A. J.

CRONIN

ZVEZDE GLEDAJU
S NEBA
I

Preveo s engleskog:
ŽIVOJIN V. SIMIĆ
 GLAVA I

Kad se Marta probudila, bilo je još uvek mračno i vrlo hladno.

Studen, jak vetar, koji je dolazio sa Severnog mora, duvao je kroz stare
pukotine dvosobne kuće. U daljini se čulo udaranje talasa. Sve ostalo
bilo je tiho.
Ona je ležala sasvim mirno u kuhinjskom krevetu, držeći se
ukočeno što dalje od Roberta, koji joj je nastupima kašlja i nemira
nekoliko puta u toku noći prekidao san. Jedno kratko vreme
razmišljala je stisnutih zuba o danu koji je nastupao i prigušivala
ogorčenost prema Robertu. Najzad s mukom ustade.
Za njene bose noge kameni pod bio je hladan kao led. Ona se brzo
obuče, sigurnim pokretima žene koja još nema četrdeset godina, no
pošto se obukla, poče da dešće od napora. Više nije osećala glad -
zbog nekog čudnog razloga najgora glad bila ju je prošla još pre
nekoliko dana - ali se osećala vrlo rđavo. Jedva se odvuče do
vodovodne cevi i odvrnu je. Ali voda ne poteče. Cev se bila zamrzla.
Za trenutak utonu u misli; stajala je pritisnuvši svojom žuljevitom
rukom naduveni trbuh, i ukočenim pogledom gledala kroz prozor u
pravcu zore koja je oklevala. Redovi rudarskih kuća nejasno su se
nizali jedan za drugim dole u tami. S desne strane crnela se varoš
Sliskeil, iza nje je bila luka sa jednom jedinom hladnom svetiljkom, a
zatim još hladnije more. Obris Neptuna Br. 17 ocrtavao se kao vešala
na bledom istočnom nebu i gospodario gradom, lukom i morem.
Brazda na Martinom čelu postade još dublja. Već tri meseca traje
štrajk. Zbog sveg tog jada ona brzo okrete glavu od prozora i poče da
loži vatru. To nije bilo lako. Imala je samo vlažna drva koja je nanelo
more, a koja je Sam bio juče skupio, i nešto otpadaka lošeg uglja koje
je Hug doneo sa rudničkog đubrišta. Dovodilo ju je do besnila što je
ona, Marta Fenvik, naviknuta na ugalj najbolje vrste, na vatru jednog
rudara ugljenog rudnika, sada bila prinuđena da loži otpatke. Ali
najzad uspe da raspali vatru. Ona iziđe na zadnja vrata, jednim
mrskim udarcem razbi led koji se prekonoć bio uhvatio na vodi u
vedrici, napuni lonče, vrati se i stavi ga na vatru.
Voda dugo nije bila gotova. Kad je najzad provrela, napuni njome
šolju, sede skupljene pored vatre držeći šolju obema rukama, i poče
polako da pije iz nje. Vrela voda zagreja je i nejasne životne struje
prožmaše skočanjeno telo. To nije bilo tako dobro kao čaj; ne, ne, ni
nalik na čaj, ali je ipak bilo dobro, i ona oseti da se povraća. Oko
zelenih drva izbiše plamenovi i na glinenom ognjištu osvetliše parče
starih novina čiji je jedan deo bila upotrebila za potpalu »G. Keir Hardi
pitao je u Donjem domu da li Vlada, s obzirom na neumanjenu
oskudicu na Severu, namerava da preduzme mere koje bi omogućile
prosvetnim vlastima da se staraju o ishrani siromašne dece. Odgovor
na to pitanje je glasio da Vlada ne namerava da ovlasti prosvetne
organe da hrane siromašnu decu.« Dok je ravnodušno čitala te redove,
nije prestajala da pije vrelu vodu. Na njenom licu, koje je bio sama
kost i koža, nije se videlo ništa, ni interesovanje ni negodovanje -
ništa. Bilo je nedokučivo kao smrt.
Ona se iznenada okrete. Da. On je budan, leži porebarke, s obrazom
na dlanu, po svom običaju, i posmatra je. Odjednom joj se opet vrati
sva gorčina njenog života. Sve joj je bilo gorko, sve, sve - i on Robert
poče da kašlje; znala je da se on dotada uzdržavao od kašlja iz straha
od nje. Njegov kašalj nije bio od one vrste koje muči čoveka, već
dubok, lagan i tih. Neusiljen, prisan kašalj. U stvari kašalj je bio kao i
on, ljubazan, i držao ga gotovo prijateljski u svojoj vlasti. Punio mu je
usta ogromnom količinom sluzi. Pridigavši se na lakat, Robert pljunu
na četvrtasto parče T i t b i t s a1. On je stalno isecao četvrtaste
parčiće iz T i t b i t s a, isecao ih pažljivo i marljivo njenim starim
nožem sa koštanom drškom kojim je ona ljuštila i sekla krompire.
Imao je veliku zalihu tih četvrtastih isečaka, tako da nije nikad ostajao
bez njih. Pljunuo bi na četvrtasti isečak, osmotrio rezultat, savio hartiju
i spalio je - svoje ispljuvke zavijene u te četvrtaste isečke spaljivao je s
nekom vrstom optimizma. Kad je ležao u krevetu, bacao je te
smotuljke preko ivice kreveta... Spaljivao ih je kad bi ustao.
Ona oseti iznenadnu mržnju prema njemu i kašlju koji je bio on; ali
ustade, ponovo napuni šolju vrelom vodom i dodade mu je On je uze
ćuteći.
Bilo je vidnije. Časovnik je bio prva stvar koju su založili, mermerni
časovnik u obliku hrama, koji je njen otac bio dobio kao nagradu za
kuglanje - sjajan čovek, njen otac, i pravi veštak u kuglanju! - i Marta
je cenila da je oko sedam časova. Ona obavi oko vrata jednu od
Davidovih čarapa, stavi na glavu mušku kapu, koja je sada bila njena,
a zatim obuče svoj pohabani, cmi štofani kaput. To je ipak nešto
značilo imati svoj kaput. Nije bila od onih žena koje su nosile šal. I
nikad neće ni biti. Ona jeste, bila je i biće, uprkos svega, vredna
poštovanja. Celog svog života - vredna poštovanja.
Ona izađe - ovoga puta na prednja vrata - a ne reče Robertu ništa,
niti ga pogleda. Zbog oštrog vetra zakopča se što je bolje mogla i pođe
niz strmu Koupen ulicu, koja je vodila u varoš. Napolju je bilo hladnije,
mnogo hladnije. Terase su bile puste, nigde ni žive duše. Prošla je
Salutejšn, prošla Midlerig, prošla stepenice Instituta pokrivene
zaleđenim ispljuvcima, talogom od prošle diskusije. Na zidu sa strane
bilo je napisano kredom: Masovni sastanak u tri. Čarls Goulan, koji od
strane rudara proverava težinu izvađenog uglja, napisao je - taj
grmalj, pijanica i rasipnik.
Zadrhta i pokuša da ubrza korake, ali nije mogla. Dete u njoj, još
beživotno, ležalo je teško kao olovo, vuklo je dole, trzalo i savijalo. Biti
u takvom stanju! U takvo vreme! Imati tri odrasla sina - Davidu,
najmlađem, skoro je petnaesta - a ipak zatrudneti! Ona steže pesnice,
svu je obuze srdžba. On, opet on, došao je kući pijan, ćutljiv, uporan i
pijan, i potčinio je svojoj volji.
U varoši je većina radnji bila zatvorena. Mnogi nisu hteli da
otvaraju svoje radnje. Čak je i zadruga bila zatvorena, jer je kredit,
iskorišćen do krajnje mere, najzad bio iscrpen. Ali šta je to marilo.
Marta je imala u svom novčaniku jedan crveni bon od dva penija, sa
tim će moći sigurno dosta kupiti. Pa ni Masters nije otvoren, već dva
dana kako su mu roletne spuštene. Bio je prepun založenih stvari - i
neke njene dobre stvari bile su među njima - njegove tri mesingane
kugle klatile su se ne obećavajući da će poslovi uskoro početi. Ni
Marčison, ni Dobs, ni Beits. Svi su bili zatvoreni, svi su bili uplašeni,
smrtno uplašeni od nemira i nereda.
Skrete i uđe u Ulicu Lam, pređe je kod Ramedžove radnje i niz uski
Skat uputi se klanici. Kad joj se približi, lice joj se razvedri. Hob je bio
tamo, čistio je betonirano dvorište, čistio u košulji zasukanih rukava i
kožnoj kecelji.
- Imate li što za mene od jutros, Hobe?
Glas joj je bio spokojan, stajala je mirno i čekala da je opazi.
On ju je odmah primetio, ali je i dalje, pognute glave, terao vodu
svojom četkom; sa njegovih vlažnih crvenih ruku dizala se para. Ona
tome nije pridavala nikakve važnosti. Hob je bio dobar, Hob ju je znao,
Hob će uraditi što bude mogao. Čekala je.
- Je li vam išta preostalo, Hobe?
Nije tražila mnogo, kakvo bezvredno parče, parče džigerice ili
droba, što se obično baca kao otpadak.
On najzad prekide rad, ali je ne pogleda; bio je mrzovoljan što je
morao da je odbije.
- Ništa.
Ona ga pogleda.
- Ništa?
On zavrte glavom.
- Baš ništa! Klali smo za Ramedža sinoć u šest sati, ali on nas je
naterao da sve odvučemo kolima u njegovu radnju. Mora da je čuo da
sam davao koske, jer me je strašno izgrdio.
Ona se ujede za usnu. Ramedž im je, dakle, oduzeo mogućnost da
dođu do supe i malo pržene džigerice. Izgledala je zabrinuta. Hob je
zlovoljno trljao beton četkom.
Zamišljena, Marta ode. Išla je, postepeno ubrzavajući korak, kroz
Skat, zatim Ulicom Lam i najzad stigla u luku. Jedan pogled bio joj je
dovoljan. Ona stade, vetar joj je trzao krajeve kaputa, užas obuze
njeno izmučeno lice. Propala je i nada da će dobiti bar jednu haringu,
mada se najzad, iako nerado, bila odlučila da apeluje na Meiserovo
milosrđe. »Ana Meiser« ležala je sa nedirnutim mrežama između
ostalih čamaca iza valoloma. To je zbog rđavog vremena, pomisli ona
bolno, prelazeći pogledom na prljave penušave talase iza broda. Ni
jedan čamac nije išao u lov.
Marta se polako okrete i pognute glave pođe natrag kući. Sad je
bilo više sveta na ulicama. Varoš je počela da oživljava, nekoliko kola
tandrkalo je po kaldrmi. Pored nje prođe Haknes, učitelj škole u Betel
ulici, mali čovek šiljaste brade, sa zlatnim naočarima i toplim
kaputom; prođe nekoliko devojaka iz užarskog zanata u papučama sa
drvenim đonovima; jedan opštinski činovnik žurio je na posao
duvajući u ruke. Svi su izbegavali Martu i njen pogled. Nisu je
poznavali, ali su znali da živi na Terasama, da je i ona deo nesreće,
deo nevolje koja mori varoš već tri meseca. Kad poče da se penje uz
brdo, noge je umalo ne izdadoše.
Pred Tisdeilovom pekarnicom tovarili su kola hlebovima gotovim za
isporuku. Dan Tisdeil, sin, žurno je ulazio i izlazio s velikom kotaricom
na ruci punom sveže pečenih hlebova. Kad Marta dođe do radnje,
topao, sladak miris svežeg hleba diže se iz prizemlja pekare i zagolica
joj grlo. Ona instinktivno zastade. Umalo se ne onesvesti od želje za
hlebom. Baš u tom trenutku Dan izađe s punom korpom. Spazi je,
pročita glad na njenom licu i preblede; užas mu zamagli oči. Bez
razmišljanja uze jedan hleb i ćušnu joj ga u ruke.
Ona ne reče ništa, nijedne reči, ali joj zahvalnost, kao nikad dotada,
zamagli oči suzama dok je išla Ulicom Koupen i ulazila u
Sevastopoljski sokak. Volela je Dana; bio je to dobar mladić, radio je u
Neptunu, ali otkako je izbio štrajk, i on je pomogao svom ocu, terao
kola i razdavao hleb mušterijama, često je razgovarao sa Davidom.
Zadihana od penjanja uz brdo, ona stavi ruku na kvaku svojih vrata.
- Alisa gospođe Kinč ima navalu krvi - tim rečima zaustavi je njena
najbliža susetka Ana Breis.
 Marta klimnu glavom, cele te nedelje deca u kućama na Terasama
razboljevala su se od zapaljenja pluća.
- Doći ću docnije, recite gospođi Kinč - reče ona i uđe u kuću.
Bili su ustali i obukli se sva četvorica: Robert i njena tri sina, i
sedeli oko vatre; ali kao i obično, Martin pogled prvo pade na Sama.
On se nasmeši na nju svojim uvek spremnim, razvučenim osmehom,
koji je njegove duboko usađene oči sasvim skrivao ispod visokog čela.
Beskonačna čvrstina ležala je iza Samovih osmeha. Samu je bilo tek
devetnaest godina, a već je bio rudar kopač u Neptunu. On je bio
Martin najstariji sin, njen ljubimac.
- Eh, pogledaj - i Sam namignu na Davida - pogledaj šta je tvoja
majka uradila. Donela ti je hleb.
David se u svom uglu nasmeši kao po dužnosti. Bio je suv, miran
dečak, bleda, duga, ozbiljna i odlučna lica. Njegove plećke iskočiše kad
se saže nad vatrom; krupne, crne njegove oči gledale su sada manje
ispitivački nego obično. Imao je četrnaest godina, bio je konjovodac u
Neptunu, radio je devet sati dnevno ispod površja zemlje, od jedne
galerije uglja do druge; sad je bio u štrajku i dosta izgladneo.
- Šta mislite vi o tome, dečaci? - produži Sam. - Eto, vaš ujka Sam
vežba za ulogu živog kostura. Gubi po trideset kilograma
petnaestodnevno, stiče znanje koje bi mu omogućilo da daje savete
damama koje žele da omršave, a onda vaša majka dolazi s čitavom
gozbom. To je teško iskušenje za Sama, zar ne, Hug, moj mladiću?
Marta navuče svoje mrke veđe i pogleda ga.
- Srećan si ako ga dobiješ - reče ona i poče da seče hleb.
Svi su je posmatrali kao opčinjeni, čak i Hug podiže pogled sa svoje
stare fudbalske cipele koju je krpio. A nije bilo lako odvratiti Hugove
misli od fudbala. Hug je bio lud za fudbalom, bio je centarfor - i to u
sedamnaestoj - mesnog sliskeilskog tima kad nije gurao vagončiće u
Neptunovom Paradajzu. Hug ne odgovori Samu. Hug nikad nije
mnogo govorio; bio je ćutljiv, čak ćutljiviji i od svog oca. Ali Hug je
gledao u hleb.
 Oprosti mi, majko - reče Sam, skoči i uze tanjir. - Šta sam samo
mislio, da zaboravim na svoje plemenito ponašanje. »Dozvolite mi,
milostiva«, reče vojvoda u svojoj veličanstvenoj uniformi tinesajdskih
husara. - On pruži tanjir ocu. Robert uze jednu krišku. Pogleda u nju a
zatim u Martu.
- Dolazi li ovo od čuvara? Ako je od njih, onda mi ne treba.
Ona mu na pogled odgovori pogledom.
On reče pobeđenim glasom:
- Pitam da li je ovaj hleb došao od čuvara?
Još uvek ga je gledala, još uvek razmišljala o njegovoj ludosti u
kojoj je straćio njihovu ušteđevinu na štrajk.
- Ne - odgovori ona.
Sam se umeša glasno i veselo:
- Pa što to mari? Pretpostavljam da ćemo ga svi jesti. - On veselo i
smelo susrete pogled svog oca. - Ne treba tako da gledaš na to, oče.
Svim dobrim stvarima najzad dođe kraj. Nisam nimalo žalostan zbog
toga. Želim da radim, a ne da sedim dokon, kao da sam bez ruku, i
čekam da nam majka donese nešto. - On se okrete Davidu: - Izvolite,
grofe, poslužite se, molim. Nemojte se ustezati. Verujte mi, to će ionako
biti bačeno.
Marta mu istrže tanjir iz ruku.
- Ne volim takvu šalu, Same. Ne treba da se rugaš dobroj hrani.
Ona se strogo namršti na njega; ali mu dade najveću krišku. Zatim
posluži Huga, a za sebe zadrža najmanje parče.
 GLAVA II

Bilo je deset sati. David uze kapu, iskrade se iz kuće i ode da se

šetka po neravnoj kaldrmi Sokaka Inkerman. Svi rudarski sokaci u
Sliskeilu nazvani su po slavnim pobedama na Krimu. Najviši sokak -
Davidov sokak - zvao se Inkerman; idući Alma; onaj ispod njega
Sevastopolj; a najniži - Džoov sokak - zvao se Balaklava. David je sada
išao Džoovoj kući, da vidi »da li će Džo da izlazi«.
Vetar je bio jenjao, i sunce se iznenada pojavi. Ono, doduše, zaseni
Davida, jer nije bio sasvim navikao na njega ali mu se ipak blistavo
obilje Sunčeve svetlosti učini lepo. Zimi, kad je radio, često po nekoliko
dana, nije video pravu Sunčevu svetlost. Mrak ujutru kad je odlazio,
mrak uveče kad je dolazio.
Međutim, današnji dan, mada hladan, bio je svetao i ispunjavao je
Davidovo biće čudnom vedrinom, koja ga je odnekud podsećala na
one retke prilike kad ga je otac vodio na Vansbek u ribolov; daleko od
mraka i prljavštine rudnika, tamo gde su se prostirale zelene leskove
šume i talasići čiste vode.
- Gle, oče, gle! - uzviknuo bi kad bi njegove radosne oči spazile ranu
jagorčevinu.
On uđe u Sokak Balaklavu.
Kao i ostali sokaci, Balaklava se pružala jedva pet stotina koraka -
bio je to sokak prljavih, pocrnelih kamenih kuća, išaranih ovde-onde
nezgrapnim belim prugama na mestima gde su malterom ispunjavane
novije i veće pukotine. Četvrtasti dimnjaci, krnjavi i neravni, izgledali
su kao pijani; dugačka linija krovova, usled ulegnuća kuća, bila je
talasasta kao ustalasalo more; dvorišta su bila pokrivena istrulelim
železničkim pragovima, starudijom, gomilama đubreta i rudničkih
otpadaka. Svako dvorište imalo je svoj nužnik, svaki nužnik svoju kofu
- gvozdenu kofu. Nužnici su stajali između sokaka kao stražare, a na
kraju sokaka nalazila se gomila sporednih zgrada, koje su sami
stanovnici bili podigli na talasastom zemljištu pored železničke pruge.
Neptun Br. 17 stajao je blizu sredine, iza njega je ležao brežuljkasti sivi
Snuk. Ceo Snuk bio je neupotrebljivo zemljište, ispucalo, izriveno i
izbušeno radovima u Neptunu, od kojih su neki bili stari sto godina
Staro Skapersko okno zjapilo je u Snuku. Sve je ovde bilo u vezi s
rudnikom. Daleko, ravno zaleđe bilo je prepuno rudničkih dimnjaka,
gomila uglja i rudničkih postrojenja. Uže s rubljem, čije su žive plave i
crvene boje lepršale ispred žalosnog vidika prljavštine, paralo je oko.
To uže s rubljem davalo je celoj slici groznu, izopačenu lepotu.
Davidu je sve to i ranije bilo poznato i nije mu se mnogo dopadalo,
a sada još manje. Nad dugim redom jadnih kućeraka, prilepljenih leđa
uz leđa, širila se atmosfera ravnodušnosti i poraza. Nekoliko rudara -
Sloger Limin, Kiker Hob, Bob Ogl i ostali - koji su u redovnim
vremenima uvek bili gotovi da se kockaju - čučali su pored zida. Sada
se nisu kockali. Nisu imali novca za kockanje, zato su samo čučali.
Bučali su i ćutali, Bob Ogl, glavni čovek u prvoj smeni u Paradaizu,
koji je milovao malu glavu svoje lovačke kuje, pozdravi Davida
klimanjem glave. Sloger Limin reče:
- Kako si, Davide?
- Kako si, Slogeru?
Ostali su ga radoznalo posmatrali, poistovećujući ga s Robertom,
njegovim ocem, koji ih je nagovorio da prekinu rad. Videli su pred
sobom bledog dečaka u pohabanom odelu iz koga je već bio izrastao,
u pamučnoj bluzi i teškim rudarskim cokulama - njegove cipele bile su
založene - sa neošišanom kosom, tankim ručnim zglobovima i velikim
radničkim rukama.
On oseti njihove ispitivačke poglede, ali ih izdrža hladno i dignute
glave priđe broju 19, Džoovoj kući. Iznad vrata broja 19 stajao je
neravnomerno izmalan natpis: Agent za brze velosipede. Pogrebno
preduzeće. Putničko svrat i š t e. David uđe unutra.
 Džo i njegov otac, Čarl Goulan, sedeli su za doručkom. Porculanska
činija, puna hladnog kuvanog mesa, stajala je na stolu, a pored nje
veliki mrki čajnik, otvorena kantica konzervisanog mleka i neravno
sečen hleb. Nered na stolu bio je sasvim neverovatan; cela kuća - dve
sobe spojene okomitim lestvicama - bila je u neredu. Prljavština,
ispreturanost, hrana u izobilju, razbuktala vatra, odela razbacana na
sve strane, neoprani sudovi, vonj ukućana, pivo, mast, znoj, prljava
proleterska udobnost.
- Alo, momče, kako si od jutros? - upita Čarl Goulan; bio je u
spavaćici uvučenoj u pantalone sa poramenicama opuštenim preko
velikog trbuha, sa sobnim papučama na bosim nogama. On stavi
zamašno parče mesa u svoja velika usta, zamaha nožem koji je držao
u velikoj crvenoj pesnici i prijateljski klimnu glavom prema Davidu.
Čarl je uvek bio ljubazan, nikad ništa drugo do ljubazan, da, taj
druževni čovek, veliki Čarl Goulan, Neptunov proveravač težine
izvađenog uglja. Dobro je stajao s ljudima, dobro i s Barasom: gotov
da se lati svega, počev od kućevnog posla - žena mu je umrla pre tri
godine - pa do gojenja pitomih zečeva i krađe semgi u Koketu.
David sede i posmatraše Džoa i Čarla kako jedu. Oni su jeli s
ogromnim uživanjem: Džo je čvrsto žvakao mladim vilicama. Čarl je
mljackao debelim usnama, dok je nožem skidao gornji masni sloj jela.
David nije mogao da se uzdrži, udari mu voda na usta. Iznenada, kad
su već bili gotovo svršili, Čarl, kao da se seti nečega, prestade da vadi
nožem meso iz činije i upita:
- Da li bi voleo da pojedeš što je ostalo, mladiću?
David zavrte glavom. Nešto ga nagna da odbije. Nasmeši se:
- Doručkovao sam.
- To je drugo, ako si već doručkovao. - Čarlove male oči zaključiše
lukavo na njegovom velikom crvenom licu. On završi s jelom. - A kako
tvoj otac uzima stvari sad, kad izgleda da ćemo biti pobeđeni?
- Ne znam.
Čarl oliza svoj nož i uzdahnu zadovoljno.
 - Velika je to nevolja. Ja je nisam želeo. Hedon je nije želeo. Nikome
od nas to nije trebalo. Praviti teškoće zbog opreme i povišice od pola
penija po toni! Još u samom početku kazao sam da to nema smisla.
- David pogleda u Čarla. Čarl je bio proveravač težine izvađenog
uglja, činovnik Rudarske zajednice, i dobro je stajao s Hedonom,
predstavnikom Rudarske zajednice u Tajnkastlu. Čarl je znao da se tu
nije radilo samo o opremi i povišici od pola penija. David reče
zamišljeno: U Skaper Flatsu ima mnogo vode.
- Vode! - nasmeši se Čarl širokim, sveznajućim osmehom. Njegov
rad ga nikad nije vodio ispod površine; on je kontrolisao vagone na
površju, pošto škripeći izađu na površinu. Lako mu je bilo da zauzima
stav sveznalice. - Paradajz je uvek bio vlažna rupa. Tamo je već
odavno bilo vode, a Skaper Flats verovatno nije ništa gori od ostalih
mesta. Tvoj otac se valjda ne plaši od nekoliko kapi vode?
David opazi Čarlov podrugljiv osmeh, uzdrža svoj gnev i reče
ravnodušno:
- On je radio dvadeset godina u vodi, pa sigurno da je se ne plaši.
- Vrlo dobro, vrlo dobro. Znam već. Drži se samo svog oca. Ko će,
ako ti nećeš. Ne mislim rđavo o tebi zbog toga. Ti si pametan mladić. -
On podrignu glasno, otetura se do stolice vatre, zevnu, proteže se i
poče da puni svoju pocrnelu zemljanu lulu.
Džo i David izađoše.
- On ne mora da ide dole u Paradajz! - reče Džo bez poštovanja, čim
zalupi vrata. - Stari nitkov, dobro bi mu činilo kad bi morao da stoji
kao ja na vlažnim mestima!
- Nije samo vlaga u pitanju, Džo - reče David. - Ti znaš šta moj otac
kaže.
- Znam, znam! Dosadilo mi je da slušam o tome, a i ostalim
mladićima, Davide. Tvoj otac ima neku bubicu u glavi o Skaperu
Flatsu. On misli da sve zna!
David reče uzbuđeno:
- On zna dosta, kažem ti. On to nije počeo šale radi.
 Džo reče:
- Ne! Ali neki mladići jesu. Bilo im je dosadilo da rade u vodi, pa su
mislili kako bi to bila šala i zabava da prestanu. Ali sada su već imali
toliko te proklete zabave da bi dali sve na svetu samo da opet počnu s
radom, da, pa makar Flats bio do krova pun vode.
- Pa dobro! Neka ih, neka počnu!
Džo reče kiselo:
- Oni će i početi, u to se možeš kladiti svojim životom. Čekaj samo
masovni sastanak u tri sata. Ali nemoj da se protiviš. Meni je sve to
dosadilo koliko i tebi, a naročito taj prokleti rudnik. Ja ću da se
izgubim odavde čim mi se ukaže prva prilika. Neću da provedem ceo
svoj život u ovom alovu. Želim da dođem do nešto novaca, pa da odem
da proživim malo.
David je ćutao, uznemiren i ogorčen. Osećao je da se ceo život
okrenuo protiv njega. I on je želeo da napusti Neptun - ali ne na
Džoov način. On se seti kako je Džo već jednom bio pobegao i kako je
drhtao od straha kad ga je Rodam, policijski narednik, doveo natrag i
odveo njegovom ocu da ga propisno izudara.
Produžili su put ćuteći. Držeći ruke u džepovima, Džo se malo
šepurio. Bio je lepo razvijen mladić, dve godine stariji od Davida, imao
je ravna ramena, prava leđa, gustu, kovrdžastu crnu kosu i male, žive
kestenjaste oči. Džo je bio divno razvijen i bio je svestan toga. Pogled
mu je bio pun samopouzdanja, čak i u načinu na koji bi nakrivio kapu
bilo je nečega kicoškog, uobraženog i smelog.
- Čovek mora imati novaca, ako hoće da ima nešto od života. A
može li čovek zaraditi novac u rudniku? Ne, pa da se ubije radeći. Bar
ne dosta novaca. Zaista ne. A ja želim zabave i uživanja; zato mi je
potrebno mnogo novca. Hoću da vidim razna mesta. Ti si zaista
srećan. Ti ćeš možda ići u Tajnkastl. Tvoj otac želi da ideš u koledž, to
je takođe jedna od njegovih bubica. A ja moram sam da se staram za
sebe. Pa i staraću se! Vidiš, to se radi po načelu: stigni na metu prvi, ili
će inače neko drugi stići pre tebe. - On iznenada prestade s
brbljanjem, srdačno lupi Davida po leđima i pogleda ga s
dobroćudnim prijateljskim osmehom. Kad je Džo bio u dobrom
raspoloženju, niko nije mogao biti srdačniji i druželjubiviji od njega -
njegova srdačnost zagrevala je srce, a iz njegovih lepih, kestenjastih
očiju zračilo je druželjublje kao iz očiju kakvog ljubimca dobrih
drugova. Hajdemo čamcem, Davide; odvezaćemo neki Čamac i
odveslaćemo, pa ćemo pecati, možda ćemo nešto i uloviti.
Bili su prošli Kej ulicu i stigli na obalu. Spustili su se niz zid keja
dole na tvrd pesak. Red visokih duna, pokriven travuljinom i slanim
žbunjem, ležao je iza njih. David je voleo peščane dune. Leti, subotom
uveče - to veče nisu radili - kad bi se vratio iz Neptuna kući i otac
otišao s rudarima kopačima iz svoje grupe u Salutejšn da popije koju
čašicu, David bi dolazio sam među žbunje na dunama i tamo slušao
pesmu ševa. Ponekad bi čitao kakvu knjigu, ali bi često prekidao
čitanje da bi posmatrao visok let ševa prema svetlom plavom nebu. On
zažele da i sad leži tamo u žbunju. Opet ga je zanosilo u glavi; debela
kriška svežeg hleba, koju je tako halapljivo pojeo, ležala mu je u
želucu kao olovo. Ali Džo je već bio kod valoloma.
Popeše se uz valolom i dospeše u luku. Tamo, u prljavoj nepokretnoj
vodi, neki mladići tražili su ugalj. Starom kofom izbušenom na više
mesta i pričvršćenom za motku, vadili su komade uglja koji su za
vreme rada bili pali u vodu iz lađa. Lišeni već dve nedelje sledovanja
iz rudnika, oni su strugali po mulju za gorivo koje bi inače bilo
zaboravljeno. Džo ih je posmatrao s potajnim prezrenjem. Stajao je,
raširenih nogu i držeći još uvek ruke u džepovima od pantalona.
Prezirao ih je. Njegov podrum bio je pun najboljeg uglja ukradenog iz
rudnika, on ga je lično ukrao. Njegov trbuh bio je pun hrane, dobre
hrane, za to se već postarao Čarl, njegov otac. Postojao je samo jedan
način da se to radi. Uzeti stvari, otići i dočepati ih se, a ne stajati
ozebao i gladan i čeprkati unaokolo u nadi da će se nešto smilovati i
pasti samo od sebe u tvoju kofu.
Kako si, Džo, mladiću! - doviknu, ulagujući mu se. Ned Softli,
slaboumni vozar u Paradaizu. Njegov dugački nos bio je crven, a
njegovo nerazvijeno, mršavo telo drhtalo je od hladnoće kao u grču.
On se nesigurno nasmeja. - Imaš li jednu cigaretu, prijatelju moj?
Umirem od želje da zapalim.
- Svega mi, Nede, druže... - Džoovo saosećanje bilo je spontano i
veličanstveno. - Ovo mi je poslednja! - On skide cigaretu koja mu je
stajala iza uveta, pogleda je žalosno i zapali s neprijateljskim
sažaljenjem. Ali čim se Ned okrete, Džo se podrugljivo nasmeši.
Naravno, Džo je imao čitavo paklo cigareta u svom džepu, ali Džo nije
bio lud da mu to pokaže. Nipošto! Još uvek se podrugljivo smešio kad
se okrenu Davidu; ali baš tada začu neki uzvik i okrete se ponovo da
vidi šta je.
To je bio Nedov uzvik, glasan jauk pun bolnog protesta. Posle
tročasovnog rada na hladnom vetru, Ned je bio napunio svoj džak i
upravo hteo da ga uprti na rame i ponese kući, ali ga Džeik Viks
preteče. Džeik, snažan sedamnaestogodišnji klipan, hladnokrvno je
čekao da prisvoji Nedov ugalj. On uze džak, izazivački pogleda u
ostale i polako pođe niz pristanište.
U gomili dečaka začu se glasan smeh. Gospode bože! Da li je ikad
iko video tako što! Džeik prisvaja Softlijev ugalj i spokojno ga odnosi,
dok Ned viče i jauče za njim kao da je sišao s uma. To je bio vrhunac
smešnog - Džo se smejao glasnije od svih.
Ali David se ne nasmeja. Lice mu je bilo prebledelo.
- On ne sme odneti taj ugalj! - promrmlja on. - To je Softlijev ugalj,
Softli ga je skupio.
- Voleo bih da vidim ko bi mogao da ga zaustavi - reče Džo gušeći
se od smeha. - Oh, pogledaj Softlijevu njušku, samo je pogledaj!
Mladi Viks išao je pristanišnom daskom i bez muke nosio džak, a za
njim su išli uplakani Softli i dronjava podrugljiva gomila.
- To je moj ugalj - jadikovao je Softli, a suze su mu se kotrljale niz
obraze. - Ja sam se mučio dok sam ga skupio da bi moja majka imala
čime da naloži...
David steže pesnice i koraknu tako da se nađe ispred Viksa. Džeik
odjednom zastade.
- Alo - reče on - šta hoćeš? To je Nedov ugalj što nosiš - reče David
stisnutih zuba. - Ne možeš ga uzeti na taj način. To nije pošteno. To
nije pravo.
- Sto mu đavola! - bezobrazno reče Džeik. - Pa ko će da me spreči?
- Ja.
Svi prestadoše da se smeju. Džeik pažljivo spusti džak na zemlju.
- Ti?
David potvrdno klimnu glavom. Nije mogao da govori, jer mu je
celo biće bilo ispunjeno gnevom. Prekipelo mu je bilo zbog
nepravednosti Džeikovog postupka. Viks je bio gotovo čovek, bio je
čitavu stopu viši i desetinu kilograma teži od njega. Ali Davidu je to
bilo svejedno. Ni za šta nije mario, izuzev za to da Viks bude sprečen
da učini nepravdu Softliju.
Viks stavi pesnice jednu na drugu i ispruži ih.
- Udari po njima! - reče mu on izazivački. To je bio uobičajeni poziv
na tuču.
David baci jedan pogled na Džeikovo puno, bubuljičavo lice iznad
koga se dizala čupava i gusta svetloplava kosa. Sve je bilo jasno i
određeno; čak je video i masne crne čepiće u porama Džeikove
nezdrave kože i majušni ječmičak koji se tek obrazovao na njegovom
levom očnom kapku. Zatim munjevitom brzinom tresnu po Džeikovim
pesnicama i svojom pesnicom snažno udari Džeika po nosu.
Bio je to divan udarac. Džeikov nos se prilično spljošti i iz njega
udari krv. Gomila urliknu, i žmarci divljeg ushićenja podiđoše
Davidovu kičmu.
Džeik ustuknu, zatrese glavom kao pas i jurnu na Davida, mašući
rukama kao mlatilima.
Istog trenutka začu se iz dna gomile poklič za opomenu.
- Pazite, momci, dolazi Plakalo!
David upola okrete glavu. Džeik ga tada udari pesnicom po
slepoočnici. Odjednom cela scena kao da iščeze u daljinu. On oseti
vrtoglavicu, za trenutak mu se učini da se spušta niz okno, jer mu se
odjednom smrači pred očima, a u ušima zabruja. Zatim se onesvesti.
Gomila baci pogled na Davida i zatim se razbeže. Čak i Ned Softli
odjuri odatle. Ali sada je imao svoj ugalj.
U međuvremenu stiže Plakalo. Bio je u šetnji pored mora,
posmatrao slabu plimu i oseku poslednjih talasa na pesku. Isus
Plakalo mnogo je voleo more. Svake godine uzimao je desetodnevno
odsustvo od Neptuna i provodio ga u Vitli zalivu, gde je mirno šetkao
gore-dole, po obali, između dve daske na kojima je bio njegov omiljeni
pasus iz Svetog pisma: »Isus plakaše zbog grehova sveta.« Ista
rečenica bila je napisana zlatnim slovima na zidu njegove male kuće;
zbog toga, mada mu je ime bilo Klem Dikeri, zvali su ga Plakalo i,
ređe, Isus Plakalo. Premda je bio rudar, Plakalo nije živeo na
Terasama. Njegova žena, Suzana Dikeri, držala je na kraju Ulice Lam
malu radnju u kojoj je prodavala paštete s mesom, i njih dvoje su
stanovali na spratu iznad radnje. Suzana je volela nešto energičniji
citat iz Svetog pisma. On je glasio: »Pripravi se da sretneš boga
svojega.« U radnji, na svim kesicama od hartije bio je odštampan taj
pasus, stoga se u Sliskeilu govorilo: »Jedi Dikerijine paštete i pripravi
se da sretneš boga svojega.« Ali paštete su bile vrlo dobre. David je
voleo paštete, a voleo je i Klema Dikerija. Plakalo je bio miran mali
fanatik, bio je bar iskren.
Kad se David osvestio i ošamućen otvorio oči, Plakalo ga je, nagnut
nad njim, udarao po dlanovima i zabrinuto posmatrao.
- Sad mi je sasvim dobro - reče David, podižući se malaksalo na
lakat.
Plakalo se uzdrža i ne pomenu tuču. Umesto toga, upita ga:
- Kad si poslednji put jeo?
- Jutros. Doručkovao sam.
- Možeš li da ustaneš?
David se diže na noge držeći se za Plakalovu ruku. Zanosio se, ali je
pokušavao da to prikrije osmehom. Plakalo ga je mračno posmatrao.
Uvek je išao pravo istini. Najzad reče:
 - Slab si zbog oskudice u hrani. Hajde sa mnom mojoj kući. - Stalno
pridržavajući Davida, polako ga je vodio preko peska i duna i odveo
ga svojoj kući u Lam ulici.
U kujni Plakalove kuće David sede za sto. U toj sobi Plakalo je držao
svoje »kuhinjske sastanke«. Na zidovima su plamtele alegorije drečeće
boje: truba strašnog suda, strašni sud, uska i široka staza. Na tim
slikama bilo je mnogo anđela, koji su, uz treštanje truba, nosili gore
bespolne plavokose prilike u besprekorno čistom odelu. Svetlost je
bleštala na anđele; ali video se i mrak među ruševinama korintskih
stubova, gde su zveri mraka urlikale i terale ispred sebe horde koje su
drhtale na ivici ambisa.
Sa kaminske ploče visile su niske osušenih lekovitih trava i alge.
Plakalo se razumevao u lekovite trave, i skupljao ih je marljivo, svaku
u svoje vreme, ispod žbunja i između stena. Sada je stajao ispred vatre
i kuvao neku vrstu čaja od kamilice u jednom malom zemljanom
čajniku. Najzad nasu čaj u šolju i ponudi ga Davidu. Zatim bez ijedne
reči izađe iz kuhinje.
David poče da pije. Čaj je bio gorak, ali mirišljav i tako vreo da je iz
njega izbijala para. Zagrejao ga je, utešio i povratio mu snagu, a i
učinio da zaboravi na tuču; ali i da oseti veliku glad. Toga trenutka
vrata se otvoriše i Plakalo uđe zajedno sa svojom ženom. Ona je
neobično ličila na njega; bila je to mala, uredna žena obučena u
crninu, mirna, uzdržljivih pokreta, i, kao i on, imala miran, upečatljiv
izraz produhovljenosti. Ona bez reči stavi pred Davida tanjir na kome
su bile dve sveže paštete s mesom. Iz malog, gleđosanog lončića nasu
vrele moče preko obe paštete.
Jedi ih polako - reče ona mirno. Zatim se povuče tamo gde je stajao
njen muž. Obadvoje su ga posmatrali, i on, posle trenutnog oklevanja,
poče da jede.
Paštete su bile divne, moča bogata i ukusna. On pojede paštete do
poslednje mrvice, zatim odjednom diže pogled i opazi da ga njihove
ozbiljne oči još uvek posmatraju. Poluglasno i svečano Plakalo navede:
»Hraniću tebe i tvoju decu; i on ih tešaše i govoraše im ljubazno.«
 David pokuša da se nasmeši u znak zahvalnosti, ali ga nešto -
neočekivanost ljubaznost koja mu je ukazana - steže u grlu. Zastide se
zbog toga, ali nije mogao da to spreči. Obuze ga snažno osećanje -
sećanje na ono kroz šta je prošao, na ono kroz šta su svi oni prošli za
poslednja tri meseca. Oseti užas svega toga: nemaštine, davanja u
zalog, potmule gorčine između njegovih roditelja, ljutnje njegove
majke, tvrdoglavosti njegovog oca. Bilo mu je samo četrnaest godina.
Juče je jeo repu koju je našao na Lidlovom imanju. U ovom bogatom i
lepom svetu otišao je kao životinja u polje i repom utolio glad.
On podupre glavu svojom mršavom rukom. U njemu se pojavi
iznenadna, strasna želja da učini nešto... nešto... nešto što bi sprečilo
sve to. Nešto što bi podiglo i izlečilo čovečanstvo. On to mora učiniti!
On će to učiniti! Suza mu kanu iz oka i pomeša se s močom. Na
zidovima anđeli su duvali u svoje trube. Zastiđen, David dunu kroz nos
u svoju džepnu maramicu.
 GLAVA III

Bilo je pola dva, ručak u Brežuljku bio je gotovo završen. Artur je

sedeo pravo, njegova gola kolena bila su ispod čaršava od damasta,
dok su mu cipele jedva dodirivale bogat crveni ćilim. Dosađivao je ocu
svojim odanim, zabrinutim pogledom. Prikrivena zategnutost u
vazduhu - osećanje krize - plašila ga je i gotovo paralisala. Kao i uvek
pred uzbudljivu krizu, apetit mu je bio iščezao, čak i pretvaranje da
jede zadavalo mu je muku. Znao je da su ljudi danas imali sastanak,
ljudi njegovog oca, čija je dužnost bila da rade pošteno i verno u
očevom rudniku. Znao je da je sve zavisilo od toga sastanka: da li će
se ljudi vratiti na posao ili će se taj strašni štrajk produžiti. Pri toj
misli jeza zabrinutosti prođe mu telom; oči mu zaplamteše odanošću
prema ocu.
Čekao je da ga otac pozove da ga prati do Tajnkastla; čekao je još
od deset sati izjutra, otkako je čuo naređenje izdato Bartliju da spremi
kočije. Međutim, ne dobi taj ranije uobičajeni poziv. Njegov otac išao je
u Tajnkastl, išao je Todu, a on nije bio pozvan da ide s njim. To mu je
teško padalo.
Za stolom se vodio miran razgovor u kome je prvu reč imao njegov
otac. Za sve vreme štrajka održavan je taj miran, hladnokrvan
razgovor. Uvek o sasvim beznačajnim stvarima - o tome da li će
pevačko društvo možda uskoro davati »Mesiju«, o uticaju novog leka
na majku ili o tome kako se cveće na babinom grobu održalo sveže - i
uvek mimo, savršeno mimo. Ričard Baras bio je miran, hladnokrvan
čovek. Sve što je radio pokazivalo je gvozdeno vladanje sobom. Sedeo
je u čelu stola s gvozdenom mimoćom, kao da je tromesečni štrajk u
njegovom rudniku Neptunu sasvim beznačajna stvar. Sedeo je pravo
na svojoj velikoj stolici - zbog toga je i Artur sedeo pravo - jeo sir,
celer iz svoje vlastite bašte i biskvite. Bila je to jednostavna hrana, ceo
ručak je bio jednostavan. Baras je podnosio samo najjednostavnija
jela - a voleo je i urednost - jednog dana tanko sečenu goveđinu,
drugog hladnu šunku, trećeg jagnjeće pečenje. Prezirao je obilje i
raskoš na stolu. Nije dozvoljavao ni jedno ni drugo. Jeo je gotovo
rasejano, stiskao je svoje tanke, crvene usne i mleo celer svojim
zdravim zubima. Nije bio visok, ali je imao dobro razvijen grudni koš,
debele mišice i velike ruke. Davao je utisak telesne snage. Lice mu je
bilo vrlo crveno, vrat tako kratak i mišićav da mu je glava virila iz
grudnog koša kao iz bureta. Njegova proseda kosa bila je kratko
ošišana, jagodične kosti istaknute, oči neobično prodorne i upadljive.
Imao je severnjački izgled, ne surov, ali čvrst i tvrd. Bio je čovek jakog
ubeđenja i zdrave jevanđeljske vere, liberal, veliki poštovalac nedelje;
rukovodio je porodičnim večernjim molitvama, čitao tako strašna
mesta iz Svetog pisma da je to prouzrokovalo plač kod Artura, i nije se
plašio da prizna da je u mladosti pisao crkvene pesme. Nije bilo
ničega što bi se Baras bojao da prizna. Dok je sedeo tamo ispred žutih,
velikih američkih orgulja, koje je on - iz ljubavi prema Hendelu -
uzidao uz veliki trošak u svoju trpezariju, iz njega je zračila njemu
svojstvena duhovna neprikosnovenost. Artur je često osećao to
zračenje. Voleo je mnogo svog oca. Za Artura je njegov otac bio nešto
uzvišeno, gotovo kao bog.
- ‘Ajde, Arture, jedi svoj puding, dete moje - blago ga prekore tetka
Kara i vrati tanjiru njegov zbunjeni pogled. Bio je to puding od
ostataka kolača koje je on mrzeo, ali je jeo na silu, u nadi da će njegov
otac to primetiti i biti zadovoljan. Hilda je već bila svršila s ručkom i
mračna, nedruželjubiva izraza gledala ispred sebe. Greis je, nasmejana
i prirodna, uživala u svojoj unutrašnjoj sreći.
- Hoćeš li doći kući za čaj, Ričarde? - s poštovanjem upita tetka
Kara.
- Da! U pet sati - odgovori on odmerenim i mirnim glasom čoveka
koji vlada sobom.
- Dobro, Ričarde.
- Mogli biste pitati Harijetu da li ima kakvu poruku za mene danas.
 - Dobro, Ričarde.
Tetka Kara saže glavu. Ona je uvek pokazivala radosnu gotovost da
posluša Ričarda, i glava joj je obično bila sagnuta. Držala ju je
sagnutu na jednu stranu u znak pokornosti svima i svačemu, a najviše
svojoj sudbini. Tetka Karolina Vanules znala je svoje mesto. Mada je
bila iz dobre nortumberlandske porodice, porodice iz oblasnog
plemstva, nije se zbog toga mnogo gordila. Nikad se nije visoko držala,
čak ni na osnovu toga što je bila Ričardova svastika. Starala se o deci,
davala im svako prepodne časove u učionici, bdila nad njima kad su
bila bolesna, izvršavala i najmanje Harijetine želje, spremala slatkiše,
starala se o cveću, krpila čarape, plela rukavice, brojala prljav veš; sve
je to radila s izrazom blage, pokorne uslužnosti. Pre pet godina, kad se
Harijeta razbolela i legla u postelju, tetka Kara je došla u njihovu kuću
da im buđe od pomoći, kao što je to uvek činila kad god je Harijeta
bila pred porođajem. U svojoj četrdesetoj godini, sve punija stasa,
bleda, neuredne kose neodređene boje, punačka lica, čela izborana od
sitnih briga, ona je još uvek bila od pomoći i koristi. Imala je bezbroj
prilika da sprovodi svoju volju, ali nikad nije zaboravljalo da je
zavisna. Bila je stekla izvesne manire i šeretluke zavisnih. Držala je u
svojoj sobi jedan čajnik i privatnu zalihu biskvita; dok bi ostali
razgovarali, ona bi se ćuteći iskrala iz sobe, kao da se odjednom
prisetila da nije potrebna; pred ostalima je govorila posluzi sa
upadljivom korektnošću, ali nasamo je razgovarala s njima ljubazno,
čak i vrlo prijateljski, kao da je želela da ih odobrovolji i da im se
dopadne: »Pa, Ana, da li biste voleli ovu bluzu? Pogledajte, dete, gotovo
nije ni nošena...« Imala je i nešto svog vlastitog novca, oko sto funti
sterlinga godišnje od akcija. Uvek je bila obučena u sivo. Hramala je
malo posle nesrećnog slučaja za vreme jedne vožnje kolima u svojoj
mladosti, i davala neodređen utisak - sasvim lažan - da je neki
gospodin tom prilikom rđavo postupio s njom. Veoma je volela topla
kupanja, i koristila ih je redovno svako veče celog svog života. Mnogo
je strahovala da ne bude zatečena u kupatilu u trenutku kad ono
treba Ričardu. Ovda-onda taj strah joj je prouzrokovao nemirne snove,
iz kojih se budila bleda i oblivena znojem, uverena da ju je Ričard
video u kupatilu.
 Baras pogleda po stolu. Niko nije jeo.
- Hoćeš li jedan biskvit, Arture? - upita on strogo, držeći ruku na
srebrnom poklopcu okruglastog staklenog suda.
- Ne, hvala, oče - procedi Artur drhtavo.
Ričard napuni svoju čašu vodom i za trenutak ju je držao u svojoj
sigurnoj ruci. Voda je izgledala bistrija i hladnija zato što ju je on
držao. On je polako popi.
Tajac. Ričard ustade i iziđe iz sobe.
Artur umalo ne briznu u plač. Zašto, zašto ga njegov otac ne vodi sa
sobom u Tajnkastl, i to baš danas, kad naročito želi da bude pored
njega? Zašto ne povede i njega Todu? Njegov otac je očito imao posla
sa Adamom Todom, koji je bio rudarski inženjer i najstariji prijatelj
njegovog oca, ali to nije važno, on ga je u svakom slučaju mogao
povesti i pustiti ga da se zabavlja s Hetom. Žalosna srca oklevao je u
sali, koju je tetka Kara uvek nazivala predsobljem, posmatrao šare
crnih i belih pločica i divne slike svog oca po zidovima, i nadao se,
iako nade nije moglo biti. Hilda je s knjigom otišla pravo gore u svoju
sobu; ali to nije značajno, između njega i Hilde nikad nije bilo mnogo
saosećanja. Ona je bila suviše odsečna, oštra, neshvatljiva u svojoj
velikoj strasnosti; izgledalo je kao da stalno vodi neku borbu u sebi,
borbu protiv nečeg nevidljivog. Premda je imala svega sedamnaest
godina, ona je, pre tri meseca, pred sam štrajk, počela da češlja kosu
kao da je odrasla devojka. To ju je još više udaljilo od njega. Imao je
osećanje da Hildu nije lako voleti. Nije bila ni lepa. Bila je surova i
izgledala kao da sve prezire. Koža joj je bila maslinove boje. Nije
mirisala prijatno.
Dok je stajao u sali, iz učionice siđe Greis s jabukom u ruci.
- Hajde sa mnom da vidimo Boksera! Molim te, Arture.
On se zagleda u Greisu. Imala je jedanaest godina. Bila je godinu
dana mlađa i stopu manja od njega. Zavideo je Greisi na njenom
blaženstvu. Greis je bila vrlo srećno nastrojena. Bila je slatko, umiljato,
strašno aljkavo dete. Češalj, nakrivo zadenut u njenu meku, plavu
kosu, davao je njenom sitnom licu komičan izgled začuđenosti, njene
krupne plave oči zračile su neizveštačenom naivnošću. Cak je i Hilda
volela Greisu. Viđao ju je kako i posle najplahovitijeg izliva ljutine
hvata Greisu i strasno je grli.
Artur je razmišljao da li da ide sa Greisom ili ne. Išlo mu se i nije
mu se išlo. Nije mogao da se reši, uvek se teško rešavao. Kolebao se.
Najzad zavrte glavom.
- Ti idi - reče on mračno - ja sam zabrinut zbog štrajka.
- Jesi li, Arture? - upita ona iznenađeno.
On klimnu glavom; i osećanje da uskraćuje sebi zadovoljstvo da
posmatra konjića kako žvaće jabuku, ražalosti ga još više.
Kad Greis ode, on poče da osluškuje. Najzad njegov otac siđe dole.
Pod miškom je nosio pljosnatu crnu kožnu tašnu, ali i ne pogleda u
Arture, već ode pravo kočijama koje su ga čekale i odveze se.
Artur se oseti ponižen, srce mu se steže, bio je kao smrvljen. Ne zato
što mu je teško padalo što ne ide u Tajnkastl niti što ne ide Todovima.
Heta je bila prijatna, naravno; voleo je njene dugačke svilene vitice,
njen zračan osmeh, toplotu njenog prisustva kad bi ga, kao što je
ponekad činila, obgrlila i molila da joj kupi čokolade za njegovo pola
šilinga, koje je dobijao svake subote. Da, voleo je Hetu, sigurno će se
oženiti njome kad poraste. Voleo je i njenog brata Alena Toda, a voleo
je i starog Toda - kako je Alen zvao svog oca - sa njegovim
nakostrešenim, duvanom obojenim brkovima, malim žutim tačkama u
očima i čudnim mirisom deteline, i još nečega. Ali ga nije nimalo
uznemiravalo što ih neće videti. Uznemiravao ga je, boleo, mučio i
ubijao taj nehat - taj strašni nehat njegovog oca prema njemu.
Možda i nije bio vredan pažnje, možda je to i bio pravi razlog ovom
jedu. Bio je tako mali za svoje godine, a pretpostavljao je i da nije vrlo
jak - čuo je nekoliko puta kako tetka Kara kaže: »A r t u r je nežan!«
Hilda je išla u školu u Herogeitu, i Greis će uskoro poći u školu, a on,
Artur, uopšte neće ići u školu. Imao je tako malo prijatelja; čudo kako
je malo sveta dolazilo k njima! Bio je gotovo bolesno svestan toga da
je stidljiv, osetljiv i usamljen. Kako je bio plav, lako je crveneo, i tada je
često želeo da potone u zemlju. čeznuo je svom dušom za vremenom
kada će moći da radi sa svojim ocem u Neptunu. Počeće u šesnaestoj
godini, prvo će upoznati praktičnu stranu, zatim će pohađati neke
časove i dobiti diplomu; najzad će doći onaj srećan dan kada će stupiti
u ortaštvo sa ocem. Ah, vredelo je živeti radi toga dana.
Sa suzama u očima izađe bez cilja na prednja vrata. Pred njim je
ležalo imanje Brežuljka, lep travnjak sa zanovetovim žbunom u
sredini, zatim park koji se spuštao do puta. Dva reda drveća stajala su
sa strane i zaklanjala sve što nije bilo lepo u vidiku. Kuća se nalazila
sasvim blizu Sliskeila, na jednom brežuljku, po kome je to mesto i
dobilo svoje ime, ali su se od nje tako malo videli rudnički dimnjaci i
prljavština kao da je bila sto kilometara udaljena. Bila je to dobra
kamena kuća, četvrtastog pročelja, sa stubištem carskog stila, s jednim
docnijim dozitkom podignutim pozadi i velikom zimskom baštom.
Prednja strana kuće bila je pokrivena lepo potkresanim bršljanom.
Mada ništa nije bilo upadljivo raskošno - Ričard je mrzeo svaku
razmetljivost - sve je bilo u savršenom redu: travnjak potkresan,
njegove ivice oštre kao nožem odsečene, nigde ni traga od korova na
njegovom dugačkom crvenom putu. Svuda se videlo dosta boje, na
vratima, ogradi, prozorskim okvirima i drvenariji staklene bašte.
Ričard je to voleo; i premda je držao samo jednog čoveka - Bartlija -
uvek je bilo dosta onih koji su rado dolazili iz Neptuna da »urade
nešto za gospodara«.
Arturov tužni pogled pređe preko te prijatne slike. Da li da ode
Greisi? Prvo pomisli da ode, a zatim se odluči da ne ide. U svojoj
neutešnoj tuzi nije mogao da se reši. Zatim, kao i obično, napusti
svaku pomisao na odlučivanje i vrati se u salu. Rasejano je gledao u
slike na zidu, te slike koje je njegov otac tako mnogo cenio. Svake
godine njegov otac je kupovao po jednu sliku, ponekad dve, preko
Vincenta, velikog trgovca umetničkim predmetima u Tajnkastlu,
trošeći sume koje su Arturu - čije su uši slušale svaku reč - izgledale
neverovatne. Ali je Artur svesno ipak odobravao taj postupak svoga
oca, kao što je odobravao i sve ostale njegove radnje a dopadao mu se
i njegov ukus. Da, zaista su to bile divne slike, velike slike na platnu, u
prekrasnim bojama. Stoun, Orčadson, Vots, Lejton, Holman Hant, oh,
naročito Holman Hant. Artur je znao imena. Znao je da će ove, kako je
njegov otac rekao, budućnost smatrati za stare velike majstore. Slika
»Ljubavnici u bašti« očarala ga je svojom lepotom, bila je tako divna
da mu je zadavala čudan bol, čežnju koju je osećao duboko u želucu.
Artur se mrštio, oklevao i gledao gore-dole po sali. Hteo je da
razmišlja, da shvati stvari u vezi sa tim strašnim štrajkom; njegove
misli naročito je mučila čudna zamišljenost oca kad je pošao Todu. On
se okrete, uputi se kroz hodnik i uđe u sobu za starež. Zaključa se. Tu
je, najzad, bio siguran.
Ova soba bila je njegovo pribežište; mesto gde ga niko nije
uznemiravao, gde je nekih dana dolazio da razmišlja o svojim
nevoljama, a nekih da uživa u sanjarenju. Soba za starež bila je divno
mesto za sanjarenje. Podsećala ga je nekako na crkvu, bočnu lađu
katedrale, jer je to bila visoka soba s hladnim crkvenim mirisom,
tapetirana šarama sa malim gotskim lukovima. Tu je imao osećanje
slično onom pri posmatranju »Ljubavnika u bašti«.
Artur sede na jednu staru stolicu, nalakti se na kolena i podupre
glavu rukama. Odjednom oseti nov priliv zabrinutosti. Savladan željom
za utehom, čvrsto zatvori oči. Sa onom žarkom revnošću koja ga je
često obuzimala, poče da se moli: »Ah, mili bože, daj da se štrajk završi
danas, daj da se svi ljudi vrate da rade za moga oca, daj da uvide
svoju grešku, mili bože; ti znaš, dragi bože, kako je dobar moj otac, ja
ga volim, dragi bože, a volim i tebe takođe, daj da ljudi čine ono što
treba, kao što i on čini ono što treba, nemoj im dozvoliti da ikad opet
štrajkuju i učini da uskoro počnem da radim s ocem u Neptunu, učini
to što pre, Hrista radi, amin!«
 GLAVA IV

Ričard Baras vrati se u pet sati i zateče Armstronga i Hadspeta, koji

su ga čekali. On dođe sa hladnom, neužurbanom tačnošću, malo
namrštena čela, unoseći u kuću strogi puls svoje ličnost, i nađe ih gde
sede u sali jedan pored drugog i ćuteći ukočeno gledaju u pod. Tetka
Kara im je u zbunjenoj neizvesnosti bila rekla da sednu tamo. Džordž
Armstrong je bio glavni nadzornik Neptuna, te bi normalno, naravno,
bio uveden u sobu za pušenje, ali Hadspel je bio samo podnadzornik,
koji je jednom bio samo desetar, a sem toga bio je s ljudima koji su
radili na obezbeđenju rudnika od nesrećnih slučajeva, pa je došao
pravo iz rudnika, u prljavim cokulama, kratkim pantalonama, sa
štapom i kožnom kapom. Bilo je nemoguće uvesti ga, jer bi isprljao
Ričardovu čistu sobu. To je bila vrlo teška situacija za tetku Kam, te je
pribegla srednjem rešenju - ostavila ih je obojicu u sali.
Izraz Ričardovog lica se ne promeni videvši ovu dvojicu. Očekivao
ih je. Ipak, uprkos njegove hladne nesavitljivosti, u njegovom oku
trenutno zasvetle zračak, koji odmah iščeze.
Armstrong i Hadspel ustadoše. Nastade kratko ćutanje.
- Pa? - upita Ričard.
Armstrong uzbuđeno klimnu glavom i reče:
- Svršeno je, hvala bogu!
Ričard primi tu vest bez ijedne reči, kao da mu se zgadilo jedva
primetno uzbuđenje u Armstrongovom glasu. Ostao je uspravan,
povučen u sebe, udaljen. Najzad se pomače i pokretom ruke ih pozva
obojicu u trpezariju. On priđe trpezarijskom ormanu, ogromnom
hrastovom ormanu holandske izrade, u baroknom stilu, ukrašenom
nasmejanim dečjim glavama, i nasu rakije u dve čaše, a zatim zazvoni
i poruči šolju čaja za sebe. Ana odmah donese čaj.
Sva trojica su pili stojeći - Hadspet iskapi svoju čašu nadušak,
Armstrong, pošto je prvo nasuo dosta sode u nju, pio je svoju brzim,
nervoznim gutljajima. Džodž Armstrong je bio nervozan čovek, čovek
čiji su živci bili stalno u nadraženom stanju. Često je bio zabrinut,
uznemiravale su ga najmanje sitnice, lako se ljutio na radnike, ali je
dosta radio, blagodareći napetosti svojih nerava. Bio je čovek srednjeg
rasta, ćelava temena, duguljasta lica sa suznim kesicama ispod očiju.
Uprkos svoje razdražljivosti bio je omiljen u varoši; imao je lep bariton
i pevao je na koncertima Slobodnih zidara. Bio je oženjen, imao je
petoro dece, bio svestan svojih odgovornosti i, u dubini duše, očajno se
plašio da ne izgubi svoje mesto. Sada je izvinjavao nervozno drhtanje
svoje ruke njemu svojstvenim, krotkim, poniznim smehom.
- Tako mi boga, gospodine Barase, nije mi žao što se to svršilo, cela
ta glupa stvar. To je bilo teško vreme za sve nas. Radije bih radio
godinu dana u dve smene nego da još jednom uživam tri takva
meseca.
Baras ne obrati nikakvu pažnju na sve to. On upita:
- Kako se to svršilo?
- Imali su sastanak u Institutu. Govorio je Fenvik, ali nisu hteli da
ga slušaju. Zatim je ustao Goulan, vi znate Čarla Goulana, kontrolora
mere, i rekao je da ne ostaje ništa drugo nego da se opet počne s
radom. Zatim Hedon otvori paljbu na njih. On je naročito došao iz
Tajnkastla. Nije krio svoje misli, ni najmanje, gospodine Barase. Rekao
im je da nisu imali pravo da počinju štrajk bez pristanka Rudarske
zajednice. Rekao im je da Savez pere ruke od cele stvari. Nazvao ih je
gomilom smetenjaka i budala i, oprostite mi što to kažem, nekim još
gorim rečima što su pokušali da rade na svoju ruku. Posle toga
obavljeno je glasanje. Osam stotina i nekoliko za otpočinjanje rada,
sedam protiv.
Nastade ćutanje.
- A onda? - upita Baras.
Došli su u kancelariju, čitava gomila njih - Hedon, Goulan, Ogl, Hov
i Dining, svi pokunjena nosa. Pitali su za vas. A ja sam im rekao kako
ste vi kazali da nećete da vidite nijednog od njih dok ponovo ne počne
rad. Onda je Goulan održao govor; on nije tako rđav čovek, mada je
pijanica. Rekao je da su pobeđeni i da su svesni toga. Zatim je došao
Hedon sa uobičajenim frazama Zajednice i bučno izjavio da će celu
stvar predati Hari Nagentu u Donjem domu; ali je to činio samo da bi
sakrio svoju bruku. Kratko rečeno, oni su pobeđeni i mole da počnu s
radom sutra ujutru. Rekao sam im da ćemo govoriti s vama,
gospodine, i da ćemo im saopštiti vaš odgovor u šest sati.
Ričard ispi svoj čaj.
- Oni žele da počnu, aha - reče on. Izgledalo je da on smatra da je
situacija zanimljiva i da je ocenjuje bez uzbuđenja. Pre tri meseca bio
je dobio jedan nov ugovor za koks. Takvi ugovori su bili dragoceni,
retki i teško su se dobijali. Sa ugovorom u džepu bio je otpočeo rad
kopanjem u Skaper Flatsu, u oblasti Paradaiza, i vađenjem koksa iz
Dajka, jedinog Neptunovog mesta gde je još bilo koksa.
A onda su ljudi prestali da rade uprkos njemu, uprkos Savezu. Sada
ugovor nije bio u njegovom džepu - bio je bačen u vatru. Nije mogao
da ispuni ugovor. Izgubio je dvadeset hiljada funti sterlinga.
Bleđi osmeh, ukočen na usnama, kao da je govorio: zanimljivo,
zaista zanimljivo!
Armstrong upita:
- Treba li, onda, da istaknem objave, gospođine Barase?
Ričard stisnu usne i sa iznenadnim gnušanjem pogleda preučtivog
Armstronga.
- Da - reče hladno. - Neka počnu sutra.
Armstrongu odlaknu i on instinktivno pođe vratima. Ali Hadspet,
čiji je tup um razumevao samo ono što je očevidno, stajao je i obrtao
kapu u rukama.
- Šta ćemo sa Fenvikom? - upita on. - Treba li i on da bude
primljen?
Baras odgovori:
 - To stoji do njega. A šta ćemo sa drugom pumpom? - produži
Hadspet sa naporom. On je bio grmalj glupa izgleda, debele gornje
usne i teška, bledožuta lica.
Ričard učini nestrpljiv pokret.
- Koja je to druga pumpa?
- Pumpa o kojoj ste govorili pre tri meseca, onoga dana kad su
radnici stupili u štrajk. Ona je mogla iscrpsti dosta vode iz Skaper
Flatsa. Hoću reći, njome bi se to moglo brže uraditi, a onda ljudi ne bi
morali da stoje u tolikom mulju...
Hladan kao led, Ričard odgovori:
- Vi sasvim grešite ako mislite da ću produžiti s radom u Skaper
Flatsu. Taj koks mora da čeka na nov ugovor.
- Kako vi kažete, gospodine - Hadspetovo zemljano lice obli tamno
rumenilo.
- Dakle, to je sve - reče Baras svojim jasnim, odmerenim glasom. -
Možete objaviti da se ja, njih radi, radujem što se vraćaju poslu. Bila je
strašna sva ona nepotrebna patnja u varoši.
- Sigurno ću to učiniti, gospodine Barase - reče Armstrong.
Baras zaćuta; i kako očigledno nije imalo šta više da se kaže,
Armstrong i Hadspet izađoše.
Za trenutak Baras ostade stojeći, leđima okrenut vatri; razmišljao je;
zatim zaključa rakiju u trpezarijski orman, uze dva parčeta šećera
koja su bila pala na poslužavnik i pažljivo ih stavi natrag u kutiju.
Bolelo ga je kad vidi neurednost, kad vidi da se nepotrebno
upropašćuje makar i jedno parče šećera. U Brežuljku se ništa nije
smelo upropašćivati ni rasipati, on to nije mogao da podnese. To se
jasno videlo čak i u sitnicama, uvek je štedeo palidrvca; olovku je
upotrebljavao do poslednjeg parčeta; svetlost se morala redovno gasiti,
od ostataka sapuna pravio se nov sapun, vruća voda se štedela, čak se
cicijašilo i s gorivom i upotrebljavalo gotovo najgore. Krv bi mu
jurnula u glavu kad bi čuo da se nešto od posuđa razbija. U njegovim
očima glavna vrlina tetke Kare bila je strogost njenog gazdinstva.
 Stajao je mimo i posmatrao svoje bele, dobro negovane ruke. Zatim
otvori vrata i polako siđe niz stepenice. Nije video Artura, čije je
podignuto, brižno lice ličilo u polutami sale na drhtav, bled mesec. On
uđe u sobu svoje žene.
- Harijeta!
- Molim, Ričarde!
Sedela je u krevetu, poduprta trima jastucima, i plela, a pred njom
se nalazio bolesnički stočić. Imala je tri jastuka, jer je neko rekao da je
najbolje upotrebljavati tri jastuka. I plela je, jer joj je mladi dr Luis,
njen najnoviji lekar, propisao to za živce. Ali sada zastade i podiže oči
prema Ričardovim očima. Imala je guste, crne obrve, tamne
podočnjake, požutelu kožu nervno obolele osobe. Ona se nasmeši kao
da se izvinjava i dodirnu svoju sjajnu kosu, koja je ležala raščešljana i
uokviravala njeno bledožuto lice.
Nemaš ništa protiv, Ričarde? Imala sam jaku glavobolju, pa sam
morala da kažem Karolini da me malo četka po glavi. - Ona se opet
nasmeši - svojim paćeničkim, bolesničkim osmehom, tužnim osmehom
bolesnika, večitog bolesnika. Patila je od leđa, želuca i živaca. S
vremena na vreme imala je strašne glavobolje, protiv kojih je toaletno
sirće bilo nemoćno, protiv kojih je sve bilo nemoćno sem Karolininog
nežnog četkanja. U tim trenucima tetka Kara bi stajala po čitav sat
bez prekida i nežno, blago četkala Harijetinu glavu dugim potezima
četke. Nikome nije uspevalo da pronađe uzrok njene bolesti. Baš
nikome. Ona je bila iscrpla Ridela, Skota i Proktora, lekare iz Sliskeila;
konsultovala polovinu specijalista u Tajnkastlu, obraćala se lekaru koji
upotrebljava prirodnu metodu lečenja, po lekaru homeopatu, zatim
lekaru koji leči pomoću lekovitih biljki, električaru koji je uvijao u
čudne magnetske pojaseve. Svaki se od tih nadrilekara u početku
pokazivao divan - »najzad onaj pravi« kako je Harijeta govorila - a na
kraju bi se, na žalost, pokazao budala, isto kao i Ridel, Skot, Proktor i
specijalisti u Tajnkastlu. Ali Harijeta nije očajavala. Stalno je
proučavala svoj slučaj; čitala je uporno, neumorno i strpljivo mnoge
knjige o predmetu svoje boljke, no uzalud. Sve, sve je bilo uzalud! Ali
ne zato što Harijeta nije dovoljno pokušavala. Pokušavala je sve
moguće lekove pod nebeskim svodom; njena soba bila je prepuna
boca, tuceta boca - tu su se mogli videti lekovi koji osvežavaju i
okrepljuju, lekovi za umirenje bolova, razne masti za trljanje, sredstva
protiv grča, sve i svašta - svih mogućih lekova koji su joj bili propisani
za minulih pet godina. Za Harijetu se bar moglo reći da nikad nije
bacila nijednu bocu. Lekovi u mnogim bocama bili su upotrebljeni
samo jedanput - Harijeta je imala takvo iskustvo da je posle prve
kašike novog leka mogla reći; »Ostavi to. Znam da mi neće pomoći.«
Na to je boca ostavljana na policu.
To je bilo strašno. Međutim, Harijeta je bila vrlo strpljiva. Morala se
držati kreveta, ali je jela vrlo dobro; ponekad je čak jela veoma mnogo,
to je bio deo njene nevolje; mora da je to bilo zbog njenog želuca, jer
joj se mnogo nadimao od gasova. Pa ipak, bila je ljubazna i prijatna;
niko nije mogao reći da se ikad desilo da se ne složi sa svojim mužem,
uvek je prema njemu bila poslušna, popustljiva i saosećajna. Nije
izbegavala dužnosti žene u braku. Ona je bila tu, u krevetu. Imala je
veliko belo telo; i u njenom držanju kao da je bio neki elemenat
svetlosti. Davala je čudan utisak sličnosti sa kravom. Bila je vrlo
pobožna. Možda je bila sveta krava.
Baras je pogleda kao iz velike daljine. Kako je on upravo gledao na
nju? U tom trenutku to je bilo nemoguće reći.
- Je li te glava štogod prošla?
- Da, Ričarde, sad mi je malo bolje. Ne sasvim dobro, ali ipak, malo
mi je bolje. Pošto mi je Karolina očetkala kosu, rekla sam joj da mi
naspe malo od te odoljenove tinkture koju mi je dao mladi dr Luis.
Mislim da mi je pomoglo.
- Mislio sam da ti donesem malo grožđa iz Tajnkastla, ali sam
zaboravio.
- Hvala, Ričarde. - Čudo kako je često Ričard zaboravljao to grožđe!
Ali namera je bila tu. - Bio si kod Todovih, naravno?
Izraz njegovog lica postade jedva primetno tvrđi. Artur bi, još uvek
zauzet svojom zagonetkom, primetio tu promenu.
- Da, bio sam tama Svi su dobro, Heta izgleda lepše nego ikad i
misli su joj obuzete njenim rođendanom; iduće nedelje biće joj
trinaesta godina. - On zaćuta i okrete se prema vratima. - Štrajk je
prestao. Ljudi će sutra početi sa radom.
Njena mala usta napraviše slovo 0; ona brižno stavi ruku na
flanelsku košulju ispod koje je bilo njeno srce.
- Oh, Ričarde, tako mi je milo! Zašto mi to nisi odmah rekao? To je
divno - takvo olakšanje!
On zastade pred poluotvorenim vratima i reče:
- Možeš me očekivati noćas. - Zatim izađe.
- Dobro, Ričarde.
Harijeta leže na leđa, prijatno iznenađenje još joj se izražavalo na
licu. Uze parče hartije i srebrnu olovku, ukrašenu mrkim gorskim
kristalom, i napisa svojim lepim rukopisom:
»Da se setim da kažem dr Luisu da mi je srce jako zakucalo na
Ričardovu dobru vest.« Ona zastade, zamisli se, a zatim podvuče reč
»jako«. Najzad opet uze svoj rad i poče mirno da plete.
 GLAVA V

Bilo je sasvim mračno kad Armstrong i Hadspet izađoše na veliku

belu kapiju Brežuljka i uđoše u aleju visokih breza - meštani su je
zvali Sluis Din - koja je vodila ka Hedlejevom putu i varoši. Izvesno
vreme išli su na rastojanju i ćuteći, jer nisu mnogo marili jedan za
drugog, ali najzad Hadspet, koga je peklo pretrpljeno poniženje,
ogorčeno promrmlja:
- On se ponekad ponaša tako da se čovek oseća kao đubre. On je
zaista hladni đavo. Ne mogu da ga razumem. Nikako ne mogu da ga
razumem. Armstrong se nasmeši za sebe u mraku. Prezirao je
Hadspeta kao čoveka bez vaspitanja, kao čoveka koji je počeo kao
običan radnik i koji je uspeo više blagodareći svojoj upornosti nego
svojoj zasluzi; često ga je ljutila, a ponekad i ponižavala Hadspetova
neuvijenost i isticanje telesne snage; bilo je prijatno videti i njega
poniženog.
- Šta hoćete time da kažete? - upita on, pretvarajući se da ga nije
razumeo.
- To što sam kazao, do đavola - ljutito reče Hadspet.
Armstrong dodade:
- On zna šta hoće.
- Da, on zna svoj posao. I lepo bismo se proveli kad mi ne bismo
znali svoj. On nas ne bi štedeo. On je lično tako savršen da ne bi imao
nikakve milosti. I jeste li čuli? - On zastade, a zatim s gorčinom stade
da podražava Barasa: - »Sva ona nepotrebna patnja u varoši.«
Gospode bože, to je bilo smešno!
 - Ne, ne - reče Armstrong brzo. - On je to iskreno rekao.
- Do đavola iskreno! On je najpakosniji đavo u Sliskeilu, a to znači
nešto. On besni u sebi što je izgubio ugovor. I, kad smo već na tome,
kazaću vam još nešto. Mnogo se radujem što više nećemo raditi u
Skaper Flatsu. Iako sam ćutao, mislio sam o toj prokletoj vodi gotovo
isto kao i Fenvik.
Armstrong ga pogleda oštro i sa neodobravanjem:
- Tako se ne govori, čoveče.
Nastade kratko ćutanje, a zatim Hadspet mrgodno izjavi:
- U svakom slučaju, to je gadno, prljavo mesto.
Ali Armstrong ne reče ništa. Produžiše da idu ćutke niz Hedlejev
put, a zatim Ulicom Koupen pored Terasa. Kad dođoše blizu ugla,
obadvojica okretoše glave, jer je iz Salutejšna blistala svetlost i čula se
velika graja. Armstrong, sa očitom željom da promeni predmet
razgovora, reče:
- Kafana je noćas puna.
- Da, i pijana - odgovori Hadspet, još uvek nezadovoljan. - Amor je
opet počeo da daje na veresiju. Ovo je prvi put za poslednje dve
nedelje da je izvadio svoju tablicu.
Bez ijedne reči više uputiše se da istaknu objave.
 GLAVA VI

Graja u Salutejšnu postajala je sve veća. Krčma je bila toliko puna

sveta da se čovek uguši; njena atmosfera bila je ispunjena duvanskim
dimom, rečima, jakim svetiljkama i parom od piva. Iza tezge kelneraja,
u košulji zasukanih rukava, stajao je Bert Amor. Pored njega, na zidu,
visila je kredom ispisana tablica - spisak ljudi i izdatog pića. Bert je
znao šta radi, za poslednje dve nedelje, uprkos psovki i molbi, nije
davao nikome na veresiju; ali sada, kad je postalo sigurno da će
rudari dobiti svoju platu iduće subote, on je okrenuo drugi list i
odjednom postao omiljen. Krčma je bila otvorena, a plaćanje odloženo.
- Napuni ih, Berte, momče! - Čarl Goulan zalupa jako čašom o sto i
poruči da se čaše napune još jednom. Čarl nije bio pijan. On nikada
nije bio stvarno pijan; upijao je tečnost u sebe kao sunđer, znojio se i
dobijao boju teletine, ali ga niko nikad nije video sasvim pijanog. Neki
u gomili oko njega
- Tom Braun, stari Rid, a naročito Sloger Limin bili su već dobro
zagrejani. Sloger je već bio mrtav pijan. Sloger je bio surov i drzak
čovek, imao je crveno lice puno ožiljaka, pljosnat nos i jedno uho
plavo-crveno, kao karfiol. Bio je bokser u mladosti i borio se u sali
Sent Džemsa pod zvučnim nadirukom »čudo od rudarskog mladića«,
ali su ga piće i ostale stvari sagoreli; sad je opet radio u rudniku, ali
više nije bio mladić ni čudo, a iz onoga slavnog doba ostali su mu
samo plahovita i dobroćudna narav, dobar udarac levom rukom i lice
puno ožiljaka. Čarl Goulan, koji je uvek bio nezvaničan domaćin
svečanosti u krčmi, opet zalupa o sto; bio je nezadovoljan, jer mu se
činilo da društvo nije dovoljno raspoloženo, pa je želeo da oživi onu
staru veselu društvenost koja je ranije vladala u Salutejšnu. On reče:
 - Prošli smo kroz mnogo štošta za poslednja tri meseca. Hajte,
momci, ne budite potišteni! Ko ne može da se veseli, taj nije nikakav
čovek! - Njegove svinjske oči zračile su na društvo, očekujući
uobičajeni laskavo odobravanje. Ali svi su bili suviše iznureni i
mrzovoljni da bi odobravali. Umesto toga on spazi kako ga oči Roberta
Fenvika ironično posmatraju. Robert je stajao na svom uobičajenom
mestu, na drugom kraju tezge, i mirno pio, kao da ga ništa više ne
zanima.
Goulan podiže svoju čašu.
- Pij, Roberte, čoveče! Noćas treba da se nakvasiš iznutra; spolja ćeš
se već sutra nakvasiti.
Robert je sasvim ravnodušno posmatrao Goulanovo pivom
zagrejano lice. On reče:
- Svi ćemo biti dovoljno nakvašeni jednoga dana.
Društvo povika:
- Umukni, Roberte!
- Ćuti, čoveče, dosta si govorio na sastanku!
- Za poslednja tri meseca slušali smo isuviše o tome!
Tuga i umor pređoše preko Robertovog lica, on odgovori pogledom
pobeđenog na njihove poglede.
- Dobro, momci, neka bude kako vi hoćete. Neću reći ništa više.
Goulan se lukavo iskezi:
- Kad se već bojiš da radiš dole u Paradaizu, zašto to ne kažeš?
Sloger Limin reče:
Jezik za zube, Goulane! Ti nisi ništa drugo do brbljiva žena. Robert
je moj drug, čuješ li! On radi dobro i zna više o prokletom rudniku
nego ti o svojoj kući.
Nastade ćutanje, gomila zadrža dah u nadi da će početi tuča. Ali ne,
Čarl se nikad nije tukao, on se samo kezio zagrejan pivom.
Napregnutost pređe u razočaranje.
 Odjednom se otvoriše vrata. U krčmu uđe Vil Kinč i progura se
nesigurno do kelneraja.
- Natoči mi jednu kriglu, Berte, tako ti boga, potrebna mi je!
Interesovanje ožive i usredsredi se na Vila.
- Šta je! Šta ti se desilo, Vile?
Vil zabaci kosu sa čela, zgrabi kriglu i pogleda ih uzbuđeno.
- Dosta mi se zla desilo, momci! - On pljunu kao da hoće da očisti
usta od prljavštine. Zatim poče brzo da priča:
- Mojoj Alisi je rđavo, momci, ima zapaljenje pluća, i moja žena je
želela da joj dam malo čorbe od mesa. Otišao sam do Ramedža pre
četvrt sata. Ramedž lično, sa svojim velikim trbuhom, stajao je iza
tezge. »Gospodine Ramedže«, kažem mu sasvim učtivo, »hoćete li mi
dati parčence mesa za moju devojčicu koja se razbolela, platiću vam
sigurno u subotu kad primim platu«. - Vilove usne prebledeše, on poče
da drhće celim telom. Ali stisnu zube i natera sebe da produži. - A on
me, momci, odmeri od glave do pete i od pete do glave. »Ne dam
ništa«, reče tim rečima. »Ali molim vas, gospodine Ramedže«, kažem
mu uznemiren, »dajte mi bar jedno parčence, štrajk je završen, dan
plaćanja će biti kroz dve nedelje, i onda ću vam platiti, tako mi boga.«
Izvesno vreme nije govorio ništa, momci, već me je samo merio
pogledom, a zatim mi reče kao da govori psu: »Ne dam vam ništa, ni
koske. Vi ste sramota za ovu varoš, vi i vama slični. Bez ikakvog
razloga napuštate svoj posao, a onda dolazite da prosite od pristojnog
sveta. Izlazite iz moje radnje pre nego što vas izbacim.«
Nasta ćutanje. - I ja izađem, momci.
Potpun mir vladao je dok je Vil pričao, i on završi svoju priču u
grobnoj tišini. Bob Ogi se prvi pomače.
- Tako mi boga - reče on teško dišući - to je isuviše!
Zatim skoči pijani Sloger.
- To je isuviše - povika on - to se ne može podnositi!
Svi počeše ga govore u isti mah; nastade strašna galama. Sloger
ustade i poče pijano da se gura kroz gomilu.
- Neću pustiti da to prođe tek tako, momci! Lično ću da vidim to
kopile Ramedža. Hajde, Vile! Dobićeš najbolje meso za tvoju devojčicu,
a ne samo jedno bedno parčence. - On prijateljski zgrabi Kinča i
odvuče ga vratima. Ostali jurnuše za njima, gotovi da im pomognu.
Desi se čudo: nikad krčmareva izjava »vreme je da se zatvara,
gospodo« nije tako brzo ispraznila krčmu; pre jednog trenutka bila je
puna - sada prazna. Ostade samo Robert, posmatrajući zapanjenog
Amora svojim tužnim, razočaranim očima. On poručio još jednu kriglu.
Najzad i on izađe.
Gomila napolju poveća se dvadesetinom mladića, koji su stajali po
uglovima ulica. Ti mladići nisu znali o čemu se radi, ali su nanjušili
uzrujanost, nesreću, tuču - jer je Sloger bio vođa. Oni odoše u grupi niz
Ulicu Koupen. Mladi Džo Goulan beše se ugurao usred gomile.
Skrenuše na uglu i uđoše u Ulicu Lam, ali kad su došli do
Ramedžove radnje, čekalo ih je razočaranje. Ramedžova radnja bila je
zatvorena. Ta velika radnja, zatvorena za prekonoć, bila je
neosvetljena i pokazivala je samo hladno pročelje sa spuštenim
roletnama i firmom: »Džems Ramedž - mesar«. Cak nije bilo ni prozora
za razbijanje!
Bili su sprečeni. Sloger zaurla. Piće mu je bilo u krvi, a krv
uskomešana. Ali on nije bio pobeđen, ne, zaista ne! Bilo je i drugih
radnji, odmah do Ramedžove, radnji bez roletni, Beitsova, na primer,
pa bakalina Marčisona, koje nisu imale ništa do običnih prozorskih
kapaka i vrata zaključanih katancem.
Sloger uzviknu još jednom:
- Nismo pobeđeni, momci, umesto Ramedžove, provalićemo u
Marčisonovu radnju! - On pritrča vratima, podiže nogu u teškoj cokuli
i udari njome po katancu. U isto vreme neko iz zadnjeg dela gomile
baci ciglu. Cigla razbi dućanski prozor.. To je rešilo stvar: zvuk stakla
dade znak za pljačku.
Oni jurnuše na vrata, oboriše ih i uđoše u radnju. Većina ih je bila
pijana, a niko od njih već nedeljama nije video pristojnu hranu. Tom
Braun ščepa šunku i ćušnu je pod mišku; stari Rid zgrabi nekoliko
konzervi voća; Sloger, koji je bio zaboravio na svoje sažaljenje prema
Vil Kinčovoj Alisi, poče da udara po čepu bureta s pivom. Neke žene s
keja, privučene grajom, proguraše se iza ljudi i počeše, kao u panici,
da grabe sve što im je došlo pod ruku: ljutu janiju, sos, sapun, šta bilo.
Bile su suviše uplašene da gledaju, stoga su grozničavo grabile sve što
su mogle i ćuškale ispod šalova. Ulična lampa bacala je hladnu, jasnu
svetlost na njih.
Džo Goulan je bio taj koji se setio kase. Njemu nije trebalo hrane -
on se, kao i njegov otac, hranio suviše dobro - ali novac u kasi mogao
je upotrebiti.
Idući četvoronoške, on se provuče kroz gomilu koja se tiskala,
dopuza iza tezge i nađe fioku u kojoj je stajao novac. Bila je ne
zaključana! Ushićen Marčisonovim nehatom, Džo zavuče ruku u glatki
čanak, prsti mu zgrabiše srebro u članku, on uze dobru pregršt, stavi
je lako u džep, požuri napolje i otrča.
Baš kad je Džo izašao, stiže Robert i zaustavi se na pragu radnje;
uznemirenost na njegovom licu pretvori se u užas.
- šta to radite, momci! - Glas mu je bio molećiv, žalostila ga je
tragičnost tog glupog nasilja. - Zapašćete u teškoće zbog ovoga.
Niko ne obrati ni najmanju pažnju na njega. On podiže glas:
Prestanite s tim, buđale! Zar ne vidite da je to najgora stvar koju ste
mogli učiniti? Sada više niko neće imati nikakvog obzira prema vama.
Prestanite, kažem vam, prestanite! Niko ne prestade.
Preko Robertovog lica pređe grč. On pođe da se progura kroz
gomilu, ali baš tada ču neki zvuk iza sebe i okrete se prema svetlosti
fenjera. Policija! Rodam sa Keja i novi narednik sa stanice.
- Fenvik! - prepozna ga odmah Rodam i stavi ruku na Roberta.
Na taj uzvik diže se još glasnija graja onih u radnji.
Policajci! Bežite napolje, momci, eto policije! - Lavina živih,
nerazmršljivo pomešanih prilika pokulja kroz vrata. Rodam i narednik
i ne pokušaše da je zaustave. Stajali su zapanjena lica, puštajući
gomilu da prođe pored njih: zatim, još uvek držeći Roberta, Rodam uđe
u radnju.
- Ovde je još jedan, naredniče - reče Rodam iznenađen i ushićen.
U kršu opljačkane radnje jahao je na pivskom buretu i bespomoćno
se njihao Sloger Limin. Jednim prstom blaženo se držao za rupu od
čepa, bio je slep za sve što se dešavalo oko njega.
Narednik pogleda u Slogera, u radnju, a zatim u Roberta.
- Ovo je ozbiljno - reče strogim, zvaničnim glasom. - Vi ste, Fenvik,
čovek koji je počeo štrajk.
Robert mirno izdrža njegov pogled i reče:
- Ja nisam ništa učinio.
Narednik odgovori:
- Naravno, vi niste ništa učinili.
Robert otvori usta da objasni, ali odjednom uvide uzaludnost svega
toga. On ne reče ništa. Pokori se. Odveli su ga u zatvor zajedno sa
Slogerom.
 GLAVA VII

Pet dana docnije, u četiri sata posle podne, Džo Goulan je spokojno
šetao Ulicom Skotsvud u Tajnkastlu, zagledajući u prozore na kojima
je stajala objava: »Stanovi«. Tajnkastl, živa, bučna varoš Severa, puna
pokreta, vreve i svetlosive boje, u kojoj se čulo tandrkanje tramvaja,
šum mnogih koraka i udaranje čekića na brodogradilištu,
blagonaklono je progutao Džoa. Džoove misli stalno su bile upravljene
Tajnkastlu - bio je samo dvadeset devet kilometara udaljen od svog
rodnog mesta - kao gradu raznih mogućnosti i pustolovina. Džo je
izgledao dobro: mladić svetla lica, kovrdžaste kose, sjajnih cipela i
držanja čoveka koji ume da se snađe u svetu. Ali uprkos sveg
njegovog blistavog izgleda, Džo je bio bez kršene pare. Otkako je
pobegao od kuće, dve funte sterlinga, ukradene iz Marčisonove fioke,
bezbrižno je straćio na blaziraniji način nego što bi se mislilo po
njegovom besprekornom izgledu. Džo je bio na galeriji Empaja
varijetea, u Lovačkoj krčmi i drugim mestima; nakupovao je bio piva,
cigareta i vrlo lepih plavih dopisnica; i sada, pošto je i poslednje pola
šilinga časno potrošio na pranje, četkanje i čišćenje cipela, Džo je
tražio pristojan stan.
Idući niz Skotsvud ulicu, prošao je pored velikih gvozdenih
pregrada stočnog trga, pored Đuka Kamberlanda, pored Palmer ulice i
Elsvik Ist terase. Dan je bio mutan i suv, ulice žive. Malo niže, na
železničkoj pruzi, važno zapišta voz koji je stizao; odgovori mu dubok
zvuk sirene parobroda koji je dolazio Tajnom. Džo je bio uzbuđen
životom oko sebe i osećao je kao da je svet velika fudbalska lopta
pored njegovih nogu, a on gotov da je snažno udari nogom.
Iza Ulice Palmer Džo zastade pred kućom na kojoj je stajala objava:
»Soba za izdavanje, dobri kreveti, samo muškarci.« Zamišljeno se
zagleda u kuću, zatim odrečno zavrte kovrdžastom glavom i produži
dalje. Trenutak docnije devojka koja je brzo išla u istom pravcu stiže
ga i prođe. Džoove oči zasijaše, celo mu se telo prenu. Zaista je bila
privlačna, male noge i članci, tanak struk i upadljivi kukovi, a glava
uzdignuta kao u kraljice. Njegov pogled se zadivljeno zaustavi na njoj
i pratio ju je dok ona ne pređe preko ulice, lako se pope uz stepenice i
brzo uđe u 117-a Skotsvud ulice. Očaran, Džo stade i jezikom ovlaži
osušene usne. U prozoru 117-a Skotsvud ulice stajao je karton na kome
je pisalo »Stanovi«.
- Bogamu! - reče Džo. Zakopča kaput, pređe bez oklevanja preko
ulice i zazvoni.
Ona lično izađe na vrata i, zato što je sad bila bez šešira, učini mu
se još prisnija. Bila je čak i lepša nego što mu se u početku učinilo:
imala je otprilike šesnaest godina, mali nos, svetlosive oči, lice voštane
boje, ali osvežene šetnjom. Uši su joj bile vrlo male i prilepljene uz
glavu. »Usta su joj najlepša«, reče Džo u sebi. Bila su to velika usta, ne
tamnocrvena, ali veoma nežna i s dražesnom malom opnicom na
gornjoj usni.
- Šta želite? - oštro upita ona.
Džo se skromno nasmeši, spusti oči, skide kapu i poče da je vrti u
rukama. Niko nije mogao da napravi takav utisak stidljive vrline kao
Džo; on je to radio savršeno.
- Izvinite, gospođice, ali tražim stan.
Ona ne odgovori na njegov osmejak; usta joj se iskriviše,
posmatrala ga je s gađenjem. Dženi Sanli nije volela što njena majka
drži stanare; čak ni onog samca gore u zadnjoj sobi, koja im je bila
sasvim nepotrebna. Smatrala je to za neotmeno, a »neotmenost« je za
nju bio neoprostivi greh.
Ona zagladi bluzu, stavi ruke na svoj sjajni kožni pojas i reče sa
izvesnom gordošću:
- Onda, izvolite unutra.
 Koračajući sa strahopoštovanjem, išao je on za njom kroz uzani
hodnik; odjednom do njega dopre miris i gukanje golubova: gu-u, gu-
u, gu! On pogleda gore, ali nigde ne vide golubove; vrata kupatila
stajala su otvorena i kroz njih se videlo uže s rubljem: dugačke crne
čarape i nekoliko belih košulja. Njene, pomisli Džo brzo i ushićeno; ali
promeni izraz svojih očiju pre nego što je ona imala vremena da
pocrveni. Ipak je pocrvenela zbog tih otvorenih vrata; njen ton
odjednom postade zlovoljan, ona zabaci glavu i reče:
Ovde je, ako želite da znate. Zadnja soba. On pođe za njom i uđe u
»zadnju sobu«, malu zapuštenu, mnogo upotrebljavanu odaju, punu
starog nameštaja s konjskom dlakom, jevtinih časopisa, uspomena iz
Vitli Beja i vrećica s hranom za golubove. Dva plava gusana stajala su
na kaminskoj ploči. Pored tople vatre, ljuljajući se pomalo u škripavoj
fotelji, sedela je, udubljena u jevtin časopis za dame, lena, aljkava žena
s krupnim očima i obiljem kose naslagane navrh glave.
- Ovde je neko ko traži sobu, mama - reče Dženi, pa se oholo baci
na kanabe sa izlomljenim federima, uze neki mnogo čitan časopis i
vrlo upadljivo prestade da se zanima za izdavanje stana.
Gospođa Sanli produži da se udobno ljulja. Samo bi neki težak
udarac sudbine mogao učiniti da Ada Sanli zaboravi na svoju
udobnost. Stalno je udešavala da joj bude što udobnije: skidala je
cipelu, otpuštala steznik, pijuckala sodu protiv nadimanja, pila čaj,
sedela da se malo odmori, ili čitala novine dok ne provri voda za čaj.
Ada je bila debela, ljubazna, lenja i sanjalica. Ponekad bi se svađala s
mužem, ali je većinom bila dobre volje. U svojim mlađim danima bila
je u službi kod jedne »bolje porodice«, kao što je to uvek naglašavala.
Bila je romantična, volela je da gleda u mlad mesec; a kako je bila
sujeverna, nikad nije nosila zeleno niti prolazila ispod lestvica, a kad
bi prosula so, nikad ne bi propustila da baci malo soli preko levog
ramena. Volela je romane, naročito one vrste u kojoj povučena, mirna
žena najzad osvaja glavnog junaka. želela je da bude bogata, stalno je
učestvovala u utakmicama za nagradu, poglavito u pravljenju stihova,
nadajući se da će na taj način dobiti dosta novaca. Ali Adini rogobatni
stihovi bili su sasvim rđavi. Cesto je imala značajne ideje - porodica ih
je nazivala maminim genijalnim iskricama - da iznova tapetira sobu,
da nabavi za kanabe navlaku od lepog, ružičastog pliša, da ponovo
prevuče gleđom kadu, da se povuče u unutrašnjost, da otvori hotel ili
radnju za prodaju traka, pa čak i da napiše pripovetku - bila je
sigurna da ima dara za to. Ali nijedna od Adinih ideja nije se nikad
ostvarila. Ona se nikad nije mnogo udaljavala od svoje ljuljačke. Alf,
njen muž, često bi joj blago rekao: - Bogami, Ado, ti si malo luckasta!
- Oh! - reče ona sad. - Mislila sam da je to klupski momak. -
Ćutanje. - Treba vam soba?
- Da, gospođo.
- Mi nikad ne primamo više od jednog mladića. - Kad bi srela
nekog prvi put, Ada bi uvek pokušala da se pravi važna, ali to nikad
nije trajalo dugo. - Naš poslednji mladi gospodin otišao je pre nedelju
dana. Želite li da se delimično i hranite kod nas?
- Da, gospođo, ako vam to ne bi bilo nezgodno.
- Morali biste da obedujete s našom porodicom. Nas ima šestoro u
porodici. Ja, moj muž, Dženi, koja je ceo dan kod Slaterija, Filips, Klaris
i Sali, moja najmlađa kćer. - Ona zaćuta i stade ispitivački da ga
posmatra.
- Ko ste vi zapravo i odakle ste?
Džo smemo spusti pogled, beše ga odjednom obuzeo neki strah. On
je u stvari bio došao bez ozbiljne namere da uzme stan, mislio je da
pokuša iz šale, ali je sada osećao da mora, da prosto mora ozbiljno ući
u tu stvar. Bila je zanosna ta Dženi, zaista, zaista zanosna, prosto mu
je oduzela dah. Ali šta, do đavola, da kaže? Čitav roj dopadljivih laži
prođe mu kroz glavu, ali ih odmah odbaci. Gde mu je prtljag, gde
novac da plati unapred? Đavo neka ga nosi! Poče da se znoji i
očajava. Odjednom mu dođe nadahnuće, ništa bolje nego da kaže
istinu, da tako je - ta ga ideja obradova - istinu, ne celu istinu,
naravno, već nešto slično pravoj istini. Podiže glavu i pogleda je pravo
u oči. Svestan svoga poštenja, on reče:
- Mogao bih vam ispričati gomilu laži, gospođo, ali više volim da
vam kažem istinu. Pobegao sam od kuće.
 - Zar? Tako što!
Časopis bi ispušten, a stolica prestade da se ljulja: i gospođa Sanli i
Dženi zagledaše se u njega s novim interesovanjem. Romantika,
onakva kakvu je predstavljalo najbolje predanje, uletela je u njihovu
neprovetrenu sobu.
Džo reče:
- Proživeo sam teške dane, nisam mogao dalje da to podnesem.
Majka mi je umrla, otac me je toliko batinao da sam jedva stajao na
nogama. Imali smo štrajk u našem rudniku i... i nisam imao dovoljno
da jedem. - časno uzbuđenje sijalo se u Džoovim očima dok je pričao...
oh, bilo je sjajno... sjajno... gutale su sve što im je govorio!
- Vaša majka je, dakle, umrla? - zadihano upita Ada.
Džo, kao što dolikuje ožalošćenom sinu, klimnu ćuteći glavom.
Adine velike trome oči pređoše sa saosećanjem preko njegove
iščetkane i uglađene lepe spoljašnosti. Proživeo je teške dane, siromah
mladić, pomisli ona, a lepe je spoljašnosti, sa svojim sjajnim smeđim
očima i kovrdžastom kosom. Ali kovrdžasta kosa ne plaća kiriju, zaista
ne, a mora se misliti kako da se plate Salini časovi muzike... Ada opet
poče da se ljulja. Uprkos sve njene prljave lenosti, Ada Sanli nije bila
budala. Ona se pribra.
- Slušajte - reče ona trezvenim glasom - ne možemo vas primiti iz
sažaljenja. Morate imati posao - redovan posao. Eto, moj Alf je baš
danas rekao da uzimaju na rad ljude kod Milingtona u Jarou, u livnici
u Jarou, znate, na kraju Ulice Plat. Pokušajte tamo! Ako budete imali
sreće, vratite se ovamo. A ako ne, onda ne dolazite.
- Dobro, gospođo.
Džo se držao smemo dok nije izašao iz kuće, a zatim od ushićenja u
skokovima pređe preko ulice.
- Hej, ti, dečko! - zgrabi on za okovratnik jednog šegrta koji je
prolazio tuda. - Kaži mi kuda se ide za Milingtonovu livnicu ili ću ti
zavrnuti šiju!
On gotovo otrča da Jaroua; bio je to dugačak put. Lagao je
poslovođu vešto i bestidno i pokazivao mu svoje znojave mišiće. Imao
je sreće: livnici su radnici bili hitno potrebni; uzet je za pomoćnika
prečišćavača livenog gvožđa, s platom od dvadeset pet šilinga
nedeljno. Posle plate u rudniku to je predstavljalo čitavo bogatstvo. A
onda, ovde je imao i Dženi, Dženi, Dženi...
Vratio se u Skotsvud ulicu bez žurbe; pokušavao je da vlada sobom,
govorio je sebi da mora biti oprezan, da ne sme raditi ništa žurno, već
mora nastupiti polako. Ali kroz tanku koprenu opreznosti likovanje
izbi odmah čim ponovo uđe u zadnju sobu.
Celo je porodica bila na okupu, baš je bila svršila s čajem. Ada je
udobno sedela u začelju, a do nje Dženi. Zatim tri devojčice.
Trinaestogodišnja Filis, slika i prilika svoje majke, plava i troma;
Klaris, kojoj je bilo jedanaest i po godinu, crnomanjasta, sa dugačkim
nogama; ona je u kosi imala lepu crvenu traku skinutu sa Dženine
kutije čokolade; i naposletku Sali, čudno stvorenje od deset godina, sa
Dženinim velikim ustima, neprijateljskim crnim očima i oholim
pogledom. Na kraju stola sedeo je Alfred, Adin muž, otac četiri devojke
i glava kuće, beznačajan bledunjav čovek opuštenih ramena i retkih
brkova đumbirove boje. Imao je vodnjikave oči i kriv vrat; nije nosio
okovratnik. Alf je bio farbar, farbar koji je gutao priličnu količinu
olovnog belila dok je njime prskao pročelja kuća u Tajnkastlu. Od
olova je imao bledunjavu boju lica, razne bolove u želucu i tanku
plavu liniju koja se mogla videti duž ivice njegovih desni. Kriv vrat,
pak, nije dolazio od farbanja, već od golubova. Alf je ludovao za
golubovima, oni su bili njegova strast, plavi i crveni gusani,
pismonoše, divne nagrađene pismonoše. Alfov vrat se postepeno
iskrivio tako čudno zato što je često posmatrao svoje pismonoše kako
lete u nebeskom plavetnilu.
Džo pređe pogledom preko cele grupe, a zatim radosno uzviknu:
- Primili su me! Počinjem sutra ujutru! Dvadeset pet šilinga
nedeljno!
Dženi ga je očito već bila zaboravila; međutim Ada je, na svoj tromi
način, izgledala zadovoljna.
 Nisam li vam rekla? Plaćaćete mi petnaest šilinga nedeljno, vama
će ostajati čistih deset za prvi mah, a uskoro ćete imati i više.
Prečišćavači dosta zarađuju. - Ona učtivo zevnu iza šake, zatim na
pretrpanom stolu aljkavo napravi jedno slobodno mesto. - Sedite i
prihvatite se. Klaro, donesi šolju i poslužavnik iz kuhinje, i budi tako
dobra pa otrči do gospođe Grizli i donesi konzervisane šunke za tri
penija, ali pazi kako meri. Red je da imate nešto ukusno prvog dana.
Alfe, ovo je gospodin Džo Goulan, naš novi gospodin.
Alf prestade s laganim žvakanjem poslednje kore hleba zamočene u
čaj i kratko, ali značajno klimnu Džou glavom. Klara zalupi vrata,
donoseći skoro opranu šolju i poslužavnik. Nasuše mu čaja crnog kao
mastilo, pojaviše se konzervisana šunka i pola hleba; Alf svečano
gurnu slačicu prema Džou.
Džo je sedeo odmah do Dženi na kanabetu od konjske dlake.
Opijalo ga je što je pored nje; kako je samo on to vešto izveo! Ona je
bila divna, nikad ga ranije nije spopala tako duboka i iznenadna
žudnja. On poče da se trudi da im se dopadne i da ih osvoji - ne Dženi,
naravno ne, taman posla, Džo je suviše pametan da bi pokušao tako
što! Smešio se svojim otvorenim, srdačnim osmehom; govorio je,
ćaskao lako, čak je bio izmislio i nekoliko malih anegdota u vezi sa
svojom prošlošću. Laskao je Adi, šalio se s decom; čak im je ispričao i
jednu priču, učtivu, ali neobično smešnu priču koju je jednom čuo na
zabavi koju je priredilo putujuće društvo Vojske spasa - naravno on
nije pripadao Vojsci spasa, on joj je prišao uoči koncerta, ali je odmah
idućeg jutra napustio taj pobožnjački pokret. Priča je napravila utisak
na sve, izuzev na Sali, koja je primi prezrivo, i na Dženi, čija oholost
ostade nedirnuta. Ada se tresla od smeha držeći ruke na svojim
debelim kukovima a ukosnice su joj ispadale na sve strane:
- I Bons nađe muvu zunzaru u svom leku... ah, moram reći,
gospodine Goulane...
Ali zovite me Džo, gospođo Sanli. Postupajte sa mnom kao da sam
član porodice, gospođo. Počeo je da ih pridobija, uskoro će ih sve
pridobiti. Na tu pomisao obuze ga ushićenje koje mu udari u glavu
kao vino. Tako treba raditi, on će uspeti u tome: znaće kako da zgrabi
život i iz njega iscedi ono što je najbolje. Napredovaće, imaće što god
htedne, sve i svašta - samo treba imati strpljenja.
Docnije Alf pozva Džoa da posmatra hranjenje golubova. Izašli su u
dvorište gde su se golubovi biserne boje šepurili, zavlačili i izvlačili
glave iz golubarnika, koji je bio Alfova rukotvorina, i otmeno kljucali
žito. Van domaka očiju svoje žene, u čijem je prisustvu sedeo nem i
blag kao mleko, Alf se pokazao mali heroj od čoveka, koji je imao
svoja gledišta ne samo o golubovima već i o pivu, patriotizmu i
Speamingtovim izgledima u Derbiju. Bio je srdačan prema Džou i
prijateljski mu ponudi cigaretu. Ali Džo je bio nestrpljiv; goreo je od
želje da se vrati Dženi. Pošto je popušio cigaretu, izvini se i vrati se u
kuću.
Dženi je bila sama u zadnjoj sobi. Još je sedela na kanabetu,
zadubljena u isti časopis.
- Izvinite - promrmlja Džo. - Da li biste hteli da mi pokažete moju
sobu?
Ona čak i ne spusti časopis, koji je držala sa elegantno savijenim
malim prstom.
- Jedno od dece će vam pokazati.
On se ne pokrenu.
- Zar ne idete u šetnju uveče... kad imate slobodno popodne... kao
danas? - Nikakvog odgovora.
- Vi služite u radnji, zar ne? - pokuša on strpljivo još jednom.
Nejasno se sećao Slaterijeve radnje - velike trgovine tkaninama, sa
upadljivim staklenim izlozima, U Grindžerovoj ulici.
Ona dozvoli sebi da ga pogleda.
Pa šta s tim? - reče hladno. - To se vas ništa ne tiče. A kad je već
reč o tome, ja ne služim. To je prostačka reč i ja je mrzim. Ja radim
kod Slaterija. Radim u odeljenju za pomodnu robu i to je neobično fini
posao. Mrzim sve što je prostačko i obično, ali najviše mrzim ljude čiji
je posao prljav. - I opet s trzajem podiže časopis uvis. Džo zamišljeno
protrlja bradu, obuhvatajući je celu pogledom, nežne članke, tanak
stas i lepe, male grudi. »Ne voliš ljude čiji je posao prljav«, pomisli on
s prikrivenim podsmehom, »tako mi svega, volećeš jednog prljavog
radnika, u meni ćeš ga voleti.«
 GLAVA VIII

Za Martu je to bila užasna sramota; nikad u životu nije sanjala tako

što, ne nikad. To je bilo strašno. Dok je obavljala svoj posao u kuhinji,
probajući viljuškom krompire, dižući zaklopac sa lonca da vidi kako se
kuva jelo, pokušavala je da ne misli o tome. Ali ništa nije koristilo,
morala je da misli na to. Uzalud se trudila da otera misao da je ona,
pređe Marta Redpaf, doživela tako što. Redpafi - njena rodbina - uvek
su bili časni ljudi, časni ljudi i dobri hrišćani, časni metodisti, časni
rudari; mogla se s ponosom osvrnuti unatrag na čitava četiri
pokoljenja a da ne nađe nijednu mrlju na celoj lozi. Svi su časno radili
pod zemljom, a na zemlji se časno ponašali. A sad? Sad ona više nije
bila Redpaf, već Fenvik, žena Roberta Fenvika. A Robert Fenvik je u
zatvoru.
Grč gorčine pređe joj preko lica. U zatvoru. Pekla ju je kao vatra i
sama pomisao na taj prozor, na ceo taj sramni prizor. Robert na
optuženičkoj klupi, i Limin pored njega. Limin od svih ljudi. Sudio im
je Džems Ramedž, surov, crvena lica i nakostrešen; nije štedeo reči, već
je govorio tačno ono što misli. Ona je bila otišla u sud. Otišla je, jer je
to bila njena dužnost. Bila je tamo, videla je i čula sve. Tri nedelje
zatvora bez mogućnosti da se pretvore u novčanu kaznu. Mogla je
vrisnuti kad ga je Ramedž osudio. Mogla je umreti. Ali njen ponos
održa je uspravnu i pomože joj da sačuva hladan izraz lica. Njen
ponos pomogao joj je za vreme tih strašnih dana, pomogao joj je i to
poslepodne, kad ju je, pri povratku posle kupovanja u varoši, žena
Slogera Limina presrela na uglu Almine ulice i glasno joj doviknula,
kao drugarica u tuzi, da će njihovi ljudi biti pušteni u subotu. Njihovi
ljudi, i pušteni iz zatvora.
 Ona pogleda u časovnik - prvu stvar koju je Sam povratio iz
založenog zavoda - a zatim privuče vatri kalajnu kadu za kupanje i
poče da je puni vrelom vodom iz perionice. Gvozđenim loncem
presipala je vodu, i hodanje tamo-amo sa velikom težinom mnogo je
zamori, znala je da joj nije dobro, a sada je osećala i slabost i krajnju
malaksalost. Imala je i bolove. Morala je za minut da se ispravi da bi
olakšala sevanje koje je osetila u trbuhu. Znala je da je uzrok tome
briga, jer je bila snažna žena; osećala je da bi joj bilo bolje samo kad
bi dete u njoj pokazalo znake života. Ali ne oseti nikakav pokret, ništa
sem težine, ništa sem tereta.
Ćasovnik otkuca pet, uskoro zatim začuše se koraci preko Terase,
spori koraci umomih ljudi. Devet časova rada u rudniku, a zatim još i
penjanje uz Terasu. Ali to je bio dobar, pošten posao, koji im je bio u
krvi, pa i u Martinoj krvi. Njeni sinovi bili su mladi i jaki. To i jeste bio
posao za njih. Ona nije želela drugi.
Vrata se otvoriše baš kad je o tom mislila i sva trojica uđoše; prvo
Hug, zatim David i naposletku Sam, koji je ispod ruke nosio
otesterisan komad grede za potpalu. Mili Sam! Uvek je mislio na nju.
Talas topline pređe preko zabrinute hladnoće njenog srca, odjednom
zažele da zagrli Sama i da zaplače.
Oni su pažljivo posmatrali njeno lice. Poslednjih dana u kući je
vladala mučna atmosfera; i Marta je doprinosila toj mučnosti, bila je
hladna prema njima i nije joj se moglo ugoditi. Bila je svesna toga i
znala je da oni svojim pogledima ispituju njeno lice. Mada je krivica
bila do nje, ipak je to zabole.
- Kako si, majko? - nasmeši se Sam, i njegovi beli zubi blesnuše u
crnoj ugljenoj prašini koja mu se usled znoja bila zalepila na licu.
Dopadalo joj se što ju je zvao majkom, a ne »mamom«, što je u tom
kraju bio opšti običaj; ali ona samo klimnu glavom prema kadi koja je
bila gotova i okrete se da postavi sto.
Iako im je majka bila u sobi, tri mladića skidoše cipele, kapute,
kratke rudarske pantalone i košulje, pune vode, znoja i rudničke
prljavštine. Goli golcati stajali su jedan pored drugog u kadi koja se
pušila i prali se. Mesta nikad nije bilo mnogo, ali je uvek bilo veselo i
prijateljski. No ove večeri nije bilo mnogo šale. Sam pokuša da se
našali: iskezi se i malo gumu Davida:
- Skloni se malo u stranu, slone! - Zatim opet reče: - Hej, čoveče, da
nisi progutao sapun? - Ali pravog raspoloženja nije bilo. Mučna
atmosfera u kući i Martino potišteno lice onemogućavali su svaku
veselost. Obukoše se bez šegačenja i gotovo ćuteći sedoše da večeraju.
Imali su divnu večeru, ogromne porcije ukusnog jela s mesom i
lukom i kuvane krompire. Marta je uvek spremala dobre obede, znala
je vrednost dobre ishrane za čoveka. Sad, kad je, hvala bogu, taj
prokleti štrajk prestao, mogla je dobro da ih hrani. Sedela je,
posmatrala ih kako jedu i punila im tanjire. Mada joj se nije jelo, ona
popi malo čaja. Ali je čak ni čaj ne okrepi. U leđima joj se pojavi
nejasan bol, koji joj s trzajem pređe preko grudi i iščeze pre nego što
ona shvati njegovu prirodu.
Njeni sinovi svršiše s večerom. David prvi ustade, ode do ugla gde
su mu stajale knjige, sede na stoličicu pored vatre, uze olovku i stavi
pribeleške na koleno. Latinski, mrgodno pomisli Marta, sad on uči
latinski; ta pomisao je čudno ozlovolji u tom njenom gorkom
raspoloženju. I to je bilo Robertovo delo - to obrazovanje, ta želja da
dečak ide u koledž, da polaže ispit iduće godine da bi dobio stipendiju,
da bi se uzdigao iznad svog sadašnjeg položaja. Sve je to Robert počeo
time što ga je upisao na večernji tečaj kod gospodina Karmajkela u
staroj Betelskoj ulici. Ona, pak, koja je pripadala staroj lozi rudara,
imala je gordu klasnu svest, prezirala je knjišku učenost kod
pripadnika svoje klase i osećala da nikakvo dobro neće proizaći iz
toga.
Zatim ustade Hug, ode u perionicu, vrati se s čekićem i kalupom, sa
svojim starim fudbalskim cipelama i dvanaest novih kožnih klinaca. U
zadnjem delu kuhinje, daleko od ostalih, on čučnu, saže svoju crnu
glavu, koja se još sijala od kupanja, i poče, kao obično, ćutljivo i
zadubljeno da ukiva klince. Prošle subote, kad joj je davao platu,
zadržao je pola šilinga ne rekavši ni reči, prosto ga je zadržao. Mogla
je pogoditi uzrok. Fudbal! Ali to nije bila prosta ljubav za sportom, iako
ga je voleo svim srcem. Ne, ne. Hugovo interesovanje, znala je, ležalo
je dublje. Hug je želeo da postane zvezda, fudbaler u Velikoj ligi,
sportista koji dobija šest funti sterlinga nedeljno zbog svoje neobične
veštine u igri. To je bila tajna i ambicija njegove duše. To ga je
uzdržavalo od cigareta, od dodirivanja čak i jedne čaše piva, koju je
mogao imati nedeljom; to ga je uzdržavalo od razgovora s devojkama
- Hug nije gledao u devojke, znala je to, mada su mnoge od njih
gledale Huga; taj cilj navodio ga je da trči kilometrima noću - on je to
zvao vežbanjem; umoran ili ne, ona je bila sigurna da će on izaći čim
bude gotov sa svojim cipelama.
Martino mrštenje se udvoji. Odobravala je iz sveg srca Hugov
spartanski život, ništa ne bi moglo biti bolje. Ali čemu je to vodilo?
Napuštanju rudnika! I on se, takođe, trudio svim silama da napusti
rudnik. Ona nije imala vere u njegovu blistavu iluziju niti je
strahovala da li će je moći postići. A ipak, brinula ju je ta čudna
upornost, da, mučila je.
Oči joj se instinktivno okrenuše Samu, koji je još uvek sedeo za
stolom i drškom viljuške nemimo šarao po mušemi. On postade
svestan njenog pogleda, te posle jednog trenutka ostavi viljušku i s
osećanjem nelagodnosti ustade. Oklevao je s rukama u džepovima,
zatim priđe malom četvrtastom ogledalu iznad umivaonika. Uze češalj,
koji je uvek stajao iza gleđosane zdele za sapun, pokvasi ga i pažljivo
razdeli kosu. Zatim uze čist okovratnik - ona ga je uštirkala i ispeglala
to poslepodne - koji je visio na šipci pored ognjišta. Stavi okovratnik,
ukusno namesti mašnu i udesi se. Zatim, zviždućući kao da se oseća
kriv, natuče kapu na glavu i brzim koracima pođe vratima.
Martina ruka, koja joj je ležala na kolenu, steže se tako jako da
ispupčeni zglavci pobeleše.
- Same!
Sam se, već na pragu otvorenih vrata, okrete kao da ču pucanj.
- Kuda ćeš, Same?
- Idem napolje, majko.
Ona ne dozvoli da je njegov osmeh odobrovolji.
 - Znam da ideš napolje, ali kuda ćeš posle?
- Idem na ulicu.
- Hoćeš li ići do Ulice Kej?
On je pogleda, njegovo malo, ružno, pošteno lice pocrvene i dobi
tvrdoglav izraz.
- Da, idem do Kej ulice, majko, kad hoćeš da znaš.
Njen instinkt je nije prevario: on je išao da vidi Anu Meiser. Ona je
mrzela Meisere, gledala je na njih s nepoverenjem. Otac im je bio
lakomislen, a sin, Pag Meiser, pust i neobuzdan. Pripadali su istoj
kategoriji kao i Limini - nisu bili sasvim vredni poštovanja. Čak nisu
bili ni rudari, već ribari, članovi te odvojene zajednice koja je živela
nesigurnim životom, zavisnim »od sreće«, - kako je to Marta jednom
rekla - jednog meseca u izobilju, dok su drugog zalagali čamac i
mreže. Nije imala ništa protiv Aninog karaktera, neki su je smatrali za
pristojnu devojku, ali ona nije bila prilika za njenog Sama. Nije
pripadala bogzna kakvom rodu, prodavala je ribu na ulici, čak je jedne
rđave godine otišla u Jarmaut da bi, kao prodavačica haringi,
poboljšala finansijsko stanje Meisera. Zar Sam, njen mili sin, za koga
se nadala da će jednog dana biti najbolji rudar-kopač u Neptunu, da
se oženi prodavačicom haringi? Nikad! Nikad! Ona duboko uzdahnu.
- Neću da ideš večeras, Same.
- Ali, znaš, majko, obećao sam. Pag Meiser i ja dogovorili smo se da
izađemo zajedno, a i Ana je nameravala da izađe s nama.
- Ne mari ništa, Same. - Glas joj postade surov i oštar. - Neću da
ideš!
On je pogleda pravo u oči, i u njegovim ljubaznim, psećim očima
ona vide iznenadnu odlučnost.
- Ana me očekuje, majko. žalim, ali idem.
On izađe i vrlo tiho zatvori vrata.
Marta je sedela potpuno ukočena: prvi put u životu Sam joj je
odrekao poslušnost. Oseti kao da joj je udario šamar. Svesna da je
David i Hug krišom posmatraju, pokuša da se savlada. Ustade,
raspremi sto i drhtavim rukama opra sudove.
David joj reče:
- Hoćeš li da ti obrišem sudove, majko?
Ona zavrte glavom, sama obrisa sudove i sede da krpi. Sa izvesnom
teškoćom udenu konac u iglu i uze jednu staru Samovu radnu bluzu,
koja je već bila toliko krpljena da na njoj nije ostalo skoro ništa od
prvobitnog flanela. Pogled na tu staru rudarsku bluzu cepao joj je srce.
Bila je suviše oštra prema Samu, odjednom oseti da nije postupila
prema njemu kako treba, da je krivica bila do nje, a ne do njega. Ta
misao joj pričini bol. Sam bi učinio sve za nju, ako bi ona postupila
prema njemu kako treba.
Zamagljenih očiju ona htede da uzme bluzu, ali odjednom opet oseti
onaj bol u leđima. Bol je ovog puta bio jak, probadalo ju je, te odmah
shvati šta to znači. Uplašena, ona je čekala. Bol iščeze, a zatim se opet
pojavi. Ustade bez reči i izađe na zadnja kuhinjska vrata. S mukom se
dovuče do nužnika. Da, to je bilo to.
Marta izađe, stade za trenutak okružena tihom pomrčinom noći,
oslanjajući se jednom rukom o nisku ogradu i držeći drugom svoje
oteklo telo. Eto, to je došlo baš kad je njen muž u zatvoru - poslednje
uniženje! I to pred odraslim sinovima! Nedokučiva kao pomrčina koja
ju je okruživala, ona je brzo razmišljala. Neće poslati ni po doktora
Skota ni po gospođu Rid, babicu. Robert je ludo straćio njihovu
ušteđevinu na štrajk. Bila je u dugu, nije ni mogla ni htela da pravi
nove troškove. U roku od jednog minuta ona se konačno odluči.
Vrati se u kuću.
- Davide! Otrči do gospođe Breis. Kaži joj da odmah dođe.
Uplašen, on je upitno pogleda. David je uvek više voleo oca, on je
bio očevo dete, ali sada je izraz njegovih očiju tronu. Ona reče
ljubazno:
- Ne brini se, Davide. Nešto mi nije sasvim dobro. - Dok je on žurio
napolje, ona priđe sanduku u kojem je držala ono malo rublja što je
imala i otključa ga. Zatim se nevešto i s mukom pope uz drvene
stepenice do dečačke sobe.
Gospođa Breis odmah dođe iz susedne kuće. Bila je to ljubazna
žena, kratka daha i vrlo debela, u stvari, sirota žena izgledala je kao
da će se i sama poroditi. Ali to joj se neće desiti. Ana Breis bila je
»prosuta«, kako je to sama nazivala. Imala je veliku pupčanu kilu,
prouzrokovanu mnogim trudnoćama, i mada joj je muž za svaki Božić
sigurno obećavao utegu, ona je još nije imala. Svako veče, kad je
odlazila da spava, svečano je ćuškala natrag ispalu masu, a svako
jutro, pošto ustane, ta masa je opet ispadala. Bila je gotovo zavolela tu
svoju pupčanu kilu, pružala joj je predmet za razgovor; govorila je o
njoj svojim prijateljicama kao što ljudi govore o vremenu.
I ona se vrlo pažljivo pope uz stepenice i iščeze u dečačku sobu.
David i Hug su sedeli u kuhinji. Hug je bio prestao sa opravljanjem
cipela i sada se pretvarao da se interesuje za novine. David se takođe
pretvarao da čita, ali s vremena na vreme pogledi su im se susretali;
bili su pod utiskom tajne koja se nevidljivo odigravala gore u sobi, i u
očima obojice video se čudan stid. Tako nešto da se desi njihovoj
majci!
Nikakav zvuk se nije čuo iz spavaće sobe sem teških koraka
gospođe Breis dok je išla tamo-amo.
Jednom im ona doviknu da donesu sud tople vode. David joj ga
donese.
U deset sati Sam se vrati prilično bleda lica i stegnutih vilica:
očekivao je strahovitu grdnju. Rekoše mu šta se desilo. On pocrvene,
što mu se uostalom lako događalo, i obuze ga griža savesti. Sam nikad
nije bio zlopamtilo. On podiže oči prema tavanici.
- Sirota moja majka - reče on. To je bilo najviše što se ijedan od
njih trojice usuđivao da kaže.
U dvadeset minuta do jedanaest gospođa Breis siđe dole noseći
nešto zavijeno u novine. Izgledala je žalosna i pometena; opra svoje
crvene ruke nad umivaonikom, popi malo hladne vode, zatim se obrati
Samu, najstarijem.
 - Mala devojčica - reče ona - lepo stvorenje, ali mrtvo. Da,
mrtvorođenče. Učinila sam sve isto tako dobro kao što bi i gospođa
Rid, u to možete biti sigurni. Ali nije bilo pomoći. Doći ću sutra da
spremim mrtvorođenče za sahranu. Odnesite svojoj majci šolju
kakaoa. Nije joj mnogo rđavo. A ja sad imam da spremim hranu
svome mužu za prvu smenu. - Ona pažljivo podiže zamotuljak, nežno
se nasmeši na Davida, koji vide kako kroz novine prokapljuje krv, a
zatim odgega napolje.
Sam spremi kakao i odnese ga gore. Ostade tamo oko deset minuta.
Kad je sišao, lice mu je bilo bledo kao ilovača, a čelo znojavo. Došao je
sa udvaranja svojoj devojci da vidi smrt. David se nadao da će Sam
reći nešto, da će reći da majci nije rđavo, ali sve što je Sam rekao, bilo
je:
- Lezite u krevet ovde, momci. Sva trojica ćemo jedno vreme spavati
u kuhinji.
Idućeg jutra - bio je utorak - gospođa Breis dođe da se stara o
Marti i, kao što je obećala, spremi mrtvorođenče za sahranu. David se
vrati iz rudnika pre ostalih; te noći je imao sreću da ranije svrši svoj
posao. Uđe u kuhinju koja je bila u polutami. Tu, na trpezarijskom
stolu, ležalo je mrtvorođenčetovo telo.
Priđe mu i pogleda ga sa strahopoštovanjem. Bilo je vrlo malo, ruke
mu nisu bile veće od cvetnih listova lokvanja. Majušni prsti bili su bez
noktiju. Davidova šaka mogla bi mu pokriti celo lice; zategnute, kao
mermer bele crte bile su savršene; male plave usne bile su otvorene
kao u čudu što nema života. Gospođa Breis, kao stručnjak za te stvari,
bila mu je stavila pamuk u usta i nozdrve. Gledajući sada preko
Davidovog ramena, ona izjavi, ne bez ponosa:
- Ona zaista izgleda lepo. Ali tvoja majka, Davide, nije mogla da
podnese da ono bude gore pored nje.
David je jedva čuo njene reči. Dok je posmatrao mrtvorođenče, u
njemu je kiptela duboka mržnja. Zašto je to moralo tako biti? Zašto
njegova majka nije mogla imati hrane, nege, pažnje, svega što je njeno
stanje iziskivalo? Zašto ovo dete nije moglo da živi, da se smeši i da
sisa na grudima svoje majke? To ga je bolelo i budilo u njemu
plameni gnev. Kao i onda kad mu je Plakalo dao da jede, u duši mu
nešto zatreperi od bola; i on se opet zakle svom strasnošću svoje
mlade duše da će uraditi nešto... nešto... nije znao šta ni kako... ali on
će to uraditi... zadali neki porazan udarac bednim nečovečnostima
života.
Sam i Hug uđoše zajedno. Pogled im pade na mrtvorođenče. Ne
skidajući svoje rudarsko odelo, oni počeše da jedu prženu slaninu koju
im je gospođa Breis bila spremila. Nije bilo one uobičajene dobre
večere, krompiri su bili tvrdi, nije bilo dovoljno vode za kupanje, kujna
je bila u neredu, sve je bilo u neredu, nedostajala je majčina ruka.
Kad se Sam docnije vratio dole iz sobe, krišom pogleda u braću i
reče s nelagodnošću:
- Ona neće nikakav pogreb. Govorio sam joj i govorio, ali ona neće.
Kaže da sad, posle štrajka, ne bismo mogli podneti taj trošak.
- Ali, Same, moramo! - povika David. - Pitaj gospođu Breis...
Pozvaše gospođu Breis i zamoliše je da govori o tome Marti. Ali bilo
je uzaludno, Marta je bila neumoljiva, neka gvozdena gorčina obuzela
ju je prema tom detetu koje joj nije trebalo, a kome ona sada nije bila
potrebna. Zakon u ovom slučaju nije iziskivao pogreb, i ona ga nije
htela, nije želela nikakve pogrebne velelepne svečanosti.
Hug, uvek spretnih i veštih ruku, napravi lep sandučić od običnih
dasaka. Metnuše unutra čistu belu hartiju i staviše telo u taj prosti
kovčeg. Zatim Hug zakuca poklopac.
Dockan uveče u četvrtak Sam uze kovčeg pod ruku i izađe sam.
Zabranio je Hugu i Davidu da ga prate. Bilo je mračno i vetrovito. Nisu
znali kud im je Sam otišao dok se nije vratio. Onda im je rekao. Bio je
uzajmio pet šilinga od Paga Meisera, Aninog najstarijeg brata, i dao ih
Gedesu, čuvaru groblja. Gedes mu je onda dozvolio da sahrani dete u
jednom krajičku groblja. David je često mislio o tom plitkom grobu;
nikad nije doznao gde je, ali je znao da nije blizu sirotinjskih grobova,
jer mu je Sam to rekao.
Prođe petak i dođe subota: dan Robertovog izlaska iz zatvora. Marta
je bila legla u ponedeljak uveče. U subotu po podne već je bila ustala i
čekala... čekala njega, Roberta.
On dođe u osam sati i zateče je samu u kuhinji. Ušao je bio tako
polako da nije ni primetila da je tu dok nije čula njegov kašalj, i onda
se, stojeći nagnuta nad vatrom, okrenula. Oni se zagledaše jedno u
drugo, on mimo i bez prizme, a ona sa onom užasnom gorčinom koja
joj je kao tamna vatra gorela u očima. Nijedno ne progovori. On baci
kapu na kanabe i sede za sto kao mrtav umoran čovek. Ona odmah
priđe ognjištu i uze njegov tanjir s jelom, koje je bila stavila tu da se
ne ohladi. U tom istom užasnom ćutanju ona stavi tanjir ispred njega.
On poče da jede; ovde-onda bacao je brze poglede na njen stas,
poglede koji se ispuniše čudnom molbom za oproštenje. Najzad je
upita:
- šta ti je, devojko moja?
Ona zadrhta od gneva.
- Nemoj da me zoveš svojom devojkom!
On shvati šta se desilo i obuze ga radoznalost.
- Pa šta je bilo? - upita on.
Znala je da je uvek želeo da dobije kćer, te da bi mu zadala što veći
bol, odmah mu reče da mu je kći mrtva.
- Tako se to, dakle, desilo - uzdahnu on; a zatim: - Je li bilo mnogo
rđavo, devojko?
To je bilo previše. Ona ga ne udostoji odmah odgovora, već s
ogorčenom uslužnošću skloni njegov prazan tanjir i stavi čašu pred
njega; zatim reče:
- Navikla sam na rđavo otkako sam tebe upoznala.
Mada je došao kući sa željom za mirom, njeno neprijateljsko
držanje uzruja njegovu umornu krv.
- Šta ja mogu što su se stvari desile onako kako su se desile - reče
on sa iznenadnom gorčinom, koja se takmičila s njenom. - Nadam se
da razumeš da su me zatvorili ni za šta.
 - Ne razumem - odgovori ona, držeći ruku na kuku i gledajući ga
pravo u oči.
- Hteli su da mi se osvete zbog štrajka, zar ne shvataš to?
- To me ne čudi - odgovori ona daščući od ljutine.
Živci ga izdadoše. Šta je on, za ime boga, učinio? Poveo je ljude u
štrajk, jer se ozbiljno bojao za njih ako ostanu u Skaper Flastu, a oni
su mu se na kraju podsmevali, pljuvali ga i pustili ga da ode u zatvor
ni za šta. Bes zakipte u njemu, protiv nje i protiv sudbine. On podiže
ruku i udari je po licu.
Ona ne ustuknu, već zahvalno primi udarac. Nozdrve joj se raširiše.
- Hvala - reče ona. - To je lepo od tebe. To je sve što mi je trebalo.
On klonu na svoje sedište, bleđi od nje. Zatim poče da kašlje svojim
dubokim, potmulim kašljem.
Taj nastup kašlja ga je kidao. Kad je kašalj prošao, on osta pognut i
pobeđen; najzad ustade, zbaci odelo sa sebe i leže na kuhinjski krevet.
Idućeg dana, u nedelju, iako se probudio u sedam sati, ostao je u
krevetu celo prepodne. Marta je ustala rano i otišla u crkvu. Naterala
je bila sebe da ode i da podnese poglede, preziranje i sažaljenje
crkvene zajednice Betelske ulice, delimično da bi njega obrukala,
delimično da bi ponovo uspostavila svoj vlastiti ugled. Ručak je bio
bedan, naročito je tako izgledalo dečacima.
Mrzeli su kad je dolazilo do otvorenog sukoba između njihovog oca
i majke. To je kočilo celu kuću, a njih pritiskalo kao uniženje.
Posle ručka Robert je otišao do rudnika. Verovao je da je otpušten.
Ali nije bio otpušten. On je maglovito mislio da mu je u tome pomoglo
njegovo prijateljstvo sa Hedonom, zastupnikom rudara, i Hari
Nagentom, izaslanikom Saveza. Strah od nezgoda sa Rudarskom
zajednicom sačuvao mu je mesto u Neptunu.
Vratio se pravo kući, seo pored vatre i čitao, zatim je ćuteći legao u
postelju. Idućeg jutra probudio ga je budilnik, i u dva sata bio je u
rudniku, gde je radio u jutarnjoj smeni.
 Celog dana Marta se pripremala za njegov povratak u istoj buri
neumanjene gorčine. Ona će mu pokazati, nateraće ga da ispašta...
gledala je u časovnik i čekala da dođe taj čas.
Po svršetku smene on se vrati, mrtav umoran i mokar do kože. Ona
se bila spremila da ga nahrani svojim nemim gnevom, ali njegov
izgled nekako ubi svu osvetničku mržnju u njenom srcu.
- Šta se desilo? - instiktivno upita ona.
On se nagnu nad sto, zaustavljajući kašalj i teško dišući.
Odbacili su praksu vučenja kocke za mesta u Paradaizu. Stavili su
me na crnu listu i dali mi najgore mesto u celom kraju. Sleme je
visoko svega tri stope. Ležao sam potrbuške u vodi sve vreme dok sam
radio.
Talas sažaljenja ispuni joj srce. I sa tim talasom očaja nešto što je
mislila da je umrlo bolno ožive.
Ona pruži ruke.
- Daj da ti pomognem, mladiću moj.
Ona mu pomože da skine prljavo, vlažno odelo. Pomože mu da uđe
u kadu. Znala je da ga još voli.
 GLAVA IX

Pet stotina stopa ispod zemlje i tri kilometra daleko od izvoznog

okna razmišljao je David kako otprilike mora da je vreme za obed.
Nalazio se u Paradaizu, u Miksen odeljenju Paradaiza, najdubljem
sloju Neptuna; sloj koji su zvali Gloub Kol bio je dve stotine stopa
iznad njega, a još jednu stotinu više nalazio se sloj nazvan Fajf Korter.
Nije imao sat, ali broj putovanja koje je napravio sa svojim
vagonetima od podnožja do izvoznog sprata omogućavao mu je da
oceni vreme. Stajao je pored Dika, svoga konjića, u pristajalištu gde su
puni vagoneti, koje je on kao vozar doterivao gore, spajani sa
mehaničkim postrojenjem za prevoz uglja. Čekao je Tola Brauna,
skretničara, da propusti prazne vagonete. Mada je mrzeo Paradaiz,
David je uvek voleo pristajalište. Tu je bio sveže posle toplog, znojavog
trka, i mogao je stajati pravo, bez straha da će udariti glavom o sleme.
Dok je čekao, David je razmišljao o svojoj sreći. Jedva je mogao da
veruje da će to biti njegova poslednja subota u Neptunu, ne samo
poslednja subota već poslednji dan! Ne, nije mogao potpuno da
predstavi sebi svoju sreću.
Uvek je mrzeo rudnik. Neki dečaci su ga voleli, osećali se u rudniku
kao patak u vodi, ali on ne. Nikad! Možda je njegova mašta bila suviše
živa, nije mogao da se oslobodi osećanja da je zatvoren, zakopan u
tim malim, mračnim hodnicima duboko ispod zemlje. Takođe se uvek
sećao, kad je bio u sloju Fajf Kortera, da je bio pod morem. Gospodin
Karmajkel, učiteljski pomoćnik u školi u Betelskoj ulici, koji mu je
pomogao da dobije stipendiju, rekao mu je kako se zove to čudno
osećanje zatvorenosti. Duboko ispod zemlje, duboko ispod mora, dok je
gore sunce sijalo, prijatan vetar pirkao i more bilo pokriveno divnim
belim talasima.
On se uvek uporno borio protiv tog osećanja. Zar da on popusti
takvom jednom osećanju! A ipak, radovao se, radovao se mnogo što
napušta Neptun, utoliko više što je uvek imao čudno uverenje da kad
dečak jednom uđe u rudnik, rudnik polaže pravo na njega i ne pušta
ga od sebe. Stari rudari su to pričali u šali. U tmini David se nasmeja,
bila je to šala, da, sasvim sigurno.
Tol propusti sada prazne vagonete, David ih prikopča u voz od
četiri vagoneta, skoči na prečagu, coknu jezikom Diku i odveze se niz
crnu padinu rudnika. Bang, bang, kloparali su vagoneti, drmusajući se
i truckajući na rđavo postavljenim šinama. David se ponosio što tera
brzo, od svih vozara u Paradaizu on je mogao da tera najbrže, a bio je
naviknut na kloparanje vagoneta, buka mu nije smetala. Ali mu je
smetalo kod vagonet iskoči iz šina, jer je tek s najvećom mukom
uspevao da ga ponovo postavi na šine.
Išao je dole, dole, jureći veličanstvenom brzinom, držeći ravnotežu,
upravljajući i znajući kad da sagne glavu i kako da se nakrene kad
naiđe na krivinu. Bio je smeo, strašno smeo, njegov otac ga je često
koreo što tera tako brzo. Ali David je voleo uzbuđenje koje mu je
pružala brzina. On se sada vešto i naglo zaustavi na mestu za
utovarivanje.
Tu, kao što je i očekivao, Ned Softli i Tom Rid, dvojica rudara koji su
gurali vagonete od krajnje stanice do sloja, čučali su u rupi za otpatke
i jeli.
- Hodi ovamo, stari, i jedi nešto! - povika Tom sa ustima punim
hleba i sira i pomače se dublje u jamu da mu napravi mesta.
David je voleo Toma - velikog, dobroćudnog mladića koji je preuzeo
Džoovo mesto u rudniku. David se češće pitao kud li je Džo otišao i šta
radi, a takođe se čudio otkud to da mu Džoovo društvo tako malo
nedostaje - Džo je ipak bio njegov drug. Možda je razlog ležao u tome
što je Tom Rid bio tako dobra zamena: bio je isto tako veseo kao i Džo,
voljniji od njega da pomogne da se postave na šine vagoneti koji bi
iskočili, a manje sklon od njega da govori svinjarije. Ali iako je David
voleo Tomovo društvo, on ipak odrečno zavrte glavom:
- Idem dalje, Tome.
David je u stvari želeo da doručkuje zajedno s ocem; kad god je to
bilo moguće, uzimao je svoju torbu s hranom i odlazio da jede s ocem,
pa nije hteo da to propusti ni ovog, poslednjeg puta.
Hodnik koji je vodio mestu rada bio je tako nizak da je David
gotovo morao da se predvostruči. Tunel je po svojoj veličini ličio na
zečju jazbinu; u njemu je bilo tako mračno da je Davidova svetiljka,
koja se pomalo pušila, jedva osvetljavala stopu ispred njega, a tako
mokar da se po njemu išlo kao po lapavici. Jednom David udari
glavom o tvrd, hrapav kameni svod i blago opsova.
Kad je stigao na mesto rada, vide da njegov otac i Sloger još nisu
prestali, već još uvek kopaju ugalj da bi napunili prazne vagonete koje
će Tom i Ned uskoro dogurati. Radili su bez odela, izuzev cipela i
rudarskih pantalona. Mesto je bilo užasno, David je to znao, a rad
strahovito težak. On sede na suvo mestašce i posmatraše ih, čekajući
da svrše. Robert je, iskrivljen i ležeći postrance, vadio ugalj. Teško je
disao, znoj ga je bio sveg oblio, izgledao je potpuno iznuren. Nije bilo
mesta da se okrene, sleme je bilo tako nisko da je Robert izgledao
spljošten pod njim. Ali je ipak radio uporno, iskusno i veoma vešto.
Sloger je radio s njim. Zbog njegovog ogromnog, kosmatog trupa i
bičje vratine izgledao je pored Roberta kao džin. Nije govorio ni reči,
žvakao je duvan kao od bede, žvakao, pljuvao i radio. David odjednom
oseti zahvalnost prema njemu, jer uvide da on štedi njegovog oca,
uzimajući na sebe najteži i najgori deo posla. Znoj je lio sa Slogerovog
lica u ožiljcima; sada on nije nimalo ličio na »čudo od rudarskog
mladića«.
Najzad oni prestadoše s radom, obrisaše se svojim bluzama,
navukoše ih, dođoše i sedoše.
- Kako si, Davide? - upita ga otac kad ga vide.
- Kako si ti, oče?
Hari Breis i Bob Ogl pojaviše se sa jednog drugog kraja i pridružiše
im se. Hug, njegov brat, priđe ćuteći. Svi počeše da jedu šta je ko
doneo.
Davidu su posle teškog jutarnjeg rada hleb i hladna slanina, koje
mu je njegova majka spremila, bili vrlo ukusni. Međutim, on vide da
njegov otac gotovo ništa ne jede, već samo pije velikim gutljajima
hladan čaj iz svoje boce, premda je imao i pitu s mesom u svojoj torbi
- otkako su se Robert i Marta pomirili, ona mu je spremala najbolju
hranu. Robert dade polovinu pite Slogeru, rekavši da nije gladan.
- To bi ubilo svačiji apetit - reče Hari Breis i klimnu glavom u
pravcu Robertovog mesta rada. - To je zaista pseće mesto.
- Nema mesta za glavu - složi se Sloger, glasno žvaćući pitu s
uživanjem čoveka koji od svoje žene obično dobija samo hleb i sos. -
Ala je ovo divna pita!
- Vlaga najviše smeta - reče Ogl. - Svuda je mokro. Sa slemena
stalno curi voda.
Nastade tišina, prekidana samo dahtanjem pumpe za vazduh. To
brektanje odjekivalo je kroz tamu, pomešano sa usisavanjem i
grgotanjem vode. Mada su jedva čuli taj zvuk, podsvesno su mu se svi
radovali svesni da je to značilo da pumpa dobro radi.
Hari Breis se okrete Robertu.
- Ipak nije tako mokro kao u Skaperu.
- Ne! - mimo reče Robert. - Dobro je što smo se oprostili tog
prokletog mesta.
Sloger reče:
Ako ti smeta vlaga, Hari, momče, zamoli svoju ženu za kišni kaput.
Svi se nasmejaše. Oduševljen svojim uspehom, Sloger veselo munu
Davida u rebra.
- Ti si razborit mladić, Davide. Da li mi možeš dati štogod za moja
mokra leđa?
- Možda udarac nogom - dobaci mu David suvo.
Nastade još glasniji smeh. Sloger se iskezi, u tami toga mračnog
mesta on je izgledao kao veseo džinovski đavo koji uživa u nekoj
satanskoj šali.
- Bravo, momče! Bravo, momče! To bi ih zaista zagrejalo - reče
Sloger i zadovoljno odmeri pogledom Davida. - Ti si pametan mladić,
nema šta. Je li istina što čujem, da ideš u Badlej koledž, da učiš sve
profesore u Tajnkastlu?
David odgovori:
- Nadam se da će oni učiti mene, Slogeru.
- Ali zašto, za ime sveta, ideš? - upita Sloger namignuvši na
Roberta. - Zar ne želiš da postaneš pravi rudar kao ja, sa elegantnim
stasom i licem, i lepom gomilom novca u banci?
Ovoga puta Robert nije razumeo šalu.
- On ide zato što želim da se oprosti svega ovoga - ozbiljno reče; i
njegovo ogorčeno naglašavanje poslednje reči sve ih ućutka. -
Pokušaće svoju sreću. Radio je marljivo, dobio je stipendiju i odlazi za
Tajnkastl u ponedeljak.
Nastade tišina, zatim ćutljiv Hug izjavi:
- Želeo bih jednom da odem u Tajnkastl. Mnogo bih voleo da vidim
kako Udruženi igraju. - Čežnja u Hugovom glasu navede Slogera da se
opet nasmeje.
- Ne brini se, momče. - On pljesnu Huga po leđima. - Jednog dana
ćeš i sam igrati za Udružene. Video sam te, znam šta možeš. Čoveče,
čuo sam da predstavnik Udruženih dolazi u Sliskeil na iduću
fudbalsku utakmicu da bi posmatrao kako igraš.
Hugovo prljavo lice pocrvene. Znao je da se Sloger šali s njim. On
će uspeti jednog dana, uprkos svih njihovih šala. Pokazaće im on, i to
uskoro!
- Odjednom Breis podiže glavu i nakrenu uho u pravcu potkopa.
Hej! - uzviknu on. - šta se desilo pumpi!
Sloger prestade sa žvakanjem. Svi su sedeli nepomično i pažljivo
slušali u mraku. Brektanje pumpe bilo je prestalo. čitav minut niko ne
progovori. Davida prođoše hladni žmarci.
 - Do đavola - reče Sloger polako u tupoj zapanjenosti. - Slušajte!
Pumpa nas je ostavila na cedilu!
Ogl, koji je odskora radio u Paradaizu, ustade, opipa tle i brzo
povika:
- Već se penje! Voda nadolazi, naglo nadolazi!
- On zastade, mašući rukom kroz vodu, zatim uplašeno reče: -
Najbolje da idem po nadzornika.
- Čekaj! - zaustavi ga Robert oštrim, zapovedničkim glasom; zatim
dodade mirnijim, ubedljivijim tonom: - Nemoj da odmah trčiš po
nadzornika kao dete, čoveče. Neka Dining ostane gde je. Pričekaj
malo! Ništa se ozbiljno nije desilo pumpi. Samo je nešto zagušilo
ventil; otići ću da vidim.
On ustade mirno i neužurbano i ode niz potkop. Ostali su čekali
ćuteći. Posle pet minuta ču se lagano usisivanje i jasno grgotanje vode
u pumpi, koja je ponovo počela da radi. Prođoše još tri minuta i začu
se redovno brektanje. Prestade napetost u kojoj su svi bili. David oseti
veliki ponos zbog znanja svog oca.
- Za divno čudo... - uzdahnu Ogl.
Sloger mu se podsmehnu.
- Zar ne znaš, čovek nikad ne mora da se brine kad je Robert
Fenvik u njegovoj grupi. Hajde, napuni neki vagonet. Nećeš uraditi
ništa ako sediš ovde ceo dan. - On se diže i svuče bluzu; Breis, Hug i
Ogl vratiše se na svoja mesta; David ode svojim vagonetima i uz put
prođe pored Roberta.
- Ti si to brzo svršio, Roberte - reče Sloger.
- Ogl je mislio da smo propali - reče i razuzdano se nasmeja.
Ali Robert se ne nasmeja. On skide bluzu ozbiljna i zamišljena lica;
zatim je baci i ne gledajući. Bluza pade u jednu baricu. Opet počeše;
zamahivali su pijucima, udarali i razbijali ugalj. Opet ih je oblivao
znoj. Prljavština rudnika hvatala im se preko kože. Pet stotina stopa
ispod zemlje, tri kilometra daleko od izvoznog okna. Vlaga je sipila
polako sa slemena, padala neprestano kao nevidljiva kiša u mrkloj
noći. A gore, iznad svega toga, dizalo se odmereno brektanje pumpe.
 GLAVA X

Na kraju smene David odvede svog konjića u štalu i udobno ga

smesti.
Ovo mu je bilo najteže od svega. On je bio svestan toga, ali mu je
bilo još teže nego što je očekivao. David pomilovao Dika po vratu. Dik
okrete svoju dugačku glavu, izgledalo je kao da posmatra Davida
svojim blagim, slepim očima, zatim poče da njuška prema njegovom
džepu. David je često od svoje hrane ostavljao za njega parče hleba ili
biskvit, ali danas je bio spremio za njega nešto naročito; on izvadi
parče sira - Dik je prosto ludovao za sirom - i poče polako da ga
hrani; odlamao je parčiće i držao ih na dlanu, produžujući tako
zadovoljstvo i Diku i sebi. Steže mu se grlo kad oseti na dlanu vlažan,
kadifasti dodir konjićeve njuške. Polako obrisa svoju vlažnu ruku o
skut kaputa, baci Diku poslednji pogled i brzo izađe.
Otišao je glavnim putem, pored mesta gde je pad slemena ubio pre
godinu dana tri čoveka: Harovera i dvojicu braće, Nila i Alena
Prestona; bio je tamo kad su ih iskopali, sve zdrobljene, spljoštene,
zgnječenih i krvavih grudi i usta punih blata. David nikad nije mogao
da zaboravi to rušenje slemena. Uvek je tuda išao sporije, s upornom
odlučnošću da pokaže kako se ne plaši.
Uz put mu se pridružiše Tom Rid i njegov brat Džek, Softli, Ogl,
mladi Ca Limin, Slogerov sin, Dan Tisdeil i još neki drugi. Oni stigoše
do kraja okna, gde je velika gomila, stešnjena, ali strpljiva, čekala da
se izveze. Radila je samo jedna korpa i u nju je moglo stati svega
dvanaest lica. Ta korpa je služila ne samo za Paradaiz već i za Gloub i
Fajf Korter, gornje slojeve. David se nađe stisnut do Plakala, daleko od
zadirkivanja Toma Rima i Softlija. Plakalo ga pažljivo odmeri svojim
mrkim okom.
- Čujem da ideš u koledž u Tajnkastl.
David klimnu glavom. Ponovo mu se to učini suviše čudno da bi
bilo istinito. Možda se bio iznurio za poslednjih šest meseci, jer mu je
bilo vrlo naporno radili noću, učiti kod gospodina Karmajkela i juriti u
Tanjkastl radi polaganja ispita za stipendiju, mada se na kraju
obradovao kad je čuo za svoj uspeh. Nema borba između njegove
majke i oca takođe ga je mučila: Robert je bio uporno rešen da David
treba da dobije stipendiju i napusti rudnik. Marta isto tako odlučna da
on treba da ostane u rudniku. Kad je stigla vest o njegovom uspehu,
ona ne reče ništa, nijedne reči. Cak mu nije spremila ni odelo za
odlazak, nije htela da ima ništa s tim, baš ništa.
- Moraš se dobro čuvati u Tajnkastlu, momče - reče Plakalo. - Ti
odlaziš u pustinju gde čovek danju nailazi na mrak i slepo luta u
podne kao da je noć. Evo ti! - On zavuče ruku u svoj unutrašnji džep i
izvuče tanku, presavijenu knjižicu sa tragovima prstiju uprljanih
ugljenom prašinom. - Naći ćeš saveta u njoj. Ona mi je bila dobro
društvo za vreme mnogih obeda u ovom rudniku.
David uze knjižicu i pocrvene. Nije mu bila potrebna, ali nije hteo
da uvredi Plakalova osećanja. Zbunjeno je prevrtao listove - svetlost je
bila rđava, jedva je mogao videti, ali nije znao šta drugo da radi.
Odjednom njegova lampa jače zasvetle i pred oči mu iskoči rečenica:
»Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti. Ne može služiti
bogu i Mamonu.«
Plakalo ga je pažljivo posmatrao. Tom Rid mu prepredeno šapnu
preko ramena: - Je li ti kazao ko će dobiti popodnevnu trku?
Ljudi oko njega počeše da se tiskaju. Korpa lupi o zemlju. Iz
pozadine neko viknu:
- Jesu li svi unutra, momci, svi unutra?
Nastade jurnjava, uobičajeno guranje da se ugrabi mesto. David se
ugura sa ostalima. Korpa se podiže, letela je gore kao da ju je vukla
neka nevidljiva džinovska ruka. Svetlost dana dolazila joj je u susret.
Začu se zvuk, prečaga se podiže, ljudi jurnuše u milu svetlost dana kao
da su bili sliveni u jednu nerazdvojnu masu.
David pojuri uz stepenice sa ostalima. Pređe dvorište i zauze mesto
u redu onih koji su ispred kancelarije čekali da dobiju svoje plate. Bio
je svetao julski dan. Oštar obris izvoznog tornja, stovarišta i zgrada u
kojima su se nalazile mašinerije bio je ublažen sanjivom lepotom
dana. Divan dan za rastanak sa rudnikom.
Red onih koji su čekali polako se kretao napred. David vide kako
njegov otac poslednji izađe iz korpe i stade na samom kraju reda.
Zatim opazi kako kočije iz Brežuljka ulaze kroz kapiju dvorišta. Pojava
tih kočija bila je sasvim redovna: svake subote kada se vršila isplata
Ričard Baras je dolazio kolima u kancelariju u vreme kada su ljudi
stojeći u redu čekali da prime koverte s platama. To je bilo postalo
neka vrsta obreda.
Kočije, čiji su se žuti paoci svetleli na suncu, brzo pređoše savijutak
i stadoše pred kancelarijama. Ričard Baras siđe s kočija, držeći se
pravo, i iščeze kroz glavna vrata kancelarijskih zgrada. Bartli stade
pred konja. Artur Baras, koji je bio užlebljen između njih dvojice, osta
sedeći u kočijama.
Iz daljine, dok je polako išao napred u redu, David je posmatrao
Artura i dokono mislio o njemu. Mada uopšte nije znao zašto, on oseti
simpatiju prema Artum, osobeno, čudno, gotovo paradoksalno
osećanje, kao da mu ga je bilo žao. S obzirom na njihove položaje bilo
je to smešno. Doduše, dečačić, nerazvijen za svoje godine, sedeći
sasvim sam na sedištu kočija, dok mu je vetar mrsio mekanu plavu
kosu, izgledao je vrlo usamljen. Davao je utisak kao da mu je bila
potrebna zaštita. I bio je tako ozbiljan, njegova mirnoća i njegova
duboka zamišljenost davale su mu tužan izgled. David se umalo
glasno ne nasmeja kad otkri u sebi osećanje sažaljenja prema Arturu.
Najzad i on stiže do prozorčeta. Istupi napred i primi koverat sa
platom koji mu Petit, blagajnik, ćušnu kroz prozorče. Zatim polako
odšeta do kapije dvorišta da sačeka oca. Tamo se nasloni na direk
kapije; baš tada Ana Meiser prođe Ulicom Koupen. Kad ga vide, ona se
nasmeši i stade. Ne reče ništa; Ana obično nije otpočinjala razgovore,
puštala je da to drugi čine, ali se zaustavi i nasmeši iz prijateljstva,
očekujući da on prvi progovori.
- Sasvim sama, Ana? - druželjubivo reče on. Dopadala mu se Ana
Meiser, zaista mu se dopadala; potpuno je shvatio zašto je Sam bio
toliko zaljubljen u nju. Bila je tako jednostavna, sveža, prisna. Nije
znala za gordost, bila je prirodna. Bilo je očito da se Ana ne bi
upuštala ni u kakve ludorije. Iz nekog čudnog razloga, upoređivao je
Anu sa malom, srebrnastom i svežom haringom, iako Ana nije bila
mala niti je i najmanje ličila na haringu. Bila je Davidova vršnjakinja,
snažna, lepo razvijena devojka oblih kukova i lepih, čvrstih grudi;
nosila je plavu suknju °d lake vunene tkanine i proste čarape domaće
izrade. Ana je sama plela te čarape; u celom svom životu nije pročitala
nijednu knjigu, ali je isplela mnoge, mnoge čarape.
- Ovo je moj poslednji dan ovde, Ana - izjavi on, podužujući da
govori da bi je duže zadržao. - Napustio sam Neptun zauvek... i
oprostio se njegove vode, blata, konjića, vagoneta i svega.
Ona se prijateljski nasmeši.
- Nije mi žao - dodade on. - Ne, možeš mi verovati, ni najmanje se
ne kajem.
Ona klimnu glavom sa puno razumevanja. Nastade ćutanje. Ona
pogleda uz i niz ulicu. Zatim mu se opet prijateljski nasmeši, klimnu
glavom i ode.
Zadovoljan, on ju je pratio pogledom. Pade mu u oči da nije rekla ni
jedne jedine reči; a ipak je on uživao u svakom minutu njenog društva.
To je govorilo u prilog Ane Meiser.
Okrete se da bi video oca; on je još uvek bio daleko od prozorčeta.
Kako je spor Petit danas! David se opet nasloni leđima na direk i poče
da udara petama u njega.
Odjednom postade svestan da i njega posmatraju: Baras, u pratnji
Armstronga, bio se vratio kočijama; njih dvojica, sopstvenik i
nadzornik, stajali su zajedno i gledali pravo u njega. I on je gledao
pravo i smelo u njih, rešen da ne dozvoli da ga oni zastraše; na kraju
krajeva, on napušta rudnik, zar ne? - nije više davao ni groša na sve
to. Oni produžiše da razgovaraju, još jedan minut, zatim se Armstrong
učtivo nasmeja, podiže ruku i dade Davidu znak da im priđe. David je
bio upola voljan da ne ide, ali je ipak otišao, mada se trudio da ide
polako.
- Gospodin Armstrong mi kaže da ste dobili stipendiju za Badlej
koledž.
David opazi da je Baras vrlo dobro raspoložen, ali ipak oseti da ga
njegove male hladne oči oštro mere.
- Mnogo se radujem - produži Baras - što čujem o vašem uspehu.
Za šta se spremate u koledžu?
- Želim da postanem diplomirani filozof.
- Hm - diplomirani filozof? Zašto ne studirate za rudarskog
inženjera?
David prkosno odgovori - nešto ga je kod Barasa izazivalo na prkos.
- Ne zanima me taj posao.
Njegov prkos skliznu sa Barasa kao voda sa hladnog kamena.
- Zaista... ne zanima vas?
- Ne! Ne volim da budem ispod zemlje.
- Ne volite to? - ponovi Baras s visine - Želite da budete učitelj?
David vide da mu je Armstrong pričao o tome.
- Ne, ne. Neću se zadovoljiti time. - On se odmah pokaja što je to
rekao. Vreo, prkosan ponos naveo ga je da se oda. Osećao je
nepriličnost situacija stojeći tu, u svom rudarskom odelu, dok je Artur
sedeo u kočijama, posmatrao i slušao; osećao se kao kakav tužan
heroj autobiografije »Od kolibe do palate«, ali je bio dovoljno uporan
da se ne povuče. Da ga je Baras pitao, on bi mu sasvim otvoreno
rekao šta namerava da radi.
Ali Baras izgleda nije osećao nikakvu radoznalost niti je bio svestan
njegovog otpora. Kao da nije ni čuo Davida, on mirno poče da
morališe:
- Obrazovanje je lepa stvar. Nikad ne smetam nikome. Kad završite
studije u Badlej koledžu, mogli biste da me izvestite. Ja sam član
Prosvetne uprave i mogao bih da vas namestim u nekoj grofoviskoj
školi. Uvek imamo mesta za učiteljske pomoćnike.
Izgledalo je kao da se udaljio od Davida i povukao iza jakih sočiva
svojih naočara. Tako udaljen, zavuče ruku u džep od pantalona i
izvadi veliku pregršt srebra. Na svoj neužurban način izabra novac od
dva i po šilinga; ali se predomisli, stavi ga natrag i uze novac od dva
šilinga.
- Evo vam dva šilinga - reče mimo i prilično veličanstveno, i dade
mu svoj poklon na način koji mu je stavljao do znanja da je time
njihov razgovor završen.
David je bio toliko zapanjen da uze novac. Stajao je i držao ga u
ruci dok se Baras peo i sedao u kola. Bio je nejasno svestan da se
Artur prijateljski smeši na njega. Zatim kočije krenuše.
David oseti potrebu da se smeje. Seti se rečenice u knjižici koju mu
je Plakalo dao: »Ne možete služiti bogu i Mamonu.« On u sebi ponovi:
»Ne možete služiti bogu i Mamonu, ne možete služiti bogu...« Bilo je
smešno, vrlo smešno.
On se naglo okrete i uputi kapiji, gde je sad njega Robert čekao.
David primeti da je i njegov otac video celu scenu. Uoči da mu je otac
besan. Robert, bled od ljutine, držao je oborene oči i nije gledao u
Davida.
Izađoše zajedno iz dvorišta i pođoše uz Ulicu Koupen. Nisu
progovorili nijednu reč. Malo dalje približi im se Svi Meser. Robert
odmah poče da razgovara sa Svi Meserom na običan, prijateljski
način. Svi je bio lep, plavokos mladić, uvek raspoložen i veseo, on nije
punio vagonete u Paradaizu, već u Gloub Kolu, višem sloju. Svijevo
pravo ime bilo je Osvej Meser, njegov otac bio je berberin u Ulici Lam.
Austrijanac koji je postao engleski podanik i živeo u Sliskeilu već
nekih dvadeset godina. Bili su omiljeni, otac i sin, svaki u svojoj
oblasti, sin je veselo punio vagonete u rudniku, a otac ponizno
sapunjao brade u svojoj berbernici.
Robert je razgovarao sa Svijem kao da se nije desilo ništa što ga je
uznemirilo. Kad Svi pođe da skrene u Frihold ulicu, Robert mu reče:
- Kaži ocu da ću doći u četvrtak, kao i obično.
Ali čim se Svi udalji, Robertovo lice opet dobi pređašnji izraz
gorčine. Crte njegovog lica kao da se skupiše, zategoše preko kostiju.
ćuteći je išao s Davidom dok nisu prešli polovinu Koupen ulice. Onda
stade. Prema njima je bio Midlering, zadnje dvorište starih kravljih
štala, prljavo mesto, ruglo varoši, mesto koje je zaudaralo na trulu
slamu, đubre i balegu. Robert pogleda Davida u oči.
- Šta ti je dao, sine? - upita ga mirno.
- Dao mi je dva šilinga, oče. - I David pokaza novac, koji je iz stida
još uvek držao stegnut u ruci.
Robert uze novac, pogleda ga bez reči i besno ga baci svom
snagom.
- Tako - reče on kao da mu je ta reč zadala bol. - Tako.
Novac pade pravo u sredinu gomile balege.
 GLAVA XI

Veče, veliko veče Milingtonove zabave, najzad je došlo.

Milingtonovo preduzeće, koje se nalazilo na kraju ćorsokaka što je
izlazio iz Plat ulice, imalo je oko dve stotine radnika. Iako je njegova
zgrada bila mala, ipak je činila dobar utisak, naročito ako ju je čovek
posmatrao u mutno martovsko popodne. Iz dimnjaka peći u kojima se
topilo gvožđe kuljali su crveni plamenovi i gusti oblaci dima. Sivo
nebo, obasjano belom, vrelom rekom istopljenog metala, koja je tekla
iz kubeta, izgledalo je kao da plamti bronzanim sjajem. Para oštrog
zadaha dizala se iz livnice dok je tečno gvožđe teklo u kalupe; teška
lupa čekića, zveka dleta, huka pokretnih kaiša i točkova, prodorna
piska tocila i glodača i škripa testera koje su sekle metal prosto su
probijale uši. Kroz maglu koja je izlazila na otvorena vrata videle su se
nejasne prilike ljudi golih do pojasa zbog ogromne toplote.
Glavni proizvod livnice bio je rudnička oprema: gvozdeni vagoneti,
strojevi za izvlačenje rude, slemene grede i teške karike; ali
konkurencija je u ovoj oblasti bila vrlo jaka i Milington je održavao
svoj posao više blagodareći svojim starim vezama sa odavno
uvedenim firmama nego svojoj preduzimljivosti. Milingtonova livnica
je i sama bila stara, dobro uvedena firma. Milingtonovo preduzeće
imalo je svoju tradiciju. Deo te tradicije bio je Društveni klub.
Milingtonov Društveni klub, koji je sedamdesete godine osnovao
veliki starac - Vezlej Milington - starao se na najprijateljskiji način za
radnike i njihove porodice. Klub je imao četiri odseka: za književnost,
izlete, fotografisanje - imao je i mračnu komoru - i gimnastiku. Ali
najznačajniji događaj u godišnjem programu Društvenog kluba bila je
igranka, koja je od nezapamćenih vremena nazivana zabava i redovno
održavana u sali Odfelousa.
Noćas, u petak, 23. marta, bila je ta noć radosti i veselja; pa ipak je
Džo, vraćajući se kući sa rada u livnici, bio potišten neveselim
mislima. Naravno, Džo je nameravao da ide na zabavu, on je već bio
veliki ljubimac u klubu, sticao je sve veći uspeh u odeljenju za
boksovanje i bilo je verovatno da će dobiti prvu nagradu na
omladinskoj bilijarskoj utakmici. Džo je dobro prošao za poslednjih
osam meseci, dobio je prilično u težini i veće mišiće na ramenima, i
kako je sam govorio, stekao mnoštvo drugova. Džo je bio vrlo
druželjubiv, srdačno bi tapšao druga po ramenu i uz to veselo pitao: -
Kako si, stari? - Uvek je bio gotov na smeh - imao je prijatan muški
smeh. - pri rukovanju je čvrsto stezao ruku i bio zanimljiv pripovedač
masnih priča. Svi u preduzeću, od Poreterfilda, nadzornika, pa do
samog gospodina Ltenli Milingtona, svi koji su bili od neke važnosti
izgleda da su voleli Džoa; svi sem Dženi.
Dženi! Džo je mislio o njoj dok je išao preko Haj Level mosta i
nevesela pogleda razmišljao o situaciji. Ona će sigurno ići s njim na
zabavu, ali šta to znači, kad se sve uzme u obzir? Ništa, baš ništa!
Koliko je napredovao sa Dženi ovih poslednjih osam meseci? Ne tako
mnogo, zaista ne tako mnogo. Cesto ju je izvodio - Dženi je volela
provod - trošio pare na nju, da, radi nje je trošio i šakom i kapom. A
šta je dobio za to? Nekoliko poljubaca, nekoliko kratkih poljubaca
pruženih protiv volje, nekoliko prekinutih zagrljaja, koji su samo još
više nadražili njegov apetit.
On uzdahnu duboko i neveselo: Dženi se vara ako misli da može da
ga vuče za nos, on će joj reći nekoliko istina, napustiće celu stvar i
svršiti s njom! Ali ne, on je to već i ranije govorio. Rekao je to već
dvanaestinu puta. A ipak je se nije manuo. Želeo ju je, čak i više nego
prvog dana... a i tada ju je žarko želeo. On glasno opsova.
Ona ga je zbunjivala; ponekad je postupala s njim sa hladnom
ohološću, a ponekad sa koketnom prisnošću. Uvek je bila najljubaznija
prema njemu kad je bio udešen, kad je bio u svom plavom odelu i
novom šeširu, koji ga je ona naterala da kupi. Ali ako bi se desilo da
ga sretne u prljavom odelu za rad, prolazila je pored njega dignute
glave i gotovo ga smrzavala svojim pogledom. Isto je bilo i kad su
izlazili: ako bi uzeo dobra sedišta u Empaji, ona se umiljavala kao
mačka, gledala ga u lice, smešila se i puštala da joj drži ruku, ali ako
bi predložio šetnju uveče po varoškoj pustari, ona bi išla s njim sasvim
neraspoložena, visoko dignute glave, odgovarala kratko i oštro i išla
čitav korak daleko od njega. Ako bi je pozvao kod Makgigana na
kobasice i krompir, s nipodaštavanjem bi odgovorila: - Moj otac ide u
takve lokale. - Ali na poziv u Leonardov prvoklasni restoran u glavnoj
ulici, koji je mnogo bio u modi, sva bi zračila od zadovoljstva i
priljubila bi se uz njega. Htela je da bude iznad svoje porodice, bolja
od njenih ostalih članova; opominjala je oca kako da se ponaša,
majku i sestre, naročito Sali. I njega je stalno ispravljala, opominjala,
prezrivo mu govorila kako da skida šešir i nosi svoj štap od trske, s
koje strane da pusti damu i da savije mali prst kad drži šolju s čajem.
Bila je strašno otmena, puna pravila o lepom ponašanju koje je crpla
iz jevtinih ženskih časopisa. Iz istih časopisa izvlačila je savete o modi,
o kroju za haljine, koje je sama pravila, i o tome kako da se ruke
održavaju bele; iz njih je doznala da se mastan sjaj kose najbolje
odstranjuje ako se »belance jajeta pomeša sa vodom za ispiranje«.
Treba zapaziti da on nije imao ništa protiv tog stremljenja ka
otmenoj uglađenosti i gospodstvenosti, on je to u stvari voleo; male
stvari, kao njen »Džokej klub« miris i njena košulja s čipkom -
opšivena ružičastom pantljikom, koja se videla kroz bluzu - uzbuđivale
su ga i izazivale u njemu osećanje da je ona drukčija od uličnih
devojaka koje je ovda-onda imao za vreme tih mučnih meseci
uzaludnog nadanja.
I sama pomisao na to šta je sve snosio podbadala je njegovu želju
do neizdržljivosti. Dok je išao uz prednje stepenice kuće Br. 117a u
Skotsvud ulici, rekao je sebi da će noćas isterati stvari na čistinu i
tako bar doznati na čemu je.
Kad je ušao u zadnju sobu i pogledao na časovnik, bilo je već
dockan. Dženi je bila otišla gore da se obuče, a gospođa Sanli je imala
glavobolju i ležala u salonu. Filis i Klara su bile otišle na ulicu da se
igraju. Ostalo je na Sali da mu da čaj.
 - Gde ti je otac? - iznenada upita Džo, pošto je sa kurjačkim
apetitom smazao dve haringe i veći deo svežeg hleba, i iskapio tri
velike šolje čaja.
- Otišao je u Birmingam. Sekretar nije mogao da ide, pa je tata
otišao mesto njega. Uzeo je sa sobom sve klupske golubove pismonoše,
a i naše takođe. Za sutra.
Džo podiže viljušku i poče zamišljeno da čačka zube. Tako, dakle,
Alf je dobio besplatno putovanje u Birmingom za golubiju utakmicu u
subotu uveče. Upalio mu kec.
Sali je kritički posmatrala Džoa, pa pusti na njega jednu strelu svoje
prerano sazrele duhovitosti.
- Nemojte da progutate viljušku - ozbiljno ga opomenu - jer će da
zvecka kad budete igrali polku.
On se namrgodi na nju. Bio je potpuno svestan da ga se Sali gnuša
uprkos sveg njegovog truda da je pridobije. Imao je nelagodno
osećanje da ga je sasvim prozrela; ponekad bi njen piskav, podrugljiv
smeh iznenadno presekao njegov muški govor i potpuno ga zbunio,
tako da bi sav pocrveneo.
Njegov mrgodan pogled obradova je, oči joj se zasijaše. Mada joj je
bilo samo jedanaest godina, imala je razvijen smisao za smešno. Ona
veselo produži da ga ismejava.
- Vi treba da ste dobar igrač, imate tako velike noge. Umete li da
igrate, gospođice Sanli? Da, zaista, Džo, htedoh reći, gospodine
Goulane, izvinite tu slobodu. Da pokušamo? Naravno, dragi gospodine
Goulane. Zar nije muzika divna? Oh! Oh! Vi, trapavče, stali ste mi na
žulj. - Bilo je zaista vrlo smešno, krivila je svoje malo komično lice i
valjala svojim velikim, crnim očima, savršeno imitirajući Dženin
izveštačeni naglasak.
- Hoćete li da vam poručim sladoled, draga! Ili biste više voleli
krezle? Divne kravlje krezle. Možete imati sve ukovrčene parčiće. -
Ona pokretom glave pokaza gore. - Ona sad kovrči kosu. Gospođica
Sanli, Dženi, otmena ledi koja spava sa okačaljkom za odelo na nosu.
Ima već čitav sat otkako se sprema. Došla je pravo s posla, ali,
naravno, ona ne »služi« tamo, to rade robovi, to je prostački! Naterala
me je da joj grejem peglu i dala ćušku iza uveta radi mira u kući. Lepa
narav. Džozefe: razmislite dobro o tome pre nego što bude dockan!
- Umukni jednom... ti bezobrazno, malo stvorenje! - On ustade iza
stola i pođe vratima.
Ona se pretvarala da se stidi i reče izveštačenim glasom:
- Nemojte biti takav formalista, gospođine Goulane, dragi. Zovite me
prosto Magi. Zar nije stidno što vi, čovek sa tako lepim očima, pušite?
Oh, zar ćete me ostaviti samu tako brzo? - Ona mu namerno prepreči
put. - Dozvolite da vam otpevam jednu pesmu pre nego što odete,
gospođine Goulane. Jednu malu kratku pesmu. - Podražavajući Dženi
kad stoji pored klavira, ona stidljivo sklopi ruke i poče da peva jakim
falsetom:

Gle male slatke ljubičice

Što rastu u onoj bašti...

Ona prestade kad se vrata zalupiše iza nje, prsnu u veseo smeh i
skoči na kanabe. Sede na ivicu kanabeta i poče da cupka od
ushićenja.
Gore u svojoj sobi Džo se obrija, umi, pažljivo obuče svoje najbolje
plavo odelo, metnu novu zelenu mašnu i kicoški ušnira svoje sjajne
smeđe cipele. I posle svega toga bio je gotov pre Dženi; čekao ju je
nestrpljivo u sali. Kad se ona najzad pojavi, on se zapanji od čuda;
Dženi je bila obučena u ružičastu haljinu, imala je bele satenske
cipele, a preko kose beo, ispleten šal koji je tada bio u modi i zvao se
»opčinitelj«. Sive oči blistale su hladno na njenom licu koje je ličilo na
cvet. Otmeno je mirisala namirisanu kitu.
- Svega mi, Dženi, izgledate veličanstveno!
Ona primi njegovo divljenje kao nešto sasvim prirodno, navuče svoj
svakidašnji štofani kaput preko sveg sjaja, uze ključ od prednjih vrata
i stavi ga u džep od kaputa. Zatim joj pade pogled na njegove smeđe
cipele. Usta joj se iskriviše. Mogli ste, Džo - mrzovoljno reče - kupiti
sebi cipele za igru. Još pre nedelju dana rekla sam vam da to uradite.

Moli iz Morgana sa svojim verglom,

- Nemojte biti ludi! Kao da ja ne znam! Izgledaću smešna zbog tih

vaših smeđih cipela. Jeste li poručili fijaker?
- Fijaker! - On zinu od čuda; da ona ne zamišlja da je on Karnegi?
On mrzovoljno reče: - Idemo tramvajem.
Oči joj postadoše ledene od gneva.
- Tako, dakle! Tako vi, dakle, mislite o meni! Nisam dovoljno dobra
za fijaker!
Ada im doviknu odozgo sa stepenišnog odmorišta:
- Nemojte da se vratite suviše dockan, vas dvoje. Uzela sam prašak
protiv glavobolje i idem da spavam.
- Ništa se ne brini, mama - odgovori Dženi, još uvek smrtno
uvređena - Sigurno nećemo odocniti.
Uhvatili su jedan crveni tramvaj, koji je, na nesreću, bio vrlo pun.
Zbog gurnjave u tramvaju Dženi postade još mrzovoljnija. Zbunila je
konduktera svojim oštrim pogledom kad je zapitao Džoa da li ima
štogod sitnije. Za sve vreme vožnje nije progovorila nijedne reči.
Najzad stigoše do Jaroua i izađoše iz prepunog crvenog tramvaja.
Približavali su se sali Odfelousa, a za to vreme ona je hladno ćutala u
svom uvređenom ponosu. Kad su ušli u salu, zabava je već bila počela.
Zabava stvarno nije bila rđava: prisan neusiljen skup, sličan
godišnjem sastanku kakve velike i srećne porodice iz srednjeg staleža.
Na jednom kraju sale nalazili su se stolovi sa raznim poslasticama. Tu
je bilo: kolača, sendviča, biskvita, voćnih pihtija, mnoštvo malih, tvrdih
pomorandži, koje su izgledale i bile pune semenki, svetlocrvene boce
voćnog soka i dva ogromna bakarna suda za čaj i kafu. Na drugom
kraju, na vrlo visokom podijumu, ukrašenom dvema aspidistrama i
jednom palmom, nalazio se orkestar, sjajan orkestar sa jednim velikim
bubnjem, koji je neštedimice upotrebljavan, i klavir, na kojem je svirao
Frank Makgarvij. Niko nije bolje svirao od njega. A što se tiče fakta?
Bilo je nemoguće učiniti ijedan pogrešan korak igrajući po taktu
Makgarvijeve muzike, koji je bio tako divan kao da je udaran čekićem.
- Tra-la-la, tra-la-la, tra-la-la - pod sale dizao se sa »tra« i bučno
spuštao sa poslednjim »la«.
Svi su bili druževni; nije bilo podvojenih grupa, nikakvih gluposti sa
olovkom i programom. Dva lista kancelarijske hartije - koje je lepo
ispisala sestra Franka Makgarvija - zalepljena na suprotnim zidovima,
označavala su broj i red igara. 1. Valcer... »Noći veselja«, 2. Uanstep...
»U gondoli s tobom«, i tako dalje. Oko tih programa bilo je dosta
veselja, drugarskog tiskanja, smejanja, krivljenja vratova, hvatanja
pod ruku, mešanja raznih mirisa, znojenja i uzvika: »Hej, Bela,
devojčice, možeš li da igraš fustep?« Na taj način pozivane su dame
da igraju. A poneki veseli momak, pošto bi pročitao listu, otklizao bi se
preko glatkog poda pravo na grudi svoje dragane. »Ovo je kadril,
devojko, zar nisi znala, hajde da igraš sa mnom.«
Dženi pogleda po skupu. Vide oskudnu zakusku, programe
prilepljene na zidovima, jevtine haljine drečećih boja - svetlocrvene,
svetloplave, svetlozelene - smešan frak starog Majk Mak Kenea,
poštovanog domaćina svečanosti; vide da mnogi smatraju rukavice i
cipele za igru kao nepotrebne, vide grupu debelih, postarijih radničkih
žena kako sede u uglu i prijateljski razgovaraju dok njihovi sinovi i
kćeri igraju cupkajući i klizeći po podu. Na svemu tome Dženi dugo
zadrža pogled. I onda naprći svoj lepi nos.
- Ovo je dovoljno da pokvari svačije raspoloženje - prezrivo reče
Džou.
- Šta? - začuđeno zapita Džo.
Ona mu oštro odgovori:
- Ova zabava nije prijatna, nije otmena, ona je prostačka.
- Ali, zar nećete da igrate?
Ona ravnodušno odmahnu glavom.
- Pa možemo, kad smo već tu. Karte su već plaćene, zar ne?
 Igrali su, ali se ona držala daleko od njega, i daleko od pljeskanja
rukama, tapkanja nogama i veselih usklika.
- Ko je to? - prezrivo upita ona dok su igrajući prolazili pored vrata.
Džo pogleda u pravcu njenog pogleda. To je bio čovek bezazlena
izgleda, srednjeg rasta, okrugle glave, snažna tela i pomalo krivih
nogu.
- Džek Linč - odgovori Džo. - On je kovač naše livnice. Izgleda da
ste mu se dopali.
- Njemu! Videla sam boljih u kavezu - reče Dženi i napravi grimasu
na tu svoju šalu.
Ona se opet povuče u svoje ćutanje, podiže obrve i ponosno zabaci
glavu. želela je da se primeti da je ona - kako je to i sama izrazila -
izvan svega toga.
Ali Dženi je u tome bila suviše požurila. Postepeno, u toku večera,
dolazili su novi gosti: ne radnici, prosti članovi kluba koji su došli na
zabavu još u samom početku, već počasni članovi, nekoliko činovnika
iz tehničkog odeljenja, gospodin Irving, knjigovođa, i njegova žena,
Morgan, blagajnik, čak i stari gospođin Kleg, direktor. Dženi se malo
otkravi, čak se i nasmeši na Džoa.
- Postaje bolje.
Tek što je to rekla, a vrata se širom otvoriše i na njima se pojavi
gospodin Stenli Milington, gospodin Milington lično, naš gospodin
Stenli. Bio je to veliki trenutak. On uđe veseo, svež i elegantan, obučen
u lepo večernje odelo; vodio je i svoju verenicu sa sobom.
Ovoga puta Dženi se zaista zainteresova i upravi ispitivački pogled
u taj elegantni par koji se smešio i rukovao sa nekoliko starijih
članova kluba.
- Ono je Laura Tod s njim - zadihano šapnu ona. - Znate, njen otac
je rudarski inženjer na Droat trgu. Viđam je dosta često, mogu vam
reći. Verili su se prošlog avgusta; pisalo je o tome u Kuriru.
Džo je posmatrao njeno ozareno lice. Dženino žarko interesovanje
za »elegantno društvo« Tajnkastla, njeno uživanje da bude obaveštena
i o poslednjoj pojedinosti sasvim ga zapanjiše. Ali ona se sada
potpuno otkravi prema njemu.
- Zašto ne igramo, Džo? - prošapta ona i ustade da se u njegovim
rukama čežnjivo vrti u blizini Milingtona i gospođice Tod.
- Ta njena haljina... model... pravo iz Bonarove radnje - poverljivo
šapnu ona Džou na uho dok su igrali pored njih. Bonarove haljine su,
naravno, bile najnovije mode u Tajnkastlu. - A ona čipka... - ona
izrazito podiže oči... - ah...
Veselost je rasla, bubanja je grmeo, Frank Makgarvij je svirao bolje
nego ikad, tempo je postajao brz i pomaman. Svi su se tako radovali
što je mladi gospodin Stenli »našao vremena da dođe« i što je poveo
sa sobom i gospođicu Lauru. U Jarou je vladalo dobro mišljenje o
Stenli Milingtonu. Njegov otac umro je pre nekoliko godina, tada je
Stenliju bilo sedamnaest godina i bio je u školi Sv. Bida. Stenli je zbog
toga došao mlad u preduzeće - naklonjen sportu, dobro izrastao, sveža
mladalačka lica, sa brčićima koji su mu tek bili izbili - i učio posao od
starog Henri Klega. Sada, u svojoj dvadeset petoj godini, Stenli je vodio
posao preduzeća oduševljeno i neumorno, i uvek bio gotov da uradi
ono što je smatrao da treba i da je pravo da uradi. Svi su se slagali da
je Stenli bio dobra duha i smatrali da to dolazi otuda što je »bio u
dobroj školi«.
Školu Sv. Bida osnovala je pre pedeset godina jedna grupa bogatih
severnih nekonformističkih trgovaca. Ta škola je ubrzo stekla tradiciju
engleskih privatnih srednjih škola. Imala je isti sistem discipline, isti
duh zajednice, isti metod rada i ista đačka udruženja kao čuvene stare
privatne srednje škole, a, kao i one, imala je svoju školsku himnu.
Škola Sv. Bida imala je sve to i više od toga, kao da je dr Fuler, njen
prvi direktor, obišao sa mrežom za hvatanje leptira sve stare engleske
škole i vešto uhvatio od svake njene najbolje običaje i metode. Sport je
zauzimao vidno mesto u školi Sv. Bida. škola je imala svoje boje, vrlo
lepe boje: purpurnu, skerletnu i zlatnu. Stenli, strasno odan svojoj
staroj školi, bio je, naravno, odan i njenim bojama. Obično je na sebi
nosio nešto - mašnu, dugmad za manžetne, poramenice ili podvezice -
što je plamtelo u čuvenoj purpurnoj, skerletnoj i zlatnoj boji, neku
vrstu svedodžbe pravog sportskog duha, kojim se škola Sv. Bida uvek
ponosila.
U izvesnom smislu Stenlijev sportski duh bio je razlog što je došao
na zabavu. Hteo je u svemu da bude ispravan i da čini ono što je
ispravno i korektno. I tako je došao ovamo, gde se ponašao vrlo
druževno, rukovao se sa mnogim žuljevitim rukama i izmešao valcere
sa Laurom igrama s potežim damama starijih nameštenika.
U toku večere Dženin svetao osmeh, koji se pojavio sa dolaskom
našeg gospodina Stenlija i Laure Tod, postade nešto ukočen, a njen
smeh, koji se uvek čuo kad je igrala pored jednog od to dvoje ili pored
oboje, postade nešto usiljen. Dženi je gorela od želje da je gospođica
Tod primeti i prosto umirala od želje da je naš gospodin Stenli pozove
da igra s njim. Ali ništa, baš ništa se nije desilo; bila je zaista rđave
sreće. Umesto toga, Džek Linč nije prestajao da je posmatra i prati,
vrebajući priliku da je zamoli da igra s njim.
Džek nije bio rđav mladić. Nezgoda je bila prosto u tome što je Džek
bio pijan. Svi su znali da je Džek voleo da pije, a toga večera, izlazeći
svaki čas iz sale i odlazeći u susedni lokal »Vojvoda od Kumberlanda«,
on je uspeo da popije veliki broj čaša. Ranije bi Džek u sličnim
okolnostima stajao pored vrata sale, zadovoljno klimao glavom prema
orkestru i na kraju nesigurno odlazio kući na svojim krivim nogama.
Ali je noćas Džekov zli anđeo stajao nad njim.
Pred poslednjom igrom pre večere Džek ispravi mašnu i, povodeći
se, priđe Dženi.
- Hajde, mala - reče on prostim naglaskom. - Nas dvoje ćemo im
pokazati kako se igra.
Dženi zabaci glavu i upadljivo pogleda preko sale.
- Odlazi, Džek. Gospođica Sanli igra sa mnom.
Džek se zaljulja na nogama.
- Ali ja hoću da ona igra sa mnom. - Sa sirovom galantnošću Džek
ispruži ruku. Nije mislio ništa rđavo, ali se zanese, i njegova velika
šapa slučajno pade na Dženino rame.
 Dženi dramatično vrisnu, a Džo, koga spopade iznenadan bes,
ustade i vešto udari Džeka pravo u vilicu. Džek se prući po podu.
Nastade uzbuna.
- Šta je to? - Gospodin Stenli se progura kroz gomilu do mesta gde
je Džo galantno stajao sa isturenim grudima i rukom oko prebledele i
preplašene Dženi. - Šta se desilo? šta je bilo?
Hrabri Džo, sa srcem u petama, smerno odgovori:
- Bio je pijan, gospodine Milingtone, mrtav pijan. Čovek mora negde
da postavi granicu. - Džo je prošle subote pijančio zajedno sa Linčom, i
to do te mere da su ih obadvojicu izbacili iz pivnice Empaja; ali je to
zaboravio; sada je bio iznad toga. - Bio je pijan i dosađivao je mojoj
dami, gospodine Stenli. Morao sam je zaštiti.
Stenli je posmatrao taj par - lepo razvijenog mladića... i tužnu
lepoticu; zatim, mrgodna čela, pogleda osobu palog pijanice.
- Pijan! - uzviknu on. - To je strašno, zaista strašno! Neću da trpim
ovde tako nešto! Moji radnici su uljudan svet i želim da se provode
uljudno. Molim, iznesite ga napolje. Postarajte se za to, gospodine Kleg,
molim. A sutra neka dođe k meni u kancelariju. Reći ću mu da pokupi
svoje prnje.
Nepristojni Džek Linč iznesen je napolje. Idućeg dana je otpušten.
Stenli se opet okrete Džou i Dženi i nasmeši se u odgovor na Džoovo
keženje i njenu ljupkost.
- Sve je u redu - izjavi on, klimnuvši prijateljski glavom. - Vi ste Džo
Goulan, zar ne? Znam vas vrlo dobro. Ja znam sve vas, svoje mladiće;
ponosim se time. Predstavite me svojoj devojci, Džo. Kako ste,
gospođice Sanli? Izvolite da igrate sa mnom, gospođice Sanli; da se
potrudimo da zaboravimo tu malu neprijatnost. A sada ću vas, Džo,
predstaviti svojoj devojci. Možda hoćete da igrate s njom, a?
I tako Dženi otplovi oduševljeno u rukama gospodina Stenlija,
držeći se vrlo, vrlo propisno, sa laktovima savijenim po poslednjoj
modi, svesna da su svi pogledi u sali upravljeni na nju. Džo je teško
kaskao sa gospođicom Tod, čije su oči izgleda nalazile izvesne zabave
u njemu i pokazivale izvesno interesovanje za njega.
 - To je bio dobar punč - reče ona kriveći veselo usne, što joj je bilo
prešlo u naviku.
On priznade da je punč bio izvanredan; oseti se pun vrline, ali i
nelagodno.
- Volim - reče ona uzgred - kad je čovek u stanju da vlada sobom. -
Ona se opet nasmeši. - Ali nemojte da izgledate kao da ste iznenada
postali član trezvenjačkog društva.
Stenli, gospođica Tod, Dženi i Džo večerali su zajedno. Dženi je bila
na sedmom nebu. Smešila se, pokazivala svoje lepe zube, zavodljivo
spuštala crne trepavice, jela voćne pihtije viljuškom i od svega
ostavljala pomalo na svom tanjiru. Dženi se iznenadila kad je Laura
Tod uzela jednu pomorandžu u ruku i bez ustezanja zabola svoje bele
zube u koru. Još više se iznenadila kad je Laura nemamo zatražila od
Stenlija njegovu maramicu. Ali je sve bilo zanosno, zanosno od
početka do kraja. I da bi sve bilo krunisano, sve, kad se zabava svršila
i svet počeo da se razilazi, Džo, da bi iskupio svoj raniji greh,
veličanstveno poruči fijaker.
Izmenjani su poslednji komplimenti, dovikivano je zbogom nekoliko
puta i mahnuo rukama. Uz šuštanje donje suknje i trepereći od
uzbuđenja, Dženi se pope u fijaker pokriven zelenom buđi, koji je
mirisao na miševe, pogrebe, svadbe i štalsku vlagu. Vunene loptice
njenoga šala lelujale su se kao u zanosu. Ona utonu natrag u jastuke.
- Oh! Džo! - reče ona dahćući. - Bilo je sjajno, savršeno! Nisam
znala da poznajete gospodina Milingtona tako dobro. Zašto mi to niste
rekli? Nisam imala pojma o tome. On je vrlo prijatan. A i ona,
naravno. Istina, nije lepa, ali je vrlo elegantna.
- Njena haljina je stajala mnogo, mnogo funti sterlinga; to je
najnovija moda, u to se bar razumem. Ali, jeste li primetili kako je
zagrizla onu pomorandžu? I zatražila maramicu?... Umalo nisam
zinula od čuda. Pobogu! Tako nešto ja nikad ne bih uradila. To nimalo
ne priliči jednoj dami. čujete li me, Džo, slušate li?
On joj nežno šapnu da je čuje. Sedeći tako sam s njom u mračnom
fijakeru, odjednom oseti da mu se žudnja za njom pretvara u
grozničavu vatru. čitavo telo mu je gorelo od te žudnje. Celo veče
držao ju je u svojim rukama, osećao svojim telom njeno ovlaš
pokriveno telo. Mesecima ga je odbijala. Sad ju je imao, ovde, samu.
Sav goreći, on promeni svoj položaj, pažljivo joj se približi, dok je ona
ležala zavaljena u uglu fijakera, i provuče svoju ruku oko njenog
struka. Ona je još uvek pričala, uzbuđena, kao da je bila van sebe od
sreće.
- Jednog dana imaću haljinu kao što je njena, mislim kao gospođice
Tod. Ona je od satena i opšivena je pravom čipkom. Ona zna šta je šta,
u to nema sumnje. Ona poznaje svet, to se odmah vidi.
On je nežno, vrlo nežno privuče sebi i promrmlja milujućim glasom:
- Ne želim da govorim o njoj, Dženi. Nisam je uopšte gledao. I sad
samo mislim o vama.
Ona se zadovoljno zacereka.
- Vi ste mnogo, mnogo lepši od nje. I vaše je odelo izgledalo mnogo
bolje od njenog, i sve...
- Materijal je koštao dve funte i četiri šilinga, Džo... a kroj sam uzela
iz Veldona.
- Svega mi, vi ste čudo, Dženi... - Džo produži da joj vešto laska. I što
joj je više laskao, sve ju je više milovao. Džo oseti da je ona uzbuđena,
da je u stanju zanosa; puštala ga je da radi izvesne male stvari koje
mu nikad ranije nije dozvoljavala. Likovao je u sebi. Žedneo je za
njom; on se vrlo oprezno pokrenu.
Iznenada ona viknu oštro:
- Ne, Džo! Ne! Morate se ponašati kako treba!
- Šta ima rđavo u tome, draga moja! - umirivao ju je on.
- Ne, Džo! Ne! To je grešno, to nije dobro.
- To nije greh, Dženi - pobožno šapnu on. - Zar se mi ne volimo?
Sa gledišta taktike to je bio savršen potez. Ma kakav da je bio
njegov rang među takmičarima za prvenstvo u bilijaru, Džo sigurno
nije bio početnik u nežnoj veštini zavodnika. Bila je zbunjena, osećala
ga je blizu sebe:
- Ali ne, Džo... ne ovde, Džo.
- Ah, Dženi...
Ona se branila.
- Pogledajte, Džo, već smo blizu kuće. Vidite, ovo je Ulica Palmer.
Sasvim smo blizu kuće. Pustite me, Džo! Pustite me!
On mrzovoljno podiže svoje vrelo lice s njenog vrata i vide da je
bila u pravu. Goreći od razočaranja, umalo ne opsova. Ali ipak izađe,
pomože joj da i ona siđe, baci šiling kočijašu, koji je ličio na strašilo, i
ode za njom uz stepenice. Linija njenog stasa, gledana otpozadi, njeno
uzimanje ključa i stavljanje u ključaonicu činili su da je bio kao lud od
želje. U tom trenutku se seti da Alf, njen otac, nije kod kuća te noći.
- U kuhinji, osvetljenoj samo svetlošću vatre, ona ga pogleda pravo
u lice; uprkos njenog uvređenog devičanstva, izgledalo je da joj se još
nije išlo da spava. Uzbuđenje, neobičnost svega toga, delovalo je na
nju, i njen trijumf na zabavi još uvek joj je zujao u glavi. Hoćete li da
zapalim gas i da vam skuvam kakao, Džo?
Džo savlada s naporom svoju mrzovolju i ludu želju da je ščepa. On
tužno izjavi:
- Ne date mi prilike da vam izrazim svoja osećanja, Dženi. Haj’te da
sedimo malo na kanabetu. Celo veče jedva da sam progovorio s vama
dve-tri reči.
Polubudna, poluuplašena, ona je neodlučno stajala; bilo je tako
nezanimljivo reći laku noć i otići na spavanje; a i Džo je zaista
izgledao vrlo lep noćas; naručio je bio fijaker, lepo se pokazao. Ona se
opet zakikota:
- Pa dobro... razgovor nam ne može škoditi.
Na kanabetu on je zagrli; sad je bilo lakše, pošto je to već jednom
uradio; ona samo sa pola volje pokuša da se otme. On oseti kako
njeno telo podrhtava od uzbuđenja i svih neobičnih zbivanja toga
večera.
 - Ne, Džo, ne. Moramo se lepo ponašati - ponavljala je ona i ne
znajući šta govori.
- Ah, Dženi, moraš. Znaš da ludujem za tobom. Znaš da se volimo.
Očarana, u isto vreme uplašena, protivna, popustljiva, izgubljena u
strahu, bolu i nečemu nepoznatom:
- Ali, Džo... ti mi zadaješ bol, Džo.
Znao je da je sad ima, znao je mahnito, ushićeno i sigurno da je
ovo, najzad, bila prava Dženi.
Vatra se postepeno gasila, kamin je bio prazan; sad, kad je sve
odavno bilo svršeno i Dženi prestala da cvili, ona mu šapnu:
- Drži me čvrsto, Džo... čvršće, Džo, dragi.
Gospode bože! To je bio vrhunac! I sad on je ležao pored nje,
đavolski neudobno, a njena kosa upadala mu je u usta. Dok se ona
pripijala uz njega, nudeći mu svoje bledo, suzno, lepo lice - sada lišeno
sveg ludog izmotavanja i izveštačenosti - da ga on poljubi, ona je
najzad izgledala jednostavna i lepa kao jedan od malih biserastih
golubova njenog oca. A ipak ju je on tada gotovo, da, gotovo mogao
udariti nogom. Doduše, postojala je olakšavajuća okolnost: to je bila,
kao što je on rekao, njegova prva prava ljubav.
 GLAVA XII

Subotno veče u Brežuljku imalo je svoj naročiti red. Posle hladne

večere Hilda je svirala svome ocu na orguljama. I večeras, poslednje
subote novembra 1909. godine, u osam sati, Hilda je svirala prvi deo
Hendlove Muzike na vodi. Njen otac, čela oslonjena na ruku, sedeo je
u svojoj fotelji i slušao. Hilda nije volela da svira ocu. Ali je Hilda
svirala. To je bio deo Barasovog reda da mu Hilda svira.
Ričard Baras držao se strogo svoga rasporeda. Ipak to nije žigosalo
Barasa kao stvorenje navike. On je stajao iznad navike. Rutina nije
bila njegov gospodar, već pre odjek, stalan i glasan odjek njegovog
principa. Da bismo razumeli Ričarda Barasa, potrebno je priznati
postojanje toga principa. On je bio čovek od principa, ali ne, što treba
naročito istaći, dvoličnog, pritvornog principa. On je bio iskren.
Bio je moralan čovek. Prezirao je slabosti kojima se čovečanstvo
tako često i nesrećno odaje. Bilo mu je nemoguće, na primer, da misli
ma o kojoj drugoj ženi do o svojoj. Mada je Harijeta bila bolesnica,
ona je bila njegova supruga. Prezirao je grublje apetite ljudi: bogatu
hranu i vina, prekomerno jelo, prekomerno piće, prekomerno spavanje,
raskoš, pohotljivost; sve preteranosti telesnih uživanja bile su mu
mrske. Jeo je prostu hranu i obično pio vodu. Iako je njegovo odelo
bilo uvek dobro skrojeno i od dobrog materijala, imao je malo odela i
nije bio sujetan u tom pogledu.
Imao je svoj ponos, naravno, prirodan ponos slobodoumnog,
prosvećenog čoveka. Gledao je na sebe kao na čoveka od položaja i
moći; bio je sopstvenik Neptuna, njegova porodica iskorišćavala je
rudnike Neptuna za poslednjih sto godina. Sa velikim zadovoljstvom
mislio je na sopstvenike rudnika njegove porodične loze. Prvi od njih,
Piter Baras, probušio je 1805. godine okno Br. 1 u Snuku, koji se sada
zove Stari Neptun, i tako ostavio zgodan mali rudnik svome sinu
Viljemu, koji je sa svoje strane probušio okna Br. 2 i Br. 3. Piter Viljem,
Ričardov otac, probušio je Br. 4, što je predstavljalo promućuran i
pametan potez, od koga je Ričard sada imao velike koristi. Sticanje
porodičnog ugleda i bogatstva od strane ovih razboritih i mudrih ljudi
pružalo je Ričardu duboko zadovoljstvo. Ponosio se što je nasledio i što
razvija dalje osobine svojih predaka, takođe se ponosio svojom
vlastitom promućurnošću i mudrošću, svojom sposobnošću da u
poslovnim stvarima bude nepopustljiv i da zaključuje dobre pogodbe.
U društvenom pogledu nije bio otvoreno slavoljubiv. Kad bi se u
razgovoru pomenulo ime kakve ugledne ličnosti u grofoviji, Baras je
imao običaj da ubaci: »A koliko vredi taj čovek?« dajući na znanje uz
blag osmejak, da je finansijski položaj njegovog suseda beznačajan.
Istina, godilo mu je poštovanje koje su mu ukazivali njegov bankar i
advokat, ali nije bio snob i prezirao je sitničarstvo snobizma. Iako je
porodica Harijete Vandles pripadala oblasnome plemstvu, on se nije
oženio Harijetom zbog njene plemićke loze. Oženio se Harijetom prosto
zato što je nju hteo za svoju ženu.
Moglo bi se pomisliti da ova činjenica nagoveštava postojanje
strasti. Međutim, Baras nije bio čovek vidljivih strasti. Snaga njegove
ličnosti bila je strahovita, ali je bila statična, glečerska snaga. Nije bio
plahovit, nije pokazivao neobuzdane, bučne strasnosti, niti je padao u
vihore plamenih osećanja i uzbuđenja. Što mu je bilo strano, odbijao
je; što mu nije bilo strano, posedovao je. Njegovo ponašanje prema
Harijeti u njihovoj spavaćoj sobi moglo bi pružiti ključ za tumačenje
njegove osećajne prirode, ali Harijeta je sutradan posle tih redovnih
noćnih idila, prosto naprosto samo jela veliki doručak sa mirnim
zadovoljstvom dobro pomužene krave. Ispitivanje sadržine Harijetinog
želuca verovatno bi pokazalo da ona preživa.
Sam Ričard davao je malo znakova. Bio je krajnje zatvoren čovek.
Ta njegova krajnja zatvorenost bila je upadljiva i osobena. Ne obična,
banalna zatvorenost radi prikrivanja, već suptilnija zatvorenost,
zatvorenost koja ne dozvoljava da drugi zabada nos u njegove stvari i
koja jednim pogledom smrzava svaku prisnost. Izgledalo je kao da
ledeno kaže: ja sam ja i biću ja, ali to se ne tiče nikoga drugog do
mene. I dalje: ja vladam sobom, ali ne dozvoljavam da iko vlada
mnome osim mene. Opet statički glečer.
No, ne treba pretpostaviti da su sve Ričardove osobine bile u tom
velikom glečerskom kaputu. Baras je posedovao izvesne vrlo
individualne osobenosti. Ljubav prema orguljskoj muzici, Hendlu i
naročito »Mesiji«. Naklonost prema umetnosti, dobroj, poznatoj
umetnosti, kao što su bile skupocene slike na zidovima njegove kuće.
Lojalnost prema vezama porodičnog života. Urođenu urednost i
tačnost. I, naposletku, želju za sticanjem bogatstva.
Ovde, najzad, leži skriveni cilj Ričardove duše, suština toga čoveka.
On je strasno voleo ličnu svojinu, svoj rudnik, svoju kuću, svoje slike,
svoju imovinu, sve što je bilo njegovo. Ovo je objašnjavalo njegovu
duboku mržnju prema rasipanju, čiji je bledi odsev bio stečena
nesposobnost tetke Kare da »baci ma šta«. Tetka Kara je često
otvoreno priznavala ovu svoju nesposobnost, i Barasu je to uvek bilo
milo. I sam Baras nije ništa bacao. Hartije, dokumenti, priznanice,
potvrde, sve - sve je bilo lepo složeno po predmetima, obeleženo šta je
šta i zaključano u Barasovom pisaćem stolu. Ova urednost i
zaključavanje postalo je bilo gotovo religija kod njega. Imalo je nečega
duhovnog u sebi. Bilo je uzorno. Bilo je u skladu sa Barasovom
ljubavlju prema Hendlu. Imalo je, kao Hendl, izrazitu širinu i dubinu, i
neku vrstu nedokučive religioznosti; ali njegova osnova je bila u
prostom tvrdičluku. Jer glavna tajna i goreća strast Barasove duše bila
je njegova ljubav prema novcu. Mada je to vešto krio i varao čak i
samog sebe, obožavao je novac. Najmilija mu je misao bila njegovo
bogatstvo, njegova finansijska moć.
U međuvremenu Hilda svrši sa Hendlom, ili, tačnije, sa M u z i k o
m n a v o d i. Ali umesto da, kao i obično, ostavi note na dugačkoj
klupi pored klavira i odmah ode gore u svoju sobu, Hilda se, izgleda,
bila rešila da odobrovolji oca. Gledajući pravo u dirke, ona ga upita:
- Hoćeš li da ti sviram Largo, oče?
To je bio njegov omiljeni komad, koji je pravio na njega dublji
utisak nego ijedan drugi komad, zbog koga bi Hilda najradije vrištala.
Ona ga odsvira polako i sa zvučnim ritmom.
Vladala je tišina. Držeći još uvek ruku na čelu, on reče:
- Hvala, Hilda.
Ona ustade i stade s druge strane stola. Iako je njeno lice imalo
uobičajen strog izraz, Hilda je u duši drhtala.
- Oče! - oslovi ga ona.
- Šta je, Hilda? - Njegov glas je zvučao mirno i pribrano.
Ona duboko uzdahnu. Nedeljama je skupljala hrabrost da napravi
taj uzdah. Ona reče:
- Sad mi je već blizu dvadeset godina, oče. Ima skoro tri godine
otkako sam došla kući iz škole. Sve to vreme sedela sam kod kuće ne
radeći ništa. Dosadilo mi je da ne radim ništa. Želim da radim nešto
promene radi. Želim da me pustiš da idem da radim nešto.
Ričard skloni ruke s očiju i radoznalo odmeri Hildu. On je upita:
- Da radiš nešto?
- Da, da radim nešto - žustro reče ona. - Pusti me da se spremim za
neki posao. Da dobijem neko mesto.
Neko mesto? - Isti daleki ton čuđenja. - Kakvo mesto?
- Ma kakvo mesto. Da budem tvoj sekretar. Da budem bolničarka. Ili
da studiram medicinu. To bih volela najviše od svega.
Opet se zagleda u nju, ljubazno, ali ironično...
- A šta će se - reče on - desiti kad se udaš?
- Nikad se neću udati! - prasnu ona. - Mrska mi je i sama pomisao
na udaju. Suviše sam ružna da bih se ikad udala.
Hladan izraz pojavi mu se na licu, ali ton njegovog glasa ostade
isti.
On reče:
- Čitala si dnevne listove, Hilda.
 Njegova oštroumnost učini da njeno bledo lice pocrveni. To je bilo
istina. Ona je zaista čitala jutarnje novine. Dan ranije, za vreme
sednice,ministarskog saveta, sifražetkinje su izvršile napad na
Dauning strit2, i odigrale su se teške scene kad je nekoliko žena
pokušalo da juriša na Donji dom. To je Hildu, posle dugog
razmišljanja, dovelo do odluke.
- Učinjen je pokušaj - zamišljeno navede on - da se izvrši juriš na
Donji dom. - U njegovim ustima to je zvučalo kao krajnja ludost.
Ona se gnevno ujede za usnu i reče:
- Oče, pusti me da idem da studiram medicinu. Želim da postanem
lekar.
On odgovori:
- Ne, Hilda.
- Pusti me da idem, oče!
On ponovi:
- Ne, Hilda.
- Pusti me! - glas joj je bio ispunjen grčevitom i bolnom molbom.
On ne reče ništa.
Nastade ćutanje. Njeno lice postade bledo kao kreda. On je gledao u
tavanicu sa izrazom rasejanog interesovanja. Otprilike jedan minut
stajali su tako, zatim, sasvim nedramatično, ona se okrete i izađe iz
sobe.
Izgledalo je kao da nije primetio da je Hilda otišla. Hilda je prekršila
neprikosnovenu tradiciju. On izbaci Hildu iz svojih misli.
Sedeo je tamo još pola sata, a zatim ustade, pažljivo zavrnu gas i
ode u svoju sobu za rad. Uvek je odlazio u svoju radnu sobu pošto bi
mu Hilda svirala nedeljom uveče. Soba za rad bila je prostrana i
udobna, sa debelim ćilimima na podu, masivnim pisaćim stolom,
zagasitim zavesama koje su zaklanjale prozore i nekoliko fotografija
rudnika obešenih na zidu. Baras sede za svoj pisaći sto, izvadi alku s
ključevima, pažljivo odabra jedan ključ i otključa gornju srednju fioku.
Iz te fioke izvadi tri obične računske knjige sa crvenim leđima i poče
znalački da ih pregleda. Prva je sadržavala spisak njegovih investicija,
ispisanih pažljivo njegovim lepim, čitkim rukopisom: Letimično ju je
pregledao; jedva primetan zadovoljan osmeh lebdeo mu je na usnama.
Uze pero i, ne umočivši ga, poče da povlači njime po redu brojki.
Odjednom se zaustavi i duboko zamisli; poče da razmišlja da li da
proda akcije Ujedinjenih rudnika. One su nedavno dostigle vrhunac;
imao je poverljiv izveštaj koji nije glasio povoljno o njihovoj tekućoj
unosnosti; da, prodaće ih. Svestan svog mudrog instinkta, svog smisla
za sticanje novca, opet se jedva primetno nasmeši. Nikad nije činio
greške, a i zašto bi? Svaka hartija od vrednosti u toj maloj knjizi bila
je garantovana i sigurna gotovo kao zlato. Poče brzo da računa.
Ukupan zbir ga obradova.
Zatim se okrete drugoj knjizi. Ova druga knjiga sadržavala je spisak
njegovih kuća i placeva u Sliskeilu i okolini. Većina kuća na Terasama
pripadala je Barasu - smatrao je za bolnu tačku što je Ramedž, mesar,
imao polovinu Ulice Balaklave - a u Tajnkastlu je imao nekoliko grupa
kuća sa stanovima čija se stanarina plaćala nedeljno. Ti stanovi, koji
su se nalazili dole pored reke i nedeljno plaćali stanarinu Barasovom
skupljaču stanarina, bili su vrlo unosni. Ričard se nikad nije kajao
zbog tih kuća muzara, koje su bile njegova vlastita ideja, mada je
Banerman, njegov advokat, svršavao tiho i diskretno sve poslove u
vezi s tim stanovima. On zabeleži da govori s Banermanom o pitanju
troškova.
I naposletku, s osećanjem olakšanja i kao da hoće da je pomiluje,
privuče sebi treću kutiju. U njoj je bio spisak slika sa cenama koje je
platio za svaku od njih. Posmatrao ju je sa odobravanjem. Laskala mu
je pomisao da je potrošio dvadeset hiljada funti sterlinga, čitavo
bogatstvo, na slike. Pa i to je bila pametna investicija - one su stajale
na njegovim zidovima, rasle su u vrednosti, postajale retke i stare, kao
Ticijanovi i Rembrantovi radovi... ali više ih neće kupovati. Ne, on je
dao svoj atribut umetnosti. To je dovoljno.
Baras pogleda na sat. Coknu usnama kad vide da je tako dockan.
Pažljivo skloni knjige, zaključa gornju srednju fioku, izađe i ode u
svoju spavaću sobu.
Ponovo izvadi sat i navi ga. Popi malo vode iz boce pored svog
kreveta, a zatim poče da se skida. Mirni pokreti njegovog snažnog tela
imati su nečeg neminovnog u sebi. Bili su određeni i sistematični. Ti
pokreti nisu dozvoljavali nikakve druge pokrete. Svaki pokret imao je
svoj smišljen cilj. Bele, snažne ruke govorile su svojom vlastitom
nemom azbukom. Ovako... na ovaj način... najbolji način da se to radi
je ovaj... to je najbolji način za mene... može biti i drugih načina... ali
ovaj način je najbolji način za mene... za mene. U polutami spavaće
sobe simboličnost njegovih ruku imala je nečeg pretećeg u sebi.
Najzad je Baras bio gotov. Odmerenim pokretima obuče domaću
haljinu. Stajao je za trenutak i prstima se gladio po bradi. Zatim
mirnim koracima ode kroz hodnik.
Hilda, sedeći u mraku u svojoj sobi, ču teški korak svog oca kad on
uđe u sobu njene majke, koja je bila odmah do njene. Telo joj se skupi
i ukoči. Njeno lice dobi izmučen izraz. Očajno pokuša da zapuši uši, ali
nije mogla. Nikad nije mogla da zapuši uši. Korak se približavao.
Prigušeni glasovi. Teška, gnusna škripa. Hilda zadrhta celim telom. U
očajnom gnušanju ona je čekala. šumovi počeše.
 GLAVA XIII

Džo je lenčario u trpezariji kuće u Skotsvud ulici ne obraćajući ni

najmanju pažnju na Alfa Sanlija, koji je sedeo za stolom i glasno čitao
predviđanja kapetana Sanglera za trke u Gasfort parku. To poslepodne
Džo i Alf su išli na trke, iako se Džo, sudeći po mrgodnom izrazu
njegovog lica i njegovoj prezrivoj ravnodušnosti za kapetanova
mišljenja, izgleda nije mnogo oduševljavao tim planom. Prepuna
želuca od obilnog ručka, ležao je na svojoj naslonjači, sa nogama na
prozorskoj dasci, i mrzovoljno razmišljao.
- Ne osnovu svojih obaveštenja smatram da Nesfild lorda Kela ima
najbolji izgled na uspeh; siguran sam da će ovo mlado grlo dobiti
današnju trku.
Dok je Alfov glas brujao, Džoove, oči su nezadovoljno posmatrale
sobu. Gospode, kakvo očajno mesto! Prava jazbina! I kad samo pomisli
da je tu proveo preko tri godine! Skoro četiri, u stvari! Hoće li on ostati
tu još dugo? Nije mogao da veruje u to. Kako je, samo, vreme prošlo i
ostavilo ga još ovde kao kakvog kita izbačenog na obalu! Gde je, do
đavola, bila njegova ambicija? Hoće li on da straći ovde ceo svoj život!
Pri trezvenom razmišljanju, njegov položaj mu nije izgledao najbolji.
U Milingtonovom preduzeću u toku minule četiri godine prilično je
napredovao. Da, prilično... ali prilično nije bilo dovoljno dobro, ni
izbliza dovoljno dobro za Džoa Goulana. Sada je radio kao livac i
redovno zarađivao tri funte sterlinga nedeljno; i to u svojoj dvadeset i
drugoj godini, što je ipak nešto značilo. Bio je omiljen - preko njegovog
natuštenog lica pređe jedva primetan, zadovoljan osmeh - neobično
omiljen. Najomiljeniji mladić! Gospodin Milington se takođe, izgleda,
interesovao za njega, uvek bi zastao i progovorio nekoliko reči s njim
kad bi prolazio kroz livnicu, ali to nije donelo ništa određeno. Ništa, do
đavola, neraspoloženo pomisli Džo.
Šta je postigao? Imao je tri odela umesto jednog, tri para smeđih
cipela i mnoštvo fantastičnih mašni; imao je nekoliko funti sterlinga u
džepu; razvio je i uvežbao svoje telo, čak se i boksovao u Sent Džems
sali; znao je da se snađe u varoši; znao je šta je šta. Ali šta još? Ništa,
do đavola, ništa, pomisli Džo opet, još neraspoloženiji. Još uvek je
radnik koji stanuje kao samac u tuđem stanu, bez nekog velikog
novca... još uvek u vezi sa Dženi.
Džo se nemimo pomače. Dženi je predstavljala vrhunac, krizu,
najgori trn njegovog sadašnjeg nezadovoljstva. Dženi je bila
zaljubljena u njega, zalepila se za njega, žderala ga. Zar je išta moglo
biti gore? U početku, naravno, to je laskalo njegovoj sujeti i godilo mu
što Dženi trči za njim, visi o njegovom laktu, dok on, isturenih grudi i
zabačena šešira, lepo odeven i u smeđim cipelama, veselo šeta
ulicama.
No, on više nije bio tako veseo, ni upola tako veseo. Dženi mu je
postala dosadna. Ali ne, možda je to suviše jako rečeno - ona je još
uvek bila meka i slatka u njegovim rukama, i njihovi ljubavni časovi,
neobuzdana zadovoljenja njegove želje, ukradeni tajno i na brzinu u
ovoj sobi, u njegovoj sobi, napolju u mraku, iza vrata, iza Elsvikove
štale, na svakojakim čudnim i neočekivanim mestima, to je, mora se
priznati, još uvek bilo slatko. Ali to je bilo... oh, to je sada bilo suviše
lako. Sada više nije bilo nikakve teškoće oko toga. Dženi više nije
pokazivala nikakav otpor; čak je ponekad izražavala i nestrpljivu želju,
a ponekad se osećala zanemarena kad bi je ostavio samu suviše dugo.
Oh, do đavola, to je kao da je oženjen sa Dženi.
A on nije želeo da uzme za ženu ni Dženi niti ikakvu drugu Dženi.
Bio je suviše mudra ptica za tu vrstu zamke. Želeo je da se probije
kroz život, da uspe, da nagomila novac. Želeo je da živi što bolje i što
lakše.
Džo se namršti. Dženi se suviše mešala u njegov život i menjala ga.
Bila mu je na teretu. Eto ovo poslepodne, na primer, kad je čula da će
on da ide s njenim ocem u Gosfort, a nju da ostavi kod kuće,
odjednom su joj potekle vrele suze, i umirila se tek pošto joj je obećao
da će povesti i nju. Sada je bila gore, oblačila se.
Do đavola! Džo iznenada ljutito udari nogom o stolicu ispred sebe.
Alf na to prestade da čita i pogleda ga iznenađeno.
- Ti ne slušaš, Džo - prekore ga Alf. - šta vredi što se zamaram i
čitam, kad ne slušaš.
Džo neljubazno odgovori:
- Taj čovek ne zna ništa. On dobija obaveštenje od džokeja, a svi
džokeji su lažovi. Ja ću dobiti obaveštenje na trkalištu od Dika
Džobeja. On je moj prijatelj i čovek koji zna šta govori.
Alf se nasmeja kratko i izrazito.
- šta ti je, Džo? Prestao sam da čitam o konjima još pre deset
minuta. Sada sam čitao o novim aeroplanima onoga čoveka Blerioa;
čuo si za njega, to je onaj što je prošle godine preleteo preko Kanala
Lamanša.
Džo promrmlja:
- Jednog dana ću i sam imati čitavu flotilu tih prokletih aeroplana.
Samo čekaj, pa ćeš videti.
Alf razroko pogleda preko novina.
- Čekaću i videću - izjavi on sa velikim sarkazmom.
Vrata se otvoriše i Dženi uđe. Džo podiže glavu i neljubazno je
pogleda:
- Najzad si gotova.
- Gotova sam - odgovori ona veselo. Svi tragovi njenog nedavnog
plakanja bili su iščezli i, kao što je često bio slučaj kod nje posle
nastupa ćudljivosti, bila je sveža i vesela kao ševa. - Dopada li ti se
moj novi šešir? - upita ona i nestašno nagnu glavu u stranu. - Vrlo je
lep, moj gospodine.
Uprkos sveg neraspoloženja morao je priznati da izgleda vrlo lepo.
Novi šešir, koji je nosila tako kicoški, isticao je njenu bleđu lepotu. Cela
njena pojava bila je neobično privlačna, njene noge i kukovi imali su
neobično lep oblik. Gubitak devičanstva imao je povoljnog dejstva na
njeno telo. Bila je zrelija, samopouzdanija, manje malokrvna i imala
više živosti u sebi. Bila je blizu vrhunca svog savršenstva.
- Hajde, onda - nasmeja se ona. - Hajde i ti, oče. Ako budem morala
da vas čekam, odocnićemo.
- Ti nas da čekaš! - prekorno uzviknu Džo.
Alf uzdahnu i saosećajno klimnu glavom:
- Žene!
Sve troje se odvezoše tramvajem za Gosfort park. Dženi je, vrlo
uspravna i vrlo srećna, sedela između njih dvojice dok je tramvaj
tandrčući i kloparajući prolazio Ulicom Nord.
- Želim da dobijem malo novaca - reče ona Džou poverljivo, tapšući
rukom po svojoj ručnoj torbici.
- Ti nisi jedina koja to želi - odgovori Džo osorno.
Otišli su na onaj deo trkalište gde su mesta bila po dva šilinga, taj
deo bio je prijatno pun sveta; taman dovoljno pun da interesuje Dženi,
a ne suviše pun da se oseti stešnjena.
Bila je ushićena; bela ograda ispred svetlozelenog trkališta, boje
džokeja, glatki divni konji, vika profesionalnih kladilaca pod njihovim
velikim plavim i zlatnim suncobranima, pokret, život i uzbuđenje
gledalaca, elegantne haljine, čuvene ličnosti, koje su se mogle videti u
dovoljnoj blizini tamo kod konja - sve ju je to ushićavalo.
- Pogledaj, Džo, pogledaj! - povika ona hvatajući ga za ruku. - Eno
lorda Kela! Zar nije pravi džentlmen!
Lord Kel, najčuvenija ličnost među ljubiteljima sporta u Britaniji,
milionski bogat zemljoposednik na Severu, crvena lica, sa zaliscima,
srdačan, druželjubiv čovek, stajao je i razgovarao sa majušnim
čovekom, Lujom Lesterom, svojim džokejom.
Džo zavidljivo promrmlja:
- Ako on misli da će Nesfild dobiti trku, na pogrešnom je putu. -
Zatim Džo otumara da nađe Dika Džobeja.
 Imao je dosta muke dokle ga je našao, jer je Dik bio na mestu od
deset šilinga; no uz pomoć jednog nadzornika uspe da dozove Dika do
ograde.
- Izvinite što vam dosađujem, gospodine Džobeju - reče on laskavo i
ljubazno. - Želeo bih samo da znam da li mi možete dati kakav savet.
Ne zbog mene; ja se ne kladim mnogo. Ali sa mnom je moja mlada
dama i njen otac... moja devojka, razumete... ona bi prosto skakala od
radosti ako bi dobila nekoliko šilinga na trkama.
Dik Džobej je udarao vrhom svoje elegantne crne cipele o ogradu;
bio je vrlo prijatan, ali i vrlo zatvoren. Predanje da su profesionalni
kladioci debeli i crvena lica, i da govore jednim uglom usta, dok im je
drugi zauzet velikom cigarom - Dik Džobej iz Tajnkastla uterao je u
laž. Dik je bio profesionalni kladilac, kladilac velikog stila, sa
kancelarijom na Trgu Big i filijalom u Jarou, preko puta katoličke
crkve. Ali Dik je pušio najblaže cigarete i pio samo mineralnu vodu.
Bio je prijatan, miran, pristupačan, prosto obučen čovek srednjeg
rasta, koji nikad nije psovao, nikad vikao pri klađenju i koji nikad nije
viđan ni na jednom trkalištu izuzev mesnog trkališta u Gosfort parku.
Među njegovim mnogim prijateljima pričalo se da Dik odlazi u Gosfort
jedanput godišnje da bi brao đurđevsko cveće.
- Možete li mi dati kakav savet, gospodine Džobeju, za moju
devojku?
Dik Džobej odmeri Džoa. Dopao mu se ton kojim ga je Džo molio.
Video je Džoa kad se boksovao u sali Sent Džemsa; osećao je da je Džo
dobar mladić. A kako je Dik bio prijateljski naklonjen prema dobrim
mladićima, primao je Džoa u svoje društvo i slao ga da mu ovda-onda
svrši neku sitnicu.
Džo se uvek revnosno trudio da zadobije naklonost Dika Džobeja.
Dik najzad progovori:
- Najbolje da ne radi ništa do poslednje trke,
Džo.
- Da, gospodine Džobeju.
 - A onda može da rizikuje malu svotu. Ne mnogo, znate, dva-tri
šilinga, šale radi.
- Da, gospođine Džobeju.
- Naravno, čovek nikad ne zna.
- Ne, gospodine Džobeju. - Nastade uzbuđeno ćutanje. - Vi mislite
na Nesfilda?
Dik zavrte glavom.
- To grlo nema nikakvog izgleda. Neka vaša devojka stavi dva
šilinga na Pinka Bada. Samo dva šilinga, zapamtite. I to prosto šale
radi.
Dik Džobej se nasmeši, klimnu glavom i polako odšeta na svoje
mesto. Džo se, likujući pobedonosno, progura natrag do Alfa i Dženi.
- Oh, Džo - negodovala je Dženi - gde si bio? Prva trka je prošla, a
ja još nisam stigla da se kladim.
Dobro raspoložen, on joj reče da sad može da se kladi do mile volje.
Mirno je slušao dok su ona i Alf govorili koji im se konji dopadaju.
Dženi je u svom izboru išla po lepim imenima, po najlepšim bojama, ili
po tome da li konj pripada kakvoj čuvenoj ličnosti. Iz Džoa je zračilo
odobravanje. Mirno je primao novac od nje i stavljao ga na konje koje
je birala. Ona izgubi, izgubi još jednom i još jednom.
- Pa to je zaista strašno! - uzviknu Dženi, potpuno utučena posle
četvrte trke. Toliko je želela da dobije. Dženi nije bila tvrdica, naprotiv,
bila je sasvim široke ruke i bezbrižno je trošila svoj mali džeparac, ali
bilo bi tako divno dobiti na trkama!
Alf, koji je u svom klađenju uporno sledio savete kapetana Sanglera
i više gubio nego dobijao, poče da je teši:
- Sve ćemo povratiti na Nesfildu, kćeri; on je najbolji konj na
današnjim trkama.
Sa skrivenom radošću Džo ču kako se Alf opkladi u poveću svotu
na Nesfilda.
Dženi je sa sumnjom čitala svoj program.
 - Nisam tako sigurna u tvog starog kapetana - reče ona. - šta misliš
ti o tome, Džo?
- Čovek nikad ne zna - reče Džo prosto. - Nesfild je grlo lorda Kela,
zar ne?
- Da - reče Dženi ohrabrena. - Bila sam zaboravila na to. Mislim da
je najbolje da se kladim na Nesfilda.
- A šta misliš o Pinku Badu? - upita Džo kao uzgred.
- Nikad nisam čuo o njemu - brzo odgovori Alf.
A Dženi:
- Ah, ne, Džo... ja sam za konja lorda Kela.
- Dobro! - reče Džo udaljujući se. - Kako hoćeš. Ali ja mislim da se
kladim na Pinka Bada.
On uze sav novac koji je imao kod sebe i smelo ga stavi na Pinka
Bada. Trka otpoče. Džo stade pored ograde i, držeći se čvrsto za nju,
posmatraše grupu konja koja je jurila oko krivine. Brže, brže; znojio se
i jedva se usuđivao da diše. Zadihano je posmatrao kako se konji
približuju cilju. Zatim mahnito uzviknu. Pink Bad je stigao prvi za dve
dobre konjske dužine.
Čim su istaknuti brojevi, on uze svoj dobitak, strpa četiri novčanice
od pet funti sterlinga u unutrašnji džep, stavi četiri zlatnika u džep od
prsluka, zakopča kaput, nakrivi šešir i šepureći se ode po Dženi.
- Ah, Džo - umalo se ne zaplaka Dženi - zašto nisam...
- Da, zašto nisi? - likovao je on. - Trebalo je da poslušaš moj savet.
Ja sam dobio veliku svotu. Ne možeš reći da te nisam opomenuo.
Rekao sam ti na koga sam bio namislio da se kladim. Pink Bad mi se
dopao još odmah od početka. - Bilo mu je došlo da zagrli samog sebe
od radosti što je prošao bolje od njih. Pogleda na njeno bledo, tužno
lice i nasmeja se. Pokroviteljski joj reče: - Nemoj da se žalostiš zbog
toga, Dženi. Izvešću te noćas. Lumpovaćemo.
Dok su izlazili iz trkališta, vešto su ostavili Alfa i umakli. Ćinili su to
i ranije; ovoga puta, pak, to je bilo vrlo lako. Alf, idući polako sagnute
glave, bio je suviše zauzet psujući u sebi kapetana Sanglera da bi
primetio da pokušavaju da umaknu.
Oni stigoše u Tajnkastl odmah posle šest časova i odšetaše Ulicom
Njugeit na Trg Hei. Sva Džoova ranija potištenost bila je iščezla,
zbrisana bučnom, samohvalisavom velikodušnošću. Ponašao se prema
Dženi popustljivo i sa samozadovoljnom srdačnošću; čak ju je pustio
da šeta i pod ruku s njim.
Odjednom kad su prolazili ugao Ulice Nortumerland, Džo zastade i
začuđeno reče:
- Gospode bože, je li to on? - A zatim povika: - Davide! Ej, Davide
Fenviče, čoveče!
David stade, okrete se i poznade ga tek pošto ga bolje zagleda.
- Je li moguće, Džo... jesi li ti to?
- Da, ja sam - povika Džo i radosno priđe Davidu. - Ja sam i niko
drugi. Postoji samo jedan Džo Goulan u Tajnkastlu.
Svi se nasmejaše. Uz prinčevski pokret ruke, Džo ih predstavi jedno
drugom.
- Ovo je gospođica Sanli, Davide. Moja mala prijateljica. A ovo je
David, Džoov dobar drug još iz starih, dobrih vremena.
David pogleda u Dženi. Pogleda je pravo u njene bistre, velike oči.
Zatim, pod uticajem njenog osmeha, i on se nasmeši. Na licu mu se
pojavi izraz divljenja. Oni se rukovaše vrlo učtivo.
- Dženi i ja smo baš pošli da se negde založimo - reče Džo,
neodoljivo uzimajući situaciju u svoje ruke. - Ali sad ćemo svi zajedno
da uživamo. Jesi li za malo užine, Davide?
- Naravno da jesam - oduševljeno izjavi David. - Sasvim smo blizu
Ulice Nan. Hajdemo kod Lokarta.
Džo se umalo ne skljoka.
- Kod Lokarta! - ponovi on obraćajući se Dženi, - Jesi li čula? Kazao
je da idemo kod Lokarta!
- Pa šta s tim? - iznenađeno upita David. - To je vrlo dobar lokal.
često idem tamo uveče na šolju kakaoa.
- Kakao! - jeknu Džo, pretvarajući se da mora da se nagne na
fenjerski stub. - Drži li on nas dvoje za trezvenjake?
- Ponašaj se kako treba, Džo, molim te - zamoli ga Dženi i izmeni
pristojan pogled s Davidom.
Džo se dramatično isprsi. On važno priđe Davidu sa željom da
napravi utisak na njega.
- Slušaj, mladiću, ti sad nisi u rudniku. Ti si sa gospodinom Džoom
Goulanom. I on želi da te časti. Zato ćuti i hajde sa mnom.
Ne rekavši ništa više, Džo zavuče palčeve u prorez za ruke na
prsluku i pođe napred niz Ulicu Nortumberland do Persijevog bifea.
David i Dženi išli su za njim. Svi uđoše i sedoše za sto. Džo je bio
majstor u tome da se pokaže. To je bila jedna od stvari u kojima je
zaista uživao, da se pravi važan, da pokaže svoje samopouzdanje i
svoju veštinu u ophođenju, drugim rečima, da se pokaže. U Persijevom
bifeu osećao se kao kod svoje kuće; u toku minule godine često je
svraćao tu sa Dženi. To je bio mali lokal čiji je, neprvoklasan, nameštaj
padao u oči, svuda se videla veštačka pozlata i mnogo crvenih šešira
za lampe, on je bio kao neki dodatak susednoj gostionici, koja se zvala
Persijevi svodovi. Tu je služio jedan kelner s ubrusom zadenutim za
prsluk; on uslužno dođe na Džoov oholi poziv.
- Šta hoćete! - upita ih Džo. - Ja ću viski, a ti, Dženi? Čašu
portugalskog vina, zar ne? A ti, Davide? Pazi, druže, nemoj sad da
kažeš kakao.
David se nasmeši i reče da u tom slučaju više voli pivo.
Kad je doneseno piće, Džo poruči obilan obed; krmenadle, kobasice i
pržene krompire. Zatim se zavali natrag na svojoj stolici i kritički
posmatraše Davida. Opazi da je David suvlji, zreliji i nekako otmenijeg
izgleda. U njemu se probudi velika radoznalost i on ga upita:
- Šta radiš ti sad, Davide? Mnogo si se promenio, čoveče.
David se zaista bio promenio. Sad mu je bilo skoro dvadeset godina,
ali njegovo bledo lice i glatka, crna kosa činili su da izgleda nešto
stariji. Celo mu je izražavalo dobrotu, brada upornost i odlučnost, kao i
uvek. Lice mu je bilo lepo, duguljasto i mršavo oko brade i vilica,
njegov stidljivi osmeh bio je divan. On se sad osmehnu.
- Nema mnogo šta da se priča, Džo.
- Kaži šta imaš da kažeš - pokroviteljski reče Džo.
- Pa... - reče David.
Poslednje tri godine nisu bile lake za njega, ostavile su svoj trag na
njemu, zauvek zbrisale nezrelost sa njegovog lica. Stupio je u Badlej
koledž sa stipendijom od šezdeset funti sterlinga godišnje i uzeo stan u
Vestgeit hilu, preko puta Big lampe. Stipendija uopšte nije bila
dovoljna, novčana pomoć koju je dobijao od kuće ponekad nije
dolazila - jednom je Robert čitava dva meseca ležao bolestan - te je
David često bio u teškoćama. Jednom prilikom nosio je nekom kofer
sa glavne stanice da bi zaradio pola šilinga za večeru.
Ali sve to u stvari nije bilo ništa, jer ga je njegovo oduševljenje je
dolazilo od njegovog otkrića sopstvenog neznanja. Prvi mesec u Badlej
koledžu pokazao mu je da je on sirov rudarski mladić, koji je
blagodareći sreći, marljivom učenju, dobrom učitelju koji ga je
spremao i izvesnoj urođenoj bistrini došao do stipendije. Onda se
David rešio da stvarno postigne nešto, da napravi nešto od sebe. Počeo
je da čita: ne večito istu lektiru propisanu u koledžima, ne samo
Gibona, Makolija i Horacija. Čitao je sve što mu je došlo do ruke, od
Marksa do Mopasana, od Getea do Gonkura. Možda je čitao i što nije
trebalo, ali je čitao mnogo. Pri čitanju je bio ushićen, ponekad zbunjen,
ali uvek uporan i istrajan. Postao je član Fabijevskog društva, odvajao
je polušilinge za sedišta na galeriji da bi išao na koncerte, tako se
upoznao sa delima Betovena i Baha, posećivao je gradsku galeriju
slika, gde se divio lepotama Vistlerovih i Degaovih radova i lepoti
jedine divne Maneove slike koja je tamo bila.
Nije bilo lako, stvarno je bilo pomalo patetično ovo mučno
usamljeno traganje. Bio je suviše siromašan, rđavo odeven i ponosit
da bi imao mnogo prijatelja. Želeo je da ima prijatelja, ali oni su
morali prvi prići njemu.
 Zatim je počeo da uči đake, išao je u siromašnije krajeve varoši -
Soltli, Viton, Hebarn... kao učitelj u osnovnim školama. Trebalo je zbog
svojih ideala, naravno, da to radi sa ljubavlju; umesto toga, on je
mrzeo taj posao - bleda, nedovoljno hranjena i često bolešljiva deca iz
sirotinjskih kvartova odvraćala su njegovu pažnju i dovodila ga u
strašno očajanje. Želeo je da im da obuću, odelo i hranu - a ne da im
uliva tablicu množenja u njihove zbunjene male glave. Želeo je da ih
odveze u Vansbek i pusti da se tamo igraju na suncu, umesto da ih
grdi što nisu uspeli da nauče deset redova nerazumljivih stihova o
tome kako je Licid umro u svojoj ranoj mladosti. Srce mu se cepalo
ponekad zbog te nesrećne dece. Odmah je jasno uvideo da on nije za
školsku tablu i da nikad neće biti za nju; da je to njegovo učenje đaka
samo sredstvo za postignuće izvesnog cilja, da se on mora oprostiti
toga što pre i ući u kakvu drugu, aktivniju i borbeniju oblast. Mora
dobiti svoju diplomu brzo, iduće godine, i onda ići napred.
David odjednom prestade da govori, na licu mu se opet pojavi
njegov divni osmeh.
- Gospode bože! Jesam li ja govorio sve ovo vreme? - Sami ste hteli
da čujete moju žalosnu, žalosnu priču... to je moje jedino izvinjenje!
Ali Dženi mu ne dozvoli da omalovažava svoju istoriju, koja je na
nju napravila dubok utisak.
- Bože moj! - reče ona uzbuđeno i stidljivo. - Nisam ni sanjala da
ćemo sresti tako važnu osobu. - Lice joj se bilo lako zarumenilo od
vina; ona se srećno smešila na Davida.
David je stidljivo pogleda.
- Tako važnu! Vi se podsmevate, gospođice Dženi.
Ali gospođica Dženi se nije podsmevala. Ona nikad ranije nije
poznavala nijednog studenta iz Badlej koledža. Studenti Badlej koledža
većinom su pripadali onom društvenom krugu na koji je Dženi dotada
zavidljivo gledala iz daljine. Sem toga, ona je smatrala da je David,
mada je izgledao otrcan u poređenju sa Džoovom uglađenošću i
preobiljem, vrlo lep i interesantan mladić. I, najzad, osećala je da se
Džo u poslednje vreme ponašao vrlo rđavo prema njoj - bilo bi dobro
izigrati Džoa pomoću Davida i izazvati kod njega strašnu ljubomoru.
Ona promrmlja:
- Obuzima me strah kad pomislim na sve te knjige koje vi
izučavate. Pa još diploma iz filozofije. Gospode bože!
- To će me verovatno naposletku odvesti u neku neprovetrenu
školu, gde ću morati da učim nedovoljno hranjenu decu.
- Ali zar vi to ne želite? - U glasu joj je zvučala neverica. -
Nastavnik! Divno je biti nastavnik!
On zavrte glavom, nasmeši se kao da se izvinjava i htede da se
upusti u diskusiju s njom, ali ga zaustavi pojava krmenadli, kobasica i
prženog krompira. Džo zamišljeno podeli hranu. Podeli je vrlo
zamišljeno. U početku je slušao Davida sa zavidljivim i donekle
podrugljivim osmehom, gotov, kad David završi, da se glasno nasmeje
i da ga tako malo omalovaži. Ali spazi kako David pogleda Dženi.
Tada Džou pade na pamet jedna sjajna, veoma sjajna ideja. On podiže
glavu i prijateljski pruži Davidu tanjir s jelom.
- Nadam se da tako voliš, Davide, druže?
- Divno, hvala, Džo. - David se osmehnu, već nekoliko nedelja nije
imao tako pun tanjir.
Džo klimnu glavom, elegantno dodade slačicu Dženi i poruči joj još
jednu čašu vinu.
Šta ti ono reče, Davide - ljubazno upita on - o tome da se nećeš
zadržati na učiteljevanju?
David sumnjivo zavrte glavom.
- To te ne interesovalo, Džo. Baš ni najmanje.
- Ali mi se interesujemo - zar ne, Dženi? - U Džoovom glasu zvučalo
je istinski oduševljenje.
- Hajde, reci nam nešto o tome, čoveče.
David pogleda u jedno pa u drugo - i ohrabren Džoovom ozbiljnom
pažnjom i Dženinim svetlim očima, on zapliva u tu stvar.
- Pa stvar stoji ovako. Nemojte me smatrati ni za pijanog, ni za
laktaša, ni za kandidata za gradsku ludnicu. Pošto dobijem diplomu,
možda ću jedno kratko vreme morati da budem profesor. Ali to će biti
samo da bih mogao da se izdržavam. Ja se ne školujem zato što želim
da učim đake. Ja nisam podesan za taj posao - možda sam suviše
nestrpljiv. Ja se školujem da bih se spremio za borbu. Što ja želim da
radim, nije učenje đaka, već nešto sasvim drugo, ali to je teško
objasniti, vrlo teško. No to se svodi na ovo. Želim da učinim nešto za
ljude svoje klase, za ljude koji rade u rudnicima. Ti znaš, Džo, kakav je
to rad. Uzmi Neptun, na primer, obojica smo bili u njemu, ti znaš šta je
taj rudnik učinio mom ocu. Ti znaš pod kakvim se uslovima radi
tamo... i kakva je plata. Želim da pomognem da se te stvari izmene,
želim da ih poboljšam.
Džo pomisli: »On je lud, sasvim luđ«. Ali reče vrlo blago:
- Produži, Davide, tako nešto je vrlo potrebno.
David, zagrejan svojom temom, produži:
Ne, Džo, ti verovatno misliš da ja ne znam šta govorim. Ali dobićeš
jasniju sliku o tome šta mislim, ako se osvrneš na istoriju rudara - da,
na istoriju rudara u Nortumberlandu samo od pre šezdeset ili
sedamdeset godina. Oni su radili pod sistemom sličnim feudalnom
sistemu. S njima se postupalo kao sa divljacima... kao sa parijama.
Nikakve škole nisu postojale za njih. Svako učenje među njima bilo je
suzbijano. Uslovi života i rada bili su užasni; rđava ventilacija, česti
nesrećni slučajevi usled toga što sopstvenici nisu hteli da preduzimaju
nikakve zaštitne mere protiv praskavih gasova. U rudnicima su radile
žene i šestogodišnja deca... deca od šest godina! Dečaci su držani po
osamnaest sati ispod zemlja. Ljudi su bili tako ograničeni u svojim
pravima da nisu mogli učiniti nijedan korak a da ne budu izbačeni iz
svojih kuća ili bačeni u tamnicu. Svuda su postojale radnje koje su
davale robu na veresiju - njih su obično držali srodnici nadzornika - i
rudari su primoravani da pazare u njima; a na dan isplate, plata
rudara je zadržavana radi izmirenja duga...
Odjednom prestade da govori i nasmeja se gledajući u Dženi.
- Ovo vas ne može zanimati. Ja sam idiot što vam dosađujem ovim
stvarima.
- Ne, zaista niste - izjavi ona puna divljenja. - Mora da ste vrlo
pametni, kad znate sve to.
- Produži, Davide - sokolio ga je Džo srdačno, dajući znak da se
Dženi donese još jedna čaša portugalskog vina.
Ali ovoga puta David odlučno zavrte glavom.
- Zadržaću sve to za diskusiju u Fabijevskom društvu. To je
najpodesnije mesto za pretresanje takvih pitanja. Ali nadam se da
razumete šta mislim. Uslovi su poboljšani posle tih strašnih dana o
kojima sam govorio, udaljili smo se unekoliko od tog doba. Ali nismo
otišli dovoljno daleko. Još uvek postoje strahovito teški uslovi rada u
nekim rudnicima, bedna plata i suviše mnogo nesrećnih slučajeva.
Izgleda da svet nedovoljno shvata te stvari. Pre neki dan čuo sam šta
je rekao jedan čovek u tramvaju. Čitao je novine. Njegov prijatelj ga je
upitao šta ima novo. On je odgovorio: »Ništa, ništa važno. Samo jedan
od tih nesrećnih slučajeva u rudnicima...« Pogledam preko njegovog
ramena i vidim da je pri eksploziji u Notingamu poginulo petnaest
radnika.
Nastade kratko ćutanje. Dženine oči se sažaljivo zamagliše. Dženi je
bila ispila tri čaše vina, te je bila u uzbuđenom i osetljivom stanju,
gotova da se smeje na radosti života i plače na žalosti smrti. Dženi se
mnogo sviđalo to portugalsko vino. Smatrala je da je porto piće koje
dolikuje jednoj dami, jer je pripadalo boljoj vrsti vina. Džo ju je
navadio na to vino.
Džo prekide ćutanje:
- Ti ćeš daleko doterati, Davide - svečano reče. - Već si nekoliko
kilometara ispred mene. Bićeš u skupštini, dok ću ja još uvek liti čelik.
- Nemoj da si budala - reče David kratko.
Ali Dženi je to čula. Njena pažnja prema Davidu poraste. Ona se
usredsredi na njega. Njen smerni pogled postade još smerniji, još
značajniji. Lice joj je zračilo interesovanjem. Ona je, naravno, sve
vreme bila svesna da izigrava Džoa pomoću Davida. Bilo je divno
imati dve ptice u ruci.
Govorili su o lakšim stvarima; govorili su o tome šta je Džo uradio;
razgovarali su i smejali se do deset sati; svi su bili veselo i prijateljski
raspoloženi. David odjednom postade svestan vremena i trže se.
- Nisam znao da je toliko sati! - uzviknu on. - A ja treba da radim.
- Nemojte još ići - reče Dženi - nije tako dockan.
- Ne ide mi se, ali moram, zaista moram. Imam ispit iz istorije u
ponedeljak.
- Pa dobro - izjavi najzad Džo - videćemo te u četvrtak, Davide
druže, kao što smo ugovorili. Idućeg puta nećemo te pustiti da odeš od
nas tako brzo.
I tako se sedeljka završi. Dženi ode da se malo »dotera«, Džo plati
račun, ponosno vadeći novčanicu od pet funti sterlinga.
Napolju, dok su čekali Dženi, Džo odjednom prestade da žvaće
čačkalicu:
- Ona je prijatna devojka, Davide.
- To je istina. Divim se tvom ukusu.
- Mom ukusu! - Džo se srdačno nasmeja. - Ti si sve to pogrešno
razumeo, momče. Mi smo samo prijatelji. Nema ničega između Dženi i
mene.
- Zaista? - David se odjednom zainteresova.
- Da, zaista! - Džo se opet nasmeja i na samu takvu pomisao. -
Nisam ni slutio da bi ti mogao da shvatiš tu stvar tako pogrešno.
Dženi im se pridruži, pa su sve troje otišli zajedno do ugla Ulice
Koligvud, odakle se David uputio Ulicom Vestgeit.
- Nemoj da zaboraviš - reče Džo. - Četvrtak uveče sigurno. -
Poslednje rukovanje bilo je srdačno, Dženini prsti mu učtivo, ali ipak
primetno stiskoše ruku.
David ode kao na krilima u svoju bednu sobu; otvori Minjeovu
Istoriju francuske revolucije i zapali lulu.
 Zaista je divno, mislio je, sresti Džoa tako neočekivano; a i čudno je
što se nisu ranije sreli. Ali Tajnkastl je veliko mesto i, kao što Džo reče,
u njemu postoji samo jedan Džo Goulan. Izgledalo je da David mnogo
misli o Džou. Međutim, lice koje je treperilo na stranicama Minjeove
Istorije nije bilo Džoovo; bilo je to Dženino nasmejano lice.

GLAVA XIV

Idućeg četvrtka David uđe u kuću Br. 117a u Ulici Skotsvud. S

obzirom na to da se on toliko radovao ovom večeru, bilo je za žaljenje
što je Džo zadržan u livnici prekovremeno. Ali tako je bilo, i to se nije
moglo promeniti, siromah Džo morao je da radi prekovremeno. No,
David se ipak osećao vrlo srećan. Mada je imao malo prilike da bude
u društvu, bio je druželjubiv po prirodi, došao je sa željom da lepo
provede to veče, pa je to i radio. Sanlijevi, koje je Dženi ranije
obavestila, bili su iz početka skloni da gledaju na njega s
nepoverenjem. Očekivali su da će se on ponašati kao da je nešto više
od njih. Ali atmosfera se brzo raskravi, na stolu se pojavi večera i
veselost ispuni vazduh. Gospođa Sanli, toga jednog puta, napustila je
letargiju i spremila paprikaš - a, kao što Sanli reče, mamini paprikaši
bili su prave gozbe. Alf, pomoću dveju kašičica i bibernika, pokaza svoj
naročiti metod pravljenja golubarnika. Taj njegov metod doneo bi mu
čitavo bogatstvo, samo da ga je patentirao. Dženi je divno izgledala u
lepoj šarenoj haljini, ona je sipala čaj, jer je mama suviše zagrejana i
zamorena naporima u kuhinji.
David nije mogao da odvoji oči od Dženi. U njenoj prostoj kući
izgledala mu je kao divan cvet. Za sve vreme otkako je bio u
Tajnkastlu jedva je i progovorio sa ijednom ženom; u Sliskeilu,
naravno, on nije bio dostigao doba »izlaženja u šetnju«, kako se na
Terasama zvalo druženje s devojkama. Dženi je bila prva, apsolutno
prva koja ga je potčinila čarobnom uticaju pola.
Topao vazduh pirkao je unutra kroz poluotvoreni prozor zadnje
sobe; i premda je donosio sa sobom isparenja deset hiljada dimnjaka,
on je za Davida nosio miris proleća. Posmatrao je Dženi i čekao na
njen osmeh; nežan osmeh njenih usana smatrao je za najdražesniju
stvar koju je video. To osmehivanje ličilo mu je na otvaranje cveta.
Kad mu je dodala šolju s čajem, njihovi se prsti dodirnuše i njega
prože slatko, božansko osećanje.
Svesna utiska koji je činila, Dženi se oseti polaskana. Ali David je
nije privlačio bogzna koliko, kad su se njihovi prsti dodirnuli, ona nije
osetila nikakav odgovarajući drhtaj. Dženi je bila zaljubljena u Džoa.
Iz početka Dženi je prezirala Džoa, njegove rđave manire, njegovu
surovost i njegov, kako ga je ona nazvala, »prljavi« posao. Ma kako
izgledalo čudno, ali baš te osobine su je potčinile. Dženi je bila
stvorena da bude zastrašivana, duboko u njenom biću ležalo je
nesvesno priznanje brutalnosti, koja ju je osvojila. Ipak, zasada, Dženi
je bila veoma zadovoljna ovim novim osvajanjem: ono će naučiti Džoa,
kad čuje o tome, da se ne ponaša prema njoj tako ravnodušno.
Posle večere Alf predloži da slušaju muziku. Otišli su u salon. Spolja
je dopirao prigušen večernji žagor ulice, unutra je bila prijatna
hladovina. Sali je pratila Dženi na klaviru, i Dženi otpeva D ž u a nitu,
Slatku Mariju i Dođi mi. Glas joj je bio tanak i prilično usiljen, ali je
Dženi uz pratnju klavira činila dobar utisak. Kad je otpevala Slatku
Mariju, ona predloži da peva Pro1 a z e ć i, ali Alf, koga Klara i Filip
glasno podržaše, pokaza želju da čuju Sali.
- Sali je glavna tačka programa - reče on Davidu poverljivo. - Samo
ako uspemo da je nagovorimo da počne, videćete nešto zaista
zabavno. Ona je sposobna mala komedijašica. Nas dvoje idemo u
Empaju redovno svake nedelje.
- Hajde, Sali! - molila ju je Klara. - Otpevaj nam Džek Plezant!
Filis navali:
- Da, Sali, molim te! F l o r i F o r d!
 Ali Sali, koja je apatično sedela na klavirskoj stolici, odbi. Svirajući
jednim prstom duboke tužne note ona reče:
- Nisam raspoložena. - Ona mahnu rukom u pravcu Davida. - On
želi da čuje Dženi, a ne mene.
Dženi se nasmeja kratko i nadmoćno.
- Ona samo hoće da se moli.
Sali odmah planu:
- Pa dobro, gospođice Slatka Marijo Sanli, učiniću to i bez molbe. -
Ona se ispravi na stolici.
Mada joj je bilo petnaest godina, Sali je još uvek bila mala i
bačvasta, ali je imala u sebi nečeg čudnog, nečeg što je privlačilo i
opčinjavalo. Ona sva postade kao naelektrisana. Namršti se, a njeno
malo nelepo lice postade neodoljivo komično. Ona odsvira strahovito
neskladan akord.
- Po naročitoj želji - poče ona da glumi - druga gospođica Sanli
otpevaće M o l i i z M o r g a n a - i ona otpoče da peva.
Bilo je dobro, izvanredno. Sama pesma nije bila ništa, popularna
sokačka pesma, ali je Sali pretvori u vrlo zabavnu. Ona nije pevala tu
pesmu; ona ju je parodirala, pretvarala u lakrdiju; pevala ju je u
falsetu, a zatim joj glas odjednom postade pun duše, zamalo što nije
zaplakala zbog nesreće Molinih napuštenih ljubavnika.
Moli iz Morgana sa svojim verglom,
Pola Irkinja pola Talijanka

Ona potpuno zaboravi na ono što je Dženi nazivala dobrim

manirima i završi bestidnim podrhtavanjem majmuna koji je, kako se
moglo pretpostaviti, pratio vergl gospođice Moli iz Morgana.
Svi su se, izuzev Dženi, tresli od smeha. Ali Sali, i ne čekajući da se
oni povrate od smeha, poče da peva Stajao sam na uglu ulice. Ona
prestade da bude majmun i posta Džek Plezani, postade glupa
prostačina, mrtva pijana, naslonjena na zid seoske kafane. Čoveku se
činilo kao da vidi slamu u njenoj kosi dok je pevala:

čovek u uniformi priđe mi i povika:

»Kako si dospeo ti u vojsku?« Ja
odgovorih:
»Ja... sam stajao... na uglu... ulice«.

Alf mahnito zapljeska. Sali ga mangupski pogleda; a zatim

namignu, postade opet žensko i zapeva Pevaj o radosti. Ona odjednom
dobi razvijene grudi, bogat dubok glas i obimne kukove. Postade Flori
Ford, njena slika i prilika:

Pevaj o radosti, pevaj o sreći,

Ovako nikad nije bilo,
Hopa cupa, hopa cupa.

Odjednom prestade, skliznu sa stolice, okrete se prema njima i

nasmeši se.
- Ne valja ništa! - uzviknu ona i naprći nos. - Ne vredi nijedne
bombone. Bolje da izađem pre nego što počnu da lete zreli patlidžani. -
I ona odskakuta iz sobe.
Docnije se Dženi izvinjavala Davidu zbog Saline nastranosti:
- Morate joj oprostiti, ona je često vrlo čudna. A ima i prgavu narav.
Moram reći - produži ona spuštenim glasom - mada je to vrlo glupo,
ali svi su znaci da je ona ljubomorna na mene.
- Nemoguće - reče David smešeći se - pa ona je još dete.
- Ona je u šesnaestoj godini - reče Dženi. - I zaista mrzi da vidi da
mi iko poklanja pažnju. Mogu reći da mi je to vrlo neprijatno. Kao da
ja tu nešto mogu.
 Zaista, Dženi tu ništa nije mogla. Nebesa! Kriviti je za to bilo bi kao
kriviti ružu zbog njenog mirisa ili krin zbog njegove čistote.
David ode kući toga večera ubeđeniji nego ikad da je Dženi
dostojna obožavanja.
David poče da dolazi često, svraćao je gotovo svako veče. Ovda-
onda zatekao bi i Džoa u kući, ali češće ne. Džo je davao utisak da je
strašno zauzet, radio je prekovremeno i retko se mogao videti u kući
Broj 117a. Jednom prilikom David zamoli Dženi da izađe s njim. Tako
su počeli da prave izlete zajedno. Za Dženi su to bili čudni izleti, šetnje
po Astonskim brdima, izlet do Lidla, piknik u Esmond Dinu. Dženi je u
sebi prezirala te »prostačke« provode. Ona je bila navikla na
»gospodski« provod sa Džoom, odlaženje u Persijev bife, bioskop, kod
Garika - za Dženi je »izlaženje« značilo gomile, zabave, nekoliko čaša
portugalskog vina, novac potrošen na nju. Nije ni za trenutak
sumnjala da bi je i David vodio na sva njena omiljena mesta, da je to
njegov novčanik dozvoljavao. David je bio prijatan mladić, dopadao joj
se, iako je ponekad smatrala da je vrlo čudan. Ono popodne kad su
bili otišli u Esmond Din sasvim ju je zapanjio.
Nije joj se mnogo išlo u Esmond, jer je smatrala da je to
»prostačko« mesto, jer se tamo nije plaćalo ništa za ulaz i jer je tamo
najprostiji svet ležao na travi i jeo iz kesica od hartije. Neke od
najprostijih devojaka iz radnje u kojoj je radila išle su tamo nedeljom
sa svojim momcima. Ali David je, izgleda, toliko želeo da idu tamo da
je ona pristala.
Poveo ju je dugačkim putem unaokolo da bi joj pokazao gnezda
lasta. Sa velikim interesovanjem on je upita:
- Jeste li ikad videli ta gnezda, Dženi?
Ona zavrte glavom.
- Samo sam jednom bila ovde, još kao dete, bilo mi je tada oko pet
godina.
Izgledao je zapanjen.
- Ali to je jedno od najlepših mesta, Dženi! Ja dolazim u šetnju
ovamo svake nedelje. Ovo mesto ima svoja raspoloženja, isto kao i
ljudska duša, ona su ponekad mračna i tužna, ponekad sunčana, puna
Sunčeve svetlosti. Pogledajte! Samo pogledajte u ta gnezda ispod grede
krova!
Ona vrlo pažljivo pogleda, ali vide samo neke gomilice blata
prilepljene uza zid. Zbunjena, a gotovo i ljuta što joj je nešto umaklo,
pratila ga je pored sale za gozbe, niz putanju obraslu rododendronom
do vodopada. Zaustaviše se obadvoje na malom, zasvođenom
kamenom mostu.
- Pogledajte te kestene, Dženi! - viknu on srećno. - Zar ne izgledaju
kao da se šire prema nebu? Vidite li mahovinu na onom kamenu? I
vodenicu tamo, pogledajte, zar nije divna? Liči sasvim na jedan od
Koroovih ranijih radova!
Ona vide jednu staru kuću u ruševinama, sa krovom od crvenog
crepa i drvenim vodeničnim točkom, pokrivenu bršljanom i
svakovrsnim čudnim bojama. Ali to je na kraju krajeva bila samo
ruševina jedne stare vodenice, koja više nije radila, pa prema tome
nije više ni vredela ništa. Ona oseti još veću ljutinu. Pešačili su već vrlo
dugo, noge su joj se bile nadule i bolele je zbog tesnih cipela, koje je
ona smatrala da je kupila sasvim jevtino: stajale su prvobitno devet
šilinga, a kupila ih je za četiri i to na rasprodaji. Nije videla ništa sem
trave, drveća, cveća i neba, nije čula ništa sem žuborenja vode i
pevanja ptica, nije jela ništa osim vlažnih sendviča sa jajetom i dve
kanarske banane - čak nisu bile ni jamajske, koje je više volela. Bila je
zbunjena, zapanjena, cela stvar joj nije išla u glavu; bila je ljuta na
Davida, na sebe, na Džoa, na život, na svoje cipele - da li je zaista
dobila žulj? Bila je ljuta na sve. Želela je šolju čaja, šolju portugalskog
vina, nešto! Stojeći tu, na tom divnom zasvođenom mostu, ona stisnu
svoje prilično blede usne, zatim ih otvori da kaže nešto neprijatno. Ali
toga trenutka pogled joj pade na Davidovo lice.
Lice mu je bilo tako srećno, tako zaneseno, prožeto takvim žarom i
ljubavlju da je to obezoruža. Ona odjednom prasnu u smeh. Smejala se
i smejala; bilo joj je toliko smešno da nije mogla da se zaustavi.
Ona dobi nastup gotovo histerične veselosti.
 David se takođe nasmeja, prosto iz saosećanja.
- Šta je, Dženi? - upita je on nekoliko puta. - Zašto se smejete?
- Ne znam - reče ona zadihano i opet pršte u smeh. - To je baš to.
Ne znam... Ne znam zašto se smejem.
Najzad obrisa svoje suzne oči malom, čipkom opšivenom
maramicom - neobično lepom maramicom, koju je jedna dama bila
zaboravila u toaletnoj sobi Slaterijeve radnje.
- Ah, bože! - uzdahnu ona. - To je bio vrhunac, zar ne? - Ovo je bila
Dženina omiljena izreka: sve događaje od neobične važnosti, koji su
bili van njenog shvatanja, Dženi je nazivala vrhuncem.
Pošto se povratila od smeha, David joj se opet prilično dopadao.
Ona mu dozvoli da je uzme pod ruku i da bude vrlo blizu nje dok su se
penjali uz strmo brdo idući na tramvajsku stanicu. Ali je skratila to
popodne; rekla je da je umorna i odbila da je on isprati do kuće.
Išla je Ulicom Skotsvud u nemirnom, uzbuđenom raspoloženju i
razmišljala o ideji koja joj je bila došla dok je sedela u tramvaju pored
Davida. Ulicama je vrveo svet. Bila je subota, oko šest sati uveče; svet
je počeo da se šeta, da uživa; Dženi je volela to vreme, vreme kad je
obično izlazila sa Džoom.
Bleda od gneva, besno se ugrize za usnu. Stajala je tu za trenutak
prosto luda od ljutine. Zatim se pribra, zabaci glavu i ode u zadnju
sobu kao da se ništa nije ni dogodilo.
Baci šešir i rukavice na kanabe i poče da sprema sebi šolju čaja.
Ada, zavaljena u svoju ljuljaću, spusti naniže ilustrovani časopis i
stade nezadovoljno da posmatra svoju kćer.
- Gde si bila? - upita je kratko i vrlo hladno.
- Napolju.
- Hm... sa onim mladim Fenvikom, a?
- Sigurno - odgovori Dženi vrlo mimo. - Bila sam sa Davidom
Fenvikom. Imala sam najprijatnije popodne. Prosto savršeno. Videli
smo divno cveće i ptice. On je prijatan mladić, oh, zaista je prijatan.
 Adine lene grudi počeše da se nadimaju od gneva.
- Dakle, on je prijatan, je li?
- Da, zaista. - Dženi zastade u svom mirnom odmeravanju čaja i
elegantno klimnu glavom. - On je najprijatniji i najbolji čovek koga
sam ikad poznavala. Sasvim sam očarana njime - reče ona i poče
veselo da pevuši.
Ada više nije mogla da izdrži.
- Nemoj da mi pevušiš! - uzdrhta ona od gneva. - Neću da trpim to!
I dozvoli da ti kažem, milostiva gospođo, da smatram da je tvoje
ponašanje sramno. Ne postupaš sa Džoom kako treba. četiri godine on
je trčao za tobom i izvodio te da se provodiš kako si htela, a čim se
pojavio taj drugi mladić, ostavila si Džoa i vucaraš se s njim
kojekuda... To nije pravo prema Džou.
Dženi je pijuckala čaj mirno, kao kakva dama.
- Ne držim mnogo do Džoa Goulana, mama. Kad bih samo podigla
mali prst, mogla bih imati Džoa. Ali ja ga nisam podigla. Još ne.
- Tako, dakle, moja gospođo! Džo nije dovoljno dobar za tebe sad...
nije dovoljno veliki gospodin otkako se pojavio taj učitelj. Lepa si mi ti
mustra, zaista. Reći ću ti, milostiva gospođo, da ja nisam postupala
tako sa tvojim ocem. Postupala sam prema njemu pošteno i čovečno.
Ako ti ne postupaš tako sa Džoom, izgubićeš ga sigurno kao što se
zoveš Dženi Sanli.
- Mnogo mi je stalo! - odgovori Dženi sa podsmehom. - Svejedno mi
je i ako nikad više ne vidim Džoa Goulana.
Gospođa Sanli planu:
- Pa možda i nećeš! Džo je potišten. Strašno potišten. Sad je baš bio
ovde i razgovarao sa mnom. Kad mi je govorio o tebi, oči su mu bile
suzne, siromah mladić. On ne zna šta da radi. A iskrsle su za njega i
neke teškoće, teškoće u livnici. Postupaš sramno s njim, ali zapamti
moje reči, nijedan čovek ne trpi dugo tako što; stoga bolje pazi šta
radiš. Ti si rđava, nemilosrdna devojka. Naklonjena sam da celu stvar
ispričam tvom ocu. - Sa ovom pretnjom Ada zaključi razgovor,
dignuvši malo ilustrovani časopis. Kazala je što je imala da kaže,
izvršila je svoju dužnost, sviđalo se to Dženi ili ne!
Dženin osmeh je još uvek bio nipodaštavajući dok je završavala s
čajem. On postade ohol i još više nipodaštavajući dok je uzimala šešir i
rukavice, izlazila iz sobe i pela se uz stepenice.
Ali u njenoj sobi nešto se desi njenom osmehu. Dženi je stajala
sama na sredini poda pokrivenog hladnim, izlizanim linoleumom, kao
ucveljeno, napušteno, razmaženo dete. šešir i rukavice ispadoše joj iz
ruku. Ona se sa glasnim jecajem baci na krevet. Ležala je potrbuške
na krevetu, kao da je htela da ga zagrli. Njena suknja, koja se
posuvratila iznad kolena otkrivala je nežnu belu kožu iznad crnih
čarapa. Dženino očajanje bilo je neopisivo. Jecala je i jecala kao da joj
se srce cepa. Džo, koji je šepureći se išao niz Trg Big da se vidi sa
Dikom Džobejem, sa kojim je imao privatan i važan posao, radosno
reče samom sebi:
- Stvar uspeva, momče! Bogami, odlično uspeva.
 GLAVA XV

Deset dana docnije, jedno prepodne, Džo se pojavi u kancelariji

livnice i zamoli da govori sa gospodinom Stenli Milingtonom.
- Pa, Džo, šta ima novo? - upita Stenli Milington, dignuvši pogled sa
svog pisaćeg stola, koji je stajao u sredini staromodne sobe, sobe sa
visokim prozorima, pune hartije, knjiga i metalnih kalupa; zidovi te
sobe bili su tamnocrvene boje i pokriveni snimcima grupe
nameštenika, činovnika preduzeća i izletničkih grupa Društvenog
kluba. U njoj je nesigurno visila o dizalicama roba od livenog gvožđa.
Džo reče s poštovanjem:
- Rok moga otkaza je istekao, gospodine Milingtone. Ali nisam hteo
da odem a da vam ne kažem zbogom.
Gospodin Stenli se zapanji.
- Pobogu, čoveče! Ne mislite valjda reći da nas napuštate! To bi bila
velika šteta. Vi ste jedan od najmarljivijih radnika u livnici i jedan od
najrevnosnijih članova Društvenog kluba. Šta se desilo? Je li u pitanju
nešto što ja mogu ispraviti?
Džo zavrte glavom sa izvesnom muškom tugom.
- Ne, gospodine Stenli, to je moja privatna nezgoda. Ništa u vezi sa
livnicom. Ovde mi se veoma dopada. To je... to je samo nešto između
moje devojke i mene.
- Zaboga, Džo! - uzbuđeno uzviknu gospodin Stenli. - Ne mislite da
kažete... - Naš gospodin Stenli se seti Dženi; naš gospodin Stenli
nedavno se oženio Laurom; naš gospodin Stenli došao je, tako reći,
pravo iz bračne postelje i njegovo raspoloženje bilo je dramatično
blagonaklono. - Ne mislite da kažete da vas je ona ostavila?
Džo nemo klimnu glavom.
- Moram da idem. Ne mogu više da izdržim ovde. Moram da odem
u neko drugo mesto.
Milington pogleda u stranu. Kakva nesreća za ovog čoveka, kakva
strašna nesreća! A on to ipak prima kao čovek! Da bi dao Džou
vremena, izvadi svoju lulu, polako je napuni duvanom iz lončića koji
je stajao na pisaćem stolu i bio obojen bojama koledža Sv. Bida,
ispravi svoju kolešku mašnu i reče:
- Žao mi je, Džo. - Kavaljerstvo prema ženama nije mu dozvoljavalo
da kaže ništa drugo. Nije mogao da okrivljuje Dženi, ali produži: -
Dvostruko mi je žao što vas gubim, Džo. U stvari, držao sam vas u
pameti ima već izvesno vreme. Posmatrao sam vas. Želeo sam da vam
stvorim put, hteo sam da vas unapredim.
Do đavola, zlovoljno pomisli Džo, zašto to onda niste uradili?
Smešeći se zahvalno, on reče:
- To je bilo ljubazno od vas, gospodine Stenli.
- Da - reče on, pušeći zamišljeno. - Dopada mi se vaše držanje, Džo.
Vi ste tip čoveka sa kojim volim da radim - otvoren i pošten.
Školovanje vredi vrlo malo u naše vreme. Ono što je važno, to je sam
čovek. Želeo sam da vam pružim mogućnost da uspete u životu.
Dugo ćutanje. - Ali neću da pokušavam da vas odgovorim sad. Ne
vredi nuditi čoveku kamenje kad mu treba hleb. U vašim okolnostima
ja bih verovatno učinio istu stvar. Idite i pokušajte da zaboravite. - On
opet zaćuta s lulom u ruci, i odjednom, prepuna srca, uvide kako je
srećan njegov odnos s Laurom, kako je drukčiji od odnosa sirotog
Džoa sa njegovom devojkom. - Ali, pamtite što sam kazao, Džo. Ja to
zaista mislim. Ako ikad zaželite da se vratite, ovde će vas čekati posao.
Dobar posao. Razumete li, Džo?
- Da, gospodin Stenli - hrabro odgovori Džo.
Milington ustade, izvadi lulu iz usta i pruži ruku, hrabreći Džoa da
izdrži sadašnju sudbinu.
 - Zbogom, Džo. Ubeđen sam da ćemo se opet sresti.
Rukovaše se. Džo okrete leđa i izađe. On ode brzo niz Ulicu Plat i
uhvati tramvaj, koji je u mislima terao da ide brže. Odjuri Ulicom
Skotsvud, tiho uđe u kuću Broj 117a, nečujno se pope uz stepenice i
spakova svoj kofer. Sve spakova. Kad je došao red na Dženinu
uramljenu sliku, koju mu je ona bila dala, zamišljeno je pogleda za
trenutak, iskezi se, izvadi sliku i spakova ram. Bio je to dobar srebrni
ram.
Siđe dole noseći prepun kofer, ostavi ga u sali, lupnuvši njime o
pod, i uđe u zadnju sobu. Ada je, kao i obično sedela u svojoj
naslonjači, njeno puno telo kao da se prelivalo preko stolice dok je
uživala u onome što je nazivala prepodnevnim odmorom.
- Zbogom, gospođo Sanli.
- Šta?! - Ada umalo ne skoči sa stolice.
- Otpušten sam - kratko izjavi Džo. - Izgubio sam svoje mesto. Dženi
me je ostavila, ne mogu više to da podnesem, idem.
- Ali, Džo. *. - začuđeno reče Ada. - Vi to ne mislite ozbiljno?
- Ja to mislim sasvim ozbiljno. - Džo nije bio tužan sada; to bi
moglo biti opasno, jer bi moglo navesti Adu da navaljuje na njega da
ostane. Bio je čvrst i odlučan i vladao je sobom. On ide: čovek koji je
bio uvređen i ponižen, i čija je volja sada bila neumoljivo čvrsta. Kao
takvog ga je i smatrala Ada, na koju je lako bilo napraviti utisak.
- Znala sam - tužno reče ona. - Znala sam po Dženinom ponašanju
da će do toga doći. Rekla sam joj. Rekla sam joj da vi to nećete trpeti.
Ona je sramno postupala s vama.
- Gore nego sramno - mrko je popravi Džo.
- I kad pomislim da ste povrh svega izgubili i svoje mesto, oh, Džo,
žao mi je! To je nepravedno! Šta ćete, za ime sveta, da radite sad?
- Naći ću neki posao - odlučno reče Džo. - Ali daleko od Tajnkastla.
- Ali, Džo... zar nećete...
- Ne! - iznenada viknu Džo. - Neću da pokušavam ništa! Dovoljno
sam trpeo i patio! Moj najbolji prijatelj me je prevario! Neću više to da
podnosim!
David je, naravno, bio Džoova glavna karta. Da nije bilo Davida,
Džo se nikad ne bi mogao tako lako izvući iz cele te stvari. Bilo bi
nemoguće, potpuno nemoguće. Ispitivali bi ga gonili, uhodili na
svakom koraku. čak mu i sad, dok je govorio, ta misao sinu kroz
glavu, i obuze ga veliko ushićenje zbog vlastite dovitljivosti. Da, bio je
dovitljiv; pravi umetnik; bilo je zabavno stajati tu, bacati joj prašinu u
oči i u sebi se smejati svima njima.
- Ali, ipak, u meni nije stvorena nikakva zla krv, gospođo Sanli -
izjavi on na kraju. - Kažite Dženi da joj opraštam. I u ime moje recite
ostalima zbogom. Ne mogu da izađem pred njih, suviše sam uzbuđen i
potišten.
Ada nije htela da ga pusti. U stvari, ona je bila uzbuđena. Ali šta je
mogla da radi s tim uvređenim i poniženim čovekom? Džo napusti tu
kuću onako kako je i ušao u nju, onako kako dolikuje, bez ijedne mrlje
na svom karakteru.
Toga večera Dženi se vrati dockan. U Slaterijevoj radnji vršena je
letnja rasprodaja, pa kako je bio petak, poslednji radni dan toga
mrskog vremena kad se radilo i pre i po podne, radnja nije zatvarana
sve do blizu osam sati. Dženi stiže kući u osam i četvrt.
Ada je bila sama u kući; upotrebila je veliki napor i udesila da tako
bude; Klaru i Filis poslala je da prošetaju, a Alfa i Sali da idu na prvi
program u Empaji.
- Imam da razgovaram s tobom, Dženi.
Nešto neobično treperilo je u glasu njene majke, ali Dženi je bila
suviše umorna da bi se zainteresovala. Bila je mrtva umorna, a i nije
joj bilo dobro, što joj je još više pogoršavalo raspoloženje; sem toga
imala je i strašan dan.
- Ta Slaterijeva radnja - umorno reče ona i teško se spusti na
stolicu - dosadila mi je. Deset sati bez prekida bila sam na nogama.
Noge su mi vrele i naduvene. Dobiću proširenje vena ako nastavim
ovako mnogo duže. Nekad sam mislila da je to lep posao. Kakva
iluzija! To mesto je gore nego što je ikad bilo, žene koje sada tamo
uzimaju na rad prave su prostakuše.
- Džo je - kiselo reče gospođa Sanli - otišao. Otišao? - ponovi Dženi
zapanjena.
- Otišao jutros. Otišao zauvek.
Dženi shvati. Njeno bledo lice postade kao smrt. Ona prestade da
miluje svoje naduvene noge u čarapama i sede uspravno. Njene sive
oči ukočeno se zagledaše, ne u majku, već u ništa. Izgledala je
uplašena. Zatim se pribra.
- Daj mi moj čaj, majko - reče ona čudnim glasom. - Da nisi rekla
nijednu reč više. Samo mi daj čaj i umukni.
Ada duboko uzdahnu, i grdnja koja je kipela u njoj zamre joj na
jeziku. Znala je svoju Dženi - ne sasvim, ali dovoljno da shvati da ju je
toga trenutka morala poslušati. Ona »umuknu« i dade Dženi čaj.
Dženi je jela vrlo polako i pila čaj, taj obed je u stvari bio večera, a
sastojao se iz čaja i pašteta koje su stajale u toploj peći. Još uvek je
sedela pravo, još uvek je gledala netremice pravo ispred sebe.
Razmišljala je.
Kad svrši s večerom ona se okrete svojoj majci:
- Sad slušaj, mama - reče ona - i slušaj dobro. Znam da si gotova
da ospeš paljbu na mene. Znam svaku reč koja ti leži na jeziku. Da
sam rđavo postupala sa Džoom i sve to. Znam, kažem ti. Znam sve to,
te mi nemoj ništa reći. Onda nećeš imati ni za šta da se kaješ.
Razumeš li! A sad idem u krevet.
Ostavi svoju zabezeknutu majku i umorno se pope uz stepenice.
Osećala se sva malaksala. Kad bi samo imala čašu-dve portugalskog
vina da se osnaži! Odjednom oseti da bi dala sve za jednu čašu
razgaljujućeg portugalskog vina. Gore u svojoj sobi ona se skide
bacajući odelo, nešto na stolicu, nešto na pod, gde bilo i kako bilo. Leže
u krevet. Hvala bogu što Klara, koja je spavala zajedno s njom u toj
sobi. nije bila tu da joj dosađuje.
U tami svoje sobe ležala je na leđima u krevetu i još uvek
razmišljala... razmišljala. Ovoga puta nije bilo histerije, ni potoka suza,
ni mahnitog udaranja po jastuku. Bila je savršeno mirna; ali uprkos
svoj svojoj mirnoći bila je uplašena.
Gledala je u oči činjenici da ju je Džo ostavio - to je bio strašan
udarac, udarac gotovo smrtonosan po njen ponos, udarac koji ju je
psihološki pogodio u najgore moguće vreme. Dosadila joj je Slaterijeva
radnja, dosadilo joj da se ponaša učtivo pokroviteljski prema prostim
ženskim kupcima. Baš danas su njoj svih šest godina kod Slaterija
izašle pred oči i čvrsto se zarekla da mora izaći otuda. Njena kuća joj
je takođe dosadila; dosadilo joj je to preterano neuredno i aljkavo
mesto. želela je da ima svoju sopstvenu kuću, svoje stvari; želela je da
se upozna sa svetom, da daje male čajanke, da ima »pravo« društvo.
Ali ako ona nikad ne ostvari svoju želju? Ako ceo njen život bude
podeljen između Slaterijeve radnje i Ulice Skotsvud - tu je ležao glavni
uzrok Dženinog iznenadnog straha. U Džou je izgubila jednu
mogućnost. Da li će izgubiti i drugu?
Dugo vremena razmišljala je hladno i duboko pre nego što je
zaspala. Ali ujutru se probudila osvežena. Subotom je radila samo do
podne, i kad je došla kući u jedan sat, brzo je ručala i odjurila gore da
se presvuče. Provela je dosta vremena u oblačenju, izabrala je najbolju
haljinu, biserastosivu sa svetloružičastom ivicom, namestila kosu na
nov način i pažljivo namazala lice vinolija kremom. Sišla je u salon i
čekala Davida.
Trebalo je da David dođe u pola tri, ali je došao čitavih deset
minuta pre ugovorenog vremena, jer je goreo od želje da je vidi. Jedan
pogled bio je dovoljan da umiri Dženi: David je bio zaljubljen u nju do
ušiju. Ona mu je lično otvorila spoljna vrata, i on je zastao kao ukopan
u hodniku, gutajući je svojim žarkim očima.
- Dženi - šapnu on - lepi ste kao san.
Dok ga je vodila u salon, zadovoljno se smeškala. David je, morala
je priznati, umeo da kaže stvari daleko lepše od Džoa. Ali joj je doneo
vrlo glup mali poklon; ni čokolade, ni bombone, pa čak ni miris; ništa
korisno, već kitu livadskog cveća, koja čak nije bila ni pravi buket, već
mala kita koja nije mogla stajati više od dva penija na trgu. Ali to nije
bilo važno, to sada nije imalo nikakve važnosti. Ona se nasmeši:
- Tako mi je milo što vas vidim, Davide, zaista se radujem; doneli
ste mi divno cveće.
- To nije nikakav naročiti poklon, ali cveće je ljupko, Dženi, kao vi.
Ovi cvetni listovi imaju neku vrstu magle na sebi... Sličnu divnoj magli
na vašim očima.
Nije znala šta da kaže; ovaj način razgovora premašao je njene
moći; pretpostavljala je da se on tako izražava zato što je čitao mnoge
knjige za poslednje tri godine - »pesme i slične stvari«. Ranije bi ona
žurno izašla s cvećem i izjavila poput dama: »Prosto uživam da
uređujem cveće.« Ali ovoga puta nije želela da užurbano ode od
Davida. Još uvek držeći cveće u ruci, ona smerno sede na kanabe.
David sede pored nje i nasmeši se zbog stroge propisnosti njihovog
držanja.
- Izgledamo kao da smo seli za slikanje.
- Šta? - reče ona i začuđeno ga pogleda, jer ga nije razumela; on se
na to glasno nasmeja.
- Znate, Dženi - reče on - nisam nikad poznavao nikoga ko je... ko je
neviniji od vas. Vi ste kao Frančeska... koju su »čistu kao rosa izveli iz
njenog manastira«... Čovek koji je to pisao zvao se Stiven Filips.
Oči su joj bile oborene. Njena siva haljina, bledo, nežno lice i mirne
ruke koje su držale cveće zaista su joj davali izgled kaluđerice. Ona ne
reče ništa posle tih njegovih reči, pitala se šta li je hteo da kaže time.
Nevina? Da joj se ne podsmeva? Ne, zaista ne, on ju je suviše voleo za
tako što. Ona najzad reče:
- Ne treba da terate šegu sa mnom. Nisam se osećala dobro
poslednjih dan-dva.
- Oh, Dženi! - on se odjednom zabrinu. - Šta vam je bilo?
Ona uzdahnu i poče da čupka stabljičicu jednog njegovog cveta.
- Svi su se ovde oborili na mene, svi... a bilo je i nezgoda sa Džoom...
on je otišao.
 - Džo otišao?
Ona klimnu glavom.
- Ali zašto? Za ime boga, zašto?
Ona je ćutala za trenutak, a zatim, još uvek tužno čupkajući cvet,
reče:
- Bio je ljubomoran... Nije hteo da ostane zato... oh, pa, ako morate
da znate, zato što mi se više dopadate od njega.
- Ali, Dženi - zbunjeno reče David - Džo mi je rekao... hoćete li da
kažete... da je Džo ipak bio zaljubljen u vas?
- Ne govorimo o tome - odgovori ona i strese se. - Neću da govorim
o tome. Oni su mi pričali o tome sve vreme. Krive me što nisam mogla
da trpim Džoa... - Ona iznenada podiže oči prema njegovim. - Šta sam
ja tu mogla, Davide, zar ne?
Zbog onoga što su njene reči naglašavale srce mu brzo i glasno
zakuca od velike radosti. On joj se više dopadao. Nazvala ga je
Davidom. Gledajući netremice u njene oči, kao onog večera kad su se
upoznali, on se izgubi, znao je samo da je voli i da je žeželi svom
dušom. Niko za njega nije postojao na svetu sem Dženi. Pomisao i na
samo ime Dženi bila je čarobna: ševa koja peva, pupoljak koji se
otvara, lepota i slast, melodija i miris, sve zajedno. želeo ju je svim
žarom svoje mlade i gladne duše. Nagnu se prema njoj, ali ona se ne
odmače.
- Dženi - šapnu on jedva nešto glasnije od kucanja svog srca -
hoćete li time da kažete da me volite?
- Da, Davide.
- Dženi - šapnu on. - Znao sam još od samog početka da će to
ovako biti. Zaista me voliš, Dženi?
Ona klimnu glavom kratko i nervozno.
On je zagrli. Ništa što je ranije doživeo nije bilo ravno milini toga
poljupca. Poljubio ju je nežno, gotovo s poštovanjem. Bilo je tragičnog
mladalaštva - odavanja njegovog potpunog neiskustva u nežnoj
nespretnosti toga zagrljaja. Neka čudna osobina njegovog poljupca
prouzrokova da se jedna suza drhtavo skotrlja niz njen obraz, a zatim
još jedna i još jedna.
- Dženi... ti plačeš! Zar me ne voliš? Ah, draga moja, kaži mi šta ti
je.
- Volim te, Davide, volim - prošaputa ona. - Nemam nikoga sem
tebe. Želim da me večito voliš. Želim da me odvedeš odavde. Mrzim da
budem ovde. Bili su rđavi prema meni. I dosadilo mi je da radim u
modnoj radnji. Neću više da snosim to nijednog trenutka. Želim da
budem s tobom, odmah, daleko odavde. Želim da se venčamo i da
budemo srećni, Davide.
Uzbuđenje u njenom glasu ganu ga do ushićenja.
- Odvešću te odavde, Dženi. Čim budem mogao. Čim dobijem
diplomu i službu.
Ona briznu u plač.
- Ah, Davide, ali to znači čekati još celu godinu. I ti ćeš biti u
Daramu, na univerzitetu, daleko od mene. Zaboravićeš me. Neću moći
čekati tako dugo. Dosadilo mi je ovde, kažem ti. Zar ne bi mogao da
dobiješ službu sad? - Ona se gorko zaplaka, a nije znala zašto.
Strahovito ga je bolelo što je vidi da plače. Video je da je bila
premorena i vrlo uzbuđena, ali svaki njen jecaj boleo ga je kao rana.
Tešio ju je, milovao po glavi, koja mu je ležala na ramenu.
- Pa to nije tako dugo, Dženi. Ne brini se, draga, ne brini se. I sad
bih, ako bi bilo nužde, mogao dobiti za učitelja. Znaš, mogao bih biti
učitelj na osnovu diplome koja se dobija na kraju druge godine
studiranja u Badlej koledžu. Ali ta diploma nije ništa u poređenju sa
univerzitetskom diplomom; pa, ipak, ako bi se moralo, mogao bih
dobiti neko mesto na osnovu nje.
- Da li bi mogao, Davide? - Njene suzne oči su ga molile. - Ah,
pokušaj, Davide! Na koji bi način mogao postići da budeš postavljen?
- Pa... - Još uvek joj je milovao čelo da bi je umirio. Samo ludilo
njegove ljubavi navelo ga je da i dalje govori o tome. - Mogao bih
pisati jednom uticajnom čoveku u svom rodnom mestu. Taj čovek se
zove Baras. On bi mogao da mi izradi postavljanje u nekoj školi negde
u grofoviji. Ali, vidiš...
- Vidim, Davide - zajeca ona. - Vidim tačno šta misliš. Smatraš da
moraš prvo dobiti svoju univerzitetsku diplomu. Ali, zar ne bi mogao
da je dobiješ posle? Ah, zamisli samo, Davide, ti i ja zajedno u nekoj
lepoj maloj kući. Ti radiš uveče sa svim tvojim velikim, važnim
knjigama na stolu, a ja sedim pored tebe. Nije tako zamorno učiti đake
preko dana, a noću bi mogao da studiraš koliko hoćeš, Davide, to bi
bilo divno, divno!
Slika koju je Dženi tako romantično opisala navede ga da se nežno
nasmeši. On je pokroviteljski pogleda:
- Ali, vidiš, Dženi, moramo biti praktični...
Ona se nasmeši kroz suze.
- Davide, Davide... ne reci nijednu reč više. Tako sam srećna, neću
to da pokvariš. - Ona skoči smešeći se. - Sad slušaj! Ići ćemo u jednu
divnu šetnju. Hajdemo u Esmond Din, tamo je tako krasno, mnogo
volim to mesto sa njegovim drvećem i onom lepom starom vodenicom.
Pa ćemo tamo razgovarati o svemu do najmanjih pojedinosti. Na kraju
krajeva ne bi bilo ni od kakve štete da pišeš tome čoveku, gospodinu
Barasu... - Ona prestade da govori, ali ga je i dalje opčaravala svojim
divnim očima, koje su bile vlažne i sijale se od prigušenih suza. Brzo
ga poljubi i otrča da se spremi.
Stajao je s osmehom na licu, ushićen, očaran, možda malo i
zbunjen. Ali šta je to značilo pred činjenicom da ga Dženi voli. Ona ga
voli i on voli nju. Bio je obuzet nežnošću i žarkom nadom u budućnost.
Dženi će čekati, naravno da će čekati... bilo mu je samo dvadeset dve
godine... on mora najpre dobiti univerzitetsku diplomu, ona će to i
sama već uvideti.
Dok je stajao tu i čekao Dženi, vrata se naglo otvoriše i Sali uđe
unutra. Ona stade iznenađeno kad ga vide.
- Nisam znala da ste vi ovde - reče ona namrštivši se. - Došla sam
da uzmem neke note.
 Njeno mrštenje bilo je kao oblak koji se pojavi na vedrom nebu
njegove sreće. Sali je uvek bila vrlo čudna prema njemu, oštra,
zajedljiva i vrlo neljubazna. Kao da je bila kivna na njega zbog
nečega, kao da je osećala instinktivnu želju da mu zada bol. Odjednom
on požele da bude u dobrim odnosima sa njom, sad kad je bio tako
srećan, sad kad se ženio njenom sestrom. On joj impulsivno reče:
- Zašto me tako gledate, Sali? Je li to zato što me mrzite?
Ona ga pogleda pravo u oči: na sebi je imala staru plavu haljinu,
ostatak iz školskih dana od prošle godine; kosa joj je bila u neredu.
- Ne mrzim vas - reče ona bez traga svoje uobičajene, prerano zrele
ćudljivosti.
David vide da ona govori istinu i nasmeši se.
- Ali vi ste... vi ste uvek tako kiseli prema meni.
Ona odgovori sa neobičnom ozbiljnošću:
- Vi znate gde je šećer, ako vam treba. - Odjednom spusti pogled,
okrete se i izađe iz sobe.
Tek što Sali izađe na vrata, uđe veselo Dženi.
- Šta ti je mala mačka rekla? - Ne čekajući odgovor, ona ga
pokretom sopstvenice uze pod ruku i malo je stisnu. - Hajdemo sad,
dragi. Jedva čekam da otpočnemo naš lepi, lepi razgovor.
Sada je bila vesela, da, Dženi je bila vesela kao ptica. A i zašto ne
bi? Zar nije imala sve razloge da bude zadovoljna verenikom, koji nije
bio samo »momak« već pravi verenik, kvalifikovan da bude nastavnik.
Oh, divno je bilo imati nastavnika za verenika! Ona će odmah
napustiti Slaterijevu radnju, a otići će i iz Ulice Skotsvud. Pokazaće im,
pokazaće i Džou, venčaće se u crkvi u inat svima njima, daće i objavu
u novine, uvek je želela da se venča u crkvi, a kakvu će haljinu nositi
tada - nešto jednostavno, ali lepo... ah, da, lepo... lepo... lepo.
Kad se David vratio iz šetnje, pisao je Barasu »samo da zadovolji«
Dženi. Nedelju dana posle toga dobio je odgovor, ponuđeno mu je
mesto suplenta u gradskoj školi u Sliskeilu, u Ulici Nju Betel. On
pokaza pismo Dženi; volja mu je bila podeljena između razuma i
njegove žarke ljubavi prema njoj, mislio je o svojim roditeljima, svojoj
karijeri, pitao se šta li će ona reči. Ona mu se baci oko vrata.
- Ah, Davide, dragi - zajeca ona - zar to nije divno, zar to nije
neizrecivo divno! Raduješ li se sad što sam te nagovorila da pišeš? Zar
to zaista nije divno?
Priljubljen uz nju, zatvorenih očiju, sa usnama na njenim i držeći je
čvrsto, tako čvrsto, u svom zagrljaju on u tom zanosnom trenutku
oseti da ona ima pravo, da je to zaista divno.
 GLAVA XVI

Toga jutra i pre nego što je stigao telegram za njegovog oca, Artur
je bio u nekom čudnom veselom raspoloženju. Probudio se u tom
raspoloženju; onog trenutka kad je otvorio oči i kroz otvoren prozor
svoje sobe video kvadrat plavog neba, osetio je da je život vrlo
dragocen - pun sunca, snage i nade. Naravno, nije se uvek budio na
taj način. Nekih jutara nije bilo sunca, ništa ga nije čekalo osim
čamotinje, neke vrste nepokretne tame i tužnog osećanja sopstvenih
nedostataka.
Zašto je bio tako srećan? To je, kao i njegova tužna raspoloženja,
ostalo neobjašnjivo. Možda je to bilo predosećanje jutarnjeg telegrama
ili predosećanje da će videti Hetu to popodne? Najverovatnije da je to
raspoloženje dolazilo od radosnog priznanja sopstvenog napretka, jer,
ležeći u krevetu sa rukama zabačenim pod glavu i udobno ispruženim
osamnaestogodišnjim telom, njegova prva jasna misao bila je:
»»Nisam jeo jagode.«
Naravno, jagode, mada ih je mnogo voleo, nisu bile ništa same po
sebi, ali one su bile simbol, one su predstavljale njegovu duševnu
snagu. Blago nasmejan, on u mislima ponovi ceo događaj. To se
odigralo sinoć za stolom: tetka Karolina je, glave nagnute na jednu
stranu, kao i obično, sa zadovoljstvom delila iz privlačne činije domaće
jagode - retka raskoš na Barasovoj štedljivoj trpezi. Bilo je i krema, on
umalo ne zaboravi veliki srebrni sud sa žutim kremom - ništa nije
voleo više od jagoda i krema.
- A sad, Arture - ču on kako tetka Karolina reče, gotova da
darežljivo zahvati za njega. Ali on brzo izjavi: - Ne, hvala, tetka-Karo,
večeras neću da jedem jagode. - Ali, Arture... - Iznenađenje, gotovo
zapanjenost u glasu tetka-Kare: oholo oko njegovog oca za trenutak se
usredsredi na njemu. Tetka Kara opet: - Da nisi bolestan, Arture, dragi
moj?
- On se nasmeja: - Savršeno sam zdrav, tetka-Karo, ali večeras mi
se ne jedu jagode. - Sedeo je i gledao kako drugi jedu jagode, a voda
mu je curila na usta.
Tako se to moralo raditi. To je možda bila samo malenkost, ali
knjiga kaže da će posle sitnica sledovati velike stvari. Da, bio je
zadovoljan jutros. »Volela bih kad bi Artur pokazivao više karaktera.«
Tako je glasila nezadovoljna primedba njegove majke, koju je slučajno
čuo prolazeći hodnikom pored njene sobe i koja je bila usađena u
središtu njegove duše poslednjih nekoliko meseci. Sada se ta rečenica
povukla u pozadinu, jer je on na nju odgovorio svojim ponašanjem
prema jagodama.
On skoči iz kreveta - ne vredi ležati i sanjariti u krevetu - poče
energično da radi telesna vežbanja pored otvorenog prozora, jurnu u
kupatilo i okupa se u hladnoj vodi; stvarno hladnoj, bez ijedne kapi iz
slavine za toplu vodu da ublaži studeno zagnjurivanje. Vrati se
osvežen u svoju sobu i obuče za rad. Dok je to radio, oči su mu gotovo
pobožno bile uprte u plakate koji su visili na zidu naspram njegovog
kreveta. Na jednom plakatu je bilo mastilom napisano velikim, teškim
slovima: Ja hoću! Ispod njega je bio drugi: Gledaj svakom pravo u o č
i!
Artur obuče svoje teške cipele, jer je danas išao u rudnik... Sada je
bio gotov. Priđe ormanu, otključa fioku i izvadi jednu malu crvenu
knjigu: L e č e nj e bojažljivosti - knjiga je pripadala zbirci Volja i
uspeh - i ozbiljno sede na ivicu kreveta da čita. Uvek je čitao po jednu
glavu pre doručka, kada, kao što ta knjiga kaže, um najlakše prima.
Najradije je čitao u svojoj spavaćoj sobi, jer je bio siguran da ga tu
niko neće zateći: te male crvene knjige bile su tajna koju je on brižljivo
čuvao.
Van granica usredsređivanja svoje pažnje čuo je kretanje po kući:
lagani bat, bat tetke Kare u sobi njegove majke, Greisin smeh i trčanje
ka kupatilu, težak korak Hilde iznad njegove glave, koja je bez volje
ustala da mrzovoljno provede dan. Njegov otac bio je ustao još pre
jedan sat; rano ustajanje bila je jedna od njegovih stalnih navika, koja
je bila nešto neminovno, nešto što se smatralo za prirodno.
Artur za trenutak zastade u svom čitanju: L j u d s k a volja je u
stanju da upravlja ne samo sudbinom jednog čoveka već i sudbinom
mnogih ljudi. Ta moć duha koja odlučuje da li da se nešto uradi ili ne,
ta moć pomoću koje se odlučujemo za jednu od dve mogućnosti može
da utiče ne samo na naš sopstveni život već i na živote mnogih
drugih.
Koliko istine u tome! Već zbog tog jednog razloga čovek treba da
vežba svoju volju - ne zbog dejstva na samog sebe, već zbog širokih i
dalekosežnih posledica za ostale. Želeo je da bude jak, da vlada
sobom, da bude odlučan. Znao je svoje nedostatke, svoju urođenu
stidljivost i nespretnost, svoju sklonost da se povuče u samog sebe i,
iznad svega, svoju nepopravljivu sklonost ka sanjarenju.
Kao i sve nežne i osetljive prirode, bio je u stalnom iskušenju da
beži od surove stvarnosti života kroz kapiju mašte. Kako su divna bila
ta sanjarenja! Često je gledao sebe kako izvršuje neki strašan junački
podvig u Neptunu... ili kako spasava malo dete koje se davi; ili ga
spasava od brzog voza, a zatim mirno odlazi i ne kazujući svoje ime,
ali ga posle pronalaze i oduševljena gomila nosi ga na svojim
ramenima... ili udarcem obara prostačinu koja zastrašuje ženu... ili
stoji na podijumu na nekoj večeri, kojoj prisustvuje zajedno sa Hetom
Tod, svojim sjajnim elegantnim ponašanjem očarava i nju i ostalo
društvo... ah, nije bilo granice blistavim divotama toga sanjarenja! Ali
on je shvatio opasnost od tih snova, zato ih je potisnuo, i sada će biti
jak, veličanstveno jak. Bilo mu je skoro devetnaest godina; u roku od
godinu dana završiće kurs rudarskog inženjerstva. Život je... oh, da,
život je zaista počeo, i bilo je potrebno uneti hrabrosti u njega.
Hrabrost i odlučnost. - Ja hoću - odlučno reče Artur zatvarajući knjigu
i revnosno gledajući u plakat. On čvrsto zatvori oči i u sebi ponovi taj
izraz nekoliko puta da bi ga usadio u svoju dušu. Ja hoću, ja hoću, ja
hoću... zatim siđe da doručkuje.
Njegov otac, koji je voleo da doručkuje pola sata pre ostalih, gotovo
je bio svršio s doručkom, pio je poslednju šolju kafe, zamišljeno, sa
novinama na kolenu. On je oklevao, uđe tetka Kara sa Greisom i
Hildom. Tetka Kara imala je izraz ljubaznosti na licu; redovno je imala
taj izraz, kao što je redovno svako jutro stavljala svoje veštačke zube u
usta.
- Tvoja majka je noćas spavala vrlo dobro - obavesti ona Artura
veselo. Mada je ovo obaveštenje bilo namenjeno Ričardu, Kara je znala
da je bolje da mu se ne obraća neposredno: svi metodi tetka Kare bili
su posredni - podešeni da čuvaju njen i opšti mir.
Artur joj dodade puren hleb i ne čuvši šta je govorila. Sva mu je
pažnja bila usredsređena na misao koja ga je uznemirivala... Skaper
Flats. Više se nije osećao ni upola tako srećan, uzbudi se i zabrinu.
Gledao je u tanjir i razmišljao; usled tog zabrinutog razmišljanja sjaj
jutra polako iščeze. Plakalo mu se od žalosti; zašto mu se to uvek
dešavalo, taj iznenadni preokret njegovog bića iz veselosti i
samopouzdanja u potištenost i strah?
On pogleda sa izvesnom zavišću u Greisu, koja je veselo i srećno
jela marmeladu. Greis je uvek bila ista: u šesnaestoj godini bila je isto
tako ljupka i bezbrižna kao i u ono doba, koga se još živo sećao, kad
su oboje padali sa leđa njihovog konjića Boksera. Nije se nimalo
promenila; eto, juče ju je video kako dolazi alejom sa Danom
Tisdeilom i u duhu veselog drugarstva žvaće veliku crvenu jabuku.
Ona, koja iduće nedelje odlazi radi usavršavanja svog obrazovanja u
školu u Harogeitu, juče je u po bela dana išla kroz varoš i jela jabuku,
i to u društvu sa Danom Tisdeilom, pekarevim sinom! Sigurno joj je
Dan dao tu jabuku, jer i on je jeo jednu sličnu toj. Da ju je tetka Kara
videla tamo, sigurno bi je strašno izgrdila.
Baš tada Greis primeti da je on posmatra, i pre nego što je mogao
da skine svoj pogled s nje, nasmeši se na njega i nemo artikulisa
jednu jedinu reč, ili, tačnije, namesti usne za tu reč i dunuo mu je
preko stola. Ali on je znao koja je to reč bila. Greis mu je, smešeći se
veselo, rekla: »Heta!« Kad god bi Greis primetila da je zamišljen, uvek
bi zaključila da on sanjari o Heti Tod.
On jedva primetno zavrte glavom - ali to izazva neobičnu veselost
kod nje. Oči joj se zasijaše od nestašluka, u njoj je prosto vrila neka
unutrašnja radost. No, kako su joj usta bila puna hleba i marmelade,
rezultat je bio strašan. Greis odjednom ispljuva ono što joj je bilo u
ustima, umalo se ne zagrcnu od kašlja i jako pocrvene u licu.
- Ah, bože! - reče ona najzad zadihano - nešto mi je bilo otišlo u
dušnik.
Hilda se namršti na nju:
- Onda brzo pij malo kafe i nemoj da budeš takva mala budala.
Greis poslušno poče da pije kafu. Hilda ju je posmatrala sedeći
pravo i strogo, njeno tamno lice bilo je još uvek namršteno i izgledalo
je surovo.
- Ne mislim - reče ona strogo - da ćeš ikad naučiti da se ponašaš.
Ta primedba je bila kao udarac po prstima. Bar Artur bi to tako
uzeo. A ipak, znao je, Hilda je volela Greisu. Čudno! Da, uvek mu je
izgledala vrlo čudna ta Hildina ljubav prema Greisi. Ta ljubav je bila
plaha, a ipak disciplinovana, nalik na milovanje pomešano sa
udarcima; motrila je budnim okom, bila je koliko mirna toliko i
posednička; sastavljena od iznenadnog gneva i brzo potiskivane
nežnosti. Hilda je volela da je Greis pored nje. Hilda bi dala sve da
zadobije Greisinu Ijubav. A ipak, Artur je osećao da je Hilda suviše
ohola da bi pokazala i najmanji otvoren znak ljubavi kojim bi mogla
privući Greisu i probudili njenu ljubav prema sebi.
Brzo i nestrpljivo Artur napusti tu misao - to je bila još jedna greška
koju je morao da popravi, ta sklonost njegovog suviše radoznalog
duha da luta. Zar nije imao dovoljno o čemu da misli posle razgovora
sa ocem? On popi kafu, savi ubrus, stavi ga u koštani prsten i produži
da sedi čekajući da otac ustane. Pitaće ga na putu za rudnik... ili će
možda biti bolje da ga pita kad se budu vraćali kući?
Najzad Baras svrši sa čitanjem novina. On ih ne pusti da padnu
pored njega, već ih lepo savi svojim belim, dobro negovanim rukama:
njegovi prsti izravnaše hartiju gde je bila zgužvana, a zatim, bez reči,
pruži novine tetki Kari.
 Hilda je uvek uzimala novine čim Baras izađe, i Baras je znao da ih
je Hilda uzimala. Ali se dostojanstveno pravio kao da ne zna za to.
On izađe iz sobe, a za njim ode i Artur; pet minuta docnije već su se
vozili kočijama u rudnik. Artur je skupljao hrabrost da govori. Reči su
mu bile na jeziku nekoliko puta i na nekoliko načina: »Uzgred budi
rečeno, oče«, tako će reći; ili prosto: »Oče, misliš li ti...« ili bi možda bio
bolji uvod: »Iznenada mi je palo na pamet, oče...« Svi mogući rečenični
obrti i kombinacije stajali su mu na raspolaganju; on zamisli sebe
kako govori, zamisli i da čuje reči koje je govorio, ali ne progovori
ništa. Bio je očajan. Zatim, na njegovo veliko olakšanje, Baras mirno
poče da govori o onome što je Artura tištalo.
- Pre nekoliko godina imali smo malu teškoću u vezi sa Skaper
Flatsom. Sećaš li se?
- Da, oče, sećam se. - Artur krišom baci brz pogled na svog oca, koji
je, uspravan i miran, sedeo pored njega.
- Cela stvar je bila bedna. Ja je nisam želeo. Ko želi teškoće i
nezgode? Ali ta teškoća mi je bila nametnuta. Skupo me je koštala. -
On napusti taj predmet, ostavi ga da sklizne natrag u arhive prošlosti i
poče da morališe: - život je ponekad teška stvar, Arture. Potrebno je da
čovek održi svoj položaj uprkos nepovoljnih okolnosti. - Zatim, posle
jednog trenutka, on reče: - Ali ovoga puta nećemo imati nikakvih
teškoća.
- Misliš da ne, oče?
- Siguran sam u to. Ljudi su dobili svoju lekciju prošli put, pa se
neće žuriti da dobiju još jednom.
- Glas mu je bio pribran i razborit; hladnokrvno je merio celo
pitanje. - Bez sumnje, pokazaće se da je Skaper vlažno odeljenje, ali,
što se tiče toga, Miksen, pa i ceo Paradaiz su vlažni. Ljudi su navikli na
takve uslove. Sasvim su navikli na njih.
Govor njegovog oca, koji je kazao tako mnogo sa tako malo reči,
sasvim uteši Artura i zbrisa sve maglovite brige i strepnje koje su ga
mučile u toku poslednjeg sata. Njegov govor ih je zbrisao kao što
snažna plima spere i uništi majušne dečje kule od peska. Artura obuze
osećanje zahvalnosti; voleo je svog oca zbog njegove mirne i
napokolebljive volje. Sedeo je ćuteći i osećajući očevo prisustvo. Sada
je bio miran i bez brige. Svetlosti i veselost jutra povratiše se.
Tandrčući, projurili su Ulicom Koupen i odvezli se u dvorište
rudarskog preduzeća, gde su izašli iz kočija i ušli pravo u kancelariju.
Tamo zatekoše Armstronga; bilo je očevidno da ih je čekao, jer je
stajao pored prozora i zaludno dobovao prstom po oknu. On se okrete
kad Baras uđe.
- Telegram za vas, gospodine Barase. - I odmah dodade, pokazujući
time da zna njegov značaj:
Smatrao sam da je možda najbolje da vas sačekam. Baras uze
narandžasti telegram sa pisaćeg stola i otvori ga bez žurbe.
- Da - mimo reče on. - U redu je; pristali su na našu cenu.
- Onda ćemo početi rad u Flatsu u ponedeljak? - reče Armstrong.
Baras klimnu glavom.
Armstrong je trljao usne nadlanicom i bez ikakvog vidljivog razloga
izgledao zbunjen. Odjednom zazvoni telefon. Armstrongu kao da
odlaknu kad ga ču; priđe pisaćem stolu, podiže slušalicu i prinese je
uhu.
- Alo, alo. - Slušao je trenutak, a zatim pogleda u Barasa. - To je
gospodin Tod iz Tajnkastla. Telefonirao je već dvaput od jutros.
Baras uze slušalicu od Armstronga.
- Da, da, ovde Ričard Baras... da, Tode, milo mi je što mogu reći da
je stvar svršena.
On prestade da govori i slušaše, zatim promenjenim tonom reče:
- Nemoj biti blesav, Tode. Da, naravno. Šta? Pa, rekao sam n a r a v
n o!
Baras opet zaćuta, a na čelu mu se pojavi dobro poznata brazda
nestrpljivosti.
- Kažem ti da. - Glas mu postade oštar. - Kakva besmislica, čoveče!
To mislim. Ne preko telefona. Šta? Ne vidim nikakvu potrebu. Da, biću
u Tajnkastlu posle podne. Gde? Kod tvoje kuće? Kako? Ne varenje?
Bože, bože... - Sarkastičan ton u Barasovom glasu postade još izrazitiji
i njegov pogled pređe ljutito preko kancelarije, nađe Arturove oči i,
izrazit i podrugljiv, zaustavi se na njima. -
Opet tvoja jetra? Kakva šteta! Nešto ti nije prijalo! Pa, pošto se ne
osećaš dobro, onda bolje da ja dođem tamo. Ali odbijam da tvoje
gledište uzmem ozbiljno. Da, odlučno odbijam. Slušaj, dovešću Artura
sa sobom. Kaži Heti da ga čeka.
On naglo spusti slušalicu; stajao je nekoliko sekundi, prezriv osmeh
i dalje mu je lebdeo na usnama, zatim reče Arturu:
- Mogli bismo, zaista, da svratimo do Toda posle podne. Izgleda da
je opet malo preterao... u pogledu dijete. Nikad ga ranije nisam čuo da
govori tako tužno. - Nasmeši se krtim osmehom koji mu je služio
mesto smeha i okrete se da ide. Armstrong iz laskavosti napravi isti
izraz lica kao i Baras i otvori kancelarijska vrata. Oba čoveka izađoše
zajedno u dvorište.
Artur ostade u kancelariji sa zbrkanim i prilično čudnim mislima,
on je, naravno, znao da se Todovo »preterivanje« odnosilo na piće.
Todova slabost prema piću nije se izražavala žestokim nastupima
pijenja, već u mirnom, melanholičnom i marljivom pijuckanju, zbog
koga je ovda-onda dobija žuticu i ležao u krevetu. Mada ti nastupi
nisu bili ozbiljni j mada su ih svi smatrali kao neizbežne i bezopasne,
Artura je bolelo kad god je čuo o njima. Voleo je Adama Toda,
sažaljevao ga je kao nesrećnog i pobeđenog čoveka. Imao je osećanje
da je Tod u svojoj mladosti imao ona plamena oduševljenja, strepnje i
nade koje muče osetljive duše. Bilo je nemoguće zamisliti da je Tod, taj
mali, mrzovoljni, slabunjavi čovek, zaprljan mrljama nikotina i skroz
natopljen alkoholom, nekada bio pun žarke vere u mogućnosti života i
da je njegovo mutno oko nekad bilo svetlo i uzbuđeno. Ali bilo je tako.
U svojim mladim danima, za vreme godina učenja u Tajnkastlu Meinu
zajedno sa Ričardom Barasom, Tod je bio živ mladić, pun oduševljenja
za poziv za koji se spremao. Zatim su godine prešle preko njega. Žena
mu je umrla na porođaju. Sudski proces povodom čuvenog slučaja
Norda Hetona, u kome je firma Brigs-Heton uzela Toda kao veštaka,
rešen je nepovoljno po njega. Njegov ugled je stradao zbog toga,
njegovo interesovanje popustilo, počeo je da ne veruje u svoje odluke,
njegova praksa počela je da opada. Deca su mu rasla van njegovog
uticaja. Laura, njegova kćer ljubimica, udala se; Alen je, izgleda, više
mario za provod nego za oživljavanje firme; Heta je mislila samo na
zabavljanje i svoje lične stvari. Tod se postepeno povukao u sebe,
prestao da izlazi, izuzev u Grofovijski klub, gde ga je čovek mogao
videti gotovo svako veče od osam do jedanaest sati kako sedi na svom
uobičajenom mestu i ćuteći pije, puši, sluša i ovda-onda ubaci poneku
reč, a s lica mu ne silazi ravnodušan izraz čoveka koji se pomirio sa
svojim razočaranjem.
Dok je Artur to jutro radio svoje poslove, nije nikako mogao da
izbije iz glave misao o starom Todu. I kad je u tri sata posle podne
otišao sa svojim ocem u Tajnkastl i Koledž-sokakom išao Todovoj kući,
imao je čudno i neobjašnjivo osećanje očekivanja, kao da je između
njegove mladalačke revnosne ličnosti i učmale ličnosti Adama Toda
treperila neka struna. On nije mogao da razume to osećanje, koje je za
njega bilo sasvim novo i zbunjivalo ga.
Baras zazvoni, i gotovo odmah zatim vrata se otvoriše. Tod ih lično
pusti unutra - to je bilo karakteristično za njega: nikad nije pazio na
formalnosti - Tod lično, u starom sivom kućnom odelu i iznošenim
patikama.
- Pa - reče Baras, gledajući sa strane u Toda - ti nisi u krevetu.
- Nisam, nije mi ništa. - Tod gurnu naviše svoje naočare sa zlatnim
okvirom, koje su stalno stajale na vrhu njegovog crvenog nosa;
naočare odmah opet skliznuše dole. - To je samo nazeb. Za dan-dva
biću opet zdrav kao dren.
- Vrlo dobro - reče Baras ljubazno. Što je Tod uvek pripisivao
nazebu svoje žučne napade, Barasu je izgledalo smešno, mada to nije
pokazivao. Baras se ponašao prijateljski i popustljivo prema svom
starom drugu, kao da je hteo da ga drži u dobrom raspoloženju.
Takođe je davao utisak blagostanja i uspeha dok je stajao pored toga
bolešljivog, malog čoveka u izmrljanom kućnom odelu, u tom uskom i
prilično oveštalom predsoblju, gde su taman tapet, teško postolje za
ostavljanje kišobrana i staromodni barometar odisali beznadežnom i
strpljivom tugom.
- Hteo sam da razgovaram s tobom, znaš, Ričarde - reče Tod sa
izvesnim ustezanjem i gledajući u svoje patike.
- Tako sam razumeo.
- Nisi se ljutio što sam ti jutros telefonirao?
- Dragi moj Tode, zašto bih se ljutio? - Ričardova snishodljivost
postade još veća, a i Todovo ustezanje se poveća u odgovarajućoj meri.
- Imao sam osećanje da moram da govorim s tobom. - To je zvučalo
gotovo kao izvinjenje.
- Vrlo dobro.
- Pa - Tod zastade - biće bolje da odemo u zadnju sobu. Tamo je
naložena vatra. Hladno mi je, verovatno zato što mi je krv tanka. - On
opet zaćuta, zauzet mislima i brigama; pogled mu odluta prema
Arturu; on se nasmeši svojim neodređenim osmehom. - Možda bi voleo
da odeš gore do Hete, Arture? Laura je danas posle podne došla iz
Jaroua. One su sada gore u salonu.
Artur odmah pocrvene. Njihov razgovor ga je bio uzbudio. Tod je
imao da razgovara o nečem naročitom sa njegovim ocem i on se
nadao da će, kao zreo čovek, prisustvovati tome razgovoru, a sada
vide da je isključen, da je sramno poslat da se pridruži ženama. Oseti
se duboko ponižen i pokuša da to sakrije pretvarajući se da ne mari
za to.
- Da, otići ću gore - reče on lako i usiljeno se nasmeši.
Tod klimnu glavom.
- Ti znaš put, mladiću.
Baras upre pogled kritičke popustljivosti u Artura.
- Neću se zadržati dugo - reče on uzgred - moramo uhvatiti voz koji
polazi u pet i deset. - Zatim ode za Todom u zadnju sobu.
Artur ostade stojeći u predsoblju, sa licem još iskrivljenim od onog
usiljenog osmeha. Oseti se strahovito zanemaren i ponižen. Uvek je
tako bilo. Jedna reč, promena tona u glasu bili su dovoljni, tako ga je
lako bilo uvrediti i obeshrabriti! Spopade ga muka zbog njegovog
bednog temperamenta, a uz to ga je mučila i gnevna radoznalost šta li
je to Tod imao da razgovara sa njegovim ocem. Da li je Tod želeo da
traži novaca u zajam? Šta bi inače drugo moglo biti? Zašto je Tod bio
onako brižan, a njegov otac tako prezriv i nadmoćan? Talas gneva
dizao se u Arturu; iznenada podiže glavu i vide Hetu kako silazi niz
stepenice.
- Arture! - povika Heta i požuri dole. - Učinilo mi se da sam čula
kad si došao. Zašto me, za ime sveta, nisi vikao?
Ona mu priđe i pruži mu ruku. Njegovo raspoloženje se odjednom
promeni gotovo mađijskom brzinom. On je radosno pogleda i zaboravi
na svog oca i Toda u žarkoj želji da učini utisak na nju. Odjednom
oseti želju da blista pred Hetom, a i sposobnost da to učini, mada mu
nije bilo u prirodi da bude takav; cela stvar je bila samo reakcija na
malopređašnje nipodaštavanje.
- Zdravo, Heta - reče on veselo, a zatim opazi da je ona obučena za
ulicu: - Gle, ti izlaziš?
Ona se nasmeši bez traga stidljivosti. - Heta nikad nije bila stidljiva.
- Obećala sam Lauri da je ispratim donekle. Ona sad ide. - Heta
zaćuta i napući usne: - Celo posle podne imala sam težak posao da
zanimam bogato udatu sestru. Ali ja ću požuriti natrag i poslužiću te
čajem, čim je se oprostim.
- Zašto ne bismo išli na čaj kod Dileja? - reče on odjednom.
Ona zapljeska rukama na taj iznenadni poziv.
- Divno, Arture, divno!
Pažljivo ju je posmatrao i mislio kako ona lepo izgleda otkako nosi
podignutu kosu. Sada, u svojoj osamnaestoj godini, Heta je više nego
ranije izgledala lepuškast mali stvor. Iako njene crte lica nisu bile
lepuškaste, iako Heta nije trebalo da bude lepuškasta, bila je
lepuškasta. Imala je sitne kosti, tanke ručne zglobove i male ruke.
Imala je velike zelenkaste oči, neupadljiv nos i bledunjavu kožu. Ali
kosa joj je bila meka i plava i nosila ju je izdignutu iznad svog glatkog
belog, uzanog čela, što joj je lepo stajalo. Oči su joj uvek imale vlažan
sjaj i ponekad su joj zenice bile raširene i crne; te velike crne zenice sa
zaleđem meke, plave kose bile su neobično privlačne. To je bila Hetina
tajna. Ona nije bila lepa u pravom smislu te reči, ali je bila privlačna,
pribrana i živa, a umela je i da se umiljava i da zadirkuje, slično lepoj
maloj mački. Ona se sada najumiljatije nasmeši na Artura i nekom
vrstom dečjeg govora, koji je ponekad upotrebljavala, reče:
- Dobri Artur što vodi Hetu Kod Dileja. Heta voli da ide kod Dileja.
- Hoćeš da kažeš da voliš da ideš sa mnom? - upita je on sa istim
veštačkim samopouzdanjem.
- M m m! - složi se ona. - Artur i Heta provešće se lepo kod Dileja.
Tamo je mnogo prijatnije nego ovde. - Ona nesvesno naglasi poslednju
reč. Heta nije mnogo marila za svoju kuću. Zgrada Broj 15 u Ulici
Koledž bila je stara i imala staromodnu atmosferu, koja joj se nije
nimalo sviđala i zbog koje je stalno pokušavala da natera oca da se
presele u elegantniji stan.
- Ti se raduješ zbog kolača sa čokoladom - produži on, u želji za još
balsama, da bi olakšao svom ranjenom ponosu - a ne zato što ćeš ići
sa mnom?
Ona naprći nos na njega - vrlo naivno i ljupko.
- Hoće li Artur zaista da kupi Heti lep kolač sa čokoladom? Heta
obožava kolače sa čokoladom.
Neko se namerno nakašlja da bi ih opomenuo; oni se oboje
okretoše. Pored njih u predsoblju stajala je Laura, suviše upadljivo
zauzeta navlačenjem rukavica. Mačkast izraz odjednom iščeze sa
Hetinog lica. Ona reče vrlo oštro:
- Trgla sam se koliko si me uplašila, Laura! Treba da ideš tako da
se može čuti kad dolaziš.
- Pa nakašljala sam se - suvo odgovori Laura - a baš sam se
spremala i da kinem.
- Vrlo pametno od tebe - reče Heta i oštro pogleda sestru.
 Laura produži da navlači rukavice i u isto vreme je, sa jedva
primetnim osmehom, posmatrala čas jedno čas drugo. Bila je lepo, ali
neupadljivo obučena u tamnoplav kostim. Artur ju je retko viđao
otkako se udala za Stenli Milingtona. Iz nekog neobjašnjivog razloga,
nikad se nije ugodno osećao u Laurinom društvu. Hetu je razumeo,
bila je ljupka i, oh, providno iskrena, ali što se tiče Laure, uvek je bio u
nedoumici šta da misli o njoj. Njena uzdržljivost, njena čudna,
osećajna, mirna uglađenost, i osećanje da se iza njenog bledog i
podsmešljivog lica nalazi neka pažljivo sakrivena osobina - možda
sklonost da ispitivački posmatra druge - čudno su ga uznemiravali.
- Hajde, onda! - ćutljivo uzviknu Heta. Laurina mirnoća i elegancija
izgleda da je još više naljutiše. - Nećemo valjda stajati ovde ceo dan!
Artur me vodi kod Dileja.
Slab osmeh zalebde na Laurinim ustima, ali ona ne reče ništa. Dok
su izlazili na ulicu, Artur brzo promeni predmet razgovora.
- Kako je Stenli? - upita on.
- Vrlo dobro - ljubazno odgovori Laura - mislim da igra golf danas.
Produžili su da razgovaraju o beznačajnim stvarima dok nisu stigli
do ugla Ulice Greindžer, gde im Laura dobroćudno reče zbogom i
ostavi ih, jer je imala da ide svome krojaču Bonaru.
- Ona prosto luduje za lepim odelom - izjavi Heta sa oštrim
osmehom čim ih Laura ostavi. Išli su kod Dileja pod ruku. - Kad bi
manje rasipala, mogla bi biti darežljivija prema meni.
- Šta hoćeš time da kažeš, Heta?
- Pa, daje mi samo pet funti sterlinga mesečno za odevanje,
džeparac i sve ostalo.
On je začuđeno pogleda.
- Zar ti Laura zaista daje toliko, Heta? Pa to je vrlo darežljivo od
nje.
- Milo mi je što tako misliš. - Heta je izgledala ljuta i kao da se
kajala što mu je to rekla. - Njoj je sasvim lako da to čini. Ona se dobro
udala, zar ne?
 Nastade ćutanje.
- Nikad ne mogu da razumem Lauru potpuno. - zbunjeno reče
Artur.
- To me ne čudi. - Heta se opet nasmeja. - Mogla bih ti ispričati
nekoliko stvari o njoj, ali, naravno, neću; ne bih to učinila ni za šta na
svetu - reče Heta i, kao da se zgrozila i same pomisli na te »stvari«,
napusti tu temu. - U svakom slučaju radujem se što nisam kao ona;
stoga nećemo više govoriti o tome.
Uđoše kod Dileja, i u atmosferi veselosti u kojoj se nađoše Heta se
odmah oraspoloži. Bilo je pola pet i lokal je bio prepun. Dilejev lokal
smatrao se najboljim u Tajnkastlu. U Kurirovim stupcima za reklamu
ponosno su ga oglašavali kao »Sastajalište elite«. Orkestar je svirao
iza nekoliko palmi i čuo se prijatan žagor kad su ušli u »mikadovu«
sobu, koja je bila nameštena u japanskom stilu.
- Ovde je vrlo prijatno. - Artur se nagnu prema Heti, koja je veselo
klimala glavom svojim poznanicima i poznanicama u prepunoj sobi.
Kod Dileja su na popodnevni čaj dolazili stalni gosti, koji su poglavito
pripadali mlađem pokolenju Tajnkastla, sinovi i kćeri imućnih lekara,
advokata i trgovaca - prava aristokratija provincijske gospoštine. Heta
je igrala vidnu ulogu u tom mondenskom malom krugu. Heta je
stvarno bila omiljena. Mada je stari Tod bio samo rudarski inženjer
čiji poslovi nisu išli najbolje, Heta je dosta izlazila. Bila je mlađa,
samopouzdana i modema. Smatralo se da zna šta radi.
Pametnjakovići, koji su proricali da će se mala, lepuškasta Heta dobro
udati, uvek bi se znalački nasmešili kad bi je videli sa Arturom
Barasom.
Ona je bezbrižno pila čaj.
- Alen je tamo - reče ona i veselo mahnu rukom svom bratu - sa
Dikom Parvsom i Regerovima; trebalo bi da im se pridružimo.
Artur pogleda bez oduševljenja tamo gde je njen brat Alen, koji je u
stvari trebalo da bude u kancelariji, lenčario sa pola tuceta mladića za
stolom u sredini sobe. Dim iz njihovih cigareta dizao se sa herojskim
nehatom.
 - šta nas se oni tiču, Heta - promrmlja on. - Prijatnije je da
ostanemo sami.
Blistavih očiju i svesna zadivljenih pogleda upravljenih prema njoj,
Heta se rasejano igrala viljuškom za kolače.
- Onaj mladi Parvs - reče ona - zaista je suviše lep.
- On je običan magarac. - Artur pogleda u tog lutkastog mladića sa
kovrdžavom kosom razdeljenom na sredini.
- Ah, ne, Arture, on je stvarno krasan mladić. On divno igra.
- On je uobraženi gizdavac. - Artur ljubomorno uze Hetinu ruku
ispod stola i šapnu: - Ti više voliš mene nego njega, zar ne, Heta?
- Naravno, ti glupavi mladiću. - Heta se veselo nasmeja i pogled joj
se vrati na Artura. On je samo glup, mali bankarski činovnik. On
nikad neće biti ništa naročito.
- Ja ću biti, Heta - žarko izjavi Artur.
- Pa dabogme, Arture.
- Čekaj dok postanem ortak svoga oca... samo čekaj... videćeš. -
Zastade uzbuđen izgledima na budućnost i željan da svojim
oduševljenjem napravi utisak na nju. - Zaključili smo danas nov
ugovor, Heta, sa P. V. a. d., i to sjajan ugovor. Samo čekaj, pa ćeš
videti.
Ona ga naivno pogleda raširenim očima.
- I zaradićeš još mnogo i mnogo novaca?
On ozbiljno klimnu glavom.
- Ali ne radi se samo o tome, Heta. To je... oh, sve. Sarađivati sa
ocem, uticati na rad u Neptunu, kao što su svi Barasi činili, pa i
osnovali porodicu i imati nekoga za koga čovek da radi. Zaista, Heta,
oduševljava me i sama pomisao na sve to.
Sasvim zanet, gledao je netremice u nju, a lice mu je plamtelo od
oduševljenja.
To je zaista lepo, Arture - složi se ona, zagleda se u njega i ljubazno
nasmeši. Toga trenutka ona oseti da je on zaista privlačan. Obrazi su
mu bili malo porumeneli, a oči žarke i tople, pa je izgledao vrlo
zgodno. Naravno, on u stvari nije lep, sa žaljenjem pomisli ona,
njegove plave trepavice, bledo lice i tanke vilice daju mu izgled suviše
nežnog i osetljivog mladića. On se ni izdaleka ne može porediti sa
Dikom Parvsom, koji je zaista najlepši mladić, ali je ipak mio, a imaće
rudnik Neptun i gomile novca. Ona ga pusti da je opet drži za ruku
ispod stola.
- Osećam se vrlo srećan ovo poslepodne - reče on živo. - A ne znam
zašto.
- Zar ne znaš?
- Pa da, znam.
Oboje se nasmejaše. Njen smeh i njeni mali, ravni zubi ushitiše ga.
- Jesi li i ti srećna danas, Heta?
- Da, naravno.
Zbog nemog obećanja njene nežne ruke koju je držao ispod stola
srce mu jače zakuca. Oseti neki zanos u glavi, radosno osećanje vere u
sebe, u Hetu, u budućnost. Njegova smelost dostiže svoj vrhunac i on
poče brzo da govori:
- Slušaj, Heta, već odavno sam nameravao da te pitam zašto se mi
ne bismo verili...
Ona se opet nasmeja bez i najmanje zbunjenosti i stisnu mu ruku.
- Ti si tako drag, Arture.
On je crveneo i bledeo; najzad izjavi:
- Ti znaš, Heta, šta ja osećam prema tebi. Verujem da sam uvek to
osećao. Sećaš li se kako smo se igrali kod moje kuće kad smo bili
mali? Ti si najmilija devojka koju poznajem. Otac će me uskoro uzeti
za ortaka... - On se odjednom zbuni i zaćuta.
Heta je brzo razmišljala. I ranije su joj činjeni predlozi, dečurlijski,
neozbiljni predlozi, činjeni obično u polutami kad bi sa nekim dečkom
presedela igru. Ali ovo je bilo nešto drugo, ono pravo. No njena
lukavost je opomenu da ne prenagli. Jasno je shvatala da bi njena
prerana veridba sa Arturom mogla biti nezgodna, da bi dala povoda
ogovaranjima i pakosnim primedbama. A i htela je da se naprovodi
pre nego što se uda.
- Ti si drag, Arture - šapnu ona spuštenih trepavica. - Zaista drag. I
ti znaš da mi se mnogo dopadaš. Ipak mislim da smo obadvoje još
suviše mladi za išta - za išta zvanično. Ali nas dvoje znamo, naravno,
kako stoji među nama, među nama je sve jasno.
- Dopadam ti se, dakle, Heta? - šapnu on.
- Oh, Arture, ti znaš da mi se dopadaš.
Obuze ga neizmerno ushićenje. Od jakog uzbuđenja udariše mu
suze na oči. On se oseti neizrecivo srećan, oseti se zreo i muževan,
sposoban da učiniti bilo šta; bio je u stanju da joj na kolenima zahvali
što ga voli.
Prođe nekoliko minuta.
- Pa - reče ona sa uzdahom - mislim da treba da se vratim da
vidim šta radi Tod.
On pogleda na sat.
- Dvadeset minuta do pet. Obećao sam ocu da ću ga čekati na
stanici za voz u pet sati i deset minuta.
- Ići ću s tobom do stanice.
On se nežno nasmeši na nju. Već ga je očaravala njena naklonost
prema njemu, kao i prema njenom bolesnom ocu. Sa kneževskim
samopouzdanjem on dade znak kelnerici i plati račun. Ustadoše da
pođu.
Kad su izlazili, zaustaviše se za trenutak pored Alenovog stola. Alen
je bio dobričina; velik, trom, nasmejan mladić, naklonjen možda da
bude i len i pomalo neobuzdan. Ali u suštini nije bio rđav. Igrao je
fudbal za Severne Nomade, bio u mesnoj dobrovoljačkoj vojsci i zvao
nekoliko kelnerica po njihovom krštenom imenu. On poče, uz opšte
odobravanje i smeh, da dira Artura što je izveo Hetu na čaj. Artur bi se
obično jako zastideo kad bi neko zadirkivao, ali danas je svojim
odgovorima potpuno pobedio Alena. Njegovo raspoloženje postajalo je
sve burnije. Osetio se snažan, srećan, samopouzdan. Znao je da ga više
nikad neće uznemirivati sitnice - njegovo crvenjenje, njegovi nastupi
malodušnosti i potištenosti, osećanje svoje male vrednosti, njegova
ljubomora. Parvs, koji je pokušavao da privuče Hetinu pažnju i da
flertuju s njom, nije sada u njegovim očima bio ništa drugo do
beznačajan, glup bankarski činovničić. Sa poslednjim uspelim
odgovorom, na koji svi oko stola prsnuše u smeh, on zapali cigaretu i
galantno odvede Hetu.
Išli su na stanicu; Artur je bio sav ozaren toplim, neubičajenim
samoodobravanjem, kao glumac koji je sjajno odigrao glavnu ulogu.
Da, odlično se pokazao. Razumeo je da Heta voli da bude takav: da ne
zamuckuje i da se ne stidi, već da bude pun samopouzdanja.
Stigoše na stanicu i izađoše na peron. Bilo je još rano, voz nije bio
tu, a i Baras još nije bio stigao. šetali su po peronu. Odjednom Heta
zastade.
- Čudim se, Arture - viknu ona - zašto je tvoj otac došao da se vidi s
mojim danas!
Stade i pogleda je u lice, iznenađen njenim neočekivanim pitanjem.
- Izgleda mi pomalo čudno - nasmeši se ona - kad sad mislim o
tome. Tata ne voli da se viđa ni s kim kad mu nije dobro, a eto, jutros
je triput tražio telefonsku vezu sa Sliskeilom dok je najzad nije dobio.
Zašto, Arture?
- Ne znam - reče on oklevajući - i sam sam se pitao šta je cilj
njihovog sastanka.
On zaćuta, a zatim reče: - Pitaću oca.
Ona se nasmeja i steže mu ruku.
- Ali ne, moj glupančiću. Nemoj da izgledaš tako ozbiljan zbog toga;
to uopšte nije ni najmanje važno.
 GLAVA XVII

U pola pet to poslepodne David izađe iz škole u Betel ulici i uputi se

preko tvrdog, betoniranog igrališta u pravcu ulice. škola, već poznata
pod imenom Nova betelska škola, za razliku od stare, zatvorene škole,
bila je zgrada od sjajnih cigli purpurne boje, podignuta na visokom
parčetu zemljišta u gornjem kraju Ulice Betel. Otvaranje Nove betelske
škole pre šest meseci prouzrokovalo je izvestan broj premeštaja
nastavničkog osoblja, te je bilo ostalo jedno nepopunjeno mesto za
pomoćnog nastavnika. David je dobio to mesto.
Školska zgrada nije bila lepa. Bila je podeljena na dva krila. Na
kamenoj ploči nad vratima jednog krila bila je urezana reč: »Dečaci«.
A na ploči drugog krila, isto tako velikim slovima, reč »Devojčice«.
Ograda sa oštrim šiljcima odvajala je dva zasvođena ulaza, jedan za
dečake, a drugi za devojčice. Pri izgrađnji škole upotrebljeno je mnogo
belih pločica, a miris dezinfekcionog sredstva osećao se u svim
hodnicima. Kao celina, školska zgrada je nekako ličila na veliki javni
nužnik.
Davidova tamna prilika brzo se kretala pod niskim olujnim
oblacima i tako davale utisak da se on željno žuri da ode iz škole. Bilo
je hladno veče i, kako nije imao mantila, podigao je okovratnik kaputa
i gotovo potrčao niz ulicu kojom je brisao vetar. Odjednom postade
svestan svoje revnosti da što pre stigne kući i nasmeši se. On se još
nije bio navikao na misao da je oženjen čovek i da je nastavnik u
Novoj betelskoj školi. Moraće, kao što je Stroter rekao, da više pazi na
svoje ponašanje.
Prošlo je već šest meseci otkako se oženio. Stanovao je sa Dženi u
jednoj kućici iza duna. Bila je velika teškoća naći kuću - podesnu
kuću, kako je to Dženi rekla. Terase su, naravno, bile nemoguće, »ni za
šta na svetu« Dženi nije htela da pogleda u te rudarske stanove; a i
David je osećao da bi bilo mudro da za izvesno vreme živi u drugom
kraju varoši od kraja u kome žive njegovi roditelji. Njihov stav prema
njegovoj ženidbi otežao je stvari.
Svuda su išli da traže zasebnu kuću. Stanove s nameštajem i bez
nameštaja Dženi nije htela. Najzad su našli jednu zasebnu kuću sa
pročeljem od gipsanog maltera; ona se nalazila u Lam sokaku, koji je
produžavao Lam ulicu. Ta kuća je pripadala Plakalovoj ženi, koja je
imala dve-tri zgrade u Sliskeilu na svoje ime. Ona je izdala kuću za
deset šilinga nedeljno, jer je bila neizdata za poslednjih šest meseci i
počela da pokazuje znake vlage. Pa i ta kirija bila je prevelika za
Davida, s obzirom da je njegova godišnja plata iznosila svega
sedamdeset funti sterlinga. Ali nije hteo da razočara Dženi, kojoj se ta
kuća odmah, još na prvi pogled, mnogo dopala, pošto nije bila u
siromašnom kraju i imala je nešto malo prednje bašte. Dženi je tvrdila
da bašta čini tu kuću elegantno povučenom i romantično je
naglašavala da će obrađivanjem te bašte stvoriti nešto zaista divno.
A nije voleo da je ograničava ni u pogledu kućnog nameštaja. Dženi
je bila tako vesela i hrabra, tako rešena da ima »lepe stvari« da je
neumorno obilazila bezbroj radnji samo da bi našla nešto zgodno - pa
kako je onda mogao, s obzirom na to oduševljenje, da uskraćuje njene
želje dobre domaćice! Ali je najzad ipak bio primoran da je zaustavi u
tome, te su na kraju došli do kompromisnog rešenja. Tri sobe
namestili su nameštajem uzetim na otplatu: kuhinju, salon i spavaću
sobu - ovu poslednju lepom garniturom od šarene orahovine, koja je
bila ponos Dženinog srca. Ostale je ona ukrasila cicom, zavesama od
muslina i divnim čipkanim ukrasima.
David je bio srećan... vrlo srećan u toj kući iza duna - tih poslednjih
šest meseci bilo je zaista najsrećnije vreme u njegovom životu. A pre
toga medena nedelja! Nikad, nikad David neće zaboraviti sreću te
nedelje... tih sedam blaženih dana u Kalerkoutsu. On je, naravno,
mislio da je njima nemoguće da imaju takvu jednu medenu nedelju,
ali Dženi, uporna kao i uvek kad se ticalo romantične tradicije, bila je
neočekivano donela sakriveno blago - petnaest funti sterlinga, njenu
šestogodišnju ušteđevinu koja se nalazila u Slaterijevom fondu za
štednju - i odlučno mu je dala. I, uprkos sveg njegovog odbijanja,
nagovorila ga je da od tog novca kupi sebi novo gotovo odelo, da ne bi
morao da ide za vreme medene nedelje u svom starom, iznošenom
sivom odelu. Učinila je to tako da u tome nije bilo nikakvog poniženja.
Dženi nikad nije bila tvrdica; kad god se ticalo novca, Dženi nikad nije
razmišljala dvaput. On je kupio odelo i proveli su medenu nedelju sa
Dženinim parama. On joj to nikad neće zaboraviti.
Svadba nije bila veliki uspeh - mada je David bio spreman i na
najgore - hladna svetkovina u crkvi u Palmer ulici, za vreme koje se
Dženi držala neprirodno i ukočeno, zatim usiljen doručak u kući u
Skotsvud ulici, za vreme koga se osećala strahovita zategnutost
između protivničkih tabora Sanlija i Fenvika. Ali nedelja u Kalerkoutsu
nadoknadila je sve to. Dženi je bila divna prema njemu; vrlina njene
ljubavi bila je iznenađujuća, ali lepa. On je očekivao da će ona biti
plašljiva; iznenadila ga je dubina njene strasti. Ona ga je volela... ona
ga je zaista volela.
On je, naravno, otkrio da joj se desila nesreća: fiziološki tragovi
toga čina nisu se mogli sakriti. Jecajući u njegovom zagrljaju te prve
gorke, slatke noći, sve mu je ispričala, mada on nije želeo da čuje o
tome i mada ju je tužno molio da mu ne priča. Ali ona je htela i
morala da mu objasni. To se desilo, pričala je ona plačući, kad je ona
bila još, oh, još devojčica. Imućan trgovački putnik za prodaju rublja,
nitkov, životinja od čoveka, savladao ju je. Bio je pijan i imao je
četrdeset godina, a njoj još nije bilo ni šesnaest. Bio je ćelav, sećala se,
i imao malu bradavicu na bradi, a njegovo ime, oh, njegovo ime je bilo
Haris. Ona mu se nije dala, opirala se i borila, ali njen otpor je bio
uzaludan. Užasnuta, nije smela da kaže svojoj majci šta joj se desilo.
To se dogodilo samo jedanput i nikad, nikad više ni s kim na svetu.
Davidu udariše suze na oči dok ju je tako držao u zagrljaju.
Njegovoj ljubavi pridruži se sažaljenje, njegovo saosećanje sa njenom
tugom još više pojača njegovu ljubav. Sirota Dženi, sirota, draga, mala
Dženi!
 Posle medene nedelje došli su pravo u Sliskeil, gde je odmah stupio
na dužnost u Novoj betelskoj školi. Tu je, na žalost, njegova dobra
sreća prestala.
Nije se osećao srećan u školi. Znao je da učenje đaka nije podesan
poziv za njega; bio je suviše plah, suviše željan i nestrpljiv da postigne
rezultate. Želeo je da reformiše svet. I sada, kao nastavnik IIIa razreda,
razreda punog devetogodišnjih dečaka i devojčica isprljanih mastilom,
aljkavih i ravnodušnih, bio je svestan ironije takvog jednog početka. U
sebi je besneo protiv celog tog škripavog sistema koji je bio pod
vladom zvona, pištaljke i pruta; takođe je mrzeo Veliki marš koji je
gospođica Mims, njegova koleginica, nastavnica susednog, IIIb
razreda, drndala na klaviru, i njeno kiselo: »Sad, deco«, koje je čuo
petnaest puta dnevno kroz tanku zidnu pregradu. Kao i u doba kad je
kao student učio đake, i sad je želeo da promeni ceo nastavni plan i
program, da izbaci glupe, nebitne elemente kojima školski nadzornici
pri svojim posetama pridaju tako veliku pažnju, da izostavi bitku kod
Hastingsa, geografsku širinu Keptauna i učenje napamet prestonica i
datuma, da zameni nezanimljivu čitanku pričama Hansa Andersena,
da probudi kod dece misao i interesovanje, da obrati veću pažnju na
um nego na pamćenje. Naravno, svi njegovi pokušaji, njegovi predlozi
u tom pravcu naišli su na najhladniji prijem. Svakog dana i svakog
časa osećao je da ne pripada toj okolini. U nastavničkoj sobi bilo je
isto, osećao se tuđ, kolege su gledale na njega kao iz neke daljine,
gospođica Mims ga je smrzavala. Nije mogao sakriti od sebe činjenicu
ni da ga Stroter, direktor, ne trpi. Stroter je bio četvrtast, zvaničan
čovek, diplomirao je na Daramskom univerzitetu, držanje mu je bilo
važno i naduveno, a duh sitan i pedantan. Nosio je crno odelo, imao
velike, crne brkove i bio za strogu disciplinu. U staroj školi bio je drugi
nastavnik po rangu, znao je sve o Davidu, njegovoj porodici i poreklu;
prezirao ga je što je nekada radio u rudniku i što nije imao
univerzitetsku diplomu, osećao je da mu je David nametnut i uvek je
tražio priliku da bude prema njemu neljubazan, prezriv i strog. Da je
samo gospodin Karmajkel bio direktor, sve bi bilo drukčije; ali mada je
Karmajkel tražio to mesto, nije mu uspelo da ga dobije. Nije imao
uticaja. Ogorčen zbog toga, preuzeo je seosku školu u Valingtonu.
Pisao je Davidu dugačko pismo u kome ga je pozvao da mu dođe što
skorije i da ga posećuje ovda-onda nedeljom. Pismo je bilo puno
pesimizma obeshrabrenog čoveka.
Međutim, David nije bio obeshrabren. Bio je mlad, oduševljen i
rešen da prokrči sebi put. I dok je prolazio ugao Ulice Lam, osvežen
oštrim vetrom, on se zakle sebi da će uspeti, da će se oprostiti Nove
betelske škole i sitničarstva gospodine Strotera i da će postići nešto
bolje od svoga sadašnjeg zanimanja. Prilika za to će doći i neće
oklevati da se koristi njome.
Na pola puta niz Ulicu Lam srete jednog čoveka koji je išao istom
stranom ulice: to je bio Ramedž, Džems Ramedž, mesar, potpresednik
školskog odbora i budući kandidat za predsednika opštine. David se
spremi da mu učtivo klimne glavom i tako i uradi, ali Ramedž prođe
pored njega bez ikakvog otpozdrava; gledao je u Davida mrzovoljno i
bezizrazno, kao da gleda kroza nj.
David pocrvene i steže zube. Taj čovek je, pomisli on, jedan od
mojih neprijatelja. Ovo poslednje omalovažavanje na kraju mučnog i
zamornog dana zabole ga prilično duboko. Ali, ulazeći u svoju kuću,
on pokuša da zaboravi na sve to i veselo zovnu Dženi čim zatvori
vrata za sobom.
Ona se pojavi u lepoj ružičastoj svilenoj bluzi, koju nikada ranije
nije video, kosa joj je bila oprana šamponom i lepo udešena.
- Ali, Dženi, izgledaš kao kraljica.
Ona mu ne dade da joj se približi i zauze elegantan, koketan stav. -
Ne, nemoj da izgužvaš moju novu bluzu, gospođine mužu. - U
poslednje vreme počela je da ga zove »gospodine mužu«; to ga je
strahovito ljutilo, moraće joj reći da prestane s tim; ali ne sad,
naravno... možda će i sama prestati. Sa rukom oko njenih lepih
kukova, on je povede prema kuhinji, gde je, kroz otvorena vrata, video
veselu vatru. Ali ona se usprotivi:
- Ne, ne tamo, Davide. Neću da sedimo u kuhinji.
- Ali, Dženi... navikao sam na kuhinju... i tamo je tako prijatno i
toplo.
 - Ne, neću, rđavi gospodine mužu. Znaš da smo rekli da ne idemo
naniže. Moramo upotrebljavati prednju sobu. Strašno je prostački
sedeti u kuhinji.
Odvede ga u salon, gde se vatra od sirovog drveta pušila bez
plamena.
- Sedi tu dok ti ne donesem čaj.
- Ali, do đavola, Dženi.
Lepim malim pokretom pokaza mu gde da sedne i užurbano izađe.
Posle pet minuta donese čaj: prvo poslužavnik, zatim poniklovan tanjir
za kolače - koji je nedavno »tako jevtino« kupila u nadi da će možda
uskoro imati goste - i naposletku dva mala japanska ubrusa od
hartije.
- Ne uzrujavaj se, gospodine mužu. - Ona opet umiri njegov
uzbuđeni protest gotovo pre nego što ga je izgovorio. Nasu mu šolju
mlakog čaja, učtivo mu dodade ubrus i stavi tanjir s kolačima pored
njega. Izgledala je kao mala devojčica koja se igra služeći čaj svojoj
lutki.
- Za ime sveta, Dženi - reče on polušaljivo, poluljutito - šta, do sto
đavola, ovo znači? Gladan sam. Potreban mi je obilan obed sa
haringom ili jajima, ili nekoliko Plakalovih pašteta.
- Davide, nemoj da psuješ. Ti znaš da nisam navikla na to. Čekaj, pa
ćeš videti. Ovda-onda je sasvim dobro imati šolju u ruci. Uskoro ćemo
možda imati goste, pa želim da sve isprobam pre toga. Uzmi malo od
tog kolača, kupila sam ga kod Marčisona.
Gutao je kolač s teškoćom, jedva ugušivši svoje negodovanje. ćuteći
pokušavao je da se što bolje zadovolji »šoljom u ruci«, Marčisonovim
vlažnim kolačem i kriškama suvog hleba namazanim kupljenim
pekmezom. Nije mogao a da za trenutak ne pomisli na obed koji mu je
majka spremala dok je radio u rudniku, kada nije zarađivao ni pola
ovoga što sada zarađuje. Iznosila je pred njega ukusan domaći hleb,
od koga je mogao da odreže koliko je hteo, veliki lonac s maslom, sir i
domaći pekmez - kupljen pekmez kao i kupljeni kolači nikad se nisu
mogli videti u Martinoj kući. Ali čak i sama nelojalnost te trenutne
slike odmah vrati njegove misli ka Dženi. Nežno se nasmeši na nju.
- Da upotrebim tvoj sopstveni izraz, Dženi, ti si vrhunac.
- Oh, zaista, jesam li? Vidim, počinješ da uviđaš da sam u pravu,
gospodine mužu. Pa, šta se desilo u školi danas?
- Ništa važno, Dženi, draga.
- Uvek isto, uvek ništa važno!
- Pa, Dženi...
- Pa, šta?
- Oh, ništa, draga.
On polako napuni lulu. Kako je mogao da joj priča žalosnu i
dosadnu istoriju teškoća i omalovažavanja na koje je nailazio! Neke bi
žene možda volele da slušaju o teškim borbama, ali Dženi nije bila
jedna od njih. Očekivala je neku priču o blistavom uspehu, o tome
kako ga je direktor pohvalio, o kakvom sjajnom potezu koji će mu
doneti brzo unapređenje. Nije želeo da je zabrinjuje. A, opet, nije
mogao ni da joj priča lagarije.
Nastade kratko ćutanje, zatim ona lako pređe na jednu drugu
opasnu temu.
- Kaži mi, jesi li se odlučio o Arturu Barasu?
- Pa... Nemam veliku želju da ga poučavam.
- Ali to je tako divna prilika - reče ona. - Kad samo čovek pomisli
da te je gospodin Baras lično pitao.
On kratko odgovori:
- Mislim da sam već isuviše bio u dodiru sa Barasom. Ne volim ga.
U neku ruku kajem se što sam mu uopšte pisao. Mrska mi je i sama
pomisao da njemu dugujem svoje postavljenje.
- Ti si tako glup, Davide. On je vrlo uticajan čovek. Divno je što se
on interesuje za tebe i što te je pitao da li hoćeš da poučavaš njegovog
sina.
- Ja to ne smatram kao znak interesovanja s njegove strane. On je
čovek za koga ja nemam vremena, Dženi. On je samo pokušao da
dokaže svoju dobrotu.
- A kome on ima da je dokazuje?
On joj vrlo oštro odgovori:
- Sebi!
Ćutanje. Dženi nije shvatila šta je David mislio.
To se desilo ovako. Prošle subote Baras je sreo Davida u Koupen
ulici, zaustavio ga sa pokroviteljskim izrazom na licu, s visine ga
upitao kako je u školi i naposletku mu rekao da dođe u Brežuljak tri
puta nedeljno da poučava Artura iz matematike. Artur je bio slab u
matematici, pa mu je bilo potrebno poučavanje za diplomski ispit.
Dženi zabaci glavu.
- Ne mislim - reče mu ona - da znaš šta govoriš. Izgledalo je za
trenutak kao da želi još nešto da doda, ali ne reče ništa više, već
ljutita, skupi posuđe i odnese ga iz sobe.
Tišina je vladala u maloj sobi sa nameštenjem od sirovog drveta i
vatrom naloženim sirovim drvima. David ustade, stavi svoje knjige na
sto i prodžara vatru žaračem. S naporom uspe da izbaci Barasa iz
svojih misli i sede da radi.
Izostao je bio iza plana koji je sebi postavio, pa ga je to
uznemiravalo. Nekako nije imao onoliko mogućnosti da studira koliko
se nadao. Često je bio umoran kad dođe kući - i noćas je bio umoran -
a mnogo puta i uznemiravan. On stište zube, podnimi se obema
rukama i odlučno usredsredi pažnju na Džaseranda. Morao je, prosto
je morao da radi za tu prokletu univerzitetsku diplomu; to je bio jedini
način da uspe, da podigne Dženi i sebe.
Pola sata radio je dnevno i u miru. Zatim Dženi uđe i sede na
doručje njegove stolice. Bila se pokajala zbog svog rđavog
raspoloženja i sada je bila vragolasta i umiljata.
- Davide, dragi - reče ona i stavi mu ruku na rame - kajem se što
sam bila ljuta, zaista se kajem; danas mi je dan bio tako dosadan,
možda je to razlog što sam tako željno očekivala ovo veče.
 On se malo nasmeši i nasloni obraz na njene oble, mlade grudi, dok
su mu oči još uvek bile na knjizi.
- Nisi bila stvarno ljuta, a mora da ti je zaista dosadno.
Ona poče nežno da ga miluje po potiljku.
- Zaista mi je bilo dosadno, Davida. Jedva da sam i s kim
progovorila izuzev starog gospodina Marčisona u radnji, žene kod koje
sam kupila parče svile i jednog ili dva lica koja su dolazila do vrata.
Ja... Mislila sam da bi bilo dobro da izađemo večeras, da se malo
razonodimo.
- Ali ja ima da radim, Dženi, to znaš i sama. - Oči su mu još uvek
bile na knjizi.
- Ah... ne moraš stalno da piljiš u te glupe, stare knjige, Davide. Ne
moraš baš noćas da radiš... radićeš drugi put.
- Moram, Dženi, važno je.
- Oh, Davide, ako bi ti hteo, mogao bi da ne radiš noćas.
Iznenađen i zbunjen, najzad podiže oči i pažljivo je pogleda.
- Ali kuda, za ime sveta, hoćeš da idemo? Napolju je hladno i
vlažno. Kod kuće je najbolje.
Ona je već ranije bila pažljivo smislila ceo plan, i sada poče brzo da
mu ga izlaže.
- Mogli bismo otići vozom do Tajnkastla; onim u šest i deset. U
Eldon sali daje se dobar koncert, nešto zaista lepo. Videla sam u
novinama da će neki od glumaca iz Vitli Beja biti tamo; oni obično
dolaze zimi u Tajnkastl. Među njima je Kolin Lavdej, divan tenor.
Ulaznice koštaju samo jedan šiling i tri penija, to nije nikakav novac.
Oh, hajdemo, Davide, divno ćemo se provesti! Bila sam tako potištena,
potrebno mi je malo razonode. Ne treba da si len i nepokretan kao
kakav starac.
Nastade kratko ćutanje. Nije želeo da ga ona smatra za
nepokretnog starca. Bio je umoran, obuzet mišlju da treba da studira;
a i noć je bila, kao što je već rekao, vlažna i neprijatna; koncert ga nije
privlačio. Odjednom mu dođe sjajna misao. Oči mu zasijaše:
- Slušaj, Dženi! Kako ti se dopada ovo! Kao što si predložila, neću
raditi večeras, već ću otići časom i dovesti ovamo Sama i Huga.
Raspalićemo vatru, spremiti za večeru krompir s mesom i igrati
karata. Što se tiče tih tvojih glumaca... oni se ni izdaleka ne mogu
porediti sa Samom. Nikad nisi čula za boljeg komedijaša od našeg
Sama, smejaćeš se sve vreme. - Zaista je mislio da je to sjajna ideja. U
poslednje vreme brinulo ga je što je izgledalo kao da se otuđio od
svoje porodice, pa je želeo da obnovi stare odnose sa braćom, a ovo je
bila zgodna prilika da probije led. Ali dok je njegovo lice bivalo sve
svetlije, Dženino je postajalo sve mračnije.
- Ne - reče ona hladno - to mi se ne bi nimalo dopalo. Tvoja
porodica nije postupila kako treba prema meni, Davide. Neću da se
tvoji naviknu da mi svaki čas dolaze u kuću.
Ponovo nastade ćutanje. On čvrsto stište usne. Smatrao je da je njen
stav nerazuman i nepravedan, nije bilo pravo tražiti od njega da po
takvoj noći ide u Tajnkastl. On neće ići. Odjednom spazi suze u njenim
očima. To ga natera da se reši. Ipak nije mogao da dozvoli da joj
njegovo ponašanje nateruje suze na oči.
On uzdahnu, ustade i zatvori knjigu.
- Dobro, Dženi. Pošto to voliš, ići ćemo na koncert.
Ona uzviknu od radosti, zapljeska rukama i uzbuđeno ga poljubi.
- Ti si dobar, Davide, dragi, zaista dobar! Pričekaj jedan minut dok
otrčim gore i stavim šešir. Neću se dugo zadržati, imamo dosta
vremena da uhvatimo voz.
Dok je ona bila gore, on ode u kuhinju i odseče krišku hleba i malo
sira. Jeo je polako i zurio u vatru; Dženi je, sa osmehom pomisli on,
verovatno već pre nekoliko dana odlučila da ga odvuče na koncert.
Tek što je svršio s jelom, začu kucanje na zadnjim vratima.
Iznenađen, on ih otvori.
- Gle, Sam! - radosno uzviknu David. - Otkud ti, stari obešenjače?
Sam uđe u kuhinju sa osmehom na svom bledom, ali zdravom licu.
 - Ja i Ana prolazili smo ovuda - izjavi on sa izvesnom stidljivošću,
uprkos svoga osmeha - pa pomislih da svratim da te vidim.
- Sjajno, Same! Ali, čoveče... gde je Ana?
Sam pokaza glavom prema mraku napolju. Anino ponašanje bilo je
savršeno. Ana je čekala napolju. Ana je znala svoje mesto. Ona nije
bila sigurna da li će biti primljena sa dobrodošlicom David vide celu
sliku: tamna prilika Ane Meiser mirno i zadovoljno šeta ispred kuće i
čeka dok je ne budu smatrali za dostojnu da uđe. On odmah povika:
- Zovni je da odmah uđe, ti velika glupačino! Idi i odmah je dovedi!
Samov osmeh se raširi.
Baš tada, obučena za izlazak, uđe Dženi u sobu. Sam, koji je bio
pošao prema vratima, zastade u nedoumici i pogleda u Dženi, koja mu
pristupi sa svojim najboljim društvenim ponašanjem.
- Ovo je veliko zadovoljstvo - reče Dženi smešeći se učtivo. - Što vas
nikako nema da dođete? Kakva šteta što smo se David i ja spremili da
izađemo!
- Ali Sam je svratio da nas vidi, Dženi - ubaci David. - I doveo je
Anu; ona je napolju.
Dženi podiže obrve; pogleda Sama ćuteći za trenutak, ljubazno mu
se nasmeši i reče:
- Kakva šteta! Zaista mi je žao što ste nas zatekli baš kad polazimo
na koncert. Obećali smo nekim prijateljima u Tajnkastlu da se vidimo
s njima i zaista ne bi bilo zgodno da ih razočaramo. Morate doći drugi
put.
Sam uporno održa svoj osmeh.
- Pa, u redu. Ana i ja nemamo bogzna šta da radimo. Možemo doći
u bilo koje vreme.
- Nemoj da ideš, Same! - povika David. - Dovedi Anu unutra i
ostanite da popijemo čaj.
Dženi brižno pogleda u časovnik.
- Ne mari ništa, momče. - Sam pođe vratima.
 - Ne bih ni za šta na svetu zaustavio tebe i tvoju gospođu da ne
odete da se malo provedete. Ana i ja prošetaćemo malo po aleji. Laku
noć, obadvoje.
Samov osmeh ostao je nepromenjen sve do kraja, ali, uprkos toga,
David vide da je Sam duboko uvređen. On zamisli kako Sam prilazi
Ani i mrmlja:
- Hajdemo, devojko, mi nismo dovoljno dobri za onakve kao što su
oni. Izgleda mi da je naš David postao uobražen otkako je postavljen
za nastavnika.
Davidu se cepalo srce, dvoumio se između želje da otrči za Samom i
obećanja da odvede Dženi na koncert. Ali Sam je već bio otišao.
Dženi i David uhvatili su voz koji je polazio za Tajnkastl u šest i
deset; bio je to spor, prepun voz koji je stajao na svakoj stanici. Otišli
su u Eldon salu. Ulaznice su ih stajale svaka po dva šilinga; jevtinija
mesta već su bila rasprodata kad su oni stigli.
Ostali su u toj zagušljivoj sali sve do kraja programa, koji je trajao
tri sata.
Dženi je uživala sve vreme, zajedno sa ostalima pljeskala je da bi
glumci ponovili izvesne tačke. Davidu je cela stvar izgledala strašna.
Pokušao je da ne gleda na tu priredbu s nipodaštavanjem, trudio se da
mu se koncert dopadne, ali uzalud, cela stvar mu je bila odvratna. -
Oh, glumci su prvoklasni!
- oduševljeno je govorila Dženi. Ali oni nisu bili prvoklasni. Bili su
četvrte klase; ostaci letnjih komedijaških družina. Komedijaš se
oslanjao na bljutave šale na račun svoje tašte, a Kolin Lavdej na
drhtavo izvijanje glasom i sentimentalno držanje ruke na svom srcu.
David je mislio o Salinoj maloj priredbi u salonu kuće u ulici Skotsvud,
ona mu se činila neuporedivo bolja; mislio je o svojim knjigama, koje
su ležale neotvorene; mislio je o Samu i Ani Meiser kako šetaju pod
ruku alejom.
Kad su posle koncerta izlazili iz sale, Dženi poče da mu se umiljava
i reče:
 - Imamo čitav sat do poslednjeg voza, Davide; najbolje je da idemo
njime... on ne staje nigde do Sliskeila. Hajdemo malo u Persijev bife da
uzmemo nešto. Džo me je uvek vodio tamo. Samo na čašu
portugalskog vina ili tako što. Bolje je nego da čekamo suviše dugo na
stanici.
Kod Persija su popili po čašu portoa. Dženi je bilo milo da opet bude
tamo, poznala je izvesna lica, šalila se sa kelnerom koji je nosio ubrus
zadenut za prsluk i, setivši se neke šale crvenokosog komedijaša, ona
ga nazva Colsom.
- On je bio vrhunac, zar ne? - dodade ona i zacereka se.
Zbog portoa Davidu su stvari izgledale malo drukčije, obrisi manje
određeni, boje ružičastije, atmosfera prilično maglovita. On se nasmeši
na Dženi preko stola.
- Ti si mali đavo - reče on - i kakav uticaj ti imaš na sirotog čoveka.
Vidim da ću ipak morati da poučavam mladog Barasa.
- To je pravilno gledanje na stvari, dragi moj - složi se ona odmah
toplo. Primamljivala ga je svojim očima pritiskivala njegovo koleno
svojim ispod stola. Sa veselom smelošću ona naredi Colsu da joj
donese još jednu čašu portoa.
Posle toga morati su da trče brzo na stanicu. Brzo, brzo kao u
vrtlogu utrčali su u voz i seli u jedno prazno odeljenje za pušače.
- Oh, dragi! Oh, dragi! - Dženi se zadihano cerekala. - To je bio
vrhunac, Davide, dragi, zar ne? - Ona zaćuta, povrati dah, vide da su
sami i, sa čudnim trzajem u dubini duše, seti se da voz ne staje sve do
Sliskeila... najmanje još pola sata. Ona je volela čudna mesta, uvek, još
i sa Džoom. Odjednom se pripi uz njega: - Bio si tako dobar prema
meni, Davide, ne znam kako da ti zahvalim. Povuci zavese dole,
Davide... prijatnije je.
On pogleda u nju u nedoumici izbliza, dok je ona ležala u njegovom
naručju. Oči su joj bile zatvorene izgledale su velike pod kapcima;
njene blede usne bile su vlažne i malo otvorene, kao da su se
neodređeno smešile; dah joj je zaudarao na porto; telo joj je bilo meko
i vrlo toplo.
 - Hajde promrmlja ona. - Povuci zavese. Sve zavese.
- Ne, Dženi... čekaj, Dženi...
Voz se truckao pomalo, drmusao se dok je prelazio preko skretnice.
On ustade i povuče sve zavese.
- To je divno, Davide.
Posle je ležala pripijena uz njega; zaspala je i polako hrkala. On je
gledao pravo ispred sebe, sa čudnim izrazom na licu. Vagon je
zaudarao na ustajali duvanski dim iz lula, na porto i na dim iz
lokomotive; neko je bio bacio na pod koru od pomorandže. Napolju je
vladala crna pomrčina. Fijukao je vetar, krupne kapi kiše udarale su u
prozorska okna vagona. Voz je tutnjio.
 GLAVA XVIII

Početkom aprila David, koji je već tri meseca poučavao Artura

Barasa iz matematike, dobi vest od svog oca. Hari Kinč, dečko sa
Terasa, brat one male Alise koja je umrla od zapaljenja pluća pre blizu
sedam godina, donese jednog jutra ceduljicu Davidu u Novu betelsku
školu. Pisamce je glasilo: »Dragi Davide, hoćeš li da dođeš na Vansbek
u subotu, lovićemo pastrmke, tvoj otac.« Reči su bile nevešto napisane
mastiljavom olovkom na unutrašnjoj strani starog koverta.
David bi duboko dirnut. Njegov otac je još uvek želeo da ide u
ribolov s njim, kao u staro doba, kad ga je kao dečka vodio na
Vansbek. Na tu pomisao oseti se srećan. Robert već deset dana nije
radio u rudniku, jer je imao napad tuberkuloznog pleuritisa - on je to
olako uzimao i nazivao ga zapaljenjem. Sad je već bio na nogama i
izlazio je. Subota će biti njegov poslednji slobodan dan; želeo je da
David provede taj dan s njim. Poziv je došao kao ponuda mira pravo iz
srca njegovog oca.
David je stajao za stolom u učionici punoj žagora, a u mislima su
mu brzo prolazili poslednjih nekoliko meseci. Otišao je u Brežuljak
protiv volje, možda zbog Dženinog navaljivanja, a sigurno zbog toga
što im je trebalo još novaca. Ali to je mnogo uznemirilo njegovog oca. I
samom Davidu izgledalo je čudno i neprirodno što je sad bio u
prisnim odnosima sa Barasima, koji su u njegovim mislima uvek bili
odvojeni od njega i njegovog života. Razmišljao je. Tetka Kara, na
primer, bila je u početku tako radoznala i zbunjena zbog njega i
naklonjena da gleda na njega kao što je gledala na one koji su dolazili
u kuću u prljavim cokulama ili kao na Ramedžov račun kad je
smatrala da joj je suviše naplatio meso. Njene kratkovide oči imale su
dugo vremena taj zabrinut i nepoverljiv izraz.
Ali vremenom je taj izraz iščezao iz očiju tetke Kare. Najzad joj se
David dopao, pa je oko devet sati, kad su David i Artur svršavali svoj
rad, slala toplo mleko i biskvite u staru sobu za rad.
Zatim je - za divno čudo - sa toplim mlekom i biskvitima počela da
dolazi Hilda. U početku ona nije postupala s njim kao sa osobom koja
dolazi u prljavim cokulama, već kao s blatom na cokulama. On nije
obraćao pažnju na to, jer je odmah shvatio da je to bio samo simptom
Hildine unutrašnje borbe. Hilda ga je interesovala. Bilo joj je dvadeset i
četiri godine, njena nepristupačnost i mračna neprivlačnost postale su
još ukorenjenije. Hilda, mislio je, nije kao većina ružnih žena. One
obično produžuju da obmanjuju same sebe, oblače se i udešavaju što
bolje mogu, ogledaju se u ogledalu: ovo plavo zaista mi dobro stoji, ili,
moj profil je zaista sasvim dobar, ili zar nije moja kosa divna sa
razdeljkom na sredini? I tako one obmanjuju sebe sve do smrti. Ali
Hilda se još od samog početka pomirila s tim da je ružna i svojim
nepristupačnim ponašanjem samo povećala svoju neprivlačnost. David
je odmah uvideo da Hilda živi u stalnoj duševnoj borbi: možda se u
njoj snaga njenog oca borila sa slabošću njene majke. Hilda je uvek
izgledala Davidu kao nevoljan spoj ta dva elementa, kao da nije
začeta dragovoljno, kao da se borila sa samom sobom još u svom
začetku i najzad došla na svet u stanju duševnog nesklada. Hilda nije
bila srećna. Otkrivala je postepeno svoju prirodu i ne znajući da to
čini. Teško joj je padala odsutnost Greise, koja je tada bila u školi u
Harogeitu. Mada su njene primedbe obično bile ove vrste: »Oni je tamo
nikad ničemu neće naučiti, ona je savršena mala glupača!« ili - pri
čitanju pisma: - »Ona čak ne ume još ni pravilno da piše!« ipak je
David primetio da Hilda obožava Greisu. Ona je bila čudna
feministkinja, borbena u duši. Dvanaestog marta novine su bile pune
izveštaja o rušilačkom pohodu sifražetkinja na zapadni kraj Londona.
U svim glavnim ulicama bili su porazbijani prozori, i mnoge stotine
učesnica uhapšene, uključujući i gospođu Penkharst. Hilda je bila sva
ozarena; toga večera upustila se u žustro raspravljanje. Želela je da
učestvuje u tom pokretu, izjavila je da hoće da radi nešto, da se baci u
vrtlog života, da radi mahnito u borbi protiv ugnjetavanja žena. Oči joj
zaplamteše kad pomenu kao primer Jermenke i trgovinu belim
robljem. Bila je prezriva, veličanstvena. Muškarci? Naravno, ona je
mrzela muškarce! Mrzela ih i gnušala ih se. Dobro je poznavala i
vatreno argumentisala sifražetsku književnost. Sve je to bilo samo još
jednom simptom njene unutrašnje borbe, njene ružnoće i njene
psihoze.
Iako to ona nije nikad otvoreno pokazivala, bilo je jasno da njena
mržnja prema muškarcima ima svoj koren u njenom osećanju prema
ocu. On je bio muškarac, lažan simbol, njen otac. Njegovo hladno
odbijanje svih njenih želja povećalo je i probudilo njen otpor i
negodovanje. želela je da ode daleko od Brežuljka i Sliskeila, htela je
da radi da bi zarađivala za svoje izdržavanje - da radi ma šta i ma
gde, samo da bi bila sa pripadnicima svoga pola. Htela je da radi
nešto. Ali sve njene mahnite želje razbijale su se o mirnu
ravnodušnost njenog oca.
On joj se smejao; jednom jedinom ravnodušnom rečju bio je u
stanju da probudi u njoj osećanje da je nerazumna. Zaklinjala se da će
otići i da će se boriti. A ipak je ostajala, i borba se vodila samo u njoj.
Hilda je čekala... čekala... Šta?
Od Hilde je David doznao jednu stranu Barasovog karaktera, a od
Artura drugu. U Brežuljku David nikad nije dolazio u dodir sa
Barasom, on je ostao daleka i nepristupačna ličnost. Ali Artur je često
govorio o svom ocu, nikad nije bio srećniji nego kad je govorio o
njemu. Pošto bi svršili sa kvadratnim jednačinama, Artur bi počeo -
gotovo sve mu je služilo kao povod da govori o svom ocu. No, dok su
Hildini izlivi bili obojeni mržnjom, Arturovi su bili obojeni divljenjem.
David je zavoleo Artura - ali je u toj naklonosti bilo i onog istog
osećanja sažaljenja koje mu se javilo u dvorištu rudnika kad je prvi
put video Artura na visokom sedištu kočija. Artur je bio tako ozbiljan,
a ipak tako slab! Oklevao je čak i pri odlučivanju koju olovku da
upotrebi - H ili HB. Svaku pomoć da dođe do brze odluke smatrao je
za ljubaznost. Sve je uzimao srcu, bio je osetljiv preko svake mere.
David je često pokušavao da šalom oslobodi Artura od stidljivosti, ali
uzalud, Artur nije imao smisla za šalu.
 Posle izvesnog vremena David se upoznao i sa Arturovom majkom.
Jedno veče tetka Kara donese toplo mleko u staru sobu za rad s
izrazom kao da čini veću ljubaznost nego obično.
Ona mu dostojanstveno reče:
- Gospođa Baras, moja sestra, želela bi da vas vidi. - Harijeta je
leškarila zavaljena na jastucima i želela da čuje Davidovo »mišljenje«
o Arturu. Njen sin Artur bio je njena velika briga i odgovornost. Oh,
velika odgovornost, ponovi ona i zamoli Davida da bude tako dobar i
da joj doda bocu kolonjske vode sa malog stola. Da, tamo, pored
njegovog lakta. Kolonjska voda ublažavala joj je glavobolju kad je
Karolina bila suviše zaposlena da bi je češljala. Da, produži ona,
Arturov otac bi se strašno razočarao ako se Artur ne bi razvio kako
treba. Možda bi David mogao da pokuša da na svoj način - jer je
Karolina tako lepo govorila o njemu - utiče trajno na Arturov karakter,
tako da mu to bude od koristi za budućnost. Zatim, ne predahnuvši,
ona promeni temu i upita ga da li on veruje u lečenje pomoću misli.
Mislila je u poslednje vreme da bi mogla da pokuša taj način lečenja
na sebi, ali teškoća je bila u tome što pri lečenju pomoću misli krevet
treba, strogo govoreći, da bude okrenut severu, a to je u ovoj sobi bilo
nezgodno zbog položaja prozora i gasne peći. Ona, naravno, ne bi
mogla da bude bez gasne peći. To je nemoguće! Kako on zna
matematiku, produži ona, da li on zaista smatra da bi lečenje pomoću
misli bilo isto tako uspešno, ako bi krevet bio okrenut prema
severozapadu, što bi se, sa malo teškoće, moglo udesiti ako bi se
orman premestio pored drugog zida.
Dženi se radovala što je David napravio tako dobar utisak u
Brežuljku, bila je ushićena što je on bio u »tako prijateljskim odnosima
sa Barasima«. Ona je toliko čeznula za boljim društvom da se
radovala da učestvuje u njemu makar i preko predstavnika. Kad bi se
David vratio uveče, ona bi ga terala da joj ispriča sve što se desilo: je li
ona zaista to kazala, i jesu li oni prinosili biskvite svima unaokolo ili
su prosto ostavljali sud sa biskvitima na poslužavniku? što je Hilda
možda osećala izvesno interesovanje za Davida, nije je ni najmanje
brinulo. Nije bila ljubomorna, bila je savršeno sigurna u Davida; a u
svakom slučaju, Hilda je bila ružno stvorenje.
Dženin stav prema Brežuljku zabavljao je Davida; često je zamišljao
veoma složene događaje da bi je zadirkivao. Ali Dženi nije bilo tako
lako prevariti. Dženi, da upotrebimo njene sopstvene reči, nije imala
surutku u glavi. Dženi je bila Dženi.
Za sve to vreme David je upoznavao Dženi. često mu je izgledalo
čudno što tek sada u stvari upoznaje svoju ženu, ali je prestao da se
tako čudi tome kad je pomislio da je zaista nije stvarno poznavao pre
venčanja. Onda je Dženi još bila tvorevina njegove ljubavi, cvet, slast,
istinski dah proleća.
Sada je tek počeo da upoznaje pravu Dženi, Dženi koja želi društvo,
odelo, zabave, koja voli da »izlazi« i da popije čašu portoa, koja je
strasna, ali se ipak lako skandalizuje, koja s osmehom otrpi velike
neugodnosti, a plače zbog malih, koja iznenada traži ljubav,
saosećanje i milovanje, koja ima običaj da protivreči i kad ne može da
navede nikakav razlog za to, koja u istom slatkom dahu spaja logiku i
bezumlje.
On je još uvek voleo Dženi i znao je da neće nikad prestati da je
voli, ali sada su počele česte i žestoke svađe između njih. Dženi je bila
tvrdoglava, a i on je bio tvrdoglav. Sem toga bilo je izvesnih stvari u
kojima se Dženi nije smelo pustiti na volju. Nije voleo da ona pije
porto. One noći kad je Dženi u Persijevom bifeu poručila sebi još jednu
čašu portoa, primetio je da ona porto suviše voli. Nije joj dozvoljavao
da ima portugalskog vina u kući. Svađali su se oko tog vina. - Ti si
protiv radosti i veselosti... treba da ideš u Vojsku spasa... mrzim te,
mrzim te... - Zatim bi briznula u plač, nastalo bi veliko pomirenje i
ljubav. - Oh, volim te, Davide, volim, volim...
Svađali su se i oko Davidovog ispita. Naravno, i ona je želela da on
dobije univerzitetsku diplomu, želela ja to mahnito, da bi mogla da se
šepuri pred gospođom Stroter i još nekima, ali mu prosto nije davala
vremena da studira. Uvek je nalazila nešto da rade uveče, a ako bi bili
sami, ona bi setno rekla: - Uzmi me na krilo, Davide, dragi, čini mi se
kao da je prošlo nekoliko godina otkako mi nisi pokazao nikakvu
nežnost. - Kad bi se, pak, malo posekla nožem za ljuštenje i sečenje
krompira, rekla bi da je izgubila mnogo krvi, pitala bi kad će oni imati
služavku i izjavila da neće da joj iko drugi do on previje posekotinu. U
takvim trenucima univerzitetska diploma je iščezavala u daljinu.
David je već bio odložio diplomski ispit za šest meseci, a sada je
izgledalo da će, zbog časova koje je davao u Brežuljku, tome roku
morati da doda još šest meseci. U očajanju, počeo je da odlazi na
biciklu u Valington, selo udaljeno dvadeset i četiri kilometra, u kome
je Karmajkel tada živeo. U toj seoskoj školi nalazio je mira i dobijao
dobre savete sa čim da produži a šta da ostavi. Razočarani Karmajkel
bio je ljubazan i prijateljski raspoložen prema njemu. David je često
provodio ceo kraj nedelje kod Karmajkela.
David i Dženi svađali su se takođe i oko svojih porodica. Davida je
mnogo žalostilo otuđenje između njega i njegove porodice
prouzrokovano njegovim brakom. Naravno, postojalo je izvesno
dolaženje i odlaženje između Terase Inkerman i Ulice Lam, ali to nije
bilo ono što je David želeo. Dženi je bila ukočena, Marta hladna,
Robert ćutljiv, a Sam i Hug su se osećali nelagodno. I samom Davidu
bilo je čudno što je gledajući kako se Dženi ophodi prema njegovoj
porodici sa pokroviteljskom otmenošću, osećao da bi mogao da je
izudara, a čim bi izašli, opet osećao ljubav prema njoj. Uvideo je da je
njegov brak težak udarac za Martu i Roberta. Marta je, naravno,
primila taj udarac sa gorkim osećanjem da je ona imala pravo. Dženi
nije bila ni izbliza dovoljno dobra za njenog sina, ona je uvek znala da
će Davidovo napuštanje rudnika doneti samo zlo, i sada je ova
prerana, nerazumna ženidba jasno dokazala da je ona bila u pravu.
Robertov stav je bio drukčiji. On se povukao u svoje ćutanje. Prema
Dženi je uvek bio ljubazan, trudio se da bude što ljubazniji, ali u toj
njegovoj ljubaznosti bilo je izvesne tuge. Polagao je velike nade u
Davida, uzdao se da će David postići velike stvari, u izvesnom smislu
ceo svoj život bio je stavio na Davidovu budućnost. A, eto, David se u
dvadeset i prvoj godini oženio glupom prodavačicom - tako je Robert u
svojoj duši gledao na to.
David je osećao tugu svog oca. To ga je mnogo bolelo. Ležao je
budan noću i mislio o tome. Njegov otac mrzeo je njegov brak. Njegov
otac mrzeo je što se on obratio Barasu za postavljanje. Njegov otac
mrzeo je što on poučava Artura Barasa u Brežuljku. A ipak, njegov
otac mu je pisao i pozvao ga da idu da love ribu u Vansbeku.
David se trže i pribra. Osećajući se prilično kriv što je zaboravio na
svoju nastavničku dužnost, on utiša bučni razred. Brzo napisa kratak
odgovor na pisamce svog oca i dade ga Hariju da ga odnese. Zatim se
baci na posao koji ga je čekao.
Cele te nedelje željno je očekivao subotu. Uvek je voleo ribolov, ali je
u poslednje vreme imao malo prilike za to. U vazduhu se opet osećalo
proleće, znao je da je dolina Vansbeka sada divna; želja da je opet vidi
odjednom ga sveg obuze.
Došla je subota, topao, lep dan za ribolov, ovda-onda sunce je
probijalo kroz oblake i duvao je blag zapadni povetarac. David je
ustao rano, dao Dženi njenu jutarnju šolju čaja i spremio nekoliko
sendviča s pekmezom; zatim je uzeo da pregleda malo udilo koje mu
je otac darovao o njegovom desetom rođendanu - kako se dobro sećao
dana kada je njegov otac otišao kod Mariota u Ulici Vest da mu ga
kupi. On oproba udilo. Bilo je vitko i dobro kao i uvek. David obu
cipele, tiho zvižđućući, Dženi je još bila u krevetu kada je izašao iz
kuće.
Otišao je na Terase, prošao je kroz Ulicu Inkerman - to blago
prolećno jutro budilo je u njemu čudno osećanje - i ušao u svoju kuću.
Sam i Hug bili su u rudniku, a njegova majka stajala je pored stola,
uvijala Robertov izletnički ručak u pergamentsku hartiju i zavezivala
pakete tankim kanapom. Marta je uvek čuvala kanap i pergamentsku
hartiju kao da su od zlata. Kada ga ugleda, klimnu glavom, ali usne
joj se nezadovoljno stisnuše; on vide da mu ona još nije oprostila.
- Ne izgledaš tako dobro - reče ona gledajući ga hladnim,
pronicljivim pogledom.
- Osećam se savršeno dobro, majko. - To nije bilo istina, poslednjih
šest meseci često se osećao bolešljiv.
- Lice ti je belo kao kreda.
On odgovori kratko:
 - Ne mogu da promenim svoje lice. Kažem ti da se dobro osećam.
- Cini mi se da si se bolje osećao kad si živeo u ovoj kući i pošteno
radio u rudniku.
On oseti kako u njemu raste gnev, ali upita:
- Gde je otac?
- Otišao je po mamac. Brzo će se vratiti. Zar ti se toliko žuri da ne
možeš da sedneš za sekund i porazgovaraš reč-dve sa svojom
rođenom majkom?
On sede i posmatraše je kako pažljivo zavezuje poslednji paketić -
nije bilo čvorova na kanapu, jer će on Marti trebati i za drugi put. Nije
bila mnogo ostarela, njeno krupno, čvrsto telo još uvek je bilo puno
života, pokreti su joj bili sigurni, njene duboko usađene oči gledale su
kao i uvek pametno i zapovednički sa njenog mršavog, zdravog,
snažnog lica.
Okrete se prema njemu:
- Gde ti je ručak?
- U džepu.
- Pokaži mi.
Pretvarao se da je nije čuo.
Ona pruži ruku i ponovi:
- Pokaži mi.
- Neću da ti pokažem, majko. Moj ručak je u mom džepu. To je moj
ručak, i ja ću ga jesti. Dosta o tome.
I dalje je držala ispruženu ruku, na licu joj je još uvek bio mrgodan
izraz.
Ona reče:
- Sada si otvoreno neposlušan prema meni... a ranije si to bio samo
iza mojih leđa.
- Ah, do đavola, majko! Nisam neposlušan prema tebi. To je samo...
- On ljutito izvadi kesu od hartije iz svog džepa.
 Ona je hladno uze, isto tako hladno otvori i vide tri kriške bajatog
hleba namazane pekmezom, koje je sebi spremio. Lice joj se ne
promeni, ona ne pokaza nikakvo preziranje, već prosto ostavi kesu u
stranu i reče:
- To ćemo za poparu. - A zatim mu pruži težak paket. Ali ga ne
pohvali, već prosto reče: - To je više nego dovoljno za vas dvojicu.
Bilo je nepravde u njenom stavu, ali je bilo i pravde. I pravda je
dejstvovala na njega kao udarac. On vatreno reče:
- Majko, želeo bih da daš prilike Dženi. Ti si stalno protiv nje. To
nije pravo. Ti nisi ni pokušala da se uzajamno razumete. Nisi dolazila
da je vidiš ni pet-šest puta za poslednja tri meseca.
- A želi li ona da dolazim k njoj, Davide?
- Ne daješ joj mogućnost da te želi, majko. Treba da budeš
ljubaznija prema njoj. Ona se oseća usamljena u ovom mestu. Ti treba
da je razveseliš i ohrabriš.
Mrgodnije nego ikad, Marta reče sa podsmehom:
- Treba joj neko da je razveseli, dakle? - I zaćuta. Obuzimao ju je
hladan gnev i gušio. Ona ne izrazi ništa na licu, ali zbog dubokog
gneva koji je ispuni poče da govori naglaskom kojim je govorila u
mladosti: - I ona se oseća usamljena, je li? Kakvo opravdanje ima ona
da se oseća usamljena, kad ima muža i kuću da se o njima brine? Ja
se ne osećam usamljena. Ja nikad nemam vremena da se osećam
usamljena. Međutim, ona stalno skita unaokolo i ulaguje se boljima od
sebe. Ona na taj način nikad neće steći prijatelje, prave prijatelje. I da
sam na tvom mestu, rekla bih joj da ne poručuje tolike boce portoa
kod Marčisona.
- Majko! - David skoči, na njegovom bledom licu zaplamte crvenilo.
- Kako se usuđuješ da kažeš tako što...
Dok su se tako gledali oči u oči, on vatren... ona bleda i hladna...
Robert uđe na otvorena vrata. On shvati položaj na prvi pogled.
- Pa - reče on blago - ja sam gotov, Davide. Hajdemo sad, imaćeš
vremena da budeš s majkom kad se vratiš.
 David duboko uzdahnu i pogleda u zemlju da mu se u očima ne bi
videlo koliko je uvređen.
- Dobro oče.
Izađoše zajedno.
Dok su išli niz Ulicu Koupen, Robert je govorio više nego obično.
Govorio je o ribolovu, skupio je nekoliko dobrih crva u mlinu za kosti i
dosta kišnih glista. I vetar je duvao u povoljnom pravcu, treba dakle,
da bude dobar lov. Udesio je da ih Tisdeil odveze jedan deo puta
svojim kolima. Čovek koja je obično terao kola bio je bolestan, te je
Dan Tisdeil, koji nije radio u rudniku tog dana, uzeo na sebe da
kolima raznese hleb toga dana da bi pomogao svom ocu. On je imao
da ih odveze do Avorijevog majura... nekoliko kilometara od Morpeta.
To je bilo lepo od njega... Dan Tisdeil je dobar i ljubazan mladić.
David je slušao, pokušavao da sluša, ali je video šta se krije iza
Robertove govorljivosti. Stajao je malo po strani od Tisdeilove radnje
dok su Dan i Robert razgovarali. Nije ga bolelo što je njegova majka
rekla ono što je rekla, već što se iza njenih reči krilo majušno seme
istine. Ta istina iza njenih reči pekla ga je, grizla i nije mu davala
mira.
Kad su kola bila gotova, Dan Tisdeil se pope. Robert stavi nogu na
papuču i s mukom se pope za njim; David poslednji sede u kola - nije
bilo mnogo mesta. Krenuše.
Čim su izašli iz varoši, Dan poče da ćereta, prijateljski kao i uvek.
Rekao im je da će ih odvesti pravo do Avorijeovog majura, a hleb će
razdati kad se bude vraćao. On bi rado išao s njima, produži on veselo.
Voleo je da ide u ribolov, ali nije imao mnogo prilike za to. Uopšte je
voleo selo i seoski život; uvek je želeo da bude farmer, da se kreće po
čistom vazduhu pod otvorenim nebom, a ne dole, u prljavom, starom
rudniku. Ali znate kakav je život... tu se Dan nelagodno nasmeja,
zastiđen što se otkrio.
Vozeći se i dalje, udaljili su se od ravne sive zemlje sa mrkim
rudničkim dimnjacima i ugljenim hrpištima i ušli u predeo koji je kao
kakav nov svet bio obučen u sveže zeleno lišće i svežu zelenu travu.
Izgledalo je kao da je bog tek bio stvorio to parče sveta i spustio ga
dole prošle noći tako da ljudi još nisu imali vremena da ga nađu i
isprljaju. Tamo su se prostirala najlepša polja divnog, bezbrojnog
žutog maslačka.
Cak i David se razvedri pod uticajem tih polja punih maslačka. On
se prenu:
- Lepo cveće - reče David Danu.
- Da, od njega mleko postaje dobro. - ćutali su za trenutak, a zatim
Dan krišom pogleda u Davida i zapita ga: - Kako ti se sviđa u
Brežuljku?
David odgovori:
- Nije tako rđavo, Dane. Nije tako rđavo.
Bez ikakvog vidljivog razloga Danovo lice dobi izraz stidljivosti.
Kratko se nasmeja i uperi svoje iskrene, plave oči u Davida.
- Ti ih poznaješ sve tamo, a? Mora da ih sad već sve poznaješ.
Upoznao si se sa Greisom, zar ne?
Pri pomenu Greisinog imena, Dana obuze nešto nalik na
strahopoštovanje; on proguta kao da je uzeo pričešće. David to ne
primeti. On zavrte glavom.
- Nisam video Greisu. Ona nije kod kuće. Ona je u Harogeitu?
- Da - potvrdi Dan i zagleda se u konjske uši koje su mrdale. - Ona
je u Harogeitu.
Ćutanje; duboko ćutanje; a zatim Dan Tisdeil uzdahnu:
- Greis je vrlo prijatna devojka!
On opet uzdahnu, iskrenim i dubokim uzdahom, uzdahom koji je
izražavao čežnju, neostvarljivu čežnju koja je ležala skrivena u
njegovom srcu skoro osam godina.
Približili su se Avorijevom majuru; Dan zaustavi kola na mostu
odakle je počinjao pobočni put. Robert i David siđoše s kola. Zahvališe
se Danu i pođoše preko polja u pravcu Vansbeka.
 Stigoše na potok; u njemu je bilo dosta bistre vode. Ne gledajući u
svoga sina, Robert reče:
- Ja idem do iza mosta, Davide; ti počni odavde... to je najbolje
mesto. Pri pecanju idi prema meni, pa ćemo ručati kad se sretnemo. -
On klimnu glavom i ode duž obale.
David polako, prilično nemarno, udesi struk i udilo; zatim odabra
mamce; crva, mušicu i plavog pauka. Kad prvi put baci udice u vodu,
lak drhtaj prođe mu telom: opet je bilo kao nekada. S udilom u ruci, on
priđe do ivice vode i stade na suvu, toplu stenu. Pastrmka se diže
gotovo nečujno usred potoka. Na tihi zvuk proizveden pastrmkinim
izbijanjem na površinu Davida prože slatka jeza. To je uticalo na njega
kao što bi zvuk vađenja čepa iz grlića boce mogao uticati na pijanicu
koji godinama nije okusio vina. On poče da peca.
Pecao je uz potok, birajući najbolja mesta. Sunce izađe iza oblaka i
obasja ga svojom toplom svetlošću. U ušima mu je šumelo žuborenje
vode, nežan večit šum tekuće vođe.
Upecao je pet riba, najveća je bila teška najmanje pola kilograma,
ali kad se pridružio ocu pored mosta, vide da ga je on nadmašio. Tuce
pastrmki ležalo je poređano na travi, a Robert je ležao nalakćen pored
njih i pušio. Prestao je da peca pre jedan sat, kad je namirio tuce.
Bilo je tri sata; David je bio gladan. Ručali su zajedno. Marta im je
bila spremila sendviče sa slaninom, tvrdo kuvana jaja, paštete sa
telećim mesom, kolač sa ribizlama, pa čak i bocu mleka, koju je Robert
stavio da se ohladi u potoku pored obale.
Suprotno većini ljudi koji boluju od hroničnog ftizisa, Robert je
obično imao rđav apetit, i danas, mada je hrana bila privlačna, jeo je
vrlo malo, a zatim nastavio da puši na lulu.
David to primeti. Izvesno vreme zabrinuto je posmatrao svog oca jer
mu je izgledao mršaviji... kao da se smanjio. Tuberkulozni su išli u
Švajcarsku, Floridu i Arizonu. Išli su u lepe, skupe sanatorijume;
pljuvali u skupocene boce sa gumenim zatvaračima; skupi lekari su ih
kucali sa svih strana. Robert je išao dole u rudnik, niko ga nije kucao,
a pljuvao je u parčiće novina T i t b i s. Davida obuze njegovo staro
osećanje. On reče:
- Nisi ništa jeo, oče. Nimalo ne paziš na svoje zdravlje.
- Dobro mi je - iskreno odgovori Robert. Bio je optimista, kao i svi
bolesnici od te bolesti. Tuberkulozni obično misle da će ozdraviti, ali
kod Roberta nije bilo samo to, on je tu stvar imao tako dugo: kašalj,
znojenje, sluz, sve - sve je to postalo deo njegovog bića i on nije gledao
neprijateljski na to. I kad je mislio o tome, mislio je samo da će mu
biti bolje. On se sada nasmeši na Davida i kucnu se čibukom u grudi. -
Ne brini se. Ovo... ovo me nikad neće ubiti.
David zapali lulu. Obadvojica se ležali, pušili i posmatrali nebo i
bele oblake koji su jurili jedan za drugim. Vazduh je mirisao na travu,
jagorčevinu, duvanski dom i crve-mamce koji su bili ostali u
Robertovoj kesici za crve. Bio je to dobar, prijatan miris. Oko njih su se
širila polja, livade i drveće, nigde se nije videla nijedna kuća. Bilo je
vreme jaganjcima, svuda se moglo čuti blejanje, koje je kod slušaoca
proizvodilo osećanje spokojstva i mira. Sve je izgledalo mirno, jedini
predmeti koji su se kretali bili su beli oblaci i mali beli jaganjci.
Jaganjci su skakutali unaokolo i udarali glavom ispod trbuha svojih
majki, koje su stajale, preživale i čekale raskrečenih crnih zadnjih
nogu. Mali beli jaganjci udarali su jako glavom i vukli, i opet udarali
glavom, ali nisu ostajali dugo. Odlazili su, skakutali unaokolo, a zatim
se vraćali i udarali glavom sve jače i jače.
Robert se pitao da li je David srećan... to pitanje ga je mnogo
mučilo. Možda je bio srećan na površini, ali ne u dubini svog srca. No,
on nije mogao da pita Davida, on nije mogao kao Marta da para po
srcu Davidovih odnosa sa Dženi. Robert oseti proleće u vazduhu i
pomisli: »cvet, ptica koja peva, i stvar je gotova; nijednoj ptici, izuzev
kukavici«, razmišljao je on opet, »ne bi trebalo dozvoliti da peva u
proleće. Da ju je David prosto doveo sebi, a izgleda da je ona žena te
vrste, sad ne bi ležao ovde sa tim izmučenim izrazom na licu. Ali ne,
on je bio suviše mlad da bi to znao, te je stoga moralo doći do
venčanja. A sada je dirinčio u osnovnoj školi, poučavao mladog
Barasa radi novca, a univerzitetska diploma i svi slavni planovi o
kojima su nekad razgovarali ostavljeni su na stranu, možda
zaboravljeni.« Nadao se iz sveg srca da će se David uskoro otresti
svega toga, početi da napreduje, steći ime i učiniti nešto od stvarne
vrednosti; David je imao moći u sebi da učini nešto veliko. Ah, on se
nadao iz sveg srca da će David to učiniti. S tim Robert završi svoje
razmišljanje o Davidu i poče da misli o drugim stvarima.
David mu reče:
- Vrlo si ćutljiv, oče. Nešto te brine.
- Ne znam, Davide. Ovde je prilično dobro. - On zaćuta za trenutak.
- Bolje nego dole u Skaper Flatsu.
David ga razumede i polako upita:
- Tamo radite sada?
- Da. Najzad smo u Skaper Flatsu. Počeli smo da kopamo u Dajku
još pre tri meseca.
- Zaista?
- Da.
- Je li vlažno tamo?
- Jeste. - Robert je mimo pušio. - Gotovo do ušiju. Zbog te vlage
razboleo sam se prošle nedelje.
Mirnoća u glasu njegovog oca odjednom rastuži Davida. On reče:
- Borio si se vrlo odlučno da ne idete u Skaper Flats, oče.
- Možda i jesam. Ali smo bili pobeđeni, zar ne? Svi bismo još onda
otišli u Skaper, da Baras nije izgubio svoj ugovor. Pa eto, on je sada
zaključio nov ugovor, i mi se opet nalazimo tačno tamo gde smo
počeli. život je kao točak, moj mladiću, ako čovek čeka dovoljno dugo,
on se okrene gde je i bio.
Nastade kratko ćutanje, zatim Robert produži:
- Ali, kao što sam i ranije rekao, ne brine me vlaga. Celog života
radio sam na vlažnim mestima, i tokom vremena na sve gorim i
gorim. Ono što me brine, to je voda u starim radilištima. Znaš, stvar
stoji ovako. - On zastade i stavi šaku upravno na zemlju. - Ovde je
Dajk, ta velika prirodna pregrada koja se pruža severno i južno. Na
jednoj strani Dajka nalaze se sva stara radilišta, napuštena okna i
galerije koje polaze od Snuka. Sva niža radilišta starog rudnika su
puna vode, mora da su prepuna vode. Pa eto, na drugoj strani Dajka,
zapadnoj strani, nalazi se Skaper Flats, gde sada radimo. Vadimo ugalj
iz Dajka i tako slabimo pregradu.
On poče opet da puši.
David reče:
- Uvek sam slušao da je Dajk u stanju da zaustavi ma šta, on je
prirodna prepreka.
- Može biti - reče Robert - ali ne mogu a da ne mislim šta bi se
desilo ako bismo vadeći ugalj došli suviše blizu starih potoka punih
vode. Onda ta prirodna prepreka može da se pokaže suviše slaba.
Robert je govorio razložno, kao da je glasno razmišljao, izgledalo je
kao da je potpuno izgubio svoju staru gorčinu.
- Ali, oče, oni znaju šta rade, oni moraju znati da li su blizu starih
napuštenih rudokopa, oni mora da imaju planove.
Robert zavrte glavom:
- Oni nemaju planove starih Neptunovih rudokopa.
- Oni moraju imati planove. Treba da odeš do nadzornika, treba da
odeš do Dženingsa.
- Šta to vredi? - mirno reče Robert. - On ne može ništa da učini. On
ne može promeniti zakon koji ne postoji. Ne postoji nikakav zakon o
rudnicima napuštenim pre 1872. godine, a ovi stari Neptunovi
rudokopi napušteni su mnogo ranije od tog datuma. Onda se planovi
nisu morali čuvati. I tako su planovi prosto izgubljeni. Ta voda je, po
svemu onom što oni znaju, možda odmah na drugoj strani Dajka, a
možda i čitav kilometar dalje. - On iznenada zevnu kao da je umoran
od tog predmeta, zatim se nasmeši na Davida i dodade: - Nadajmo se
da je kilometar dalje.
- Ali, oče... - David zaćuta, zabrinut zbog stava svog oca. Robert je
izgledao umoran i obavijen nekom vrstom fatalizma.
 Robert primeti izraz Davidovog lica, opet se nasmeši i reče:
- Ne, ovog puta neću da pravim nikakvu uzbunu oko toga, Davide.
Niko mi ne bi verovao, niko od rudara, d poslednji put su pristali na
štrajk samo zbog mogućnosti da dobiju povišicu od pola penija. Neću
da mozgam... neću da lupam glavu o tome.
- On prestade da govori i pogleda u nebo. - Mislim da ću doći i
iduće nedelje. Dođi i ti. Ovo je najbolje doba godine za Vansbek. - On
se nakašlja svojim tihim, potmulim kašljem.
David brzo reče:
- Treba da izlaziš češće zbog tog tvog kašlja.
Robert se nasmeši:
- Mislim da se povučem ovamo jednog dana.
- Zatim se kucnu lulom u grudi. - Ali to nije ništa, taj kašalj. On i ja
smo sad stari prijatelji. On me neće nikad ubiti.
David zabrinuto pogleda oca. Njegovi živci, ionako prekomerno
zategnuti tih dana, jedva su podnosili to gotovo nesnošljivo stanje:
Robertov kašalj, njegovu bezbrižnost i njegovu ravnodušnost prema
teškoćama u Skaper Flatsu. A ako zaista postoji opasnost u Flatsu?
Davidu se steže srce. On iznenadno odluči u sebi: »Moram razgovarati
s Barasom o Skaper Flatsu. Razgovaraću s njim o tome ove nedelje.«
 GLAVA XIX

U međuvremenu Džo se divno provodio. često je sam sebi govorio:

»Ovo je uživanje«, »ovo je život«. Dopadao mu se Šiphed, prijatna
varoš sa dvema dobrim kafanama, dvema zgodnim bilijarskim
dvoranama, jednom salom za igranke i redovnom bokserskom
priredbom svake subote. Dopadale mu se promena, njegov stan i
njegova kancelarija - soba preko puta Fauntin hotela snabdevena
telefonom, dvema stolicama, pisaćim stolom, na kome je odmarao
noge, kasom i trkačkim kalendarom; na zidovima sobe bile su
izlepljene isečene slike počevši od Džeka Džonsona pa do Veste
Viktorije. Voleo je svoje svetlomrko odelo i svoj novi satni lanac, koji je
nosio između dva gornja džepa prsluka. Dopadali su mu se njegovi
nokti, koje je doterivao perorezom, dok mu je šešir bio zaturen na
potiljak, a noge na pisaćem stolu. Dopadao mu se način na koji je
napredovao sa onom zgodnom malom koja je blistala u blagajni
novog bioskopa. A iznad svega dopadao mu se njegov posao. Posao je
bio sjajan - nije imao ništa da radi, ništa sem da skuplja ceduljice i
novac, da telefonom izveštava Dika Džobeja u Tajnkastlu o
ceduljicama i da čuva novac do subote uveče, kad je Dik dolazio lično
da ga uzme. Dik je smatrao da je Džo podesan čovek za taj posao,
podesan čovek da otvori tu novu filijalu u Šiphedu, zgodan mladić koji
je znao kako se ophodi s ljudima i bio otvoren i srdačan, umeo da
postane omiljen kod omladine, bio dovoljno vešt da ne padne u ruke
policiji i sposoban da svršava stvari brzo i glatko. Diku nije bio
potreban nameštenik koji bi bio mašina za računanje, zaista ne! Nije
mu bio potreban pomoćnik koji bi sedeo i dremao u kancelariji
čekajući da mu posao dođe sam od sebe. Diku je bio potreban bistar
mladić koji je umeo da se snađe...
 Pa je li Dik pogrešio? Džo se srdačno nasmeši prema dami u trikou,
koja je izgledala kao da pokušava da ulovi belookog Kafara sa
suprotnog zida. Vešt mladić koji je znao da se snađe... da li je Džo znao
da se snađe? Džo se mogao smejati, smejati da pukne: cela stvar je
bila laka; novac se dobijao ni za šta. Sva je veština bila u tome da
čovek pazi na svoje spoljno držanje i da se trudi da podvali drugome
pre nego što drugi podvali njemu. On premesti čačkalicu između dva
druga zuba, uvuče ruku u unutrašnji džep kaputa i izvuče tanku
knjižicu sa šarenim koricama. Ta knjižica se dopadala Džou. U toj
knjižici je pisalo između crvenih linija: dve stotine i dve funte
sterlinga, deset i po šilinga. Na prvoj strani te bankovne knjižice
stajalo je: gospodin Džo Goulan, Braun ulica 7, Šiphed. Knjižica je
dokazivala da je Džo imao znatnog uspeha.
Telefon zazvoni. Džo podiže slušalicu.
- Alo! Da, gospodine Kar, da. Sigurno. Za dva sata i trideset minuta.
Deset šilinga za Slajdera i Balkberga za četiri sata. Zabeležio sam,
gospodine Kar.
To je Kar, apotekar u Ulici Bank, reče Džo u sebi i produži da
razmišlja. Čudo jedno kako se klade ljudi za koje bi čovek mislio da se
nikad ne bi kladili! Kar izgleda kao da ne misli ni o čemu drugom do
o pilulama i lekovima i da svake nedelje ide u crkvu sa svojom ženom;
a eto, redovno dvaput svake nedelje, kladi se za deset šilinga. Pa i
dobijao je. Često bi dobio poveću sumu. Može se prilično tačno oceniti
koji ljudi često dobijaju. To su obično oprezni ljudi, koji znaju šta rade
i nikad ne pokazuju kad dobiju. A može se isto tako lako pogoditi koji
ljudi obično gube. Uzmimo Treisa, na primer; taj mladi Treis, koji je
došao u Šiphed poslednjeg meseca, on vam je, tako reći, rođen da
gubi. Preko cele njegove glupe njuške kao da je napisana reč baksuz.
Džo je uzeo Treisa na nišan još od onog trenutka kad se Trejs upoznao
s njim za vreme igre u Markejevoj bilijarskoj dvorani. Tada je Treis
stavio funtu sterlinga na Sali Sloper, koja je stigla poslednja u trci od
četrdeset grla. Mladi Treis je bio svačiji lov. Bio je mršav i nemaran,
imao uvučenu bradu, pušio je jevtine cigarete i često se smejao. Ali
uprkos jevtinih cigareta, mladi Treis je imao novca da se kladi; u toku
jednog meseca izgubio je na klađenju čitavih dvadeset funti sterlinga,
i baš nijedanput nije dobio. Mladi Treis nije više bio svačiji lov, on je
sada bio Džoov lov, i tako je imalo da ostane, mislio je Džo.
Telefon opet zazvoni.
- Alo! Alo! - Ma kako da se Džo prosto izražavao u privatnom
životu, na telefonu je bio veličanstven. Ispekao je zanat. Glas mu je bio
zvonak, oduševljen ili otmen - kako su kad prilike zahtevale. Više nije
pravio greške u jeziku, izuzev da bi pokazao savršenu pristupačnost.
On se zavali natrag i nasmeši; ovoga puta to nije bio poslovni
razgovor; pozvala ga je na telefon ona mala kasirka u novom
bioskopu, htela je da razgovara malo s njim pre nego što njen šef dođe
- Alo, Mini, alo, šta si ti mislila, ko sam ja? Ha! Oh, ti si luckasta,
Mini! šta! Za tri sata... ili ma koju trku? Ali, Mini, šta ti misliš da sam
ja... potporno društvo? Očekuješ da ti otkrijem državne tajne ni za šta.
Ne, ni za tvoj mali, slatki život, Mini! Rekao sam ti ranije... Šta!... - Usta
mu se otvoriše, lice ozari. - Pa, to je drugo, Mini, zar nisam uvek
govorio da bih, Mini? Ali, ti si se bila naljutila zbog toga. Dabogme,
Mini... ako si promenila svoju odluku, mislim da ti mogu dati dobar
savet. - Mada se nadimao od ushićenja, Džo se trudio da mu glas bude
miran, ubedljiv i laskav. - Ostavi to meni, Mini. Pa da, siguran
dobitak... Uvek sam govorio da ti imaš u sebi, Mini. Učiniću nešto za
tebe, ako ti učiniš nešto za mene, to je naše geslo, a, Mini? Ali, slušaj,
ako misliš da možeš da mi podvališ, ti si... ih, dobro, Mini! Samo sam
mislio. U jedanaest sati onda, pred bioskopom. Možeš se kladiti u svoje
podvezice da ću doći. Doneću ti ono što budeš dobila na trkama!
Džo likujući spusti slušalicu. On je uvek govorio da tako treba
izvoditi stvari... kao u školskom udžbeniku breg je morao doći
Muhamedu. On se isprsi. Igralo mu se i skakalo po kancelariji. Ali ne,
on je sad bio iznad toga, hladnokrvan svetski čovek, a ne novajlija,
čovek koji zna dve-tri stvari. Umiri se, ostavi čačkalicu u džep od
prsluka, elegantno zapali cigaretu i poče da radi.
Prvo izvadi dve jutarnje ceduljice. Svaku ceduljicu je zagledao i
ispitivao znalačkim pogledom pre nego što ju je ostavio. Na kraju je
imao dve gomile: jednu veliku gomilu ceduljica za koje je bilo
verovatno da će dobiti, a drugu, koja se sastojala od tri ceduljice što
su, izuzev nekog čuda, bile sigurne da izgube. Treis, na primer, stavio
je tri funte sterlinga - najveći ulog koji je on dosad stavio - na
Hidrangea, staru kljusinu koja uopšte nije dolazila u obzir. Džo se
nasmeši na račun glupog Treisa i poče da računa - ko kaže da nije
mogao da računa, eh? - zatim iscepa Treisovu ceduljicu na parčiće.
Fulbruk i Svit Orb bili su na drugim ceduljicama - on i njih iscepa. Još
uvek nasmejan, Džo pogleda u časovnik: pola dva, više neće biti
klađenja. On veselo uze slušalicu, našali se malo sa telefonistkinjom i
zatraži vezu sa Tajnkastlom.
- Alo, je li to Dik Džobej? Ovde Džo, Dik. Nije baš rđav dan. Ha! ha!
Tako je, Dik. Jeste li gotovi, da počnem... - Džo poče da čita
nepocepane ceduljice. Čitao ih je tačno, jasno i prilično zvučno. Završio
je s čitanjem. - Da, to je sve, Dik. Šta? Jesam li siguran? Možete se
kladiti da jesam, Dik. Jeste li ikad primetili da sam pogrešio? Da, to je
sve, Dik. Zdravo. Videćemo se u subotu.
Džo veselo spusti slušalicu, ustade, namignu na damu u trikou,
nakrivi šešir, zaključa kancelariju i iziđe. Pređe preko žive ulice i uđe u
Fauntin hotel, prođe kroz bar, pozdravljajući levo-desno, na sve strane.
Svi su ga znali... njega... Džoa Goulana... agenta... velikog Džoa
Goulana.
On poruči biftek, veliki, debeo, sočan, polupečen biftek sa lukom i
prženim krompirima, i kriglu piva. Uživao je u svakom zalogaju mesa,
u svakom gutljaju piva. Džo je imao retku sposobnost za uživanje.
Zatim poruči stiltonskog sira i jednu zemičku. Dobar je taj stiltonski
sir... zaista dobar... a šta je on znao o stiltonskom siru pre godinu-dve...
on se dizao u svetu sve više i više... on... Džo Goulan.
Posle podne je uvek bio više ili manje slobodan. Porazgovarao je
malo s Prestonom, Džekom Prestonom, gazdom Fauntina... Džek je bio
zgodan čovek. Zatim odšeta do Markeja i odigra nekoliko igara
bilijara. Treis nije bio tamo; čudo da Treis nije tamo, ali ne mari,
Treisove tri funte sterlinga bile su na sigurnom mestu - u Džoovom
unutrašnjem džepu.
Posle bilijara Džo ode u gimnastički zavod mladog Karleja. On je
redovno išao tamo - čovek ne može da radi ništa kad mu telo nije u
dobrom stanju! Ne može ni da uživa! Zar ne? Pomalo od svačega, reče
Džo u sebi, setivši se da ima sastanak sa Mini u jedanaest sati.
U gimnastičkoj dvorani Džo skide odelo sa svog snažnog tela,
vežbao je malo na barnama, a zatim se boksovao tri runde sa samim
Karlejom. Divno se oznojio, te ode u kupatilo i ostade dugo u toploj
vodi. Posle toga se istuširao, a zatim se masirao.
Karlej ga nije trljao dovoljno jako.
- Jače, čoveče, jače - reče mu Džo - šta vi mislite, zašto vas ja
plaćam? Ko plaća, taj zapoveda, zar ne? - A i hteo je da se malo osveti
Karleju. Karlej ga je suviše jako udario u uho u trećoj rundi. Ružičast i
zagrejan, Džo skliznu sa stola kao velik, gladan morski pas. Ode u
svoju pregradu, pažljivo se obuče, baci Karleju novac od dva i po
šilinga i ponosno izađe.
Pet sati - taman vreme za kancelariju. Uz put kupi večernje novine i
pouzdana, bezbrižna oka pregleda izveštaj o trkama. Kao što je i
očekivao, Hidrangea nije bilo nigde, Fulbruk je bio četvrti u trci od
šest. Svit Orb je takođe trčao. Džo ne pokaza nikakav znak
oduševljenja, samo su novajlije to radile, ali je možda ipak bilo malo
više šepurenja u njegovom držanju dok je prelazio preko ulice i ulazio
u svoju kancelariju.
Sede za pisaći sto i pregleda obračune za taj dan, zatim podiže
slušalicu i zatraži vezu sa Tajnkastlom.
- Alo! Je li Dik Džobej tamo? Alo... šta?... Gospodin Džobej je rano
izašao... oh, pa dobro, telefoniraću opet ujutru.
Dik je, dakle, rano izašao. Pa, nije čudo, zadivljeno pomisli Džo, Dik
je morao imati prilično rđav dan. On ustade, zazvižda i ispravi svoju
mašnu. Vrata se otvoriše i Dik Džobej uđe u sobu.
- Ah, zdravo, Dik, ovo je sjajno... nisam vas očekivao...
- Umuknite, Goulane, i sednite. - Mirno i bez osmeha Dik Džobej mu
pokaza stolicu.
Džo opusti vilicu.
 - Ali, Dik, stari moj... - Zatim Džo pozelene u licu. Za Dikom
Džobejom uđe mladi Treis, a za Treisom jedan neobično krupan čovek
crvena lica, džinovskih leđa i oštra, neprijatna oka. Krupni čovek
zatvori vrata i pažljivo se nasloni na njih. Mladi Treis - koji više nije
izgledao tako naivan - stavi cigaretu u usta i stade bez sažaljenja da
posmatra Džoa.
- Goulane - reče Džobej - vi ste niska i bedna varalica.
- Šta! - Džo se pribra i spremi na očajan pokušaj da ga prevari. -
šta vam je, Dik, o čemu govorite? Baš sam pre jedan minut telefonirao
u Tajnkastl da bih vas izvestio kako sam zaboravio da vam javim za
Hidrangea. Njegov ulog... - On pokaza na Treisa i produži sa sve većim
gnevom. - Tako mi boga, Dik, bio sam zaboravio i telefonirao sam vam
na vašu kancelariju čim sam se setio!
- Umuknite, Goulane. Niste vi meni danas prvi put podvalili. U toku
celog meseca Treis vam je davao uloge. On je izgubio trideset i pet
funti sterlinga, a ja nisam dobio ni penija od toga.
- Šta! - zagrme Džo. - On se usuđuje da kaže tako što, taj prljavi
lažov! Ne verujte mu, Dik! To je gola laž! Moja reč vredi isto koliko i
njegova...
- Umuknite, Goulane - reče Džobej i po treći put, gotovo s dosadom.
- Treis radi kod mene. On radi po mesec dana kod svake od mojih
filijala, kao što je radio i u vezi s vama. Za šta vi mene držite? Mislite
li vi da ja ne proveravam sve? Sve! Budalo jedna! Znam da ste me
varali. Imali ste dobar posao i dobar izgled na uspeh, ali sad je
svršeno s tim, vi ste otpušteni, vi niska, prljava varalico!
Sve je svršeno, pomisli Džo. Spopade ga bes; on poče da praska:
- Pazite koga nazivate varalicom! Mogao bih vas tužiti za to... ja... -
Reči mu zastadoše u grlu; htede da jurne na Džobeja, ali njih je bilo
trojica, do đavola, trojica. Uostalom, nije bilo ni važno, on je posao
dobro iskoristio za sebe, stekao je tolike funte sterlinga. Odjednom se
sav ohladi. Džobej, koji se bio okrenuo, reče sa izrazom gnušanja:
- Pretražite ga, Džime.
 Džim se udalji od vrata i pođe napred oštra pogleda i napregnutih
mišića, kao da je hteo da sruši zid. Gospode, pomisli Džo, on će mi
oteti novac! Spopade ga iznenadan bes. Proklet da sam, planu on,
proklet da sam, ako ga pustim da to uradi! On se saže i udari Džima
pesnicom u vilicu. Udarac je bio jak, ali je vilica bila kao od čelika.
Džim spusti glavu, okruglu i tvrdu kao kugla, i jurnu na njega.
Tri minuta kancelarija se ljuljala od silne borbe. Ali sve je bilo
uzalud. Džim je bio jači i najzad se Džo prući po podu koliko je dug.
Ležao je sav iscrpen, a Džim mu je sedeo na grudima. Džo je ležao
nemoćan... sve je bilo uzalud... ništa mu više nije moglo pomoći...
morao je da pusti Džima da ga pretrese: novčanice od pet funti
sterlinga i bankovna knjižica sa šarenim koricama stavljene su na
pisaći sto.
Kad Dik Džobej mirno stavi novčanice u džep i uze sa stola
bankovnu knjižicu, Džo se podiže sa poda i poče da cvili.
- Tako vam boga, gospodine Džobeju, gospodaru! To je moj
sopstveni novac, moja ušteđevina...
Džobej pogleda u sat, brzo podiže slušalicu i pozva direktora banke.
- Izvinite što vas uznemiravam iako je banka zatvorena, ali stvar je
veoma važna. Gospodin Goulan želi da mu se hitno isplati jedan ček.
Ovde Džobej iz Tajnkastla, da, gospodin Dik Džobej... učinili biste mi
veliku ljubaznost ako biste izašli u susret gospodinu Goulanu. Hvala,
da, odmah, vrlo sam vam zahvalan.
- Neću da idem! - viknu Džo. - Neka me đavo nosi ako pođem!
- Daću vam jedan minut da se rešite - mirno reče Džobej. - Ako ne
htednete ići, zvaću policiju.
Džo ode. Nema povorka četvorice otišla je u banku i isto tako nemo
vratila se u kancelariju.
- Dajte novac ovamo - reče Džobej.
- Za ime boga - urliknu Džo - jedan deo toga je moj vlastiti novac!
- Dajte ga ovamo - reče Džobej. Džim je stajao u pripravnosti.
 Ah, bože, pomisli Džo, on će me opet izmlatiti! On dade sve, u
novčanicama od jedne i od pet funti sterlinga, a takođe i u zlatnicima,
dade sav svoj divan novac, svih dve stotine funti sterlinga, sve što je
imao...
- Za ime boga, gospodine Džobeju! - poče on ponizno da moli.
Kad je došao do vrata, Dik zastade. Izraz preziranja pojavi mu se na
licu. On izvadi jedan zlatnik iz džepa i baci ga Džou.
- Evo, kupi sebi šešir - reče Džobej i izađe sa Treisom i Džimom.
Deset minuta Džo je sedeo i u svom jadu ljuljao se tamo-amo; niz
obraze su mu se kotrljale suze. Zatim ustade i uze zlatnik. Spopade ga
ludački bes. Poče da udara nogom o stolicu, udarao je i udarao. Stade
da ruši stvari u kancelariji. Rušio je sve što mu je došlo pod ruku.
Nameštaj je bio polovan i jevtin, i nije ga bilo mnogo. Onoliko koliko
ga je bilo razlupao je u palidrvca. Pljuvao je po podu. Psovao je
Džobeja, psovao i psovao. Uzeo je plavu olovku i krupnim slovima
napisao na zidu: »Džobej je prljavo kopile«. Napisao je neke svinjarije
koje se ne mogu ponoviti. Zatim je seo na prozorsku dasku i izbrojao
sav novac koji je imao. Sa onim zlatnikom i sitninom u džepu imao je
tačno trideset šilinga. Trideset srebrnih novčića!
On izađe iz razlupane kancelarije, zalupivši vrata za sobom, i ode
pravo u Fauntin. Odvoji deset šilinga u džep od prsluka, ostalo odredi
za piće. Sedeo je sam i pio sve do pola jedanaest. U pola jedanaest bio
je sasvim pijan. Ustao je i zanoseći se otišao do bioskopa.
U jedanaest izađe Mini, otupelo stvorenje žute kose, uskih grudi, sa
zlatnim zubom i tako dalje. Nije moglo biti sumnje da je Mini laka
doba.
Džo joj priđe lako se povodeći i odmeri je od glave do pete.
- Hajde, Mini - reče on. - Ovde u džepu je tvoj dobitak. Deset šilinga.
Ali to nije ništa u poređenju sa onim što ću dobiti za tebe sutra.
- Oh - reče Mini razočaranim glasom. - Svi vi hoćete istu stvar.
- Hajdemo - reče Džo.
Mini ode s njim. Džo nije pazio šta radi te noći. Ali je zbog te noći
docnije pazio mnogo bolje.
 GLAVA XX

Kiša je lila na bešumno drveće u aleji; sa grana pocrnelih od dima

slivale su se kapljice; drveta, kao neodređene žalosne prilike, kao
ožalošćene žene, stajala su u dva reda pored aleje i plakala. David je
išao brzo vlažnom stazom i nije ni obraćao pažnju na uplakano
drveće. Išao je pognute glave, zamišljen i ukočena pogleda. Pod
pritiskom nekog jakog osećanja uđe u dvorište Brežuljka, zazvoni na
vrata i pričeka. Vrata se uskoro otvoriše, ali na njima se ne pojavi
Ana, služavka, već Hilda Baras, koja, kad ga vide, odmah pocrvene.
Ona brzo savlada svoju zbunjenost.
- Došli ste rano - reče ona - suviše rano. Artur je sa ocem u sobi za
rad.
On uđe u salu i skide svoj pokisli kaput.
- Došao sam rano, jer želim da razgovaram s vašim ocem.
- S mojim ocem? - Uprkos toga što je zauzela ironičan stav, ona je
pažljivo posmatrala njegovo lice. - Izgleda mi da govorite ozbiljno.
- Tako je.
- Da, vrlo ozbiljno.
On oseti sarkazam u njenom glasu, ali joj ne odgovori.
Hilda mu se nekako dopadala, njena nepopustljiva oštrina bila je
bar iskrena. Nastade ćutanje. Premda je bilo jasno da je radoznala da
dozna šta namerava, nije ga zapitkivala o tome, već ravnodušno reče:
- Oni su obojica u sobi za rad, kao što sam vam već rekla.
- Mogu li da odem tamo?
 Ona bez odgovora sleže ramenima. Osećao je na sebi pogled njenih
crnih očiju; zatim se ona okrete i ode. On osta za trenutak da bi se
pribrao, a onda se pope uz stepenice. Zakuca i uđe u sobu za rad.
Soba je bila lepo osvetljena i topla, u kaminu je plamtela vatra.
Baras je sedeo za pisaćim stolom, dok je Artur stajao pred njim pored
kamina. Kad David uđe, Artur se nasmeši na svoj uobičajeni
prijateljski način, ali Baras ga dočeka sa mnogo manje srdačnom
dobrodošlicom. On se okrete na svojoj kožom postavljenoj stolici, ne
krijući svoje iznenađenje.
- Pa - oštro upita on - šta ima novo?
Davidov pogled pređe sa jednog na drugog. On čvrsto stisnu usne.
- Želeo sam da progovorim s vama reč-dve - reče on Barasu.
Ričard Baras se zavali u stolicu. Bio je u odličnom raspoloženju.
Popodnevnom poštom dobio je pismo od predsednika Tajnkastla s
molbom da se primi za predsednika uprave koja treba da organizuje
podizanje novog krila Kraljevske gradske bolnice. Baras je već bio u
poroti gradskog suda, već tri godine je bio predsednik mesnog
prosvetnog odbora, a sada je došla i ova ponuda. Bio je zadovoljan,
nanjušio je izgled na dobijanje plemstva kao dobro hranjen pas izgled
na mesnatu kosku. Svojim čitkim preciznim rukopisom - pisaća
mašina nije postojala u Brežuljku - napisao je lepo sastavljeno pismo
u kome je rekao da pristaje. Dok je sedeo tamo, osećao je gotovo čulno
zadovoljstvo što je život tako prijatna stvar.
- Šta imate da kažete? - upita on, pa, spazivši da David gleda u
Artura, nestrpljivo dodade: - Govorite, čoveče, ako se tiče Artura, dobro
je da i on čuje.
David brzo i odlučno udahnu. Pod utiskom ličnosti Barasa, koji je
bio dostojanstven kao kakav sudija, Davidu se odjednom učini drsko i
besmisleno ono što je hteo da kaže. Ali je bio rešio da govori s njim, te
ne dozvoli da ga išta odvrati od toga.
- Tiče se novih radova u Paradaizu - poče on brzo, da ga Baras ne
bi prekinuo. - Možda nemam pravo da govorim o tome, jer ne radim u
Neptunu, ali moj otac je tamo i moja dva brata. Vi znate mog oca,
gospodine Barase, on radi u rudniku već trideset godina, on nije ni
strašljivac ni bukač, ali otkako ste zaključili nov ugovor i počeli da
vadite ugalj iz pregrade, on je u stalnoj brizi, jer se boji mogućnosti da
voda provali unutra.
Nastade tajac. Baras produži da meri Davida hladnim ispitivačkim
okom.
- Ako se vašem ocu ne dopada u Paradaizu, on može da ga napusti.
On je imao tu istu bezumnu ideju pre sedam godina. On je uvek
stvarao nezgode.
Davida obuze gnev, ali se savlada i mirno produži:
- Ne samo moj otac već i mnogi drugi rudari ne vole taj posao. Oni
kažu da vi kopate suviše blizu starih potkopa, napuštenih rudokopa
starog Neptuna, koji mora da su puni vode.
- Oni znaju šta mogu da rade - hladno reče Baras. - Mogu da
napuste posao.
- Ali oni to ne mogu. Moraju da misle na svoje izdržavanje. Gotovo
svaki od njih ima da izdržava ženu i decu.
Crte Barasovog lica postadoše jedva primetno tvrđe.
Onda nek idu Hedonu. To je njegov posao, zar ne? Oni mu plaćaju
da se stara o njihovim teškoćama. Ta stvar nema nikakve veze s
nama. Odjednom atmosfera postade vrlo zategnuta. Artur je gledao
čas u Davida čas u svog oca sa sve većom nelagodnošću. Artur nije
voleo mučne situacije, sve što je i najmanje ličilo na sukob zadavalo
mu je brigu i bol. David je gledao pravo u Barasa, bio je bled, ali mu je
izraz lica ostao odlučan.
- Sve što tražim od vas to je da saslušate šta ti ljudi imaju da kažu.
Baras se krto nasmeja.
- Odista? - oštro odgovori on. - Vi, dakle, očekujete od mene da
sedim ovde i pustim svoje radnike da me uče mom poslu?
- Nećete ništa preuzimati?
- Zaista ništa!
 David steže zube i savlada gnev koji ga beše obuzeo. On reče tihim
glasom:
- Vrlo dobro, gospodine Barase. Kad već nećete da me pravilno
razumete, onda vam ne mogu reći ništa više. Možda uopšte i nije
trebalo ni da vam govorim o tome. - Stajao je još nekoliko trenutaka
kao da se nadao da će Baras početi da govori, a zatim se okrete i tiho
izađe iz sobe.
Artur nije izašao odmah za njim. Ćutanje se produži. Najzad
bojažljivo, gledajući u pod, Artur reče:
- Ne mislim da je on mislio išta rđavo, oče. On je dobar čovek,
David Fenvik.
Baras ne odgovori.
Artur pocrvene. Iako je imao veliki broj hladnih kupanja i naučio
gotovo napamet čitavu seriju crvenih knjižica, još uvek je crveneo. Ali
ipak produži, sa nekom vrstom očajanja:
- Ne misliš li da ima neke istine iza toga? Nikako mi ne izlazi iz
glave ono što je on rekao. Stvarno, danas se u Paradaizu desilo nešto
neobično, oče. Za vreme popodnevne smene pumpe u Skaperu bila je
nemoćna.
- Pa?
- Pojavila se velika količina vode.
- Zaista! - Baras uze pero i zagleda se u njegov vrh.
Artur zaćuta, jer je izgledalo da to obaveštenje ne znači ništa za
njegovog oca. Još uvek je sedeo kao na prestolu, dostojanstven i
pomalo rasejan. Artur produži s nelagodnošću.
- Izgleda mi da je voda znatno nadošla u Skaper Flatsu. U stvari
izgleda kao da se blok potkopanog uglja pod pritiskom s druge strane
otisnuo od Dajka. Mislio sam da ćeš voleti da znaš, oče.
- Da ću voleti da to znam - ponovi Baras kao da se pribra. - Oh, da!
- A zatim produži se blagim podsmehom: - Naravno, zahvalan sam ti,
Arture. Ne sumnjam u to da si pretekao Armstronga za čitavih
šesnaest časova; to je vrlo dobro.
Artur je izgledao potišten i postiđen, očima je preleteo preko šare
ćilima.
- Kad bismo samo imali planove rudokopa starog Neptuna, oče!
Onda bismo znali sigurno. Došlo mi je prosto da pobesnim što u to
staro vreme ljudi nisu čuvali planove rudnika, oče.
Baras je još uvek bio nepomičan i dostojanstven kao sudija. Njegov
glas zvučao je tonom hladnog prekora:
- Odocnio si malo sa svojom osudom, Arture. Da si rođen pre
osamdeset godina, onda bi bez sumnje potpuno revolucionisao
industriju.
Ponovo zavlada ćutanje. Baras je gledao u nedovršeno pismo pred
sobom na stolu. Uze ga i poče da ga razgleda sa osećanjem divljenja
prema svome stilu. Smisli nov obrt za poslednju rečenicu i uze pero.
Tada primeti da Artur još uvek stoji pored vrata. Zagleda se ispitivački
u njega, kao što je maločas ispitivao pismo, i oštrina mu postepeno
iščeze sa lica. Izgledalo je kao da mu se smeje, ukoliko je to uopšte
bilo moguće kod njega. On reče:
Tvoje interesovanje za Neptun je vrlo zadovoljavajuće, Arture. I milo
mi je što imaš izvesne ideje kako treba upravljati njime. Ne sumnjam
da ćeš za nekoliko godina i rudnik i mene podvrći svojoj upravi! - Da
je Baras bio u stanju da se stvarno smeje, ovde bi se sigurno
nasmejao. - U međuvremenu predlažem ti da se ograničiš na osnovne
stvari i da se maneš složenih poslova. Idi i nađi onog Fenvika, i gledaj
da uliješ štogod trigonemitrije u svoju zbunjenu glavu.
Kad je Artur otišao, postiđen i potišten, Baras produži da sastavlja
svoj odgovor. Dokle je ono bio došao? Kako je glasila ona rečenica
koju je bio smislio? A, da, seti se on. Svojim čitkim, odlučnim
rukopisom on produži: »što se mene tiče...«
 GLAVA XXI

Meseci su brzo prolazili. Prošlo je leto, a zatim jesen, i najzad je

došla zima. Davidovo sećanje na razgovor sa Barasom postalo je
manje bolno, ali, ipak, kad god bi ga se setio, obuzeo ga je gnev. Bio je
budala, uobražena budala. Još uvek se radilo u Skaper Flatsu, ugovor
će biti ispunjen do nove godine. David je prestao da odlazi u Brežuljak.
Artur je položio ispit s odlikom i dobio diplomu; u isto vreme Dan
Tisdeil je dobio svoju radničku knjižicu.
David se sada besno bacio na posao. Njegov diplomski ispit imao je
da bude četrnaestog decembra, i on se bio rešio da se spremi do tog
vremena, da se spremi, pa makar ga to stalo života. Stalno odlaganje
već mu je bilo dosadilo, više nije slušao Dženina nagovaranja da se
provode, već je sistematski radio i krajem svake druge nedelje odlazio
Karmajkelu u Valington. Osećao je da će položiti ispit, ali je hteo da
bude što sigurniji.
Dženi je postala sirota, zanemarena mala žena. - Dženi je uvek
postajala mala kad god joj je trebalo sažaljenja, kao da se smanjivala
od samosažaljenja. Žalila se da ih niko ne posećuje, da nemaju
prijatelja, tražila je društvo i negovala prijateljstvo čak i sa gospođom
Plakalo, koja je, naravno, već bila postala »posetilac« samim tim što je
dolazila za kiriju. Sve je išlo dobro dok gospođa Plakalo nije odvela
Dženi na verski sastanak. Kad se vratila, Dženi je bila vesela, ali je
nipodaštavala taj verski skup. David nije mogao da dozna od nje ništa
od onoga što se desilo, izuzev da je cela stvar bila vrlo neotmena.
Kao poslednji izlaz, Dženi se seti svoje porodice i reši da bi bilo
prijatno da neko od njenih dođe njima u goste na poduže vreme. Ali
ko? Ne mama ovog puta, mama se toliko ugojila i otežala da je samo
sedela i sedela; ona bi bila samo mrtva, nepokretna težina u kući. Filis
i Klara ne bi mogle doći, jer su sada obe radile kod Slaterija, pa ne bi
mogle dobiti odsustvo. Tata takođe ne bi mogao doći, a i kad bi došao,
on bi samo govorio o golubovima; jednog dana će se i sam tata
pretvoriti u goluba!
Ostala je samo Sali. Sali nije radila kod Slaterija. Bila je počela vrlo
lepo dobivši mesto u Gradskoj telefonskoj centrali u Tajnkastlu, i sve bi
bilo dobro sa Sali da je ostala u Centrali. To je bio čist i otmen posao
raditi u Telefonskoj centrali, a to joj je moglo pružiti i razna druga
preimućstva. Ali, na žalost, iz tatine glupe glave nikako nije izbijala
misao da Sali ima dara za glumu. Stalno ju je vodio po varijeteima,
podsticao je da podražava razne varijetske zvezde, slao je u škole
igranja i, uopšte, izigravao budalu s njom. I, kao da to nije bilo
dovoljno, nagovorio je Sali da učestvuje u utakmici za publiku koja je
održavana subotom uveče u Empaji. Te utakmice su bile prostačke;
sav ološ je učestvovao u njima.
To je bilo vrlo pogrešno - Sali je dobila nagradu na toj utakmici. I
ne samo da je dobila prvu nagradu, već je toliko osvojila prostačku
publiku koja ide tamo subotom uveče da ju je uprava odmah uzela za
celu iduću nedelju. Na kraju te nedelje Sali je dobila ponudu za
šestonedeljnu turneju po severnim gradovima.
Zašto je, oh, zašto je, pitala se Dženi tužno, Sali bila tako luda da
prihvati tu ponudu? Sali je primila ponudu, napustila svoje mesto u
Telefonskoj centrali, sa svim preimućstvima koje je to mesto pružalo, i
otišla na šestonedeljnu turneju. Kad se svršila turneja, bilo je, naravno,
svršeno i sa Sali.
Sali je bila već četiri meseca bez ikakvog posla. Više nije bilo
turneje, ni ponuda, ni ičega. A što se tiče Telefonske centrale, tamo je
više nisu hteli ni pogledati. Šteta! Ali Centrala je bila otmeno mesto, i
tamo nisu primali ponovo nikoga ko se jedanput rđavo pokaže. Da,
uzdahnu Dženi, bojim se da je sirota Sali upropastila svoje izglede!
Ipak, bilo bi prijatno imati Sali u kući, a to bi bila i ljubaznost
prema toj nesrećnoj devojci. Možda se iza Dženine sestrinske
ljubaznosti krila i želja za pokroviteljskim razmetanjem. Dženi je uvek
želela da se pokaže pred svetom.
Sali je došla u Sliskeil početkom druge polovine novembra, i sestra
ju je radosno dočekala. Dženi je bila očarana, grlila je opet i opet svoju
najmiliju Sali i govorila: »Zar nije divno?« i »Zar nije isto kao što je
nekad bilo?« Svaki čas joj je šaputala i smejala se, pokazivala joj
novonameštenu gostinsku spavaću sobu, odnosila joj gore u sobu
toplu vodu i čiste peškire i iz šale probala Salin šešir. Oh, mila moja,
zar nije divno što si s nama? David je bio zadovoljan, jer odavno već
nije video Dženi tako srećnu i veselu.
Ali sve to ushićenje iščezlo je vrlo brzo, trčanje uz stepenice postalo
joj je dosadno, nastupi smeha postajali su sve ređi i najzad su prestali,
novina Salinog prisustva izgubila je draž za Dženi. - Ona se promenila,
Davide - tužno izjavi Dženi pri kraju prve nedelje - nije više ona ista
devojka, ali ti znaš da nikad nisam mnogo ni držala do...
David nije primetio nikakvu promenu kod Sali, izuzev da je bila
mirnija i da je bolje izgledala; Dženino neprestano brbljanje učinilo je
možda da bude povučenija. Sali je, može biti, postala trezvenija zbog
svog neuspeha. Izgubila je svoju smelost. Pogled joj je postao ozbiljniji
i zamišljeniji. Pokazala se korisna u pomaganju po kući i donošenju
raznih sitnica iz radnji. Nije tražila da je domaćini zabavljaju, a sva
Dženina udešavanja i pokušaji da se pokaže i pohvali samo su učinili
da Sali postane još ćutljivija. Jednom ili dvaput u kuhinji, sedeći na
prostom uspremniku i mlatarajući nogama ispred velike vatre, Sali se
smilovala - kako je to Dženi rekla - da izađe iz svoje ljušture. Tada je
neograničeno brbljala, pričala im veselo i otvoreno o svojim
doživljajima za vreme glumačke turneje, o gazdaricama, upravnicama,
garderobama izjedenim od moljaca, o svom neiskustvu, nervozi i
greškama. Nije bila nimalo uobražena. Umela je divno da predstavlja
druge, a sad je još bolje predstavljala sebe onakvu kakva je bila u
raznim zgodama i nezgodama. Njena najbolja priča bila je protiv sebe
same, o tome kako je nasela u Šiphedu - Dženi je prosto uživala u toj
priči - ali Sali ju je pričala veselo i bez najmanjeg traga gorčine. Nije
pazila mnogo na svoju spoljašnost. Nikad se nije udešavala, bilo joj je
svejedno koju vrstu sapuna upotrebljava, uvek se umivala hladnom
vodom, imala je vrlo malo haljina i, suprotno od Dženi, koja je stalno
preudešavala, šila i peglala svoje haljine i držala ih u najboljem redu,
nije ni najmanje pazila na njih. Imala je kostim smeđe boje i nosila ga
gotovo sve vreme; kako je to Dženi rekla, nikako nije skidala tu stvar
sa sebe. Ali Salin način je bio da kupi odelo, da ga nosi dok ne
postane iznošeno, a onda da kupi drugo. Nije imala lepih haljina,
prazničnih šešira niti skupocenog rublja. Nosila je proste gaćice od
lake vunene tkanine i cipele sa niskom potpeticom. Bila je niska rasta
i zatubasta. Bila je ružna.
David je voleo Salino društvo, mada je opet počela da ga muči
Dženina sve veća ćudljivost. Ali jedno veče - bilo je to prvog decembra
- kad je došao iz škole, Dženi ga dočeka sa svojom starom veselošću.
- Pogodi ko je u Sliskeilu? - upita ga ona sva nasmejana.
Sali, postavljajući sto za Davidov čaj, tužno reče:
- Bufalo Bil.
- Ćuti - reče Dženi. - Samo zato što se tebi ne dopada, gospođice
Bezobraznice! Ali, zaista, Davide, ti to nikad ne bi mogao pogoditi.
Došao je Džo!
- Džo! - ponovi David. - Džo Goulan!
- A-ha! - klimnu Dženi veselo glavom. - I da vidiš samo kako divno
izgleda. Zapanjila sam se od čuda kad sam ga srela u Čerč ulici.
Naravno, pravila sam se da ga ne vidim, jer nisam bila suviše
zadovoljna Džoom Goulanom kad sam ga poslednji put videla. Ali on
mi je prišao i razgovarao učtivo i prijateljski. On izgleda bolje nego
ikad.
- Da iznesem hladno meso Davidu za užinu?
- Ne, ne - brzo reče Dženi. - Samo običan čaj, meso ćemo zadržati
za večeru. Pozvala sam Džoa da svrati, znala sam da ćeš voleti da ga
vidiš, Davide.
- Pa da, naravno.
- Istina, meni nije baš toliko stalo do toga, ali sam pomislila kako
bih volela da pokažem gospodinu Džou Goulanu da on nije jedini koji
je napredovao. Veruj mi da ću sa svojim plavim porculanom i ostalim
stonim priborom, hladnim mesom i podgrejanim graškom napraviti
utisak na Džoa. šteta što jučerašnji bakalar nije bio za danas, onda bih
mogla da upotrebim pribor od slonovače. Ali ne mari, pozajmiću od
gospođe Plakalo njene velike noževe, mogu ti reći da ćemo se divno
pokazati.
- Zašto ne najmiš kelnere, kad već toliko misliš o tome! - reče Sali
blago.
Dženi pocrvene. Ljubazan izraz nestade s njenog lica. Ona se okrete
Sali i reče:
- Ti si nezahvalna mala opajdara, kad se usuđuješ da mi govoriš na
taj način. Mislim da bi svako morao reći da sam dovoljno učinila za
tebe. Otkud ti ta ideja da stojiš tu i da me kritikuješ zato što sam
pozvala jednog gospodina da dođe na večeru u moju sopstvenu kuću.
Kako ti je to samo palo na pamet! I to posle svega što sam učinila za
tebe! Možeš se vratiti kući, gospođo moja, ako ti se to ne sviđa.
- Ići ću kući, ako želiš - odgovori Sali. I ode da donese Davidu čaj.
Džo dođe oko sedam časova. Nosio je svoje svetlosmeđe odelo, satni
lanac i prvoklasan polucilinder, i držao se pristupačno i jednostavno.
Nije govorio glasno ni mnogo, niti je bio hvalisav. Starao se da u
njegovom držanju ne bude ništa što se ne bi svidelo Davidu. Džo je u
stvari bio primoran prilikama da dođe kući i, mada se to po njemu
nikad ne bi moglo videti, bio je u priličnom škripcu. Prosto rečeno, bio
je nezaposlen. Razmišljao je o mogućnosti da se vrati u Milingtonovu
livnicu. Nije li mu Stenli Milington taj veliki idiot, obećao neko bolje
mesto kad se bude vratio? Da, vratiće se u livnicu. Ali još ne, ne
zasada. Džoove misli bile su obuzete nečim drugim, nečim što ga nije
radovalo. Džo je bio zabrinut, jer se iz izvesnih razloga bojao da mu se
nešto desilo. Gospode, kako neoprezan može čovek da bude, ali možda
to ipak nije ništa, baš ništa.
Pod opštim dejstvom te materijalne i duševne neizvesnosti, Džo je
uzeo na sebe masku smerne čestitosti i zauzeo držanje dobrog sina
koji je došao da vidi svoga ostarelog oca i koji iz skromnosti ne priča
o svom očevidnom uspehu u životu. I bio je tako radostan što vidi
Davida, tako ganut što se opet sastao sa svojim »starim drugom« da je
to bilo vrlo dirljivo.
Prema Dženi Džo se ponašao vrlo ponizno, pokajnički i smerno.
Hvalio je njen porculan, njen nameštaj, njenu haljinu i njeno jelo. Za
imućna čoveka, naviknuta na bogatiju hranu nego što je hladno meso
i grašak, jeo je neobično mnogo. Dženin društveni napredak učinio je
ogroman utisak na njega.
- Bogami - ponovio je on nekoliko puta - moram reći da Skotsvud
ulica daleko izostaje iza ovoga! - Ponašanje mu je bilo sasvim otmeno.
Više nije lovio nožem zalutala zrna graška, uvek je nudio damama da
se prve posluže. Bio je lepši nego ikad i govorio je tonom punim
poštovanja.
Za Dženi je sve to bilo slatko kao med, ona postepeno napusti svoje
»formalne« društvene manire, postade prijatno vesela, pristupačna,
govorljiva, ali poput dame.
Međutim, Džo se nije mnogo obraćao Dženi. Ne, ne! Bilo je jasno da
je Džo sada imao malo vremena za žene - njegovo interesovanje za
Dženi bilo je samo prijateljsko i učtivo. A što se tiče Sali, u nju uopšte
nije ni gledao. Džo se sav usredsredio na Davida, bio je pun pitanja,
interesovanja, divljenja. Bilo je sjajno što je David za dve nedelje
mislio da polaže svoj diplomski ispit. To mu je bila pametna ideja što
je svaki kraj nedelje provodio u studiranju sa Karmajkelom. Da, stari
drug David uvek je imao pametne ideje, zar ne! Džo i David su dugo
razgovarali posle večere. Dženi je svaki čas ulazila i izlazila, veselo
pevušila i ovda-onda ih ljubazno pitala da li im treba štogod. Sali je,
sa izvesnom prigušenom plahovitošću, prala sudove.
- Mnogo sam se obradovao što sam te opet video - reče David kad
Džo ustade da ide.
- I ja takođe što vidim tebe, stari druže - reče Džo. - Veruj mi, zaista
sam se obradovao. Ostaću ovde još nedelju-dve, nadam se da ćemo se
često viđati. Hajde, prošetaj malo sa mnom niz ulicu! Hajde, hajde, još
je rano! - Džo zastade i poče da vrti svoj satni lančić. - Umalo nisam
zaboravio, Davide, danas posle podne dao sam svom starom ocu sav
novac koji sam imao pri sebi: to je bila prilična svota, a dao sam mu
je svu u nastupu darežljivosti zato što sam ga ponovo video. Da li bi
mogao da mi pozajmiš dve-tri funte sterlinga - samo dok ne dobijem
od banke? Samo dve-tri funte.
- Dve-tri funte..., Džo? - Iznenađen, David se zagleda u njega.
- Ah, ne mari ništa onda. - Džoov osmeh iščeze, on je izgledao
uvređen i rastužen: preko njegovog sjajnog lica pređe izraz uvređenog
»drugarstva« i častoljublja. - Ne mari, ako nećeš... nije važno...
pozajmiću ih lako od nekog drugog.
- Pa, Džo... - Džoov bolan izraz ganu Davida, te se oseti nizak. Imao
je oko deset funti sklonjenih u fioci ormana u spavaćoj sobi. To je bio
novac koji je s teškom mukom uštedeo za troškove oko ispita. On
odjednom reče: - Naravno, uzajmiću ti, Džo. Pričekaj. - On odjuri gore,
uze tri funte, vrati se i dade ih Džou.
- Hvala, Davide. - Džoova vera u čovečanstvo se povrati. Lice mu se
ozari. - Znao sam da ćeš učiniti tu uslugu svom starom drugu. Samo
do kraja nedelje, razumeš.
Dok su zajedno išli ulicom, Džo nakrivi malo svoj šešir. Njegovo
»laku noć« Davidu zvučalo je kao blagoslov.
David skrenu u Ulicu Koupen. Mislio je da ode da vidi oca to veče,
ali već je bilo skoro deset sati. Džo ga je zadržao duže nego što je
očekivao, a Marta je imala običaj da se namršti na njega kad god bi
došao dockan, kao da je zadocnelost njegove posete bila znak
nepoštovanja prema njoj. Otišao je niz Ulicu Frihold u nameri da udari
prekim putem preko Ulice Betel, kad odjednom spazi svog brata Huga
kako u pomrčini trči sredinom ulice u trikou i sportskim gaćicama.
David viknu:
- Hug! Hug! - Morao je da viče žurno, jer je Hug trčao vrlo brzo.
Hug stade, okrete se i priđe mu. Iako je pretrčao pet kilometara,
disao je lako, bio je u savršenom telesnom stanju. Kad vide da je to
David, uzviknu i obisnu mu se oko vrata.
 - Davide, ti stari lupežu!
David ga se jedva oslobodi.
- Za ime boga, Hug!
Ali ovoga puta Huga je bilo nemoguće umiriti.
- Dočekao sam, Davide! Najzad sam i to dočekao! Jesi li znao?
Dobio sam pismo danas posle podne. Dobio sam ga kad sam izašao iz
rudnika. Pozvali su me, Davide. Ah, zar to nije sjajno!
- Pozvali te, na šta, Hug, - upita David zabezeknuto. Nikad ranije
nije video Huga u takvom stanju, nikad... da ga nije poznavao, mislio
bi da je pijan.
Nemi Hug bio je pijan, ali od radosti.
Pozvali su me da igram za Tajnkastl! Možeš li da veruješ, čoveče?
Posmatrali su fudbalsku utakmicu prošle subote, a ja nisam znao ništa
o tome... dao sam tri gola... igrao sam vrlo vešto... i sad su me pozvali
da igram na probnoj utakmici u Sent-Džems parku u drugu subotu.
Oh, nebesa, zar to nije sjajno! Ako budem igrao kako treba, onda ću
biti izabran, Davide... izabran za Ujedinjene, Davide, Ujedinjene! - Huga
izdade glas od silnog uzbuđenja.
David razumede: Hugov daleki san za kojim je toliko čeznuo najzad
se ostvario. Nije se uzalud Hug mučio, provodio život samoodricanja,
čeličio se protiv onih primamljivih pogleda koji su tako često nedeljom
uveče tražili njegov pogled u Ulici Lam. Odjednom David oseti veliku
radost, preplavi ga talas prave sreće i on pruži ruku Hugu da mu
čestita.
- Mnogo se radujem tome, Hug. - Kako su reči bile smešno
nedovoljne da izraze radost koju je osećao!
Hug produži:
- Posmatrali su me ima već nekoliko meseci. Jesam li ti to rekao
ranije? Ne znam šta govorim. Ali možeš biti siguran u jednu stvar. U
onu drugu subotu igraću bolje nego ikad. Oh, Davide, čoveče, zar to
nije divno! - Posle tog poslednjeg ushićenog izliva Hug dođe sebi.
Pocrvene i krišom pogleda u Davida. On reče; - Jedva mogu da se
priberem večeras; to je od uzbuđenja. - Zaćuta za trenutak. - Doći ćeš
na utakmicu, Davide?
- Biću tamo, Hug, i vikaću dok ne promuknem.
Hug se nasmeši svojim starim stidljivim osmehom.
- Sam će takođe doći. On kaže da će mi zavrnuti šiju ako ne budem
dao šest golova. - Stajao je još malo, a zatim reče: - Bolje da idem, da
ne bih ozebao. Ne smem sad ništa da rizikujem, momče. Laku noć,
Davide.
- Laku noć, Hug.
Hug potrča i iščeze u noćnoj tmini.
David se vrati kući; bilo mu je toplo oko srca. Sam je sebi otvorio
vrata i ušao. Sali je bila sama, sedela je zgrčena i podavijenih nogu na
stolici pored vatre, a usta su joj bila opuštena. Izgledala je vrlo mala i
zamišljena. Posle Hugovog ushićenja. David odmah primeti da je ona
tužna.
- Gde je Dženi! - upita on.
- Otišla je na spavanje.
- Oh! - razočarano uzviknu on. Hteo je da ispriča Dženi o Hugu. On
se nasmeši i poče da priča Sali.
Skupljena na stolici, ona ga je pažljivo posmatrala sve vreme, držeći
lice skriveno u senci svoje šake.
- Zar to nije sjajno? - zaključi on. - Ne postignuti cilj sam po sebi...
već što je postigao ono što je tako mnogo želeo.
Ona uzdahnu. Ćutala je, a zatim reče:
- Da, vrlo je prijatno kad čovek dobije ono što želi.
On pogleda u nju.
- Šta ti je?
- Ništa.
- Ne bih rekao da je ništa; izgledaš uzbuđena.
 - Pa - reče ona polako - bila sam prilično glupa. Baš pre nego što si
došao posvađala sam se sa Dženi.
On brzo pogleda u stranu.
- Mnogo mi je žao.
- Nemoj da žališ. To nije prvi put, a, na žalost, i spremalo se već
odavno. Nije trebalo da ti kažem. Trebalo je da budem plemenita, pa
da u duhu samoodricanja i učtivosti odem sa osmehom na licu.
- Kad ideš, sutra?
- Da. Idem sutra. Vreme je da se vratim Alfredu. On se ne snalazi
dobro u kući i zaudara na golubove, ali ja ga ipak prilično volim.
On reče:
- Voleo bih da znam uzrok svađe.
Ona reče:
- Radujem se što ne znaš.
On je pogleda u nedoumici.
- Neprijatno mi je što ideš na taj način. Molim te, ostani.
- Moram da idem - reče ona. - Nisam donela dovoljno rublja. - Ona
se kratko nasmeja, a zatim briznu u plač.
Prosto nije znao kako da je shvati.
Sali odjednom prestade da plače i reče:
- Nemoj da obraćaš pažnju na to. Moji živci su suviše osetljivi još
otkako sam pretrpela neuspeh u ulozi primadone. Ali ne tražim ničije
sažaljenje. Bolje je biti nekadašnji nego nikadašnji. Sasvim sam se
umirila i sad idem da spavam.
- Ali žao mi je, Sali.
- Dosta, ćuti - reče ona. - Već je krajnje vreme da prestaneš da žališ
druge i počneš da žališ samog sebe.
- Kakvog razloga ja imam da žalim samog sebe?
- Nikakvog. - Ona ustade. - Suviše je dockan za iskrene razgovore.
Kazaću ti sutra. - Ona odjednom reče »laku noć« i ode u svoju sobu.
Idućeg jutra nije je ni video. Ustala je rano i otišla vozom u sedam
sati.
Celog tog dana David je bio zabrinut zbog Sali; kad se vratio iz
škole, razgovarao je sa Dženi o njoj.
Dženi se samozadovoljno nasmeja.
- Ona je ljubomorna, dragi moj, prosto ljubomorna.
On ustuknu ispunjen gnušanjem.
- Ah, ne - reče - uveren sam da to nije to.
Ona klimnu glavom.
- Ona je bacila oko na tebe još u Ulici Skotsvud. Bilo joj je mrsko da
vidi kako si zaljubljen u mene, a sad joj je još mrskije! - Ona zastade i
nasmeši se na njega. - Ti si još uvek zaljubljen u mene, zar ne,
Davide?
On je pogleda sa čudnom tvrdoćom u pogledu i reče:
- Da, volim te, Dženi. Znam da si prepuna nedostataka - isto kao i
ja. Ponekad kažeš i činiš stvari koje mrzim. Ponekad prosto ne mogu
da te snosim. Ali, uprkos svega toga, ja te volim.
Nije ni pokušala da ga razume, ali je smatrala da je opšti smisao
njegovih reči laskav.
Smešan si - veselo reče i vrati se čitanju romana.
Nije imao naviku da raščlanjava svoje osećanje prema Dženi.
Smatrao ga je za prirodno. Međutim, dva dana posle toga, u petak,
desio se jedan događaj koji ga je čudno uznemirio.
Obično nije odlazio iz škole pre četiri sata, ali toga dana Stroter
dođe u tri da »preuzme njegov razred«. Stroter je imao običaj da
preuzme neki razred jedanput nedeljno, toga dana i toga časa, da bi
ocenio napredak razreda i da bi stavio svoje primedbe u prisustvu
dotičnog nastavnika. No, u poslednje vreme Stroter je bio ljubazniji
prema Davidu otkako je ovaj počeo ozbiljno da radi za svoj diplomski
ispit; on reče Davidu kratko, ali ipak ljubazno da može da ide.
 David je otišao. Otišao je pravo Hans Meseru da se podšiša. Dok ga
je Hans, debeo, blag, nasmejan čovek, sa brkovima zavijenim naviše
kao u ćesara, šišao, David se razgovarao sa Svijem, koji je baš tada
došao iz Neptuna i počeo da se brije u zadnjem delu radnje. Imao je
veseo, prijatan razgovor sa Svijem o stvarima bez ikakve važnosti. Svi
je uvek bio dobro raspoložen i uvek je voleo da razgovara, o čemu
bilo. Mogao je da se brije i da veselo razgovara o raznim ništarijama a
da se ne poseče. Razgovor sa Svijem raspoložio je Davida, ali mu je to
oduzelo pola sata. Stigao je kući u tri i trideset mesto u četiri i
petnaest. Idući kući uz sokak iza Duna, on srete Džoa Goulana, koji je
izlazio iz njegove kuće.
David stade kao ukopan. Nije bio video Džoa otkako mu je pozajmio
novac. Obuze ga čudno osećanje kad vide kako Džo izlazi iz njegove
kuće kao iz svoje. Oseti se vrlo nelagodno, utoliko više što je izgledalo
da se i Džo oseća vrlo nelagodno.
- Mislio sam da sam prošli put zaboravio štap - objasni Džo,
gledajući svugde samo ne u Davida.
- Pa nisi ni imao štap, Džo.
Džo se nasmeja, gledajući uz i niz sokak, kao da traži štap.
- Imao sam štap... trskovac... uvek ga nosim, mora da sam ga negde
izgubio.
Džo ne reče ništa više, klimnu glavom, nasmeši se i brzo ode da bi
se što pre udaljio od Davida.
David produži uz stazu i zamišljeno uđe u kuću.
- Dženi - reče on - zašto je Džo dolazio ovamo?
- Džo! - Ona ga brzo pogleda i sva pocrvene.
- Malopre sam ga sreo... izlazio je iz ove kuće.
Stajala je nasred sobe, izgubljena, zbunjena; odjednom je spopade
gnev.
- Šta ja mogu ako si ga sreo? Ja nisam njegov čuvar! Svratio je
samo na jedan minut. što me gledaš tako zebezeknuto?
 - Ništa - reče on i okrete se. Zašto li Dženi nije rekla ništa o štapu?
- Šta ništa? - gnevno upita ona.
On pogleda kroz prozor. Zašto je Džo dolazio u vreme kad je bilo
verovatno da je on u školi? Zašto, za ime sveta? Odjednom mu sve
postade jasno: neobično vreme Džoove posete, Džoova nervoza,
njegova žurba da ode, sve. Džo je uzajmio tri funte od njega i još nije
bio u stanju da ih vrati!
Lice mu se razvedri, on se okrete Dženi.
- Džo je svratio ovamo zbog svoga štapa... zar ne?
- Da! - histerično viknu ona i polete mu u naručje. - Pa naravno!
Zašto bi inače došao?
Umirivao ju je i milovao njenu divnu kosu.
- Žao mi je, Dženi, draga. Ali bilo me je obuzelo čudno osećanje kad
sam ga video da izlazi iz moje kuće kao iz svoje.
- Oh, Davide - plakala je ona - kako možeš da kažeš tako šta?
šta je on kazao? On se nasmeši, usne mu dodirnuše njen beli, nežni
vrat. Ona ga molećivo upita:
- Nisi ljut na mene, Davide?
Zašto bi, za ime sveta, bio ljut na nju?
- Mili bože, ne, draga moja.
Umirena, ona podiže svoje vlažne, sjajne oči. Ona ga poljubi. Bila je
slatka prema njemu celo to veče, neobično slatka. Idućeg dana - bila
je subota - poranila je da bi mu spremila jutarnji čaj. To poslepodne,
kad se spremao da na velosipedu ode Karmajkelu, da sa njim radi do
ponedeljnika, ona je stalno bila pored njega, kao da nije volela da ga
pusti da ide.
Ali ga je ipak pustila da ode posle jednog dugog zagrljaja. A zatim
je ušla u kuću i veselo pevušila, zadovoljna što ju je David voleo,
zadovoljna sobom, zadovoljna što je pred sobom imala slobodan kraj
nedelje.
 Naravno, ona neće dozvoliti Džou da dođe na večeru te noći, ne bi
to ni u snu snila, kako je Džo samo imao drskosti da predloži tako što!
Da razgovaraju o starim vremenima, tako je on rekao, kako se samo
usudio! Ona se čak nije ni potrudila da kaže Davidu o Džoovoj
drskosti, takve stvari dame ne vole ni da pomenu.
To poslepodne otišla je u varoš da se malo prošeta. Zastala je pred
Marčinsonovom radnjom, borila se u sebi i najzad odlučila; pa da, ipak
je zgodno imati to u kući. Ušla je unutra i elegantno naručila jednu
bocu portugalskog vina, bolesničkog vina, da joj se pošalje to
poslepodne: zasigurno, gospodine Marčisone. Znala je da to David ne
voli, ali David je u poslednje vreme postao vrlo nerazuman a, u
svakom slučaju, on nije kod kuće, pa neće ni znati ništa o tome. Kako
beše ona stara poslovica, a, da, što čovek ne vidi i ne zna, to mu ne
može ucveliti srce. Dobra poslovica, zar ne? Dženi se blago nasmeši i
ode kući, presvuče se, namirisa se iza ušiju, kao što preporučuje
»Razgovor sa damama«, i udesi premda je to bilo udešavanje za samu
sebe.
U sedam sati Džo dođe na vrata i zazvoni. Dženi mu otvori.
- Zaboga - iznenađeno uzviknu ona - zar posle svega što sam rekla!
- Ali, dozvoli, Dženi - umiljato reče Džo - nemoj da budeš tako
svirepa.
- Kakva drskost! - reče Dženi. - Gotovo sam spremna da te ne
pustim unutra.
Ali ga je ipak pustila. I pustila ga je iz kuće tek sasvim dockan u
noć. Bila je zajapurena i razbarušena, a i prilično luckasta. Cerekala
se. Porto, bolesničko vino, bilo je popijeno.
 GLAVA XXII

Sutradan, u nedelju, sedmog decembra, Džek Rid, najstariji od braće

Rid, i njegov drug Ča Limin radili su u Skaper Flatsu u naročitoj
smeni, jer se radilo dvostruko da bi se ispunio ugovor sa P. V. a. d.
Robert je bio u istoj smeni, ali još dalje gore u Flatsu, na kraju potoka.
Njegovo pročelje bilo je rđavo. Ridovo i Liminovo pročelje bilo je dobro,
oko tri kilometra od dna okna. U pet sati rudari te smene prestali su
sa radom i izašli na površinu. Rid i Ča Limin ostavili su, pre nego što
su izašli, veliki komad neobrađenog uglja u svom pročelju. U tom
komadu moglo je biti oko pet-šest vagoneta uglja, a bio je to dobar
ugalj, pa će im biti lak za rad kad budu došli idućeg jutra.
Vrlo zadovoljni, Džek Rid i Ča, kad su se vraćali kući, svrate u
Salutejšn da popiju nešto. Džek je imao nešto novca. Iako je bila
nedelja veče, popili su veliki broj čaša. Džek se prilično zagrejao, a Ča
Limin podnapio. Ruku pod ruku, otišli su uz Terase pevajući. Legli su u
krevet. Iduće jutro obadvojica su prespavali. Ali tek docnije znali su da
cene vrednost te svoje uspavanosti.
U ponedeljak, u tri i trideset ujutru, Dining, zamenik podnadzornika,
ušao je u Paradaiz odeljenje i ispitao radilišta. On je to učinio pre nego
što je počela jutarnja smena. Sa štapom u ruci, pognute glave, marljivo
je obišao Miksen i Skaper Flats. Izgledalo je da je sve u redu, te se
Dining vrati i prema propisu napisa svoj izveštaj.
Zatim je ušla smena, sto i pet lica, od kojih su osamdeset i sedam
bili odrasli ljudi, a osamnaest dečaci. Dvojica u toj smeni, Bob Ogl i Tal
Braun, obratiše se Diningu.
- Džek i Ca su se uspavali - reče Ogl.
 - Do đavola! - reče Dining.
- Možemo li Tal i ja da radimo u njihovom pročelju? - upita Bob. -
Naše radilište je pseće mesto.
- Do đavola! - reče Dining. - Uzmite ga, onda.
Ogl i Braun otišli su sa grupom ljudi u kojoj su bili Robert, Hug,
Sloger Limin, Hari Breis, Svi Meser, Tom Rid, Ned Softli i Isus Plakalo.
Pat, mlađi brat Toma Rida, petnaestogodišnji dečak koji je te nedelje
počeo da radi ispod površine, išao je za njima.
Robert je bio dobro raspoložen. Osećao se dobro i bio pun nade.
Spavao je vrlo dobro, kašalj mu nije toliko smetao; poslednjih nekoliko
meseci osećao je velike olakšanje, jer je bio došao do zaključka da su
njegove strepnje od poplave neosnovane. Idući dole kroz tminu
potkope, koji je bio nizak i uzan, četiri stope visok, pet stotina stopa
ispod površine i tri kilometra od glavnog okna, on se nađe pored
malog Pata Rida, najmlađeg rudara porodice Rid.
- Eh, Pate - šalio se Robert hrabreći ga. - Došao si na lepo mesto da
provedeš svoj raspust. - On potapša Pata po ramenu i ode dole kroz
udubljenje zvano Sveli, pa onda gore, na svoje daleko radilište. To
radilište gde su radili on i Sloger bilo je suvlje nego poslednjih
nekoliko nedelja.
Ogl i Braun već su bili na svom radilištu, koje se nalazilo dalje iza
njihovog. Oni su našli veliki komad uglja koji su ostavili Džek i Ča.
Počeli su rad, probušili su dve rupe od po jedan metar s lica komada i
jednu poprečnu iste dubine. U četvrt do pet došao je pomoćnik
podnadzornika Dining. On je napunio rupe i zapalio eksploziv. Rezultat
je bio osam vagoneta uglja.
Dining je video da je sav eksploziv eksplodirao i da se zid uglja
ispravio.
- Do đavola, momci - reče on zadovoljno klimajući glavom - ovo je
ispalo odlično! - Zatim opet ode.
Ali deset minuta docnije Tom Rid, vozar, dođe do njega i, zadihan
od žurbe, reče mu:
 - Ogl vas zove da dođete. Kaže da kroz rupe prolazi voda.
Dining se zamisli.
- »Zar je tako kazao, do đavola.«
Tom Rid i Dining vratiše se radilištu, Dining baci pogled na zid
uglja, vrlo pažljiv pogled. On opazi da kroz sredinu ugljenog zida,
između dve rupe u kojima je bio eksploziv, curi tanak mlaz vode.
Izgledalo je da nema nikakvog pritiska odostrag. On pomirisa vodu.
Voda je imala rđav miris, ustajao, bljutav miris, što je značilo da se u
blizini nalazi opasan rudnički vazduh; odmah je znao da to nije voda
netaknutih ugljenih slojeva. Stvar mu se nije nimalo dopala.
- Do đavola, momci - uplašeno reče Dining - napravili ste rupu.
Pokušajte da se oslobodite te vode.
Ogl, Braun i Tom Rid počeše da odvraćaju vodu; pokušaše da
naprave odvod za nju. Tog trenutka dođe Džordž Dining, Diningov sin,
koji je zajedno sa Tomom Ridom sprovodio ručna kolica u Skaper
Flatsu.
- Hej, Džordž, momče! - povika Dining. Mada je Dining govorio »do
đavola« ne misleći da uvredi i ne znajući da to govori, ipak, za divno
čudo, on to nikad nije govorio pred svojim sinom.
Dining povede sina sa sobom. Dok je žurio na svoje mesto, seti se
telefona, ali telefonski aparat bio je prilično daleko odatle i još je bilo
rano, pa je mislio da Hadspet možda još nije na svom mestu. Dining
nije bio naročito sposoban u razmišljanju. On izvadi svoju mastiljavu
olovku i napisa dve cedulje. Pisao je teško i ovda-onda kvasio olovku
jezikom. Prva Diningova cedulja je glasila:

»Gospodinu V. Hadspetu,
podnadzorniku
Poštovani gospodine,

Voda je prodrla u Skaperov sporedni potkop Br. 6, nadošla je

već preko cipela i nadoći će još i više, jer brže dolazi nego što
 pumpe mogu da je crpe. Trebalo bi da dođete i vidite, ja ću
biti na svom mestu u Paradaizu, ili u Miksenu Br. 2. P. S.
Postoji velika opasnost od poplave. Vaš H. Dining.«

Druga Diningova cedulja je glasila:

»Voda je prodrla u Skaperov sporedni potkop Br. 6. Frank,

opomeni ostale ljude u Paradaizu da budu na oprezi za svaki
slučaj. Tvoj H. Dining.«

Dining se okrete svom sinu. Bio je spor čovek, spor mislilac i spor
govornik. Ali sad je govorio brže nego obično. On reče:
- Otrči, Džordž, do Franka Logana, glavnog vatrogasca, i daj mu ovu
cedulju. A zatim izađi na površinu i otidi s ovom drugom ceduljom
podnadzornikovoj kući. A sad trči brzo!
Džordž potrča s tim dvema ceduljama. Trčao je brzo. Kad je došao
do kočilišta, kočničara nije bilo tu. Tada Džordž začu dalek prasak, i
vazduh poče da se vraća u suprotnom pravcu. Džordž je znao da to
znači da se u Skaper Flatsu događa neka nesreća. Želeo je da izađe na
površinu, ali je želeo i da izvrši zapovest svog oca, u toj nedoumici
izgubi glavu i poče da ide gore sredinom koloseka u Paradaizu.
Dok je mladi Džordž Dining išao sredinom koloseka, odjednom se iz
tmine pojavi voz od četiri natovarena vagoneta koji su se bili otkačili.
Vagoneti su se bili otkačili dalje, gore. Džordž uzviknu. On skoči u
stranu za pola sekunde suviše dockan. Vagoneti se sjuriše na njega,
poneše ga sa sobom dvadesetinu koraka, pređoše preko njega i
ostaviše njegovo izmrcvareno telo na koloseku. Vagoneti uz tutnjavu
odjuriše dalje.
Pošto mu je sin otišao, Dining je stajao još nekoliko trenutaka,
zadovoljan što je učinio ono što je trebalo. Zatim ču glasan tresak - to
je bio onaj daleki prasak koji je čuo njegov sin, ali kako je on bio bliže,
on je to čuo kao glasan tresak. Dining od užasa otvori usta. Očekivao
je teškoće, ali ništa tako iznenadno i užasno kao ovo. Znao je da je to
prodor vode. On instinktivno pođe u Flats, ali prešavši desetinu koraka,
ugleda vodu koja je jurila prema njemu. Voda je jurila uz strahovitu
tutnjavu, visoka do slemena. U vodi su bila tela Ogla, Brauna i
desetorice drugih ljudi. Gas koji je išao ispred bujice ugasi mu lampu.
Za dva sekunda dok je stajao u tom mraku ispunjenom tutnjavom i
čekao vodu, Dining je mislio. »Do đavola radujem se što sam poslao
Džordža iz rudnika!« Ali Džordž je već bio mrtav. Zatim voda
poduhvati Dininga. On se opirao, borio, pokušavao da pliva, ali uzalud.
Dining je bio četrnaesti udavljenik u poplavljenom Skaperovom
potkopu.
Frank Logan, glavni vatrogasac u Paradaizu, nije dobio Diningovu
ceduljicu. Ceduljica je ležala u mraku, oblivena krvlju, stegnuta u
potpuno odsečenoj ruci Džordža Dininga. Ali i Frank je čuo daleki
prasak i posle jednog minuta oseti da je voda nadošla do kolena. Tada
je znao, iako nije primio belešku, da je voda prodrla. Petnaest ljudi
radilo je u njegovoj blizini. On naredi dvojici da brzo odu kroz
provetravajuće okno i izveste ostale ljude, u nižim radilištima
Paradajza. Ostalih trinaest je nagovorio da odu do izvoznog okna, koje
je bilo udaljeno kilometar i po. On sam je ostao. Znao je da su
Skaperova radilišta bila najniža u Paradaizu, znao je da će ona biti
prva potopljena, zbog toga se vrati i ode dole da izvesti onih
osamnaest ljudi koji su radili u tim najnižim radilištima. Međutim, ti
ljudi su se udavili pre nego što je i bio pošao njima. I Franka Logana
nikad više nisu videli živog.
Trinaestorica ljudi koji su išli ka izvoznom oknu i koje je Frank
Logan, glavni vatrogasac, poslao u tom pravcu, stigli su do Atlasove
galerije. Tu zastadoše i održaše brz dogovor. Atlas je vezivao Paradaiz
sa Gloub Kol slojem, koji se nalazio iznad Paradaiza. Oni zaključiše da
je manje verovatno da se voda nalazi u višem sloju i da je stoga
sigurnije ići ka izvoznom oknu duž Gloub Kola. Otišli su uz galerije u
Gloub Kolu. Tu su naišli na nekoliko zidara koji su radili u glavnom
hodniku i koji nisu znali ništa o prodoru dok vazduh nije počeo da se
vraća natrag. Zidari su razgovarali između sebe, razgovarali jedan
minut, zatim osluškivali jedan minut, zabrinut i u nedoumici da li da
idu na površinu ili da ostanu. Ali sad rešiše da idu na površinu; oni se
pridružiše onoj grupi od trinaest ljudi koja je došla uz Atlasovu
galeriju i produžiše svi zajedno glavnim hodnikom Gloub Kola, koji je
vodio izvoznom oknu.
Tri minuta docnije voda koja je prodrla u rudnik sjuri se niz glavni
hodnik Paradaiza, pojuri Atlasovom Galerijom i prodre u glavni
hodnik Gloub Kola. Ljudi čuše vodu i počeše da trče. Hodnik je bio
visok i imao je tvrd pod te su ljudi, a svi su bili mladi, bili u stanju da
trče vrlo brzo. Neki od njih nikad nisu brže trčali u životu.
Ali voda je jurila brže od njih Voda je jurila strašnom brzinom,
gonila ih je kao divljao zver i zahvatala brzinom i neminovnošću
plime. Pre jednog trenutka nije bilo vode u Gloub Kolu, a sada je ona
već bila zbrisala sve ljude u njemu.
Voda je jurila dalje, stigla je do izvoznog okna i u ogromnim
količinama projurila kroz njega. Vode se susretoše. Voda koja je
dolazila iz Gloub Kola sasta se s vodom u dnu okna u Paradaizu;
nastade povratni tok, koji pojuri na ljude koji su bili uspeli da dođu u
okno Paradaiza i sve ih brzo podavi. Voda onda poče da se penuši oko
štala i poplavi i njih.
Jedina četiri konjića koji su još bili živi nalazili su se u štalama -
Niger, Kiti, Vorior i Džindžer - i svi su njištali od straha. Vorior je
udarao kopitama po vodi, i najzad je poludeo u svojoj štali: umalo nije
slomio vrat pre nego što se udavio; a ostali su samo stajali i
neprekidno njištali dok se voda nije digla iznad njih. U to vreme voda
je bila nadošla u oba glavna okna i tako zatvorila i Gloub i Paradaiz i
sprečila svaki prilaz radilištima odozgo, s površine.
Iznenadnost katastrofe bila je neverovatna i smrtonosna. Prošlo je
ne više od petnaest minuta od trenutka kad se desio prodor, a već je
bilo osamdeset i devet mrtvih usled davljenja, gušenja od zagušljivog
vazduha i drugih nesrećnih slučajeva.
Ali Robert i njegovi drugovi bili su još živi. Oni su radili daleko
unutra, na najvišem radilištu Paradaiza, pa su se vodene mase koje su
bile prodrle udaljile od njih.
Robert je čuo tresak i, pedesetak sekundi docnije, osetio da se vraća
vazduh u suprotnom pravcu. Odmah je znao šta to znači. On pomisli:
»Gospođe bože, to je to!« Sloger Limin, koji je bio pored njega u
pročelju, polako se diže s kolena.
- Jesi li čuo to, Roberte, čoveče? - zapanjeno upita Sloger. On se
instiktivno obraćao Robertu za mišljenje.
Robert brzo reče:
- Zadrži sve ljude ovde dok se ne vratim. Sve. - On se saže, izađe iz
radilišta i pođe dole niz nagib prema Skaperovom kočilištu. Trčao je
duž Skaperovog kočilišta, a tutnjava vode koja je jurila u kočilište
zaglušivala mu je uši. Gazio je kroz vodu sve dublje i dublje, do
članaka, do kolena, do pojasa. Znao je da se nalazi blizu udubljenja
Sveli, udubljenja koje je išlo severno i južno. Odjednom više nije
osećao dno pod nogama: bio je iznad udubljenja. Voda ga podiže tako
da udari glavom o kameno sleme. Poče da se hvata rukama za sleme i
da pliva nogama, trudeći se da se vrati istim putem kojim je došao.
Najzad dohvati dno nogama, poče da gazi vodu idući natrag i stade u
plitkoj vodi dršćući od zime. Znao je tačno šta se desilo. Voda koja je
slemena, vodena prepreka u dužini od pedeset koraka sprečavala je
prolaz kroz potkop. Svi izlazi bili su do slemena puni vode tamo gde
su prelazili udubljenje Sveli.
Voda je bila tako hladna da Robert poče da kašlje. Stajao je i
kašljao jedan minut, a zatim se okrete i poče da se vraća uz nagib: na
pola puta udari u mraku u malog Pata Rida. Pat se bio mnogo uplašio.
- Šta se desilo? - upita on.
- Ništa, Pate, čoveče - odgovori Robert. - Hajde sa mnom.
Robert i Pat stigoše na vrh nagiba i zatekoše tamo ostale ljude, koji
su se bili skupili oko Slogera. Bilo ih je svega deset; među njima su se
nalazili Hug, Hari Breis, Tom Rid, Ned Softli, Svi Meser i Isus Plakalo.
Svi su čekali Roberta. Mada to nisu mogli znati, oni su bili jedini u
Neptunu koji su ostali u životu.
- Pa kako je, Roberte? - povika Sloger kad Robert dođe. On je
pažljivo gledao u Roberta.
 - Kako je kod vas, Slogere? - Robert zaćuta za trenutak, trudeći se
da sve što kaže izgovori običnim i mirnim glasom. On iscedi vodu iz
kaputa. - Oni su dole napravili rupu, i tako je nešto malo vode ušlo u
udubljenje Sveli. Ali mi smo ovde na dovoljno visokom mestu da ne
moramo da se brinemo zbog toga. Moramo naći neki drugi put kojim
ćemo izaći.
Ćutanje. Svi su dovoljno razumeli da zaćute. Ali Tom Rid upita:
- Pa zar ne možemo preko Svelija?
- Jezik za zube, glupače, kad te niko ništa ne pita.
Robert produži kao da se ništa nije desilo.
- Prema tome, uradićemo ovako, momci. Kroz provetravajuće okno
popećemo se u Gloub, a iz Glouba ćemo izaći na površinu.
Držeći Pata Rida pored sebe, Robert ih povede provetravajućem
oknu. Svi su otišli za njim izuzev Toma Rida. Tom je bio odličan plivač.
Znao je da je odličan plivač, kako na vodi tako i pod vodom, i znao je
da može da prepliva Sveli. A kad jednom bude prošao Sveli, biće mu
lako da izađe na površinu, a onda će dovesti pomoć i pokazati Slogeru
da li je on glupak ili ne. Tom je stajao dok ostali nisu otišli. A onda
otrča niz nagib, skide cipele, udahnu duboko i zaroni u vodu. Preplivao
je Sveli. Ali Tom nije računao na to da se iza Svelija pruža voda još na
tri kilometra. Na drugoj strani uhvati ga glavna bujica. Tom je dospeo
do površine: pet minuta docnije njegovo mrtvo telo okretalo se polako
u kovitlac na dnu potopljenog izvoznog okna.
Robert je puzeći predvodio grupu kroz provetravajuće okno. Znao je
da su već blizu Glouba. Odjednom se njegova lampa ugasi kao da je
neko lako dunuo u nju, i istog trenutka Pat Rid poče da se guši i mirno
leže pored njega. Ovog puta to nije bila voda, već rudnički gas.
-Natrag! - zapovedi Robert. - Natrag svi!
Vratiše se natrag nekih četrdeset koraka i tamo povratiše u život
Pata Rida. Robert je, posmatrajući kako Pat Rid dolazi k sebi,
razmišljao vrlo naporno. Mora da ima ljudi u praznom kraju Glouba.
Najzad reče:
 - Ko hoće sa mnom da opet pokušamo da odemo u Gloub?
Niko ne odgovori; svi su znali šta je rudarski gas, a sad su ga,
blagodareći tom njegovom jednom dahu, upoznali još bolje. Pod
takvim okolnostima teško je bilo verovati da se moglo prodreti do
Glouba.
Hug reče:
- Ne idi, oče, tamo je gas.
Isus Plakalo je ćutao do tog trenutka, ali tada reče:
- Ja ću ići s tobom. - On je razumeo da Robert želi da spase sve
ljude iz Glouba, koje je možda savladao gas, ali koji su još u životu.
Nije bio hrabar, ali mu je njegova religija naređivala da ide s
Robertom.
Robert i Plakalo otpuzaše natrag kroz provetravajuće okno koje je
vodilo u Gloub Skidoše kapute i zaviše ih oko glava, premda je to bila
samo tradicionalna zaštitna mera protiv gasa, koja je stvarno vrlo
malo koristila. Išla su potrbuške. Plakalo je bio vrlo uplašen, ovda-
onda je podrhtavao od straha, ali je produžio, moleći se u sebi.
Vazduh je bio pun rudničkog gasa - ugljen-monoksida - koji je voda
izgurala iz starih, napuštenih rudokopa. Taj gas gubi svoje dejstvo kad
se dovoljno digne uvis. Kad su Robert i Plakalo ušli u Gloub, gas se bio
malo podigao. Mada su se osećali vrlo rđavo i dremljivo, ipak su bili u
stanju da se kreću. Ali pre njihovog dolaska gas je morao biti težak:
našli su četiri čoveka savladana gasom. Oni su sedeli u grupi, kao da
su gledali jedan u drugog, sasvim prirodno i udobno. Izgledali su vrlo
dobro: usled dejstva gasa njihova lica i ruke imali su lepu ružičastu
boju, ruke im gotovo nisu ni bile prljave, jer je smena tek bila počela.
Izgledali su zdravi. Izgledali su raspoloženi. Svi su bili mrtvi.
Robert i Plakalo izvukoše te ljude; zbog toga su i bili došli u Gloub;
izvukli su ih, ali njihovo društvo, uprkos svih pokušaja, nije moglo da
oživi tu četvoricu mrtvih. Kad je video ta četiri leša, Pat Rid, koji nikad
ranije nije video mrtvaca, briznu u plač.
- Ah, pomozite mi! - povika on plačnim glasom. - Oh, pomozite mi!
Šta, za ime boga, ja radim ovde? I gde je moj brat Tom?
Plakalo reče:
- Ne plači, momče, gospod će se starati o svima nama. - Bilo je
nečega vrlo upečatljivog u načinu na koji je Isus Plakalo izgovorio te
reči.
Nastade ćutanje. Robert je stajao i mislio. Lice mu je bilo zabrinuto.
Kad ima gasa u Gloubu, mišljaše on, onda ima i vode. Rudnički gas iz
starog, napuštenog rudnika mogao je dospeti u rudokope tog gornjeg
sloja samo ako se iza njega nalazila velika voda. Voda je prvo
onemogućila izlaz ljudima, a zatim ih je savladao gas. Da, zaključi on.
Gloub je takođe zatvoren, nema izlaza kroz njega. Tada se Robert seti
telefona na đalekom kraju Skaper Flatsa.
- Ne možemo u Gloub, momci. Tamo su gas i voda. Vratićemo se
natrag u Skaper i odande ćemo telefonirati onima na površini.
Pri pomenu telefona sva se lica razvedriše.
- Hrista mi, Roberte! - zadovoljno reče Sloger.
I sama pomisao na telefon olakšala im je vraćanje kroz
provetravajuće okno, više se nisu osećali kao u klopci. Mislili su o
telefonu.
Ali kad je Robert došao u Skaper Flats, izgledao je zabrinutiji nego
ikada, izgledao je duboko zabrinut. Video je da se voda u Flatsu popela
i da je i dalje brzo nadolazila. Ovo je moglo značiti samo jednu stvar:
prodor je odneo stubove; nepoduprto sleme iza Svelija srušilo se i
zatvorilo izlaz za vodu niz potkope Paradaiza, te se voda sada vraćala
njima. Sada su svi izlazi bili zatvoreni, i imali su možda petnaest
minuta da izađu iz Skaper Flatsovog ćorsokaka.
- Čekajte ovde - reče Robert. On ode do telefona, brzo okrenu malu
ručicu, zatim podiže slušalicu. Bio je vrlo bled. Sad... pomisli on.
- Alo, alo! - Njegov glas, glas čoveka koji još nije bio mrtav, dizao se
iz mračne grobnice i u očajnoj nadi žurio se preko poplavljenih žica
površini udaljenoj tri kilometra.
Odgovor odmah dođe.
 - Alo, alo!
Robert se umalo ne onesvesti. To je bio Baras, koji je iz svoje
kancelarije uporno ponavljao:
- Alo, alo, alo, alo...
Robert mu odgovori grozničavom brzinom:
- Fenvik na telefonu Skaper Flatsa. Voda je prodrla iza Svelija i
popela se do slemena. A dalje tamo srušilo se sleme. Sa mnom je
grupa od devet ljudi. Odsečeni smo, šta da radimo?
Odgovor je odmah došao - jasan i vrlo tvrd.
- Idite provetravajućim oknom u Gloub Kol.
- Prošli smo bili kroz provetravajuće okno.
- Pa?
- Gloub Kol je pun gasa i vode.
Nastade ćutanje. Trideset sekundi očajnog ćutanja, koji su izgledali
kao trideset godina. Zatim Robert ču kako se vrata zalupiše, kao da je
Baras, sedeći još uvek za pisaćim stolom, gurnuo vrata nogom i tako
ih zatvorio. Bilo je zaista čudno čuti tamo dole kako se zalupiše vrata
kancelarije daleko gore na površini.
- Slušaj, Fenviče! - Baras je sad brzo govorio, ali je svaka reč bila
jasna i odsečna. - Morate ići u okno starog Skaperhoula. Ovim putem
ovamo ne možete izaći, voda je zatvorila oba okna. Morate ići starim
rudokopima do okna starog Skaperhoula!
- Do okna starog Skaperhoula! - Gospode bože, o čemu on to
govori...
- Idite pravo uz potok - produži Baras odsečno. - Probijte ogradnu
branu na vrhu istočne strane, iznad Dajka. Tako ćete dospeti u gornje
napuštene rudokope starog Neptuna. Nemojte se plašiti vode, ona je
samo u nižim oknima. Idite glavnim potkopom, nemojte skretati u
sporedne potkope niti u udubljenje s desne strane, već idite tim
glavnim putem koji vodi istoku, idite tako hiljadu i trista metara dok
ne dođete do okna starog Skaperhoula...
 »Gospode!« pomisli Robert, »on zna ta stara radilišta, zna ih, zna
ih!« Znoj izbi Robertu po čelu. »Ah, gospode, on je znao za njih sve
vreme...«
- Čujete li me? - upita Baras jedva čujno iz daljine. - Tamo će vas
čekati grupa koja će vas spasti. Čujete li?
- Da! - viknu Robert. Baš tada bujica prekide žicu i u Robertovoj ruci
ostade bespomoćan aparat. On pusti slušalicu, i ona ostade klateći se...
»Gospode!« pomisli on opet, gotovo poluonesvešćen od užasnog
uzbuđenja.
- Brzo, oče! - povika Hug dotrčavši sav očajan. - Brzo, brzo, oče!
Voda se penje prema nama!
Robert se okrete i, gazeći kroz vodu, pridruži se ostalima.
»Gospode!« pomisli on opet. On im reče:
- Ići ćemo u stari rudnik, momci. Ništa nam drugo ne ostaje.
On ih povede uz potkop do kraja ćorsokaka, što ranije niko nije ni
mislio da pokuša. Da, tamo se zaista nalazila stara drvena pregrada,
nesigurna brana od podebljih dasaka između kojih je bila ilovača.
Sloger provali pregradu u roku od dva minuta, i oni uđoše u
napuštene rudokope starog Neptuna.
Tamo je bilo hladno i osećao se čudan zadah. Nije to bio zadah
gasa, iako ga je imalo tamo, već napuštenog rudnika. Ti rudokopi nisu
upotrebljavani za poslednjih osamdeset godina.
Predvođeni Robertom, oni su išli napred sa sve većom nadom...
tamo je bilo suvo; udaljavali su se od vode. Ah, hvala bogu, udaljavali
su se od sve te vode! Šestorica od njih imali su još zapaljene lampe, a
Hari Breis je imao tri rudarske sveće u džepu. Mogli su da vide put.
Nije bilo nikakvih teškoća. Postojao je samo jedan put, glavni put, koji
je stalno vodio istoku.
Išli su tim napuštenim putem oko četiri stotine metara. Ali dalje
nisu mogli. Pred njima se nalazilo srušeno sleme.
- Ne mari ništa, momci! - povika Sloger. - To su samo stari otpaci.
Brzo ćemo napraviti prolaz. - On skide kaput i priteže svoj kožni pojas.
On se prvi baci na posao.
Nisu imali alata; sve njihove alatke, kotarice s hranom i boce s
vodom bile su pod vodom, osam stotina metara daleko od njih. Radili
su golim rukama, grebali, čeprkali i vadili kamenje. Radili su u
parovima; Sloger je radio duplu smenu. Niko od njih nije znao koliko
su dugo radili, radili su tako žurno i naporno da nisu ni mislili na
vreme niti na svoje ruke, iz kojih je kapala krv. Radili su u stvari
sedam sati i napravili prolaz kroz osulinu duboku petnaest koraka.
Sloger se prvi provuče:
- Ura! - viknu on, vukući Pata Rida sa sobom. Svi su se provukli; svi
su govorili u isto vreme i pobednički se smejali. Bilo je sjajno provući
se kroz te pale otpatke. Smejali su se kao deca.
Ali petnaest koraka dalje prestadoše da se smeju. Još jedna osulina,
ali ovoga puta to nisu bili otpaci. Stena, tvrda stena od bazalta, kroz
koji nije mogla prodreti nikakva sprava izuzev dijamantske bušilice. A
oni nisu imali ništa do svojih golih ruku. Samo jedan izlaz i taj jedan
zatvoren. Tvrda bazaltna stena, debela i neprobojna. Njihove gole,
krvava ruke. ćutanje. Dugačko, hladno ćutanje.
Pa, momci - reče Robert sa usiljenom veselošću - ovde nismo tako
daleko od Skaperhoula. Oni će skoro doći po nas. Sigurno je da će doći
ranije ili docnije. Nemamo da radimo ništa drugo do da čučimo i
kucamo u stenu da bismo im davali znak. I da ne gubimo hrabrost.
Svi posedaše. Hari Breis čučnu pored palog slemena, uze težak
komad bazalta i poče da kuca. Lupao je u stenu kao u doboš da bi ga
čuli oni s druge strane; ovda-onda vikao je dugo i glasno. Duboko u
napuštenom rudokopu, četiri stotine metara od okna starog
Skaperhoula, oni su čekali. Kucali, vikali i čekali.
 GLAVA XXIII

Nešto pre šest sati toga jutra, Ričarda Barasa je probudilo lako
kucanje na njegovim vratima. To kucanje je potrajalo izvesno vreme.
Baras viknu:
- Ko je to?
Tetka-Karin glas, nesiguran i bojažljiv, začu se kroz vrata:
- Ne želim da te uznemiravam, Ričarde, ali podnadzornik iz rudnika
je ovde. On neizostavno mora da govori s tobom. Tetka Kara se uzdrža
da ponovi onu reč koju je Hadspet bezobzirno i neuvijeno upotrebio...
neka sam Hadspet kaže tu strašnu reč Ričardu.
Ričard se obuče i siđe dole; ionako je bilo blizu vreme kad je obično
ustajao.
- Dobro jutro, Hadspete. - Ričard vide da je Hadspet samo upola
obučen i vrlo uzbuđen; zaključi da je ovaj morao doći trčeći. Hadspet
odmah poče:
- Voda je prodrla u oba okna, gospodine Barase, i nadolazi u svim
potkopima. Ne možemo da spustimo korpu ispod sloja Fajf Koter.
Nastade užasno ćutanje.
- Razumem - samo toliko reče Baras, sa automatskom mirnoćom.
- Svi ljudi iz jutarnje smene otišli su u Gloub Kol i Paradaiz. -
Hadspetov glas, koji je obično bio tako tup, zadrhta. - Nemoguće nam
je da odemo njima dole, a nijedan od njih nije izašao na površinu.
- Koliko ih ima u smeni? - upita Bares sa istom mehaničkom
preciznošću.
 - Oko stotinu ljudi i dečaka. Ne znam tačno, toliko otprilike, nema
ni pet minuta otkako sam ustao; jedan od lamponoša došao je po
mene; poslao sam ga da otrči do gospodina Armstronga i došao
ovamo što sam brže mogao.
Ričard više nije oklevao. šest minuta docnije bili su u dvorištu
rudnika. Džim, lamponoša, stajao je sa još nekoliko ljudi; svi su ćutali i
bili zabrinuti. Kad Baras stiže, jedan od njih reče:
- Gospodin Armstrong je baš sad došao. Otišao je unutra da
pregleda stroj.
Baras reče Hadspetu:
- Dovedite ga.
Hadspet otrča uz stepenice. U međuvremenu Baras uđe u
kancelariju, gde je okrugli časovnik na zidu iznad kamina pokazivao
šest sati i petnaest minuta. Čim Baras uđe u praznu kancelariju,
podzemni telefon zazvoni. On odmah diže slušalicu. Svojim tvrdim,
bezličnim glasom on reče:
- Alo, alo, alo...
Glas Roberta Fenvika odgovori mu iz Skaper Flatsa. To je bio poziv
grupe zatvorene ispod zemlje. Po svršetku razgovara, na kraju koga je
telefon prestao da radi, Baras spusti slušalicu na njeno mesto. Zatim
udahnu duboko i odluči da vlada sobom.
Trenutak docnije Armstrong i Hadspet uđoše u kancelariju.
- Recite mi, gospodine Armstronže - poče odmah Baras
zapovedničkim tonom - recite mi sve što znate.
Armstrong, duboko potišten, poče da priča. Sve vreme dok je
govorio - što je trajalo oko dva minuta - stalno je mislio: kraj ovoga
biće i kraj moga zaposlenja ovde. Koža ispod desnog oka poče da mu
drhti, on podiže ruku da to sakrije.
- Razumem - reče Baras; a odmah zatim: - Telefonirajte gospodinu
Dženingsu.
Armstrong užurbano odgovori:
 - Poslao sam Sola Pikinsa po njega, gospođine Barase, to je prva
stvar koju sam uradio; očekujem ga svakog trenutka.
- To ste dobro uradili - reče Baras zadovoljno. On je savršeno
vladao sobom; pod uticajem tog njegovog savršenog vladanja sobom
Armstrong i Hadspet počeše da dolaze sebi. Naročito Armstrong. Baras
produži: - Idite telefonu, gospodine Armstronže! Odmah! Telefonirajte
Rigeru i Hedstoku, a. d. Tajnkastl; telefonirajte T. i P. Hendersonu,
Siton; telefonirajte Ujedinjenim rudnicima i firmi Horton Ajron - tražite
naročito gospodina Proberta starijeg - isporučite im svima moje
pozdrave, obavestite ih o našem stanju, tražite svaku pomoć, svaku
pomoć koju mogu da nam pruže. Trebaće nam čekrci i dizalice, sve
pumpe i električne sprave koje mogu da nam stave na raspolaganje.
Tražite naročito parastrojeve od Tajnkastla. Tražite od Ujedinjenih
rudnika da pošalju sve ljude koje mogu, a koji imaju iskustva u
spasavanju rudara. Odmah, molim vas, gospodine Armstronže!
Armstrong otrča telefonu, koji je bio u njegovoj kancelariji. Baras se
okrete Hadspetu:
- Uzmite deset ljudi i idite do okna staroga Skapera. Izvršite pregled:
što brže i što potpunije! Pronađite sve što možete o stanju okna, a
zatim požurite natrag k meni!
Kad Hadspet izađe, uđe gospodin Dženings. Rudarski inspektor bio
je zdepast, temeljit, odlučan i vedar čovek crvena lica. Bilo je dobro
poznato da Dženings nije trpeo gluposti. Bio je nenametljiv, ali jake
volje, možda suviše veseo i srdačan u ophođenju, ali su ga ipak svi
voleli i poštovali. Baš tada je imao veliki čir na vratu.
- Uh! - uzviknu on teško sedajući na stolicu. - Ovo me boli kao đavo.
šta se desilo?
Baras mu ispriča.
Džening zaboravi na svoj čir. Na licu mu se odjednom pojavi užas.
- Nije moguće - reče on zaprepašćenim i uznemirenim glasom.
Nastade ćutanje. Baras reda radi reče:
- Hoćete li da pregledate ulaz u okno?
 Mada je tek seo, Dženings odmah ustade i reče:
- Da, pogledaću kako je tamo.
Baras je išao napred. Dženings i Baras izvršiše pregled. Pumpe su
bile potpuno zaustavljene, voda se bila popela još šest stopa u oba
okna. Dženings postavi nekoliko pitanja mehaničaru, a onda se
obadvojica vratiše u kancelariju. Dženings reče:
- Trebaće vam još pumpi za ta okna, gospođine Barase. One će vam
trebati uskoro. Ali vode ima tako mnogo da ne znam da li će pumpe
mnogo pomoći -
Baras ga je slušao sa odlučnim strpljenjem. On pusti Dženingsa da
kaže sve što ima ne stavivši nikakvu primedbu, ali kad Dženings
završi, on izjavi svojim jasnim, razložnim glasom, kao da Dženings
uopšte nije ni govorio:
- Trajalo bi više dana dok bismo oslobodili ta glavna okna od vode.
Moramo prodreti unutra od Skaperhoula, u nadi da ćemo naići na put.
Druge mogućnosti nema. Hadspet će se uskoro vratiti od okna starog
Skaperhoula. Počećemo tamo čim bude bilo moguće.
Dženings je izgledao potišten. On oseti dodir ličnosti jače od svoje,
to ga potčini i potišti. A i čir ga je boleo. Barasova definicija položaja
bila je kristalno jasna, njegov plan za spasavanje bio je jedina logična
mogućnost. Nedragovoljno divljenje pokaza se na Dženingsovom
tupom licu.
- To je otprilike jedini način - reče on, pa dodade: - Ali kako ćemo
uspeti u tome bez planova-'
- Moramo uspeti - odgovori Baras sa iznenadnom žestinom.
- Dobro, dobro - pomirljivo reče Dženings - ionako nam ne ostaje
ništa drugo do da pokušamo. - On uzdahnu. - Međutim, samo da
imamo te planove, sada ne bismo bili u ovoj prokletoj nezgodi.
Gospode, u ono vreme ljudi su bili strašni idioti! - On zažmure od bola
u vratu. - Ah, do đavola sa ovim mojim čirom! Stavljam kvasac na
njega, ali izgleda mi da to nije ni od kakve pomoći.
Dok je Dženings bio bolno zauzet oko zavoja na svom čiru, Hadspet
se vrati i reče:
- Sve sam dobro pregledao, gospodine Barase, gospodaru. Okno u
starom Skaperhoulu nije tako rđavo. Ima osuline u oknu, no ne tako
mnogo. Ali tamo ima i rudničkog gasa, i to prilično. Spustili smo
jednog čoveka niz uže, i kad se vratio, bilo mu je vrlo rđavo. Mislim da
bismo mogli očistiti okno od osuline i gasa za dvadeset i četiri časa.
Baras reče:
- Hvala, gospodine Hadspete. Sad ćemo otići do okna u
Skaperhoulu. - Niko ne postavi nikakvo pitanje, vođstvo je pripadalo
Barasu. Bilo je nečega uzvišenog u njegovom mimom i odlučnom
zapovedanju; bez napora je vladao ljudima, rasterivao je strah kod
ostalih, držao se kao apsolutan gospodar situacije.
Kad ova četvorica izađoše iz kancelarije, mladi doktor Luis, koji je
sada bio ortak doktora Skota, žurno im priđe preko dvorišta i reče:
- Baš sam sad čuo... vraćajući se od jedne porodilje... da li bih
mogao da pomognem štogod? - On zastade u očekivanju, zamišljajući
sebe kako vrši herojska dela dole u rudniku. Bio je ružičastih obraza i
revnostan, pun ideala i oduševljenja; u Sliskeilu su ga uvek zvali mladi
dr Luis. Dženings je izgledao kao da bi voleo da ćušne mladog dr
Luisa nogom otpozadi. On se okrete od njega.
Baras ljubazno reče:
- Hvala vam mnogo, dr Luise. Možete nam trebati. Idite u
kancelariju. Sol Pikins će vam spremiti šolju toplog kakaoa. Možete
nam trebati docnije.
Mladi lekar ode užurban i srećan. Baras, Dženings, Armstrong i
Hadspet produžiše ka oknu starog Skaperhoula. Tek sada je počelo da
se razdanjuje. Bilo je vrlo hladno. Retke, sitne snežne pahuljice počeše
da padaju iz nevidljivog neba. Grupa od dvadeset i pet ljudi išla je s
njima četvoricom, svi su išli ćuteći preko tog nesrećnog zemljišta i
najzad iščezoše u snegu. Ovo je bila prva grupa koja je otišla u pomoć
stradalnicima.
A sada vest poče da se širi kroz varoš. Vrata kuća na Terasama
otvoriše se i ljudi i žene jurnuše napolje. Oni su trčali niz Ulicu
Koupen. Dok su trčali, i drugi su im se pridruživali. Trčali su kao da ih
je na to terala neka neodoljiva sila, kao da je rudnik odjednom postao
magnet koji ih je privlačio bez obzira na njihovu volju. Trčali su jer su
morali da trče. Trčali su ćuteći.
Marta je čula vest od gospođe Breis. Njeno prvo osećanje bilo je pre
zahvalnost nego očajanje: hvala bogu, moj Sam nije tamo! Pritiskujući
rukom grudi, ona probudi Sama. Zatim obuče kaput i pojuri sa Samom
u rudnik. Stari Hans Meser takođe je trčao. Hans Meser je trčao. Hans
je baš brijao jednu ranu mušteriju kad je čuo vest, i sada trčeći, još
uvek držao nasapunjenu četku u levoj ruci. David je čuo dok se na
velosipedu vozio u varoš. Odmah je odjurio u rudnik. Slogerova žena je
čula u krevetu, a Ca, Slogerov sin, čuo je na zadnjim vratima
Salutejšna. Suzana Plakalo čula je za vreme svoje jutarnje molitve.
Gospođa Rid, babica, čula je dok je sa mladim dr Luisom bila kod
porodilje. Džek Rid, njen najstariji sin, čuo je na putu za kafanu da se
malo okrepi. Džek se pridružio Ca Liminu, koji je trčao ka rudniku.
Stari Tom Ogl čuo je u nužniku. Zakopčavajući svoje pantalone, Tom
Ogl je otrčao.
Za tren oka pet stotina ljudi i žena stajali su u gustoj gomili pred
dvorištem rudnika, a još više ih je pridolazilo. Stajali su ćuteći, žena
većinom u šalovima, ljudi bez mantila, svi su izgledali vrlo crni prema
belom snegu. Stajali su kao kakav ogroman bor skupljen u tišini ispod
snežnog, sivog neba. Oni nisu bili igrači u toj drami, ali su ipak, ništa
manje, bili deo nje. Stajali su u tišini, u samrtnoj tišini, pod tim
besmrtnim, snežnim, sivim, nemim nebom.
Bilo je devet sati i padao je gust sneg kad su se Baras, Dženings i
Armstrong vratili preko Snuka i ušli u dvorište rudnika. Armstrong
pogleda u gomilu i reče:
- Hoćete li da naredim da zatvore kapiju dvorišta?
- Ne! - odgovori Baras, odmeravajući gomilu svojim hladnim,
prodornim pogledom. - Naredite da se naloži vatra u dvorištu. Velika
vatra. Neka je nalože na sredini dvorišta. Hladno je za njih da stoje
tamo.
 Zapališe vatru. Čarl Goulan, Džek Viks i radnici doneše dosta drva
da bi vatra bila što veća. Taman kad se vatra dobro razgorela, stiže
prva grupa dobrovoljnih pomagača iz Sitonskih ugljenih rudnika; ona
odmah ode u Skaperhoul. Zatim dođoše ljudi iz Tajnkastla sa tri
vagona opreme. Armstrong je stajao pored telefona, Baras i Dženings
vratiše se Skaperhoulu. Zbog rudarskog gasa bilo je nemoguće spustiti
se u okno, ali su se nadali da će uskoro osloboditi okno od gasa. Već
su bili počeli da nameštaju parni vitao, ventilator i druga postrojenja.
U jedanaest časova stiže Artur Baras. Artur je bio pošao Todovima
u Tajnkastl, da provede kod njih kraj nedelje, ali tek što je stigao na
stanicu, čuo je za nesreću.
On ulete u kancelariju u nervoznoj užurbanosti.
- Oče! - uzviknu on. - Ovo je užasno!
- To kida srce.
- Šta mogu ja da učinim? Rado ću učiniti sve! Strašno je što se tako
nešto moralo desiti, oče!
Baras pogleda svog sina teškim očima. Odmahnu rukom i reče;
- Božja volja, Arture.
Artur je gledao u oca sa bolom na licu.
- Božja volja! - ponovi on čudnim glasom. - Šta to znači?
Toga trenutka žurno uđe Armstrong.
- Ujedinjeni će nam poslati dve pumpe. Uskoro će biti ovde. Od
Hortona će stići nova turbinska pumpa; gospodin Probert kaže da će
učiniti sve što može.
- Hvala, gospodine Armstronže - mehanički reče Baras.
Vladalo je potišteno ćutanje dok stari, ćopavi Sol Pikins nije ušao sa
tri velike šolje vrućeg kakaoa. Solu je bilo preko sedamdeset godina i
imao je drvenu nogu, ali je ipak mogao da ide dosta brzo; hramao je
unaokolo radeći sitne poslove na površini, a umeo je i da skuva dobar
kakao. Artur i Armstrong uzeše po šolju; Baras odbi. Artur i Armstrong
počeše da navaljuju na Barasa da uzme kakao, govoreći da bi mu to
dobro činilo, a Armstrong dodade da je nemoguće raditi sa praznim
želucem. Ali Baras ipak odbi. Izgledao je prilično uzbuđen.
Sol Pikins reče:
- Mladi dr Luis želi da zna da li vam je još potreban. Ako treba da
čeka, odneću mu šolju kakaoa. - Mlađi dr Luis popio je već četiri šolje
kakaoa, njegov heroizam bio je veš nešto razblažen, te je bio prinuđen
da učtivo pita gde se nalazi nužnik.
Baras pogleda u Armstronga.
- Bilo bi dobro ako bi varoški lekari mogli da udese da jedan od
njih uvek bude na dužnosti ovde za idućih nekoliko dana. Neka se
ređaju jedan po jedan.
- To je sjajna ideja, gospodine Barase! - uzviknu Armstrong. On
požuri telefonu.
- Oče - upita Artur u nekoj vrsti očajanja - kako se ovo desilo?
Treba da znam.
- Ne sad - odgovori Baras. Ne sad.
Artur se okrete i pritisnu čelo na hladno prozorsko okno. Ton
njegovog oca ućutka ga za trenutak.
Tada dođe požamički starešina Ibnezer Kamho. Bio se obukao u
svoju uniformu sa puno prijatnih svetlocrvenih gajtana i osam važnih
mesinganih dugmeta, za koje se gospođa Kamho starala da se što
bolje sijaju. Požarnički starešina bio je kratak, okrugao i ćelav,
izgledao je kao kotur. Voleo je uniforme, zato je još u detinjstvu
pripadao dečjoj brigadi, a sada je bio i požamički starešina i kapelnik
u Sliskeilu. Svirao je na četiri muzička instrumenta, uključujući
trougaonik, i redovno dobijao nagradu na grofovijskoj poljoprivrednoj
izložbi za svoj grašak. Za poslednjih pet godina ugasio je jednu malu
vatru u jednoj staroj, odavno napuštenoj pivari.
- Stavljam vam se na raspolaganje, gospodine Barase - izjavi on. -
Moji ljudi su napolju. Napolju u dvorištu. Oni stoje tamo svrstani u red;
svaki od njih dobio je uverenje na kursu za prvu pomoć. Treba samo
da mi zapovedite, gospodine.
 Baras se zahvali požamičkom starešini. Sol Pikins mu dade
preostalu šolju kakaoa, posle toga izađe. Kad je požarnički starešina
izašao u dvorište, izgledao je tako zvaničan i važan da su ga dva
novinara, koji su baš tada stigli iz Tajnkastla, fotografisali. Idućeg
jutra njegova slika je izašla u Tajnkastl Argusu. Požarnički starešina
ju je isekao i čuvao.
Ponude pomoći stizale su sa svih strana, telegrami, telefonski
pozivi, gospodin Probert od Holton Ajron a. d. lično je došao, Ujedinjeni
rudnici poslali su u pomoć još tri grupe ljudi.
Pre dvanaest sati Baras i Artur odoše da vide šta je urađeno u oknu
starog Skaperhoula. Okno se nalazilo u jednoj bednoj pustari zvanoj
Snuk, punoj rupa i uvala, pokrivenoj snegom i izloženoj hladnom
vetru. Ljudi su taj kraj zvali nesrećnom zemljom. Mada je u dvorištu
rudnika gorela vatra, svi su napustili dvorište i stajali u gomili na
Snuku, malo podalje od ljudi koji su marljivo i žurno postavljali
potrebna postrojenja. Kad se Baras i Artur približiše, gomila se ćutke
razdvoji da im napravi prolaz, ali se jedna grupa ljudi ne pomače sa
svog mesta. Tada Artur ugleda Davida.
David je stajao na čelu grupe ljudi koji se nisu pomakli da naprave
prolaz. Džek Rid, Ća Limin i stari Tom Ogl takođe su bili u toj grupi.
David sačeka dok mu se Baras ne približi. Od zime i psihičke
napregnutosti koža mu je bila zategnuta preko jagodičnih kostiju.
Njegove oči se susretoše sa Barasovim očima. Pod utiskom tog prekora
Baras spusti pogled. David reče:
- Ovi ljudi hoće da znaju nešto.
- Šta?
- Hoće da znaju da li će se sve učiniti da se spasu ljudi koji se
nalaze ispod zemlje.
- To se već čini. - Ćutanje. Baras podiže pogled. - Je li to sve?
- Da - reče David polako - zasada.
Toga trenutka Tom Ogl gnevno istupi napred.
- Zašto sav ovaj razgovor? - viknu on Barasu. Tom je bio van sebe.
Već je bio pokušao da teatralno skoči u okno Skaperhoula. - Zašto ne
spasete ljude? Sve to montiranje nije ni od kakve pomoći! Moj sin je
dole, moj sin Bob Ogl! Zašto ne pošaljete nekoga dole da ga izvadi?
- Radimo što možemo, moj čoveče - reče Baras vrlo dostojanstveno i
mirno.
- Nisam ja tvoj čovek! - gnevno viknu Tom Ogl, podiže pesnicu i
udari Barasa pravo u lice.
Artur zadrhta. Čarl Goulan i neki drugi odvukoše Toma Ogla u
stranu, dok se on otimao i vikao. Baras je stajao pravo. Nije ni
pokušavao da se brani, primio je udarac u nekoj vrsti duhovnog
likovanja, kao da ga je taj udarac zadovoljio u dubini njegove duše.
On mirno otide oknu, naredi da se naloži druga vatra i ostade da
nadzirava rad oko montiranja.
Baras je ostao u rudniku ceo dan. Ostao je dokle kod okna starog
Skaperhoula nisu montirali parni vitao, ventilator i ostale strojeve i
dok nisu očistili okno od rudarskog gasa. Ostao je dok ljudi nisu počeli
da kopaju i odnose otpatke i naslage koji su označavali put u
napušteni rudnik. Ostao je dok oba glavna okna Br. 17 nisu
snabdevena dvema novim pumpama - kapacitet jedne bio je dve
stotine pedeset galona3 u minutu, a druge - turbine - četiri stotine i
pedeset galona. A zatim se sam peške vratio u Brežuljak.
Nije osećao ni umor ni veliku glad, kolebao se između utrnulosti
svoga tela i čudnog likovanja svoje duše. Bio je bezličan; ono što je
radio izgledalo mu je nestvarno; bio je kao čovek osuđen na smrt koji
mirno sluša svoju smrtnu presudu. Nije sasvim shvatao, njegova vera
u sopstvenu nevinost ostala je nepokolebljiva.
Tetka Kara se postarala da ga čeka čorba od goveđeg repa. Tetka
Kara je znala da Ričard posle »teškog dana« voli čorbu od goveđeg
repa više nego išta drugo. Jeo je čorbu, pileće krilo i kriščicu svog
omiljenog sira. Ali je jeo vrlo malo i pio samo vodu. Nikakvu pažnju
nije obraćao na tetku Karu, koja je uslužno lebdela u pozadini; on nije
video tetku Karu.
Za stolom Hilda je sedela nasuprot njemu; gledala ga je netremice
sa očajnim interesovanjem. Najzad, kao da nije mogla da to duže, ona
reče:
- Pusti me da pomognem, oče! Pusti me da radim nešto! Molim te,
pusti me da radim nešto! - Nemogućnost da išta učini da bi umanjila
tu nesreću dovodila je Hildu gotovo do ludila.
On podiže svoje teške oči prema njenim i tada je prvi put opazi. On
odgovori:
- Šta ima da se radi? Sve što treba već se radi. Nema ništa što bi
žena mogla raditi.
On je ostavi, pope se uz stepenice i ode svojoj ženi. Njoj reče isto što
i Arturu:
- To je božja volja. - A zatim, nedokučiv i strog, leže u odelu u svoj
krevet.
Ali posle četiri sata već je bio u rudniku i odmah je otišao oknu
starog Skaperhoula. Znao je da je jedina mogućnost da se prodre u
Paradaiz mogla biti samo u Skaperhoulu. On se spusti u okno.
Ljudi su tamo radili u smenama; radili su tako brzo da su prodirali
u glavno okno brzinom od šest stopa na sat. Bilo je više osuline nego
što su mislili, ali smene su se smenjivale bez prestanka, ljudi su radili
mahnito, sa natčovečanskim naporom, te je posao brzo napredovao.
- Ovaj put ide ka zapadu - reče Dženings Barasu. - On će nas
odvesti otprilike tamo gde treba.
- Da - reče Baras.
- Treba da smo već blizu kraja osuline - reče Dženings.
- Da - odgovori Baras.
U roku od dvadeset i četiri sata smene su očistile sto četrdeset i
četiri stope osuline iz starog glavnog okna. Sada su bili prodrli u
nezatrpani prazan deo starog rudokopa. Začu se glasno i oduševljeno
»ura«, koje se diže uz okno i obradova one koji su čekali na površini.
Ali drugog »ura« nije bilo. Odmah iza mesta gde se nalazila osulina
bilo je neprolazno udubljenje puno vode.
 Prljav, pokriven ugljenom prašinom, bez kragne i mašne, sa starim
svilenim šasčićem oko oteklog vrata, Dženings je ukočeno gledao u
Barasa.
- Ah, blagi bože - reče on beznadežno - da smo samo imali plan,
znali bismo to unapred.
Baras ostade miran.
- Plan ne bi otklonio to udubljenje. Mi smo i očekivali teškoće.
Moramo eksplozivom probiti put iznad udubljenja. - Bilo je nečega
tako nepokolebljivog u njegovim rečima da je to napravilo utisak čak i
na Dženingsa.
- Ah, bože moj - reče on ganut gotovo do suza - to je odvažnost!
Hajdemo, onda, da bacimo u vazduh to prokleto sleme.
Počeše da buše sleme, u nameri da pomoću eksploziva razbiju deo
tvrdog bazaltnog slemena koji bi bio dovoljan da zatrpa vodu u
udubljenju i u isto vreme ostavi prolaz iznad njega. Montiran je
kompresor i upotrebljene su najbolje bušilice. Rad je bio strahovito
težak. Radilo se u mraku, prašini, znoju i dimu eksploziva. Radilo se
mahnito i ludo. Samo je Baras bio miran. Miran i nedokučiv. On je bio
tamo. Bio je pokretačka sila i vodeći duh celog pothvata. Već čitavih
osamnaest sati nije napustio Skaperhoul.
Dženings se vratio osvežen šestočasovnim odmorom i molio ga je:
- Za ime boga, idite da spavate malo, gospođine Barase, vi ćete se
upropastiti tako!
Gospodin Probert, Armstrong i nekoliko starijih činovnika, svi su
navaljivali na njega da se odmori: učinio je tako mnogo, potrebno je
najmanje pet dana da se napravi prodor iznad udubljenja, on treba da
se poštedi bar dotada. Čak i Artur ga je molio:
- Treba da spavaš malo... molim te... oče... molim te.
Baras bi se samo ovda-onda odmorio po pola sata na svojoj stolici
u kancelariji; nije išao kući sve do večera četvrtog dana. Tada je opet
otišao peške kući. Još uvek je bilo vrlo hladno i svež sneg je pokrivao
zemlju. Kako je beo bio taj sneg! Zamišljeno je išao uz Ulicu Koupen...
a ipak nije mislio. Otkako se desila nesreća, odbio je da misli, njegov
duh se udaljio od svega i nepokolebljivo se usredsredio na rudnik i
rad oko spasavanja. Ta hladna udaljenost davala mu je snage. Snažne
struje dejstvovale su pod hladnom spoljnom korom. On ih nije bio
svestan, ali one su bile u dejstvu.
Oko njega ulice su bile puste, sva vrata zatvorena, nijednog deteta u
igri; roletne mnogih radnji bile su spuštene. Tišina očajanja obavijala
je Terase. Sa suprotnih krajeva terase Alme pojaviše se dve žene.
Prođoše lica okrenuta u stranu. Nijednom rečju ne poremetiše tišinu,
čak i njihovi koraci bili su ućutkani snegom. U kućama je vladala ista
tišina. U kućama ljudi odsečenih u rudniku stolovi su bili postavljeni
za doručak u očekivanju njihovog povratka. Tako se uvek radilo, to je
bila tradicija. čak i noću zavese su ostavljane nespuštene. U broju 23
u sokaku Inkerman Marta je spremala sveže paštete: i Robert i Hug su
voleli sveže paštete. Sam i David sedeli su ćuteći; nisu gledali u Martu.
Obadvojica su se vratili iz okna u Skaperhoulu, obadvojica su
pomagali tamo: David nije prošao ni blizu škole čitava četiri dana.
Zaboravio je na školu, zaboravio je na svoj ispit, zaboravio na Dženi.
Sedeo je ćuteći, glave zaronjene u ruke, mislio je o svom ocu, mislio
svoje gorke misli.
Posle toplote i huke u Skaperhoulu ova hladnoća je dejstvovala na
Barasa kao udarac. Idući dalje, on duboko uzdahnu. Nije bio svestan
tog uzdaha. Nije bio svestan ničega. On uđe u Brežuljak. Čekala ga je
ogromna hrpa pisama. Neka pisma su izražavala pohvalu, neka
saosećanje, neka žaljenje. Bilo je i telegrama, telegram od Stapletona,
poslanika za Sliskeil, drugi od lorda Kela, treći od predsednika
Tajnkastla: »Vaši herojski napori radi ljudi odsečenih u rudniku
ispunjavaju nas najvećim divljenjem, molimo se bogu da kruniše
uspehom vaše napore.« I još jedan od člana kraljevskog doma, pun
blagonaklonog saučešća. On ih je pažljivo čitao. Čudno! čitao je pismo
žene proizvođača gumenih cevi u Lidsu, u kome mu ona nudi
besplatno - podvučeno - pet stotina metara ili više - podvučeno -
tankih gumenih cevi njenog muža da bi pomogla da se pošalje vruća
supa rudarima odsečenim u rudniku! Čudno! On se ne nasmeja.
 Sutradan rano Baras se vrati u rudnik. Nivo vode u glavnom oknu
bio je dovoljno smanjen da se gnjurači spuste dole. Mada je voda
mestimično bila osamnaest stopa visoka, gnjurači su uspela da odu
kroz potkope Glouba i Paradaiza sve do mesto gde se srušilo sleme.
Izvršili su revnosno iscrpno traganje. Niko nije znao bolje od Barasa
kako je uzaludno to traganje moralo biti. Sve što su gnjurači našli bila
su tela sedamdeset i dva udavljena čoveka.
Gnjurači su se vratili i podneli izveštaj da nigde nema ni žive duše.
Tako su raportirali da će trebati najmanje mesec dana da bi se
potkopi oslobodili vode. Zatim počeše da iznose leševe: udavljeni ljudi,
vezani jedan za drugog vađeni su iz rudnika na svetlost dana koju
nisu videli.
Sve je sad bilo usredsređeno na prilaz preko Skaperhoula. Svima je
bilo jasno da su ljudi čija se sudbina još nije znala verovatno odsečeni
u starom, napuštenom rudniku. Iako je sada bilo već deset dana
otkako se nesreća desila, ti ljudi su još mogli biti u životu. Ljudi
udvostručiše svoje očajničke napore da naprave prodor iznad
udubljenja. Radilo se mahnito, iz sve snage, svaki mišić bio napregnut.
šest dana posle početka razbijanja bazaltnog slemena zapaljen je i
poslednji eksploziv i napravljen prodor u produženju starog glavnog
okna iza udubljenja. Iscrpeni, ali radosni, ljudi jurnuše dalje. Međutim,
na šezdeset koraka u zapadnom pravcu naiđoše na potpun pad
bazaltnog slemena. Oni zastadoše beznadežno.
- Ah, gospode bože! - zaječa Dženings. - Ovoga može da ima više od
pola kilometra. Nikad nećemo doći do njih, nikad! Ovo je najzad kraj
svemu tome! - Sasvim iscrpen, on se nasloni na bazaltnu stenu i
zaroni lice u ruke.
- Moramo produžiti - reče Baras iznenadno i glasno - moramo
produžiti.
 GLAVA XXIV

Prvi je umro Hari Breis. Harijevo srce je bilo slabo, on nije bio mlad
čovek, voda u Flatsu mu je mnogo naškodila; umro je od iznemoglosti.
Niko nije znao kad ni kako je umro, dok Ned Softli nije slučajno
udario rukom u Harijevo mrtvački hladno lice i povikao da je Hari
mrtav. To je bilo pri kraju treće noći, mada je, što se tiče noći, sada
uvek bila noć, jer u lampama više nije bilo petroleja, a bili su
upotrebili i sve rudarske sveće, izuzev jedne, koju je Robert čuvao za
slučaj naročite potrebe. Mrak nije bio tako rđav, obavijao ih je,
povezivao ih u drugarstvo, skrivao ih i bio ljubazan.
Bilo ih je svega deset: Robert, Hug, Sloger, Pat Rid, Isus Plakalo, Svi
Meser, Ned Softli, Hari Breis i još dva čoveka, koji su se zvali Benet i
Set Kalder. Prvi dan su proveli u kucanju u stenu da bi dali znaka od
sebe, u stalnom kucanju... ta-ta... ta-ta... ta-ta-ta-ta-ta-p... opet i opet...
ta-ta... ta-ta... ta-ta-ta-tap... slično brzom udaranju u doboš kod
divljačkih plemena. Kucanje je bilo korisno, označavalo je njihov
položaj u tom nedokučivom mraku; često su se ljudi spasavali dajući
znak kucanjem svojim spasiocima. Ta-ta... ta-ta... ta-ta-ta-ta-tap...
ređali su se u tom kucanju u stenu. Ali pri kraju drugog dana Sloger
iznenada viknu.
- Prestanite! Za ime boga, prestanite, ne mogu da podnesem više to
prokleto kucanje!
Ned Softli, koji je tada bio na redu, prestade odmah. U stvari izgleda
da je svima bilo milo što je to kucanje prestalo. Prestali su za jedno
pola sata, a zatim se svi složiše, pa i Sloger, da se mora produžiti sa
kucanjem. Oni mora da su sad vrlo blizu njih - ljudi koji dolaze preko
Skaperhoulo. Oh, oni mora da su sad đavolski blizu, reče Svi Meser, i
Ned Softli opet poče... ta-ta ta-ta... ta-ta-ta-ta-tap.
Odmah posle toga Plakalo održa svoju prvu službu. Isus Plakalo je
bio proveo već dosta vremena na kolenima, molio se sam, dalje od
ostalih, molio se sa strasnom usrdnošću kao i sam Isus u Getsimaniji.
Plakalo je bio ćutljiv, ozbiljan mali čovek, nije se nametao drugima,
svoje mišljenje je širio ćutljivo, samo pomoću knjižica i oglasnih tabli.
U Vitli Beju ili u Sliskeilu na fudbalskim utakmicama Plakalo je bio
mučaljiv u bučnim gomilama, samo je stajao bez reči ili šetao polako
bez reči, oglašavajući Isusove suze ispisanim tablama koje je nosio. On
je bio najmirniji i najćutljiviji oglašivač koga je Isus imao, i ni u kom
slučaju najgori. Nije bilo u Plakalovoj prirodi da primorava druge da
učestvuju u službi. Ali, za divno čudo Robert, koji nikad nije išao u
crkvu, predloži da održe službu božju.
Iako Plakalo to nije pominjao, želeo je da se održi služba božija.
Želeo je to vrlo mnogo i veoma se obradovao tome predlogu. On poče
službu molitvom. Bila je to vrlo dobra služba, bez »razdiranja haljina«
i »žena obučenih u skerlet«. Bila je puna dobre vere i rđave gramatike
i završila se mimo:
»... spasi nas odavde, milostivi bože, Isusa radi, amin.« Zatim
Plakalo održa kratku propoved. Uzeo je tekst iz Jevanđelja po Jovanu,
gl. 8, 12 - »Ja sam vidjelo svijetu: ko ide za mnom, neće hoditi po tami,
nego će imati vidjelo života.«
Govorio je sasvim obično i jednostavno.
Zatim su otpevali pesmu: »Dođi, veliki Spasitelju, dođi.«

Dragi Davide, dobićeš ovo pošto me

nađu.Lutao sam daleko preko planina hladnih.
Lutao sam daleko od kuće
Oh, primi me u svoje stado.
Dođi, veliki Spasitelju, dođi!

Nastade ćutanje, za vreme kojeg su se trenutno još čuli odjeci

molitve. Izgleda da niko nije hteo da prekine to ćutanje. Svi su sedeli
vrlo mirno, samo je Sloger škrgutao zubima. Sloger je bio jedini koji
popusti.
- Ah, bože - zaječa on - ah, Hriste bože, pomozi mi! - Sloger poče da
plače. Bio je čvrst, ali je imao i slabih strana. Sada je sedeo glave
zaronjene u ruke, trzajući se od jecaja; bilo je bolno slušati njegovo
tužno jadikovanje. Sada su već svi bili izgubili pomalo od svoje
hrabrosti, svakom je padalo teško da pokazuje svoju muškost sa
praznim želucem. Nisu imali hrane, a ni vode, izuzev majušnog mlaza
koji je polako curio iz slemena. Bilo je čudno što su oni, koji su se
jedva spasli od one strahovite poplave, sada imali tako malo vode;
taman po gutljaj bljutave tečnosti pomešane s ugljem.
Plakalo priđe Slogeru i poče da ga teši. Njega ispuni velika radost
što je vratio Slogera bogu, a i Sloger oseti radost za izvesno kratko
vreme.
Zatim neki od njih osetiše glad. Pat Rid, kao najmlađi, osećao je
glad više od ostalih. Robert je imao u svom džepu tri bombone protiv
kašlja. On dade Patu jednu, a zatim drugu. Koliko li je vremena
proteklo između te dve bombone?... pet minuta ili pet dana? Samo je
bog znao! Posle druge bombone Pat šapnu:
- To je bilo dobro, zaista dobro.
Robert se nasmeši. Učini pokret da da Patu i treću bombonu, ali ga
uzdrža pomisao da je to poslednja. Čuvaću je za njega, pomisli on.
Ta ista želja da čuva nešto u rezervi podstakla je Roberta da zadrži
i poslednju rudarsku sveću, mada u početku mrak nije bio prijatan,
već nesnosan, strašno nesnosan posle žute svetlosti sveće, koja je
gorela u sredini grupe kao majušna logorska vatra.
Zbog mraka bilo je mnogo teže oceniti vreme. Samo je Robert imao
sat, koji je stao još kad je Robert ušao u vodu u Sveliju. Hug se
naročito brinuo o vremenu. Hug je uvek bio ćutljiv, a sada više nego
ikad: otkako su naišli na palo bazaltno sleme, Hug jedva da je rekao
ijednu reč. Sedeo je pored svoga oca namrštenih obrva i razmišljao.
Celo telo mu je bilo napregnuto zbog toga tajnog razmišljanja. Najzad
upita tihim glasom:
- Oče! Koliko li ima kako smo ovde?
- Ne mogu ti reći, Hug!
- Ali, oče, koliko misliš da ima kako smo ovde?
- Možda dva dana, možda tri.
- Koji je, onda, danas dan, oče?
- Ne znam, Hug... verovatno sreda.
- Sreda... - uzdahnu Hug i ukočeno se navali natrag na stenu. Ako
je samo sreda, onda nije tako rđavo, onda ima još čitava tri dana, tri
dana do utakmice. On mora izaći iz rudnika do subote, mora, mora... U
iznenadnom vrtlogu zabrinutosti, Hug uze kamen i poče da kuca... ta-
ta... ta-ta... ta-ta-ta-ta-tap!
Kad Hug prestade da kuca, nastade mrtva tišina. Tada Ned Softli
podiže ruku da se malo ispruži i dodirnu Hari Breisa. Isprva pomisli
da Hari spava; bojažljivo pokuša opet, i prsti mu upadoše pravo u
Harijeva hladna, mrtva, otvorena usta.
Robert zapali sveću. Da, Hari Breis je bio mrtav. Siromah Hari, on
nikad neće kupiti svojoj ženi utegu koju joj je stalno obećavao. Robert i
Sloger podigoše Harija. Bio je vrlo težak. Ili su oni možda bili vrlo
slabi? Odneše ga dole niz potkop oko trideset koraka. Položiše ga na
leđa. Robert mu prekrsti ruke preko njegove rudarske bluze i zatvori
mu oči. Plakalo je spavao, prvi put za poslednja tri dana, i glasno
hrkao. Robert nije hteo da ga budi. On očita očenaš nad Harijem, a
zatim se Sloger i on vratiše.
- Izgorećemo sveću još za jedan col, momci - reče Robert. - To će
nam pomoći da sačuvamo hrabrost.
Pat Rid je opet tiho plakao; sreo se sa smrću i drugi put, i još uvek
mu se nije mnogo dopadala.
- Priberi se, mali čoveče - reče Robert. On stavi ruku oko Patovih
drhtavih ramena. - Vreme je da te nečim uposlim. Hoćeš li da kucaš?
Pat zavrte glavom.
 - Pisao bih svojoj majci - reče on i briznu još jače u plač.
- Vrlo dobro - reče Robert ozbiljno. - Pisaćeš svojoj majci. Ja imam
olovku. Ko ima malo hartije?
Ned Softli imao je beležnik za zapisivanje broja vagoneta. On ga
dade Robertu. Robert otcepi dvostruki list, stavi ga na beležnik i pruži
ga Patu zajedno sa olovkom.
Pat uze hartiju, beležnik i olovku sa velikom zahvalnošću. Razvedri
se. Odmah poče da piše velikim okruglim slovima: »Moja draga
majko...« Zatim stade i, glave nagnute na jednu stranu, pročita što je
napisao. »Moja draga majko...« Opet zastade, »Moja draga majko...«
pročita ponovo i stade. Zatim briznu u plač. Grcao je od plača. Bilo mu
je samo petnaest godina.
Kad je sveća izgorela za jedan col, on se malo umiri. Robert uze
natrag beležnik, olovku i dvostruki list hartije i stavi ih u džep. On
ugasi sveću i obrgli levom rukom Pata Rida kao da ga štiti. Pat Rid
zaspa.
Robert i sam zadrema i zaspa. Vreme je prolazilo. Probudi se u
nemom, neprekidnom mraku i spopade ga dug kašalj, njegov tihi, stari
kašalj. Njegovo mokro odelo osušilo se na njemu, a to nije bilo dobro
za njega. Sigurno ću opet imati zapaljenje kad izađem, pomisli on. A
zatim, sa neodređenom hladnoćom oko srca, pomisli: ako izađemo.
Vreme je i dalje prolazilo. Oni sad mora da su blizu; njihovi spasioci
mora da su blizu!
- Oče - upita opet Hug - koji je dan danas, oče?
- Ne mogu ti reći, Hug, momče. - Robert je pokušavao da govori
mirno i pribrano.
- Ali, oče... koji je dan?
- Ne mogu ti reći, Hug, momče. - Robert opet pokuša da govori
mirno i pribrano, ali mu je glas zvučao umorno i tužno.
- Ali, oče... koji je dan? Utakmica, oče... Ujedinjeni, oče... Ujedinjeni...
Moram izaći odavde u subotu! Moram... Moram, oče! - U glasu
ćutljivog Huga pištala je histerija. On se njihao tamo-amo u mraku.
On mora izaći u subotu, mora, mora izaći u subotu! Tada je bila
nedelja veče.
Sloger se probudi. Svi su izgleda spavali tada; mora da je imalo
rudarskog gasa u vazduhu, ili je to bila iznurenost, Sloger reče:
- Ah, mili bože, kakav san! Kad bi moja sirota žena samo znala! Ah,
mili bože, kad bih samo imao kriglu piva! Više nisam gladan, samo mi
treba pivo. Ah, bože, šta ja to govorim, zar ti nisam obećao da ću
ostaviti pivo ako nas izbaviš odavde, ah, bože, Hrista radi! - Njegov
glas pređe u viku.
Ned Softli takođe poče da viče. Pridružiše im se i nekoliko drugih. -
Izbavi nas odavde! Izbavi nas odavde! - Čak i Plakalo izgubi sad vlast
nad sobom. On iznenada glasno viknu:
- Koliko će još vremena proći, o gospođe, dok nas ne izbaviš? - To je
ličilo na riku zverova zatvorenih u kavezu.
Zatim je umro Benet, a šest sati posle njega i Set Kalder. Oni su bili
drugovi koji su radili zajedno skoro četrnaest godina. Četrnaest godina
su zajedno radili, opijali se i kuglali. Ali im nije izgledalo ni najmanje
podesno da umru zajedno. Benet je bio mirniji, a Set Kalder, koji je
osetio da će da umre, počeo je da jadikuje:
- Neću da umrem! Ja sam još mlad čovek! Imam mladu ženu! Neću
da umrem! - Ali je umro uprkos svemu tome.
Sad su svi bili suviše slabi da bi mogli da odnesu tela Beneta i Seta
Kaldera, a Robert je imao samo još dva palidrvca u džepu pored
parčeta poslednje sveće. On dade Patu Ridu poslednju bombonu protiv
kašlja. Sigurno, bože, sada neće proći mnogo pre nego što se oni
probiju do Skaperhoula. Sigurno! Oh, neka dođu brzo, milostivi bože,
jer će inače biti uzalud!
Sada su samo ležali, suviše slabi da se pokrenu. Čak su bili suviše
slabi da idu do mesta koje su ranije upotrebljavali. Samo su ležali.
Ležeći tako, Robert dobi jednu ideju: da s vremena na vreme ponovi
svako ime triput, pa ko se ne odazove na treći poziv, znaće da je
svršeno s njim.
 Ned Softli se prvi nije odazvao, mora da je umro tiho kao Hari
Breis. Neda se uvek smatrali za prilično slaboumna, ali je umro kako
dolikuje. Nijedanput nije zajadikovao. Zatim je umro Svi Meser. Svi je
bio prilično raspušten, ali je sada zauvek svršio sa svojim raskalašnim
pričama.
Posle Svijeve smrti Plakalo je poludeo. Kao i ostali, u poslednje
vreme bio je tih i miran, ali odjednom je ustao. Stajao je u mraku, oni
su osetili njegovo ludilo dok je stajao tamo u mraku. On reče:
- Vidim ih! Vidim sedam anđela koji su stajali pred bogom! Čujem
njihove trube! To je otkriveno meni!
U početku pokušaše da ne obraćaju pažnju na njega, ali Plakalo
produži:
- Čujem ih kako trube u svoje trube! Prvi anđeo zatrubi, i onda poče
da pada grad pomešan sa krvlju!
Sloger reče:
- Ah, za ime boga, čoveče, ćuti!
Plakalo produži još glasnije:
- Onda zatrubi drugi anđeo, i kao da velika planina sva u plamenu
bi bačena u more, i treći deo mora postade krv. Ne voda, braćo moja,
već krv! Ni nas nije dovela ovamo voda, već krv!
Sloger sede i reče:
- Plakalo, za ime božje! Ne mogu to više da podnosim.
Plakalo produži istim ushićenim tonom:
- Treći anđeo zatrubi, i pade zvezda Pelen. Pelen i žuč, moja braćo,
jesu naša sudbina na zemlji; smrvljeni smo velikom gramžljivošću
čoveka. I četvrti anđeo zatrubi, i peti, i jedna druga zvezda pade u
bezdani rudnik i dim se diže iz rudnika. Mi smo u rudniku, braćo
moja, i vazduh je zamračen dimom u rudniku, i pečat božji je na
našim čelima, i kazna će stići one na visokim mestima koji su nas
doveli ovamo. Vidim to, braćo moja! Meni je data moć proricanja! Ja
sam prorok u rudniku Paradaizu!
 Robert shvati da je Plakalo poludeo i reče:
- Sedi, čoveče, sedi. - Nagovarao je Plakala: - Sedi, sad, sedi. Uskoro
će nas oni pronaći. Sedi i čekaj mimo. Ovo neće trajati još dugo.
Plakalo produži:
- I šesti anđeo zatrubi, i čuh glas četiri roga zlatnoga oltara koji je
pred bogom, i četiri anđela biše odrešena, a i da pogube i ostale ljude
koje ne umore ove muke, a ne pokaju se za dela svojih ruku niti za
svoja ubistva, mađijanja, blud i krađe!
Plakalov glas postajao je sve glasniji i najzad se pretvori u viku
koja je odjekivala i izgledalo da potresa i samo sleme.
Sloger zaječa:
- Ne mogu više ovo da trpim! - On otpuza do Plakala, pipajući
rukama.
Plakalo produži užasnim glasom:
- A sad zatrubi i sedmi anđeo...
Ali pre nego što sedmi anđeo zatrubi, Sloger uhvati Plakala za
nožni članak i povuče ga. Plakalo pade i zaječa.
- Ali sedmi anđeo zatrubi! Vidim te! Vidim hiljadugodišnje carstvo
stvoreno ludilom i gramžljivošću čoveka. Novac, novac, novac... radi
njega nas upropašćuju i ubijaju. Hoću da proričem... Sa visokih mesta
oni padaju... ne voda, već krv... krv Jagnjeta... hodi, majko, daj mi
molitvenik; pevaćemo o ljubavi... uzmi me za ruku, majko, drži me
čvrsto... to nije greh... dođi, veliki Spasitelju, dođi...
Njegov glas oslabi i izgubi se, ležao je i ječao nekoliko minuta, a
zatim zaćuta. Beše se iznurio proricanjem. Poče da plače. Jedan minut
Isus Plakalo je plakao. A zatim je Isus Plakalo umro.
Vreme je prolazilo. Robert dade Patu Ridu da pije vode. Pat je bio
samo polusvestan, on povrati natrag u Robertovu šaku tu vodu koja je
zaudarala na ugalj.
- Ah, bože, dovedi ih brzo nama - reče Sloger kao u bunilu - jer
inače neće biti nikakve koristi od njihovog dolaska! - On otpuza do
palog slemena i pokuša da kuca. Ali je bio suviše slab sad, kamen
ispade iz njegovih labavih prstiju.
Vreme je prolazilo. Sloger stavi ruku na svoje grlo i kreštavim
glasom reče:
- Tako mi boga, Roberte, čoveče, dao bih sve za kriglu piva. - Onda
pade porebarce i više se nije micao.
Posle njega je umro Pat Rid. Ležao je mlitav u Robertovim rukama i
držao glavu na Robertovim upalim prstima kao dete na majčinim
grudima. Buncao je malo pri kraju. Naposletku reče:
- Dođi, majko, hoću da ti zahvalim.
Posle toga Robert pozva svakog po imenu. A zatim reče:
- Ostali smo samo ti i ja, Hug, momče.
Hug mehanički reče:
- Koji je danas dan, oče? - On to ponovi još jednom, a zatim reče: -
Pije mi se voda, oče, ali ne mogu da se mučim da je dohvatim.
Robert dopuza i dade Hugu vode iz svoje šake.
Hug mu zahvali.
- Sad je sve prošlo, oče - reče on. On je još uvek mislio na utakmicu.
- Oni mi nikad neće dati drugu priliku.
Robert odgovori:
- Ne, Hug.
Hug reče:
- Voleo bih da sam mogao da igram, oče.
Robert odgovori:
- Znam, Hug.
Robert je bio izgubio svaku nadu. Slušao je i slušao, ali nije čuo
nikakav šum ljudi koji su imali da dođu da ih spasu. Mora da su naišli
na nešto, na vodu ili na strašni pad slemena. Bio je bez nade, a i bez
gorčine.
 On nežno položi telo Pata Rida na zemlju i stavi ruku oko Hugovog
ramena. Nije nikad posvećivao dovoljno pažnje Hugu; možda je Hug
bio suviše sličan njemu, suviše ćutljiv i zatvoren u sebe. Trebalo je da
pokazuje Hugu veću ljubav.
Pokušao je da govori Hugu, ali je to bilo teško, iz usta su mu izlazile
pogrešne reči. On se nakašlja; ispljuvak mu je bio slan i izlazio mu iz
usta sam od sebe, kao i pogrešne reči.
Vreme je prolazilo. Hug tiho uzdahnu, i poslednji mali drhtaj prođe
mu telom. Hug je umro misleći o utakmici u kojoj nikad neće
učestvovati; on je u stvari umro od žalosti, srce mu je prepuklo što nije
učestvovao u utakmici.
Vreme je prolazilo. Robert poljubi Huga u čelo i pokuša da prekrsti
njegove mrtve ruke kao što je prekrstio Harijeve, ali je bio već suviše
slab da to uradi. Cak je bio suviše slab i da kašlje. On bezglasno očita
očenaš. Izgovorio je reči očenaša kako treba, a eto, nije mogao da
kašlje kako treba!
Robertove misli su lutale. Izgledalo mu je čudno što je on ostao da
umre poslednji, što je on, iako tuberkulozan, nadživeo tolike zdrave
ljude. Pa on je uvek govorio da ga njegov kašalj neće ubiti... on ga
neće ubiti ni sad. On izgubi osećanje za vreme i mesto; sad je opet bio
na Vansbeku i lovio ribu sa Davidom, njegovim malim dečkom...
pokazivao mu kako da baca udicu... posmatrao Davida kako vadi
svoju prvu malu, šarenu pastrmku... eh, Davide, sine, zar nije divna!
Vreme je prolazilo. Robert se pokrenu; otvori oči. Zapali poslednje
malo parče sveće. Smatrao je da bi bila šteta da je ne upotrebi. Kad je
već mogao da bira, više je voleo da ne umre u mraku.
Sveća baci žutu svetlost na neme, avetinjske oblike mrtvih oko
njega. Znao je da će i on uskoro biti mrtav. Nije osećao strah, nije
osećao ništa... ali naposletku pomisli da bi voleo da piše Davidu... uvek
je voleo Davida.
S mukom izvadi beležnik, olovku i parče hartije. S naporom
usredsredi misli i poče da piše:
 »Dragi Davide, dobićeš ovo pošto me nađu. Učinili smo sve što
smo najbolje mogli, ali uzalud. U Flats je prodrla voda. Uspeo
sam da telefoniram, i Baras nas je uputio da idemo u
Skaperhoul, ali ovaj užasni pad slemena zaustavio nas je. Hug
je baš sad preminuo. Umro je bez bolova. Kaži svojoj majci da
smo održali službu božju. Nadam se da ćeš napredovati,
Davide, i postići nešto u životu. Tvoj otac.«

Razmišljao je za trenutak a da nije bio svestan da razmišlja, i onda

dodade na drugoj strani ceduljice:

»P. S. Baras je morao imati planove starog rudnika, jer su

njegova uputstva bila tačna.«

Savi ceduljicu i stavi je ispod bluze, do svojih upalih grudi. Sedeo je

zgrčen, leđima okrenut prema palom slemenu, izgledao je kao da
misli. Bezoblične mase mraka plovile su mu kroz mozak. Nakašlja se
svojim prisnim, ljubaznim kašljem, kašljem koji je bio on sam. Zatim
mu telo polako klonu i ispruži se. Ležao je na leđima raširenih ruku,
kao da je dokazivao nešto, njegove mrtve oči bile su otvorene. Ležao je
među svojim mrtvim drugovima. Sveća je treperila slabo, a zatim se
ugasila.
 GLAVA XXV

Zaključna sednica zvanične istražne komisije, koja je prema

paragrafu 83. Uredbe o ugljenim rudnicima imala da ispita uzroke i
okolnosti nesreće u rudniku Neptunu, približavala se kraju. Opštinska
dvorana bila je toliko puna da se čovek uguši, napolju su čekale
gomile, osećanje napregnutosti prodiralo je zajedno sa sunčevom
svetlošću kroz mala prozorska okna u sparnu atmosferu suda. Istragu
je vodio komesar Henri Dramond, uz pripomoć stručnjaka, zamenika
glavnog inspektora rudnika. Među prisutnim su se nalazili oblasni
inspektor i mesni inspektor, gospodin Dženings, obadvojica kao
predstavnici ministarstva rada; advokati Linton Rosko i Džon
Banerman zastupali su Ričarda Barasa, sopstvenika rudnika Neptun;
Hari Nagent, narodni poslanik i Džim Dadžen predstavljali su
Rudarsku zajednicu Velike Britanije; Tom Hedon predstavljao je
Sliskeilsku rudarsku zajednicu; gospodin Viljem Snag, advokat iz
Tajnkastla, zastupao je srodnike poginulih rudara, a pukovnik Gaskonj
prisustvovao je istrazi kao posmatrač u ime lorda Kela, primaoca
feudalnih dažbina. Na prednjim sedištima nalazili su se Baras, Artur,
Armstrong, Hadspet i činovnici Neptuna. Zatim tri reda svedoka, među
kojima su David, Džek Rid, Hari Ogl i nekoliko ljudi sa Terasa sedeli su
odmah iza Nagenta. Iza njih su sedeli srodnici poginulih, većinom
žene, obučene u jevtinu crninu; nekoliko njih bile su gologlave i u
šalovima, a sve su bile pomalo zbunjene i uplašene i pratile su istragu
bez dovoljno razumevanja. Ostali deo dvorane bio je prepun rudara i
građana.
Po uobičajenoj zvaničnoj praksi ostavljeno je da prođe izvestan
period vremena pre nego što je preduzeta istrage. Međutim, sada, već
čitavih šest dana, od 27. jula 1914. godine, sud je stalno zasedavao,
dvorana je brujala od žagora. Saslušana su i još jednom saslušana
pedeset četiri svedoka, postavljeno je petnaest hiljada pitanja i
odgovoreno na njih, reči, gnevne, ubedljive, ogorčene, stotine hiljada
reči, letele su tamo-amo. Hedon, plahovit i neobuzdan, često se
zaboravljao, te su ga oštro pozivali na red; Džim Dadžen, srdačan i
negramatičan, podupirao je Nagentovu mirnu logiku; tu je bio i
pukovnik Gaskonj sa svojim stručnim pojedinostima, primedbama o
raznim propisima i geološkoj formaciji, a takođe i Linton Rosko, vešt i
iskusan govornik, majstor gestova i glatkih, lepo povezanih rečenica.
Ali sve se to približavalo kraju, i to brzo. Toga trenutka bio je na
nogama Linton Rosko, dostojanstven, krupan čovek dugačke gornje
usne i lica crvena od vina. On je još od dva sata ponovo ispitivao
svedoke, i sad se sa vrlo dramatičnim gestom okrete prema komesaru.
Nastade kratko ćutanje.
Komesar: - Imate li štogod da primetite, gospodine Rosko?
Linton Rosko: - Tiče se gospodina Ričarda Barasa, gospodine.
Mislim da bi ceo slučaj dobio svoj prikladan završetak, ako bih sad, pri
kraju, još jednom pozvao Ričarda Barasa.
Komesar: - Samo izvolite, gospodine Rosko.
Pozvaše Ričarda Barasa. On odmah ustade sa svoga sedišta i stupi
na mesto za svedoke, gde je stajao vrlo pravo. Njegove povučenosti u
sebe bilo je nestalo, visoke jagodice obojile su mu se lakim crvenilom,
glava mu je bila nagnuta napred, kao da je bio gotov da na svako
pitanje odgovori sasvim iskreno i otvoreno. Artur je sedeo sagnute
glave, gledao u pod i zaklanjao lice rukom, tako da se nije moglo
videti.
Linton Rosko: - Gospodine Barase, žao mi je što vas opet
uznemiravam, ali ima izvesnih tačaka koje želim naročito da
istaknem. Mislim da ste nam već rekli da ste vi sopstvenik ugljenog
rudnika Neptun i rudarski inženjer sa tridesetogodišnjom praksom?
Baras: - Tako je.
Linton Rosko: - Vaše iskustvo u rudarskom inženjerstvu mora da je
veliko?
Baras: - Da, mislim da to mogu reći.
Linton Rosko: - Još jednom, gospodine Barase (polako), kad ste
počeli kopanje u Dajku, jeste li uopšte imali pojma o tome da se
nalazite blizu vodom poplavljenih rudnika Starog Neptuna.
Baras: - Nisam imao pojma o tome.
Linton Rosko: - Pretpostavljam, gospodine Barase, da, prosto rečeno,
postoje sam dva načina da čovek utvrdi gde je kad se nalazi ispod
površine. Jedan način je bušenje, a drugi pregledanje zapisa ili, jasnije
rečeno, plana.
Baras: - Tako je.
Linton Rosko (jako i naglašeno): - Ali bušilica vam može otkriti
samo šta se nalazi u vašoj neposrednoj blizini. Pri tome čovek može
lako da pogreši. U stvari, bušenje često pokazuje ili vrlo malo ili ništa?
Baras: - Sasvim tačno.
Linton Rosko: - Lepo. A što se tiče drugog načina, jeste li imali
ikakvu zabelešku, skicu ili plan ovih rudokopa Starog Neptuna?
Baras: - Ne.
Linton Rosko: - Takav plan, ako je ikad i postojao, mora da je u tim
ranim danima rudarstva, kad se takvi dokumenti nisu čuvali sa
dovoljno pažnje, zaturen i izgubljen. Vi ga nikad niste imali?
Baras: - Nikad.
Linton Rosko: - Prema tome, niste ništa ni znali o mogućoj
opasnosti. (Dramatično.) I sa gledišta logike i razume vi ste isto tako
bili žrtve te nesreće kao i oni siroti ljudi koji su izgubili svoje živote.
(Obraćajući se komesaru.) To je, gospodine, tačka koju sam želeo da
istaknem još jednom. Više neću uznemiravati gospodina Barasa.
Komesar: - Hvala, gospodine Barase, veoma sam vam zahvalan.
Baras napusti mesto za svedoke visoko uzdignute glave, kao da je
pozivao sve prisutne da ga što bolje osmotre. Njegovo držanje bilo je
tako otvoreno i čestito da se u dvorani začu žagor odobravanja.
Postojalo je stvarno saosećanje prema Ričardu Barasu. Njegovo
ponašanje za vreme istrage napravilo je najpovoljniji utisak i, kako je
njegov trud za vreme rada na spasavanju još uvek bio u svežem
sećanju, on je gotovo bio postao popularan.
Kad Baras sede pored Artura, Hari Nagent, narodni poslanik, mirno
ustade. Nagent je bio miran čovek, odlučnog izraza i oštrog pogleda.
Bio je visok, prilično mršava, koščata, bleda lica i visoka čela, preko
koga je padalo nekoliko tankih pramenova kose. Iako neprivlačan na
prvi pogled, u njegovom ophođenju bilo je nečega toplog i iskrenog što
je ništilo utisak stvoren njegovim izgledom. Poslednjih pet godina bio
je poslanik za varoš Edželi na reci Tajni, smatrali su ga kao čoveka od
budućnosti, a neki njegovi sledbenici govorili su o njemu kao o
budućem vođi stranke. On se okrete prema komesaru i pri govoru se
malo saže.
Hari Nagent: - Pošto je moj prijatelj ponovo ispitao svog glavnog
svedoka, hoćete li mi dozvoliti, gospodine predsedniče, da i ja još
jednom postavim nekoliko pitanja Davidu Fenviku?
Komesar: - Ako mislite da će se time nešto postići.
Prozvaše ime Davida Fenvika. David ustade i brzo istupi napred; lice
mu je bilo ozbiljno, savlađivao je svoje uzbuđenje. U toku poslednjih
šest dana svaki čas su ga zvali na mesto za svedoke, postavljali mu
unakrsna pitanja, pretili mu, laskali, podsmevali mu se i pokušavali da
ga pridobiju, no on je nepokolebljivo i ogorčeno ostao pri svom iskazu.
Zakleli su ga na Svetom pismu.
Hari Nagent: - Gospodine Fenviče, želim da vas još jednom upitam o
vašem ocu, Robertu Fenviku, koji je izgubio svoj život u nesreći...
David: - Molim.
Hari Nagent: - Ostajete li pri svom iskazu da je on, dok je radio u
Skaper Flatsu, izrazio bojazan zbog mogućnosti da se desi prodor
vode?
David: - Da, on je govorio o tome nekoliko puta.
Hari Nagent: - Vama?
 David: - Da, meni.
Hari Nagent: - A sad mi, molim vas, recite, gospodine Fenviče, jeste
li pridavali ikakvu važnost onome što vam je vaš otac rekao?
David: - Da, jesam, bio sam se zabrinuo zbog toga. Cak sam, kao što
sam vam već kazao, otišao tako daleko da sam govorio o tome i
samom gospodinu Barasu.
Hari Nagent: - Vi ste, dakle, izložili tu stvar i gospodinu Barasu?
David: - Da.
Hari Nagent: - Pa kakav je stav on zauzeo?
David: - Nije hteo ni da me sasluša do kraja.
Linton Rosko (ustajući): - Gospodine predsedniče, ja protestujem!
Gospodin Nagent je ne samo u vezi sa ovim već i sa drugim
svedocima u isticanju te jedne tačke prešao svaku granicu. Da ne bi
ostao pogrešan utisak, tražim da i ja postavim nekoliko pitanja
svedoku.
Komesar: - Gospodine Rosko, daće vam se prilika, ako želite, da opet
postavite unakrsna pitanja ovom svedoku. (Okrećući se Nagentu.) Ali,
čini mi se, gospodine Nagente, da od ovog svedoka nema šta više da
se dozna.
Hari Nagent: - Nemam više ništa da kažem, gospodine predsedniče.
Samo sam hteo da vam još jednom skrenem pažnju na to da je
postojala mogućnost da se nesreća izbegne.
Nagent sede. Međutim, Linton Rosko skoči na noge i svečanim
gestom zaustavi Davida, koji je bio pošao sa mesta za svedoke.
Linton Rosko: - Jedan trenutak, gospodine. Gde se desio taj
razgovor?
David: - Na reci Vansbeku. Lovili smo ribu.
Linton Rosko (nepoverljivo): - Zar vi zaista očekujete od nas da
verujemo da je vaš otac, iako u samrtnom strahu za svoj život,
spokojno otišao da se zabavlja pecanjem ribe? (Ironična stanka.)
Gospodine Fenviče, budimo iskreni: je li vaš otac bio obrazovan čovek?
 David: - On je bio inteligentan čovek.
Linton Rosko: - Ali, gospodine, ograničite odgovore na moja pitanja.
Je li on bio obrazovan, pitam vas?
David: - Ne, u užem smislu te reči.
Linton Rosko: - Uprkos vašeg ustezanja da priznate tu činjenicu,
smatram za očevidno da on nije bio obrazovan. On, na primer, nije
imao naučnog znanja o rudarskom inženjerstvu. Odgovorite: da ili ne?
David: - Ne.
Linton Rosko: - Raspolažete li vi takvim znanjem?
David: - Ne.
Linton Rosko (sarkastično): - Koliko sam razumeo, vi ste u
nastavničkoj službi?
David (gnevno): - Kakve veze ima moja služba sa nesrećom u
Neptunu?
Linton Rosko: - To je baš pitanje koje ja vama želim da postavim,
gospodine. Vi ste pomoćni nastavnik u grofovijskoj školi, i to, mislim,
čak i bez univerzitetske diplome. Priznali ste svoje potpuno neznanje
nauke o rudarstvu. A ipak...
David: - Ja...
Linton Rosko: - Jedan trenutak, gospođine. (Kucajući o sto.) Jeste li
ili niste imali ovlašćenja od ljudi da govorite za njih o ovoj stvari?
David: - Ne.
Linton Rosko: - Onda kako ste mogli očekivati da gospodin Baras
prida ikakvu važnost vašem nepozvanom mešanju?
David: - Je li to bilo nepozvano, ako sam pokušao da spasem živote
tih sto ljudi?
Linton Rosko: - Nemojte biti drski, gospodine!
David: - Drskost ne pripada isključivo vama!
Komesar: - Mislim, gospodine Rosko, da smo, kao što sam već ranije
rekao, iscrpli korisnost ovog svedoka.
 Linton Rosko (pružajući ruku): - Ali, gospodine...
Komesar: - Smatram da ovu stvar mogu zaključiti izjavom koja se
ne sme uzeti kao presuđivanje unapred, da ja gospodinu Ričardu
Barasu ne pripisujem nikakve druge pobude do najviše.
Linton Rosko (smešeći se i klanjajući): - Najučtivije vam
zahvaljujem, gospodine.
Komesar: - Želite li da mi kažete još štogod?
Gospodin Linton Rosko: - Ali dozvolite, gospodine, da ukratko
ponovim glavne činjenice. Možemo biti vrlo zadovoljni što je rezultat
istrage tako jasan. Odsustvo svakog plana, nacrta ili skice rudokopa
Starog Neptuna van svake je sumnje. Ti stari rudokopi, kao što sam
već izneo, napušteni su još 1808. godine, mnogo ranije nego što su
postojali ikakvi zakonski propisi o čuvanju planova ili zabeležaka o
napuštenim rudokopima, još u ono vreme kad su, kao što i sami
možete zamisliti, i rudarstvo i izrada planova bili na vrlo primitivnom
stupnju. Dozvolićete, gospodine predsedniče, da mi nismo odgovorni za
to. Dokazni postupak je jasno pokazao da je gospodin Ričard Baras
poslodavac koji uživa poverenje svojih ljudi i da je on vodio poslove u
Skaper Flatsu držeći se najbolje i najviše tradicije industrije. On nije
znao ništa o predstojećoj opasnosti.
Ne mogu da verujem da je gospodin Nagent, pri saslušavanju
unakrsnim pitanjima svedoka Fenvika, zaista ciljao da dokaže da su
neki od ljudi koji su izgubili živote za vreme nesreće koja se dogodila
prethodno izrazili svoje strahovanje da će voda prodreti u Skaper
Flats.
Nadam se, gospodine, da ćete, pošto razmotrite iskaz svedoka o
tobožnjem saopštenju njegovog oca, potvrditi moje mišljenje da je to
gnusno sumnjičenje bez ikakvog osnova. U najboljem slučaju, to je bio
uzgredan, slučajan razgovor; svi odgovorni činovnici rudnika pod
zakletvom su izjavili da im nijedan radnik niti mesni stanovnik nije
izrazio nikakav strah i sumnju.
Svedok Fenvik je stalno isticao, s gorčinom koja je za žaljenje,
razgovor koji je imao s gospodinom Ričardom Barasom 13. aprila
prošle godine. Ali, gospodine, koji bi upravnik rudnika pridao ikakvu
važnost takvom jednom nepozvanom i drskom postupku kakav je
Fenvik učinio te noći? Da je neko odgovorno i nadležno lice, recimo
gospodin Armstrong, gospodin Hadspet ili neki drugi činovnik, potrglo
to pitanje, slučaj bi bio sasvim drukčiji. Ali čovek sa strane, koji je tako
neobavešteno i nejasno govorio o opasnosti, vodi i vlazi u rudniku?
Neptun je, gospodine, oduvek bio vlažan rudnik, te se voda koja se
nalazila u njemu nije uopšte mogla smatrati kao znak predstojećeg
prodora.
Jednom rečju, gospodine, jasno je utvrđeno da uprava nije znala da
se rudari nalaze u neposrednoj blizini starih rudokopa punih vode.
Zbog nedostatka u zakonodavstvu pre 1872. godine nije postojao
nikakav plan. To je, gospodine, jezgro cele stvari. I, sa vašom
dozvolom, ja je sad prepuštam vama.
Komesar: - Hvala vam, gospodine Rosko, na vašem odličnom i
jasnom rezimeu. Nisam siguran, gospodine Nagente, da li i vi želite da
kažete nešto?
Hari Nagent: - Gospodine predsednice, nemam mnogo da kažem
sada. Docnije nameravam da u Donjem domu pokrenem čitavo pitanje
zakonodavstva u vezi sa vlažnim rudnicima. Ovo nije prvi prodor vode
koji se desio. Imali smo još mnogo sličnih slučajeva, u kojima su
izgubljeni mnogi životi. Moram ponovo da istaknem ozbiljnost celog
ovog pitanja. Već je krajnje vreme da se preduzmu potrebne mere u
cilju zavođenja veće sigurnost u rudnicima. Svi znamo za slučajeve u
kojima su sopstvenici ugljenih rudnika nemarni, mogao bih reći čak i
gore nego nemarni, u pogledu opasnosti vađenja uglja blizu granice
starih, napuštenih rudokopa, naročito ako im ono donosi dobar ugalj.
To je ozbiljna nezgoda, nerazdvojiva od sistema privatne svojine. čak i
u naše vreme, u rudnicima naše zemlje poginu prosečno četiri čoveka
svakog dana, svakog od trista šezdeset pet dana u godini. Pomislite
samo, gospodine, svakih šest sati ubijen je po jedan čovek, a svaka tri
minuta povređen po jedan čovek. Prebačeno nam je da smo pokazali
suviše žučnosti za vreme ove istrage. želim da razumete da sam manje
zainteresovan za ovaj pojedinačan događaj nego za opšte pitanje
sigurnosti u rudnicima. Prinuđeni smo da iskorišćujemo ove nesrećne
slučajeve u našoj borbi za bolje uslove rada i povoljnije
zakonodavstvo, jer samo kad se takve nesreće dese, ta naša borba
naiđe na izvesno odobravanje. Takozvani napredak u ugljenoj
industriji, umesto da dovede do smanjenja broja nesrećnih slučajeva,
doveo je do njegovog povišenja. I mi iskreno verujemo da će se ovo
uzaludno gubljenje ljudskih života produžiti sve dok bude postojao
sistem privatne svojine. To je, gospodine, sve što sam imao zasada da
kažem.
Komesar (kratko): - Onda ostaje samo da izjavim da je ova istraga
završena. Želim da izjavim svoju zahvalnost svima koji su učestvovali
u njoj. Takođe želim da izrazim saosećanje ožalošćenim porodicama,
naročito porodicama kojima pripadaju onih deset ljudi čija tela još
nisu nađena i izvađena iz rudnika. U zaključku želim da čestitam
gospodinu Ričardu Barasu na njegovim herojskim naporima za
spasavanje odsečenih rudara i da istaknem da on, na osnovu
dokaznog postupka koji je izvršen ovde, u mom prisustvu, napušta
ovaj sud bez ijedne mrlje na svom karakteru.
Žagor i uzdah velikog olakšanja ispuniše dvoranu. Kad komesar
ustade, začu se pomeranje stolica, mnogi počeše da razgovaraju.
Dvokrilna zadnja vrata otvoriše se i sudska dvorana poče brzo da se
prazni. Kad Baras i Artur izađoše na spoljne stepenice, pukovnik
Gaskonj i mnogi drugi priđoše da mu čestitaju. Začu se čak i tiho
klicanje. Svet poče da se tiska oko njih da bi se rukovao sa Ričardom.
Gologlav, crven u licu i prav, Baras je stajao na vrhu stepenica, a
Artur, još uvek samrtnički bled, stajao iza njega. Ričard kao da nije
žurio da ode i prestane da bude predmet javnog posmatranja i
divljenja. Gledao je oko sebe s oduševljenim izrazom čoveka čija je
pravedna stvar najzad pobedila i srdačno stiskao svaku pruženu ruku.
Njegovo pobedničko uzbuđenje prenosilo se i na ljude oko njega. Svet
poče da mu kliče sve glasnije i glasnije. Duboko i prijatno ganut,
Baras, još uvek gologlav, polako pođe niz stepenice; za njim su išli
Gaskonj, Linton Rosko, Banerman, Armstrong, Dženings i, poslednji od
svih, Artur. Gomila je ponizno razdvoji pred tom grupom koja je
ulivala poštovanje. Baras je išao na čelu grupe preko pločnika, trudio
se da raspozna poznata lica, odgovarao na pozdrave, govorio po koju
ozbiljnu reč ovom ili onom; osećao je da je narodno raspoloženje za
njega - čoveka koji napušta sud bez ijedne mrlje na svom karakteru,
neuprljan blatom bacanim na njega. U ušima su mu još zvonile one
poslednje reči: »Vaši herojski napori za spasavanje odsečenih rudara.«
Odlazak te grupe u pravcu Brežuljka ličio je na trijumfalnu povorku.
U dvorani David je ostao nepomičan na svom sedištu; slušao je
klicanje, teški bat nogu napolju, ukočeno gledao u zidove pokrivene
parom i čuo zujanje mušica oko prljavih prozora. Odlučno je
savlađivao svoje uzbuđenje, jer je bilo uzaludno uzrujavati se.
Neko se dotače njegovog ramena i on se polako okrete. Hari Nagent
stajao je pored njega u praznoj dvorani. Nagent ljubazno reče:
- I to je prošlo.
- Da.
Posmatrajući Davidovo ukočeno lice, Nagent sede pored njega.
- Vi niste ni očekivali ništa drugo, zar ne?
- Pa, jesam.
David je izgledao duboko zamišljen.
- Jesam, očekivao sam pravdu. Znam da je kriv. Trebalo je da bude
kažnjen. Umesto toga, oni su mu čestitali, klicali mu i pustili ga da
ode.
- Ne smete to uzeti suviše k srcu.
- Ne mislim na sebe. Zašto bih? Meni se ništa nije desilo. Mislim na
druge.
- Jedva primetan osmeh pokaza se na Nagentovim usnama. Bio je
to veoma prijateljski osmeh. U toku istrage Nagent je često dolazio u
dodir sa Davidom i počeo je da oseća jaku naklonost prema njemu.
Nismo uradili tako rđavo - reče Nagent. - Sada ćemo biti u stanju da
nateramo Ministarstvo ruda da učini nešto povodom pitanja
napuštenih rudokopa punih vode. Godinama smo čekali zgodnu
priliku. To je glavna stvar. Možete li da gledate na ovaj događaj u toj
svetlosti?
David podiže glavu, uporno se boreći protiv osećanja praznine i
bola poraza.
- Da, mogu - promrmlja on.
Davidov pogled ganu Nagenta i on ga obuhvati oko ramena.
- Znam tačno šta osećate, mladiću, ali ne budite potišteni. Dobro ste
uradili. Vaš iskaz nam je pomogao više nego što mislite.
- Ništa nisam uradio. Želeo sam, ali nisam. Celog svog života
govorio sam kako ću učiniti nešto...
- Pa i hoćete. Samo morate čekati zgodnu priliku. Ja ću održavati
vezu s vama, videću šta može da se učini. A u međuvremenu, gore
glavu. - On ustade gledajući prema vratima, gde je Hedon stajao u
razgovoru sa Džimom Dadženom i čekao ga. - Slušajte, Davide, budite
na stanici u šest večeras. Imam još da razgovaram s vama.
Nagent prijateljski klimnu glavom Davidu i ode Hedonu i Dadženu,
koji su ga čekali, sva trojica se uputiše u privremeni rudarski biro u
Ulici Koupen.
Trenutak docnije David ustade, uze svoj šešir, izađe iz dvorane i
pođe niz Ulicu Frihold. Bio je potpuno iznuren. Sa njemu svojstvenom
usredsređenošću, bio je upravio svoje misli na istragu. A eto kakav je
bio rezultat svega toga! Sad nije bilo vreme da dozvoli sebi da se
raspline u potištenosti, sitnom prkosu i histeriji.
Prešavši preko Ulice Frihold, David uđe u Ulicu Lam. Međutim,
tamo, preko puta Skata, neko ga zovnu. Bio je to Ramedž. Mesar je bio
u prljavom plavom lanenom kaputu i beloj kecelji. Baš tada se vratio
iz svoje klanice, gde je klao stoku; nadlanice su mu bile šarene od
osušene krvi. Toplo popodne obavijalo ga je crvenom maglom.
Hej, Fenviče, čekajte! David stade, ali ne progovori. Ramedž otkopča
kragnu da oslobodi svoj debeli vrat, ćušnu oba palca za kožni pojas,
zaturi se natrag i zagleda se u Davida.
- Dakle, svršili ste svoj dnevni posao u opštinskoj dvorani? - izjavi
on podrugljivo. - Nije čudo što izgledate kao da se ponosite samim
sobom. Gospoda mi, bili ste ponos Sliskeila ove poslednje nedelje.
Prepirali ste se sa Lintonom kao da ste prokleti advokat. - On postade
još podrugljiviji. Bilo je očevidno da je o istrazi znao sve do najmanjih
sitnica. - Ali da sam na vašem mestu, ja se ne bih toliko šepurio.
Možda vas je ta stvar stala više nego što ste očekivali.
Gledajući u Ramedža, David je čekao. Znao je da će se nešto zbiti.
Nastade ćutanje, zatim Ramedž prestade da bude sarkastičan, obrve
mu se preteći natuštiše.
- Gde vam je bila pamet da bez dozvole napustite školu za svih ovih
šest dana? Da ne uobražavate slučajno da škola pripada vama?...
- Išao sam na istragu jer sam morao.
- Niste morali. Išli ste prosto iz prkosa. Išli ste da biste se bacili
blatom na jednog od vodećih ljudi u varoši, na javnog radnika kao što
sam i ja, na čoveka koji vam je izradio službu, koju ne zaslužujete. Vi
ste se okrenuli i ujeli ruku koja vas je hranila! Ali, tako mi boga,
pokajaćete se za to!
- To ja mogu najbolje da ocenim - reče David oštro i htede da pođe.
- Čekajte jedan trenutak - povika Ramedž - nisam još svršio s vama!
Uvek sam smatrao da ste bundžija, kao i vaš otac što je bio. Vi niste
ništa drugo do prokleti, smrdljivi socijalista. Takvi ljudi kao vi nisu
nam potrebni za nastavnike u našim školama! Vi ćete biti izbačeni!
Ćutanje. David odmeri Ramedža.
- Vi me ne možete otpustiti.
- O, da l’ ne mogu? Da T zaista ne mogu? - Ramedž se iskezi
likujući. - Možda će vas interesovati da čujete da smo prošle noći
sazvali sastanak školske uprave kako bismo uzeli u razmatranje vaše
ponašanje. Jednoglasno smo se složili da zahtevamo da podnesete
ostavku.
- Kako!
- Nema tu nikakvo »kako«. Stroter će vam ujutru saopštiti otkaz.
Njemu treba čovek sa univerzitetskom diplomom, a ne polupečen
rudar kao vi. - Čitav minut Ramedž je sa ushićenjem uživao u
posmatranju Davidovog lica, a zatim, sa podrugljivim osmehom na
debelim usnama, okrete se i ode u svoju radnju.
Pognute glave i očiju uprtih u pločnik, David produži Ulicom Lam.
Uđe u svoju kuću, ode u kuhinju i mehanički poče da sprema čaj.
Dženi je bila u Tajnkastlu kod majke, on ju je poslao tamo da bi je
poštedeo brige oko istrage. Sede za sto; dugo je mešao čaj u šolji i ne
okusivši ga. Dakle, oni hoće da ga otpuste. Znao je da mu je Ramedž
kazao istinu o njihovoj nameri. On se, naravno, mogao boriti, mogao
se žaliti Učiteljskom udruženju za Sever, ali kakva korist od toga? Celo
mu se namršti. Ne, neka rade šta hoće! Razgovaraće sa Nagentom u
šest sati, i želeo je da izađe iz tog ćorsokaka učiteljskog poziva, želeo je
da radi nešto stvarno. Ah, bože, želeo je da opravda sebe, da najzad
uradi nešto stvarno.
U četvrti do šest David izađe u nameri da ode na stanicu. Ali nije
prešao ni pola puta, kad ču žagor u vrhu ulice, pogleda i vide dva
raznosača novina kako jure niz brdo. On kupi novine; razni glasovi i
potajne zebnje koje je istraga bila potisla iz njegovih misli vratiše mu
se u svest. Na prvoj strani štampan krupnim slovima, stajao je naslov:
»Britanski ultimatum ističe u ponoć.«
 GLAVA XXVI

Druge subote, septembra 1914. godine, oko jedan sat, Artur se

vraćao iz Neptuna u Brežuljak. U rudniku su opet vladale redovne
prilike, rad je otpočeo, cela tragedija u vezi sa nesrećom u rudniku kao
da je bila zakopana i zaboravljena. Ali Arturovo lice nije izražavalo
zadovoljstvo. Išao je alejom kao umoran čovek. Ušavši u dvorište
Brežuljka, on, kao što je sa zebnjom očekivao, vide da je stigao novi
automobil. Bartli, koji je proveo mesec dana na šoferskom kursu u
Tajnkastlu, sam je doterao automobil, koji je sada stajao pred
Brežuljkom. Bio je to »sandolet«, sav gladak, mrke boje i sjajnih
mesinganih delova. Baras je stajao pored novog automobila, i kad
Artur prođe, doviknu mu:
- Pogledaj, Arture, najzad je prispeo!
Artur zastade. Bio je u svom rudarskom odelu. Mrko se zagleda u
automobil, i najzad izusti:
- Vidim da je prispeo.
- Toliko sam zaposlen da moram imati automobil - objasni Baras. -
Smešno je što to nisam uvideo mnogo ranije. Bartli mi kaže da sjajno
ide. Odvešćemo se u Tajnkastl večeras, da bismo ga isprobali.
Artur je izgledao kao da razmišlja; najzad progovori:
- žao mi je... ne mogu s tobom.
Baras se nasmeja. Smeh, kao i automobil, bio je nov. On reče:
- Koješta, kako da ne možeš! Provešćemo veče sa Todovima. Udesio
sam za sve nas da večeramo u hotelu Central.
Artur prestade da gleda u automobil i zagleda se u oca. Barasovo
lice nije bilo crvenije nego obično, ali je davalo takav utisak: njegove
oči i usne bile su punije nego ranije, naročito su mu male oči iza jakih
naočara bile izgubljene. Izgledao je nemiran i neodređeno uzbuđen,
možda ga je uzbudio dolazak novog automobila.
- Nisam znao da imate običaj da dajete večere u Centralu - reče
Artur.
- Pa i nemam - planu Baras iznenada. - Ali ovo je naročita prilika.
Alen ide na front sa svojim bataljonom; svi se ponosimo njime. A i
Toda nisam već odavno video. Poželeo sam da ga vidim.
Artur je razmišljao još jedan minut, a zatim upita:
- Nisi video Toda otkako nam se desila nesreća u rudniku?
- Ne, nisam - kratko odgovori Baras.
Nastade ćutanje.
- Uvek mi se činilo čudno, oče, što nisi pozvao Toda da ti pomogne
za vreme istrage.
Baras ga oštro pogleda.
- Da mi pomogne! Šta hoćeš da kažeš time? Nalaz istrage je bio
sasvim zadovoljavajući, zar ne?
- Zadovoljavajući?
- Tako je kao što sam rekao - oštro izgovori Baras. On izvadi
maramicu i izbrisa trunčicu prašine s radijatora.
- Hoćeš li da ideš u Tajnkastl ili ne?
Spuštena pogleda, Artur odgovori:
- Da, ići ću, oče.
Nastade ćutanje; zatim se ču gong, i Artur pođe za ocem na ručak.
Baras je išao malo brže nego obično, i Arturu je izgledalo kao da se
žuri; u poslednje vreme hod njegovog oca davao je utisak žurbe.
- Divan automobil! - saopšti Baras za stolom, gledajući prema tetki
Kari. - Moraćete jednog dana poći na izlet s nama, Karolina.
Tetka Karolina pocrvene od zadovoljstva, ali pre nego što je mogla
da odgovori, Baras uze novine, vanredno izdanje koje je Bartli doneo
iz Tajnkastla. Brzo pregledajući srednji list, reče sa iznenadnim
zadovoljstvom:
- Aha! Evo vesti za vas, i to dobre vesti. - Zenice mu se malo
raširiše. - Ozbiljan poraz Nemaca na Mami. Veliki gubici. Pokošeni su
našim mitraljezima. Ogromni gubici. Procenjeni su na četiri hiljade
ubijenih i ranjenih.
- Artum se učini da se njegov otac zadržava na tim gubicima, na
ubistvu tih četiri hiljade ljudi, sa čudnom nesvesnom halapljivošću.
Lak drhtaj prođe mu telom. Pa da - reče on neprirodnim glasom - to je
ogroman broj! Četiri hiljade ljudi! To je oko četrdeset puta više nego
što smo mi izgubili u Neptunu.
Mrtva tišina. Baras spusti novine. On upre svoje izbuljene oči u
Artura, a zatim reče povišenim tonom:
- Ti imaš čudan smisao za vrednost, kad u istom duhu pominješ
našu nesreću u rudniku i ovo. Ako ne prestaneš da stalno misliš o
onome što je svršeno i zaboravljeno, postaćeš nenormalan. Moraš
pokušati da vladaš sobom. Zar ne shvataš da se nalazimo pred
nacionalnom opasnošću? - On se namršti i poče opet da čita novine.
Ponovo nastade ćutanje. Artur brzo proguta ostatak ručka i ode
gore, uz stepenice. Sede na ivicu svog kreveta i zagleda se zamišljeno i
neraspoloženo kroz prozor. šta se to dešavalo s njim? Nema sumnje,
ono što mu je otac rekao bilo je istina. Postajao je nenormalno
potišten, strašno potišten, ali on to nije mogao da spreči. Sto pet ljudi
izgubilo je život u rudniku Neptun. On nije mogao da ih zaboravi. Ti
ljudi su živeli s njim, jeli s njim, išli s njim, radili s njim. Oni su mu se
javljali u snovima. Nije ih mogao zaboraviti. Čitavo to krvoproliće,
čitavo to ubijanje hiljada ljudi granatama, puščanim zrnima,
bombama i šrapnelima samo je još više pojačavalo njegovu nezdravu
naviku samoposmatranja. Rat nije bio ništa sam po sebi, ali je on bio
odjek, dubok eho nesreće u Neptunu. On je istovremeno bio i nov užas.
Žrtve rata bile su žrtve rudnika. Rat je bio nesreća u Neptunu
uveličana do džinovskih razmera, produbljivanje prve poplave, širenje
kaljuge u kojoj je utopljen divni ideal dragocenosti ljudskog života.
 Artur se s osećanjem nelagodnosti pomače. U poslednje vreme
njegove sopstvene misli užasavale su ga. Osećao je kao da je njegov
um slabačka boca u kojoj su užasne misli uznemirene i zavitlane u
kovitlac kao hemijski elementi koji se svaki čas mogu sudariti i
iznenadno eksplodirati. Osećao je nemoć da se odupre akciji i reakciji
tih hemijski aktivnih misli.
Najviše ga je užasavao njegov stav prema ocu. On je voleo svog
oca. Uvek je voleo i obožavao svog oca. A ipak, stalno se nalazio iza
njegovih leđa, uhodio ga, kritikovao, pažljivo ga posmatrao i gomilao
opažanja protiv njega; osećao se kao detektiv koji bi uhodio boga.
Želeo je svom svojom dušom da prestane s tim grešnim uhođenjem, ali
nije mogao - promena u njegovom ocu učinila je da to bude
nemoguće. Znao je da se njegov otac promenio. Znao je to. I osećao je
strah.
Sedeo je na krevetu i dugo razmišljao. Zatim je legao na leđa i
zatvorio oči. Odjednom se osetio umoran, nemoćan da se odupre snu.
Bilo je dockan posle podne kad se probudio. Pošto se pribrao,
uzdahnuo je, ustao i počeo da se oblači.
U šest sati siđe niz stepenice i zateče oca gde ga čeka u predsoblju.
Kad se Artur približi, Baras značajno pogleda u sat; u poslednje vreme
bio je stekao nervoznu naviku da brzo otvara sat i, namrštena čela,
gleda u brojčanik kao čovek koji nema mnogo vremena. Izgledalo je
kao da je vreme sada dobilo nov značaj za Barasa, kao da se svaki
trenutak mogao iskoristiti.
- Počeo sam da se plašim da ćeš odocniti. - I ne čekajući odgovor,
on pođe automobilu.
Artur sede sa ocem u automobil, i kad pojuriše u pravcu Tajnkastla,
oseti se manje potišten. Bilo je, ipak, prilično prijatno praviti izlete
automobilom. Odavno već nije video Hetu; razvedri se pri pomisli da
će je videti. Ta vožnja u automobilu gipkih federa, koji je glatko klizio,
bila mu je prijatna. On pogleda sa strane u oca. Baras je sedeo
uspravno, sa zadovoljnim izrazom na licu, izrazom deteta koje se
raduje novoj igrački.
 Uđoše u Tajnkastl. Ulice su bile prepune sveta, pune pokreta i
nemira, što je, izgleda, godilo Barasu. U hotelu Central glavni vratar
otvori vrata automobila pokretom koji glavni hotelski vratari čuvaju
za skupe automobile. Baras klimnu glavom hotelskom vrataru. Vratar
pozdravi Barasa.
Otišli su u dvoranu koja je bila puna i nemirna kao i ulica. Mnogi
ljudi bili su u uniformi. Baras je sa odobravanjem posmatrao
uniformisane ljude.
Heta im veselo mahnu iz ugla dvorane, udobnog ugla, pored
kamina, a njen brat Alen ustade kad im Baras i Artur priđoše. Prvo što
Baras reče bilo je:
- Gde ti je otac?
Alen se nasmeši. Izgledao je vrlo lepo u potporučničkoj uniformi, a
bio je i veselo raspoložen, jer je već bio popio nekoliko čaša.
- Otac ima svoju staru bolest. Žučni napad. Izvinio se.
Baras se oneraspoloži, lice mu se izduži.
Nastade primetno ćutanje, ali se Baras brzo pribra. On se
neodređeno nasmeši na Hetu. Posle jednog trenutka sve četvoro
pređoše u trpezariju.
U trpezariji Baras pogleda unaokolo po sobi, koja je bila puna sveta
i ispunjena veselošću. Većina najveselijih ljudi bila je u uniformi. On
reče:
- Ovo je vrlo prijatno. U poslednje vreme imao sam dosta briga i
posla, pa mi godi da se, promene radi, malo provedem.
- Mora da vam je milo što je sve to svršeno
- reče Alen i pogleda ga prilično znalački.
Baras kratko odgovori:
- Da.
- Oni su gomila gulikoža - produži Alen. - Oni bi i vas ogulili, da su
imali prilike. Poznajem toga Hedona, on je svinja. On je plaćen da
bude svinja, ali je on to i po prirodi!
 - Alene! - pobuni se Heta i malo napući usne.
- Ja znam, Heta, ja znam - veselo reče Alen
- imao sam posla s ljudima. Morate ih pritegnuti, ili će oni
pritegnuti vas. To je samoodbrana.
Artur krišom pogleda u svog oca. Nešto od starog zaleđenog izraza
beše se vratilo na Barasovo lice. Izgledalo je da pokušava da se
prilagodi jednom novom gledištu. Sa primetnim pokušajem da
promeni predmet razgovora, on reče:
- Ti odlaziš u ponedeljak, Alene?
- Da.
- I raduješ se tome?
Naravno - reče Alen glasno. - To je dragocen doživljaj.
Kelner koji je služio piče priđe im. Baras uze crveno oivičenu listu i
poče da je gleda; ali se više zanimao svojim mislima nego njom.
Najzad se odluči.
- Mislim da treba da priredimo malu svetkovinu. Ovo je jedna
naročita prilika. - On poruči šampanjac, kelner se pokloni i ode.
Izgledalo je kao da se Heta obradovala tome. Ona je uvek osećala
strahopoštovanje prema Barasu, njegov formalizam i gorda
dostojanstvenost nekako su je bili zaplašili, ali noćas ju je iznenadio
svojim neočekivanim uzbuđenim gostoprimstvom. Ona se nasmeši na
njega slatkim osmehom punim poštovanja.
- Ovo je prijatno - promrmlja ona. Jednom rukom vrtela je prstima
bisernu ogrlicu, a drugom tanku dršku svoje pune čaše. Ona se okrete
Arturu: - Zar ti se ne čini da Alen divno izgleda u uniformi?
Artur se usiljeno nasmeši:
- Alen bi izgledao divno ma u čemu.
- Ali, ozbiljno, Arture, zar ne misliš da naročito lepo izgleda u
uniformi?
Artur procedi kroz zube:
 - Da.
- Đavolski je dosadno odgovarati na pozdravljanje -
samozadovoljno reče Alen. - čekaj samo, Heta, kad budeš bila u
ženskom pomoćnom korpusu, onda ćeš videti kako je to.
Heta opet gucnu malo šampanjca. Ona se zamisli, zabacivši malo
svoju lepu glavu.
- I ti sam bi prosto sjajno izgledao u uniformi, Arture.
Artur odjednom oseti nešto hladno oko srca. On reče:
- Nekako uopšte ne mogu da zamislim sebe u uniformi.
- Ti si vitak, Arture, imaš dobar stas za vojnika. Pa i boja tvoga lica
odgovara. Izgledao bi divno u uniformi.
Svi pogledaše u Artura. Alen se saglasi: - To je istina, Arture. Ti bi
im svima pokazao. Trebalo je da pođeš na front zajedno sa mnom.
Artur oseti da dršće, mada nije znao zašto. Živci su mu bili suviše
napregnuti, celo veče mu se činilo neprirodno i gnusno. Zašto je sedeo
u tom prepunom hotelu i pio šampanjac? Zašto je odobravao
Alenovom patriotskom trabunjanju? Zašto je bio tako nervozan, zašto
je postao drukčiji nego što je ranije bio?
- Čuješ li, Arture? - reče Alen. - Trebalo bi da smo ja i ti zajedno na
frontu.
Artur natera sebe da govori. Trudio se da govori nemamo.
- Mislim da se može ratovati i bez mene, Alene. Pravo da ti kažem,
nisam oduševljen za rat.
- Ah, Arture! - reče Heta razočarano. Zato što je smatrala Artura
kao ličnu svojinu, ona je volela da se on uvek dobro pokaže, da
briljira, kako je to ona govorila. Međutim, ova poslednja Arturova
izjava nije bila vrlo briljantna. Ona podiže svoje živo, malo lice, koje je
u isto vreme bilo i čarobno i prekorno. - Besmisleno je tako govoriti,
Arture, jer ko god te ne poznaje, mislio bi da se plašiš.
- Koješta, Heta - reče Baras. - Artur samo još nije imao vremena da
razmisli o tome. Uskoro ćeš ga videti kako juri u najbliže mesto za
regrutovanje.
- Da, znam to i sama - reče Heta i spusti topli pogled svojih naivnih
očiju, zastidevši se što je to rekla.
Artur ne reče ništa. Gledao je u svoj tanjir. Odbio je šampanjac.
Odbio desert. Pustio je da ostali razgovaraju bez njega.
U đalekom kraju sobe, gde je jedan deo poda bio pripremljen za
igranku, zasvira orkestar. Zasvira glasno narodnu himnu »Bože, čuvaj
kralja«, i svi ustadoše uz bučno pomeranje stolica, a na kraju se
glasno i dugo klicalo. Zatim, malo tiše, orkestar poče da svira muziku
za igru; subotom uveče uvek se igralo u hotelu Central.
Heta se preko stola nasmeši na Artura: oboje su bili dobri igrači,
oboje su voleli da igraju. Svet joj je često govorio da ona i Artur čine
divan par u igri. Ona je očekivala da je on zamoli da igraju, ali on je
sedeo pogleda mrzovoljno uprtog u tanjir i ne zamoli je.
Njegovo neraspoloženje najzad postade očito, te se Alen, koji je
uvek bio gotov na ljubaznost, nagnu prema Heti:
- Hoćeš li da igraš malo sa starim ratnikom, Heta?
Heta se nasmeši sa većom živahnoću nego obično. Alen je bio rđav
igrač, težak igrač, i nije voleo igranje, a i za Hetu nije bilo nikakvo
zadovoljstvo da igra s njim, ali se pretvarala da se raduje; ona ustade i
poče da igra s njim.
Dok su oni igrali, Baras reče:
- Mala Heta je vrlo prijatna. Tako skromna, a ipak puna duha. -
Govorio je spokojnije i zadovoljnije; posle večere i šampanjca osećao
se mirniji.
Artur ne odgovori. Ispod oka je posmatrao Hetu i Alena kako igraju
i trudio se da savlada svoje nerazumljivo raspoloženje.
Kad se ovo dvoje vratiše, on iz učtivosti upita Hetu da igra s njim.
Reči su mu bile opore, još uvek je bio hladan i neraspoložen. Bilo je
divno igrati s Hetom: bila je nežna u njegovim rukama, a miris koji ju
je predstavljao, kao da je ulazio u njega sa svakim pokretom njenog
tela. Ali baš zato što je to bilo tako divno, on se u svojoj nastranosti
zakle sebi da će odigrati s njom samo tu igru.
Posle je Heta sedela i po taktu muzike udarala o pod svojim
nogama u lepoj cipeli, ali najzad više nije mogla da izdrži. Sa ljupkim
izrazom čuđenja i tuge ona upita:
- Zar noćas niko neće da igra?
Artur brzo odgovori:
- Umoran sam.
Nastade ćutanje. Odjednom Baras reče:
- Ako sam ti i od kakve koristi, Heta, stojim ti na raspolaganju. Ali
bojim se da ne znam nijedan od tih novih koraka.
Prilično iznenađena, ona ga sumnjivo pogleda.
- Ali to je sasvim lako - reče ona. - Treba samo da šetate.
Na licu mu se pojavi nov, neodređen, gotovo zadovoljan osmeh.
- Pa, ako se ne plašiš, onda da pokušamo. - On ustade i ponudi joj
ruku.
Artur je sedeo sasvim nepomično. Ukočena lica, netremice je
posmatrao svog oca i Hetu, koji su se polako kretali u rukama jedno
drugog na kraju sobe. Njegov otac se uvek ponašao prema njoj sa
pokroviteljske visine, a ona prema njemu uvek bila plašljiva i puna
poštovanja. A sada su igrali zajedno. On jasno vide Hetu kako se
smeši koketnim osmehom, osmehom žene koja se oseća polaskana
pažnjom koja joj se ukazuje.
Zatim ču kako mu Alen govori i pita ga da izađu. On mehanički
ustade i izađe s njim. Alen očito nije više bio trezan. Lice mu se sijalo.
U nužniku on se okrete prema Arturu, ljuljajući se pomalo na nogama:
- Tvoj stari otac troši nemilice večeras, Arture; ne bih to verovao.
Spremio je divan ispraćaj za starog ratnika.
On odvrnu obe slavine, tako da je voda naglo tekla u umivaonik,
zatim se opet okrete Arturu i reče vrlo poverljivo:
- Znaš, Arture, moj stari se mnogo ljutio na tvoga oca što mu se nije
obratio za pomoć prilikom istrage. Nije rekao ništa naročito, ali ja
znam, stari ratnik zna, Arture.
Artur s osećanjem nelagodnosti pogleda u Alena.
- Nemaš razloga da se brineš, znaš, Arture. - Alen mahnu rukom s
mudrim i prijateljskim poverenjem. - Nemaš ni najmanje razloga za
brigu, Arture. Sve je to među prijateljima, znaš, sve među starim,
najboljim prijateljima.
Artur je i dalje ukočeno gledao u Alena. Bio je nem od
zaprepašćenja. Spopadoše ga sumnje, neizvesnost i strah.
- Šta hoćeš da kažeš time? - upita ga najzad.
Odjednom voda poče da se preliva preko umivaonika i da teče na
sve strane preko poda.
Arturove oči zbunjeno se okretoše vodi koja se prelivala. Voda u
Neptunu plavila je tamo, plavila kroz one strašne, tajne kanale
rudnika, daveći ljude u užasu i mraku.
Celo mu telo zadrhta u grču. On strasno pomisli: »Doći ću do istine,
doći ću do nje, pa makar me to ubilo!«
 GLAVA XXVII

U automobilu, pri povratku kući, Artur je čekao dok nisu prošli

vrevu saobraćaja u Tajnkastlu, a zatim, dok su jurili tihim, pravim
putem između Kentona i Sliskeila, brzo reče:
- Imam nešto da te pitam, oče.
Baras je ćutao za trenutak; sedeo je udobno u uglu mekanog
sedišta, tama u automobilu skrivala mu je crte lica.
- Pa - nerado reče on - o čemu želiš da me pitaš?
Barasov ton bio je sasvim obeshrabrujući, ali Artur više nije
dozvoljavao sebi da se obeshrabri.
- O nesreći u rudniku.
Baras učini pokret nezadovoljstva, gotovo gnušanja. Artur pre oseti
nego što vide taj pokret. Nastade ćutanje, zatim on ču svog oca:
Zašto stalno govoriš o toj stvari? Ona mi je vrlo neprijatna. Imao
sam prijatno veče. Uživao sam u igranju sa Hetom, nisam mislio da ću
tako lako naučiti te nove korake. Neću da mi se dosađuje nečim što je
sasvim svršeno i zaboravljeno.
Artur reče uzbuđenim glasom:
- Ja to nisam zaboravio, oče! Ja to ne mogu da zaboravim!
Baras je za trenutak sedeo potpuno nepomično.
- Arture, za ime boga, zašto ne izbaciš to iz svojih misli? - Govorio
je sa izvesnim savlađivanjem, kao da je obuzdavao sve veće
nestrpljenje, rezultat je bio da je u njegovom tonu bilo i ljubaznosti i
neraspoloženja. - Nemoj da misliš da ja to nisam predviđao. Jesam. A
sad slušaj i pokušaj da budeš razuman. Ti i na mojoj strani u toj
stvari, zar ne? Moji interesi su tvoji interesi. Ti ćeš uskoro navršiti
dvadeset i dve godine. Uskoro ćeš postati moj ortak u Neptunu. Čim se
ovaj rat završi, postaraću se o tome. Kad su već svi živi zaboravili tu
nesreću, zar ne smatraš da je ludo od tebe što stalno o tome misliš i
govoriš?
Arturu se smuči. Izgledalo mu je kao da mu otac nudi mito
podsećajući ga na njegove interese u rudniku. Glas mu zadrhta.
- Ja to ne smatram za ludo. Hoću da znam istinu.
Baras nije više mogao da vlada sobom.
- Istinu! - uzviknu on. - Zar nismo imali istragu? Čitavih jedanaest
dana za vreme kojih je ispitano i utvrđeno! Znaš da sam tada
oslobođen svake krivice! Eto ti istine! Šta još hoćeš?
- To je bila zvanična istraga. Vrlo je lako utajiti činjenice pri takvoj
vrsti istrage.
- Kakve činjenice? - planu Baras. - Jesi li ti poludeo?
Artur je, kroz staklenu pregradu, gledao pravo ispred sebe u
ukočenu konturu Bartlijevih leđa.
- Zar nisi znao sve vreme da rizikujemo, oče?
- Mi moramo da rizikujemo - ljutito odgovori Baras. - Svaki od nas
to mora. U rudarstvu iz dana u dan imamo rizik, rizik i opet rizik.
Nemoguće je izbeći opasnosti.
Ali Artur se nije dao odbiti tako lako.
- Zar te nije Adam Tod opomenuo pre nego što si počeo da vadiš
ugalj iz Dajka? - upita on hladno. - Sećaš li se onog dana kad si otišao
da ga vidiš? Zar ti nije tada kazao da postoji opasnosti? A ti si ipak
produžio, uprkos njegove opomene.
- Ti govoriš gluposti! - gotovo viknu Baras. - To je moje da donosim
odluke! Neptun je moj rudnik i radovima u njemu upravljam ja po
svojoj volji. Niko nema prava da se meša. Ja upravljam radovima u
rudniku kako najbolje mogu.
 - Za koga najbolje?
Baras se jedva savlada.
- Misliš li ti da je Neptun dobrotvorni zavod? Prirodno je da želim
da postignem dobit, zar ne?
- To je to, oče - reče Artur. - Hteo si da imaš zaradu, i to ogromnu
zaradu. Da si pumpama izvadio vodu iz rudokopa Starog Neptuna pre
nego što si počeo da kopaš taj ugalj, onda ne bi bilo nikakve
opasnosti. Ali trošak oko vađenja vode iz starih rudokopa progutao bi
tvoj dobitak. Pomisao da potrošiš toliki novac na vađenje voda bilo je
suviše za tebe, stoga si rešio da se izložiš opasnosti, da rizikuješ, da ne
vodiš računa o vodi u napuštenim oknima i da sve one ljude izložiš
opasnosti.
- Dosta! - reče Baras oštro. - Ne dozvoljavam da mi tako govoriš! -
Svetlost automobila koji ih prođe trenutno obasja njegovo crveno lice,
namršteno čelo i gnevne oči. Zatim opet nastade mrak u automobilu.
Artur se drhteći držao za sedište, usne su mu bile bleđe, užasno
očajanje razdiralo mu je celo biće.
On opet oseti iza očevih reči onaj čudni nemir, žurbu, izbegavanje;
to je činilo na njega neodređen utisak bekstva. Ćutao je kad je
automobil skrenuo u imanje Brežuljka i zaustavio se ispred prednjih
vrata. Otišao je za Barasom u kuću. U visokom, osvetljenom predsoblju
pogledaše se oči u oči. Barasovo lice imalo je čudan izraz dok je stajao
sa jednom rukom na drvenoj ogradi stepenica, gotov da pođe uz njih.
- U poslednje vreme imao si mnogo da kažeš, vrlo mnogo. Ali zar
ne misliš da bi bilo prikladnije da, promene radi, pokušaš da uradiš
nešto?
- Ne razumem te, oče.
Baras mu reče preko ramena:
- Zar ti još nije pala na pamet misao da bi mogao da se boriš za
svoju zemlju? - Zatim se okrete i teškim koracima ode uz stepenice.
Artur je stajao zabačene glave i posmatrao svog oca kako se polako
udaljava. Arturovo bledo, pognuto lice bilo je izobličeno. Najzad oseti
da je njegova ljubav prema ocu mrtva i da iz njenog pepela niče nešto
mračno i užasno.
 GLAVA XXVIII

Nešto ranije tog istog večera Sam se šetao alejom sa Anom Meiser.
Već godinama, svake subote, Sam i Ana šetali su tuda uveče. To je bio
deo njihovog udvaranja.
Oko sedam sati uveče svake subote Sam i Ana su se sastajali na
uglu Ulice Kej. Ana je obično dolazila prva i šetala gore-dole u svojim
debelim vunenim čarapama i dobro očišćenim cipelama, šetala mirno
gore-dole i čekala, čekala Sama. Sam je uvek zadocnjavao. On bi
došao oko deset minuta posle sedam, obučen u svoje novo plavo odelo,
pažljivo izbrijan i vrlo sjajna čela.
- Odocnio sam, Ana - rekao bi Sam sa osmehom. Nikad nije
izražavao žaljenje što je stizao dockan, nije ni sanjao da to uradi;
doduše i Ana bi smatrala da je to vrlo čudno, kad bi joj se Sam
izvinjavao što ju je pustio da ga čeka.
Odlazili su u šetnju alejom. Ne pod ruku, nije bilo ničeg takvog u
odnosu između njih dvoje; nisu se držali za ruke, nisu se grlili ni
ljubili, oni nisu na taj način ispoljavali svoju ljubav. Sam i Ana bili su
staloženi. Sam je poštovao Anu. U najmračnijem delu aleje Sam bi
ponekad mimo stavio ruku oko Aninog struka. Ništa više. Oni su
prosto izlazili zajedno.
Ana je znala da je Samova majka bila protiv nje, ali je znala da je
Sam voli. To je bilo dovoljno. Pošto bi se prošetali po aleji, vraćali su se
u varoš. Sam je uz put pozdravljao poznanike: »Kako si, Nede?« »Kako
ide, Tome?« Vraćali su se Ulicom Lam i odlazili u radnju gospođe
Plakalo, gde je uvek zvonilo zvono i zvečalo labavo prozorsko okno
kad su ulazili. Stojeći u tamnoj, maloj radnji gospođe Plakalo, pojeli bi
po jednu vruću paštetu s mesom i popili limunadu iz zajedničke velike
boce. Ana je više volela pivo od đumbira, ali Samovo omiljeno piće
bila je limunada, te je, naravno, Ana uvek tražila da poruče limunadu.
Ponekad je Sam uzimao dve paštete kad bi posle naročito napornog
nedeljnog rada, hteo da pojede nešto dobro, a paštete gospođe Plakalo
bile su zaista nešto dobro. Ali Ana je odbijala drugu paštetu, ona je
znala šta dolikuje ženi; Ana nikad nije uzimala više od jedne paštete.
Ona je lizala sos s prstiju dok je Sam jeo drugu paštetu. Posle toga
ponekad bi razgovarali malo s gospođom Plakalo, zatim bi odšetali
natrag do ugla Ulice Kej, gde bi stajali izvesno vreme i posmatrali brze
subotne noćne pokrete na ulici pre nego što bi kazali laku noć jedno
drugom. Dok je išao uz Terase, Sam bi mislio kako je sjajno bilo to
veče, kako je Ana divna devojka i kako je on srećan što izlazi s njom.
Ali večeras, kad su Sam i Ana išli niz aleju, bilo je jasno da se nešto
dogodilo. Anino lice je bilo potišteno, dok se Sam, brižna izraza, trudio
da joj objasni.
- žao mi je, Ana - reče on neraspoloženo i ćušnu nogom kamen koji
je stajao na putanji. - Nisam mislio da ćeš ti to toliko uzeti srcu.
Ana odgovori tihim glasom:
- Dobro, Same, ne uzimam to baš tako žalosno. Dobro. - Sve što je
Sam radio uvek je bilo dobro za Anu; međutim njeno lice, koje je
izgledalo bledo u toj tamnoj aleji drveće, bilo je tužno i zabrinuto.
Sam ćušnu još jedan kamen.
- Nisam više mogao da izdržim u rudniku, zaista nisam, Ana. Ne
mogu više da izdržim da se spuštam dole, u rudnik, svaki dan misleći
na to kako tamo dole leže moj otac i Hug. Rudnik više nikad neće za
mene biti ono što je bio, Ana, nikad dok otac i Hug ne budu izneseni iz
njega.
- Razumem to - složi se Ana.
- Ali, znaj, nije da ja baš želim da idem - s mukom produži Sam. -
Ne sviđa mi se mnogo sve to oholo trubljenje i mahanje zastavom. Za
mene je to samo izgovor, jer moram da napustim rudnik. Zasada je
sve bolje nego biti u rudniku.
 - Dobro, Same - uveravala ga je Ana - razumem šta misliš.
Ana je znala vrlo dobro da Sam, marljiv rudar koji je voleo svoj
posao i koji je bio potreban rudniku, nikad ne bi išao u rat da se nije
desila ona nesreća u rudniku. Ali tužan glas kojim Ana odobri njegovu
odluku još više zbuni Sama.
- Ah, Ana! - uzviknu on sa iznenadnim osećanjem. - Samo da se ta
nesreća nije dogodila! To mi je bilo u mislima kad sam danas po
svršetku smene iznosio svoj alat. Pa eto kako je to uticalo na našeg
Davida! Brinem se za njega što je to toliko uzeo srcu. - Zatim gnevno
produži: - Nije pravo što su ga otpustili iz škole. To je Ramedž uradio,
siguran sam, on je uvek bio protiv nas. Tako mi boga, Ana, to je
sramota!
- On će naći posla u nekom drugom mestu, Same.
- David je svršio sa nastavničkim pozivom. On je sad u vezi sa Hari
Nagentom. Hari se dosta zainteresovao za Davida kad je bio ovde,
mislim da će nešto izaći iz toga. - On uzdahnu. - Ali on se sasvim
promenio, devojko.
Ana ne odgovori: mislila je o promeni koja je nastala i kod Sama.
Šetali su alejom ćuteći. Bio je gotovo mrak, ali kad su prolazili
pored Brežuljka, mesec izađe iza oblaka i baci hladnu, ukočenu
svetlost na kuću koja je, četvrtasta i velika, stajala tamo u svojoj
gotovo zluradoj samodovoljnosti. Pod jednom visokom bukvom pored
velike bele kapije stajale su zajedno dve osobe - mladić u uniformi i
gologlava devojka.
Kad stigoše do kraja aleje, Sam se okrete prema Ani.
- Jesi li ih videla? - upita on. - To su Dan Tisdeil i Greis Baras.
- Da, videla sam ih, Same.
- Barasu se ne bi dopalo kad bi ih video tamo.
- Ne bi, Same.
- Baras! - Sam odmahnu glavom i pljunu. - On se uspešno izvukao
iz škripca. Ali više neću da radim za njega, čak i kad bi došao da me
moli.
Ćuteći, Ana i Sam su išli prema radnji gospođe Plakalo. Ana je
pokušavala da umiri svoje srce, ali pomisao da Sam ide u rat zadavala
joj je dubok bol. Svaka druga sem Ane odbila bi da uđe u radnju, ali
Ana je osećala da je Sam želeo da ide tamo, pa je ušla s njim i trudila
se da jede svoju paštetu. To veče Sam je pojeo samo jednu paštetu i
ostavio pola čaše limunade.
Dok su stajali na uglu Ulice Kej, Sam pokuša da se nasmeši kao i
obično i reče:
- Nemoj da budeš tužna, Ana, devojko. Rudnik mi nije mnogo
koristio. Možda će rat više učiniti za mene.
- Možda - složi se Ana, pa odjednom teško uzdahnu i reče: -
Videćemo se sutra, Same. Videćemo se sigurno pre nego što odeš.
Sam klimnu glavom, još uvek se smešio, a zatim reče:
- Daj mi poljubac, devojko, da pokažeš da se ne ljutiš na mene.
Ana poljubi Sama, a zatim se okrete iz straha da joj Sam ne bi
video suze u očima. Pognute glave, ona brzo ode kući.
Sam je polako išao uz Terase. On je budala, znao je da je budala što
ostavlja Anu i svoj dobar posao zbog rata koji ga nije zanimao. A ipak
nije mogao drukčije. Ona nesreće izazvala je neku promenu kod njega
- da, isto kao i kod Davida. Nije mu bilo važno kuda ide, stalo mu je
bilo jedino da ode iz rudnika.
Kad je ušao u Sokak Inkerman, mati ga je, kao i obično, čekala
sedeći pored prozora na svojoj tvrdoj stolici sa pravim naslonom. Čim
je ušao, ona ustade da mu spremi topal kakao.
Ona mu dade kakao, stavi sud za proviranje vode na vatru, stade
pored ognjišta, skrsti svoje mršave ruke i pogleda ga tamnim očima
punim ljubavi.
- Hoćeš li da ti odsečem kolače, sine?
Bio je seo za sto prilično umoran i sa kapom zaturenom na potiljak,
a sad podiže oči i pogleda je.
 Marta se bila promenila. Mada se u duši nije borila protiv one
nesreće, već ju je primila mračno, sa tihom skrušenošću žene koja je
oduvek bila svesna opasnosti rudnika i pomirila se s njom, ipak je
katastrofa u Neptunu ostavila svoj trag na njoj. Crte njenog lica
postale su izrazitije, obrazi još upaliji, sedi pramen čudno je odudarao
u njenoj crnoj zalizanoj kosi, na čelu je imala više brazda. Ali još uvek
se držala pravo bez napora. Njena životna snaga izgledala je
neiscrpljiva.
Samu je bilo teško da saopšti majci svoju odluku, ali to se moralo
uraditi; a kako nije bio sklon okolišenju, on joj jednostavno reče:
- Majko, prijavio sam se.
Ona preblede. Lice i usne postadoše joj beli kao osedeli pramen
kose, ruka joj se instinktivno podiže grlu, oči odadoše strah.
- Ne misliš reći - ona zastade, ali najzad prisili sebe da kaže - u
vojsku?
On mrzovoljno klimnu glavom:
- Da, Petom odredu. Predao sam svoj rudarski alat danas posle
podne. Idem u logor u ponedeljak.
- U ponedeljak - promuca ona u neverici i strahu.
Još uvek gledajući u njega, ona sede na stolicu. Sede vrlo pažljivo,
ruka joj je još uvek pritiskala grlo. Izgledalo je kao da se smanjila, kao
da ju je smrvilo ono što joj je kazao; ali je još uvek odbijala da veruje
u to. Tihim glasom reče:
- Oni te neće primiti. Potrebni su im rudari ovde kod kuće.
Nemoguće je da bi oni uzeli u vojsku tako dobrog rudara kao što si ti.
On je izbegavao njen molećivi pogled.
- Primili su me.
Te reči kao da je ugasiše. Nastade dugo ćutanje, zatim, gotovo
šapatom, ona ga upita:
- Zašto si to učinio, Same? Ah, zašto si to učinio?
On čvrsto odgovori:
 - Nisam mogao drukčije, majko, nisam mogao više da izdržim u
rudniku.
 GLAVA XXIX

Idućeg četvrtka, oko pet sati uveče, David prođe Ulicom Lam, koja je
bila tiha, mada je još bilo vidno, i uđe u svoju kuću. U uskom
predsoblju zastade, pošto mu pogled pade na mali posrebreni
poslužavnik na kome je Dženi, sa svojim neprolaznim osećanjem za
otmenost, uvek ostavljala njegovu poštu. Na poslužavniku je stajalo
jedno pismo. On ga uze i lice mu se razvedri.
David uđe u kuhinju, sede pokraj tihe vatre i poče da skida cipele,
odvezujući ih jednom rukom i gledajući u pismo, koje je držao u
drugoj ruci.
Dženi mu donese kućne cipele. To je bilo neobično, ali u poslednje
vreme Dženi je bila vrlo čudna, zabrinuta i gotovo uplašena, činila mu
je razne male usluge, kao da ju je njegovo mračno ćutanje pokorilo.
On pogledom zahvali Dženi. Osetio je miris portoa u njenom dahu,
ali se uzdržao da joj išta kaže, govorio joj je tako često da je bio
umoran od reči. Ona je pila vrlo malo, objasnila mu je, samo jednu
čašu, kad se osećala potištena. A sramota - tako je to ona nazivala -
zbog njegovog otpuštanja iz Nove betelske škole, naravno, potištila ju
je.
On otvori pismo i pročita ga polako i pažljivo, zatim ga stavi na
kolena i zagleda se u vatru. Lice mu je bilo odlučno, bestrasno i zrelo.
U toku šest meseci posle nesreće izgledalo je da je ostario za dobrih
deset godina.
Dženi se kretala tamo-amo po kuhinji kao da je bila u poslu, ali je
krišom pogledala u njega, jer je bila radoznala da dozna šta je u
pismu. Osećala je da su u Davidovoj duši tajno dejstvovale neke
duboke struje koje nije razumela; oči su joj izražavale gotovo strah.
- Je li to nešto važno? - upita ona najzad. Nije mogla a da ne pita,
reči su joj i same izašle iz usta.
- Od Nagenta - odgovori on.
Pogleda ga kao da ga nije razumela, a zatim joj se crte zaoštriše od
gneva. Gledala je s nepoverenjem na to iznenadno i spontano
prijateljstvo sa Hari Nagentom, koje je niklo još za vreme istrage. Njoj
se ono činilo gotovo kao savez; osećala se isključena i bila je
ljubomorna.
- Mislila sam da je to o poslu, dosadilo mi je to tvoje lenstvovanje.
On se prenu i pogleda je.
- U izvesnom smislu ono se zaista tiče posla, Dženi. Ono je odgovor
na moje pismo koje sam pisao Hari Nagentu prošle nedelje. On se
prijavio sanitetu i ide u Francusku kao nosač nosila, i ja sam smatrao
da mi ne ostaje ništa drugo nego da pođem s njim.
Dženi zinu od čuda - to je strahovito uzbudi. Lice joj postade sasvim
zeleno, celo telo joj se zgrči. Izgledala je uplašena. On za trenutak
pomisli da joj se povraća, u poslednje vreme često je povraćala, pa
skoči i priđe joj.
- Ne brini se, Dženi - reče on - nemaš nikakvog razloga za brigu.
- Ali zašto moraš da ideš? - upita ga ona drhtavim, uplašenim
glasom. - Zašto da dozvoliš da te taj Nagent nagovori? Ti ne veruješ u
to. Nemaš nikakve potrebe da ideš.
Bio je ganut njenom brigom. U poslednje vreme došao je do
uverenja da Dženina ljubav prema njemu nije ono što je bila, i nije
znao kako da joj odgovori. Istina je da nije osećao patriotizam. U
njegovim mislima politički mehanizam koji je prouzrokovao rat bio je
spojen sa ekonomskim mehanizmom koji je prouzrokovao nesreću u
Neptunu. Iza oba video je nezajažljivu gramzivost za moći i
posedovanjem, neutoljivu sebičnost čoveka. Ali iako nije osećao
patriotizam, osećao je da ne može da ostane izvan rata. I Nagent je
imao isto osećanje. Bilo je strašno biti u ratu, ali je bilo još strašnije ne
biti u njemu. On ne mora ići u rat da ubija. On je mogao ići u rat da
spasava. Bespomoćno stajati po strani dok je čovečanstvo u očajnoj
borbi, značilo bi zauvek proglasiti sebe za izdajicu. To bi bilo kao
stajati pored ulaza u okno Neptuna i posmatrati kako se dole spušta
korpa puna ljudi na čijim čelima stoji žig nesreće, stajati po strani i
reći: »Vi ste u korpi, braćo moja, ali ja neću da uđem s vama, jer užas i
opasnost koji vas očekuju ne bi trebalo da postoje.«
On pruži ruku i pomilova je po obrazu.
- Teško je to objasniti, Dženi. Ti znaš šta sam ti rekao... posle
nesreće u rudniku... posle otpuštanja iz škole... izgubio sam volju za
univerzitetsku diplomu, za nastavnički poziv, za sve. Hoću da okrenem
potpuno nov list i da priđem Savezu. Dok traje ovaj rat, nema mnogo
mogućnosti da radim ono što želim da radim kod kuće. Mora se
čekati. Sam je otišao, a i Hari Nagent ide. To je jedino što mi je ostalo.
- Ah, ne, Davide - jadikovala je ona - ti ne možeš ići.
- Neće mi se ništa desiti - umirivao ju je on.
- Nemaš razloga da se brineš zbog toga.
- Ne, ti me ne možeš, ne možeš me ostaviti sad; ne možeš me
ostaviti samu u ovakvom vremenu.
- Ona predstavi sebi sliku same sebe, napuštene ne samo od Davida
već i od svih kojima je verovala i u koje se uzdala.
- Ali, Dženi...
- Ne možeš me ostaviti sad. - Bila je sasvim van sebe i govorila je
vrlo brzo. - Ti si moj muž, ne možeš me ostaviti. Zar ne vidiš da ću... da
ćemo dobiti bebu.
Nastade ćutanje. Njeno saopštenje ga zapanji. On to nije ni slutio.
Onda ona poče da plače; oborila je glavu, a suze su joj tekle iz očiju;
tako je uvek plakala kad bi ga uvredila. On nije mogao da je gleda
kako plače i zagrli je.
- Ne plači, Dženi, za ime boga, ne plači. Radujem se, mnogo se
radujem, znaš da sam uvek želeo da se to desi. Ti si me iznenadila
trenutno. To je sve. Ne plači, Dženi, molim te, ne plači tako kao da je to
tvoja krivica.
Pripijena uz njega ona je šmrkala, jecala na njegovim grudima. Sad,
pošto mu je rekla, bilo joj je lakše; boja lica joj se povrati. Ona reče:
- Ti me nećeš ostaviti sad, Davide, bar ne dok se naše dete ne rodi?
Bilo je nečega tužnog, nečega što je gotovo izazivalo sažaljenje u
Dženinom patetičnom isticanju da je to dete njihovo zajedničko; ali on
to nije primetio.
- Naravno, Dženi.
- Obećavaš?
- Obećavam.
On sede i uze je na krilo. Ona je još uvek držala glavu na njegovim
grudima, kao da se bojala da ga pusti da pročita šta joj je u očima.
- Kako si samo mogla - nežno reče on - da plačeš toliko! Trebalo je
da znaš da ću se obradovati. Zašto mi, za ime sveta, nisi ranije ništa
rekla o tome?
- Mislila sam da ćeš se možda naljutiti. Imao si dosta brige, a i
postao si drukčiji u poslednje vreme. Moram ti reći, počela sam da te
se bojim.
On blago reče:
- Ne treba da me se bojiš, Dženi.
- Onda nećeš ići, Davide, je li? Nećeš me ostaviti dok se sve to ne
svrši?
Prstima je uhvati za bradu i podiže njeno uplakano lice prema
svome. Gledajući u njene oči, on reče:
- Neću ni da mislim o vojsci dok s tobom ne bude sve u redu, Dženi.
- On zastade, pažljivo prateći njen pogled svojim pogledom. Ona je
opet izgledala neodređeno uplašena, gotova da ustukne, da se trgne,
da zaplače. On zatim reče: - Ali obećavaš li da ćeš prestati da piješ to
prokleto portugalsko vino, Dženi?
Nije izbila svađa. Iznenadno i konačno olakšanje pređe joj preko
lica i ona briznu u plač.
- Oh, da, Davide, obećavam - reče ona kroz plač. - Zaista obećavam,
zaklinjem ti se da ću biti dobra. Ti si najbolji muž na svetu, Davide, a
ja sam luckasto, glupo, nevaljalo stvorenje. Ali, ah, Davide...
Čvrsto ju je držao uza se, umirivao je sa pojačanom i obnovljenom
nežnošću. On oseti kako kroz tamu njegovih brižnih, pometenih misli
probi svetao zračak nade. Pred očima mu se ukaza slika novog života
koji niče iz smrti, života Dženinog i njegovog sina; i u svom slepilu bio
je srećan.
Odjednom zazvoni zvono. Dženi podiže glavu, ozarena i radosna,
njeno raspoloženje se menjalo lako, kao kod deteta:
- Ko li to može biti? - upita se ona sa radoznalošću. Obično im u to
vreme niko nije dolazio na prednja vrata. Ali pre nego što je mogla i
pretpostaviti ko je, zvono opet zazvoni. Ona elegantno ustade i žurno
ode da otvori vrata.
Posle jednog minuta vrati se vrlo uzbuđena i kao pod nekim jakim
utiskom.
- To je gospodin Artur Baras - saopšti ona. - Odvela sam ga u salon.
Zamisli samo, Davide, mladi gospodin Baras lično! On želi da te vidi.
Ukočen izraz opet se pojavi na Davidovom licu, oči mu postadoše
hladnije.
- Šta hoće?
- Nije rekao. Naravno, nisam ni pomislila da ga pitam. Ali zamisli
samo, on nam je došao u posetu! Ah, da sam samo znala, naložila bih
u prednjoj sobi!
Nastade ćutanje. Davida, izgleda, nije zanimala društvena važnost
toga događaja. On ustade sa stolice i polako ode vratima.
Artur je šetao gore-dole po salonu u stanju velike živčane napetosti
i, kad David uđe, primetno se trže. Za trenutak gledao je u Davida
divljim, ukočenim pogledom, a zatim mu brzo priđe.
- Izvinite ako sam vas uznemirio - reče on - ali sam prosto morao
da dođem. - On iznenada klonu na stolicu i pokri oči rukom. - Znam
šta osećate. Ne krivim vas nimalo. Ne bih vas krivio i da ste odbili da
me vidite. Ali morao sam doći, u takvom sam stanju da sam morao da
vas vidim. Uvek sam vas voleo i poštovao, Davide. Osećam da ste vi
jedini koji mi može pomoći.
David mimo sede za sto prema Artum. Suprotnost između njih bila
je gotovo dirljiva: jedan je bio razdiran bolnim uzbuđenjem, a drugi je
čvrsto vladao sobom sa izrazom snage i trpeljivosti na licu.
- Šta želite? - upita David.
Artur skloni ruku s očiju i upre ih u Davida s izrazom dubokog
očajanja.
- Istinu; to je ono što želim. Ne mogu da mirujem, ne mogu da
spavam, ne mogu da se odmaram dok je ne pronađem. Želim da znam
da li je moj otac kriv za nesreću koja se dogodila. Moram to znati,
moram. Vi mi morate pomoći.
David pogleda u stranu, jer opet oseti ono čudno sažaljenje koje je
Artur uvek pobuđivao u njemu.
- Šta mogu ja da učinim? - upita on tihim glasom. - Kazao sam sve
što sam imao da kažem za vreme istrage. Ali oni nisu hteli da me
slušaju.
- Istraga bi se mogla ponovo preduzeti.
- Šta bi se time dobilo?
Arturu se ote uzvik, gorak uzvik koji je bio nešto između smeha i
jecaja.
- Pravda! - uzbuđeno uzviknu on. - Sasvim obična zakonitost i
pravda! Pomislite na smrt onih ljudi koji su, iznenada odsečeni, umrli
strašnom smrću! Pomislite na patnju njihovih žena i dece! Ah, bože!
Strašno je i misliti o tome. Ako je moj otac kriv, onda je svirepo i
užasno što je sve to zataškano i zaboravljeno.
David ustade i priđe prozoru. Hteo je da da Arturu prilike da se
pribere. Zatim reče:
 - I ja sam osećao isto tako u početku. Gore, možda... osećao sam
mržnju... strahovitu mržnju. Ali sam pokušao da se uzdignem iznad
toga. To nije lako. U ljudskoj prirodi je da oseća te žestoke reakcije.
Kad čovek baci bombu na vas, vaša prva reakcija je da je uzmete i
bacite natrag na njega. Razgovarao sam o svemu tome sa Nagentom
kad je bio ovde. Voleo bih da ste se upoznali sa Nagentom, Arture, on
je najtrezveniji čovek koga poznajem. Ali bacanje bombe natrag nije ni
od kakve koristi. Mnogo je bolje ne obraćati pažnju na čoveka koji je
bacio bombu, već se usredsrediti na organizaciju koja ju je napravila.
Nije ni od kakve koristi tražiti kaznu za pojedinca u vezi sa nesrećom
u Neptunu, kad je kriv ceo ekonomski sistem koji stoji iza te nesreće.
Razumete li šta mislim, Arture? Beskorisno je odseći granu, kad je
bolest u samom korenu drveta.
- Znači li to da ne nameravate da išta preduzimate? - upita očajno
Artur. Reči su mu zapinjale u grlu. - Ništa? Baš ništa?
David zavrte glavom, lice mu je bilo ukočeno i tužno.
- Pokušaću da uradim nešto - polako reče on - kad se jednom
oslobodimo rata. Ne mogu vam reći šta, jer i samom meni to još nije
sasvim jasno. Ali, verujte mi, pokušaću.
Nastade dugo ćutanje. Artur pređe rukom preko očiju onim
nervoznim, zbunjenim pokretom. Po čelu mu izbiše graške znoja. On
ustade da ide.
- Dakle, nećete da mi pomognete? - upita on potištenim glasom.
David mu pruži ruku.
- Ostavite se toga, Arture - reče on iskrenim i ljubaznim glasom. -
Nemojte dozvoliti da vas stalno opseda ta misao, jer ćete onda samo
sebi naškoditi. Zaboravite to.
Artur jako pocrvene, njegovo mršavo, dečačko lice izgledalo je
zabrinuto i uplašeno.
- Ne mogu - reče onim istim bolnim glasom - ne mogu da
zaboravim to.
On iziđe iz salona u malo predsoblje. David mu otvori prednja
vrata. Napolju je padala kiša. Ne gledajući u Davida, Artur reče
zbogom i ode u vlažnu tamu. David postoja za trenutak na kućnom
pragu, osluškujući brze korake koji su iščezavali niz sokak. Sve što je
potom čuo bilo je lagano padanje kišnih kapljica.
 GLAVA XXX

Artur stiže u Brežuljak tek posle sedam sati. U potresenosti i

pometnji svoga duha želeo je da bude sam, i nadao se da je svršeno s
večerom. Ali večera nije bila prošla. Kad je ušao, svi su sedeli za
stolom.
Baras je zračio od radosti, bio je u Tajnkastlu i doneo kući vest o još
jednoj pobedi kod Lua, od 26. septembra, u kojoj su britanske trupe na
zapadnom frontu odnele sjajnu pobedu sa gubitkom od samo 150
ljudi. Tajnkastl Argus računao je da su neprijateljevi gubici iznosili
19.000 mrtvih i ranjenih, 7.000 zarobljenih i 125 zaplenjenih topova.
Nordern Star donela je još bolji izveštaj:
210 ubijenih i ranjenih i 3.000 zarobljenih neprijateljskih vojnika.
Baras je sijao od uzbuđenog zadovoljstva. Dok je jeo kotlete, glasno
je čitao izveštaj Nordern S t a r a odsečnim, zvaničnim glasom. Baras
nikad ranije nije uzimao večernje novine. T a j m s je bio dovoljan za
njega, ali sada nikad nije bio bez večernjeg A r g u s a ili S t ar a, ili
obadva. Sa novinama u ruci on skoči iza stola i priđe suprotnom zidu
gde je visila zemljopisna karta velikog razmera, sva izbockana
zastavicama savezničkih vojski. Čitajući pažljivo novine, Baras je
pokrenu pola tuceta majušnih engleskih zastavica. Pokrenu ih napred.
Dok je krišom posmatrao svog oca, Artura spopade užasne misao.
Baras, pokretač zastavica, u stvari je pokretač rata. U svom likovanju
zbog dobitka nekoliko stotina metara razorenih rovova on je u suštini
bio kriv za smrt tih nekoliko hiljada ljudi.
Pošto je pomerio zastavice, Baras se pažljivo zagleda u kartu. On je
sada i srcem i dušom bio u ratu, sav se izgubio u njemu, bio je patriot,
živeo je u vihoru zaborava. Već je učestvovao u šest uprava, a
naimenovan je i za Severno veće za staranje o izbeglicama. Telefon je
zvonio po ceo dan. Automobil je jurio gore-dole putem za Tajnkastl. Iz
Fajf Kotera i Glouba vađen je ugalj i prodavan po veličanstvenoj ceni
od četrdeset šilinga bez prenosa.
Baras se vrati stolu. Pošto sede on pogleda u Hildu, Greisu i Artura
kao da je hteo da vidi da li su oni zapazili njegovo đeneralstvo sa
zastavicama, a zatim, očito zadovoljan, poče opet da čita večernji list.
Njegova čudna povučenost u sebe i udaljenost bile su iščezle, arterije
na slepoočnicama bile su mu malo iskočile i pokazivale udaranje
njegovog pulsa. Bio je u nemirnom, gotovo grozničavom stanju, kao
bolesnik koji produžuje da se kreće uprkos naredbi svoga lekara,
bolesnik čiji je metabolizam povećan i čije su sve funkcije ubrzane.
Dok je čitao novine, stalno je dobovao prstima po stolu. To dobovanje
ličilo je na zvuk brzog davanja znaka u rudniku.
Nekoliko minuta sve je bilo tiho izuzev brzog dobovanja Barasovih
prstiju, a zatim se desi neverovatna stvar. Baras pročita dvaput jednu
malu belešku u vestima, a zatim podiže glavu.
- Lord Kel je velikodušno ponudio svoju kuću u Londonu kao
privremenu bolnicu za ranjenike. Radovi oko preuređenja zgrade biće
završeni u roku od mesec dana. Oni već traže dobrovoljne bolničarke.
Lod Kel je izrazio želju da sve dobrovoljne bolničarke budu sa Severa. -
Baras zaćuta. Gledao je upitno i ljubazno u Hildu i Greisu: - Kako bi se
vama dvema sviđalo da idete?
Artur je sedeo nepomično na svojoj stolici. Njegov otac, stena
porodičnog jedinstva, nepokretna stena o koju su se ranije razbijale
sve Hildine molbe! Artur jako preblede. On brzo i gotovo uplašeno
pogleda u Hildu.
Hilda je bila sva pocrvenela. Nije mogla da veruje svojim ušima.
Ona upita:
- Mislite li to ozbiljno, oče?
- Da li ja obično mislim ono što kažem, Hilda?
Boja sa Hildinog lica iščeze brzo kao što je i došla. Ona pogleda u
Greisu, čije su krupne oči izražavale žudnju. Glas joj zadrhta od
radosti.
- Mislim da bismo obe volele da idemo, oče.
- Vrlo dobro! - Baras se brzo vrati večernjem listu. Odluka je pala.
Hilda i Greis se brzo pogledaše. Hilda reče:
- Kad ćemo ići oče?
Baras odgovori iza novina:
- Uskoro, pretpostavljam. Verovatno iduće nedelje. Sutra ću se videti
sa većnikom Ličom u Tajnkastlu. Razgovaraću s njim i udesiću sve što
je potrebno. - On zaćuta, a zatim značajno dodade: - Biću srećan što
ćete bar ti i Greis vršiti svoju dužnost prema svojoj zemlji, Hilda.
Artur oseti kako mu se dlanovi oznojiše. Htede da ustane i izađe iz
sobe, ali nije bio u stanju da se digne. Oči mu ostadoše uprte u tanjir.
Ono osećanje gađenja koje mu je uvek dolazilo sa jakim uzbuđenjem
spopade ga i sada.
Hilda i Greis izađoše, čuo je kako otrčaše uz stepenice da
razgovaraju o tom neočekivanom čudu. Tetka Kara je već bila gore
pored njegove majke. On pokuša da ustane, ali mu se noge ne htedoše
pomaći. Sedeo je kao skamenjen, vezan strujom neprijateljstva koja je
dolazila iza novina. Čekao je.
Kao što je i očekivao, njegov otac spusti novine. On reče:
- Vrlo sam zadovoljan gotovošću tvojih sestara da služe svojoj
zemlji.
Artur trepnu. Čitav okean osećanje ključao je i burno se talasao u
njemu. Nekad je to bila ljubav. A sada su to bili strah, podozrenje,
mržnja. Kako se desila ta promena? Znao je, a i nije znao, bio je
umoran od uzbuđenja u toku dana, mozak mu je bio težak i glup. On
teško odgovori:
- Hilda i Greis samo žele da odu odavde.
Na Barasovom čelu pojaviše se crvene mrlje. On reče povišenim
tonom:
 - Zaista! A zašto bi to želele?
Artur odgovori ravnodušno - izgledalo je da više nije mario šta
govori:
- Ne mogu da izdrže više ovde. Hilda je uvek mrzela da bude ovde,
a sada to i Greis mrzi, naročito posle nesreće u rudniku. Čuo sam ih
gde razgovaraju pre neki dan. Rekle su da si se mnogo promenio.
Hilda je rekla da živiš u groznici.
Baras kao da pusti da te reči prođu mimo njega. U poslednje vreme
bio je razvio moć da se duhovno zatvori protiv svega što bi ga moglo
uznemiriti. To je bila moć svesnog odbijanja svega što je neprijatno;
Arturu je to ličilo na Pilatovo pranje ruku. Baras je ćutao jedno vreme,
a zatim reče odmerenim glasom:
- Tvoj stav me zabrinjava, Arture. Ti si sasvim drukčiji.
- Ti si drukčiji nego što si bio.
- Ne brinem se samo ja. Video sam Hetu večeras u kancelariji
Središne organizacije. Ona je mnogo zabrinuta i nesrećna zbog tebe.
- šta joj ja mogu - reče Artur sa istom ravnodušnom gorčinom.
Barasova dostojanstvenost se poveća.
- Alen je pomenut nekoliko puta u izveštajima. Baš su dobili vest,
Heta mi reče danas. Predložen je za odlikovanje.
- Šta se mene tiče šta Alen radi - odgovori Artur.
Tamno crvenilo raširi se sa Barasovog čela do iza ušiju i po
mlitavoj koži na vratu. Žile na slepoočnicama mu nabreknuše; na
njima se jasno vide kucanje bila. On glasno reče:
- Zar ti nemaš želju da se boriš za svoju zemlju?
- Ne želim da se borim ni za šta - odgovori Artur prigušenim
glasom. - Ne želim da ubijam. Bilo je već dovoljno ubijanja. I mi smo u
tom pravcu napravili lep početak u Neptunu. To mi je ogadilo svako
ubijanje. - Glas mu se odjednom povisi, postade piskav i histeričan. -
Razumeš li? Da se to nije desilo, možda bih i ja odjurio kao i ostali sa
puškom o ramenu, odjurio, lep i spretan u uniformi, odjurio da ubijam
ljude! Ali se to desilo! Video sam kako su ubijeni oni rudari i nisam
zadovoljan! Vidiš, imao sam vremena da razmišljam! Imao sam
vremena da razmišljam!... - On prestade: disao je brzo. Nije smeo da
pogleda u oca, ali je osećao da ga ovaj posmatra.
Nastade dugo, teško ćutanje. Zatim Baras učini svoj uobičajen gest:
odmeren pokret prema levom džepu prsluka, a onda zadubljeno
gledanje u sat. Artur ču da poklopac na satu škljocnu, cela radnja
učini mu se patološka i zabrinu ga. Njegov otac imao je zakazan
sastanak u Tajnkastlu, sednicu uprave, a posle nje još jednu i još
jednu; njegov otac, čija je navika bila da nikad ne izlazi i koji je
uobičavao da sedi i sluša Hendlovu muziku u tišini svoje kuće; njegov
otac, koji je poslao sve one ljude dole u Neptunu da poginu.
- Nadam se da razumeš - reče Baras ustajući iza stola - da mi nisi
neophodan u Neptunu. Razmisli o tome. To ti može pomoći da izvršiš
svoju dužnost. - Zatim izađe i zatvori vrata. Posle dva minuta Artur ču
šum automobila koji je odlazio alejom.
Arturove usne zadrhtaše, spopade ga talas srdite nemoći, celo telo
mu zadrhta.
On neće! - iznenada viknu on u praznoj sobi. - On to neće.
 GLAVA XXXI

Krajem septembra Džo Goulan je iznenadno i vrlo rano ujutru

otišao iz Sliskeila. Mada nije kazao zašto ni kuda ide, ipak je imao jak
razlog da ode. On se vratio zaobilaznim putem u Jarou, a odatle je
produžio u Sokak Plat.
Idući ovim sokakom toga vlažnog, jesenjeg jutra, on opazi neobičnu
radinost kod Milingtona Preko visoke ograde vide da tamo podižu
dugačku šupu i istovaruju iz kamiona tešku opremu. Džo oprezno
proviri kroz rupu u dasci ograde. Gospode bože, tamo se zaista radilo!
U odeljenje za mašine unosili su dve nove mašine, mašinu bušilicu i
nove kalupe; Portefild, nadzornik, vikao je iz sveg glasa, Irving je jurio
iz crtačke kancelarije sa hrpom hartija u ruci. Zamišljena izraza, Džo
se ispravi i uđe u kancelariju.
Morao je da čeka beskonačno dugo u obaveštajnici da bi bio
primljen u Milingtonovu kancelariju, ali ni čekanje ni neljubazni
pogled Fulera, glavnog pisara, nisu ga obeshrabrili. On smelo uđe.
- Ovde Džo Goulan, gospodine Stenli. - On se nasmeši ponizno, ali i
samopouzdano. - Možda me se ne sećate? Obećali ste mi da ćete, može
biti, imati neko mesto za mene kad se budem vratio.
Stenli, koji je sedeo u košulji za pretrpanim pisaćim stolom, podiže
glavu i pogleda u Džoa. Stenli je bio puniji u licu i deblji oko pojasa;
bio je nešto bleđi, kosa mu je bila prilično opala iznad čela, izgledao je
mlitav i razdražljiv. On se namršti: setio se Džoa odmah, ali je bio u
nedoumici, jer ga je pamtio u prljavom radničkom odelu. On reče
zbunjeno:
- Ah, da, Goulan, naravno. Tražite li posla?
 - Pa da, gospodine. - Džoov osmeh, iako još uvek pun poštovanja,
bio je sasvim neodoljiv, te se Stenli i protiv volje nasmeši pod
njegovim uticajem. - Bilo mi je sasvim dobro, znate, ali sam poželeo
promenu, a i uvek sam osećao želju da se vratim k vama.
- Tako - reče Stenli suvo. - Na žalost, zasada nam nije potreban više
nijedan livac. A kako stoji s vojskom? Snažan mlad čovek kao što ste
vi trebalo bi da se nalazi na frontu.
Džoovo raspoloženje iščeze u izrazu neutešnog žaljenja. On je bio
naslutio tu teškoću, ali uopšte nije imao želju da ikad bude na frontu.
On odgovori bez oklevanja:
- Dvaput su me odbili, gospodine. Ne vredi mi se prijavljivati više.
To je zbog mog kolena, iščašenost ili nešto slično tome, mora da sam
to dobio pri boksovanju.
Stenli nije imao razloga da misli da Džo laže. Nastade kratko
ćutanje, a zatim ga upita:
- Šta ste radili otkako ste otišli odavde?
I ne trepnuvši, Džo skromno reče:
- Radio sam u jednoj fabrici u Šefildu. Bio sam nadzornik rudnika,
imao sam nekih trideset ljudi pod svojim nadzorom. Ali nigde nisam
mogao da se priviknem otkako sam otišao iz vaše livnice. Stalno sam
imao osećanje da ćete mi dati neko mesto kao što ste mi obećali.
Opet nastade ćutanje. Milington uze lenjir i poče nervozno da maše
njime, bio je pretrpan poslom, planovima i ugovorima. Odjednom mu
pade na pamet jedna misao. On joj se obradovao. Kao i većina
priglupih ljudi na odgovornom mestu, laskao je sebi u pogledu onoga
što je nazivao svojom sposobnošću da brzo odlučuje. Osećao je da je i
sada donosio brzu odluku. On brzo i dostojanstveno podiže glavu i
pokroviteljski pogleda Džoa.
- Uveli smo dosta novina ovde. Jeste li znali za to?
- Ne, gospodine Stenli.
Milington se zagleda u lenjir sa nekom vrstom umornog trijumfa.
 - Pravimo municiju - važno izjavi on. - Ručne bombe, šrapnele,
osamnaestofuntovne granate. - Umoran ili ne, Stenli je imao dobar
razlog što je osećao trijumf, jer je Milingtonova firma najzad stajala
vrlo visoko. Poslednjih godina poslovi su se bili sasvim smanjili, stari
kupci su iščezavali, a nove je bilo teško naći. Mnogi radnici su morali
da budu otpušteni, a Društveni klub postao je manje društven nego što
je bio ranije. Uprkos svih Stenlijevih napora izgledalo je kao da će
Milingtonova livnica morati biti zatvorena.
Ali odmah pošto je izbio rat stari gospodin Kleg sipljivo je dogegao
do gospodina Stenlija. Stari gospodin Kleg bio je vrlo strpljiv sada, vrlo
star, iznuren i zabrinut, ali u ovoj prilici bio je božanski nadahnut.
- S nama je svršeno, izuzev jedne jedine mogućnosti - reče Kleg sa
brutalnom otvorenošću. - Nastao je rat, i mi više nikome ne možemo
prodati naše nakovnice, zavrtnje i ostalu gvožđuriju. Međutim, biće
velika potreba za municijom, potrebne će biti tone i tone municije, ni
sve fabrike na svetu neće moći potpuno zadovoljiti tu potrebu.
Moraćemo okušati sreću, gospodine Stenli, i odmah početi da
proizvodimo municiju. Ako to ne uradimo, moraćemo zatvoriti
preduzeće kroz šest meseci. Preklinjem vas da ozbiljno razgovarate sa
mnom o tome.
Razgovarali su o tome; stari Kleg, teško dišući i duvajući, izloži
Stenliju svoj predlog. Njihovo postojeće postrojenje, uz izvesne
prepravke, bilo bi dovoljno. Imali su livnicu, odeljenje sa potrebnim
mašinama, četiri peći pretapače i jednu livničku peć; ništa, naravno,
što bi poslužilo proizvođenju teške ratne opreme, ali oni su mogli da se
usredsrede na sitni materijal; šrapnel, ručne bombe i male granate. To
su stvari, uzbuđeno završi Kleg, kojima će se postići velika zarada i
izvojevati pobeda u ratu.
Ovaj poslednji argument raspali Stenlijev patriotizam i dovede ga
do odluke. Prihvatio je Klegov predlog, upotrebio sve zalihe kapitala,
nabavio potreban materijal, podigao šest novih peći pretapača i još
jednu livničku peć. Milingtonovo preduzeće počelo je da pravi
municiju i, prvi put za poslednjih pet godina, da zarađuje, tako reći,
prosto da kuje novac, kao da preduzeće nije izrađivalo šrapnele, nego
lilo zlatnike. Stvar je bila ne može biti lakša, jednostavnost celog
procesa začudila je Stenlija. Ministarstvo je primilo njegovu ponudu sa
grozničavom gotovošću i poručilo od njega pola miliona Milsovih
bombi, ponudivši tri i po hiljade funti sterlinga za deset hiljada
komada. Šrapnel je bio hitno potreban, jedna, dve, tri stotine tona
nedeljno. Stenli je već imao čitav svežanj ugovora; postavljao je teške
mašine i kalupe za osamnaestofuntovne granate; roba je poručivana
brže nego što je on mogao da proizvodi.
To stanje bilo je uzrok zbog koga je Stenli važno upravio svoj
pogled u Džoa. On učini brz, odlučan pokret.
- Izgleda da ste došli baš u pravo vreme, Goulane. Nemam dovoljno
ljudi, poglavito zbog uzimanja u vojsku, jer nikad ne zaustavljam
nikoga ko želi da ide na front. Hug, nadzornik livnice, nedavno je
otišao, i potreban mi je neko na njegovom mestu. Gospodin Kleg nije
podesan za taj posao, bolešljiv je od nekog vremena; u stvari ja radim
jedan deo njegovog posla. Potreban mi je, dakle, nadzornik u livnici,
ne mogu da budem na tri mesta u isto vreme, te sam naklonjen da
vas isprobam na tom mestu. Šest funti sterlinga nedeljno na probu od
mesec dana. šta kažete vi na to?
Džoove oči zasijaše, ponuda je bila mnogo bolja nego što je
očekivao; jedva je mogao da sakrije svoje oduševljenje.
- Pristajem, gospodine Stenli - odgovori on. - Samo mi dajte prilike
da pokažem šta mogu da radim.
Oduševljenje koje je izbijalo iz Džoovih reči izgleda da se dopade
Milingtonu.
- Hajde onda. - On ustade. - Predaću vas Klegu.
Našli su Klega u topionici, gde je nadzirao postavljanje novih
kalupa. Izgledao je bolestan, bio je pogrbljen i oslanjao se na štap,
njegovi sedi brkovi bili su ulepljeni sluzi iz kataralnog nosa. Nije se
sećao Džoa, ali ga je na Stenlijev zahtev uveo u livnicu. Blagodareći
svom ranijem iskustvu, Džo se na 298 prvi pogled uveri u svoju
sposobnost da vodi taj posao. Bilo je svega šest peći pretapača i ceo
proces bio je vrlo jednostavan: gvožđe i olovo se mešalo sa dvanaest
od sto antimona radi tvrdoće, zatim se grejalo i onda lilo u kalupe.
Dok je stari Kleg brbljao, Džo se pretvarao da ga pažljivo sluša, ali su
njegove žive oči sve vreme gledale tamo-amo, posmatrajući nekih
četrdeset ljudi koji su radili u crvenom blesku, ložili peći, punili kalupe,
razbijali, odnosili izlivene granate, koje su izgledale kao mali nezreli
ananasi. Ništa lakše, mislio je Džo, ja to već sve znam napamet.
- Najglavniji je postupak s ljudima - reče gospodin Stenli, koji je bio
ušao s njim u topionicu. - I da se proizvodnja održava na istoj visini.
Sa samopouzdanjem sposobna čoveka, Džo reče:
- Možete se osloniti na mene, gospodine Stenli. Radiću sve kako je
najbolje.
Gospodin Stenli klimnu glavom i izađe s Klegom.
Džo se odmah dade na posao. Od samog početka pokazao je
ljudima da je on sad gospodar. Premda nikad ranije nije bio na
položaju pretpostavljenog, osetio je da je vrlo podesan za ulogu
starešine. Nije znao za ustručavanje i nedoumicu, bio je brz i
energičan. Sav se bacio na posao, bio je ovde, onde, svugde, nadzirao
je mešanje, grejanje, kalupe, uvek gotov da pohvali ili izgrdi.
Na kraju prvog meseca proizvodnja u Džoovom odeljenju pokazala
je znatan višak, i Milington je bio zadovoljan. On čestita samom sebi
na odluci i pozva Džoa u kancelariju da ga lično pohvali i potvrdi
njegovo postavljenje. Džo zaista nije štedeo truda da bude koristan.
Čim bi Milington ušao u njegovo odeljenje, Džo bi se našao pored
njega, pokazivao bi mu nešto što je bilo u radu, predlagao ovo ili ono,
izlagao nove ideje, sve u duhu užurbane sposobnosti i marljivosti. Džo
je, kako je to sam rekao, »dobro sapunjao Stenlija«, a Stenli, koji je po
prirodi bio sklon da se uznemiri i zbuni pri iznenadnoj navali posla,
poče da smatra Džoa za vrlo upotrebljivog čoveka. Džo je provodio
večeri mirno. U jednom trenutku pomislio je da opet uzme stan kod
Sanlijevih, ali je odmah odbacio tu misao. Postojali su mnogi razlozi
zbog kojih Džo nije želeo da se vrati u Skotsvud ulicu i obnovi odnose
sa svojim starim poznanicima. Osećao je da je, najzad, na dobrom
putu: Milingtonovo preduzeće je radilo punom parom, novac je priticao
sa svih strana, atmosfera je bila puna uzbuđenja i promena. Po
preporuci Sima Portefilda, nadzornika mašinskog odeljenja, uzeo je
sobu u Bič ulici 4, Jarou, kod gospođe Kalder, pristojne, pobožne,
postarije mršave i žilave žene, koja, imajući u vidu njenu starost,
čestitost i sjaj njenog linoleuma, ni u kom slučaju nije mogla dovesti u
opasnost Džoovu vrlinu, a time i njegove dobre izglede.
Iz dana u dan Džo se sve više i više usredsređivao na jednu
mogućnost. A što se više usredsređivao, to je sve češće njegovo oko
lutalo u pravcu mašinskog odeljenja i Sima Portefilda.
Sim je bio onizak, ćutljiv, bledolik čovek s malom crnom bradom.
Imao je pobožnu kiselu ženu i bio strastan bacač diskosa. Zbog svoje
ćutljivosti uživao je glas »mislioca«, bio je član mesnog Fabijevskog
društva. Marljivo je čitao dela Karla Marksa, ali s mukom, jer ih je
teško razumevao. Nije bio omiljen među ljudima, a i Stenli ga nije
mario, jer je pomalo podozrevao da je Sim »socijalista«. A ipak, bio je
to ljubazan čovek; on je bio taj koji je zaposlio Džoa u ono znamenito
popodne pre sedam godina i tako mu dao prvu priliku da uđe u
Milingtonovo preduzeće. Stoga je bilo prirodno što se Džo družio sa
Simom, trpeo njegovo teško prisustvo, odricao se lakših zadovoljstava
subotom posle podne da bi išao s njim na igralište, gde su bacali
diskos. A još prirodnije je bilo što je Džo posvećivao dosta vremena
posmatranju i studiranju Sima i razmišljanju kako da potkopa njegov
položaj. Teškoća je dolazila otuda što je Sim bio čvrstog, postojanog
karaktera. Nikad nije pio više od jedne čaše, nije imao vremena za
žene i nikad ništa nije uzeo iz preduzeća, čak ni jedan zavrtanj. Džo je
počeo da misli kako mu nikad neće uspeti da udesi Sima. Međutim,
jedno veče, dok je u sumraku išao s rada, neki nepoznat čovek krišom
mu tutnu u ruku neke letke i iščeze niz Sokak Plat. Pod najbližim
uličnim fenjerom Džo ravnodušno pogleda u te letke: »Drugovi!
Radnici sveta! Dole rat! Nemojte dozvoliti da vam prouzrokovači rata
stavljaju puške u ruke da biste ubijali nemačke radnike. Kako oni
postupaju s vama kad štrajkujete radi nadnice potrebne za održavanje
života? Oni ne mogu produžiti ovaj rat bez vas. Zato odmah prestanite
s ratovanjem! Nemački radnik, isto kao i vi, ne želi da ratuje. Nemojte
dozvoliti da vas šalju kao hranu za topove. Izrađivači municije, dole
alatke! Kapitalisti prodaju britansko oružje Nemcima. Dole
kapitalizam! Dole rat!...«
Džo je poznavao tu vrstu književnosti i taman se spremao da baci
letke u ulični slivnik, kad mu odjednom sinu jedna misao. On nežno
savi letke i stavi ih u svoj beležnik. Smešeći se, ode u svoj stan.
Idućeg dana bio je neobično druželjubiv, svaki čas je ulazio izlazio
iz odeljenja za mašine, ručao je u uglu kantine zajedno sa Simom, koji
je bio u košulji zasukanih rukava, a odmah posle toga otišao ozbiljna
lica u kancelariju i tražio da se vidi s Milingtonom. Ostao je prilično
dugo sa Stenlijem u njegovoj sobi.
U šest sati toga večera, kad je sirena zasvirala i ljudi počeli brzo da
oblače svoje kapute i izlaze iz mašinskog odeljenja, Stenli, Kleg i Džo
stajali su pored vrata. Milingtonovo lice je plamtelo od gneva. Kad Sim
naiđe, on ispruži ruku i zaustavi ga.
- Porterfilde, vi ste podstrekavali moje ljude na bunu.
- Šta? - glupo zapita Sim. Svi se okrenuše i zablenuše.
- Ne pomaže vam da poričete. - Stenlijev glas zadrhta od gneva. -
Znam sve o tome. Vi i taj vaš prokleti Marks. Trebalo je da posumnjam
na vas i ranije.
- Nisam uradio ništa, gospodine - uzbuđeno reče Sim.
- Vi ste bestidan lažov! - povika Stenli. - Videli su vas kad ste
rasturali letke! I šta je to u vašem unutrašnjem džepu? - On izvuče
svežanj hartija iz Simovog otkopčanog kaputa. - Gle, je li to ništa?
Buntovnički otrov! I to u mom preduzeću! Otpušteni ste od ovog časa!
Idite uzmite svoju platu od gospodina Dobija i više da niste pokazali
svoje germanofilsko lice u blizini Milingtonovog preduzeća!
- Ali, slušajte, gospodine Milingtone!... - povika Sim uzbuđeno.
Uzalud. Stenli mu je već bio okrenuo leđa i pošao sa Džoom i
Klegom. Sim se glupo zagleda u jedan od letaka na podu, uze ga kao
čovek koji sanja i poče da ga čita. Pet minuta docnije, kad je, još uvek
zapanjen, izašao iz preduzeća, gomila ljudi čekala ga je na kapiji.
Začuše se gnevni povici. Neko viknu: »Evo prokletog ljubitelja Nemaca!
Evo kopileta, momci! Daćemo mu što je zaslužio!«
Oni jurnuše na njega.
- Pustite me! - zadihano reče on; njegova smešna mala brada
borbeno se nakostreši. - Kažem vam da nisam ništa uradio! - U
odgovor na to čelični zavrtanj tresnu ga po uhu. Sim je slepo udarao
pesnicama oko sebe, ali neko ga raspali nogom u trbuh. U crvenoj
magli bola on pade na kolena. »Ljubitelj Nemaca! Prljavo svinjče!« Sve
poče da se gubi u crvenoj mračnoj magli. Sim oseti poslednji jak bol
kada ga jedna okovana cipela udari u rebra, a zatim nastade potpun
mrak.
Tri nedelje posle toga Džo svrati da obiđe Sima, koji je ležao u
krevetu; desna noga mu je bila u udlazi, rebra u gipsu, a na licu mu je
bio ukočen izraz zapanjenosti. - Gospode bože, Sime - reče Džo
plačnim glasom - ne bih to nikad verovao. Ne mogu još da dođem
sebi. I, zamisli samo, oni su meni dali tvoje mesto. Za ime boga, Sime,
zašto si to učinio?
Pre nego što je otišao, Džo je namerno ostavio isečak iz lista Jarou
Njus: »Lekcija britanskih radnika jednom izdajici.« Kraj beleške je
glasio: »Gospodin Džo Goulan sada zauzima položaj vrhovnog
nadzornika kako livnice tako i mašinskog odeljenja u Milingtonovom
preduzeću za izradu municije.« Sim to bezizrazno pročita kroz svoje
male naočare, a zatim mirno uze knjigu koja je stajala pored njegovog
kreveta. Ali on u stvari nije razumeo Marksa.
Posle toga Džo je stajao visoko u Milingtonovim očima i njegov
ugled u preduzeću bio je ogroman. Zatim je došao onaj znameniti
ponedeljak kada je Stenli došao dockan i prilično neraspoložen zbog
telefonskog izveštaja da Kleg leži bolestan u krevetu i da neće moći
doći na posao. Džo je već čekao u kancelariji, tobož da bi sa Stenlijem
pregledao svoje kontrolne račune.
Stenli se, međutim, sav bio užurbao; bio je u onom stanju
razdražljivosti u kome je, pod pritiskom velikih poslova, davao utisak
da on sam nosi na svojim plećima ogromne pothvate. On užurbano
uđe sa otkopčanim kaputom i odvezanim šalom i, pošto obesi šal i
skinu rukavice, viknu Fuleru da mu pošalje blagajnika Dobija. Zatim,
mašivši se unutrašnjeg džepa na kaputu, zastade i napravi nestrpljiv
pokret.
- Do sto đavola - reče i okrete se Džou - zaboravio sam prepise! -
On prođe rukom kroz kosu. - Uzmite moj automobil, hajte, dobri
mladiću, i idite što brže u Hiltop po njih. Tražite od Laure, mislim od
gospođe Milington, ili od jedne od devojaka dugački koverat koji sam
ostavio u trpezariji - na stolu, ili možda u predsoblju. Idite brzo, sad,
pre nego što Dobs ode.
Džo požuri da mu ispuni želju. Izađe iz kancelarije u dvorište, gde je
Milingtonov automobil stajao još neugašenog motora. On objasni stvar
Dobsu, i posle jednog minuta već su jurili putem za Hiltop.
Jutro je bilo hladno i lepo, tako da se čovek osećao lak i raspoložen.
Džo je sedeo pored Dobsa na prednjem sedištu, i vetar, prouzrokovan
jurenjem automobila, osvežio je boju njegovog lica. Uživao je u
osećanju sopstvene sposobnosti i pomisli da je počeo da postaje sve
važniji. Automobil stiže u Hiltop, oko tri kilometra od preduzeća, prođe
polukružnim privatnim putem i stade pred Milingtonovom kućom,
velikom modernom vilom s pogledom na golfsko igralište. Džo iskoči
iz automobila, ustrča uz prednje stepenice i pritisnu dugme zvonceta.
Lepo obučena devojka pusti ga unutra. On se bratski nasmeši na
nju - Džo nikad nije zanemarivao nikoga.
- Ja sam iz preduzeća - izjavi on - treba da vidim gospođu
Milington.
Devojka ga uvede u salon. On stade pored kamina, u kome je
gorela prijatna vatra naložena ugljem, i ostade tu čekajući. Mada su
fotelje udobne, Džo je smatrao da je bolje da stoji. Dopadao mu se taj
salon, bio je udoban i drukčiji od ostalih koje je video. Samo jedna
slika visila je na jednom od zidova i ništa više, ali je to bio, mislio je
Džo, dobar rad. Imao je ipak dovoljno znanja da vidi da je nameštaj
antički.
Laura uđe, sišavši polako niz stepenice; izgledala je elegantno u
haljini golubije boje sa belim manžetnama i kragnom. Sa izrazom
potpune ravnodušnosti ona baci na njega brz, bezličan pogled i reče:
- Dakle?
Uprkos svog samopouzdanja, Džo se oseti uplašen. On promuca:
- Došao sam za neke prepise koje je gospodin Milington ostavio u
koverti na stolu u trpezariji.
- Ah, da. - Ona je stajala, krišom gledajući u njega, i on sav
pocrvene; nije znao šta da radi, a činilo mu se da ga ona pažljivo
posmatra, meri i ocenjuje. Premda se u sebi ljutio na svoju neobičnu
zbunjenost ona mu je dobro poslužila, jer se gospođa Milington
iznenada nasmeši, osmehom začamele žene koja popušta trenutnoj
ćudi.
- Nisam li vas već negde videla? - upita ona.
- Imao sam zadovoljstvo da igram s vama jednom, gospođo
Milington - promuca on. - Na klupskoj zabavi.
- Da. - Ona klimnu glavom. - Sećam se sad.
On se učtivo nasmeja; poče da dolazi sebi.
- Ja to bar nisam zaboravio, gospođo Milington. To je nešto što ne
bih mogao zaboraviti.
Ona produži da ga posmatra sa izvesnim interesovanjem. On je
zaista izgledao izvanredno lepo stojeći tu u svom elegantnom plavom
odelu, svež u licu, belih zuba, koji su sijali kroz osmeh, kovrdžaste kose
i mrkih očiju.
- Stenli mi je govorio o vama pre neki dan - reče ona zamišljeno. -
Vi dobro napredujete. - Ćutanje. - Vi ste onaj koga je ostavila ona
mlada dama. - Ona se nasmeši svojim mirnim, jedva primetno veselim
osmehom. - Ili je to bilo obratno.
On brzo spusti pogled, osećajući da ga ona prezire i da mu se
podsmeva.
- U svakom slučaju svršeno je s tim - reče on.
Ona ne reče ništa za trenutak.
 - Pa doneću vam koverat. - Ona pođe vratima, ali zastade na svoj
bezlični način i upita ga:
- Da li biste popili nešto?
- Obično i ne okušam piće - odgovori on. - Bar ne ujutru. Znate,
želim da napredujem u životu.
Kao da nije čula šta je rekao, ona uze bocu sa orahovog ormančića
za likere i pomeša mu viski sa sodom. Zatim izađe iz sobe.
On je polako pio viski i sodu kad se Laura vrati. Ona mu pruži
koverat sa prepisima i reče:
- Dakle, vi želite da napredujete?
- Pa, prirodno, gospođo Milington - odgovori Džo sa željom i
poštovanjem.
Ćutali su. Ona je s dosadom gledala u vatru, a on ju je nemo
posmatrao. Nije bila lepa. Lice joj je bilo vrlo bledo, sa plavim
senkama ispod očiju, čija beonjača nije bila čista. Imala je običnu crnu
kosu. Stas joj nije bio ništa naročito. Bio je to sasvim dobar stas, ali
ništa naročito. članci joj nisu bili tanki, a kukovi su joj bili naklonjeni
punoći. Ali je bila vrlo otmena, ne otmena u običnom smislu reči, već
savršeno otmena. Njeno odelo bilo je izraz izvanrednog ukusa, kosa i
ruke su joj bili brižljivo negovani. Za vreme tog nemog divljenja Džo
shvati da je Laura savršeno čista žena; nije mogao a da ne pomisli da
njeno rublje mora da je izvanredno.
Ali bio je popio viski, te više nije imao nikakvog razloga da i dalje
ostane. Ostavi čašu na kaminsku ploču i reče:
- Pa, treba da idem na posao.
Laura ne reče ništa. Ona podiže pogled s vatre, nasmeši se opet
svojim mirnim, donekle ironičnim osmehom i pruži mu svoju hladnu,
čvrstu ruku. On se rukova pun poštovanja i učtivosti - i njegove ruke
bile su negovane - i idućeg minuta bio je van kuće.
Džo sede u automobil; u glavi mu se vrtelo. Nije znao, nije bio
siguran, ali mu se ipak činilo da je proizveo izvestan utisak na Lauru
Milington. Ta ideja je možda bila luda, ali je verovao da je tako i
neizmerno ushićenje ispuni mu grudi. Bio je savršeno svestan da je
neobično privlačan za žene, nije mogao da prođe ulicom a da ne oseti
na sebi zadivljene poglede. Laura nije rekla ništa, nije učinila ništa,
njeno držanje bilo je sasvim uzdržano i hladno; ali Džo je poznavao
žene; primetio je u njoj nešto sasvim uzdržano, plamičak ispod
ravnodušne dosade u Laurinom oku. Džo, koji je bio bez ikakvih
moralnih skrupula, likovao je u sebi. Samo ako je to istina? Uvek je
želeo da se dopadne pravoj otmenoj dami. Šetajući se kao jedan iz
obične gomile Ulicom Greidž, često je viđao kako se zaustavlja
automobil i iz njega izlazi otmeno obučena, ohola žena koja brzo
prelazi preko trotoara i ulazi u neku skupu radnju, ostavljajući za
sobom miris parfema i nesnosni utisak nepristupačnosti. U prošlosti to
je uvek izazivalo Džoa tako da je stezao pesnice u džepovima i,
svestan svoje muškosti, zaklinjao se da će jednoga dana imati takvu
ženu, pravu damu Tako mu svega hoće! I obične devojke su privlačne,
ali prava dama je nešto drugo. Sa tom mišlju Džo bi produžio laganu
šetnju u gomili ili bi se probio napred i zastao pored izloga u kome se
moglo videti svileno i čipkano žensko rublje. To je ono što prave dame
nose, pomislio bi Džo, i njegova mašta, nezadovoljna grubim
pamučnim stvarima, zamišljala je budućnost u kojoj će on moći da
zadovolji sve prefinjenosti svoje želje.
Sve je to prolazilo kroz Džoaove misli dok se vozio u preduzeće,
jedva je mogao da sedi mimo od uzbuđenja. Svaki čas se ogledao u
ogledalu automobila, divio se samom sebi i prelazio preko svoje sjajne,
prirodno talasaste kose. U kancelariji on predade Stenliju koverat s
prepisima i sav ozaren ode u topionicu.
Ali kako su dani prolazili a ništa se, savršeno ništa, nije desilo, to
Džoovo zadovoljstvo samim sobom poče da opada. Čekao je neki znak,
bilo kakvo znamenje Laurinog interesovanja, međutim po
interesovanju koje je Laura pokazivala on je mogao i da ne postoji.
Počeo je da smatra da je pogrešio, i najzad je došao do uverenja da je
to tako. Postao je neraspoložen i mrzovoljan, iskaljivao je svoj jed nad
ljudima u topionici, i naposletku je proveo burnu noć u društvu jedne
proste, nepoznate devojke, koja mu se, zbog prljavih nožnih prstiju,
najzad zgadila.
 Prošla su tri meseca, i onda, jedno hladno popodne, krajem
novembra, baš kad se Džo savetovao sa Stenlijem oko jednog rđavog
kalupa, Laura uđe u kancelariju. Došla je u svom automobilu i svratila
da odveze Stenlija u Tajnkastl. Ona uđe tiho; nežna, srebrna lisica
ulepšavala je njeno ovalno, bledo lice; Džoovo srce jako zakuca.
Stenli malo nervozno podiže pogled sa svojih hartija. U toku te
jeseni Stenlijeva sklonost da se nervira znatno se povećala; u
zagrejanoj kancelariji izgledao je bled, umoran i vlažan. - Suviše
prekomernog rada - protestovao je glasom punim negodovanja. - Kad
samo pomislim da poslednjih šest nedelja Kleg nije bio u kancelariji. -
Pošto je dao ideju da se pređe na proizvodnju municije - kao da je i
sam proces izlaganja te ideje bio nešto suviše za njegov oslabljeni
organizam - stari gospodin Kleg se razboleo i legao u krevet, i lekar je
rekao da će njegovo bolovanje trajati dugo. U stvari, postojala je
mogućnost da on nikad i ne ozdravi. To je zabrinjavalo Stenlija. U
poslednje vreme Milington se nije osećao najbolje i često je sa
žaljenjem govorio kako je počeo da se goji i mlitavi i kako više nema
vremena da redovno igra golf svake druge nedelje. O tim stvarima
govorio je tonom čoveka koji je izgubio dugme od kragne i koji zbog
toga grdi sve ukućane.
- Biću gotov za minut, Laura - progunđa on. - Ti poznaješ Goulana,
zar ne, Džoa Goulana? Jedini čovek koji sem mene radi u ovom
preduzeću.
Džo se jedva usuđivao da podigne oči. On promuca reda radi neku
rečenicu i što je pre mogao skupi svoje hartije i izađe iz kancelarije.
Stenli zevnu i baci pero na sto.
- Umoran sam, Laura - reče on - strašno umoran. Suviše klekovače
noćas, a malo spavanja. Nisam bio ni za šta ceo dan. Gospode, kad
pomislim samo kako sam čio i energičan nekada bio! Mnogo mi
nedostaje igranje golfa, kažem ti. Moram opet početi s hladnim
tuševima ujutru. Trebalo bi mi slobodnog vremena da bih mogao da
ojačam. Dosadio mi je ovaj neprestani užurbani rad. Zarađuje se
mnogo novaca, ali od kakve je, do đavola, to koristi? Kleg je još uvek
bolestan, znaš. Ja neću moći da produžim ovako dugo. Moraću da ga
penzionišem i nađem novog čoveka, novog direktora.
- Naravno da ćeš morati - složi se ona.
On prekinu zevanje, lice mu je izražavalo mrzovolju.
- Đavolski je teško naći dobrog čoveka. Oni su svi zauzeti ili su na
frontu, blago njima. Moram dati oglas preko novina. Učiniću to u
ponedeljak.
Laura pomilova svoje meko krzno bledim, gipkim prstima, kao da je
uživala u dodirivanju njegove pohotljive mekoće.
- Zašto ne probaš toga Goulana? - reče ona ravnodušno.
Stenli je začuđeno pogleda.
- Goulana! - uzviknu on i nasmeja se. - Džo Goulan, direktor mog
preduzeća! To pokazuje kako malo razumeš ovaj posao, draga moja.
Goulan je i sam bio običan radnik do pre kratkog vremena. Pa to bi
bilo smešno!
- Da, pretpostavljam da je tako - reče ona ravnodušno. - Ja ne
razumem te stvari. - Ona se okrete prema vratima, međutim, on ne
pođe za njom.
- Klegov položaj je skopčan sa velikom odgovornošću. On ima da se
stara o celom poslu kad ja nisam tu. Idiotski je misliti da bi Goulan
mogao to da radi. - On poče neodlučno da trlja svoju bradu. - A ipak,
ne znam. On je đavolski sposoban čovek. Pomogao mi je u mnogo
čemu za ova poslednja tri meseca. Omiljen je kod ljudi i okretan, a i
savršeno je pošten. Sećaš se kako je izobličio onu svinju Portefilda?
Bogami, Laura, može biti da ipak ima nekog smisla u toj ideji.
Ona pogleda u svoj mali ručni sat, koji je nosila preko rukavice.
- Ah, ostavi to sad, Stenli, vreme je da već jednom pođemo.
- Ali, slušaj, Laura. Zaista mislim da bi to rešilo moj problem. Rat je,
znaš, a u vreme rata ljudi često napreduju. Mogao bih uraditi i gore
nego da probam Goulana.
- Radi onako kako misliš da je najbolje.
- Pobogu, Laura, kao da sam ikad radio drukčije. Ali iskreno da
kažem, ta ideja mi se dopada sad. Kako bi bilo da ga pozovemo na
večeru jedno veče da bismo videli kakav će utisak napraviti na nas?
- Kako god hoćeš. Ali moramo odmah ići, ili ćemo odocniti.
Stenli je stajao za trenutak čela nabrana od razmišljanja, a zatim
odjednom stavi šešir na glavu i uze kaput. On ode za Laurom kroz
hodnik i, prolazeći kroz dvorište, doviknu Džoa iz odeljenja za mašine.
Džo dođe polako i Stenli, ispravljajući se u svom kaputu, reče kao
uzgred:
- Umalo nisam zaboravio, Džo, mislio sam da vas pozovem na
večeru kod nas jedno veče. Da li bi vam bilo zgodno da dođete sutra
uveče?
Džo za trenutak izgubi moć govora.
- Da - promuca on najzad - to bi mi bilo sasvim zgodno.
- Onda neka tako bude - reče Stenli - u pola osam, zapamtite u
slučaju da ja zaboravim da vas podsetim sutra.
Džo klimnu glavom. Osećao je da ga Laurine crne oči hladno
posmatraju preko Stenlijevog ramena. Zatim se oboje okretoše i odoše.
Gledao je za njima, a srce mu je jako kucalo. Hteo je da klikne od
radosti. Najzad! Najzad! Ipak je bio u pravu. Likujući, on se vrati na
posao.
Otišavši to veče kući, nije imao mira. Morao je da kaže nekome, bilo
je nemoguće zadržati u sebi to slatko ushićenje. Spopade ga čudna
želja i on nije mogao da joj se odupre. Pope se u tramvaj koji je preko
mosta išao u Tajnkastl i ode da izrazi svoju radost onima u Skotsvud
ulici.
On uđe ravnodušna izraza i zateče Sanlijeve za večerom: Alfreda,
Adu, Klaru i Filis. - Sali nije bila tu, nedavno je bila otišla u Francusku,
sa jednom koncertnom grupom. Njihov srdačan doček učini da se on
oseti još veličanstvenije.
- Ah, kakvo iznenađenje - reče Ada - zaista se radujem što vas opet
vidim!
 Posadiše ga na njegovu staru stolicu pored kamina; on pusti Adu
da pošalje za malo hladne šunke i da mu da drugu večeru - on to
nazva zakuskom - i dok je jeo njene sendviče, pričao im je svima o
svom uspehu kod Milingtona. Pružajući ruku da dohvati sent, on reče
nemarno:
- Eto, sutra uveče biću na večeri kod Stenlija i gospođe Milington u
Hiltopu.
Njihovo zapanjeno divljenje ispuni ga radošću. Džo je bio
hvalisavac po prirodi, naročito kad je imao pažljive slušaoce, i sad je
mogao da se hvali do mile volje. Veličao je lepotu i plemenitost svog
poziva. Neko, izjavi on sa punim ustima šunke, mora da pravi metke,
bombe i granate za mladiće na frontu. A uz to, proizvodnja municije
ima veliku budućnost pred sobom. Pre neki dan je čuo da će se na
pustari u Virtleju, na vrhu Jarou Hila, sasvim blizu Milingtonove
fabrike, podići barake za punjenje. Gospodin Stenli mu je rekao da će
tamo uskoro biti zaposlene stotine devojka, koje će raditi na punjenju
šrapnela. Gospodin Stenli dobio je vest o tome neposredno iz Londona.
Džo prijateljski pogleda Klaru i Filis i reče:
- Zašto vas dve ne biste radile taj posao? Imale biste triput veću
platu nego kod Slaterija, a i posao je lak.
Ada se zainteresova i upita:
- Je li to istina, Džo?
Džo važno odgovori:
- Pa naravno da je istina. Za koga vi mene držite? Ja valjda znam..
Ko će znati te stvari, ako ne ja?
Ada se mlitavo zamisli u svojoj ljuljački. Molerski posao u tim
ranim danima rata bio se znatno smanjio; prihodi su bili manji nego
što bi Ada volela, Klarina i Filisina plata bile su vrlo male. Ona reče:
- Nadam se da ćete me izvestiti kad budete čuli više o tome, Džo.
Ada je uvek bila naklonjena Džou, osećala je prema njemu meku
materinsku nežnost. Ona uzdahnu; uvek je želela da joj Džo bude zet;
bilo je žalosno što je Dženi propustila takvu priliku, utoliko više što je
Džo napredovao tako dobro.
Kad su Klara i Filis izašle, a Alf otišao golubovima, Ada pogleda u
Džoa i upita ga vrlo tužno i poverljivo:
- Niste čuli ništa o Dženi?
- Ne - reče Džo, izvadi kutiju i usredsredi pažnju na paljenje
cigarete.
Ada uzdahnu.
- Ona očekuje idućeg meseca, da. Moraću otići da se nađem pored
nje. Početkom decembra.
Džo se zagrcnu dimom iz cigarete; nakašlja se i pocrvene u licu.
Posle male pauze on reče:
- Hoćete da kažete da će da se porodi?
Ada tužno klimnu glavom.
- Zar to nije ludost! Sirota Dženi, a on je rešio da ide u vojsku. I
posle toga bog zna šta će se desiti. Otpustili su ga iz nastavničke
službe. Zamislite samo! Uvek sam govorila da je pogrešila što se udala
za njega. A eto, sad se toliko zaboravila da je pustila i da zatrudni.
Džoa opet spopade kašalj.
- Pa, šta ćete, te stvari se dešavaju.
Posle toga Ada postade još poverljivija prema Džou. Imali su
prijatan prisan razgovor u polutamnoj sobi. Na kraju razgovora, kad
je Džo hteo da pođe, Ada se oseti znatno utešena. Imala je osećanje da
joj je Džoova poseta činila dobro.
Džo se vrati u Ulicu Bič sa čudnim izrazom na licu. Zahvaljivao je
bogu što je na vreme otišao iz Sliskeila. Bio je vrlo ljubazan prema
svojoj smežuranoj gazdarici, razgovarao je prijateljski s njom i gotovo
joj čestitao što je bila stara i ružna i što nije imala ćerke.
Sutradan Džo nije mogao da misli ni o čemu do o pozivu na večeru.
Po završetku posla otišao je u Grigovu berbersku radnju na kraju Ulice
Bič, gde su ga pažljivo obrijali i doterali mu kosu. Zatim je otišao u
svoj stan i okupao se. Sedeo je na ivici kade sasvim go, tiho zviždukao
i udešavao nokte. Bio je rešio da što bolje izgleda toga večera.
Posle kupanja otišao je u sobu i obukao svoje najbolje odelo,
svetlosivo sa tankim, jedva primetnim linijama, po primeru odela koje
je jednom video na jednom kicošu kad je bio na operi u Empaji. Imao
je žarku želju da nosi večernje odelo, ali je znao da još nije došlo
vreme za to. Ali čak i u običnom sivom odelu izgledao je divno, brada
mu je bila glatko izbrijana, kosa namazana briljantinom, oči sjajne i
žive, tanak satni lanac stajao mu je visoko na prsluku, a u mašni je
imao iglu s veštačkim biserom. Nasmeši se kad vide kako sija u
ogledalu, pokloni se i zauze nekoliko nehatnih, elegantnih poza;
osmeh mu se pretvori u keženje i on pomisli: »Najzad si dospeo gde
treba, moj mladiću; samo pazi šta radiš, pa te ništa ne može
zaustaviti.«
Opet se uozbilji; na putu za Hiltop preslišavao se kako da govori
tonom poštovanja, ali i muževnosti; izraz njegovog lica, gotov da
osvoji, za vreme dok je išao uz stepenice, bio je pravo remek-delo.
Ista spretna devojka, Besi, uvede ga u salon, gde je Laura stajala
sama, držeći svoju golu ruku na kaminskoj ploči i ispruživši jednu
nogu u večernjoj cipeli prema vatri. Bila je obučena vrlo jednostavno,
u crno, i svojom pojavom činila je divan utisak u svetlosti vatre koja je
zagrevala njeno lice i svetlucala na njenim lepo doteranim noktima.
Džo odjednom oseti veliko i radosno divljenje prema njoj. Ona je
veličanstvena, svega mi, ona je savršena, ona je ono što čovek traži i,
sa dobro poznatim osećanjem zategnutosti u donjem delu trbuha, a
ipak sa dirljivom poniznošću na licu, on priđe i pozdravi se s njom.
Nastade nelagodno ćutanje. On poče da trlja ruke, gladi kosu,
ispravlja kragnu i da se smeši.
- Bilo je hladno danas, neobično hladno za ovo doba godine. Izgleda
da se mrzne napolju noćas.
- Je l’ te?
On oseti kao da ga ona time podseća da ne zaboravi gde mu je
mesto. Ona ga je oduševljavala i zastrašivala; nikada u svom životu
nije poznavao nikoga ko bi bio ravan njoj. On smelo produži:
 - Zaista je ljubazno od vas što ste me pozvali večeras. Za mene je to
velika čast, uveravam vas. Kad me je gospodin Stenli pozvao, umalo
nisam pao od iznenađenja.
Laura ga pogleda sa onim osmehom bez osmehivanja; pogled joj
obuhvati njegov suviše upadljiv satni lanac, veštački biser i njegovu
kosu namazanu suviše mirišljavim uljem A zatim pogleda u stranu,
kao da je želela da on nema te strahote na sebi i, gledajući u vatru,
reče:
- Stenli će sad doći.
Obeshrabren, on nije mogao da je shvati. Dao bi sve što je imao da
dozna sigurno i potpuno prirodu njenog pravog bića i kakvo mišljenje
ona ima o njemu.
Ali nije znao i pribojavao je se. Pre svega, ona je nesumnjivo bila
prava dama, a ne samo »kao dama« u glupom Dženinom smislu -
dođe mu da se nasmeje pri pomisli na Dženinu površnu
gospodstvenost, savijanje malog prsta, klanjanje i glupe fraze »to je
tako lepo od vas« i »posle vas, molim«. Ne, Laura nije bila takva. Laura
je bila istinski otmena. Ona nije imala šta da pokušava, bila je ono što
je trebalo da bude.
Njena čudna ravnodušnost dopadala mu se i očaravala ga. Imao je
osećanje da ona ne bi prekomerno nastojavala ni na čemu; ako se ne
bi složila s ovim ili onim, ona bi prosto napustila temu i sa onim
čudnim osmehom bez osmehivanja ostala pri svom mišljenju.
Izgledalo je kao da Laura ima tajno, podrugljivo drugo ja. Podozrevao
je da ona u sebi prezire opšte usvojene predrasude i da se u mislima
nimalo ne slaže sa uobičajenim idejama o životu. A ipak nije bila
nekonvencionalna spolja, polagala je mnogo na spoljni izgled i imala
savršen ukus za otmeno, neupadljivo odevanje. Ali, uprkos toga,
osećao je da ona prezire konvencije: imao je ludu polusvesnu slutnju
da ona prezire sve - uključujući i samu sebe.
Stenlijev dolazak prekide njegove misli. Stenli uđe veselo, rukova se
sa Džoom i potapša ga po ramenu, trudio se suviše očito da ga
oslobodi svake zbunjenosti i osećanja nelagodnosti.
 - Milo mi je što vas vidim u svojoj kući, Goulane. Mi ne marimo za
formalnosti, ponašajte se kao kod svoje kuće. - On stade na sredinu
ćilimčeta ispred kamina, leđima okrenut vatri, i uzviknu: - Šta misliš ti,
Laura, kako stoji sa sledovanjem ruma za trupe?
Laura priđe orahovom ormančetu u kome je stajalo piće u sudu s
ledom. Svi popiše po jedan čist rum, zatim Džo i Milington popiše još
po jedan; a onda Milington, koji je brzo pio, popi i treći.
- Pijem suviše mnogo, Goulane - reče on i mljacnu usnama - a ne
krećem se dovoljno. Želeo bih da uskoro opet budem u svojoj staroj
telesnoj formi. Potrebna su mi telesna vežbanja da bih očvrsnuo kao
što sam bio u koledžu. - On savi ruku i mršteći se opipa mišicu.
Da bi se utešio, popi još jedan rum, a zatim pređoše u trpezariju.
- Čudo jedno - žalio se Stenli šireći ubrus preko kolena i gledajući u
hladnu piletinu - kako lako čovek može da izađe iz forme. Vrlo je
dobra stvar raditi, zatvoriti se u kancelariju i sticati novac, ali, do
đavola, zdravlje je najveće bogatstvo. Šekspir ili neko drugi rekao je to,
zar ne?
- Emerson, mislim - reče Laura gledajući u Džoa.
Džo ne reče ništa. Biblioteka u njegovom stanu sastojala se od
pocepanog broširanog izdanja knjige Masne priče s francuskog i
Svetog pisma gospođe Kalder, koje je upadljivo stajalo ispred
staklenog suda s voštanim voćem i iz kojeg je Džo nedeljom posle
podne, kad se osećao naročito pobožan, čitao odeljke koje je nazivao
najprljavijim mestima.
- Voleo bih da sam u vojsci - reče Stenli tužno. On je imao običaj
glupih ljudi da suviše govori o istoj temi. - To je mesto gde čovek
zaista dobije formu.
Nastade kratko ćutanje. Stenli, u trenutnom nezadovoljstvu, izmrvi
svoju zemičku. S vremena na vreme imao je ove nastupe mrzovoljnog
gunđanja, koji su prekidali njegovo veselo raspoloženje, a koji su
uglavnom poticali iz nezadovoljstva čoveka koji vidi da se primiče
ćelavosti i sredovečnosti. Ali Stenli je uvek bio podložan plahom
nezadovoljstvu svojim trenutnim udesom u životu. Pre šest meseci
želeo je da stekne novac i da popravi stanje firme, sada, pak, kad je to
postigao, i dalje je imao ono svoje staro osećanje čoveka kome se želje
nisu ispunile.
Stenli produži da monopoliše razgovor. Laura je govorila vrlo malo,
a Džo bi, mada je njegovo samopouzdanje raslo, samo pokatkad rekao
poneku opreznu rečenicu u potvrdu ovog ili onog Stenlijevog mišljenja.
Ovda-onda, dok je Stenli nadugačko govorio o bridžu ili golfu, a
naročito dok je pričao o pojedinostima jedne igre golfa, Džoove oči
susretale su Laurine, i on je osećao tajni jed što je njen pogled tako
uzdržljiv i hladan. Pitao se šta li ona oseća prema Stenliju. Prošlo je
već sedam godina otkako se udala za njega. Nije imala dece. Uvek je
bila neobično ljubazna prema Stenliju, slušala je sve što je govorio; da
li je stvarno slušala? Da li uopšte postoji ikakvo osećanje pod tom
njenom hladnom ravnodušnošću? Da li je ona zaista hladna? Kakva
je ona u stvari? Džo je znao da je Stenli bio lud za njom u početku,
njihov medeni mesec trajao je šest nedelja ili možda još duže, ali sada
Stenli nije više baš toliko ludovao za njom. Više nije davao utisak
oduševljenog i pobedonosnog Don Žuana. Cesto je, kako je to Džo
rekao, izgledao kao pokisao.
Posle deserta Laura ustade da ih ostavi same. U nastupu učtivosti
Džo pojuri, spotaknuvši se, da joj otvori vrata. Zatim Stenli izabra
cigaru, zapali je i velikodušno gurnu kutiju prema Džou.
- Služite se, Goulane - reče on. - Svideće vam se.
Džo uze cigaru sa izgledom poniznosti i zahvalnosti. U duši mu je
bilo krivo zbog Stenlijevog blagonaklonog ophođenja prema njemu.
Čekaj malo, pomisli Džo u sebi, pokazaću ti ja već. Ali u međuvremenu
bio je sav pun poštovanja. Džo zapali cigaru ne skinuvši omot.
Nastade poduže ćutanje, za vreme koga je Stenli, ispruživši noge
ispod stola i udobno opustivši trbuh, pušio cigaru i posmatrao Džoa.
- Znate, Goulane - izjavi on najzad - vi mi se dopadate.
Džo se skromno nasmeši, a u sebi se upita šta li će, do đavola, doći
sad.
- Ja sam čovek naprednih gledišta - poče Stenli rasplinuto - popio
je bio pola boce vina povrh nekoliko čaša ruma, te je bio naklonjen
rasplinutosti - i u mojim očima ne znači ništa šta je ovaj ili onaj čovek,
samo ako je pristojan i čestit. On može biti vojvodski sin ili sin čistača
ulice, sve mi je jedno, ako je čestit i iskren. Razumete li me?
- Pa, da, razumem vas, gospodine Stenli.
- Onda slušajte, Džo - produži Milington - reći ću vam još nešto
pošto razumete šta hoću da kažem. Posmatrao sam vas prilično
pažljivo za poslednjih mesec-dva i sasvim sam zadovoljan onim što
sam zapazio. - On zaćuta, odvalja cigaru iz jednog ugla usta u drugi i
posmatrački se zagleda u Džoa. Zatim polako, reče: - S Klegom je
svršeno, to je tačka broj jedan. Tačka broj dva: imam nameru,
Goulane, da vas probam kao direktora svog preduzeća.
Džo umalo ne pade u nesvest.
- Direktor! - tiho prošaputa on.
Milington se nasmeši.
- Nudim vam Klegov posao. Na vama je da ocenite da li ćete moći
da ga vršite.
Džoovo uzbuđenje bilo je toliko da mu se sve zavrte u glavi. Bio je
nanjušio da nešto dolazi, ali ništa, oh, ništa slično ovome. On preblede
kao ovčiji loj i ispusti cigaru na tanjir.
- Ah, gospođine Stenli! - reče on zadihano. - Ovoga puta nije imao
potrebe da glumi, bio je prirodan i ubedljiv. - Ah, gospodine Stenli...
- U redu, Džo. Nemojte se uzrujavati. Izvinite me ako sam vas suviše
iznenadio. Ali, vidite, sad je rat, a to je vreme kad se dešavaju
neočekivane stvari. Vi ćete brzo shvatiti ceo posao. Imam osećanje da
se neću prevariti u nadi.
Talas ushićenja preplavi Džoa. Klegov posao... on!... direktor
Milingtonovog preduzeća!
- Vidite, Džo, ja imam poverenja u vas - srdačno objasni Milington -
i gotov sam da postupim po svom mišljenju o vama, te vam stoga
nudim to mesto.
 U tom trenutku zazvoni telefon u predsoblju i, pre nego što je Džo
išta kazao, Laura uđe.
- To je za tebe, Stenli - izjavi ona. - Major Dženkins želi da
razgovara s tobom.
Stenli se izvini i ode telefonu.
Nastade ćutanje. Džo je osećao da je Laura tu, osećao je kako stoji
pored vrata, prema njemu, blizu njega i posmatra ga. Obuze ga divlje
ushićenje, oseti se jak, opijen, čudesno živ. On podiže oči i pogleda je.
Ali ona izbeže njegov pogled i kratko reče: - U salonu je kafa, pre nego
što pođete.
On ne odgovori. Nije mogao da govori. Dok su tako stajali, zvuk
Stenlijevog glasa na telefonu dopirao je u sobu.
 GLAVA XXXII

Približavalo se vreme Dženinog porođaja i njeno ponašanje bilo je

primerno u svakom pogledu. Posle onog utornika po podne, kad je
saopštila Davidu o svojoj trudnoći, Dženi je postala »druga žena«. Ona
je, naravno, imala svoje trenutne sitne džandrljivosti - ko u njenom
stanju ne bi? - i svoje »želje« - kako je to ona nazivala - iznenadne
prohteve u nezgodno vreme za čudnim neobičnim poslasticama i
jelima, prostije rečeno, za »nečim ukusnim«. Želju za medenim
kolačima, na primer, pošto joj se hleb nije jeo, ili za lukom iz turšije, ili
haringom na prženom hlebu. Ada, njena majka, takođe je uvek imala
svoje prohteve, te je Dženi smatrala da i ona ima pravo da ima svoje.
Spremala je divnu opremu za malu devojčicu - bila je sigurna da će
to biti devojčica, mnogo je želela da dobije devojčicu, pa da je divno
oblači, dečaci su strašni! - i sedela je iz noći u noć pored kamina,
okrenuta Davidu, i šila, plela, i krojila odeću po uputstvima iz Mabovih
beležaka za domaćice i Cikabidijevog žurnala. Maštala je o budućnosti
male. Ona će biti glumica, velika glumica, ili, još bolje, velika pevačica,
prva pevačica Grand opere. Dar njene majke razviće se i doći do
izražaja u njoj i ona će postizati trijumf za trijumfom u Kovent
Gardenu. Veliki ljudi će joj se diviti, svet će bacati bukete cveća pred
njene noge, dok će Dženi iz lože posmatrati sa nežnošću i
razumevanjem uspeh koji je i ona mogla postići, samo da joj je bila
data mogućnost da razvije svoj dar.
Ali tu je bilo i iskušenja, velikih iskušenja, i Dženino se čelo nabra
pri toj pomisli. Scena se odjednom promeni i ona vide kaluđericu,
monahinju anglikanske crkve, bledu i produhovljenu, sa skrivenom
žalošću u svom srcu, koja je zauvek ostavila za sobom pozornicu i
svet. Sad je ona prolazila kroz hodnik sa svodovima u dvorištu jednog
velikog manastira i ulazila u tamnu kapelu. Poče služba, orgulje
zasviraše i kaluđeričin glas začu se u svojoj čistoti. Dženi izbriše suze
na oči i njena tužna romantična mašta poče da zamišlja još tragičnije
slike. Neće ni biti male prve pevačice ni monahinje. Sama Dženi će
umreti, ona je to osećala u svom srcu, bilo je besmisleno uobražavati
da će ona ikad imati snage da rodi dete, a i uvek je imala
predosećanje da će umreti mlada. Ona se seti Lilije Bleids, devojka
koja je radila kod Slaterija i bila u stanju da predskazuje. Ta devojka
joj je jednom, gledajući joj u šolju za čaj, predskazala da će biti
strašno bolesna. Ona vide sebe kako umire na Davidovim rukama, dok
je on brižna i bolna lica preklinje da ga ne ostavi. Velika vaza sa
belim ružama stajala je pored kreveta, i lekar je, iako tvrda srca,
stajao pozadi očajno potišten.
Prave suze potekoše niz Dženine obraze, i David, pogledavši je
iznenađeno, uzviknu:
- Za ime sveta, Dženi, šta ti je?
- Ništa, Davide - uzdahnu ona i nasmeši se bledim, anđeoskim
osmehom. - U stvari sam potpuno srećna. Potpuno, potpuno srećna.
Posle ovoga ona odluči da nabavi mačku, jer je to nešto domaće,
blisko i veselo u kući. Molila je svakog koga je znala da joj nabavi
mačkicu; svi, prosto svi, morali su se truditi da joj nađu mače, i kad joj
Hari, kasapinov šegrt, donese malog mačora, bila je ushićena. Docnije,
kad joj je šofer Marčisonovog teretnog automobila doneo mačkicu, a
odmah sutradan i gospođa Plakalo poslala još jednu, bila je manje
ushićena. Bilo je nemoguće vratiti te dve mačkice posle njenog tolikog
traženja od svih da joj nađu mače, a one nisu bile vrlo čiste u kući. I
pored sveg bola morala je najzad da udavi ta mala bespomoćna mila
stvorenja, ali šta je drugo mogla da radi? Ipak, imala je dosta truda
oko toga kakvo ime da nadene mačetu koje je zadržala. Najzad mu je
dala ime Lepi.
Zatim se opet vratila muzici. Sedela je ceo dan za klavirom, probala
i vežbala glas i naučila dve uspavanke, želela je da bude savršenija. U
tom raspoloženju osećala je tajno kajanje, ona nije bila dovoljno dobra
za Davida, trebalo je da bude bolja u svakom pogledu, darovitija,
intelektualnija. Želea je da je u stanju da razgovara sa Davidom o
ozbiljnim stvarima, da diskutuje s njim o predmetima koji su ga
interesovali, o svemu što je od stvarne važnosti, o društvenim,
privrednim i političkim problemima. U toj nameri, a da bi pojačala
svoju intelektualnost i došla do materijala za diskusiju, ona jednom ili
dvaput pokuša da čita njegove knjige. Ali to nije išlo lako, te je na
kraju bila prinuđena da ih ostavi.
No, ako nije mogla da bude bistra i pametna, mogla je da bude
dobra. Ona kupi knjižicu koja se zvala Sunčani časovi u srećnom
domu i pročita je vrlo pažljivo. Čitala ju je kao dete kad uči zadaču,
usne su joj se micale dok je čitala reči, držeći knjigu u krilu na pletivu.
Posle jednog naročito sunčanog časa ona upre svoje vlažne oči u
Davida i uzbuđeno reče:
- Ja sam samo luckasto malo stvorenje, Davide. Ali ja nisam
stvarno rđava. U ovoj knjizi stoji da svi možemo da pravimo greške, ali
da možemo opet da se popravimo. Ja nisam rđava, Davide, nisam
stvarno rđava, nije li tako?
On ju je strpljivo uveravao da nije rđava.
Ona pogleda u njega za trenutak, a zatim reče sa iznenadnom
strasnošću:
- Oh, Davide, ti si najbolji od svih ljudi. Zaista, Davide, najbolji si u
celom svetu!
Nikad mu ranije Dženi nije izgledala toliko detinjasta. Bila je dete.
Prosto mu je izgledalo smešno da ona rodi dete. Bio je nežan prema
njoj. često bi noću, kad su ležali zajedno u krevetu i ona se trgla,
uznemirena i uplašena u snu, i pripila se uz njega, osetio njen veliki
trbuh i dete koje se micalo u njemu. Tada ga je obuzimala nežnost i
on ju je tešio za vreme tih ponoćnih jadikovki.
Pitao je Dženi da li bi volela da se njegova majka, Marta, stara o
kući i da je neguje dok ona bude u babinama, i Dženi je, u svojoj novoj
poslušnosti, pristala na to. Ali kad je Marta došla da izvrši potrebne
pripreme, taj jedan sastanak pokazao je da je pomirenje nemoguće.
Marta je srela Davida kad se vraćala kući. Bila je crvena u licu.
- Ne mogu to da radim - reče ona uzdržanim glasom. - Sve je to
uzalud. što manje posla imam s njom, to bolje. Ne mogu da je trpim, a
ni ona mene. Neka ostane na tome. - Rekavši to, ona ode pre nego što
je on mogao da joj odgovori.
Posle toga udešeno je da Ada Sanli dođe iz Tajnkastla. Ada dođe
drugog decembra, vlažnog i vetrovitog dana; ona teško siđe iz voza,
noseći mali, žut kofer uvezan kanapom. David je dočeka na stanici i
ponese joj kofer uz Ulicu Lam. Ada nije bila najbolje raspoložena,
izgledalo je da se nije naročito radovala da dođe, ili da bar nije
zadovoljna Davidom. Bila je povučena u sebe, prilično hladna prema
njemu i gotova da se ljuti što u kući nema ovo ili ono, nije bila čitav
sat kod njih, a već ga je poslala da kupi grejalicu za postelju. Njeno
pripremanje, užurbanost i ustumarano poslovanje bili su ogromni.
Lišena udobnosti svoje prljave zadnje sobe i lenčarenja u svojoj
omiljenoj ljuljašci, ona postade neprirodno vredna, odade se
neprirodnoj, gegucavoj aktivnosti debele žene. Bila je pažljiva prema
Dženi, pažljiva i puna sažaljenja.
»Ne boj se, siroto moje jagnje«, izgledalo je kao da kaže, »bar imaš
svoju majku pored sebe.«
Adin jezik bio je naročito živahan. Saopštila je Dženi sve novosti.
Sali je neočekivano svršila sa svojom zimskom pantomimskom
turnejom; ceo pothvat je posle nekoliko neuspeha napušten i Sali je
opet bila bez posla i tražila zaposlenje. Sali, nikad ništa drugo i ne radi
osim što traži zaposlenje, tužno dodade Ada. Govorilo se o
organizovanju koncerata za ranjene vojnike. Sali je mogla biti
pozvana da učestvuje u njima, ali to bi bio dobrovoljan rad bez
ijednog penija nagrade. Ada je podjednako žalila kako Salinu
nesposobnost da dođe do pristojnog, sigurnog prihoda tako i njenu
glupu ambiciju koja ju je terala da produži s celim tim uzaludnim
poslom u vezi s pozornicom. Volela je da Sali nije nikad ni napustila
telefonsku centralu.
Postepenim i zaobilaznim putem, Ada dođe na razgovor o Džou. Bile
su zajedno u kuhinji, prvog dana posle Adinog dolaska, i Ada je
spremala Dženi šolju čaja. Ada uzgred reče:
- Sigurno nisi čula da je Džo bio kod nas?
Dženi, koja je ležala na kanabetu, odjednom se ukoči, a njeno bledo,
umorno lice namah se zatvori kao ostriga. Nastade ćutanje, zatim ona
reče ledenim glasom:
- Ne znam ništa o Džou Goulanu, a i ne želim ništa da znam o
njemu. Prezirem ga.
Ada pažljivo namesti navlaku na čajnik.
- Ali došao je vrlo prijateljski jednom ili dvaput. Ne treba da ga
grdiš zato što si dozvolila da ti izmakne. To je bila tvoja greška,
gospođo moja. On je prijatan i dobar čovek, u to me niko ne može
razuveriti. Džo će da izradi zaposlenje Filisi i Klari kad počnu radovi
na punjenju municije u Virtleju. On je opet kod Milingtona i sjajno
napreduje tamo.
- Kažem ti da ne želim da čujem išta o Džou Goulanu! - gnevno
uzviknu Dženi. - Ako hoćeš da znaš, mrzak mi je čak i zvuk njegovog
imena, i gnušam ga se!
Ali Ada, sedeći za stolom i držeći svoje debele ruke na navlaci za
čajnik kao da hoće da ih zagreje, bezobzirno produži:
- Ne možeš da zamisliš koliki je napredak učinio. On je šef
odeljenja, posao mu je čist i unosan, oblači se izvanredno. Zamisli,
Dženi. poslednji put kad je bio kod nas rekao nam je da je pozvan na
večeru u Milingtonovu kuću. U njihovu vilu na Hiltopu, šta kažeš ti na
to? Kažem ti, gospođo moja, da si učinila veliku grešku kad si pustila
da ti se Džo izmigolji kroz prste. On je čovek koga bi volela za zeta.
Dženino lice jako preblede, ona steže pesnice i glas joj postade
piskav.
- Ne dozvoljavam ti da tako govoriš, majko! Neću da pominješ Džoa
u istom dahu kad i Davida! Džo je pokvarenjak, a David je najbolji
čovek koji je ikad postojao!
Ona je izazivački gledala u Adu. Ali ovoga puta Dženi nije mogla da
gospodari nad svojom majkom. Zbog svog stanja bila je fizički slaba, a
duhovno u stanju čudne neodlučnosti. Ada je imala zgodnu priliku da
natera Dženi da »pokunji nos« i ona je to iskoristila.
- Uh! - izjavi ona odmahnuvši glavom - kako samo ti govoriš! Ko bi
te čuo, nikad ne bi pomislio da si se skitarala s njim.
Dženi spusti pogled, zadrhta malo i ne reče ništa.
Toga trenutka vrata se otvoriše i uđe David. Vratio se pravo iz
kancelarije Pristanišne uprave, gde je privremeno radio pisarski posao.
Ada se okrete prema njemu sa nipodoštavajućim smeškom, ali pre
nego što progovori, Dženi, koja je ležala na kanabetu, bolno uzviknu i
spusti ruku na trbuh.
- Ah, bože - šapnu ona - boli me!
Ada je oklevala, posmatrajući svoju kćer s mržnjom i sumnjom.
- To nije moguće - reče ona najzad. - Ima još nedelja dana do
vremena.
- Oh, da, moguće je - zadihano odgovori Dženi. - Znam da je
moguće. Evo, bol mi se opet javlja.
- Ah, tako što! - reče Ada. - Onda je to. - Obuze je saosećanje. -
Siroto moje jagnje! - Ona kleče i stavi ruku Dženi na trbuh. - Da,
zaista, to je, ko bi to mislio! - A zatim se okrete Davidu kao da je cela
situacija izmenjena i da je on, na neki tajanstven način, kriv za sve to:
- Idite po lekara! Šta stojite tu i gledate je!
David baci brz pogled na Dženi i ode po doktora Skota, koga zateče
pri večernjem ordiniranju. Skot je bio postariji koščat čovek crvena
lica, nemarnog i lakonskog ophođenja. Imao je čudan običaj da se
iskašljava i pljuje usred razgovora. Ni po čemu nije ličio na lekara.
Uvek je nosio čakšire za jahanje i dugačak kaput na kocke sa
ogromnim džepovima punim svega i svačega. Nosio je u njima lulu,
pilule, pola zavoja, suvo grožđe, dve prazne termometarske kutijice,
dve džepne lancete, koje nisu bile sterilizovane, i dva gumena
elastična katetra koji su puckali kroz sobu kao bič kad god je vadio
svoju prljavu maramicu. Ali uprkos svoje nastranosti, aljkavosti i
neupotrebljavanja antiseptikuma, bio je izvanredan lekar.
 No, ipak je izgledalo da on ne smatra da je Dženi zbog njenog
prvog bola potrebna lekarska pomoć. On se iskašlje, pljunu, klimnu
glavom i reče:
- Doći ću za jedan sat. - A zatim kroz otvorena vrata viknu u
čekaonicu. - Idući, molim!
David je bio uznemiren što Skot nije odmah pošao. On se vrati kući;
i Dženi i Ada bile su otišle gore. On je nemirno čekao Skotov dolazak.
Kad se lekar pojavio u sedam sati, on izjavi Davidu, mada su
Dženini bolovi bili mnogo veći, da on još ne može da uradi ništa.
David je razumeo da prvi porođaj uvek traje dugo i zapita lekara da li
će se Dženi dugo mučiti. Skot je čitav minut nepomično gledao u
vatru, zatim pljunu u nju i tek onda odgovori:
- Ne mislim da će to trajati suviše dugo. Doći ću opet pre dvanaest
sati!
Bilo je teško čekati do dvanaest. Dženini bolovi postadoše češći i
jači. Izgledalo je da ona nema ni snage ni duha da ih izđrži. Bila je čas
ćudljiva, čas očajna, čas histerična, čas iznurena. Spavaća soba kojoj
je ona posvetila toliko truda i misli, ta spavaća soba, s dečjim
krevetom ukrašenim zavesicama s rojtama u jednom uglu, novim
muselinskim zavesama na prozorima i lepim čipkanim pokrivačem na
toaletnom stočiću, sada je bila zapuštena i u neredu. Bilo je već
dovoljno zlo kad je Ada preturila čajnik, ali vrhunac je došao s tihim
maukanjem koje je otkrilo da je Lepi pod krevetom, zbog čega je Dženi
počela da vrišti.
Dženi nije mogla više da vlada sobom. Premda joj je Ada rekla da
mora da šeta-tamo-amo po sobi, ona se prući preko kreveta i, ležeći
na ispremetanim posteljnim stvarima, poče da plače držeći se za
trbuh. Ona sasvim zaboravi na Čikabidijev žurnal i Sunčane časove u
srećnoj k u ć i. Bilo je više nemoguće vladati njome, ležala je na
leđima raširenih nogu, na ispreturanom krevetu, kosa joj je padala
oko bledog mršavog lica, a s čela joj je lio znoj. S vremena na vreme
sklapala je oči i vrištala. - Ah, dragi bože - jaukala je od bola - ah, joj,
joj, eto opet taj bol u leđima, ah, ah, oh, majko, daj mi malo vode, sve
mi je gore, brzo, majko! - Nije bilo tako romantično kao što je Dženi
zamišljala.
Skot dođe tačno u dvanaest i ode pravo gore. Vrata se zalupiše i
zatvoriše Skota, Adu i Dženi, koja je vriskala. ču se još jače vriskanje i
težak bat Skotovih čizama, a zatim nastade tišina.
Hloroform, hvala bogu, pomisli David. On se zgrči na stoličici u
kuhinji pored skoro ugašene vatre. Patio je sa svakim Dženinim bolom,
a sada, zbog ćutanja proizvedenog hloroformom, oseti gotovo očajno
olakšanje, ljudsko stradanje uvek je duboko uticalo na njega, a
Dženine patnje izgledale su mu kao uzor sveg neizbežnog ljudskog
bola. Mislio je o njoj sa nežnošću. Zaboravio je na sve zađevice,
prepirke i svađe koje su imali. Zaboravio je njeno sitničarstvo,
ćudljivost i sujetu. Razmišljao je o detetu, i opet mu se učini da je ono
simbol - nov život koji se diže iz mrtvih. U mislima vide sliku bojišta,
gde su mrtvi ležali u položajima čak čudnijim od položaja onih u
rudniku. Uskoro će i on biti tamo, u Francuskoj, na tim bojištima.
Nagent mu je pisao s fronta, gde je bio nosač nosila u sanitetskoj
jedinici pri Nortumberlandskoj diviziji. Ako se David regrutuje u
Tajnkastlu, i on će biti pridodat istoj diviziji; nadao se da će njegova
jedinica biti u blizini Nagentove.
Iz sobe gore začu se ječanje, a zatim pevanje, bio je to Dženin glas.
Čuo je sasvim jasno: pevala je stih iz jedne od svojih starih
sentimentalnih pesama, ali reči su bile čudno zbrkane. I to je bio uticaj
hloroforma; on deluje tako da ljudi pevaju kao da su pijani.
Zatim opet nastade tišina, duga tišina, koju iznenada prekide jedan
drugi glas, tanak, nov glas, ne Dženin, ni Adin, ni Skotov, već sasvim
nov glas, koji je plakao i pištao kao sviralica. Zvuk toga tankog glasa
koji je došao posle bola, ječanja i tajanstvene tišine pogodi Davida u
srce. Opet simbol: nova zora iz haosa. Sedeo je potpuno nepomično,
skrštenih ruku, uzdignute glave i s čudnom slutnjom u pogledu.
Pola sata docnije Skot siđe teškim korakom niz stepenice i uđe u
kuhinju. Na njegovom licu bio je onaj umorni i gadljivi izraz koji
porođaji često izazivaju na licima razočaranih i radom iscrpenih
lekara. On ćušnu ruku u džep da izvadi suvo grožđe. Skot je uvek
govorio da nosi to suvo grožđe da bi ga davao deci; tvrdio je da je ono
čudesan lek protiv glista; u stvari, Skot je voleo da jede suvo grožđe i
zato ga je nosio u džepu.
On nađe suvo grožđe i poče da ga žvaće. Onda ravnodušno reče:
- Pa, mali stvor je došao.
David ne reče ništa, već proguta pljuvačku i klimnu glavom.
- Muško - automatski reče Skot, bezuspešno pokušavajući da mu
reči zvuče oduševljeno.
- Kako je Dženi?
- Oh, vašoj ženi je dobro, sasvim dobro. - Skot zastade i čudno
pogleda Davida. - Ali dečak je suviše nežan. Moraće se dosta paziti na
njega.
Opet baci čudan, podozriv pogled na Davida, ali ne reče ništa više.
Bio je to surov starac, čiji su bolesnici pripadali nižoj klasi, seljacima i
rudarima. No, sada nije bio surov. Izgledao je prosto umoran od
života, koji mu je, u trenucima kao što je bio ovaj, izgledao užasan i
neshvatljiv. On ispruži ruke iznad glave i zevnu. Klimnu glavom
Davidu, pljunu u ugašenu vatru i izađe.
David je stajao u sredini prazne kuhinje nekoliko trenutaka pre
nego što je otišao gore. Zakuca na vrata spavaće sobe i uđe; hteo je da
bude pored Dženi i deteta. Ali Dženi je bila iscrpena, potpuno iscrpena,
i još se nije bila sasvim povratila od narkoze, a uz to je bila
naklonjena i histerija. Ada, sva užurbana i ljuta, mrzovoljno mu reče
da odmah izađe iz sobe. Nije mu ostalo ništa drugo nego da siđe dole.
On leže na kanabe u salonu. U kući je zavladala potpuna tišina pre
nego što je zaspao.
Sutradan ujutru, međutim, video je dete. Dok je sedeo i doručkovao
kako i hleb, Ada ponosno donese dete dole kao da ga je ona porodila.
Dete je bilo okupano i obučeno u dugačku haljinu opšivenu čipkom, po
kroju iz Cikabidijevog žurnala. No uprkos svojoj gizdavoj haljinici bilo
je vrlo ružno i sitno. Imalo je crnu kosu, žmirave oči, mali, vlažan,
zatubast nos, i bilo je bledo, neprivlačno i malo. Bilo je tako ružno i
maleno da se Davidovo srce rastopi u novoj nežnosti. On ostavi šolju s
kakaom na sto i uze dete na koleno. Dodir deteta na njegovom kolenu
probudi u njemu neko divno, neshvatljivo osećanje. Detinje oči
žmirkale su bojažljivo prema njegovim. U bojažljivom žmirkanju
detinjih očiju kao da se čitala molba za oproštenje.
- Dosta, dosta zasada! - reče Ada, uze dete od njega i poče da ga
ljulja u svom naručju. - Tvoj otac ne zna kako da te drži, mili moj.
Ona je verovala u glupu, rasprostranjenu predrasudu da nijedan
muškarac nije u stanju da dugo drži dete bez ozbiljnih posledica po
njega. Mora da joj je izgledalo čudno što je dete bilo dobro kao zlato
na Davidovom kolenu, a u njenom naručju počelo odmah da plače i
nije zaćutalo dok ga nije odnela gore u sobu.
David ode na svoju pisarsku dužnost misleći o detetu, i kad se vrati
po završetku svog dnevnog posla, još uvek je mislio njemu. Počeo je da
voli to malo, ružno dete.
Nije moglo biti nikakve sumnje da je dete nežnog zdravlja. I sama
Dženi je to priznala, i skovala zgodnu frazu, koju je upotrebljavala u
prisustvu posetilaca. Gledajući sažaljivo u pravcu deteta, rekla bi brzo:
- Siroti mališan, lekar kaže da nije naročito snažan.
Skot je prepisao detetu prašak i mast za trljanje. Dženi je posle
izvesnog protestovanja lično dojila dete. Lekar je to takođe zahtevao.
Sećanje na porođaj, koji je u svoje vreme Dženi smatrala kao
nezaboravno mučenje - već je bilo počelo da bledi, i Dženi je postajala
veselija, a oporavljala se i od svog razočaranja što dete nije žensko.
Želela je da se dete zove David. Ljupko je molila Davida za dozvolu da
se detetu nadene njegovo ime.
- On je tvoj, Davide - reče ona sa naivnom logikom. Gledala ga je u
oči svojim jasnim, lepim očima i smešila se. - Samim tim on treba da
nosi tvoje ime.
Ali David je želeo da se dete zove Robert. Njegov preminuli otac
zvao se Robert, pa neka se i njegov živi sin zove Robert. Pošto je najpre
predložila nekoliko drugih imena, a naročito: Hektor, Arčibald i Viktor,
za koja je smatrala da su bolja po zvuku i važnosti, Dženi blago
popusti. Želela je da zadovolji Davida u svemu. I tako dete dobi ime
Robert.
Prošle su tri nedelje. Ada se vratila u Tajnkastl Dženi je sad izlazila
iz svoje sobe i leškarila dole na kanabetu. Ali je nalazila da je dužnost
dojenja Roberta za nju bila teret u mnogo čemu. S povratkom snage i
uspostavljanjem redovnog života odluke koje je njena romantična
mašta donela postepeno su postajale sve manje privlačne. Robert, koji
je bio drago malo dete, sada je postajao draga mala nezgoda. Sa
zadovoljstvom je prepuštala Davidu da mu daje lek i da ga kupa kad
je bila umorna. A ipak Davidovo interesovanje za dete kao da joj je
bilo mrsko.
- Ti ipak mene više voliš, zar ne, Davide? - uzviknu ona jedno veče.
- Ne voliš ga više nego mene?
- Naravno ne, Dženi. - On joj se nasmeja i, zavrnutih rukava, kleče
pored plehane kade za kupanje, gde je Robert ležao u sapunjavoj vodi.
Ona ne reče ništa na to; ali, posmatrajući ih, izraz nezadovoljstva
na njenom licu postade još jači.
Što se više približavala Nova godina, Dženi je postajala sve
nezadovoljnija i nemirnija. Sve ju je ljutilo, ništa joj nije bilo po volji. I
htela je i nije htela da David ide na front. Čas se ponosila, a čas se
plašila zbog toga što će on ići na front. Da bi odvratila misli od toga,
čitala je mnoge jevtine kratke romane; Sunčani časovi u srećnoj k u ć
i bili su zatureni negde i nije mogla da ih nađe. Bila je sasvim
zaboravila na muziku, više nije ni prilazila klaviru, niti je pevala
uspavanke. Često se dugo gledala u ogledalu da bi se uverila da su
njen izgled i stas ostali isti. Ponekad joj je, opet, dolazila pomisao da
nema prijatelja, da stoji po strani, da život prolazi pored nje, da joj sve
izmiče. Sve je počelo da je zamara i uznemirava; osećala je da joj nije
ni od kakve koristi što je živa. I vreme se bilo pokvarilo, pa joj nije
pričinjavao nikakvo zadovoljstvo da izlazi po kiši, mada je mogla, a i
Roberta je morala dojiti svaka četiri sata, što je značilo da nije mogla
izlaziti na duže vreme.
Međutim, poslednjeg dana u godini kiša je prestala i sunce je sijalo,
te Dženi više nije mogla da izdrži u toj učmalosti. Morala je izići da se
malo provede. Morala je, prosto morala. Tolike godine su prošle otkako
nije imala nikakav provod. Ići će da obiđe majku u Tajnkastlu. Na tu
odluku lice joj se razvedri, ona otrča gore u sobu, lepo se obuče i siđe
dole. Bilo je četiri sata posle podne. Podoji Roberta, stavi ga u njegov
krevetac i brzo napisa kratku belešku za Davida, u kojoj mu reče da će
se vratiti u osam sati.
David se obradova kad se vrati i nađe Dženinu belešku; bilo mu je
milo što je Dženi otišla da se malo razonodi, a i radovao se da bude
malo sam s Robertom.
Robert je spavao u svom krevetiću u uglu, pored kuhinjske gasne
peći. David skide cipele i hodao je u čarapama da ne bi pravio buku.
On spremi sebi čaj i sa uživanjem ga popi u Robertovom društvu.
Zatim uze knjigu i sede s njom pored kreveta. Bilo je to Ničeovo delo
Iznad dobra i zla; David se interesovao za Ničea. Ali je David češće
gledao u Roberta nego u Ničeovu knjigu.
U pola osam Robert se probudi i spremi se da sisa. Ležao je sasvim
mirno na leđima i gledao u čipkani svod svoga krevetića. Mora da ima
čudnu predstavu o svetu, pomisli David.
Čitavo pola sata Robert je zadovoljan posmatrao taj svoj čudni, mali
svet, zalagujući apetit sisanjem prsta. Ali palac ga nije zadovoljio i,
posle prethodnog tihog cviljenja, Robert poče glasno da plače. David
uze Roberta iz kreveta i stade da ga teši. Ućutkao ga je za kratko
vreme, a zatim Robert poče opet da plače.
David zabrinuto pogleda u časovnik. Pola devet: Dženi mora da je
izgubila voz, a idući stiže tek u deset! David shvati da Robert potpuno
zavisi od Dženi.
Činio je sve što je najbolje mogao. Video je da se Robert oseća
nelagodno i da je mokar, pa, iako nije imao mnogo iskustva s
pelenama, skide Robertovu pelenu. Robert je izgledao zadovoljan, i u
znak zahvalnosti snažno uhvati Davida za kosu kad ga ovaj opet uze.
David se nasmeja, a i Robert se takođe nasmeja. Robert je izgledao
gladan, ali mu je inače bilo mnogo lakše. David stavi Roberta na
ćilimče pored ognjišta i Robert poče da se bacaka nožicama pored
vatre. Izgledao je mnogo zdraviji poslednjih dana, bio je puniji, ospe su
mu bile iščezle i nije više šmrkao tako mnogo. Već je bilo blizu deset
časova, Robert je bio vrlo gladan i plakao je sve više.
Sve ljući što je Dženi toliko odocnila, David se spusti na noge i ruke
i poče da govori Robertu, pokušavajući da ga umiri i uteši. Toga
trenutka vrata se širom otvoriše i Dženi uđe. Bila je vrlo raspoložena.
Išla je u bioskop s Klarom i posle popila dve čaše portoa. Zastala je
na vratima s rukama na kukovima i širokim osmehom na svojim
crvenim usnama, zatim odjednom udari u smeh; tresla se od smeha
gledajući u Davida i Roberta na ćilimčetu pored ognjišta.
David stište usne.
- Nemoj da se smeješ tako! - reče on oštro.
- Ne mogu da se uzdržim - odgovori ona smejući se. - Nešto... Nešto
mi je palo na pamet.
- Šta?
- Ah, ništa - reče ona brzo. - Tako, nekakva šala.
Nasta kratko ćutanje. On ustade i podiže dete.
- Robert je gladan - reče on još uvek ljut i ogorčen. - Zar ne vidiš da
treba da ga podojiš?
Ona priđe prilično nesigurnim koracima.
- Daj ga onda - reče ona. - Samo ga ja mogu podojiti, zar ne?
Ona uze Roberta od njega i naglo sede na kanabe. One dve čaše
portoa kao da su dale izvesnu darežljivost njenim pokretima. David ju
je mrko posmatrao. Ona razdrlji bluzu, i njene velike, pune dojke
ispadoše napolje kao vime; bile su nabrekle, bele i debele, mleko je već
curilo iz njih. Dok je Robert sisao jednu sisu, iz druge je teklo mleko.
Zajapurena i srećna, Dženi se smešila i pohotljivo njihala tamo-amo
na kanabetu, ne obraćajući pažnju na mleko koje je curilo.
Ali David se okrete. Odjednom mu se zgadilo, Poče da se pretvara
da džara vatru, a zatim je opet pogleda pravo u oči.
 - Zapamti - reče on tihim i ozbiljnim glasom - ja očekujem od tebe
da se staraš o Robertu kad budem otišao!
Hoću, Davide - reče ona zadihano. - Ah, ti znaš da hoću. Idućeg
dana David je otišao u Tajnkastl, a oda tle je poslat pravo u logor u
Kateriku. Tri meseca posle toga, petog aprila, otputovao je u
Francusku sa sanitetskom jedinicom koja je pripadala Petom
bataljonu jednog puka Nortumberlandske divizije.
 GLAVA XXXIII

Druge nedelje, septembra 1915. godine, Hetin automobil projurio je

putem nasutim peskom i zaustavio se pred Brežuljkom. Stojeći pored
prozora u trpezariji, s rukama u džepovima, Artur je posmatrao Hetu,
koja, divno obučena u uniformu zemljane boje, izađe iz automobile i
priđe prednjim vratima.
Artur je znao da će Heta doći u Brežuljak toga dana. Bilo je
nemoguće ne znati da Heta dolazi. Tetka Kara je to pomenula, njegova
majka je to pomenula, a juče, za vreme ručka, Baras je bacio pogled
niz sto i vrlo značajno rekao:
- Heta će biti ovde sutra. Naročito je tražila da je oslobode za ovaj
dan.
Artur nije rekao ništa. Da li ga oni smatraju za budalu? To nije bilo
suviše očevidno; ono »naročito« skrivalo je u sebi izvestan mračan
humor.
Za vreme poslednjih osam meseci Heta je često dolazila u Brežuljak.
Kao jedna od prvih koje su prišle ženskom pomoćnom korpusu, sada
je služila u njegovom glavnom štabu u Tajnkastlu. Cesto je bila od
koristi Barasu u njegovim aktivnostima, jurila je u svom dvosedu
između Tajnkastla i Sliskeila i donosila mu zvanična akta na potpis.
Ali Artur je vrlo dobro znao da ovog puta njene dužnosti u Brežuljku
neće biti zvanične. Heta je uzela odsustvo za taj dan da bi mogla biti
slatko nezvanična. Sve je to jasno shvatio i, uprkos sveg svog
ogorčenja, gotovo mu se smejalo.
Ona uđe u sobu pa, videvši ga pored prozora, veselo se nasmeši i s
lakim uzvikom radosti pruži mu ruke.
 - Očekivao si me! - reče ona. - To je vrlo lepo od tebe, Arture!
Bila je neobično vesela, ali on je to i očekivao. On ne odgovori na
njen osmeh, već ravnodušno reče:
- Da, očekivao sam te.
Njegov ton mogao joj je možda služiti kao opomena, ali ona se nije
dala zatražiti.
- Gde su ostali? - upita ona uzgred.
- Svi su iščezli. Svi su se najljubaznije sklonili da bismo mi mogli da
budemo sami - reče on s podsmehom.
Ona se prekorno nasmeja:
- To zvuči kao da ne želiš da budemo sami. Ali ja znam da ne
nameravaš da budeš neljubazan. Poznajem te bolje nego što se sam
poznaješ. Hajde sad, šta ćemo da radimo? Hoćeš da prošetamo?
On lako pocrvene i pogleda u stranu, ali posle jednog trenutka reče:
- Pa dobro, Heta, hajdemo onda u šetnju.
On uze šešir i kaput i krenuše da se prošetaju Sluis dolinom, kao što
su obično činili do pre nekoliko meseci. Jesenji dan bio je blag, dolina
je bila puna crvenkaste boje, paprat im je šuštala pod nogama. Šetali
su ćuteći. Kad stigoše do kraja udolice, sedoše na žile hrasta koje su
zbog ulegnuća zemlje virile iznad površine. To je bilo mesto gde su
obično sedeli. Dole je ležala varoš u kojoj je vladala nedeljna tišina, a
iza nje se prostiralo more, koje se, daleko i svetlucavo, stapalo s
nebom. Neptunova mašinerija dizala se crna i visoka prema svetloj
pozadini mora i neba. Artur je netremice gledao u mašineriju rudnika,
koja mu je ličila na vešala.
Pošto sa zavodljivom skromnošću pokri svoje tanke, lepe noge, Heta
pogleda u pravcu njegovog pogleda.
- Arture - uzviknu ona - zašto tako gledaš u rudnik?
- Ne znam - ogorčeno reče on. - Posao ide dobro. Ugalj se prodaje
po pedeset šilinga po toni.
Nije to tako - reče ona s velikom radoznalošću. - Mnogo bih volela
da mi kažeš, Arture. Ta ko si čudan u poslednje vreme, više i ne ličiš
na samog sebe. Reci mi, dragi, možda ću moći da ti pomognem.
On se okrete prema Heti, kroz njegovo ogorčenje probi toplina. Oseti
potrebu da joj kaže, da zbaci teško breme koje ga je pritiskivalo i
mučilo mu dušu. On reče tihim glasom:
- Ne mogu da zaboravim nesreću koja se desila u Neptunu.
Heta se zapanji, ali sakri svoje osećanje. Ona reče, kao da hoće da
raspoloži zabrinuto dete:
- Kako to misliš, Arture, dragi?
- Uveren sam da se nesreća mogla sprečiti.
Ona se, gnevna i sa osećanjem da mora odgonetnuti tu neprijatnu
zagonetku, zagleda u njegovo melanholično lice.
- Nešto te mnogo muči, Arture, dragi. Kad bi samo mogao da mi
objasniš.
On je pogleda i polako reče:
- Verujem da su životi svih onih ljudi nepotrebno upropašćeni, Heta.
- On zaćuta. Od kakve je koristi da joj govori, ona to nikad ne bi
razumela.
Međutim, Heta je ipak nejasno osećala da ga muči neka stalna,
bolesna ideja. Ona ga uze za ruku. Pokuša da ga raspoloži i nežno
reče:
- Čak i da je tako, Arture, zar ne misliš da je najbolje da to
zaboraviš? To se desilo tako davno. I samo sto ljudi? Šta je to u
poređenju sa hiljadama i hiljadama hrabrih ljudi koji su ubijeni u
ratu? O tome treba sada da misliš, Arture, dragi. Sad se vodi rat.
Svetski rat, a to je sasvim nešto drugo nego ona neznatna, mala
nesreća u rudniku.
- To nije drukčije - reče on pritiskujući rukom čelo. - To su dve
istovetne stvari. Ne mogu drukčije da gledam na njih. Ne mogu da ih
odvojim u svojim mislima. Ljudi na frontu ginu isto kao i ljudi u
rudniku, nepotrebno i užasno. Za mene nesreće u rudniku i rat znače
jednu te istu stvar. Obadvoje se spojilo u jedno veliko masovno
ubijanje.
Heta uze situaciju u svoje ruke. Ona napusti mučne, krivudave
lavirinte u koje ju je on vodio i udari prekim putem. Prilično je volela
Artura. Bila je praktična i ponosila se time. A htela je da bude i
ljubazna.
- Tako se radujem što si mi se poverio, Arture - reče ona živo. - Ti si
samog sebe toliko mučio da si se razboleo, i to sve ni zbog čega.
Primetila sam da si bio čudan u poslednje vreme, ali ni na um mi nije
padalo. Mislila sam, nisam znala šta da mislim.
On je mračno pogleda.
- Šta si mislila?
- Pa - oklevala je ona - mislila sam da ti možda - pa, da ne želiš da
ideš u rat.
- Pa i ne želim - reče on.
- Ali, htela sam reći, Arture, dragi, da sam mislila da se možda
plašiš da ideš u rat.
- Možda se zaista plašim - reče on. - Možda sam zaista kukavica;
kako mogu znati?
- Gluposti! - odlučno reče ona i nežno ga udari po ruci. - Zapao si u
strašno živčano stanje. To se dešava i najhrabrijima. Eto, Alen mi je
pričao da je, pre nego što je iskočio iz rova i dobio orden, drhtao od
straha. Slušaj me, dragi moj. Suviše si razmišljao i brinuo se. Promene
radi potrebno ti je malo aktivnosti. Već je krajnje vreme da te uzmem
u svoje ruke.
Pogled joj postade upitan. Ona se nasmeši, ljupka i sigurna u sebe,
svesna svog pola i svoje privlačnosti.
- Slušaj me, ti mili, budalasti dečače. Sećaš li se, Arture, onoga dana
u Tajnkastlu kad si hteo da se verimo i kad sam ti ja rekla da smo
oboje suviše mladi?
- Da - reče on polako. - Sećam se toga dana. Neću ga brzo
zaboraviti.
Ona podiže svoje oči sa crnim zenicama, prisno ga pogleda i poče
da ga miluje po ruci. - Pa... bilo bi sasvim drukčije sad, kad bi ti bio u
vojsci, Arture, dragi.
On se ukipi. Najzad je došlo ono čega se plašio, i to pod gnusnom
maskom nežnosti. Ali ona ne primeti iznenadno gnušanje zbog koga
se on bio ukipio i zanemeo. Bila je zanesena svojim sopstvenim
osećanjem, koje nije bilo ljubav, već svest da se žrtvuje. Ona mu se
približi i prošapta:
- Znaš da mi se dopadaš, Arture. Još izmalena. Zašto se ne bismo
verili i na taj način zaustavili sva glupa nerazumevanja. Ti mučiš svog
oca, mučiš sve, uključujući moju malenkost. Bio bi mnogo srećniji u
vojsci, sigurna sam. Oboje bismo bili srećniji; divno bi nam bilo.
On je još uvek ćutao. Ali kad ona podiže lice, koje je sad bilo malo
porumenelo i na čije je obraze padala njena glatka, plava kosa, on
kruto reče:
- Ne sumnjam da bi to bilo divno. Ali, na žalost, odlučio sam da ne
idem u vojsku.
- Ah, ne, Arture - uzviknu ona - ti to ne govoriš ozbiljno!
- Sasvim ozbiljno.
Njeno prvo osećanje bilo je strah. Ona užurbano reče:
- Ali, slušaj, Arture. Molim te, slušaj. Ta stvar neće biti prepuštena
tvojoj odluci. To neće ići tako lako kao što ti misliš. Uskoro će se
zavesti vojna obaveza. Ćula sam o tome u glavnom štabu. Svi od
osamnaeste do četrdeset i prve godine biće uzeti u vojsku, izuzev onih
koji budu oslobođeni. A ne bih rekla da ćeš ti biti oslobođen. Tvoj otac
će se pitati o tome da li ti treba da budeš oslobođen.
- Moj otac može da im kaže šta hoće - odgovori on tihim i
ogorčenim glasom - vidim da ste vas dvoje razgovarali o meni.
- Ah, molim te - nastojala je ona - stupi u vojsku mene radi! Molim
te, molim te!
 - Ne mogu - reče on konačno.
Lice joj se zacrvene od stida. Stidela se delimično zbog njega, a
poglavito zbog same sebe. Heta trže svoju ruku od njega. Da bi dala
sebi vremena, ona se, leđima okrenuta njemu, pretvarala da namešta
kosu, a zatim reče sasvim drukčijim tonom:
Nadam se da razumeš kako je strašno za mene da budem tako reći
stvarno verena s čovekom koji odbija da učini jednu jedinu pristojnu
stvar koja se traži od njega.
- Žao mi je, Heta - reče on tihim glasom - ali zar ne vidiš...
- Ćuti - prekide ga ona besno - nikad u životu nisam bila tako
uvređena! Nikad! To je... to je neverovatno! Nemoj misliti da sam baš
toliko zaludela za tobom. Ja sam to učinila samo zbog tvoga oca. On je
pravi čovek, a ne neuspela imitacija čoveka kao što si ti. To se ne
može produžiti, naravno. Više ne mogu imati s tobom nikakva posla.
- Vrlo dobro - reče on jedva čujno.
Sada je uživala da mu zada bol gotovo isto toliko koliko je maločas
uživala da mu se preda. Ona se gnevno ujede za usnu.
- Postoji samo jedan zaključak do koga mogu da dođem, samo
jedan zaključak do koga iko može da dođe. Ti se bojiš, to je to! - Ona
zastade, a zatim mu baci u lice: - Ti si kukavica, bedna kukavica!
On sav preblede. čekala je da on kaže nešto, ali on ne reče ništa, i
ona ustade, učinivši pokret prigušenog preziranja.
On takođe ustade. Otišli su u Brežuljak ne progovorivši nijedne reči.
On joj otvori prednja vrata, ali odmah pošto su ušli otide pravo gore,
ostavivši je u sali. Ona je stajala uzdignute glave, oči su joj bile pune
gneva i samosažaljenja, zatim se odjednom okrete i uđe u trpezariju.
Tamo zateče Barasa. Bio je sam i studirao je zidnu kartu sa
zastavicama. Kad ona uđe, on se okrete, protrlja ruke i veoma srdačno
je pozdravi.
- Pa, Heta - uzviknu on - šta imaš da mi kažeš?
Celim putem dok su se vraćali u Brežuljak Heta se držala hrabro.
Međutim, ova ljubaznost na Barasovom licu potpuno je slomi. Ona
briznu u plač.
- Ah, bože - zajeca ona - strašno sam potresena!
Baras joj priđe. On je pogleda i živo obuhvati rukom njena tanka,
privlačna ramena.
- šta je, sirota moja mala Heta, šta ti se desilo? - zaštitnički je upita
on.
Savladana bolom, nije mogla da mu odgovori, ali se pribi uz njega
kao da joj je on bio zaklon u buri. On ju je tešio držeći je rukom. Heta
je imala čudno osećanje da je on uzima pod svoju zaštitu i da je
spasava od Artura, i ubrzo postade svesna njegove živosti i snage. Ona
zatvori oči i podade se čudnom novom osećanju da je pod njegovom
zaštitom.
 GLAVA XXXIV

Čitavih šest meseci pošto je bio postavljen za direktora fabrike Džo

je imao pune ruke posla. Dolazio je u Sokak Plat rano a odlazio
dockan; uvek je bio na licu mesta kad je bio potreban; davao je utisak
neograničene energije i oduševljenja. U početku je bio oprezan.
Blagodareći svojoj urođenoj oštroumnosti, primetio je da Fuler, glavni
pisar, Irving, šef crtačkog odeljenja, i Dobi, blagajnik, nisu zadovoljni
njegovim postavljenjem. Oni su bili stariji ljudi, gotovi da negoduju
protiv starešinstva mladića od dvadeset sedam godina koji se tako
brzo digao iz ničega. Dobi - suva, ćoškasta mašina za računanje, - sa
cvikerom uravnoteženim na kljunastom nosu i visokim, krutim
okovratnikom, bio je kiseo kao sirće. Ali Džo je bio pažljiv. Znao je da
će doći njegovo vreme. U međuvremenu, pak, produžio je da se
ulaguje Milingtonu.
Ništa mu nije zadavalo suviše truda. Imao je običaj da oslobađa
Stenlija malih neprijatnih dužnosti i da na taj način postepeno
proširuje svoje. U martu je predložio da subotom ujutru on i Milington
drže konferencije na kojima bi raspravljali o svima važnijim
poslovima. Na kraju toga meseca predložio je da se odmah nabave još
šest peći pretapača i da se odsada zapošljavaju i žene. On je postavio
Vika Olivera na čelo mašinskog odeljenja, a starog Sama Dabledeja za
starešinu livnice; i tako su Oliver i Dabledej bili u njegovom džepu. U
aprilu gospodin Kleg je umro, a Džo je poslao ogroman venac za
njegov pogreb.
Postepeno se Džo toliko približio Milingtonu da je znao sve
pojedinosti i najsloženijih poslova preduzeća. Dobiti preduzeća
zapanjile su Džoa. Samo Milove bombe, koje je vlada plaćala Stenliju
sedam i po šilinga po komadu, stajale su prosečno svega devet penija,
a oni su ih proizvodili u partijama od po deset hiljada. Gospode bože,
pomisli Džo, a dlanovi ga strahovito zasvrbeše. Njegova plata, koja je
tada iznosila sedam stotina i pedeset funti sterlinga godišnje, izgledala
mu je u poređenju s tim bedna sitnica. On udvostruči svoje napore,
Stenli i on postadoše vrlo prisni; često su ručavali u kancelariji
sendviče i pivo, a ponekad su odlazili u Stenlijev klub Pokrajinu i u
salu hotela Central. Džo je čak uspeo da ode s Milingtonom i na prvi
sastanak mesnog odbora za proizvodnju municije. Sve je on to izveo
vešto i glatko. Kad god Stenli nije bio prisutan, odgovornost je sasvim
prirodno padala na Džoova široka pleća. »Obratite se gospodinu
Goulanu za to«, postala je uobičajena Stenlijeva fraza kad god je želeo
da izbegne kakav dosadan razgovor. Tako je Džo počeo da sklapa
važne ugovore, čak i da vrši izvesne nabavke: gvožđa, olova, a
naročito antimona. Cena antimona bila je porasla čak do dvadeset pet
funti sterlinga po toni. I u vezi s cenom antimona, Džo je prvi put
došao u dodir s Mosonom.
Džim Moson bio je krupan čovek dvostruke brade i malih,
pronicljivih, pažljivo zasenčenih očiju. Njegov početak bio je mračniji
čak i od Džoovog, te se on zbog toga odmah dopao Džou. Predstavljao
se kao trgovac i agent. Jezgro njegovog posla ležalo je u velikom
skladištu u luci Malmo, gde je njegova prvobitna firma, sada gotovo
izbrisana, glasila: »Džim Moson, agent i trgovac, gvožđe i metali, stari
konopci, platno, loj, gumeni otpaci, zečje kože, krpe, kosti itd.«
Međutim, Mosonovi poslovi išli su i dalje od toga; sudelovao je u
ugovoru za podizanje preduzeća za punjenje municije u Virtleju; bio je
aktivan na berzi u Tajnkastlu; bio je jedan od ljudi koji su izvlačili
koristi od rata. Bio je poznat kao imućan čovek, a svakim danom
bogatio se sve više. Džou se naročito dopao jedan od Mosonovih
sporednih poslova, jer mu je izgledao karakterističan za Mosonovu
dovitljivost. Oskudica u hartiji već je bila ozbiljno pogodila Tajnkastl, i
Džim Moson, shvativši značaj te situacije, odmah je zaposlio grupu
devojaka - mladih proleterki iz siromašnih kvartova Malma - koje su
svakog jutra odlazile u pet sati i skupljale hartiju iz dobre polovine
kanti za đubre. Te devojke su skupljale hartiju i karton - karton se
mnogo više cenio - i dobijale svaka po dva i po šilinga nedeljno, što je,
kako im je Džim govorio, bilo više nego što su zasluživale. Što se, pak,
tiče Džima, cena koju je on dobio bila je ogromna. Džou se dopadala
ta ideja: kakva sjajna misao zarađivati novac na đubretu!
Džo se zaista osećao kao brat po krvi Džima Mosona, u njegovom
prisustvu nije morao da krije svoje pobude, a izgledalo mu je da je i
Moson privučen njemu na isti način. Posle njihovog razgovora o
antimonu Moson je pozvao Džoa u svoju kuću u Puters Pleisu. Njegova
kuća bila je veliko, nezgrapno zdanja - do koga je došao na osnovu
hipoteke - puna teškog, žutog nameštaja, nečistih ćilimova i
prljavštine. Tamo se Džo upoznao sa gospođom Moson, damom
čupave kose, postarijom i lukavom, koja se ponosila što je nekada
imala založnu radnju. Džo se trudio da se što bolje sprijatelji sa
gospođom Moson; on je pozdravi veselo i s poštovanjem i savi se nad
njenom prljavom rukom pretrpanom prstenjem kao da je hteo da je
lizne. Večera se sastojala od varvarskog bifteka s lukom, služenog u
tiganju, i nekoliko boca piva. Posle večere Moson mirno dade Džou
jedan berzanski savet. Govoreći sa jedva otvorenim ustima, sedeći
udobno u svojoj velikoj kožnoj fotelji, Moson mu lakonski reče: - Hm!
Mogli biste kupiti nekoliko Frankovih akcija. One nisu vredele ništa
pre rata. Frank pravi strašne biskvite, čovek ih ne bi dao ni psu, ali oni
se mnogo troše u rovovima. Te akcije donose petnaest od sto. Bolje ih
kupite pre nego što dividende budu podeljene.
Po Mosonovom savetu Džo kupi na veresiju akcije za tri stotine
funti sterlinga i poče da sanjari o lepoj budućnosti koju će ostvariti u
saradnji sa Mosonom. Ovo je samo početak. Rat će trajati još dugo
vremena, i taj rat treba da mu omogući da se obogati. To je bio rat
kakav se samo mogao zamisliti; Džo se nadao da će on trajati večito.
Samo je jedna senka kvarila sjaj tih izgleda - Laura. Kad god je Džo
mislio o njoj, a to je bilo često, čelo mu se mrštilo sa izrazom
zbunjenosti i osujećenosti. On nije, on prosto nije mogao da shvati. Bio
je uveren da je na neki njemu nepoznat način dugovao Lauri za svoj
sadašnji položaj; u stvari imao je da joj zahvali za mnogo štošta sem
toga položaja. Primetio je da je i nesvesno primao pouke od nje, trudio
se da se udešava po njenom ukusu, pitao se da li bi ona volela ovo ili
ono. On još uvek nije dovoljno znao te stvari, ali ipak nije radio tako
rđavo. Prestao je da upotrebljava briljantin, to jako mirisno sredstvo za
ulepšavanje kose zbog koga je jedna Laurina obrva bila podignuta
uvis; smeđe cipele nosio je sada samo sa smeđim odelom; mašne mu
više nisu bile drečeće boje; satni lanac mu se sada pružao između
donjih džepova prsluka; svežanj pozlaćenih malih pečata i veštački
biser bacio je jedne mračne večeri u reku Tajn. Pa čak i u intimnijim,
ličnim stvarima preovladavao je Laurin nevidljiv uticaj. Na primer,
posle jednog pogleda na kupatilo u Hiltopu sa njegovim solima za
kupanje, kristalima, toaletnim amonijakom sunđerom za kupanje i
prskalicom, Džo je otišao pravo u drogeriju i odlučno kupio sebi
četkicu za zube.
Ali teškoća je bila u tome što je Laura ostala tako potpuno
nepristupačna. često su se sastajali, ali uvek u Stenlijevom prisustvu.
Želeo je da bude nasamo s njom, dao bi veliku svotu za dobrotvorne
svrhe samo kad bi mogao da bude nasamo s njom, ali se plašio da
učini prvi korak. Nije bio sasvim siguran; plašio se da ne napravi
strašnu grešku, da ne izgubi svoj divni položaj i još divnije izglede za
budućnost. Nije smeo.
Noću je sedeo i svojoj sobi i mislio o njoj, želeo je, viđao je u svojim
mislima, pitao se šta li ona radi toga trenutka: kupa se, češlja ili
navlači svoje dugačke svilene čarape. Jednom ju je tako grozničavo
zaželeo da je odjurio do najbliže telefonske govornice. Srce mu je jako
kucalo kad je okrenuo njen broj, ali kad mu je Stenlijev glas odgovorio
s drugog kraja, Džo, hladan od straha spusti slušalicu i pokunjeno se
vrati u svoju sobu.
Želja za njom dovodila ga je do ludila. Osećanje prema Lauri bilo je
ravno osećanju prema njegovom prvom polnom doživljaju u životu:
Laura je predstavljala nešto čudno i novo, nešto što je želeo da dozna.
Ali on to nije mogao doznati, ona je još uvek bila zagonetka za njega.
Trudio se svim silama da prozre njen karakter, i ovda-onda dopirali su
mu nejasni zračci razumevanja. Činilo mu se da je Lauri sasvim
dosadilo Stenlijevo brbljanje, njegovi nastupi neraspoloženog
gunđanja i njegov patriotizam, koji je u poslednje vreme postao vrlo
plamen. Bila je sita i presita njegovog duha čoveka obrazovanog u
privatnoj srednjoj školi, njegovih visokih ideala i detinjskog načina
govora koji je upotrebljavao u trenucima naročite nežnosti prema njoj.
- Kako je moja mala mačkica? - čuo je kako joj je jednom Stenli
prošaputao, i mogao se zakleti da se Laura na to jedva primetno
ukrutila. A ipak je Laura bila verna Stenliju - to je, razmišljao je Džo,
bilo najveće prokletstvo u čitavoj toj stvari.
Džo je bio vrlo sujetan. Smatrao je sebe za otmenog, lepog i
privlačnog čoveka. Ali da li je Laura imala isto mišljenje o njemu?
Lauru je zanimao Džo. Izgledalo je kao da ona uviđa njegove
sposobnosti i kao da se na izvestan podrugljiv način interesuje za
njega. Ona nije imala nikakvih iluzija o njegovom moralu. Njen osmeh
bez osmehivanja odbio je sve njegove izjave o vernosti i visokim
idealima; a ipak, kad je vešto pokušao da joj se približi, s druge strane,
rezultat je bio sasvim porazan. Jednom prilikom, za vreme čaja,
napravio je jednu nešto malo vulgarnu šalu. Stenli se glasno
nasmejao, ali Laura je ostala ravnodušna, potpuno ravnodušna i
kruta. Džo je pocrveneo kako nikad ranije nije; obuzeo ga je strahovit
stid. Laura je bila čudna; ona nije pripadala nikakvom tipu, ona je bila
ona.
Pitanje pomoćne ratne službe jasno je pokazalo Laurinu osobenost.
Sve dame u Jarou prosto su ludovale za radom u vezi s ratom, nastala
je bila čitava jurnjava za uniformama i prava epidemija korpusa,
odbora i udruženja. Heta, Laurina sestra u Tajnkastlu, gotovo nikad
nije skidala svoju uniformu. Međutim, Laura nije nimalo marila za te
stvari. Jedino je odlazila u kantinu kod novih baraka za pravljenje
municije u Virtleju, i to zato što je, kako je ona to ironično rekla Džou,
volela da posmatra te životinje za vreme obeda. Služila je kafu i
sendviče radnicima, i to je sve. Laura je bila povučena u sebe, i Džo,
na svoje beskrajno ogorčenje, nije mogao da joj se približi.
Došao je jun, a to stanje stvari još uvek je trajalo iznenađenje u
životu. Bilo je dvanaest i četvrt, kada Milington, koji nije bio u
kancelariji celo prepodne, proturi glavu kroz vrata Džoove kancelarije
i reče:
- Želim da razgovaram s vama, Goulane, Dođite u moju kancelariju.
Ozbiljan ton Stenlijevog glasa iznenadi Džoa. On ustade sa
osećanjem krivca i ode u privatnu kancelariju, gde se Stenli baci na
stolicu i poče nemirno da prevrće po nekim hartijama na svom
pisaćem stolu. Stenli je bio vrlo nervozan u poslednje vreme. Bio je to
čudan čovek. Koliko se moglo videti, bio je vrlo običan tip: u pogledu
duha bio je pun stereotipnih fraza, imao je obične ideje i voleo da radi
obične stvari. Voleo je da igra bridž i golf, voleo dobru detektivsku
priču o zakopanom blagu, verovao da je jedan Britanac bolji od ma
kojih pet stranaca, u vreme mira nije propuštao nijednu automobilsku
izložbu. Bio je i dosadan; istu priču pričao je bezbroj puta, satima je
mogao pričati kako su, za vreme njegove poslednje godine u školi Sv.
Bida, tukli u fudbalskoj utakmici đake iz giglesvičke škole. Ali kroz sve
to, kao crven končić, provlačilo se nezadovoljstvo, potisnut kompleks
težnje za slobodom. Ponedeljnikom ujutru obično je dolazio u
kancelariju sa izrazom dosade na licu, i njegovo držanje kao da je
govorilo: »Ah, bože, dokle ću ja morati da radim ove stvari!«
Stenlijev posao je cvetao i u početku živa u termometru njegovog
raspoloženja stajala je na vrhuncu. Želeo je da zarađuje novac, bilo je
divno posmatrati kako pristiže zarada u iznosu od oko hiljadu funti
sterlinga nedeljno. Ali uskoro je počeo da govori kako »novac nije
sve«. Njegovo nezadovoljstvo postalo je još veće kad je vlada osnovala
Ministarstvo municije. Otada Milingtonova fabrika postade deo
zvaničnog plana, ona bi pridružena novim barakama za punjenje
municije u Virtleju. Bilo je svršeno s pionirskim radom; sve je bilo
propisano, određeno i zvanično. Stenli je imao mnogo manje da radi,
nastala je izvesna vrsta zatišja; i mada je ranije često gunđao što je
prezauzet poslom, kad je došlo olakšanje ono mu nije bilo po volji.
Postajao je sve uznemireniji. Naročito ga je uznemiravala vojna
muzika. Kad god bi trube zatreštale niz ulicu Tipereri ili Gud bal4
Stenlijevo lice bi pocrvenelo, oči bi mu zaplamtele, a leđa mu se
ispravila. Ali kad bi orkestar prošao, muzika prestala da se čuje i bat
marša ostao samo kao odjek u Stenlijevom srcu, Stenli bi uzdahnuo i
zgurio se.
Propagandni plakati takođe su ga uznemiravali. Ljudi u Jarou
dobro su se odazvali pozivu vojske i u prozorima mnogih kuća u tom
kraju bila je istaknuta beleška: »Jedan čovek iz ove kuće otišao je da
se bori za kralja i otadžbinu. Reč »čovek bila je ispisana velikim
slovima, a Milington se uvek ponosio time što je veliki čovek.
Što se, pak, tiče zvaničnih plakata sa onim strogim izrazom
Kičenerovog lica i njegovim ispruženim prstom koji je ukazivao na
čitaoca i nije ga ostavljao na miru, Stenli je, kad god je prolazio pored
njih, besneo, crveneo, stiskao lulu zubima i pitao se dokle će biti u
stanju da to snosi.
Ali ono što je dovelo Stenlija do odluke, nije bio taj ispruženi prst,
već banket bivših đaka škole Sv. Bida. Banket je održan sinoć kod
Dileja u Tajnkastlu, i sada Milington pogleda preko pisaćeg stola u
Džoa i ozbiljno izjavi:
- Džo, u Francuskoj se odigrava veliki događaj, a ja ne učestvujem u
njemu.
Džo ga nije razumeo; bio je ispunjen osećanjem olakšanja što Stenli
nije otkrio njegove prevare u vezi s nabavkama antimona.
- Mislim da treba da vam kažem - produži Stenli povišenim i gotovo
histeričnim glasom - da sam rešio da idem u vojsku.
Nastade ćutanje ispunjeno napetošću. Iznenađenje je bilo tako
veliko da Džo izgubi nerve. On preblede i promuca:
- Ali vi to ne možete; šta bi se desilo ovde?
Razgovaraćemo o tome docnije - reče Stenli, koji pređe preko te
teme i brzo produži. - Možete verovati mojoj reči da ću da idem na
front. Prošlo veče me je ubedilo da treba to da uradim. Sinoćni banket,
gospode bože, kako sam samo izdržao do kraja, ne mogu ni sam da
razumem! Da li biste verovali - svi su bili u uniformi izuzev mene. Svi
moji školski drugovi bili su u uniformi, a ja u građanskom odelu.
Osećao sam se kao da ne pripadam njima. Svi su me zagledali kao da
su hteli da kažu: »Pa, kako je, ratni šićardžija?« Hamson, koji je bio u
mom razredu, divan drug, pravio se da me ne poznaje. On je sad
komandant đačkog bataljona. Tamo je bio i Robins, mali crv, koji na
školskom igralištu nije bio ništa naročito, a sad je kapetan koji je već
zadobio i nekoliko rana. Kažem vam, ne mogu to da izdržim, Goulane.
Moram i ja da idem u vojsku.
Džo drhtavo uzdahnu i pokuša da se pribere. On još nije mogao da
veruje; stvar je bila isuviše dobra da bi se tako lako moglo poverovati
u nju.
- Vi radite posao od nacionalne važnosti. Oni vam nikad neće
dozvoliti da idete na front.
- Moraće da mi dozvole! - povika Stenli. - Ovo preduzeće sad radi
samo od sebe. Ugovori su automatski. Dobi rukuje računima, a vi ste
tu - vi znate sve napamet, Džo.
Džo brzo spusti pogled.
- Pa - promrmlja on - to je tačno.
Stenli skoči i poče da hoda gore-dole po sobi.
- Mislim da nisam mnogo sklon duhovnim stvarima, ali moram reći
da se osećam kao uzdignut na viši nivo otkako sam odlučio da se
odazovem pozivu. Duh lozinke »sv. Đorđe za Englesku« još živi, znate.
Taj duh nije mrtav, znate, zaista nije. Mi se borimo za pravdu. Koji bi
pristojan čovek mogao da ostane kod kuće, da sedi i da posmatra te
vazdušne i podmorničke napade, da posmatra nasilno obeščašćavanje
nevinih žena, bombardovanje bolnica, pa čak i dece - ah, bože, čoveku
već uzavre krv u venama kad samo čita o tome u novinama.
- Znam kako se osećate - reče Džo gledajući u pod. - Strašno je to.
Da mi samo ne smeta ovo moje koleno... - Nesposobnost svog kolena
Džo je otkrio prilikom posete jednom neuglednom lekaru u Komaršal
ulici, kome je dao sedam i po šilinga za uverenje. Džo je strašno
hramao kad god bi zavladala ratna atmosfera.
Ali Stenli, koji je hodao gore-dole, bio je potpuno i isključivo zauzet
Stenlijem.
- Ja sam kvalifikovan za oficirski rang, znate. Bio sam tri godine u
korpusu škole Sv. Bida. Trebaće mi dve-tri nedelje da svršim sa
potrebnim pripremama, a onda ću obući uniformu i stupiti u đački
bataljon.
Ponovo zavlada ćutanje.
- Razumem - reče Džo polako. Zatim se nakašlja i dodade: - Gospođi
Milington to neće biti drago. Naravno ne, ona ne želi da ja idem. -
Stenli se nasmeja i potapša Džoa po ramenu. - Nemojte biti tako tužni
zbog toga, dobri moj mladiću. Lepo je od vas što ste se zabrinuli zbog
toga, ali glupi, stari rat neće trajati dugo pošto ja stupim u borbu. - On
zaćuta, pogleda u svoj sat, a zatim nastavi: - Slušajte, moram sad da
idem da ručam sa majorom Hamsonom. Ako se ne vratim do tri sata,
mogli biste otići do Ratleja i dogovoriti se s njim o ovim poslednjim
granatama. Stari Džon Ratlej me je pozvao, ali vi mu isto tako možete
reći sve što ima da se kaže o tome.
- Dobro - reče Džo tužno. - Otići ću.
I tako Džo ode u Ratlejevo preduzeće, gde je sa starim Džoanom
vodio dosadnu, složenu i stručnu diskusiju, dok je Stenli, uzbuđen,
jurio u svom automobilu da bi stigao na vreme za ručak sa
Hamsonom. U pet sati, kad je Stenli, posle priličnog broja čaša, sedeo
zavaljen u klupskoj fotelji i slatko se smejao Hamsonovoj priči o nekoj
gospođici u jednoj kafani u Francuskoj, Džo se rukovao čvrsto i s
poštovanjem sa starim Ratlejem, koji je mislio, sa mrkim
odobravanjem, da je Džo čovek koji zna šta hoće.
Toga večera Džo je otišao da saopšti novost Mosonu.
Moson je ćutao dugo vremena, sedeći pravo na svojoj stolici i držeći
obe ruke na trbuhu, dok je njegovo visoko, ćelavo čelo bilo naborano,
a njegove male oči gledale zamišljeno u Džoa.
- Pa - reče on - to će biti od koristi.
I protiv svoje volje, Džo se iskezi.
- Vi i ja ćemo to dobro iskoristiti, Džo - hladnokrvno reče Moson, a
zatim, podigavši glas, viknu: - Majko, donesi meni i Džou jednu bocu
viskija!
 Njih dvojica popiše celu bocu, ali oko ponoći, kad je Džo išao kući,
zanosno pijanstvo u njegovoj krvi nije bilo posledica viskija. Bio je
pijan od predosećanja šta će mu se sve desiti, od osećanja da mu se
najzad pruža prilika da dođe do moći, novca i svega drugog. Najzad je
prodro, kao što je Džim rekao, prodro do samog središta. Poslovao je
sa velikim ljudima, i samo je imao da bude oprezan, pa da i on
postane velik, veoma velik. Ah, gospode, zar to nije sjajno! Divno mesto
Tajnkastl, odličan vazduh, divne ulice, divne zgrade - dobra zamisao:
nekretnine, kupovaće nekretnine, jednog dana imaće veliki broj kuća i
placeva! Kakva divna noć! Gle, kako mesec obasjava ono belo mesto
tamo! Šta li je to? Javni nužnik, a? Svejedno - divan javni nužnik! Na
uglu Ulice Greindžer oslovi ga jedna ulična devojka.
- Ti mala bludnice - prijateljski joj reče Džo - odlazi! - On produži
dalje smejući se, vedar i oduševljen. Ja imam bolje, mislio je on, nešto
mnogo bolje od toga. Naslađivao se pomišlju na Lauru, njenu
elegantnost i njene ponosne draži. Do đavola sa uličarkama! 2ene kao
Laura su drukčije, da, drukčije. Njegova idilična mašta odvela ga je
daleko sa Laurom te noći, naročito pošto je stigao u stan i legao u
krevet.
Ali idućeg jutra bio je u Sokaku Plat tačno u devet sati, svež kao
prolećni cvet i revnosniji i uslužniji prema Stenliju nego ikad. Imali su
da pretresu i reše mnoge stvari. Džo je bio sušta temeljitost, ništa mu
nije moglo promaći.
- Pobogu, Džo - uzviknu Stenli zevajući, pošto su bili zauzeti time
čitava dva sata - vi ste pravi Tatarin! Nisam ni slutio da imate takvo
oko za pojedinosti.
On veselo potapša Džoa po ramenu. - Ja to visoko cenim. Ali u
međuvremenu idem da porazgovaram malo sa Hamsonom. Videćemo
se docnije.
Čudan izraz pojavi se na Džoovom licu dok je posmatrao kako
Stenli brzo iščeze kroz kancelarijska vrata.
Dani su prolazili, i poslednje pripreme su bile završene, i najzad je
stigao dan Stenlijevog odlaska za Anderšot. Rešio je da ide
automobilom do stanice Karnton i tamo uhvati brzi voz, umesto da do
te stanice ide sporim, lokalnim vozom od Jaroua. Kao naročiti znak
uvažavanja, pozvao je Džoa da ga s Laurom isprati do stanice.
Bilo je kišovito popodne. Džo je stigao suviše rano u Hiltop, čekao je
u sali čitavih deset minuta pre nego što je Laura došla. Bila je u
jednostavnom plavom kostimu sa crnom mekom jakom od krzna, koja
je njenoj bledoj koži davala onu čudnu svetlu boju koja ga je uvek
uzbuđivala. On skoči sa stolice, ali ona polako ode prozoru kao da ga
nije ni primetila. Nastade ćutanje. On ju je posmatrao.
- Žao mi je što ide - reče on najzad.
Ona se okrete i pogleda ga onim tajanstvenim pogledom koji ga je
uvek zbunjivao. On oseti da je tužna, možda i ljuta; ona nije želela da
Stenli ide; ne, ona nije volela što on ide.
Stenli veselo uđe, bio je tako raspoložen kao da je već imao niz
ordena na grudima. On veselo protrlja ruke.
- Gadan dan, zar ne? Pa, ukoliko je dan vlažniji, utoliko je delo
bolje, je l' tako, Džo? Ha! ha! Nego, kako stoji sa sledovanjem ruma za
trupe, Laura?
Laura zazvoni i Besi donese poslužavnik sa sendvičima i čajem.
Stenli je bio vrlo srdačan i raspoložen. Svojim veselim razgovorom on
raspoloži rastuženu Besi, pomeša sebi viski sa sodom i poče da šeta
gore-dole po sobi žvaćući sendvič i govoreći:
- Ovo su dobri sendviči, Laura. Ne mislim da ću dobijati tako dobru
hranu kroz nedelju-dve. Moraćeš mi slati pakete s hranom, Laura.
Jedan mladić pričao mi je sinoć da oni stalno priželjkuju pakete s
hranom i raduju im se, jer su željni promena posle večite goveđine,
jabuka i pekmeza. - Stenli se nasmeja. Sada je mogao govoriti o tim
stvarima a da ne crveni. Mogao se smejati, zaista smejati na šaljive
ilustracije u novinama iz ratničkog života. On produži: - Hamson, taj
stari lupež - i opet se nasmeja - pričao mi je na koji način oni kuvaju
irski paprikaš u kutijama od konzervi. Mnogi redovi su divni ljudi.
Kakvu li ću sreću ja imati u tom pogledu? Jeste li videli časopis
Bajstender ove nedelje? Bio je dobar, oh, đavolski dobar! - Zatim ga
opet obuze patriotizam. šepureći se gore-dole po sobi, oduševljeno je
govorio o onome što mu je major pričao - o protivnapadima,
maskama protiv zagušljivih gasova, odbrambenim rovovima,
svetlosnim raketama, udžbeniku o upotrebi vatrenog oružja, pilulama
za čišćenje i britanskoj hrabrosti.
Dok je Stenli govorio, Laura je sedela pored prozora. Njen gotovo
tužan profil bio je oštro ocrtan prema pokislom lavorovom žbunu
napolju. Ona je odano slušala Stenlijev patriotski izliv. Odjednom
Stenli zvučno stavi svoju čašu na sto.
- Pa, trebalo bi da pođemo sad. Ne smem da izgubim izletnički voz.
- On pogleda kroz prozor.
- Dobro bi bilo da uzmeš mantil, devojko moja, izgleda da će biti još
kiše.
- Ne mari i ako bude - odgovori Laurea. Ona ustade i savršenom
nepomičnošću svoga držanja ukoči svu Stenlijevu užurbanost. - Je li ti
sve u automobilu?
- Već sam se postarao za to - reče Stenli idući vratima.
Sedoše u automobil, ne u fabrički, već u Stenlijev privatan
automobil, otvoren sportski automobil od dve godine, koji je stajao sa
navučenim krovom ispred prednjih kućnih vrata. Stenli pritisnu
dugme palcem, povuče polugu i oni pođoše.
Put je vodio uz brdo preko ogranaka Hibraua i, prešavši poslednju
usamljenu vilu, produžavao kroz ravan predeo ka pustari. Stenli je
jurio kao u zanosu i sekao sve krivine.
- Ide kao aeroplan, zar ne? - reče on veselo.
- Gotovo se kajem što nisam stupio u vazduhoplovstvo.
- Pazite da se ne oklizne - reče Džo - put je dosta klizav.
Stenli se opet nasmeja. Džo, sam na zadnjem sedištu, neprestano je
gledao u Laurin mirni profil ispred sebe. Njena mirnoća ga je
zbunjivala i očaravala: Stenli je terao kao lud, a ona je bila savršeno
ravnodušna. Nije valjda želela da već prestane sa životom? On nije,
zaista nije, bar još nije!
 Projurili su pored stare crkve Sv. Bida, koja je, siva, mračna,
nagrizena zubom vremena i okružena ravnim nadgrobnim kamenjem,
obraslim lišajevima, stajala usamljena i nezaštićena na ivici pustare.
- Divna stara zgrada! - reče Stenli i pokaza glavom. - Jeste li ikad
bili u njoj, Džo?
- Ne.
- Ima divne stare hrastove klupe. Jednog dana treba da odete da ih
vidite.
Počeše da klize niz brdo, kroz selo Kader i pored usamljenih majura.
Dvadeset minuta docnije stigoše na stanicu Karnton. Brzi voz je bio
odocnio, i Stenli, pošto se postarao za prtljag, poče polako da šeta sa
Laurom gore-dole po peronu. Džo se pretvarao da srdačno razgovara
sa nosačem, a u isto vreme ih je ispod oka ljubomorno posmatrao. Do
đavola, pomisli on, ah, do đavola, izgleda mi da je ona još uvek
zaljubljena u njega.
Začu se brz pisak i tutnjava voza koji je dolazio.
- Evo voza, gospodine - reče nosač - zadocnio je samo četiri minuta.
Stenli žurno priđe.
- Pa, Džo, tu smo najzad. Da, nosaču, prva klasa za pušače, sedište
okrenuto prema lokomotivi, ako je moguće! Pisaćete mi, stari
prijatelju. Mogu sve da vam prepustim. Da, da, u redu, sjajno, sjajno.
Znam da ćete učiniti sve što treba. - On se rukova sa Džoom - Džoovo
rukovanje bilo je muževno i dugo - poljubi Lauru i uskoči u voz. Stenli
je bio sentimentalan do srži, i sad, kad je došao trenutak odlaska, bio
je duboko ganut. Nagnu se kroz prozor, osećajući se kao heroj zato što
ide na front; gledao je u svoju ženu i svog prijatelja. Odjednom mu
suze zablistaše u očima, ali ih suzbi osmehom.
- Pazite na Lauru, Džo.
- Možete biti sigurni u to, gospodine Stenli.
- Nemojte zaboraviti da pišete.
- Ne brinite.
 Nastade pauza: voz nije kretao. Pauza je postajala nelagodno
dugačka.
- Izgleda da će opet padati kiša - reče Stenli da bi popunio
prazninu. Nastade druga prazna pauza. Voz najzad pođe. Stenli
uzviknu:
- Odosmo! Zbogom, Laura! Zbogom, stari prijatelju!
Voz se zatrese i stade. Stenli se namršti i pogleda uz prugu.
- Možda uzima vodu. Stajaćemo još nekoliko minuta.
Ali voz odmah glatko pođe i poče da brza.
- Zbogom, zbogom!
Ovoga puta voz se ne zaustavi. Džo i Laura stajali su na peronu dok
i poslednji vagon nije iščezao iz vida. Džo je srdačno mahao rukom,
Laura uopšte nije mahala. Bila je bleđa nego obično i oči su joj bile
vlažne. Džo to primeti. Otišli su sa perona ćuteći.
Kad su izašli iz stanice i stigli do automobila, opet je počela da
pada kiša. Laura pođe prema zadnjem sedištu, ali Džo, zabrinuta
izraza, pruži ruku:
- Tamo ćete sasvim pokisnuti, gospođo Milington. Počinje sve jače
da pada.
Ona je oklevala za trenutak, a zatim bez reči sede na prednje
sedište. On klimnu glavom kao da je ona učinila nešto vrlo pametno i
razumno, zatim sede za volan.
Terao je polako, delimično zato što je kiša bila zamaglila staklo, a
poglavito zato što je želeo da putovanje traje što duže. Mada je
njegovo ponašanje bilo puno poštovanja, on je u sebi likovao zbog
položaja u kome se našao. Stenli je jurio bogzna kud, svakog minuta
odlazio sve dalje i dalje, a Laura je bila s njim u automobilu, ovde, sad.
On oprezno pogleda u nju. Sedela je na samom kraju sedišta i gledala
pravo ispred sebe: osećao je da je svaki njen živac bio pun mržnje i
spreman za odbranu. Bilo mu je jasno da mora biti vrlo pažljiv, da tu
ne sme biti nikakvog nežnog pritiska njegovog kolena o njeno.
 Da mora upotrebiti sasvim drukčiji način, da je tu potrebna
strategija, koja će trajati nedeljama, možda mesecima, da ne sme
nagliti i da mora biti oprezan kao đavo. Imao je čudno osećanje da ga
ona gotovo mrzi.
Odjednom on reče tonom blagog žaljenja:
- Ne mislim da me rado gledate u svom društvu, gospođo Milington.
Ćutanje. On je posmatrao put.
- Nisam mnogo razmišljala o tome - odgovori ona prilično prezrivo.
- Oh, znam - nasmeja se on kao da se oseća kriv. - Nisam ništa
rđavo mislio. Samo sam mislio kako ste mi malo pomogli u početku, u
preduzeću, znate, a u poslednje vreme ste... ah, ne znam...
- Da li biste hteli da terate malo brže - reče ona - u šest moram biti
u kantini.
- Naravno, gospođo Milington. - On pritisnu nogom ubrzač,
automobil pojuri brže, a kiša poče da pada preko stakla. - Samo se
nadam da ćete mi dozvoliti da učinim za vas sve što mogu. Gospodin
Stenli je otišao. Gospodin Stenli je divan čovek. - On uzdahnu. - On mi
je pružio priliku da uspem u životu. Sve bih učinio za njega, sve.
Dok je govorio, kiša poče da lije kao iz kabla. Sada su bili u
otvorenoj pustari i vetar je jako duvao. Automobil, pokriven samo
svojim tankim krovom, a potpuno nezaštićen sa strane, bio je sasvim
izložen kišnoj oluji.
- Ah, tako što! - uzviknu Džo - vi ćete skroz pokisnuti!
Laura podiže okovratnik svog kostima.
- Osećam se sasvim dobro.
- Ali, ipak, to nije dobro za vas. Eto, pokisli ste, skroz pokisli!
Zaustavićemo se za trenutak. Moramo naći neki zaklon. Ovo je prava
provala oblaka!
Zaista je bio pravi potop, i Laura, pošto nije imala mantila, kisnula
je sve više. Bilo je očigledno da će kroz nekoliko minuta biti mokra do
kože. Ali ona ipak ne reče ništa. Međutim, Džo ugleda staru crkvu na
levoj strani i odjednom skrenu automobil u njenom pravcu i naglo ga
zaustavi.
- Brzo - reče on - ovamo unutra! Ovo je strašno, prosto strašno! - On
je uze za ruku; i sama neočekivanost njegovog postupka učini da ona
odmah izađe iz automobila. On potrča s njom uz kratku stazu prema
tremu stare crkve, sa koga je kapala kiša. Vrata su bila otvorena. -
Hajte unutra! - povika Džo. - Ako ne uđete, strahovito ćete nazepsti.
Ovo je strašno, strašno! - Oni uđoše unutra.
Bilo je to malo mesto, toplo posle hladnog vetra, prilično mračno,
ispunjeno slabim mirisom voštanih sveća i tamnjana. Oltar se nejasno
razabirao, na njemu je stajalo veliko bronzano raspeće i dve okrugle
bronzane vaze s belim cvećem - ostatak od prošlonedeljne službe.
Atmosfera je bila mirna i tiha, pripadala je drugom, drukčijem svetu.
Dobovanje kiše po olovnom krovu pojačalo je prijatnu tišinu.
Radoznalo gledajući oko sebe, Džo je ulazio dublje u crkvu,
polusvesno primećujući iste klupe o kojima je Stenli govorio.
- Čudno staro mesto, ali bar je suvo - reče on, zatim dodade brižnim
glasom: - Nadam se da nećemo morati dugo da čekamo da prestane.
Odvešću vas na vreme u kantinu.
On se okrete prema njoj, i iznenada vide da ona dršće. Stajala je
stisnutih ruku pored jedne klupe sa naslonom.
- Ah, bože! - uzviknu on dirljivim tonom samoprekora. - Ja sam kriv
za to! Vaš kaput je skroz mokar. Dopustite da vam pomognem da ga
skinete.
- Ne - reče ona - dobro mi je. - Krila je oči i pomamno se grizla za
usnu. On nejasno oseti da joj se u duši odigrava neka duboka,
nepoznata borba.
- Ali morate, gospođo Milington - reče on sa istom tužnom,
umirujućom ljubaznošću i stavi ruku na rever njenog kaputa.
- Ne, ne - promuca ona. - Dobro mi je, kažem vam. Ne dopada mi se
ovde. Nije trebalo da dođemo ovamo. Kiša... - Ona zaćuta i brzo sama
23 skide kaput. Disala je naglo, on vide kako joj se pod belom
svilenom bluzom, koja se, mestimično mokra, lepila za kožu, grudi
dižu i spuštaju. Njena mirnoća izgleda da je bila iščezla pod dejstvom
tajanstvene tame toga mesta, dobovanja kiše i tišine. Oči su joj bacale
nemirne, uplašene poglede. On je nemo i ne razumevajući gledao u
nju. Ona opet zadrhta. I onda, odjednom, on shvati. Obuze ga
zagušljiva toplota. On koraknu napred.
- Laura - uzbuđeno viknu on - Laura!
- Ne, ne - reče ona zadihano. - Hoću da idem, hoću... - dok je
govorila, on je uhvati. Zagrlili su se divlje i mahnito, usne su im se
tražile. Ona zaječa. Pre nego što su se njene usne otvorile njegovim,
znao je da je luda za njim, da se borila sa samom sobom za sve
vreme, još od početka. Obuze ga divlji zanos. Zagrljeni, oni odoše na
prednju klupu, koja je bila prekrivena jastučićima i široka kao kakav
krevet. Ruke su im se zajedno kretale, usne su joj bile vlažne od želje.
Kiša je dobovala po krovu, a tama crkve ih obavijala. U najvišem
naponu, njen uzvik telesnog ushićenja digao se do oltara. Raspeće je
gledalo na njih.

KRAJ I KNJIGE
 NOTES

1. Šaljiv i zabavan engleski list. - Prevodilac.

2. Ulica u Londonu, u kojoj se nalazi palata vlade; u diplomatskom

govoru: engl. ministarstvo spoljnih poslova

3. Jedinica za merenje tečnosti i žita u Engleskoj = 4,5436 l.

4. Engleske vojničke pesme - Prevodilac