УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД
Тема:

Екстракциона терапија и фиксни ортодонтски

апарати

Ментор: Студент:
Проф. др Гордана Филиповић, проф. др Владимир Ристић Маријана Станисављевић

Крагујевац, 2022 године.

 САДРЖАЈ:

Увод............................................................................................................................................................................................................... 2
1. Развој еколошке свести................................................................................................................................................................. 4
2. Заштита радне и животне средине.............................................................................................................................................. 7
3. Улога еколошке свести у заштити радне и животне средине......................................................................................10
Закључак................................................................................................................................................................................................. 11
Литература............................................................................................................................................................................................. 12

2
 УВОД

Еколошка свест се не састоји само од знања, већ и од емоционално-вољних компонената које је

врло битна, јер знања без уверења и практичне делатности не значе много. Еколошко
образовање и формирање еколошког начина мишљења започиње у најранијој младости, па је,
отуда веома значајна улога образовно-васпитних организација на свим нивоима стицања знања
(основно-школско, средње и високошколско). Зато је задатак васпитања и образовања, јесте
стицање знања, како би генерацијама које стасавају и које су у пуној активности на решавању
проблема човекове средине имали систематизована знања о савременим проблемима човекове
средине, о карактеру и суштини опасности угрожене средине; о начину отклањања негативних
последица нарушене еколошке равнотеже. Да би се могло од човека очекивати и захтевати
еколошко понашање потребно га је претходно образовати, што се може једино увођењем
еколошких садржаја у све нивое образовног система васпитања и обаразовања. С тога не треба
ситуацију препуштати случају, већ се питању организоване наставе, са тематиком из екологије,
мора прићи веома озбиљно и ефикасно, наравно кроз иновирање постојећих наставних планова
и програма и увођењем регуларних еколошких садржаја као посебних предмета и у оквиру
других предмета. У формирању еколошке културе савременог човека важну улогу има систем
еколошког образовања и васпитања. Он се налази у процесу стварања, а његова неопходност
више је него очевидна. Еколошко образовање представља схватање проблема опште
екологизације материјалне и духовне делатности друштва. Широки дијапазон еколошког
образовања омогућава неопходну синтезу знања, умења и навика из природних и друштвених
наука. Образовно – васпитни процес у функцији заштите и унапређивања животне средине
представља свесно и планско развијање знања о човековој средини у току читавог живота, које
има за циљ развијање свести о основним карактеристикама човекове средине, односа у њој и
односа према њој, на основу које ће човек тежити очувању и унапређивању средине. Еколошко
образовање треба да пружи веома сигурна знања о основним еколошким питањима савременог
друштва, развија критички став према растућој деградацији животне средине и указује на
неопходност рационалног коришћења природних ресурса.

3
 1. РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ

Глобални еколошки проблеми захтевају нове моделе развоја еколошке свести. Модел развоја
индивидуалне свести који може да илуструје и развој еколошке свести групе, друштва или
нације захтева да друштво својим грађанима треба да омогући да преузму одговорност за
заједничке послове и имају прилике да ствари мењају, као и да имају могућност за лични развој
(Хатиџа, Јагеш, Славковић, 2015). Лична одговорност, свест о сопственим могућностима и
ефикасности, представљају делове еколошке свести појединца. Уколико друштво као целина, не
ради на развоју могућности да грађани преузму одговорност, не постоји простор за развој
еколошке свести становништва, и у таквим условима, грађани се вероватно неће понашати у про
– еколошки. За развој еколошке свести, битан је такође и дугорочни развој друштва који
доказује да просперитетна друштва, у којима ниво материјалних вредности које обезбеђују
опстанак и развој животног стандарда, обезбеђују и пораст нивоа бриге о животној средини
(Хатиџа, Јагеш, Славковић, 2015).

Улога друштва у целом свету и међународних организација је да промовише и шири еколошке

вредности, норме и еколошке идеје које су од посебног интереса за животну средину
(Шарковић, 2016). Еколошка свест у функцији одрживог развоја би требало да се развија у свим
државама. Међутим, узевши у обзир специфичности сваке државе, не би требало очекивати да
се еколошка свест у свакој држави развија на исти начин. Процеси развоја еколошке свести, и
поред различитости, имају и одређене сличности. Истраживања показују да повећање квалитета
животне средине у циљу постизања одрживости мора да укључује и еколошко образовање људи
које не би требало да буде ограничено само на школе већ и да омогући практични приступ у
разумевању и решавању проблема заштите животне средине (Шарковић, 2016).

4
Постоји неколико различитих типова еколошки значајног понашања:
 Еколошки активизам – активно учешће у заштити животне средине и организације покрета и
демонстрација
 Неактивно еколошко понашање –подржава циљеве покрета али не учествује у њима. Такво
понашање утиче на животну средину само индиректно али може бити значајно јер утиче на
јавне политике.
 Сфера личног енвироментализма – личне одлуке о куповини и коришћењу апарата који утичу
на загађење животне средине. Такав вид про-еколошког понашања може да има значаја само ако
га прихвати већи број људи.
 Остала еколошки значајна понашања – појединци и организације могу значајно утицати на
животну средину кроз своје личне и пословне одлуке (Шарковић, 2016)

Еколошка свест се током времена прилагођавала друштвеним потребама, у зависности од

карактеристика друштва и доминантних друштвених односа. С обзиром на сложеност појма,
бројни аутори су пружили дефиницију еколошке свести, а заједничко свима је да садрже
елементе социјалног, политичког, економског и техничког (Шарковић, 2016). Еколошка свест је
свест о околини која обухвата сазнања о еколошкој ситуацији, вредносно одређење, односно
мотиве деловања, жеље и очекивања које се односе на човекову природну околину и понашање
којим треба да се оствари еколошко стање коме се тежи (Afrić, 2002).

Изграђивање друштвено пожељног еколошког понашања 9 неопходно је због промена у

свакодневном понашању и деловању људи које није увек адекватно еколошки позитивним
решењима. Поседовање одређеног нивоа еколошког знања и намере еколошког понашања, а без
њиховог испољавања у пракси, сматра се латентним обликом еколошке свести (Шарковић,
2016). На основу знања и способности појединца, а према постојећим могућностима да делује,
мотивација се може манифестовати у виду еколошких акција или избора у појединачним
приватном или професионалном животу, а све то заједно довести до побољшања стања животне
средине.

5
 Слика 1. Еколошка свест у пракси. Извор: Шарковић, (2016)

Развој еколошке свести и помака долази у тренутку када човечанство схвата да став да је
природно богатство неисцрпно и да може немилице да се троши, није одржив концепт. Промена
таквог погледа на свет, на окружење и на природне ресурсе, представља први корак друштва у
глобалу ка успостављању оптималног, узајамног дејства човека и природне средине (Хатиџа,
Јагеш, Славковић, 2015). Еколошка свест је сложен социолошко-политички и економско-
технички комплекс (Васовић, 2005). 10 Односи се на сазнања о стању друштва и природе и
узроцима тога стања и сазнања о потреби заштите природе и даљег нарушавања еколошке
вредности у њој како би се очувао природни оквир живота човека (Стојаковић, 2009). Еколошко
понашање је један од елемента еколошке свести, која обухвата сазнања и појединца и колектива,
али и реакцију друштвених субјеката одговорних за доношење одлука. На еколошко понашање
утичу и економске, биолошке, социјалне и друге људске потребе (Васовић, 2005). Формирање
пожељног еколошког понашања може бити дуготрајан процес због утицаја различитих фактора.

6
 2. ЗАШТИТА РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Од изузетне је важности да се схвате последице технолошког и индустријског развоја,

ограниченост горива, рудног блага и земљишта и да се стекну сазнања о конкретним
последицама које човек неким својим делатностима изазива у регионалним и планетарним
размерама (Шарковић, 2016). Како би претходно наведени циљеви могли да се остваре, на
територији једне државе је потребно развити националну стратегију усклађивања васпитно-
образовног процеса на свим ниовима са принципима одрживог 22 развоја и еколошке етике.
Државе учеснице конференције у Рију су се на ово обавезале, а међу тим државама се налази и
Република Србија. Прво Министарство за заштиту животне средине формирано је 1989. Године,
на нивоу тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у склопу које се
налазила и Република Србија. 2002. Године, формирано је Министарство за заштиту природних
богатстава. Ауторка Шарковић, (2016) сматра да је тиме започело формирање система у овој
области на основама одрживог развоја. Република Србија се тиме окренула ка рационалном
коришћењу и управљању природним богатствимама. У том смеру, усвојен је Закон о заштити
животне средине (Службени гласник РС, бр. 135/04,. 36/09, 36/09-др. закон, 72/09-др. закон и
43/11-УС), којим ће се спровести хармонизацији са међународним нормама и стандардима,
конвенцијама и протоколима у овој области - директивама Европске уније, еколошким
стандарди ISО стандардном и другима, које је Србија прихватила као земља – кандидат за
чланство у Европској унији.

Основно полазиште концепције активне заштите животне средине, јесте да се животна средина
мора заштитити и унапредити у целини (Afrić, 2002). Заштитом животне средине би требало да
буду обухваћени сви њени саставни делови, па је због тога потребно узимати у обзир сложеност
еколошких односа и процеса. Еколошки проблеми су једно од кључних обележја данашњег
друштва. Еколошки проблем се може дефинисати као „било која промена стања у физичкој
средини, до које је дошло услед људске активности којом се нарушава то стање, а која има
последице које је друштво сматра неприхватљивим по већ прихваћеним еколошким
нормама“(Хатиџа, Јагеш, Славковић, 2015).

7
Контролу примене прописаних стандарда еколошке заштите од стране грађана, правних лица
или органа управе врши еколошка инспекција. Вршење инспекцијског надзора у области
животне средине треба да допринесе превентивној заштити основних еколошких вредности
спречавањем обављања оних делатноси које нису у складу са добијеном интегрисаном
дозволом, а које могу да проузрукују загађење животне средине. На основу овлашћења која
произилазе из Закона о заштити животне средине, инспектор може да нареди отклањање
неправилности у спровођењу мера заштите животне средине, забрани и привремено забрани
даље спровођење активности којима се наноси штета животној средини или за које постоји
сумња да могу имати негативан утицај на животну средину, нареди израду процене опасности
од удеса и плана заштите од удеса, као и да нареди предузимање интервентних мера и поступака
реаговања на удес и предузимање мера санације и спречавања ширења загађења.

Осим тога, инспектор може да покрене и три врсте поступка: да поднесе пријаву надлежном
тужилаштву за учињено кривично дело, да поднесе пријаву надлежном тужилаштву за учињени
привредни преступ, и да поднесе захтев прекршајном суду за покретање прекршајног поступка.
Положај инспектора у поступку зависи од врсте покренутог поступка. У кривичном поступку
или поступку поводом учињеног привредног преступа инспектор има улогу сведока, док је у
прекршајном поступку инспектор овлашћени подносилац захтева и странка у поступку. Постоји
више дефинисаних тумачења појма животне средине, једна од њих дефинише животну средину
као комплекс свих утицаја ван одређеног организма, који долазе како од неживе природе,
односно физичко-хемијских услова средине, тако и од других живих бића и заједно делују на
дати организам, на оном месту на коме живи. Према томе, за сваки појединачни организам
околна, животна средина је и нежива природа, одређена условима. Један од основних концепата
економике природних ресурса и животне средине јесте концепт одрживости, или одрживог
развоја. Упркос различитим интерпретацијама које се у литератури могу наћи, овом концепту
данас припада централно место у разматрању другорочне перспективе опстанка и напретка
човечанства.

8
Одрживост, или одрживи развој, јавља се не само као суштински предуслов, већ и као крајњи
циљ ефикасне организације бројних људских активности на Земљи. Концепт одрживости данас
је постао широко прихваћен као услов опстанка и напретка човечанства.
Разлози за то леже у могућим одговорима на питање зашто економска активност мора бити
одржива. На првом месту, постоје јаки морални разлози да данашња генерација остави
потомству у наслеђе ништа мање шансе за развој но што она има сада. То значи да планета
Земља, са својим потенцијалима, не сме бити деградирана од стране постојећих људи. Право
садашње генерације на искоришћавање ресурса и животне средине, не сме угрозити исто такво
право наредним генерацијама.
Друга група разлога за одрживи развој је еколошке природе. Наиме, ако природа
представља вредност сама по себи, тј. ако очување биодиверзитета, или залиха природних
ресурса има оправдање у ставу да је човек само део природе, те да нема права да је неповратно
мења, онда је сваки вид економске активности којим се нарушава диверзитет живог света, или
богатство ресурса, неприхватљив. Угроженост животне средине прераста у светски проблем јер
постаје скуп регионалних и локалних притисака на околину. Загађена околина једне земље,
временом постаје светски проблем. Океани, континенти и атмосфера су заједничка добра чија
заштита захтева сарадњу свих земаља. Међународна размена знања омогућава напредак у
развоју научних сазнања о проблемима заштите животне околине и начинима њиховог
решавања. Међутим, мере које су једној земљи релативно лако изводљиве, у другој земљи могу
бити немогуће. Ово је нарочито случај у земљама у развоју, јер су њихови приоритети другачији
од оних у развијеним индустријским земљама. Треба ипак додати и то да су развијене земље
света и највећи загађивачи па је на њима и највећа одговорност у спровођењу мера на
свеобухватној заштити животне средине. Размотримо детаљније проблеме заштите животне
средине који се, рецимо, везују за саобраћајну делатност.
Економско, друштвено и лично благостање људи, у својству произвођача, потрошача или
путника, зависи од развијености саобраћајног система. Ефикасно функционисање друмског
(путног) саобраћаја, подразумева праве путеве на правом месту. Међутим, путеви и саобраћај
који се на њима одвија могу имати разнолике утицаје на околину. На пример, заобилазнице
измештајући саобраћај из центра градова и насеља, смањују буку и загађеност у њима, али
оптерећују средине које до тада нису имале проблема са заштитом околине. Овакви утицаји на
животну средину могу бити квантификовани, а могу се предузети мере да се негативне
последице уклоне или ублаже.

9
 3. УЛОГА ЕКОЛОШКЕ СВЕСТИ У ЗАШТИТИ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ
СРЕДИНЕ

Инсистирањем на наменским истраживањима, учењу и усавршавању унапређују се не само

теоријска решења еколошке заштите, већ се и омогућава конверзија и имплементација
нових сазнања у конкретне планске, привредне, социјалне и друге мере. Организација,
држава, образовни систем, различита удружења градјана, медији и остали бројни актери
континуалног процеса друштвене репродукције, свако на свој начин може допринети
интензивирању „екологизације“ свести, као процеса који је комплементаран
оном који се реализује помоћу механизма тржишне регулације.
Политиком могу да се утврде и обавезе за: образовање и стручно оспособљавање,
спречавање загађења, обнављање и рециклирање, конструисање производа тако да се на
најмању меру сведу утицаји на животну средину при производњи и друге обавезе. Поступци
заштите и коришћења ресурса и простора треба да теже нормативном прописивању
производних вредности, са истовременим подстицањем практичне реализације виших
стандарда заштите и ограничења. У савременом пословању процеси заштите и унапређења
животне средине захтевају различите аспекте знања и управљачких инструмената. Принцип
циљева (Манагемент бy Објецтивес) представља свеобухватно управљање које интегрише
кључне активности усмерене ка ефикасном остварењу организационих циљева. Управљање
помоћу циљева је систематизован и партиципативан менаџмент приступ који подразумева
учешће појединаца у обликовању циљева. У области заштите животне средине управљачки
сектор организације има посебан значај и одговорност. Циљеви од значаја у процесу заштите
животне средине у граду су енергетска ефиксаност, могућност секундарог
коришћења/рециклаже материјала или производа, као и растављивост и сервисибилност апарата
и уређаја.Циљ редукције потрошње енергије има еколошки значај смањења загађења при
конверзији фосилних горива у енергију као и у смањеном ризику од акцидената у и/или
транспорту енергената.Менаџменту је неопходно да разуме глобалне димензије проблема
заштите животне средине, извесне теоријске и етичке дилеме, основне инструменте и правила
управљања у области животне средине.
Сви процеси интеграције и глобализације указују да је приступ заштите и унапређења животне
средине неизбежан, како на планетарном, тако и на микро-нивоу (у овом посматраном случају у
градској средини).
10
 ЗАКЉУЧАК

На основу изнетог, могуће је закључити да еколошка свест представља спознају о значају

животне средине и о потреби њеног очувања. Уз то, од велике је важности унапредити, онолико
колико је то могуће, постојеће стање за будуће генерације и кад је то могуће, унапредити и то
како за садашњу тако и за будуће генерације. Поред интереса људи, у погледу одрживог развоја
и наставка напретка цивилизације, постоји потреба и за очувањем читаве биосфере. Еколошка
свест се стиче образовањем, како формалним, тако и оним у кругу породице и преко медија, а
велику улогу у томе имају и еколошке организације. Улогу у развоју еколошке свести у
контексту одрживог развоја, имају и добро постављени правни прописи. Даље, повезивањем
еколошке свести и безбедносне културе, обухватају се конкретни еколошки проблеми који
угрожавају животе и здравље људи, опстанак, раст и развој друштва и животну средину. Човек
представља саставни део природе, без права да је уништава, да смањује богатство ресурса и
нарушава разноврсност живог света. Одрживи развој води ка ефикасности и даљем напретку
друштва. Данас, све већи број међународних корпорација прихвата овај концепт, што указује на
помак у развоју свести. Све више, међународно друштво је свесно чињеница да се мора улагати
у еколошки чисту производњу и производе, уз чување животне средине. Непоштовање концепта
одрживог развоја води ка неадекватном, неефикасном и неодрживом привредном развоју, у
којем расипање енергије и ресурса доводи до нарушавања животне средине.

11
 ЛИТЕРАТУРА

1. Afrić, Kristina, Ekološka svijest - pretpostavka rješavanja ekoloških problema, ,,Ekonomski

pregled’’, vol. 53, br. 5, Pula, 2002., str. 578-594
2. Васовић, Весна, Етичко – еколошка едукација, 32. Национална конференција о
квалитету, Крагујевац, 2005.
3. Ђорђевић, Ј., Нова еколошка етика и заштита животне средине, ,,Теме'', вол. 26, бр. 2,
Ниш, 2002. стр. 235-244
4. Европска комисија, Повеља Европске уније о основним правима, (незваничан превод)
2007/C 303/01,
5. Пешић, Радмило, Одрживи развој, 2012.,
6. Рајшић, Љ., Човек, природа, економија, часопис ,,Економика'', вол. 48, бр. 1-3, Ниш,
2002. стр. 56-63.
7. L. Jovanović, D. Todić: Trgovina i zaštita životne sredine, Nova trgovina, No 1-4(1999). 31-40.
8. L. Kolomejceva-Jovanović: Upravljanje tehnološkim razvojem, Beograd2001.
9. M. i D. Kataranovski: Značaj bioloških markera u praćenju stanja životne sredine i ispitivanju
njenog delovanja na organizam životinja i ljudi, Ecologica 13 (1997), 1-8.

12