Давид Албахари

МАМАЦ
Пишчева биографија
Давид Албахари (Пећ, 15.март 1948.) је српски писац. Албахари углавном
пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и
преводилац са енглеског језика.Рођен је у породици јеврејског порекла.

Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву

збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1947. године. Постао је
популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“, за коју је
добио награду ,,Иво Андрић”.Године 1991. постао је председник Савеза
јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског
становништва из Сарајева. Године 1994.. преселио се с породицом у
Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику.

Члан је ван радног састава Српске академије наука и уметностипри

Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године.

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног

израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну
сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих делаУпркос томе, он је
током свог готово 30-годишњег постојања у српској литератури стекао не
само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. .
Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно
изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој
обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране
налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза
ствара прилично јак отпор.

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од
најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да
је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до
скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца
српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски,
пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски... Свака нова књига Давида
Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања
домаће литратуре са светском књижевном баштином. Касних осамдесетих, Албахари је започео прву
формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.

У Канади живи од 1994. године, а по пензионисању намерава да се пресели у Београд, шета уз Дунав и
игра шах.
Награде
Збирке прича
● Добитник је НИН-ове награде за
роман Мамац 1996. године.
● Добитник награде Златни сунцокрет
за збирку прича Сваке ноћи у другом
граду 2008. године.
● Освојио је прву награду на
фестивалу "Друга приказна" (Друга
прича), у Скопљу, Македонији, 29.
јула 2016..
● „Породично време“ (1973)
● „Обичне приче“ (1978)
● „Опис смрти“ (1982)
● „Фрас у шупи“ (1984)
● „Једноставност“ (1988)
● „Пелерина“ (1993)
● „Изабране приче“ (1994)
● „Необичне приче“ (1999)
● „Други језик“ (2003)
● „Сенке“ (2006)
● „Сваке ноћи у другом граду“(2008)
● „21 прича о срећи“(2017)
Романи
Књиге есеја
● „Судија Димитријевић“ (1978)
● „Цинк“ (1988) ● „Преписивање света“ (1997)
● „Кратка књига“ (1993)
● „Терет“ (2004)
● „Снежни човек“ (1995)
● „Мамац“ (1996) ● „Дијаспора и друге ствари“
● „Мрак“ (1997, 2008) (2008)
● „Гец и Мајер“ (1998)
● „Светски путник“ (2001)
● „Пијавице“ (2006)
● „Лудвиг“ (2007)
● „Брат“ (2008)
● „Ћерка“ (2010)
● „Контролни пункт“ (2011)
KЊИЖЕВНИ РОД:епика
КЊИЖЕВНА ВРСТА:роман
У роману ,,Цинк” писац ставља акценат на живот свог покојног оца,док у роману ,,
Мамац “ писац описује живот своје мајке уз помоћ чега се присећа и својих личних
животних ситуација из свакодневног живота.Роман је написан у виду пишчевих
сећања на покојну мајку , заснован је на преслишавању звучних записа са старог
магнетофона на коме је писац одлучио да сними целу животну причу своје мајке
пре њене смрти.Преиспитивање самог себе и размена мишљења са пријатељем
Доналдом нам говори о самој пишчевој несигурности.
ИСТОРИЈСКА ПОЗАДИНА ОВОГ РОМАНА РАСПРОСТИРЕ СЕ КРОЗ ПЕРИОД ОД
ПРЕ ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА,ПА СВЕ ДО РАТОВА ДЕВЕДЕСЕТИХ
ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА У НАШЕМ РЕГИОНУ.Период писања самог романа
је пар година након смрти пишчеве мајке.
ТЕМА:ТУЖНА ЖИВОТНА ПРИЧА ПИШЧЕВЕ МАЈКЕ(РЕКОНСТРУИСАЊЕ
ПОРОДИЧНЕ ИСТОРИЈЕ)
ЈУНАЦИ:наратор,мајка,отац,Доналд

МОТИВИ:

-мотив магнетофона(враћање у прошлост и присећање породичних дешавања)

-тематско-мотивски слој:историја,рат,тема смрти,породица,прошлост…

Начини приповедања:нарација,дијалог,унутрашњи монолог

Роман почиње мајчиним речима:,,Одакле да почнем?”.Након смрти оца,писац је

исказао жељу да мајчину животну причу преточи у звучни запис и на тај начин да је
сачува од заборава.Магнетофон су добили од брачног пара гастарбајтера који су
хтели да се одуже пишчевом оцу .Магнетофон означава прошлост и апарат који је
припадао прошлости што говори и сама чињеница да тадашњи Американци никад
нису били чули за тај апарат.
Након смрти оца и сахране,писац је осећао тугу што никад више неће имати прилику чути очеву животну
причу.Док су се још увек сударали у новој празнини стана писац је одлучио да његова мама на
магнетофону исприча своју животну причу и тако омогући свом сину да има вечну успомену на њу.

Она прича о свом животу од детињства,предратног и ратног периода,брака са својим првим и другим
мужем.У својој исповести она обухвата период Другог светског рата ,а касније и предратног периода
(почетак грађанског рата деведесетих година у Југославији).Њен први муж био је левичар.Извршили су
грађанско венчање и основали породицу.Свекар и свекрва су одбијали да виде унуке све док се она није
појавила са печатом од рабина да је прешла у јеврејску веру и да се зове Мирјам.Њен први син је добио
име Александар у част тадашњем краљу.У души је увек била српкиња.Кад су она и деца били пребачени у
Крушевац пријавила их је као српске избеглице изНДХ.Научила је децу да се крсте и да обављају све
кућне послове које су им газде задавали.Њен први муж је стрељан ,а деца из првог брака су погинула у
железничкој несрећи.Бесциљно је ходала Београдом умотана у капут и са албуном пуним фотографија у
руци.Рођена је у Аустроугарској монархији.Пишчев отац се вратио из логора и основали су породицу,Отац
је добио посао гинеколога у пећкој болници.Две године су живели као подстанари у кући једне турске
породице и исто толико су чекали да отац добије посао у ћупријској болници.Недуго затим с добили двоје
деце.Учила је децу дисциплини што сведочи и чињеница да је и сам писац био најбољи пуковник у војсци.
Мало је причала о себи,а више о другима.Сваки динар је чувала настојећи да прехрани породицу .Када су
усташе целу кућу преврнули тражећи паре она је (упркос векиком ризику ) те паре сакрила иза корита за
свиње.Као дете није имала пажњу од родитеља па је настојала да је пружи својој деци.Њени родитељи су
је послали код рођака у Дервент.Своју старост је провела са сином који је о њој бринуо.За њу је историја
збир чињеница који нема никакве везе са осећањима.
 Пишчев отац је био гинеколог.Његова прва жена и деца су убијени у нишком логору,и
он је сам био жртва логора.У почетку је стално плакао.За време свог живота је често
сањао ноћне море логора.

КАКО СУ ПРЕДСТАВЉЕНИ ЛИКОВИ ОЦА И МАЈКЕ?

О свим догађајима сазнајемо на основу разговора са мајком и самим пишчевим мислима и

сећањима из детињства.Мајка је пожртвована и упорна жена која стоји уз своју породицу.Поред свих
животних недаћа успела је да своју децу одгаја као Србе.Њен први муж док је био у логору ју је
замолио да децу одгаја као православне Србе.Носила је са собом увек породични албум,трудила се
да буде најбоља мајка што може ,едукује своју децу и изведе их на прави пут.Мајку су сви поштовали
желећи да чују њен суд .Увек је држала руке прекрштене преко груди.Она је била причљива док је
њен муж био ћутљив човек.Увек је мислила о другима ,никад о себи.Пожртвована,вредна ,радна и
дисциплинована .Пореди се са громобраном јер је увек била ту да заштити своје најближе од сваке
животне недаће.Отац је волео да остражује,читао је медицинске часописе и први је на магнетофону
снимио свој глас тако што је рецитовао песму Војислава Илића.
Контраст између ова два лика се сусрећу усваком делу текста где се пореде:

,,Мајка је увек говорила да је боље бити сумњичав,док је отац за свакога имао раширене руке.”

,,Отац је доносио паре у кућу,а она је водила кућну рачуницу.”

,,Он је слику своје покојне жене и деце ставио на зид ,а ја имам само једну слику у новчанику.”

,,Да она није била истрајна предпостављамо да би отац дао сав новац.”

Доналд је приповедачев једини пријатељ у Канади кога је упознао током посете једној од канадских
књижара.Приповедач је тражио књигу која ће на најбољи начин дочарати колебања канадске душе.Доналд
се тада затекао у књижари и ,писцу који је тада тек дошао у нову државу, је помогао око избора књиге.
Доналд је писац.Његов отац је пореклом из Украјине,а заинтересован је за слушање украинских песама и
црквених хорова на магнетофону што Доналда нервира.У кафићу на обали Дунава заједно је са писцем
гледао карту Европе и причао о прошлости свог пријатеља.Нњ разуме односе између народа на Балкану
чему доприноси и његов менталитет.На крају романа враћа писцу рукописе с много исправки.што писа
сматра као потпуни пораз.Посматра историју као игру у којој имају две стране,а то су они који нападају и
они који се боре.Писац има великло поштовање према Доналдовом списалачком раду (написао је да кад
не би писао књигу о мајци писао би о Доналду).
Роман је написан у првом лицу,без поглавља и пасуса.Приповедач је уједно и главни лик романа.
С обзиром да мајка прича своју животну причу она је наратор.Приповедач уКанаду долази у јеку
ратних активности на Балкану.Са собом је понео и тонске траке за магнетофон.Прихватио је језик
Канађана мислећи да ће на тај начин постати сличан њима ,али се осећао као туђинац.Шетајући
тржним центром,видео је брачни пар који причају на српском.С камењен, у чуду ,поћео је да
имитира њихове покрете усана због чега су они мислили да је он психички оболео човек.

На крају романа,писац даје свој роман Доналду како би га исправио и дао сугестију.Пар дана је
жељно ишчекивао Доналдову рецензију,а онда је добио све те листове чији су редови били
исподвучени и обележени.На основу тога можемо закључити да је роман писан на енглеском
језику.Након што је узео од Доналда текст пиисац затвара врата и ту се сва радња завршава.

Радио-драма је текст који је написан да би се прочитао и емитовао на радију .Због

посебног начина писања овог романа снимљена је и падио-драма посвећена овом
роману.
 ЛЕПЕ МИСЛИ-ПОУКЕ РОМАНА
НИЈЕ ТИШИНА ОНО СВАКО ЈЕ ГО КАО КАДА ЈЕ ТЕЛО
ШТО НАС ПЛАШИ , ПИШТОЉ И СВАКО СПОКОЈНО ОНДА ЈЕ
БЕЋ ОНО ШТО ДРХТИ ПОД СВОЈОМ И ДУША МИРНА
ПОСЛЕ ЊЕ СЛЕДИ КАПОМ НЕБЕСКОМ

ЦЕЛА ПРОШЛОСТ ЈЕ
ЧОВЕКА НАЈВИШЕ МОЖЕ АКО СРЦЕ ЗНА,ЗНАЋЕ,
САТКАНА ОД МАЛИХ
ДА ЗАЛУДИ ПРИЧА ДА МИ АКО НЕ ЗНА ,НРМА ТЕ
ПОСТУПАКА ЧИЈИ
ВЛАДАМО ЈЕЗИКОМ, ИАКО СВЕЋЕ КОЈА СЕ НЕЋЕ
СМИСАО НАМ У
ЗАПРАВО ЈЕЗИК ВЛАДА УГАСИТИ,НЕМА
ПОТПУНОСТИ
НАД НАМА КАМЕНЧИЋА КОЈИ СЕ
ИЗМИЧЕ.
НЕЋЕ РАСПАСТИ.
УВЕК МИСЛИТЕ ДА ЈЕ КАДА СЕ ЈЕДНОМ ПОСЕЈЕ СЕМЕ ЗЛА,КАО СВАКИ
ЖИВОТ НЕШТО ВИШЕ ОД КОРОВ ОСТАЈЕ ЗАУВЕК НА ИСТОМ МЕСТУ,СВЕ ДОК
ОНОГА ШТО СЕ ВИДИ,А СЕ ПОНОВО НЕ СТЕКНУ ИДЕАЛНИ УСЛОВИ ЗА
ИЗА СВАКОГ ОГЛЕДАЛА ЊЕГОВО КЛИЈАЊЕ.
СТОЈИ ЈЕДАН ПАРАЛЕЛНИ
УНИВЕРЗУМ.
СВАКИ ЧОВЕК ЖИВИ У ТВРЂАВИ ОКРУЖЕНОЈ
ШАНЧЕВИМА,И НИКО НЕ ВОЛИ ОНЕ КОЈИ ПРЕКО ТИХ
СЛЕПАЦ ВИДИ БОЉЕ ОД ШАНЧЕВА ПОКУШАЈУ ДА ИЗГРАДЕ МОСТ.
СВИХ У МРАКУ.

СРЕЋА ЈЕ НАВИКА.

НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ РУКУ НА КОЈУ СИ СЕ ОСЛАЊАО ДОК ТВОЈА НИЈЕ

ОЈАЧАЛА!
ХВАЛА НА
ПАЖЊИ!!!