Industrijski Risk Menadzment - Skripta

UNIVERZITET UNION – NIKOLA TESLA
FAKULTET ZA INFORMACIONE TEHNOLOGIJE I INŽENJERSTVO
dr Ivana Ilić
INDUSTRIJSKI RISK
MENADŽMENT
-skripta-
Beograd, 2019.
Industrijski risk menadžment
PREDGOVOR
Osnovna ideja ove skripte zasnovana je na sveobuhvatnom izučavanju rizika, kao i

pojmovima usko povezanim sa rizikom i razumevanju njegovih parametara. U skripti su
analizirani svi faktori koji utiču na proces upravljanja rizicima, a koji su ključni za donošenje
odluka za obezbeđenje kvalitetnog sistema procesa upravljanja raspodelom rizika.
S obzirom da je proces upravljanja rizicima složen, kompleksan i interdisciplinaran i da u
našoj praksi postoji veoma malo literaturnih izvora koji te procese obrađuju celovito, ova skripta
je pokušaj da se, oslanjajući se na već postojeću literaturu u ovoj oblasti, sveobuhvatno i
sistemski obrade sva relevantna pitanja, a pre svega ona tehnička koja imaju uticaj na
savremeni proces upravljanja rizicima.
Skripta se sastoji iz pet poglavlja. Prvo poglavlje obrađuje sam pojam rizika, njegovo
značenje, kao i pojmove povezane sa rizikom. U ovom poglavlju je definisana osetljivost i
veličina rizika i izvršena detaljna klasifikacija i podela sa opisima, a između ostalog, obrađeni
su i tipovi čistog rizika. U drugom poglavlju dati su pojam i definicija upravljanja rizikom,
istaknuti ciljevi i faze upravljanja rizikom. Posebno su istaknute prednosti upravljanja rizikom.
U trećem poglavlju opisani su specifični rizici i metode za njihovu procenu. U četvrtom
poglavlju akcenat je na upravljanju projektnim rizikom i metodama i tehnikama upravljanja
projektima, dok su u petom poglavlju opisane metode za sprovođenje postupka procene rizika.
Na kraju svakog poglavlja dati su ključni pojmovi sa kontrolnim pitanjima koji treba da
omoguće studentima lakše savladavanje gradiva. Takođe, na kraju svakog poglavlja nalazi se po
jedna studija slučaja sa pitanjima, koje imaju za cilj da pomognu studentima u rešavanju sličnih
problema sa kojima će se susretati tokom svoje karijere.
Autor
SADRŽAJ
1. OKVIRI DEFINISANOSTI RIZIKA ................................................................................. 1
1.1. UVOD .......................................................................................................................... 2
1.1. ELEMENTI RIZIKA ................................................................................................... 2
1.2. KLASIFIKACIJA RIZIKA ......................................................................................... 6
1.3. ČISTI RIZICI ..............................................................................................................13
1.4. ŠPEKULATIVNI RIZIK ............................................................................................14
1.5. STRATEGIJSKI RIZIK..............................................................................................15
1.6. RIZIK OD PROMENE ...............................................................................................17
1.7. OPERATIVNI RIZIK .................................................................................................18
STUDIJA SLUČAJA 1: Salmonella ..................................................................................20
2. UPRAVLJANJE RIZIKOM ..............................................................................................22
2.1. UVOD .........................................................................................................................23
2.2. CILJEVI UPRAVLJANJA RIZIKOM .......................................................................27
2.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM U OKVIRU ORGANIZACIJE PREDUZEĆA .............32
2.4. FAZE PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM .........................................................38
2.5. METODE UPRAVLJANJA RIZIKOM ....................................................................59
2.5.1. Metode fizičke kontrole .......................................................................................60
2.5.2. Metode finansijske kontrole ................................................................................65
2.5.3. Metoda unutrašnjeg smanjenja rizika ..................................................................72
2.5.4. Izbor metode za upravljanje rizikom ...................................................................73
2.6. KONTROLA PROGRAMA ZA UPRAVLJANJE RIZIKOM...................................75
2.7. INTEGRALNO UPRAVLJANJE RIZIKOM .............................................................75
2.8. UPRAVLJANJE LIČNIM RIZIKOM ........................................................................76
2.9. PREDNOSTI PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM .............................................78
STUDIJA SLUČAJA 2: Rizik preduzeća A ......................................................................80
3. SPECIFIČNI RIZICI I METODE ZA NJIHOVU PROCENU ..........................................83
3.1. UVOD .........................................................................................................................84
3.2. RIZIK INDUSTRIJSKIH SISTEMA .........................................................................84
3.3. RIZIK OD POŽARA ..................................................................................................87
3.3.1. Upravljanje rizikom od požara ............................................................................87
3.3.2. Koncept sistemske analize rizika od požara ........................................................90
3.3.3. Metode za procenu rizika od požara ..................................................................100
3.4. RIZIK OD EKSPLOZIJE .........................................................................................103
3.4.1. Vrste ekspolozije ...............................................................................................104
3.4.2. Najrazorniji tipovi požara i eksplozija ...............................................................107
3.5. RIZIK OD LOMA MAŠINA....................................................................................109
3.5.1. Procena frekvencije rizika od loma mašina .......................................................113

3.6. EKOLOŠKI RIZIK ...................................................................................................117
3.6.1. Rizik zagađivanja životne sredine .....................................................................119
3.6.2. Rizik transporta opasnih materija ......................................................................130
3.7. RIZICI KATASTROFALNIH DOGAĐAJA ...........................................................138
3.7.1. Tipovi katastrofalnih događaja ..........................................................................139
3.7.2. Upravljanje rizikom katastrofalnog događaja ....................................................144
3.8. RIZIK OPASNOSTI NA RADNOM MESTU – PROFESIONALNI RIZIK ..........151
STUDIJA SLUČAJA 3: Razvoj događaja u preduzeću A ...............................................156
4. UPRAVLJANJE PROJEKTNIM RIZIKOM .................................................................157
4.1. UVOD .......................................................................................................................158
4.2. METODE I TEHNIKE UPRAVLJANJA PROJEKTIMA .......................................162
4.2.1. Analiza stabla odlučivanja .................................................................................163
4.2.2. Rizik projekta poslovnih sistema .......................................................................163
STUDIJA SLUČAJA 4: Tea Leaf Co ..............................................................................167
5. METODE ZA SPROVOĐENJE POSTUPKA PROCENE RIZIKA ..............................172
5.1. UVOD .......................................................................................................................173
5.2. KVANTITATIVNA PROCENA RIZIKA ...............................................................174
5.2.1. Matrice za procenu rizika ..................................................................................174
5.3. POLUKVANTITATIVNE (KOMBINOVANE) METODE ZA PROCENU RIZIKA
...............................................................................................................................................177
5.3.1. Matrična metoda procene rizika ........................................................................178
5.3.2. Tabelarne metode procene rizika ......................................................................183
5.3.3. Grafička metoda procene rizika ........................................................................192
5.4. KVANTITATIVNE METODE ZA PROCENU RIZIKA ........................................194
STUDIJA SLUČAJA 5: Kontrola rizika i upravljanje ....................................................196
LITERATURA.....................................................................................................................201
INDEX .................................................................................................................................203
1. OKVIRI DEFINISANOSTI RIZIKA
1
1. OKVIRI DEFINISANOSTI RIZIKA
1.1. UVOD
Rizik se može definisati kao šansa za ostvarenjem gubitka ili nepovoljni ishod određene
akcije. Neizvesnost je u tome što ne znamo šta će se dogoditi u budućnosti. Što je veća
neizvesnost, veći je i rizik. Za menadžere upravljanje rizicima podrazumeva optimizaciju
očekivanih povraćaja podložnih rizicima i toleranciju rizika.
Rizik je ono što omogućava ostvarivanje profita. Ukoliko ne postoji rizik, ne bi postojao ni
povraćaj ostvaren uspešnim upravljanjem rizikom. Za svaku odluku postoji kompenzacija
povratka rizika. U svakom slučaju, s jedne strane postoji mogućnost gubitka, odnosno rizik od
gubitka, a sa druge strane prilika za ostvarenjem profita.
Jasno je da se rizik može odnositi i na neuspeh u postizanju određene koristi in a učestalost
odgovornosti i gubitka. Sposobnost preduzeća da tolerišu ili upravljaju rizikom može da bude
sama po sebi konkurentska prednost.
Međutim, pre nego što krenemo sa proučavanjem rizika potrebno je razjasniti osnovne
elemente rizika: neizvesnost, opasnost, hazard, neposredan uzrok, šansa ili mogućnost da se
šteta dogodi, štetan događaj i šteta.
1.1. ELEMENTI RIZIKA
Frank H. Knight je 1921. godine u svojoj raspravi „Rizik, Neizvesnost i Profit” prvi put
sugerisao ideju da rizik i neizvesnost mogu biti relevantni za ekonomske analize. Prema
njegovoj interpretaciji „rizik” se odnosi na situacije u kojima donosilac odluke može da koristi
matematičke verovatnoće na slučajnosti sa kojima se suočava. Na suprot tome, njegova
definicija „neizvesnosti” odnosi se na situacije u kojima se ova slučajnost ne može izraziti preko
izraza određenih matematičkih verovatnoća. Posle njega ekonomisti su konačno ove pojmove
počeli da uzimaju u obzir pa su 1944. pojmove rizik i neizvesnost u ekonomskoj teoriji koristili
John von Neumann i Oskar Morgenstern kada su objavili svoju teoriju igara u ekonomskom
ponašanju, a Oskar Lange je iste godine uz pomoć ovih pojmova objasnio pojmove kao što su
profit, odluke o investiranju, zahteve za obrtna sredstva, finansiranje, veličinu i strukturu firmi,
proizvodnu fleksibilnost, itd. [1].
Veliku barijeru u većini ovih ranih radova činilo je to što nije postojalo tačno definisano
značenje neizvesnosti i rizika u smislu njihovog uticaja na ekonomske odluke. Međutim, ni u
današnje vreme nije gotova rasprava o ova dva pojma i njihovoj povezanosti, pa ćemo u
nastavku teksta objasniti samo neke stavove koji se odnose na pojmove ,,rizik i neizvesnost’’
[1].
Kada se pomisli na neizvesnost obično pod tim podrazumevamo neku sumnju koja se 4.1.
zasniva na nedostatku znanja o onome što će se dogoditi ili što se neće dogoditi u budućnosti 3.1.
[2]. Ponekad se pojam neizvesnost izjednačava sa rizikom, iako je neizvesnost samo jedan od
elemenata rizika. Neizvestan je događaj za koji se ne zna da li će uopšte nastati [3].
Sam pojam neizvesnost nije apsolutnog karaktera. Neizvesnost može postojati u smislu da će
se neki slučaj dogoditi ili neće (na primer, da li će doći do poplave ili ne), kao i u slučaju kada
će se neki događaj odigrati (na primer, čovek će sigurno umreti, ali se ne zna kada). Postojanje
rizika, odnosno splet okolnosti u kojima se može dogoditi neka šteta ili gubitak stvara
neizvesnost kod pojedinca koji prepoznaju rizik [1].
2
Ukoliko se pod rizikom podrazumeva splet okolnosti pod kojima se može dogoditi neka
šteta onda je neizvesnosti psihološki odraz neznanja o budućnosti koji se stvara kod pojedinca
koji prepoznaje rizik [4].
Kod postojanja rizika ishodi se ne mogu predvideti sa sigurnošću, pa zbog toga rizik izaziva
neizvesnost. Međutim, za razliku od neizvesnosti koja je subjektivni koncept i koja se ne može
meriti direktno, rizik je objektivan koncept, što znači da se može meriti. Razlika između rizika i
neizvesnosti najbolje se može sagledati preko verovatnoće nastajanja nekog budućeg događaja.
Naime, neki događaj može biti neostvariv, odnosno nije moguć i neće se dogoditi (u tom slučaju
verovatnoća je 0) ili izvestan, odnosno sigurno će se dogoditi u budućnosti (u tom slučaju
verovatnoća je 1), što znači da u slučaju kada postoji rizik verovatnoća njegovog događanja je
između vrednosti 0 i 1. Međutim, kada verovatnoća događanja nekog događaja nije poznata,
onda je taj budući događaj neizvestan [1].
Takođe, bitno je naglasiti da postoje različiti nivoi neizvesnosti i oni su prikazani u tabeli
1.1.
Tabela 1. 1. Nivoi neizvesnosti [1]
Nivo neizvesnosti Karakteristike Primeri
Nema neizvesnosti Ishod može veoma precizno da se Zakoni fizike, prirodne
predvidi nauke
Nivo 1 Ishodi se identifikuju, a verovatnoće Igre na sreću, karte,
(objektivna neizvesnost) su poznate bacanje kockica
Nivo 2 Ishodi su identifikovani, ali su Požar, poplava,
(subjektivna neizvesnost) verovatnoće nepoznate automobilska nesreća
Ishodi nisu u potpunosti Genetska istraživanja,
Nivo 3 identifikovani, a verovatnoće su svemirska istraživanja
nepoznate
Smanjenje neizvesnosti ima ekonomsku vrednost, jer informacija može da smanji

neizvesnost. Nivo neizvesnosti zavisi od količine i tipa informacija koje postoje da bi se
identifikovali mogući ishodi i procenila njihova verovatnoća [1].
Opasnost se razlikuje od pojma rizika i definiše se kao potencijalni uzrok nastanka štete i
gubitka [5]. Opasnost je nešto što može da izazove gubitak neke vrednosti, kada je ta vrednost
izložena uticaju date opasnosti. Opasnosti (kao npr. vatra, oluja, srčani napad, kriminalna
aktivnost i sl.) mogu da deluju samostalno ili kumulativno sa drugom opasnosti. Ako neka kuća
izgori zbog požara, opasnost ili uzrok štete je vatra. Ako se neki auto ošteti u sudaru sa drugim
automobilom, sudar je opasnost ili uzrok štete. Neke uobičajene opasnosti koje izazivaju
oštećenje imovine ili njen gubitak obuhvataju vatru, požar, munje, oluje, grad, tornado,
zemljotres, krađe i provale. Osiguravajuće polise obezbeđuju finansijsku zaštitu od šteta koje su
izazvane raznim opasnostima, koje su obično navedene u polisi.
Opasnosti mogu da budu prirodne (ekstremni događaji u prirodi kao zemljotres, poplava i
sl.) biološke (zarazna bolest, genetska modifikacija) i industrijske prirode (štetni materijali iz
proizvodnog procesa).
Hazard je okolnost koja stvara ili povećava opasnost i rizik, odnosno verovatnoću da dođe
do štetnog događaja i gubitka [6], odnosno to je okolnost koja povećava bilo učestalost bilo
ozbiljnost štete. Primer hazarda je čuvanje kanti sa benzinom u garaži, loše ulično osvetljenje u
kraju u kome se dešavaju krađe, pušenje je hazard koji povećava rizik od karcinoma pluća i sl.
Sama po sebi ni jedna od ovih okolnosti neće izazvati štetu. Međutim, one će neku štetu koja bi
se dogodila značajno povećati. Na primer, požar izazvan u garaži biće mnogo ozbiljniji zbog
prisustva kanti sa benzinom, a krađe će biti mnogo učestalije ako je ulično osvetljenje slabo.
Znači, u osnovi hazard vodi ka opasnostima.
3
Prema američkom rečniku [7] hazard označava nesrećan slučaj, šansu da se bude povređen
ili oštećen, opasnost, neočekovani slučajni događaj, izloženost neočekivanoj šteti, gubitku ili
povredi, mogućnost opasnosti ili štete. Na prvi pogled može izgledati da ovaj termin označava
isto što i „rizik”, ali glavna razlika je u tome što je hazard osobina koja ne zavisi od frekvence ili
posledice. Ona ih može povećati, ali ne zavisi od njih, dok je rizik kvantitativni i kvalitativni
izraz mogućeg gubitka, izraz koji u sebi obuhvata i verovatnoću i posledice. Kada
identifikujemo hazard onda ne razmatramo mogućnost ili kredibilitet nesrećnog slučaja, niti pak
nijedan način njegove prevencije ili ublažavanja. Stoga ovde postoje značajne razlike. Rizici se
mogu kontrolisati, umanjiti ili minimizirati. Hazard, odnosno indirektna opasnost ili postoji ili
ne postoji, ona se ne može niti kontrolisati niti minimizirati. Recimo, jedan od veoma važnih
zadataka svakog osiguravača je da pokuša da spreči štetnu selekciju analizom hazarda koji
okružuju neki rizik.
Postoje četri glavna tipa hazarda [1]:
3.2. 1. fizički,
2. moralni,
3. psihološki (morale),
4. hazard zakonske odgovornosti.
Fizički hazard je fizički uslov koji je posledica materijalnih karakteristika nekog objekta, pri 4.2.
čemu te materijalne karakteristike povećavaju rizik, odnosno šansu da se neki štetan događaj i
dogodi. Primer fizičkog hazarda je klizavi put koji povećava šansu da dođe do automobilske
nesreće koja je posledica sudara koji u ovom slučaju predstavlja opasnost. Zatim se kao dalji
primeri mogu navesti loše instalacije u zgradama koje povećavaju šansu za izbojanje vatre i
požar, neispravne brave na vratima koje povećavaju šanse za krađu, itd.
Moralni hazard je povećanje verovatnoće nastanka štete i gubitka zbog nepoštenih i
nemoralnih namera i postupka osiguranih osoba. Primeri moralnog hazarda su krivotvorene
nesreće da bi se dobilo osiguranje, podnošenje lažnih zahteva, preuveličavanje sume oštetnog
zahteva i namerno paljenje neprodate robe koja je osigurana. Na primer, ako neko zapali zgradu
da bi naplatio osiguranje, požar će izazvati štetu, ali je moralni hazard odgovoran za povećanu
frekvenciju štete. Moralni hazard je prisutan u svim formama osiguranja i njega je teško
kontorlisati. Neiskrene individue često racionalizuju svoje akcije na osnovu toga da
„osiguravajuća kompanija ima izobilje novca”. Ovo gledište je netačno, jer osiguravajuća
kompanija može da isplati odštetne zahteve samo sakupljanjem premija od drugih osiguranika.
Stoga se visina premija povećava da bi mogle da se pokriju posledice ovog hazarda.
Osiguravajuće kompanije pokušavaju da kontorlišu moralni hazard raznim merama
obezbeđenja, tj. pažljivim pretpostavljanjem odgovornosti podnosioca prijave za osiguranje i
putem različitih obezbeđivanja polise, kao što su to odbici, periodi čekanja, izuzeci i dopune.
Psihološki hazard je nehat ili indiferentnost prema šteti zbog postojanja osiguranja. Neki
osiguranici su nepažljivi ili indiferentni prema šteti, jer imaju osiguranje. Primeri ove vrste
opasnosti obuhvataju ostavljanje ključeva od kola u upaljenim i nezaključanim kolima i samim
tim povećanje šansi lopovu, ostavljanje nezaključanih vrata što olakšava ulaz povalniku, i
iznenadnu promenu pravca na tesnim raskrsnicama autoputa bez davanja signala. Nepažljiva
ponašanja kao što su ova povećavaju šansu da se šteta dogodi.
Hazard zakonske odgovornosti obuhvata pravni sistem ili propise koji mogu da povećaju 4.3.
frekvenciju ili intenzitet štete, kao što su to sudske presude koje su negativne u odnosu na
počinioce, visoka obeštećenja šteta kod presuda za odgovornost i sl. [8].
Moguće je da nešto bude i opasnost i hazard. Na primer, bolest je opasnost koja uzrokuje
lične štete, ali je istovremeno i hazard, jer povećava mogućnost povećanja opasnosti prevremene
smrti.
4
Neposredan uzrok štete je veoma važan koncept u osiguranju imovine. U terminologiji

osiguranja neposredan uzrok štete je prva opasnost u lancu događaja koja je izazvala štetu [9].
To je korak bez koga se šteta ne bi dogodila. Na primer, ako munja zapali neku kuću, pa se
vatrogasno vozilo koje je pozvano da je ugasi sudari sa drugim vozilom neko može da traži da
munja koja je bila od vozila udanjena nekoliko kilometara bude neposredan uzrok sudaru. Dalje,
ako na primer sirena protivpožarnog vozila bude uzrok srčanog napada nekog lica u susedstvu,
munja može da bude neposredan uzrok ovom srčanom napadu. Međutim, obično se ovaj lanac
događaja prekida na nekom mestu, mada su u nekim slučajevima i sudovi morali da odlučuju
gde je mesto prekida lanca događaja.
Opšte pravilo u osiguranju imovine je da osiguranik, da bi naplatio osiguranje usled štete
koja je posledica neke opasnosti, mora da bude osiguran od te određene opasnosti. Takođe, ako
je neposredni uzrok izuzet iz polise, osiguravač ne nadoknađuje datu štetu.
3.3. Mogućnost da se neka šteta dogodi definiše se kao verovatnoća odigravanja štetnog
događaja i može se predstaviti na objektivan i subjektivan način. Ova verovatnoća dešavanja
štete stvara neophodnost potrebe za osiguranjem. Naime, da nema ove mogućnosti ne bi ni
postojala potreba za osiguranjem [8].
Objektivna ocena verovatnoće odnosi se na relativno dugotrajnu učestalost jednog događaja
koji se zasniva na pretpostavci beskonačnog broja posmatranja i na nepostojanju izmene u datim
uslovima. Ove objektivne verovatnoće mogu se odrediti na dva načina. Prvo, one se mogu
odrediti deduktivnim rezonovanjem, što znači da se određuju na osnovu iskustava i one se
nazivaju apriori verovatnoće. Na primer, verovatnoća da će se dobiti glava bacanjem u vazduh
perfektno izbalansiranog novčića je 1/2, jer ima dve strane, a samo jedna je glava. Na sličan
način, verovatnoća da će se dobiti šestica iz jednog bacanja kockice je 1/6, jer kockica ima 6
strana a samo jedna strana ima šest tačkica.
Drugo, objektivne verovatnoće mogu se odrediti i induktivnim rezonovanjem. Na primer, 4.4.
verovatnoća da će osoba koja ima 21 godinu umreti pre osobe koja ima 26 godina ne može se
logički dedukovati. Međutim, pomoću pažljive analize postojećih podataka koji se odnose na
broj smrtnih slučajeva, osiguravač života može proceniti verovatnoću smrtnog ishoda i prodati
petogodišnju polisu životnog osiguranja osobi koja ima 21 godinu.
Subjektivna ocena verovatnoće je lična procena individue o mogućnostima da se neka šteta i
3.4. dogodi. Subjektivna ocena mogućnosti ne mora da se podudara sa objektivnom. Na primer, ljudi
koji kupuju lutrijski loz na svoj rođendan mogu verovati da je to njihov srećan dan i da precene
šanse za dobitak. Velika lepeza faktora može uticati na subjektivnu ocenu, uključujući i godine
date osobe, pol, inteligenciju, obrazovanje i upotrebu alkohola.
Pored ovoga, procena osobe o šteti može se razlikovati od objektivne ocene mogućnosti, jer
u načinu na koji se sagledava takva mogućnost može postojati neizvesnost. Na primer,
pretpostavimo da je za pobedu na slotmašini u kockarnici potrebno da se dobiju tri iste slike na
sva tri doboša. Osoba koja se kocka na ovoj mašini može da smatra da je verovatnoća pobede
veoma velika. Ali ako na svakom dobošu ima deset simbola, a samo jedan od ovih predstavlja
datu sliku, objektivna ocean mogućnosti dobitka džekpota sa tri iste slike je veoma mala.
Pretpostavljajući da se svaki doboš okreće nezavisno od drugih doboša, verovatnoća da će sva
tri doboša istovremeno pokazati datu sliku je proizvod njihovih pojedinačnih verovatnoća (1/10
x 1/10 x 1/10= 1/1000).
Objektivna verovatnoća da se neka šteta dogodi razlikuje se od objektivnog rizika.
Objektivni rizik da se neka šteta dogodi ocenjuje se verovatnoćom da će se odigrati neki
slučajan događaj koji će izazvati štetu. Stvarna šteta se može razlikovati od očekivane štete, jer
se mera verovatnoće odnosi na prosečno ostvarivanje rizika, tako da pojedini slučajevi variraju
oko tog proseka. Pri tom objektivni rizik da se šteta dogodi može da bude identičan za dve
različite grupe kod kojih je verovatnoća nastanka štetnog događaja ista, ali šteta koja nastaje sa
ostvarivanjem rizika može da bude različita.
5
Definicija pojma „štetni događaj” različita je u zavisnosti od polaznih osnova i ciljeva

njegovog preciziranja. U ugovornom odnosu osiguranja pod štetnim događajem, odnosno
„osiguranim slučajem” podrazumeva se događaj koga je prouzrokovao osigurani rizik. Da bi
rizik bio obuhvaćen osiguranjem on mora biti budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje
ugovarača osiguranja ili osiguranika, a njegovo nastupanje predstavlja ostvarenje opasnosti koja
je obuhvaćeno ugovorom o osiguranju. U najširem smislu pojam „štetni događaj” se može
definisati kao svaki događaj, stanje ili promena kojom se remeti stabilnost funkcije bilo kog
sistema tako da njegova stabilizacija zahteva ulaganje finansijskih sredstva iz izvora koji nisu
obuhvaćeni zakonski propisanim planiranjem.
U industrijskim sistemima štetni događaj obično obuhvata oslobađanje štetnih materija
(hemikalije, radioaktivnost) ili štetnog nivoa energije iz industrijskih objekata ili opreme u
žuvotnu sredinu. Ovo se obično dešava u obliku eksplozije, požara, prosipanja, iscurivanja ili
otpada. Do ovih štetnih događaja može da dođe kao posledica faktora koji su unutrašnji u
3.5.
nekom industrijskom sistemu (tj. tehničkom greškom), ili kao posledica spoljašnjih faktora
(ekstremni događaji u prirodi). Oslobađanja mogu da budu iznenadna i intenzivna, kao što je to
eksplozija, postepena i opsežna, kao što je to ispuštanje materijala u stratosferu koje uništavaju 4.5.
ozonski omotač, ili pak dugotrajno izlivanje toksičnih materija koje nisu uništene ili odložene na
odgovarajući način, kao na primer izlivanje otpadnih voda iz deponija u unutrašnjost zemlje, pri
čemu dolazi do zagađivanja podzemnih voda.
Uzroci nastanka štetnog događaja su slučajni tako da su i štetni događaji slučajne pojave
koje možemo modelirati i definisati zakonima verovatnoće. Uzroke štetnih događaja možemo
grupisati u dve grupe:
1. verovatno predvidive, koji se nalaze u propustima praktične primene, zakonima i
tehničkim standardima, propisanih mera preventivne zaštite i
2. verovatno nepredvidive, čije pojavne oblike nije moguće predvideti u realnom vremenu.
Šteta ili gubitak u najopštijem smislu označava da je neko bez nečega što je prethodno
3.6. posedovao. U pravnoj teoriji šteta se obično definiše kao prouzrokovana povreda nečijeg
subjektivnog prava ili interesa štetnom radnjom. Do povrede pravno priznatih interesa može
doći kada se ošteti neka stvar, ili kada se povredi neko lično dobro (npr. telesni integritet), ili se
ne izvrši obaveza koja se duguje, ili obaveza ne ispuni na vreme, pa davalac bude oštećen.
1.2. KLASIFIKACIJA RIZIKA
Zbog specifičnosi rizika, podelje su moguće po raznim osnovama. Tri uobičajena načina
klasifikacije rizika [10], prikazana su na slici 1.1. Međutim, treba napomenuti da se ove tri
grupacije rizika ne isključuju uzajamno i da se rizici mogu istovremeno kategorizirati prema
svim ovim tipovima klasifikacije.
Pored ove klasifikacije moguće su još i neke klasifikacije rizika od kojih ćemo napomenuti
[1]:
• Fundamentalni ili opšti i posebani ili pojedinačni,
• Raspodeljivi i neraspodeljivi,
• Merljivi i nemerljivi,
• Osigurljivi i neosigurljivi,
• Poslovni rizik.
6
4.6.
Slika 1.1. Klasifikacija rizika [1]
Čist rizik se definiše kao situacija u kojoj postoje samo dve mogućnosti, odnosno da se šteta
dogodi ili da uopšte nema štete. U ovom slučaju ne postoji ni jedna mogućnost da rizik donese
neku dobit već jedini mogući ishodi su nepovoljan ishod (gubitak) i neutralan ishod (nema
gubitka). Ovaj rizik je posledica slučaja ili stihije, a ne svesnog delovanja pojedinca. Primeri
čistog rizika obuhvataju štete na imovini koje su posledica požara, poplave, udara munje ili
zemljotresa, prevremenu smrt, nesreće povezane sa poslom i previsoke medicinske troškove.
Nasuprot ovome, špekulativni rizik se definiše kao situacija u kojoj je moguće da se 4.7.
postigne ili profit, ili pak da dođe do gubitka ili štete. Ako neko kupi 200 običnih akcija on će
postići dobitak ako se cena akcija povećava, ili će pretrpeti gubitak ako cena akcija padne.
Poslovni poduhvati, kockanje, klađenje na konjskim trkama, investiranje u nekretnine, i
otvaranje sopstvenog posla su neki od primera špekulativnog rizika. U ovim svim situacijama
moguće je imati i gubitke i dobitke, pri čemu se menja priroda prisutne neizvesnosti. Ovo je
svestan rizik u koji ulazi pojedinac i osiguranje se, za sada, ne bavi ovom vrstom rizika. Ovaj
rizik nastaje kao posledica subjektivne volje čoveka.
Veoma je važno napraviti razliku između čistog i špekulativnog rizika i to zbog tri razloga:
6.7.
• Prvi je taj, da osiguravajuće kompanije obično osiguravaju samo čist rizik. Uz izvesne
izuzetke, špekulativni rizici nisu oni koji se osiguravaju i moraju se primeniti druge metode
da bi se izašlo na kraj sa rizikom.
• Drugo, zakon velikih brojeva se može mnogo lakše primeniti na čiste rizike nego na
špekulativne rizike. Zakon velikih brojeva je važan, jer on omogućava davaocu osiguranja
da unapred predvidi gubitak. Nasuprot tome, kod špekulativnih rizika mnogo je teže
primeniti zakon velikih brojeva koji se koristi za predviđanje buduće štete. Izuzetak je
špekulativni rizik kod kockanja gde operateri u kazinu mogu primeniti zakon velikih
brojeva na mnogo efikasniji način.
• Treće, je činjenica da društvena zajednica može da izvuče korist od špekulativnog rizika,

čak i ako dođe do štete, ali je oštećena ako je prisutan čist rizik i šteta se dogodi. Na primer,
neka firma može da razvije novu tehnologiju za mnogo jeftiniju proizvodnju kompjutera.
Iako će neke konkurentske firme zbog toga biti prinuđene da bankrotiraju, korist same
društvene zajednice je ta što se proizvode kompjuteri po nižim cenama, što se povećava
obim proizvodnje, zaposlenost, prodaja na domaćem tržištu, izvoz na inostrana tržišta, itd.
Međutim, ako dođe do štete koja je posledica realizacije čistog rizika, kao što su štete od
poplave ili zemljotresa, društvo nema koristi nego samo štete, jer mora ponovo da ulaže u
obnavljanje oštećenog ili uništenog područja.
Razlika između čistog i špekulativnog rizika je veoma važna, jer je uobičajeno da se
osiguravaju samo čisti rizici. Osiguranje se ne bavi zaštitom pojedinaca od gubitaka koji su
7
posledica špekulativnih rizika. Špekulativni rizik se prihvata dobrovoljno zbog njegove

dvodimenzionalne prirode koja uključuje mogućnost dobitka.
Međutim, treba imati na umu da se ne može osigurati ni od svih čistih rizika. Neosigurljivi
rizici su uglavnom katastrofalni objektivni rizici, odnosno rizici na koje pojedinac ne može
uticati niti ih pak može otkloniti svojom voljom (na primer, cunami).
Drugi način klasifikovanja rizika obuhvata stepen do kog se neka neizvesnost menja tokom
vremena. Statički rizik obuhvata one rizike koji će se dogoditi iako ne postoje promene u
3.8. nekom društvu. Ovaj rizik može biti čisti ili špekulativni i potiče od nepromenljivosti društva
koje se nalazi u stabilnoj ravnoteži [10]. Naime, iako se nikakvi odnosi u društvu u pogledu
obima proizvodenje, cena i ukusa proizvođača ne menjaju, neke firme mogu da pretrpe gubitke
zbog prirodne opasnosti ili nepoštenja pojedinaca. Primeri čistog statičkog rizika obuhvataju
neizvesnosti koje potiču od takvih slučajnih događaja kao što su to munje, oluje i smrt. Poslovni
poduhvati u stabilnoj ekonomiji ilustriju koncept špekulativnog statičkog rizika. Zbog svoje
predvidljivosti statički rizici su pogodniji za osiguranje od dinamičkih rizika.
Nasuprot tome, dinamički rizici se stvaraju zbog promena u društvu. Ovi rizici takođe
mogu biti čisti ili špekulativni. Primeri izvora dinamičkog rizika obuhvataju promene visina
4.8.
cena, ukusa potrošača, prihoda i obima proizvodnje, tehnologije čija se kompleksnost sve više i
više povećava i promene u stavovima zakonodavstva i sudova po raznim pitanjima. Ovi rizici su
obično prisutni u nekom društvu tokom dužeg vremenskog perioda, jer su posledica
prilagođavanja datim uslovima. Iako ovi dinamički rizici mogu uticati na mnogobrojne
pojedince, oni se smatraju manje predvidivim od statičkih rizika, jer se ne javljaju sa tačno
određenom dinamikom.
Statički i dinamički rizici nisu nezavisni; veći dinamički rizici mogu povećati neke tipove
statičkog rizika. Primer obuhvata neizvesnost koja je vezana sa štetama povezanim sa
vremenskim uslovima. Obično se smatra da su ovi rizici statični. Međutim, nedavni dokazi
ukazuju na to da zagađenje čovekove okoline koje je izazvano povećanom industrijalizacijom
može da utiče na globalne vremenske prilike i stoga se ovaj izvor statičkog rizika povećava.
Ako je rizik određen isključivo objektivnim okolnostima i ako postoji nezavisno od
ponašanja nekog lica, tada je to objektivni rizik. U osiguranju se danas ovaj rizik koristi da se
opiše opasnost koja je prisutna u ili oko nekog objekta, kao što su to stambeni blokovi,
industrijski, poslovni, komercijalni, poljoprivredni objekti, javne zgrade i sl. [11].
Objekativni rizik je definisan kao relativno odstupanje (varijacija) stvarnog gubitka od
očekivanog. Primera radi, pretpostavimo da osiguravajuća kompanija koja osigurava imovinu
ima 10.000 stanova koji su dugoročno osigurani i da u proseku, 1%, ili 100 stanova izgori svake
godine. Nekih godina može da izgori samo 90 stanova dok drugih godina može izgoreti 110
stanova. Tako, ovde postoji odstupanje od 10 stanova od očekivanog broja 100, ili odstupanje
od 10%. Relativna varijacija stvarne štete u odnosu na očekivanu poznata je kao objektivni
rizik. Ovaj rizik opada kako broj osiguranih slučajeva raste. Još specifičnije, objektivni rizik se
menja obrnuto sa kvadratnim korenom broja slučajeva koji se posmatra. U našem prethodnom
slučaju, 10.000 stanova je bilo osigurano a objektivni rizik je 10/100, ili 10%. Sada
pretpostavimo da je osigurano milion stanova. Očekivani broj stanova koji će izgoreti iznosi
10.000 ali varijacija stvarne štete od očekivane je samo 100. Objektivni rizik je sada
100/10.000, ili 1%. Stoga, kako se povećava kvadratni koren broja stanova od 100 u provom
slučaju na 1000 u drugom slučaju (deset puta) objektivni rizik opada do jedne desetine svog
prethodnog nivoa.
Objektivni rizik se može statistički izmeriti preko neke mere za disperziju, kao što je to
standrdna devijacija ili koeficijent varijacije. Zbog toga što se objektivni rizik može izmeriti, to
je izuzetno koristan koncept za osiguravajuću kompaniju, ili za koorporativnog menadžera
rizika. Kako se broj slučajeva izloženih nekoj opasnoti povećava, osiguravajuća kompanija
može mnogo tačnije predvideti odnos premijske stope prema oštetnom zahtevu buduće štete, jer
8
se može pouzdati na zakon velikih brojeva. Zakon velikih brojeva tvrdi da kako se broj
izloženih jedinica povećava to će se odnos stvarne štete mnogo više približiti odnosu verovatne
štete. Na primer, kako se broj stanova koji se posmatraju povećava to je veći stepen tačnosti u
predviđanju udela stanova koji će izgoreti.
Subjektivni rizik je definisan kao neizvesnost koja se zasniva na mentalnom stanju osobe
koja je izložena sumnji ili brizi u odnosu na ishod datog događaja. Pored toga što može da bude
subjektivan, određeni rizik može takođe da bude čisti ili špekulativni, statički ili dinamički.
Subjektivni rizik je u osnovi psihička neizvesnost koja nastaje u zavisnosti od mentalnog stava
pojedinca ili njegovog stanja svesti. Ovaj rizik je posebno važan, jer predstavlja način da se
interpretira ponašanje pojedinaca suočenih sa naizgled indentičnim situacijama, a koji donose
različite odluke. Na primer, jedna osoba može da bude konzervativna i da uvek teži da ide
„sigurnim putem” čak i u slučajevima koji drugim osobama mogu izgledati da nisu uopšte
rizični. Objektivni rizik može da bude identičan u oba slučaja, ali oni koji procenjuju ovaj rizika
mogu da ga veoma različito sagledavaju iz njihove sopstvene perspektive.
Stoga, nije dovoljno znati samo stepen rizika, već je neophodno poznavati i stav neke osobe
prema riziku. Na primer, jedna osoba koja je mnogo pila u baru može da sedne u kola i da vozi
kući, ne sagledavajući nikakavu neizvesnost od mogućnosti hapšenja zbog vožnje u pijanom
stanju. Druga osoba u istom stanju može pak da strahuje da će ga policija uhapsiti zbog vožnje u
pijanom stanju. Ova mentalna neizvesnost naziva se subjektivni rizik.
Uticaj subjektivnog rizika varira u zavisnosti od osobe. Osoba u istoj situaciji može da ima
različiti rizik uočavanja i stoga se njeno ponašanje može u skladu sa tim i izmeniti. Ako osoba
iskusi veliku mentalnu neizvesnost u odnosu na događanje štete, ponašanje ovakve osobe može
biti promenjeno. Visok subjektivni rizik često ima za rezultat konzervativno i oprezno
ponašanje, dok nizak subjektivni rizik vodi ka manje konzervativnom ponašanju. Može biti da je
vozač bio prethodno uhapšen zbog vožnje u pijanom stanju i da je svestan činjenice da je
konzumirao previše alkohola.
Vozač može tada kompenzirati svoju mentalnu neizvesnost tako što će naći nekog drugog da
ga vozi kući ili će pak uzeti taksi. Drugi vozač, u istoj situaciji, može opasnost od toga da bude
uhapšen shvatiti kao uvredu. Neki drugi vozač može pak voziti na manje bezbrižan i
nepromišljen način; niži subjektivni rizik ima za rezultat manje konzervativno ponašanje u
pijanom stanju.
Sa stanovišta osiguranja subjektivni rizik je onaj rizik kod koga stepen dejstva zavisi u većoj
ili manjoj meri od ponašanja čoveka, prvenstveno od njegovog ponašanja u svim aktivnostima
otklanjanja mogućnosti nastanka štete, u slučajevima kada se na rizik može uticati voljom
čoveka. Ovaj rizik obuhvata sve individualne faktore opasnosti koji zavise od duševnih i
karakternih osobina osiguranih lica i lica koja dolaze u kontakt sa osiguranim predmetima. Iako
ovaj rizik u velikoj meri utiče na događanje štete, mnogi stručnjaci iz oblasti osiguranja smatraju
da nije ni moguće ni poželjno da se prilikom utvrđivanja ekvivalentne premije uzme u obzir i
ovaj rizik, jer to nije u saglasnosti sa osnovnim elementima osiguranja, a to je solidarnost u
okviru rizične zajednice [11].
Subjektivni rizik se može dalje podeliti, slično kao i hazard na etički rizik i rizik
3.9. samokontrole/samodiscipline. Subjektivni etički rizik zaisi od karaktera, životne filozofije i 4.9.
poslovnog integriteta neke osobe. On proističe iz psihološkog stanja neke osobe. Ovaj rizik
obuhvata prevaru i nepoštenje ali i situaciju kada neka osoba ne brine o svojoj imovini na
razuman način, ili se ponaša tako da ne vodi računa o svom zdravlju ili o mogućnostima da se
povredi. Naime, osoba može da bude indiferentna prema šteti bilo zato što podsvesno želi da do
nje i dođe, bilo zato što namerno ne čini ništa da spreči njeno nastajanje ili da ublaži intenzitet
štetnog događaja. Iskustvo je pokazalo da su ovakvi rizici mnogo veći tokom stanja ekonomskih
kriza nego kada se privreda neke zemlje nalazi u normalnim ekonomskim tokovima. Čak se
9
može desiti da neka osoba koja nije sklona nepoštenju postane nepoštena zato što ima
osiguranje, i u takvim okolnostima ona može da „izgubi” imovinu koja je osigurana [11].
Rizik samokontrole/samodiscipline obuhvata rizike kao što je stanje svesti koje karakteriše
osobu sklonu nezgodama, odnosno rizike koje stvara nedostatak odgovornosti pojedinca i koji
su posledica njenog nehata, odnosno neopreznosti. Ovi rizici nemaju konotaciju prevare.
Fundamentalni rizik je rizik koji ima uticaja na celokupnu ekonomiju ili veliki broj osoba
ili grupa u okviru date ekonomije. To su obično oni rizici koji su posledica društvenih ili
političkih fenomena, mada se mogu javiti i kao posledica fizičkih pojava.
Primeri obuhvataju visoku inflaciju, cikličnu nezaposlenost i rat, jer to utiče na veliki broj
individua. Rizik od prirodne nesreće je drugi važan fundamentalni rizik. Orkani, tornada,
zemljotresi, poplave i požari u šumama mogu da kao posledicu imaju štete na imovini koje
iznose nekoliko milijardi dolara kao i gubitak velikog broja života.
U poslednje vreme se pojavljuje i jedna nova vrsta fundamentalnog rizika, a to je rizik od
terorističkog napada. Mnoge zemlje su već iskusile ovu vrstu rizika koji se značajno povećava
svakim danom, a čiji su rezultati enormne štete na imovini kao i mnogobrojne ljudske žrtve.
Razlika između fundamentalnog i posebnog rizika je važna, jer su fundamentalni rizici
izazvani uzrocima koji su manje ili više izvan kontrole pojedinaca koji trpe njihove posledice.
Pošto se za ove rizike niko ne može posebno da okrivi smatra se da odgovornost za njih treba da
preuzme društvo, a ne pojedinac. Stoga je za osiguranje određenih fundamentalnih rizika
potrebno da postoje programi državnog osiguranja kao i garancije i subvencije vlade. Na primer,
rizik od nezaposlenosti ne osiguravaju privatne kompanije, ali to može da se osigura preko
vladinih programa za kompenzaciju nezaposlenima. Pored toga, poslovne firme i pojedinci koji
žive u plavnim područijima mogu da dobiju osiguranje protiv poplave koga subvencioniše
vlada. Smatra se da su posebni rizici odgovornost svakog pojedinca i da se njima moraju da
bave pojedinci putem osiguranja, prevencije štete ili na neki drugi način.
Kada manifestacija rizika ne utiče na organizacije ili pojedince na isti način i u isto vreme,
entiteti na koje može da utiče rizik mogu da ga smanje na taj način što zaključuju sporazume o
zajedništvu (stvaraju pulove) ili sporazume o učestvovanju. Rizik je raspodeljiv ako se on može
4.10.
umanjiti kroz sporazume o zajedništvu ili učestvovanju. Neraspodeljiv je onaj rizik kod koga
3.10
sporazumi o zajedništvu nisu efikasni za smanjenje rizika za članove ovog pula [12]. Na primer,
sporazumi o zajedništvu bi bili neefikasni za rizik svetske ekonomske krize, jer rizik utiče na
sve učesnike na isti način i u isto vreme.
Razlika između ova dva tipa rizika je važna za upravljanje rizikom, jer ona utiče na
mogućnost korišćenja ugovora o raspodeli rizika. Kao ilustracija može da posluži sledeći
primer. Neki vlasnik kuće je suočen sa mogućnošću štete od posledica poplave. Ovaj rizik se
može umanjiti sklapanjem sporazuma o raspodeli rizika sa drugim vlasnicima kuća u istom
naselju, ali je efikasnost ovakvog ugovora smanjenja mogućnošću da poplava istovremeno ošteti
veliki broj kuća u ovom pulu. U ovom slučaju mnogo bi bio korisniji ugovor o raspodeli rizika
sa vlasnicima kuća koji se nalaze u nekim drugim mestima. Međutim, čak i da se ovaj pul
proširi širom sveta, učesnici pula bi se još uvek suočavali sa rizikom; rizik koji preostaje posle
ovog sporazuma je neraspodeljiv. Naime, ovaj neraspodeljivi rizik bio bi rizik povezan sa
činjenicom da ne može da se predvidi broj ozbiljnih poplava kao i posledične štete u celom
svetu u datoj godini. Rizici koji su raspodeljivi u okviru određenog preduzeća su mnogo
pristupačniji za interni tretman nego drugi rizici. Na primer, organizacija može da teži tome da
direktno plaća sve troškove koji nastaju kao posledica povrede radnika dok se nalaze na poslu.
Ovim rizikom se može interno upravljati, jer su povrede radnika u najvećim broju slučajeva
nezavisne jedna od druge. U ovom slučaju organizacija može raspodeliti troškove rizika preko
svih svojih radnika. Sa druge strane, samofinansiranje troškova nezaposlenosti za tu istu radnu
snagu je mnogo veći problem, jer ovaj rizik utiče na sve zaposlene skoro na isti način i nastaje
kao posledica uslova koji su izvan date organizacije. Drugim rečima, sve dok se pojedinci koji
10
rade u zajedničkom okruženju suočavaju sa uobičajenim rizikom od povrede, zaposleni su samo

pojedinačno izloženi nesrećnom slučaju. Međutim, sa nezaposlenošću se suočava veliki broj
pojedinaca u istim okolnostima. Rizik od nezaposlenosti nije toliko raspodeljiv kao što je to
rizik koji je povezan sa povredom na radu i zato verovatno nije pogodan za interno zajedničko
delovanje.
Merljivi rizici su oni koji se mogu meriti na nivou dovoljno velikog i uravnoteženog
portfelja osiguranja. To znači da se ovi rizici mogu meriti u okviru neke zajednice, a ne samo
kod pojedinca. Nemerljivi su oni rizici koji se ni na jednom nivou ne mogu izmeriti. To su
obično oni rizici koji su povezani sa kretanjima na tržištu, kao što su to cene strateškh sirovina i
sl. Ovi rizici se ne mogu preneti na osiguravajuće društvo [13].
Iako je teoretski moguće da se osiguraju svi potencijalni rizici, ipak se neki od njih ne mogu
osigurati iz određenih zakonskih, komercijalnih i moralnih razloga, pa se oni nazivaju
neosigurljivi rizici. Jedan od takvih rizika je i rizik od nezaposlenosti, jer stopa nezaposlenosti
varira u odnosu na struku, životnu dob, pol, obrazovanje, porodični status, grad, državu i zavisi
od mnogih drugih faktora uključujući i vladine programe i ekonomsku politku. Obično se
osiguravaju samo čisti rizici, ali ne može se osigurati ni svaki čist rizik.
Ovaj tip rizika je relatino novijeg datuma i on obuhvata sve glavne rizike sa kojim se
suočava neka poslovna firma. Ovaj rizik obuhvata (slika 1.2) [1]:
• čist rizik,
• špekulativni rizik,
• strategijski rizik,
• operativni rizik i
• finansijski rizik
Strategijski rizik se odnosi na sve neizvesnosti povezane sa finansijskim ciljevima neke

firme. Na primer, ako data firma reši da krene u neko novo područije poslovanja može se desiti
da ovo područije bude neprofitabilno. Operativni rizik je rezultat poslovnih operacija date firme.
Na primer, banka koja nudi nov tip usluga, kao što su to usluge online uplata/isplata, može da
pretrpi štetu zbog provale hakera u njen kompjuterski sistem.
Finansijski rizik se odnosi na neizvesnost u pogledu štete koja je posledica štetnih promena
cena roba, kamatnih stopa, vrednosti strane valute i vrednosti domaćeg novca. Na primer,
kompanija koja se bavi proizvodnjom prehrambenih proizvoda može da ugovori da samousluzi
isporučuje kaše ili mešavine od žitarica po fiksnoj ceni u toku šest meseci i da pri tom pretrpi
štetu ako dođe do povećanja cene žitarica.
Poslovni rizik postaje sve značajniji za upravljanje komercijalnim rizikom, odnosno
načinom na koji neka organizacija identifikuje i na koji se odnosi prema glavnim i manjim
rizicima. Danas se sve više ide ka tome da upravljanje rizikom preduzetništva bude jedan
jedinstveni program za obradu svih glavnih rizika sa kojima se neka firma suočava. Na ovaj
način firma je u mogućnosti da sve rizike stavi u protivtežu jedne sa drugima čime se postiže
smanjenje ukupnog rizika. Budući da su sada svi rizici dovedeni u korelativni odnos, njihova
kombinacija smanjuje sveukupni rizik date firme.
11
3.11.
4.11.
Slika 1.2. Tipovi poslovnog rizika [1]

Za rizike koji se tek pojavljuju karateristično je to da oni u suštini već postoje, ali se
tradicionalnim metodama ne mogu ni predvideti niti proceniti. Jedino što se o njima zna to je da
mogu da izazovu velike štete, odnosno mogu da budu katastrofalni. Za ove rizike ne postoje
statistički podaci i ne može se proceniti njihva verovatnoća, jer su ovo akumulativni rizici.
Jedan od ovakvih rizika u prošlosti bio je azbestni rizik čije se posledice još uvek osećaju, iako
je danas ovaj rizik isključen iz svih osiguranja od odgovornosti. Stoga se danas postavlja pitanje
koji su to rizici koji su se već pojavili, a kojih ni sami osiguravači nisu svesni. Danas postoje
pretpostavke o različitim opasnostima koje mogu da imaju karakteristike ovih rizika i zato se
već uveliko sprovode istraživanja o njihovom uticaju na ljude i okolinu. Neke opasnosti koje
imaju karakteristike rizika od azbesta su [14]:
• Otrovne materije
• Elektromagnetske radijacije
• Povrede propisa za čuvanje podataka
• Povrede trgovačkih i ekonomskih sankcija
• Stres na radnom mestu
• Nanotehnologija
• Genetički modifikovana hrana
• Terorizam
• Transplantanti
• Pasivno pušenje
• Globalno otopljavanje
• Krađe identiteta
• Vulkanske aktivnosti
• Uticaj medija
12
Osnovne karakteristike rizika koji se tek pojavljuju su da postoji opasnost koja je nekom već
poznata, ali ne i industriji osiguranja. Naime, da bi neki rizik konačno postao razumljiv i
prepoznat kao takav, mora da postoji dovoljno objekata koji su izloženi nastupanju datog
štetnog događaja gde se šteta ne može izbeći. Stoga je potrebno da postoji zajednički rad između
naučnika i stručnjaka iz industrije osiguranja u cilju ispitivanja svih mogućnosti rešenja
problema izloženosti ovakvim rizicima.
1.3. ČISTI RIZICI
Glavni tipovi čistog rizika koji mogu da stvore veliku finansijsku neizvesnost obuhvataju
[1]:
• lične rizike,
• imovinske rizike,
• rizike od odgovornosti i
• rizici nastali zbog propusta drugih.
Lični rizici su rizici koji direktno utiču na pojedinca. To su rizici koji su direktno povezani
sa zdravljem i dobrobiti pojedinca što obuhvata mogućnost kompletnog gubitka ili smanjenja
zarađenog dohotka, ekstra troškove i iscrpljiivanje finansijske aktive. Postoje četiri glavna lična
rizika:
4.12. • rizik od prerane smrti,
• rizik nedovoljnih prihoda tokom perioda života u penziji,
• rizik lošeg zdravlja i invalidnosti,
• rizik od medicinskih troškova,
• rizik od nezaposlenosti.
Sve firme i pojedinci koji imaju, iznajmljuju ili koriste neku imovinu izloženi su riziku da
njihova imovina pretrpi štetu ili pak da je izgube iz raznih razloga.
Da bi se u potpunosti analizirala izloženost imovine riziku, mora da se razmotre kako tipovi
imovine koji mogu da pretrpe štetu, tako i potencijalni izvori ovakvog rizika. Izvori štete nisu
samo požari i munje, već to mogu biti i krađe, poplava, oluja, tornado, eksplozija, neredi, sudari,
predmeti koja padnu, poplave, zemljotresi, niske temperature, i sl.
Pored rizika koji postoji kod sopstvene imovine, neka firma je takođe izložena i rizicima
povezanim sa imovinom koju poseduje ili koristi neka druga firma. Na primer, eksplozija u
jednoj kompaniji može da izazove prekid u snabdevanju robom neke druge kompanije. Stoga ta
druga kompanije može da pretrpi štetu kao rezultat štete u kompaniji isporučiocu.
Drugi primer uticaja štete nastale na jednoj imovini, na drugu imovinu, je šteta koju može da
pretrpi neka veća samousluga, ili robna kuća koja se nalazi u okviru nekog šoping centra. Male
firme, kao pekare, poslastičarnice i kafići pretrpeće gubitak dohotka, jer ako veliki objekat koji
privlači kupce ne radi, malo je verovatno da će veliki broj mušterija svraćati u ove manje
objakte.
Rizik od odgovornosti je treći važan tip čistog rizika sa kojim se većina osoba suočava.
Prema zakonodavnom sistemu u većini zemalja, pa i našoj, neka osoba (pravno i fizičko lice)
13
može da ima zakonsku odgovornost za štetu koja je nastala iz njegove delatnosti, posedovanja
stvari, iz pravnog odnosa ili određenog svojstva kao izvora opasnosti, i ima za posledicu
povredu trećeg lica, ili štetu na imovini koja pripada trećem licu. Sud može naložiti da se isplati
znatna naknada za štetu nanetu trećem licu koja predstavlja kompenzaciju oštećenoj strani.
Pored toga sud može i novčano kazniti lice koje je odgovorno u ovom slučaju. Čak i kada dođe
do oslobađanja od odgovornosti troškovi suđenja mogu da budu značajni. Stoga je neophodno
da firme i pojedinci pažljivo identifikuju sve izvore rizika od odgovornosti koji mogu na njih da
utiču i da načine pogodne aranžmane za obradu ovih rizika.
Odgovornost može biti posledica [1]:
• Namernog prestupa
• Striktne ili apsolutne odgovornosti
• Nebrige
Nameran prestup predstavlja kršenje propisa i to je takozvana zakonska odgovornost koja
nastaje zbog namernog delovanja ili propusta čija posledica je šteta na tuđoj imovini ili povreda
druge osobe. Primeri ovakve odgovornosi obuhvataju neovlašćen upad u posed, prevaru,
povredu patentnog ili autorskog prava i sl.
Striktna ili apsolutna odgovornost odnosi se na slučajeva kada je potencijalna opasnost po
3.12. pojedince i društvo toliko velika da neka lica mogu biti odgovorna čakkada ne može da se
dokaže njihov nemar. Neke uobičajene situacije u kojima važi ovaj tip odgovornosti obuhvataju
proizvodnju eksploziva, držanje divljih ili opasnih životinja, povredu na radu i profesionalno
oboljenje zaposlenih.
Nebriga ili nemar se definiše kao omaška da se pruži standardna nega, odnosno briga koja je
propisana zakonom, a u cilju zaštite drugih lica od neopravdanog rizika ili povrede. Lekarima,
advokatima, računovođama, inženjerima i drugim profesionalcima se takođe sudi zbog
pozivanja na profesionalnu nebrigu i stalno se pojavljuju novi tipovi sudskih sporova.
Kada je neka osoba saglasna da obavlja usluge za neku drugu osobu, ona preuzima obavezu
koju treba i da ispuni. Međutim, ako bi neispunjenje te obaveze dovelo do finansijske štete ove
osobe to je rizik koji je posledica propusta drugih osoba. Primeri rizika ove kategorije su
neizvršenje građevinskog projekta prema planu, ili neispunjenje obaveze plaćanja prema
ugovorenom terminu.
1.4. ŠPEKULATIVNI RIZIK
Špekulativni rizik je dinamičan. Ona se bavi i pozitivnim i negativnim vrijednostima, ili

potencijalnim dobitcima i gubicima organizacije. Špekulativni rizik se prvenstveno odnosi na
rizik za sve dionike unutar kompanije, dok je špekulativni finansijski rizik ograničen na vlasnike
kapitala. Špekulativni rizici se mogu vremenom mijenjati i mogu se prebacivati između
vjerojatnih pozitivnih i negativnih vrijednosti.
3.13. Špekulativni rizik se mjeri promjenama i varijacijama na općem tržištu. To je neizbježno, jer
se odnosi na faktore koji su izvan kontrole donosioca odluka i to može rezultirati pozitivnim ili
negativnim uticajima. Špekulativni rizik osigurava organizaciju potencijal za profit i gubitak na
trgovanju.
Pored toga, špekulativni rizik se može podeliti na dve primarne komponente. To su poslovni
4.13.
rizik i finansijski rizik.
14
Špekulativni poslovni rizik Špekulativni poslovni rizik (ŠPR) proizilazi iz trgovanja

kompanije svojom aktivom. ŠPR predstavlja rizik za društvo u cjelini i stoga se distribuira među
dioničarima, vjerovnicima, zaposlenicima i svim drugim dionicima.
Špekulativni finansijski rizik Špekulativni finansijski rizik (ŠFR) proizilazi iz koeficijenta

zaduženosti, koji predstavlja mjeru finansiranja organizacije. ŠFR je rizik da godišnja dividenda
padne na nulu, tako da vlasnici kapitala neće ostvariti povrat na svoje udele.
1.5. STRATEGIJSKI RIZIK
Strategijski rizik se odnosi na rizik na korporativnom nivou i utiče na razvoj i

implementaciju strategije organizacije. Primer je rizik koji proizlazi iz pogrešne procene
budućih tržišnih trendova pri izradi početne strategije. U razvoju strategije organizacija danas
procenjuje tržišne uslove. Zatim se predviđaju različite promene koje će se desiti na tržištu
tokom određenog vremenskog perioda. Na primer, kompanija koja proizvodi personalne
računare (PC) može odlučiti da usvoji strategiju koja uključuje razvoj i uvođenje bržih
operativnih brzina računara. Na taj način će kompanija verovatno analizirati trenutno tržište i
videti da istraživanje tržišta pokazuje da će postojati stalna velika potražnja za bržim
računarima. Element strateškog rizika se primenjuje u odnosu na to da li je ta strateška odluka
bila ispravna ili ne. Razumno je reći da postoji strateški rizik da je strateška odluka pogrešna.
Strategijski rizik uključuje rizik koji se odnosi na dugoročni učinak organizacije. To
uključuje niz varijabli kao što su: tržište, korporativno upravljanje i interesne grupe. Tržište je
veoma varijabilno i može se promeniti u relativno kratkom roku, kao i ekonomske karakteristike
zemlje ili zemalja u kojima određena organizacija posluje. Rizik korporativnog upravljanja
organizacije uključuje rizik koji se odnosi na ugled organizacije i etike koja u njoj funkcioniše.
Na primer, ugled organizacije i njena želja da zadrži tu reputaciju, možda na štetu inovacija ili
novih razvoja. Rizik zainteresovanih strana uključuje rizik koji se odnosi na akcionare, poslovne
partnere, kupce i dobavljače. Stavovi deoničara mogu se brzo promeniti ukoliko padne
dividenda.
Strategijski rizik je generalno teži za upravljanje od operativnog ili projektnog rizika.
Strategijski rizik ima tendenciju da bude primenjiv na duži rok i stoga je veoma zavisan od
vremena. Većina operativnih procesa se nastavlja bez značajnih promena tokom relativno dugih
vremenskih perioda. Mnogi projekti malih i srednjih promena osmišljeni su i implementirani u
relativno kratkom vremenskom roku. Malo je verovatno da će na njih uticati dugoročne
promene u političkom ili ekonomskom okruženju.
Strategijski rizici takođe imaju tendenciju da budu složeniji i teži za modeliranje i procenu
nego operativni i projektni rizik. Relativno je jednostavno analizirati evidenciju prisutnosti
zaposlenih na radnim mestima i od toga napraviti prognozu o mogućim stopama bolesti i
izostancima. Mnogo je teže proceniti verovatnoću pojave značajne promene u domenu
konkurencije koja je karakteristična za određeni sektor. To zavisi od čitavog niza kompleksnih i
dugoročnih varijabli koje je veoma teško razmotriti u obliku koji se može koristiti za
modeliranje i ekstrapolaciju.
Prilikom razmatranja strateškog upravljanja rizikom, organizacija želi da pređe sa trenutne
pozicije A na željenu poziciju B, kao što je prikazano na slici 1.3.
15
Slika 1.3. Trenutna i željena pozicija

Tačka A: trenutna pozicija. Ovde je kompanija sada. Položaj je određen brojnim faktorima,
uključujući tržišnu poziciju, veličinu, ranjivost, sredstva, osnovicu imovine i tako dalje.
Tačka B: željena pozicija. Ovde direktor kompanije želi da bude x godina.
Ponovo, ova pozicija se može odrediti i opisati pomoću širokog spektra varijabli.
Direktni put do B predstavlja pravac prema kome kompanija želi da napreduje. Na ovom
putu, menadžer strateškog rizika može da naiđe na niz predvidivih i nepredvidivih rizika koji
utiču na ovaj pravac. Neki će biti veliki rizici; neki će biti mali. Neki se mogu pojaviti, a neki
ne. Svaki rizik koji se desi će uticati na tok napredovanja organizacije od A do B. Strategija
organizacije za prelazak iz tačke A u tačku B treba da bude kolektivno upravljanje brojnim
konkurentnim rizicima, kao što je prikazano na slici 1.4.
Slika 1.4. Strategijski rizik

Rizici koji stoje između pozicije A i pozicije B ne mogu se tačno odrediti. Oni mogu uticati
na postizanje strategije, više u nekim oblastima nego u drugim. Potpuno nepredviđeni događaji
mogu da utiču na održivost navigacije između A i B. Neto rezultat je da evolucija kompanije
trpi odstupanje od željenog pravca dok pokušava da sprovede strategiju ili ostane na željenom
putu. Neki rizici imaju veći uticaj nego što je strategija predvidela. Neki imaju manji uticaj.
Neto rezultat je opšta divergencija od željenog pravca, kao što je prikazano na slici 1.5.
Slika 1.5. Premeštanje strategije

Efekat tih uticaja rizika je da se organizacija više ne kreće od A do B. Evolucija kompanije
je pokrenuta, naravno, rizičnim događajima koji su bili veći ili manji od očekivanog kada je
strategija dizajnirana. Pretpostavlja se da su i oni van granica korekcije koje su dostupne kroz
upotrebu i primenu rezerve za upravljanje nepredviđenim okolnostima.
Pored toga, u okviru organizacije mogu se formirati nove strategije. One mogu poslužiti za
jačanje ili odbijanje izvorne strategije.
Da bi se uzele u obzir ove varijacije, proračunava se varijansa i time se dozvoljava
odstupanje do određene granice, nakon čega se oglašava upozorenje. Kako se kompanija
16
približava željenoj poziciji B, dozvoljena granica greške se mora smanjiti, kao što je prikazano
na slici 1.6.
Slika 1.6. Varijacije implementacije strategije

Na slici 1.6 rani pomaci od prvobitnog pravca su prihvatljivi jer ostaju unutar ukupnih
granica prihvatljivosti varijance. Kasnija odstupanja, u ovom slučaju C3 i D, kreću se izvan
granica prihvatljivosti. Upravljanje strategijskim rizikom se bavi identifikacijom i upravljanjem
ovim rizicima kako bi se osiguralo da organizacija završi na prihvatljivoj udaljenosti od
prvobitnog cilja. Ako proces implementacije rezultira transgresijom sa potrebnog pravca, sistem
strateškog upravljanja rizikom treba da bude u stanju da to otkrije i (barem donekle) predvidi
posledice. Ove informacije onda služe kao osnova za opravdanje svih neophodnih korektivnih
radnji. Završna faza je kada se osigura da su bilo kakve korektivne akcije uspešne ili
prihvatljive.
1.6. RIZIK OD PROMENE
Rizik od promene može da funkcioniše na brojnim nivoima unutar organizacije. Promene

se mogu nametnuti varijacijama, bilo unutar ili izvan organizacije. Alternativno, promene mogu
biti planirane i osmišljene od strane organizacije kao način za postizanje ciljeva. Primer
nametnute promene bio bi ostvareni zahtev za instaliranje nove proizvodne linije u cilju
iznenadnog i nepredviđenog povećanja potražnje za proizvodom. Alternativno, ako je ovo
povećanje potražnje bilo predviđeno, organizacija je mogla inicirati samu promenu kako bi
osigurala zadovoljenje povećanja potražnje. Rizik projekta je na nivou programa ili projekta.
Većina organizacija se razvija korišćenjem projekata, koji su i sami akcije za postizanje
promena. Primer rizika projekta je rizik da šteta postane isplativa kada se kasnije završi.
3.14. Rizik od promene se odnosi i na planirane i na nametnute promene. Planirane promene su 4.14.
neophodne kako bi se implementirale strategije, dok nametnute promene nastaju iz unutarnjih i
spoljašnjih uticaja.
Unutrašnje planirane promene često se provode kao odgovor na strategijski plan. Ako se
želi razviti novi proizvod, možda će se morati uspostaviti novi proizvodni pogon. Ovaj zahtev
stvara operativni rizik. On takođe generiše rizik promene u smislu da se trenutne operativne
procedure menjaju. U većini slučajeva planiranje i implementacija promene će se tretirati kao
projekat. Drugim rečima, postavljanje novog proizvodnog sistema će verovatno biti podložno
vremenskim, troškovnim i performansnim ograničenjima. Prema tome, planiranje i instaliranje
novog proizvodnog sistema je očigledno projekat.
Pod pretpostavkom da se planiranoj promeni može pristupiti kao projektu, očigledan način
organizovanja procesa planiranja i implementacije je upravljanje projektima. Kao disciplina,
upravljanje projektima nudi niz alata i tehnika za upravljanje i kontrolu vremena, troškova,
kvaliteta i svih drugih ciljeva projekta koji su možda postavljeni. U ovom kontekstu, upravljanje
projektima se ponekad naziva i „alat za upravljanje promenama“. Upravljanje projektima kao
17
alat za upravljanje promenama razvijeno je u potpunosti u Edinburgh Business School programu

za upravljanje projektima na daljinu. Promene se mogu nametnuti i spoljnim događajima. U
ovom slučaju promena nije deo strategije ili plana; ona je nametnuta organizaciji, a organizacija
nema drugog izbora osim da da odgovarajući odgovor. Primer nametnute promene je potreba da
se razvije i lansira novi proizvod kao odgovor na akcije konkurenata.
1.7. OPERATIVNI RIZIK
4.15. Operativni rizik se odnosi na proizvodni proces. To uključuje sam proces, osnovicu imovine,
ljude unutar projektnih timova i pravne kontrole unutar kojih organizacija djeluje.
Operativni rizik se može definisati kao „rizik direktnog ili indirektnog gubitka, koji je
rezultat neadekvatnih ili neuspelih unutrašnjih procesa, ljudi i sistema ili spoljnih događaja“. 3.15.
Operativni rizik takođe efektivno uključuje sve što može da utiče na ukupne performanse
organizacije i na sposobnost organizacije da stvori vrednost. Operativni rizik stoga uključuje
događaje kao što su greške ili propuštene prilike.
Primarni element upravljanja operativnim rizikom je da aktivnosti kontrole, nadzora i

osiguranja organizacije treba da se zasnivaju na sveobuhvatnoj proceni poslovnog rizika koja
identifikuje i rangira rizik po njihovom značaju za kompaniju. Prilikom određivanja značaja,
rizici se prvo moraju uzeti u obzir u kontekstu verovatnoće njihovog nastanka i drugo u smislu
njihovog uticaja. Ovaj drugi aspekt uticaja mora biti dobro definisan. Tradicionalne mere su se
fokusirale na finansijsku vrednost ili potencijal za povredu, i mada se ovi aspekti moraju uzeti u
obzir, glavno razmatranje je način na koji rizik utiče na strateške ciljeve.
Proces upravljanja operativnim rizikom uključuje sam proizvod, njegovu pogodnost za

3.16.
tržišnu potražnju, marketing i prodaju i isporuku. Ljudski rizici uključuju rizike povezane sa
ljudskim resursima i razvojem osoblja. Pravni rizici uključuju ugovorna pitanja, zajedno sa
zakonskim obavezama.
18
KLJUČNI POJMOVI:
RIZIK se može definisati kao šansa za ostvarenjem gubitka ili nepovoljni ishod određene
akcije.
OPASNOST se razlikuje od pojma rizika i definiše se kao potencijalni uzrok nastanka štete i
gubitka
HAZARD je okolnost koja stvara ili povećava opasnost i rizik, odnosno verovatnoću da
dođe do štetnog događaja i gubitka.
ŠTETA ILI GUBITAK u najopštijem smislu označava da je neko bez nečega što je
prethodno posedovao.
ČIST RIZIK se definiše kao situacija u kojoj postoje samo dve mogućnosti, odnosno da se
šteta dogodi ili da uopšte nema štete.
ŠPEKULATIVNI RIZIK se definiše kao situacija u kojoj je moguće da se postigne ili

profit, ili pak da dođe do gubitka ili štete.
LIČNI RIZICI su rizici koji su direktno povezani sa zdravljem i dobrobiti pojedinca što
obuhvata mogućnost kompletnog gubitka ili smanjenja zarađenog dohotka, ekstra troškove i
iscrpljiivanje finansijske aktive.
STRATEGIJSKI RIZIK se odnosi na rizik na korporativnom nivou i utiče na razvoj i

implementaciju strategije organizacije.
OPERATIVNI RIZIK se može definisati kao „rizik direktnog ili indirektnog gubitka, koji
je rezultat neadekvatnih ili neuspelih unutrašnjih procesa, ljudi i sistema ili spoljnih događaja“.
Kontrolna pitanja:
1. Šta je rizik?
2. Šta je neizvesnost?
3. Šta je opasnost?
4. Šta je hazard?
5. Šta je štetni događaj?
6. Šta se podrazumeva pod osigurljivosti rizika?
7. Objasnite razliku između čistih i špekulativnih rizika.
8. Objasnite merljive i nemerljive rizike.
9. Objasnite poslovne rizike.
19
STUDIJA SLUČAJA 1: Salmonella
Studija slučaja koja se odnosi na salmonelu opisuje procedure risk menadžmenta

sprovedenih u Finskoj od 1995 – 2001 godine kako bi se pratio i smanjio rizik od infekcija
salmonelom. Salmonella je bakterija koja dospeva u ljudski organizam putem hrane, od
životinja ili putem životnog okruženja. Infekcije izazvane salmonelom izazivaju ozbiljno
oboljenje koje se mora lečiti lekovima. U današnje vreme smrtnost nije zastupljena.
U Finskoj je za prozvodnju hrane nadležno Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva. Godine

1995 definisan je nacionalni program kontrole salmonele kako bi se ograničio broj obolelih ljudi
koji su dobili salmonelu putem hrane. Dve glavne intervencije koje su sprovedene odnosile su se
na: uklanjanje zaraženih životinja iz lanca proizvodnje i tretman mesa na visokoj temperature.
Ove intervencije su uspele da održe salmonelu na prihvatljivom nivou.
Tabela 1.2. Glavne karakteristike studije slučaja salmonella
Polje primene Prevencija salmonele u lancu proizvodnje živine i prenošenja na

ljude
Donosilac odluke Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva
Učesnici Proizvođači živine i potrošači
Slučajevi za Evaluacija implementiranog programa intervencije:
otpočinjanje studije 1) Ispitivanje efektivnosti i prikladnosti programa
2) Politička opravdanost odluka
3) Interes istraživača
Metodologija Bayesian model probabilističkog zaključivanja, MCMC uzorkovanje
Takođe (nije obuhvaćeno studijom): Monte Carlo simulacija, analiza
troškova i koristi (Costbenefit analysis)
Ova studija slučaja opisuje akcije koje su napravljene kako bi se ispitao efekat i prikladnost
programa intervencije. Sa političke tačke gledišta istraživanje je bilo potrebno kako bi se
opravdao program, koji je bio strožiji nego što je to zahtevala EU. Druga motivacija je čist
interes istraživača. Program intervencije ocenjen je od strane Zavoda za veterinu i istraživanje
hrane, na zahtev Ministarstva. Glavne komponente evaluacije uključuju analizu uticaja na
zdravlje ljudi, costbenefit analizu i model verovatnoće prenošenja salmonele na potrošače u
Finskoj. Fokus studije je na Modelu primarne proizvodnje. Glavna svojstva studije slučaja
sažeta su u tabeli 1.2.
Model procene rizika od infekcije salmonelom u lancu proizvodnje pilića za pečenje sastoji
se iz tri dela: (1) Model primarne proizvodnje, (2) Simulacioni model sekundarne proizvodnje i
(3) Model potrošnje. U zavisnosti od modela primarne proizvodnje radi se prevencija od
infekcije salmonelom u lancu proizvodnje od stada rasplodnih rodova do proizvodnje pilića
spremnih za klanje. Model je baziran na Bazesian zaključivanju i omogućava procenu direktnih
efekata otklanjanja otkrivenih jata za uzgoj koja su zaražena salmonelom. Studija slučaja se
fokusira na ovaj deo modela rizika. Simulacioni model sekundarne proizvodnje modelira
prevenciju salmonele u sekundarnom lancu proizvodnje od klanja do gotovih prehrambenih
prizvoda i uzima u obzir obradu mesa pozitivnog na salmonelu na visokoj temperature. Ovaj
deo se zasniva na Monte Carlo simulaciji. Da bi se utvrdili eventualni slučajevi salmonele kod
ljudi kreiran je model potrošnje korišćenjem Bayesian zaključivanja.
Distribucije verovatnoće očuvanja salmonele u proizvodnji pilića proračunate su za različite
scenarije. Kvantitativni rezultati su pokazali da uklanjanje živine zaražene salmonelom iz lanca
proizvodnje značajno smanjuje opstanak salmonele u proizvedenim pilićima. Sve u svemu,
20
celokupan model rizika od infekcije salmonelom ukazuje da se kombinacijom uklanjanja

zaražene živine i tretmanom zaraženog mesa na visokoj temperaturi postiže najbolja zaštita ljudi
od infekcije.
Najvažnija zapažanja i zaključci su:
• Transmisija salmonele sa živinskog mesa na ljude je rizik sa kojim se suočavaju svi ljudi
koji konzumiraju pileće meso. Većina nema sredstva da kontroliše rizik, što je uglavnom
definisano procedurama u lancu proizvodnje. Zbog toga je Ministarstvo poljoprivrede i
šumarstva definisalo Nacionalni program kontrole salmonele, koji specificira set
aktivnosti za smanjenje rizika koje se moraju primeniti kao prateće aktivnosti u različitim
fazama lanca proizvodnje.
• U ovoj studiji slučaja, efekat dve intervencije je procenjen. Evaluacija implementiranih
rešenja risk menadžmenta je značajna stavka za određivanje da li rešenja služe nameri id
a li treba uvesti neke promene. U ovom slučaju, evaluacija je bila neophodna da bi se
opravdao program koji je strožiji od onoga što zahteva EU.
• Pri dizajniranju modela rizika, tačke interesovanja i dostupne informacije sistema uveliko
diktiraju proces dizajniranja. Informacije o salmoneli u primarnom lancu proizvodnje
dobijene su izvođenjem indikativnih testova, pri čemu nije otkrivena cela istina. Bilo je
naizbežno inkorporirati neke osude ljudi. Cilj ovog modela bio je da se omogući pristup
efektivnom otklanjanju ili detektovanju živine pozitivne na salmonelu, kako u trenutnom
lancu proizvodnje, tako i po nekim fiktivnim scenarijima. Prema tome, Bayesian model
zaključivanja omogućio je proučavanje direktnih varijabli kao i kombinovanje podataka i
mišljenja eksperata.
• Bayesian model zaključivanja je veoma često kompjuterski zahtevan, ali je to
prevaziđeno upotrebom softvera zasnovanog na Monte Carlo simulaciji.
• Analiza rizika je pokazala da su obe intervencije (uklanjanje zaraženih pilića i tretman
kontimiranog mesa pri visokoj temperature) bile efikasne u smanjenju broja lljudi
zaraženih salmonelom id a je najbolji rezultat postignut njihovom kombinacijom. Pored
toga, ovaj proces nije zahtevao velike programske promene.
(Izvor: Porthin, 2004)
Pitanja:
1. Koje metode su korišćene u proceni rizika u ovoj studiji slučaja?
2. Šta je postignuto analizom rizika?
21
2. UPRAVLJANJE RIZIKOM
22
2. UPRAVLJANJE RIZIKOM
2.1. UVOD
Termin risk menadžment je tipično američki, a kod nas ima najadekvatnije značenje
upravljanje rizikom. Sam proces upravljanja rizikom može se sagledati kao skup metoda koje se
koriste fleksibilno i zajedno. To je u osnovi multidisciplinarni proces u kome se u cilju
rešavanja problema rizika zajedno koriste različita znanja i discipline. Naime, to je sistemski
proces za identifikaciju, analizu i procenjivanje rizika, odnosno mogućnosti nastanka šteta sa
kojima se suočava neka organizacija ili pojedinac, kao i za odabiranje najboljeg načina za
obradu, odnosno za tretman ovih mogućih rizika, a u skladu sa ciljevima i težnjama date
organizacije ili pojedinca [15].
Kako smo ranije rekli rizici se umnožavaju i usložnjavaju sa razvojem tehnologije i

porastom opšteg društvenog standarda. Znači, sa rizikom se mora uporedo živeti i zato pojedinci
i društvo moraju iznaći način upravljanja sa njim. Upravljanje rizikom se razlikuje od
upravljanja osiguranjem. Upravljanje osiguranjem podrazumeva upotrebu svih tehnika vezanih
za osiguranje i ograničeno je na područje onih rizika od kojih se možemo osigurati. To ne znači
da danas osiguranje ima manju ulogu u kontroli rizika nego ranije. Osiguranje sada zauzima
neznatno drugačije mesto u ukupnom upravljanju rizikom i ono još uvek čini značajan i vitalan
deo procesa risk menadžmenta. Bez takvog pristupa osiguranju, upravljanje rizicima bi bio
težak posao uzimajući u obzir sve rizike sa kojima se svet danas suočava. Osiguravači najzad
počinju da shvataju važnost uloge koju moraju da imaju u procesu risk menadžmenta, tako što
sve više prepoznaju kompanije sa dobrim risk menadžmentom i uz ponudu usluga osiguranja
nude i sniženje premija.
Sada osiguravajuće kompanije i brokeri osiguranja sve češće nude usluge risk menadžmenta
zajedno, ili odvojeno od funkcije osiguranja. Pojam upravljanja rizikom je mnogo širi koncept
od upravljanja osiguranjem, jer se bavi rizicima od kojih se može osigurati i rizicima od kojih se
ne može osigurati, kao i izborom odgovarajućih tehnika za upravljanje rizikom.
Tradicionalno, upravljanje rizikom je bilo ograničeno samo na čiste rizike koji su obuhvatali
imovinske i lične rizike i rizike od odgovornosti. Međutim, tokom devedesetih godina došlo je
do novog trenda, jer su mnoga preduzeća počela da proširuju obim upravljanja rizikom tako što
su obuhvatili i špekulativne finansijske rizike. Nedavno su neke firme otišle još dalje, tako što
su u svoje programe za upravljanje rizikom uključile sve rizike sa kojima se suočavaju.
Na slici 2.1 prikazan je razvoj funkcije upravljanja rizikom u firmi [16]. Ovaj razvoj
programa upravljanja rizikom do potpune integracije i većeg uključivanja starijeg i iskusnijeg
menadžmenta omogućen je poboljšanjem u komunikacionim i informacionim tehnologijama,
razvojem finansijskih i tržišnih instrumenata i naprednih, sofisticiranih i jeftinih sistema vođenja
knjigovodstva kao i jačanjem međunarodne infrastrukture.
23
Slika 2.1. Razvoj funkcije upravljanja rizikom [1]
Parametri praktičnog programa upravljanja rizikom, u odnosu na okolnosti određenog

privrednog ili industrijskog preduzeća, zavise od specifično stvorenog rizika, od resursa i od
dostupnih unutrašnjih i/ili spoljašnjih sposobnosti koje omogućavaju da se sa ovim rizicima
upravlja na ekonomičan način [17].
Upravljanje rizikom je važno za širok spektar industrije, od malih preduzimača do velikih

kompanija koje rade po celom svetu, od organizacija koje svoje aktivnosti ograničavaju na svoje
sopstvene prostorije do onih koje svoje aktivnosti obavljaju na otvorenom prostoru (izgradnja
tunela, mostova, itd.), od onih koji proizvode bezopasne proizvode do onih koji proizvode
veoma toksične ili eksplozivne proizvode.
Fundamentalna priroda upravljanja rizikom danas je predmet debate. Naučnici i praktičari se,
opšte uzevši, slažu da se praksa upravljanja rizikom razvija, ali postoji značajno neslaganje u
tome gde ide ovo područije. Na jednom kraju spektra je manjina, a to su oni koji veruju da će
upravljanje rizikom potpuno nestati. Na drugom kraju je veliki broj autora koji smatra da će se
upravljanje rizikom kretati u sasvim novom uzbudljivom pravcu aktivnosti i odgovornosti i da
pred njim tek predstoji nova era razvoja. I, naravno postoje i oni koji veruju da je evolucija u
potpunosti slučajna i nasumična i da ne mora da vodi ni u jednom određenom pravcu.
H. Felix Kolman, veoma poznati konsultant u oblasti upravljanja rizikom ima stav /da pošto
se teži upravljanju samo „osigurljivih rizika” da se drugi rizici ignorišu. Njegovo sagledavanje
upravljanja rizikom se u velikoj meri zasniva na ideji da menadžeri rizika treba da upravljaju
„holistički” sa svim rizicima u nekoj organizaciji. Kolman [12] definiše upravljanje rizikom kao
disciplinu koja treba da živi sa mogućnošću da budući događaji mogu da budu uzrok šteti.
Yacov Y. Haimes, profesor inženjeringa i primenjene nauke na univerzitetu u Virdžiniji je

nedavno pisao o „totalnom upravljanju rizikom”, konceptu koji je veoma sličan sa konceptom
koji iznosi Kolman. On definiše ukupno upravljanje rizikom kao „sistematični, na statistici
zasnovan, holistički proces koji se gradi na formalnoj proceni i upravljanju rizikom... i koji
3.17. obrađuje... četiri izvora (sistema) otkazivanja u okviru hijerarhijskogvišeciljnog okvira.”
Njegova četiri izvora otkazivanja su: (1) otkazivanje hardvera, (2) otkazivanje softvera, (3)
24
otkazivanja organizacione prirode i (4) ljudska greška. On isključuje spoljašnje izvore greške,
uz obrazloženje da one zavise od samog sistema. Ovo gledište je u skladu sa principima
upravljanja ukupnim kvalitetom i veoma mnogo se zasniva na jezičkim konceptima upravljanja
inženjeringom i operacijama [18].
Treće gledište daje Neil Doherty, korporativni menadžer rizika. Ova interpretacija se u
mnogome zasniva na tome kako moderna finansijska teorija sagledava funkciju upravljanja
rizikom, odnosno, da su odluke u upravljanju rizikom finansijske odluke i da treba da se
procenjuju u odnosu na njihov uticaj na vrednost firme. Budući da se finansijsko gledište oslanja
na izvesne pretpostavke koje se odnose na tržište, njega u velikoj meri zastupaju velike javne
korporacije. Međutim ovaj koncept rizika nije u potpunosti prihvaćen u velikim organizacijama
koje pripadaju privatnom sektoru, delimično zbog toga što mnogi menadžeri rizika nisu okrenuti
modernoj finansijskoj teoriji. Ipak, ovo gledište je dosta široko prihvaćeno u akademskim
strukturama i omogućava korisnu analitičku strukturu za pitanja istraživanja u upravljanju
rizikom.
Jedan interesantan trend je pojava „finansijskog upravljanja rizikom” što ne sme da se brka
sa finansijskim sagledavanjem upravljanja rizikom. Ovaj oblik upravljanja rizikom je uglavnom
nastao u bankarskim i investicionim krugovima, kao sistematski pristup postupanja sa
određenim finansijskim rizicima, kao što su to rizici kreditiranja, deviznih kurseva, transakcija i
investiranja. Iako su banke suočene sa rizicima jako dugo, nedostatak propisa i povećano
izlaganje uticaju stranih valuta nateralo je banke i druge međunarodne organizacije da se
agresivno suoče sa ovim rizicima.
4.7. Finansijsko upravljanje rizikom odnosi se na identifikaciju, analize i način upravljanja sa
špekulativnim finansijskim rizicima. Ovi rizici obuhvataju sledeće [1]:
3.18. • Rizik cene roba
• Rizik kamata
• Rizik deviznog kursa
Tradicionalno razdvajanje čistih i špekulativnih rizika značilo je da se rizicima bave različita

poslovna odeljenja, pri čemu su se špekulativnim rizicima bavila finansijska odeljenja kroz
ugovorne odredbe i instrumenta tržišta kapitala. Tokom devedesetih godina neka preduzeća su
počela da ceo problem čistih i špekulativnih rizika posmatraju holitički , nadajući se da će uspeti
da smanje troškove i da nađu bolja rešenja za upravljanje rizicima, tako što kombinuju pokrića
za obe vrste rizika. Honeywell je prva kompanija koja je iz American International Group 1997.
god. ušla u program integrisanog rizika. To je metoda koja u istom ugovoru kombinuje pokriće
za čiste u špekulativne rizike. Budući da Haneywell ima prihod u zemljama širom sveta, koji
iznosi preko jedne trećine od njegovog ukupnog prihoda u SAD, on je ovim programom
obezbedio kako tradicionalno imovinsko osiguranje i osiguranje od odgovornosti, tako i pokriće
za rizik deviznog kursa.
Ovim integrisanom programom rukovodi jedno lice čime se omogućuje jednoznačno

postupanje sa rizicima na ekonomičan način. Na primer, menadžer rizika može da bude zabrinut
zbog moguće šteta na samoosiguranoj imovini dok je finansijski rukovodilac zabrinut zbog štete
koja je posledica negativne promene deviznog kursa. Ni jedna od ove dve štete, sama po sebi ne
mora da izazove velike štete za preduzeće, ali ako se obe odigraju istovremeno mogu da izazovu
ozbiljne posledice.
Integrisani program za upravljanje rizikom može da bude tako sačinjen da uzme u obzir obe
ove moguće štete, tako što u sebi sadrži opciju „duplog okidača”. To je plan koji obezbeđuje
25
isplatu samo u slučaju ako se istovremeno dese ove dve određene štete. Cena ovakvog pokrića
je manja nego što bi to bio slučaj kada bi se svaki od ova dva rizika posebno pokrivao.
Neke organizacije danas prelaze na upravljanje rizikom celokupnog preduzeća, što znači da
se pravi takav program upravljanja rizikom koji obuhvata čiste, špekulativne, strateške i
operativne rizike.
Na slici 2.2 prikazani su mogući zadaci funkcije upravljanja rizikom.
Slika 2.2. Zadaci funkcije upravljanja rizikom [1]
Kao ni za sam rizik, tako ni za risk menadžment ne postoji jedna definicija, već su danas u
upotrebi više njijh, kao na primer [12]:
• Rizik menadžment se definiše kao sistematski proces koji obuhvata identifikaciju i

evaluaciju rizika kojima su izloženi preduzeća i pojedinci, kao i izbor i implementaciju
najadekvatnijih metoda za upravljanje ovakvim rizicima.
• Risk management može se definisati kao proces, identifikacije, merenja i ekonomske

kontrole rizika koji ugrožavaju imovinu i dohodak u poslu ili drugom poslovnom
poduhvatu.
• Upravljanje rizikom je racionalno (svesno) rukovanje rizičnim situacijama.
• Upravljanje rizikom je svesno unošenje mogućih slučajeva ometanja u process

manadžementa na osnovu sistemskog obuhvatanja i procene rizika.
• Upravljanje rizicima ili opasnostima je identifikacija, procena i ekonomska kontrola

rizika koji ugrožavaju imovinu, odnosno sposobnost orgaizacije za sticanje profita.
• Upravljanje rizikom je upravljanje čistim ili nešpekulativnim rizikom kojem su izloženi

imovina, osoblje i dohodak od poslovanja.
• Upravljanje rizikom je opšta funkcija upravljanja koja teži da proceni i da obradi uzroke
i posledice neizvesnosti i rizika na neku organizaciju
Svi pokušaji da se definiše risk menadžment nalaze se između dve krajnosti [1]:
1. Risk menadžment se podrazumeva kao prateća upravljačka funkcija gde se sve

preduzetnikove aktivnosti orijentišu ka mogućim rizicima i pri tome se ispituju i
26
kontrolišu u pogledu moguće potencijalne smetnje, da bi se preduzeće osposobilo da

rukuje takvim potencijalnim smetnjama i
2. Risk menadžment je novo ime za već poznatu i dugo praktikovanu preventive i

smanjenje šteta.
Na osnovu napred iznetog može se zaključiti da se u osnovi razlikuju tri pojma risk
menadžmenta, iako svi podrazumevaju da je risk menadžment postupanje sa rizikom radi
pronalaženja i sprovođenja adekvatnih mera za njegovu obradu [1]:
1. risk menadžment se bavi svim rizicima kojima se izlaže preduzeće,
2. risk menadžment se ograničava na statičke ili čiste rizike, a isključuje špekulativne i

dinamičke rizike, i
3. risk menadžment se ograničava na osigurljive rizike.
2.2. CILJEVI UPRAVLJANJA RIZIKOM
Da bi se postavili ciljevi upravljanja rizikom mora se prvo sagledati odnos cene rizika,
odnosno troškova koje neki rizik može da nanese datoj firmi i vrednosti te firme na tržištu.
Bez obzira na tip rizika troškovi, odnosno cena rizika obuhvata pet glavnih komponenti [1]:
• očekivane štete
4.18. • troškovi kontrole štete
• troškovi finansiranja rizika
• troškovi smanjenje unutrašnjeg rizika
• troškovi preostale neizvesnosti koja je ostala posle primene programa za upravljanje

rizikom.
Očekivane štete obuhvataju direktne i indirektne troškove.
Troškovi kontrole štete obuhvataju troškove povećanih mera predostrožnosti i ograničavanja

rizičnih aktivnosti u cilju smanjivanja frekvencije i intenziteta štetnih događaja.
Troškovi finansiranja rizika odnose se na troškove samofinansiranja, premije osiguranja i

slično.
Tročkovi smanjenja unutrašnjeg rizika obuhvataju ugovorno prenošenje rizika putem

hedžinga, troškove transakcija vezanih za diverzifikaciju rizika i upravljanjem diverzifikovanih
aktivnosti, troškove analize i dobijanja podataka i drugih tipova informacija da bi se dobila što
tačnija predviđanja.
Troškovi preostale neizvesnosti su posledica činjenice da je neizvesnost skupa za osobe koje

nisu naklonjene riziku i za investitore (akcionare). Na primer, ova preostala neizvesnost može
da utiče na visinu kompenzacije koju zahtevaju investitori (na primer, zadržavanje imovine neke
27
firme) i da umanji cenu koju su kupci spremni da plate za proizvod neke firme ili pak da utiče
na to da zaposleni traže veće plate za svoj rad.
Vrednost koju neka firma ima za njene akcionare u suštini zavisi od očekivanog obima,
taiminga i rizika (promenljivosti) povezanih sa budućim novčanim tokovima (ulaz minus izlaz
novca), kojima će akcionaru raspolagati u vidu prihoda od njihovog ulaganja (akcija). Ulaz
novca je uglavnom rezultat prodaje roba i usluga, a izlaz je povezan sa njihovom proizvodnjom
(nadnice, plate, troškovi sirovina, kamate na pozajmljena sredstva i štete zbog odgovornosti).
Povećanje očekivanog obima novčanih tokova povećava vrednost neke firme i obratno. Taiming
novčanih tokova takođe utiče na njenu vrednost, jer evro koji se danas dobija svakako da više
vredi od onog koji će se dobiti u budućnosti.
Budući da većina investitora ima averziju prema riziku, rizik novčanih tokova smanjuje canu
koju su oni spremni da plate za akcije neke firme, pa samim tim i njenu vrednost na tržištu.
Drugim rečima promene u novčanim tokovima vode do toga da su investitori spremni da plate
manje za svoja prava nad budućim novčanim tokovima. Stoga je osnovni princip procene
sadašnje vrednosti neke firme u tome da rizik smanjuje njenu vrednost, a povećava očekivani
prihod koga zahtevaju investitori. Stvarni prihod akcionara u bilo kom periodu zavisiće od
realizacije neto novčanih tokova tokom datog perioda i novih informacija o očekivanom
budućem riziku i o očekivanim neto novčanim tokovima.
Ako neka firma definiše cenu rizika tako da ona obuhvata sve troškove povezane sa rizikom
sa stanovišta njenih akcionara, ova firma može da svoju vrednost za akcionare maksimira tako
što minimizira cenu rizika, odnosno [1]:
Cena rizika = Vrednost bez rizika – Vrednost sa rizikom Ili
Vrednost sa rizikom = Vrednost bez rizika – Cena rizika
Vrednost firme bez rizika je hipotetički i apstraktni koncept, jer se on odnosi na svet u kom
je neizvesnost vezana za novčane tokove potpuno eliminisana. Stoga ova jednakost
podrazumeva da ako neka firma teži da maksimira svoju vrednost ona to može da uradi tako što
minimizira cenu rizika.
Na osnovu svega napred iznetog može se zaključiti da ako neka firma teži da svoju vrednost
maksimalno poveća ona to može da izvede samo ako cenu rizika svede na najmanju moguću
vrednost. Znači, kada se troškovi neke firme definišu tako da obuhvate sve uticaje rizika i
upravljanja rizikom na njenu vrednost, minimiziranje cene rizika istovremeno znači i
maksimiranje njene vrednosti i to je prevashodni cilj upravljanja rizikom.
U procesu upravljanja rizikom primarno je da se utvrde ciljevi programa za upravljanje

rizikom, odnosno da se precizno odluči šta neka firma očekuje od svog programa za upravljanje
rizikom. To bi, pored napred rečenog, trebalo da bude očuvanje poslovne funkcije preduzeća,
odnosno da organizacija nije sprečena u postizanju drugih ciljeva zbog gubitaka koji proizilaze
iz određenih rizika. Zatim, tu je i humanitarni cilj zaštite zaposlenih od nesreća koje bi mogle da
izazovu povrede ili da se završe smrtnim ishodom, efikasna upotreba resursa, društvena
odgovornosti i čuvanje dobrih odnosa sa javnošću (slika 2.3).
Menadžer rizika treba da bude siguran da je program upravljanja rizikom takav da firma
može preživeti štete koje mogu da izazovu dati rizici. Čak šta više, ovaj program treba da
dozvoli da firma produži da raste posle štete kao da se ona nije ni dogodila, odnosno da produži
da se ponaša odgovorno u odnosu na okruženje, zaposlene, isporučioce, kupce i zajednice u
kojima radi. Zatim ovaj program mora da omogući efikasan rad u rizičnom okruženju. Ovo
zaheva od firme da odabere odgovarajuću ravnotežu između prevencije štete, osiguranja i drugih
28
načina za upravljanje rizikom. Efikasnost znači da procedure upravljanja rizikom treba da teku
glatko. Na primer, menadžer rizika treba da bude siguran da se održavaju stvarne klase kontrole
štete i da su zaposleni motivisani da bezbedno izvršavaju svoje zadatke.
Slika 2.3. Osnovni ciljevi upravljanja rizikom [1]
U mnogim firmama, menadžeri rizika imaju odgovornost da paze da firma bude u

saglasnosti sa zakonskim propisima koji se odnose na bezbednosti i životnu sredinu.
Danas neka shvatanja idu dotle da se smatra da ne treba upravljati samo štetama već da treba
upravljati rizikom i neizvesnošću, odnosno da se obuhvate i troškovi neizvesnosti kao što su
loša alokacija resursa, loše odlučivanje na nivou organizacije i nepotrebno visoki kapitalni
troškovi.
Jasno je da pojedinačni ciljevi funkcije upravljanja rizikom mogu varirati od organizacije do

organizacije. Često će postojati veliki broj ciljeva i razumljivo je da neki ciljevi mogu doći u
suprotnost sa drugim ciljevima. Prilikom rešavanja tih suprotnosti mora se stalno imati na umu
da je od svega najbitniji opstanak firme, odnosno svođenje rizika koji izazivaju troškove za datu
firmu na najmanju moguću meru.
Budući da je kupovina osiguranja istorijska osnova za upravljanje rizikom, ovo je skoro uvek
jedan od zadataka menadžera rizika. Pored ovoga, u zavisnosti od veličine i shvatanja
organizacije, ovi zadaci mogu obuhvatiti i sledeće [1]:
3.19. • identifikaciju rizika u organizaciji,
4.19. • sprečavanje nastanka štete,
• uvođenje programa kontrole,
• sprovođenje obuke i treninga vezanih za bezbednost,
29
• planiranje i koordiniranje programa dobrobiti za zaposlene,
• odnose sa javnošću i pomoć zaposlenima,
• marketinške aktivnosti i sl.
Za efikasno upravljanje rizikom potrebno je uraditi plan upravljanja koji pre svega sadrži
ciljeve upravljanja. Ovi ciljevi mogu biti razni u zavisnosti od aspekta posmatranja, kao što su
ekonomski, socijalni ili finansijski aspekat.
Ciljevi upravljanja rizikom klasifikuju se u dve kategorije [1]:
➢ ciljevi pre nastanka štete gubitka:
• ekonomska spremnost firme za potencijalne štete
• smanjenje zabrinutosti od posledica štete
• ispunjenje obaveza spoljnjeg faktora
➢ ciljevi posle nastanka štete gubitka:
• opstanak firme i njene poslovne aktivnosti
• produžetak poslovne aktivnosti
3.20. • stabilnost zarade
4.20. • kontinualni rast firme
• socijalna odgovornost.
Pod ekonomskom spremnošću firme za potencijalne štete podrazumeva se da se firma na

najekonomičniji mogući način pripremi za potencijalne štete. To znači da se risk menadžeri
treba da se pozabave prvenstveno onim rizicima koji najviše prete egzistenciji preduzeća. U tom
smislu potrebno je preduzeti adekvatne mere zaštite uz optimalne troškove, kao što su troškovi
programa bezbednosti, premije osiguranja i troškovi povezani sa različitim metodama za
kontrolu rizika i minimizaciju šteta. Tako npr. efikasni sistemi za dojavu i gašenje požara,
sistemi pouzdane ventilacije, detektori koncentracije opasnih materija i sl. mogu da spreče ili
minimiziraju štete od požara, eksplozija i havarija.
Pored obezbeđenja od rizika koji mogu trenutno da ugroze egzistenciju preduzeća, potrebno
je predvideti rizike koji bi mogli imati posledice u budućnosti i obezbediti se od tih rizika. Tako
npr. potrebno je sprečiti odliv poverljivih informacija i podataka o razvojnoj koncepciji
preduzeća zasnovanoj na osvajanju novih sopstvenih tehnologija i proizvoda.
Risk menadžeri svojim planovima i programima rada moraju kod top menadžera i akcionara
preduzeća stvarati uslove za minimiziranje zabrinutosti i straha koji su povezani sa mogućnosti
rizika većih i katastrofalnih šteta koje prouzrokuju veća materijalna razaranja ili veće finansijske
gubitke. Tako, na primer, mogući budući nepovoljan ishod sudske parnice, u vezi kvaliteta
proizvoda, može da izazove kod top menadžera veću zabrinutost i strah nego neke manje štete
nasatale od požara ili loma.
30
Menadžeri rizika moraju da prate obaveze firme koje su joj nametnute od spolja. Tako npr.
banke pri odobravanju hipotekarnih kredita mogu da zahtevaju da imovina koja se zalaže kao
hipoteka bude osigurana. Drugi primeri obaveza nametnutih spolja su obaveze proistekle iz
zakona ili tehničkih propisa, a koje mogu da zahtevaju velika finansijska sredstva. To su
slučajevi obavezne zaštite od povređivanja na radnim mašinama, zaštita zagađenja radne
sredine, zaštita od požara, ekološka zaštita zagađenja vodotokova i vazuduha i sl.
Jedan od osnovnih ciljeva posle nastanka štete je stvaranje uslova za opstanak firme,
odnosno njenog oporavka. To podrazumeva da posle nastanka štete firma obnovi deo ili celu
proizvodnju, u nekom optimalnom vremenu ako tim menadžera donese takvu odluku.
Produžetak poslovne aktivnosti za određene firme koje vrše javni servis kao što su gradski
prevoz, komunalne usluge, banke i dr. je važan cilj. Naime, njihova obaveza je da nastave sa
radom i posle nastanka štete da bi mogli da pružaju usluge građanstvu i da očuvaju svoje
pozicije na tržištu od uticaja konkurencije.
Produžetak poslovne aktivnosti posle nastanka štete je važan i za ostvarenje cilja stabilnosti
zarada zaposlenih, koja se objektivno može održati jedino ako firma nastavi sa radnim
aktivnostima. Ostvarenje stabilnosti zarada zaposlenih u uskoj je vezi sa velikim finansijskim
ulaganjima kao što su rad na drugoj lokaciji i na drugoj opremi, što može dovesti u pitanje
ostvarenje ovog cilja, kako u pogledu nivoa zarada tako i u pogledu dinamike njihovih isplata.
Takođe je veoma važno da se posle nastanka štetnog događaja obezbedi kontinualni rast
firme koji se može ostvariti razvojem novih tehnologija, proizvoda i tržišta ili udruživanjem sa
drugim firmama. Vrlo je važno da risk menadžeri i top menadžment izuče kakav će uticaj
nastala šteta imati na razvoj firme.
Posledice nastalih šteta pored direktne materijalne štete imaju često nesagledive negativne
uticaje na sve zaposlene, klijente, poslovne partnere i na širu društvenu zajednicu. Zato je jedan
od važnih ciljeva socijalna odgovornost koja ima zadatak da minimizira uticaja štetnog događaja
na pojedince i društvo. Ovo je posebno izraženo u manjim sredinama kada zbog nastalih šteta
dolazi do zatvaranja ili prestanka rada pogona, a time i gubitka radnih mesta što ugrožava
egzistenciju stanovništva i stvara velike socijalne potrese.
Navedena je opšta klasifikacija ciljeva koji se mogu razlikovati od organizacije do

organizacije. Ciljevi upravljanja rizikom se međusobno ne isključuju već se često međusobno
preklapaju.
Ciljevi upravljanja rizikom često se uobličuju u dokument koji čini politiku upravljanja
rizikom, koji pored ciljeva sadrži i mere za njihovu realizaciju. Nakon što menadžment utvrdi
ciljeve poslovne politike upravljanja rizikom, izradiće se program po kome će se rizik što
potpunije identifikovati i proceniti.
Na kraju treba objasniti i ciljeve strateškog upravljanja rizikom koji teži da uzme u obzir sve
štete, odnosno one koje su posledica nesrećnih slučajeva i one koje su posledica nesrećnih
odluka u poslovanju kao i da prigrabi sve mogućnosti za ostvarivanje dobitaka kroz inovacije i
rast organizacije. Rezultat ovakvog upravljanja rizikom omogućava organizaciji da bude „sve
što ona može biti”[1]. Na ovaj način strateško upravljanje rizikom uzima u obzir sve rizike sa
negativnim trendom, čime smanjuje mogućnost dešavanja (verovatnoću) i obim (veličinu) štete i
predviđa nadoknadu štete, kao i rizike sa pozitivnim trendom, tragajući za mogućnostima da se
što potpunije, sigurnije i efikasnije postignu ciljevi date organizacije i razvijajući planove za
dejstvovanje kada se ovakve mogućnosti pojave u budućnosti. Realna očekivanja za
potencijalne buduće scenarije i detaljna priprema za postupanje sa celim opsegom mogućnosti
31
su od suštinske važnosti za osposobljavanje neke organizacija da postigne sve što ona i može u
ovom svetu koji nije sasvim predvidljiv.
Istraživanje koje je firma SAS (Business Intelligence Software and Services) izvršila u SAD
tokom 2006. u 330 finansijskih institucija, pokazalo je da banke i kompanije koje se bave
investiranjem i osiguranjem fokusiraju svoje programe za upravljanje rizikom na poboljšanje
karakteristika upravljanja, na određivanje cena proizvoda, izbor klijentele, upravljanje štetama i
na alokaciju privrednih resursa68. Očekuje se da će 72% od ovih firmi uspeti da smanje
privredni kapital koji je potreban za podršku kreditnog, operativnog i tržišnog rizika. Nasuprot
ovome 10% institucija ne očekuje promene u svom privrednom kapitalu a 18% ne očekuje
povećanje kapitala. Na slici 2.4 data je statistička ilustracija onoga što firme očekuju da će
postići svojim programima za upravljanje rizikom. One očekuju da će kolektivnim upravljanjem
svim rizicima postići poboljšanje novčanih tokova, odnosno smanjenje njihove promenljivosti.
Slika 2.4. Uticaj upravljanja rizikom na promenljivost novčanog toka[1]
2.3. UPRAVLJANJE RIZIKOM U OKVIRU ORGANIZACIJE PREDUZEĆA
Današnji način poslovanja priznaje potrebu za fundamentalnim poznavanjem problema

koji se odnose na identifikaciju, procenu i postupanje sa rizicima na svim nivoima. Sve se više
i više priznaje da radnici, knjigovođe, finansijski službenici, rukovodioci, kao i ljudi koji rade
u marketingu moraju da budu svesni rizika koji su posledica njihovih svakodnevnih aktivnosti
i odgovornosti.
Danas se značaju funkcije upravljanja rizikom sve više i više pridaje važnost. Zakonske
odgovornosti koje zaposleni u nekoj firmi imaju prema akcionarima ili vlasnicima firme jasno
se odnose i na odgovarajuće rukovođenje rizicima i brigom za bezbednost sredstava i osoblja
koje im je povereno. Naime, sudovi u svetu su kroz svoje presude priznali da su direktori ili
činovnici, koji su odgovorni za to što nisu obezbedili odgovarajuće pokriće osiguranjem,
isplatu premije na vreme, održavanje ovih pokrića važećim ili nisu kontrolisali rizik na neki
drugi način, odgovorni i da mogu da budu utuženi i osuđen zbog lične odgovornost.
Rečeno je da upravljanje rizikom treba da omogući organizaciji da se kreće ka svojim

ciljevima na najdirektniji, najefikasniji i najdelotvorniji način. To znači da ova funkcija mora
32
da vodi računa o svim rizicima. U osnovi ovo je opšta upravljačka funkcija za razliku od
strogo specijalizovanih funkcija, kao što su to finansijska ili neka druga upravljačka funkcija.
Ljudi koji se bave istraživanjem upravljanja uopšte predlažu razne načine za koncipiranje
strukture i raznih funkcija upravljanja u okviru organizacija, pri čemu svaka od ovih ima
određena prava i ograničenja. Međutim, najosnovnija podela ovih funkcija obuhvata tri
osnovne upravljačke funkcije [1]:
• strateško upravljanje,
• operaciono upravljanje
• upravljanje rizikom.
Strateško upravljanje se odnosi na one aktivnosti koje treba da identifikuju misiju, ciljeve i
strategiju neke organizacije, kao i da definišu načina na koji će se meriti njen napredak. Ova
funkcija upravljanja mora da bude povezana sa svim aktivnostima koje se odnose na smanjenje
celokupnog rizika i neizvesnosti u nekoj organizaciji.
Operaciono upravljanje se odnosi na sam predmet rada organizacije, odnosno na sam proces
proizvodnje ili pružanja usluga, odnosno na to kako organizacija radi ono što radi.
4.21. Upravljanje rizikom pak obuhvata sve one aktivnosti koje su u direktnoj vezi sa rizikom i
3.21. neizvesnošću čime se omogućava najdirektnije postizanje ciljeva organizacije.
Ove tri funkcije ne mogu egzistirati odvojeno jedna od druge već se one stalno prepliću. Na
primer, kompanija može da odluči da joj je cilj da njen proizvod ima najbolji kvalitet. Ovaj nivo
kvaliteta je pitanje strategije, ali operaciono upravljanje treba da proceni stvarni nivo kvaliteta
koji može da se dostigne kao i da postavi standarde kvaliteta. Funkcija upravljanja rizikom treba
da identifikuje potencijalne posledice ako se ne ispuni dati standard kvaliteta i šta sve može biti
uzrok neostvarenju datog cilja. Rizici koji se mogu javiti su čisti i špekulativni, ali funkcija
upravljanja rizikom treba da obuhvati sve rizike.
4.22. Način na koji se pristupa funkciji upravljanja rizikom zavisi od veličine firme. Na primer,
kod velikih firmi se ide na to da pojedinci ili cela odeljenja gde su zaposleni pojedinci sa
specijalizovanim tehničkim znanjima budu zaduženi za određene rizike. Ovi menadžeri rizika su
najčešće sami odgovorni za identifikaciju i procenu rizika sa kojima se suočava neka firma, za
izradu programa zaštite od rizika, za osiguranja, za rad na oštetnim zahtevima i za
administraciju planova samoosiguranja. Do podelje odgovornosti obično dolazi kod pitanja
prevencija šteta i radova vezanih za bezbednost, pri čemu se odgovornost obično deli sa
inženjerima zaduženim za bezbednost. Međutim, pitanja oko izrade i uvođenje planova
osiguranja zaposlenih koji ne obuhvataju grupno osiguranje, obično se rešavaju zajedno sa
direktorom personalnog odeljenja, a o izboru načina zaštite od rizika i osiguranja odlučuje se
obično zajedno sa finansijskim direktorima i direktorima firme.
Prema jednoj anketi sprovedenoj u SAD menadžeri rizika se najviše bave definisanjem i
procenom rizika, kao i odabirom osiguravača. Što se tiče odgovornosti, najmanje polovina
ispitanika je imala puno ovlašćenje da odabere osiguravača, odobrava obnavljanje ugovora o
osiguranju, odlučuje kada se pregovara o tarifama, određuje da li treba da se podnese oštetni
zahtev za male osigurane štete i obnavlja ugovore o osiguranju od odgovornosti koje predlaže
osiguravač. Neke osnovne odluke menadžera rizika koje se obično dele sa nekim finansijskim
direktorom obuhvataju odluku o zadržavanju rizika, o tome da li kupovati osiguranje i ako se
osiguranje kupi da li bi ono trebalo da obuhvati učešće osiguranika do određenog iznosa69.
33
Menadžeri rizika u velikim firmama vode različite evidencije. Najvažnije je da imaju spisak
svih ugovora o osiguranju sa datumima kada ovi prestaju da važe, evidenciju koja pokazuje
vrednost i lokaciju sve imovine u kojoj firma ima finansijcki interes, lične podatke o
zaposlenima, sveobuhvatne analize različitih vrsta šteta sa kojima se firma suočila i podatke o
prošlim štetama. Podaci o štetama su korisni za određivanje učestalosti i ozbiljnosti
potencijalnih budućih šteta, za odabiranje odgovarajućih alatki za upravljanje rizikom, za
dobijanje najnižih mogućih cena od osiguravača kao i za izradu programa za prevenciju štete.
Najvažniji lični kvaliteti koji se traže u ovom poslu su [1]:
• Ispravno prosuđivanje i mogućnost objektivnog razmišljanja
• Sposobnost dobrog sarađivanja sa drugim i postizanja aktivne saradnje i pomoći
• Organizacione i planerske sposobnosti
• Inicijativa i liderstvo u razvoju i uvođenju novih ideja
• Spremnost da se traži i dobije savet od eksperata u, i izvan kompanije
• Takt, strpljenje i beskonačni kapacitet za tačno i efikasno postupanje sa detaljima.
Iako su principi upravljanja rizikom isti bez obzira na veličinu preduzeća i obim poslovanja,
ipak postoje mnoge važne razlike u primeni ovih principa na probleme upravljanja rizikom kod
poslovanja firmi različitih veličina. Tamo gde vlasnik vodi firmu, obično su osiguranje i oblast
rizika samo njegova odgovornost i on odlučuje po svim ovim pitanjima u vezi sa tim. Savete
obično dobija od savetnika ili eksperata sa strane, a u pogledu upravljanja rizikom obično su mu
glavni savetnici lokalni osiguravajući agenti ili brokeri, bankari ili knjigovođe koji mu pomažu
da identifikuje čiste rizike sa kojima se suočava u poslovanju i preporučuju mu kako da upravlja
ovim rizicima. Pored ovoga, dobijaju i savete od advokata i to u pogledu rizika koji su
regulisani zakonskim propisima.
Kako se povećava veličina firme, to postoji i veća podela rada između poslova unutar firme,
uključujući i funkciju upravljanja rizikom. Male i srednje firma najčešće imaju menadžera rizika
koji ne radi sa punim radnim vremenom.
Funkcija upravljanja rizikom svakim danom sve više raste u pogledu njene važnosti i
kompleksnosti. Jedan od razloga za ovo leži i u činjenici da je rukovodstvo firme sve više
svesno činjenice da dobro upravljanje rizikom može mnogo da pomogne u smanjenju troškova.
Upravljanje rizikom takođe ima udela u protoku novca, finansijskom planiranju kapitala,
planovima za osiguranje zaposlenih, socijalnoj odgovornosti i programima socijalne zaštite.
Odnos funkcije upravljanja rizikom prema ostalim funkcijama u preduzeću može da se

3.22. klasifikuje na dva načina. Prvi način je da se ovaj odnos klasifikuje u zavisnosti od toga da li se
vrši identifikacija i procena mogućih rizika ili se definiše kako će se ovi rizici obrađivati. Drugi
način je klasifikacija prema stepenu u kom su drugi menadžeri direktno uključeni u upravljanje
rizikom. Na primer, drugi menadžeri mogu da menadžeru rizika samo daju informacije koje su
mu potrebne da bi primenio neki instrument za upravljanje rizikom, ili pak mogu sami da
primene ove instrumente.
Ako se funkcija rizika posmatra sa stanovišta kadrovskog rešenje onda ona deluje unutar
okvira u kom je bitan položaj osoblja, gde je stepen autoriteta visok, a obim odgovornosti
izuzetno širok. U tom slučaju menadžer upravljanja rizikom treba da bude na nivou izvršnog
34
direktora, pri čemu se politika upravljanja rizikom određuje na izvršnom nivou date
organizacije, jer je potrebno da se obuhvate svi rizici u okviru jedne organizacije. Stoga ovaj
menadžer funkcioniše kao koordinator i organizator poslova vezanih za upravljanje rizikom, pri
čemu kontroliše i koordinira rad svih odgovornih osoba, čime se olakšava da se u praksu uvedu
nove ideje. Na slici 2.5 prikazan je odnos između funkcije rizika i ostalih funkcija u nekoj firmi.
Slika 2.5. Odnos funkcije upravljanja rizikom sa drugim funkcijama u preduzeću [1]
Računovodstvena funkcija
Odnos ove funkcije prema funkciji upravljanju rizikom ogleda se u sledećem [1]:
• Procedure unutrašnje kontrole direktno uključuju knjigovodstvo u upravljanje rizikom.
• Ove procedure su usmerene ka očuvanju sredstava kompanije tako što dokazuju i

proveravaju ažurnost, tačnost i pouzdanost svih knjigovodstvenih informacija. Na primer,
upoređivanje ukupne prodaje ili priliva gotovine sprečava bilo kakve prevare.
• Finansijska kontrola se ne sprovodi samo da bi se smanjili gubici u postojećim

sredstvima već takođe i da se kontrolišu buduća trošenja. Priprema i korišćenje budžeta
čini integralni deo ukupnog procesa finansijske kontrole.Trebovanje narudžbenica i
revizija svih naloga za isplatu su načini finansijske kontrole. Prečišćavanje bilo kog
sistema finansijskog planiranja u potpunosti zavisi od ukupnog programa za upravljanje
rizikom, jer bilo koja manja šteta ili katastrofalni događaj mogu lako da poremete
najbolje planove kontrole troškova ili projektovanog budućeg dohodka.
• Menadžeru rizika su potrebni podaci o nabavnoj vrednosti sredstava, njihovoj lokaciji i

upotrebi, kao i o svim poboljšanjima i modifikacijama, jer samo tako on može da
identifikuje i izmeri moguću štetu, kao i da ustanovi visinu štete koju data kompanija
može da sanira bez većih problema.
• Kontrola troškova i kontrola finansijskih izveštaja omogućava da se identifikuju moguće

slabosti u poslovanjima firme. Analize finansijskih izveštaja su neophodne da bi se
odredio stepen do kog data firma može da izdrži, na primer, veliki požar u ključnoj
proizvodnoj jedinici, ili rizik od odgovornosti koje su posledica nemarnog upravljanja
vozilima koja su vlasništvo firme. Najvažnije pitanje koje treba da se reši je kolika je
35
maksimalna šteta koju firma može da pretrpi bez postojanja osiguranja. Na primer,
upravni odbor može da ustanovi da maksimalna šteta koju firma može da podnese u datoj
godini iznosi 5 procenata od trogodišnjeg prosečnog profita firme.
• Knjigovodstvo obično ima podatke koji se odnose na osiguravajuće polise. Troškovi koji
se odnose na osiguranje su odraz troškova profesionalne zaštite tokom datog
knjigovodstvenog perioda. Obično, knjigovodstvo ima registar osiguranja u kom su
navedeni tipovi postojećih osiguranja, osigurana sredstva, osiguravači i premije koje se
odnose na svaku pojedinačnu polisu.
• Unutrašnja kontrola knjigovodstva može da smanji prevare i krađu gotovine.
Funkcija upravljanja finansijama
Menadžer rizika može direktno da bude odgovoran finansijskom direktoru koji planira
osnovnu strukturu kapitala firme. Međutim, nezavisno od toga jedna od najvažnijih funkcija u
upravljanju finansijama podrazumeva i osnovno planiranje očekivanih šteta u nekim ili svim
poslovnim aktivnostima, pa je stoga ovde potrebna tesna saradnja sa službom za upravljanje
rizikom. Adekvatni program osiguranja zajedno sa drugim tipovima upravljanja rizikom
predstavlja prvu liniju odbrane od ovih šteta. Jedno od uobičajenih rešenja je da se pored
osiguranja ustanove i linije kreditiranja koje mogu da se koriste za kratkoročne zajmove za
nadoknadu mogućih šteta.
Pored toga, svako izdavanje hipotekarno osiguranih obveznica zahteva postojanje osiguranja
na datoj imovini, a isto važi i za sve lizing aranžmane.
Finansije mogu da obezbede informacije koje pokazuju kako štete mogu da drastično utiču
na profit i novčane tokova i kakve efekte one mogu imati na finansijske izveštaje firme.
Marketinška funkcija
Svaki kupac može da bude potencijalni podnosilac odštetnog zahteva zbog štete nastale kao
posledica neispravnih proizvoda ili nekvalitetno obavljenih usluga. Odgovarajuće vođenje
marketinške aktivnosti u cilju izbegavanja ovakvih zahteva ili štete je važan deo sveukupnog
programa upravljanja rizikom.
Praksa modernog poslovanja podrazumeva da svaki kupoprodajni ugovor sadrži klauzulu o

tome da prodavac nije odgovoran ni za kakvu štetu koja može da proistekne iz upotrebe njegove
robe. Ovo je još jedan vid prenošenja rizika na druge.
Reklamiranje nekog proizvoda može da izazove štetne posledice, ako se navede neka
osobina koju data roba ne ispunjava. Na primer, reklamiranje nekog antifriza kao sredstva koje
ne izaziva pojavu rđe u hladnjaku motora može da bude predmet mnogih sudskih sporova, ako
se slučajno pojavi ovakav defekt.
Odgovarajuća montaža i servisiranje svakog proizvoda je veoma važan proces i za odeljenja

marketinga i za odeljene za upravljanje rizikom. Štete koje mogu da budu posledica
neodgovarajuće montaže neke opreme mogu da budu veoma velike i zato odeljenje marketinga
mora stalno da obaveštava menadžera rizika o ovakvim štetama, jer samo tako firma može da se
pripremi ili zaštiti od ovakvih šteta.
Marketing odeljenje obično učestvuje u određivanju cene za svaki proizvod ili uslugu.
Prilikom donoševanja odluke o visini cene potrebno je razmotriti troškove čistog rizika koje
36
treba da obuhvati ovakva odluka. Na primer, može se desiti da sam proces proizvodnje datog
proizvoda zahteva da radnici koriste neku skupu zaštitnu opremu u cilju sopstvene zaštite, ili
pak da se javi potreba za osiguranjem od odgovornosti, jer, na primer, ako je dati proizvod
neispravan on može da povredi kupca, što će značajno povećati njegovu cenu.
Personalna funkcija
Personalni direktor je između ostalog zadužen i za programe koji obuhvataju dobrobit

3.23. zaposlenih. Tu spadaju penzioni planovi i zdravstvena i životna osiguranja. Takođe personalno
odeljenje, u saradnji sa inženjerskim odeljenjem i odeljenjem održavanja, ima odgovornost za 4.23.
uspostavljanje i uvođenje odgovarajućih propisa u radu, koji obezbeđuju bezbednost zaposlenih,
kao i da fizičko okruženje bude takvo da se povrede na radu i profesionalna oboljenja svedu na
najmanju moguću meru.
Proizvodna funkcija
Brzina na proizvodnoj liniji i zahtevi da se postigne određeni kapacitet proizvodnje mogu da

budu u tesnoj vezi sa brojem povrda na radu i oštećenjima opreme. Određivanje vremena
potrebnog da se izvede naka operacija na proizvodnoj liniji, kao i brzina kretanja linije, moraju
da se utvrde tako da se povrede radnika na toj liniji, kao i uništavanje opreme i imovine firme,
svedu na najmanju moguću meru. Ventilacija, osvetljenje, grejanja i lociranje opreme imaju
veliki uticaj na nesrećne slučajeve koji za posledicu imaju izgubljeno radno vreme. Čak i
lociranje objekata za odmore i za druge namene, kao što su to česme za vodu i bezbedne aleje,
mogu u velikoj meri uticati na brzinu i bezbednost sa kojim se izvodi neka operacija. Rukovanje
materijalima, održavanje opreme i sveukupno održavanje proizvodnog objekata može da ima
slične uticaje na bezbednost i moral radnika, kao i na frekvenciju i ozbiljnost nesrećnih
slučajeva. Standardi za kontrolu kvaliteta, kao i sama kontrola gotovog proizvoda nameću
dodatna ograničenja za radnike. Da bi proizvodne operacije bile bezbedne treba ustanoviti radne
standarde za bezbednost i odgovarajući nadzor. Proizvodno odeljenje mora da ima stalni kontakt
sa odeljenjem za bezbednost i održavanje pogona, a u pogledu lokacije protivpožarnih aparata i
druge medicinske opreme i opreme za prvu pomoć koja je potrebna u slučaju povrede ili štete.
Adekvatno postavljanje izlaza, korišćenje sigurnosnih uređaja na vratima lifta i stepeništu,
odgovarajuća sigurnosna zaštita na mašinama i opremi i periodična kontrola postrojenja i
procesa treba da bude deo funkcije upravljanja rizikom.
Kontrola kvaliteta može da spreči iznošenje defektne robe na tržište i samim tim i sudske
sporove po tom pitanju.
Pravna funkcija
Ne samo da pravno odeljenje treba da bude stalno uključeno u sva pitanja koja se odnose na
osiguranja u firmi, već treba da bude veoma svesno svih rizika od štete i odgovornosti koji
mogu da budu rezultat aktivnosti date firme. Na primer, lizing imovine može da dovede do
odgovornosti za njeno održavanje i brigu o njoj. Svi ugovori koji su u toku pregovaranja i
zaključivanja treba da se prokontrolišu u odnosu na osiguranje i na ugovorne odgovornosti.
Pravno odeljenje treba takođe da vodi i rešava sva neslaganja koja obuhvataju odgovornost
osiguravača u odnosu na neku štetu i da se pobrine da svi ugovori o narudžbini, iznajmljivanju,
zakupu i odgovornosti koje mogu da budu posledica rada date firme budu pokriveni
osiguranjem na pravi način ili pak nekim drugim načinom koji obezbeđuje zaštitu od rizika.
Zato je potrebna tesna saradnja menadžera rizika i pravnog savetnika naročito tokom
određivanja potrebne zaštite osiguranjem kod specifičnih rizika, kao i da bi se obezbedilo da
ugovori ispune minimum koji je potreban sa stanovišta zaštite prava osiguranika.
37
Spoljašnje usluge i konsultanti
Ako neka firma ne može da zaposli menadžera rizika čak ni sa skraćenim radnim vremenom,
onda veći deo administrativnih poslova vezanih sa upravljanjem rizikom mora da obavi neko sa
strane. Obično, u vezi sa svim pitanjima osiguranja, to završavaju agenti ili brokeri osiguranja i
potrebno je sa njima ostvariti tesnu saradnju da bi se obezbedilo da se sve operacije i aktivnosti
neke firme razmotre i uzmu u obzir.
Odnos funkcije menadžmenta rizika i osiguranja
Rečeno je već da je menadžment rizika mnogo širi pojam od osiguranja i da se u procesu

upravljanja rizikom naglasak stavlja na identifikaciju i analizu izloženosti obično čistim
rizicima, ali se u poslednje vreme uključuje i sagledavanje svih rizika kojima je neka
organizacija izložena. Budući da ni svi čisti rizici nisu osigurljivi, rizik menadžment koristi i
druge metode upravljanja rizikom, a ne samo osiguranje.
Upravljanje rizikom ima mnogo veći uticaj na celu organizaciju nego samo osiguranje.
Uspešan program upravljanja rizikom zahteva saradnju velikog broja službi i pojedinaca u
okviru neke organizacije, dok osiguranja uključuje samo manji broj pojedinaca.
Osiguranje je samo metod kojim se može najadekvatnije upravljati rizicima u slučajevima

kada se radi o riziku koji ima relativno malu frekvenciju, ali je veliki po obimu. Jedan od
zadataka menadžera rizika je i da izvrši ozbor osiguravajućeg pokrića i osiguravača, da
obrazloži ugovaranje uslova, da prosledi informacije o postojanju osiguravajućeg pokrića unutar
firme i da periodično izveštava o rezultatima osiguranja.
Prioritet za menadžere rizika današnjice postali su rizici koji izlaze iz okvira osiguranja, a to
se naročito odnosi na nove „neopipljive” rizike koji se teško mogu vrednovati i na čuje se
smanjenje jako teško može uticati.
2.4. FAZE PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM
Risk menadžment je u razvijenim zemljama sveta postao sastavni deo teorije i prakse
menadžmenta. Međutim, kod nas i u našem okruženju još uvek je u početnoj fazi razvoja.
Osnovni koncept upravljanja rizikom je u težnji da se rizik prevede iz domena neizvesnosti i
nepoznanice u domen spoznaje ili verovatnosnih okvira, tj. da se različitim metodama kontrolišu
rizici i da se njima upravlja. Drugim rečima, to je sistemski proces za identifikaciju i
procenjivanje mogućnosti nastanka štete, sa kojom se suočava pojedinac ili organizacija, i za
primenu odabrane tehnike za njenu prevenciju/umanjenje i postupak u slučaju njenog nastanka.
Upravljanje rizikom se može dafinisati kao disciplina koja sistematično identifikuje i

analizira različite scenarije nastanka štete sa kojom se suočava pojedinac ili organizacija i u
skladu sa njihovim ciljevima koristi najbolje metode za sprečavanje i/ili tretiranje mogućih
rizika.
Zbog značaja koji risk menadžment ima u ukupnom menadžmentu, on se široko primenjuje u
poslovnim sistemima, pa zato postoji i više različitih pristupa u definisanju njegovih faza
realizacije. U suštini ne postoje bitne razlike u ovim fazama realizacije već se razlike odnose
samo na određene detalje. Osnovna struktura podelje faza je identična i proizilazi iz same
definicije upravljanja rizikom.
Pravilno razumevanje metoda upravljanja rizikom ima svoju osnovu u odgovoru na pitanje:
„Kako eliminisati ili racionalizovati verovatnoću posledica definisanog rizika?”
38
Polazeći od iznetog, upravljanje rizikom se istražuje respektujući kriterijume faze „obrade

rizika”, jer se time uspostavlja korelacija između uticajnih pondera posledica rizika i
verovatnoće njihovih pojavnih oblika.
Većina autora uglavnom razlikuje sledeće faze u sistematskom procesu upravljanja rizikom
[1]:
• Identifikaciju rizika;
• Analizu rizika;
• Procenu rizika;
• Izbor metode i instrumenata za upravljanje rizikom;
• Primena izabrane metode i njena procena i ponovno ispitivanje.
Sve ove aktivnosti slede jedna drugu u nekom logičkom redu i zao se mogu shvatiti kao
jedan niz faza u procesu upravljanja rizikom. Sistemske faze, njihovi ciljevi i subjekti
realizacije, prikazani su na slici 2.6.
Slika 2.6. Sistemske faze metode upravljanja rizikom [1]
Identifikacija rizika
Pre bilo kog ozbiljnijeg posla u vezi rizika, mora se biti svestan svih rizika koji mogu da
ugroze poslovanje preduzeća. Dakle, preduzeće je izloženo najrazličitijim opasnostima koje,
svaka na svoj način, mogu prouzrokovati štete različitog intenziteta.
Risk menadžer, mora otkriti rizike kojima je izloženo poslovanje preduzeća. Neki rizici su
očigledni, ali postoje i rizici koji su teže uočljivi, zbog čega se često i previde. Rizici se dakle
posmatraju u najširem smislu, a ne samo sa jednog stanovišta, recimo osiguranja. Zbog toga je i
uloga identifikacije, odnosno prepoznavanja rizika veoma složena naročito u složenim
sistemima kao što su npr. aerodromi, petrohemijski i kompleksi za preradu nafte, pa čak i velike
robne kuće, itd.
39
Otkrivanje rizika obuhvata dobijanje informacija o izvorima rizika, hazardima, opasnostima i

mestima gde može da dođe do štete.
Izvori rizika, ako se posmatraju svi tipovi rizika mogu da budu [1]:
• Fizičko okruženje (zemljotresi, suše, poplave).
• Socijalno okruženje (promena kulturnih vrednosti, ljudsko ponašanje, socijalne

strukture).
• Političko okruženje (promena politike u zemlji, smanjenje određenih doprinosa,

fondova).
• Zakonodavno okruženje (zakonski propisi, akti).
• Privredno okruženje (inflacija, recesija, depresija).
• Spoznajno okruženje (razlika između percepcije i stvarnosti).
Identifikacija izvora i prirode rizika i neizvesnosti koja je povezana sa aktivnošću ili

fenomenima koji se razmatraju, često se smatraju prvim i glavnim korakom u procesu procene
3.24.
rizika. Ovaj korak zahteva kompletan opis područja aktivnosti događaja zasnovanih na riziku,
4.24. koji mogu da se dogode, kao i pokušaj da se odgovori na pitanje, šta može da krene pogrešno?
Data opasnost ili hazard mogu da nastanu u bilo kom od nekoliko okruženja, Požar, na
primer, može da se pojavi iz fizičkog okruženja (udar groma) ili iz socijalnog okruženja
(neredi). Izvori rizika nisu od suštinske važnosti za neku organizaciju, osim ako ona nije
izložena ili je ranjiva na opasnosti koje nastaju iz tog okruženja.
Stoga, jedan važan aspekt identifikacije rizika je sagledavanje izloženosti rizicima, odnosno
potencijalnim štetama koje su povezane sa određenim tipom rizika, kod sledećih kategorija:
fizička sredstava, finansijska sredstava, ljudski resurs i odgovornost.
Fizička imovina može da bude oštećena, uništena, izgubljena ili se njena vrednost može
umanjiti na mnogo načina. Često se previdi nemogućnost da se neka imovina koristi neki
određeni vremenski period, što može da bude uzrok značajne štete.
Posedovanje hartija od vrednosti, kao što su to menice i hipoteke, stvara mogućnost da ova
finansijska sredstva budu izložena riziku. Ova finansijska sredstva nose sa sobom razna prava,
kao što je to pravo naplate dividende, ili pravo kupovine po posebnoj ceni. Nasuprot fizičkim
sredstvima, šteta na finansijskim sredstvima može da se dogodi bez ikakve fizičke promene
samih finansijskih sredstava.
Deo bogatstva neke organizacije nastaje i zbog investiranja u ljudske resurse. Mogućnost
povrede, ili smrti menadžera, zaposlenih ili nekih drugih ljudi koji su važni za tu firmu, može da
izazove štete u datoj organizaciji. Međutim, gubitak ljudskog resursa ne mora uvek da znači
povredu ili smrt. Ekonomska neizvesnost je uobičajeni tip štete, a primeri za ovo su
nezaposlenosti i penzionisanje.
Zakonodavni sistem nameće razne vrste odgovornosti i zato je veoma važno razmotriti i
rizike koje sa sobom nose ove odgovornosti. Međutim ovde je obično potrebna pomoć pravnog
savetnika.
Identifikacija rizika je početna faza upravljanja rizikom u kojoj se, pored preciziranja rizika
u opštem klasifikacionom sistemu i definisanja subjekata, utvrđuju i uzročnoposledične veze
40
pojedinih rizika. Naime, mora se razmotriti i utvrditi verovatnoća uticaja pojave primarnih
rizika na sekundarne rizike. Zbog toga je važno ponderisati uticaj, na primer, eksplozije na
pojavu požara ili zemljotresa, na rušenje građevinskih objekata i dr. Ova faza upravljanja
rizikom je manje teorijski analizirana u opštem teorijskom smislu, a više je praktično propisana
normativnim aktima organizacija osiguranja.
Identifikacija rizika se bavi percepcijom rizika. Percepcija se odnosi na sposobnost da se

uoči potencijalna situacija u kojoj nastaje šteta, tj. da se zapaze rizici koji mogu biti aktivni
uzrok štete, kao i da se uoče opasnosti koje mogu pojačati delovanje tih rizika.
Ne postoji jedna, jedinstvena metoda za identifikaciju rizika, jer svaka od njih ima neke
slabosti. Strategija upravljanja rizikom mora da bude takva da se koristi ona metoda, ili
kombinacija metoda koje najbolje odgovaraju datoj situaciji. Izbor metode zavisi od prirode
posla kojim se neka firma bavi, od obima poslovanja i od eksperata koje ta firma zapošljava da
se bave ovim poslom. Na primer, manje firme možda moraju da koriste već postojeće ček liste,
jer u svom personalu nemaju eksperte za ovu oblast, dok veće firme, koje imaju mnogo
sofisticiranija odeljenja za upravljanje rizikom mogu da pokažu mnogo više originalnosti u
procesu identifikacije rizika. Međutim, nijedna pojedinačna metoda, niti njihove kombinacije ne
mogu same od sebe da reše problem, ukoliko menadžer rizika ne pribavi sveobuhvatne
informacije i ne prati stalne promene u poslovanju firme.
Prema G. Rejdu [19] ova faza obuhvata mukotrpnu analizu svih potencijalnih posledica
rizika (šteta) od kojih su najvažnije sledeće (slika 2.7):
1. Imovinske štete:
• Zgrade, postrojenja, druge konstrukcije
• Nameštaj, oprema, obrtna sredstva
• Kompjuteri, programi i podaci
• Inventar
• Efektivne naplate, hartije od vrednosti i dosijea
• Vozila, avioni, čamci, pokretna oprema

2. Štete od odgovornosti:
• Neispravni proizvodi
• Zagađenje životne sredine (zemljište, voda, vazduh, buka)
• Seksualno uznemiravanje zaposlenih, diskriminaciono ponašanje prema zaposlenima,

nepravično otpuštanje
• Opšta odgovornost i odgovornost vezana za poslovni prostor
• Zloupotreba interneta i elektronske pošte, slanje pornografskog materijala
• Odgovornost direktora i izvršnih službenika
41
3. Štete na dobiti od poslovanja:
• Pokrivanje nastale štete
• Ekstra troškovi
• Nepredviđene poslovne štete
4. Štete na ljudskim resursima
• Smrt ili invalidnost ključnih ljudi

4.25.
• Penzionisanje ili nezaposlenost
• Povrede ili oboljenja vezana za posao
5. Štete od kriminalnih radnji
• Krađe, provale, napadi

3.25.
• Nečasnost i krađe zaposlenih
• Prevare i pronevere
• Internet i kompjuterski criminal
• Krađa intelektualnog prava
6. Štete vezane za beneficije zaposlenog osoblja
• Neusklađenost sa zakonskom regulativom
3.26. • Nepoštovanje poverljivosti
• Grupno životno i zdravstveno osiguranje i penzioni plan
• Neispunjavanje obećanih beneficija
7. Štete vezane za ulaganja u inostranstvu
• Terorizam
• Kursevi stranih valuta
• Kidnapovanje ključnog osoblja
• Politički rizik
8. Propusti vezani za usklađenost sa zakonskim propisima
9. Štete koje se odnose na reputaciju i imidž kompanije
Zadaci koji su od suštinske važnosti da bi se identifikovali rizici su [1]:
42
• uočavanje rizika putem posete, intervjua, spiskova pitanja i korišćenja raznih šematskih
prikaza i utvrđivanje njihove prirode (imovinski, odgovornost),
• prikupljanje podataka o do sada realizovanim štetama,
• obuhvatanje svih do sada realizovanih mera za kontrolu rizika kao i procenjivanje

njihove delotvornosti i
• obuhvatanje postojeće osiguravajuće zaštite kao i ostalih mera finansiranja rizika.
Slika 2.7. Potencijalne posledice rizika u firmi [1]
Metode za identifikaciju rizika
Kao što je to napred napomenuto ne postoji opšte prihvaćena i preporučena metoda za

identifikaciju rizika, najviše zbog pomenute složenosti samog postupka, kao i specifičnosti
analiziranog poslovnog sistema. U teoriji i praksi ima dosta razvijenih tehnika i metoda za
identifikaciju rizika, od kojih će ovde biti navedene neke koje se najčešće koriste (slika 2.8).
4.26.
Slika 2.8. Metode za identifikaciju rizika [1]
43
Ček liste
Izbor oblasti rizika odnosno klasifikacija rizika specifična je za svako preduzeće i zavisi od
njegove organizacije i položaja. Ovo je proces pomoću koga organizacija treba da sagleda u
kojim oblastima je ona izložena riziku, da identifikuje te rizike i da ih klasifikuje.
Jedna od alatki za formiranje oblasti rizika može da bude i upitnik o izloženosti šteti – ček
lista, koja navodi različite potencijalne izvore šteta koje mogu biti posledica fizičkog razaranja i
zakonske odgovornosti. Za svaku stavku u spisku postavlja se pitanje „Da li je ovo potencijalni
izvor štete za datu firmu?” Na ovaj način, sistematsko korišćenje spiska svih mogućih
izloženosti šteti smanjuje verovatnoću da se previdi neki važan izvor rizika.
U praksi postoji više tipova ovih ček lista. Jedan tip predstavljaju one ček liste koje su
posebno načinjene za određene industrije, veleprodaju, obrazovne institucije i sl. Ove liste u
svetu, a naročito u Americi, često objavljuju individualni osiguravači, kuće koje se bave
poslovima iz domena osiguranja ili udruženja menadžera rizika. Međutim, one su često
načinjene tako da podsete menadžera rizika o mogućim rizicima i štetama, da sakupe
informacije koje će opisati na koji način i u kojoj meri je određena firma izložena potencijalnoj
šteti i da sumiraju postojeći program osiguranja uključujući i isplaćene premije i štete koje su se
dogodile. Ove liste obično najveću pažnju poklanjaju troškovima zamene oštećene imovine,
gubitku prihoda koji može da prati uništavanje osnovnih sredstava i verovatne izvore zakonske
odgovornosti.
Drugi tip lista fokusira se na moguće izvore rizika ili na određenu kategoriju rizika, kao
recimo na rizik od štete i odgovornosti kod motornih vozila, na određenoj imovini i sl.
Treći tip je da se identifikuju hazardi, opasnost i faktori rizika i moguće izloženosti riziku.
Ovaj pristup sagledava rizik kao posledicu niza okolnosti: koji su hazardi/ faktori rizika, koje
opasnosti mogu da nastanu kao posledica ovih hazarda i kakve su izloženosti riziku. U
poređenju sa drugim pristupima, ova metoda se mnogo više fokusira na samu organizaciju nego
na karakteristike njenog okruženja.
Šema toka operacija u preduzeću
Ova šema je veoma pogodna, jer omogućava identifikaciju izvora rizika u proizvodnom
procesu nekog preduzeća [10]. Šema koja je prikazana na slici 2.9 ilustruje kako se može
odrediti tačan položaj potencijalnih šteta. Tu se može postaviti pitanje „Koji događaj može da
poremeti normalni proizvodni proces?”. Na ovo pitanje se može odgovoriti tako što treba da se
razmotri gde se, na primer, čuvaju boje i rastvarači za sprovođenje aktivnosti u fazi 3, kako se ta
sama aktivnosti sprovodi i sl.? Da li su preduzete sve odgovarajuće mere za čuvanje ovog
materijala od požara? Da li je čišćenje takvo da obezbeđuje da su podovi stalno čisti i da na
njima nema nikakvog ulja na kome neko može da se oklizne? Da li skladištu gotovih proizvoda
preti neka određena opasnost koja može da zahteva neku posebnu zaštitu? Ako su gotovi
proizvodi lomljivi, da li su tokom utovara i istovara preduzete neke odgovarajuće zaštitne mere?
44
Slika 2.9. Protok operacija u jednom proizvodnom procesu [1]
Celokupni pregled izloženosti rizicima može da se dobije samo ako se izvrši pažljivo
ispitivanje celokupnog proizvodnog procesa. Međutim, kod nekih firmi čak i ovo ne mora da
bude dovoljno. Na primer, može biti važno da se ova šema protoka operacija proširi tako da
obuhvati isporučioce delova i materijala, naročito ako proizvodni proces date firme zavisi samo
od malog broja isporučioca. Stoga, ako postoji samo jedan isporučilac delova od bitne važnosti
za proizvodnju, kompletna analiza rizika treba da obuhvati i identifikaciju mogućih rizika kod
tog isporučioca. Slična situacija je i u onim slučajevima kada neka firma proizvodi delove koje
kupuje samo par kupaca. U ovom slučaju proširena šema protoka operacija koja obuhvata i
kupce, pomoći će za identifikaciju rizika koji bi se mogli dogoditi.
Na slici 2.10 data je hipotetička šema tokova distribucije neke robe koja se proizvodi u
nekom proizvodnom procesu. Ovakva šema prikazuje odnos date firme sa isporučiocima i
kupcima, kao i način transporta robe. Menadžer rizika treba da analizira ovakvu šemu da bi
uočio uska grla u proizvodnji, postojanje samo jednog isporučioca ili mesta gde se nalazi vredna
imovina. Na ovaj način je takođe moguće otkriti i posledični uticaj šteta. Na primer, šteta na
sirovini koja se nalazi u skladištu sirovina može da dovede do zaustavljanja celog proizvodnog
procesa ako njena zamena predstavlja neku objektivnu teškoću. Međutim, šteta na rampi za
istovar se može lako prevazići sa nekim privremenim merama. Štete na nečemu što nije u
vlasništvu datog proizvođača, kao na primer šteta kod jednog jedinog postojećeg isporučioca
robe, na mostu ili tunelu na putu od fabrike do potrošača i sl., mogu takođe da imaju značajni
uticaj na proizvodnju.
Slika 2.10. Primer šeme tokova distribucije robe [1]
Kvalitetno prepoznavanje rizika moguće je samo kada se raspolaže sa potpunim

informacijama, koje se u većini slučaja mogu dobiti jedino posetom preduzeću, tj. neposrednim
uvidom na licu mesta i uz dodatnu pomoć i informacije zaposlenog osoblja. Risk menadžer se
upoznaje sa stanjem objekata, tehnološke opreme i mašina, tokovima materijala i informacija, te
preduzetim merama u oblasti kontrole rizika kao što su: protivpožarne mere, mere zaštite na
45
radu i zaštite okoline, mere snabdevanja energijom, itd. Pri tome je značajno obratiti pažnju na
prateću dokumentaciju i odgovoriti na niz važnih pitanja kao što su [1]:
• Koje štete su zamislive?
• Kakav značaj imaju te štete za poslovanje preduzeća?
• Koji su potencijalni uzroci koji mogu da izazivu štete?
• Koji objekti mogu biti pogođeni štetama?
• Da li su primenjene mere za kontrolu rizika, zakonska reglativa i preporuke države?
• Kako se ocenjuje efikasnost sprovedenih mera kontrole rizika?, itd.
Tamo gde je to moguće treba koristiti statističke podatke o štetama koje su se već dogodile u
sličnim preduzećima, jer to pomaže da se identifikuju rizici koji prete datom preduzeću. Ovi
podaci mogu da se dobijaju iz raznih izvora kao što su osiguravajuća društva, tok sudske prakse,
konkurenti iz branše, literatura, itd.
Statistički podaci omogućavaju menadžeru rizika da proceni trendove šteta u datom tipu
organizacije i da ih uporedi sa postojećim iskustvom o štetama koje su se već dogodile u toj
firmi. Pored toga, ovi podaci omogućavaju menadžeru rizika da analizira pitanja kao što su
uzrok, vreme i lokacija nesrećnog slučaja i sve hazarde/opasnosti ili druge posebne faktore koji
utiču na prirodu nesrećnog slučaja. Uobičajena šema niza okolnosti koja se često ponavlja
ukazuje na činjenice na koje je potrebno obratiti posebnu pažnju. Na primer, ako se iz
statističkih podataka zaključi da su stepenice za pristup nekoj opremi česti uzrok nesreće, onda
menadžer rizika mora da ispita stanje sličnih stepenica u svojoj firmi, kao i način njihovog
korišćenja i da možda ustanovi program obuke u cilju izbegavanja ovakvih nesreća.
Tamo gde postoji značajan broj informacija o prethodnim štetama, menadžer rizika može da
ove informacije iskoristi za predviđanje troškova eventualnih šteta. Organizacija koja koristi
sopstvene fondove za isplatu troškova povreda na radu ili za program zdravstvene zaštite
sopstvenih radnika je veoma zainteresovana da ima procenu mogućih troškova.
Ovo su informacije koje se dobijaju u samom preduzeću. Tu se akcenat stavlja na planove

proizvodnje, nabavke i prodaje, kao i na računovodstvenu dokumentaciju koja se odnosi na
inventarne vrednosti objekata, opreme i zaliha, promet i stanje prihoda preduzeća, elemente
finansijskog poslovanja i sl.
Kroz planove nabavke i prodaje sagledava se veza preduzeća sa nabavnim i prodajnim

tržištima, odnosno zavisnost od isporučilaca i kupaca. Iz planova proizvodnje na osnovu opisa i
skica objekata, razmeštaja opreme, prikaza tokova materijala, šema sistema snabdevanja
energijom (strujom, gasom, vazduhom pod pritiskom, parom, vrelim uljem, i sl.) šema
instalacija za odvod otpadnih materija itd. treba proceniti „ključna mesta” za proizvodnju robe i
pružanje usluga, čijim bi otkazivanjem nastale teže posledice i ekonomska šteta.
Mnogi rizici mogu biti rezultat ugovorenih obaveza sa drugim osobama ili organizacijama.
Proučavanje ovih ugovora može otkriti oblasti u kojima je firma izložena riziku koje nisu tako
46
vidljive iz šeme tokova proizvodnje ili aktivnosti koje neka firma obavlja. U nekim slučajevima,
ugovorima se može prebaciti odgovornost na neko drugo lice ili stranu.
Računovodstveni podaci su veoma važni za procenu potencijalne štete na imovini, odnosno

u cilju sagledavanja troškova zamene oštećene imovine. Budući da troškovi zamene često nisu
povezani sa knjigovodstvenom vrednošću menadžer rizika mora da ima takođe i aktuelne tržišne
cene date imovine. Izračunavanje troškova zamene može da bude veliki problem kod one
opreme koja mora da se pravi po narudžbini, a i troškovi ugovaranja mogu veoma brzo da se
menjaju.
U inflatornoj ekonomiji, cena zamene fizičke opreme će verovatno biti veća od njene
nabavne cene i menadžer rizika mora da pokuša da zaštiti ovu veću vrednost. Tokom brze
inflacije neka obrtna sredstva takođe mogu da imaju značajno veću cenu nego što je to bilo u
momentu nabavke. Mnoge osiguravajuće kompanije će osiguratu vrednost koja odgovara
zameni objekta i/ili opreme, ali će isplatiti samo umanjenu vrednost sve dok se oprema stvarno
ne zameni. Osiguravači nameću ove striktne uslove da bi sprečili da firma dobije novac u
gotovini, pa da onda ne zameni svoju imovinu drugom, odgovarajućom.
Pored toga veoma je važno izvršiti pregled i analizu ranijih šteta koje su se dogodile u datoj
firmi, mada se retko vode adekvatne statistike šteta, ili se vode površno pa su ostali podaci, osim
visine i uzroka štete, vrlo nepouzdani. Pri analizi šteta naročito je važno obratiti pažnju na
uzroke koji se ponavljaju, kao i uzroke koji se mogu izbeći ili ublažiti merama za smanjenje
rizika. Korisno je imati informacije i o visinama ostvarenih šteta.
Pored ovih informacija veoma korisno mogu da posluže i izveštaji o nesrećnim slučajevima,
ili pak o nesrećnom slučaju koji je izbegnut, a koji je mogao da se završi povredom ili je pak
mogao da izazove neku štetu. Često, srećna slučajnost omogući pojedincu da izbegne povredu
zbog nesrećnog slučaja koji je predstavljao ozbiljnu pretnju. Informacije o ovakvim događajima
su korisne, jer omogućavaju da se spreči povreda ili šteta ako se ove okolnosti ponove, ali samo
onda kada je menadžer rizika svestan potencijalnog problema.
Sistem izveštavanja o nesrećama obično obuhvata neki formular gde se beleže važne
informacije. Pored datuma, vremena, lokacije i identiteta učesnika u nesreći, u formularu bi
trebalo da bude predviđeno da se unesu informacije koje bi se kasnije mogle pokazati korisnim
za sprečavanje sličnih događanja ili za ublažavanje povrede ili štete, ako se ista ponovo dogodi.
Prilikom uspostavljanja ovakvog formulara, menadžer rizika mora da zna da može proći mnogo
vremena između momenta unošenja informacija i njihovu ugradnju u program za zaštitu od
povreda. Na primer, neke oblasti koje su u svetu regulisane zakonom zahtevaju od poslodavca
da čuva podatke o izloženosti zaposlenih uticaju opasnih materijala u toku određenog
vremenskog perioda.
Intervju se uglavnom vodi sa rukovodiocima funkcionalnih oblasti preduzeća, a njegov

kvalitet zavisi od kvaliteta pitanja koja se formiraju na osnovu saznaja o stanju rizika iz
prehodnih koraka i svaki intervju zavisi od tipa, oblasti delatnosti i načina rada same firme. Ne
postoji univerzalna lista pitanja, ali je uvek korisno i preporučljivo na kraju intervjua zamoliti
sagovornika za ocenu stanja rizika iz njemu nadležne oblasti.
Kontakti sa svim odeljenjima u nekoj firmi može da obezbedi dobar izvor informacija o
riziku. Ovaj kontakt može da se ostvari usmenim putem ili putem pismenih izveštaja koga šalju
različita odeljenja, kao odgovor na sistem izveštavanja koga u firmi uspostavlja menadžer
rizika. Ne traba podceniti važnost ovakve komunikacione mreže. Svako odeljenje u firmi
konstantno stvara ili postaje svesno o svim izloženostima rizika, od kojih neke mogu da
izmaknu pažnji menadžera rizika. Svakako, da uspeh u identifikaciji rizika u velikoj meri zavisi
od saradnje sa svim odeljenjima u nekoj firmi.
47
Iz svega što je napred izneto vidi se da je kod identifikacije rizika dosta elementa
specifičnog karaktera, tj. zavisi od konkretne firme, ali postoje i elemeti koji mogu biti
zajednički za sve firme. U tom smislu u najopštijem slučaju, tehnike za identifikaciju
potencijalnih šteta i njihovih uzroka mogu se sumirati pod četiri celine [1]:
1. Izrada organizacione šeme preduzeća.

4.27.
2. Izrada šeme koja logistički opisuje protoke snabdevanja, proizvodnje i marketinga.
3. Proučavanje publikovanih izveštaja i ispitivanje sopstvenih finansijskih sredstava

pogonskog knjigovodstva i kontrole strukture.
4. Fizička inspekcija različitih proizvodnih i skladišnih objekata.
Kod identifikacije rizika može se koristiti kombinovani pristup identifikacije koji uzima u
obzir sve raspoložive instrumente tehnike za rešavanje problema (upitnici za analizu rizika,
kontrolne čeking liste, popisi određenih procedura i dr.).
Kroz proces identifikacije rizika može se doći do zaključka da određeni rizik nije prihvatljiv
za osiguranje, i onda se ovakvi rizici moraju da tretiraju na neki drugi način. To su pre svega
rizici koji su izvesni ili su delimično ili potpuno već ostvareni.
Druga faza metode upravljanja rizikom je najkompleksnija, jer njeni izlazni parametri
integrišu zaključke sledećih razmatranja [1]:
• utvrđivanje realnog stanja rizika analizom urbanističkoarhitektonskih komponenti,
• karakteristike i kapacitete infrastrukturnih, spoljašnih i unutrašnjih sistema,
• karakteristike elektrotehničkih sistema,
• karakteristike mašinskih sistema,
• kvalitet organizacionih zaštitnih sistema,
• kvalitet ugrađenih tehničkih sistema zaštite,
• pouzdanosti metodologije edukacije.
• primene mera preventivnog inženjerstva u cilju promene utvrđenog stanja u svim fazama
stanja rizika, i
• preciziranja finansijske konstrukcije preventivne zaštite.
Opšti model analize rizika prikazan je na slici 2.11.
48
Slika 2.11. Model analize rizika [1]
Analiza rizika podrazumeva analizu svih mogućih uzroka rizika i njihovih uticaja na
ostvarenje datog slučaja. To podrazumeva razlaganje rizika na faktore rizika i utvrđivanje
značajnosti i međusobnih uticaja tih faktora.
Sveobuhvatna i objektivna analiza je dobra osnova za klasifikaciju rizika.
Tokom analize sam rizik se posmatra kao niz događaja počevši od inicijalnog događaja, a
zatim kao niz međudogađaja zavisnih od uticajnih faktora, pa do mogućeg ostvarenja štete.
Ovaj pristup ka identifikaciji rizika obuhvata proučavanje okolnosti koje mogu dovesti do
štete, iako se nesrećni slučaj nije još dogodio. Obično je ovaj pristup analitički i fokusira se na
opasne aktivnosti neke osobe ili na analizu mogućeg otkazivanje neke opreme ili objekta.
Ovakva analiza hazarda se često zasniva na iskustvu drugih organizacija, osiguravača ili upustva
koja daju vladine agencije. Na primer, analiza opasnosti/hazarda se često izvodi kao deo
protivpožarne kontrole ili prilikom procene neke mašine pre njenog osiguranja preko polise
osiguranja.
Takođe, menadžer rizika može da sazna o novim opasnostima preko rezultata objavljenih
eksperimentalnih istraživanja čak i u sličaju kada se neka nesreća nije ni dogodila. Hazard kod
novih proizvoda, kao što je to slučaj kod lekova, otkriva se putem ovakvog tipa kontrolisanih
eksperimenata.
Analizu hazarda je obično moguće izvesti uz pomoć eksperata za datu oblast, bilo da su to
inženjerska pitanja ili pitanja vezana za ljudsko ponašanje koje vodi ka povredi. Jedna od
49
metoda koja se pokazala korisnom za analizu slučajeva nesreća je analiza stabla greške. Ova
metoda omogućava da se identifikuju prethodni uslovi koji vode do nesreće, pri čemu može da
se sagleda da li su za događanje nesreće potrebni svi ili samo jedan od ovih uslova. Analiza
stabla greške često sugeriše načine na koje može da se spreči da se neka nesreća dogodi.
Druga metoda, koja se često naziva lanac rizika, analizira odnose između hazarda i šteta. 3.27.
Ovaj pristup razmatra proces koji vodi ka šteti kao lanac događaja: hazard, okruženje,
međusobno dejstvo između hazarda i okruženja, ishod ovog međusobnog dejstva i posledice. Na
primer, niz događaja koji je doveo do toga da radnik udahe štetne pare organskog rastvarača
može da se analizira kao opasne okolnosti (neodgovarajuća ventilacija prostora u kome se ovaj
rastvarač koristi), kao radno okruženje (radnik se nalazi preblizu radnog mesta bez zaštitne
opreme), kao međusobno dejstvo između hazarda i radnog okruženja (iznenadni kvar na opremi
uslovljava da se radnik nalazi na mestu koje nema dobru ventilaciju), kao ishod (udisanje pare
vodi ka respiratornom problemu), kao dugotrajne posledice (zahtev radnika za oštetu zbog
povrede, kršenje zakonskih propisa i troškovi potrebni da se ovo radno mesto dovede u željeno
stanje).
Primer mogućeg pada fabričkog dimnjaka na najbolji način ilustrije analizu niza događaja
tokom kojih se mogu identifikovati relevantni uzroci i posledice.
Na slici 2.12 dat je šematski prikaz objekata na koje može da utiče pad dimnjaka.
Rizik predstavlja mogući pad dimnjaka koji je rezultat nekog od sledećih štetnih događaja
[1]:
• sleganje ili klizanje terena,
• eksplozija u susednom kotlu,
• zemljotres,
• tornado,
• sabotaža,
• zamor materijala,
• konstrukcija dimnjaka pogrešno izvedena.
Slika 2.12. Objekti na koje može uticati pad dimnjaka[1]
Ako dimnjak padne na zapadnu stranu moguće posledice su da vozovi koji baš u tom
momentu prolaze ili stoje u stanici budu oštećeni, što za posledicu pored materijalne štete može
da ima i ljudske žrtve, kao i da se ošteti deo železničke stanice. Ako pak padne na istočnu
50
stranu, pored materijalne štete nanete samoj fabrici, takođe može da dođe i do povređivanja, pa i
do usmrćivanja radnika, zaustavljanja procesa proizvodnje i gubitka prihoda date fabrike.
Zato bi trebalo proučiti arhitektonskourbanističke uslove, građevinski projekat, starost

dimnjaka, kvalitet gradnje i sl., a da bi se sagledala realnost ovakvog rizika, zatim treba
sagledati njegove posledice sa finansijske strane, kao i šta bi se moglo preduzeti da se ovo
spreči, ako je ovaj rizik realan.
Pošto se rizici identifikuju i analiziraju, potrebno ih je i izmeriti, odnosno proceniti njihovu

frekvenciju i intenzitet. Merenje rizika procenjuje važnost koji rizik ima za neku organizaciju ili
pojedinca. Ova operacija ima kritičnu ulogu u sveukupnom procesu merenja rizika, jer je to
osnova za dalju procenu i odabiranje načina za kontrolu rizika.
U praksi se obično ne pravi velika razlika između identifikacije i merenja rizika, jer da bi
neki rizik privukao pažnju menadžera rizika, on mora da pređe neki minimalni prag važnosti.
Međutim, čak i kada su svi identifikovani rizici nevažni, ipak se, pre izrade plana delovanja isti
moraju rangirati prema nivoima važnosti. Formalne metode za merenje rizika su veoma korisne,
čak i kada samo pomažu da se uspostave smernice za alokaciju resursa.
Merenje rizika zahteva od menadžera rizika da razvije aršinmeru za merenje važnosti rizika
za organizaciju i da ove mere primeni na rizike koji su identifikovani. Međutim, ne postoji jedna
jedinstvena metoda koja može da se koristi za sve oblasti gde postoji rizik. Umesto toga, metode
merenja zavise od date oblasti gde se one primenjuju.
Prema nekim autorima procena rizika je sistematski proces opisivanja i kvantifikovanja

rizika povezanih sa opasnim događajima, procesima, delovanjem ili supstancama [20].
Cilj objektivne procene rizika je da se magloviti utisci zamene činjeničnim tvrđenjama i

numerički podacima. Mogućnost postizanja ovog cilja ograničena je stepenom kvaliteta
informacija koje stoje na raspolaganju za pripremu date procene. Skoro nikada se na
raspolaganju nema dovoljno informacija na osnovu kojih može da se donese zaključak tipa „
sledeće godine će se dogoditi tačno tri štete u visini od ukupno 50.000€ „. U stvari, čak se može
tvrditi da uslovi koji vode ka ovako tačnim predviđanjima ne spadaju u domen upravljanja
rizikom. Umesto toga, čak i kada postoji dovoljno kvalitetnih i pouzdanih podataka moguće je
dati samo predviđanje tipa „sa sigurnošću od 95%, direktni troškovi povreda na radu u toku
sledeće godine iznosiće ispod 10.000€”. Donošenju čak i ovakve odluke, odnosno prevođenje
sirovih podataka u ovakvo predviđanje prethodio je dugotrajni analitički i misaoni proces [12].
Sofisticirane statističke metode ne mogu da prevaziđu mali broj ili nedostatak podataka. Kao
i u svakoj oblasti upravljanja, dobre raspoložive informacije su bitne da bi mogla da se
obezbede realna predviđanja i efikasno alociranje resursa.
Danas postoji više metoda procene rizika, pri čemu su one najčešće namenjene za pojedine
posebne vrste tehničkih sistema ili pojedine posebne vrste štetnih događaja (npr. požari i sl.). Na
osnovu podataka potrebnih za sprovođenje neke metode, one se mogu podeliti na kvalitativne i
kvantitativne.
Kvalitativne metode se primenjuju u slučajevima kada se za procenu rizika raspolaže samo

nenumeričkim podacima. Kod ovih metoda procena se vrši opisno u verbalnim kvalifikacijama
(„veliki rizik”, „umereni rizik” i sl.). Za njih obično nisu potrebni podaci iz prethodnog radnog
veka, za koje nema podataka o ranijim štetnim događajima, njihovim uzrocima i posledicama.
One se formiraju na bazi teorije fazi skupova i fazi logike, koja danas predstavlja nezamenjivu
tehniku u operisanju sa neizvesnostima.
51
Kvantitativne metode se zasnivaju na podacima iz prethodnog „života” posmatranog

sistema, odnosno na statistički obrađenim podacima o radu posmatranog objekta/tehničkog
sistema i o svim događajima koji su bili relevantni za pojavu određenih štetnih događaja. Uz to 3.28.
se postavlja i uslov potpunog poznavanja dinamike nastanka štetnog događaja, odnosno
mogućnost razvoja adekvatnog modela ovog procesa. Na primer, za rizike od požara ovim
prilazom treba obuhvatiti modelje požarne dinamike objekta, model produkcije i kretanja dima i
toksičnih gasova i model ponašanja ljudi.
Međutim, primena kvantitativnih metoda zahteva pouzdane podatke, što najčešće nije
moguće obezbediti. U mnogim slučajevima raspoloživi statistički podaci o prethodnim štetnim
događajima su nepotpuni ili nisu dovoljno značajni sa statističkog gledišta. Ako je i bilo više
približno istih štetnih događaja na posmatranim ili na drugim istim ili sličnim sistemima, svaki
štetni događaj je, bar po nekim svojstvima, specifičan, jer se razlikuju radna opterećenja, uslovi
okoline, vreme rada, način korišćenja i drugo. Zato je skup ovih podataka najčešće statistički
nehomogen, pa su i rezultati statističke analize, a samim tim i procenjeni rizici nedovoljno tačni
i pouzdani.
Adekvatna procena rizika zahteva primenu ekspertskog znanja iz oblasti relevantnih za

sagledavanja podataka i primenu kvalitativnih i kvantitativnih metoda koje karakterišu
posmatranje rizika. Na osnovu heurističkog znanja ekspert može, između ostalog da [1]:
• prepozna na koji će način najbrže doći do rešenja,
• odluči kada je pristup rešavanju nekog problema ispravan, kada pogrešan, a kada samo 4.28.
verovatno dobar,
• snalazi se u situacijama kada su podaci kojima raspolaže nekompletni ili nedovoljno

tačni.
Definisanje cilja i zadatka ekspertskog ocenjivanja predstavlja osnovu i polaznu etapu, jer od
cilja i zadatka zavisi pouzdanost dobijenih rezultata i njihova praktična vrednost. Kod
definisanja cilja i zadatka ekspertskog ocenjivanja moraju se uzeti u obzir sledeća ograničenja
[1]:
• pouzdanost i sadržaj postojećih polaznih informacija,
• potreban oblik prezentiranja rezultata (kvalitativan ili kvantitativan),
• moguće oblasti primene dobijenih informacija,
• rokovi prezentiranja rezultata,
• stanje resursa (kadrova), mogućnosti učestvovanja eksperata odgovarajućih

specijalnosti.
Šematski prikaz etapa ekspertskog ocenjivanja dat je na slici 2.13.
52
Slika 2.13. Etape ekspertskog ocenjivanja [1]
Ekspertske ocene se češće koriste za kvalitativnu nego za kvantitativnu ocenu rizika. Poznato
je da su ekspertske ocene podložne predrasudama, predubeđenjima, pristrasnosti, interesima i
3.29.
položaju eksperta. Neki eksperti su skloni da precenjuju a drugi da potcenjuju rizik. Isti ekspert,
dalje, može neku vrstu rizika da precenjuje, a drugu da potcenjuje. Zato ekspertske ocene nisu
prihvaćene kao pouzdan, već kao nužan pristup u kvantifikovanju, odnosno proceni rizika.
Veliki broj problema u oblasti procene rizika se svodi na analizu parcijalnih i globalnih
rizika. Imajući u vidu da se ovi rizici i njihove interpretacije opisuju različitim kvalitativnim i
kvantitativnim podacima, i da je često potrebno posmatrati dinamiku rizika sistema u celini,
može se zaključiti da je sistemska analiza najbolji metod za procenu rizika.
Naime, sistemska analiza se razlikuje od jednostavnih uzročnoposledičnih metoda

istraživanja i njen osnovni akcenat je na analizi sveobuhvatnih intergrativnih svojstava objekata,
pojava i procesa. Sistemski pristup se zasniva na pretpostavci da je celina više nego prost zbir
njenih delova. Na ovaj način se omogućava sjedinjavanje tradicionalno odvojenih predmeta
istraživanja iz različitih naučnih oblasti.
Drugi model procesa upravljanja rizikom je procena rizika, odnosno procena njegovog
uticaja. Zadatak procene rizika sastoji se u obezbeđivanju potrebnih i pouzdanih podataka za
model kontrole rizika. Procena rizika se vrši u pravcu određivanja visine štete (intenziteta) i
verovatnoće nastupanja (frekvencije).U slučaju da se radi o poznatim rizicima, gde su 4.29.
eventualno dostupni podaci iz statistike šteta, radi se o kvantitativnoj proceni rizika. Ako se radi
o do sada nepoznatoj vrsti rizika kod događaja koji se retko raelizuju ili nikad do sad nisu
nastupili, radi se o kvalitativnoj proceni rizika, kod koga je od velikog značaja iskustvo
procenjivača.
Praktično merenje rizika ili procena budućih finansijskih troškova koji su posledica rizika je
veoma teško zbog nedostatka praktičnog upustva koje pokriva pojedine rizične situacije. To je
kompleksan proces koji zahteva stalnu proveru sopstvenih predviđanja u odnosu na stvarne
rezultate. Zbog toga je najbolje da menadžer rizika uvek ima na umu da treba da [1]:
• čuva tačne beleške o tome kako su prikupljani podaci, kopije svih procena i podatke o
svim pretpostavkama,
• upoređuje koliko je stvarni ishod štete veći od projekovanog ili predviđenog,
• proučava razlike između očekivanja i rezultata i da pronađe uzroke ovih razlika, i
• odluči da li su potrebne bilo kakve promene u metodi koja je korišćena za procenu rizika.
53
Zadatak merenja rizika je da se nađe najverovatnija i moguća frekvencija događanja i

intenzitet datog rizika izražen i kao direktna šteta na osnovnim i obrtnim sredstvina i kao
indirektna šteta, odnosno kao gubitak zarade i svega onoga na šta taj rizik utiče. Intenzitet štete
može da bude moguć i verovatan. Frekventnost štete je, kao što je to već napred rečeno, mera 3.30
koja pokazuje koliko se prosečno često neka šteta događa. Na primer, frekvencija štete od 0,5
godišnje ukazuje na to da se šteta prosečno događa jednom u svake dve godine. Intenzitet štete
je merilo ozbiljnosti gubitaka kada dođe do štete. Na primer, prosečna vrednost šteta koje se
dogode može iznositi 40.000€. Proizvod frekvencije i intenziteta je očekivana šteta, koja u
ovom pomenutom slučaju iznosi (0,5) x (40.000€) = 20.000€ [12].
Čak i tamo gde postoje podaci o frekvenciji i intenzitetu procene su samo prosečne. Pažljiva
procena rizika razmatra moguće odstupanje (devijaciju) od ovih proseka. U gornjem primeru,
frekvencija štete od 0,5 godišnje i prosečni intenzitet štete od 40.000€, samo sumiraju proces
koji vodi ka ishodima. Stvarni obrasci dešavanja štetnih događaja koji vode do ovih proseka
mogu da budu veoma različiti. Na primer, obrazac po kome se šteta stalno događa svake druge
godine sasvim je različit od onog gde se u proseku pet šteta događa svakih 10 godina. Ipak, u
oba ova slučaja frekvencija štete je 0,5. Isti problem se javlja i kod pitanja intenziteta. Prosek od
40.000€ može da bude rezultat svake nesreće koja se dogodi i čija vrednost iznosi 40.000€,
nasuprot 95 posto nesreća čije vrednosti iznose 20.000€, pri čemu vrednost preostalih 5 posto
nesreća iznosi 420.000€. U oba slučaja prosečni intenzitet štete je 40.000€, ali rukovodstvo
svakako mnogo više brine ako su varijacije veće.
Još pre 20 godina Alan Fredlander je predložio metodu za procenu mogućeg intenziteta štete
od požara, tako što se razmatra verovatno uticaj sistema za gašenje požara. Tako on predlaže
četri mere za intenzitet koji se može proceniti [12]:
• Normalna očekivana šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se može očekivati
kada su u funkciji oba sistema za zaštitu od požara, i javni i onaj koji postoji u datoj firmi
(šprinkler sistem i protivpožarna brigada).
• Verovatna očekivana šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se može očekivati
kada nije u funkciji kritični deo protivpožarne zaštite u datom preduzeću, odnosno kada
šprinkler sistem ne radi.
• Maksimalna predvidiva šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se može

očekivati kada ni jedan od protivpožarnih sistema u firmi ne radi. Tada će požar trajati sve
dok ne dođe gradska protivpožarna brigada.
• Maksimalna moguća šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se može očekivati
kada ni jedan sistem, ni javni, ni onaj koji postoji u fabrici ne funkcioniše.
Ova pomenuta metodologija može da se primeni i prilikom razmatranja drugih štetnih

događaja.
Sledećih pet principa može da ponudi smernice za određivanje važnosti rizika [12]:
1. Važnost rizika obično zavisi mnogo više od potencijalnog intenziteta štete nego od
frekvencije štete. Međutim, šteta velikog intenziteta može da bude posledica velikog
broja šteta ili pak jedne jedine velike štete. Ovde se postavlja pitanje da li ishod može da
naruši kretanje organizacije prema svojim ciljevima.
2. Prilikom određivanja mogućeg intenziteta neke štete mora se uzeti u obzir finansijski
uticaj svih šteta koje mogu da se dogode kao rezultat nekog incidenta. Na primer, požar u
kancelarijama važne regionalne firme može da uništi nekretnine, da bude uzrok
54
povredama zaposlenih, gubljenju mnogih važnih podataka i da od drugih regionalnih

kancelarija zahteva da ulože značajne resurse da bi se održao čak i minimalni nivo
usluga.
3. Jedan jedini događaj može da izazove povrede kod više lica, štetu na objektu ili na
opremi. Oluja ili poplava mogu da oštete dve administrativne zgrade koje su jedna od
druge locirane na udaljenju od nekoliko blokova. Kod organizacije čiji su proizvodni
objekti integrisani, zastoj u jednom proizvodnom objektu može da izazove takav efekat
da i ostali objekti moraju da se zatvore.
4. Krajnji finansijski uticaj nekog incidenta može da bude veći od sume direktnih i
indirektnih šteta koje su bile vidljive i pre nego što je došlo do incidenta. Na primer,
finansijski poremećaj i pad finansijskog ugleda neke firme mogu da budu posledica
velike štete na objektu koji je prekinuo sa radom nekoliko meseci. Dodatni troškovi
novog finansiranja pridodaju se šteti nastaloj kao posledica oštećenja objekta i gubitka
poslova.
5. Procena intenziteta štete uzima u obzir vremensko događanje štete kao i njenu visinu.
Finansiranje štete od dva miliona evra je jednostavnije ako se ovi troškovi rasporede na
nekoliko godina, u poređenju sa istom štetom koja mora de se finansira samo u toku
jednog kvartala.
Tehnike kvalitetivnog procenjivanja rizika se obično koriste za rizike koji se retko dešavaju
ili se nisu nikad dogodili kao što si to rizici novih tehnologija ili novih proizvoda, industrijske
špijunaže, kompjuterskog sajberkriminala, itd. Za ovo područje koriste se mnoge metode, a
krajnji rezultati u svakom slučaju zavise i od subjektivnog pristupa ocenjivača rizika. Analiza
posledica prestanka rada nekog sistema ispituje ponašanje sistema prilikom ispadanja njegovih
pojedinačnih elemenata. Analizira se koje greške mogu da nastupe kod svake komponente i sa
kojom verovatnoćom se očekuje njihovo dešavanje, odnosno njihova refleksija na ceo sistem.
Analiza stabla grešaka istražuje uzroke ometajućih događaja u sistemu. Rezultati analize
omogućavaju ocenu sistema u pogledu pouzdanosti, raspoloživosti i sigurnosti, a sama metoda
pretpostavlja unapred zadat neželjeni događaj. Kod analize toka smetnji ispituju se svi neželjeni
događaji koji imaju zajednički ometajući uzrok. U ovom slučaju uzimaju se u obzir uzročno
posledične veze između događaja na pojedinačnim elementima i sistemu uopšte. Potrebno je
istaći da je pri proceni rizika tehničkih sistema od samog početka uočen veliki značaj
pouzdanosti tehničkih sistema i njen uticaj na procenu rizika, o čemu će biti mnogo više reči
kasnije.
Međutim, retko se događaju slučajevi izlaganja riziku za koji uopšte ne postoje nikakvi
podaci. Obično je problem u tome kako prevesti postojeće podatke u oblik koji se može koristiti
za merenje rizika. Pored toga većina rizika je mnogo kompleksnija nego što je to jedna jedina
opasnost i jedna jedina izloženost riziku. Na primer, neka zgrada može da bude oštećena zbog
oluje, zemljotresa, poplave ili požara. Pored toga, samo jedna opasnost, kao na primer požar
može da ošteti nakoliko konstrukcija. Tačnost procene štetafrekvencija i štetaintenzitet može da
zavisi i od toga da li su razmatrani odnosi između opasnosti i predmeta koji su izloženi riziku.
Ova razmatranja nas vraćaju na pitanja vezana za količinu informacija vezanih za prirodu rizika,
a koje menadžer rizika ima na raspolaganju. Većina odluka o upravljanju rizikom doneta je na
osnovu onoga što menadžer rizika smatra razumnim podnizom pune informacije. Skoro svaka
odluka može da se poboljša dodatnim informacijama koje omogućavaju mnogo preciznije
procene mogućeg ishoda i njihovu verovatnoću. Procena menadžera rizika mora da integriše sve
raspoložive informacije i da ih koristi prilikom postavljanja procene.
Kako je to već pomenuto, prilikom procene mogućeg intenziteta, uloga funkcije date
imovine ili osobe koja je izložena riziku može biti ključno pitanje. Na primer, šteta na objektu
55
koji predstavlja izuzetno važnu kariku u transportnom i organizacionom sistemu neke firme,
može da ima posledice koje premašuju direktnu štetu na samom objektu. Procena intenziteta u
ovom slučaju zahteva da menadžer rizika razmotri i činjenicu da li ishod može da zaustavi
napredak organizacije i njeno ispunjavanje svog osnovnog zadatka.
Kvantitativne metode su potrebne za predviđanje visine troškova, naročito za one programe

gde sama organizacija pokriva date troškove, što se u praksi naziva samopridržaj, o čemu će biti
reči kasnije. Takođe su ovakve procene neophodne za prikazivanje dugoročnog uticaja tekućih
odluka. Naime, u firmama se često donose odluke da se oštetni zahtevi direktno isplate
zaposlenima umesto da se kupi osiguranje, uz obrazloženje da se tako smanjuju troškovi firme.
Međutim u slučaju ozbiljne povrede neki radnik može da ima pravo da u toku sledećih 20
godina naplaćuje ovu kompenzaciju od svoje firme. U ovakvim slučajevima je poželjno da
postoji procena dugoročnih mogućih posledica ovakve odluke.
Najčešće primenjivani metod u ovom slučaju je procena rizika na osnovu statistike o

štetama. Korišćenje ove metode daje dobre rezultate ako su ispunjeni sledeći uslovi [1]:
• mora da postoji veliki broj posmatranja
• između sadržaja obuhvaćenih statistikom i sadržaja rizika koji se procenjuje moraju

postojati, u njamanju ruku, slični odnosi,
• uz rezultate šteta koji se mogu koristiti moraju se sačiniti i iskazi (pretpostavke) o

verovatnoj maksimalnoj šteti (o kojoj će biti više reči kasnije).
Na osnovu ovih statističkih podataka moguće je odrediti empirijsku raspodelu verovatnoće

rizika. Naime, najpre se izračunava empirijska raspodela učestalosti koja se koristi za
približavanje (aproksimaciju) empirijski nepoznatoj funkciji verovatnoće slučajnih promenljivih
visine štete. Zatim se odgovarajućim hipotezama i testovima hipoteza usvaja odgovarajuća
teorijska raspodela verovatnoće. Osnovni cilj raspodelje verovatnoće je da se zna sa kojom
verovatnoćom će visina neke štete prekoračiti neku određenu vrednost. Usled nedostatka
sopstvenih validnih podataka preduzeća, mogu se koristiti podaci osiguravajućeg društva koje
prati poslovanje tog preduzeća, a u slučaju nedostatka podataka ove vrste, procena se usmerava
ka pravcu kvalitativne analize.
Kada se koriste statistički podaci važno je shvatiti sledeće [1]:
• da je potrebno da se poznaju osnovne statističke metode, njihova upotreba ograničenja,
• da mora da se razume glavni problem rizika koji se procenjuje i da treba da se razvije

jednostavni konceptualni model,
• da se ovaj konceptualni model koristi kao osnova za sakupljanje odgovarajućih podataka

i za procenu troškova budućih mogućih i verovatnih rizičnih događaja,
• da se stalno ima na umu da je ovaj konceptualni model apstrakcija i simplifikacija

stvarnog stanja,
• da se bude svestan promenjivih faktora u svetu koji mogu da utiču na to da model i

statistički proračun budu netačni.
Međutim, ne treba se ni premnogo oslanjati na statistiku, niti je pak previše potcenjivati.

Ako se statistički podaci ne pripreme na odgovarajući način, ako se pažljivo ne razmotri njihova
relevantnost i ako se ne obrati pažnja na sve uticajne faktore, onda statistika može da dovede do
56
pogrešnih zaključaka. Ako se pak, zato što se ponekad dobiju pogrešni rezultati, ne koristi
statistika, onda se ne koriste ni prednosti jedne veoma dobre alatke za procenu rizika.
Kada se koristi statistika bitno je da se počne tako što se razmatra problem koji zahteva
njenu upotrebu. To može da bude pitanje pokušaja da se smanje štete, u kom slučaju treba
uraditi sledeće [1]:
• Postaviti sebi pitanja: Šta se zna o tim štetama? Kako one nastaju? Šta su uzroci? Šta se
može preduzeti u vezi toga? Ako se ovo ne uradi postoji mogućnost da ispitivanja
statistike bude nekompletno, što može kasnije da zahteva dodatni rad.
• Razmotriti koje informacije mogu lako da se nabave, kako su one pripremljene, koliko su
relevantne, koliko su tačne i iznad svega ko ih je pripremio i zašto.
• Doneti odluku o tome šta je potrebno da se zna i da se razmotri, ko će izvući i sumirati te

podatke.
Veoma je važno da sav taj rad obavi onaj ko i procenjuje rizik, a ne neko drugi. Tokom
izvlačenja potrebnih podataka, na primer, iz izveštaja o štetama u kojima postoji niz dodatih
informacija, ove informacije mogu da omoguće menadžeru rizika da dobije mnogo širi uvid u
ono što se dešava i on može da, na osnovu toga, otkrije neke faktore koji prethodno nisu bili
uzimani u obzir. Čak i kada se proučavaju podaci sa kompjutera, može biti važno da se izvuče,
pregleda i pročita veliki broj fajlova o štetama.
Neki od faktora koji mogu biti relevantni za analizu uzroka štete mogu biti tipovi štete,
okolnosti u kojima se šteta dogodila, mesto i vreme štete, priroda radne mogućnosti date
opreme, itd. Prilikom analize pojedinačne štete, obično se vidi da postoji više uzroka i da su ti
uzroci imali dva efekta; neki su faktori koji su povezani sa samim događanjem štete dok su
drugi oni koji utiču na njen intenzitet.
Razlike u okolnistima između male i veoma velike štete su često marginalne – kod požara to
može da bude prisustvo dobre opreme za gašenje požara i osoblja ili prisustvo ili odsustvo
zapaljivih materija. Veoma velika šteta (ili njeno odsustvo) može da stvori neobično visoki (ili
neobično nizak) prosek. Stoga bi ovaj problem trebalo rešavati tako što se velike štete
analiziraju i onda se predstavljaju odvojeno ili se na neki drugi način podvlači da su to velike
štete.
Neki od problema koji se javljaju prilikom upotrebe statističkih podataka su [1]:
• sakupljanje relevantnih podataka može da bude teško, ili nemoguće,
• statistički podaci koji postoje na raspolaganju nisu relevantni,
• osnove za pripremu statističkih podataka nisu poznate i iste mogu da budu menjane tokom
vremenskog perioda za koji postoje,
• između faktora prikazanih u statističkim podacima ne mora da postoji uzročna veza (tj.
odnos može da bude potpuno slučajan),
• projekcija prethodnog trenda (naročito u obliku prave linije) nije mnogo verovatna,
• proseci mogu da sakriju veliku desperziju,
• procenti mogu da sugerišu trendove u pojedinim delovima koji nisu postojeći,
57
• detalji mogu da ukazuju na tačnost koja ne postoji,
• paralelna upotreba podataka koji su pripremljeni na sasvim različitim osnovama.
Kada se iz statističkih podataka uzimaju neke cifre važno je imati otvoreni pristup, a ne
tražiti potvrdu postojećeg gledišta. Klasičan slučaj je da se traži informacija da bi se potvrdio, ili
poništio nečiji predosećaj, odnosno da je osnovna koncepcija ona koja vodi ka selektivnom
sakupljanju podataka, što je često beskorisno, a po neki put i opasno. Pritom se stalno mora
imati na umu da vidljivi odnos nekih faktora može biti sasvim slučajan, a ne uzročan.
Jednostavna ilustracija ovog slučaja je, na primer, kada neka velika kompanija odluči da
jednu marku automobila (na primer Reno) zameni drugom (na primer Opel). Međutim, pojavi se
sumnja da je Opel mnogo podložniji nesrećama. Da li je Reno bezbedniji? Površne procene
mogu da pokažu da postoji veliki broj oštetnih zahteva i da su vozači Opela ti koji su podneli
veći broj ovih zahteva. Ako se ovde zaustavimo, ispostaviće se da je sumnja ispravna. Međutim,
ako se nastavi dalje sa istraživanjem videće se možda da Reno voze stariji službenici čija deca
su odrasla i ne uzimaju vozilo od roditelja, dok Opel voze mlađi službenici čija deca povremeno
koriste ova kola za vožnju. Znači, postoji mnogo činjenica koje treba razmotriti da bi se uvidelo
pravo stanje stvari.
Može se zaključiti da je prilikom korišćenja statističkih podataka potrebno da se obrati

pažnja na sledeće [1]:
➢ Prilikom pregleda raspoloživih statističkih podataka treba sagledati:
• ko je pripremio podatke,
• za koju namenu su ovi podaci pripremljeni,
• kada su podaci pripremljeni,
• kako su prikupljeni,
• da li je bila neka promena baze na osnovu koje su pripremljeni podaci,
• da li postoje neka vidljiva ostupanja u prikazivanju podataka, i
• da li postoji neka motivacija za odstupanja?
➢ Prilikom pripreme statističkih podataka treba:
• odrediti šta je to što je potrebno,
• pregledati koji podaci postoje,
• izgraditi jednostavan matematički model odnosa,
• izbegavati podatke koji nisu relevantni.
Važnost vremenske komponente se često ne uzima dovoljno u obzir. Novije cifre su obično
mnogo relevantnije od starijih cifara. Po neki put se ovaj problem rešava tako što se cifre
ponderišu pre uzimanja proseka tako da se veća važnost da novijim podacima.
58
Poželjno je da se na raspolaganju ima dovoljno duga vremenska baza tako da mogu da se

dobiju podaci koji nisu besmisleni, jer što je manja količina podataka to je veća verovatnoća da
će se pojaviti odstupanja.
Što se tiče finansijskih metoda, procena rizika zasnovana na očekivanoj vrednosti (prosečna
vrednost koja se očekuje ako se slučajni eksperiment ponovi veliki broj puta) je osnovna metoda
koju osiguravači koriste za određivanje cene opasnosti i rizika. Pored ove metode postoje i
druge koje su se pokazale vrlo korisnim, a to su analiza neto sadašnje vrednosti NPV (neto
vrednost tokova novca prikazana u savremenoj vrednosti efektivne valute), analiza interne stope
povraćaja (posebna vrsta NPVa, gde stopa povraćaja koja se izračunava predstavlja kamatnu
stopu koja odgovara neto sadašnjoj vrednosti nula), metoda formiranja cene osnovnog kapitala i
vrednost pri riziku [16].
Metoda formiranja cena osnovnog kapitala daje odnos između rizika i očekivanog prihoda
prilikom formiranja cene rizičnog projekta i može se predstaviti izrazom [1]:
𝑟𝑎 = 𝑟𝑓 + 𝛽𝑎 (𝑟𝑚 − 𝑟𝑓 ) (2.1)
gde je:
ra – cena projekta, odnosno ono što firma očekuje da dobije od prihvatanja datog projekta.
rf – cena bez rizika, odnosno vremenska vrednost novca.
βa – relativna mera projekta – težina promenljivosti rizika određenog projekta.
rm – očekivani tržišni prihod.
Vrednost pri riziku je je široko prihvaćena metodologija kvantifikacije tržišniih rizika. To je

alatka za merenje verovatnoće da će šteta nekog portfelja sredstava ili odgovornosti preći neku
osnovnu vrednost koja se zasniva na tržišnim uslovima, odnosno to je statistička procena
vrednosti, sa datom određenom verovatnoćom, koju bi neka firma mogla da izgubi na svojim
pozicijama u određenom periodu zbog promena na finansijskim tržištima. Ovo merenje je
statičko, jer se verovatnoća bazira na fiksnom vremenskom periodu (tj. jedan dan) sa nivoom
pouzdanosi koji se bazira na izboru analitičara (tj. 99%). Razlika između očekivane i stvarne
štete u određenom vremenskom periodu predstavlja promenljivost portfelja, odnosno vrednost 4.30.
pri riziku. Na primer, neka firma ima portfelj sredstava koji je izložen mogućem smanjenju
vrednosti od milion evra, ili manje, sa stepenom pouzdanosti od 99% u jednom danu. Stoga je
vrednost pri riziku za dati portfelj takva da firma može da očekuje smanjenje njegove vrednosti
za milion evra, ili manje, u 99 od 100 dana. Drugim rečima, postoji 1% verovatnoće da će šteta
biti veća od milion evra u jednom danu.
2.5. METODE UPRAVLJANJA RIZIKOM
Nakon dobro obavljene identifikacije, analize i procene rizika, što podrazumeva

određivanje tipa, frekvencije i intenziteta rizika, vrši se izbor odgovarajuće metode za
upravljanje rizikom, koja u velikoj meri zavisi od gore navedenih karakteristika rizika, a kao
tradicionalna metoda za upravljanje rizikom izdvaja se osiguranje.
Obrada rizika obuhvata metode, alatke, instrumente, strategije i procese koji omogućavaju
izbegavanje, prevenciju, smanjenje ili na neki drugi način regulisanje frekvencije i/ili
intenzitet (veličinu) štete i drugih neželjenih efekata rizika.
59
Primena metoda za upravljanje rizikom u nekoj organizaciji može da se zasniva na

kriterijumima koji se opšte uzevši primenjuju u skoro svim upravljačkim aktivnos tima, a to
je balansiranje između dobiti, odnosno koristi koju data metoda donosi i troškova koje ona
stvara. U nekim slučajevima spoljašnji uticaji, kao što su to državni propisi mogu da
uslovljavaju metode za obradu rizika, ili da na neki drugi način podstiču upravljanje rizikom.
Međutim, čak i kada ne postoje ovakve inicijative mora se koristiti neka tehnika za
upravljanje rizicima zbog sledećeg [12]:
• troškovi finansiranja nastalog rizika obično su uvek veći od troškova njegove prevencije
i/ili smanjenja njegovih posledica,
• štete obično stvaraju indirektne ili sakrivene troškove koji se često otkrivaju tek mnogo
kasnije i
• štete mogu da imaju uticaj i na spoljašnje okruženje date firme.
Mada metode za upravljanje rizicima mogu da se razlikuju od jedne do druge organizacije,

zato što je neki menadžer rizika kreativniji i više sklon inovacijama od drugog, ipak postoje
neke tipične tehnike i metode za tretman rizika. Ove tehnike i metode obuhvataju (slika 2.14):
• metode fizičke kontrole (izbegavanje, preventivu i smanjenje rizika),
• metode finansijsle kontrole (preuzimanjesamopridržaj i prenos rizika) i
• metoda internog smanjenja rizika (diverzifikacija i investiranje u informacije).
Slika 2.14. Metode za upravljanje rizikom [1]
Koja će se od ovih metoda primeniti isključivo zavisi od veličine potencijalnog gubitka,

njegove vrednosti i sredstava koje su nekoj organizaciji na raspolaganju za pokrivanje šteta
kada one nastanu. Konačna odluka ipak zavisi od politike date firme.
2.5.1. Metode fizičke kontrole
Metode fizičke kontrole obuhvataju postupke kojima se izbagava ili smanjuje izloženost
rizicima.
60
Nekada je najbolja metoda za prevazilaženje rizika to da se on izbegne. Izbegavanje rizika, u

stvari znači da se mogućnost nastanka štetnog događaja eliminiše tako što se nepreduzimaju
neke aktivnosti koje bi mogle biti rizične. U praksi, to može da znači neuvođenje novog
proizvoda u proizvodnju, prestanak proizvodnje nekog artikla zato što se potrošači žale i
podnose tužbe da taj artikal utiče na zdravlje, ili povređivanje ljudi, ili pak prelazak na drugu
lokaciju na kojoj ne postoji neka određena opasnost. Na primer, velike firme obično izbegavaju
ulaganje u zemljama sa nesigurnom političkom situacijom zbog mogućnosti konfiskovanja
imovine ili uzimanje zaposlenih za taoce. Neka firma može da izbegne štetu od poplave tako što
neće da izgradi postrojenje na plavnom zemljištu, i sl. Zatim pojedinci samim izborom svog
zanimanja izbegavaju određene rizike kao što je to povećana mogućnost povređivanja ili
mogućnost gubitka na berzi.
Izbegavanje je efikazan pristup u obradi rizika, mada i posle povlačenja nekog proizvoda sa
tržišta još uvek ostaje rizik od proizvoda koji su već prodati. Organizacija koja izbegava rizik
zna da neće pretrpeti neke moguće štete ili neizvesnosti koje može da stvori neki rizik.
Ovaj način upravljanja rizicima ima i nedostatke. Prvo, neka firma nije u mogućnosti da
izbegne sve rizike, kao na primer, ne može da izbegne preranu smrt ključnog menadžera ili
direktora. Drugo, ona takođe gubi i profit koji može da se ostvari ako preuzme taj rizik. Stoga,
izbegavanje nije uvek najbolja opcija. Određena aktivnosti, kao proizvodnja nekog proizvoda ili
obezbeđivanje neke usluge, može da obezbedi takav profit čija visina značajno prevazilazi cenu
potencijalne štete.
Ponekad izbegavanje jednog rizika može da dovede do stvaranja drugog rizika. Kao primer
može se uzeti slučaj kada je u jednom gradu doneta odluka da se jedan, od postojeća dva mosta
ne koristi, jer je oštećen. Ovo je izazvalo preusmeravanje saobraćaja na drugi most što je pak
izazvalo njegovo preopterećenje i rušenje [12].
Zato je osnovno pravilo da je najbolje izbeći onaj rizik kod koga postoji velika mogućnost da
se dogodi neka šteta visokog intenziteta, a po neki put ovo je i jedina moguća praktična
alternativa.
Na kraju, treba navesti i da rizik može da bude toliko fundamentalan za postojanje neke
organizacije, da se izbegavanje ne može nikada uzeti u obzir. Primer su podzemni kopovi, jer
koliko god neko želeo da izbegne rušenje podzemnih tunela, bez njih nema ni podzemnog
vađenja rude.
Najefikasniji način smanjenja rizika jeste primenom savremenih metoda preventive i

preventivnog inženjerstva. Smanjenje rizika se obezbeđuje smanjivanjem broja šteta
(frekvencija) ili pak smanjenjem visine šteta (intenziteta).
Preventiva predstavlja skup aktivnosti koje su usmerene ka sprečavanju nastanka štetnog

događaja tj. smanjenju mogućnosti da do njega dođe i da, ako do njega dođe, posledice budu što
manje. U okviru preventive javlja se i preventivno inženjerstvo, kao sredstvo za realizaciju
ciljeva preventive. Ovo obuhvata skup postupaka i metoda kojima se, na bazi
multidisciplinarnog pristupa meri rizik prisutan u nekom sistemu, utvrđuju mere preventivne
zaštite i njihov uticaj na rizik, i kontroliše realizacija utvrđenih zaštitnih mera i postupaka. Tako
da preventivno inženjerstvo predstavlja najbolji način za suzbijanje i smanjenje opasnosti po
sistem, čiji su nerazdvojiv deo.
Preventivno inženjerstvo je posebna naučna oblast, koja se razvila kao rezultat

naučnoistraživačkih dostignuća, praktičnih i stručnih iskustava.
Za svaku državu je veoma odgovoran i složen zadatak da stvori uslove i organizacije, da

osposobi društvene strukture, uspostavi odgovornost institucija i pojedinaca, izvrši izbor
61
modaliteta koji motivišu pojedince da se ponašaju po određenim pravilima i da uspešno postavi

preventivu u svim društvenim sistemima. To su glavne odlike i zadaci preventive i preventivnog
inženjerstva i jedini način da se preventiva sprovodi korisno i da obezbeđuje bezbednost ljudi i
imovine.
Teškoće u realizaciji takvih zadataka kod nas su što preduzeća uglavnom ne funkcionišu kao
zaokružen sistem u koji bi bila uključena komponenta bezbednosti, pa efekti preventive u svim
oblastima, pa i u osiguranju, nemaju značaj i „težinu” koja je neophodna za ostvarivanje
postavljenih ciljeva.
Kao posledica takvog stanja javljaju se štetni događaji, koji mogu da nastanu zbog kvara
(„otkaza”) tehničkog sistema, zbog greške čoveka, ili pod uticajem drugih činilaca iz okoline
koji mogu uticati na funkcionisanje posmatranog tehničkog sistema.
Zbog toga, preventiva u osiguranju predstavlja jednu od bitnih „poluga” za sprečavanje ili
ublažavanje negativnih efekata štetnih događaja.
U najvećem broju država u svetu, preovladava mišljenje da preventiva i represija imaju

značajnu ulogu u osiguranju.
Budući da je suština osiguranja u osiguravajućoj zaštiti rizika i u ekonomskoj nadoknadi

šteta po nastanku štetnog događaja, sledi da je obaveza i interes osiguravača da preduzme širok
spektar preventivnih, kao i represivnih mera zaštite.
Fundamentalni cilj smanjenja rizika putem preventivnih mera sastoji se u [1]:
• predupređenju štetnog događaja, odnosno
• onemogućavanju njegovog ostvarenja,
• smanjenju posledica štetnog događaja, odnosno
• minimizaciji ekonomskih posledica
Ispravnost postavljanja pomenutih ciljeva smatra se da leži u etičkim, tehničkim,

ekonomskim, sociološkim i ekološkim razlozima.
Prevencija rizika teži da smanji broj šteta ili da ih potpuno eliminiše i prevashodno zavisi od
specifičnog rizika sa kojim se neka organizacija susreće. Uzroci šteta, a posebno šteta od požara,
eksplozija i havarija, spadaju u kategorije šteta koje nauka i struka može predvideti i koji se
mogu preduprediti, odnosno sa kojima se može upravljati.
Preventivno inženjerstvo se bavi izuzetno složenim zadacima koji se ne mogu uspešno

obaviti bez pune koordinacije i saradnje sa državom i državnim organima, vlasnicima imovine i
osiguravajućim društvima. Interes države je svakako da preduzima široke aktivnosti na
povećanju opšte bezbednosti i kvaliteta življenja građana, kao i povećanju bruto nacionalnog
dohotka između ostalog i na bazi smanjenja materijalnih izdataka za sanacije šteta.
Vlasnici imovine imaju prvorazredan značaj u kvalitetnoj zaštiti imovine, izbegavanju

prekida u radu i kvalitetnom osiguranju imovine. Osiguravajuće organizacije imaju interes za
smanjenje odliva sredstava iz fondova za sanaciju šteta, za tačnu procenu stvarnog rizika u cilju
utvrđivanja adekvatnog iznosa premije prilikom osiguravanja, kao i namensko ulaganje u cilju
smanjenja budućih šteta.
62
Aktivnosti smanjenja intenziteta rizika su i mere koje se primenjuju paralelno sa nastankom

štetnog događaja. Iako se ove mere mogu planirati pre nastanka bilo kakve štete, njihova
funkcija ili svrha je da eliminišu uticaj šteta u toku njihovog događanja. Naime, ovde se
prećutno podrazumeva da će se neke štete dogoditi, uprkos najvećim naporima date organizacije
i zato je potrebno preduzeti neke korake da bi se njihov intenzitet sveo na najmanju moguću
meru. Ovaj način za upravljanje rizikom predstavlja u stvari intervenisanje kada dođe do
međusobnog dejstva hazarda i njegovog okruženja, pri čemu se utiče na ishod i posledice ovog
međusobnog dejstva. Ovo se najbolje objašnjava na primeru automatskog stabilnog sistema za
gašenje požara sistema šprinklera. Međusobno dejstvo hazarda i njegovog okruženja dovodi do
paljenja zapaljivog materijala i nastaje štetni događaj, požar. U tom momentu se uključuje
automatski sistem za rasprskavanje i smanjuju se posledice požara.
Razdvajanje rizika je takođe jedan od načina za smanjenje intenziteta štete. Na ovaj način se
izloženost tehničkog sistema dejstvu rizika požara, eksplozije, poplave, oluje i sl., smanjuje tako
što se objekti i zalihe u datom tehničkom sistemu odvajaju jedni od drugih, na primer
izgradnjom protivpožarnog zida ili razdvajanjem nekog prostora na više manjih, izgradnjom
požarnih sektora, dislokacijom pojedinih pogona, prostornim razdvajanjem i sl. Na ovaj način se
štetni događaj i ako se i dogodi, zadržava na jednom mestu, čime se značajno smanjuje obim
štete. Isto tako, neki put je bolje da se umesto jedne fabrike većeg kapaciteta izgrade dve fabrike
manjeg kapaciteta, na dovoljnom rastojanju jedne od druge, jer se na taj način sprečava da štetni
događaj koji je nastao u jednoj fabrici ugrozi proizvodnju u drugoj. Suština je u tome da se
tokom planiranja veličina neke operativne jedinice razmotri i pitanje rizika, zajedno sa
inženjerskim i marketinškim pitanjima.
Jedna od mera koja se veoma mnogo koristi je „spašavanje imovine”. Naime, veoma retko
će neka šteta biti totalna. Obično se automobil koji je pretrpeo sudar može prodati u staro
gvožđe ili se oštećena oprema koja se može popraviti, prodaje na tržištu polovne robe.
Osiguravajuće kompanije mnogo koriste ovu meru da bi smanjile visinu štete koju treba da
isplate, pa su i menadžeri rizika prihvatili ovu tehniku smanjivanja posledica šteta [12].
Regres ili subrogacija je jedan od vidova smanjenja štete koji koriste osiguravači u
imovinskim osiguranjima. Kada osiguravač isplati naknadu štete osiguraniku na njega prelaze
sve osiguranikove potražnje prema licu odgovornom za štetu i to u punoj visini naknade. U
našoj zemlji je ovo pitanje regulisano zakonskim propisima i zakonodavstvo i praksa postavljaju
posebne zahteve koji treba da budu ispunjeni da bi moglo doći do prelaza prava subrogacijom
[21].
Smanjenje frekventnosti štete obuhvata aktivnosti koje se preduzimaju pre nastanka štetnog
događaja, za razliku od recimo delovanja automatskog sistema za gašenje požara koji se aktivira
i deluje u momentu nastanka štetnog događaja, ili prodaje oštećenih delova, što se obavlja posle
nastanka štetnog događaja. Ovo obuhvata pravljenje planova za ponašanje u kriznim
situacijama, što zahteva da se identifikuju ovakve situacije i da se naprave planovi za svaku od
njih. Ovi planovi obično zahtevaju posebnu obuku zaposlenih, obezbeđivanje kopije važnih
podataka koje se čuvaju na nekom drugom mestu, stalnu kontrolu i održavanje sistema za
gašenje požara i sl.
Pored aktivnosti na smanjenju šteta, ulaganjem u preventivu ostvaruju se i drugi pozitivni

efekti. Stvara se mogućnost za smanjenje iznosa premija i povećanje obuhvata osiguranja, što
za posledicu ima poboljšanje tehničkih rezultata osiguravača (slika 2.15).
63
Slika 2.15. Osnov za stimulaciju ulaganja u preventivu od strane osiguravajućih društava [1]
Povećanjem sredstva uloženih u preventivu dolazi do smanjenja sredstava namenjenih

nadoknadi šteta, tako da se može ramišljati i o optimizaciji koja bi kao izlazni rezultat dala
odnos između ove dve grupe sredstava. Prilikom optimizacije bi kao osnovni cilj svakako bilo
prihvaćeno minimiziranje premija osiguranja za željeni stepen sigurnosti u poslovanju
osiguranika.
Bez obzira na koji način će se analizirati faktori rizika i utvrđivati troškovi intervencija, uz
poznata raspoloživa sredstva, optimizacija ulaganja u preventivu može se sprovoditi na način
kako je prikazano na blok dijagramu na slici 2.16.
Mogućnosti preventivnog delovanja na osiguranim rizicima su velike. Moguće je obezbediti

optimalni nivo preventivnih ulaganja u odnosu: finansijska ulaganja/efekti. Međutim,
preventivnim merama, pa ni onim najsavremenijim, mi ne možemo onemogućiti nastajanje
šteta. Mi u stvari možemo samo smanjiti verovatnoću nastajanja štetnih događaja, pa se potpuna
zaštita obezbeđuje skladnim odnosom preventivnog delovanja i osiguranja. Drugim rečima, za
obezbeđenje potpune zaštite neophodno je osiguranje koje sa preventivom kao njen organski
deo čini celovit sistem zaštite.
64
Slika 2.16. Optimizacija ulaganja u preventive [1]
2.5.2. Metode finansijske kontrole
Organizacije mogu da finansiraju svije finansijske gubitke ili nastale štete korišćenjem
internih i eksternih resursa. Interno finansiranje se obično naziva zadržavanje rizika, a eksterno
obuhvata prenos rizika preko osiguranja, finansijskih instrumenata ili raznih ugovora.
Preuzimanje ili zadržavanje rizika znači da firma zadržava deo ili celokupni rizik,
odnosno štetu koja može da bude posledica nekog štetnog događaja. Drugim rečima sama
firma je ta koja pokriva nastalu štetu. Da bi ovaj način postupanja sa rizikom bio efikasan
moraju da budu zadovoljena bar prva dva od tri navedena uslova [1]:
1. Da maksimalna moguća šteta nije ozbiljna. Na primer, štete na automobilima u voznom

parku neke velike firma neće izazvati bankrotstvo firme, ako se automobili nalaze na
velikim rastojanjima i ako nije verovatno da će se svi istovremeno oštetiti.
2. Da štete mogu u velikoj meri da se predvide. Zadržavanje može da se efikasno koristi

kod rizika od povrede radnika na radnom mestu, od fizičkog oštećenja vozila, od krađe u
radnjama i sl. Na osnovu prethodnog iskustva menadžer rizika može da proceni
frekvenciju i intenzitet rizika koga preduzima data firma.
3. Da ne postoji ni jedan drugi metod za postupanje sa datim rizikom, odnosno da se dati

rizik ne može eliminisati, smanjiti, niti preneti.
Treći uslov ne mora uvek da bude zadovoljen, jer firme često zadržavaju rizike čiji je
potencijalni gubitak mali, ili je sam rizik beznačajan, ili veruju da je njegovo prihvatanje
jevtinije i da preduzeće može samo da ga snosi.
Ako se koristi metoda preuzimanja rizika, treba odrediti nivo zadržavanja, odnosno visinu
šteta izraženu u novčanim jedinicama koju će firma da zadrži. Određivanje nivoa zadržavanja
može da se vrši na razne načine ali su najuobičajenije sledeće dve metode [19]:
• Preduzeće može da odredi maksimalnu neosiguranu štetu koju može da apsorbuje bez
štetnih posledica na njegovu zaradu. Grubo pravilo je da se maksimalni nivo
65
zadržavanja može ustanoviti na 5% od godišnjeg prihoda, pre oporezivanja tekućih

operacija.
• Preduzeće može da odredi maksimalni nivo zadržavanja kao procenat neto obrtnih
sredstava (razlika između tekuće aktiva i pasive), na primer između 1 i 5 %.
Štete koje nastaju kao posledica zadržanog rizika mogu da se nadoknade iz tekuće zarade,
odnosno iz trenutno raspoloživih sredstava, pri čemu se ovi troškovi tretiraju kao troškovi za tu
godinu. Ovaj način upravljanja rizikom predstavlja planirano zadržavanje dela ili celokupnog
rizika i ovo je vid samoosiguranja, odnosno samofinansiranja, što znači da sama firma isplaćuje
i finansira štete. Ovakvo upravljanje rizikom se mnogo koristi za obezbeđivanje kompenzacije
radnicima kao i za grupno zdravstveno, stomatološko i oftalmološko osiguranje i za pokrivanje
troškova za lekove koji se izdaju na recept. Na ovaj način firme mogu da uštede novac i da
kontrolišu zdravstvene troškove. Ovi planovi samoosiguranja se obično štite nekim osiguranjem
od viška štete, koje limitira troškove poslodavca onda kada troškovi pređu određenu granicu.
Međutim, ako je potencijalna šteta velika u odnosu na neto dohodak firme, onda se moraju
primeniti druge metode za finansiranje ovih troškova koje obuhvataju:
• Osnivanje posebnih fondova (samoosiguranje)
• Pozajmljivanje novčanih sredstava po ostvarenju rizika
Osnivanje i akumulacija posebnog fonda može da se ostvari pre nastanka štete, redovnim
izdvajanjem doprinosa, kao što je to slučaj kod fondova predviđenih za nadoknadu radnicima
zbog povreda na radu i ovo su takozvani predviđeni fondovi, jer akumulacija predviđa buduće
štete. Kada se pak isplata šteta raspodeli na naredni vremenski period, koji sledi posle štetnog
događaja ovaj način finansiranja rizika je retroaktivan, jer isplate odražavaju prethodne štete
[12].
Pozajmljivanje novčanih sredstava po ostvarenju rizika je pogodno, jer se nikakva sredstva

ne angažuju unapred, ali je nedostatak ovakvog načina finansiranja u tome što u datom trenutku
kamate mogu da budu previsoke. Stoga se obično vrši ugovaranje kreditne linije unapred, a
sama linija se pokreće neposredno po nastanku štetnog događaja. Međutim, i ovaj način
obezbeđivanja sredstava može da bude skup.
Zadržavanje rizika može da bude:
• Planirano (aktivno) i
• Neplanirano (pasivno).
Planirano je ono zadržavanje rizika kada menadžer rizika razmotri sve druge metode za
postupanje sa rizikom i kada svesno odluči da ne želi da prenese potencijalne rizike.
Neplanirano zadržavanje je onda kada menadžer rizika nije svestan postojanja nekog rizika i
stoga svesno ne predvidi planove za obradu ovog rizika. Međutim, retko koja organizacija uspe
da identifikuje sve svoje rizika, tako da je često neizbežno da se neki rizik neplanirano zadrži.
Može da se dogodi da neplanirano zadržavanje bude najpogodniji način za postupanje sa

nekim rizikom, ali nikada ne sme da se svesno ne planira način za upravljanje nekim
identifikovanim rizikom.
Pored navedenih načina za finansiranje zadržanih rizika postoji još i mogućnost osnivanja
sopstvenih društva za osiguranje koja obično osnivaju velika, pogotovu američka i engleska,
66
preduzeća čije aktivnosti pokrivaju veći broj zemalja. Ova preduzeća se osnivaju zbog
smanjenja troškova, obezbeđenja pokrića rizika koje ne nude drugi osiguravači, kao što je to
poslovni rizik, drugačije oporezivanje premije osiguranja plaćene sopstvenom društvu i slično.
Ovakva društva celo svoje poslovanje vezuju za poslove osiguravanja svojih osnivača, mada
neka od njih mogu da rade i za druge, slične kompanije [21].
Glavne prednosti upravljanja rizikom putem zadržavanja su [8]:
• Ušteda novca. Firma može da uštedi novac u toku dužeg perioda, ako su njene stvarne
štete manje od komponente štete u premiji osiguranja.
• Niži troškovi. Usluge koje obično pruža osiguranje može pružiti i sama firma, ali uz manje
troškove. Neki troškovi se mogu smanjiti uključujući troškove za regulisanje štete, opšte
administrativne troškove, komisione i brokerske troškove, troškove kontrole štete, poreze i
profit osuguravajuće firme.
• Povećana zainteresovanost za uvođenje preventivnih mera. Zbog toga što je rizik zadržan
postoji veći podstrek za prevenciju štete.
• Povećanje novčanih tokova, jer firma može da koristi fondove koji bi inače morali da se
isplate osiguravaču na početku perioda osiguranja.
Ova metoda ima i nekoliko nedostataka kao [1]:
• Moguće je da u kratkom vremenu štete budu veće od sume novca koja bi se plaćala za
premiju. Takođe je moguće da promenljivost štete u datoj firmi bude veća od predviđene.
• Troškovi mogu da budu povećani zbog angažovanja spoljne saradnje za procenu moguće
štete. Moguće je da osiguravači mogu da obezbede kontrolu štete i usluge podnošenja
zahteva za oštetu uz manje troškove nego što bi to bili troškovi same firme, ako bi ona
vodila ove poslove.
• Porezi na dobit mogu da budu veći, jer se premija koja se plaća osiguravaču odbija od
poreza. Naime, kada se koristi zadržavanje onda se odbija samo ona suma koja je
isplaćena za pokrivanje štete, a ne i fond koji je rezervisan za ovu namenu.
Prenos rizika znači da se finansijske posledice rizika prenesu na neko drugo lice ili
organizaciju putem legalnog ugovora i/ili osiguranja. Onaj na koga je rizika prenesen prihvata
rizik koga prenosilac želi da izbegne. Postoje četri oblika prenošenja rizika i to su [10]:
1. Ugovori o preuzimanju odgovornosti „holdharmless” ugovori,
2. Inkorporacija,
3. Hedžing,
4. Osiguranje.
Ugovori o preuzimanju odgovornosti su uobičajeni u poslovnim transakcijama i oni se

razlikuju u pogledu stepena do kog se rizik prenosi. Primeri ovih ugovora su „hold harmless”
(ugovor o smatranju nekoga neodgovornim za nešto) koji se zaključuju pre nastanka štete i
kod kojih se jedna strana slaže da na sebe preuzme odgovornost druge strane ukoliko se šteta
dogodi.
Ovaj način prenosa rizika se obično koristi u sledećim slučajevima [1]:
67
• U ugovorima o iznajmljivanju stanova u kom se od stanara zahteva da stanovdavca

smatra neodgovornim za sve telesne povrede ili štete na imovini koju pretrpe treća lica
kada se nalaze u iznajmljenim prostorijama.
• Kod ugovora u kojima se lica zadužena za zdravstvene usluge ili lekari pod ugovorom
obavezuju da neće druge osobe ili ustanove smatrati odgovornim za nekakvu nepravilnost
ili nesavestan postupak
• Kod kupoprodajnih ugovora gde proizvođač može klauzulom da na kupca prebaci

odgovornost za štete nastale tokom transporta i isporuke robe.
• Kod ugovora za izgradnju industrijskih koloseka železnica može da zahteva od firme u
kojoj se gradi kolosek da na sebe preuzme sve odgovornosti za nesreće na tom koloseku.
• Kod potpisivanja ugovora sa podizvođačima, rizik koji može da bude posledica loše
izvršenih radiva podizvođača se sa glavnog nosioca ugovora o izgradnji prenosi na samog
podizvođača.
• Kod ugovora kada se preuzimač rizika obaveže da će isplatiti sve štete za koje su
zajednički odgovorni i prenosilac i preuzimač rizika. Na primer, pre nego što započne sa
radovima firma B traži da se potpiše ugovor sa firmom A, prema kome je firma A
preuzimač, a firma B prenosilac rizika. U ovom slučaju firma A odgovara samo za one
rizike za koje se proceni da su obe firme, i A i B, krive, ali pri tom se firma B nije
potpuno oslobodila odgovornosi u odnosu na treću stranu. Firma C, koja je na primer
vlasnik kompleksa koga gradi firma A, može od firme B da traži da nadoknadi štetu, ako
firma A nije u mogućnosti da finansijski podnese dati rizik.
Ovi ugovori obezbeđuju da neki nepredviđeni troškovi ili štete koji su nastali u vezi sa
nekim ugovornim poslom i koje pretrpi jedna strana u transakciji budu nadoknađeni od druge
strane. U svim ovim situacijama se rizikom upravlja tako što se finansijske posledice štete
prenose na druge. Firme (i pojedinci) koji prihvataju ovakve ugovore treba da budu svesni svih
uslova i da povedu računa o tome kako će oni postupati sa rizikom koji im je prenet.
Inkorporacija je način da lična sredstva vlasnika inkorporiranih firmi ne budu upotrebljena

za nadoknadu šteta nastalih zbog neuspešnog poslovanja, kao što je to slučaj kod pojedinačnog
vlasništva nad firmom ili kod partnerstva. Kroz dokumenat o inkorporaciji firma prenosi na
svoje poverioce rizik od nemogućnosti isplate šteta i drugih gubitaka.
Hedžing se odnosi na prenos špekulativnog rizika. To je poslovna transakcija prema kojoj se

rizik od fluktuacija cena prenosi na treću stranu (špekulator), koja preuzima cenu rizika nadajući
se da može da postigne dobit iz celokupne transakcije. Na ovaj način špekulator preuzima rizik,
a prenosilac rizika je obično firma koja želi da rizik cene prenese na nekog drugog koji ima više
mogućnosti i snage da podnese ovaj rizik.
Hedžing se obično vrši putem kupovine derivata. To su izvedene hartije od vrednosti koje se
kreiraju na neku drugu osnovnu aktivu, kao na primer, na robu, druge hartije od vrednosti,
devize, kamatne stope, tržišne indekse pa čak i na obim osiguranih šteta. Kretanje cena osnovne
aktive vrši direktan uticaj na visinu cena derivata.
Kao i sa drugim finansijskim sredstvima i derivatima se trguje na finansijskim tržištima,

organizovanim berzama i između pojedinačnih kupaca i prodavaca. Najvažniji derivati su
fjučersi, forvardi, opcije i svop ugovori [22].
Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska aktiva
određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor predstavlja sporazum između dve
68
strane o kupovini ili prodaji aktive na određen dan, po utvrđenoj ceni koju će kupac platiti na
dan isporuke. Kod fjučersa obično nije specificiran tačan datum isporuke. U ugovoru se poziva
na mesec isporuke, a dotična berza utvrđuje period unutar meseca kada se mora izvršiti
isporuka. Vreme isporuke za berzanske proizvode je često ceo mesec. Kod fjučers ugovora
postoje dve pozicije. „Kratka pozicija” je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću
isporuči osnovni instrument iz ugovora. „Duga pozicija” je pozicija kupca fjučers ugovora, koja
ga obavezuje da preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Držalac kratke pozicije ima pravo
da izabere vreme tokom trajanja perioda isporuke kada će izvršiti isporuku. Obično ugovor ima
nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme.
Shodno vrsti proizvoda kojim se trguje, fjučersi se dele na robne i finansijske. U osnovi
finansijskih fjučersa nalazi se neki finansijski instrument (kratkoročni i dugoročni), kretanje
nivoa berzanskih indeksa i devizni kursevi. Cene fjučers ugovora se utvrđuju na berzi, mada još
uvek nisu identifikona čvrste veze između fundamentalnih ekonomskih kretanja i cena valutnih i
indeksnih fjučersa. Trenutna cena fjučers ugovora je cena ugovora istog (datog) dana na berzi
fjučersa. Ona je uslovljena cenom bazne active uz izvesnu neizvesnost predviđanja buduće cene,
pri čemu je ona minimalno jednaka tekućoj ceni bazne active plus novčani iznos kamate koji
korespondira sa preostalim periodom do isporuke ili izvršenja fjučersa.
Na primer, profit proizvođača koji kao sirovimu koristi naftu u velikoj meri zavisi od cene
nafte na tržištu. On svoj rizik od promene cene nafte može da smanji kupovinom fjučersa. U
slučaju kada je cena nafte veća od unapred definisane, firma kupac fjučersa biva isplaćena za
razliku u ceni, a ako je cena nafte ispod, firma isplaćuje novac prodavcu ugovora. To znači da je
linija profita linearna, jer je isplata kod ovog ugovora simetrična oko cene nafte.
Forvard ili terminski ugovor je prosta izvedena hartija od vrednosti, odnosno ugovor o
kupoprodaji određene finansijske aktive po unapred definisanoj ceni, gde će se isporuka aktive i
konačno plaćanje izvršiti određenog dana u budućnosti. Ovi ugovori uglavnom nisu
standardizovani, tj. uslovi realizacije transakcije se individualno ugovaraju između kupca i
prodavca, bez posrednika, što ih razlikuje od fjučersa. Ugovor se uglavnom sklapa između dve
finansijske institucije ili između finansijske institucije i jednog od njenih klijenata – firme.
Ovim ugovorom obično se ne trguje na berzi, a saldiranje se vrši po dospeću.
Jedna od ugovornih strana u terminskom ugovoru prihvata „dugu poziciju” i saglasna je da

kupi predmetnu aktivu na poznat i budući datum za poznatu i specificiranu buduću cenu. Druga
strana prihvata „kratku poziciju” i saglasna je da proda aktivu istog dana po istoj ceni. Cena u
terminskom ugovoru se naziva cena isporuke. Cena isporuke u vreme sklapanja ugovora je
izabrana tako da je vrednost terminskog ugovora za obe strane jednaka nuli. To znači da nema
troškova za stupanje u dugi ili kratku poziciju. Kasnije ta vrednost postaje pozitivna ili
negativna u zavisnosti od kretanja cene osnovne aktive. Na primer, ako cena aktive naglo
poraste nakon sklapanja ugovora, vrednost duge pozicije u terminskom ugovoru postaje
pozitivna dok vrednost kratke pozicije postaje negativna. Držalac kratke pozicije u vreme
dospelosti ugovora isporučuje aktivu držaocu duge pozicije u zamenu za novčani iznos
ekvivalentan ceni isporuke. Ključna varijabla koja određuje vrednost terminskog ugovora
jednaka je nuli u momentu njegovog sklapanja. Terminska cena predstavlja cenu isporuke, koja
čini da ugovor ima nultu vrednost. Tokom vremena, terminska cena se menja, dok cena isporuke
ostaje ista. Generalno posmatrano, terminska cena varira sa dospelošću posmatranog ugovora.
Tako, na primer, preuzimanjem duge pozicije u terminskom ugovoru firma se slaže da će u

sledećih šest meseci (do momenta isticanja ugovora) kupiti naftu po nekoj određenoj, terminskoj
ceni. Nasuprot ovome, prodajom (preuzimanjem kratke pozicije) firma prodavac se slaže da će
za sledećih šest meseci prodati naftu po toj, unapred dogovorenoj ceni. Ako se stvarna cena
nafte po isteku ugovora razlikuje od terminske (unapred dogovorene) onda je jedna strana na
dobitku, a druga na gubitku.
69
Opcija podrazumeva pravo, ali ne i obavezu, da se kupi odnosno proda određena aktiva, po
unapred ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog prerioda. Ova specifičnost opcije,
koja kupcu ostavlja mogućnost ne realizovanja opcionog ugovora, svrstava je u kategoriju koja
se označava pojmom „uslovna prava”. Cena opcije, koja se plaća da bi se ovo pravo steklo,
naziva se premija.
Odnosi prilikom emisije opcija se regulišu specifičnim sporazumom (opcionim

sporazumom), u kome se kupcu opcije daje pravo da zahteva od prodavca (emitenta) opcije, da
na utvrđeni datum, proda ili kupi predmet opcije po ugovorenoj ceni opcije. Takođe, u
zavisnosti od tržišne situacije, kupac ima pravo da na utvrđeni datum traži isplatu razlike
između tržišne cene predmeta opcije i ugovorene cene opcije.
Treba napomenuti da je ugovorna cena opcije ugovorena cena aktive, odnosno cena po kojoj
kupac kupuje ili prodaje određenu aktivu (HoV, robu...) i ne treba je mešati sa cenom opcije
koja se naziva premija. Cena obveznice predstavlja određenu premiju prodavca opcije za
preuzeti rizik i isplaćuje se bez obzira da li će kupac realizovati pravo iz opcije. Rizik, koji u
ovom slučaju snosi prodavac opcije, odnosno emitent, vezan je za bezuslovnu obavezu da uradi
ono što kupac od njega traži, bez obzira na nepovoljnu tržišnu situaciju u tom momentu.
Kupac kupovne opcije (kol opcija) ima pravo da kupi, određenu količinu aktive po fiksnoj
ceni u toku određenog preioda vremena. Da li će on to pravo izvršiti ili ne, zavisi od razlike
između tržišne ceni i ugovorene cene aktive, odnosno HoV, na koju se opcioni ugovor i odnosi.
Ako pretpostavi da će cena HoV navedene u opciji padati, on može da proda opciju pre roka
dospeća ili ako je cena navedene HoV na tržištu niža od ugovorene cene, odustati od kupovine
od emitenta i kupovinu izvršiti na tržištu, ali u tom slučaju plaća dogovorenu premiju. U slučaju
da je tržišna cena, navedene HoV, viša od ugovorene, kupac će se odlučiti da realizuje opciju,
odnosno da HoV kupi od emitenta opcije, a ne na tržištu. U ovoj situaciji, kupac opcije ostvaruje
dobit u razlici između tržišne i ugovorene cene HoV. Naime, gore pomenuti proizvođač koji
zavisi od cene nafte će u ovom slučaju primiti razliku u ceni samo ako je cena nafte veća od
utvrđene cene.
Kupac prodajne opcije (put opcija) isto će, rukovođen inertesima uvećanja dobit, reagovati u
slučajevima razlikovanja tržišne cene od ugovorene i prodati ako je ugovorena cena viša
odnosno odustati od prodaje ugovorene količine HoV ako je ugovorena cena niža, odnosno ako
prodajom na tržištu može da dobije više. Takođe, opciju, može u svakom trenutku prodati na
sekundarnom tržištu i time preneti prava iz opcije. U ovom slučaju će kupac ovog ugovora
primati razliku u ceni samo kada je vrednost navedene HoV ispod ugovorene cene.
Oba ova tipa opcionih ugovora mogu da se koriste u cilju zaštite vrednosti firme od promena
cena koje bi uticale na smanjene njene vrednosti. Za firmu čija se vrednost smanjuje kada se
tržišna cena navedene HoV povećava kol opcija može da zaštiti njenu vrednost , a kod firme čija
se vrednost smanjuje sa smanjenjem navedene Hov, put opcija je pravo rešenje. Stoga opcioni
ugovori imaju sličnosti sa ugovorima o osiguranju, jer se oba ova ugovora mogu koristiti za
generisanje gotovine kada se desi neki događaj koji dovodi do gubitka vrednosti. Isto kao što
firma plaća premiju da osiguranje, tako ona plaća premiju i za opcioni ugovor.
Pored kupovne i prodajne opcije postoje i drugi kriterijumi za njihovo razlikovanje. Tako
imamo opcije različite po načinu njihovog iskorišćenja, odnosno evropski, američki i egzotični
tip. Evropski podrazumeva da vlasnik opcije, pravo iz opcije, može iskoristiti samo na dan
dospeća, američki predstavlja opciju, čije se pravo, može iskoristiti bilo kada od momenta
kupovine pa do roka dospeća, a egzotični predstavlja grupu opcija koje su novijeg datuma i koje
su po svojoj strukturi kompleksnije i od evropskih i američkih, i kupovnih i prodajnih. Najčešća
je podela opcija na osnovu tipa aktive na koje se odnose, odnosno na finansijske, robne i realne.
70
Rizik koji sa sobom nosi hedžing posao naziva se bazni rizik, pri čemu je baza razlika
između vrednosti koja je osnova hedžing posla i vrednosti samog hedžing instrumenta. Tako je
baza kod proizvođača čiji dohodak zavisi od cene nafte razlika između cene nafte i isplate koju
dobija iz kol opcije. Ako je povećanje cene nafte uvek kompenzirano jednakim povećanjam
isplate iz kol opcije tada je hedžing odličan i nema baznog rizika. Međutim, ako promene cene
nafte nisu uvek kompenzirane ovim isplatama, onda postoji bazni rizik. Na primer, firma koristi
samo naftu sa određenim sadržajem sumpora, a derivatni ugovor se bazira na drugoj gradaciji.
Firma može da kupuje naftu poslednjeg dana u svakom mesecu, a derivatni ugovor može da
dospeva sredinom svaka tri meseca. Firma može da uzima isporuku nafte u jednom gradu, a
derivatni ugovor može da se bazira na ceni nafte isporučenoj u drugom gradu i slično.
Svop (swap) je finansijski ugovor koji obavezuje jednu stranu da zameni (svopuje) skup
isplata koje poseduje za drugi skup isplata koje poseduje druga strana. Svopovi se često koriste
kod hedžinga, kako bi se umanjio određeni rizik, na primer, kamatni rizik, a koriste se i u
špekulativnim radnjama. Većinom svopova trguje se na vanberzanskom tržištu, mada se
određeni tipovi svopova mogu naći i na trgovanju na tržištima fjučersa. Postoje dve osnovne
vrste svopova: valutni i kamatni svopovi. Valutni svop se svodi na zamenu skupa isplata u
jednoj valuti za skup isplata u drugoj valiti, a kamatni svopovi podrazumevaju zamenu jednog
skupa kamatnih isplata za drugi skup kamatnih isplata.
Kupovinom svop ugovora firma kupac ugovora dobija fond koji mu je potreban za isplatu
neizvesne cene nafte, a firma prodavac ugovara određenu sumu novca. Razmenom neizvesne za
sigurnu isplatu firma smanjuje svoj rizik.
Svopovi mogu da smanje trošak upravljanja rizikom s obzirom na to da su jeftiniji od

preuređenja portfolio strukture. Sa druge strane, svopovi, kao ugovori, mogu trajati dugo
vremena, na primer 10 i više godina, što im daje izrazitu prednost u odnosu na kamatni hedžing
sa drugim derivativnim hartijama od vrednosti.
Na osnovu svega napred iznetog ugovor o osiguranju se može sagledati kao derivatni ugovor
u kome je bazno sredstvo vrednost štete koju pretrpi osiguranik. Međutim, između ova dva
ugovora postoji i važna razlika, jer tip rizika koji se obrađuje hedžingom ima različite osobine
od rizika koji se tretira ugovorom o osiguranju. Zbog ovoga, ova dva tipa ugovora se uglavnom
razlikuju u odnosu na cene transakcije, osnovni rizik i likvidnost.
Osiguranje je najčešći oblik prenosa rizika, jer osiguranje ne samo što obuhvata
jednostavno prenošenje rizika već takođe i njegovo smanjenje kroz povećanu sposobnost
predviđanja koja se obezbeđuje preko zakona o velikim brojevima [9]. Međutim, da bi se
koristilo osiguranje menadžer rizika mora da [1]:
• Odabere ono što je potrebno pokriti osiguranjem.
• Vodi pregovore sa osiguravačima.
• Izvrši izbor najpovoljnijeg osiguravača.
• Obavesti sve zainteresovane u firmi o uslovima osiguranja.
• Periodično dostavlja izveštaje o rezultatima osiguranja i vrši proveru programa

osiguranja.
Budući da nijedna firma nema dovoljno novca da osigura sve rizike, potrebno ih je
klasifikovati na neophodna (ona koja zahteva zakon ili neki ugovor), poželjna (rizici koji
mogu da izazovu finansijske tečkoće, ali ne i bankrotstvo firme) i raspoloživa (pokrića za
neznatne gubitke koji jedva da predstavljaju neugodnost za firmu).
71
Prilikom izbora osiguravajuće firme menadžer rizika mora da vodi računa o finansijskoj
moći osiguravajuće firme, uslugama koje ona obezbeđuje za upravljanje rizikom i troškovima
i uslovima zaštite koju pruža dato osiguranje.
Prednosti osiguranja su:
• šteta se nadoknađuje pošto se desi,
• firma može da produži sa radom i može doći do malog, ili skoro nikakvog uticaja na
dohodak firme,
• neizvesnost je smanjena, čime se poboljšava produktivnost rukovodećeg kadra i firma

može da produži sa planiranjem daljih ciljeva,
• pružanje usluga u upravljanju rizikom, kontroli štete, analizi mogućih izvora štete i sl. i
• premija osiguranja je poslovni trošak koji umanjuje oporezivanu dobit.
Nedostaci osiguranja su:
• premija osiguranja je trošak, jer se plaća unapred, a ova sedstva bi se mogla investirati i
oploditi sve dok se neka šteta stvarno i ne dogodi,
• posao ugovaranja osiguranja zahteva određeno vreme i angažovanje, i
• smanjenje motivacije za preduzimanje preventivnih mera što može da dovede do porasta

broja šteta na neosiguranim rizicima.
2.5.3. Metoda unutrašnjeg smanjenja rizika
Pored metoda za finansiranje štete koje firmama i pojedincima omogućavaju da smanje rizik
njegovim prenosom na druge entitete, rizik se može smanjiti i internim putem i to pomoću [1]:
• diverzifikacije i
• investiranjem u informacije.
Firme mogu da smanje rizik tako što svoje aktivnosti diverzifikuju (slikovito rečeno što ne
stavljaju sva jaja u jednu korpu), a pojedinci tako što svoj novac investiraju u različite vrste
akcija i hartija od vrednosti. Mogućnost smanjenje rizika kroz diverzifikaciju portfelja je važan
faktor koji utiče na odluke vezane za osiguranje i hedžing.
Naime, diverzifikacija može da bude jednostavnim udruživanjem sredstava dvojice ljudi, pa

sve do diverzifikacije između hiljade ljudi ili firmi kroz finansijsko tržište i tržište osiguranja.
Kako se broj učesnika povećava, raspodela verovatnoće za troškove svakog pojedinca (prosečna
šteta) dobija sve pravilniji i pravilniji oblik zvona, odnosno, zakrivljenja su manja. Ovo znači da
udruživanje sredstava smanjuje obim slučajne štete za koju svaka osoba mora da plati, odnosno
čini štetni događaj predvidljivijim, jer udruživanje sredstava smanjuje standardnu devijaciju
prosečne štete za sve učesnike i samim tim i standardnu devijaciju isplate svakog učesnika.
Kada broj ljudi sa udruženim sredstvima postane izuzetno veliki, standardna devijacija
svakog učesnika se približava nuli i rizik postaje zanemarljivo mali za svakog od njih.
72
Kada su štete pozitivno povezane onda je stepen smanjenje rizika manji nego u sučaju kada
su štete nezavisne, odnosno nisu povezane. Naime, kad su štete pozitivno povezane onda više
učesnika može da pretrpi slične štete nego kada su štete nezavisne jedna od druge.
Pored udruživanja sredstava koje se obično vrši kroz ugovore o osiguranju, tržište akcija
obezbeđuje mehanizam za podelu rizika vezanog za nove poslovne poduhvate sa drugim
ljudima.
Ova metoda obuhvata investiranje u informacije, odnosno dobijanje najtačnijih mogućih

predviđanja o očekivanim štetama. Ovo može da dovede do mnogo tačnijih procena budućih
novčanih tokova čime se smanjuje njihova promenljivost oko predviđene vrednosti. Ove
informacije se mogu odnositi na procene frekventnosti i intenziteta šteta koje su posledica čistog
rizika, istraživanje tržišta u pogledu potencijalne potražnje za različitim proizvodima, što može
da smanji rizik izlazne cene i procene buduće cene robe ili kamatnih stopa. Jedan od načina na
koji osiguravajuće kompanije smanjuju rizik je njihova specijalizacija u analizi podataka u cilju
dobijanja tačnih predviđanja šteta. Zato danas postoje mnoge specijalizovane firme koje se
isključivo bave prodajom informacija i predviđanjima za druge firma i lica.
2.5.4. Izbor metode za upravljanje rizikom
Mehr i Hedges [24] su predložili osnovna pravila za upravljanje rizikom i ona glase:
• Ne reskirati više nego što može da se dopusti da se izgubi.
• Uvek uzeti u obzir i slučajnost.
• Ne reskirati puno za malo.
Maksimalna moguća šteta koja može da bude posledica nekog rizika je presudan faktor koji
određuje na koje se rizike treba usmeriti. Neke štete mogu biti takve da izazovu finansijsku
propast neke firme. Rizike koji mogu da izazovu takve štete treba smanjiti na nivo da se njima
može upravljati ili ih treba preneti. Intenzitet rizika, odnosno iznos štete koju neka firma može
da dopusti da izgubi zavisi od same firme ili od osobe. Pri tome ovo nije stalna veličina već se
menja sa vremenom, a u zavisnosti od izvora kojima se raspolaže u momentu nastanka štete.
Saznanje o tome da li je verovatnoća štete mala, umerena ili sigurna može pomoći pri
odlučivanju o primeni instrumenta za upravljanje rizikom. Velika verovatnoća nastanka štete
pokazuje da osiguranje najverovatnije nije opravdan način za upravljanje rizikom, jer što je veća
verovatnoća to je i premija koja se plaća za osiguranje veća. Obično je najpovoljnije kupiti
osiguranje tamo gde je verovatnoća nastanka štete mala, a mogućnost gubitka velika, a
najnepovoljnije tamo gde je veličina moguće štete mala, a verovatnoća njenog nastanka velika.
Tamo gde se vrši prenos rizika uvek treba da postoji razumna veza između troškova prenosa
i vrednosti koja se prenosi. Ovo znači da ne bi trebalo zadržavati rizik kada je šteta koja može
da bude njegova posledica velika u odnosu na premiju koja se uštedi zadržavanjem rizika. Sa
druge strane, postoje brojni slučajevi kod kojih je premija nesrazmerno visoka u odnosu na
preneseni rizik.
Dok pravilo „Ne reskirati više nego što može da se dopusti da se izgubi” nameće
maksimalni nivo zadržavanja, pravilo „Ne reskirati puno za malo” preporučuje da neke rizike
koji uključuju štete ispod tog maksimalnog nivoa zadržavanja takođe treba preneti. To znači da
iako bi nivo zadržavanja trebao da bude isti za sve rizike, stvarni nivo zadržavanja bi za neke
slučajeve mogao biti manji od maksimalnog. Zato je najbolje odrediti stvarni nivo zadržavanja
73
za svaki pojedinačni rizik, a na odnosu troškova i koristi koji proizilaze iz pravila „Ne reskirati
puno za malo”.
Prilikom donošenja odluke o tome koja metoda, ili koje metode su najbolje za upravljanje
rizikom, može da se koristi matrica rizika, gde su ovi klasifikovani prema frekvenciji i
intenzitetu štete [19]. Ova matrica je prikazana u tabeli br 2.1 i na slici br. 2.17.
Tabela 2.1. Matrica rizika
Tip rizika Frekvencija rizika Intenzitet rizika Metoda

1 Niska Nizak Zadržavanje
2 Visoka Nizak Zadržavanje, preventiva, smanjenje
3 Niska Visok Prenošenje/osiguranje
4 Visoka Visok Izbegavanje/preventiva i/ili smanjenje
Slika 2.17. Metode koje se koriste za upravljanje rizikom
Iz tabele 2.1 i sa slike 2.17 se vidi da su i frekvencija i učestanost prvog rizika niski i da je
najbolja opcija da se ovaj rizik zadrži, jer kada bi se on i dogodio njegova finansijska cena nije
visoka.
Drugi rizik je ozbljniji. Ovde se štete često dešavaju, ali je visina štete relativno mala.
Primeri ovog tipa rizika su rizik od oštećenja automobila, od zahteva za nadoknadom radnika
usled povrede, od krađe u radnjama i sl. Frekvenciju ovog rizika treba smanjiti, a pošto se
događa često on se može i predvideti pa se ovde može koristiti tehnika zadržavanja. Međutim,
ako visina šteta koje su posledice ovog rizika dostignu neki određeni nivo, koji je značajan za
datu firmu, onda je korisno osigurati se od viška štete.
Treći tip rizika je pogodan za kupovinu osiguiranja, jer mu je frekvencija niska, a intenzitet
visok. Ovo ukazije da cena ove štete može da bude visoka, ali mala frekvencija ukazuje na to da
je kupovina osiguranja ekonomski izvodljiva. Primeri ovakvog tipa rizika su rizik od požara,
eksplozije, prirodne katastrofe i od odgovornosti. Pored osiguranja ovde se može koristiti i
kombinacija osiguranja i samopridržaja.
Četvrti tip rizika je najozbiljniji i njega karakteriše velika frekvencija i veliki intenzitet. Sa
ovim tipom rizika se najbolje izlazi na kraj tako što se izbegava. Primer bi bio vožnja u pijanjom
stanju, što je najbolje da se izbegava.
74
2.6. KONTROLA PROGRAMA ZA UPRAVLJANJE RIZIKOM
Pošto su svi potencijalni izvori štete identifikovani i pošto su načinjeni i sprovedeni svi
planovi za njihovu obradu, menadžer rizika mora da stalno preispituje odabrana rešenja da bi
bio siguran da su sve tekuće potrebe uvek pokrivene. Naime, uslovi u poslovanju svake firme
menjaju se tokom vremena. Kupuju se nova sredstva, stara sredstva gube svoju vrednost,
inventar se povećava ili smanjuje, koriste se novi proizvodni procesi, zapošljavaju se novi
ljudi, a i zakonski okviri se menjaju. Svaka promena u uslovima poslovanja može da
predstavlja novi rizik ili može da promeni postojeće izvore rizika. Menadžer rizika mora
takođe da bude svestan svih značajnih promena u zakonskom i spoljašnjem okruženju firme i
mora da bude u mogućnosti da tačno proceni njihov uticaj na program za upravljanje rizikom.
Uvek je korisno izvršiti pregled postojećeg plana za upravljanje rizikom. Stvarni rezultati
planova moraju da se mere u odnosu na početne ciljeve. Ovo preispitivanje može da se vrši
davanjem odgovora na neko od sledećih pitanja:
• Da li je osiguravajuća kompanija obezbedila sve usluge koje su se od ne i očekivale?
• Da li su osigurane štete odmah isplaćene?
• Da li je program za prevenciju rizika stvarno smanjio broj šteta?
• Da li su rizici za koje se očekivalo da će prizvesti štete stvarno proizveli očekivane

štete?
Odgovore na ova pitanja često mogu da daju statistički podaci o štetama. Zato je veoma
važno da se stalno prate i ažuriraju podaci o štetama. Pored toga od izuzetne je važnosti da
menadžer rizika upozna zaposlene sa sa njihovom ulogom u planu zaštite od rizika, jer samo
tako ovaj plan može da se adekvatno sprovede u život.
Neka preduzeća, iako imaju svoje menadžere rizika, angažuju i nezavisne konsultante za
upravljenje rizikom da periodično pregledaju njihove programe za zaštitu od rizika, jer se na taj
način smanjuje mogućnost previđanja nekog važnog izvora rizika.
2.7. INTEGRALNO UPRAVLJANJE RIZIKOM
Integralno upravljanje rizikom je kontinualan, proaktivni i sistemski proces za razumevanje,

upravljanje i komunikaciju rizika iz perspektive celokupne organizacije. To je donošenje
strateških odluka koje doprinose postizanju sveukupnih korporativnih ciljeva neke organizacije.
Da bi se ovo sprovelo potrebna je stalna procena potencijalnih rizika u organizaciji na svakom
nivou i zatim da se ti rezultati sakupljaju na korporativnom nivou da bi se olakšalo postavljanje
prioriteta i poboljšano donošenje odluka. Integrlno upravljanje rizikom treba da bude ugrađeno
u korporativnu strategiju organizacije i da oblikuje kulturu upravljanja rizikom u toj
organizaciji. Identifikacija, procena i upravljanje rizikom u celoj organizaciji pomaže da se
otkrije značaj celokupnog rizika, odnosno sume svih rizika i međuzavisnosti njihovih delova.
Upravljanje integralnim rizikom znači upravljanje celokupnim rizikom neke kompanije, bez
obzira da li se sa stanovišta osiguranja dati rizik može osigurati ili ne i nezavisno od toga koji
instrument se koristi za ostvarivanje politike rizika. Firma Munich Re, jedan od vodećih
osiguravajućih i reosiguravajućih konzorcijuma u Namačkoj predviđa da će u skoroj budućnosti
ovakve usluge biti tražene i od osiguravajućih kompanija i da će im u tom pogledu
reosiguravajuća društva morati da pružaju usluge [1].
75
Ovakvo predviđanje se zasniva na kriterijumu efikasnosti, jer kompenzacija različitih rizika

različitim sredstvima povećava sveukupnu situaciju rizika i ovi efekti „preosiguranja” mogu da
dovedu do nefikasnog ili preskupog upravljanja rizikom. Holistički pristup olakšava i
omogućava mnogo efikasnije upravljanje rizicima kako sa stanovišta cene rizika, tako i sa
stanovišta sveukupnog pristupa.
Proces integralnog upravljanja rizika, koga predlaže ovaj konzorcijum, obuhvata nekoliko
faza.
U prvoj fazi, raščlanjavanja rizika, vrši se razlaganje sveukupne situacije rizika – na osnovu
početnog položaja cene rizika – da bi se dobio detaljni pregled situacija rizika. Kvantifikacija
pojedinih rizika čini sledeću fazu rasčlanjavanja rizika i ovo je na slici prikazano kao
rasparčavanje na delove slagalice. U sledečim fazama ovi rasčlanjeni oblici predstavljaju
osnovu za ponovno grupisanje odabranih rizika, čime se postiže osnova za veće rasprostiranje
rizika unutar kompanije.
Tokom druge faze analiziraju se zavisnosti između različitih kategorija rizika, odnosno pravi
se korelaciona analiza. Holistički opis situacije rizika u nekoj organizaciji može da se postigne
samo ako se izvrši detaljna analiza odnosa između svih rizika, čime se omogućava da se odredi
način na koji se ovi rizici ponašaju jedan u odnosu na drugi, odnosno da li između njih postoji
efekat pojačavanja ili unošenja raznolikosti. Ovo znači da nije samo važna analiza zavisnosti
već i analiza nezavisnosti između rizika. Ovakva mapa, profil ili spektar rizika predstavlja
osnovu za dalje struktuiranje sveobuhvatnog rešenja za upravljanje integrisanom rizikom.
Na osnovu svoje cene rizici se grupišu u pakete rizika, i to je najbolje da se uradi za one
rizike koji nisu zavisni između sebe, i onda se vrši hedžing ovih paketa – u svetlu već postojećih
efekata diverzifikacije unutar portferlja – u celovitosti koristeći odgovarajuća sredstva (hedžing
rizika). Iako se istovremeno razmatranje različitih kategorija rizika i pakovanje određenih rizika
u pakete rizika može pogrešno rastumačiti kao nediferentan pristup, to je ideja, koja je sama po
sebi trivijalna, da najrazličitiji rizici jedne organizacije u krajnjoj analizi imaju iste implikacije i
da na jedan ili drugi način utiču na finansijsku situaciju kompanije koja pruža način integrisanog
pristupa. Mere politike rizika koje treba da se primene u fazi hedžinga rizika, u poređenu sa
početnim položajem cene rizika vode do pomeranja raspodelje cene rizika u levo i komprimuju
je. Međutim, individualne raspodelje unutar slagalice ostaju nepromenjene. U poslovnim
terminima, ovakav scenario znači sasvim jednostavno smanjenje i stabilizovanje cene rizika
(premija) nešto što bi trebalo da bude od velikog interesa za osiguravajuću industriju. Tačan
uticaj integrisanog upravljanja rizikom može da se analizira i kvantifikuje putem kontrole cene
rizika.
2.8. UPRAVLJANJE LIČNIM RIZIKOM
Proces upravljanja ličnim rizicima se unekoliko razlikuje od upravljanja rizikom firmama,

iako obuhvata skoro sve faze upravljanja rizikom u firmama. Faze upravljanja ličnim rizikom
su [1]:
• Identifikovanje rizika.
• Analiza rizika.
• Izbor odgovarajuće metode za upravljanje rizicima.
• Primena i periodični pregled i kontrola programa.
76
Identifikovanje rizika obuhvata identifikaciju onih rizika koji mogu da donesu ozbiljne
finansijske probleme pojedincu, a to su [1]:
• Rizici vezani za samu ličnost: gubitak prihoda zbog prerane smrti hranioca porodice,
nedovoljni prihodi posle penzionisanja, gubitak prihoda i veliki medicinski troškovi tokom
perioda produžene bolesti ili invalidnosti, gubitak prihoda usled nezaposlenosti i krađa
identiteta.
• Rizici vezani za imovinu: (1) direktna fizička šteta u stanu ili na kući i na ličnoj imovini
usled požara, groma, vetra, poplave, zemljotresa ili nekog drugog uzroka, (2) indirektna
šteta koja je rezultat ove direktne fizičke štete usled gubitka stanarine, ako se u kući nalaze
stanovi za iznajmljivanje, ili šteta koja je posledica nemogućnosti korišćenja zgrade ili
imovine i (3) rizici od krađe vredne imovine uključujući novac i vrednosne papire, nakit,
krzna, umetničke slike ili predmete, kamere, kompjutere, razne kolekcije i antikvitete kao i
rizici od direktne štete na sopstvenom motornom vozilu zbog krađe istog, ili zbog nekog
sudara.
• Rizici od odgovornosti: telesna povreda drugih ili šteta na imovini drugih kao posledica
ličnih aktivnosti, tužba zbog klevete, izlaganje nekoga poruzi, nemarno rukovanje
motornim vozilom, štete nanete drugim licima kao posledica profesionalnih aktivnosti,
sudski i advokatski troškovi i drugi troškovi odbrane zbog nekih zakonskih prekršaja.
Analiza rizika obuhvata procenu učestalosti i intenziteta rizika. Na primer, šansa da stan ili
kuća budu potpuno uništeni usled požara, oluje, zemljotresa, poplave i sl. je relativno mala, ali
posledice ovakve štete mogu biti izuzetno velike. Sa druge strane štete velike frekvencije i
malog intenziteta, kao na primer manje štete na kolima, ne predstavljaju veliku pretnju u odnosu
na lično finansijsko stanje.
Izbor odgovarajućih metoda za upravljanje ličnim rizicima obuhvata sledeće mogućnosti [1]:
• Izbegavanje. Primeri za ovo su izbegavanje skoro sigurne automobilske nesreće ako se u

pijanom stanju ne upravlja motornim vozilom, izbegavanje kupovine rizične
nepokretnosti, jer papiri nisu u redu i sl.
• Kontrolu rizika. Ovo obuhvata smanjenje frekvence i intenziteta rizika. Frekvencija rizika
se smanjuje tako što se smanjuje šansa da se, na primer, dogodi automobilska nesreća, ako
se vozi propisanom brzinom i ako se način vožnje prilagodi uslovima puta; da se desi
krađa vozila, ako se isto zaključava i ako se u njega ugradi alarmni sistem; da dođe do
ozbiljne povrede glave, ako se prilikom vožnje motorciklom nosi zaštitna kaciga; da dođe
do ozbiljne povrede u automobilskoj nesreći, ako se vezuje pojas i sl.
• Zadržavanje. Ovo znači da se zadrži ceo ili deo rizika. Aktivno zadržavanje rizika znači da
je lice svesno rizika i da planira da ga zadrži kao, na primer, zadržavanje manjih šteta na
automobilu ili stanu, kupovinom kasko osiguranja sa učešćem, odnosno kupovinim
osiguranja za stan sa nekim pricentom učešća u štetama. Pasivno zadržavanje rizika je u
slučaju kada lice nije svesno rizika, kada je prema njemu indiferentno ili je lenjo da nešto
preduzme. Ovo može da predstavlja opasnost ako šteta zadržanog rizika može da bude
velika. Na primer, mnogi radnici se ne osiguravaju od dugotrajne nesposobnosti za rad,
čak iako su štetne finansijske posledice ovog rizika mnogo veće od finansijskih posledica
štete od prerane smrti. Na taj način ovi radnici koriste metodu zadržavanja rizika na
opasan i neodgovarajući način.
• Prenos bez kupovine osiguranja. Na ovaj način se čist rizik prenosi na neko drugo lice koje
nije osiguravač. Na primer, rizik od štete na imovini koja se daje u zakup može da se
77
prenese na zakupca tako što se od njega zahteva depozit za slučaj štete i što se u ugovor o
zakupu unosi klauzula da je kupac odgovoran za štete. Na sličan način se i rizik od nekog
neispravnog aparata može preneti na prodavca kupovinom ugovora o produženoj garanciji
prema kome je prodavac odgovoran za sve popravke koje uslede po isteku garantnog
perioda.
• Osiguranje. Prilikom upravljanja ličnim rizicima većina ljudi to upravljanje uglavnom

zasniva na osiguranju kao na glavnom instrumentu za upravljanje rizikom.
Primena i periodična kontrola programa za upravljanje rizicima je poslednja faza procesa

upravljanja ličnim rizicima. To znači da bi svakih par godina pojedinac trebao da proveri svoj
program upravljanja rizicima i da proveri da li su svi njegovi rizici pokriveni na odgovarajući
način. Takođe treba prokontrolisati ovaj program i kada dođe do nekog preokretu u životu, kao
što je to venčanje, rođenje deteta, razvod, promena posla i sl., jer tada može biti potrebno da se
program promeni zbog pojave novih rizika.
2.9. PREDNOSTI PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM
Uprkos tome što je upravljanje rizikom veoma obiman i kompleksan zadatak, efikasan
program za upravljanje rizikom može da bude od veoma velike koristi za firmu, jer značajno
utiče na finansijski uspeh poslovnih firmi. Glavne prednosti ovakvog načina upravljanja su
[1]:
• Mnogo lakše se dostižu ciljevi upravljanja rizikom i to kako pre, tako i posle dešavanja
štetnog događaja.
• Troškovi rizika se smanjuju, što može da poveća profit firme. Trošak rizika je alatka
procesa upravljanja rizikom koja meri određene troškove. Ovi troškovi obuhvataju
isplaćene premije, zadržane štete, usluge menadžera rizika angažovanih spolja, finansijske
garancije, interne administrativne troškove i takse, poreze i neke druge troškove koji su
specifični za svaku firmu.
• Zbog smanjenja štetnog finansijskog uticaja, koji bi mogli da budu posledica čistih šteta
kada ne bi postojao plan za upravljanje rizicima, firma može da donese program za
upravljanje celokupnim rizikom koji obuhvata i čiste i špekulativne rizike.
• Društvo takođe ima koristi, jer se smanjuju indirektne i direktne štete.
78
KLJUČNI POJMOVI:
UPRAVLJANJE RIZIKOM se može dafinisati kao disciplina koja sistematično

identifikuje i analizira različite scenarije nastanka štete sa kojom se suočava pojedinac ili
organizacija i u skladu sa njihovim ciljevima koristi najbolje metode za sprečavanje i/ili
tretiranje mogućih rizika.
OTKRIVANJE RIZIKA obuhvata dobijanje informacija o izvorima rizika, hazardima,

opasnostima i mestima gde može da dođe do štete.
PERCEPCIJA se odnosi na sposobnost da se uoči potencijalna situacija u kojoj nastaje

šteta, tj. da se zapaze rizici koji mogu biti aktivni uzrok štete, kao i da se uoče opasnosti koje
mogu pojačati delovanje tih rizika.
ČEK LISTA je upitnik o izloženosti šteti, koji navodi različite potencijalne izvore šteta koje
mogu biti posledica fizičkog razaranja i zakonske odgovornosti.
PRENOS RIZIKA znači da se finansijske posledice rizika prenesu na neko drugo lice ili
organizaciju putem legalnog ugovora i/ili osiguranja.
INTEGRALNO UPRAVLJANJE RIZIKOM je kontinualan, proaktivni i sistemski proces

za razumevanje, upravljanje i komunikaciju rizika iz perspektive celokupne organizacije.
ANALIZA RIZIKA obuhvata procenu učestalosti i intenziteta rizika.
Kontrolna pitanja:
1. Koji su osnovni ciljevi upravljanja rizikom?
2. Šta se podrazumeva pod cenom rizika?
3. Šta podrazumeva analiza rizika?
4. Koje su metode fizičke kontrole rizika?
5. Šta se podrazumeva pod metodom finansijske kontrole rizika?
6. Šta se podrazumeva pod prenosom rizika?
7. Šta se podrazumeva pod pojmom integralnog upravljanja rizikom?
8. Koje su prednosti procesa upravljanja rizikom?
79
STUDIJA SLUČAJA 2: Rizik preduzeća A
Preduzeće A se bavi prodajom električne energije i u vlasništvu je javnog preduzeća -

holdinga za proizvodnju i prenos električne energije.
Slika 2.18. Struktura organizacije
U pitanju je malo preduzeće koje ima 35 zaposlenih. Dnevnim operacijama upravlja director
ali o strateškim pitanjima odluke donosi predsednik holdinga. Sektor za upravljanje rizikom
odgovara kontroloru holdinga i sačinjen je od dva čoveka. Upravni odbor čine menadžeri iz
preduzeća A i matičnog preduzeća. Postoji komitet za rizik koji čine neki članovi upravnog
odbora i dva zaposlena u sektoru rizika. Takođe, uključen je i jedan advokat i potpredsednik
operacije, oboje iz matičnog preduzeća.
Nedugo nakon što je osnovano, preduzeće je angažovalo nekoliko profesionalnih trgovaca i

uključilo se u aktivnosti špekulativnih trgovina i ,,back-to-back’’ transakcija. Rezultati
špekulativnih transakcija su bili jako skromni, a Komitet za rizik je ozbiljno ograničio dalje
aktivnosti trgovine. Prethodno je ostavio trgovcima malo prostora za delovanje, i nedugo zatim
svi sem jednog su napustili kompaniju. Posledično, danas ceo sector (špekulativne) trgovine čini
samo jedan čovek.
Skroman biznis prodaje električne energije se nastavlja. Fokus je na poslovnima sa

dalekovodima. U pozadini stoji namera preuzimanja malih klijenata javnih preduzeća, koji se
takođe bave prodajom električne energije. Ovakav pristup se smatra dosta konzervativnim.
Preduzeće je u jednom trenutku od strane matičnog preduzeća isforsirano da uđe u poslove

maloprodaje električne energije. Do danas, ono je imalo poziciju ,,lidera u gubicima’’ sa
sledećim komentarom menadžera za rizik: ,,Mi prodajemo struju uz gubitke, ali možda ćemo
izvući korisne lekcije iz svega toga’’.
80
U sektoru Marketinga postoji grupa ljudi koja je uključena u kratkoročne transakcije ne duže
od nedelju dana. Iako ne postoji odgovarajuća infrastruktura, nije isključeno da će se ista
nabaviti u budućnosti.
Upravni odbor je aktivno uključen u aktivnosti preduzeća i veoma je konzervativan kada je

reč o riziku. Oni smatraju da je neophodbo da se identifikuje prava niša na deregulisanom tržištu
ali ,,ne žele da investiraju dodatnih 10 miliona eura da bi ih videli kako nestaju’’. U skladu sa
tim, preduzeće se suočava sa ogromnim rizikom budući da formuliše strategiju za budućnost, a
okleva da preuzme bilo kakav rizik da će izgubiti novac u kratkom roku. Niži menadžment i
operative ukazuju da ništa nije u njihovim rukama, jer stroga kontrola i ograničenja u pogledu
rizika imaju ograničavajući karakter.
Neposredno nakon mesečnog sastanka Upravnog odbora sastaje se Komitet za rizik. Ovo je
uglavnom nastavak sastanka Upravnog odbora sa nekoliko dodatnih članova. Komitet za rizik
samo revidira nove politike i procedure neposredno implementiranih od strane odbora. Takođe,
revidiraju sva povređivanja granica u pogledu kreditnog i tržišnog rizika u toku meseca.
,,Njihov zadatak je promptno reagovanje n abilo kakvo odstupanje’’. Dalje, Komitet revidira
volume aktivnosti svakog od biznisa i može se uključiti u edukativne progrme u vezi sa
upravljanjem rizikom. Skoro je bio plan da se održi predavanje na temu VaR merila, ali je došlo
upozorenje. ,,Spremni smo da slušamo predavanje, ali ne ulazite u suviše tehničke detalje.
Nećemo razumeti.’’
Pored dva člana sektora za upravljanje rizicima, preduzeće je zaposlilo posebnog menadžera
koji će se baviti rizikom u sektoru prodaje. Njegov zadatak se sastoji u davanju potvrdnog
mišljenja pre nego što se transakcija zaista izvrši. Posledično, ovaj pojedinac preuzima na sebe
odgovornost za odluke o trgovini.
Sektor za upravljanje rizikom je odgovoran za prodršku i kontrolu politika i procedura

postavljenih od strane Upravnog odbora. Politike i procedure su u startu napisane od strane
konsultanata angažovanih za te svrhe ali one nisu usklađene sa karakteristikama postojećeg
biznisa. U skladu sa tim, menadžeri konstantno vrše pritisak na njihovo apdejtovanje. Ponovno
pisanje politika i procedura svaki put kada se okolnosti promene je ogroman zadatak. Dalje,
zadatak zaposlenih u sektoru za upravljanje rizikom je i praćenje drugih sektora da bi se
osigurala primena politika i procedura. Drugi zadaci uključuju pripremanje procene rizika za
Upravni odbor u vezi sa svim predloženim prodajnim transakcijama i sastavljanje razumljivog
izveštaja o riziku na dnevnoj osnovi. Jednom je menadžer zaposlen u sektoru za rizik,
isfrustriran situacijom izjavio: ,,Neverovatno je kako možete pripremiti Dnevni izveštaj za 35
ljudi, a da oni pri tome razumeju tek mali deo toga.’’
Prvobitno preduzeće (koje je kasnije postalo matično preduzeće) je imalo izraženi roditeljski
odnos. Prisutna je bila porodična kultura. Danas ona nestaje naročito u preduzeću A. Ljudi se
osećaju izolovano i da su pod pritiskom gubitka posla. Kao sredstvo čuvanja sigurnosti
zaposlenja, oni čuvaju važne informacije za sebe, odbijajući da ih podele sa drugima.
Donošenje odluka je otežano. ,,Ne može se postići dogovor ako stvar nije analizirana iz
svakog ugla.’’ Trgovci ,,potkopavaju’’ ulogu menadžera za rizik neotkrivajući informacije o
predloženim poslovima dok nije isuviše kasno da bi se izvršila analiza. Pet puta do sada je
predsednik pozivao menadžere za rizik preteći im otkazom. Naglašavao je da su oni pametni
ljudi koji, jednostavno, ne rade posao kako treba.
Na drugoj strain, menadžeri u sektoru za rizik ne osećaju da im je dozvoljeno da utiču na

poboljšanje poslovanja i smatraju se nepopularnim članovim kuće iz tog razloga. Oni su,
međutim, ponosni na svoj rad, i ukazuju na svoj uspeh kada se radi o upravljanju kreditnim
rizikom. Preduzeće je preživelo dva volatilna leta bez ijednog gubitka kada je reč o kreditima.
81
Štaviše, prošlog leta je Upravni odbor dozvolio izdvajanje sredstava u visini od 100 miliona
eura za potrebe anticipiranja kreditnih gubitaka koji se, u suštini, nikada nisu desili.
(Izvor: http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2018/02/Studija-slucaja-Rizik.pdf)
Pitanja:
1. Na skali od 1 (nikako) do 10 (odlično) ocenite nivo do kog viši menadžment razume rizike
koje preduzeće preduzima. Obrazložite svoj stav.
2. Na skali od 1 (nikako) do 10 (odlično) ocenite u kojoj meri je viši menadžment

komunicirao nedvosmislenu i jasnu ulogu agenta za poslovni rizik. Obrazložite vaš stav.
3. Da li postoji jasno razlikovanje funkcije menadžera za rizik od drugih funkcija?
4. U tabeli koja sledi izaberite polje koje na najbolji način oslikava upravljanje rizikom u
preduzeću (njegove jake strane ka oi učinkovitost). Bazirajte vase mišljenje na sledećim
definicijama:
Funkcija upravljanja rizikom je jaka ako se zaista sprovodi u praksi, ima jasno definisane
zadatke i jaku podršku u celoj organizaciji.
Funkcija upravljanja rizikom daje dobar rezultat ako promoviše zdravo prihvatanje rizika
koji ne bi postojao u njenom odsustvu. Loši rezultati podrazumevaju striktno bežanje od
preuzimanja rizika u organizaciji.
Tabela 2.2. Uticaj risk menažmenta na organizaciju
Jačina risk Efekat risk menadžmenta na organizaciju

menadžmenta Veoma Pozitivan Neutralan Negativan Veoma
pozitivan negativan
Jaka
Srednja
Slaba
Nikakva
5. Na koji način biste vi unapredili proces upravljanja rizikom u ovoj organizaciji?
82
3. SPECIFIČNI RIZICI I METODE ZA

NJIHOVU PROCENU
83
3. SPECIFIČNI RIZICI I METODE ZA NJIHOVU PROCENU
3.1. UVOD
Ozbiljno izučavanje i najprostijeg problema ili organizavanje nekog posla zahteva

sistematski pristup tom poslu. Prema tome, različite vrste sistema postojale su još od najranijeg
doba. Tako danas postoji mnogo sistema čak i unutar neke uže oblasti života i rada. Društvo,
samo po sebi, čini sistem, a za normalan život i rad su u opštem smislu važni i njegovi drugi
sistemi (obrazovanje, zdravstvo, industrija, poljoprivreda i mnogi drugi). Ove sisteme oblasti
opet sačinjavaju njihovi sistemi i tako u nedogled. Tako na primer, velike firme u industriji čine
industrijske – poslovne sisteme. Sa pojmom sistema se ide tako daleko da mnogo toga
predstavlja sistem, recimo: energetski sistem, sistem navodnjavanja, sistem naoružanja, kočioni
sistem, itd.
Sistemi različitih vrsta su rezultat procesa projektovanja, dok je vrednovanje sistema rezultat
sistem analize. U industriji su važni sistemi vezani za kvalitetnu i bezbednu proizvodnju i oni
obuhvataju oblasti kao što su: tehnologija, mašinstvo, energetika, zaštita i sl. Često se ovi
sistemi isprepliću i jedni druge uključuju kao podsisteme.
3.2. RIZIK INDUSTRIJSKIH SISTEMA
Pod industrijom, u najširem smislu, podrazumeva se proizvodnja roba i usluga u okviru

privrede. Termin industrija se takođe odnosi i na određeni tip preduzetništva, odnosno poslovnih
sistema, koji se bave proizvodnjom određenih roba i usluga. Stoga se industrijski sistemi mogu
definisati kao poslovni sistemi koji se bave proizvodnim aktivnostima koje se zasnivaju na
industrijskoj proizvodnji. Širi pojam od industrijskog sistema je poslovni sistem koji predstavlja
zaokruženu celinu poslovanja, bez obzira da li su u pitanju proizvodne ili neproizvodne
delatnosti i koji na tržištu nastupa kao jedinstveni subjekat.
Postoji veliki broj ovih sistema, ali sa stanovišta predmeta koji se obrađuje u ovoj knjizi,
ovde treba pomenuti sledeće sisteme: tehnološki sistemi, proizvodni sistemi i poslovni sistemi.
Tehnološki sistem je sistem koji obuhvata izvođenje postupaka progresivne promene stanja
odnosno pretvaranja ulaznih veličina u izlazne veličine u potrebnom obliku i kvalitetu [1]. Tako,
na primer, u tehnološke sisteme spadaju skladišni, obradni i montažni sistemi, sistemi za
rukovanje materijalom, merni i upravljački sistemi.
Proizvodni sistem predstavlja skup osnovnih tehnoloških sistema i ostalih tehničkih

određenih informacija i energetskih struktura tako da obezbeđuju vršenje postavljene funkcije
cilja i ostvarenja projektovanih efekata. Ovi sistemi služe da preko veza, koje imaju određeni
stepen jačine, pravac i smer, povezuju tehnološke sisteme sa energetskim i informacionim
strukturama i sve njih zajedno sa učesnicima u procesima rada.
Poslovni sistemi predstavljaju skup proizvodnih sistema i ostalih poslovno orijentisanih

podsistema kao što su: upravljanje radnim sistemima i rukovođenje, marketing, razvoj,
upravljanje novčanim tokovima, integralna sistemska podrška i opšti poslovi. Na slici 3.1.
prikazana je struktura jednog poslovnog, industrijskog sistem.
84
Slika 3.1. Struktura industrijskog sistema [1]
Shodno svemu napred iznetom, rizik industrijskog sistema se može posmatrati kao skup svih
faktora koji dolaze od spolja ili iz samog sistema koji ugrožavaju neki segment industrijskog
sistema i koji mogu dovesti do prekida proizvodnje kao i do stvaranja štetnih posledica, naročito
u ekonomskom pogledu. Osnovni cilj svih industrijskih sistema je neka porizvodnja, odnosno
pretvaranje ulaznih veličina (materijal, energija, informacija) u izlazne veličine (gotov proizvod,
nus proizvod, škart, transformisana energija i izlazne informacije različitog oblika sl. 3.2).
Stoga se pojam rizika vezuje za sve faktore koji ometaju ovaj nesmetan proces proizvodnje, a
upravljanje rizikom je u stvari upravljanje ovim faktorima da bi se isti neutralisali ili da bi se
smanjile njihove posledice [1].
Slika 3.2. Ometajući faktori industrijskih sistema [1]
Začeci analize ove vrste rizika javljaju se u periodu izgradnje pravih složenijih tehničkih
sistema, odnosno čim se se pojavili prvi štetni događaji. Naime, industrijalizacijom, početkom
XIX veka u Velikoj Britaniji je funkcionisalo oko 500 James Wattovih parnih mašina, koje su sa
današnjeg stanovišta bile izuzetno malog stepena iskorišćenja. U to vreme su se na njima
javljale relativno česte eksplozije, koje su u dosta slučajeva odnosile i ljudske živote. Ove
nesreće bile su posledica, pre svega, tehničke nesavršenosti mašina, ali su u velikoj meri bile i
posledica neobučenosti ljudi. Već tada su proizvođači i potrošači uočili neke značajne faktore
rizika, kao na primer vrstu rizika (rizik od eksplozije parne mašine) i faktore koji utiču na
njegovu realizaciju (tehničko tehnološki nedostaci i ljudski faktor). Da bi se ovi nedostaci
85
prevazišli, preduzete su razne mere i u tom cilju je 1854. osnovano društvo inženjera u cilju
zaštite od havarija na parnim mašinama, a pod nazivom „ Manchester Steam Users association”
(Mančestersko udruženje korisnika parnih mašina). Osnovni instrument zaštite od ovih rizika
havarije bila je inspekcija parnih mašina. Ova inspekcija ubrzo dobija zakonsko obeležje
uvođenjem 1882. godine Zakona o eksploziji kotlova (Boiler Explosion Act), koga izdaje
tadašnja vlada Velike Britanije.
Današnja zakonska regulativa se u mnogim zemljama, pa i našoj, zasniva na sličnim

osnovama i propisuje redovnu inspekciju parnih kotlova visokog pritiska koju vrše nadležne
institucije. Dalji razvoj industrijskih postrojenja tokom XIX veka bio je usmeren na razvoj
parnih turbina i električnih generatora i motora, što je za sobom povlačilo uvek nove i nove
rizike, od kojih su možda najznačajniji: lomovi vratila turbina, razletanja lopatica rotorskog
kola, pregorevanja namotaja generatora i elektromotora, itd. [1].
Posle drugog svetskog rata industrijski razvoj se kreće u pravcu brzog rasta i povećanja
složenosti postojeće opreme i instalacija. Sve ovo je uticalo na povećanje broja različitih stepena
havarija, ali i na istovremeni razvoj nauke o održavanju i pouzdanosti tehničkih sistema, jer ovo
predstavlja najefikasniji način zaštite od rizičnih situacija. Pojavom i razvojem elektronske
opreme, računara i novih kompleksnih tehnolgija javlja se i novi način borbe protiv neželjenih
događaja, čiji broj i raznovrsnost raste proporcionalno tehničko tehnološkom napretku.
Međutim, sa razvojem industrije rastao je i broj preduzaća koji je trpeo finansijske gubitke koje
su bili posledica ne samo direktne štete na mašinama i uređajima, već i posledica prestanka date
proizvodnje i gubitka imidža u poslovnim krugovima. Zato se tokom 60tih godina u SAD i
pojavio koncept upravljanja rizikom koji se od tada brzo širi i razvija u menadžerskim
krugovima razvijenih zemalja.
Sa gledišta svetske prakse ostaje još uvek jedno otvoreno pitanje, a to je kolike su
mogućnosti i/ili potrebe da premija osiguranja „prati” stanje osiguranog objekta. Odgovor na to
pitanje je još uvek generalno otvoren. Odgovor na pitanje „da li osiguravač treba da zna/prati
stanje objekta i može da proceni vezu između stanja objekta i rizika havarije, loma, požara i
slično” se međutim sam nameće i jednoznačno je pozitivan. U slučaju da se rizik ne prati postoji
realna opasnost da premija definisana na bazi osnovne generalne statistike više ne pokriva
stvarni rizik 3.3 i time direktno dovede do gubitka u osiguranju [1].
Slika 3.3. Praćenje stanja osiguranog objekta [1]
86
3.3. RIZIK OD POŽARA
Požar je proces koji sačinjava kontinuirani niz uzastopnoposledičnih događaja, u direktnom

vremenu u kome različite količine toplotne energije prouzrokuju štetne ishode na ljude,
materijalna dobra i životnu sredinu. To je složeni rizik koga karakterišu sledeći atributi [1]:
• uzrok kao skup određenih ili slučajnih parametara nastanka, širenja i vremenskog trajanja,
• posledice koje čini suma ljudskih i materijalnih gubitaka i
• odgovornost koju određuju slučajni faktori ponašanja i delovanja ljudskog faktora, u

direktnom vremenu, pre i u toku požara.
Uzrok i posledice požara, nezavisno od stanja i promena u okruženju, posledice su fizičkih i

hemijskih procesa uslovljenih karakteristikama tehnoloških procesa, ugrađenih građevinskih
materijala, koncentracije zapaljivih materijala, pouzdanošću ugrađenih tehničkih sistema zaštite
i dr.
Posledice požara su brojne i izražavaju se u gubicima ili povredama ljudi, neposrednim

izgubljenim materijalnim vrednostima, posrednim materijalnim gubicima kao što su zastoji u
proizvodnji i sve ovo utiče na utvrđivanje odgovornosti za nastali požar i prava i obaveza koja
proističu iz utvrđenog Ugovora o osiguranju ljudi i materijalnih dobara od rizika od požara i
nekih drugih opasnosti.
3.3.1. Upravljanje rizikom od požara
Upravljanja rizikom od požara koja se sastoji od sledećih faza (slika 3.4), koje su inače
karakteristične za opšte upravljanje rizikom [1]:
1. Identifikacija rizika,
2. Analiza rizika,
3. Procena rizika i
4. Obrada rizika
5. Kontrola odabrane metode
Sistemska analiza rizika od požara predstavlja najkreativniju fazu u primeni metode

upravljanja posmatranim rizikom. Od njenih izlaznih zaključaka zavisi efikasnost narednih faza
pa i efikasnost primene metode upravljanja rizikom od požara kao celine. Sitemska analiza
svakog, pa i rizika od požara, predstavlja baznu fazu pouzdanosti metode upravljanja rizikom.
Ova analiza omogućava da se uspostavi korelacija između realnih karakteristika požara i

stanja kojim se postiže najviši stepen verovatnoće pouzdane zaštite. Naime, u ovoj fazi primene
metode upravljanja rizikom utvrđuju se sledeća svojstva posmatranog rizika od požara [1]:
• Tehnološke karakteristike i verovatni uzroci požara,
• Karakteristike urbanističkoarhtektonskog rešenja i verovatnoće širenja požara,
87
• Pouzdanost primenjenih građevinskih materijala i sistema gradnje objekata,
• Stanje ugrađenih sistema energetskog, a posebno snabdevanja električnom energijom,
• Kvalitet ugrađenih mašinskih sistema za snabdevanje vodom, ventilacionih sistema i

sistema za grejanje, hlađenje i klimatizaciju,
• Karakteristike unutrašnje organizacije i edukacija zaposlenih za efikasno delovanja u

slučaju pojave požara i
• Pravne i ekonomske karakteristike rizika od požara.
Opšte uzevši, sistemska analiza rizika od požara predstavlja sveobuhvatnu metodu za [1]:
• definisanje sistema klasifikacije uzroka požara koje obuhvata „stablo opasnosti”,
• modeliranje nastanka i razvoja požara,
• utvrđivanje posledica i odgovornosti za nastale požare,
• primenu preventivnog inženjerstva u proceni opasnosti od požara i načini neutralisanja ili

eliminisanja ovih opasnosti i
• organizovanje informacionog sistema u finkciji analize rizika od požara.
Cilj sistemske analize rizika od požara je [1]:
• utvrđivanje opasnosti od požara koje mogu da prouzrokuju proizvodne tehnologije, sistemi

transporta, skladištenja, okupljanje velikog broja ljudi u poslovnim ili javnim objektima kao
i u stambenim četvrtima,
• primena savremenih naučnoistraživačkih metoda i stručnih znanja i iskustava iz

fundamentalnih, tehnoloških, tehničkih, statističkih, organizacionih, edukativnih, pravnih i
ekonomskih oblasti u zaštiti ljudi i materijalnih vrednosti od požara,
• utvrđivanje kriterijuma verifikacije uzroka, posledica i odgovornosti za nastale požare i

formiranje principa pouzdanog osiguranja ljudi i materijalnih dobara od požara.
Da bi se precizirali univerzalni kriterijumi analize rizika od požara potrebno je primeniti

modularne principe razmatranja subjekata različite namene kao što su to [1]:
• objekti svih vidova privrede, proizvodnje i usluga,
• transport, skladištenje i manipulacije interne ili javne namene,
• objekti javne namene u kojima su smeštena vredna, a često nenadoknadiva, materijalna

dobra ili se u njima okuplja veliki broj ljudi i
• objekti poslovne, poslovnostambene ili čisto stambene namene.
Moduli sistemske analize rizika od požara obuhvataju [1]:
1. Modul tehnoloških karakteristika,
88
2. Modul arhitektonskih karakteristika,
3. Modul građevinskih karakteristika,
4. Modul elektrotehničkih karakteristika,
5. Modul karakteristika mašinstva,
6. Modul organizacionih karakteristika,
7. Modul karakteristika preventivnih tehničkih sistema zaštite,
8. Modul obučenosti zaposlenih za reagovanje u slučaju požara,
9. Modul sistema eksterne zaštite,
10. Modul sistema osiguranja ljudi i materijalnih dobara od požara,
11. Modul uticaja okruženja u kome se analizirani rizik nalazi i
12. Modul verovatnih slučajnih faktora kao mogući uzroci požara.
Kvalitetna i pouzdana analiza rizika od požara zasniva se na utvrđivanju kako parcijalnih

uticaja pojedinih modula tako i njihovog interaktivnog međusobnog uticaja. To znači, na primer,
da se mora analizirati skup uticaja na moguće požare koji proizilaze iz elektrotehničkih
karakteristika, ali i kakav je uticaj otkaza u oblasti elektro snabdevanja na tehnološke
karakteristike rizika i moguće uzroke požara. Drugi primer je često registrovana pojava da se
početni požari razvijaju u katastrofalne zbog nestručnog reagovanja internih ili eksternih
zaštitnih tehničkih ili društvenih sistema.
Da bi analiza rizika od požara bila kvalitetna potrebno je da postoji informacioni sistem čiji
su bazni podaci kreirani saglasno modularnim kriterijumima i koji se sistemski dopunjuju
podacima realnih požara. Osim toga, sistemska analiza konkretno razmatranog rizika ostvaruje
najbolje rezultate primenom selektivne metode računa verovatnoće pojave budućih događaja.
Procena rizika od požara počiva na dve komponente [1]:
1. Pokazatelji posledica požara na sličnim ili istim namenskim objektima koji se utvrđuju na
osnovu analize statističkih pokazatelja o:
• broju smrtnih slučajeva,
• broju povređenih ljudi,
• površini objekta koja je zahvaćena požarom,
• materijalnoj šteti nastaloj na uništenim ili oštećenim materijalnim dobrima,
• broju dana i šteti nastaloj zbog zastoja u radnim aktivnostima i dr.
89
2. Proračun verovatnoće nastanka požara u analiziranoj sredini, primenom verifikovane

matematičke metode koja se zasniva na prikupljenim podacima statistike istih ili sličnih
požara.
Komponenta pokazatelja posledica požara analizira se uspostavljanjem merne skale pondera,

odnosno granica ozbiljnosti pojedinih posledica u humanim ili vrednosnim pokazateljima, kao i
sistemom mera za izračunavanje verovatnih posledica specifičnih za analizirani model.
Sama procena rizika treba da obuhvati procene i analize delovanja preventivnih mera zaštite,
kao i neizvesnosti budućeg stanja rizika od požara i ocene rizika koja se sastoji u utvrđivanju
ekonomskopravnih pokazatelja posledica realnog požara na analiziranom riziku.
Slika 3.4. Upravljanje rizikom od požara [1]
3.3.2. Koncept sistemske analize rizika od požara
Koncepcija sistemske analize rizika od požara sastoji se uglavnom u razmatranju sledećih

elemenata [1]:
• Donošenje odluke o idealnim merama zaštite analiziranog objekta primenom metoda

Preventivnog inženjerstva,
90
• Procena mogućih uzroka paljenja i razvoja požara u njegovoj početnoj fazi,
• Procena razvoja požara i njegovih produkata,
• Procena verovatnoće pojave i posledica požara,
• Procena materijalnih troškova kao suma vrednosnih pokazatelja gubitaka koji bi nastali u
procenjenom požaru i
• Procena nadoknade procenjenih gubitaka primenom metode osiguranja.
Dijagram sistemske analize rizika od požara prikazan je na slici 3.5.
Slika 3.5. Dijagram sistemske analize rizika od požara [1]

Da bi se definisale idealne mere zaštite potrebno je pre svega izvršiti analizu postojećeg
stanja i verovatnoću nastanka požara u datim uslovima, u odnosu na verovatnoću nastanka
požara kada se primene mere Preventivnog inženjerstva. Drugim rečima, upoređuje se
91
verovatnoća nastanka požara u postojećim uslovima sa verovatnoćom nastanka požara u

sledećim situacijama [1]:
• kada se ugrade tehnički sistemi dojave,
• kada se ugrade sistemi za automatsko gašenja požara,
• kada se ugrade sistemi za evakuaciju ljudi i materijalnih vrednosti,
• kada se obavlja kvalitetno servisiranje, remontovanje ili održavanje tehnološke opreme

i infrastrukturnih sistema kakvo je, pre svega, snabdevanje energijom,
• kada se izvrši edukacija zaposlenih za reagovanje u slučaju pojave požara i
• kada se primene sve druge mere preventivnog inženjerstva.
Praktična ugradnja navedenih i drugih mera Peventivnog inženjerstva zavisi od raspoloživih

finansijskih sredstava, tako da je ovde presudna ekonomska komponenta. Pri tom, veoma je
značajno integrisanje kvaliteta sistema osiguranja ljudi i imovine od požara i drugih opasnosti.
Sigurno je da osnovu za opredeljenje mera zaštite predstavlja i sistem zajedničkog delovanja

subjekta odlučivanja i najpouzdanije organizacije osiguranja koja je u stanju da realizuje
najsavremenija znanja i iskustva nauke i struke, kao i tehničke komponente u poslovima
osiguranja ljudi i materijalnih vrednosti.
Paljenje i razvoj požara u početnoj fazi, po samoj svojoj definiciji, mora da se analizira na
osnovu svoja dva modula [1]:
1. Modula paljenja i
2. Modula razvoja požara u početnoj fazi
Paljenje je vremenski trenutak u kome, zbog priliva dodatne nekontrolisane energije,

nastaje sagorevanje prisutnih materijala čije su posledice ugrožavanje ljudi i materijalnih
vrednosti.
Modul paljenja je od velikog značaja za sistemsku analizu rizika od požara, jer se

kontinuiranim praćenjem baze podataka o uzrocima požara ostvaruje mogućnost realnog
delovanja mera Preventivnog inženjerstva, a time i suzbijanje mogućih pojava požara.
Statističko praćenje i organizovanje pratećih baza podataka sistematizuje se u sledeće grupe
[1]:
• nastanak paljenja zbog neželjenog razvoja tehnološkog procesa,
• paljenje koje je posledica neplaniranih otkaza ugrađenih tehničkih sistema regulisanja i

upravljanja,
• požari koji su sekundarna pojava primarne eksplozije,
• požari koji su sekundarna pojava primarne havarije tehničkotehnoloških sistema,
• uzroci paljenja koji su posledica otkaza u energetskom infrastrukturnom sistemu

snabdevanja,
92
• uticaj nesavesnog delovanja ljudskog faktora,
• namerne paljevine,
• požari čiji su uzroci posledica događaja u okruženju i
• požari čiji su uzroci posledica prirodnih pojava.
Navedeno sistemsko praćenje i dopunjavanje baze podataka o realnim uzrocima modula

paljenja omogućava izračunavanje verovatnoće realizacije ovih uzroka u konkretno
analiziranoj sredini. Naime, verovatnoća pojave požara zbog navedenih uzroka može se
izračunati na osnovu relacije [1]:
𝐹
𝑞𝑖 = (3.1)
𝑁𝑖 ∙𝑟𝑖
gde je:
Ni ukupan broj požara izazvanih pojedinim navedenim grupama uzroka,
ri udeo pojedinih uzroka grupa požara u ukupno registrovanim požarima u toku analizirane
godine,
qi verovatnoća nastanka požara zbog uticaja uzroka grupe i
F broj požara nastalih u toku godine po pojedinim grupama uzroka.
Početna faza razvoja požara definiše se kao vreme koje protekne od trenutka paljenja pa
do trenutka organizovanog delovanja na njegovom neutralisanju, bilo da je u pitanju ljudski
faktor ili ugrađeni tehnički sistem zaštite.
Vreme početne faze razvoja požara može se podeliti na dve komponente [1]:
• vreme koje protekne od trenutka paljenja do trenutka uočavanja požara, od strane

ljudskog faktora ili ugrađenih tehničkih sistema dojave i
• vreme koje protekne od trenutka uočavanja pojave požara do trenutka organizovanog

delovanja na njegovom neutralisanju.
Druga komponenta Modula razvoja požara u početnoj fazi, odnosno vreme razvoja požara
od trenutka njegovog uočavanja do trenutka organizovanog delovanja na njegovom neutralisnju,
može se realno statistički pratiti i analizirati, a time i klasifikovati prema različitim društvenim
sredinama i građevinskim objektima. Dužina vremenskog perioda zavisi od [1]:
• organizacije sistema unutrašnje zaštite od požara,
• obučenosti ljudskog faktora za reagovanje u slučaju pojave požara,
• obučenosti, opremljenosti i mobilnosti unutrašnjih snaga zaštite od požara,
• komunikacionog sistema veza sa spoljašnjim jedinicama zaštite od požara,
• obučenosti, opremljenosti i mobilnosti spoljašnjih jedinica zaštite od požara,
• kvaliteta ugrađenih tehničkih sistema automatskog gašenja požara i
93
• kvaliteta sistema servisiranja, remontovanja i održavanja tehničkih sistema automatskog

gašenja požara.
Prva komponenta početne faze razvoja požara, osim u izuzetnim slučajevima kada je čovek
na mestu paljenja, ne može se statistički pratiti neposrednim metodama. Razlog je u prostornoj i
vremenskoj disperziji paljenja, odnosno nastanka požara. Posredne metode mogu odrediti
interval vremena u kome je nastao požar ekspertskom analizom i veštačenjem uzoraka koji su
prikupljeni posle gašenja požara.
Razvoj požara u početnoj fazi zavisi od [1]:
• mesta nastanka paljenja,
• požarnog opterećenja okruženja mesta paljenja,
• geometrijskog položaja mesta paljenja i
• organizacionih, kadrovskih i tehničkih karakteristika zaštite od požara ugrožene sredine.

Model razvoja požara i njegovih produkata statistički se prati kao vremenska funkcija u
intervalu od početnog trenutka organizovanog delovanja na njegovom neutralisanju, pa do
trenutka njegovog potpunog eliminisanja.
Vremenska funkcija razvoja požara i njegovih produkata može se prikazati u tri faze [1]:
1. Faza superiornosti razvoja požara i njegovih produkata u odnosu na njihovo

organizovano neutralisanje,
2. Faza ravnoteže intenziteta požara i delovanja na njegovoj neutralizaciji. U ovoj fazi

požar i njegovi produkti dostižu svoje maksimalne vrednosne pokazatelje i
3. Faza uspostavljanja potpune kontrole razvoja požara i njegovih produkata do

vremenskog trenutka njihovog potpunog neutralisanja.
Dijagram vremenske funkcije razvoja požara i njegovih produkata prikazan je na slici 3.6.
Razvoj požara i njegovih produkata u definisanom vremenu karakteriše [1]:
• kinetičko kretanje jezgra požara u sve tri dimenzije objekta zahvaćenog požarom,
• požarno opterećenje ugroženog objekta,
• klimatske karakteristike na mestu požara, a posebno snaga i pravac vetra,
• ugrađene preventivne mere tehničke zaštite objekta,
• obučenost i reagovanje unutrašnjih snaga zaštite,
• brzina i vreme reagovanja spoljašnjih snaga zaštite i
• efikasnost plana evakuacije ljudi i materijalnih dobara iz ugroženih objekata.
94
Slika 3.6. Vremenska funkcija razvoja požara i njegovih produkata [1]
Procena verovatnoće pojave i posledica požara sastoji se iz dve komponente, procene

verovatnoće pojave i procene posledica požara.
Verovatnoća pojave požara uslovljena je prirodom i brojem izvora zapaljenja koji se

nalaze u građevinskom objektu. Ova verovatnoća se izračunava na osnovu analize statističkih
podataka za grupu zgrada sa istim ili sličnim rizikom od požara i izražava se sledećom relacijom
[1]:
𝑃(𝐴) = 𝐾 ∙ 𝛼 (3.2)
gde je:
A – ukupna površina poda u građevinskom objektu u m2,
K i α – konstante koje su karakteristične za anliziranu grupu zgrada (kategorija rizika).
Verovatnoća P(A) izražava se za kalendarsku godinu. Prema statističkim podacima u

literaturi Velike Britanije konstante K i α, za proizvodne kapacitete, iznose: K= 0,0017 a α=0,53.
Istraživanja koja su obavili statističari u zemljama Evropske Unije potvrdila su da je za

industrijske zgrade vrednost konstante α =0,5. Jednačina (3.2) omogućava izračunavanje
verovatnoće pojave požara bilo kog uzroka i to je suma verovatnoća pojave požara u različitim
delovima analiziranog građevinskog objekta. Naime, teško je direktno proceniti verovatnoću
pojave požara koji je rezultat određenog uzroka i koji nastaje u određenom delu građevinskog
objekta. Ukoliko je neophodno proračunati ovakvu verovatnoću, može se izvršiti indirektna
procena množenjem verovatnoće date relacijom (3.2) i uslovnom verovatnoćom da se požar
pojavio kao rezultat određenog uzroka u istraživanom delu građevinskog objekta.
Uslovna verovatnoća se proračunava na osnovu statističkih podataka koji se prikupljaju i

obrađuju na nacionalnom nivou.
Posledice požara su mnogobrojne i kvalitativno različite u zavisnosti od karakteristika

objekta u kome se požar pojavio. Nisu iste posledice požara u proizvodnim pogonima i
kulturnim objektima, iako se odražavaju i na ljudima i na materijalnim dobrima.
95
U osnovi se procena posledica požara sastoji od sledećih nezavisnih modula [1]:

1. Modul ljudskih gubitaka i
2. Modul materijalnih gubitaka.
Modul ljudskih gubitaka izazvanih požarom sačinjavaju sledeće komponente:

• Statistički pokazatelji i verovatnoća smrtnih posledica požara u istim ili sličnim
objektima,
• Statistički pokazatelji i verovatnoće povreda ljudi usled požara, čije su posledice

smrtni slučajevi,
• Statistički pokazatelji i verovatnoća povreda ljudi u požaru čije su posredne ili

neposredne posledice izražene trajnim invaliditetom i
• Statistički pokazatelji i verovatnoća povreda ljudi usled požara, koje ne ostavljaju

trajne posredne ili neposredne posledice.
Modul materijalnih gubitaka izazvanih požarom sačinjavaju sledeće komponente:

• Statistički pokazatelji i verovatnoća trajnih nenadoknadivih nacionalnih, istorijskih ili
kulturnih materijalnih gubitaka,
• Statistički pokazatelji i verovatnoća trajnih materijalnih gubitaka usled:
o uništavanja građevinskih objekata,
o uništavanja infrastrukturnog sistema za snabdevanje građevinskih objekata i

tehnoloških sistema,
o uništavanja ili trajnog oštećenja tehnoloških sistema ili opreme za proizvodnju,

transport i skladištenje,
o uništavanja ili trajnog oštećenja sirovina, poluproizvoda ili gotovih proizvoda bilo iz
prozivodnog sistema, bilo iz domena usluga,
o uništavanja ili trajnog oštećenja razvojnokonstrukcione, tehnološke ili poslovne

dokumentacije, kao i baza informacionoračunarskog upravljačkog sistema,
o uništavanja ili oštećenja energetskih rezervi i pomoćnih materijala i
o uništavanja ili trajnog oštećenja ostale pomoćne ili prateće opreme ili sistema
ugrađenih u građevinski objekat.
• Statistički podaci i verovatnoća materijalnih gubitaka usled:
o zastoja u proizvodnji,
o neizvršavanja ugovorenih obaveza,
o neostvarivanja planiranog prihoda,
o neostvarene, a planirane dobiti i
96
o pada berzanske vrednosti analiziranog sistema.
Verovatna površina objekta na kojoj bi došlo do štete, koja se naziva „površina štete“, usled
požara prikazuje se sledećom relacijom [1]:
𝐷(𝐴) = 𝐶 ∙ 𝐴 ∙ 𝛽 (3.3)
gde je:
A – ukupna površina poda objekta zahvaćenog požarom, u m2,
C i β konstante verovatnoće materijalne štete koje se proračunavaju na osnovu pouzdane

baze statističkih podataka o požarima i materijalnim štetama na istim ili sličnim objektima.
Veća je verovatnoća da će požar u velikom objektu biti detektovan i ugašen pre nego što
zahvati ceo objekat, nego što je to slučaj u malim objektima. Zbog toga se očekuje da će deo u
kome je nastala šteta biti manji u velikim objektima nego u malim. Ova analiza pokazuje da će
se stopa materijalne štete, koja predstavlja količnik D(A)/A smanjivati sa porastom površine
poda (A) objakta koji je zahvaćen požarom.
Istraživanja u nekim evropskim zemljama i Velikoj Britaniji pokazuju da, kod proizvodnih
kapaciteta kod kojih se ukupna površina poda objekta izražava u m2, konstante verovatnoće
materijalne štete imaju vrednosti C=2,23 i β=0,45. Ove vrednosti konstanti proračunate su za
objekte u kojima postoje samo minimalne tehničke mere preventivne zaštite. Ukoliko je objekat
opremljen tehničkim sistemima automatske zaštite, biće smanjena stopa štete a, time i konstanta
β. Tako se, na primer, verovatna šteta usled požara u objektu koje je opremljen automatskim
sistemom za gašenje požara, može proceniti izračunavanjem verovatnoće i prosečne površine
štete za svaku od sledećih mogućih situacija [1]:
• sistem se nije aktivirao,
• sistem se aktivirao, ali je neefikasno dejstvovao,
• sistem je efikasno dejstvovao i
• požar je, i pored svega, izmakao kontroli.
Primenjujući iznetu metodologiju Rutstein je izračunao da je, kod objekta ukupne površine
1500 m2, koji su opremljeni sistemima za automatsko gašenje požara, materijalna šteta zahvatila
samo 16 m2 tog objekta. Osim toga utvrdio je da, kada su D(A)=16 m2, konstanta C=2,25, a
površina objekta zahvaćenog požarom A=1500 m2, proračunata konstanta iznosi β=0,27 za sve
industrijske objekte koji su opremljeni automatskim sistemom za gašenje požara [1].
Procena štete od svih požara u toku jedne godine, a za objekat date površine A dobija se iz
proizvoda vrednosti dobijenih iz jednačina (3.2) i (3.3), odnosno verovatnoća štete od svih
požara u toku jedne godine u objektu površine A iznosi [1]:
𝑃𝑈𝐾 = 𝑃(𝐴) ∙ 𝑃(𝐵) (3.3)
Preventivno inženjerstvo je posebna multidisciplinarna naučna oblast koja integriše

savremena naučna, istraživačka i stručna saznanja i iskustva fundamentalnih, tehničkih,
organizacionih, ekonomskih i pravnih nauka usmerenih na eliminaciju ili smanjenje stanja čije
su posledice eksplozija ili požari i to u konkretno analiziranim sredinama. Prema tome, ugradnja
mera Preventivnog inženjerstva se projektuje na osnovu analize stanja u datoj sredini i to u svim
sagledanim oblastima analizirane sredine i na osnovu toga se predlaže njihova ugradnja.
97
Realizacija ovog modela obuhvata dve faze:
1. Projektovanje i ugradnja mera Preventivnog inženjerstva koje proističu iz sagledavanja

načina sprečavanja pojave požara i
2. Izrada Elaborata investiranja i konstrukcije finansiranja ugradnje projektovanih mera

Preventivnog inženjerstva.
Mere Preventivnog inženjerstva usmerene su na smanjenje verovatnoće pojave požara,

odnosno rizika od požara u analiziranom tehničkom sistemu. Njihova praktična ugradnja zavisi
od raspoloživih finansijskih stredstava koja se grupišu na sledeći način:
1. Ulaganja u izmene tehničkotehnološkog stanja koje obuhvataju:
• Izradu tehničke dokumentacije i obezbeđivanje propisanih saglasnosti i dozvola,
• Izmene infrastrukturnih sistema kao što su to: saobraćajnice u objektu i oko njega,
snabdevanje energijom i skladištenje energetskih sirovina, snabdevanje vodom i njen
unutrašnji razvod, priručna skladišta zapaljivih, eksplozivnih ili otrovnih materija i
druge, neophodne izmene postojećih infrastrukturnih sistema,
• Izmene postojećih tehnoloških sistema i njihova modernizacija u cilju veće
funkcionalne pouzdanosti,
• Izmene postojećih sistema spoljašnjeg i unutrašnjeg transporta,
• Ugradnju novih ili izmene i dopune postojećih upravljačkih tehničkotehnoloških

sistema i
• Opremanje i obučavanje tehničkih i kadrovskih sistema remontovanja, servisiranja i

održavanja tehničkotehnološke opreme.
2. Ulaganja u tehničke sisteme zaštite od požara integrišu sledeće:
• Ugradnju sistema obeležavanja evakuacionih puteva,
• Ugradnju internog sistema automatske dojave požara,
• Automatsko povezivanje internog sistema dojave požara sa eksternim snagama

intervencije,
• Ugradnju automatskog sistema gašenja požara,
• Ugradnju sistema automatskog praćenja parametara koji su pouzdani pokazatelji

pojave požara (temperature, koncentracije eksplozivnih smeša, prašina ili gasova, radni
pritisci i drugi parametri) i
• Ugradnju mobilnih i stacionarnih sistema gašenja požara.
3. Ulaganja u organizacione mere zaštite obuhvataju sledeće:
• Izradu planova zaštite od požara,
• Edukaciju zaposlenih za efikasno otklanjanje uzroka požara ili njegovo efikasno

neutralisanje u početnoj fazi,
98
• Izgradnju sistema pouzdanog servisiranja, remontovanja i održavanja objekata,

tehničkotehnološke i zaštitne opreme u njegovoj kadrovskoj i tehničkoj komponenti i
• Pribavljanje standarda kvaliteta JUS ISO 9000.
4. Ekonomskofinansijski troškovi obuhvataju:
• Finansijska sredstava osiguranja ljudstva i materijalnih vrednosti,
• Troškove kamata na kredite uloženih sredstava Preventivnog inženjeringa,
• Gubitke zbog neostvarene proizvodnje na osnovu ugovora o prodaji i
• Troškove radne snage u vremenu revitalizacije proizvodnje.
Komparativna analiza troškova preventivne zaštite i dobiti, odnosno izbegavanja gubitaka

koji su posledica neželjenih, a štetnih događaja, sastoji se u utvrđivanju efekata uloženih
finanasijskih sredstava u realizaciju mera preventivne zaštite i smanjenja ljudskih i materijalnih
gubitaka.
Definicija cilja komparativne analize troškova i dobiti preventivne zaštite jasno pakazuje
složenost ove etape upravljanja rizikom jer se upoređuju realno utvrđene projektovane vrednosti
investicionih ulaganja sa procenjenim, verovatnim vrednostima dobiti postignute ovim
ulaganjima. Zbog toga su pouzdane baze podataka nezamenljivi oslonac ovoj etapi analize.
Kriva odnosa efekata i ulaganja u preventivnu zaštitu prikazana je na dijagramu na slici 3.7.
Analiza krive modela odnosa ulaganja i efekata preventivne zaštite pokazuje da [1]:
• u realnim uslovima nije moguće preventivno eliminisanje svih slučajeva uzroka štetnih
događaja,
• se ulaganjem u preventivu do tačke A postižu visoki efekti zaštite,
• ulaganja posle tačke A imaju niske efekte zaštite, odnosno da njihov finansijski obim
nema opravdanja u planiranim zaštitnim rezultatima i
• realizacija preventivnih mera zaštite nije zavisna od njenih izvora finansijskih sredstava.
99
Slika 3.7. Kriva odnosa ulaganja i efekata preventivne zaštite [1]
Na kraju treba napomenuti da mere Preventivnog inženjerstva omogućavaju realizovanje

preventivne zaštite primenom [1]:
• Ugrađenih tehničkih sistema dojave gašenja požara,
• Ugradnjom sistema puteva efikasne evakuacije ljudi i materijalnih dobara,
• Permanentne edukacije zaposlenih za reagovanje u slučaju pojave požara,
• Pouzdanog sistema servisiranja, održavanja i remontovanja tehničkih sistema,

uređaja i opreme i
• Kvalitetnog osiguranja ljudi i materijalnih dobara od požara i nekih drugih

opasnosti.
3.3.3. Metode za procenu rizika od požara
Na tržištu postoji puno metoda za procenu rizika od požara. Međutim, nisu sve jednostavne
za primenu, jer neke od njih obuhvataju takve faktore koje nemaju nikakav značaj sa stanovišta
osiguranja. Stoga se ovde detaljnije obrađuju samo dve od njih i to MESERI i „Intrinsic Risk
Value“ (Suštinska vrednost rizika), a ostale se samo ukratko opisuju.
Gretener metoda je nastala 1965 godine u Švajsarskoj i ona je postala referenca za mnoge
druge metode. Ona se može primeniti na svim tipovima aktivnosti. Ova metoda daje vrednost na
osnovu koje se može odrediti da li je rizik u datim objektima prihvatljiv ili se pak moraju
usvojiti dodatne zaštitne mere. Zatim se svaka od predloženih mera ponovo ukalkuliše u model,
i to se ponavlja sve dok se ne dobije željena vrednost. Nepogodnost ove metode leži u tome što
svi ovi proračuni zahtevaju mnogo vremena.
100
Purt metoda je nastala 1971 u Nemačkoj i ona predstavlja pojednostavljenu Gretener

metodu. Ona nudi mogućnost brze orijentacione procene zgrade i njenog sadržaja. Kada se
izračunaju vrednosti ova dva rizika moguće je, korišćenjem odgovarajuće tabele, dobiti
predstavu o tome kakve bi zaštitne mere bile najpogodnije za dati slučaj.
ERIC metodu su razvili Sarrat i Cluzel u Francuskoj tokom 1977 godine. Ovo je bila prva
metoda koja se fokusirala na požar sa stanovišta njegovog uticaja na ljude i njihovu imovinu,
uključujući i faktore koji se odnose na evakuaciju, vidljivost, dim, toksičnost itd. To je
empirijska metoda koja zgrade klasifikuje na tri tipa: stambene, kancelarijske i industrijske
objekte. Na kraju, ova metoda daje orijentacione podatke o potrebnim merama bazbednosti, kao
i zaštitnoj opremi koju treba instalirati.
FRAME metoda je inženjerska metoda procene požarnog rizika i to je veoma kompletna

metoda koja se zasniva na ERIC i Gretener metodama. Ona daje procenu rizika u odnosu na
ljude, aktivnosti i imovinu. Ona koristi veliki broj faktora i može da bude predugačka za
računanje bez prikladnog softverskog paketa.
„Intrinsic Risk Value“ (Suštinska vrednost rizika) je metoda španskog ministarstva za

industriju i energiju (1981) i to je pojednostavljena Gretener metoda i ona se u Španiji mora
obavezno koristiti za određivanje protivpožarnih mera koje treba primeniti u industrijskim
pogonima.
MESERI metoda
MESERI metodu primenjuje osiguravajuće društvo MAPFRE u Španiji od 1978. Iako u sebi
inkorporira veliki broj faktora, relativno se lako primenjuje. Metoda je prilagođena sektoru
osiguranja i uglavnom se primenjuje kod malih i srednjih industrijskih preduzeća čije aktivnosti
nisu suštinski opasne. Pored toga ona mora da se koristi na zgradama ili individualnim
objektima homogene konstrukcije. Pošto je u praksi teško naći ovakve objekte, svakom faktoru
se pripisuje najreprezentativnija vrednost, što u većini slučajeva obuhvata prosečnu vrednost [1].
Ova metoda se, sa jedne strane, zasniva na individualnoj proceni različitih faktora koji
generišu ili povećavaju rizik od požara, a sa druge strane na načinima za prevenciju i
ublažavanje rizika. Kada se ovi elementi procene putem pripisivanja određenih vrednosti, oni se
unose u sledeću formula [1]:
R = X/Y ili R = X±Y (3.4)
Gde su:
X globalna pripisana vrednost faktora koji generišu i povećavaju rizik
Y globalna pripirsna vrednost faktora koji sprečavaju i smanjuju rizik
R je vrednost požarnog rizika koja je dobijena preko različitih operacija.
U MESERI metodi konačna vrednost se dobija kao zbir niza pripisanih vrednosti, a u skladu
sa sledećom formulom [1]:
R = 5/129X + 5/32Y (3.5)
Ova metoda procenjuje rizik tako što uzima u obzir sledeće aspekte:
• Mogućnost započinjanja požara: na primer, zapaljivost materijala spremnog za

proizvodni proces ili prisustvo izvora paljenja.
101
• Favorizovanje ili ometanje širenja i intenziteta požara: na primer, otpornost

konstruktivnih elemenata na požar ili termičko opterećenje prostorija.
• Povećanje ili smanjenje ekonomske vrednosti šteta: na primer, uništavanje sirovina i

gotovih proizvoda.
• Spremnost za otkrivanje, kontrolu i gašenje požara: na primer, prenosni protivpožarni

aparati ili vatrogasne brigade.
Zbog svega ovoga ova metoda omogućava globalnu procenu požarnog rizika. Njena
jednostavnost leži u činjenici da ona samo razmatra one faktore koji su reprezentativni za
stvarno stanje date aktivnosti, a ne sve one koji su odgovorni za započinjane, razvoj i gašenje
požara.
Ovo je pojednostavljena metoda i procenitelj na osnovu svog posmatranja jednostavno

pripisuje neku vrednost bez ikakvih daljih komplikovanih proračuna. Ovo znači da procenitelj
mora da ima osnovno znanje iz sledeći oblasti [1]:
• Priroda požara.
• Sistemi za prevenciju i zaštitu od požara.
• Organizovanje bezbednosti kompanije.
• Industrijski i konstrukcioni procesi.
Svi podaci koji omogućavaju određivanje vrednosti različitih faktora uključenih u ovoj
metodi biće dati u daljem tekstu.
Svi faktori koji se odnose na pojačavanje i ublažavanje požara imaju istu težinu (svaki dobija
najviše 5). Stoga konačna vrednost se uvek nalazi izmeđi 0 i 10, što znači između najgore i
najbolje procene rizike od požara.
Zgrade koje se boduju ispod vrednosti 5 treba detaljnije ispitati da bi se videlo gde postoji
najveći problem. Prvo treba ispitati faktore bodovane sa 0, a da bi se odredile pogodne mere za
njihovo poboljšanje, uz uslov da su iste tehnički i ekonomski izvodljive. U svakom slučaju ne
treba podrazumevati da vrednost veća od 5 ukazuje na to da je dati rizik u potpunosti pod
kontrolom.
Faktori koji zavise od konstrukcije objekta
Što je neka zgrada viša to će se požar lakše širiti i biće mnogo teže da se on kontroliše i
ugasi. Visina zgrade se posmatra od najnižeg izgrađenog uzvišenja (i podzemne prostorije se
uzimaju o obzir) do najvišeg dela na krovu. Ako se u skladu sa brojem spratova ili visine dobiju
različite bodovne vrednosti, usvaja se najniža vrednost.
Zaštitni faktori i faktori koji umanjuju štetu
Ovi faktori obuhvataju sve one faktore koji doprinose sprečavanju razvoja požara ili
ograničavanju njegovog obima i posledica. U ovom slučaju bodovi se pripisuju samo ako
postoji odgovarajući faktor, ako je isti isprojektovan na odgovarajući način i ako se može
garantovati njegov rad u slučaju potrebe. Drugim rečima, aktiviranje se fizički proverava ili se
verifikuje odgovarajuće održavanje instalacija. Što se tiče organizacionih mera koje obuhvataju
ljudstvo (vatrogasne brigade, planovi za slučajeve nesreća) neophpdno je verifikovati postojanje
102
opšte evidencije, uputstava, procedura, itd, koje garantuju trening osoblja, prakse i požarne
vežbe i sl.
Takođe je važno ukazati da bodovi koji se daju zbog postojanja različitih koncepata su veći
tamo gde postoji prisustvo ljudi, što ukazuje na stalnu aktivnost (uključujući vikende i praznike)
ili pak na čuvara koji će proveriti da li je u pitanju lažni alarm ili je požar stvaran, pa je potrebno
momentalno delovanje.
3.4. RIZIK OD EKSPLOZIJE
Eksploziju definišemo kao događaj koji vodi brzom povećanju pritiska. Ovo povećanje
pritiska može da bude izazvano: nuklearnom reakcijom, popuštanjem konstrukcije posuda pod
pritiskom, eksplozivima, reakcijama termičkog proboja, sagorevanjem prašine, magle ili gasa
(uključujući pare) u vazduhu ili u nekom drugom oksidacionom sredstvu.
Eksplozija nastaje usled vrlo brzog oslobađanja energije. Oslobađanje energije mora da bude
dovoljno naglo da bi izazvalo lokalnu akumulaciju energije na mestu eksplozije. Ova energija se
tada rasipa različitim načinima kao što je to stvaranje talasa pritiska, letenje predmeta koji su
izbačeni eksplozijom, toplotno zračenje, akustična energija ili fizičko pomeranje opreme.
Oštećenje usled eksplozije je izazvano rasutom energijom.
Ako eksplozija nastane u gasu, energija je uzrok naglom širenju gasa koji potiskuje okolni
gas i inicira talas pritiska koji se brzo kreće od izvora eksplozije. Talas pritiska sadrži energiju
koja izaziva oštećenje okoline. Za hemijska postrojenja, najviše oštećenja od eksplozije nastaje
usled ovog talasa pritiska.
Osnovni uzroci nesreća u hemijskoj industriji su požari i/ili eksplozije. Razlika između ova
dva događaja leži u vremenskom okviru u kome se odigrava ovaj događaj. Požari su tipično
mnogo sporiji događaji koji obuhvataju sagorevanje materijala. Eksplozije su posledice
iznenadnog oslobađanja energije u toku veoma kratkog perioda vremena i mogu, ali ne moraju,
da obuhvate sagorevanje ili druge hemijske reakcije. Moguće je da požar vodi do eksplozije i da
eksplozija može da vodi do požara i sekundarnih eksplozija ako su obuhvaćeni sagorljivi gasovi
ili tečnosti.
Eksplozije se mogu dogoditi kako na objektu koji se nalazi na samoj lokaciji tako i tokom
transporta. One se mogu dogoditi i u drugim industrijama koje nisu petrohemijske kao što su to
na primer prerada hrane, pulpe i hartije i farmaceutska industrija.
Deflagracija je proces brzog sagorevanja, to je toplotni proces koji se radijalno širi od

izvora paljenja u svim pravcima, a kroz raspoloživu gorivu supstancu. Kako se zapremina
reakcione zone širi, to je veća površina u kontaktu sa gorivom supstancom i reakcija koja
je započela kao mala, vremenom ima sve više i više energije [1].
Detonacija se može definisati kao proces „momentalnog sagorevanja” mada postoji kratak
vremenski interval sagorevanja. Detonacije stvaraju veće pritiske i obično su mnogo razornije
od deflagracije. One se mogu dogoditi u visoko eksplozivnim supstancama, u reaktivnim
smešama gasova/para, u izvesnim prašinama i aerosolima. Opšte uzevši detonacija je najsnažniji
oblik eksplozije gasa pošto je prostiranje eksplozivnog talasa trenutno, a prostiranje
detonacionog talasa zavisi od količine gorive supstance.
Razlika između detonacije i deflagracije u smeši gasova/para zavisi od toga da li se front

plamena u neproreagovanom medijumu kreće brzinom većom ili manjom od brzine zvuka.
103
3.4.1. Vrste ekspolozije
Postoji više načina klasifikovanja eksplozija. U osnovi one se dele na fizičke i hemijske,
mada se često u jednom nesrećnom slučaju mogu istovremeno odigrati oba tipa eksplozija. Na
slici 3.8 prikazana je osnovna klasifikacija eksplozija.
Slika 3.8. Osnovna podela eksplozija[1]
Fizičke ekspolozije
Ove eksplozije mogu da nastanu kao posledica pucanja suda, para nastalih iz ključale
tečnosti (BLEVE), ili kao posledica brzog prelaza iz jedne u drugu fazu. Čiste fizičke eksplozije
su rezultat rasipanja postojeće potencijalne energije bez ikakvog uticaja neke hemijske reakcije,
kao što je to pucanje kotla sa toplom vodom, jer kotao puca ali iza toga ne sledi eksplozija vode.
Međutim, u praksi su češće fizičkohemijske eksplozije nego čiste fizičke eksplozije. Ako je
sadržaj suda zapaljiv, može da dođe do požara ili eksplozije oblaka pare, što spada u hemijske
eksplozije.
Posuda pod pritiskom sadrži uskladištenu energiju koja je posledica ovog unutrašnjeg
nadpritiska i predstavlja opasnost od eksplozije. Ako nadpritisak u posudi stvara opterećenje
veće od njene mehaničke čvrstoće ili ako usled nekog drugog uzroka posuda oslabi, energija se
naglo oslobađa usled pucanja suda i tada mogu da nastanu značajna oštećenja. Oštećenja izaziva
talas pritiska usled naglog oslobađanja gasa koji se brzo kreće napuštajući posudu. Ovaj talas
pritiska može da bude i udarni talas, zavisno od prirode otkazivanja suda. Elementi zida suda ili
delovi konstrukcije koji lete naokolo takođe mogu da izazovu oštećenja.
Iako postoji mogućnost da u normalnim radnim uslovima posuda eksplodira zbog čisto
fizičkih ili mehaničkih razloga (tj. prepunjavanje, pregrevanje, korozija, krtost ili udar), mnogo
veća šteta će biti izazvana ako se hemijska eksplozija odigra unutar mehanički čvrste posude
koja se zatim rasprskava pod pritiskom koji je nekoliko puta veći od normalnog radnog pritiska.
104
Eksplozija usled brze promene faze se događa onda kada tečnost ili čvrsta materija prođu
kroz veoma brze promene faza agregatnog stanja. Ako dođe do promene iz tečne u čvrstu fazu
ili iz čvrste u gasovitu (sublimacija), zapremina materije će se povećati stotinama ili hiljadama
puta, što često izaziva eksploziju. Ovo je proces koji dovodi do toga da kukuruz pređe u kokice
kada vlaga koja se nalazi u jezgru promeni fazu i brzo se proširi.
Najuobičajenije ekplozije usled brze promene faza nastaju kada se materija iznenadno izloži
dejstvu druge materije koja se nalazi na dovoljno visokoj temperaturi koja može da izazove brzu
promenu faze. Ključni faktori kod eksplozije usled brze promene faza obuhvataju velike
temperaturne razlike, materijale koji menjaju fazu, a čija je tačka ključanja mnogo ispod
temperature toplotnog izvora, veliku razliku u toplotnom kapacitetu i veliku površinu kontakta
između materijala i toplotnog izvora.
Eksplozija para koje se šire iz ključale tečnosti (BLEVE) dešava se onda kada katastrofalno
otkaže posuda u kojoj se nalazi tečnost na temperaturi koja je iznad njene normalne tačke
ključanja. Posledica brzog smanjenja pritiska tokom otkazivanja posude je iznenadno brzo
isparavanje dela tečnosti. Uzrok štete je delom i talas pritiska koji je posledica brzog isparavanja
tečnosti i širenja pare. Takođe je moguće da dođe do štete izazvane delovima posude koji se
ponašaju kao projektili i do štete usled udara izazvanog izbacivanjem tečnosti i čvrstih materija.
Otkazivanje posude može da bude posledica unutrašnjeg požara, mehaničkog udara, prevelikog
unutrašnjeg pritiska ili otkazivanja u domenu zamora materijala.
Hemijske eksplozije
Hemijske eksplozije obuhvataju uniformne reakcije koje se manje ili više odigravaju
uniformno kroz celu masu reaktanata i reakcije rasprostiranja koje započinju u jednoj tački i šire
se kao front kroz celu masu reaktanata.
Uniformne reakcije su obično rezultat egzotermnih reakcija u zatvorenom prostoru sa

nejednakim rasipanjem toplote i one se obično nazivaju i reakcije toplotnog proboja. Reakcije
rasprostiranja obuhvataju deflagracije i detonacije.
Opšte uzevši hemijske eksplozije su rezultat hemijske reakcije koju stvara gas pod visokim
pritiskom, odnosno kada se čvrsta materija, tečnost ili gas iznenada transformišu u gas mnogo
veće zapremine od početne. Ova promena zapremine dovodi do brzog širenja gasa koje može da
dostigne brzine od 200 do 300 km/h.
Da bi se stvorio oblak zapaljive smeše gasova skoro uvek je potrebno da se oslobodi

materijal koji se u tečnom stanju nalazi pod pritiskom, odnosno da dođe do izbacivanja ili
isticanja zapaljivog gasa, lako zapaljive tečnosti ili zapaljive prašine iz tehnološke opreme. Do
ovog izbacivanja može doći usled neispravnosti armature, gubitka čvrstoće cevovoda ili posuda
u kojima se nalaze ove materije, nepoštovanja propisanog tehnološkog postupka i mnogih
drugih razloga. Deo ovakve prosute materije odmah proključa (trenutno ispari) vukući sa sobom
veliku zapreminu vazduha i formirajući zapaljivi oblak pare. Oslobađanje pare takođe povlači za
sobom masu tečnosti u vidu fino raspršenih kapljica koja je otprilike jednaka isparenoj masi,
tako da masa oblaka ne samo da nabubri već se takođe povećava i njegova gustina i smeša
postaje mnogo više opterećena gorivom.
Ovaj oblak može da se zapali bilo iz spoljašnjeg izvora bilo usled dostizanja temperature
samozapaljenja, i da zatim eksplodira. Eksploziju gasa i/ili pare definišemo kao proces u kome
sagorevanje prethodno izmešanog oblaka gasa, tj. goriva supstancavazduh ili goriva
supstancaoksidaciono sredstvo izaziva brzo povećanje pritiska. Ove eksplozije se mogu desiti
unutar procesne opreme ili cevovoda, u zgradama, na naftnim platformama, na otvorenim
procesnim površinama ili u neograničenim zonama.
105
Posledice eksplozije gasa zavisiće od okoline u kojoj se nalazi oblak gasa ili koju gas
obavija. Stoga je uobičajeno da se ekplozija gasa klasifikuje i u zavisnosti od okoline u kojoj se
odigrava eksplozija, i to [1]:
• Eksplozije gasa/pare u ograničenom prostoru koje se odigravaju unutar rezervoara,

procesne opreme, cevovoda, u odvodnim kanalima, sistemima za odvod otpadnih
materija, zatvorenim sobama i u podzemnim instalacijama. Eksplozije u ograničenom
prostoru se takođe nazivaju i unutrašnje eksplozije.
• Eksplozije gasa/pare u delimično ograničenom prostoru dešavaju se kada se gorivo

slučajno oslobodi unutar prostorije koja je delimično otvorena. Tipični slučajevi su
kompresorske stanice i platforme za vađenje nafte. Zgrada će ograničiti eksploziju, a
pritisak eksplozije se može osloboditi samo kroz odušne otvore, tj. otvore na zidovima
ili lake odušne zidove koji se brzo otvaraju pri malim nadpritiscima. Glavni problem
kod delimično zatvorenog prostora je u tome što plamen može da se ubrza do nekoliko
stotina metara u sekundi i da pri tom sabija neproreagovani medijum ispred fronta
reakcije, povećavajući njegovu temperaturu iznad njegove temperature samozapaljenja.
Ovo sabijanje nastaje veoma brzo i izaziva naglu promenu pritiska ili udar ispred fronta
reakcije što se klasifikuje kao detonacija, jer se front reakcije i osnovni udarni talas
prostiru u neproreagovanoj smeši brzinom koja je jednaka ili veća od brzine zvuka.
• Eksplozije gasa/pare u neograničenom prostoru u procesnim postrojenjima i drugim

neograničenim zonama su eksplozije gasova koje se dešavaju na otvorenim prostorima
kao što su to procesna postrojenja. Oblak gasa koji je stvarno neograničen i koji nema
nikakve prepreke i koji je zapaljen slabim izvorom paljenja daje male nadpritiske tokom
gorenja (plamen kao munja). Međutim treba pažljivo koristiti termin neograničenog
prostora. U praksi, u procesnom postrojenju postoje lokalne zone koje su delimično
ograničene i u kojima se nalaze razne prepreke. U slučajevima deflagracije u ovim
zonama se stvaraju visoki eksplozivni pritisci i ako oblak detonira kao rezultat velikog
ubrzanja plamena, detonacija će moći da se prostre kroz oblak bez ikakvih ograničenja.
• Prašine većine čvrstih gorivih materijala, kada se disperguju u vazduhu i upale, mogu da
gore brzo stvarajući potencijal za pojavu eksplozije prašine. Drvo, aluminijum, ugalj,
brašno, mleko u prahu, boje i farmaceutski proizvodi su primeri materijala koji su
izazvali eksplozije.
• Prašina žitarica je sagorljiva i odgovorna je za eksplozije u liftovima za žitarice u

silosima. Mnoge hemikalije koje se koriste i proizvode u hemijskoj industriji su u obliku
prašine.
Eksplozivno ponašanje ovih materijala treba da bude na adekvatan način okarakterisano pre
dalje prerade, rukovanja, otpreme i korišćenja.
Čak i prašina na procesnoj opremi može da izazove požar ili eksplozije. Slojevi prašine koji
se sakupljaju na vrelim površinama procesne opreme mogu se zagrejati, tinjati i zapaliti se. Sloj
prašine stvara i termičku izolaciju na opremi što izaziva porast temperature na njenoj površini i
povećava verovatnoću da dođe do paljenja. Drugo, čestice prašine mogu da se pomešaju sa
vazduhom i da stvore zapaljivi oblak prašine.
Požari nad barom zapaljive tečnosti (rasuta zapaljiva tečnost) su rezultat površinskog
sagorevanja zapaljive ili sagorljive tečnosti. Ovi požari mogu biti efikasno lokalizovani, ali isto
tako mogu da izazovu i domino efekat i da budu veoma razarajući.
106
Tipičan požar nad barom započinje sa oslobađanjem zapaljivog ili sagorljivog materijala iz
procesne opreme. Ako je materijal tečan, uskladišten na temperaturi ispod svoje normalne tačke
ključanja, tečnost će se sakupiti u baru. Geometrija bare je diktirana okolinom, na primer,
nasipom oko rezervoara, ali je takođe moguća i pojava neograničenih bara na otvorenoj ravnoj
površini. Neograničena bara je takođe moguća ako je prosuta količina tečnosti nedovoljna da
napuni prostor unutar nasipa koji se nalazi, recimo, oko rezervoara ili pak ako se prelije preko
nasipa. Ako se tečnost čuva pod pritiskom iznad svoje normalne tačke ključanja, tada će deo
tečnosti trenutno preći u paru, dok će ostatak tečnosti da formira i baru u blizini mesta curenja.
Eskalacija požara nad barom može da bude u brojnim oblicima kao što je to dalje izlivanje
kao posledica pregrevanja, oštećenje protivpožarne opreme i sprečavanje pristupa opremi za
ručno isključivanje. Najozbiljniji mogući oblik eskalacije požara nad barom zapaljive tečnosti
obuhvata eksploziju pare koja se širi iz ključale tečnosti i preključavanje rezervoara, odnosno
stvaranje vatrenog stuba ili lopte.
Vatrena lopta nastaje usled sagorevanja oblaka goriva supstancavazduh. Unutrašnje jezgro
oblaka se skoro u celini sastoji samo od gorive supstance, dok je spoljni sloj (gde prvo dolazi do
paljenja) sastavljen od zapaljive smeše goriva supstancavazduh. Kako se sila potiska toplih
zapaljivih gasova povećava, upaljeni oblak teži da se penje, širi i uzme sferični oblik. U većini
slučajeva eksplozije pare koja se širi iz ključale tečnosti koje obuhvataju zapaljive ili sagorljive
tečnosti javljaju se vatrene lopte pošto tečnost momentalno prvo prelazi u paru a tada se, usled
mešanja goriva sa vazduhom na spoljnoj površini, zapali. Vatrene lopte su, obično kratkotrajne,
ali sa veoma visokim fluksom toplotnog zračenja. Vatrena lopta nastala od BLEVE može da
bude nekoliko desetina metara u prečniku.
Potencijalnu eskalaciju požara je moguće značajno smanjiti uvođenjem pasivnih i aktivnih

mera za zaštitu od požara. Protivpožarna zaštita je komplesno uzajamno dejstvo brojnih faktora.
Prilikom procene adekvatnosti rastojanja između rezervoara u skladištu sa rezervoarima, na
primer, treba razmotriti prisustvo zaštite od plavljenja usled prskanja, termičku izolaciju i
svojstva sadržanog materijala.
3.4.2. Najrazorniji tipovi požara i eksplozija
Tamo gde se na osnovu fundamentalnih znanja ne mogu postaviti pravila, eksplozija oblaka
zapaljive smeše gasova (VCE) na otvorenom prostoru svakako ima ishod sa najvećom štetom,
koja je praćena gubitkom svog sadržaja zapaljivog materijala. Za ovo postoji nekoliko razloga
[1]:
• Oblak pare može da sakupi veliku količinu materijala i stoga može osloboditi enormnu
količinu hemijske energije posle paljenja.
• Udar nije prigušen zidovima zgrade (kao što je to u slučaju zatvorenih eksplozija) niti
sudovima pod pritiskom (kao što je to slučaj kod unutrašnje eksplozije).
• Prekid rada pomoćnih službi (kao što je to služba protivpožarne zaštite) dovodi do toga
da je mnogo teže kontrolisati sekundarne požare, koji veoma često slede početnu
eksploziju, nego slične požare kojima ne predhodi eksplozija. U praksi je često slučaj da
šteta koja je izazvana sekundarnim požarima prevazilazi štetu nastalu usled eksplozije.
Razorna moć VCE je dugo vremena bila veoma malo razumljiva, uprkos znatnim
istraživačkim naporima. Bilo je teško naći mehanizan po kome oblak pare koji gori može da
generiše udar.
107
Proces eksplozije zapaljivog oblaka se može podeliti u nekoliko faza. U prvoj, veoma
kratkotrajnoj fazi, plamen se širi sferno dok ne dostigne gornju granicu oblaka. Oblak se
povećava u visinu za oko dva puta. Dalje dolazi do horizontalnog širenja fronta plamena. Kod
spljoštenog oblaka uspostavlja se zona pritiska u obliku torusa koji se stalno širi sa plamenim
frontom. Uzima se da je maksimalni nadpritisak kod eksplozije oblaka para oko 0,1 bar, a kod
detonacije do 20 bara. Detonacije su u svakom slučaju ređe i najčešće se dešavaju u delimično
ili u potpuno zatvorenom prostoru.
Kada pukne neka cev u cevovodu ili kada dođe do oštećenja rezervoara pod pritiskom
obično se javlja turbulentni mlaz gasa koji naglo izlazi i koji se sastoji od nadzvučnog jezgra i
podzvučnog turbulentnog dela. Zahvatanjem okolnog vazduha nastaje zapaljiva smesa, a linija
koncentracije donje granice zapaljivosti ima izduženi oblik u pravcu normalnom na glavni mlaz
[1].
Efekat eksplozije na strukture sastoji se od dejstva udarnog talasa, vetra i termičkog efekta.
Različite vrste eksplozije generišu različite udarne talase. Tipičan fenomen koji se može desiti
kod udarnih talasa, nastalih od eksplozije, jeste fokusiranje talasa usled različitih osobina
vazduha. Kao rezultat nehomogenosti vazduha mogu se u određenim pravcima pojaviti veći
pritisci i to na udaljenostima većim od očekivanih.
Međutim, određivanje međudelovanja udarnih talasa i objekata je dosta složeno jer zavisi od
više faktora, a procena moguće štete na objektima je otežana činjenicom da pojedini elementi
konstrukcije dožive različita oštećenja pod delovanjem raznih opterećenja.
Eksplozija stvara, u okolnom vazduhu, pozitivnu fazu nadpritiska (pritisak iznad normalnog
atmosferskog) koja se kreće van u svim pravcima. Iza ovoga odmah sledi period negativnog
pritiska (ispod vrednosti normalnog atmosferskog pritiska) pre nego što se pritisak vazduha vrati
na normalu. Svaka od ovih faza pritiska ili oba zajedno, mogu da budu odgovorni za štetu koja
nastaje tokom vazdušnih eksplozija.
Nadpritisak je izazvan naglim stvaranjem gasovitih i parnih proizvoda eksplozije i okolni

vazduh nema vremena da se skloni sa putanje proizvoda sagorevanja koji se šire. Kako plamen
koji se širi nailazi na prepreke (tj. zgrade, cevovode, posude, noseće konstrukcije) on se uvija,
savija i kida zbog čega se u znatnoj meri povećava oblast plamena i samom tim i količina
toplote koja se stvara po jedinici zapremine. Kao rezultat ovoga dolazi do ubrzavanja
sagorevanja što vodi do pojačane turbulencije kod sledećih prepreka što, za uzvrat, još više
ubrzava plamen. Proučavanje eksplozija oblaka pare pokazuje da je u mnogim slučajevima
prisutan neki oblik delimičnog ograničavanja, ali postoje i izuzeci koji su dobro dokumentovani.
Daleko od centra eksplozije, posledice štete udarnog talasa VCE veoma podsećaju na one koje
su posledica eksplozija kondenzovane faze, kao što je to trinitrotoluol.
Iako to nije sasvim objašnjeno sa teorijske tačke gledišta, događa se da je u praksi, prilikom
oslobađanja 1 tone ugljovodonika, maksimalna moguća šteta kod požara nad barom zapaljive
tečnosti mnogo veća od vrednost maksimalno moguće štete za VCE.
Tečnost koja ključa šireći eksplozije pare (BLEVE) ne predstavlja veću opasnost od
eksplozije oblaka pare zapaljive tečnosti (VCE) jer iskustvo pokazuje da se šteta od BLEVE
nalazi unutar profila štete koja je posledica VCE i prevashodno je izazvana radijacijom i udarom
fragmenta, a ne usled udara nadpritiska.
Od svih različitih oblika požara tečnosti i njihovih isparenja kao što su to, na primer, požar
mlaza, trenutni požar i sl., kategorija požara nad barom zapaljive tečnosti je odabrana kao ona
koja izaziva najveću potencijalnu materijalnu štetu. Trenutni požari ubijaju jer oni često nastaju
bez ikakvog upozorenja i prestižu ljude koji pokušavaju da pobegnu. Međutim, njihovo kratko
trajanje rezultira manjom materijalnom štetom od požara nad barom zapaljive tečnosti, pri čemu
108
su ovi drugi manje opasni sa stanovišta ljudskih života, ali zbog dužeg trajanja izazivaju veća
konstruktivna oštećenja.
Procena rizika od požara i eksplozije vrši se metodom procene maksimalne moguće štete
MMŠ, što je objašnjeno u daljem tekstu u glavi pod naslovom „Pristup obradi šteta i utvrđivanju
potencijalnih šteta u osiguranju“.
3.5. RIZIK OD LOMA MAŠINA
Nepredviđene nezgode u pogonu mogu da budu uzrok oštećenja ili uništenja mašina, aparata
ili uređaja, a zbog nemogućnosti izvršavanja proizvodne funkcije i njihovog isključenja iz
procesa proizvodnje.
Uzroci ovih događaja mogu biti [1]:
• greška u materijalu,
• konstrukciona greška,
• nespretnost ili nehat rukovaoca,
• posledica negativnog uticaja električne energije – prenapon, kratak spoj, nedozvoljeni

pad napona i sl.,
• upad stranog tela,
• raspad usled dejstva centrifugalne sile,
• zla namera radnika ili trećeg lica i sl.
Svakodnevna nova tehnička i tehnološka dostignuća uslovljavaju na tržištu veoma brzu

promenu i pojavu potpuno novih, specijalnih i složenih visokoproduktivnih mašina sa
sofisticiranim načinima upravljanja i automatskog rada. Sve češće se susreću potpuno
automatizovane i robotizovane mašine, obradni centri i proizvodne transfer linije, koje
objedinjavaju veliki broj tehnoloških oparacija i zamenjuju mnoštvo standardnih mašina. Zbog
toga je, sve više prisutna izuzetno velika vrednost locirana na jedinstvenom prostoru.
Sa povećanjem stepena automatizacije i upravljanja, numeričke, mernoregulacione i

upravljačke jedinice imaju sve veću vrednost i čine značajan deo u ukupnoj vrednosti mašine.
Da bi se obezbedili svi neophodni uslovi za pravilnu i dugotrajnu eksploataciju ovakvih

sredstava, postavljaju se posebni zahtevi i za građevinske objekte i infrastrukturu počev od
posebnih mikroklimatskih uslova, kvalitetnog i stabilnog snabdevanja električnom energijom,
do centralnih razvoda fluida – tehničkog vazduha, ulja za podmazivanje, ulja za hidrualičke
sisteme i rashladnih sredstava, itd.
Prilikom eksploatacije, smanjuje se broj rukovaoca na mašinama, ali se zato povećavaju

zahtevi za angažovanje visokoobrazovanih ljudi u pripremi proizvodnje i za održavanje.
To je u mnogome promenilo i ulogu ljudskog faktora, koji sa povećanjem složenosti mašina

raste kao uzrok nastanka štete.
Takođe sa povećanjem složenosti mašina, i uzroci čija posledica može biti lom, postaju sve
raznovrsniji i kompleksniji.
109
Istovremeno, intenzivan razvoj i brze promene u ovoj oblasti, onemogućavaju praćenje i

formiranje kvalitetnih i potpunih statistika šteta, što otežava posao osiguranja i utvrđivanje
adekvatnih premija osiguranja.
Zbog toga je upravljanje ovim rizicima posebno značajno i između ostalog, treba da
obezbedi potpune informacije o prisutnim rizicima kroz celovite i kompleksne analize [1]:
• strukture postrojenja i opreme,
• vrednosti pojedinačnih mašina, njihovog uticaja na proces rada i proizvodnje,
• troškove održavanja i
• veka trajanja (koji je veoma različit od 5 pa do 40 godina).
Veoma je značajno i da se identifikuju i ispravno procene ključne mašine čiji kvar ili
nezgoda mogu da izazovu prekid proizvodnje. U tom slučaju, materijalna šteta izazvana
prekidom proizvodnje može da višestruko premaši same troškove opravke, pa i mašine u
celosti.
Na osnovu rezultata i analize stotina šteta koje su se dogodile u hemijskoj industriji

definisano je devet grupa opasnosti, kao faktora od uticaja na rizik loma mašina [1].
Neki od faktora su karakteristični samo za hemijsku industriju i proizvodnju aromatskih

ugljikovodonika i goriva, ali veliki broj karakterističan je i za ostale industrije i postrojenja.
Iako se mnogi od pomenutih faktora odnose i na rizik požara i eksplozije, u pojedinim

tehnologijama, te dve vrste osiguranja su veoma povezane i ne retko, ne može se egzaktno
utvrditi da li uzrok štete pripada požarnom osiguranju ili osiguranju loma mašina.
Prema Publikaciji [26] Swiss Rea faktori opasnosti u procesnoj industriji su:
1. Lokacija instalisanih postrojenja:
• izloženost prirodnim rizicima (poplava, potres, oluja...),
• nedovoljno snabdevanje vodom,
• nepouzdana vatrogasna zaštita,
• klimatski problemi (vlažnost, velike temperaturne oscilacije...),
• izloženost rizicima od susednih postrojenja,
• prevelika blizina saobraćajnica.
2. Raspored postrojenja u prostoru,
• prenatrpanost procesa i skladištenja,
• nedostatak međuprostora između opasnijih i manje opasnih procesa,
• velika koncentracija vrednosti,
• nedovoljne zaštitne mere za teško zamenjiva postrojenja,
110
• izvori zapaljenja u blizini postrojenja u radu sa lakozapaljivim materijalima.
3. Infrastruktura neusklađena sa upotrebom postrojenja
• nepostojanje vrata i zidova otpornih na požar,
• neadekvatne električne instalacije,
• nezaštićeni uređaji za kontrolu i signalizaciju,
• neodgovarajući temelji postrojenja.
4. Neadekvatna procena materijala koji se koristi u proizvodnom procesu:
• katalitički efekti kod spontanog raspadanja s materijalima upotrebljenim u postrojenju,
• krajnje granice eksplozivnosti (gasovi, pare, prašina) neadekvatno su utvrđene u

uslovima odvijanja procesa (temperatura, vlažnost, geometrija reaktora),
• netačne informacije o ponašanju materijala i proizvoda u ekstremnim proizvodnim

uslovima (greške u radu, propuštanje rada uređaja za kontrolu).
5. Procesni problem:
• nedostatak kinetičkih podataka (temperatura, pritisak, koncentracija materijala kao

parametara za selekciju i vreme reakcije),
• događaji koji su za posledicu mogli da uzrokuju nezgodu,
• utvrđivanje potencijala eksplozije na osnovu razmatranja termodinamičkih parametara,

• potrebe za dodatnom kontrolom ekstremnih procesnih uslova (npr. prevelike
temperature i pritisak, greške u doziranju reaktanasa i sl.).
6. Problemi transfera:
• neadekvatna kontrola kretanja materijala za vreme jednog procesa (sušenje, destilacija,

apsorpcija, itd.),
• netačno doziranje i identifikacija proizvoda,
• problemi s eksplozijom prašine u sistemima pneumatskog transporta,
• onečišćenje vode, vazduha i problemi odlaganja otpada,
• punjenje i pražnjenje uređaja.
7. Ljudske greške:
• nekompletna uputstva za upravljanje i održavanje,
• nedostatak kontrole i nadzora,
• neadekvatni programi za pokretanje i zaustavljanje,
111
• neodgovarajuća koordinacija između radnog osoblja i osoblja za održavanje.
8. Propusti na opremi:
• korozija i erozija opreme zbog pogrešne selekcije materijala,
• rad u opasnim uslovima, odnosno nedostatak sigurnosnih instrumenata, npr. visoke

peći sa Vsigurnosnim otvaračem koji se ne kontroliše,
• zamor materijala,
• nedovoljne ili amaterske kontrole opasnih materija ili materijala,
• nedostatak preventivnog održavanja, nedostatak preventivne kontrole postrojenja (u

mnogim slučajevima zbog neprilagođenosti postrojenja potrebama kontrole u cilju
održavanja postrojenje se mora zaustaviti i staviti izvan funkcije).
9. Postrojenja prelaze dizajnirane limite (problem se obično javlja kod neadekvatnog

vremena boravka u reaktorima, zbog izloženosti opreme dejstvu visokih temperatura, pritisaka,
vibracijama; zatim kod kontinualne upotrebe u dužem periodu i prilikom pokretanja i
zaustavljanja procesa):
• neregularno ispitivanje, remont (problemi u radu i neefektivna preventiva),
• nedostatak stalnog praćenja i registrovanja temperatura, pritisaka, ciklusa starta i

gašenja, fluktuacija pritiska u kotlovima i rezervoarima.
10. Nefikasan program preventive:
• nedostatak podrške topmenadžmenta,
• nepostojanje definisane odgovornosti,
• loša veža između operativnih pogona i sektora za održavanje,
• nedostatak programa preventive,
• nedostatak programa za krizne situacije,
• nepostojanje periodičnih sigurnosnih kontrola koje vrši menadžment preduzeća i

operativni menadžeri,
• nedostatak stalnih preventivnih programa za trening i obuku operativnog osoblja,

inženjera, predstavnika rukovodstva preduzeća, radnika ostalog operativnog osoblja,
• nedostatak redovnog i obaveznog izveštavanja o svakom incidentu koji se mogao

dogoditi u toku 24 sata; neizvršavanje obavezne istrage
• nedostavljanje informacija od strane odgovornih inženjera i osoblja uključenog u

nezgodu.
Najveće pojedinačne štete od loma dešavaju se u postrojenjima za proizvodnju i distribuciju

električne energije, metalurgiji, hemijskoj industriji, i pogonima za proizvodnju nameštaja.
112
U ovim proizvodnjama karakteristične su štete sa malom frekvencijom, ali velikim

intenzitetom.
U ostalim industrijskim granama najčešće se susrećemo sa štetama čija je frekvencija velika,

a intenzitet mali, odnosno registruje se veliki broj šteta sa pojedinačno malim finansijskim
iznosom štete.
Na primer, u metaloprerađivačkoj industriji, proizvodnji metalnih delova, tekstilnoj industriji

i sl. mašine za obradu metala, ili mašine za tkanje, obično nisu između sebe povezane
mehaničkim vezama i zato lom na jednoj mašini neće uticati na to da dođe do loma na drugim
mašinama, pa ovde svaka mašina za sebe predstavlja jedinstveni rizik. Takođe je kod ovakvih
mašina i mala verovatnoća nastanka štetnog događaja koji bi imao za posledicu potpuno
uništenje cele mašine. Štete se najčešće dešavaju na pojedinim delovima mašine – lom
zupčanika reduktora, pregorevanje el. motora, lom vratila i sl.
Sama izvedba i namena takvih mašina, na određen način je obezbedila uslove za

diversifikaciju rizika od loma mašina, dok je u odnosu na rizik požara situacija potpuno
drugačija i najčešće sve mašine u pojedinom pogonu predstavljaju jedinstven proizvodni rizik.
Međutim, u termoelektranama, procesnim industrijama i u metalurgiji može doći do velikih

lomova i havarija na celokupnim tehničkim sistemima, pa je zato vrlo značajno određivanje
jedinstvenog rizika.
Primer jedinstvenog rizika koji obuhvata više mašina su turbogeneratori u termoelektrani,

jer, u zavisnosti od rasporeda turbogeneratora, lom na jednom od njih, koji je izazvan
mehaničkim raspadanjem rotacionih delova usled dejstva centrifugalne sile, može da izazove
lom na drugim turbogeneratorima, naročito ako su ovi postavljeni blizu jedni drugih i ako su im
ose rotacije paralelne.
Definisanje jedinstvenog rizika omogućava identifikaciju rizika, jer se na taj način

identifikuju osnovni rizici, kao i predmeti koji bi mogli biti oštećeni usled njihovog dejstva.
Da bi se izvršila procena jedinstvenog rizika, koji je na ovaj način identifikovan, potrebno je,
na osnovu definicije rizika izvršiti procenu njegove frekvencije i intenziteta.
3.5.1. Procena frekvencije rizika od loma mašina
Na verovatnoću dešavanja štetnog događaja loma mašina utiču sledeći faktori [1]:
• održavanje mašina,
• pouzdanost rada mašina i
• ljudski faktor.
Procena kvaliteta održavanja mašina vrši se tako što moraju da se sagledaju dva osnovna
činioca i to [1]:
• način održavanja mašina i
• način podmazivanja mašina (tribološke karakteristike mašina).
113
Pod pouzdanošću se podrazumeva prognoziranje eksploatacionih karakteristika elemenata

opreme, računajući verovatnoću njihovog otkaza u datom trenutku. S obzirom da svi
parametri pouzdanosti, naročito kod energetskih postrojenja – sudova pod pritiskom, imaju
statistički i stohastički karakter, od pomoći su informacije o pouzdanosti analognih
postrojenja koja su u dugotrajnoj eksploataciji. Zbog toga je od velike važnosti da se
centralizovano prate promene svih relevantnih faktora pouzdanosti tokom eksploatacije, da bi
se mogli statistički obrađivati, jer su statističke raspodelje svih faktora koji se menjaju tokom
eksploatacije, osnovne pretpostavke na kojima se bazira procena pouzdanosti [27].
Procena pouzdanosti vrši se na osnovu [1]:
• projektovane pouzdanosti mašina,
• renomea proizvođača,
• stanja mašina i
• režima rada mašina
Određivanje projektovane pouzdanosti vrši se na osnovu projektovanog veka trajanja,

odnosno broja godina eksploatacije date mašine/proizvodnog sistema, i na osnovu remontnog
ciklusa, odnosno vremena koje protekne između dve generalne popravke, ili od početka
eksploatacije mašine do prve popravke. Ove dve veličine obično definiše sam proizvođač
opreme. Renome proizvođača rangira se prema tabeli (tabela 3.1) koju je dao Swiss Re, i to
ocenom od 0 – 10.
Tabela 3.1. Rangiranje renomea proizvođača [1]
Proizvođač Rang Opis
Nepoznat 0 ili 1
Loš
Poznat, ali više ne postoji 2
Poznat, ali slabo renomiran 3 ili 4
Grupa proizvođača 5 ii 6 Srednji
Poznat i srednje renomiran 7 ili 8
Poznat i visoko renomiran 9 ili 10 Dobar
Da bi se procenilo stanje mašina/proizvodnih sistema, potrebno je proceniti starost mašina,

projektni vek trajanja, investiciona ulaganja u cilju popravljanja stanja i nivoa radnih
sposobnosti date mašine i mogućnost nabavke rezervnih delova. Procena stanja mašina može
da se izvrši preko sledeće formule [1]:
𝑆 𝐼𝑈
𝑅𝐴𝑁𝐺𝑠𝑡𝑎𝑛𝑗𝑎 = 10 ∙ 1 − | − | (3.6)
𝑃𝑉 𝑁𝑉
gde je:
S = starost mašine
114
PV = projektni vek mašine (planirani/projektovani vek trajanja koga daje proizvođač)
IU = investiciona ulaganja
NV = novonabavna vrednost date mašine ili proizvodnog sistema
Procena stanja mašine/proizvodnog sistema u zavisnosti od ranga data je u tabeli 3.2.
Tabela 3.2. Procena stanja mašine/proizvodnog sistema [1]
Rangstanja Stanje
0 do 2,5 Loše
2,5 do 7,5 Srednje
7,5 do 10 Dobro
Međutim, treba imati na umu da ako je apsolutna vrednost izraza veća od 1, onda je rizik
sasvim izvestan.
Režim rada mašine zavisi od stepena iskorišćenja ƞ i od broja smena n, u kojima radi data
mašina, odnosno proizvodni sistem, pa se rang režima rada date mašine/sistema može proceniti
na osnovu sledećeg izraza [1]:
𝑛 𝜂
𝑅𝐴𝑁𝐺𝑟𝑒ž𝑖𝑚 𝑟𝑎𝑑𝑎 = 10 ∙ 1 − ∙ (3.7)
3 100
Način procena režima rada mašine/proizvodnog Sistema na osnovu izračunatog ranga

prikazan je u tabeli 3.3.
Tabela 3.3. Procena režima rada mašine/proizvodnog sistema [1]
Rangrežima rada Opterećenje

0 do 2,5 Veliko
2,5 do 7,5 Srednje
7,5 do 10 Malo
Treba napomenuti da kod procene pouzdanosti posuda pod pritiskom najveću teškoću
predstavlja prognoziranje karakteristika materijala kao što su [1]:
• trajna čvrstoća,
• otpornost na puzanje,
• otpornost na zamor materijala, itd.
Razlog tome je nedostatak modela za proračun navedenih karakteristika materijala koje
opadaju tokom eksploatacije, nemogućnost izvođenja dugotrajnih istraživanja i merenja u vrlo
složenim uslovima (visoka temperatura i naprezanje).
Da bi se definisale ove karakteristika, neophodno je izvršiti ispitivanja koja zahtevaju
razaranje materijala tokom eksploatacije komponenata koje se inače ne smeju seći itd [27].
U industriji cementa, kod duže upotrebe rotacionih peći za pečenje klinkera, mogu se
pojaviti dva značajna nedostatka na pećima i to: smanjenje debljine ozida usled ispadanja
opeka iz svog mesta i stvaranje nalepa na ozidu peći od materijala za proizvodnju klinkera.
Stvaranjem nalepa smanjuje se efikasnost peći, a smanjenjem debljine ozida ugrožava se
115
njena stabilnost, jer dolazi do porasta temperature spoljnog plašta, a time i do smanjenja
njegove čvrstoće. Znatnija oštećenja ozida mogu da dovedu do istovremeno više šteta sa
ozbiljnim posledicama kao što su [1]:
• opadanje ozida peći i manje oštećenje plašta peći,
• totalni prelom peći,
• duži neplanirani zastoj u proizvodnji i
• ljudske žrtve ukoliko se trenutno nađu u opasnom prostoru oko peći.
Stoga je potrebno vršiti povremenu kontrolu stanja plašta peći, a najpogodniji metod za to
je termovizija koja daje potpunu i objektivnu sliku stanja, jer omogućava da se nađe
temperatura svake tačke na peći. Termovizijskim pregledom moguće je brzo i tačno odrediti
mesta nalepa („hladna mesta”) i mesta otpadanja ozida („topla mesta”). U zavisnosti od
veličine nedostataka ovih mesta i stepena pretnje po bezbedan i ekonomičan rad peći, vrši se
hitna ili planirana intervencija na otklanjanju nedostataka koji su uzrok pojave tih mesta [28].
Ljudski faktor koji utiče na lom mašine obuhvata iskustvo radnika koji radi na datoj
mašini (tabela 3.4), njegove lične karakteristike (tabela 3.5) i tehničke karakteristike radnog
mesta (tabela 3.6).
Tabela 3.4. Uticaj radnika na lom mašine [1]
Broj godina radnog iskustva Nema Do 2 godine Do 5 godina Preko 5 godina

Koeficijent 1,2 1,0 0,95 0,9
Tabela 3.5. Lične karakteristike radnika na radnom mestu [1]
Stručna sprema Iskustvo Disciplina/motiv Rang Opis

NE 0 ili 1
NEMA Nema DA 2 Loše
NE 3
Ima DA 4
NE 5
IMA Nema DA 6 Srednje
NE 7
Ima DA 8,9 ili 10 Dobre
Ukoliko u nekom proizvodnom pogonu postoji veći broj sličnih ili istih mašina/proizvodnih
Sistema izloženih skupu jedinstvenih rizika istih ili sličnih karakteristika, onda nije potrebno
vršiti posebne procene za svaku mašinu/proizvodni sistem, već ih treba grupisati prema bitnim
parametrima jedinstvenog rizika I prema vrsti opreme. Zatim treba vršiti procene samo za
predstvavnike svake grupacije i dobijene rezultate pomnožiti sa brojem mašina/proizvodnih
Sistema iz date grupe.
116
Tabela 3.6. Tehničke karakteristike radnog mesta [1]
Način izvođenja postupka rada Obim i složenost poslova Rang Opis

Velika 0 ili 1
Ručno Srednja 2 Loše
Mala 3
Velika 4
Ručnomehanizovano Srednja 5
Mala 6 Srednje
Velika 7
Automatizovano Srednja 8
Mala 9 ili 10 Dobre
3.6. EKOLOŠKI RIZIK
Ekološke nesreće koje je u toku zadnjih godina izazvalo prosipanje nafte u moru
(decembra 1999. zagađenje u prostoru od 400km duž Francuske Atlanske obale ili 2002. duž
obale Galicije u Španiji) dovele su do toga da je uginulo na hiljade ptica kao i da je zagađeno
stotine kilometara obale Atlanskog okeana u Španiji i Fransuskoj.
Iako su manje spektakularne, i nesreće u industrijskim postrojenjima takođe mogu da

izazovu ozbiljna zagađenja životne sredine zbog neispravnih instalacija i opasnih supstanci
koje se tu koriste. Naročito upadljiv primer je nesreća koja se dogodila u Los Frailes
rudnicima u Španiji, aprila meseca 1998, kada se srušila brana koja je držala bazen sa
otpadnim vodama. Tom prilikom se rasulo više od 5 miliona kubika kiselog mulja zagađenog
teškim metalima koji se ulio u nekoliko reka. Zagađen je prostor na rastojanju od oko 40 km i
tom prilikom je pomrlo mnogo riba. Tokom procesa čišćenja uklonjeno je oko 12 miliona
tona zagađenog mulja, a cela operacija je koštala preko 180 miliona EURa.
Kratko posle ove nesreće dogodila se još jedna kada se prosulo 30 tona insekticida kao
rezultat nesreće u jednoj hemijskoj fabrici u Mađarskoj. U ovoj nesreći je u Dunavu uginulo
oko 200.000 riba i uništen je i ostali vodeni svet, uključujući mikroorganizme, i to u dužini
rečnog korita od oko 400 km.
Pored gore navedenih uzroka ekološke katastrofe mogu da se dogode i tokom transporta i
skladištenja supstanci koje su štetne po životnu sredinu.
Inače pod pojmom ekološke katastrofe podrazumeva se šteta koja je pričinjena životnoj
sredini koja može biti nepovratna, ili se pak može ispraviti, ali tokom dužeg vremenskog
perioda. Zato ovaj tip štete uvek obuhvata štetno dejstvo na jedan ili više prirodnih resursa vode,
vazduha, zemljišta, flore i faune. Pravna razlika između štete po životnu sredinu i štete na
imovini je u tome da ovo prvo uvek obuhvata slobodne prirodne resurse, tj. vrste životinjskog
sveta u divljini ili u javnim vodenim resursima.
Ovaj vid štete se, prema građanskom pravu, teško može svrstati u odgovornost. Naime,
građansko pravo zahteva da postoji odnos između dve strane – pojedinaca ili pravnih entiteta – i
fokusira se na obezbeđivanju određenih prava. Negativan uticaj na životnu sredinu može da ima
konkretan i pravno relevantan uticaj na ljudsko zdravlje, privatnu imovinu i dobit. Sekundarni
uticaj tradicionalno obuhvata povredu pojedinaca, štetu na imovini i finansijsku štetu koja je
rezultat pogoršanja stanja životne sredine (primarne ekološke štete). Kada je zagađeni prirodni
resurs nečije privatno vlasništvo (na primer privatni izvor ili zemljište) ovo pogoršanje
predstavlja štetu na imovini i kao takvo podleže građanskom zakonodavstvu.
117
Pošto je ekologija nauka koja se bavi kako međusobnim odnosom živih organizama tako i
njihovim odnosom sa okruženjem u kojim žive, odnosno životnom sredinom to je ekološki rizik
mera verovatnoće nastanka gubitka života, zdravstvene i imovinske štete ili štete u životnoj
sredini koje su posledica izlaganja nekog ekosistema dejstvu određene ekološke opasnosti. Ovo
izlaganje koje predstavlja osnovu procene ekološkog rizika direktno je povezano sa izvorom
ekološke opasnosti kako je to prikazano na slici 3.9.
Slika 3.9. Šematski prikaz ekološkog rizika [1]
Ekološki, opasnost predstavljaju otrovne/štetne emisije koje su posledice ljudske delatnosti

(hemikalije koje se u toksičnim količinama izbacuju u vodu, vazduh ili na zemlju) ili prirodnih
nepogoda (vulkanska lava, poplave i sl.). Sa stanovišta održivog razvoja bitne su ekološke
opasnosti koje su posledica ljudskih delatnosti i stoga se danas ova oblast reguliše
međunarodnim standardima i zakonskim propisima. Šematski prikaz mogućih ekoloških rizika
dat je na slici 3.10.
Poslednjih godina težište procene rizika usmereno je ka razmatranju mnogostrukih

maksimalnih doza, izvora, puteva, izloženosti, javnog odlučivanja i fleksibilnosti u donošenju
odluka koje se odnose na sve medije životne sredine. Ova kompleksna procena uključuje
kumulativnu procenu rizika koji se određuje za svaki pojedinačni slučaj ponaosob, na osnovu
toga ko je i šta ugroženo štetnim delovanjem izvora i agensa (bilo koji fizički, hemijski ili
biološki entitet koji može biti štetan) koji se mogu definisati pomoću nekoliko puteva
izloženosti u toku različitih vremenskih perioda.
Na samom početku planiranja procene rizika u skladu sa svrhom, obimom i tehničkim

pristupom (tj. konceptualnim modelom), stručnjaci treba da procene pravi obim uticaja na
ljudsko zdravlje i ekološke dimenzije rizika, odnosno stresore, izvore, posledice, izložene
populacije, puteve izloženosti i vremenski okvir rizika. Oni treba da posvete posebnu pažnju
kumulativnom riziku, odnosno potencijalnom riziku koji se javlja zbog prisustva
mnogostrukih stresora koji daju iste posledice. Stoga, u toku faze planiranja i određivanja
obima rizika u ovom poslu treba da stručnjaci za procenu rizika rade zajedno sa ekolozima,
toksikolozima, ekonomistima, inženjerima i menadžerima rizika [29].
118
Slika 3.10. Mogući ekološki rizici [1]
3.6.1. Rizik zagađivanja životne sredine
Komplet međunarodnih standarda ISO 14000 koji se odnosi na upravljanje životnom

sredinom daje opšte smernice, principe, sisteme i metode, odnosno definiše šta neka
organizacija treba da radi da bi [1]:
• minimizirala štetne efekte po životnu sredinu koje su posledica njihovih aktivnosti i
• postigla stalno poboljšanje svoga uticaja na životnu sredinu.
Ova serija standarda obuhvata sledeće [1]:
• Sisteme za upravljanje životnom sredinom (EMS)
• Reviziju i odnosna ispitivanja životne sredine (EA)
• Obeležavanje životne sredine (EL)
• Procenu životnog ciklusa (LCA)
• Termine i definicije.
Standard je opšti, jer može da se primeni na svaku organizaciju, bez obzira na njenu
veličinu, proizvodnju, aktivnost i vrstu poslovanja.
119
Prema ISO 14000 životna sredina se definiše kao okruženje u kome neka organizacija odvija
svoje aktivnosti, pri čemu to okruženje obuhvata vazduh, vodu, zemlju, prirodne resurse, floru,
faunu, ljude i njihove međusobne uticaje. Sistem za upravljanje životnom sredinom (EMS) je
deo sveukupnog sistema upravljanja koji obuhvata organizacionu strukturu, planiranje
aktivnosti, odgovornosti, politike, procedure, procese i resurse za razvoj, primenu, praćenje, i
sprovođenje politike zaštite životne sredine. Pri tom se pod uticajem na životnu sredinu
podrazumeva svaka promena životne sredine, korisna ili štetna, koja je u celosti ili delimično
posledica delovanja neke organizacije, njenih proizvoda ili usluga.
Rukovodstvo svake organizacije bi trebalo prvo da odredi i definiše politiku koju će koristiti
za primenu i poboljšanje svog načina upravljanja životnom sredinom. U tom cilju svaka
organizacija treba da [1] :
• identifikuje kako njene aktivnosti utiču na životnu sredinu i da specificiraju one aktivnosti
koje imaju značajan uticaj;
• identifikuje zakonske i druge propise koji se odnose na tu organizaciju;
• utvrdi ciljeve i zadatke onih svojih aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i
• ustanovi programe zaštite životne sredine, da bi ispunila postavljene ciljeve.
Da bi ovo planiranje bilo adekvatno, organizacija treba da donese i kontroliše dokumentaciju

koja se odnosi na EMS, da kontroliše operacije i aktivnosti EMSa i da identifikuje potencijalne
akcidentne situacije, da bi mogla preventivno da deluje ili pak da umanji posledice ovih situacija
na životnu sredinu.
Zakonski propisi u Evropskoj uniji i SAD

Danas je na nivou cele Evropske Unije usvojena „Direktiva Evropskog Parlamenta i
Saveta o ekološkoj odgovornosti koja se odnosi na prevenciju i ispravljanje štete nanete
životnoj sredini”. Direktiva je stupila na snagu 21. aprila 2004. i ona se zasniva na principu
„zagađivač plaća”, odnosno na ideji da onaj ko je izazvao štetu treba da bude i finansijski
odgovoran. Ovaj princip je naširoko prihvaćen u zakonu o zaštiti životne sredine i njega
podržava i industrija osiguranja.
Direktiva predviđa odgovornost za štetu nanešenu prirodnim resursima. Princip da

zagađivač plaća, obavezuje onoga ko je izazvao ekološku štetu da preduzme mere za njeno
ispravljanje kao i da podnese sve troškove koji iz toga proizađu. Međutim, donosioci direktive
su svestni da je teško kvantifikovati štetu koja je načinjena prirodnim resursima i stoga se
njihov pristup više zasniva na merama ispravljanja ove štete nego na finansijskoj
kompenzaciji. Cilj je da se ponovo dobiju sve koristi koju pruža čista životna sredina. Ne
zahteva se da mere ispravljanja ponovo restauriraju oštećeni resurs u svim klasama, već da se
stvore alternative ekvivalentinih vrednosti.
Na slici 3.11 prikazana je šema odgovornosti koje su predviđene prema ovoj direktivi
Evropske Unije.
120
Slika 3.11. Odgovornost za ekološki rizik prema EU direktivi [1]
Veliki broj uslova koje postavlja ova Direktiva mora da se detaljno reguliše i da se
primeni u zakonima. Činjenica je da se očekuje da prevođenje Direktive vodi do različitih
nacionalnih propisa, što može osiguravačima da oteža da razviju proizvode usklađene sa
zakonima svih pojedinačnih zemalja članica.
Naročiti izazov u ovoj oblasti predstavlja slučaj kada zagađenje pređe nacionalne granice i
kada zahvati nekoliko zemalja. Tada se postavlja pitanje o tome koje su vlasti nadležne, kako
će se zajednički raditi na problemu, ko će doneti konačnu odluku o merama za raščišćavanje i
sl. Međutim, danas već postoje neki propisi koji su predviđeni za zaštitu reke Rajne i oni su se
pokazali dobrim kada se radi o štetnim događajima.
Odgovornost vezana za pogoršanje kvaliteta životne sredine je u SAD regulisana preko

nekoliko posebnih zakona koji štetu po životnu sredinu priznaju kao „štetu na nacionalnom
resursu” i ova definicija je veoma široka i obuhvata zemljište, vazduh, vodu, podzemne vode,
ribe, faunu, floru i druge resurse. Međutim, ovi resursi su zaštićeni samo ako su oni vlasništvo
ili ako njime upravlja vlada SAD, država, Indijansko pleme ili opština. Obično su predviđene
sledeće mere kompenzacije ili ispravljanja:
• Restauracija na osnovno stanja.
• Kod oštećenog resursa mora da se izvrši kompenzacija štete koja narušava predviđenu
upotrebu datog resursa.
• Nadoknada troškova načinjenih prilikom ispitivanja štete.
Za razliku od Evropske Direktive koja se usmerava samo na akte pogoršanja životne sredine
koji su nastali posle 30. aprila 2007., federalni zakon SAD se fokusira na čišćenje zagađenja
koja su se desila i u prošlosti.
Cilj SAD Agencije za zaštitu životne sredine je da otkrije opasne lokacije, odnosno one koje
moraju da se očiste i da odredi ko je potencijalno odgovoran za zagađivanje. U većini slučajeva
odgovorni su vlasnici ili radnici u fabrikama, transportnim organizacijama, skladištima i oni koji
se bave odlaganjem i tretmanom otpadaka. Zagađivači imaju neograničenu odgovornost za
zagađivanje životne sredine. Ova odgovornost je retroaktivna, a ukoliko postoji zajednička
odgovornost više njih, svako je odgovoran za celokupni iznos.
Supstance koje predstavljaju opasnost po životnu sredinu, toksični otpad i zagađeni

industrijski mulj ne moraju uvek da dospeju do rečnih tokova. Prema novom režimu
121
odgovornosti Evropska Unija može da zahteva od zagađivača da isplati sve troškove čišćenja
bilo kakvog zagađenja vode ili drugih prirodnih resursa.
Metode za procenu rizika zagađivanja životne sredine

Prema zakonskoj regulativi EU koja se odnosi na praćenje industrijskih aktivnosti kod kojih
postoji visok potencijal zagađivanja životne sredine, zemlje članice su obavezne da Birou za
velike opasne štetne događaje (Major Accident Hazards Bureau – MAHB) prijavljuju sve
ozbiljne nesreće koje se dešavaju na njihovim teritorijama. Svi ovi podaci o prijavljenim
štetama se čuvaju u MAHB bazi podataka. Ovu obavezu imaju nekih 8.000 kompanije koje se
nalaze u EU.
Prema informacijama ove baze podataka oko 17% registrovanih nesreća prouzrokovalo je
ekološki štetu izvan svoje radne lokacije. Mnoge od ovih nesreća su uzrok ozbiljnom
narušavanju ekosistema i uzrok su pomoru riba ili uništavanju vegetacije.
Tabela 3.7 prikazuje raspodelu štetnih događaja relevantnih za životnu sredinu, po

određenim industrijskim sektorima, a prema MAHB bazi podataka.
Pored MARS baze podataka postoje i drugi izvori informacija, kao što je to ZEMA baza
podataka u Nemačkoj. Od 321 zabeleženog događaja štetnog po životnu sredinu, koji su se
odigrali u periodu od 1993. do 2002. godine, 20 se dogodilo unutar fabrike, a 29 izvan. Ovi
podaci omogućavaju procenu očekivanih frekvencija. Ove cifre takođe ukazuju na to da veći
ekološki rizik preti od prenošenja polutanata putem vazduha (46%) i vode (42%), nego putem
zemljišta (12%).
Postojeće metode za procenu rizika zasnivaju se na iskustvu stečenom iz prethodnih

događaja i mogućim scenarijama šteta koje su se dogodile. Međutim veliki broj novih kategorija
šteta koje su obuhvaćene EU Direktivom nije se osiguravao u prošlosti. Ovo važi za rečne
tokove i zemljište/tlo kao i za zaštićene vrste i prirodna staništa. Stoga se industrija osiguranja
suočava sa novim izazovima kada treba da se proceni ekološki rizik.
Tabela 3.7. Raspodela štetnih događaja
Hemijska industija 33%

Naftna industrija 11%
Proizvodnja plastičnih masa i gume 6%
Sektor trgovine, skladištenja i transporta 16%
Poljoprivreda i prehrambena industrija 8%
Keramika i prerada metala 6%
Proizvodnja i prerada hartije 5%
Rukovanje otpadom 6%
Proizvodnja energijom 2%
Drugo 7%
Da bi se procenili ovi novi rizici potrebni su specifični modeli za određene lokacije. Ovi
modeli treba da koriste mogućnosti koje daju gaografski informacioni sistemi (GIS). Ali pre
nego što se rizik analizira na ovaj način treba tačno znati kada ima smisla vršiti detaljnu procenu
rizika.
Rizik se procenjuje množenjem intenziteta i frekvencije štete. Pošto su u oblasti ekologije

oba ova faktora nepoznata, to znači da se procena rizika ne može izvršiti na ovaj način.
122
Alternativa je uopštavanje scenarija štete na osnovu analize procesa i modela. Ovaj pristup je
poznat kao procena izloženosti datoj opasnosti i obuhvata sledeće faze [1]:
• Opis procesa.
• Definisanje opasnosti datog procesa.
• Identifikacija opasnih supstanci.
• Izrada scenarija štetnog događaja.
• Opis posledica nesreće.
• Kvantifikacija posledičnih troškova.
Specijalna osobina ekološkog rizika je da lokacija nesreće i događanje same štete mogu da
budu prostorno i vremenski odvojeni događaji. Stoga su za proces procene rizika od ključnog
značaja gaografske informacije i šeme rasprostiranja štetnih supstanci.
Stručnjaci Swiss Re predlažu dve metode za procenu ekološkog rizika. Jedna od njih zasniva
se na pretpostavci da ovi rizici mogu da se obrade pojednostavljenom procedurom za procenu
rizika, pri čemu se fokusira na situaciju u nekom objekatu u odnosu na zaštićene zone i vode.
Kao pravilo, aktivnosti kompanija u ovoj kategoriji ne zahtevaju detaljnu analizu zbog svog
malog mogućeg rizika.
Sasvim je druga slika kada su u pitanju objekti u kojima se odvijaju opasne ili potencijalno
opasne aktivnosti. Može se očekivati da ova kategorija ima veći broj procesa i supstanci koji
mogu da izazovu štetni događaj, kao i da su količine supstanci i rizici koji su sa njima povezani
mnogo veći. Za osigravača je važno da zna da je broj objekata u ovaj grupi mnogo manji i da
oni zahtevaju detaljnu analizu koja pokriva sledeće aspekte [1]:
• Položaj operacija u odnosu na zaštićene zone (tj. voda, zaštićena prirodna staništa).
• Tipovi aktivnosti – rizici procesa.
• Supstance koje se koriste – rizici supstanci.
Osnovni model se odnosi na ključne tačke procene opasnosti i na razmatranja položaja

objekta u odnosu na zaštićene zone. Da bi se izvršila analiza rizika ovi kriterijumi se moraju
uneti u model. U prvom koraku ovaj model identifikuje dva faktora koji određuju obim štete:
potencijalnu opasnost i izloženost dejstvu polutanta. Osnovna struktura ovog modela prikazana
je na slici 3.12.
Obim moguće opasnosti i izloženosti dejstvu poluitanata zavisi od definisanih ključnih

faktora. Ovi ključni faktori su povezani preko mogućih transportnih procesa (procesa prenosa
polutanata) u životnoj sredini. Svi podaci u ovom modelu moraju da budu tako kvantifikovani
da imaju neku vrednost. Kada su ove vrednosti poznate mogu da se odrede moguće izloženosti
dejstvu polutanata korišćenjem datog algoritma. Pri tom se dobijaju različite numeričke
vrednosti na osnovu kojih se može uporediti teorijska mogućnost štete na različitim lokacijama.
Ova metodologija se zasniva na napred navedenim podacima o emisijama kontaminanata u

vazduh, vodu i zemljištu. Intenzitet štete za „zemljište” se stoga sastoji od moguće opasnosti od
kontaminanata kao i od moguće izloženosti dejstvu kontaminanata za „zemlju”. Isto važi i za
123
vazduh i vodu. Ukupna moguća šteta se tako dobija iz tri moguće štete za „zemljište”, „vodu” i
„vazduh”.
Za određivanje moguće izloženosti dejstvu kontaminanata ključni faktor su prostorni podaci.

Oni obuhvataju brojne relevantne zaštićene zone i njihovo rastojanje od lokacije datog objekta,
kao i gustinu vodenih tokova u okolini date lokacije.
Slika 3.12. Struktura modela za procenu ekološkog rizika [1]
U kontestu EU Direktive interesantna su ona zaštićena prirodna staništa koja su navedena u

Natura 2000 mreži. Ova staništa obuhvataju oko 15% od ukupne površine Evropske Unije. EU
sakuplja registrar ovih lokacija u kome se pored veličine ovih površina nalazi i njihov kvalitet
zajedno sa ekološkim indikatorima, kao što je to na primer broj zaštićenih ili posebno zaštićenih
vrsta. Mnoge od ovih zona locirane su duž rečnih tokova, isto kao i mnoga industrijska
postrojenja što predstavlja značajni rizik.
Za određivanje moguće opasnosti relevantni ključni faktori su procesi prenosa

kontaminanata kao i tip štetne supstance i količine koje se nalaze na datoj lokaciji. Procesi
prenosa obuhvataju širenje, razlaganja i konverziju štetnih supstanci. Tip i količine štetne
supstance određuju se prema njihovom toksičnom dejstvu u maksimalnoj količini za neku
lokaciju. Ovi faktori se procenjuju i kombinuju putem matematičkih metoda. Rezultat se zatim
koristi kao osnova za rangiranje rizika.
Zaštićeni objekti u okolini date lokacije mogu se kvantifikovati pomoću geografskog

informacionog sistema – GIS. Ako su poznate koordinate lokacije i odgovarajuće mape
zaštićenih zona moguće je odrediti površinu, broj i rastojanje ovih zaštićenih objekata koji mogu
da budu ugroženi. Zaštićene površine koje su stvarno pod rizikom u slučaju neželjenog događaja
na određenoj lokaciji zavise od sledećih faktora:
• Vrste štetnog događaja (eksplozija, požar, curenje iz cevovoda).
• Načina prenosa i rasprostiranja kontaminanata (zemlja, voda, vazduh).
124
Na osnovu procene stvarnih štetnih događaja i scenarija rasprostiranja štetnih supstanci ovaj
model definiše sledeće radijuse:
• Zona u okviru prečnika od 3 km (A). U ovoj zoni postoji rizik od iscurelih tečnosti i/ili
čvrstih materija koje se prenose eksplozijom, a uglavnom su ugroženi zaštićeni
biotipovi.
• Zona u okviru prečnika od 30 km (B). U ovoj zoni postoji rizik od iscurelih gasova ili
fine prašine koja se prenosi putem vetra. Kao i u zoni A i ovde su ugroženi uglavnom
zaštićeni biotipovi.
• Zona u prečniku od 3 km (C1) koja uzima u obzir samo rasprostiranje putem vode i ona
je ograničena na vodene površine i plovne vode kao i na zaštićene vodene zone. U ovim
zonama kišni odvodi, male reke i kanalizacioni sistemi mogu da zagade neposredno
okruženje.
• Dodatna zona (C2) se identifikuje kada se lokacija nalazi na velikoj reci. Procena
poznatih štetnih događaja ukazuje na to da se šteta uglavnom može dogoditi na
rastojanju od 500 km nizvodno od date lokacije i ova zona pokriva traku u dužini od 500
km i u širini od 0,5 km nizvodno (slika 3.13).
Slika 3.13. Vizuelni prikaz moguće izloženosti dejstvu kontaminanata [1]
GIS postavlja tampon zone oko lokacije i zatim izračunava zaštićene površine kao udeo
ukupne površine tampon zone. Ova vrednost se zatim koristi za procenu rizika kao izmerena
promenljiva.
Swiss Re je kompletirao spisak svih relevantnih hemijskih i štetnih supstanci u najvažnijim

sektorima industrije i ima model štete koji procenjuje scenarija štete na osnovu osobina
supstanci i procesa prenosa kontaminanata. Na ovaj način se dobija rezultat za industrijske
aktivnosti, koji iskazuje moguću prisutnu štetu za zemljište, vodu i vazduh, a zatim se sve ove
vrednosti ugrađuju u sveukupnu procenu.
Izračunavanje sveukupnog rezultata je izazov, jer svaku lokaciju karakteriše jedinstvena

kombinacija faktora kao što su to tip i broj aktivnosti, scenario štete i sama lokacija.
125
Tradicionalni sistemi za procenu rizika su se obično zasnivali na modelima koji opisuju odnose
između pojedinačnih faktora na najprecizniji mogući način. Ovaj pristup nije realan, jer su
troškovi kompilacije pojedinačnih modela previsoki i zahtevaju mnogo vremena.
Sistemi se mogu proceniti matematički, bez potrebe za preciznim opisivanjem odnosa

između pojedinih parametara sistema. Jedna ovakva metoda koja je poznata je fazi logika i ona
se koristi za kombinovanje pojedinih parametara u modelu.
Model daje sledeće rezultate [1]:
• Sveukupni faktor rizika koji omogućava upoređivanje jedne lokacije sa drugom
• Kvalitativnu procenu koja pokazuje posledice štetnog događaja po zemlju, vodu ili
vazduh
• Mapu koja prikazuje ugrožene zone
Rezultat se može ugraditi u rangiranje lokacija na sledeći način:
Očekivana šteta = moguća šteta x očekivana frekvencija x troškovi po jedinici
U ovom slučaju moguća šteta je bezdimenzioni ponderisani faktor koji smanjuje teret
očekivane štete za lokacije sa malom mogućnošću i povećava ga za lokacije sa većim
potencijalom. Očekivana frekvencija se dobija iz analognih događaja iz prošlosti i za ovu
namenu postoji i baza podataka o proceni štetnih događaja.
Druga metoda koju predlaže kompanija Swiss Re [30] definiše sledeće faze upravljanja
ekološkim rizikom (slika 3.14):
• Identifikacija rizika – sistemska identifikacija ekoloških rizika i opasnosti koje mogu

da budu rezultat rada neke kompanije ili veka trajanja njenog proizvoda.
• Rangiranje identifikovanih rizika.
• Procena rizika – procena očekivanih učestalosti akcidenta koji je uzrok ekološke

opasnosti i intenziteta štete koja je posledica ovog rizika.
• Procena prihvatljivosti – procena rizika u cilju određivanja mogućnosti ili voljnosti

date organizacije da toleriše posledice u odnosu na očekivanu ekonomsku korist.
• Identifikacija kontrolne opcije – identifikacija i projektovanje različitih pristupa za

ublažavanje ili smanjenje rizika koji se smatraju neprihvatljivim.
• Izbor i sprovođenje kontrolne opcije – izbor i sprovođenje najboljeg pristupa za

smanjenje ili ublažavanje neprihvatljivih rizika.
126
Slika 3.14. Faze procene i identifikacije rizika prema preporukama Swiss Re
Englesko ministarstvo za životnu sredinu, hranu i poljoprivredu definiše faze za

identifikaciju i procenu rizika koji može da dovede do degradacije životne sredine (slika 3.15).
Slika 3.15. Faze identifikacije i procene ekološkog rizika prema prema preporukama engleskog
ministarstva [1]
Faze identifikacije i procene rizika mogu se podeliti na one faze koje su prevashodno
analitičke prirode i koje zahtevaju tehnička znanja, kao što su to identifikacija i procena rizika i
identifikacija kontrolnih opcija i one faze koje koriste heurističke metode, kao što su to
rangiranje/sortiranje rizika.
127
Tokom faze identifikacije posledica veoma je važno razmotriti sva moguće posledice
svojstvene datom riziku. Na primer, dok moguće posledice od ispuštanja toksičnih materija u
vodene tokove mogu same po sebi da budu očigledne, poplava može da ima dodatne posledice
koje nisu tako očigledne, kao što su to zagađenje koje je posledica izlivanja fekalnih voda iz
kanalizacije, ili gubitak prebivališta za određene vrste, a zbog ispiranja vodom od poplave.
Posledice određene opasnosti mogu biti stvarna ili potencijalna šteta po ljudsko zdravlje,
imovinu ili ekosistem. Intenzitet ovakvih posledica može da se odredi na različite načine u
zavisnosti od toga da li se razmatraju kao deo procesa rangiranja rizika ili kao deo mnogo
detaljnijeg procesa kvantifikacije rizika. U svim fazama procene rizika potrebno je razmotriti
prostornu i vremensku proporciju posledica kao i brzinu uočavanja štetnih posledica.
Procena verovatnoće da dođe do štetnog događaja obuhvata verovatnoću da će se opasnost i

dogoditi (može se dobiti praćenjem statističkih podataka ili na osnovu procene scenarija
najgoreg slučaja), verovatnoću da će receptor biti izložen opasnosti i verovatnoću da će se šteta
desiti zbog izloženosti datoj opasnosti. Tokom ove procene koriste se statistički podaci, stablo
otkaza i stablo događaja.
Procena značaja rizika obuhvata određivanje šireg uticaja problema rizika, kako na
socijalnom i političkom, tako i na ekonomskom nivou. Jednom kada se donese odluka o
prihvatljivosti rizika, treba doneti odluku o tome kako smanjiti ili kako upravljati rizikom. Kod
većine aktivnosti će najverovatnije biti identifikovano više od jednog rizika, pa za svaki od njih,
kombinovanjem verovatnoće i intenziteta posledica treba proceniti rizik preko matrice rizika.
Pošto se proceni intenzitet i značaj rizika, treba identifikovati i proceniti opcije za upravljanje
rizikom.
Odluka o tome koju opciju, ili kombinaciju opcija treba prihvatiti kao optimalnu, zavisi od
odnosa troškova za smanjenje ili prevenciju rizika i od koristi koje ovo smanjenje pruža, kao i
od socijalnih težnji društva.
Smernice za procenu ekološkog rizika koje daje američka agencija za zaštitu životne sredine
date su na slici 3.16.
Procena ekološkog rizika započinje formulacijom problema. Aktivnosti u ovoj fazi definišu
prirodu problema, postavljanje preliminarnih pretpostavki kako i zašto su se dogodile uočene
posledice ili se pak potencijalno mogu dogoditi u budućnosti i sakupljanje i organizaciju svih
raspoloživih podataka o identifikovanim polutantima, izvorima i njihovim uticajima na
ekosistem. Formulacija problema treba da sakupi sledeće podatke [1]:
• izvor – tip i osobine izvora ekološke opasnosti,
• polutanti – tip polutanta (hemijski, biološki ili fizički). U slučaju hemijskog, odrediti
doze ili koncentracije kao i načine delovanja,
• izlaganje – vreme, dužina, intenzitet i raspodela. Za hemijske polutante ovo znači

podatke o vremenu poluraspada, bioakumulaciji, sudbini (da li se razlažu ili ne),
transportnim putevima i sl.,
• ekosistem izložen riziku – lokacija, struktura, karakteristike i osetljivost u odnosu na

dejstvo datog polutanta,
• moguće ekološke posledice – sakupljanje podataka laboratorijskih ispitivanja i drugih

odnosnih informacija.
128
Rezultat ove faze je identifikovanje svih neizvesnosti povezanih sa ekološkim entitetima koji
predstavljaju životnu sredinu koja se procenjuje i izrada konceptualnog modela i plana
izvođenja procene.
Greške koje se obično prave u ovoj fazi su većinom vezane za nejasnu definiciju problema i
odnosnih rizika. Stoga formulaciju problema treba da daju profesionalci koji su stručnjaci za
datu oblast.
Slika 3.16. Faze identifikacije i procene rizika prema preporukama američke agencije za zaštitu
životne sredine [1]
Suština procene rizika bazira se na karakterizaciji (opisu) izlaganja uticaju polutanta,

posledica ovog izlaganja i njihovog međusobnog odnosa. Tokom faze analize vrši se integracija
svih podataka sakupljenih u fazu formulacije problema i procenjuje se verovatnoća izlaganja
dejstvu polutanata, kao i verovatnoća dešavanja štetnih posledica.
U zavisnosti od vrste polutanata ova procena može da bude kvalitativna i/ili kvantitativna.
Kod hemijskih polutanta procena izlaganja dejstvu polutanta normalno obuhvata karakterizaciju
i kvantifikaciju doza i koncentracija kojima su izložene osetljive vrste. Opis posledica normalno
zahteva ekstrapolaciju opitnih laboratorijskih istraživanja ili objavljenih istraživanja sa terena.
Važan deo ove faze je procena neizvesnosti, jer treba opisati i kvantifikovati različite izvore
neizvesnosti u odnosu na podatke o izloženosti dejstvu polutanata i posledicama ovog izlaganja,
pri čemu se ova neizvesnost može izraziti kao greška uzorkovanja ili varijansa. Ostali izvori
neizvesnosti obuhvataju podatke koji nedostaju, nejasne putanje prenosa polutanta,
promenljivost i greške u opisivanju.
Karakterizacija izlaganja dejstvu utucaja polutanta vrši se sa ciljem da se opiše kada, kako i
gde se desio ili se može desiti kontakt sa polutantom. To je u stvari prikaz profila izlaganja koji
opisuje izvore izlaganja (putanje) kao i njihov intenzitet i geografsku distribuciju u odnosu na
receptor. Krajnji rezultat je procena verovatnoće izlaganja.
Da bi se dobila opšta slika o samom štetnom ekološkom događaju (izlaganju) treba proučiti
sledeće faktore [1]:
• izvor – vazduh, voda, zemlja;
129
• distribucija – glavni mehanizmi prenosa polutanta koji određuju distribuciju izlaganja

njegovom dejstvu;
• transport – medijum kojim se polutant prenosti i njegova sudbina i ponašanje u životnoj

sredini;
• sekundarni polutanti – često se neka jedinjenja u životnoj sredini prevode u metabolite

veće toksičnosti (neorganska živa se putem metabolizma prevodi u mnogo toksičniji
organski oblik); i
• krajnja procena izlaganja dejstvu polutanta – stvarne mogućnosti polutanta da dođe u

kontakt sa ciljnim organizmima, odnosno receptorima.
Karakterizacija posledica obuhvata definisanje svih mogućih posledica dejstva polutanta kao
i tipova izlaganja receptora. Ovde je potrebno proceniti kako promene u koncentraciji polutanta
utiču na ishod toksičnih uticaja. Ovi rezultati se daju kao odnos između doze polutanta i rekacije
receptora. Na kraju se utvrđuje odnos između uzroka i posledice koji povezuje polutant sa već
uočenom posledicom.
Karakterizacija rizika obuhvata procenu frekvencije rizika (verovatnoća dešavanja štetne

posledice) pomoću podataka o izlaganju i o odnosu primljene doze i reakcije receptora. Konačni
izveštaj sadrži procenu rizika, opis nesigurnosti, ograničenja i pretpostavki načinjenih tokom
procene, dokaze koji potvrđuju rezultate, kao i jasan opis mogućih štetnih posledica na
ekosistem.
Završna etapa procene rizika je upravljanje rizikom. Neki put ovo upravljanje je jednostavno
i obuhvata samo nabavku opreme za tretman hemijskih supstanci ili utvrđivanje perioda kada se
obradivo zemljište može ponovo koristiti. U drugim slučajevima rešenja su mnogo
kompleksnija i zahtevaju donošenje određenih zakonskih propisa u cilju zaštite životne sredine.
Iz svega napred izloženog vidi se da su sve metode za procenu rizika slične, da uglavnom
obuhvataju iste faze i da se tokom faza procene rizika mogu koristiti razne metode za
identifikaciju i procenu rizika, koje su ranije navedene u ovoj knjizi.
3.6.2. Rizik transporta opasnih materija
Opasna materija je svaka tečnost, čvrsta materija ili gas koji ima takve osobine da može,
usled nestručnog i neodgovornog rada, ili bilo kakve nezgode u toku proizvodnje, transporta,
skladištenja ili rukovanja da izazove posledice štetne po žive organizme ili po životnu sredinu.
To mogu biti radioaktivne, zapaljive, eksplozivne, otrovne, korozivne, biološki opasne materije
ili materije koja mogu da imaju neke druge osobine koje ih mogu načiniti opasnim u određenim
okolnostima.
Opasne materije koje se nalaze u toku transportnog procesa u odgovarajućoj ambalaži i/ili
prevoznom sredstvu predstavljaju „opasnu robu“ koja je potencijalno opasna po ljudsko zdravlje
i okruženje i kriterijumi koji definišu uslove za obavljanje transporta ovakve robe dati su u
Preporukama Ujedinjenih Nacija za prevoz opasne robe različitim vidovima transporta (United
Nations Recommendations on Transport of Dangerous Goods). Na osnovu ovih preporuka
načinjeni su posebni sporazumi za svaki vid transporta (drumski, železnički, rečni, vazdušni i
pomorski) i to [1]:
130
• Za drumski transport to je ADR (European agreement concerning the international

carriage of dangerous goods by road), Evropski sporazum o međunarodnom drumskom
prevozu opasne robe.
• Za železnički transport to je RID (Regulations Concerning the International Carriage of

Dangerous Goods by rail), propisi o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe.
• Za vazdušni transport to je ICAOTI (International Civil Aviation Organisation –

Technical Instructiona), međunarodna organizacija za civilni vazdušni transport –
tehnička upustva.
• Za pomorski transport – IMDGCode ( International Maritime Dangerous Goods –

Code), međunarodni pomorski prevoz opasne robe – zakon.
• Za transport na unutrašnjim plovnim putevima – ADN (European Agreement

Concerning the International Carriage of Dangerous Goods by Inland Waterways),
Evropski sporazum o međunarodnom prevozu opasne robe na unutrašnjim plovnim
putevima.
Države potpisnice ovih sporazuma, među kojima je i naša zemlja, prilagodile su svoje
nacionalne propise ovim sporazumima i osnovnu pravnu regulativu kod nas čine [1]:
• Zakon o prevozu opasnih materija (Sl. List br. 27/90).
• Pravilnik o prevozu opasnih materija u drumskom saobraćaju (Sl. List br. 82/90).
• Uredba o prevozu opasnih materija u drumskom i železničkom saobraćaju (Sl. glasnik

br. 53/02).
U zavisnosti od hemijskih osobina, agregatnog stanja i stepena opasnosti sve opasne robe se, u
skladu za UN preporukama, svrstavaju u sledeće klase opasne robe [1]:
1. Eksplozivi
• Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od snažne eksplozije (nitroglicerin/dinamit)
• Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od izazivanja udarnog talasa i/ili rasejavanja
šrapnela
• Eksplozivi sa malom opasnošću od izazivanja udarnog talasa (raketna goriva)
• Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od velikih požara (municija)
• Eksplozivi koji prilikom normalnog sagorevanja usled požara mogu da pređu u

detonativno sagorevanje.
2. Gasovi (napon pare pri 50oC veći od 3 bara ili se materija na 20oC i standardnom
pritisku nalazi u gasovitom stanju):
• Komprimovani gasovi
• Tečni gasovi
131
• Rashladni tečni gasovi
• Gasovi rastvoreni pod pritiskom
• Gasni patroni i uređaji za raspršavanje aerosola
• Ostali artikli koji sadrže gas pod pritiskom
• Uzorci gasova
3. Zapaljive tečnosti
• F Zapaljive tečne materije bez dodatne opasnosti
• F1 Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja do najviše 61oC
• F2 Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja preko 61oC, koje se predaju na prevoz
ili se prevoze zagrejane na, ili iznad njihove tačke paljenja
• FT Zapaljive i otrovne tečne materije
• FT1 Zapaljive i otrovne tečne materije
• FT2 Pesticidi
• FC Zapaljive, korozivne tečne materije
• FTC Zapaljive, otrovne i korozivne tečne materije
• D Tečni eksplozivi umanjene osetljivosti
4. Zapaljive čvrste materije
• Zapaljive čvrste materije, samoreagujuće materije i čvrsti eksplozivi smanjene

osetljivosti (magnezijumov prah, crveni fosfor, itd.)
• Materije sklone samozapaljenju (beli fosfor)
• Materije koje u dodiru sa vodom emituju zapaljive gasove (natrijum, kalijum)
5. Oksidirajuće materije
• Oksidirajuće materije (amonijum nitrat, vodonik peroksid)
• Organski peroksidi (benzoil peroksid)
6. Toksične materije
• Otrovne materije
• Toksične materije
132
• Infektivne materije
7. Radioaktivne materije (uranijum, plutonijum, radioaktivni otpad)
8. Korozivne materije (kiseline i baze)
9. Ostale opasne materije i predmeti (materije i predmeti koji za vreme prevoza

predstavljaju neku opasnost koja nije obuhvaćena pojmovima drugih klasa)
Prilikom transporta opasne robe javljaju se sledeći rizici:
• Rizik od uništenja opasne robe, koja, kao svaka roba ima svoju vrednost.
• Rizik od ugrožavanja zdravlja i života ljudi u zoni izlaganja dejstvu opasne materije.
• Rizik od zagađenja životne sredine, ekološki rizik.
Rizici koji proizilaze iz tansporta opasnih materija su slični kao i rizici koji se javljaju
prilikom proizvodnje ovih materija u fiksnim postrojenjima, samo što je ovde situacija mnogo
složenija iz sledećih razloga [31]:
• Transportne maršrute imaju širok geografski opseg (udesna situacija se može dogoditi
bilo gde duž maršrute). Naime, kako incident sa opasnim materijama ima za posledicu
prostorno dejstvo u određenom radijusu oko mesta njegovog nastanka, tokom
transporta se „krug opasnosti“ pomera duž puta kojim se kreće transportno sredstvo
(slika 3.17)[32].
• Maršrute prolaze kroz gusto naseljene oblasti, duž rečnih dolina, obala jezera i sl.
• Prepoznavanje opasnosti je mnogo kompleksnije jer mnogi opasni materijali se

transportuju kao proizvodi, pa planiranje mora da pokrije širi dijapazon opasnih
materija nego što je to slučaj kod fiksnih postrojenja.
• Broj nosilaca interesa je kod transporta mnogo veći nego kod stalnih postrojenja.
• Udesi mogu da se dogode u nekoj oblasti gde ne postoje interventne službe za saniranje
posledica ovakvih udesa.
• Broj ugroženih ljudi je mnogo širi jer obuhvata stanovnike koji žive u blizini, ljude u
privatnim automobilima, putnike u zaustavljenim vozovima, i sl.
Slika 3.17. Kretanje ,,kruga opasnosti’’
133
Budući da je rizik, po definiciji, proizvod frekvence i intenziteta, u slučaju transporta

opasnih materija on se može definisati kao prozivod verovatnoće ugrožavanja ljudi i životne
sredine i obima štetnih posledica nekog udesa, usled delovanja materijalnog i energetskog
potencijala koji se oslobađa prilikom štetnog događaja, do kog je došlo u toku prevoza opasne
robe. Oslobođena energija i opasne materije koje se u obliku gasova, tečnosti ili u čvrstom
stanju emituju na lokalitetu udesa, ugrožavaju ljude koji se tu nalaze i zagađuju ekosistem, što
dovodi do promene kvaliteta date životne sredine. Budući da se kod transporta opasnih materija
rizik „kreće“ duž puta, to se rizik TR na putu (P), sa segmentima puta (i), za opasnu materiju (j)
definiše kao suma parcijalnih rizika po segmentima puta [1]:
𝑇𝑅(𝑃) = ∑ 𝑝𝑖 𝐶𝑖𝑗 , (𝑖 ∈ 𝑃) (3.8)
Odavde se vidi da se rizik na trasi može predstaviti kao zbir rizika na pojedinim segmentima
što omogućava utvrđivanje verovatnoće udesa duž cele trase, ocenu očekivanih posledica i
ocenu samog rizika.
Ako se rizici koji su prisutni tokom prevoza opasne materije od tačke A do tačke B obeleže
sa R p1, Rp2 i Rp3, pri čemu indeksi P1, P2 i P3, označavaju alternativne puteve (rute) između
tačaka A i B, tada je očigledno da će ukupni rizik R transportnog procesa biti najmanji za slučaj
izbora prevoznog puta i, na kom je rizik najmanji, odnosno da je [1]:
𝑅𝑝𝑖 = 𝑚𝑖𝑛{𝑅𝑝1 , 𝑅𝑝2 , 𝑅𝑝3 } (3.9)
Odavde se vidi da minimalni ukupni rizik transportnog procesa zavisi od izbora optimalnog
puta, odnosno onog puta na kom je rizik najmanji. Na osnovu ovoga je jasno zašto se izbor
putanja kojima se transportuju opasne materije posmatra kao jedan od oblika preventivnog
delovanja.
Prema nekim autorima (Erkut i Verter, 1998) za poluprečnik „kruga opasnosti“ preporučuje
opseg od 015 km, što zavisi od vrste opasne materije, pri čemu se za verovatnoću akcidenta
preporučuje vrednost od 0,10,8, na 1.500.000 km puta vozila, a za većinu požara izazvanih
opasnim materijama preporučuje se početni radijus evakuacije od 0,8 do 1,6 km [32].
Za merenje rizika mogu se, u zavisnosti od incidenta i opasnih materija, koristiti i sledeći
modeli [1]:
• Verovatnoća pojave incidenta IP(P). Ovde se gustina populacije posmatra kao
konstantna vrednost unutar „kruga opasnosti” ili se smatra se da su posledice
(verovatnoće incidenta pi) ravnomerno raspoređene u „krugu opasnosti” na putu (P) sa
segmentima puta (i):
𝐼𝑃(𝑃) = ∑ 𝑝𝑖 (𝑖 ∈ 𝑃) (3.10)
• Ovaj model može biti pogodan ako su karakteristike opasnih materija koje se prevoze
takve da stvaraju mali radijus kruga opasnosti, pa se prema tome verovatnoća incidenta
može svesti na rizik po vozače (i eventualne putnike) na putu i troškove koji nastaju
usled incidenta.
• Rizik od izlaganja populacije – PE(P). Ovde se pretpostavlja da je incident izvestan, a

da se posledice računaju samo na bazi ugrožene populacije Ti:
𝑃𝐸(𝑃) = ∑ 𝑇𝑖 (𝑖 ∈ 𝑃) (3.11)
134
• Ovaj model obuhvata ukupan broj ljudi koji se izlaže riziku tokom transportnog procesa
na putanji P i može se primeniti za opasne materije sa visokim potencijalnim štetnim
posledicama i relativno malim verovatnoćama incidenta (na primer u slučaju transporta
nuklearnog otpada). Negativan stav javnog mnjenja po pitanju ovog rizika očigledno je
proporcionalan veličini populacije koja se izlaže riziku, pa će se izborom ruta koje
minimiziraju rizik od izlaganja populacije minimizirati i negativan stav javnog mnjenja.
• Opažajni rizik PR(P). Ovde se uvodi parametar preference rizika q>1, sa kojim se
stepenuju očekivane posledice za populaciju Ci na segmentu puta i:
𝑃𝑅(𝑃) = ∑ 𝑝𝑖 (𝐶𝑖 )𝑞 (3.12)
• Povećavanjem vrednosti parametra preference rizika, deonice saobraćajnica sa većom

gustinom populacije postaju manje atraktivne, zbog veće ugrožene populacije i većeg
negodovanja javnog mnjenja.
• Uslovni rizik CR(P). Ovde se prekida sa daljim korišćenjem puta ukoliko se na njemu
dogodi incident.
∑ 𝑝𝑖 𝐶𝑖
𝐶𝑅(𝑃) = ∑ 𝑝𝑖
, (𝑖 ∈ 𝑃) (3.13)
• Ovaj model može da se koristi za minimizaciju očekivanih posledica za vreme prvog

incidenta. Za razliku od prethodih modela koji su jednokriterijumski, ovo je
višekriterijumski model, gde je prvi kriterijum tradicionalni rizik, a drugi verovatnoća
incidenta.
Razvijeno je mnogo modela za optimizaciju puta pri transportu opasnih materija i sve one se
u suštini svode na izbor mreže puteva sa najmanjim rizikom ili na Pareto optimalnu putanju, uz
korišćenje različitih metoda i kriterijema. Ovi kriterijumi mogu biti: ukupni rizik, maksimalni
rizik po osobi, transportni troškovi i sl. Pored ovih modela za definisanje različitih kriterijuma
za kvantifikaciju rizika, postoje i različiti namenski softverski paketi za izbor optimalne putanje.
Procena i analiza rizika pri transportu opasnih materija
Da bi se prilikom transporta opasnih materija moglo da upravlja rizikom, potrebno je

odrediti verovatnoću neželjenog događaja, proceniti veličinu ugrožene zone, proceniti moguće
posledice oslobađanja opasne materije i sprovesti preventivne mere koje mogu da utiču na
značajnije smanjenje rizika. Američko ministarstvo transporta dalo je smerinice za procenu i
analizu rizika, koje obuhvataju sledeće [1]:
• Identifikaciju opasnih materija/rizika/transportnih aktivnosti
• Identifikaciju postojećih radnih operacija/količina/programa
• Analizu rizika
• Identifikaciju mogućih kontrolnih tačaka rizika
• Definisanje strategije
• Sprovođenje svih predviđenih mera
135
• Proveru primene svih predviđenih mera
• Procenu efikasnosti primenjene strategije
U fazi identifikacije opasnih materija, pored izrade spiska opasnih materija potrebno je
identifikovati faktore rizika, načine rukovanja i osnovne procedure koje se pri tom koriste.
Zatim treba identifikovati interakcije između učesnika u procesu transporta kao i rizike koji
predhode i koji slede posle ovih interakcija. Transport opasnog materijala obično obuhvata
nekoliko različitih aktera i veoma je važno da se ovom problemu pristupi holistički. U suštini u
ovoj fazi se uspostavljaju prioriteti za upravljanje rizikom koji se zasnivaju na predhodnim
saznanjima i iskustvu i na podacima o ranijim udesima, na bazi čega treba da se donese odluka o
rizicima koji će se dalje razmatrati.
Zatim sledi faza kvantifikovanja opasnog materijala koji se transportuje i definisanje procesa
za rukovanje ovim materijalom. U ovoj fazi je potrebno napraviti dijagrame tokova, pri čemu
treba obuhvatiti sve operacije koje su deo procesa transporta opasnih materija, kao što su to
pakovanje, utovar/istovar, transport i skladištenje.
Analiza rizika obuhvata analizu verovatnoće udesa, definisanje scenarija udesa, analizu svih
rizičnih objekata, analizu transportnih puteva i procenu moguće štete. U ovoj fazi mogu da se
koriste mnoge metoda za procenu rizika koje su navedene u ovoj knjizi, kao što su to analiza
stabla greške/otkaza, matrica rizika i sl.
Identifikacija mogućih kontrolnih tačaka je veoma važna faza jer obuhvata definisanje onih
mesta na kojima mogu da se preduzmu neke mere u cilju prevencije, eliminacije ili smanjenja
rizika. Veoma je važno identifikovati i ona mesta na kojima dolazi do koordinacije između
aktera u procesu transporta i distribucije jer ta mesta često predstavljaju tačke na kojima se
može smanjiti rizik (na primer odgovarajući način pakovanja, obeležavanja, odgovarajući izbor
transportnog puta i sl.).
Osnovni cilj strategije je da se smanje rizici i to tako da to bude isplativo kako sa stanovišta
troškova tako i sa stanovišta zaštite. Naime, po pravilu se uvek raspolaže ograničenim
sredstvima, pa znači da rešenje treba tražiti preko Pareto optimuma koji kombinuje minimalni
rizik, sa jedne strane i minimum troškova, sa druge strane. Pri tom treba uzeti u obzir one rizike
koji su identifikovani kao najvažniji i za iste treba definisati preventivne i kontrolne aktivnosti,
ali tako da iste budu konzistentne sa radnim operacijama.
Sprovođenje, provera sprovođenja i procena efikasnosti date strategije su u suštini kontrola

koja obezbeđuje adekvatnu primenu i kontrolu svih napred donetih mera, a samim tim i takav
transport opasnih materija koji rizike svodi na najmanju moguću meru.
Definisanje optimalne rute za transport opasnih materija
Napred je navedeno da postoji mngogo metoda za određivanje optimalne rute za transport

opasnih materija. Međutim, ovde ćemo opisati jednu od njih koji je 1996 god. izdalo Američko
ministarstvo tranporta [33]. Šematski prikaz faza ovog procesa dat je na slici br. 3.18.
136
Slika 3.18. Faze definisanja optimalne rute za transport opasnih materija [1]
Metoda započinje sa definisanjem ciljeva koji obuhvataju fokusiranje na nekoliko razumnih

ruta, uz eliminaciju opcija koje imaju male šanse da ispune date ciljeve (npr. postojanje
dugačkih tunela sa slabom ventilacijom, prolaz kroz centar gusto naseljenog mesta i sl.). Takođe
je potrebno upoznati se i sa odgovornostima i obimom delovanja pojedinih službi u odabranim
regionima (vatrogasne i policijske službe).
Pošto nijedan put nije uniforman po celoj svojoj dužini, to je potrebno izvršiti njegovu
podelu na segmente, i za svaki segment puta izračunati rizik. Ukupni rizik na nekom putu
jednak je sumi svih rizika na svim segmentima puta.
Verovatnoća (frekvencija) rizika se izračunava kao proizvod stope akcidenta (broj akcidenta
po kilometru putavozila) i dužine segmenta puta, a posledice akcidenta (intenzitet) se izkazuju
preko gustine naseljenosti, čime se pretpostavlja da su stvarne posledice akcidenta
137
proporcionalne populaciji koja je izložena uticaju glavnog oslobađanja opasnog materijala.

Stopa akcidenta se dobija na osnovu statističkih podataka o nesreća i obima saobraćaja, pri
čemu se mora voditi računa o konzistentnosti podataka (ako se za jednan put uzmu podaci koji u
sebi obuhvataju i automobilske i kamionske udese, isti takvi podaci moraju se uzeti i za drugi
put sa kojim se vrši upoređivanje).
Primarni cilj ove analize je da se odabere put sa najmanjim rizikom, a to ne mora uvek da
bude put sa najmanjom gustinom naseljenosti, već to može da bude i put sa najnižom stopom
udesa.
Vrednosti rizika koje se na ovaj način izračunavaju nisu apsolutne vrednosti, već
predstavljaju razlike između rizika na različitim rutama. Ovde međutim trebe uzeti u obzir i
troškove za obeležavanje, obaveštavanje vozača, sprovođenje transporta, prihvatanje transporta
od strane lokalne zajednice i sl.
Konačna ruta (put) definiše se na osnovu upoređivanja alternativnih ruta u pogledu dužine,
vremena transporta, potencijalnog rizika za populaciju i sl., pri čemu treba birati one puteve kod
kojih je vrednosti relativnog rizika mnogo manja, a koji ispunjavaju kriterijum prolaznosti.
3.7. RIZICI KATASTROFALNIH DOGAĐAJA
Ne postoji univerzalna definicija katastrofalnog događaja. Institut osiguranja u SAD definiše

da je katastrofalan svaki digađaj čija je osigurana šteta veća od 25 miliona dolara [16]. Swiss Re
razmatra da li je neki događaj katastrofalan tako što uzima u obzir tri elemenata: osigurane štete,
ukupnu štetu i ljudske žrtve. Tako je za 2006 godinu katastrofalan svaki događaj koji dostigne
ili bude veći od neke vrednosti koja je prikazana u tabeli 3.8.
Tabela 3.8. Katastrofalni događaji prema definiciji Swiss Re [1]
Iznos
Osiguranje štete Transport 15,6 miliona US$
Avion 31,2 miliona US$
Druge štete 38,7 miliona US$
Ili totalna šteta 77,5 miliona US$
Ili ljudske žrtve Poginuli ili nestali 20
Povređeni 50
Ostali bez kuće 2000
Munich Re klasifikuje kao katastrofalne sve prirodne događaje kod kojih je broj ljudskih
žrtava veći od 20, a šteta veća od 50 miliona dolara.
Uopšte uzevši, katastrofalan je svaki događaj koji za posledicu ima velike štete na jednom
područiju u kratkom vremenskom periodu. On može biti posledica prirodnih događaja (poplava,
oluja, zemljotres) ili ljudskih aktivnosti (terorizam, tehnološki rizici). Na primer, zemljotres se
može klasifikovati kao katastrofalan događaj ako je određene jačine prema Rihterovoj skali, ili
oluja, ako vetar dostigne određenu brzinu. Međutim, da bi neki događaj imao karakteristike
tehnološke katastrofe to obično mora da konstatuje državni organ koji utvrđuje područija koja su
izložena ovoj opasnosti, a slična je situacija i sa rizikom terorizma, jer jedna teroristička akcija
može da dovede do masovnog uništenja materijalnih dobara i gubitaka ljudskih života.
138
3.7.1. Tipovi katastrofalnih događaja
Rizici katastrofalnih događaja obuhvataju (slika 3.19) [1]:
• Rizike od prirodnih katastrofa (zemljotres, olujni vetrovi, poplava, vulkanske erupcije;
• Rizik kritične infrastrukture;
• Rizik ljudskog faktora – terorizam;
• Katastrofalne ekološke rizike (klimatske promene, genetski inženjering, nuklearne

centrale).
Rizici od prirodnih katastrofa

Rizici prirodnih katastrofa obuhvataju sledeće [1]:
• Rizik zemljotresa;
• Rizik olujnog vetra;
• Rizik poplave;
• Rizik vulkanske erupcije.
Za sada je nemoguće predvideti frekventnost zemljotresa i pored veoma intenzivnih

istraživanja koja se vrše u toj oblasti. Obim razaranja koje je posledica zemljotresa zavisi od
mnogo više faktora nego što je to samo njegov intenzitet. Ovi faktori obuhvataju kvalitet
izgrađenih objekata, prirodu tla, blizinu značajne koncentracije ljudi i imovine i sl.
Posledica zemljotresa mogu da budu i veliki okeanski talasi – cunami, koji se kreću velikim
brzinama (do 1000 km/h na otvorenom moru) i koji su izazvani pomeranjem morskog dna.
Veličina cunamija zavisi od jačine zemljotresa, visine vodenog stuba iznad epicentra i brzine i
smera kretanja talasa. Cunami koji je bio posledica zemljotresa iz 2004 sastojao se od tri do četri
visoka talasa približne dužine od po 200 km, pri čemu je visina svakog od njih iznosila oko
jedan metar na otvorenom moru. Međutim, ovaj talas je mnogo duži od običnog talasa, prostire
se duž celog vodenog stuba i putuje veoma brzo bez velikih gubitaka energije. U plićim vodama
ovaj talas usporava, a visina mu se povećava tako da vodeni zid pri obali dostiže visinu od 5 do
10 metara. Posledice cunamija iz 2004. godine obuhvatile su 255.000 izgubljenih ljudskih
života.
139
Slika 3.19. Tipovi katastrofalnih događaja [1]
Statistika koja prati frekventnost zemljotresa u poslednjih 100 godina pokazala je da, iako
postoji izvesna fluktuacija u odnosu na broj zemljotresa koji se u toku godinu dana dogode u
svetu, ovaj broj je stabilan i ne menja se u odnosu na vremenski horizont koji je relevantan za
osiguranje (tabela 3.9).
Tabela 3.9. Učestalost zemljotresa u svetu [1]
Jačina zemljotresa Prosečan broj u godinu dana

8 i jači 1
7 i jači 18
6 i jači 152
Međutim, izloženost društava zemljotresima i prirodnim katastrofama se brzo povećava, pri

čemu su glavni faktori koji utiču na ovaj trend povezani sa ljudskim aktivnostima (lociranje
zgrada na trustnim i/ili plavnim područijima, povećanje gustine naseljenosti i industrijskih
kompleksa).
Iako nauka danas ne može da predvidi tačno kada će se dogoditi neki veliki zemljotres kao,
na primer, onaj koji se 1906. godine dogodio u San Francisku, ipak se na osnovu modela koji se
zasnivaju na teoriji pomeranja ploča mogu izračunati verovatnoće događanja ovakvih
zemljotresa i one ukazuju da između ovakve dve pojave može proći 200 i više godina.
Rizik olujnog vetra obuhvata niz potencijalno katastrofalnih događaja kao što su rušenja
kuća, obaranje drveća, uništavanje infrastrukture i sl. Naučnici definišu oluju u zavisnosti od
brzine vetra.
Opšti termin za sisteme niskog pritiska koji se obično formiraju u tropskim krajevima naziva
se tropski ciklon. Ovi cikloni su praćeni snažnim olujama. Kada ovaj ciklon dostigne brzinu
vetra od najmanje 8 bofora on postaje tropska oluja, a kada pređe brzinu od 11 bofora on se
naziva orkan i to ako mu je izvor u Severnom Atlanskom okeanu, Severoistočnom Pacifičkom
okeanu ili u Severnom Pacifičkom okeanu.
Tokom orkanske sezone u 2004. godini osigurane štete u SAD iznosile su preko 30 milijardi
dolara, a preko 80 milijardi dolara u 2005. godini. Tokom poslednjih deset godina frekventnost i
140
intenzitet orkana u Severnom Atlantiku se značajno povećala u poređenju sa periodom

19002005. Klimatolozi smatraju da je ovo jednim delom posledica prirodnog klimatskog ciklusa
koji se u ovoj oblasti događa svakih 6080 godina, a drugim delom posledica globalnog
zagrevanja. Veruje se da je poslednji topli deo ovog ciklusa započeo 1995. godine i da će trajati
nekih 30 godina.
Istovremeno se povećao i intenzitet orkana, tako da kategorija orkana jačine 4 i 5 iznosi

21%, odnosno 10%, u poređenju sa 14%, odnosno 6%, koliko je učešće orkana ove jačine
iznosilo do 1900. godine.
Poplave se odnose na delimično ili potpuno plavljenje normalno suve oblasti posle velikih
kiša ili zbog izlivanja reka ili jezera. Sama poplava može da bude rezultat jednog jedinog
događaja, kao što je to orkan ili olujni vetar, ali se poplave dešavaju i kao posledica dugotrajnih
kiša. Imanja i kuće u blizini vodenih površina su najpodložniji poplavama, ali locirani i na bilo
kom drugom mestu nisu imuni na ove događaje. U oblasti upravljanja rizikom i osiguranja,
verovatnoća poplave u nekoj oblasti se procenjuje na osnovu toga koliko često je ta oblast
izložena plavljenju. Na primer, 100 godišnja poplava znači da se očekuje da ta oblast bude u
proseku plavljena svakih 100 godina, što znači da je verovatnoća poplave 1% u toku jedne
godine.
Poslednjih godina je naročito učestala pojava velikih poplava, zemljotresa i drugih prirodnih
nepogoda. Prema procenama iz 2002. godine, najozbiljnije ekonomske štete koje su posledice
poplava bile su u Nemačkoj (10 mil. Evra), Austriji (preko 3 mil. Evra) i u Čehoslovačkoj
republici (preko 2 mil. Evra)[34]. Zbog male kupovine osiguranja od poplava i striktnih
ograničenja u pokriću od poplava na nekim lokacijama, industrija osiguranja pokrila je samo 10
do 20% od ukupnih ekonomskih šteta, dok je najveći deo šteta pokriven donacijama i iz vladine
pomoći, što je značajno uticalo na poresku politiku.
Rizik vulkanske erupcije je jedan od najdramatičnijih prirodnih štetnih događaja koji izaziva
i najveće promene. Naime, snažne eksplozije i erupcije drastično menjuju zemljište i vodu na
desetinama kilometara oko vulkana, a male čestice sumporne kiseline bivaju izbačene u
stratosferu i mogu primetno da utiču na promenu klime na zemlji. Erupcije često primoravaju
ljude koji žive u predelima oko vulkana da ponekad, zauvek napuste svoju zemlju, kuće,
gradove, industrijska postrojenja, pa čak i izgrađenu infrastrukturu.
Procenjuje se da danas oko 500 miliona ljudi živi i radi u oblastima koje su izložene riziku
od vulkanskih erupcija.
Rizik kritične infrastrukture

Kritične infrastrukture su sistemi čije bi onesposobljavanje ili razaranje dovelo di slabljenja
ekonomske sigurnosti neke nacije. Ove infrastrukture obuhvataju komunikacione sisteme,
sisteme za snabdevanje vodom, električnom energijom, naftom i gasom, bankarske i finansijske
sisteme, vladine službe i službe za pružanje pomoći u hitnim slučajevima. Zbog važnosti koji
ovi sistemi i službe imaju za društvo neophodno je obezbediti njihovo kontinualno
funkcionisanje.
Ovi sistemi su izloženi kako dejstvu prirodnih opasnosti (zemljotres, olujni vetrovi, sneg,
led, klizišta, divlji požari), tako i mogućem dejstvu terorista. Zato se stalno ulažu napori za
ublažavanje moguće štete na kritičnim infrastrukturama, što je veoma kompleksan proces zbog
prirode ovih sistema.
Naime, međuzavisni efekti se dešavaju u slučajevima kada se razaranje proširi sa jednog na

ostale sisteme. Ovaj problem međuzavisnosti se dalje komplikuje povećanjem zavisnosti fizičke
infrastrukture od sistema informacione tehnologije. Komunikacione i informacione tehnologije
141
imaju značajni uticaj na dizajin, konstrukciju, rad i kontrolu infrastrukturnih sistema i neizbežne
su stalne promene. Iako spajanje fizičke infrastrukture sa informacionom tehnologijom obećava
povećanje pouzdanosti i efikasnosti uz smanjenje troškova, veoma malo se zna o ponašanju ovih
spojenih sistema, kao i o njihovom potencijalu u odnosu na katastrofalne otkaze. Programi za
upravljanje ovim sistemima su po svojoj prirodi osetljivi i iskustvo je pokazalo da je ovo obično
najslabija tačka u nekom integrisanom sistemu. Posebno opasna osobina ovih tesno povezanih
kompleksnih sistema je u tome da će svakako doći do predviđenog otkaza, ali na nepredviđeni
način.
Kompleksnost je povezana sa konceptom samo organizovanja koji podrazumeva da se

sistemi ne nalaze pod direktnom kontrolom, već se u njemu realizuju nekordinirani rezultati koji
su veći od zbira pojedinačnih delova. Kompleksni, samo organizovani sistemi teže da
balansiraju sve do momenta kada mala dodatna promena može gurnuti ceo sistem ka novoj
ravnoteži ili ka totalnom kolapsu. Pri stabilnom stanju stvari se uvek ne odvijaju glatko već su
mogući povremeni, iznenadni katastrofalni događaji koji dovedu sistem do toga da ponovo
uspostavi novu ravnotežu ili, u najgorem slučaju, da se potpuno uruši.
Samo organizovana kritičnost se danas koristi za objašnjenje ponašanja saobraćajnih gužvi,

vulkana, zemljotresa, lavina, šumskih požara, ekonomskog tržišta, širenja epidemije i načina na
koji funkcioniše čovekov mozak. To je mnogo složenija alatka od modela verovatnoće za
proučavanje kaskadnih otkaza infrastrukture i to zbog toga što se rep raspodelje frekvencija kod
mnogih ekstremnih događaja ponaša prema takozvanom „zakonu snage”, koji povezuje broj
događaja različitog obima sa konstantnom proporcijom, a ne prema uobičajenoj normalnoj
raspodeli ili raspodeli u obliku zvona. Stoga se otkazi katastrofalnih sistema ne mogu odbaciti
kao statističke anomalije – jedinstveni preseci veoma retkih i slučajnih događaja – već kao
očekivano ponašanje kompleksnih samouređenih i tesno povezanih sistema. Ovo znači da iako
nije moguće predvideti preciznu prirodu sledećeg Černobila ili Bopala, mora da se očekuje
kaskadni otkaz sa sličnim posledicama, ukoliko ljudski rod nastavi sa pouzdanjem u sisteme tipa
kritičnog stanja koji su izgleda koren uzroka nesreća velikih obima.
Sistemi sa centralnom upravom, kao što su to recimo veliki vladini monopoli, su manje
efikasni ali pouzdaniji od izuzetno efikasnih, ali manje pouzdanih samoorganizovanih sistema.
Stepen do koga neki sistem radi u okviru svojih kapaciteta je faktor koji određuje njegovu
pouzdanost. Ako sistem ima rezervni kapacitet, kao što je to, na primer, pet puta jači most od
njegovog opterećenja, ili ekstra novac za poslovanje ili društvo, to znači da sistem može lakše
da apsorbuje neočekivane udare. Međutim, sa ekonomske tačke gledišta ovo znači smanjenje
efikasnosti.
Rizik ljudskog faktora – rizik terorizma

Terorizam se razlikuje od drugih rizika po tome što se iskustveni podaci o terorizmu ne
mogu ekstrapolirati linearnom promenom. Učestalost i intenzitet budućih napada može naglo da
se promeni. Međutim, terorizam nije nasumična pojava. Teroristi planiraju svoje napade i deluju
saglasno sa svojom ciljem, a to je da izazovu šok u celokupnom društvu i da stvore nesigurnost,
nadajući se da će na taj način izazvati promene u važećem društvenom poretku. Stoga je
mogućnost procene relativne verovatnoće različitih scenarija terorizma izuzetno težak proces,
kao na primer da se definiše koji su ljudi, grupe ljudi ili institucije najviše izloženi riziku.
Rizik terorizma neće moći da se izbegne u bliskoj budućnosti, a možda i nikada. Prvo koreni
koji su uzrok terorizma su daleko od toga da se u dovoljnoj meri suzbiju, a drugo terorizam je
jeftin za one koji ga izazivaju, a skup je samo za one koji se brane od njega.
142
Katastrofalni ekološki rizici

Katastrofalni rizici koji spadaju u domen ekoloških rizika obuhvataju:
• klimatske promene,
• genetski inženjering,
• atomske centrale za proizvodnju električne energije.
Nacionalni savet za istraživanje (NRC – National Research Council) iz SAD, doneo je

zaključak da su poslednje dekade 20. veka bile najtoplije u poslednjih 100 godina i da se trend
povećanja globalnih temperatura produžava i u 21. veku. Opšti je zaključak da će globalno
otopljavanje skoro sigurno dovesti do porasta nivoa mora, odnosno da će do 2050. godine
porasti za 5 do 32 cm. Stoga je jedan od ciljeva da se povećanje temerature ograniči na 2 oC do
3oC iznad sadašnjeg temeperaturnog nivoa, što pre svega zahteva da se koncentracija CO2 u
vazduhu ograniči na 500550ppm tokom sledećeg veka. Cena ovog cilja, zasnovana na
postojećoj tehnologiji, je veoma visoka, ali se stalno radi na istraživanju novih i jeftinijih
mogućnosti [16].
Swiss Federal Institute od Technology (Švajcarski federalni institu za tehnologiju) došao je

do zaključka da će klimatske promene izazivati sve intenzivnije vremenske nepogode u toku
zimskog perioda u Evropi, što će dovesti do stalnog, dugoročnog povećavanja šteta koje su
posledice zimskih oluja [35]. Modeli za procenu ove vrste šteta ukazuju na to da će ovo
povećanje u periodu 19752085. godine iznositi 15%68%, što znači da će klimatske promene
uticati na industriju osiguranja i da će stvoriti socijalni izazov za upravljanje povećanim
rizikom. Budući da se već 30 godina nalazimo između dva klimatska referentna perioda, mora
se pretpostaviti da su se već dogodile neke klimatske promene, što mora da se uzme u obzir
kada se model za procenu rizika od oluje kalibrira na osnovu postojećih statističkih podataka o
frekvenciji i intenzitetu oluja.
Genetska revolucija će za 21 vek predstavljati isto ono što je informaciona revolucija

predstavljala za 20 vek. Genetski inženjering je već uticao na mnoge segmente tržišta kao što su
to lekovi, vakcine, medicinski proizvodi, novi prehramveni prozivodi, enzimi za proizvodnju
hrane, biotehnologija životne sredine i usluge u oblasti analiza.
Debata oko genetski modifikovane hrane razlikuje se od drugih debata baziranih na

ekonomiji u tome što je tradicionalna percepcija rizika usmerena u dva pravca. Prvo, ova debata
se fokusira na hipotetičke ili špekulativne rizika. Glavna pitanja koja se ovde postavljaju odnose
se na dilemu oko postojanja bilo kakvih rizika, odnosno na to da li prihvatiti pretpostavljeni
rizik za koji još uvek nije dokazano da postoji. Sva ispitivanja i iskustvo koje do danas postoji
nije pokazalo postojanje štete koja je posledica genetskog inženjeringa. Međutim, skeptici tvrde
da ovo nije dokaz o nepostojanju rizika, već samo činjenice da do danas nije uočen ni jedan
rizik ove vrste.
Drugo, debata nije usmerena samo na rizike koji su posledica genetskog inženjeringa već je
postavila i socijalne, etičke, kulturne, političke i ekonomske argumente protiv upotrebe ove
tehnologije. Naime, ovde je došlo do kombinovanja straha od nepoznatog zdravstvenog hazarda
i rizika po životnu sredinu, strepnje zbog mogućnosti manipulacija i mogućeg gubitka
bidiverziteta kao i političkog otpora preteranom uticaju multinacionalnih kompanija.
Što se tiče atomskih centrala, danas u svetu radi oko 441 komercijalne nuklearne postrojenje
u 31 zemlji od kojih su oko jedna četrvrtina locirane u SAD. Veliki strah koji danas postoji u
143
odnosu na ova postrojenja je u tome da može doći do nesreće zbog topljenja jezgra, odnosno
dela goriva koji se nalazi u jezgru reaktora. Do ove nesreće može doći ako se nuklearno gorivo
(uranijumske šipke) izloži dejstvu vazduha zbog prestanka primarnog hlađenja i hlađenja
predviđenog za sučajeve opasnosti. Do sada se to dogodilo u Černobilu (1986) i došlo je do
nekoliko delimičnih topljenja jezgra u drugim delovima sveta, a kod nekoliko ruskih i američkih
nuklearnih podmornica došlo je do katastrofalnih topljenja nuklearnog goriva. Može se reći da
je objekat nuklearne centrale klasični primer rizika kritične infrastrukture izložene
samoorganizovanoj krizičnosti.
Niko danas sa sigurnošću ne može reći šta se dešava sa istopljenim nuklearnim gorivom.
Momentalno isključivanje nuklearnog reaktora brzim ubacivanjem kontrolnih šipki može dati
pozitivne rezultate, ali to ne mora uvek da bude slučaj. Naime, toplota koja se razvija prilikom
topljenja goriva može istopiti čelični reaktorski sud, probiti betonsku oblogu i temelje zgrade, a
scenario najgoreg slučaja znači da će istopljena masa na temperaturi od 1200oC do 2500oC
dospeti do podzemnih voda, izazvati hemijsku eksploziju koja će radioaktivni materijal razneti
po velikoj površini zemlje.
Drugi veliki problem odnosi se na nuklearni otpad koji je još uvek visoko radioaktivan i
izuzetno topao i kao takav zahteva poseban način rukovanja i odlaganja. Čak i posle 10 godina
po uklanjanju iz reaktora, uobičajeno utrošeno gorivo još uvek proizvodi preko 10.000 rem/h i
ukoliko ono dospe do podzemnih voda ili reka može ući u lanac ishrane što stvara mogućnost
katastrofe širokoh razmera. Danas na svetu ne postoje objekti za skladištenje ovog otpada, a
SAD i Francuska su jedine zemlje u kojima je njihova izgradnja u toku. Započinjanje
skladištenja u ovim objektima može se očekivati tokom 2010. god, a kapacitet će biti popunjen
do 2034. Procenjuje se da je danas samo u SAD privremeno uskladišteno oko 40.00 metarskih
tona utrošenog goriva i oko 100 miliona litara i 2.500 metarskih tona visoko radioaktivnog
otpada od nuklearnog naoružanja.
Budućnost nuklearnih centrala zavisiće od bezbednosti, ekonomije i politike.
3.7.2. Upravljanje rizikom katastrofalnog događaja
Proces upravljanja rizikom katastrofalnog događaja uglavnom obuhvata sve etape

upravljanja drugim rizicima, ali sa obzirom na specifičnost ovih rizika (njihov obim i intenzitet)
ovde su posebno objašnjene neke pojedinosti koje se razlikuju od opšteg načina upravljanja
rizikom.
Analiza rizika katastrofalnog događaja

Proces analize događaja koji imaju potencijal katastrofe je u velikoj meri identičan
uobičajenom procesu analize rizika, uz tri izuzetka.
Prvo, menadžeri rizika čije su firme izložene prirodnim katastrofama i onim koje su
posledica delovanja ljudi, moraju da posvete mnogo više vremena i napora istraživanju
osetljivosti fizičke strukture firme u pogledu mogućnosti da dođe do njenog oštećenja. Drugo,
ovakve firme se obično mnogo više oslanjaju na modeliranje da bi procenile moguće posledice
katastrofa na njihovo poslovanje. Treće, planiranje scenarija može da ima značajnu ulogu u
pomoći da se proširi i produbi razmišljanje o mogućim štetnim posledicama.
Osetljivost na oštećenje fizičke imovine firme određuje stepen do kog će neka firma pretrpeti
oštećenje. Za određene opasnosti karakteristike kvaliteta i oblika konstrukcija mogu da budu
odlučujući faktor. Takođe i starost objekta utiče na stepen štete, pri čemu starije konstrukcije
144
mogu da pretrpe mnogo veća oštećenja. Na kraju, infrastruktura u datoj zajednici može da bude
važan faktor u određivanju obima moguće štete.
Ključ za efikasno upravljanje rizikom fizičkog okruženja je procena rizika na osnovu koje se
određuje odgovarajuća kontrola i način finansiranja rizika. Modeliranje katastrofa (CAT)
obuhvata korišćenje matematičkih modela koji se obrađuju kompjuterskim putem, u cilju
procene moguće štete vezane za katastrofalne događaje, pri čemu se procenjuje posebno svaka
lokacija, specifične osobine imovine i objekata. Modeli se prevashodno koriste za prirodne
katastrofe (orkani, zemljotresi, oluje, poplave i šumski požari). Razvijeni su i neki modeli za
terorizam, mada kritičari tvrde da su ovakve namerne nesreće, koje izazivaju ljudi, nepodesne za
modeliranje.
Osiguravajuće i reosiguravajuće kompanije koriste ove modelje u velikoj meri, a za procenu

izloženosti riziku njihovih osiguranika u gradovima i oblastima. Ovi modeli su često izuzetno
kompleksni i zasnivaju se na kombinaciji meterologije, seizmologije i inženjerstva, kao i na
aktuarskim metodama.
AIR Worldwide Corporation (SAD) razvila je model prirodnih katastrofa (slika 3.20) koji se
odvija u tri faze [16]:
1. Faza I. Ova faza obuhvata procenu opasnosti i odvija se u dva koraka. Prvi korak se
odnosi na generisanje događaja, što znači da se prema geografskoj lokaciji određuju
frekventnosti, intenzitet i druge osobine potencijalno katastrofalnog događaja. Ovde je potrebno
analizirati istorijske podatke i razumeti posebne karakteristike date oblasti – seizmološke,
geološke, topografske i atmosferske, koje mogu da utiču na verovatnoću katastrofalnog
događaja u budućnosti. Pored toga potrebno je koristiti parametrijski ili dinamički pristup da bi
se izvela raspodela verovatnoće kao i da se proveri podesnost i robusnost fizičkog modela.
Drugi korak je procena lokalnog intenziteta koja zavisi od magnitude događaja, rastojanja od
izvora događaja i niza lokalnih uslova
2. Faza II. Ovo je faza inženjeringa, jer se ovde kombinovanjem intenziteta svakog
simuliranog događaja u bazi podataka osobina, vrši pokušaj procene štete na datom lokalitetu.
Naime, u ovoj fazi model koristi odnose između ponašanja konstrukcije, odnosno podložnosti
objekata i/ili konstrukcija (tj. konstruktivnih i nekonstruktivnih komponenata) oštećenjima i
intenziteta dejstva.
3. Faza III. Izračunavanje štete je poslednja faza u kojoj se izračunavaju osigurane štete
tako što se specifični uslovi polise osiguranja (kao ograničenja na pokrića, limiti, uzroci štete,
opasnosti, odbitna franšiza, koosiguranje, endorsment,..) sagledavaju u odnosu na ukupno
procenjene štete.
145
Slika 3.20. Modeliranje prirodne katastrofe [1]
Modeliranje počiva na ekstrapolaciji prošlih trendova na buduće događaje korišćenjem

postojećih i najnovijih podataka, informacija i metoda, da bi se procenile najverovatnije
posledice. Ova tehnika je korisna i pouzdana za kratkoročna planiranja i za relativno stabilna
okruženja, kao i za događaje koji su se u prošlosti događali sa relativno razumnom
frekvencijom. Ovo obično važi za prirodne katastrofe, dok se za katastrofe koje su posledica
ljudskog delovanja ovaj način modeliranja ne može primeniti.
Za upravljanje retkim događajima, kao i za njihovu procenu i kontrolu mnogo je bolji pristup
preko planiranja scenarija. To je metoda strateškog planiranja u kojoj analitičari generišu
„simulacione igre” koje menadžment koristi za razmatranje i izradu planova delovanja prilikom
alternativnih budućih događaja. Ove igre se razvijaju kombinovanjem relevantnih činjenica koje
moraju da se razumno oblikuju u odnosu na buduće relevantne socijalne trendove, u cilju
dobijanja mogućih kontura nepoznate budućnosti. Kombinacija činjenica i mogućih socijalnih
trendova naziva se scenario. Scenario obično obuhvata razumne ali neočekivane situacije ili
probleme koji i danas postoje u nekom obliku. Ovaj pristup je veoma koristan za testiranje
rizika koji ne mogu da se uoče ni na koji drugi način.
Dobra strategija upravljanja rizikom je ona koja daje dobre rezultate pri svim scenarijima i
koja se može podesiti za ekstremne slučajeve. Ovo obuhvata niz indikatora koji pomažu da se
identifikuje najverovatniji scenario. Idealno, ova scenarija služe kao osnova za zatvorenu petlju
strateškog upravljanja rizikom, kako je to ilustrovano na slici 3.21. Scenarija pomaži da se
sagledaju alternativna buduća okruženja. Ona ne uključuju predviđanje budućnosti, već samo
sugerišu mogući glavni oblik potencijalnih budućih događaja.
146
Slika 3.21. Zatvorena petlja strateškog upravljanja rizikom [1]
Analiza rizika terorizma
Procena rizika od terorizma, prema uputstvima Federalne agencije za upravljanje u slučaju

opasnosti iz SAD (US Federal Emergency Management Agency) započinje identifikacijom
poslovnih sredstava i vrednosti koje treba da se zaštite. Sredstva obuhvataju kritične
komponente (ljude, funkcije, objekte), kritične informacione sisteme i podatke, sisteme za
bezbednost ljudi, podataka i bezbednosne sisteme. Ta sredstva treba klasifikovati na ona sa
visokim, srednjim i niskom prioritetom.
Zatim treba identifikovati, definisati i kvantifikovati pretnju ili opasnost. Pretnja može da
dolazi od jedne osobe ili grupe osoba koje su izrazile nameru napada i koje su u mogućnosti da
preduzmu neprijateljska dejstva. To je kontinualni proces koji obuhvata definiciju pretnje,
identifikaciju verovatnog profila i taktike pretećeg događaja i rangiranje pretnje
Swiss Re [36] je razvio model procene rizika terorizma koji se bazira na tri osnovna faktora:
namera terorista, potencijal terorista i ranjivost napadnutog društva.
Namere terorista mogu da budu definisane na osnovu njihovih motiva. Iako neki njihovi
motivi mogu da budu „dobri”, čak i sa gledišta žrtava, njihove namere su nepromenljivo „loše”,
jer oni svoje motive „objavljuju” putem nasilja, šireći nesigurnost i destabilizirajući političku
situaciju, pri čemu im je namera da oslabe, a u ekstremnim slučajevima i da unište dato društvo.
Potencijal terorista zavisi od onih faktora koji obuhvataju njihov tehnički, organizacioni i
finansijski potencijal i resurse, a naročito njihovu mentalnu strukturu i odlučnost.
Ranjivost društva koje je napadnuto zavisi od njegove tehničke, socijalne i političke

stabilnosti, drugim rečima, od konsekvenci koje dati napad ima na to društvo, kao i od načina na
koje ono reaguje u toj situaciji.
Maksimalna moguća šteta koju teroristi mogu da nanesu nekom društvu u pogledu ljudskih
žrtava i materijalne štete može da se sagleda kombinovanjem faktora potencijala terorista i
147
ranjivosti društva. Kombinovanjem faktora namere i ranjivosti može da se sagleda obim

mogućeg rizika, odnosno veličina moguće šete za koju teroristi smatraju da je adekvatna
političkim ciljevima koje oni žele da postignu. Po logici terorista što je društvo slabije to mora
da bude više bolnih povreda po to društvo.
Namere terorista i njihov potencijal određuje moguću učestalost napada. Napadi terorista će
biti učestali sve dok oni ne postignu svoje ciljeve, ali ova učestalost ipak zavisi od njihove
sposobnosti, odnosno potencijala.
Prvi praktičan zaključak koji može da se izvede o ovom modelu je da za procenu rizika od
terorizma nije dovoljno da se samo analizira potencijal terorista, odnosno da li je određena
teroristička grupa sposobna da upotrebi oružije za masovno uništavanje, već da ključno pitanje
predstavljaju namere terorista. Prema tome, za procenu ovog rizika potrebno je detaljno proučiti
istoriju i pozadinu svake terorističke grupe da bi se steklo jasno saznanje o njihovoj logici, ma
kako ona bila skrivena.
Na osnovu poznatih faktora i na osnovu procena eksperata više se ne postavlja pitanje da li

će biti novih terorističkih napada nego gde i kada. Prateći logiku terorizma jasno je da će obim
šteta koje su posledica ovih napada da se stalno povećava. U suštini, ciljevi koje teroristi biraju
za svoje napade određuju tri faktora: atraktivnost mete, napor koji je potrebno uložiti i tipični
metod koji dati teroristi primenjuju.
Model faktora rizika koji je ovde pomenut ne omogućava procenu rizika več pomaže da se
sagleda da li su postojeće zaštitne mere dovoljne da dato društvo zaštiti, ili je pak potrebno
primeniti mnogo individualnije mere zaštite, čak i one koje zadiru u slobodu kretanja.
Neki događaj se smatra slučajanim ako je nepredvidivo bar vreme i obim štete ili i dešavanje
samog ovakvog događaja, kao što je to slučaj kod terorizma. Naravno da je slučajnost kod rizika
izazvanog čovekovim delovanjem drugačije prirode nego kod onog izazvanog prirodnim
katastrofama. Na primer, posle terorističkog napada malog ili srednjeg obima verovatnoća
drugog napada na istom geografskom područiju se pre povećava nego što se smanjuje, jer rastu
političke tenzije, želja za osvetom i sl. Na suprot tome, može se pretpostaviti da se veliki
međunarodni teroristički napadi planiraju godinama, što znači da je mala verovatnoća da će ista
teroristička grupa odmah nepripremljena ponoviti napad. Pored toga, činjenica je da će se kod
katastrofe izazvane ljudskim delovanjem veoma brzo mobilisati tehnološke mere preventive što
nije slučaj kod prirodnih katastrofa kao što su to poplava ili zemljotres. „Sličajnost” rizika od
terorizma je u stvari posledica nemogućnosti osiguravača da utiče na ove događaje, odnosno
ovo je slučaj moralne opasnosti.
Sve do napada na Svetski trgovački centar podaci o riziku od terorizma su u stvari bili
zanemarivani kao takvi, jer je i do tada postojao veliki broj odštetnih zahteva zbog šteta od
eksplozija i požara, koji su u stvari bili posledica terorističkih napada. Međutim, čak i da su
statistički podaci iz prethodnih godina bili ekstrapolirani nije bilo moguće predvideti događaj sa
takvim posledicama kao što je bio napad od 11 septembra. Naime, obim štete je bio takav da je
prevazišao granice osigurljivosti. Međutim, u budućnosti ovaj rizik će biti moguće proceniti, ali
samo ako industrija osiguranja razvije postojeće, dovoljno neiskorišćene metode, što obuhvata
ubrzani razvoj modela za izračunavanje premija i rad sa scenarijima.
Indikacije o odgovarajućoj premiji za ovaj rizik mogu se dobiti upoređivanjem štete od 11

septembra sa ukupnim obimom premije za neživotno osiguranje, što iznosi oko 10% od ove
148
poslednje. Takođe je korisno upoređivanje sa potencijalom šteta koje su posledica prirodnih

katastrofa.
Da bi se kod imovinskog osiguranja procenila relativna verovatnoća događanja brojnih

scenarija šteta za slučaj terorističkih napada, potrebno je uzeti u obzir i sledeće kriterijume [1]:
• Tip imovinsklog osiguranja (lično, komercijalno i industrijsko osiguranje).
• Tip poseda u okviru industijskih postrojenja (najam, vlasništvo...).
• Geografska lokacija (zemlja, gradska ili seoska lokacija).
• Ključni brendovi, reperi i simbolizam zgrada i objekata.
U proseku, dovoljno je dodati nekoliko procenata na premiju za osiguranje imovine.

Međutim, u specijalnim slučajevima premiju je potrebno uvećati i za 100%, pa čak i za više, što
zavisi od broja osiguranika i korišćenih kriterijuma.
Iako ovaj pristup izgleda veoma grub, treba imati na umu da se prilikom rangiranja novih
rizika uvek polazi od neke pravične vrednosti koja se tokom vremena usaglašava sa stvarnim
stanjem. U toku je razvoj kompjuterskih alatki koje će omogućiti industriji osiguranja da
proceni stepen izloženosti terorizmu kod pojedinačnih rizika ili celokupnih portfelja rizika, a na
osnovu gore pomenutih kriterijuma. Međutim, procena očekivane štete zahteva gradaciju
relativne verovatnoće dešavanja, što ova alatka neće biti u mogućnosti da obezbedi. Stoga će se
procena frekvencije terorističkog napada i dalje zasnivati na pretpostavkama.
Mada je dokazano da su scenariji za identifikaciju i obradu određenih tipova izloženosti

dobra alatka, oni još uvek nisu detaljno provereni sa stanovišta pokrića šteta od terorizma kod
imovinskog osiguranja i osiguranja od prekida poslovanja. Ipak oni mogu da daju ključne
zaključke o pogodnosi ili neophodnosti specijalnih rešenja osiguranja. Pojedinačne komponente
scenarija su [1]:
• Identifikacija scenarija (u odnosu na pretpostavljenu verovatnoću događanja i obim

štete);
• Identifikacija rizika i izloženih oblasti;
• Prečnici štete i stepen razaranja;
• Kvantifikacija potencijala štete (totalna šteta, osigurane štete i udeo osiguranja);
• Primena – polisa osiguranja.
Najteži korak u ovom procesu je kvantifikovanje potencijala štete, jer u momentu

zaključenja ugovora o osiguranju ne postoje sve informacije, pa se ovaj rizik često modelira na
osnovu pretpostavki i proseka. Situaciju pogoršava i mogućnost akumulacije štete preko
različitih linija poslovanja, kao na primer, kada osiguranje od prekida poslovanja povuče za
sobom dodatne odštetne zahteve zbog drugih poslova koji zavise od osiguranog poslovanja.
149
Kontrola katastrofalnog rizika
Kontrola rizika obuhvata njegovu prevenciju i smanjenje. Aktivnosti koje se odnose na

prevenciju štete obuhvataju sledeće [1]:
• Restrikciju korišćenja zemljišta čime se ograničava velika koncentracija ljudi i imovine

u oblastima izloženim dejstvu opasnosti. Obično je ovo najteže primeniti, jer to
provocira enormne političke pritiske.
• Građevinske propise koji se odnose na oblik i konstrukciju zgrade. Usvajanje i primena

rigoroznoh građevinskih propisa može da smanji ljudske žrtve i štete u oblastima u
kojima su mogući katastrofalni događaji. Evropska Unija je uvela evropski standard,
skup od 58 standarda i 10 propisa koji sadrže metode za procenu mehaničke otpornosti
građevinskih konstrukcija i njenih delova. Ovi standardi se takođe koriste i za proveru
usklađenosti građevinskih radova sa propisima navedenim u Direktivi za građevinski
proizvod (Construction Product Directive).
• Planiranje nesreće, što je ključ za smanjenje štete, obuhvata zajednički poduhvat javnog
i privatnog sektora, pri čemu vladini organi utvrđuju opšte smernice. Javni sektor mora
da obezbedi vodeću ulogu u upravljanju nepredviđenim događajem u komunikacijama i
transportu, jer su otkazi u ovim sistemima i najuobičajniji.
• Privatni sektor takođe mora da izvrši svoj deo planiranja, a osiguravači i reosiguravači
često mogu da daju ekspertske savete u ovoj oblasti. Da bi se minimizirale povrede
ljudi, ljudske žrtve, štete na imovini i prekidi u radu, neophodna je pravovremena akcija.
Planiranje nesreće počinje sa naporima za zaštitu da bi se ublažilo oštećenje imovine.
Promptno otkrivanje štete je kritično za njeno minimiziranje. Takođe mora da postoje
smernice i za prevazilaženje (ispravku) nastale štete. U nekim slučajevima gubitak
upotrebne vrednosti može buti mnogo veći od direktne štete na samoj imovini. Planovi
moraju da uzmu u obzir vremensku komponentu kako u pogledu verovatnoće dužine
trajanja štetnog događaja, tako i u pogledu dužine trajanja pomoći zbog nastale nesreće.
Tu treba integrisati i rehabilitacioni plan i duguročni razvoj.
Pošto se svi štetni događaji ne mogu sprečiti treba preduzeti mere i za smanjivanje buduće
štete. Tipična katastrofalna situacija, međutim, zahteva dublji i širi pristup umanjenju štete, što
se često naziva upravljanje krizom. Ovaj proces obuhvata identifikovanje situacija koje su
elementi krize, organizovanja reakcije na krizu i način za razrešenje krize.
Pristup koji se preporučuje za upravljanje krizom obuhvata [1]:
• Angažovanje odgovarajućih ljudi za razmatranje obima mogućih kriza kojima firma

može da bude izložena.
• Razradu adekvatne reakcije na svaku identifikovanu krizu uključujući master plan koji
je jasan i poznat svim relevantnim zaposlenim licima.
• Jasno određivanje zaduženja svih zaposlenih u slučaju da je potrebno izvršiti obnovu

delova ili cele firme.
150
• Otvoreno iznošenje prirode svih teškoća i mera koje organizacija preduzima za njihovo
prevazilaženje.
3.8. RIZIK OPASNOSTI NA RADNOM MESTU – PROFESIONALNI RIZIK
Rizik na radnom mestu se odnosi na mogućnost i na težinu povrede ili obolevanja nastalog
kao rezultat izlaganja opasnostima [37].
Za iskazivanje rizika po zaposlene koriste se statističke tabele stopa kobnih događaja (FAR)
prikazane u tabeli 3.10.
Tabela 3.10. FAR za određene industrije objavljene u Velikoj Britaniji za period 19741978
Industrija FAR Rizik po osobi/god.

Gas i nafta (offshore) 82 165x105
Ribolov u dubokim morima 44 88x105
Rudarstvo 10 20x105
Građevinarstvo 7,5 17,5x105
Brodogradnja i pomorski inženjering 5,25 10,5x105
Hemijska i srodna industrija 4,25 8,5x105
Svi objekti obuhvaćeni fabričkim aktima 4 8x105
Sva proizvodna industrija 1,15 2,3x105
Proizvodnja vozila 0,75 1,5x105
Konfekcija 0,25 0,5x105
Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu osnovana je 1996. godine. Članice EU su

u svojim nacionalnim zakonodavstvima uvele serije direktiva koje utvrđuju minimalne
standarde u pogledu zaštite zdravlja i bezbednosti na radu. Ove direktive (oko njih dvadesetak)
obuhvataju zahteve da poslodavci moraju da izvrše procenu rizika na radnom mestu i da postave
preventivne mere koje započinju sa eliminacijom opasnosti, a završavaju se sa ličnom zaštitnom
opremom.
Slika 3.22. Opasnost na random mestu
Opasnost, u funkciji profesionalnog rizika, podrazumeva okolnost ili stanje koje može da
izazove povredu ili da ugrozi zdravlje, drugim rečima da izazove štetu po zdravlje radnika,
ukoliko se ne kontroliše. Sama šteta podrazumeva direktno ili indirektno oštećenje, privremeno
ili stalno, fizičke, mentalne ili socijalne dobrobiti radnika. Ishod ove opasnosti je povreda ili
oštećenje zdravlja što je u stvari rezultat nekontrolisane opasnosti. Najčešća klasifikacija
opasnosti na radnom mestu prikazana je na slici 3.22.
151
Fizičke opasnosti mogu biti klizanje ili pogrešan korak, pad sa visine, transport teškog tereta,
opasne mašine i elektricitet.
Fizički agensi obuhvataju buku, vibracije i jonizujuća zračenja, a hemijski agensi rastvarače,
kiseline, baze, teške metale i sl.
Psihološki faktori su stres na radnom mestu, prekovremeni i preobiman rad, nasilje i

siledžijstvo što obuhvata emocionalno, verbalno ili seksualno uznemiravanje (tzv. mobing).
Treba napomenuti da je u našem tranzicionom društvu naročito naglašen stres kao faktor koji u
velikoj meri utiče na zdravlje. Međutim, prema podacima iz Velike Britanije oko pola miliona
ljudi je obolelo usled posledica stresa na poslu što je dovelo do proseka od 29 izgubljenih radnih
dana po čoveku, što ukupno iznosi 13,4 miliona radnih dana tokom 2001 godine i što je
Britansko društvo koštalo oko 4 miliona funti.
Pored toga postoje još i drugi faktori kao što su opasnosti u odnosu na reproduktivnu moć,
nepovoljni uslovi na radnom mestu (temperatura, vlaga, osvetljenje), genetički modifikovani
organizmi, nanotehnologija i elektronski otpad.
Sam rizik je proizvod verovatnoće da će se određeni ishod dogoditi i ozbiljnosti date štete
(povrede ili zdravstvenog oštećenja). On se može izraziti numerički tj. 0,5 ili 50/50 verovatnoće
da će se dati ishod dogoditi u jednoj godini ili kvantitativno kao visok/srednji/nizak ili pak preko
mnogo kompleksnijih šema klasifikacije.
Procena rizika obično obuhvata [1]:
• Identifikaciju opasnosti.
• Identifikaciju svih na koje data opasnost može da utiče, kao i način njenog uticaja.
• Ocenu rizika.
• Identifikaciju i postavljanje prioriteta potrebnih delovanja.
Kreiranje zdravog radnog mesta i radne snage je najbolji način za poboljšanje produktivnosti
i zato uvek treba postavljati sledeća pitanja [1]:
• Da li smo upoznati sa situacijom koja se odnosi na odsustvovanje usled bolesti ili

povrede u radnoj organizaciji?
• Da li znamo koliki su troškovi odsustvovanja usled bolesti ili povrede u radnoj

organizaciji?
• Da li u radnoj organizaciji postoji pozitivna promocija dobrog upravljanje

profesionalnim rizikom?
• Da li se može učiniti još više u pogledu poboljšanja produktivnosti boljim upravljanjem

profesionalnim rizikom?
• Da li smo upoznati sa raspoloživim izvorima pomoći?
Sistem za upravljanje profesionalnim zdravljem i bezbednošću, OHSMS (Occupational

Health and Safety Management System) promoviše bezbednu i zdravu radnu sredinu tako što
daje smernice koje omogućavaju da se u radnoj organizaciji dosledno identifikuju i kontrolišu
152
svi rizici koji su povezani sa radnim mestom kao i da se smanji mogućnost da dođe do nesreće i
do oštećenja zdravlja čime se poboljšava sveukupni učinak na radnom mestu.
OHSAS 18001:1999 je međunarodno priznata britanska specifikacija za procenu sistema za

upravljanje profesionalnim zdravljem i bezbednošću. Ovaj sistem je prerastao u standard
OHSAS 18001:2007 (slika 3.23) koji je kompatibilan sa ISO 9001 i ISO 14001 i koji daje dobar
pristup kroz procenu rizika, dozvoljava merenje postojeće situacije putem istraživanja i drugih
metoda, čime se omogućava donošenje odluke o praktičnim poboljšanjima koja se mogu izvesti
u nekoj radnoj organizaciji.
Dalja primena standarda, odnosno programa upravljanja rizikom sastoji se u [1]:
• Definisanju uloga, odgovornosti i autoriteta.
• Upravljanju i alokaciji resursa.
• Identifikaciji potrebnih vidova obuke i određivanju nadležnosti.
• Konsultacijama i komunikacijama sa zainteresovanim stranama.
• Identifikaciji operacija povezanih sa identifikovanim rizikom.
• Izradi dokumentacije i primeni procedura uprvljanja rizikom.
• Izradi rešenja za delovanje u slučaju opasnosti.
Slika 3.23. Osnovni elementi standarda OHSAS 18001:2007
Da bi ovaj standard bio sproveden na način koji najviše odgovara datim radnim uslovima
potrebno je stalno vršiti proveru svih donešenih mera i po potrebi vršiti njihovu ispravku. Ovo
korektivno delovanje obuhvata praćenje i merenje procedura, procenu njihove usklađenosti sa
153
važećim zakonskim propisima, istraživanje uzroka nesreće ako se ista i dogodi, postupanje u
slučaju neodgovornosti, vođenje evidencije i primenu korektivnog i poboljšanog preventivnog
delovanja. Na kraju treba izvršiti reviziju procesa upravljanja, procenu ulaznih podataka i
ponovno definisanje izlaznih podataka i dokuentacije.
Pored ovog standarda postoji i OHSAS 18002 koji daje smernice za primenu OHSAS 18001,
odnosno objašnjava sve zahteve postavljene u ovom standardu kao i način kako treba raditi da bi
se ovaj standard sproveo i da bi se izvršila odgovarajuća registracija.
Primena ovog standarda pruža vušestruke koristi kao što su to [1]:
• Smanjenje rizika (preko poboljšanog upravljanja profesionalnim rizikom).
• Konkurentske prednosti (demonstracijom privrženosti zdravlju i bezbednosti

zaposlenih).
• Poboljšani učinak (preko poboljšane operativne efikasnosti zbog smanjenja vremena

provedenog van posla).
• Smanjenje troškova (preko smanjenja premija za osiguranje u kompenzacija/kazni zbog

nepoštovanja propisa).
Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje izradila je smernice i priručnik za procenu rizika

Evropske unije sa ciljem da se pomogne državama, članicama upravama i radnim telima da
ispune obavezu procene rizika koja je sadržana u Direktivi 89/391/ EEC.
Uprava za bezbednost i zdravlje na radu nadležnog Ministarstva za rad i socijalnu politiku

Vlade Republike Srbije je uvela ove smernice i priručnik za procenu rizika kao preporuke.
154
KLJUČNI POJMOVI
TEHNOLOŠKI SISTEM je sistem koji obuhvata izvođenje postupaka progresivne

promene stanja odnosno pretvaranja ulaznih veličina u izlazne veličine u potrebnom obliku i
kvalitetu.
PROIZVODNI SISTEM predstavlja skup osnovnih tehnoloških sistema i ostalih tehničkih

određenih informacija i energetskih struktura tako da obezbeđuju vršenje postavljene funkcije
cilja i ostvarenja projektovanih efekata.
POSLOVNI SISTEMI predstavljaju skup proizvodnih sistema i ostalih poslovno

orijentisanih podsistema kao što su: upravljanje radnim sistemima i rukovođenje, marketing,
razvoj, upravljanje novčanim tokovima, integralna sistemska podrška i opšti poslovi.
POŽAR je proces koji sačinjava kontinuirani niz uzastopnoposledičnih događaja, u

direktnom vremenu u kome različite količine toplotne energije prouzrokuju štetne ishode na
ljude, materijalna dobra i životnu sredinu.
EKSPLOZIJU definišemo kao događaj koji vodi brzom povećanju pritiska.
DEFLAGRACIJA je proces brzog sagorevanja, to je toplotni proces koji se radijalno širi od

izvora paljenja u svim pravcima, a kroz raspoloživu gorivu supstancu.
DETONACIJA se može definisati kao proces „momentalnog sagorevanja” mada postoji

kratak vremenski interval sagorevanja.
KONTROLA RIZIKA obuhvata njegovu prevenciju i smanjenje.
RIZIK NA RADNOM MESTU se odnosi na mogućnost i na težinu povrede ili obolevanja

nastalog kao rezultat izlaganja opasnostima.
Kontrolna pitanja:
1. Objasnite rizik od požara.
2. Objasnite metode za procenu rizika od požara.
3. Objasnite rizik od eksplozije.
4. Objasnite rizik od loma mašina.
5. Šta predstavlja ekološki rizik?
6. Koje su smernice za procenu rizika zagađivanja životne sredine?
7. Definisanje optimalnih ruta za transport opasnih materija.
8. Objasniti rizike katastrofalnih događaja.
9. Objasniti rizike kritične infrastrukture.
10. Objasniti rizike ljudskog faktora.
155
STUDIJA SLUČAJA 3: Razvoj događaja u preduzeću A
U preduzeću A, o kome je bilo reči u studiji slučaja 2, desio se novi događaj koji je
menadžere iz sektora za rizik preselio u kancelarije predsednika. Njihov posao je ponovo bio
pod znakom pitanja. Minimum sigurnosti zaposlenja je osiguran pošto oni odgovaraju
kontroloru matičnog preduzeća. Ipak, predsednik sada lobira da se podnošenje izveštaja sektora
za rizik usmeri direktno ka njemu. To je naišlo na protivljenje na različitim nivoima u
organizaciji. Ukoliko se promene dese, oranizaciona struktura bi izgledala kao na slici 3.24.
Slika 3.24. Organizaciona struktura
(Izvor: http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2018/02/Studija-slucaja-Rizik.pdf)
Pitanja:
1. Koje su dobre, a koje lose strane ovakvog rešenja?
2. Da li ovakav razvoj događaja pojačava ili menja vase ranije zaključke o ovom preduzeću?
156
4. UPRAVLJANJE PROJEKTNIM
RIZIKOM
157
4. UPRAVLJANJE PROJEKTNIM RIZIKOM
4.1. UVOD
U osnovi svakog dobro definisanog projekta nalazi se određeni problem koji treba rešiti.
Svaki projekat prate eksterni i interni rizični događaji, kao posledice tehničko-tehnoloških,
tržišnih, finansijskih, zakonskih, ugovornih i drugih aspekata projekta. Rizični događaji vezuju
se i za prirodne nepogode, ekologiju, zakonska ograničenja, monetarne i fiskalne efekte,
ugovorne stavke, projektna rešenja i specifikacije, nabavke i isporuke, tržišne probleme i
konkurenciju, primenjenu tehnologiju i način izvođenja projekta, kvarove i oštećenje opreme,
probleme vezane za kadrove i sl.
Rizik u investiranje u kapitalna dobra, kao i u hartije od vrednosti determinisan je

nedovoljnim i nepouzdanim informacijama na osnovu kojih se donose poslovne odluke. Ovo se,
pre svega, odnosi na investicione i finansijske odluke koje se donose na dugi rok.
Neizvesnost je veoma značajna karakteristika procesa investiranja. Ona se ne može

eliminisati, ali se uz određene napore može predviđati i na taj način smanjiti. Domen procene
rizika u finansijskim transakcijama na tržištu kapitala uslovljen je vrstom vrednosnih papira.
Rizik postoji i u ulaganjima u akcije poslovnih sistema-PS. Očekivanja PS vezana za

moguće dobitke od investicija zasnivaju se delimično na performansama iz prošlosti, a
delimično na prognozama budućih performansi. Ovde se govori o subjektivnoj i objektivnoj
verovatnoći nastanka rizika. Pod pojmom rizik projekta podrazumevano neke neočekivane,
odnosno nepredviđene događaje iz kojih proističu neželjene posledice, odnosno rezultati
projekta.
Upravljanje projektom podrazumeva i menadžment rizikom projekta. U ovom delu knjige će

se rizik razmatrati s stanovišta projektnog i objektnog pristupa. Objektni pristup se svodi na
objašnjenje kategorije rizika i njegovog postojanja u biznis okruženju.
Upravljanje projektnim rizikom obuhvata [38]:
1. Stalnu i sistematsku identifikaciju rizika,
2. Predviđanje i procenu rizika,
3. Primena i planiranje odabranih mera koje doprinose smanjenju rizika (Ignorisanje rizika,
Smanjenje rizika, Prebacivanje rizika ili Kontigencija rizika),
4. Pronalaženje preventivnih mera – radi smanjenja rizika koji mogu nastati u projektu.
Analiza troškova preventivnih mera služi za procenu da li ih je opravdano učiniti radi

smanjenja, ali ne i sprečavanja rizika koji nastaju u projektu. Menadžment projekta je aplikacija
znanja, veština, alata i tehnika na aktivnosti projekta tako da se postignu zahtevi i očekivanja
relevantnih učesnika.
Devet je ključnih elemenata za upravljanje projektom [38]:
1. Obim upravljanja - Definisanje i menadžment svim zahtevanim radom za uspešnu

realizaciju projekta.
158
2. Menadžment vremenom - Procena vremena realizacije svake faze projekta, razvoj dobrog
dinamičkog plana projekta i osiguravanje blagovremene realizacije projekta.
3. Menadžment troškovima - Priprema i menadžment budžetom projekta.
4. Menadžment kvalitetom - Osiguranje da će projekat zadovoljiti potrebe zbog kojih je

pokrenut.
5. Menadžment sa integracijom - Sposobnost integrisanja različitih aspekata upravljanja

projektom uključujući menadžment promenama i plan razvoja/monitoringa projekta.
6. Menadžment ljudskim resursima - Efektivno iskoristiti ljude uključene u realizaciju

projekta.
7. Menadžment komunikacijama - Generisanje, sakupljanje, prosleđivanje i skladištenje

informacija projekta.
8. Menadžment rizikom - Identifikovanje, analiza i ublažavanje rizika koji se odnosi na

projekat.
9. Menadžment nabavkom - Nabavka robe i servisa koji su potrebni za projekat od spoljne

organizacije.
Upravljanje projektnim rizikom treba da obuhvati, pored ostalog, i kontrolu rizika odnosno
rizičnih događaja.
Tri ključna faktora rizika su:
1. Rizični događaj,
2. Verovatnoća rizika i
3. Veličina uloga.
Upravljanje projektnim rizikom može se podeliti u tri faze [38]:
1. Identifikacija rizika kojom se utvrđuju, klasifikuju i rangiraju svi rizični događaji, koji
mogu da imaju štetan uticaj na realizaciju projekta.
2. Analiza i procena rizika kojom se vrši sveobuhvatna i detaljna analiza uticaja pojedinih
rizičnih događaja na rezultate projekta, kroz istraživanje prirode pojedinih rizičnih događaja,
analizu i procenu verovatnoće nastajanja rizičnih događaja, analizu međuzavisnosti rizičnih
događaja i kvantifikaciju veličine uticaja pojedinih rizičnih događaja ili skupova rizičnih
događaja na ostvarenje projektnih rezultata. Polazni korak u analizi rizika predstavlja
raščlanjavanje ili struktuiranje projekta na manje delove ili upravljačke nivoe. Sledeći korak u
analizi rizika je procena rizika - verovatnoća i njegov uticaj.
3. Planiranje reakcija na rizik kojim se vrši detaljno planiranje reakcija na rizike projekta.
Treba planirati i formulisati određene odbrambene akcije, odnosno unapred pripremiti određene
aktivnosti kojima bi se smanjila verovatnoća ostvarenja rizičnih događaja i mogućnosti
nastajanja štetnih i neželjenih posledica i rezultata.
Planiranje reakcije obuhvata nekoliko mogućih strategija kao što su:
159
1. ignorisanje rizika,
2. smanjivanje rizika,
3. prebacivanje rizika i
4. kontigencijsko planiranje.
Kontrola primene reakcija na rizik. kojom se vrši kontrolisanje primene reakcije na rizik - da
li su planirani odgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove odgovore. U toku odvijanja projekta
može doći do promena u projektnim rizicima. Promene mogu biti kako u vremenu, tako i u
načinu uticaja, a i neki rizici mogu biti povezani.
Rizik je, ustvari, mera količine postojeće neizvesnosti, a količina rizika je direktno vezana za
informacije. To nije baš ono što većina od nas misli o riziku u svakodnevnim situacijama, ali u
svetu upravljanja projektima rizik se primarno odnosi na našu mogućnost da predvidimo
određene rezultate sa određenom sigurnošću. Klasifikacija se najčešće vrši prema uzroku
nastajanja, ali ponekad i prema posledicama. Rangiranje se najčešće vrši prema mogućnostima
da se upravlja reakcijama, odnosno da se pronađu i planiraju reakcije na moguće rizične
događaje. Za detaljnu analizu rizika najpre treba raščlaniti tj. struktuirati projekat na manje
delove ili upravljačke nivoe, a zatim proceniti rizik sa stanovišta verovatnoće i stepena uticaja.
Svaki pojedinačni rizik ima tri vrste rizika [38]:
1.Rizik projekta u „izolaciji“ (stand-alone risk), koji je karakterističan za PS sa

nediversifikovanim vlasništvom i ne uključuje efekte portfolija.
2.Korporativni (unutrašnji) rizik (within-firm risk) uvažava uticaj koji projekat vrši na rizik
poslovnog sistema, ne uzimajući pri tome u obzir diversifikacije samih deoničara, i
3.Tržišni ili beta rizik (market risk) je rizik projekta ocenjen sa stanovišta investitora, koji
poseduje veoma diversifikovan portfolio hartija od vrednosti.
Investiciona teorija rizike deli na sistematske i nesistematske. Sistematski ili za tržište vezani
rizici prouzrokuju opšta kretanja na tržištu, socio-ekonomski i politički događaji koji utiču na
povraćaje svih hartija od vrednosti. Ovaj rizik nije moguće diversifikovati i zajednički je za sve
vrste projekata. Nesistematski rizik je specifičan za svakog investitora i prouzrokuju ga promene
koje su specifične za poslovni sistem koji emituje hartije od vrednosti.
Tradicionalna klasifikacija poznaje pet osnovnih vrsta rizika [38]:
1. Kreditni rizik je rizik da partner u finansijskoj transakciji neće ispuniti svoju ugovorom
preuzetu finansijsku obavezu,
2. Cenovni rizik je rizik da će se smanjiti tržišna cena finansijskih instrumenata zbog

promene kamatne stope ili promene deviznog kursa.
3. Tržišni rizik likvidnosti je rizik da će zbog prodaje finansijske aktive u kratkom roku,
izazvane potrebom održanja likvidnosti, doći do gubitka,
4. Obračunski rizik je rizik da finansijska organizacija izvrši plaćanje pre nego što suprotna
strana izvrši svoju obavezu.
160
5. Rizik zemlje je rizik da će doći do neispunjenja obaveza dužnika usled političkih i

društvenih događaja u njihovim zemljama.
Po široj klasifikaciji rizici se, prema osnovnim uzrocima, dele na [38]:
1. Pojedinačne rizike – rizici koji su vezani za pojedinačne PS-e;
2. Poslovne rizike – rizici koji su posledica uticaja faktora okruženja PS-a i
3. Opšte rizike – rizici vezani za šire shvaćeno prirodno i društveno okruženje.
Posebnu pažnju zaslužuju kreditni rizik, rizik nelikvidnosti, rizik kamatne stope, rizik
deviznih kurseva i rizik zemlje. Sve ove vrste rizika vezuju se kako za investiranje u hartije od
vrednosti, tako i u kapitalne investicije (odnosno njihove izvore finansiranja-kreditna ili
sopstvena sredstva).
Determinante svih navedenih rizika se najčešće posmatraju sa stanovišta finansijskih

institucija kao hipotetičkih investitora, tj. organizacija koje se bave pružanjem finansijskih
usluga i plasmanom sredstava.
Najznačajniji rizici projekta su [38]:
1. Kreditni rizik - Izloženost finansijske organizacije (banke i dr.) ili poslovnog sistema - PS
da pretrpi gubitak.
Uzroci ovog rizika mogu biti subjektivni ili objektivni. U praksi se susreću klasični kreditni
rizik i rizik plasmana novca u hartije od vrednosti, ali i kod tzv, špekulativnih transakcija.
Kreditni rizik karakterišu sledeće opšte karakteristike: obim, razvijenost i organizovanost
finansijskog tržišta, razvijenost mreže institucija tog tržišta i sl. Dve su glavne podgrupe
pojedinačnih karakteristika i to: karakteristike poslovanja određenog komitenta finansijske
organizacije i karakteristike konkretnog aranžmana s njim. Karakteristike vezane sa
poslovanjem određenog komitenta finansijske organizacije - ukupan rizik vezan za poslovanje
nekog poslovnog sistema se može analizirati kao rizik tržišnih operacija i kao proizvodni rizik.
Karakteristike svakog konkretnog finansijskog aranžmana sa komitentom - visina kredita,
dužina kreditnog perioda i kreditna sposobnost dužnika.
2. Rizik nelikvidnosti
Nesposobnost PS-a da ispuni finansijske obligacije globalno i u kontekstu pojedinačnih

transakcija predstavlja najznačajniji rizik tržišta kapitala i odnosi se na nemogućnost ispunjenja
finansijskih obaveza, što dovodi do nastanka gubitka. Da bi se upravljalo ovim rizikom
neophodno je obezbediti likvidnost pojedinih oblika aktive.
Osnovne karakteristike rizika nelikvidnosti su [38]:
1. Dužina perioda u kome se vrši konverzija aktive u novčana sredstva,
2. Stabilnost sekundarnog tržišta active - radi se o tome da česte, nagle i velike fluktuacije na
sekundarnom tržištu pojedinih oblika aktive mogu značajno povećati rizik nelikvidnosti,
obim transakcija na finansijskom tržištu – veliki obim transakcija povećava troškove
konverzije i produžava vreme neophodno da se ona izvrši, povećava mogućnost irazmere
gubitka prilikom konverzije plasmana u likvidna sredstva.
3. Rizik kamatne stope odnosi se na ekstremne uslove, fluktuacije kamatni stopa mogu da
dovedu do krize likvidnosti.
161
Na njegov nivo najviše utiču:
• Ročna transformacija sredstava, koja se odnosi na dugoročne plasmane kratkoročnih

sredstava finansijske organizacije, kada se izlaže riziku povećanja kratkoročnih kamatnih
stopa čije bi ostvarenje negativno uticalo na visinu ostvarenog prihoda, i obrnuto.
• Plasmani u hartije od vrednosti, koji su mogući izvor rizika kamatne stope. Oni su direktno
podložni uticaju promene kamatnih stopa na finansijskom tržištu. Odnos između cena
hartija od vrednosti i kamatne stope je takav da cene hartija od vrednosti opadaju kada rastu
kamatne stope rastu i obrnuto, tako da ovi plasmani predstavljaju značajnu determinantu
nivoa rizika kamatne stope.
• Preferencije komitenata predstavljaju značajnu determinantu rizika kamatne stope u

uslovima razvijenog finansijskog tržišta,
• Inflaciona kretanja direktno opredeljuju visinu rizika kamatne stope.
4. Rizik deviznih kurseva predstavlja moguće promene u prihodima, imovini i konkurentskoj

poziciji finansijske organizacijekoje su izazvane promenama deviznih kurseva. Osnovne
determinante koje utiču na nivo rizika deviznih kurseva su: ekonomska, transakciona i
bilansna. Ekonomska izloženost riziku deviznih kurseva obuhvata efekte promene
deviznih kurseva na spoljnotrgovinsko poslovanje. Transakciona izloženost riziku
deviznih kurseva javlja se u situaciji kada ne postoji vremenska podudarnost između
potraživanja u određenoj valuti i njegove naplate , kao i između preuzimanja obaveze i
njenog plaćanja. Bilansna izloženost riziku deviznih kurseva onuhvata uticaj promene
kurseva na aktivu i pasivu bilansa stanja i prihode i rashode bilansa uspeha finansijske
organizacije.
5. Rizik zemlje Mogućnost da dužnik ne može izmiriti svoju obavezu prema inostranom
kreditoru zbog političkih, socijalnih, pravnih i ekonomskih poremećaja koji se dešavaju u
njegovoj zemlji.
Osnovne determinante koje utiču na nivo ovog rizika se mogu podeliti u dve velike grupe:
političke i ekonomske.
Politički razlozi nastajanja i povećanja rizika zemlje obuhvataju značajne političke promene
u okviru zemlje, zbog kojih je dužnik sprečen da uredno izvršava svoje obaveze, dok
ekonomski razlozi nastaju u uslovima izrazito nepovoljnih privrednnih kretanja (veliki deficit
platnog bilansa).
Ocena verovatnoće i značaja rizika je deo dobro osmišljene implementacije poznatih metoda
projektnog menadžmenta.
4.2. METODE I TEHNIKE UPRAVLJANJA PROJEKTIMA
Metode procene rizika su postupci kojima se vrši merenje veličine rizika koji može izazvati
određeni gubitak, takođe i uticaj pojave rizika na posmatranom projektu. Ocena veličine rizika
zavisi od:
• Fleksibilnosti projekta (fleksibilna investicija – veći rizik, nefleksibilna – manji rizik),

• Zastupljene tehnike (nova tehnika – veći rizik, stara tehnika – manji rizik) i
• Veličine projekta (veliki projekat – veći rizik, mali projekat – manji rizik).
162
Svaki pojedinačni projekat je specifičan pa zato i ne postoje jedinstveni kriterijumi za

procenu njegovog rizika, ali se svi slažu da on sadrži dve komponente: tržišni rizik projekta i
rizik projekta za poslovni sistem-PS. Faktori koji onemogućavaju da se ocena rizika projekta
uopšti su: stil upravljanja, delatnost firme, kadrovi, vreme, različito vreme portfelja, različit tip
projekata i proces komuniciranja i saopštavanja poruke. Valjanost i značaj poruke zavisi kako je
saopštilac prenosi.
U praksi najčešće se primenjuju sledeće metode merenja individualnog rizika:
• analiza osetljivosti -senzitivna analiza,
• analiza scenarija,
• Monte Carlo simulacija i
• analiza stabla odlučivanja.
4.2.1. Analiza stabla odlučivanja
Jedna od metoda koja nam pomaže da projekat stavimo u kontekst rešavanja određenog
problema je stablo problema kombinovano sa stablom ciljeva. Stablo problema predstavlja
grafički prikaz glavnog problema sa svim njegovim podproblemima, uzrocima i posledicama.
Ono omogućuje racionalniji pristup promenjivim uslovima poslovanja i u velikoj meri olakšava
donošenje investicionih odluka zato što se vrši račvanje posledica odluke slično račvanju grana
stabla, tako da se mogu jasno sagledati posledice odluke i lako izračunati zajednička
verovatnoća i izvršiti analiza očekivane vrednosti odluke. Osnovna odluka se donosi u stablu, a
zatim prvo račvanje predstavlja alternative odluke, odnosno potencijalna rešenja ovom
problemu odlučivanja. Donosilac odluke mora izabrati jednu ili drugu granu. U svakom
sledećem periodu nakon donošenja odluke mogu se pojaviti nekoliko „stanja prirode“, koji će
uticati ba profite koji su zarađeni na osnovu izabrane alternative pri odlučivanju u svakom
periodu. Jednom urađeno, stablo problema predstavlja zbirnu sliku postojeće negativne situacije.
Analiza problema je najkritičnija faza projektnog planiranja, jer ona vodi sve sledeće analize i
odlučivanja o prioritetima.
Na osnovu stabla problema izrađuje se stablo ciljeva, koje predstavlja zbirnu sliku željene
buduće situacije, uključujući indikativne načine kojima se mogu postići željena stanja. Naime
rešenja problema i podproblema stabla problema preformulisani su u opšte i specifične ciljeve
stabla ciljeva, kao prikaza ciljeva koji daje sliku budućnosti, tj. stanja kada problemi budu
otklonjeni. Takođe, omogućava sagledavanje hijerarhije i međusobne veze ciljeva. Stablo
ciljeva i utvrđeni prioriteti određuju projektne ciljeve i rezultate koji se realizuju projektom.
Princip je da jedna grana stabla predstavlja jedan projekat, dok opšti cilj može predstavljati cilj
programa. Ostvarenjem svih specifičnih, projektnih ciljeva ostvaruje se opšti-programski cilj.
Stablo ciljeva i stablo problema su veoma korisni alati za uspostavljanje hijerarhije ciljeva,
ali i za utvrđivanje njihove usklađenosti sa višim ciljevima. Odluke se donose saglasno
utvrđenim verovatnoćama po granam stable.
4.2.2. Rizik projekta poslovnih sistema
Korelacija rizika projekta ukupnom riziku poslovanja poslovnog sistema zavisi od [38]:
• individualni rizik projekta,
163
• korelacije neto sadašnje vrednosti (interne stope profitabilnosti) projekta i poslovnog

sistema,
• ß-profitabilnosti projekta i profitabilnosti poslovnog sistema,
• principa diversifikacije,
• smanjenja ukupnog rizika projekta.
Verovatnoće koje se odnose na dve glavne grane prikazane u periodu 1 nazivaju se

inicijalnom verovatnoćom. S druge strane, u drugom i trećem periodu ishodi direktno zavise od
početnih dešavanja. Verovatnoće nastupanja događaja u ovim periodima nazivaju se uslovnim
verovatnoćama.
Kombinovana verovatnoća predstavlja verovatnoću da će se realizovati određeni tok neto

novčanih sred.
Prvo se hronološki navode odluke i neizvesnosti. Zatim se vrši konstruisanje stabla sa

granama koje prikazuju moguće ishode alternativnih odluka i strategija. Treću etapu predstavlja
određivanje potrebnih finansijskih sredstava korišćenjem odgovarajućih verovatnoća za svaku
od grana stabla odlučivanja. Poslednja grana je adekvatna analiza stabla ili stabla odlučivanja od
strane menadžera poslovnog sistema.
U projektnom menadžmentu pod rizikom se podrazumeva mogućnost nastanka štete kao

posledice određenog ponašanja, događaja ili nepovoljnog uticaja koji mogu ali ne moraju
nastupiti tokom realizacije projekta. Rizik je opasnost da navedeni događaji, loši postupci i/ili
neiskorišćene šanse mogu negativno uticati na realizaciju projektan [39].
Upravljanje projektnim rizikom predstavlja sistematsku identifikaciju, analizu i procenu

opasnosti za sve prisutne u akciji. Ono omogućuje donošenje racionalnih mera kontrole rizika i
eventualne zaštite od njega, pa čak i izbegavanja. Identifikacija opasnosti (iznalaženje svih
uzroka nastajanja štete) je po mnogima najznačajniji korak koji prethodi svim drugim koracima
(analiza opasnosti, određivanje rizika i sl.) u upravljanju projektnim rizikom [39].
Realizacija svakog pojedinačnog projekta po prirodi je rizična i neizvesna. Profitabilnost

projekta zavisi od niza rizičnih i neizvesnih faktora (tražnje, prodajne cena, troškova itd). U
praksi projektnog menadžmenta teško je proceniti novčane tokove pa se mora meriti
verovatnoća i pouzdanost pojedinih elemenata novčanih tokova [39].
Razvijene su mnoge analitičke metode za identifikaciju rizika. U ovoj knjizi prikazana je

metoda analize stabla odlučivanja za ocenu rizika.
Analiziranjem metode stabla odlučivanja, može se doći do sledećih saznanja [39]:
1. Analiza stabla odlučivanja daje nam detaljnu informaciju o tome koje su najosetljivije
promenljive od kojih zavisi realizacija projekta,
2. Tri su perioda Analize stabla odlučivanja, a svaki od njih karakteriše se odgovarajućom

verovatnoćom,
3. Verovatnoće dve glavne grane (period 1) su inicijalne verovatnoće, a verovatnoće

nastupanja događaja u periodima 2 i 3 nazivaju se uslovnim verovatnoćama.
Verovatnoća da će se realizovati određeni tok neto novčanih sredstava naziva se
kombinovana verovatnoća.
164
Slika 3.24. prikazuje stablo odlučivanja.
Slika 4.1. Stablo odlučivanja
165
KLJUČNI POJMOVI:
METODE PROCENE RIZIKA su postupci kojima se vrši merenje veličine rizika koji
može izazvati određeni gubitak, takođe i uticaj pojave rizika na posmatranom projektu.
STABLO PROBLEMA predstavlja grafički prikaz glavnog problema sa svim njegovim

podproblemima, uzrocima i posledicama.
UPRAVLJANJE PROJEKTNIM RIZIKOM predstavlja sistematsku identifikaciju,

analizu i procenu opasnosti za sve prisutne u akciji.
Kontrolna pitanja:
1. Koji su najznačajniji rizici projekta?
2. Koje metode se najčešće primenjuju kod merenja individualnog rizika?
3. Šta se podrazumeva pod analizom stabla odlučivanja?
4. Do kakvih saznanja se dolazi analiziranjem stabla odlučivanja?
166
STUDIJA SLUČAJA 4: Tea Leaf Co
Čaj je napitak koji se pravi sipanjem ključale vode preko suvog lišća biljke čaja. To je
nacionalno piće koje se pije u Kini više od 2000 godina. Do 1650. Godine bilo je redovnih
pošiljki čaja u Evropu iz Azije. Sada, čaj se pije u svakom delu sveta i gaji u 25 zemalja,
uglavnom u Aziji i Africi. Indija i Kina su daleko najveći potrošači, svaka troši oko pola miliona
tona godišnje. Te zemlje koriste lišće čaja dok su neke druge zemlje više vole čaj iz vrećica čaja,
poput zemalja Evrope i Sjedinjenih Država.Čaj je zimzelena tropska biljka koja raste najbolje u
toplom, vlažno klimatsko području sa najmanje 100 cm2 kiše godišnje.Najčešće raste u
predelima gde je nadmorska veličina 2100 metara. Postoji,u suštini, jedna vrsta biljke čaja koja
ima veliki broj sorti. Ukus čaja zavisi od klime, uslova zemljišta, obrade i sorte. Čaj se gaji na
različitim farmama, od privatnih malih fondova manjim od 0,5 hektara na velikim imanjima od
100 hektara. Velike farme čaja imaju sve prateće objekte koji su potrebni za proizvodnju. Čaj se
bere ručno tokom cele godine.Svakih 7-14 dana, sazri novi list čaja, tako da samo mala količina
lista se uzima iz svake biljke prilikom branja.Vešt berač može obrati 30-35 kilograma dnevno,
što je dovoljno da se proizvede 7-9 kilograma čaja. Berači se obično plaćaju prema količini čaja
kojisu ubrali tokom žetve.
Postoje četiri glavna aspekta proizvodnje čaja:
• Gajenje -negovanje i branje čaja na farmi
• Obrada -seckanje i sušenje ubranog čaja
• Mešanje –proces mešanje lišće od više različitih biljaka čaja ili rastućih područja i
stvaranje posebanog ukusa (iako su na tržištu ponekad specijalni čajevi od jedne vrste čaja).
• Pakovanje – proces stavljanja čaja u kutije koje su spremne za transport.
Čaj se prerađuje u fabrikama koje su usko povezane sa mestima gde se gaji, ali mestima
zamešanje i pakovanje. Veoma je česta pojava da ove tri fabrike nisu na istom mestu. U stvari,
čaj se može gajiti i prerađivati na jednom kontinentu, a može se mešati i pakovati na drugom…
Čaj u kompanije onda pomešati čaj sa različitih imanja, pa čak i iz različitih zemalja.
Kompanija može nabaviti čaj na tri načina:
• Sopstvenom proizvodnjom od gajenja do pakovanja.
• Kupovinom čaja od malih proizvođača
• Kupovinom čaja i na aukcijama čaja. Proces mešanja čaja obavlja kompanija
Tea Leaf Co je međunarodna kompanija koja posluje u 36 zemalja širom sveta. To je svetski
lider u proizvodnji čaja, a takođe je i vodeći proizvođač kafe u SAD.. U Sonadoliji, kompanija
plasira brendove čaja HiBrev i Tea Leaf Co . Tea Leaf Co je dinamična kompanija koja priznaje
da zbivanja u globalnim komunikacijama pruža ogromne mogućnosti i izazove. Tea Leaf Co je
posvećen kontinuiranom razvoju korporativne vizije globalnog tržišta, u kojoj je svaki zaposleni
u svakoj zemlji igra svoju ulogu. Naglasak je na individualnoj odgovornost , inicijativi i
efikasnom timu koji radi u multinacionalnom i multikulturalnom kontekstu. Tea Leaf Co ima 5
glavnih podele (Centar Istok, Zapad Centar Zapad, Sever, Azija i Jug). Oni pokrivaju ceo svet.
Poslovne funkcije koje se sprovode u svakoj zemljii određuju kakav proizvodni ciklus će se
javiti u toj zemlji. Glavne funkcije: uzgoj i prerada, mešanje i pakovanje, marketing i
istraživanje i razvoj. Osim toga,svaka divizija ima podršku informacionih tehnologija, finansija i
ljudskih resursa. Tea Leaf Co ima veoma proaktivan pristup tržištu i ima veoma aktivne
167
istraživačke odeljenja koja prate i preferencije potrošača predvideti i razvijaju nove proizvode.
U poslednjih 5 godina Tea Leaf Co je razvila i marketinški nove opsege aromatizovanih čajeva,
novih brendova. Kompanija i naučnici (sponzorisanih univerziteta) sprovode istraživanje kojeje
koliko čaj utiče dobro na zdravlje. Tea Leaf Co sa svojim operacijama u Sonadoliji imaju
interese u svim aspektima ciklusa proizvodnje čaja: gajenje, prerada, mešanje, pakovanje i
prodaje.
Izvori čaja kompanije u Sonadoliji:
- 26% lista čaja se gaji na sopstvenim imanjima.
- 27% je sa drugih imanja od privatnih lica sa kojima Tea Leaf Co ima višegodišnje otkupne
ugovore sa unapred dogovorenim cenama.
- 47% se kupuje aukcijama čaja unutar i van Sonadolije.
Tea Leaf Co trenutno ima tri odvojene čaj imanja, svaki sa svojim objektima za preradu čaja.
Jedano imanje je odgovorano za proizvodnju oko polovine čaja, do druga dva učestvuju sa 25%
proizvodnje.
HiBrev čaj
- Tea Leaf Co prodaje visok kvalitetnu mešavinu čaja pod nazivom „HiBrev čaj“ u
paketićima od 200 grama.
- HiBrev se prodaje u prodavnicama od po $ 1 po kutijici.
Tea Leaf Co čaj
- Ovaj čaj se prodaje u kutijama od 5 kilograma
- To je mešavina različitog kvaliteta, koji se prodaje isključivo na lokalnim tržištima
- To uključuje čaj koji je ostao na kraju serije proizvodnje neke druge vrste čaja. Sve se to
meša i dobija se ovaj čaj. Zato nije redak slučaj da se pojavi i malog bajatog čaja u mešavini.
- Tea Leaf Co čaj se prodaje na malo za $ 10 po kutiji.
- Tee Leaf Co čaj učestvuje sa 75% prodaje, dok ostalih 25% je HiBrev čaj.
HiBlend kafa
- HiBlend kafa se proizvodi od Tea Leaf Co van Sonadolia i uvezeni u Sonadolia
Sonadolia je suptropskog zemlja u istočnoj i centralnoj divizije
Tea Leaf Co.
Populacija
- 55 miliona (povećanje od 1% na godišnjem nivou)
Kultura
- Uglavnom veoma tradicionalni i konzervativni
- Jake porodične veze.
168
- Neke od mlađih i bogatijih stanovnika gradova su sa entuzijazmom prihvatili više

nezavisan, potrošački način života Religija
- Mešavina religije Vrsta privrede
- Veliki ruralno stanovništvo
- Finansijski centar regiona.
Zbog uslova koji vladaju na tržištu i opadanje učešća u prodaji pred kompanijom je zadatak
da odluči da li će krenuti sa proizvodnjom nove linije Montelian Tee . Ova vrsta čaja nikad nije
pre proizvođena u komercijalne svrhe, jer je rasla u Monatoliji u divljim uslovima. Ukoliko se
krenje u njenu proizvodnju biće potrebno da se uloži mnogo vremena u njegovu proizvodnju i
gajanje. Čaj je specifičan po tome što u sebi ima sastojak koji daje relaksirajuće svojstvo.
Nažalost taj pored brojnih istaživnja do dan danas nije otkriven. Najveći rizik je da li će ukus
čaja biti isti kao i u Monatoliji.
Da li će rasti u Sonadoliji?
Odeljenje za istraživanje ima veliki broj nezrelih biljaka „Montalian Tea“ sorte koja su
spremne za sadnju na imanjima. Čaj može biti spreman za branje i preradu za godinu dana. Da
bi komercijalizacija ovog čaja koji je divlji uspela, zahtevaće dodatnu pažnju od osoblja na
plantažama. To podrazumeva značajno vreme koje treba da se izdvoji za orezivanje da bi mlade
biljke čaja mogle da rastu na kontrolisan način. Osoblje će morati da se obuči u veštinama za
uzgoj Montalian Tea sorte čaja. Tea Leaf Co osoblje iz inostranstva može da obezbedi obuku, i
nema razloga da se veruje da sadašnji zaposleni neće moći da savladaju nove metode. Nije
moguće predvideti tačno koliki će prinos od Montalian Čaj biti u Sonadolia. Procenjuje se da će
količina prerađenog čaja od berbe Montalian Tea sorte biti 75% u odnosu na standarde čajeve.
Ovo je direktno povezano sa procesom uzgoja čaja. Dokazi ukazuju da će Montalian Čaj biljke
rasti dobro u uslovima Sonadolije, ali uvek će biti neki mali stepen sumnje da li će čaj zadržati
isti ukus kao u Sonadoliji.
Da li će imati isti ukus i opuštajuće dejstvo kao Montalian čaj uzgaja u Montalia?
The Tea Leaf Co stručnjaci veruju da će čaj imati vrlo sličan ukus onome koji se gaji u
Montaliji, ali oni ne mogu biti sigurni u to dok se prva berba ne desi, kao i da će ukus zavisiti od
zemljišta, klime i metode obrade. Moguće je testirati opuštajuće efekte Montalian čaja gajenih u
Sonadolia (koristeći nezrele biljke), ali to još nije učinjeno. The Tea Leaf Co naučnici još uvek
nisu u stanju da identifikuje sastojak u Montalian čaju koji je odgovoran za opuštajući efekat.
Klima u Sonadoliji je sličan onoj iz koje Montalia čaj. Zemljište smatra se da je slična onoj u
Montalia, iako obimni testovi nisu izvršena U Montalia, čaj se ne gaji komercijalno: raste divlje
i neguje samo u bilo kom obimu za pojedince ili male zajednice. Ne zna se da li će se
mehanička obrada promeniti ukus na bilo koji način, veruje se da je malo verovatno. U Montalia
čaj se obrađuje ručno. Montalian čaj raste na različitim lokacijama u Montalia, uglavnom
između 200 i 1.500 m nadmorske visine: Imanja čaja su na 200-500m nadmorske visine.
Kapacitet da raste Montalian čaj
Tea Leaf Co trenutno poseduje 3 imanja u Sonadolia, svaka sa sopstvenim prerađivačkih

kapaciteta. Ne postoji rezervni kapacitet za gajenje dodatnog čaja na imanjima. Biljke koje su
spremne da se sade će zauzeti oko četvrtinu kapaciteta. Na Tea Leaf Co gazdinstvima, svake
godine se 5% od čajnih biljaka (najstariji čaj biljke) uklanjaj. Taj kapacitet bi mogao biti
iskorišćen za sadnju nove sorte čaja. Moguće je unajmite eksterne prerađivače koje bi gajili
čajeve za kompaniju. Montalian Čaj će morati da se gaji na jednom imanju ili na jednoj polovini
najvećeg imanja. To je uslovljeno tehnološkim kapacitetima. Imanje kapacitet ako sadašnje
169
fabrike za preradu treba da se koristi. Prerada čaja se vrši u okviru jedinstvenog objekta, sa
jedne mašine za pakovanje, jedan mašine za kutije i jedan mašine za mešanje, koje trenutno rade
punim kapacitetom.
Hoće li se tržištu svideti Montalian čaj?
Testovi su izvedeni u Sonadolia pomoću čaja koji je proizveden u Monatoliji. Uzorci

Montalijan čaja i starog čaja HiBrew su korišćeni među 200 ispitanika. U ispitanicima su bili
100 ljubitelja kafe i 100 ljubitelja čaja. Kada je zatraženo da kažu koji od dva čaja ima bolji
ukus, 87. ljubitelja kafe i 41 standardnog čaja su preferirali Montalian čaj. U vezi sa
opuštajućim efekatom čaja, 200 ljudi je zamoljeno da rangiraju kako su se osećali opušteno
posle pijenja čaj u odnosu kako su ranije osećali.
Rezultati su bili:
Manje opušteno 2%
Baš kao opušteno 44%
Malo opuštenije 38%
Mnogo opušteniji 16%
U odnosu na standardni čaja, iz uzorka od 200, ispitanici su rekli da posle pijenja Montalian
Čaja se osećaju:
Manje opušteno 3%
Baš kao opušteno 31%
Malo opuštenije 52%
Mnogo opušteniji 14%
Na pitanje je otvoreno pitanje "Kako se osećaš", nakon što pije čaj, tipični odgovori su bili:
"Srećan"
"Vrlo osveženo"
"Spremni za još jednu šolju!"
"Smireni"
"U redu"
"Ne razlikuje od uobičajenog"
50% od svih ispitanika je reklo da će razmotriti kupovinu Montalian čaja, čak i ako to košta
više od standardnog čaja.
U tabeli 4.1. date su finansijske projekcije za prvu godinu proizvodnje.
170
Tabela 4.1. Finansijske projekcije za prvu godinu proizvodnje
Finansijske informacije
Montalian čaj profit prognoza (prva godina) $000
Prodaja: prihod od prodaje čaja 20.900
Troškovi uzgajanja:
Rad: plate 7.690
Rad: trening 1.200
Đubrivo: 730
Ukupno: 9.620
Troškovi procesa proizvodnje
Rad: 1.410
Oprema održavanje/rad: 900
Ukupno: 2.310
Troškovi mešanja i pakovanja:
Rad: 1.590
Oprema održavanje/rad: 1.100
Materijal za pakovanje: 100
Troškovi distribucije: 20
Ukupno: 2.817
Troškovi prodaje
Rad: 1.350
Marketing: 1.200
Troškovi distribucije: 50
Dnevnice: 661
Ukupno: 3.261
Ukupni troškovi: 18.008
Očekivani profit
Prodaja: 20.900
Razlika:
Profit: 2.892
(Izvor: https://www.scribd.com/document/157457710/InovacioniProjekti-Upravljanje-
Rizikom#download)
Pitanja:
1. Šta je potrebno uraditi pre samog početka projekta?
2. Koji su koraci upravljanja projektnim rizikom koje Tea Leaf Co treba da preduzeme?
171
5. METODE ZA SPROVOĐENJE
POSTUPKA PROCENE RIZIKA
172
5. METODE ZA SPROVOĐENJE POSTUPKA PROCENE RIZIKA
5.1. UVOD
Procena rizika je veoma subjektivan proces. Međutim, praćenjem određenih principa,

subjektivnost se može smanjiti na najmanji mogući nivo. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlja
na radu, procena rizika jeste sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu
rada koji mogu uzrokovati nastanak povreda na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja i
utvrđivanje mogućnosti, odnosno načina sprečavanja, otklanjanja ili smanjenja rizika. Postoje
još neke definicije iz standarda i propisa drugih zemalja, kao što su [40]:
• identifikacija opasnosti i opasnih pojava korišćenjem dostupnih informacija, procenjivanje

rizika od opasnosti i opasnih situacija i određivanje prihvatljivosti nivoa procenjenog
rizika (Japan);
• sveobuhvatan proces ocene važnosti rizika i odlučivanja da li se rizik može prihvatiti ili
ne [SRPS OHSAS 18001:2008., Sistem upravljanja zaštitom zdravlja i bezbednošću na
radu – Zahtevi.];
• pažljiva analiza faktora koji u radnoj okolini mogu dovesti do povređivanja radnika, kako
bi se moglo odrediti da li su preduzete mere zaštite dovoljne ili ih je potrebno unaprediti.
Da bi se odgovorilo na pitanje kako sprovesti procenu rizika, potrebno je definisati [40]:
1. Metodologiju za sprovođenje postupka procene rizika
2. Proceduru sprovođenja postupka procene rizika.
Metodologija sprovođenja postupka procene rizika definiše algoritam, alate i način

sprovođenja postupka procene, a procedura sprovođenja postupka procene rizika definiše
standardizovani niz koraka koje obezbeđuje sprovođenje postupka u skladu sa preporukama
odgovarajućih zakona, propisa, kao i preporuka dobre prakse.
Procena rizika je prevashodno empirijski proces donošenja inženjerskih odluka na osnovu

znanja i iskustva u cilju povišenja bezbednosti i zdravlja na radu koristeći izabrane i do sada
poznate i priznate metode. U svetu postoji veliki broj priznatih metoda za procenu rizika
formiranih od strane različitih udruženja i asocijacija. Nijedna metoda za procenu rizika ne
propisuje izbor preventivnih mera za sma-njenje, otklanjanje ili sprečavanje rizika.
Pravilni izbor metode za procenu rizika omogućiće adekvatnu primenu mera, kojima bi se
ostvarilo bezbednije radno mesto i radna okolina i manja verovatnoća da će doći do
profesionalnih oboljenja i povreda zaposlenih.
U zavisnosti od kriterijuma za procenu rizika sve metode koje se primenjuju u oblasti

bezbednosti i zdravlja na radu možemo podeliti na [40]:
1. kvalitativne,
2. polukvantitativne (kombinovane) i
3. kvantitativne.
173
5.2. KVANTITATIVNA PROCENA RIZIKA
Kvantitativna procena rizika polazi od osnovnog obrasca [40]:
Rizik = Verovatnoća događaja x Posledice događaja
pri čemu je potrebno da oba uticajna faktora (verovatnoća i posledice) budu iskazane kao
brojne vrednosti. U tom slučaju je i rezultujući rizik brojna vrednost odnosno rizik je potpuno
kvantifikovan. Uglavnom se verovatnoća događaja prestavlja kao njegova učestalost po jedinici
vremena ili aktivnost, dok su posledice predstavljene kao brojčani gubitak (finansijski,
izgubljeni radni dani i sl.).
Kvalitativne metode za procenu rizika baziraju se na ličnom iskustvu i rasuđivanju učesnika

u timu za procenu rizika i/ili korišćenju raspoloživih kvalitativnih, nenumeričkih podataka.
Ovakav pristup ne zahteva podatke o prethodnim štetnim događajima, uzrocima i posledicama,
ali uslovljava da krajnji rezultat procene rizika bude opisno, kvalitativno iskazana veličina rizika
(npr. visoki rizik, umereni rizik, sl.).
Kvalitativni kriterijumi koriste reči retko, neverovatno, moguće, verovatno ili skoro sigurno
kako bi se opisala verovatnoća pojave neželjenog događaja i reči kao što su kobne, ozbiljne,
male ili zanemarljive kako bi se opisala veličina štete - posledice. U kvalitativnim metodama za
procenu rizika najčešće se koriste subjektivni kriterijumi, koji se mere u kvalitativnim skalama.
Procena je subjektivne prirode pa je zbog toga podložna greškama. U praksi se optimalno
koriste kvalitativne skale sa tri do sedam kvalitativna opisa, što zahteva izražen stručni pristup
analizi potencijalnih opasnosti/štetnosti. Metode sa manje od tri kvalitativna opisa za faktore
rizika nisu zanimljive, a sa više od sedam dovode do značajnih poteškoća subjektivnog
karaktera, povezanih sa nemogućnošću učesnika u timu za procenu rizika da dosta precizno
prepozna kvalitativni opis faktora rizika.
Kvantitaivna procena rizika znači predstavlja konačnu, tačnu brojnu vrednost rizika. Primeri
za ovakvu procenu u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu mogu biti vezani za procenu rizika
od buke i drugih fizičkih ili hemijskih štetnosti i slično gde je jasno određen nivo dozvoljenog
izlaganja, kao i povećanog izlaganja. Da bi se definisale verovatnoće i posledice kao brojne
vrednosti neophodno je sprovesti dublje analize, posedovati odgovarajuće statističke podatke o
akcidentima itd., što predstavlja suviše složen proces za masovniju primenu pa je u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu prioritet dat kvalitativnoj proceni rizika, dok se kvantitativna
primenjuje pre svega u slučajevima visikoh rizika.
Međutim treba napomenuti da najnovija iskustva i preporuke razvijenih zemalja EU ukazuju

na to da bi kvantitativnu procenu rizika trebalo uvesti gde je god moguće i dati joj mnogo veći
značaj i primenu. Postoji već i niz novih obrazaca, preporuka i tabela koje ukazuju na način na
koji se može relativno efikasno i jednostavno vršiti kvantitativna procena rizika u oblasti
bezbednosti i zdravlja na radu. Tako su recimo sve posledice unifikovano izražene preko broja
izgubljenih radnih dana i postoje razrađene tabele i uputstva za to.
5.2.1. Matrice za procenu rizika
Procena rizika kvalitativnom metodom podrazumeva korišćenje nenumeričkih, odnosno

kvalitativno opisanih podataka. Ovoj grupi metoda za procenu rizika pripadaju matrice rizika
(matrice za rangiranje rizika).
174
Rangiranje rizika se zasniva na matrici, koja za svoje ose ima rangove posledice i
verovatnoće [40 ].
Učesnici u timu za procenu rizika često koriste u radu matricu rizika za uspostavljanje
logiččke povezanosti posledica i verovatnoće u procenjivanju rizika za prethodno identifikovane
opasnosti/štetnosti. Takođe, koriste se kao jednoobrazno definisan način određivanja stepena,
odnosno nivoa pojedinih rizika koji se procenjuju.
Matrica rizika (slika 5.1) se formira tako što se na x-osu nanose rangovi verovatnoće (korak
1), a na y-osu rangovi posledica (korak 2).
Kombinacija prethodno navedenih nivoa rangiranja daje rang rizika (korak 3).
Slika 5.1. Formiranje matrice rizika [40]
Tipične kvalitativne metode za procenu rizika predstavljene su sledećim matricama za

procenu rizika [40]:
• matrica rizika 4x6 (MIL-STD-882C),
• matrica rizika 5x5 (AS/NZS 4360: 2004) i
• matrica rizika 3x3 (OHSAS standard).
Matrica rizika 4x6 (MIL-STD-882C)
Američki vojni standard (American Military Standard) preporučuje upotrebu matrica

procene rizika [40]:
• 4x6 (MIL-STD-882C),
• 5x5 (MIL-STD-882B) i
• 4x5 (MIL- STD-882D).
175
Matrica 4x6 (MIL-STD-882C) sadrži četiri nivoa (I, II, III i IV), odnosno kvalitativna opisa
posledice, koji se odnosi na profesionalna oboljenja/povrede, gubitak opreme i radnog vremena
i uticaj na životnu sredinu. Kvalitativni opis i definicija verovatnoće nastanka neželjenog
događaja predstavljen je sa šest nivoa (A, B, C, D, E i F).
Pri korišćenju ove matrice prepoznaju se tri kvalitativna opisa nivoa rizika (povećan, srednji
i mali rizik). Rizik se smatra neprihvatljivim ako je procenjen kao povećan, a prihvatljivim ako
pripada oblasti srednjeg ili malog rizika.
Interpretacija matrice za procenu riziku MIL-STD-882C prikazana je na slici 5.2.
Slika 5.2. Matrica rizika prema AS/NZS 4360:2004 [40]
176
Matrica rizika 3x3 (OHSAS standard)
U preporukama za primenu OHSAS standarda Evropske agencije za bezbednost i zdravlje na

radu preporučuje se matrica 3x3, koja je prikazana na slici 5.3 [40].
Matrica ima tri nivoa za kvalitativni opis verovatnoće (neverovatno, verovatno i veoma
verovatno), kao i za opis posledice (umerene, srednje i velike). Rizik takođe ima tri nivoa
izražena kvalitativnim opisom: mali, srednji i veliki.
Slika 5.3. Matrica procene rizika prema OHSAS-u [40]
Prednost svih matrica rizika se oslikava u onemogućavanju prihvatanja neprihvatljivog

rizika, tako što omogućavaju donošenje operativnih, inženjerskih odluka u cilju smanjenja rizika
na prihvatljiv nivo.
Učesnici u timu za procenu rizika ističu da sve matrice rizika karakterišu sledeća ograničenja
[40]:
• mogućnost primene samo za identifikovane opasnosti/štetnosti (nije alat za identifikaciju

opasnosti/štetnosti),
• veliki stepen subjektivnosti pri procenjivanju rizika i
• mogućnost samo komparativne, odnosno uporedne analize nivoa rizika.
5.3. POLUKVANTITATIVNE (KOMBINOVANE) METODE ZA PROCENU

RIZIKA
Polukvantitativne (kombinovane) metode za procenu rizika imaju u praksi široku primenu,

jer često nije moguće proceniti verovatnoću nastanka neželjenog događaja (pogotovo za retke
događaje) i veličinu posledice (različite posledice za različite uslove).
177
Procenjivanje i rangiranje ovih veličina zasniva se na iskustvu i znanju učesnika u timu za

procenu rizika.
Kvalitativne skale sa određenim brojem kvalitativnih opisa za verovatnoću i posledicu su

osnov za procenu mere rizika, koja se najčešće određuje kao proizvod nivoa rangiranja
verovatnoće i potencijalnih štetnih efekata. Svakoj određenoj kvantitativnoj meri rizika
pridružuje se kvalitativno tumačenje, odnosno kvalitativni opis i odgovarajući rang [40].
Zajedničko za sve polukvantitativne metode za procenu rizika je da za premeštanje

kvalitativnih u kvantitativne ocene pojedinih faktora rizika koriste pristup rangiranja. Svakom
stepenu kvalitativne ocene pridodajemo rang - neku uslovnu numeričku vrednost. Pristup
rangiranjem se odlikuje jednostavnošću, ali i nemogućnošću uočavanja neznatnih razlika ili
nedostataka [40].
Izbor metode koja će se primeniti za procenu rizika nije ograničen ali je bitno ispuniti sve
uslove za praćenje realizacije procene. Za procenu rizika pretežno se koriste polukvantitativne
(kombinovane) metode.
Postoje tri pristupa procene rizika kod polukvantitativnih metoda i to [40]:
• matrična metoda procene rizika (zasnovana je na kombinaciji formiranja matrica i tabela),
• tabelarna metoda procene rizika (zasnovana je na formiranju tabela (obrazaca) od svih

elemenata za procenu rizika, kao i samog rizika) i
• grafička metoda procene rizika.
Matrica rizika predstavlja kvalitativnu metodu. Ukoliko se preciznije odrede podaci, koji se
koriste u njoj, može predstavljati polukvantitativnu metodu. Elementi za procenu rizika kao i
sam rizik izraženi su nivoima, numeričkim vrednostima, kvalitativnim opisom i kvantitativnim
rangiranjem.
5.3.1. Matrična metoda procene rizika
Prvi pristup procene rizika prema polukvantitativnoj metodi zasniva se na formiranju matrice
na osnovu kombinacije tabela i podmatrice, za procenu rizika kao proizvoda verovatnoće
nastanka neželjenog događaja i njegove posledice.
Jedna od priznatih polukvantitativnih metoda za procenu rizika je matrica 5x5 zasnovana na

priznatim i poznatim metodama AUVA (Allegemeine Unfall Versicherungs Anstalt - metoda
austrijskog udruženja proizvođača celuloze i papira) i BG (Berufs Genossenschaften - metoda
nemačkih strukovnih inženjera). Potrebno je učiniti više koraka da bi se uspostavila matrica 5x5
za procenu rizika.
Prvi korak predstavlja formiranje podmatrice - verovatnoće nastanka neželjenog događaja.
Za uspostavljanje ove matrice potrebno je obuhvatiti razmatranje sledećih faktora [40]:
• izloženost zaposlenih opasnostima/štetnostima predstavlja trajanje i učestalost ili njihovu
kombinaciju, a iskazuje se kao vreme trajanja ili učestalost pojavljivanja. Za faktor
izloženosti opasnosti/štetnosti u tabeli 5.1 dati su kvalitativni opisi, kvantitativni rangovi i
procenti izloženosti opasnostima/štetnostima tokom celog radnog dana, radnog vremena
jedne smene ili celokupnog vremena rada u tehnološkom procesu i
• ispunjenost zahteva bezbednosti i zdravlja na radu (stanje bezbednosti i zdravlja na radu).
178
Za određivanje postojećeg stanja bezbednosti i zdravlja na radnom mestu i u radnoj okolini

koristi se ček-lista (tabela 5.2), koja obuhvata pitanja vezana za zahteve bezbednosti i zdravlja na
radu. Odgovori DA/NE se daju na osnovu nivoa usklađenosti za zahtevima bezbednosti i zdravlja
na radu definisanim u zakonima, pravilnicima, standardima, propisima i normama.
Tabela 5.1. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) – izloženost [40]
Izloženost opasnostima / Kvantitativno rangiranje

štetnostima tokom radnog Kvalitativni opis izloženosti izloženosti
dana u % (nedelje, meseca, opasnostima / štetnostima opasnostima/štetnostima
godine) Rang
0 – 20 % Vrlo retko 1
21 – 40 % Povremeno 2
41 – 60 % Često 3
61 – 80 % Pretežni deo radnog vremena 4
81 – 100 % Sve radno vreme 5
Tabela 5.2. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - ček–lista [40]

Analiza i procena Stanje bezbednosti i
Redni Pravila bezbednosti i
usklađenosti sa zdravlja na radu
broj zdravlja na radu
zahtevima DA/NE
1. Radni prostor
2. Radna površina
3. Sredstva i oprema za rad
4. Sirovine, osnovni i pomoćni materijali
5. Zaštita od udara električne struje
6. Zaštita od atmosferskog pražnjenja
7. Grejanje i ventilacija
8. Mikroklima
9. Osvetljenost
10. Elektromagnetno zračenje
11. Buka
12. Vibracije
13. Hemijske štetnosti
14. Biološke štetnosti
15. Atmosferski i klimatski uticaji
16. Zaštita od požara i eksplozije
17. Sredstva i oprema za ličnu zaštitu
18. Putevi za prolaz, prilaz i evakuaciju
19. Osposobljenost za bezbedan rad
Obaveštenost iz oblasti BZR (znakovi i
20.
upozorenja)
21. Pružanje prve pomoći
Zaštita nepušača, zabrana uzimanja al-
22.
kohola i drugih sredstava zavisnosti
23. Održavanje radnih prostorija
24. Stanje prostorije za ličnu higijenu
25. Inspekcijski nalazi o izvršenom nadzoru
Evidencije o povredama, profesionalnim
26.
oboljenjima i oboljenjima u vezi sa radom
27. Promocija zdravlja na radu
28. Kultura bezbednosti
179
Ispunjenost zahteva bezbednosti i zdravlja na radu na osnovu popunjenih i analiziranih ček-

lista (tabela 5.3.) dati su kvalitativnim opisom i kvantititativnim rangiranjem, što je
predstavljeno u tabeli 37.
Tabela 5.3. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - ispunjenost zahteva bezbednosti i zdravlja na
radu [40]
Ispunjenost zahteva Kvantitativno rangiranje

Kvalitativni opis ispunjenosti zahteva
bezbednosti i zdravlja
ispunjenosti zahteva
na radu u % Rang
81 -100 % Zadovoljavajuće – nastaviti sa radom 1
61 - 80 % Preduzeti srednjoročne potrebne mere 2
41 – 60 % Preduzeti kratkoročne potrebne mere 3
21 – 40 % Trenutno potrebne mere 4
0 - 20 % Mere za trenutni prekid rada 5
Rezultat prvog koraka razmatranja procene rizika je uspostavljanje podmatrice verovatnoće

nastanka neželjenog događaj (tabela 5.4), a vrednost u svakom kvadrantu predstavlja proizvod
nivoa rangiranja iz prethodna dva faktora.
Tabela 5.4. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - matrica verovatnoće nastanka neželjenog
događaja [40]
Stanje bezbednosti i zdravlja na radu
Mere za
Izloženost Zadovoljavajuće Kratkoročne Trenutno
Srednjoročne trenutni
opasnostima/ – nastaviti sa potrebne potrebne
potrebne mere prekid
štetnostima radom mere mere
rada
1 2 3 4 5
Vrlo retko 1 1 2 3 4 5
Povremeno 2 2 4 6 8 10
Često 3 3 6 9 12 15
Pretežni deo
radnog 4 4 8 12 16 20
vremena
Sve radno
5 5 10 15 20 25
vreme
Rangovi verovatnoće nastanka neželjenog događaja su od 1 do 25, a kvalitativni opis

verovatnoće i kvantitativni rang su prikazani u tabeli 5.5.
Tabela 5.5. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - rang matrice verovatnoće nastanka neželjenog
događaja [40]
Brojčana vrednost Kvalitativni opis Kvantitativni rang

verovatnoće verovatnoće verovatnoće
1,2 Zanemarljiva 1
3, 4, 5 Mala 2
6, 8, 9 Srednja 3
10, 12,15, 16 Velika 4
20, 25 Izrazito velika 5
180
Drugi korak za procenu rizika obuhvata analizu mogućih posledica od opasnosti i štetnosti,
koje se iskazuju kao povrede, profesionalna oboljenja ili oboljenje u vezi sa radom. Na osnovu
opisa posledice i kvalitativnog opisa težine posledice u tabeli 5.6 je prikazan kvantitativni rang
težine moguće posledice.
Tabela 5.6. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - rang težine moguće posledice [40]
Kvalitativni Kvantitativni
Opis posledice opis težine rang težine
posledice posledice
Nema opasnosti za život. Beznačajno oštećenje
organa. Funkcija održana. Radna sposobnost održana – Vrlo laka 1
ogrebotine i manje modrice
Nema opasnosti za život. Lako oštećenje organa.
Privremeno oštećenje funkcija. Radna nesposobnost Laka 2
kratkotrajna – modrice, nagnječenja, posekotine.
Potencijalna opasnost za život. Značajno oštećenje
organa ali bez komplikacija. Privremeno bitno
smanjenje funkcija. Privremena nesposobnost za rad – Srednje teška 3
rane, ubodi, razderotine, veća nagnječenja, iščašenja i
prelomi.
Stvarna opasnost za život. Trajno oštećenje ili
uništenje organa. Trajna radna nesposobnost.
Teška 4
Amputacija, nagnječenje organa, višestruke povrede i
oštećenje nerava.
Smrtna ili
Smrt ili kolektivna povreda 5
kolektivna
Krajnji rezultat prvog pristupa procene rizika je uspostavljanje matrice rizika. Primenom
matrice rizike određuje se rang rizika kao proizvod nivoa rangiranja verovatnoće nastanka
neželjenog događaja i nivoa rangiranja težine mogućih posledica. U matrici rizika prikazan je
način ocenjivanja rizika koji se sastoji od dva faktora.
U razmatranje uvodimo pet nivoa rangiranja za verovatnoću i za posledice. Kvalitativan opis

verovatnoće i posledice prikazan je u tabeli 5.7.
Svakom rangu verovatnoće i posledice pridodata je brojčana vrednost. Pažljivom analizom

matrice rizika lako se uočava da ravnomerna skala kvalitativnog rangiranja verovatnoće i
posledice odgovara neravnomernoj kvalitativnoj skali. Vrednosti u svakom kvadratu matrice se
dobijaju kao proizvodi nivoa rangiranja verovatnoće i posledice na osnovu definicije rizika.
181
Tabela 5.7. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - matrica rizika [40]
Težina moguće posledice
Srednje Smrtna ili
Vrlo laka Laka Teška
teška kolektivna
povreda povreda povreda
povreda povreda
Bolest – trajne
posledice koje
Verovatnoća uzrokuju gubitak Bolest –
Bolest –
nastanka Bolest - radne značajno
Bolest posledice
neželjenog posledice sposobnosti, ograničena
bez mogu
događaja bitno utiču koje delom životna
ikakvih ograničiti
na radnu ograničavaju aktivnost ili
posledica radnu
sposobnost životnu smrtna
sposobnost
aktivnost, bolest bolest
progresivne
prirode
1 2 3 4 5
Zanemarljiva 1 1 2 3 4 5
Mala 2 2 4 6 8 10
Srednja 3 3 6 9 12 15
Velika 4 4 8 12 16 20
Izrazito
5 5 10 15 20 25
velika
Osim rangiranja brojčane vrednosti rizika u pet nivoa (tabela 5.8) predloženi su načini i mere
za sprečavanje, otklanjanje ili smanjenje rizika.
Očigledno je da je rizik 5 manji od rizika 25, ali da li je stvarno pet puta manji ? Vrednosti 7, 11,
13, 14, 17, 18, 19, 21, 22, 23 i 24 uopšte nije moguće dobiti primenom ove matrice rizika, odnosno
zbog formalnosti uvođenja kvantitativnih nivoa rangiranja, brojčane ocene izlaze kao nejednake.
Proizilazi da rizik kod ovakve ocene ima diskretnu skalu, odnosno da se može pojaviti samo jedna od
unapred određenih i poznatih vrednosti rizika, što ograničava mogućnost upravljanja rizikom. Zato se
kod ovakvog pristupa predlaže da se konačne vrednosti rizika vrate u kvalitativni opis rizika. Npr.
beznačajan rizik (1...2), mali rizik (3...5), srednji rizik (6...9), visok rizik (10...16) i ekstremni rizik
(20...25) [40].
Kvantitativni rang rizika se mora odrediti za svaku identifikovanu, odnosno moguću
opasnost/štetnost na radnom mestu i u radnoj okolini. Radna mesta sa rangovima rizika 1 i 2
smatraju se radnim mestima sa prihvatljivim rizikom, a sa povećanim rizikom su radna mesta sa
rangovima 3, 4 i 5.
182
Tabela 5.8. Metoda matrica 5x5 (AUVA i BG) - rangiranje rizika [40]
Brojčana
Kvalitativni Kvantitativni Način i mere za otklanjanje,
vrednost
opis rizika rang rizik smanjenje ili sprečavanje rizika
rizika
1, 2 Beznačajan 1 Optimalni uslovi rada (optimalna zaštita zaposlenih).
Zadovoljavajući uslovi rada (poboljšanjem radne
3, 4, 5 Mali 2 discipline zaposlenih i unutrašnjeg nadzora rizik se
može dovesti na rang 1).
Uslovi rada u kojima, pod određenim uslovima, može
doći do realizacije potencijalne opasnosti/štetnosti i
6, 8, 9 Srednji 3
postoji preostali rizik koji se mora staviti pod
kontrolu.
Rad se odvija u otežanim uslovima uz veliku
mogućnost nastanka povrede ili oštećenja zdravlja
10, 12, 15, 16 Visok 4
zaposlenih preduzeti dodatne mere zaštite na bazi
analize povređivanja i bolesti zaposlenih.
Vrlo teški uslovi rada uz stalnu izloženost zaposlenih
20, 25 Ekstremni 5 opasnostima/štetnostima tokom obavljanja radnih
aktivnosti / neophodna zabrana rada.
5.3.2. Tabelarne metode procene rizika
Drugi pristup procene rizika koristi već postojeće metode sa formiranim tabelama, koje sadrže
kvalitativne opise i kvantitativne, numeričke vrednosti svih faktora rizika potrebnih za procenu
rizika.
Za dati scenario opasnosti, izračunate vrednosti rizika nikada ne upadaju u neprihvatljivi nivo
rizika (500+) čak i kada postoji šansa da 51 osoba bude usmrćena. Ocena nivoa u ovom sistemu
stoga izgleda loše zamišljena. Ovo znatno smanjuje vrednost života. Ipak, ovaj sistem ocenjivanja
rizika neprekidno se promoviše, [40].
Kod metoda KINNEY i PILZ se za prepoznavanje opasnosti/štetnosti koristi spisak

opasnosti/štetnosti iz standarda EN ISO 14121 - 1:2007 i EN ISO 14121 - 2:2007 [40], a kod nas
Pravilnik o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini.
KINNEY metoda
Prema metodi KINNEY rizik se računa, korišćenjem obrasca
R=VxUxP (5.1.)
kao proizvod sledećih faktora rizika, [40]:
• verovatnoće povređivanja/oboljenja (V),

• učestalosti i vremena izlaganja opasnostima/štetnostima (U) i
• posledice, odnosno težine moguće povrede ili oboljenja (P).
Za definisanje faktora rizika V - verovatnoća povređivanja/oboljenja usled nastanka

neželjenog događaja koristi se skala sa 7 nivoa rangiranja (tabela 5.9).
183
Tabela 5.9. Metoda KINNEY - verovatnoća povređivanja/oboljenja [40]
Faktor rizika U - učestalost i vreme izlaganja opasnostima/štetnostima koristi skalu sa 5

nivoa rangiranja (tabela 5.10).
Tabela 5.10. Metoda KINNEY - učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima [40]
Definisanje faktora rizika P - posledica, odnosno težina moguće povrede ili oboljenja
prikazano je skalom sa 5 nivoa rangiranja (tabela 5.11).
Tabela 5.11. Metoda KINNEY - posledica moguće povrede ili oboljenja [40]
Za definisanje nivoa rizika (R) koristi se skala sa 5 nivoa rangiranja (tabela 5.12).
184
Tabela 5.12. Metoda KINNEY - nivo rizika [40]
Prema KINNEY metodi rangovi rizika 1, 2 i 3 predstavljaju prihvatljive, odnosno rizike na

radnim mestima za koje se utvrdi da nisu sa povećanim rizikom. Rangovi rizika 4 i 5
predstavljaju neprihvatljive rizike, odnosno karakterišu ona radna mesta koja se Aktom o
proceni rizika proglašavaju radnim mestima sa povećanim rizikom.
PILZ metoda
Prema metodi PILZ rizik se računa, korišćenjem obrasca

R=VxUxPxB (5.2.)
kao proizvod sledećih faktora rizika [40]:
• verovatnoće povređivanja/oboljenja (V),
• učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima (U),
• posledica moguće povrede ili oboljenja (P) i
• broj osoba izloženih opasnostima/štetnostima (B).
Za definisanje faktora rizika V - verovatnoća povređivanja/oboljenja usled nastanka

neželjenog događaja koristi se skala sa 8 nivoa rangiranja (tabela 5.13).
Tabela 5.13. Metoda PILZ - verovatnoća povređivanja/oboljenja [40]
Definisanje faktora rizika U - učestalost i vreme izlaganja opasnostima/štet-nostima

prikazano je skalom sa 6 nivoa rangiranja (tabela 5.14.).
185
Tabela 5.14. Metoda PILZ - učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima [40]
Za definisanje faktora rizika P - posledica, odnosno težina moguće povrede ili oboljenja
koristi se skala sa 7 nivoa rangiranja (tabela 5.15).
Tabela 5.15. Metoda PILZ - posledica moguće povrede ili oboljenja [40]
Za definisanje faktora rizika B - broj osoba izloženih opasnostima/štetnos-tima koristi se

skala sa 5 nivoa rangiranja (tabela 5.16).
Tabela 5.16. Metoda PILZ - broj osoba izloženih opasnostima/štetnostima [40]
Definisanje nivoa rizika (R) koristi skalu sa 5 nivoa rangiranja (tabela 5.17).
186
Tabela 5.17. Metoda PILZ - nivo rizika [40]
Svako radno mesto koje ima visok ili neprihvatljiv rizik (numerička vrednost preko 250)
utvrđuje se kao radno mesto sa povećanim rizikom [40].
Na primeru prikazanom u tabeli 5.18 ocenjene su neke verovatnoće dešavanja, učestalost
izlaganja i težina moguće povrede. Ocene se razlikuju u zavisnosti od broja izloženih osoba.
Tabela 5.18. Korišćenje četvorodimenzionalnog sistema ocene rizika [40]
Pretpostavimo da se u kompaniji pri godišnjem planu isključivanja za rekonstrukciju i

odžžavanje sistema odvija aktivnost pri čemu se ocenjuje verovatnoća dešavanja opasnog
događaja kao „postoji parna šansa - može se desiti", a ishod može biti fatalan. Za dati scenario
opasnosti, izračunate vrednosti rizika nikada ne upadaju u neprihvatljivi nivo rizika (500+) čak i
kada postoji šansa da 51 osoba bude usmrćena. Ocena nivoa u ovom sistemu stoga izgleda loše
zamišljena. Ovo znatno smanjuje vrednost života. Ipak, ovaj sistem ocenjivanja rizika
neprekidno se promoviše [40]. Kod metoda KINNEY i PILZ se za prepoznavanje
opasnosti/štetnosti koristi spisak opasnosti/štetnosti iz standarda EN ISO 14121 - 1:2007 i EN
ISO 14121 - 2:2007 [40], a kod nas Pravilnik o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj
okolini.
GUARDMASTER metoda
Jedan od osnovnih obrazaca za procenu rizika je metoda preporučena od strane
GUARDMASTER, britanskog snabdevača sistema bezbednosti (kao što su zaštitnici i svetlosne
zaštitne zavese). Metoda GUARDMASTER kao i PILZ metoda naglašava da je namenjena da se
podstakne metodičan i dokumentovan način procene rizika.
Metodom GUARDMASTER rizik se računa, prema obrascu
187
R=V+U+P (5.3.)
kao zbir sledećih faktora rizika [40]:
• verovatnoća povređivanja (V),
• učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima (U) i
• posledica odnosno težina moguće povrede ili oboljenja (P).
Za definisanje faktora rizika V - verovatnoća povređivanja usled nastanka neželjenog
događaja koristi se skala sa 4 nivoa rangiranja (tabela 5.19.).
Tabela 5.19. Metoda GUARDMASTER - verovatnoća povređivanja [40]
Verovatnoća povređivanja (V)

Kvalitativni opis
Rang Numerička vrednost
verovatnoće
1 1,0 Mala
2 2,0 Moguća
3 4,0 Verovatna
4 6,0 Sigurna
Definisanje faktora rizika U - učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima koristi skalu sa

3 nivoa rangiranja (tabela 5.20).
Tabela 5.20. Metoda GUARDMASTER - učestalost izlaganja opasnostima/štetnostima [40]
Učestalost izlaganja opasnosti/štetnosti (U)
Rang Numerička vrednost Kvalitativni opis učestalosti, odnosno vremena izlaganja
1 1,0 Retko – jednom nedeljno ili ređe
2 2,0 Povremeno – dnevno ili ređe
3 4,0 Često – više puta u toku dana
Za definisanje faktora rizika P - posledica, odnosno težine moguće povrede ili oboljenja
koristi se skala sa 4 nivoa rangiranja (tabela 5.21).
Primenom ove metode rizik, koji se definiše kao zbir numeričkih vrednosti verovatnoće
povređivanja, učestalosti izlaganja opasnostima/štetnostima i težine posledice, kategoriše se na
skali od 3 do 20 pri čemu najmanji rizik nosi ocenu „3" (1+1+1) a maksimalni ocenu „20"
(6+4+10) [40].
188
Tabela 5.21. Metoda GUARDMASTER - težina posledice [40]
Posledice (P) odnosno težina moguće povrede ili oboljenja

Numerička
Rang Kvalitativni opis posledice
vrednost
1 1,0 Lakše povrede – nagnječenja, udari, posekotine
Srednje teške povrede – povrede bez trajnih posledica (lomovi, ope-
2 3,0
kotine)
Teške povrede – povrede sa trajnim posledicama (nepokretnost,
3 6,0
amputacija udova, gubitak vida, oštećenje disajnih organa)
4 10,0 Smrtni ishod
Sledeći korak u primeni ovog obrasca predstavlja eventualna korekcija procenjenih
vrednosti, ukoliko se utvrdi neki od faktora navedenih u tabeli 5.22 [40].
Tabela 5.22. Metoda Guardmaster - korekcioni faktori prilikom procene rizika [40]
Red.
Karakteristični faktori Korekcije
broj
Pomnožiti faktor P – težina povrede sa
1 Opasnostima je izloženo više od jedne osobe
brojem ugroženih osoba
2 Rukovalac mašinom je neiskusan i neobučen Dodati 2 poena na ukupnu ocenu rizika
Veoma dugačak interval (duži od godinu Dodati poene tako da faktor U –
3
dana) između dva izlaganja učestalost izlaganja bude maksimalan
Produženo vreme zadržavanja u opasnoj Ukoliko je vreme duže od 15 minuta po
4 zoni bez potpunog isključivanja mašine sa izlaganju dodati 1 poen na faktor U –
energije napajanja učestalost izlaganja
Za definisanje nivoa rizika (R) koristi se skala sa 4 nivoa rangiranja (tabela 5.23).
Tabela 5.23. Metoda GUARDMASTER - nivoi rizika [40]
Nivo, odnosno rang rizika (R)

Numerička
Rang Kvalitativan opis nivoa, odnosno ranga rizika
vrednost
Zanemarljiv
1 oko 1 i 2
rizik
RADNO MESTO
2 6 Mali rizik NIJE SA POVEĆANIM RIZIKOM
3 6 - 15 Umeren rizik
RADNO MESTO SA POVEĆANIM

4  15 Visok rizik
RIZIKOM
189
Svako radno mesto koje ima visok rizik (numerička vrednost preko 15) utvrđuje se kao
radno mesto sa povećanim rizikom.
FINE metoda
Metoda FINE se koristi kao predloženi metod za donošenje odluke da li je trošak za

korigovanje rizika opravdan i koliko brzo bi rizici mogli biti korigovani. Ideja da se rizici
izračunaju i efektivno kvantifikuju nije nova. Vilijam Fajn (William T. Fine) je 1971. godine,
kada je bio na funkciji šefa Odeljenja za bezbednost u Vojno-pomorskoj laboratoriji u Silver
Springu u Merilendu, SAD, napisao izveštaj pod naslovom „Matematičke procene za kontrolu
opasnosti". Prema FINE metodi rizik se računa, korišćenjem obrasca
R=PxExC (5.4.)
kao proizvod sledećih faktora rizika [40]:
• verovatnoća povređivanja/oboljenja (P),
• učestalost dešavanja opasnog dogaĎaja (E) i
• posledica moguće povrede ili oboljenja (C).
Za definisanje faktora rizika P - verovatnoća povređivanja ili oboljenja odnosno mogućnost

da će se desiti niz nesreća u potpunosti koristi se skala sa 6 nivoa rangiranja (tabela 5.24).
Tabela 5.24. Metoda FINE - verovatnoća povređivanja/oboljenja [40]
Za definisanje faktora rizika E-- učestalost dešavanja opasnog događaja koristi se skala sa 6
nivoa rangiranja (tabela 5.25).
Tabela 5.25. Metoda FINE - učestalost dešavanja opasnog događaja [40]
190
Faktor rizika C - posledica, odnosno težina moguće povrede ili oboljenja koristi za
definisanje skalu sa 6 nivoa rangiranja (tabela 5.26).
Tabela 5.26. Metoda FINE - posledica moguće povrede ili oboljenja [40]
Iako metoda FINE posebno ne nabraja nivoe rezultata rizika i nivoe preporučenih mera za
njih, data su tri nivoa rezultata rizika i mera (tabela 5.27).
Tabela 5.27. Metoda FINE - nivo rizika [40]
Svako radno mesto koje ima procenjeni rizik sa numeričkom vrednošću preko 89 utvrđuje se
kao radno mesto sa povećanim rizikom.
Rezultat rizika može da se primenjuje za donošenje odluke koliko brzo treba da se deluje da
bi se korigovale opasnosti.
Vrednost troškova opravdanosti (J) može da se izračuna iz sledeće formule:
(5.5)
gde je: R - rizik

CF - faktor troškova
DC - stepen korigovane vrednosti
191
Definisanje faktora troškova (CF) prikazano je skalom sa 7 nivoa rangiranja (tabela 5.28).
Tabela 5.28. Metoda FINE - faktor troškova [40]
Za definisanje stepena korigovane vrednosti (DC) - koristi se skala sa 5 nivoa rangiranja

(tabela 5.29).
Tabela 5.29. Metoda FINE - stepen korigovane vrednosti [40]
Metoda FINE predlaže da je trošak opravdan ukoliko je izračunato da je J > 10, a

ukoliko je J < 10 trošak je neopravdan.
Fajnov izveštaj pokazuje da su vrednosti koje se dodeljuju u određenim faktorima

empirijske i da se izvode iz njegove najbolje procene.
Kada se razmatraju procene i/ili troškovi prema metodi FINE treba imati u vidu da je
Izveštaj napisan 1971. godine.
5.3.3. Grafička metoda procene rizika
G. F. Kinney i A. D. Wiruth su, 1976. godine u Weapons centru za pomorska naoružanja u

China Lake, California, napisali izveštaj pod naslovom „Praktična analiza rizika za upravljanje
bezbednošću" („Practical Risk Analysis for Safety Management").
Autori se pozivaju na Fajnov raniji rad i kažu da su mnoge njihove procene zasnovane na
Fajnovom izveštaju. Autori su takođe razvili brojčanu ocenu rizika razmatrajući verovatnoću,
učesta-lost izlaganju i posledice, pri čemu su korišćene termine drugačije definisali u odnosu na
Fajna.
192
Osim toga, numeričke vrednosti date za klasifikaciju za svaku različitu kategoriju su takođe
drugačije.
Osim matrične i tabelarne metode, od kojih su neki primeri prikazani u prethodnom tekstu,
za procenu rizika može se koristi i grafička metoda.
Kinney i Wiruth su razvili grafičku metodu sa ciljem da se analiziraju rizici i opravdanost

troškova primenjenih korektivnih mera. Ova grafička metoda se sastoji iz dva formirana
nomograma [40]:
• nomogram za analizu rizika (slika 5.4) i

• nomogram za analizu opravdanosti troškova (slika 5.5).
Nažin korišćenja nomograma za analizu rizika:

• odredite procenjenu vrednost za verovatnoću i užestalost, povucite pravu liniju kroz
procenjene vrednosti sve do linije veze,
• procenite moguće posledice i
• povucite pravu liniju od tažke na liniji veze kroz procenjene moguće posledice i
produžite tu liniju do nivoa rangiranja rizika.
Slika 5.4. Nomogram za analizu rizika [40]
Ukoliko je neophodno, treba uraditi još i sledeće [40]:

• određeni rang rizika preneti do slike 5.5,
• procenite smanjenje rizika,
• povucite pravu liniju da biste spojili vrednost nivoa rangiranja rizika i smanjenja rizika i
produžite tu liniju do linije veze i
193
• procenite troškove neophodne za korekciju.
Povucite liniju od tačke na liniji veze kroz procenjene troškove neophodne za korekciju sve
do faktora opravdanosti.
Kao i u slučaju Fajnovog sistema, vrednost opravdanosti manja od 10 pokazuje da je

predloženo smanjenje rizika diskutabilno. Tri nivoa opravdanosti su: visoko isplativ, opravdan i
diskutabilan.
Slika 5.5. Nomogram za analizu opravdanosti troškova [40]
5.4. KVANTITATIVNE METODE ZA PROCENU RIZIKA
Kvantitativne metode za procenu rizika podrazumevaju iskazivanje rizika u očekivanim

novčanim troškovima na godišnjem nivou. Neke organizacije bi prihvatile ovakav nain analize
rizika jer bi im bilo omogućeno planiranje novčanih sredstava. Rukovodstvu se omogućuje na
taj način da i bez poznavanja tehnččkih pojedinosti sistema donese odluku. Ipak treba imati na
umu da vrednosti nekih resursa nije uvek moguće iskazati novčano, pa i rezultat tada ne bi
predstavljao stvarno stanje.
Kvantitativni kriterijum koristi numeričke vrednosti kako bi se opisala verovatnoća nastanka

neželjenog događaja i veličine štete – posledice [40].
194
KLJUČNI POJMOVI:
METODOLOGIJA SPROVOĐENJA POSTUPKA PROCENE RIZIKA definiše

algoritam, alate i način sprovođenja postupka procene, a procedura sprovođenja postupka
procene rizika definiše standardizovani niz koraka koje obezbeđuje sprovođenje postupka u
skladu sa preporukama odgovarajućih zakona, propisa, kao i preporuka dobre prakse.
KVALITATIVNE METODE ZA PROCENU RIZIKA baziraju se na ličnom iskustvu i

rasuđivanju učesnika u timu za procenu rizika i/ili korišćenju raspoloživih kvalitativnih,
nenumeričkih podataka.
KVANTITATIVNA PROCENA RIZIKA predstavlja konačnu, tačnu brojnu vrednost

rizika.
Kontrolna pitanja:
1. Kako možemo podeliti sve metode koje se primenjuju u oblasti bezbednosti i zdravlja na
radu, u zavisnosti od kriterijuma za procenu rizika?
2. Koja je razlika između kvalitativne i kvantitativne procene rizika?
3. Šta je zajedničko za sve polukvantitativne metode za procenu rizika?
4. Objasniti matričnu metodu za procenu rizika.
5. Objasniti tabelarne metode za procenu rizika.
6. Objasniti grafičku metodu za procenu rizika.
195
STUDIJA SLUČAJA 5: Kontrola rizika i upravljanje
Nikolas Lison (Nicholas Leeson) bio je trejder koji je, bez adekvatne supervizije, izvršio
prevaru sa hartijama od vrednosti i srozao vrednost svoje firme, Baring Brothers & Co.
(Berings), kompanije stare preko 200 godina, sa nekih 500 miliona dolara na – jedan dolar i
šezdeset centi. Lison je neovlašćeno trgovao fjučers ugovorima na japanski indeks Nikei 225 i
na japanske državne hartije od vrednosti, dok su šefovi firme Berings, regulatorna tela u
Singapuru i Japanu, i druga regulatorna tela u Velikoj Britaniji zanemarivali, ili prosto nisu
primetili, potencijal za finansijsku katastrofu. Njihovi propusti mogu da nas nauče mnogo toga o
značaju dobrog upravljanja, unutrašnje kontroli i nezavisnog upravljanja rizikom, kao i o koristi
koju donosi supervizija u ovim oblastima.
Banka Berings imala je bogatu tradiciju u londonskom Sitiju, gde je bila cenjena zbog toga
što je operacije na globalnom nivou započela još u 18. veku. Ovu banku je krajem 18. veka
osnovao ser Fransis Bering (Sir Francis Baring). Dok joj je on bio na čelu, banka Berings
razgranala je poslove na više oblasti: garantovanje obveznica, primanje uloga i trgovanje
produktima. Uprkos svojoj dugoj tradiciji poslovanja u više zemalja, banka Berings ostala je
mala i neprekidno je bila u rukama iste porodice, a na svetskom bankarskom tržištu zauzimala je
474. mesto. Banka Berings je na tržište hartija od vrednosti ušla 1984. godine, kada je kupila
dalekoistočnu filijalu britanske brokerske firme Henderson Crothwaite. Ova nova firma nazvana
je Barings Securities Ltd (BSL). Kako je banka Berings više godina za redom beležila samo
profit, svi njeni zaposleni navikli su se na velike bonuse – za šta su sredstva uglavnom
obezbeđivana iz zarade koju je ostvarivao BSL.
Lisonovi postupci su, dva dana pre njegovog 28. rođendana, doveli do stečaja firme Bering.
Lison je na svom stolu ostavio poruku – „Izvinite“ i pobegao u Kuala Lumpur. Lison, rođen u
Engleskoj, nikada nije pohađao fakultet. Odmah posle srednje škole našao je posao u Londonu.
Prvo je radio za jednu britansku banku, a potom za Morgan Stanley, pre nego što je 1989.
prešao u londonsku filijalu firme Barings Securities. Dvadesetdvogodišnji Lison zaposlio se u
Barings Securities London Ltd. (BSLL), gde je bio zadužen za saldiranje transakcija izvršenih u
Japanu. Kako je u firmi Morgan Stanley stekao iskustvo u saldiranju japanskih fjučersa i opcija,
pokazao se kao dobar radnik. Radio je naporno, bio povučen i stekao reputaciju samozatajnog
čoveka voljnog da uči. Godine 1992. odabran je vodi službu internog poslovanja (back office)
nove firme, Baring Futures Singapore (BFS). Na tom mestu njegova zaduženja nisu bila sasvim
jasno određena, mada je bio odgovoran za računovodstvene i kontrolne funkcije u službi
internog poslovanja, kao i za izvršavanje naloga klijenata. Na ovoj poziciji je Lison prvi put
počeo da se bavi neovlašćenim trejdingom. Lison je samoinicijativno stekao brokersku licencu
na Singapurskom međunarodnom tržištu novca (Singapore International Monetary Exchange,
SIMEX). Licenca mu nije bila neophodna da bi obavljao svoja redovna zaduženja – ali jeste da
bi vršio transakcije. Na poziciji u firmi Berings jedino je trebalo da prima naloge od klijenata i
prosleđuje ih trejderu na izvršenje.
Godine 1992. Lison je otvorio račun greške broj 88888, i, kako tvrde regulatorna tela, odmah
počeo da ga koristi kako bi prikrio svoje neovlašćene transakcije. Dok je zvanični račun greške,
pod brojem 99002, bio poznat firmi BSLL, račun broj 88888 nije se pojavljivao u evidenciji ni
na izvodima slatim iz Singapura u London. Račun broj 88888 bio je poznat SIMEX-u, ali kao
račun klijenta, a ne račun greške. Lison je taj račun morao na različite načine da predstavi firmi i
berzi jer od SIMEX-a nije mogao da ga sakrije, a BSLL-u nije mogao da objasni obim prometa i
stanje na njemu (mada je od BSLL-a mogao da ga sakrije).
Lison je trgovao fjučersima i opcijama na indeks Nikei. Kupovao je fjučese na Nikei i

prodavao fjučerske na japanske državne hartije od vrednosti, kao i put i kol opcije kao kratke
pozicije. Kladio se da će indeks rasti. Pogrešio je, i na kraju izgubio milijardu i 390 miliona
196
dolara. Da bi uopšte mogao da zabeleži gubitke ovog reda veličine, Lison je morao da drži
veliki deo indeksnih fjučersa i opcija na berzama u Osaki i Singapuru. Nažalost, pošto su mu
šefovi omogućili da kontroliše i službu trgovanja (front office) i interno poslovanje, firma nije
primetila da je reč o ulaganjima tako velikog obima. Lison je uspevao da prikrije gubitke na
duge pozicije tako što je gotovinu pribavljao prodajom drugih instrumenata koje je pozajmljivao
sa računa klijenata, što je bilo moguće jer su u Japanu važili labavi propisi prema kojima su
brokeri mogli da povežu račune klijenata i brokerske račune, i da gubitke na jednima nadoknade
iz dobiti na drugima. Nije bilo moguće napraviti razliku između pozicija firme i pozicija
klijenata. Indeks Nikei je tokom druge polovine osamdesetih neprekidno rastao, a najviši nivo
dostigao je 1989. godine. Do sredine 1994. godine ovaj indeks je izgubio gotovo polovinu svoje
vrednosti. Lison je zbog tog pada već izgubio značajnu sumu, ali je bio uveren da indeks neće
padati dalje, tako da je nastavio da se kocka na tržištu. Preuzimao je sve više i više rizika. Do
23. februara 1995. godine BSLL je Lisonu poslao nekihi 600 miliona dolara. Centrala je
Lisonove zahteve za novcem ispunjavala bez previše pitanja, smatrajući da deo sredstava odlazi
na „pozajmice klijentima“, iako se novac zapravo koristio za pokrivanje gubitaka u bilansu
stanja BSLL-a.
Kada je Berings odlučio da kupovinom firme Henderson Crothwaite započne brokerske

operacije u Aziji, nije shvatao koliko će biti teško uskladiti poslovanje te nove filijale sa radom
matične banke u Britaniji. Te dve poslovne kulture bile su veoma različite: brokerska kultura
bila je krajnje agresivna i usredsređena na ostvarivanje transakcija, dok je banka bila veoma
konzervativna i usredsređena na ostvarivanje odnosa sa klijentima. Beringsova brokerska kuća
sa sedištem u Aziji je zbog tih razlika mogla da posluje uz veliki stepen autonomije. Međutim,
njena nezavisnost nije pravilno iskorišćena za stvaranje adekvatnih mehanizama kontrole.
Organizaciono restrukturiranje
Posle više godina rada, Berings je sproveo reviziju poslovanja svoje azijske filijale. Nikoga
nije iznenadilo što rezultati nisu bili pozitivni. Posledica revizije bila je dokapitalizacija i
reorganizacija filijale; tadašnji direktor azijske filijale dao je ostavku, a upravni odbor Beringsa
odlučio je da formira novu firmu pod nazivom Barings Investment Bank, odnosno BIB. U
septembru 1992. godine imenovan je novi direktor, a više radnih mesta je ukinuto.
Matrična struktura
Reorganizacija je podrazumevala primenu globalne matrične organizacione strukture. Profit i

odgovornost trebalo je da se raspodeljuju na osnovu pojedinačnih proizvoda, mada je trebalo da
rukodvodstva svake pojedinačne filijale igraju bitnu ulogu u decentralizovanom rukovođenju.
Primenom matrične strukture trebalo je da se pojednostave lanci komandne odgovornosti, ali
zaduženja i dalje nisu bila jasno određena. Nema ničeg lošeg u matričnoj strukturi ako se
pravilno osmisli, ali su za nju neophodni čvrst integritet zaposlenih i dodatne provere dvostrukih
lanaca komandne odgovornosti koji se u ovakvoj strukturi javljaju. U okviru matrične
organizacije nove firme BIB, Lison je trebalo da o operacijama sa fjučersima bude neposredno
odgovoran dvojici supervizora, od kojih je jedan pokrivao regionalne operacije, a drugi bio
zadužen za finansijske proizvode na globalnom nivou.
Formalni sistem kontrole
Berings je primenjiva dve vrste formalnih kontrola: unutrašnje i spoljne. Nijedna od njih,
međutim, nije sprečila Lisona da prevari svoje poslodavce. To je bila posledica krajnje
nekompetentnosti lica koja je trebalo da vrše kontrolnu funkciju nad operacijama koje je
obavljao Lison. Njegovi neposredni nadređeni na strani proizvoda imali su ograničeno iskustvo
u fjučersima, a poznavali su tek teoretske osnove onoga što je bio Lisonov posao. Kako su
utvrdili singapurski istražitelji, da su Bejker (Baker) i Volc (Waltz) bolje poznavali posao,
shvatili bi da sve veći obim trgovanja i konzistentnost profita koje je Lison prijavljivao iz
197
operacija arbitraže ne mogu biti istiniti, zbog čega je trebalo da razmotre mogućnost da se Lison
bavi nedozvoljenim radnjama. Sam Lison nije bio pod značajnijom kontrolom rukovodstva
firme.
Unutrašnja kontrola
Jedan od osnovnih principa formiranja unutrašnje kontrole u svrhu revizije jeste razdvajanje
dužnosti. Bitno je razdvojiti oblasti generisanja prihoda, odnosno kastodi poslovanje, od
vođenja evidencije. Ovaj princip je izuzetno bitan zato što se njegovom primenom bilo koji
pojedinac sprečava da proneveri sredstva ili prihode firme i potom tu radnju prikrije izmenom
evidencije. Iako je Lison, kada je poslat u singapursku kancelariju, trebalo samo da organizuje
rad odeljenja za saldiranje i knjigovodstvo, on je pored toga uspeo i da postane trejder na berzi
SIMEX. Kako je bio odgovoran i za službu trgovanja (gde su se obavljale transakcije) i službu
internog poslovanja (gde se transakcije obrađuju i usklađuju putem saldiranja), Lison je uspeo
da zaobiđe formalne procedure unutrašnje kontrole. Sa druge strane, pošto je bio odgovoran
dvojici nadređenih, postojala je zabuna u pogledu toga ko zapravo kontroliše Lisonovo
poslovanje. Deo firme zadužen za proizvode na globalnom nivou verovao je da Lisona prati
sektor zadužen za Aziju. Međutim, kako se vidi iz kasnije dostavljenih izveštaja, rukovodioci iz
drugih delova firme poručili su ljudima koji su pokrivali poslovanje u Aziji: „Vi niste nadređeni
Niku. Vaš posao je da se usredsredite na Japan, a Nik će odgovarati Londonu.“
Interna revizija
Tokom jula i avgusta 1994. godine tim internih revizora BSL-a posetio je Singapur radi
revizije poslovanja kancelarija firme Berings u Singapuru i susednim zemljama. Viši
rukovodilac iz Londona predložio je internim revizorima da detaljno ispitaju Lisonove
transakcije i sve njegove trejdove provere uz konsultovanje primarnih dokumenata. Međutim,
revizori nisu sledili ovu preporuku, a rukovodstvo je pretpostavilo da je takva provera
obavljena. U izveštaju revizora utvrđeno je da nisu odvojene odgovonosti službe trgovanja i
službe internog poslovanja (odnosno front i back office) u firmi BFS. Izveštaj počinje kratkim
pregledom nalaza, u kome se između ostalog navodi: „Revizijom je otkriveno da, iako su
pojedinačni mehanizmi kontrole nad sistemom i poslovanjem BFS-a zadovoljavajući, postoji
značajan rizik od toga da bi direktor (Lison) mogao da zaobiđe te kontrolne mehanizme. On je
ključni rukovodilac i u službi trgovanja i u službi internog poslovanja, te tako može da inicira
transakcije u ime Grupe i potom se postara da se one saldiraju i usklađuju prema njegovim
sopstvenim instrukcijama.“ Menadžment Beringsa počeo je da postupa po preporukama iz
revizorskog izveštaja i odlučio da razdvoji Lisonove dužnosti. Međutim, pre nego što je to
učinjeno, stigao je izveštaj spoljnog revizora u kome je pisalo da je sve u redu, zbog čega je
razdvajanje Lisonovih dužnosti prestalo da bude prioritet. Menadžment je znao da su promene
neophodne, ali je pogrešno mislio da nema razloga za zabrinutost jer nisu primećeni nikakvi
problemi. Između ove dve posete revizora pojavili su se i drugi znaci koji su ukazivali na
neophodnost promena. Pojavio se izveštaj prema kome Beringsov odbor za upravljanje rizikom
ne radi efikasno, kao i da firma nema dovoljno zaposlenih na poslovima obrade kredita koji se
razumeju u taj posao. Takođe su postojale naznake da rukovodstvu firme nije jasno kako azijska
filijala ostvaruje tako veliku zaradu. Izvori informacija korišćenih za procenu rizika nisu bili
pravilno organizovani, a nije ni način upotrebe tih informacija. Šef sektora za procenu tržišnog
rizika, koji je pratio rizik na globalnom nivou, nije pratio pozicije BFS-a jer su transakcije
vršene posredstvom Beringsovih kancelarija u Japanu. Šef sektora je tako za procenu Lisonovih
pozicija koristio informacije dobijene od filijale u Japanu. Međutim, šefica sektora za procenu
rizika u japanskoj filijali nije proveravala informacije dobijene od BFS-a – već ih je prosto
uzimala zdravo za gotovo, govoreći da njen posao nije da proverava podatke, već da je dužnost
BFS-a da ima sopstveni mehanizam kontrole. Kako se sektor za procenu tržišnog rizika u
potpunosti oslanjao na informacije koje je pružao Lison – i koje su bile netačne – njegova
kontrolna funkcija bila je krajnje neefikasna. Kada je BFS osnovan, nije postojala lokalna
198
fukncija kontrole rizika. Na kraju, godine 1995, neposredno pre nego što je došlo do kraha, par
ljudi poslato je da proveri trgovanje u BFS-u, ali to nije učinjeno na vreme. Beringsova
kancelarija u Hong Kongu poslala je službenika zaduženog za saldiranje da proveri trgovanje.
Taj službenik javio je da nije u stanju da objasni razliku od 140 miliona dolara između sredstava
koja su BFS-u poslale druge kompanije članice grupe Berings i novca na bankovnim računima
BFS-a i sredstava kod SIMEX-a. Iznosi nisu mogli da budu usklađeni, te je za par nedelja
Berings doživeo slom. Dok je taj službenik radio na usklađivanju računa, niko i dalje nije
shvatao da postoji problem, te je Lisonu poslato još 200 miliona funti. I taj novac izgubljen je u
roku od nekoliko dana od kraha firme.
Eksterna kontrola
Bila su angažovana dva spoljna revizora. Kao spoljni revizor br. 1 (SR1) za singapursku
filijalu angažovana je firma koja je kao spoljni revizor dugi niz godina radila za BFS i bila
odgovorna za vođenje lokalnih knjiga. Spoljni revizor br. 2 (SR2) bio je baziran u Londonu i
vodio je konsolidovane knjige Beringsa na globalnom nivou. SR1 je tokom revizije BFS-a
sprovedene u septembru 1992. godine saznao za postojanje računa br. 88888. SR1 nije proverio
prirodu, učestalost i veličinu knjiženih unosa, iako su ti činioci zavređivali dodatno ispitivanje.
SR1 je samo tražio potvrdu stanja na računu, na šta je Lison odgovorio tako što je revizoru
pružio falsifikovanu kopiju potvrde navodno primljene od šefa sektora za procenu rizika iz
Londona, mada verodostojnost potpisa na toj potvrdi nije ni utvrđivana.
SR1 je potvrdio londonskom SR2 da je, između ostalog, proverio adekvatnost kontrole u
okviru knjigovodstvenog sistema i utvrdio da firma može da se pouzda u tu kontrolu; da je
revizor sproveo testove u obimu dovoljnom da se obezbede revizorski dokazi da procedure
interne kontrole postoje i da su delotvorne; kao i da u sistemima firme ne postoje slabosti na
koje je potrebno skrenuti pažnju SR2. Londonski SR2 se u svojoj reviziji pouzdao u mišljenje
SR1. Tokom revizije za 1994. godinu, singapurski SR2 je primetio manjak od nekih 50 miliona
funti tokom usklađivanja stanja u glavnoj knjizi BFS-a i stanja na istom računu prikazanom u
SIMEX-ovom kombinovanom izveštaju o marginama i pozicijama. Kada je to prvi put
pomenuto Lisonu, njegov odgovor je bio da je taj manjak verovatno izazvala greška u
kompjuteru. Međutim, pošto su revizori insistirali, Lison je kazao da je to potraživanje
njujorškog trejdera Spira (Spear).
Da bi potkrepio svoju priču, Lison je izradio falsifikovane dokumente. Spoljni revizori nisu
primetili gubitke skrivene lažnim unosima, izmišljenim transakcijama i pisanjem opcija. Nije ih
bilo teško prevariti Lisonovim izmenama u knjigama i evidenciji BFS-a jer su pali već na prvom
ispitu: nisu poštovali osnovni, ključni koncept za odabir i procenu dokaza – koncept kvaliteta
dokaza.
Banka Engleske
Jedan ogroman propust može se primetiti i u pogledu toga kako je Beringsu bilo dozvoljeno
da prekorači kapitalna ograničenja. Banka Engleske mora da bude obaveštena u slučaju da će
predložena izloženost banke preći 25% kapitalne osnove same banke ili grupe čiji je ona deo.
Međutim, priroda tadašnjih propisa Banke Engleske bila je takva da su viši službenici imali
diskreciono pravo da određene banke oslobode obaveze poštovanja propisa. Samim tim,
poštovanje kapitalnih ograničenja nije bilo u potpunosti obezbeđeno, dok je banka Berings
pretpostavila da je oslobođena obaveze njihovog poštovanja i u pogledu svoje izloženosti u
Aziji.
Kompjuterska kontrola
Da bi izvršio i uskladio svoje nedozvoljeno trgovanje izvedenim finansijskim instrumentima,

Lison je učinio ono što se najčešće naziva „kompjuterska prevara“, odnosno, korišćenje
199
kompjutera za nezakonito sticanje imovine, kredita ili usluga, ili za nezakonito izbegavanje
obaveza. Lison je bio kriv i za dela programerske prevare i prevare u pogledu podataka. Prevaru
u pogledu podataka učinio je tako što je menjao i prikrivao ulazne i izlazne podatke. Što se tiče
programerske prevare, Lison je ubedio jednog konsultanta za informacione tehnologije koji je
radio za BFS, i koji nije bio upoznat sa Lisonovim krajnjim ciljem, da izmeni instrukcije u
softverskom paketu koji je generisao finansijske izveštaje namenjene centrali u Londonu. Ovaj
izmenjeni softver omogućio je Lisonu da iz izveštaja koji su slati u London izostavi račun broj
88888.
(Izvor: http://www.bep.rs/baza_znanja/documents/capital-
markets/Case%20Study%20on%20Risk%20Control%20and%20Management.pdf)
Pitanja:
1. Koje su bile glavne slabosti Beringsa u pogledu kontrole rukovodstva i upravljanja

rizikom, i šta je bio propust rukovodstva firme kada je reč o adekvatnom nadzoru nad
radom njenih azijskih filijala?
2. Šta su drugo regulatorna tela (SIMEX, Singapurska monetarna komisija, Banka Engleske,
Komisija za finansijske usluge) mogla da učine?
3. Koji aspekti nadzora zasnovanog na proceni mogućeg rizika bi bili od koristi u

sprečavanju nekih od ovih propusta?
200
LITERATURA
[1] Vujović, R. Upravljanje rizicima i osiguranje. Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009.
[2] Vaughan, E., Vaughan, T. Essentials of Insurance: A Risk Management Perspective, John
Wiley and Sons, Inc., 1995.
[3] Marović, B., Šarković, N. Leksikon osiguranja, DP „Budućnost”, Novi Sad, 2002.
[4] Andrijanić, I. i Klasić, K. Tehnika osiguranja i reosiguranja, Mikrorad, Zagreb, 2002.
[5] Dorfman, M. S. Risk Management and Insurance, 9th edition, Pearson, Prentice Hall, New,
Jersey, 2007.
[6] Risk in an Industrial Society Theory and Practice, October 2002, www.bbc.co.uk
[7] The American Heritage Distionary of the English Language, Fourth Edition, interner
izdanje, www.answer.com
[8] Rejda, G. R. Principles of Risk Management and Insurance, 9th Edition, Addison Wesly,
New York, 2005.
[9] Dorfman, M. S. Risk Management and Insurance, 6th edition, 1998.
[10] Gustavson, T. Risk Management and Insurance, 10th edition, SouthWestern College
Publishing, 1998.
[11] Vasić, L. Osiguranje i prevare u osiguranju, Časopis: Tokovi osiguranja, br. 1, 2002.
[12] Williams, C.A., Smith, J.M.L. and Young, P.C. Risk Management and Insurance, Irwin/
McGrawHill, International Editions 1998.
[13] Žarković N. Reosiguranje sa osiguranjem, Univezitet Singidunum, Beograd, 2006.
[14] Klobučar, D. Risk management i osiguranje, Kratis d.o.o., Sveta Nedelja, 2007.
[15] Wiliams, C.A. and Heins, R.M. Risk Management and Insurance, McGrawHill Book
Company, New York, 1976.
[16] Skipper, H.D. and Kwon, W.J. Risk Management and Insurance, Perspectives in Global
Economy, Blavkwell Publishing, Malden, Ma, USA, 2007.
[17] Roughley, R., Dayton, R.E., Loscombe, J.E., Souyave, K.G. & Symes, C.T. Risk
Management, Second Edition, Jardine Insuerance Brokers, Ltd, Kogan Pae Ltd
incorporated in Royal Charter, London.
[18] Fusek, G. Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis svijet osiguranja, Zagreb, 2005.
[19] Rejda, G. Principles of Risk Management and Insuranse, 10th Edition, Addison, Wesley,
Boston, SAD, 2008.
[20] Covello, V., Merkhoffer. Risk Assesment Methods, Plenum Press, New York, SAD, 1993.
[21] Marović, B., Živković, N. Leksikon osiguranja. DDOR Novi Sad, 2002.
[22] Niehaus, G. and Harrington, S. Risk Management and Insurance, Second edition,
McGraw Hill, International Edition, 2003.
[23] Popov Karan, S., Perić, D. (2001). Osiguranje kao metod rizik menadžmenta, Časopis
Preventivno inženjerstvo, Broj 2, str. 12.
[24] Vaughan, E., Vaughan, T. Osnove osiguranja – upravljanje rizicima, MATW d.o.o.,
Zagreb, 2000.
[25] Porthin, M. Advanced Case Studies in Risk Management. Master’s thesis, Helsinki
University of Technology, Department of Engineering Physics and Mathematics. Finland,
Helsinki, 2004.
[26] Mashinery break down – Swiss Re Co. Publication 1987.
[27] Šijački Žeravčić, V., Vujović, R., Milanović, D., Bakić, G. (1999). Neophodnost
preventivnog inženjeringa kod sudova pod pritiskom izloženih oštrim eksploatacionim
uslovima, Procesna tehnika, Jugoslovenski naučnostručni časopis, No. 3, godina 15, str.
269.
[28] Vujović, R., Mandić, M., Prekić, B. Termovizija u funkciji predupređenja havarija na
rotacionim pećima, Tehnički sistemi i sredstva zaštite od požara, eksplozija, havarija i
provala. Međunarodna konferencija, Beograd.
201
[29] Vujović, R., Stanković, M. Sistematska analiza kumulativnog rizika i osiguranje,

Upravljanje kvalitetom i pouzdanošću, VI međunarodna konferencija, zbornik radova,
Beograd, str.114, 2003.
[30] Karrer Ruedi, E., Zadeh. Environmental Management Systems and Standards, Swiss Re
America, New York, 1998.
[31] Živković, N., Stanković, M., Krstić, B. Elementi za ocenu ekološkog rizika u osiguranju
transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i
upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 176.
[32] Miljuš, M., Vidović, M. Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu ekološkog
rizika u osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja,
skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d.,
Beograd, str. 57, 2003.
[33] Guidelines for Applying Criteria, Highway Routing of Hazardous Materials, U.S.
Department of Transportation, Publication No. FHWAHI97003, 1996.
[34] Menzinger, I. and Brauner, Ch. Floods are Insurable, Swiss Reinsurance Company, Zurich,
2002.
[35] Heck, P., Bresch, D. and Trober, S, The Effects of Climate Change: Storm Damage in
Europe on the Rise, Swiss Reinsurance Company, 2006.
[36] Brauner, Ch. and Galey, G. Terrorism risks in property insurance and their insurability
after 11 September 2001, Swiss Reinsurance Company, 2003.
[37] 1996-2006 Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje na radu, Priručnik za procenu
rizika.
[38] Smiljić, S. Menadžment rizikom – risk menadžment, skripta. Univerzitet UNION – Nikola
Tesla, Fakultet za strateški i operativni menadžment, Beograd, 2017.
[39] Đuričić, M.R., Bojković, R., Đuričić, R.M., Skorup, S. Menadžment rizikom projekta.
Međunarodna naučna konferencija Menadžment 2010, 17-18 mart, 2010, Kruševac, Srbija.
[40] Gemović Biljana (2011), Upravljanje rizikom kao element integrisanog sistema preduzeća
(doktorska disertacija), Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu.
[41] http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2018/02/Studija-slucaja-Rizik.pdf,
pristupljeno 25.04.2019.
[42] https://www.scribd.com/document/157457710/InovacioniProjekti-Upravljanje-
Rizikom#download, pristupljeno 25.4.2019.
[43] http://www.bep.rs/baza_znanja/documents/capital-
markets/Case%20Study%20on%20Risk%20Control%20and%20Management.pdf,
pristupljeno 25.4. 2019.
202
INDEX
Analiza rizika 21, 45, 49, 76-77, 79, 87-89, 123, 135-136, 144, 147, 192.
Čist rizik 7, 11, 19, 77.
Ček lista 44, 79.
Deflagracija 103, 155.
Detonacija 103, 106, 155.
Eksplozija 6, 13, 30, 50, 62, 97, 103-108, 124, 148.
Gubitak 2-3, 6-7, 10, 13-14, 19, 28, 40, 54, 65, 68, 77, 82, 87, 91, 96, 99, 128, 138-139, 150,
161-162, 166, 174, 176, 182, 189, 197.
Hazard 2-4, 9, 19, 40, 44, 46, 49-50, 63, 79, 122, 143.
Integralno upravljanje rizikom 75, 79.
Kontrola rizika 26, 150, 155, 196.
Kvalitativne metode za procenu rizika 174-175, 195.
Kvantitativna procena rizika 174, 195.
203
Lični rizici 13, 19.
Metode procene rizika 162, 166, 183.
Metodologija sprovođenja postupka procene rizika 173, 195.
Opasnost 2-6, 8-9, 12-14, 19, 26, 39-44, 46, 49, 55, 59, 61, 77, 79, 86-88, 92, 100, 104, 108,
110, 118, 121, 123-124, 126, 128, 131-134, 138, 141, 144-145, 147-148, 150-153,
155, 164, 166, 173-175, 177-191.
Operativni rizik 11, 17-19.
Otkrivanje rizika 40, 79.
Percepcija 41, 79, 143.
Prenos rizika 60, 65, 67, 73, 79.
Proizvodni sstem 84, 115-116, 155.
Poslovni sistemi 84, 155.
Požar 3-7, 10, 13, 30-31, 35, 37, 40-41, 44-45, 49, 561-52, 54-55, 57, 62-63, 74, 77, 86-98,
100-111, 113, 124, 131, 134, 141-142, 145, 148, 155, 179.
Rizik 2-57, 59-82, 84-92, 95, 98-103, 109-110, 113, 115-119, 121-130, 133-164, 166, 169,
171, 172-199.
Rizik na radnom mestu 151, 155.
Strategijski rizik 11, 15-16, 19.
Stablo problema 163, 166.
204
Šteta 2-8, 13-14, 17, 19, 23, 25, 27, 29-36, 40-41, 43-48, 50, 53-57, 59-68, 72-75, 77-79, 97,
102, 104, 107-111, 113, 116-118, 122, 124-126, 128, 138, 141, 143, 147-149, 151,
159.
Špekulativni rizik 7-8, 11, 14, 19.
Tehnološki system 84, 155.
Upravljanje rizikom 10-11, 22-36, 38-39, 41, 59-60, 63, 66, 72-75, 78-82, 85, 87, 90, 128,
130, 136, 144-145, 198.
Upravljanje projektnim rizikom 157-159, 164, 166.
205

Industrijski Risk Menadzment - Skripta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Industrijski Risk Menadzment - Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET UNION – NIKOLA TESLA

FAKULTET ZA INFORMACIONE TEHNOLOGIJE I INŽENJERSTVO

Osnovna ideja ove skripte zasnovana je na sveobuhvatnom izučavanju rizika, kao i

3.5.1. Procena frekvencije rizika od loma mašina .......................................................113

1. OKVIRI DEFINISANOSTI RIZIKA

1. OKVIRI DEFINISANOSTI RIZIKA

1.1. ELEMENTI RIZIKA

Smanjenje neizvesnosti ima ekonomsku vrednost, jer informacija može da smanji

Neposredan uzrok štete je veoma važan koncept u osiguranju imovine. U terminologiji

Definicija pojma „štetni događaj” različita je u zavisnosti od polaznih osnova i ciljeva

1.2. KLASIFIKACIJA RIZIKA

Slika 1.1. Klasifikacija rizika [1]

• Treće, je činjenica da društvena zajednica može da izvuče korist od špekulativnog rizika,

posledica špekulativnih rizika. Špekulativni rizik se prihvata dobrovoljno zbog njegove

rade u zajedničkom okruženju suočavaju sa uobičajenim rizikom od povrede, zaposleni su samo

Strategijski rizik se odnosi na sve neizvesnosti povezane sa finansijskim ciljevima neke

Slika 1.2. Tipovi poslovnog rizika [1]

• Povrede propisa za čuvanje podataka

• Povrede trgovačkih i ekonomskih sankcija

• Stres na radnom mestu

• Genetički modifikovana hrana

1.3. ČISTI RIZICI

• rizici nastali zbog propusta drugih.

• rizik nedovoljnih prihoda tokom perioda života u penziji,

• rizik lošeg zdravlja i invalidnosti,

• rizik od medicinskih troškova,

• Striktne ili apsolutne odgovornosti

1.4. ŠPEKULATIVNI RIZIK

Špekulativni rizik je dinamičan. Ona se bavi i pozitivnim i negativnim vrijednostima, ili

Špekulativni poslovni rizik Špekulativni poslovni rizik (ŠPR) proizilazi iz trgovanja

Špekulativni finansijski rizik Špekulativni finansijski rizik (ŠFR) proizilazi iz koeficijenta

1.5. STRATEGIJSKI RIZIK

Strategijski rizik se odnosi na rizik na korporativnom nivou i utiče na razvoj i

Slika 1.3. Trenutna i željena pozicija

Slika 1.4. Strategijski rizik

Slika 1.5. Premeštanje strategije

Slika 1.6. Varijacije implementacije strategije

1.6. RIZIK OD PROMENE

Rizik od promene može da funkcioniše na brojnim nivoima unutar organizacije. Promene

alat za upravljanje promenama razvijeno je u potpunosti u Edinburgh Business School programu

1.7. OPERATIVNI RIZIK

Primarni element upravljanja operativnim rizikom je da aktivnosti kontrole, nadzora i

Proces upravljanja operativnim rizikom uključuje sam proizvod, njegovu pogodnost za

ŠPEKULATIVNI RIZIK se definiše kao situacija u kojoj je moguće da se postigne ili

STRATEGIJSKI RIZIK se odnosi na rizik na korporativnom nivou i utiče na razvoj i

STUDIJA SLUČAJA 1: Salmonella

Studija slučaja koja se odnosi na salmonelu opisuje procedure risk menadžmenta

U Finskoj je za prozvodnju hrane nadležno Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva. Godine

Tabela 1.2. Glavne karakteristike studije slučaja salmonella

Polje primene Prevencija salmonele u lancu proizvodnje živine i prenošenja na

celokupan model rizika od infekcije salmonelom ukazuje da se kombinacijom uklanjanja

Kako smo ranije rekli rizici se umnožavaju i usložnjavaju sa razvojem tehnologije i

Slika 2.1. Razvoj funkcije upravljanja rizikom [1]

Parametri praktičnog programa upravljanja rizikom, u odnosu na okolnosti određenog

Upravljanje rizikom je važno za širok spektar industrije, od malih preduzimača do velikih

Yacov Y. Haimes, profesor inženjeringa i primenjene nauke na univerzitetu u Virdžiniji je

3.18. • Rizik cene roba

• Rizik deviznog kursa

Tradicionalno razdvajanje čistih i špekulativnih rizika značilo je da se rizicima bave različita

Ovim integrisanom programom rukovodi jedno lice čime se omogućuje jednoznačno

Na slici 2.2 prikazani su mogući zadaci funkcije upravljanja rizikom.

Slika 2.2. Zadaci funkcije upravljanja rizikom [1]

• Rizik menadžment se definiše kao sistematski proces koji obuhvata identifikaciju i