Настанак и развој социологије, оснивачи

Социологија је друштвена наука настала средином 19. века. Предуслови за настанак

социологије као науке биле су три револуције:
1. Научна револуција која је отворила простор за смањивање утицаја цркве и
религије на схватање човека и света уопште. Ову револуцију чине низ научних
открића у 16. и 17. веку из астрономије, физике, хемије, медицине и других наука.
Заједничко обележје свих промена представљао је научни метод који се базирао на
уопштеном, систематизованом, проверљивом и доказљивом знању.
2. Француска буржуарска револуција која је настала као последица интелектуалног
покрета који се развио у 17. и 18. веку познат под именом просветитељство.
Просветитељство се залагало за слободу и једнакост, критички дух и разум као
најмоћније средство у промени света.
3. Индустријска револуција која је уследила после великих научних открића.
Машинска производња је утицала на појаву великих фабрика око којих су расли
градови привлачећи радну снагу из села.

Огист Конт (1798-1857)

Француски филозоф је дао име социологији и био њен оснивач. Написао је познату књигу
Курс позитивне филозофије .Он разликује три фазе у развоју наука. У првој-теолошкој
доминира религијски поглед на свет. Друга фаза је метафизичка коју одликују
апстрактне, правне, етничке и филозофске идеје. Тек у трећој фази- позитивној јавља се
научни начин мишљења. Он сматра да је задатак социологије на само да сазнаје него и да
поправља друштво-мисионарска улога. Конт је оснивач и позитивизма у социологији
који подразумева да се иста методологија може примењивати у природним и у
друштвеним наукама.

Карл Маркс ( 1818-1883)

Немачки филозоф, протеран из отаџбине због својег револуционарног ангажмана . Живео

у Енглеској и написао најважније дело Капитал. Он је веровао у прогрес услед развоја
технике и критика капитализма су главне теме његових радова. Циљ друштвене науке је
да кроз праксу мења свет. Задатак научника је да учествују у мењају света. Важна тема
његове филозофије је класна борба и револуција. Позната је његова мисао“ не одређује
свест људи њихово биће, него обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест“
(размисли о овом цитату!!!).
Кључна улога у мењању света је радничка класа која мора да крене у револуцију, узме
средства за производњу у своје власништво и крене у стварању новог праведеног и
једнаког друштва. Прелазна фаза из капитализма у комунизам је социјализам. Ове његове
идеје су покренуле друштвене промене на почетку и током 20. века. Многе земље су
успоставиле политичко уређење по угледу на марксистичку идеологију, па и наша земља.

Емил Диркем (1858-1917)

Највећи допринос развоју социологије као науке и њене методологије дао је управо овај
француски научник. Социологија је наука о друштвеним чињеницама. Друштвене
чињенице се препознају по томе што имају моћ да изврше присилу на појединцима, што
постоје независно од појединца и што су опште у неком друштву. Оне су нпр. религија,
густина становништва, колективне представе, право... Оне постоје и пре и после
појединца, оне утичу на његам његову свест, понашање, одлуке и постоји као присила од
стране друштва, ако појединац покуша да се супростави. ( Нпр. неки Србин реши да
промени веру и буде муслиман.)
Успоставио је неколико методолошких правила у социологији. Прво и основно правило је
да се друштвене чињенице морају проучавати као „ствари“. Значи морају се мерити,
класификовати, објашњавати на објективан и вредносно неутралан начин. Друго правило
је да се друштвене чињенице морају објаснити довођењем у везу са другим
друштвеним чињеницама. На овај начин је проучавао самоубиства, религију и поделу
друштвеног рада. Његова анализа самоубистава је показала да степен самоубиства зависи
од друштвене солидарности и повезаности појединца у заједницу, Нпр. неожењени
мушкарац чешће чини самоубиство од ожењеног, јер су због самачког начина живота
мање интегрисани у друштвене групе и друштво уопште.
Најпознатије дело је Елементарни облици религијског живота где је објаснио улогу
религије у друштву ( више у лекцији о религији). Бавио се и анализом друштвених
аномија, које настају услед великих друштвених криза. Дефинисао их је као одсуство
норми, односно стање у коме је стари нормативни систем престао да важи, а још није
успоставњен нови, па поједници не знају шта се од њих очекује, па раде шта хоће.

Макс Вебер ( 1864-1920)

Немачки социолог, номиналиста који је сматрао да је циљ социологије да разуме и тумачи
друштвено делање и тиме објасни оно што је узрочно у његовом току и његовим
последицама. Друштвено делање је посебна врста понашања зато што делатник смисао
своје радње ( или уздржавање од радње) доводи у везу са понашањем других.
Вебер четири типа друштвеног делања:
1. Циљнорационално је понашање појединца који због остварења циља користи
најефикаснија средства. Нпр. ученик учи због добре оцене, али може и да препише,
посвађа се са професором, другом само да добије добру оцену.
 2. Вредноснорационално је понашање у складу са осећањем части или неке друге
вредности, без обзира на могуће последице. Нпр. ученик учи због добре оцене, али
неће преписивати или нешто друго нечасно радити због оцене...
3. Традиционално понашање је складу са устаљеним навикама, не размишљајући о
томе. Нпр. сваке недеље идем у цркву, не питајући се шта је циљ нити да ли је то
исправно.
4. Афективно понашање је оно када деламо у складу са тренутним душевним
стањем. Нпр. не учим и није ми битна оцена јер ме управо оставио дечко...
Разумевање има два значења: актуелно разумевање и разумевање помоћу објашњења,
односно разумевање мотива. Тако нпр. циљнорационално објашњење може бити ученик
није учио јер је очекивао да ће наставник да предаје нову лекцију.Објашњење на
традиционалном понашању би било да ученик не учи јер у његовој породици се не
вреднује школа и наука, па сматра да учење није важно. Афективно објашњење би
значило откривање емотивне ситуације због које не може да се концентрише на учење.