Задња корица књиге и хрбат

1
АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у Подгорици,
гдје и сада живи.
Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду.
Објавио је сљедеће књиге:
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, 1991 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 –
збирка пјесама;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 –
хумористичко-сатирични коментари;
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001 – есеји;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008.

2
 50
НЕИМАРА
Црне Горе

3
Библиотека НАУКА И УМЈЕТНОСТ

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ

Рецензент Др арх. Зоран МАНЕВИЋ

Уредник Арх. Слободан ДРАГОВИЋ

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Слободан ДРАГОВИЋ, предсједник

ISBN 978–9940–9057–1–2

4
 50

Март 2008.

5
6
 УВОД

Они који би то требало не показују заинтересованост не

само за ову област насљеђа културе; чак се не прихватају ни про-
моције сличних вишегодишњих истраживања. Из тих разлога пред-
стављањем дјела наших неимара нико се не бави у потребној мјери.
Све са чим неодвојиво живимо, очекује се и да видимо.
Много тога требало је да се евидентира, да се не заборави
– да допре и до неког наредног суда времена. А све ако дјела, о ко-
јима је ријеч, издрже пред актуелним закулисним бизнис-брисачи-
ма насљеђа културе – брисачима историје, која се тако троши и
уназад, и унапријед.
Дјела преминулих колега, нарочито који су од 1920. годи-
не почели стварати, овим су потпуније изложена. До података о
њима, често, долазило се само уз помоћ сада њихове остарјеле дје-
це, или такође старих колега инжењера и техничара, који су са
истим сарађивали или су их по неком другом основу познавали на
почетку своје каријере.
Педесет неимара заступљених у овој књизи сасвим је дово-
љан број да се квалитетно представи ауторизована архитектура за
период друге половине XX вијека. У књизи „Новија архитектура
Београда“ (1975) Михаило Митровић, са четрдесет и шест изабра-
них објеката, представља послијератну архитектуру Београда.
Ова књига садржи око 95 дјела 50 неимара.
У принципу, значајније од броја неимара је квалитет избо-
ра, а у склопу тога и приказ најбољих дјела за појединачни опус, у

7
чему су се (гдје је било прилике), размјеном мишљења, усагласили
неимари и аутор ове књиге. Иначе, знамо да су укуси релативна
ствар, али не у толикој мјери да се не може прихватљиво предста-
вити архитектура одређених простора, што је само виђење аутора
таквих књига, чији рад такође подлијеже суду јавности.
Само мали број неимара у овој књизи, могао би уступити
своје мјесто неком што није заступљен, који или није сарађивао,
или је био недоступан за давање података о свом дјелу, али се ни
најмање не би измијенила општа слика о архитектури на простору
Црне Горе.
Представљени су неимари који су живјели у другој поло-
вини XX вијека. А пошто су неки, као Глигорије Вукчевић, започе-
ли рад око 1920, обрађена су и њихова дјела из тог периода. У то
вријеме, то јест 1925. обновљена је Његошева капела на Ловћену
(на којој је надзор вршио овдје заступљени Велиша Поповић), те је
и Његош обрађен за овај период. Знамо да је био и дизајнер.
За ауторе из друге половине XX вијека, који још раде, обу-
хваћена су и њихова дјела до 2007, кад је, пред штампање ове књи-
ге, закључено са даљим обрађивањем података. Оним ствараоцима
који не живе у Црној Гори, а у њој су направили значајно дјело, об-
рађен је њихов комплетан опус, без обзира гдје је реализован.
Било је могуће да се аутори представе приближно уједна-
чено, што је олакшање за коришћење комплетне грађе, те разлика у
дужини текста, гледајући појединачно, већином није настала по
основу вредновања. Тако, имамо аутора из најужег избора, који ов-
дје има кратак текст. Неке теме, на које се наишло, биле су од оп-
штег значаја, са потребом да се о њима нешто више каже, те је про-
ширен текст. То је случај и у јачим мотивацијама кад је настао есеј.
Јасно, ту су и изузеци код посебно значајних стваралаца.
Усвајајући да се у књизи нигдје иста страна не користи за
представљање два аутора, за неке од њих је на једнаком броју стра-
на, текст дужи са мање слика, а за неке – обрнуто, што се наводи
да се ни то не схвати као критеријум вредновања.
Ова архитектура није представљена са циљем да се преци-
зно упореди са окружењем, нити међусобно. У већини случајева
описане су карактеристике, а закључак је остављен читаоцу.
Обрада података извршена је по методологији која је упо-
редива са окружењем, то јест по методологији „Лексикона неима-
ра.“ На предлог др арх. Зорана Маневића, уредника „Архитектуре“,
Београд и уредника „Лексикона неимара“, чије се штампање при-

8
према, аутор ове књиге укључио се у израду тог Лексикона, доста-
вљајући обрађен материјал за 43 неимара Црне Горе.
Ову књигу, у односу на Лексикон, карактерише повећан
број представљених неимара, уз гдјегдје проширења и свугдје по-
већање простора за фотографије објеката.
Важно је да се ови аутори нађу у том лексикону са колега-
ма из Србије, Македоније и још којих држава из окружења, како је
замишљено да се прошири у сљедећем издању. То је важно за упо-
редно вредновање на већој сцени. Али, потребно је и да се овдје
обједине за издвојено изучавање у прилагођеној форми, гдје ће се
растерећеније тражити утицај насљеђа културе, међусобни утицај,
присутност специфичног амбијента црногорских брда и друго. Тим
и другим карактеристикама њиховог дјела, аутор ове књиге бавио
се посљедњих десет година са овим обједињеним резултатом.
Ако бисмо у дјелу ових аутора тражили неку општу карак-
теристику, која би била својствена само за простор Црне Горе, ко-
јом би се разликовала од архитектуре сусједних држава, то јест не-
кад република Југославије, не бисмо је нашли – нити општу нити
појединачну карактеристику. То се може рећи и за остале просторе
Југославије, под утицајем снажних европских и свјетских токова
савремене архитектуре, оличене у доминантним носиоцима као
што су Рајт, Ле Корбизије и други. Та веома убједљива архитекту-
ра хватала је коријене у не толико јакој али присутној понуди де-
кламованих а испразних вриједности соцреализма.
Пред тако крупним валовима, који су нас запљускивали,
није се могло очекивати да се понуде другачија виђења. Довољно
је било да се све то прати – да се отворе очи.
Пакет преузетих смјерница имао је, поред осталог, и прин-
цип уклапања у амбијент и принцип градње са локалним материја-
лима. Из тог увијек корисног прилаза, у суштинском смислу није
се могло ништа особено у односу на Европу постићи. Јер то је као
и уклапање сликара у оквир који му ограничава платно, уз сопстве-
ни избор материјала – технике сликања. Оно што је у сликарству
незамисливо: да се сликајући пређе оквир слике, код многих архи-
теката је често, па се сматра успјехом(!) ако је остао у оквиру, то
јест ако се уклопио у амбијент.
Однос према традиционалном може да се уврсти у прет-
ходни принцип – у однос према ближем и даљем амбијенту, у од-
нос према оном што се види или у себи носи. Али, то је тражило
више, тражило је, као свугдје у свијету, „мотор са унутрашњим са-

9
горијевањем“: да се доживљено из имагинарне сфере преприча, а
не банално преслика, што је ријетко гдје успјело.
Остављајући све то по страни, можемо рећи да су неимари
на простору Црне Горе остварили одређене резултате који могу да
се уврсте у антологију свјетске архитектуре, као што су дјела Мија-
та Тројановића, Вукоте Тупе Вукотића, Светлане Кане Радевић и
других, гдје не рачунамо и објекте из даљег насљеђа, који нијесу
предмет ове анализе.
Аутор

10
 50
НЕИМАРА
Црне Горе

11
12
АЛИХОЏИЋ Рифат
(1956, Беране)

Студирао у Сарајеву (дипл. 1978), магистрирао на Архитектонском

факултету у Београду (2006). Запослен у Заводу за урбанизам и пројектовање,
Бијело Поље (1978–90) и сопственом бироу АРХИНГ-инжењеринг (1990, гдје
и сада ради).

Осим пројектовања бави се публицистиком, теоријским

питањима, које је озбиљније иницирао магистарским радом.
Алихоџић је показао добар осјећај за амбијент ширег и
ближег окружења, користећи различите идеје. Такав је примјер са
Домом културе у Плаву (1990), за који је добио републичку Борби-
ну награду за архитектуру, којег, рекло би се, обликује рискантно.
Али кад се, као овдје, то заврши успјехом, резултат је двоструко
вреднији. Иако објекат није веће основе и веће спратности, то јест
само је у приземљу са искоришћеним поткровљем, аутор обједињу-
је просторе да доминирају велике кровне површине, које би остале
кратког даха да нијесу у комуникацији са околним брдима, показу-
јући сродност различитости – наставак природе међу људима.
На изабраним дјеловима, кров на неколико мјеста пирами-
дално врхуни, формирајући аналогне „врхове брда“, са понегдје
бочно насталим процијепом у „тектонској“ промјени.
Дубљим уласком у град, кад више нема таквог паспартуа,
израњају елементи традиционалне архитектуре и кровних равни

13
прилагођених обимним падавинама, какав је Занатски центар, Ро-
жаје (1995).
На примјеру Дома за старе, Бијело Поље (2007) видимо и
објекте који, сем у самом аутору, немају извориште и у нечему што
га окружује, немају наставак у амбијенту, већ су изоловани као ин-
дустријски дизајн, који је сам себи довољан и као почетак, и крај
приче, која има легитимитет. То се не веже за посебну културу,
што тежи, колико се успије, универзалном граду.
Кућа „Вили“, Бијело Поље (2007) риједак је примјер рав-
ноправног третирања традиционалног и савременог, а не само про-
сто одуживање дуга насљеђу.
Широки дијапазон његовог ангажовања видимо и у при-
мјени скулптуралног на Капели у Бијелом Пољу (2007, радови у
току). На њој доминирају два карактеристично обрађена елемента,
који су по контури – профилу – исти, као и људи што су, али који
носе различите терете, као и ми, нечему стремећи – један више. Да
је то негдје друго изграђено, казали бисмо да стреме животним ра-
достима.
На овом мјесту, на мјесту предвидиве нестварности, која
се у сузама прихвата као реалност, ова два елемента дјелују као
двије одвојене сузе које су кренуле к небу. И обраде, и форме, по-
чев од прозорских отвора, у нереалном облику су, на који се није-
смо навикли, што нам предстоји.
Значајнија дјела: стамбено-пословне зграде: „С3“, „С4“(1983); „Пе-
тољетка“, Бијело Поље (1982–84), „Варош”, Пљевља (1989); Стамбено насеље
„Расадник“, Бијело Поље (1987–2007); Фабрика обуће „Ленка“, Бијело Поље
(1983–85); Фабрика металне индустрије „Имако“ I фаза, Бијело Поље (1989–
90); Дом културе, Плав (1990); Стамбено-пословна зграда „Аркус“, Рожаје
(1990–92); реконструкција Дома културе Беране (1995); Трговачки центар
„Стара пијаца“, Бијело Поље (1993–95); реконструкција сале Скупштине РЦГ
(1995); стамбено-пословне зграде: „Парк“, Пљевља (1994–96), Тополица II,
Бар (1996), „Центар“, Беране (1996); реконструкција Дома културе Бијело По-
ље (2002); управне зграде „Месопромет“, Бијело Поље (2006); Пословна згра-
да „Алкоимпекс“, Тирана (1998); „Имако“ II фаза, Бијело Поље (1999); Хотел
„ЕС“, Беране (2004–06); Спортска дворана у Плаву (2006); Медреса са интер-
натом (средња школа), Миљеш, Подгорица (1999–2007); Кућа „Вили“, Бијело
Поље (2007); Дом за старе, Бијело Поље (2007); Капела „Ћуковац“, Бијело По-
ље (2007).
Библ.: „Дефинисање примарних аспеката психолошког доживљаја
архитектонског простора и форме“, „Плима“, Улцињ, 2007. стр. 1–217.

14
15
БЕВЕЊА Миодраг
(1939, Улцињ)

Студирао у Београду (дипл. 1962). Запослен у Општини Улцињ

(1962–64), пројектним бироима у Њемачкој (1966–72), Комбинату монтажне
градње „Трудбеник“, Београд (1972–76), Пројектном бироу „Драгиша Брашо-
ван“, Београд (1976–2001, кад одлази у пензију).

Као и Глигорије Вукчевић (1888–1968), рођен у Црној Го-

ри, из ње је одлазио и долазио, али никад није одсуствовао, погото-
ву као градитељ. Није отишао у Њемачку и Београд да би га мање
било у родном крају у којем, као ни Глигорије, није оставио рас-
кривену и непосјећену кућу. Једнако су градили и тамо, и овамо, а
најбоља дјела извели су у Црној Гори. Најзначајнији Бевењин рад
је Хотел „Галеб“, Улцињ (1980–82), који потпуно илуструје његова
полазишта и остварене циљеве у архитектури.
Пројектује с изграђеним осјећајем за боју амбијента, посеб-
но за конфигурацију терена, који је овдје наглашен присуством
мора. На све то надовезују се добре примјене материјала, уз усагла-
шено обликовање и задовољавање функције објекта. Постављањем
зграде да је дужином управна на обалу остварен је двоструки циљ:
да собе са обје стране ходника имају једнак и добар поглед на мо-
ре, и да објекат није запрека другим зградама у пријатнијој визури
– да се изградњом не остане без мора. На овом објекту су у спрези
вода, камен и стакло – снага и њежност – утисак high tech-а кад га
није било. Овдје, као и на неколико његових објеката изведених у

16
Москви, рашчлањени су садржаји у осмишљеној композицији, без
журбе да се овлаш пређе преко глобалних поставки. Ту се чисто-
том и перфекцијом осјећа детаљ и гдје не постоји.
Он припада генерацији којој је остао доследан, генерацији
архитеката која од почетка до краја остаје у простору, којој је де-
таљ уклопљен потпис на дјело – крај битисања у тродимензијал-
ном, умјесто, како се данас често чини, да је он и почетак и крај ру-
жне приче, гдје аутори од читаве зграде само фасадну раван при-
мјећују.
Архитекти се школују, а и професионални кодекс их обаве-
зује, да су градитељи, да се на њихова дјела биљеже. Али, ово је
случај (којих је данас много) гдје се на дјело не биљежи само аутор
Бевења, него и, нажалост, архитекта-рушитељ. Сада шездесетдеве-
тогодишњи Миодраг, био је непријатно изненађен кад је доласком
у родни крај – у Улцињ, на путу до куће, проласком поред свог дје-
ла Хотела „Галеб“, видио да је потпуно оскрнављен, као да су га
глодари напали, глодари који су му очи извадили да ни свог ства-
раоца не види. Осјетио се као алуминијски штап на који се слије-
пац – његово друго ја – ослонио да га сачува.
Писање о архитектури дотиче како грађење тако и руше-
ње, поготову рушење у човјеку – у аутору, које је управо осјетио
Бевења. Осјетио као давне 1979, кад је након земљотреса дошао да
помогне свом граду, којем се одужио овим хотелом, што је брзо
постао његов симбол. А симболи града никад не би требало да не-
стају, већ да се уз њих граде други, да се нижу у причи која чини
најљепшу историју града, да свако вријеме има своју ријеч. Јер
култура је прилика да се живот учини трајним: да се народ не по-
троши одоздо, у коријену... И у прашуми све живо што је покретно
обиљежава пут којим иде (мирисом, загризом стабла и другим) да
се може по нечему вратити. Свилен гајтан овом насљеђу црногор-
ске културе донесен је из Сарајева, и не само културе него и амби-
јенталних вриједности, јер се пројектом сарајевског архитекте
предвиђа и уништавање обале до мора, која је изузетне конфигура-
ције. А све то, иако је Црна Гора потписник међународног уговора
да ништа не гради на 100 метара од обале.
Значајнија дјела: Стамбена зграда, Ул. 26. новембра, Улцињ (1963);
Хотел „Галеб“, Улцињ (1980–82); Стамбена зграда на Тополици, Бар (1988);
четири стамбене зграде, Миријево, Београд (1990); Санаторијумски комплекс
„Бијело језеро“ („Озеро белое“), Москва: Санаторијум (1991–2003), Самачки
хотел (1992–93), Тржни центар (1993–94).

17
18
БОГДАНОВИЋ Богдан
(1922, Београд)

*Студирао у Београду (1940–50). Као студент запослен у Урбани-

стичком институту чији је директор био Никола Добровић, а потом на Архи-
тектонском факултету. Добитник је Седмојулске награде за животно дјело
(1976), члан САНУ (1970, до оставке 1981). Активно је учествовао у политич-
ком животу (био је градоначелник Београда 1982–86, члан ЦК СКС до Осме
сједнице кад се разилази са новим руководством и емигрира из земље). Од
1992. борави у Бечу.

Прије ријечи о општим карактеристикама Богдановићевог

дјела које је ван Црне Горе, говорићемо о Споменику слободи на
Јасиковцу, Беране (1977).
Сусрет са тим спомеником не значи само сусрет са архи-
тектонским формама – композицијом у датом амбијенту, гдје су,
како је то у споменичкој архитектури, веће изражајне могућности,
а тиме и већа очекивања. Доминантан је утисак сусрет с временима
из којих вуку коријене изабране форме.
Одлазак и враћање из давних времена, у која се понире пре-
узетим поставкама, добило је снажну инерцију – да се брзо прелази
преко нашег времена у комуникацији са будућим.
Пријатно се наћи у амбијенту толико великог броја – 40

19
гранитних громада, које достижу димензије 278/133/72 см фили-
грански обрађених. Обрађених уклесаним склоповима ријечи и цр-
тежа из насљеђа културе – из историје васојевићког краја. Снажно
је подсјећање, и не само овим, на громаде и градњу Кеопсове пира-
миде; као да се и сада припрема изградња неке пирамиде, или је
већ ту демонтирана.
Пријатно се наћи испред такве врхчасте форме – купе виси-
не 18 метара, која, опет, упућује на пирамиду: као да је у једној
слици замрзнута и препричана изградња египатске пирамиде; као
да је пројектант Кеопсове пирамиде изложио модел свог објекта у
форми купе (мањи модел Кеопсова пирамида не би ни могла има-
ти), изложио модел комисији за оцјену, која, ето, умјесто купе
усваја – пирамиду. Може се рећи да ми гледамо пирамиду коју,
кроз своје наочаре тако, асоцијативно, види Богдан Богдановић.
Примијењене димензије и облици су фараонски – да отрпе
све недаће времена – и хулигане који би покушали шта да одломе.
Одломио је Богдановић све што је требало, и што се могло одломи-
ти, да би што остаје издржало оба зуба времена: физичко опстајање
и опстајање архитектонских вриједности. Фараонски је и примије-
њени материјал – гранит, фараонскији него код фараона. Само ко-
мадић гранита у руци, а не громада, симбол је трајности и немоћи
времена.
Купа је средиште композиције, опкољена редом блокова у
инерцији затварања криве линије, са којим се стало, као да је ријеч
о покрету који ће то и да оствари. Колона блокова у централној
пројекцији, гледано са терена, ствара утисак елипсе у чијој је жижи
купа, која као да се измакла – као чувар с бољим погледом. Она је
озидана каменом у киклопском слогу са четири прстена који сим-
болишу генерације и њихово настављање, док је врх опшивен у
форми замишљене капе.
Све елементе аутор је, без жеље и могућности за непосред-
но поређење и са најмањим сегментима пирамиде, користио као на-
знаке и симболе, узгред – узео је мало крви да мумифицира. Ста-
вио је у руке, као комадић гранита, комадић трајања с препоруче-
ним формама да га отисне у БУДУЋЕ, као људи кад су ракетама у
свемир послали ванземаљцима, за познанство, снимљена наша дје-
ла, сем погрома.
Дуго је Богдан Богдановић, као и сви ми, носио слику коло-
на робова и запрега који су вукли блокове за пирамиде, те је дио те
колоне у окупљању око пирамиде (овдје купе) зауставио на Јаси-

20
ковцу.
Код таквог утиска у спонтаном покрету колоне, какви су
сви покрети по терену беспућа, хајде сада, на крају миленијума
(писано августа 2000. Примједба А.М.) – несрећни од братоубила-
штва, да и овако тумачимо: да су то громаде људи, а не блокова,
који су у колони дошли на Јасиковац да окрену метак – како купу
називају – окрену у небо, а не у брата, да то буде једна од оних вре-
менских и ванвременских порука универзалности једноставних об-
лика.
На љути гранит само ријеч приања – расцветана као нај-
љепша ружа длијетом вјештог мајстора. Биљежи аутор ријечи, би-
љежи и адресе примаоца.
Аутор је, стављајући једно уз друго – гранит са немјерљи-
вим временом (да не рачунамо остало) и исписане ријечи као да-
шак вјетра ван утицаја, створио услове да се чује бат корака неумо-
љивог времена које нас не види, за које Богдановић веже своје фор-
ме.
Много је – кад се такви распони ставе у функцију изража-
вања у споменичкој архитектури, кроз нестварни однос који је до-
веден у склад.
Специфичност ове врсте објеката, који су са већом слобо-
дом за обликовање, поготову кад је особено спроведено, доводи до
различитих мишљења о њима, која су, иако таква, позитивна за
Богдановићево дјело. Нема потребе да се човјек било каквим ана-
лизама отима пријатном утиску који на њега ствара овакав про-
стор. Негдје је обрнут случај: да се на почетку не прихватају, а да
се касније посебно цијене, кад је ријеч о помацима у архитектури и
новим материјалима, како је било са Ајфеловим торњем. А за Гу-
генхајмов музеј, Билбао, Френка Герија, који је попут згужваног
папира, брзо је нестала затеченост са којом се стартовало. То се
увијек дешава кад у себи немамо сличну матрицу за аутоматско
упоређење, но се и објекат и матрица први пут у нас усељавају.
Опсједнутост Богдановићевим дјелом је од старта, без по-
требе да се навикавамо, што се веома лако правда претходним обја-
шњењем – да сва његова дјела имају матрицу у нама, то јест да су
заснована на виђеном, које покушавамо да откријемо најчешће са
неуспјехом. Чак и теоретичари који долазе до тих виђених форми,
у добром дијелу застану у надахнућу, предимензионишући ионако
велики допринос аутора. То чине по логици да више не може да
стане у мање, образовано у необразовано, теоретски осмишљено у

21
спонтано традиционално.
На тај начин Богдановићу су приписани и неки помаци који
му не припадају. А у тим помацима више га виде испред свог вре-
мена него у времену иза. Тако: његова дјела прате ријечи ново, ра-
но постмодерно, надреално и – увођење нефигуративног.
Богдановић није помјерио традиционалне оквире, али је у
њима остварио велико дјело, те заслужује сва досад добијена при-
знања.
Посматрајмо овдје приказане стећке као громаде од камена
у форми призме са утиснутим порукама живота, које прати и орна-
ментика. Посматрајмо их упоређено са громадама (и не само са њи-
ма) Споменика на Јасиковцу које су од мермера са утиснутим по-
рукама живота, које прати орнаментика. Зар не бисмо могли да ка-
жемо да им недостаје само Богдановићев потпис па де се ни по че-
му, у принципу, не разликују?
Веће су разлике, по основним поставкама, између поједи-
них Богдановићевих споменика него између овдје упоређених фор-
ми. А и за те друге његове форме имамо аналогију у насљеђу. Бог-
дановић нам је у свом лику вратио старе неимаре. Он је осјетио
традиционалне вриједности и дао их у својој интерпретацији, гдје
ни најмање није био пасиван, већ је ставио свој изразити печат, ко-
ји одише потпуним доживљајем. А то је веома много не само у
вријеме кад је тако почео да гради, кад смо се ослобађали разних
табуа.
То су кораци, у којем дијелу нема особености, које су један
у односу на другог правили и стари мајстори, држећи се исте, као и
сада Богдановић, неизмијењене резултанте.
Садашњи материјали и машинска обрада дају више могућ-
ности за другачије облике – и за скулпторално – које се нарочито
акцентовано приписује Богдановићу.
Богдановић, најчешће централни садржај обликује у сло-
боднијој форми, али преласком на скулптурално, он улази у другу
дисциплину, која је са више захтјева, гдје се, као ефекат надопуне
претходног, даје доста, али у односу на скулптуру – мало, са јаким
подсјећањем на индустријски дизајн, што значи да га у сфери
скулптуралног не треба, а није ни потребно, тражити.
Он користи ефекат неочекиваног, нудећи виђено као неви-
ђено, нудећи облике из свакодневне употребе, облике из природе,
историје и др: а) из стана – шаховске фигуре: Споменик у Прилепу,
1961, б) из природе – крила: Споменик у Крушевцу, 1965; цвијет:

22
Споменик у Јасеновцу, 1966, в) асоцијације на пирамиде и свође-
ње у врхчасте форме, негдје расцвјетале, у сваком случају са више
оса симетрије: Споменик на Јасиковцу и Споменик у Лесковцу,
1971, г) посебна сличност на стећке: Јасиковац и Лесковац.
Богдановић је наставио гдје се у искуству народног гради-
тељства стало, наставио је на геометријске облике гробова – пира-
мида (како се називају у Црној Гори), који више нијесу као на
уобичајеним војничким гробљима у ортогонално укрштеним прав-
цима. Он их, по општем искуству у архитектури за друге врсте
објеката, поставља у слободан распоред, са обрадом у наведеним
асоцијацијама, обједињујући вишевјековно искуство.
Он амбијент налази у психологији човјека, у затуреној ма-
трици, обликујући схватања више но споменике.
Овакав Богдановићев свијет, природно, није остављао мо-
гућност за дијаметрално, за успјех у политици, којом се бавио, по-
готову у једнопартијском систему. Са тим закључком требало би
прихватити и његове оцјене тешких збивања на овим просторима
на крају XX вијека, гдје неке отежавајуће разлоге налази у мента-
литету српског народа. Он би у том дијелу прије свега требало да
примијети разлоге због којих је градио споменике том народу, пр-
венствено Споменик историји борбе за ослобођење 1804–1945,
Књажевац (1971). Претпоставља се(!) да је са тим спомеником
представљен и Први свјетски рат и чувени (признат од великих
европских имена) српски опроштај – без освете према убицама у
великим погромима тог народа, који га прате до данас. За посљед-
ња збивања није адреса народ, не само српски, поготову не да се са
њим овако бави Богдановић, јер менталитет народа, о којем се изја-
шњава, није тако лако и брзо промјенљива ствар. Прије би требало
да говори о подударности своје матрице и матрице тог народа, по-
дударности свог меморијала, сем интерпретације, која је сама за се-
бе велики успјех.
Ако погледамо овдје представљени стари крст од плоче ка-
мена на Стражници, Бањани, Никшић, у који су уклесани један из-
над другог: крст, полумјесец и Давидова звијезда, видјећемо какав
је менталитет тог народа, каква му је порука, поред могућности да
то буде и орнаментика попут Богдановићевих меморијала.
*Дјела: Споменик јеврејским жртвама фашизма, Београд (1952);
Споменик стријељаним родољубима у Јајинцима (1958, конкурсни пројекат);
Спомен-гробље бораца стријељаних у окупираном Београду на Новом гробљу
у Београду (1959, Б. Богдановић, С. Личина); Спомен-гробље, Сремска Митро-

23
вица (1960); Партизанска некропола, Прилеп (1961); Реконструкција виле кра-
љице Наталије на Плавинцу код Смедерева (1961); Реконструкција центра
Прилепа. Главни друштвени центар (1962, урбанистички пројекат); Партизан-
ска некропола, Крушевац (1965); Партизанско спомен-гробље, Мостар (1965);
Споменик у Јасеновцу (1966); Симболична некропола у Лесковцу (1971); Спо-
меник почетку устанка у Белој Цркви (1971); Споменик историји борбе за
ослобођење 1804–1945 у Књажевцу (1971); Споменик револуцији у Косовској
Митровици (1973, са Д. Младеновићем); Адонисов олтар у Лабину (1974);
Партизанска некропола у Штипу (1974); Некропола жртвама фашизма у Трав-
нику (1975); Споменик палим борцима револуције у Власотинцу (1975); Спо-
меник слободе на Јасиковцу, Беране (1977); Меморијални парк Дудик у Вуко-
вару (1980); Спомен-парк борбе и побједе у Чачку (1980); Спомен-парк на Га-
равицама у Бихаћу (1981); Спомен-парк „Попина“ код Врњачке бање (1981);
Спомен-комплекс у Клису код Сплита (1988, срушен 1995).
*Библ.: Мера човека, Књижевне новине 2.2.1952, стр.5; Цивилизаци-
ја машинизма или биотехничка цивилизација, Књижевне новине 29.3.1952, 9;
Вредност орнамента, НИН 10.6.1956, 8; Машином или руком, НИН 19.8.1956;
О постављању споменика, Дело, Београд 1956, 1270–1282; Мали урбанизам,
Београд 1958; Залутала мистрија, Београд 1963 (друго изд. Загреб 1984); Урба-
нистичке митологеме, Београд 1966; Магија и архитектура, Уметност, бр. 2,
1965, 24-38; Урбс & Логос, Београд 1976; Градословар, Београд 1982; Круг на
четири ћошка, Београд 1986; (са Радмилом Ивековићем), Есеји (епистоларни
есеји), Београд 1986; Мртвоузице. Менталне замке стаљинизма, Загреб, 1988;
Књига капитела, Сарајево 1990; Из крајности у крајност (одговор Добрици
Ћосићу), Време 5.8.1991, 20–21; Град – после утопије, Република, бр. 130, Бео-
град 16.–31.12. 1995, 3–4+илустр; Град разорен или убијен? , Аршин, бр. 1,
Скопље 1995, 44–45; Der Stadt und der Tod, 1995; Српска утопија. Између изгу-
бљене Аркадије и ненађеног града, Република, 16.–30.4.1996; Глиб и крв, Бео-
град 2001; Град и будућност, Загреб 2001; Уклети неимар, изд. Ферал трибјун,
Сплит 2001.
Много је писано о дјелу Богдана Богдановића, које се, због обимно-
сти, неће наводити, те заинтересоване читаоце упућујемо на Лексикон неима-
ра, Београд 2008.

*Пасуси са подацима обиљежени звјездицом (*) преузети су из „Лексикона

неимара“, 2008.

24
25
26
27
28
29
30
БОЈОВИЋ Милета
(1941, Жабљак, Црна Гора)

Студирао у Београду (дипл. 1966). Стручна усавршавања у Паризу

и Нансију у атељеу проф. Jean Faugeron-а, проф. Henri Lefebvre-a (1964–69) и
Институту за урбанизам, Париз (1975–78). Запослен у Републичком заводу за
урбанизам и пројектовање, Подгорица (1969–94) и сопственом „Urba projeкtu“,
Подгорица (1994, гдје и сада ради).

Његову архитектуру карактеришу изучене форме које се

намећу у глобалној поставци, без накнадних битних дотјеривања,
што је иначе, била тежња времена кад је он стварао своја најбоља
дјела. Пројектовао је све зграде на простору Детаљног урбанистич-
ког плана Блока V у Подгорици, које је његово најбоље остварење.
ДУП је израдио Вукота Тупа Вукотић 1976. године, који је и данас
непревазиђен у области урбанизма у Црној Гори. Објекти су изве-
дени практично одједном до 1983, те је план неуобичајено до тада
заживио без измјена. Инвеститор је до пројекта ових зграда дошао
на конкурсу, што је арх. Милети Бојовићу дало прилику, коју је ис-
користио, да створи дјело за историју градње црногорских просто-
ра. На стартне снажно иницијалне урбанистичке поставке, Бојовић
се очекивано надовезао разуђеним објектима у све три димензије.
Основе ових зграда асоцирају, у међусобној комбинацији,
на недешифровано писмо са словима у облику „I“ , „L“ до различи-

31
то обликованог и постављеног „П“. Зграде садрже од 7 до 12 улаза.
У принципу, усвајањем истих рјешења станова за читав објекат,
поготову за већи број објеката на једном простору, знатно појефти-
њује радове, али изазива монотонију и отуђеност, поготову кад је
од истог пројектанта. Овдје је то другачији случај, чиме су остваре-
на два тешко спојива циља, што је посебна вриједност.
Први пут на овом простору, попречно постављеним кон-
структивним зидовима на распону од 580 см, са армиранобетон-
ском плочом преко, обезбијеђена је максимална флексибилност, јер
су станови без подјела унутрашњим носећим зидовима. Истовреме-
но отворене су додатне могућности за обликовање, јер је попреч-
ним постављањем ових зидова ослобођена фасада за игру различи-
тих препуста (од неколико метара), са могућношћу статичких ви-
сина конзола колико је и спрат. Системом зграде Habitat у Монтре-
алу Mashe Safdie, скривеним конзолама, ненавикнутом грађанину
ствoрен је посебан ефекат у постепеном откривању начина опстаја-
ња у простору.
Од најистуренијих тачака препуста, из спрата у спрат вр-
ши се поступно степенасто враћање на почетну фасадну раван, а
потом се у истој величини залази у унутрашњост засијецањем. Раз-
лика између ова два хода је велика, што је оставило траг на основ-
ној контури објекта, чинећи је (у централној пројекцији) интере-
сантно изломљеном, а при брзом кретању – нестатичном, равно-
мјерно промјенљивом. Исти случај је и са испустима на нижим ни-
воима. Утисак би био још интересантнији да je поштован пројекат
аутора о бојама фасада – да сјенке препричају интересантне форме
у пластици фасаде. Сада су код неких објеката површи јако кон-
трастно обојене, чиме је поремећена очекивана изразита игра там-
ног и свијетлог. Али, и то није угушило постигнуте ефекте. Посе-
бан квалитет нађен је у одустајању од уобичајеног, усвајањем да
фасадни зидови не дијеле судбину својих темеља. Са њима је на-
прављен прави плес – кораком напријед, кораком назад – у чистим
и прегледним волуменима.
Додатна особеност је укрупњавање и обједињавање еле-
мената „тјерањем“ прозорских отвора у углове, који су и по форми,
и по томе што су једнокрилни, у складу са традицијом. Исти прин-
цип поједностављења и обједињавања примијењен је и на другим
садржајима. Коначан ефекат је асоцијација на сликање уљем –
шпахтлом, гдје се јасно види почетак и крај свих диференцираних
и нијансираних потеза.

32
 Значајнија дјела: генерални урбанистички планoви Херцег Новог
(1969–70), Плужина (1984–89), Жабљака (1984–89); детаљни урбанистички
планови: Туристичког насеља Пржно, Тиват (1970), Грудске Махале, Никшић
(1981–82), Плужина (1984–89), Жабљака (1984–89); Робна кућа, Жабљак
(1973–75); Градска капела, Жабљак (1976); Зграда Централне банке, Скупшти-
не општине, МУП-а, Жабљак (1975–89); Резиденцијални објекат МУП-а „Је-
лика“, Жабљак (1980); Интернат, Жабљак (1980, у изградњи!); Насеље „Груд-
ска Махала“, објекти 4 и 5, Никшић (1981–82); Блок V, Подгорица (1977–83);
Стамбено-пословни објекат, Плужине (1986); Детаљни урбанистички план
градског центра „Нова варош“, Подгорица (1990–93); ДУП „Крушевца“, Под-
горица (1990–93); Гимназија, Никшић (1993–94); адаптација објекта Републи-
ке Црне Горе на Дедињу (1994), Стамбено-пословни објекат у Београдској
улици, Подгорица (1996); адаптација објекта Предсједника републике Црне
Горе, Подгорица (1996); Дјечји вртић, Жабљак (2004, у реализацији); Трг, Жа-
бљак (2004, реализована прва фаза); Тржни центар, Жабљак (2004, у реализа-
цији).

М. Бојовић, Стамбено-посл. зграда,

Плужине, 1986

33
34
ВУЈОВИЋ Љубомир
(1950, Комарно, Бар)

Студирао у Скопљу (дипл. 1976). Запослен у Пројектном бироу

ГПО – Црна Гора“, Никшић (1976–77), Републичком заводу за урбанизам и
пројектовање, Подгорица (1977–78), Пројектном бироу ХГИРО „Биначка Мо-
рава“, Гњилане (1978–93), ХГИРО „Биначка Морава“, Пословна јединица
Подгорица (1993–99), сопственом пројектном бироу „Човјек и простор“ (1999,
до данас)

Стамбено-пословне зграде, којим се највише бави, карак-

теришу различити прилази у обликовању. Од усвојене глобалне по-
ставке он се сигурно, без шаблона, креће ка детаљима, гдје се раз-
лике и успјеси виде на почетку. Често је епилог догађања на завр-
шном дијелу објекта, на задњем етажу. Такав случај је са Стамбе-
но-пословним комплексом „Сунчани брег 2“ од 1850 станова са
160.000м2, Приштина (1985), гдје се у наглашеној форми обједи-
њује задњи спрат и кров, да би се потом гдјегдје са тим спустило
спрат ниже.
На појединим мјестима са овим елементима складно се
спушта до подножја. А као равнотежа у поступцима: у обрнутом
смјеру, фасада нижих спратова пење се залазећи у ширини отвора у

35
поменуту завршну структуру, која истовремено дефинише и доми-
нантну контуру. На Стамбено-пословној згради, Гњилане (1998)
поступак спуштања одвија се са једног нивоа ниже, без обједиња-
вања са кровом. То се остварује по другачијој шеми, дискретнијим
формама, које се на крајевима објекта у континуитету спуштају.
Ови облици дјелују и заједно и индивидуално, лагано преспојени
лучним каишевима. Ортогонална поставка врхуни динамиком на
завршном нивоу, чиме се контури даје додатни значај.
На Пословном објекту „Оков“, Коник, Подгорица (започет
2007), без ичег од тога, на скоро равним фасадним странама, аутор
је свој израз нашао у дисциплини без денивелација, као да се одма-
ра, али не да не ствара.
На објектима, гдје је то програмски могуће, напушта орто-
гонални систем прелазећи на повијене линије и обле површи попут
надутих једара која се спуштају дуж обале. На Граничном прелазу
на Божају (2007, радови у току), та повијеност је попут лука пред
избацивање стријеле.
Зависно од случаја, пројектује објекте комплет у масивној
класичној градњи и комбиновано са великим стакленим стијенама,
као пожељну поступност у увођењу новог у наслијеђене градске
структуре. Одмјереним интервенцијама, са најмање поступака, до-
лази до рјешења која се намећу једноставношћу.
Он пројектује и другачије за специфичне захтјеве инвести-
тора. Данас су чести инвеститори, који су од некад једнаких међу
једнаким у једнопартијском систему, од сиромашних постали
успјешни бизнисмени, који из тог тешког времена носе снове о
племићким дворцима, те сада траже да им се такве зграде пројекту-
ју. Без избора у таквом захтјеву, који намеће инвеститор, али избо-
ра у пројектовању, Вујовић за њих пројектује виле, које дијелом
носе боју старих времена: раскоши на дистанци.
Значајнија дјела: Пословна зграда „Биначка Морава“, Гњилане
(1982); Стамбено-пословни комплекс „Сунчани брег 2“ од 1850 станова са
160.000м2, Приштина (1985); Стамбено-пословна зграда, Гњилане (1998);
Стамбено-пословни зграда „Стара ватрогасна“, Подгорица (2003), Стамбено
пословни објекат „Нова Варош“, Подгорица (2003), Стамбено-пословни ком-
плекс „Чепурци“, Подгорица (2004), Стамбено-пословни објекат „Забјело 7“,
Подгорица (2006 ), Стамбено пословни комплекс од 32000м2, Коник, Подгори-
ца (почет 2006), Стамбено-пословни кoмплекс, блокови 18-19, објекти 10,11 и
12, Подгорица (почет 2007); Гранични прелаз на Божају (2007, радови у току);
Пословном објекту „Оков“, Коник, Подгорица (започет 2007, радови у току).

36
37
ВУКАЈЛОВИЋ Слободан
(1934, Никшић – 2006, Никшић)

Студирао у Београду (дипл. 1961). Докторирао у Кракову, Пољска

(1978). Запослен у Одјељењу за комуналне послове Општине Никшић (1961–
63), Заводу за урбанизам и пројектовање, Никшић (1963–74), Бироу за пројек-
товање и технолошки развој ГП „Црна Гора“ (1974–78), Универзитету Црне
Горе на Филозофском факултету и Грађевинском факултету (1978, до пензио-
нисања).

У сонету, десетерцу и др. пјесници полазе од задатих ка-

рактера, које су изабрали да их прате у стваралачком чину. Тако је
и Вукајловић полазио од хексагоналне мреже и у архитектури, и у
животу, коју је, потом, пробраним инспирацијама преиспитивао,
адаптирајући се изграђеном вјештином и вољом. Упорно је нудио
та рјешења и кад их инвеститори нијесу тражили, кад су га упући-
вали на ортогоналну мрежу, у којим случајевима је, преусмјерен од
њих, трагове хексагона невољно задржао само на споредним садр-
жајима и секундарној архитектури. Трудио се да тај ДНК-а бар у
најмањој мјери заступи.
Али, било је и других случајева – да се хексагон, кад је
успјешно употријебљен, појачано тражи, у којим примјерима мо-
же, као и свака добра роба, да се извезе. Вјероватно да је Слободан
Вукајловић био први архитекта у оној Југославији који је „изве-
зао“, и то у Италију, као брушен дијамант, обрађен хексагон и још
понешто са свог Мотела „Jастреб“, изведеног на брду Требјеса у
Никшићу (1971).

38
 Послије прве кафе у том мотелу, италијански индустрија-
лац, произвођач приколица за теретна возила, више се није могао
одвојити од њега. Рачунао је да у Италији има све, сем то. Вукајло-
вић је за њега пројектовао Мотел „Grotta Regina“(1974), који је из-
веден на обали мора у Барију. У Барију је по његовом пројекту из-
веден и Водоторањ са баром (1974). Он је био везан за хексагон, на
којем је докторирао, као што је Илијa Шћепановића највише упо-
требљавао квадрат. Ствараоци таквог опредјељења у томе налазе
додатан изазов, а посебно дисциплиновање правца пружања зид-
них платна, комуникација, конструкције и др, са, рекло би се, у
знатном виду редуцираним простором и изборима за обликовање,
што они, по навици кретања у тим релацијама, тако не доживљава-
ју. Иначе, ту се, као код гимнастичара на тежем саставу, добија ви-
ше поена, које се у доследној и успјешној примјени доживљава као
постигнути циљ, а не старт. Доживљава се као циљ који је импле-
ментиран у остале карактере, заокружено језгровитим изразом.
Слободан Вукајловић је и у научноистраживачким радови-
ма полазио од тога да је хексагон рационалнији и искоришћенији
од других облика – пригоднији за човјека. Примјере заснованости
тог облика налазио је како у живом, тако и у неживом што нас
окружује. За све који су тада пројектовали над хексагоналном мре-
жом то је добрим дијелом било као рани облик дозвољеног бунта
против тада владајућег често бездушног конструктивизма. Хекса-
гон је чистотом својом, по истом принципу, морао бити урачунат у
дисциплиноване, али не увијек и у одабиране. Хексагон је са собом
носио разуђену фасаду, као последицу, а не додатак. То је била
формула за мјесто у дугом реду, из којег је требало изаћи.
Вукајловић је показивао и талент за сликање. Почетком се-
дамдесетих година, боравећи пословно у Дубровнику, он је у ре-
сторану Старог града, док је сједио за столом са пословним партне-
рима, затражио од келнера већи број тањира, на које је фломасте-
ром веома брзо исцртао портрете свих ту присутних , као и помоћ-
ног особља. Одмах је од поређаних исцртаних тањира направљена
изложба. То је била прва његова изложба у иностранству, која је до
краја живота остала једина и у земљи, и иностранству. У себи је
носио друге слике, које су му, сплетом наметнутих околности, оте-
жавале рад и живот. Он је примјер како тешки догађаји у дјетињ-
ству могу да утичу на дјело и живот ствараоца. Њемци су 27. де-
цембра 1943. године у Фармацима, код Подгорице, као одмазду за
убиство њиховог официра, стријељали велики број талаца, а међу

39
њима и његову мајку. Њемци су прије тога прихватили да мајка као
таоца замијени сина Љуба, старијег Слобовог брата. Раније остао је
без оца. Нико му, ни у том терету од раних дана, није био сличнији
од Илије Шћепановића, архитекте, скулптора и сликара, који је
преминуо у 63. години живота. Они нијесу могли да нађу угао да се
склоне, сем оне углове: у четвороуглу и шестоуглу.
Мотел „Јастреб“ на Требјеси уистину асоцира на птицу
снажно замахнутих крила, фиксираног погледа очима датим у на-
знакама, у поступку који је изведен без банализација, са дистан-
цом идентитета. Можда је на формирање асоцијације на птицу и
њена крила утицало и то што је био члан Падобранског клуба, који
је умјесто да са овог брда лети у ваздух, полетио у архитектуру.
Мотел се, полазећи од хексагоналне основе, правим плесом кров-
них равни, ритмички своди у једну тачку. Све се то са прве прево-
ди на другу исто толико снажну асоцијацију, у којој кров подсјећа
на врхове околних брда. То је остварено продуховљеном стилиза-
цијом, гдје засебним путањама, а прихваћеним редом, према истом
циљу иду и мале, и велике кровне површи, које, рекло би се, полазе
са земље – као да је све поткровље, чему је дата мјера – да то не бу-
де то. Овај објекат, на тако истакнутом мјесту, са потпуно искори-
шћеном приликом у обликовању, одмах по изградњи постао је знак
препознавања града, који туристи нијесу заобилазили.
Добитник је: Прве награде на позивном конкурсу за Црну
Гору за стан Југословена, Осијек (1969); Награде „18. септембар“
Скупштине општине Никшић (1969); Републичке Борбине награде
за архитектуру за 1971; Дипломе Народне технике Југославије
(1971); Признања Народне технике Црне Горе (1977). Докторирао
1978. у Кракову на теми „Хексагонални системи у архитектури“,
послије чега је наставио каријеру као професор на Универзитету
Црне Горе.
Значајнија дјела: Споменик палим борцима на Капином пољу
(1969); Капела на гробљу у Никшићу (1969); Стадион малих спортова (1970);
Мотел „Јастреб“ на Требјеси, Никшић (1971); Дјечји вртић, Никшић (1971, за
који је добио републичку Борбину награду за архитектуру); Стамбена зграда у
Улици Сердара Шћепана, Никшић (1972); Католичка црква, Никшић (1973);
Мотел „Grotta Regina“, Бари (1974); Водоторањ са баром, Бари (1974); Инве-
стициона банка, Никшић (1974); Спомен-дом, Богетићи (1990).
„Хексагонални систем у архитектури“, „Универзитетска ријеч“, Ник-
шић (1984), стр. 1–194

40
41
42
ВУКОТИЋ Тупа Вукота
(1932, Цетиње – 2002, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Скупштини општине

Подгорица (1957–58), Опште-грађевинском предузећу, Подгорица (1958–62),
на Архитектонском факултету у Београду (1962–64), у Републичком заводу за
урбанизам и пројектовање (1964, до пензионисања 1997).

Највећи успјех забиљежио је објектом Лабуд–плажа на

Морачи, Капелом на гробљу Чепурци и Детаљним урбанистичким
планом Блока V у Подгорици, којим је заузео најистакнутије мјесто
у архитектури на простору Црне Горе. За објекат Лабуд–плажа до-
био је Повељу Савеза архитеката Југославије за успјешно архитек-
тонско дјело у 1960. години. Ови објекти, изведени истовремено, са
почетка су његове каријере, а већ је њима дотакао врхове да га мо-
гу представити у најбољем виду. Тада је, 1962. године, примљен на
рад у настави Архитектонског факултета у Београду у атељеу про-
фесора Богдана Богдановића. Ријетко се гдје могу срести објекти
тако мале величине са тако оствареним дометом, који су у овој сре-
дини значили скок без узора, са архитектуром која не блиједи кроз
сва ова времена и искушења.
Објекат Лабуд–плажа је комбинација отворених и затворе-
них, наткритих и ненаткритих простора, третираних у натур-бето-
ну и облози облуцима којима је прекривена плажа. Први пут успје-

43
шно примијењен као обложни материјал, морачки облутак је тим
преспајањем објекта и амбијента, као са одскочне даске, просто
експлодирао максималном примјеном – и у екстеријеру, и ентери-
јеру веома успјелог рјешења Хотела „Подгорица“ Радевић Кане
Светлане. На том објекту морачки облутак први пут се срео са ку-
лијером као сродним у особеној композицији, за коју је Кана доби-
ла савезну Борбину награду.
Лабуд–плажа као организам са мноштвом избалансираних
садржаја прати терен без усиљености, са утиском потпуног приа-
њања и срастања. Објекат се уградио у структуру корита Мораче,
гдје као брод ледоломац савлађује препреке – поломљене пећине.
Као и код апстрактно обрађеног портрета, и овдје је нос – прамац
брода – бочно постављен као двије зашиљене терасе које су се
уклопиле у терен, од којих се једна баш као прамац брода насукала
на стијену – са асоцијацијом на Рајтову „Кућу на водопаду.“ Кон-
туром попут лебдеће траке доминира армиранобетонска кровна
конструкција, која је у већем дијелу хоризонтална – смирујућа, као
водене површине, док је у сјеверном дијелу у динамичном положа-
ју, одужујући се форми околних стијена.
Објекат је наслоњен на страну корита ријеке, те се за такву
уграђеност у терен може говорити као о заједничкој контури објек-
та и терена. Хоризонтална трака усклађује ритмички поређане сло-
бодне просторе и низ зидних елемената, што се креће од дискрет-
ног подвајања простора чипкастим третманом зида (од шупљих
блокова) до пуних преграда од натур-бетона и оних са облуцима.
Најинтересантније дјело Тупе Вукотића је Капела на Че-
пурцима, која садржи три просторије издуженог хексагона у низу.
Предња прилазна страна, због заступљености хексагоналне мреже,
зупчастог је облика као стартна математичка (геометријска) датост,
које доживљава префињену надградњу. Таласање фасадног зида
настављено је по истој амплитуди и на кровним површинама поду-
дарањем грбина двоводних кровова са преломним ивицама фасаде.
Тиме се формирају још наглашенија гибања контуре у промјени
положаја посматрача. Фасадни зид је настављен у започетом ритму
и ван границе затвореног простора у величини једне стране хекса-
гона, формирајући мале лође троугласте основе, које ефектом сна-
жног ритма у пластици укривају хексагон као подлогу, чему допри-
носи и изненадан (на том дијелу) раван завршетак објекта на кон-
тури. Ту је у односу на основни зид остварен покрет ка слободном
спољњем простору, док је покрет ка унутрашњем остварен утиски-

44
вањем – потискивањем прозора (прозорчића – јединог на објекту) у
зидну масу. Потиснут је у зид у намјерно недоследној форми, до-
бијајући посебне ефекте: са једне стране је формиран као прозор, а
са друге као „згужвани“ дио фасаде, којег је прозор повукао ка
унутрашњости, чему је дат посебан значај.
Без узора у негдје виђеним облицима, постигнут је утисак
апстрактно (пикасовски) постављеног једнооког организма сло-
мљених крила у покушају да полети, што, као изабран став у сим-
болици, одговара намјени објекта. Ако бисмо тражили упоришта
по сродности, колико-толико неки пројектантски поступци упути-
ли би нас на Ле Корбизијеову Цркву у Роншаму.
Детаљни урбанистички план Блока V изграђен је 1976. го-
дине, а објекти у периоду до 1983. То је прва стамбена заједница у
Црној Гори изведена практично одједном, те није било прилике да
се уобичајено одступи од плана. Посебна вриједност је опредјеље-
ње инвеститора да се до пројекта свих објеката дође одједном на
конкурсу, гдје је побиједио Милета Бојовић.
Вукотић је овим ДУП-ом постигао што досад није забиље-
жено у Црној Гори. Унутрашњи интимни простор Блока наслоњен
је на велики борови парк, а транзитни саобраћај усмјерен на поду-
жни сјеверни спољњи дио, са којег се Блок слијепим улицама напа-
ја, обезбјеђујући мирно кретање најмлађег нараштаја ка школи и
вртићу који су у централном дијелу. На објекте различите основе,
положаја и спратности, у ритмичком уздизању и спуштању, Бојо-
вић се надовезао и разуђеним фасадним странама објеката. Основе
објеката су у облику слова „I“ , „L“ до различито обликованог и по-
стављеног „ П“. Објекти садрже од 7 до 12 улаза, код којих се не
осјећа уобичајена монотонија од толико типских рјешења станова
датих од истог аутора. Искоришћена је добра оријентација и за-
штита од јаких вјетрова.
Значајнија дјела: Лабуд–плажа на Морачи, Подгорица (1960, Пове-
љу савеза архитеката Југославије); Капела на гробљу Чепурци, Подгорица
(1960); Детаљни урбанистички план Блока V, Подгорица (1976); просторни
планови Цетиња (1986) и Парка Скадарско језеро (1999), генерални урбани-
стички планови Мојковца (1961), Рожаја (1965) и Цетиња (1967 и 1987), де-
таљни урбанистички планови Туристичког комплекса „Јаз“, Будва (1969),
Центра Врњачке Бање (1971), Туристичке зоне Врњачке Бање (1971), Ратац,
Бар (1975), Галеријски комплекс Крушевац, Подгорица (1988) и Драч, Стара
варош, Подгорица (1993), урбанистички пројекти ревитализације старих град-
ских језгара Улциња (1983) и Цетиња (1984).

45
46
47
48
ВУКОТИЋ Милорад
(1932, Никшић – 1978, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Опште-грађевинском

предузећу, Подгорица (1957–63); Републичком заводу за урбанизам и пројек-
товање (1963, до краја живота).

Карактеришу га чисти, снажни и изучени потези. Показао

је изузетан смисао уклапања у амбијент, а посебно у затечено ста-
ње сусједних објеката у граду, складно настављајући својим изра-
зом. Зграда Службе друштвеног књиговодства П+3, Подгорица
(1981) улази у најужи избор најбољих дјела црногорске архитекту-
ре друге половине двадесетог вијека. Она са три стране затвара ма-
ли блок којем је, као последица, средишни простор у форми атрију-
ма. Зграда се наставља на старе објекте поштовањем наслијеђених
карактера, без плаћене цијене, то јест без умањења могућности по-
себног израза.
Аутор је знао да се све, поступајући другачије, враћа као
бумеранг, јер, нијесу један поред другог само објекти различитих
стилова и аутора, него и различитих времена која су изњедрила
свој израз као свој ход кроз историју развоја града. Нови објекат
сустиже старе, као ријеч – ријеч у складном реченичном склопу,
што се чини са различитих дистанци, али истих одредишта, препо-
ручени бојом времена. Аутор је осјетио пулсирање форми изразом

49
очуваног и дограђеног идентитета, без баналног подржавања.
За разлику од Рајтовог примјер код Гугенхајмовог музеја у
Њујорку, гдје су усаглашене супротности, овдје је примијењен ри-
скантнији пут: пут сличности, то јест хода дуж оштрице, кад је
успјех двоструко вреднији. Пошто је одужио дуг сусједу, аутор је
наставио своју засебну причу поступно удаљавајући се од њега у
континуитету. Два времена и два идентитета спојио је у трећи – за-
једнички, не умањујући индивидуалност. Са сусједне зграде преу-
зео је наглашено традиционални прозор карактеристичних односа
и величина стилизованих ивица. И да не би остао заробљен у вре-
мену, врши груписање прозора „на додир“ што му омогућава арми-
рани бетон. Низове монтажних армиранобетонских прозорских
отвора разбија групацијама.
На дијелу објекта који се боковима не наслања на сусједе,
на половини фасаде, као додатно, извршена је различита обрада по
нивоима са интересантном диспропорцијом скокова. Снажан израз
крунисан је моћним полуобличастим завршецима степенишних
простора, за које имамо осјећај да носе спратове као да се „не мо-
гу“ наслонити на застакљено приземље. И практични, и теоријски
рад посветио је валоризацији и заштити животне средине и очува-
њу насљеђа културе, гдје се није задовољавао само пројектовањем
но и допунским комуникацијама: цртежима, акварелима и фотогра-
фијама. Учесник је на бројним конкурсима. Добитник је републич-
ке Борбине награде за архитектуру (за 1969) за Хотел „Белви“, Бе-
чићи са којим је побиједио на конкурсу, Ордена рада са сребрним
вијенцем (1963), Повеље почасног члана Савеза инжењера и техни-
чара Црне Горе (1972).
Значајнија дјела: Стамбено-пословна зграда, Булевар Светог Петра
Цетињског, наспрам МУП-а, Подгорица (1961); Стамбена зграда уз Метеоро-
лошку станицу, десна обала Рибнице, Подгорица (1964–65); Генерални урба-
нистички план Улциња (1964); Стамбена зграда насеља „Аеродром“, Цетиње
(1967); Генерални план Будве из програма УН-а Јужни Јадран, касније назван
Јадран 1, за Црну Гору (1968–70, као руководилац радне групе у сарадњи са
иностраним експертима); Хотели „Белви 1 и 2“, Бечићи (1969); Стамбена
зграда, Улица Његошева, наспрам Банских станова, Цетиње (1970–74); Адап-
тација за музеј зграде Владин дом, Цетиње (1973); Детаљни урбанистички
план блокова 18 и 19, Подгорица (1974); Солитер, Улица Слободе (1975–78);
Урбанистичко архитектонско рјешење Трга Ивана Милутиновића, Подгорица
(1972, М. Вукотић, В. Ђуровић, С. Словинић, побједа на конкурсу); Пројект
заштите човјекове средине Јадран 3, Ријека, Хрватска (1975–77, сарадник у
групи); Зграда Службе друштвеног књиговодства, Подгорица (1981).

50
51
52
ВУКОТИЋ Периша Петар
(1899, Чево, Цетиње – 1988, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1931). Запослен у Министарству грађе-

вина, Београд, Техничко одјељење управе Зетске бановине, Цетиње (1931–41),
на почетку рата 11 дана предсједник Општине Цетиње (6.4.1941–17.4.1941),
Министарству грађевина Црне Горе, Цетиње (1945– 51), то јест у његовој над-
лежности: у Грађевинском предузећу, Подгорица (1946, први његов дирек-
тор), Пројектантском заводу, Подгорица (1947), Предузећу за пројектовање
НРЦГ (1948, директор), грађевински инспектор Министарства (1951), Преду-
зећу за изградњу Подгорице (1951), Грађевинском предузећу, Подгорица
(1951), Опште-грађевинском предузећу, Подгорица (1952, технички директор
постављен од Савјета за индустрију НРЦГ), Предузећу за пројектовање НРЦГ,
Подгорица (1952, директор), у Среском народном одбору, Цетиње (1952),
Привредном савјету НРЦГ (1952), Предузећу за пројектовање НРЦГ (1952–
60), Опште-грађевинском предузећу, Подгорица (1960–66, кад одлази у пен-
зију).

Петар Периша Вукотић је послије Другог свјетског рата до

смрти био узор грађења у Црној Гори, чиме се бави од почетка три-
десетих година. Он и његов нешто старији колега Велиша Поповић
били су незамјенљиви у обнови порушених црногорских градова,
са истовременим задужењима на многим пословима, те је сада те-
шко навести гдје су у континуитету остварили читав радни стаж.

53
Распоређивани су од Министарства грађевина у предузећа која су,
без изузетка, била у државној својини. Петар и Велиша, у недостат-
ку кадрова, често су паралелно обављали послове пројектанта, из-
вођача, републичког инспектора, члана ревизионих комисија и ко-
мисија за полагање државних испита, наставника у Грађевинско-
техничкој школи и друго.
Били су изузетно принципијелни и омиљени међу колега-
ма и осталим. Интересантно је да је Петар, као први градитељ у Це-
тињу, постао његов предсједник и то баш 6. априла 1941, кад почи-
ње ратни вихор, гдје је остао до 17. априла, кад у град улази окупа-
тор. У кратком року био је у истом граду и затваран. Сачувана је
из 1924. потврда да је са 16 година био добровољац за одбрану зе-
мље у Првом свјетском рату.
Његово стваралаштво карактерише сигурно владање про-
порцијама на које се, вођено инспирацијама, сигурно настављају
остали садржаји – од глобалних поставки до детаља. Сваки његов
објекат је посебан прилаз, а не ослањање на стандарде и којекакве
помодне неуклопљене асортимане. Традицију користи као везивно
ткиво.
Најинтересантнији његови објекти су Духовни суд, данас
Богословија, Цетиње (1939) и Мушка занатска школа, сада Музич-
ка школа, Подгорица (прије 1941). На Музичкој школи, која је ри-
једак вриједан објекат што је остао у Подгорици послије бомбардо-
вања, прије неколико година несхватљиво кров је преобликован и
активиран.
Лучни дио свих прозора приземља и спрата Духовног суда
је (у ритму 2+3+2) са широким, истог облика, истуреним паспарту-
ом, који се као вал наставља, да би се у доњем свом дијелу пренио
на хоризонталну прозорску подјелу, одвајајући лучни од осталог
дијела прозора. Тиме се прозорски отвори пријатно уклапају у зид-
ну масу, да би изнад њих као рефлекс, као одбјегли елементи, цен-
трално врхуниле три кружне форме, које су додатни интегративни
елементи пуног и празног на фасадној равни. Њима, као равнотежа
у доњем дијелу, парирају кружни отвори враћајући дуг.
Код свих објеката спроводи принцип да им је доњи дио од
камена, као мјесто највећег руинирања, на којем на Музичкој шко-
ли уводи додатну раван на прозорским оквирима, које, за истицање
и правдање тог поступка, разуђује. Фасадни дио овог објекта је са
два по хоризонтали различито третирана повезана нивоа, на које је
пренио устаљену борбу разбијања већих фасадних равни, што је

54
реализовано пријатним застојима у акцентираним детаљима. Да
ништа, и мимо тог, не остане недорађено, масивни стубови порта-
ла, у негацији своје масивности, сведени су на „шиљке“ попут
штикле.
На овим објектима се, као у партији шаха, све тачно надо-
везује на први потез, без промашаја којим би се изгубила партија.
Ако бисмо у замисли покушали да нешто уклонимо, брзо би нам се
наметнуло да то вратимо, да не расплетемо што је сигурно повеза-
но.
Кад прихватимо као небитне технолошке могућности, то
јест разлике примијењених материјала овакве архитектуре тридесе-
тих година XX вијека од данашње архитектуре, тада ћемо, изједна-
чених позиција и принципа поступања, доћи до закључка да је ста-
ро као ново – да је преживјело вријеме. Архитект увијек остаје са-
времен ако је прави, какав је био Петар Вукотић, отац Вукоте Тупе
Вукотића, који је за простор Црне Горе један од најбољих архите-
ката свих времена.
Петар Вукотић је добитник Ордена Светог Саве петог ре-
да (1938), Ордена рада са златним вијенцем (1955) и Ордена заслу-
га за народ са сребрним зрацима (1972).
Значајнија дјела: Основна школа „Његош“, Цетиње (1934); Гимна-
зија, Цетиње (1935); Духовни суд, данас Богословија, Цетиње (1939); Мушка
занатска школа, сада Музичка школа, Подгорица (прије 1941); Осмогодишња
школа, Колашин (прије 1941); Осмогодишња школа, Бијело Поље (прије
1941); Бановски хотел, то јест Хотел „Јадран“, Улцињ (1939); Соколски дом,
Цетиње и Зеленика (прије 1941); тип зграде среског начелства (прије 1941);
кућа Ћуфке и кућа Мартиновића, Цетиње (прије 1941); низ пројеката за четво-
роразредне основне школе (прије 1941); Стамбена зграда на сјеверозападном
углу Херцеговачке и Карађорђеве улице, Подгорица (1955); Стамбена зграда
на југоисточном углу улица Његошеве и Херцеговачке, Подгорица (око 1955);
Стамбена зграда на сјевероисточном углу улица Херцеговачке и Слободе,
Подгорица (око 1960); три стамбене зграде за просвјетне раднике на сјевероза-
падном углу улица Васа Раичковића и Светозара Марковића, Подгорица
(1970).

55
56
57
ВУКЧЕВИЋ Глигорије
(1888, Лијешње, Љешанска нахија, Подгорица – 1968, Београд)

Студирао у Београду (дипл. на Грађевинском одсјеку Техничког фа-

култета). Запослен у Општини, Београд, послије у свом предузећу „Раде Неи-
мар“, пројектујући и градећи истовремено и у Београду и Црној Гори (тада
Зетској Бановини). Без осталих ближих података.

Прије Другог свјетског рата Глигорије Вукчевић је био ве-

ома заслужни градитељ на простору Црне Горе, гдје је рођен, и у
Београду, гдје је живио и умро. Иако је завршио студије на Грађе-
винском, а не на Архитектонском одсјеку Техничког факултета, он
је успјешно пројектовао – у рангу најбољих тада објеката у Црној
Гори. Интересантно је да је и његов савременик са истих простора
Велиша Поповић, такође грађевински инжењер, доказан у том вре-
мену на пројектовању.
Глигорије је успјешно изводио радове са својим предузе-
ћем „Раде Неимар“. Био је власник острва „Свети Никола“ код Бу-
две, које му је једнопартијски систем послије рата одузео, као и ње-
гову кућу у Подгорици, гдје је за једно вријеме становао предсјед-
ник Републике Црне Горе, јер је била мало боља од осталих. Код
толико свога, без чега је остао, сахрањен је у гроб стрица његове
супруге, у гроб некад министра војног Милоша Васића на Новом

58
гробљу у Београду.
На конкурсу је добио да изведе зграду Монопола дувана у
Подгорици, која је са зградом Гимназије била највећа у граду. Не
само за ову зграду но и за многе друге, није јасно, што остаје да се
испита, гдје је Глигорије био у улози пројектанта, пројектанта кон-
струкције и извођача, или све истовремено. Зна се за неколико
објеката у Београду које је пројектовао, али се сада нећемо упушта-
ти у навођење, до подробнијег испитивања.
Зграда Царинарнице (1928), која је послије рата служила за
РТВ Црне Горе, а сада за Привредни суд, највредније је његово дје-
ло у Подгорици. Она је риједак примјер објекта те величине који је
у Подгорици остао непорушен послије савезничког бомбардовања.
На овом објекту Глигорије је показао богатство форми и њихових
односа, растерећено обавезе стриктног понављања нивоа, не желе-
ћи да на уштрб идеје до краја повлађује конструкцији. У то врије-
ме, у тако сиромашној средини, без довољно стручне радне снаге,
тешко градећи, плијени таква слобода и загледаност у оно што до-
лази, што је имао прилике да види у Паризу гдје је боравио.
За разлику од често употребљаваних прозора који су сло-
бодни у носећем зиду, он у приземљу на два краја објекта користи
по један прозор састављен од три прозора, на начин што умјесто
зидне масе између њих поставља стубове. Осјећајући се сигурним,
он не само да не налази за сходно да тај тип прозора више понавља
него ни портале не рјешава на исти начин. Један је са три концен-
трична степенасто повучена лука, а други са асоцијацијом на тра-
диционални двоводни кров, који је уклопљен у балкон изнад.
Дјела: Зграда Царинарнице, која је послије рата служила за РТВ Цр-
не Горе, а сада за Привредни суд, Подгорица (1928). Тек предстоји рад да се у
његовом веома обимном стваралаштву утврди шта је све пројектовао у Црној
Гори и Србији.

59
60
ГРУЗИНОВ Јуре
(1927, Улцињ – 1973, Подгорица)

Студирао у Загребу (дипл. 1954). Запослен у Предузећу за пројекто-

вање НРЦГ, потом у Грађевинском школском центру „инж. Марко Радевић“,
Подгорица (1954, до смрти).

Грузинов је пројектовао прву модерну основну школу у

Подгорици, Основну школу „Радојица Перовић“, која је послије
употријебљена за Машинску школу, Ул. Васа Раичковића (1963).
Одликује се снажним и сигурним поставкама, без ичега изгубље-
ног послије толико времена. Примјеном различитих материјала и
обрада у хармоничном односу, камен је, прожимањем по вертикали
и хоризонтали, добио истакнуту интегративну функцију, у чијем су
залеђу, наспрам његове рустике, различите а усаглашене интерпре-
тације. Од камена као репара, у једном дијелу наставља се слобод-
ни простор за прилаз улазу и степенице, а са друге стране прво чи-
ста па чипкаста зидна површина, као комбинација бетонских бло-
кова, која се даље прелива на обједињене парапете и стаклене сти-
јене у којима се остварује имагинарни и стварни одсјај камена.
На овом дијелу истовремено се добија и тежиште компози-
ције, и интима улаза, које је ријешено на прелому фасадне равни,
гдје се истиче одмјереност и изученост поступака. То је мјесто при-

61
јатних укрштања и прелаза, учешћем отворених, наткритих и за-
творених простора, којим аутор казује свој став у увијек изазовном
рјешавању оваквих питања. Јуре Грузинов је велики дио свог рад-
ног вијека провео у Грађевинском школском центру у школовању
генерација техничара архитектуре, кад у Црној Гори за наставак
школовања није било факултета.
Дјела: Стамбена зграда, Ул. Ивана Црнојевића, бр. 121 и 123, Подго-
рица (1955); Основна школа „Радојица Перовић“, послије употријебљена за
Машинску школу, Ул. Васа Раичковића, Подгорица (1963); Основна школа
„Вуко Јововић“, Даниловград (1965).

Јуре Грузинов, Основна школа „Радојица Перовић“,

послије Машинска школа, Подгорица, 1963

62
ДМИТРОВИЋ Предраг
(1937, Сарајево)

Студирао у Загребу и Београду (дилп. у Београду 1965). Запослен у

Пројектном бироу ОГП, Подгорица (1965–82), Скупштини општине, Подгори-
ца (1982–85), Пројектном бироу „Горица“ (1985–92), Предузећу „Будућност
инжењеринг“, Подгорица (1992–2001), Општини Подгорица (2001–03), Гради-
лишту Стадиона, Подгорица (2003–07).

Стваралаштво Предрага Мишка Дмитровића је у великом

распону по заузетим смјерницама. Креће се од најсложенијих обје-
ката по којима се град препознаје до оних који су по вољи инвести-
тора без амбиција, најчешће колективних стамбених зграда у на-
глашеном конструктивизму и функционализму, без додатака. На-
рочито се истиче са Спортским центаром „Морача“, Подгорица
(1975–1982) са 15000 м2, са којим је освојио побједу на конкурсу и
републичку Борбину награду. На комплексу од пет хектара поста-
вљени су: хала за мале спортове, основе у облику стилизоване
елипсе, димензија 60/70 метара са мјестом за 4500 гледалаца, за-
тим хала 50/60 елипсасте основе са базеном 21/33 и мјестом за 2300
гледалаца и уз њу отворени базен 21/50 са трибинама за 2500 гле-
далаца.
Између двије хале је везни дио, који интегрише различите
али усаглашене форме. Пројектант конструкције базенске хале и
веома интересантне главне хале (с крововима са ланчаницама и
преднапрегнутим бетоном) је академик проф. др Ђорђије Злоковић,
а везног дијела мр Радивоје Мрдак. Главна хала је изузетно укло-
пљена у терен, што је веома ријетко за ову врсту грађевине. Оства-

63
рујући посебну интимност, прионула је као да је у снијег утонула.
А све као последица што је под хале шест метара нижи од терена,
тако да се трибинама прилази са равни у висини горњег реда сједи-
шта.
Општи утисак приањања и пријатног тоњења, још је на-
глашен прилеглим на ланчаницама кровним (шаторастим) равнима,
које попут надуваних наспрамних једара, изузетно дјелују у енте-
ријеру. Уз то ова платна су са наглашеном својеврсном текстуром,
са утиском живог ткива, које лебди попут балона, пркосећи логици
ослањања. Утиску да је кров окачен и набубрен, као да ће да падне,
а не да се као свод ивицом ослони, додате су за око лаика (и не са-
мо њега) скривене могућности ланчанице и преднапрегнутог бето-
на, који нијесу тако брзо препознати у навици прихватања армира-
ног бетона. Збир тих вриједности у ефектном потезу, даје макси-
мум, који није остварен само на том дијелу. Главна хала је премо-
штена по већем распону (од 70 метара) са двије основне ланчанице
на међусобном одстојању од 12 метара, издигнуте изнад пода у нај-
нижем дијелу 21 метар. На крајевима, ослањају се на моћне пило-
не, да би се посредством косих затега укотвиле у армиранобетон-
ске обличасте анкере, који иду 20 метара у дубину. Управо на
главне ланчанице, паралелно на одстојању од 150 сантиметара, по-
стављене су секундарне ланчанице, које прекривају читаву халу.
Оне у комбинацији са попречним ребрима (подеоном арматуром),
чине квадратна поља 150/150 испуњена монтажним армиранобе-
тонским елементима, који се састоје од три сантиметра дебеле пло-
че, ојачане ребрима висине 12 сантименара. Све је то са видно ис-
коришћеним трагом у ентеријеру.
У тренутку уласка у објекат, посјетилац је доведен у ста-
ње максималне затечености изненадном експлозијом простора, ко-
ји је сакривен вјешто конципираном пријатном забуном. Затечен је
забуном у адекватном одсликавању екстеријера у ентеријер. Додат-
ни ефекат је утисак да се човјек без пењања попео у односу на под
хале, улазећи у ниво задњег реда гледалишта. Систем двије хале са
пратећим садржајима, постављен је управно на водоток Мораче,
уклапајући се у њену обалу непосредним наслањањем и спушта-
њем низ дубоко корито, а потом скретањем базенске хале као да те-
че изливеном водом Мораче.
Ресторан на води „Калимеро“ (1972) на Порт-Милени,
Улцињ, изграђен је попут сојенице на шиповима од дрвета. Дожи-
вљен је као пријатно изненађење и освјежење – као знак препозна-

64
вања амбијента и аутора, са утиском да му се нема што додати.
Са овим објектом, враћени смо најљепшим постулатима
природе којој припада, растерећен садашњих градитељских наме-
та. Привлачи размишљање о миленијумском распону кроз срећну
реинкарнацију давних времена, која су попут листова увезана у јед-
ну књигу имена „Калимеро“; плијени размишљање о оствареној
градитељској машти, која се исконски чисто отјеловила и прионула
при води попут локвања. На помен имена Порт-Милена, бљесне
„Калимеро“, којим су на најљепши начин једним гласом прогово-
рили: вода, дрво и човјек. „Калимеро“ је кружне основе пречника
40 метара, смјештен на платформи 150 сантиметара изнад воде на
шиповима. Спојен је стазом са обалом, као конопцем усидрен брод.
Кров је торусног облика (попут прилеглог саврдака), који као леп-
тир полураширених крила лебди над мирном површином. Он се пе-
ње са висине од три метра од платформе (почев од фасадне равни)
до 12 метара у тјемену, које подупире централни стуб.
Значајнија дјела: стамбени објекти: А–13, А–16, Ц–28; Блок 16;
Блок 18–19; солитери у: Момишићима, Побрежју, Забјелу, Улици Слободе
(1966–75); Мотел „Шас“ на Шаском језеру, Улцињ (1972); Ресторан на води
„Калимеро“ на Порт-Милени, Улцињ (1972); Хотел „Палма“, Тиват (1975); Ре-
сторан „Рибница“ на обали Рибнице, Подгорица (1981); Спортски центар „Мо-
рача“, са 15000 м2, Подгорица (1975–1982, конструкција академик Ђ. Злоко-
вић); Хотели „Лењинград 1000“, Санкт Петерсбург (1987), Хотел „Јереван“,
Јереван (1988); Градски стадион, Подгорица (1981– 2007, конструкција источ-
не трибине академик Ђ. Злоковић, а јужне Р. Мрдак).
Предраг Дмитровић, Ресторан „Калимеро“
на Порт-Милени, Улцињ, 1972

65
66
ДРАГОВИЋ Слободан
(1936, Прокупље)

Студирао у Београду (дипл. 1959). Запослен у разним бироима у

Паризу (1964–70), Београду (1970–89), Москви (1993–96). Од 1989. до данас
самостални је аутор.

Слободан Драговић је стваралац широког ликовног обра-

зовања са породичном традицијом. Сасвим лако се креће у распону
од меморијала до индустријских зграда и урбанистичких планова.
Са тим квалитетима радо је прихваћен од врхунских југословен-
ских скулптора за тимски рад на бројним конкурсима за спомен-
обиљежја. Сарађивао је са М. Живковићем, Н. Глидом и другим.
Природно је што је његов смисао за скулптурално у архи-
тектури, или архитектонско у скулптури, дошао до изражаја на ме-
моријалима и ентеријерима.
На његовим објектима срећемо иновације, којима је пола-
зиште у инспирацијама, а не у виђеном, заузимајући значајно мје-
сто у нашој архитектури.
Капела на гробљу у Старој Пазови (1976), попут је мор-
ског вала који се разбија о обалу, гдје се распршен зауставио и ска-
менио. Силином удара дио вала млазевима одскаче горе да би одмах
ту очврснуо у форми хриди са сталагмитским завршецима, а дио
прескаче обалу попут праве навале у течном стању, што чини ком-
пактно, јер се вал одупире судбини нестајања. Али, и њему је крај
ту. Само обала остаје да разбије и друге валове који редом долазе.

67
 Ту су скоро природно настали процијепи међу млазевима,
кроз које пролази сабласна свјетлост као чинилац и свједок распр-
шеног дизања објекта у простор.
Гаудијевске форме одвојиле су се од објекта у покушају
да полете... Овдје, на мјесту рањених душа и путева к небу, архи-
тектура, за свјетске размјере, максимално учествује у емоцијама.
Контура објекта својеврсни је електрокардиографски гра-
фикон – линија живота, а не равна – линија смрти. Са мноштвом
асоцијација, Капела је, рекли бисмо, у форми неког непознатог ор-
ганизма за који очекујемо (случајем да не знамо да је то грађевин-
ски објекат) да ће се покренути да негдје оде. Предња страна обје-
ката не може се рашчланити на фасадну раван и надстрешницу, јер
се не види гдје се једно завршава, а гдје друго почиње. Сви елемен-
ти су максимално интегрисани и преспојени благо повијеним повр-
шинама и линијама.
Испред низа пет идентичних просторија, у којима се над
покојником жали, формирани су облици са статусом надстрешни-
це, који асоцирају на сагнуте људске фигуре пребачених руку пре-
ко рамена. Сагнуте фигуре упућују на клањање, које се практикује
над покојником. То, са осталим што је речено, доводи објекат у си-
туацију учесника, а не пасивног посматрача, јер он споменички све
то на најбољи начин отјеловљује. Отјеловљује обједињеним скулп-
туралним и архитектонскм поступцима.
Поменути низ полази од бочно постављеног језгра дина-
мизираног бочним испадима, које садржи просторије за просектуру
са основом у форми стилизоване елипсе.
Овдје се може употријебити исти закључак који је дат за
Капелу на Чепурцима у Подгорици (изграђену 1960) аутора арх.
Вукоте Тупе Вукотића: ,,Ријетко се гдје могу срести објекти тако
мале величине са тако оствареним дометима...“ И управо ове двије
капеле, које су својеврсни афоризми у архитектури, прави су до-
принос нашој и балканској архитектури од два аутора са простора
Црне Горе.
Смисао за слободне форме ослобођене ортогоналне шеме,
смисао за скулпторално у широким потезима, показао је и 1975. го-
дине на Бутику ,,Беко“ на Теразијама у Београду.
Бутик ,,Беко“ ријешен је крупним скулптурално облико-
ваним обједињеним формама, које су се ликовним изразом избори-
ле за аутономност, доминантност и довољност, у чему се истичу
спуштени плафонски елементи, примјеном благо повијених линија

68
као на Капели у Старој Пазови.
Сасвим другачији прилаз примијењен је код Бутика ,,Бе-
ко“ у Подгорици (1972) – са ортогоналном поставком потпуно пра-
вилних до у детаљ чистих облика. Карактеристичан поглед нуде
равни које су, код свих елемената, на одмјереном прелазу правоу-
гаоника у квадрат. И овдје, као на теразијском бутику, све је рије-
шено у глобалу, без детаљисања.
Занатски центар П+2 са 1.500 м2 на Сурчину, Београд
(1993) и реконструкција са доградњом пословне зграде у Москви
(1995–99), лијеп су примјер споја традиционалног и савременог.
Учествовао је на многим конкурсима. Остварена је побје-
да на конкурсну за рјешење Спомен-обиљежја југословенским жр-
твама из Првог и Другог свјетског рата у Бечу, послије чега је обје-
кат изведен (споменички дио М. Живковић, партерно рјешење С.
Драговић, 1986).
Драговић је иницијатор бројних добровољних активности и
окупљања за максималну валоризацију насљеђа културе и амбијен-
талних вриједности, које је већином обављао као предсједник НВО
Архитектонски форум, Подгорица. Нарочито се много ангажовао
на обнови старих храмова, гдје предњаче Стањевићи.
Значајнија дјела: Ентеријери Робне куће „Беко“ у: Доњем Михољ-
цу, Босанском Шамцу, Дубровнику, Лесковцу, Подгорици, Београду – Терази-
је 36 (1970–74); Аутосервис од 3.000 м2, Стара Пазова (1975); Стамбено насе-
ље Дунав – Бановци са 3.000 станова, Београд (1974, Александар Ђокић, Сло-
бодан Драговић и Стеван Новковић); Школски центар Савезног МУП-а, са
17.500 м2, Београд (1977, Слободан Драговић, Стеван Новковић); Капела на
гробљу у Старој Пазови (1978); Ентеријер продав. „Папир“, Кнез Михаилова,
Београд (1983, С. Драговић, М. Драговић); Спомен-комплекс на гробљу у Бечу
(1986, са вајаром М. Живковићем); Занатски центар, Сурчин, Београд, 1993; Ре-
конструкција објеката на Шумадијском тргу, Баново брдо, Београд, које чине:
Пошта, АТТ-централа, Управна зграда Општине и Полиција (1993–98); Рекон-
струкција трга Светог Филипа, Москва (1995, пројекат); Пошта, Рипањ (1998);
Обнова и реконструкција манастира Стањевићи, код Будве (2000, у извођењу);
Стамбена зграда, Стари аеродром, Подгорица (2002), двије стамбене зграде у
Петровцу (1999–2005); Стамбена зграда, Пржно, Милочер (2005–07); Хотел
,,Уснули млин“, Марковићи, Будва (2004, у извођењу); Реконструкција мана-
стира Дуљево, Свети Стефан (2006); Стамбена зграда „Медијски крш“, Петро-
вац (2007).
Салон 1979, 122–123; Салон, 1981, 75; Салон 1983, 54; Салон 1984,
61; Салон 1986, 44/1; Салон 1987, 44/1; Салон 1988, 20/5,6; Салон 1989, 57/2;
Салон 2002, 21; Салон 2003, 19; Салон 2004, 064; Миленковић, 1987, 89, 99.

69
70
71
ДРАКИЋ Никола
(1937, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1964). Запослен у Опште-грађевинском

предузећу, Подгорица (1964–67), „Јадранпројекту“, Бар (1967–71), Фонду за
уређење грађ. земљишта, Бар (1971–72), Републичком заводу за урбан. и про-
јектовање, Подгорица (1972–76), „Сигмапројекту“, Београд (1976–81), Репу-
бличком заводу за урбан. и пројектовање, Подгорица (1981–89), „Аркус-про-
јекту“, Подгорица (1989–91), Пројектном бироу „Аркада“, Београд (1991–92),
сопственом бироу „Инкоплан“, Подгорица (1992, до данас).

Природно је очекивати да се, са ослањањем на традицио-

нално, у планинским предјелима граде објекти са двоводним и че-
твороводним крововима, или у комбинацији, што нарочито одго-
вара навици таквог рјешавања питања падавина. А посебно да бје-
кат, у очекиваној разуђености за веће габарите, прати конфигура-
цију терена и контуре околних брда, постајући њихов употребљиви
репрезент.
Све је то добро осјетио и спровео Н. Дракић на примјеру
Хотела „Плавско језеро“, Плав (1978), гдје је ефекат дуплиран чи-
њеницом да је уз прелијепо Плавско језеро. Елементима који су ре-
флекс унутрашњих рјешења, аутор се без усиљености придружио
токовима и захтјевима амбијента, без задржавања на којекаквим

72
прилијепљеним украсима, који ништа не значе у установљеном ор-
кестру природе. Објекат се постепено своди као и терен, и брдо
свом врху, без цијене која, рекли бисмо, мора да се плати. То је из-
вео на начин што је задржао исту раван фасадног зида кроз свих
пет нивоа, а само се дубином лође повлачио, да би иста, већином,
нестала у завршна два етажа. Њих прате, као нападани снијег,
исјечци кровних равни, које су далека назнака да кров полази од
терена – да је читав објекат у поткровљу, што није случај. Толико
је асоцијације било довољно.
Полазећи од изузетног Плавског језера, гдје су довољне
поставке у глобалу, природно је да се другачије поступи у чисто
градским структурама. Другачије је кад су околна брда удаљена,
кад објекту није овако наглашено дата ријеч на падини којом доми-
нира.
На примјеру Југословенске извозне и кредитне банке, Бар
(1970), аутор се окреће другим интерпретацијама у доживљавању
простора, према богатијој, рано за то вријеме, секундарној архитек-
тури, што чини и елементима архитектуре у дрвету. Ако додамо и
велики број ентеријера, а изнад свега урбанизам, што доминира у
његовом раду, долазимо до широког спектра његовог интересова-
ња.
Значајнија дјела: Зграда Општине, Улцињ (1968); Југословенска
извозна и кредитна банка, Бар (1970); Дом здравља, Шавник (1970); Хотел
„Плавско језеро“, Плав (1978); Управа републичке царине, Подгорица (1979);
Стамбено насеље, Мало брдо, Подгорица (1991); Пословна зграда, Тополица I,
Бар (1996); Пословни центар „Рудо“, Подгорица (1996); Спортска дворана, Бар
(2000, А. Кековић, Н. Дракић, Д. Кековић, А. A. Кековић); Зграда „Атласмонт
банке“, Подгорица (2002); Бензинска пумпа и пословни објекат „ FabLive“,
Цијевна, Подгорица (2004); Пословно-стамбени објекат, Улица Вука Караџи-
ћа, Подгорица (2005–07); Средњa медицинска школа, Подгорица (2007); гене-
рални урбанистички планови: Чањ (1967), Бар, програма Јужни Јадран, пројек-
та УН-а (1968, учесник у тиму), Шипово, Босна и Херцеговина (1980), Голу-
бовци (2005); детаљни урбанистички планови: Блока 35 и 36, Подгорица
(2005), Мало брдо, Подгорица (1975), Брежани, Сутоморе (2007), Маљевик,
Бар (1969), Стари Бар (1981), Нова варош 2, Подгорица (1999), Илино, Бар
(2000), Тополица III, Бар (2001), Нова варош, Подгорица (2001), Нови град,
Подгорица (2000), Ново гробље, Подгорица (2001); ентеријери Кафе „МС“,
Бар (1982), Прекоокеанска пловидба, Бар (1995).

73
74
ЂУРЂЕНОВИЋ ЗОРАН
(1956, Росе, Херцег Нови)

Студирао у Скопљу (дипл. 1983). Запослен у Опште-грађевинском

предузећу, Подгорица (1983–84), Републичком заводу за урбанизам и пројек-
товање, Подгорица (1984–94); Пројектном бироу „Adecon“, Подгорица (1994–
96), сопственом бироу „Adeco plan“, Подгорица (1996, до данас).

Он се креће у широком распону прилаза, примијењених

материјала и односа према традиционалном, остварујући различит
израз, који није унапријед постављен избор, или резултат какве
пробе мимо оне на коју аутора наведи пут природног развоја идеје.
Јер, другачије све води у усиљеност.
Почев од индивидуалних до великих стамбених и послов-
них зграда, он, градећи у класичној масивној градњи и high tech-у,
или комбиновано, са ослањањем на традиционално или не, оства-
рује композиције које одишу сигурним поставкама.
Пословна зграда „Showroom“, Зета, Подгорица (2005, радо-
ви у току) заснована је на комбинацији облих и рогљастих тијела
смјењујући их у неподударним нивоима, које преспаја враћајући на
усаглашен однос. Ту су и асоцијативни зачеци пергола, надстре-
шница и др. у старим и новијим материјалима.
Ђурђеновић и Владислав Влатко Никић, коауторски пројек-
товали су у свом пројектном бироу ,,Адекон“ од 1993. до 2000. го-
дине: Управну зграда ,,Вектре“, на обали Рибнице, Подгорица
(1995, В. Никић, З. Ђурђеновић), Стамбено-пословни објекат ,,Век-
тра“ у Блоку Крушевац I, Подгорица (1996–99, В. Никић, З. Ђурђе-

75
новић), Зграду Владе Републике Црне Горе, уз претходну зграду
(1996–99, В. Никић, З. Ђурђеновић), Хотел ,,ПИО“, Колашин (1999,
З. Ђурђеновић, В. Никић), Пословну зграду ,,Ђекић-центар“ у Ње-
гошевој улици, Подгорица (1997, В. Никић, З. Ђурђеновић).
Те објекте карактерише изученост у успостављеним одно-
сима, гдје се, као за све и сваког, може расправљати о стилским ка-
рактеристикама, циљевима и дометима, али најмање о елементима
секундарне архитектуре, којима се мало шта може додати. Овдје се
не улази у карактеристике Детаљног урбанистичког плана и његове
накнадне битне измјене спроведене преко надлежних органа, што
је имало одраза на ово рјешење.
Уз Стамбено-пословну зграду ,,Вектра“, која је ,,Г“ облика,
корисне површине 20.000 м2, изграђена је у исто вријеме Зграда
Владе од 8.000 м2, која је наслоњена на њу, претварајући ,,Г“ у
,,П“ облик. Између њих у подруму је Базар 2.000 м2, а са стране,
испод трга, заједничка подземна гаража са 160 паркинга.
Дуж зграде са обје стране постављена је надстрешница са
испустом од четири метра, од чега су двије трећине застакљене.
Обликовању надстрешнице и првог спрата (који је комплет заста-
кљен), као цјелини посвећена је велика пажња, а све да би призе-
мље и спрат добили статус постамента читавог објекта.
Надстрешница у дијелу који је застакљен, каскадирана је и
ријешена у стилу архитектуре у дрвету, гдје доминирају дуплиране
греде, попут пајанти. Тако насталу хоризонталу, осмишљено пре-
кидају додатни склопови, који посебним третманом наглашавају
главне улазе.
Зграда Владе је ријешена са зид-завјесом, која, у амбијенту
претходне зграде и бројних других око трга на који се наслања, дје-
лује смирујуће. Зид-завјесу једино прекидају (просијецају) степе-
нишни простори, на које је у обликовању задржана посебна пажња,
нарочито примјеном испуста из стаклених стијена.
На мањим објектима, какви су у прошлим временима нај-
чешће грађени, који су, самим тим, са већом интимом, Владислав
Никић и Зоран Ђурђеновић показали су шта знају у поштовању по-
рука традиционалне архитектуре.
,,Ђекић-центар“, са продавницама у приземљу, а хотелом
на спрату и у поткровљу, један је од таквих објеката. Добро је
уклопљен у структуру Нове вароши, што је риједак случај. Она
зграда је на прави начин нашла мјесто у том амбијенту, тиме што је
усвојеном концепцијом потпуно задржана боја времена којем се

76
дугује, али не и робује, јер и ово вријеме има право на опстанак са
рукописом аутора и потребом инвеститора за новим садржајима.
У датим оквирима традиционалне архитектуре, у односу
на коју је поступано без конфликта и наметања, аутори су забиље-
жили свој рукопис и на прозорским минијатурама.
Значајнија дјела: ДУП Улцињ (1984); ДУП Загорич Блок 2, Подго-
рица (1985); ДУП Богданов крај, Цетиње (1990); ДУП Стара варош, Подгори-
ца (1993); Кућа Мирановића, Кокоти, Подгорица (1995); Ентеријер пицерије
„SEMPRE“, Ул. Станка Драгојевића, Подгорица (1995); Управна зграда ,,Век-
тре“, на обали Рибнице, Подгорица (1995, В. Никић, З. Ђурђеновић); Стамбено-
пословни објекат ,,Вектра“ у Блоку Крушевац I, Подгорица (1996–99, В. Никић,
З. Ђурђеновић); Зграда Владе Републике Црне Горе, уз претходну зграду
(1996–99, В. Никић, З. Ђурђеновић); Хотел ,,ПИО“, Колашин (1999, З. Ђурђе-
новић, В. Никић); Пословна зграда ,,Ђекић-центар“ у Његошевој улици, Подго-
рица (1997, В. Никић, З. Ђурђеновић); Кућа Грбовића, Никшић (1997); Кафе-
бар „LEUT“, Бул. Џорџа Вашингтона, Подгорица (2000); Кућа Душевића, Ту-
зи, Подгорица (2002); Стамбена зграда, Блок 6, Подгорица (2004); Пословна
зграда, Драч, Подгорица (2005); Пословна зграда „Рокшпед“, Подгорица
(2005); Пословна зграда „Showroom“, Зета, Подгорица (2005, радови у току);
Стамбнено-пословна зграда, Коник, Подгорица (2006, радови у току); Стамбе-
но-пословна зграда Блок 6, Подгорица (2007, у изградњи); Туристички објекат
са централном гаражом, Бул. Саве Ковачевића, Херцег Нови (2007, почетак
градње).
Влатко Никић, Зоран Ђурђеновић, Зграда Владе
Републике Црне Горе, Подгорица, 1996–99

77
78
ЗДРАВКОВИЋ Радмило
(1912, Крагујевац – 1992, Приштина)

Студирао у Београду (дипл. 1937). Запослен као инжењер Тимочке

дивизије (1938–41), у њемачком заробљеништву (1941–42), на Архитектон-
ском одсјеку Техничког факултета у Софији (1943–46), у Електроистоку, Бео-
град (1946–49), Пројектном бироу Народне Републике Србије, Београд (1949–
51), Пројектантском заводу НР Црне Горе, Подгорица (1951–62), Југословен-
ском грађевинском центру, Београд (1963–77).

Послије Вујадина Поповића, пионира архитектуре црно-

горских простора са почетка друге половине XX вијека, аутора
препознатљивог лика Подгорице, који је емигрирао за Аустралију
1953. године, у Црну Гору долази Радмило Здравковић да настави
започето. Вујадин и Радмило су за првих 15 година послије Другог
свјетског рата симболи архитектуре Подгорице, а са тим успјехом
и Црне Горе. У порушеној Подгорици од савезничког бомбардова-
ња, са десеткованим становништвом, сведеним на пет хиљада, Ву-
јадин Поповић, што је важно за Радмилов наставак, даје неизбри-
сив карактер граду, уводећи Лењинов Булевар (сада Булевар Све-
тог Петра Цетињског) са визионарских 90 метара ширине, на чему
не стаје, но у њему гради своје објекте антологијске вриједности за
Црну Гору. Поповић гради на његовом почетку, на углу са Улицом
слободе, Хотел „Црна Гора“(1953) и преко пута Зграду Поште

79
(1948), који су, што је значајније, постали неписана норма.
Радмило Здравковић то поштује на начин што, истом мир-
ноћом и монументалношћу усаглашених односа и висина, гради уз
Пошту, у Улици слободе, Стамбено-пословну зграду (1953), која је
истовремено и угаоно рјешење за сусједну Карађорђеву улицу.
Зграда Извршног вијећа (1958) на углу Булевара Петра Пр-
вог и Улице Станка Драгојевића уз лијеву обалу Мораче, најбоље
је дјело Радмила Здравковића, којим се дуж Булевара на најљепши
начин завршава ред зграда од Хотела до Мораче. Тај концепт буле-
вара са тим зградама, колико год се град буде мијењао, остаје ње-
гов основни потпис. Овај склоп, са толико широким булеваром, дао
је Подгорици још више свјетлости, које поставке каснији пројек-
танти тешко су се одрицали.
На свим овим дјелима видимо да Здравковић има сигурну
теоријску подлогу, поготову како рјешавати објекат на углу. Угао-
ни завршетак је формиран у отимању да се не заврши класично
као прост пресјек сучељених равни. Он је формирао угао до угла да
би удвојени створили очекивани угао на имагинарном мјесту, што
прати диференцијацијом по вертикали до завршетка објекта.
На згради Извршног вијећа хоризонталне и вертикалне ли-
није мирно теку наспрам жустрог водотока Мораче. Чисто геоме-
тријско утемељење, са истакнутом монументалношћу, с осјећајем
да је тај пут без алтернативе на изабраном опредјељењу, чини да
објекат, као вриједан допринос, траје кроз сва ова времена. Изнад
свега ту је његова савршена улога у оркестру којег је програмски
поставио Вујадин Поповић. А да Здравковић није далеко од орке-
стра, и то правог, казује да је, као и овдје, био прва виолина орке-
стра Радија Црне Горе, а једном приликом и шеф оркестра.
Свирајући и клавир, хармонику, контрабас и саксофон, ре-
кли бисмо да је на згради Извршног вијећа користио харфу. То је
урадио асоцијацијом на западној фасади, стилизацијом претварају-
ћи харфин троугласти у правоугаони облик, задржавајући правило
да харфа има оријентационо од 30 до 47 жица. На овом дијелу ње-
говог објекта има их 31 са затегама.
Вријеме је да се на овај начин похвално суди од Здравко-
вићу, како је и он, поред свега чиме се бавио, судио као фудбалски
и ватерполо судија. Поред великих градитеља професора Мијата
Тројановића и Ђорђа Лазаревића, и он је био у њемачком заробље-
ништву. Мијат је тамо, колико је могао, олакшавао себи ситуацију
држећи затвореницима предавања о новим могућностима градње, а

80
Радмило је, тврдећи да је рођен у Македонији, која је била под Бу-
гарском окупацијом, успио да се ослободи, али је морао да држи
предавања на Архитектонском факултету у Софији.
Значајнија дјела: објекти војног карактера Тимочке дивизијске
области, као: Зграда дивизије, Војна болница, магацини и друго, укупно пет
објеката, Зајечар, Параћин, Књажевац (1938–41); Жељезничка станица у Саме-
ну, Биоскоп у Софији, неколико ресторана и барова у Софији, укупно девет
објеката (1943–46); запослен у Електроистоку, Београд, пројектовао стамбене
зграде и друге објекте, укупно седам, Београд, Нови Сад и др. (1946–49); у
Пројектном бироу завода НР Србије пројектовао стамбене и привредне објек-
те – фабрике, Ниш, Скопље, Пријепоље, Младеновац, Подгорица, Зрењанин
(1949–51); Стамбено-пословна зграда, Подгорица (1953); Зграда тада Извр-
шног вијећа на углу Булевара Петра Првог и Улице Станка Драгојевића уз ли-
јеву обалу Мораче, Подгорица (1958); у Црној Гори око 37 објеката у Подго-
рици, Цетињу, Никшићу, Андријевици, Херцег Новом, Будви, од тога Зграду
Електропривреде, касније Уставног суда, Булевар Светог Петра Цетињског,
Подгорица (1959); двије стамбене зграде наспрам Споменика Јовану Томаше-
вићу, Подгорица; Управну зграду Поште, уз Мост браће Златичана, Стара ва-
рош, Подгорица, Зграду поште, Будва (1951–62).

Радмило Здравковић на виолини

81
82
83
ЗЕКОВИЋ Радосав
(1930, Андријевица)

Студирао у Сарајеву (1956–60). Запослен у Заводу за урбанизам,

Иванград (1960–68), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, Подго-
рица (1968–69), Пројектном бироу „Индустријаимпорт“, Београд (1969–88),
Бироу „Каблар инжењеринг“, Београд (1988–95, кад одлази у пензију).

Објекти који својом намјеном и програмским захтјевима

дају веће слободе изражавања, потпуно су искоришћени у ствара-
лачком поступку Зековића – у његовим до перфекције сигурним и
утемељеним поставкама надахнуте архитектуре широког дијапазо-
на, која сем у инспирацијама својом трасом, не тражи оквире у ви-
ђеном.
За разлику од великог броја архитеката, који те резултате
често постижу уклапајући се мање или више у засебне скулптурал-
не форме, Зековић се креће у чисто архитектонском простору, не
што не би могао другачије. Скулптурално даје у меморијалима. То
је посебна драж, драж у величању архитектуре саме себи и животу
довољне, ослобођене посуђивања из паралелних просторних умјет-
ности. Зековић је тиме остао на изворишту доказаних вриједности,
за које се у дефинитивном облику изборила његова генерација. Ово
се првенствено односи на Хотел „Бјеласица“, Колашин (1977–79), а
ту су, да издвојимо, и Хотел „Локве“, Иванград (1980) и Зграда
Владе, раније – Зграда друштвених организација, Подгорица
(1978–79, побједа на конкурску 1965). Снажни искорак у једној
области умјетности, често вуче за собом други паралелни, који се

84
у Зековићевом случају показао на успјешном књижевном стварала-
штву, које за трагично голооточко вријеме улази у најбоље што је
написано. Много се бавио и споменичком архитектуром, што је
широко залетиште за комплетан задатак архитекте.
Посматрајући наведена три објекта, лако је закључити да
аутор, у великом избору путева, ни дјелимично не користи неке
своје заједничке унапријед припремљене правце и калупе, већ на-
ново покреће свој емотивни свијет маштањем у просторној причи
са засебним епилогом. Креће од потпуно динамичких форми (слу-
чај Хотела „Бјеласица“) до потпуно мирних (случај Зграде Владе).
Покренуте цјелине ритмички усаглашава, а мирним даје свечани
карактер, да би се потом филигранским обрадама вратио нервним
завршецима, које третира као рефлекс бљеска читаве композиције.
Са великом дубином објекта Хотел „Бјеласица“, која се на
средини висине изједначава са дужином, добија се компактна и
сразмјерна маса погодна за концепцију организованог пирамидал-
ног свођења ка имагинарном сљемену. Ту се аутор пријатно пои-
грао са очекивањима, на начин што се мјестимично отимао свође-
њу објекта враћањем уназад, да би тај поступак одмах потом ком-
пензовао знатним скоком – окретањем на маршруту, као планинар
који нема алтернативу за врх којему стреми. Аутор се потрудио да
баш све не буде како је суђено, кад се крају – врху зграде – прибли-
жавамо. Потрудио се да се тај крај мало помјери, да се њиме пои-
гра, да у опирањима и негацијама нађе свој израз, да се исцрта жи-
вот, а не обиљежи крај. Зековић иде даље од врха, остајући на ње-
му. Продужава „у небо“ једну кровну раван, да би је брзо, попут
сломљеног крила, вратио, у спознаји да се од тога – од краја објек-
та и нашег краја љепота може направити само у стваралачком на-
дахнућу.
Зграда Владе је најава нових догађања у архитектури у
Подгорици, за коју арх. Зоран Маневић каже да је: „...најбољи при-
мјер модерног функционализма у српској архитектури, уз нескри-
вени литерарни подтекст: укупни корпус подсјећа на традиционал-
ни црногорски „товар“, са теретом подједнако распоређеним са
обје стране. Централна композиција разуђеног волумена обезбјеђу-
је утисак контролисане и хуманизоване монументалности.“
Поред републичке Борбине награде за архитектуру, добит-
ник је Награде „21. јули“, Беране, 1966; Награде „15. октобар“, Ро-
жаје, 1970; Награде „20. септембар“ Колашин, 1980 и Плакете Суб-
нора Југославије за спомен-обиљежја.

85
 Значајнија дјела: Хотел „Беране“, Беране (1962); Пристанишна
зграда аеродрома, Беране (1963); Хотел „Санџак“, Бијело Поље (1967 ); Стам-
бено-пословни комплекс, Беране (1966); Хотел „Рожаје“, Рожаје (1971); Куће
у низу, Беле воде, Београд (1972); Банка, Беране (1974); Хотел „Бјеласица“,
Колашин (1977–79); Зграда Владе, раније Зграда друштвених организација,
Подгорица (1978–79, побједа на конкурску 1965); Хотел „Комови“, Андрије-
вица (1981); Управна зграда „Велетрговине“, Колашин (1983); Хотел „Петњи-
ца“, Беране (1986); Хотел „Локве“, Беране (1986); Стамбено-пословни ком-
плекс у центру Бијелог Поља ((1982–88); Стамбено-пословни центар, Улица
Тршова, Бијело Поље (1982–88); Национални ресторан, на обали Црног језера,
Жабљак (1988); Стамбено-пословни комплекс, Вишеград (1986–89); Ресторан
„Скала“, Земун (1992).
Библ.: Регионални просторни план Јужног Јадрана, Архитектура ур-
банизам, бр. 68–69, Београд 1972, стр. 11–24; „Гробља на Главици“ (1998),
„Ђавоље вријеме“ (2000, хроника догађања на Голом отоку).
Салон архитектуре, 1977, стр. 44; Салон, 1978, 102–103; Салон,
1979, 76-77; Култерман, 1985, 220–222; Млађеновић, 1989/5, 45–48; Човјек и
простор, бр 7–8, 1980, 7; Штраус, 1991, 144–145; А. Маркуш, Архитектура, бр.
90, 2005, 15.
Зденко Колацио, Zeitgenössische Architektur in Jugoslawien,
Europäische Hefte, бр. 2, Штутгарт, 1981, 92.

Радосав Зековић, Хотел „Бјеласица“,

Колашин, 1977–79

86
87
88
ИВАНОВИЋ Тихомир
(1912, Лазаревац – 1990, Дубровник)

Студирао у Београду (дипл. 1936). Запослен у кабинету проф. Мила-

на Злоковића, на Архитектонском факултету, Београд (1937–41), Предузећу
„Херцеговина“, Мостар (1946–48), Предузећу „Архитект“, Сарајево (1948–57),
„Србија пројекту“, Београд (1957–61), Бироу за изградњу Дубровника (1961–
71), Урбанистичком заводу, Херцег Нови (1971–78, кад се пензионише).

Веома је интересантан стваралац по више основа. На један

начин, он може за одређени период да представи архитектуру чети-
ри државе, раније четири републике послијератне Југославије: Ср-
бије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Он тамо није
био архитекта по позиву но по мјесту становања, гдје такве ствара-
оце памте, нарочито у малим градовима, као неимаре који ту живе
са својим зградама и тимовима сарадника и извођача радова. Гдје
год да крене, он је њихов архитекта.
Почев од прве праксе 1937. у атељеу проф. Милана Злоко-
вића, он је спојио искуство грађења времена прије и послије Дру-
гог свјетског рата, да би 1975, као посебно истакнут, био одабран
да пројектује резиденцију највећих југословенских функционера.
У формирању града будућности – Новог Београда – који је
тада то значио, дао је допринос интересантним стамбеним девето-
спратним зградама „Три сестре“ (1958–59), које су Новом Београду
нагласиле снажан развој са новим погледима. Ријетко примјењива-
ном – да су фасаде ових зграда приближно квадратних облика – до-
дато је да се балкони не подударају по вертикали сусједних етажа,

89
варљивим осјећајем да се ремети природни континуитет носећих
пиластера. Уз то, зграде су поређане у простом низу, које је дало
ефекат истицања претходног, а не поништавања, како би се очеки-
вало у оваквом редоследу. Са зградама „Три сестре“ добио се ве-
зни, смирујући елемент у мање успјелим комбинацијама ширег
окружења. Као пратилац а не дужник времена, имао је додатну
енергију за преиспитивање актуелних навика грађења – да, руково-
ђен инспирацијама, доследно дође до својих нервних завршетака
на фасади.
Добитник је Ордена рада и Ордена заслуга за народ. Иза-
бран је за почасног члана Савеза архитеката БиХ. Добитник је прве
награде за Нови клинички центар, Сарајево (1956, који није изве-
ден).
Значајнија дјела: типски задружни домови за Херцеговину (1946–
48); Први стамбени објекти „Фамос“, Сарајево (1950); Хигијенски завод, Сара-
јево (1951); Први стамбени објекти Витковићи, Горажде (1951); типске Народ-
не банке у БиХ (1951–53); Ресторан у Маглају (1952); Стамбене зграде, Вареш
(1952); Управна зграда „Шипад“ и „Ослобођење“, Сарајево (1953); Стамбени
објекти на Грбавици, Сарајево (1953); Болница, Бихаћ (1953); Болница у Јаго-
миру, Сарајево (1954); Павиљон ТБЦ у Касиндолу, Сарајево (1955); Амфитеа-
тар Медицинског факултета, Сарајево (1955); „Југопетрол“, Сарајево (1956);
Спомен-болница, Фоча (1956); Стамбене зграде „Три сестре“, Нови Београд
(1958–59); Пословна зграда „Далмација биље“, Дубровник (1963); Робна кућа
„Минчета“, Дубровник (1963); Насеље „Туп“, Дубровник (1964); Хотел „Ком-
пас“, Дубровник (1965); Хотел „Адријатик 3“, Дубровник (1968); Хотел
„Адријатик“, Цавтат (1969); „Гранд хотел“, Дубровник (1970); Четири по-
словно-стамбена солитера, Херцег Нови (1972–74); Војни објекат за рехабили-
тацију, Мељине (1974); Објекат специјалне намјене Вила „Ловћен“, Мељине
(1975); Насеље „Немила“, Херцег Нови (1976).
Тихомир Ивановић, Солитери,
Херцег Нови, 1972–74

90
91
ЈАЊИЋ Живко
(1938, Билећа)

Студирао у Сарајеву (дипл. 1965). Запослен у Општини Билећа

(1965–67), Стамбено-комуналном, Билећа (1967–69), ГРО „Дубац“, Дубровник
(1969–70), Бироу за изградњу, Дубровник (1970–71), Заводу за пројектовање и
урбанизам , Херцег Нови (1971–90, кад одлази у пензију).

Поред архитектуре, бави се сликарством, музиком и књи-

жевношћу. Најбоље његово дјело је позоришна зграда звана Двора-
на „Парк“, Херцег Нови (1987), за коју је добио републичку Борби-
ну награду. Грађена је с осјећајем за амбијент, те је лако прихваће-
на попут интимних старих градских језгара, као да је ту одувијек
била.
Захтјеви овог мјеста били су велики, те се постигнута си-
гурност у рјешењу највише истиче. То је остварено облицима и од-
носима који нијесу карактеристични за тај простор, успостављају-
ћи другачију релацију са традиционалним. Традиција је присутна у
карактеру, а не у препознатљивим елементима; присутна је друга-
чијом интерпретацијом, што све чини интересантнијим.
Композицијиом доминира форма у облику призме над ква-
дратом као основом, али не да се наметне но смири и обједини дру-
ге садржаје, да би потом сви „текли“ у истом правцу.
Пратећи елементи враћају дуг доминанти „утопљавајући
је“ као пчеле матицу, да би се „руку под руку“ обједињено спушта-
ли низ падину.
Дуг према амбијенту заједнички одужују, између осталог,

92
и прамцем брода, који су формирали, којим су се запутили ка пучи-
ни. Оваквим постављањем објекта максимално се чувају визуре
према мору, гледано са партера ових и околних простора.
Наведена доминанта није постављена као беспоговорна да-
тост, којој све треба да се приклони, што се види и по усвојеном
статусу да је, иако неједнака, „једнака међу једнаким“, по начину
како је свој покрет исказала. Покрет је представљен у доњем дије-
лу, гдје се обично очекује брзи спој са темељима. Ту је дошло до
издвајања дијела масе која наставља да се креће до контуре, која,
као коса линија, симболизује динамику.
Засијецањима по косој линији неких елемената на првој
линији према мору, умјереном (у назнакама) динамиком, једно-
ставноставним рјешењем „подржано“ је свођење црногорских брда
ка обали. Представљен је траг тог вала који је прешао преко њега,
збиљежен као веома битан у простору, као његова карактеристика,
ехо у музици, којом се, иначе, аутор бави.
Бочна страна према мору више није бочна, јер је по неким
ефектима постала репрезентативна. Нагибом, монументалношћу –
стаменошћу, горњом ивицом као неким парапетом, асоцира на бе-
дем тврђаве приморских градова, који сада не одваја но спаја.
Аутор се не руководи уобичајеном инерцијом, којом је зграда то-
лико већа колико има више квадрата, да често у Приморју дјелују
као несразмјерно велик, насукан брод. Објекат је у групацијама,
хватајући корак, којим толико дуго вријеме корача овим просто-
ром, доводећи димензије на мјерљиве величине, мјерљиве истим
метром којим су и наши стари мјерили.
На објекту су присутна прожимања и материјала, и обрада,
по хоризонтали и вертикали – да је формирани организам без суви-
шности на својим ногама, да му их ми у мислима не додајемо.
Значајнија дјела: Урбанистички план „Златиште“ у Билећи (1969);
Детаљни урбанистички план Бијеле (1972); ДУП Игала (1972); Урбанистички
план Топола I (1974); Пошта, Тиват (1977); Пошта, Никшић (1978); Зграда
МУП-а , Херцег Нови (1978); Реконструкција РВИ, Игало (1979); ДУП Рада-
новића (1980); ДУП Рисна (1981); Стамбено-пословни комплекс, Рисан (1982);
Ватрогасни дом, Херцег Нови (1983); позоришна зграда Дворана „Парк“, Хер-
цег Нови (1987); ДУП Петровца (1989); Дом пензионера у Билећи (1998).
Библ.: „Земља Херцегова“, Град писаца, Херцег Нови (1994), стр. 1–
349; „Влашићи“, Социјална мисао, Београд (1997), 1– 237; „Црна удовица“,
Унирекс, Подгорица (1998), 1–233; „Недовршен храм“, Задужбина „Петар Ко-
чић“, Бања Лука (2003), 1–138.

93
94
КНЕЖЕВИЋ Василије
(1941 – 2000, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл.1966). Запослен у Заводу за заштиту спо-

меника, Цетиње (1967–71), Заводу за изградњу Подгорице (1971–75), Предузе-
ћу за изградњу Спортског центра „Морача“ (1975– 81), Републичком заводу за
урбанизам и пројектовање (1981–82), Музејима града Подгорице (1982, до
смрти).

Најбоље његово дјело, његов знак препознавања, као и тог

дијела Подгорице, јесте веома успјело уређење обала на ушћу Риб-
нице у Морачу испод зидина Немањиног града, популарно названо
– Скалине (1971). Дубоко а прелијепо корито ових ријека до тада је
било већином неискоришћено, сем за риболовце и најупорније, који
су мјестимичним пролазима, често само козјим стазама, ишли дуж
обале, и то само дању.
Кнежевић је с посебним осјећајем за овај амбијент, које је
показао и на Момишићкој плажи, сабрао вриједности природе и
доброг пројекта, те није чудно да су се грађани понашали као да су
тек тада добили Морачу и Рибницу, што за употребљивост ових
ријека и јесте случај.
Природи није потребно дотјеравање, сем у мјери да се за-
довољи елементарно за њену употребу. Аутор се њежно провлачио
између пећина да их не повриједи, крећући се изохипсама, да би на
појединим мјестима, за разбијање монотоније, вршио груписање

95
потпуних обрада и недирнутих простора, дајући завршну ријеч
природи. Подгорица му дугује за ријетко успјело обиљежје града и
што је дио догађања, посебно окупљања младих, спустио на обале
ријека. То је остварено као да је ријеч о коауторском дјелу природе
и човјека, гдје су се убрзо усталиле, једном годишње, манифеста-
ције „Прољећни уранак“, „Пионирски походи“ и једнодневне изло-
жбе.
С осјећајем за једноставан и потпун израз, Кнежевићу ни-
јесу биле потребне веће инвестиције и већи простори да искаже за-
мисли. Као да је све желио у минијатури – да кроки потезом, којим
је илустровао дјечје новине, и овдје покаже лапидарност.
Био је велики заљубљеник насљеђа у архитектури, чије је
детаље радо исцртавао ван обавезне форме, те је трагом тих скло-
ности највише радио у Музејима града и другим институцијама ко-
је се баве чувањем баштине културе. Између осталог, радио је на
пресељењу Пивског манастира и обнови многих манастира. Тим
активностима додао је и споменичку архитектуру. Добитник је Де-
цембарске награде Подгорице (1971), Ордена са сребрним вијен-
цем (1982), Сребрне плакете Удружења Гарибалдинаца (1986).
Значајнија дјела: Уређење обала на ушћу Рибнице у Морачу –
„Скалине“, Подгорица (1971); Споменик стријељаним таоцима, Фармаци,
Подгорица (1983). Споменик палм дивизије Гарибалди, Пљевља (1983), Спо-
меник жртвама бомбардовања Подгорице (1994).

Василије Кнежевић, „Скалине“

– ушће Рибнице у Морачу, Подгорица, 1971

96
97
ЛАЛИЧИЋ Душан
(1933, Подгорица – 2006, Београд)

Студирао у Београду (дипл.1960). Запослен у Републичком заводу за

урбанизам, Подгорица (1960–61); Савјету за соц. и комунална питања, Подго-
рица (1961–62); Републичком заводу за урбанизам, Подгорица (1962); Секци-
ји за инвестиције Жељезничко транспортног предузећа, Подгорица (1962–70);
Жељезничко-транспортном предузећу Ц.О.К, Београд (1970–71); Дирекцији за
изградњу Пруге Београд–Бар ЖТП, Београд (1971–77); ЖТО, Титоград (1978–
79); Заводу за изградњу Подгорице (1979–80); Заводу за урбанизам, Подгори-
ца (1980–84); ЖТО, Подгорица (1984–98, кад одлази у пензију).

Његово интересовање ишло је у неколико праваца – архи-

тектура, сликарство, публицистика, али увијек са истом водиљом –
традицијом као интегративним фактором, гдје је највише времена
посветио валоризацији насљеђа архитектуре – старих градских је-
згара. Иако школован за реалне представе простора, поготову архи-
тектуре, као сликар искреношћу дјетета (која је иначе из њега зра-
чила) прилази стварном као нестварном – прилази тако зградама
старих градских и руралних цјелина, које нам се намећу љепотом
свог времена, а тугују развалинама над сада незахвалним временом
и људима, које Душан Лаличић вуче за рукав бојама и облицима из
маште, да их не би заборавили, да их не руше. У томе је интере-
сантно његово повремено потискивање централне пројекције –
перспективе. Он не слика разрушене зграде да су у пасивној улози
мотива, но да су са опоменом. Зграде које су ту, а нијесу, враћа ме-
ђу људе. То чини и у форми насликаних домаћица које на глави у
посуди носе воду из градских бунара. Носе их до својих разруше-
них кућа, са закључком да пожуримо да им те домове, прије но до

98
њих стигну, покријемо цријепом, то јест вратимо у живот!
Везан за тај свијет којег више нема, да би га било – да би
поново израстао у нама – Лаличић се прихвата и публицистике,
кад, у паралелном доживљавању истог простора, преслишавањем
сјећања, настаје његова књига, која је у Црној Гори прва те врсте
„Фолклорна и монументална архитектура у Црној Гори“ (1999),
гдје доминира фолклорна. Књигу је илустровао сликама тих моти-
ва – ткивом фолклорне – правећи лијепо плетиво, понајвише око
тијела Старе вароши у Подгорици, у којој су на дозив с краја на
крај, са ехом – потврдом да је стигао – сложно живјели људи свих
конфесија. Сви који су раније видјели, виде и сада на његовим сли-
кама: јутарње утркивање пијетла и Сахат-куле у обиљежавању по-
четка дана, пјесму и музику веселих Староварошана, које допуња-
вају рески звуци испод чекића ковача, лимара и калајџија, дозиви
трговаца и задиркивање познатих и добронамјерних Цикотића.
Ова књига је риједак и за овај простор незаобилазан по-
глед архитекте на вријеме особеног грађења и понашања – развије-
них сусједских односа, којих више нема, које је, као изузетно иску-
ство, и Душановом књигом сачувано.
Том линијом доследно се креће и у споменичкој архитек-
тури. На Фонтани „Купачица“ у Подгорици (1998), за коју се, као
првонаграђени, изборио на конкурсу, поставља низ рељефа са мо-
тивима из традиционалне архитектуре. Фонтана је истргнути дио
портала, којим у дугином луку премошћава времена. Иначе, капије
су главни карактер Старе вароши. Грађене су не да затворе, но
отворе врата увијек добродошлом госту. Али, многе су се силе за-
вјериле против овог Душановог дјела. У формираном ореолу није
постављена скулптура коју је одабрао Лаличић, скулптура Риста
Стијовића, који је пропуст заборављен при поступку кад је испод и
изнад ореола дизалицама стао општински моћник, рушећи све. На-
стајање дјела, као првонаграђеног од стручног жирија, и тако брзо
нестајање одлуком лаика, нигдје на свијету није забиљежено. Ла-
личић је пројектовао и по необичној линији – линији Пруге Бео-
град – Бар, јер је већи дио радног вијека провео као архитект Же-
љезница Југославије.
Значајнија дјела: одређени број станичних зграда и магацина Пру-
ге Београд–Бар од Бара до Бијелог Поља (1973–75); Зграда жељезничке стани-
це Подгорица (1976); Фонтана „Купачица“, Подгорици (1998).

99
100
ЛОВРИЋ Станко (1960, Београд),
ЛОВРИЋ Дајана (1960, Тетово)

Студирали у Београду (Станко дипл. 1985, Дајана 1987). Станко за-

послен у ГИК „Банат“, Зрењанин (1985–87). Брачни пар заједно ради у Заво-
ду за урбанизам, Ковин (1987–89), „Kandor company“, Лондон (1990–91), соп-
ственим бироима „Kandor-Kovin“, Ковин (1991–99), „Lipa properties“, Будва
(2000, до данас).

Сви простори које обликују, колико је могуће добијају пе-

чат интиме, приближени човјеку као индивидуи, а не већим група-
цијама, што недостаје овом времену отуђених простора и тиме од-
носа, кад је човјек постављен да буде дио задатка, а не живота у за-
датку који му служи. Са тим опредјељењем, природно је да користе
велике савезнике: природу и традицију, који узвраћају верифика-
цијом. Било колики да су објекти, они их доводе на успостављен
ред остварљивом диобом, прилагођени терену често до детаља,
уважавајући и рустику затечених стијена.
Они се без демонстрације моћи ровокопача, сасвим мирно
и прилагођено спуштају до водених површина мора и језера, те ни-
је ни чудно што њихови пројекти често носе назнаку „еко насеље“,
„еко кућа.“ У случајевима кад такво сусједство не постоји, кад се,
као у ентеријерима, нађу пред другим задатком, препуштају се са-
временим материјалима и излазу, гдје се понекад, по садржајима

101
осјећа и боја времена: кад се у слијепим дискретно освијетљеним
прозорима нађу попут експоната и дјелови старог покућства. Чим
обаве тај посао, чим изађу из локала, рецимо у Приморју, од самих
врата у дворишту почиње што је руком природе започето, у комби-
нацији камена, воде – фонтана, палми и полунаткритих простора за
заштиту од сунца.
Значајнија дјела: Д’Рокова основна школа, Смедерево (1992); Куће
на Звездари, Београд (1992–94); Еколошка кућа на Скадарском језеру (2006);
Еко насеље на Бигови, Котор (2007, радови у току); Насеље од 15 кућа, Ива-
новићи, Будва (2007, радови у току); „Spa centar“, Рисан (2007, радови у току);
ентеријери: Total Desing „General Office Bank“, Алексе Ненадовића 7, Београд
(1993); „Arija“, Ул. Курсулина 2а, Београд (1992); „Oto optic“, Ул. М. Толбу-
хина, Београд (1993); „Sole Mio“, Будва (2000); „Porto“, Будва (2001); „Ca-
stello“, Будва (2002); „Sussi Bar“, Будва (2006).
Станко и Дајана Ловрић,
„Spa centar“, Рисан, 2007

102
МАРКУШ Андрија
(1941, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1965). Запослен у Опште-грађевинском

предузећу, Подгорица (1965–66), Грађевинском школском центру „инж. Мар-
ко Радевић“, Подгорица (1967–73), Републичкој заједници образовања Црне
Горе (1973–77) и Универзитету Црне Горе (1977–2001, кад одлази у пензију).

Највише успјеха имао је у пројектовању школских зграда и

у споменичкој архитектури. Бави се теоријом и критиком, понајви-
ше есејистиком у области архитектуре, скулптуре и дизајна, уз
обиман књижевни рад. Предмет његовог интересовања су традици-
онална архитектура и ауторска дјела, претежно из друге половине
двадесетог вијека, за који је период, за Лексикон неимара (2008, у
издању „Грађевинске књиге“, Београд, „Клуба архитеката“, Бео-
град и „Архитектонског форума“, Подгорица), прикупио и обрадио
грађу, са представљањем карактера стваралаштва за 43 аутора, а у
скраћеној верзији за још 20 аутора.
Ангажован у Архитектонском форуму и као члан редакци-
ја гласила струке, активно учествује на заштити насљеђа културе и
ауторских права. Активан је као графички дизајнер. Његови радови
из Нацртне геометрије први су објављени у Црној Гори („Изнала-
жење пресјека облих и рогљастих тијела са равни у општим и спе-
цијалним положајима методом одабраног пројицирања пресјека на
датим трасама равни“, „Побједа“, 1970, стр. 1–15 и „Пресјек косе
призме са равни у општем положају“, „Математичко-физички
лист“, бр. 4, Загреб, 1972–73, 186–187).

103
 Добитник је Посебног признања 24. салона архитектуре у
Београду (2002) и награде Првог црногорског фестивала хумора и
сатире, Даниловград (2000).
Значајнија дјела: Основна школа „Марко Миљанов“, Подгорица
(1969); Основна школа „Лука Симоновић“, Никшић (1971–74); Основна школа
„Блажо Мраковић“, Доњи Загарач, Даниловград (1973); Породична стамбена
зграда аутора, Ул. Никца од Ровина, Подгорица (1974); Основна школа „Сутје-
ска“, Подгорица (1976); Основна школа „Блажо Јоков Орландић“, Бар (1978);
Спомен-обиљежје палим борцима, Момишићи, Подгорица (1978); Пословна
зграда аутора, Ул. 13.јула, Подгорица (1980); Кућа Илића, Никшић (1997).

Библ.: „Црвени се Жута греда“, издање аутор, Подгорица (1989),

стр. 1–78; „Осим Црне Горе има још српских земаља“, издање аутора, Подго-
рица (1991), 1–79; „Ђаволи и људи“, ИТП Унирекс, Подгорица (1994), 1–48;
„Оданде донде“, Ободско слово, Подгорица и ИТП Унирекс, Подгорица
(1995), 1–48; „Губибраћа и прогутани богови“, Културно-просвјетне заједни-
ца Подгорице и Народна библиотека „Радосав Љумовић“, Подгорица (1996),
1–48; „Гипсани кип слободе“, ИТП Унирекс, Подгорица (1997), 1–48; „Мар-
веј“, ИТП Унирекс, Подгорица (1997), 1–56; „Чојак, колико је то“, Културно-
просвјетна заједница Подгорице и Народна библиотека „Радосав Љумовић“,
Подгорица (1998), 1–48; „Ево га нема“, Стручна књига, Београд (2001), 1–48;
„Идентитет архитектуре и људи“, Стручна књига, Београд и ИТП Унирекс,
Подгорица (2001), 1–192; „Афоризмична историја“, ЦИП, Подгорица (2003),
1–48; „Пљунути Срби“, ИТП Унирекс, Подгорица (2005), 1–48; „Куће у брди-
ма“, Архитектонски форум, Подгорица (2007), 1–176; „Афоризам из снова“,
Архитектонски форум, Подгорица (2008), 1–4; 43 аутора у „Лексикону неима-
ра“, Грађевинска књига, Београд, Клуб архитеката, Београд и Архитектонски
форум, Подгорица (2008).

А. Маркуш, Зграда аутора, Момишићи, Подгорица,1974.

104
105
МАРТИНОВИЋ Арсеније
(1932, Бајице, Цетиње)

Учио у Средњој техничкој школи у Подгорици, архитектонски смјер

(завршио 1953). Запослен у Пројектантском предузећу, послије названом Ре-
публички завод за урбанизам и пројектовање, Подгорица (1955–90, кад одлази
у пензију).

Кад се надарености за нешто дода и посвећеност томе, тада

школе и факултети то само дорађују, а некад и покваре. Тешко је
замислити у чему би Ле Корбизије био бољи да је завршио студије
на архитектонском факултету, или у музици Бетовен, Бах, Вагнер...
Мокрањац, Коњовић. У чему би љепши био Свети Стефан или па-
лата „Албанија“ у Београду да за њих пројекте није радио Бранко
Бон без завршених студија на архитектонском факултету. У Црној
Гори у пројектовању архитектонских објеката веома добро доказа-
ли су се грађевински инжењери Глигорије Вукчевић (1888–1968) и
Велиша Поповић (1894–1974). А са архитектонским смјером тех-
ничке школе сада имамо и Арсенија Мартиновића. Кад су Дарвина
питали како је успио без одговарајуће школе, одговорио је да је то
могао јер ствари није гледао кроз наочаре својих професора... Сви
имају школу, само је старим генијалним градитељима доминтнија
школа живота.

106
 Арсеније Мартиновић остварио је једнак успјех пројектују-
ћи мање зграде, као што су индивидуалне стамбене, и пројектују-
ћи веће комплексе са око 250 станова.
Често учествује на конкурсима гдје биљежи добре резулта-
те. На конкурсима се изборио за изградњу Блока станова солидар-
ности, названог „Севап-сити“, Забјело, Подгорица (1974–76), и
Блока стамбено-пословних зграда, Пљевља (1985).
Утисак о његовом дјелу је исти гледајући са данашње дис-
танце и оне из времена градње. Заснованост на функцији и кон-
струкцији шездесетих година, за ауторе са идејом као што је он,
није била ограничавајући фактор, него само елемент који је задр-
жавао аутора да све ријеши у глобалу. То је лекција оног времена
овом времену, као лапидарност и својеврсни просторни кроки кад
се у томе успије.
Кад се у нечијем дјелу, као његовом, примијети да аутор
истражује форме, кад се примијети да проба и провјерава себе мо-
же ли ићи нестандардно, тада се и постиже препознатљивост. И он,
као и други, тражи помоћ са стране – помоћ амбијента. Често ода-
браним склоповима кровних равни и другим елементима (којим их
повезује са земљом) успјешно интерпретира планински амбијент.
У рјешењима из новијег времена, сасвим лако употребљава
исте принципе, усмјерене ка сада више примјењиваним детаљима.
Материјали су у природној и неисфорсираној улози, што се
и очекује за поменута полазишта.
Облутак као обложни материјал примјењује на Стамбеној
згради код Основног суда у Подгорици 1960, кад и Тупа Вукотић
на Лабуд-плажи. А дугу слободну греду, која се тек касније масов-
но употребљава у разним формама, заступио је на три мини-соли-
тера у Ул. 13 јула у Подгорици 1965–70.
Значајнија дјела: Омладински дом, сада КИЦ „Будо Томовић“, Под-
горица (1959–60); Стамбена зграда наспрам Основног суда, Подгорица (1960);
Двије стамбене зграде, Улица краља Николе, Стара варош, Подгорица (1964);
Три мини-солитера у Ул. 13 јула, Подгорица (1965–70); Карантинска станица
уз болницу, Бар (1967); Блок стамбених зграда солидарности, касније назван
„Севап-сити“, са око 250 станова, Забјело, Подгорица (1974–76, побједа на ре-
публичком конкурсу); Општински суд, Бијело Поље (1977); Дјечје одмарали-
ште, Бечићи (1979–80); Стамбена зграда, Ријека Црнојевића (1981); Зграда
„Црна Гора пута“, Црквине, Колашин (1982); Блок стамбених зграда, Пљевља
(1985, побједа на позивном југословенском конкурсу); Зграда стоматологије у
склопу Клиничког центра, Подгорица (1988); Пословна зграда Петровића,
Подгорица (1997).

107
108
МИЈОВИЋ Батрић
(1932, Бар)

Студирао у Београду (дипл. 1963). Запослен у Скупштини општине

Бар (1962–65), Угоститељском предузећу, Бар (1965–66), ЗАМТЕС-у, Београд,
у Либији (1965–70), Заводу за изградњу Бара (1970–98, кад се пензионисао).

Изузимајући пет година које је као пројектант провео у

Либији, Мијовић је читаво стваралаштво везао за јужни дио Црне
Горе, првенствено за Приморје, гдје живи. Са посебним осјећајем
за тај амбијент, који карактеришу рембрантовски музицирани кон-
трасти, он наставља у истом правцу да је објектом Робне куће у Ба-
ру (1984) остварио антологијску вриједност за црногорске просто-
ре.
Робна кућа улази у најужи круг дјела која су обиљежила
архитектуру овог простора друге половине двадесетог вијека. Сва-
ком архитекти је више него довољан један објекат да се снажно за-
биљежи, као што је био довољан Мост на Тари проф. Мијату Тро-
јановићу, и да ништа друго није пројектовао. Сваки мало већи ра-
спон у конструкцији, као и код овог објекта, Мијовић промовише
на фасадном дијелу, извлачи га као усмјерену комуникацију ка
околним брдима у сплету гдје море има доминанту. Равним изрази-
то обједињеним и усмјереним површинама – као назнакама да је у
сусједству мора које подржава, Робна кућа, нарочито са петом фа-
садом, асоцира на морску пјену.

109
 Полазећи од пирамида Кеопса, Кефрена и Микерина, у
асоцијацији овај објекат се завршава пирамидом Зосера, с тим што
су у Бару изведена само два степеника. Сваким понирањем у про-
шлост, поштовањем провјерених принципа, уз надоградњу препо-
знатљивим потезом аутора, што је овдје случај, дубљи су коријени
и дуже је трајање – за задовољење укуса генерација. А тај укус, по-
ред промјенљивог, има и стандардни дио који чине дубоко уграђе-
на компаративна искуства доспјела посредством насљеђа у култу-
ри.
Лијепо је кад, као овдје, подсјећања – асоцијације навиру
као валови. Искоришћеним могућностима армираног бетона пред-
напрезањем, монтажним рамовима ријешена је конструкција објек-
та, задржавајући релативно мали број мјеста за ослањање, што
ствара утисак лебдења падобрана у приземљењу или мјесечевог
модула на крхким ножицама.
Значајнија дјела: Хотел „Чањ“, Бар (1972–75); Хотел „Созина“,
Сутоморе (1983); Робна куће у Бару (1984); Путнички терминал, Бар (1984–
94); Санација и реконструкција: Цркве „Св. Никола“, Стари Бар; Цркве Св.
Марије, Стари Бар; Омербашића џамије, Стари Бар; Шкањевића џамије, Стари
Бар; Манастира Доњи и Горњи Брчели; Манастира Морачник, Скадарско језе-
ро, Аквадукт, Стари Бар (1981–86).
Батрић Мијовић, Хотел „Созина“,
Сутоморе, 1983

110
111
МИЛОШЕВИЋ Данило (1934, Пећ),
МИЛОШЕВИЋ Радмила (1939, Бијељина)

Студирали у Београду (Данило дипл. 1961, Радмила 1962 ). Данило

запослен у Рударско-енергетско хемијском комбинату у Обилићу, Приштина
(1962–67). Радмила запослена у Покрајинском заводу за урбанизам и пројекто-
вање, Приштина (1962–67). Брачни пар потом заједно ради у „Јадранпројек-
ту“, Бар (1967–72), Заводу за изградњу Бара (1972–88), ДП урбанизам и про-
јектовање Бар (1988–94) и Бироу за пројектовање „ДМ“, Бар (1994, до пензио-
нисања 2002).

Њихово коауторско дјело веома је обимно и значајно за

општину Бар, у којој је, сем малих изузетака, и реализовано. Изузи-
мајући Стамбено-пословни комплекс ,,Авала“ у Приштини (1965–
68), изведен по Даниловом пројекту и Стамбено-пословни објекат
у Липљану по Радмилином пројекту, све остале објекте пројектова-
ли су коауторски. Без помена њихових имена не може се цјеловито
говорити о архитектури на том дијелу Приморја од почетка седам-
десетих година прошлог вијека до данас.
На тим објектима, који су различитих намјена и који зау-
зимају велике просторе и вриједне локације, они су, у складу са ак-

112
туелним догађањима у архитектури, дали свој допринос. Међу пр-
вим осјетили су нове захтјеве времена, постепено приступајући
ванстандардним интерпретацијама, потискујући конвенционално.
У томе се није могло увијек истрајати, поготову доследно на чита-
вој инвестицији, због честих конзервативних ставова инвеститора,
потпомогнутих ,,чуварима актуелног стила“, који су у архитектури
таворили на старим позицијама. То је био случај и на другим про-
сторима Југославије, кад су општи ставови, чак, уграђивани у ауто-
цензуру као спутавајући фактор у старту, који је нестајао смање-
њем отпора – отварањем пута. Нови приступ, мало-помало, крчили
су најчешће појединци на конкурсима, гдје жири, по пропозиција-
ма, није могао да буде локални, што је давало већу слободу.
Бавећи се и сликарством, Данило и Радмила су на свој-
ствен начин – дизајном одабраних елемената – најчешће секундар-
не архитектуре, који не изискују већа средства (кад већих могућно-
сти није било), налазили кутак да се својим потписом забиљеже,
премошћујући у тим случајевима скулптурално са архитектонским,
макар и у симболичном обиму. Праве прилике су нешто друго.
По окончаној глобалној дистрибуцији простора, у ходу ка
,,нервним“ завршецима који испливавају на фасади, аутори су, по-
ред других уобичајених поступака, најчешће усмјеравали инерцију
унутрашњих догађања, продужавајући зидове даље – испред фа-
садне равни, а тако и кровове код нижих зграда (гдје су сагледиви),
настављајући их послије мјеста сучељавања. Тако настали проду-
жеци – репрезенти, као органски природни наставци (који се даље
обрађују), помажу лакшем поимању комплетног концепта зграде
без скривалица, значајно доприносећи убједљивости објекта, што,
као принцип, кад је квалитетно остварен (у комбинацији са другим
поступцима), има добру прођу у свим градитељским временима.
Изразити примјери су објекти Дом културе (1972–74),
Дом револуције (1982–83) , Галерија ,,Велиша Лековић“ (1983) у
Бару и Дјечји вртић (1985) у Сутомору. Највећи испади у односу на
фасадну раван (испади од неколико метара), који су потом уобли-
чени засебном расцвјеталом скулптуралном формом, остварени су
код објеката Дома културе и Дјечјег вртића.
Аутори посебну пажњу посвећују балконским и степени-
шним оградама, које су (гдје је могуће) обично снажно разуђене, са
дијаметрално различитим обрадама у насталим сегментима. То нај-
чешће остварују системом ,,пуно – празно“: бетонска и жељезна
ограда, понајвише без јединственог рукохвата, као код Дома култу-

113
ре и породичне куће аутора. Међутим, рјешења су сасвим другачи-
ја кад постоје захтјеви уједначених, компактних – чистих – у јед-
ном материјалу форми, какав је примјер на систему хотела у Чању
(1973–83) или интересантној Вили Петровића у Бару (1995).
Дом културе је конципиран доследним одступањем од ор-
тогоналне мреже, тако да доминирају слободне форме од благо по-
вијених зидова, који у екстеријеру, послије обављања функције за-
тварања простора, настављају од углова даље, као да су сами себи
довољни. Утврђеним ритмом, платна се повијају као бродска једра
под вјетром, да би се, примјер, на једном мјесту платно увило у
ролну. Потом, сви завршеци налазе мјесто ритмички истурени на
контури.
Галерија ,,Велиша Лековић“ П+1, обликована је истим по-
ступцима као и Дом културе. Код овог објекта посебно је интере-
сантан улазни дио, којем се прилази под углом у односу на фасадне
равни, и то одмах уз ивични дио зграде, који је обликован као пра-
мац брода продужен у ,,сјечиво“, што је остварено поменутим по-
ступком слободног настављања зида. Десна страна у односу на
,,прамац“ је попут класичне оплате брода, а лијева са истим стату-
сом, али другачијом интерпретацијом: са перфорацијама у два ни-
воа истих вриједности (улаз + лођа изнад).
Туристичко насеље са хотелима, депандансима и кампови-
ма у Чању I (1973–83) заузима простор од 22 хектара. Објекти има-
ју 52.000 метара бруто површине. У склопу истог су хотели ,,Ниш“
(1981) са 150 лежајева и ,,Златибор“ (1986) са 200 лежајева. Полу-
кружне форме на фасадама у вријеме изградње изгледале су китња-
сто, али нова догађања у архитектури, којим се постепено напу-
штао претјерани функционализам, доказала су да је ово била најава
да треба и другачије размишљати.
Значајнија дјела: Основна школа, Вирпазар (1969); Пословни обје-
кат ,,Избор“, Вирпазар (1969); Основнa школа, Острос (1969–70); Болница –
хируршки блок у Бару (1970); детаљни урбанистички планови: Чањ I, Чањ II,
Тополица I, Бар (1972), Нови Пристан, Бар (1975), Тополица II, Бар (1978–79)
и Спортски центар Маџарица, Бар (1981); Дом културе (1972–74); Стамбено-
пословни објекат Б10, П+7 у Улици Јована Томашевића, Бар (1977); Пословни
објекат (са пијацом) ,,13 јул“, Бар (1977); објекти и уређење терена Блока То-
полица II са 1000 станова, Бар (1978–90); Амбуланта, Вирпазар (1980); објек-
ти Тополица – Бјелиши, са 220 станова, Бар (1981); Стамбено-пословни објек-
ти Е5 и Е6, П+6 до П+8, Бар (1981); Стамбена зграда Б2, П+6 до П+7 у Улици
Јована Томашевића (1982); Туристичко насеље са хотелима и депандансима
од 52.000м2 на 22 хектара, Чањ I, Бар (1973–83); Дом револуције, Бар (1982–

114
83); Пословни објекти ,,Потковице“ уз обалу, Бар (1985); Стамбено-пословни
објекат Б1, П+4, Улица маршала Тита, Бар (1985); Завод за суптропске култу-
ре, Бар (1985); Ресторан ,,Златни нар“, Сутоморе (1986); Пошта, Сутоморе
(1986); Управна зграда Завода за изградњу Бара (1988); Пословни објекат
,,Дрина“, Улица маршала Тита, Бар (1988–89); Хотел ,,Свети Никола“, Суто-
море (1994); Стамбено-пословни објекат Д5, Тополица I, П+6, Бар (2001).

Данило и Радмила Милошевић,

Дом револуције, Бар, 1983

115
116
МИЛОШЕВИЋ Јовица Јован
(1929, Котор)

Студирао у Љубљани (дипл. 1956). Запослен у Жељезничко-тран-

спортном предузећу, Сарајево (1956–57), Одјељењу за урбанизам Општине
Подгорица (1957–58), Пројектном бироу Опште грађевинског предузећа, Под-
горица (1959–65), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, Подгори-
ца (1965–71), Заводу за урбанизам, Котор (1971–75), Пројектном бироу Грађе-
винског предузећа „Ставбар“, Марибор (1975–78), Инжењеринг-бироу, Мари-
бор (1978–79), Пројектном бироу Грађевинског предузећа „Ставбар“, Марибор
(1979–90, кад одлази у пензију).

Његова стамбена зграда, Булевар Св. Петра Цетињског,

Подгорица (1962) улази у најужи круг најбољих архитектонских
дјела на простору Црне Горе друге половине XX вијека. Ријетко у
граду – било којем – да по архитектури не можемо препознати ври-
јеме кад су зграде грађене. За ову зграду, за послијератни период
градње није могуће одредити то вријеме. Јер тада се на овом про-
стору овако није градило. Кад би се гдје појавио овакав искорак,
могао је да буде прихваћен као личан – изолован став ван уходаних
норми, са убјеђењем да ће га ход архитектуре оставити по страни,
што нико није желио свом објекту. Линијом лакшег отпора, пошто-
вала су се важећа правила. То је било вријеме диктата функције и
конструкције објекта, које је претјерано занемарило ванфизички, то
јест интелектуални ток, који је регуларнa потреба.
Ова стамбена зграда је са пет спратова и три улаза, код ко-
је је приземље издигнуто, колико да се формирају уобичајено мали
прозори подрума. На приземљу нема испада из равни фасаде, јер
би се, за постављене урбанистичке услове, ометало кретање трото-
аром који је одмах уз објекат. Гледајући по дужини објекта, прва
четири спрата су препуштена у ширини половине одстојања изме-

117
ђу улаза, то јест за 380 сантиметара, што је за то вријеме било изу-
зетно. Пети – задњи спрат комплетно је препуштен 85 сантиметара.
На почетној позицији остало је само приземље.
Овај концепт са снажним препустима, као и прилаз рјеша-
вању детаља, утицао је у глобалној поставци 21 годину касније
(1983) на веома успјелу архитектуру Блока V, Милете Бојовића, ко-
ја је за антологију ових простора. У оба случаја заступљени су до-
минантно чисти и једноставни потези, као од сликарске шпахтле
поређани са сличним третманом односа величина једнокрилних
прозора, примијењених групација маса, статуса жардињера и огра-
да. Ово се наводи, иако се зна да све то није прво настало у Подго-
рици.
Три поменуте цјелине, које су у препусту, претходно су се-
би, као слика на зиду, обезбиједиле снажан паспарту и оквир, који
нијесу пасивног статуса, јер различитим дубинама лођа рефлектују
претходну динамику. Доминира пријатан утисак од већег броја фа-
садних равни, поређаних једних иза других у јединству различито-
сти. Избјегнуто је њихово потпуно преклапање, то јест заклањање.
Оне су као развучене карте у игри – да свака дође до изражаја.
Остварен је утисак иницијалног назирања. Све те фасадне равни у
помјерању налазе своје мјесто у препусту од 380 сантиметара са
скоковитим разликама одстојања, почев од стартног са 85 сантиме-
тара. Тиме се у игру уводе различите дистанце сагледавања, рит-
мом посебних идентитета, али истих усмјерења.
Стамбено-пословним објектом „Лент“ уз Драву, учество-
вао је у обнови старог градског језгра Марибора, за које је са уче-
сницима, то јест ауторима урбанистичког и другог концепта добио
републичку Борбину награду Словеније (1986, B. Reichenberg,
Игор Рецер, М. Коцмут, Ј. Милошевић).
Значајнија дјела: Стамбена зграда, Булевар Св. Петра Цетињског,
Подгорица (1962); Стамбена зграда, Ул. Ивана Милутиновића, Подгорица
(1963); Стамбена зграда у Ул. Светозара Марковића, Подгорица (1963); Стам-
бена зграда у Ул. Светозара Марковића, Подгорица (1964); Стамбени објекат,
Даниловград (1964); Стамбени објекат „Уједињене нације“, Котор (1964); Ви-
ле за функционере Републике Црне Горе, Београдска улица, Подгорица (1964);
учешће у међународном пројекту „Јужни Јадран“, Будва (1968–70); Хотел
„Монтенегро“, Бечићи (1969); Студентски дом, Котор (1971); Монтажна елек-
тро станица, Словенија (1976); Вила „Рибић“, Вараждин (1976); Стамбена
зграда „Марибор југ“, Марибор (1980); Стамбено-пословна зграда „Ленарт“,
Словенија (1981); Стамбено-пословни објекат „Лент“ уз Драву у старом град-
ском језгру Марибора (1986).

118
119
МИЊЕВИЋ Ђорђије
(1924, Бијело Поље)

Студирао у Загребу (дипл. 1953). Запослен у Грађевинском предузећу „Црна

Гора“, Никшић (1953–56), Заводу за урбанизам Општине Никшић (1956–60),
Пројектном бироу ГП „Црна Гора“, Никшић (1960–62), Републичком заводу за
урбанизам и пројектовање, Подгорица (1962–73), Заводу за урбанизам и кому-
налне дјелатности Србије (1973–77), Савјету за човјекову средину и просторно
уређење Савезног извршног вијећа, Београд (1977–89).

Незаобилазан је у историји архитектуре простора Црне Го-

ре друге половине двадесетог вијека. Његови објекти су дали пре-
познатљив карактер граду, понајвише Никшићу и Жабљаку, гдје је
претежно градио. Од случаја до случаја употребљава или једно-
ставне форме које у лапидарном изразу произилазе из функције
или сложене и различите које су усаглашене. Хируршко-гинеколо-
шка болница, Никшић (1960) одговара првом опредјељењу, а Дом
културе, Никшић (1962) другом. На Дому културе, искуством ин-
тернационалног стила, без дуга окружењу, доводи то окружење да
му дугује оплемењујући га, без традиционалног, које увијек и не
мора да је присутно кад аутора понесу инспирације.

120
 А да је то само ствар ширег дијапазона, доказ су његови
хотели на Жабљаку, посебно Хотел „Жабљак“ (1969), гдје је води-
љу препустио прелијепом амбијенту којим доминирају брда. Овај
објекат је риједак школски примјер да контура објекта чини више
од 50 посто карактера и вриједности објекта, те је погодан за угле-
дање у едукацији кадрова. Линија контуре креће се између очеки-
ваног и неочекиваног са коначно изабраним правим мјестом, фор-
мирајући облик неправилног трапеза, који није самосталан, но се
као снажан вал прелива у мање валове, којим се умирује према оба-
ли Језера, које и не мора да је у том правцу, јер валови егзистирају
самостално. Остварен је својеврсни ЕКГ - графикон, који подупиру
чисте вертикале као жице на инструменту чији се звук види. То је
дуги говор са малим бројем ријечи, који не остаје уобичајено ствар
првог тренутка, но и накнадног размишљања у наметнуто одложе-
ној дегустацији. Објекат којем нема шта да се дода лако подноси
суд времена и недирнут опстаје у свим стиловима које генерације
доносе.
Добитник је Ордена рада са златним вијенцем (1972); По-
веље заслужног члана Друштва инжењера и техничара Црне Горе
(1972); Дипломе Савеза урбаниста Југославије (1973); Златне пла-
кете Југословенског савеза за заштиту човјекове средине (1986).
Значајнија дјела: Гимназија, Никшић (1957), Фабрика „Вунарски
комбинат“, Бијело Поље (1959); Реконструкција Римског моста на Моштаници
из III вијека, Никшић (1960); Хирушко-гиниколошка болница, Никшић (1960);
Основна школа „Ратко Жарић“, Никшић (1961); Зграда Општине Никшић
(1962); Дом културе, Никшић (1962); Педагошка академија, Никшић (1962);
генерални планови Улциња и Бара из програма УН-а Јужни Јадран, касније
назван Јадран 1, за Црну Гору (1968, као руководилац радне групе у сарадњи
са иностраним експертима); Комплетан пројекат Јадран 1, са четири генерал-
на, четири детаљна и два регионална плана (1968–70, као директор РЗУП-а
координатор између иностраних експерата, радних тимова и Владе); Хотел
„Жабљак“, Жабљак (1969); Генерални план Папренице, Доњи Милановац
(1975); Хотел „Језера“, Жабљак (1978); Хотел „Планинка“, Жабљак (1984).
Библ.: „Мињевићи – хроника братства“ 2004, стр. 1–147; Уређење
простора Националног парка Дурмитор, Зборник Економског института Црне
Горе 1981.

121
122
МИРКОВИЋ Бајо
(1917, Пљевља – 1982, Београд)

Студирао у Београду (дипл. 1945). Запослен у разним државним ор-

ганима (1945–54), Народном одбору Општине Пљевља (1954–60), Општин-
ском одбору за стамбену изградњу, Пљевља (1960–65), Стамбеном предузећу,
Пљевља (1966–73).

Био је поборник традиционалног у савременом изразу, ка-

кав му је Хотел „Пљевља“ у Пљевљима (1970), за који је добио
Тринаестојулску награду. Њиме је, уз поштовање амбијента, оства-
рен особен израз – печат своје и уопште архитектуре Пљеваља.
Овај објекат улази у ужи избор најбољих архитектонских
дјела друге половине XX вијека на простору Црне Горе. Он одводи
пажњу од представе града чађавих објеката Термоелектране и, рекло
би се, како је увијек кад архитектура лијепо зрачи, да је код њега и
зрак чистији, иначе еколошки угрожених Пљеваља. Највише плијени
умјешност преспајања времена различитих градитељских искустава
са тог терена, умјесто, често, отуђене конфекције са ко зна којих
простора. Аутор користи једноставне форме, понајвише двоводне
кровове са калканима налик на војвођански низ, да би, уважавајући
насљеђе архитектуре, све пропустио кроз густи филтер.

123
 У вријеме архитектуре строго проистекле из функције и
конструкције, паралелно су на овим просторима у одређеној мјери
опстајали китњасти детаљи преузети из оријенталне архитектуре,
који су, иако најчешће примјењивани од неуких кадрова, тражили
више простора у име традиционалног и увијек драгог подсјећања
на прошлост. Неосмишљеном рационализму недостајали су вита-
мини у секундарним склоповима као нужна помоћ већ исцрпљеној
архитектури. Мирковић је био са широким образовањем. Недоста-
јао му је само дипломски рад да заврши студије и на историји
умјетности. Са тих позиција осјетио је иницијалне дамаре архитек-
туре свог града које је вјешто артикулисао.
За оне који нијесу познавали Баја, потребно је рећи да је
ово архитектонско дјело очекивани израз занесењачке природе,
љубави, топлине и увијек богате ријечи за обликовање простора,
које је стално испољавао.
Над правоугаоном основом постављени су два двоводна
крова исте величине и трећи знатно већи, са разликом од четири
спрата, којима су, као птица крилима, захваћени сви спратови. Кро-
вови се надовезују као валови са утиском кретања од великог ка
мањем – до смираја на крају. Ова три крова, три вала, три седла,
три линије ЕКГ-графикона чине глобалну поставку од које се при-
родно наставља на детаље. Кровне равни се преламају да би се
оснажиле за висине, у очекивању да распрсну као валови. Попут
ријеке која брзаком наилази на стијене, које заобилази, тако и овдје
кровне равни наилазе на испусте.
Централно постављена кула, која је заробљена овим равни-
ма има статус драгуља на прстену.
Значајнија дјела: Зграда Електодистрибуције на Јали, Пљевља
(1968); Робна кућа „Прољеће“, Пљевља (1968); Блокови 1, 2 и 3, Пљевља
(1970); Стамбено-пословна зграда „Корзо“, Пљевља (1966); Урбанистички
програм Пљеваља (1971–72); Болница, Пљевља (1967); Трећа основна школа,
Пљевља (1970); Стамбено-пословни објекти Лук 1 и 2, Пљевља (1966); Кућа
браће Боровић, Пљевља (1970); Хотел „Пљевља“, Пљевља (1970); Кућа Вуки-
ћевића, Пљевља (1969); Бања, Прибој (1953).

124
125
МУГОША Ратимир
(1942, Подгорица)

Студирао у Нишу (дипл. 1971). Запослен у Опште грађевинском

предузећу, Подгорица (1971–72), Фабрици станова, Спуж (1973–76), Градња
„Дрина“, Горажде, Подгорица (1976–78), „Агроекономском институту“, Под-
горица (1978–86), Националном парку „Скадарско језеро“, Подгорица (1986–
89), сопственом пројектном бироу „Техноекономски инжењеринг“, Подгорица
(1989–99), РЗУП-у, Подгорица (1999–2001), у сопственом бироу „Монтенегро-
инжењеринг“, Подгорица (2001, гдје и данас ради).

Једнако се интересује за све врсте објеката, почев од ин-

дивидуалних и колективних стамбених зграда, пословних, инду-
стријских... до мостова. Бави се и урбанизмом. Oд случаја до слу-
чаја, руковођен инспирацијама, различито третира простор којим
се бави. У том дијелу интересантна је разлика између Виле Бешо-
вића у Загоричу (1978) и Виле Митровића на Ибричевини (1997),
обје у Подгорици. Код једне је примијењена слободна форма, а код
друге традиционална архитектура.
Вила Бешовића разуђена је по хоризонтали и вертикали
са релативно крупнијим геометријским формама у детаљима, нај-
чешће у комбинацији са троугловима, динамично крећући се од оп-
штег ка појединачном, у свему атипично. Смирујуће је у том по-
крету нескривено полазиште: имагинарни омот у облику призме,
од којег је, одсијецањем и засијецањем са свих страна (а негдје вра-
ћањем мањих елемената), настала Вила Бешовића.
Објекат је у четири нивоа, од којих је задњи поткровље

126
са двоводним кровом постављеним по дијагонали, тако да је кров-
на површина у облику два троугла који се додирују по хипотенузи
– грбини. Избјегнуто је да се објекат, мимо доњег дијела, мирно за-
врши хоризонталом. То је урађено тако што је грбина на средини
засјечена троугластом формом, која се као неотјеловљена доводи у
реално (нешто ниже на крову) са три троугласте баџе, које заврша-
вају (испуњавају) доњи угао кровне равни.
Од поменуте замишљене основе призме квадратног обли-
ка одсјечени су, у облику мањих квадрата, углови, како би настала
крстата форма приземља, што се провлачи још кроз спрат, с разли-
ком што је на спрату дио одузетог враћен и конзолно ријешен над
приземљем, чиме се добија разуђен крст као основа спрата. Тим
додавањем (поступком „два корака напријед, један назад“) створе-
на је инерција за враћање у полазну квадратну основу на другом
спрату.
Динамика, то јест косе линије, као странице троугла (што
је коришћено у свим приликама гдје је могло) доследно је спрове-
дена и у плиткој обради – рељефу балконских парапета.
Мугоша се успјешно руководи програмским захтјевима и
условима амбијента. На Робној кући у Тузима (1980), чипкастим
хоризонталним низовима са полукружним исјечцима, као и алуми-
нијским апликацијама (са низовима пирамида на рељефу) у фраг-
ментима, асоцирао је на апстрактне карактере детаља исламске ар-
хитектуре. Али, треба рећи да би све то, поводом асоцијација, оста-
ло непримијећено да је објекат направљен у некој другој средини,
гдје исламска архитектура није толико практикована, што значи да
се то налази у спектру више могућих тумачења, са општепримје-
њиваним композиционим принципима.
Стамбено-пословна зграда ,,Максим“, Подгорици (2006)
налази се на углу Булевара Светог Петра Цетињског и Московске
улице. Изнад кружног дијела основе на углу, формирана је облича-
ста кула са 10 спратова, уз коју су два крила са по седам спратова.
Гараже су у подземном дијелу у два нивоа.
Глобалну поставку карактерише обличаста кула, која до-
минира не само по вертикали. На додиру куле и њених крила није
извршена јача диференцијација фасадних површина (искораком из
исте равни), не у мјери колико је то урађено на палати ,,Албани-
ја“(1939) у Београду, и како би се очекивало према скоку по верти-
кали на том мјесту. Да то није ни био циљ, казују дјелови помену-
тих крила који су се одвојили од њих самих да би у два растера

127
,,побјегли“ уз кулу тангирајући је, остварујући благи контакт.
Сродним поступцима преносе се детаљи фасаде крила на
кулу, преносе се поменутим ,,побјеглим“ дјеловима у два растера.
На другом дијелу, кула је показала свој посебан карактер, који се
очекује. Палатом ,,Албанија“, као упоређење, која је тада била пра-
ви ледоломац (не само по облику), уводила се нова чиста архитек-
тура, рјешење са растерећеним детаљима крилних дјелова објекта,
које је пренијето на комплетну кулу.
Значајнија дјела: Вила Бешовића, Загорич, Подгорица (1978); чети-
ри типска супермаркета, Подгорица (1981); рибњаци: Буче у Иванграду, Рас-
товац у Никшићу и Стабне у Плужинама (1984–88); Каптажа на Марези, Под-
горица (1981); Робна кућа ,,Сахат-кула“, Подгорица (1990); Фабрика ,,Екстра-
биље“, Рисан (1990); Стамбене зграде Хумци, Рудо поље, Никшић (1993);
складишта КАП-а у Подгорици и Колашину (1992); Магацин „Кока-коле“,
Стари аеродром, Подгорица (1994); Реконструкција Психијатријске болнице,
Доброта (1996); Вила Митровића на Ибричевини, Подгорица (1997); Стамбена
зграда РТВ Црне Горе, Стари аеродром, Подгорица (1998); Стамбене зграде
МУП-а, Стари аеродром, Подгорица (2002); Геолошки завод, Подгорица
(2001); Пословна зграда водовода, Подгорица (2004, радови у току); Стамбе-
но-пословна зград ,,Максим“, Подгорици (2006); Телекомуникациони торањ
са видиковцем, Подгорица (2006, радови у току); Просторни план Републике
Црне Горе (2007, координатор).
Ратимир Мугоша, Геолошки завод,
Подгорица, 2003

128
129
НИКИЋ Влатко Владислав
(1948, Подгорица)

Студирао у Скопљу (дипл. 1979). Запослен у Опште грађевинском

предузећу, Подгорица (1979–90), Пројектном бироу „Техноекономски инже-
њеринг“, Подгорица (1990–93); Пројектном бироу „Елинг“, Подгорица (1993–
94); Пројектном бироу „Adecon“, Подгорица (1994–2000), у сопственом бироу
„ARHICON“, Подгорица (2000, гдје је и данас).

Како и приличи времену на почетку осамдесетих година,

кад је почео рад, он се ни сада, тражећи израз, не удаљава много од
функције и конструкције, уз примјену савремених материјала.
Опрезан је у односу на све што се данас масовно примјењује. А са-
свим је сигурно да ће у много чему старо да буде ново, ново у од-
носу на садашње, јер раније се обликовањем почињало од старта, а
данас, у већини случајева, на крају, кад се на објекат навлачи ко
зна каква „одјећа“... Као упоређење: за дјело Илије Шћепановића,
мајстора старих, а увијек нових вриједности, речено је поводом
овог да он, као ево и Никић, није за оно што постоји, а не значи.
Новије Никићево дјело Зграду факултета, Будва (2007,
радови у току) карактеришу ова полазишта, како са сведеним раци-
оналним обликом габарита, тако и са третманом детаља и материја-
ла са бојом времена.
Никић и Зоран Ђурђеновић, коауторски пројектовали су
у свом пројектном бироу ,,Адекон“ у периоду од 1993. до 2000. го-
дине велики број објеката (који ће се овдје, како код дјела З. Ђур-
ђеновића, поново навести). Пројектовали су Управну зграду ,,Век-
тра“, на обали Рибнице, Подгорица (1995, В. Никић, З. Ђурђено-

130
вић), Стамбено-пословни објекат ,,Вектра“ у Блоку Крушевац I,
Подгорица (1996–99, В. Никић, З. Ђурђеновић), Зграду Владе Ре-
публике Црне Горе, која је уз претходни објекат (1996–99, В. Ни-
кић, З. Ђурђеновић), Хотел ,,ПИО“, Колашин (1999, З. Ђурђено-
вић, В. Никић), Пословну зграду ,,Ђекић-центар“ у Његошевој ули-
ци, Подгорица (1997, В. Никић, З. Ђурђеновић). Ове објекте карак-
терише изученост елемената секундарне архитектуре. Овдје се не
улази у карактеристике Детаљног урбанистичког плана и одступа-
ња од истог у издатим урбанистичким условима, што је имало ути-
цаја.
На Стамбено-пословну зграду ,,Вектра“, која је ,,Г“ обли-
ка, корисне површине 20.000 м2, наслоњена је Зграда Владе од
8.000 м2, изграђена у исто вријеме. У међусобној комбинацији до-
лази до претварања ,,Г“ у ,,П“ облик. У подруму између ових обје-
ката је Базар (2.000 м2), а са стране, испод трга, заједничка подзем-
на гаража са 160 паркинга.
Са обије стране по дужини Стамбено-пословне зграде,
постављена је надстрешница са испустом од четири метра, од чега
су двије трећине застакљене. Обликовању надстрешнице и првог
спрата (који је комплет застакљен), посвећена је велика пажња да
би приземље и спрат добили статус постамента читавог објекта.
У дијелу који је застакљен, надстрешница је каскадирана
и ријешена у стилу архитектуре у дрвету, гдје доминирају дуплира-
не греде. Тако насталу хоризонталу осмишљено прекидају додатни
склопови, који посебним третманом наглашавају главне улазе.
Зграда Владе је са зид-завјесом, која у том амбијенту дје-
лује смирујуће. Њу једино прекидају (просијецају) степенишни
простори, на које је у обликовању задржана посебна пажња, наро-
чито примјеном испуста из стаклених стијена.
На мањим објектима, који су тиме са већом приликом за
интиму, Владислав Никић и Зоран Ђурђеновић показали су, као ко-
аутори, шта знају у поштовању порука традиционалне архитекту-
ре.
,,Ђекић-центар“, са продавницама у приземљу, а хотелом
на спрату и у поткровљу, један је од таквих објеката. Добро је
уклопљен у структуру Нове вароши, што је риједак случај. Он је на
прави начин нашао своје мјесто у том амбијенту, тиме што је усво-
јеном концепцијом потпуно задржана боја времена којем се дугује,
али не и робује, јер и ово вријеме има право на опстанак са рукопи-
сом аутора и потребом инвеститора за новим садржајима.

131
 Његова значајнија дјела: Монтажна стамбена зграда (индустријске
производње) ,,Д“ и ,,Б“ на Забјелу, Подгорица (1980–81); Дом културе, Спуж
(1986); Основна школа, Матагужи, Подгорица (1987); Стамбена ,,Г“ зграда на
Забјелу, Подгорица (1988); четири пословна објекта ,,Велентуна“, Штокхолм,
Шведска (1992); Управна зграда ,,Вектре“, на обали Рибнице, Подгорица (1995,
В. Никић, З. Ђурђеновић); Стамбено-пословни објекат ,,Вектра“ у Блоку Кру-
шевац I, Подгорица (1996–99, В. Никић, З. Ђурђеновић); Зграда Владе Репу-
блике Црне Горе, уз претходну зграду (1996–99, В. Никић, З. Ђурђеновић); Хо-
тел ,,ПИО“, Колашин (1999, З. Ђурђеновић, В. Никић); Пословна зграда ,,Ђе-
кић-центар“ у Његошевој улици, Подгорица (1997, В. Никић, З. Ђурђеновић);
Трг Николе Ковачевића, код Сахат-куле, Подгорица (2000); Пословни објекат
,,Euro pact“, Тузи (2000); Стамбене зграде синдиката на Старом аеродрому,
Подгорица (2000); Стамбена зграда на Старом аеродрому, Подгорица (2001);
Музеј града, као реконструкција Графичког завода, Подгорица (2002); Адми-
нистративна зграда, Складиште и уређење терена Фабрике анода Комбината
алуминијума, Подгорица (2001); „Јеврић-центар“, Подгорица (2002); Пошта,
Даниловград (2002); бензинске пумпе: „Еuro petrol“, Даниловград (2004), Ре-
жевићи (2005), Игало (2006); Зграда МУП-а, Даниловград (2006); Пословни
центар „Кипс“, Подгорица (2007, радови у току); Старачки дом, Рисан (2007,
радови у току); Стамбено-пословни објекат „Вектра“, Бар (2007, радови у то-
ку); Зграда факултета, Будва (2007, радови у току); Стамбено-пословни обје-
кат, Чепурци, Подгорица (2007, радови у току).
Владислав Влатко Никић, Пословни објекат
„Euro pact“, Тузи, 2000

132
133
НИМАНБЕГОВИЋ Саим
(1955, Улцињ)

Студирао у Сарајеву (дипл. 1978). Запослен у Грађевинском преду-

зећу „Приморје“, Улцињ (1978–79), Заводу за изградњу Улциња (1979–93),
сопственом пројектном бироу „Artes“ (1993, до данас).

Једнаким интересовањем бави се и мањим објектима, као

што су индивидуалне стамбене зграде у класичној масивној градњи
(са ослањањем или без ослањања на традиционално) и већим објек-
тима у новим материјалима и изразима. Често примјењује комбина-
цију доминантно пуних зидних платна и доминантно застакљених
површи.
Настале композиције истовремено можемо да прихватимо
као успјелу архитектуру у свим садржајима, и као, независно од
тог, графички дизајн, гдје доминирају општи полазни принципи
композиције. Колико у томе има истине, види се и по детаљу на
Пословном објекту „Rapex“, Бар (2007, у изградњи), гдје је назив
„Rapex“ нашао мјесто и као примјетан архитектонски чинилац, и
назнака на неком индустријском дизајну.
На објекту „Rapex“, аутор ортогоналној поставци дис-
кретно додаје динамику, посредством застакљене форме благо наг-
нуте на углу, коју три пара „каишева“ придржавају да у покрету не
падне. Тај својеврсни одломак од пирамидалног свођења, бљеском
на патинираном окружењу дјелује као уграђен наглашени драгуљ.
Вјероватно је и живот аутора поред мора учинио своје да се овдје,
као и на неким другим његовим објектима, препознаје прамац бро-

134
да, којег, у овом тешком времену, није требало(!) предвидјети од
стакла. Изнад три снажне дуге хоризонтале, попут брисолеја, про-
вирују мали бродски прозорчићи, које сријећемо и на другим њего-
вим објектима.
Мало уз велико, „пуно“ уз „празно“ и још много таквих
изазовних релација, постављених себи да би се ријешиле, су, изме-
ђу осталог, карактеристике његовог стваралаштва.
На пројекту Хотела „Чапрић“, Улцињ, који је пред изво-
ђењем, видимо да аутор полази од четврт облице, на коју додаје
или одузима. У прва два нивоа лепезасто извлачи лучно формиране
етаже, а у задњој увлачи, као карте у шпилу, да би у том нивоу са
исто таквим контра постављеним обликом завршио објекат налик
на прамац брода. Путање ових етажа на појединим мјестима оста-
вљају траг у облику пергола, које су, иначе, дематеријализација -
прелаз од постојећег ка непостојећем – најбољи начин да се овдје
забиљежи покрет. Поступак се наставља дјелимичним (само у ути-
ску) различитим дужинама етажа у непромијењеним величинама,
на које се, на фасади, надовезују стубови неједнаких одстојања.
Стиче се утисак да све то настаје у тражењу оптичких варки, али
свакако показује распон маште која је спремна да крене, да се пои-
гра, и о томе остави трага. Даљи пут ка детаљима је кратак, као
ефектна одјава програма.
Тржни центар, Гусиње (2007, радови у току) карактерише
савремена и традиционална архитектура у контрасту, али не у неса-
гласју. Овдје кров није, како је често случај, неискоришћен као не-
што што се недовољно види, него је баш наглашен у обликовању.
На њему доминирају моћне стрехе подупрте косницима. Угаони
дио, по висини, односима и по овом карактеру крова, посебно по
његовом пирамидалном завршетку, асоцира на куле, каква је Кула
Реџепагића. Како и приличи тржном центру, нарочито у малом мје-
сту, остварена је потребна интима у дворишном дијелу.
Значајнија дјела: ДУП ,,Круче“, Улцињ (1990); Кућа Шкреља,
Штој, Улцињ (1995); Хотел „Империјал“, Улцињ (1996); Пословни објекат „26.
новембар“, Улцињ (2000); Вила „Чапрић“, Бар (2000); Црквa Светог Марка, Ул-
цињ (2001); Пословни објекат „Avanti“, Улцињ (2001); Пословни објекат „Pri-
mus“, Улцињ (2005–07); Ентеријер „Монтенегро банке“, Улцињ (2006); Послов-
ни објекат „Херметик“, Хотел „Дулгино“, Улцињ (2006); Хотел „Реџа“, Улцињ
(2007, у изградњи); Пословни објекат „Rapex“, Бар (2007, у изградњи); Тржни
центар, Гусиње (2007, радови у току); Стамбена зграда „Genša“, Улцињ (2007,
у извођењу).

135
136
ПЕТРОВИЋ – ЊЕГОШ Петар II
(1813, Његуши – 1851, Цетиње)

Oбразовање је стицао прво код свог стрица владике Петра I, потом

код Јосифа Троповића, Манастир Топла, Херцег Нови (1825), и код Сима Ми-
лутиновића Сарајлије, Цетиње (1827–30). Постао је господар Црне Горе
(1830), произведен за архимандрита од рашко-призренског архиепископа, Ма-
настир Врањина на острву Ком у Скадарском језеру (1831), хиротонисан за
епископа, Петроград (1833).

За представљање Његошевог архитектонског домета на

Цркви Светог Петра Цетињског, која је по његовом пројекту изве-
дена 1845. године, може послужити оцјена архитекте Николе Кра-
снова, руског академика, по чијој је документацији 1925. године
обновљена. Цркву су претходно у Првом свјетском рату били по-
рушили Аустријанци бомбардовањем из Бококоторског залива.
Кад је први пут видио ову Цркву, Краснов је казао: „Ње-
гош је велики човјек кад је могао овакву оригиналну идеју да има,
за овакав облик и овакву основу Цркве на Ловћену, тј. два круга у
основи различитих пречника, а који продиру један у другога.“ Мо-
гло је то да се, спајајући двије лијепе ријечи, каже и: „Црква је кра-
сна, Никола Краснов.“
Најбољи начин да утврдимо ту вриједност је упоређење
Његошеве Цркве и Мештровићеве Капеле изграђене 1974. године

137
на њеном мјесту пошто је опет порушена. За све то добићемо по-
тврду и у искуству Ф. Л. Рајта (F. L. Wright). Пројекти који про-
грамски не задовољавају жељу оног за кога се објекат гради, уна-
пријед се искључују. А пођимо од тога да је Његош, као и за друге
ствари, знао и показао шта је желио на врху Ловћена: да је желио
као многе владике – да вјекује у цркви, а не у нечему другом на ње-
ним рушевинама.
Осјећајући да му је превремени крај близу, Његош је, смрт-
но грудоболан, казао своју посљедњу жељу, коју је у једном дије-
лу имао прилике да види отјеловљену у изграђеној Цркви на врху
Ловћена. Накнадно, 1974. године, Његошева посљедња жеља зами-
јењена је Мештровићевом жељом. Исто тако и Његошево мјесто у
новоизграђеном објекту замијењено је: Његош је пресељен у по-
друм, а горе је „Мештровић постављен“, како се каже за његову из-
ложбу скулптура.
На порушеној цркви не може се изградити ништа љепше,
поготову да надвиси гријех њеног рушења. Од свега најгоре је што
је Мештровић измијенио амбијент, тако што је обимним минира-
њима срушио и врх Ловћена, смањујући висину црногорске понос-
планине за неколико метара. Сада људи гледајући горе промашу-
ју(!) врх Ловћена, нерадо се спуштајући ниже. Није Ловћен само
под притиском оног што му је скинуто него и притиском увозног
камена – мермера, постављеног на Маузолеј отуђене форме. Ме-
штровић није подешавао објекат према Ловћену, него, апсурда,
Ловћен према објекту, из којег разлога је порушио врх да добије
ширу платформу! Маузолеј не прати разуђену конфигурацију тере-
на, која је у свођењу. Тако, долазимо и до оцјене Мештровићевог
поразног односа према амбијенту. Сви људи, па и генији какав је
Мештровић, гријеше, али на ту грешку није смјела и наша да се на-
довеже.
Узалуд је велики скулптор имао и архитекте као сарадни-
ке, и узалуд је могао да користи претходно Његошево искуство,
Његош му је из свог времена за сва времена одржао лекцију. Ње-
гош је овим храмом феноменално завршио Ловћен, сводећи га као
у акупунктури у бездимензионално – у тачку, која потом расцвјета-
ва у крст, са којим врхуни и Црква, и Ловћен. Свођење је извршено
преко двије у доњем дијелу утопљене облице (које чине спољни зи-
дови) и купом (кровом) у горњем дијелу, за разлику од призматич-
ног облика Мештровићеве капеле. Посебна вриједност Његошевог
рјешења је што је обличаста форма обезбјеђивала приближно исти

138
изглед са свих страна, као природан захтјев врха планине у смислу
лапидарног изједначења односа, за које не треба да идемо даље од
далеких египатских пирамида. Поред тога, Црква је изграђена од
домаћег с Ловћена узетог, а не увозеног камена, преко којег су дли-
јетима проговориле душе људи за камен вјенчаних, који су Његоша
уским стазама и богазама уз Ловћен на леђима на вјечни починак
изнијели. Изнијели су га на врх свих црногорских врхова, који су
нови градитељи срушили, и мјесто крстом, којег је Његош цјели-
вао, паганским знацима обиљежили.
Његош је у својим књижевним дјелима, како је срачунато,
употријебио 263264 ријечи, од којих 653 пута ријеч Бог, а и много
више би да је знао да ће се неки потомци окомити на Цркву на Лов-
ћену, и да им, поред штете коју му чине, неће сметати што носи
име његовог стрица и свеца.
Рајт, који је био зет Марка Миљанова, долазио је на Цети-
ње са супругом Олгиваном, Марковом унуком, којом приликом је
видио и Његошеву капелу са два у основи интегрисана круга. Рајт у
деведесетој години живота употребљава два оваква круга значајно
еволуирана. Употребљава их на генијалном дјелу – на Гугенхајмо-
вом музеју у Њујорку, формирајући посебан габарит. Ово је једино
значајно као доказ (уз констатације академика Краснова) провјере-
ности и исправности Његошевих поставки на Ловћену, нарочито за
уклапање објекта у окружење, а никако за неку другу релацију ве-
зану за Рајтову архитектуру.
Овакве форме у Његошевом случају подржавају амбијент
сличношћу, а код Рајта разликом, која је осмишљена. Његошеву
цркву и Рајтов музеј, коришћењем градитељског насљеђа, повезују
пет случајних, или, опет, Божјом руком подешених карактеристи-
ка: а) два круга у основи, б) неједнаких величина, в) чврсто повеза-
ни г) које (пењући се од истих) не напуштају обличасти зидови и д)
круговима Његош и Рајт обиљежили су посљедње дане свог живо-
та – обиљежили линијом (да ли случајно?!), која, као затворена,
сједињује почетак и крај. Преласком погледа са једног на други –
са старијег на новији објекат – стиче се утисак покрета као на
филмској траци – као код диобе ћелија, гдје долази до раздвајања и
уздизања Рајтових кругова, задржавајући присност. Потврда Њего-
шевих исправних поставки је у овој упоредној анализи распјевано-
сти Рајта архитекте – пјесника и (обрнуто) Његоша пјесника – ар-
хитекте, гдје и један и други у својим браншама имају више испи-
саних страна.

139
 Његош је 1834. на узвишењу изнад Манастира, за одбрану
од Османлија, изградио кулу кружне основе (опет слична форма),
звану Табља, за 24 стражара са свим топовима које је имао. Али,
одмах се показало да то није битан допринос одбрани, те се од за-
вршетка објекта одустало, који је можда био прва балканска прома-
шена инвестиција. А убрзо се показало да није ни за другу намјену
– да није да се на њу по турско-црногорском обичају истичу посје-
чене главе. Његош је на приговор посјетилаца из иностранства за-
бранио даљу примјену тог вишевјековног обичаја.
Попут пројектанта каквог генералног или детаљног урба-
нистичког плана, Његош је доведен у ситуацију да планира гдје и
како градити Цетиње. Осим Цетињског манастира и кућа у окол-
ним селима Цетиња, неких других зграда у равници није било све
до 1832, кад је направљена прва приватна кућа, ражаном сламом
покривена, која је брзо претворена у кафану, јер се негдје морало
наздрављати за успјехе. За период до 1838. може се казати да је Це-
тиње постојало и кад га није било – Цетиње као град. Његош је
1837. био у Русији, кад је добио знатну новчану помоћ, од које је
1838. изградио Биљарду са 25 просторија, која му је служила као
дворац (како су је и наследници до 1867. користили). Затим, слу-
жила је и за Сенат, Његошеву штампарију, перјанике и тако даље.
Ту су до 1910. била министарства и друге државне инсти-
туције, као и прва средња школа. Градња је обављена по нацрту Ј.
Озерецкова, који је с Његошем дошао из Русије. Биљарда је једно-
трактна грађевина П+1 дужине 72,4 метра, ходником по дужини, а
просторијама дуж једне његове стране, с тим што на крајевима ход-
ника, са друге стране, има још по једну просторију, остварујући
ширину од 13,15 метара, док је на средишном дијелу 7,5 метара.
Биљарда је на земљишту приближно квадратне основе, ограђеним
бедемом (кулама на угловима), на чије се супротне стране, на сре-
дини, наслања Биљарда са оба своја краја, дијелећи простор на
предње и задње двориште. Истовремено, Његош је изградио малу
кућу у близини Биљарде за Антида Жома, својег учитеља францу-
ског језика.
Његош се показао као изузетан креатор црногорске капе,
која је остала у сталној употреби као традиционални дио црногор-
ске ношње. До тада су Црногорци носили фес као Турци. Капа је
цилиндричног облика са тек толиком висином да тјеме главе доди-
рује њен горњи равни дио попут базиса, остварујући пријатну сра-
змјерност, а истовремено наглашавајући висину стаситих Црного-

140
раца. Изнад свега плијени заступљена симболика из богате пјесни-
кове ризнице са историјским мотивима. Усаглашеност колорита и
контраста, како на самој капи, тако и у комбинацији са црногор-
ском ношњом, потпуна је.
Много би простора заузело навођење других Његошевих
дјела као духовног и световног владара Црне Горе, којим се овдје
посебно не бавимо. Обимна је његова библиографија; многе су
књиге написане о његовом дјелу. „Горски вијенац“ је наше најзна-
чајније књижевно дјело.
Библ. „Пустињак цетињски“, прво назван „Глас каменштака“ напи-
сан 1933, штампан на Цетињу (1834); „Лијек јарости турске“, Цетиње (1834);
„Србин Србима на части захваљује“, Цетиње (1834); „Ода ступања на престол
Фердинанда I“, Цетиње (1835); „Три дана у Тријесту“, Беч (1844); „Свободија-
да“ написана 1835, објављена у Земуну (1854); „Луча микрокозма“, Београд
(1845); „Огледало српско“, Београд (1845); „Горски вијенац“ написан 1846, об-
јављен у Бечу (1847); „Кула Ђуришића и Чардак Алексића“, Беч (1850); „Ла-
жни цар Шћепан Мали“ написан 1847, штампан у Загребу (1851); „Његошева
биљежница“, Цетиње (објављена тек 1956).

Петар II Петровић Његош,

Црква Светог Петра Цетињског
на Ловћену, 1845

141
142
ПОЛЕКСИЋ Бранислав
(1932, Штип, Македонија – 1992, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1957). Запослен у Опште грађевинском

предузећу, Подгорица (1958), Грађевинском школском центру „инж. Марко
Радевић“, Подгорица (1958–92).

Паралелно се бавио наставним радом у Грађевинском

школском центру „инж. Марко Радевић“ и пројектовањем у бироу
те школе. Усавршавао се у Паризу (1960–61. и 1967–68). Значајан
је за историјат градње дјечјих вртића, као првих савремено грађе-
них у Црној Гори, којима се највише бавио. Вјешто је користио
што су само у приземљу да бих разудио и по хоризонтали, и верти-
кали, на које упућују већи заједнички, и мањи пратећи садржаји,
чиме је постигао интимност и у екстеријеру.
Често је потковичастим обликом објекта, полуатријумом,
око улаза стварао ефекат постепеног прелаза из спољњег у унутра-
шњи простор – за пријатнији осјећај најнижег узраста.
У његове вртиће дјеца долазе да се одморе од околних ве-
ликих стамбених зграда, да се одморе од отуђених форми, које се
међусобно разликују само што су мало веће или мање призме. По-
лексић је полазио од тога да вртић, колико год да је велик, изгледа
мали, што је остварио разбијањем већих простора, формирањем

143
структура налик на индивидуалне стамбене зграде, чије се контуре
каскадно надовезују. Све је то постигао једноставним облицима,
говорећи да ничим, поготову скупим, не треба зарад било чега
правити насиље над психом дјетета. Данас се, супротно његовом
примјеру, често троше већа средства без оствареног помака, са је-
диним циљем: да разлика буде само због разлике, негацијом свр-
сисходности архитектуре.
Значајнија дјела: Дјечји вртић „Љубица Поповић“, Булевар Св. Пе-
тра Цетињског, Подгорица (1970); типски пројекти индивидуалних стамбених
зграда (1970–92); Дјечји вртић „Јелена Ћетковић“, Коник, Подгорица (1973);
Дјечји вртић „Вукосава Ивановић – Машановић“, Тополица, Бар (1974); Мо-
тел на Трси, Плужине (1976); Доградња и адаптација Школе „Сергеје Станић“,
Подгорица (1979, Б. Полексић, А. Жарковић); Доградња и адаптација Дома
културе, Голубовци, Подгорица (1981); Дјечји вртић „Пчелица“, Момишићи,
Подгорица (1983); Дјечји вртић „Бубамара“, Херцеговачка, Подгорица (1985).

Бранислав Полексић, Дјечји вртић

на Конику, Подгорица, 1973

144
ПОПОВИЋ Велиша
(1894, Веље брдо, Подгорица – 1974, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1923, као грађ. инжењер). Запослен у

Централној дирекцији Југословенских жељезница, Београд (1923), Министар-
ству грађевина, Београд (1923), Грађевинској секцији Министарства грађеви-
на, Подгорица (1923–24), Грађевинској секцији, Цетиње (1924–25), Грађевин-
ској секцији, Подгорица (1925–27), Грађевинској секцији, Никшић (1927–28);
Грађевинској секцији, Цетиње (1928–29), Општини Подгорица као хонорарни
инжењер (1929–41), Војном подручју, Подгорица (1945), Министарству грађе-
вина, Цетиње (1945–46), Пројектантском заводу Црне Горе, Херцег Нови као
први директор (1946–47), генерални грађевински инспектор, члан републичке
ревизионе комисије и комисије за полагање државних испита инжењера и тех-
ничара, хонорарни наставник у Грађевинској техничкој школи (1947–52), Гра-
ђевинској техничкој школи (1952–63, кад одлази у пензију).

Иако је на Техничком факултету у Београду завршио сту-

дије на Грађевинском, а не на Архитектонском одсјеку, он је, као и
Глигорије Вукчевић, такође грађевински инжењер, пројектовао за-
пажена архитектонска дјела. Одмах послије Другог свјетског рата
Велиша је са Петром Перишом Вукотићем био веома активан у об-
нови порушених црногорских градова, нарочито Подгорице. У не-
достатку кадрова, они су испред Министарстава грађевина исто-
времено обављали више послова, поред осталог и републичког ин-
спектора, члана ревизионих комисија и комисија за полагање др-
жавних испита, наставника у Грађевинској техничкој школи и дру-
го. Пред Други свјетски рат Велиша Поповић, отац арх. Павла По-

145
повића, био је афирмисани извођач грађевинских радова. Водио је
1925. надзор над обновом Његошеве капеле, што је урађено по
пројекту руског академика Николе Краснова, за које је добио Ор-
ден Светог Саве. Из тог периода, што је важно за нека каснија спо-
рења, записана су његова сјећања да је Капела озидана од истог ка-
мена Цркве Светог Петра Цетињског, коју су у Првом свјетском
рату 1916. године срушили Аустријанци. Озидана је на истим теме-
љима. Најинтересантнији објекти које је пројектовао и извео, су
Општински дом, који је и сада главна зграда Општине Подгорица
(1929–31) и зграда Коморе, данас зграда Синдиката и књижаре
„Учила“, Подгорица (1928).
Згради Општине послије Другог свјетског рата дограђен је
спрат, што није довело до битних промјена, јер је задржана иста ка-
скадна контура. Објекат карактерише, посебно за вријеме кад је
грађен, једноставно рјешење, растерећено тада честих „украса ради
украса“. Грађен је као слободан, без наслањања на друге, што је би-
ло ријетко у Подгорици за то вријеме, чиме се истакла намјена и
значај објекта. У тим условима, аутор је добрим пропорцијама и
одмјереном симетријом остварио интимност и наглашеност која се
и сада тражи за ову врсту објекта. Уз благо диференцирање фасаде
у двије равни, редуцирањем броја прозорских крила на отворима
идући према крајевима објекта, као да се ради о закривљености, из-
диже се средина објекта. Све то прате балкони изразито различи-
тих дужина, који интегришу садржаје фасадног плетива у пријатној
форми.
Зграда Коморе није ништа изгубила од далеког времена
кад је грађена. До у најмањи детаљ примијењена су беспрекорна
рјешења за потпуно различите а усаглашене нивое. Дијелом у нео-
чекиваном, а искоришћеном редоследу, третирани су прозорски
отвори и велики угаоно постављени балкон. Објекат је 1966. догра-
ђен по пројекту арх. Милана Поповића, а у продужетку истог 1981.
идеално се наставила зграда Службе друштвеног књиговодства,
арх. Милорада Вукотића.
За многе објекте у Подгорици и ван ње, у чијој је изградњи
учествовао и Поповић, није потпуно утврђено шта је ко од сарад-
ника радио, што је задатак да се накнадно испита.
У Другом свјетском рату интерниран је у Албанију (1941).
Поред Ордена Светог Саве, добио је Орден рада II реда (1952) и
Повељу Друштва инжењера и техничара Југославије као заслужни
члан.

146
 Значајнија дјела: Путеви за Куче и Пипере (1923–25); Реконструк-
ција путева Никшић–Даниловград–Подгорица и Никшић–Шавник (1927–28);
пројектовање и извођење Месаре, Подгорица (1928); извођење Војног магаци-
на, Подгорица (1928), пројектовање и извођење уличне канализације Његоше-
ве и Балшића улице (1928); Зграда Коморе, данас зграда Синдиката и књижаре
„Учила“, Подгорица (1928); Зграда Општине Подгорица (1929–31); Официр-
ски дом, данас Библиотека „Радосав Љумовић“, Подгорица (1938); извођење
тунела на путу Његуши–Котор, мостова и објекта на путу од Бара до Дебелог
бријега (1945); учествује у извођењу Ланчаног (војног) моста на Морачи, Под-
горица (1945); пројектује и изводи водовод за Подгорицу и Колашин (1947).

Велиша Поповић је водио надзор

над обновом Његошеве капеле
по пројекту Николе Краснова, 1925

147
148
ПОПОВИЋ Вујадин
(1912, Подгорица – 1999, Мелбурн)

Студирао у Београду (дипл. 1938). Запослен у заводу за изградњу Подгорице

(1945–53, кад је емигрирао за Аустралију), радио у државној служби у Мел-
бурну (од 1953).

Вујадин Поповић је обиљежио архитектуру Црне Горе пе-

десетих година у тој мјери да се без његовог дјела о њој не може
говорити. У кратком времену рада , пред емиграцију у Аустралију,
својим објектима и урбанистичким поставкама дао је иницијалне
карактеристике Подгорице, које су прихваћене као правило даље
градње. Основне карактеристике су: интимност, препознавање под-
небља, амбијента и градитељског насљеђа кроз савремену интер-
претацију својим изразом. Колико год да се Подгорица буде шири-
ла, увијек ће се центар осјећати на мјесту које је он обиљежио. То
је реализовао преко два укрштена правца: Улице слободе, са једне
стране, и Булевара Перта Првог, са друге стране.
Од објеката које је ту пројектовао, највише се истичу Хо-
тел „Црна Гора” (1949–53) и Пошта бр. 1 (1948), код којих се у сва-
ком дијелу препознаје мајстор одмјерених и изучених потеза, ши-
роке ликовне културе. Та два објекта су истовремено капија Улице
слободе. Кад говоримо о Хотелу „Црне Гора”, имајмо на уму да је
то 1949. година, кад савремена архитектура у Подгорици, растере-
ћена свих баласта, почиње овим објектом, а тако и зградом Поште.
Хотел је био први објекат у Подгорици таквог захвата, по-
годне локације, погодне намјене, у право вријеме, које је искори-

149
стио надарен аутор с визијом. Познато је да се активно бавио
скулптуром и сликарством, што је дало резултате. Смисао за лије-
по и оригинално уочљив је из сваког потеза, нарочито посматрају-
ћи детаље – архитектуру у малом, којим је посветио пуну пажњу не
као нечем споредном. Све му је са полазиштем у инспирацијама, а
не у виђеним и конфекцијским облицима.
Једноставност за њега не носи ризик, но успјех – да мало
буде велико, и због тога још више. Посматрање са ове дистанце
тражи разумијевање растерећено накнадне опште засићености и
подржавања. Кад се планинар домогне врха планине, нама поред
екрана не изгледа баш тешко постављање заставе. Хотел се успје-
шно наставља на сусједне објекте са често различитим рјешавањем
узастопних етажа. Смјелост је поступити различито гдје се не оче-
кује, што је потврда сигурности. Етажи су, иако различити, обједи-
њени као природни слојеви.
Главни дио објекта у тада малом граду винуо се до П+5 са
управним постављањем на улицу. Уз то, сви ти спратови су препу-
штени, а потом ослоњени на крхке стубове, што је било необично
за то вријеме, које истовремено постаје снажна поента за низ згра-
да из правца Моста Блажа Јовановића. Зграда Поште 1, која је са
друге стране, пријатно је својим карактеристикама диктирала ар-
хитектуру комплетном низу друштвених зграда у Булевару Петра
Првог - зградама: Банке, Скупштине и згради ранијег Извршног ви-
јећа, чиме је граду дат препознатљив карактер.
На овом примјеру одржана је лекција данас задуженим за
урбанизам овог града како се поступа усаглашено, умјесто, како се
чини, изнова супротно – хаотично. Поповић је осјетио значај објек-
та на углу, који није доживио као крај блока гдје престаје обавеза,
него као мјесто да се задржи поштујући га, ако не као доминацију,
оно као мјесто за измјену корака. При скретању на углу, смањује се
брзина, те је проток мањи, што захтијева проширење да би се задр-
жала иста пропусна моћ. А и прегледност се смањује. Тај утисак
остаје у психолошком дијелу и кад се даље од угла зграде обезбије-
ди већи комуникацијски простор, јер се у навици очекује интервен-
ција – скраћење и на углу. Он уклања тај угао (замјењујући га не-
што даље са два угла мањег значаја), чиме ослобађа дио простора
за интимност улаза.
Сви прозорски низови различито су обликовани. У задњем
реду употријебљени су прозори са традиционалним односом вели-
чина, то јест са наглашеном висином, какав је на црногорској кући.

150
Такво рјешење примијењено је на читавом потезу поменутих згра-
да. Већи простор фасадне равни Поште, ослобођен је од прозор-
ских отвора за рељеф обнажене дјевојке расплетене косе, која је у
снажном балетске фигуре покрету „само што не полети“. То је, та-
кође, дјело Вујадина Поповића.
Лако је утврдити да је код Поште, и не само ње, пошао од
рељефа обнажене дјевојке. Он је формирао својеврсни паспарту за
овај рељеф да му ништа од осталог не конкурише. Из тог разлога
на фасади није употријебио било какав испад. Чак ни надстрешни-
цу изнад улаза није поставио. Ишао је са грешком да не би напра-
вио грешку. Тек сада неко је израдио надстрешницу! Уз то, Вуја-
дин Поповић је овдје употријебио крајње једноставну контуру
објекта – попут оквира слике, оквир за рељеф дјевојке.
Рељеф је био иницијални да осмисли све остале поступке
који су се пренијели на читав град – прво на поменути низ зграда
до Моста Блажа Јовановића, а потом даље. Тако можемо рећи да је
фигура жене у покрету покренула и обиљежила град. Формирањем
Булевара Петра Првог ширине 90 метара, показао се изузетним ви-
зионаром за град који је из Другог свјетског рата, послије бомбар-
довања од савезника, изашао са 5.000 становника. Неуобичајено је
да се почне фигуром, а заврши са физиономијом града, умјесто
обрнуто. Из тог разлога, да не рачунамо значај Вујадина Поповића,
пионира црногорске архитектуре, овај рељеф заслужује да уђе у
амблем града.
Послије Другог свјетског рата, до почетка шездесетих, у
једнопартијском систему није био дозвољен слободан одлазак у
иностранство. Поповић је 1953. године емигрирао у Аустралију,
остајући тамо до краја живота. Долазио је у Подгорицу 1989. и
1990. године. Умро је 22.04.1999. године у Мелбурну, гдје је сахра-
њен. Остаће нам непознато, до контакта са његовом породицом у
Аустралији, шта је тамо пројектовао.
Значајнија дјела: Урбанистичка поставка Подгорице (1945–53); По-
шта бр.1 (1948); Хотел „Црна Гора” (1949–53); Стамбено-пословна зграда П+3 у
на углу Улице слободе наспрам Робне куће „Београд“, раније „НАМА“, Подго-
рица (око 1953); Стамбена зграда у Новака Милошева улици, која са претход-
ном чини „Г“ облик, која је у истом стилу са претходном, по чему једино за-
кључујемо да је његово дјело (око 1953); Стамбена зграда у Карађорђевој улици
наспрам зграде Извршног вијећа (око 1952); Хотел „Оногошт“, Никшић (1952–
54); пројектовао је и за Будву и Тирану; немамо податак шта је пројектовао у
Аустралији 1953–99, али се зна да су то већином библиотеке у Мелбурну.

151
152
153
154
ПОПОВИЋ Милан
(1934, Подгорица – 1985, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1959). Запослен у Пројектантском ате-

љеу, Београд (1959–60), Опште-грађевинском предузећу, Подгорица (1960–
61), Предузећу за пројектовање, које се потом трансформише у Републички за-
вод за урбанизам и пројектовање, Подгорица (1969, до смрти).

Вјероватно да је он једини у Југославији добитник седам

републичких Борбиних награда за архитектуру, те можемо да зами-
слимо шта би још додао том успјеху да није само 51 годину живио.
Једна улица у Подгорици носи његово име. Добитник је Децембар-
ске награде Подгорице за 1965. годину.
Био је познат по неуобичајено брзом пројектовању, у којем
раду су му помагали добри сарадници – техничари, којима је на
модуларној мрежи постављао рјешења за разраду, прелазећи потом
на друге пројекте, па је назван „машином за пројектовање“. А да
то није била само брзина, но и квалитет доказ су толика признања
и побједе на конкурсима, које је излишно све наводити.
Журио је, као да је знао да води и животну трку. Успјеси и
домети су релативни у оцјени, али није релативан закључак да би
са више времена и он постигао боље резултате. Веома погодан за
сарадњу, он је коауторски пројектовао Хотел „Олива“, Петровац
(1965, са Владиславом Пламенцем); Клинички болнички центар,
Подгорица (1973, са Божидаром Милићем) и Зграду Техничких фа-
култета, Подгорица (1975, са Павлом Поповићем).
У архитектури тог времена, растерећеној сувишних детаља

155
као накнадних „украса“, Поповић је зналачки интерпретирао дух
сврсисходно формираног простора, који је тек тада давао право
аутору да још нешто, руку под руку са претходним, каже, боље ре-
ћи заврши епилогом – као својим од почетка вођеним изразом.
Његова рјешења су без падова у нивоу, одишући сигурно-
шћу школованих потеза, да је код оних који су познавали његову
архитектуру стварао навику да ће у сваком сљедећем примјеру ус-
пјети. Ишчитавање дјела оваквих аутора је као у доброј партији ша-
ха: успјела провјера и потврда сљедећих потеза, идентификацијом:
„И ја бих тако одиграо“, којим путем се прихвата и омиљена музика
која нас поступно уводи у свој ритам. А кад се, као овдје, од случаја
до случаја музика само наслућује и расплиће у размишљањима – то
је нешто више. У вријеме нових, често и хаотичних догађања на ар-
хитектонској сцени, он се у неким случајевима, као истраживање,
много удаљио од својих основних опредјељења. Тада, како обично
бива у првим покушајима, није забиљежио претходни резултат, у
чему га, да би се то развило, спречава прерана смрт.
Значајнија дјела: Правни и Економски факултет (1962); Основна
школа „Максим Горки“, Подгорица (1965); Хотел „Олива“, Петровац (1965,
М. Поповић, В. Пламенац); Зграда „Зетафилма“, Будва (1965); Хотел „Кора-
ли“, Сутоморе (1968); Хотел „Монтенегро“, Бечићи (1970); Дом помораца, Ко-
тор (1971); Хотел „Плави хоризонти“, Тиват (1972); Клинички болнички цен-
тар, Подгорица (1973, М. Поповић, Б. Милић); Нови студентски дом са ресто-
раном (1977); три хотела у Ираку (1978); Хотел „Кастел Ластва“, Петровац
(1975); Зграда Техничких факултета, Подгорица (1975, М. Поповић, П. Попо-
вић); Стамбено насеље „Нервин“, Петровац (1975); Хотел „Милочер“, Мило-
чер (1978).
Пет од укупно седам Плакета републичких
Борбиних награда које је добио Милан Поповић

156
157
ПОПОВИЋ Павле
(1938, Подгорица)

Студирао у Београду (1957–63). Запослен у Републичком заводу за

урб. и пројектовање, Подгорица (1964–83), Пројектном бироу „Гокор“, Рога-
шка Слатина (1983–87), „Аркус-пројкекту“, Подгорица (1987–94), сопственом
Пројектном бироу „Коринт“, Подгорица (1994, гдје и сада ради).

Син је инжењера Велише Поповића, заслужног црногор-

ског градитеља између два рата и двије декаде послије. Тешко је
наћи неког у Црној Гори, послије Милана Поповића, да је толико
објеката пројектовао. Добитник је двије републичке Борбине на-
граде за архитектуру, од којих једну као коаутор са Миланом По-
повићем. Може се рећи да је скоро редовни учесник на конкурси-
ма, освајајући бројне награде.
Према карактеру његовог дипломског рада, очекивало се
да ће се у пракси везати за крајње слободне форме, што није било.
Рјешавајући у дипломском раду ревитализацију млинова и прате-
ћег у кориту ријеке Рибнице, гаудијевским поступцима, скоро без и
једне праве линије, меко и адаптабилно пратио је водоток.
У пракси је нашао други пут са конструкцијом и функци-
јом као доминантама, користи крајње одмјерене и изучене рацио-

158
налне поступке. Њему је довољан мали детаљ да покаже своју при-
сутност, да за више не треба трошити средства, чиме су, кроз та
отежања, и успјеси већи. Он је за израз без провокација које се че-
сто помодно примјењују. Пројектује објекте који могу да изнесу
терет времена. Његове објекте грађани прихватају топло и природ-
но, јер су са мјером – помирљиви са амбијентом било какав да је.
Тамо гдје се прије њега одступило у односу на окружење, он то
својим објектом враћа у колосијек, а тамо гдје је све како треба,
мирно се придружује ритму.
Иако мале величине и са почетка његове каријере, Послов-
ни објекат на Жабљаку (1964) најоригиналније је и највредније ње-
гово дјело, са сигурним мјестом у историји архитектуре црногор-
ског простора. Толико се објекат сродио са амбијентом да на њему
осјећамо снијег и кад га нема. Пред њим се налазимо у пријатном
сплету несвакидашњих комбинација форми и асоцијација. Ту смо
пред утиском пузања попут гусјенице уз звук развучене хармони-
ке, понајвише пред неким стилизованим апстрактно схваћеним
слијепим мишем, који спремљеним крилима, ваздухом подбијеним
под крила, вреба прилику да полети.
Стамбено-пословним објектом П+6+М са 15.000 м2 у Бло-
ку Крушевац I, Подгорица (1999), аутор уводи у свој репертоар но-
ве категорије. Он више не прави границу у начину обраде и при-
мјени различитих материјала строго по хоризонтали (по спратови-
ма) или по вертикали, већ примјењује вишеструко прожимање у
свим правцима. Примјењује диференцирање фасадних равни, уз
комбинацију зид-завјесе и армиранобетонских елемената правилне
геометрије са завршним интимним низом у поткровљу. Складан
сплет различитих обрада обједињује ивично постављеном кулом,
којом истовремено наглашава зграду која је по локацији на углу од
45 степени.
Значајнија дјела: Пословни објекат на Жабљаку (1964); генерални
урбанистички планови Боке которске (1968) и Тивта (1971), детаљни урбани-
стички планови Универзитетског комплекса, Подгорица (1973), Загорича,
Подгорица (1974) и Горице ,,Ц“, Подгорица (1974); Урбанистичко рјешење
,,Аутокампа“, Велика плажа, Улцињ (1968); Урбанистички план туристичког
насеља ,,Монтенегро“, Бечићи (1972, коауторски са Васком Ђуровићем);
Школа за рехабилитацију инвалидних лица (1973); Дјечји вртић, Никшић
(1975, за који је добио републичку Борбину награду); Управна зграда Комби-
ната алуминијума, Подгорица (1974); Пословна зграда Социјалног осигурања,
Подгорица (1974); Основна школа, Спуж (1975); Зграда Техничких факултета,
од 20.000 м2, Подгорица (1977, М. Поповић, П. Поповић, републичка Борбина

159
награда); Стамбено-пословна зграда у Улици братства и јединства, популарно
названа „Шаргарепа“, Подгорица (1979); У тимском раду, учествовао је на из-
ради Просторног плана Црне Горе (1975–80.); Трговачко-занатски центар, Но-
ва варош, Подгорица (1981); Стамбене зграде ,,1“, ,,2“ и ,,3“ П+4 и П+5, Груд-
ска махала, Никшић (1982); Стамбена зграда П+4 до П+6 код Католичке цр-
кве, Цетиње (1983); Аутобуска станица, Будва (1985); Ресторан, Батајница
(1985); Стамбено насеље од десет индивидуалних стамбених зграда у низу –
ламеле 18 и 19, Забјело, Подгорица (1988); Стамбено-пословни објекат ,,Војна
зграда“, ,,АБ“, Блок VII, Стара варош, Подгорица (1989); Стамбена зграда
нафтне индустрије Србије, Забјело–Зеленика, Подгорица (1994–95.); Виле-
бунгалови изнад Будве (1998); Стамбено-пословни објекат ,,Ц“, Мало брдо,
Подгорица (1999); Стамбено-пословни објекат П+6+М са 15.000 м2, Крушевац
I, Подгорица (1999); Реконструкција Библиотеке „Радосав Љумовић“, Подго-
рица (2006, у току је градња); Градски парламент у Подгорици (2006, у току је
градња).

Павле Поповић, Стамбено-пословна зграда,

Крушевац „А“, Подгорица, 1999

160
161
ПОПОВИЋ Г. Светислав
(1955, Подгорица)

Студирао у Београду (дипл. 1980). Запослен у Опште-грађевинском

предузећу, Подгорица (1981), Републичком заводу за урб. и пројектовање,
Подгорица (1981–89 и 1998–2002 ), Радној орган. за просторно планирање и
уређ. простора, касније „Arcus project“, Подгорица (1989–91), „Arcadi enginee-
ring“, Београд (1991), „Mocca comerce-project engineering“, Подгорица (1992–
94), „Project engineering“, Подгорица (1994–98), „Inkoplan“, Подгорица (2003–
04), Архитектонском факултету, Подгорица (2004, гдје и сада ради). Маги-
стрирао у Београду (2003).

Нови објекти у нашим градовима најчешће су без контину-

итета, поготову без додира са традиционалним, те је сваки од њих
сам за себе посебна прича, која у многим случајевима ништа не ка-
зује. У таквим примјерима аутору, као овом, предстоји отклон од
тога да са дистанцом несметано започне. На Диспечерском центру
у Подгорици (1996) он хетерогеним материјалима и обрадама, сло-
бодним формама, уз негацију уобичајених подјела по хоризонтали
и вертикали, прави своју композицију. У тим разликама не долази
до потирања но истицања ефектом контраста: свијетло – тамно. На-
изглед нестварно враћа се у стварно асоцијацијом на традиционал-
ну капију, са лођама на боковима, које су само назнака, а не и оспо-
соблјена пријека потреба, те имају и стубове који одговарају само

162
њиховом у симболици. На једним фасадним површима свјетлост
се, због такве природе материјала, зауставља, а на другим рефлек-
тује, стварајући варку разлике у дистанци.
Некад, у једнопартијском систему, дивља градња се оства-
ривала само на индивидуалним стамбеним зградама, јединим тада
приватним. А данас су приватни и велики комплеклси зграда, који
се такође граде дивље. Такав случај десио се и на Блоку Крушевац
I, гдје је Диспечерски центар, на начин што је на околним зграда-
ма дивље изграђено два спрата. Ако додамо да су настала и непред-
виђена приближавања других зграда, са свим тим (што је чест слу-
чај) успостављено је посредно изругивање овог објекта.
Коауторско дјело Пословни објекат „Butex“ у Ул. Светоза-
ра Марковића, Подгорица (1999, Светислав Поповић, Јован Попо-
вић) карактерише централно постављен калкан (листра), као асоци-
јација на црногорску кућу, кућу са двоводним кровом. Ту се не мо-
же занемарити ни искуство браће Поповића у изградњи храмова,
код којих доминира такво постављене кровних равни.
То је само полазиште за слободну трансформацију која
слиједи, преводећи израз на садашње вријеме. Калкан је заступљен
само контуром, јер му је испуна застакљена. Застакљене површи
спуштају се низ стубове, на којем дијелу преузимају улогу имаги-
нарно расцвјеталог капитела стуба.
Скоро редовно учествује на салонима архитектуре и урба-
низма.
Значајнија дјела: Љетња позорница, Цетиње (1986); Ентеријер
„Амадеус“ (1986); детаљни урбан. планови: Ђеране, Пињеж 1 и 2, Нова маха-
ла, Бијела гора, Метеризи, Улцињ град, Улцињ (1986); „Трошарина“, Балшића
пазар, Цетиње (1987); Стамбени објекат, Горица Ц, Подгорица (1993); ентери-
јери: „Кербер-центар“(1993), Подгорица, „Посејдон“, Улцињ (1993); Урбани-
стички план историјског језгра, Даниловград (1996); Диспечерски центар,
Подгорица (1996); Парохијски дом, Улцињ (1997 у извођењу); Пословни обје-
кат „Butex“, Ул. Светозара Марковића, Подгорица (1999, Светислав Поповић,
Јован Поповић); Детаљни урбанистички план Забјело Б1 (2004).
Библ.: „Архитектонски атлас Црне Горе“ (2006, Д. Вуксановић, С.
Поповић); „Урбана обнова вароши Мурино“, Изградња, бр.6, Београд 2003,
стр. 215–221; „Искуство предузетништва и урбанистичког планирања у Црној
Гори“, Урбани менаџмент, урбани маркетинг и предузетништво, Београд 2003,
149–154.
Салони 1989, 1992, 2001, 2002, 2004, 2005, Београд; салони урбани-
зма 1996, 1999, Ниш; 2002, Крагујевац, 2004, Бања Лука.

163
164
РАДЕВИЋ Кана Светлана
(1937, Даниловград – 2000, Подгорица)

Студирала у Београду (1955–63). Запослена у Предузећу за пројекто-

вање, Подгорица (1963–74), као слободни умјетник (1974–83), Инвест-инже-
њерингу, Подгорица (1983–90), сопственом Архитектонском атељеу „АРС
21“ (1990–94), слободни умјетник (1994–2000), стручна усавршавања: у Пари-
зу а потом у САД, гдје је на Универзитету у Пенсилванији магистрирала у кла-
си Луиса Кахна (1972–73) и Јапану у атељеу Киша Курокаве (1987, пола годи-
не). Боравила је и у Москви, бавећи се пројектовањем (1995–97). Али треба ре-
ћи да је Светлана најбоља своја дјела пројектовала прије тих путовања.

Била је члан Руске академије за архитектуру и грађевинске

науке од 22. априла 1994, гдје је примљена истовремено кад и Кен-
зо Танге. Добитник је савезне Борбине награде за архитектуру за
Хотел „Подгорицу“ у Подгорици за 1967. годину, што је остала је-
дина таква награда додијељена аутору у Црној Гори. Добитник је
Тринаестојулске награде 1968. године, Награде ослобођења Подго-
рице за 1991–1992. за Пословни центар „Крушевац“, Подгорица
(1992, као коаутор са сестром Љиљаном Радевић).
Најбоља своја дјела остварила је управо побједама на по-
зивним и општејугословенским конкурсима: Хотел „Подгорица“,
Хотел „Златибор“ у Ужицу, зграда Лексикографског завода, Подго-
рица (сада објекат Владе Црне Горе) и Пословни центар, Крушевац
I, Подгорица. Све ове објекте карактерише, у вријеме кад су грађе-
ни, особен прилаз форми, материјалу и амбијенту, и то без најма-
њег угледања на окружење. Иноваторски је прилазила, као режисер

165
сцени драмским ефектима – изненађењима, као да је све са посеб-
ном бојом однекуд незнано, а не правим путем, дошло – увијек си-
гурним и снажним потезом.
Рајтовски однос према амбијенту, примијењен на Гугенхај-
мовом музеју, сличност у разлици, изразито сложних а различитих
комшија, она је на Хотелу „Подгорица“ (1967) довела до свог вр-
хунства у толикој мјери да би у теоријским расправама, као прин-
цип заснован на искуству, требало да се изучава на архитектон-
ским факултетима.
Поред облика који на овом објекту судјелују у поменутом
утиску, ту је и додатни веома значајни ефекат примијењеног мате-
ријала, камена облутка као облоге и у екстеријеру и у ентеријеру.
Доследна употреба овог материјала на сваком мјесту (са кулијером
као млађим братом по гранулацији) није довела до „очекиваног“
неуспјеха због претјеривања, већ напротив, створен је посебан
ужитак који се ријетко сријеће, да се човјек налази у пријатној ди-
леми: да ли је то увијек дјело руку или природе, да ли је право ста-
ниште облутка у објекту, или ријеци Морачи, одакле је узет, на чи-
јој је обали (ивици корита) Хотел изграђен.
Хотел „Подгорицу“, као и сва друга Светланина дјела, ка-
рактерише „искуство конкурса“ – висок ниво: слободне форме, са-
времени материјали, или стари у осмишљеној улози да су новији
од нових кроз увијек поновно доживљавање простора, не водећи
рачуна да се то пошто-пото свакоме свиди.
Хотел је са два нивоа, изграђен на ивици корита Мораче
које је у оштром паду. Он прати терен спуштајући се једним ниво-
ом, формирајући ниско и високо приземље, потом се каскадном те-
расом спушта још један ниво.
У другом правцу објекат је наглашено издуженог облика
– паралелно водотоку, оправдано подржавајући хоризонталу, са
утиском комбинованог жустрог и релативно мирног течења са ва-
ловитим наборима, препричавајући Морачу на најбољи начин. Бла-
гом закривљеношћу затвара круг уклапања у амбијент – у сасвим
довољној мјери. Али, овдје се ишло даље.
По добро осмишљеном графикону, поређани су прво – ре-
лативно мали елементи на смјештајном дијелу, мали „за опкорачи-
ти“, „за дотаћи их горе руком“, који су мирноћом увертира – зале-
тиште до изузетно снажних поставки на дијелу са кафаном, ресто-
раном и рецепцијом, који сада обрнуто – они доминирају над човје-
ком – изнад њега окамењеним скоком. А све у објекту, који чини

166
скок у архитектури овог поднебља.
Објекат је буквално свугдје (изнутра и споља) обложен
каменом, поново са скоковитим прелазом – сада у обрадама – од
кулиера до обложног облутка. Уопште, на свим објектима Светла-
не Радевић, прелази, преломи и испади су у наглашено снажној и
за обликовање искоришћеној форми.
Светлана Радевић је доказ да кад треба повући снажно, не
треба рећи „повући мушки“, јер је она 1967. повукла јаче од свих,
код чињенице да је то на папиру још теже: подићи, и повући потез
снажно.
Богат вокабулар савремене архитектуре, природно, није
ни овај објекат оставио без утицаја укомпонованих гласова време-
на, претежно утицајем јапанске архитектуре и Ле Корбизијеовог
свођења масе. Али, од свих утицаја највише је утицао амбијент.
Тешко је наћи негдје у свијету тако сјајну употребу
облутка као обложног материјала, што је права свечаност за око.
Сва архитектонска дјела доживљавају се, поред осталог,
са позиције времена и општег достигнутог нивоа – са неким у тим
елементима постављеним реперима и распонима, али, кад је, као
овдје, ријеч о новој, неуобичајеној и још веома успјелој примјени
материјала – репери не постоје, него се траже, са утиском затечено-
сти у дефинисању доживљаја.
Облутак као материјал за облагање први пут је успјешно
примијењен на оближњем, антологијске вриједности објекту Ла-
буд-плажи Вукоте Тупе Вукотића; тамо се родио, а овдје проходао
потпуно искоришћеним кораком.
Морача као станиште облутка, и ова два њена вриједна
објекта, као промотери заслужују да се ова облога назове „морачки
слог“.
Хотел „Мојковац“, Мојковац (1968–74), такође је примјер
доброг уклапања објекта у окружење стрмих кровних равни (због
сњежних падавина) и конфигурације планинског залеђа.
Оплемењеним хитрим свођењем објекта у врх, традици-
јом саврдака и искуством градње пирамида, дата је пресудна копча
за преспајање са ближом и широм околином, које је урађено без
опонашања. Објекат је замишљен као девет симетрично поставље-
них плоча у форми једнакокраких троуглова неједнаких величина,
на чијим су крацима равни двоводних кровова.
Доминира централни дио на који се лијево и десно насла-
њају по четири елемента као у шпилу карата.

167
 Каскадним спуштањем као да тону, пружена је рука инти-
ми партера. А у разлици величина (као испод качкете што очи про-
вирују), постављен је низ прозорских отвора, који је у необичном
правцу: по дијагонали, а не вертикали. Прозори су у измицању (без
напуштања једни других), чиме је учињен снажан заокрет у односу
на стереотип вертикалног низа – баналне рефлексије конструкције
објекта.
Посматрајући објекат из друга два правца, имамо пред со-
бом једнако усмјерене равни двоводних кровова, које су као поре-
ђани каишеви, што је (са утиском из другог правца) активна смиру-
јућа пауза у започетом такту мелодичних заокрета.
Хотел „Златибор“, Ужице (1981), солитерског је типа са
анексом у форми његовог проширеног ослонца. То се остварује пи-
рамидалним свођењем проширеног приземља, свођењем на карак-
теристичну основу солитера, што је налик на крилца ракете спрем-
не за лансирање. И управо уз солитер се пење издвојени дио, који
је неколико спратова нижи, као држач ракете свемирског брода, си-
јамски прилијепљен.
Прозорски отвори, организовани су у обједињеним верти-
калним низовима, који су попут канелура без икаквих испада, за
утисак великих брзина летења. И овдје, у стилу основног карактера
архитектуре Светлане Радевић, импонује изразита снага у женским
умјешним рукама.
Лексикографски завод, П+3, Подгорица (1984–89) угаоно
је рјешење Његошеве улице и Булевара Светог Петра Цетињског.
На том мјесту премошћују се три времена градње. Први период је
прије Другог свјетског рата: објекат у Његошевој улици; други пе-
риод је са почетка педесетих година: објекти у Булевару Светог
Петра Цетињског, које је поставио Вујадин Поповић, пионир црно-
горске архитектуре; трећи период је садашње вријеме, које је са
овим објектом потпуно и на прави начин присутно.
Увијек је интересантно како ријешити захтјеве које поста-
вља локација на углу, који су сами по себи комплексни, поготову
кад је објекат овако са додатном обавезом: да носи свој терет и те-
рет сусједа.
Аутор се није бавио дилемама – помирљиве средине са
асоцијативним елементима једне и друге стране и верзије преузи-
мања карактера с једног краја, транспонујући га прерађено у пого-
дан облик на другом крају. Примијењен је ефекат осмишљене пау-
зе, попут паспартуа између слике и оквира, који нема амбиција

168
према сусједима, али има према себи.
Сасвим је природно да је архитекта са овако великим до-
метима истовремено и добар ентеријериста. Светлана Радевић била
је предсједник Удружења примијењених умјетника Црне Горе.
Опште гледано на ентеријерима су материјали финије об-
раде, са елементима индустријског дизајна, који најчешће не могу
да се примијене и споља, због атмосферских падавина. Хотел
„Подгорица“ риједак је случај који у знатном дијелу одудара од то-
га, јер је камен облутак, као зидна облога, употријебљен доследно
свугдје – и у ентеријеру, што чини посебну драж. Драж је у утиску
природног настајања, које не прави разлику између спољњег и уну-
трашњег.
Ентеријер Кафића „Студио 5“, Подгорица (1989) сасвим
је други случај. Како је Хотелом „Подгорица“ направљена ода ка-
мену облутку, тако је Кафићем направљена ода огледалу као мате-
ријалу. Скоро комплетан Кафић – пулт и зидови (изузимајући по-
вршина које композиција захтијева) су у огледалу – у комбинацији
већих и мањих, дијагонално, управно и паралелно према ивицама
постављеним фугама. Њихов одсјај допуњују поникловани елемен-
ти, међу којима су и лустери.
Аутор је пошао од осмишљене дематеријализације про-
стора, игром стварних и лажних дистанци, гдје симетралне равни
(равни огледала) пресријећу поглед плетивом различитих подјела и
детаља.
Споменичком архитектуром, поготову Спомен-комплек-
сом на Барутани, Подгорица (1980), Светлана Радевић по тематици
заокружује свој опус просторне умјетности. Овај меморијал посве-
ћен је свим палим у ослободилачким ратовима почев од Првог бал-
канског до Другог свјетског рата, што је симболизовано појединим
организованим цјелинама.
Разуђеном доминантом и групацијама обличастих верти-
кално постављених, различите величине елемената, симболизују
се, с једне стране високо достигнуте, а с друге – сасјечене висине:
постигнуте у смисаоном, а сасјечене у животном.
У тренутку кад је Светлана Радевић дипломирала на ар-
хитектури, апсолвирала је не Историји умјетности, студирајући оба
факултета истовремено. Тиме је, уз богату праксу у пројектовању,
била упућена на теорију и публицистику у архитектури, чиме се
бавила.

169
 Значајнија дјела: Хотел „Подгорица“, Подгорица (1967); Стамбе-
но-пословна зграда, Мојковац (1969); Аутобуска станица, Подгорица (1968);
Стамбено-пословна зграда, Петровац (1968); Спомен-обиљежје у Дуванском
комбинату, Подгорица (1972); Хотел „Мојковац“, Мојковац (1968–74); Парк
„Златица“, Подгорица (1974); Спомен-комплексом на Барутани, Подгорица
(1980); Хотел „Златибор“, Ужице (1981); Дјечји вртић, Цетиње (1988); Ентери-
јер Кафића „Студио 5“, Подгорица (1989); Лексикографски завод, Подгорица
(1984–89); Пословни центар „Крушевац“, Подгорица (1991, С. Радевић, Љ. Ра-
девић); Архитектонско-урбанистичко рјешење источног дијела Блока „Круше-
вац 2“, Подгорица (2000); идејни пројекти једног броја објеката центра насеља
Јаз, Будва, у склопу пројекта „Јужни Јадран“, Програма за развој УН; објекти
у Москви.

Светлана Кана Радевић,

детаљ Хотела „Подгорица“, 1967

170
171
172
173
174
РАДОВИЋ Ранко
(1935, Подгорица – 2005, Београд)

Студирао у Београду (дипл. 1962). Запослен у Институту за архитек-

туру и урбанизам Србије и као професор на Архитектонском факултету у Бео-
граду (1971–92). Живио и радио у Јапану и Финској током деведесетих година.
Докторирао на Сорбони (1979).

Ранко Радовић није припадао само једном простору. Путо-

вао је по свијету као мисионар и истраживач архитектуре. Највише
је био у Јапану и Финској. У Цукуби је радио три године као редов-
ни професор, а у Хелсинкију четири године као професор на кате-
дри за међународне постдипломске студије „Eliel Saarinen“ на Тех-
ничком универзитету. На оба универзитета дошао је по позиву про-
фесора и архитеката тих земаља. Тамо је испунио и жељу да је на
додир архитектуре свјетских мајстора, којима се на студијама у Бе-
ограду надахнуо, архитектуре Алвар Алта, Кензо Тангеа и других.
Гдје год је Радовић био у свијету, радо је чекан да се вра-
ти, те данас тамо његово име носи награда за студентске радове
основана од Међународне федерације за урбанизам и становање
2006. Исте године је и у Београду у УЛУПУДС-у основана такође
награда која носи име Ранка Радовића. У Новом Саду 1996. осно-
вао је Одсјек за архитектуру на Факултету техничких наука, гдје је
до смрти био редовни професор. Свугдје је стизао, тако да је једно
вријеме био и министар у Влади Републике Црне Горе. У стилу ње-

175
гових сталних одлазака и долазака, он се у Париз, гдје је завршио
малу матуру, вратио кад је требало да докторира на Сорбони.
Поред француског, владао је руским, италијанским и ен-
глеским језиком на којем је двије књиге написао. Архитектура је
преко Ранка Радовића проговорила на неколико начина, искриста-
лисаних до перфекције.
Пројектовањем, стрпљивим изучавањем и потврдом заузе-
тих ставова свугдје по свијету, оснажен искуством, он је веома
успјешно одржао бројна радио и ТВ-предавања о архитектури као
шанси за бољи живот. Стварао је амбијент у човјеку који је недо-
стајао, без којег нестаје вриједно насљеђе у архитектури. Само на
Телевизији Београд било је 36 емисија његових предавања. Грађа-
ни су то радо слушали, приближено с љубављу и убједљивошћу.
Радовићево брилијантно дочаравање и популарисање општих ври-
једности архитектуре заслужује да се дефинише као „изговорена
архитектуира“, која је као ријеч „преносива архитектура.“ У истој
сали „Коларца“, гдје је као петнаестогодишњак читао свој првона-
грађени школски рад из књижевности – награђен на београдском
такмичењу – он је касније као професор на Архитектонском факул-
тету одржао око 150 изузетно посјећених предавања.
Све то, од научног, књижевног, ораторског, као и његових
22 самосталних и 11 колективних изложби слика, графика и црте-
жа, било је снажно залетиште за пројектовање на којем се посебно
доказао. Највредније његово дјело је Спомен-кућа битке на Сутје-
сци на Тјентишту (1964–72) која је забиљежена и у „L’Architеcture
D’Aujourd’hui: Edifices Culturels“, бр.129, Париз (децембар 1966 –
јануар 1967).
Оплемењеним пирамидалним свођењем у свој врх, овај
објекат на најљепши начин другује са околним брдима, путањом, и
идентитетом запућена у истом правцу. То је стварно као нестварно
– набубрене груди, у која се пуцало. Контекст је са овим објектом
добио ријеч: да лапидарном јасноћом у секунди све каже. А како
би без нестварно изгледала кућа људи којих нема, како а да се све
забиљежи оваквим успјехом: да изгледа и каже? Објекат је ријешен
као поткровље нечег испод земље, са истовременим осјећајем да
лебди као чудна летјелица која је ту само привремено. Брзим по-
кретом и једноставним поступком, што би у цртежу био кроки-по-
тез, све је, као изненадна експлозија, ријешено једним принципом,
као једном судбином: истим кровним нагибом али различитим пе-
њањем, постепеним истицањем централног дијела.

176
 Разуђена основа дала је разуђен кров, који се доследно чи-
та у основи: већој висини одговара веће одстојање зидова са којих
полази. Стиче се утисак, гледајући овај објекат, да је Радовић био у
скандинавским земљама прије но је тамо отишао, јер се намеће
асоцијација на редно пливајуће ледене громаде спуштене с глечера,
које су овдје попут кретања у колони опкољених бораца.
На објекту је извршен постепени прелаз од глобалних по-
ставки гибања кровних равни ка рустици тих површи. То је прво
спроведено мјестимичним доградњама над сљеменом, доградњама
у истом правцу пружања, да би се наставило мањим елементима у
намјени надсвјетла и баџа, за које се стиче утисак да клизе, а от-
кривају успутна задржавања аутора да тим облицима, попут птице,
открије погодна мјеста за гнијезда.
На свим Радовићевим објектима примјећује се аутор који
је сигуран у себе, сигуран да увијек нађе особен дизајн да се у се-
кундарној архитектури, као акцентом, потпише.
Добитник је Medal of Honour Међународне организације за
урбанизам и становање. Више година у Хагу био је предсједник
међународног жирија за Студентски конкурс за архитектуру и
филм о градовима и архитектури. У четири мандата (1984–92) био
је и предсједник Међународне федерације за урбанизам и станова-
ње. Добитник је Вукове награде (1997), Награде УЛУПУДС–а за
животно дјело, Награде Београдског салона за графику (1987), Та-
баковићеве награде (2001). Био је уредник часописа „Архитектура
и урбанизам.”
Значајнија дјела: Занатско-услужни центар „Градић Пејтон” на Чу-
бури (1968–71); Спомен-кућа битке на Сутјесци на Тјентишту (1964–72); Оп-
штина Аранђеловац (1974); Спомен-обиљежје, Љутотук, Даниловград (1976);
Банка, Врњачка Бања (1976); Пошта, Врњачка Бања (1975–76); урбанистички
пројекти насеља у Алжиру, Бежаја (1985); Хотел „Партизанка”, Врњачка Бања
(1986); урбанистички пројекат централног дијела Коломба (1986); Зграда По-
ште и Банке, Апатин (1986); Позориште Атеље 212 у Светогорској улици, Бео-
град (1992, Р. Радовић, Р. Динуловић); Урбанистички пројект новог дијела
Хелсинкија, Vuoosari (1994–95); Доградња ФТН за архитектонски одсјек, Но-
ви Сад (1998 и 2003); Спортска хала, Димитровград (1996–2001).
Библ.: Склоп градова у региону. Савремене урбанистичке теме, св.
2, изд. ИАУС, Београд, 1965; Физтичка структура града, Посебна издања,
ИАУС, Београд, 1972; Класификација и типологија физичких структура града,
изд. ИАУС, Београд 1972; Физичке структуре, Универзитет у Београду, 1977;
Живи простор, Независна издања, Београд, 1979; Текстови архитеката (анто-

177
логија), АУ, Београд 1984; Антологија кућа, изд. Грађевинска књига, Београд,
1985; Helsinki Urban Guide, Helsinki City Planning Department, 1994; Врт или
кавез, „Прометеј”, Нови Сад, 1995; On Cities, Planning & Urban Design, Finish
experience 1991–1995, YTK Helsinky Univesity, Centar for Urban and Regional
Studies, 1996; Савремена архитектура: Између сталности и промена идеја и об-
лика, ФТН и Stylos, Нови Сад, 1998; Нова атологија кућа, Грађевинска књига,
Београд, 2001; Форма града, основе, теорија и пракса, Stylos Нови Сад, Orio-
nArt, Београд, 2003 која је награђена на Двадесетом салону урбанизма 2003;
Нови врт и стари кавез, Stylos, Нови Сад, 2005.
„L’Architеcture D’Aujourd’hui: Edifices Culturels“, бр.129, Париз (де-
цембар 1966 – јануар 1967), стр. XXXI; Charles Jencks у више издања антоло-
гија „Архитектура данас“ и „Језик постмодерне архитектуре“, 1993/95; Милош
Јевтић „Слојевити путеви Ранка Радовића“, Београд, 1995, 1–150.
Салон архитектуре, 1975; Салон, 1976, 23; Стојановић, Мартиновић,
1978, 78, 243; Салон, 1981, 43; ЛЕЈ, 1987, 685; Миленковић, 1987, 90; Штраус,
1991, 157; Салон, 1993, 29.

Ранко Радовић, цртеж

178
179
180
181
РЕСУЛБЕГОВИЋ Селим
(1952 – Улцињ)

Студирао у Сарајеву (1970–77). Запослен у СИЗ-у за стамбене и ко-

муналне послове Улцињ (1977–78), Скупштини општине Улцињ (1978–79),
Радној организацији за обнову и изградњу Општине Улцињ (1979–88), соп-
ственом бироу „Ваш дом“, Улцињ (1988–92), Архитектонском студију „Giu-
seppe Cirillo“, Напуљ (1992–99), сопственом бироу „Ital Desind“ Д.О.О, Улцињ
(1999, гдје и сада ради).

Пратећи новија догађања у архитектури, а радећи и у ино-

странству, Ресулбеговић не заборавља традиционалну архитектуру,
поготову потребе уклапања у приобални појас. Избор изражајних
форми зависи од карактеристика окружења и програмских захтјева,
гдје користи сваку могућност, из чега произилазе различита рјеше-
ња, без унапријед зацртаних праваца.
Распон прилаза је велик, почев од чистих форми у ортого-
налној шеми, примијењених на друштвеним објектима до слобод-
них на Вили Никци, Улцињ (1998), гдје се приближава скулптури.
. Објекат се нашао у пријатној асоцијацији на бијело плат-
но што лелуја на вјетру одсликано на небеском плаветнилу у чи-

182
стом приморском ваздуху и бујном зеленилу. За стубове који су у
склопу ограде, знатно је надвисујући, не пита се зашто су ту кад
ништа не носе; не пита се јер су добро уклопљени: носе компози-
цију.
Доста је пројектовао са коауторима, као што је Џамијски
комплекс у Бару (2000, градња у току, Селим Ресулбеговић, Фуад
Маврић). Поред доминанти које чине два минарета са стилизова-
ним завршецима, ту је у секундарној архитектури искоришћено, у
прилагођеној форми, насљеђе исламске архитектуре, понајвише
посредством специфичних отвора и орнаментике у ортогоналној
поставци. Али ништа није омело да мјесто нађу и слободние фор-
мама које нијесу увијек ортогоналне. А све да старо и ново сложно
опстану.
На овом објекту осјећа се присуство Медитерана. Контуру
надопуњују снажније перфорације, дајући јој необичан значај,
остварујући поступност прелаза од отвореног ка затвореном. Ту је
и назнака пријатне климе, гдје се, допунски, низом надстрешница
акцентира интима.
Пуним зидним платнима – класичној градњи – не може се
одољети у амбијенту препуног камена и мора. Колико год се од то-
га удаљавали, пред могућностима нових материјала, томе ћемо се,
бар повремено, враћати. Али, пројектујући ван тог амбијента – у
централним просторима, који су често отуђени, без препознатог
континуитета, природно је да се аутор, као и овај, осјећа изазван да
се само ослони на себе – на слободне форме изражавања замјењују-
ћи природне материјале индустријским. Он то најчешће остварује
на друштвеним и пословним објектима.
Значајнија дјела: Основна школа „Маршал Тито“, Улцињ (1980);
Зграда правосудних органа, Улцињ (1985); Вила Никци, Улцињ (1989); Ресто-
ран Баракуда (1999); Ресторан Калампер, Добре Воде (2000); Џамијски ком-
плекс у Бару (2000, градња у току, С. Ресулбеговић, Ф. Маврић); Вила Омера-
гића, Бар (2004); Вила Irishkin, Улцињ (2004).

183
184
РАДУСИНОВИЋ Бато Мирослав
(1941, Буроњи, Подгорица)

Студирао у Љубљани (дипл. 1970). Запослен у Пројектном бироу „Стан

инвест“, Љубљана (1971-79), Бироу за пројектовање „Горица“, Подгорица (1979–
86), Републичком заводу за урбанизам и пројектовање, Подгорица (1986–92), соп-
ственом пројектном бироу „NAOS“, Подгорица (1992, до данас).

Њему нијесу потребни велики напори на секундарној архитек-

тури да њом заврши обликовање. Она је присутна само толико да ак-
центира шта је из функције и конструкције дошло до израза. Функција
и конструкција, у промишљању о простору, почетни су и завршни гене-
ратори, а не кочиони системи, како их данас анатемишу. То је, иначе,
био (и остао) захтјев времена кад је почео да ствара, што је спроводила
и његова љубљанска школа... Циљ је да се од мало направи доста вође-
но идејом. Са колико мање материјала, толико већим надахнућем, све
по мјери човјека, која је данас, са разлогом или без разлога, другачија.
Али полазишта у архитектури не би требало да су дијаметрално друга-
чија.
Салон намјештаја „MIRAI“, Радановићи, Тиват (2004), као и
доста других његових новијих објеката, пројектован је потпуно у духу
садашњих захтјева, не одричући се ранијих ставова, ставова да нема
претрпавања у било ком погледу, поготову некорисним садржајима.

185
 Традиционални једнокрилни прозори, који су дужом страном
усправно постављени, диктирани су особином камена, што је тада до-
било карактер стандарда. Данас се, без тих диктата материјала, испро-
бавају друге форме, које ће такође остати као потпис времена и обавеза
да се од сљедећих времена анализира. То су „лексаном“ или нечим дру-
го покривене високе надстрешнице у нивоу првог спрата (негдје и више
– као кровни испусти). Надстрешнице, за којима су пошли и стубови,
надвисују два нивоа, да би се испод њих, као заштићене, остваривале
посебне форме са великим могућностима у high tech-у.
Појединачни експерименти – скретања у архитектури – колико
год успјели, брзо се уклапају у опште токове: или да дијелом промијене
те токове или да им се приклоне. Претходни концепт већ дуже опстаје,
што значи да није занемарљив као присуство у простору.
Радусиновић се на објекту „MIRAI“ у неким елементима и у то-
ме огледао, гдје успјешно комбинући садржајима, ствара интимнију ат-
мосферу. Примјењује доминације издвојеног пуног зидног и застакље-
ног платна. Лаки материјали у наведеном односу навикавају нас на но-
ви начин парирања таласима уз тиватску обалу, наспрам раније једино
могућих кућа у камену.
На Тржном центру у Никшићу, који је пред извођење, видимо и
другачије прилазе, гдје доминирају пуна зидна платна, која, налик на
пламенове што полазе од терена, просијецају прозори различите виси-
не, као да се утркују.
Његове ентеријере, претежно кафее, одликују најчешће три
прилаза. Или су са контрастним обрадама у снажним формама – прете-
жно на релацији посредног асоцијативног споја шанка и спуштеног пла-
фона (који се по линији прате или не прате), или су са интимним, дис-
кретним и усаглашеним прелазима: сличност у сличности, за разлику
од претходне сличности у разлици. Трећи начин је комбиновање са де-
материјализацијом појединих садржаја, посредством прозирних елеме-
ната од стакла, који се рефлексијом настављају на високи сјај метала,
што код њега асоцира на измаглицу и лебдјење, остварујући пријатан
простор настављањем у имагинацију, какав је Кафе „SUN SET“, Подго-
рица (2005)
Значајнија дијела: Метеоролошка станица, Херцег Нови (1982); Метео-
ролошка станица, Улцињ (1982); Основна школа „Владо Милић“, Подгорица
(1984); Капела, Буроњи, Подгорица (1985); Дом пензионера, Улцињ (1986); Тури-
стичко насеље „Олива“, Петровац (1989); Стамбено-пословна зграда, Колашин
(1991); Салон намјештаја „MIRAI“, Радановићи, Тиват (2004); Кафе „SUN SET“,
Подгорица (2005); Салон аутомобила „TRUCKTRADE“, Подгорица (2007).

186
187
ТАЈИЋ МИЛАН
(1937, Витомирица, Пећ)

Студирао у Скопљу (дипл 1964). Постдипломске студије, Београд

(маг. 1983). Запослен у Техниччкој школи, Призрен (1964–67), Грађевинском
предузећу „Изградња“, Пећ (1967–68), Пројектном бироу завода за урбанизам,
Пећ (1968–80), Предузећу за пројектовање „Метохија“, Пећ (1980–99), у соп-
ственом предузећу „Метохија пројект“, Београд (1999, до данас).

Објектом Банка Косова „Банккос“, Пећ (1971–81), који је

његова побједа на конкурсу, потпуно се ослобађа послушности
конструкцији као лимиту израза и ван простора гдје је присутна.
На деветоспратним кулама близанкињама и њиховим нижим ве-
зним дјеловима, акцентираним куполом, све ври од секундарне ар-
хитектуре, која је усаглашена. Ако бисмо казали да се може наслу-
тити конструкција, то не би било са сигурношћу код дилеме да њу
можда чине други масивнији елементи у намјерно створеној забуни
изједначених чинилаца.
Овај објекат карактеришу, а тако и Управну зграду „17 но-
вембра“, Пећ (1985) удвојени елементи, као што су клијешта архи-
тектуре у дрвету. Понегдје еволуирали у слободну форму, они ин-
тегративно стабилизују богат садржај. Углови кула помјерени су у
имагинарно, комбинацијом истурених и увучених дјелова.

188
 Овдје, као код већине својих дјела, аутор поједине изабра-
не елементе карактеристично, са посебном пажњом, дизајнира ван
стандардизованих и рутинских поступака, са којима даје доминан-
тан карактер објекту.
Такав наглашен примјер видимо и на Народном позори-
шту, Пећ (1978), што се може повезати и са његовом наклоношћу
за споменичку архитектуру. Изразито плодан рад остварио је на
Косову, гдје је живио.
Значајнија дјела: Стамбена зграда „Борачка“, Пећ (1967); Послов-
но-стамбена зграда „ПИК-а“, Пећ (1968); Ресторан друштвене исхране „ПИК-
а“, Пећ (1968); Дом културе, Пећ (1968–70); Пословно-стамбена зграда „Тре-
ска“ , Пећ (1968); Управна зграда са лабораторијом „Застава“ из Крагујевца,
Пећ (1969); Аутобуска станица, Косовска Каменица (1969); Комплекс стамбе-
них зграда у центру Истока (1969); Завод за социјално и здравствено осигура-
ње, Исток (1969); Стамбено насеље „Титекса“, Мурино (1970); Пословно-
стамбена зграда у центру Клине (1970); Центар за социјални рад, Дечани
(1970); Дјечје одмаралиште, Дечане (1971, које је побједа на позивном конкур-
су); Споменик НОР-а у Витомирици, Пећ (1971); Шумска секција, Пећ (1971);
Народно позориште, Пећ (1978); Цвећара „Дизајн“, Пећ (1980); основне школе
у Нобрђанима, Захаћу, Лођи, Ложанама, Ругову и Витомирици, Пећ (1978–80);
Банка Косова „Банккос“, Пећ (1971–81); Кућа аутора М. Тајића, Херцег Нови
(1983).

Милан Тајић, Кућа аутора,

Херцег Нови, 1983

189
190
ТОДОРОВИЋ Петар
(1934, Никшић)

Студирао у Љубљани (1961–70). Запослен у Општини Никшић

(1970–74), Пројектном бироу Грађевинског предузећа „Црна Гора“, Никшић
(1974–77), Инвестиционој групи Жељезаре „Борис Кидрич”, Никшић (1977–
79), „Пројметал – Гоша“, Никшић (1979–85), Режијској групи за инвестиције
„Монтенегро-туриста“, Будва (1985–2000), на Градилишту Саборног Храма
Христовог Васкрсења у Подгорици (2000–06, кад прекида радни однос и 2007.
одлази у пензију).

Учествује на конкурсима гдје, између осталог, 1974. добија

прву награду на позивном конкурсу 25 аутора за Солитере у Тивту,
који нијесу изведени и прву награда, као коаутор на републичком
конкурсу 1975. за Тржницу у Подгорици, која такође није изведена.
Поборник је првенствено рационалних рјешења. На одмје-
рене регуле своје свештеничке породице надовезала се шездесетих
година љубљанска школа архитектуре, на коју се често позива кроз
навику тражења одговора за сваки поступак, који не смије сам себи
да буде циљ. А да архитектура са добро изученим детаљем није до-
вољна да буде само Тодоровићево опредјељење, већ и осталих, по-
казала је његова трагедија у Никшићу, кад је на непрописно споје-
ним балконима сусједних станова зграде у којој је живио, на прела-
зу са једног на други, погинула његова супруга. Сјећањем на оца
свештеника, рекло би се безбрижно, са хришћанским опроштајем

191
чак и судбини, велики дио живота посветио је изградњи и обнови
храмова.
На сваком његовом објекту примјећује се да са првим по-
тезима све рјешава, не остављајући простор ни потребу за накнад-
ним уљепшавањима, које доживљава као баласт.
Такав прилаз, који личи на кратку и језгровиту причу, ри-
јетко кад да може да буде неприхваћен у сваком амбијенту, јер се
изборио логиком сопственог природно насталог организма. За та-
кве архитекте кажемо да су дио цјелине, а не потпуно засебна при-
ча, која кад не успије, што је често, непоправљиво жигоше град.
Значајнија дјела: Стамбена зграда код Пивнице (1978); „Лепезаста
зграда”, Грутска махала (1978), Никшић; Пријемна зграда у близини Мана-
стира Острог (1988); Парохијски дом у Никшићу (2002); Епископски центар и
конак у Беранама (2003); Источна трибина Стадиона „Сутјеске” (2001.). Уче-
сник је на реализацији крупних инвестиција као што су: Саборни Храм Хри-
стовог Васкрсења у Подгорици, други по величини у Србији и Црној Гори
(1998–2006) и реконструкција Жељезаре, Никшић (1985).
Петар Тодоровић, Стамбена зграда
„Лепезаста зграда“, Никшић, 1978

192
ТОМОВИЋ Емилија
(1944, Подгорица – 2006, Подгорица)

Студирала у Београду (дипл. 1968). Запослена у Заводу за урбанизам

Општине Краљево (1968–70), Грађевинском школском центру „инж. Марко
Радевић“, Подгорица (1970, до смрти).

Објекти се граде да се у једном дијелу непосредно задово-

ље потребе човјека, а у другом да се те потребе развију – надопу-
ном образовања кроз научно утврђене и планиране помаке. Архи-
текта је тиме упућен да стално развија и наставља комплексан си-
стем мултидисциплинарног размишљања и поступања. Зна се само
гдје и кад за то почиње школовање, али не и гдје се завршава.
На изворишту, на почетним оспособљавањима кадрова у
грађевинарству, у овом случају у Грађевинском школском центру
„инж. Марко Радевић“ у Подгорици, радила је архитекта Емилија
Томовић. Била је градитељ градитеља, те су њена дјела и дјела тих
неимара, да друга, јер су ова доминантна, нећемо ни наводити. Та-
квим запостављеним градитељима на овај начин се одужујемо.
Радила је у Школском центру од 1970. до 2006, кад је пре-
минула. Извела је 35 генерација. Двије године прије 1970, бавила
се пројектовањем у Краљеву, послије чега долази у Подгорицу, у
мјесто гдје се родила. Родила се у збјегу од савезничког бомбардо-
вања 1944. године испод пећине Мораче на момишићкој страни, те
је, у односу на то, једини архитект који никад није пројектовао ни
налик такав простор што су његове очи прво на рођењу угледале.

193
Угледале су га као „добродошлицу“ пријатеља с неба. Наспрам де-
тонација авионских бомби, тешких и 2000 килограма, наспрам
страве и ужаса који су је дочекали првих дана, она је осмијехом,
који је преносила на све, пролазила кроз живот, држећи предавања
младим градитељима и о историјату људских станишта – од пећине
до облакодера, до облакодера оних што су бомбардовали.
Тада у Црној Гори нијесу постојали Грађевински и Архи-
тектонски факултет, те су у овом Школском центру били ангажова-
ни претежно најбољи инжењери, којима само тај квалитет није био
довољан да ту остану. Тражило се да имају и значајан смисао за пе-
дагошко-васпитни рада. Емилија је имала све потребне карактери-
стике, са додатком велике љубави коју је преносила на ученике.
Мало се данас ради на организованом и употребљивом
изграђивању личности младих, за које нијесу довољна само добра
предавања, већ и лични примјери наставника, и ван оквира обаве-
зног, што млади (и остали) примају као остварено, чему теже. По-
требан им је узор-наставник, човјек, којему нема што да се дода, па
нека оцјењује колико год хоће строго, јер они то доживљавају као
да им је од родитеља дошло. Емилија Томовић је била таква, с раз-
ликом што је уз велико стрпљење постизала добар резултат и бла-
жим оцјењивањем.
Ако нема тако упамћених наставника кроз разне периоде
одрастања, тада, почев од тих година, човјек до краја живота остаје
без значајног ослонца, без узора, којег истовремено тражи и у дру-
штву и у породици.
Такви наставници – како тада тако и данас – награђивани
су лијепим сјећањима и захвалношћу ученика, али не и пријемом на
неки новоформирани факултет, што је последица помјерених ври-
једности једнопартијског система и чудних односа међу људима.
Емилија Томовић је предавала главне предмете у струци,
од којих се истичу: Нацртна геометрија, Грађевинске конструкције
и Пројектовање. Она је у том Школском центру формирала раније
укинути Архитектонски одсјек.
Колико је значајно правилно образовање младих грађеви-
нара, којим је Емилија дала темеље, а колико је тешко кад такво
образовање изостане, говоре бројни примјери које грађани виде око
себе. Бездушно се уништава насљеђе архитектуре, атакује на дјела
својих колега, руше паркови, прелијепа морска обала и друго, што
је све пропуст раног образовања… Тако, имамо: научене, као што је
Емилија, што друге уче да граде и ненаучене што све то руше.

194
ТРОЈАНОВИЋ Мијат
(1902, Београд – 1984, Београд)

Студирао у Београду на Техничком факултету, Грађевински одсјек

(дипл. 1925). Усавршавао се на „Technische Hohschule“ у Бечу (шест мјесеци)
и на „Ecole Nationale des Ponts et Chausseés“ у Паризу (10 мјесеци). Запослен у
„Grands Travaux de Marseille“ у Паризу (1926–28), Техничком бироу градили-
шта „Земунског моста“ (1930–35), у сопственом бироу (од 1935. до почетка
Другог свјетског рата). Послије заробљеништва (1941–45) ангажован је на по-
словима Министарства грађевина и Министарства саобраћаја, да би каријеру
наставио као професор Грађевинског факултета у Београду (1947–73). Био је
почасни доктор наука Универзитета у Београду, добитник Ордена рада са цр-
веном заставом и Ордена заслуга за народ са златном звијездом.

Његовим најбољим дјелом Мостом на Тари (1938–40) вр-

хунски је опјевана – упјесмљена Тара. Мост је својеврсна друга
ријека у истом кориту – транспонована да скоковито лети са јед-
ним великим (од 116 м) и четири мала вала (лука), којима, као и
Тара, рефлектује природан осјећај за терен по којем тече. То је над-
реално које врхуни у реално – ријека изнад ријеке са обрнуто (си-
метрично) постављеним садржајима. Са доње стране према терену

195
су јој својеврсни валови, а горе је равна, како можда и теку Божје
ријеке. То је организам који није рођен сијамски, али је поистовје-
ћен пристао тако да живи са Таром.
То је витка мост-ријека која је дошла из руке пројектанта
Мијата Тројановића, и у благом луку ухватила правац да тече Та-
ром, величанствено се интегришући с кањоном. Његови студенти
на Грађевинском факултету у Београду једнако су учили из уџбе-
ника које им је написао о бетонским мостовима и мостовима од
преднапрегнутог бетона и гледајући „живи мост“ на Тари, који је у
недирнуту природу тихо ушао најављујући ново вријеме и нове по-
требе у саобраћају.
У ишчитавању страница које су овим мостом исписане,
примјећујемо како је Мијат издигао Тару без подизања бране којом
неки садашњи одрођени градитељи мисле да је убију. Мост је више
но дио амбијента, тиме што је, посматрано са површине ријеке,
пропињањем у недоглед направљен помирљив прелаз од терена к
небу – као одбјегли зов уз ехо са те стране. То је грађевина која се
споља види изнутра, која се прозирношћу мијеша са облацима.
Овим мостом надограђени су и теорија, и пјеснички исказ, који се
уобичајено опробавају на мостовима.
Отјеловљеном маштом, која је овдје на дохват руке, многи
ће видјети шта су још заборавили да кажу о мостовима. Растајући
се од моста нама се, сплетом његових карактера, успут и даље
отварају додатне слике, којим се више види но што отворене очи
могу одмах да приме.
Мост је изграђен на надморској висини од 806 до 811 м,
дужине 370 м, ширине 7 м, са коловозном траком на 150 м изнад
средњег водостаја ријеке. Мијат Тројановић је своје искуство у на-
уци и пракси једнако зналачки преносио на слушаоце предавања
као путоказ по свим сегментима градње мостова, којима се највише
бавио. Претежно побједама на међународним конкурсима изборио
се за њихову изградњу. Мост на Тари, такође изграђен послије по-
бједе на конкурсу, служио је као путоказ мултидисциплинарног
прилаза.
Једнаким значајем интегрисао је пројектовање конструк-
ције, технику грађења, рационалност, трајност и сигурност, са есте-
тиком као неизоставном пратиљом. А све укорак са посљедњим до-
стигнућима у овој области. Резултати провјера које се данас врше
под новим условима саобраћаја и оптерећења, са толиким, до
1940. гледањем унапријед, задивљују. Мост је прилика, која не би

196
требало само да се заврши мостом но и нечим од свих нас, које као
свој дио никад не заборављамо, што је Мијат знао и остварио у са-
вршеном и узбудљивом односу сигурности, смјелости и естетике,
због чега је био изузетно цијењен у свијету у реду конструктора.
Значајнија дјела: Мостом на Тари (1938–40); Мост од преднапрег-
нутог бетона изведен на ријеци Еуфрат, Ирак, на путу Багдат–Дамаск–Бејрут,
послије побједе на међународном конкурсу тима Тројановић–Даријевић–Гој-
ковић (1962–67); Мост на ријеци Усора од 87,9м (1939); Учествује у рјешава-
њу проблематике санације Старог моста на Неретви, Мостар (1960–70). Поред
више армиранобетонских мостова средњег и великог распона које је пројекто-
вао свих система (гредни, лучни), пројектује и друге врсте консктрукција, као
што су зграда Државне штампарије, Београд, армиранобетонски резервоари и
тако даље. Посебно признање добија за увођење и испитивање армиранобе-
тонских прагова жељезничке пруге разорене послије Другог свјетског рата.
Библ.: књиге Бетонски Мостови I (1960); Бетонски мостови II, која
је цјелина са претходном (1964), Мостови од армираног и преднапрегнутог бе-
тона до 1960 (бетонски мостови у свијету од 1870. до 1960), штампана 1968;
Савремени мостови од армираног и преднапрегнутог бетона, као наставак тре-
ће са најзначајнијим бетонским мостовима у свијету од 1960. до 1968, у част
стогодишњице њиховог постојања, штампана 1974. Објавио је више од 25 на-
учних радова и учествовао на бројним домаћим и страним конгресима и сим-
позијумима.
Мијат Тројановић, Мост на Тари, 1938–40

197
198
ШЋЕПАНОВИЋ Илија
(1931, Загарач, Даниловград – 1993, Београд)

Студирао у Загребу (дипл. 1959). Запослен у Електропривреди Црне

Горе (до 1964), Републичком заводу за урб. и пројектовање, Подгорица (1964–
66), Бенгази, Либија (1966–68), слободан умјетник (1968–82), Секретаријату
за урбанизам Општине Подгорица (1982, до смрти).

Шћепановић је незаобилазно име архитектуре Црне Горе

друге половине XX вијека. Имао је широку ликовну културу; бавио
се истовремено архитектуром, сликарством и вајарством. За своја
спомен-обиљежја, за скулптуре и рељефе на њима није, како су
други чинили, то препуштао скулпторима, нити је некоме правио
скице, но је својим рукама мијесио глину, вајао и изливао гипсане
одливке. Његова архитектура је заснована на провјереним принци-
пима старих градитеља, који омогућавају да архитектура опстане
кроз сва времена која слиједе – помирљиво, као рационална, логич-
на и присна – архитектура по мјери човјека. Сасвим је сигурно да
ће се она памтити на простору Црне Горе као најдоследнији репре-
зент оваквог прилаза у времену пуном свакојаких искушења. Аутор
је одолио помодарству као непромишљеном покушају да се праве
брзи помаци засновани на претјераном негирању дотадашњег.
Знао је да се ништа не може урадити негирањем уходаног
односа човјека и простора, нарушавањем сврсисходности – непри-
родним покушајима премошћавања архитектуре и скулптуре, то
јест знатним запостављањем функције и рационалности. Грубих
нарушавања, нажалост, на овим просторима било је много да се те-
жиште помјери ка ирационалном, да бројни неталенти и рутинери

199
створе себи привид шансе: да ће пројектујући што компликованије
и невиђеније објекте, скупе и нефункционалне, егзибиционистички
изаћи и опстати на позорници.
У оваквим градитељским вибрацијама, Шћепановић је
пројектовао другачије – мисвандеројски, пречишћеном и изученом
функцијом, конструкцијом и естетиком. Ништа сувишно на њего-
вом објекту није могло да опстане – што „краси“ а не значи, што
своје мјесто у простору још нечим није изборило. Ту се истиче
зграда Побједе, Подгорица (1974), гдје је, као код многих објеката,
употријебио принцип да габарит објекта буде што приближнији
квадрату, чиме се за ортогонални систем постиже максимална ра-
ционалност, остварујући велику дубину објекта. Смањена изложе-
ност, са најмање спољњих површина, нарочито је повољна за под-
ручје претјераних врућина какво је ово, чему се не посвећује до-
вољна пажња. Објекат је у три нивоа: сутерен, приземље и спрат.
Потпуна искоришћеност основе је до спрата кад се у средишном
простору формира свјетларник. Објекат је са префињеним односом
зидних маса, прозорских отвора и архитектонских детаља. Интер-
претација се мијења из нивоа у ниво. На спрату доминирају зидне
масе искључивањем једног броја прозора и груписањем преосталих
у паровима око удвојених стубова. У приземљу је беспрекоран низ
квадратног облика прозора као својеврсни постамент – увод у са-
општење, најава снажних промјена изнад.
Једноставним облицима и поступцима насталим из дубине
објекта казати толико, много је наспрам често „направљених па по-
прављених“ објеката, свакојаким фереџама прекривеним. Побјед-
ник је великог конкурсног надметања за зграду Техничког факул-
тета , Подгорица (1962), која није изведена.
Значајнија дјела: Стамбена зграда, Ул. Новака Милошева, Подго-
рица (1961); Зграда Техничког факултета , Подгорица (1962, побједа на кон-
курсу, није изведена); Зграда Основног суда, Даниловград (1963); објекти у
Либији (1966–68); Зграда Републичког завода за урб. и пројектовање, Подго-
рица (1969, које је побједа на конкурсу); Биста Марка Радевића, Подгорица
(1970); Споменик борцима ослободилачких ратова, Брскут (1971); Биста спо-
меника Мирку Вешовићу, Подгорица (1974); Зграда Побједе, Подгорица
(1974); Дом здравља, Доњи Загарач, Даниловград (1975); Хотел „Зета“, Дани-
ловград (1975); Рељеф Спасић и Машера, Дом студената, Котор (1976); Биста
споменика Милуну Божовићу, Подгорица (1977); Спомен-обиљежје урачунато
и рељеф, Матагужи, Подгорица (1977); Завод за суптропске културе, Бар
(1980, побједа на конкурсу, није изведен).

200
201
202
 ПРЕГЛЕД ВЕЋ ОБЈАВЉЕНИХ ОДЛОМАКА
/Поређано по азбучном реду/
1. О дјелу Богдановић Богдана, „Идентитет архитектуре и људи“, „Стручна
књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр. 68–69.
2. О дјелу Бојовић Милете, „Идентитет архитектуре и људи“, „Стручна
књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр. 112–115.
3. О дјелу Вукајловић Слободана, „Архитектура“, бр.106, Београд, окто-
бар 2006, стр. 8–9.
4. О дјелу Вукотић Тупе Вукоте, „Дан“, Подгорица, 4.2.1999, стр. 11;
„Идентитет архитектуре и људи“, 2001, стр. 77–79.
5. О дјелу Вукотић Милорада, „Идентитет архитектуре и људи“,
„Стручна књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр. 109–111.
6. О дјелу Драговић Слободана, „Архитектура“, бр. 60, Београд, децем-
бар 2002, стр. III.
7. О дјелу Зековић Радосава, „а4а инфо“, Сарајево, 29.7.2005; „Архитек-
тура“, бр. 90, Београд, јун 2005, стр. 15.
8. О дјелу Лаличић Душана, „Архитектура“, бр. 104, Београд, август
2006, стр. 6.
9. О дјелу Мијовић Батрића, „Идентитет архитектуре и људи“, „Стручна
књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр. 116–117.
10. О дјелу Милошевић Јовице Јована, „Идентитет архитектуре и људи“,
„Стручна књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр. 97–99.
11. О дјелу Мирковић Баја, „Пљеваљске новине“, 1.6.2000; „Идентитет ар-
хитектуре и људи“, 2001, стр. 103–105.
12. О дјелу Мугоша Ратимира, „Архитектура“, бр. 69, Београд, септембар
2003, стр. 11.
13. О дјелу Петровић Његош Петара II, „Архитектура“, 36, Београд, децем-
бар 2000, стр. 10; „ДаНС“, бр. 45, Нови Сад, март 2004, стр. 35.
14. О дјелу Поповић Вујадина, „Идентитет архитектуре и људи“, „Стручна
књига“, Београд и „Унирекс“, Подгорица, 2001, стр.74–76.
15. О дјелу Поповић Павла, „Архитектура“, бр. 63, Београд, март 2003,
стр. 11–12.
16. О дјелу Радевић Кане Светлане, „Побједа“, 20.2.1999, стр. 28; „Иденти-
тет архитектуре и људи“, 2001, стр. 10–102; „ДаНС“, бр. 43, Нови Сад,
септембар 2003, стр. 44–46.
17. О дјелу Томовић Емилије, „Дан“, 16. октобар 2006.
18. О дјелу Тројановић Мијата, „Пљеваљске новине“, Пљевља, 15.6.2000, стр. 8.
19. О дјелу Шћепановић Илије, „Побједа“, Подгорица, 5.3.1995; „Идентитет
архитектуре и људи“, 2001, стр. 106–108.

203
 АУТОРИ ФОТОГРАФИЈА

Неимари Аутори фотографија

1. Алихоџић Рифат......................................................Р. Алихоџић
2. Бевења Миодраг......................................................М. Бевења
3. Богдановић Богдан.......1. В. Митровић; 2,3,5,6,9. А. Маркуш; 4. В.Радоњић;
7. непознато; 8. Часопис„Умјетност“; 10. Б. Симоновић; 11,12. З. Маневић
4. Бојовић Милета.............................................1. А. Маркуш; 2, 3. М. Бојовић
5. Вујовић Љубомир....................................................Љ. Вујовић
6. Вукајловић Слодан..................................................С. Вукајловић
7. Вукотић Тупа Вукота..... 1. В. Вукотић; 2,3. А. Маркуш; 4. авионски снимак
8. Вукотић Милорад.............................................1, 3. М. Вукотић; 2. А. Маркуш
9. Вукотић Периша Петар...........................1. П. Вукотић; 2,3. А. Маркуш
10. Вукчевић Глигорије......................................1. Г. Вукчевић; 2. А. Маркуш
11. Грузинов Јуре.................................................1. Ј. Гризинов; 2. А. Маркуш
12. Дмитровић Предраг................................1,3,4. А. Маркуш; 2. П. Дмитровић
13. Драговић Слободан.................................1. А Маркуш; 2,3,4,5. С. Драговић
14. Дракић Никола........................................................Н. Дракић
15. Ђурђеновић Зоран.....................................1,2. А. Маркуш; 3,4. З. Ђурђеновић
16. Здравковић Радмило...............................................Р. Здравковић
17. Зековић Радосав...................................................... Р. Зековић
18. Ивановић Тихомир..................................................Т. Ивановић
19. Јањић Живко............................................................Ж. Јањић
20. Кнежевић Василије..................................1,2,3. В. Кнежевић; 4. А. Маркуш
21. Лаличић Душан..............................1. А Маркуш; 2. Д. Лаличић; 3. непознат
22. Ловрић Дајана..........................................................Д. и С. Ловрић
23. Ловрић Станко.........................................................Д. и С. Ловрић
24. Маркуш Андрија...............1,2,4. А. Маркуш; 3, М. Крпуљевић и А. Маркуш
25. Мартиновић Арсеније...........................1, 4. А. Мартиновић; 2,3. А. Маркуш;
26. Мијовић Батрић.......................................................Б. Мијовић
27. Милошевић Данило................................................ Д. и Р. Милошевић
29. Милошевић Радмила...............................................Д. и Р. Милошевић
30. Мињевић Ђорђе.......................................................Ђ. Мињевић
31. Мирковић Бајо........................1. Б. Мирковић; 2. М. Симовић; 3. М. Гачевић
32. Мугоша Ратимир............................................1. А. Маркуш; 3,4,5. Р. Мугоша
33. Никић Влатко Владислав.............................1,4. А. Маркуш; 2,3. В. Никић

204
34. Ниманбеговић Саим................................1. А. Маркуш; 3,4. С. Ниманбеговић
35. Петровић Његош Патар II.......... 1,2,3. непознат; 4.Wilkinson; 5. А.Маркуш
36. Полексић Бранислав......................................1. Б. Полексић; 2. А. Маркуш
37. Поповић Велиша........................1. В. Поповић; 2. непознат; 3,4. А. Маркуш
38. Поповић Вујадин...........1. непознат; 2. Каталог: М.Пешић и С. Ђукановић;
3,4,5. А. Маркуш
39. Поповић Милан..........................................................М. Поповић
40. Поповић Павле........................................... 1,3,4. П. Поповић; 2. А. Маркуш
41. Поповић Светислав.................................................... С. Поповић
42. Радевић Кана Светлана.......................1,5-9. С. Радевић; 2. Кат. Венециј. биј.;
3,4. А. Маркуш;
43. Радовић Ранко............................................................ Р. Радовић
44. Ресулбеговић Селим...................................................С. Ресулбеговић
45. Радусиновић Мирослав.............................1. А. Маркуш; 2,3. М. Радусиновић
46. Тајић Милан................................................................М. Тајић
47. Тодоровић Петар........................................................А. Маркуш
48. Томовић Емилија........................................................Е. Томовић
49. Тројановић Мијат..……….1. непознат; 2. Д. Дујовић; 3. Кат. Турист. орган.
50. Шћепановић Илија.........1. непознат; 2. М. Крпуљевић; 3,4. И. Шћепановић
Предња корица................................Љ. Божановић, документације „Новости“

205
 САДРЖАЈ

Увод................................................................................................... 7
50 НЕИМАРА Црне Горе...............................................................11
1. Алихоџић Рифат..............................................................................13
2. Бевења Миодраг..............................................................................16
3. Богдановић Богдан..........................................................................19
4. Бојовић Милета...............................................................................31
5. Вујовић Љубомир............................................................................35
6. Вукајловић Слободан.....................................................................38
7. Вукотић Тупа Вукота......................................................................43
8. Вукотић Милорад............................................................................49
9. Вукотић Периша Петар..................................................................53
10. Вукчевић Глигорије.......................................................................58
11. Грузинов Јуре.................................................................................61
12. Дмитровић Предраг.......................................................................63
13. Драговић Слободан........................................................................67
14. Дракић Никола...............................................................................72
15. Ђурђеновић Зоран..........................................................................75
16. Здравковић Радмило......................................................................79
17. Зековић Радосав.............................................................................84
18. Ивановић Тихомир.........................................................................89

206
19. Јањић Живко...................................................................................92
20. Кнежевић Василије........................................................................95
21. Лаличић Душан..............................................................................98
22. Ловрић Дајана...............................................................................101
23. Ловрић Станко..............................................................................101
24. Маркуш Андрија..........................................................................103
25. Мартиновић Арсеније..................................................................106
26. Мијовић Батрић............................................................................109
27. Милошевић Данило.....................................................................112
28. Милошевић Јовица Јован............................................................117
29. Милошевић Радмила....................................................................112
30. Мињевић Ђорђе............................................................................120
31. Мирковић Бајо..............................................................................123
32. Мугоша Ратимир..........................................................................126
33. Никић Влатко Владислав...........................................................130
34. Ниманбеговић Саим.....................................................................134
35. Петровић Његош Петар II...........................................................137
36. Полексић Бранислав....................................................................143
37. Поповић Велиша..........................................................................145
38. Поповић Вујадин..........................................................................149
39. Поповић Милан............................................................................155
40. Поповић Павле.............................................................................158
41. Поповић Светислав......................................................................162
42. Радевић Кана Светлана................................................................165
43. Радовић Ранко...............................................................................175
44. Ресулбеговић Селим....................................................................182
45. Радусиновић Мирослав...............................................................185
46. Тајић Милан..................................................................................188
47. Тодоровић Петар..........................................................................191
48. Томовић Емилија..........................................................................193
49. Тројановић Мијат.........................................................................195
50. Шћепановић Илија.......................................................................199
Преглед објављених одломака....................................................203
Аутори фотографија.....................................................................204

207
 Андрија Маркуш
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ

Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица

За издавача Слободан ДРАГОВИЋ, предсједник

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ

Тираж 1000

Штампа ГРАФОКАРТОН, Пријепоље 2008.

CIP – Катaлогизација у публикацији

Централна народна библиотека Републике
Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, Цетиње
72 . 01 (497 . 16) “19“
72 . 01– 051 (497 .16) “19“
МАРКУШ, Андрија
[Педесет]
50 неимара Црне Горе / Андрија Маркуш. – Подгорица : Архитектонски
форум , 2008 (Пријепоље : Графокартон) . – 208 стр. : илустр. ; 24 cm. –
(Библиотека Наука и умјетност)
Тираж 1000. – Биљешка о А. Маркушу : стр. 2. –
Биљешке уз текст. – Преглед већ објављених
одломака : стр. 202. – Аутори фотографија : стр. 203–204.
ISBN 978–9940–9057–1–2_
а) Архитектура – Црне Гора – 20 в. б) Архитекте – Црна Гора – 20в.
COBISS.CG–ID 12552976

208
209