GIMNAZIJA

MATURSKI RAD
Psihologija
Tema: Društveni činioci psihičkog života

Učenica: Mentor:

Melisa Ćosović prof. Fatima Hadžić

Tutin, 2018.
SADRŽAJ

UVOD.......................................................................................................3

1.0 DRUŠTVENI ČINIOCI.....................................................................5

2.0 SOCIJALIZACIJA.............................................................................7

3.0 AGENSI SOCIJALIZACIJE.............................................................9

3.1. Porodica.......................................................................................9

3.2. Škola............................................................................................11

3.3. Organizacija.................................................................................12

3.4. Sredstva masovne komunikacije.................................................12

4.0 IZVORI SOCIJALIZACIJE.............................................................14

4.1. Kultura.......................................................................................14

4.2. Društveni sistem........................................................................14

4.3. Intergracija u društvenu zajednicu............................................14

4.4. Lični i socijalni integritet..........................................................15

ZAKLJUČAK........................................................................................16

LITERATURA.......................................................................................17

UVOD
2
 Čovek se rađa sa određenim naslednim karakteristikama. To su, s jedne strane,
karakteristike ljudske jedinke uopšte (stvorene u toku razvoja čoveka kao vrste), a s druge
strane specifične nasleđene osobine, koje pojedinac prima od svojih neposrednih i posrednih
predaka. Te karakteristike čine naslednu osnovu psihičkog života. Prve se nazivaju
filogenetskim, a druge ontogenetskim funkcijama. Međutim, na razvoj čoveka značajno utiče
i sredina, posebno socijalna sredina, kao i aktivnost koju on preduzima.

U nauci postoje različita shvatanja i teorije o tome kakva je i kolika uloga pomenutih
faktora. Po jednom shvatanju, koje se naziva nativističko (od latinske reči natus, što znači
rođen), nasleđe je odlučujući faktor od koga zavisi razvitak pojedinca, njegovo ponašanje i
ličnost, odnosno psihički život. Nativisti smatraju da od nasleđa zavise, ne samo sposobnosti i
temperament, već i druge osobine, čak i karakterne osobine (upornost, iskrenost, pravičnost,
društvenost, odgovornost, tačnost, odlučnost, ambicioznost, hrabrost, itd.).

Ljudsko viđenje socijalne sredine je jedan od osnovnih mehanizama socijalnog ponašanja

pojedinaca i grupa, bilo da se ponašaju onako kako moraju ili onako kako to sami žele. Svoje
ponašanje ljudi uvek zasnivaju na svom viđenju i razumevanju situacije u kojoj se nalaze. To
važi i za situacije u kojim se ogledaju na druge ili prihvataju njihove interpretacije stvarnosti.
Ponašanje drugih je takođe informacija o svojstvima situacije. Socijalna percepcija je jedan od
oblika socijalnog ponašanja. Mi se bavimo opažanjem drugih i kad jesmo i kad nismo u
interakciji sa njima. Čim neko uđe u naše vidno polje, ako se u tom momentu naša pažnja
bavila sadržajima koji nisu važni, mi ćemo ga razgledati iz perspektive koja odražava naše
trenutno raspoloženje ili naš opšti odnos prema ljudima. Jedan od efekata aktivnog odnosa
kulture prema odrastanju i integraciji svojih članova ogleda se u postojanju kulturnih obrazaca
koji uveliko utiču na to kako će pojedinci da vide, razumeju i ocenjuju sebe, druge osobe i
zbivanja u socijalnom okruženju

Prva učenja se odnose na kategorijalne sisteme koji čine osnovu socijalne dimenzije
ličnog identiteta, koji usmeravaju pažnju na sličnost i razlike između jedinke i onih koji je
okružuju, koji usmeravaju njen položaj u sistemu postojećih društvenih normi. Prve
specifične rakcije sredine često se odnose na suzbijanje onih ponašanja koja smatra
nepoželjnim. Iskaz „Ti ne treba da to radiš jer si devojčica, to je za dečake“ – može biti prva
lekcija o socijalno značajnim razlikama i o socijalnoj distanci. Taj izvrnuti redosled u učenju
socijalnih kategorija lako se može uočiti i kod odraslih kada se radi o etničkim, religijskim,

3
političkim, religionalnim, profesionalnim i sličnim stereotopima. Učenje klasifikacija je
važan aspekt svakog pa i socijalnog učenja.

1. DRUŠTVENI ČINIOCI

4
 Psihički život se razvija i tokom istorije ljudske vrste (filogenetski razvoj) i tokom istorije
pojedinca (ontogenetski razvoj). Psihički razvoj je uzastopni niz trajnih i progresivnih
promena psihičkog života koji vodi do sve stabilnijih struktura i zrelijih funkcija. U psihologiji
postoje dva suprotstavljena stanovišta o činiocima i prirodi ljudskog razvoja – empirizam i nativizam.

- Empirizam je shvatanje da se dete rađa kao tabula rasa, odnosno da su sve njegove
sposobnosti i osobine rezultat dejstva okoline i učenja, a da nasleđe ima sporednu,
skoro nevažnu ulogu.
- Nativizam je ekstremno shvatanje da je razvoj organizma određen prvenstveno
naslednim činiocima, a da sredina ima drugorazrednu ulogu (samo ubrzava ili
usporava sazrevanje).

Između faktora koji čine sredinu, a koji utiču na razvoj ličnosti najvažniji su socijalni
faktori. Upravo pod uticajem socijalnih faktora razvija se prvenstveno i menja ličnost. Zato se
često opravdano naglašava da je ličnost biosocijalna pojava, da je rezultat uticaja socijalnih
faktora na biološki datu osnovu, pri čemu su socijalni faktori odlučujući za formiranje
ličnosti. Da socijalni faktori imaju prvenstveni značaj za razvoj ličnosti pokazuju, između
ostalog i primeri o ponašanju dece odrasle u izolaciji od ljudi. Takav je slučaj s decom
odraslom među vukovima u Indiji, zatim slučaj osobe poznate pod imenom Kaspar Hauzer
koja je ostavljena sve do svoje 16 godine da živi bez ikakvog kontakta sa ljudima u zatvorenoj
ćeliji.1

Pored ovih momenata dosta se često u literaturi naglašava da važan uticaj na razvoj
ličnosti ima i položaj deteta u porodici u odnosu na ostalu decu, da li je dete starije ili mlađe,
da li je jedinac ili nije. Navodi se da su starija deca, ako je u porodici više dece, obično
ozbiljnija nego mlađa, da ih više privlači ono što interesuje odrasle, da su zatvorenija, manje
druželjubiva, manje vedra. Mlađa deca su veselija, vedrija i bezbrižnija. Ukazuje se na to da
naročito jedinci pokazuju slabije prilagođavanje sredini, manju sigurnost u sebi, slabiju
emocionalnu uravnoteženost. Međutim, danas se veoma ozbiljno sumnja u ovakve postavke.
Američki psiholog Terman je na osnovu izvršenih ispitivanja pokazao da jedinci ne moraju
imati negativnije osobine nego što ih imaju djeca koja nisu jedinci. Kakve će osobine dijete
imati ne zavisi od toga da li je dete jedinac ili nije, već od postupaka prema detetu i od
njegovog vaspitanja.

1
Grupa autora (1972): Socijalna psihologija. Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”.

5
Najznačajniji socijalni faktori su kultura, klasna pripadnost i ekonomsko stanje. Pitanje
mogućnosti, uslova, fakotra i puteva razvoja i formiranja ljudi, kao jedanod osnovnih
problema pedagoške i psihološke nauke, oduvek je bilo i danas je u središtupažnje i živog
interesovanja, ne samo užih pedagoških krugova nego i šire javnosti. 2

To je i sasvim razumljivo, jer od toga kako se shvata uloga pojedinih činilaca u razvoju
čoveka zavisi kakav će se značaj i mesto pridavati ovom ilionom faktoru, pa prema tome i u
kome će se pravcu orjentisati i usmeriti vaspitna odnosno pedagoška aktivnost. Osnovini
fakotri oko čijeg su mesta,uloge i značaja u razvoju i formiranju ljudi razilazili, i još uvek se
razilaze ushvatanjima, ideolozi antagonističkih klasa ili socijalnih grupa jesu:
nasleđe,društvena sredina i vaspitanje. U toku razvoja društva različito je shvatana ulogaovih
faktora i prema tome pridavan im je i različit značaj u formiranju ljudi.
U ovom radu biće reči o pojmu ličnosti, faktorima razvoja, a najveći akcenat je na socijalnim
faktorima razvoja ličnosti

2.0 SOCIJALIZACIJA

2
Vučić, L. (1981): Razvijanje shvatanja socijalnih odnosa kod učenika. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.

6
 Ljudska jedinka se rađa kao najnesposobnija od svih vrsta živih bića, bez svih onih
osobina koje je razlikuju od ostalih živih bića, bez ikakvih znanja, navika, kulture i morala.
Rađa se samo sa određenim brojem nagona i refleksa, kao nehumanizovana i nesocijalizovana
biološka kreatura. Međutim, ljudska jedinka rađa se sa mogućnostima da se razvije mnogo
više nego bilo koja druga jedinka zahvaljujući delovanju socijalnih faktora.

Njen razvoj postiže se procesom socijalizacije. Socijalizacijom, ona stiče veliki fond
znanja, veština, navika i razvija veoma složene osobine i sposobnosti i stiče sve one kvalitete
koji je suštinski razlikuju od drugih jedinki.3

Postoje dve grupe definicija socijalizacije. Po užoj definiciji socijalizacija je sticanje

znanja, veština, motiva i stavova koji su potrebni za vršenje sadašnjih i budućih uloga
pojedinca u društvu, uči da se ponaša kao svi ostali članovi društva. Psihološke definicije
pojma socijalizacije su šire i one ističu da to nije samo formiranje zajedničkih oblika
ponašanja nego i formiranje svojevrsne ličnosti i proces putem koga se biološka jedinka
transformiše u biosocijalno biće sa određenim, za njega karakterističnim osobinama i
načinima ponašanja.

„ Nikola Rot socijalizaciju definiše kao proces socijalnog učenja putem kog jedinka stiče
socijalno relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim
karakteristikama.“4

Prema savremenim shvatanjima, proces socijalizacije uključuje i proces individualizacije

pod kojom se podrazumeva sposobnost pojedinca da prevazilazi određenu socijalnu sredinu
koja nam je nametnuta i da se menja u skladu sa sopstvenim potrebama. Socijalizacijom
čovek uči obrasce kulture, prisvaja društvene vrednosti i formuliše ciljeve, Ljudi, ustvari čine
ono što sa gledišta društva moraju da čine. Čovek najčešće postaje biće koje prihvata i
ispunjava zahteve društva, a mi to postajemo od samog rođenja. Zbog toga socijalizacija
podrazumeva process formiranja i društvenog sazrevanja čoveka. Naravno, tokom
socijalizacije pojedinac nije pasivan, odnosno ne mora sva shvatanja, sve norme, principe,
obrasce ponašanja da prihvati. Tokom života, pre svega putem školovanja, čovek razvija
kritičko i samokritičko mišljenje, što mu dosta pomaže u izgrađivanju sopstvenog stava i
razmišljanja. Stadijum rane socijalizacije traje 7 godina. Ovde presudnu ulogu imaju pre
svega porodica i dečji vrtići, odnosno ona mesta gde deca u ovom uzrastu provode najveći
3
Ivić, I. Havelka, N. (1990): Proces socijalizacije kod dece. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
4
Rot , N., Radonjić, S., Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva , Beograd, 1992.

7
deo svog vremena. Osnovni vid delatnosti je igra kroz koju dete stiče navike elementarne
radne delatnosti i usvaja norme ponašanja. Najvažnije područje dečjeg prisnog druženja i
saradnje jesu porodica, grupa dece sa kojima se igra, susedstvo i zajednica starijih. Dakle,
dete prvo uči uloge u okviru malog društvenog sveta porodice i susedstva, a zatim i na šire
društvo i kulturu.

Proces socijalizacije vrši se na dva načina:

 formalno (putem aktivnosti orijentacije)

 neformalno (prihvatanjem nametnutih vrednosti i normi).

Proces socijalizacije je nadgradnja uticaja porodice na ličnost.Mnogi autori tvrde da

je socijalizacijanajbolji način usmeravanja organizacionog ponašanja.Ona, sama po sebi daje
objašnjenje zašto se zaposleni ponašaju na odredjeni način u organizaciji.Karakteristike
organizacione socijalizacije su:
 promena stavova, vrednosti i ponašanja,

 proces koji traje, prilagođavanje novom poslu, grupi i celokupnoj organizaciji

Svaki član društva može biti agens socijalizacije odnosno prenosilac društvenih shvatanja
o ponašanju. Često su takvi agensi socijalizacije i osobe koje nemaju nameru da deluju na
nekog i da ga socijalizuju svesno ali ipak, najčešće su to osobe koje svesno deluju na
formiranje ponašanja deteta i sa kojima su deca u afektivnom odnosu-roditelji i nastavnici.
Agensi socijalizacije mogu biti i različite institucije, škola i sredstva masovnih komunikacija.

3.0 AGENSI SOCIJALIZACIJE

8
 Agensi socijalizacije su najvažniji činioci koji neposredno utiču na socijalizaciju jedinke
u procesu rasta i razvoja. U glavne agense socijalizacije ubrajaju se: porodica, vrtić, škola,

grupa vršnjaka, crkva, društvene organizacijei sredstva masovne komunikacije.Oni ne

stvaraju sisteme vrednosti,uzore i norme ,već ih samo posreduju, prenose na jedinku koja se

socijalizuje. Socijalizacija je društvenost, saradljivost . Obzirom da su ljudi društvena bića

izvestan stepen socijalizacije je neophodan kako bi čovek imao normalan kvalitet života. Da
bi se detesocijalizovalo , odnosno proširilo krug ljudi sa kojima je u vezi i kontaktu dete

polazi u vrtić, druži se sa drugom decom iz komšiluka, ide u školu. Jedan od najvažnijih
ciljeva vrtića i škole jeste upravo socijalizacija deteta. 5

Postoje deca koja nisu dovoljno socijalizovana što se ogleda u tome da nisu
komunikativna odnosno odbijaju saradnju i komunikaciju sa drugim, nepoznatim ljudima i

vršnjacima .Čest je slučaj da su to zlostavljana i zanemarivana deca. Ukoliko stručna lica:

psiholog, psihijatar ilineko drugi proceni da treba raditi na unapredjivanju socijalizacije
dužnost roditelja jeste da rade na tome. Ukoliko se ne radi dovoljno na socijalizaciji kod dece
to za posledicu može imati ne adaptiranost kasnije u životu u mnogim drugim životnim
situacijama.

3.1. Porodica

Najveća važnost u procesu socijalizacije daje se porodici. Shvatanje skoro svih autora je da
su uslovi porodičnog života i to pogotovo u prvim godinama odlučujući za formiranje ličnosti.
Frojd i drugi psihoanalitičari naglašavaju značaj porodice kao institucije preko koje se
ostvaruje socijalizacija i smatraju da je način na koji roditelji kažnjavaju i nagrađuju decu
veoma bitan ne samo u formiranju normi ponašanja deteta nego i u formiranju njegove
celokupne ličnosti. Psiholozi ističu da je u prvim godinama života zavisnost od majke prvi
korak ka socijalizaciji. Zavisno ponašanje je ono ponašanje koje treba da izazove pažnju i
staranje drugih. Od rođenja dete je zavisno od majke, oca ili okoline. Sa uzrastom, dete se
zbog fizičkog, motornog, intelektualnog i opšteg razvoja postepeno osamostaljuje i oslobađa
fizičke zavisnosti. Pored fizičke zavisnosti dete je i psihički zavisno od majke, jer je majka
izvor zadovoljstva. Ona ga hrani, miluje, ublažava bol, otklanja različite nelagodnosti. Za
socijalizaciju i razvoj deteta posebno je značajan odnos koji je uspostavljen između majke i
deteta u prvim mesecima posle rođenja. Pozitivan odnos između majke i deteta se
5
http://pspasojevic.blogspot.rs/2010/11/blog-post_5556.html

9
generalizuje i na druge osobe. Kasnije će ta osoba biti u stanju da uspostavlja pozitivne
odnose sa drugim ljudima. Negativan odnos prema majci koja je nervozna ili nije želela dete,
može dovesti do toga da dete ne traži pomoć od majke, a to se može generalizovati i na to da
ono ne traži pomoć i od drugih ljudi kada je u nevolji. Ovo su dve krajnosti u ponašanju
majke. U praksi ima mnogo prelaza i kombinacija.

Pošto zavisno dete žudi za majčinom ( roditeljskom ) pažnjom i nežnošću, onda majka
može tu zavisnost koristiti za socijalizaciju deteta. Ako se dete ponaša na nepoželjan način,
onda mu se može uskratiti pažnja. Uskraćena pažnja delovaće na to da se nepoželjno
ponašanje ugasi i poželjno zadrži. Odnosi među roditeljima, njihovi bračni odnosi, su od
velikog značaja za razvoj dečije socijalnosti. Ako se roditelji među sobom ne razumeju i ne
slažu, nije nikakvo čudo ako i njihovoj deci nedostaje društveni zajednički život.

Roditelji kod kojih vladaju dobri međusobni odnosi su prema detetu ljubazni, topli, nežni,
osetljivi za njegove potrebe, kojima služi na radost što se nalaze s njim u društvu, koji ga
posmatraju i zabavljaju se s njim, sa odobravanjem prate razvoj pozitivnih socijalnih odnosa
kod deteta, poštuju njegove osobenosti, njegov tempo rasta i razvoja, strpljivi su i uviđaju da
su za razvoj potrebni sazrevanje i učenje. Takvi roditelji imaju razumevanje za nezrelost
deteta i pomažu detetu u razvoju. Dete koje se razvija kod takvih roditelja je kao odrastao
čovek mnogo sposobnije za prijateljsvo, ljubaznost, saradnju, ljubav prema drugima. Takvo
dete se razvija sa više osećanja slobode, usuđuje se da uradi više, ima više samopouzdanja, a
prema drugim ljudima je otvoreno.

Najuspešniji način socijalizacije je naizmenično manifestovanje ljubavi prema detetu i

uskraćivanje manifestovanja takve ljubavi. Dete treba da vidi da ga vole, ali i da oseti da kada
postupi na pogrešan način da mu se ljubav uskraćuje. Smatra se da se neki oblik kažnjavanja
mora primenjivati jer deca imaju nesocijalizovane impulse koje je potrebno kontrolisati i
menjati. Proces socijalizacije je otežan, ako se detetu dozvoljava da čini sve što hoće, a ništa
mu se ne zabranjuje, dete postaje sebično i samoživo.

Deca koja su dobro uspela, obično dolaze iz porodica u kojima su odnosi između roditelja
u celini dobri. Roditelji takve dece nisu toliko skloni preteranoj brizi i zaštiti, decu ne odvlače
od normalnih životnih zahteva, odgovornosti, razlika i nekih gorkih iskustava. Uglavnom, oni
manje brane i tako deci pružaju mogućnost da sama praktično ocene situaciju, pa se posle
toga lakše za nešto odlučuju. U njihovim domovima vlada doslednost, disciplina, atmosfera
mira i saradnje, ali i humora.

10
 3.2. Škola

Sa polaskom u školu menjaju se uloga i status deteta. Pred njim stoje novi zahtevi i nova
očekivanja. Dete rado pohađa školu. Za socijalizaciju dečje ličnosti značajan je momenat
ulaska u razred, koji predstavlja veliki kolektiv. To smanjuje mogućnost za laku i jednostavnu
dominaciju koja je bila moguća u porodičnom krugu. Savladavanje školskih zadataka ni
izdaleka ne predstavlja detetu samo intelektualni napor. U razrednoj nastavi uspeh je rezultat
individualnih napora i osnovni element na kome se zasniva socijalni prestiž i status u grupi.
Život u razredu ga zabavlja i ono počinje da priča o životu u školi.6

Osim porodice na socijalnost osnovnoškolskog deteta utiče pre svega sama škola, učitelj i
svi oblici njegovog udruživanja izvan razreda i izvan škole. Socijalna osećanja deteta učitelj
mora pravilno usmeravati i upravljati njima. Kako će se deca u školi socijalno razvijati, zavisi
u priličnoj meri od toga kako učitelj svoje učenike podstiče na socijalno ponašanje svojim
pohvalama i prekorima, a još više od toga kako je i on sam socijalno razvijen, prilagođen ili
neprilagođen, društveno zreo ili nezreo. Učitelj kod dece u prvim razredima škole uglavnom
uživa veliki ugled, poštovanje i autoritet. Dete još uvek nije kritično prema njemu. Najviše
voli učitelja koji ume da sarađuje s njim, koji je prijateljski naklonjen i pun obzira, koji ima
prijatno ponašanje, koji postupa pošteno i koji nije bez humora. To je omiljen učitelj,
uravnotežen i prijatan po svom karakteru, ako se nenametljivo i neizveštačeno zanima za
probleme svojih učenika, koji ume bez rezerve da pohvali i oda priznanje, koji je pametan i
koji, naravno, ume da poučava.

Kao što roditelji utiču na pozitivan, odnos dece prema učitelju, tako je neophodno da
učitelj pomaže kako bi se što lakše otklonili nesporazumi između dece i roditelja. Neophodno
je da učitelj naročito pazi na dete koje kod kuće nije omiljeno, koje roditelji ne vole ili se
oseća odbačenim od razreda. Takvo dete je teško pristupačno, a često i ogorčeno, i
najpotrebniji su mu simpatija i razumevanje. Učitelj s njim treba da uspostavi prijateljski
odnos, da pokuša da ga shvati, da mu pomaže i da ga ohrabri u radu i kontaktima sa drugim
osobama kako bi stekao poverenje u ljude. Dete u školskom životu, u zajednici školske dece,
sve više počinje da se izvlači iz svoje egocentričnosti, da vodi računa o interesima zajednice i
da joj se potčinjava.

3.3. Društvene organizacije

6
Radomirović, V. (2004): Praktikum za razvojnu i pedagošku psihologiju. Užice: Učiteljski fakultet.

11
 Društvene organizacije koje okupljaju decu i omladinu su značajan posrednik u procesu
socijalizacije. Potrebno je da su sadržaji i oblici njihovog rada usklađeni sa uzrastom, da se
pojedinci u njih uključuju na osnovu interesovanja i sklonosti samoinicijativno kako bi one
pomogle pravilnom razvoju ličnosti. Za razliku od škole i porodice u ovim organizacijama rad
je slobodniji i bliži aktuelnim potrebama deteta, mada u ovim organizacijama postoje pravila
ponašanja kojih svi članovi moraju da se pridržavaju. U ovim organizacijama lako se
formiraju socijalni stavovi i realna slika o sebi i vršnjacima.7

3.4. Sredstva masovne komunikcije

Postoji i veliki uticaj sredstava masovnih komunikacija. Jedan od razloga sve manjeg
uticaja roditelja i škole na ponašanje deteta je i taj što je model dat televizijskom ili filmskom
slikom mnogo bogatiji detaljima, jasniji i konkretniji pa je samim tim i mnogo lakši za
podražavanje nego pouke i verbalna uputstva kako se treba ponašati. Međutim, ne postoje
dovoljno pouzdani načini utvrđivanja delovanja sredstava masovnih komunikacija na
ponašanje ljudi jer ne postoje sistematska ispitavanja o tome, a od tehnika obično se koriste
intervju i upitnik. Sredstva masovnog informisanja su veoma istaknut faktor u procesu
socijalizacije.

Od svih sredstava masovnog informisanja najviše pažnje privlači televizija. Ona je danas
nezamenljiva u dostupnosti nekih vidova informacija, a korisna je i za neke aspekte saznajnog
razvoja deteta. Film i televizija mogu mnogo da doprinesu socijalizaciji, a pogotovo
prikladnim emisijama, koje deluju i na osećanja, motive, segmente i sl. Međutim, može se
postaviti pitanje u kakvu osobu će se pretvoriti dete koje gleda scene ubistava i nasilničkih
postupaka. Zato je neophodno:

– birati i planirati gledanje filmova i emisija;

– da to gledanje treba da bude u prisustvu odraslih osoba;

– po odgledanom filmu ili emisiji potrebno je diskutovati sa decom o osnovnoj poruci

odgledanog i o drugim bitnim ili manje bitnim detaljima, i izvoditi zaključke iz gledanih
sadržaja.

Uticaj TV programa na dete zavisi i od prethodnog iskustva deteta i stavova u njegovoj

socijalnoj okolini. Utvrđeno je da su deca koja gledaju TV više informisana od ostale dece.

7
Hrnjica, S. (1982): Zrelost ličnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

12
Postoje dečiji TV programi i programi za odrasle, ali je nemoguće da deca gledaju samo
emisije namenjene njima.

Negativni uticaji medija na maloletničku populaciju ispoljava se na sledeće načine:

-maloletnici prihvataju vrednosti koje im se nude putem medija i padaju pod njihov uticaj;

-mladi se identifikuju,imitiraju ioponašaju devijantne grupe ili pojedince;

-već formirani kriminalci se inspirišu na izbor sredstava i metoda za izvršenje delikata (uče se
kriminalne tehnike);8

-maloljetnici i djeca se podstiču na nasilje i agresivnost.

Pozitivni uticaji - Prva pozitivnost medija je ta što nam događaje može približiti, brzo smo
informisani i vreme nam brže prolazi, nije nam dosadno. Mediji imaju dosta često taj zabavni
i informativni karakter. Stoga, pozitivno dejstvo sredstava masovne komunikacije kao
agenasa socijalizacije ne mogu potisnuti njegovi negativni efekti, te se njegov uticaj na
modalno ponašanje sve više i više koristi u porodici i posebno u školama kao vaspitno i
nastavno sredstvo. Zahvaljujući tome veoma brzo se šire nove vrednosti, stavovi i ponašanja u
svim krajevima jedne društvene zajednice. Primera za to ima mnogo, a najočigledniji je
podržavanje određenog načina odevanja, muzike, zabave i drugih oblika ponašanja, koje
nam je televizija svojom slikom donela u sve delove globalnog sveta.

4.0 IZVOR SOCIJALIZACIJE

Od početka XX veka razvija se kao posebna psihološka disciplina socijalna psihologija.

Socijalnu psihologiju moţemo u najkraćim crtama odrediti kao naučno proučavanje
8
https://www.scribd.com/doc/72469098/sociologija-socijalizacija

13
ponašanja pojedinca u društvu. Na sadržaj socijalizacije utiču pre svega kultura i društveni
sistem. Zato se o njima govorikao o izvorima socijalizacije.9

4.1. Kultura

Kultura utiče na širok obim shvatanja i ponašanja, niza generacija. Istraţivanja pokazujuda
za neku zajednicu karakteristično shvatanje i karakteristični odnosi utiču na formiranje
ličnosti. Zajednica ima odredjene norme kako se treba ponašati u različitim situacijama i daje
odgovore na razna pitanja koja svaki pojedinac treba da reši u svom životu ( kako podizati
decu, kako se pripremiti za odredjena zanimanja, kako regulisati odnose izmedju muškaraca i
žena, šta treba ceniti, razlikovati bitno od nebitnog...).

4.2. Društveni sistem

Sadržaj i proces zavisi značajno i od društvenog sistema. Pod time se podrazumeva

razvijenost i organizacija društvenog sistema. Važni činioci društvenog sistema su:
ekonomska razvijenost, klase i slojevi i njihov položaj, odnosno način upravljanja društvom.
Društveni sistem i navedene komponente utiču posredno i neposredno na socijalizaciju i
ličnost. Posredno jer od nje zavise bitni činioci socijalizacije. Neposredno , jer svako pojedino
društvo postavlja odredjena pravila ponašanja, odredjene norme, stavove i vrednosti.
Odredjeni društveni sistem utiče i na razvoj ličnosti time što od njega zavise mogućnosti
razvoja ličnosti, koje su različite za pripadnike različitih delova stanovništva, za različite klase
i slojeve.

4.3. Integracija u društvenu zajednicu

Pojedinac kao deo društva

Čovek je izrazito socijalno biće. Kao ličnost ne moţe se formirati izolovano od drugih nego
tek u kontaktima sa drugima. Samim rodjenjem postaje deo zajednice, počinje život kao član
porodice, koja je mnogobrojnim vezama uključena u širu društvenu zajednicu.To je
osposobljavanje da se pojedinac snalazi u društvu i uspešno rešava svoje životne
probleme (odabir zanimanja, uspešno obavljanje svog posla, osnivanje porodice) i da aktivno
učestvuje u društvenom životu , da bi biozadovoljan i da bi društvo funkcionisalo i
napredovalo.

9
Rot , N., Radonjić, S., Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva , Beograd, 1992.

14
 Vezanost za grupe

Kod ljudi postoji intenzivna potreba za grupnom pripadnošću, posebno porodici, radnoj i
profesionalnoj grupi u kojoj deluju. Za mnoge ljude ima naročitu vaţnost pripadnost naciji.
Socijalni karakter čini jezgro karaktera osobe i zavisi od karakteristika društva – od privrede,
socijalnih slojeva koji postoje u društvu, ali i od shvatanja karakterističnih za odredjenu
kulturu. Svi činioci socijalizacije nastoje da se oforme za funkcionisanje društva korisne
osobine. I roditelji i škola i sredstva masovnog komuniciranja podržavaju razvijanje
tih osobina. Socijalni karakter koristi i društvu za njegovo uspešno funkcionisanje, kao i
njegovim članovima za lakšeuključivanje u društveni život.

4.4. Lični i socijalni integritet

Razvitak doživljaja identiteta jedan je od činilaca razvoja ličnosti. Svest da smo ista osoba u

različitim situacijama i vremenima, da smo istovetna ličnost je suština identiteta.Sadržaj

doživljaja identiteta je širi. On uključuje:

- Doživljaj o vlastitom telu i telesnom izgledu (fizičko ja);

- Vlastitu ocenu o svojim psihičkim osobinama - crtama ličnosti i stavovima
(psihološko ja);
- Željene osobine ( idealno ja).

Svaki pojedinac ima i svest o svom socijalnom statusu. To čini njegov identitet, koji sadrži
naše mišljenje o tome kako nas drugi ocenjuju, svest o pripadnosti pojedinim grupama i o
vlastitom položaju u ulogama u tim grupama. (Važan deo socijalnog identiteta je stepen vezan
osti za pojedine grupe, npr., vezanost za neku odredjenu ili nacionalnu grupu). Socijalni ident
itet je važan deo ličnog identiteta, ali nije ni nužno ni neophodno da da postane isključivi deo
doživljaja ličnog identiteta.10

ZAKLJUČAK

Za razvoj čoveka od presudnog značaja je njegova socijalizacija. Kao što se iz napred

navedenog vidi, čovek se socijalizuje od samog rodjenja. Čovek kroz svoj životni vek ima
uvek neprekidnu socijalizaciju. Čovek se rodjenjem socijalizuje da prvo živi u porodici.

10
Rot , N., Radonjić, S., Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva , Beograd, 1992.

15
Ukoliko je ta porodica homogena i skladna, razvoj i socijalizacija je mnogo bolja nego u
situacijama gde je porodica razorena. U takvim slučajevima može se javiti i devijantno
ponašanje koje nije u skladu sa običajima, pravima, normama ponašanja i zakonom. Čovek se
socijalizuje kroz školovanje kako bi savladao i prihvatio nova znanja i veštine koje će mu
omogućiti da se bolje snalazi u društvu. Pored toga pojedinac se na taj način prilagodjava
društvu, uči, prihvata odredjene stavove i motivacije.

Nakon sticanja novih znanja, tj. završetkom školovanja počinje radna socijalizacija
pojedinca. Radna socijalizacija pojedinca predstavlja proces kojim se pojedinac motivira za
rad. Poznato je da različiti motivi mogu dovesti do istog ponašanja. Medjutim, isti motiv
može dovesti i do sasvim različitog ponašanja. Takodje isti motivi mogu delovati različito u
različitim prilikama. Na kraju svega može se zaključiti da socijalizacija i agensi socijalizacije
imaju veliku ulogu u čovekovom životu. Ona ga osposobljava da se prilagodi grupi, društvu,
radnom kolektivu, odredjenim institucijama i organizacijama i da na taj način nadje svoje
mesto u društvu, dajući svoj maksimalni doprinos. Treba naglasiti da ustanovljena pravila i
standardi ponašanja kojima porodica, škola i zajednica u celini izražavaju svoja očekivanja
vezana za način ponašanja dece, omladine i ljudi moraju biti medjusobno usaglašena i
potpuno jasna i razumljiva bez elemenata dvosmislenosti. Jasnim definisanjem pravila
ponašanja i adekvatnim uveravanjem mladih ljudi o ispravnosti takvog ponašanja doprinosi se
stvaranju uslova koji omogućavaju pravilan socijalni razvoj i oblikovanje ponašanja čime se
posredno smanjuje negativni efekti izloženi brojnim faktorima rizika i verovatnoća javljanja
negativnih oblika ponašanja.

Samo ustanovljavanje jasnih pravila i standarda ponašanja nije garancija da će ih mladi

ljudi poštovati i pridržavati ih se, te je od ključnog značaja motivisati decu i omladinu da žive
i rade u skladu sa normama i standardima ponašanja koje su postavile zajednica, porodica ili
neka druga pozitivna grupa.

LITERATURA

1. Vučić, L. (1981): Razvijanje shvatanja socijalnih odnosa kod učenika.

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

16
2. Hrnjica, S. (1982): Zrelost ličnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.

3. Grupa autora (1972): Socijalna psihologija. Beograd: Izdavačko preduzeće

“Rad”.

4. Ivić, I. Havelka, N. (1990): Proces socijalizacije kod dece. Beograd: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva.

5. Radomirović, V. (2004): Praktikum za razvojnu i pedagošku psihologiju.

Užice: Učiteljski fakultet.

6. Rot , N., Radonjić, S., Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva ,

Beograd, 1992.

Internet stranice:

https://www.scribd.com/doc/72469098/sociologija-socijalizacija

http://pspasojevic.blogspot.rs/2010/11/blog-post_5556.html

17