Filozofski fakultet, Novi Sad

Odsek za srpsku književnost

Savremene književne teorije

Jovana Bezar, SK 27005/14

Motiv večitog mladoženje sa stanovišta Frojdove psihoanalize

(“Večiti mladoženja” Jakov Ignjatović, “Vetar”Laza Lazarević)

Mentor
Prof. dr Gorana Raičević

Novi Sad, 2014.

 Psihoanaliza se pokazala kao katarzička metoda jer čisti psihu pomoću priče koju
pokreće lekar, na taj način i književnost može da ima katarzičku funkciju. Ona je terapija
koja se zasniva na stvaralačkom korišćenju zadovoljstva koje pruža pričanje. Prva priča
je tekst koji se interpretira (pacijent) druga priča je sama interpretacija teksta (lekar), koja
objedinjava priču i tumači nerazumljive fragmente. Upravo ovo davanje smisla
nerazumljivom psihičkom životu jeste osnova psihoanalize kao terapije. “Pošto je
psihoanalitičar interpretator tuđe priče onda interpretator može da bude neko ko u
procesu pažljivog čitanja vraća čitanom tekstu njegov neosvešćen smisao.”
Psihoanaliza neprestano kruži između dva principa: telesnih manifestacija i psihičkih
izvora tih manifestacija, a književni tekst tretira kao manifestacionu strukturu u čijoj se
dubini nalazi skriveni psihički smisao. Ona je i teorija stvaralačkog procesa, književni
tekst shvata kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren za
interpretaciju. Neuroze ne proizilaze iz seksualnosti nego iz konflikta između “ja” i
seksualnosti. Književni tekst se posmatra kao simbolička reprezentacija neuroze.
Iako je u početku smatran kao društveni roman “Večiti mladoženja” je pokazao
duboki psihološki aspekt dela. Zamerajući mu na nedostatku mašte, Jakov Ignjatović je
uspeo da veoma verno dočara malograđansku sredinu koja ga je okruživala. U svojim
romanima opisujući građanski stalež polovinom devetnaestog veka, želeo je da kritikuje
pomodarstvo i novije generacije koje žive na račun starijih i troše njihovo mukom i
radom stečeno bogatstvo. Zalagao se za stare vrednosti a osuđivao novotariju, i
raskalašan život mladeži. Najviše od svega je isticao značaj porodice, kao stožer svake
ličnosti i spas od svega lošeg i pogrešnog što novo vreme donosi. Pošto su mu zamerali
na vrlo neorganizovanoj i nelinearnoj kompoziciji, svoje priče je razvijao tako što ih je
biografski vezivao za jednu ličnost, tako da bi roman “Večiti mladoženja” mogao
slobodno da nosi naziv i Šamika Kirić. U nameri da u svom romanu bude istoričar
društvenog života i da pri tom bude i moralista i propagira patrijarhalne vrednosti, on je
kao i uvek prevazišao svoje ideje i stvorio pri tom kultni lik večitog mladoženje,
jedinstvenog kako u našoj tako i u svetskoj književnosti. Primećuju se neke zajedničke
karakteristike u istorijskom liku Save Tekelije i u književnim likovima koji sadrže motiv

1
večitog mladoženje poput Šamike, Lazarevićevog Janka iz “Švabice”, glavnog junaka
“Dnevnika o Čarnojeviću” Crnjanskog.
Šamika Kirić je svoju osetljivost pokazivao još u detinjstvu. Majka i sestra su ga
razmazile. U ženskom društvu razvile su mu se pomalo feminizirne osobine, njegovim
lepim crnim kovrdžama su njegova majka i sestre volele da se igraju. Posle smrti ćerke
Pelagije majka je utehu pronalazila u posvećivanju pažnje svom mlađem sinu. Molila je
učitelje da budu blagi prema njemu, što je samo dodatno pojačalo njegovu osetljivost.
Posebna veza se stvorila među njima, ceo život je Šamika ostao vezan za svoju majku
i posle njene smrti pokazivao posebnu nežnost i osetljivost na samo spomen njenog
imena, sve druge žene su tada ostajale u senci lika njegove majke. Kasnije na očevo
pitanje zašto se još uvek ne ženi on bi davao eksplicitan odgovor, da ne može da zaboravi
mater, i zbog uspomene na nju ne može nijednoj drugoj ženi da prida toliki značaj da bi
je oženio.
Prava je završio da bi udovoljio želji svoga oca, ali se nikada nije bavio tim pozivom.
Naučen na žensko društvo još od detinjstva on je ceo život bio među damama pre nego
među muškarcima. Provodeći stalno vreme sa ženama naučio je tako plesti i štrikati. Bio
je esteta i galantan, obraćao je veliku pažnju na modu i oblačenje. Sa ženama bi često
komentarisao kako se koja u crkvi oblačila, i određivao koja je imala ukusa a koja ne, a
za muškarce je on bio poput žurnala svi su oponašali njegov način odevanja. “Šamika je
salonski, ali opet više ženski nego salonski” 1 Na njemu je očigledno falila crta muškosti,
previše nežne spoljašnjosti i unutrašnjosti, nikako nije uspevao da se oženi. “Ide za
ženidbom a ne može. Ostaće ženidbe Tantalus: ženske vazdan oko njega, ali kad hoće da
prihvati svaka izmakne.”2
Prema Frojdu osnovno pravilo koje vlada psihičkim životom je izbegavanje
neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovoljstva ljubavne energije. Tako se mogu
objasniti kultura, religija i društveni život. Sublimacija nagona pomaže u premeštanju
nagonskih ciljeva tako da ih ne pogodi odbijanje iz spoljašnjeg sveta. To najviše postižu
oni koji uspeju da dovoljno povise udeo zadovoljstva iz izvora psihičkog i intelektualnog
rada. Naučno i umetničko stvaralaštvo vodi ka zadovoljavanju posebnog kvaliteta koji

1
Jakov Ignjatović, Večiti mladoženja, Beograd, 1966, Nolit, str. 95.
2
Jakov Ignjatović, Večiti mladoženja, Beograd, 1966, Nolit, str. 95

2
omogućava da spoljašnji svet ne odbaci naše želje. Za Frojda i kultura i religija
predstavljaju mesto zadovoljavanja seksualnog nagona njegovim premeštanjem.
Šamika je bio zaljubljen u umetnost i putovanja. Savršen svet u kome je živeo prepun
požrtvovanja i romantičarskih zanosa, ograđivao ga je od realnosti i njene banalnosti
kojoj nikako nije mogao da se prepusti.
Svuda, u Veneciji i Sent Andreji, na svim zabavma i balovima je bilo dobrodošao. Znao
je da peva, svirao je gitaru i flautu, odlično je govorio po nekoliko jezika, kretao se u
najboljem društvu. Bio je galantan, stasit, bogat, kao nenadmašan igrač on je bio glavna
atrakcija na balovima i maskenblima, koje je posećivao tražeći nevestu, i svuda se osećao
kao kod svoje kuće. Njegovo ponašanje i njegova toaleta su za uzor imali ciriški rokoko,
a kao poseban detalj imao je kutijice za dragocenosti u kojima je čuvao uvojke kose,
vezove svojih obožavateljki.
Šamika nikako nije mogao da donese odluku da se oženi i kao da je nesvesno sve
vreme to izbegavao. Kada je konačno rešio da zaprosi Lujzu, usprotivili su se njihovi
očevi, njen stric sveštenik, različita vera i običaji među njima. Kada mu se ponudila
prilika da je i uprkos svemu tome ima, ako je otme, on se koleba, gospođa Matilda mu
govori: “Vi niste ženska fiškal ste, ne može vam ni vrag nauditi. Jeste l’ odvažni imate li
kuraži? “3 Tu se preispituje i podvlači upravo ono što Večiti mladoženja nikako nema, i
tako produžavajući svoju odluku on je zapravo nikada ne donosi. Ili mu smeta što na brak
i ljubav gledaju kao na trgovinu, ili to što ga isuviše lako prihvataju. “U Šamike je jedna
crta romantike; hoće da opsedne žensko kao jak grad, da se muči da je zasluži. Neće
jeftine pobede.” Drugi put je želeo da se oženi devojkom koja je bila na samrti, hteo je
da se žrtvuje za nju. Opet je birao nemoguću priliku, njena rodbina to nije dozvolila.
Tako je svoj život proživeo, putujući, uživajući društvo žena, kao poznati provodadžija i
večiti mladoženja. Rasipao je novac svoga oca čija je bio sušta suprotnost. Njegov otac je
upravo bio oličenje muškosti i odlučnosti koju Šamika nikada nije imao. On nikakve
sličnosti nije imao sa čovekom koji je bio u stanju da na putu sekirom ubije tri razbojnika
i da iste te večeri nastavi da jede, pije i peva u krčmi. Sa jedne strane prekomerno
privržen majci, odgajan u njenoj zaštiti i nežnosti, sa druge strane potpuno otuđen od oca,
od čije muškosti ništa nije nasledio .

3
Jakov Ignjatović, Večiti mladoženja, Beograd, 1966, Nolit, str. 139.

3
 Uprkos svoj privlačnosti i nemirima koju su izazivali kod žena “večite mladoženje”
nikako nisu uspevali da se ožene. Kao da kada bi se to i dogodilo, neki sudbinski zakon
bi bio narušen i njihov brak bi bio osuđen na propast, kao što se i desilo u životu Tekelije,
Piščevića, Rajića. Oni iznalaze izgovore da pobegnu od ženidbe što pokazuje to njihovo
karakteristično lutanje, dok navodno tragaju za nevestom oni samo što više odlažu taj
konačni čin pronalaska neveste i venčanja.
Motiv večitog mladoženje se provlači i u pripovetkama “Vetar” i “Švabica” Laze
Lazarevića. Kao i Šamika, i Janko iz pripovetke “Vetar” je fatalista, prepušten slučaju i
sudbini. Janko je takođe pravnik, živi sam sa majkom. Na početku pripovetke on kaže:
“Živeli smo lepo i zadovoljno”4, a dalje kroz celu pripovetku se ispoljava njihov
specifičan odnos. Janko opisuje kako se slaže sa majkom, njen lik dostiže nivo
patrijarhalne ikone, pogotovo kada priča priču o “Dva crva”. Opisuje njen sjaj u očima i
nadmoć kada želi da dokaže koliko je u pravu i koliko zapravo upravlja njegovim
životom. Iako je odrastao ona se prema njemu i dalje ophodi kao da je mali dečak. Bište
mu kosu kada joj legne u krilo, pričaju dugo pre spavanja. Kada se priseća svoje devojke
Karoline kojoj isto leži u krilu , očigledna je analogija između majke i neveste. Spavaju u
istoj sobi iako je napomenuto da stan ima više prostorija. “U tim složenim odnosima
između sinova i matera, koji su očigledno ostali neiščitani u delima srpskih pisaca
prohujalih vekova, postoje kulminacione tačke koje prelaze granicu normalnog odnošenja
dece prema roditeljima, postoji erotski obeležen odnos sina prema majci.”5
On se priseća svojih ljubavi, dolaze mu jedna po jedna i napuštaju ga u sećanju,
nijedna se nije zadržala isto kao i kod Šamike. Kada se opet zaljubi, i reši da zaprosi
devojku, on je zbunjen, nesiguran. Kada prate Đorđa i njegovu ćerku, on zbunjeno stiska
ruku i svojoj majci i sa njom se pozdravlja. Potrebno mu je majčino odobrenje, da bi
krenuo za devojkom i iako ga ona rečima hrabri, ispred njega se isprečila njena ruka kao
crveno more ispred Mojsija. On zna da ga ne podržava, i iako jako želi da krene za
devojkom, možda i svojom poslednjom prilikom za ženidbu, on to ne čini.
Najdominantnija žena u njegovom životu i dalje ostaje njegova majka. Oca se seća sa
strahopoštovanjem, zanimljivo je kada mu majka govori o njemu, kako su današnji

4
Laza Lazarević, Pripovetke, Podgorica, 1996, Unireks: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
5
Milorad Pavić, Istorija, stalež, stil, Novi Sad, 1985, Matica srpska, str. 179.

4
mladići neodlučni naspram svojih starih. Nasparm svog oca on je slabić u naručju majke,
pod njenom zaštitom.
I Jankova majka je protiv toga da joj sin oženi Švabicu, isto kao i u pripoveci
“Švabica”, kada se zaljubi glavni junak Miša najviše misli na svoju majku i koliko će se
ona usprotiviti. I kada Anu drži u krilu i ljubi je, i ona mu samo spomene njegovu majku
on se preseče i uozbilji : “… dovoljno je da se mater spomene, pa da u “večitom
mladoženji” nestane svaka erotska pobuda u odnosu na bilo koju drugu ženu”. 6 Problem
mešovitog braka, je jedna od čestih tema i prepreka za ženidbu kao i kod Šamike. Da bi
nastavio svoju vezu sa Anom on u pismu traži odobrenje svojih sestara, majke, svog
pobratima. Istog momenta kada se zaljubljuje i kada je najsrećniji sa voljenom ženom
njegovu sreću pomućuje slika rodnog Valjeva, kuće, porodice koja ne prihvata
“Švabicu”. On lik majke povezuje sa Srbijom, verom, tradicijom, nečim što je usađeno u
njemu još kroz vaspitanje. “… i iza takvog tona koji sugeriše patrijarhalni kult matere,
nisu čitane činjenice koje govore nešto drugo. Te činjenice govore strašnu istinu o
sebičnosti majke koja čuva sina samo za sebe, ili o očevima koji su svi odreda u ovom
nizu obeležavani krvnim deliktom.”7
Ovi složeni odnosi jasno upućuju da postoji erotski obeležen odnos između sina i
majke. Šamikin otac, gospodar Sofra, posle smrti svoje žene, zgranuto primećuje da se
njegov sin ponaša kao da je ostao udovac. Jedan od mnogih izgovora zbog kojih izbegava
ženidbu je i taj što se plaši reakcije sredine ako se brzo oženi posle smrti svoje majke.
Dosad pomenuti likovi sa jedne strane imaju grubog, silnog oca koji u njima izaziva
strah i ljubomoru, i žele poput Edipa da ga ubiju i prepuste se majci prema kojoj osećaju
žudnju. Nesposobni da se oslobode Edipovog kompleksa na vreme oni postaju večite
mladoženje. Pošto su morali da se odreknu majke oni se lišavaju i svake druge žene u
životu.
Po Frojdu dete prvi put doživljava seksualni vrhunac do pete godine života a drugi put
u pubertetu. Između ova dva perioda postoji zatišje, a događaji koji se odvijaju u prvom
periodu seksualnosti ostavljaju pečat na kasniji period života, u njima se nalazi koren
budućih čovekovih neuroza. Na ovaj način prva etapa seksualnosti je od velikog značaja,
u njoj se razvijaju odnosi prema ocu i prema majci. Za predmete svojih seksualnih želja
6
Milorad Pavić, Istorija, stalež, stil, Novi Sad, 1985, Matica srpska, str. 181.
7
Milorad Pavić, Istorija, stalež, stil, Novi Sad, 1985, Matica srpska, str. 187.

5
dete uvek uzima svoje najbliže:oca, majku, braće, sestre. Dečak doživljava majku kao
prvi predmet ljubavi a oca doživljava kao svog suparnika i može da postane predmet
neprijateljstva. U istom trenutku kada se javi želja da se majka sva poseduje, javlja se i
strah od kazne, kao da dete predoseća da ne treba da ima ovakve želje. Ta želja se u
detetu javlja pod uticajem njegove maštovitosti, temperamenta i inteligencije deteta ali i
pod velikim uticajem očevog stava prema ovakvom ispoljavanju želje. Ukoliko su želje
intezivnije utoliko je i strah jači. Ukoliko otac pokaže grubost prema zaštitničkom stavu
majke, dovoljno je da ovaj strah ostane stalno prisutan. Taj strah se može ispoljiti na
različite načine, Frojd je te strahove prepoznao i u antičkim mitovima i nazvao ih
njihovim imenima. U mitu o Kronosu javlja se strah dečaka da ga otac ne proždere ili da
ga ne kastrira. Očevi su prikazani kao strašni ratnici, silnici, koji mogu da kazne, da se
osvete i nemilice kažnjavaju članove svoje porodice. Tako su predstavljeni i očevi u
pomenutim književnim delima, oni su izazivali strah i potisnutu ljubomoru kod svoje
dece, dok su ih majke štitile od njih. Na ovaj način se među njima razvio složen odnos
koji je Frojd nazvao Edipov kompleks po mitu o caru Edipu koji je ubio oca i oženio se
svojom majkom.
Posle prve faze u zatišju se formiraju reakcije dečjeg ja, koje su povezane sa moralom
i bude u detetu stid i odvratnost, one na taj način pokušavaju da suzbiju Edipov komleks,
pre dolaska novog nagona seksualnosti u pubertetu. Ukoliko nakon prve faze seksualnosti
Edipov kompleks ostane neprevaziđen, onda se on opet budi u pubertetu i može izazvati
ozbiljne posledice u životu individue. Edipov kompleks izaziva reakciju kod dečaka koji
je morao da se odrekne majke, rešava da se odrekne i svih ostalih žena. Na ovaj način je
opisan slučaj “večitog mladoženje” sa stanovišta Frojdove psihoanalize, junaci ovih
književnih dela nisu uspeli da na vreme potisnu Edipov kompleks, što je i uslovilo
njihove životne sudbine.

6
Literatura:

Ignjatović, Jakov, 1966, Večiti mladoženja, Nolit, Beograd

Lazarević, Laza, 1996, Pripovetke, Priredio Mihajlo Pantić, Unireks : Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Podgorica

Ivanić, Dušan, 1996, Srpski realizam, MATICA SRPSKA, Novi Sad

Bužinjska, Ana, Književne teorije XX veka,Kolekcija *Osnova*

Raičević, Gorana, 2007, Laza Lazarević junak naših dana, Akademska knjiga, Novi Sad

Pavić, Milorad, 1985, Istorija, stalež i stil, Matica srpska, Novi Sad