Mehanizmi odbrane

Desenzitizacija, defleksija, introjekcija, projekcija

SEMINARSKI RAD

Dušan Novaković
Beograd,
April 2013. godine
 MEHANIZMI ODBRANE

Mehanizmi odbrane su obrasci osećanja, misli ili ponašanja koji su relativno

spontani, automatski i nastaju kao reakcija na percepciju (opažanje) ugrožavajućih
spoljašnjih opasnosti ili sopstvenih neprihvatljivih želja. Oni su sasvim prirodne i
korisne funkcije u životu kako bismo lakše podneli neku tešku situaciju. Konstruisani
su da se sakriju ili ublaže konflikti ili stresovi koji mogu izazvati anksioznost. Počevši
od sasvim primitivnih, čovekova ličnost sazreva i stvara svoje sopstvene mehanizme
odbrane, koji vremenom postaju sve kompleksniji.
Oni čuvaju psihološki integritet pojedinca, međutim često korišćenje nezrelih
odbrana može ugroziti psihološko i socijalno funkcionisanje.

U geštalt psihologiji, prema teoriji polja, jedinka se shvata kao deo određenog
polja koja se sa sredinom susreće uspostavljanjem određene granice. Susretom se
ostvaruje kontakt kao mesto dodira dva entiteta (organizam-sredina). Kontakt
predstavlja svesnost o unutrašnjim potrebama, opažanjima, kao i svesnost o
dešavanjima u sredini.
Mehanizmi odbrane su zdravi i korisni kada se autentično izaberu u datim
okolnostimai oni su u pozitivnoj funkciji organizma. Ako se koriste adekvatno, u
funkciji su kontakta (u tom slučaju zaustavljanje omogućava da uđemo u kontakt sa
drugom osobom), i kada slede našu svesnu odluku, predstavljaju mehanizme
adaptacije.

U cilju odbrane ličnosti, ponekad se dešava da posle određenog vremena, neki

od mehanizama teže da postanu rutina, pa tako dobijaju negativnu funkciju, dovodeći
do zastoja u razvoju ličnosti.
Ako se koriste hronično, nesvesno i neadekvatno, postaju neurotični
mehanizmi, koji mogu da uslove ometanje ili potpuni prekid ciklusa kontakta.
Kada se mehanizmi odbrane javljaju u trenutku koji nije adekvatan, nazivamo
ih otpori. Predstavljaju automatizam, ako ih koristimo nesvesno, po navici.

Mehanizmi odbrane su mnogobrojni, isto kao i problemi sa kojima se ljudi

susreću. Perls se koncentrisao na problem konfluencije, introjekcije, projekcije i
retrofleksije kao preovladavajuće načine ometanja kontakta. Gudman se bavio
egotizmom, a Polsterovi defleksijom. Često se govori o desenzitizaciji.
Ostali autori su eksperimentisali sa raznim kombinacijama, ali u ovom radu
biće opisani samo navedeni mehanizmi i to redosledom kojim se najčešće pojavljuju
kao prekidi u ciklusu kontakta.
 KONTAKT
AKCIJA retrofleksija
projekcija

MOBILIZACIJA ZADOVOLJENJE
introjekcija egotizam

PREPOZNAVANJE POVLAČENJE
(svesnost) konfluencija
defleksija

SENZACIJA
PLODNA
desenzitizacija PRAZNINA

Grafikon 1. Ciklus formacije i destrukcije ciklusa kontakta

DESENZITIZACIJA
(Minimiziranje senzacija)

Desenzitizacija se javlja najčešće u fazi senzacija, kada se senzacije iz tela

ignorišu, a informacije iz sredine blokiraju. Osoba izbegava da doživi sebe i svoju
okolinu. Koncentrišući self je anesteziran i umrtvljen. To bi metaforično izgledalo kao
kada bismo pokušali da jedemo smrznutih usana bez čula ukusa. Senzacije i osećanje
selfa su oslabljeni, nepoštovani i zanemareni. Egzistencijalna patnja i neprijatnosti su
sprečeni da se pojave kao figura u većoj ili manjoj meri.
 Izvestan stepen desenzitizacije je deo zdravog života. Npr. Sportista, atletičar
će zanemariti bol koja potiče od malog žulja kako bi učestvovao u trci, ili će umoran
čovek zanemariti neudobnost tvrdog ležaja da bi odspavao.
Blag primer je slučaj kada suviše dugo ležimo na suncu. Ekstremni primer je
zanemarivanje telesnih potreba – kao kod ljudi koji se ponose koliko mogu popiti,
koliko mogu da ne spavaju ili rade pod uslovima ekstremnog stresa, kao rad na berzi,
pritom ne vodeći računa o ceni koju plaćaju svojim zdravljem. Osoba koja je fizički

zlostavljana u detinjstvu, dozvoljava sebi da se smrzava u hladnoj noći radeći,

zanemarujući svoje bolne fizičke senzacije, otuđivši se od svog fizičkog selfa.
Desenzitizacija se može pojaviti u bilo kom delu ciklusa svesnosti. Npr.
Veoma žedna osoba koja guta toliko željeno piće možda neće na kraju osetiti
kinestetičko olakšanje, zagledana u televizor. U ovom slučaju reč je o desenzitizaciji u
fazi finalnog kontakta.

DEFLEKSIJA
(Izbegavanje senzacije ili značajnog uticaja)

Defleksija je „način da se oduzme toplina aktuelnom kontaktu“. Javlja se u

razvijenijem delu kontakta, tada klijenta doživljavamo kao zatvorenog, nejasnog.
Nejasnoća se kreira zaobilaznim govorom, preteranim pričanjem, ne gledanjem u oči,
pričanjem na apstraktan način, ne iznošenjem suštine stvari, umanjivanjem značaja
onoga što je upravo rečeno. Osoba koja deflektuje ne uspeva da „dobaci“ do drugog.
Akcija nije uperena ka cilju.
Tema o kojoj je reč na suptilan način se menja. Npr. Žena pita: „Da li me
voliš?“, a muškarac odgovara: „Šta podrazumevaš pod ljubavlju?“. Umesto da
razmeni osećanja direktno, u punom intenzitetu, klijent bira apstraktan jezik, blede
opise i izbegava kontakt očima. Osoba koja često koristi mehanizam defleksije ne
koristi svoju energiju na efikasan način da bi ostvarila fidbek sa sobom, drugima ili
sredinom.
Primer: Razgovor između učitelja i Pericine majke
Učitelj: “Draga gospođo Petrović, pozvao sam vas jer su se Perici u
poslednjih mesec dana ocene drastično pogoršale. Ne znam šta se s njim događa.”
Gospođa Petrović: “Ali on je tako divno dete. Prelepo peva. A jeste li videli
njegove crteže? Hoćete li poslati neke od njegovih radova na izložbu? Nastavnica
likovnog ga stalno hvali. A da vidite kako pleše...”

“Kada iniciram kontakt ali zaustavim sebe putem defleksije, izlazim sa

osećajem da nisam dobio puno iz akcije koju sam preduzeo, potreba ostaje
nezadovoljena, pri čemu ne umem da objasnim šta se dogodilo: ne razumem ni ja
sebe, ne znam šta hoću. Kada odgovorim na kontakt koji inicira drugi, i pri tom
deflektujem, zatvorim se za ono što dolazi od drugog, pa sebe doživljavam kao nekog
ko nije ganut, kome je dosadno, ko je zbunjen, prazan, ciničan, bezvoljan.”
Defleksiju najčešće srećemo u fazi svesnosti, kada se osoba okreće od
direktnog kontakta, tako što nije potpuno svesna svojih potreba ili zahteva sredine. Na
njih se ne obraća pažnja ili se skreće na nešto drugo, što nije značajno za zadovoljenje
autentične potrebe.
Postoje slučajevi kada je defleksija veoma korisna kao vid manevra za
održanje života u potencijalno opasnim situacijama. Npr. defleksija u odnosu na
propagandu i dezinformacije totalitarne države može biti korisna i rezultirati boljim
kontaktom sa životnim situacijama, gledano dugoročno.
Do osoba koje je preterano koriste, neće dopreti ni kritika, ali ni priznanje ni
ljubav. Stiču utisak da ih drugi ne razumeju, ali i da oni ne dotiču druge. Osećaju se
odvojeno i napušteno. Defleksija oduzima potpunost i ukus bogatom i živahnom
kontaktu.
 INTROJEKCIJA
(Biti upravljan internalizovanim “treba”)

Introjekcija je početni, inicijalni mehanizam preko koga primamo hranu, ideje

i pravila od drugih koji su nam značajni u sredini. U oblasti telesnog, možemo uočiti
ovaj proces rastenja putem asimilovanja, to jest razgradnje i varenja. Dok beba ne
dobije prve zube1 ona ne može lako odbiti da primi ono što je za nju loše ili
disfukcionalno drugačije, osim pljuvanjem i povraćanjem. Razvojem, pojavom
dentalne agresije, javlja se sposobnost da se unese u sebe ono što je za organizam
važno i hranljivo, da se razlikuje, i da se odbaci ono što nije pogodno. Mi se ne
razvijamo pomoću hrane koju smo progutali u komadu, već pomoću hrane koju smo
sažvakali (čime otpočinje proces razgradnje) i svarili (čime se taj proces nastavlja
razlaganjem hrane u hemijske čestice koje telo može da koristi). Dobro svarena i
asimilovana telesna hrana dakle, postaje deo nas, pretvara se u kosti, mišiće i krv. Ali
hrana progutana u komadu, protisnuta kroz jednjak ne zato što smo hteli, već zato što
smo morali da je pojedemo, leži nam u stomaku kao kamen. Stvara nam nelagodnost,
želju da povraćamo i tako je izbacimo iz svog sistema. Ako to ne učinimo a
nelagodnost, mučninu i želju da je se otresemo potisnemo, na kraju ćemo ili ispeti da
je uz muke svarimo, ili ćemo se otrovati.

Psihološki proces asimilovanja gotovo je identičan svom fiziološkom pandanu.

Introjekcija koja se nastavlja u odrasloj dobi može povremeno biti korisna u početnim
fazama učenja i sticanja novih veština. Dobijamo mogućnost da se informacije koje
primamo iz sredine preispitaju, odbace, ili prihvate i unesu u organizam ako su važne
i primenjive za određenu osobu, situaciju ili trenutak. Ovaj kapacitet potom se
primenjuje na sve vrste odnosa sa drugima i okruženjem. Prihvatamo ili odbacujemo
ono što nam sredina nudi. Sposobnost pravljenja razlike, i sama funkcija granice ja-
drugi, svima nam omogućuje da se razvijamo. Rasti možemo samo ako u procesu
uzimanja potpuno svarimo i temeljno asimilujemo to što smo uzeli. Ono što smo iz
sredine zaista asimilovali postaje naše i s tim možemo da radimo šta hoćemo: da ga
zadržimo, ili vratimo sredini u nekom novom obliku, modifikovajući ga kroz sebe.
Ali ono što progutamo u komadu, što nekritički prihvatimo, što uzmemo i ne svarimo,
strano je telo, parazit koji se nastanio u nama i neće doprineti razvoju ličnosti. To nije
deo nas, mada možda tako izgleda. To ostaje deo sredine.

Shvatanja, činjenice, merila ponašanja, moral, etičke, estetičke i političke

vrednosti, sve nam to u početku dolazi iz spoljašnjeg sveta. Kulturni stereotipi koji se
šire preko sredstava javnog informisanja i koje nam nameće sistem, predstavljaju
suptilne introjekte ogromnog broja ljudi, a da oni toga nisu svesni. Psihička hrana
koju nam nudi spoljašnji svet, činjenice i stavovi od kojih se gradi ličnost, mora da se
asimiluje isto onako kao i telesna hrana. Mora da se razgradi, raščlani, složi, a potom
ponovo sastavi u obliku koji će za nas biti najvredniji. Ono što dolazi iz sredine mora
se svariti i usvojiti, ako želimo da to postane nešto zaista naše, istinski deo naše
ličnosti. Ali ako to prihvatimo nekritički, zato što neko kaže da tako treba, ili što je to
u modi, ili zato što je posredi nešto bezbedno, tradicionalno, zastarelo ili opasno, onda
nam to dođe kao kamen u stomaku, kao nešto stvarno nesvarljivo. To će i dalje biti
strano telo, mada se možda nastanilo u našem umu.

1
Ovaj deo razvoja je, po mišljenju Pirlsa, i najvažniji.
 Kao deca, odrasli "gutaju" pravila ili pozajmljuju maksime, kao što je ona
"ako završiš fakultet i vredno radiš, bićeš uspešan", "drugi treba da ti budu uvek na
prvom mestu", "uvek moraš kontrolisati svoja osećanja".
Ljudi, takođe, mogu progutati atribute koji im se pripisuju - npr. "ti si lenj",
"svi muškarci u našoj familiji završavaju kao alkoholičari". Takve nesvarene stavove,
načine delanja, osećanja i procenjivanja psihologija zove introjektima, a mehanizam
kojim se te strane izrasline nadovezuju na ličnost, introjekcijom.

Osobe koje često introjektuju, gotovo uvek se trude da saznaju šta bi trebalo
da rade umesto svesne odluke „ja želim… jer je to ono što me veseli i ispunjava“.
Rade ono što se od njih očekuje i ne vrše slobodan izbor. Oni daju prednost
potrebama grupe, zamenjujući svoj sopstveni potencijalni nagon ili apetit sa nečijim
tuđim. Nedostaje im unutrašnji osećaj vođenja sebe ili samoregulacija u skladu sa
njihovim potrebama. Kada introjektivac kaze “ja mislim”, on obično hoće da kaže
“oni misle”. Čovek koji introjektuje nikad ne dobija priliku da razvije sopstvenu
ličnost, jer je prezauzet kontrolisanjem stranih tela koja su se uvalila u njegov sistem.
Što je veći broj introjekata kojima se opteretio, to mu manje ostavlja prostora da izrazi
ili bar otkrije svoje pravo ja. Postaje sličan kući koja je toliko zatrpana tuđim stvarima
da više nema mesta za vlasnikove. Pretvara ga u spremišta sporednih i bezveznih
informacija. Tragično je to što bi ta građa kad bi mogao da je prekali, izmeni i
uobliči, lako bila materijal od ogromne vrednosti za njega.

Opasnost od introjekcije na jedan drugačiji način može doprineti raspadanju

ličnosti nastojanjem da se izmire dva neusaglasiva shvatanja koja su nekritički
prihvaćena. Društvo nas od detinjstva vrlo često uči potpuno različitim i očigledno
suprotnim skupovima stavova. Kontradiktorne su ponekad i izreke koje nam prenose
narodnu mudrost. Npr. “Jedna lasta ne čini proleće” i “Izuzetci potvrđuju pravilo”,
“Po jutru se dan poznaje” i “Prvi se mačići u vodu bacaju.”, “Strpljen-spašen” i “Ko
ne rizikuje ne profitira.” Ili na primer, jedan je zlatno pravilo “čini drugima ono što bi
hteo da oni tebi čine”. Drugi je zakon opstanka najsposobnijeg, sveden na krilaticu
“ko će koga...” Kad bismo introjektovali oba ova učenja, na kraju bismo pokušali da u
isto vreme budemo i plemeniti, ljubazni, obzirni i zverski agresivni. Pravili bi se
krotki, a u isti bismo mah bili sadistički okrutni. Oni koji zaista introjektuju oba ova
shvatanja, ili bilo koji drugi skup protivrečnih ideja, prave od svoje ličnosti ratište. A
konflikt se u neurotičaru obično okončava patom: ne pobeđuje ni jedna strana, a
ličnost ne može da makne u pravcu rasta i razvoja.

Prema tome, introjekcija je neurotički mehanizam kojim inkorporišemo u sebe

merila, stavove, načine delanja i mišljenja koji nisu stvarno naši. Ona često snažno
ometa mobilizaciju, sprečavajući osobu da preduzme adekvatnu akciju za
zadovoljenje potrebe.

"Um je poput padobrana - funkcioniše jedino ako je otvoren".

Albert Ajnštajn
 PROJEKCIJA
(videti u drugom ono što ne priznajemo kod sebe)

Na početku treba naglasiti da oblike ovog mehanizma možemo strogo

razgraničiti na projekciju, koja je patološki proces i zamišljanje koje se temelji na
posmatranju i koje je normalno i zdravo. Planiranje budućih situacija u mnogim
delatnostima predstavljaju konstruktivna ponašanja koja se temelje na posmatranju i
pretpostavkama o spoljašnjem svetu. Čovek za takve pretpostavke zna da su nešto
zamišljeno. Šahista koji smišlja više poteza unapred utvrđuje njihov raspored na
uvreženim pretpostavkama o mentalnim procesima svog protivnika. U suštini on kaže:
„ Da sam na njegovom mestu, učinio bih ovo.“ Ali on shvata da on to samo zamišlja i
da njegove pretpostavke ne moraju nužno upravljati ponašanjem protivnika, već ih
poznaje kao nešto do čega je sam došao. Umetničko stvaranje iziskuje neku vrstu
zamišljanja i projektovanja. Romansijer se često bukvalno projektuje u svoje junake i
izjednačuje se sa njima dok o njima piše. Ali, ni on ne podleže pometnji identiteta
kojim se odlikuje neurotičko ponašanje. Njemu je jasno gde prestaje on a počinju
njegovi junaci.

S druge strane, učenik ili student koji ne prođe na ispitu okrivljuje nastavnika
ili test koji nije objektivan. Fudbaler koji promaši gol automatski gleda svoju kopačku
kao da je ona za to kriva. Neuredan muž predbacuje ženi da sve ostavlja u neredu.
Primeri neurotičke projekcije su, kada projektor, nesvestan svojih potreba da
seksualno priđe drugima, oseća da drugi njemu prilaze seksualno. Hladan i nadmen
čovek koji odbacuje druge, veruje da se svi prema njemu neprijateljski ophode. U tom
sličaju, ljudi izvode pretpostavke koje se temelje na njihovoj fantaziji i ne uspevaju da
shvate da su to oni samo zamislili. Osim toga oni odbijaju da shvate i poreklo tih
svojih zamišljanja. Umesto da budu aktivni učesnici u vlastitom životu, projektivci
postaju pasivni objekti, žrtva okolnosti.
Jedna parabola:
Tablete za smirenje

Jedna mlada i vrlo aktivna žena naglo je počela da oseća umor i napetost,
postala je razdražljiva i sve je lošije spavala. Na kraju je otišla kod lekara koji joj je
prepisao tablete za smirenje i rekao joj da dođe za dve nedelje.
Kad je došla na kontrolu, lekar je upitao da li se sada oseća drukčije.
„Nimalo“, odgovorila je. „Ali primetila sam da su se ljudi oko mene
promenili. Nekako su mnogo opušteniji.“

Stara sufi priča nam opisuje projekciju:

Beše jednom neki čovek koji je izgubio sekiru i posumnjao u dečaka iz
susedstva.
Posmatrao je dečakov hod – bio je sasvim siguran da u samom načinu hoda
može da prepozna lopova. Način na koji je on hodao bio je način na koji lopovi
hodaju - on je ukrao sekiru. Njegov izraz... Oči dečakove pokušavaju nešto da sakriju.
Ne gleda neposredno, izbegava pogled - on je lopov. Njegov govor je okolišav.
Pokušava da zavara - on je lopov. Njegovo ponašanje nije bilo normalno... Nešto
nenormalno, nešto na njegovom srcu, teško. Nije više isti kao što je bio. Sekira teško
pritiska njegovu glavu. Njegovo ophođenje... Sve je to davalo čoveku dokaze. Sve što
je u vezi s njim je odavalo činjenicu da je on ukrao sekiru.
Nedugo potom čovek je kopajući u svojoj bašti pronašao sekiru.
 Sledećeg dana je opet video dečaka iz susedstva. Ništa u njegovom ponašanju
i ophođenju nije ukazivalo da bi on mogao da ukrade sekiru.
Odjednom se sve promenilo. Dečak je ostao isti. Dečak čak nije ni svestan šta
se dogodilo. Postao je lopov, sada više nije lopov.
Divan, sladak dečak, veoma dobar! Pogledajte kako hoda - tako nedužno.

Često vidimo ljude ne onakve kakvi su, već onakve kakve mi želimo da ih
vidimo. Ono što najteže prihvatamo kod sebe, najlakše uočavamo kod drugih ljudi.

Predrasude su bar delimično subverzivan i destruktivan vid projekcije.

Odbačeni delovi osobe pripisuju se prezrenim rasama, klasama i suprotnom polu, tako
olakšavajući projektoru da dođe u kontakt sa svojim tamnim osobinama. Projekcija
redukuje osećanje anksioznosti, omogućavajući ispoljavanje neprihvaćenih težnji,
želja i impulsa bez toga da osoba postane svesna njihovog postojanja u sebi.
Pripisujući drugim osobama neke osobine, misli ili osećanja koje doživljavamo kao
nepoželjene ili čak, potpuno neprihvatljive oslobađamo se tenzije i napetosti koja bi
postojala u nama da smo osvestili ove karakteristike kao svoje. Najčešće osobine koje
se pripisuju drugima su: gordost, ljubomora, preosetljivost, neiskrene težnje,
negativna osećanja, preterana radoznalost, kao i mnoge druge. Izbor ovih osobina,
osećanja ili motiva naravno u mnogome zavise od same osobe.

Mehanizmom projekcije neurotičar se ne koristi samo prilikom hvatanja u

koštac sa svetom izvan sebe. On ga koristi i prema sebi. Neurotičar nije sklon samo
tome da se odrekne vlastitih impulsa, već i onih delova sebe u kojima impulsi nastaju.
On tim delovima pripisuje, takoreći objektivno postojanje izvan sebe, tako da može da
ih okrivi za svoje nevolje a da se ne suoči sa činjenicom da su to delovi njega samog.

Ponekad ljudi vide kvalitet kao što je poštenje ili inteligencija u drugima,
nesposobni da uvide kako i sami poseduju ove kvalitete. Ovakvi slučajevi obezbedili
su osnovu za narodnu mudrost koja govori da treba posedovati neku karakteristiku, da
bi se ona mogla prepoznati kod drugog.

Iako projekcija može ometati bilo koji deo ciklusa svesnosti, najčešće se javlja
kao poremećaj u fazi akcije.
Literatura:

1. Perls,F.,GEŠTALTISTIČKI PRISTUP PSIHOTERAPIJI,

Biblioteka Zodijak, knjiga 56,Vuk Karadzić, Beograd, str.55-73.
2. Š.Sils i Džojs F.,VEŠTINE GEŠTALT SAVETOVANJA I PSIHOTERAPIJE,
Modifikacije kontakta, str.87-100
3. S.,Heferlajn, R. &.P.Gudman, GEŠTALT TERAPIJA,
XV Gubitak ego funkcija, 2. Tipične strukture granice, Skripta
4. Clarkson,P., GEŠTALT SAVETOVANJE U AKCIJI, Disfunkcije toka
ciklusa, Skripta
5. Antoni de Melo.,OD MOLITVE DO PROSVETLJENJA,
Lom, Beograd, 2000, Ljudski odnosi, str.155
6. Osho., BAŠ TAKO SUFI PRIČE, Ezoterija, Beograd
7. http://www.wikipedia.org
8. http://radovicbiljana.wordpress.com/
9. http://dugan.hr/