gaje usevi. Ta ideja je trajala nekih

pet godina, a onda je postalo jasno da nije bitno da li je sve kontaminirano
Ba

ili ne. Nije bilo načina da se požanje ono štož je posejano, a nije bilo ni
održivog tržišta na kome je moglo da se trguje time. Usevi su mogli biti
obrađivani, ali su u većini slučajeva hranili pogrešna usta.
Medved je to naučio kada su se pljačkaši pojavili po prvi put, uzeli
šta su hteli od useva i spalili ono što je preostalo. Naučio je to kada su
odveli dvojicu njegovih ujaka, koje više nikada nije video. Naučio je to
kada su mu ubili psa.
Pokušao je da objasni svojoj porodici da je rizik preveliki i pre nego
što su se pljačkaši pojavili, ali oni nisu bili mnogo zainteresovani da čuju
šta on ima da kaže. Nikada nisu. Medved je bio krupan, spor i odavao

- 191 -
utisak da je pomalo glup. Polako je odgovarao na pitanja i retko kada je
govorio osim kada bi mu se neko obratio. Gegao se dok je hodao i uvek je
izgledalo kao da pokušava da otkrije gde treba da ide i šta treba da radi.
Bio je neverovatno jak, ali izgledalo je kao da mu ta snaga smeta. Hodao
je pažljivo i odgovarao na pitanja sa oklevanjem. O svemu je prvo
razmišljao. Gledao je na život kao na usporeni snimak. Njegova braća su
volela da se šale na njegov račun da može da uradi sve, ali da će svi otići
na spavanje dok bude završio.
Ba
Medved nije voleo da ga smatraju glupim. Nije voleo da mu daju
nadimke i da ga ismevaju. Ko voli? Ali nije mogao da uradi nešto po tom
pitanju a da ne slomi nekome rebra, tako da je naučio da živi sa
maltretiranjem. Njegovi roditelji su bili suviše zaokupljeni svojim mislima
lk
da brinu o njemu, a kamoli da probaju da ga zaštite. Tako da je u velikoj
meri bio prepušten sam sebi da se bori sa stvarima najbolje što je umeo.
Borio se sa tim tako što je birao poslove koji su ga držali podalje od
a
ostalih. Da čuva stražu. Da odlazi na put. Podizanje teških stvari, koje je
samo on, od sve njegove braće i rođaka, mogao da podigne. Njegov otac je
nd

radio sa njim, a ponekad i njegovi ujaci i oni ga nisu ismevali niti mu

davali nadimke. Uglavnom. Pitao se povremeno da li je to tako,
prisećajući se. Možda i jesu, a on jednostavno nije želeo da se toga seća.
ow

Medved je bio pametan, pod svojom spoljašnošću sporih pokreta i

sporog govora i znao je kako da uočava stvari. Dok su se ostali snalazili
najbolje što su mogli u svetu koji su mrzeli i sa porodicom koja je rad
cenila više od svega, Medved je provodio vreme upijajući i pamteći. Učio
je i nije zaboravljao.
nl

Male stvari.
Velike stvari.
oa

Sve što je mogao.

Odatle je znao kako najbolje da čuva stražu od grabljivaca. Tako je
znao kako da ostane budan i ne zaspi u sporim, teškim časovima rano
ujutro kada ga je morila potreba da zatvori oči. Tako je znao da je, bez
d

obzira na to šta Panter ili Lasta ili bilo ko drugi misli – čak i Soko –
njegov posao da ih sve zaštiti.
Pogledao je ka mestu gde je njegova porodica ležala u snu na zemlji.
Sveća i Lasta u vrećama za spavanje, dečaci zamotani u ćebad. Nije bilo
vatre, nikakve druge toplote osim one njihovih tela. Ali noćni vazduh je
bio blag, bez mnogo vetra. Iza njihovih usnulih prilika, koliba u kojoj se

- 192 -
Sova starala o Reki i Majstoru bila je tiha i mračna. Na tamnoj traci
autoputa, nekih stotinak metara dalje od mesta na kome su se smestili,
ništa se nije kretalo.
Prebacio je tešku flešetnu pušku sa jedne butine na drugu sporim,
metodičnim pokretom. Pogledao je tamo gde je dečak koji je upucao
Veverca ležao zguren uz severni deo kolibe, mala crna mrlja u tami. Dečak
mu se nije dopadao i kada bi Sova to dozvolila, on bi se složio sa tim da
ga daju Panteru da ga ukloni. Ali Sova je želela dečaka nepovređenog i
zadužila Medveda da se postara da bude ostavljen na miru. Medved je
prihvatio svoju dužnost, kao što je prihvatao sve dužnosti koje su mu Sova

d
ili Soko zadavali, vrlo ozbiljno. Nije moralo da mu se dopada. Samo je

oa
morao da uradi ono što je znao da je ispravno.
Medved je bio vojnik, razumeo je naređenja i odgovarao je na njih.
Ne zato što nije umeo da misli, već zato što je verovao u red. Verovao je u

nl
mesto za svakoga i svakoga na svom mestu. Nije razumeo klince kao što
je Panter, koji su često radili ono što su hteli. U porodici, preživljava se
tako što se zna svoje mesto i ponaša se ujednačeno i uredno.
w
Radi se ono što ti je rečeno da radiš. Radi se ono što je ispravno.
Kada se stigne do tačke gde se te dve stvari ne slažu, vreme je da se
do
krene dalje.
On je to otkrio na teži način.
an

***
Ima jedanaest godina kada krađa počinje. U početku to nije ništa
važno – alat, mala vreća sa žitom, komad dečje odeće, takve stvari. Jedna
lk

po jedna, te stvari nestaju, ne odjednom, već postepeno. Medved ne misli

da je to važno, ali njegov otac i ujaci shvataju to veoma ozbiljno. Krađa
Ba

je neoprostiv prekršaj u svetu njegovog detinjstva. Previše toga je već

odneseno da se dozvoli da se uzme bilo šta drugo. Stariji članovi njegove
porodice još uvek se sećaju sveta onakvog kakav je bio pre nego što je
sve upropašćeno i uništeno. Postoji gorčina i odbojnost prema tom
gubitku, bes prema neobjašnjivom ludilu toga. Lako je proceniti krivicu, a
teško je ispraviti je. Ali osećaj lišenosti je svež i zagnojen, a krađa je
podsećanje na to koliko lako se može ostati bez imovine.
Njegov otac veruje da je u pitanju neko od dece, koje možda prolazi
kroz neku fazu. Sve ih ispituje. Rigorozno. Njegov brat, plašeći se možda
jačine optužbe, pokazuje na Medveda. Iz razloga koje Medved nikada

- 193 -
neće uspeti da shvati, njegov otac poveruje njegovom bratu. Medved je
osuđen bez suđenja. Nijedna ukradena stvar nije pronađena. Niko ne
istupa da kaže kako ga je zapravo video da krade. Ali on je drugačiji od
njih, izdvojen i oprezan, njegovi motivi nisu u potpunosti jasni i to je
dovoljno. Nije kažnjen ali je gurnut u pozadinu njihovih života i na njega
se pomno pazi.
On to prihvata, kao što prihvata i sve drugo – stoički, pokorno, sa
tihim razumevanjem kako će mu uvek biti tako. Ali, takođe, misli da bi
Ba
trebalo da se ta zagonetka reši. Ne dopada mu se da o njemu misle kao o
lopovu. Neko drugi je krao i on će otkriti ko je to. Možda će to ubediti
ostale da su pogrešili što su se tako ponašali prema njemu.
Čeka da se krađa ponovo desi, iako se to ne dešava odmah. Ovog
lk
puta, u pitanju je oružje, mali automatski pištolj. Starinski, po svim
merilima, relikvija u vremenu kada laseri, flešetne puške i ‘sprejevi’
predstavljaju normu. Ali je to svejedno krađa i njegov otac brzo reaguje
a
po tom pitanju. Pretražuje prvo Medvedovu sobu u kući, a onda ga
iznova ispituje. Medved je bio suviše vidljiv, previše se motrilo na njega
nd

da bi počinio ove prekršaje, a ipak to njegov otac i njegova braća ne

primećuju. Čak ni njegova majka, koja ga i dalje voli kao što majke vole
decu koja su ih razočarala, ne ustaje u njegovu odbranu. Deluje kao da
ow

je njihova procena njegovog karaktera rešena i ne može se menjati.

Pogođen ovom nepravdom, Medved oseća da se jaz između njega i
njegove porodice povećava.
Ali tri noći kasnije, on hvata lopova. Počeo je da patrolira imanjem i
zgradama noću, da motri na svoj spori, strpljivi način, odlučan da im
nl

dokaže da je nevin. Lopov pokušava da ukrade kutiju sa starim alatom

kada Medved neočekivano naleće na njega i baca ga na zemlju. U pitanju
oa

je dečak, ne mnogo stariji ali mnogo manji od Medveda. Dečak je prljav i

pocepan, divlje stvorenje. On priznaje da je on lopov i da je krao da bi
pomogao svojoj porodici, maloj grupi skitnica koje su se naselile na
staroj farmi nedaleko odatle. On moli Medveda da ga ne oda, ali Medved
d

je već odlučio.
Medved vodi dečaka svom ocu. Evo pravog lopova, objavljuje. Čeka
da mu se otac izvini. Nije ga briga za dečaka koji je krao od njih, već želi
da se iskupi. Nije ni pomišljao na dečakovu sudbinu nakon toga. On
veruje da će dečaka izbičevati i pustiti. Medved nije ni ljut ni osvetoljubiv.
On ne razmišlja na taj način.

- 194 -
 Njegov otac da. Lopovi se ne smeju tolerisati. Dečak moli i plače, ali
niko ga ne sluša. Medvedov otac i njegovi ujaci izvode dečaka do
šumarka na jednom kraju imanja i ne vraćaju se sa njim. Medved misli
da su ga pustili sa upozorenjem. Ali mali komentari i pogledi mu kažu
drugačije. Ubili su dečaka kako bi dali praktičnu lekciju njegovoj
porodici i ostalima šta se dešava sa lopovima.
Medved je zapanjen. Ne može da veruje da je njegov otac uradio
tako nešto. Ostali članovi njegove porodice podržavaju ovakvu odluku –
čak i njegova majka. Izgleda da ih nije briga što je to bio samo dečak.
Kada Medved proba da pretvori svoje misli u reči, oni ga guraju u

d
stranu. On ne razume prirodu njihovog opstanka, kažu mu. On ne shvata

oa
šta je neophodno ako žele da prežive. Svi mu deluju nekako strano i
nepoznato. Oni su mu porodica, a opet su i stranci. Sada ih posmatra
drugačijim očima i to mu se ne dopada. Ako mogu da ubiju malog

nl
dečaka, za šta su još spremni? Čeka da mu se javi razumevanje, ali to se
ne dešava.
A onda, jedne noći, bez razmišljanja o tome, i ne znajući šta
w
namerava sve dok to ne uradi, on odlazi. Pakuje mali ranac hranom,
vodom i alatom, stavlja svoj nož i omamljivač oko pasa i polazi. Hoda na
do
zapad i ne znajući kuda ide, sa namerom da prati sunce sve dok ne stigne
do obale. Nema pojma ka čemu ide, zna samo šta je ostavio za sobom.
Javljaju mu se bojazni, sumnje i strahovi, ali većinom oseća tugu.
an

Ipak, zna u svom srcu kako će se stvari završiti ako ostane.

Ima dvanaest godina kada prelazi planine i ulazi po prvi put u Sijetl.
lk

***
Medved hvata pokret krajičkom oka, lagano kretanje u senkama.
Ba

Desilo se gotovo direktno iza njega, skroz tamo kod kolibe u kojoj je Sova
spavala sa Rekom i Majstorom. Da nije pogledao u tom određenom
trenutku, uopšte ga ne bi ni primetio. Ostao je nepomičan, posmatrao tamu,
čekajući da se pokret ponovi. Kada se to desilo, proširilo se sa jednog
izvora na nekoliko, grupa senki pojavila se iz mraka i uzela ljudski oblik.
Ali kretale su se grubo i u grču, pomalo neskladno u odnosu na ljude.
Medved je osetio kako mu se kostreše dlake na vratu.
Kreštavci.
Prebacio je flešetnu pušku tako da bude usmerena ka senkama,
razmišljajući unapred šta da radi. Kreštavci su krivudali kroz tamu,

- 195 -
dolazeći iz pravca grada, krećući se ka spoljnim zgradama i usnulim
Duhovima. Brzo je prebrojao glave, u isto vreme se trudeći da bude
siguran u to što vidi. Ali nije bilo greške. Bilo ih je više od deset, suviše
da budu nešto drugo do lovačka družina. Nije imao pojma šta ih je
privuklo ovde i da li znaju da im se njegova porodica nalazi pravo na putu.
Ali krajnji rezultat bio je neizbežan. Za nekoliko sekundi će se saplesti o
usnule prilike.
Povukao je osigurač na flešetnoj pušci i podigao i ispravio kratku,
Ba
debelu cev. Ali njegova porodica ležala je na zemlji gotovo direktno
između njega i Kreštavaca. Nije mogao da puca a da ne rizikuje da ih
povredi. Radijus pucanja flešetne puške bio je suviše širok i nesiguran. A i
razdaljina, dodao je brzo, bila je prevelika da oružje bude precizno.
lk
U razmaku od pet sekundi, sledio se, nesiguran šta bi trebalo da
uradi.
A onda je bio na nogama i trčao u tamu, vičući na Kreštavce, sa
a
namerom da im privuče pažnju i odvuče ih za sobom, daleko od njegove
usnule porodice. Njegov poduhvat je uspeo. Kreštavci su se ukočili i
nd

okrenuli se ka njemu kada su ga uočili. Za nekoliko sekundi, krenuli su za

njim.
Nije mogao da kaže da li se neko od Duhova probudio ili bio svestan
ow

njegove dileme. Nije bilo vremena da stane i pogleda; nije bilo vremena ni
za šta drugo osim za bekstvo. Osim toga, to i nije bilo važno. Njegova
prva dužnost bila je da bude njihov zaštitnik.
Njegova sopstvena sigurnost bila je u drugom planu i nije ulazila u
razmatranje.
nl

Za Medveda, nikada nije ni bilo drugačije.

Kratko je trčao iz sve snage, dovoljno daleko dok se nije našao na
oa

bezbednoj udaljenosti od svoje porodice. Bio je krupan i snažan, ali trčanje

na duge staze nije dolazilo u obzir. Kada se zaustavio i okrenuo, već je
teško disao a čelo mu je bilo orošeno znojem. Gledao je kako se Kreštavci
vuku za njim, krupniji i sporiji od njega, ali ih je bilo i mnogo teže ubiti.
d

Razneo je prvu dvojicu u komade na pedeset koraka, okrenuo se i trčao

još malo. Stotinak metara dalje, okrenuo se nazad i ponovo opalio. Oborio
je trećeg, ali je drugi pucanj promašio ciljanu metu. Zvuk ispaljivanja
oružja potresao je zemlju. Jedna stvar je bila sigurna: svi koji su spavali
su do sada bili budni i upozoreni.
Opalio je još jednom, zahvativši jednog od Kreštavaca po nogama.

- 196 -
Gledao je kako pada na tlo, poremetivši poteru ostalih. Bilo ih je više nego
što mu se isprva učinilo i nisu odustajali od potere. Okrenuo se i ponovo
počeo da trči, ali sada se brzo umarao. Stekao je još nekih pedesetak
metara prednosti, izlazeći na autoput, tamnu traku koja se pružala dalje u
mrak, njena glatka crna površina svetlucala je, prekrivena prašinom.
Za sobom je mogao da čuje režanje Kreštavaca. Još uvek su
nadolazili.
Okrenuo se i ponovo pucao, ubivši još jednog, i flešetna puška se
zaglavila. Oklevao je, a onda se napeo dok su se preostali Kreštavci
približavali. Ovde će se završiti. To nije bilo ono što je priželjkivao, ali u

d
svakom slučaju bilo je za dobru stvar. Njegovo pljosnato lice se zateglo, a

oa
mišići i široka ramena napeli. Iako je cev njegovog oružja bila vrela,
uhvatio ju je obema rukama, držeći je kao toljagu. Kreštavci su režali i
balavili, pljuvačka je curila iz njihovih uništenih usta, poludelih očiju,

nl
menjajući se u odgovor na bolest koja ih je izjedala. Bili su prekriveni
ranama i nepravilnim ožiljcima a zvuci koje su ispuštali ličili su na
zvukove divljih zveri. Medved se nikada nije suočio sam sa toliko njih.
w
Kandže su krenule ka njemu, pocrnele i oštre. Zamahnuo je puškom
najjače što je mogao i najbliži napadači su se srušili kao krpene lutke u
do
ostale. Ali kandže su pokidale njegovu odeću i meso, ostavljajući rane
koje su pekle.
Medved se odmakao, ponovo zauzevši stav.
an

A onda je noć eksplodirala u trakama crvene vatre, i Panter i Lasta su

izjurili iz mraka, vrišteći kao utvare i pucajući iz svojih parkan sprejeva
kratkim rafalima. Kreštavci su se slomili i pobegli pred ovim novim
lk

napadom, manje od šačica njih je preostala dok su nestajali u noći.

Ba

***
Mešavina režanja i povika probudila je Sovu u kolibi. Zadremala je,
ostajući blizu Reke i Majstora tako da može da im stavlja hladne obloge
da im spusti groznicu. Ležala je na podu, u njihovoj blizini, njena kolica
nalazila su se nekoliko metara dalje. Isprva je samo zurila u pravcu vrata,
čekajući da vidi da li će se desiti još nešto. Onda je začula zaglušujuću
paljbu iz Medvedovog oružja i odvukla se naviše do svojih kolica kada je
Kreda uleteo kroz vrata, široko razrogačenih očiju i sa strahom na svom
bledom, okruglom licu.
“Kreštavci!” povikao je u onome što je delovalo kao neuspeo pokušaj

- 197 -
šapata. “Medved ih je odvukao u stranu, a Panter i Lasta su krenuli za
njim. Šta da radimo?”
Odvezla se do vrata i provirila u noć. Zvuci bitke su bili evidentni sa
stalnim ispaljivanjem flešetne puške i režanjem i povicima koji su usledili.
Ali ona nije mogla da vidi ništa.
“Gde je Sveća?” pogledala je preko ramena u Kredu, koji je pomerao
usta ništa ne izgovarajući i zavrteo glavom. “Odvedi me napolje!” viknula
je.
Ba
Dečak je tako i uradio, gurajući je kroz ulaz u mrak iza. Zurila je u
pravcu bitke, a onda pogledala unaokolo tražeći devojčicu. Nije bilo ni
traga od nje. Osetila je kako joj se stomak grči od straha. “Idi nađi je! Ne
vraćaj se bez nje!”
lk
Kreda je nestao u trku, a Sova se sama odvezla do odbačene ćebadi i
slamarica gde su ostali spavali, pozivajući dok je tražila Sveću. Nije bilo
odgovora. Podigla je jedan od štapova koji je neko ispustio u uzbuđenju,
a
položivši ga preko ručica svojih kolica.
Onda se setila dečaka sa unakaženim licem.
nd

Odvezla se kolicima do strane kolibe na kojoj ga je Logan ostavio

vezanog za gvozdeni prsten. Lanci su ležali na gomili, još uvek vezani za
prsten, ali dečaka nije bilo. Nekako je uspeo da se oslobodi u toku noći i
ow

pobegne.
Da li je primorao Sveću da krene sa njim?
Kreda je ponovo uleteo natrag u vidokrug, boreći se za vazduh.
“Svuda sam je tražio! Ne mogu da je nađem! Nema ni traga od nje!”
Nije bilo razloga da dečak povede devojčicu sa sobom dok je bežao,
nl

ništa nije mogao da dobije time.

Pa ipak, Sova je bila ubeđena da jeste.
oa
d

- 198 -
 DVADESET
“Nema još mnogo”, rekla je Loganu Tomu devojka po imenu Maca
dok su nastavljali svoj marš kroz prazne zgrade naselja.
Logan se nadao da nema. Hodali su skoro čitav sat i ništa nije
ukazivalo prema čemu hodaju. Pomislio je da je pita u par navrata, ali je
odlučio da ne uradi to. Maca je izgleda tačno znala kuda ide. Imao je malo
izbora osim da joj veruje ukoliko nije želeo da ponovo počne potragu sam
– pomisao koja mu se nije mnogo dopadala. Vreme je bilo dragoceno za

d
Reku i Majstora i on je morao da im odnese lek protiv zaraze što je brže
mogao. Maca mu je i dalje delovala kao najbolje rešenje.

oa
“Da li si zabrinut oko toga da li znam kuda idem?” upitala je
iznenada, kao da mu čita misli.
Njeno lice posuto mrljama se okrenulo ka njemu, mrlje gušterske
w nl
kože su bledo svetlucale na mesečini. Ponovo ga je pogodila čudnovatost
njenog izgleda. “Brine me vreme, to je sve”, rekao je.
Klimnula je. “Inače ne bi bio tako glup da dođeš u grad potpuno sam i
bez oružja.” Nastavila je da ga proučava. “Ili si možda bolje pripremljen
nego što izgleda. Izgledaš prilično samouvereno. Da li imaš oružja koja ja
do
ne mogu da vidim?”
Zavrteo je glavom. “Samo svoj štap.”
“Onda mora da je poseban taj tvoj štap.”
an

“A ti?”
“Šta ja?”
“Ni ti izgleda nemaš nikakvo oružje. Šta radiš kada moraš da se
lk

zaštitiš?”
Okrenula se u drugu stranu. “Pokažem svoje lice. To toliko uplaši
Ba

moje neprijatelje da pobegnu i sakriju se.”

Gurnula je stvar u stranu, brzo i lako, verbalno je odbacila. Ali to ju
je nešto koštalo i govorila je to i ranije, možda vežbajući da vidi kako će
da zvuči. Njena transformacija nije imala samo veze sa kožom i ona se još
uvek borila da to prihvati.
U svakom slučaju, imala je suviše samopouzdanja da nema neku
vrstu odbrane od grabljivaca. Ne bi bila ovako napolju da se nije oslanjala
o još nešto osim mačke koja je skakutala kao zec.
Kada je već kod mačke, nije je primetio već neko vreme. Pogledao je
unaokolo, ali nije bilo ni traga od nje.

- 199 -
 “Šta se desilo tvojoj mački?”
“Otišla je napred.”
“Napred ka čemu?”
“Ka mestu ka kome mi idemo. Nije daleko.”
Odustao je i prosto nastavio da hoda nakon toga, i dalje na oprezu od
bilo kakve opasnosti ali čudno opušten u njenom društvu. Ulice niz koje
su prolazili, iako zagušene đubretom i zarasle u korov i šiblje kao i svaki
drugi put u Americi, bile su prazne. Povremeno je pogledom hvatao
Ba
proždrljivce, njihove providne vitke oblike od nečega nalik živi dok su
lepršali preko zidova zgrada i oko stabala drveća na putu ka odredištima
za koje su samo oni znali. Video je malo proždrljivaca od kada je napustio
Sijetl, ali bio je svestan činjenice da su uvek tu, gledaju i čekaju priliku da
lk
se goste. Ostavština čovečanstva svetu, proizvod mračnih emocija,
pomislio je. Pitao se da li je bilo proždrljivaca pre ljudi i da li će preživeti
ako ljudi više ne bude.
a
Da li su demoni i vilin-stvorenja takođe predstavljali dobar plen?
Da li su vitezovi Reči?
nd

Ponovo je pomislio na morfa lutalicu i njegovu svrhu – da spase

ljudsku vrstu, njen jedini spas. A on je možda bio jedina šansa da morf
preživi, ali kako je mogao da bude siguran u to? Gospa je tako rekla.
ow

O’oliš Amaneh je tako rekao. Ali oni su bili vilin-stvorenja, a vilin-

stvorenja nikada nikome nisu rekla sve ono što znaju. Loganu je govoreno
samo ono što je morao da zna i ništa više. Na taj je način funkcionisalo.
Naučio je to tokom vremena kada je napadao logore za robove.
Još uvek je razmišljao o prirodi i meri svojih napora kada je
nl

pogledom uhvatio pokret sa jedne strane. Pokret je bio spor i nameran,

pomeranje velikog tela uza zid zgrade. Nalazili su se u delu punom starih
oa

skladišta, blizu vode koja se pružala južno od Sijetla. Logan je pogledao

ka devojci, ali ona je delovala obuzeta mislima. Pogledao je ka mestu na
kome je video pokret, ali tamo sada nije bilo ničega.
Stegao je čvršće svoj štap i prizvao magiju.
d

Rune su počele da isijavaju tamnoplavu svetlost u odgovor.

“Tako sam i mislila”, devojka je rekla iznenada, gledajući ka njemu.
Njene reči su ga prepale. “Šta?”
“I mislila sam da je tvoj štap poseban. Šta ga tera da to radi?”
“Neka vrsta moći.” Slegnuo je ramenima odbacujući stvar.
“Poput vatre?”

- 200 -
 “Tako nešto.”
“Možeš da je prizoveš kada god hoćeš?”
“Da. Da nisi videla nešto kako se kreće pre par minuta?”
Osmehnula se u tami. “Naravno. Kao što si i ti. Zato si uradio to što
si uradio sa svojim štapom. Htela sam da vidim inače bih nešto rekla.
Gušteri motre na nas.”
Osetio je kako mu je nalet ljutine zacrveneo lice. “Ne volim da se
igram. Zašto nisi jednostavno rekla nešto?”
“Ovi Gušteri me poznaju. Oni čuvaju ovo mesto. Sada smo u
Senatorovoj teritoriji. On je taj koji će nam pomoći.”

d
Logan je pustio da se magija vrati nazad u štap, plavi sjaj je nestao i

oa
vratio u mrak, vrelina njegove moći se ohladila. “Mislio sam da znaš kuda
idemo.”
Klimnula je. “I znam. Ali ovo je Senatorova teritorija, zato prvo

nl
moramo da ga posetimo. On to očekuje.”
“Ko je taj Senator?” upitao je.
“Videćeš.”
w
Brzo je pljesnula šakama i grupa Guštera je kliznula iz senki, njihove
krupne, nezgrapne prilike su se materijalizovale kao magijom. Logan nije
do
paničio. Niko nije pokušao da ga uhvati ili veže, a devojka je gotovo
odmah počela da priča sa njima. Nije koristila nikakav jezik koji mu je
poznat, već neku vrstu grlenog govora koji se uglavnom svodio na roktanje
an

i mumlanje. Gušteri su je izgleda razumeli i odgovorili joj, par njih je

klimalo glavama i gestikuliralo. Maca je nakratko pogledala ka njemu i
nasmešila mu se ohrabrujuće, pokazujući napred.
lk

“Naše odredište”, rekla je.

Bila je to veličanstvena stara zgrada sa dugačkim širokim stepeništem
Ba

na prilazu, koje je vodilo na verandu oivičenu stubovima koji su držali

masivnu nadstrešnicu, čije lice je bilo izrezbareno čudnim simbolima i
figurama. Iz unutrašnjosti zgrade, kroz prozore oštećene vremenom i
vremenskim prilikama, kroz pukotine u vratima visokim četiri i po metra
koja su bila čvrsto zatvorena pred nastupajućom noći, svetlo se probijalo u
laganom, pulsirajućem ritmu. Ujednačeno mrmljanje širilo se iznutra,
dizalo se i padalo kao plima okeana. Na vrhu stepeništa stajalo je još
desetak Guštera koji su nosili raznorodno oružje – električne štapove,
flešetne puške i stare puške za samo jedan metak – odrpani arsenal za
odrpanu bandu.

- 201 -
 Maca je krenula pravo ka stepeništu i Gušterima.
“Da li je ovo zaista neophodno?” upitao je Logan hvatajući korak sa
njom.
Okrenula se i pogledala ga. “Kao što sam rekla, u Senatorovoj
teritoriji smo. Ovde smo zbog njegovog prećutnog pristanka. On smatra da
je nepristojno ako ga ne posetimo iz ljubaznosti. Ona kaže da je sve to deo
političkog procesa.”
Politički proces? Logan je pobliže pogledao zgradu pred sobom. “Da
Ba
li je ovo nekada bila crkva? Neka vrsta hrama?”
Slegnula je ramenima. “Sada pripada Senatoru. On je koristi za
rasprave i donošenje zakona. Koristi je kao forum na kome govori svojim
biračima.”
lk
Zavrteo je glavom u sebi i ostavio stvar po strani dok su počinjali da
se penju ka ogromnim vratima. Kada su se približli na otprilike četiri
metra, jedan od Guštera im je prišao da razgovara sa Macom. Ona je
a
kratko odgovorila i okrenula se ka njemu.
“Ne nosiš nikakvo oružje, zar ne? Štap je sve što imaš?”
nd

Klimnuo je.
“Zato što ako nosiš, a oni to otkriju, ubiće te na mestu. Bilo je već
nekoliko pokušaja atentata na Senatora ove godine.”
ow

“Ništa osim štapa”, potvrdio je još jednom.

Rekla je još nešto Gušteru i on je klimnuo glavom i udaljio se. Drugi
par Guštera, smeštenih sa obe strane ulaza, dohvatio je kvake i otvorio
vrata.
Logan i devojka su zakoračili unutra.
nl

U sasvim drugi svet.

Redovi klupa bili su postavljeni ka postolju ispunjenom čudnom
oa

kolekcijom statua, draperija i predmeta. Tamo su stajale police ispunjene

drevnim knjigama u kožnom povezu, njihove korice bile su identična
mešavina crvene i zlatne, poređane u simetričnim redovima. Bilo je
fotografija i slika ljudi obučenih u odeću iz davnih vremena. Ogromni
d

drveni krst visio je sa zida na drugom kraju sobe, poprečnih krakova

ogrnutih svilenim barjacima. Statue su bile od gvožđa i mermera, neke su
predstavljale muškarce a neke žene, neka čudna stvorenja sa telima koje
su napola bila ljudska a napola životinjska. Jedna statua je bila statua žene
sa povezom preko očiju, koja je pred sobom držala terazije. Jedan zid bio
je prekriven starim časovnicima koji više nisu radili, ali su sve njihove

- 202 -
kazaljke pokazivale pravo nagore.
Bilo je prepariranih životinja svih vrsta. Zastava koje Logan nije
prepoznavao, barjaka i stegova od starih tkanina, svi su bili prikucani za
zidove ili su visili sa tavanice. Ogromni stari sto i stolica stajali su sa
jedne strane i malo ispred šarene kolekcije, njegova izbrazdana površina
bila je puna papira i još nekih knjiga. Naoružani Gušteri čuvali su
stepenište koje je vodilo ka postolju sa jedne strane i nosili su
omamljivače i pištolje koji su ispaljivali strelice. Klupe su bile ispunjene
ljudima – podjednako običnim i nakazama – njihova lica su bila podignuta
a oči upravljene ka postolju i govorniku koji im se obraćao, njegov glas se

d
kotrljao ka skupu, dubok i moćan.

oa
“Mi predstavljamo budućnost i moramo prigrliti svoju sudbinu. Mi
smo obećanje naših predaka, nosioci njihovih zakona i njihove vizije,
okupljeni u najmračnijim vremenima, u ovoj najvećoj tami, da donesemo

nl
svetlost namučenom svetu. Nikada ne smemo zaboraviti svoju misiju.
Moramo ostati na svom putu.”
Govornik je bio nizak i zdepast i po zvuku njegovog glasa moglo se
w
reći da je muško, ali njegova vrsta bila je praktično nedefinisana. Stajao je
uspravno, ali jedva. Imao je ruke i noge, ali su ruke bile kratke a noge
do
izobličene. Njegova reptilska koža nagoveštavala je da je Gušter, ali bilo
je i delova prekrivenih tamnom kožom, dlake su nicale iz tela i glave kao
pokošena trava sa neplodne zemlje. Lice mu je bilo tako zgrčeno i
an

iskrivljeno da je bilo teško odrediti pojedinačne crte. Stajao je na sredini

pozornice, dramatično gestikulirajući svojim kratkim rukama dok je
govorio, glava mu se ljuljala i klimala da naglasi reči. Sam glas je Loganu
lk

delovao najnormalnije, glas iskusnog govornika, oratora velike veštine i

samopouzdanja.
Ba

Glas vođe, pomislio je Logan iznenada.

Nagnuo se ka devojci. “Senator?” upitao ju je.
Klimnula je glavom. “Izabrani zakonodavac, iz vremena kada su
postojale takve stvari. Bio je jedan od mnogih, ali ostalih više nema. On je
poslednji i on prenosi tradiciju, stvaranje i donošenje zakona za dobrobit
svojih glasača.” Pogledala je ka njemu i zavrtela glavom. “Ne pravim se
da razumem. Ali izgleda da funkcioniše. Ljudi dolaze sa svih strana da ga
slušaju.”
Kratke ruke mahale su u kratkim pokretima. “Nikada ne smemo
očajavati, prijatelji moji. Nikada ne smemo da se prepustimo

- 203 -
nesigurnostima i strahovima. Moramo da idemo napred, da pratimo put
koji su nam izgradili oni koji su išli ispred nas. Moramo da se ponašamo
dostojanstveno i razumno i moramo da sačuvamo ciljeve koji su pred
nama, uvek prisutni, uvek svesni njihove važnosti za civilizovani svet. Jer
mi jesmo civilizovani i mi jesmo svet, iako bi neki voleli da je drugačije.
Zakoni nas vezuju i određuju. Red nam daje svrhu. Ova vladina ustanova
pruža fizički dokaz našeg socijalnog oživljavanja, ustalog iz haosa i mraka.
“Pogledajte oko sebe! Pogledajte lica svojih prijatelja, suseda i
Ba
vernika. Pogledajte njihova lica i vidite nadu koja isijava sa njih. Mi smo
tu nadu dali jedan drugome. Pružamo jedni drugima ohrabrenje da naš
način života, iako promenjen, nije nestao. Možda postoje mračne stvari
koje žele da nas povuku dole, da nas odvuku na mesta gde ima samo bola
lk
i patnje. Ali to se neće desiti ovde. Suviše smo jaki za njih! Suviše smo
moćni! Izgovorite reči! Izgovorite Zakletvu!”
Kao jedan, skup je počeo da govori:
a

Zaklinjem se zastavi
nd

I čoveku koga zovemo Senator

I Republici, koju on predstavlja
Jedan narod, pod njegovim zakonom
ow

Sa vedrijim danom obećanim svima nama.

Reči su se kotrljale po podu odaje, snažne i sigurne. Logan nije imao

pojma šta bi trebalo da postignu, a kamoli šta znače. Nije bilo nikakve
Republike, niko nije vladao niti je bilo naroda, a verovatno neće doći ni
nl

vedriji dan u skorije vreme. Ali ljudi okupljeni ovde su očigledno verovali
u suprotno. Nije bilo pauza u deklamovanju reči, nikakva naznaka sumnje
oa

ili zbunjenosti.
“Prijatelji moji”, Senator je zapevao, njegova zdepasta, ružna prilika
se gegala sada sa jednog kraja postolja na drugi, spuštene glave. “Sutra ću
vam ponuditi nove zakone i zamoliti sve i svakoga okupljenog ovde da
d

dođu i prisustvuju i učestvuju u političkom procesu. Javna rasprava će

početi u podne. Svl govornici će biti saslušani i njihove reči poštovane.
Naša pažnja biće primarno usmerena ka pravičnoj raspodeli hrane i vode.
Naša skladišta su bogata, ali nisu neiscrpna.”
Okrenuo se i široko raširio ruke. “Čujte i počujte, ovo uzvišeno telo
je raspušteno i zakonodavna sednica završena. Hvala i slava svima na

- 204 -
obavljenom poslu; da se doveka pamti. Možete ići. Krenite i budite
dobro.”
Začuo se dugačak, uporan aplauz iz publike, a onda su počeli da
ustaju i kreću ka vratima pozadi. Logan i Maca su se odmakli u stranu da
ih puste da prođu. Logana je zaprepastio žar koji je video na njihovim
licima. Iako je njemu sve delovalo kao još jedna varijacija na temu dima i
ogledala, oni su očigledno pronašli nešto ovde u šta veruju.
Senator je otišao do svog stola i seo. Šačica ljudi se okupila napred i
zauzela mesta na najbližim klupama, očigledno iščekujući da budu pozvani
na privatan razgovor sa njim. Ali on je pokazao ka Maci i Loganu,

d
pozivajući ih da priđu sa drugog kraja sobe.

oa
“Dođi ovamo, mače malo!” zagrmeo je. “Nemoj da se kriješ u
senkama! Povedi i svog krupnog prijatelja sa sobom!”
Prišli su do najbližeg prolaza između klupa do postolja i popeli se

nl
stepeništem do mesta na kome je Senator sedeo za svojim stolom. Ustao je
da zagrli Macu, bila je to neka vrsta brzog poluzagrljaja koji se završio pre
nego što je i počeo. Površan čin, shvatio je Logan. Tradicija koja nije
w
obavezno pokazivala bilo kakva stvarna osećanja.
Pa ipak, Maca se smešila. “Tvoje reči pružaju nadu, kao i uvek”,
do
rekla je.
“Jadan pokušaj jadnog sluge javnosti. Ali šta drugo mogu da
ponudim?” Usta su bila gurnuta u jednu stranu na njegovom neravnom licu,
an

iskrivljenom i izbrazdanom kao i ostali delovi njegovog tela. Ali glas mu

je bio snažan i zapovednički. Njegovo jedino oko koje je videlo okrenulo
se ka Loganu. “Imaš novog prijatelja?”
lk

“Ovo je Logan”, rekla je. “Pronašla sam ga dok je ulazio u grad. Išao
je ka utvrđenju.”
Ba

“Ne, ne, ne, Logane”, Senator je sumorno rekao. Njegovo upropašteno

lice se iskrivilo u nešto novo. “Ne želiš da ideš tamo. Ne želiš da imaš
bilo kakve veze sa tim ljudima. Oni su sebični i pohlepni. Oni su zli.”
“Verovatno su uplašeni”, rekao je Logan.
Senator mu je uputio iskrivljen osmeh. “Zašto si ovde?”
“Treba mu lek za zarazu za bolesnu decu”, odgovorila je Maca brzo.
“Rekla sam mu da ću mu dati nešto od onoga što mi imamo.”
“Bolesnu decu? Gde ih vodiš?”
Logan je oklevao. “To je teško pitanje. Još uvek nisam siguran.
Tražim njihov dom.”

- 205 -
 Senatorove zgrčene crte lica su se napele. “Zašto ne ovde? Imamo
prostora za pridošlice. Imamo domove koji se mogu otvoriti onima koji
traže utočište.” Zastao je. “Ili možda nismo odgovarajući izbor?”
“On već ima odredište”, ubacila se Maca, odbacivši predlog. “Osim
toga, on nije deo glasačkog tela. On je putnik u prolazu.”
Senator je zurio u nju. “Izgleda da imaš neobično veliki stepen
interesovanja za našeg prijatelja, mače malo. Da li postoji nešto što mi ne
govoriš?”
Ba
Uputila mu je razdraženi pogled male devojčice. “Molim te nemoj da
mi pretiš kao detetu. Radim za Logana ono što bih uradila za svakog
posetioca kome je potrebna pomoć. Ti ionako stalno pričaš o tome da je
medicinska briga o deci centralni deo tvoje političke platforme. Zašto je to
lk
odjednom problem?”
Senator je izgleda razmatrao ovo, njegovo oko koje je videlo se
fiksiralo na nju, nije se pomeralo ni treptalo. Onda je klimnuo glavom. “To
a
nije problem, mače malo. Kao što i sama kažeš, ovde smo da bismo
pomogli svima koji to zatraže. Nismo kao oni iz utvrđenja.” Pokazao je na
nd

nju. “Postaraj se da nađe ono što mu je potrebno. Ali seti se naše

pogodbe.”
Devojka je klimnula i tiho rekla: “Nema potrebe da me podsećaš.”
ow

Senator je oštro gledao u nju a Logan se pitao o čemu to pričaju.

Rekao je: “Cenim vašu pomoć.”
Senatorov pogled se okrenuo ka njemu. “Mislim da će ti biti potrebno
mnogo više pomoći nego što ja mogu da ti pružim.”
Logan je nesigumo gledao u njega.
nl

“Čak i ovde, iako smo nakaze, čuli smo za one koji nose crne štapove
sa čudnim rezbarijama. Čuli smo za moć koju posedujete i strah koji
oa

ulivate svojim neprijateljima. Možemo iskoristiti čoveka tvojih talenata

ako se predomisliš i odabereš da ostaneš.”
Logan je zavrteo glavom. “Ja nisam svoj sopstveni gospodar u svom
poslu. Idem tamo gde sam poslat.”
d

Maca ga je iznenađeno gledala, ali je i dalje ćutala. Senatorova usta

su se uobličila u iskrivljen osmeh. “Možda si poslat nama.” “To bi
značajno skratilo moje putovanje”, Logan mu je odgovorio, takođe sa
osmehom. “Ali bojim se da moram da nastavim.” “Onda je bolje da što pre
kreneš”, izjavio je Senator i otpustio ih mahnuvši.

- 206 -
 ***
Dva Senatorova Guštera telohranitelja pratila su ih dok su izlazili iz
dvorane hrama i ponovo zakoračili u tamu.
“Ne govori ništa”, devojka mu je tiho rekla.
Ona je preuzela vođstvo, hodajući nazad niz ulicu kojom su malopre
došli a onda je skrenula na zapad u deo grada gde su zgrade bile srušene.
Brda đubreta i ostataka prekrivala su ono što je nekada bilo desetak
blokova. Čitava oblast izgledala je kao ratna zona i onoliko koliko je
Logan mogao da vidi na Mesečini nije bilo ničega što je stajalo makar

d
napola čitavo.
Zašli su u dobroj meri u sredinu neizmernog lavirinta đubrišta, kada je

oa
devojka skrenula u prolaz između dva delimično srušena zida i otišla do
vrata koja su otvoreno visila na polomljenim šarkama. Zakoračila je kroz
ulaz u sobu delimično osvetljenu mesečinom koja je ulazila kroz srušeni
w nl
krov. Logan ju je pratio, ali su Gušteri ostali napolju. Ostaci su ležali na
gomilama naslonjeni na zidove i u uglovima. Bez reči, počela je da vuče
kamenje i komade drveta sa jedne takve gomile. Logan joj je brzo
pomogao i za nekoliko minuta otkrili su vrata u podu.
do
Logan je krenuo da nešto kaže, ali devojka je brzo stavila prst na usne
i pokazala ka vratima. Zajedno su povukli naviše gvozdeni prsten i vrata
su se otvorila i otkrila kamene stepenice koje su vodile u podrum.
Maca je prva krenula niz stepenice, sa Loganom odmah iza. Gušteri
an

se nisu pomerili da ih prate, stojeći leđima okrenuti na ulazu, zureći

napolje u noć.
“Za Guštere se kaže da su porodica”, rekla mu je kada su sasvim sišli
lk

u podrum, govoreći tiho tako da samo on može da je čuje. “Ne znam da li

je to istina ili ne, ali su strašno lojalni. Nekoliko njih je umrlo za njega
Ba

tokom pokušaja atentata.”

“Ko je pokušao da ga ubije?” Logan je hteo da zna.
Devojka je slegnula ramenima. “Ljudi iz utvrđenja, uglavnom.
Fanatici koji misle da su sve nakaze opasne i da ih treba eliminisati. Neki
čak krive nakaze za ono što se desilo svetu.” Zavrtela je glavom. “Neki
samo hoće da nađu način da nekoga – bilo koga – nateraju da plati za ono
što im se desilo.”
Stigla je do mraka i uključila baterijsku lampu na solarno napajanje.
“A i Senator je dosta toga sam sebi navukao na vrat. On je podjednako
opasan kao i stvari od kojih tvrdi da štiti svoje birače. Možda će čak

- 207 -
pokušati i da te ubije.”
Logan ju je zgrabio za ruku. “Da me ubije? Zašto?”
“Ne dopadaš mu se.”
Pokušala je da se izmakne, ali ju je on držao. “Čekaj malo. O čemu ti
to pričaš?”
Pogledala ga je. “Bolje me pusti ako hoćeš da izađeš odavde u
jednom komadu.”
“Nisam ja taj koji se uvalio u ovo. Ti si me uvalila. Reci mi o čemu
Ba
se ovde radi, Maco. Odmah.”
Nije se povukla, polako je vrtela glavom. “Nećeš me povesti sa
sobom ako ti kažem.”
Čuo je očaj u njenom glasu i omekšao je svoj ton. “Samo mi reci,
lk
molim te.”
Za trenutak je ćutala, a onda je rekla: “Zbog mene. Ja sam njegovo
vlasništvo.”
a
Isprva, Logan je mislio da ju je pogrešno čuo. “Ti si njegovo
vlasništvo?” ponovio je, kako bi bio siguran.
nd

“To je bila pogodba koju sam sklopila sa njim kada me je primio.

Složio se da mi pruži hranu i utočište, ali zauzvat sam morala da postanem
njegovo vlasništvo. Rekao je da je to stara tradicija koja datira još od
ow

početka politike. Rekao je da ću mu pripadati sve dok ne platim svoj

dug.” Spustila je pogled ka svojim stopalima i uzdahnula. “Složila sam se.
Bila sam očajna. Gladovala sam i znala sam da ću umreti.” Zastala je.
“Pretpostavljam da sam bila spremna da uradim gotovo sve.”
Način na koji je to rekla nagovestio je Loganu da možda i jeste.
nl

Osetio je kako mu se grlo steže od iznenadnog besa. “Dakle on ne želi da

te se odrekne. O tome je pričao tamo u dvorani kada te je podsetio na
oa

pogodbu. Misli da ćeš pokušati da odeš sa mnom.”

Klimnula je, ne govoreći ništa.
“I sva ta priča kako te je spasila porodica Guštera koja te je primila
kada su te prognali iz utvrđenja bila je samo izmišljotina?”
d

Slegnula je ramenima, ne gledajući u njega.

Pustio joj je ruku i pogledao po sobi, koja je bila ispunjena kutijama
raznih oblika i veličina. “Da li je ciklomopensia ovde? Ili si i to izmislila?”
Stegnula je usne i otišla do jedne grupe kutija, oljuštila omot, zavukla
ruku unutra i izvukla pet-šest pakovanja. Pružila mu ih je. “Dovoljno za
mesec dana lečenja. Nisam lagala. Razumem se u lekove. Stavili su me na

- 208 -
čelo medicinskih zaliha jer sam imala nešto iskustva u utvrđenju. Ne
koriste ih mnogo ovde napolju. Imunološki sistemi su im se promenili kada
su postali Gušteri. Ali ima i ljudi među nama. Ljudi sa ulica. Lečim ih
kada se razbole. Ponekad trgujem lekovima sa utvrđenjem za stvari koje
su nama potrebne. Ali Senator ne voli kada to radim, bez obzira na sve. On
mrzi ljude iz utvrđenja.”
Logan je pogledao unaokolo. “Da li su sve ove kutije pune lekova?”
Ona je klimnula. “Dobro. Spakuj one za koje misliš da će biti
najpotrebniji. Ponećemo i njih.”
Zurila je u njega. “Da li me još uvek vodiš sa sobom?”

d
“Zašto? Misliš da bi trebalo da te ostavim? Mislio sam da imamo

oa
dogovor.”
“Pokušaće da te zaustave. Možda će čak pokušati i da te ubiju. To
nisam izmislila.”

nl
“Samo uradi ono što sam ti rekao.”
Počela je da sakuplja pakovanja iz različitih kutija, gurajući ih u
džepove na njenom ogrtaču. Radila je brzo i bez reči dok je on napravio
w
još jedan brz pregled prostorije, u isto vreme motreći na otvorena vrata.
Ako su nameravali da ga ubiju, uradiće to kada se bude pojavio, želeći da
do
ga srede pre nego što i pomisli da se odbrani. Senator im je sigurno rekao
ko je i šta je on, upozorio ih na štap, sigurno im je rekao da brzo reaguju.
Zavrteo je glavom.
an

Ugledao je druga vrata na drugom kraju sobe.

“Šta je iza onih vrata?” upitao ju je.
Prekinula je ono što je radila i pogledala tamo gde je pokazivao.
lk

“Ništa. Još jedna soba, ali prazna. I zaključana. Senator je fiksirao brave
tako da bude samo jedan ulaz. Ako probamo da ih probijemo, stražari će
Ba

čuti i pozvati pomoć.”

“Šta ako ne budu čuli?”
Prišao je vratima, položio štap na šarke i prizvao magiju. Za nekoliko
sekundi, vatra je buknula kroz kopče i vrata su visila otvorena. Đubre je
blokiralo put na drugoj strani, ali probio se kroz njega. Soba sa druge
strane je izgledala kao pećina, ali je bila uglavnom prazna. Možda je ranije
predstavljala podrumski nivo skladišta, ali šta god da je ovde bilo
skladišteno odavno ga više nije bilo.
Sa druge strane sobe, široka klizna vrata stajala su otvorena na vrhu
rampe.

- 209 -
 “Da li si završila?” upitao ju je.
Klimnula je glavom i prišla mu. “Kako si to uradio?”
Uputio je poduži pogled ka njenom šarenom licu. “Moj posebni štap.”
Prošli su kraj đubreta kroz sobu do kliznih vrata. Logan je odvojio
malo vremena kako bi se uverio da Gušteri nisu pretpostavili da bi ovo
mogao da uradi, ali nije osetio njihovo prisustvo. Niti je primetio bilo
kakvu opasnost. Zakoračio je na otvoreno sa devojkom odmah iza sebe i
ponovo se našao napolju.
Ba
Dugo su hodali nakon toga, obilazeći skladište pre nego što su krenuli
nazad ka mestu na kome je ostavio AV. Tišina je bila duboka i
prožimajuća a noćna tama rad saučesnik u njihovom bekstvu. Isprva nisu
pričali, ćutali su iz predostrožnosti, ne želeći da pruže bilo kakvu naznaku
lk
o tome gde se nalaze. Ako Senator bude odlučio da ih traži, nisu želeli da
mu na bilo koji način pomognu u tome.
“Ne moramo da žurimo”, rekla je devojka iznenada, okrećući svoje
a
šareno lice ka njemu. “Neće odmah krenuti da me traži.”
Logan je upitno podigao obrvu. “Neće? Zašto ne? Zar neće hteti da
nd

vrati svoje vlasništvo?”

“Neće verovati da si se složio da me povedeš sa sobom. Neće u
početku. Misliće da si otišao sam.”
ow

“Čini mi se da si mi rekla da je zabrinut da ne izgubi svoje

vlasništvo?”
Pogledala je u stranu. “Jeste. On zna da ću pokušati da odem sa
tobom. Pokušavala sam i ranije da odem. Samo ne veruje da ćeš se složiti
da me povedeš.”
nl

“Neće? Zašto?”
“Jer sam ja nakaza i on misli da me niko neće hteti osim njega.”
oa

Prolazili su ponovo kroz kraj u kome je po prvi put sreo devojku

kada se Zeka ponovo pojavila, uhvativši korak sa njima, njeni čudni
skakutavi pokreti su otkrili ko je čak i pre nego što su mogli da razaznaju
njen izgled.
d

“Možemo li da je povedemo sa nama?” upitala je devojka.

Logan je slegnuo ramenima. “Mačka koja ume dobro da proceni
karakter osobe suviše je dragocena da je ostavimo.”
Iako je njeno lice bilo okrenuto u stranu, mogao je da se zakune da je
uočio tračak osmeha.

- 210 -
 Ba
lk
an

- 211 -
do
wnl
oa
d
 DVADESET JEDAN
Mesečina je kupala senoviti pejzaž, prekrivala krovove i zidove
zgrada, mrljala ravna, prazna polja i padala na tamnu površinu autoputa.
Sveća je išla za dečakom sa unakaženim licem, prateći ga nekoliko koraka
dalje, trudeći se jako da održi korak, ne želeći da oseti oštro cimanje užeta
koje je vezao oko njenog vrata da je spreči da pobegne. Nije rekla skoro
ništa od kada su krenuli, suviše uplašena da učini nešto više nego da prati
Ba
njegova uputstva. Ali do sada su prešli nešto malo više od tri kilometra i
već je počela da se umara.
“Koliko daleko idemo?” pitala je.
“Onoliko daleko koliko ja to hoću.”
lk
“A koliko daleko je to?”
“Onoliko koliko je potrebno da se vratimo.”
“Gde da se vratimo?”
a
Njegovo lice u ožiljcima se okrenulo ka njoj. Nervoza se videla u
nd
njegovom oku koje je bilo čitavo. “Na mesto na kome sam bio pre nego
što su me tvoji prijatelji odveli.”
“Tvojoj porodici?”
“Mom plemenu.” Pročistio je grlo i pljunuo. “Ti si ta koja ima
ow

porodicu, ne ja.”
Hodala je još malo pre nego što je rekla: “Ja neću da idem.”
“Baš me briga šta ti hoćeš.”
“Zašto ovo radiš?”
nl

“Šta to radim?”
“Vodiš me sa sobom.”
“Zato što mi se tako hoće. Zato što mogu.” Promrmljao je nešto što
oa

nije uspela da čuje, a onda rekao: “Radim njima ono što su oni uradili
meni. Odveo sam te kao što su oni odveli mene. Ajde da vidimo kako im
se to sviđa.”
d

Ponovo je zaćutala za trenutak. “Šta ćeš da uradiš sa mnom?”

“Još uvek ne znam. Nisam još odlučio.”
“Ne bi trebalo da radiš ovo.” Bila je na ivici suza.
“Trebalo bi da me pustiš.”
“Ućuti.”
Ućutala je i hodali su dalje bez reči, prateći tamnu traku autoputa dok
se on pružao u daljinu. Uhvatila je sebe kako misli na tutnjavu Medvedove

- 212 -
flešetne puške prilikom ispaljivanja, pitajući se šta je to značilo. Nešto se
desilo i ona nije bila tamo da to spreči i upozori ih.
I sve se to desilo zato što je htela da uradi pravičnu stvar.
“Ja sam te oslobodila”, rekla je prkosno, verujući da njena izjava
govori sve ono što je potrebno reći.
“Hvala”, odgovorio je.
“Zato treba da me pustiš.”
“Nemoj da se trudiš da mi pričaš šta da radim. Ne znaš ti ništa.”
“Znam da sam ti pomogla, a sada ti nećeš da pomogneš meni.”
“Pomogla si mi jer si se plašila onoga što sam mogao da uradim tebi i

d
tvojim prijateljima ako se sam oslobodim.”

oa
“To nije istina!”
“Naravno da jeste. Video sam to po načinu na koji si me gledala.
Plašila si se.”

nl
“Plašila sam se onoga što ti se može desiti. Bila sam zabrinuta zbog
toga šta ostali mogu da urade kada Sova okrene glavu.”
Slegnuo je ramenima. “Nema veze. Oslobodila si me. To se jedino
w
računa. To je završeno i gotovo. Bolje nauči da živiš sa tim.”
Stisnula je usne da se odupre porivu da zaplače koji je stalno
do
pokušavao da izađe na površinu. Imala je deset godina, rekla je sebi. Bila
je suviše stara da plače.
Njene misli su odlutale. Uradila je ono što je smatrala da je ispravno
an

time što ga je oslobodila. Videla je način na koji ga je Panter gledao. Čim

bude dobio prvu priliku, povredio bi dečaka. Možda bi ga čak i ubio.
Neko od ostalih je mogao to da uradi ako ne Panter. Nije mogla da bude
lk

sigurna. Sova nije mogla da ga štiti večno, a Sveća nije htela da dozvoli da
mu se bilo šta desi. Veverac ne bi želeo da ga povrede, a nije ni ona.
Ba

Pravila se da je zaspala, onda ustala i otišla do dečaka i dugo ga

posmatrala dok je spavao. Kada se probudio, nekako upozoren na njeno
prisustvo, gledala ga je još malo, čak i kada se okrenuo od nje. Konačno,
odlučila je, prišla mu je, otključala lance ključem koji je uzela od Sove i
oslobodila ga.
“Beži!” šapnula mu je. “Beži što dalje možeš!”
Ali umesto da pobegne, stavio je šaku preko njenih usta, podigao je i
odneo iza kolibe a onda ka autoputu, držeći se dubokih senki u kojima
Medved nije mogao da ih vidi. Jače bi se borila, ali joj je prošaptao da će
je stvarno gadno povrediti. Uplašena i zbunjena onim što se dešava, bila je

- 213 -
tiha, sve dok nije bilo suviše kasno. Do tada su stigli do autoputa,
pronašao je neko uže koje joj je vezao oko vrata i postala je njegov
zarobljenik. Čak i tada, mislila je da će se umoriti od nje i pustiti je ili da
će uvideti da je ono što radi pogrešno. Čak i tada, verovala je da će se
osvestiti i uraditi pravu stvar.
Sada nije bila sigurna u to.
“Niko nije pokušao da te povredi”, rekla je. “Čak i nakon što si ubio
Veverca i nisi mogao da se braniš, niko nije uradio ništa loše.”
Ba
“Nisam nameravao da ubijem onog klinca”, rekao je braneći se, usta
su mu se iskrivila. “Bio je to nesrećan slučaj. Uplašili su me. Pištolj je
sam opalio.” Zavrteo je glavom, namučenog lica. “Ionako je to bio samo
omamljivač. Nije trebalo da ga toliko povredi.”
lk
“Ali oni su mogli da tebe povrede zauzvrat, ali nisu. Zašto si onda
tako loš prema meni?”
Okrenuo se i uhvatio prednji deo njene košulje, povukavši je blizu
a
svog lica tako da je mogla da vidi pojedinosti na ožiljcima svake rane koju
je pretrpeo. “Da zaista hoću da budem loš prema tebi, mogao bih. Mogao
nd

bih da te povredim toliko da počneš da ličiš na mene. Zato umukni!”

Odbacio ju je tako da je pala, a onda je jako cimnuo uže sve dok se
nije ponovo uspravila.
ow

Lice mu se smračilo. “Mogao sam da te ubijem da sam hteo.”

Ponovo je počeo da hoda, primoravši je da ga prati. Trupkala je za
njim sa suzama u očima, stisnutih usana. Odbijala je da plače. Bio je zao i
ona mu neće dozvoliti da je vidi kako plače. Probala je da shvati zašto se
tako ponaša. Bio je ljut zbog onoga što mu je bilo učinjeno, pretpostavila
nl

je. Posebno zbog njegovog lica. Zbog oka koje je izgubio. Želela je da
sazna više jer je možda mogla da kaže nešto zbog čega će se osetiti bolje,
oa

ali bojala se da ga pita. Bio je suviše ljut.

“Možda se vratim sa svojim plemenom i pobijem celu tvoju
porodicu”, rekao je iznenada. “Bila bi njihova krivica jer su me onako
odveli. Trebalo je da mi daju ono što sam hteo. Nakaze!”
d

Njegova gorčina bila je kao šamar i ona se trgnula i brzo sklonila

pogled od njega. Začula je kako je ispustio šmrkav, podrugljiv zvuk, a
onda je ponovo povukao uže, vukući je napred još bržim tempom.
“Nisu imali prava”, čula ga je kako mumla i nije bila sigurna da li
govori o Duhovima ili nekom drugom.
Noć se vukla dalje. Nakon nekog vremena, prestala je da razmišlja o

- 214 -
tome šta radi, koncentrišući se na to da stavlja nogu pred nogu i
jednostavno se kreće napred. Mesec se pomerao po nebu, senke su se
ponovo produžile i svet se pretvorio u tih, pust pejzaž. Povremeno je
prepoznavala orijentire kraj kojih su prošli ranije. Većinom je držala oči
usmerene na autoput i pokušavala da smisli šta da uradi.
Sve dok iznenada nešto nije odlučilo umesto nje.
Moraš da bežiš odavde! glasovi su rekli iznenada, odsečno. Moraš
da pobegneš odavde odmah!
“Čekaj!” viknula je ka dečaku. Njena užurbanost bila je dovoljno
snažna da se iznenađeno okrenuo. “Nailazi nešto strašno loše.” Zurio je u

d
nju za trenutak a onda se nasmejao. “Smislićeš bilo šta, zar ne?”

oa
Zavrtela je glavom. “Ja uvek znam kada su loše stvari blizu. Glasovi
me upiozoravaju. Stvarno ima nečega. Pravo ispred nas.” Pogledao je u
pravcu u kome je pokazivala, sa rukama na kukovima. “O čemu ti to

nl
pričaš? Ja ne vidim ništa.”
“Nema veze da li ga ti vidiš ili ne. Tamo je.”
“I sad ja treba da poverujem u to?” Zastao je. “Kako to misliš, čuješ
w
glasove?”
Pokušala je da smisli šta da kaže. “Mogu da osetim stvari. To je dar.
do
Uvek znam. Ne smemo da idemo tamo.”
“Ne smemo, a? Pretpostavljam da treba da se vratimo nazad? Je l’
tako?”
an

Prošla je rukom kroz svoju čupavu crvenu kosu i rekla što je mirnije i
hrabrije mogla: “Ne smemo da idemo tamo.”
“Je l’ ti misliš da sam ja glup ili tako nešto?” upitao je naglo. “Za
lk

kakvog me ti idiota smatraš? Ne smemo da idemo tamo. Kakve gluposti!

Ići ćeš bilo gde kuda ti ja kažem da ideš, svidelo se to tebi ili ne. Zato
Ba

prestani da se igraš sa mnom.”

“Ne igram se sa tobom.”
Zavrteo je glavom, pogledao u noćno nebo, a onda uzdahnuo. “Znaš
šta? Ne znam šta pokušavaš. Uglavnom me praviš ludim.” Duboko je
uzela vazduh. “Neću da idem dalje sa tobom.”
“Ići ćeš gde god ja hoću da ideš, ti mala nakazo.”
Sručila se na asfalt. Ovog puta nije mogla da se zaustavi, zaplakala
je. “Molim te, pusti me”, molila je.
“Ustaj!” Stao je pravo iznad nje, njegove reči su je sekle kao žileti.
Zaplakala je još jače i zavrtela glavom. “Neću!”

- 215 -
 Počeo je da je vuče za vrat, uže se grubo usecalo u njenu kožu i
peklo je dok ju je gušilo. Probala je da dohvati uže u pokušaju da zaustavi
bol koji ju je gušio, boreći se za dah. Ali odbila je da ustane. Dečak sa
unakaženim licem se okrenuo i šutnuo je po rebrima. Sklupčala se u loptu,
jecajući. “Prestani”, preklinjala ga je. “Ustani ili ću te ubiti!” vikao je na
nju.
Odjednom se u njegovoj ruci našlo parče stakla, oštrica pokupljena sa
puta, njegova oštra ivica se sjajila na mesečini. Zamahnuo je ka njoj, na
Ba
nekoliko centimetara od njenog lica. Stisnula je oči i prestala da diše.
“Da li znaš kakav je osećaj kada ti neko seče lice?” prosiktao je.
Zavrtela je glavom bez odgovora, još čvršće se stegnuvši. “Prerezaću ti
grlo, iskrvarićeš na smrt. Kako ti se to sviđa?” Ponovo je zavrtela glavom.
lk
“Ustaj ili ću da uradim to!”
Još jednom je zavrtela glavom. “Ne. Hoću da idem kući!”
“Upozoravam te!”
a
Požuri! Moraš da pobegneš odatle odmah!
Sveže predskazanje opasnosti koje je osetila ranije vratilo se kao tihi
nd

vrisak. Glasovi su bili užurbano, opipljivo prisustvo i znala je da će umreti

ako brzo ne uradi nešto.
“Moramo da se sakrijemo”, prošaptala je.
ow

Bila je svesna toga da se dečak odmakao, da mu je nešto drugo

privuklo pažnju. Rizikovala je i otvorila oči i videla ga kako gleda dalje ka
nekim zgradama sa njihove leve strane.
“Nešto je tamo”, rekao je tiho, gotovo samom sebi. Zurio je u pravcu
zgrada još malo. “Nešto veliko.”
nl

Spustio je pogled ka njoj i promena je prešla njegovim licem. “Znaš

šta? Suviše si mala i sićušna da se bakćem sa tobom. Ne trebaš mi.”
oa

Spustio se i upotrebio komad stakla da iseče uže oko njenog vrata.

“Vrati se nazad, ako hoćeš”, rekao je, pokazujući u pravcu iz koga su
došli. “Beži, kukavice mala.”
Zurila je u njega. “Trebalo bi da se sakriješ”, rekla je.
d

Zavrteo je glavom. Njegovo oko je svetlucalo na mesečini. “Imam

nešto bolje da radim. Beži odavde pre nego što se predomislim. Dosta mi
te je.”
Krenuo je da odlazi, a onda se osvrnuo. “Neće krenuti za tobom,
znaš. Tvoja porodica. Mislićeš da hoće, ali neće. Niko ne dolazi po tebe
kada odeš.”

- 216 -
 Ne okrećući se, brzo je krenuo niz put u tamu, a onda je postao samo
senka. Sveća je gledala za njim još malo pre nego što se uspravila na noge
i požurila niz put u drenažni kanal koji je išao duž njega, dalje od
opasnosti koju je osetila. Pratila je kanal neko vreme, držeći se nisko i tiho
dok se kretala, kao što ju je Lasta naučila. Onda se ponovo popela i
uvukla se u travu sa druge strane. Trava je bila tako visoka da je bila viša
od nje i nije mogla da vidi ništa. Probijala se kroz travu sve dok se nije
našla daleko od autoputa pre nego što se pogurila. Predskazanje je još
uvek bilo sa njom, čvrsto i sigurno. Nije znala šta da radi. Trebalo je da
pokuša da pobegne još dalje, ali bila je iscrpljena.

d
Sela je, obgrlila kolena, zatvorila oči i čekala.

oa
***
Glasovi sikću na nju, grubi i uporni.
Beži! U opasnosti si! Beži odmah!
w nl
Ima dovoljno godina da zna da su glasovi stvarni i da je važno
slušati ono što govore. Glasovi su deo nje, prisustvo u njenoj glavi,
podjednako stvarni i opipljivi kao i mračni, upropašćeni svet oko nje.
do
Ona priča svojim roditeljima o njima, ali roditelji je ne slušaju. Zabrinuti
su za nju. Ona im ne deluje kao da je sa njom sve u redu. Možda je to
zbog otrova kojima je bila izložena. Možda je genetski, dete rođeno od
roditelja koji su takođe bili izloženi. Možda je to samo novi oblik ludila
an

koje je rano zahvatilo, ludila za koje veruju da će na kraju zahvatiti sve

njih.
Ona zna šta oni misle o njoj jer ih povremeno čuje kako pričaju o
lk

tome i njihove misli su uvek iste.

Oni odbijaju da poveruju da je ono što ona zna istina.
Ba

Ali večeras je drugačije, glasovi su snažni i ljuti, odbijaju da se

utišaju ili nestanu. Ona trči svojim roditeljima, budi ih iz sna, govori im
da moraju da je poslušaju, da se svi nalaze u velikoj opasnosti.
Čak i sada, čak i dok ih preklinje, oni je ne slušaju. Kažu joj da je
sve u redu, da treba da se vrati na spavanje, da će sedeti sa njom dok ne
zaspi, da se ništa loše neće desiti. Čak i sa šest godina, ona zna da to
nije istina. Čak i da želi da poveruje u to, ona zna. Užas dolazi i ma
koliko se pretvarala on neće nestati.
Molim vas, preklinje. Moramo da bežimo.
Njen otac se okreće na drugu stranu i vraća se na spavanje. Njena

- 217 -
majka odlazi do njene sobe, mazi je po mekoj crvenoj kosi, grli je dok
dolaze do njenog kreveta. Ja ću te čuvati.
Ne, moraš da bežiš! Moraš odmah da bežiš! Trči brzo i sakrij se!
Glasovi govore preko njene majke, guše utešne reči, ispunjavaju
njen um zvukom i besom, sa oštrim ubodima užasa. Ona ne zna šta da
radi. Ne može da smisli šta drugo da kaže.
Ona je užasnuta. Ona je bespomoćna.
Kada njena majka konačno ode, ona leži mirno u krevetu na
Ba
trenutak, onda ustaje i izlazi kroz prozor svog doma. Oni žive u kući na
ivici onoga što je ostalo od grada Sijetla. To je njen dom još od dana
kada se rodila i ona zna sve o njemu. Provodi sate u zadnjem dvorištu
gde se igra. Jedna od njenih omiljenih igara su žmurke. Vežba skrivanje,
lk
čekajući da njena majka i njen otac dođu da je traže. Roditelji su je
zamolili da ne igra ovu igru a da nikome prvo ne kaže, ali veći deo
vremena ona voli da čuva svoju igru kao tajnu.
a
Večeras je jedan od takvih slučajeva.
Trči skroz do kraja svog dvorišta i krije se na svom omiljenom
nd

mestu, u dubokoj rupi koja vodi ispod skladišta smeštenog pozadi. Otvor
je dovoljno uzak da se ona provuče, ali suviše uzak za bilo koga ili bilo
šta veće. Oseća se sigurnom kada je u rupi, na svom tajnom mestu.
ow

Potrebno joj je da se oseti sigurnom večeras, kada su glasovi tako glasni

i uporni. Glasovi utihnu onog trenutka kada se nađe unutra, pogurena u
tami, duboko u senkama.
Kada vrištanje počne, ona privlači kolena ka sebi i čvrsto ih obgrli.
Pokušava da ne sluša, da se pravi da se to ne dešava. Tiho pevuši sama
nl

za sebe i ljulja se napred-nazad. Vrištanje ne traje suviše dugo, a onda

začuje korake kako idu u njenom pravcu. Koraci su teški i praćeni teškim,
oa

grlenim disanjem. Približavaju se skladištu, obiđu ga jednom a onda odu.

Ostaje tu gde je sve dok ne svane. Kada ispuzi iz svog skrovišta, ona
vidi spavaćicu svoje majke kako leži na suvoj, bledoj travi dvorišta.
Svuda po njoj ima krvi. Zuri u nju na trenutak, a onda zuri u kuću, sa
d

delimično odvaljenim zadnjim vratima, u zidove i prozore. Osluškuje

tišinu i viri u senke koje leže tik iza otvorenih vrata. Čeka trenutak, a
onda se okreće.
Nema potrebu da uđe unutra. Zna šta će pronaći. Glasovi su joj
rekli, a glasovi nikada ne greše.
Napušta svoj dom i odlazi dole u grad, ne znajući šta drugo da radi.

- 218 -
Pronaći će novi dom, kaže sebi. Pronaći će novu porodicu. Sigurna je u
ovo kao što mala deca umeju da budu.
Kada naiđe na Sovu, njena vera je nagrađena.

***
To se desilo onda kada je bila Sara, a pre nego što je postala Sveća i
desilo se veoma davno. Sedela je u tami sa kolenima privučenim do grudi,
ljuljala se napred-nazad i prisećala se. Vreme se usporilo i ona je
osluškivala glasove upozorenja, ali oni su utihnuli. Više nije bila u

d
opasnosti. Bila je na sigurnom.
Ali dečak koji je otišao od nje...

oa
Vrištanje je počelo tako iznenada da ju je to šokiralo, dugačko i
neprekinuto i ona se pogrbila pred zvukom kao da je doživela fizički
udarac. Prekrila je uši rukama, ne želeći da sluša, znajući odakle vrištanje
dolazi, prepoznajući njegov izvor.

neće?
w nl
Zašto nije hteo da je posluša? Zašto nisu njeni roditelji? Zašto niko

Ali samo su Duhovi slušali. Samo su Duhovi znali vrednost njenih

do
glasova.
Duboko je udahnula da se smiri, da umanji strah i užas, da učini da
vreme brže prolazi. Još čvršće se obgrlila, osećajući da joj je hladno i da
je napuštena. Zatim, kada više nije mogla da podnese dalje čekanje,
an

umirila je svoje disanje i oslušnula.

Tišina.
Dugo je čekala da nešto probije tišinu, zvuke tog kakvog god
lk

grabljivca tamo, ali nije čula ništa. Podigla se na noge i provirila kroz
travu ka putu. Ništa se nije kretalo. Oklevala je, želeći da bude sigurna, ali
Ba

u isto vreme želeći da sačuva malo nade da je pogrešila. Ovo drugo je

prevagnulo. Ništa se nije moglo dobiti gledanjem. Okrenula se od autoputa
i nastavila da hoda kroz travu sve do njenog kraja, a odatle preko praznog,
golog parčeta zemlje koji je nekada bio posejano polje, a odatle kroz
dvorište kraj nekoliko kuća i nazad ka autoputu i ka porodici od koje je
bila odvedena.
Bila je veoma umorna i veoma tužna.
Neće krenuti za tobom, znaš. Niko nikada neće doći po tebe kada
odeš.
Mogla je da čuje dečaka sa unakaženim licem kako izgovara te

- 219 -
okrutne reči i sećanje na to ju je sledilo. Ali on nije bio u pravu. To je bila
njena porodica, a njena porodica je nikada ne bi ostavila. Ne Duhovi. Ne
Sova, Lasta, Panter i ostali. Oni će doći.
Stigla je do autoputa i pratila ga na jug ka mestu na kome ih je
ostavila. Oni će doći, stalno je ponavljala sebi.
Tik pred zom, dok je izlazeće sunce bojilo nebo čudnom srebrnasto-
crvenom bojom ispod zida gustog dima i pepela od vatri čije je poreklo
mogla samo da nasluti, i jesu.
Ba
lk
a nd
ow
nl
oa
d

- 220 -
 DVADESET DVA
Gotovo dve nedelje Simralin je vodila svog brata i Ejndžel Perez na
sever kroz duboku pustinju istočno od Sintre, prateći vrhove planina u koje
su ušli nakon što su pobegli iz Arborlona. Dani su bili vreli, noći hladne a
vazduh suv i ispunjen ukusom i mirisom gvožđa. Kretali su se dugim
potezom peščanog tla posutim žbunjem i čekinjavim drvećem čije su grane
nekako zadržale svoje čekinjasto lišće i poljima okamenjene lave koja su
nagoveštavala kako je svet možda izgledao prilikom svog rađanja.

d
Kilometri su nestajali za njima, ali izgled tla se nikada nije menjao. Nakon
nekog vremena, Kirisin je počeo da se pita da li se zaista kreću u nekom

oa
pravcu ili samo kruže, ali je zadržao svoju zabrinutost za sebe i rešio da
ima poverenja u svoju sestru.
U svakom slučaju, sva njegova energija bila je usmerena na to da
w nl
motri da li ih prate demoni. Znao je da su negde iza, da ih prate bez zvuka
i nevidljivo, vrebajući svoju priliku. Pre ili kasnije će se pojaviti, sa
namerom da ih sve pobiju, verovatno onda kada to budu najmanje
očekivali. Pokušavao je da ne pokazuje svoju zabrinutost, da bude više
nalik svojoj sestri i Ejndžel Perez, koje su uvek bile tako smirene i čvrste.
do
Naravno, bile su naviknutije na ovakav život, da budu bilo lovci bilo
lovina. Odavno su naučile da žive sa nesigurnošću i napetošću. On je još
uvek pokušavao da nauči kako da se nosi sa obe ove stvari i taj napor ga
an

je iscrpljivao. Nije spavao, nije jeo i jedva da je bio u stanju da razmišlja

o bilo čemu drugom. Jednolična priroda njihovog putovanja samo je
doprinosila njegovom osećaju straha. Svaki dan predstavljao je novo
lk

mučenje kroz šumu strahova, putovanje ka propasti koja ih očekuje i koje

je zatupljivalo um. Ništa nije moglo da odbaci ovu izvesnost i efekat koji
Ba

je to ostavljalo na njega. Jedva je uspevao da se priseti kako je život

izgledao pre ovoga. Vreme koje proveo kao Odabrani, kao neko ko se
stara o Elkris, delovalo je kao da se desilo pre stotinu godina.
Ali postojao je i jedan nenameran i čudno pozitivan aspekt njegovog
straha koji nije očekivao. Započeo je putovanje ispunjen bolom i žalošću
za mrtvima koje je ostavio za sobom. Mislio je da se nikada više neće
osećati dobro povodom nečega, progonjen onim čemu je prisustvovao i
kako nije uspeo to da spreči. Ali dan za danom, otkrio je da postepeno
nestaje njegov očaj, nestajanje nekada naizgled nezaboravnih slika Eriše na
samrti. Uspevao je i da zaustavi pokušaje da zamisli sliku Ejli i starog

- 221 -
Kulfa u njihovim zadnjim trenucima. To se nije desilo odjedno ili na način
koji se odmah mogao prepoznati. Nije zaceljivao, već su njegov bol i tuga
bili istisnuti njegovim strahovima i mračnim očekivanjima. Nije bilo mesta
za ove prve a ovi drugi su trošili svaki minut dok je bio budan.
Snaga njegovog ubeđenja da je kralj odgovoran za sve tri smrti je
rasla. Možda su ga to ubeđenje i bes koji ga je pratio bili ono što ga je
sačuvalo od kolapsa. Svake noći, dok su se zbijali u bilo kakvom utočištu
koje su bili u mogućnosti da nađu, razgovarali su o ubistvima i razlozima
Ba
zbog kojih su se ona dogodila. Bilo je malo sumnje u vezi sa bilo kojim,
osim dela koji je dozvolio Kirisinu da preživi i pobegne sa plavim
Vilinkamenovima. S obzirom na činjenicu da su bili uhvaćeni skoro
potpuno spuštenog garda prilikom izlaska iz podzemnih grobnica Ašenela,
lk
delovalo je da bi ubistvo oboje Odabranih trebalo da bude sigurna stvar.
Ejndžel je mislila da ga je možda Simralinina brza reakcija spasila.
Izbijanjem oka četvoronožnom demonu i time što je ostavila bodež
a
zaboden u očnu duplju proizvelo je dovoljno štete da je bio u stanju samo
da stigne do Eriše. Simralin je, sa druge strane, mislila da je demon
nd

zagrizao više nego što je mogao da proguta i da su svi doprineli njegovom

neuspehu.
Kirisin nije bio siguran šta da misli, osim toga što je bio siguran da je
ow

demon koji se krio među vilenjacima bio Arisen Belorus. Pitao se šta će
uraditi da razotkriju ovo čak i ako budu pronašli Loden i vratili ga u
Arborlon vilenjacima. Kako će ukloniti pretnju pre nego što zatvore grad i
vilenjake kao što ih je Elkris zamolila?
“Korak po korak, Mali Ki”, odgovorila mu je sestra kada je, nakon
nl

što je prošlo više od nedelju dana, konačno uspeo da iskaže svoju

zabrinutost. “Ne možemo da rešimo sve odjednom, a možda nećemo znati
oa

ni kako to da rešimo sve dok ne dođemo dotle. Nemoj da ideš tako daleko
unapred u ovako nečemu.”
Bili su smešteni na grebenu na početku nizbrdice koja je vodila van
duboke pustinje i gledala napred na sever ka istočnim padinama planina
d

Sintre i dalje ka srebrnastoj niti široke reke. Nakon prelaska te reke stići
će do vrha Siring.
“Nisi rešio ni tajnu skrovišta Vilinkamenova odjednom”, istakla je
Ejndžel. “Morao si da je slažeš deo po deo.”
Kirisinovo lice se steglo. “Samo stalno razmišljam o tome da nećemo
imati mnogo vremena da uradimo bilo šta osim da upotrebimo Loden kada

- 222 -
ga pronađemo i vratimo se u Arborlon. Možda ćemo morati da zatvorimo
demona sa našim ljudima, samo zato što ne možemo da otkrijemo ko je
on.”
“Jedan demon, na hiljade vilenjaka”, rekla je njegova sestra. “Prilično
dobri izgledi ako se to desi.”
“Reci mi nešto više o istoriji ovog drveta koje pokušavamo da
spasemo”, zamolila je Ejndžel iznenada. “Šta je to što ga čini tako
važnim?”
Simralin i Kirisin su razmenili brz pogled. “Ti joj ispričaj, Mali Ki”,
rekla je njegova sestra. “Ti si taj koji najbolje zna tu priču.” Kirisin je

d
privukao kolena ka sebi i obgrlio ih. Nije želeo nikome ništa da priča, nije

oa
uopšte želeo da govori. “Ovo je ono što nam naše istorije govore, tako da
ja samo ponavljam”, rekao je, nateravši sebe. “Ali ja smatram da je veći
deo toga istina. Pre nego što je bilo ljudi na svetu, postojala su vilinska

nl
bića. Vilin-bića su bila prvi narod. Svakakva, svih vrsta, dobra i loša. Kao
i ljudi. Vilenjaci su bili među onim jačim, dominantnijim vrstama. Verovali
su da sav život ima vrednost i da treba da bude sačuvan. Drugi nisu. Oni
w
loši. Tako da je počeo rat. Vilin-bića su se borila na isti način kao što se i
ljudi bore osim toga što su mnoga koristila magiju, a neke njihove magije
do
bile su vrlo moćne. Na kraju, oni koji su praktikovali mračnu magiju
počeli su da stiču prednost. Njihova namera bila je da dominiraju ostalim
vrstama i ponovo urede svet na način koji bi njima više odgovarao. Mogli
an

su to, ako bi im se dalo dovoljno vremena i prostora.

“Vilenjaci su bili na čelu koalicije vilin-bića koja se suprotstavila
korisnicima mračne magije i njihovim saveznicima. Rat je trajao veoma
lk

dugo. Vekovima. Na kraju, vilenjaci i njihovi saveznici su prevladali.

Stvorili su talisman upotrebom kombinacije elementarne i krvne magije –
Ba

najmoćnije magije od svih – da stvore zatvor za svoje neprijatelje.

Talisman je bila Elkris, jedina od svoje vrste, drvo koje će živeti hiljadama
godina i održati barijeru iza koje će vilin-bića koja su koristila mračnu
magiju i njihovi saveznici biti zatvoreni. Barijera je nazvana Zabran.”
“I Elkris je ono što drži Zabran na mestu?” Ejndžel ga je prekinula.
“Njena magija je katalizator?”
Klimnuo je. “Da bi Zabran izdržao, Elkris mora da se održava
zdravom i jakom. Odabrani su formirani nakon njenog stvaranja da se
postaraju da to ostane tako.”
“Dakle ako Zabran padne...”

- 223 -
 “Demoni će pobeći”, Kirisin je dovršio. “Nazad u naš svet. Vilin-
demoni koje niko nije video hiljadama godina. Čudovišta svakakvih vrsta.
Stvorenja mračne magije. Možda gora od onih koje su izrodili ljudi.”
“Možda će se međusobno poubijati”, predložila je Simralin sa
iskrivljenim osmehom.
“Možda će prvo pobiti sve nas”, odgovorila je Ejndžel. Zavrtela je
glavom. “Kako su takve stvari stvorene? Šta im dozvoljava da žive? Ja
verujem u Reč; videla sam njenu moć i razgovarala sa njenim slugama.
Ba
Reč je sve stvorila. Ali stalno se pitam... Zašto je stvorila ovakve stvari?
Zašto dozvoljava demonima da postoje?”
Kirisin je slegnuo ramenima. “U Vilin-svetu, demoni i njihov soj su
oduvek postojali. Kakve to ima razlike? Oni postoje i prete nam. Ljudi
lk
nisu ništa uradili povodom toga. Ljudi se čak i ne trude da zaštite svet u
kome žive kao što rade vilenjaci. Oni izgleda ne znaju kako da zaustave
demone da ne uzmu sve. Zato smo sada tu gde jesmo.”
a
Njegov bes je izašao na površinu i poneo ga za trenutak i prekasno se
setio kome govori.
nd

“Mali Ki”, rekla je njegova sestra tiho. “Ejndžel to zna.”

Naglo je prestao da priča dok je osećao kako mu boja stida prelazi sa
vrata u obraze. “Izvini”, rekao je. “Nisam tako mislio.”
ow

“Ništa.” Ejndžel mu je uputila kratak osmeh. “Mislio si tako i imao si

pravo što tako misliš. Ljudi su izneverili sebe i svoj svet i zbog toga će
izgubiti sve. Zato smo mi tu. Zato što sve što možemo da uradimo jeste da
pokupimo dovoljno komadića da počnemo ponovo sve da sastavljamo.”
“Izgleda da je tako”, promrmljao je, još uvek posramljen zbog svog
nl

ispada.
“Pričaj mi o Lodenu, Kirisine.”
oa

Zavrteo je glavom. “Nema mnogo toga da se ispriča. Niko ne zna šta

tačno on radi. Čak ni stari Kulf nije znao. To je moćan Vilinkamen,
iskopan i oblikovan u ranim danima Vilin-sveta, kao i ostali. On radi sam –
za razliku od većine Vilinkamenova, koji rade u grupama. Nestao je pre
d

mnogo vremena i istorije ne govore ništa o njemu.”

“To je čudno, zar ne?” upitala je. “Da nema nikakvog pomena o
njemu?”
Kirisin je i sam više puta razmišljao o tome. Magični talisman tako
moćan i važan kao što je Loden bi morao da ima posebno mesto u
vilenjačkim istorijama. Zašto nema nikakvog pomena o njemu?

- 224 -
 “Ne znam zašto nema nikakvih spisa”, priznao je. Razmislio je još
malo o tome. “Elkris je rekla, kada je prvi put razgovarala sa mnom, da
moram da upotrebim tragačke Vilinkamenove da ga nađem, a onda da joj
donesem Loden i stavim ga u nju.”
“Možda Loden deluje kao neka vrsta barijere na isti način kao i
Elkris”, predložila je Ejndžel. “Ali šta treba da radiš sa njim kada otkriješ
kako da staviš Elkris unutra?”
“A šta je sa vilenjacima?” Simralin je dovršila.
Nije bilo spremnih odgovora na bilo koje od ovih pitanja i naposletku,
mogli su samo da nagađaju. Ali to im je pomoglo da im prođe vreme i dalo

d
im priliku da iznova ispitaju prirodu svog poduhvata i njegovu važnost za

oa
vilenjake. Kirisin je već bio posvećen tome, a i Simralin, iako možda
manje. Ali Ejndžel je bila druga priča. Njena posvećenost je u najboljem
slučaju bila mršava. Ona je još uvek pokušavala da prihvati ono što joj je

nl
bilo zadato da uradi. Dečak je razumeo njenu uzdržanost i prihvatao ju je.
Vilenjaci nisu bili njen narod i ovo nije bila njena bitka. Ona je imala
sopstvenu borbu protiv svojih neprijatelja. Kao vitez Reči, borila se za
w
ljudsku rasu, ne za vilenjake. Nije ni znala da vilenjaci postoje dok joj Ejli
nije došla. Ona je prihvatila ono što joj je odrpanac rekla da mora da
do
uradi, naredbu koja je potekla direktno od Reči. Bilo je u prirodi njene
službe da mora da uradi tako. Ali to nije značilo da to prihvatila emotivno.
Njen zadatak bio je drugačiji sve do sada. Nije mogla da jednostavno ode
an

i ne osvrne se, ne pitajući se da li je načinila loš izbor, ne preispitujući

sebe da li je skočila sa lošeg na rđavo.
Kirisin bi se isto pitao da je bio na njenom mestu. On bi izbegao da
lk

pomogne ljudima koji su uradili toliko toga što je uništavalo njegov svet i
ugrožavalo njegov narod. Lako je to mogao da odbije.
Ba

Odavao joj je priznanje što nije to uradila. Rizikovala je isto koliko i

on verujući da je ono što joj je dato da uradi važno i neophodno.
Ali njeno srce nije moralo biti u potpunosti posvećeno njihovom
poduhvatu kao što je bilo srce njegove sestre ili njegovo i on se brinuo da
će se njena uzdržanost pokazati kao opasna mana.
Brinuo je, ali za razliku od mnogih drugih stvari koje su ga mučile,
zadržao je ovu brigu samo za sebe.

***
Ejndžel Perez se zaista borila sa sobom. Toliko da je postajala sve

- 225 -
otrežnjenija što se tiče svog mesta na svetu. Nije da nije nameravala da
uradi najbolje što može da pomogne Kirisinu i njegovoj sestri u njihovim
naporima da pronađu Loden Vilinkamen; radilo se o tome da još uvek nije
bila ubeđena da je ovo ono što treba da radi. Ejli je tako rekla, ali Ejli,
njene savesti u ovom čudnom poslu, više nije bilo. Mogla je da se okrene
samo sebi da potraži ohrabrenje i nije pronalazila mnogo u tom pogledu.
Mogla je da iscrta svoje nezadovoljstvo kao mapu. Otišla je iz barija
u istočnom Los Anđelesu i njegovih stanovnika do magijom protkanih
Ba
šuma Sintre za samo nekoliko dana. Krenula je gotovo bez ikakvog
upozorenja ili pripreme. Sve što joj je bilo poznato bilo joj je oduzeto.
Nikada do sada nije išla dalje od svog susedstva i grada u kome se rodila.
Nikada nije verovala u mogućnost da vilenjaci postoje. Od kada je
lk
izgubila Džonija i pronašla O’oliš Amaneha, vodila je bitku koja je
uključivala spasavanje dece.
Kakvu bitku je sada vodila? Bitku da pronađe magični Kamen koji će
a
spasiti magično drvo? Samo razmišljanje o ovim rečima je isticalo ono
očigledno. Nije ih razumela, nije zaista znala šta će postići time što ih
nd

sluša. Nalazila se ovde samo zato što ju je Gospa poslala ali, kao što se
Kirisin i bojao, to nije značilo da se emotivno posvetila onome što radi.
Nije lako postajala posvećena i ne bez nekog jakog razloga. Pomaganje
ow

deci iz utvrđenja i sa ulica Los Anđelesa bilo je nešto što je razumela. Ona
je bila jedno od te dece. Ali ovde je došla da služi vilenjacima –
vilenjacima koji su bili narod o kome praktično nije znala ništa. Narod,
dodala je brzo, koji većinom nije voleo ljude niti im verovao. Izgledali su i
ponašali se kao ljudi, ali njihov način razmišljanja bio je formiran
nl

vekovima i iskustvom koje je prethodilo ljudskom postojanju.

Radila je ono zbog čega je bila poslata, ali da li je radila pravu stvar?
oa

Njene sumnje su je progonile na neki dosadan, ponavljajući način,

uvek prisutne da je podsete na njeno slepo i možda glupo poverenje u reči
mrtvog odrpanca.
Nije uspevala da to ostavi po strani.
d

***
Tokom cele druge nedelje nastavili su da hodaju, spuštali su se sa
padina najsevernijih vrhova planinskog lanca Sintre i jasno mogli da vide
reku koja je razdvajala države Oregon i Vašington. Ljudi su je zvali
Kolumbija, vilenjaci Redonelin Dip. Pred njima, preko reke i skriven

- 226 -
izmaglicom i daljinom, čekao je vrh Siring.
Kada su zastali da razmotre naredni komad zemlje kroz koji su morali
da prođu, Ejndžel je uhvatila sebe kako razmišlja o deci koju je ostavila na
brigu Helen Rajs i ostalima, decu spasenu iz utvrđenja iz južne Kalifomije.
Helen će ih povesti na sever do Kolumbije kao što ju je Ejndžel i zamolila
i tu će sačekati pomoć. Kakvu pomoć i od koga ostala je misterija. To je
trebala da bude ona, ali Ejli nije ništa rekla po tom određenom pitanju.
Ejndžel je osećala kako je bespomoćnost proždire. Da li su stigli tamo?
Da li su se uopšte izvukli iz države? Ili su ih demoni i nekad-ljudi
pronašli? Ta deca su bila njena odgovornost i njen lični zadatak a ona je

d
dozvolila sebi da odustane od oba.

oa
“Sada nije više tako daleko”, Simralin je rekla tiho, dodajući svoju
mešinu sa vodom Ejndžel.
“Dovoljno daleko”, promrmljala je Ejndžel, misleći na nešto potpuno

nl
drugo.
Vilenjakinja ju je pogledala. “Obavili smo dobar posao, Ejndžel.
Mnogo toga što je moglo da se desi nije se dogodilo. Oni demoni su mogli
w
da nas uhvate i napadnu, ali smo uspeli da ostanemo korak ispred njih.”
“Ne misliš da su odustali, zar ne?” Kirisin je upitao nadajući se.
do
Njegovo lice bilo je divlje i iscrpljeno, a oči su mu izgledale kao da
je progonjen. Ejndžel se nije dopadalo ono što vidi. Dečakova fizička
kondicija se pogoršala od kada su krenuli a nije bilo načina da sazna kako
an

mu je emotivno. Izgledao je kao da je iscrpljen do kostiju.

Simralin je vrtela glavom. “Ne, ne mislim da su odustali. Ne
očekujem da će ikada odustati. Sve što možemo da uradimo je da im
lk

otežamo posao kada nas pronađu. Sada kada se bližimo Redonelin Dipu,
imam priliku da to učinim gotovo nemogućim.”
Ba

Ejndžel se okrenula, izvijene obrve. “Kako to misliš?”

Simralin je stala i pokazala napred ka širokom potezu reke. “Mislim
da možemo da se sakrijemo od njih kada pristanemo na drugu stranu, ako
možemo da pređemo preko pre nego što nas uhvate. Biće im potrebni dani,
možda i nedelje da pronađu pravu tačku. Ako ne mogu da nađu gde smo
se iskrcali, neće znati kuda idemo.” Ejndžel je zavrtela glavom. “Mislim
da već znaju.”
Simralin i njen brat su zurili. “Kako mogu?” upitala je Tragačica. “Ni
mi sami nismo znali sve dok Kirisin nije upotrebio Vilinkamenove.”
“Samo predosećaj.” Ejndžel joj je vratila mešinu sa vodom. “Još od

- 227 -
kada je ova stvar počela, bili su jedan korak ispred nas. Jedan od njih me
je pratio na sever od Los Anđelesa. Nije trebalo da bude u stanju da to
uradi, ali jeste. Drugi je izgleda znao šta Kirisin i Eriša pokušavaju da
urade gotovo istog trenutka kada su krenuli. Samo imam osećaj da i ovaj
put znaju.”
Kirisin joj je uputio razdražen pogled. “Pa, šta bi trebalo da radimo,
Ejndžel?”
Neočekivano se nasmešila. “Radimo ono zbog čega smo došli ovde.
Ba
Kada se demoni budu pojavili, postaju moj problem. Tvoj – tvoj i
Simralinin – je da pronađete Loden i upotrebite ga onako kako je
predviđen da se upotrebi i spasite svoj narod.”
Putovali su ostatak tog dana i deo sledećeg, dugačak, mučan hod kroz
lk
vruću, suvu, otvorenu zemlju ogoljenu od biljnog života i ispunjenu
izbeljenim kostima i ljudi i životinja. Bilo je to groblje neodređenog
porekla, sumorno podsećanje na prisustvo mrtvih i odsustvo živih.
a
Konačno, kada su se našli par kilometara od Redonelin Dipa, Simralin ih je
naglo povela ka severoistoku.
nd

“Trebaće nam pomoć da se prebacimo preko”, izjavila je. “Trebaće

nam čamac.”
“Zar nema mostova?” upitala je Ejndžel. Bilo joj je vruće, bila je
ow

umorna i još uvek ju je srce bolelo za decom zbog koje je imala osećaj da
ih je napustila. Stalno je gledala unaokolo, tražeći neku naznaku da su tu,
duž obale, čak i kada je znala da ih neće biti, da nisu imali vremena da
stignu ovako daleko. “Za reku ove veličine mora da postoji jedan ili dva
koji nas mogu prebaciti preko pešice.”
nl

“I više od toga, zapravo. Ali mostovi su u rukama milicija i drugih

koji su još i gori. Ne želimo da vodimo tu bitku ako ne moramo.”
oa

Pokazala je napred. “Bolje da upotrebimo čamac. Znam nekoga ko nam

može pomoći. Stari prijatelj.”
“Niko neće hteti da nam pomogne kada nas vidi kako izgledamo”,
izjavio je Kirisin.
d

Bili su prekriveni prašinom i prljavštinom od glave do pete. Nisu se

kupali skoro dve nedelje, prolazeći kroz duboku pustinju i polja lave samo
sa vodom koju su poneli za piće i ničim čime su mogli da se operu.
Ejndžel je pogledala drugo dvoje i mogla je da zamisli koliko je loše
izgledala.
Ali Simralin je jednostavno slegnula ramenima. “Ne brini se, Mali Ki.

- 228 -
Ovog prijatelja za to uopšte nije briga.”
Tabanali su kroz ravnice, prilazeći reci kroz vrelinu popodneva i sa
dolaskom noći stigli su do nje. Bilo je kuća duž nižih delova obale, trošnih
i praznih, sa dokovima uz koje su nekad pristajali čamci a sada su se
raspadali, i staza punih korova koje su vijugale od jedne do druge. Nigde
nije bilo znakova života.
Sama reka bila je brza i široka, voda je bućkala i penila se a rukavci
su bili zakrčeni otpacima, sakupljenim deblima drveća koje su duboki
brzaci nagomilali. U noći koja se spuštala, voda je bila sive boje i
zapušena muljem i iz njenih dubina širio se jak i neprijatan miris koji je

d
ispod površine nagoveštavao tajnu drugih stvorenja koja nisu uspela da

oa
pređu preko.
“Da li si sigurna u ovo?” Kirisin je upitao nelagodno. “Možda bi,
ipak, most bio sigurniji.”

nl
Simralin se samo široko osmehnula i stavila ohrabrujuće ruku oko
njega pre nego što su ponovo krenuli. Ni Ejndžel nije bila sigurna, ali
tragačica ih je dovelo dovde bez ikakvih incidenata. Nakratko je pomislila
w
na decu koju su Helen Rajs i drugi zaštitnici vodili na sever i poželela je
da i ona može da uradi isto za njih. Pogledala je duž obala, a onda iza sebe
do
tražeći ono za šta je znala da neće videti.
Izgleda da ne mogu da odolim, pomislila je.
Uplašena, dok je mislila na to, da nikada više neće videti nikoga od
an

njih.
lk
Ba

- 229 -
 DVADESET TRI
Tama se spustila na troje umornih putnika dok su ulazili u oblast
okoštalog drveća, golog i beživotnog kao umiruća zemlja, potpuno belih i
uglačanih. Šuma je u početku delovala retka, ali stabla su stajala tako
blizu jedna do drugih neka tri-četiri metra unutra da je postalo nemoguće
odrediti koji put vodi napolje. Simralin nije delovala uznemireno, birajući
put bez oklevanja, vodeći ih sve dublje unutra. Nakon nekog vremena
Ba
stigli su do rukavca koji je vodio u deo okružen liticama. Gomile kamenja
koje se odronilo sa njih vremenom ležale su duž obale, njihove oštre crte
podsećale su na nazubljena leđa usnulih zmajeva. Putnici su krenuli pravo
duž obale, obilazeći kamenje kada su mogli i penjući se preko kada nisu.
lk
To je bio vruć, naporan posao u mraku, i Ejndžel je stalno imala osećaj da
im izmiču i vreme i prilika.
Konačno, nekoliko časova nakon što su počeli svoj put duž rukavca,
a
uhvatili su pogledom tačku svetla napred, prigušenog i maglovitog u
nd
oblasti gusto naraslog mrtvog drveća, kako gori kroz prozor male kolibe.
“Stigli smo”, rekla je Simralin, uputivši im kratak osmeh.
Popeli su se preko upetljane gomile oborenog drveća, pregazili potok
koji se slivao u rukavac i našli se ispred kolibe i njenog usamljenog svetla.
ow

Zaštićena luka bila je toliko izbrazdana senkama od litica i drveća da je

pomrčina bila gotovo potpuna. Ejndžel, koja je imala odličan vid, jedva je
razaznavala detalje na kolibi i okolnom pejzažu.
“Larkine?” Simralin je pozvala u tamu. “Da li si kod kuće?”
nl

“Odmah iza tebe, Simralin Belorus”, usledio je trenutni odgovor.

Glas koji je odgovorio bio je tako blizu da je Ejndžel poskočila.
Okrenula se i ugledala usamljenu figura kako stoji skoro metar dalje.
oa

Izgled govornika nije bio odmah prepoznatljiv. Odrastao muškarac, ali

ostatak je bio misterija. Lice i telo su mu bili skriveni dugačkim ogrtačem
i kapuljačom čvrsto umotanim oko njega. Ruka koja je definitivno bila
d

ljudska virila je iz jednog rukava i gestikulirala.

“Čuo sam te kako dolaziš na kilometar.” Ruka se povukla. “Praviš
mnogo buke za jednog tragača.”
“Skrivanje našeg dolaska mi nije bila namera”, Simralin je rekla. “Da
nisam želela da znaš da dolazim, ti i ne bi.”
“Zar ne bih?” Kratak smeh se začuo u mraku. “Pa, sada kada ste
došli, da li biste ti i tvoji saputnici voleli da uđete i pojedete nešto?”

- 230 -
Nastala je pauza. “Prešli ste dugačak put dovde, zar ne? Kroz duboku
pustinju možda? To nije tvoja uobičajena staza, Sim.” Još jedna pauza.
“Hm, kupanje bi moglo da bude dobra ideja pre nego što jedete. A onda
pravo na spavanje. Svi delujete pomalo istrošeno.” Govornik je pažljivo
zakoračio oko njih, krenuo ka kolibi, a onda na kratko zastao. “Oho, evo
nečega što sam gotovo propustio!” Ruka je pokazala ka Ejndžel. “Čovek!
Sada postaješ prijatelj neprijatelja, je li, Sim? Ili je ona nešto posebno?”
“Ovo je Ejndžel Perez”, Simralin je odgovorila, namignuvši Ejndžel.
“A ona jeste nešto posebno. Ona je vitez Reči.”
“Ah, nosilac crnog štapa. Drago mi je da smo se upoznali.” Ruka se

d
ispružila i Ejndžel ju je prihvatila. Bila je tanka i čvrsta. “A dečak? Je li to

oa
tvoj brat?”
“Baš on. Kirisin.”
Ruka se ponovo ispružila i Kirisin ju je kratko protresao. “Larkin

nl
Kvil. Sada svi znamo ko je ko. Uđite.”
Poveo ih je kroz senke, tamu i kroz vrata kolibe. Ono svetlo koje su
videli ranije gorelo je sa bezdimne lampe postavljene na stolu, ali nije bilo
w
drugih svetiljki i kućica je bila uronjena u tamu. Ejndžel je morala pažljivo
da gleda pre nego što negde zakorači da ne bi udarila u nešto. Kirisin nije
do
imao toliko sreće i odmah je naleteo na stolicu.
“Upali neko svetlo, Sim”, naredio je domaćin. “Ne mogu svi da vide
tako dobro u mraku kao ja.”
an

Simralin se slobodno kretala po kolibi, očigledno upoznata sa

unutrašnjošću, paleći lampe samo dodirom šake. Ejndžel nije mogla da
vidi nikakvo napajanje, niti je osećala miris goriva. Nikada nije videla
lk

nešto slično. Takođe je bila iznenađena dubokim, bogatim glinenim

mirisom kolibe, kao da je i ona bila deo šume koliko i drveće. Čak je
Ba

uhvatila i dašak tog mirisa na Larkinu.

Ali sve su to bila mala iznenađenja u poređenju sa onim koje je
usledilo. Kako je svetlost oterala mrak, Larkin je skinuo svoj ogrtač sa
kapuljačom i okrenuo se ka njima. Bio je mršav vilenjak neodređene
starosti, snažnih, oštrih crta lica i čupave, divlje crne kose. Delovao je
snažno i spremno ispod svoje lagane, iznošene odeće, a njegov pomalo
kriv osmeh bio je topao i srdačan. Ali njegove oči, ravne, mlečno bele i
fiksirane, naterale su Ejndžel da se trgne.
Larkin Kvil je bio slep.
“Uvek mogu da kažem kada neko primeti po prvi put”, rekao joj je.

- 231 -
“Postoji neka vrsta trenutne tišine koju ne možeš da ne primetiš. Zar nije
tako bilo i sa tobom, Sim?”
“Tako je bilo”, složila se.
Ejndžel je bila zapanjena. Kako se ovaj čovek snalazio u ovoj
zamršenoj šumi tako lako kada je bio slep? Kako je mogao da kaže ko su
oni ili kog su pola a nije bio u stanju da ih vidi? Kako je znao da su prljavi
ili da su dugo putovali?
Simralin joj je uputila saosećajan osmeh. “Teško je poverovati, zar
Ba
ne? On uživa u tome da pokazuje svoje veštine. Oslepeo je pre otprilike
pet godina, ali su mu ostala čula nadoknadila to na neobičan način. Sada
na kratkim rastojanjima može da vidi mnogo bolje od tebe ili mene.
Ponekad se pitam i u vezi većih rastojanja. On vidi stvari koje mislim da
lk
većina ljudi ne primećuje. Tako se snalazi i živi ovde potpuno sam.”
“Bio sam Tragač, isto kao i Sim”, rekao je Larkin. “Kada sam izgubio
vid, izgubio sam i posao. Niko nije verovao da još mogu da ga radim. To
a
mi nije bilo baš drago jer sam znao koliko dobro mogu da vidim. Bolje od
njih, onih koji su mislili da od mene više nema koristi. Zato sam se
nd

preselio ovde, daleko od svih osim njih nekoliko, kao što je Sim, koji su
bili voljni da dolaze i posete me. To je bio moj način da pokažem da sam
još uvek ceo, pretpostavljam. Detinjasto na neki način. Ali meni
ow

odgovara.”
Otišao je do sićušne kuhinje i bez zastajkivanja ili petljanja izvukao
čaše i sipao u njih pivo sve dok nisu bile pune.
“Spoljni tragači poput mene znaju za Larkina”, Simralin je nastavila.
“Oslanjamo se na njega. On se stara o čamcu koji nas prevozi preko
nl

Redonelin Dipa tako da možemo da izbegnemo korišćenje mostova. On

nas prevozi preko i vraća se po nas kada završimo. Čita rečne struje isto
oa

kao što čita lica vilenjaka koji misle da on ne može da vidi.” Nasmešila
se. “Zar ne, Larkine?”
“Ako ti tako kažeš. Ko će to znati bolje od tebe?” Uzeo je dugačak
gutljaj iz svoje čaše. “Nije vam još ispričala da je ona bila ta koja me je
d

spasila kada sam izgubio vid. Bili smo zajedno u patroli ispod Sintre i
naleteli smo na polje bogomoljki.” “Insekti”, prekinula ga je Simralin. “Na
hiljade njih.”
“Na hiljade, proždirući sve što im se nađe na putu. Ali neki od njih su
mutirali. Pljuvali su otrov koji me je oslepeo pre nego što sam shvatio
opasnost. Loši instinkti tog dana. Simralin je imala sreće. Promašili su je i

- 232 -
uspela je da nas oboje izvuče. Vilenjaci su posle otišli i eliminisali polje
bogomoljki. Prekasno za mene, doduše.”
“On mi je bio mentor pre i posle nesreće”, Simralin je rekla,
nastavljajući priču. “Naučio me je kako da budem tragač, naučio me je
svemu što znam. Još uvek me podučava. Još uvek zna više od mene.”
“To je zato što sam stariji i imao sam vremena da naučim više. Zašto
sada ne biste otišli na kupanje, ti i Ejndžel Perez? A onda ćemo oprati
našeg mladog člana porodice. U međuvremenu, Kirisine, ti možeš da mi
praviš društvo i ispričaš mi sve što ne znam o tvojoj sestri. Hajde sada.
Nemoj da se stidiš. Kladim se da ima mnogo toga što ti možeš da mi

d
ispričaš a što ona ne želi da ja saznam.”

oa
Iza kolibe se nalazio jednostavan tuš u podnožju litica koji se punio
vodom iz uskih vodopada. Ejndžel i Simralin su svukle odeću i počele da
se kupaju. Voda je bila ledeno hladna dok je padala na Ejndželinu vrelu

nl
kožu.
“Ne mogu da verujem da neko ko je slep može da živi ovde ovako
sam”, rekla je, trljajući prljavštinu sa sebe. “U stvari, ne mogu da verujem
w
da može da zna toliko o tome šta se dešava oko njega.” Simralin je
uhvatila komad sapuna koji joj je bio bačen. “On vidi na način na koji niko
do
od nas ne može. On neće da priča o tome, ali to se vidi po tome što zna
stvari koje niko ko je slep ne bi mogao da zna. Čak ni sa pojačanim
čulima. On je drugačija vrsta.”
an

“Ali vilenjaci ne znaju za to?”

Tragačica je slegnula ramenima. “Vilenjaci se ne razlikuju mnogo od
ljudi. Oni donose odluke i sude ne znajući mnogo o onome što bi trebalo
lk

da znaju. ‘Slepci ne mogu da vide. Slepci ne mogu da urade onoliko

koliko mogu oni koji vide’. Čula si takve stvari. Niko ne dovodi u pitanje
Ba

da li je u njegovom slučaju drugačije. Sasvim sigurno, niko ne želi da

rizikuje sa njim i dozvoli da bude tragač.” Završile su sa kupanjem i
poslale Kirisina napolje da uradi isto. Kada su svi bili čisti i presvukli se u
odeću koju su poneli sa sobom kada su pobegli iz Arborlona, seli su da
jedu. Večera je bila topla i ukusna. Ejndžel nije ni palo na pamet da pita
šta to jede; samo je gutala i zalivala to pivom i osećala pomalo kako bolan
umor nestaje iz njenog tela.
Posle toga, seli su napolju na mali Larkinov trem dok mu je Simralin
pričala šta ih je dovelo severno od Sintre i u kakvoj opasnosti bi mogao da
se nađe ako se složi da im pomogne.

- 233 -
 “Moramo da pređemo preko”, završila je. “Moramo da odemo na
drugu stranu reke a da nas ne vide i da niko ne zna da si nam pomogao.”
Slepac nije ništa rekao, nije načinio nikakav pokret.
“Istinu govoreći, ne bi trebalo da pomogneš”, dodala je dok su zurili
jedno u drugo u tišini koja je usledila. “Pametan čovek bi nam rekao da
odnesemo svoje probleme negde drugde.”
Klimnuo je, njegovo vilenjačko lice se naboralo od zadovoljstva.
“Dobar savet, siguran sam.”
Ba
“Arisen Belorus je sigurno poslao svoje vilin-lovce da nas traže. Oni
demoni će nas takođe tražiti.”
“To i očekujem. Možda će se čak pojaviti u isto vreme.” Simralin je
zurila u njega. “Ne deluje mi kao da ozbiljno shvataš sve ovo. Deluje mi
lk
kao da misliš da je sve ovo zabavno. Ali u Arborlonu je troje mrtvih koji
bi ti drugačije rekli da još uvek mogu da pričaju.”
Larkin je odbacio ove komentare pokretom ruke. “Da li hoćeš moju
a
pomoć ili ne, Simralin? Da li si prešla ceo ovaj put da me odgovoriš da
uradim nešto ili da me nagovoriš na to? Ne možeš obe stvari.”
nd

“Samo hoću da budem sigurna da shvataš...”

“Da, da je ovo opasna stvar.” Nagnuo se unapred, njegove
mlečnobele oči bile su ukočene i obnevidele, ali njegova pažnja je bila
ow

usmerena ka njoj. “Šta smo kao tragači radili a da nije bilo opasno?
Živimo u svetu koji je pun opasnih stvorenja, zaražen bolestima i otrovom
i prožet ludilom na svakom koraku. Mislim da imam neku sliku.”
Zurila je u njega, stisnutih usana. “Ponekad me nateraš da poželim da
vrisnem.”
nl

“Molim te da se odupreš tom porivu. Onda dobro. Trebalo bi da

pređemo u cik zore, kada nadođe plima a svet uglavnom još uvek spava. U
oa

međuvremenu, deluje mi kao da Kirisin ima najbolju ideju.” Pogledali su

ka njemu. Dečak je zaspao u svojoj stolici.
Larkin je ustao ne sačekavši odgovor na svoj predlog i pokazao ka
jednom uglu sobe. “Možemo da napravimo mesta za sve troje tamo. Biće
d

malo gužve, ali ako ste umorni kao što izgledate, to ne bi trebalo da bude
problem. Ja ću da stražarim dok se vi odmarate.” Zastao je, njegova glava
se blago nagnula u stranu u tišini koja je usledila, njegov tup pogled bio je
usmeren ka prostoru između njih. “Da li sam bio dovoljno jasan?”

***

- 234 -
 Ejndžel je loše spavala te noći, mučili su je snovi o Džoniju. U
njenim snovima je bio još uvek živ, hodao je ulicama barija, čuvao ljude
koji su tamo živeli u osvit kolapsa civilizacije. Ona je bila još uvek dete i
on je bio njen zaštitnik. Sedela bi na vratima njihovog doma i čekala ga da
se vrati, posmatrajući lica onih koji su prolazili, tražeći njegovo, plašeći se
sve dok ga ne bi pronašla.
A onda jednog dana, u njenom snu kao i u životu, tražila ga je uzalud.
Zora je bila neočekivano hladna i vlažna dok su kretali preko
Redonelin Dipa, vazduh je bio gust od vlage sa reke a nebo sivo sa
kotrljajućim olujnim oblacima. Vreme se menjalo, nešto što niko nije često

d
viđao. Možda će čak pasti i ozbiljna kiša, iako je Ejndžel sumnjala u to.

oa
Niko nije video nešto više od tračka kiše u Los Anđelesu skoro godinu
dana. Da li ovde može biti toliko drugačije?
“Na višim planinama čak može biti i snega”, rekao je Larkin Kvil,

nl
smešeći se vedro ka vetru i svetlosti dok je upravljao čamcem iz skloništa
na rukavcu ka otvorenoj vodi. Njegovo lice bilo je podignuto ka vetru, dok
je upravljao po osećaju. “Nekada, bilo je snega na višim padinama tokom
w
cele godine. Tako su mi rekli. Zamislite. Snežni pokrivači tokom cele
godine, blistavi pojasevi beline. Zar to ne bi bio prizor? Vrh Siring,
do
prekriven belinom?”
Čamac koji ih je vodio na sever bio je jednostavan, grubo napravljen,
sa metalnim ojačanjima na pramcu, kukama na ogradi sa starim gumama
an

uvezane zaštitnim branicima. Čamac je imao i kućicu za onoga ko

upravlja, otvorenu palubu na krmi, galeriju i dve prostorije ispod podnih
vrata. Dva ugrađena motora su tiho bubnjala i, isto kao i lampe u kolibici,
lk

delovalo je da nemaju nikakav dovod goriva. Kada je Ejndžel pitala

Larkina kako funkcionišu, on se samo nasmešio i slegnuo ramenima.
Ba

“Magija”, rekao je.

Ne ona vrsta magije na koju je ona navikla, pomislila je. Do sada je
verovala da su vilenjaci izgubili svu svoju magiju, ali izgleda da je bilo
vreme da ponovo razmisli o tome. Ostavila je stvar po strani za trenutak,
ali je obećala sebi da će se vratiti na to kasnije. Za sada, bilo je dovoljno
što su napuštali teritoriju po kojoj su tumarali demoni, lovio ih vilenjački
kralj, a snovi o Džoniju su je i dalje proganjali dok je spavala.
Adios, mi amigo, prošaptala je vetru, misleći ponovo na njega. Bio si
najbolji od svih nas. Počivaj zauvek u miru.
Udarci vode su se ubrzali, a talasi postali viši. Ranije je izmaglica

- 235 -
polegla nisko po vodi, širila se u dugačkim pramenovima, praveći čudne
šare. Pogledala je natrag ka obali i otkrila da je već počela da nestaje.
Vaya con Dios. Tu madre sueña contigo. Tvoja majka te sanja.
A onda, dok je podizala pogled ka visokim liticama na koje se
naslanjala kolibica Larkina Kvila, učinilo joj se da se nešto kreće. Tri
prilike, nejasne i u senkama, pojavile su se iz maglenog pojasa. Stajale su
na ivici litice i gledale dole ka njoj.
Dečak, devojka i vrlo veliki pas.
Ba
Bili su vidljivi na samo nekoliko sekundi, a onda ih je magla ponovo
zaklonila. Dok se čamac udaljavao dalje ka kanalu, stalno je pokušavala
da ih ponovo pronađe ali nije uspevala.
Kada se konačno okrenula, usmerivši pogled ka obali pred njima, nije
lk
više bila sigurna da ih je uopšte i videla.

***
a
Na drugoj obali, dve prilike su čučale skrivene iza gustog žbunja i
nd
krišom posmatrale čamac koji je prelazio reku ka njima. Čamac nije
mogao da pristane nigde blizu mesta na kome su čekale, a to je bilo na
vrhu ogromnog zida litice koji je padao pravo u nemirne vode reke.
Umesto toga, čamac će pristati dalje uz reku, gde je rukavac pružao plićak
ow

koji je vodio do malog peščanog spruda. Nakon iskrcavanja, putnici će biti

primorani da se popnu uz strmu, kamenu padinu do vrha, uspon za koji će
im biti potreban gotovo čitav sat. Do tada, posmatrači će otići, ispred njih
do njihovog zajedničkog odredišta, mesta podjednako poznatog njima kao i
nl

trojki koju su pratili.

Pre pratili nego tragali za njima, pomislio je jedan.
“Mučilo bi ih da znaju da ćemo biti tamo da ih dočekamo”, dvonožni
oa

demon je prošaptao četvoronožnom. “Vidiš kako gledaju za sobom,

pretražuju obalu tražeći neki znak o nama? Kako samo mora da se brinu da
ćemo ih uhvatiti nespremne! Koliko se samo bespomoćno osećaju! Nemaju
d

pojma da smo ih pretekli pre više od nedelju dana, zar ne?”

Ispružio je ruku i pomazio vitku priliku drugog demona prekrivenu
krljuštima, osećajući kako se propinje ka njegovoj ruci, nestrpljiv za
njegovim dodirom.
“Nemaju oni pojma ni o čemu”, prošaputao je govornik.
Gledali su kako čamac plovi sve bliže, dok ga tuku talasi, struja baca
tamo-amo, snažno se boreći da ostane na kursu ka rakavcu. Ali

- 236 -
posmatranje je uskoro postalo zamorno i četvoronožni demon je postao
nemiran. Dragi demon je to shvatao. Došlo je vreme da odu odavde, da
nastave sa svojim putovanjem.
Dvonožni demon se povukao unazad sve dok više nije mogao da vidi
reku, a onda se podigao u stojeći položaj. “Mi znamo kuda će oni dalje
otići, zar ne, lepotice?” promrmljao je svom saputniku. “O, da, znamo. Mi
sve znamo.”
Vilenjaci i vitez Reči će to uskoro otkriti.

d
oa
w nl
do
an
lk
Ba

- 237 -
 DVADESET ČETIRI
Kada se Soko probudio, svanula je siva i maglovita zora, nebo i
zemlja imale su istu nijansu, vazduh je mirisao na vlagu i staro tlo. Ležao
je u retkoj šumi blizu litice koja je padala dalje napred ka dubokom
klancu; kroz njega je penila reka širokih obala, prošarana belinom i
uzburkana. Mogao je da vidi drugu stranu reke i visoku obalu oivičenu
liticama iza, ali zemlja nakon toga bila je obavijena dubokom,
Ba
neprobojnom maglom.
Uopšte nije znao gde se nalazi.
Pogledao je u stranu i ugledao Tesu kako leži na par metara od njega,
još uvek usnula, a malo dalje od nje – mračna čupava gomila na osušenoj
lk
travi – bio je Čejni.
Samo za trenutak, njegove misli su se vratile ka vrtovima kralja
Srebrne reke. Njegova čula su bila ispunjena njihovim bojama i mirisima,
a
njegova sećanja na ono što mu je starac rekao sveža i nova, a vizija
nd
njegove sudbine jasna kao mirna voda. Onda je trenutak prošao i zurio je u
sivilo, kraj pospanih prilika svojih saputnika ka budućnosti koju je samo
mogao da zamisli.
Tesa se probudila. Njene oči su se otvorile i ona se polako uspravila
ow

u sedeći položaj, pogleda usmerenog ka njemu. “Živi smo”, rekla je tiho.

Pomerio se da sedne kraj nje i uhvatio je za ruke. “Da li si dobro? Da
li nekako povređena?”
Dotakla se ispitivački. “Ne. A ti?”
nl

Zavrteo je glavom.
“Kako je to moguće, Sokole? Bacili su nas sa zidina utvrđenja i pali
smo i...” Odlutala je, prolazeći nervozno kroz svoju čupavu kosu. “I šta
oa

onda?” Zurila je u njega smeteno. “Ne mogu da se setim ničega nakon

toga.”
“I živeli smo srećno do kraja života”, rekao je, smešeći se. “Kao u
d

Sovinim pričama.”
Podigla je jednu obrvu. “To bi bilo lepo. A sada mi reci istinu. Šta
nam se dogodilo?”
I onda joj je ispričao, polako, prisećajući se stvari u hodu,
pokušavajući da ništa ne izostavi. Tesa je uglavnom slušala, ali u par
navrata nije mogla da se suzdrži i prekidala ga je postavljajući pitanja. U
njenim očima ogledala se neverica, ali nije pokušavala da mu kaže da je

- 238 -
možda pogrešio ili sanjao ovu priču ili da je bio žrtva prevare. Sedela je
okrenuta ka njemu i nije skidala pogled sa njega.
Kada je završio i tišina ih okružila, sedela je na trenutak bez pokreta.
Onda se iznenada nagnula napred i poljubila ga u usne, obgrlivši ga rukom
oko vrata tako da ne može da se izmakne i ljubila ga jako dugo.
“Volim te”, rekla mu je kada su se konačno razdvojili. “Toliko te
volim.” Šakama je uhvatila njegovo lice. “Znala sam da ima nečeg
posebnog u vezi s tobom. Znala sam da ne postoji niko nalik tebi. Znala
sam to od trenutka kada smo se sreli. Priče koje je Sova pričala su istinite.
Ti si dečak koji će spasti svoju decu. Ti si taj koji će pronaći bezbedno

d
mesto za sve nas.”

oa
Duboko je udahnuo. “To je samo ono što su mi rekli. Ja ne znam
koliko mogu da verujem u to.”
“Ali ti nisi kao mi ostali, zar ne? Ti si nešto drugačije. Mislim, ne

nl
izgledaš tako, ali jesi. Ti si neka vrsta vilin-stvorenja. I Logan Tom i starac
su tako rekli. Zato je to možda i istina. Možda i jesi.” Delovalo je da
razmatra pažljivije tu ideju. “Šta to znači, Sokole?” upitala ga je konačno.
w
“Kako si to drugačiji? Možeš li da mi kažeš nešto?”
Proučavao ju je za trenutak. “Da li će te saznanje o tome da sam
do
možda drugačiji uplašiti?” upitao je.
Brzo je zavrtela glavom. “Ne, nisam na to mislila. Ono što hoću da
kažem je... Samo hoću da znam. Hoću da razumem. Da li si drugačije
an

nastao? Kada si se rodio, da li si bio...?”

Zatvorila je oči jako i on je ugledao suze. “Izvini. Ne znam šta sam
mislila. Volela bih da nisam pitala. Nema veze. Ti si i dalje dečak u koga
lk

sam se zaljubila. Ti si onaj koga ću uvek voleti. Nema veze kako si nastao
ili šta možeš da uradiš niti bilo šta drugo.” Čvrsto je stegla njegove šake.
Ba

“Samo zaboravi da sam pitala. Molim te. Nećemo pričati o tome ponovo.
Hajde da pričamo o nečem drugom. Reci mi šta ćemo da radimo?”
Čejni se sada budio, njegova velika glava se podigla i pogledala ka
njima. Njegove sive oči bile su mirne, njegov pogled prav. Nije gledao u
Sokola kao da misli da se nešto čudno desilo sa njim. Gledao je onako
kao što je uvek gledao – na oprezu i spreman.
“Ne znam šta ćemo da radimo”, rekao je Tesi, podižući se na noge a
onda pomažući i njoj da ustane. “Ne znam čak ni gde smo. Znam da
postoji reka u klancu ispod nas. To je otprilike sve.” “Sigurno imaš neku
ideju”, bila je uporna. Njeno tamno lice je preplavio iznenadni osmeh.

- 239 -
“Kako možeš da spaseš nekoga ako ne znaš kako da ih nađeš?”
Slegnuo je ramenima. “Pomalo sam nov u ovome. Moram da učim u
hodu. Da li ti imaš neku ideju?”
Pogledala je unaokolo. “Hajde da odemo do ivice litice i vidimo da li
možemo da saznamo nešto iz toga.”
Napustili su sklonište stabala, prešli preko litice do njene ivice i
pogledali dole. Usamljeni čamac je sporo, mučno prelazio sa njihove
strane na drugu obalu. Bilo je četvoro putnika. Prvi od njih, u crnom
Ba
ogrtaču sa kapuljačom, stajao je za kormilom na mostu, zureći napred u
maglu. Još dvoje je sedelo na klupama na palubi ispod njega. Poslednji –
žena, pomislio je Soko – stajala je na ogradi na krmi i gledala naviše ka
njemu. Za trenutak je delovalo kao da su im se pogledi sreli i njemu se
lk
učinilo kao da se poznaju.
Magla se ponovo zgusnula i čamac je nestao. Soko je dugo zurio za
njim ne govoreći ništa.
a
“Moramo da pređemo ovu reku”, rekao je konačno.
“Da li sada znaš gde smo?” upitala ga je Tesa.
nd

“Ne, ali nema veze. Ono što znam je da moramo da pređemo reku.”
“Kako to znaš?”
Zavrteo je glavom. “Ne umem to da objasnim. Jednostavno znam.”
ow

Pogledao je ka njoj. “Nešto iznutra mi tako govori.”

Čejni im se primakao, njegova velika glava se spustila da omiriše tlo.
Blaga kiša je počela da pada i magla na vodi je postajala sve gušća. Zora
je trebalo da donosi sve jaču svetlost dana; umesto toga, delovalo je kao
da svetlost postaje sve slabija i da mrak postaje sve jači.
nl

“Voleo bih kada bih mogao da ti kažem nešto više”, rekao je Soko
tiho.
oa

Tesa ga je gledala za trenutak, a onda ga je uzela za ruku i okrenula

ka sebi. “Rekao si mi dovoljno. Bolje da krenemo.”

***
d

Soko je odabrao njihov put. Mogli su da skrenu na bilo koju stranu na

obali reke, ali njegov instinkt ih je poslao udesno, uz reku ka bledoj
svetlosti izlaska sunca. Kiša je padala, ali ne u naletima, već je bila nešto
malo više od magle. Kiša bilo kakve vrste nije bila uobičajena, a posebno
ne ako je padala toliko dugo. Ali padala je celo jutro dok su putovali a
produžila je da pada i popodne. Reka je išla uglavnom pravo i bili su u

- 240 -
mogućnosti da se drže u njenoj blizini dok su obilazili liticu. Nisu videli
nikakva druga plovila na reci i nikakve znake života na obalama. Zemlja
se pružala oko njih – brda i šume, polja i livade istačkane kamenim
monolitima, a u daljini ogromne, gole planine.
U rano popodne, Soko je počeo da se pita da nije napravio grešku.
Mučilo ga je to što ga je kralj Srebrne reke vratio u svet bez ikakve jasne
ideje u vezi sa tim kuda treba da ide. Bilo je dovoljno teško prihvatiti
ideju da nije u potpunosti čovek, da je makar delom vilin-stvorenje,
prožeto divljom magijom i obećanjem da će ispuniti nemoguć poduhvat.
Kako je trebalo da pronađe i povede na hiljade ljudi – dece posebno – do

d
sigurnosti, do vrtova iz kojih je bio poslat, bilo je teško zamisliti, bez

oa
obzira na to šta ma ko pričao. Bar su mu trebali dati neku bolju ideju o
tome kako i gde je trebao da se prihvati ovog zadatka.
Umesto toga nalazio se na stranom mestu, čak ne ni u Sijetlu i na

nl
Trgu pionira, jedinom domu koji je ikada upoznao. Bio je odvojen od
Duhova, svoje jedine porodice i rečeno mu je da njegova sećanja na raniji
život i odrastanje u Oregonu nisu stvarna. Sve što ga je održavalo bio je
w
njegov pas i devojka koju je voleo.
Krišom je pogledao u Tesu, na njene fine tamne crte lica, njenu smeđu
do
kožu i tršavu crnu kosu, način na koji se nosila, na zanošenje njenog tela
dok je hodala. Njeno prisustvo ga je tešilo kao što ništa drugo ne bi moglo
i bio je preko svake mere zahvalan na tome što je ima. Tesa. Zbog nje je
an

osećao bol iznutra. Zbog nje je osećao da ništa što se od njega traži nije
previše ako je ona sa njim. Iznova se setio kako je bio uplašen za nju
tokom suđenja u utvrđenju kada su ih sudije oboje osudile na smrt. Setio
lk

se kako se užasno osećao kada ju je majka pljunula i odbila da je prihvati.

Njegova odlučnost je očvrsla.
Ba

Mi smo Duhovi i mi opsedamo ruševine sveta koji su uništili naši

roditelji.
Ponovio je tiho litaniju, isprobavajući snagu reči. Svet koji su
nasledili bio je zatrovan, preplavljen zarazama i desetkovan. Odrasli koji
su morali da znaju bolje, ostavili su ga u komadima. Koliko će biti
potrebno osamnaestogodišnjem dečaku da spase bilo koji preostali deo?
Više nego što je on imao da ponudi, pomislio je. Mnogo više. Mogli
su da pričaju šta god hoće o tome ko je on i šta je, svi oni. Mogli su da
kažu šta god hoće. Ali duboko u sebi, gde su njegovo srce i odlučnost bili
najjači, on je znao da je samo dečak i da su njegova ograničenja zidovi od

- 241 -
cigle kroz koje ne može da se probije. Od njega se očekivalo da spasi na
hiljade dece. Od njega se očekivalo da im pomogne da prežive. Od njega
se očekivalo da pronađe utočište koje će moći sve njih da sakrije od vatre
koja će progutati sve.
Od njega se očekivalo da stvara čuda.
Bilo je suviše tražiti od bilo koga tako nešto.
Već su dobro zašli u popodne kada su ugledali prve krovove
udaljenih zgrada, zbijene sive površine koje su reflektovale mutnu
Ba
mešavinu kiše i prašine koja se tu nakupila. Zgrade su bile sagrađene u
ravnici između dve više litice koje su gledale napred ka reci koja je
postajala uža. Most se protezao preko reke par kilometara dalje, na mestu
gde se reka još više sužavala. Iako je kiša zaklanjala njihov vid dovoljno
lk
da ne budu sigurni sa ove udaljenosti, Soko je mislio da su njegovi čelični
vezovi i sajle netaknuti.
Tesa ga je iznenada uhvatila za ruku. “Pogledaj, Sokole”, rekla je.
a
“Tamo dole.”
Pogledao je u pravcu u kome je pokazivala, dalje od reke i natrag ka
nd

otvorenom polju koje se pražalo od gomile velikih skladišta do šume koja

je rasla u podnožju niskih brda koja su nestajala u magli. Polje je bilo
ispunjeno šatorima, vozilima i ljudima – na stotine, možda i na hiljade njih.
ow

Mnogi su bili zauzeti raznim poslovima, ali sa mesta na kome je stajao nije
mogao da vidi kakvim poslovima. Video je vatre i improvizovane kuhinje
kroz koje su prolazili redovi ljudi sa svojim praznim tanjirima i pojavljivali
se sa punim. Gledao je u logor, ali nije imao pojma zašto bi na ovakvom
mestu postojao logor.
nl

Onda je odjednom shvatio da većinu ljudi koje je posmatrao čine

deca.
oa

Još jednom je pobliže pogledao okolinu logora i pronašao stražare,

sve teško naoružane, koji pažljivo motre na sve dolaske. Znao je po
njihovoj budnosti da su on i Tesa već bili primećeni. Ali stajao je tamo još
malo, ne želeći da ispadne da se skriva ili da je uplašen, ne želeći da stvori
d

pogrešan utisak, proučavajući užurbanu uskomešanost dole, čekajući da

vidi šta će se desiti. Ovo nisu bile nakaze ili nekad-ljudi ili bilo šta što bi
moglo da im preti; to su bili ljudi kao i oni, i ako on njima ne deluje kao
pretnja, možda ni oni njemu neće praviti probleme.
Kada je Čejni zarežao, nisko i duboko iz grla, znao je da će upravo
otkriti da li je u pravu.

- 242 -
 “Miran”, rekao je tiho velikom psu i rukom ga dotakao po
nakostrešenoj glavi.
Čovek se pojavio iz drveća sa jedne strane, noseći flešetnu pušku.
Nije je podigao na preteći način niti je izgledao nešto posebno zabrinuto.
“Zdravo”, rekao je.
“Zdravo”, Soko i Tesa su rekli u glas.
“Da li tražite nekoga? Mogu li da vam pomognem da ga pronađete?”
Bio je visok, mršav muškarac sa naočarima i prijatnim izgledom koji
je nagoveštavao da služba stražara u ovom logoru nije bila njegovo
uobičajeno zanimanje. Ali držao je flešetnu pušku prilično opušteno i Soko

d
je znao da nijedan muškarac ili žena koji su preživeli u ovom svetu van

oa
utvrđenja nije radio ono što je radio ranije.
“Tražim onoga ko je glavni”, rekao je.
Čovek ga je proučavao za trenutak. “U čemu je problem? Jeste li se

nl
izgubili?”
Soko je zavrteo glavom. “Ne. Zapravo, zato sam ja ovde. Da vam
pomognem da nađete put. Došao sam da vam budem vodič.”
w
Trzaj zadovoljstva je prešao čovekovim licem, ali onda se
jednostavno nasmešio i slegnuo ramenima. “Jedva čekam da čujem kako
do
planiraš da to uradiš. Da li će tvoj pas biti dobar sa decom?”
Soko je klimnuo. “On radi ono što mu ja kažem.”
To je, u najboljem slučaju, bila bezazlena laž, uzaludna nada u
an

najgorem. Čovek mu je uputio sumnjičav pogled i rekao: “Bolje bi mu

bilo. Ako ne bude tako, upucaću ga.”
Poveo ih je dole sa visoravni kroz drveće do logora. Prošli su druge
lk

stražare na putu, muškarce i žene svih doba, najodrpanija gomila koju je

Soko ikada video. Nekolicina njih bili su krupni i opasnog izgleda,
Ba

očvrsnuli veterani sa očiglednim iskustvom, ali većina nije bila u tom

rangu. Izgledalo je kao da svako ko još uvek može da hoda i ima više od
osamnaest godina mora da obavlja dužnosti. Oni o kojima su se ovi prvi
starali bili su mnogo mlađi. Igrali su se i čitali priče, obavljali male
zadatke da ubiju vreme. Starija deca nadgledala su mlađu. Svi su se lepo
ponašali. Sve je delovalo dobro uređeno i temeljno organizovano.
Čuvar ih je proveo kroz logor, preko polja do jednog od šatora. Mala
grupa muškaraca i žena bila je okupljena oko improvizovanog stola na
kome su bile raširene mape, većina njih istrošena i puna ucrtanih oznaka.
Mala, vitka žena, kratko ošišane plave kose i brzih, energičnih pokreta je

- 243 -
govorila.
“... patrole na obalama i hajde da pažljivo motrimo na onaj most,
Alene. Oni momci iz milicije će možda hteti grubu igru, a mi želimo da
budemo spremni ako do toga dođe. Ne želimo da ih ohrabrujemo time što
ćemo delovati nepripremljeno. U redu. Sada, šume su okružene stražarima
skroz od linije drveća pa sve do...” Zaustavila se i pogledala naviše kada
je stražar prišao sa Sokolom, Tesom i Čejnijem za sobom. Uputila je
vukolikom psu jedan dug, čvrst pogled pre nego što je rekla: “Šta je bilo,
Ba
Danijele?” Stražar je delovao zbunjeno. “Pronašao sam ovo troje na litici.
Dečak kaže da je došao ovamo da nam bude vodič. Mislio sam da bi htela
da popričaš sa njim.”
Žena je trenutak proučavala Sokola, kao da pokušava da se odluči
lk
povodom njega. Ispravila se sa stola nad kojim je bila nagnuta, prošla
prstima kroz razbarušenu kosu i stavila ruke na bokove. Soko je mogao da
oseti kako mu uzima meru, posmatrajući ovog vitkog, ne posebno
a
zanimljivog, crnokosog dečaka koji stoji pred njom i pokušava da odredi
da li je vredan njenog vremena.
nd

Onda je pogledala one okupljene oko nje i rekla: “Dajte nam trenutak
da popričamo, molim vas.”
Njeni drugovi su se udaljili, neki sa oklevanjem. Par njih je ostalo
ow

dovoljno blizu da može da je zaštiti ako se to pokaže neophodnim. Sama

žena nije delovala zabrinuto. Ona je bila vođa, Soko je shvatio, iako nije
izgledala tako. Muškarci su bili krupniji i jači i možda su čak znali više o
borbi, ali ona je bila ta čijoj proceni su naučili da veruju.
“Ja sam Helen Rajs”, rekla im je, a onda ispružila ruku da se rukuje
nl

sa njima.
Oni su to prihvatili, rekavši joj zauzvrat svoja i Čejnijevo ime. Ali
oa

Soko nije izrecitovao litaniju Duhova. Biće ionako dovoljno teško naterati
je da ga posluša.
“Neko te je poslao da nam budeš vodič?” Helen Rajs ga je pitala.
Klimnuo je glavom. “Mislim da je tako.”
d

“Misliš tako?” Zurila je u njega. “Da li je to bila Ejndžel Perez?”

Pogledao je u njene oči i video nešto što ga je nagnalo da kaže: “Nije
mi rekla kako se zove. Rekla mi je da dođem do vas i povedem decu na
bezbedno.”
“Gde je ona? Šta joj se dogodilo?”
Zavrteo je glavom. “Da li možete da mi kažete gde smo?” “Sokole!”

- 244 -
Tesa je zapanjeno prošaptala.
Helen Rajs ga je sada gledala kao da je sa druge planete. “Ako dobro
shvatam, poslali su te da nam budeš vodič, ali ti ne znaš gde se sada
nalaziš?”
“Znam kuda treba da idemo, ali ne znam gde smo.”
Krenula je da kaže nešto a onda se zaustavila. “U redu. Nalazimo se
na južnoj obali reke Kolumbije, možda par stotina kilometara istočno od
grada Portlanda u Oregonu.”
Soko je pogledao ka Tesi. “Južno od Sijetla”, potvrdila je. “Vidi, o
čemu se ovde radi? Moram da ti kažem da nisam raspoložena za igre.

d
Upravo sam sprovela dve hiljade dece i njihove staratelje celim putem od

oa
južne Kalifornije dovde. Ritam je bio ubitačan i nije svako bio spreman na
to. Oni koji su uspeli su iscrpljeni i nemaju mnogo strpljenja. Molim te da
pređeš na stvar.”

nl
“Moramo da pređemo reku.” Pogledao je mape, a onda nazad ka
gradu. “Video sam most ranije”, rekao je. “Možemo da pređemo tamo.”
Helen Rajs je brzo zavrtela glavom. “Milicija ga je utvrdila i braniće
w
ga od svakoga ko pokuša da pređe preko a da ne plati naknadu.”
“Kakvu vrstu naknade?” Tesa je upitala.
do
“Nema veze. Rečeno nam je da čekamo ovde, ne da pređemo na
drugu stranu.” Pogledala je ponovo ka Sokolu. “Nas ima više, ali oni su
bolje naoružani i imaju manje toga da izgube. Ja ne smem da rizikujem
an

živote ove dece u pokušaju da se na silu probijemo. Ne bez nekih boljih

razloga nego što si mi ih do sada pružio.
“Osim toga.” Duboko je udahnula i sporo izdahnula. “Nisam ubeđena
lk

da treba da radim ono što mi kažeš. Ne znaš ko te je poslao. Ne znaš ko

smo mi. Ne znaš gde se nalaziš. Izgleda da ne znaš mnogo toga. Mislim da
Ba

su tvoje namere dobre. Ali njima je popločan i put za Pakao. To mi je

sumnjivo. Zaista imam poteškoća da poverujem da ste vi oni koje sam
čekala.”
Soko je shvatio. I on bi se isto osećao u njenoj koži. Bio je samo
dečak, ništa posebno. Zašto bi poverovala makar i na trenutak da je on
neko ko im može pomoći? Zašto bi stavila na stotine dece pod njegovu
upravu ako ne sazna nešto više? Sve je to shvatao, a ipak je morao da
pronađe način da je natera da uradi tačno suprotno od onoga što su joj
instinkti i obuka govorili.
“Trebalo bi da mu verujete”, Tesa je rekla iznenada, pokušavajući da

- 245 -
pomogne. “Soko je nešto više od onoga kako izgleda. On je poseban,
drugačiji od nas ostalih. Tako mu je rekao jedan vitez Reči.”
“Ejndžel Perez je vitez Reči”, rekla je Helen Rajs.
Soko je zavrteo glavom, ne želeći da je slaže. “Ne, to nije bila ona.
Ovo je bio neko drugi. Muškarac. Zove se Logan Tom.”
Ponovo je pogledao ka reci. Mogao je da oseti kako ga briga za
njihovu bezbednost gura da uradi nešto. Što su duže čekali, situacija je
postajala sve opasnija. Nije umeo da objasni svoju sigurnost u vezi sa
Ba
ovim, samo je znao da je bila tako snažna da nije mogao da je ignoriše.
Nije umeo ni da objasni šta ga je prisiljavalo da vodi ove ljude, posebno
decu, osim što mu se ponešto što mu je kralj Srebrne reke rekao u onim
vrtovima vratilo čim je video ko je ovde dole. Sada, stojeći ovde u
lk
prisustvu Helen Rajs i među svom ovom decom, pronašao je novu
povezanost sa svojim unutrašnjim morfom lutalicom – onim vilinskim
delom sebe, delom koji je rodila Nest Frimark, delom koji je spajao magije
a
njih oboje.
Ta magija se sada pojavila u kostima njenih prstiju, koji su još uvek
nd

bili u njegovom džepu. Oni su uzavreli i pucketali na njegovoj koži kao

mala električna pražnjenja, zahtevajući da budu oslobođeni.
“Dolazi vojska”, rekao je, odjednom shvativši da je to istina. “Sa
ow

juga.”
“Onaj starac”, Helen Rajs je odmah rekla. Usne su joj se stegle.
“Kako znaš za to?”
“Ta armija je suviše velika za vas”, rekao je, izbegavši direktan
odgovor. “Nećete imati šanse protiv nje sa ove strane reke. Sa druge
nl

strane, ako pređete, možda ćete moći da odbranite most.”

“Ili da ga dignemo u vazduh.” Njen ljutiti pogled je gledao pravo u
oa

njega. “Ali još uvek je suviše opasno pokušati prelaz sa decom. Ne bez
nečeg jačeg od upozorenja koje si mi uputio, Sokole.” “Ako uspem da vas
bezbedno prebacim preko mosta, bez borbe i bez dovođenja dece u
opasnost”, upitao je, “da li ćete krenuti?” Oklevala je, odmeravajući
d

ponudu, njene sumnje su se borile sa njenom potrebom da veruje ovom

dečaku, njen strah da će je on prevariti ratovali su sa njenom željom da je
on taj.
“Molim vas”, Tesa je rekla tiho. “Pustite ga da pokuša.”
Helen Rajs je uputila brz pogled ka devojci. “U redu”, rekla je
konačno, njen pogled se vratio na Sokola. “Imaš samo jednu šansu.”

- 246 -
 Ba
lk
an

- 247 -
do
wnl
oa
d
 DVADESET PET
“Imaš samo jednu šansu”, rekla mu je Helen Rajs, a onda brzo dodala,
“A mi nećemo da pomeramo decu nigde sve dok nemamo potpunu
kontrolu nad mostom i dok ja ne budem ubeđena da je bezbedno da ih
pomerimo.”
Ništa od toga ga nije iznenadilo. To je bilo nešto na čemu bi i on
insistirao da mu stranac ponudi da prebaci Duhove preko mosta koji čuva
Ba
naoružana milicija. Soko ni za trenutak nije ni pomislio da može biti
drugačije.
Njegove trenutne brige bile su mnogo veće. Nije još uvek znao kako
da stavi most pod svoju kontrolu. Nije znao kako da rastera ljude koji su
lk
ga čuvali. Samo je znao da je predodređeno da pokuša.
“Povešću dovoljno ljudi da drže most od kontranapada ako pronađeš
način da nas prebaciš preko”, nastavila je. “Dovoljno da ga drže sve dok
a
ostali ne razmontiraju logor i prebace decu preko.”
nd
Klimnuo je bez reči u znak slaganja. Njegova posvećenost onome što
je upravo hteo da pokuša bila je jaka, ali i njegovi strahovi su bili
ogromni. Ponašao se oslanjajući se na nadu i instinkte. Bilo je teško reći
na šta se više oslanjao. Ako ga makar jedno od toga izneveri, verovatno će
ow

umreti. Nije pokazivao bilo kakvu naznaku ovoga dok se ohrabrujuće

smešio Tesi, gledajući kako se njegov sopstveni strah desetostruko ogleda
u njenim očima. Osećao je kao da je mali i nedorastao. Osećao se gotovo
kao da je glup.
nl

Ali postojao je glas u njemu koji ga je požurivao, govorio mu da

veruje, da prihvati to kao nešto što će moći da uradi. Glas je bio njegov,
kao i onog starca iz vrtova, a i glas njegove majke. Bio je to jedan glas
oa

koji je menjao visinu i ton, ali nepromenjene snage.

Ti to možeš, bio je uporan.
Helen Rajs je pozvala nazad one sa kojima je pričala kada je stražar
d

uveo Sokola do nje i rekla im šta namerava. Nastalo je gunđanje i više od

par protivljenja, ali ona ih je sva odbacila. Rekla je jednom od ljudi,
krupnom momku sa čupavom crvenom kosom koga je oslovljavala sa Rif,
da sakupi dvadesetak najboljih ljudi da zauzmu most. Klimnuo je bez
pogovora i otišao da uradi ono što se od njega tražilo.
Petnaest minuta kasnije, hodali su niz obalu reke ka mostu. Dan se
još više smračio, oblaci su se nagomilali i vazduh postao vlažan dok je

- 248 -
obećanje sveže oluje postajalo sve jače. Vetar je počeo da duva i nanosi
prašinu i đubre posvuda i prinudio je družinu da hoda povijenih glava i
gotovo zatvorenih očiju. Soko je hodao na čelu družine sa Tesom i
Čejnijem, odmah kraj Helen Rajs. Razmišljao je o drugim vremenima i
prostorima, o tome kako je hodao Trgom pionira sa Duhovima ne tako
davno, noseći električne štapove i otrov-bodlje, živeći u ruševinama
njihovih otaca, deca sa ulica koja pokušavaju da prežive. Koliko brzo se
sve to promenilo. Svi iz tog doba osim Tese i Čejnija bili su ili mrtvi ili
izgubljeni. Čak nije mogao da bude siguran ni u to da li će ponovo videti
Duhove, iako je u svom srcu verovao da hoće. Ali znao je da će, ako se to

d
desi, on gledati drugačijim očima na njih, kao i oni na njega – kao na ovo

oa
novo stvorenje, ovu mešavinu dečaka i morfa lutalice, mesa i krvi i magije,
i da to više neće biti isto.
Nikada više neće biti isto.

nl
“Šta ćeš da radiš?” Tesa mu je šapnula.
Zavrteo je glavom. Kako je mogao da joj odgovori kada nije znao
odgovor? A opet, skoro da jeste. Mogao je da oseti zveket kostiju o svoje
w
telo tamo gde su ležali u njegovom džepu, jasnu naznaku da se nešto
dešavalo. Mogao je da oseti transformaciju dok se događala, promenu, od
do
onoga što mu je bilo poznato ka nečemu potpuno novom i drugačijem,
nečemu čemu je nedostajao prepoznatljiv okvir. Bilo je to buđenje snage
koja je ležala uspavana u njemu – nije mogao reći koliko dugo. Možda tek
an

od njegove posete vrtovima kralja Srebrne reke. Možda celog njegovog

života. Ali bila je tu i bila je stvarna i rasla je iz sekunda u sekund.
Probao je da odredi šta je to. Isprva nije mogao. A onda je odjednom
lk

shvatio. Bilo je to u načinu na koji su njegova čula reagovala na okolinu.

Mogao je namiriše zemlju, mračnu, zelenu i tajanstvenu, bunar živih
Ba

stvorenja koja su formirala lanac života koji se pružao onoliko daleko

koliko je njegov um mogao da prihvati. To je bio miris svakoga od njih i
mogao je da ih razvrsta i odredi na način kako to nikada ranije nije mogao.
Mogao je da ih imenuje; mogao je da vidi njihove oblike i svrhu.
Ali to je bio samo početak. Mogao je da okusi vetar. Mogao je oseti
njegovu slast kao da je u pitanju hrana u njegovim ustima.
Mogao je da okusi elemente oluje dok su se komešali i probijali kroz
oblake nad njima, metalne i grube. Grom i munja, toliko daleko da su se
jedva uočavali, bili su oštri i sirovi na njegovim nepcima. Elektricitet je
odskako sa njegove kože u nevidljivim varnicama, mali udari koje je

- 249 -
mogao da oseti, u vezi sa zveketom kostiju njegove majke, kao da su delili
zajedničke osobine, zajedničko poreklo. Mogao je i da čuje stvari. Stvari
koje niko sačinjen od mesa i kostiju ne bi smeo da čuje. Ciku grana
uhvaćenih naletima vetra, kako se zatežu da ne bi pukle. Šapat trave koja
se žalila na istu stvar. Škripu kore. Ništa od toga nije bilo dovoljno blizu
da bi se moglo videti, sve je bilo tako daleko da bi zvuk morao da ostane
neprimećen. Pa ipak, mogao je da to čuje.
Što je još više zbunjujuće, mogao je da čuje stenjanje same zemlje
Ba
duboko iznutra, gde ništa što se dešavalo na površini nije imalo nikakvog
uticaja. Ploče su se pomerale a istopljeno jezgro je ključalo i vrilo, a
vrelina se dizala da se pomeša sa hladnoćom, dovodeći do širenja i
stezanja, formiranja i reoblikovanja, rađanja novog života, i smrti starog.
lk
Mogao je gotovo da ispruži ruku i dotkne ono što je mirisao, čuo, kušao i
osećao, kao da su mu ruke bile izdužene do linija moći koje su okraživala
zemlju i bile povezane sa njima.
a
Sve ovo je znao bez ikakvog podučavanja, čak ni o mogućnosti da
tako može biti. Znao je to iz svoje sopstvene transformacije, iz toga kako
nd

je prepoznavao da je dragačiji, da je ponovo stvoren tokom svoje posete

starčevim vrtovima.
Ispražio je ruku i dotakao Čejnija između njegovih velikih ramena i
ow

pas je podigao glavu u odgovor. Sive oči su se okrenule i pogledale u

njega i samo na trenutak Soko je poverovao da vukoliki pas razume šta se
dešava.
Pogledao je napred ka samom mostu, ogromnom, ružnom prelazu od
greda i potpornih stubova, boje davno oljuštene i oguljene, goli metal
nl

ispod bio je zarđao i oštećen klimom i vremenom. Izgledao je kao nešto

što se može probuditi i napasti kao džinovski insekt. Poređenje ga je
oa

sledilo, prisećajući se stonoge i užasne borbe Duhova koju su preživeli u

domu na Trgu pionira. Zurio je u most i poželeo da se ne pomeri.
“Bolje da se spremimo”, Helen Rajs je oštro rekla, poremetivši mu
misli.
d

Stigli su do stepenica koje su vodile na pročelje mosta. Stražari

milicije su se već postavljali na ulazu, procenjujući veličinu grupe koja se
približavala. Nikakvo upozorenje im još nije bilo upućeno, tako da je
Helen povela svoju grupu muškaraca i žena uz stepenice u liniji,
upozoravajući ih da ostanu spremni, ali da drže oružje spušteno. Soko je
hodao odmah iza nje dok ih je ona vodila, stomak mu se prevrtao a srce

- 250 -
jako lupalo.
Šta je trebalo da radi? Nije imao plan. Nije čak imao ni oružje. Bio je
bedno nepripremljen.
Dok su stizali na ravan deo koji se nalazio ispred mosta, Helenina
družina se raširila na obe strane, zaustavljajući se tamo gde im je ona to
govorila, još uvek petnaestak metara od najbližih barikada i vojnika. Ljudi
sa mosta su svi prišli napred do ivice, držeći spremno oružje, nervoznih
pogleda dok su čekali da otkriju šta se dešava. Na gredama mosta, još
vojnika je čučalo u metalnim gnezdima. Sa druge strane se nalazila
nekakva cistema i par sprej topova postavljenih sa obe strane kapije koja

d
je branila ulaz na most.

oa
Suviše oružja i ljudi da urade ovo bez ozbiljnih gubitaka na obe
strane, pomislio je Soko. Pogledao je u Tesu, koja mu je uputila hrabar
osmeh.

nl
“Šta ćeš sada da radiš?” Helen Rajs ga je upitala tiho.
Stajao je u mestu za trenutak, puštajući da mu se smire emocije i da
sakupi svoje razbacane misli. Sačekao je sve dok se nije smirio unutra,
w
sve dok nije mogao da izmeri lupanje srca i oseti ujednačeno pulsiranje
kostiju na svojoj butini. Sačekao je sve dok nije mogao da oseti njihov
do
odgovor na svoje razmišljanje – sve dok nije mogao da proceni da li će
usporiti ili ubrzati. Sačekao je sve dok nije mogao da oseti nešto u tom
pulsiranju koje se slivalo u njega, spajalo sa njim i postajalo više od
an

spoljnog prisustva.
Sačekao je da otkrije šta bi trebalo da uradi da ispuni svoju potrebu.
Sačekao je neko uputstvo i shvatanje, da ovo čudno spajanje sa
lk

spoljašnjim svetom otkrije svoju svrhu.

“Sokole”, Tesa je prošaputala, u njenom glasu čula se nepogrešiva
Ba

užurbanost.
Krenuo je napred sam, ne pravo ka miliciji i barikadama, već ka
otrcanom zbijenom žbunju, zakržljalim stablima i osušenim puzavicama
koje su hrabro rasle sa jedne strane prilaza. Slušao je glas ali je reagovao i
po instinktu. Njegov pravac akcije bio je određen, ali nameravani rezultat i
dalje mu je bio nejasan i nesiguran. Mogao je da oseti poglede obe
naoružane grupe na sebi, skoro da je mogao da čuje šta su mislili.
Razmišljao je o gluposti milicije koja je držala most, igrala se šibicama
dok je ostatak sveta već zahvatio požar. Šta su mislili da će dobiti time što
će sakupiti putarinu – kakva god bila njena priroda – od onih koji žele da

- 251 -
pređu reku? Koja je bila svrha takvog poduhvata u svetu nalik ovom?
Kleknuo je među žbunje, drveće i puzavice, prelazeći prstima preko
osušene trave i lišća.
Svet na vrhovima prstiju, koji čeka da se ponovo rodi; misao mu je
došla nepozvana. Život koji čeka da bude ubrzan.
Znam šta treba da radim, shvatio je iznenada.
Uzeo je sasušene biljke u ruke, sklopio prste oko njih nežno ali
čvrsto, vodeći računa da ne polomi njihove krhke stabljike. Držao ih je
Ba
kao što bi držao dečje prste, pruživši se naniže ka njihovom korenju samo
snagom volje. Mogao je da oseti kako se mrdaju, kako se bude iz duboke
pospanosti u koju su pale. Hranile su se, sveže i nove, njime, magijom
kojom ih je hranio, koja mu je došla iz još nepoznatog izvora, ona koja je
lk
mogla imati poreklo ili u kostima prstiju njegove majke ili u njegovoj
sopstvenoj životnoj energiji. Ali je dolazila i iz zemlje, iz elemenata koji
bili deo njenog tla, kamenja, metala i istopljenog jezgra.
a
Probudite se, požurivao je biljke koje je držao prstima. Probudite se
za mene.
nd

Ranije bi bio zapanjen i obradovan time što je u stanju ovo da uradi.

To što je u stanju da komanduje magijom bilo je ispunjenje obećanja koje
mu je dao Logan Tom kada mu je otkrio njegovo poreklo i doneo mu kosti
ow

prstiju njegove majke. Nije se usuđivao da pomisli da je to moguće – pa

ipak je znao da tako mora biti ako želi da uradi ono za šta je bio
predodređen.
Njegovo celo biće bilo je usklađeno i u vezi sa zemljom na kojoj je
stajao i sa biljkama koje su rasle iz nje i u tom trenutku se zauvek
nl

promenio. Više nije bio samo dečak, klinac sa ulica, bio je i magično
stvorenje, morf lutalica koji je nastao, njegov potencijal shvaćen.
oa

Rezultat je bio trenutan. Puzavice, žbunje i trava grunule su iz zemlje

sa oba kraja ulaza na most, eksplodirale svuda oko barikada i oružja i
ljudi koji su njima rukovali. Nicale su iz zemlje kao da su izgladnele, kao
da se propinju ka nebu tražeći sunčevu svetlost, vazduh, kišu, bilo šta što
d

im je nedostajalo tokom njihovog sna. Ali njihova užurbanost je bila

njegovo delo i bile su poslušne pod njegovom komandom. Pale su na
barikade i branioce, na metal i ljude podjednako, zarobile ih zelenim
konopcima koji su se umotali oko njih kao kablovi koji su ih sve čvrsto
uvezali.
Milicija nije imala nikakve šanse. Nisu povukli nijedan obarač. Puške

- 252 -
su im ispale iz prstiju, a tenkovi i topovi bili su zagušeni u mestu. Sami
ljudi bili su uvezani kao konopcima, zelenilo ih je čvrsto držalo a onda se
popelo celim mostom, umotavši se oko metalnih greda i potpornih stubova,
oko svega što je činilo telo strukture sve dok se ništa više nije videlo. Na
kraju, ostalo je samo žbunasto zelenilo biljnog života koje se pružalo sa
jednog kraja na drugi, celom dužinom mosta, a barikade i branioci na njima
postali su deo ogromne džungle. Čitavo gutanje trajalo je samo nekoliko
minuta i ostavilo je posmatrače koji su stajali sa Tesom i Čejnijem u šoku.
“Oh, bože!” prošaptala je Helen Rajs tiho, govoreći u njihovo ime.

d
***

oa
Starateljima je bio potreban ostatak dana da rasture logor i prebace
decu preko mosta do novog mesta koje su odabrali Helen i njeni savetnici,
onog za koje je Soko instinktivno znao da ga je lakše braniti. Nakon što su
w nl
odvezali zarobljenu miliciju, oslobodili su ih na južnoj strani mosta i
preuzeli kontrolu nad barikadama koje su vodile u njihov novi logor.
Do noći, svi su se manje-više smestili i završili prelaz preko reke.
“Ne znam kako si to uradio”, Helen je rekla Sokolu kasnije kada su
do
sedeli sami, blizu mesta na kome je Tesa pomagala deci. “Ali meni je ovo
dovoljan dokaz da si ti taj za koga se izdaješ.” Zavrtela je glavom. “Niko
za koga sam ikada čula nije mogao da uradi ono što si ti uradio. Čak ni
Ejndžel Perez.”
an

Soko nije znao šta da kaže. Još uvek se i sam mirio sa tom
činjenicom. Još uvek nije shvatao kako je uspeo da generiše tako brz rast
iz nekoliko osušenih krajeva biljaka i trave, taj talenat je bio toliko nov za
lk

njega da mu je delovalo da mora da pripada nekom drugom. Nije mogao

čak ni da odredi kako je znao šta treba da radi.
Ba

“Deca će biti sigurnija sa ove strane”, rekao je. “Ali možda ćete
morati da branite most.”
“Ako ostanemo ovde, znam da hoćemo”, rekla je. “Bio si u pravu u
vezi sa poterom. Armija već dolazi ovamo uz obalu. Nadali smo se da će
se Ejndžel vratiti pre nego što stignu do nas. Sada ne znam.” Pogledala je
dalje u sumrak, kao da tamo može pronaći svoju prijateljicu. “Koliko će
proći pre nego što krenemo? Zvučiš mi kao da se to neće odmah desiti.”
Klimnuo je. “Neće. Ne možemo otići dok ne pronađem svoju
porodicu i dovedem je ovamo. Oni su negde severno, dolaze da se sretnu
sa mnom. Trebalo bi da se vratim sa njima za manje od nedelju dana.”

- 253 -
 “Odlaziš?” upitala je.
“Nakratko. Ali vi morate da držite most do tada. Morate da zaštitite
decu. Ako druga deca dođu ovamo, primite i njih.” Zastao je, a onda
dodao: “Ejndžel bi to želela.”
Nije znao da li bi ona to želela ili ne, nije znao apsolutno ništa o
Ejndžel Perez osim onoga što je čuo od Helen Rajs, ali smatrao je da će
pominjanje njenog imena ojačati rešenost ostalih.
Helen je sedela u tišini na trenutak, njena vitka prilika bila je
Ba
pogrbljena, glava povijena. “Tako sam umorna”, rekla je.
Onda je ustala, na trenutak mu se nasmešila i otišla. Soko ju je
posmatrao kako odlazi. Već je pravio planove o odlasku. Sačekao je dok
logor nije počeo da pada u san, onda pronašao Tesu i rekao joj da odlazi
lk
da pronađe Duhove. Gledao je kako mešavina straha i nesigurnosti
preplavljuje njene oči boje ćilibara i kako se glatka koža na njenom licu
zategla.
a
“Ne moraš da kreneš sa mnom”, rekao je. “Možeš da me sačekaš
ovde, ako hoćeš.”
nd

Tesa se nasmejala. “Mogu ja štošta da radim. Ali ništa u čemu ti ne

učestvuješ.”
“Žao mi je zbog svega što se desilo – utvrđenja, tvoje majke i oca,
ow

svega. Voleo bih da se to nije desilo.”

“I meni je žao zbog onoga što se desilo. Ali najviše mi je žao tebe.
Mora da je strašno, sve ovo... Iako je to u skladu sa onim što jesi.”
Nasmešio se. “Voleo bih da se tako osećam. Sve to mi deluje tako
uvrnuto.” Oklevao je. “Ideš sa mnom?”
nl

“Šta ti misliš?”
“Želim da pođeš. Možda možemo da popričamo o onome što se
oa

desilo tokom puta. Mislim da mi je to potrebno. Mislim da će mi to

pomoći da ovo postane stvarnije.”
Uzela ga je za ruku. “Onda je bolje da krenemo.”
Sakupili su nešto namirnica u rance i sa Čejnijem pred sobom krenuli
d

na zapad, prateći reku dok je vijugala kroz planinski lanac koji se pružao
sa obe njene strane.
Do ponoći, odmakli su više od petnaest kilometara odatle.

***
Findo Gask se šunjao u tami, sivi duh u noći ispunjenoj senkama,

- 254 -
nebo je bilo veoma oblačno i nije bilo svetla, a šume kroz koje je prolazio
nalazile su se u dubokoj pomračini. Iza njega, logor nekad-ljudi je dremao,
njihovo režanje i hrkanje se mešalo sa cviljenjem i uzdasima robova koje
su poveli sa sobom na marš severno od Los Anđelesa. Njihovo putovanje
je bilo brzo, prelazili su zemlju pešice i kamionom sa prikolicom, svaki
dan puta trajao je šesnaest do osamnaest sati. Bilo je malo vremena za
gubljenje sada kada se morf lutalica ponovo pojavio, još manje vremena
kada se razotkrio po drugi put, kada je njegova magija postala jača i šira i
kada se nije trudio da prikrije ono što radi.
Što je bilo više nego što se demon nadao i očekivao i znao je da ne

d
sme da dozvoli sebi da mu ova prilika isklizne iz ruku.

oa
Ipak, izvor magije se nalazio daleko na severu, najmanje nekoliko
stotina kilometara dalje i ovo drugo korišćenje magije nije poticalo sa
istog mesta kao prvo. To je značilo da je morf u pokretu, što je značilo da

nl
je odredio sebi odredište ili cilj. Findo Gask nije mogao da zna njegovu
svrhu, ali je njegova potreba da ga se domogne pre nego što uspe da ispuni
tu svrhu bila je jasna. Morf je bio najopasnija pretnja za demona, jedini
w
sluga Reči koji je mogao da poništi sve ono za šta je demonima trebalo
toliko vremena.
do
Finda Gaska je i dalje bolelo to što je dozvolio morfu da pobegne pre
toliko godina kada mu se našao nadohvat ruke. Nest Frimark ga je nekako
prevarila. Osećao je to instinktivno, znao je da se vezala za ovo vilin-
an

stvorenje i čuvala ga od njega. Njegova pobeda nad Džonom Rosom – ili

bilo kojim od vitezova Reči koje je uklonio tokom godina – delovala je
prazno i nedovoljno. Sada ga neće zadovoljiti ništa manje od smrti morfa
lk

lutalice.
Ništa manje ga nikada neće smiriti.
Ba

Bio je to cilj koji su očekivali da postigne. Džon Ros i Nest Frimark i

svi ostali rukovaoci magijom iz tog doba bili su mrtvi i nestali, čak i onaj
ratni veteran bakarne boje kože. Samo je on preostao. Morf lutalica, u
kakvom god obliku, bio je sam i izolovan od svog soja, a bio je,
verovatno, i nesvestan opasnosti koja mu je pretila. Kada bi samo uspeo
da stigne do njega pre nego što bude upozoren...
Ili, ispravio se, ako bi neko drugi mogao da ga se domogne umesto
njega, neko smrtonosniji i nemilosrdniji čak i od njega...
Ostavio je misao po strani dok je ulazio u najdublji deo šume, deo
gde sunčeva svetlost nikada nije dopirala, i zaustavio se na ivici jezera.

- 255 -
Jezero je bilo zagušeno vodenom travom i trskom i pokriveno debelim
slojem taloga, voda u njemu bila je zagađena u kulminaciji uništenja
životne sredine mnogo godina ranije. Ono što je nekada bilo bistro i čisto
sada je bilo mutno i zagađeno. Ništa što je živelo ovde više nije bilo ono
što je bilo u početku. Sve je evoluiralo. I najmanji ujed insekata je donosio
bolest ljudima. Čak su i vazduh, voda i biljke bili otrovni.
Ali Findo Gask je hodao nekažnjeno, idući bez straha od stvari koje
su mogle ubiti čoveka. Ništa mu nije prilazilo – ni zmije, ni pauci, ni
Ba
insekti koji ujedaju, niti stvorenja za koja nisu postojali nazivi. Ništa mu
nije prilazilo jer ništa nije bilo tako opasno ili ispunjeno otrovom kao što
je bio on. Stanovnici mračnih šuma prepoznavali su sebi sličnog i držali se
podalje.
lk
Osim jednog.
Podiglo se iz gliba jezera kao levijatan koji izlazi iz dubokog okeana,
voda se penušala i komešala oko njega dok se podizalo, gasovi su bežali u
a
mlazevima i sa pucanjem mehurova, njihov smrad je ispunio zagađeni
vazduh svežim zadahom. Findo Gask je znao da se tu krilo ali da će osetiti
nd

njegov dolazak i otkriti se jer mu je to bilo u prirodi. Stajao je na

bezbednom rastojanju i posmatrao kako se pojavljuje, glib i mrtva trava su
visili sa njegovih širokih leđa i povijenih ramena u vlažnim mrljama.
ow

Posmatrao je i divio se čudovišnosti njegove demonske forme.

Kli nije ličilo ni na šta što je ranije sreo. Glava mu je bila obla
koštana ploča, spljoštena i udubljena kao da je po njoj neko udarao teškim
maljem. Njegove crte lica nalazile su se ispod kožnatog tkiva pod
obrvama, zakržljale i teško prepoznatljive, osim malih, izopačenih zelenih
nl

očiju. Njegove dugačke teške ruke bile su obrasle dlakom i pune mišića,
šake iskrivljene i čvornovate, noge debele poput stabala i krive, sve to bilo
oa

je obloženo mešavinom krljušti, dlaka i đubreta. Kada je izašlo iz blata i

vode, nadnelo se nad njim, zasenilo ga svojom masom i u trenu ga
zaustavilo uprkos onome što je znao o tome.
Delorin je mrzela Kli, nazivala to životinjom i gledala na to sa
d

prezirom kao na nemisleće čudovište koje ne zna ništa drugo osim da

ubija. Nije grešila, ali nije shvatala suštinu. Baš zbog toga što je Kli bilo
upravo takvo Findo Gask ga je smatrao korisnim.
Nekada je ono bilo čovek, davno pre nego što ga je sreo u
ruševinama grada među toliko mrtvih da je jedva poverovao da ih je
pobilo samo jedno stvorenje. Nekada, to je bilo čovek. Nije se moglo sa

- 256 -
sigurnošću reći šta ga je promenilo. Kli nikada nije pričalo. Jedva je i
slušalo, a slušalo je uglavnom Finda Gaska.
Ogromni demon se mučno izvukao iz živog peska i blata i stao blizu
njega, povijen u iščekivanju. Znalo je da je došlo iz nekog razloga, a on je
znao da je najviše žudelo za upravo tim razlogom.
“Hoću da mi pronađeš nekoga”, rekao je Findo Gask. “Vilinstvorenje,
ali biće u drugačijem obliku. Daću ti znanje o tome kako da ga osetiš i
onda ćeš moći da ga razotkriješ.”
Kli se prebacilo sa jedne noge na drugu, bio je to spor, monoton
pokret koji je označavao da razume. Negde iz dubine njegovih grudi,

d
zatutnjao je čudan šištavi zvuk.

oa
Findo Gask se nasmešio. Bio je to način nakoji je Kli izražavalo
svoje zadovoljstvo.
Pružio se i hrabro dotakao demona po grudima jednim prstom.

nl
“Pronađi ovo vilin-stvorenje, a kada to uradiš, ubij ga”, rekao je.
w
do
an
lk
Ba

- 257 -
 DVADESET ŠEST
Ponovo okupljeni pošto je Sveću oteo dečak sa unakaženim licem i
posle potrage Logana Toma za lekom protiv zaraze na mračnim ulicama
Takome, Duhovi su nastavili svoje sporo putovanje na jug. Napustivši
svoj logor van grada još u toku noći i sa velikom šansom da Senator još
uvek nije otkrio gubitak svog “vlasništva”, kotrljali su se na jug u AV-u sa
prikačenim kolima za seno kao oni po kojima su i dobili ime, senke koje
Ba
klize kroz tamu. Katalija im je pokazala put, odvodeći ih sa autoputa kroz
sporedne ulice koje su obilazile oko Senatorove utvrde i mesta na kojima
je verovatno postavio stražare da ga upozore na pridošlice. Do izlaska
sunca, nalazili su se van grada i polako se udaljavali od njega.
lk
Sova, koja se vozila u Munji sa Rekom i Majstorom, davala je svojim
štićenicima jake doze seruma koje joj je Maca donela iz svog tajnog
skrovišta, pokrila je oboje ćebadima, okupala ih hladnim krpama i pričala
a
sa njima tokom njihovih grozničavih snova svojim tihim, ohrabrajućim
nd
glasom. Oboje su gotovo odmah počeli da pokazuju znakove poboljšanja,
temperatura im je padala a njihov nespokoj se pretvorio u dubok san.
Logan je mogao da kaže sebi sa određenom sigurnošću da se stvari
dovoljno dobro kreću u pravom smera da je više nije morao da razmatra
ow

mogućnost ostavljanja Duhova za sobom dok nastavi svoju potragu za

Sokolom. Njegovi strahovi o tome da će ga staranje o gomili dece sa ulica
usporiti i opteretiti nepotrebnim odgovornostima nestali su nakon događaja
od prošle večeri. Delovalo mu je sada, na svetlosti novog dana, da su
nl

klinci u stanju da na svoja pleća stave odgovornost za sebe u dovoljnoj

meri da on ne mora da oseća potrebu da to radi umesto njih, i dok mu je to
naizgled dalo još bolji razlog da nastavi sam, imalo je sasvim obrnut
oa

efekat. Ideja o napuštanju Duhova sada mu je postajala sve odbojnija i

otkrio je da mu je sve udobnije da nastavi ovako kako jeste.
Što nije moralo da znači da se neće kasnije predomisliti. Događaji
d

mogu jednog dana diktirati da uradi tako; nikada se ne zna. Ali za sada,
bar, mogao je da ostavi to pitanje po strani i jednostavno se koncentriše na
put pred sobom.
Jedini problem bila je Maca. Kao što se i bojao, a ona
pretpostavljala, nisu je sva deca prihvatila. Panter je bio najglasniji, što
nije bilo iznenađujuće, nazivao ju je nakazom u lice i stavio svima do
znanja da on ne misli da ona treba da bude sa njima, bez obzira na to šta je

- 258 -
uradila u njihovu korist. Kreda je zauzeo isti stav i, što je bilo
iznenađujuće, Lasta. Možda je nedavno gotovo smrtonosno iskustvo koje
je imala sa Kreštavcima dok su bežali iz Sijetla uticalo na njeno
razmišljanje. Možda je u pitanju bilo nešto o čemu im nije pričala. Ali iako
je bila uglavnom tiha po ovom pitanju, klimala je dovoljno često glavom
tokom Panterovog izlaganja da Logan Tom nije imao sumnji u vezi sa
njenim stavom. Ona, takođe, nije imala koristi od devojke koja nije bila ni
jedno ni drugo.
Ostali su bili predusretljiviji. Sova je odmah prigrlila Macu i rekla joj
da su srećni što ona putuje sa njima, ignorišući režanje i poglede koje joj

d
je zauzvrat uputio Panter. Sveća ju je uzela za ruku i hodala sa njom

oa
tokom njihovog prvog dana puta, što je bio mali gest zbog koga je Logan
bio ponosan na nju.
A Medved, krupan, stabilan i uglavnom tih, zakoračio je u jednom

nl
trenutku između Pantera i Mace kada je ovaj prvi napravio nedvosmislen
pokušaj da je zastraši, prinudivši drugog Duha da se odmakne i konačno
da se okrene u stranu. Panter, koji po prirodi stvari ne bi dozvolio nikome
w
da mu ovo uradi, delovao je istinski zbunjen.
“Ona je samo nakaza, čovo”, promrmljao je preko ramena Medvedu.
do
Ali nakon toga je uglavnom ostavljao devojku na miru.
Njihovo odredište je već bilo utvrđeno i brzo su nastavili svoje
putovanje. Nalazili su se najmanje na nedelju dana od Kolumbije i
an

njihovog obećanog susreta sa Sokolom, tako da su imali dobar razlog da

guraju napred. Logan se iznova pitao kako bi trebalo da pronađu dečaka,
ali je znao da je dečak taj koji treba da pronađe njih. Morf lutalica koji je
lk

bio sakriven u njegovoj ljudskoj koži do sada se pojavio i divlja magija je

preuzela kontrolu. Ovo je bilo ono što se moralo desiti, shvatio je Logan,
Ba

ako dečak treba da bude njihov spasitelj.

Njihov put ih je odveo van grada u divljinu. Zgrade su nestale iza
njih, izgubljene u izmaglici od dima i pepela kroz koje se čak ni sunce nije
moglo probiti. Ostaci vozila koji su se nalazili na autoputu su polako
nestajali, a gorki metalni ukus vazduha je poprimio ukus šume. Zemlja se
prostirala oko njih u mešavini ogoljenih polja, raštrkanih umirućih stabala,
zagađenih kanala i bara, slomljenih ograda i srušenih farmi. Gotovo da nije
bilo znakova života – poneka ptica, brzi pokreti malih životinja koje su
trčale kroz korov, ukopani glodar koji je na trenutak promolio glavu iz rupe
i par omršavelih prilika koje su otrčale daleko iz stare kuće.

- 259 -
 Kraj svega, pomišljao je Logan više puta. Ovako će uskoro biti
svuda. Pokušao je da to zamisli i nije uspeo. Svet je bio suviše veliki za
tako nešto. Mogućnost da postane prazan i beživotan je bila suviše tmurna
za razmatranje.
Iako je znao da to dolazi.
Iako mu je to bilo prorečeno.
Vozili su se na jug tri dana, prolazeči kraj varošica koje su se nalazile
kraj autoputa, tihih i praznih. Jednom, prošli su kroz još jedan grad. Logan
Ba
nije znao njihova imena, a nisu ni Maca ni Duhovi. Znakovi koji su ih
nekada identifikovali su nestali, ostavljajući samo polomljene metalne
stalke sa iskrivljenim, nazubljenim krajevima. Dani su bili magloviti od
lošeg vazduha i slabe sunčeve svetlosti, a pejzaž je izgledao kao
lk
fatamorgana. Autoput je krivudao kroz okeane tečne svetlosti koja je
svetlucala i krivila se. U gomilama otpada od uništenih vozila i razbacanog
đubreta, u nagomilanim srušenim zidovima i krovovima i u ogoljenim
a
poljima i na praznom horizontu, svet je bio grobnica.
Dok se približavalo veče trećeg dana, naišli su na novu grupu zgrada,
nd

njihovi krovovi su se mogli videti iznad brda na grubom zemljištu koje je

bilo hladno i golo, groblje označeno kostima mrtvog drveća.
Logan je sedeo napred na suvozačevom sedištu Munje i gledao preko
ow

ramena dok je razgovarao sa Sovom, Rekom i Majstorom sa njene obe

strane, dovoljno oporavljenima da su mogli da sede uspravno, ali koji su
još uvek bili nedovoljno snažni da hodaju. Ostatak Duhova se vozio u
kolima sa Zekom i Macom.
Panter je vozio.
nl

Dečaku je trebalo malo vremena da se privikne na tu ideju, ali kada

je Logan onako usput pomenuo ranije tog dana da je možda došlo vreme
oa

da proba, Panter je isto tako usput napomenuo da to ne može da škodi. Od

tada je neprestano vozio.
“Ne razumem zašto je Maca bila napolju noću na ulicama tako
sama”, Sova je pričala. “To deluje tako opasno.”
d

“I meni je to palo na pamet”, složio se.

“I nije nosila nikakvo oružje?”
“Ne koliko sam ja mogao da vidim.” Zastao je. “Ali mislim da je
možda mnogo sposobnija nego što deluje. Delovala je kao da se tamo
nalazi kod kuće. Naglasila je to time što me je pitala zašto sam ulazim u
grad. Delovalo je kao da misli da zna bolje od mene kako da se stara o

- 260 -
sebi.”
To je zato što je nakaza, rekao je Panter u sebi, njegovo raspoloženje
se smračilo dok je iznova razmišljao o tome kako da se postavi prema
Gušter-devojci. Ponekad je želeo da je Soko ponovo glavni. Čak ni on ne
bi dovodio nakazu u porodicu.
“Hej, šta je ono?” prekinuo ih je, iznenada uočivši nešto na putu pred
njima.
Logan se okrenuo da pogleda, ugledavši nešto što je delovalo kao
gomila vozila koja su im blokirala put. “Zaustavi AV”, odmah je rekao
Pantem.

d
Kada je dečak to uradio, Logan je izašao iz vozila i otišao napred

oa
nekoliko koraka, pretražujući pogledom put ispred a onda i okolinu. Ništa
se nije kretalo. Ali nije delovalo kako treba. Pogledao je nazad ka deci, a
onda ponovo napred. Put je bio prav i nije skretao; nije bilo vidljivih

nl
raskrsnica iza hrpe vozila. Nije se moglo nigde drugde osim ako ne skrenu
u polja i brda a on nije smatrao da će kola izdržati na tako neravnom
terenu.
w
Vratio se i nagnuo ka Pantem. “Ja ću da odem napred. Budi odmah
iza mene. Drži otvorene oči.”
do
Dečakovo lice se smračilo. “Deluje samo kao neko đubre”, rekao je.
“Pretpostavljam da možemo da se okrenemo, da pronađemo drugi put.”
Logan je zavrteo glavom. “Ovde nema ničeg što može da nagovesti da
an

postoji drugi put. Hajde da pogledamo izbliza.”

Krenuo je napred. Panter je ispružio ruku i dotakao parkan sprej koji
je nabio između vrata i sedišta, a onda lagano pokrenuo Munju napred,
lk

ostavljajući dobar razmak između viteza Reči i AV-a. Svi su prestali sa

pričom i počeli da gledaju unaokolo, pretražujući okolinu. Logan, koji je
Ba

hodao napred, nije video ništa, ali mučilo ga je što su ta vozila blokirala
put ovde daleko u nedođiji. Blokada ja mogla da bude rezultat nekog
davnog sudara; delovalo je tako. Ali se svejedno osećao nelagodno.
Bio je na nekoliko metara od hrpe automobila kada su mu nervi
iznenada postali oštri i ogoljeni, magija je zaiskrila sa vrhova njegovih
prstiju i on je shvatio da je ovo bila greška. Nije mogao da kaže zašto, ali
je naučio da veruje svojim instinktima. Stao je u mestu, jednu ruku je
podigao da signalizira Panteru.
“Ne mrdaj”, rekao je glas sa jedne strane.
Ne menjajući svoj položaj, Logan je okrenuo glavu i pogledao u

- 261 -
pravcu govornika. Mršav čovek sa čupavom crnom kosom je izašao iza
jednog slupanog vozila. Nije bio naoružan, šake su mu bile prazne, a ruke
slobodno visile sa strane.
Logan se okrenuo ka njemu, rune na njegovom štapu su blistavo sijale
dok se magija spremala.
“Ako misliš da upotrebiš taj štap na meni, možda bi bilo dobro da
ponovo razmisliš”, rekao je čovek mirno. “Moji prijatelji su svuda oko
tebe i drže svoja oružja uperena u klince. Ti ćeš možda i da se spaseš, ali
Ba
verovatno nećeš uspeti da spaseš i njih.”
Vitez Reči se brzo osvrnuo unaokolo. Tamne prilike su ih okruživale,
više od njih desetak, pojavivši se naizgled niotkuda. Mora da su se krili u
rovovima kraj puta. Ili su se možda ukopali i čekali. Bili su odrpani i
lk
mršavi kao i govornik i imali razno naoružanje, svo upereno u AV i kola za
seno.
Talas bespomoćnosti je prošao kroz njega. “Šta hoćete?” Govornik se
a
nasmešio. “Hoćemo da pođeš sa nama da vidiš nekoga. Ne bi trebalo da
traje dugo. Klinci mogu da sačekaju ovde dok se ne vratiš. Onda možete
nd

da nastavite svojim putem.”

“Gde da pođem sa vama?”
“Ovamo preko brda.” Pokazao je ka istoku, ka planinama. “Videli
ow

smo vas kako nailazite, znaš. Ovo nije slučajan susret. Ovo je bilo
planirano. Znamo ko si ti. Znamo zašto nosiš štap i šta on radi. Znamo sve
o vitezovima Reči. Zato Krilka Kus hoće da se sretne sa tobom.”
“Možda je jednostavno trebalo da me pita umesto da šalje ljude sa
puškama da prete ovoj deci.”
nl

“Možda na ovaj način vodi računa da ne odbiješ.”

Logan je odmah shvatio dve stvari. Prvo, čovek je lagao. Možda im je
oa

govorio da im se ništa neće desiti i da će ih pustiti da nastave svojim

putem, ali to ne mora da bude tako. Njihovo puštanje ili slobodan prolaz
bilo kakve vrste zavisiće od toga da li je to svrsishodno, ne od časti.
Drugo, šta god da je ovde bilo u pitanju, stvar je bila lična.
d

“Zašto jednostavno ne pustiš decu da idu dalje bez mene? I dalje bih
mogao da pođem sa tobom i sretnem se sa... kako si rekao da se zove?”
“Krilka Kus. Ne, neće moći tako.”
“Zašto ne?”
“Ako pustimo klince da idu, neće biti ničega što će te zadržati ovde.
Mi znamo da ne možemo da te zaustavimo ako ne želiš da budeš

- 262 -
zaustavljen. Isto tako znamo da nećeš ni da daš štap. Sve sa čime imamo
da trgujemo jesu deca. Ako ti ništa ne znače onda smo u nevolji. Ipak,
kladim se da nije tako.”
Logan je klimnuo glavom. “Niko neće da ih dirne?”
Govornik je zavrteo glavom. “Neće ni dlaka da im fali sa glave.”
“Ko je Krilka Kus?”
Govornik se nasmešio. “Videćeš. Šta kažeš? Dolaziš?”
Logan je oklevao, a onda se okrenuo nazad ka AV-u.
“Ne, ne, nema toga”, govornik je rekao brzo, zaustavivši ga u mestu.
“Teško je reći šta će ti pasti na pamet da kažeš. Možda im kažeš nešto

d
pogrešno.”

oa
Logan ga je pogledao. “Možda moraju da znaju šta će se desiti.”
“Možda mogu da sami to otkriju.” Čovek je slegnuo ramenima.
“Nekoliko mojih prijatelja će ostati sa njima da vode računa da ne shvate

nl
to pogrešno.”
Logan je stajao i zurio u njega na trenutak, težina situacije je počela
da ga pritiska. Zakoračio je pravo u ovaj lom, dopustio sebi da bude
w
uhvaćen u zamku uprkos svom iskustvu i znanju koje je imao. Čak nije ni
razmotrio mogućnost da njegovi neprijatelji mogu upotrebiti decu protiv
do
njega, mogu ostvariti prednost na osnovu njegovog osećanja odgovornosti
ka njima da slome njegovu odbranu. Kakva je budala bio.
Spustio je pogled ka stopalima i zavrteo glavom. Dugo i intenzivno je
an

razmišljao o tome da napusti Duhove. Pitao se kako će oni to podneti ako

ode. Da li će preživeti bez njega? Da li mogu da nastave?
Pa sve će to uskoro saznati.
lk

“U redu”, rekao je i nevoljno krenuo ka govorniku.

Ba

***
Panter, sedeći na mestu vozača u AV-u i držeći podignute obe ruke da
pokaže da ne misli ništa loše, sačekao je da vitez Reči i oni koji su ga
zarobili nestanu van vidokruga pre nego što je brzo prebrojao stražare koji
su bili ostavljeni. Najmanje trojica. Možda postoji i četvrti iza kola za
seno; nije mogao biti siguran. Dvojica koja su stajala ispred AV-a bili su
ljudi, ali onaj treći je delovao veći i jači. Verovatno je bio Gušter. Svi su
bili umotani u tamnu odeću koja je delimično sakrivala njihove crte lica,
tako da nije mogao biti siguran.
Jedan od dvojice koji su stajali ispred prišao mu je i pogledao unutra.

- 263 -
“Ugasi AV”, rekao je.
Panter je ispružio ruku i ugasio AV, a drugom otkočio parkan sprej
uguran između svog sedišta i vrata. Ako su odvodili viteza Reči sa sobom,
neće ga vratiti, bez obzira na to šta je onaj tip rekao. Što je, zauzvrat,
značilo da im ni Duhovi neće biti potrebni kada se njega otarase. Izbor je
bio kristalno jasan. Mogli su da sede ovde i sačekaju neizbežno ili mogu
da urade nešto da se spasu.
Panterovo tamno lice se steglo od odlučnosti. Već je znao koji će
Ba
izbor on da napravi.
Stražar koji je pričao sa njim se ponovo udaljavao, izgledajući kao da
mu je dosadno. Deca, verovatno je mislio. Gubljenje vremena.
“Pantere, šta to radiš?” Sova je iznenada upitala sa zadnjeg sedišta,
lk
kao da je predosetila njegovu nameru.
“Ništa”, rekao je tiho. “Još ništa.”
Napravio je još jedan brz pregled stražara, izbrojao ih i pogledao
a
oružje, procenjujući njihove sposobnosti. Bilo je teško reći nešto o ovome
dok ne bude video šta mogu. Panter nije mogao to da zna dok ne načini
nd

svoj potez. Neće moći da stigne odmah do Guštera jer se nalazio iza njega.
Moraće da se otarasi dvojice napred a onda da se nada da može da sredi i
tog jednog posle. Biće rizično. Ostali Duhovi će biti izloženi i u opasnosti
ow

dok se to dešava. Ako budu poginuli, biće to njegova krivica.

Ali ako on ne uradi ništa a oni poginu, i to će biti njegova krivica.
Osetio je kako mu krv struji jače. Nije bilo načina da pobedi u
ovome. Nikakvog.
Spremao se za ono što je morao da uradi, govoreći sebi da ostane
nl

miran, ostane fokusiran, znajući da nikada ranije nije uradio nešto ovako,
nikada se nije našao u položaju da mora, kada je čuo nekoga kako oštro
oa

doziva.
“Zeko! Vraćaj se ovamo!”
Pogledao je preko ramena. Bila je to Gušter-devojka. Silazila je sa
kola za seno i trčala za svojom glupom mačkom, koja je poskakivala ka
d

AV-u. Stražari su se odmah okrenuli, uzbunjeni njeni povicima. Mačka je

trčala a onda poskočila, izgledajući kao da ima grčeve ili nešto tako.
Panter je zarežao u sebi. Ovo je sve pokvarilo.
“Vidi”, stražar koji je malopre pričao sa njim pozvao je drugog.
“Pokretna meta.”
Mačka je stigla skroz napred do AV-a pre nego što je devojka stigla

- 264 -
do nje, uhvativši je baš kada su stražari podizali svoje naoružanje.
Kapuljača joj je spala sa glave, otkrivajući njeno umrljano lice. Stražari su
onda videli šta je i instinktivno odskočili unazad.
Zagrlila je mačku jače. “Oni u AV-u imaju zarazu”, rekla im je.
“Hoćete da vidite?”
“Penji se nazad na ta kola!” govornik je ljutito povikao, pokazujući
svojim oružjem.
Zurila je u njega, a onda se okrenula i krenula ka kolima. Dok je
prolazila kraj AV-a, tiho je rekla Pantem. “Ako ispališ taj sprej navući ćeš
ih sve na nas. Pusti mene da rešim ovo.”

d
Prošla je kraj njega pre nego što je stigao da joj odgovori. O čemu je

oa
ona pričala, Pusti mene da rešim ovo? Kao da je ona nešto posebno.
Pogledao je preko ramena za njom, želeći da kaže nešto o tome, ali ona se
gotovo vratila u kola.

nl
Njena glupa mačka se ponovo oslobodila i ponovo poskakivala
napred ka AV-u. Jurnula je za njom, uhvatila je baš kod vrata AV-a i
pokupila je baš kada su stražari krenuli ka njoj.
w
“Izađi iz AV-a”, rekla je Panteru, ne gledajući u njega. “Padni na sve
četiri i pravi se bolestan.” Dodala mu je mačku kroz prozor. Kada je
do
videla da on okleva, držeći mačku kao da je od stakla, zureću ka njoj u
neverici, prosiktala je: “Da li hoćeš da izađeš živ iz ovoga ili ne! Uradi ono
što ti kažem!”
an

Gotovo da nije. Gotovo da joj je rekao gde može da se nosi. Ali u

njenim očima bilo je nečega što mu je reklo da ne radi to. Umesto toga,
iznenadio je sebe time što je spustio mačku na pod, otvorio vrata i
lk

isteturao iz AV-a kao da mu iznenada nije dobro, pao je na sve četiri i

ispuštao zvuke kao da povraća. Začuli su se povici i krici ostalih Duhova,
Ba

iz AV-a i otpozadi iz kola. Dva stražara ispred AV-a su dotrčala, sa

mešavinom sumnje i iznenađenja koja se ogledala na njihovim licima, još
uvek nesigurni u to šta se dešava.
Panter je pljunuo u prašinu i pogledao ka njima kao da je suviše
bolestan da uradi bilo šta drugo, u isto vreme se nadajući da ovo nije bila
greška, da devojka ima da ponudi još nešto osim reči.
Nije imao razloga za brigu. Kada su se dvojica stražara ispred AV-a
približila na nekoliko metara od njega, ona je zamahnula oko sebe, ogrtač
je poleteo u vrtlogu tkanine. Panter je uhvatio krajičkom oka odsjaj
metalnih predmeta kako lete kroz vazduh, svetlucanje na slaboj svetlosti.

- 265 -
Sledećeg trenutka je začuo kako su stražari kratko zaroktali i srašili se na
mestu. Još pre nego što su pali, ona je krenula na dragu stranu, čekajući da
se Gušter pojavi iza vozila. Kada se ovaj pojavio, njena raka je zamahnula
po treći put, još jedno sevanje metala je izletelo iz njene ruke. Gušter je
zakrkljao i pao na kolena, oružje mu je ispalo iz ruku. Ljuljao se kao
veliko drvo na vetru i pao.
Sve se završilo tako brzo da je Panter jedva imao vremena da
registraje šta se dešava. Uspravio se na noge i otišao do stražara koji su
Ba
ležali ispred AV-a. Komadi blistavog metala su virili iz njihovih gradi.
Devojka je stala kraj njega, ispražila ruku, izvukla metalne komade
napolje i pružila ih Panteru da ih pogleda. “Gvozdene zvezde”, objasnila
mu je. “Oružje za bacanje. Uronjene su u snažan otrov koji žrtvu ostavlja
lk
paralisanu i na tri sata nakon što prodre u telo. Deluje odmah.”
Zurio je u nju. “’De si to naučila?” upitao je.
“Od dragih nakaza”, odgovorila je, vraćajući zvezde natrag u džepove
a
svog ogrtača. Pogledala ga je. “Nakaza kao što sam ja.”
Otišla je nazad ka poslednjem stražaru, ostavivši ga da zuri za njom.
nd

Nije znao šta da misli. Možda je mnogo sposobnija nego što deluje, čuo je
kako Logan Tom kaže. Zavrteo je glavom. Bila je nakaza, ali zastrašujuća.
“Maca, a?” pozvao ju je. “Imaš ozbiljne kandže, gospođice Mačkice.”
ow

Mahnula mu je bez osvrtanja, njeni prsti su se zgrčili kao kandže,

“Uvrnuto”, prošaptao je.

***
nl

Dok je Maca stajala dalje sa jedne strane držeći Zeku i ignorišući

ostale, Duhovi su vezali paralizovane stražare i zapušili im usta, vodeći
računa da budu dovoljno čvrsto vezani da ne mogu da se oslobode bez
oa

nečije pomoći. Kada su to završili, Panter i Medved su pretražili barikadu

od napuštenih vozila i brzo pronašli da je jedan deo komada bio zavaren i
prikačen na točkove što je omogućavalo da bude sklonjena sa puta kada
d

se određene kvake pritisnu. Majstor je prišao da im pomogne svojom

stručnošću i za nekoliko minuta otvorili su barikadu i raščistili put.
Zbijeni, Duhovi su stajali i gledali niz put koji se pružao u daljinu,
sumrak je počeo da se spušta sa zamiranjem dana. Niko nije ništa rekao,
sve oči su bile uprte u betonsku traku i magloviti horizont koji je ležao ka
jugu.
“Pa, šta čekamo?” upitao je Majstor.

- 266 -
 Panter je zurio u njega, a onda zavrteo glavom. “Nemamo šanse
protiv celog logora punog naoružanih ljudi.”
“Možemo da uradimo nešto! Imamo AV i oružje. Ne možemo tek tako
da odustanemo od njega! Otišao je sa njima da bi nas zaštitio!” Majstor je
bio uporan. “Sovo? Šta treba da radimo?”
Sova je sedela u svojim kolicima i zurila pravo napred. “Ne znam”,
priznala je. “Zaista ne znam šta bi on očekivao da uradimo.” Panter je
pogledao u ostale, na njegovom tamnom licu ogledala se potištenost koju
je osećao u sebi. Medved je stajao sa jedne strane, spuštenog pogleda.
Sveća je izgledala kao da je na ivici suza. Reka i Lasta su tiho pričale

d
jedna sa drugom, njihovi glasovi bili su suviše tihi da mogu da se čuju.

oa
Niko nije želeo čak ni da prizna to. Svi su znali šta treba da rade, ali su svi
takođe znali da je to bilo samoubistvo. Njegova potištenost se pojačala.
Ovaj vitez čega god, on nije bio njihov problem. Ne zaista. Ne kada se

nl
razmisli o tome. On nije bio jedan od njih.
“Ajdemo”, rekao je. “Ajdemo odavde.”
Krenuo je nazad ka AV-u kada je pogledom uhvatio Kataliju, koja je
w
stajala tamo i gledala u njega, mazeći svoju glupu mačku.
“Šta radiš to?” upitao ju je iznervirano.
do
“Čekam da odete.”
“Čekaš da...” odlutao je. “Ti nećeš sa nama?”
Slegnula je ramenim. “Ja idem po Logana Toma.”
an

“Sama?”
Pogledala ga je svojim tamnim očima. “Izgleda tako.”
Panter je gledao u nju sa nevericom. Da je imala nešto mozga, vratila
lk

bi se u AV ili se popela u kola kao i ostali Duhovi i pobegla odavde.

Krenula bi odmah i ne bi više ni pomislila na Logana Toma. Jedna stvar je
Ba

bila suprotstaviti se trojici tupoglavih stražara. Jurišanje na njihov kamp

pun naoružanih ljudi bilo je nešto sasvim drugo – devojka, ništa manje,
svejedno da li sa kandžama mačkice ili ne. To nije bilo glupo; to je bilo
samoubistvo.
Nije trebalo da razmišlja o ovome ni za trenutak, donoseći ovu
odluku. Trebalo je samo da ode. “Glupost!” promrmljao je.
Otišao je do vozačeve strane AV-a, zavukao se unutra i izvukao
parkan sprej. Onda se vratio do ostalih. “Majstore, ti vozi”, rekao je
dečaku. “Povedi ostale niz put nekih par kilometara i čekajte nas sve dok
ne budete sigurni da se ne vraćamo. Onda vozi dalje. Svi ostaju sa tobom.

- 267 -
Pazite jedni na druge.”
“Pantere!” Sova je prosiktala u neverici. “Ne možeš to da radiš.”
“Izgleda da mogu”, odgovorio je, izbegavajući njen pogled.
“Idem i ja, Pantere”, Lasta je odmah rekla.
“Ne, luda ptičice, ne ideš. Samo ja i ona.” Pokazao je ka Kataliji.
“Samo mi. Mi idemo. Ti ostaješ ovde, ti i Medved, i pazite na ostale.”
“O čemu ti to pričaš?” pitala je Lasta. “Ti i ona? Samo vas dvoje?”
Klimnuo je glavom. “Ako dvoje ne bude dovoljno, onda verovatno
Ba
nije ni četvoro, šestoro ili osmoro. Ne znam. Samo znam da ne ide niko
osim mene i nje.”
“To nije nešto što moraš da radiš, Pantere”, Sova je rekla brzo. “Ovo
je verovatno previše za svakoga, a kamoli za dečaka i devojku. Šta mislite
lk
da možete da uradite? Kako mislite da mu možete pomoći?”
“Ne’am pojma. Ipak, moramo da probamo.” Panter je pogledao ka
Kataliji. “Hej! Gospođice Mačkice!” pozvao ju je. “Jesi ozbiljna u vezi s
a
tim da spasemo tvog velikog batu od onih tupoglavaca? Misliš da imaš
kandže za tako nešto?”
nd

Zurila je u njega za trenutak pre nego što je prišla. Stajala je tamo,

odmeravajući ga. “Misliš da možeš da mi pomogneš?”
Panter se nacerio uprkos sebi. “Pretpostavljam da ćemo to da
ow

otkrijemo, je l’?”
Katalija je dodala Zeku Sovi. “Čuvaj je za mene dok se ne vratim.”
Pogledala je ka Panteru. “Spremna ako si i ti.”
Uprkos oštro izgovorenim molbama koje su ih pratile, otišli su u
pravcu u kome su oni ljudi odveli Logana Toma.
nl

Nijedno nije progovorilo sa onim drugim.

Nijedno nije pogledalo nazad.
oa
d

- 268 -
 DVADESET SEDAM
Logan Tom je bio odveden sa autoputa ka krovovima zgrada
okruženim niskim brdima, oni koji su ga zarobili su se raširili oko njega sa
svih strana da bi ga bezbedno čuvali u sredini. Naterao je sebe da se ne
osvrće za AV-om, kolima i Duhovima, iz sve snage se trudeći da ne brza,
da se koncentriše na trenutak i sačeka svoju priliku. Mogao je da pobegne
u svakom trenutku. Ali bežanje je odmah značilo stavljanje dece u rizik, a
oni je bio ubeđen da mora da pronađe način da to izbegne. Još uvek je

d
postojala mogućnost da Krilka Kus, ko god on bio, hoće samo da
razgovara, da samo potraži njegovu pomoć oko nečega.

oa
Morao je da pruži priliku toj mogućnosti.
Ipak, nagon da uzvrati, da zamahne svom snagom koja se nalazila pod
njegovom komandom zahvaljujući crnom štapu, bio je gotovo suviše

da preokrene ovo u trenu.

w nl
snažan da mu se odupre. Mogao je da razbaca ove ljude kao prah, spali ih
u pepeo i otrči nazad da oslobodi svoje bespomoćne štićenike. Mogao je

Možda. Ali sve što je bilo potrebno bio je samo jedan povik, jedan
ispaljeni metak, jedan nagoveštaj da nešto nije u redu.
do
Ljudi oko njega su se držali na distanci, hodajući opušteno i lako,
prateći čoveka koji je ranije razgovarao sa njim. Ali njihov opušteni stav
bio je samo maska koju su razotkrivali stalni prikriveni pogledi upućeni ka
an

Loganu kada su mislili da ih ne posmatra. Osetio je nervozu u tim

pogledima, ali i nešto drugo – uzbuđenje, nestrpljenje u vezi s nečim što su
ovi ljudi znali a on nije.
lk

Ovo skriveno znanje je najviše mučilo Logana. Viđao je takve

poglede i ranije na licima ovakvih ljudi i oni su uvek označavali svež oblik
Ba

krvoprolića. Ali on je imao svoju posvećenost; imao je štap da ga zaštiti i

svoju obuku kao viteza Reči da ga ohrabri. Šta god da ga je čekalo,
dočekaće ga spremnog.
Prošli su kroz brda, krivudajući pokraj blagih padina ka zgradama,
ostavivši autoput i Duhove za sobom. Niko nije pričao. Logan je u par
navrata pomislio na to da postavi neka pitanja a onda odlučio da ne radi
to. Bolje je da svoju nesigurnost zadrži za sebe.
“Sada pravo napred”, rekao je čovek koji je jedini progovarao.
“Znali ste da dolazim”, rekao je Logan, predomislivši se u vezi s
ćutanjem. “Čekali ste me.”

- 269 -
 Govornik je pogledao ka njemu. “Znali smo i čekali smo. Mi motrimo
na puteve da vidimo ko prolazi. One koji odgovaraju našim potrebama
povedemo sa sobom. Većinu ignorišemo. Ne i tebe, naravno. Znali smo da
si vitez Reči još pre dvadesetak kilometara. Taj štap. Tu nema greške.”
“Dakle zaustavljate samo vitezove Reči?”
Govornik se nasmešio. “Krilka Kus će objasniti.”
Krilka Kus. Čak i samo ime mu je do sada postalo odvratno. Logan je
pazio da mu se bes ne očitava na licu, namerno održavajući prazan izraz
Ba
lica. Krilka Kus će morati da odgovori na mnogo toga. Možda i na više
nego što je očekivao.
Obišli su bedem i Logan je otkrio da se kreće ka zgradi veličine
skladišta koja je delovala kao postrojenje za prodaju i skladištenje. Blede
lk
slike traktora i mašina kojima nije znao imena bile su naslikane na
stranama napravljenim od ploča od talasastog metala, a vetrokaz u obliku
traktora stajao je na zdepastom tornju. Ogromna vrata su stajala otvorena
a
na dužoj strani zgrade ispred njega, grupe ljudi stajale su i pažljivo motrile
na njega sa njenih ivica. Unutrašnjost je bila bledo osvetljena dnevnom
nd

svetlošću koja se probijala kroz vrata i sipala kroz pukotine i rupe na

tavanici i na zidovima. Ustajali mirisi zemlje, đubriva i sena mešali su se u
vazduhu, zarobljenom u niziji između brda.
ow

Iza veće zgrade stajale su druge, male zgrade – kuće, kolibe i obori za
stoku. Iza toga nalazilo se ono što je ostalo od seoceta, čije građevine su
se raspadale, odavno napuštene i zapuštene. Proučavao je ruševine za
trenutak, a onda pogledao nazad ka većoj zgradi. Zemlja oko zgrade bila je
blatnjava i utabana, kao da je tu stalno prolazilo mnogo ljudi. Logan nije
nl

video te ljude i pitao se zašto.

Stigli su do otvorenih vrata i ulaza u skladište i čovek koji ga je
oa

vodio pokazao mu je da stane. “Čekaj ovde”, rekao je.

Ostavio je Logana da stoji među ostalim ljudima i ušao u skladište.
Logan je pogledao ljude oko sebe. Svi oni držali su oružje upereno u
njega, nelagodnost se ogledala na većini lica. Logan je odlučio da im ne
d

pruža više razloga za brigu. Seo je tamo gde se našao, prekrštenih nogu,
štapa položenog preko krila.
Nekoliko minuta kasnije, glavni se vratio. “Uđi unutra. Krilka Kus te
očekuje.”
Logan se uspravio na noge smešeći se. “Potpuno sam?”
Čovek se nasmejao. “Naravno. On nije drugačiji od tebe.” Namignuo

- 270 -
je. “Videćeš.”
Logan se opirao porivu da pretvori namigivanje u nešto drugo i
prošao kroz prolaz u mešavinu senki i prigušene sunčeve svetlosti. Oči su
mu naporno radile da se prilagode na promenu dok je pretraživao
unutrašnjost. Isprva gotovo ništa nije video, ali polako je počeo da
razaznaje ogroman otvoreni prostor opkoljen jednostavnim tribinama koje
su bile postavljene uza zidove. Prazan prostor bio je ostavljen između
tribina i ulaza u zgradu i mogao je da vidi da je pod ispred tribina bio
izrovan. Prevrnuta zemlja je bila pažljivo izgrabuljana, gotovo sa ljubavlju,
bila je meka i rastresita.

d
Arena, pomislio je.

oa
Prošao je kraj tribina i zakoračio u sredinu otvorenog prostora. Čovek
je sedeo na sedištima sa njegove desne strane. Podigao je ruku u pozdrav.
“Stigao si!” pozvao je, zvučeći nesumnjivo radosno zbog toga. “Umorni

nl
putnik je pronašao put!”
Ustao je i prišao mu, zviždukajući nešto. Bio je krupan, mnogo
krupniji od Logana, a njegove tamne, naborane crte lica nagoveštavale su
w
da je bio i stariji. Imao je dugu crnu kosu i zapuštenu, tešku bradu. Ali čak
ni kosa ni brada nisu uspevale da sakriju ožiljke koji su mu prekrivali lice
do
kao paukova mreža. Jedna grupa se u živahnim crvenim linijama protezala
od usta do onoga što je ostalo od desnog uva. Druga je išla dijagonalno
preko usta. Obrve su mu izgleda bile spaljene.
an

“Radovao sam se ovome”, dodao je, razvukavši osmeh. “Zapravo, bio

sam prilično nestrpljiv. Ne mogu to da poreknem.”
Bio je obučen u komotnu sivu i crnu odeću koja je bila pocepana i
lk

izlizana, ali su mu otvoreni nabori i poderotine u odeći odgovarali. Nije

nosio oružje, ali možda nije imao ni potrebe za tim: u desnoj ruci nosio je
Ba

crni, runama izrezbaren štap identičan Loganovom.

“Ja sam Krilka Kus”, krupni čovek je objavio. Pogledao je u njegov
štap i njegov osmeh se iskrivio. “Da li si iznenađen što si otkrio da sam
jedan od tvojih?”
Logan je klimnuo glavom. “Ako misliš na to da si vitez Reči,
pretpostavljam da jesam.”
“I trebalo bi. Kako si mogao da posumnjaš? Ahil ti nikada ne bi
rekao. On nikada ništa ne govori mojim gostima.” Ahil. To će biti vođa
ljudi koji su ga doveli ovamo. “Nije ni ovog puta.”
“Kako se zoveš?”

- 271 -
 “Logan Tom.”
Krilka Kus je ispružio ruku, ali Loganju je ignorisao. “Nisam doveden
ovde uljudnim pozivom, zato hajde da pređemo na stvar. O čemu se ovde
radi?”
Krupni čovek se nasmejao, hrabro se pruživši da lupi Logana po
ramenu. “O čemu? Ovde se radi o – svemu!” Ispružio je ruke široko, a
smeh mu se produbio. “Svemu što je važno na ovom od boga
zaboravljenom svetu, u ovoj paklenoj zoni ubijanja koju naseljavaju
Ba
demoni, nekad-ljudi i grozote previše užasne da imaju ime. Radi se o tome
da napuštamo živote kao što pacovi napuštaju brod koji tone. Radi se o
tome da smo primorani da ponovo izgradimo te živote u liku naših
neprijatelja. Radi se o tome ko će umreti a ko preživeti u danima koji su
lk
pred nama.”
Zastao je. Ožiljci na njegovom licu su bili jasno uočljivi. “Radi se o
tebi i meni, Logane. Jer kada svedemo stvari na suštinu, mi smo oni koji se
a
računaju.”
Logan je zurio u njega. Krilka Kus je mogao biti pogrešno shvaćen
nd

kao neko ko je približno normalan da nije bilo njegovih očiju. Bile su to

oči koje je Logan odmah prepoznao, jer ih je već video jednom ranije, pre
deset godina, kako zure u njega sa Majklovog lica onog dana kada ga je
ow

ubio.
Zavrteo je glavom. “Nemam predstavu o čemu pričaš.”
Krilka Kus je klimnuo glavom, kao da Logan jednostavno govori ono
što on već zna. “Daj mu vremena. Sada, hajde da vidimo da li mogu da
pogodim ko si ti. Koji od vitezova koji su još u životu. Preostala nas je još
nl

samo nekolicina, znaš. Samo šačica, a to su stare vesti. Pusti me da

pogodim. Putuješ sa decom. To mi se sviđa. Čovek koji ima decu bori se
oa

za još nekoga osim samo za sebe. I voziš modifikovanu Munju S-150 AV.
To govori da imaš talenta, veštine koje drugim ljudima nedostaju. Trebalo
bi da si onaj koji je uništio logore za robove svuda po srednjem delu
zemlje, oslobađajući zarobljenike tako da mogu da odjure i pronađu druge
d

koji će ih zarobiti tako da mogu da ponovo postanu robovi. Jesam li u

pravu?”
“Verovatno. Kako znaš za mene?”
“Glasine dopiru ovamo, ako umeš da ih čuješ. Vesti putuju na razne
načine. Stigao sam ovamo pre pet godina da pružim otpor. Borio sam se
celim putem od istočne obale dok su okeani rasli a primorje bivalo

- 272 -
poplavljeno i gradovi na njemu tonuli. Borio sam se celim putem kroz
gradove u unutrašnjosti nakon toga i gledao ih kako padaju, jedan po
jedan, pred armijama koje su vodili demoni. Uklonio sam dobar deo
demona i nekad-ljudi dok se to dešavalo i dopadalo mi se da to radim. Ali
uvek ih je bilo još, uvek je bilo drugih. Umorio sam se, Logane.” Zastao
je. “Zar to nije ono što se desilo i tebi? Zar se nisi i ti umorio?”
“Odavno”, složio se Logan. Mračna sumnja je počela da se stvara.
“Zato si pobegao na zapad da pobegneš od svega toga. Preko planina?”
“Kroz prevoje.”
“Severno, putovao si kroz ono što je nekada bila Montana?”

d
Krupni čovek se nasmešio. “Znaš ko sam, zar ne? Pronašao si ona

oa
jadna stvorenja koja obožavaju planinske duhove i ispričali su ti za mene.”
Logan je klimnuo glavom, potvrdivši svoje sumnje. Ovo je bio
odmetnuti vitez Reči o kome su mu Pauci pričali kada je prelazio preko

nl
planina na svom putu na zapad nedeljama ranije. Ovo je bio čovek koji je
pobio trideset njih zato što su se suprotstavili njegovom prolasku.
“Čuo sam da su napravili grešku što su te naljutili, pa si ubio
w
nekoliko desetina iz odmazde.”
“Ne iz odmazde”, Krilka Kus ga je ispravio sa zamišljenim pogledom.
do
“Da ih naučim lekciji. Moja reputacija nije nešto što mogu da dozvolim da
svako kalja – sigurno ne gomila Paukova. Da se glasina o tome proširila
bio bih gotov. Nisu imali prava da me izazivaju. Zato sam od njih napravio
an

primer. Do vremena kada sam se smestio ovde, spreman da započnem sa

pripremama, to se pročulo. Oni koji su dolazili da mi se pridruže već su
znali da neposlušnost neće biti tolerisana. To mi je uštedelo dosta
lk

vremena. Ti bi isto uradio na mom mestu. Nemoj da se pretvaraš da je

drugačije.”
Ba

Bilo je mnogo odgovora koje je Logan mogao da mu pruži, ali blistavi

sjaj u očima ovog čoveka nagoveštavao je da nije spreman da ih sluša.
Zato je slegnuo ramenima kao da mu je svejedno. Nije mu bila potrebna
rasprava. Jednostavno je morao da ode odavde. “Šta hoćeš od mene?”
upitao je.
“Šta hoću od tebe?” Krupni čovek se iznova nasmejao. “Pa, Logane!
Hoću da mi se pridružiš! Hoću da stojiš kraj mene kada dođe vreme da im
se suprotstavimo!”
“Da se suprotstavimo kome?”
“Našim neprijateljima! Demonima i nekad-ljudima! Vojskama koje

- 273 -
dolaze ovamo da nas unište! Probudi se i omiriši ruže, Logane! Ruše
utvrđenja jedno po jedno. Porobljavaju ili ubijaju stanovnike. Uništavaju
sve. Na kraju, doći će ovamo da pokušaju da urade isto. Ali otkriće da to
neće biti tako lako kada dođu.”
Nagnuo se napred zaverenički. “Spremam se za njih već skoro tri
godine. Vežbao sam svakog dana, radio na tome da načinim sebe
nepobedivim. Testirao se. Mi smo u loncu u kome sirova vrelina borbe
očvršćuje naš metal. Prolazimo kroz vatru i izlazimo čistiji i jači. Još
Ba
otporniji. Kada dođu, demoni i nekad-ljudi i bilo šta drugo što želi da me
uništi, ja ću biti spreman za njih.” Zastao je. “Sada sam spreman.”
“Zašto ne možeš da obaviš to sam?” Logan je upitao tiho. “Deluje mi
da ti je do sada dobro išlo.”
lk
Krilka Kus mu je uputio oštar pogled. “Ne razumeš.”
Logan je klimnuo. “Možda ne. Možda bi trebalo da mi objasniš.”
“Dobro je kad je jedan, ali dvojica su bolja. Dvojica bi podelila teret
a
borbe, učinila je lakšom, podnošljivijom.” Njegov glas se spustio a pogled
odlutao u daljinu. “Šta uopšte postižeš, Logane? Putuješ tamo i ovamo,
nd

napadaš jedan logor za robove za drugim, boriš se sa jednom ili drugom

grupom nekad-ljudi, suočavaš sa par demona i šta ti to donosi? Koliko ti je
bolje sada nego što ti je bilo pre deset godina? Koliko je bolje onima
ow

kojima si pokušao da pomogneš? Neće potrajati, znaš. Tvoja sreća. Tvoja

odlučnost. Pre ili kasnije, moraće da popuste.”
“Dao sam zakletvu da ću služiti Reči”, Logan je rekao. “Radim ono
što mogu tamo gde mogu. Nema svrhe sedeti i čekati da te neprijatelj
pronađe. Moraš da izađeš i pronađeš ih. Moraš da ih uništiš pre nego što
nl

oni imaju priliku da unište tebe.” Oklevao je. “Šta je sa tvojom zakletvom
koju su dao kao vitez Reči? Da li si je zaboravio?”
oa

Krupni čovek je napravio pokret odbacivanja. “To je lažna zakletva

data lažnom bogu. Bilo je to obećanje dato bez adekvatnog razmatranja
posledica. Kakvu pomoć nam Reč nudi? Kakva nada nam je data? Gospa i
Indijanac, gde su oni kada dođe vreme da se borimo protiv naših
d

neprijateljia? Gde je bilo ko od njih? Ne, Logane, ne dugujemo nikakvu

odanost nikome osim sebi.”
Sjaj u njegovim očima se pojačao i imao je gotovo zanesen izgled na
svom licu u ožiljcima. Krilka Kus, šta god da je još bio, okrenuo je leđa
svom životu viteza Reči i prigrlio nešto što Logan još uvek nije uspevao
da definiše. Možda je nosio štap i rukovao silom Reči, ali više nije služio

- 274 -
cilju kom se nekada posvetio.
Logan je zavrteo glavom. “Mislim da ne bi uspelo, ti i ja. Tvoja i
moja borba, one nisu iste. Ti si odlučio da kreneš jednim putem, ali to nije
moj put. Ja moram da sledim svoju stazu.”
“Kada mi se pridružiš, bićeš drugi u komandnom lancu moje vojske.”
Krilka Kus ga izgleda nije čuo. “Obučavao sam svoje sledbenike. Oni su
nepobedivi. Stajaće i boriti se protiv bilo kakve pretnje. Preživeće jer
nemaju strah od smrti, jer su oprobani više puta. Neću dopustiti da umru.
Ima ih na hiljade, i još više onih koji mi dolaze svakog dana. Ako se i ti
priključiš, imaćeš priliku da uradiš nešto što je bitno, priliku da nešto

d
postigneš. Nema više gubljenja vremena i ulaganja napora u one koji to ne

oa
cene. Logori za robove su izgrađeni za ovce. Ti i ja, mi smo vukovi! Mi
stojimo i borimo se! Mi radimo ono što su vitezovi Reči morali da urade
mnogo godina ranije: da ostavimo ovce njihovoj sudbini i ponašamo se kao

nl
ratnici.”
Logan je ponovo zavrteo glavom. “Štapovi koje nosimo su nam dati
da pomognemo tim ovcama. Dugujemo im da to uradimo.” “Ne dugujemo
w
ništa nikome!” povikao je ovaj drugi iznenada, reči su odjekivale od
metalnih zidova zgrade. “Nikome! Pokušali smo tako i nismo uspeli!
do
Gotovo smo bili slomljeni pokušavajući da spasemo te ovce, ta jadna
stvorenja koja neće da se bore za sebe! Potrošili smo dovoljno vremena na
njih!”
an

Logan je znao kuda ovo vodi i nije mogao da uradi ništa da promeni
taj smer. “Ne mogu da ti se priključim”, jednostavno je rekao.
Krilka Kus, porumeneo od strasti, zurio je u njega jedan dugačak
lk

trenutak. “Možda bi želeo da ponovo razmisliš o odgovoru. Kreni sa

mnom.”
Ba

Poveo je Logana do jednog ugla zgrade, pozadi iza tribina gde su

senke bile duboke i slojevite. Tamo se nalazila neka vrsta udubljenja u
zidu, uvučeni deo zida možda više od četiri metara visok i devet metara
dugačak. Logan je jedva uspeo da razazna ono što je izgledalo kao niz
alatki pričvršćenih za metal vezovima i ekserima, pažljivo uređenih.
Krilka Kus je prišao susednom zidu i otvorio kapke da pusti svetlost
unutra.
Logan je zurio. Zid udubljenja bio je ukrašen oružjem, svime od
parkan sprejeva i Tajson flešetnih puški, do noževa, kopalja i mačeva,
gvozdenih zvezdi, otrov-bodlji i drugih. U samom središtu kolekcije bila su

- 275 -
tri crna štapa sa izrezbarenim runama, čija je nekada ispolirana površina
bila mutna i beživotna, njihovi simboli moći sivi i hladni kao pepeo.
Logan je brzo pogledao u Krilka Kusa. “Ne grešiš”, krupni čovek je
odgovorio na neizgovoreno pitanje. “Pripadali su drugim vitezovima Reči,
muškarcima i ženama koji su stajali tu gde ti sada stojiš, muškarcima i
ženama koji su se prepustili tami u svojim srcima. Bili su zamoljeni da mi
se pridruže; odbili su. Cena odbijanja je ponekad mnogo veća nego što i
možemo da zamislimo da će biti.” “Pobio si ih?” Logan je upitao u
Ba
neverici. “Druge vitezove Reči? Pobio si ih?”
Krilka Kus je zavrteo glavom. “Ne onako kako ti misliš. Ne bih to
uradio. To nije ono što sam ja. Ubili su se sami.”
Zakoračio je u stranu tako da se našao pravo ispred Logana. “Zamolio
lk
sam ih da mi se priključe, isto kao što molim tebe. Iz raznih razloga, odbili
su. Bili su glupi. U ovom svetu, moraš da zauzmeš stav. Ne možeš da
odeš. Ne možeš da odbiješ.”
a
Pokazao je ka Loganu. “Ako nisi sa mnom, onda si neizbežno protiv
mene. Možda ne danas, ne odmah, ali nekada da. Potencijal za to postoji;
nd

nema svrhe pretvarati se da je drugačije. Oni koji nisu naši prijatelji su

naši budući neprijatelji. Ne možemo da dozvolimo da nam naši neprijatelji
pobegnu. Bilo bi glupo uraditi tako.” Logan je shvatio srž ovoga, ali još
ow

uvek je imao problema da se pomiri sa onim što je čuo. “Kažeš da su se

sami ubili?”
“U neku ruku. Upotrebio sam ih da odmerim svoju snagu i veštinu.
Dao sam im izbor da mi se priključe ili se oprobaju u borbi protiv mene.”
Logan se gotovo nasmejao. Ako je Majkl bio lud na kraju, Krilka Kus
nl

je otišao dalje od toga. “Naterao si ih da se bore protiv tebe?” Krupni

čovek je klimnuo, više se ne smeškajući. “Ako odabereš da mi se ne
oa

priključiš, onda si odabrao da se postaviš protiv mene. Stvar se rešava

kroz test snage, tvoje protiv moje. Iskušavanje borbom. Da li si napravio
pravu odluku time što si odbio da mi se priključiš ili sam ja insistiranjem
da moraš? Borba do smrti će odlučiti. To nije ništa novo. To je hiljadama
d

godina bio legitiman metod određivanja toga ko je u pravu a ko greši.”

Pokazao je ka zidu. “Ovo troje – i svi ostali čija oružja vise ovde, oni
koji nisu bili vitezovi Reči ali koji su bez obzira na to odabrali iskušavanje
borbom – borili su se i umrli u ovoj areni. Ja sam bio jači, bolje obučen,
spremniji. Ja sam taj koji je opstao.” Zastao je. “Ja sam bio u pravu. Oni
nisu.”

- 276 -
 Savio je ruke preko grudi. “Sada moraš da odlučiš, kao što su i oni.
Da li želiš da me oprobaš?”
Logan je zavrteo glavom, sve veći osećaj bespomoćnosti se skupljao
u njegovom srcu. Trebalo je da pokuša bekstvo ranije; trebalo je da
rizikuje. “Želim da se vratim tamo gde si me našao, da odvedem svoju
decu i nastavim svojim putem. Pusti me da to uradim.” Krupni čovek je
zavrteo glavom. “Odaberi. Pridruži mi se ili se bori sa mnom. To su tvoje
opcije.”
“Ovo nema nikakvog smisla. Kakva je svrha toga da se dva viteza
Reči bore među sobom? Mi imamo zajedničkog neprijatelja. Pusti me da

d
idem. Pusti me da se borim na način za koji ja smatram da je najbolji. Ja

oa
ću ostaviti tebe da radiš isto. Zašto ne možemo to da uradimo?”
Krilka Kus mu je uputio skrušen osmeh. “Zato što je borba način na
koji mi sve sređujemo, Logane. Zato što se svet približava kraju i bitka za

nl
njegov spas je izgubljena. Ono što nam je preostalo, u vremenu koje nam
je preostalo, jeste prilika da se odmerimo. Da li ćemo da stojimo unaoklo
čekajući da umremo kao ovce koje tako nestrpljivo želiš da spaseš? Ili
w
ćemo da umremo boreći se kao ljudi kakvi jesmo? Ti znaš odgovor. U
svom srcu, znaš. Mi smo poslednji i najbolji. Koliko smo dobri?
do
Postavljeni jedan protiv drugoga, možemo da otkrijemo istinu.”
Logan je zavrteo glavom. “Neću da se borim sa tobom. Neću to da
radim.”
an

“Mislim da hoćeš. Mislim da ne poznaješ sebe toliko dobro kao što

misliš.” Spustio je ruke i dunuo u pištaljku koja mu je visila oko vrata.
“Iskušavanje borbom, do smrti. Imaš jedan sat da se pripremiš. Ahil će ti
lk

praviti društvo do tada. Nemoj da pokušavaš da pobegneš. Ako to uradiš,

već znaš šta će se desiti tvojoj deci. Biće na tvojoj savesti. Ako me
Ba

pobediš, biće ti dozvoljeno da ih odvedeš i odeš. To je kod koji sam

uspostavio i moji ljudi će ga slediti.” Zavrteo je glavom. “Više bih voleo,
naravno, da si mi se priključio. Ali i ubiti te takođe će biti uzbudljivo.
Imaš jedan sat.” Krenuo je da se udalji, pozivajući Ahila i stražare koji su
već odgovarali na zvuk pištaljke. “Ono što nas ne ubije čini nas jačim,
Logane Tome”, doviknuo mu je preko ramena. “To je stara izreka. Probaj
da razmisliš o tome.”
Logan ga je gledao kako nestaje u senkama, izgubljen za sve. Na
kraju je bio Majkl. Bilo je ludilo.

- 277 -
 ***
“Rešeno je?”upitao je Ahil tiho, prilazeći kraj njega. “Suočićeš se sa
njim u borbi?”
Logan ga je zgađeno pogledao. “Izgleda da on misli da hoću.” Zavrteo
je glavom. “Ne razumem. Zašto ga slediš?”
Ahilovo lice bilo je mrtvački bledo ispod čupave crne kose. “Zar nije
očigledno? Zato što je nepobediv.” Pokazao je ka zidu sa oružjem. “Zato
što preživljava u borbi protiv svih koji mu se suprotstave. Niko nije uspeo
Ba
da ga pobedi. Niko nikada neće. Ni demoni ni nekad-ljudi. Čak ni drugi
vitezovi Reči. On je preveliki zalogaj za sve njih.”
Uputio je Loganu dugačak pogled. “Videćeš. Uskoro će biti preveliki
zalogaj i za tebe.”
lk
Ahilov osmeh bio je skrušen kada je pogledao u stranu. “Ne poznaješ
ga kao mi, mi koji ga sledimo. Pružio nam je nadu, kada nade nigde nije
bilo. On je onaj koji će nas sve spasti.”
a nd
ow
nl
oa
d

- 278 -
 DVADESET OSAM
Panter je provirio kroz žbunje koje ga je skrivalo od ljudi okupljenih
ispred skladišta, tražeći neki trag koji bi mu rekao šta se desilo sa
Loganom Tomom.
“Koliko dugo je uopšte unutra?” prošaptao je Kataliji.
Ona je zavrtela glavom, jedva uočljivim pokretom, njeno telo bilo je
pribijeno uz zemlju kraj njega.
“Dakle, šta misliš, šta se dešava?”

d
Ponovo je zavrtela glavom.
“Pa šta ćemo da radimo?”

oa
Ona se okrenula u stranu. “Zar nemaš neki plan?” prošaptala mu je
natrag.
“Ne! Mislio sam da ga ti imaš!” Iznervirala ga je, pa se prekorno
w nl
namrgodio. “Što bi’ ja imo plan? Ovo je bila tvoja ideja!”
“Nije bila moja ideja da i ti kreneš sa mnom, to nije.”
“Bila je tvoja ideja da uopšte pođeš!”
Nije mu odgovorila i on se vratio tome da posmatra ulaz u skladište,
tražeći neki pokret u mraku.
do
Ništa. Koliko je on znao, Logana Toma su mogli da ubace u crnu rupu
i da ga zatrpaju.
Ležali su skriveni na uzvišici sa jedne strane ulaza u zgradu, na
an

bezbednoj udaljenosti iza i iznad štala i grada duhova pozadi. Znajući da bi

ih sigurno odmah izdaleka primetili kako dolaze autoputem, odabrali su da
krenu pravo za ljudima koji su uhvatili Logana Toma, rezonujući da ako se
lk

motri na autoput, možda se neće motriti na utvrđenje tih ljudi. Do sada,

delovalo je da su bili u pravu. Nisu videli nikoga i niko ih nije zaustavio
Ba

dok su se kretali kroz klance i ravnice koje su krivudale između brda, na

kraju stigavši do pošumljenog dela u kome su se trenutno nalazili.
Ali sada kada su pronašli savršeno mesto za skrivanje, mesto odakle
su mogli da vide šta se dešava ispod a da ih ne primete, naišli su na
prepreku da ne znaju šta da urade dalje.
Ili bar Panter jeste. Pogledao je u stranu ka Kataliji. Teško je bilo reći
za nju.
Proučavao je njeno lice posuto mrljama. Čudno, na prvi pogled, ali
jednom kada se navikneš na gušterske mrlje, prilično lepo. Bila je
drugačija, isto kao i Tesa – neobična, jedinstvena. Crne kose kao Tesa, ali

- 279 -
imala je bledu kožu kao Kreda. Nije umeo da objasni zašto ga je
privlačila. Naravno, deo toga je bio način na koji se borila. Svaka devojka
koja je mogla da makne trojicu ljudi tako brzo kao što je ona uradila bila
je nešto posebno. Čak ni Lasta nije mogla to da uradi. Proučavao ju je još
malo. Nije mogao da se okrene. Nije želeo. Pitao se zašto se toliko trudio
da natera ostale da misle kako je ona ružna.
Pogledala je iznenada u njega, a usta su joj se izvila u zao osmeh.
“Ne možeš da skineš pogled sa mene, zar ne?”
Ba
Okrenuo se, porumenevši od stida. Glupa nakaza, pomislio je, a onda
se odmah zgrčio nad tim rečima. Nije bilo u redu nazivati je tako, čak i ne
izgovarajući reči, nije bilo u redu misliti o njoj na taj način, još više
nagoveštavati da je na neki način loša samo zbog svog stanja.
lk
Mrzeo je što je pomišljao i izgovarao reči pre nego što razmisli o
njima. Mrzeo je što to radi tako često. Kao kada je Logan Tom doveo ovu
devojku u kamp. Prvo što je uradio bilo je da je nazove nakazom, jezika
a
bržeg od pameti, kao da ne postoji veza između te dve stvari. Lasta ga je
stalno prozivala zbog toga. I Reka, povremeno. To je bilo u redu. Zaslužio
nd

je to. Dobio je ono što je tražio.

“Žao mi je što sam reko one stvari o tebi ranije”, prošaptao je
impulsivno, ne mogavši da natera sebe da pogleda ka njoj dok je to
ow

govorio. “Nije trebalo da te vređam. Nisi to zaslužila. Nisam tako mislio.

Nisam stvarno. Samo sam se ponašo ko glupan.”
“Daj mi tvoj sprej”, rekla mu je u odgovor, gotovo kao da ga nije ni
čula.
Oklevao je, iznenađen njenim zahtevom, ali onda joj je predao svoje
nl

oružje. Maca ga je uzela i zavukla ga brzo pod svoj ogrtač i uradila nešto
što nije u potpunosti video kako bi ga bezbedno pričvrstio unutra.
oa

“’Ej!” usprotivio se. “Šta to radiš?”

Pogledala je ka njemu i namignula mu. “Spasavam te od tebe. Vratiću
ti ga kada ti bude bilo potrebno.”
Ispod njih, otvoreni prostor ispred skladišta je počeo da se puni
d

muškarcima i ženama, svi su bili odrpani i divljeg izgleda, svi su nosili

oružje. Delovalo je kao da su se svi odjednom i niotkuda pojavili, ali
zapravo su izašli iz okolnih zgrada i iz brdovitog terena iza njih. Svi su
pričali i delovali uzbuđeno dok su se kretali napred ka otvorenim vratima
skladišta i kuljali unutra.
“Šta se dešava?” upitao je Panter.

- 280 -
 Maca je pogledala ka njemu, više se nije smešila. “Uskoro ćemo
saznati. Ne paniči. Videli su nas. Tačno su iza nas.”
Zurio je u nju, misleći da se šali, da je ovo samo još jedna njena igra
na njegov račun. Krenuo je da kaže nešto u odgovor, a ona je brzo stavila
prst na usne.
“Ne mrdajte”, naredio je glas.
Panter je osetio kako mu srce silazi u pete.
“Šta vas dvoje radite tu?” upitao je drugi glas.
“Samo tražimo nešto za jelo”, Katalija je odmah odgovorila, njen glas
je bio sažaljivo uplašen i očajan. “Nismo mislili ništa loše. Molim vas,

d
gospodine, nismo jeli već danima.”

oa
“Ulični klinci”, rekao je još jedan glas. “Ova je nakaza. Pogledaj joj
lice. Ne dodiruj je.”
Panter je počeo da se okreće. “Rekao sam vam da se ne mrdate”,

nl
rekao je prvi glas, sada bliže i hladna cev oružja je dotakla njegov obraz.
“Samo nas pustite da idemo, gospodine”, Katalija je molila,
zaplakavši.
w
“Ne bih rekao”, rekao je prvi glas. “Ne dok ne otkrijemo nešto više o
vama. Mislim da je bolje da krenete sa nama. Ustajte. Polako.”
do
Panter je bio besan. Znao sam da nije trebalo da joj dam ‘sprej’!
“Požurite”, požurivao ih je drugi. “Propustićemo šou.”
Cev puške se sklonila sa Panterovog lica.
an

Dok su dečak i devojka ustajali, Katalija je postrance uputila Panteru

pogled i ustima formirala reči “veruj mi”. Onda je rekla preko ramena
njihovim zatočiteljima, dok joj je glas drhtao. “Kakav šou, gospodine?”
lk

Nadam se da znaš šta radiš, Panter je pomislio kiselo.

Ba

***
Kada je sat vremena dodeljenih Loganu gotovo isteklo, Ahil mu je
doneo iznošen i oštećen komplet oklopa za telo, koji je očigledno bio često
korišćen. Delovi oklopa bili su iskrivljeni, a nekoliko njih je napuklo na
pola. Logan je rekao Ahilu da ne želi oklop, da čak ne želi ni da se bori,
ali ovaj je insistirao na tome da ga on obuče. Krilka Kus će nositi i oklop i
ne želi da dozvoli bilo kakvu razliku u zaštiti ili naoružanju koji će jednom
ili drugom borcu doneti prednost. Svaki će biti identično obučen i
naoružan.
Logan je dopustio da mu nameste oklop – grudne i leđne ploče,

- 281 -
štitnike za nadlaktice i podlaktice, kao i za natkolenice i kolena sa
pločama koje su se preklapale na spojevima ramena, ruku, kukova i
butina. Oklop je bio lagan i snažan, legura usavršena u zadnjim danima
bitke koja je dovela do kraja organizovane vlade i njihove armije. Majkl je
imao jedan komplet. Logan nije.
Nakon toga je ostao da stoji sam, oklop za telo je bio čvrsto
pričvršćen oko njega, štap je držao obema rukama dok je stajao okrenut ka
zidu sa oružjem, razmišljajući o tome kako ovo ne bi trebalo da se dešava,
Ba
da u tome nema smisla. O tome je razmišljao još od trenutka kada je
saznao šta Krilka Kus namerava, pa čak i sada, kada je bilo jasno da je
vreme da to uradi, nije mogao da natera sebe da prihvati stvarnost situacije
u kojoj se našao. Čak i kada je začuo zvuke glasova van zgrade, dok su se
lk
njihova jačina i intenzitet pojačavali, a onda i unutra, pretvarajući se u
povike i krike nestrpljenja; čak i kada je čuo zvuke čizama kako se penju
na tribine i ritmičan ohrabrujući pljesak; i čak i kada je kakofonija postala
a
tako jaka da je prigušila sve ostale zvuke i ostavila ga prekrivenim
talasima divljine i mahnitosti, nije mogao da pronađe čvrsto tlo da stane na
nd

njega. Nalazio se na moru, nasukan, i izgledalo je da se sve oko njega

udaljava.
Kako je trebalo da se pripremi za bitku za koju nije bio zainteresovan
ow

da vodi? Pitanje se kotrljalo i vrtelo sa blistavim navaljivanjem sunčevih

zraka koji su se probijali kroz mračne oblake. Odjednom se upitao da li će
se ovde sve završiti za njega – njegova služba Reči, njegovi napori da
pronađe i zaštiti dečaka po imenu Soko, njegova briga o Duhovima, svi
nezavršeni poslovi u njegovom životu. Vitezovi Reči nisu dugo živeli, ali
nl

on je nekako uvek verovao da će imati više vremena od ovoga.

“Spremni su”, Ahil je rekao iznenada, prilazeći mu.
oa

Logan se okrenuo ka čoveku, sa malim osmehom na licu i znao je da

niko ni na sekund nije pomislio da je ovo nešto što će moći da izbegne.
“Šta treba da radim?” upitao je.
“Izađi u arenu. Krilka će te čekati. Ostalo zavisi od vas dvojice.”
d

Ahil se povukao nazad. “Srećno.”

Ono što je zapravo hteo da kaže, Logan je znao, bilo je Zbogom.
Pogledao je još jedan, poslednji put ka zidu sa oružjem, zamišljajući
na trenutak muškarce – a možda i žene – koji su ih nosili u borbu.
Pogledao je još jednom tri štapa izrezbarena runama koji su pripadali
drugim vitezovima Reči, tupe i beživotne na svojim vezovima, moć je

- 282 -
nestala iz njih sa životima njihovih nosilaca. Oni sigurno nisu želeli ovo
više od njega. Bilo je sramotno što su ovako završili. Krilka Kus ih je
pobio da uveri samog sebe u svoju srčanost. Pobio ih je da bi njegovi
sledbenici poverovali da je on nepobediv. Sve u šta se zakleo da će raditi
kao vitez Reči bilo je izvrnuto. Logan je osetio kako bes polako počinje da
tinja u njemu. To se nikada neće zaustaviti osim ako ga neko ne natera da
se zaustavi.
Osim ako ga on ne zaustavi.
Stegao je šake oko štapa, duboko udahnuo i izašao u arenu.
Urlik koji je pozdravio njegovo pojavljivanje gotovo ga je odbacio

d
unazad. Povici pomahnitalog iščekivanja su se podigli iz grla stotina

oa
muškaraca i žena. Čizme su lupale i udarale po tribinama a ruke tapšale i
lupale po metalnim sedištima. Verni su se okupili da prisustvuju uništenju
od ruku svog vođe, spasioca i iskonstruisanog heroja. Loganu je pripala

nl
muka, strah ga je preplavio. On nije bio imun na ovo drugo i, dok je hrabro
gledao smrti u oči stotinama puta tokom svojih napada na logore za
robove, nikada se nije susreo sa njom pod ovakvim okolnostima. Grlo mu
w
se steglo a stomak okrenuo dok je urlik prelazio preko njega kao okeanski
talas koji će ga povući dole i udaviti ga.
do
Ali ono što ga je sledilo do kostiju bilo je gomilanje proždrljivaca
svuda po tribinama, oko i ispod njih, njihovi tamni oblici bili su pogrbljeni
i meškoljili se nestrpljivo iščekujući ono što će uslediti. Nije ih video
an

toliko mnogo još od kada je dečak Soko, morf lutalica, bio bačen sa zidina
utvrđenja u Sijetlu. Na stotine njih čekalo je na krvoproliće. Čekalo je na
svoju šansu da se goste bolom i strepnjom, mračnim emocijama koje će
lk

proliti borci. Ovo je bila borba između dvojice vitezova Reči i šansa da se
nahrane nikada nije pružala više zadovoljstva. Niko nije mogao da ih vidi
Ba

osim Krilka Kusa i njega. Niko čak neće ni znati da su ovde.

Logan Tom je osetio kako mu se stomak steže na tu pomisao. Krilka
Kus je stajao i čekao na drugom kraju arene. Bio je obučen u crno i sivo,
odeću i oklop za telo, i nosio je svoj crni štap udobno u rukama. Njegove
rune već su sijale bledoplavom svetlošću. Imao je izgled čoveka koji nije
bio ni uplašen ni nervozan. Čekao je bez ikakvog znaka nestrpljenja ili
iščekivanja. Ovo će za njega biti samo još jedna bitka, još jedno ubijanje.
Logan je bio vitez Reči, ali ništa više od toga. Ishod je bio predodređen;
njegova sigurnost ogledala mu se na licu.
Sačekao je sve dok se Logan nije u potpunosti pojavio iza tribina,

- 283 -
stojeći otvoren i izložen u areni, a onda je raširio ruke u otvorenom pozivu.
“Dođi i bori se sa mnom, Logane Tome!” urliknuo je. “Dođi da se oprobaš
protiv mene!”
Publika je urlala, zvuk se odbijao od greda i potresao zidove od
metalnih ploča. Proždrljivci su se peli jedan preko dragoga u pokušaju da
priđu bliže. Logan je pogledao ka otvorenim vratima kroz koja je došao
ranije, još uvek pomišljajući na mogućnost bekstva. Ljudi koji su služili
Krilka Kusu bili su uglavnom sabijeni u ovom skladištu kako bi posmatrali
Ba
spektakl i bilo je malo šanse da će ga neko sprečiti da stigne do Duhova
ako uspe da se domogne vrata. Ali da bi to uradio, moraće da se probije
kroz desetak redova ljudi i žena i okrene leđa Krilka Kusu. Kakvu je šansu
imao da se probije?
lk
Odustao je i pogledao svog protivnika. Njegovo lice sa mnogo
ožiljaka blistalo je od iščekivanja, crni štap je sada bio uperen ka njemu,
ispružen i spreman za upotrebu. Logan je zavrteo glavom i krenuo da kaže:
a
“Zašto ne možemo dragačije da...”
Uspeo je da izgovori toliko pre nego što je vatra Reči, kojom je
nd

rakovao njen propali sluga, udarila u njega silinom malja i poslala ga

naglavce unazad. Silina napada bila je šokantna. Bol je prostrajala
njegovim telom a dah je izleteo iz njega u snažnom, kratkom uzdahu.
ow

Gotovo je ispustio svoj štap; samo su ga instinkti i očajanje sprečili da to

uradi.
Ali napad je imao još jedan efekat. Gurnuo je u stranu sve oklevanje
i sumnje, sprečio u trenu bilo kakvo drugo razmatranje osim jednog. U
njegovoj glavi reči su vrištale na njega, grubo mu naređujući.
nl

Preživi!
Njegova obuka i instinkti su preuzeli stvar i on se otkotrljao natrag na
oa

noge u jednom tečnom pokretu. Nije se zamarao time da se odbrani protiv

onoga što je sledilo. Umesto toga je napao. Prizvao je magiju i poslao je u
letu preko arene na Krilka Kusa svom snagom koju je uspeo da prikupi.
Gledao je kako pogađa krupnog čoveka, razmrskava se o njega i svojom
d

silinom ga primorava da se zatetura.

Ali nije uradila ništa više. Nije ga bacila na zemlju kao što je Logan
nameravao da se desi. Nije slomilo njegovu odbranu i dalo mu razlog da
preispita svoje samopouzdanje. Ako išta, to ga je samo učvrstilo. Odbio je
udarac, uspostavio ravnotežu i podigao ruke u trijumfu, gotovo kao da je
verovao da je već pobedio.

- 284 -
 Gomila je urlala svoje odobravanje i lupanje nogama i pljesak su se
pojačali. Nevidljivo raštrkani među njima, proždrljivci su jurnuli i povukli
se kao divlji psi.
Logan je ponovo bio na nogama, držeći štap zaštitnički pred sobom,
sa postavljenom odbranom. Krilka Kus se široko osmehnuo, pozivajući ga
bliže, izazivajući ga. Dvojica ljudi kružili su jedan oko drugoga, fintirajući,
svako je tražio slabosti u prilazu onog drugog. Logan je, odbacivši svoju
nesigurnost zajedno sa nadom da će biti u stanju da natera svog protivnika
da posluša razum, bio odlučan da brzo završi sa ovim.
Ali Krilka Kus je bio taj koji je prvi napao, ponovo bez upozorenja,

d
nije delovalo da će uraditi bilo šta drugo osim da se malo pomeri. Gađao

oa
je u Loganova stopala, vatrena kugla je poletela sa donjeg kraja njegovog
štapa, okrznula tlo i okružila Loganove članke, progorevši kroz njegove
čizme i bacivši ga na kolena. Krupni čovek je odmah nastavio drugim

nl
udarcem, ovaj put ciljajući Loganovu glavu. Logan je odbio udarac u
poslednjem momentu, boreći se na kolenima, nesposoban da se podigne,
utrnulih nogu i stopala. Izbacio je plamen Reči iz svog štapa u obliku štita
w
koji je slomio udarac usmeren na to da mu otkine glavu i ponovo se
zaljuljao nazad ka svojim beživotnim petama.
do
“Hajde, Logane Tome!” Krilka Kus je povikao ka njemu. “Sigurno
možeš bolje od ovoga!”
Ruganje se začulo iz gomile u odgovor, zvižduci, povici i bockanja
an

svih vrsta. Logan ih je jedva čuo, boreći se da se pokupi svoje rasute

misli, da se podigne na noge. Gubio je ovu bitku. Morao je da uzvrati
napad ka Krilka Kusu. Šta ga je Majkl naučio što bi mogao sada da
lk

upotrebi? Šta je to što će ga održati u životu?

Krupni čovek je ponovo napao, vatra iz njegovog štapa je ponovo
Ba

odbacila Logana unazad, ovaj put skroz u prvi red tribina. Grube ruke su
ga odgurnule natrag, pesnice su tukle i čizme udarale po njegovim leđima i
ramenima. Tek se oslobodio kada ga je plamen ponovo progutao. Njegova
odbrana bila je slaba i nefokusirana, njegova koncentracija razbijena
bolom i šokom pred onim što mu se događala, pao je na kolena, hvatajući
vazduh, boreći se sa talasom mučnine. Osetio je kako se prvi proždrljivac
penje ka njemu, njegov dodir bio je hladan kao vlažno lišće po vreloj koži.
Učini nešto! Viknuo je sebi.
Ali nije mogao da smisli šta bi to nešto moglo da bude.

- 285 -
 ***
“Molim vas, gospodine, šta se tamo dešava?” Maca je upitala svojim
uplašenim glasom male devojčice. Podigla je rake i pokrila njima uši.
“Tako je glasno.”
Panter je hteo da prevrne očima, ali ih je zadržao čvrsto upravljene ka
skladištu kraj koga su prolazili na svom putu ka kakvom god zatvoru u
koji su oni koji su ih zarobili planirali da ih smeste. Metalni zidovi zgrade
tresli su se promuklih povika i tutnjanja stopala. Dom se podizao iz otvora
Ba
za ventilaciju i kroz pukotine među metalnim pločama, a blistava bela
svetlost sevala je kroz duboki mrak skladišta. Tela su se tiskala na ulazu,
blokirajući bilo kakav pogled na ono što su se svi okupili da gledaju.
Nije imalo veze da li je mogao da vidi ili ne, Panter je pomislio.
lk
Mogao je u dovoljnoj meri da pretpostavi sa kime je to imalo veze.
“Ne moraš to da znaš”, jedan od muškaraca se brecnuo na devojku,
dok je drugi za svaki slučaj gurnuo Pantera. “Samo nastavi da hodaš.
a
Požuri!”
nd
“Propustićemo sve!” njegov prijatelj je ljutito promrmljao. “Celu
stvar!”
Prošli su kraj ulaza u zgradu, zašli za ugao sa jedne strane i krenuli ka
nizu koliba poređanih iza. Panter je imao nož u svojoj čizmi, ali nije mogao
ow

da smisli kako da ga dohvati, pa čak ni šta da radi sa njim ako to i uradi.

Bio mu je potreban sprej, ali on je bio u Macinom ogrtaču. Ispod koga
njihovi zatočitelji nisu ni pomislili da pogledaju, dodao je ogorčeno. Bili
su tako uplašeni od njene bolesti, šta god da su mislili da ona jeste, da su
nl

proverili samo njega. Tupoglavci, pomislio je.

Stigli su do koliba. “Dobro, nećete dalje”, rekao je jedan i krenuo
napred ka najbližim vratima i uklonio lanac koji je visio zakačen na
oa

metalnu kuku.
“Hoćete da nas zaključate unutra?” Maca je upitala užasnuto.
“Tako je, gušterska faco”, rekao je, uputivši joj bistar osmeh. “Ne
d

treba uopšte da se brineš da...”

Zamahnula je rukom i gvozdena zvezda se zabila u njegove grudi. Pao
je kao pokošen. Drugi čovek je zurio u neverici, a onda pokušao da
podigne oružje. Do tada se druga Zvezda već zarila u njegov vrat.
Udahnuo je jednom, zgrabio svoje grlo i pao.
Ni Panter ni Maca nisu rekli ni reč dok su uvlačili ljude u najbližu
kolibu, zatvorili vrata i zaključali ih tako što su uvezali lanac oko kuke.

- 286 -
 Onda se dečak okrenuo ka njoj. “Znala si da će ovi tupoglavci da nas
zarobe i pustila si da se to desi?”
“Kako smo drugačije mogli da priđemo ovako blizu?” Pogledala je ka
njemu. “Šta? Možda si mislio da možemo da se provučemo a da nas ne
vide? Zar ništa ne znaš? Kako si uspeo da preživiš do sada?”
“Uspevao sam ja sasvim fino da preživim i pre nego što si se ti
pojavila!” povikao je na nju.
Zavukla je ruku u ogrtač, olabavila vezove, izvukla parkan sprej i
dodala mu ga. “Evo. Možda ćeš moći i sad da preživiš, ako vodiš računa
šta ja radim.”

d
“O, znači sada imaš plan?”

oa
Navukla je kapuljaču tako da joj lice bude sakriveno. “Naravno.
Uđemo, nađemo ga i izađemo. Kako ti to zvuči?”
Zurio je u nju. “Zvuči idiotski.”

nl
“Nije. Imamo faktor iznenađenja na svojoj strani.”
Još malo je zurio u nju a onda uzdahnuo. “Ne znam što bih išta
očekivao od tebe. Dobro, ajmo.”
w
Krenula je napred gegajući se preko otvorenog zemljišta.
do
***
Logan Tom je ponovo bio na nogama, magija Reči ponovo prizvana iz
njegovog štapa, njegova pocepana odbrana ga je štitila najbolje što je
an

mogla. Proždrljivci koji su probali da ga progutaju bili su odgurnuti u

stranu, bačeni natrag na tribine. Ništa od toga nije značilo da će ostati živ
još pet minuta. Sa druge strane, Krilka Kus je već slavio, ponovo mu se
lk

rugajući, vrebajući ga kao što grabljivac vreba ranjenu zver. Logan je znao
da mu je potreban plan, način da uhvati krupnog čoveka spuštenog garda,
Ba

način da poništi njegovu snagu i moć. Trebalo mu je da se podseti svih

lekcija kojima ga je naučio Majkl u vezi sa borbom prsa u prsa. Ali ranjen
i u bolovima, boreći se sa sobom da se ne preda, uvideo je da mu je teško
da se bilo čega seti.
“Logane Tome! Da li si još uvek tu?” Krilka Kus se nasmejao,
fintirao napad zabavljajući se i iskoračio u stranu od zamišljenog
kontranapada. “Mislim da nećeš moći još dugo! Da li hoćeš da brzo
završimo sa ovim? Ili želiš da se i dalje razvlačimo?”
Previše siguran u svoju pobedu, otkrio je nešto što nije nameravao.
Logan ga je posmatrao kako fintira i kako se povlači, fintira i povlači i

- 287 -
shvatio je da postoji obrazac po kome se kreće. Ako bude bio u stanju da
to iskoristi, možda će još uvek imati šanse.
Ne odajući ništa u vezi sa stanjem svog uma ili o svojim namerama,
počeo je da prilazi svom protivniku. Kus nije mogao da bude siguran šta
on radi; napredovanje naizgled nije ukazivalo na napad. Ako je i ličilo na
nešto, više je podsećalo na potčinjavanje, na prihvatanje sudbine.
“Gotov si, znači?” povikao je. To je bilo ono što je očekivao, ono za
šta je verovao da Logan želi. “Baci štap i obećavam ti da će biti brzo!”
Ba
Još uvek se poigravajući sa svojim zarobljenikom, počeo je ponovo
da fintira i da se povlači.
Samo ovog puta ga je Logan čekao. Onog trenutka kada je Krilka Kus
započeo svoju fintu, Logan je brzo prizvao magiju i poslao je zujeći u
lk
prostor u koje će, sada predvidljivo povlačenje, odvesti ovog drugog.
Krupni čovek je zakoračio pravo u nju. Pokušao je da u poslednjem
trenutku promeni pravac kretanja, svestan onoga što se dešava, ali već se
a
pomerio i bilo je suviše kasno. Blistava vatra Reči se zabila u njega,
uhvativši ga punim udarcem, potpuno ga oborila s nogu i otkotrljala u
nd

prašinu.
Logan je odmah jurnuo na njega, jurišajući kroz prostor koji ih je
razdvajao, koristeći svoju magiju ne za napad, kako bi ovaj očekivao, već
ow

da se zaštiti. Kao što je i predvideo, Kus ga je napao sa mesta na kome je

ležao, pokušavajući da ga zaustavi usred trka. Ali njegova odbrana je
izdržala, podržana adrenalinom koji je strujao kroz njega i njegovom
odlučnošću. Začuo je urlik publike svuda oko sebe, zvuk koji ga je ovog
puta ohrabrio jer je odao njihovu zbunjenost neočekivanim obrtom
nl

događaja.
Onda se našao nad Kusom, koristeći svoj štap kao toljagu, udarajući
oa

njime naniže ka njegovim rukama i telu kratkim, hitrim udarima, sa

namerom da probije njegove napore da ga blokira. Bio je dovoljno uspešan
da čuje Krilka Kusa kako stenje od bola, još uvek opružen na leđima na
zemlji, nesposoban da se podigne na noge. Logan mu neće dozvoliti da se
d

podigne. Nije smeo, ako je želeo da preživi. Mogao je da oseti

proždrljivce svuda oko sebe, kako se penju preko njih obojice, kako
navaljuju i hrane se ostacima njihove mračne borbe. Pojačao je napad,
udvostručivši svoje napore, plamen Reči je sevao sa oba kraja njegovog
štapa u odgovor na njegov bes. Plamen je kuljao i iz krajeva Krilka
Kusovog štapa, ali on nije uspevao da ga usmeri.

- 288 -
 Onda, možda, u očajanju, krupni čovek se zakotrljao ka Loganu,
jednom rukom ga uhvatio za noge, u pokušaju da ga obori. Odbacio je bilo
kakvu šansu da ga napadne štapom, držeći ga uz telo slobodnom rukom,
oslanjajući se umesto toga na svoju ogromnu snagu. Povio je glavu među
svoja povijena ramena, štiteći je najbolje što je mogao i počeo da kidiše na
manjeg čoveka. Logan je već gubio ravnotežu, u nemogućnosti da se
oslobodi.
Kada je pao, Krilka Kus je odmah skočio na njega, udarajući po
njemu štapom i pesnicama. Udarci su eksplodirali po Loganovoj glavi i za
trenutak je pomislio da će izgubiti svest. Preživeo je većinom zahvaljujući

d
instinktima i obuci, zabivši glavu u rame krupnog čoveka dok su mu prsti

oa
napipali čvor osetljivih nerava na debelom vratu protivnika. Krilka Kus je
huknuo i vrisnuo, trzajući se da se oslobodi. Njegovi napadi na Logana su
prestali dok su se kotrljali zemljanom arenu isprepletanih ruku i nogu,

nl
povici muškaraca i žena na tribinama su se ponovo podigli u krešendo.
Kus je bio veći i jači, ali Logan, ne tako veliki i jak, znao je više o
samoodbrani. Držeći prste učvršćene na vratu svog neprijatelja, podigao je
w
glavu iz pogurenosti kojom se štitio i glavom lupio krupnog čovek po licu,
slomivši mu nos. Kus je zbunjeno zaurlao a krv je prsnula po obojici.
do
Što je još važnije, poluslep i u očajničkom bolu, popustio je svoj
stisak kojim je držao Logana.
Logan se odmah oslobodio, zateturavši se na noge pre nego što je Kus
an

mogao da ga zaustavi. Plamen je buknuo celom dužinom njegovog štapa,

zaslepljujuće plavobelo blještavilo koje je izazvalo kolektivan uzdah kod
onih koji su posmatrali. Upotrebivši i poslednje atome snage koje je
lk

mogao da prikupi, Logan je lupio plamenim štapom dragog čoveka po

glavi. Glava se povila unazad, a Krilka Kus je zadrhtao. Probijajući svoj
Ba

put kroz jato proždrljivaca koji su iznenada skrenuli svoju pažnju, Logan je
celom dužinom štapa jako udario po prstima svog protivnika, prvo na
jednoj šaci a onda i po dragoj, slomivši nekoliko. Kus je vrisnuo još
jednom, ispustio svoj štap iz uništenih šaka i sklupčao se u loptu.
Proždrljivci su se zarojili oko njega mahnito kao crna, umršena masa
senki.
Urlik okupljenih muškaraca i žena zamro je do tihog zujanja u
neverici. Logan ih je ignorisao, stojeći nad svojim neprijateljem –
neprijateljem koga nije želeo u početku ali koga je sada prihvatio kao
takvog. Krilka Kus je još uvek pokušavao da dođe do daha, pokušavao je

- 289 -
da izgovori reči koje su bol i šok blokirali.
Logan se sagnuo bliže. “Ubij me”, prošaptao je ovaj, stisnutih zuba,
besnih očiju fiksiranih na njega. Odbacio je u stranu proždrljivce koji su
pretili da ga progutaju, njegovo tamno lice se krivilo od straha i gađenja.
“Učini to brzo, pre nego što me pojedu živog!”
Logan je oklevao. To je bilo ono što bi ovaj uradio njemu da su im
mesta bila zamenjena. To je bilo pametno uraditi. Pogledao je u gomilu,
pogledao u njihova lica i video da oni to očekuju. Odjednom mu je pripala
Ba
muka, magija se komešala u njemu u ujednačenim, silovitim talasima. Ubij
ga. To bi bilo tako lako.
Umesto toga on se uspravio, dohvatio štap koji je Krilka Kus ispustio
i bacio ga u stranu. “Ovo ti više neće biti potrebno”, odgovorio je, povijen
lk
tako da ovaj može jasno da ga čuje. Šutnuo je proždrljivce, razbacujući ih
nazad na tribine. “Nakon ovoga se nećeš pretvarati da si nešto što nisi.”
“Uloviću te!” prosiktao je ovaj. Mračno lice u ožiljcima bilo je
a
iskrivljeno od besa. “Pronaći ću te i ubiću te, gde god da odeš. Prvo ću
pobiti tvoju decu. Sve njih! Uradiću to pred tobom!”
nd

Logan se sagnuo bliže. “Bolje se nadaj da me nikada više ne sretneš.”

Krilka Kus mu se nacerio, sa grimasom posmrtne maske, a onda mu
pljunuo u lice. Trenutak kasnije Logan je osetio kako nešto oštro probija
ow

njegov list i goreći ulazi u njega. Spustio je pogled upravo kada je drugi
čovek povlačio svoju ruku i video kako mu strelica viri iz noge.
Otrov-bodlja.
Proždrljivci su se istog trena vratili, komešajući se ovog puta oko
Logana.
nl

Tada je izgubio kontrolu, udarivši celom dužinom svog štapa po

desnom kolenu drugog čoveka, smrskavši ga. Krilka Kus je glasno
oa

zajecao. Logan je oklevao za trenutak, a onda mu slomio i levo koleno.

“Pronađi me ako možeš!” ispljunuo je. Proždrljivci su postali tamna
masa na krajevima njegovog vidokmga. Glava mu je zujala od magije i
svet oko njega je buknuo, kao sjajna crvena izmaglica. “Ulovi me ako
d

hoćeš! Ali moraćeš da puziš da bi to uradio!”

Nesvesna onoga što se dogodilo, gomila je slavila njegovu pobedu,
navijala i pozivala ga po imenu. U njihovim glavama, on je već zauzeo
mesto Krilka Kusa. Postao je njihov novi nepobedivi. Stajao je nepomično
usred te kakofonije, zurio u starog vođu, vatra njegovog štapa je jurila
gore-dole kao živa stvar. Proždrljivci su izgleda bili negde drugde. U glavi

- 290 -
mu je bilo mutno i bio je dezorijentisan i sve oko njega počelo je da gubi
oblik i formu.
Okrenuo se ka publici. “Izlazite napolje!” zavrištao je.
Kada su oni oklevali, čekajući da vide šta će uraditi, okrenuo je štap
prema njima i zavitlao plamenove na tribine, paleći sve ono što je moglo
da gori. Oni koji su trenutak ranije oklevali sada su leteli dole preko
sedišta, bežeći ka izlazu i sigurnosti sveta van zgrade. Logan ih je
proganjao svojom vatrom, napola lud od besa i ljutnje.
Misli su mu bile mračne i destruktivne. Neka vrsta borbenog ludila ga
je preplavila, u potpunosti mu oduzevši razum.

d
Oni su životinje! Ništa sem životinja!

oa
Njegov um je posrtao a telo se krivilo. Otrov se već probijao kroz
njegov organizam. Povukao se dalje unutra da bi se zaštitio, zatvorio je i
zaključao vrata, obavio lance i spustio grede.

nl
Životinje!
Spali ih sve u pepeo!
w
***
do
Panter i Katalija, skriveni pod jednim delom tribina pod koje su se
uvukli nakon što su se provukli kroz otvor među metalnim pločama na
zadnjem delu zgrade, posmatrali su poslednji deo bitke između Logana
Toma i Krilka Kusa kroz prostor među nogama publike. Kada je vitez Reči
an

okrenuo vatru svog štapa na publiku, bacili su se unazad i pribili se uz pod

dok je vatra zahvatala drveni deo tribina a ljudi počeli da se bore među
sobom da pobegnu. Vrelina i plamenovi su se prelili preko njih i zgrada je
lk

poprimila crveni odsjaj peći. Za nekoliko trenutaka gotovo svi su nestali.

Kroz dimnu zavesu mogli su videti Krilka Kusa kako leži opružen u centru
Ba

arene i Logana Toma kako stoji sam, naslanjajući se na svoj štap,

nesigurno se teturajući.
Katalija je zgrabila Panterovo rame da mu privuče pažnju, a onda se
uspravila na noge. Zajedno su se probili napolje iz tribina, izbegavajući
vatru i vrelinu, žureći da stignu do viteza Reči. Niko nije pokušavao da ih
zaustavi. Nije bilo nikoga da to pokuša.
Panter je pogledao ka zidu sa izloženim oružjem iza njih dok su
prolazili. Većina je bila oprljena ili istopljena, plamenovi su lizali drvene
kundake i drške, sam zid bio je umrljan sivilom. Samo su tri štapa sa
izrezbarenim runama delovala kao da to na njih nema uticaja, njihove

- 291 -
glatke površine bile su potpuno crne i plamenovi nisu uspevali da ih
oštete.
Izvukli su se iz tribina i potrčali preko arene ka vitezu Reči. On ih
izgleda nije video kako dolaze, jedva da je bio svestan njihovog prisustva
kada su stigli do njega, pogled mu je bio dalek i prazan dok se borio da
stoji uspravno.
“Logane”, devojka ga je pozvala.
Stigla je do njega pre Pantera i bez oklevanja se spustila i izvukla
Ba
otrov-bodlju. “Drži ga, Pantere!” naredila mu je.
Pocepala mu je nogavicu i otvorila ranu, ružnu ljubičastu modricu
koja je već otekla u čvor. Panter, sa obe ruke prebačene oko viteza Reči,
zavrteo je glavom. Otrov-bodlje su uvek bile fatalne. Nije bilo leka. Ali
lk
nije to rekao, nije rekao ništa. Samo je gledao kako Maca pravi povez oko
noge iznad rane, a onda petlja po džepovima svog ogrtača tražeći malu
tubu sa mašću koju je nanela na čvor, pokrivši ga oblogom i uvezavši ga
a
trakom.
“Ovo će pomoći da zaustavi širenje otrova”, rekla je objašnjavajući.
nd

“Hajde da ga izvedemo odavde.”

Prebacivši ga preko ramena sa obe strane, dečak i devojka su počeli
da ga vode preko arene ka izlazu. Panter je u jednoj ruci držao parkan
ow

sprej, spreman da ga upotrebi. Ali nekolicina muškaraca i žena koji su

preostali napolju pobegli su sa njihovim dolaskom.
“Težak je ko tuč”, promrmljao je, boreći se da drži Logana uspravno.
Sa druge strane, Maca je klimnula, njeno lice u mrljama se
zacrvenelo.
nl

“Možda neće uspeti da se izvuče, znaš.” Panter je pogledao ka njoj.

“Većina ljudi ne bi.”
oa

Usne su joj se stegle. “On nije kao većina ljudi.”

Tu nije bilo rasprave. Panter je stegao svoj stisak oko viteza Reči,
njegov um bio je preplavljen slikama bitke kojoj je upravo prisustvovao.
Ne, Logan Tom definitivno nije bio kao većina ljudi.
d

- 292 -
 DVADESET DEVET
Ostavivši Larkina Kvila da se vrati nazad preko Redonelin Dipa svom
domu, da tamo sačeka njihov signal da im je potrebno da se vrate, Ejndžel
i njeni vilinski saputnici još jednom su krenuli ka vrhu Siring. Bilo je
kasno jutro kada su krenuli svojim putem na sever, ali putovanje se
pretvorilo u nešto što Ejndžel nije očekivala.
“Koliko još treba da idemo?” upitala je ona Simralin nakon što je
dovoljno vremena prošlo da počne da se brine o tome.

d
“Samo još nekoliko kilometara”, odgovorila je vilin devojka,
gledajući preko ramena sa svoje pozicije na čelu, nesposobna da sakrije

oa
svoj smešak.
Ejndžel je pogledala napred. Bilo je planina, ali nalazile su se u
daljini i nijedna od njih nije bila posebno drugačija. Pretpostavila je da
w nl
jednostavno ne vidi ono što bi trebalo da vidi, da je vrh Siring izgubljen u
većoj masi ili prljavoj izmaglici koja je visila kao mrtvački pokrov preko
većeg dela onoga što je ležalo pred njima, podsećanje na to koliko je
njihov vazduh bio zagađen.
Kretali su se bez mnogo priče, napredujući onoliko koliko su mogli
do
kroz zemlju koja je bila zagušena suvim stabljikama korova i žbunja među
kamenim ravnicama i liticama. Ejndželine misli su odlutale ka njenom
starom životu i Džoniju, a onda ka maloj Ejli, njenoj savesti osuđenoj na
an

propast. Odrpanac nije imao mnogo prilika da bude ta savest, iako je na

rekla tokom njihovog prvog susreta da je ovo bio cilj koji je sama sebi
nametnula. Stvorenje koje je u proseku živelo trideset dana, a ponudilo se
lk

da bude glas razuma vitezu Reči – vilin-stvorenje koje pokušava da

pomogne ljudskom biću. To je delovalo neprikladno i nekako tužno. Želela
Ba

je po stoti put da je mogla da nađe neki način da spase svoju sićušnu

prijateljicu.
Sada su se nalazili usred divljine, na zemlji u kojoj nije bilo zgrada,
puteva ni bilo čega živog. Ništa većeg od glodara koji je promolio glavu iz
svoje jazbine ili ptice koja kruži na nebu. Teška, mrtva stabla drveća rasla
su u gustim, koštanim skupinama, kao da su tražila utehu jedno u drugome
na kraju. Trava je bila šiljata i siva od bolesti i smrti. Prašina je gusto
ležala na tlu svuda, planine su se pomaljale mračne i goletne, ništa bliže
sada nego što su bile pre sat vremena.
“Koliko tačno još ima do vrha Siring?” Ejndžel je upitala nestrpljivo.

- 293 -
 Simralin je stala za trenutak, otkačila svoju mešinu sa vodom i uzela
dugačak gutljaj. “Pešice, oko dve nedelje. Vazdušnom linijom više od sto
pedeset kilometara.” Pokazala je glavom ka planinskom lancu. “Sa druge
strane ovoga.”
Ejndžel je zurila. “Dve nedelje! Mi nemamo dve nedelje!”
Simralin je klimnula glavom. “Ne brini. Bićemo tamo pre mraka.”
Ponovo je prebacila mešinu preko ramena. “Videćeš, Ejndžel. Tragači
znaju kako da stignu tamo kuda žele na načine koji drugi ne znaju.”
Ba
Enigmatični komentar kome je Ejndžel osetila potrebu da se
suprotstavi, ali odlučila je da to ne radi. Pogledala je ka Kirisinu, koji je
slegnuo ramenima i tako pokazao svoje nerazumevanje ali u isto vreme je i
delovao uveren da njegova sestra može da uradi ono što je potrebno.
lk
Ejndžel je poželela da može da ima takvo poverenje u nekoga, ali nije ga
imala čak ni u sebe.
Nastavili su još neko vreme, ne više od pola sata, stigavši do širokog,
a
gustog šumarka ogromnih, starih četinara, njihove nekada zelene iglice
postale su sive usled prirode i elemenata. Bio je to čudan prizor, drveće
nd

koje se pruža kilometrima u svim pravcima, naizgled skroz do nižih padina

planina na zapadu. Bez oklevanja, Simralin ih je povela pravo u njihov
centar, hodajući puna samopouzdanja, njena plava kosa bila je svileni
ow

drhtaj u maglovitoj noći. Ejndžel i Kirisin su je sledili, nijedno ne

progovarajući ni reč. Šuma je bila duboka i tiha i njena praznina je bila
prisustvo samo po sebi. Takva mesta su mučila Ejndžel, koja je više
volela kamenje, cigle i beton grada. U gradu se znalo kojim putem se ide.
Ovde ništa nije ukazivalo na to u kom pravcu se ide. Drveće je blokiralo
nl

planine. Izmaglica je prelamala sunčevu svetlost. Sve je izgledalo isto.

Onda se, naglo, teren promenio od prašine i žbunja u neravno tvrdo
oa

tlo sa koga je vetar odneo sve. Među četinarima bilo je čudnih, iskrivljenih
stabala sa šiljatim listovima i korom koja se gulila. Bilo je i visokih šikara,
nekih i viših od dva metra. Za nekoliko minuta, zašli su duboko pod nove
krošnje i Ejndžel je bila beznadežno izgubljena. Njene ruke su se stegle
d

oko štapa, ohrabrivši je da nije u potpunosti nemoćna. Ali šuma je i pored

toga nastavljala da joj se približava, preteći da je uguši, da je liši sve njene
moći.
“Mrzim ovo”, promrmljala je.
Kirisin je pogledao ka njoj i klimnuo, ali nije rekao ništa.
Ejndžel je upravo počela da se pita da li ovo vodi bilo kuda kada se

- 294 -
drveće otvorilo pred njima i našli su se na ivici široke, plitke klisure koja
je okruživala kamenitu ravnicu u kojoj su dve gomile žbunja prekrivale
jedan par četvrtastih predmeta; ono što je nekada mogla biti treća gomila
ležala je razbacana po kamenju u blizini.
Po prvi put, Simralin je oklevala, njeno čelo se namrštilo od brige.
“Trebalo bi da ih bude tri”, rekla je, većim delom sebi, ali dovoljno glasno
da je njeni saputnici čuju. “Šta se desilo sa trećim?”
Ejndžel se primakla za nekoliko koraka, odmah do ivice klisure i
provirila u ona dva koja su još uvek bila pokrivena. “Da li su to nekakve
korpe?” upitala je iznenađeno.

d
Simralin je klimnula glavom. “Jesu. Ali trebalo bi da bude još jedna.

oa
Čekajte ovde.”
Prešla je preko klisure, sišla u nju i popela se sa druge strane, a onda
krenula ka odbačenom žbunju, gledajući napeto u tle. Kada je dovoljno

nl
videla, pogledala je po okolnoj šumi a onda ka njima. “Nisam sigurna.
Zemljište je suviše kamenito da mogu jasno da pročitam. Jedna osoba, čini
mi se. Ali može ih biti i više. Ne razumem ovo. Mi u ovom trenutku
w
nemamo tragače koji su krenuli ovamo.”
Kleknula je, proučavajući tragove po drugi put. “Ništa posebno u vezi
do
sa ovih par tragova koje mogu da razaznam.” Zavrtela je glavom. “Ako su
ovo bili demoni, mogla bih da nađem tragove onog velikog što liči na
mačku. Ali ako je samo bio drugi...” Odlutala je. “U redu. Dođite.”
an

Ejndžel je prešla tamo sa Kirisinom i stajala posmatrajući tlo tako

tvrdo i kamenito da joj nije reklo apsolutno ništa. Nije mogla da razume
kako je Simralin razaznala onoliko koliko jeste. “Šta se dešava?” upitala
lk

je. “Šta radimo ovde?”

“Izvuci jednu od onih korpi”, odgovorila je. “Kirisin može da
Ba

pomogne. Uklonite sve što nađete upakovano na dnu, razdvojte i raširite

po zemlji. Ne pokušavajte da sklopite bilo šta od toga. Ostavite to meni.
Vratiću se za trenutak.”
Otišla je nazad do klisure, napolje sa druge strane i napolje ka drveću
sve dok je više nisu mogli videti. Ejndžel je pogledala ka Kirisinu i
zajedno su prišli najbližoj korpi, iščupali opale grane i žbunje koje su je
skrivali – Ejndžel je palo na pamet dok su to radili da bi ovakvo skrovište
funkcionisalo samo u odnosu na nekoga ko gleda odozgo na njih, ne u
odnosu na nekoga ko naleti na njega – i pogledali u unutrašnjost korpe.
Korpa je bila podeljena na četiri odeljka, međusobno povezanih delova

- 295 -
koji su razdvajali unutrašnjost i služili kao potpora za stranice. Čvrsto
umotan komad materijala bio je nabijen na dnu zajedno sa raznim
konopcima, metalnim kopčama i crevima.
“Šta je ovo?” Ejndžel je upitala dečaka.
Kirisin je zavrteo glavom. “Ne znam. Nikada nisam video nešto
ovakvo.”
Zajedno su ispraznili sadržaj korpe na tlo, položivši sve delove
razdvojeno kao što im je Simralin rekla da urade. Materijal je ispao
Ba
nekakva lagana tkanina koju Ejndžel nije mogla da prepozna, tanka ali
jaka, prljavosive i bele boje. Razmotana i raširena, poprimila je
prepoznatljiv oblik.
“Ovo izgleda kao balon.” rekla je Ejndžel.
lk
“Balon na vreli vazduh”, Simralin ju je ispravila, izlazeći ponovo iz
klisure. “I to je ono što će nas odvesti tamo kuda idemo.”
Nosila je nekoliko solarnih ćelija i nešto što je izgledalo kao mali
a
motor. Stavila je solarne ćelije u korpu i motor na zemlju pored otvora
balona.
nd

“Ovo je gorionik”, rekla je, pokazujući ka motoru. Zakačila je jedan

kraj creva za izduvnu cev a drugi u otvor na balonu. “On zagreva vazduh i
njime puni vreću, koja se naduvava. Kada se vreća napuni, podiže korpu i
ow

putnike sa zemlje.”
Uključila je prekidač i gorionik je proradio, prekidajući tišinu.
Lagano, balon je počeo da se puni. “Vilin-tragači koriste ove balone za
daleka putovanja. Držimo ih skrivene na šačici mesta sa obe strane
planina. Ljudi su ih izmislili, ali i mi smo uvideli korist od njih. Naši
nl

tragači su počeli da ih primenjuju pre tridesetak godina. Koristili smo ih

čak i pre nego što je vaša vlada pala, ali počeli smo češće da ih koristimo
oa

pošto su ratovi počeli. Postalo je nemoguće kretati se kao nekada. Veći

deo zemlje bio je preplavljen milicijom i mutiranim stvorenjima. Većina
njih bila je opasno otrovna. A i vreme putovanja postalo je važan faktor u
mnogim slučajevima. Baloni su nam pomogli da rešimo ove probleme.”
d

“Vilenjaci koji koriste ljudsku tehnologiju”, Ejndžel je promrmljala,

vrteći glavom.
“Povremeno.” Simralin se osmehnula. “Dovoljno smo pametni da
iskoristimo dobru stvar. Pokazaću ti još jedan primer kada budemo stigli
do vrha Siring.”
Uputila je kratak pogled žbunju nagomilanom sa strane. “Imali smo

- 296 -
tri, ali neko je uzeo jedan. Uzeo je i neke ćelije i gorionik. Sva ta oprema
bila je skrivena pozadi među kamenjem. Samo tragači koji idu daleko
znaju gde se sve to nalazi; teško je verovati da je neko naleteo na njih
slučajno.”
Zavrtela je glavom, okrenuvši se konopcima i kopčama. “Ovamo.
Pomozite mi da pričvrstim ove za balon i korpu”, rekla je.
Pod njenim uputstvima, pripremili su balon i gledali kako se vreća
puni i počinje polako da se podiže sa zemlje. Do tada su je čvrsto povezali
i smestili gorionik i svoju opremu u korpu. Konopci vezani za stara debla i
uvenulo drveće držali su korpu na zemlji dok se propinjala ka nebu. Kada

d
je Simralin bila zadovoljna i smatrala da su spremni, naredila je ostalima

oa
da uđu u korpu, popela se za njima i odvezala konopce, a onda su krenuli.
Madre de Dios, pomislila je Ejndžel.
To nije bilo nalik ničemu što je do tada iskusila. Zemlja je ponirala

nl
dok su se peli naviše u podnevno nebo, drveće, stene, reke i jezera
postajali su sve manji, pejzaž se širio i postajao minijatura. Osim u
trenucima kada je Simralin koristila kompresor da pusti još vrelog vazduha
w
u vreću, bili su okruženi tako dubokom i intenzivnom tišinom da je Ejndžel
delovalo gotovo kao da ostavlja sve užasno u svom životu za sobom.
do
Korpa je lagano njihala na vetrovima, ali je većinom samo visila, mirno i
glatko letela dok je Simralin upravljala ka planinama na severu i zapadu.
“Kako ti se dopada?” tragačica ju je upitala u jednom trenutku.
an

Ejndžel se nasmešila i klimnula. “Da li postoji opasnost da se vreća

izduva?”
Simralin je zavrtela glavom. “Tkaninu smo mi razvili. Vrlo je jaka,
lk

vrlo čvrsta. Kiša joj ne smeta. Čak je otporna i na sečiva. Udar munje je
najveća briga, ali vreme je dobro.” Nasmešila se. “Mnogo je bolje od
Ba

hodanja. Bićemo tamo do zalaska sunca.”

Leteli su ujednačenim tempom ka prolazu u planinskom lancu, vetrovi
su pogodovali letu na severozapad. Ali Ejndžel je uvidela da je Simralin
imala znatno letačko iskustvo, radeći opušteno na tome da održi balon na
kursu koji ih je nosio otprilike u potrebnom pravcu, upravljala udarima po
vreći koji su se javljali i prestajali, otpuštajući male količine vazduha da
uhvati momenat ili podesi visinu. Naučila je da čita i odmerava pokrete
vazdušnih struja i, pošto je prikačila dodatna creva na stranama korpe,
mogla je da menja pravac. To nije bila savršena nauka, čak ni kada je sve
to bilo skrpljeno zajedno. Povremeno bi odlutali sa kursa, ali vilin-tragač

- 297 -
je uvek pronalazio način da ih vrati nazad, okrećući se prvo na jednu, a
onda na drugu stranu.
Časovi su se vukli, prelaz koji očajnički nije odgovarao hitnosti
njihovog poduhvata. Ejndžel je motrila tlo koje su prelazili, tražeći nešto
više od promena u terenu. Znake života. Znake potere. Neku opasnost za
koju je znala da je ne može videti, ali je svejedno bila prisutna. Delovalo
je sigurno leteti stotinama metara visoko kroz vazduh. Ali znala je da je taj
osećaj lažan.
Ba
Stigli su do druge strane vrhova i uhvatili pretežno južne vetrove duž
zapadne strane lanca koji su ih nosili na sever. Vetrovi su se pojačavali i
slabili sa prolaskom popodneva, ponekad navaljivali svom snagom,
ponekad u potpunosti zamirali. Leteli su preko ogoljenog drveća koje se
lk
pružalo kilometrima duž podnožja brda, držeći se podalje od viših vrhova
planinskog lanca, izbegavajući kanjone i tesnace u kojima su vetrovi bili
promenljivi i koji su mogli da ih odbace na litice. Iako je Kirisin bio pun
a
pitanja, njegova urođena znatiželja je zahtevala odgovore koje je njegova
sestra morala da mu pruža, Ejndžel je bila zadovoljna time da samo
nd

posmatra, preferirajući luksuz tišine koji im je ovaj čudesan let pružao.

Tišina se nije lako mogla pronaći u gradu. Sve dok ne budete mrtvi,
naravno, kao Džoni, a onda je to bilo zauvek.
ow

Bližio se zalazak sunca kada su stigli do Vrha Siring. Vetrovi su se

malo pojačali i oni su nailazili na udare koji su ih cimali tamoamo, što je
primoralo Simralin da odustane od napora da odgovara na Kirisinova
beskrajna pitanja i posveti se tome da ih održi stabilnim. Ejndžel je
uhvatila sebe kako se čvrsto drži za ivicu korpe. Svi su odjednom ugledali
nl

prizor snegom prekrivenog vrha, ogromnu ploču od kamena, snega i leda

kako se uzdiže na horizontu dok su se pomaljali iza skupine nižih planina,
oa

njena masa se uzdizala daleko iznad njih; nadvisujući niže planine,

prostrane delove zemlje, iznad svega što se moglo videti golim okom. Bio
je to najveći monolit koji je Ejndžel ikada videla, ali je bio i najlepši.
Ovde je, kao nigde drugde na njenim putovanjima, osim Sintre, vazduh bio
d

čist i bistar i detalji planine i njene okoline su skočili na nju kao naglo
olakšanje. Zurila je u neverici kako je sve što je okruživalo ovog
vulkanskog džina bilo čisto, kao da je ruka Majke Prirode očistila sa ovog
jednog veličanstvenog mesta sve zagađenje i bolest sveta.
Kada je postavila pitanje u vezi sa tim, želeći da sazna kako je to
moguće, Simralin joj je rekla da je to uglavnom zahvaljujući radu vilenjaka

- 298 -
koji su živeli na padinama Raja, ime koje je bilo dato ovoj strani planine.
Njeni roditelji su želeli da vilenjaci naprave naseobinu ovde, ali najviše
što su uspeli da postignu boreći se sa protivljenjem Arisena Belorusa bilo
je da oforme malu zajednicu staratelja. Njih nekolicina je radila sa ono
malo vilin-magije kojom su mogli da upravljaju da pomešaju elemente
zemlje, vazduha i vode da drže podalje trulež i otrove koji su na drugim
mestima bili tako duboko ukorenjeni. Vilenjaci su imali dovoljno veštine
za ovo, iako je postajalo sve jasnije da je to bitka osuđena na propast.
Njihovi napori u Sintri su već postajali uzaludni.
Upravljala je balonom ka livadama koje su prekrivale niže padine,

d
ogromne zelene mrlje istačkane poljskim cvećem za koje je Ejndžel mislila

oa
da više ne postoji. Probala je da se seti kada je poslednji put videla toliko
cveća. Nikada, zaključila je. Čak i u Sintri bilo je ograničeno na male
oblasti. Ovde se protezalo u prekrivačima koji su stvarali raznobojnu

nl
granicu između šuma niže i golog kamenja i leda visoko iznad. Pretražila je
lice planine u potrazi za znakovima života, misleći da će videti neke Vilin-
staratelje koje je Simralin pomenula. Ali nije bilo nikoga.
w
Kada je upitala gde su oni, Simralin je zavrtela glavom. Bilo ih je
samo nekolicina i oni su bili raštrkani po nižim padinama planine. Bilo je
do
malo verovatno da će sresti nekoga od njih bez nekih većih napora.
Staratelji su bili naviknuti na povremeno prisustvo tragača i, većinom,
ostavljali su ih njihovom poslu osim ako nisu pozvani. Nije bilo razloga da
an

ih uznemiravaju.
Sunce je do sada bilo daleko na zapadu, senke su se produžile po
planini u velikim, mračnim mrljama. Boje su nestajale sa sveta a vazduh
lk

postajao sve hladniji. Ejndžel je pogledala ka snegom prekrivenom vrhu;

sve slabije svetlo se odbijalo od ledenog polja.
Ba

“Moraćemo da se negde smestimo pre mraka”, rekla je Simralin. “Ili

ćemo se smrznuti na smrt.”
Usmerila je balon naniže do ivice jedne od livada, ugasila gorionik i
upotrebila zakrilca u vreći. Korpa se nagnula na stranu dok su sletali i
balon ju je povukao po zemlji na kratko pre nego što se vazduh probio
napolje i oborio ga. Troje putnika su se izvukli iz korpe i prikupili tkaninu,
presavivši je onako kako im je Simralin pokazala, sakupivši sve kanape i
vezove. Kada su sve prikupili i rastavili, pokazala im je kako da to smeste
u korpu.
“Niko je neće dirati”, rekla je. “Upotrebićemo je za povratak nazad,

- 299 -
kada završimo ovde. Hajde da nađemo neko sklonište i napravimo nešto za
jelo.”
Pošto su pokupili svoju opremu, povela ih je napred ka grupi četinara
sa desne strane livade, zviždeći tiho u dubokoj planinskoj tišini.

***
Proveli su noć u kolibi koju su staratelji koristili tokom svojih
obilazaka padina planine, malo sklonište smešteno u drveću bilo je gotovo
Ba
nevidljivo sve dok se praktično ne dođe do njega. U skloništu je bilo
slamarica koje su bile savijene i smeštene na policama, kao i nešto malo
namirnica. Posetioci su upotrebili slamarice za spavanje ali su ostavili
namirnice na miru. Do hrane i vode se teško dolazilo, a nosili su dovoljno
lk
svojih tako da nisu morali da uzimaju bez pitanja.
Izlazak sunca se probio, siv i maglovit, što je bila promena u odnosu
na prethodni dan i tip vremena koji se nije često javljao. Posmatrajući
a
uskomešane oblake, Kirisinu je delovalo da će možda čak pasti i kiša.
nd
Doručkovali su, a onda im je Simralin rekla da stave veći deo svoje
opreme u drvenu korpu. Biće im potrebna topla odeća da ih zaštiti na
većim visinama i hrana i voda za tri dana. Za uspon će im trebati jedan, i
još jedan za silazak. To je ostavljalo treći dan za potragu i pronalaženje
ow

Lodena.
“To je dovoljno vremena”, izjavila je Simralin.
“Ako se tamo nalazi”, Kirisin se brzo umešao.
Njegova sestra je slegnula ramenima. “Zašto to ne bismo otkrili?
nl

Upotrebi Vilinkamenove. Sada smo dovoljno blizu da ne možemo da se

odamo ako to uradimo.”
Izašli su napolje, prošli kroz šumu i zakoračili na livadu koja je
oa

pokrivala zemlju naviše odakle je počinjalo golo kamenje a raštrkano

drveće prestajalo. Vazduh je ovde bio ređi i Kirisin je već primećivao da
se teže diše. Ali je u isto vreme bio svež, čist i mirisao je na četinare i
d

hladnoću, tako da mu nije smetalo. Vazduh u Sintri je takođe bio dobar, ali
nije bio tako treperav i živ kao ovde gore.
Kada su se našli dovoljno daleko na otvorenom odakle je jasno
mogao da vidi vrh – vizuelna pomoć nije bila neophodna ali je mogla biti
od koristi kad su već ovde – Kirisin je izvukao vrećicu sa
Vilinkamenovima, prosuo sadržaj na dlan i počeo proces oživljavanja
magije. Imao je bolji osećaj za ono što je bilo potrebno ovog puta, otkrivši

- 300 -
šta treba da radi kada ih je upotrebio ranije u Sintri. Držao je Kamenove
opušteno i lako, njegova ruka se ispružila ka vrhu Siring i on je očistio
svoj um od svega osim od pokušaja da vizualizuje ledene pećine koje mu
je magija prikazala prethodnog puta. Stojeći u senci planine i pod nebom
iznad nje, prepustio se i utonuo u tišinu i samoću.
Zatvorio je oči i povukao se u sebe.
Zamislio je sliku ledenih pećina.
Osećao je njihovu hladnu čvrstu površinu i osećao miris metalnih
vena koje su šarale kroz njihovo kamenje.
Gledao je sunčevu svetlost koja je u svim duginim bojama kuljala

d
kroz pukotine i šupljine, odbijala se i krivila, prošarana blistavim bojama

oa
koje su delovale kao da nisu sa ovog sveta.
Čuo je njihov šapat, kako ga dozivaju.
Ovo poslednje ga je toliko iznenadilo da je gotovo sprečilo njegove

nl
napore da upotrebi Vilinkamenove. Bilo je nečeg zlokobnog u vezi sa tim
šapatom, osećaj da je glas koji ga doziva stvaran, a ne zamišljen – da ga
neko ili nešto zaista priziva.
w
Onda su Vilinkamenovi počeli da svetle, njihova plava svetlost je
oživela u njegovoj sklopljenoj ruci, tanki zraci su se probijali kroz
do
pukotine među njegovim prstima, toplina magije se širila njegovim telom i
ispunjavala ga iznenadnim naletom adrenalina. Sačuvao je prisebnost
koliko je mogao, svoje misli usredsređene, ne dozvoljavajući da ga
an

iznenadno oduševljenje koje je osetio preplavi. Ali bilo je teško. Želeo je

da vrisne od uzbuđenja, da naglasi ono što je osećao. Magija je bila
opijajuća, želeo je da to traje zauvek.
lk

Sekundu kasnije, sakupljena svetlost je jurnula sa njegove pesnice i

krenula ka vrhu Siringa, prelazeći preko livade i poljskog cveća, golog
Ba

kamenja iznad, zdepastih četinara za koje im je Simralin rekla da su

hiljadama godina stari, stigavši do većih visina. U jednoj tački iznad linije
snega, ali tik iznad ivice glečera i njegovih ledenih polja, uronila je u beli
pejzaž, zatvorivši se u azurnoj svetlosti koju su pećine tražile. Video ih je
ponovo, sada jasnije nego pre, zidova izvajanih vremenom i elementima,
tavanice prostrane i osenčene van domašaja svetlosti, otopljeni sneg se
penušao u reci zamrznutoj u sredini, vodopadi su bili zamrznuti u mestu
odakle su padali sa većih visina.
Bilo je tu još nešto – nešto što nije mogao u potpunosti da razazna.
Čučalo je skroz pozadi u najvećoj odaju, stvar koja je ležala i čekala, sva

- 301 -
prekrivena ledom i blistava na srebrnastoj svetlosti. Bila je masivna i
strašna; više ju je naslutio nego što ju je osetio. Nije se kretala, već je
samo čekala. Pa ipak imao je osećaj da je živa.
“Šta je to bilo?” upitala je Ejndžel tiho kada je svetlost
Vilinkamenova zamrla i ponovo su stajali u sivoj jutarnjoj magli.
Kirisin je zavrteo glavom. “Nisam siguran. Delovalo je kao nekakva
statua. Statua urezana u ledu.” Pogledao je ka Simralin. “Da li si je ikada
ranije videla?”
Ba
Zavrtela je glavom. “Nisam bila u tim pećinama. Nisam ni znala da su
tamo.”
Pogledali su jedno drugo još jedan trenutak, a onda je Sim rekla:
“Nećemo naći objašnjenje ovde. Hajde da krenemo.”
lk
***
Ubrzo zatim započeli su svoje putovanje, odvojivši malo vremena da
a
jedu a onda da sačekaju da Simralin pokupi penjačku opremu koja je bila
nd
nabijena u drvenoj korpi koju su poneli iz kolibe. Izvadila je sve za šta su
smatrali da će im biti potrebno, položila sve to na zemlju i objasnila
razloge za svoj izbor.
“Konopci su tu u slučaju da je neophodno da se penjemo. Zavrtnji za
ow

led i štipaljke služe da pričvrste konopce. Cepin služi za kopanje i lupanje

po ledu. Ovi metalni predmeti gadnog izgleda sa zubima su kramponi.
Pričvrstite ih za čizme da možete da hodate po ledu i smrznutom snegu.
Vezovi su na zakopčavanje, otpuštaju se ovde dole kod peta.” Pokazala je
nl

na poslednji predmet. “Budite pažljivi sa ovima. To su rukavice sa

iglicama. Nešto novo. Pogledajte dlanove.” Ponovo je pokazala. “Njihova
površina liči na ježeva leđa. Protrljajte ih uz bodlje, naniže ovako”,
oa

napravila je pokret naniže svojom rukom, “i na desetine tankih iglica će se

zabiti u bilo kakvu površinu da naiđu. Njihov stisak će vas čuvati od toga
da skliznete ili padnete. Vrlo su jake. Popustiće samo ako ih ponovo
d

protrljate naviše. Rukavice se pričvršćuju vezovima na zglobovima tako

da ne mogu slučajno da spadnu.”
“Gde ste sve ovo nabavili?” Ejndžel je upitala.
“Pozajmljivali sa raznih strana.” Simralin se iscerila. “Rekla sam ti da
znamo kada treba da upotrebiti nešto dobro, bez obzira na to ko ga je
izmislio.” Pokazala je ka svežnju glatkih štapova. “Lampe. Prelomite ih i
imaćete svetla sat vremena.” Pokazala je tri lampe. “Solarne baterijske

- 302 -
lampe, imaju najmanje dvadeset i četiri časa rada u kontinuitetu. Takođe,
čizme i rukavice reflektuju svetlost u mraku, za svaki slučaj.” Pokazala je
ka njihovim rancima. “Hrana i voda za tri dana – možda malo više, ako
dođe do toga. Dušeci na naduvavanje i ćebad, sve napravljeno od elijona,
vilinske tkanine, veoma lagane i tople. To je naša oprema za spavanje.
Viziri za led da smanje odsjaj. Ogrtači za sve vremenske prilike. Oružje.
Noževi za sve nas. Moj luk i strele, kratki mač i adzl.” Za ovo poslednje,
pokazala je ka čudnom kratkom koplju sa oštricom na oba kraja i trakom
uvezanom rukohvatu u sredini. “Ejndželin štap. I, naravno, ako sve ostale
propadne, Kirisinov oštar um.”

d
Nakezila mu se. “Bridak kao sablja, kako mi kažu.”

oa
Kirisin je klimnuo glavom. “Mnogo smešno. Šta misliš da li se
Vilinkamenovi mogu upotrebiti kao oružje?”
Razmišljali su o tome za trenutak. “Teško je reći”, Simralin je

nl
odgovorila na kraju.
“Bilo bi dobro da nam nije potrebno nikakvo oružje”, rekla je Ejndžel.
“Ali u svakom slučaju Kirisin nije taj koji treba da se bori.” Simralin se
w
složila, klimajući glavom. “Drži se dalje od bitke ako dođe do toga, Mali
Ki.”
do
Odvojili su vremena da sve još jednom prouče, par dodatnih pitanja
je bilo postavljeno, na njih je bilo odgovoreno i bili su spremni. Ponovo su
spakovali svoju opremu, stavili ih na ramena i krenuli.
an

Peli su se celog jutra, prelazeći livade, prolazeći kroz šume sve dok
nisu stigli gornje ivice linije šume ubrzo nakon podneva. Zaustavili su se
da jedu, zadihani i gladni. Kirisina su bolele butine i leđni mišići.
lk

Pretpostavio je iz Ejndželinog izraza lica da i ona pati. Samo je Simralin

delovala kao da je kod kuće, smešeći se kao da ovaj uspon nije ništa više
Ba

od jutarnje šetnje. Pričala je i smejala se dok su jeli, opisujući im avanture

i iskustvo iz ranijih vremena i mesta koja su se ticala planina, a posebno
vrha Siring.
Jednom, pričala im je, došla je ovde sa malom ekspedicijom u kojoj
je bio i Tragen. Krupni vilenjak, koji je još uvek učio o planinama, peo se
suviše brzo po stazama, previše se napregnuo, izgubio telesnu toplotu,
dehidrirao i onesvestio se. Rekla je da mu ostali tragači nikada nisu
dozvolili da zaboravi na taj događaj; svaki put kada je dolazilo do
penjanja, predlagali su da bi možda trebalo da to izostavi.
Široko se osmehnula, zabacivši svoju plavu kosu unatrag. “Tragen ne

- 303 -
misli da je to smešno, ali on nema smisla za humor. Da ne nadoknađuje to
na drugi način, pretpostavljam da bih morala ponovo da razmislim o našem
odnosu.”
Kirisin je svojoj sestri uputio oštar pogled. “Tragen je u redu”, rekao
je, ponavljajući njene reči. “Za sada.”
Nastavili su ubrzo potom uspon, ostavljajući za sobom i poslednja
stabla i nastavljajući dalje po golom kamenu i šljunku. Staza je potpuno
nestala, a uspon postao strmiji. Kirisin je sve teže disao, ali je znao da je
Ba
vazduh redak i da će mu se pluća posle nekog vremena navići na to. Tako
mu je bar rekla Sim. U svakom slučaju, junački je nastavio dalje,
napredujući za njom dok su vijugali kroz kamenje planine, napredujući ka
snežnom pokrivaču.
lk
Kada su stigli do ivice, Simralin ih je vodila dalje, sve dok nisu stigli
do glečera, sada visoko na planini, vetar je duvao jače, suv i ledeno
hladan. U zaklonu od masivnih stena, naredila im je da stave krampone,
a
navuku rukavice, stave vizire preko očiju i odvežu pijuke za led. Sada su
se kretali još sporije, izašli su iza stena i stali na led. Svuda oko njih,
nd

glečer je mutno svetlucao na bledoj sunčevoj svetlosti. Ranije sivilo se

rasulo na ovim visinama, oblaci su sada bili ispod njih, komešajuća tamna
masa koja je pokrivala kamenje. Ali dan je prolazio, svetlost postajala sve
ow

slabija dok se sunce povlačilo pred nadolazećom tamom. Zapadni horizont,

prelamajući promenu u intenzitetu svetlosti, već je počeo da biva obojen.
“Nema još mnogo!” Simralin im je doviknula kao ohrabrenje. Stala je
desetak metara napred i gledala ka njima.
Kirisin je usporio, tako da se Ejndžel našla kraj njega. Nadao se da je
nl

ona u pravu. Postajalo mu je hladno, iako je bio obučen u opremu za sve

vremenske prilike i počeo je da oseća umor protiv koga se jedva borio.
oa

Prebacio je svoj ranac u novi položaj i ponovo krenuo napred, a onda

shvatio da ga Ejndžel ne prati. Osvrnuo se. Vitez Reči je stajala tamo gde
ju je i ostavio i zurila je niz planinu. Ponovo se zaustavio. “Ejndžel?”
Pogledala ga je, njene oči bile su mutne i daleke, usredsređene na
d

nešto što on nije mogao da vidi. Kao da se nalazila na potpuno drugom

mestu. “Nastavi, Kirisine”, rekla je. “Pridružiću vam se za trenutak.
Moram da proverim nešto. Ne brinite se. Umem da se snađem.” “Sačekaću
te”, brzo je ponudio. “Oboje ćemo.”
Odmah je podigla ruku kada je krenuo ka njoj. “Ne, Kirisine. Moram
ovo da uradim sama. Uradi kako ti kažem. Ti i tvoja sestra idite bez mene.

- 304 -
Uradite ono zbog čega ste došli.”
Krenuo je da se usprotivi, ali video je u njenim očima nešto što ga je
zaustavilo. U njoj se ogledala snažna rešenost koja mu je rekla da je ona
odlučila. Šta god da je nameravala, nije želela da se bilo ko meša.
Oklevao je, još uvek nesiguran, strah mu se produbio. “Nemoj suviše
dugo. Počinje da pada mrak.”
Klimnula je glavom i krenula niz planinu ka gomili stena kraj koje su
prošli ranije. Adios, mi amigo, doviknula mu je. Lo sienio.
Nije imao pojma šta mu govori. Po načinu na koji mu je to rekla –
više sebi nego njemu – nije čak bio ni siguran da li je svesna toga koji

d
jezik koristi. Delovalo je kao da ga briše iz uma dok je izgovarala te reči.

oa
Posmatrao ju je kako odlazi i pitao se da li treba da krene za njom. Nije
mu se dopadala ideja da se ovako dele, da se ne drže zajedno kada su tako
blizu toga da pronađu ono po šta su došli.

nl
Ali većim delom mu se nije dopadalo ono što je čuo u njenom glasu.
Zvučalo je kao da odlazi.
Imao je osećaj kao da se oprašta od njih.
w
do
an
lk
Ba

- 305 -
 TRIDESET
Ejndžel Perez je bila smirena. Osećalaje duboku, prožimajuću
smirenost u sebi, nešto što nije osetila godinama. Nije umela to da objasni.
Nije bilo razloga za to. Ako išta, trebalo bi da je prestravljena, užasnuta
pred onim što je čekalo među stenama ispod. Njeni nervi su morali biti
oštri i izloženi.
Nakon svega, verovatno će umreti.
Ba
Krenula je ka gomili velikih stena, masa tamnog kamenja izgledala je
kao čeljusti zemlje u snežnoj belini koje čekaju da je prožderu. Rune
izrezbarene na glatkoj površini njenog crnog štapa su jarko blistale. Znala
je šta se krije među stenama. Demoni. Ženka sa šiljatom kosom koja se
lk
transformisala u četvoronožni užas i pratila je na sever od njenog doma i
njen saputnik koga je našla u Sintri. Taj par je nekako otkrio njihovo
odredište i sustigao ih. To nije trebalo da je iznenađuje, i zaista i nije.
a
Celim putem je podozrevala da se demoni nalaze jedan korak ispred njih,
nd
još od kada su Ejli i Eriša bile ubijene u Ašenelu. Znala je to zasigurno
kada su stigli do skrovišta za balone i otkrili da jedan nedostaje. Znala je
odmah ko ga je uzeo. Nije bilo načina da odredi da li je to istina, ali je ona
ipak nekako znala.
ow

Još od tada ih je čekala da se pojave, znajući da će se to desiti isto

kao što je znala da će se bitka između njih završiti ovde. Stojeći na padini
dok ih je Simralin uveravala da su skoro stigli do cilja, osetila je prisustvo
demona i znala je da je vreme. Očekivala je to još od kada je pobegla od
nl

poslednjeg napada, duboko u uništenim šumama Kalifomije, gde ju je

samo Ejlino upozorenje spasilo. Ništa nije govorila svojim saputnicima, ali
je čekala to. Sada je došlo do toga. Stigao je sukob za koji je oduvek
oa

verovala da je neizbežan.
Pa ipak, bila je smirena.
Nije želela da Kirisin i Simralin znaju šta se dešava. Ako to budu
d

otkrili, želeće da stanu uz nju. Nisu joj mogli pomoći. Brinula bi za njih,
tražila način da ih zaštiti i tako bi smanjila svoje šanse za opstanak. Te
šanse su ionako bile dovoljno slabe. Ako se bude suočila sa samo jednim
od dvoje, možda će moći da ga ubije ili onesposobi. Ako je oboje čekaju,
najbolje čemu je mogla da se nada bila je brza smrt. Nije gajila iluzije.
Najverovatnije se neće izvući iz ovoga.
Pomislila je kako je čudno što se ne plaši. Bila je preplašena nakon

- 306 -
svog poslednjeg susreta sa ženskim demonom, tako uplašena da je jedva
mogla jasno da razmišlja dok su ona i Ejli pobegle od njenog napada na
merkjuriju 5 na granici sa Oregonom. Tada je znala – znala je – da će
umreti sledeći put kada bude primorana da se sukobi sa ovim demonom.
Dva puta joj je pobegla, ali jedva. Treći put će joj doći glave. Bila je
čvrsta i vešta, ali ovo stvorenje je bilo preveliki zalogaj za nju. Imala je
neverovatnu sreću ranije. Nije mogla da očekuje da će ponovo imati toliko
sreće.
Gotovo da se nasmešila zbog toga. Možda je neizbežnost onoga što je
sledilo iscedila sav strah iz nje. Možda je, sa saznanjem da mora da stane i

d
da se bori, postala rezignirana prema onome što je to značilo. Nije se

oa
plašila umiranja, pa čak ni onoga što je umiranje značilo. Nije se plašila da
se suoči sa ovim čudovištem, ikao će možda patiti na načine za koje je
mislila da su nemogući. Ako je ovo smrt koja ju je vrebala još od rođenja

nl
– kao što je neki oblik smrti vrebao svakoga ako je ovo bilo mesto gde će
se sve završiti za nju, mogla je to da prihvati. Nije mogla da objasni ovu
voljnost da prihvati svoju sudbinu, ali je u njoj našla utehu. Pronašla je
w
uzvišenost.
Stigla je do gomile kamenja i zaustavila se. Bar jedno od njih je
do
čekalo unutra, tik van vidokruga. Onaj vukoliki, onaj koji je služio starca.
Nije se ni trudio da prikrije svoj dolazak. Otkrio se otvoreno, znajući da će
ona reagovati ovako. Ili se, možda, nadao da će probati da beži tako da
an

može da je goni i napadne je s leđa, kao grabljivica koja hvata zeca. Šta
god da je bilo u pitanju, želeo je da ona zna pre nego što umre da ju je
pronašao i da ne može da pobegne. Uživao je u tome da je primora da
lk

očekuje svoju smrt, da zna da nema šansi za bekstvo.

Iznenada je poželela da je Džoni tu, da stane kraj nje. Bilo bi joj
Ba

toliko lakše tako, da zna da je on ovde. Ali onda, pomislila je, možda i
jeste, duhom ako ne i telom. Možda je i dalje bio tu, njen anđeo čuvar.
Prisetila se vremena ne dugo nakon što ju je pronašao – možda je
imala devet ili deset godina – kada joj je rekao da izlazi na duže nego
obično i da će morati sama da ga čeka dok se ne vrati. Odmah je bila
prestravljena, sigurna da se neće vratiti, da će je ostaviti. Bacila mu se u
naručje, divlje jecajući, moleći ga da ne ide, da je ne ostavlja. Pažljivo,
nežno ju je utešio, mazeći njenu dugu crnu kosu, govoreći joj da je sve u
redu, da će se vratiti, da je bez obzira na to šta se desi nikada neće
ostaviti.

- 307 -
 Kada se dovoljno stišala da ponovo bude razumljiva, rekao joj je: “Yo
no abandono a mi niña. Nikada neću ostaviti svoju devojčicu, malena.
Gde god da si, ja ću uvek biti blizu. Možda me nećeš videti, ali ja ću biti
tu. Osetićeš me svojim srcem.”
Pretpostavljala je da je to istina: da je on nikada nije zaista napustio i
da se uvek nalazio u njenom srcu. Mogla je da oseti njegovo prisustvo
kada je bila usamljena ili uplašena ako dovoljno dugo traži. Mogla je da
ohrabri sebe sećanjem na to da je uvek držao reč. Čak i kada je otišao iz
Ba
njenog života i sveta živih, neki suštinski deo njega je još bio tu.
Biće tako i ovog puta. Biće tu za nju.
Prišla je ivici stena i zastala, njuškajući vazduh u potrazi za
demonovim mirisom. Pronašla ga je gotovo odmah, bio je oduran i otrovan,
lk
smrad nečega što je odbacilo u stranu bilo kakvu sličnost sa
čovečanstvom. Vazduh je bio ispunjen njime, slatki, čisti miris planine bio
je zagušen pod njegovim teškim slojevima. Čučao je među kamenjem, još
a
uvek skriven, čekajući je. Mogla je da oseti njegov bes i mržnju i potrebu
da ih zasiti njenom krvlju.
nd

Kako da reši ovo?

Zurila je u crne senke stena, pretražujući krivudave prolaze koji su
vijugali između. Nije verovala da je pametno ući unutra. Bolje je čekati ga
ow

ovde, naterati ga da dođe po nju.

Onda je videla prvog od mnogih proždrljivca kada je skliznuo kao
ulje sa stena, njihove senovite mrlje tečne tame. Delovalo je da im se ne
žuri, njihovo prisustvo je bilo skoro slučajno. Ali tamo gde je u početku
bila samo šačica njih, uskoro ih je bilo na desetine, a onda još nekoliko
nl

desetina više.
Osvrnula se naviše ka padinama planine ka mestu na kome je ostavila
oa

Kirisina i njegovu sestru. Više ih nije bilo na vidiku. Uz malo sreće, više je
nisu mogli ni čuti.
Došlo je vreme da se završi sa ovim.
“Demone!” povikala je ka stenama.
d

A potom je sačekala.

***
Kirisin je sustigao svoju sestru, koja se osvrnula kada je stigao do nje
i rekla: “Gde je Ejndžel?”
Zavrteo je glavom. “Rekla je da ima nešto što mora da uradi.”

- 308 -
 “Da li ti je rekla šta je to?”
“Samo mi je rekla da nastavimo bez nje. Rekao sam joj da možemo
da je sačekamo dok ne završi sa time što radi. Ali nije to dozvolila. Bila je
prilično uporna.” Zavrteo je glavom. “Ne znam, Sim. To mi ne deluje
dobro.”
“Ne, ne deluje.” Njegova sestra je pogledala nazad niz padinu planine
do mesta gde je jedva razaznavala viteza Reči, koja je stajala kraj gomile
ogromnih stena kraj kojih su prošli ranije.
“Šta misliš, šta to ona radi?”
Oklevala je za trenutak a onda rekla: “Mislim da nas štiti. Mislim da

d
želi to da uradi na taj način. Bolje da uradimo ono što kaže. Dođi. Pećine

oa
su tu pred nama.”
Prešli su uspon koji je postepeno bio sve strmiji, oslanjajući se na
krampone i pijuke da nađu oslonac. Bio je spor i naporan put, ali su stalno

nl
išli napred, probijajući se kroz ledeno polje. Kirisin je posmatrao način na
koji je njegova sestra koristila pijuk, kako ga je zabijala u led a onda se
privlačila napred i uradio je isto. Jednom ili dvaput osvrnuo se i pogledom
w
potražio Ejndžel i svaki put ju je našao tamo gde ju je video i poslednji
put, kako smireno čeka na kraju stena. Jednom mu se učinilo da je nešto
do
povikala, ali vetar koji je duvao naniže sa visina prekrio je njene reči.
Ponovo, gotovo da se vratio nazad, imao je jaku potrebu da to uradi.
Ali, bez obzira na to, nastavio je dalje, stavljajući nogu pred nogu,
an

zabijajući pijuk u led i vukući se napred.

Onda je prešao uzvisinu koja je vodila na ravan kameni deo i više
nije mogao da je vidi.
lk

“Kirisine!” pozvala ga je sestra, vičući da može da je čuje od vetra.

Pokazala je napred.
Ba

Ulaz u pećine bio je crna rupa napola zatrpana gomilom kamenja

prekrivenih snegom, ledenice su visile sa malog otvora poput smrznute
zavese. Sa mesta na kome su stajali, delovao je malo i gotovo beznačajno
u odnosu na ogromnu planinu, kao da ne predstavlja ništa više od jazbine
neke životinje. Dok su prilazili bliže, postajao je sve veći, dobijao je
jasniji oblik. Kada su stigli do njega, stali su da pažljivije pogledaju. Bilo
je teško odrediti bilo šta spolja. Ulaz se pružao naniže u planinu, uzak i
dovoljno nizak da su videli da će morati da se sagnu da prođu kroz njega.
Dalje u zadnjem delu delovalo je da se širi, ali zbog senki nisu mogli biti
sigurni. Iza toga, bilo je suviše mračno da bilo šta vide.

- 309 -
 Simralin ga je pogledala. “Spreman, Mali Ki?”
Klimnuo je glavom, nimalo siguran da jeste, ali odlučan da završi sa
ovim bez obzira na sve.
Njegova sestra je izvukla solarnu baterijsku lampu iz svog ranca i
uključila je. Uputivši poslednji pogled Kirisinu, krenula je napred,
pognuvši se da uđe kroz prolaz, osvetljavajući širokim opsegom svetlosti
pomračinu pred njima. Kirisin ju je pratio bez reči, sa svojom lampom u
ruci. Za nekoliko trenutaka bili su unutra, senke i kamen su ih progutali,
Ba
snežne padine planine ostale su za njima.
Na Kirisinovo iznenađenje, put pred njima bio je dovoljno svetao da
im baklje nisu bile neophodne. Svetlost je prodirala kroz pukotine u
kamenu tunela, prelamali su je ledeni prozori koji su bili trajno smrznuti
lk
pod gornjim slojevima snega. Led je prekrivao zidove i tavanicu pećine,
izvajani na isti način kao što su bili u viziji koju su mu Vilinkamenovi
pokazali sada već dva puta, simetrično formirani talasi pružali su se duž
a
zidova i tavanice onoliko daleko koliko se moglo videti. Svetlost se
odbijala o talase u čudnim šarama koje su ležale svuda po površini pećine.
nd

Tu i tamo, sijale su dugine boje, stvorene neočekivanim i slučajnim

prelamanjima, malim čudima u tami.
Pedesetak metara dalje, zamrznuti stub od izbrazdanog leda dizao se
ow

sa poda pećine ka otvoru na tavanici. Vodopad je padao niz rupu u

tavanici pećine u drugim, toplijim periodima, sledivši se u mestu sa
nailaskom hladnoće, stvarajući ovaj čudan stub. Sunčeva svetlost koju je
led usmeravao naniže stvarala je utisak da je stub osvetljen iznutra. Kirisin
se približio i pogledao u led. Unutar njegovih maglovitih dubina, sićušna
nl

stvorenja visila su zaustavljena u vremenu.

Pećine su nakon toga bile sve mračnije, izvori svetlosti su jedan po
oa

jedan nestajali, mrak je prekrivao sve. Solarne lampe su postale

neophodne i put napred se mogao videti samo u delovima kako su zraci
prelazili sa jednog mesta na drago. Hladnoća je postajala sve veća i sve
više ih je prožimala, što se uklapalo u tišinu. Da nije bilo krckanja njihovih
d

krampona po ledom pokrivenom podu pećine i huktanja od njihovog

teškog disanja, ništa se ne bi čulo.
Pred njima, zidovi pećine su počeli da se šire a tavanica da se podiže.
Stalaktiti su kapali i postajali ledom okovana koplja, neka debela kao
ljudska noga, neka su bila duža nego što je Simralin bila visoka. Senke su
se komešale na svetlosti solarnih lampi, a sloj leda koji je prekrivao sve

- 310 -
svetlucao je u bojama koje su igrale kao plamenovi. Iz dubine, još uvek
van domašaja svetlosti lampe, voda je jurila i padala preko kamenja.
Simralin se zaustavila. “Mislim da bi trebalo da upotrebiš Kamenove,
Mali Ki.” Osvetlila je zrakom svoje lampe desno pa levo. “Vidiš? Tuneli
se granaju u nekoliko pravaca odavde. Moramo da znamo kojim putem da
krenemo.”
Kirisin je klimnuo glavom, ali je gledao unaokolo sumnjičavo. Nije
mu se dopadala ideja da proba da prizove magiju Vilinkamenova u ovako
uskom prostom. Ko zna šta može učiniti ispod zemlje? Ali je poslušno
izvukao Kamenove, stavio ih na dlan, podigao pesnicum sklopio oči i

d
zamislio u glavi sliku Lodena. Odgovor je bio tako trenutan da je poskočio

oa
od iznenađenja. Vilinkamenovi su jarko zasvetleli i plava svetlost je
jurnula iz njegove ruke dole niz hodnik pravo napred da osvetli nešto što je
stajalo na sredini masivne odaje, nešto što je više ličilo na noćnu moru

nl
nego na viziju.
Svetlost Vilinkamenova se prigušila i nestala. Kirisin je stajao u tišini
šokiran, zajedno sa svojom sestrom, i zurio naniže u crnu rupu tunela
w
pećine.
“Da li si videla?” prošaptao je, uzdrman.
do
“Videla sam nešto”, odgovorila je. “Ali mislim da nije bilo stvarno.”
“Meni je delovalo stvarno.”
“Ne, bila je to samo statua. Od leda i kamena.”
an

“Bio je to zmaj, Sim.”

Zavrtela je glavom. “Zmajevi ne postoje. Znaš to.”
Pa, znao je, ali nije se zbog toga osećao mnogo bolje povodom onoga
lk

što je video. Gurnuo je Vilinkamenove nazad u džep svog ogrtača,

odjednom poželevši da nosi nešto što bi mu pružilo veću zaštitu.
Ba

“Hajde da pogledamo”, rekla je i još jednom krenula napred.

Sišli su dole niz hodnik, krećući se iz jedne odaje u drugu,
krivudajući sve dublje i dublje u planinu. Zraci njihovih lampi prosecali su
tamu, pružajući im neku sigurnost da neće biti iznenađeni. Vreme je polako
prolazilo, a tuneli i pećine su se nastavljali i nije bilo ni traga od one odaje
i njenog zmaja. Kirisin je počeo da se pita da li je zaista video zmaja.
Počeo je da se pita da li je nadmorska visina počela da utiče na njega i da
li je počeo da viđa stvari koje ne postoje.
A onda su iznenada izašli iz širokog tunela u ogromnu dvoranu i našli
se pred njim.

- 311 -
 Zaustavili su se istog trenutka kada su ga ugledali, sićušne figure u
njegovom prisustvu. Zmaj je bio ogroman, bio je visok bar devet metara,
povijen na sve četiri noge u samom centru dvorane, njegovo telo bilo je
prekriveno krljuštima i rogovima, kožnata krila savijena unazad uz telo,
kandže su se nastavljale na krajevima krivih prstiju, šiljati rep bio je
sklupčan oko zadnjih nogu kao džinovski bič.
Ali njegova usta – ili preciznije, njegove čeljusti – odmah su privukla
njihovu pažnju. Velika glava bila je spuštena tako da su donja vilica i
Ba
dugačak račvasti jezik ležali položeni na podu pećine. Gornja vilica je bila
razjapljena do tačke pucanja, tako da je čovek visine dva i po metra
mogao uspravno da uđe do njegovog grla. Zubi su oivičavali čeljusti u
dvostrukim redovima, gore i dole, od spreda ka pozadi, kao rešetke preko
lk
kapije koja vodi u mračnu tvrđavu.
Kirisin je zurio u čudovište, ukočen. Simralin je bila u pravu: sloj
leda pokrivao je ono što je izgledalo kao isklesani kamen, sve je bilo
a
smrznuto. Nije bio živ, bila je to samo skulptura.
Ali šta je radila ovde?
nd

Iznenada je pogledao u njegove oči, maglovite kugle na strašnom licu.

Drhtaj je prošao kroz njegov vrat i on je uzmakao protiv svoje volje.
– Kirisine Beloruse –
ow

Glas mu je prošaptao, prigušen i bestelesan, glas koji čuo ranije tog

jutra kada je upotrebio Vilinkamenove da pronađe ulaz u pećinu. Dozivao
ga je. Pozivao k sebi.
Povukao je brz udah. “Sim”, prošaptao je. “Da li si čula...?”
“Upotrebi Vilinkamenove”, prekinula je, ne slušajući ga. “Ovo mora
nl

da je mesto na kome se nalazi.”

Kirisin je to već znao. Već je znao mnogo više nego što je želeo. Nije
oa

umeo to da objasni, ne na racionalan način. Jednostavno je znao na način

na koji se ponekad stvari prosto znaju. Po tome kakav je osećaj kada su u
blizini. Po tome kako logika ustupa mesto instinktima. Poželeo je da nije
tako, ali bilo je. Jednostavno je znao.
d

Nije morao da upotrebi Vilinkamenove da otkrije gde se Loden

nalazi. Nalazio se u zmaju.
Ovo je bilo još jedno delo koje je smislila Pancea Rolt Gotrin. Magija
one vrste koja više ne postoji bila je iskorišćena da stvori ovog zmaja i da
se unutra smesti Loden. Zmaj je bio zaštitnik Vilinkamena. Bio je njegov
čuvar i stražar. Ako je neko želeo da dođe do Lodena, morao je da zađe u

- 312 -
zmajevo ždrelo. Morao je da ima vere ili kakav god razuman razlog koji
može da smisli za sebe da ga ovaj pusti da prođe.
Ali kako će znati koga treba da pusti? Morao je da postoji način,
okidač na osnovu koga je utvrđivao ko to treba da bude.
“Loden se nalazi u zmaju”, rekao je svojoj sestri. “Moram unutra po
njega.”
Odmah je zavrtela glavom. “A ne. To je zaista suviše opasno.
Moramo prvo da budemo sigurni.”
Iskoračila je napred da stane pravo ispred zmajevih usta, usmerila
zrak sa svoje solarne lampe kroz redove zuba u grlo. Zrak je osvetlio

d
prednji deo grla i zaustavio se kao da je naleteo na zid.

oa
“Nema ničega tamo pozadi”, izjavila je, naginjući se napred da proviri
unutra.
Kirisin je znao da nije tako. Ali Sim je morala da bude ubeđena.

nl
Zavukao je ruku u džep i izvukao Vilinkamenove. Onda je prišao napred i
stao kraj nje. Dopustio joj je da vidi šta drži, onda sklopio ruku oko
Kamenova, stisnuo oči i ušao još jednom u sebe, u potrazi za slikom
w
Lodena. Brzo je stvorio viziju i još brže je došlo do odgovora. Magija je
počela da svetli u njegovoj pesnici, a njena plava svetlost je eksplodirala
do
ka zmajevom grlu, prošla mesto na kome se svetlost Simralinine baklje
zaustavljala i otišla dalje, prešavši rastojanje suviše daleko da se odredi,
konačno došavši do pijedestala koji je na sebi držao beli dragulj koji je
an

sijao blistavo kao malo sunce.

Svetlost Kirisinovih Vilinkamenova je zamrla i on je upitno pogledao
ka svojoj sestri.
lk

“Dobro”, rekla je. “Ali ja idem sa tobom.”

Zavrteo je glavom. “Mislim da nećeš moći. Mislim da to nije
Ba

dozvoljeno. Ovaj zmaj je neka vrsta psa čuvara. Pancea Rolt Gotrin i njena
porodica su ga verovatno stvorili magijom. Stavili su Loden Vilinkamen
unutra da ga zaštite. Drži podalje svakoga kome nije dozvoljeno da uđe.
Malopre sam se pitao kako će zmaj znati koga da pusti. Mislim da su plavi
Vilinkamenovi ključ. Mislim da je to razlog zašto mi ih je Panceina sena
dala. Ko god drži Kamenove može da uđe unutra. Svi ostali bivaju...”
Odlutao je, slegavši ramenima. “Pojedeni ili nešto tako.”
“Ti to misliš, ali ne možeš to da znaš”, istakla je.
Zavrteo je glavom. “Ja tako mislim, ali tako i osećam.” Potapšao se
po grudima. “Ovde.”

- 313 -
 Sestra mu je uputila dug, čvrst pogled. “Ne dopada mi se to. Šta ako
nisi u pravu?”
“Onda možeš da dođeš da me izvučeš. Starije sestre za to služe. U
međuvremenu, možeš ovde da sačekaš Ejndžel. Trebalo bi da naiđe sada
svakog trenutka. Mora da zna kako napredujemo.”
Mogao je da vidi kako se Simralin bori da nađe još nešto da kaže, još
uvek nezadovoljna onim što on predlaže. Ali oboje su znali da nemaju
izbora ako žele da imaju šansu da se domognu Lodena. A na kraju krajeva,
Ba
to je ono zbog čega su otišli ovako daleko. Kad sve sve uzme u obzir, to je
bilo ono što su morali da učine.
Duboko je uzdahnula i klimnula glavom. “Budi pažljiv. Ako je
posredi magija, nećeš imati mnogo zaštite.”
lk
“Otprilike onoliko koliko sam imao u grobnicama u Ašenelu”,
odgovorio je smešeći se. “Imaj vere, Sim.”
Uzvratila mu je osmeh. “Ti je čuvaj za mene, Mali Ki.” Okrenuo se
a
nazad ka zmaju. Njegove čeljusti su zinule pred njim, pozivnica da uđe u
najcrnje ždrelo. Nakratko je pogledao redove njegovih zuba a onda
nd

njegove čudne, staklaste oči, ponovo se pitajući da li je video kako se

pomeraju.
Onda je krenuo napred, držeći plave Vilinkamenove pred sobom kao
ow

talisman.
nl
oa
d

- 314 -
 TRIDESET JEDAN
Ono što je usledilo u potpunosti je iznenadilo Kirisina Belorusa. Čim
je zakoračio na zmajev jezik, prošao prvi red zuba i zašao u sama usta, sve
iza njega je nestalo. Simralin, odaja pećine sa svojim stalaktitima i
slojevima leda, pa čak i najmanji nagoveštaj svetlosti, nestali su kao da ih
nikada nije ni bilo.
Dečak je stao u mestu, jedva prešavši prag ogromnih usta i pogledao
unazad u neverici. Zamahnuo je solarnom lampom u širokom luku, želeći

d
da probije tamu, ali isto tako je mogao da je uperi i u običan zid. Moćni
zrak nije uspevao da osvetli ništa van unutrašnjosti usta. Usmerio ga je

oa
napred, u grlo zmaja i ponovo doživeo iznenađenje. Za razliku od prvog
puta, kada je Simralin neuspešno pokušala svojom, njegova solarna lampa
osvetljavala je mračan hodnik koji je vodio duboko u unutrašnjost zmaja.
w nl
Hodnik je bio neravan i izdubljen kao grlo životinje, ali se nije moglo reći
kuda vodi.
Verovatno u stomak zveri, pomislio je. Gde može da završi kao
večera.
Ali više je voleo da razmišlja o tome kao o mestu na kome će pronaći
do
Loden. Nakratko je razmatrao mogućnost da se vrati preko zmajevih zuba,
ali ideja da se u ovoj tački vrati delovala mu je pogrešno. Šta ako ne bude
mogao da se ponovo vrati unutra? Sada kada je bio ovde, treba da nastavi
an

dalje i vidi šta će se desiti.

Krenuo je napred, pažljivo hodajući, vodeći računa da ima čvrst
oslonac. Nije trebalo da se brine. Tunel, ili grlo, bio je čvrst kao kamen u
lk

pećini izvan zmaja. Ali primetio je da nije tako hladno ovde, kao da je
zmaj bio živ i grejao ga svojom telesnom toplotom. Nije dugo razmišljao o
Ba

tome jer je bilo previše zabrinjavajuće, tako da je nastavio dalje u mrak.

Dugo je hodao – mnogo duže nego što je trebalo da bude moguće.
Hodnik je skretao i krivudao a ni to nije delovalo moguće. Povremeno je
mogao da čuje dubok zvuk, zvuk kakav pravi velika životinja. Trudio se
da ne misli o tome. Trudio se da ne misli ni na šta osim na ono što
pokušava da uradi, stavljajući nogu pred nogu, pažljivo motreći na bilo šta
što ga može čekati napred.
Takođe se tradio da ne misli na činjenicu da izgleda nije stizao
nikuda. Uprkos svem njegovom hodanju, sve oko njega je izgledalo
potpuno isto.

- 315 -
 A onda, odjednom, ugasila mu se lampa i on je ostao da stoji u
potpunom mraku.
Za trenutak, samo je stajao tamo, ne verajući u potpunosti u ono što
se dogodilo. Povukao je prekidač napred-nazad nekoliko puta i lupio
dlanom kućište lampe. Ništa. Iskusio je trenutak čiste panike, ali se brzo
izborio sa njim. Okačio je solarnu lampu nazad za pojas i pošao da uzme
jednu od lampica kada mu je iznenada sinula ideja. Impulsivno, ispružio je
plave Vilinkamenove; upotrebivši ono što je naučio iz onoga kada ih je
Ba
ranije koristio, prizvao je njihovu magiju.
Plava svetlost je obasjala njegovu pesnicu i ispunila hodnik napred.
Na njegovo iznenađenje, nije potražila Loden kao što je mislio da hoće.
Umesto toga, jednostavno je dovoljno dobro osvetlila hodnik da može da
lk
nastavi. Uradio je tako, prateći njen sjaj koji je lagano napredovao kroz
grlo ledenog zmaja.
Minuti su prolazili, bilo ih je suviše da ih prebroji, vreme je bilo
a
neopipljiva stvar koju nije mogao da izmeri.
A onda, bez upozorenja, tunel se završio i stajao je u odaji koja je
nd

mogla biti pećina, zmajev stomak ili nešto u potpunosti sa drugog sveta.
Nije delovalo kao bilo šta što je ikada video ili zamislio. Onog trena kada
je stupio u nju, svetlost je eksplodirala svuda oko njega, dopiraći sa poda,
ow

sa tavanice i zidova, obuhvatajući sve svojim belim sjajem. Delovalo je

kao da stoji u središtu svetlosti; nije mogao da vidi ništa drago.
Osim kamenog pijedestala koji se iznenada pojavio pred njim i Loden
Vilinkamena koji je ležao na njemu.
Nije bilo teško znati u šta gleda. Već ga je video u svojim vizijama
nl

koje su mu prikazali plavi Vilinkamenovi. Ali i bez toga bi znao. Bio je

tako upadljiv da nije mogao biti ništa drago. Ležao je na na tronošcu
oa

sačinjenom u potpunosti od belog plamena, svetlucajućih stranica. Vatra je

puzala oko Kamena u pucketavim trakama, njeni plamenovi su lizali ka
njemu, blistavi kao zraci sunčeve svetlosti, njihov izgled bio je gladak i
bez ikakvih mana, jasan dokaz magije koja ga je stvorila.
d

Kirisin je oklevajući hodao napred, našao se par metara od

pijedestala i zaustavio se. Došao je da odnese Loden sa sobom. Ali šta će
se desiti kada bude pokušao da to uradi? Veštice Gotrina su stavile Kamen
u zmaja da ga čuva. Da li će mu magija koja ga je čuvala dopustiti da se
umeša? Plavi Vilinkamenovi su mu omogućili da nađe Loden, ali nije
mogao biti siguran da će mu omogućiti i da ga uzme. Može biti da je

- 316 -
potrebno još nešto, neka druga demonstracija njegovog prava da ga uzme.
Nije imao pojma šta bi to moglo da bude.
Dugo je stajao tamo, pokušavajući da odluči šta da radi, svestan toga
da ima sve manje vremena. Gledao je kako se vatra zaštitnički uvrće oko
Kamena i smatrao je da nije bila dobra ideja da stavi ruku u tu vatru.
Smatrao je da nikome to nije bilo dozvoljeno. Morao je da pronađe način
da blokira plamen, da ga ukloni dovoljno dugo da može da ugrabi Kamen.
Odjednom se zapitao da li su plavi Vilinkamenovi bili ključ za ovo kao što
su bili ključ za dolazak ovamo. Uzdahnuo je da se smiri, ispružio je
Vilinkamenove ispred sebe, ka pijedestalu i zamislio kako plamenovi koji

d
čuvaju Loden nestaju.

oa
Ništa se nije desilo. Ne samo da plamenovi nisu nestali, već ni magija
Vilinkamenova nije uspela da odgovori na njegov poziv.
Razočaran, ponovo je spustio ruku, razmišljajući ponovo o tome.

nl
Možda je imao pogrešan pristup ovome. Plavi Vilinkamenovi su bili
tragački Kamenovi. Stvoreni su da nađu ono što je izgubljeno. Šta ako ih
upotrebi tako da pronađe način kako da učini da vatra nestane? Da li će
w
mu magija odgovoriti u tom slučaju?
Vredelo je pokušati. Vratio se korak unazad, ostavljajući malo
do
prostora između sebe i pijedestala. Svetlost sa površina odaje blistala je
svuda oko njega, kao svetlucavi jastuk. Probao je da ignoriše osećaj
izmeštenosti koji je to stvaralo, osećaj nepovezanosti. Umesto toga
an

fiksirao je pogled ka plamenovima koji su okruživali Loden i zamislio

kako nestaju, kako izgaraju u potpunosti i ostavljaju Vilinkamen na
pijedestalu bez zaštite.
lk

Ovog puta magija je oživela kao blistava plava kugla svetlosti oko
njegove pesnice, rasterujući svetlost prostorije. Svetlost se pojačavala,
Ba

smirila se a onda jurnula napred ka sredini pijedestala sa strane ka kojoj je

bio okrenut. U svetlosti magije, uhvatio je nakratko oznake koje su bile tek
nešto malo jače od bledih mrlja. Kako je svetlost nestajala, on je požurio
napred ne želeći da izgubi iz vida ono što mu se prikazalo. Gurnuvši
Vilinkamenove u džep, kleknuo je i prstima ispitivao kamenu površinu
pijedestala, pokušavajući da ignoriše dosadan osećaj da u svakom
trenutku može da propadne kroz čudan sjaj sobe u šta god da je ležalo
ispod.
Odmah je otkrio ono što je tražio. Malo udubljenje, ne veće od vrha
prsta. Onda je otkrio još jedno, i još jedno, sve dok nije otkrio mesta za

- 317 -
svih pet prstiju jedne ruke. Pažljivo, popunio je sva udubljenja i pritisnuo.
Istog momenta su vatrene trake na vrhu pijedestala nestale. Kada se
uspravio, Loden je ležao dole, nezaštićen. Oprezno je ispružio ruku,
oklevajući, a onda pokupio Vilinkamen i podigao odatle. Nikakva vatra se
nije pojavila da ga spreči; nikakva magija se nije pojavila da kazni njegov
čin.
Osmeh mu je bio širok i hrabar dok je stegao prste oko Kamena. Nije
mogao biti siguran, ali je nekako shvatio da ga je magija identifikovala
Ba
preko dodira njegovih prstiju, bilo kao nosioca plavih Vilinkamena ili
nosioca blagoslova sene Pancee Rolt Gotrin. Kako god bilo, prepoznala ga
je i Loden Vilinkamen bio je njegov.
Iskoristio je malo vremena da popusti svoj stisak tek toliko da može
lk
pobliže da prouči Kamen. Bio je to savršeno čist dragi kamen, glatke i
izvanredno izbrušene stranice odbijale su i prelamale svetlost odaje.
Unutar njegovih dubina, mali tragovi boja su se zavrteli i nestali kao ribice
a
u dubokoj vodi.
“Šta je to što ti možeš da uradiš?” prošaptao je Kamenu.
nd

A onda se okrenuo, ponovo ga stisnuvši u ruci, i krenuo putem kojim

je i došao, prateći svoje korake sve do zida od svetlosti. Nije bio siguran
šta će se desiti ako proba da zakorači u njega, ali je znao da mu je jedini
ow

izbor da proba da ode i vidi šta će se desiti.

Bar je najgore prošlo, pomislio je.
Kada je stigao do svetlosti, još malo je oklevao, a onda, nemavši
nikakvo drugo uočljivo rešenje, ispružio je ruku i dotakao ga.
Istog trena, zid je nestao zajedno sa odajom, pijedestalom i svime
nl

ostalim što je video od kada je napustio zmajevo ždrelo i nestao u

njegovom grlu. Zažmirkao je pred iznenadnom tamom, sačekavši da mu se
oa

oči priviknu. Kada se to desilo, otkrio je da ponovo stoji u razjapljenim

zmajevim čeljustima i viri kroz dvostruke redove njegovih zupčastih zuba
ka svetlosti Simralinine lampe.
U senkama van zmajevog ždrela, ugledao ju je kako mu prilazi u
d

tami.
“Tu si!” poznati glas koji jasno nije bio njen je izjavio. “Dođi ovamo,
dečače. Nemoj samo tako da stojiš razjapljenih usta.” Kirisinova usta su
zaista visila otvorena u neverici.

***

- 318 -
 “Demone!” Ejndžel Perez je pozvala po drugi put kada nije usledio
odgovor na prvi. “Da li me se bojiš?”
Još uvek ništa. Sačekala je još malo. Nije imalo veze koliko dugo će
ovo trajati. Što duže to bolje, u stvari. Kupovala je vreme vilenjacima i što
je više mogla da im omogući, bolje će biti njihove šanse da se domognu
onoga što su došli da nađu.
Iznenada joj je postalo nelagodno, stojeći ovako na otvorenom,
izložena svemu, i počela je da se kreće nalevo, menjajući ne samo svoj
položaj već i pogled ka stenama. Proždrljivci, kojih je sada bilo više od
stotinu, kretali su se sa njom. Ona je već prizvala magiju u svoj štap,

d
ispunjavajući ga belom vatrom, rune su sijale kao žar u kovačnici. Osetila

oa
je kako toplota struji kroz nju, cirkuliše kao njena krv, mera njenog života.
Neće se lako odreći tog života, rekla je sebi. Neće pomoći onima koji su
došli da je ubiju time što će se uspaničiti, pokušati da pobegne ili

nl
prenagliti ili očajavati. Pokazaće im šta znači prava snaga.
Šištavi zvuk se začuo trenutak kasnije, spor i izazivački, opaki šapat
koji je dopirao iz stena.
w
Zadržala je vazduh i čekala.
A onda se vukolika stvar pojavila, senka koja je skliznula iz drugih
do
senki, dugačka, vitka i gladna. Njen jezik se klatio a zubi zlokobno
svetlucali. Imala je puna tri metra u dužini a njeno vitko telo je bilo napeto
od mišića. Samo je sada izgledala manje nego vuk a više kao džinovska
an

mačka, njene crte su sada postale prepoznatljivo mačije, telo prekriveno

krljuštima prošlo je kroz još jednu metamorfozu. Promena ju je potpuno
iznenadila. Ali demon je i dalje bio samo demon, rekla je sebi, kakav god
lk

oblik da uzme.
Pogledala je kraj njega u gomilu kamenja. Nije bilo ni traga od
Ba

njegovog saputnika. Da li se krio tamo pozadi, čekajući svoju priliku da je

uhvati spuštenog garda dok je ona preokupirana ovim? Šta se desilo sa
njim?
Ali i pre nego što je postavila ta pitanja znala je odgovore. Drugi
demon je bio više na planini, pratio Kirisina i njegovu sestru. Provukao se
oko nje i dok joj je ovaj odvlačio pažnju, on je nameravao da se postara za
njene nezaštićene štićenike.
Osetila je kako srce silazi u pete kada je ovo shvatila. Simralin je
bila čvrsta a Kirisin hrabar, ali nisu se mogli nositi sa demonom. Nalet
užurbanosti ju je preplavio. Morala je da završi brzo sa ovim ako želi da

- 319 -
pomogne svojim prijateljima.
Acude a mi, demonio, izazvala je demona, a onda siknula kao mačka.
“Dođi, maco. Dođi da se igramo.”
Demon je siknuo kao oparen, povivši svoja ramena. Namerno se
polako klatio prema njoj. Proždrljivci su skakali svuda oko njih, nestrpljivi
i gladni, iščekujući njihovu borbu. Ejndžel se napela na snegu i ledu,
iznenada svesna toga da nije skinula krampone. Gvozdeni šiljci su utonuli
u sneg, zakucavši je u mestu. Neće moći brzo da se kreće.
Ba
Ali sada više nije bilo vremena da promeni stvari. Moraće da pruži
najviše što može.
Zauzela je odbrambeni stav dok ju je demonska mačka vrebala,
iznova se prisećajući koliko joj je malo nedostajalo da je ubije u oba
lk
njihova prethodna susreta. Borila se protiv nje svom snagom i koristeći sve
veštine koje je mogla da prikupi i umrla bi oba puta da sudbina nije
intervenisala. Nije mogla da računa na to ovde. Nije smatrala da može da
a
porazi ovo stvorenje, nije smatrala da može da ga ubije a da pri tom i sama
ne strada. Pa ipak, morala je da pronađe način da uradi upravo to. Mora da
nd

zaboravi na šanse, ignoriše prošlost i promeni ishod za koji je bila sigurna

da je očekuje.
Iznenada je primetila nešto što je istovremeno i propustila i
ow

zaboravila. Demon je imao samo jedno oko. Simralin je uništila drugo

jednim od svojih noževa kada ih je napao u Ašenelu pre više dana.
Preostala je samo crna rupa. Osetila je iznenadni nalet nade. Ako može da
vidi samo sa jedne strane, možda je imala više šansi nego što je verovala.
A ako bude bila u stanju da mu izvadi i drugo oko...
nl

Madre de Dios, prošaptala je.

Demon je iznenada jurnuo na nju, bacivši se preko kratke distance
oa

koja ih je razdvajala, kandže su kopale po snegu, podižući bele oblake koji

su prštali po maglovitom vazduhu. Ejndžel je zamahnula vrhom svog crnog
štapa, zauzela položaj i poslala magiju Reči pravo u svog napadača.
Demon je bio odbijen u stranu, mlatarajući po snegu, kotrljajući se dok se
d

nije zaustavio.
Bez ikakve naznake da je i najmanje povređen time što mu je uradila,
demon se podigao na noge i ponovo jurnuo napred.
Tri puta je jurišao na Ejndžel i tri puta je leteo nazad. Prišao joj je na
par metara kada se podigao da krene na nju po četvrti put, ali sada je
mogla da vidi šta se događa. Demon ju je terao da istroši svoju snagu na

- 320 -
napade koji su bili beznačajni. Lomio ju je malo po malo, iscrpljivao ju je
tako da na kraju ne bude u stanju da se odbrani. Ejndžel je videla da
strategija uspeva. Demon je bio mnogo jači od nje i mogao je da primi više
udaraca. Ništa što je ona radila nije imalo efekta na njega; ona je, sa druge
strane, već počela da se umara.
Proždrljivci su mogli da osete njenu slabost i polako su stezali obruč
oko nje.
Morala je da učini nešto da preokrene stvari. Pomislila je na Džonija.
Šta bi joj on rekao da uradi?
Upotrebi ono što imaš pri ruci.

d
Demon je ponovo krenuo na nju. Reagovala je, ali ne dovoljno brzo.

oa
Demon se našao na njoj pre nego što je stigla da podigne magiju. Dokačila
ga je krajem svog štapa dok je skakao na nju, padajući pri tom unazad,
puštajući da demona njegova težina odnese pravo preko nje. Manevar je

nl
upalio. Demon se otkotrljao u sneg, drhtavih nogu. Ali oštar bol je
prostrujao njenom desnom stranom kako su joj kandže pocepale odeću i
dokačile joj meso.
w
Ignorisala je bol, hitro se vratila na noge, iznova se okrećući da se
suoči sa njim. Proždrljivci su visili okačeni o nju, pokušavajući da je
do
prožderu, ali ona ih je odbacila u stranu.
Upotrebi ono što imaš pri ruci.
Gotovo trenutno je ponovo jurio ka njoj, napadajući je na isti način.
an

Ali ovog puta je bila spremna za njega. Džonijeve reči su joj dale ideju i
ona je odmah znala šta treba da radi. Nije pokušavala da ga uspori svojom
magijom; pustiia ga je da dođe. Ponovo se bacio na nju, noseći je na
lk

zemlju, pokušavajući da je pribije u mestu tako da može da je pokida na

komade. Ponovo ga je dohvatila štapom. Ali ovog puta savila noge uz telo
Ba

dok ga je bacala unazad, čizme su se izvukle iz leda, opaki metalni zubi

njenih krampona su se podigli ka demonovom stomaku. Dok je sletao na
nju ona ga je šutnula, nabijajući krampone u izloženi donji deo zveri i
kidajući naniže svom snagom koju je imala.
Demon je zavrištao. Nikada nije čula takav vrisak, strašan, iskrivljeni
krik koji je odjekivao svuda po padinama planine i po dolinama ispod.
Osetila je kako meso i mišići pucaju pod njenim čizmama i videla kako
krv pršti svuda. Zver je pokušala da čeljustima ščepa jednu njenu ruku,
kao i štap, ali ona je upotrebila magiju da spreči čeljusti da se potpuno
sklope i otkinu joj ruku zubima.

- 321 -
 Trebalo je da bude ili mrtav ili dovoljno ranjen da ne možc da nastavi
sa borbom. Svako drugo stvorenje bi bilo gotovo. Ali ne i ovo. Već je
ponovo bio na nogama i primicao joj se, ignorišući proždrljivce, njegov
donji deo bio je masa krvi i pokidanog mesa, koju je izgleda jedva
primećivao. Ejndžel je osetila kako je hrabrost napušta. Napela se
spremajući se za napad za koji je znala da će uslediti, prizivajući magiju
koja joj je preostala.
To nije bilo dovoljno. Demon je krenuo na nju tako brzo da je jedva
Ba
imala vremena da reaguje. Vatra je jurnula sa njenog štapa, udarila u
stvorenje, probivši se kroz kožu i krljušt, meso a možda čak i kroz kost.
Ali to ga nije zaustavilo. Ignorišući njene napore da ga zadrži podalje,
udario je u Ejndžel, bacajući je nazad preko leda, izbacivši joj vazduh iz
lk
pluća. Kandže su ponovo zagrebale i kidale. Snažni udovi su udarili.
Osetila je kako pruge žestokog bola jure naviše i naniže kroz njeno telo.
Osetila je kako joj pucaju rebra. Osetila je kako joj desna ruka trne a leva
a
noga popušta. Osetila je kako joj zglobovi popuštaju a u glavi joj se vrti.
Na sekund, pomislila je da će se slomiti u delove.
nd

Ali izdržala je. Mogao je da je dokrajči tu i tada, ali demon je naleteo

na nju tako snažno da ga je nalet odneo ponovo preko nje, preko smrznute
površine snega pravo u stene iz kojih je izašao. Vrištao je i siktao dok je
ow

leteo preko, kandžama je kopao po ledu, boreći se da uhvati oslonac bez

uspeha. Ejndžel ga je videla samo na trenutak, mračnu, senovitu noćnu
moru i zamahnula štapom ka njegovoj glavi i pojurila ga vatrom svoje
magije. Polako, uspravila se teturavo na noge i teško se oslonila o štap.
Čitava desna strana njenog tela bila je umrljana krvlju. Jedva je uspevala
nl

da se drži uspravno. Skinula je ogrtač svojih leđa i umotala ga oko

povređene ruke, pokušavajući da je zaštiti od dalje štete. Nije bila sigurna,
oa

ali kosti njene podlaktice su možda već bile slomljene. Iskrivila je lice.
Ako je tako, nisu bile jedine.
Posmatrala je kako se demon još jednom pojavljuje iz stena,
teturajući iz senki. Izgledao je gore od nje, ali je i dalje navaljivao.
d

Zavrtela je glavom u očajanju. Nije znala kako da ga zaustavi, ali nije

smatrala da je to nešto što je u njenoj moći.
Proždrljivci, pomislila je mračno, gomilali su se svuda oko njih,
iščekujući da će se gostiti na njima oboma.
Demon je ponovo jurnuo ka njoj, ne tako brzo ovog puta, njegova
izdržljivost je presušila i snaga se iscrpila. Čak i tako, nije uspela da mu

- 322 -
se ukloni sa puta. Upotrebila je vatru na njegovom licu i dok se zabijao u
nju, nabila je svoju ranjenu ruku, još uvek umotanu u ogrtač i svoj štap
među njegove čeljusti, pokušavajući da blokira njegove zubi. A onda, dok
je novi bol strujao kroz njeno telo, uradila je ono što je oduvek znala da
nikada ne sme da uradi. Pustila je svoj štap i slobodnih ruku zagrebala po
demonovom licu dlanovima svojih nazubljenih rukavica.
Po drugi put je imala sreće. Jedna od rukavica je dohvatila demona
tik iznad njegovog zdravog oka i kidala naniže preko njegovog lica.
Mačka je vrisnula od bola i besa, čitava polovina njenog lica
pretvorila se u crvenu mrlju. Dok se borila da ga se oslobodi, kandže su

d
kidale ka njoj, otvarajući sveže rane. Ejndžel ih je ignorisala, ponovo

oa
uspela da dohvati štap, prizvala magiju u trenutku kada su se njeni prsti
sklopili oko njega. Odbacila je demona u stranu, posmatrajući kako se trza
u slepoj mahnitosti dok klizi unazad. Još uvek oborena na stomak,

nl
iskoristila je svoj bol i bes da pojača magiju Reči i poslala je pravo ka
svom protivniku.
Vrištala je na njega dok je to radila, u tom trenutku i sama jedva nešto
w
više od životinje.
Magija je udarila demona snagom koja je prevazilazila sve za šta je
do
Ejndžel mislila da je sposobna. Eksplodirala je na demonovoj unakaženoj
glavi, zabila se u nju i slomila je kao staklo. Glava se razletela u komade,
nestavši u trenutku. Telo je drhtalo još dosta vremena nakon toga, kao da
an

još uvek nije svesno toga da više nije celo, da nema ničega da ga vodi.
Proždrljivci su se spustili na njega, zatrpavši je masom vijugavih senki.
Srušilo se pod njima, još jednom se trgnulo a onda nepomično ležalo.
lk

Ejndžel je pala na kolena, držeći štap čvrsto obema rukama, sve

slabija magija plamena Reči lizala je glatke crne krajeve kao mačji jezici.
Ba

Zurila je u demonov leš, ne shvatajući u potpunosti da je beživotan.

Čekala je da se pomeri. Čekala je da ustane i krene na nju.
Ali demon je ležao tamo gde je pao, obezglavljen i beživotan. Kada
su proždrljivci počeli da se povlače, Ejndžel je konačno shvatila da se
neće nikada više pomeriti. Pokušala je da se podigne da bi mogla da ode
svojim prijateljima. Morala je da ih pronađe i da ih zaštiti. Drugi demon ih
je možda već stigao i on će završiti posao koji je ovaj započeo i Loden će
biti izgubljen a vilenjaci ugroženi i...
Borila se da ustane ali je otkrila da joj noge ne funkcionišu; mišići su
joj bili suviše slabi. Mogla je samo da se podigne na kolena.

- 323 -
A onda više nije mogla ni to i srušila se u ništavilo.
Ba
lk
a nd
ow
nl
oa
d

- 324 -
 TRIDESET DVA
Kirisin je zurio u prikazu koja je stajala pred njim, pokušavajući da
natera sebe da prihvati da je ono što vidi stvarno. “Mislio sam da si
mrtav!” rekao je u neverici.
Stari Kulf se zakikotao. “Pa, dobro, šta te je nateralo da poveruješ u
tako nešto Kirisine?”
“Tragen je pronašao tvoj leš!”
“Da li je to ono što ti je rekao?” Čak i u skoro potpunoj tami, Kirisin

d
je video sjaj u njegovim očima. “Da li ti je bilo žao zbog toga? Da li si
pomislio da su me demoni otkrili? Da li si mislio da su me uhvatili i

oa
ubili?”
“Svi smo to mislili!” Kirisin je rekao, olakšanje ga je preplavilo.
“Nakon što su Ejli i Eriša nastradale, mislili smo da su se demoni i tebe
w nl
dočepali! Nismo imali vremena ni za šta više nego za brzu proveru; morali
smo odmah da pobegnemo iz Arborlona.”
Starac se polako primakao nekoliko koraka, spuštajući zrak svoje
solarne lampe i klimajući glavom u razumevanju. “To je bila ispravna
odluka. Nema svrhe bespotrebno rizikovati. Ja sigurno nisam. Čekao sam
do
sve dok nije postalo dovoljno bezbedno, a onda sam vas pratio. Pratio sam
vas celim putem dovde, do ovih pećina.” Pogledao je unaokolo.
“Impresivne su, zar ne? Vilinsko utočište.” Brzo je vratio pogled ka
an

Kirisinu. “Jesi li ga pronašao? Jesi li pronašao Loden Vilinkamen? Da li ga

imaš?”
Kirisin je ispružio ruku, otkrivajući Kamen obuhvaćen njegovim
lk

sklupčanim prstima. “U zmajevom ždrelu. Zaštićen magijom Pancee Rolt

Gotrin, baš kao što si mislio da će biti. Bio si u pravu što se tiče svega.
Ba

Ne bismo ovo uspeli bez tebe.” Zavrteo je glavom. “Još uvek ne mogu da
verujem da si živ. Kako si uspeo sam da stigneš ovamo?”
Kulf je slegnuo ramenima. “Pa, imao sam pomoć. I znam ponešto o
tome kako da stignem do nekog mesta. Na primer, upravljanje balonom je
veština koju sam odavno savladao. Izađi odatle i sve ću ti ispričati. Imamo
vremena za sve.”
Kirisin je krenuo ka njemu, lagano koračajući po zmajevom ledenom
jeziku, pažljivo prešavši preko redova njegovih zuba i ponovo se našao u
pećini. Ponovo je uključio svoju solarnu lampu – ponovo je radila – ali je
držao svetlost usmerenu naniže da ne bi zaslepeo starca. Kulf je sa svoje

- 325 -
strane spustio svoju lampu, puštajući da zrak u širokom luku ispuni
prostor koji ih je razdvajao.
“Još uvek ne mogu da poverujem da si uspeo da stigneš dovde”,
Kirisin je rekao. “Čak ni da si uspeo da nas pronađeš.” “Kao što sam
rekao, imao sam pomoć.” Starac se nasmešio. A onda, iznenada, dok je
dečak stupao u krug njegove baklje, podigao je ruku. “To je dovoljno
blizu. Zašto ne ostaneš tu gde si dok pričamo?”
Kirisin se naglo zaustavio, iznenađen promenom glasa ovog drugog.
Ba
Onda je pogledom uhvatio nešto tik iza Kulfa, priliku sklupčanu na zemlji.
Simralin. Prepoznao je njenu odeću i plavu kosu. Ležala je nepomično,
okrvavljenog lica.
“Ostani gde si, Kirisine”, Kulf je tiho naredio i sada uopšte više nije
lk
zvučao kao Kulf. “Ne pomišljaj više na svoju sestru. Dobro joj je tamo
gde jeste.”
Kirisin je zurio u Simralininu nepomičnu priliku a onda u starca. “Šta
a
se dešava? Šta joj se desilo?”
“Primila je udarac u glavu. Prilično jak udarac, bojim se. Ona je
nd

snažna mlada žena.”

Kirisin je stajao sleđen u mestu, pokušavajući da nađe neki smisao u
onome što je čuo. “Da li si ti to uradio?”
ow

Kulf je slegnuo ramenim a onda klimnuo glavom. “Morao sam. Bila je

smetnja.”
“Smetnja? O čemu ti to pričaš?” Kirisin je zatreptao. A onda ga je
preplavio hladan talas kada je shvatio. “Ti”, rekao je tiho. “Ti si...” Nije
mogao da natera sebe da kaže reč demon. “Sve ovo vreme.”
nl

Starac je klimnuo glavom. “Sve ovo vreme.”

Kirisnu se srce spustilo u pete. Pokazao je ka svojoj sestri. “Da li si
oa

je ubio?”
“Ubio? Ne, to ne bi imalo nikakvu svrhu. Samo sam osigurao da se
ne meša u našu stvar. Potrebna mi je živa da ti ne bi uradio nešto glupo
dok pričamo. Nećeš, zar ne? Da uradiš nešto glupo? Nećeš da me nateraš
d

da je zaista povredim, zar ne?”

Kirisin ga je posmatrao. “Ubio si Erišu. I Ejli. I pokušao si da ubiješ
mene. Zašto nisi? Ako si želeo da nas sprečiš da pronađemo Loden, zašto
nisi dovršio posao i ubio i mene?”
Starac je upitno nagnuo glavu. “Šta te je nateralo da pomisliš da želim
da vas sprečim da pronađete Loden? Da pronađete bilo koje

- 326 -
Vilinkamenove, kada smo već kod toga? Ja sam i želeo da ih pronađete,
još od prvog puta kada ste mi rekli da vam se Elkris obratila.” Zaljuljao se
unazad na petama. “Nije tako komplikovano, zaista. Ti i Eriša ste tragali
za Vilinkamenovima. Kada biste ih pronašli, mogli biste da ih upotrebite
da spasete Elkris. Smatrao sam da je to odlična ideja. Zato sam i istražio
celu stvar. Odmah sam pronašao informaciju koja mi je bila potrebna – ne
sve, ali veći deo toga. Deo toga sam pronašao u istorijama a ponešto u
ličnim zabeleškama i dnevnicima starih porodica. Kao čuvar tih
dokumenata, svi su mi bili dostupni. Samo nikome nisam rekao ono što
sam otkrio. Takođe, vodio sam računa da niko drugi ne naleti na nešto od

d
toga.” “Ali ti si nam pomagao!”

oa
“Tek toliko da uradite ono što je potrebno, Kirisine. Nikada više.
Davao sam vam ponešto da biste nastavili da tražite. Nisam znao šta se
desilo tragačkim Kamenovima nakon smrti Pancee Rolt Gotrin. Znao sam

nl
da su sahranjeni sa njom, ali ne i gde je ona zakopana. Neke stvari su čak i
za mene bile tajna. Ali ti i tvoji prijatelji ste to shvatili i pronašli ih. Ja to
nisam mogao da uradim, ni kao demon, a čak ni kao stari Kulf, čuvar
w
vilenjačkih istorija. Bila mi je potrebna prava osoba, Odabrani koji je
posvećen tome da spase najdragoceniji vilenjački talisman.”
do
“Ali to je isto tako lako mogla da bude i Eriša!” Kirisin se razljutio.
“Zašto si je ubio?”
Demon je slegnuo ramenima. “Njeno ubistvo je bio način da vas
an

nateram da bežite, tebe, tvoju sestru i viteza Reči. Morao sam da vas
nateram da napustite Sintru i krenete sami tamo gde ću vas se lakše
otarasiti. I naravno, trebali ste mi da tragate za Lodenom. U svakom
lk

slučaju, Eriša nikada nije bila ta koja bi rukovala Vilinkamenovima. Svaka

budala je mogla da shvati da je suviše plitkoumna da uradi ono što je
Ba

potrebno. Uvek si to bio ti. Ti si taj koji je bio snažan. Ti si taj koji je bio
odlučan. Njeno ubistvo je bio savršen način da pojačam tu odlučnost.”
Nasmešio se i taj osmeh je posuo so na otvorenu ranu. “Živeo sam
među vilenjacima kao stari Kulf veoma dugo. Godinama. Pre toga, bio
sam neko drugi. Pre toga, opet neko drugi. Ali moje maskiranje u Kulfa je
bilo najkorisnije od svih jer mi je pružilo pristup svemu ključnom za
razumevanje istorije vilenjaka. Mogao sam da istražim njihovo nasleđe i
otkrijem njihove slabosti. Bilo je jasno svima nama koji služimo Praznini
da se u nekom trenutku moramo pozabaviti njima. Pitanje je bilo kada. I
kako to uraditi. Bili su veliki narod, iako manje brojan od ljudi. Ali ipak,

- 327 -
sila sa kojom se moralo računati. Šta je trebalo uraditi sa njima kada dođe
vreme za delovanje? Posmatrao sam i čekao godinama, znajući da dolazi
vreme i da se odgovori moraju naći. Na starog Kulfa, koji je bio jedva
nešto više od kraljevog nameštaja, nikada nije pala sumnja.” Nakon što je
preživeo prvih nekoliko minuta starčevog priznanja ko je i šta je bio,
Kirisin je počeo da traži izlaz iz ove zbrke. Nije imao drugi plan nego da
pusti Kulfa da priča – da pusti demona da priča, ispravio se gorko, jer je
ova stvar maskirana u Kulfa bila demon. Sve dok je nastavljao da priča,
Ba
imao je priliku da pronađe način da pobegne. Nije delovalo da je naoružan,
nije izgledalo kao da nosi bilo kakvo oružje. Ali uspeo je da savlada
Simralin, možda čak i da je ubije. Kirisin je mrzeo sebe zbog takvih misli,
ali nije znao da li veruje da mu je sestra još uvek živa.
lk
Gorčina se nakupila, tako snažna da je poželeo da gurne oprez u
stranu i napadne tu stvar koja je stajala pred njim. Ali je sačuvao
prisebnost – pričati, pričati i tragati za rešenjem dileme.
a
Najednom je osetio kako se u njemu budi nada. Zaboravio je na
Ejndžel! Ona je još uvek bila tamo napolju i dolazila je ovamo. Možda će
nd

stići do njega na vreme da pomogne!

Ali onda se setio da demon ne bi došao sam; poveo je onu stvar sa
sobom. “Gde je tvoj... drugi demon, onaj koji je pratio Ejndžel?”
ow

Demon se nasmešio. “Oboje su napolju. Obnavljaju staro rivalstvo,

verujem. Ako se završi onako kako očekujem, nećemo videti nijedno ni
drago ponovo.” Savio je svoje koščate ruke preko grudi. “Kao što sam ti
rekao ranije, imao sam pomoć u ovom poslu. Ali čini mi se da je potreba
za takvom vrstom pomoći na izmaku.” Kirisinova usta su se stegla.
nl

“Možda stvari neće ispasti onako kako ti misliš. Možda ćeš zažaliti što si
nas ovako iskoristio.”
oa

“Oh, čisto sumnjam.” Demon je mahnuo rukom odbacivši to. “U

svakom slučaju, to neće uticati na nas. Vodio sam računa da nas niko ne
uznemirava. Ovo vreme pripada samo tebi i meni, Kirisine. Zato hajde da
ga iskoristimo na najbolji način. Dugujem ti objašnjenje i dobićeš ga.”
d

Zastao je. “Da li želiš da znaš šta je sa kraljem? Da li želiš da znaš zašto
je bio tako odlučan da vas zaustavi?”
“Pretpostavljam da to ima neke veze sa tobom”, odgovorio je dečak.
Stezao je Loden tako čvrsto da su se oštre ivice urezivale u njegovu šaku.
Opustio je stisak i prebacio Vilinkamen u džep. “Da li si rekao kralju
nešto što ga je uplašilo?” upitao je, još uvek pokušavajući da kupi vreme.

- 328 -
 “Vrlo dobro. Tačno to sam uradio. Rekao sam mu da sam pronašao
dokaz da je Loden stvoren da zaštiti Elkris – što je, naravno, istina. Takođe
sam mu rekao da je onaj ko rukuje Kamenom u velikoj opasnosti od
magije koju priziva. Rekao sam mu da je nasleđe otkrilo da onaj ko koristi
Loden biva vezan za magiju i da je to vezivanje gotovo uvek fatalno.
Kamen iscrpljuje životnu bit onoga ko ga koristi. Jednom prizvana, magija
sama po sebi lišava života onoga ko je koristi. Ubedio sam ga da će
njegova ćerka umreti kao posledica toga. Bio je očajan da pronađe
alternativu, ali rekao sam mu da ona ne postoji. Elkris je načinila svoj
izbor i prvi prizvani je Odabrani koji mora da odgovori. Njegova jedina

d
opcija, objasnio sam mu, jeste da je pusti da završi svoju službu kao

oa
Odabrani i primora drvo da odabere drugog. Odabrani koji više nije u
službi neće biti prihvatljiv. Ubedio sam ga da drvo nije u neposrednoj
opasnosti i da može sebi da priušti da sačeka. Jedva je čekao da poveraje

nl
u to. Uradio bi skoro sve da spase svoju ćerku.”
“Ali ti si je svejedno ubio.”
Demon je slegnuo ramenima. “Baš prikladno. Bilo je važnije
w
primorati vas na bekstvo nego dopustiti kralju da ispuni svoju želju. Želeo
sam da se svi okrenu protiv vas tako da nemate izbora nego da uradite ono
do
što sam hteo – da pronađete Loden u nadi da će vam to nekako dati
sredstvo da pomognete Elkris i ubedite kralja u svoju nevinost. Priznaj –
to je ono što ste se nadali da će se desiti, zar ne?”
an

Kirisin je klimnuo glavom. “Još uvek ne razumem zašto si sve ovo

uradio. Zašto nisi i mene ubio. Zašto nisi jednostavno ostavio
Vilinkamenove tamo gde su bili. Da si sačekao, drvo bi umrlo i Zabran bi
lk

pao. Dobio bi ono što si tražio, ti i ostali demoni. Kakvu svrhu ima to što
sam ja pronašao Loden? Da li si jednostavno bio zabrinut da ga neko dragi
Ba

može naći ako ja to ne uradim?”

Demon mu je uputio iskrivljen osmeh i slegnuo ramenima. “Ne,
uopšte nije tako. Mnogo je komplikovanije. Moraš nešto da razumeš.
Demoni dobijaju rat protiv ljudi. U roku od nekoliko meseci, ljudi će biti
zbrisani ili zatvoreni u našim logorima. Onda ćemo morati da se
pozabavimo vilenjacima.”
Zavukao je ruku u džep i izvukao srebrnu strunu koja je bila
provučena kroz dva srebrna prstena. Dokono je počeo da se igra tim
priborom, puštajući prstenove da klize gore-dole po struni. Delovao je
potpuno obuzet tom aktivnošću, stavljajući strunu u različite položaje što

- 329 -
je omogućavalo prstenovima da menjaju svoje kretanje. Jednom ili dvaput
cimnuo je strunu tako snažno da su prstenovi nestajali u njegovoj šaci za
trenutak pre nego što bi ih ponovo pustio.
Kirisin je posmatrao prstenove dok su klizili napred-nazad,
svetlucajući na svetlosti. Onda je pogledao ponovo ka demonu. “Nisi mi
odgovorio na pitanje.”
Demon se nasmešio. “Ne, još uvek nisam. Strpljenja, Kirisine.” Sada
je pomerao strunu i njene prstenove ukrug, šake su mu opisivale široke
Ba
lukove po vazduhu pećine. “Imamo sve vreme koje nam je potrebno.”
Iznenada, iza njega, Simralinina desna noga se pomaknula. Kirisin je
oštro odahnuo.
“Problem sa vilenjacima je logistički”, demon je nastavio, još uvek se
lk
igrajući strunom i prstenovima. Pogledom je pratio kretanje prstenova,
potpuno obuzet time. “Da bismo potčinili i na kraju eliminisali ljude, bili
smo primorani da potrošimo godine na uništavanje njihovog sistema reda,
a
tajno ih podstičući i podržavajući da učestvuju u sopstvenom uništenju.
Ratovi među vladama, zaraze koje su desetkovale njihovu populaciju,
nd

trovanje njihovog sveta i erozija njihovog osećaja sigurnosti i snage

odlučnosti, u sve to je trebalo uložiti dosta vremena i napora. Ne želimo
da to ponovo radimo sa vilenjacima. Njihova populacija nije tako brojna,
ow

ali ih ima dovoljno da se mogu pokazati problematičnim. Niti imamo bilo

kakvu garanciju da možda neće pronaći način da povrate svoju izgubljenu
magiju i upotrebe je protiv nas.”
Demon je vrteo prstenove kao svetlucave točkove oko strune. “Vidi
šta se desilo tebi, Kirisine – samo u poslednjih par nedelja! Otkrio si
nl

nekoliko oblika magije, nekoliko talismana koji su bili izgubljeni

vekovima. Vilinkamenovi koji se mogu upotrebiti kao oružje – oružje koje
oa

čak i demoni moraju poštovati. Šta ako postoje i drugi i ti budeš u stanju
da pronađeš i njih? Vi ste bolje uređena civilizacija od ljudi i možda ste i u
stanju da pronađete način da nas zaustavite, ako imate dovoljno vremena i
razloga.”
d

Kirisin je i dalje čekao da se njegova sestra ponovo pomakne, ali to

se nije desilo. Gotovo svojevoljno njegove oči su pogledale nazad ka
demonu sa njegovom strunom, prstenovima i ludilom. Posmatrao je kako
se prstenovi okreću oko strune. U čemu je svrha tako dugačkog
objašnjenja? Šta god da je u pitanju, demon je upravio načinio veliku
grešku. Otkrio je da su Vilinkamenovi oružje koje se može upotrebiti

- 330 -
protiv njega. Kirisin nije znao kako, ali otkriće. Nateraće ga da plati za tu
grešku.
Ruka mu se pomerila do džepa, prsti su mu se sklopili oko vrećice u
kojoj su bili Vilinkamenovi i počeo da radi na tome da je odveže.
“Koliko bi samo bilo zgodnije, Kirisine”, demon je nastavio. Njegove
ruke su tkale a prstenovi se okretali. “Da li gledaš?” upitao je tiho. Gledao
je. Iznenada nije mogao da skrene pogled. “Koliko bi samo bilo zgodnije
ako bismo mogli da ih sve okupimo na jednom mestu i čuvamo ih tamo
sve dok ne budemo spremni da se pozabavimo time. Koliko bolje ako
bismo sprečili bilo kakvu šansu za bekstvo. To bi uštedelo toliko vremena

d
i napora ako bismo uspeli. Da li gledaš?” Prstenovi su se vrteli na struni,

oa
sijajući blistavim bleskovima. “Gledaš zar ne? Gledaš ih kako se okreću i
okreću i okreću. Tako je prelepo. Dopadaju ti se, zar ne, mali dečače?
Dopada ti se da gledaš u njihove boje?”

nl
Kirisin je klimnuo glavom, iznenada nesposoban da razmišlja o bilo
čemu drugom, potpuno uronjen u pokrete njegovih šaka, strane i prstenova.
Nikada nije video nešto tako intrigantno. Delovalo je kao da ne može da
w
skrene pogled. Nije želeo da to učini.
“Dakle, ako budemo u stanju da okupimo vilenjake na jedno mesto –
do
recimo, unutar Loden Vilinkamena – pa, pomisli koliko bi nam bilo lakše
da ih držimo pod kontrolom! Bez brige da će bilo ko od njih odlutati u
potrazi za opasnim talismanima, bez brige u vezi sa tim koliko dugo će biti
an

potrebno da se odredi najbolji način da ih se otarasimo. Sve što je

potrebno jeste da nađemo nekoga ko može da rukuje Lodenovom magijom.
Potrebno je da pronađemo vilenjaka koji ima i pravo i moć. Nekoga poput
lk

tebe, Kirisine. Nekoga ko je voljan da učini ono što je potrebno.” Demon

je zastao. “Nekoga pod našom kontrolom.”
Ba

Kirisin je pokušao nešto da kaže i otkrio da nije u stanju. Nije mogao

da učini ništa osim da stoji tamo i gleda u prstenove na struni, odsjaj
njihovog metala dok hvataju svetlost. Nejasno je bio svestan toga da nešto
nije u redu, da ne bi smeo da dopusti da se ovo dešava, ali je u isto vreme
bio strašno srećan što je tako.
“I demoni imaju pomalo magije”, starac koji je stajao pred njim rekao
je tiho, prilazeći korak bliže. “Sada pripadaš meni dečače. Ti si moj
svojevoljni sluga i uradićeš ono što ti naredim da uradiš. To je toliko lakše
od pretnji, batina i sličnih stvari. Jednostavne čini i ja kontrolišem tvoj um.
To je sve što sam oduvek želeo od tebe. Ne moraš da uradiš mnogo. Samo

- 331 -
pođi sa mnom u Sintru i iskoristi Loden kao što je Elkris i tražila od tebe.
Samo stavi grad i njegov narod unutra, da budu na sigurnom. Samo ih drži
unutra sve dok ne dođe vreme da ih izvedeš napolje. Moji prijatelji će
čekati da nas pozdrave, dosta njih, čitava vojska u stvari. Prizvao sam ih
tik pre nego što sam krenuo za vama. Demone i nekad-ljude. Samo da
budem siguran da niko ne ode sve dok ne stignemo.”
Starčeve crte lica su se iskrivile u nešto ružno i zlo. “Bilo je tako
lako prevariti te. Ti si tako glup dečko. Tako voljan da pomisliš da sam ti
Ba
ja prijatelj. Muka mi je od tebe, muka mi je od tvog soja. Muka mi je da
se pravim da sam jedan od vas, muka mi je da se pravim da sam na bilo
koji način sličan vama. Hoću da svi budete mrtvi. Želim da vas istrebim sa
lica zemlje.”
lk
Ruke su tkale a prstenovi svetlucali.
“Samo još koji trenutak, dečače, i sve će biti gotovo. Čini će biti
postavljene i ništa ih neće poništiti. Samo nastavi da gledaš.” Kirisin nije
a
mogao da uradi ništa drago. Čuo je starčev glas, ali nije mogao da uhvati
mnogo smisla u njegovim rečima. Zvučale su ohrabrajuće i prijatno, ali
nd

nije mogao da shvati njihovo značenje. Stajao je kao statua u kolevci

dubokog mraka pećine, usamljena figura u malom svetlu sa solarne lampe,
staklastog pogleda prikovanog za prstenove. Neki sićušan deo njega je
ow

urlao na njega da nešto učini, ali on je blokirao upozorenje jer je smetalo

njegovoj koncentraciji usmerenoj ka prstenovima.
Prstenovi su bili sve.
“Samo još malo, glupi dečače”, demon je prošaptao. “Želeo si da me
navedeš da pričam, zar ne? Želeo si da kupiš dovoljno vremena da
nl

pronađeš način da mi pobegneš, zar ne? Pa, hajde! Beži! Beži tamo odakle
si došao i oslobodi me se! Šta je bilo, Kirisine? Ne možeš? Zar si zaista
oa

toliko srećan da ne želiš da pobegneš? Zar je to moguće? Čini mi se da

možda...”
Onda je oštro udahnuo i glava mu se trgnula unazad u ukočenom
šoku. Struna i prstenovi su poleteli u tamu. Demon je zavrištao kroz
d

zastrašujući veo neverice i besa. Kirisin je istog trena bio istrgnut iz svog
transa, njegova koncentracija ka struni i prstenovima nestala je za tren oka.
Ponovo se nalazio u pećini i stajao pred starcem koji je bio demon, a pre
toga stari Kulf, koji je hvatao vazduh kao da je poludeo.
Simralin, propeta na laktove, zarila je svoj dugi nož skroz kroz jednu
kvrgavu nogu.

- 332 -
 “Veštice!” vrisnuo je demon, okrećući se da je šutne.
Ali ona ga je uhvatila za nogu, obavila obe svoje ruke oko njenih
zglobova i povukla ka sebi. Lice joj je bilo napeto od koncentracije pod
krvavom maskom koja ga je prekrivala, njeni snažni mišići su se napeli od
napora da drži demona u mestu. Ali demon, iako je izgledao kao krhki
starac, bio je mnogo snažniji od nje i uspeo je da se iščupa. Ponovo ju je
šutnuo i ovog puta nije promašio, dokačivši je po licu, cimnuvši joj glavu
unazad. Kirisiri ju je čuo kako je zarežala od bola dok se otkotrljala u
stranu a potom nepomično legla.
Ćopajući, demon je krenuo za njom.

d
“Kulfe!” Kirisin je povikao.

oa
Demon se okrenuo, očiju podivljalih od besa. Dok je to radio, Kirisin
je dohvatio plave Vilinkamenove iz džepa i ispružio ih ispred sebe. Imao je
tek toliko prisustvo duha da se seti šta su u stanju da urade. Oružje koje

nl
čak i demoni moraju poštovati, rekao mu je njegov neprijatelj. Stegao je
Kamenove u pesnici i usmerio ih ka demonu, zamišljajući ono što je želeo.
Demonova reakcija bila je trenutna. Povukao se od njega, okrenuo se
w
podignutih ruku želeći da ga otera. Kirisin je osetio kako je nalet strašnog
zadovoljstva prošao kroz njega.
do
“Glupi dečko!” demon je vrisnuo, rukama je brzo i oštro mahao u
tami.
Prekasno. Plava vatra je jurnula, obuhvativši demona u blistavom
an

plamenom prekrivaču. Demon je vrištao, pokušavajući da se izbori sa

plamenovima ali nije uspevao. Počeo je da gori, prvo odeća i meso a onda
šta god da je ležalo ispod. Uzaludno se trzao dok ga je vatra gutala. Kirisin
lk

nije popuštao; držao je vatru usmerenu na njega, održavao je moć

Vilinkamenova jakom, smirenom i usmerenom. Stari Kulf je nestao. Sve
Ba

što je makar malo ličilo na vilenjaka je nestalo. Ono što je ostalo bio je
skelet crn kao noć, dečji crtež čudovišta.
A onda je čak i to nestalo, progutano i svedeno u sitan pepeo, talog
koji je plivao po vazduhu u mutnom svetlu baklje, plutajući u sićušnim
mrvicama sve dok na kraju nije pao na led i sneg poda pećine, sićušni
ostaci konačno prevaziđene virusne zaraze.
Kirisin je spustio ruku. “To je bilo za Erišu”, prošaptao je. “To je bilo
za Ejli. To je bilo za Sim i Ejndžel i sve one koje su tvoje crne lažljive reči
dotakle!”
Drhtao je od besa i skoro da se srušio. Činilo mu se da može da oseti

- 333 -
kako mu se srce lomi sa sećanjima koje su izrekle njegove reči. Osećao je
suze u očima i gorčinu u ustima za koju mu se činilo da će je osećati
zauvek.
U hladnoj tišini ledenih pećina obgrlio se rukama da ne bi izgubio
kontrolu nad sobom.
Ba
lk
a nd
ow
nl
oa
d

- 334 -
 TRIDESET TRI
SUMRAK NA PUTU
Panter je hodao na čelu sa Lastom, njegove tamne oči su pratile
zalazak sunca koje je padalo iza ivice južnog horizonta. Mesec je već
izašao, tri četvrtine pun, bela kugla na sivom, maglovitom nebu. Brda su
postala smeđa i gola od suše i otrova koji su ih dotakli u prolazu, kruta i
prazna osim malih grupa zgrada koje su ih tu i tamo prekrivale kao
životinje koje su izašle iz svojih jazbina da oprezno pogledaju unaokolo.

d
Dalje, iza brda, vrhovi planina su se videli, crni i nazubljeni.
Panter se osvrnuo. Katalija je hodala par koraka iza, njeno lice u

oa
mrljama bilo je prekriveno kapuljačom njenog ogrtača, pogled joj je bio
spušten ka autoputu kojim su hodali. Zeka je skakutala ispred nje,
vraćajući se kada bi otišla suviše ispred. Mnogo dalje iza njih, Majstor je
w nl
vozio Munju AV. Sova i Reka su bile u kabini sa njim, vodeći računa o
vitezu Reči u komi. Ostatak Duhova se vozio u kolima za seno, zbijeni
među svojim sve manjim zalihama hrane i oskudnom imovinom, čuvajući
stražu dok su senke postajale sve duže.
Kraj dana bio je tih osim tihog zujanja AV-ovog motora na solarni
do
pogon, tihog šištanja guma na asfaltu i šapata blagog vetra.
Panter je shvatio da sigurno po stoti put u poslednjih sat vremena
misli na Logana Toma. Njegovo spasavanje od Krilka Kusa i njegovih
an

tupoglavih sledbenika bila je jedna stvar. Spasavanje od samog sebe bilo

je nešto sasvim drugo. Nije delovao toliko loše kada su ga doveli nazad
ostalima, nije delovalo da je toliko povređen. A onda, odjednom, više ga
lk

nije bilo.
Šutnuo je površinu puta. “Je l’ niko ne može ništa da uradi da ga
Ba

izvuče iz ovoga?” iznenada je upito Lastu.

Ona je pogledala ka njemu, vrteći svojom plavom glavom. Izgledala
je umorno. “Mora sam da se probudi, kada bude bio spreman.” “Ali nije ni
mrdnuo dva dana! Ne jede i ne pije. Čova ne može dugo da živi tako,
znaš?”
“Znam. Ali tako to biva sa ovakvim stvarima. Gadno je povređen,
tako da je otišao negde u sebe da pokuša da se izleči. Samo još uvek nije
završio sa time.” Slegnula je ramenima. “Osim toga, Sova radi sve što
može za njega. Rane mu prilično dobro zarastaju. Izgleda da čak neće doći
ni do kakve infekcije od otrov-bodlje, a ona je morala da ga ubije. Šta god

- 335 -
da nije u redu, nalazi se negde u njegovoj glavi.”
Panter je mislio da je sve to gomila gluposti, ali zadržao je to za sebe.
“Čova će da umre”, rekao je umesto toga.
“Nemoj to da pričaš”, Katalija se brecnula na njega sleđa.
Iskrivio je lice. “Dobro, dobro, samo sam napravio... opservaciju, to
je sve.” Devojka čuje kao soko, pomislio je ljutito.
Soko. To je bila još jedna misterija koja se nikako nije bližila rešenju.
Ptica nestane sa zida, padne u svetlost – zar se to ne dešava kada umreš?
Ba
– i sada bi trebalo da ga nađu negde tako što će samo da idu na jug. Kao
da će to da se desi. Vizija je rekla da hoće, ali Panter nikada nije imao
mnogo vere u vizije. Čak ni u one koje je Soko nekada imao, one koje je
Sova pretvorila u priče o dečaku i njegovoj deci. Dopadale su mu se te
lk
priče, sviđao mu se način na koji ih je Sova pričala. Ali nije zaista verovao
u njih. Verovanje u takve priče je ono što će te ubiti u ovakvom svetu.
Ako želiš da veruješ u nešto, bolje veruj u parkan sprej ili Tajsonovu
a
flešetnu pušku. Nešto što možeš da uzmeš u ruke i upotrebiš da pobiješ
svoje neprijatelje.
nd

I Maca je u to verovala, mislio je. Praktična devojka, nema

besmislica. Možda je pola nakaza, ali više je ličila na njega od svih
ostalih. Još uvek nije mogao da poveruje kako se otarasila onih klovnova
ow

iz milicije. Ona je bila žestoko opasna, nego šta.

I verovatno je mislila isto kao i on o ovom jurcanju unaokolo za
Sokolom. Gubljenje vremena.
Ponekad ga je to teralo da se zamisli o stvarima. Radili su stvari koje
su naizgled imale svrhu, ali koliko toga je zapravo bilo važno? Upravo
nl

sada, u ovom trenutku, osećao se kao davljenik koji pliva usred okeana.
“Znaš, nećemo ga pronaći”, rekao je Lasti. “Pticu, mislim. Možemo
oa

da ga tražimo sve dok svi ne odemo pod zemlju kao Veverac, ali nikada ga
više nećemo videti.”
Ona nije gledala ka njemu. Gledala je pravo napred, u daljinu.
“Možda i hoćemo”, rekla je tiho.
d

Zurio je zbunjeno u nju, način na koji je to rekla bio je čudan, a onda

je pomerio pogled napred ka mestu ka kome je ona gledala. Tri prilike su
upravo ulazile u vidokrug iz podnožja brda, zakoračivši na autoput i
okrenuvši se ka njima.
Dečak, devojka i snažan pas ružan kao guzica.
Panterova vilica se otvorila. “Prokletstvo!” prošaptao je.

- 336 -
 Širok osmeh je preplavio lice Laste i sumorne crte njenog lica su se
transformisale. Klonulost je nestala. Svežina je procvetala. Bez reči,
potrčala je ka prilikama koje su se približavale, pozivajući ih po imenima,
zvuk njenog glasa bio je svetionik koji je pozivao ostale.
“Prokletstvo!” ponovio je Panter, a onda je i on počeo da trči.

***
SUMRAK U PLANINAMA

d
Ejndžel Perez se probudila u skoro potpunoj tami i na ledenoj
hladnoći. Ležala je tamo gde je pala nakon svoje bitke sa demonom,

oa
opružena licem nadole na ledu i snegu, sa ogrtačem vezanim oko
povređene ruke, crni štap ležao je privijen uz njeno telo. Svuda je bilo krvi
i veliki delovi belog prostranstva planine bili su spaljeni i još uvek su se
w
i u smrti, bio je čudovišan. nl
dimili od vatre Reči. Ostaci demona ležali su sa jedne strane, skoro
neprepoznatljivi osim donjih delova. Ejndžel je brzo skrenula pogled. Čak

Bila je svesna toga da mora da ustane i pronađe sklonište, da će se

do
smrznuti na smrt ako to ne uradi. Svetlost je skoro nestala sa neba, a
temperatura se brzo spuštala. Možda je zima praktično nestala iz svih
ostalih krajeva Sjedinjenih Američkih Država, ali ovde je postojala.
Pokušala je da se pomeri i otkrila da se to ne dopada njenom telu. Sve ju
an

je bolelo, ali verovala je da joj hladnoća pomaže da umrtvi bol i uspori

krvarenje. Znala je da ima povređena rebra a možda i ruku. Znala je da
gubi krv iz par desetina dubokih posekotina. Nije mogla biti sigurna ni u
lk

šta drugo.
Za trenutak je počela da pipa u potrazi za unutrašnjim povredama, a
Ba

onda se brzo zaustavila. No toques, prošaputala je. “Ne pipaj. Ne želiš da

znaš. Ne želiš da misliš o tome.”
Odvojila je jedan trenutak da prikupi snagu, dišući sporim, dugačkim
udisajima, učvršćujući svoju rešenost. Onda je čvrsto zgrabila štap i
podigla se na noge. Skoro da nije uspela, teturala se i saplitala prešavši
par koraka napred, bol je strujao kroz nju kao vreo nož kroz puter. Borila
se da se održi uspravno, znajući da ako padne verovatno više neće ustati.
Odmotala je ogrtač i obukla ga. Trebalo joj je dosta vremena, a kada
je završila, izgledala je kao skitnica. Sva u poderotinama i krpama. Krv je
ostavljala tamne mrlje. Imala je gotovo nikakvu zaštitu od hladnoće.

- 337 -
 Ranac joj je nestao, a njoj se nije išlo u potragu za njim. Ono što je
morala da uradi jeste da se sakrije. Odmah. Boreći se za vazduh,
oslanjajući se na štap, pogledala je napred ka ledenim pećinama, u potrazi
za ulazom.
Nije ga mogla videti.
Nema veze, pomislila je. Znam da je tamo. Znam da mogu da ga
nađem. Znam da moram da ga nađem.
“Drži se Kirisine, drži se Simralin”, prošaputala je vetru, noći i
Ba
hladnoći. “Dolazim.”
Polako, počela je da tetura naviše uz planinu.
lk
Vilenjaci Sintre se ovde završavaju.
Priča će se završiti sa sledećim delom.
a nd

KRAJ
ow
nl
oa
d

- 338 -