8 разред (уторак3)

Наставна јединица: Стилске фигуре

Иначе стилских фигура има око 40, али сад радимо само основне.

Стилске фигуре су специфичне за књижевни језик, али их често користимо и у

свакодневном говору. Zahvaljujući njima, izražavanje može postati otmenije, originalnije,
slikovitije, emotivnije i još mnogo toga drugog

Прва и основна стилска фигура је ЕПИТЕТ. Они стоје уз именицу и истичу неку њену битну
особину. То су најчешће украсни придеви. To znači da nije nužan u samom iskazu, već se
koristi da taj iskaz učini efektnijim i lepšim. Stilske figure u pesmi „Kosovka devojka” su
raznovrsne, a jedna od najčešćih upravo je epitet:

Zasukala bijele rukave,

Zasukala do beli lakata,

Ukoliko bismo iz ovih stihova izostavili epitet belo, i dalje bismo razumeli o čemu je reč, ali bi
stihovi izgubili na efektnosti i lepoti.
U svakodnevnom i profesionalnom govoru epiteti se retko upotrebljavaju, pa su čak i nepoželjni
jer ometaju efikasnost komunikacije, međutim, u umetničkim tekstovima epiteti se mogu
slobodno upotrebljavati. Jedino treba voditi računa da se sa njihovom upotrebom ne pretera jer
mogu pokvariti stil.

Takođe, u narodnoj književnosti postoje stalni epiteti, oni su toliko srasli sa pojedinim rečima
da ih pesnik upotrebljava u svim situacijama:

 zvezdano nebo, crni Arapin, rujno vino.

Poređenje ili komparacija. Reč je o stilskoj figuri u kojoj se jedna pojava или особа dovodi u
vezu sa drugom na osnovu neke zajedničke osobine:

 junak hrabar kao lav.

Osobina zajednička junaku i lavu u ovom slučaju jeste hrabrost, a dovođenjem u
vezu junaka sa lavom samo se ističe stepen junakove hrabrosti. Otuda je poređenje način da se
osobina određene pojave jače istakne tako što će se ta pojava dovesti u vezu sa nekom naizgled
udaljenom pojavom. Има свезу „као“ или „попут“
Svako poređenje sastoji se od tri elementa:

1. od onog što se poredi;

2. od onog sa čim se poredi;
3. od zajedničke osobine.
Posebna vrsta poređenja je slovenska antiteza. U pitanju je stilska figura koja se najčešće
upotrebljava u narodnoj književnosti. Jedan od najpoznatijih primera slovenske antiteze jesu
uvodni stihovi „Hasanaginice”:
Šta se b’jeli u gori zelenoj?

Al’ je snijeg, al’ su labudovi?

Da je snijeg, već bi okopnio,
Labudovi već bi poletjeli;
Nit je snijeg nit su labudovi,
Nego šator age Hasan-age.

Slovenska antiteza se izvodi postupno: najpre se postavlja pitanje da li je nešto što se priviđa
istinito (Šta se b’jeli u gori zelenoj? / Al’ je snijeg, al’ su labudovi?), zatim se daje negativan
odgovor (Da je snijeg, već bi okopnio / Labudovi već bi poletjeli) i potom se pruža tačno
obaveštenje (Nit je snijeg nit su labudovi / Nego šator age Hasan-age.) Takođe, stilske figure u
pesmi „Boj na Mišaru” javljaju se u okviru slovenske antiteze, u kojoj je cela pesma ispevana:
Kulinova ljuba postavlja pitanja gavranovima, koji je demantuju i otkrivaju joj pravu istinu.

Метафора- скраћено поређење, јер овде изостаје предмет који се пореди, а истиче се
предмет са којим је извршено поређење. Избацимо свезу „као“ или „попут“.

 junak hrabar kao lav (poređenje);

 junak je lav (metafora).
Dakle, reč lav je ovde metafora i služi da označi junakovu snagu, hrabrost, srčanost. Ona se
može upotrebljavati umesto reči junak i tako dobija novo značenje.

 Umesto „Gde si, junače?”, govornik će reći „Gde si, lave?”.

Metafora se ne sreće samo u književnosti, ona je izuzetno česta u svakodnevnom govor

Када је нешто проширена метафора онда је реч о АЛЕГОРИЈИ. Алегорија је метафора која
је проширена на више стихова, строфа или читаву песму. Тј више метафора на једном
месту.

u epskoj narodnoj pesmi “Zidanje Skadra”, alegorija se prepoznaje u sledećim stihovima:

“Al’ govori Mrnjavčević Gojko:
Zlo je, moja vijernice ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
Pa mi danas spade u Bojanu,
Te je žalim, pregoret’ ne mogu.”
Ovde, vojvoda Gojko zna da će mu supruga biti živa sazidana (što kroz alegoriju i govori), a što
su i uradili majstori prilikom izgradnje Skadra na reci Bojani. Sazidali su je živu u temelj
građevine.
Метонимија се често дефинише као подврста метафоре. То је стилска фигура у којој
долази до директне замене, те се за оца често каже да је „глава породице“, а у песми
„Почетак буне против дахија“ у уводном делу песме се каже „Кад устане кука и мотика“, а
мисли се на сељаке.

Често кажемо „читала сам Андрића“, нисам читала њега, већ његова дела. То је
метонимија. „школа слави славу“, не слави заиста школа, већ они који су у њој.

Контраст (антитеза) је поређење по супротности. (код компарације је поређење по

сличности). „где ја шећер сејем, ту коров расте“

То вам је оно „коња водим-пешке одим, чизме носим-а бос ходим, хлеба носим-а гладан
сам, воду газим-а жедан сам..“

Контраст постоји и у пословицама „ко високо лети, ниско пада“...

Персонификација је стилска фигура када се предметима и појавама дају људске особине.

У народној песми „Смрт војводе Пријезде“ коју смо радили, постоји персонификација :
„морава нас вода одранила, нек морава вода и сарани“

Једна фигура слична персонификацији је ОНОМАТОПЕЈА, не мешати их.

Персонификација је оживљавање, а ономатопеја је опонашање звукова из природе. Ветар

фијуче, зрикавци зричу, петао кукуриче, лишће шушти итд.

Хипербола (преувеличавање) се састоји од претераног преувеличавања, или умањивања

онога о чему се говори. –мањи од макова зрна..

Слично хиперболи,али опет и различито јесте градација. Овде имамо песничке слике које
се по јачини нижу једна за другом.

Иронија је стилска фигура у коме речи имају супротно значење од онога које показују у
свом основном смислу. Када једно мислимо а друго кажемо.

Када се иронија изражава у говору, означена је посебном интонацијом, некако

подругљиво. Док се у писању ироничне речи често стављају под знаке навода: Како си
„леп“!

Симбол је стилска фигура када предмет, слика или знак означава неки апстрактни појам,
нпр. голуб-мир, љубав, слобода; сунце-живот, слобода...; ланци-ропство...

Апострофа је термин који значи окретање од нечега. Фигура у којој говорник или писац
изненада прекида своје обраћање публици и окреће се од свог природног саговорника да
ослови неку личност, богове, предмете или појаве о којима говори. Апострофа је
обраћање некоме ко није присутан или није жив.

"О, душе! О, миле сени!"

(„Поноћ”, Ђура Јакшић)

"Винограде, мили рукосаде…"

(Народна песма „Женидба Милића барјактара”)

"Ој, Србијо, међу шљивама…"

(„Србија”, Оскар Давичо)

Асонанца (то значи одјекивати). Подразумева понављање истих самогласника.

Алитерација је понављање истих сугласника, чиме се постижу звучност и ритам песме.

I jeca zvОnО
bОnО.
PО kršU dršće zvUk,
S Uzdahom tUge
dUge
UbOgi mOli pUk.“
(Aleksa Šantić, вече на шкољу)
5 razred (utorak3)

Nastavna jedinica: „Moja otadžbina“, Aleksa Šantić

Pesma „Moja otadžbina“ Alekse Šantića jeste jedna od onih njegovih pesama u kojima pesnik
postaje glas naroda. Pesma je rodoljubiva, lirska pesma, ispevana u sonetnoj formi. Sastoji se
od četiri strofe, dva katrena i dve tercine. Pesma „Moja otadžbina“ nastala je 1908. godine kada
se dogodila Aneksiona kriza u Bosni i Hercegovini. U tim godinama kod Šantića dolazi do
razočarenja te mu osnovne teme u poeziji postaju patriotizam, pobožnost, ljubav, prolaznost
mladosti.

Aleksa Šantić je razvijao kult sela i daje nam moćne pesme u slavu seljaka, nasuprot školi i
gradu. Od svojih savremenika Šantić se razlikuje po tome što nije pevao samo o lirskim temama
već i o temama koje su šireg društvenog i istorijskog značaja. U njegovoj poeziji do 1901. godine
preovladavala je rodoljubiva, ljubavna i prigodna poezija, da bi nakon tog perioda Šantić bio više
okrenut siromaštvu i nacionalnoj borbi. U svojim pesmama ispovedao je bratstvo svih ljudi i sa
nežnošću je prilazio svakom ljudskom stvoru. Krvno je bio vezan za ono što ga neposredno
okružuje, za domovinu, za rod, narod i svoj dom.

Šantić je pevao o narodnim stradanjima, pre svega o čoveku koga je poznavao. Pevao je o
otadžbini u užem (o Mostaru) i širem smislu (o celokupnom svom narodu kao u pesmi „Moja
otadžbina“). Pevao je o tome i zbog toga patio, zbog okolnosti i situacije u kojoj se nalazi njegov
narod. Šantić je sa lakoćom povezivao odlike narodne pesme, kojom se izražava vedrina života,
sa rafinisanim modernim sonetom u kom odzvanjaju muka, patnja, melanholija i bol. U nekoliko
patriotskih soneta Šantić nam pokazuje tadašnje raspoloženje među svojim narodom.

Za tumačenje ove pesme potrebno je pre svega da znamo šta za pesnika predstavlja otadžbina
o kojoj peva. Izgleda da je pesnik pod ovim pojmom podrazumevao čitav prostor na kom je
živeo njegov narod i sunarodnici. Ista im je bila sudbina i u otporu neslobodi i u borbi za
slobodu. U samoj pesmi najbolje možemo videti šta pesnik misli kada pominje otadžbinu,
naročito u poslednjoj strofi.

U pesmi se oseća jako rodoljublje, snažna pesnikova osećanja puna bola i istine. Pesnik nam
govori da ne plače bolom samo svoga srca već da oseća svu bol i sve rane koje oseća narod. Ta
bol koju oseća jeste i zbog svoje zemlje koja je sada uboga i gola, i pesnik grca u tom bolu.
Osećamo da su stihovi zgrčeni, zbijeni kao i sam pesnik, jačina tog bola ne dozvoljava mu da se
otrgne. Kada pesnik kaže da ne plače samo zbog uboge i gole zemlje nagoveštava nam da se
nešto prethodno dogodilo i da je sada zemlja opustošena. Lirsko „ja“ se probija i dolazi do
izražaja, shodno jačini bola koju pesnik oseća, ali taj pesnik je zapravo glas naroda i prenosi nam
osećanja koja u svima vladaju, pesnik i narod su jedno.
Pesnik nam nastavlja jasno i jednostavno govoriti o bolu koji oseća. U prvoj strofi njegovo srce
pati, a u drugoj je istrzano od jačine kletvi i svih patnji i muka. Sva krv koja je prolivena, zapravo
je krv njegovih rana. U prve dve strofe pesnik nam donosi raspoloženja i osećanja koja je u
njemu izaziva situacija u kojoj se nalazi njegov narod. U stihovima nalazimo dosta zamenica ja,
mene, moja, čime nam pesnik želi naglasiti da je on jedno sa svojim narodom. On nam otkriva
svoju ranjivu intimu, oseća se da je bio pokrenut ličnim osećanjima, koja su ujedno osećanja
celog naroda. Svaka kap krvi koju je prolio dušmanin je krv sa pesnikovih rana, imamo
poistovećivanje sa narodom.

U tercinama se sada pesnik poistovećuje sa milionima ljudi. Bol lirskog subjekta nije samo
njegova bol, već bol miliona. Svaki uzdah koji pesnik udahne, svaka suza je prožeta zajedničkim
bolom svoga naroda. Ljubav prema narodu i zemlji budi u njemu saosećanje. Za Šantića je
zajednica značajna i njegovo srce kuca za celokupan njegov narod. Više nije moja bol, nego sada
je sjedinjena sa njihovim bolom, bolom naroda. Dok je u prethodnim stihovima grcala sada vapi
za slobodom.

Poslednja strofa nam donosi nešto mirniji ton i pesnik pokušava smiriti i obuzdati svoja
osećanja. Poslednja strofa nam nosi poruku, odnosno pentu pesme, što je karakteristično za
sonet, razrešenje se nalazi na kraju. Šantić je otadžbinu doživeo kao prostor na kome žive
njegovi sunarodnici bez obzira na državne granice. I zbog toga je njegova otadžbina rasuta po
svetu. Gde god da je srpska duša i njegova je, tu je i njegov dom i ognjište. Pesnik nam želi
pokazati značaj zajednice i jedinstva jednog naroda. Ma gde da se nalazimo trebamo se držati
kao jedno i zbog toga pesnik u ovoj pesmi progovara jednim glasom „glasom svoga naroda“.

Šantić je pevao svoje lične doživljaje, ali je više stremio ka doživljajima narodnim. On je išao za
svojim ljudima, zajedno sa pesmom, pevajući u ime svih. On želi da opeva sve što je divno u
njegovom narodu i da izobliči zlo i rugobu. Zbog toga njegovo pesništvo i jeste pola lično, a pola
narodno. Dočekao je da vikne za neprijateljima kao pobednik, da pozdravi ostvarenje
jugoslovenskog sna.
7 razred (utorak3)

Nastavna jedinica: vežbanje nepromenjivih reči

Uzvici su ostali da uradimo

Obnovimo

Dajemo primere rečenica i trazimo nepromenjive i odredjujemo koje su

Marko i Maja su izasli napolje. (i-veznik, napolje-prilog za mesto)

Sutra ćemo ponovo ići u školu. (sutra-prilog za vreme, ponovo-prilog za način, u-predlog uz
lokativ)