A. J.

CRONIN

LEKAR NA
SAN FELIPE

Prevela s engleskog:
LJERKA RADOVlĆ
 I

Marej se nalazio u G. U. i vršio je lumbalnu funkciju kad ga je

pozvao šef iz Zlatne obale, Bilo je ružno februarske popodne, jako
hladno a počela je susnežica, pa je tako, umesto da prođe kroz
dvorište, prošao unaokolo kroz bolnička odeljenja sedam i devet, a
zatim podzemnim hodnikom u blok privatnih pacijenata. Taj deo je
kod Mareja uvek izazivao podrugljivu veselost; bila je to siva ogromna
zgrada, jedna od sedam koje su sačinjavale Metodističku bolnicu, koja
se tužno dizala nad Hadsonom, ali unutra je ličila na raskošni hotel, s
restoranom u prizemlju, radnjom s poklonima, uniformisanim
lakejima, i portirnicom gde se čovek upisivao i sa malo sreće ponovo
ispisivao Bio je potreban samo orkestar pa da stvari budu zaista
vesele.
Lift, kao i obično prepun posetitetjkama u krznenim kaputima,
odveze Mareja na trideset i prvi sprat, gde ga miris cveća iz zimske
bašte zapahnu kao talas parfema Šanel 5. Taj sprat je bolesnicima bio
poznat kao Zlatna obala jer su se tu primale veoma poznate i bogate
osobe. Sobe su imale zvučnu izolaciju.. Bite su obojene pastelnim
nežnim nijansama, a imale su privatne telefone, radio, televiziju: i, kao
nešto čega su se naknadno setili, kiseonik i aparat za usisavanje.
Veliki solarijum, s prekrasnim vidikom na reku i obrise Njujorka,
zauzimao je suprotni kraj, tu su bolesnici koji su se oporavljali mogli
da se sakupe u domaćim haljinama, na mekim tapeciranim divanima,
i da raspravljaju o prisnim pojedinostima svojih raznih operacija
Ovakva suprotnost prema spartanskim uslovima u staroj Kraljevskoj
bolnici još uvek je vređala Roberts Mareja i budila u njemu preterano
osećanje neprijateljstva.
Dok je išao kroz hodnik, jedna se vrata otvoriše i na njih iziđe
njegov šef Sem Karington. Bio je to visok čovek od oko šezdeset
godina, pomalo poguren u svom širokom belom mantilu, dobro
izbrijan, prosed, uobičajenog rasejanog držanja Spazivši Roberta on
mu klimnu glavom, uhvati ga pod ruku i uvede u malu kancelariju u
predvorju Tu se osloni na naslon stolice. Celo jutro je operisao, i Marej
opazi na njegovom licu da je, umoran. Ma šta čovek pomislio o jalovoj
raskoši Zlatne obale, sve starešine osoblja Metodističke bolnice bile su
neposredno prvoklasne - inače ne bi tu radili, a Karington je možda
bio nafbolji kardiovaskularni hiturg u zemlji. Njegove operacije srca
bile su senzacionalne, a on je pronašao i sjajnu novu tehniku za
skretanje krvi iz portalne vene koja je postala poznata na celom svetu.
Bio je ne samo vešt, već ja njegovo ponašanje bilo tako mirno i
skromno da je čak i nepopustljiva Škotska predrasuda bila pobeđena.
Premešten u Metodističku bolnicu iz Edinburga, Marej se nalazio u
Sjedinjenim Državama nešto manje od godine dana, i mada se još nije
bio potpuno prilagodio toj promeni, bio je u najboljim odnosima sa
svojim šefom. Smatrao se je srećnim što je zainteresovao Karingtona
preko jedne spravice koju je izmislio za arterijalnu anastemozu, i gajio
je iskrene nade za budućnost pod njegovim pokroviteljstvom.
Karington zapali cigaretu - goloaz - koju je pušio sve od rata i
prekide ćutanje.
- Difris odlazi kući krajem nedelje - reče on mirnim, blagim glasom
stanovnika Virdžinije. - Još nije potpuno spreman, ali smatram da bi
čoveku kao što je on više škodilo kad ga ne bismo pustili nego što bi
mu koristilo.
Marej je čekao. Dobro je poznavao taj slučaj rana od puščanog
metka u abdomenu, slučajno dobivena dok je pucao na golubove. Bio
je doleteo iz San Felipa. Marej je asistirao operaciji, sedmočasovnom
radu pod dubokim smrzavanjem, zaista neverovatnom, jer je jedan
metalni komadić pocepao abdomenalnu aortu, i pošto su zašli oko
petnaest santimetara u salo, pronašli su ogromno traumatično
proširenje arterije, veliko skoro kao dinja, i Karington ga je morao
skoro celo iseći Dva puta za vreme operacije umalo nisu izgubili
bolesnika, a nedelju dana posle toga praktično je živeo od transfuzija
krvi... Onda, da bi bilo veselije, pogoršalo mu se srce i on je počeo da
fibrilira Bio je to rđav pacijent, veliki, krupan čovek, preko šezdeset
godina star, nemiran i razdražljiv, ali Karington ga je nekako izvukao
i pošto je ušao skoro kao samrtnik Difris je sada trebalo da iziđe s
plastičnom aortom i s novom životnom snagom koja je bila skoro kao
nova.
- Poslaćemo ga s bolničarkom, naravno - nastavi šef. -
Bolničarkom O' Konorovom.
To je zvučalo mudro. Gospođa O' Konor je vodila od početka taj
slučaj, Bila je to ozbiljna, starija udovica, savesna ali prilično osetljiva,
a zbog jedne pesme koju je uvek izvodila, s prilično osećanja, na
priredbama, bila je poznata kao Majka Metal.
- Međutim, - reče šef - on traži i lekara. - dodade sa svojim
iskrivljenim osmehom: - Vas.
Marej ga iznenađeno pogleda. Izgleda da nije bilo kraja zahtevima
prekomernog bogatstva. Difris je bio mnogostruki milionar, vlasnik
plantaža šećera, Francuz poreklom, i vlasnik velikog dela jednog
ostrva koje se zvalo San Felipe. No taj zahtev nije bio sasvim
nerazuman - posle operacije još uvek je bila potrebna lekarska nega -
trebalo je svakodnevno ispitivati krv - i Marej, po držanju dr
Karingtona, nekako oseti da bi ovaj želeo da pođe. Ta naročita
operacija bila je, čak i za njega, fenomenalno dostignuće, i Robert je
smatrao da će je šef iskoristiti u svom govoru u Lekarsko-hirurškom
udruženju sledećeg proleća, i da zato želi da proverava taj slučaj još
nekoliko nedelja, da bi klinički izveštaj bio potpun.
- Šta vi o tome mislite, Bobe? - upita on.
Marej nije želeo da pođe. Voleo je posao koji je obavljao. Bio je
ambiciozan i želeo je da učvrsti svoj položaj razvijajući svoja
istraživanja u toj posebnoj oblasti hirurgije. Bio bi neprijatan prekid,
korak učinjen unazad kad bi ga poslali s tim bolesnikom, naročito sa
čovekom kao što je Difris, koji je bez sumnje imao svoje dobre strane,
ali koji bi verovatno mogao povremeno biti neprijatan, a možda bi
očekivao i da će se on ponašati kao neka vrsta sluge.
- Koliko će to trajati?
 - Ne više od mesec dana. - I opet je Robert osetio da Karington želi
da on ide, jer se ovaj osmehnu: - Malo sunca vam neće škoditi.
- Dobro, gospodine - reče Marej posle kraćeg čutanja.
- Dobro. Starome je neko potreban da pazi na njega. Nipošto
cigare, pazite, i ni za boga mu nadajte bocu. - Karington ustade. -
Možete ga odvesti na brod s nudiljom O’Konor. Polazi u subotu u tri.
Videćemo se, svakako, pre vašeg odlaska.
Kad je izišao iz Zlatne obale, Marej uđe u biblioteku i pošto je
prelistao enciklopediju, pronađe nekoliko sažetih obaveštenja o San
Felipeu. Ostrvo je ležalo daleko u Karibima, mnogo južnije od grupe
Malih Antila, na sredini puta između Santa Klare i Nikaragve, na
geografskoj širini od 16', dve stotine i pedeset milja od rta Gracias a
Diosa i prilično daleko od trgovačkog puta; ostrvo od nekih četiri
stotine kvadratnih milja s proizvodnjom ruma, šećera i kakaoa
Njegova istorija je bila nesumnjivo raznolika - izgleda da su ga otkrili
Španci, zatim privremeno okupirali engleski gusari, pa zauzeli
Francuzi, a ovima ga preoteli Portugalci, ali sada je bilo uvedeno kao
republika, pošto su najzad stekli pravo na samoopredeljenje pod
domaćim predsednikom. Stanovništvo, mada je uglavnom bilo
kreolsko, pokazivalo je izrazite znake rasne mešavine, sa jakom i
stalnom karipskom žicom. Jedina luka je bila Ren Mari.
Marej spusti knjigu, i nastavi da obilazi bolesnike uznemiren i
nesiguran, ne znajući kakve su njegove reakcije. Jedna od njegovih
karakterističnih osobina, sklonost ka samoposmatranju i iznenadnim
snažnim napadima potištenosti opet ga je savladala i dok je
razmišljao o beskorisnom putovanju na koje je bio obavezan da pođe,
bilo mu je kao da se neki oblak nadvio nad njega U pet sati, kad je bio
slobodan iziđe iz zgrade i pređe ulicu do Zuba. Osećao je po trebu za
šoljom kafe. Lokal koji su lekari i bolničarke mnogo posećivali, bio je
potpuno prazan osim Maksija iza tezge.
- Zdravo, doktore. Jeste li imali težak dan? - zevnu debeli Maksi,
protegnu se, počeša se ispod majice a onda, kao i obično sažaljevajući
sam sebe, odmahnu glavom, - I ja sam proveo težak dan, isto.
Marej sede u dnu sale, poruči kafu da bi sprečio dalji razgovor,
napola okrenu leđa. Kad je to učinio, zvono na vratima zazvoni i neki
gost uđe u salu. Marej preko ramena poznade nju, bolničarku Benčli,
jest iako je stvarno nije poznavao u pravom smislu reči, jednom ili
dvaput je s njom izmenjao nekoliko brzih opaski kod Maksija. U
svakom slučaju, video ju je dovoljno da mu se ne sviđa. Bila je
slobodna, video je, imala je nečujne cipele, plavu suknju i belu bluzu, i
nosila je reket za tenis.
Osmehnuvši se Maksiju, koji ju je sav ozaren pogledao, ona sede uz
prednji kraj tezge, proučavajući zamišljeno jelovnik na zidu, zatim
poruči duplu porciju sladoleda od vanile prelivenog čokoladom.
Previše kalorija, pomisli nagonski Robert, a onda primeti da ona
nema za šta da brine. Stas joj je bio neobično lep, vitak i napet kao
luk. Tek nešto malo preko srednje visine, imala je svetlu kožu, zdrave
zube, kestenjaste oči i jaku bradu - higijenski tip, pomisli on zlovoljno
Ne samo po značci koju je nosila već i po hladnom ponašanju, znao je
da je diplomirala kod metodista, jer su te naročito obučene bolničarke
koje su sve došle iz viših domova, a koje su učile u koledžima kao što
su Smit i Vasar, bile beskrajno uobražene, naročito mlade, kao
Benčlijeva. Pokadšto, kad bi kod Maksija neki mlađi lekari pokušali da
je zadirkuju, ona bi ih sledila jednim jedinim pogledom. Zbog svog
sadašnjeg raspoloženja, Marej oseti kako je njegova mržnja prema
njoj odjednom očvrsnula, i on oseti izopačeni nagon da je ponizi.
U međuvremenu, Maksi, brbljiviji od svih domaćica, podiže reket sa
tezge, nekoliko puta neverovatno uzmahnu reketom, a onda, povrativši
dah, poče monolog o vrednostima telesnih vežbi - Slažete se sa mnom,
doktore, zar ne? - obrati se on odjednom Mareju. - Vi ste momak koji
voli da je u formi.
- Više-manje, - reče Robert, pa dodade zajedljivo - mada nikad
nisam pokušavao da igram tenis po kiši.
- Oh to ste vi, dr Mareje. - Onda: - Igrala sam u sali, kod Armorija.
- Uzimate časove tamo?
- Ne... mada bih rekla da su mi potrebni.
- Pa, - reče Marej, pokroviteljski - samo nastavite pa ćete možda
dogodine u leto moći da sudelujete u turniru bolničarki.
Maksi prasnu u smeh.
- Šalite se, Škoti? Zar ne znate da je gospođica Benčli prošle godine
pobedila na otvorenom turniru?
Malo pokunjen Robert je ćutao. Ono dvoje nastaviše da poverljivo
razgovaraju Maksi je stajao nagnut, napred oslonjen taktovima na
tezgu.
- Jel' vam odobreno odsustvo, gospođice Benčli?
- Da... nedelja dana.
- Idete kući?
Ona veselo klimnu glavom.
- Kad polazite?
- Sutra uveče.
- Bićete srećni što ćete opet videti Vermont.
- Svakako, Maksi. Biće skijanja - sneg je dobar. I brata su mi pustili
iz Grotona za kraj nedelje. Idemo zajedno.
Skijanje, pomisli Marej, i tenis. Dobro sportsko vaspitanje. A brat u
Grotonu. Pre nego što je dobio stipendiju na Edinburškom univerzitetu,
školovao se, i to strogo, u osnovnoj školi Ist Lotijen. Do đavola s
Grotonom. I s Vasarom. Uopšte mu se ta Benčli nije sviđala, u stvari
ga je odbijala, s onim njenim spolja otmenim ponašanjem i
neusiljenim držanjem. Njoj je uvek bilo lako, ali njemu je bilo teško,
sve dosad mu je bilo teško, dok se mučio i jedva sastavljao kraj s
krajem po jeftinim studentskim stanovima, znojeći se nad učenjem
danju a prihvatajući se svakog posla noću, kao kelner, sudopera,
nosač na železničkoj stanici, da bi održao život na ovsenoj kaši i siru.
Pa, jednog leta je u očajanju pošao sa putujućom bokserskom šatrom,
pa dobio dobre batine da zaradi novac za poslednji kurs hirurgije.
Ali on je voleo tako da živi teško, da izvuče sve iz sebe, iz tela i iz
duha. Nije ni sam shvatao koliko je u njegovoj prirodi bilo urođene
upornosti, nasleđa prezviterijanskih praotaca, koje mu je davalo
podsticaj da se suprotstavi celom svetu, Pa i ovde, nezastrašen
lakoćom života u ovoj tuđoj metropoli, ustajao je svakog dana u šest
sati, stajao tri minuta pod ledenim tušem, zatim dvaput trčeći obišao
oko rezervoara u Centralnom parku kroz susnežicu i sneg pre nego što
bi seo da doručkuje. Nije mario ako ga ostali lekari smatraju za čudnu
ptičicu pa čak i za uobraženka koji niti pije niti puši, pravi hladno lice
na sve bestidne razgovore i koji je - u nesvesnoj odbrani od stidljivosti
- rešio da ostane čvrst prema ženama. Bio je svoj čovek, i takav je
želeo da ostane.
Ona se spremala da pođe.
- Donesite mi malo onog vermontskog sirupa od lavora, gospođice
Benčli - reče Zub gučući.
- Svakako hoću, Maksi.
Osmehnu se i klimnu glavom, zatim se okrenu i ljubazno se
osmehnu Mareju. - noć, doktore.
Kad su se vrata za njom zatvorila. Maksi dodade.
- Fina devojka, a, doktore?
- Fine devojke mi se ne sviđaju Ova najmanje od svih.
- Ah, prestanite da se zavitlavate. Sestra Benčli je baš po mom
ukusu. Čista kao zlato.
- Znate li šta ste vi, Maksi? - reče Marej s iznenadnom
razdraženošču. - Vi ste jedan romantični šizofreničar. Dajte mi račun.
- Ma šta to bilo, - reče Maksi uzimajući olovku iza uva - ko to ne bi
bio s takvom lutkicom?
- O, idite malo da se rashladite - Marej ustade, plati račun i iziđe
na kišu.
 II

Sutradan u pola tri Marej je doveo svog bolesnika Aleksandera

Pakotila Difrisa na pristanište pa preko drvenog mosta na Ostrvsku
kraljicu, s osećanjem iskrenog olakšanja što ga je tamo doveo.
Dok su išli kroz grad u luksuznim kolima Difris je želeo da se
zaustave na Medison aveniji da kupi cigare i da nešto pojede na
brzinu u Ric-Karlton baru. Pa i sada, dok je sedeo u svojoj luksuznoj
kabini s ogromnom telesinom podignutom na nekoliko jastuka, dišući
malo brzo, krupne glave oborene na ispupčene grudi stalno je kukao
zbog toga što je propustio jelo.
- Doktore, prijatelju moj zašto ne bismo ručali? Brzo lak obrok?
Oni obroci, ako čovek može da ih tako nazove, u onoj zatucanoj
bolnici, umalo me nisu oterali u grob.
- Slušajte, - reče Robert znojeći se ispod okovratnika - da nije bilo
te zatucane bolnice, vi biste bili u grobu, A još uvek i možete tamo da
stignete ako ne pazite. Vi ste na strogoj dijeti, i dok sam ja zadužen za
to, vi ćete je se držati. Tako, a sad ćete u krevet.
- Divno... savršeno. Sve ću slušati. Odmah ćemo se odmoriti. Ali
prvo, doktore, jedan predlog. Vi znate da sam plantažer, gajim šećernu
trsku, hajdemo da zajednički uživamo u njenom destilatu... mirisnom,
okrepljujućem, jednom rečju, doktore, u rumu.
- Ni za živu glavu. Popićete samo jednu čašu predveče, ništa više.
- Divno, doktore. - On se osmehnu na Mareja svojim sitnim očima
boje čokolade, duboko usađenim na njegovom licu maslinaste boje. -
Vi ste dobri, strogi, poštujem vas. Priznajem da se osećam umornim.
Povući ću se. Gde je pomoćnica, ta irska Heba, božica mladosti, ne lepa
ali verna, dobra O’Konor?
 - Dolazi taksijem - reče mu Marej. - Pogledaću u njenu kabinu da
vidim je li stigla. Odmarajte se u naslonjači dok se ne vratim.
On iziđe u hodnik. Difris je bio uzeo sve četiri kabine na desnoj
strani broda, jednu za svoju spavaću sobu, drugu za dnevnu sobu,
Marejevu odmah iza njih s vratima koja su Marejevu kabinu
povezivala s jednom njegovom, i četvrtu za bolničarku O’Konor.
Robert zakuca na poslednja vrata. Nije bilo odgovora Još nije bila
stigla.
On se uputi na palubu. Brod Ostrvska kraljica prevozio je voće Bio
je to lep nov brod od oko deset hiljada tona, vrlo svež onako belo
obojen. Uglavnom je prevozio teret i samo nekolicinu putnika na
Karipska ostrva, u Venecuelu i Brazil. Izgledalo je da nikoga nema u
blizini, i Mareju se činilo da će brod pripadati samo njima. Pogledavši
na sat opazi đa je skoro tri sata, neprijatno blizu pred polazak. Bio je
počeo već zbilja da se brine zbog dolaska bolničarke O’Konor kad je
ugleda s koferom u ruci, kako žuri dugačkim, zakrčenim pokrivenim
kejom. Brzo se pela uz prelazni most Onda, trgnuvši se, on primeti da
to nije O’Konor. Trenutak kasnije nade se licem u lice sa zadihanom
prilikom bolničarke Benčli.
- Vi - reče tada pribravši se - šta ćete vi ovde?
- Bolničarka O’Konor je bolesna, ne može da dođe - Trčala je, bila
je potpuno zajapurena i jedva je mogla da izusti koju reč - Prekinuli
su mi odmor i umesto nje poslali mene.
- Zašto ste stigli tako kasno?
- Rekli su mi u poslednjem trenutku, nisam mogla da nađem taksi,
- Onda, udahnuvši nastavi, - ja, pogrešila sam broj pristaništa. Tako
sam jurila.
Marej je pogleda ćuteći, misleći da je samo to bilo potrebno pa da
sve bude savršeno. Onda reče.
- Nađite svoju kabinu, broj dvanaest, i obucite uniformu. Naći ćete
me u kabini bolesnika, kad se presvučete.
Čekao je na palubi, obuzet neprijatnim mislima, dok se nisu
udaljili, a onda kad su mali brodići za vuču počeli da povlače brod u
glavnu struju, siđe dole. Kad je ušao u hodnik, opazi da stjuard,
omalena i pomalo prljava prilika, izlazi iz Difrisove kabine. Robert uđe.
Aleksander Pakotil je upravo nalivao sebi pozamašan gutljaj destilata
šećerne irske, Marej ne pokuša da zaustavi Difrisa kad ga je ovaj
pozdravio čašom i dobacivši mu glasan poljubac, sručio piće u grlo, ali
dohvati bocu s toaletnog stola i zamahnu njom kroz otvoren prozorčić
na kabini.
Krv navali Difrisu u čelo, pa se polako povuče On se osmehnu
onim osmehom očiju, kada se mišići lica ne pokreću, jedinstveno,
nedokučivo pa ipak nekako prijatno.
- Divno! Presudan pokret! Pokazujete neočekivanu dovitljivost,
doktore. Divim vam se. No, ko štedi, taj ima. Za čoveka, kao što sam ja,
verovatno škotskog porekla, šteta je pogrešno upotrebljivati darove
gospodnje.
Nastade ćutanje. Marej i Difris su se gledali. Difrisov osmeh
postade još privlačniji.
- Odan sam destilatu, doktore, zapamtite - onoliko koliko mi
odgovara - umereno, jer nisam budala. A nisam ni siromašan. Štaviše,
kao što piše u svetom pismu, desnica mi je puna mita. - On zastade u
iščekivanju, zapažajući ukočen izraz lica svog sagovornika, odlučne
plave oči ispod ravnih obrva, čvrsta usta i bradu, ožiljak na levom uvu,
a onda, kao sam sebi dodade: - Ne, nisam smatrao...nepodmitljiv bar u
ovom trenutku.
- Da pokušamo, - reče Robert, strpljivo - da raščistimo među nama
stvari, gospodine Difrise. Moj zadatak je da se postaram da završite
lečenje Vi ste na lakoj dijeti i jednoj čaši dnevno. Treba da se
odmarate, na leđima, jedan sat posle ručka. Dobijaćete dikumerol,
specijalnu injekciju svakog jutra. A ja moram skoro celo posle podne
da se znojim oko proba zgrušavanja vaše krvi. Sve je to za vaše dobro,
ne moje. Mi želimo da vi ozdravite, da vam zaista bude dobro. Pa zašto
onda da ne sarađujemo?
- Dobro, dobro. Imate pravo, doktore. Svakako da imam razloga da
ozdravim.
Neko zakuca na vrata i Benčlijeva uđe, hladna i sabrana ponovo,
naročito profesionalnog izgleda u uštirkanoj uniformi.
- Ovo je vaša nova bolničarka - reče Marej Difrisu. - Gospođa
O’Konor na žalost nije mogla doći.
Aleksanderove obrve bile su se zadovoljno podigle; gledao je u
Benčlijevu sav ozaren.
- Pa ovo je.. neočekivana sreća. Kako se zovete, draga moja?
- Zovite je bolničarkom - obrecnu se Marej, prišavši i uhvati
Difrisov puls, koji nije bio baš najbolji. - Ona će vas smestiti u postelju
i pobrinuće se da popijete pola litre obranog mleka, a ja idem da vam
ga poručim. - Izlazeći, on reče Benčlijevoj: - Molim vas, dajte mu
odmah sto miligrama glukofitola.
U hodniku se muvao stjuard tobože glačajući mesing. Bio je to neki
mornar, odrpanac od čoveka u belom pocepanom kaputu, i bledog,
izgladnelog lica. Marej nije mogao da se ljuti na njega - nekako ga je
podsećao na one dane kad je i sam gladovao.
- Kako se zovete, stujarde?
- Čivers, gospodine. Zovu me Žgolja.
- Dobro, slušajte, Žgoljo. Bar je zatvoren za gospodina Difrisa.
Stalno. Idem gore da se za to postaram.
- Da, gospodine. Nisam imao pojma. Znate, dao mi je ...
- Dobro, Žgoljo. Znam da ćete odsad sarađivati sa mnom A ja ću se
pobrinuti da pri tome ne izgubite.
Stjuardove se oči ovlažiše. Imao je pravi glumački nagon, kao da je
celog života igrao odane porodične sluge.
- Hvala vam, gospodine. Učiniću sve što mogu.
Marej je delom i verovao da će učiniti, u svakom slučaju, a kad je
pronašao šefa u njegovoj kancelariji na gornjoj palubi i kad mu je
objasnio situaciju, smatrao je da drži pod kontrolom bar jedan vid
ovog slučaja. Ali je bilo nesumnjivo da će biti i drugih: predvideo je
beskrajne mogućnosti u Aleksanderovim lukavim nastranostima. Pa i
ta Benčlijeva, - on se namršti - i to je bila đavolska gnjavaža što se
ona tako neočekivano sručila na njega. U bolnici bi bilo drukčije - tu
je čovek jednostavno izdavao naređenja i išao dalje. Ali ovde, u
prisilnom društvu na brodu, stalno će morati da bude na oprezu da
suzbije svaki pokušaj drskosti i da obezbedi disciplinu. Ali manje zbog
toga, a više zbog nečeg neodređenog i bezobličnog, još neshvaćenog,
dok je otišao na krmu i za trenutak stao uz ogradu, imao je neko
rđavo predosećanje onoga što se bližilo.
Iza njega tornjevi Manhetna su se gubili u večernjoj izmaglici a kip
slobode dizao se ukočeno naspram poslednjih bledih zrakova
sunčevog zalaska. Brod je počeo da dobija brzinu dok je ulazio u sivo
otvoreno more. Iz zvučnika tužno odjeknuše šest udaraca, zvoneći
preko vode kao da žalosno zvone za mrtve. Marej odjednom oseti
udarac hladnog vetra. Zadrhtavši i protiv volje, on se pribra i siđe
dole.
 III

Tri dana kasnije Ostrvska kraljica se nalazila u dubokoj plavoj

vodi, ispod blistavog neba kao sa dopisnice. Sunce je sijalo, blag
povetarac milovao je obraz, delfini i ribe koje su poskakivale igrali su
se oko broda. Dok su vremenski izveštaji iz Njujorka javljali o
susnežici i magli, putni prospekt se jednom pokazao kao istinit.
Pa i za Mareja izgledi su postali svetliji - dosada su stvari išle bolje
nego što je očekivao. Uspeo je da ustanovi za Difrisa dnevni red, pa je,
u toku toga reda našao vremena da stvori tačnije mišljenje o svom
bolesniku. Aleksander, mada svakako strašan i zakeralo, bio je ipak
veoma prijatan, obdaren ironičnim humorom koji je verovatno dolazio
od njegovog francuskog porekla, s jakom primesom domoroca sa San
Felipa. Možda mu je to omogućilo da se dobro složi s Benčlijevom, koja
je, to se moralo priznati, primala blagonaklono njegovo zadirkivanje.
Njegov brižljiv način izražavanja bio je naravno izveštačen - on je
umeo da bude ozbiljan kad je to želeo. Sve u svemu, Marej je počeo da
shvata da je Aleksander Pakotil bio jedan veoma značajan čovek.
- Doktore, - obrati mu se Aleksander trećeg dana plovidbe popodne,
- na putovanju, vreme, čak i među prijateljima - ne kažem
ljubavnicima - može da pada teško. Da li vam je poznata igra, u
kratko, džin temi?
- Igrao sam ga - reče Marej.
- Dobro. - Difris je govorio s prizvukom veselosti. - Hajde da
iskoristimo tu priliku. Zazvonite za tog, s oproštenjem, Žgolju.
Taj znak interesovanja od strane njegovog bolesnika izgledao je
dobar Mareju - Difris nije mnogo izlazio na palubu, jeo je u svojim
odajama a najgore je bilo to što bi moglo da mu bude dosadno - i tako
je Robert zazvonio, i uskoro su seli za sto za kartanje sa dva nova
špila karata pred sobom.
- Pa, Bobe dozvoljavate mi da vas zovem imenom? - Mali učtiv
poklon. - Zbog zabave, moramo odrediti ulog, naravno ne velik, samo
da bude interesantno. - Da kažemo, četvrt dolara poen?
Taj predlogje bio tako fantastičan da se Marej nasmeja.
- Zašto da ne udvostručimo?
Aleksander se nasmeja, sasvim srdačno.
- Dobro , odlično. Mene nećete zaplašiti.
On podeli karte, i oni počeše da igraju. Marej je odmah primetio da
je Difris vičan igri, ali mada je igrao samo povremeno u toku noćnih
dežurstava u stanici za hitnu pomoć, - to je bio najbolji način da
ostane budan dok bi čekao da naiđu ambulantna kola - karte su mu
bile neobično dobre, i u šest sati, kad su završili igru, nije bilo velike
razlike među njima Kad je Aleksander zabeležio rezultat, on se
nasmeja.
- Početak, doktore, mali, ali, prilično čudno, u vašu korist.
- Sjajno - reče Marej bezbrižno. - Sada je vreme za veliki trenutak
vašega dana.
On pritisnu zvono, i Žgolja, koji je znao raspored, unese visoku
čašu ruma s kokakolom i limunom. Dok je pijuckao, u odličnoj
kondiciji, Aleksander je neprimetno posmatrao Mareja.
- Doktore, jedno priznanje. Vaš režim, strog, spartanski... rađa
dobrim plodom. Dobro se osećam, bolje, tako divno, ukratko, da
predlažem da nastavim.
- Hoćete da kažete da morate pod tim režimom.
- Ah, da, naravno. Vaša naređenja. Vi imate prevlast. Moram da
sagnem glavu, da prihvatim. - Usne mu se trgnuše, izgledalo je kao da
se muči da potisne neki unutrašnji grč. - Stjuarde, molim vas budite
dobri pa otvorite taj ormar.
Žgolja, iz pozadine izlete napred i širom otvori zatvorena vrata.
Nastade dugo ćutanje. Marej je znao, po izgledu stjuardovog lica, da
on s tim nema ništa. U ormaru, uredno poredano, bilo je šest punih
boca Planterovog jamajskog ruma.
Difris se osmehnu.
- Doktore, jedno izvinjenje. Ali još nikada niko nije nadmudrio
Aleksandera Pakotila Difrisa. Svaka čast. Sada ih izbacite ... razdajte,
bacite u morsku dubinu.
- Ne - reče polagano Marej sasvim pobeđen, - Ovoga puta ću vam
sigurno verovati.
Odobravajući, Aleksander klimnu glavom.
- Srećan sam što sam stekao vaše poverenje, jer sada moram da se
na njega oslonim. Sutra, kad budemo stigli u Havanu, očekujem
posetioca. Senjor Fi, stari prijatelj, pošten, poverljiv... bili smo malo
povezani za vreme prohibicije. On će doći na brod, ne više nego na
pola sata... dozvoljavate?
- Ne spremate nikakve ludorije?
- Dragi moj doktore .. - On isturi dlanove.
- Pa, dobro, samo nemojte dozvoliti da vas uzbudi. Sada se
odmorite, a ja ću vam izmeriti krvni pritisak. Kladim se da se opet
digao.
Posle toga Marej je otišao na palubu. Bilo je prijatno veče, sveže
posle vrelog dana, tiho i mirno pred zalazak sunca. Nigde nije bilo ni
žive duše - jedini drugi putnici bili su neka danska porodica koja je
išla u Karakas, i oni su se držali prilično po strani. Šetajući gore-dole
Robert se osećao u prijateljstvu sa celim svetom. Odjednom primeti
Benčlijevu, šćućurenu u jednom uglu pored prednje dizalice. Čudno je
bilo zateći je da sedi - za vreme svog slobodnog vremena obično se
mogla videti kako kruži po palubi, skoro presavijena, dok joj je
povetarac zviždao kroz kratku plavu kosu. Njegovo držanje prema njoj
bilo je, naravno, zvanično i na odstojanju, a u stvari je bilo skoro
strogo. Ali ona sa svoje strane nije davala nikakve znake nadmenosti,
a večeras mu se učinilo da je možda prema njoj bio i suviše strog.
Pošto je prošetao jednom ili dvaput, posmatrajući je iz prikrajka, on joj
priđe. Ona za trenutak nije ništa govorila, a onda, kao da želi da
objasni, ne odvraćajući pogled s horizonta, reče:
 - Poželela sam da posmatram zalazak sunca pre nego što pođem
na dužnost. - Posle kraćeg ćutanja dodade: - Kapetan kaže da se vidi
nekakva čudna svetlost - zeleni blesak, tako ga je on nazvao - baš kad
sunce nestane.
- Nije li to samo nešto što pričaju turistima?
- Možda, - reče ona osmehnuvši se.
Oboje su obedovali s oficirima broda za kapetanovim stolom, i tada
su nju prilično zadirkivali.
- Ne znam ništa o zelenom blesku, - reče Marej - ali nisam li čuo
kako vam je prvi oficir neke noći ponudio da vam pokaže mesec?
Stisnuvši usne na način koji je proizilazio iz ubeđenja superiornosti
njenog odgoja, ona samo blago reče:
- Nadam se da ste me čuli kako sam odbila.
- Zašto ste to učinili?
Ona ga pogleda, a onda odvrati pogled.
- Zbog toga što mene jednostavno ne zanima neki zgodni Tom, Dik,
ili Hari koji sebi laska da umirem od želje za njegovim šarmom.
Obrazi su joj se bili malo zarumeneli, i Marej ne mogade da se
uzdrži da je još više ne dovede u nepriliku.
- Pretpostavljam da imate nekog kod kuće, skrivenog u
vermontskim šumama.
- Doktore Mareje, - uzviknu ona - želela bih da shvatite da ja
nisam... pa, - ona zastade - takva osoba. Ja volim svoj posao kod
metodista, i on je za mene važniji .. nego bilo šta drugo.
Posle ovog zavlada prilično dugo ćutanje, dok su oboje gledali
nebo na zapadu, gde se crveni kolut naglo spuštao i stapao se sa
sjajnom lepotom od žive skerletne do nežno ljubičaste boje. Onda on
na sebi oseti jedan njen brz pogled, kao da je želela da među njima
stvori bolje razumevanje.
- Nadam se da nisam izgledala prava cepanica ili neka uobražena
cifrasta žena iz Nove Engleske, - Ona zastade, pa reče nespretno: - Ono
što ste napisali o arterijalnoj anaslomozi , zaista je bilo sjajno.
 On je tako oštro pogleda da ona ponovo pocrvene - ili je to možda
samo bio odsjaj živog neba.
- Šta vi o tome znate?
- Oh, - odgovori ona zbunjeno - ništa nije tajno kod metodista. Svi
mi znamo kako vas ceni dr Karington. Osim toga, ako želite da znate,
pročitala sam vašu tezu. - Zatim brzo, pre nego što je mogao da je
uhvati, ona ustade. - Taj zeleni odblesak je mit. Vreme je da siđemo do
gospodina Difrisa. - I izgubi se.
Marej je ostao još prilično dugo, razmišljajući nepoverljivo o onome
što je rekla ili čak više o tome kako je rekla. Prva reakcija
škotlanđanske duše bila je da posumnja u neku nagoveštenu uvredu.
Da li mu se rugala? Ne, mada je postojala mogućnost, to nije bilo
verovatno. Je li onda nameravala da mu polaska? Opet ne, očigledno
je bila iskrena, i što je duže razmišljao, sve se više pitao nije li ta
iskrenost osobina svojstvena karakteru koji ga je stalno izazivao i
protiv koga se borio. Seti se šta je Maksi o njoj rekao »čista kao zlato«
- odvratan izraz, no ako je, i pored svoje prezrene sentimentalnosti,
imala bilo kakvu vrednost, nije li bilo moguće da ju je, možda,
pogrešno ocenio? Marej, koji je prema ostalima bio strog, bio je prema
sebi još strožiji, i sada se upita nije li ga neka vrsta izopačenog
snobizma, koja je potekla iz njegovih mračnih i teških početaka,
navela da oceni kao nadmenost i uzdržljivost ono što je svakako
moglo biti neprikrivena iskrenost. Pa, pomisli on, šta to mari?
Dovoljno je bilo što je upoznao njenu nesumnjivu odanost radu. To će
mu, hvala bogu, uštedeti lični odnos.
Primetivši odjednom da je pao mrak i da se već pojavljuju rojevi
zvezda, on odbaci svoje nekorisno razmišljanje i strča niz uske
brodske stepenice, sve po tri stepenika, do svoje kabine.
 IV

Plovili su stalno na jug, ostavivši za sobom Haiti. Dominiku,

Martinik i Santa Luciju. Sunce je svakog dana bilo sve toplije, a nebo
sve plavlje.
Zadržavanje u Havani bilo je kratko, ali su ipak gospodinu Fiju
dopustili da dođe na brod. Bio je to punačak i dobrostojeći gospodin u
lepom crnom svilenom odelu i košulji od tusora, s panamskim šeširom
najboljeg kvaliteta i odgovarajućim cipelama Njegove lepe tamne
naočari imale su štitnike sa strane pa su iako dok su njegove
manikirane ruke bile najizražajnije, njegove oči ostale nevidljive. Bio je
zatvoren sa Difrisom više od pola sata, a zatim je otišao, uz mnogo
naklona, isto onako umilno kao što je i došao. No njegova poseta
očigledno je prilično koristila Marejevom bolesniku. Ne samo da je
Aleksanderovo raspoloženje bilo odlično, već su i njegov hemoglobin i
broj krvnih zrnaca bili skoro normalni, a srce, mada je povremeno
zaostajalo nije pokazivalo nikakve druge znake.
- Šteta, - reče mu Marej, dok je spremao stetoskop posle dnevnog
pregleda, -Plašim se, na kraju krajeva, da neću imati zadovoljstvo da
prisustvujem vašem pogrebu.
- Prijatelju moj, - Aleksander ga pogleda iskosa. - Vaše razočaranje
nije ništa prema onome što će drugi doživeti. - Izraz lica mu je bio
tvrd, a uske oči gledale su u daljinu. Onda odjednom pogleda u Mareja
- Bobe da li bi vas iznenadilo kad bih vam rekao da neko pokušava da
me ubije?
Primedba je bila tako neočekivana da se Marej nemo zagleda u
njega.
- Priča o gađanju golubova - nastavi on - učtiva izmišljotina. Nije
to bio nesrećan slučaj. Neko je pokušao da me ubije dok sam se
vraćao kući iz fabrike šećera.
- Ko?
- Na žalost - reče Aleksander slegnuvši ramenima - ne znam.
- Zar ne možete da doznate?
- Mislim da ću pokušati, kad se vratim, pokušaj će sigurno biti
ponovljen.
Marej je i dalje ćutao, shvatajući da takav jedan čovek svakako
može imati mnogo neprijatelja. Pa ipak, nije mogao da ga uzme suviše
ozbiljno Najzad, odlučivši da taj slučaj uzme olako, reče:
- Šta vredi što smo vas zakrpili ako će da vas ucmekaju čim se
vratite.
Difris se kratko nasmeja.
- Ne brinite. Paziću, imam jednu naročitu želju, veoma čudnu da
ostanem živ - Rekao je on stisnutih zuba, a onda se osmehnu. -
Doktore, naj više mrzim - a mnoge stvari mrzim - najviše, razumete
me, sentimentalnost. Ali, za vašu veštinu i, pažnju koju ste mi ukazali i
tako me pripremili za jedan veliki zadatak, nešto se mora reći, jedna
reč, da li sam se izrazio ... zahvalnost. - On prekide ovaj predmet
razgovora odmahnuvši naglo rukom. - Sada na igru. Draga srećna
prilika. Hajde da se pomolimo boginji.
- Zašto to danas ne bismo zaboravili i pošli na palubu? Sunce je
divno.
- Mladi moj prijatelju, ovo je možda naša poslednja prilika da
igramo, nećemo to zanemariti. Imaćete sunca u izobilju kad stignemo
u naš lepi San Felipe.
- Izgleda da volite to ostrvo?
- To je moj zavičaj, gospodine. Tri veka mi Difrisi... ali dosta. Dajte
karte.
Nije puštao Mareja, jer je poslepodnevno igranje remija očigledno
bilo postalo njegova glavna dnevna zabava. Bio je rođeni kockar, i
Marej je nagađao da želi da ga pobedi. Ali doktor je opet imao
izuzetno dobre karte, a i izvlačio je baš one koje su mu bile potrebne.
Kad su u šest sati završili, opet je vodio.
- Neverovatno! - promrmlja Aleksander. Čuvao je rezultate svih
dana, i sada je proveravao ukupan rezultat. - Pod znakom Zodijaka ..
kad je, ukratko, vaš rođendan?
- Dvadeset i sedmog oktobra.
- Ah. Pod uticajem škorpiona. Da sam znao... beskorisno takmičiti
se. Mladiću, našao sam da vam dugujem sedam stotina i šezdeset i
dva dolara. Teška srca, moram vam platiti.
- Svakako - klimnu Marej. - Pošaljite mi ček na Pekin.
- Svakako. Dug časti. - On izvuče novčanik. - izravnanje ... glavno
je.
Robert oseti kako su mu obrazi porumeneli.
- Šta mislite? Pa to je bila samo šala. Zar mislite da sam ja mogao
da platim takve poene? Kako bih platio da sam izgubio?
- To nije važno. Vi ste dobili.
Marej se zagleda u njega crveneći sve više. Palo mu je na pamet da
se Difris sve vreme s njim ludirao i davao mu prave karte tako da bi
imao izgovor da mu pruži tu nagradu. Užasno se naljutio.
- Za koga me smatrate?... za nekog izmećara kome možete dati
bakšiš što vam je lizao cipele? Ja sam stručnjak s odličnom platom
koju primam od Metodista. - To je bila čista laž, ali je zvučala dobro.
On ustade. - Ne dugujete mi ni pare, pa vas molim da me ne vređate.
Aleksander nije pokušavao da se prepire. On jednostavno vrati
novčanik, a onda dobro pogleda Mareja, kao da je u pitanju neka
retka antropomorfna vrsta, promrmljavši:
- Čudno. Još uvek nepodmitljiv. Škotsko poreklo. Bobe, izazivate me
da morališem. Nalazim da ste vi... zanimljivi. Vi odbijate ono zbog čega
skoro svi ljudi prodaju dušu... jednom rečju, dobitak. Takođe ne
pokazujete ni najmanje interesovanje za suprotni pol.
On zastade dok ga je Marej gledao.
- Već devet dana putujete u bliskom društvu sa ljupkom mladom
damom, a ipak se prema njoj ponašate kao ... kako da to opišem ... kao
neki crveni Indijanac pred trafikom.
- O kome vi to kog đavola govorite? O onoj Holanđanki?
- Ne, glupače, o Meri Benčli.
- Ona je bolničarka - reče Marej odsečno.
- Ona je veoma lepa mlada žena.
- Vi mislite da je ona lepa? - upita Marej, kao iznenađen.
- Dobri bože - uzviknu Aleksander besno - Ta to je mlada Junona.
Poznajem ja taj nordijski tip. Očigledno ledena vestalka, ali unutra
spremna za buđenje, beli plamen koji je u stanju da raspali srce
svakog muškarca.
- Ostaću neraspaljen, hvala - reče Marej hladnim glasom. - Prvo
što čovek nauči u bolnici jeste da su te lepe bolničarke prave krlje, no
ipak se uvek nađe neka doktorska budala koja se u njih zaljubi.
Difris ga oštro pogleda, a onda se nasmeja i odmahnu glavom.
- Odričem vas se, prijatelju moj. To je veoma žalosno... tako snažan
mladić a u žilama mu teče samo ledena voda... plaši se lepe djevojke.
Ozbiljno, Bobe, vi toliko sami sebe obuzdavate... da niste sasvim
pristojni, pomislio bih... pomalo uobražen. Moram pretpostaviti da je
kod vas još u detinjstvu bilo stvoreno podosta kompleksa. Zar vam ih
majka nije isterala?
- Ne, - odgovori Marej kruto. - Izgubio sam roditelje kad mi je bilo
pet godina.
- Pa ko vas je onda podigao?
- Jedan divan par.
Vladalo je ćutanje dok je Aleksander lukavo posmatrao bezizrazno
lice drugog čoveka. Onda slegnu ramenima.
- Niste dobar lažov, Bobe. Molim vas da me sada napustite. Moram
da pripremim neka dokumenta pre iskrcavanja.
Marej iziđe iz kabine. Išao je kroz hodnik polako i ljutito, krajnje
uznemiren Difrisovom opaskom koja ga je pogodila u bolno mesto i za
koju je sada, s nekom utučenošću, osećao da je nekako čudno blizu
istine. Taj divan par! - tetka tvrdica i njen sjajni muž ispičutura
svakako su ga naterali da okusi gorak hleb krajnje zavisnosti.
Neželjen i nedovoljno ishranjen, rđavo obučen u prepravljena odela
koja su često bila tako rđavo skrojena i ružne boje da su mu se u školi
smejali, bio je prepušten sam sebi od najranijih dana, što je činilo da
se sa celim svetom nije slagao. Razmišljajući o tome, Marej se pope na
palubu u nameri da razbistri glavu svežim vazduhom. Prva osoba koju
je sreo na palubi bila je Benčlijeva. Baš je pre toga igrala brodski tenis
s brodskim komesarom i u želji da igra još ohrabrena možda
malopređašnjim popuštanjem u njegovom držanju, zapita ga želi li da
odigra jednu igru. Marej zastade ne pogledavši je. U normalnim
prilikama on bi je odbio, ali mu je Difrisova primedba još uvek zvonila
u ušima, i on oseti potrebu da se ohrabri i pribavi sebi važnost, pa
reče kratko:
- Prihvatam.
Mada ništa nije bila učinila, pomoglo bi, nema sumnje, da je
izmlati. On skide kaput, pa zasuka rukave i poče da igra.
Sat kasnije on spusti rukave i obuče kaput.
- Pa, - reče on - to su bile prave batine.
Bila je dobila tri seta jedan za drugim.
- Bilo je veoma zabavno - reče ona - Ova poslednja sam za dlaku
dobila.
- Ne pričajte gluposti - reče on odsečno - Pobedili ste me kao od
šale.
Onda, da pokaže da se ne ljuti, pruži ruku. Ona je prihvati i čvrsto
stisnu. Pri njenom dodiru Marej oseti nešto kao neki daleki udarac koji
je u njemu izazvao neko zbrkano osećanje neprijatnosti i iznenađenja.
Bilo je to osećanje koje nije mogao da protumači i sada ga je naročito
uzbuđivalo i oduzimalo mu moć govora. Stajao je za trenutak brišući
čelo, prilično izgubljen, osećajući ubrzani puls i trudeći se da nađe
nešto da kaže.
- Kako bi bilo da popijemo nešto hladno'? - upita najzad.
- Popila bih rado limunadu sa sodom.
Otišli su do male ostave na ulazu u salon za ručavanje i pošto
nikoga nije bilo u blizini, Marej iscedi dva iimuna u dve visoke čaše,
dodavši im sodu i dosta leda. Benčlijeva prihvati piće, odahnu od
zadovoljstva, a onda se osvrnu oko sebe.
- Ovo me podseća na Zuba. Pitam se kako li je sada starom Maksu.
Dosta često odlazite tamo?
- Imam užasan apetit. - Ona se osmehnu.- U onaj slobodan sat
između ručka i večere.
- Maksi je prava baba, ali njegova kafa je prvorazredna.
- I njegovi sendviči sa sirom i seckanim mesom - dodade ona.
Ona spusti pogled posmatrajući mehuriće koji su se stvarali u
njenoj čaši, a njeno lice kao da se bilo zarumenelo ispod preplanule
boje.
- Često sam tamo želela da razgovaram s vama - reče ona najzad,
podigavši brzo, skoro molećivo pogled prema njemu - ali kako sam
mogla? Kod Metodista se to prosto nije moglo ni zamisliti.
To je bio jedan vid situacije kakvu on nije mogao sebi ni da
zamisli, to da je njena uzdržljivost bila samo disciplina. On je
radoznalo pogleda, trudeći se da je pošteno vidi, bez onog nagonskog
mrgođenja koje je uvek osećao prema njoj. Naročito sada, posle
Aleksanderove opaske o tome, morao je potpuno nepristrastno da
prizna njena telesna svojstva. Bosonoga, u belim kratkim
pantalonama i bluzi sa kratkim rukavima izgledala je neverovatno
mlada, mršava i ravna osim malih, čvrstih bujnih grudi, uz koje se
njena bluza pomalo vlažna, bila potpuno pripila tako da je lepo video
ružičaste bradavice na grudima. Oči su joj bile nekako kestenjaste
boje, lice, fino i pravilno, tako opaljeno suncem da je njena meka
plava kosa izgledala još svetlija. Zaprepastila ga je njena svežina. Usta
su joj bila široka i osećajna, nokti kratko odsečeni. Praktično nije
imala ruža na usnama, i ona se onda seti da je nikad nije video
našminkanu. Svakako, s onako čistom zlatnom kožom to joj nije ni
bilo potrebno. Aleksander Pakotil je imao pravo - bila je tačno onakva
kako je rekao... a možda i više od toga. Počeo je tako snažno da oseća
njeno prisustvo da je morao da priguši to osećanje s nejasnim
uznemirenjem.
 Benčlijeva je već bila popila limunadu.
- Sada moram da se presvučem i da pogledam našeg bolesnika -
reče ona, ali ne učini pokret da pođe.
- Dobro se s njim slažete - reče Marej.
- On je čudan čovek. Ali volim ga. U stvari, veoma ga volim.
- Prilično ste ga opčinili.
- Oh, to je zato što ponekad s njim razgovaram francuski.
- Čuo sam vas. Ja ne znam mnogo francuski - samo ono iz škole -
ali bih rekao da vi prilično dobro govorite. - Kako se ona nije osvrnula
na taj kompliment, on dodade: - Stari je prilično zatvoren. Da li vam je
ikad pričao o svojoj porodici?
- Da. Oženjen je, drugi put... prva žena mu je umrla. I ima kćer, čini
mi se.
Nastade ćutanje.
- U svakom slučaju, nekako me zanima da vidim to njegovo ostrvo.
Trebalo bi da stignemo prekosutra.
- Da - reče ona s ustezanjem. - Nisam baš tako sigurna.....
- U šta niste sigurni?
Ona se namršti kao da razmišlja.
- Imam neko čudno osećanje... da to neće biti onako kao što
očekujemo... možda zbog toga što mi se ovo putovanje toliko sviđa i
što ne želim da se završi. U isto vreme, prema nekim dvema-trima
stvarima koje je rekao gospodin Difris, rekla bih da ga nešto muči...
nešto veoma loše, i užasno važno.
Marej je ćutao. Možda nije mnogo verovao u predosećanje zla koje
mu je nedavno Aleksander izrazio, primedba Benčlijeve vrati ga na nj.
No smatrao je da je mudrije da ništa ne kaže, već umesto toga upita
šta je Difris rekao.
- Pa, - ona se malo namršti - teško je to objasniti, vi znate kako on
luckasto priča. Ali stalno pominje neku borbu koja predstoji, borbu
između snaga dobra i zla ...
 - Na ostrvu?
- Da. Rekao je da jednom mora da izbaci đavola iz raja. »Koga
đavola?« upitala sam ga. A on je rekao, veoma ozbiljno: »Draga moja,
to još ne znam. Ali jedno znam, jabuka koju će on ponuditi crvena je.«.
Ponovo nastade ćutanje koje je nastalo, ne neprijatno, već s nekim
novim razumevanjem koje se stvorilo među njima, i koje Marej, mada
je ono u njemu izazvalo neko čudno osećanje krivice, nije pokušao da
priguši. Skoro sa naporom Benčlijeva ustade.
- Hvala vam na limunadi. I tenisu. Možda bismo mogli da
odigramo još jednu partiju pre nego što se iskrcamo.
Posmatrao ju je dok je hitro išla u svoju kabinu Pokreti su joj bili
prirodni i neizveštačeni, u njoj nije bilo ni traga od uobraženosti, pa
ipak su privlačile pogled više od najupadljivijeg njihanja. Marej je
gledao i dalje, čak i kad je nestala iz vida, a onda se odjednom trgnu.
Tako nešto ga neće privući! Nikad. On se okrenu i pođe kroz hodnik.
Aleksander je očigledno bio u spavaćoj sobi jer je dnevna soba bila
prazna, a vrata zatvorena Odjednom, dok je Marej prolazio, povetarac
ponese hartiju sa stola u hodnik njemu pred noge. On je podiže i
nagonski baci pogled na zgužvani listić. Bila je to priznanica na dve
hiljade brauningovih automatskih pušaka, iz vojnih viškova SAD. sa
datumom isporuke od tri nedelje izdata za Aleksandera Pakotila
Difrisa iz Velikog Limba u San Felipeu, potpisana i zavedena od
Manuela Fija.
 V

Dva dana kasnije, upravo pred podne, ugledali su San Felipe,

ostrvo koje je ležalo nisko i zeleno iza jednog zida visokih morskih
talasa koji su udarali o greben. Palme su već podrhtavale na vrućini.
U svetlosti tropskog dana bio je to vidik na kome je oko zastajalo -
udaljen, divan i tajanstven.
Prošavši između dva ista koralna grebena, oko četiri sata, brod
spusti sidro u uskom zalivu. Naspram dugog niza koliba i radnji veliki
starinski rols rojs svetložute boje na rasklimatanom drvenom
pristaništu stajao je odudarajući od modernog lorda i tamnozelenog
džipa. Kad se Difrisova grupa iskrcala s brodskog mostića, gusta
gomila urođenika, koja se bila skupila da posmatra dolazak Ostrvske
kraljice, razmaknu se. Jedna mlada žena iziđe iz rols rojsa u pratnji
stasitog muškarca srednjih godina, lica mrkog kao kafa, koji je, i
pored vrućine, nosio crni sombrero, lepe prugaste pantalone, kožne
cipele i kratki kaput. A nosio je i rukavice od teleće kože.
- Oče! Tako je lepo što te vidim. - Devojka zagrli Difrisa i ovlaš ga
poljubi, dok se čovek u kratkom kaputu nekoliko puta poklonio i
učtivo izražavao uz to svoju dobrodošlicu.
Aleksander je izgledao srećan što vidi svoju kćer, kao što je Marej
verovao, ali on nije bio čovek koji suviše izražava svoje osećanje i brzo
se oslobodi.
- Gde je gospođa? - upita on. Izgledao je razočaran i nesrećan što
njegova žena nije bila došla.
- Čeka te kod kuće, Provela je ponovo jednu rđavu noć od migrene.
Anri je na plantaži.
- Nemoj mi reći da radi - progunđa Difris i okrenu se da bi se toplo
rukovao s jednim malim čovekom grubog lica, vrlo urednim i
utegnutim u sivoj i srebrnastoj uniformi, koji je stajao pored džipa.
- Milo mi je što vas vidim, Ribera.
- Dobro došli kući, prijatelju moj. Blagoslov je božji što ste se vratili.
Razgovarali su nekoliko minuta, i pošto su očigledno ugovorili
sastanak za sledeći dan, Ribera pozdravi po vojnički i uđe u džip, dok
se Difris uputi automobilima. Marej je očekivao da će ga odrediti u
ford, gde su dva šofera domoroca spremala prtijag, ali je ta olupina
bila određena za Benčlijevu, koja je stajala malo po strani i
posmatrala događaje i za gospođicu Difris, koja je sve posmatrala
spokojnim pogledom. I tako. Aleksander je strpao Roberta u žuti
otvoreni automobil, i, dok su kretali, brzo ga predstavi ostalima.
- Dr Marej, moja kćer, Natali... i naš porodični lekar, dr da Suza.
Kliznuli su sa doka i povezli se kroz glavnu luku ostrva: Ren Mari.
Izgledalo je da je to neko čudno i skoro tužno mesto, s kućama sa
spuštenim kapcima, prazno, s unutrašnjim dvorištima opasanim
visokim zidovima i uzanim krivudavim ulicama. Gdegde je stajala
poneka poluprazna kafana, zaklonjena od sunca pocepanom,
prugastom zavesom, a postojala je i pijaca s povrćem i nekoliko
mršavih pilića, na kojoj sada nije bilo više nikoga osim jedne stare
Crnkinje u izbledeloj ružičastoj haljini. Veliki trg sa svojom baroknom
katedralom i radnjama u dvostrukoj arkadi nije pokazivao nikakvog
znaka života, a Palata pravde, preko puta, pred kojom je dok su
prolazili već bio parkiran Riberin automobil, izgledala je pristojna i
dobro uređena zgrada. Marej je sedeo pored Natali Difris. Visoka i
dobro izvajana, toplog izraza lica i neverovatno crnih očiju, u
raskopčanom kaputu od tusora s kratkim rukavima preko žute duboko
isečene haljine bila je strašno privlačna. Mareja nije toliko privukao
njen izgled - u njoj se osećao neki nervozan nemir, neka živahnost
koja mu se činila, dok je razgovarala s ocem pričajući mu sve mesne
novosti koje su se dogodile do toga dana, čudna i neprirodna.
U međuvremenu, dr da Suza se ponašao prema Mareju kao davno
izgubljeni brat. Bio je pun udvornosti i učtive ljubaznosti, i nisu bili
prošli ni nekoliko milja, a već ga je nazivao dragim kolegom. Želeo je
da sazna sve o operaciji, ali kao početak pohvalio je svoju brzinu pri
postavljanju dijagnoze o Difrisovom stanju. Pošto je aneurizma bila u
poslednjem stepenu, proširenje aorte veliko kao kokosov orah, Marej
nije znao kome to da pripiše. No možda nivo medicinskih usluga nije
na ostrvu bio naročito visok. Da Suza je svakako izgledao dovoljno
skroman, željan da se svidi i stvori prijateljske odnose, jer je odmah
rekao:
- Naravno, doktore, dok ste ovde, vi ćete voditi brigu o bolesniku.
Mada je znao da se njegov saputnik samo trudi da bude ljubazan,
Marej se naježi na to što mu se na taj način popušta.
- Obojica ćemo na njega paziti - reče on.
- Ne, ne, gospodine - navaljivao je domaći lekar slegnuvši
ramenima u znak neodobravanja. - Zbog te divne operacije zaslužujete
da lečite bolesnika. Dok ste ovde, ne bi bilo lepo od mene da se
mešam.
»Oh, do đavola«, pomisli Marej, »šta mari? Čovek ima dobre
namere«. I on diže ruke od toga.
Sada su bili prilično odmakli od Ren Mari i našli se u ravnici,
jureći kroz polja šest stopa visoke šećerne trske. Domoroci radnici
mašući kao brijač oštrim mačevima sekli su sočne stabljike i tovarili
ih na teretna kola koja su vukla po dva vola. Poneki bi podigao ruku u
znak pozdrava, ali su svi uglavnom mirno gledali automobile koji su
prolazili. Samo su bosonoga deca, sa šećernom trskom u ruci, guleći
slatku stabljiku snažnim zubima, mahali i vikali. Pa i među njima
starije grupe su izgledale neprijateljski raspoložene. U jedan mah neko
zrelo voće bilo je bačeno u pravcu forda, tresnuvši u automobilski
prozor.
S vremena na vreme, u dubokoj jarugi koja je vijugala pored puta,
naišli bi na niske zgrade od opeke gde se cedila trska. Ostrvo je bilo
ravno, delimično močvarno, samo sa pokojim zaobljenim brežuljkom
na kome su se između banana i kakaoa dizale smešne kolibe, čudnog
oblika kao mravinjaci. Ali postepeno su ulazili u jedan divljiji i manje
nastanjen kraj, okružen zelenim pokrivačem džungle, sa sočnim
vrežama puzavica i šarenog cveća u kojem su odjekivali ptičji krici. Po
tihom šumu talasa koji su zapljuskivali obalu Marej je znao da su
krenuli na jug i da se nalaze blizu okeana. Najzad, kola okrenuše levo
na privatan put popločan ljušturama ostriga i s natpisom: »Veliki
Limb«, a onda, pošto su prošli kroz tešku gvozdenu kapiju, krenuše
kroz dugačak drvored velikih palmi, praćeni lavežom pasa, i
zaustaviše se u dvorištu jedne ogromne, sive zgrade sa stubovima.
Tu se, najzad, osetila toplina u dobrodošlici. Posle njihovog dolaska
nastade užurbana zbrka. Ubrzo se pojavi služavka Crnkinja i pošto je
pronašla Marejev prtljag s osmehom nalik na krišku lubenice, povede
ga u njegovu sobu. Soba se nalazila na prvom spratu na zapadnom
uglu kuće. S jednog prozora video je vrt zasađen tropskim šibljem, a
iza njega pesak oivičen palmama koji su zapljuskivali talasi. Drugi je
gledao na neko zemljište okruženo stajama i na niz koliba pokrivenih
trskom, za koje je pomislio da su nekadašnje kuće robova. Bio je počeo
da pregleda sobu s nameštajem od zagasitog mahagonija, fantastično
solidnim - noge stolica stajale su u staklenim čašicama protiv mrava,
veliki krevet bio je zaklonjen mrežom protiv komaraca, masivni luster
visio je sa tavanice, koja je delovala teško, glomazno i pomalo turobno.
I baš tada neko zakuca na vrata. Očekivao je da će se pojaviti
Benčlijeva, ali je ušla Natali Difris. Bila je skinula kaput od tusora.
Njena žuta haljina napred duboko isečena bila je od nekog mekog,
uskog materijala, koji je skoro izgledao kao da je deo nje. Preko njene
tamne kose prelivala se svetlija boja.
- Gospođa ... moja maćeha ... zamolila me je da pogledam da li vam
je nešto potrebno.
- Hvala vam - reče Marej. - Imam mnogo više nego što mi je
potrebno... ili na što sam navikao.
- Nadam se da ćete se prijatno osećati.
- Hoću. - I dodade učtivo: - Ko se ne bi tako osećao u jednoj ovako
sjajnoj staroj kući?
- Veliki Limb je dosta stara kuća. Ramon Ibera ju je sagradio u
šesnaestom veku. On je bio gusar. - Ona se čudnovato osmehnu
Mareju. - Kao moj dragi stari tata.
- Mora da ste srećni što vam se vratio kući.
 - Svakako. - Glas joj je zvučao polu izazivački, polu veselo, no u
njemu je bilo nečeg drugog, nečega što mu se opet učinilo kao neka
napetost - Ali sada ćemo se ponovo srediti i bićemo srećni, ponovo
ujedinjena porodica.
Nastupilo je ćutanje dok su se ponovo gledali. Umela je da zadrži
nečiji pogled malo duže nego što je to bilo potrebno. Je li to bio dalji
simptom neuroze, upita se Marej ili nešto drugo?
- Večera je u osam. Nemojte zakasniti. Gospođa to ne voli. Ako
nešto želite, molim vas da me obavestite. Ja sam vaš sused ... preko
puta hodnika svega korak.
Kad je izlazila, zatvarajući vrata za sobom, ona ga ponovo pogleda.
Da je sebi dopustio da to pomisli, taj nagoveštaj, pravi izazivački poziv,
u tom dugom pogledu bio je nepogrešan.
Noć se spustila iznenada, gusta i baršunasta, bez meseca i zvezda.
Pošto se umio, Marej je neko vreme sedeo i posmatrao svice u mirnom
vazduhu, osluškujući viku i brbljanje radnika s plantaža koji su se
vraćali na imanje, trudeći se, s malo uspeha, da analizira svoje utiske
o ovom čudnom mestu. A onda, kad je gong glasno zazvonio
odjeknuvši po kući, on siđe u prizemlje.
U velikom predvorju na kraju širokih, zavojitih stepenica od
mahagonija, ispod tvrdog ogromnog starinskog lustera - izgledalo je
da ih je kuća puna - dočeka ga jedna lepa stasita žena, svetlog lica,
aristokratskog izgleda i neobično krupnih sjajnih očiju, koja je imala
na sebi preko odličnog korseta, modernu večernju haljinu od krutog
satena, koja se predstavi, isprekidanim rečenicama, kao gospođa
Difris.
- Govorite li francuski, doktore?
- Vrlo loše, mislim.
- A ja znam tako malo engleski. Nije važno, nous ferons notre
mieux. Snaći ćemo se. Molim vas da razumete... srećni smo što ste
ovde.
Ona nagnu glavu i povede ga u jednu dugačku trpezariju s
visokom tavanicom, gde je bio postavljen trpezarijski sto ukrašen
grančicama purpurnog cveća, s masivnim starinskim srebrnim
priborom za jelo i kristalom.
Aleksander i njegova kćerka su već bili tamo s Benčlijevom, koja je
stajala ukrućeno po strani, u jednostavnoj tamnoj haljini, sa jednim
mršavim zalizanim čovekom tridesetih godina, koji je imao na sebi
somotski večernji kaput smeđe boje s gardenijom u rupici kaputa. Kad
je Robert ušao, on priđe i, poklonivši se i udarivši petama, predstavi se
kao Anri Lamon, rođak gospođe Difris. To je bilo celo društvo - dr da
Suza je očigledno bio otišao kući.
Večera, koju je posluživao domoupravitelj kvarteron u belom
kaputu i visokom okovratniku uz pomoć dveju Crnkinja bila je nekako
drukčija od Maksijeve kafe i sendviča sa sirom i mesom. Najpre je
poslužena zelena papaja, zatim zelena čorba od kornjače, domaće
ostrige u začinjenom sosu, pečeno prase s ušećerenim jamama i sufle
od ruma. Ali, za divno čudo, izgledalo je da niko ne može dovoljno da
se opusti da bi uživao u tom savršenom jelu. Pošto je razgovor
uglavnom vođen na francuskom, Marej nije imao dovoljno mogućnosti
da ga prati, ali je bilo očigledno da su svi previše uzbuđeni zbog
Aleksanderovog povratka da bi imali mnogo apetita. Sam Difris je, po
naređenju, naravno, jeo laku hranu. On je uglavnom ćutao i, pomisli
Marej, previše je bio zauzet, naročito onda kad je Anri počeo da mu
govori neki očigledno poslovni izveštaj, ali prema gospođi je bio
dirljivo ljubazan. Nekoliko puta joj je stisnuo ruku ispod stola rekavši
tihim glasom:
- Divno je biti kod kuće, draga moja.
Natali, koja je opet sedela pored Mareja, bila je kako je on primetio,
nesumnjivo povukla pre večere nekoliko koktela, a pila je i mnogo
vina. S vremena na vreme pogledala bi ga bezbrižnim,
polupodrugljivim izrazom u očima - koje su, što nije bio slučaj kod
gospođe, bile podignute prema spoljašnjem uglu, ukošene, skoro
istočnjačke - kao da želi da kaže, tu smo, šta mislite o nama?
Benčlijeva, koja je pažnju uglavnom bila usredsredila na svoj tanjir
bacila je pogled na tu međuigru jednom ili dvaput, bezizražajnog lica.
Marej je nagađao šta ona misli, i to ga je ljutilo.
 Glavni napor da se razgovor održi, potekao je iz nekog prijatnog no
ipak zapovedničkog dobrog vaspitanja, od gospođe Difris. Uprkos
pomalo odebljanom stasu, bila je još uvek veoma, skoro pohotljivo
lepa Ni u kom slučaju nije imala više od četrdeset godina, i bila je
tako elegantna da je izgledalo da bi više odgovarala večeri u Parizu ili
Njujorku nego tom dalekom karipskom ostrvu. Ponašanje joj je bilo
besprekorno, a u celom njenom izgledu bilo je ponosa rase i snage
karaktera, dok je kao domaćica bila prosto divna. No kao i njena
pastorka, Mareju se učinilo da je to jedna nervozna žena o kojoj je,
pored tog spoljnog držanja, imao neki čudan utisak da se ona bori s
nekim ličnim tegobama. Jednom, jednim neskladnim pokretom, skoro
je oborila svoju vinsku čašu, pocrvenela, a zatim brzo pogledala muža
da vidi da li je posmatra.
Prešli su u salon za kafu. Difris nije pošao s njima već je, rekavši
laku noć, otišao na sprat, a gospođa, okrenuvši se Benčlijevoj na pragu
dugačke sobe koja se pružala celom dužinom kuće, primeti s
nadmenim prizvukom u glasu, koji je vređao Mareja:
- Verujem da morate da se postarate za svog bolesnika, bolničarko.
Izvinićemo vas. Hajdemo, doktore Mareje.
Uhvativši ga pod ruku, ona ga povede do kanabeta, jako
pozlaćenog i tapaciranog francuskom tkaninom, i sede pored njega na
svoj poverljivi način. Natali je bila izišla na verandu s punom bocom
konjaka, ali Lamon, koji je hodao na prstima, kao da se plaši da će
pocepati tepih primače stolicu.
- A sada, doktore - poče gospođa prisnim glasom mešajući kafu
ukrašenom srebrnom kašičicom - morate mi reći sve što se tiče mog
muža.
Bilo je prirodno što želi da zna o operaciji - i on ukratko opisa ono
što je bilo učinjeno.
- I tako, on unutra ima jednu veštačku cev spojenu sa srcem. - Ona
podiže ruke - To je čudno.
- Tako nešto.
- Ali, doktore, - govorila je brižno pitajući - jedna takva stvar
svakako neće funkcionisati? To ne može da potraje?
- Može!
- M o n d i e u, kako bih želela da mogu da vam verujem. - Dok je
Marej ćutao, ona se nagnu napred, još uvek zabrinuta i nesigurna. -
Hajde, doktore, sve se plašim da vi samo želite da budete ljubazni. Ali
nismo deca. Samo zbog svog dragog muža zahtevam istinu.
- Čuli ste je - reče Marej prilično odsečno. - Njegovi izgledi za život
sasvim su dobri. Živeće još dvadeset godina ako bude dovoljno pažljiv.
- Kako mislite ... pažljiv?
- Jednostavno da vodi uredan, normalan život, da izbegava sve
preterane i iznenadne napore. Treba da se pazi povreda na tom mestu
- svega što bi moglo da prouzrokuje obdominalnu traumu ili smetnju.
Ona duboko odahnu, nekoliko puta klimnu glavom i stisnu mu
ruku.
- Hvala bogu, doktore. I vama. Tako ste ljubazni, i pružili ste mi
toliku utehu ponovo ste me usrećili. Nadam se da ćete se ovde osećali
kao kod kuće. Pa, zašto se ne priključite Natali na verandi.
- Prilično sam umoran - reče Marej - izvinite me, povući ću se.
On reče laku noć i pođe na sprat. Osećao je da mora da
porazgovara s Benčlijevom da čuje njene utiske o večeri, ali nije znao
gde je ona smeštena, i pošto je zalutao u nekoliko hodnika i pošto ga
je dobro odmerila jedna stara, ponosita Crnkinja sa teškim zlatnim
minđušama, koja je sedela nepomično na niskoj stolici na kraju
hodnika, on se najzad uputi prema svojoj sobi i leže.
 VI

Te noći Marej je rđavo spavao. Još uvek je osećao kretanje broda, a

do svesti mu je dopiralo neko neodređeno komešanje i iznenadno
uzbuđenje po kući. Ali u sedam sati je već bio na nogama, obučen, i
pošao je u Difrisovu sobu. Benčlijeva je već bila tamo. Široki otvori za
vazduh na verandi bili su otvoreni da puste jutarnju svežinu, i
bolesnik je dobro izgledao. Kad su izvršena uobičajena ispitivanja i
kad je dobio injekciju, Aleksander reče:
- Danas ujutru ću se sastati sa svojim upraviteljem. A popodne ću
se mirno odvesti do Ren Mari da vidim gospodina predsednika i mog
dragog prijatelja Huana Riberu. Smem li to, doktore?
- Ako se ne budete precenili.
- Dobro. Onda nema potrebe da se gnjavite sa mnom do večeri.
Idite na obalu i zabavljajte se.
Kad je Marej izišao iz sobe, Benčlijeva pođe s njim u hodnik. U toj
čudnovatoj okolini pogled na njeno prijatno lice i urednu, besprekornu
uniformu nekako čudno ga umiriše. On razumno pomisli da njihova
sadašnja situacija zahteva da se malo popusti od zvaničnog držanja i
discipline. Možda ne bi bila loša ideja da posluša Aleksanderov
predlog pa da popodne, provedu zajedno. Imali su mnogo da
razgovaraju. Mada je jedva shvatio sićušnu promenu koja se odigrala
u njemu, a svakako bi se ustezao da je prizna, bio je počeo da
posmatra bolničarku s umerenim razumevanjem pa čak, na neki
način, da zavisi od nje.
- Hoćemo li da siđemo da doručkujemo? - reče on.
- Doručkovala sam.
- Šta? Već?
 - Da.
- Onda ću sići da nešto prezalogajim. - Oklevao je. - Možda biste
voleli kasnije da idete malo na plivanje?
Ona odmahnu glavom.
- Moram da napišem neka pisma.
Nije ga pozdravila svojim uobičajenim osmehom, i sada je govorila
s nekim čudnim uzdržavanjem, kao da nešto ima na duši. Ponovo
zavlada ćutanje, a onda, iznenada, ona reče:
- Onaj doktor je noćas bio ovde.
- Koji?
- Da Suza.
- Da vidi Difrisa? - uzviknu oštro Robert.
- Ne... gospođu. - Ona zastade, pa nastavi: - Posle ponoći probudio
me je iznenadan vrisak ... bila je to gospođa. Soba joj je preko puta
moje. Očigledno je bila u nervoznom stanju - blizu histerije, u stvari.
Taman sam bila ustala da vidim mogu li nešto da joj pomognem, kad
je neko ušao k njoj, Lamon, mislim. »Ne mogu to da podnesem«, čula
sam je kako kuka. »On mora doći...mora...« Najpre je Lamon
pokušavao da je stiša kad sam ga čula kako telefonira, i posle nekih
četrdeset minuta stigao je jedan automobil... vrlo tiho. Pogledala sam
kroz prozor, bio je to da Suza. Mora da joj je dao injekciju koja ju je
smirila, ali još i kad se umirila, on je ostao, i dalje. Čula sam šaputanje
na verandi najmanje još pola sata.
Kad je završila, Marej stade zamišljeno da je posmatra.
- Pa, - reče on - gospođa Difris je tip jake neurozne žene. Sinoć sam
to pomislio. Uzbuđenje što joj se muž vratio kući... verovatno su joj
potrebna sredstva za umirenje.
- Da? - reče Benčlijeva stegnutog grla. - Već ih je bila uzela. Zar
niste primetili posle večere njene oči ... zenice kao u čiode.
- Verovatno grešite - reče Marej. - Njoj je bilo sasvim dobro. Posle
sam s njom dugo razgovarao.
Benčlijeva živo odmahnu glavom i prvi put toga jutra pogleda ga
pravo u oči s iznenadnom napetošću.
- S ovom kućom nešto nije u redu, i s ljudima. Zar niste to osetili
sinoć za večerom? Prisilna veselost u razgovoru, kćer koja ne ostavlja
utisak iskrenosti, osećanje da se nešto skriva.
- Oh, de, de, - reče Marej. - Aleksander možda ima nešto na umu.
Ali nemojte da zamišljate stvari. To je samo zato što vam je ovde sve
strano.
Benčlijeva zausti da nešto kaže ali se s naporom uzdrža i obori
pogled.
- Volela bih da ne moramo dugo da ostanemo - reče najzad.
- Nemamo izbora. Ostrvska kraljica se neće vratiti najmanje za tri
nedelje. Osim toga, zaslužili smo mali odmor. Meni se ovde sviđa. A i
vama će se svideti, kad se jednom priviknete.
Pošto je pokušao da je umiri, Marej siđe u prizemlje. Nikoga nije
bilo u blizini. Porodica očigledno nije bila naviknuta da ustaje rano, ali
je Mateo, baštovan, bio poslužio doručak na vrelim tanjirima na stolu
za posluživanje. Marej nali šolju kafe i odnese je, s nešto voća, na
verandu. Benčlijeva je verovatno bila uznemirena iznenadnom
promenom od čistog belog broda do ove nekoliko vekova stare kuće
pune greda koje su škripale i zidova koji su šaputali. To će je proći.
Kad je ispio kafu, Marej se uputi u baštu pa oko kuće. U dvorištu
ograđenog imanja igrala su se neka urođenička deca ispred koliba,
dok su njihove majke klečale ispred izvora udarajući i ispirajući rublje.
Onda ugleda staricu pored koje je noćas prošao. Stajala je po strani,
visoka, mršava i uspravna, tako smirenog lica kao da je izvajana od
uglačanog abonosa. Posmatrala ga je. Kad je prišao, njeno ozbiljno lice
se opusti. Nagnuvši se, ona mu dodirnu rukav pokretom koji ga je
skoro milovao i reče nešto na narečju koje on nije razumeo. Onda mu
brzo ćušnu u ruku jedan mali predmet, stavivši prst na usne i bacivši
hitar pogled na kuću, udalji se. Krajnje iznenađen, Marej pogleda šta
mu je to dala - bio je to gladak, ovalan kamen, veličine i oblika
pasulja, ružičaste boje i izrezan kao intaljo, nešto slično polumesecu.
Šta li joj to znači, kog đavola, upita se on, pomalo ljut i zbunjen. Nije
bio došao ovamo da ga upletu u njihovo sujeverje i već je skoro bio
rešen da tu stvar praznoverice baci u kanal. No stara žena je
očigledno dobro mislila i pošto nije želeo da je uvredi, on spusti
kamičak u džep i vrati se na verandu.
Bilo je prošlo jedanaest sati pre nego što se iko pojavio. Onda je
stigla Natali i pridružila mu se. Izgledala je umorna i znatno manje
iskričava nego prethodne večeri.
- Dobro spavali? - upita ona, pošto je polako zapalila cigaretu.
- Dosta dobro - reče on. - A vi?
Ona slegnu ramenima.
- Boli me glava - reče pogledavši ga svojim pogledom bez osmeha.
- Hoćete li mi nešto dati?
- Kako bi bilo aspirin? Mogu vam dati dve tablete.
- Je li to najbolje što možete da mi ponudite?
- Nije vam potrebno ništa jače - reče Marej. - Kako hoćete da ih
uzmete... sa vodom ili bez vode?
- Popiću ih sa čašom heresa. Ako hoćete da budete anđeo, naći ćete
bocu na ormaru.
- Heres i aspirin. To nije mnogo za doručak. - Ali on pođe i donese
joj i jedno i drugo.
Malo posle nije više bila toliko nervozna i raspoložila se, pa je i
ustala i nalila još jednu čašu heresa i uzela jedan biskvit.
- Već se bolje osećam - reče ona. - Vi ste sada moj doktor, kao i
moj prijatelj. - Pruži ruku i dohvati njegovu. - Vi ste moj prijatelj, zar
ne? Lepo je imati nekog novog. Budite mi prijatelj.
- Zašto ne? - osmehnu se Marej.
- Onda nećemo ovde ostati. - Ustade i dalje ga držeći za ruku i
povuče ga. - Idemo u kabanu. Narediću da nam pošalju ručak. Posle
toga moramo ići u grad. Dobri doktor dr Suza... onaj drugi doktor...,
pozvao vas je u posetu.
Pet minuta kasnije pošli su na obalu, putem koji je bio osenčen
rascvetalim drvećem jakaranda. Jasmin i poncijane cvetali su svuda.
Sladak miris vanile lebdeo je u vazduhu. Dok su se spuštali, Marej joj
pokaza izrezani kamičak.
- Da li ste ovako nešto ikad pre videli?
Natali najpre dobro pogleda kamen, pa Mareja, iskreno
iznenađena.
- Otkuda vam to?
- Poklon od vaše stare služavke - one koja sedi gore.
- Tija Lucija! - uzviknu ona, onda zastade. - Sigurno ima dobro
mišljenje o vama. To je verovatno njena najdragocenija stvar.
- Šta je to?
- Zaštita od zla. Urođeničko bajanje ako tako hoćete... protiv zlih
očiju. On treba da vas štiti od nesreće, bolesti i iznenadne smrti.
Možete ga dobiti samo kao poklon ... on se ne može prodati, a ne
koristi ako se ukrade.
Marej prosto nije verovao da ona to ozbiljno govori, mada je izraz
njenog lica pokazivao da se ne šali. Cela ta stvar učinila je da se oseća
pomalo smešna, pa je zato upita ima li na ostrvu mnogo praznoverja.
- Da... naročito među Karibima. Tija Lucija nije Karipka ... ona ih
mrzi.
- Ko su Karibi?
- To su južnoamerički Indijanci iz plemena koje vodi poreklo sa
Mato Grosa. Reč Karib znači »strani i čudan« ... i jesu čudni.
- Na koji način?
Ona poćuta pa oklevajući reče:
- Imaju neku veru. Tajne obrede. Uvek noću služe. Ne znam mnogo
o tome ... i ne želim da znam ... u svakom slučaju, nećemo o tome
pričati.
Ništa više nije htela da kaže. U stvari, tako je naglo prekinula
razgovor kao da želi da se toga otarasi.
Sada su bili blizu obale. Snažni talasi udarali su o spoljašnji
greben, ali ih jedan zaokret staze dovede u zaklonjeni zaliv, oivičen
srebrnim peskom, gde je jedna dvostruka brvnara s krovom od
palmovog lišća bila okrenuta prema mirnoj, plavoj vodi.
Unutra su bili tuševi, bar i telefon. Marej je našao dvoje gaćice za
kupanje u svom odeljenju brvnare, i kad se presvukao, izišao je na
mekani pesak. Osećao je toplinu na koži, a laki povetarac činio je da
se savršeno oseća. Onda se pojavi Natali, u bikiniju i slamnom šeširu s
oborenim obodom. Stas joj je bio lep, ne prav i vitak kao u Benčlijeve,
već puniji, naročito oko kukova, uobličen nizom oblina, a koža boje
tamnog meda mogla je da odgovara nekom oglasu za losion za
sunčanje. Pošto je sela pored Roberta, poče da sipa pesak kroz prste.
Onda reče:
- Tako je lepo imati nekoga s kim se može razgovarati. Uzgred
budi rečeno, ne zovite me više gospođicom Difris... vi znate da se
zovem Natali. Uostalom, trebalo je da vam kažem, svakako ćete čuti, ja
sam udata ... ili, bila sam ... - Ona zastade. - Ali nekako nije išlo.
Očekivala je da on nešto kaže.
- Razvedeni ste?
- Razdvojeni. Katolici smo... u neku ruku. Jeste li čuli za Čarlija
Kalagana... zovu ga Kalagan Katastrofa? Još uvek je u Ren Mari,
vucara se tuda. Viđam ga katkad... prođem pored njega na ulici. Čudno
osećanje.
- Govorite kao da vam to nije naročito neprijatno.
- Suviše smo se svađali. Hajde da popijemo jedan martinčić, samo
vi i ja.
- Tako rano?
- Zašto ne ... prijatelju?
- Slaže li se sa heresom? - reče Marej, trudeći se da je odvrati.
- Heres baš to i traži. - Ona ga pogleda poluprkosno. - Ne mogu da
podnesem ovo prokleto ostrvo bez nekog uzbuđenja.
- Zar vam se ovde ne sviđa?
- Sviđalo mi se kad sam bila mala, kad mi je majka bila živa. Sada
ga mrzim. Zašto da se čovek zatvori, iz meseca u mesec, u ovako jedno
mesto koje je i bog zaboravio? Znate li vi da je naša najbliža obala
jedan komad brazilske džungle?
- Nikad nikuda ne odlazite?
- Oh, ponekad idemo u Sjedinjene Države. Obično na Majami, tamo
sam i pronašla Čarlija. Ali otac boluje od ovog mesta. Mi Difrisovi smo
najstariji naseljenici i on oseća neku obavezu prema ovom ostrvu,
naročito od... - ona zastade - od prošle godine. Uostalom, retko kada
me pušta s lanca, mada povremeno dopušta gospođi izlete u Rio i
Pariz. Mislim da ste primetili kako je mek prema njoj? - Odjednom se
nasmeja, kratko i gorko, i čudno, kao da se nečega plaši. - Gospođa ne
bi volela da me čuje. Ja treba da vas zabavljam, da vam objasnim
kako svi volimo sunce i more i naš slatki stari dom. I Ren Mari... tako
veselu. Jedne noći vas moram odvesti tamo na igranje. Pa, zašto se ne
kupate?
- Zar vi nećete u vodu?
- Nipošto. Ja ću pripremiti piće.
Voda je bila hladna posle vrelog peska. Marej je isplivao na širinu i
malo plivao, na ivici velikih talasa ispred zaliva. Na mirnim mestima
video je šarene ribe kako promiču između ružičastih korala. Duboko
udahnuvši on zaroni, prateći ih kroz šareno morsko lišće. Dno okeana
bilo je nalik na vrt.
Kad je izronio vide Natali kako mu maše da dođe na obalu. Jelo je
bilo stiglo i bilo je raspoređeno na verandi. Natali je držala mikser i
mešala je neko piće dugačkim drvenim štapićem.
- Morate probati domaće piće. - Ona napuni čašu za koktel. -
Penušavu papaju.
- Taj sok od papaje je zaista dobar - reče Robert. - U spavaćoj sobi
imam punu bocu.
- Svi ga imamo - osmehnu se ona. - Tata vodi u Belžiku fabriku
sokova kao sporedni proizvod. Pijemo ga umesto vode, koja je ovde
slankasta, u stvari slana. Ali u ovom ima još nečeg posebnog.
To posebno je bio rum, nešto što Marej nije mario, ali pošto je
došao posle kupanja, bio je sasvim dobar.
- Uzmite još jednu čašu - reče Natali. - I ja ću.
 Bila je popila već dve čaše, a kad je on odbio, ona nali sebi još
jednu.
- To je mnogo alkohola za devojčicu - reče on.
- Ko mari?
Veselo su proveli ručak - bila je to samo zakuska od salate,
sendviča i voća, ali je bila dobra, na svežem vazduhu i s njom. Iz nje
se širila neka ukočenost, ali isto kao i njena tobožnja ravnodušnost, i
on je ispod te zaštitne ljušture osećao mekoću, čežnju za ljubavlju,
glad za horizontima dalje od ovih koje su predstavljali večito
plavetnilo tropskog neba i mora. Sviđala mu se, a osećao je i da se on
njoj sviđa. Pošto su jeli, ona se opruži po pesku i pogleda ga s onim
malo izazivačkim osmehom i nervozno mičući nogama, kao da želi da
igra, ali ne samo zbog gospođinih uputstava. To je prilično
uznemirivalo Mareja, jer mada je bio Škotlanđanin, bio je ljudsko biće,
a bilo je teško iskušenje ležati na pesku blizu te privlačne i u stvari
nage žene, ležati tako blizu da je mogao da udiše prirodan miris
njenog tela. Na Benčlijevoj nikad nije osećao nikakav miris, osim
ponekad čistog mirisa sapuna, kao da je ribala svaki deo sebe s
uništavajućom pažnjom. Ovo je bilo nešto drugo, sasvim drugo. Mareju
zastade dah kad ga je ona gledala poluzatvorenih očiju. Bilo je tako
lako okrenuti se na stranu, zagrliti to meko, suncem opaljeno telo,
pritisnuti čvrsto usne na ta rumena usta - suviše lako. U stvari, bilo je
nečeg zbunjujućeg, tužnog u njenom napetom iščekivanju.
Ne, pomisli Marej, uz snažan napor volje, on neće da ima ničega s
tim. Bila je takva samo zato što je usamljena, nezadovoljna i očajno
nesrećna. Nešto joj je nanelo veliki bol i rana je još bila tu, no
odgovoriti na taj nemiran poziv njenih zamagljenih očiju ne bi bio lek,
već, umesto toga, pojačavanje nevolje, a on bi zbog toga sebe gorko
prezirao.
- A šta je sa našim idenjem u grad - reče on ustajući.
Natali je ležala još prilično dugo, ne odgovarajući, sada zatvorenih
očiju. Onda se protegnu i ustade.
- Dobro - reče odsečno ne gledajući ga, - Idemo motornim čamcem
.
 Pustio ju je da se presvuče pre nego što je ušao u brvnaru. Njegove
namere su bile lepe i časne, ali on nije želeo da s njima pretera, Već je
požalio zbog svog pravolinijskog puritanizma.
Kad je izišao, ona je palila motor na čamcu koji je bio usidren uz
kameni kej .
- Odvežite konopac - dovkiiu mu ona nadvikujući buku motora -
Onda uskočite.
Kad je Marej odgurnuo čamac, ona potera unazad, a zatim
unapred U brzo; vožnji provezoše se kroz zaliv i zaokrenuše prema
dugačkom niskom rtu obraslom u mangrov i niske palme.
Iza toga rta more je bilo gadno, s morskim talasima koji nisu baš
lepo izgledali, ali ona je bezobzirno vozila najvećom brzinom.
Uglavnom su bili u vazduhu, a kad bi tresnuli o vodu, bilo je to s
takvim potresom da bi se ceo čamac uzdrmao. Kad su se našli u
mirnoj vodi, ona uspori.
- To je bio Rt Niske zemlje - reče ona. - Tu je uvek zabavno ... čovek
nikad ne zna hoće li se prevrnuti ili ne. Tamo je Crna reka. Gadna
močvara. Onda dolazi Savana del Mar. - Ona pokaza glavom. -
Prijatelj da Suza ima tamo kuću na plaži - ili, imao je nekad - sada je
napuštena. Vidite je između drveća.
- Izgleda prilično solidna - reče Marej.
Ona klimnu glavom.
- To je stara Tvrđava slobode. On ju je prepravio. Ali sada je
prilično oronula.
Dok je pogledom ispitivao žućkastosmeđu, pustu površinu zaraslu
u grmlje i močvaru, Robert se u mislima vrati porodičnom doktoru.
- Pričajte mi o njemu - reče on.
- Šta da vam pričam?
- Gde je studirao ... gde je diplomirao?
- U Brazilu. Na univerzitetu u Riju. On govori nekoliko jezika.
- Da Suza - reče Marej razmišljajući. - Nije li to portugalsko
prezime?
 - Da, ali on nije Portugalac. Uostalom, neverovatno spretan doktor,
i veoma vredan. On zbilja odlično stoji kod naroda. Neki ga nazivaju -
ona iskosa pogleda Mareja - svetim isceliteljem.
- Pa, - osmehnu se Robet - siguran sam da je popriličan broj
izlečio. Time je verovatno i zaslužio slavu.
Sada je pazila da se drži pravca koji je obilazio liniju grebena.
Niski obrisi Ren Mari pojaviše se na vidiku, i deset minuta kasnije
Natali utera čamac u gradsku luku i zaveza ga pored stepenica
unutrašnjeg doka. Onda iziđoše na obalu.
Posle svežine u zalivu, vrućina je ovde bila zagušljiva, ali je grad
izgledao življi nego kad ga je Marej video prvi put. Videle su se grupe
domorodaca koji su tumarali tuda i radnici koji su u glavnoj ulici
nameštali visoke išarane motke ka kitnjastim zastavama. Na Velikom
trgu lupalo se čekićima ispod velikog platnenog zaklona ispred
katedrale. A odmah preko puta, jedan kretenasti mulat bacao je zelenu
boju na popucane kapke jednog starog hotela.
- Poklade - primeti Natali. - Godišnji pandemonijum. Ta prokleta
stvar treba da se održi za dve nedelje.
Ispred jedne stare ali dobro očuvane visoke kamene kuće sa
tremom na ižljebljenim stubovima, koja se nalazila iza ograde od
gvozdenih šipki i vrhom od mesinga, ona stade.
- Eto je. Da Suzina kuća. Kad završite, dođite po mene u kafanu
Kod Fonseke. - Ona odmahnu glavom prema hotelu.
- Šta? Vi nećete sa mnom?
- Ni za živu glavu. Ja ću se rashladiti na verandi jednom čašom.
Ne morate žuriti.
Ona se udalji držeći se tako kao da ni za koga ni najmanje ne
mari, i trenutak kasnije uđe na pokretna vrata kafane Kod Fonseke.
 VII

Marej se pope uz niske kamene stepenice i zazvoni na zvonce

doktorove kuće. Ploča s imenom na vratima od finog drveta, kao i
mesing na stepeništu, bili su sjajno uglačani. Na uskim prozorima,
zaklonjenim zelenim kapcima, čipkane zavese su bile uredne,
besprekorno čiste i neupadljive. Trem je tek bio poliven vodom. Sve je
bilo u savršenom redu. Sam da Suza uvede Roberta unutra. Osim što je
sada imao beli mantil, a ne kaput za izlazak, bio je isto onako dobro
odeven kao i pre, čak i više esnafski. Skoro je istrgao ruku svog
posetioca ... njegov stisak mogao bi da savije i žarač.
- Stigli ste baš na vreme, doktore. Upravo sam završio s
bolesnicima. Molim vas uđite ovamo.
On uvede Mareja u dnevnu sobu, sa desne strane predsoblja, s
nameštajem od starog mahagonija i sa stolicama tapeciranim
tamnocrvenim somotom. Široke daske na podu bile su namazane
voskom, a vazduh tek malčice prožeti mirisom sredstava za umirenje
bolova, eterom i karbolnom kiselinom - ustajalim medicinskim
mirisom lekarske kuće.
- Šta želite za osveženje? Čaj... kafu ... ili nešto jače? Izvori moga
skromnog momačkog doma stoje vam na raspolaganju.
Kad mu je Robert rekao da se rešio za čaj, on zablista odobravajući
i skoro odmah jedan visoki sluga u jednostavnom crnom odelu unese
poslužavnik sa srebrnim starinskim priborom. Njegovo ravno, koščato,
bronzano lice bilo je tako izbrazdano od čela do brade da je izgledalo
kao da je prošlo kroz mašinu za sečenje.
Dok je sluga stajao i pazio s puno obzira, da Suza učini neke
pokrete prstima, objasnivši kad je ovaj otišao:
 - Kastro je gluvonem. I nije lep. Ali je koristan ... i poslušan.
Sastavio sam ga posle jedne borbe s mačevima. Ti karibi su
jednostavni ljudi... ali ponekad neodgovorni.
On uze da naliva čaj. Sada je Marej imao prilike da dobro osmotri
i, na svoje prilično iznenađenje, morao je da ispravi svoje prve utiske.
Uprkos kicoškoj pojavi, zalizanom i napomađenom izgledu, doktorove
crte lica bile su snažno izrazite, a njegov stas, bez kaputa, odavao je
neočekivanu muževnost. Trenutak nije bio na oprezu, bez njegovog
blistavog osmeha, lice mu je bilo grubo, inteligentno i zamišljeno,
vilica isturena, obrve jako izvijene, vrat debeo, dobro usađen na
snažnim ramenima. Za trenutak je izgledao kao neka potpuna druga
osoba, ali već u sledećem trenutku podiže glavu, osmehnu se i ponovo
prihvati svoje lekarsko ponašanje. Opet je bio onaj privlačni čovek
koga je upoznao na palubi Ostrvske kraljice.
- Nadam se da će vam ovo biti po ukusu. - On pruži Robertu šolju. -
Indijski je. Mi ovde uzgajamo kafu i kakao, ali čaj ne. Želite li limun ili
mleko?
Marej reče da če uzeti limun, i limun stiže sa poklonom.
- Znate, iznenađuje me što se tako malo tog osvežavajućeg pića
pije u Sjedinjenim Državama. - Očigledno je smatrao svoga gosta
Amerikancem, i Robert ga nije ispravio. - Kao mi u Brazilu, vi ste
nacija koja uglavnom pije kafu. Ali mislim da se pije čaj u većim
gradovima Amerike.
- Čini mi se - reče Marej.
- I to s razlogom. Ja verujem u »šolju koja veseli a ne opija«, kao
što to kaže pesnik. Biskvit, gospodine?
- Ne sada, hvala.
- Kad već govorimo o napicima, doktore, alkoholnim, smem li da
kažem sa koliko sam zahvalnosti primio vest o skorašnjoj apstinenciji
gospodina Difrisa. Pre je, znate, prilično pio. Čestitam vam.
- Dobio je lekciju - reče Robet. - Nadam se da će se sada držati
soka od papaje.
- Iskreno u to verujem, gospodine. To će mu produžiti život. Ja sam
odan toj porodici. Gospođa... ljupka žena, kulturna, pijanistkinja prve
klase, ali, ovaj, tako tvrdoglava. - Njegovo lice se uozbilji. - Priznajem
da mi je zadala prilično briga. Možda ste već primetili, doktore ...
naklonost prema sredstvima za umirenje. Sve činim da otklonim tu
njenu naviku, pa makar samo zbog njenog muža. On je divan čovek,
koji je mnogo učinio za San Felipe, jer je sačuvao prava starih
posednika protiv sve snažnije pretnje inostrane radničke agitacije.
Nagnuvši glavu, on povuče jedan zamišljeni bezlični gutljaj iz čaše
koja veseli, a zatim uze da govori o ostrvu, običajima i samom radu
među urođenicima. Imao je da kaže štošta zanimljivo i, s lekarske
strane, Marej je morao priznati da je nesumnjivo poznavao materiju.
Upravo, ako bi imao obzira prema onom kitnjastom govoru od koga
verovatno nije umeo da se oslobodi, ostavio je konačan utisak na
Roberta, koji sada reče:
- To je prilično velika odgovornost... biti jedini lekar u jednom
ovako zabačenom mestu.
- Imao sam sreće. - Da Suza klimnu polagano glavom. - Mada
ponekad naiđu neprilike. Tu i tamo smo imali tifus, a pokatkad
moram sa žalošću da kažem, i pokoji slučaj maligne kolere. Ali činimo
sve što možemo. Možda biste želeli da pregledate moju ordinaciju.
Ordinacija se nalazila na suprotnoj strani predsoblja sa sporednim
ulazom sa ulice i zbilja je iznenadila Mareja. Sve prvoklasno - i
očigledno potpuno novo - obložena belim pločicama, dobro
opremljena, s dva mala odeljenja za hitne slučajeve i s malim ali
odličnim rendgenskim aparatom - moralo je stajati prilično novca da
se sve to uredi. Posmatrajući Roberta ispod gustih obrva, on mu
pročita misli i osmehnu se.
- Imate pravo, gospodine. Praksa kao što je ova nikada to ne bi
mogla da mi omogući. - I oklevajući malo kao da bira reći, on reče:
- To je iz rudnika.
- Koga rudnika?
- Video je da Marej o njemu nikad nije čuo i objasni:
- Pre dvanaest meseci na ostrvu je otkriven boksit. Dragocene
naslage. U njemu radi jedna brazilska kompanija. Ne mogu da kažem
da smo sasvim srdačno dočekali te pridošlice, ali pošto su izgledali
skloni da budu široke ruke, i u interesu čovečanstva, nisam mogao da
odbijem. Novac - on se odjednom osmehnu s neodobravanjem,
poverljivo - naravno da ga mrzimo. No koristan je kad se pravilno
primeni.
Dok je govorio, Robert je razgledao opremu. Sviđala mu se, i to je
rekao. U dnu ordinacije bila su još jedna vrata.
- Je li tu vaš laboratorijum? - upita on.
- Ne, to je prosto moj ormar za frakture... tu držim daščice i aparate
za istezanje. Laboratorijum je tamo preko, s leva.
Pokazao je laboratorijum, a onda, s učtivim poklonom, uvede
Mareja u kuću. Pogledavši na sat, Robert reče da mora da ide. Kad ga
je ispratio do vrata, da Suza mu stavi ruku na rame i, izrazivši želju da
mu Marej pruži zadovoljstvo da ga ponovo poseti, srdačno se oprosti
od njega.
 VIII

Napolju, na Velikom trgu, Marej zakloni oči od svetlosti, tražeći

Natali. Pričekao je neko vreme. Ulica je u to doba bila skoro potpuno
pusta, zbog čega je, bez sumnje, bila upadljiva pojava dvojice ljudi koji
su istovremeno izišli iz jedne zgrade s kancelarijama na kraju trga i
pošli, jedan pored drugog, prema katedrali. No, Robertovu pažnju je
privukao izgled tih ljudi, u tom čisto domorodačkom gradu - obojica
su bili krupni i snažni, isto obučeni u tamna evropska konfekcijska
odela, četvrtastih ramena i širokim pantalonama. Obojica su imala
crne šešire i obojica su nosila mrke torbe. Izgledali su kao turisti,
mada bi samo bog znao odakle, pa ipak je u njihovoj robotskoj
sličnosti, u tihom zajedničkom hodu, bilo nečega nepriličnog, što bi
bilo smešno da nije bilo pomalo zlokobno.
Marej ih je gledao dok su mu prilazili. Pred katedralom su zastali
kao da se dive oronuloj baroknoj divoti. Onda nastaviše put da bi
ponovo zastali pred Palatom pravde, kojoj su se takođe divili, ovoga
puta sa kratkim no izražajnim pokretima. Onda im pogled padne na
jedan džip koji je bio parkiran ispod jednog starog drveta preko puta
ulaznih vrata, koji je takođe izazvao njihovo interesovanje do te mere
da su, nagnuvši se zavirili unutra, pregledavši šofersku tablu i
instrumente prilično dugo, uz sve znake odobravanja.
Uto je Robertu već bilo dosadilo njihovo čudno ponašanje koje je
ličilo na loš varijetski program, i tako, kad su za nekoliko minuta
nastavili put, on diže ruke od njih. Tek kasnije mu je palo na um da
nijedan više nije nosio torbu.
U međuvremenu želeo je da pronađe Natali. Pošto od nje nije bilo
ni traga, on se uputi prema kafani Kod Fonseke. Taman je krenuo da
pređe trg kad ona iziđe kroz pokretna vrata hotela s jednim mladim
čovekom. Ovaj je leđima bio okrenut Robertu, koji mu nije video lice.
Ali je bio visok, snažno građen i užasno odrpan; nosio je neke stare
ispucane sandale od kanapa, stari kožni kaput i par umašćenih
američkih vojnih pantalona s iskrzanim manžetnama. Stajali su i
razgovarali ispod verande, očigledno se prepirući, a onda, kad su se
opraštali, nešto kao božja promisao kao da ih približi jedno drugom.
Iznenada, s unapred smišljenom žestinom on je zgrabi, i mada se
Natali iz početka opirala, na kraju je popustila. Dugo ga je grlila, a
onda, trgnuvši se, pusti ga.
Mada se Marej pravio da nije video ništa, gledajući u Dambala
bazar kad mu se ona priključila, nije ju prevario, jer mu se ona
nekako čudno osmehnula, ljubazno no prkosno neposlušno. Oni ćuteći
odoše do doka i krenuše natrag kući. Natali je mahinalno upravljala
motornim čamcem, gledajući pravo pred sebe, i dalje s onim čudnim
osmehom na usnama. Izgledala je manje razdražljiva, mirnija nego
što je bila ranije. Ništa nije govorila osim:
- Šta mislite o Svetom iscelitelju?
- Ima dobru pamet i strašnu snagu pod uglađenim ponašanjem.
No... nisam mogao sasvim da ga ocenim. Osećam da bih mogao da mu
se divim, ali nikad da ga volim.
- Vi niste jedini - reče ona.
- Izgleda da je on stalni obožavalac vaše majke.
- Baš obrnuto. Ona potpuno zavisi od njega. Prošlih nekoliko
nedelja veoma je često dolazio u Veliki Limb. Sada će morati da
prestane pošto se otac vratio. - Zastavši, ona dodade drukčijim glasom:
- Molim vas nemojte je zvati mojom majkom. Ja jedva kada kažem i
reč maćeha. Za mene je ona uvek gospođa.
- Vi je ne volite naročito?
- Ne, - reče Natali odsečno. - I plašim je se. Kad ne dobije injekciju,
zna da bude užasna.
Nastade ćutanje. Marej je posmatrao njen profil.
- Nemojte da vas uhvatim da ste se upetljali u to.
- Nema izgleda. Jednom sam pokušala jednu injekciju, ili dvaput,
ali mi se činilo da mi je glava kao od olova. Nije uspelo.
- Nadam se da nije - reče on.
Onda, ne gledajući ga, kad je dovezla čamac na kej plantaže,
dodade:
- Uzgred budi rečeno, nemojte ništa pominjati gospođi o meni.
Videli ste me sa Čarlijem ... on je možda skitnica, ali uprkos svemu ...
još je moj muž.
Iznenada, dok su se pripremali da se iskrcaju, iz daljine, iz pravca
Ren Mari iza njih, dopreše odjeci neke užasne detonacije.
- Šta je to pobogu?
Natali je izgledala uplašena, a onda slegnu ramenima.
- Iz rudnika, možda. Tamo uvek nešto dižu u vazduh ili izvode neke
neprijatne stvari.
- Ali to je došlo iz grada. Izgledalo je... pa... kao bomba. Čak sam
video blesak.
Ona ga nepoverljivo pogleda.
- Možda je bio grom i munja. U ovo doba godine često imamo
iznenadne električne bure.
To objašnjenje je izgledalo prilično razumno, i pošto se dalje ništa
nije desilo, oni zajedno krenuše dalje.
Bilo je kasnije nego što je Robert mislio kad su se vratili kući -
skoro šest sati. Nagli sumrak se spuštao. Pre nego je ušla, Natali
odjednom stade ispod senke džakarande i nagnuvši se prema svom
pratiocu poljubi ga u obraz.
- To je za sve ono što ste danas za mene učinili ... i što ništa... - U
sledećem trenutku se izgubila.
Sve se to odigralo tako iznenada da je Marej bio zbunjen. Osim
toga, pomalo je razumeo šta je htela da kaže i zbog toga je bio
zadovoljan. On potrča na sprat da nađe Benčlijevu. Želeo je da je vidi,
uvidevši sada, i osećajući se pomalo neprijatno, da se suviše dugo
zadržao. Posle malo truda pronašao ju je u kući - sedela je pored
prozora i čitala.
 - Pa, kako ste se proveli? - uzviknu on veselo.
Ona diže pogled, sa knjige ne osmehnuvši se, poćutavši malo pre
nego što će odgovoriti.
- Sasvim dobro. Gospodin Difris je proveo dobar dan. Ujutro je
proveo jedan sat u kancelariji, a posle ručka se odmarao kao i obično.
Dala sam u dva sata dikumerol. Puls i temperatura bili su normalni.
Popodne se odvezao u Palatu zakonodavstva. Sada se odmara pre
večere.
Njen normalan ton i uzdržana učtivost povećali su Marejevo
osećanje krivice. Nije trebalo da je pusti da ceo dan provede sama.
Omaškom, on pokuša da se izvuče preteranom prisnošću.
- A vi? - zapita on, sa srdačnošću koja je bila potpuno strana
njegovoj prirodi. - Jeste li se kupali?
- Ne.
- Šta ste onda radili'?
- Prošetala sam.
- Kuda ste išli?
- Nikuda naročito daleko. Bila je vrućina. Naletela sam na gomilu
domorodaca, koji su držali neki sastanak pored šumarka papaja,
vičući iz sveg glasa. Onda sam zalutala, i pošto mi se učinilo da sam
zašla u prljavu močvaru, vratila sam se kući. - Lice joj je i dalje bilo
bezizrazno. - Jeste li se lepo danas proveli sa svojom novom
prijateljicom?
- Da - reče on prilično odsečno.
- Dobro.
Hladnoća u naglasku koji je dala toj reči i njen odmereni
ravnodušni pogled zaista su ga zaprepastili On zaboravi na svoje
stručno dostojanstvo.
- Zašto me tako gledate?
- Zar vas gledam? - Benčlijeva polako podiže glavu.
- Da, vi... ledeno me gledate.
 - Ako želite nešto toplije, smem da vam kažem da znate gde ćete to
naći.
Marej oseti kako je pocrveneo od negodovanja Nije bio učinio ništa
zlo. Šta kog đavola ona misli da je uradio? Želeo je da joj sve novosti
ispriča, a sada, zbog toga što se uznemirio i uzbudio, nije rekao ništa.
Ćutanje se nastavilo. Ona mu nije pomagala, listajući dalje stranice
knjige kao da želi da nastavi sa čitanjem. Pošto nije bila na dužnosti,
bila je presvukla uniformu i obukla jednostavnu šarenu končanu
haljinu, u kojoj je izgledala naročito mlada i lepa. Zbog toga je sve
izgledalo još gore.
Najzad pođe prema vratima. Bio je ljut i nezadovoljan. Zaista
neraspoložen. Nedostajali su mu simpatija, veselost i razumevanje koje
je navikao da očekuje od nje, i pošto je nekako sam sebe za sve krivio,
on pokuša da popravi situaciju.
- Doći ću ponovo pre večere. Sići ćemo zajedno.
- Ne trudite se - reče ona. - Ubuduće ću jesti sama u svojoj sobi. To
je predložila gospođa Difris.
- Gospode bože - uzviknu on. - To ne možemo dopustiti. Morate sići
sa svima nama ostalima. Odmah ću s njom razgovarati.
- Molim vas nemojte. Uveravam vas, mnogo više volim ovako.
- Pa - reče on, posle jednog trenutka - ako vi to želite. - Čekao je,
nadajući se da će ona nešto reći, ali pošto ništa nije rekla, on dodade:
- Moram otići da se umijem.
- Idite - reče Benčlijeva odsečno, - Izbrišite bar taj ruž sa svog lica.
Odvratno izgleda.
 IX

Sutradan je bila subota, i mada je počela bez očiglednih nezgoda, -

osim toga što se telefon pokvario - Marej je počeo u vazduhu da oseća
onu napetost o kojoj je Benčlijeva govorila, a koju je on ranije poricao.
Bilo je to neko čudno osećanje, kao da se svaki član domaćinstva
kretao pod pritiskom nekog skrivenog no ipak preovlađujućeg
osećanja. Aleksander, uobičajeno ćutljiv, odvezao se kolima oko pola
deset. U podne, dok je gospođa zadržala dostojanstveno držanje, činila
je to s očiglednim naporom, koji je napregao njene nerve. Lamon, koji
se dotle pravio da radi na plantaži, tumarao je celo popodne uzalud se
trudeći da primeni svoju privlačnost na Benčlijevoj. Natali,
naizmenično utučena i vesela, možda nije bila drukčija nego ranije.
Nešto se kuvalo u sparnom vazduhu, nešto tajno i žestoko, što je
počelo da tišti Roberta. Pokušao je da kaže sebi da je za sve krivo
vreme, jer je vrućina postala neizdrživa. A ni držanje Benčlijeve ništa
nije pomoglo, u stvari ga je prilično uznemirivalo. Od prethodne večeri
se bila povukla u oklop rezervisanosti. Bila je potpuno zatvorena u
sebe; izgledalo je nemoguće da dođe do nje. Meri Benčli sa Ostrvske
kraljice puna snažnog života, zdravog humora i šale, bila je
zamenjena stručnom bolničarkom, krutom, korektnom i hladnom.
Oko pet sati vratio se Difris i odmah zamolio Mareja da dođe u
njegovu radnu sobu. Sedeći za pisaćim stolom trenutak je posmatrao
Roberta a zatim, na način manje ironičan nego obično, reče:
- Doktore, mislim da ćete se složiti da sam sada dovoljno zdrav.
Marej se malo osmehnu.
- Dovoljno ste zdravi.
Aleksander mu ne uzvrati osmeh.
 - Drugim rečima, nema potrebe da se nastave lekarski pregledi.
- Strogo uzev, ne.
- Dobro, - reče Aleksander, pa nastavi: - Jedan havanski teretnjak
prekosutra polazi na Severnu obalu. On dovozi ovamo jedan tovar koji
ja smatram bitnim, i onda u zoru odlazi. Tri dana kasnije stići će u
Kolon, koji je, kao što znate, deset sati udaljen od aerodroma La
Gvardia. Predlažem da se vi s dobrom sestrom Benčli ukrcate na nj.
- Zašto? - upita Robert.
Nastade ćutanje.
- Izlažući se opasnosti da ću vam biti dosadan, reći ću vam. -
Aleksander pređe rukom preko čela i zavali se u stolicu. Prošao je
čitav minut dok je pokušavao da razmišlja, pa onda reče: - U toku
poslednjih pola veka San Felipe je bio miran, bio je spokojno ustajala
voda na ovom uznemirenom svetu - ako želite da budete
sentimentalni, ostrvski raj. Naši radnici, koji su živeli od zemlje sa
mnogo pasulja i neke vrste banana, sa kojima se dobro postupalo, koji
su imali redovno zaposlenje, bili su srećni i zadovoljni. Na žalost,
tokom proleća prošle godine, jedan strani istraživač ruda otkrio je
boksit - ogromna nalazišta minerala, koji kao što znate, predstavlja
sirovinu za elektrolitičnu proizvodnju aluminijuma. Vlasnik zemlje
prodao je koncesiju i, pre nego što smo se osvestili, strana kompanija
se sručila na nas. Kompanija, prividno brazilska, u stvari je samo
kamuflaža za jedno potpuno komunističko preduzeće, finansirano
novcem komunista. - On zastade. - Možda ne znate, ali na strateškim
ostrvima ove polulopte, posle odluke nacionalnog komiteta
komunističke partije Južne Amerike, bila je otpočeta kampanja da se
iskoriste manjinske grupe, da se izazove i podstiče nezadovoljstvo
među Crncima, Portorikancima, Meksikancima i ostalima, a s
namerom da se sruše postojeći režimi. I tako, ovde na San Felipu,
uobičajeni otrov počeo je nedavno da se širi... priznata tehnika
»oslobođenja«; najpre nekoliko spektakularnih demonstracija
plemenitosti, onda optužbe zbog tlačenja, podržanih onim obećanjima
o večnom blagostanju za mase - što se neizbežno završava njihovim
porobljavanjem. Naši su ljudi uglavnom kreolci. Oni su kao deca,
dobrog srca no lako se dadu pokolebati, i neki su bili odvučeni na onu
stranu. Ali karipski elemenat među našim stanovništvom je stvarno
zapaljen tom propagandom. Nema ih mnogo, ali su bili oduvek nasilni,
opasni. Još gore, među njima postoji neki podzemni tobože verski kult,
neka vrsta crnačke mađije, neverovatno poročne, koju smo dosad
uspevali da prigušimo, ali je ona sada ponovo iskrsla i proširila se u
klicu pokreta. Cela ta stvar je tako tajna, krvno bratstvo, malo znamo
o njoj, no mogu vam reći da je to nešto čega se treba plašiti. Ja, s
mojim prijateljem Huanom Riberom, šefom policije, mesecima sam
njihov glavni cilj. - On ponovo zastade. - Zbog svega toga, kad sam se
vratio, očekivao sam neprilike, i to mnogo. Sada, međutim, posle
savetovanja s predsednikom, sa Riberom i ostalim plantažerima, video
sam šta nas očekuje - nešto mnogo ozbiljnije - pokušaj državnog
udara - jednom rečju revolucija. - Izraz lica mu je postao tvrđi dok je
nastavio: - Juče po podne izvršen je odlučan napad da se likvidira
Ribera. Njegov džip i njegov šofer bili su pretvoreni u prah. Pravim
slučajem on se zadržao u kancelariji i tako izbegao uništenje. Sinoć je
u mestu Torti došlo do ozbiljne pobune, pa je zapaljena fabrika šećera.
To je samo početak. Zbog toga smatram da treba da idete.
Marej je ćutao, misleći na onaj zlokobni smešni par ljudi u
standardnom konfekcijskom odelu, bezizraznih lica i s lepim mrkim
torbama. Samo oni su bili dovoljni da opravdaju ono što je Difris
rekao - njihova postojbina kao da je bila utisnuta u čitav njihov izgled.
- Vi znači želite da mi pobegnemo?
- Moram da se brinem za vašu sigurnost.
- Ne mogu da govorim za sestru Benčli - reče Marej. - Ali siguran
sam da će ona misliti isto ono što i ja. Mi smo dobili uputstva da s
vama ostanemo mesec dana. U svakom slučaju, ako vas raznesu u
paramparčad, biću vam potreban da vas sastavim.
Ponovo nastade poduže ćutanje.
- Pa... Roberte. - Difris pruži ruku, jedva primetno se osmehujući. -
Ako imate nekih rođaka, molim vas obavestite ih da sam vas
opomenuo.
Kad ga je Marej ostavio, svetlost je bila počela da bledi, ali on je
osećao da mora da se okupa da bi se osvežio. Bilo je toplo, a mesec
koji se upravo dizao pravio je blistavu putanju po crnom somotu vode
dok je Marej plivao prema otvorenom moru. Odjednom, po tom
srebrnastom sjaju on ugleda još jednog plivača koji se kretao u istom
pravcu malo ispred njega, i kad se približio, on vide da je to
Benčlijeva.
Plivala je prema sprudu, i on zapliva s njom. Ćuteći oni se izvukoše
na ravnu površinu jedne stene Mada ništa nije rekla o njegovom
iznenadnom pojavljivanju, Marej je osećao da je njeno ponašanje malo
omekšalo, da je skoro ublaženo.
- Vi se znači kupate u ovo vreme.
- Da ... volim kad je mirno.
Oboje su ćutali nekoliko trenutaka, a onda ona odjednom reče:
- Žao mi je što sam sinoć onako govorila. Bilo je to apsolutno
neoprostivo.
- Zaboga - reče Marej brzo. - Ni najmanje. Ali... zašto ste bili tako
uzbuđeni?
Ona odvrati pogled.
- Nisam bila uzbuđena. Zašto bih bila? Samo brzo se naljutim, i
ponekad me to nadvlada. Ubuduće ću biti pažljivija ...
- Nemojte... molim vas - upade on. - Ovde vam je veoma teško... i
ponekad moramo pustiti osećanjima na volju.
- Zaista? - govorila je tihim glasom, i dalje spuštenog pogleda.
- Naravno - osmehnu se on. - Bilo bi neprirodno kad to ne bismo
činili.
- Da... - govorila je veoma polako. - Mislim da bi tako bilo.
- Onda je među nama sve u redu - reče on veselo. I, kao jednom
pre na Ostrvskoj kraljici, on pruži ruku, nameravajući da je umiri s
toplim drugarskim stiskom. Ali ovoga puta, na njegovo iznenađenje,
ona brzo povuče prste.
Marej jednostavno nije mogao da je shvati, ali je smatrao da je
pametnije da ne tera dalje. Umesto toga, posle kraćeg ćutanja, reče:
 - Aleksander je malo zabrinut za nas. - I ispriča joj razgovor. - Ako
želite da odete, sada imate priliku.
Čudnovato, izgledalo je skoro da je to očekivala, jer naglo
odmahnu glavom, sasvim odlučno.
- Ostaću. Ispočetka nisam htela. Ali sada... osećam da moram.
Lice joj je bilo zamišljeno i oprezno. U stvari, na njenom mladom
licu, pa čak i u vitkoj prilici, bilo je nečeg mirnog i tužnog. Oslonivši se
na ruku gledala je na plantažu, gde se, kroz džakaranda drveće,
tamna masa kuće dizala prema nebu. Izgledalo je da je to u njoj
izazvalo neke loše slutnje.
Odjednom ona prekide ćutanje na najnemogučniji način.
- Jeste li ikad bili u Vermontu?
- Ne - odgovori Marej iznenađeno. - Zašto pitate?
- Zato što mislim o njemu, čini mi se, jer sam ga videla, naše selo,
hoću da kažem... umesto ovoga...
Marej je pročitao njeno raspoloženje, osetio njeno očajanje, čežnju
za domom u njenom glasu.
- Kažite mi šta vidite - stade da je podstiče.
- Pa ... mislim da tu nema ničeg neobičnog ... samo jedna jedina
seoska ulica oivičena lipama, s radnjama, malom poštom, kovačkom
radnjom sa starim saonicama koje stoje pred njom i... da pokažemo
kako smo moderni... benzinska stanica s jednom jedinom pumpom,
crvenom naspram nagomilanog snega Onda brda, zarasla u jele, i
srebrne jele, duboko, duboko u snegu, koja se pružaju miljama. Ima
tamo jedna reka s drvenim mostom, a iza toga bela crkva sa tornjem
a pored nje parohijska kuća. To je bela kuća u kolonijalnom stilu,
stara preko sto godina. - I tiho dodade: - To je moj dom.
Ćutao je, jer je video i nešto više od malog crteža koji mu je
naslikala našavši u tome neočekivani ključ njene ličnosti, odgovor, u
stvari, na ona shvatanja poštenja i lične dužnosti, jednostavnost ukusa
i pogleda koje joj je nametnulo njeno vaspitanje u seoskoj parohijskoj
kući, i koje je bilo, usred našeg pokvarenog i surovog vremena,
osvežavajuće i jedinstveno. Ali, pre nego što je mogao da progovori,
skoro kao da želi da spreči sve ono što bi on mogao da kaže, ona
naglo ustade.
- Hajdemo. Da se malo bućnemo.
Sišli su sa stene, i sledećih pola sata ronili su i plivali u dubokoj
mirnoj vodi. Ona nije bila jaka plivačica, ali je ronila lepo i dobro.
Marej je uživao u njenom društvu - u stvari, sada mu je bilo najlepše
od kako je došao na ostrvo. Ona nije želela da govori, a ni on.
Izgledalo je kao da na duši ima neku duboku strepnju koju je želela da
zaboravi. Onda, na kraju, istrčaše na obalu.
Pošto su se obukli, idući putem, Robert je osećao drugarstvo koje je
ponovo bilo oživelo među njima. I obradovao mu se, više nego što bi i
poverovao. Ali kad su prelazili preko travnjaka ka kući, ugledaše
gospodu Difris, koja je, već obučena za večeru, stajala na verandi.
Ljupko mašući lepezom od slonove kosti, ona pozdravi Mareja udarivši
ga preterano veselo po ramenu. Odmah je video da je dobila posebno
veliku injekciju.
- Gde ste bili, nevaljalče? Natali vas svuda traži. Potpuno ste
zavrteli glavu jadnoj devojci. Uđite na koktel. - I snishodljivo, primeti
Benčlijevoj. - I vi, bolničarko ... samo ovaj put.
Robert oseti kako se Benčlijeva ukrutila pored njega.
- Ne, hvala.
- Molim vas dođite - reče on brzo. Želeo je da ona prihvati, da se
opusti.
Ona odmahnu glavom. Veselost je bila iščezla s njenog lica. Izraz
joj je opet bio hladan.
- Zbilja, više volim da ne idem. Molim vas izvinite me. - I izgubi se
preko verande i sporednim ulazom uđe u kuću.
Gospođa mahnu obema rukama osuđujući tu grubost.
- Nije baš tako ljubazna ta vaša sestra. Uvek, kao što kažete, orna
za svađu. - Ona uze Roberta za ruku sa svojim oštrim, slatkim
osmehom. - Vi ste bar dragi... i već, dopustite da kažem, pripadate
porodici.
 Ušli su u veliki hol gde su se Difris, Lamon i Natali bili skupili na
uobičajeni aperitiv. Nikad gospođa nije bila u blistavijoj formi, dajući
razgovoru notu veselosti. Onda, pošto je još bilo vremena do večere,
odjednom se uputi u salon prema klaviru, sede i s ozbiljnim osmehom
dade se na sviranje niza Štrausovih valcera, koje je izvodila s
improvizovanim varijacijama i ogromnim poletom. Je li postojalo
nešto iza tog neobičnog raspoloženja? Marej nije mogao da pogodi.
Njegove su misli bile negde drugde, i dalje su bile kod Meri Benčli, dok
je razmišljao o njenom čudnom ponašanju, a najviše o onim brzim i
zagonetnim promenama u njenom ponašanju prema njemu.
 X

Sutradan je takođe bio jedan od naročito vrelih dana. Ni dašak

vetra nije pomerao palmovo lišće, a nepomično more bilo je kao
ogledalo. Grmljavina se osećala u vazduhu, ali nije dolazila, osim što
se pritisak povećavao. Ostrvo je izgledalo kao da miruje, ploveći u
mekoj, neprirodnoj sumaglici. Čak su i gušteri bili prestali da skaču i
odmarali su se dahćući na stenama okrenutim kopnu.
Posle podne, Marej je dugo trčao po plaži. Teško je bilo trčati po
mekanom pesku, pa ga je znoj probijao na svakom koraku, no osećao
je potrebu da ode i da se iznuri. Ali kad se vratio, nije se osećao ništa
bolje. Nesiguran i žalostan pođe prema kući. Da Suzina kola, primeti,
bila su parkirana na putu. Onda, kad je ušao u hol preko južne
verande, začu neko komešanje na kraju, i kroz to zvuk nekoga u
histeričnim suzama. Bila je to gospođa, sa Lamonom i da Suzom, koji
su je držali svaki sa svoje strane, trudeći se da je stišaju. Reakcija od
prošle noći, pomisli Robert kiselo, i pokuša da neprimećen prođe
stepenicama. Ali ga ona ugleda i pozva ga, i kad je prišao, uhvati ga
za ruku.
- Doktore ... doktore ... kakvo ludilo ... nikad neću ... nikad to neću
zaboraviti.
- Gospođo, molim vas umirite se. Za svoje dobro ... radi svojih
nerava. - To je progovorio da Suza, koji je neočekivano izgledao
zbunjen.
- Šta se dogodilo? - upita Marej.
- Nesrećan slučaj... strašna šteta, ali sve je u najboljem redu, niko
nije povređen.
- Da... da ... hvala bogu ... - plakala je gospođa. - Kakva šteta ...
kakva strašna nesreća ...
Lamon, s druge strane, pokuša da je umiri, svojim uzbudljivim
francuskim jezikom, preklinjući je očigledno da se smiri.
Ali ona nije htela da se smiri. Držeći se i dalje za Mareja kao da
prelazi preko ivice neke stene, ona sve ispriča brzim francuskim
jezikom. Anri, tihim glasom objasni:
- Da bi ga obradovala, za njegov povratak, da bi osvežila i ulepšala
njegovu sobu, onom nijansom plave boje, tako hladnom kako je uvek
voleo. I onu tavanicu, želela je da bude sveže obojena...
Robert nije znao šta to ona koga đavola hoće. U međuvremenu,
gospođa ponovo zajeca. Ali najzad se umiri. Stisak popusti, očni kapci
počeše da se spuštaju.
Marej se okrenu da Suzi.
- Šta ste joj dali?
- Morfin sulfat. Morao sam da dam nešto jako. - Gledao je Mareja
kao da se razumeju i tiho dodao: - Na žalost, kao što sam vam rekao,
navikla je na slabe doze.
Dok ju je posmatrao, nastavio je istim tihim glasom.
- To ju je uzbudilo, više zbog toga što je bila dobronamerna. Evo
šta se, tačno, dogodilo. Gospođa je naredila da se uredi soba njenog
muža da bi ga srdačno dočekala kod kuće. Ti pokvareni radnici -
govorio je ljutito - to su bezobzirni, nikogovići, nisu osigurali luster.
Pre pola sata, dok se gospodin Difris odmarao, luster je pao. Srećom,
baš u tom trenutku on je bio ustao, i luster ga je za dlaku promašio, i
on je živ i zdrav.
Gospođa je i dalje mrmljala pospano, nerazumljivo.
- Zar ne bi bilo bolje da je smestite u krevet? - reče Marej. -
Poslaću vam bolničarku Benčli da vam pomogne.
Marej se pope u Difrisovu sobu koja je na prvi pogled izgledala
prilično u ruševinama. Na tavanici je zjapila rupa a dole, usred gomile
gipsa, veliki metalni luster ležao je slupan na dnevnoj postelji.
Benčlijeva i Difris stajali su pored prozora, a stara Tija Lucija čistila je
sav taj krš.
- Dakle, doktore ... zatekli ste nas u malom neredu. No, uskoro
ćemo sve urediti.
Aleksander je govorio sa ironičnom pribranošću manjom nego
obično, ali je Robert video da je bio potresen. Benčlijeva, s ledenim
izrazom na licu, stalno je gledala u oboreni luster, koji je imao osnov
od čelika i morao je težiti dobrih stotinu kilograma. Da je udario
Difrisa, ovaj bi sigurno bio mrtav.
- Imali ste sreće. - Zvučalo je to glupo, ali Robertu ništa drugo nije
palo na pamet.
- Da. Verujem u svoju zvezdu. - Difris to reče ozbiljno, a zatim
slegnu ramenima. - Osim toga... srećom ... blagosloven sam stalnom
žeđu.
- Bili ste ustali da pijete?
- Samo sok od papaje. Vrlina .., kao što vidite .., donela je nagradu.
Nastade ćutanje. Starica nedokučivog lica neprestano je čistila.
Marej je gledao na rupu u tavanici.
- Radnik koji je ovo učvrstio bio je vraški nepažljiv.
- Nepažljiv? Možda, - Difris mi: se čudno osmehnu. - Sa druge
strane, vi znate da ja sada baš nisam omiljen.
Robert pređe rukom preko slupanog lustera. Tako nešto nije uopšte
mogao da zamisli, ako je to bila smicalica onda je to bilo mudro,
đavolski mudro. Zaćutaše. Onda se Marej seti zašto je došao gore.
- Gospođa Difris je prilično uznemirena,.. ako biste mogli da pustite
bolničarku Benčli na pola sata ...
- Svakako ... odmah ... smesta. To mora da je bio veliki potres za
moju dragu ženu. I pored čvrstine njenog karaktera... osetljiva i nežna
priroda.
- Vratiću se - reče Marej, izlazeći u hodnik sa Benčlijevom. Stajali
su tamo, u poluosvetljenju koje je dopiralo kroz zatvorene kapke.
Bolničarkino lice bilo je sitno i bledo, a usne stisnute. Dugačak
časovnik Koji je stajao u jednom udubljenju otkucavao je sekunde
pored njih.
- Velika prljavština - reče on.
- Da.
- Jeste li bili s njim kad se to dogodilo?
- Ne. Čula sam tresak i uletela unutra.
Ćutanje.
- On izgleda dobro.
- Da. - Onda, iznenada ogorčeno dodade: - Trenutno.
- Naravno - reče Robert. - Znam da mu prete... i da je u opasnosti.
No, mogao je to biti i nesrečan slučaj.
- Je li?
- Da - reče on smišljeno. - Zar ne vidite... kako su mogli da budu
sigurni da će se on naći ispod lustera ... tačno kad padne?
- Mogli su da budu sigurni. - Osećanja su je najzad savladala. - Sve
je bilo savršeno udešeno.
- Otkuda ste tako sigurni?
Marej je upitno pogleda. Sada su joj usne drhtale. Borila se da se
savlada. On najpre pomisli da mu neće reći. Onda se njene ruke
stegnuše. Ona okrenu glavu, pogleda ga, ne njega, već kroz njega.
- Neko je bio pomerio dnevnu postelju. Uvek je stajala pored zida.
Sigurno znam da je jutros bila tamo. Zaklela bih se. Danas, svi ste dole
ručali, a ja sam bila u svojoj sobi, i postelja je bila postavljena tačno
pod luster.
Ona se okrenu i nestade, ostavivši ga da stoji u hodniku.
 XI

Te noći Marej se probudi iz nekog neobičnog sna, smešnog, no

čudno uznemirujućeg. U jednom ogromnom amfiteatru punom odjeka
dr Karington je držao govor punom skupu udruženja lekara-hirurga,
opisujući detaljno Difrisov slučaj, a Robert je bio na katedri s njim kad
je odjednom Benčlijeva ustala iz publike i viknula:
- Operacija je uspela, ali je pacijent umro.
Okrenuvši se u postelji, Marej pogleda na svoj svetleći sat - bilo je
pola dva - i mada se ponovo zavukao u krevet, više nije mogao da
zaspi, jer je još uvek bio ošamućen od magle i svog teškog sna.
Karington ga je naročito odredio da se stara o Difrisu, i mada to nije
ulazilo u normalan odnos lekara i bolesnika, stavio mu u dužnost da
pazi da se ovome ne dogodi nikakvo zlo. Bez sumnje su mu spolja
pretili ali nije li se on nalazio i unutra u opasnosti; je li Benčlijeva
imala bilo kakvo opravdanje za svoj strah? Šta se to dešavalo ispod
površine te čudne i jezive kuće? Bila su to pitanja koja su mučila
Roberta.
Soba, u kojoj je bila pomrčina kao testo, kao da je odjekivala od
tišine, a ipak, kroz tu potmulu tišinu, osećalo se slabo šuštanje,
pucketanje dasaka, tihi koraci u hodniku. Robert je ležao malo
napregnuvši uši a onda, ne mogavši dalje da izdrži, razmaknu zavese
protiv komaraca, ustade i tiho otvori vrata.
Na dalekom kraju hodnika gorela je slaba sveća i pri tom slabom
osvetljenju on ugleda neku odevenu priliku kako hoda gore-dole. Bila
je to Tija Lucija. Mora da ga je odmah ugledala jer mu, ne prekidajući
svoj polagani kaluđerski korak, mahnu rukom, ozbiljno no ubedljivo,
kojim ga je u isto vreme molila da se vrati u sobu.
Pred kraj jutra Marej zaspa kratkim, nemirnim snom, iz kojeg se
probudio s neodoljivom potrebom za delovanjem. Celog tog jutra je
smišljao kako da nađe odgovor na probleme koji su počeli tako teško
da mu more dušu, i popodne mu pođe za rukom da ode neprimećen iz
kuće, pa pozajmivši čamac pođe prema Ren Mari.
Ulice, u pripremi za poklade, bile su zakrčenije nego inače. Grupe
kostimiranih igrača tumarale su po gradu, noseći isprugane motke sa
šarenim zastavama, njišući se i previjajući uz ritam bubnjeva. Gomila
sveta ih je pratila, među njima neke ulične prodavačice, koje su na
glavi nosile poslužavnike s orasima, medenim kolačima, suvom ribom
i zemičkama od tapioke. Tu i tamo zabijali su isprugane motke, da bi
neko od vođa skočio na drveni sanduk pa održao žestok i strastan
govor. Onda bi pevanje postalo još glasnije - proročanske melodije od
kojih se Marej sav naježio. Osećao je neki nemir koji je izgledao veći
nego onaj koji se javlja kada se približava karneval. Drugo što je
Marej primetio, a što je bilo značajno, bio je broj policajaca. Niske
žustre figure u sivosrebrnastim uniformama i s kratkim karabinima
prebačenim preko ramena stajale su u parovima po uglovima.
Kafana Kod Fonseke bila je manje puna nego što je očekivao. On
sede za jedini dugačak sto i poruči crnu kafu.
- Je li tu gospodin Čarls Kalagan? - upita kelnera kad mu je ovaj
doneo kafu.
Kelner se osvrnu po kafani, zatim, kao da je iznenađen, odgovori:
- Eto, ne vidim ga ovde, - On otkri zube osmehujući se u znak da
razume. - Ali ne brinite, gospodine, odmah će on.
Svakako. Robert nije tu bio ni deset minuta kad se na pragu pojavi
visoka prilika koja zastade nemarno osmatrajući prostoriju, a onda
priđe stolu, uze stolicu, protegnu noge i ćutke se zagleda u Mareja
parom neobično radoznalih očiju, koje su nekako iskupljivale njegovo
veliko, četvrtasto, bubuljičavo lice. Bio je riđ, guste kose, svetlih očiju i
riđe brade. Osim kaputa koji je bio skinuo, i dalje je nosio isto ono
ovlaš navučeno odelo - znojavu košulju sa izrezom u obliku slova V,
otvorenu na visokim grudima, prljave pantalone i pocepane espadrile.
- Zovem se Marej - poče Robert.
 - Znam, znam - prekide ga Kalagan. - Rekla mi je.
Zaćutaše.
- Šta pijete?
- Domorodački otrov čerin, - odgovori on ravnodušno i klimnu
glavom kelneru koji mu donese bocu pravog ruma. Posle kraćeg
ćutanja on reče:
- Ej, ne znate kako je prošao ove sezone klub Grin Bej Pekers?
Kad je Marej odmahnuo glavom, on je izgledao razočaran.
- Ovde nikad ne vidim novine koje nisu stare dva meseca. Veliki je
to tim.
Prihvatajući i taj jednostrani početak, Robert nastavi razgovor.
- Zanima vas ragbi?
Gledao je u Mareja radoznalo preko stola, dirnut bolom.
- Hoćete li da kažete da nikad za mene niste čuli? Kalagan ...
Kalagan Katastrofa? Tri godine sam učestvovao u američkom
prvenstvu. Ja sam onaj tip koji je pobedio 1951. protiv države Misuri u
poslednjih petnaest sekundi poslednje četvrti. Kažu da je to bio
najlepši udarac koji je klub Orendž Boul postigao u rezultatu. -
Strpljivo, kao da želi da objasni to sebi, zaključi: - Pekersi su me tražili
kad sam završio koledž. Potpisao bih da nisam došao u ovo đubrište.
- Vi ovo nazivate đubrištem?
- Ništa drugo. Pogledajte me. Šta vidite? Prostačinu. Dvaput
nedeljno mašem mačetom u poljima šećerne trske. Onda radim sa
dinamitom sa momcima u rudniku. Ostalo vreme provodim ovde u
ovoj kafani. - On ispi čašu da bi istakao tu činjenicu. - Pazite, u
početku je bilo dobro. Kad smo ovamo stigli, Nat i ja, pošto smo
pobegli i venčali se u Majamiju, stari Difris mi je dao zaposlenje na
plantaži. Zaista je bilo divno samo da nije bilo jedne stvari.
- Koje? - upita Marej.
- Živeli smo u velikoj kući, s porodicom. To zvuči fino i lepo, ali to
je dovelo do toga da se sve slomilo, to i gospođa Difris. Od početka je
zarila u mene svoje kandže, nisam bio dovoljno dobar, bila je rešila da
slomi naš brak i da me se otarasi. - Vilice mu se stegoše. - Ali ja nisam
s tim završio, ostaću i postaraću se da sve to dokrajčim.
Na prvi pogled Kalagan je izgledao kao skitnica, a i govorio je
pomalo čudno, ali je Robert video da u tom čoveku ima nečega mnogo
višeg. Oči su mu možda bile krvave, ali su čoveka pravo gledale;
možda je znao da sruči nekoliko čaša, ali ih je uglavnom iznojio u
poljima šećerne trske i u rudniku; u ramenima se nazirala borbenost, i
čestitost u čekinjastoj bradi; čak i njegova taština sadržala je naivnost
koja je zadobila Mareja. Nagnuvši se, on ga zapita direktno o nekim
pojedinostima o situaciji u Velikom Limbu.
Kalagan je za trenutak merio Mareja odozgo do dole. Onda reče:
- Vi tražite odgovor na nešto što bih i ja voleo da znam. Ali ako
odgovor postoji, onda ćete ga naći kod gospođe.
- Ko je ona?
- Potiče iz jedne stare kreolske porodice ... stare i propale. Nije
imala ni prebijene pare kad se udala za Difrisa pre četiri godine.
- Sada mora da je bogata žena.
- Bogata? - On mudro pogleda Roberta. - Svakako, Difris smrdi od
para. Ali, bratac, on je čvrsto drži.
- Zašto? On je plemenit čovek. I očigledno je voli.
- Tja, stvarno je zacopan. Možda zato voli da je drži na uzdi.
Nekoliko puta se otrgnula otkako sam ja došao ovamo. Jednom je bio
veliki skandal, s nekim mladim Francuzom koji je došao na ostrvo.
Čovek nikad ne zna na čemu je sa tim Difrisom. Lukav je. Možda je
voli, možda je ponekad mrzi. I šta biva? Drži je tamo gde želi... pod
kontrolom.
Za trenutak Robert ne reče ništa, trudeći se da sve sastavi i da
shvati šta mu je Kalagan rekao.
- Pa onda, - reče on - tu je Anri.
- Ta crknuta riba. To je smrdljivko. Dužan je po celom ostrvu ... nije
radio ni dana u celom svom životu. On je glina u gospođinim rukama.
Zaćutaše. Marej nije mogao da postavi poslednje pitanje. No njegov
ga je sagovornik osetio, jer ga čudno pogleda.
- Izostavili ste Natali. Možda bi najpre trebalo da vam kažem, lepo
je govorila o vama.
Robert mora da je malo pocrveneo, jer se Kalagan osmehnu.
- Ja je volim - reče nežno. - Ona je drukčija od ostalih. Dobro dete.
Ali će je ta gomila tamo uništiti ako je ne odvedem.
Dok je govorio o njoj, tvrdoća s lica bila se izgubila. On ponovi:
- Moram je odvesti.
- Zar ne bi pomoglo kad biste prekinuli s tim? - Marej klimnu na
čašu na stolu.
Sada je Kalagan morao da pocrveni.
- Pijem samo da mi prođe vreme. Mogu da pijem, ali ne moram. U
velikoj sam formi. Sutra bih mogao da igram za Pekerse. - Onda
dodade: - Bože, varam samog sebe.
Zbog tih reči i načina kako ih je izgovorio, Robert oseti toplinu
prema Kalaganu.
- Kalagane, zašto prosto ne uzmete Natali i ne očistite se odavde,
oboje zauvek?
- Želeo bih to kad bih mogao, čoveče, ali čak i kad bi ona mogla da
pođe, to se ne može učiniti.. još ne.
- Zašto?
Kalagan levom rukom izvadi kesu sa sečenim duvanom iz džepa
na košulji, ovlaži listić pirinčane hartije i savi cigaretu.
- Biće gužve u ovoj sićušnoj republici, mnogo gužve, i to skoro.
Razdvaja nas svega četiri dana od karnevala. Onda se zastava diže.
- Koja zastava?
- Stari srp i čekić, čoveče. - Nemarno je izgovorio te reči. - Ovo je
bio miran mali šećerni kutak, koji je bogato i srećno živeo od melase i
domaće rakije, dok nisu naleteli na rudnik boksita tamo u zabačenom
delu zemlje. Ima ga gadno mnogo, nekome je potreban, a ovo nisu
Sjedinjene Države. Da gospodine, gore u rudniku, u toku proteklih šest
meseci, komunisti su potpalili vatru. Prema mom nagađanju predstoji
velika eksplozija.
- I vi hoćete da vidite sve do kraja.
- Tja, biće veselo - od Koreje se nisam mnogo zabavljao. Osim toga,
ja to nekako dugujem starome Difrisu. Uvek je sa mnom lepo
postupao. A on je taj koji će zaista dobiti svoje.
- A šta je sa policijom? - reče Marej. - Video sam masu policajaca.
Dobro izgledaju.
- Dobri su. A Ribera, komesar, solidan je tip. Ali da li će moći da
zaustavi tu gomilu napolju... - on tresnu cigaretu na ulicu - to, čoveče,
gledajte u bob.
Marej mora da je izgledao prilično ozbiljan, jer se Kalagan
odjednom osmehnu.
- Sada znate, i ja vam uzvraćam vaše mudro pitanje. Zašto ne
odete dok se još može otići?
- Vidim da vam moja sigurnost leži na srcu - reče Marej. - Ali i
mene zanima Difris.
- Dobro. - Čarli razvuče usta u osmeh i pruži veliku grubu ruku. -
Da se rukujemo za to.
Marej se rukova. Znao je da je nateran da dramatizuje sam sebe,
pa možda da u stvari i prekomerno dramatizuje celu situaciju, i to nije
mario. No nije bilo izlaza. Kalagan je imao u sebi nečeg, nečeg grubog
i nezavisnog, bezbrižnog i toplog, što je privlačilo. Robert je video da je
njemu u prirodi da od života napravi podvig, da zauzme držanje i da
se toga drži.
- Sada moram da se vratim - reče on. - Ali voleo bih da ostanem s
vama u vezi.
- Svakako - klimnu Čarli glavom. - Obično me ovde možete naći.
Pozovite me ako ne možete da dođete u grad. Telefon povremeno radi.
Kad je Marej ustao, on pođe s njim do vrata. Napolju je komešanje
još trajalo. Odjednom, dok su stajali, ugledaše na drugoj strani ulice dr
da Suzu. Uspravan, dostojanstven i upadljiv, išao je prema svojoj kući,
dok se gomila razmicala da ga propusti, a mnogi su ga pozdravljali.
Posmatrajući ga nemarno, Kalagan reče:
- Jednog tipa ste propustili na našem pogađanju. A on je priličan
znak pitanja.
- Popularan je Kod ove gomile - reče Robert.
- Zašto da ne? On je njihov, lako nosi portugalsko ime, on je
stoprocentni čisti Karib.
Ćutke su ga posmatrali kako se penje uz stepenice i otključava
prednja vrata. Pre nego što je ušao on se okrete i podiže ruku u znak
dostojanstvenog zahvaljivanja.
- Kako steći prijatelje i ostaviti utisak na ljude - slegnu ramenima
Kalagan. - Uzgred budi rečeno, kad se vratite, pozdravite Natali.
- Reći ću joj da je volite.
- To sam i mislio.
On ponovo pruži Mareju ruku i stegnu je. Ovoga puta je on bio
raznežen.
 XII

Robert je polagano vraćao čamac, razmišljajući o situaciji, ali nije

stigao daleko. Kad je privezao motorni čamac i iskrcao se na obalu, tu
ga je čekala Natali.
- Mislila sam da ste mi prijatelj.
- Jesam - odgovori on kratko, jer nije bio raspoložen za njene
kaprice.
- Pa zašto me onda niste poveli u grad?
- Imao sam posla - reče Marej. - S vašim mužem, šalje vam sve
svoje pozdrave.
Ona ga nepoverljivo pogleda, ali pomalo umirena. Dok su išli
prema kući, ona ga uhvati za ruku.
- Celo popodne sam ostavljena. Izgleda da su svi nestali. Bilo je
opet nekih nemira preko u Leomelu na Severnoj obali, a priča se i o
generalnom štrajku.
Te vesti kao da je nisu mučile, više se brinula za svoja osećanja.
- Kažite mi, dragi Bobe, je l' Čarli zaista lepo o meni govorio?
- Rekao sam da jeste.
- Zaista lepo.
- Mnogo lepo.
Ona se osmehnu, pošto je njena tuga bila konačno odstranjena i
pribivši se uz Mareja, položi mu glavu na rame dok su prilazili terasi.
- Veliki pajac. Kažite mu da ću, ako ne pazi, pobeći s vama.
- Nećete. Vi pripadate Čarliju.
U tremu se izbavi i pođe gore da vidi Benčlijevu. Kao i obično, bila
je u svojoj sobi. Ovoga puta nije čitala, već je stajala pored prozora.
Okrenula se kad je on ušao, sa takvim pogledom nemog bola on je
nagonski upita:
- Šta nije u redu?
Ona pokuša da zadrži reči, ali nije mogla. Tihim glasom, ne
gledajući ga, reče:
- Zar niste mogli da zadržite svoje ljubavne pustolovine za mrak?
Kad samo čovek pogleda, vas lekara, kako ste se ponašali dok ste išli
stazom ...
Ona se okrenu. Video je da drhti. Šta joj je potrebno da toliko pada
u vatru? On oseti kako i njega obuzima vrućina.
- Zar niste malo nepravedni? - reče oštro. - Natali je jedna
nesrećna, zbunjena žena. Gospođa je očigledno mrzi. Živi ovde
odsečena od svega posle neuspelog braka i toliko drugih neuspeha.
Ona je težak slučaj. Potrebna joj je pažnja.
- A vi ste svakako spremni da joj je pružite.
- Da - obrecnu se on. - Jesam.
Za trenutak Marej požele da joj ispriča o svojim naporima da
dovede u red Natalin brak. Ali ga nešto zadrža. Posmatrao ju je s
negodovanjem dok se borila da se savlada, zarivši svoje bele zube u
donju usnu.
Ma kako bilo njeno raspoloženje, ono joj je nateralo rumen u lice i
sjaj u oči. On odjednom požele da je uhvati za ramena i da je urazumi.
- Šta to mari? - reče ona najzad, mada još uvek teško dišući. -
Imam nešto mnogo važnije da vam kažem.
- I ja vama - upade Marej. Ljut što ga je pogrešno procenila, što su
njegovi postupci pogrešno protumačeni, što je, uglavnom, stalno bio
pogrešno shvaćen. Osećao se još gore zbog osećanja koje je prema njoj
gajio, tog uzburkanog osećanja zbog kojeg je osećao u sebi neku
slabost, slabost od želje da je čvrsto stisne, da joj zabaci glavu i da
potraži odgovor u njenim očima. Zbog toga progovori s iznenadnom
gorčinom.
 - Zahvaljujem vam na stalnom omalovažavanju i okrivljavanju. Ali
mi se čini da ste vi zaboravili naše položaje. Ja sam slučajno šef. Ako
još ima vremena da stignete onaj brod u Havani, mislim da treba da
ga uhvatite.
- Hoćete, znači, da me se oslobodite?
- Nije stvar u tome. S obzirom na to kako se ponašate, bilo bi bolje
da odete odavde.
Nije odgovorila već ga je gledala bolno ćuteći, kao da želi da
pročita njegovo lice. Najzad, s umornim kretanjem, pade pored
prozora na kauč i oslonivši ruku na prozorsku dasku nasloni lice na
ruku.
- Neću da idem - reče ona tihim glasom. - Naročito ne posle
današnjeg popodneva. Čekala sam ... čekala sam i čekala da vam
kažem.
- Šta se desilo?
Sada je bila jako bleda, a izraz napetosti još je jače isticao svu
finoću i nežnost obrisa njenog lica. Ona duboko uzdahnu i dobaci mu
kratak pogled.
- Kad ste otišli u Ren Mari, - poče ona - gospodin Difris se odvezao
automobilom u Leomel. Tamo su bili zapalili šećeranu. Nisam želela
da ide, ali je on bio uporan ... bio je ugovorio da tamo održi
konferenciju sa Riberom i ostalim plantažerima. Kad sam ga ispratila,
gospođa me je zaustavila na stepenicama i zapitala me da li sam
krenula u šetnju. Rekla sam da jesam, jer sam imala nameru da idem,
ali kad sam došla u svoju sobu, osetila sam umor i umesto toga izišla
sam na balkon i legla u pletenu naslonjaču. Ne znam koliko sam
spavala .. probudili su me glasovi. Gospođa i Lamon bili su ispod mene
na verandi.
»Gde je Marej?« pitao je Lamon.
»U gradu«, odgovorila je gospođa.
»A bolničarka?«.
»Šeta.«.
 Benčlijeva čvrsto pogleda Roberta.
- Nisam prisluškivala - reče ona. - imala sam nameru da uđem i
da zatvorim prozor kad sam čula Lamona kako govori:
»Onda to mora odmah da se izvede?«.
»Da«, rekla je gospođa. »Vremena nema mnogo.«.
Posle toga su zaćutali. Onda je Lamon kazao:
»Plašim se. Tako brzo posle one stvari. Izgledaće loše.«.
»Glupost«, rekla je gospođa. »To je savršena ideja, nikad nismo
ništa bolje mogli da izmislimo, ... genijalan potez. Izgledaće
najprirodnija stvar na svetu.«.
»Naročito ako Marej bude dao uverenje«, složio se Lamon.
»To neće biti teško. On je jedna...« - Benčlijeva se ugrize za usnu »
... mlađa budala koja sve veruje.«.
»Ne zaboravi da ja tražim svoj deo«, rekao je Lamon. »Neće on sve
dobiti.«.
»Zabranjujem ti da govoriš takvim rečima On je velik čovek, velika
duša.«.
»Prevelika«, promrmljao je Lamon. »Šta misli, ko je on?« i glasom
punim optužbe sa svoje strane nastavio je: »Ti si se teško
kompromitovala kod njega Trebalo je da budeš opreznija... u to vreme.
Osim toga, on zaista ne mari za tebe. Verujem da te jednostavno
iskorišćuje.«.
»Nemoj tako da govoriš, Anri.« Gospođa je govorila oštro. »On
mene voli. A ja... verovala bih mu celim svojim životom.«.
Lamon jenešto tiho rekao što nisam mogla da uhvatim. Onda je
dodao:
»Pa, svejedno, Kaži kako će to biti.., moram tačno da znam.«.
Napregnula sam uši, - nastavi Benčlijeva - ali su oni počeli da
razgovaraju tako pažljivim šapatom da jednostavno ništa nisam
uhvatila. Ali i onoliko koliko sam čula bilo je dovoljno. Nisam se
usudila da se maknem iz straha da ne doznaju da sam slušala. Rešila
sam da tamo ostanem dok se ne vratite... a vi ste tako dugo ostali...
 Prestala je da govori glasom koji je bio skoro nečujan, i posle je
ostala potpuno mirna i tako pognuta kao da je iscrpena naporom zbog
ponavljanja razgovora koji je prisluškivala, tako da je Mareju bilo žao.
Više nije želeo da joj nanese bol, već da pruži ruku i da uhvati njenu
koja je ležala, mirna i tiha, na njenom kolenu i da je poverijivo stisne
u svoju. Ali on to nije mogao da učini, mada je sada bilo više nego
ikada potrebno da se drže zajedno u razumevanju i drugarstvu.
Neprilika koju je pretpostavljao dok se vraćao u motornom čamcu
dobila je konkretan oblik. Bila je tu i bila je gora nego što se plašio.
Nastalo je dugo ćutanje.
- Šta iz toga izvodite? - upita on.
- Nešto zlo. - Bila je duboko uzbuđena. U očima su joj bile suze. -
Na početku sam to osećala. A sada sam sigurna. Možda gospodinu
Difrisu prete i spolja. Ali prava opasnost je ovde, u ovoj kući ovde oni
nameravaju da ga ubiju, I hoće nekako da i nas u to upetljaju.
 XIII

Aleksander se vratio u pola sedam. Policijski komesar je bio s njim.

Na dan svog dolaska Marej nije obratio mnogo pažnje na Riberu, ali
sada, pošto su izmenjali nekoliko reči, bio je pod snažnim utiskom.
Komesarova mršava mala prilika odavala je vojničku čvrstinu, a izraz
njegovog oštrog, tamnog lica bio je inteligentan. Izgledao je hrabar i
pošten čovek, i on i Difris bili su neobično ozbiljni kad su ušli i skoro
su se odmah uputili u Difrisovu radnu sobu.
Dok su bili gore, Robert je šetao po verandi, pitajući se po stoti put
šta da radi. Da li je Benčiijeva dobro čula gospođu? Da li su njene
sumnje bile opravdane? Njeno duševno stanje je, znao je, bilo jako
napeto, ali je ona u suštini bila zdrave pameti i dobro uravnotežena.
Svakako je moralo biti nečeg bitnog u njenom strahu.
Pa, i tako, šta da preduzme? Kako da dođe Aleksanderu sa tim što
je čuo i da mu jednostavno kaže: Vaša žena i njen rođak pokušavaju
da vas ubiju? Nemoguće. Tu optužbu nije mogao da izrekne. Osim
toga, on je gluv za to. Nekoliko puta je pokušao da ubedi Aleksandera
da, treba da preduzme posebne mere sigurnosti, a ovaj ga je uvek
saslušao sa istom ozbiljnom ironičnom blagošću i davao mu isti onaj
ironični odgovor:
- Prijatelju moj, zahvalan sam ... ali ako čovek u mojim godinama
ne može da se stara sam za sebe...
Ne, ništa se nije moglo učiniti, već samo ostati na oprezu, povećati
budnost i čekati. »Nešto uskoro mora da se dogodi«, govorio je Robert
sam sebi. To neizdržljivo osećanje bliske opasnosti, o tome da živi u
privremeno obustavljenoj živosti na ivici vulkana, jednostavno nije
moglo da se nastavi.
No sutradan, i opet sutradan... nastavljalo se. Napetost se stalno
povećavala - gospođa se kretala u stanju prikrivene napetosti, Lamon
se manje obuzdavao ali je potiskivao svoje uzbuđenje, Natali je bila
razdražljiva i utučena. Tija Lucija, stalno na straži, govorila je sama sa
sobom. Difris je jedino zadržao svoje normalno panašanje.
Onda, ujutro trećeg dana došlo je do sloma i tog načina života.
U početku je sve izgledalo kao obično. Sišavši dole, Marej je izišao
na verandu. Dan je opet bio oblačan, pun teške omorine i preteče
grmljavine. Predskazanje ponovne oluje osećalo se u vazduhu, insekti
su zujali i kovitlali se u vazduhu, a u udaljenoj močvari žabe su već
bile počele da krekeću. Imanje je izgledalo izumrlo - neki ljudi su još
radili, ali drugi su bili prišli štrajku - čak su i deca bila neobično tiha.
Aleksander je izišao rano. Pred tremom je stajao fantastični žuti
rols i čekao ga. On se uporno njime vozio, više je voleo ova kola nego
neugledni poluteretnjak - što je bilo tipično za njega.
Dok je Marej stajao na verandi, on se pojavi, svež i doteran u
platnenom odelu.
- Hoćete li da pođem s vama? - upita ga Robert.
- Ne, prijatelju moj... danas morate da izmislite nešto da ovde
budete od koristi.
- Kad ćete se vratiti?
- Tek kasno popodne.
- Onda pazite na sebe.
U Aleksanderovom oku zaigra podrugljiva iskra.
- Doktore, kao škotlanđanin, bez sumnje pobožan, od ranog
detinjstva, znate da je napisano u Bibliji ... da onaj ko drugome jamu
kopa, sam u nju pada. Jednom rečju, nisam bez nade.
On klimnu glavom i uđe u automobil.
Marej ga je posmatrao kako odlazi putem, a onda uđe na doručak.
Nalivao je drugu šolju kafe kad Natali siđe u kućnoj haljini. Njena
pojava u ovo vreme bila je krajnje neobična. Ona odmah reče:
- Gospođa se od jutros ne oseća dobro. Roza, njena služavka, kaže
da je bolesna i da mora ostati u krevetu.
 Ovo je, bar, bila novost. Robert je razmišljao: je li to neka nervna
kriza, ili mamurluk od preterano jake injekcije? Ili se još nešto krije
iza toga?
- Da joj nije naškodila vrućina? - upita on obazrivo.
- Svakako nije. - Onda dodade s ustezanjem. - Roza izgleda jako
uzbuđena.
Marej nije mnogo polagao na Rozu, bezobraznu malu sobaricu,
sasvim drukčiju od ostale posluge. Ali Natali je izgledala zabrinuta.
- Zašto ne uđete da je vidite? - predloži on.
- Otići ću kad se obučem.
- Biću u mojoj sobi ako vam budem potreban.
Kad je Natali otišla, on se pope u svoju sobu u nameri da počne
nedeljni izveštaj Karingtonu. Prolazeći pored Aleksanderove sobe opazi
Benčlijevu koja je bila tamo i spremala pokazujući svoju preteranu i
strasnu potrebu za redom sa istom onom energijom koju je
upotrebljavala da skrene tok svojih misli. Tija Lucija je bila s njom,
nedokučiva kao uvek, razgovarajući sama sa sobom tiho kao obično.
Stigavši u svoju sobu, Marej izvadi nekoliko listova hartije i
primače stolicu uz stari orahov pisaći sto. Ali kad je seo, nije mogao
da se usredsredi. Misli su mu se stalno vraćale na gospođinu bolest,
koja je bila utoliko čudnija, s obzirom na to da je, u redovnim
prilikama, kad je bila uzbuđena ili kad je osećala mamurluk, to bilo
vešto skrivano od ostalih članova domaćinstva. Onda, pre nego što je
prihvatio pero i hartiju, vrata se otvoriše i uđe Natali.
- Upravo sam bila kod nje. Roza me je zamolila. Uopšte ne izgleda
dobro.
Glas joj je zvučao varljivo.
- Hoćete li da je pregledam?
- Ja sam to predložila. Ali ona traži dr da Suzu. Traži da odmah
dođe.
- U tom slučaju, bolje je dovesti joj ga.
- Da ... pokušala sam da telefoniram. Ali telefon u Ren Mari ne radi.
- Ona zastade u nedoumici. - Poslaću Matea motornim čamcem.
- To je najbolje što se može učiniti.
Kad je otišla, Marej je sedeo gledajući prazne listove hartije na
pisaćem stolu, trudeći se da poveže sve događaje. Šta je to značilo? Je
li to bilo ratno lukavstvo da bi se prikrila neka lukava i podmukla
namera? Gospođa je možda bila narkomanka, no njen fizički izgled je
u svakom slučaju odavao jaku i živahnu ženu. Prosto mu nije išlo u
glavu to da se tako iznenada razbolela. No Natali, koja je imala malo
razloga da brine za svoju maćehu, izgledala je iskreno zabrinuta kad
je razgovarala s njim. Pa, bar će doznati istinu o svemu kad stigne da
Suza.
Domorodački doktor pojavio se, međutim, tek posle podne, jer nije
bio kod kuće kad je Mateo došao u Ren Mari. Odmah je otišao u
gospođinu sobu i dugo je tamo ostao. Poseta se tako prekomerno
produžila da su se Mareju vratile sumnje. Ali se doktor najzad pojavi i,
s crnom torbom u ruci, polako siđe niz stepenice u veliko predvorje,
gde su ga čekali Natali i Marej, dok se Lamon, koji je došao sa
plantaže posle ručka, nemirno kretao u pozadini.
U predvorju sa tavanicom od debelih greda i sa kapcima
zatvorenim zbog vrućine nikad nije bilo naročito svetlo, ali je danas
bilo mračnije nego obično. Da Suzino lice je bilo u senci dok im je
prilazio, pa ipak je njegova bleda, ukočena i zatvorena prilika, s
čudnom, neverovatnom odsutnošću u očima, pružala sliku koja je
Mareja naterala da se uspravi na stolici. Bilo je to lice potpuno
zanetog čoveka, koje je ostavljalo utisak da on hoda u snu. I kad je
kroz svoj zanos postao svestan ostalih, samo je zahvaljujući gvozdenoj
volji naterao sebe da se vrati u stvarnost.
- Šta se desilo? - upita ga Robert.
Stojeći uspravno i ukočeno, kao da je zategnut do granica svojih
mogućnosti, s crnom torbom u jednoj ruci, a drugu, očigledno da bi se
pridržao, položivši na ivicu tamnog hrastovog stola, nije odmah
odgovorio. Onda, odjednom svestan toga pitanja, osmehnu se.
- Oprostite mi. Trenutna nesvestica. Celog dana sam na nogama... a
u stvari i skoro celu prošlu noć. Toliko je bilo ranjenih u tim užasnim
neredima u Leomelu. - Njegov dah, odjednom iscrpen, dopirao je sa
šištanjem. - Gospođa ima groznicu... ništa ozbiljno.
Svakako je razlog morao biti u umoru - što je, u naporu da povrati
uobičajenu učtivost, njegov osmeh postao ukočen, nalik na nepomičnu
grimasu kao u maske, koje kao da nije mogao da se oslobodi.
- Želite li da sprovedete neko lečenje? Ako želite, reći ću bolničarki
Benčli.
- Naravno da želim - odgovori on uzdržljivo, i dalje učtivo, no kao
da ga je Marejeva upornost vređala. - Ali gospođa više voli da se o
njoj stara jedna kaluđerica. Udesiću to s nastojnicom kad se vratim u
Ren Mari.
To je izgledalo potpuno prirodno - od početka je bilo jasno da
gospođa nije podnosila Benčlijevu. U isto vreme, Robert se osećao
nekako neodređeno nezadovoljan.
- Jeste li sigurni da ne želite da ja na nju malo pripazim? - reče on.
Da Suza odlučno odmahnu glavom. Izgledalo je da se potpuno
povratio. Izraz lica mu je bio bezizrazan, glas bez ikakvog osećanja.
- Zahvalan sam vam na zalaganju, ali gospođu nipošto ne smemo
uznemiravati. Ona je, u stvari, u veoma napetom nervnom stanju, i želi
da bude sama - reče, pa dodade: - Sestra će dobiti od mene sva
uputstva. A ja ću večeras ponovo doći. Možda ću doći kasno ... još uvek
sam veoma zauzet...
On se pokloni i pođe prema vratima, koja mu Lamon s nekom
užurbanom pokornošću širom otvori. Obojica pođoše prema
automobilu.
Marej nagonski baci pogled na Natali trudeći se da otkrije njenu
reakciju na da Suzina samovoljna uputstva. Očigledno nije smatrala
da su neobična, jer nije ništa napomenula, osim što je rekla da mora
da ide da naredi da se spremi soba za sestru. Kad je otišla da se o
tome poštara, Robert se pope gore i stade neodlučno pored prozora na
stepeništu razmišljajući u sebi najpre o jednoj a zatim o drugoj stvari,
ne uspevajući da dođe do zadovoljavajućeg zaključka. Dole, na prilazu,
da Suza i Lamon su još razgovarali. Iz ove tačke posmatrano,
nepomična, skraćena figura da Suze prvi put je nekako čudno opasno
izgledala. A možda opet samo u mašti, Anri je izgledao svladan onim
što mu je doktor saopštavao. Utisak je bio trenutan, jer uz zadnji
zapovednički pokret da Suza uđe u automobil i krete, no taj utisak je
pogodio Mareja s bolnom oštrinom udarca nožem. U isto vreme, kao
da označi to osećanje, nebo se smrači, a s one strane zaliva iznenada
dopre daleki tutanj grmljavine. Ali je li to bila grmljavina? Ponovljena,
imala je oštar isprekidan zvuk pušćane paljbe.
On se nestrpljivo okrenu. Ta uzbuđena maštanja ničemu nisu
služila. U naporu da se pribere, vrati se izveštaju, još uvek
nedovršenom u njegovoj sobi. Ali nije završio više od jedne stranice
kad začu telefon kako dole zvrji. Zvuk je bio tako oštar i neočekivan,
posle tako dugog prekida telefonske veze, da je obuzet ljutnjom,
nervozno poskočio. Morao se uzdržati da ne sleti dole. Trenutak
kasnije Benčlijeva zakuca na vrata.
- Javio se gospodin Difris. Upravo je telefonirao iz Leomela.
Zamolio me je da vam kažem da ima još mnogo posla. Rešio je da
tamo provede noć.
Robert je upitno pogleda.
- Mislio sam da je telefon u prekidu.
- Sa Ren Mari još uvek jeste. Ali izgleda da je linija za Severnu
obalu ispravna.
- Je li Aleksander dobro?
- Da Rekao je da vas ubedim - ona zastade. - Morala sam da
pomenem gospođu. Ali, naravno, nisam ga ni najmanje uzbudila.
Ponovo zavlada ćutanje. Ispod tamnih trepavica, skoro pokorno,
ona mu dobaci osmeh koji kao da je govorio: »Zar moramo da se
svađamo?« Svakako su sada bili jedno drugom potrebniji nego ikada.
- Šta vi o svemu tome mislite? - upita je on.
- Ta iznenadna bolest.
- Ne znam ... - odgovori Benčlijeva. - Izgleda tako neočekivana, i
čemu sva ta tajnost?
 Ona pođe nemoćno, dosta iznenadno, ali zastade na pragu, kao da
je osećala da treba da ode ali se nije mogla privoleti na to. Neka
bezvoljnost u njenom držanju, jedva primetna opuštenost njenog
gipkog stasa, sve to izazva njegovo srce da pohrli k njoj, Ponovo je
morao da se bori s onom iznenadnom ludom čežnjom da joj priđe, da
je privuče čvrsto uza se i da joj, pridržavajući je rukom podigne glavu
i duboko i nemo pogleda joj u oči.
- Slušajte - reče naglo. - Ovaj rad nas oboje uništava. Hajdemo
malo iz kuće.
Njeno lice, koje je bilo bledo i napregnuto, ozari se.
- Želela sam da iziđem. Ali nisam htela da iziđem sama.
Oni siđoše niz stepenice i prošavši kroz tiho predvorje iziđoše.
Okrenuvši se od mora, uputiše se do kraja puta za plantažu - jer je
Marej smatrao da nije sigurno da je vodi dalje. Na vidiku nije bilo ni
žive duše osim jedne seljanke koja se vraćala sa pijace, bosonoga,
noseći cipele na glavi a gasnu lampu u ruci. No u toj skoro sveopštoj
praznini osećao se nagoveštaj opasnosti. Težak i zaparan vazduh bio
je zagušljiv, i Marej je video lepo sitne graške znoja na gornjoj usni
Benčlijeve, ali šetnja joj je prijala. Izmenjali su jedva po neku reč, ali
kad su se vraćali, ona ga pogleda pravo u oči i, prvi put poslednjih
dana, na usnama joj se ukaza nagoveštaj osmeha.
- Sad je mnogo bolje. Hvala vam što ste ovo predložili.
Marej ne odgovori. No bio je svestan da je šetnja i njemu isto toliko
koristila kao i njoj. U sadašnjem njenom prisustvu, čak i onda kad je
ćutala, bilo je nečega što on u životu još nije bio iskusio. Bilo je neko
osećanje zajedničkog identiteta, nekog zračenja čvrstine i
razumevanja koji su ga jačali i podržavali, ublažili njegovu napetost,
učinili ljudskijim njegov pogled na svet.
Sada je bilo skoro šest sati. Za vreme njihovog odsustva sestra je
bila stigla motornim čamcem - Robert je prošao pored nje na gornjem
odmorištu, mala kaluđerica, mirna i sposobna na izgled, u beloj
štirkanoj kapi i plavoj odeći svoga reda. Dok je prolazio pozdravivši je,
ona je oborila glavu i stajala po strani sa skromnom uzdržljivošću,
očiju oborenih na pod. Njeno prisustvo kao da je vratilo osećanje
čestitosti i poverenja, učinivši neškodljivim i smanjivši svu mračnu
zbrku koja se nadvila nad kućom. Pošavši da se tušira bolje
raspoložen, pomisli da je možda preuveličao strah i sumnje u toku
poslednjih dvanaest časova. Gospođa Difris, na kraju krajeva, nije bila
njegova bolesnica, niti se stanje njenoga zdravlja njega ticalo. Zašto
da se brine zbog tuđeg posla. Da Suza je rekao da će doći kasno uveče.
Uvređen u svom stručnom ponosu zbog toga što nije bio upitan za
mišljenje, Robert reši unapred da ga ne čeka. Neka vodi slučaj onako
kako smatra za potrebno - Marej je znao da je da Suza dovoljno
sposoban da ga vodi.
No svi njegovi napori da sam sebe ubedi nisu urodili plodom. Dok
je sedeo pored otvorenog prozora u svojoj sobi u želji da se rashladi
pre nego što uđe da radi, prilika doktora Kariba sve je više i više rasla
pred njim i zagospodarila je svim zbivanjima u njegovom duhu. I dok
su svici svetlucali fosfornom svetlošću u gustom plavetnilu noći, on ga
je video pred sobom u svoj njegovoj protejskoj složenosti - umiljat i
privlačan dok je čavrljao o čaju, zatim ozbiljan i pažljiv dok je
pokazivao prednosti svoje ordinacije, onda ponosan, dostojanstven i
izvanredno nadmen dok je išao preko Velikog trga kao neki
domorodački Napoleon, usred uzvika gomile i, naposletku,
nepodnošljivo napet, ali hladan, tvrd i odlučan kad je danas popodne
stajao s Lamonom pored automobila. Ma u kakvoj svetlosti da ga je
posmatrao, u svim tim manifestacijama, jedno je ostalo - osećanje
neke tajne i neobuzdane snage.
Na ovome mestu Marej prekide razmišljanje. Možda će sutrašnji
dan baciti više svetlosti na tu zagonetku. Sutra je bio prvi dan
poklada.
 XIV

I sutra je došlo. Bio je to još jedan vreo dan. Kad je Marej otvorio
kapke, bakreno sunce već je sijalo na lepljivom nebu, a iza grebena
zaliv se rastapao od hiljadu bronzanih odblesaka. Dok se oblačio
drozd poče da ponavlja svoj krik sa grane džakaranda drveta, koji je
čoveka dovodio do ludila.
Dole, Natali je već bila ustala i sedela je za stolom čekajući ga.
- Hoću da pregledate gospođu.
On se zaustavi.
- Sada? - reče.
- Najpre popijte kafu. Posle ćemo odmah gore.
Marej sede. Video je da je zaista zabrinuta.
- Jeste li je videli odjutros?
- Jesam.
- A da Suza?
- Sinoć je kasno dolazio i jutros ponovo. Nije rekao ništa što bi
imalo nekog smisla ... samo da će ponovo doći u podne. Ali pošto je
otac odsutan, ja ne mogu da čekam ... morate mi pomoći. Sam bog zna
da nemam nikakvog razloga da volim gospođu, ali na kraju krajeva, iz
čiste pristojnosti.
Zaćutaše.
- Mislite li da joj je gore?
Namrštivši se, nekim čudnim, napetim glasom, Natali dade ovaj
odgovor:
- Mislim da umire.
 Zgranut, Marej je dobro pogleda, s nevericom ali nešto u njenom
izrazu lica ne dade mu da joj postavi pitanje koje mu je bilo na jeziku.
On ispi poslednji gutljaj kafe.
- Pričekajte ovde - reče on ustajući. - Pronaći ću bolničarku Benčli,
pa ćemo zajedno otići.
Tri minula kasnije Marej zakuca na gospođina vrata i uđe s
Benčlijevom. Posle spoljašnje svetlosti u sobi je bio polumrak, ali kad
su se Marejeve oči privikle na tamu, on vide da je to velika soba,
izvanredno nameštena u francuskom stilu, s obojenim nameštajem i
mnogim ogledalima, ženska soba, ukusna i otmena. Pored široke,
pozlaćene postelje, s brojanicom u rukama, mičući usnama u tihoj
molitvi, sedela je mala sestra. Ona ustade kad je Marej ušao, ponizno,
no u držanju osećao se nagoveštaj protesta dok je prilazio gospođi.
On odmah opazi, skoro po nagonu, da je njena bolest akutna.
Ležala je, bacajući se nemirno, hvatajući lanene čaršave, mrmljajući u
tihom zanosu. Izmerivši joj temperaturu - imala je preko 40° - poče
metodički da je pregleda. Preko Benčlijeve postavljao je kaluđerici
pitanja, na koja je ova odgovarala, pomalo nedobrovoljno, no
očigledno tačno. Bila je to kulturna žena koja je govorila malo
engleski, pa je tim jezikom jasno dala na znanje da ona prima
uputstva samo od dr da Suze. Robert se najzad ispravi i pođe do
malog ukrašenog umivaonika da opere ruke. Dok mu je pružala
ručnik, on je upita za lečenje.
- Izvršavam doktorova naređenja.
- Tako.
- I uveravam vas da su u svakom pogledu korektna.
- Naravno - reče Marej. - Vi znate da treba da uzima mnogo
tečnosti.
- Razumem. Ali to je teško. Kad joj ponudim čašu, ona je odgurne.
- Ona je u zanosu - reče Marej odsećno. - Morate se postarati da
pije.
On dade znak Benčlijevoj i oni iziđoše iz sobe.Čim su se našli
napolju, dok su još bili na stepeništu vrata se iza njih zatvoriše i oni
začuše tiho škljocanje ključa koji se okrenuo u bravi.
- Pa, - reče Robert - mi smo svoje obavili Ona je pristojna mala
duša, ali je da Suza očigledno njen zaštitni svetac, - Benčlijeva ga je
ozbiljno posmatrala.
- Šta je?
- Ja sam hirurg, - reče joj Marej - i nisam poznavalac tropskih
bolesti. Ali zakleo bih se da ima koleru. Naglog karaktera.
Ona ga je dalje gledala, s izrazom uznemirenog ispitivanja.
- Zašto bi on onda rekao da je to samo groznica?
- Nemam pojma. Ona je beznadežno bolesna.
- Nešto moramo učiniti... brzo... ne možemo samo stajati i čekati.
- Da - reče on polagano. - Ali ništa ne možemo učiniti bez da Suze.
- On pogleda na sat. - Tek je devet sati... a on neće doći do podne...
moramo ga odmah naći.
- Telefonska linija sa Ren Mari je još uvek u kvaru. Natali je
odjutros pokušala da telefonira.
Izgleda da je pred njima bio otvoren samo jedan put za akciju.
Iznenada odlučivši on reče:
- Uzeću poluteretnjak i idem da ga odmah dovedem.
Ona plahovito mahnu rukom.
- Molim vas, dopustite mi da pođem s vama. Molim vas. Ovde sada
nisam potrebna. - Govorila je malo zadihano. - I zaista... ja... ne volim
da ostajem sama ovde... u ovoj kući.
Marej je oklevao. Na kraju, želeći da ona bude s njim, on pristade.
- Dobro - reče. - Idemo.
Sišavši dole on reče Natali šta namerava da učini, i za pet minuta
bili su u poluteretnjaku na putu u Ren Mari.
Iz početka su se prijatno vozili drvoredom kroz plantažu, ali čim su
izbili na glavni drum, morali su da uspore zbog dugog niza kola s
visokim točkovima i velikim otvorenim niskim rudničkim kolima, na
kojima su se vozili domoroci u prazničnim odelima. U uzbuđenju što je
zatekao gospođu tako bolesnu, Marej je potpuno bio zaboravio
poklade. Ali poklade su već počele, stvarno. Mnogi koji su prolazili bili
su jednostavno svečano raspoloženi, mašući i pevajući, i već uglavnom
pijani od domaće rakije, ali bilo je i drugih, gomila mladih kavgadžija
natrpanih u kamione, koji su ih mračno gledali. Neki su se bili
obeležili zloslutnim znakom, polumesecom, ispisanim nekom
crvenkastosmeđom biljnom bojom, na levom obrazu. Jasno je bilo da
ne idu na zabavu. Prašina se dizala u oblacima koja je gušila, sunce je
peklo, i Marej uskoro poče da krivi sam sebe što je bio tako glup i nije
uzeo motorni čamac.
Meri Benčli, međutim, koja je sedela pored njega, nije se žalila, nije
prigovarala. Baš je dobra, pomisli Marej - nikad nije opazio da žali
sama sebe, a uvek je i na sebe poslednju mislila. Odjednom, dok je o
tome razmišljao, jedna dublja rupa na neravnom drumu protrese kola
i baci ih jedno na drugo. Marej oseti kako ga je pritisla, i u tom
trenutku dodira, odjednom mu jedno saznanje blesnu u glavi s
razornom sigurnošću. Voleo je Benčlijevu. On duboko uzdahnu. »Lud
sam«, pomisli on, »to je poslednje na svetu što je trebalo da mi se
dogodi, ali ne marim, milo mi je.« I obuze ga snažno osećanje radosti.
On je krišom pogleda, dok ona, namrštivši se malo, usredsređenog
izraza, kao da je razmišljala o problemu gospođe, pa iznenada, dok su
obilazili prevrnuta kola, reče:
- Ta iznenadna bolest... tako je neočekivana.
- Da. - Krv mu je udarala u ušima i nije našao ništa više da kaže.
- Kolera, - nastavi Benčlijeva, glasno razmišljajući - tu objašnjenje
nije potrebno. Nazvaćemo to božjim činom. Ali zašto sav taj trud da se
to sakrije. Zar vi smatrate da dr da Suza nije postavio dijagnozu?
- Verovatno jeste! - uzviknu Robert, upravljajući sa naporom svojim
osečanjima. - Naravno, postoji mogućnost da mu je to promaklo.
- Ja to jednostavno ne mogu da shvatim. - Ona odmahnu glavom. -
Možda smo pogrešili u onom što smo stalno zamišljali, sve vreme.
Sada su i njegove misli, bile zbrkanije nego ikada. Dosad je i on
sumnjao u gospođu i Lamona - neurotična žena koja se dosađuje i
čezne za izbavljenjem, i njen leni, siromašni rođak. Plašio se za Difrisa,
za njegov život, njegovu sigurnost - i to s opravdanim razlogom. Ali
sada je izgledalo kao da se čitava ta slika opasnosti prekrenula,
potpuno se izvrnula. Gospođa je, a ne Aleksander, bila izdvojena kao
žrtva. Da li je slepa slučajnost iznenada sve uzela u svoje ruke? Ili su
na delu bile dublje i složenije snage? Dok su s mukom odmicali,
uzalud je tražio odgovor.
Najzad stigoše u grad, gde je bila gužva kakva se ne bi mogla
opisati. Ceremonije su već bile u toku, i ulice su bile zakrčene
grupama igrača i povorkom šarolikih niskih kola koja su nosila
groteskne figure koje su se klatile. Udaranje bubnjeva, trubljenje truba
i klaparanje čačasa, stvaralo je neverovatnu povezanost uz koji se
pridruživalo pevanje, divljačko vikanje i zlokobno glasno izvikivanje
parola. No usred svega tog veselja, pravog i izveštačenog, Marej je
opažan iste ozbiljne grupe, skupljene na raznim tačkama, kao da su
unapred pripremljene. Sivosrebrnaste uniforme Riberinih ljudi videle
su se ovde-onde, ali je izgledalo da ih je malo, i bili su skoro
izgubljeni, onako potisnuti i gurani u ogromnoj masi sveta.
Robert je morao da dođe do Velikog trga da bi parkirao kola. Imao
je nameru da otuda prepešači s Benčlijevom do da Suzine kuće. Ali
sada, s novorođenim zaštitničkim nagonom, on nađe da ne bi trebalo
da joj dozvoli da se probija kroz te prepune ulice. Na uglu Kalje de
major on zaustavi poluteretnjak, i dok su vozila iza njega bučno
protestovala, reče:
- Ovde ću da vas istovarim. Da Suzina kuća je svega nekoliko
metara niz ulicu. Vidite tamo...ona kuća sa stepenicama i pokrivenim
tremom.
- Da - klimnu ona glavom. - Vidim je.
- Tamo me čekajte...na tremu. Moram negde da se otarasim ovih
kola.
On joj pomože da iziđe iz automobila, držeći je za ruku trenutak
duže nego što je bilo potrebno i gledajući je u oči. Da li je shvatila?
Nije znao. Čekao je trenutak da sigurno siđe a onda, gonjen otpozadi
bučnije nego ikad, ponovo krete. Bilo je skoro nemoguće naći mesta za
kola, ali najzad, iza luke, on ih parkira u dvorište obraslo korovom
neke napuštene fabrike. Onda se s teškom mukom probi natrag,
izbegavajući Veliki trg, i posle dvadesetak minuta stiže u Kalje de
major. Kad je zaokrenuo iza ugla prema kući, umalo se nije sudario s
jednom visokom prilikom koja je jurila u istom pravcu. Bio je to da
Suza.
- Vi! - uzviknu Marej žestoko. - Vi ste čovek koga tražim.
Da Suza ozbiljno pogleda Roberta. Njegove crne oči mračno su
gledale iz bledog lica.
- Da - reče on. - Mislim da razumem. - Upravo sam se vratio iz
Velikog Limba - došao sam preko zaliva. Moj najgori strah je
opravdan.
- Onda znate ...
- Naravno. Danas bi i najobičniji početnik mogao da postavi tu
dijagnozu. - Marej oseti kako crveni na taj zaključak ali, potpuno
nesvestan te reakcije, da Suza nastavi. - Sinoć nisam bio sasvim
siguran. Nisam prosto verovao... i, naravno, nisam želeo da uzbudim
celo domaćinstvo. Ali sada ...
- Ona je beznadežno bolesna.
- Zar vi mislite da ja to ne znam? - Govorio je sa tugom koja je,
uprkos Robertovom neprijateljskom raspoloženju, bila upečatljiva.
Onda mu se glas snizi. - Moj prijatelju, ja poznajem tu vrstu kolere,
tako naglu i fatalnu. Plašim se da neće ozdraviti.
- Ali mi moramo sve preduzeti...
- I to je učinjeno. Sve. - On zaokruži rukom. - Dok se sve ovo
dešava to je teško. Ali opet ću je posetiti, u toku tri sata. Uđite u moju
kuću, odmorite se trenutak i porazgovarajmo o tom slučaju. Kastro je
možda otišao na poklade. Ali pronaći ću vam nešto za osveženje.
Njegovo ponašanje, tako mirno i iskreno, neuzdržano a ipak
otmeno, odjednom učini da se Robertu sve njegove sumnje prikazaše
kao besmislene. Došao je nabijen optužbama, rešen da ga natera da
položi karte. A sada, ta potpuna iskrenost, tako neočekivana i tako
nemoćna, potpuno ga je razoružala.
 - Doći ćete? - upita ponovo da Suza.
- Dobro - reče Marej. Dok su se probijali ulicom, on dodade: -
Bolničarka Benčli me tamo čeka ...
Podigavši glavu, on naglo ućuta. Bili su pred tremom, a pod njim
nije bilo ni traga od Meri.
- Bolničarka Benčli? - Doktor da Suza je nekako čudno posmatrao
Mareja, s naglašenim iznenađenjem. - Ovde?
- Da... - odgovori Robert glupo, osvrćući se oko sebe, gore-dole po
ulici. - Rekao sam joj da me čeka ovde dok parkiram kola.
- Ali... u ovo vreme... nije li to bilo malo glupo? - U glasu mu se
osećao prekor. Izvadivši ključ iz džepa, on ga uvuče u bravu i otvori
vrata. - Ovde svakako ne može biti. - Ušavši u predsoblje on povisi
glas glasno dozivajući: - Kastro! Kastro! - ponovivši nekoliko puta to
ime, rešen da ubedi Mareja. Pošto nije dobio odgovor, osim odjeka
prazne kuće, on se okrenu Mareju. - Vidite ... nikoga nema. Jeste li
sigurni da vas je dobro razumela? Šta je mislila, gde ćete parkirati
kola?
- Verovatno na Velikom trgu.
- Koliko ste bili odsutni?
- Skoro pola sata.
- Dugo da toliko čeka ... u ovoj paklenoj zbrci. - On slegnu
ramenima. - Ne budite tako očajni. Kad je našla moju kuću zatvorenu,
zar ne smatrate da je možda otišla da vas pronađe na Velikom trgu?
- Da - promuca Robert. - To je moguće.
- U svakom slučaju, - reče da Suza navaljujući - uđite na nekoliko
minuta.
- Ne. - reče Robert nesrećan. - Bolje je da pođem da je potražim.
Kad se okrenu, da Suza mu doviknu.
- Javite mi, molim vas, kad je pronađete.
Besan na sebe samoga, a takođe i zabrinut, Marej se gurao i laktao
kroz sporedne ulice dok nije došao na Veliki trg, tražeći svuda
pogledom. Obišavši trg uđe u Kalje Nueva, do pristaništa i vrati se na
glavni trg ne ugledavši nigde poznato lice Meri Benčli. Svuda je bila
prava ludnica. Grad kao da je sasvim bio izgubio pamet. Sav znojav,
proklinjući samog sebe što je bio takva budala Marej je bio na kraju
snage kad, kod Fonseke ugleda Kalagana oslonjenog na stub, s
rukama u džepovima. On se progura do njega.
- Došli da posmatrate zabavu? - upita Čarli blago. - Posmatrao
sam vas kako obilazite.
- To nije nikakva šala - reče Marej i ispriča mu šta se dogodilo. -
Moraćete da mi pomognete. Ne znam više od jedne reči ovoga jezika, a
moram da odem u policiju.
- Policiju? - Čarli podiže jednu obrvu na Roberta. - Ne mislite
valjda ozbiljno, čoveče? Sada su suviše zauzeti da bi se gnjavili s
vama.
- Onda idemo u komesarovu kancelariju da porazgovaramo s
nekim ko je na službi.
- Nema nikoga na službi. Ne sada. A ko će biti posle vatrometa, to
ćemo znati tek za nekoliko dana.
- Pa neko mora da je tamo - navaljivao je Marej.
- Smirite se, čoveče - reče Čarli, tešeći ga. - Znam šta govorim.
Svakog trenutka ovo mesto treba da popuca po šavovima. Ne biste
našli ni jednu jedinu bitangu koja bi vas poslušala. Osim toga, možda
pravite uzbunu ni oko čega. Ko bi hteo da se petlja oko neke cure?
Prosto se uplašila, ili joj dosadilo da vas čeka, pa je otišla kući. Svako
je mogao da je poveze. Što se toga tiče, stari Aleksander je prošao pre
pola sata u svojoj žutoj kutiji za kolače. Možda ju je on povezao.
Robert ga zamišljeno pogleda. Mada je sumnjao da bi se Meri
vratila s Difrisom, to je izgledalo moguće, zračak nade.
- Možete li da telefonirate da pitate?
- Svakako. Pokušaću. Ali ima malo izgleda da ću dobiti vezu.
Čarli uđe u hotel dok je Robert čekao sa sve većim nestrpljenjem.
Uskoro se Čarli vrati.
- Ne, - reče on, linija je još u kvaru. Zašto se ne vratite i sami ne
vidite?
Pomisao na taj beskrajan povratak u Veliki Limb, dok ga ona
možda čeka nemogućna u Ren Mari, izgubljena i tražeći ga, natera
Mareja da odmahne glavom.
- Ne, Čarli. Moram i dalje da je tražim.
- O kej, - reče Kalagan odmaknuvši se od stuba - idem s vama.
I oni pođoše zajedno.
 XV

U sedam sati, umoran i potpuno obeshrabren, Marej se vrati u

Veliki Limb. Duh mu je bio zamračen jednom jedinom mišlju koja ga
je progonila. Sve njihovo traganje bilo je uzaludno - on nije našao
Meri Benčli.
Mrak koji se brzo spuštao bio je već pao, i dok se Marej s mukom
probijao kolima niz drvored, jedva čujno, zvuci poklada su se
nastavljali. Upravo je bila počela da pada jaka kiša i neizbežni tutanj
grmljavine dolazio je daleko s mora. Posle žestoke i žarke dnevne žege,
ovako je dolazio pravi tropski sumrak.
Ušavši u kuću, Robert zateče Natali kako sedi u velikom predvorju.
On oštro, duboko udahnu. Jedva se je usuđivao da postavi pitanje,
toliko se plašio odgovora. Morao se ohrabriti da izgovori te reči.
- Je li se bolničarka Benčli vratila?
Natali diže glavu. - Marej vide da ona plače.
- Ne - odgovori Natali. - Zar ona nije s vama. - Ona zastade. -
Čudno da vi za nju pitate. Ovde je upravo bio dr da Suza. Postavio je
isto to pitanje.
Robertu se srce steže. Celo popodne, dok je uzaludno tražio s
Kalaganom, održavala ga je nada da se možda vratila kući. A sada...
nije bila tu.
- Gde je vaš otac?
- Gore s gospođom. Vi znate šta je s njom?
- Da - reče on. - Znam.
Natali je ponovo sedela sva skrhana. Mada se nikad nije slagala sa
gospođom, izgledala je utučena zbog tragedije koja je zadesila
gospođu. Nije imalo mesta u glavi za njegove strepnje. Ali nije mogao
da je krivi za to.
On se polako pope gore. Kuća, bez Benčlijeve, izgledala mu je
neverovatno prazna. Pored gospođinih vrata zastade, tiho zakuca i
uđe. U sobi, osvetljenoj samo jednom sijalicom sa šeširom, i ispunjenoj
oštrim mirisom fenola, njegov pogled i nesvesno pođe prema
nepomičnoj prilici na krevetu. On je čitao o pustošenjima galopirajuće
kolere, koja može da ubije u roku od pet-šest sati. Bio je spreman na
užasnu promenu, i zaista, jedva je poznao gospođu. Video je da ona
neće preživeti ovu noć.
Dve milosrdne sestre dežurale su kraj nje. Stajale su zajedno u
pozadini. Pored postelje, i držeći ženu za ruku, sedeo je Difris. Njegova
snažna prilika, s glavom utonulom među ramenima i pre svega izraz
njegovih duboko usađenih očiju, pokazivali su tugu, no bilo je tu i
jedno drugo osećanje, mešavina samilosti i užasa, koje je ovog puta
razmekšalo masku njegove uobičajene ironije. Digao je pogled kad je
Marej prišao s druge strane kreveta i stavio gospođi prste na članak
ruke. Bilo joj skoro nije radilo. Ležala je bleda i smanjena, jer se sve iz
nje bilo iscedilo. Robert postoja jedan trenutak, a onda, kad se okrenuo
i pošao prema vratima, Aleksander se teško diže i iziđe s njim. Ušli su
u malu sobu na kraju hodnika koja mu je služila kao radna soba. Iz
zatvorenog ormara Difris uze dve čaše, izbrisa ih i pažljivo pregleda,
zatim u svaku nali ruma. Onda zazvoni. Odmah uđe Tija Lucija.
Govorio je s njom ostivskim narečjem, i za nekoliko trenutaka ona uđe
sa svežim sokom od papaja. Aleksander ga bez reči uze, rastvori čist
rum i pruži Mareju čašu.
- Znam da ne marite ovo, Bobe - reče i osmehnu se s mukom. - Ali
izgledate kao da vam je potrebno.
Onda, napunivši čašu, sede. Posle dugog ćutanja reče:
- Nije lako napustiti ovaj svet.
- Ne za jednu lepu ženu ... kao što je gospođa.
- Ni za koga - odgovori Difris oštro. I dodade mirnije: - Kada
gledate smrt... a mora da ste je često videli... da li ikad pomislite da ste
to mogli biti vi?
 Marej odmahnu glavom - dosad je za njega smrt predstavljala
neprosečan, objektivan proces, nešto što se proučava, a ne zbog čega
se brine.
- Pa, - reče Aleksander polako - ja sada baš o tome razmišljam.
Nastade lutanje, a onda, pošto je izgledalo da on nema više šta da
kaže, Robert poče da mu priča o Benčlijevoj. Dobro je slušao ćuteći, no
dok je dalje pričao, Marej opazi da se Aleksander sve više i više
nervira.
- Doktore, - reče najzad - hajde ozbiljno da razgovaramo. Vi znate
sa čime ste suočeni na ovom ostrvu. A ipak, - on zastade - na vrhuncu
ove krize, dok moja žena umire i dok je moje domaćinstvo u
potpunom rasulu, vi ste, ne savetujući se sa mnom, potrčali u Ren
Mari i izgubili divnu Benčlijevu, na način koji je toliko glup da vas
uopšte nije dostojan.
- Žao mi je - promuca Robert. - Smatrao sam da je to najbolje.
Makar mi i prebacivali... nešto se mora učiniti... nešto...
- Naravno da se nešto mora učiniti, i vi... vi to morate učiniti.
- Pokušao sam, rekao sam da sam je tražio svuda.
- Svuda ste tražili osim na izvesnom mestu.
- Gde?
Aleksanderovo lice se ublaži i on dobro pogleda Roberta s
prisenkom svoje uobičajene blagosti.
- Moj dobri prijatelju, vi znate koliko ja vas poštujem, ali gde vam
je mozak; kao naučnik treba da donosite zaključke iz premisa. A vi još
ni sada ne shvatate i ne cenite divnu Benčlijevu. Ne samo da bi ona
pošla za vama u vatru i u vodu. Rekli ste joj da vas čeka u da Suzinoj
kući. I, bogami, čekala je. Zar vam to, za ime sveta, nije palo na pamet.
Ali dosta, Bobe, dosta za noćas. Ja imam dovoljno briga na svojim
ramenima. Sutra ćemo ponovo razgovarati. Dotle se ništa neće
dogoditi. U stvari, ako imam dobra obaveštenja, gužva neće početi do
trećeg dana poklada. Zato budite spokojni. Verujem da će se dobra
Benčlijeva pokazati na visini.
On mahnu rukom u znak otpuštanja, i kao s nekom teškom tugom,
stade da lista knjigu koja je ležala pred njim. Bio je to album, album
starih fotografija. Marej je morao primetiti da su to bile stare
fotografije, slike koje su pokazivale gospođu veselu i nasmejanu, kako
stoji pored njega, držeći ga ispod ruke na verandi.
Baš kad je Robert pošao da iziđe iz sobe, Aleksander se okrenu
prema njemu.
- Bobe ... nikad nemojte voleti jednu ženu ... samo zbog njene
lepote. To su najveće životne iluzije.
Nije rekao više ništa, a ipak je više od tih nekoliko reči bilo onih
reči koje je zadržao za sebe.
Marej siđe. Natali više nije bila u predvorju, a razlog je bio jasan.
Protegnut na sofi, kao neka svinja, ležao je Lamon. Poslednja dva
dana mnogo je pio, i Marej je video da je sada izgubljen. U tom stanju
iz njega se ništa nije moglo izvući, i Marej ga ostavi tamo.
U trpezariji niko nije ni pokušavao da posluži jelo - posluga se bila
rasturila, i Robert ih je lepo čuo kako jecaju i kukaju u odeljenju za
poslugu - ali je nešto hladne hrane bilo ostavljeno na ormaru. Nije
imao ni najmanje apetita, ali pošto od doručka ništa nije bio pojeo,
odseče komad šunke i razrezavši tvrdu kiflu, napravi sendvič. Nekoliko
tamošnjih banana predstavljalo je njegov desert. Bio je to loš obed,
brzo pojeden na prazan stomak, pa se osećao još gore. Mučila ga je
tupa glavobolja, i mada je razmišljao o zagonetnim odgovorima koje
mu je dao Difris, mozak mu nije radio. Lako je bilo Aleksanderu da
čeka do ujutro. Ali on nije mogao da čeka. Morao je nešto učiniti, i to
smesta. Ali mu je bar kratak odmor bio neizostavno potreban. Posle
toga glava će mu se razbistriti.
Popevši se u svoju sobu, baci se, potpuno obučen, na krevet.
Napolju je kiša sve više padala, ali on nije ni čuo ni video njeno
udaranje po prozorskim oknima. Želeo je da pruži sebi jedan sat
odmora. I dalje misleći na Meri, zatvori oči. I nezadrživ umor ga
potpuno savlada.
Koliko je spavao onda nije shvatio, ali mu se san, ako je to bio san,
sasvim jasno prikazao. Na ekranu njegovog vida postepeno se ukazala
slika Kalje de majora i da Suzine kuće, ocrtane na sjajnoj sunčevoj
svetlosti. Onda je primetio kako se da Suza približava kroz gomilu
sveta, ne baš žurno, ali probijajući se krupnim korakom. Onda je znao
da je to ponovo prikazivanje prizora koji se već bio odigrao i primetio
je ono što ranije nije bio primetio, da domorodački doktor nije imao
šešir. Gologlav, da Suza je pozdravio i pažljivo saslušao ono što mu je
on govorio. Ponašanje mu je bilo savršeno, možda previše savršeno,
dok je vadio ključ i stavljao ga u vrata. Onda je odjednom došlo do
male omaške. Nije okrenuo ključ. Umesto ključa okrenuo je kvaku na
vratima. Znači, dakle, da nije bilo potrebno da se posluži ključem,
vrata nisu bila zaključana, već otvorena.
No u jednoj takvoj sitnici svakako nije bilo ničega sumnjivog. Da
Suza je mogao pomisliti i da su vrata zaključana, njegov sluga ih je
mogao ostaviti otključana, Njegova potpuna hladnokrvnost kad je
ušao u predvorje i počeo da doziva slugu: - Kastro! Kastro! - čak i
njegov osmeh kad mu se okrenuo i kad je rekao: - Vidite, nikog nema
ovde, - sve je to učinilo da njegova časnost nije dolazila u pitanje.
Svaki drugi zaključak morao bi biti besmislen.
A onda, odjednom. Robertu sve puče pred očima. Zašto to pre nije
shvatio. U svom naporu da ga ubedi da je kuća prazna, da Suza je
otišao suviše daleko i napravio je jednu fatalnu grešku. Zaboravivši
ono što je jednom rekao Robertu, dozivao je svoga slugu, a taj č o v e
k je bio gluvonem.
Uzbuđenje od toga poimanja naglo je probudilo Mareja. On ustade,
svestan, uz osećanje griže savesti, da prvi bledi jutarnji zraci svetlosti
upadaju u sobu Letimičan pogled na sat reče mu da je šest, proklinjući
sebe što se uspavao on se skotrlja sa postelje. Hteo je odmah, smesta,
da još jednom pogleda tu lepu kuću s tremom u Kalje de major.
 XVI

Obučen i nestrpljiv da pođe, Marej nije oklevao ni trenutka. Dok je

tiho prolazio kroz hodnik, vide da je beli čaršav skinut s gospođinih
vrata. Umesto toga, debela crna draperija visila je s nadvratnika. Bio
je kraj, znači, i to je bilo blagoslov. Mrmljanje molitvi kaluđerica
isprati ga do dole.
On tiho iziđe iz kuće. Zora koja je pucala u zlatnoj i narandžastoj
sumaglici, otkrivala je oceđenu zemlju koja se već pušila pod prvim
zracima sunca koje se rađalo. Marej se uputi pravo do motornog
čamca. Sada je već bolje poznavao motor, i za nekoliko trenutaka
motor je radio. Potera čamac i sa što manje buke krete preko zaliva.
More je bilo mirno, osim laganog talasanja staklaste površine po kome
se motorni čamac blago talasao krećući se unapred. Nije bilo ni daška
vetra, ali s vremena na vreme površinu bi uznemirivao pljusak jata
letećih riba koje su izletale sve do Rta Niske zemlje. Dao je gas motoru
i nešto pre sedam sati ugleda Ren Mari, i dva ista zvonika na katedrali
koja su provirivala iz magle. Deset minuta kasnije, pošto je privezao
motorni čamac, Marej pođe kejom ka gradu koji je što je dalje išao,
sve više izgledao utonuo u odvratnu otupelost od silnog mamurluka.
Toga dana, svečanosti su trebalo da počnu tek u podne, i sada su ulice
bile prepune otpadaka, polomljenih boca i pocepanih zastava. Radnje
se još nisu otvarale, mada je po dvorištima i prolazima video
sklupčane oblike nemoćnih pijanaca, koji su još spavali posle orgijanja
od prošle noći.
Na Velikom trgu, međutim, nekoliko ljudi je već bilo u pokretu.
Muškarci, bosonogi, zasukanih pantalona, prskali su iz creva
pošljunčene ulice ispred Fonsekinog hotela, i dok je prolazio tuda,
neko ga viknu. On stade. Čarli Kalagan je doručkovao na pločniku
pred kafanom.
Robert mu priđe.
- Šta je bilo? - upita Čarli smesta.
- Ništa.
- Nije se vratila?
- Ne.
On pogleda Mareja, zatim odvrati pogled. Nastade ćutanje.
- Rano ste ustali - reče Robert.
- Slučajno nisam ni legao. - Čarls dogura uz škripanje jednu
metalnu stolicu do malog okruglog stola. - Pravite mi društvo i popijte
kafu.
Obuzdavši svoju žurbu da što pre pođe, Marej sede, radujući se tom
vrelom crnom gorkom napitku koji mu je kelner doneo.
- Tja, - promrmlja Kalagan - čini mi se da ću ja u ovom malom
ratu postati general Li. Cele noći sam u pokretu. Stigao je teretnjak, pa
sam iznosio sanduke s vatrenim oružjem dok nisam dobio plikove na
nogama. - I nastavi ne gledajući Mareja drukčijim glasom: - Šta sada
nameravate?
Robert mu ispriča šta je rekao Aleksander, u šta on sam sumnja, i
šta namerava da radi. Kalagan je malo razmišljao, počevši da kucka
prstima po stolu. Najzad ustade i reče skoro nemarno:
- Znate, čoveče, verujem da tu ima nečega. Što više o tome
razmišljam, sve više dolazim do našeg prijatelja da Suze. Zamislite
sami. On je zverka broj jedan kod Kariba - u stvari, oni mu ljube
zadnjicu. U rudniku je s komunistima, ali dok oni možda smatraju da
ga iskorišćuju, nije isključeno da je sasvim obrnut slučaj, jer, verujte
mi, taj tip je pomaman za vlašću. Posmatrao sam ga nekoliko puta
kad je mislio da ga niko ne gleda, i ja mislim da ga ništa ne bi
zaustavilo u želji da sebe vidi kao Velikog osloboditelja, budućeg
diktatora ovog malog komada zelenila. - Kalagan pogleda Mareja u
oči. - Zar vam ne izgleda da to ima veze?
- Ima mnogo veze. - Robert polagano klimnu glavom. - Poći ću
dalje. Ispod te uglađenosti i tog izigravanja, možda je da Suza čovek
koji pati od iluzija veličine - mi to nazivamo megalomanijom.
- Zovite to kako vam drago, brate. Za mene je on jednostavno
kučkin sin.
Marej proguta talog svoje kafe i spusti šolju.
- Polazim - reče on ustajući.
- Što žurite? U svakom slučaju, znate da sam s vama u tome.
- Onda hajdemo.
- Slušajte, čoveče. Znam kako se osećate. Vi hoćete da upadnete i
svršite stvar. Kako ja računam, moramo da mućnemo glavom. Najpre
moramo da vidimo šta se dešava. Dobro, dobro, polazim.
Bacivši opušak cigarete, on ustade i leno se protegnu. Zatim
zajedno pođoše preko Velikog trga. Dok su se približavali Kalje de
majoru, Kalagan uhvati Roberta za mišicu i povuče ga u jednu usku
uličicu s natpisom: »Li Vong. Fina parna perionica«. Tu zakuca na
vrata.
- Ovde sam davao da mi se peru košulje. Kad sam imao košulje.
Vong je dobar čovek. Sve je dobro zatvorio jer se boji gužve. Ali nas će
pustiti unutra.
Dok je to govorio, vrata malo odškrinu vlasnik perionice, postariji
Kinez s čuperkom sede brade, u prugastoj pidžami i sobnim
papučama. Bio je to čovek skromnog izgleda, i kao da se nije baš
obradovao ugledavši Kalagana kao što je to ovaj mislio, ali posle nešto
malo nagovaranja, on ih uvede gore u jednu praznu sobu s redovima
dasaka za glačanje rublja. Sa njenog prozora imali su savršen pogled
na da Suzinu kuću. Kad je Li Vong otišao, Kalagan se udobno namesti
na podu, oslonjen na dasku za glačanje. Kad su se namestili za
posmatranje, on reče:
- Kako sada stvari stoje, da Suza će početi rano. Nećemo morati
dugo da čekamo. - Onda, kao slučajno dodade: - Uzgred budi rečeno,
pretpostavljam da je gospođa umrla.
- Kako ste to čuli?
 - Staro lozovo vino, čoveče. Pa, - nastavi on - sada je umrla i neka
joj je laka zemljica. Ali kad je bila mlada, kakva je to bila prokleta
veštica.
Izgledalo je da je to pravi rekvijem. Ali minuti su prolazili, vukli se
neumoljivo, i Robert skoro više nije mogao da obuzdava svoje
nestrpljenje. Bezizrazno lice kuće preko puta kao da mu se rugalo. Zar
se ništa neće dogoditi? Pogled na Kalagana naslonjenog na leđa s
jednim okom zatvorenim a drugim poluotvorenim, koji je neprestano
zavijao i pušio svoje cigarete, bilo je više mogao da podnese.
Odjednom, kad je pomislio da više neće izdržati to mirovanje,
prednja vrata na kući se širom otvoriše i Kastro, sluga Karib, iziđe s
pletenom korpom za pijacu. On pogleda gore-dole po ulici, i uputi se,
ne prema Velikom trgu, već u suprotnom pravcu. Tek što je on nestao,
pojavi se da Suza, u pratnji neke omalene, četvrtaste prilike.
Zaustavivši dah Marej poznade jednog od one dvojice koji su stavili
bombu u Riberin džip. Stajao je po strani dok je da Suza pažljivo
zaključavao vrata. Onda zajedno obiđoše kuću. Za nekoliko trenutaka
brzo se odvezoše u da Suzinom malom crnom automobilu.
- Nisam li vam rekao?! - reče Kalagan. - To je jedan od novih
tehničara iz rudnika. Hajdemo.
Marej je već bio na pola stepenica ispred njega. Pređoše brzo ulicu
i dođoše do zadnjeg dela kuće. Visoki zid od kamenčića i gipsa
okruživao je dvorište. Oni ga brzo preskočiše, ali zadnja vrata nađoše
zaključana. Prozori, svi redom, bili su zatvoreni rezama.
- Moramo na vrata - reče Robert, pošto su pregledali celu situaciju.
- Da, - reče Kalagan pljunuvši u dlanove. - Pokazaću vam kako se
udara.
Zaletevši se on lupi o vrata, jednom, dvaput, triput.
- Zbilja, - reče on zadihano. - Baš sam ispao iz treninga.
- Da pokušamo zajedno.
Kad se odmorio, oni zajedno poleteše na vrata. Pri drugom udarcu
brava popusti i oni se nađoše unutra, ničice na leđima na popločanom
ulazu. Podigoše se, osluškujući. Kuća je bila tiha kao grob.
 - Prvo gore -- reče Marej. - Tamo je najverovatnije.
Počeše da pretražuju kuću. Prošli su je skroz od tavana, kako je
Kalagan rekao, kao gustim češljem. Ništa nisu pronašli, ni traga od
Benčlijeve - sve je bilo onako kao što treba da bude, nameštaj
izglačan, srebro sjajno, kuhinja u savršenom redu, čak i posuđe za
doručak stajalo je oprano i osušeno na dasci za ceđenje pored
porculanskog slivnika. U tom savršenstvu bilo je nečega neprirodnog i
sumnjivog. Najzad, nađoše se u beloj ordinaciji s belim pločicama od
keramike i, zaustavivši se tamo, izmenjaše pogled pun bola i poraza.
- Izgleda kao da nismo ništa našli - reče Čarli.
Marej ne odgovori, jer u tom trenutku njegov pogled padne na
vrata ormara za prvu pomoć, od kojega ga je da Suza, u toku njegove
prve posete, odvukao s izvanrednom učtivošću. Pokrenuti iznenadnom
radoznalošću, on priđe i otvori ga. I onda se ukoči kao skamenjen, dok
Čarli, gledajući preko njegovog ramena, zviznu dugim zviždukom.
Nije to bio ormar pun daščica ili aparata za ekstenzije, već potpuno
opremljen bakteriološki laboratorijum. Robert se zagleda u inkubator,
centrifugu i vodeno kupatilo, u police s epruvetama i probama i
bočicama i u Cajsov mikroskop, ali ono što je zaista zadržalo pogled
bilo je dvanaest pločica koje su stajale na polici. Na svima se videla
tipična sivkasta kultura, koju Marej odmah poznade. Nije mogao da
pogreši, ali da bi bio siguran, on dohvati iglu od platine, brzo razmaza
i oboji jednu pločicu i stavi je pod mikroskop. I tada, dok su se nizovi
bakterija polako pojavljivali u žiži sočiva, njihova užasna namena
uobliči se pred njim. S poražavajućom sigurnošću ugleda pravog da
Suzu, čoveka s užasnom moći da izleći ili ubije, dvostruku ličnost,
površno civilizovanu, no potpuno svirepu i varvarsku, obdarenu svim
primitivnim nagonima svojih karipskih predaka.
Čarli je posmatrao s nemim interesovanjem.
- Šta je sve to? - upita on.
- Tako sladak plan za ubijanje kakav biste samo mogli da
zamislite.
- Kako to?
 - Da Suza gaji bacile maligne kolere u velikim količinama. Jedna
kapljica te tečnosti u čaši vode, - Robert se prekide - ne, zaboga, u čaši
soka od papaje... i sve je gotovo. Nema povratka. Prirodna smrt.
Doktor, dragi čovek, učinio je sve što je mogao.
- Razumem vas - reče Čarli polako. - Svakako vas razumem. -
Neprestano je gledao kao opčinjen na kulture kolere. - Ali zašto ...
gospođu?
- To je nešto što nema nikakvog smisla. Kasnije, da, pošto bi
Aleksander bio likvidiran... ali sada ne.
Da je Difris umro, gospođa bi, prema zakonu ostrva, sve nasledila.
Već zarobljena i u čežnji za ljubavlju, udala bi se za da Suzu. Šta jedan
ambiciozan, bezobziran čovek, žedan moći, posvećen nekom tajnom
cilju, ne bi postigao s takvim izvorima - ne u Riu, Parizu ili Njujorku,
gde je gospođa sebe glupo zamišljala, već ovde na ovom ostrvu? No
Difris nije bio ubijen, već gospođa. Odjednom Mareju sinu pred očima.
Odgovor je bio tako jednostavan da mu je skoro promakao.
- Piće u koje je stavljen otrov bilo je stavljeno u Difrisovu sobu, i
neko ga je promenio. Svakako Tija Lucija! Nešto je sumnjala, pa je
zamenila njegov bokal s gospođinim.
Čarli se za trenutak zamisli, a onda klimnu glavom.
- Mislim da je tako. Ali kakve to veze ima s nestankom Benčlijeve?
- Zar ne vidite... ona je došla u kuću da čeka, možda da se skloni
od gomile. Na kraju krajeva, došli smo da posetimo da Suzu. Sluga ju
je pustio u ordinaciju Da Suza dugo nije dolazio, pa je ona pomislila
da malo pogleda okolo - sumnjala je na njega otpočetka. Našla je listić
s oznakom sadržine, i saznala je sve, kad je on iznenada naišao. Nije
mogao da je pusti... ne tada.
- Tja - reče Čarli polagano. - Moglo je tako da se desi. Slušajte,
čoveče... bolje se vratite i upoznajte s tim Aleksandera... - Odjednom
stade, zagledavši se kroz prozor. - Ej, čini mi se da nas traži neka
deputacija.
Grupa od jedno šest ljudi pela se uz stepenice trema s odlučnošću
koja je izgledala krajnje neprijatna.
 - Mislim da treba da iziđemo ovuda - reče Kalagan.
On pođe napred kroz hodnik, na sporedna vrata i preko dvorišta.
Kad su prešli preko zida i spustili se na drugu stranu, Marej začu
povike za njima i odjek trčećih koraka.
- Bolje da se razdvojimo - reče on. - Biće im teže.
- O kej, čoveče. Videćemo se kasnije na plantaži. Danas popodne ću
sigurno biti tamo.
On krete jednim putem, a Robert drugim. Prešavši preko nekog
zemljišta s osušenom kukuruzovinom, krete peščanom stazom
zaraslom u travu koja je nekoliko puta vijugala, i onda, neočekivano
stiže do slepog kraja puta s visokom ogradom. Marej preskoči ogradu
od kolja i nađe se u jednom dvorištu punom kokoški koje su
kokodakale. Jedan petao stade besno da kokodače, pa neka starica
iziđe iz kokošarnika s praznim loncem za kukuruz u ruci.
- Izvinite, gospođo - reče Marej dok je prolazio pored nje prema
dvorišnim vratima. Umesto odgovora ona zavitla na njega gvozdeni
lanac. On se saže i iziđe napolje, našavši se u uskoj prljavoj ulici.
Lutao je kroz lavirint mračnih uličica, s dubokim olucima zapušenim
đubretom, i onda se iznenada nađe na Velikom trgu. Tu se gomila
sveta već bila skupila i polako se komešala. Nije bilo teško izgubiti se
u toj gomili, i kad je bio siguran da se je otarasio svakog eventualnog
gonjenja, Marej krete da pređe preko trga prema uskom prolazu koji je
vodio u pristanište.
Mislio je, očajnički, samo na Meri. Kalagan mu je predložio da se
vati u Veliki Limb i da obavesti Difrisa o njihovom otkriću. Ali sada je
bio ubeđen da je Aleksander bio dobro obavešten o doktoru Karibu i
njegovim poslovima. Osim toga, sada je toliko bio zaokupljen
predstojećom pobunom da ne bi imao ni vremena ni mogućnosti da
pomogne u traganju za Meri. Ne, pomisli Marej, nepotrebno je traćiti i
dalje dragocene časove. On mora da preduzme akciju sada... odmah. A
znao je šta mora da čini. Iz dubine njegove podsvesti bila se pojavila
ona napuštena kuća, stara Tvrđava Slobode, za koju mu je Natali rekla
da pripada ili da je nekada pripadala da Suzi. I sada, naglo je iskrsla
pred njim, manje s osećanjem ubeđenja, a više s nekom očajničkom
nadom. Ako je Meri bila u rukama da Suze, gde bi je ovaj bolje sakrio?
Na kraju krajeva, Robert je imao motorni čamac, i za manje od jednog
sata mogao je da stigne do Rta Niske zemlje.
U međuvremenu, Robert se bio probio do keja, gde mu je bio
privezan motorni čamac. U blizini nije bilo nikoga, prizemne fabričke
zgrade i skladište bili su pusti. Ali kada je žurno izbio iz osenčene
pošljunčane ulice na suncem obasjano pristanište, odjednom stade.
Tamo, na keju, nije video ništa... ništa osim pene i morskog rastinja
koje je plivalo po zejtinjavoj vodi. Motorni čamac bio je nestao.
Dok je stajao trepćući kao neka budala na toj bleštavoj svetlosti,
neka senka se odjednom pojavi na belom kamenu keja pred njim.
Marej je znao da je neko izišao iz prizemne kuće iza njegovih leđa ali,
dok se naglo okretao, nešto ga tresnu po glavi, i on se onesvestio.
 XVII

Bilo je kasno popodne kad je Marej došao k sebi. Prvi znak

svesnosti bilo je besomučno udaranje kiše po limenom krovu.
Pogledavši unaokolo Robert opazi da su ga dovukli u onu napuštenu
baraku za pakovanje iz koje se bio pomolio njegov prijatelj u vidu
senke, i položili ga, s prilično pažnje, na gomilu vreća od jute. Opipavši
glavu natenane, otkri čvorugu na temenu u veličini kokošijeg jajeta.
Bila je to samo podlivena krv - ma ko da je to učinio, učinio je to
stručno, i to bez namere da ga zauvek onesposobi. Onda kad se
uspravio u sedeći stav, otkri na sebi zakačenu ceduljicu. Jedna hartija
je bila provučena kroz kopču na njegovom pojasu. On otkopča pojas i,
usprkos mraku u zgradi, nekako pročita tu kratku ali učtivu poruku.

»Savetuje vam se najozbiljnije da se manete onoga što vas se

ne tiče, inače će vam se, bez svake sumnje, dogoditi nešto vrlo
neprijatno.«

Marej je nekoliko minuta sedeo gužvajući ceduljicu u ruci, ispunjen

gorkim osećanjem sopstvene nemoći. Kakav je bio glupak kad je
mogao da izgubi motorni čamac, a onda dozvolio da ga obore. Samo
je izgubio još nekoliko časova, a ništa nije učinio. Besan na samog
sebe, dršćući ustade i iziđe napolje. Sada je nebo bilo potpuno
naoblačeno, bio se digao jak vetar i kiša je pljuštala. Ali vlažna, slana
svežina vetra povrati ga. Posle nekoliko dubokih udaha, uopšte se nije
loše osećao i, zaklonivši rukom oči, pokuša da se snađe gde je Rt Niske
zemlje. Sa mesta gde je stajao, na južnoj strani pristaništa, izgledalo je
savršeno izvodIjivo da stigne do rta pešice, jednostavno idući uz obalu.
Samo se jedan mali jezičak prečio na putu, ali ga je sigurno mogao
preći. To je značilo prilično pešačenje, ali on odluči da to učini, i tako
bez daljeg odlaganja okrenu lice vetru i pođe najbržim tempom kojim
je mogao da ide.
Iz početka je hodanje bilo prilično lako - pošto je napustio
pristanište i ostavio za sobom paklenu larmu koja je sada dopirala iz
grada, kolski put je vodio pored obale i pored porazbacanih koliba s
krovom od palmovog lišća s jedne strane, dok je na drugoj bilo
privezano nekoliko ribarskih čamaca. Jedan pogled na te talase koji
su udarali po zalivu i razbijali se o greben ubedi Roberta da čamcem
ne bi mogao ni da pređe taj put, a kamoli da se iskrca na rtu. Oluja je
najzad bila počela, vetar je ovde bio tako jak, dok je zviždao kroz nisko
grmlje u iznenadnim žestokim naletima, da je bilo teško koračati.
Posle nekoliko milja put je izbio na ivicu malog peščanog zatona.
Pesak, natopljen kišom, bio je čvrst i povezan busenima morskog
rastinja. Ali na kraju zatona je prelazio u neravnu koralnu površinu s
puno dubokih rupa i zaraslom u ljigavo morsko rastinje. Trebalo mu je
mnogo vremena da pređe to teško mesto, i kad je svetlost, već slaba,
pokazivala znake da će još oslabiti, on poče da se pribojava da će ga
uhvatiti mrak. U tome je, međutim, bio stigao do rta i da bi uštedeo
vreme, okrenu se od mora da bi presekao rt.
Ali nije bio prevalio ni sto metara kad je požalio zbog te ideje. Rt je
bio zarastao u šiblje, bodljikavim, isprepletanim puzavicama, a na
nekim mestima potpuno neprohodan. U mraku koji se spuštao bilo je
nemoguće izbeći vijugave grane koje je vetar oborio, pune oštrih iglica
kao u kaktusa, a koje su ga šibale na svakom koraku. Ali sada više
nije mogao da se okrene i vrati. Najzad, na svoje veliko olakšanje,
otarasi se šiblja i izbi na nisku ravnu savanu, kao neko udubljenje,
zaraslo u veoma sočnu i gustu travu, skoro potpuno zaklonjeno od
talasa. Robert je blagosiljao tu meku površinu i u svojoj želji da što
brže ide ubrza korak, skoro je trčao. Zaboravio je šta mu je Natali
govorila o Crnoj reci. Sledećeg trenutka oseti kako zemlja propada pod
njim, i on se nađe do pojasa u njoj.
Bila je to manje reka nego močvara, široka površina uljastog blata,
sa prljavim kanalima vode, kroz koje se umrtvljeni tok polagano slivao
u more. Mada je mogao da se dovuče natrag do savane, hladan bes ga
potera napred. Probijao se je kroz prljavštinu, malo plivao, ponovo se
probijao. Jednom, dvaput, zarobljen u blato koje ga je uvlačilo u sebe
bio je uhvaćen, i nije mogao da makne nogama, ali mu je nekako
polazilo za rukom da se oslobodi. Kad je stigao na drugu obalu, bio je
gotov. Obala je bila visoka i strma, bez ikakvog oslonca za nogu, a i
prekrivena gljivama koje bi se iščupale kad bi se uhvatio za njih.
Dvaput se uhvatio za granu jednog drveta koje se nadnosilo nad vodu
i pokušao da se izvuče. Suva grana bi se polomila, zasipajući ga žutim
prahom i spuštajući ga još dublje u mulj. Drveće je bilo isto tako trulo
kao i močvara, trupovi drveća obrasli lišajem i vlaknastom
mahovinom. Robert se uplaši da se uopšte neće izvući. Onda ugleda
jednu lozu, puzavicu, čvrstu i debelu. On se uhvati za nju i polako, s
mukom, izvuče se.
Neko vreme ležao je potpuno mokar i sav blatnjav, dašćući i
psujući sebe bogatim rečnikom škotskih nizija, koji nije za knjigu. Šta
radi on tu, u ovom stanju, na tom prokletom ostrvu? On nije bio
stvoren da izigrava junaka. Ugledao je sebe, mirnog i pribranog, u
besprekornom belom odelu, kako hoda po operacionoj sali s
Kalingtonom u Metodističkoj bolnici. Tamo mu je bilo mesto, i on
viknu glasno kao u nekoj vrtoglavici, dok je ležao na ivici te prljave
močvare.
Onda, odjednom, pomisli na Meri i sve njegovo samosažaljenje se
izgubi. Skočivši, stade i pokida pune ruke lišća sa obližnje palme,
posluživši se krutim lišćem kako je umeo da se očisti. Nije znao gde se
nalazi, a pošto je sada nebo bilo potpuno mračno, bio je potpuno
izgubio osećanje pravca. Ali s leve strane čuo je udaranje velikih
talasa i njihovo povlačenje na šljunku. Pošavši u tom pravcu, on dođe
do jedne jasno ocrtane staze, koja je vodila kroz suvi čisti teren, bez
šipražja i s patuljastim pinijama zasađenim na rastojanju.
Ta staza je bila bezgranično duga, vijugala je između zakržljalog
drveća, preko tepiha od njihovih iglica koje su pucketale pod njegovim
nogama. Mislio je da joj nikad neće biti kraja, ali ga ona tada
odjednom dovede na čistinu i on pred sobom ugleda kuću na obali,
staru kamenu Tvrđavu slobode. Stajala je mračna i osamljena, među
borovima, očigledno nenastanjena, tiha kao kuća mrtvih. Ali Marej,
trgnuvši se, odjednom ugleda bledu svetlost kako se probija kroz
prozore zatvorene kapcima.
Robert trenutak postoja zapanjen, zatim oprezno pođe prema
zadnjem delu kuće. Svetlost je dopirala iz prizemlja i on, približivši se
zidu, prisloni oko na pukotinu na kapku. Onda mu zastade dah. Visoki
Karib, koji ga je, Robert to oseti nagonski, oborio na keju, nalazio se u
prostoriji. Ova je ličila na kuhinju, jer je čovek bio nagnut nad vatrom
i mešao je lonac s pasuljem. Marej ga je posmatrao nekoliko minuta
kako vadi pasulj koji se pušio u jednu zdelu i kako je, pošto je odsekao
nešto hleba, seo za sto da večera. Onda odpuza do prednjeg dela kuće
i pokuša da otvori vrata. Bila su zatvorena rezom - a što je bilo još
gore, svi prozori, duboko uvučeni u debelim zidovima, bili su jako
zaštićeni, ne šipkama, već debelom gvozdenom rešetkom. Ali kad je
pošao do zadnjeg dela, u udubljenju u zidu koje je stvarao jedan ugao
stare tvrđave, pronađe zadnja vrata, uzana, skoro samo četvrtast
otvor, koja popustiše kad ih je gurnuo. Od lakoće s kojom je otvorio ta
vrata Robert se u trenutku trže, ali nije mogao da se povuče. On se
ušunja i nađe se u dugačkom podrumu koji kao da se pružao celom
širinom kuće. Unutra je bila pomrčina kao testo, a neki otužno sladak
miris mešao se s nečim aromatičnim kao da je neko palio tamjan.
Smrtno uplašen, ali idući dalje pored zidova, Robert dođe do stepenica
koje ga dovedoše u uzan hodnik. Odatle, zahvaljujući tračku svetlosti
koji je dopirao iz kuhinje, on pođe zavojitim kamenim stepenicama na
gornji sprat. Mada je znao da je onaj čovek zauzet večerom, išao je
oprezno - stupajući polako po stepenicama. Na vrhu stepeništa bilo je
još mračnije. Nije imao šibice i morao je da pipa kao slepac. Koliko je
mogao da razabere, bile su tu tri sobe, odnosno, on bar napipa ploče
triju posebnih vrata. Dvoja od njih se lako otvoriše, treća su bila
zaključana.
Marej stade, a taj trenutak mu se činio beskrajan, kao čitava
večnost čekanja u mraku, ispred zaključanih vrata, gušeći se od
neizvesnosti, jedva se usuđujući da diše. Onda podiže ruku i tiho
zakuca na vrata.
 - Meri, - prošaputa - jeste li tu?
Potpuna tišina, zatim šušanj kao da se neko miče. Onda začu brz
tih isprekidan jecaj:
- Roberte... to ste vi?
Mareja preplavi talas osećanja, tako prevelik i jak, da mu se učini
da će uništiti čitavu njegovu ličnost. Bila je tu i prvi put - i baš to ga je
besmisleno skoro savladalo - nazvala imenom. Zaboravi kako se
užasno plaši.
- Jeste li dobro? - Govorio je tiho, dok mu je srce kucalo kao ludo,
pritisnuvši obraz na vrata.
- Da - prošaputa ona. - Ali hvala bogu što ste došli.
- Ne brinite više. Izvešću vas odatle.
- Ali kako? - Njen prigušen glas dopre do njega. - Zaključana sam.
- Kod koga je ključ?
- Juče je bio kod Kastra. Danas kod onog drugog.
On čvrsto pritisnu kvaku na vratima, pokušavajući da ih silom
otvori, ali bez uspeha. Onda, pažljivo, prisloni rame na gornju ploču na
vratima. I dalje su čvrsto držala. On pokuša ponovo, još uvek oprezno,
ali s malo više snage, kad se odjednom njegove cipele, pune gliba iz
močvare, okliznuše na izglačanom podu, noge mu odleteše ispod njega
i on se opruži uz tresak koji uzdrma daske na stepeništu. Onda se sve
brzo odigravalo. Odozdo, iz kuhinje, čulo se kako stolica škripi
povlačeći se unazad, posle toga tišina, zatim bosonogi koraci po
kamenu kuhinje. Onda Marej začu Kariba kako se penje uz stepenice.
Povukavši se Robert stade da čeka. Njegove oči, naviknute na mrak,
ugledaše jasno čoveka kad je stigao na kraj stepenica. On pažljivo
odabra mesto odmah ispod vilice i tresnu ga iz sve snage. Kad je pao
onesvešćen, Robert pomisli: »Sad smo kvit za ono što si mi dao na
keju.«.
Ključ, koji je bio spremio, Karib je stezao u ruci. Marej ga zgrabi,
otvori vrata i uhvati Meri.
- Oh, Roberte ... Roberte ... - reče ona jecajući.
 - Brzo - reče on. - Bežimo iz ovog prokletog zatvora.
Držeći je dalje za ruku vukao ju je niz stepenice. Iza njih čuo je
Kariba kako počinje da se miče. Sada su bili u hodniku. Tu je bilo
mračnije nego gore, i u brzini i grozničavoj žurbi Robert izgubi pravac.
Nije mogao da pronađe stepenice koje su vodile u podrum. Odjednom,
dok je pipao pored zida, ču iznad njih glasove i ljude kako se
približuju. Oh, bože, pomisli on, tamo ih još ima. Okrenuvši se
očajnički prema prednjim vratima poče da pipa šipke. Povuče jednu,
ali bilo ih je još, gore. Sada Karib viknu odozgo, a odozdo se začuše
usklici u znak odgovora. Dolazili su podrumskim stepenicama.
Svemoćni bože, zar nikad neće naći šipku? Najzad, našao ju je i vrata
se širom otvoriše u hladnu svežinu noći. U istom trenutku neko ga
zgrabi pozadi.
- Trči, Meri, trči - viknu on, gurnuvši je napred. Boreći se da se
oslobodi, on ispruži jednu nogu da prepreči prolaz da bi ona pobegla u
zaštitnički mrak noći. Onda se okrenu i zamahnu, pokušavajući da se
iščupa. Malo ih je zadržao, dovoljno da joj pruži mogućnost da
pobegne. Ali njegova pustolovina u močvari uništila je svu njegovu
otpornost, a bila su tri ili četiri napadača. Udarao je jakim udarcima,
ali je izgledalo da ih nije povredio. Bilo je kao da udara po gumi. Neke
luke su se pružale iz mraka nevidljive, neka tela su ga pritiskala, a
onda ga neko uhvati za gušu i poče da ga davi. Nije mogao da se
oslobodi tog stiska. Osećao je šištanje vrelog daha na svom obrazu
dok su mu desnu ruku savijali unazad. I baš kad je čuo kost kako
krcka i kad ga je obuzela smrtna slabost, on pade u blagoslovenu
nesvest.
 XVIII

Kad je Marej došao k svesti, bio je sklupčan negde u mraku, kao

poluprazna vreća krompira. Zaista se osećao kao mrtav. Grlo mu je
bilo tako natečeno da nije mogao da guta, izgledalo je kao da je
odjednom dobio dvostruku gušu, a iz nekog razloga koji najpre nije
razumeo, osećao je užasan bol u ramenu. Onda se seti. Oprezno
pokuša da se digne na desnu ruku i odmah mu bi jasno da mu je kost
slomljena. Nabijena fraktura glavice mišićne kosti pomisli on, skoro se
ponovo onesvestivši. Odjednom začu kako neko tiho pored njega plače.
Bila je to Meri.
- Oh, bože - zajeca on. - Zašto niste pobegli?
- Ne ... ne.
- Niste pobegli... u šumu?
Ona ne odgovori, zatim drhtavim glasom reče:
- Nisam mogla da vas ostavim. Nisam mogla.
Nastade ćutanje. Želeo je da joj nešto više kaže, ali nije mogao da
nađe reči, jer mu mozak još nije radio. Osim toga, kad je neke stvari
povezao, toliko se je razbesneo na samog sebe da nije mogao da
govori. Ušao je u kuću, da, ali nije mogao iz nje da iziđe. Bože, kakav
je on jedan nekoristan idiot... sve, sve je radio naopako. Kad je, u
očajanju, ponovo pokušao da se digne, Meri prestade da plače i reče u
jecaju:
- Oh, Roberte, pazite ... kako ste sada?
- Ne baš u najboljem stanju. Ali sam više-manje nepovređen. Koliko
sam bio onesvešćen?
- Oko jedan sat. Oh, bože, mora da ste užasno povređeni.
 - Gde ste? - zapita on. Nije ništa video.
- Tu ... blizu vas. - Ona ispruži ruku, i on oseti kako mu dodirnu
čelo i kako ga miluje. Onda primeti da mu glava leži na njenom krilu.
Bilo je meko i toplo. Nije želeo da se makne ... nikad.
- Jeste li zavezani? - reče on malo posle.
- Ne... ne. Nije potrebno, možete biti sigurni. Odavde ... niko ne
može da iziđe.
- Pustite me nekoliko minuta - reče on - pa ćemo malo pričati.
Pošto se malo odmorio okrenu se prema njoj. Mislio je da bi bilo
najbolje da počnu iz početka.
- Kažite mi kako ste stigli ovamo?
Ona poče da mu objašnjava tihim glasom, tu sasvim uz njega. Nije
bilo tačno onako kako je on zamišljao, ali dosta približno, tako da je
bilo svejedno. Dok je stajala i čekala ga na stepenicama da Suzine
kuće, sluga je otvorio vrata i dao joj znak da uđe. Ona u tom nije
videla nikakvo zlo, ali kad su se vrata za njom zatvorila, videla je da je
napravila grešku. Da Suza je bio tamo, okrenut prema njoj, u
predsoblju.
- To ste vi - rekao je - zamenili bocu.
- Najpre nisam znala šta hoće da kaže - nastavi Meri. - Onda je
rekao: »Samo ste vi to mogli učiniti. Uzeli ste bocu iz Difrisove sobe i
stavili je u gospođinu sobu.«.
- Odjednom sam shvatila šta misli. »Ne, nisam« viknula sam mu,
»Tako nešto ne bih mogla učiniti.«.
»Ne lažite me«, rekao je on. »Znam da ste to vi. I za to morate
platiti«.
Ona prestade da priča. Nastade ćutanje.
- I tako su vas doveli ovamo - reče Robert.
- Da. Ali tek danas popodne. Čula sam vas kad ste prišli vratima...
ali onaj čovek stavio mi je krpu na usta ...
Marej zastenja.
 - O, bože - reče on - šta li mislite o meni? Hteo sam da vas nađem,
da vas odavde izvučem, a jedino sam sve pogoršao.
Kratka tišina, a onda skoro šapatom:
- Srećna sam ... što ste želeli da me nađete.
Nekako, nekim nagonom, njihove se ruke nađoše u mraku. Sedeli
su tu dugo, ne govoreći, isprepletenih prstiju. Uprkos bola, to mu je
pružalo osećanje slasti kakvu nikad pre nije osetio.
Iznenada odjeknuše neki glasovi koji su dopirali odozdo, praćeni
teškim koracima i treskom vrata, i to ga prenu. I dok je napregnuo uši
da čuje, Meri reče:
- Još su tu.
- Ko?
- Ljudi... došli su sinoć ... kao na neki sastanak. Nisam htela da
gledam.
- Jeste li mogli da vidite? - upita on iznenađen.
- Da - odgovori ona. - Nešto je strugalo pored zida ... ali... nisam
mogla da to podnesem.
Dok je to izgovorila, mrak u sobi je postao malo slabiji, od slabog
osvetljenja, koje se probijalo kroz jedan od unutrašnjih zidova, a u isto
vreme buka ljudi koji su se dole škupili odjednom je postala
razgovetna. Šumovi neke aktivnosti, zatim tišina, pa miris zapaljene
gume ispuniše sobu. Kad je Robert ugledao kako se dim kovrdža u
plavičastim kolutovima kroz trak svetlosti, odluči da preduzme put
preko poda, i sa malo napora nekako dopuza do otvora na zidu.
Bio je to kos otvor, oko pet centimetara širok, kroz čvrst zid debeo
najmanje deset centimetara. Iskrenuvši vrat uspelo mu je da podesi
pogled kroz tu šupljinu. Najpre ugleda crvenu svetlost koja je dopirala
sa mangala koji se crveneo u mraku. Ispred mangala nalazio se sto
prekriven komadom prljavog belog platna. Kad je počeo bolje da
nazire, soba i ljudi u sobi počeše da se uobličuju. Sto je bio oltar sa
stepenicama ispred njega i zavesom od crvene tkanine pozadi. Nasred
zavese, nameštenoj na drvenoj dasci, nalazila se kozja glava sa
rogovima. Dve kamene klupe stajale su duž dugačke sobe ukrašene
zastavama a na njima je ćutke sedelo dvadesetak muškaraca,
uglavnom mladih, svi s veoma izrazitim karipskim crtama lica. Bila je
to gadna gomila, gruba i opasna. Lica osvetljena žarom sa mangala, i
izgrižena kiselinom bila su crvenkastosmeđa. Sa svake strane stola po
jedan čovek je držao metalnu šipku, i dok je Marej posmatrao, udarali
su njima, zvukom koji je odzvanjao, po kamenom podu. To je bio znak
za visokog i snažno građenog Kariba da uđe, ispršen. Bio je go do
pojasa, i držao je uspravno mač. Dok je zastao na donjoj stepenici
ostali ga mrmljajući pozdraviše.
Sada ponovo zalupaše šipkama i, posle kraće pauze, pojavi se da
Suza. Robertu se okrenu stomak kad ga je ugledao. Imao je na sebi
crveni somotski ogrtač s ritualnim, mističnim šarama od isprepletenih
krugova, izvezen na leđima belom bojom. Ostali ućutkaše u znak
poštovanja dok je prolazio. On se najpre pokloni pred oltarom, a zatim
se okrenu prema njima. Na njegovom licu, koje se jedva videlo, bio je
tvrd nepokolebljiv izraz užasnog autoriteta.
On progovori, najpre mutnim glasom, zatim sve glasnijim strasnim
tonovima. Ubeđuje ih, pomisli Robert ... on je Oslobodilac, Sveti
Iscelitelj, a ovo su njegovi odabranici. Dok je on dalje govorio, ljudi
počeše da mu odgovaraju, izvikujući kao neku liturgiju, koja je sada
izgledala kao deo uobičajenog rituala. Njihovo sve veće uzbuđenje
prenosilo se na da Suzu, čije su oči blistale od zanosa koji nije bio
daleko od ludila.
On odjednom završi. Pljesnu rukama. Karib koji je nosio mač položi
ga na oltar, zatim pored njega postavi dva tanjira, jedan s nekim
pepelom, a drugi s nekom beličastom materijom koja je ličila na
brašno. Povlačeći se, on baci na mangal pregršt balsama. Dok je
balsam goreo i dimio se u polumraku, gluvonemi Kastro pođe napred,
dohvati jedan kameni sud i poprska vodu po podu, dok su ostali
jednolično pevali, a šipke sve glasnije udarale. Onda ponovo zavlada
tišina. Da Suza uze mač. Idući oko odaje pokazujući ga svima redom, a
onda priđe oltaru i skide ogrtač, ispod koga je imao belu košulju
opasanu crvenim pojasem. Odjednom Robert primeti da je prvi Karib
položio jednu mladu kozu - čisto belo jare - dok je pored njega stajao
jedan član grupe držeći duboku drvenu zdelu sa širokim obodom. I
onda, zamahnuvši mačem oko glave, da Suza stade jednolično da
govori neke reči, na koje su ostali divljački vikali odgovor. Dok je dalje
govorio telo mu je drhtalo, oči kolutale, mahao je mačem kao u nekom
zanosu koji je bio zastrašujući i skaredan. Bacili su još gume na
mangalo, i Robertu se smuči od njenog mirisa. Video je šta će se desiti,
i to nije mogao da podnese. Bolno skide kaput i zapuši njime rupu.
Time je zatvorio pogled i ugušio zvuk koji je dopirao odozdo. Onda
otpuza natrag do Meri. Plašio se, ali uglavnom za nju. Uspeo je da joj
napipa ruku - kako je bila mala i hladna.
Kakav je to čovek, upita se Robert, taj da Suza? S jedne strane
human, inteligentan, vešt lekar, a s druge strane nemilosrdni
primitivac, spreman da ubije hladnokrvno bez i najmanje obzira? Da li
je zaista verovao u taj odvratan praznoverni marifetluk koji se
odigravao tamo dole, ili je to iskorišćavao samo za svoje planove.
Marej nije znao. Jedno je bilo sigurno. Bio je odlučan, rešen i neće se
zaustaviti nigde da bi zauzeo ovo ostrvo. Ma sa koje strane da je
Robert to posmatrao, izgledi za Meri i za njega bili su daleko od lepog.
Buka je dole postepeno zamirala, i posle kraćeg prekida začuše se
šumovi koji su označavali odlazak Kariba. Tada, nalik na slatki dah
stvarnosti posle užasnog košmara, ništa se više nije čulo već samo čist
šum vetra među borovima i tiho udaranje talasa o obalu. Robert se
upita koliko li je sati... oko devet, pomisli, ali nije bio siguran. Da li će
ih ostaviti same, bar prekonoć! Da je samo imao svetlosti u tom
očajnom mraku. Meri je tako dugo ćutala da je pomislio da je sigurno
zaspala od iscrpenosti. Taman se pripremio da se ispruži i olakša bol
u ramenu kad se vrata odjednom otvoriše i da Suza uđe u sobu.
Bio je skinuo svoju odoru i sada je imao na sebi kao neku podužu
bluzu, gumene čizme, meki cm šešir, belu traku oko ruke i redenik oko
pojasa s pištoljem. Iza njega, sa svetiljkom u ruci, bio je Kastro. Čitav
jedan minut da Suza je posmatrao Mareja običnim glasom, mirnim,
hladnim, učtivim, potpuno bez srdžbe, reče:
- Znači, uprkos mojoj opomeni, došli ste da se pridružite svojoj
prijateljici?
- Da - reče Robert. - Svratio sam na nekoliko sati.
 - Žao mi je što ste se kanda pri tome ozledili.
- Ne mislite o tome. Ostaću živ.
- Pitam se. - Da Suza zastade, pa nastavi kao da glasno razmišlja: -
Obadvoje ste mi stvorili ozbiljne neprilike. Ne, ne, nemojte to poricati,
to je činjenica. I ako se nešto rđavo desi, žalim što ću morati da vas
smatram za odgovorne.
Robert je shvatio šta lekar misli. On brzo reče:
- Nikad se iz svega ovoga nećete izvući. Difris zna da sam došao
ovamo. Doći će i naći će nas.
Da Suza odmahnu glavom polagano, skoro sažaljivo.
- Upravo sam došao iz Velikog Limba. Oni ne znaju gde ste.
Smatraju da ste otišli do Severne obale. Ni za trenutak nisu pomislili
na ovo mesto... smatraju da je zatvoreno ... ruševina.
Iz njegovog glasa, odmerenog i bez osećanja, Marej je znao da ne
laže. Srce mu klonu. Nije umeo da nađe odgovor.
Ponovo nastade ćutanje, a onda, napravivši nekoliko koraka
Karibda Suza se ispravi u svoj svojoj visini.
- Sutra, u zoru, počinje veliki čin oslobođenja. Verujem da će radi
vašeg spasa biti veličanstveno uspešan.
Pokloni se, okrenu i izgubi. Kad su vrata tresnula i ključ se u bravi
okrenuo i kad su se ponovo našli u mraku, Marej začu Meri kako tiho
plače.
- Nemojte dozvoliti da vas uplaši - procedi on kroz zube. - On je lud
... lud ...
- Oh, Roberte ... najdraži moj Roberte ...
Sledećeg trenutka nađoše se jedno drugom u zagrljaju.
- Meri, draga Meri. - Nije mogao da izusti više ni reči. Ni ona nije
govorila, već ga je čvrsto zagrlila, tako jako da su joj se tople suze
slivale niz njegove obraze.
 XIX

Noć je prolazila polako s nekim gorko slatkim ukusom. Ma kako

mračni bili njihovi izgledi, bili su bar zajedno, a to je bilo nešto, u
stvari, sada je značilo sve. S vremena na vreme Meri bi utonula u
isprekidan san, ali Marej, čekajući da se mrak digne, nije mogao da se
odmori. Kad su prvi sunčani zraci počeli da se probijaju, on ustade i
uze da se osvrće unaokolo. Zidovi su bili od grubog kamena i, prema
debljini malog prozora sa rešetkama, izgledalo je da su debeli
najmanje 100 do 120 centimetara. Pod i tavanica su bili sazidani od
cementa sa školjkama, dok su vrata, na koja je najviše pažnje obratio,
bila od tvrdog tikovog drveta, obložena mesingom. Kad je završio
pregled, okrenu se Meri. Ona ga je pratila pogledom.
- Malčice nas prati maler. - Silom se osmehnu. - Izgleda da je ovo
bila puškarnica tvrđave ... možda su ovde držali puščani prah ... ova
mala rupica je zapravo za ventilaciju, ali bi i miš jedva mogao da se
tuda provuče.
Pokušao je prilično slabo da od toga napravi šalu, no jasno je
video da bi trebalo da ih izbiju dinamitom.
Meri ga je gledala jasnim, upitnim pogledom kroz koji je blistao
njen živi mladi duh.
- Šta je s tvojim ramenom? - upita ona.
- Prošle noći sam se malo udario.
- Roberte dragi... daj da vidim.
Još uvek je bio bez kaputa, i ona mu nežno, čudnim, plašljivim
dodirom stavi ruku ispod košulje. Rame, sada jako natečeno, luđački je
kljucalo, ali je bilo prijatno osećati njene hladne prste na vreloj koži.
- Roberte - reče ona tihim glasom. - Slomljeno je.
 - Zbilja? - reče on jedva se osmehnuvši.
Ona ga čudno pogleda i skinuvši svileni šal koji je nosila, uze da
mu nežno ali stručno zavije ruku čvrsto uz bedro, tako da je bila
nepokretna u udobnom položaju. Dobro je obavila posao, i Marej se
oseti bolje.
- Kako se sada osećaš? - upita ona zabrinuto.
On je zagrli levom rukom oko struka i poljubi je.
- Evo kako se osećam. Sada bi nam bio potreban samo doručak.
Šta ćemo uzeti? Kafu, pržen hleb i kajganu s malo pržene šunke pored
toga.
Ona se bledo osmehnu.
- Juče sam dobila vode i pasulja.
- Kada?
- Ujutro ... otprilike u ovo doba.
- Ko je doneo?
- Kastro... on je ovde prekodana, a onaj drugi noću. - Ona zastade. -
Zapravo izgleda da mu je žao što ništa bolje nema da mi pruži.
- Kastro! - uzviknu Robert. - Gluvonemi!
Ona polako klimnu glavom.
- Izgleda neverovatno, on izgleda tako surov, s onim njegovim
jadnim licem s ožiljcima... ali mi se nekako čini da je drukčiji od
ostalih ... nekako je propao, ali je bolji tip. Da Suza tako loše s njim
postupa. Videla sam to onoga dana kad su me doveli ovamo.
- Pa, reče Robert - ako se pojavi, pokušaćemo da dobijemo slanine i
jaja.
Ali taj pokušaj da budu veseli nije ubedio ni jedno ni drugo, i Marej
sa sve više očajanja poče da hoda po sobi. Desetak puta uzalud je
probao ukrštene rešetke na prozoru i udarao po teškim pločama vrata.
Sve priče o bekstvima koje je ikad pročitao, s utančine izrađenim i
neočekivanim majstorijama, izgledale su mu potpuno lažne i
nekorisne. Nije imao ni turpiju ni kalauz, ni nož, pa čak ni kutiju
šibica da rastera taj noćni mrak. Nije bio dovoljno jak da ni sa dve
ruke pobedi tamničare. A sada je imao samo jednu. Svakako da nije
bio stvoren da igra hrabrog i neustrašivog junaka.
Pa ipak još dok su ga mučile te gorke misli, Merine opaske o
Kastru stalno su mu se vrtele po glavi. Odjednom mu sinu jedna ideja,
luda i neverovatna. Gluvonemi se toliko bojao svoga gospodara da ga
nikad ništa na svetu ne bi moglo navesti da ih oslobodi, no zar ga ne
bi mogli podmititi da im posredno pomogne ako bi to mogao da učini
ne izlažući sebe nikakvoj opasnosti? To je bila verovatnoća, Robert je
znao, koja je mogla da ima samo najmanje izgleda na uspeh, ali u
ovoj nezgodnoj situaciji pokušao bi sve. Podigavši kaput s poda brzo
pregleda džepove i uzdahnuvši s olakšanjem, nađe izrezani kamen koji
mu je dala Tija Lucija. Onda iz drugog džepa izvadi olovku i stari blok
za recepte. Na njemu napisa poruku, rekavši gde su i zamoli za hitnu
pomoć. Presavi hartiju i na drugoj strani velikim slovima napisa dve
reči: Veliki Limb. Onda sede da čeka.
Kastro dugo nije dolazio, tako dugo da se Marej uplaši da neće ni
doći. Pokušavao je da uveri sebe da je još rano - zora je tek bila
svanula - no minuti su prolazili s nepodnošljivom sporošću. Onda, kad
je skoro izgubio nadu, začu kako se neko penje uz stepenice, vrata se
otključaše, i Kastro se pojavi s belom trakom oslobođenja i - kao i dr
da Suza prošle noći - s nekim starim redenikom oko pojasa. On
zaključa vrata za sobom, stavi na pod zemljanu zdelu vode i zdelu
pasulja i pirinča i tvrdi hleb, a onda stade da ih gleda. Nešto u
njegovom pogledu, dok ih je posmatrao, je pokazivalo da on ne želi
nikakvu prisnost, uveri Mareja da nije prema njima rđavo raspoložen.
On ustade i stade tik uz prozor. U levoj ruci držao je izrezan
kamen, i sada ga pokaza, pruživši ga prema Karibu pozivajući ovoga
pokretom ruke.
Dejstvo je bilo zaprepašćujuće - Kastro polagano priđe, i pogleda
dobro mali plavi kamen s izrazom opčinjenosti i neverice. Ako bi
pokušao da ga zgrabi, Marej je nameravao da baci kamen kroz prozor,
ali on to nije učinio - jasno je bilo da mu je poznato sve o čaroliji, da
amajlija nema vrednosti ako je ukradena i da se mora primiti kao
poklon, I tada, kad je nastavio da ga posmatra napeto i pohlepno, kao
što pas gleda kost, Marej stavi napisanu hartiju pored kamena.
Kastro je potpuno shvatio i priđe bliže, ali kad je ugledao reči
Veliki Limb on se povuče, odlučno odmahujući glavom. Robert vide da
Kastro, mada je došao u iskušenje, neće otići Difrisu, pa brzo promeni
adresu, i umesto toga naštampa Kalagan, Hotel Fonseka. Kastro je to
gledao sa promenjenim izrazom lica, odmeravajući razne mogućnosti,
očigledno se plašeći da Suze, no očajnički željan da dobije kamen.
Najzad odluči. Uze i kamen i hartiju, ne zgrabivši već polako, a onda
pogleda Mareja u oči, klimnu glavom, okrenu se i iziđe. Vrata se iza
njega zatvoriše.
Čim je otišao, u daljini iz pravca Ren Mari, poče pucnjava. Najpre
je bila snažna, čitavi rafali puščanih pucnjeva, isprekidani štektanjem
mašinskih pušaka. Onda nastade prekid od nekoliko minuta, a onda
poče razasuta pucnjava iz pušaka, koja je dopirala, izgledalo je, iz
raznih pravaca ostrva.
- Šala je počela - reče Robert gorko. - I pošto smo tako sigurni i
tako nam je ovde prijatno, možemo baš i da doručkujemo.
On prinese zdelu i bokal i sede pored Meri. Ona nije htela da jede,
ali je on natera da proguta malo pirinča, onda natopi tvrdu koru hleba
u vodu i natera je da to proguta. Bila je veoma bleda, s tamnim
senkama pod očima, a njen otpor je bio slab. Ni njegov baš nije bio
jači, ali, boreći se protiv očajanja koje ih je obuzelo, on je podiže i
uhvati pod ruku da prošetaju gore-dole po sobi. Bio je to bedan
pokušaj šetnje, no naterao je krv da prostruji i učinio je da joj se
obrazi malo zarumene. S vremena na vreme Marej bi zastao pored
prozora i vikao u pomoć, mada je znao da je na ovom usamljenom i
nenastanjenom mestu bilo malo prilike da bi ga čula neka dobra duša.
Kad su ponovo seli, on je natera da malo priča, pa je i to malo
pomoglo. Razgovarali su o Metodističkoj bolnici, Vermontu, Edinburgu,
Karingtonu, Maksiju, o svemu samo ne o nevolji u kojoj su se nalazili.
Ona je želela da čuje o njegovom početku rada u Škotskoj, i on je i o
tome pričao, opisujući lepotu Ist Lotijana i celoj onoj okolini kojom je
lutao dok je bio dečak.
Mada je buka borbe izgledala manja i dopirala do njih samo u
talasima, Marej je sve više i više bio svestan svoje nesposobnosti.
Napolju je bila akcija, a on je, zbog svoje gluposti, bio zatvoren ovde
kao neki pacov u klopci, i nije mogao da u toj akciji sudeluje. Tako mu
je zbog toga bilo krivo da više nije mogao da zadrži svoja osećanja već
poče da se optužuje tihim glasom zato što je došao sam ovamo na ovo
zaboravljeno mesto, za sve ono što je učinio i što je propustio da učini.
Ali Benčlijeva nije hteia da ga sluša. Stisnuvši mu čvrsto ruku, ona
prisloni lice na njegovo i pogleda ga pravo u oči.
- Bilo bi lepo da smo tamo napolju ... slobodni ... da se malo
borimo. Ali zar nismo hrabriji što ovde čekamo na ono... što će nam se
dogoditi?
Dan je prolazio, a onda kad je sunce počelo da zalazi i kad je bilo
kasno popodne, pucnjevi počeše da slabe. Slušali su napregnutih ušiju
kad su razmaci između pucnjeva postali duži, dok najzad nije
zavladala potpuna tišina. Potpuna tišina posle onoga isprekidanog,
praštavog, zavijajućeg jednoličnog glasa bila je užasno teška, puna
značenja za oboje. Ni jedno ni drugo dugo nisu progovorili. Onda
Robert reče:
- Izgleda da je gotovo... ovako ili onako.
- Da, - odjeknu njen glas a onda šapat: - Najdraži Roberte, volim te.
I tada, dok se mrak spuštao i noć brzo padala, on oseti kako mu se
koža zateže a nervi naprežu kao konopac. Sada je bilo teže pokazati
mirnoću i samosavlađivanje. Zajedno su sedeli ćuteći, okrenuti leđima
zidu, Meri sa glavom na njegovom ramenu. Uskoro su imali da
doznaju šta ih čeka.
 XX

Kratki sumrak prođe, i duboka tišina noći stade da se spušta. Bio je

skoro mrak kad Marej, s iznenadnim bolnim oživljavanjem svih
njegovih sposobnosti, začu glasove napolju. Odjednom mu srce zaigra
od divljačke nade u izbavljenje, ali kad je odjurio do prozora s
rešetkama i zagledao se u mrak, nada se brzo ugasila To su se Karibi
vraćali u svoju bazu. Dolazili su polako, jedan po jedan, zatim po
dvojica, silazeći u grupama bez reda dole u sobu, klonuli ali i umorni
ili mu se to samo činilo. On pokuša da kroz otvor za ventilaciju otkrije
njihov broj, ali podrum je i dalje bio neosvetljen pa je bilo nemoguće
da nazre nešto više od zamagljene slike pogurenih oblika od kojih su
neki ležali a neki sedeli oborivši glavu na skrštene ruke.
- Vratili su se - reče on tihim glasom, okrenuvši se Meri. - I rekao
bih da baš nisu zadovoljni.
- Šta to znači?
Dok je postavljala to pitanje, bledilo njenog lica, jedva vidljivo, reče
mu da ona zna odgovor Jedna laž pojavi mu se na usnama, ali nije
mogao da je izgovori. Osećao je da bi ona sada više volela da se suoči
s istinom.
- Ako imam pravo, - reče on polako - to znači da su potučeni što
neće poboljšali njihov stav pre ma nama.
Ona tužno odgovori.
- Ne postoji ništa što bi moglo to da promeni - i onda ponovi -
Ništa.
Sada se slaba svetlost probijala kroz otvor bili su zapalili dva
svećnjaka - pa ih je jasnije video. Od njih dvadeset koji su sačinjavali
prvobitnu grupu bilo je ostalo svega devet. Sedeli su raštrkani po
klupama, a stavu tužnog povlačenja i izgledali su užasno izmoreni Od
njihovog vođe nije bilo ni traga i s iznenadnom gorkom nadom Robert
se upita nije li možda ubijen u borbi. Ali ne, i ta poslednja nada je
nestala - dok je posmatrao i čekao, da Suza uđe na spoljašnja vrata.
On za trenutak zastade na pragu, a onda, ispravivši se, pođe do
podijuma. Odmah, ne sedajuči, obrati im se glasom koji je, mada
potpuno iscrpen, i dalje ostao strašan. Mada su Robertu reči bile
nerazumljive, bilo je, očigledno da je to neka opomena. Kad je završio,
nastade ćutanje, a onda jedan od starijih ljudi stupi i reče nešto što je
zvučalo kao pobijanje. Posle toga nastade oštra svađa, neki su bili na
strani da Suze a neki protiv. Ali na kraju počeše svi da potvrđuju. Da
Suza je još imao vlast nad njima - pobedio je. On podiže obe ruke
iznad glave, pokretom koji je izvrgavao ruglu čin blagoslova i
okrenuvši se polako, pođe prema unutrašnjim vratima i nestade.
- Meri, - reče Robert prilazeći joj. - Mislim da dolazi ovamo. Hajde
da ga dočekamo spremni i da se dobro branimo.
Čekali su celog dana, čekanje je bilo dugačko ali sledećih nekoliko
minuta izgledali su kao večnost. No brava najzad škljocnu, vrata se
širom otvoriše, i da Suza se pojavi na njima Dvojica ljudi, jedan sa
svetiljkom, stajala su na pragu iza njega. Pri treperavoj svetlosti
Robert mu je video lice. Bilo je ozbiljno i kameno, prljavo od dima i
prljavštine, a oko, nekako čudno i neljudski rašireno, govorilo je o
nepodnošljivom naporu. Dugo ih je gledao, a onda polako reče:
- Izgubili smo. - Posle njegove izjave nastade ćutanje, posle čega on
nastavi sa nekog neprirodnog odstojanja, kao da, mada fizički
prisutan, nije potpuno s njima. - Moji planovi za budućnost... za
oslobodenje ostrva - On prekide, i onda ponovo nastade ćutanje. -
Prilično je žalosno ne samo za mene, već i za vas.
U tišini koja je zavladala Robert začu svoj glas u bolnom naporu
da bude razuman.
- Ako je sve gotovo onda nema razloga da nas ovde držite.
- Vi mislite da nema? Pa šta onda predlažete?
- Pustite nas. Ako ne mene onda bolničarku Benčli.
 - Mislim da neću. - Reći tiho izgovorene bile su smrtno hladne,
propraćene uzdrhtalom konačnošću - Čak ni s najboljim namerama.
Moji ljudi, od kojih su neki ranjeni, a mnogi izginuli, nisu najprijatnije
raspoloženi. Makar i samo za to da održim svoj položaj mora se
očekivati od vas kao neka vrsta ispaštanja.
- Zašto od nas? - Bilo je mučno moliti ga, ali zbog Meri, morao je
to da učini. - Vi ništa nemate protiv nas.
- Na nesreću s time ne mogu da se složim. Žrtva nije najbolji
sudija žrtvovanja.
Oh, bože, pomisli Robert, on je lud. Tu se ne može ništa učiniti.
Obuze ga žestok, uzaludan bes. On viknu.
- Vi s tim nikad nećete umaći. Nikad.
Izgleda da dr da Suza nije slušao. Izgubljen u razmišljanju o svom
cilju, oči su mu bile prazne, na licu nije bilo nikakvog izraza. Izgledao
je kao čovek koga su okolnosti i njegova sopstvena volja naterale
iznad granica zdravog razuma. S praznim osmehom, on reče:
- Imaćete privilegiju da sudelujete u ceremoniji čišćenja. Na žalost,
to prosvečivanje će biti prilično neprijatno... i na kraju ... fatalno.
Znoj je curio Mareju sa čela.
- Pustite bolničarku Benčli - reče on ponovo - inače će za vas biti
još gore.
- Gore po mene. - Da Suza je govorio tiho, preteći, zabacujući glavu
tako da mu Robert najzad ugleda beonjače. - Znate li vi ko sam ja? Vi
ste u rukama potpune moći.
- Mi smo u rukama jednog prljavog ubice.
On pljesnu rukama. Pre nego što je Mareju pošlo za rukom da se
makne, dvojica ljudi se baciše na njega, i bolno mu zavrćući pozleđeno
rame, strgoše maramu i iskoristivši je kao konop, svezaše mu ruke na
leđima. Dok su bili zauzeti njim, da Suza se podrugljivo nagnu nad
Meri.
- Nema potrebe da vas vežemo... još ne.
- Vi nam u stvari ne možete naneti zlo - odgovori ona tihim,
odlučnim glasom, - Previše ste divlji.
Prvi put je da Suza izgledao zbunjen. Na licu mu se ukaza izraz
ledene svireposti. Sagnuvši se on je nadlanicom snažno udari po
ustima. Dok su ga ljudi držali, Robert vide kako modrica natiče i kako
deblja na njenoj mekoj usni. Suze joj obliše oči ali ona ne dade ni
glasa. Da Suzi se smrknu videći da ona nije ni zaplakala. On se naglo
okrenu i nešto reče muškarcima, koji odvukoše i Mareja i Meri niz
stepenice u donju odaju. Tamo ih uguraše i staviše na srednju klupu,
koja je bila okrenuta prema oltaru.
Sada, pomisli Robert i oseti muku u stomaku, i tu smo. U
polumraku dugačkog podruma on se osvrnu i ne nađe ništa, ništa što
bi moglo da mu pruži i najmanje nade. Čak nije video ni Kastra, koji je
jedini u toj neljudskoj dugačkoj dvorani mogao biti uz njih Da nije
ubijen? Slabo verovanje da je mogao da odnese poruku sada je
izgledalo čista nemogućnost.
Dva čoveka počeše da pale mangal dok su ostali čekali i gledali.
Oh, bože, pomisli ponovo Robert.,počeće sa nama svoje prljave rituale.
Nešto mora da učini bilo šta ... oni ne mogu da iziđu kao dvoje
jaganjaca na klanje. Kad je crvena svetlost potamnela, on iz prikrajka
pogleda Meri koja je sedela veoma uspravna uzdrhtalih usana, ali
ukočene brade.
- Meri. - prošaputa on - dok ne gledaju, pokušaj da mi odvežeš
ruke. Izgleda da čvorovi nisu su više čvrsto vezani.
Meri ne dade znaka da je čula, niti promem položaj, ali jedan
trenutak kasnije on oseti kako joj mali prsti drhću, i vuku, boreći se sa
maramom. Bol koji su mu ti slabi pokreti prouzrokovan nekako mu je
bio prijatan.
- Nastavi. - Već samo kretanje njegovih usana ohrabri je. -
Uspećeš.
Sada je mangal bio usijan. Pošto su pregršt biljne smole bacili na
nj, oštar miris stade da se diže polako u debelim, odvratnim
krugovima. Tada da Suza uđe na unutrašnja vrata, ne obučen isto
onako kao kad ga je Robert video, već samo sa crvenim ogrtačem
prebačenim preko ramena. Žuri, pomisli očajno Robert, hoće to da
svrši brzo. Merini prsti su se i dalje mučili s čvorovima. I baš kad je
poželeo da je podstakne na dalji napor, oseti kako se kruta marama
razvezala; bio je slobodan.
- Draga Meri - reče on tiho. - Napraviću jednu predstavu. Ako ne
uspe, zatvori oči, nemoj posmatrati njihove prljave vračarije. I ma šta
se desilo, zapamti da smo zajedno.
Da Suza se pope na podnožje, ali pre nego što je počeo ceremoniju,
pođe prema njima. Iz cele njegove prilike širila se atmosfera
pokvarene moći i mržnje.
- Otvoriću vam kapiju .. - poče on. - Pripremite se...
Robert se iznenada sagnu i levom rukom zgrabi pištolj sa da
Suzinog ramena. Sa novim osećanjem snage koje mu je oružje pružilo
osećao se kao pomaman. Skoči, osećajući se najzad gospodarom
situacije. Besno povuče obarač, jednom, pa još jednom. Začu se slabo
škljocanje, pa još jedno. Pištolj je bio prazan.
Onda, dok je stajao, slomljen, pobeđen i bedan, uviđajući šta je,
nespretan, glupak, i čekao ono što je moralo da se dogodi Meri i
njemu, napolju se začu glasna vika i posle udaraca sitnog kamenja
užasan tresak. Otupelim čulima Robert nekako opazi promenu u
izrazu lica da Suze. Oči su mu tupo gledale, obrazi se opustili, cela
njegova prilika kao da se je smanjila. Onda se začu još jedna užasna
detonacija. Izgledalo je kao da se sve trese, komadići drveta, gipsa,
stakla leteli su u svim pravcima, i vrata se raspadoše. Poslednje čega
se Marej sećao bio je Kalagan kako je uleteo unutra, na čelu
sivosrebrnastih uniformi, i da Suza omamljen i klonuo na stepenicama
s velikom ranom na vratu, iz koje je krv tekla na oltar.
 XXI

Mesec dana kasnije, oporavljen od te nesreće, ponovo na službi

kod Metodista, Marej je imao slobodan čas, i požele da svrati preko
kod Zuba na kafu. Bilo je lepo prolećno popodne, sunčano no hladno,
a vetrić je pomalo duvao sa Hadsona pokrećući mlado lišće na
jablanovima kraj puta. Bilo je prijatno i dobro ponovo se naći napolju.
Sinoć su imali sastanak u hirurškom udruženju Metodista, i Karington
je u svom pozdravnom govoru rekao nekoliko lepih reči o njemu. Posle
toga su on i Meri večerali kod Lindija sa Kalaganom i Natali, koji su
se nalazili na zakasnelom medenom meseću u Njujorku. Vesti o
Aleksanderu u San Felipu bile su dobre.
Kad je Robert ušao kod Zuba, Maksi se pozdravi s preuveličanim
iznenađenjem.
- Zdravo, doktore. Dugo vas nisam video. - On primeti Marejevu
ruku, još uvek u marami. - Bili ste oboreni?
- Skoro nokautiran - reče Robert.
- Kako se desilo, doktore?
- Oh, okliznuo sam se.
- Nije baš dobro, mladiću .. ne tako dobro - izjavi Maksi svoja
saosećanja.
- A kako vi, Maksi? Posao cveta?
- Ne mogu se požaliti, doktore. Ne mogu se požaliti. Ne zarađujemo
mnogo, ali živimo, šta želite, kafu?
Robert klimnu glavom.
Nikog drugog nije bilo u kafani. Pošto je izmenjao još nekoliko reči
sa Maksijem, on ponese kafu do stola u zadnjem delu katane. Posedeo
je još malo pošto je popio kafu, i kad je završio, kao što je očekivao,
vrata se širom otvoriše i uđe Meri i pope se na visoku stolicu. Više
nego ikad srce mu je zaigralo kad ju je ugledao. Imala je plitke cipele,
staru suknju, i teniski reket u ruci, Maksi je oduševljeno pozdravi.
- E, e , e vidi ko je tu. Još jedan veliki stranac.
Meri nije primetila Mareja. Nalaktivši se na oba lakta na tezgu,
čitala je pažljivo meni, a zatim poručila dupli sladoled od vanile
preliven čokoladom.
- Dugo ste bili u Vermontu, gospođice Benčli?
Ona zadirkujući pogleda Maksija.
- Izgleda vam dugo, dragi Maksi?
- Svakako, gospođice Benčli, Kako je bilo?
Ona obliza punu kašiku sladoleda jezikom.
- Ne znam da li da vam kažem?
- Pa hajde, recite.
- Pa, bila sam na jednom malom putovanju, Maksi. Bilo je prilično
teško, ali ne bih topropustila ni zašta na svetu.
- Sjajno. - Maksi to nije sasvim shvatio. Pošto je počešao glavu
drugim krajem kašike za pljeskavice, nešto mu pade na pamet - E, a
šta je sa sokom od melase koji ste trebali da mi donesete?
- Maksi, izvinite što vam nisam donela sirup. Ali ako budete dobri,
- ona zahvati još jednu kašiku sladoleda - dobićete jedno divno parče
svadbenog kolača.:)
- Šta? Udajete se! - On se okrenu Mareju. - Jeste li čuli, doktore?
Zašto joj ne čestitate?
- Zašto da joj čestitam? -reče Robert. - Vi znate moje mišljenje.
Lepom bolničarkom oženio bi se samo neki žutokljunac.
- Ama, Škoti. Budite jednom čovečni. Poželite joj sve najbolje.
- Pošto navaljujete - reče Robert i priđe tezgi. - Kažite mi,
bolničarko, ko je taj nesrećnik?
Ona spusti kašiku i pogleda ga u oči - onim pogledom koji je tako
dobro poznavao.
- Ako baš želite da znate - reče ona, zatim ga čvrsto zagrli i poljubi
pravo u usta.
Iza njih nastade neka čudnovata buka. Izgleda da je to bio Maksi,
koji se obrnuo na petama među nekim zemljanim posuđem, ubeđen
da su poludeli,

KRAJ