1

Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
ЛЕГЕНДЕ
ЛЕГЕНДА О ПОСТАЊУ
ЛЕГЕНДА О СЛОНУ
ЛЕГЕНДА О МАЈМУНИМА
ЛЕГЕНДА О РАЗИЛАЖЕЊУ
ЛЕГЕНДА О НГИРАНГИРАНУ
ЛЕГЕНДА О БИНГУ
БАЈКЕ
СЕЕДЕМВА
КАМАПА И ЛИТАОЛАНЕ
ПОГЛАВИЦА И ТИГРОВИ
ЧУДОТВОРНО ОГЛЕДАЛО
РЕП ИБУМБУНИЈА
МИРКВЕ-ЛЕЗА
ПТИЦА КОЈА ДАЈЕ МЛЕКО
ПУНА КОРПА ДЕЦЕ
КАСКАПАЛЕЗА
МАРАНДЕНБОНЕ
СКАКАЛО ИЗ РАВНИЦЕ
I
II
III
IV
ТАКИЗЕ
СЕЕТЕТЕЛАНЕ
НУАХУНГУКУРИ
РА-МОЛО

2
ЛЕЛИМО И ВОЛШЕБНА КАПА
НТОТОАТСАНА
САНКЕПАНГА
МОЗЕЛАНЏА
СЕОСКЕ ДЕВОЈКЕ И ЉУДОЖДЕРИ
КУМОНГОЕ
ЛОНГОЛОКА
СИЛОАНА И МОКЕТА
ПОЛО И ХОАЛАХУБЕДУ
МАЗИЛО И ТАКАНЕ
КОПЉЕ
ЧУЂЕЊЕ
ЉУДОЖДЕРОВА ПТИЦА
ЋИАРАЋИОНЂИОРОНЂИОНЂИО
ЛАЖ И ИСТИНА
АЛИГАТОР, ЧОВЕК И ШАКАЛ
НЕЗАХВАЛНОСТ
СЕЛО ЛУДАКА
ВРАГОЛИЈЕ ФУНТИНДУХЕ
ПОГОВОР
ОБЈАШЊЕЊА

3
 БИСЕРИ
3

ЦРНАЧКЕ
НАРОДНЕ
БАЈКЕ

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1960

4
 ДРАГИ ЧИТАОЧЕ

Сви се сећамо ове дивне едиције ових прелепих књига,

нажалост ове књиге полако тону у заборав и уништење.
Често се ове књиге могу наћи уништене , бачене ,без
омота... Штета је уништити нешто што ти је чинило
детињтво срећно и безбрижно !

Циљ обраде ове књиге није пиратерија или

умножавање ове књиге, напротив, моја жеља је да се ова
едиција књига спаси од заборава.

Драги читаоче, надам се да ће те ова књига вратити у

детињство и учини те срећним као што је мене , јер тешка
времена су пред нама...

Н.В 2020

5
ЛЕГЕНДЕ

6
 ЛЕГЕНДА О ПОСТАЊУ

Ево шта ми је причао мој отац, који је то чуо од свога оца, и

тако одавно, одавно, од почетка света!
У почетку свега, сасвим у почетку, када ништа није постојало,
ни човек, ни животиње, ни биљке, ни небо, ни земља, ништа,
ништа, ништа, постојао је бог и он се звао Нзаме. И њих тројицу
који су Нзаме ми називамо Нзаме, Мебер и Нква. И упочетку
Нзаме створи небо и земљу, и небо задржа за себе. А на земљу
дахну и под дејством његова даха настадоше земља и вода,
свака за себе.
Нзаме је створио све и сва: небо, сунце, месец, звезде,
животиње, биљке, све. И када је завршио све што ми сада
видимо, позвао је Мебера и Нкву и показао им своје дело:
— Је ли добро учињено то што сам учинио? — упита их он.
— Да, добро је учињено, одговорише они.
— Има ли још нешто што би требало да се учини?
А Мебер и Нква му одговорише:
— Видимо много животиња, али не видимо њихова
господара: видимо много биљака, али не видимо њихова
власника.
И да би поставили господара свега, међу створењима, они
одредише слона, зато што је он био мудар, леопарда, зато што је
био снажан и лукав, и мајмуна, зато што је био враголаст и
хитар.

7
 Али Нзаме је хтео да учини и нешто још боље, и утроје они
сазидаше једно створење које је готово сасвим личило на њих:
један му даде снагу, други моћ, трећи лепоту. Затим му њих
тројица рекоше:
— Ево ти земље, ти си од сада господар свега што постоји.
Као и ми, ти живиш, све и сва ти је потчињено, ти си господар.
Нзаме, Мебер и Нква се поново попеше горе до свог
пребивалишта, ново створење оста само на земљи и све му се
покораваше.
Али међу животињама слон оста првак, леопард је заузимао
друго место, а мајмун треће, јер су њих Мебер и Нква прво
изабрали.
Нзаме, Мебер и Нква дали су првом човеку име Фам, што
значи снага.
Гордо због своје моћи, снаге и лепоте, јер је у те три особине
надмашивало слона, леопарда и мајмуна, гордо што је боље од
свих животиња, то прво створење окрете куд не ваља; оно
постаде охоло, не хтеде више да обожава Нзамеа и поче да га
презире:

Јеје, о, ла, јеје,

Бог на небу, човек на земљи!
Јеје, о, ла, јеје,
Бог је бог,
Човек је човек,
Сваки дома, сваки за себе!

Бог је чуо ту песму. Он ослушну: — Ко пева?

— Тражи па нађи, одговори Фам. — Ко то пева?
— Јеје, о, ла, јеје. — Ма ко пева? — Хеј, ја певам? викну Фам.

8
 Бог, сав бесан, позва Нзалана, грмљавину: — Нзалане, ходи
овамо!
И Нзалан дојури громко грмећи: боу,. боу, боу! И муња шину и
запали шуму. Обрађена поља, кад се запале, изгледају према тој
ватри као бакље од амоне. Фии, фии, фии, све је буктало. Земља
је као и сада била покривена шумама: горело је дрвеће, биље,
Пипипе, маниоке, чак и клокочике у земљи, све се сушило.
Животиње, птице, рибе, све би уништено, и сатрто. Али на
несрећу, стварајући првог човека, бог му је рекао: — Ти нећеш
умрети. А бог што даје, то више не узима. Да ли је први човек
изгорео, шта је с њим било, немам појма; он је у животу, али где
је? Моји преци ми то уопште нису рекли. Шта је с њим. било?
Немам појма, чекајте мало.
Али бог погледа земљу, сасвим поцрнелу, без игде ичега,
пусту; он се застиде и хтеде да то исправи. Мебер и Нква се
посаветоваше у своме пребивалишту и учинише ово: по земљи
поцрнелој и покривеној угљем они насуше нови слој земље;
једно дрво ниче, поче да расте и све више да расте, и кад би
нека његова семенка пала на земљу, ницало би ново дрво, кад
би отпао неки лист, он би растао, растао, почео би да иде и
постајао животиња, слон, леопард, антилопа, корњача, све, све.
Када би неки лист пао у воду, он би пливао и постајао риба,
сардина, мрена, рак, острига, шкољка, све, све. Земља је постала
опет оно што је била и раније, што је и дан-данас. II доказ, децо
моја, да су моје речи истините је у томе што на извесним
местима, ако копате земљу, понекад чак озго, наићи ћете на
тврд, црн камен који се крши; ако га баците у ватру, он гори. Ви
то одлично знате:

Звиждук се ралеже,
Слон дође,
Хвала Слону.

9
 То камење, то су остаци старих шума, сагорелих шума.
Међутим, Нзаме, Мебер и Нква су се саветовали; — Потребан
је старешина који би господарио животињама, рече Мебер. —
Свакако, потребан је, рече Нква. — Заиста, настави Нзаме,
поново ћемо направити човека, човека као што је Фам, исте
ноге, исте руке, али ћемо му окренути главу и он ће видети
смрт. И тако учинише. Тај човек је, пријатељи моји, као ви, као
ја.
Тога човека који је овде на земљи био први, отац свих нас,
Нзаме је назвао Секуме, али бог није хтео да га остави самог. Он
му рече: Направи себи жену од стабла. Секуме себи направи
жену, и она поче да се креће, и он је назва Мбонгве.
Правећи Секумеа и Мбонгву, Нзаме их је сачинио од две
стране: једне спољне, ове, ви је зовете гнул, тело, и друге која
живи у гнулу и коју сви зовемо нсисим.
Нсисим, то је оно што ствара сенку, сенка и нсисим, то је исто,
и нсисим оживљава гнул, и нсисим одлази када човек умре, али
нсисим не умире. Док је нсисим у своме гнулу, знате ли где он
пребива? У оку. Да, он пребива у оку, и та мала сјајна тачка коју
видите у средини, то је нсисим.

Звезда на небу,
Ватра на земљи,
Жар на огњишту,
Душа у оку.
Магла, дим и смрт.

Секуме и Мбонгве живели су срећни овде на земљи и имали

су три сина: првоме су дали име Нкур (будала, зао), другом

10
Бекале (онај који не мисли ништа), и он је на леђима носио
Мефера, трећег (онога који је добар, који уме). Имали су и
кћери, колико? Не знам. И та тројица имали су такође децу и та
деца опет своју децу. Мефер је отац нашег племена, а остали
очеви осталих племена.
Међутим, Фама, првог човека, бог стрпа у рупу у земљи и ту
рупу притисну огромним каменом. Ах! Лукави Фам је дуго, дуго
копао: једног дана пробио се напоље. Ко је заузео његово место?
Други људи. Ко се на њих расрдио? Фам. Ко стално гледа да им
напакости? Фам. Ко се скрива у шуми да их убија, у води да
изврће њихове чунове? Фам, чувени Фам.
'Тишина! Не говоримо тако гласно, можда је ту и слуша нас:

Мир, не мрдајте се!

Фам прислушкује
Да би починио јаде људима;
Мир, не мрдајте се!

Затим је људима које је створио бог дао законе. Називајући

Секума, Мбонгву и њихове синове, позивајући их све, мале и
велике, велике и мале, рече:
— Убудуће ево вам закона и ви ћете им се покоравати:

„Нећете красти у свом племену.

Нећете убијати оне који вам не чине зло.
Нећете ићи да једете друге ноћу".

— То је све што од вас тражим; живите у миру у вашим

насеобинама. Они који буду слушали моје заповести биће

11
награђени, њима ћу дати оно што буду заслужили, а остале, њих
ћу казнити. — Толико.
Ево како бог кажњава оне који га не слушају:
После њихове смрти они тумарају ноћу, патећи и вапећи, и
док помрчина покрива земљу, у доба кад човека хвата страва,
они улазе у села, убијају или рањавају оне на које наиђу, чинећи
им свако зло које могу.
У њихову част се игра посмртна игра кедзамкедзам, али то
ништа не помаже. На гумно испред колибе њима се износе
зделе са најбољим јелима; они једу и смеју се, али то ништа не
помаже. И када нико од оних које су они познавали није више
међу живима, тек тада они чују нгофио, нгофио, птицу смрти;
они одмах сасвим омршаве, сасвим омршаве и, ево, умру! Куда
они одлазе, децо моја? Ви то знате као и ја пре него што пређу
преко велике реке, они дуго, дуго остају на једном великом,
равном камену: њима је хладно, смрзавају се, бруу. . .

Зима и смрт, смрт и зима!

Хоћу да запушим уши. Зима и смрт,смрт и зима,
Јад и беда, о мати моја!

И када сви пређу, проклетници, Нзаме их на дуго, дуго време

затвара у ототолан, чемерно пребивалиште у коме се трпи
много мука и невоља. . .
Што се тиче добрих, зна се да се они после смрти враћају у
своја села; али они су задовољни људима, погребне свечаности,
игре у знак жалости за њима веселе њихово срце. Ноћу они
долазе код оних које су познавали и волели, и побуђују у њих
лепе снове, говоре им шта треба да чине да би дуго живели,
стекли велика богатства, имали верне жене (чујете ли, ви, тамо,
поред врата!), имали верне жене, имали много деце и уловили

12
много дивљачи. И последњег слона кога сам оборио, пријатељи
моји, на тај начин сам сазнао да он наилази на моју заседу.
И када сви које су они познавали помру, добри тек онда чују
нгофио, нгофио, птицу смрти; они одмах почну да се шире,
исувише шире, чак неизмерно, и умру! Куда они иду, децо моја?
Ви то знате као и ја. Бог их узноси на небо и смешта их поред
себе у Вечерњој звезди. Отуда нас они гледају, они нас виде и
задовољни су када светкујемо у част њихове успомене, а очи
свих оних који су помрли чине да се звезда тако сија.
Оно што су ми причали моји преци, ето: а ја, Ндумемба, сазнао
сам то од свог оца Мбе, који је то чуо од свог оца, а одакле је то
чуо први од наших предака, немам појма, нисам ту био. —
Толико.

13
 ЛЕГЕНДА О СЛОНУ

У то време, а то време је врло далеко, не би се даље могло ни

замислити, људи су живели сви скупа у једној великој
насеобини, а и животиње исто тако, свака у својој насеобини,
свака према својој врсти: антилопе су биле са антилопама,
дивље свиње са дивљим свињама, леопарди са леопардима,
мајмуни са мајмунима.
Али је у сваком селу, да би им заповедао, био један слон, те су
тако слонови били раштркани пошто је свака породица слонова
заповедала у другој насеобини; старешина свих њих, стари
слон, живео је сам у шуми, али ако би се јавила нека
несугласица, сви су претстајали пред њега и он је мудро судио.
Кад је стари слон мислио да су његови дани избројани, он је свој
дух пренео на свог наследника и ишчезнуо. Никада, никада га
више нису видели, али је његов дух и даље живео.
Људи су живели засебно, далеко, далеко у шуми, и с њима
није било ниједне животиње, ниједне, чак ни пса. Што се тиче
кокоши, немам појма, али мислим да су и оне биле с осталим
птицама.
Људи су били засебно: они су јели шумско воће, али су често
ловили и животиње и јели њихово месо, и тада су настајале
зађевице којима није било краја. Животиње су долазиле да се
жале слону; он нареди
људима да дођу, али они никако нису долазили и даље су
ловили животиње.

14
 Било је толико тужби на људе да слон на крају рече: — Пошто
они не долазе, идем ја у њихову насеобину. Он се снабде за пут
и пође у насеобину људи. Али требало је најпре наћи ту
насеобину, јер људи су је добро сакрили, и то је било тешко.
Слон је ишао: на свом путу он најпре наиђе на насеобину
леопарда.
— Куда ћеш, стари? — Идем у насеобину људи да судим
поводом њихових несугласица с вама осталима. — То је врло
добра замисао. Да идемо и ми с тобом. — Не, они ће се много
уплашити. Више волим да идем сам тамо.
И слон је то рекао зато што је добро знао да је Нзаме створио
људе и да је старешина људи Нзамеов син, као и он што је.
— Па добро! Ићи ћеш сам, стари, али одмори се један дан у
нашој насеобини.
И слон пристаде, јер су га лепо дочекали, и остаде читава два
дана у насеобини леопарда. Он би остао чак и три и више дана,
али није било ништа више да се једе. Он, дакле, настави свој пут
и стигне у насеобину антилопа. И ту му приреде велико весеље.
— А куда идете тако, стари? — Идем у насеобину људи да им
судим за њихове зађевице јер оне ми додијаше. — То је врло
добра замисао. Да идемо и ми с тобом. — Не, више волим да
идем тамо сам, јер можда ће вас они ноћу побити! И антилопе
одговорише: — Добро, али одмори се код нас бар два дана.
И стари слон радо пристаде, јер су антилопе биле врло добре
према њему, и он оста читава два дана у насеобини антилопа.
Он би остао чак и. три и више дана, али није било ништа више
да се једе, а он је огладнео.
Стари слон се онда упути у насеобину дивљих свиња. И тако
од насеобине до насеобине, слон је стално путовао.

15
16
 Међутим старешина људи, који је често погледао у своју
амајлију (рог од антилопе са углављеним огледалом на врху),
одавна је сазнао за долазак слона, као и то зашто он долази у
насеобину људи. То, он то није желео. И на свим стазама које су
водиле у његову насеобину, надалеко, врло надалеко, са свим
људима и са женама које су разносиле земљу, он је копао велике
рупе и у њихово дно побијао зашиљене коце; три, четири, пет
клопки рађале су се једна за другом на један час, на два часа, на
три часа хода. И када је најудаљенија била завршена, он рече
својим људима: — Идите и насеците ми стабљика маниоке.
И људи оду да насеку маниоке.
— Набацајте стабљике и добро препокрите рупу.
И људи лепо распоредише стабљике и после неколико дана
оне поново избише, и више се није видело дрво. И на један час
хода одатле, на истој стази, старешина људи нареди да се копа
друга јама. И он рече својим људима: — Идите и донесите ми
струкова патате.
Они оду и врате се са много струкова патате. И њихов
старешина им рече: — Распоредите струкове поврх рупе.
Они их лепо распореде, тако да се рупа више никако није
примећивала.
И он тако нареди те на стази ископаше пет различитих рупа,
препокривених са пет различитих биљака. И на свакој стази
која је водила у његову насеобину, он нареди да се тако ископа
пет рупа. И то још није било све: било је и још нешто.
Старешина; људи био је врло препреден! Он је овако мислио у
својој души: — Ако слон види хрпу маниоке на путу, он ће се
чувати, јер је лукав! И на стази, далеко, далеко, на четири пет
разних места он нареди да се расади маниока, али испод ње
није било рупе; а затим даље, иза прве рупе, он нареди да се
расади још маниоке, затим патате, затим других биљака. И тако
дуж целог пута!

17
 Стари слон је, дакле, ишао у насеобину људи. И ево где на
путу наиђе на хрпу маниоке; и он ју је превртао својом сурлом, и
опет превртао, јер је био опрезан: али није наишао ни на шта
сумњиво. — То је, рече он, поклон моје деце: она су хтела да ми
припреме шта да једем у путу: она су врло добра. И како се још
увек помало чувао, он је само начео да једе маниоку. Сматрао је
да је изврсна: појео је затим од друге целу хрпу; није је било
много, а стари слон је био врло крупан, много крупнији него
данашњи слонови. Мало подаље, нова хрпа маниоке. Стари слон
јој приђе предострожно, затим грицне малчице; ништа
сумњиво. — Ах! рече он, красне деце! И он поједе целу хрпу, јер
стари слон је био велик, а хрпа мала. И стари слон је много,
много ходио! И вече се приближавало када он на стази спази
нову хрпу маниоке; како је био веома гладан, он појури на њу.
Трас! Та хрпа је била управо поврх рупе. И како је стари слон
веома брзо трчао, он упадне главачке на зашиљени колац. И то
је било добро за њега! Јер иначе би га колац пробуразио и он би
страдао. Али главом сломи колац. И целе ноћи је стари слон
остао у дну рупе вапећи и јечећи: — Настрадао сам! Али ујутру
старешина људи, који је био ту сасвим близу са својим
ратницима, дође на ивицу рупе:
— Гле! Шта је ово? рече он. Како? Па то је стари! Ох! Ко је
могао да га намами да упадне овде! И брзо, он набаца земље и
грања у рупу; али кад виде да је рупа скоро засута и да ће слон
ускоро да изађе, он умакне што је брже могао са свим својим
људима. Стари слон, међутим, изађе из рупе и сав изубијан, сав
нагњечен, настави свој пут, али га је јако болела глава, очи су му
биле пуне земље и једва је могао да иде! Најзад, после многих
доживљаја, стари слон, пошто се у исти мах позвао на своје
велике амајлије и на све друге слонове, савлада сметње и
стигне у насеобину људи. Стигне на велики трг; на њему није
било више никога! Али на његову заповест, све остале
животиње крену у поход са задатком да врате људе. Мајмуни су
их гонили по дрвећу, дивље свиње и леопарди по шумама,
18
птице су одавале њихово повлачење, змије су их уједале у
трави, и они су морали да дођу на суђење.
Тако су људи доспели пред старог слона, и старешина људи
се јако плашио у свом срцу јер је видео како се смрт
приближава. Он је „дрхтао“, јер ко је видео шта је после смрти?
Смрт је као месец. Ко је видео шта је с друге стране?
Старешина људи је дрхтао! Али стари слон рече:
— Ти, дакле, признајеш свој грех? А старешина људи
одговори: — Признајем! — Онда видиш да ћеш настрадати? —
О! Стари, ја сам мали, а ти си јак. Опрости! О!
И стари слон рече: — То је истина, ја сам јак, а ти си слаб, али
Нзаме те је створио као старешину. Опростићу ти дакле.
А старешина људи рече: — Хвала, благодарим. И он осети да
му је срцу лакнуло.
Али старешина леопарда иступи бесно: — Стари, ти не
говориш лепо. Људи су убили мога брата: ја хоћу да им се
осветим. И човек то леопарду надокнади поклонима. А слон
тада рече: — Сада ћете се „побратимити" и свађа ће бити
свршена. Старешина људи позва свог брата и рече му: Лазни
крв леопарду и он теби. И старешина леопарда рече своме
брату:
— Лазни крв човеку и он теби. У знак побратимства човек
лазну крв леопарду и леопард лазну крв човеку и они су
живели као браћа у истој насеобини.
Али и старешина орлова иступи напред и одржа исту
говоранцију, и старешина дивљих свиња, и старешина горила, и
много других, али и они у знак побратимства лизнуше крв један
другоме и несугласица није више било.
И како су тако отклоњене све несугласице, и старешина слон
рече: — Хоћу да се побратимим са старешином људи. Онда
заклаше једно јаре, јер се оно није побратимило: оно је било роб
човека; заклаше велико јаре, и стари слон и старешина људи се
побратимише. Стари слон упознаде амајлије старешине људи, а
19
старешина људи амајлије старог слона. И од тога времена стари
слон је постао ототоре људи и због тога се он много поштује.
Они који то не чине, то су „дивљаци".
Амана. Нема више.

20
 ЛЕГЕНДА О МАЈМУНИМА

Давно, сасвим давно, мајмуни су живели у насеобинама где и

људи, говорили су као и они, али нису били њихове слуге, и ево
шта се догодило.
Једнога дана људи приреде велико весеље: добовали су там-
там целог дана, а онда и целе ноћи, играли исто толико и много
пили. Палмина вина било је у изобиљу, поглавица насеобине
људи наредио је да се оно наспе у сто тестија, и више, усред
села, и сви су га пили, а он, као што и пристоји поглавици, пио је
више него сви остали. Тако ујутру, кад се рађало сунце, ноге су
му клецале као младе палме, очи гледале „унутра" и он се од
срца смејао. Његове жене га поведу у његову колибу, али он
није хтео кући и оде у насеобину мајмуна. И тада наста велико
весеље! Сви су се тискали око њега, смејући се и скакућући ко
више ко боље: један га је вукао за црначку сукњицу, други му
смицао капу, овај му је плазио језик, онај трћио задњицу, и сви
су се јако смејали. И стари поглавица оде страшно наљућен: он
се ускоро пожали Створитељу, Нзамеу, и овај нареди да пред
њега претстане поглавица мајмуна: — Ходи, рече он, овамо!
Зашто су твоји људи вређали твог оца?
И поглавица није знао шта да одговори.
— Од данас, ти ћеш служити људима, ти и твоји синови, и они
ће те кажњавати. Иди, предајем те њима. И они оду. Али
поглавица мајмуна, кад му је стари поглавица рекао: — Хајде
ради, одговори: — Што се мене тиче, ја нећу! јер се плашио да
не добије батине. И имао је право.

21
 Кад се вратио у своју насеобину и пошто се добро испавао,
ево шта је учинио стари поглавица да би се осветио мајмунима.
На следећем весељу он нареди да се усред села опет поставе
многе тестије пуне палмина вина, али је исто тако наредио да се
у неке од па их стави и трава за успављивање, и пошто је
својима скренуо пажњу да пију само из великих тестија које је
обележио, он позва мајмуне да дођу на весеље. Они нису могли
да одбију такву част, дошли су дакле и пили; али чим су
пијуцнули, сви су почели да дремају! Боже благи, када се ствар
окрете! Стари поглавица нареди да их најпре све повежу, и
мушке, и женске, и децу, све. И бич тада ступи у дејство. И хипа,
и хапа, и хупа! Ала мајмуни више нису спавали и ала су се опет
нашли на ногама!
И ево што је најлепше: кад се то завршило, требало је да
мајмуни скупљају своју длаку по земљи! И стари поглавица
нареди да једног по једног хватају и да би их научио да му се
више не ругају, он нареди да их жигошу усијаним гвожђем, а
затим их натера па најтеже радове. Мајмуни су најпре слушали!
Није се имало куда! Али једнога дана, уморни, сви дођоше да
протестују код старог поглавице! — Ха, ха! рече он. И нареди
својим ратницима да их похватају и још више ишибају, а онда
нареди да се свима отсече језик. — Ето, рече он, тако више неће
бити жалби, а сада на рад! И мајмуни су чинили само: „Бву, бву".
Али после два дана у њиховој насеобини није нише било
мајмуна! Сви су побегли у шуму!
И од тога времена мајмунима је опет порастао језик, али, из
страха да опет не буду похватани, мајмуни никад више нису
говорили, никад више нису радили!

22
 ЛЕГЕНДА О РАЗИЛАЖЕЊУ

У то време, давно, врло давно, још није било тако много људи
на земљи. Не, они нису били бројни, и сви родови једног
племена живели су у истој великој насеобини. Творац је
створио људе, а затим после њих горилу, затим мајмуне, затим
шумске патуљке, затим остале животиње, и сви су живели
заједно у истој великој насеобини: мир је владао међу њима и
Ндин је заповедао свима. Када би се јавила нека несугласица,
било међу људима, било међу животињама, претстајали су пред
њега и он је мудро судио, јер је био стар и промућуран, и његова
браћа су му помагала. Често је Творац силазио у насеобину и
њему су указиване почасти које су му дуговане и он је говорио
са Ндином. Мир је владао у насеобини и творац је био
задовољан.
Лепе су речи старих!
Али ускоро се изроди свађа. Она је настала када је међу
женама било већ много старијих, а исто тако и много млађих
жена. Идући у поље, старије су ишле брзо, брзо, и млађе су
морале да их сустижу. Када би стигле до обрађених поља,
морале су да раде, много да раде. Старије су гониле млађе и ове
су се на то жалиле: али им њихови мужеви нису давали за
право, а ни Ндин исто тако.
Све жене морају да раде, све!
Али ујутру је било обрнуто. Када је стари поглавица изашао
из своје колибе, кад је петао улицкао своје перје и упутио свој
поклич с врха крова, све жене, према наређењу које су добиле,

23
узимале су велике крчаге и полазиле на извор по воду. Тај
извор је био у дну долине, јер је Ндин основао своју насеобину
на врху брега да би био ближе сунцу које је грејало његове
старе кости. Сунце је топло и мило.
Сунце сија, слон се рађа!
Све су жене ишле по воду, и млађе и старије. Млађе су ишле
брзо, брзо, а најстарије полако, полако, јер су се плашиле да не
падну (било их је више од десет и још десет и још десет у
насеобини, па чак много више, нисам био ту и нисам их бројао,
мој отац је чуо ову причу од свога деде и није је овај измислио,
она потиче из много ранијих времена). Чим би стигле на извор,
млађе жене и девојке су се журиле да захвате пуне крчаге воде,
а затим би улазиле и купале се и играле у води. Кад би и старије
стигле, вода на извору би била већ замућена; како су журиле да
се што пре врате кући, морале су да захватају воду из мутљага.
Кад би неки муж хтео да пије, наилазио би на муљевиту воду и
страховито би праскао. Старије жене су се узалуд правдале, муж
би им страховито праскао, и после неколико прекора млађим
женама, све се настављало по староме. Старије жене биле су
горопадне увече, а млађе још горопадније ујутру.
Тако су се, једног јутра, млађе жене журиле још више него
осталих дана; старије, оне, оне су ишле полако, полако, јер је те
ноћи падала велика киша и земља је била клизава. Док су
старије стигле до извора, млађе су већ захватиле воду и
завршиле са купањем; када су старије наишле, млађе почеше да
певају ругајући им се:

Хајте, хајте, та која је прва

Нека погледа где је она што је на репу!
Потрчите! Журите се!
Зглобови кврцкају: цварк, цварк.
Ах! Охеј! Хеј! Воће је зрело!

24
 Оне су им се ругале и певале: Ауа, ауа! Старије жене биле су
љутите! Оне су се узалуд журиле, увек су заостајале и кад би
најзад стигле и захватиле воду, млађе би већ отишле, вода би
била блатњава. Ах, не! Старије жене нису биле нимало
задовољне! И тада, оне су се враћале у село:

О, хја! О, хја! О, хја!

Пхи! Пхи! Скините бреме!
Тешко је ићи узбрдо, пхи!
Сунце је врело, пхи! Ах!
Ја сам стара, пхи!

И кад су јадне старије жене стигле горе веома уморне, све

задихане, млађе жене, седећи на праговима својих колиба,
ругале су им се потсмешљиво припевајући:

Ах! О-хеј, хеј!

Воће је дозрело, ах! о-хеј, ох!

Трпети такве увреде, подносити свакодневно сличне погрде,

старице су осећале да то не могу, и ускоро почеше да пљуште
пљуске са обе стране: Хји, хји, хји, пљас, пљас! Хји, хји! И крчази
су летели, крв је текла. Једне су плакале, а друге ћопале. . . Такво
стање није могло дуже да потраје. Сваког дана нове свађе,
сваког дана нове туче. И, наравно, ускоро се умешаше људи.
Млађи су вукли страну млађима, а старији опет — неки
старијима, а неки млађима.

25
 Сеоски поглавица рече: — Овако даље не може!
И сви ратници су били истог мишљења. Тако даље не може!
Утолико пре што су жене, и млађе и старије, сада губиле све
своје време правећи нове крчаге, толико су их разбијале. А по
глину за израду лончарије требало је ићи далеко, далеко. Људи
су били незадовољни. А жене су биле још незадовољније.
Стари сеоски поглавица позва гласника-трубача: — Узми
своју трубу, рече му он, обиђи село и сазови људе. Трубач узе
своју трубу од слонове кости и обиђе цело село сазивајући
људе. Они сви дођоше у колибу врховног поглавице и заузеше
места на асурама. И жене су исто тако дошле, али њих нису
пуштали унутра, такав је обичај, и оне су гледале кроз шупљине
између бамбуса и исто тако слушале.
Већање је дуго трајало, свак је вукао страну својима. Коначно
је решено ово: једном једна други пут друга, свака група
силазиће на воду прва. Првога дана, требало је да старије жене
сиђу прве, а млађе за њима; другога дана, најпре млађе, а
старије за њима. И кад то би решено, разиђоше се.
Сутрадан ујутру, млађе жене, са крчазима на раменима,
нестрпљиво су чекале... Био је ред да старије иду прве... И гле
шта се сада изврже! Млађе су чекале, чекале, али ниједна од
старијих није полазила јер ниједна није хтела признати да је
стара!...
И наста опет свађа јер ниједна није хтела да пође прва...
Тако да је, не могавши да их уреди, стари поглавица решио да
иде код племенског поглавице, творца света, да би му изложио
несагласје. Он, дакле, нареди својој жени да му скува банана,
зави их у листове од амоне, уз то додаде черек дивље свиње,
промени своју црначку сукњицу... и оде.
Бве, бве, ишао је, бве, бве, дуго је, дуго ишао. Био је задовољан
у свом срцу јер су претсказања била повољна. Кад је полазио,
птица мбва му је певала са десне стране, а зрикавци фифе су га
поздрављали при пролазу. Сунце је прешло пола пута. Стари
26
поглавица се пењао уз велики брег, он се пењао напрежући се
јер пут је ишао узбрдо. Он стиже најзад до велике
Громовникове пећине. У руци је држао заштитну амајлију и у
исто време певао посвећену песму, песму која штити од бесова
Нзалановог духа:

О, Нзалане, о Нзалане, Громовниче, оче и господе, о господе!

Оче, саслушај благонаклоно молитве и прими дарове.
Јео сам мелан, ја сам посвећен
И упућен свештеницима ноћи.
Слушај, о Громовниче, о оче, о господе, Нзалане!

Стари поглавица прође поред пећине: он стигне у село бога

Створитеља, и ево га пред њим. — Ја сам Мбола, рече му он.
А Нзаме му одговори: — Мбола, старешина људи. Дошао си.
— Да, дошао сам и ево моје молбе. У моме селу нема више
мира, жене се више не повинују, људи више не слушају моје
речи. Шта да се ради?
А Нзаме га упита:
— Зашто се жене не повинују? Зашто људи не слушају више
твоје речи?
И стари поглавица, наслоњен на своју палицу, поче да
расплиће своју уплетену браду и настави своје излагање: — О,
боже, творче, господару свега, ти си ме учинио поглавицом
људске насеобине, то, то је добро! Ти си створио људе, и то је
добро! Али створио си и жене, и то, то није добро! Људи
одржавају мир међу собом, али са женама, нема начина. Ти си
нас створио и на теби је да поново успоставиш мир међу нама.
Жена и бодљикаво прасе, то је једно те исто!
А Нзаме му одговори:
— Ја ћу успоставити мир међу вама.
27
 — Добро, настави поглавица, ти можеш да га успоставиш јер
си свемогући, али иначе...
И тога дана, Нзаме и стари поглавица људи остадоше заједно.
Шта су они разговарали, било би сувише дуго да вам о томе
вечерас причам... а затим, нисам томе ни присуствовао.
Сутрадан, стари поглавица рече Нзамеу: — Одлазим. А он: —
И ја идем с тобом. И они пођоше заједно. Дуго, дуго су ишли
низбрдо и најзад увече стигоше у људско насеље, у коме су сви
спавали. И Нзаме рече поглавици: — Не буди никога, не говори
о моме присуству никоме, сутра ујутру сам ћу судити о свађи
тих жена. И како је Нзаме наредио, стари поглавица је тако и
учинио. И они легоше и заспаше.
Ујутру су жене силазиле на реку да донесу воде. Млађе су тога
дана силазиле прве, и препирке су врло брзо поново почеле. Са
врха брега Нзаме је посматрао шта се збива. И стари поглавица
му рече: — Шта мислиш да учиниш? — А Нзаме му одговори: —
Ја сам господар свега постојећег.
Пиле не може солити памет квочки!
И кад су се жене поново вратиле у село, Нзаме нареди да
позову трубача. — Обиђи село, рече му он, и јави свим људима
да претстану преда ме. Сазови исто тако и све жене и реци им
да претстану преда ме.
И сви људи дођоше, и све жене исто тако дођоше. И када се
Нзаме наједанпут појавио усред скупштине, свима је дах стао и
свак је осећао самртну језу у своме срцу. Сви су се јако бојали...
Нзаме узе реч: — Ја сам господар свега постојећег.
А цела скупштина углас настави: — Ти си господар свега
постојећег, да!

Ти си господар свега постојећег, да!

Ти си господар свега постојећег, да, да!

28
 — Добро, рече Нзаме, и ја сам дошао да успоставим мир међу
својом децом.
— Ти си дошао да успоставиш мир међу својом децом, да!
. — Ево, онда, шта треба да радите.
— Ево, онда, шта треба да радимо, да, да!
— Сада вас има исувише много да би сте сви живели на истом
брегу, и почели сте да ме не слушате. Ја сам вам рекао: — Да
живите у миру и да се не свађате. Ви ме нисте слушали.
Људи му упадоше у реч вичући: — То жене нису слушале!
Али их Нзаме ућутка: — Будите мирни, ви сте старешине.
Човек је човек, жена је жена. Ви ћете се, дакле, разићи. Једни ће
ићи десно, други ће ићи лево. Једни ће ићи напред, други ће ићи
назад, и' ви ћете живети у миру.
Али старцу Ндину, племенском поглавици, би врло мучно у
души кад чу те речи, и он се суноврати и изгледаше да умире.
Његове жене зацикаше и почеше да запевају, али Нзаме рече: —
Узео сам Ндина к себи: зато што је ваш отац, треба да остане с
нама! Ја сам господар живота и смрти.
И сви поновише: — Ти си господар живота. Ти си господар
смрти! Да! Да! Да!
Али Створитељ рече: — Ндин је још у животу, али не може на
тај начин да остане с вама.
Људи нису разумели. Створитељ понови: — Једни ће ићи
лево, други ће ићи десно, и то ће бити разилажење. Једни ће
,ићи напред, други ће ићи назад, и ви ћете живети у миру.
А људи му одговорише: — То је добро. Али животиње, шта ће
бити с њима? Да ли ће оне остати у насеобини?
А Створитељ рече: — Задржите код себе оне које хоћете.
И они изабраше пса и кокошку. И пас и кокошка остадоше с
њима. Што се Тиче осталих, Створитељ рече: — Оне ће се
29
вратити у шуме. Људи замолише: — Тешко нама од њих! Али
Створитељ одврати: — Идите и спавајте у својим колибама, јер
ево ноћ је пала. Сутра ћете видети шта ће бити.
И сутрадан они видеше две ствари.
Прва је ова:
Кад се враћао у своју колибу, Ндину, племенском поглавици
било је хладно око срца што ће га његов народ напустити и он
рече својој најмилијој жени: — Ја умирем. И он леже на своју
постељу. Сутрадан се он био сасвим охладио, и жене рекоше: —
Он је умро. Нзаме рече: — Знам то, ја сам господар живота, ја
сам господар смрти. Ја сам узео Ндина. Сахраните га као што
пристоји.
Сахранише га. Жене почеше да наричу и певају песму о смрти.
Ту песму о смрти, ви је знате, ми смо је сачували.
Песма о смрти:

Оче, авај, авај, зашто, о оче, напушташ своје огњиште?

Један човек те је убио, о оче!
Ви ћете тражити освету његове смрти. . .
Твоја сен ће прећи на другу обалу.
О оче, зашто напушташ своје огњиште, о оче? .
Небо се је засветлело, очи су потамнеле,
Киша је капала с дрвета кап по кап, пацов је изишао из
своје рупе Видите то је очева кућа.
Наберите погребне траве.
Пошкропите лево, пошкропите десно. . .
Један човек види сада оно што је невидљиво.

После песме о смрти, Створитељ нареди: — Узмите две жене,

једну старију и једну млађу.

30
 И узеше их. И Створитељ рече: — Посеците их, јер ја сам
господар.
Њих преклаше и оне умреше. И кад су оне умрле Створитељ
рече: — Ископајте дубоку раку.
Ископаше дубоку раку. Затим Створитељ нареди: — Ставите
Ндина на дно.
И када су га положили доле: — Сада, спалите обе жене. И
спалише их.
И када су оне изгореле, Створитељ рече: — То, то је жртва. И
тако ћете чинити опет када будем наредио: ја сам господар.
Они сви одговорише: — Ти си господар. Да!
Нзаме онда рече: — Добро: сакупите пепео и чувајте га уза се.
То је обележје тајне. Ја ћу вас штитити. Узмите то што је остало
од жена и баците на Ндиново тело. И бацише то. — Сада
заиграјте погребне игре. Када су оне одигране, Створитељ онда
рече: — Оне поћи кад је Ндин умро, коју сте животињу сањали?
И свак је сањао неку животињу. Нзаме је тако хтео.
И сваки човек помену, дакле, име неке животиње, и Нзаме
рече: — Добро. Он диже прст и рече само: — Наређујем! И
животиње дотрчаше, од сваке врсте по једна, као што је сваки
човек једну и сањао; и било их је велико мноштво. Свака
животиња дође и стаде поред одређеног човека, као што је
сваки једну и сањао.
Створитељ рече: — Посеците их. Сваки човек узе свој
жртвени нож и прекла животињу: крв је текла, текла и
преплавила брдо.
Али Ндинова деца повикаше: — Зашто ми немамо животиње?
Створитељ им одговори: — Ваша глава је празна. Нисте ли ви
Ндинови синови и моја деца? Ваш отац је био гуштер кога сам
створио у почетку свега, када још није било ничега! Шта
хоћете? Ја сам уморан!

31
 И Ндинови синови ућуташе, јер је Створитељ био срдит, и
зато што су они имали пепео свог оца Ндина. Нису више
писнули ни речи. Крв животиња је текла, текла и преплавила
цело брдо!
Али људи који нису имали своје животиње и даље су били ту.
Створитељ им рече: — Добро. Идите посеците дрвеће које сте
сањали. Они одоше, посекоше дрвеће и вратише се с њим.
Створитељ рече: — Добро.
И ти људи, заиста, нису сањали животиње, већ дрвеће, сваки
једно дрво, сваки једно дрво. И ставише све то дрвеће једно на
друго, дрво на дрво, дрво на дрво, дрво на дрво. И друге
животиње су биле ту, дошле из свих насеобина. Затим господар
живота још рече: — Ставите животиње на дрвеће.
Учинише како је он заповедио, и наједанпут се диже оно што
ми сада називамо „ватром“, а ево како. Кад су све животиње
стављене на дрвеће, било их је много, много, Створитељ даде
знак, и наста грмљавина: поче да грми и сину муња, муња сину,
и одмах се виде како се диже велики пламен, и дрвеће се
запали. И господар рече: — То је ватра. Људи рекоше:
Да, то је добро. Ватра је добра. И најстарији Ндипов син певао
је песму о ватри, песму коју ви сви знате. И Ндинов син је први
певао о ватри.
Песма о ватри:

Ватро, ватро, ватро са огњишта одоздо, ватро са

огњишта одоздо,
Светлости што сијаш од месеца, светлости што сијаш од
сунца, Звездо што се блисташ ноћу, звездо што расипаш
светлост, звездо падалице.
Душе грмљавине, сјајно око олује,
Ватро сунца што нам даје светлост
Ја те позивам ради испаштања, ватро, ватро!

32
 Ватро што пролазиш, и све умире иза твојих трагова,
Ватро што пролазиш, и све оживљава иза тебе,
Дрвеће је изгорело, пепео и пепео.
Биље је израсло, биље је уродило плодовима,
Ватро, пријатељице људи, ја те позивам, ватро,ради
испаштања!
Ватро, ја те позивам,
ватро заштитнице огњишта,
Ти пролазиш, ништа нема боље од тебе, ништа те не
надмашује
Ватро огњишта, ја те позивам ради испаштања!

Кад су све животиње догореле, људи су, према наређењу које

су примили, покупили изгореле кости и пошто су их стуцали у
прах, чували су их са Ндиновим пепелом, сваки свој део, сваки
свој део. И Створитељ им рече: — То је веза јединства. Сви људи
рекоше: — ,Ми то волимо. Ми смо браћа по пореклу.
После тога бацише пепео на Ндиново тело и када рака би
напуњена, Створитељ додаде: — Идите по камење.
Отишли су и донели камење и ставили га на гроб, и гомила
камења се дизала врло високо, врло високо. Створитељ рече: —
Ето споменика. Када у путу видите место где почива неки
човек, баците камен, или грану или лист, и чините тако.
Људи одговорише: — Чинићемо тако. Да!
И када је гомила камења била врло висока, врло висока,
Створитељ рече људима: — Овде је разилажење и треба се
разићи. Људи ће дакле отићи, једни десно, други лево, једни
напред, други назад, и нико неће остати.
И то је прва ствар.
Друга, ево је. Она се догодила у тренутку када су људи хтели
да се растану. Друга ствар, ево је, дакле:

33
 Створитељ рече људима: — Свршено је. Нећу више водити
рачуна о вама.
Они одговорише: — Опрости, о, опрости. Ти си наш отац и
наш чувар. Али Створитељ им одврати: — Дух племена биће с
вама, јак и моћан. Он ће вас штитити. Сви рекоше: — Али ноћ је
пала. — Идите онда у своје колибе и спавајте.
Сви људи одоше у своје колибе и легоше да спавају. Сутрадан
ујутру они поново дођоше у заједничку колибу и Створитељ
упита: — Јесте ли што сањали?
Они одговорише: — Јесмо.
А Створитељ упита: — Које сте животиње сањали?
И сваки је човек сањао ону животињу коју је принео на жртву
Ндину. Створитељ је тако хтео, и он рече: — Добро, ја сам
господар живота и господар смрти. Изађите у сеоско двориште.
Они онда изађоше, и ево где и животиње исто тако дођоше,
свака к једном човеку, као што ју је сваки и сањао. Друге
животиње су остале у својим насеобинама.
Створитељ рече: — Узмите своје жртвене ножеве и посеците
се.
Сваки узе свој жртвени нож и посече се. И он усто рече: —
Узмите своје жртвене ножеве и посеците животиње.
И они тако учинише. — Узмите крв животиње и помешајте је
са својом крвљу.
И они тако учинише.
Али многи нису били задовољни. Сви су желели леопарда као
свог брата по крви. Тада Створитељ додаде: — Не гледајте оно
што је споља: свака животиња има своју посебну врлину. Ја сам
отац свих вас.
И тако би учињено.
И сутрадан се сви растадоше, сваки са својом животињом.
Остале животиње одоше у шуму, напуштајући насеобину где су
дотле сви скупа живели, и свака основа своју посебну породицу.
34
Сваки човек оде, одводећи са собом своју породицу, и нико не
оста у насеобини, и свака породица је имала своју животињу; и
у њу се после смрти враћа врлина рода.
И ето зашто ми Ндини имамо крокодила.
Нема више.

35
 ЛЕГЕНДА О НГИРАНГИРАНУ

Био некада, давно, веома давно, један велики познавалац

амајлија, и то је био Нгирангиран, син крокодила.
И ево како се он родио, то је прво; шта је чинио и како је умро,
то је друго. Испричати сва његова дела немогуће је, а уосталом
ко их сва и памти?
Ево како се он родио, то је прво.
У то доба Фани су живели на обали једне велике реке, велике,
тако велике да се није могла видети њена друга обала. Они су
ловили рибу на обали, али нису пловили реком; нико им још
није показао како се праве чамци; онај који их је томе научио
био је Нгирангиран. Он је показао ту вештину људима свог
племена, а његово племе то су били људи, то су били Фани.
У реци је живео један огроман крокодил, главешина
крокодила; глава му је била дужа од ове колибе, а очи веће од
целог целцатог јарета, зубима је прегризао човека на двоје као
што ја сечем банану, хрис! Био је покривен огромним
крљуштима: човек би га ударао својим копљима, ду, ду, али
пфут, копља би се одбијала; а то је могао чинити и најснажнији
човек: пфут, копља су се одбијала. То је била страшна
животиња.
Тако, једнога дана, он дође у Нгирангираново село; али се
овај још није био родио. А Фанима је био врховни поглавица, јер
он је заповедао мноштвом људи. Он је заповедао Фанима и
поред њих другима. Нган Еса дође, дакле, једнога дана у село
Фана и позва поглавицу: — Поглавице, ходи овамо!

36
 Поглавица одмах дотрчи. И главешина крокодила рече
старешини људи: — Слушај пажљиво. А старешина људи
одговори: — Сав сам се у ухо претворио, што значи: добро
слушам.
— Ево шта ћеш чинити од данас. Ја огладним сваког дана и
мислим да је за мене људско месо боље од рибљег. Сваког дана
везаћеш једнога роба и довешћеш ми га на обалу реке, једног
дана једног човека, другог дана једну жену и сваког првог у
месецу младу девојку лепо обојену базом и намазану машћу да
се сија. Тако ћеш чинити. Ако се усудиш да ме не послушаш,
појешћу цело твоје село. Ето то је све. Без поговора.
И главешина крокодила, без иједне речи више, врати се у
реку. А у селу отпочеше запевке. И свак рече: — Свршено је са
мном. Свак је то говорио, поглавица, људи, жене. Сутрадан
ујутру када се сунце рађало, главешина крокодила био је на
обали реке. Уах, уах! Чељуст му је била огромна, дужа од ове
колибе, очи велике као цело целцато јаре. Крокодили које данас
видимо нису више никакви крокодили! И пожурише да доведу
крокодилу главешини оно што је тражио, једног дана човека,
другбг дана жену п сваког првог у месецу младу девојку,
нарумењену и уљем намазану да се сија. Учињено је оно што је
крокодил главешина наредио, и нико се није усуђивао да не
послуша јер он је свуда имао своје ратнике, друге крокодиле.
А име тога крокодила било је Омбир: воде су се покоравале
Омбиру, шуме су се покоравале Омбиру, његови „људи" били су
свуда, он је био господар шума, или је пре свега био господар
вода. И сваког дана је јео било једног човека, било једну жену и
био је врло задовољан и врло лепо се опходио према Фанима.
Али они су већ подавали све своје робове, а поглавица је
растурио сва своја богатства на њихово куповање. Није више
имао блага, ниједан зуб од слона! Морао је да да човека, једног
Фана! И поглавица Фана сазва све своје људе у заједничку
колибу; он је дуго, дуго говорио, а после њега су и други
ратници такође дуго говорили. Кад је саветовање завршено, сви
37
су се слагали и једнодушно су мислили да треба да иду одатле.
Поглавица тада рече: — Ето, питање одласка је решено: ићи
ћемо далеко, далеко одавде, с оне стране планина. Када будемо
далеко, веома далеко од реке, с оне стране планина, Омбир
више неће моћи да допре до нас и ми ћемо бити срећни. И би
одлучено да више ништа не сеју и да по завршетку кишног
годишњег доба цело племе напусти обалу реке. И тако
учинише..
У почетку сушног годишњег доба кад су воде ниске и кад се
добро путује, племе крете. Првога дана ишли су брзо, брзо, што
су брже могли. Сваки човек пожуривао је своје жене, а жене
убрзавајући корак, ишле су ћутећи, повијајући се под теретом
намирница и кућног посуђа, јер су носили све, лонце, тањире,
тучкове, корпе, сабље и мотике, све; свака жена имала је своје
бреме, и то тешко. Тешко зато што су, поред свега тога, успут
сушили маниоку на коју су наилазили и носили је. Тешко зато
што су усто морале да носе децу, малишане који нису умели да
иду и оне који нису могли дуго да издрже.
И требало је бити тих: људи су ћутали, жене су ћутале, али су
деца плакала, и мајке су говориле: — Ћутите. Врховни
поглавица био је на челу: он је водио поворку, јер он је најбоље
познавао земљу: он је често ишао у лов и о врату је носио
огрлицу од зуба великог мајмуна.
То је заиста био велики ловац.
Првога дана многи су се освртали иза себе верујући да чују
крокодила: Уах, уах! Иономе који је био на репу било је хладно
око срца! Али се није чуло ништа. И другог дана кретање
поворке је било исто, и ништа се није чуло. И трећег дана
кретање поворке је било исто, и није се чуло ништа.
Првог дана, међутим, поглавица крокодила изашао је према
својој навици, из воде да би отишао до места где су обично
остављали роба кога су њему наменили. Он дође: — Уах, уах!
Ништа. Шта је ово? Он одмах крете пут села.

38
 — Старешино људи, ходи овамо.
Ништа! Није чуо ни гласка; он уђе у село, све колибе биле су
напуштене; он оде до њива, њивс су биле напуштене: — Уах,
уах! Он обиђе сва села, сва села су била напуштена; он обиђе све
њиве, све њиве су биле напуштене.
Омбира тада спопадне страховит бес, он се загњури у реку да
би погледао у своју амајлију и запева:

Ви који господарите водама,духови вода,

Сви ви који ме слушате,ја вас позивам,
Дођите, дођите на позив вашег старешине,
Одговорите без одлагања, одговорите сместа.

Послаћу муњу која пролази парајући небо,.

Послаћу громове који пролазе кршећи све,.
Послаћу олују која пролази чупајући банане..
Послаћу непогоду и пљусак из оловних облака који чисти
све испред себе.

И сви ће одговорити на глас свога старешине.

Сви ви који ме слушате, покажите ми пут,
Пут којим су отишли они који су побегли.
Духови вода, одговорите.

Али на његово велико чуђење, духови вода не одговорише,

ниједан једини не одговори! '
Шта се то догодило? Ово. Пре него што је напустио своје село,
старешина људи је принео велике жртве. Принео је велику

39
жртву духовима вода, молећи их да не говоре, и они су обећали.
Обећали су:
-Нећемо рећи ништа".
Омбир поново поче још горе да преклиње: .

Ви који господарите водама,духови вода,

Сви ви који ме слушате, ја вас позивам. . .

И духови вода, приморани да послушају, претсташе пред

њега: — Где су људи, јесу ли прошли вашим путевима? —
Нисмо ништа видели, они нису прошли нашим путевима. И
Омбир рече: — Нису прошли воденим путевима: духови вода не
смеју им одрећи послушност.
И он позва духове шума:

Ви који господарите шумама, духови шума,

Сви ви који ме слушате, ја вас позивам,
Дођите, дођите на позив вашег старешине,
Одговорите без оклевања, одговорите сместа.
Послаћу муњу која пролази парајући небо,
Послаћу громове који пролазе кршећи све,
Послаћу олују која пролази чупајући банане,
Послаћу непогоду и пљусак из оловних облака који чисти
све испред себе.
Сви треба да одговоре на глас свога старешине,
Сви ви који ме слушате, покажите ми пут,
Пут којим су отишли они који су побегли,
Духови шума, одговорите.

40
 Али на његово велико чуђење, од свих духова шума ниједан
једини не одговори, сви су ћутали.
Шта се то, дакле, догодило? Ово. Пре него што је напустио
своје село, старешина људи је принео велике жртве. Принео је
велику жртву духовима шума молећи их да не говоре, и они су
обећали: „Нећемо рећи ништа'
Омбир поново поче још горе да преклиње.

Ви који господарите шумама,духови шума,

Сви ви који ме слушате,ја вас позивам. . .

И духови шума, приморани да послушају, престадоше пред

њега. — Где су људи, јесу ли прошли вашим путевима? И духови
шума одговорише: — Прошли су нашим путевима.
И једне за другим, Омбир је позивао духове дана, духове ноћи
и, захваљујући њима, дознао куда су прошли Фани.
Они су јављали новости!
И када је Омбир завршио своје бајање, он је знао пут којим су
ишли одбегли Фани. Узалуд су они прикривали своје трагове.
Омбир је знао њихов пут. Ко му га је открио? Муња, Ветар, Олуја
показали су му га; Муња, Ветар, Олуја одали су му то.
Фани су и даље дуго, веома дуго ишли. Најзад су прешли
преко планина и врховни поглавица погледа у своју амајлију: —
Овде ћемо се зауставити? А амајлија која је одавно, од првог
дана, слушала Омбирове заповести (али то поглавица није
знао), амајлија одговори: — Не, овде се нећете зауставити, ово
није добро место.
Прешли су преко равница, и кад су наишли на велику шуму,
шуму којој није било краја, врховни поглавица погледа у своју
амајлију: — Да се зауставимо овде? А амајлија опет одговори: —
Не, још даље.
41
 Најзад стигну на широку равницу, на једно огромно језеро од
кога се даље није могло, и врховни поглавица погледа у своју
амајлију: — Да се зауставимо овде? А амајлија која је слушала
Омбира одговори: — Да, зауставите се овде.
И Фани су ишли данима и месецима: мала деца су нећ била
момци и девојке, момци су већ били млади ратници, а млади
ратници зрели људи. Ишли су данима и месецима. Зауставише
се на обалама језера. Подигоше нова села, почеше да обрађују
земљу, и свуда поче да зри кукуруз. Поглавица сакупи тада
своје људе да би дали име селу, и назваше га: Акиранган
(ослобођење од крокодила).
Ал те исте ноћи, око поноћи, разлеже се велика алаука и један
глас повика: — О, дођите, дођите овамо! И сви изађоше, јако
уплашени. Шта су видели? (Јер је била дивна месечина). Омбир
је стајао насред села! Био је испред колибе врховног поглавице.
Шта да раде! Куда да беже? Где да се скрију? Нико на то није
смео ни да мисли! И када је врховни поглавица изашао из своје
колибе да види шта се догађа, и , њега првога зграби! Једним
захватом чељусти Омбир га пресече на двоје! Хро, хро, хвас! —
Ето Акирангана, рече он само.
Он се врати према језеру.
Ратници, дрхтећи, изабраше одмах другог поглавицу, брата
претходнога, према закону, и ујутру узеше жену претходног
поглавице, одведоше је и везаше на обали језера као жртву
Омбиру. И овај дође; жена је плакала. Хро, хро! он је прождера.
Али увече он поново дође у село и позва поглавицу:
— Поглавице, ходи овамо.
А овај, сав дрхтећи, одговори: — Идем.
— Ево шта вам наређујем, ја, Омбир, и ви ћете то чинити.
Сваког дана доносићете ми по два човека, једног ујутру а другог
увече, а другог дана по две жене, једну ујутру а другу увече. И
сваког првог у месецу две младе девојке лепо украшене,

42
нарумењене и намазаше уљем да се сијају. Хајте, то сам ја,
Омбир, краљ шума, ја, Омбир, краљ вода.
И тако је трајало годинама. Свако јутро, свако вече, Омбир је
добијао своје следовање: једног дана два човека, другог дана
две жене и свакога месеца две младе девојке. Тако је било дуго
времена. Да би удовољили Омбиру, Фани су ишли у рат, далеко,
далеко, и свуда су побеђивали, јер Омбир, крокодил главешина,
штитио их је и они су постали велики ратници.
Али године су једна за другом пролазиле и дуго су Фани
засејавали своја поља. И њима је Омбир дојадио. Како их је он
ухватио у њихову бекству, то су заборавили. И Омбир им је био
дозлогрдио.
И били су заборавили. И младићи су говорили: — Не, не
можемо више, хајдемо одавде. И младићи пођоше напред,
ратници за њима, а жене су носиле свежњеве иза ратника.
Омбир дође сутрадан ујутро на обалу језера као и обично по
своју дневну храну. Гледа, тражи. Ништа. Дође у село. Ништа.
Шта да ради? Он узме своју амајлију и одмах позове духове
шума. — Ево шта вам паређује Омбир, ваш старешина, рече им
он. Моји робови су побегли, они су у вашем подручју,
препречите им сваки пут. Олујо, скрши дрвеће испред њих;
душе грома, душе муње, заслепите им очи! Хајте, Омбир вам
наређује.

43
 А они су ишли. Путеви су се закрчивали испред Фана, велико
дрвеће је падало, тама је све освајала! Изгубивши наду, морали
су да се врате на језеро, и пасред села Омбир их је чекао. Али
Омбир је остарио, уместо два човека сада је захтевао:—
Приносићете ми као жртву сваког дана по две младе девојке.
И Фани су морали да се покоре и да сваког дана доведу
Омбиру две младе девојке нарумењене и намазане уљем да се
сијају. То је била свечаност њихова венчања.
Оне су плакале и јадиковале, фанске девојке; оне су плакале и
јадиковале; то је била свечаност тужних веридаба.
Плакале су и јадиковале увече; ујутру нису плакале нити
јадиковале; њихове мајке их више нису чуле да говоре: оне су
биле на дну језера, у пећини у којој је живео Омбир; оне су га
служиле а он се њима хранио.

44
 Али једног дана догоди се ово: млада девојка која је увече
требало да буде одведена на обалу језера, млада девојка на коју
је био дошао ред, била је АленаКири, кћи поглавице. Она је била
млада и лепа. И увече она би везана на обали језера са својом
другарицом. Другарице више није било, али сутрадан, кад је
освануо дан, кћи поглавице је још увек била ту. Омбир ју је
поштедео.
И позваше је: Зора је сванула.
Али после девет месеци кћи поглавице добије дете, мушко
дете. Ради сећања на његово рођење, дечачићу дадоше име
Нгирангиран, син крокодила.
Нгирангиран је, дакле, био син Омбира, крокодила
главешине: то је прва повест. Тако је рођен Нгирангиран.
Ево друге: о смрти Омбира.
Нгирангиран, дете крокодила Омбира и поглавичине кћери,
растао је, растао, растао сваког дана: од детета је постао момак,
од момка млад човек. Тада је постао поглавица свог рода. Био је
моћан и врло добар, добро је познавао амајлије. У свом срцу
имао је две жеље: да освети смрт поглавице свога племена, оца
своје мајке, и да ослободи свој народ од данка који је плаћао
крокодилу.
И ево шта је учинио ради тога:
У шуми се налази једно свето дрво, ви то знате, и то дрво се
зове „палма". Засеците палму, потече сок, тече изобилно, а ако
сачекате два или три дана, после хватања у земљане судове,
имаћете дзан, пиће које развесељава срце. Ми то сада знамо,
али то наши преци нису знали. Нгирангиран их је томе научио,
а први који је пио дзан био је Омбир, крокодил главешина. Ко је
Нгирангирану показао шта је дзан? Нгономан, камен амајлија
који му је дала његова мајка.
Тако, према савету Нгономана, Нгирангиран нареди ово: —
Припремите све земљане судове које имате, све, и донесите их у
моју колибу. Он то рече женама: оне онда донесу све земљане
45
судове које су имале, а било их је много, много. — Идите све у
шуму, рече им он усто, поред потока где има земље за
лончарију и направите још судова. И оне оду напоток где је
било земље за лончарију' и направе још судова, много.
— Хајдемо у шуму, рече он људима, хајдемо, и ви ћете засећи
дрвеће које вам ја будем показао. И они оду сви скупа са
секирама и ножевима и засеку дрвеће које им је Нгирангиран
показао. Та стабла су биле палме. И када су сва била засечена,
сабрали су сок који је обилно текао из засека. Донесени су
судови (то су учиниле жене), стари и нови судови, и када су ови
били ту, све их напунише дзаном, и жене их вратише у село.
Сваког дана Нгирангиран је пио тај сок: људи су хтели исто да
чине, али им је он то забранио великим екијем. Један човек
рече: — Пошто га Нгирангиран пије, пићу га и ја. И он га је пио,
али тајно, и у глави одмах поче да му се врти. Нгирангиран дође
и убије га једним хицем из пушке. Његово тело бацише без
сахране зато што је погазио забрану и потценио еки.
После три дана, Нгирангиран сакупи своје људе, људе и жене,
и рече им: — Сада је време, узмите судове и пођите са мном на
обалу, поред језера. Они узеше судове и пођоше с њим. Кад су
били на обали језера. Нгирангиран нареди људима ово: —
Однесите на обалу све судове, и они то учинише. — Донесите
иловаче по коју сам вас слао, рече он усто женама, и оне то
учинише.' И на обали језера, од меке иловаче саградише два
велика базена. Брижљиво набијена ногама, брижљиво глачана
длановима. Тада у та два базена сасуше сав дзан који је био у
судовима, не оставивши ни капље; Нгирангиран погледа у
велику амајлију и затим полупају све судове и баце их у језеро,
две робиње вежу поред базена и сви се повуку у село.
Нгирангиран остане сам, скривен поред базена.
У уобичајени час крокодил изађе из воде. Он се упути према
робињама, које су дрхтале од страха; али пре свега:

46
 — Шта је ово, рече он долазећи до базена, шта је ово? Он мало
проба течност. Течност му је изгледала добра и он гласно
повика: — Ово је добро: од сутра ћу наредити Фанима да ми ово
доносе сваког дана.
И крокодил Омбир поче да пије дзан. Пио га је до последње
капље, заборављајући робиње. Када је све попио, запева:

Пио сам дзан, пиће које чини срце задовољним,

Пио сам дзан,
Пио сам дзан, срце ми се весели,
Пио сам дзан.
Старешина кога сви слушају, то сам ја,
Ја, врховни старешина, ја, Омбир.
Ја сам, Нган, ја сам старешина.
Омбир је господар вода,
Омбир је господар шума.
Ја сам старешина кога сви слушају.
Ја сам старешина.
Пио сам дзан, пиће које чини срце задовољним,
Пио сам дзан,
Пио сам дзан, срце ми се весели,
Пио сам дзан.

Певао је и не мислећи више на робиње заспао је на песку

весела срца.
Нгирангиран одмах приђе заспалом Омбиру; јаким ужетом, уз
помоћ робиња, он га веже за стуб, затим снажно баци своје
копже да удари заспалу животињу: од дебелих крљушти копље
се одби не ранивши крокодила и он, не будећи се, мрдну
говорећи: —Шта је то? Комарац ме уједе.

47
 Нгирангиран узме своју секиру, своју велику камену секиру,
страховито замахнувши удари он заспалу животињу: секира
отскочи не ранивши је; она поче да се миче; две робиње
побегоше уплашене. Нгирангиран се тада позва на моћну
амајлију: — Громе, рече он, громе, тебе зовем, донеси ми стреле.
И грмљавина дође севајући. Али кад она сазна да треба да
убије Омбира, повиче: — То је твој отац, а мој господар. И она
протутња уплашена. Али Алена Кири дође у помоћ своме сину и
донесе Нгономан, чаробни камен. И у име Нгономана,
Нгирангиран рече: — Громе, наређујем ти да га погодиш.
И гром га погоди јер није могао да не послуша. У чело, међу
очи, погоди он Омбира и Омбир, згромљен, остаде на месту
мртав. Убио га је Нгирангиран, али захваљујући само помоћи
Нгономана.
И ево краја ове приче.
Нгирангиран се журно врати у село. — Сви ви, куди из села,
рече он, хајдемо сви, хајдете. И сви они дођу на обалу језера.
Омбир је био ту, лежао је мртав, огроман. — Ја сам убио
крокодила Омбира, ја, Нгирангиран; ја сам осветио поглавицу
свога рода и ослободио вас, ја Нгирангиран.
Сви су се веселили и око трупине играли фанки, пелику
погребну игру; играли су фанки да умире дух Омбиров.
И то, то је Омбиров крај.

48
 ЛЕГЕНДА О БИНГУ

Једнога дана догоди се да Нзаме сиђе на земљу. Он се шетао

уз обалу реке Седеки у чамцу који је ишао сам, сасвим сам.
Нзаме није веслао. Онпристадепоред једног великог села
хотећи да се попне до светилишта да би исповедио људе. Али
ево где једна млада девојка дође да захвати воде на извору.
Нзаме је виде и она му се допаде јер је била добра, и радна и
ревносна на послу исто колико и лепа. Он се њом ожени и
поведе је са собом врло далеко, врло далеко, у земљу из које се
не враћа. Мбоаја, како се звала млада девојка, никада се више
није вратила из те земље.
Кад је дошло време, Мбоаја роди сина и даде му име Бинго;
зашто, немам појма, нико ми то није казао, то мора бити да је
тамошње име. Бинго је растао, растао сваког дана, и Мбоаја га је
волела више него ишта на свету. Косе му је китила елелијама,
цветовима које воле птице; кроз носић му је провлачила ниску
бисера; његов врат и мишице били су украшени бакарним
гривнама које је брижљиво глачала сваког јутра.
Бинго је растао, стално растао, и .Мбоаја га је волела више
него ишта на свету.
У Нзамеу се због тога зачне силна срџба и једнога дана,
разјарен што је дете Бинго украло једну рибу од његове личне
залихе, он веза Мбоају у колиби, зграби Бинга и баци га одозго.
Бинго је падао, дуго падао: био је скоро већ мртав кад су
таласи велике воде с оне стране брда, на његову срећу дочекали
његово тело. И што је још боље, догодило се да није пао сувише

49
далеко од обале: један рибар се налазио у својој барци, са
мрежама за хватање рибе. Он извуче Бинга из воде и одведе га у
своју колибу. Стари се звао Отоајом.
Тек што је Нзаме избацио Бинга, а Мбоаја полете да га спасе.
Понекада ноћу да ли сте видели у шуми пламен који лута и иде
тамо амо лелујајући се? Да ли сте чули глас жене који допире из
врло велике даљине, зовући, зовући испод грања? Не плашите
се ништа! То је Мбоаја која тражи своје дете, Мбоаја која га
никада није нашла. Права мајка за умор не зна.
Када је Бинго почео да пада, а Мбоаја да лети и Нзаме појури,
хтео је пошто-пото да поново нађе Бинга.
Он га је тражио испод мора: — Море, море, је ли у твојим
водама Бинго?
Он га је тражио на земљи: — Земљо, земљо, је ли на теби
Бинго?
А море и земља одговарају: — Није, није.
Није било могуће наћи га, Отоајом, велики врач, увидео је да
је Бинго високог порекла и пошто никако није желео да га
преда, брижљиво га је сакрио.
Бинго и паук. — Бинго се био склонио у дну једне пећине;
пећина је била дубока и мрачна, Бинго рече у својој души: —
Овде сам у сигурности. И ту је дуго остао.
Нзаме је, међутим, наставио своје кивно тражење и сваког
дана је говорио: — Наћи ћу Бинга и изјешћу му срце. Али је
Бинго био у дубокој пећини усред шуме. Нзаме стиже у шуму и
сусрете камелеона.
— Камелеоне, јеси ли ти видео Бинга?
Али он, не хотећи да се излаже неприлици, одговори:
— Па видео сам где пролази један човек, али ко зна како му је
било име?
— А куда је ишао, где је његово село?
— Ишао је час овамо, час онамо; село му је с оне стране шуме.
50
 — А то, је ли то било пре дуго времена?
— Дани су дуги, сваки дан је дуго време, да, има дуго времена.
Нзаме оде наљућен, и док је овамо и онамо тражио Бингове
трагове, камелеон је отрчао у пећину:
— Бинго, отац те тражи, чувај се.
И он оде мало подаље, на врх литице.
Бинго, обавештен, пажљиво затре трагове својих корака по
земљи, а затим пређе на утрвену стазу, и преко тврде земље, и
одатле се врати у своју пећину. Али је пазио да иде натрашке,
окренут леђима напред. Он стиже у пећину и сакри се у дну:
одмах Нданабо, паук, разапе своју мрежу на улазу, дебелу и јаку
паучину, и у ту паучину камелеон журно набаца мушице и
бубице.
Нзаме је наставио своје трагање; он сусрете Виеру, змију...
— Виеро, јеси ли ти видела Бинга?
Виера одговори: — Да, да.
— Је ли он у пећини у шуми?
— Да, да.
Нзаме убрза своје кораке; стиже близу пећине. — Шта је ово,
рече он, траг корака који одлазе одавде? Он виде паучину,
мушице које су се у њу ухватиле. Човек не би могао бити ту!
рече он.
А камелеон са врха литице рече:
— Ах, ти си дошао овамо, добар дан!
— Добар дан, камелеоне. У овој пећини си ти видео Бинга?
— Да, али давно, давно; он је отишао; верујем, уосталом, да се
на земљи још види траг његових корака.
— Стварно, ту је, рече Нзаме, ићи ћу за њим. Камелеоне,
добро си учинио.
И Нзаме настави своје трагање.

51
 Он је био већ далеко, далеко, веома далеко. Бинго изађе из
пећине: — Камелеоне, рече он, добро си учинио. Ево да те
наградим: отсада ћеш моћи да мењаш боју по својој вољи; тако
ћеш моћи да умакнеш непријатељу. А камелеон рече: — То је
добро.
И Бинго рече пауку: — Нданабо, добро си поступио, шта да
учиним за тебе? — Ништа, одговори Нданабо, срце ми је
задовољно. — Добро, твоје присуство доносиће срећу. И он оде.
На свом путу он наиђе на Виеру и једним ударцем пете смрска
јој главу.
Најзад се догоди да се Нзаме, уморан од свог узалудног
тражења, поново врати горе и остави Бинга на миру. Овај
наследи знање свог поочима. Кад Отоајом умре, он опра његово
тело, сахрани га брижљиво, али му најпре узе лобању да би јој
указивао поштовање, чувао ју је у својој кући и мазао
руменилом и уљем у свечане дане. И због тога је Отоајомов дух
остао са Бингом; и Бинго нас је научио да у ствари чувамо
лобање предака да бисмо поштовали и одржавали њихов дух с
нама. Срам било оне који не поштују лобање предака!
Кад је одрастао, Бинго је обишао свет, све људе, сва племена;
он је био добар и учио је људе да буду добри, да чине оно што је
добро. Он је чинио свакојака чуда помоћу зеленог камена који је
носио око врата. У тај камен Нзаме је урезао своје име и дао га је
његовој мајци Мбоаји првог дана кад ју је видео. А Мбоаја је
опет дала зелени камен своме сину Бингу. И кад је хтео, Бинго
је напуштао своје тело; стреле га нису погађале, секире нису
рањавале, отровани бамбуси нису пробадали његове босе ноге
и њему су припадала сва земаљска блага. Он је волео црне људе
и црни људи су њега волели. Они су чинили оно што је он хтео и
што им је наређивао, и то је било добро, јер је Бинго био добар.
И онда је Бинго хтео да оде врло далеко, врло далеко; отишао
је према земљи која је с оне стране планина (верујем да то
треба да буде код белаца), и тамошњи људи, кад су видели да

52
Бинго откопава земљу и да познаје њена блага, уходили су га и
дању и ноћу. На крају, пошто је Бинго знао да су они зли и
скривао се од њих, на крају, они га једног дана изненаде са
зеленим каменом у руци. И да би отели његова блага и открили
његову тајну, они га убише и узеше зелени камен који би он
нама оставио. Од тог времена, људи с оне стране брда (свак зна
да су то белци) поседују земаљска богатства: али смо зато ми
сачували Бингове законе. Децо моја, чувајте обичаје ваших
предака, то су добри обичаји.
Испричао сам све.

53
БАЈКЕ

54
 СЕЕДЕМВА

Сеедемва је била велика животиња која је чинила зло

људима. Једног дана кад су људи ишли да разапињу мреже за
хватање дивљачи и кад су је у њих похватали, донели су је у
село и дали да се кува. Тада они рекоше Сеедемви: — Хајде да
једемо, Али им Сеедемва одговори: — Нисам гладна.
То није било истина, јер је она хтела да поједе све, сасвим
сама, за време ноћи. Људи су спавали. Кад се родило сунце,
показа се да је Сеедемва испразнила све лонце у току ноћи.
Људи су се питали:
— Ко је појео наше месо?
Онда они опет оду до својих замки и у њима нађу поново
ухваћену дивљач. Они је донесу у село и даду да се кува.
Сутрадан виде да је Сеедемва опет испразнила све лонце.
Следећег дана они донесу још меса од дивљачи и даду да се
скува. Овог пута зец се сакрије и рече: — Данас ћу свакако
видети да ли то наш поглавица једе паше месо.
Ноћу, док су они спавали, зец леже поред огњишта и рече: —
Ја ћу то свакако видети.
Тако, кад се Сеедемва дигла да једе месо, зец рече: — Ја те
видим, тетка.
Сеедемва се уплаши и поново леже. Затим опет устаде док су
сви остали спавали. Али зец није спавао. И како је Сеедемва
кинула, зец викну: — Ја те видим, тетка.

55
 Тако се то продужило све до јутра. Кад је сунце почело да се
рађа, Сеедемва легне болесна. Викали су је: — Дижи се да једемо
месо. Она одговори: — Не, не могу, болесна сам.
Људи поједу месо, поједу га све. Онда се Сеедемва дигне и
види да нема више ништа. Она онда прогута празне лонце и
људе заједно с њима. А зец, он се сакрио у трави.
Кад је Сеедемва појела људе, прогутала је њихове куће и
отишла. Тада зец сакупи све животиње да би је уловили и
убили. Први који су за њом пошли били су лос и зебра. Јурили су
за њом, али нису видели ништа сем прашине. Они се врате и
кажу: — Нисмо је видели.
Затим пођу лав и леопард: ни они нису могли да је стигну.
Затим пођу гаон и бели гаон. Затим антилопа и газела. Сви се
врате не видевши ништа. Затим пођу дивљи пас и хијена. Они
су умели да стигну Сеедемву. Дивљи пас поче да виче: — Ви сте
је гонили надалеко без успеха, ви, лосе, гаоне, антилопо, биволе,
хијено и леопарде!
Тада дивљи пас прострели Сеедемву једном стрелом; и хијена
је прострели још једном стрелом. Сеедемва се сруши. Тада
дивљи пас и хијена оду по остале животиње и доведу их ту; они
исто тако сакупе и све птице.
Орао стигне први и каже:

Џоло, нџо, нџо, нџо, нџо,

Кљун ми се сломи,
Онај што ми га је дао Самокунга,
Самокунга де Леза.

И како је то рекао, кљун му се сломи.

Птица ковач дође затим и каже:

56
 Џоло, нџо, нџо, нџо, нџо,
Кљун ми се сломи,
Онај што ми га је дао Самокунга,
Самокунга де Леза.

И његов кљун се исто тако сломи.

Затим дође чапља, и она исто тако запева:

Џоло, нџо, нџо, нџо, нџо,

Кљун ми се сломи,
Онај што ми га је дао Самокунга,
Самокунга де Леза.

И његов кљун се сломи.

Затим дођс крагуј који уме да раскида животиње. Он запева:

Џоло, нџо, нџо, нџо, нџо,

Кљун ми се сломи,
Онај што ми га је дао Самокунга,
Самокунга де Леза.

И његов кљун се исто тако сломи.

Тада дође једна сасвим мала птица катијтиј. Животиње
рекоше: — Њен кљун је сувише мали.
Мала птица поче да пева:

57
 Ћуере! Ћуанћуе! Нћуанћуе!
Мој кљунић се сломи,
Онај што ми га је дао Самокунга,
Самокунга де Леза.

Тада она направи сасвим малу рупицу. Када видеше малу

рупицу, животиње рекоше катијтију: — Бежи! Нека дође нека
већа птица!
Тада дође ждрал и почне да пева:

Џоло, нџо, нџо, нџо. . .

Кљун му се сломи. У исто време мала рупица коју је направио

катијтиј поново се затвори.
Тада животиње поново позову ту сасвим малу птицу
катијтија. Он поново дође и почне да пева:

Ћуере! Ћуанћуе! Нћуанћуе!

Он тада направи већи отвор на трупини Сеедемве. И мала

птица још пева:

Ћуере! Ћуанћуе! Нћуанћуе!

58
 И она провали стомак Сеедемви. И све што је било у њему
изађе напоље: куће, лонци, стока и људи. Онда су они поново
изградили своја села.

59
 КАМАПА И ЛИТАОЛАНЕ

Прича се да су некада сви људи страдали. Нека. чудовишна

животиња, која се звала Камапа, гутала их је све, велике и мале.
Та животиња је била грозна. Између њених удова било је
растојање тако велико, тако велико да је и најоштрије око једва
могло да га сагледа. И на земљи је остала само једна жена која је
умакла крволочности Камапе. Она се брижљиво скривала. Та
жена затрудни и роди сина у једној старој стаји за теоце. Била је
врло изненађена кад га је поближе осмотрила и о његовом
врату спазила чаробне амајлије.
— Пошто је тако, рече она, име ће му бити Литполане,
Божанско. Јадно дете! У каква се времена родило! Како ће умаћи
од Камапе? Шта ће му помоћи његове амајлије?
Тако је говорила скупљајући напољу сламу за постељу своме
одојчету. Враћајући се у стају, замало пије свисла од
изненађења и ужаса. Дете је већ имало узраст зрелог човека и
говорило је сасвим мудре речи. Оно одмах изађе напоље и
зачуди се пустоти света.
— Мати моја, рече оно, где су људи? Зар смо само ја и ти на
земљи? — Дете моје, одговори жена дрхтећи, људи су
донедавна врвели преко поља и брегова, али животиња од чијег
гласа дрхте стене сне их је прождрла. — Где је та животиња? —
Ето је ту недалеко.
Литаолане узме нож и, оглушивши се о молбе своје мајке,
пође да нападне алу која је све прождирала. Камапа разјапи
своје страшне чељусти и прогута га, али дете те жене није

60
страдало; оно је, наоружано својим ножем доспело у стомак
чудовишта и почело да му реже утробу. Камапа је страховито
рикнула и пала. Литаолане је одмах почео да себи прорезује
пролаз, али је врх његова ножа изазивао крике хиљада и
хиљада људских створења, која су била жива ту, унутра, с њим.
Безбројни гласови дизали су се са свих страна и довикивали му:
— Пази, ти нас све искасапи.
Међутим он је успео да направи отвор кроз који су народи
целе земље изашли заједно с њим из Камапина стомака. Људи,
ослобођени смрти, говорили су једни другима: — Ко је овај кога
је родила усамљена жена и који не зна за игре детињства?
Откуда он? То је чудовиште, а не човек. Он нема ништа
заједничко с нама: зато нека се миче са лица земље.
Рекавши то, они ископаше велику јаму, прекрише је кратком
травом и одозго поставише седиште; затим један изасланик
отрчи код Литаолана и рече му: — Старешине твога народа
сакупиле су се и желе да дођеш и седнеш усред њихова круга.
Дете те жене дође тамо; али пролазећи поред клопке, оно у
њу вешто гурне једног од својих противника који ишчезе без
трага.
Људи онда рекоше: Литаолане има обичај да се одмара на
сунцу поред гомиле трске; да сакријемо наоружаног ратника у
трску.
Ни та замка није успела као ни прва. Литаолане је све знао и
његова мудрост осујетила је сва лукавства његових
прогонилаца. Више њих који су хтели да га баце у велику ватру,
сами су у њу пали. Једнога дана када су га у стопу гонили, он
стигне до обале једне дубоке реке и ту се претвори у камен.
Један од његових непријатеља, изненађен што га више нигде
нема, зграби тај камен и баци га на другу обалу. И рече:
— Ето како бих му разбио главу да сам га спазио на другој
обали.

61
 Камен се поново претвори у човека и Литаолане се без страха
осмехивао свом противнику који више није могао да допре до
њега и искаљивао је свој бес крицима и претњама.

62
 ПОГЛАВИЦА И ТИГРОВИ

Био једном један поглавица чија је жена била лепа као

јутарње сунце. Она је била драга срцу свога господара и велика
је била његова туга кад се она разболела. Много врача и
врачара покушавали су да је излече, али није било спаса. Њој је
бивало све горе и горе, и народ је почео да говорка да ће она
свакако умрети и да ће поглавичино срце чезнути за њом.
Једнога дана кад су се сенке протегле по тлу, један стари,
стари човек стигне лагано у село и затражи да посети
поглавицу. — Морена (господару), рече он, чуо сам за твоју
невољу и дошао сам да ти помогнем. Твоја жена се разболела од
тешке болести и она ће умрети ако не будеш збавио срце од
тигра да од њега направимо лек који ће она пити. Види, ја овде
имам чудотворан камен који ће ти помоћи и нешто лека да га
пијеш. Онда навуци на се тигрову кожу. Лек ће ти помоћи да их
разумеш и да говориш њиховим језиком; тако ће те они
сматрати за брата. Пошто попијеш лек, узми камен у руку и
крени на пут. Када стигнеш до боравишта тигрова, мораш
живети међу њима као да си и сам тигар, све док се не нађеш
насамо с једним од њих. Њега мораш брзо убити, извадити му
срце из још топлог тела и тада, смакнувши са себе тигровску
кожу, мораш бежати својој кући. Тигрови ће те гонити и кад
буду хтели да те сустигну, баци камен испред себе и скочи
преко њега и он ће се претворити у велику литицу са чијих ће
страна лизати пламен и спржити свакога ко покуша да се уз њу
успне. Тако ћеш бити спасен од моћи тигрова и твоја ће жена
бити излечена.
63
 Поглавица захвално учини како је старац желео и крене да
тражи боравиште тигрова. Данима је ишао преко равница и
планина у непознате долине и ту нађе што је тражио. Они га
дочекају пуни радости, поздрављајући га као брата; само један
млади тигар необичне лепоте држао се на одстојању у
позадини и мумлао: — Ово није тигар, већ човек. Он ће нам
донети несрећу. Убите га, браћо, пре него што буде сувише
касно. Али они на њега нису обраћали пажњу. Није прошло
много дана, а сви се тигрови растуре по долини и поглавица се
нађе сам са љутим младим тигром. Вребајући га стрпљиво,
њему се ускоро пружи згодна прилика коју је чекао и, брзо га
убивши, он му извади топло срце из већ мртвога тела и,
збацивши са себе маску, крете својој кући.
Ишао је све даље и даље а тигрови се још нису помаљали, али
када је сунце кренуло западу,’ они се појавише у даљини и он
виде да ће га ускоро сустићи. Када су се они већ толико
приближили да је чуо љутито шкљоцање њихових зуба, он баци
испред себе камен који му је стари дао и прескочи га. Камен се
одмах претвори у велику литицу, управо као што је стари казао.
Тигрови су јурили навише, сваки настојећи да буде први и
извади срце поглавици, као што је и он извадио срце њихова
брата; али први који је допро до литице поскочи уназад смртно
урликнувши и изврне се на бок — мртав. Сви остали се збуњени
повуку и нису смели да се приближе, али су пробавили много
времена идући око литице, шкргућући зубима на поглавицу
који их је мирно посматрао са свог места на врху литице.
Управо пред зору, већ сасвим уморни, тигрови полегаше и
убрзо тврдо позаспиваше. Обазриво, тихо, поглавица сиђе с
литице која се одмах поново претвори у мали камен. Узевши
камен у руку и држећи чврсто драгоцено срце које је требало да
поврати здравље његове жене, он је бежао као јелен према
своме селу које је сада угледао у равници. Да ли ће доћи до њега
пре него што га тигрови ухвате? Зној је липтао са његова тела, у
ушима му је чудно зујало, дисање му се претворило у дахтање,
64
али је још увек јурио. Тада чу тигрове где пристижу. Није било
времена чак ни да се осврне. Мора стићи до села пре него што
га сустигну. Даље, даље, спотичући се насумце преко препрека,
он је јурио. Како је село још увек изгледало далеко! Зар га његов
народ никад више неће видети? Да, најзад су га смотрили.
Могао је да чује вику својих људи како јуре да му помогну, сада
само још неколико корака и он ће бити спасен. Храбро се даље
тетурао, јер је од посртања и падања био малаксао, исцрпен,
када су његови људи стигли и победоносно га унели у село, док
су се тигрови, сметени и бесни, повукли у своје боравиште иза
планина.
Уз песму и игру народ је приредио славље што се његов
поглавица жив и здрав вратио, а његова лепа жена, сасвим
опорављена, седела је поред њега смешећи се и примајући
срдачна честитања од старих и младих; али стари није дошао да
се придружи мноштву света, нити су га икада више видели у
свом крају. Тихо као што је и дошао. отишао је не остављајући
ни трага иза себе.

65
 ЧУДОТВОРНО ОГЛЕДАЛО

Један човек и жена имали су само једно једино дете. Они

рекоше: — Хм, зашто ми немамо још деце? Они још рекоше: —
Хајдемо да питамо врача. Они оду код њега и кажу: — Реци,
зашто нас двоје немамо нише деце? Врач рече: — Идите и
узмите две рибе, од оних што се зову панде, једног мужјака и
једну женку. Он усто рече: — И поједите их. Они узму те две
рибе, поједу их и добију дете. Даду му име Тамбо.
Тамбо је растао. Мајка му рече: — Иди насеци дрва. И усто
још: — Иди где год хоћеш да насечеш дрва, али немој ићи у ону
шуму тамо. Тамбо оде и насече дрва у једној другој шуми,
донесе их и каже: — На крају крајева, ако умрем, шта мари, само
сам Човек и ништа више.
Он оде у ту шуму и наиђе на боу која је прогутала велику
газелу. Али јој је глава газеле још вирила из уста. Да изађе, није
могла, да уђе, још мање. Боа рече: — Ходи овамо, Тамбом, и
отсеци ову главу. Тамбо рече: — Ти ћеш ме усмртити. Боа рече:
— Ходи онамо, нећу те усмртити. Тамбо приђе и отсече газели
главу. Боа рече: — Хајдемо да ти дам награду и усто још: —
Држи ми се добро за реп; ако га испустиш, нећеш ништа добити.
И још рече: — Када будем пролазила кроз трње, не пуштај се.
Тамбо се ухвати за реп, и они су ишли, ишли, ишли. Када су
пролазили кроз трње, боло је, боло. Стигну до боиног
пребивалишта.
Ту је Тамбо спавао два три дана; спријатељио се са боиним
сином. Боа рече: — Тамбо, сутра, када извадим своја огледала,

66
изабери од њих једно које будеш хтео. Син боин му рече: — Кад
опазиш да муха слети на огледало, ти узми њега: то је
чудотворно огледало. Сутрадан су огледала извађена и
изложена у једном простору колико одавде донде. Једна муха
поче да лети и облеће тамо амо не заустављајући се. Тамбо је
трчао за њом, трчао ,трчао. Муха слети и Тамбо узме огледало.
Боа рече: — То хоћеш? Тамбо рече: — Ово хоћу. Тамбо пође
кући, својој мајци, и понесе огледало.
Он рече: — Огледало, огледало, то што је рекао твој господар,
је ли то истина? И усто још: — Хоћу да то знам овог часа! Хоћу
кућу покривену црепом! Кућа се одмах подиже. Он рече: —
Мати моја, ја хоћу намесникову кћер. Он узме своју кабаницу
направљену од џака, своје панталоне исто тако направљене од
џака, свој стари шешир сав исцепан, своје ципеле све исцепане,
траку од бананиног лишћа, кишобран исто од бананиног лишћа
и у руку штап, сав изломљен. И оде тешким корацима чинећи
гвфе, гвфе.
Попне се на равну узвишицу. Намесник изађе и упита га: —
Шта хоћеш? Он рече: — Хоћу да се женим са вашом кћерком.
Намесник рече: — Ти се дрзнеш да запросиш моју кћер за жену?
Намесник позва своју жену и рече јој: — Овај простак проси за
жену твоје дете. Она рече: — Ако хоћеш да се жениш с мојом
кћери, сагради кућу насред реке, и да то буде кућа на спрат!
Тамбо рече: — Огледало, огледало, хоћу велику и лепу кућу
насред реке. Кућа се одмах подиже. Он рече: — Потребне су ми
слуге. И додаде: — Потребан ми је сто, постеља, намирнице,
столица. Сутрадан намесник погледа и рече: — Јао! Наше дете,
изгубићемо га. Намесник је рано устао да види. Тамбо доби
његову кћер за жену. Он оде да станује у својој лепој кући. Он
рече: — Потребан ми је петао, козе, краве, кокошке, патке
разних врста.
Он пође да прошета, изађе на обалу и оде да посети своју
мајку. Шетао се тамо амо. Избије рат. Петао одмах запева: — Све

67
се руши. Тамбо се журно врати ц каже: — Огледало, огледало,

нећу да видим рат што наилази отуда.

Тада сви ратници помру. Тамбо и поново оде да шета. Поново

избије рат. Петао одмах запева: — Све се руши! Тамбо се журно
врати и каже:
— Огледало, огледало, нећу да видим рат што се приближава.
Сви ратници једни за другима помру.
Наиђе једна стара жена, обрати се Тамбовој жени и каже јој:
— Пустите ме да видим то чудотворно огледало. Жена га
извади. Стара га гледа, гледа,. гледа и уместо њега врати једно
друго. Она тада рече:
— Ево вам вашег огледала, а ја идем својим путем. Она с тим
огледалом оде код намесника. Намесник га стави испод једног

68
изврнутог сандука. Рат избије; реком наиђе мноштво ратника.
Петао тада запева: — Све се руши. Тамбо се журно врати и каже:
— Огледало, огледало, нећу да видим овај рат. Али рат је био
већ ту. Он рече: — Огледало, огледало, нећу да видим овај рат.
Али стигоше и ухватише Тамба. Затворише га у једну шупу и
порушише његову кућу.
Тамбо је био затворен са својим мачком. Тамбова се жена
вратила своме оцу. У шупи је било пацова који су имали брњицу
на губици. Они су хтели да изуједају Тамба. Али мачак ухвати
једног од највећих. Његови другови дођу, мачак их изуједа.
Један пацов рече: — Пусти ме да идем по твоје огледало. Он га
пусти и пацов оде право код намесника и врати се са огледалом.
Тамбо рече: — То није оно. Пацов оде по оно које је било испод
изврнутог сандука и донесе га Тамбу. Он каже: — То је оно.
Он онда рече: — Огледало, огледало, хоћу да изађем одавде.
Изађе. Каже: Огледало, огледало, хоћу кућу каква је била и
раније. Кућа се подигне. Он каже: — Хоћу постељу, сто, хоћу
слушкиње, хоћу слуге. И усто дода: — Хоћу да ми се жена врати.
Жена се одмах врати.
Нема више.

69
 РЕП ИБУМБУНИЈА

Три дана по свом рођењу, мали Ђанђа рече своме оцу

Тангарију: — Дај ми лук са тетивом која се не кида.
Отац му да лук чија је тетива била од плетене кошутије коже:
Дете га опроба. Оно га затегне, а тетива пукне. Један за другим
отац му је доносио лукове са тетивом од кобине коже, затим од
коже дивљег вола и најзад од слоновске коже. Али све оне једна
за другом попуцаше.
Ђанђа тада рече своме оцу: — Ишчупај жилу испод свог
колена да од ње направимо тетиву, ниједна друга неће бити
довољно јака.
Тангари удовољи жељи свога сина.
Када је на лук намештена тражена тетива, Ђанђа пође у лов. У
тренутку када је полазио, отац му рече: — Ако хоћеш да ми
поклониш реп неке животиње коју будеш уловио, немој ми
нудити други сем реп пбумбунија.
Ибумбуни је животиња лепша него иједна друга п врло је
висока раста. Она је јака толико да може да понесе сто слонова.
Реп јој је дуг и густ као реп у коња и украшен белим коријима и
златним ђинђувама. Тај реп му служи за хватање животиња.
Кад скоро хоће да сустигне гоњену животињу, он се нагло
окрене и струне његова репа обмотају се око удова жртве и
онемогуће је да се даље макне.
Мали Ђанђа је ишао седам стотина година по земљама
Леванта, јер са те стране су долазиле необичне ствари и тамо је,

70
према томе, могао наићи на ибумбуније. Најзад стигне у шуму у
којој су они живели.
Он затекне мајку ибумбунија сасвим саму. Млади су били
отишли у лов кад је он стигао.
Он каже мајци ибумбинија зашто је дошао. — Добићеш оно
што желиш! обећа му она. Сакрићу те у канари за суво месо.
Немој да се чујеш да си жив, иначе ће те моји мали пронаћи и
брзо прождерати.
Око пола ноћи, кад су сви ибумбунији спавали, њихова мајка
оде и отсече реп најмлађему и да га Ђанђи. Мали тада изађе из
канарија и мајка ибумбунија га упути куда треба да иде. Он оде
трчећи.
Сваког јутра, млади ибумбунији, будећи се, певали су један за
другим своју песму. Када се пробудио, највећи је почео да пева:

Идем да видим
да ли је мој реп
за лов говеда
још увек ту,
Да ли је мој реп за лов слонова још ту цео.
Фигилан дианје.
Мој ту је!

Сваки понови ову песму до последњег, који, не налазећи свој

реп, заврши песмицу овако:

Фигилан дианје! Мој ту није!

71
 Сви тада кретоше Ђанђиним трагом њушећи тле. Кад су
хтели да сустигну малога, он се окрене и види их. Тада запева:

О оче! О оче! Ибумбуни ће ме појести!

Јер уместо његова репа ниси од мене тражио Реп дивљег
вола, не, не, не!
Ни реп кобе, не, не, не!
Ни реп слона, не, не, не!

Ова песма много се допала ибумбунијима. — Идемо по нашу

мајку, рекоше они, да чује како пева једно људско биће.
Док су се они враћали, Ђанђа је бежао што је игда могао.
Стигавши до своје мајке, ибумбунији јој испричаше шта су
видели: — Идите по то биће, рече им њихова мајка, и доведите
га овде. Ибумбунији поново кренуше за њим. Хтели су већ да
сустигну Ђанђу који је и сам био скоро стигао у своје село, и
када их је спазио да пристижу, он поново почне да пева:

О оче! О оче! Ибумбуни ће ме појестн!

Јер уместо његова репа ниси од мене тражио
Реп дивљег вола, не, не, не!
Ни реп кобе, не, не, не!
Ни реп слона, не, не, не!

Ибумбунији се поново врате да обавесте своју мајку шта су

чули, али кад их она поново пошаље да доведу Ђанђу, мали је
већ био у сигурности код свог оца коме је из поштовања
поклонио реп ибумбунија.

72
 Тангари тада њиме додирне рану испод колена, коју време
још није било залечило, и она се залечи. Он је реп чувао као
драгоцену амајлију.
Отада старци имају обичај да чувају животињске репове који
им служе као махалице за гоњење мува.

73
 МИРКВЕ-ЛЕЗА

Прича се да је Миркве-леза (кишна птица) имао жену. Он је

рекао једном човеку:
— Хоћу да се женим твојом ћерком.
— Жени се.
И Миркве-леза се ожени том девојком. Тада његов таст и
ташта, пошто су умирали од жеђи, рекоше свом зету: — Иди,
захвати нам воде!
Он оде, стигне до воде и напије се; кад је престао да пије, он
помисли: — Шта бих могао да им подвалим? Тада рече у себи:
— Насућу им песак у тикве.
Онда напуни песком све тикве, узе сасвим мало воде и насу је
у песак. Затим понесе воду у село. Стигавши тамо, он је даде
своме тасту и ташти. Они су били веома радосни видећи те
велике тикве сасвим пуне. Рекоше: — Данас ћемо имати доста
воде да пијемо.
Затим унесоше тикве у колибу. Рекоше: — Ми ти се
захваљујемо. Он рече: — Нема на чему.
Тада Миркве-леза рече у себи: — Ала сам им подвалио!
Његова жена га упита: — Где је вода? Он јој одговори: —
Однео сам је тасту и ташти.
Жена оде тамо и рече: — Наспите ми воде у шољу.
Стара нагне тикву; она виде да оно мало воде, колико је ту
било, истече у шољу и да је више нема. Тада она рече своме
мужу: — Нема воде, све сам песак, нема воде.

74
 Таст позва свог зета и рече му: — Зашто си нам насуо песак
уместо воде? Миркве-леза рече: — Покушао сам да захватим
воде, али је у њој било много песка; тако је ушао у тикве.
Таст му рече: — Заиста, ти си нам подвалио.
Онда га он отера говорећи: — Торњај се од мога детета.
И додаде: — Одсад нећеш више пити воде са реке, већ само
росне и кишне капљице.
Овде се свршава прича о кишној птици.

75
 ПТИЦА КОЈА ДАЈЕ МЛЕКО

У годинама када би скакавци преплавили поља поглавице

Макаоте и појели сву летину, народ је мршавео и разболевао се
због глади и оскудице, а многи су и умирали. Када би
потрошили све што би имали за јело, ишли су преко поља и
планина тражећи корење којим су се хранили. Управо за време
једног таквог изласка, Мамокета, жена поглавице Макаоте,
случајно наиђе поред неког жбуна и изненада чује
најузбудљивије птичје певање. Она застане да чује, али није
могла да види ништа. Онда оде до жбуна да погледа и ту спази
најлепшу птицу коју је икада видела. — Охо, птичице, викну
она, помози ми, јер ја и мој муж и деца умиремо од глади. Наша
стока је сва поскапала и ми не знамо где да нађемо што за јело.
— Узми ме, отпева птица, и ја ћу вам обезбеђивати шта да
једете. Држи ме на сигурном месту, чувај ме добро и никада
нећете оскудевати у храни докле год ја будем била с вама.
Јадна жена, захвална, узме птицу и пожури с њом кући. Она је
стави на неки земљани суд и оде да позове свог мужа. Кад су
дошли, они подигну птицу да је виде и, гле, млеко се преливало
из суда и они, гладни, почеше да га пију. Како су се њихова срца
радовала дару који су добили!
Једнога дана Макаота и његова жена оду у поље да раде, али
пре него што су пошли, они позову своју децу и кажу им да буду
добра и добро чувају птицу. Деца обећају да ће слушати, али
ускоро почну да се свађају. Свако је желело да прво пије из суда,
и у својој похлепности она га преврну и разбију, а птица излети

76
на отворена врата. Преплашена оним што су учинила, деца
потрче за њом; али кад су изашла напоље, нигде није било лепе
птице. Она је ишчезла без трага.
Каква је жалост испуњавала сада њихова срца и срца Макаоте
и Мамокете! Глад им опет запрети п очајање испуни њихова
срца. Из дана у дан су тражили чудновату птицу, али је нису
налазили. Најзад, кад су се два детета разболела јер нису имала
шта да једу, а родитељска срца била потиштена од туге, тада се
поново чу необично птичје певање које је носио вечерњи
поветарац. Оно се све више приближавало и тада, гле, на
отвореним вратима стајала је омиљена птица.
— Вратила сам се, рече она, јер казна је истекла. Узмите ме, и
ваша ће кућа опет живети у благостању.
Они радосно узеше лепу птицу у своје руке и заветоваше се да
је свађа и похлепа никад више неће од њих отерати; и тако је
њихова кућа била срећна, управо као што је птица рекла, и мир
и благостање заувек завладаше не само у кући Макаоте већ и у
целом селу.

77
 ПУНА КОРПА ДЕЦЕ

Били човек и жена. Она је рађала и нарађала пуну пунцату

корпу деце.
Човек рече: — Жено моја, склони ми се са очију!
Његова жена тада пође на пут и ишла је, ишла, ишла, све док
није наишла на једну велику птицу која ју је чекала скривена.
Кад је жена стигла дотле, птица рече:

— Плачи, плачи, ндејандеја,

Плачи ндејандеја,
Дај ми једно дете да поједем,
Да поједем, ндејандеја,
Плачи, ндејандеја.

Она јој да једно дете; птица га поједе и оде да се поново

сакрије испред ње и да је сачека. Када она поново наиђе, птица
опет рече:

— Плачи, плачи, ндејандеја,

Плачи ндејандеја,
Дај ми једно дете да поједем,
Да поједем, ндејандеја,
Плачи, ндејандеја.

78
 Она јој да једно друго дете; птица га поједе и опет оде
унапред да се сакрије на путу. Када жена поново наиђе, птица
опет рече:

— Плачи, плачи, ндејандеја,

Плачи ндејандеја,
Дај ми једно дете да поједем,
Да поједем, ндејандеја,
Плачи, ндејандеја.

Она рече: — Узми га сама и поједи га.

Птица га узе и поједе га. Тако прођу сва деца до последњега.
Птица опет оде унапред, сачека је и рече:

— Ти, жено, куда ћеш?

Куда ћеш, ндејандеја?
Плачи, ндејандеја,
Плачи, ндејандеја,
Ходи овамо да те поједем, ндејандеја.

Птица је зграби и поједе је. Када жене није било више, корпа
сама настави свој пут. Птица оде унапред, сакрије се, сачека је и
рече:

— Ти, корпо, куда ћеш?

Куда ћеш, ндејандеја?

79
 Плачи, ндејандеја,
Ходи овамо да те поједем, ндејандеја,
Плачи, ндејандеја.

Птица је зграби и поједе. Корпа јој испара утробу. Она изађе,

почне да јури и стигне у село. Она каже: — Жене нема више, ни
деце.
То је крај.

80
 КАСКАПАЛЕЗА

Ево шта су некада учинили један човек и једна жена. Човек је

кинуо чинећи „киха!“ Жена је рекла: — Наздравље! Жена је
рекла: — Треба ми доња сукња, огрлице и марамице. Човек
рече: — Треба ми воде са извора у коме не крекећу жабе.
Жена оде да донесе такве воде. Ишла је, ишла. Најзад наиђе
на један извор. Али када је хтела да у њега загњури своје ведро,
она чује: — Рверве, рверве. Онда спази један други извор. Хтела
је из њега да захвати, али опет одмах чује: — Рверве, рверве.
Најзад стигне до правог извора у коме није крекетала никаква
жаба. Она пође да захвати воде.
Ту је била птица нденди. Та птица спази да она хоће да
захвати воде и склони се на један мравињак. И када виде
животињу којој припада извор, нденди поче да пева:

Нденди на мравињаку,
Притајена на мравињаку,
Нденди на мравињаку,
Притајена на мравињаку.

Животиња дотрчи на лице места, спази жену где захвата воду

и ухвати је. Узме је за жену и с њом добије дете коме да име
Каскапалеза (вештац).

81
 То дете рече: — Мама, стави ме да се печем. Мајка га стави у
суд за печење. Оно рече: — Када чујеш да чиним помпом,
извуци ме напоље. Она га извуче напоље. Дете одмах почне да
хода и трчи.
Кад се дере, оно чини њее! — Питају: — Шта хоће дете кад
тако виче? Одговара: — Хоће секиру. Оно опет почне да виче
чинећи: њее! Питају: — Шта хоће дете? Одговара: — Хоће
брадву. Оно опет кричи: њее! Питају: — Шта хоће дете?
Одговара: — Хоће мотику. Оно се опет дере: њее! Питају: — Шта
хоће дете? Одговара: — Хоће нож. Отац му онда да секиру,
брадву, мотику и нож.
Његов отац оде да ради у пољу. Каскапалеза остане код куће
и направи кавез. У њега стави пиринча, пасуља, воде, грашка,
ситног црвеног пасуља врсте зване њамба, и ситног зеленог
пасуља врсте зване солоко. Кад је био готов, он у њега уђе са
својом мајком и побегне летећи право према пребивалишту
првог мужа своје мајке. Животиња их је пратила издалека. Она
је трчала, трчала, трчала и најзад стигла кући тога човека.
Кавез се тада врати. И они се исто тако врате и стигну својој
кући.
Жена тада иступи и каже: — Мој муж, ми, мој син и ја, хоћемо
да умремо. Њен муж одмах умре.
Каскапалезина мајка била је вештица. Она каже: —
Каскапалеза, направи клопку за хватање пацова, њима ћемо
зачинити јело од пиринча. Каскапалеза паправи клопку. Његова
мајка позове тада свога леопарда и каже му: — Иди лупни
заклопцем клопке И када Каскапалеза изађе да види, зграби га
и закољи. Леопард лупне заклопцем клопке. Мајка каже: —
Каскапалеза, чујеш, клопка је клопнула. Он одговори: — Клопка
мушког детета не клопне два пута, клопне три пута.
Чим је зора почела да свиће, жена рече: — Каскапалеза, иди
донеси ватре. Хтела је да га леопард ухвати. Каскапалеза позове
своје пријатеље. И кад леопард стигне, сви, сви почну да вичу:

82
„Каскапалеза!" као да је то име њих свију. Њихово право име
било је Тентиване.
Мајка каже: — Каскапалеза, дувај у ову сламу, распири ватру.
И она му ошиша косу да би га тога пута леопард могао
разликовати од осталих. Он тада позове своје пријатеље и каже
им: — Сви се ошишајте. Када су се сви ошишали, леопард дође.
Сви одмах повичу: „Каскапалеза, Каскапалеза!" И они га
натерају у бекство.
По повратку леопард рече: — Плашио сам се да закољем сина
моје господарице.
Она рече: — Остави га, данас ћу му ја обријати главу, а затим
ћу га ставити да спава иза мене. Када му је обријала главу,
Каскапалеза заспи. Тада га она стави иза себе. Када се
Каскапалеза ноћу пробуди, он обрија главу своје мајке и обоји
је. Када леопард дође он зграби мајку: — Јаој! учини она.
Каскапалеза рече: — Моја мати је мртва. Он је сахрани
говорећи: — Мене је она хтела да усмрти.
Каскапалеза оде по своје другове, убије леопарда и подигне
себи кућу. Он се ожени и поживи са својом женом.

83
 МАРАНДЕНБОНЕ

ноћ са неком од њих, ишчезне, поједе га вештица, јер

вештицама је својствено да једу људско месо.
Било је у селу те вештице осам браће, од којих се најмлађи,
који је имао тек неколико месеци, звао Маранденбоне
(обешењак).
Једног дана Маранденбоне предложи својој браћи да иду и
спавају са вештичиним кћерима: — Али, рекоше они, зар не
знаш да се још нико од пролазних љубавника тих младих
девојака није вратио.
— Послушајте мој савет, уверавао их је Маранденбоне, и не
бојте се.
Осам браће стигну код вештице која их врло лепо дочека,
послужи их изобилним јелима, после чега им каже: — Идите и
одморите се сваки у једној од ових .седам кућица, у њима ћете
наћи миле другарице за ноћ.
Они тако учинише.
Маранденбоне, коме ништа није понудила, повика:
— А ја, бако, ја ћу спавати с тобом?
— Да, рече стара.
Кад су младићи замакли у кућице које су им показане, стара и
Маранденбоне уђоше у једну другу и легоше једно поред
другога.

84
 Око пола ноћи стара се накашља да би се уверила да ли
Маранденбоне спава. Дете не каже ништа и не макне се. Стара
се дигне, а Маранденбоне онда рече:
— Еј, мама, куда ћеш? — Шта, ти не спаваш, мали?
— О, ја не могу да заспим пре него што ми мајка не изручи
корпу воде на главу. — Чекај! рече стара. Она узме корпу и пође
да је напуни на извору, али у путу од извора до кућице корпа се
испразни. Стара се поново врати и коначно проведе ноћ хотећи
да реши нерешиво питање доношења воде у корпи.
Следећи дан је протекао без неприлика. Увече младићи опет
оду да спавају са младим девојкама, а Маранденбоне са старом.
Опхрвана сном због неспавања претходне ноћи, вештица
тврдо заспи. Око једанаест часова Маранденбоне се тихо дигне
и пође од кућице до кућице и каже свакоме од своје браће: —
Прометни вештичину кћер до краја, на своје место, и покри је
својим покривачем. Кад их је упозорио да то учине,
Маранденбоне се врати да спава. Око поноћи стара се пробуди,
накашље, помакне и устане, али се Маранденбоне није мицао;
она се приближи да би се сасвим уверила да он спава, и када је у
то била убеђена, она изађе. Ишла је од кућице до кућице и
пререзивала грло свакоме ко је лежао до краја постеље. Затим
се вратила у своју кућицу и справила сос од крви својих жртава.
Кад је управо хтела да једе, Маранденбоне јој повика: — И ја
хоћу, мама! — Шта, Маранденбоне, ти би јео људске крви? — Ма
да, ма да, рече Маранденбоне и није изгледао узбуђен, то је тако
укусно!
Кад су завршили обед, они поново легоше. Стара заспи, а
Маранденбоне то искористи те оде и каже својој браћи: —
Спасавајте се брзо, јер кад стара примети своје зло, она вас неће
штедети. Затим се Маранденбоне врати и леже на своје место.
Ујутру, стара рече Маранденбону: — Иди де види јесу ли се
твоја браћа избудила? Маранденбоне се врати и рече: — Нису,
они још увек спавају.

85
86
 Мало касније стара рече Маранденбону: — А шта раде твоја
браћа?
— О! — одговори он, одавно су они отперјали, али су твоје
кћери заувек заспале. И он побегне.
Стара, предосећајући неко зло, оде до кућица својих кћери и
увиди каквог је лукавства она жртва била. Она се закуне да ће
се осветити том обешењаку Маранденбону.
Она је, као и све вештице, имала моћ да се прерушава у што
хоће. Она оде у Маранденбоново село. То село није имало ни
једно једино баобабово дрво, и то је приморавало његове
становнике да иду врло далеко по његово лишће за сосове.
Стара вештица се преруши у дивно баобабово дрво на које су
сви сеоски чапкуни похитали да се попну.
Али Маранденбоне, који се с њима играо, рече: — Шта! Тако
велико баобабово дрво може да избије из земље за једну ноћ,
као печурка?
— Него шта, рече баобабово дрво, и ако хоћеш да набереш
мога лишћа, бићеш добродошао. И тада се једна грана спусти
према Маранденбону да би га навела да се попне.
— Охо! рече дете, баобабово дрво које говори и пружа своје
гране, то није природно. Пењите се и берите његова лишћа ако
хоћете, а што се мене тиче, ја остајем овде.
Баобабово дрво затрепери од срџбе, затим, видећи да се
Маранденбоне држи по страни, ишчезе односећи све мале
несмотрењаке који су брали његово лишће.
Вештица је мислила да ће становници села послати
Маранденбона да од ње тражи децу и унапред је уживала у
својој освети, наслађујући се једењем једнога детета свакога
дана. Али Маранденбоне није дошао.
Једнога дана изван Маранденбонова села несташци спазе
слободнога магарца и нису имали ништа прече него да га
ухвате, а затим се сви брже боље успужу на њега. Кад је
Маранденбоне наишао, није .више било места на магарчевим
87
леђима; али, магарац одмах предусретљиво продужи своју
кичму.
— Охо! рече Маранденбоне, ево магарца који је, изгледа, исте
врсте као и баобабово дрво! И он се поодмаче и оде даље.
Магарац ишчезе са децом која су га била узјахала, и ојађене
мајке рекоше Маранденбону: — Тебе, који си довољно
оштроуман да не паднеш у замке вештице, молимо да учиниш
све што можеш и да нам помогнеш да пронађемо своју децу.
Маранденбоне обећа. Он оде носећи са собом мешину у којој
је било парче сувог меса и ниебе.
Вештица је имала ћерчицу Маранденбонових година.
Она је исто тако имала једну стеону краву, и како је живела у
вечитом страху од Маранденбона, у тренутку када је њена
крава хтела да се отели, она рече:
— Ако моја крава отели риђе теле, Маранденбоне ће бити у
стомаку тога малог телета; ако отели бело теле, Маранденбоне
неће бити у њему.
Теле је било бело и од тог тренутка стара није ништа
сумњала, али је Маранденбоне, који је био лукавији од ње, ипак
био у стомаку тога телета.
Као и сва млада телад и ово је скакало и јурило што је брже
могло; тако је, пролазећи поред малих дечака, говорило:
— Када ме стара остави слободног међу вама, ви ћете ми се
ухватити за врат, за уши, најзад за шта стигнете, и ја ћу вас
однети у наше село.
Тако би учињено на највеће очајање старе. Међутим, било
због тога што је вештије поступала, или пре зато што је таква
била Маранденбонова намера, она га ухвати.
Она свог заробљеника стрпа у мешину коју брижљиво завеже
узицом и стави је у једну другу мешину коју исто тако завеже. И
све то најзад стави у једну трећу веома тврду мешину и опет
јако завеже.

88
 Вештица постави своју ћерчицу поред заробљеника да га
чува, док је сама копала у дворишту своје куће дубоку јаму у
коју је набацала дрва и суве траве и запалила.
За то време, чувши да Маранденбоне нешто грицка,
девојчица га упита: — Па ти имаш шта да једеш, Маранденбоне?
— О, не само да имам шта да једем већ имам и слаткиша..
— О! Дај и мени мало, Маранденбоне!
— Ех! Како би хтела да ти дам овако везан. Одвежи ме мало
па ћемо видети.
Несмотрена девојчица развеза мешине; Маранденбоне изађе,
свуче је, стави је на своје место заједно са својим стварима,
поново завеже мешине и ишчезне обукавши њену црначку
сукњицу.
Кад стара зграби мешину, чу умиљат глас који јој рече: —
Мајко, пази! Маранденбоне ме је ставио на његово место, и ти
ћеш погубити своју кћерку.
— Да, да, рече стара, познајем ја тебе Маранденбоне, говори
колико хоћеш гласом моје девојчице, то ниуколико неће
изменити твоју судбину. И не оклевајући, она баци свежањ у
ватру. Мало после мешина са детињим телом пуче а
Маранденбоне искрсе испред старе и довикну јој:
— Тако, стара вештице, погубила си своју мезимицу. И
побеже.
Стара седе, очајна, и поче да размишља како да се освети
Маранденбону. Прича се да се још није досетила.

89
 СКАКАЛО ИЗ РАВНИЦЕ

Један човек и жена добили су најпре једног сина, а затим

једну кћерку. Кад се кћер удала и они за њу добили стадо,
родитељи рекоше сину: — Сада имамо стадо које ти стоји на
располагању; то је за тебе тренутак да узмеш себи жену. Идемо
да ти потражимо дивну девојку чији су родитељи честити
људи. Али он никако није хтео. — Не, рече он, немојте се
трудити! Не волим овдашње девојке. Ако треба да се оженим,
сам ћу поћи да потражим ону коју будем хтео. — Чини како ти је
воља, рекоше му родитељи. Ако касније не будеш срећан, то
неће бити наша кривица.Он пође, напусти свој крај, оде далеко,
врло далеко, у једну непознату земљу. Стигавши у једно село,
он угледа младе девојке где туцају кукуруз, и друге где га
кувају. Он изабра и каза у себи: — Она ми се свиђа! Затим оде
људима тога села и рече: — Добар дан, стричеви! — Добар дан,
младо момче! Шта желиш? — Дошао сам да видим ваше девојке
јер хоћу да узмем себи жену. — Добро, добро, показаћемо ти их,
ти ћеш изабрати.

90
 Све су биле доведене пред њега и он показа ону коју је хтео.
Они пристадоше, она исто тако.
— Твоји ће нам родитељи доћи у походе, зар не, и сами ће
допремити оно што за њу следује? — рекоше родитељи младе
девојке. — Никако, одврати он. Имам ја уза се оно што за њу
следује. Узмите, ево.
— Онда они додадоше: — Они ће доћи касније да воде твоју
супругу кући. — Не, не! Бојим се да вас они не увреде саветујући
младу девојку грубим речима. Пустите ме да је одмах водим.
Родитељи нове младе пристадоше на то, али је позваше
настрану у једну колибу да би је, као што је био обичај,
посаветовали: — Буди добра према свекру и свекрви, старај се
добро око свог мужа. Они јој попудише једну девојчицу да јој
помаже у домаћим пословима. Али она то одби. Понудише јој
две, десет, двадесет да између њих изабере; одржаше смотру
свих девојака даби од њих изабрала. — Не, рече она, треба да ми
дате пољског бивола, нашег бивола, Скакала из равнице. Он ће
ме служити. —Како то?! — рекоше они. Ти знаш да живот свих
нас зависи од њега. Овде га ми добро хранимо, добро негујемо.
Шта ћеш с њим у некој другој земљи? Биће гладан, скапаће, и
ми ћемо сви скапати с њим. — Ма не! рече она. Ја ћу га добро
неговати.
Пре него што је напустила своје родитеље, она узе са собом
један мали лонац у коме је био свежањ лековитог корења,
затим један рог за стављање купица, један ножић за засецање и
једну тикву пуну масти.
Она оде са својим мужем. Биво пође за њом, али је био
видљив само за њу. Човек га није видео. Он није имао појма да је
Скакало из равнице помоћ која прати његову жену.

II

91
 — Кад су стигли у село њена мужа, цео род их дочека са
усклицима радости. — Хојо, хојохојо! Гле, рекоше му стари, ти
си, дакле, нашао жену! Ниси хтео оне које смо ти ми сочили, али
шта мари! У реду је! Учинио си онако како си ти хтео. Ако будеш
имао незгода, нећеш се на њих жалити.
Муж одведе своју жену у поље и показа јој своје њиве и њиве
своје мајке. Она све прими к знању и пође с њим натраг у село.
Али успут она рече: — Испустила сам своје бисерје у пољу, идем
да га потражим. То је рекла да би отишла да види бивола.
Она рече биволу: — Ти видиш искрај поља. Остани у њима.
Има ту исто тако и једна шума у којој се можеш скривати. Он
одговори: — Тако је.
Кад је хтела на воду, ишла је преко обрађених њива и
остављала свој крчаг тамо где је био биво. Он је трчао да
захвати воде на језеру и враћао је својој господарици пун суд.
Када је хтела дрва, он је ишао по честару, кршио дрвеће
роговима и доносио онолико колико је требало. У селу су се
људи чудили: — Ала је снажна, говорили су они. Она се одмах
врати са извора! За трен она сакупи своје бреме сухих дрва! Али
нико није ни слутио да јој помаже биво који јој је замењивао
трчкарала!
Међутим она му ништа није давала да једе, јер је имала само
једну зделу за себе и свога мужа. Али су тамо, у родној кући,
имали посебну зделу за Скакала из равнице и брижљиво су га
хранили. Он је огладнео. Она донесе своју тестију и посла га на
воду. Он пође, али га је морила страшна глад.
Она му показа крајичак трњака који је требало поорати. За
време ноћи биво узме трнокоп и искрчи огромно поље. — Ала је
умешна, говорили су сви. Како се брзо обрадила.
Али увече он рече својој господарици: — Гладан сам! А ти ми
не дајеш ништа да једем? Не могу више да радим. — Јаој, рече
она, шта да се ради? У кући има само једна здела. Имали су људи
код нас право када су говорили да треба да почнеш да крадеш!

92
Да! Кради само. Иди тамо у моју њиву и обрсти кућицу пасуља
овде, кућицу пасуља онде. Затим иди даље. Не сатири све на
истом месту. Можда сопственици неће много приметити и неће
се претргнути од узбуђења!
За време ноћи биво дође и обрсти једну кућицу пасуља овде,
другу кућицу пасуља онде. Скакао је из једног краја у други, а
затим оде и сакрије се. Ујутру, када су жене дошле у поље, оне
нису веровале својим очима: — Е, хе! Хеееј! Шта је ово? Никада
нисмо виделе тако нешто. Дивља животиња која пустоши наше
њиве и тачно се виде њени трагови! О! Земља је веома жалосна!
Оне оду да испричају невољу у селу.
Увече млада жена оде и рече биволу: — Били су веома
зачуђени, али не исувише. Нису се претргли. Иди и кради мало
подаље ове ноћи. Он тако учини. Сопственице урнисаних њива
завапише. Оне се обратише људима и замолише их да стражаре
са пушкама.
Муж младе жене био је врло добар стрелац. Он се упути у
своју њиву и стане да чека. Биво, мислећи да ће га вребати тамо
где је крао претходне ноћи, оде да брсти пасуљ своје
господарице, тамо где је брстио првога дана. — Гле, рече човек,
то је биво. Никада га нисмо видели овде. Чудна ствар. Он
нанишани и опали. Зрно погоди бивола у слепоочницу поред
уха и изађе на истом месту с друге стране. Скакало из равнице
поскочи и стропошта се. — Добро сам гађао, повика ловац и оде
да то јави у селу.
Одмах његова жена поче да јечи, да се увија. — Јао! Јао! Боли
ме стомак! Јао! — Смири се! рече јој он. Она се правила да је
болесна, али је то уствари чинила да би заварала зашто уствари
плаче и што се узбудила кад је чула за смрт бивола. Дадоше јој
лек, али она га баци иза себе да то нико не примети.

III
93
 — Сви се дигоше, жене са својим корпама, људи са својим
оружјем да иду да уде бивола. Она оста сама у селу. Али ускоро
она пође да их стигне, држећи се за појас, јечећи и вапећи. —
Шта ћеш овде? рече јој њен муж. Ако си болесна, остани код
куће. — Не, нисам хтела да останем сама у селу. Њена свекрва је
изгрди, рече јој да не зна шта ради, да ће се упропастити радећи
тако.
Када су напунили корпе месом, она рече: — Дајте ми да
понесем главу. — Ма не, ти си болесна, то је сувише тешко за
тебе! Не, рече она, пустите ме. Она је упрти и оде. . .
Стигавши у село, уместо да оде у своју кућицу, она уђе у
оставу где су стајали лонци и ту спусти главу бивола. Никако
није хтела да се одатле макне. Њен муж дође по њу да се врати у
колибу, говорећи да ће јој тамо бити боље. — Не узнемиравај
ме! одговори она грубо. И њена свекрва дође и благо јој је
говорила. — Зашто ми досађујете? одговори она јетко. Не дате
ми да мало придремам? Донесоше јој да једе, она то одгурну.
Ноћ дође. Њен муж леже, али није спавао, слушао је.
Она оде по ватру, наспе у свој лончић воде да се кува, стави у
њега свежањ лекова које је донела од своје куће. Затим узе
главу бивола и са својим ножићем засече испред уха, у
слепоочницу, где је зрно погодило животињу. На то стави рог за
стављање купица и поче да удише ваздух, да удише из све снаге.
Успела је да извуче грудве усирене крви, затим поче крв да
тече. Она затим стави дотично место на пару која се дизала из
лонца, мажући је машћу из тикве. Када је то било свршено, рана
је била мања. Тада она запевуши овако:

Хеј, оче мој,

Скакало-из-равнице!
Лепо су ми то рекли, лепо су ми ти рекли,
Скакало-из-равнице!
Рекли су ми да ти идеш по дубокој тами,
94
 да луташ свуда;
за време ноћи,
Скакало-из-равнице!
Ти си млада рицинусова биљка која расте на развалинама,
која страда пре времена, нагрижена црвима!
Ти који обараш бехаре и воће у својој јурњави,
Скакало-из-равнице!

Када је она завршила те враџбине, глава поче да се миче.

Удови се повратише. Биво осети да оживљава, он климну
ушима и махну роговима; он се усправи, испружи удове.
Али ево мужа који није спавао у својој колиби и који изађе
говорећи: — Шта јој је те плаче тако дуго, моја жена? Треба да
идем да видим зашто јечи? Он уђе у оставу са лонцима и викну
је. Она му одговори гласом пуним беса: — Остави ме! Али ево
где биволова глава поново паде на земљу, мртва, пробијена као
и раније!
Муж се врати у своју колибу, не разумевајући баш ништа и
ништа не видевши. Тада она поново узе свој лонац, скува лек,
направи засеке, стави купицу, наднесе рану над пару и запева
као и раније.

Хеј, оче мој!

Скакало-из-равнице!
Лепо су ми то рекли, лепо су ми то рекли,
Скакало-из-равнице!
Рекли су ми да ти идеш по дубокој тами, да луташ свуда за
време ноћи,
Скакало-из-равнице!
Ти си млада рицинусова биљка која расте на развалинама,
што страда пре времена, нагрижена црвима!
Ти који обараш бехаре и воће у својој јурњави,
95
 Скакало-из-равнице!

Биво се поново усправи. Удови му се повратише. Он осети да

оживљава, климну ушима и макну роговима, протегну се. Али
муж поново дође, неспокојан, да види шта ради његова жена.
Она се наљути на њега. Тада се он смести у остави за лонце да
види шта се догађа. Она узе своју ватру, свој лонац, све своје
остало посуђе и изађе напоље. Затим начупа сухе траве, запали
је и по трећи пут поче да васкрсава бивола.
Зора је већ свитала, али њена свекрва дође и глава поново
паде на земљу. Дан свану, рана се загноји.
Она им рече: — Пустите ме да идем на језеро да се окупам
сама самцата. Одговорише јој: — Како ћеш отићи тамо, тако
болесна? Она ипак оде и врати се говорећи: — Срела сам на
путу некога из наше куће. Он ми је рекао да је моја мати јако,
јако болесна. Ја сам му рекла да дође до села. Он није хтео, јер,
рече, понудиће ми да једем и због тога ћу закаснити. Он се
сместа вратио, говорећи ми да похитам из страха да моја мати
не умре пре мог доласка. Сада збогом, одлазим. Дакле, све то
биле су лажи. Она се претварала да хоће на језеро да би удесила
ту ствар и тако имала изговор да оде код својих и јави им о
смрти њиховог бивола.

IV

— Са својом корпом на глави она оде певајући припев

Скакала из равнице. Свуда где је пролазила људи су се

96
скупљали иза ње у гомилу и тако је пратили до села. Ту им она
стави до знања да бивола више нема.
Разаслаше на све стране гласнике да скупе читаво
становништво тога краја. Они су јако прекоревали младу жену
говорећи јој: — Видиш, ми смо ти лепо рекли. Ниси хтела
ниједну девојчицу које смо ти нудили и безусловно си хтела
бивола. Ти си нас све побила! Они су били ту кад муж, који је
ишао за својом женом, уђе у село. Он оде, наслони чело на једно
стабло и седе. Тада га сви поздравише говорећи: — Здраво!
Злочинче! Здраво! Ти који си нас све побио! Он није разумевао
ништа од свега тога и питао се како могу да га називају убицом,
злочинцем. — Па ја сам убио једног бивола, мислио је он, и
никога више. — Да, али тај биво је био помоћ твојој жени. Он је
ишао да захвата воду уместо ње; он је секао за њу дрва, он орао
њену њиву. Муж им сасвим зачуђен рече: — Зашто ми то нисте
раније рекли? Не бих га убио. — И ево, додадоше они, наш
живот је зависио од њега.
Тада сви, сваки себи, почеше да пререзују грла, млада жена
прва, вичући:

Хеј, оче мој, Скакало-из-равнице! . . .

Затим њени родитељи, њена браћа, сестре, дођоше једно за

другим и учинише исто; једно рече:

Ти идеш по тами ...

Друго настави:

97
 Ти луташ свуда за време ноћи . . .

Треће:

Ти обараш бехаре и воће у својој јурњави . . .

Они сви себи пререзаше грла и погубише чак и малу децу коју
су носили на леђима у кожним упртама јер, рекоше они, зашто
да их оставимо да живе када ће ипак полудети.
Муж се врати својој кући и исприча својима како се осећао
убивши их све гађајући бивола. Родитељи му рекоше: — Видиш.
Зар ти нисмо рекли да ће ти се догодити несрећа? Када смо ти
понудили да ти изаберемо пристојну и паметну девојку, ти си
хтео да учиниш на своју руку. Сада си изгубио своје богатство.
Ко ће ти га вратити када су сви они мртви, родитељи и рођаци
твоје жене, којима си дао своје паре?
Нема више.

98
 ТАКИЗЕ

Једна од крава из стада једног Пеула побегне у време када је

требало да се тели и оде те се отели у једном старом лугану.
Она се затим поново врати у тор свога господара. Бикови,
видећи да се отелила, почну да трагају за њеним младунчетом,
али су узалуд тражили по шибљацима, ништа нису нашли и
вратише се тужно у тор говорећи у себи да су теле сигурно
прождерале дивље звери.
Једна старица која је тражила лишће од кисељака за сос за
ћуфтета, примети у том напуштеном лугану теле како лежи
испод једног жбуна. Она га однесе својој кући и почне да га
храни мекињама, сланим просом и травом.
Теле је расло и постало велик и дебео бик.
Једнога дана неки месар дође и упита стару хоће ли да му
прода свога бика, али она то изричито одби. — Такизе, рече она
(тако је она звала бика кога је одгајила), Такизе није за продају.
Месар, незадовољан због одбијања, оде краљу и рече му: — Има
код старе Зајнебуе дебео бик који је толико леп да нико други
не треба да га поједе сем тебе.
Сартиј пошаље месара и још шесторицу момака с њим, под
командом једног од својих гласника, да траже бика од старице.
Кад је мала дружина стигла код Зајнебуе, поглавичин гласник
јој рече: — Сартиј нас шаље да гонимо твога бика за клање
колико сутра. — Не могу да се противим краљевим ћудима,
одговори она. Једино што од вас тражим јесте то да ми не
водите Такиза до сутра ујутру.

99
 Сутрадан у свануће, дансама и седам касапа појавише се код
старе и упутише се кочићу за који је био везан Такизе. Оним
пође у сусрет дувајући шумно на ноздрве, оборених рогова.
Осморица људи, не усуђујући се да му приђу, устукнуше, и
дансама, вичући стару, рече јој: — Стара, реци — де твоме бику
да пусти да му вежемо уже око врата.
Стара приђе бику: — Такизе, мој Такизе, рече му она, пусти
нека ти ставе уже око врата. Тада се бик није бранио. Ставише
му уже и сапеше га да би га одвели код сартија. Стигавши пред
краља, касапи оборише бика на бок и везаше му ноге, затим му
један од њих приђе са својом сатаром да га закоље; али сатара
није такла ни длаку животиње, јер је Такизе имао моћ да спречи
оштрицу да засече његово тело..
Старешина касапа замоли сартија да пошаље по стару. Он
рече да без ње неће бити могуће заклати Такиза који мора да
има неку амајлију против ножа. Сартиј позва стару и рече јој: —
Ако не успеју да закољу твог бика без даљег одлагања,
наредићу да ти смакну главу.
Стара приђе Такизу који је још увек био везан и лежао на
боку, и рече му: — Такизе, мој Такизе, пусти да те закољу. Сада
је све за сартија.
Тада старешина касапа закла Такиза без по муке. Касапи
одраше кожу, изудише га и изнеше све месо пред краља. Он им
нареди да предају старој као њен удео сало и црева.
Стара стави све то у једну стару крпу и однесе својој кући.
Када је стигла, она стави сало и црева у један велики канари, јер
се није усуђивала да једе месо животиње коју је одгајила и до
које јој је толико било стало.
Стара није имала ни деце, ни робиње, и морала је да води
своје домаћинство сама; али откако је у канари ставила остатке
од Такиза, догоди се да свакога дана нађе своју кућу почишћену
и своје канарије папуњене водом до врха. И тако је бивало сваки
пут када би неко време била отсутна. То је због тога што су се

100
сало и црева свакога јутра претварали у две младе девојке које
су успремале њену кућу.
Једног јутра добра жена рече у себи: — Треба да сазнам, и то
данас, ко ми тако чисти моје гнездо и пуни моје канарије... Она
изађе из своје колибе и затвори улаз у њу секоом; затим,
оставши иза секоа,. опа седе и поче да мотри кроз преплет шта
ће се догодити унутра.
Тек што је села, а већ чу шушкетање по колиби. Слушала је не
мичући се. Чуо се уствари шум метле којом је чишћено тле. Тада
она нагло обори секо и опази две младе девојке које су трчале
према њеном великом канарију да што пре уђу у њега: — Не
бежите! викну им она. Ја немам деце, ви то знате: живећемо
овде све три као породица.
Младе девојке застадоше у свом бежању и вратише се старој.
Она лепшој даде име Такизе, а другу пазва Ајса.
Оне су дуго остале са старом и нико није примећивао њихово
присуство, јер оне никада нису одлазиле од куће. Једнога дана
код ње се појави један гамбари и затражи да пије воде. И Такизе
му донесе воде, али странац се толико очара њеном лепотом да
није могао да пије.
Када је посетио краља, гамбари му исприча да је код једне
старе жене у селу видео младу девојку ко.јој но лепоти нема
равне: — Та девојка, закључи он, може имати за мужа само
сартија.
Сартиј неуздржљиво нареди своме гриоу да заједно са
диулом оде по младу девојку. Она се појави у пратњи старе. —
Твоја кћи је чудесно лепа, рече краљ старој, ја хоћу да је узмем
за жену. — Сартије, одговори стара, хоћу радо да ти је дам за
супругу, али да она никада не излази на сунце, нити да се
приближава ватри, јер ће се одмах истопити као да је од масти.
Сартиј обећа старој да Такизе никада неће излазити напоље
када сија сунце, нити ће имати да брине о кухињи. Тако се,

101
дакле, није требало плашити да ће бити изложена топлоти која
је за њу била убитачна.
Такизе се уда за краља који јој да место своје најмилије жене.
Ова, пак, потиснута са свога места, дође у положај обичних
жена, које, без нарочитог наређења, никада не треба да буду
поред свог мужа.
После .седам месеци, Сартиј пође на путовање. Сутрадан
после његовог одласка, његове жене се сакупише и рекоше
Такизу: — Ти си поглавичина миљеница и не радиш никада.
Ако нам одмах не испечеш ово сезамово семе, ми ћемо те убити
и твоје тело бацити у нужничку јаму.
Такизе, уплашена том претњом, приђе ватри да пече
сезамово семе у једном канарију, и док је надгледала његово
пржење, њено тело се постепено топило као масло на сунцу и
претварало у маст која је текла и преображавала се у велику
реку.
Остале краљеве жене су без узбуђења присуствовале тој
промени. Када је све било свршено стара љубимица им рече
ово: — Сада нам, будите у то уверене, нема спаса, јер ће нам
сартиј када се једном врати са путовања посмицати главе.
Сигурно нам неће моћи опростити што смо приморале његову
љубимицу да ради поред ватре док се сва није истопила. А мени
ће првој одрубити главу.
До повратка свог мужа, краљеве жене су живеле страху од
неизбежне смрти.
Сартиј се вратио с пута неколико дана после тога. Пре него
што је чак и окусио воде коју су му понудили ,да пије, он викну
своју љубимицу: — Такизе! Такизе!
Ранија љубимица приђе тада и рече му: — Сартије и муже, не
могу од тебе ништа да кријем. За време твог отсуства мале
(тако је она звала супруге) су натерале твоју љубимицу Такизу
да ради поред ватре. Она се истопила као масло на сунцу и она
нова река коју видиш у даљини од ње је потекла.
102
 — Не могу без моје Такизе! Таква је била сартијева
непроменљива мисао. Он одмах потрча према реци, док је за
њим трчала његова ранија љубимица.
Када су били на обали реке, краљ се претвори у нилског коња
и зарони да нађе Такизе. Ранија љубимица која је искрено
волела свог мужа, преобрази се у алигатора и уђе у воду и она,
да не би оставила сартија.
Отада нилски коњ и алигатор стално живе у мочварама.

103
 СЕЕТЕТЕЛАНЕ

Био један врло сиромашан човек, по имену Сеететелане. Он

није имао чак ни жене. Хранио се једино дивљим мишевима.
Његов огртач био је израђен од кожа дивљих мишева као и
његове гаће. Једнога дана када је ишао у лов на дивље мишеве,
он нађе нојево јаје и рече: — Ово ја нећу ћу појести када ветар
дуне с оне стране. И он га склони у дно своје колибе.
Сутрадан оде као и обично у лов на дивље мишеве. Када се
вратио, затекне хлеб који је у право био печен и јоалу која је
управо била спремљена. Тако је то трајало неколико дана. Он
рече: — Сеететелане, да ли ти стварно немаш жене? Ко би ти,
ако не жена, могао испећи хлеб и спремити јоалу?
Најзад, једнога дана, једна млада жена изађе из тог јајета и
рече му: — Сеететелане, чак и када будеш пијан од јоале, не
зови ме никада кћерком нојевог јајета.
Од тога тренутка та жена постаде Сеететеланова жена.
Једнога дана она му рече: — Да ли би волео да имаш своје људе?
Он одговори: — Да, то бих волео.
Тада његова жена изађе и поче да лупа једним штапом по
месту где су бацали пепео. Сутрадан, када се будио, Сеететелане
чу велику вреву, као вреву коју прави мноштво људи. Сада је он
постао поглавица и имао је на себи дивна шакалова крзна.
Људи су долазили до њега ужурбано; са свих страна су му
довикивали: — Здраво, наш поглавице! Здраво, наш поглавице!
Тако су га сви поздрављали са поштовањем. Чак су се и пси
умиљавали око њега. Свуда се чуло рикање стоке; Сеететелане

104
је био поглавица огромног села. Сада је презирао своје коже од
дивљих мишева; облачио је само крзна од шакала и ноћу спавао
на дивним асурама.
Једнога дана кад је био пијан од јоале толико да није могао да
се макне, он викну својој жени: — Кћери нојевог јајета!
Жена га упита: — Ма јеси ли то ти, Сеететелане, који ме
зовеш кћерком нојевог јајета? — Да, ја сам ти то рекао; ти си
кћи нојевог јајета.
Увече он лепо леже у топлим шакаловим крзнима и заспа
дубоко. Око поноћи се пробуди и пипајући рукама примети да
лежи на голој земљи и да је покривен својим старим кожама од
дивљих мишева које су му једва стизале до колена; био се
грозно скочањио. Он исто тако примети да његова женаније
више ту и да је цело његово село ишчезло. Тада се он сети свега
и повика: — Јаој! Шта да радим? Зашто сам рекао својој жени:
„Ти си кћи нојевог јајета?“
Поново је био веома сиромашан, без жене, без деце. Тако је
остарио једући једино месо дивљих мишева и одевајући се
њиховим кожама до своје смрти.

105
 НУАХУНГУКУРИ

Један човек по имену Нуахунгукури оженио се; али себи није

саградио колибу поред колиба других људи. Одвео је жену
својој колиби, која је била одвојено. Еле, то је био људождер.
Једнога дана он је убије. Поједе један део њена тела и ногу
остави на страну; затим пође на пут и каже: — Идем код
родитеља моје жене.
Док је још ишао, једна птица поче да пева;

Тотохи! Тотохи!
Јаој, мати моја!
Нуахунгукури је омађијао небо. . .
Ти си га свакако видело, о небо!
Ти си га свакако видела, птицо!
Он је убио своју жену и исекао њено тело на комаде, о небо!
И каже да је то месо од лоса!
Ти си то свакако видело, о небо!
Ти си то свакако видела, птицо!

Када Нуахунгукури то чује, он појури птицу; затим је ухвати и

убије. Али птица васкрсне. Он настави свој пут; птица је ишла са
њим и певала, стално певала, све док није стигао у село своје
жене.

106
 Када је стигао, људи рекоше једни другима: — Хајдете! Данас
ћемо га почастити месом! Уведу га у колибу и ту заузму места.
Птица се спусти на венац од сламе на врху колибе и поново
поче да пева:

Тотохи! Тотохи!
Јаој, мати моја!
Нуахунгукури је омађијао небо. . .
Ти си га свакако видело, о небо!
Ти си га свакако видела, птицо!
Он је убио своју жену и исекао њено тело на комаде, о небо!
И каже да је то месо од лоса!
Ти си то свакако видело, о небо!
Ти си то свакако видела, птицо!

Таст и ташта рекоше једно другоме: — Слушајте! Слушајте,

шта се чује напољу! Нуахунгукури се није стидео; он изађе,
ухвати птицу и опет је убије. Али птица опет васкрсне и поново
почне да пева.
Тада се његови таст и ташта замислише и рекоше једно
другоме: — Наше кћери нема више! Због тога што ју је убио
Нуахунгукури. Они га затворе у колибу, али он ипак изађе,’
почне да бежи и измакне им далеко. Они су га јурили, али га
нису стигли.
Нема више.

107
 РА-МОЛО

Давно, давно, пре доба великог поглавице Мошешуа, живео је

с оне стране брда обесни поглавица звани Ра-моло (творац
ватре), који је окрутно владао својим племеном. Његово село се
налазило у подножју високог брега испод кога је текла река
Синку, тамна, хладна и дубока. Сваке године када би
почињавала свечаност жетве, Ра-моло би наредио да у њеним
дубинама заврше сви они који би пали у његову немилост
током те године; и када би месец био високо на небу, он би
изашао из свог пребивалишта да посматра своје жртве и слуша
њихове самртне вапаје. Много, много пута би вапаји тужних
несрећника одјекивали од литице до литице, а народ је увлачио
главу у рамена и дрхтао од страха и ужаса.
Када би и последњи изнемогли јаук замро, поглавица би се
вратио у своје пребивалиште и селом би завладала мртва
тишина. Тада би лагано, једно по једно, или по двоје,
престрашено становништво милело на неко склонито место
које се није видело из села и ту молило духове својих предака
да их избаве од Ра-мола; али помоћ годинама није долазила.
Очајање је овладало њиховим срцима и у тами лебдело изнад
њихових кућишта. Каква им је нада остајала кад су чак и дуси
ћутали?
Но Ра-моло је имао брата који се звао Тау (лав). Он је мрзео
Ра-моло неизмерном и љутом мржњом и желео је да га смакне,
али се плашио освете духова, јер Тау је био исто онолико благ и
добар колико је Ра-моло био окрутан и зао. Отуда је Ра-моло

108
знао да цео народ воли Тауа и бежао је од сваког ко би могао да

га убије као од злих очију.

Најзад опаки савети Нгаке (врача) и жеља Ра-моловог срца

савлађују све бојазни и једне ноћи, кад се на село спустила
ноћна тишина, Ра-моло нареди да Нгака са својим пратиоцима
уђе у стан Тауа и да га убије.
Нгака није морао да жури са извршењем свога срамног дела.
Срце му се топило од насладе при помисли како је Тау крупан и
јак, и колико ће му требати времена да га убије. Ускоро се цело
село дигне чувши крике беспомоћне жртве коју су крвници
мучили. — Помозите, о, помозите ми, браћо! викао је Тау, иначе
ћу погинути и моја ће крв умрљати руке сина мога оца. Они су
настојали да га спасу, али је колиба била добро чувана, а њихов

109
је поглавица стајао на капији и није им дозвољавао да уђу,
плашећи их многим претњама.
Када се сива сенка милосрђа протегла до краја његове патње,
Тау подиже своје очи према звездама и повика: — О, дуси оца
мога, примите ме и спустите на Ра-моло тешку руку освете, јер
његова моћ мора бити сатрвена и невина крв се више не сме
проливати по земљи да вапије духовима. О, нека мој вапај буде
услишен због моје велике патње! Говорећи тако, он пређе у
земљу сени и велика се тама спусти на село. Сви становници се
збише једни уз друге и плачући су чекали да сване. Најзад изађе
сунце, тама се разишла; али какав је неописив страх сада хватао
народ? Шта је било то према чему су се све очи окренуле? Гле!
Пред вратима поглавичине куће лежала је огромна змија, тако
велика да толику никада раније нису видели. Она се лагано
одмотавала и дизала главу, када народ у један глас дивље
закрича. Било је тело змије, али је глава била глава овце са
језиком змије који је палацао из широко отворених уста, док је
из очију севала муња. Уз дуго гласно шиштање чудовиште поче
да гмиже према обали реке, онда, дижући главу и осврћући се
на село, оно се загњури у воде Синкуа, да у њима остане вечита
времена. Дуси су заиста услишили самртни вапај Тауа и
претворили Ра-моло у ужасно чудовиште које је народ управо
посматрао.
Једном сваке године, када тај дан дође, Ра-моло изађе на
површину огромног вира у коме лежи скривен и тешко ономе
ко види сребрнасти одсјај његовог крупног тела када се
појављује, сигурно ће моћ тих злих очију повући тога јадника
доле до обале реке. Тада ће га змија зграбити и однети из
људског видокруга на дно вира да ту спава у студени и тишини
све док се сви људи не сакупе у земљи духова својих предака на
дан када их велики дух позове са звезда..

110
111
 ЛЕЛИМО И ВОЛШЕБНА КАПА

Некада давно, када су џинови живели на земљи,, била је у

једном малом селу, далеко у планинама,. једна жена која је
умела да прави волшебне капе. Када је њена кћи Силоана
порасла и почела да запада за око мушкарцима, мајка јој
направи волшебну капу..
— Чувај добро ову капу, дете моје, јер ће те она штитити од
Лелима (џина). Ако је изгубиш, он ће те сигурно ухватити и
одвести у своје пребивалиште у планинама, где ће те са својом
децом појести.
Силоана обећа да ће добро пазити, и дуго је уза се носила
волшебну капу сваки пут кад би излазила из села.
Но био је обичај да сеоске девојке сваке године иду на једно
место где је расла трска, да је доносе у великим сноповима и
праве од ње асуре које су простирали по подовима. Када је за то
дошло време, Силоана и много других девојака пођу на то
место. Оно је било врло далеко, и пошто су морале да стигну до
њега у време кад се сунце рађа, то су пошле из села око поноћи.
Управо кад се сунце будило из сна, девојке стигну до места
где је трска расла. Ускоро су све биле заузете сечењем трске и
прављењем асура. Силоана спусти своју капу на једну хумку
поред које је радила. Девојке су радиле целог дана и кад је
сунце хтело да зађе, оне пођу натраг својој кући. Ускоро изађе
месец и обасја земљу, а безбрижне девојке су ишле, весело
успут певајући.

112
 Када су биле већ поодмакле, Силоана се наједанпут сети да је
оставила своју волшебну капу на хумци на којој је седела.
Плашећи се да мајци изиђе на очи без ње, она замоли своје
другарице да је причекају, а она пожури натраг да је донесе.
Дуго су девојке чекале забављајући се причањем прича и
певањем песама на месечини, али се Силоана није враћала.
Најзад две девојке пођу да виде шта је с њом, али кад су дошле
до оног места, од ње није било ни трага. Оне су се страшно
смеле. Како да кажу новост њеним родитељима? Ипак им није
остајало ништа друго и оне се тешка срца врате у село.
Када је МаБату, Силоанина мајка, чула њихову причу, она се
одмах даде на посао да направи другу волшебну капу и даде је
својој млађој кћерци Сиенги, говорећи јој да је увек држи уза се,
у случају да њена . помоћ устреба Силоани.
Силоану је, међутим, ухватио џин кад се враћала по своју
волшебну капу. Када је осетила Лелимову тешку руку на своме
рамену, она је помамно почела да се копрца, али је њена снага
била незнатна за једнога таквог човека и он ју је убрзо стрпао у
своју велику врећу коју је добро везао.
Управо кад је видео Силоану, Лелимо се враћао са гозбе и био
је пијан тако да је погрешио пут и тумарао је дуго и далеко све
док ујутро није дошао до велике колибе где је врећу са
Силоаном бацио на тле и од жене која је стајала на вратима
затражио да пије. Она му пружи врло јаке јоале, од које се он још
више опије. Док је он пио, Силоана је притајено звала из вреће
јер је препознала глас своје мајке, која је разговарала са џином,
и увидела да ју је он на неки чудан начин донео кући њеног оца.
Она поново позове и тога пута је чује њена сестра и пожури да
одвеже врећу. Она тада скрије Силоану и помоћу волшебне капе
напуни врећу пчелама и осама и поново је чврсто завеже. Када
џин изађе из колибе, он узме врећу и крене својој кући. Пошто
стигне, он поново баци врећу на тле и нареди својој жени да
убије и скува ухваћену девојку, мислећи да ју је донео. Његова

113
жена почне да пипа врећу да би видела колика је девојка, али се
пчеле узбуне и почну да је уједају кроз врећу и она се уплаши и
не хтедне да је одреши. Нато Лелимо позове свог сина, али ни
он не хтедне. У великом бесу, џин их обадвоје истера из куће и
затвори све улазе. Тада наложи велику ватру и спреми се да
пече девојку.
Када отвори врећу, пчеле и осе, које су се за то време сасвим
раздражиле, нападну га и почну да га уједају све док није стао
да урла од мука; ван себе од бола он провали врата колибе и
одјури до реке у коју скочи главачке. У том положају га је нашла
његова жена, са ногама на стени изнад воде и главом
загњуреном у блато реке.
Такав је био крај тога злог џина који је био страх и трепет
целог краја много, много година.

114
 НТОТОАТСАНА

Била једном кћи једног поглавице која се звала Нтотоатсана;

њен отац је од деце имао само њу и њеног малог брата. Она је
чувала говеда и гонила их чак на летњу испашу. Једнога дана,
како је чувала говеда веома далеко од села, наиђе вихор,
подигне је и однесе веома далеко кроз пространство. Тако буде
однета до племена Ма-Тебелеа, који су имали само по једну
ногу, једну руку, једно око и једно ухо. Она је остала с њима и
постала жена сина племенског поглавице.
Њен муж је узео рогове од животиња и закопао их у земљу у
њеној колиби; једног дана када је Нтотоатсана покушала да
побегне рогови почну да вичу:

У-у-е-е! Ево Нтотоатсане коју је вихор захватио и однео.

Док је чувала говеда свога оца, говеда Секоаа.

Тада Ма-Тебелеи дотрче и врате је њеном мужу.

Она је ту остала дуго и родила две близнакиње које су много
на њу личиле. Двоје деце је расло, развијало се и постале
одрасле девојке. Једнога дана када су ишле на извор да захвате
воде, оне угледају људе скривене у густишу трске; то је био
њихов ујак и његове слуге. Он их упита: — Чије сте ви девојке?
— Село-се-ма-комине. — А ваша мајка, како је њој име? —

115
Нтотоатсана. — Чија је она кћи? — Она нам је причала да ју је
однео вихор док је напасала говеда свог оца.
Тада тај човек повика: — Па то су деца моје сестре!
Тада он и његови пратиоци насекоше нешто трске и од ње
направише сноп који уручише младим девојкама говорећи им:
— Чим стигнете кући, тражите да једете и кад ваша мајка оде да
вам нешто донесе, ставите брзо ову трску испод говеђе коже на
коју она обично седа. Кад она на њу седне и згњечи је, плачите и
тражите да вам она лично другу донесе.
Младе девојке учинише све онако како им је њихов ујак
наредио; кад је њихова мајка отишла да им донесе да једу, оне
брзо ставише трску испод говеђе коже. Када се она вратила и
села на ту кожу, сва трска се згњечи; младе девојке бризнуше у
плач. Њихова мати покуша да их утеши обећавајући им да ће
послати једнога момка да им донесе другу трску. али су оне и
даље плакале говорећи да безусловно њихова мајка треба сама
да им је донесе.
И Нтотоатсана пође на извор да донесе трске; ту сусретне
свога брата и препозна га. Плакала је од радости. Брат је упита:
— Када ћеш се вратити кући? Зашто да останеш код тих Ма-
Тебелеа, код Село-се-ма-кома?
Она одговори: — Не могу да одем одавде; чим покушам да
побегнем, рогови направе узбуну.
Он је упита: — О каквим то роговима говориш? Како они могу
да говоре?
Нтотоатсана одговори: — То су чаробни рогови које је мој
муж закопао у земљу у мојој колиби.
Тада јој њен брат рече: — Ево шта треба да урадиш; загреј
воде, поли њоме рогове, затим их добро запуши мороком; онда
узми крупно камење и навали га на рогове. Кад сви заспе, бежи
са двоје деце, ми ћемо те чекати овде.
Нтотоатсана се врати кући и рече својим двема кћерима да
загреју воде; увече она узе ту узаврелу воду и њоме поли рогове
116
затим узе мороко и њиме запуши отворе на роговима; онда узе
крупно камење и навали га на рогове. И кад је читаво село
утонуло у сан, она пробуди своје двоје деце и пође на извор где
ју је чекао њен брат и његова два пратиоца. Они побегну сви
скупа. Рогови су покушали да направе узбуну, али нису могли
да вичу: —Ууу! Људи из села говорили су у себи: — То лају пси.
Зато време Нтотоатсана и њена дружина брзо су се удаљавали;
ишли су ие заустављајући се до јутра.
Кад су били већ врло далеко, рогови направе узбуну вичући:

— У-у-е-е! Ево Нтотоатсане коју је вихор захватио и однео

Док је чувала говеда свога оца, говеда Секоаа.

Ма-Тебелеи појуре за њом правећи велике скокове својом

једном ногом. Када су се приближили Нтотоатсани и њеним
сапутницима и хтели да их сустигну, они опазише да она држи
на повоцу јагње. Тада јагње поче да пева:

Хазе фулаеле фу, ха о на тема фу.

Ма-Тебелеи застадоше задивљени, док Нтотоатсана и њени

сапутници наставише свој ход. Затим јагње усправи свој реп и
поче да игра копајући земљу својим папцима. Када примети да
су Нтотоатсана и њени сапутници измакли већ далеко, јагње
изненада ишчезе и оде да их сустигне.
Ма-Тебелеи поново појуре за њима; сваки је тежио да
престигне остале; равница је била прекривена Ма-Тебелеима
који су трчали. Врло брзо онису опет били на домаку
Нтотоатсане. Тада јагње поново поче да пева и игра и Ма-

117
Тебелеи се задивљени зауставише да гледају. Када су
Нтотоатсана ињенисапутници далеко измакли, јагње изненада
ишчезе и оде да их сустигне. МаТебелеи наставише своју
јурњаву говорећи: „Макоме нам, овога пута ићи ћемо право до
Нтотоатсане и нећемо дозволити да нас заустави то глупо
јагњешце, па макар почело и чудесно да пева и игра“. Кад су
скоро хтели да сустигну Нтотоатсану, јагње поче да пева и игра
још лепше него раније. Ма-Тебелеи се задивљено зауставе да га
гледају. Затим оно ишчезе испред њихових очију. Тада се Ма-
Тебелеи обесхрабрише и вратише кући веома постиђени
говорећи: — Овога пута, она нам је стварно умакла, жена нашег
поглавице.
Нтотоатсана и њен брат стигну кући; њих дочекају са
великом радошћу. За време своје жалости Нтотоатсанина мајка
је пустила тако дугу косу да јој. је личила на реп у птице. Сада ју
је отсекла. Затим она позва све своје пријатеље и рођаке и
приреди велико весеље да прославе повратак Нтотоатсане.

118
 САНКЕПАНГА

Била једном кћи једног поглавице која се звала Санкепанга;

отац јој је имао слугу који се звао Мапапо. Бог да велику сушу
која захвати целу земљу; никако више није падала киша и сви
извори су пресушили; нигде се више није могло наћи ни капи
воде. Људи су покушавали да кољу говеда и цеде траву коју су
вадили из љихових бурага, али ни у тој трави није било нимало
воде. Једног дана Санкепангин отац, Разанкепанг, рече Мапапу:
— Иди потражи гдегод воде; можда ћеш је негде наћи.
Припремише велико путешествије; натоварише на товарне
волове брашно, свакојаке животне намирнице и велики број
тикава за захватање воде. Мапапо и његови другови су веома
дуго путовали не наишавши на воду; најзад се Мапапо попне на
једну високу планину и далеко, врло далеко, у дну једне
клисуре, види где се сјаји вода. Тада он поново сиђе са планине
и ишао је у правцу те воде док није дошао до ње.
Он се нагне да пије, али га господар вода удари по устима и
не да му да пије; он покуша да је захвати у руке, али га и овога
пута господар вода спречи да пије. Мапапо се поново усправи
веома зачуђен и рече господару вода који је био невидљив: —
Господару, зашто ми не даш да пијем? Господар вода рече: —
Дозволићу ти да пијеш, Мапапо, ако ми обећаш да ћеш
наговорити Разанкепанга да ми да Санкепангу за жену. Ако не
буде хтео да ми је да, цело његово племе и сва његова стока
скапаће од жеђи. Мапапо му одговори: — Ја ћу му то рећи; а сада
ми дозволи да захватим воде. Господар вода му дозволи. Тада
Мапапо поче да пије; пио је, пио, све док није жеђ угасио. Затим
119
напуни водом све тикве које је носио, онда испразни своју
дуванкесу и у њу наспе воде. Тада упрти тикве на леђа и ишао је
целе ноћи док није стигао до свога господара.
Стигао је пре сванућа. Чим је стигао, претстане пред
Разанкепанга и каже му: — Ево воде, поглавице. И додаде: —
Господар вода ти је поручио да хоће да се жени са Санкепангом.
Ако му је не будеш дао, цело твоје племе и сва твоја стока
скапаће од жеђи: неће више остати ни живе душе. Тада он рече
да позову Санкепангу и када она дође он јој каже: — Ми због
тебе немамо воде, због тебе страда цело моје племе. Мапапо ми
каже да те господар вода тражи за жену; ако не будемо хтели да
те пошаљемо к њему, цело моје племе страдаће твојом
кривицом. Санкепанга одговори: — Не, племе неће страдати
мојом кривицом; можете ме водити господару вода.
Сутрадан, чим је почело да свиће, Разанкепанг рече да се
сакупи цело племе и изложи све што му је Мапапо испричао.
Народ је пристао на све; затим сакупише товарне волове,
намлеше много брашна, наклаше много стоке; натоварише
месо и брашно на тонарне волоце и изабраше младиће и
девојке који ће пратити Санкепангу. Сви они кретоше на пут са
Мапаном на челу; он је имао за дужност да одевде Санкепангу
њеном мужу. Када су стигли на одређено место, они стоваре
своје волове и спусте на земљу намирнице које су донели. На
томе месту није било ничега; чак пи неке мале колибице. Они
који су Санкепангу допратили остали су дуго с њом не видећи
никога. Предвече они јој најзад рекоше: — Сада морамо да се
вратимо кући. Санкепанга им одговори: — Добро, можете ићи.
Они оду: она остане сама. Тада она гласно упита:
— Где ћу спавати? Један глас одговори: — Па овде.
Санкепанга упита: — Па овде? Где? Глас понови: — Па овде.
Санкепанга ућута; дуго је ћутала, затим поново упита: — Где ћу
спавати? — Па овде. — Па овде? Где? — Па овде. Стално је
добијала исти одговор, све док је сан није опхрвао и није

120
заспала. Спавала је дубоко. Онда се пробуди и види да ће падати
киша. Она упита: — Пада киша, где ћу спавати? Глас одговори:
— Па овде. — Па овде? Где? — Па овде. Она поново заспи и
спавала је до јутра. Кад се пробуди, види да је спавала у једној
колиби. Имала је покриваче, хране, није јој недостајало ништа.
Али власник колибе, Булане (који отвара колибу пуну
прашине), и даље је био невидљив, она није видела никога,
једина ствар коју је могла да види била је колиба у којој је она
била и ствари које су се ту налазиле.
Она је живела дуго у тој колиби не видећи никога, станујући
ту сасвим сама. Најзад остане трудна, не видевши, међутим,
никада човека поред себе. Оног месеца кад је требало да се
породи, њена свекрва Мабулане дође к њој да би јој помогла.
Тада Санкепанга роди малог синчића. Кад је дете мало
поодрасло, Мабулане се врати својој кући остављајући снаху
саму као и раније. Једног дана Санкепанга рече: — Можда могу
ићи у свој род да посетим своје родитеље; имам живу жељу да
их опет видим. Глас одговори:
— Можеш ићи. Сутрадан она оде до својих родитеља. Чим је
стигла, повикаше са свих страна: — Ево Санкепанге! То она
заиста долази, па сада чак има и синчића. Она је остала
неколико дана код куће; кад је пошла, њена мала сестра
Санкепенијана јој рече:
— Хоћу да идем с тобом. Санкепанга јој одговори:
— Добро, хајдемо заједно; заиста, ја сам веома усамљена. Оне
стигну у Санкепангину колибу и ту преноће. Сутрадан старија
сестра каже млађој да чува дете док она буде била у пољу.
Дете је плакало; Санкепенијана га је тукла и говорила му: —
Дете, коме нико није видео оца! Нико чак није у стању да каже
ни где се он налази. Отац детета је чуо све што је Санкепенијана
говорила. Једног другог дана, Санкепанга опет рече својој
сестри: — Остани са дететом док се ја не вратим са воде. Дете је
плакало; Санкепенијана га је тукла и говорила му: — Дете, коме

121
нико није видео оца! Нико чак није у стању да каже ни где се он
налази! Грдила је дете у више махова на исти начин.
Кад је отворила врата и ушла у колибу, она спази човека који
је седео у дну колибе. Тај човек јој рече:
— Донеси ми моје дете; зашто га стално грдиш говорећи да
нико не зна ко му је отац. Ја сам му отац. Санкепенијана виде да
Булане има на себи гвоздени оклоп који се толико сијао да ју је
то засењивало; хтеде да изађе и удари о зид колибе; затим, кад
се мало прибрала, она изађе и поче да бежи што је игда могла.
Санкепанга стигне, спусти свој суд са водом, узме метлу и
почне да чисти лапу. Булане је викне:
— Санкепанга, Санкепанга. Када уђе у колибу, она се уплаши
и повиче: — Откуда овај човек који се сав сија, са гвозденим
оклопом на себи и држи моје дете у наручју. Она седне на
земљу. Булане је упита:
— Санкепанга, ко ти је муж? Она одговори: — Господару, ја га
не познајем. Булане је по други пут упита: — Санкепанга, ко ти
је муж? Она одговори:
— Господару, ја га не познајем. Тада јој он рече: — Ја сам твој
муж; ја сам Булане (онај који неће да се жени, који отвара
колибу пуну прашине); ја сам твој муж. Твоја сестра, коју си
довела овде, грди стално моје дете и каже да му нико никада
није видео оца; ја сам му отац. Тога дана Санкепанга је први пут
видела свог мужа. Булане узме гвоздени оклоп и њиме оклопи
своје дете.
Од тога дана Булане је остао код своје жене и није више
ишчезавао. Истог дана се на том месту појави велико село са
великим бројем волова, крава, оваца, великим корпама пуним
сорга; све је то изашло из земље. Тада Санкепанга схвати да је
она заиста жена великог поглавице који влада великим
племеном.

122
 МОЗЕЛАНЏА

Био једном један поглавиџа; његово село било је врло велико,

али он је имао само троје деце: једног сина и две кћери. Старија
од кћери се уда; код куће остане само млађа кћи
Фенијафенијана и њен мали брат. Једне године, како се радило
у пољу, мали дечко је остајао сам код куће и одлазио је да се
игра на обали рекс и виче: — Којоко, пожури, ходи да ме
поједеш! Којоко је излазио из воде и јурио га, а брзо, брзо, мали
дечко је бежао у колибу. То је била његова свакодневна игра.
Једном су сви били отишли да копају њиву свога поглавице.
Мали дечко по свом обичају оде на обалу реке и почне да виче:
— Којоко, пожури, ходи да ме поједеш! Тога пута којоко просто
излети из воде и стигне малог дечка; он га прождере целог и
остави само главу.
У то време мати малог дечка каже својој кћери: — Иди брзо
кући по семе. Млада девојка, стижући у село, угледа главу свог
малог брата. Тада она узвикну плачући: — Јаој! Мога брата је
прождерао којоко. Она се успне на мали брежуљак и наглас
позове мајку овако певајући:

Мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко

(2 пута)
Мога брата Сола прождерао је којоко;
мајко, мајко,што радиш у пољу подалеко
(2 пута)
Сола, сина моје мајке, прождерао је којоко;
123
 мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко
(2 пута),
Мога брата Сола прождерао је којоко; мајко, мајко,
што радиш у пољу подалеко
(2 пута).

Њена је мајка чује где пева и рече онима који су радили с

њом: — Смирите се, да чујем. Они престану да копају и спусте
своје мотике. Млада девојка поново поче да пева:

Мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко

(2 пута)
Мога брата Сола прождерао је којоко;
мајко, мајко,што радиш у пољу подалеко
(2 пута)
Сола, сина моје мајке, прождерао је којоко;
мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко
(2 пута),
Мога брата Сола прождерао је којоко; мајко, мајко,
што радиш у пољу подалеко
(2 пута).

Тада жена зграби своју мотику и поче њоме да удара оне који
су с њом били и све их на месту побије. Млада девојка настави
да пева:

Мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко

(2 пута)
Мога брата Сола прождерао је којоко;
мајко, мајко,што радиш у пољу подалеко
124
 (2 пута)
Сола, сина моје мајке, прождерао је којоко;
мајко, мајко, што радиш у пољу подалеко
(2 пута),
Мога брата Сола прождерао је којоко; мајко, мајко,
што радиш у пољу подалеко
(2 пута).

Тада њена мајка поново поче да удара мотиком полумртва

тела оних који су с њом били; и тако дотуче и оне који су још
били у животу. Затим пође и врати се у село; успут је скупљала
скорпије, стоноге, ухолаже, мраве и отровне пауке и трпала их у
врећу. Кад је стигла кући, она затекне којока тако сита да више
није могао да се миче. Испред своје колибе спусти врећу коју је
напунила скорпијама и отровним бубама; затим уђе унутра и
почне да претура своје ствари; издвајала је најлепше бисерне
огрлице и металне гривне и стављала их на страну. Затим изађе
из колибе, сакупи суву траву, направи од ње велике снопове,
веже их ужетима од траве и натрпа уза зид колибе.
Тада она рече којоку: — Ходи овамо да ти обријем главу. Када
се којоко приближио, она узме ножић и почне да му дере кожу с
главе; затим развеже своју врећу. Скорпије и отровне бубе
врвеле су из ње и улазиле у којокове уши, уста и очи и јеле га и
уједале док од тога није цркао.
Тада она позове своју кћер и рече јој: — Ходи овамо! Узме
своје бисерне огрлице и металне гривне и украси је њима;
затим јој рече: — Сада, дете моје, иди код своје сестре
Хлакатсабале, Мазилове жене; нарочито добро пази да се не
осврћеш иза себе; ма шта се догодило, иди својим путем и не
скрећи ни лево ни десно. Млада Девојка пође и ишла је дуго,
веома дуго. Тада рече у себи: — Толико бих желела да знам
зашто ми је мајка забранила да се осврћем иза себе; морам да
видим зашто је то учинила. Можда хоће да запали колибу и да у
125
њој сама страда. Она се окрене и спази велики дим који се
пењао у небо; тада она повиче: — Јаој! Моја мати је запалила
колибу и сама се у њој жива спалила. Онда чује сасвим близу
себе глас који је понављао: — Јаој! Моја мати је запалила колибу
и сама се у њој жива спалила. Она погледа, види једну необичну
животињу и запита се сва у чуду: — Ма, одакле је ова животиња
могла искрснути? Глас настави: — Позајми ми мало твоје
бисерне огрлице и твоју одећу да видим како ми стоје. Тада
млада девојка свуче своју одећу и да је Мозеланџи. Мозеланџа
се преобуче и да младој девојци дроњке којима је она била
покривена.
Када су биле близу села, млада девојка рече: — Сада ми врати
моју одећу. — Још не! Вратићу ти је на пашњаку где пасе стока.
Кад су стигле на пашњак где је пасла стока. млада девојка опет
рече: — Дај ми сада моју одећу. — Охо, хоћеш ли да кажу да се
Мазилове жене свађају ни око шта насред пута! Тако стигну код
Хлакатсабале, Фенијафенијанине старије сестре. Мозеланџа се
пожури да каже (Фенијафенијана је ћутала сва постиђена): —
Мајка ми је рекла да дођем код тебе; нашег брата је прождерао
којоко и мајка је запалила своју колибу и у њој жива изгорела.
Хлакатсабале рече у себи : — Шта је тако могло да измени моју
сестру? Не могу више да је препознам, а ипак су њена одећа и
њен накит свакако из наше куће. Међутим најзад се ипак
уверила да је то свакако њена сестра. Мозеланџа настави
показујући на Фенијафенијану: — Што се тиче овог створења
овде, то је Мозеланџа; срела сам је на путу и она је по сваку цену
хтела да свучем своју лепу одећу и да је њој дам.
Тако се Мозеланџа протурила као Фенијафенијана.
Увече, Хлакатсабале рече Фенијафенијани да иде и спава у
колиби једне старе жене, а Мозеланџу задржа код себе. Али за
време ноћи Мозеланџин реп се продужи и почне по свим
ћошковима колибе да тражи шта има за јело. Мазило повиче: —
Шта је то? А Мозеланџа похита и повика: — Мазило, помози ми,
страховито ме завија стомак, умирем од бола. Сутрадан, чим је
126
почело да свиће, Мазило повиче: — О! Хо! Ко је покупио све што
смо имали за јело? Ко је то могао учинити? Мозеланџа
одговори: — То је без сумње она: она је крадљивица, она краде
где стигне. Кад су сели да једу, Фенијафенијани су дали јело у
једном тако прљавом чанку да није могла ни да га окуси; а
Мозеленџа, она је јела из лепог сасвим новог суда.
Прође пролеће; плеве се њиве; затим дође време за плашење
птица. Хлакатсабале нареди тада својој сестри за коју је још
увек мислила да је Мозеланџа, да иде на њену њиву и плаши
птице. Та њива је била поред њиве старе жене која је примила
Фенијафенијану. Око подне, Хлакатсабале пошаље Мозеланџу
да однесе ручак Фенијафенијани; али Мозеланџа успут све
поједе. Кад је стигла на њиву где је била Фенијафенијана, она јој
рече: — Шта ту спаваш, лењивице лења; зар не видиш да птице
једу сорго мога мужа, Мазилов сорго? Када Мозеланџа оде,
Фенијафенијана се попне на гомилу земље која је била близу
гомиле на којој је стајала стара жена која ју је прихватила. Она
се усправи колико је висока била и почне да пева:

Бежи, голубице! Бежи, голубице!

Сада ме зову Мозеланџа!
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
Раније сам била Фенијафенијана.
Хлакатсабалина сестра.
Бежи голубице!
Бежи, голубице!
Сада ми дају да једем из прљавих чанкова.
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
Трско, полети и однеси ме моме оцу и мајци!

Тада је трска захвати, подигне и понесе у небеса. Али стара

жена дотрчи и задржи је. Фенијафенијана јој каже: — Пусти ме
127
само да идем своме оцу и мајци. Зар не видиш да сам сада спала
на то да једем из прљавих и крњавих чанкова. Као да
Хлакатсабале није моја сестра. Тада она откри старој жени ко је
она; она јој рече: — Код нас су једнога дана сви били у пољу на
раду; мој мали брат ишао је до реке да задиркује којока и он га
стигне и прождере. Тада ме моја мајка пошаље овамо и строго
ми забрани да се осврћем иза себе. Али ја сам се окренула да
видим шта се збива и тек што сам узвикнула: „Јаој! Моја мати је
запалила своју колибу и сама се у њој жива спалила", кад чујем
близу себе, поред својих ногу, како Мозеланџа виче: „Јаој! Моја
мати је запалила своју колибу и сама се у њој жива спалила".
Затим је Мозеланџа тражила да јој позајмим своју одећу, и ја
сам на то пристала, јер ми је она рекла да ће ми је вратити. Тако
смо стигле овде; она се протурила као ја и испричала да је моја
мати жива изгорела у својој колиби.
Стара је упита: — А како то да те твоја сестра по лицу не
позна да си ти њена сестра? Фенијафенијана одговори: — Не
знам. Стара ништа не одврати; она оде по своје јело и подели га
са Фенијафенијаном. Тога дана стара није ништа рекла ни
Мазилу ни Хлакатсабали; није говорила никоме ништа о ономе
што је видела и чула.
Увече, као и обично, Фенијафенијани су дали да једе из једног
старог прљавог и крњавог чанка; али она није ни окусила. Код
Мазила су клали говече и кували месо. За време ноћи,
Мозеланџин реп се издужи и почне да једе месо. Мазило то чује
и каже: — Шта то тумара око лонаца с месом? Он устане да
види, али Мозеланџа брзо повиче: — Мазило, помози ми,
страховито ме завија стомак; помози ми, Мазило, не могу више
да издржим.
Сутрадан Фенијафенијана поново оде у њиву своје сестре; али
јој је овога пута њена сестра Хлакатсабале донела ручак; она јој
га, као и увек, пружи у једном старом прљавом и крњавом
чанку. Фенијафенијана га спусти на страну не окусивши; стара
жена још увек ништа није говорила. Кад се Хлакатсабале
128
удаљила, Фенијафенијана се попне на своју гомилу земље и
усправивши се колико је висока била, почне да пева.

Бежи, голубице! Бежи, голубице!

Сада ме зову Мозеланџа!
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
Раније сам била Фенијафенијана.
Хлакатсабалина сестра.
Бежи голубице!
Бежи, голубице!
Сада ми дају да једем из прљавих чанкова.
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
Трско, полети и однеси ме моме оцу и мајци!

Тада се трска зањише, захвати је и понесе у небеса. Али стара

жена дотрчи и задржи је. Фенијафенијана јој рече: — Пусти ме
само да идем своме оцу и мајци.
Тога дана увече, стара жена оде код Мазила и рече му: — Иди
сутра у поље и тамо ћеш видети оно што сам ја видела јуче.
Мазило је упита:—А шта то? Стара одговори — Сам ћеш видети.
Сутрадан Мазило кришом оде у поље и сакрије се тамо где му је
то стара рекла. Хлакатсабале поново пошаље Мозеланџу да
однесе ручак Фенијафенијани; али Мозеланџа седне крај пута и
поједе све што јој је понела. Кад је стигла до Фенијафенијане,
она јој рече: — Лењивице лења, шта спаваш? Зар не видиш да
птице поједоше сав сорго мога мужа? Затим се она врати у село.
Тада стара жена рече Фенијафенијани:

Бежи, голубице! Бежи, голубице!

Сада ме зову Мозеланџа!
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
129
 Раније сам била Фенијафенијана.
Хлакатсабалина сестра.
Бежи голубице!
Бежи, голубице!
Сада ми дају да једем из прљавих чанкова.
Бежи, голубице! Бежи, голубице!
Трско, полети и однеси ме моме оцу и мајци!

Трска се шумно зањише, подигне је и понесе у небеса. Мазило

притрчи и задржи је. Фенијафенијана му каже: — Та пусти ме
само да идем своме оцу и мајци. Твоја жена према мени веома
лоше поступа иако ми је сестра, иако сам код ње потражила
прибежиште. Тада стара жена рече Мазилу: — Видиш Мазило;
ето шта сам рекла да дођеш и видиш овде. Мазило је дуго остао
са Фенијафенијаном; они су дуго заједно плакали. Затим се он
врати у село и све исприча својој жени. Она повиче: — Јаој!
Јадна моја сестра! Јаој, кћи мога оца!
Сутрадан Мазило поручи свим својим људима да сакупе
много дрва, док ће други копати дубоку рупу. Покољу стоку,
овце и козе, испеку хлеб, скувају кашу од сорга с млеком,
испрже кришке хлеба у масти; припреме велико весеље. Донесу
исто тако велики број лонаца киселог млека; спусте их на дно
ископане рупе, затим их прекрију шаровкама и лаким гранама.
За то време, млађе жене из села скупљале су дрва по шуми. А
Мозеланџа, она није ништа радила, она је чучала поред потока,
где је њен реп хватао ракове које је халапљиво прождирала.
Када су млађе жене биле готове, оне рекоше: — Хајдемо натраг
у село. Једна од њих упита: — Где је поглавичина жена? Где је
Мазилова жена? Свака од њих је носила бреме сувога грања;
Фенијафенијанино бреме било је веће од бремена њених
другарица. Када их Мозеланџа виде где долазе, она пожури да
сакупи неколико зелених гранчица и од њих направи бреме;
затим рече Фенијафенијани: — Мозеланџа, ти си узела моје
130
бреме грања, врати ми га. Али остале жене повикаше: — Шта
кажеш? То је њено бреме, она га је накупила; а ти, где си се ти
крила док смо ми радиле? Хајдемо у село.
Кад су ушле у село, људи су говорили једни другима: —
Видите ли како поглавичина жена носи само зелено грање?
Шта ће с њим?
Тада Мазило рече свим женама:
— Прескочите свака ову рупу. Он им показа дубоку рупу у дну
које је било скривено кисело млеко. Оне су је све једна за
другом прескакале и Фенијафенијана ју је прескочила као. и
остале. Кад је на ред дошла поглавичина жена и хтела да је
прескочи, њен реп се продужи до киселог млека и поче да га
једе; тада Мозеланџа падне у рупу. Поглавичини људи дотрче;
они је опколе са свих страна и убију на месту.
Али она не умре потпуно; на месту на коме је она убијена
израсте дивља бундева. Што се тиче Фенијафенијане, она је
постала Мазилова жена; после извесног времена она роди једно
дете. Једног дана када су сви били у пољу, а Фенијафенијана
остала сама у стану, та дивља бундева отпадне од своје вреже и
докотрља се до Фенијафенијанине колибе. Котрљајући се, она је
говорила: — Охохо, охохо, јешћемо каше од дебеле породиље,
Мазилове жене! Када је стигла до Фенијафенијане, бундева јој
рече: — Спусти поред мене дете мога мужа. Фенијафенијана
спусти дете на земљу; тада бундева бесно јурне на
Фенијафенијану и дуго дуго ју је тукла. Кад ју је истукла,
бундева се врати на место одакле се докотрљала и опет се
постави на врежу.
Фенијафенијана не рече никоме ништа о ономе што јој се
догодило. Сутрадан када су сви били у пољу, бундева поче
поново да се котрља поред Фенијафенијанине колибе; и
котрљајући се, она је говорила:
— Охохо, охохо, јешћемо каше од дебеле породиље, Мазилове
жене! Она рече Фенијафенијани: — Спусти поред мене дете

131
мога мужа; Затим она јурну на Фенијафенијану и дуго, .дуго ју је
тукла; када ју је истукла, она се врати као и претходног дана.
Тако је бундева прогањала Фенијафенијану свакога дана не
дајући јој мира.
Најзад, једнога дана, Мазило упита своју жену:
— Шта ти је те тако јако слабиш? Фенијафенијана му
одговори: — Има тамо једна дивља бундева која се, кад сте ви у
пољу, докотрљава до мене говорећи ми: — Охохо, охохо,
јешћемо каше од дебеле породиље, Мазилове жене! Затим ми
она каже: — Спусти поред мене дете мога мужа. Тада јурне на
мене и бесно ме туче.
Сутрадан Мазило није ишао у поље; али када су сви отишли,
он рече својој жени да га сакрије у асуре његова детета. Бундева
се докотрљала као и обично говорећи: — Охохо, охохо, јешћемо,
каше од дебеле породиље, Мазилове жене! Затим, када је
Фенијафенијана. спустила своје дете на земљу, бундева јурне на
њу и почне бесно да је бије. Тада Мазило појури из свога
скровишта наоружан секиром и асагајОм. Он одједанпут
прободе ту бундеву асагајом и млаз крви шикне из ње. Онда је
он узме п исецка на ситне парчиће које затим врло пажљиво
спали.
На месту где је бундева изгорела израсте боца. Боца је расла,
нико на њу није обраћао пажњу, и најзад је донела бодљикаво
семе које се распршило. То семе је боло дете; сваки пут када би
истрчало напоље, оно би се на њега убадало. Узалуд су га
чистили, увек би остајало понеко које нису могли да почисте.
Најзад се Мазило постави у заседу и успе да га ухвати; он га
истуца и баци у ватру; али се оно претвори у семенку од
бундеве. Када дете спава, оно га напада и уједа га, а затим се
враћа и скрива у трсци колибе. Најзад Мазило успе да ухвати ту
семенку од бундеве; он је смрви на жрвњу, самеље је у прах и
баци у ватру.
Тако је свршила Мозеланџа.

132
133
 СЕОСКЕ ДЕВОЈКЕ И ЉУДОЖДЕРИ

Село је гладовало, није се имало куда од онога што је; људи су

колачили очи из којих је зијала глад; и најдебља девојка је
омршавела. Шта да се ради? Девојке су морале да крену у поље
и потраже корења. Можда ће се дуси смилостивити видећи их
тако омршавеле и одвести их тамо где оно расте; и тако рано
ујутру све девојке, предвођене двема поглавичиним кћерима,
пођу из села да потраже нешто за јело; ишле су две и две, једна
девојка и једна девојчица, једна поред друге, Дуго су ишле, ноге
су их већ болеле од умора, и још нису ништа нашле, а мрак је
почео да се спушта. Тако оне полежу да отпочину у подножју
Велике Горе, под ведрим небом и без покривача, и тако сачекају
свануће. Сутрадан, кад су пошле, једна од девојчица спази где
вири један корен из земље, и још један, и још један и све почеше
да копају драгоцене намирнице. Али се сада догађало нешто
чудно, јер су девојке наилазиле само на дуго и танко, а једино
девојчице на крупно и дебело корење. Најзад су накопале
довољно да се село подмири неколико дана, и пођу натраг кући.
Кад су стигле близу реке, оне виде да је она страшно надошла, и
једна стара, стара жена седела је мрмљајући нешто на обали.

134
135
 Када су се приближиле, могле су да разазнају речи које је она
певушила:

Водени дух не воли танко корење,

Оно је за свиње
— За њега
— нема спаса!
Али крупно корење,
како је оно добро!
Оно је храна духова,
па и Великога духа воде.
У њему је спас и снага;
Вода надолази, вода тече даље.

— Мајко, рече најстарија од поглавичиних кћери, прилазећи

старој жени, посаветуј нас како да пређемо преко набујале реке
јер се журимо да стигнемо кући.
Не подижући очи с воде, жена одговори: — Набујалој реци
набујали корен; нека свака у десној руци држи крупан корен,
тада наиђите преко воде и не бојте се!
Следствено томе, свака девојка пронађе код себе, најкрупнији
корен и баци га у воду, а онда и свака девојчица одабра ив своје
хрпе дебелог корења по два корена; по један дадоше по једној
од старијих девојака, други су држале у својој десној руци, а
онда две и две уђоше у реку и безбедно доспеше до друге обале.
Али када је ред дошао на две поглавичине кћери, девојчица не
хтеде дати сестри један од својих најкрупнијих коренова, и
молбе и претње нису ништа помагале. Ноћ се приближавала,
њихове другарице су се већ изгубиле из вида, а река се ваљала
испред њихових ногу, тамна, брза и дубока.

136
 Најзад девојчица попусти и ускоро су две девојке хитале за
својим другарицама; али био је мрак и није се видело, и оне
скрену с правог пута и одлутају далеко у помрчину. Када се
приближавала поноћ, оне спазе где се недалеко сија светло, и
кад су дошле до њега, нађу се пред вратима колибе на којима је
висила асура.
— Устани, устани, сине, и види има ли неког пред вратима,
јер сам гладан и једе ми се месо. То је био глас човека који је
седео поред распаљене ватре на огњишту усред колибе.
Мали дечко дотрчи до врата и видећи. да пред њима стоје две
девојке, поче да их преклиње да што пре беже, јер је његов отац
људождер, он ће их појести; али пре него што су оне имале
времена да побегну, појави се стари чича и увуче их у колибу.
Сутрадан, рано, стари људождер оде из колибе да позове
своја два пријатеља на гозбу. Пре него што је отишао, он чврсто
веже две девојке и рекне сину да их добро чува.
Но чим је он измакао, на вратима се појави стара жена која је
претходног дана седела на обали реке. Она одмах ослободи
девојке, али им рече да им мора отсећи косу. Када је то учинила,
она узе један прамен и стави га испод пода у колиби, други
прамен затрпа у гомилу ђубрета напољу, један близу прага, и
још један на по пута до брежуљка.
— Сада, децо моја, рече она, морате бежати својој кући. Ја ћу
вас пратити испод земље, али ће вам водич бити једна пчела.
Идите онамо куда вас она буде водила и ви ћете се спасти.
Говорећи, тако, она их изведе на врата и поново спусти асуру.
— Бежите! рече дечко, што брже! Ето пчеле о којој вам је баба
говорила. Трчите за њом брзо, иначе ће вас мој отац стићи и
убити.
Видећи пчелу где облеће, девојке пођоше куда је она водила.
Оне убрзо сусретну два човека који их зауставе и упитају: — Ко
сте ви? Нисте ли ви две девојке о којима нам је наш пријатељ

137
говорио? Нисте ли прошле ноћи преноћиле у једној колиби с
једним старим чичом и једним дечком?
— Немамо појма шта ви то причате, одговорише девојке.
Нисмо виделе старога чичу нити малог дечка.
— Хо, хо, је ли то истина? Али, да! Видимо да је то истина. Он
нам је рекао да његове жртве имају дугу косу, а ви сте без косе.
Не, не, то нису оне; то су друге. Говорећи тако, они дозволише
девојкама да наставе својим путем.
Али кад су стари чича и његови пријатељи видели да су
девојке побегле, они се силно разбесне, но мали дечко им каже
да оне нису далеко измакле. Стари чича изађе и почне да виче,
али кад би викнуо, одазвао би му се један глас од косе која је
била испод пода у колиби, други од косе поред прага, један од
брежуљка и тако са сваког места где је стара закопала косу, све
док се он није помамио од беса и изјаловљене наде; тада,
слутећи да су по среди чаролије, и да су две девојке о којима су
говорили његови пријатељи заиста његове намераване жртве,
он се даде у потеру; али када их је угледао, оне су већ биле у
селу свог оца и између њега и њих је био велики рој пчела које
су га, кад је покушавао да их сустигне, тако страшно уједале да
је урлао у самртним мукама и није се усуђивао да иде даље.
Тако су девојке умакле, дошле кући и вратиле светлост дана
очима својих родитеља.

138
 КУМОНГОЕ

Био млад момак по имену Хлабакоане; његова се сестра звала

Такане. Док су отац и мајка били у пољу, Такане је остајала сама
код куће, а Хлабакоане је ишао да чува говеда. Једнога дана он
рече својој сестри: — Такане, дај ми кумонгое. Кумонгое је било
име дрвета од кога су јели њихов отац и мајка; када би се оно
засекло секиром из њега би излазило млеко. Деца нису смела да
дирају у њега.
Такане одговори свом брату: — Зар не знаш да нам од тога
дрвета није дозвољено да једемо? Само наши отац и мајка могу
да једу од њега. — Ако је тако, онда данас нећу гонити говеда на
пашу; она ће остати у кралу целога дана. Такане не одговори
ништа, а њен брат оста седећи у лапи. После неког времена она
му рече: — Када ћеш отерати говеда на пашу? Он одговори: —
Она неће окусити ништа целога дана.
Тада Такане узме један мали земљани суд и секиру и њоме
удари кумонгое. Из њега потече млеко; она хтеде да га да свом
брату, али он не хте да га узме говорећи да то није довољно да
утоли његову глад. Такане поново поче да удара секиром; тога
пута покуља млеко, као да је поток текао из колибе. Тада она
вичући позва Хлабакоана говорећи му: — Ходи брзо у помоћ;
дрво наших родитеља сасвим ће се излити, колиба је већ сва
пуна млека. Они су узалуд покушавали да зауставе млеко које је
све јаче куљало, излазило из колибе у виду бујице и јурило у
правцу поља њихових родитеља.
Ралабакоане га спази издалека и рече својој жени:

139
 — Малабакоане, ево где кумонгое тече наовамо; деца су
безсумње учинила неку лудорију. Тада они бацише своје
мотике и појурише усусрет кумонгоу; муж је захватао млеко
рукама и настао да га пије, и жена га је захватала и исто тако
настала да га пије. Тада се кумонгое повуче и поврати у колибу.
Кад су стигли, родитељи упиташе своју кћерку:
— Такане, шта си учинила? Зашто је дрво од кога једино ми
имамо право да једемо потекло тако према пољима? Она
одговори: — То није моја кривица, то је Хлабакоанова кривица;
он није хтео да истера говеда из крала и отера их на пашу,
говорећи да безусловно хоће млека од кумонгоа; онда сам му га
ја дала. Тада њен отац нареди да дотерају овце; он одабра две,
закла их и уреди за печење; жена узе да меље сорго и од њега
меси брашно. Затим отац узе две овчје коже и премаза их
машћу и црвеном иловачом; онда посла по ковача да скује
гвоздене гривне. Ковач направи гривне и стави их на Таканине
руке, ноге и око врата. Тада отац узе коже које је припремио и
одену је њима: он је одену и у кожну хаљину са ресама.
Кад је све било готово, он позва своје људе и рече им: — Хоћу
да се отарасим Такане. — Како можеш тако што да говориш и
чиниш, кад ти је то кћи јединица? Он им одговори: — То је због
тога што је јела од дрвета од кога није смела да једе. Тада је он
поведе људождерима да је они поједу. Када је пролазио поред
обрађених поља, пред њега истрчи зец и упита: — Ралабакоане,
а куда водиш то дете, тако лепо, тако лепо? Он му одговори: —
Питај то њега, оно је довољпо велико да ти одговори. Тада
Такане поче да пева:

Дала сам Хлабакоану кумонгое,

Пастиру нашег стада, кумонгое,
Да наше стадо не остане целог дана у кралу, кумонгое,
Да не скапа у кралу, кумонгое,
Тада сам му дала кумонгое мога оца.
140
 Тада зец повика:
— Дабогда тебе прождерали људождери, Ралабакоане, а не то
дете!
Мало даље они наиђу на лосове, који упиташе Ралабакоана:
— А куда водиш то дете, тако лепо, тако лепо? Он им одговори:
— Питајте то њега, оно је довољно велико да вам одговори.
Тада млада девојка поче да пева:

Дала сам Хлабакоану кумонгое,

Пастиру нашег стада, кумонгое,
Да наше стадо не остане целог дана у кралу, кумонгое,
Да не скапа у кралу, кумонгое,
Тада сам му дала кумонгое мога оца.

Тада лосови повикаше: — Дабогда ти настрадао, а не она,

Ралабакоане!
Сутрадан Ралабакоане и његова кћи наиђу на газеле; оне га
упиташе: — А куда водиш то дете, тако лепо, тако лепо? Он им
одговори: — Питајте то њега, оно је довољно велико да вам
одговори. Тада његова кћи поче да пева:

Дала сам Хлабакоану кумонгое,

Пастиру нашег стада, кумонгое,
Да наше стадо не остане целог дана у кралу, кумонгое,
Да не скапа у кралу, кумонгое,
Тада сам му дала кумонгое мога оца.

141
 Тада газеле повикаше: — Дабогда тебе, а не њу, прождерали
људождери, Ралабакоане!
Најзад они стигну у село људождера. Хотла Мазила,
поглавичина сина, била је пуна света. Једино је његов отац био
људождер, Мазило није јео људско месо. Уведоше Ралабакоана
и његову кћерку у хотлу; донесоше за Такану уштављену говеђу
кожу на коју она седе, а отац, он је морао да седне на голу
земљу. Тада Мазило упита Ралабакоана: — А куда водиш ово
дете, тако лепо, тако лепо? Ралабакоане му одговори: — Можеш
то њу питати, она је довољна велика да ти одговори. Тада
његова кћи поче да пева:

Дала сам Хлабакоану кумонгое,

Пастиру нашег стада, кумонгое,
Да наше стадо не остане целог дана у кралу, кумонгое,
Да не скапа у кралу, кумонгое,
Тада сам му дала кумонгое мога оца.

Тако је она јавно признала своју кривицу.

Тада Мазило, син поглавице људождера, позва једног од
својих слугу и рече му: — Одведи овог човека и ову младу
девојку код моје мајке; реци јој да задржи младу девојку у својој
лапи, а овога човека пошаљи да поздрави мога оца. Мазилова
мајка нареди слуги да одведе Ралабакоана њеном мужу; слуга
га одведе и рече поглавици људождера: — Мазило ми је рекао
да ти доведем овог човека да би те поздравио. Поглавица
људождера зграби Ралабакоана и пошто је ставио на ватру
велики стари земљани лонац, он га у њега стрпа живог; када се
Ралабакоане скувао како треба, људождер се наједе његова
меса. Када је све било свршено, Мазилов слуга се врати своме
господару.

142
 Што се тиче младе девојке, Мазило је узме за жену; дотада он
никако није хтео да се жени и није хтео ниједну младу девојку
коју су му сочили. Такане је била једина од девојака која му се
икада допала. После неког времена Такане затрудни и роди
малу девојчицу. Њена свекрва повиче: — Јаој, кћери моја,
узалуд си трпела порођајне муке. У томе селу, наиме, када би се
родила девојчица, одводили би је људождеру и он би је
прождирао. Отишли су и рекли Мазилу: — Жена ти је родила
малу девојчицу. Он одговори: —Добро, одведите је моме оцу да
се он о њој брине. Али Такане повика: — Не, не; код нас се не
једу деца; када умру, сахрањују се; ја не дам своје дете. Свекрва
јој одговори: — Овде не треба рађати девојчице, треба рађати
само дечаке. Мазило оде својој жени и каже јој: — Но, Такане,
дозволи да се мој отац побрине за твоје дете. Али се његова
жена никако није дала убедити; она одговори: — Могу да га
бацим сама, нећу да твој отац, који је прождерао мога оца,
поједе и моје дете.
Тада она узе своје дете у наручје и сиђе према реци; дође до
места где се река ширила у дубоко језерце окружено са свих
страна високом трском. Она седе на земљу и дуго је, дуго
плакала, не могући да се одлучи да баци своје дете. Наједанпут
једна стара жена искрсну из воде и појави се усред трске; стара
жена је упита: — Зашто плачеш, дете моје? Такане одговори: —
Плачем за својим дететом које треба да удавим у реци. Тада јој
стара рече: — То је истина; у твом селу не треба рађати
девојчице, треба рађати само дечаке; дај ми твоје дете, ја ћу се
бринути о њему. Реци ми само у које време желиш да га видиш
овде код језерцета.
Такане јој повери своје дете и врати се својој кући. У
одређени дан долазила је до језерцета да га види. Кад би дошла
на обалу, почињала је да пева:

Донеси ми Дилалоану да је видим,

143
 Дилалоану коју је одбацио њен отац Мазило.

Тада се појави стара са дететом које је већ било прилично

порасло. Мајка је због тога била веома радосна и дуго је седела
на обали са својим дететом. Предвече, стара га поново узе и
ишчезе с њим у дубини вода. Такане је тако у одређено време
долазила да види своје дете; сваки пут када би дошла, стара јој
је доносила Дилалоану. Дете је расло тако брзо да је само за
једну једину годину постало већ млада девојка; стара жена ју је,
на дну реке, провела кроз обреде који су означавали зрелост за
удају.
Када је дошла да је посети, њена мајка види да је она дорасла
за удају. Тога дана један човек из Мазилова села дошао је да
сече грање на обали реке; он опази младу девојку и зачуди се
видећи колико она личи на Мазила. Тада се он врати у село,
позове Мазила настрану и рече: — Управо сам видео на обали
реке твоју жену заједно са твојом кћерком, за коју је она рекла
да иде да је баци у реку. Мазило га упита: — Она се дакле, није
удавила у дубини вода? Човек одговори: — Не,она је већ млада
девојка која је прошла кроз обреде зрелости за удају. Тада
Мазило упита: — Шта да се ради? Човек одговори : — Онога
дана кад ти жена каже да иде да се купа у реци, отиди тамо
кришом пре ње и сакри се у жбуњу; кад твоја жена стигне, она
неће знати да си ти ту.
После неколико дана Такане рече Мазилу: — Данас идем да
се купам у реци. Муж јој рече: — Добро, можеш ићи. Тада он
отрчи до реке и сакрије се у жбуњу.
Такане наиђе часак касније и стојећи на обали поче да пева:

Донеси ми Дилалоану да је видим,

Дилалоану коју је одбацио њен отац Мазило.

144
 Тада стара жена искрсну из воде са Дилалоаном; кад је
Мазило угледа, он виде да је то свакако његово дете за које је
његова жена рекла да хоће да га баци у реку. Он поче да плаче
видећи да је његова кћи већ велика. Стара жена рече Такани: —
Бојим се, као да има неко ко нас вреба. Тада она поново узе
Дилалоану и врати се с њом у воду. Такане се врати у село; и
Мазило се исто тако врати другим путем. Кад је стигао, он седне
у лапи своје мајке и ту је дуго плакао. Мамазило га упита: —
Зашто плачеш, дете моје? Он јој одговори: — Зато што ме боли
глава, страшно боли глава. Увече, он рече својој жени: — Видео
сам своје дете на месту где си рекла да си га бацила у воду; ти
си га бацила у језерце и сада је то већ млада девојка. Жена му
одговори: — Не знам о чему то говориш; ја сам своје дете
закопала у песак. Он је дуго преклињао своју жену да му она све
повери и врати његово дете. Она му рече: — Ако ти га вратим,
сигурна сам да ћеш га одвести своме оцу да га прождере. Али он
одговори: — Обећавам ти да то пећу учинити, сада кад је она
већ велика.
Сутрадан Такане оде код старе жене и каже јој: — Мазило нас
је видео јуче; он ме данас шаље да те покорно молим да му
вратиш његово дете. Стара јој одговори: — Нека ми онда да
хиљаду грла говеда. Такане се врати своме мужу и каже му: —
Стара тражи хиљаду грла говеда. Мазило одговори: — Ако
тражи само хиљаду, то уопште није много; када би тражила и
две, ја бих јој дао, јер да није ње, не би било ни мога детета.
Сутрадан он разасла гласнике у сва села наређујући својим
поданицима да дотерају сва говеда која имају. Кад су сва говеда
била ту, он одабра хиљаду волова и крава и нареди да их
отерају на речно језерце. Кад су говеда стигла на обалу, Такане
поче да пева:

145
 Донеси ми Дилалоану да је видим,
Дилалоану коју је одбацио њен отац Мазило.

Тада стара жена искрсну из воде са Дилалоаном; у тренутку

кад су се оне појавиле, сунце се помрачи и преста да сија; али
чим су оне стале на обалу оно је поново почело сјати. Мазило
види своје дете, читаво племе види дете свога поглавице, оно
које је. његов деда хтео да прождере и које је Такане спасла од
смрти. Тада потераше у воду говеда за стару; али, уствари, вода
је била само одозго, испод ње је била широка земља у којој је
живео многобројан народ којим је владала стара жена што је
спасла Дилалоану.
Када су се вратили у село, Мазилова мајка рече своме сину: —
Сада треба водити Такану њеној кући да посети своју мајку и
брата. Разаслаше гласнике по целом племену да нареде свима
да дотерају говеда која поглавица треба да даде за Такану.
Мазило пође на пут са свим тим говедима и мноштвом младих
људи. Кад су наишли на уски кланац кроз који је Такане некада
прошла са својим оцем, они приметише да га огромна стена
скоро сасвим затвара. Такане упита свога мужа: — А каква је то
стена која нам не да да прођемо? Мазило јој рече: — Зар је ниси
Бидела када си пролазила овуда са својим оцем? Она му
одговори: — Не, та стена се није ту налазила; клисура је била
проходна. Говорећи тако, они су ишли даље, заједно са
говедима која су гонили; Такане је ишла напред, јер је једино
она знала пут који је водио њеним родитељима.
Када су у теснацу стигли на неколико корака ,од стене, стена
поче да пева:

Руе ле, ле руе, прождераћу те, Такане, дете моје,

Тебе која идеш напред, а затим и све оне који те прате!

146
 Та стена није била нико други до Ралабакоане; његово срце се
цосле његове смрти претворило у стену. Такане му одговори: —
Па ако хоћеш, можеш појести чак и говеда. Затим она рече
Мазилу: — То је мој отац који је дошао да нас сачека на путу.
Тада они узеше известан број говеда и натераше их према
стени која разјапи своје чељусти и прогута их у једном залогају.
Затим Ралабакоане поново поче да пева:

Руе ле, ле руе, прождераћу те, Такане, дете моје,

Тебе која идеш напред, а затим и све оне који те прате!

Тада они натераше према њему остатак своје стоке, коју он

зачас прогута; затим поново поче да пева:

Руе ле, ле руе, прождераћу те, Такане, дете моје,

Тебе која идеш напред, а затим и све оне који те прате!

Такане му рече: — Сад можеш прождерати наше људе ако

хоћеш.
Њен отац прогута неколико од њихових пратилаца и
заустави Такане и њеног мужа који су хтели да наставе свој пут,
певајући као и раније:

Руе ле, ле руе, прождераћу те, Такане, дете моје,

Тебе која идеш напред, а затим и све оне који те прате!

147
 Тада му Такане препусти остатак својих људи, које он
прождера до последњег. Остадоше још само она и Мазило и
њихово двоје деце, Дилалоане и њен мали брат; како су они
хтели да наставе свој пут, стена их заустави и опет поче да пева:

Руе ле, ле руе, прождераћу те, Такане, дете моје,

Тебе која идеш напред, а затим и све оне који те прате!

Тада Такане пусти да је њен отац зграби и прождере, њу,

њеног мужа и њихово двоје деце; сте их је прогутала све живе у
једном залогају, и они тако доспеше у њен стомак.
У унутраппвости Ралабакоана било је као у некој пространој
пећини. Један млади дечко просецао је Ралабакоанов стомак
ножем да би кроз њега направио отвор; најзад је направио
широку рупу. Тада Ралабакоане умре; стена падне на земљу уз
тресак. Из ње изађе мноштво људи; остали су само они који су
били прождерани одавно и чија су тела била већ иструлила;
што се тиче оних који су управо били прождерани, они су
изашли сви са њиховим говедима која су ишла исто тако добро
као и раније.
Мазило и његова жена наставише свој пут и стигоше у
Ралабакоаново село; то је било право чудо за Таканину мајку и
брата, јер су они мислили да она одавно није у животу. Смејали
су се и плакали у исти мах; затим заклаше неколико грла говеда
да би достојно дочекали Такану и њеног мужа.

148
 ЛОНГОЛОКА

Е, да! Дође време и Лонголока се ожени. Жена му затрудни.

Но Лонголока се умивао сваког дана и огледао у огледалу; и
питао своје људе који су седели на тргу: — Ко је лепши, ја или
дете које је још у утроби своје мајке?Људи су одговарали:
— Ти, наш поглавице, ти си ружан. Ти се не можеш ни
поредити са дететом које је у утроби своје мајке: оно је врло
лепо јер има звезду на челу! Он је одговарао:
— Добро. И ћутао је.
Жена роди мушкарчића. Лонголока се поново умије, огледа се
у огледалу и упита своје људе: — Ко је лепши, ја или дете? Они
одговоре: — Дете, јер оно има звезду на челу. Лонголока је
ћутао и чекао да дете порасте.
Једнога дана он рече својој жени: — Припреми ми пива, хоћу
да идем у лов. Жена му припреми пива. Лонголока пође и
позове све своје људе да иду с њим. Када су полазили,
Лонголока позове свога сина. Он му да тикву пива да понесе.
Мати му обуче лепо одело и да му бурмут за шмркање, јер је
дечко то волео.
Кад су зашли у шипражје, Лонголока рече својим слугама: —
Ја нисам имао намеру да идем у лов на дивље животиње; желео
сам лов који би се састојао у томе да убијете мојег сина кога ево,
јер је лепши од мене, свог оца. Тада његови људи зграбише дете
и убише га.
Они се врате кући. Када сустигли, мајка младога момка упита
свога мужа: — Шта је с дететом? Лонголока одговори: — Остао
149
је код ујака. Мајка га је чекала до заласка сунца: дете није
долазило. Сутрадан ујутру она оде по њега код своје браће, али
јој они одговорише: — Он није долазио овде. Тада се она врати
кући.
Лонголокин брат рече својој снахи: — Твога сина они су
убили. Али ово што ти кажем, не говори моме брату, јер ако му
то кажеш, могао би да ме убије! Ова жена је заиста ћутала и
задржавала свој бол за себе, у свом срцу.
Но, по други пут она опет затрудни. Лонголока поново поче
да се умива и огледа у огледалу и пита људе: — Ко је лепши, ја
или моје дете које још је у утроби своје мајке? Одговарали су му:
— Дете. Лонголока је ћутао. Сваког дана он се умивао, огледао у
огледалу и питао своје слуге: — Ко је лепши, ја или дете које је
још у утроби своје мајке? Они су одговарали: — Дете.
Жена роди мушкарчића. Лонголока је поново питао своје
слуге: — Ко је лепши, ја или мој син? Они му рекоше: — Дете. Он
је ћутао, чекао је да детенце порасте.
Једнога дана он каже својој жени: — Припреми ми пива, хоћу
да идем у лов. Заиста, супруга му га припреми, али у исти мах
каже своме сину: — Дете моје, они хоће да те убију у лову! И то
хоће да те убије твој отац! Дете упита своју мајку: — Мама, да ли
си ти већ родила неко дете које су убили? Мајка му одговори: —
Да! Пре тебе сам родила твога старијега брата и твој отац га је
убио! Дете додаде: — Није много важно! Главна ствар је да нас
убија наш отац, а не неко други.
Лонголока оде и скупи људе за одлазак у лов. Они крену.
Лонголока да своме сину тикву пива да понесе. У путу, млади
момак се заустави са братом свога оца; сви остали измакну
напред. Тада му брат његова оца рече: — Бежи, иди, јер твој
отац хоће да те убије; иди што даље и не враћај се више никада.
Дете побегне; оно оде, остављајући тикву пива своме стрицу.
Оставши сам, његов стриц пође са својом тиквом да сустигне
ловце. Када је стигао, Лонголока га упита: — Где је мој син?

150
Немам појма, одговори он. Можда је заостао. Лонголока
настави: — Каква је то тиква? Где је он био кад си је ти узео? Он
рече:
— О! Ја сам је просто носио уместо њега; можда ће он стићи.
Не знам где је. Послаше људе да га траже дуж пута. Они га не
нађу и врате се говорећи: — Господару, нисмо га видели! Сви се
врате кући. По повратку, Лонголокин брат каже мајци детета:
— Не брини за свога сина, он је у животу. Рекао сам му да
побегне. Мајка одговори: — Добро.
И, пошто је измакао, млади момак се заустави на једном
месту и седе да повади трнове на које се био набо. Сунце само
што није било зашло. Кад је повадио трнове, он поново пође и
види једну колибу у којој није било никога. Он дође близу ње и
седне на сеоски трг. И тада га изненада по имену позове особа
која је била у колиби. Он одговори: — Да, чико. Млади момак
устане и уђе у колибу. Седне, али не види никога. Затим то
скривено биће почне да га пита: — Да ли бежиш из места
одакле долазиш? — Да, чико. — Да ли је заиста твој отац хтео
дате убије?
— Да, чико, хтео је да ме убије. — И тада те је твој стриц
спасао? — Да, чико! Он ме је спасао.
Тада та особа рече: — Момче, имаш добро срце, јер си имао
храбрости да стигнеш до ове куће и. да у њу уђеш кад нико не
улази. Он одговори: — О, чико, ја немам боље срце него други!
Особа настави:
— Кажем да имаш добро срце зато што си имао храбрости да
уђеш у ову кућу и седнеш да разговараш са мном иако ме не
видиш. Онда му рече: — Изађи. Дете изађе. Донесе му да једе и
рече му поново: — Дете моје! — Чико! одговори он. — Уђи, узми
једи.
И младић је ушао и почео да једе.
Када је он био вечерао, глас му рече: — Изађи. Он изађе. Док
је био напољу, то биће припреми покриваче и позове га. Дете
151
одговори: — Да, чико! Оно поново уђе у колибу и легне да
спава, јер сунце је било зашло.
Ујутру, млади момак пожури да изађе. Када је сунце угрејало,
она особа га позове да му нешто заповеди. — Иди, рече она, у
поље код пастира и коза; кад тамо стигнеш, узећеш једну козу и
довешћеш је овде. Он оде, узме козу и доведе је, затим стигавши
у село, он је пусти на тргу. Видећи да се он вратио, глас га
позове да дође да једе. Он одговори: — Да, чико. И дође да једе.
Када је јео, он рече: Чико, јео сам. — Добро, дете моје, рече
други, изађи. И када је младић изашао, други поново успреми
посуђе. Он га поново позове. — Да, чико, одговори дечко идући
у колибу код те особе, ту дође и седе. Биће га тада упита зашто
његов отац хоће да га убије. — Хоће да ме убије зато што кажу
да сам лепши од њега.
Сутрадан ујутру, оно му нареди следеће: — Иди у село по
једно моје говече. Тамо ћеш наћи људе и када стигнеш, рећи
ћеш им: — Он ме је послао по једно говече. Млади момак оде,
стигне и тако каже. Они узму говече и дају му га, он се врати
натраг водећи га и пође да га веже на тргу. Увече, невидљиви га
позове да једе. Он одговори: — Да, чико. И он уђе и једе. Затим,
кад је вечерао, он рече: — Чико, јео сам. — Добро, дете моје;
изађи, одговори други који узе посуђе и успреми га, припреми
лежај и позва га. Дете дође да спава.
Сутрадан, млади момак изађе. Биће га позове. Он одговори: —
Да, чико! Тада му оно нареди следеће: — Иди у село где си јуче
ишао и доведи отуда две младе девојке. Када стигнеш, реци
људима у селу да скупе све девојке и ти изабери две које се теби
буду свиделе. Стигавши у село он изврши налог који му је
поверен. Они учине онако како је њему било наређено; доведу
му много младих девојака. Он од њих изабере две и врати се с
њима. Затим стигне до колибе и седне с њима испред ње. Други
га позове говорећи: — Дете моје! Он одговори: — Да, чико.

152
 — Јеси ли се вратио? — Да, јесам. Но једна од тих младих
девојака плашила се и рече: — Нисам навикла да будем код
неког невидљивог бића. Друга је имала храбрости да остане. . .
Та особа позове младе девојке да дођу да једу. Када су
завршили, млади момак рече:
— Чико, јели смо. — Добро, изађите. Млада бојажљива
девојка расправљала се са својом другарицом и рече јој: — Ја
нећу да останем. Невидљиво биће то чује и каже младом момку:
— Отпрати је њеној кући и доведи једну другу. Он је отпрати,
узме једну другу и врати се с њом. Власник колибе му да
покриваче и рече му: — Дај их твојим женама. Он остане ту и
други га није слао нигде више.
Најзад он да младом човеку да бира. Рече му:
— Изабери шта највише волиш, ако хоћеш да ти дам војску да
идеш и убијеш свог оца и побијеш све становништво тога краја
и не поштедиш никога сем свога стрица и мајке. Он одговори:
— Хоћу радо да идем да побијем све људе и свога оца и не
поштедим никога сем своје мајке и свога стрица који су ме
спасли. Невидљиво биће му да војску; он оде и побије све људе,
као и свог оца. Остане само његова мајка и стриц који га је
спасао. Он се врати с њима. Кад се вратио натраг, власник
колибе му даде село где он остане са својим стрицем и мајком.
И млади човек остане тако у селу тога бића.
Ето краја.

153
 СИЛОАНА И МОКЕТА

У доба велике глади, у младе дане наших прадедова, живео је

с оне стране брда, докле је требало путовати много дана, моћан
поглавица који је на својим грудима носио знаке сунца, месеца
и једанаест звезда. Он је био веома омиљен и његова моћ је
била необична. Када су сви унаоколо гладовали, његово племе
је живело у изобиљу и многи су путовали у његово село да га
моле за помоћ. Између осталих дођу и две младе девојке, кћери
исте мајке. Старија је била витка и љупка као дубока тиха река
и блага и страшљива као дивља срна; звали су је Силоана (суза).
Другојачијег лива је била њена сестра Мокета. Једри и
заобљени били су њени удови, сјајне као звезде њене очи, као
жуборење музика њеног гласа. Она се није бојала ни људи ни
духова. Кад их је поглавица питао шта умеју да раде да би му
узвратиле што им помаже у невољама, Мокета одговори: —
Господару, ја умем да кувам, мељем жито, правим пиво, знам
сваки женски посао.
Важно се поглавица окрене Силоани: — А ти, упита он, шта ти
умеш да радиш?
— Јаој, господару! одговори Силоана, шта да кажем, кад ми је
сестра отела све речи из уста.
— То је довољно, рече поглавица, ти ћеш ми бити жена. Што
се тиче Мокете, пошто је умешнија, биће ти слушкиња.
Тада Мокетино срце поче да сатара смртна мржња према
њеној сестри и она се закле да је сатре у драх и пепео; али је

154
пазила да нико не прозре њено срце, те је зато насмејана лица
грлила Силоану.
Сутрадан је почела свадба, уз велико весеље, и трајала је
данима, као што и приличи моћном поглавици сунца. Много
јунака дошло је из далека да би играли на свадби, и, да би
развеселили народ причама о подвизима, заметнули су борбена
такмичења. Ту је било доста лепих девојака, али ниједна није
била тако лепа као Силоана. Како је она била срећна, како
омиљена! Радосна срца испевала је хвалоспев своме господару:
„Високо је сунце на небу и високи су месец и звезде, али је у
очима својих слушкиња, мој господар и виши и лепши. Он на
својим грудима носи знаке свога достојанства, и ја се кунем
њиховом моћи да га волим тако дубоком, тако искреном
љубављу да ће његов син бити његово подобије и да ће на
грудима имати исте знаке наклоности неба".
Пролазили су месеци и месеци и радост и задовољство су
владали срцима поглавице сунца и његове невесте; али се
Мокета потајно смејала у свом срцу јер се време њене освете
приближавало. Најзад дође дан када је требало да Силоана
испуни свој завет, када је требало да се син роди. Поглавица
нареди да му одмах донесу дете како би могао да ужива у
испуњењу Силоаниног завета. У мрачној колиби млада мајка је
лежала веома задовољна, јер, није ли је Мокета уверавала да је
њено дете подобије свог оца и да има на грудима знаке сунца,
месеца и једанаест звезда?
Откуда онда она љутита мргодност на поглавичином лицу,
онај тријумфални поглед у Мокетиним очима? Шта је то што
она држи у рукама прекривено крзном? Она подиже прекривач
и уз обесан и тријумфалан смех показа поглавици не лепога
сина кога је ишчекивао већ ружно, наказно дете са лицем
бабуна. — Ево ти, господару, рече она, дуго жељеног сина.
ВИДИШ КОЛИКО ТЕ СИЛОАНА ВОЛИ, ВИДИШ КАКО ЈЕ
ОДРЖАЛА СВОЈЕ ОБЕЋАЊЕ! ДА ЈОЈ КАЖЕМ КАКО ТИ СРЦЕ ИГРА
ОД РАДОСТИ?
155
 — Жено, загрме разочарани поглавица, не говори ми тако.
Склони ми са очију и мајку и дете и реци моме џелату да је моја
воља да они буду погубљени пре него што сунце скрије своју
главу тамо иза брда.
Рањен у срце, љут и несрећан, поглавица крупним корацима
крете у поља, док је Мокета журила до џелата да му пренесе
наређење свога господара; али пре него што је оно могло бити
извршено, од поглавице стигне гласник и каже да се погуби
само дете, а да Силоана постане слушкиња, што ће сутра и
потврдити његова женидба са Мокетом.
Горке сузе котрљале су се низ Силоанине образе. Каква се то
несрећа догодила да се дете, које је родила и које је у својим
рукама осећала као крепко и лепо, тако промени пре него што
се на њега спустио поглед његова оца? Ни једног тренутка није
посумњала у Мокету! Зар јој она није била рођена сестра?
У међувремену Мокета је право дете однела свињама, у нади
да ће га оне појести, јер сваки пут када је покушала да га убије,
нека невиђена сила задржавала јој је руку; но свиње су узеле
мало дете и дојиле га; и пролазиле су многе недеље — недеље
Мокетиног тријумфовања, а Силоанине горке туге.
Најзад се Мокета сети детета и била је радознала да ли су
свиње оставиле икаквог трага од њега. Кад је дошла до крала,
она устукну од ужаса, јер је ту лежало напредно, здраво и
срећно дете, док су се прасичићи играли око њега. Шта да ради?
Да ли га је Силоана видела? Не, тешко да га је видела, јер је дете
у сваком погледу било слика поглавице. Силоана би одмах
знала ко је оно.
Вративши се журно своме мужу, Мокета га је молила да се
отараси свих свиња и запали њихов крал, јер су се тобоже све
поразбољевале од страшне болештине. Стога поглавица нареди
да се уради онако како је Мокета желела; али дуси узму и
однесу дете слону који је живео у великом жбуњу и рекоше му
да га он чува.

156
 После тога Мокета јеживела спокојно више месеци, јер дете
није долазило да развесели срце њеног господара и открије
њено срамно дело. У својој љутини и горчини желела је да убије
Силоану, али се није усуђивала.
Једнога дана она одлута далеко у шипражје и ту спази дете,
порасло и лепше него икада, где се игра са слоном. Ван себе од
беса, она се врати кући и свом господару није давала мира све
док није наредио да се запали шипражје које је, како му је она
говорила, пуно страшних дивљих звери које ће једног дана
прождерати цело село ако не буду сатрте. Али дуси узму дете и
дају га рибама у великој реци молећи их да га добро чувају.
Прође више година, обави се више жетава, и Мокета скоро
заборави на дете, кад га једног дана, док је шетала обалом реке,
спази као лепог младића где се игра с рибама. То је било
страшно. Зар ништа не може да га усмрти? У свом бесу она
стровали крупно камење са обале, које се откотрља у воду; али
дуси одведу младића у брда где му даду палицу. — Ова палица,
рекоше они, отклањаће од тебе све опасности. Ако ти запрети
опасност горе, удари једанпут палицом по тлу и отвориће ти се
пут под земљу. Ако будеш хтео да се вратиш у овај горњи свет,
удари палицом два пута и пут нагоре поново ће ти се отворити.
Они га поново оставе, а младић, плашећи се освете своје
маћехе, удари једанпут палицом по земљи. Земља се отвори и
укаже се дуг и узан ходник. Младић пође њиме и дошавши до
другог краја, нађе се на улазу у велико и врло лепо село. Док је
ишао дуж села, народ је стајао и пиљио у њега и сви су, кад би
видели знаке на његовим грудима, падали ничице и
изражавали поштовање говорећи: — Здраво, господару! Најзад
га обавесте да то племе већ више година нема поглавице, али
да су дуси говорили да ће се, кад дође време, појавити
поглавица који ће имати чудне знаке на грудима,њега племе
треба да дочека и слуша, јер ће он бити изабран и његово ће
име бити Цепицо (обећање).

157
 Од тога дана младић је носио име Цепицо и владао је земљом,
али никако није заборављао своју мајку и често је одлазио у
горњи свет да види како је она. При тим одласцима он се увек
одевао у стара крзна и покривао своје груди да нико не опази
знаке. Једног дана, док је ишао, он се нађе у једном непознатом
селу, и кад је пролазио поред извора, поздрави га једна девојка
говорећи: — Странче, ти изгледаш уморан! Зар нећеш да
одахнеш и пијеш воде са овог врела?
Цепицо је погледа у очи и осети шта је љубав. То је, схвати он,
жена с којом су дуси желели да га ожене. Не сме је пустити да
оде, и тако седе поред извора и пи дивне, хладне воде, док је
испитивао девојку. Она му рече да јој је име Ма Табо (мајка
радости) и да је њен отац поглавица тога краја. Цепицо јој рече
да је сиромашан младић који тражи посла, нашто га она одведе
свом оцу који пристане да га упосли.
Цепицо постави услов да сваког дана један час пре заласка
сунца буде ослобођен својих послова. Стари поглавица на то
пристане и он је радио више месеци и стицао све већу
наклоност поглавице и његове кћери. Сваког дана, један час пре
сунчева заласка проводио је у свом народу саслушавајући
његове жеље и изричући пресуде. Најзад он рече Ма Таби да је
воли и у њеним лепим очима прочита да и она њега воли.
Заједно оду старом поглавици од кога Цепицо запроси кћерку и
исприча му шта је и ко је. Ускоро затим обављено је венчање уз
велико весеље, и Цепицо уз славље поведе невесту својој лепој
кући у подземном свету, где је дочекају са великом радошћу.
Али у свој својој срећи Цепицо није заборављао своју мајку и
кад су се гозба и весеље завршили; он поведе са собом Ма Табу
јер је најзад дошло време када је заувек могао да ослободи своју
мајку из Мокетине власти.
Кад су се приближили кући његова оца, Мокета спази Цепица
и, препознавши га, би јој јасно да јој је дошао крај. Она врисне и
побегне у колибу, али Цепицо појури за њом и оштро је упита

158
где је његова мајка. Мокета је само јадиковала док је клечала
поред ногу свога господара. Стари поглавица устаде и рече: —
Младићу, ја не знам ко си ти, ни ко ти је мајка; али ово је моја
супруга и ја те молим да се не издиреш на њу. . .
Цепицо одговори: — Господару, ја сам твој син.
— Какав син, ти си лажов, рече стари тужно, ја немам сина.
— Заиста, оче, ја сам твој син, и Силоана је моја мајка. Је ли ти
потребан доказ за истинитост мојих речи? Онда гледај! И
окренувши се према светлости, он откри оцу знаке на својим
грудима, и стари поглавица дубоко зајецавши баци се свом сину
око врата и проли сузе. Брзо позваше Силоану и она виде да је
заиста испунила своје обећање, јер је ту, испред ње, заиста
стајао син кога је родила, и велика радост испуни њено срце.
Цепицо и Ма Табо је брзо убеде да пође с њима, знајући врло
добро да би њен живот био у опасности ако остане поред
Мокете; стога они, у сумрак, кад стари поглавица није био ту,
крену својој кући.
Када је поглавица сунце открио њихово бекство, он се реши
да крене за њима и врати своју драгу Силоану на њено право
место; али је Мокета ишла за њим иако јој је он више пута
наређивао да се врати у село јер никада више неће бити његова
жена и ако настави да иде за њим, он ће је убити. Најзад му сину
помисао: „Ако јој отсечем ноге, неће бити у стању да иде", и
потрчавши изненада натраг, он зграби Мокету и отсече јој ноге.
— Хоћеш ли ме сада оставити на миру, жено? Пази добро да те
не снађе нешто горе!: Говорећи тако, он је остави и настави свој
пут.
Али је Мокета и даље ишла за њим, све док је сунце било
високо на небу. Сваки пут када би је видео близу иза себе, он ју
је сачекивао и још више јој кратио ноге, све док их није сасвим
срубио; па ни тада она није била савладана, јер је наставила да
се ваља за њим. Сав разјарен, поглавица сунце је зграби и

159
позове огањ с неба да је спали и ветар с краја света да развеје
њен пепео.
Када се то збило, он пође својим путем радујући се што га
сада она сигурно више неће узнемиривати. Тада, док је путовао,
један глас се јави из вечерњег поветарца: — Идем за тобом,
идем за тобом на крај света, да, па чак и даље ћу те пратити.
Ставивши руке на уши да не би чуо глас, поглавица сунце је
трчао брзином младог јунака, све док у доба кад дуси долазе у
људска боравишта није сустигао Цепица и две жене и с њима
ушао у краљевство свога сина.
Како је он добио опроштај од Силоане и задобио љубав свог
сина и како је уређено да се он и Силоана поново узму, то су
старе приче у земљи Цепица. Кад је свадба почела, облак пепела
налети на поглавицу сунце и срдит глас се зачује из средине
облака говорећи: — Не, нећеш се оженити Силоаном јер сам те
ја нашла и на тебе заувек полажем право. Брзо позову врача да
ослободи поглавицу сунце од Мокетине моћи. Када се старац
приближио облаку певајући химну боговима, сви су у тишини
гледали у њега. Подижући своју палицу, чаробњак направи
неколико тајанствених знакова, облак ишчезне и на земљи
остане само прегршт пепела.
Тако су се заувек угасиле Мокетине зле очи и мир се вратио у
срца поглавице сунца и његове жене Силоане.

160
 ПОЛО И ХОАЛАХУБЕДУ

Био једном један поглавица који је имао две жене.. једна од

њих је стално убијала децу друге. Најзад ова оде да се породи
код својих родитеља и роди једну малу девојчицу којој да име
Поло зато што ју је од рођења одевала у кожу водене змије.
Како је Поло расла, одевали су је у мало већу кожу. Тада се њена
мајка врати своме мужу остављајући своју кћер Полу да се о њој
старају њени бака и дека; ту је она прошла и кроз верске обреде
који означавају зрелост за удају. И друга поглавичина жена је
имала једну кћер која се звала Хоалахубеду.
Једнога дана Мазило дође код Хоалахубедина оца и рече:
— Дошао сам да видим ваше девојке, имам намеру да се
женим. Поглавица нареди да се скупе све његове кћери да би
Мазило могао изабрати ону која му се највише буде свидела.
Сутрадан Маполо пошаље по своју кћерку; Поло дође у пратњи
својих другарица које су чиниле сасвим мало друштванце. Када
је требало да се иде код Мазила, Хоалахубеду и њене другарице
одбише да иду са Полом и њеним другарицама говорећи:
— Што се нас тиче, ми не желимо да идемо у друштву једне
змије. Две групе младих девојака ишле су тако на отстојању
једна од друге. Мазило се био попео на једно брдашце да би их
посматрао како долазе. Када су стигле до једне речице оне
повикаше:
— Да сиђемо до реке, „да се свучемо и да се купамо.
Хоалахубеду и њене „другарице купале су се на једној страни;
Поло и њене другарице купале су се на другој страни. Оне изађу

161
из воде и наставе свој пут, док их је Мазило још увек посматрао.
Најзад стигну до потока који је текао у самом подножју
брдашцета на коме је стајао Мазило.
Мазило рече у себи: — Тамо усред мање групе има једна
млада девојка која изгледа сасвим црна; желео бих да знам
каква је то чудна одећа у коју је она одевена. Младе девојке
поново свукоше своју одећу да би се купале. Кад је Поло
скинула своју змијску кожу, Мазило повика:
— Ах, дивне ли девојке! Она ће ми бити жена; колико је лепа
видим тек када свуче своју змијску кожу. Када виде да је њене
другарице покрише њеном ружном кожом, он повика:
— Ах! Колико је моја жена ружна кад је препокрију том
одвратном кожом!
Младе девојке наставе свој пут и стигну код Мазила. Он им
рече:
— Добар дан, лепе девојке! Две групе младих девојака
поседају свака за себе, с једне стране Хоалахубедина, а с друге
Полина дружина. Мазило дође и поздрави их све; оне му
отпоздраве. Затим он дође и седе код Хоалахубединих
другарица, а њој рече: — Хоалахубеду, дај ми бурмута. Млада
девојка узе своју бурмутицу и насу дувана у његову руку;
Мазило га узе и поче да га шмрка. Затим оде код Полиних
другарица. Хоалахубедине . другарице рекоше: — Охо! Оде код
змијине дружине! Смејмо се! Оне почеше да се смеју. Мазило
седе и рече: — Поло, дај ми бурмута. Она му даде дувана и он
поче да га шмрка. Хоалахубедине другарице повикаше:
— Охо! Узео је дувана из змијине руке. Али Мазило им рече:
— И она је поглавичина кћи, исто као и Хоалахубеду.
Тада се он диже и оде својој мајци; он јој рече: — Узми један
велики лонац каше и однеси га змијиној дружини; и узми један
мањи и однеси га Хоалахубединој. Његова мати то учини.
Мазило изађе, привезавши за своју одећу једну гвоздену
кашичицу. Он седе код Хоалахубеде, узе мало каше и поједе је.
162
Затим се диже и оде Полиној дружини. Хоалахубеду и њене
другарице повикаше: — Охо! Једе са змијом! Смејмо се! Оне се
смејаше.
Затим Мазило поново оде својој мајци и рече јој: — Узми
бокал јоале и однеси га Хоалахубеди. Када она то учини, он јој
рече:
— И узми један већи и однеси га Поли. Његова мати учини
тако. Тада он оде код својих слугу И рече им:
— Узмите једно крупно дебело јагње, закољите га и однесите
Поли. Они то учине. Хоалахубедине другарице повикаше:
— Охо! Дају змији лепо дебело јагње! Мазило им одговори
: — То је поглавичина кћи; дајем јој да једе. Затим он рече
својим слугама:
— Узмите једно јагње, закољите га и однесите Хоалахубеди.
Хоалахубеду је била кћи прве жене, а Мазило јој је дао само
мршаво јагње; Поло је била само Хоалахубедина слушкиња, а
ипак је добила лепо дебело јагње.
Када је сунце зашло, Мазило рече: — Хоалахубеду и њене
другарице провешће ноћ код мене. Он уђе у колибу у којој је
била Хоалахубеду и ту оста кратко време, затим изађе и оде код
Полеи њених другарица. Он им рече: — Свуците с Поле ту гадну
кожу. Оне одговорише: — Није она обукла ту кожу, већ је то
њена кожа; она је таква. Он понови: — Молим вас, свуците је. Он
их је и даље дуго преклињао да учине оно што је он тражио.
Најзад му оне рекоше: — Опробај, ако хоћеш, да јој је свучеш,
али то је узалуд, јер је то кожа у којој се она родила. Он их је и
даље преклињао; најзад оне попустише његовим
наваљивањима и свукоше змијску кожу у коју је Поло била
обучена. Тада он повика: — Ах, дивне ли младе девојке! Она ће
ми бити жена. Када су Полине другарице хтеле да је препокрију
њеном змијском кожом, Мазило је зграби, поцепа и баци у
ватру. Остао је ту да разговара с њима целе ноћи, до јутра.
Тада он изађе, оде својој мајци и рече јој:
163
 — Мати, узми асуре и простри их по земљи, од твоје колибе
до моје. Затим нареди да се кољу говеда и приреди велико
весеље. Његова мати узме асуре и простре их од своје колибе до
синове. Хоалахубеду је била веома жалосна кад је видела све то.
Људи су се питали: — А шта ли ћемо то видети? Мазило онда
нареди свим својим момцима да узму своје штитове и на њих
ставе кићанке од нојева перја. Затим им нареди да се поставе у
две врсте, окренути једни другима тако да подижући штитове
изнад својих глава направе неку врсту покривеног пролаза који
је ишао од Мазилове колибе до колибе његове мајке. Када је све
било готово, Мазило повика: — Поло, сада изађи! Поло изађе. У
тренутку када је крочила из колибе, сунце утрну; бацише на
земљу једну велику гривину од бакра и сунце поново поче да
сја. Поло пође напред кроз сенку штитова које су младићи
држали подигнуте изнад својих глава да јој сунце не смета; тако
она стиже у колибу Мазилове мајке. Сви су викали: — Та ходите
да видите Мазилову жену! Ала је лепа! Хоалахубеду је плакала
од беса и стално јецала. Мазило јој рече: — Не плачи тако! И ти
ћеш бити моја жена. Дотле нико није видео колико је Поло била
лепа; Хоалахубеду то није ни слутила. Приредише велико
весеље; веселили су се, јели и пили до у ноћ.
Сутрадан Мазило одабра стоку коју је требало да да за своје
две жене, и нареди да се она отера Рахоалахубеду. Затим и он
крете са своје две жене. Он рече својим момцима: — Нека сунце
не смета Поли! Правите јој заклон вашим штитовима. Момци
подигоше, као и претходног дана, штитове изнад својих глава и
Поло је ишла између њих заштићена од сунчевих зракова. Када
тако бројни стигоше надомак Рахоалахубедуова села, Полина
мајка повика: — Ах! Јадна моја змија, сигурно су је убили;
никада је више нећу видети, јадну моју змију. Мазило и његови
људи, уђоше у село и упутише се у хотлу код Рахоалахубедуа;
Мазило му показа стоку коју је дотерао да би повео Полу и
Хоалахубеду. Тек тада људи из села сазнадоше да Маполо има
дете; дотле о томе нису ништа знали. Заклаше доста говеда и
164
прославише свадбу, затим се Мазило врати својој кући са своје
две жене. Поло буде његова главна жена, а Хоалахубеду постане
њена слушкиња.

165
 МАЗИЛО И ТАКАНЕ

Некада давно живео је у земљи Басута један поглавица који је

имао многа стада говеда и оваца; он је исто тако имао и лепу
кћерку по имену Такане, која је била радост његова срца и
понос своје мајке. Такану је волео Мазило, њен брат од стрица,
који је потајно од ње захтевао да се уда за њега, али га она није
волела и није обраћала пажњу на његова наваљивања. Најзад јој
је он толико досадио да више није могла да уздржава своју
срџбу те му са презиром рече: — Мазило, ја те не волим. Немој
ми говорити о удаји јер ћу радије умрети неголи се удати за
тебе. — О, говориш ли ти то озбиљно? упита Мазило, док му је
ледени сјај гнева сјао из очију. Чекај мало, охола кћери
поглавице; платићеш ти мени за те речи! Такане се презриво
насмеја и узевши своју тестију пође несташно наниже према
извору.
И у Мазилову срцу поче да бесни гневна срџба која га је
потстицала на освету. Она му је шапорила на ухо, а он, када ју је
слушао, смешио се необично задовољан јер је знао да је жеља
његовог срца у границама његових моћи. Мало стрпљења и
умења и она ће бити његова.
Сутрадан Мазило добије од свог стрица тражено одобрење да
у једном сеоцету с друге стране реке приреди весеље за момке и
девојке, као што је био обичај његовог племена. Тада посети
старог врача који му на његово тражење обећа да ће усред
весеља; послати страшну олују са градом на село Затим оде код
сваког од сељана и пошто је био поглавичин. син и имао утицаја
у том крају, а они су се плашили да га не увреде, он им изнуди
166
обећање да нико од њих неће дозволити Такани да уђе у његову
колибу; он није рекао ни речи о олуји с градом, али је клео да
зле очи омађијају онога ко не одржи обећање.
Сутрадан рано ујутру у свим селима је настало комешање од
узбуђења; момци су излазили за себе, а девојке су полазиле за
њима касније, успут певајући и играјући. Како је Такане љупко
изгледала! Њено лице и дивне облине њеног тела сијале су се
од масти и црвене иловаче; гривне на њеним рукама и ногама
зрачиле су као сунце, тако су биле углачане. Убрзо су се сви
сакупили и наставили да играју, певају и веселе се, и радост је
владала. Наједанпут се небо натушти, бог кише намргоди се на
село и град бесно поче да засипа весеље. Бежало је и старо и
младо тражећи склоништа у гостољубивим колибама. Такане је
једина остала напољу. Док је трчала од колибе до колибе, они
који су били унутра набијали су се на врата и кад их је она
преклињала да је пусте унутра,. они су одговарали да би то
заиста радо учинили кад би могли да створе места за још једну
особу. Зар не види како неки од њих стоје готово напољу?
Најзад она стигне до једне колибе у којој је била само једна
стара жена која је седела крај ватре. — Мајко, повика Такане,
молим те пусти ме унутра док ме град још није убио. Стара жена
се испречи на врата вичући: — Бежи, зар не видиш да је моја
кућа пуна? Али је девојка благо одгурну у страну и уђе.
Пошто је олуја прошла, учесници у весељу пођоше својим
кућама, једино Мазило заостаде у нади да нађе Таканино мртво
тело или чује било шта о њеној судбини. Док је ишао тамо амо,
он је спази где жури не примећујући га, и очигледно иде да
пређе преко реке. Он се брзо сакрије иза једног огромног
камена док она не прође, и онда смотрено крене за њом и
сустигне је управо када је стизала на обалу реке. За то време
река је била већ набујала толико да је било опасно наилазити
преко ње, и дух воде срдито је мумлао и захтевао да му се
жртвује неко људско биће да би се одобровољио. Мазило стигне

167
до Такане која је стајала колебајући се да ли да пређе, зграби је
за руку, гурне у реку и она упадне у воду до гуше.
— Хоћеш ли се сада удати за мене, Такане, или да те
препустим духу воде? Знам да не умеш да пливаш; ако нећеш да
се удаш за мене, гурнућу те у дубину близу оног дрвета. Реци
сада хоћеш ли се удати за мене?
— Не, Мазило, никада се нећу удати за тебе, никада. Нека ме
пре однесе дух воде, рече она и покуша да отргне своју руку,
али он је био снажан и није је пуштао. Он је тада гурне још
дубље у реку тако да јој вода дође до усана.
— Сада, Такане, реци није ли боље предати се мени и живети
или духу воде и умрети? Реци, хоћеш ли се сада удати за мене?
— Радије ћу се удавити у тамним дубинама реке, лежати на
хладним стенама и покривати се таласима, него се удати за
тебе и остати у животу. Брже, брже, јер сам уморна и једва
чекам да склопим очи.
Њено стално одбијање да се уда за њега разбесни Мазила
тако да је он зграби за косу, заплива с њоме до вира, гурне је у
њега, дивље се смејући и говорећи: — Ето, удави се! Сада је
касно да промениш мишљење. Онда се он врати, брзо исплива
на обалу и не осврћући се иза себе пође својој кући.
Сада се са Таканом догоди нешто чудно. Кад ју је Мазило
гурнуо у дубину, жудна вода понесе је брзо и избаци према
дрвету које је расло на средини реке. Она не потоне јер се њен
кожни огртач још није наквасио, и кад је пролазила испод
дрвета, он се закачи за једну ниску грану и задржи је. Тако је
остала неко време узалуд покушавајући да се попне на дрво.
Најзад у томе успе и за тренутак свакако није била у опасности,
али кад је погледала на воду која ју је окружавала са свих
страна и проценила да чак и онда када река осегне неће сама
моћи да пређе до обале, она помисли да је боље да се одмах
удави него да лагано умире од глади, што јој је изгледало као
једини удес који је очекује ако остане на дрвету. Али се још

168
нешто могло догодити, неко је могао наићи и спазити је. Да,
сачекаће најзад неко време; и тако, смештајући се што удобније,
спремала се да проведе ноћ на дрвету.
Сутрадан ујутру Мазило с говедима сиђе до реке. Такане се
сакрије што је боље могла, али је његово оштро око откри.
— Охо! Каква је то необична птичица? — повика он. Како је
доспела на дрво? Морам покушати да је ухватим! Тада, видећи
да се Такане не миче, он седе на обалу и сладећи се поче да једе
своје пљескавице. — Види шта имам за јело. Зар ниси гладна,
Такане? Да дотурим и теби мало? Али не, теби то не треба. Ти си
тако дебељушна, живећеш од тога дуго времена. Да, а сада
морам да идем даље, али ћу сутра опет доћи. Дивно је видети
како је мила Такане тако срећна!
Сутрадан Мазило поново дође и почне да доручкује на обали
подругујући се Такани цело време. Тако је чинио неколико дана
док Такане није тако ослабила да га више није ни чула ни
видела, и пала би у воду да се њен огртач није закачио за грану.
За то време оплакали су је у родитељској кући и у селу, јер су
сви мислили да се удавила при покушају да пређе преко
набујале реке после олује.
Једнога дана Таканин млађи брат пошао је са Мазилом када је
он потерао говеда на пашу. Кад су дошли близу реке, Мазило
рече дечку да не иде даље говорећи му да ће, ако буде добар и
буде чинио оно што му он каже, добити на поклон неколико
птичица којих има на дрвету у реци. Мазило тада остави дечка
и пођс као и сваког дана да види Такану; али мали дечко, веома
радознао, пође за њим кришом и на своје велико запрепашћење
спази не птичје гнездо са обећаним птичићима, већ своју сестру
Такану, коју је је једва препознао колико је ослабила.
Ослушкивао је неко време разговор, а онда, плашећи се да се
Мазило не разбесни ако га смотри, криомице се врати до стада.
Кад се Мазило вратио, он рече дечаку да птичице нису још
толико порасле да би излетале из гнезда. Мали дечко оде тада

169
кући и каже својим родитељима шта је видео. Они од њега
затраже и он обећа да ће чувати тајну; тада, позвавши свога
врача, они се с њим журно посаветоваше. Касно у ноћ, када је
село обавила тама, Таканини родитељи и врач пођоше на место
где се девојка налазила. Врач призва дух воде да му помогне, и
ускоро је Такане била у мајчином наручју, исувише слаба чак да
ишта каже. Такано и с пуно пажње они је однесу натраг кући,
где је неколико дана лебдела између живота и смрти. Мазило и
остали сељани су говорили да је неки одвратни странац био у
колиби те стога нису могли да уђу и, као што је обичај народа,
нису више ништа мислили о томе. Мазило је, додуше, силазио
до реке где се налазила Такане, али је мислио да је она најзад
пала у воду и утопила се. Неколико пута ишао је он тамо да
види да ли је дух воде избацио своју жртву, али није било
никаквог трага који би му било. шта говорио о Таканиној
судбини.
Кад су прошла два месеца, стари поглавица виде да је дошло
време да казни Мазила те, сазивајући читаво своје племе на
скуп одређеног дана, предузе припреме за велико весеље. Када
је тај дан дошао, народ се сакупи на отвореном простору испред
хотле, остављајући слободан широк пролаз од поглавичине
колибе до средине отвореног простора.Та стаза је била
застрана асурама и по земљи су биле прострте говеђе коже
намењене за поглавицу и његову породицу. Мазило, пошто је
био у блиском сродству са поглавицом, заузе истакнуто место у
унутрашњем кругу, док неколико ратника, да он то и не
примети, мирно стадоше одмах иза њега. Ускоро стари
поглавица изађе из своје колибе у пратњи главног саветника и
врача; иза њега је ишла Таканина мајка водећи за руку Такану,
не више ислабелу од глади као авет, већ дебељушну, насмејану
и љупку као и раније. Комешање проструји кроз народ и стиша
се, као поветарац пред почетак олује, док Мазило уз дивљи
урлик покуша да побегне, али га брзо шчепаше наоружани
ратници који су непомично стајали иза његових леђа. Стари
170
поглавица укратко исприча шта се збило; онда, дижући руку и
упирући прст на преплашеног Мазила, повика: — Каква, децо
моја, треба да буде судбина овог гада? Народ углас повика: —
Грозну смрт за њега! Грозну смрт за њега!
Осмех одобравања пређе преко поглавичина лица, и, дајући
знак ратницима који су држали Мазила, он окрете леђа
несретнику који је дрхтао, а ови га одвукоше нешто даље и
почеше смртно да га муче, док је село играло и веселило се.
Када је тама опет обавила земљу, Мазилово мртво тело
однеше на једно тајно место и закопаше, а живот у селу потече
даље као и раније; али Мазилов дух није мировао и сада је
настојао да освоји Такану као што је и његово тело жудело за
њом.
Једног дана сеоске девојке у пратњи Такане изађу да насеку
трске за прављење асура. Тражећи трску отишле су далеко и
биле су већ уморне кад једна од њих повика: — Гле! Ево трске,
дивне трске, колико
год нам треба. И оне осврћући се, управо када је то њихова
другарица говорила, видеше мало место где је расла дивна
трска. Ускоро су се све дале на посао док нису насекле пуне руке
тражене биљке; али Такани, као поглавичиној кћери, није било
дозвољено да ради тако много као остале девојке, и она ускоро
седе да се одмори усред тога места где је расла трска.
Када је сунце хтело већ скоро да зађе, девојке се спремише да
иду кући, али Такане није могла да се дигне са тла, а другарице
нису могле да је оставе. Неколико пута су покушавале да је
подигну, али узалуд; изгледала је као прикована за тло. Најзад
им она рече да се врате и потраже помоћ у селу.
— Хоћеш ли се, сестро, плашити ако те оставимо саму?
упиташе оне.
— Чега да се плашим? одврати Такане. Још увек је видно, а
кућа није далеко.

171
 Девојке је онда оставе и пожуре кући. Нису још биле ни
замакле, а Такаие чу шушкетање у трсци иза себе и када се
осврнула, спази Мазила где стоји.
— Охо, Такане, најзад си моја! Зар не нагађаш да је ово мој
гроб и да ти ја нисам дао да се одвојиш од тла, тако да те чак ни
све твоје другарице нису могле да отргну? Хајде сада, морамо
пожурити да нас не ухвате људи твога оца. Заклео сам се
духовима својих предака да ћеш ми ти бити жена.
— Па и сам си дух. Како се онда можеш оженити, и шта ће ти
жена? Или хоћеш да ме убијеш као што су и тебе убили?
— Заиста, био сам дух, али сам сада човек и ти си моја жена.
Хајде, јер више не могу да чекам! Говорећи тако, он је зграби за
руку и поче с њом да бежи од њихове старе куће јер се она,
обузета сујеверним страхом, готово није ни опирала. Бежали су
даље, стално даље, кроз ноћ, далеко у нови дан. Најзад, сасвим
уморна, Такане леже доле и не хтеде никако даље. Свуда
унаоколо око њих била су непозната брда и долине, али није
било ни знака да ту игде има људских станишта. Онда Мазило
одлучи да ту остане, и он сагради колибу уз помоћ Такане која
сада, пошто више није била у могућности да побегне, постане
срећна и одана жена и слушала је Мазила као свог мужа. Ускоро
се и друге луталице настане близу њих и није прошло много
година а Мазило постане поглавица срећног, напредног
сеоцета, а Такане мати синова и кћери чија је лепота веселила
њено срце.

172
 КОПЉЕ

Они су се волели и проводили су своје вечери забављајући се.

Једно вече, када су причали о разбојничкој банди која је
покушавала да препадне њихово село у освит дана, младић
рече:
— Ако, као што се чује, она опет насрне, ја ћу убити вољеног
вођу.
Вереница му одговори: — Ја ти не верујем, али да је то твој
пријатељ рекао, бих поверовала. Пријатељ, међутим, рече:
— Ја сутра нећу узјахивати коња да се борим против
разбојника. — Онда, рече други, позајми ми твоје копље! — Ох,
одговори пријатељ, копље није богзна шта: ено ти га.
Док су они спавали, разбојничка банда насрне; младић
полети са копљем свога пријатеља: превртао је разбојнике и
пробо копљем њиховог вођу који побегне немајући времена ни
да га ишчупа. Ратници су пристизали враћајући се кући; тада су
у част тога младића приредили там-там ударајући у бубње и
дувајући у трубе, и он се као и остали врати својој кући.
И сељани рекоше поглавици: — Шта намераваш да учиниш за
овог младог ратника, у знак признања његове дивне
храбрости? Краљ одговори:
— Знам шта ћу учинити. Он нареди да се донесу бубуе и
пребаци му их преко рамена. И нареди да се донесе милион
корија и даде му их. И нареди да се дотера сто говеда и поклони
му их.

173
 Тада га његов друг, почевши да му завиди, упита: — Где је
моје копље? — Твоје копље однео је у своме телу поглавица
који је умакао.
— Де, де, де! рече пријатељ, хоћу да ми вратиш моје копље. —
Даћу ти сто хиљада корија, рече младић. — Марим ја за твојих
сто хиљада корија, одговори други, ја хоћу своје копље!
— Па добро, поделићемо моја говеда и даћу ти половину! —
Ма не завидим ја теби на богатству, ја хоћу само своје копље!
Тада младић рече својој вереници: — Сутра, са божјом
помоћу, ја ћу му вратити његово копље. Млада девојка му
одговори:
— Ићи ћемо заједно, пошто пеко за једно копље жели да
умањи твој углед, хоћу да идемо заједно.
Чим је почело да свиће, он пође, да његова вереница не би
пошла с њим. Али она га смотри, пође за њим и повиче:
— Стани! Пусти ме да узјашем коња иза тебе, јер ако будеш
морао да погинеш, хоћу да погинемо заједно. И тако су обадвоје
јахали до непријатељског села.
Сасвим близу села они наиђу на много младих девојака које
су се купале у језерцету; оне су биле поглавичине кћери.
Најстарија од њих, коју је њен отац нарочито волео, рече: —
Младићу, одакле си? А он одврати: — А ти, чија си ти кћи? — Ја
сам краљева кћи. Младић рече: — Ти ме не познајеш? Ја сам
пробо твога оца и долазим по своје копље. Она му рече. — Хајде
за мном, ја ћу ти дати твоје копље.
Тада младић скине другу младу девојку — ону с којом је
дошао — и остави је ту испред села; затим пође за
поглавичином кћерком, и њих двоје су ишли све док нису
дошли до врата краљеве куће. Дворјани рекоше: — Тај странац,
одакле је?
Он им не одговори; она им не рече ништа, али уђе у кућу где
узе много копаља и рече му:

174
 — Погледај да ли је међу њима оно којим си пробо мога оца.
Он одговори: — Овде није.
Она их врати и донесе друга, и тако три пута.
Трећи пут он спази своје копље и рече: — Ево га. И он га узе.

Она му тада рече: — Чекај ме док ова не оставим на њихово

место.
И кад се врати, она рече: — Ја те волим; поведи ме са собом и
заједно ћемо побећи; али када ме поведеш, ја ћу почети да
вичем: „Ију, ију“ и рећи ћу: „Ево онога који је пробо мога оца и
сада је дошао да ме отме! Брзо, брзо, на коње!"
Он је стави на коња иза себе и она поче да виче: „Ију, ију! Ево
онога који је пробо мога оца! Однесе ме на коњу! Однесе ме на
коњу!
Он изјури из села и поново узме своју младу девојку, ону с
којом је дошао, и стави је испред себе'

175
 Тада људи из села узјахаше коње, појурише за њим и стигоше
га. Он их одби. Они га поново стигоше: он их поново одби. Они
га поново стигоше, да га ухвате на обали реке.
Тада он рече скелеџији: — Брзо, брзо, помози ми да побегнем;
брзо, брзо, помози ми да побегнем! А скелеџија му одговори: —
Превешћу те само ако ми даш једну од тих двеју младих
девојака.
Али кћи скелеџије убије свог оца и превезе младића и две
младе девојке; затим она рече: — Волим те, и да бих те спасла,
убила сам свог оца; волим те. И додаде: — Хајдемо, поведи ме!
Онда младић оде под једно велико дрво и легне; тако су хтеле
три младе девојке; сан га ухвати и он умре.
Младе девојке почну да плачу над њим.
Тада се појави једна млада вила и рече: — Зашто плачете?
Оне одговорише: — Видиш! Муж нам је умро! Она им рече: — А
ако васкрсне, хоће ли бити наш, нас све четири скупа?
Оне одговоре:
— Пристајемо да наш муж буде нас све четири!
Тада га она пољуби и он се дигне.
— Дакле, од те четири жене, коју бисте ви изабрали као прву
жену, као миљеницу?
Тамо, од тога доба, они решавају то питање, и досада се још
не зна која треба да буде миљеница.
Ето!

176
 ЧУЂЕЊЕ

Прича се да су некада била четири младића. Била је и једна

жена. Та жена је становала на падини једног брежуљка. Четири
младића становала су на једном другом брегу. Младићи су
ловили дивље животиње. Жена није умела да лови, она је
седела не радећи ништа и није имала шта да једе. Младићи су
ловили дивље животиње и хранили се њиховим месом.
Један од њих рече: — Ко лови за оно створење тамо што личи
на нас, кад оно целог дана седи?
Други одговори: — Не, оно на нас не личи: то створење не
уме, као ми, да лови животиње.
Први одврати: — Оно као и ми има руке, ноге и главу; зашто
не би могло да иде у лов као и ми. ј, Један други рече: — Идем
код њега да видим каква је то особа. Он је затекне где седи;
упита је: — Како си? Она одговори: — Не једем ништа; пијем
само воду. — Заиста? — Да.
Он се врати својим друговима и рече им: — То створење није
наше врсте; оно је сасвим друге врсте; то створење не би умело
да лови.
Они га упиташе:
— Како оно изгледа? — Има као и ми руке, ноге и главу;
иначе је друкчије од нас. — А ватру, ложи ли? — Не, живи без
ватре. — Шта једе? — Пије воду; не једе ништа. Остали младићи
се веома зачудише: они легоше и заспаше.
Сутрадан они оду у лов и врате се са дивљачи коју су уловили.
Тада један од младића рече: — Другови, хоћу да дам парче меса
177
оној особи да видимо да ли ће га јести. Они на то пристадоше.
Он отсече парче меса, узе ватре, накупи сухе балеге и пође код
жене; наложи ватру и стави да се пече месо, затим јој га да
говорећи: — Узми и једи. Она узме месо и поједе га. Младић је
види како једе и веома се зачуди. Тада јој он да и друго парче
меса говорећи: — Узми и испеци га сама. Затим се он врати
својим друговима и рече им: — Та особа је појела моје месо, она
једе као и ми; али она није исте врсте као и ми, јер не уме да
лови дивље животиње.
Та жена је била нага, и младићи су исто били наги, али су се
покривали кожама уловљених животиња; нису знали да их
штаве ни одржавају. Носили су своје стреле уплетене у коси.
Сутрадан младић поново оде код те жене и однесе јој месо.
Остали му рекоше: — Ако све што уловиш будеш носио тој
особи, нећеш више имати удела у ономе што ми уловимо. Када
је жена била сита меса, она је ожеднела; тада она узе иловаче и
од ње направи мали суд за воду; она га стави на сунце да се
осуши, затим оде да у њега захвати воде; али он се распаде. Она
се томе зачуди: затим је ишла да пије као и увек нагињући се на
воду.
Поново поче да прави суд од иловаче, затим их по један, стави
их на сунце да се осуше, накупи сухе балеге и наложи ватру да
испече своје судове; када 6у били печени, она оде да захвати
воде и овога пута виде да се од воде више не распадају. У један
наспе воде, стави месо и пристави га уз ватру. Кад је месо било
кувано, она га извади из суда и стави на један раван камен,
затим га поједе; али једно парче остави у лонцу.
Човек дође и донесе јој дивљач коју је управо уловио. Она му
рече: — Пробај мало ово, видећеш како је укусно. Он окуси то
месо, сркну чорбе и веома се зачуди. Затим се врати својим
друговима и рече им: — Другови, та особа је направила судове
од иловаче; у један од тих судова захвата воду, у другоме кува
месо; пробајте месо које је она скувала; заиста, та особа није
исте врсте као и ми. Они се зачудише.
178
 Онда други оде код ње, погледа је, окуси меса, сркну чорбе и
јако се зачуди видећи лонце од иловаче које је она направила.
Он се врати својим друговима и рече им ; — То створење је
друге врсте него ми. Тада младић који се први забавио око ње
оста с том женом и сваког дана јој је доносио дивљач коју је
ловио; а она му је то припремала што је боље умела. Остала три
младића одоше и оставише свог друга с том женом; тако су њих
двоје живели заједно.

179
 ЉУДОЖДЕРОВА ПТИЦА

Више младих девојака оду једном рано изјутра од куће да

накупе црвене иловаче. Међу њима је било и поглавичино дете:
једна врло лепа девојка. Кад су пакупиле иловаче, хтеле су да се
врате кући, али им једна од њих предложи да се окупају у
широком језерцету које је било ту близу. То им се свима
допадне: оне уђу у воду и дуго су се у њој играле. Најзад се
обуку и пођу кући.
Али кад су биле већ поодмакле, поглавичина кћи примети да
је заборавила један од својих накита које је скинула купајући се.
Тада она позове своју сестру да пође с њом натраг по њега. Ова
није хтела. Она се тада обрати једној другој младој девојци,
затим још једној, али ниједна није хтела да се враћа. Није јој
остајало друго сем да се сама врати док су остале отишле кући.
Када је стигла до језерцета, један огроман и страшан
људождер, који је имао само једну ногу, доће до ње, зграби је и
стави у своју врећу. Она се тако уплашила да се није ни макла.
Тада људождер пође да обилази разна села а она да пева за
њега. Он је назва својом птичицом. Кад би стигао у неко село, он
је тражио да једе, и кад би му донели јело, рекао би:
— Певај, моја птичице! Али никада није дрешио врећу да не
би видели какву птицу он има.
Кад су младе девојке стигле кући, оне рекоше поглавици да је
његова кћи већ зрела девојка; и тада, како су оне изабрале једну
од њих да се одведе у засебну колибу, поглавица поверова у ту
причу. Он закла крупно говече и рече народу да се почасти. Тога

180
дана људи су јели масну говеђину и били врло весели. Дечаци
узму меса и изађу изван села да га једу.
Људождер, који није знао да је отац младе девојке поглавица
у том месту, дође управо у то време. Он рече дечацима да ће, ако
му даду да једе, пустити своју птицу да им пева. Они му дадоше
да једе и он рече:
— Певај, моја птичице!
Брат младе девојке био је међу тим дечацима и примети да
птица пева као његова сестра, али није смео да тражи од
људождера да му је покаже. Он му предложи да иде у село где су
људи и рече му да тога дана има у изобиљу меса.
Тада људождер оде у село и нареди својој птици да пева.
Поглавица је много желео да је види, али људождер није хтео да
одреши своју врећу. Поглавица му понуди говеђине за птицу,
али људождер одби понуду. Тада поглавица смисли шта ће. Он
затражи од људождера да му донесе мало воде и рече му да ће
му дати доста говеђине кад се врати. Људождер рече да ће ићи
ако му обећају да неће отварати врећу кад он буде отишао. Сви
му обећају да у њу неће дирнути. Даду му један суд који је цурио
да у њега захвати воде, тако да би се што дуже задржао. Чим је
он замакао, поглавица одреши врећу и пусти своју кћер да
изађе. Најпре није могао да верује да је то она јер је веровао да
се она повукла у самоћу која је обавезна за девојке које улазе у
зреле године. Али када сазнаде да су га остале девојке
обмануле, он изјави да ће зато све умрети и оне беху погубљене.
Тада ставише змије и жабе у врећу и поново је завезаше.
Када се људождер вратио, он се пожали на суд који је цурио;
даду му много меса да би га залагали. Он поново узме своју
врећу и оде. Није ни слутио шта се догодило док је био отсутан.
Када се приближио својој кући, он викне својој жени: —Пожури
да скуваш ово.
Он пошаље по остале људождере да дођу на гозбу и они дођу
надајући се да ће наићи на нешто пријатно. Он их пусти да

181
чекају да би добро огладнели. Тада отвори врећу мислећи да из
ње извади младу девојку, али у њој нађе само змије и жабе.
Остали људождери били су тако бесни видећи то, па га убише и
почастише се њиме.

182
 ЋИАРАЋИОНЂИОРОНЂИОНЂИО

Била једном једна жена која је имала необично лепу кћерку.

Сви су се погледи на њој заустављали, сви су је мазили. И она је
била врло горда. Село у коме је она живела било је велико и
било је много младих девојака које су исто тако биле лепе.
Оне су ишле заједно да чувају овце, и сви они који би видели
младу девојку говорили су:
— Ко је ова лепа девојка? Пролазници су горели од жеље да је
упознају и задобију њену наклоност.
Једнога дана су се сакупиле све младе сеоске девојке и међу
њима Ћиараћионђиоронђионђио, лепа млада девојка. Оне скупа
оду до пастира и упитају их:
— Ми добро знамо да смо све лепе, али која је од нас
најлепша? Они одговорише: — Свакако, ви сте све лепе, али
лепота Ћиараћионђиоронђионђије надмашује вашу, као средњи
прст остале.
Тада оне све оду код говедара и кажу им:
— Ми знамо да смо све лепе, али која је од нас најлепша?
Они одговорише: — Свакако, ви сте све лепе, али
Ћиараћионђиоронђионђио је лепша од Мбазуве и Рутагараудне.
Младе девојке поставише опет исто питање берачима бобица,
које су среле, и они им исто одговорише.
Ћиараћионђиоронђионђио је због тога постајала све гордија
и гордија. Млада девојке су се потајно споразумевале знацима и
рекоше:

183
 — Пустите је до сутра ујутру.
Ћиараћионђиоронђионђио добро примети да оне нешто
потајно смерају. Сутрадан се оне поново скупе, оду по њу,
позову је и кажу јој:
— Хајдемо да се играмо. Она им одговори: — Извините, не
могу да идем, боли ме глава.
Оне наставише:
— Молим те, хајде да се играш с нама, хоћемо да се играмо
жмурке. Њена мајка која је то слушала рече:
— Зар не чујеш шта кажу твоје пријатељице? Неће ти
шкодити да пођеш с њима.
Тада она оде с њима. Оне сиђу до реке и рекоше:
— Да се играмо жмурке.
Ћиараћионђиоронђионђио је имала једну млађу сестру и
једну пријатељицу, али је млађа сестра била на раду и са
Ћиараћионђиоронђионђијом је била њена слушкиња. Тада јој
младе девојке рскоше:
— Сакриј се.
Она леже на земљу; тада јој једна млада девојка стаде на
стомак. — Уморићеш ме, повика она. Али друга није слушала.
Њена пријатељица и њена слушкиња повикаше:
— Шта? Зар не чујете? Ви то чините намерно? Друга је тако
стајала на њој и притискала је у срце све док она није
издахнула. Слушкиња и њена пријатељица однесоше је онда на
обалу и плакаху. Остале им запретише и рекоше:
— Чувајте се добро ако то икоме кажете.
Кад су оне стигле у село, људи су питали где је
Ћиараћионђиоронђионђио. Оне одговорише: — Она се одавно
вратила, рекавши да је боли глава. — Овде није дошла рекоше
људи. Они су је тражили, али је нису нашли и упиташе
слушкињу, али она не рече ништа.

184
 Једнога дана они упиташе путнике: — Нисте ли можда
видели успут неки леш? — Да, поред реке, видели смо леш једне
врло лепе девојке. Они пођу тамо; њена мајка је плакала цело
време успут док нису нашли покојницу. Она је подиже, однесе
плачући кући и сахрани је.

185
 ЛАЖ И ИСТИНА

Једнога дана Лаж и Истина пођу заједно на путовање.

Лаж рече умиљато својој другарици:
— Свуда где се појавимо ти ћеш говорити у наше име, јер ако
мене препознају, нико нас неће примити.
У првој кући у коју су ушле дочека их домаћинова жена;
домаћин стигне у сутон и одмах затражи да једе. — Нисам још
ништа спремила, рече његова жена. Али у подне она је
спремила ручак за двоје и од тога сакрила половину. Мада њен
муж није о томе знао ништа, он се ипак јако разбесни, јер се
враћао врло гладан из поља. Окрећући се према туђинкама, муж
их упита:
— Мислите ли да тако треба да ради добра домаћица?
Лаж је мудро ћутала, а Истина, принуђена да одговори, рече
искрено да добра домаћица треба све да припреми за повратак
свога мужа. Тада их домаћинова жена, жестоко расрђена на
туђинке које су себи дозвољавале да се мешају у њено
домаћинство, најзад избаци напоље.
У другом селу у које су стигле, Лаж и Истина наиђу на децу
која су делила управо заклану, веома дебелу краву која је била
јалова.
Кад су путнице ушле код сеоског поглавице, оне затекоше
децу која су поглавици доносила главу череке краве говорећи
му
: — Ево твога дела. Међутим, свак зна да увек поглавица
одређује шта ће ко добити при поделама ове врсте.
186
 Обраћајући се нашим туђинкама, које су управо
присуствовале свим тим појединостима, поглавица упита:
— А ко, мислите, да овде заповеда? — Како изгледа, рече
Истина, деца. На те речи поглавица се страховито разбесни и
одмах отера тако неучтиве туђинке.
Ј1аж тада рече Истини:
— Заиста не могу више да пустим да ти водиш бригу о нашим
стварима, иначе ћемо помрети од глади. Тако ћу се одсада ја о
томе бринути. У селу, у које су стигле ускоро, оне седну испод
једног дрвета близу извора. Из села се разлегала запевка и оне
ускоро сазнадоше да је умрла краљева љубимица.
Сва уплакана, једна слушкиња дође да захвати воде. Лаж јој
приђе и рече:
— Каква се то несрећа догодила те тако плачеш, а цело село
запева? — То је зато, рече она, што је наша добра господарица,
најмилија краљева жена, умрла.
— Како? Толико буке ни око шта? рече Лаж. Иди и реци
краљу да престане да тужи, јер ја сам у стању да повратим у
живот чак и оне који су умрли пре неколико година.
Краљ посла дивно јагње путницама у знак добродошлице и
поручи Лажи да се стрпи, да ће он искористити њене
способности кад то буде сматрао за сходно.
Другог и трећег дана краљ посла још по једно лепо јагње и
упути исту поруку Лажи. Ова се направи да губи стрпљење и
рече да кажу краљу да је она решила да иде даље ако је он сутра
не позове. Краљ позва Лаж сутрадан.
У речени час Лаж се нађе код краља. Он се најпре распитивао
о цени њених услуга и понуди јој најзад по сто ствари од свега
што је имао. Лаж не пристане говорећи: — Хоћу половину од
оног што имаш. Краљ пристаде пред сведоцима.
Тада Лаж нареди да се сагради колиба управо на месту где је
била сахрањена његова љубимица. Кад је колиба била

187
подигнута и покривена Лаж у њу уђе сама, са алатом за копање,
и провери да ли су сви излази добро затворени.
После дугог рада за који се могло слутити да је био помаман,
чуло се како Лаж говори гласно као да се свађа са више лица;
затим она изађе и рече краљу: __ Ево где ствар постаје све
сложнија јер чим је твоја жена васкрсла, твој отац ју је зграбио
био за ноге и пекао ми: „Остави овде ову жену. Чему би она
служила на земљи? Шта би она учинила за тебе ? Ако, напротив,
мене поново изведеш на видело дана, Ја ћу ти дати не половину
већ три четвртине имовине мога сина, јер ја сам био много
богатији од њега. Једва је он и довршио, кад се појави његов
отац, одгурне га и са своје стране понуди чак све оно што ти
имаш; затим и њега отера његов отац који понуди још више. И
тако су се појављивали сви твоји преци и нудили све више тако
да нисам знала више да слушам. Али да се ти не би нашао у
неприлици, реци ми само кога, твог оца или твоју жену треба да
васкрснем?
Краљ ни тренутка није оклевао.
--Моју жену, рече он јер га је хватала језа и при самој помисли
да поново види страшног старца под чијим је туторством тако
дуго био.
— Свакако, рече Лаж, али твој отац нуди много више него
што си ми ти обећао, и ја не бих могла да пропустим тако лепу
прилику да се обогатим... сем ако, рече она видећи
престрављеног краља, сем ако ми не даш, да бих га уклонила,
(оно што си се обавезао да ћеш ми дати да васкрснем твоју
жену).
— То је свакако боље, рекоше углас марабуи који су имали
умешане прсте у мучко убиство покојнога краља.
— Па добро! рече краљ дубоко уздахнувши, нека мој отац
остане тамо где је, а и моја жена такође.

188
 Тако би учињено и Лаж доби, зато што није васкрсла никога,
половину богатстава краљевих, који се, уосталом, поново ожени
да би заборавио покојницу.

189
 АЛИГАТОР, ЧОВЕК И ШАКАЛ

Један алигатор, дошавши у село да потражи нешто за јело,

чује људе где говоре: — Сутра ћемо на реку да уловимо
алигатора.
Чувши то, он није хтео да се враћа у воду, и нашавши једну
скотрљану асуру, уђе у њу, легне и притаји се.
Сутрадан ујутру људи оду у лов на алигатора, а онда се
поново врате кући. Кад су дошли, један човек изађе из села да
потражи дрва и суве траве да наложи ватру и испече свој део
онога што су уловили
Он спази алигатора који му рече: — Не одаји ме! Човек рече
алигатору: — Откуд ти овде?
Он одговори: — Дошао сам ноћас да потражим нешто за јело,
чуо сам људе где говоре да сутра треба да ме улове, сакрио сам
се и нисам се враћао у воду. Однеси ме до воде.
Човек рече: — Добро! Он оде и врати се са врећом! у коју
стави алигатора; затим, завезавши је, он је узме и однесе својој
кући где је остави. Када је пала ноћ, он поново упрти своју
врећу и оде до воде; онда је спусти на самој обали.
Али му алигатор рече: — Та однеси ме у воду! Он га узме и
однесе у воду у коју уђе до колена.
Алигатор му рече: — Однеси ме даље. И човек уђе у воду до
појаса.
Алигатор онда рече: — Иди још мало даље! Уђи у воду до
груди. Човек тако учини.

190
 Алигатор рече: — Спусти ме овде и извади ме из вреће. Он га
спусти и извади из вреће; али кад га је извадио, алигатор га
зграби за ногу и човек повиче:
— Ах! Шта то значи?
Алигатор одговори: — Да! А шта би ти хтео?!...
— Пусти ме, рече човек. — Нећу те пустити, рече алигатор.
Човек је стајао ту, кад наиђоше дивље животиње које су
дошле да пију воде. Оне рекоше: — Па то је човек који стоји ту у
води. Он им рече: — Да, ја сам човек: учинио сам добро
алигатору, а он ми узвараћа зло. Дивље животиње рекоше: —
Ви, тако ви, синови човека, поступате с онима који вам чине
добро. Ти, алигаторе, држи добро оно што си ухватио, не пуштај
га.
Човек почне да јауче. И шакал дође да угаси жеђ. Он види
човека у води где кука и упита га: — Зашто јаучеш ту у води?
Он одговори: — Учинио сам добро алигатору, а он ми узвраћа
зло. Шакал рече: — Алигаторе, је ли то истина? Он одговори: —
Да, истина је!
Шакал им рече: — Изађите обојица, ја ћу пресудити ваш
случај, јер ја сам марабу.
Алигатор одговори — Добро! Може ли неко не покорити се
закону? Нико то не може!
Он пусти човека. Они изађу, дођу до шакала и седну пред
њега. Шакал рече: — Алигаторе, како је овај човек поступио
према теби? — Хтели су да ме убију, рече алигатор, а он ме је
спасао: он ми је учинио добро, а ја сам му узвратио зло. Шакал
рече: — Алигаторе, ти си у праву, а овај човек није.
Он рече човеку: — Како си га ти донео овде? Човек одговори:
— Ја сам га ставио у ову врећу и донео сам га овде. Шакал рече:
— Човече, ти лажеш; како си га ти могао носити у овој врећи?
Алигатор рече: — Он говори истину, не лаже; заиста ме је
носио у тој врећи. Шакал рече: — Уђи унутра да видим!

191
 Када је човек завезао врећу, шакал рече: — Како си га носио?
— На глави, одговори човек. — Устани, рече шакал, и упрти га
на главу да видим!
Кад је човек хтео да стави врећу на главу, шакал га упита: —
Једе ли се код вас алигаторово месо? — Једе се, одговори он. —
Онда, рече шакал, иди кући и поједите оно што вам је у рукама.
Тада човек рече шакалу: — Ти си ми учинио услугу; хајдемо
заједно кући, даћу ти четири пилета као награду за ту услугу.
Они пођу скупа.
Стигавши у село, човек рече: — Шакале, остани овде; идем
кући да ти донесем пилиће.
Улазећи у кућу, он затече своју жену болесну где лежи и јауче
од стомака, и рекоше му да само шакалова кожа може да је
спасе, да треба да пожури и збави једну. Он рече: — Не правите
буку; имамо шакала под руком: где су деца, где су пси? Децо,
узмите мотке, изађите са псима; идемо да уловимо шакала и да
га донесемо овде.
Али од самог почетка шакал није имао поверења и није остао
на месту где му је човек; рекао: „Чекај ту да ти донесем пилиће".
То је било на западној страни села, а он је отишао на источну,
одакле, пун неповерења, мотрио на место које је напустио и
опази како оно убрзо би окружено псима и људима; у исто
време он чу човека где рече: — Овде сам га оставио; опколите
место да не би могао да умакне; удрите га и убите!
Међутим, на источној страни, шакал је говорио: — Хеј,
познајем ја добро вас, људе! И побегао сам! Ви, синови човека,
ви нисте достојни поверења!
То је крај.

192
 НЕЗАХВАЛНОСТ

Када је змија ујела некога, његови су јурили да је нађу и убију

и она је опет тражила склониште.
Бежећи она наиђе на једног човека који је крчио поље и рече
му:
— Ево ме код тебе, прикри ме! — Добро, рече човек, иди на
оно дрво, уђи у његову дупљу и сакри се. — У дупљу дрвета!
повика змија, па ту нећу бити сигурна! Онда, рече човек, склони
се у онај велики термитњак.
Али змија рече:
— Па ни ту нећу бити сигурна! Тада, рече човек: — Где да те
ставим? — Отвори уста, рече змија; ући ћу ти у уста и тако ћу
бити добро сакривена. — Не, не, не! повика човек, јер за добро
које ћу ти тиме учинити ти ћеш ми узвратити само зло. Не, не,
нећу ти учинити ни најмање зло. — Онда, добро! — рече сељак:
уђи ми у уста и скриј се.
Он отвори уста и змија уђе. Управо чим је она замакла, они
који су је гонили пристигоше и тражили је свуда, али је нигде
нису нашли и вратише се кући. — Па добро! рече јој тада човек,
можеш изаћи, јер они су отишли. — Ја, да изађем!? одговори
змија. Ала си ти паметан, добричино! Види, молим те! Да
изађем, а ти ћеш и даље сам јести пљескавице и пити воду! Из
захвалности за добро које си ми учинио, пристајем да ти не
дирам у срце и у црева, али, свакако, јешћу пљескавице које ти
будеш јео и пићу воду коју ти будеш пио. То ће за мене бити
довољно. И она додаде: Не, нећу изаћи!

193
 Када је то чуо, човек поче да кука и стомак поче да му се
надима. Он се врати кући јаучући; његове жене и кћери
сакупише се око њега и упиташе: — Шта се десило? — Он им
одговори: — Имам змију у стомаку: учинио сам јој добро, а она
ми узвраћа зло.
Тада сви почеше да кукају.
Док су они јаукали, једна чапља, пролећући, чује њихове јауке,
спусти се до њих и упита: — Зашто јаучете? Жене одговорише:
— Јаучемо зато што наш муж има змију у стомаку.
— Само због тога? рече чапља; има лека. Али, додаде она,
захвалност није лака, и ја предвиђам да ћете ми, ако вам
учиним услугу, узвратити незахвалношћу. — Не, не! рече човек,
ја свакако нећу бити незахвалан као ова змија која ми се
увалила у стомак!
— Па добро! рече чапља, отвори уста. Он их отвори и чапља у
њих увуче своју канџу.
Но, змија, осећајући да се нешто миче, помисли:
— То је без сумње пљескавица. И она отвори своја уста; али у
њих се завуче чапљина канџа. Чапља ју је лагано вукла дижући
се у небеса; кад се дигла довољно високо, она пусти змију, која
се разбије о земљу.
Тада се чапља поново спусти и рече човеку: — Поклони ми
два пилета. Човек рече: — Ево већ једнога! И он шчепа чапљу
додајући: — Остаје да се нађе само још једно. Чапља рече: — То
је управо оно што сам предвиђала! — Баш мене брига! одврати
човек. И он отвори свој кокошарник, стрпа је унутра и поново
затвори врата говорећи: — Идем сада по друго пиле и када вас
будем имао обадва, онда ћу вас заклати. И он изађе.
Жена тада рече:
— То је незахвалност коју ја не могу да допустим. Она се
диже, отвори врата кокошарника и рече птици: — Спасавај се!

194
 Чапља изађе из кокошарника; али пре него што је одлетела,
она ископа жени очи и отпрхне. Ко је од њих троје, змије, човека
и чапље најнезахвалнији? Сви троје су подједнако допринели
несрећи жене.
Нема више.

195
 СЕЛО ЛУДАКА

Било једно село чији су сви становници били луди.

Једног дана један пастир и његово стадо залутају недалеко од
тога села; и кад је дошло вече, како је једна коза недостајала,
пастир ју је тражио по околини.
Он наиђе на једног земљорадника који је радио у своме пољу
и упита га:
— Ниси ли можда у своме пољу видео једну залуталу козу? —
Моје поље почиње испред мене и завршава се иза мене, рече
човек, тражи па ћеш наћи.
Видећи да с њим не може изаћи на крај, пастир пође даље.
Када је поново нашао своју козу, он сакупи своје стадо, које је
блејало, да би провео ноћ под ведрим небом јер није знао да ли
се у околини налази неко село. Изненада наиђе земљорадник с
којим је он већ разговарао; он му приђе и да би стекао његово
поверење, рече:
— Нашао сам опет своју козу која је била залутала, ево је,
даћу ти је врло радо ако ми укажеш гостопримство.
— Ха! Није могуће, повика земљорадник, види ти, молим те!?
Шта! Оптужујеш ме да сам ти украо козу? Ићи ћемо да уредимо
ту ствар код сеоског поглавице.
Када су изашли пред сеоског поглавицу, он би, чим би пастир
заустио да говори, повикао: — Но! Опет рекла казала! Заиста
овако даље не може, напустићу село. И обраћајући се својој
жени он јој рече: — Хајде, одлазимо!

196
 Жена рече у поверењу једној од својих слушкиња која је
стајала поред ње: — Не, не могу више овако да живим са
човеком који стално прича о разводу.
Слушкиња је управо љуштила клокочике и у тренутку кад јој
је њена господарица говорила, наиђе један просјак и затражи
милостињу. Слушкиња рече просјаку: — Можеш ли веровати,
сиромаше, да сам од јутрос заузета овим послом и да још нисам
јела. И без даљега она стави клокочике у бубуу коју је просјак
ширио, и он оде говорећи: — Благодарим! Хваљен господ!

197
 ВРАГОЛИЈЕ ФУНТИНДУХЕ

Један човек који је био јако љубоморан на своју жену повукао

се далеко од села да би јој онемогућио да га превари.
Један други човек, по имену Фунтиндуха, што значи „пробуди
ме да љубим", реши да спава с том женом. Он изабра у своме
стаду једно крупно и дебело јагње и упути се до предострожног
мужа. Овај га упита куда путује. — Идем да продам своје јагње
краљу Утенуу, одговори Фунтиндуха, хоћу да видим да ли ћу за
њега извући петнаест корија.
— Хоћеш да кажеш петнаест хиљада корија? узвикну муж.
Или ће то бити заиста само петнаест корија?
— Тражим заиста само петнаест корија.
Муж похита да понуди Фунтиндухи петнаест корија и за њих
доби јагње које закла. Продавац му поможе да га одере.
Ноћ паде пре него што су они завршили уђење брава. Жена
стави много меса да се кува и додаде изобилно масти.
Фунтиндуха је јео с њима, али бојећи се да не добије пролив,
добро се чувао да не једе масти.
Муж ју је, напротив, прекомерно јео. И заиста добије страшан
пролив.
У тренутку када је ишао да легне, он рече Фунтиндухи: —
Пошто овде има само једна колиба, ти ћеш спавати поред врата.
Моја жена спаваће у дну колибе, а ја између вас двоје. Али не
покушавај да је дираш док ја будем спавао.

198
 Тек што су се пружили по асурама, а муж чу крчање у стомаку.
Он изађе и отрча у заклон од лишћа. Пре него што се он вратио,
Фунтиндуха је већ прелазио код његове жене.
Муж се врати али, стомак га поново потера, он виде да мора
поново да изађе и тако једно за другим морао је да трчи седам
пута у току ноћи. При сваком од тих излазака Фунтиндуха је
прелазио жени свога домаћина и савесно је користио своје
време.
Ујутру он оде, захваљујући се мужу и изјављујући да одлази
код краља Утенуа.
Он стигне до једног ковача коме да парче гвожђа да му од
њега излије прстен.
За то време жена је причала своме мужу шта се догодило и
признала му да је Фунтиндуха сњомспавао. Бесан муж, заједно
са својом женом, појури за Фунтиндухом, чврсто решен да му се
освети.
Кад је ковач завршио прстен, могло је бити око шест часова
увече. Он пружи прстен Фунтиндухи: — Дај га својој жени, рече
овај, наићи ћу сутра ујутру да га узмем.
Исте ноћи дође он код ковача који је био отсутан од куће. Уђе
у колибу и рече жени: — Твој муж ми те је дао. Доказ за то је мој
прстен који ти је он дао на чување. Он је спавао са женом, узео
свој прстен и отишао.
Сутрадан ујутру, први преварени муж појави се код ковача и
упита није ли он можда видео једног странца: — Фунтиндуха,
одговори занатлија, уираво је прошао овуда. То је човек висока
раста. Овде је преноћио.
— Тачно! потврди ковачева жена, и чак је са мном спавао!
Две рогоње појурише Фунтиндухиним траговима.
Овај је био стигао до једног земљорадника који га је примио
што је боље могао и дао му да једе пуну зделу пиринча. У

199
тренутку легања Фунтиндуха упита свога домаћина у које доба
може да оде да никога не узнемирава.
— Хватај петла за шију (то јест кад петао запева), одговори
земљорадник.
Кад су сви поспали, Фунтиндуха, узимајући савет дословно,
продре у кокошарник и ту заврне шију свој живини.
Учинивши то, он крене даље.
Сутрадан ујутру, земљорадник затекне мртве све своје
кокошке. У исто време пристигну и две рогоње и упитају га није
ли можда видео Фунтиндуху.
— Хајдемо сва тројица у потеру за њим! рече земљорадник.
Подавио ми је све кокошке.
— А ми, рекоше рогоње, прошли смо много горе! Испревртао
нам је жене!
Сва тројица појурише да ухвате вуцибатину.
Овај је ишао целе ноћи и целог дана. Увече се он нађе на
обали једне баруштине, на месту где су логоровали покисли
гриои. Ти гриои били су наложили велику ватру да би се
сушили и грејали. Фунтиндуха се прући међу њима.
Кад је видео да су сви поспали, он узме њихове велике и мале
добоше и побаца их све у ватру. Затим побегне.
Најзад овај стигне код УтенуБада:
— Краљу краљева! ослови га он, људи иду да поднесу тужбу
против мене. Не дај им за право и ја ти обећавам на поклон три
глупака.
Утену обећа да ће га ослободити казне.
Тада стигоше две рогоње, земљорадник, и гриои. Утену одби
најпре љубоморног мужа називајући га лоповом: — Шта! Ти си
био бестидан да не платиш више од петнаест корија за дебело
јагње!
Он одби и ковача који је прстен, пошто га је показао
Фунтидухи, дао својој жени.
200
 Он строго укори земљорадника што је оптуженоме рекао да
хвата петла за шију, као и гриое који нису умели да цене добре
намере Фунтиндухе. Шта је он хтео бацајући у ватру њихове
дрвене добоше? Да се ватра не погаси! Шта они онда хоће?
Тако Утену одби тужиоце и њихове тужбе.
— Сада, рече му Фунтиндуха, идем да ти потражим три
глупака које сам ти обећао!
Он изађе и наиђе на једног коњушара који се спремао да себи
на главу натовари свежањ сена који је управо везао. Свежањ је
био сувише тежак за њега. II при сваком покушају који је чинио
он је одвезивао уже и додавао своме бремену још више сена.
Фунтиндуха га посаветова да га смањи. Затим га позва да
тако натоварен пође за њим. Коњушар послуша.
Они стигну до једног баобабовог дрвета са кога је један човек
палицом млатио плодове. При сваком ударцу палица се
заплитала у грање и остајала у лишћу. Човек се тада пузао уз
дрво, скидао своју палицу затим поново силазио и не
помишљајући — што би било сасвим природно — да узбере
плодове поред којих се палица заплитала.
У тренутку када се тај глупак налазио на дрвету и скидао
своју палицу, Фунтиндуха му повиче: — Та обери их, овог пута!
Човек послуша савет и баци одозго плодове у исто време кад и
палицу. Он затим поново сиђе, узе плодове и на позив
Фунтиндухе пође за њим.
Сва тројица стигну код једног краља. У двору, међу колибама,
буктала је велика ватра од сламе. Гласници су стајали на оној
страни одакле је дувао ветар да им дим не би ишао у лице, док
је краљ седео с друге стране тако да је био надимљен као суво
месо. На очи су му текле сузе, а на нос слине.
Фунтиндуха узе једног гласника за руку и посади га на
краљево место; после тога доведе краља на слободно место.
Тада, судећи да је краљ био као поручен да уп пуни његов
трио глупака, он га са двојицом дру1 одведе краљу Утенуу коме
201
их подари, пошто му изложио из којих разлога их сву тројицу
сматра савршене глупаке.
Пошто је то учинио он се врати у своје село.

202
 ПОГОВОР

Ова збирка легенди (митова), бајки и прича претставља само

мален број оаза у огромном пространству, разноврсности и
преплитању безброја митова, легенди, бајки, прича, басана, пе-
сама, загонетки, пословица, изрека и других облика усмене
традиције црних народа (један зналац цени да има преко
четврт милиона само бајки).
Читаво то огромно унутрашње-културно благо црних
племена, племенских група и народа се од давних давнина
ствара у мапгги, — одржава, губи, допуњава, преплиће и мења у
пам-ћењу и једино усмено, уз неизоставну пратњу мимике и
гестова, шири из круга у круг и преноси с колена на колено (ако
се не узме у обзир рано позајмљено арапско писмо, прва писма
црначког порекла настала су тек првих деценија прошлог века,
а и једна и друга су били својина уског круга „писмених" који су
ширили веру и одржавали историске традиције, док се народ
служио једино усменом речју).
Сва та усмена традиција, или све те усмене традиције могу се
схватити као језгро и ближи и даљи одјеци једне митологије у
свој неравномерности њеног развијања и преображавања, или
пак као делови више митологија у свој сличности њиховог
самонастајања и узајмног утицања.
Мит се уопште јавља на одређеном степену унутрашње
културног развоја првобитних људских заједница када настаје

203
могућност овако или онако целовитог схватања света и живота,
а о прошлости нема никаквих повезаних података изузев нара-
штаја који су сажети резултат те прошлости. И ти нарапггаји из
структуре своје тренутне психе реконструишу развој
претходних догађаја. Они измишљају. Мит је измишљање које је
утолико уверљивије уколико Је логичниЈе. Тренутном логиком,
последњим ступњем у развоЈу те психе, продире се уназад у
логику историје. Већи или мањи успех у том продирању Је већа
или мања лепота митова.>Мит је почетак целовитог схватања и
објашњавања света. Он је стално средиште усмене традиције
која га уобличава до-оног нивоа на коме се и сама налази, све до
тренутка када виши облици унутрашње културе не потисну
усмене традиције у позадину
Митови се у првобитним заједницама сматрају као светиња.
Они су сазнања која задржава за себе и чува као свете тајне
свештеничка мањина и открива их једино, и то делимично, у
току свечаних „откровења" за време посвећивања омладине у
„тајне света и живота“. Они често чине основу безусловне вла-
сти која понекада иде и до располагања животима припадника
тих заједница.
Легенде о херојима величају подвиге истакнутих предака
велика дела оснивача родова и владалачких лоза. Оне полазе од
историских догађаја и, поред преувеличавања које се заснива
на култу храбрости, претстављају сведочанства о историским
личностима и околностима.
Митови и легенде су скоро једини документи који омогу-
ћавају улажење у преисторију црначких заједница, као и у схва-
тања која оне имају о себи, своме пореклу и месту у свету.
Бајке су уопште фантастичне приче које диференцирају
„опште" типове првобитних људских заједница на путу
стварања негативних (,,зло“) и позитивних (,,добро“)
индивидуалности. Оне су најуметничкији облик усмене
традиције. У њима се одређена замисао како-тако, по сваку

204
цену, у слободним комбинаци-јама необуздане маште које чине
сву чар бајки спроводи до краја и сасвим је природно што се у
њима, у условима почетног ин-дивидуализовања у
неиндивидуализованим првобитним зајед-ницама, иде у другу
крајност те се све индивидуализује, и уну-трашња својства
људске природе и спољашње природне појаве, и тако ствара
бајни свет страшнога и дивнога, чудотворнога и чудноватога,
невероватнога и фантастичнога...
Приче су уопште реалистичне згоде из живота које имају
општи смисао и према томе уметничку вредност. Оне су одраз
више фазе развоја, већ индивидуализованих друштвених
односа, и у својим фабулама претстављају реалне
индивидуалности у узајамним односима и акцијама (историске,
љубавне, моралне, сатиричне, комичне, шаљиве, лакрдиске,
итд. приче).
Легенде, бајке и приче црних народа нам одгрћу завесу са
једног више или мање непознатог света сурове животне борбе
и идиле, грозота и дивота, унутрашњег и спољашњег пакла и
раја, тмурних облака и сунчаних ведрина.
Оне нам сведоче о истопутности унутрашње-културног
развоја свих људи без обзира на друго поднебље, посебне расне
одлике и различит начин живота. У њима често толико нала-
зимо себе да нас изненађује како исге побуде покрећу све људе,
како је људска природа у основи иста.
Из њихових редова, иза велова фантастике и примитивизма
који се разилазе као дим3 избија елементарност људске
природе, њена дивљина. У њима се уствари огледа детињство,
младост народа, сва у својој безбрижности или пролазној,
пребродивој брижности, ширина видокруга пуна сунца, једрине
и снаге, Јутро једног човечанства у свом његовом буђењу и
сањивости.

205
 Како та дивљина, та незауздана природа мами наше
инстинкте, како она не удовољава вишим захтевима нашега
људскога духа! А ми бисмо хтели и тамо и амо!
Можемо то — читајући ове приче.

Властимир Ђаковић.

206
 ОБЈАШЊЕЊА

Амона — тропска биљка.

Асагаја — врста копља.
Ау-а, ау-а — усклик потсмевања.
Баобаб — „хиљадугодишње дрво“ са овалним плодовима
накисела укуса, „хлеб мајмуна".
Баганда — група банту племена (Уганда).
Басуто — ,група југоисточних банту племена, настањених
око извора реке Орање (јужна Африка).
Бве, бве — ономатопеја гажења при ходу.
Боа — врста змијског цара (удава).
Бо-у, бо-у — ономатопеја грмљавине.
Бру-у — узвик при грожењу од зиме.
Бубу — врста широке кошуље кратких рукава која служи као
горња одећа (Сенегал).
Булане — дух (гвинеј) воде.
Гвинеј — првобитно божанство — дух, биће, сенка; постоје
гвинеји џинови и кепеци и то земље, воде, ваздуха и ватре.
Гвинару гинару — гвинеј џин.
Гвфе, гвфе — ономатопеја тешких корака.
Грио — врач, чаробник; припадници посебне касте
(историчари, песници, музичари, лекари) који играју значајну
друштвену улогу (саветодавци, учитељи, судије) у западном
Судану.

207
 Гурма — група суданских племена, блиска Мосима (западни
Судан).
Диула — једно од племена Мандинга; гласник, разносач (зап.
Судан).
Дзан — палмино вино.
Јеје, о, ла, јеје — ускликивање из охолости и презирања.
Јоала — врста пива.
Канари — суд, посуда.
Касонке — група Мандинго племена, горњи Сенегал (западни
Судан).
Коба — врста антилопе.
Коса — група банту племена (јужна Африка).
Којоко — крокодил.
Кори — бела шкољкица, служи у својству новца.
Крал — кружно насеље црначких племена, нарочито
Хотентота и југоисточних банту племена.
Крис — ономатопеја прегризања (крокодил).
Кро, кро, квас — ономатопеја прегризања на двоје.
Малинке — једно од племена Мандинга (западни Судан).
Маниока — тропска биљка (има је преко осамдесет врста)
чије се корење употребљава као сточна храна.
Марабу — побожан муслиман дервиш.
Мбва — птица претсказачица.
Мороко — оно што преостане од преврелог сорговог брашна
при прављењу јоале.
Моси — група суданских племена (између горње Волте и
средњег Нигера).
Нденди — птица.
Нзаме — бог; Нзамед Мебер и Нква — света тројица
Нзалан — гром,грмљавина, бог грмљавине.

208
 Нсисим — душа.
Ототолан — пакао.
Ототоајом — први врач
О-хја — узвик резигнације.
Патата — кртоласта биљка, служи за јело.
Пеул — група суданских племена (западни Судан).
Пом-пом — ономатопеја крчкања.
Пфут — ономатопеја одбијања копља од нечега.
Рве-рве — ономатопеја крекетања жаба.
Ронга — група банту племена (југоисточна Африка).
Руе ле, ле руе — узвик који изражава жељу за прождирањем.
Сартиј — титула поглавице.
Секо — застор од трске на вратима.
Се-ли-се-ма-кома — чудовиште покривено краљуштима.
Сонинке — група суданских племена (западни Судан).
Сорго — врста проса.
Субијја — група банту племена (Горња Замбези).
Там-там — добош код црнаца у централној Африци; дуже
добо-вање на том инструменту које оглашава почетак
значајних догађаја.
Тородо — група суданских племена (западни Судан).
Уах, уах — ономатопеја крокодиловог шламтања празним
чељустима.
Уолоф — група суданских племена (западни Судан).
Фан — снага; први човек.
Фан, фанг — група банту племена (Камерун).
Фи-и, фи-и — ономатопеја буктања.
Филиган, диање — ономатопеја шибања бичем по ваздуху.
Фулах — група суданских племена (западни Судан).

209
 Хауса — црначки народ муслиманске вере настањен у
северно, Нигерији; њихов језик служи као трговачки језик у за-
падном и централном Судану.
Херера — група банту племена (југозападна Африка).
Хји- пљас — ономатопеја ударања.
Хозе фулаеле фу, ха о на тема фу — трала лалала ла, ла ла ла
лала ла.
Хојо, хојо-хојо — усклик из завидљиве радости.
Хотла — двор.
Чвабо — група источних банту племена настањених у
области Њаса (источна Африка).

210
 Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
ЛЕГЕНДЕ
ЛЕГЕНДА О ПОСТАЊУ
ЛЕГЕНДА О СЛОНУ
ЛЕГЕНДА О МАЈМУНИМА
ЛЕГЕНДА О РАЗИЛАЖЕЊУ
ЛЕГЕНДА О НГИРАНГИРАНУ
ЛЕГЕНДА О БИНГУ
БАЈКЕ
СЕЕДЕМВА
КАМАПА И ЛИТАОЛАНЕ
ПОГЛАВИЦА И ТИГРОВИ
ЧУДОТВОРНО ОГЛЕДАЛО
РЕП ИБУМБУНИЈА
МИРКВЕ-ЛЕЗА
ПТИЦА КОЈА ДАЈЕ МЛЕКО
ПУНА КОРПА ДЕЦЕ
КАСКАПАЛЕЗА
МАРАНДЕНБОНЕ
СКАКАЛО ИЗ РАВНИЦЕ
I
II
III
IV
ТАКИЗЕ
СЕЕТЕТЕЛАНЕ
НУАХУНГУКУРИ
РА-МОЛО
ЛЕЛИМО И ВОЛШЕБНА КАПА
НТОТОАТСАНА
САНКЕПАНГА
МОЗЕЛАНЏА
211
СЕОСКЕ ДЕВОЈКЕ И ЉУДОЖДЕРИ
КУМОНГОЕ
ЛОНГОЛОКА
СИЛОАНА И МОКЕТА
ПОЛО И ХОАЛАХУБЕДУ
МАЗИЛО И ТАКАНЕ
КОПЉЕ
ЧУЂЕЊЕ
ЉУДОЖДЕРОВА ПТИЦА
ЋИАРАЋИОНЂИОРОНЂИОНЂИО
ЛАЖ И ИСТИНА
АЛИГАТОР, ЧОВЕК И ШАКАЛ
НЕЗАХВАЛНОСТ
СЕЛО ЛУДАКА
ВРАГОЛИЈЕ ФУНТИНДУХЕ
ПОГОВОР
ОБЈАШЊЕЊА

212