Doček

Svečano postavljen sto za nas dvoje. Gledamo se preko ikebane, uglavljene između ovala i
činija. Ja u lepoj crnoj haljini, našminkana, na nogama mi cipele sa visokom potpeticom. On u
trenerci. Mrzi ga da se presvlači. Prelazi dlanom preko čekinjaste brade stare tri dana, kao da
premišlja bi li se obrijao, a onda ga nemarno spusti na damastni stolnjak i kaže:
- ’Ajde da jedemo, sad će da počne.
Ne pitam šta počinje. Spuštam pogled na pretrpan sto - hladna predjela, pečenje isečeno u
jednake komadiće, rumeno i krckavo, na jednom tanjiru kajmak, punjena jaja i listići pršute uvijene
oko štapića sira. Činija ruske salate, činija paprika s belim lukom, činija krastavčića iz turšije, činija
maslina. Činije, činije, činije! Sav mi je život jedna prazna činija umazana uspomenama. Prinosim
vino i čekam. Čekam da kaže nešto. Nešto, bilo šta, samo da razbije ovu tišinu koja pritiska. Otvara
flašu, sipa vino u visoke, tanušne čaše, nazdravlja mi, otpija gutljaj i...
To je to! Jede pogleda uprtog preko mog ramena, u isključen TV. Par minuta kasnije ustaje
od stola, isključuje radio i već mu je daljinski u ruci, već ga nerviraju upaljene sveće, već je
zaboravio da je večeras Nova godina. Posle jela se uvaljuje u omiljenu fotelju, vidim kako se
namešta... Da, zaspaće. Umoran je.
- Nećeš valjda sad da spavaš?
- A što ne bih? Ovo je veče k’o i svako drugo.
- Meni nije!
Nema odgovora. Možda me nije čuo? Pročistim grlo sitnim kašljucanjem i zaustim da
kažem još nešto... Šta? Šta više reći, a da se ne pretvori u još jednu svađu posle koje će on nadureno
pojačati televizor, a ja dugo plakati u kupatilu? Ne treba mi to, ne večeras.
O Bože, vrištala bih. Neću ovako! Ne mogu ovako više. Hoću negde gde i Nova godina ima
smisla. Hoću s nekim da pričam, hoću da se smejem raskalašno, hoću da igram i pevam dok ne
promuknem. Hoću da me neko voli! Hoću da živim!
Sipam još jednu čašu... Ide mi noćas to vino, tako lagano klizi niz grlo, ali ne donosi ono što
u njemu tražim. Možda još jednu čašu od koje ću se napiti i zaspati obučena, baš za ovim svečano
postavljenim stolom? Sklapam oči da zamislim tu sliku – moja kosa rasuta po damastu, baš tu,
među prokletim, praznim činijama. I mogu da zamislim njega kako me drmusa i govori da sam
preterala, da to nema smisla, da sam patetična i da ga užasno nervira što od svega napravim dramu.
Umorno, malo teturavo ustajem da se presvučem. Sama sebi glupo izgledam u toj svečanoj
haljini, na visokim potpeticama, našminkana i doterana kao za Novu godinu. Nova godina!? Novi
početak stare, davno ispričane priče koja se klatara na tankoj niti zvanoj brak. Slučajno prstenom
zakačinjem čarape, one posebne, bez pojasa. Svejedno mi je. Gledam tu finu čipku na butinama i
puštam da se poderotina širi. I svejedno mi je. I tako ih više nikad neću obuti. Presvlačim se u
trenerku i odlazim da raspremim sto. Možda ću kasnije izaći da prošetam. Sama.
........
Obilazim puste okićene ulice. Vriska iz lokala kraj kojih prolazim mi se ruga pesmom i
smehom. Nova godina organizovana za neke srećnije ljude. Neki klinci bacaju petarde u kontejner.
Smeju mi se. Dobacuju.
Idem kući. Hladno mi je. On odavno spava u fotelji, sa daljinskim u ruci. Na TVu odbrojavaju
sekunde do ponoći, Tri, dva, jedan – Srećna Nova godina! Nazdravljam sebi, otpijam gutljaj vina i
čekam. Da utihnu petarde na ilici. Da mi se deca vrate sa žurke. Da prođe ovaj bol.
Stvarno je ovo veče k’o i svako drugo.

****
Zvuk zključavanja vrata ga je trgao iz sna. Na TVu su se smenjivale blještave režirane
novogodišnje proslave, mogao bi se zakleti sasvim iste kao svih prethodnih godina. Lenjo se
protego u fotelji i pružio ruku ka daljinskom. Menjao je kanale, ali mu ništa nije moglo zadržati
pažnju duže od par sekundi. "Isti program svake godine. Ima li ikog da smisli nešto zanimljivo",
promrmljao je i isključio TV. Sve je utonulo u polumrak i tišinu, onu tišinu koja zavlada kad
ostaneš sam u stanu.
Znao je da je izašla, verovatno ljuta i razočarana "i sutra će ceo dan da ćuti i gleda me kao
da sam joj uskratio pitaj boga šta. Onda će doći kumovi da čestitaju još jednu novu godinu i ona će
lagati da nam je bilo divnooo i da baš voli što smo konačno mogli da provedemo jedno veče sami."
O kako ga je to nerviralo! Sedeo je neko vreme razmišljajući koliko je sve postalo uobičajeno i
predvidivo, svaki njen izraz lica i svako njegovo odbijanje da tumači šta mu je uzrok. Ono što je na
početku večeri osećao kao nelagodu zbog tišine koja se nadvila nad svečano postavljenim stolom,
sad ga je stisnulo kao klopka u koju je, ne svojom voljom, upao. Mrzeo je taj osećaj zarobljenosti
njenim očekivanjima, a mrzelo ga je i da razmišlja o tome, jer je znao da se to nije desilo zbog
nekog presudnog događaja. Dolazilo je tiho, dan za danom. "Kako smo upali u ovu ravnodušnost?"
pitala bi ga nekih noći i uzdisala na svojoj strani kreveta. Tada bi je obgrlio oko struka, privukao
sebi i zagnjurio lice u njenu kosu. Šta bi joj i rekao? Da su posao, obaveze, deca, krediti, sve ono
što čini jedan običan život, učinili svoje. Umor i jedvačekanje slobodnog dana - njegovo da se ne
mora ništa i njeno da se nadoknadi sve propušteno, dovoljan razlog za svađu.
Glasno je opsovao i ustao iz fotelje, sad već sasvim budan. Na brzinu se istuširao i obrijao i
obavijen peškirom oko bokova krenuo u spavaću sobu da se obuče, još nije bio siguran da li u
pidžamu ili nešto prikladno novogodišnjoj noći. Na podu, kraj kreveta je ležala njena zgužvana
haljina i par finih, poderanih čarapa. Bilo je nečeg dirljivog u toj iscepanoj čipki.
Čekao je da se vrati, zavaljen u fotelji, baš kako ga je ostavila kad je izašla iz stana. U
polumraku stana nije primetila da je budan. Video je kako odlazi u kuhinju i vraća se sa čašom
vina, staje kod prozora i nazdravlja svom odrazu u staklu. Nije osetila njegov pogled, ni čula kad joj
je prišao s leđa. Trgla se tek kad je obgrlio oko struka i zagnjurio joj lice u kosu. "Srećna ti Nova
godina", prošaputao je. Ćutala je uplakana. Onda je pomerio ruke do pojasa trenerke i malo
nevešto je svukao niz butine. Trgla se, kao da se brani. Rekla je: "Nemoj, nije mi večeras do toga."
"Šššššš", prošaputao je i poljubio je. Svukao joj je donji deo trenerke, izuo soknice, a onda
izvukao jednu finu čarapu i dugo je nabirao, ne skidajući pogled sa ženinih očiju. Video je kad joj
je tugu zamenilo bljesak iznenađenja. Spustio se na jedno koleno, podigao njeno stopalo i nežno
navukao čarapu preko prstiju, pa laganim pokretima nastavio preko listova i kolena. Za njegovom
rukom je ostajao vreo trag, a rasparana čipka se osipala tankim nitima. Spustio je poljubac na parče
butine koje se belasalo kroz tu poderanu čipku. Zagnjurila mu je ruke u kosu, nasmešila se i šapnula
"Srećna i tebi Nova godina."