21.

Бечка конвенција о конзуларним односима

Конференција о конзуларним односима Уједињених нација је одржана у периоду од 4.

марта до 22. априла 1963. године, након чега је усвојена Бечка конвенција о
конзуларним односима, привилегијама и имунитетима која представља Финални акт
Конференције.
На Конференцији су, поред Финалног акта, усвојени Факултативни протокол о стицању
држављанства и Факултативни протокол о обавезном рјешавању спорова, те три
амандманске резолуције.

Конвенција о конзуларним односима је ступила на снагу 19. марта 1967. године.

Oва Конвенција представља још један међународни документ изузетне важности, чијим
усвајањем је настављена даља кодификација дипломатског, односно, у овом случају
конзуларног права. Одредбама Конвенције је регулисан формално-правни однос са
Бечком конвенцијом о дипломатским односима и тиме обезбијеђена усклађеност
међународно-правне регулативе у области међународног права представљања
(дипломатско-конзуларног права).

Унификација правних правила конзуларног права извршена је Бечком конвенцијом

из 1963. године, чиме је омогућен даљи развој међународног јавног права, како у
практичном, тако и у теоријском смислу. До 20. маја 1963. Конвенцију је потписала, без
резерве 31 држава, а Протокол о обавезном решавању спорова 27 држава. До данас је
конвенцији приступило 177 држава чланица ОУН.

Нацрт Конвенције о конзуларним односима, који је Комисија за међународно право

упутила Генералној скупштини Уједињених нација на разматрање, подјељен је у четири
поглавља и то:

1. Конзуларни односи и имунитет;

2. Конзуларне привилегије и имунитет;
3. Правни статус почасних конзула и њихове привилегије и имунитети; и
4. Опште одредбе;

1
 Конзулат и конзуларна мисија, састав конзуларне мисије

Конзулат означава сваки генерални конзулат, конзулат, вицеконзулат или

конзуларну агенцију; док конзуларно подручје означава територију одређену конзулату за
вршење конзуларних функција. Постоје двије врсте конзуларних функционера: каријерни
и почасни конзуларни функционери.

Овим чланом Конвенције није дефинисан појам конзуларна мисија, при чему је и
сама структура и бројност (особља) конзуларне мисије недовољно прецизирана.
Конзуларну мисију чине:

1. Шеф конзулата - (лице које је овлаштено да дјелује у том својству);

2. Конзуларни функционери – (који су овлаштени да врше конзуларне функције);
3. Конзуларни службеници – (који врше административне и техничке послове); и
4. Послужно особље – (свако лице које је запослено на послужним дужностима у
конзулату; док члан приватне послуге означава лице које је запослено искључиво у
приватној служби неког члана конзулата).

Одредбама члана 9. дефинисано је да се шефови конзулата дијеле на четири класе, и то:

1) генералне конзуле, 2) конзуле, 3) вицеконзуле, 4) конзуларне агенте.

Успостављање конзуларних односа

У члану 2. Конвенције регулисано је успостављање конзуларних односа између држава

„које се врши на основу обостране сагласности“. Посебно је дефинисано да „сагласност
која је дата за успостављање дипломатских односа између двије државе треба сматрати да
обухвата и сагласност на успостављање конзуларних односа“. Такође, одредбом у тачки 3.
је прописано да прекид дипломатских односа не повлачи и прекид конзуларних односа,
што значи да конзуларни односи , иако су по својој природи наслоњени на амбасаде, могу
бити на снази и независно од дипломатских односа.

Члан 10. Конвенције дефинише питања у вези са именовањем и прихватањем конзулата.

Тако, „шефове конзулата именује држава именовања, а вршење функција им одобрава
држава пријема“. Међутим, специфичност правне природе конзулата и конзуларних
односа огледа се у одредбама из тачке 2. овог члана - гдје је одређено да се „под резервом

2
одредаба око именовања и прихватања шефа конзулата утврђује законима, прописима и
праксом државе именовања и државе пријема. То значи да је именовање и рангирање
конзулата, као и вршење конзуларних функција подвргнуто и регулативи унутрашњег
права.

Члановима 11. и 12. Конвенције регулисан је поступак нотификације о именовању. Шеф

конзулата добија документ у форми патентног писма, државе именовања, „у коме се
потврђује његово својство и наводи, по правилу, име и презиме конзула, његова
категорија и конзуларна класа, конзуларно подручје и сједиште конзулата". Такође,
дефинисан је појам специјалног овлаштења - егзекватуре на основу којег шеф конзулата
може вршити своје функције. Тако члан 12. гласи: „шефу конзулата дозвољава се да врши
своје функције кад добије од државе пријема овлаштење звано егзекватура, без обзира
каква је форма овог овлаштења... шеф конзулата не може ступити на дужност прије него
што добије егзекватуру." Шеф конзулата не добија дипломатску акредитацију државе
слања, он добија документ (патентно писмо) у слободнијој форми, за разлику од шефа
дипломатске мисије који подноси акредитиве министарству иностраних послова. Држава
пријема именованом шефу конзулата издаје овлаштење на нижем нивоу, него што је то
случај код шефа дипломатске мисије. Амасадор се акредитује код шефа државе, док се
конзул акредитује од стране владе или других владиних тијела, ако је то питање утврђено
унутрашњим законодавством. Све ово нам говори да се конзуларни односи остварују на
нижем нивоу (од дипломатских односа).

У члану 14. Конвенције одређене су појединости у вези са нотификацијом властима

конзуларног подручја. Тако, „од момента кад се конзулу дозволи, чак и привремено да
врши своје функције, држава пријема је обавезна да о томе одмах обавијести надлежне
власти конзуларног подручја. Она је исто тако обавезна да се стара о предузимању свих
потребних мјера како би шеф конзулата могао да обавља своје дужности и да ужива
третман који предвиђају одредбе ове конвенције. "

Отварање конзулата регулисано је у члану 4. Конвенције. Тако се конзулат може

отворити на територији државе пријема само уз њену сагласност, при чему „сједиште
конзулата, његов ранг и његово конзуларно подручје одређује држава именовања и
подлијеже одобрењу државе пријема“. Сагласност државе пријема је исто тако потребна у

3
случајевима да генерални конзулат или конзулат желе да отворе вице-конзулат или
конзуларну агенцију у неком мјесту, изван оног у којем се он налази. Овдје можемо
примијетити да се и конзуларни осноси успостављају на основу добровољности, уз
сагласност двије државе, а на основу начела реципроцитета (узајамности).

Функције конзуларне мисије

С обзиром на то да дипломатска мисија може обављати и конзуларне послове, она

хијерархијски изнад ове друге. Конзуларне функције указују на то да конзуларна мисија,
прије свега, обухвата комерцијалну, односно неполитичку активност државе и њених
држављана, што се манифестује, на првом мјесту, кроз административну, техничку и
процесну, а тек, секундарно репрезентативну улогу коју конзулати имају.

Функције се састоје у:

а) заштити интереса државе именовања и њених држављана, физичких и правних

лица;

б) помагању развоја трговинских, економских, културних и научних односа између

државе именовања и државе пријема и унапређивању пријатељских односа међу
њима;

ц) обавјештавању свим допуштеним средствима о условима и развоју трговинског,

привредног, културног и научног живота државе пријема;

д) издавању пасоша и путних исправа држављанима државе именовања, као и виза и

других одговарајућих докумената лицима која желе да путују у државу именовања;

e) пружању помоћи и подршке држављанима, физичким и и правним лицима државе

именовања;

ф) заштити интереса држављана државе именовања, физичких и правних лица, у

погледу насљеђивања на територији државе пријема;

г) пружању помоћи бродовима, лађама и авионима... - који имају националност

државе именовања;

4
х) вршењу свих других функција које држава именовања повјери конзулату.

Предвиђено је да „функције члана конзулата престају нарочито: а) саопштењем

државе именовања држави пријема да су престале његове функције; 6) повлачењем
егзекватуре, ц) саопштењем државе пријема држави именовања да је престала да сматра
лице у питању чланом конзуларног особља“. Држава пријема може једнострано сматрати
или не сматрати одређено лице за члана конзуларног особља.

Норме о олакшицама, привилегијама и имунитетима прате принципе и начела

Конвенције о дипломатским односима, с основним разликама у обиму и домету имунитета
које посједује особље конзулата. Када говоримо о имунитетима, теоријско је становиште
да амбасадор, као шеф мисије има (апсолутни) потпуни имунитет, а конзул, као шеф
конзулата има функционални имунитет, а све сходно пословима које обављају. Тако, за
разлику од шефа дипломатске мисије (чија је личност неприкосновена, те он не може бити
подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора), конзуларни функционери могу бити
стављени у затвор или притвор у случају тешког кривичног дјела и то само на основу
одлуке надлежне судске власти. Међутим, „конзуларни функционери и конзуларни
службеници не подлијежу надлежности судских и управних органа државе пријема за
дјела извршена у обављању конзуларних функција".

Шеф конзулата не добија дипломатску акредитацију државе слања, он добија

документ (патентно писмо) у слободнијој форми, за разлику од шефа дипломатске мисије
који подноси акредитиве министарству иностраних послова. Држава пријема именованом
шефу конзулата издаје овлаштење на нижем нивоу, него што је то случај код шефа
дипломатске мисије. Амасадор се акредитује код шефа државе, док се конзул акредитује
од стране владе.

Код изузетака о неповредивости просторија, постоји јасна разлика између дипломатских и

конзуларних мисија. Тако је предвиђено да је „органима државе пријема дозвољено да уђу
у оне конзуларне просторије које конзулат користи искључиво за потребе свог рада само
уз пристанак шефа конзулата, лица које он одреди или шефа дипломатске мисије државе
именовања. Међутим, у случају пожара или друге несреће која захтијева хитне заштитне
мјере, пристанак шефа конзулата се може сматрати добијеним. Прво, и на овом мјесту је

5
шеф дипломатске мисије државе именовања наведен као виша инстанца у односу на
конзуларног функционера - још један аргумент који потврђује хијерархијски однос између
дипломатске и конзуларне мисије. Друго, у случају несреће која захтијева хитне заштите
надлежни органи државе пријема могу приступити просторијама конзулата (пристанак
шефа конзулата се подразумијева) што није случај са просторијама амбасаде, која је, без
обзира на околности увијек неповредива.