UNIVERZITET EDUCONS – SREMSKA KAMENICA

UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD
Tema: Program primarne prevencije kod dece sa strahom od
odgovaranja u školi

Mentor: Student:
Prof. dr Đurđa Grijak Munira Dacić

Tutin, 2023.god
Sadržaj

1.Opis teme i razlog njenog odabira.......................................................................................................3

1.1.Kako prepoznati strah od odgovaranja kod dece.........................................................................3

1.2. Koji su znaci da dete prolazi kroz anksioznost i strah od odgovaranja?.......................................4

1.3. Strah od odgovaranja..................................................................................................................4

1.4.Kako pomoći detetu da prebrodi strah od odgovaranja...............................................................5

2.Opis ciljne grupe kojoj je namenjena i razlog odabira.........................................................................7

3.Veština komunikacije..........................................................................................................................8

4. Program prevencije straha od odgovaranja kod dece.....................................................................10

Radionica 1- Upoznavanje i neformalni razgovor.............................................................................10

Radionica 2. Čitanje..........................................................................................................................10

Radionica 3. – Izlaganje pesmica.....................................................................................................11

5. Očekivani ishodi programa...............................................................................................................12

6.Provera ishoda..................................................................................................................................12

LITERATURA..........................................................................................................................................13

2
1.Opis teme i razlog njenog odabira

Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja
događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece
javlja se strah od škole. To je otpor deteta da ide u školu zbog iracionalnog straha koji je
vezan za određene objektivne ili izmišljene okolnosti. Strah prouzrokuje jaku nelagodnost i
dete se na različite načine trudi da izbegne školu, najčešće na početku školske godine, pri
povratku u školu nakon preležane bolesti, nakon sukoba sa vršnjacima ili nastavnikom, i sl.
Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, glavobolja, psihogena temperatura, prekomerno
znojenje, dok je lekarski nalaz uredan. Tegobe nestaju u porodičnom okruženju, tokom
vikenda, praznika, raspusta.

Kod dece mlađeg školskog uzrasta, uglavnom se radi o primarnoj separacionoj

anksioznosti – strahu od odvajanja od roditelja. Na starijem uzrastu, primarni su strah od
procenjivanja i kritike (,,imam tremu da odgovaram pred razredom’’, ,,bojim se da će me
ismevati ako pogrešim’’) i sumnja u vlastite sposobnosti (,,plašim se da ću
ponavljati’’, ,,plašim se da neću upisati srednju školu koju želim’’, ,,ne mogu ni sa kim da
uspostavim dobar odnos’’). Kod dece koja polaze u peti razred, česti su strahovi od
preobimnog gradiva, puno novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje
su načuli da su strogi, pa se često pod uticajem predrasuda javlja otpor. Pri polasku u srednju
školu, kada dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacioni strahovi.

Decu kod koje postoji strah od škole, koja kada pobegnu sa časa odu pravo kući, treba
razlikovati od one dece koja iz škole beže jer im je dosadna i imaju preča posla. Naročito o
tome treba voditi računa na kasnijem uzrastu jer se često dešava da se ove grupe dece na isti
način, površno sankcionišu (neopravdani, slabe ocene, ne pružanje prilike da se ocena
popravi…).

1.1.Kako prepoznati strah od odgovaranja kod dece

Strah od odgovaranja u školi se može svesti na strah od greške ili neuspeha i strah od osude
drugih zbog napravljene greške. Dete se plaši da “ne ispadne glupo” pred svojim vršnjacima,
zbog čega bi moglo biti meta osude ili podmeha, kao i pred učiteljem, što može prouzrokovati

3
dobijanje slabije ocene a onda i kritiku ili kaznu roditelja. Bitno je imati u vidu da ovi strahovi
kod dece prouzrokuju katastofične misli, deca su često sklona da zamišljaju najgore moguće
scenarije koji prate njihovu potencijalnu grešku. Čak i ako znaju odgovor na pitanje i ako su
učila, deca će biti u velikoj sumnji da njihov odgovor možda ipak nije tačan, a ako su
nesigurna u svoje znanje neće se usuđivati ni da pokušaju. Ove katastofične misli su okidač
anksioznih reakcija.

1.2. Koji su znaci da dete prolazi kroz anksioznost i strah od odgovaranja?

Dete na svesnom ili nesvesnom nivou pokušava da se izbori sa ovim strahom kroz neki od
sledećih načina:

 stezanjem tela ili udova u pokušaju da ih smiri,

 pokušavajući da kontroliše ili prekine svoje misli

 ali i izbegavanjem situacije.

U ovom poslednjem slučaju, dete će na primer pitati da ode do toaleta kada zna da je njegov
red ili pokušati da u potpunosti izbegne dolazak u školu tog dana. Ono čega dete nije svesno
je da ovi pokušaji samo produbljuju i osnažuju osećaj anksioznosti. U ovim situacijama
neretko se dešava da, kada dete bude prozvano, ono prosto zanemi i nije u stanju da da bilo
kakav odgovor.

1.3. Strah od odgovaranja

Strah od odgovaranja je vid školske fobije, u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod
zatvorene, plašljive, nesigurne dece koja su preosetljiva na kritiku, potcenjuju sebe i kojoj
nedostaju socijalne i veštine komunikacije. Ovaj strah uglavnom biva provociran ruganjem od
strane vršnjaka i/ili nastavnika. Kada ustane da odgovara, nastaje blokada. Dolazi potom do
toga da dete beži sa časova i kada je potpuno spremno da odgovara, a dalje slede loše ocene,
kazne i produbljivanje loših osećanja.

4
Potrebno je raditi na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava, jer
izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do redukovanja
straha.

Od velike pomoći će im biti ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili. Na
poređenje sa drugom decom koja su uspešnija treba zaboraviti! Potrebno je i pomoći im da se
koncentrišu na pitanje postavljanjem potpitanja, podsećanjem kada se zbune, davanjem
poruka ,,hajde zajedno ćemo mi to’’, ,,pomoći ću ti da se setiš’’.

1.4.Kako pomoći detetu da prebrodi strah od odgovaranja

Prvo i osnovno je da se utvrdi uzrok straha, i u tome je detetu potrebna pomoć odraslih.
Moramo razumeti njegova osećanja, njegovu patnju i posmatrati ga kao ličnost, a ne samo
kao učenika. Škola nikako ne sme biti jedina tema razgovora između roditelja i dece. Kada
dođe iz škole nemojte ga s vrata pitati kako je bilo u školi i šta ima za domaći. Pitajte ga šta je
danas bilo interesantno. Svaki trud treba pohvaliti, bez obzira na rezultat, i treba upamtiti
da dete uči za znanje, a ne za ocenu! Detetu ostavite dovoljno vremena i za igru.

Polazak u školu proslavite odlaskom u bioskop, na izlet ili na kolače. Nikako nemojte dete
plašiti, i slati mu poruke ,,videćeš ti kada kreneš u školu/u peti razred/u gimnaziju’’! Strah se
neće rešiti kod kuće, izostajanjem će se samo produbiti. Ako dete plače, dogovorite se sa
učiteljem da nekoliko dana ide kraće u školu, recimo na prva dva časa, a Vi budite ispred
učionice, pa postepeno produžavajte vreme, uz planiranje sa detetom. Na primer, pre nego što
krene u školu, zajedno isplanirajte ceo školski dan, i pridržavajte se toga, dođite po dete tačno
kada ste se dogovorili.

Radite na tome da dete izgradi samostalnost – da se samo oblači, vezuje pertle, usvoji
higijenske navike. Kako bi se razvijalo samopouzdanje kod dece, dobro je da imaju određene
obaveze u kući primerene njihovom uzrastu. Šetajte sa detetom od kuće do škole, zadržite se u
školskom dvorištu, ako je dozvoljeno i uđite u školu kako bi dete osetilo atmosferu. Pričajte
sa njim o svojim školskim danima i lepim iskustvima, ali i kako ste prevazišli neka loša
iskustva. Dozvolite detetu da samo odabere školski pribor, i često kupujte zajedno još po neku
sitnicu za školu. Ritam spavanja i obroka postepeno prilagodite onom koji ga očekuje.

5
Zajedno napravite kutiju za olovke. Podstičite druženje sa drugarima iz razreda, ali ne
prisiljavajte dete.

Sport je dobar način sticanja radnih navika i učenja nošenja sa neuspehom, kao i
funkcionisanja u grupi ako je reč o grupnom sportu.

Moramo da pomognemo detetu da zavoli školu i učitelja. U razredu je potrebno razvijati

odnose poverenja, uvažavanja različitosti, ravnopravnosti i sigurnosti, gde svako dete ima
mogućnost da se dokaže kroz igru, rad i učenje. To detetu dalje pomaže da razvije
samopouzdanje i veruje u svoje sposobnosti. U tome će mu pomoći i uključivanje u razne
nastavne i vannastavne aktivnosti, kroz koje će se bolje upoznavati i sa vršnjacima.

Čak i kada dete ne prolazi kroz tešku adaptaciju, imajte u vidu da je dolazak u novu sredinu
svakako velika promena. Svakom detetu je potrebna topla porodična atmosfera, bez frustracija
i strahova, kako bi se fokusiralo na svoje obaveze.

Svaki podstrek i pohvala, što od strane roditelja, što od strane nastavnika, potkrepljenje su za
ponovno suočavanje sa strahom, koji vremenom gubi na intenzitetu. To je ujedno i tehnika
kognitivno-bihejvioralne terapije. Tehnike se kreću od preplavljivanja dražima koje izazivaju
strah i napetost do postepenog izlaganja situacijama, što zavisi od same ličnosti deteta. Decu
treba učiti da se suoče sa problemom umesto da od njega beže. Sa sticanjem samopouzdanja
uporedo jačaju i socijalne veštine. Posebno su od značaja trening asertivnosti i učenje metoda
relaksacije

6
2.Opis ciljne grupe kojoj je namenjena i razlog odabira

Opšti cilj ovog projekta jeste podizanje svesti o učestalosti problema kojim se bavimo, te se
stoga usmeravamo na decu – učenike kao ciljnu grupnu. Razlog zašto sam odabrala ovu temu
je taj da pokušam razbijem strah od odgovaranja i javnog nastupa kod učenika.

7
3.Veština komunikacije

Veštine komunikacije se odnose na raznorazne pojmove. Logično je da počnemo s

definisanjem komunikacije, kako bismo došli do toga koje su to sve korisne veštine
komunikacije.

Komunikacija među ljudima je uvek socijalna pojava. Jezik je osnovna tvorevina koja nas
odvaja od životinja. Preko komunikacije ljudi postaju socijalna bića.

Za komunikaciju je potrebno najmanje dvoje. Da bi komunikacija bila dobra, potrebno je da

učesnici komunikacije imaju određene kvalitete. Sažeto bismo rekli da je potrebna želja i
sposobnost da idemo ka drugom.

Veštine komunikacije podrazumevaju da:

1. Slušamo da bismo adekvatno odgovorili

2. Dajemo povratne informacije

3. Uzimamo odnos u obzir i razumevamo o čemu se u odnosu radi

4. Prilagođavamo se

5. Vodimo računa o kontekstu

6. Imamo u vidu ono što je između rečenog i ono što treba razumeti.

Verbalna i neverbalna komunikacija mogu da se dopunjuju na različite načine. Pre svega,

neverbalno može zameniti verbalno kada klimanje glavom umesto da kaže verbalno da, može
ga naglasiti ili ublažiti kao osmeh pri izražavanju radosti, može biti suprotno u primeru
pokušaja izražavanja zadovoljstva, što je u suprotnosti sa izgledom i neverbalno ponašanje
može regulisati verbalno i na dva načina.

Prvi način je da pojedinac svojim verbalnim i neverbalnim ponašanjem utiče na proizvodnju

sopstvenih poruka: može da promeni držanje tela da promeni temu, gestovima može
verbalizovati određene ideje, a tokom pauza izgovorene informacije se organizuju ujedinice.

8
Drugi način regulisanja odnosi se na uticanje na ponašanje partnera u interakciji sa njihovim
verbalnim i neverbalnim porukama. Jedan primer ovog načina regulacije je kada jedna osoba
prestane da govori, a druga osoba počne da govori u isto vreme i bez mucanja. Na osnovu
umetn.osti regulacije, ljudi donose sudove jedni o drugima.

Konflikt je neizbežna pojava u našim životima, od rođenja pa do smrti. Ako se konflikt

definiše kao sukob interesa, jasno je da možemo doživeti najrazličitije vrste konflikata sa
najrazličitijim ljudima, kao i sami sa sobom. Zabluda je da je konflikt uvek negativna stvar,
štaviše on jako često može rezultirati pozitivnim ishodom, samo treba znati upravljati njime.
Do danas je napisano veoma mnogo knjiga o različim vrstama konflikata, kao i o načinima
rešavanja istih.

Ako zanemarimo detaljne podele, možemo se osvrnuti na ono što je najbitnije, a to je

rukovanje konfliktima i pozitivne stvari koje iz njih možemo dobiti. Iz konflikta skoro uvek
možemo da izađemo zadovoljni ili bar poučeni, a ne kako to implicitno važi – poraženi i
osujećeni.

Principi za rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata se ne razlikuju znatno. Osnovna

razlika je u broju aktera. Nekad je dovoljno da se sami sa sobom dogovorite šta je najbolje
rešenje za vas, a nekad je potrebno da uključite i druge ljude u dogovor. Mada, ako bolje
razmislite rešenje svakog konflikta uključuje i druge osobe. Tipovi konflikata koji su opisani
mogu iz unutrašnjih prerasti u spoljašnje, ali ono što ima je zajedničko je da su veoma lični.
Sva tri tipa konflikta uključuju emocije prema bližnjima. To znači da se mogu rešavati na
intimniji način od profesionalnih ili pravih neprijateljskih konflikata.

9
4. Program prevencije straha od odgovaranja kod dece

Ovaj program je namenjen deci – učenicima od drugod do cetvrtog razreda. Ovaj program
ćemo realizovati u tri radionice na nedelju dana. Trajanje radionice je 45 min. Program se
sastoji od kratkih izlaganja, razgovora glume itd.

Radionica 1- Upoznavanje i neformalni razgovor

Učenici se međusobno predstavljaju. Govorre koji im je omiljeni predmet, i daju obrazloženje

zašto je baš taj predmet njihov omiljeni predmet.

Nakon toga svaki učenik je govorio koju ocenu ima iz tog predmeta. Nakon saopštene ocene
govori na koji način je dobio tu ocenu (usmenim odgovaranjem, pismeno ili na aktivnosti na
času)

Radionica 2. Čitanje

Druga radionica je rezervisana za igru „Pričam omiljenu lekciju“. Kroz ovu igru pokušaćemo
da utvrdimo da li postoji strah od odgovaranja, i ako postoji da utvrdimo u kolikoj meri to
zastupljeno. Nekoliko učenika je čak odbilo da ispriča lekciju, uz opravdanje da nisu sigurno
da je nisu zaboravili, neki su počeli sa izlaganjem ali ubrzo odustali i uplašeno saopštili da ne
znaju dalje.

10
Kao pripremu za sledeću radionicu zamolila sam učenike da napisu pesmicu kroz koju će
iraziti svoja osećanja kada je vreme za odgovaranje i javni nastup

Radionica 3. – Izlaganje pesmica

Svaki učenik je prezentovao svoj zadatak. Zadaci su bili odlično odrađđeni. Za vreme
predhodnih radionica učenici su se oslobodili od javnog nastupa, pa je ovaj zadatak baš
izazvao zainteresovanost kod učenika.

Prilikom izlaganja, učenike sam prekidala pitanjima vezana za određenu oblast, i dobila
veoma dobre odgovore, što nas dovodi do zaključka da su se učenici na ovim radionicama
prilično opustila i odlobodila odredjene doze straha.

11
5. Očekivani ishodi programa
Strah od usmenog i pismenog ispita javlja se već kod dece mlađeg školskog uzrasta, odnosno
od prvog razreda osnovne škole, što se može objasniti još uvek prisutnim tradicionalizmom u
našim školama. U školi, kao i u svakoj zajednici, postoje određena pravila i norme koje se
moraju poštovati i znanja koja se moraju sticati. Kasnije se koriste različiti oblici testiranja za
proveru znanja i učenja istih rangiranjem učenika prema prethodno utvrđenoj skali.

Realizovanjem ovog programa koji ima za cilj prepoznavanje i rešavanje straha od

odgovaranje kod dece želeli smo da:

 Da učenici na osnovu lakih tema usmeno izlažu

 Da učenici iskažu razloge svojih strahova
 Da učenici prebrode strah vezan za usmeno izlaganje i javnih nastupa

6.Provera ishoda
Nakon završenog programa ostavićemo prostor od mesec dana kako bi videli da li su
radionice urodile plodom.

Nakon mesec dana ćemo posetiti školu i razgovarati sa učiteljima kako bi proverili da li je
došlo do boljitka i promene u ponašanjima učenika. Da li se strah nastavlja ili se ublaćio, ili
možda potpuno nestao.

12
LITERATURA

1. Milat, J. (2005). Pedagogija – teorija osposobljavanja. Zagreb: Školska knjiga.

2. Milas, G. (2005). Istraživačke metode u psihologiji i drugim društvenim znanostima.
Jastrebarsko: Naklada Slap.
3. Mužić, V. (1999). Uvod u metodologiju istraživanja odgoja i obrazovanja. Zagreb:
Educa.
4. Relja, J. (2006). Kako se učenici osjećaju u školi. Život i škola, 52(15-16), 87-96
5. Rijavec, M., Marković, D. (2008). Nada, strah od ispitivanja i školski uspjeh.
Metodika : časopis za teoriju i praksu metodikâ u predškolskom odgoju, školskoj i
visokoškolskoj izobrazbi, 9(16), 8- 17.

13