14 Svedske Bajke

1
Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
БОГАТАШ И ГОЉИН СИН
ДВА КОВЧЕГА
СТУМПЕ ПИЛТ
СВЕТИЉКА ОД ЗЛАТА, ЗЛАТОРОГ И ЗЛАТНИ ЋУРАК
ЗАЧАРАНА ЖАБА
ГОВЕДАР
СТАРИ СКОЧИДИВ
БЕЛУШ И ГОЛУБАН
ТРИ ПСА
ОД ЗЛАТА ЈАБУКА
ВУКОДЛАК
ПРВОРОЂЕНИ — ПРВОВЕНЧАНИ
„ЛАСЕ, СЛУГО МОЈА!“
КЛИН-ЧОРБА
МАЛИ ПЕТАР И ВЕЛИКИ ПЕТАР
ПОГОВОР
2
BISERI
14
ŠVEDSKE
NARODNE
BAJKE
Preveo i izabrao :
Mirko Cvetkov
Ilustracije:
Ratko Ruvarac
Naslovna strana:
Ljubiša Odžaklijevski
NARODNA KNjIGA
BEOGRAD 1962
3
DRAGI ČITAOČE
Svi se sećamo ove divne edicije ovih prelepih knjiga, nažalost

ove knjige polako tonu u zaborav i uništenje.
Često se ove knjige mogu naći na uništene , bačene ,bez
omota... Šteta je uništiti nešto što ti je činilo detinjtvo srećno i
bezbrižno !
Cilj obrade ove knjige nije piraterija ili umnožavanje ove

knjige, naprotiv, moja želja je da se ova edicija knjiga spasi
od zaborava.
Dragi čitaoče, nadam se da će te ova knjiga vratiti u detinjstvo i

učini te srećnim kao što je mene , jer teška vremena su pred
nama...
N.V 2020
4
BOGATAŠ I GOLjIN SIN
Živeo negde jedan bogat seljak koji je iz godine u godinu bivao sve
bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepe salaševe, prave male
spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali
Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan
siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na
svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali
Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobično bogat bio je uz to i pravi i
oholi škrtac — a bogataši su često takvi — i što je koji čovek bio
siromašniji, pokazivao se prema njemu tim većom tvrdicom.
Drukčiji je bio sa finom gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu
nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo steći
njihovo uvaženje,
Ali mada je bio bezmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad
zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam
nije imao nijedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim salašima
kad on jednom bude ostareo. Žena mu je izbliza i iz daleka tražila
lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo u taman, jer za
boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moći od
pomoći.
„Sve mi ide uz dlaku", govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana
našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo
počinjao iz početka.
Dogodilo se jedne večeri da neka stara žena prođe onud i zamoli u
njega sklonište preko noći. Zar za tako šta da mu se obraća nekakva
5
slepica? Nije njegov dom — dom staraca i starica, reče, a zatim joj
zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poći dalje i onda se s istom molbom obrati Janu
Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo
na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici
smestio putnicu namernicu.
„Kad je tako“, reče stara, „onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja
se u te stvari razumem." I to rekavši uđe u sobu.
„Pa ovo je izvanredno lepo detence!" — reče videvši muškarčića
na grudima nerodilje. „Taj će jednom u životu daleko doterati! I zbog
toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.“
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što
bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu
takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
„Čovek se rađa kao siromah", reče starica, „ali će vaš sin biti
jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika
gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane,
učini kako ti kažem."
Jan Golja počeše se za uvetom, a zatim se uzme češati svuda po
glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi
koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s
kakvom je molbom došao.
„Jesi li ti pao na teme?“ — reče mu bogataš. „Zar ja da budem
kršteni kum golaćeviću takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde,
i to smesta, ako žeppp da se vratiš kući čitav!“ — I to rekavši tresne
vratima pred njim da se sve orilo.
„To bi i bilo premnogo za siromašne ljude — okumiti se s takvim
bogatašem", mislio je u sebi Jan praćajući se otud čvrsta koraka.
Kad je došao kući, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan
morade ispričati po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
6
„To izlazi na isto", reče stara, „jer tvoj će sin biti ipak onaj koji će
ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on će jednog
dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe", doda starica, „inače
će — ovo vam kažem da znate — doći do teškoća."
Dobro, dobro, oni će o tome ćutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete,
ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. II kako mu ih žena
nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To,
dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pođe
Petar Gavan Janu Golji.
„A je l’ ti“, reče mu, „ti imaš mnogo dece?"
„Bogme imam, neka su mi živa i zdrava!" — kaže Jan. „S mojom
dečurlijom je kao s tvojim salašima: jedva da ih možeš izbrojati."
„M-da. A ja nemam dece", reče Petar Gavan, „pa da mi prodaš svog
najmlađeg sinčića."
Jan kaže da se ne razume u trgovanju, a naročito ne u trgovanju
takvom robom. Ali se onda seti reči one starice, i tako razmena
dobara bude izvršena. Jan dobije merov ovsa, a Petar Gavan njegova
sinčića. Gavan obeća da će mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa
se čak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, počne opet s Petrom Gavanom stara
pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak
njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoć lekara i
nadrilekara, ali sad s mnogo više sreće no dotad: posle uspešna
tečenja nađe 'se u kolevci u domu Petra Gavana jedna — ćerkica.
Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj
golaćević, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je već uzeo, nije mu
zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle će videti šta će i
kako će s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem
u domu Petra Gavana. Gledajući dečaka kako se igra s lepom,
ljupkom devojčicom, oni su ih već videli kao buduće mladence. Jer u
7
reči one starice čvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi
kao da već imaju u džepu Gavanov novac.
Zna se, međutim, kako je sa ženama: ne mogu se odviknuti od
brbljanja, i tako jednog dana izleti Janovoj ženi iz usta proročanstvo
one starice. Čim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reči, kad jednom
izlete, više se u usta ne vraćaju, nego samo dobivaju sve snažnija
krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle
do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio
zaboravio počne mu se opet vrteti po glavi: da je ovaj njegov
usvojenik samo jedan golaćević, a kad se takvi najedu, udari im to u
glavu i počnu se zanositi kojekakvim mislima. „Sad se igra s mojom
ćerkicom, a nije isključeno da će mu se na kraju prohteti da mi
postane zet“, govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane
razmišljati kako da ga se otarasi.
Slučaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala
daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih
bukova. I jednog dana kaže dečaku da joj odnese njegovo pismo, ali
da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. Šta je u
njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede
dečaka na most iznad velikih bukova i gurne ga da se stropošta u
vodu.
Dečak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne
znajući kako da dođe do čije kuće gde bi prenoćio. Utom se sretne s
jednom starom ženom, a to je u stvari bila upravo ona starica koja ga
je kao novorođenče nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to
dečak nije znao.
„Kud si pošao, momčiću?" — zapita ga.
„Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda,
zapadno od jezera i južno od velikih bukova", odgovori dečak.
„Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da
li bi bila tako dobra da me primiš na prenoćište ?‘‘
Hoće, hoće, kaže starica, njezina kuća je tu blizu. Tako dečak pođe
s njom, a čim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k učitelju
8
koji je prebivao u kući kraj same šume. Zamoli ga da joj pročita
pismo i on joj ga pročita.
„Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan“, reče stara, „ali se ne
usuđuje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, neće ni ovako
ostvariti svoju zamisao!"
A onda zamoli učitelja da napiše drugo pismo: preporučuje sestri
da bude dobra prema dečaku i drži | a kao svoje rođeno dete dok on,
Petar Gavan, ne bude došao po njega — tako je glasila poruka u
ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kući i kad je dečak ujutru
ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momčić zahvali starici na
ljubaznom prijemu i pođe dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona pročita bratovo pismo i
primi dečaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako
kako je samo mogao poželeti. Što je vreme više prolazilo, ona ga je
sve većma volela, jer je bio učtiv i poslušan i jer je u njega bila
snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak često čeznuo
za kućom.; možda ga je želja vukla kući i zbog toga što je ponekad
mislio na devojče s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle
tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, dečak se razvio u visoka,
snažnog mladića, a Petar Gavan nikako da dođe po njega niti da šta
javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda
kćer, jer je ona već bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana
rešiti se, njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kći mu, međutim, ne htede o udaji ni čuti: ne treba joj, kaže, čovek.
Ali bi ovda-onda zapitala oca kad će se mladić vratiti kući; i što je
bila starija, sve bi mu se češće obraćala s tim pitanjem, tako da je
Petar Gavan počeo strahovati od pomisli da mu se sestra možda nije
držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ!
Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u kola i
krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta čuti i tako se uveriti u to da je
mladić već odavno mrtav.
9
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golaćević na dvorištu! Petar
Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da će sići s uma.
„Zašto nisi učinila ono što sam ti pisao da učiniš?" — upita sestru.
„Pa zar nisam učinila?" — odgovori mu sestra. „Zar ga nisam
držala sasvim kao svoje rođeno dete, onako kako si me zamolio u
pismu?“ I to rekavši pruži mu pismo.
Gavan ga je čitao i čitao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oči
umalo nisu iskočile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da
ga je pisala njegova ruka.
„Sve mi ide uz dlaku!" — reče, i da je smeo, smoždio bi mladića na
mestu. Ali on to nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u
njemu da pođe s mladićem do visoke peći i gurne ga u užarenu peć;
ne učini li tako, moraće se sama sručiti u peć kad se on bude vratio
kući.
Onda pismo pruži mladiću i zamoli ga da ga odnese kući. On, Petar
Gavan, vratiće se kući kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio
da se izvrši.
Mladić smesta krene na put i kad je bilo uveče, nađe se usred
guste šume, gde se sretne s onom staricom.
„Odakle li dolaziš?" — zapita ga.
„Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i
nosim pismo njegovoj ženi“, odgovori joj mladić. A zatim je zamoli:
„Ah, draga bakice, primi me i sad na prenoćište."
Hoće, hoće, kaže mu starica, i rado će ga primiti, te tako pođu dalje
zajedno. Kad je pak mladić zaspao, uzme mu starica pismo, ode s
njim do učitelja i zamoli ga da joj pročita pismo, što on i učini.
„Sad je smislio nešto drugo đavolsko i gura ženu da to izvrši", kaže
učitelj.
„Ali od njegove namere neće biti ništa ni sad!“ — reče starica.
Tako po njezinoj molbi napiše učitelj drugo pismo. U tom drugom
pismu poručuje Gavan ženi da smesta sa kćerju i njihovim
usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi
10
vsridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, baciće je u visoku
peć kad se bude vratio kući — tako je stajalo u pismu.
Potom starica požuri kući i kad se mladić izjutra probudio, pismo
je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda
ode.
Kad je stigao kući i kad ga je ugledala žena Petra Gavana,
razrogačila je oči, a još ih je većma razrogačila kad je pročitala
muževo pismo. „Mnogo šta čuje čovek u životu, ali ovako nešto ni
sanjati ne bih mogla", reče u sebi. Ali ne želeći ni najmanje da je muž
baci u visoku peć, prizove kćer. I gle čuda!— sad joj kći odjedanput
dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da
oglasi veridbu dvoje mladih, kćeri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi
pravu svetkovinu: u svima prozorima na kući gorele su sveće.
Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji
se vraćao od sestre, mislio je da mu je u kući izbio požar. A kad je
čuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
„Šta si ti to uradila dok sam bio van kuće?“— drekne na nju. „Šta te
je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi učinila onako
kako piše u pismu?"
„Zar nisam učinila onako kako piše u tvojem pismu?“ — odgovori
mu žena. „Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi
veridbu naše kćeri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu?“ —
reče mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme čitati pismo i čitao ga je dotle dok nije požuteo i
pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše,
njegovim pravim pravcatim rukopisom.
„Čini mi se“, reče naposletku, „da je sam đavo umešao ovde svoje
prste.“
Onda pozove sina Jana Golje.
11
„Ti to kao hoćeš da mi postaneš zet, je li ti?“— reče mu. „E, brajče,
ne ide to tako naprečac! Nego prvo pođi k divu na kraj sveta, taj ume
da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz
dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobićeš moju kćer za ženu; inače od
tog posla ne može biti ništa."
Mladić nije bio nimalo ushićen time što mu valja poći na kraj
sveta, a nije, dabogme, imao ni razloga radovati se što ostavlja dragu
devojku. Ona pak, kći Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne
šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije
oslepela od plača, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca —
mladić je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je
dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder — to je Gavan
znao!
Dugo je mladiću valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proći
kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad je došao do prvog
kraljevskog dvora, dočekao ga je na stepenicama sam kralj.
„Kud si pošao, mladiću?“ — zapita ga.
„Pošao sam na kraj sveta“, odgovori mladić „da pitam zašto Petru
Gavanu sve ide uvek uz dlaku.“
„Kažeš da si pošao na kraj sveta?!“ — uzvikne kralj. „O, pa onda bi
mogao pitati nešto i za mene. U mojem vrtu ima jedna jabuka; to je
tako čudnovata voćka kakve nema nigde na svetu, jer sve jabuke s
nje s jedne strane su crvene a s druge bele. Ah, dragi mladiću, pitaj
od čega to biva tako.“
„Pokušaću", reče mladić. „Dobijem li odgovor na jedno pitanje,
dobiću valjda i na dva.“
Potom ga kralj lepo ugosti i obilno snabde namirnicama; mladić
mu zahvali i nastavi putovati.
Posle duga puta, dođe do drugog kraljevskog dvora. Hteo je i tamo
da razgovara s kraljem i kralj ga dočeka na dvorskim stepenicama.
„Kud si pošao, mladiću?" — zapita kralj.
12
„Pošao sam na kraj sveta", odgovori mladić, „da pitam zašto Petru
Gavanu uvek sve ide uz dlaku.“
„Ah, ti si to, veliš, pošao na kraj sveta?!“ — kaže kralj. „Pa onda bi
tamo mogao zapitati i nešto što se mene tiče. Na mojem imanju ima
vrelo u kojem je negda bila najbistrija i najpitkija voda kakvu je ikad
pio čovek; bila je skoro kao vino. Sad je voda u tom vrelu mutna i
zagađena, mada sam ga čistio i raskopavao. Pitaj, dragi mladiću,
zašto je to tako.“
„Pokušaću u svakom slučaju da doznam kako je s tim“, odgovori
mladić. „Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobiću svakako i na
više pitanja."
Kralj ga zatim lepo počasti, bogato ga snabde namirnicama, a onda
mu mladić zahvali i ode svojim putem.
Kad je opet tako išao i išao i otišao dalje no daleko, dođe do trećeg
kraljevskog dvora. Sam kralj dočeka ga na dvorskim stepenicama i
zapita kud je pošao.
„Pošao sam na kraj sveta“, odgovori mladić, „da pitam zašto Petru
Gavanu uvek sve ide uz dlaku."
„Kad si pošao divu na kraj sveta“, reče kralj, „onda budi dobar,
dragi mladiću, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kćerju, koja mi je
nestala pre sedam godina."
„Pokušaću", kaže mladić. „Dobijem li odgovor na jedno pitanje,
dobiću ih valjda i na više pitanja.“
Onda ga kralj lepo primi i počasti i snabde ga bogato
namirnicama. Mladić mu zahvali i pođe dalje putovati dok nije
ugledao jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde
u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo
odgovoriti na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do
njegova prebivališta, moralo se preći preko velike reke. Na obali je
bio čamac, a u čamcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladić je
zamoli da ga preveze preko.
„Hoćeš li k divu?“ — pita stara.
13
Da, hoće, kaže joj; hoće da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide
uz dlaku.
„Ah, dragi mladiću", reče stara žena, „onda ga pitaj i to dokle ću još
morati sedeti ovde, jer ima već tri stotine godina otkako se nalazim
u ovom čamcu."
„Pokušaću", kaže joj mladić i ona ga onda preveze preko reke.
Ubrdu su bila vrata i mladić nije pravo znao treba li da uđe ili da
ne uđe, jer se u bravi na vratima palazio ključ. Onda stegne srce,
otvori vrata i uđe u veliku dvoranu čiji su se zidovi sijali kao suvo
zlato. U dvorani je sedela krasna, nežna mlada devojka sa preslicom
na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
„Odavno nisam videla čoveka-hrišćanina“, reče mu devojka, „ali
kako si, dragi mladiću, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?“
„Poslao me ovamo Petar Gavan“, odgovori joj mladić. „Naredio mi
je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek
sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem-divom?“
„Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladiću, ti ne znaš
šta govoriš", kaže mu lepa devojka. „Sad nije kod kuće, izišao je, ali
ako te bude zatekao ovde kad se vrati, i progutaće te u slast i to
odjedanput, kao zalogaj."
„To bi bogme bilo neprijatno“, reče mladić. „Ali ja u svakom
slučaju moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i
onom", — i on joj ispriča sve naloge što ih je primio. A kad joj je i
omenuo kralja koji je pre sedam godina izgubio kćer, ona uzdahnu i
reče:
„O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti
pomoći kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad
bismo imali sreću da zajedno odemo odavde."
Onda mu pokaže zlatan mač koji je visio o zidu. „Pokušaj da vidiš
možeš li ga podići", kaže mu. Mladić pokuša časkom, ali ga ne
uzmože podići. „Popij jedan gutljaj iz ove boce!" — kaže mu devojka,
i to pomože: sad je mogao skinuti mač sa zida. „Popij još jedan
gutljaj!" — kaže mu opet, i op tako učini: sad je išlo mnogo bolje, sad
14
je mogao nodići mač visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko
poveća snagu da je teškim mačem mogao mahati kako je hteo, tako
lako kao da ima u ruci vrbov prut.
. „Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medveđom kožom da
ti div ne oseti miris", kaže mu devojka.
Mladić učini tako. Zavuče se pod postelju i pokrije' se medveđom
kožom do preko ušiju.
U istom času div s hukom uđe u sobu. „Huuu!" — reče šireći
nozdrve. „Osećam hrišćansku krv.“
„Jest, to je mogućno“, reče princeza. „Maločas doleteo ti je jastreb s
velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako
golica nos.“
„Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati", kaže div.
„Jest, da, ali sećam se, čini mi se, da su bile dve koske“, reče ona.
„E, dobro, dobro", kaže div, a onda sedne i uzme joj pričati o
svojim junačkim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i
tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div
zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
„Ah!“ — krikne i okrene se u postelji.
„Šta je?“ — zapita div.
„Ah, sanjala sam nešto smešno", odgovori princeza.
„A šta si to sanjala?" — upita div.
„Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto
njemu uvek sve ide uz dlaku", kaže mu ona.
„To dolazi odatle što neće da uzme za zeta mladića koji mu je
suđen", reče div, zatim ponovo zaspi i zahrče da je brdo ječalo. Ali
odjedanput princeza se opet trgne.
„Ah, ah!" — krikne i okrene se u postelji.
„No, šta je sad?" — pita div i počne se ljutiti.
„Ah, sanjala sam nešto smešno", odgovori ona.
15
„Šta si to sanjala?" — pita je div.
„Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim
čudnovatu voćku“, odgovori princeza. „Sve jabuke s te voćke bile su
crvene na jednoj strani a bele na drugoj; kako je to mogućno?"
Div joj na to pitanje odgovori:
„To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme
kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali među sobom.“
I okrenuvši se k zidu stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
„Ah, ah, ah!“ — krikne i obrne se u postelji.
„Šta ti je sad?“ — drekne div, već sasvim ljut i prost.
„Ah, sanjala sam nešto neobično", reče princeza.
„No, šta si sanjala?“ — upita je div.
„Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i
najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu
zagađena i prljava kao kakva lokva. Ah, dobri moj“, reče, „kaži mi
kako je to mogućno?"
„To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan gamo kraj izvora.
Treba strvinu iskopati i izvor će opet biti čist kao što je nekad bio.
Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem."
I okrenuvši se k zidu počne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
„Ah, ah, ah, ah!“ — krikne i prevrne se u postelji.
„Šta li je opet?“ — drekne div, sad već sasvim besan.
„Ah, sanjala sam nešto neobično", reče princeza.
„Šta si to sanjala?" — vikao je div.
„Sanjala sam“, kaže mu ona, „o jednom kralju koji me je pitao šta je
i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kćerju. A ja bih
htela da znam ko je taj kralj.“
16
„Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem
koliko god hoće, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na
miru sa svojim snovima; jesi li razumela?"
Zatim se okrete k zidu, zaspi i stade ga hrka da se brdo treslo i
pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet.
„Ah, ah, ah, ah, ah!“ — krikne i okrene se u postelji.
Div skoči.
„Šta ti je opet?“ — izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van
sebe od besa.
„Ah, najmiliji i najbolji tatice“, reče princeza, „trgla sam se, nisam
mogla drukčije, jer sam sanjala nešto tako čudnovato."
„To je nekakvo strašno sanjanje ove noći“, kaže joj. „Ti inače ne
sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala?" — drekne
besno.
„Sanjala sam“, kaže princeza, „kako me starica sa čamca na reci
pita dokle će još morati ostati u čamcu."
„Ostaće donde dok ne bude dobila zamenu. A dobiće je tada kad
neko sedne u čamac na njezino mesto, a ona skoči na zemlju i rekne:
— Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela. — Onda će
ona biti slobodna, a onaj koji bude u čamcu, ostaće umesto nje. Ali
ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu ću ti
odseći", reče joj na kraju, skine sa zida zlatni mač i položi ga kraj
sebe u postelju. Onda zaspi i zahrče da se sve orilo kao kad puca
grom za gromom.
17
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz
postelje; u isto vreme izvuče se i mladić iz svojeg skrovišta, pa, ne
časeći časa, dohvati mač i jednim silnim udarcem odseče divu glavu.
Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrče odmah k reci
ostavljajući mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad su došli do čamca, zapita starica mladića da li je od diva dobio
odgovor na njezino pitanje.
„Prvo nas prevezi preko, pa ćeš onda čuti njegov odgovor", reče joj
mladić.
Dobro, prevešće ih. A kad su izišli iz čamca i stali na zemlju, okrete
se mladić i reče joj:
„Kad idući put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na
zemlju, a onom ko za tobom ostane u čamcu da kažeš: — Sedi sad ti
18
ovde toliko koliko sam ja sedela! — Onda ćeš biti slobodna, a onaj
drugi ostaće u čamcu umesto tebe."
„Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti
sedeo ovde mesto mene", ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladić bio došao i kad su stigli
do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se
zamisliti kako su ih tamo dočekali raširenih ruku. Kralj se tako
radovao da se to ne može izraziti rečima. Mladića prosto nije hteo
pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta
njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je
mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on
ostao pri onom što je već na početku rekao: mora, veli, kući da
saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga — a ovo je kazao samo
princezi, koja je čula šta je div rekao — neko ga kod kuće očekuje s
velikom čežnjom.
Pošto je bilo nemogućno zadržati ga, opremi ga kralj za put kako
se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je
mladić pošao od njega kao najotmeniji plemić.
Zatim crispe u drugu prestonicu, i kad su tamo učinili onako kako
je div rekao da treba učiniti, poteče u izvoru voda pitka kao najbolje
vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladić ode do
trećeg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana
jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se
to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan
stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim
kolima, gotovo verujući da' mu dolazi kralj da se pozdravi s tako
znamenitom ličnošću kao što je on, Petar Gavan.
Kad je video ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je
razrogačio oči. A kad je čuo divov odgovor, smesta je naredio da se
što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kćeri i sina
Jana Golje.
19
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a
možda i nikad pre toga nije ni čulo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se
samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da
svadbovanje bude što velelepnije.
Među svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan
negda nije hteo dati ni da prenoći u njegovu domu i koja je krstila
Goljina sina, i Jan Gojva sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u
novim novcatim odelima i haljinama. Obred venčanja izvršilo je
sedam sveštenika sa sedam crkvenjaka, svatovsku gozbu spremilo je
sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im
se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, i jujukali i opet
igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljaan, jer bolja zeta ne
bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali uprkos svemu on nije bio
istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golaćević bogatiji od
njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div
imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što čak ni ključ
od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo
mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da
niko nije znao reći kuda ni kamo. On je, međutim, otišao na kraj
sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, uđe u čamac i starica ga zamoli da sedne.
Čim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nađe na zemlji i okrenuvši
se k njemu, reče:
„Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela!“ — II tako Petar
Gavan ostade da sedi u čamcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se
sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kćeri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u
zajedničkoj sreći i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispričao
ovu pripovetku.
20
DVA KOVČEGA
Bila jednom jedna žena koja je imala dve kćeri; jedna joj je bila
rođena kći, a druga pastorka.
Žena je bila nemila i ružna kao sam nečastivi, a kako jabuka ne
pada daleko od stabla, ni rođena joj kći nije bila bolja, dok je
pastorka bila mila i tako dobra da ne bi povredila ni mušicu. Čim bi
ih čovek pogledao, odmah bi video s kim ima posla, jer dok je ženina
rođena kći bila isto tako zamazana kao i majka joj i davala sliku
čupave veštice, njena pastorka je bila čista i ljupka kao golubica.
Kad je žena uvidela kako su ove „dve devojke nejednake, počela ju
je, naravno, mučiti zavist, jer krv je, kao što se zna, gušća od vode,
čak i kad je svinjska. Od svega što je bilo u kući i što se moglo
nabaviti, njena rođena kći dobivala je samo najbolje, nju je kitila i
doterivala koliko je samo mogla, dok je pastorku stalno korila i tukla
i davala joj da nosi samo proste haljine kakve nose pustinice.
Dabome da njena kći nije postala zbog toga lepša, ma koliko da ju
je kinđurila: ostala je i dalje ružna i musava, tako da je svima bila trn
u oku. „Neka je uzme vodeni vilenjak!" — govorili su momci, dok su
pastorku pogledali s ljubaznim osmesima, jer šećerlema je
šećerlema i kad je u suroj kesi.
Obe devojke pošalje stara jednog dana na bunar po vodu, jer je
možda htela da pere rublje. Rođenoj kćeri da novu čabricu, a
pastorka dobije samo jedno staro sito da u njemu donese vode. Ona
koja je dobila čabricu, napuni je brzo vodom, mada je bila toliko
troma i lenja da joj je sestra morala izvući sud iz bunara. A pastorka
je mogla nameštati sito kako je htela, nikad da u njemu ostane vode
21
kad ga iz bunara izvuče. Kako je zadugo ne bi da se vrati s vodom,
naljuti se maćeha i dojuri sama na bunar.
„E, baš si ti potpuno nevredno stvorenje", reče joj goropadno. „Zar
te nisam poslala po vodu, a tebe nema pa nema?“
Devojka joj kaže po istini kako u situ nije mogla izvući ni kap vode,
ali da je dobila čabricu, i ona bi već odavno bila s vodom kod kuće.
„Tako veliš, tako! Još bi mi samo to trebalo’ da mi razbiješ novu
čabricu!" — reče maćeha jetko. „Dabogme, to bi ti ličilo. Gledati
ispod oka i prenemagati se tako da momci i ne uoče koju bolju
devojku no što si ti (ona je, naravno, pod tom boljom mislila na svoju
rođenu kćer) — to umeš, a ni na jeziku nisi postidna; ali kad treba
učiniti nešto što vredi i što je korisno, onda moja kći mora da misli
na to, da tegli i dirinči za obadve."
Pastorka spusti sito još jednom u bunar, ali mada ga je izvukca s
toliko hitrine koliko je to bilo> uopšte mogućno, ne izvuče u situ ni
kapi vode.
„Eto vidiš sad i sama“, reče maćehi.
„Vidim li? Vidim, jakako, da si takva kakva si; vidim da ne valjaš
čak ni za to da zahvatiš vode“, reče maćeha i bubne je u slabinu, tako
da se devojka strmoglavce stropošta u bunar.
„Nek ti je to na zdravlje i srećan ti put!“ — vikne za njom maćeha.
„Sad se možeš udati za vodenog vilenjaka, ako te bude hteo uzeti. Ali
ja vam, bogme, ne mislim doći u svatove!" I onda se stane smejati
smatrajući da je devojku „dobro udesila".
Pastorka je izgubila svest kad je pala u vodu, i tonula je sve dublje
i dublje; a kad je opet došla k sebi i otvorila oči, vidi da leži na
nekakvoj livadi, na kojoj je bilo sijaset lepih ruža i krasna drveća,
kakva ona nikad na zemlji nije videla. Najedanput dođe joj u susret
jedna krava čije bi me je bilo tako veliko da se povlačilo za njom po
zemlji; o jedan rog bila joj je obešena vedrica za mleko.
„Pomuzi me!
22
Pomuzi me, oh da pij
Potom opet obesi vedricu o rog,
vedricu o rog!”
—mukala je krava. Devojka učini kako joj je krava naredila.

Pomuze je i napije se mleka, zatim joj opet obesi vedricu o rog i
krava je toliko živnula da je podigla rep uvis i skoknula nekoliko
puta.
Kad je devojka otišla malo dalje, dođe joj u susret jedan ovan tako
dugačke vune da se povlačila za njim po zemlji; o jedan rog bile su
mu obešene makaze za striženje vune.
„Ostrizi mi runo,
ostrizi mi runo!
Ostavi vunu!
Potom opet obesi
makaze o rog!“
- blejao je ovan. Devojka učini kako je tražio. Ostriže ovna, ostavi

vunu da leži, a makaze mu obesi o rog. I ovan se oseti tako lak da od
radosti skokne nekoliko puta uvis.
Idući dalje stvori se najedanput pred ogradom, nekakvom sasvim
čudnovatom ogradom, jer je bila od stakla, a letve i reze na
vratnicama tako tanane i lomljive da ih devojka ne smede ni darnuti.
Pred ogradom sedela stara žena dugačke čupave kose. Tako dugačke
i čupave da joj je prekrivala i oči i lice. U ruci je držala češalj, koji
pruži devojci usrdno je moleći:
„Očešljaj me! Očešljaj me!
23
Vaši mi se zalegle."
Devojka Se ne dade dugo moliti. Očešlja staricu tako brižljivo i

začešlja tako lepo da joj se videle i oči i lice. Starica joj na tome
zahvali onako kako je mogla i otvori joj vratnice.
Kad je pošla dalje, nađe se u vrtu u kojem je bilo mnogo, mnogo
najlepših jabuka i krušaka i jagoda svih vrsta.
„Nemoj brati! Nemoj brati!” —
čuo se šapat sa gralja i s jagoda. I devojka ne uzbere ni voća ni

jagoda, već pođe dalje pravce i dođe do jedne vrlo lepe kuće. Uđe u
kujnu da traži službu; sama domaćica stajala je kraj ognjišta kad je
ona naišla.
„Meni baš sad treba jedna sluškinja i dobro mi dolaziš", kaže
domaćica. „Videću šta vrediš. Nego, ti si prešla dug put dok si došla
do mene, i mogu misliti kako si ogladnela." I to rekavši, odseče
komad hleba, namaže ga sirom i da joj za večeru.
Devojka iziđe na stepenište i dok je jela, sleti do nje celo jato
malenih ptica, cvrkućući oko nje. Nije teško bilo razumeti šta su
htele. Ona im uzme bacati mrvice za mrvicama, a ptice ih kljucati i
kupiti tako revnosno da je sasvim zaboravila koliko je i sama gladna.
A kad su se nasitile, pevale su i cvrkutale tako lepo da je bila milina
slušati ih.
Domaćica je imala grdno veliku gomilu mačaka, velikih i malih,
belih i sivih, sa sjajnim dlakama i šarenih od svih vrsta.
„Biće ti dužnost", kaže ona devojci, „da se staraš o ovim mačkama,
ali pazi da tu dužnost vršiš kako treba.“
24
Devojka je smatrala da je to lak posao: davala je mačkama mleka i
gladila ih tako da su Sve počinjale presti čim bi je ugledale, prilazile
joj, trljale se o nju i naslanjale se na nju.
Domaćica joj jednog dana reče:
„Starati se o mačkama umeš, to vidim. Sad mi valja znati da li se
razumeš i u čemu drugom. Pogledaj ovu vunu“, i pokaže joj crnu
vunu što ju je imala u naručju. „Ovu vunu treba da opereš i da je
pereš dotle dok ne bude bela kao sneg.“
Devojka uzme vunu i ode s njom na potok. Ali ma koliko da ju je
prala, trljala i čistila četkom, vuna je i posle pranja bila isto tako crna
kao pre pranja. Uviđajući kako je nemogućno izvršiti određeni joj
zadatak, sedne na jedan kamen i počne plakati. Utom začuje glas
malene ptice koja je sedela visoko, na vrh grane jednog drveta, i
pevala:
„Ilovačom, ilovačom!
Uvaljaj vunu u ilovaču,
pa mesi, pa gnječi, pa peri!
Potom iz početka: uvaljaj,
pa gnječi, pa peri!
Pobeleće, biće bela,
biće vuna bela, bela!”
Ona posluša savet i uzme gnječiti vunu ilovačom, a onda opet prati
i bućkati njom u vodi. I što ju je s više ilovače gnječila, zatim prala i
opet gnječila i prala, postajala je vuna sve belja i belja, dok nije
pobelela kao sneg.
„To si dobro uradila", reče domaćica, a zatim kaže da je njom
zadovoljna.
Sutradan reče domaćica:
25
„Negovati mačke i beliti vunu to, vidim, umeš; sad se samo pitam
da li se razumeš i u čemu drugom. Gledaj ovamo! Vunu što si je juče
oprala, danas ćeš iščešljati i opresti. Večeras, pre nego što budeš
pošla na spavanje, pokaži mi da vidim jesi li bila vredna."
Tako devojka uzme češljati vunu, ali joj posao nikako nije išao od
ruke: stalno je nešto zapinjalo. Ona počne plakati. Tada. se pojave
mačke i uzmu se češati o nju i obilaziti oko nje, maučući:
„Mijau!
Mijau!“
„Ah, drage mačkice", reče devojka, „ako hoćete da mi pomognete,

primam vašu pomoć od srca rado.“ Na to se mačke bace na vunu,
izvlačeći je i istežući noktima a valjajući šapicama, i — stalno
predući i mrmljajući — ispredu na svoj mačji način najfinije predivo,
kakvo se dado zamisliti.
„To si dobro uradila", rekla joj je domaćica i bila njom vrlo
zadovoljna.
Idućeg dana reče domaćica:
„Starati se o mačkama, obeliti vunu, iščešljati je i opresti — to,
vidim, umeš. Sad se pitam da li inače umeš još štogod."
Zatim joj reče: „Gledaj ovamo! Pređu što si je juče oprela treba
danas da namotaš na kaleme i otkaš. Pre nego što pođeš večeras na
spavanje, pozovi me da vidim jesi li bila vredna."
Devojka uzme pređu, poređa kaleme i htede preći na posao, ali
ubrzo uvide da je zadatak odveć težak i da joj nije mogućno izvršiti
ga do kraja onako kako bi ga trebalo izvršiti. I tako morade opet
udariti u plač. Čim se ona rasplakala, pojave se mačke i stanu se
češati o nju, maučući:
26
„Mijau!
Mijau!“
„O, drage mačkice", reče devojka, „ako hoćete da mi pravite

društvo, primam vas od srca rado." Mačke se odmah bace na posao i
radile su složno i veoma brzo: ona je jedva stizala da im dodaje
toliko pređe koliko su one namotale na kaleme. I sav ostali posao
oko razboja i tkanja posvršavale su mačke brzo i tako da se bolje nije
moglo zamisliti.
„Ovo si vanredno dobro uradila“, reče joj domaćica kad je došla da
odseče komad platna, i bila je devojkom osobito zadovoljna.
Kad se navršila godina, domaćica je, dabogme, htede još zadržati u
službi, ali je devojka želela da se vrati na zemlju, te joj tako učini po
želji. Poslednjeg dana svoje službe valjalo je da priminagradu za rad
i domaćica pođe s njom u sobu gde se nalazio velik broj kovčega,
nekojih velikih i žarko crvenih kao vatra, i drugih malih, plavih kao
nebo. Domaćica uzme po jedan od obadve vrste, i zapita je:
„Koji od ova dva želiš imati?"
Mačke se uzmu češati o devojčine noge maučući:
,,Uzmi plavi, uzmi plavi!“ —
i ona tako i uradi, smatrajući da je crven odveć velik i lep za male

usluge kojima je zadužila domaćicu. Kad ga je uzela, ova klimne
glavom i reče:
„Tako je i pravo! Samo nemoj otvarati zaklopac dok ne budeš bila
kod kuće!“ — i s tim se rastanu.
Devojka se vrati istim putem kojim je bila došla. Starica kraj plota
poželi joj sreću na putu, a to isto požele joj ovan i krava, naravno na
27
svoj način; i upravo u vreme kad su maćeha i ljena kći sedele u sobi i
čekale na prosioce, pojavi se na vratima.
Maćehi samo što oči nisu iskočile iz glave.
„Zar si već opet ovde, ti gaduro!“ — reče joj. A ja pouzdano
računala da sam te se zauvek kurtalisala. Ali jest, mogu misliti, nije
te hteo ni vodeni vilenjak! Nego, ovde u sobi neću da te trpim:
napolje s tobom u kokošinjak, tamo je pravo mesto za takvu ćurku
kakva si ti!"
Devojka posluša maćehinu zapovest, ode u kokošinjak, pomete ga,
opere i oriba pod, tavanicu i zidove, dok nije bio čist i uređen kako
kokošinjak može biti.
A onda htede videti šta ima u kovčegu, i zapanji se od čuda kad
otvori zaklopac: jato prekrasnih ptica izleti iz kovčega cvrkućući i
pevajući tako lepo kako još niko nije čuo; za pticama izlete blistavi
zlatni listići i pripiju se svuda po zidovima i tavanici, tako da je sav
kokošinjak bio pozlaćen.
Mada je kovčeg bio tako malen, u njemu se nalazilo i mnogo šta
drugo: zlatne vrpce i divni pojasevi i zlatno prstenje svih vrsta i male
majušne haljine za lutku. Ali kad je izvadila haljinice i razvila ih,
postale su od njih velike haljine i stajale su na njoj kao salivene, te je
sad bila obučena tako otmeno kao najotmenija princeza.
Nije bilo zadugo, kad joj maćeha i njena kći iznebuha banuše u
kokošinjak. Opazile su kovčeg u njezinoj ruci kad je došla, i bile vrlo
radoznale da vide šta to može biti u njemu. Ali kad su otvorile vrata,
zaseni ih u prvi mah blesak zlata, a posle jedva dođoše k sebi
gledajući svu divotu što je bila pred njima.
„Bože blagi!" — uzvikne joj maćeha, „odakle ti sva ova krasota?"
„Našla sam je u kovčegu", odgovori joj pastorka.
„U tako malom kovčegu?" — reče žena. „A odakle ti kovčeg?"
„Dobila sam ga od vodene vile kao nagradu", kaže devojka.
28
„Tako? Ah, ah, ah! drago dete“, reče maćeha i pljesne rukama.
„Slušaj!" — kaže okrenuvši se rođenoj kćeri, „valjalo bi da i ti odeš
do nje.“
Kći joj nije imala ništa protiv toga jer je i sama htela da ne
zaostane za pastorkom, to je jasno, i tako njih dve odu do bunara.
Tamo se ćerka nagne sasvim nad bunar, a majka je dohvati za noge i
gurne.
„Želim ti sreću na putu!“ — reče, „i gledaj da što dobiješ."
„Buć!“ — ču se iz bunara, i onda kćeri nestane.
S rođenom kćerju bilo je isto onako kao i s pastorkom. I ona je
došla na livadu i tamo naišla na nju krava velika vimena i s vedricom
za mleko o rogu.
29
„Pomuzi me!
Pomuzi me, pa onda pij!
Potom opet obesi
vedricu o rog, vedricu o rog!” —
mukala je krava. Ona je pomuze, ali ne do kraja nego samo toliko

koliko je htela popiti mleka. A onda hitne vedricu daleko od sebe.
„Ko hoće da je muze, nek sam ide po vedricu!"'
Zatim je naišao na nju ovan dugačka runa i s makazama za
striženje vune o rogu.
„Ostrizi mi runo, ostrizi mi runo!

Ostavi vunu!
Potom opet obesi
makaze o rog!”
—blejao je ovan. Jest, ona Ta ostriže, ali vunu sakupi i metne u

kecelju, a makaze hitne daleko od sebe, rekavši:
„Ko hoće da striže vunu, neka sam ide po makaze!"
Potom dođe do staklena plota i do čupave starice, koja je držala
češalj u ruci moleći je:
Očešljaj me! Očešljaj me!

Vaši mi se zalegle.”
„Bože sačuvaj!“ — uzvikne, „još mi samo to treba da te češljam.

Dosta je čoveku svojih vašiju, ne mora im dodavati još i tuđe.“ I to
30
rekavši udari nogom u vratnice da se razbiše u hiljade komada, a
zatim uđe u vrt.
„Nemoj brati! Nemoj brati!“ —
čuo se šapat sa granja i s jagoda, ali ona ne hajaše za to, već uzme
brati najlepše jabuke i kruške i najede se voća, da umalo nije pukla
od sitosti. Onda baci vunu što ju je dotle nosila u kecelji i natrpa u
nju toliko voća koliko je samo moglo stati, da joj se nađe na putu.
Tako dođe do one iste lepe kuće, ode u kujnu i zamoli da bude
primljena u službu.
„Meni baš sad treba jedna sluškinja", reče žena. „Samo kad bih
mogla opet dobiti onakvu kakva je bila ona moja poslednja, jer to je
zaista bila krasna devojka."
„To je bila moja sestra", reče devojka.
„Ta nije mogućno! Zar ona tvoja sestra?" — čudila se domaćica.
„Onda ste bogme sasvim neslične. Ali ne treba o psu suditi po dlaci;
možda si i ti tako valjana, mada mi se takvom ne činiš. Nego, ostani,
pa će se već pokazati šta možeš i umeš.“
I to rekavši, da joj komad hleba namazana sirom. Devojka iziđe s
tim na stepenište i ptice počnu lepršati oko nje. Ali kad ona vide da
je hleb namazan samo sirom a ne i maslom, rasrdi se i sve zajedno
besno tresnu o zemlju. Pticama je njezin bes dobro došao: kljucale
su u hleb i sir i gutale s uživanjem i bile čile i vesele.
Domaćica odredi devojci isti posao kao ranije njenoj sestri — da
se stara o mačkama. Može se zamisliti kako je ta negovala mačke i
kako im je bilo pod njezinom rukom: zaboravljala je da im na vreme
daje mleka, nagazila bi im često na rep, da je sirotim životinjama
mrknula svest.
„Vidim da mačke ne umeš negovati", reče joj žena. „Ali tvoja sestra
ima tako hitre i vešte ruke; možda su i tvoje takve. Pogledaj ovu crnu
vunu u mojem naručju, nju ćeš izbeliti."
Devojka uzme vunu i ode s njom dole na potok da je pere i trlja.
Tamo je na vrhu drveta sedela jedna ptica i pevala:
31
„Ilovačom, ilovačom!
Uvaljaj vunu u ilovaču,
pa mesi, pa gnječi, pa peri!
Potom iz početka: uvaljaj, pa gnječi,
pa peri!
Pobeleće, biće bela,
biće vuna bela, bela!”
„Muč’, pogani, svrako jedna brbljiva! Sad ću te ja naučiti da sklopiš

kljun“, reče devojka, uzme kamenicu i hitne je na pticu. Zatim stane
ponovo prati i trljati vunu u vodi, ali vuna ostade crna kakva je i bila.
„To niko ne može duže izdržati", reče u sebi, „niti će ko hteti
tolikim trljanjem rgati ruke. Ako žena hoće da joj crna vuna pranjem
pobeli, neka je sama pere!“ I onda legne u travu da spava.
Dođe domaćica, osmotri vunu i reče:
„Mačke ne umeš negovati, a ni crnu vunu ne umeš izbeliti, ali ti je
sestra umela ogrebenati vunu i opresti je, pa ćeš možda to i ti
umeti." I davši joj vunu iz naručja, kaže joj: „Vidiš ovu vunu! Nju ćeš
mi sutra izgrebenati i opresti. Ali pazi i budi vredna, da do uveče
svršiš posao."
Devojka uzme vunu i grebena i počne sa češljanjem, ali je vuna
bila uvaljana kao pust, tako da je nije mogla lako izgrebenati, a
mačke joj ne pritekoše u pomoć.
„Neću“, reče ona u sebi „da čučim ovde i mrcvarim se, da se rgam,
stežem i rastežem ruke. Ako je ženi stalo do raščešljavanja ove
skupine, neka sama savije prste i grebena je, ja neću!" I tresnuvši
grebena o zid, ode i legne u travu da spava.
Onda dođe domaćica da vidi pređu, a nađe samo ne iščešljanu
vunu. Tada reče devojci:
32
„Negovati mačke ne umeš, vunu beliti ne umeš, ne umeš kao što
vidim, ni ogrebenati vunu i opresti, i zato je najbolje da se
rastanemo, i to smesta!"
Ne, devojka neće tako, neće o tom ni da čuje. Mora da odsluži sve
vreme do kraja godine, jer, veli, ako ne dobije takav kovčeg kakav je
donela kući njena sestra, biće zlo po nju.
„Pa dobro, daću ti jedan kovčeg samo da te se otarasim", kaže joj
žena, i onda je povede gore u sobu.
Devojci su crveni kovčezi najviše zapeli za oko. Oni su bili najveći i
najsjajniji, pa je mislila da se u njima jamačno nalazi više lepih stvari
negoli u malim plavim kovčezima; povrh toga, plavi kovčezi činili su
joj se suviše mali da bi jedan od njih mogla smatrati dovoljnom
nagradom za svoj veliki trud. I tako zamoli domaćicu da joj da jedan
od crvenih. Takav i dobije, a zatim pođe na put kući, gde stigne pre
nego što ju je mati očekivala.
Kad je žena videla da joj se kći vraća tako brzo i s kovčegom
mnogo većim i mnogo sjajnijim nego što je bio kovčeg njene
pastorke, stala se silno uznositi. Takav je, eto, kovčeg dobila njena
kći a da povrh toga nije morala ni služiti celu godinu dana! To je,
bogme, zato što je njena kći okretna i vredna devojka, dok je ona
druga, pastorka, obična aljkuša. Sad će se, jamačno — tako je mislila
— otvoriti momcima oči da vide koja je od njih dveju bolja.
Onda mati i kći zarinu svojski da očiste i izribaju sobu , a zatim
stara poruči svima susedima i poznanicima u okolini da dođu i vide
kakve je sve sjajne stvari dobila njena kći. Očekujući zvanice, otvore
kovčeg da sve što u njemu bude bilo izvade i rasporede po sobi, tako
da sve bude na vidiku.
Ali čim su otvorile kovčeg i podigle zaklopac, svršeno je bilo s
njihovim radovanjem. Jer iz kovčega nisu sada izletale zlatne ptice,
nego su izlazile zmije i gušteri i žabe i đavolji nakot svih vrsta,
gmižući, mileći i skačući oko njih; a umesto zlatnih listova izbijale su
sada same varnice sve do tavanice i zidova. Dok su ih zmije i gamad
33
ujedali i ugrizali, požar je zahvatio kuću sa svih strana, i kad su
susedi došli, našli su samo zgarište.
Ali je pastorka sedela u miru u lepu kokošinjku, a o onom čega je
sve u njemu bilo raščulo se nadaleko. Čuo je i kralj šta se o tom
govori i jednog dana dođe mu volja da sve to sam vidi, te krene
odmah na put. Nisam doznao da li mu se kokošinjak svideo ili nije,
ali mora biti da mu se devojka jako svidela, jer nije mirovao dok mu
ona nije postala žena i kraljica.
34
STUMPE PILT
Daleko na severu leži brdo u kojem je negda prebivao jedan div,

po imenu Stumpe Pilt.
Dogodilo se jednom da na to brdo dođe neki kozar sa stadom
koza.
„Ko je to?“ — drekne div i s kremenom u ruci istrči iz brda.
„Ja, ako to želiš znati", vikne kozar i potera koze uzbrdo.
„Ako budeš došao ovamo, zdrobiću te kao ovaj kamen“, vikne div i
stade prstima mrviti kamen dok od njega ne ostade ništa do samo
sitna prašina.
„A ja ću te tako zgnječiti da će iz tebe poteći sama voda kao iz ovog
kamena", dovikne mu kozar, izvadi iz torbe komad sveža sira i
zgnječi ga toliko da mu niz prste stane curiti voda.
„Zar se ne bojiš?" — zapita div.
„Tebe ni najmanje", odgovori mladić.
„Onda da se pobijemo", predloži div.
„Kako te volja", reče kozar, „ali da se počnemo prvo psovati:
psovke dovode do jarosti, a tek u jarosti dolazi do boja."
„Ali ja da prvi počnem psovati", reče div.
„Dobro, počni. Ali posle dolazi red na mene." „Dobićeš krivonosog
trola", vikne div.
„A ti letećeg đavola", reče kozar, zategne luk i oštrom strelom
pogodi diva.
„Šta to beše?“ — zapita div pokušavajući da iščupa strelu.
„Jedna psovka“, odgovori kozar.
35
„Zašto ima pera?“ — zapita div.
„Da bi mogla bolje leteti“, reče kozar.
„A zašto se tako čvrsto u mene zabila?" — zapita dalje div.
„Zato što je u tvojem mesu uhvatila koren", glasio je odgovor.
„Imaš li još koju od takvih psovki?" — upita div.
„Evo ti još jedne", uzvikne mladić i pogodi diva novom strelom.
„Auh!“ — jaukne Stumpe Pilt. „Zar se još nisi dovoljno razjario da
se uzmognemo pobiti?"
„Nisam. Još se nisam dosta napsovao", odgovori kozar i pogodi ga
novom strelom.
„Vodi koze kud hoćeš! Ne mogu da se takmičim s tobom u
psovkama, a kako li ću tek da se branim od tvojih udaraca?" —
uzvikne Stumpe Pilt i uskoči U brdo.
Tako je kozar ostao junak na megdanu, jer je bio hrabar i nije se
uplašio od priglupog diva.
36
SVETILjKA OD ZLATA, ZLATOROG I ZLATNI ĆURAK
Bila negda jedna siromašna udovica koja je imala tri sina; dvojica
starijih odlazila su na rad van kuće dok je najmlađi ostajao uvek uz
majku pomažući joj u poslu. Majka ga je zbog toga veoma volela. Ali
ga braća nisu volela, i kad bi se vratila kući, obično je u njoj nastajalo
neprijatno stanje, jer su se oni ponašali kao prostaci i nerasudni
mladići, majku, staru ženu, ne slušali i iskaljivali svoju zlobu na
najmlađem bratu, podrugljivo ga nazivajući mazom.
Jednog dana reče stara udovica sinovima:
„Pođite sad u svet i postarajte se da postignete nešto što valja i
vredi. Kod sebe u kući ja vas dalje ne mogu držati ni hraniti, a vi već
niste više deca , nego odrasli mladići."
Sinovi joj odgovore da ni sami ne mogu sebi ništa bolje poželeti,
uzmu se spremati na put, oproste se s majkom i pođu u svet ne
nalazeći nigde uz put nikakve službe.
Posle duga putovanja dospeju jedne pozne večeri do nekakva
velikog jezera. Daleko u jezeru ležalo je ostrvo, a s njega je sijala jaka
svetlost kao od vatre. Njih trojica su stajali na obali i posmatrali
čudnovatu svetlost, govoreći jedan drugom da tamo odakle dolazi ta
svetlost mora biti da ima ljudi. I kako nisu znali gde bi inače našli
sklonište za noć, odluče se da na čamcu koji je bio pred njima pređu
na ostrvo i tamo u nekog potraže prenoćište.
Tako sednu u čamac i zaveslaju. Kad su bili preko, padne im
odmah u oči kućica koja se nalazila na samoj obali. Upute se k njoj i
tada vide da lepa svetlost što je osvetljavala ceo predeo potiče od
jedne zlatne svetiljke koja je visila na kućnim vratima. Pred kućom je
37
bio velik ovan zlatnih rogova, na kojima su visila zvonad i divno
zvonila kad se ovan kretao.
Svemu tome braća su se veoma čudila i divila, a najviše nečem što
je bilo na starici koja je sa kćerju prebivala u ovoj kući. Starica je bila
ružna žena zbrčkana lica, ali je imala na sebi prekrasan ćurak, tako
umetnički obrađen zlatnim nitima da se sav sijao kao suvo zlato.
Mladići su shvatili da nisu došli običnom ljudskom stvoru, nego
trolovki ili kakvoj jezerskoj vili.
Posavetuju se šta da rade, te naposletku stegnu srce i uđu u sobu.
Stara je sedela kraj ognjišta i varjačom mešala nešto u kotliću koji je
visio nad vatrom. Kad je zamoliše da ih primi na prenoćište, ona reče
da ih ne prima i uputi ih da odu u kraljevski dvor koji se nalazi na
drugoj strani jezera.
Dok je to govorila, pogledala je oštro na najmlađeg, koji je, stojeći
s braćom, razmotrio na brzinu i sobu i sve što je bilo u sobi. Starica
ga zapita:
„Kako se ti zoveš, mladiću?"
On joj brzo odgovori:
„Zovem se Maza.“
Veštica reče:
„Braća ti mogu otići, a ti ostani, jer mi se činiš veoma prepreden i
sve mi govori kako od tebe nemam ničem dobrom da se nadam ako
u kraljevskom dvoru budeš dugo boravio."
On je onda uzme smerno moliti da ga pusti zajedno s braćom jer
on nema na umu ništa zlo ni opako protiv nje, i ona naposletku
dopusti da i on ode s njima. Na to se sva trojica vrate brzo k čamcu i
snažno zaveslaju, veseli i zadovoljni što su se srećno izvukli iz ove
čudnovate kuće.
Pred zoru stignu do kraljevskog dvora, koji je bio veći i sjajniji od
svih što su ih igda videli. Uđu u dvor i kažu da traže službu. Prime ih
svu trojicu: starije uzmu za ardžije, a najmlađi dobije mesto paža
kod mladog kraljevića. Tu je službu obavljao tako orno i s toliko
38
veštine da je ubrzo osvojio naklonost svih u dvoru i sa svakim novim
danom bivao sve više u kraljevoj milosti.
Njegovoj nenavidnoj braći nije se nimalo sviđalo što su u službi
zaostajala za njim te se uzmu dogovarati kako da mu podmetnu
nogu i naškode. Mislili su da će time navesti svoju sreću da se na njih
osmehne.
I tako jednog dana odu kralju i ispričaju mu kako postoji krasna
svetiljka koja osvetljava vodu i zemlju. Kralju bi priličilo da ima tu
sjajnu dragocenost. Pobuđen radoznalošću, kralj ih zapita:
„A gde se nalazi ta svetiljka i ko bi mi je mogao dobaviti?"
Braća odgovore:
„Niko drugi doli naš brat Maza. On i zna najbolje gde se svetiljka
nalazi."
Tada u kralja bukne želja da mu ta zlatna svetiljka dospe ruku i
prizove paža. Kad dođe, reče mu kralj:
„Ako mi uzmogneš dobaviti lepu, zlatnu svetiljku koja osvetljuje
vodu i zemlju, učiniću te najotmenijim čovekom u dvoru."
Mladić obeća da će izvršiti gospodarevu zapovest. Kralj pohvali
njegovu gotovost da mu učini po želji, dok se braća u Sebi radovahu,
jer su znala kako je to velik i smeo poduhvat, koji teško da će se
dobro svršiti.
Maza nabavi malen čamac i pređe krišom na ostrvo gde je
prebivala veštica. Već je bio pao mrak kad je tamo prispeo i stara je,
po običaju, kuvala kašu za večeru. On se tiho popne na krov i kroz
dimnjak uzme bacati šaku po šaku soli u kotlić u kojem je kuvala
večeru.
Kad stara okuša jelo, vidi da je odveć slano i začudi se tome.
Pomisli zlovoljno da ga je valjda kći presolila. Razredi kašu, ali ma
koliko vode da je dolivala, jelo je bilo i ostalo presoljeno i nije ga
mogla jesti. Onda naredi kćeri da ode na bunar koji se nalazio na
obližnju brežuljku i donese vode, te da skuva drugu kašu. Kći joj
odgovori:
39
„Kako ću na bunar kad je napolju takav mrak da neću moći naći
put preko potoka?“
„Uzmi moju zlatnu svetiljku", kaže joj stara, uporno ostajući pri
onom što je naredila.
Devojka uzme iz predsoblja lepu svetiljku od zlata i pohita po
vodu. Ali kad se nagla da u vedru zahvati vode, dohvati je mladić za
noge i strmoglavce baci u bunar. Onda uzme zlatnu svetiljku i s njom
u rukama potrči k čamcu.
Veštica se čudila što joj se kći tako zadugo ne vraća s vodom. Iziđe
pred kuću i odmah joj padne pogled na jezero, osvetljeno njezinom
čudotvornom svetiljkom. Trolovku podiđu žmarci. Pohita k jezeru
viknuvši:
„Jesi li to ti, Mazo?“
Momčić joj odgovori:
„Jesam, majčice, ja sam.“
Stara reče:
„Jesi li ti uzeo moju svetiljku?“
„Jest, majčice, ja sam je uzeo", kaže joj.
Stara mu na to odvrati:
„Pa ti si veliki obešenjak."
Momčić joj na to reče:
„Jesam, majčice, istina je.“
Tad stara uzme kukati i jadikovati:
40
„Ah, kako sam bila glupa kad sam te tada pustila da odeš. A mogla
sam misliti da mi spremaš kakvo lupeštvo. Ali dođi mi samo još
jedanput, pa mi se nećeš izvući iz šaka.“ Na tom i ostane.
Tako se Maza vrati u kraljev dvor i postane najotmeniji čovek
celog dvora, onako kako mu je kralj obećao. Ali mu braća postanu još
zavidljivija i ogorčenija no ranije i uzmu smišljati protiv njega nešto
novo. Toga radi odu opet kralju i ispričaju mu što su znali o krasnom
ovnu sa rogovima od čista zlata i zlatnoj zvoncadi o rogovima, koja
divno zazvone čim se ovan pokrene. Priličilo bi da jedan bogat kralj
ne bude bez takve dragocenosti kakva je taj zlatorog.
Saslušavši ih s pažnjom, kralj ih zapita:
„Gde je taj ovan i ko bi mi ga mogao dobaviti?"
Braća mu odgovore:
41
„Niko drugi doli naš brat Maza. On i zna najbolje gde lšže naći tog
zlatoroga.“
Na to kralj pozove mladića k sebi i reče mu:
„Tvoja braća pričala su mc o jednom krasnom ovnu koji ima
rogove od čista zlata, a na rogovima zvoncad koja divno zazvone čim
se ovan pokrene. Moja je volja da kreneš na put i dobaviš još tog
zlatoroga; pođe li ti to za rukom, učiniću te gospodarem trećeg dela
moje države."
Mladić mu obeća da će izvršiti njegovu zapovest i da će mu
dobaviti zlatoroga ovna, ako ga sreća bude poslužila. Kralj pohvali
njegovu gotovost da mu učini po volji i želji, dok su mu se braća
radovala u srcu, misleći da će se Maza ovom prilikom zlo provesti.
Tako se mladić spremi i čamcem pređe opet preko na veštičino
ostrvo. Kad je tamo prispeo, već je vladala takva pomrčina da ga
niko nije video, jer svetiljke od zlata nije više bilo tamo, ona je
svetlela u kraljevu dvoru. Momčić je dugo razmišljao kako da dospe
do zlatoroga; to nije bilo lako, jer je ovan obnoć ležao u veštičinoj
sobi.
Kad je došlo doba da stara i njena kći legnu i spavaju, pođe
devojka kućnim vratima da ih, kao obično noću, zatvori.
Upravo na to vrebao je mladić napolju, i kad ih ona htede zatvoriti,
on neprimetno ubaci komad daske između vrata i ragastova tako da
se vrata nisu mogla zatvoriti. Devojka je dugo pokušavala da ih
zatvori, ali uzalud. Stara je već bila umorna, te reče kćeri neka ih za
tu noć ostavi nezatvorena, a kad svane, videće već šta nije u redu.
Tako ih devojka samo malo pritvori i ode da spava.
U noći, kad su i ona i kći spavale dubokim snom, ušunja se mladić
polako u sobu i dobaulja do ovna koji je ležao kraj ognjišta i spavao
isto tako dubokim snom kao i njegova gospodarica. Izvadi iz džepa
vune i —tiho, tiho —nabije njom svu zlatnu zvoncad na ovnovim
rogovima, — Gospode, kako je to bio tugaljiv zadatak, i kako je
morao paziti da nijedno zvonce ni najmanje ne zazvoni! Onda
dohvati uspavanog zlatoroga i odnese ga u čamac. Kad je već bio na
42
jezeru, izvadi vunu iz zvoncadi, pri čemu se zlatorog pomakne i sva
zvoncad divno zazvone.
Na to se veštica trgne iza sna, potekne k obali i nikne u ljutini:
Momčić joj odgovori:
„Jest, ja sam, majčice.“
Stara reče:
„Jesi li mi ukrao zlatoroga?"
On joj odvrati:
„Jest, majčice, baš to sam uradio."
Ona mu kaže:
„Je l’ da si veliki obešenjak?"
On joj odgovori:
„Jest, majčice, jesam.“
Ona počne opet kukati i jadikovati uzviknuvši na kraju:
„Ah, kako sam bila tupava kad sam te pustila da odeš. Mogla sam
misliti da mi spremaš nekakvo lupeštvo. Dođeš li mi još jedanput,
nećeš se odavde živ izvući.“
Mladić se vrati u kraljevski dvor i primi vlast u trećini države,
kako mu je kralj obećao. Kad su mu braća saznala kako je tekla cela
stvar i čula kako krasnu svetiljku i zlatoroga veličaju svi kao velike
retkosti i znamenitosti, njihova mržnja i zavist postale su bezmerne.
I jednog dana odu opet kralju i uzmu mu nadugačko i naširoko
pričati o veštičinu ćurku koji se sija kao najlepše zlato i koji je u
svima svojim naborima prošiven zlatnim nitima. Taj ćurak bolje bi
pristajao kraljici no jednoj veštici, i priličilo bi da ova dragocenost
postane kraljevo vlasništvo, jer mu, kažu Mazina braća, još jedino
ona nedostaje do potpune sreće.
Kralj se duboko zamisli i zapita ih:
„A gde li je taj zlatni ćurak i ko bi mi ga mogao dobaviti?"
Braća mu odgovore:
43
„To ne može niko drugi doli jedino naš brat Maza; on i zna najbolje
gde se taj zlatni ćurak nalazi.“
Tada kralj ponovo prizove mladića i reče mu:
„Već sam odavno čuo da mi voliš kćer. Sad su mi tvoja braća
pričala o krasnu ćurku koji je prošiven najčistijim zlatom i blista u
svima svojim naborima. Ako mi taj ćurak budeš nabavio, učiniću te
svojim zetom, a posle mene nasledićeš moju državu."
Kad je mladić to čuo, smesta se odlučio i rekao kralju da će ili
dobiti njegovu kćer za ženu ili izgubiti život. Kralj pohvali njegovu
gotovost. Braća mu se pak radovahu u sebi, jer su mislila da će ovaj
treći poduhvat stati Mazu glave.
Maza sedne u čamac i pređe na veštičino ostrvo. Vozeći se tamo
sav je bio utonuo u razmišljanje o tome kako da mu dođe šaka zlatni
ćurak kad ga stara stalno ima na sebi. Naposletku sune mu u glavu
jedna misao, čije je ostvarenje bilo skopčano s krajnjom smelošću.
Ali upravo na taj način morao je postupiti da bi postigao ono što je
primio za zadatak i što je naumio postići.
Ispod odela priveže uza se vreću i, koračajući korakom strašljivca
ponizna držanja, uđe u veštičinu sobu. Stara trolovka pogleda ga
pogledom koji nije obećavao ništa dobro.
„Jesi li to ti, Mazo?“ — zapita ga.
„Jesam, majčice, ja sam“, odgovori skrušeno.
„Pošto si se sam predao mojoj vlasti", reče stara dalje, „valjda nisi
uobrazio da ćeš se još izvući odavde čitav?" I onda uzme u ruke velik
nož i nasrne na njega. Mladić se učini kao da se veoma uplašio i reče:
„Ako već moram umreti, onda bar dopusti da sam izaberem moru
koja će me umoriti. Meni se više hoće da jedem vruću kašu dok se ne
prejedem toliko da cuknem od sitosti nego da budem preklan
nožem.“
E, onda je izabrao nešto što je još gore od noža, mislila je u sebi
veštica, pristavila velik lonac na vatru i spremila ogromnu količinu
kaše. Kad je jslo bilo skuvano, metne ga Maza preda se i počne jesti.
44
Ali na svaku kašiku kaše što ju je uzeo u usta, dve je sručio u vreću
ispod odela. Stara se na kraju stala čuditi što mladić može tako
mnogo pojesti. On se odjedanput učini kao da mu je od silna jela
pozlilo i sruši se sa stolice kao mrtav; u padu proseče neprimetno
vreću tako da kaša počne iz nje curiti i razlivati se po podu.
Sad je veštica verovala da se mladić zaista raspao od silna jela,
radosno zapljeska rukama i istrči da dobru vest saopšti kćeri, koja je
bila otišla na bunar po vodu. Kako je napolju vladalo nevreme s
kišom, skine ćurak i ostavi ga u sobi. Ona još nije bila ni odmakla
daleko, kad Maza skoči brzinom munje, ogrne ćurak i potrči k čamcu.
Posle nekog vremena opazi veštica Mazu na jezeru u njegovu
malenu čamcu. Kad je videla da je još živ i k tome ogrnut zlatnim
ćurkom koji se sijao na jezeru, potrči k obali van sebe od besa i
vikne:
Mladić joj odgovori:
„Jesam, majčice, ja sam."
Stara reče:
„Jesi li uzeo moj zlatni ćurak?"
Maza odgovori:
„Jest, uzeo sam ga, majčice."
Ona na to odvrati:
„Zar nisi veliki lupež?"
Mladić kaže:
„Jesam, jesam, majčice."
Tada veštici bude još teže i gore no ranije i stane je kuknjava i
jadanje kao nikad dotad:
„Ah, kako sam bila luda i glupa što sam te uopšte pustila iz šaka!
Mogla sam misliti da ćeš izvršiti lupeštvo za lupeštvom!"
Onda se ojađena odgega kući. Maza pak prevesla čamac preko
jezera i stigne srećno u kraljevski dvor sa zlatnim ćurkom; svi su
45
smatrali da takav ćurak niko nikad nije video niti je o takvoj
dragocenosti ikad išta čuo. Kralj časno održi reč i da mladiću za ženu
svoju jedinicu kćer.
Otad je Maza celog svojeg veka živeo srećno i veselo, a njegova
braća ostala su doživotno ono što su bila dotad — sluge u staji za
konje.
46
ZAČARANA ŽABA
Živeo negda seljak koji je imao tri sina, a već odavno bio udovac.
Kad su mu dva starija sina stasala za ženidbu, zamole jednog dana
oca za odobrenje da odu od kuće i potraže devojke koje bi njima
dvojici bile valjane žene, a njemu dobre snahe. Seljak im odgovori:
„Ne priliči da na ženidbu mislite pre nego što u svetu okušate
svoju sreću. Rad bih bio znati koji od vas dvojice može zaslužiti
najlepši čaršav da se o Badnjoj večeri prostre na sto.“
Taj predlog se braći veoma svidi: prime njegov savet p odluče se
da pođu u svet i vide koji će od njih moći steći najlepši čaršav. Na
rastanku da seljak i jednom p drugom sinu po tri komada kovana
novca za putni trošak za vreme dok ne budu našli službu
U času kad će oni da pođu od kuće, javi se ocu i najmlađi sin,
odrastao ali još uvek samo dečak, moleći ga za odobrenje da i on
pođe u svet i ogleda u njemu svoju sreću. Seljak ne htede o tom ni
čuti, nego reče:
„Zar ti, mali derane, misliš da će se naći neko ko će i tebe primiti u
službu? Bolje je da sediš kod kuće u zapećku, gde ti je pravo mesto."
Ali je najmlađi bio uporan i rekao mu:
„Pusti me, oče, da i ja pođem s braćom. Niko ne zna šta kome sreća
donosi. Možda ću dobro proći u svetu, mada sam još dečak i manji
od moje braće.“
Slušajući šta govori, stari je u sebi mislio: „Možda je i dobro da ga
pustim na peko vreme. Kod kuće i onako nije ni od kakve vajde, a
jamačno će se vratiti pre nego što šuma ozeleni listom." Tako i
47
najmlađem sinu odobri da pođe s braćom, te da i njemu tri komada
kovana novca kao putni trošak.
Na to seljakovi sinovi krenu na put. Išli su ceo dan bez
zadržavanja, a kad je bilo uveče, dođu do jedne drumske mehane u
kojoj je bilo okupljeno mnogo putnika-namernika i drugih gostiju.
Dvojica starijih sednu odmah za sto, počnu jesti i piti, kockati se i
veseliti, dok se najmlađi povukao u jedan kutak sobe ne učestvujući
u pirovanju, nego je osamljen sedeo i ćutao.
Kad su dvojica starijih straćili novac što su ga dobili od oca kao
putni trošak, posavetuju se šta da rade da bi mogli nastaviti ovako
veseo život. U tu svrhu priđu najmlađem, kažu mu da im da svoj
novac, a za njega će, rekoše mu, biti najbolje da se što pre vrati kući.
Ali im najmlađi ne htede učiniti po volji i želji. Oni ga onda
ščepaju, istuku ga, uzmu mu novac, a njega izbace iz mehane. Zatim
posedaju opet za sto da jedu i piju kao dotad. Najmlađi pak nađe se u
mrkloj noći i ne znajući kud da krene, pođe raznim stranputicama.
Kad se našao na jednom brežuljku, sedne i počne gorko plakati.
Posle, savladan umorom, zaspi.
Ujutro se probudi rano, pre nego što su ševe zapevale, i pođe
dalje. Išao je preko brda i dolina, ne raspitujući se kud koji put vodi,
samo kad je daleko od braće.
Posle duga putovanja izbije na jednu zelenu stazu koja je vodila u
nekakav velik dvor, tako velik kao da je kraljevski. Ne razmišljajući
mnogo, uđe dečak V dvor i uzme prolaziti iz dvorane u dvoranu,
jednu lepšu od druge, a da ni u kojoj ne ugleda nikoje živo stvorenje.
Idući dalje dospe naposletku do jedne sobe koja je bila lepša od
svih dvorana i soba kroz koje je u ovom dvoru prošao. U dnu te sobe,
na počasnu mestu, sedela je jedna žaba koja je bila crnja od najcrnje
zemlje, krastava i tako ružna da je dečak jedva prigušio u sebi
gađenje da bi je mogao gledati. Žaba ga upita ko je on i kakvim se
poslom bavi. Dečak joj odgovori po istini.
„Ja sam“, reče, „samo običan, siromašan seljački ; i pošao sam u
svet da tražim službu.“
48
Na to žaba reče:
„Ne bi li, možda, bio voljan da se primiš službe kod mene? Meni je
upravo sada potreban jedan sluga."
Dečak pristane i kaže da će rado ostati kod nje i služiti je, na šta
mu žaba reče:
„Kad veliš da si voljan, onda neka si mi dobro došao! Ako mi budeš
bio veran, to će biti sreća za tebe."
Tako se sporazumeju i dečak je uveravaše da će joj biti potpuno
odan ako ne bude zahtevala od njega 1čipe no što je kadar učiniti.
Onda pođe za svojom gospodaricom dole u vrt koji se nalazio pred
kućom, 1o nekakva velikog žbuna, kakav nikad pre toga nije video.
Tamo mu žaba reče:
„Tvoja će se služba sastojati u tome da svakog dana kad je sunce
na nebu odsečeš s ovog žbuna po jednu granu. To ćeš učiniti svakog
dana bez razlike, nedelju kao i u ponedeljak, usred zime kao i usred
n ta, ali nikojeg dana da ne odsečeš više grana, nego nego samo
jednu jedinu."
Dečak obeća da će u svemu postupiti po njezinoj naredbi. Žaba ga
onda odvede do jedne sobe i reče:
„Odsad ćeš stanovati u ovoj sobi i tu će ti biti dom. Kad budeš hteo
jesti, na ovom stolu naći ćeš jelo i piće, a ova postelja biće ti uvek
raspremljena 'kad budeš hteo otpočinuti ili spavati. Slobodan si
inače da u svemu drugom postupiš po svojoj volji i želji. Budi samo
veran i izvrši tačno ono što sam ti odredila kao dužnost."
Potom se rastanu i žaba odskakuće svojim putem. Dečak uzme
nož, siđe dole u vrt, odseče sa žbuna jednu granu i tako je za taj dan
bio slobodan. Sutradan učini to isto i na isti način, a isto tako i trećeg
dana i svakog dana u toku cele godine.
Dobro mu je bilo u ovom kraljevskom dvoru, imao je sve što je
samo poželeti mogao, ali mu je ipak vreme sporo prolazilo, jer se
danas dešavalo isto ono što se desilo juče, juče je bilo isto onako kao
prekjuče, a nikad za svih tih dana ni da čuje ni da vidi koje ljudsko
stvorenje.
49
Kad se navršila godina i dečak odsekao sa žbuna poslednju granu,
doskakuće mala žaba do njega, zahvali mu na njegovoj odanoj službi
i zapita ga kakvu nagradu želi da mu da. Dečak joj odgovori kako
smatra da nema pravo na kakvu veću nagradu i da će se zadovoljiti
onom kojom njegova gospodarica namerava da ga nagradi. Na to
žaba reče:
„Dobro znam kakvu bi ti nagradu najviše želeo. Tvoja braća otišla
su od kuće da zarade čaršave što bi ih na Badnje veče mogli prostrti
na očev sto. Ja ću ti, evo, dati kao nagradu čaršav kakav oni teško
mogu naći, makar ga tražili i u dvanaest kraljevina.“ I to rekavši, da
mladiću jedan stoni čaršav, belji od snega i k tome tako lep da nikad
niko nije video čaršav takve lepote. Dečak se tome silno obraduje i
zahvali joj se na daru mnogim učtivim rečima. Zatim se oprosti s
njom i s velikom radošću u srcu spremi se za povratak k ocu.
Tako mladić krene na put kući i putovao je vasceli dan a da se na
putu ne srete ni s kojim čovekom. Kad je već bilo u pozno veče, vidi
nekakav osvetljen dom i uputi se k njemu da potraži prenoćište.
Stigavši do kuće, pozna je: to je bila ona ista drumska mehana u
kojoj se pre godinu dana rastao s braćom. Uđe u mehanu, kad tamo,
a braća mu sede za punim zdelama i vrčevima, jedu i piju i vesele se!
Najmlađi brat nije bio zlopamtilo: imao je dobro srce i lako je
zaboravljao učinjenu mu nepravdu, pa se veoma obradovao viđenju
s braćom, prišao im i pozdravio ih s velikom ljubavlju. Zatim uze
govoriti i zapita ih kako su proveli vreme od rastanka s njim i da li
im je pošlo za rukom da zasluže čaršav koji bi im otac o Badnjem
večeru mogao postaviti na sto. Braća mu odgovore da je s njima bilo
sve dobro. Donesu i pokažu mu čaršave što su bili zaslužili, dva
obična čaršava od sasvim gruba platna i k tome još i otrcana.
Pogledavši njihove čaršave, uzvikne najmlađi:
„Čekajte da vidite nešto sasvim drukčije!"
I onda razvije čaršav što ga je dobio od žabe, i svi gosti u mehani
divljahu se njegovu prekrasnu tkivu. Dva starija seljakova sina nisu
mogla podneti da im najmlađi ima u rukama ovakvu dragocenost. I
50
tako mu otmu taj lepi čaršav, a njemu utrape u ruke svoja dva prosta
i otrcana. Potom svi zajedno krenu kući, k ocu.
Kad je bilo Badnje veče i kad su dvojica starijih seljakovih sinova
prostrli na sto lepi čaršav, stari mu se otac toliko obradovao da se
nije mogao dovoljno nadiviti sreći svoja dva starija sina. Tada se i
njih dvojica počnu razmetati i pričati nadugačko i naširoko o svima
velikim delima što su ih počinili dok su stekli ovaj čaršav.
Najmlađi je, međutim, bio ćutljiv i ništa nije rekao. A i da je šta
pričao, nit bi se to slušalo, nit bi se u to verovalo.
Za vreme praznika sva tri brata provela su kod kuće, a posle toga,
opet jednog dana, odu ocu dvojica starijih i zamole ga za odobrenje
da potraže za sebe devojke kojima bi se oženili. Otac im, međutim,
reče i sad onako kako im je rekao ranije:
„Na ženidbu ne treba da mislite pre nego što još jednom okušate u
svetu svoju sreću. Rad bih bio znati koji od vas dvojice može
zaslužiti pehar koji bi se o Božiću mogao metnuti na sto.“
Braći se veoma svidi taj predlog i tako se odluče da pođu u svet i
ogledaju koji će od njih zaslužiti najlepši pehar. Na rastanku da otac i
jednom i drugom po tri komada kovana novca i reče neka im to bude
putni trošak dok ne budu našli kakvu službu.
U času kad je trebalo da stariji seljakovi sinovi pođu od kuće, ode
najmlađi ocu i zamoli ga za odobrenje da i on krene u svet i u njemu
okuša svoju sreću. Otac, međutim, ne htede o tom ni čuti, nego mu
odgovori:
„Ti, mali derane, kanda misliš da će te neko primiti u službu? Bolje
je da sediš u zapećku, tamo ti je pravo mesto."
Ali je momčić bio uporan rekavši ocu:
„Pusti me, oče, da s braćom pođem i ja. Niko ne zna kako se sreća
obrće. Možda će mi u svetu biti dobro, mada sam još mlad i manji od
svoje braće."
Slušajući ga, stari je mislio u sebi:
51
„Može biti da je dobro da mi jedno vreme ne bude na vratu.
Vratiće se on kući još pre nego što šuma bude olistala."
I tako mu odobri da pođe s braćom, pa da i njemu tri komada
kovana novca kao putni trošak.
Potom krenu na put sva tri brata i putovali su ceo bogovetni dan.
Kad je bilo uveče, dođu do jedne drumske mehane, u kojoj je već bilo
mnogo putnika i drugih gostiju. Oba starija brata sednu za sto i
uzmu jesti i piti, kockati se i veseliti na sve načine. Najmlađi brat
zavukao se, međutim, u jedan kutak, ne uzimajući nikakva učešća u
ovoj terevenki. Kad su starija braća šćerdala sav svoj novac,
posavetuju se između sebe na koji bi se način mogli još neko vreme
ovako provoditi. Toga radi priđu najmlađem bratu i zatraže od njega
da im preda svoj novac; za njega bi, rekoše mu, bilo najbolje da se —
što pre, to bolje — tornja kući.
Najmlađi brat ne htede im učiniti po volji, na šta ga oni ščepaju,
uzmu mu novac, izudaraju ga i isteraju iz mehane. Onda opet
zasednu za sto da jedu i piju i vesele se kao i dotad. Najmlađi pak
brat potrči u crnu tamu; ne znajući kud ide prelazio je s jedne
stranputice na drugu, išao i išao dok god je mogao, a onda na jednom
brežuljku seo, gorko plakao, a posle od umora i jada zaspao.
Rano izjutra, pre nego što su ševe zapevale, probudio se i uzeo put
pod noge. Posle duga putovanja preko brda i dolina, naiđe
naposletku na jednu zelenu stazu i udarivši njom, dođe do velika
dvora o kojem je već bilo reči u ovoj pripovetki. Kad je mladić
poznao kraljevski dvor u kojem je služio godinu dana, neobično se
obradovao i smelo i bez razmišljanja zakoračio u dvor i stao pred
svoju bivši gospodaricu koja je sedela na počasnu mestu.
Kad ga žaba ugleda, odgovori mu ljubazno na njegov pozdrav, a
zatim ga zapita šta želi. Mladić joj odgovori:
„Došao sam da ti se ponudim u službu, ako ti je moja služba
potrebna."
Na to žaba reče:
52
„Prispeo si mi u dobri čas, jer mi upravo sad treba kakav mladić.
Ako me budeš verno služio, nagrada što ćeš je dobiti za svoju službu
neće biti neznatna."
Mladić je uveravaše da će je verno služiti ako samo ne bude tražila
od njega da učini štogod što je iznad njegovih moći. Tada žaba uzme
klupče konca, pruži ga mladiću i reče mu:
„Tvoj posao će se sastojati u tome da ovim koncem zavežeš svaku
granu koju si prošle godine odsekao sa džbuna. Vezivaćeš po jedan
konac svaki dan kad je sunce na nebu, i to ćeš činiti i nedeljom i
ponedeljkom, usred zime, kao i usred leta. Ali svakog dana smeš
vezati samo jednim koncem po jednu granu, a ne više."
Mladić joj obeća da će sve njezine naredbe izvršiti najsavesnije.
Ona ga onda odvede do jedne sobe u dvoru i reče mu:
„Ovde ćeš ubuduće stanovati i to će ti biti dom. Na ovom stolu naći
ćeš jelo i piće kad ti se bude prohtelo jesti i piti, a ova postelja biće
spremljena za tebe da legneš, otpočineš ili spavaš kad je tome
vreme. U svemu drugom potpuno si slobodan da postupiš po svojoj
volji. Budi samo veran u vršenju dužnosti koje si se primio."
Tako se rastanu i žaba odskakuće svojim putem. Mladić uzme
jedan konac, ode u vrt, obmota ga i veže za jednu od onih grana što
ih je lanjske godine odsekao sa žbuna. Tim je izvršio svoju dužnost i
dalje je tog dana bio slobodan. Sutradan je obavio dužni posao na isti
način, a tako i trećeg dana i svih dana u toku godine. Živeo je
najudobnijim životom i imao svega u obilju, ali mu je vreme ipak
sporo prolazilo, jer svi su mu dani bili sasvim jednolični, a nikad da
vidi ili čuje koje živo stvorenje.
Kad se navršila godina dana i kad je mladić svezao poslednji
konac oko poslednje grane, doskakuće do njega i sad mala žaba i
zapita ga kakvu nagradu želi da dobije. On joj odgovori kako jedva i
može da traži nagradu za ovakvu službu; rado će primiti onakvu
nagradu kakvu mu njegova gospodarica bude dala i biće njom
zadovoljan. Na to žaba reče:
53
„Dobro znam koja bi ti nagrada bila najmilija. Tvoja braća rade u
svetu na tome da zarade pehare kakvi bi priličilo da stoje o Božiću
na stolu vašeg oca. Ja ću ti dati pehar kakav oni teško da će moći gde
dobaviti.“
I to rekavši, da mu jedan pehar koji je bio iskovan od čistog
srebra, a pozlaćen i spolja i iznutra; trinaest kujundžija utisnulo je
na njemu svoje majstorske žigove, a bio je izrađen tako umetnički da
se sličan pehar nije mogao naći ni kad bi se tražio u dvanaest
kraljevina. Mladić joj zahvali na ovom dragocenom daru onako kako
i priliči, a onda se oprosti sa svojom gospodaricom i s velikom
radošću u srcu pripremi za povratak u roditeljski dom.
Putovao je ceo dan bez prekida, a dockan uveče dospeo do one
iste drumske mehane u kojoj je bio s braćom pre godinu dana. Sad je
hteo da je mimoiđe, ali kojim god smerom da je krenuo, svuda bi
naišao na nabujale potoke i nigde slobodna puta doli onog što je
vodio k mehani. A valjalo mu je i negde prenoćiti. Tako uđe u
mehanu, kad gle! — seljački sinovi, njegova braća, sede za punim
činijama i vrčevima, isto onako kao što su sedeli kad se s njima
poslednji put rastao.
Kako je mladić ubrzo zaboravio učinjenu mu nepravdu, obveseli
se videvši braću, priđe im i pozdravi ih najsrdačnije. Onda ih uzme
pitati šta je i kako je bilo s njima otkako su se rastali i da li su zaradili
toliko da nabave pehare za očev sto o Božiću. Braća mu odgovore da
su dobro proveli sve vreme i pokažu mu svoje pehare. To su bili
dotrajali i u svakom pogledu malovažni pehari. Razgledavši ih,
najmlađi im reče:
„Počekajte malo, pa ćete videti nešto sasvim drukčije."
Tako donese pehar što ga je dobio od male žabe, i ne treba se
čuditi što su svi gosti u mehani našli da je taj pehar izvanredno
umetničko delo.
Ali su stariji seljakovi sinovi zavideli što im brat ima u rukama
tako sjajan pehar i rekli mu:
54
„Ne priliči da šmokljan kao što si ti ima takvu dragocenost. To ćeš
dati nama, jer smo stariji od tebe i bolji no što si ti.“
I onda mu uzmu njegov lepi pehar, a u mesto toga dadu mu svoja
dva. Znajući dobro da nije savetno prepirati se s jačima, najmlađi se
morade zadovoljiti i s onima što su mu dali, kakvi su da su.
Tako otputuju braća kući i može se zamisliti kako im je stari otac
bio radostan kad je o Božiću video na stolu dragoceni pehar. Dvojica
njegovih starijih sinova uzeše se tada hvaliti pred njim i uzdizati
svoja velika dela, dok je najmlađi bio žalostan i ćutao. Ne bi ni
vredelo truda da kaže štogod u korist istine, jer niti bi bio saslušan
niti bi se verovalo u ono što kaže.
Pošto su sva tri brata provela kod kuće božićnje praznike, priđu
jednog dana dvojica starijih k ocu i zamole ga za odobrenje da mogu
otići od kuće i potražiti devojke kojima bi se oženili. Otac im to rado
odobri; mislio je da su sad potpuno zreli za ženidbu i već sasvim
razumni i iskusni mladi ljudi. Reče im:
„Radoznao sam da vidim ko će za Božić dovesti u kuću najlepšu
nevestu."
To se braći neobično svidelo i obojica obećaju ocu da će sa svoje
strane učiniti sve što najbolje uzbudu mogli. Tako se uzmu spremati
da pođu u svet i vide koji će od njih dovesti ocu o Božiću najlepšu
snahu. Na rastanku da otac i jednom i drugom sinu po tri komada
kovana novca za troškove na putu.
55
Kad je valjalo da dva starija seljakova sina krenu od kuće, ode ocu
najmlađi mu sin i zamoli ga za odobrenje da i on pođe s braćom.
Stari ne htede o tom ni čuti i samo reče:
„Zar ti, ubogi švrćo, misliš da će i za tebe poći koja devojka? Bolje
da ostaneš kod kuće u zapećku, gde ti je pravo mesto!“
Ali se najmlađi ne dade pokolebati, nego reče:
„Oče, pusti me da pođem s braćom. Niko ne zna kako se sreća
obrće. Možda ću vrlo dobro proći u svetu, mada sam najmlađi i manji
od braće."
Dok je oi tako govorio, stari je u sebi mislio:
„Možda je dobro da i on bude jedno vreme van kuće. Ako ga
nevolja bude pritisla, naći će već put i vratiće se.“
56
Tako je i najmlađi smeo poći sa starijom braćom: dobije i on tri
komada kovana novca da ima za trošak na putu dok ne bude našao
kakvu službu.
Potom tri seljakova sina krenu na put i putovali su ceo dan bez
prekida. Pred veče stignu opet do one mehane uz drum, gde je već
bilo mnogo putnika-namernika i drugih gostiju. Dvojica starijih
počnu ponovo svoj veseli život, zasednu za sto, uzmu jesti i piti i
veseliti se, dok je najmlađi brat sedeo sam u jednom kutu, ne
uzimajući nikakva učešća u njihovoj terevenki.
Kad su dvojica starijih spiskali novac što su ga dobili od oca za
put, posavetuju se kako da dođu do sredstava te da još nekoje vreme
provedu ovako veselo. Toga radi kažu najmlađem da im da svoja tri
komada kovana novca, pošto bi on i onako uradio najpametnije da
se — što pre, to bolje —vrati kući.
Dabogme da se najmlađi nije s tim složio, na šta ga oni ščepaju,
uzmu mu novac i, uz nekoliko bubotaka, isteraju iz mehane. Zatim
sednu ponovo za sto da jedu i piju i vesele se kao i dotad.
Ubogi najmlađi potrči u šumu ne misleći na to kud će ga put
odvesti, samo da ga odvede dalje od braće. Išao je pustim stazama,
išao dotle dok nije sustao, a onda seo, gorko se zaplakao, a posle od
umora zaspao. Rano ujutro, pre no što je sunce granulo, probudio se
i krenuo dalje preko brda i dolina.
Posle nekog vremena pomisli u sebi kako bi od svega na šta bi
mogao naići, bilo za njega najbolje kad bi opet dospeo u onaj
kraljevski dvor gde nije doživeo ništa drugo do di samo dobra. Tek
što je to pomislio, kad odjedanput ugleda pred sobom zelenu stazu.
Pođe njom i ubrzo stiže do dvora u kojem je proveo dve godine dana.
Bio je veoma radostan i ne razmišljajući dugo, zakorači smelo u dvor
i uđe u veliku dvoranu gde je obično sedela njegova gospodarica.
Ugledavši ga, primi ga žaba ljubazno i zapita šta namerava.
„Došao sam“, odgovori joj mladić, „da ti ponudim svoje usluge ako
su ti one potrebne."
Žaba odgovori:
57
„U dobri čas si mi došao: meni je upravo sad potrebna družba
mlada čoveka. Budeš li me verno služio, nagrada što ćeš je za svoju
službu dobiti biće veća nego što možeš zamisliti."
Mladić joj obeća da će joj biti veran, ako samo ne bude od njega
zahtevala suviše mnogo. Na to mu žaba reče:
„Tvoja služba neće biti ni teška ni mučna. Posao će ti biti da grane
što si ih ranije odsekao i vezao — sada podigneš i složiš u dvorištu
na gomilu. Slagaćeš ih svakog dana kad je sunce na nebu, i sredom i
četvrtkom i usred zime i usred leta, svakog dana po jednu granu.
Jednog dana ne smeš uzeti i metnuti na gomilu više nego samo jednu
jedinu granu. Kad se navrši godina i kad budeš podigao i poslednju
granu i metnuo je na gomilu, podmetnućeš vatru pod ovu složenu
gomilu grana i otići ćeš na neko vreme u svoju sobu. Posle ćeš se
vratiti u dvorište i sve što dotle ne bude izgorelo, začistićeš pažljivo
metlom i baciti na gomilu, da i ti ostaci sagore do pepela. Budeš li
tada video nešto u vatri, izvadićeš to i oslobodićeš iz vatre."
Mladić obeća da će u svemu postupiti tačno po naredbi svoje
gospodarice. Potom ga žaba odvede do jedne male sobe u dvoru i
reče:
„Ovde ćeš ubuduće stanovati i prebivati. Na ovom stolu naći ćeš
jelo i piće kad budeš hteo jesti i piti, a ova postelja biće uvek
spremljena da spavaš i otpočivaš kad budeš imao potrebu da
otpočineš. U svemu drugom potpuno si slobodan da činiš što hoćeš.
Samo mi budi veran u izvršenju dužnosti što sam ti je odredila.“
I to rekavši, odskakuće žaba. Mladić pak siđe u dvorište, uzme
jednu granu od onih što ih je ranije odsekao i povezao i metne je na
jedno otvoreno mesto u dvorištu gde je namerio spremiti lomaču, i
tako je tog dana bio dalje slobodan. Sutradan uradi to isto i na isti
način, tako i treći dan i u toku svih dana kroz celu godinu. Provodio
je u dvoru dobre dane, rastao je i razvijao se i postajao velik i
snažan. Samo se osećao veoma usamljenim, jer niti je za sve to
vreme video niti čuo kojeg čoveka, a često mu je padalo na um kako
će mu se braća vratiti kući s nevestama, a on svoje neće imati.
58
Kad je prošla godina dana, i kad je mladić podigao poslednju
granu i metnuo je povrh ostalih, učini onako kako mu je naredila
žaba: podmetne vatru pod gomilu grana i napravi veliku lomaču.
Kad se vatra razbuktala, ode na čas u sobu, zatim se vrati, pokupi
pažljivo sve što nije izgorelo i baci u vatru tako da sagore do pepela
sve grane, velike i male.
Upravo u trenutku kad je bacio na lomaču poslednje ostatke grana
i grančica i kad je i te ostatke zahvatio plamen, pojavi se usred vatre
divna devojka: bila je belja od snega, kosa joj tako bujna da joj je,
talasajući se, dosezala do nogu i pokrivala je kao kakav ogrtač.
Mladić joj smesta priskoči, dohvati i u tren oka istrgne iz vatre.
Lepa devojka držaše ga obema rukama i najusrdnije mu se zahvali
što ju je spasao. Ona je bila najlepša i najbogatija kraljevska kći u
celom svetu, a jedna opaka veštica bila ju je začarala i pretvorila u
ružnu žabu.
U isto vreme nastala je i u celom dvoru najveća živost: dvorjani,
vitezovi, otmene dvorske devojke i svi drugi, koji su bili začarani isto
tako kao i njihova princeza, preobrazili su se u ono što su bili pre
nego što su začarani. Jedni za drugima prilazili su princezi da izraze
svoje poštovanje njoj i vernom i hitrom mladiću koji je oslobodio
začaranosti i nju i njih.
Kraljevska kći ne htede gubiti vreme, nego odmah naredi da se
izvrše sve potrebne pripreme za put. Spremi se i sama, a seljački sin
obuče se, po njezinu uputstvu, u svilu i skupoceni skerlet i udesi
onako kako priliči jednom kraljeviću. Tako se i dosadašnji sluga
začarane princeze, siromašni seljački sin, preobrazio u ponosita
mladića, najotmenijeg među vitezovima koji su ikad opasali mač o
bedra. Kad su sve pripreme za put bile izvršene, reče kraljeva kći
svome spasiocu:
„Znam dobro da misliš na braću koja se vraćaju kući da pokažu
svoje mlade. Toga radi krećemo na put k tvome ocu i mi, da ti vidi
otac kakvu si nevestu ti zaslužio."
59
Mladić se osećao tako kao da je pao s oblaka, ali nije bilo vremena
za duga razmišljanja, uđe za njom u pozlaćena kola i tako uz ukazane
im počasti krenu s velikom pratnjom u pohode starom seljaku u
njegovoj kolibi.
Posle nekog vremena stignu do one drumske mehane. Mladiću se
prohte da vidi da li mu se braća po njihovu starom običaju i sad
provode u njoj. Naredi da kola stanu, i uđe u mehanu. Otvorivši vrata
ugleda za stolom seljačke sinove, svoju braću, kako jedu, piju i vesele
se. Sad su i jedan i drugi imali kraj sebe i svoje mlade, može se već
misliti od koje vrste devojaka. O njihovu stasu moglo se reći da su
bile vitke kao — panjevi, o boji lica — bele kao zidovi u kupatilu,
okrugle kao mlade krmače, a po uglovima usta žute kao male
lastavice.
Kad je mladić video sve to što je hteo videti, iziđe brzo iz mehane
a da ga niko nije poznao. Zatim uđe u pozlaćena kola k svojoj nevesti
te sa svom pratnjom nastave put. Gosti u mehani pitali su se u čudu
ko može biti taj ponositi kraljević koji je tuda prošao.
Mladić i njegova nevesta prispeli su do seljakova doma na sam
dan Badnje večeri. Kad su stigli, uđu u kuću i zamole domaćina za
prenoćište. Seljak im odgovori po istini: ima, kaže im, tri sina koje
očekuje da mu dođu uveče zajedno sa svojim nevestama. A osim
toga, ova njegova mala koliba i nije pogodna da bude konak tako
otmena sveta kao što su njih dvoje. Adi mu kraljeva kći reče da će se
oni već snaći, i tako seljak pristane da im učini po želji i primi ih.
Tada princeza naredi da se spremi sjajna božićna gozba, a paževe
pošalje da pozovu goste izbliza i izdaleka. Kad je bilo uveče i večera
bila spremljena, stignu kući dva starija seljakova sina sasvojim
nevestama, i ne treba se čuditi što se seljak nije osobito radovao
gledajući te dve svoje snahe.
Sedeći tako za stolom zapita kraljeva kći od koga je dobio tako lep
stoni čaršav i tako sjajan pehar.
„To su“, reče stari, „dobila moja dva starija sina kao nagradu za
svoju službu van kuće, u svetu.“
60
„Nisu to tvoji stariji sinovi stekli svojom službom", kaže mu na to
princeza; „ni čaršav, ni pehar. Ako želiš čuti pravu istinu, onda znaj
da
js i jedno i drugo stekao svojom službom tvoj najmlađi sin, evo
ovaj što sedi uz mene.“
U isto vreme ustane mladić u prinčevskoj odeći i zagrli seljaka,
svog oca, i svi tada poznaše u stranom princu seljakova najmlađeg
sina koga su ranije njegovi prijatelji tako malo cenili. Kad je stari
poznao sina i doznao šta se sve bilo dogodilo, veoma se čudio i jedva
da je mogao verovati svojim očima. Dva njegova starija sina stajala
su sad i pred njim i pred svima gostima osramoćeni kao lažovi i
nevaljalci i o njima se kao takvima govorilo u celom onom kraju.
Mladić i princeza venčaju se s najvećom radošću i tada se naredi
božićna svetkovina kakvu niko nije nikad video. Posle božićnih
praznika, mladoženja i mlada vrate se u svoju zemlju i povedu sa
sobom i starog seljaka. Mladić postane kralj cele države i sa svojom
lepom kraljicom življaše u stalnoj slozi i ljubavi. Oni u toj državi
vladaju i dan-danas.
61
GOVEDAR
Bio negda jedan siromašan dečak-govedar, koji osim maćehe nije

imao nikog na svetu kome bi bio rođen i mio. A maćeha mu je bila
opaka žena i ne samo da mu nikad nije rekla nijednu nežnu reč, nego
mu je i od usta otkidala ono što je trebalo da mu da. Mnogo je ubogi
dečak kraj nje propatio. Ceo bogovetni dan proveo bi po šumama i
na pašnjacima idući za kravama, a od maćehe ne bi dobio ništa
drugo doli jutrom i večerom koji zalogaj hleba.
Jednog dana maćeha mu je nekud otišla a da mu nije ostavila ništa
za jelo i dečak je morao oterati krave u šumu ne okusivši tog jutra ni
koricu suva hleba. U šumi ga je glad počela toliko moriti da se gorko
rasplakao. U podne se stiša, ubriše suze i ode na jedan brežuljak gde
se po navici odmarao kad bi u letnje doba pripeklo sunce. Obično je
na tom brežuljku pod lisnatim drvećem bila uvek sveža i od jutarnje
rose još vlažna trava, dok sad od rose nije ostalo ni traga, tle bilo
suvo, a trava izgažena. To se dečaku učinilo čudnovato i nikako da
shvati ko je mogao toliko izgaziti travu. Dok je tako sedeo utonuvši
sasvim u duboke misli, opazi nešto što je blistalo i sijalo se kao
sunce.
Mladi kravar skoči da vidi šta je to što tako blešti i nađe dva mala
komada vremenom oštećena stakla izvanredne beline. Tome se
dečak toliko obradovao da je zaboravio na glad i ceo dan se igrao s ta
dva sitna komada stakla.
Uveče kad je sunce zašlo za šumu, privede stoku i potera je kući.
Prešao je jedan deo puta kad se sretne s jednim malenim dečakom
koji ga ljubazno pozdravi:
„Dobro veče!“
62
„Dobro veče!“ — pozdravi i njega mladi govedar-Mališan upita:
„Da li si našao moja dva komada stakla što sam ih jutros izgubio u
zelenoj travi?"
Govedar mu odgovori:
„Jesam, našao sam ih. Ali, dragi moj mališa, ostavi ta dva mala
komada stakla meni: hteo bih da ih dam maćehi; možda ću za to
dobiti od nje malo jela kad budem došao kući.“
Ali ga mališan moljaše veoma usrdno:
„Vrati mi moja stakla, a ja ću te drugom prilikom nečim uslužiti.“
Tako mu mladi govedar da njegova stakla. Mališan ih prihvati,
prisno ga pozdravi klimnuvši glavom i odskakuće sav radostan.
Dečak stera stoku u gomilu i potera je kući. Kad je stigao, već je
uveliko bio mrak. Maćeha ga izgrdi što dolazi tako kasno.
„Eno ti je u činiji ostalo još malo kaše“, reče mu ljutito; „pojedi to i
odmah lezi da uzmogneš sutra poraniti i oterati stoku na pašu!“
Ubogi dečak-govedar nije se usudio da na njezine opore reči ma šta
odgovori, nego je pojeo ono što mu je ostavila i odšunjao se u senjak
gde je obično spavao. Cele noći nije sanjao ni o čemu drugom nego
samo o malom dečaku i o njegova dva sitna komada stakla.
Ujutro pak, pre no što je sunce na istoku granulo, probudi ga glas
maćehe:
„Ustaj, lenjštino, i požuri se, već je odavno svanulo! Valjda stoka
neće zbog tebe ostati kod kuće i gladovati."
Dečak smesta ustane, dobije komadić hleba i otera stoku na pašu.
Kad je došao do zelena brežuljka, gde je uvek bilo sveže i hladovito,
učini mu se čudnovato što je rose već bilo sasvim nestalo i sve bilo
suvo i ugaženo, skoro više no dan ranije. Dok je tako sedeo i duboko
se zamislio, vidi da u zelenoj travi leži nešto što je sijalo na suncu.
Priskoči odmah tamo i nađe jednu malu-malenu kapu, ali je ta kapa
bila crvene boje, a svuda oko kape bila su prišivena sitna, zlatna
zvoncad. Mladi govedar se tome toliko obveselio da je zaboravio na
glad i ceo dan se igrao lepom kapom.
63
Uveče kad je sunce zašlo za šumu, prikupi stoku i potera kući. Kad
je malo odmakao, sretne se s jednom vrlo malenom i još k tome
lepom devojkom. Ona ga ljubazno pozdravi:
„Dobro veče!“
„Dobro veče i tebi!“ — pozdravi i kravar nju.
Mala ga zapita:
„Jesi li našao moju kapu što sam je jutros izgubila u travi?“
Dečak joj odgovori:
„Jesam, našao sam je. Ali, drago devojče, ostavi tu malu kapu meni!
Mislio sam da je dam svojoj opakoj maćehi, pa ću možda dobiti od
nje malo jela kad se budem vratio kući.“
Ali ga devojče vrlo lepo moljaše:
„Vrati mi moju kapu, a ja ću te drugom prilikom nečim uslužiti."
Tako joj mladi govedar da njezinu malu kapu; devojče je veoma
radosno prihvati, klimne mu ljubazno glavom i otrči svojim putem.
Dečak opet okupi stoku i pođe kući. Kad je prispeo u dvorište, već
je bio mrak i maćeha ga je dugo očekivala. Bila je sasvim zlovoljna i
rekla mu:
„Da mi se nikad više nisi vratio kući tako kasno! Sad zbog tebe
moram sedeti do pola noći i musti. Eno ti tamo u činiji ostatak kaše,
jedi i odmah lezi pa spavaj da sutra uzmogneš poraniti i oterati
stoku na pašu.“
Ubogi dečak ne smede ništa odgovoriti na njezine opore reči, nego
pojede što mu je maćeha ostavila i odšunja se u senjak gde je
redovno spavao. Ali cele noći nije sanjao ni o čemu drugom nego
samoomaloj devojci i o njezinoj crvenoj kapi.
Izjutra pre no što se razdanilo, probudi ga svagdašnja vika
maćehe:
„Ustaj, lenjštino! Ne mogu krave zbog tebe čekati i gladovati."
Dečak smesta ustane i spremi se da potera krave na pašu; pre no
što je pošao, zamoli maćehu za komadić hleba.
64
„Hleba?“ — izdere se na njega opaka žena. „Tako nevredno derle,
kao što si ti, ne zaslužuje da dobije hleba!“
I dečak morade odmah poći za stokom gladan, što mu je teško
palo. Kad je stigao u zelenu šumu i seo pa brežuljku gde se obično
odmarao za vreme velike žege, začudio se što je zemljište pod
senovitim drvećem Još suvlje nego što je bilo jučerašnjeg
prekjučerašnjeg dana, a trava izgažena još u većem krugu no pre.
Tada se seti pričanja o malim vilama i vileljacima. Slušao je kako se
pričalo da oni letnjih poći počinju u neko doba na rosnoj travi igrati
svoja kola i igraju ih sve do pred zoru; naslućivao je da je mora biti
upravo na ovom mestu njihovo igralište.
Dok je tako sedeći bio utonuo u duboke misli, dotakne se nogom
jednog zvonceta što je ležalo u travi. Ali je to zvonce zvonilo tako
prijatno da se sva stoka očas skrdila i podigla glave kao da će da
sluša zvuke ovog zvonceta. Dečak je bio tako veseo što ga je našao i
toliko se igrao njim da je zaboravio, on na glad, a krave na pašu.
Tako je protekao dan mnogo brže nego što je mislio.
Kad je bilo pred veče i sunce se već bilo nadnelo nad vrhove
drveća, uzme mladi govedar dozivati stoku i spremati se da pođe
kući. Ali ma koliko da je vikao i dozivao, stoka se ne htede odbiti od
paše, jer je pasla na mestu gde je bila lepa i sočna trava. Dečak tada
pomisli u sebi:
„Možda će bolje poslušati glas ovog zvonceta nego li moj“, —
izvuče zvonce iz džepa i pođe zvoneći njim. I čim je on počeo zvoniti
tim zvoncetom, dotrči za njim krava predvodnica, ona s klepetušom,
a za njom se nadadu i ostale. Dečak se tome veoma obraduje: sad je
znao kako da se ovim zvoncetom koristi. Kad je prešao malo puta,
sretne se s jednim malenim starcem. Starac ga ljubazno pozdravi:
„Dobro veče!“
„Dobro veče i tebi!“ — odgovori dečak.
Starčić ga upita:
„Da li si našao zvonce što sam ga jutros izgubio u zelenoj travi?"
Mladi govedar mu odgovori:
65
„Jesam, našao sam ga.“
Starčić reče:
„Vrati mi ga!“
„Ne“, odgovori mu dečak, „nisam tako lud kao što ti misliš.
Prekjuče sam našao dva sitna komada stakla; jedan mališan molio
me je da mu ih dam, jer ih je, reče, on izgubio, i ja mu ih dadoh. Juče
sam našao jednu kapu i nju sam, na njezinu molbu, dao jednoj maloj
momici; a ti sad hoćeš da mi uzmeš zvonce koje mi tako dobro dolazi
da njim primamim stoku. Drugi koji nađu tuđu stvar dobiju za to
nagradu, a ja ne dobih nikad ništa.“
Starčić je naređao mnogo lepih reči kazujući njima kako mladi
govedar treba da mu vrati zvonce, ali .to nije ništa pomoglo. Onda
starčić reče:
„Vrati mi zvonce, a ja ću ti dati nešto drugo čim ćeš moći domamiti
stoku. Osim toga daću ti i to da ostvariš tri svoje želje.“
Dečaku se ovaj predlog svidi i rado pristane na nj A onda uzme reč
i kaza:
„Pošto mogu da poželim sebi šta hoću, onda želim: da postanem
kralj; zatim želim: da dobijem veliki kraljevski dvor; i još želim: da
dobijem lepu, lepu kraljicu."
„To što želiš nije malo“, odgovori starčić, „ali dobro upamti ovo što
ti sad kazujem:
„Noću, kad svi spavaju, ustani, pođi od kuće i idi dok ne dođeš do
jednog kraljevskog dvora koji leži na severu. Evo ti jedna svirala od
koske. Ako dospeš u nevolju, duhni u nju. Ako i drugi put dospeš u
veliku nevolju, duhni opet. Zapadneš li pak i treći put u veliku
opasnost, onda razbij sviralu, a ja ću ti pomoći kao što sam ti
obećao."
Dečak najlepše zahvali starčiću na daru i tako kralj vilenjaka ode
svojim putem. On pak pođe kući radujući se što odsad neće više
morati da goni na pašu i čuva krave svoje opake maćehe.
66
Stigao je kući kad je već zavladala pomrčina. Maćija je dugo čekala
na njega i sad je bila tako ljuta da je siromah dečak umesto večere
dobio od nje batine. „To valjda neće još dugo trajati", tešio se u sebi
odlazeći u senjak. Legne da spava i ubrzo zaspi kratkim snom.
Ali posle ponoći, mnogo pre nego što je petao zakukurekao,
ustane, iziđe tiho iz dvorišta i udari putem ka severu, onako kako mu
je starčić rekao. Išao je bez prekida i bez odmora, prelazio preko
brda i dolina i dvaput je sunce zalazilo dok je dečak još putovao.
Trećeg dana pred veče dođe do jednog kraljevskog dvora koji je
bio tako velik kakva on, koliko se sećao, još nikad nije video.
Dečak ode u kuhinju i zamoli da ga prime u službu.
„Šta umeš raditi i kakvim se poslom baviš?" — upita ga glavni
kuvar.
„Umem isterati stoku na pašu i čuvati je“, odgovori dečak.
Glavni kuvar mu na to reče:
„Kralj upravo traži valjana čuvara stoke. Ali će s tobom biti,
jamačno, onako kako je bilo s drugima: svaki dan nestaće ti iz stada
po jedno grlo.“
Dečak mu odgovori:
„Iz stada koje sam terao na pašu i čuvao ga, meni nikad nije
nestalo nijedno grlo.“
Tako bude primljen na dvoru za kraljeva govedara. Kao čuvaru
kraljeve stoke nikad mu vuk nije zaklao nijedno grlo iz stada, pa je
među svima dvorskim slugama stekao ugled valjana mladića.
Jedne večeri kad je doterao stoku kući, primeti malu devojku koja
je stajala na prozoru i slušala kako on peva. Pravio se kao da ništa
nije opazio, mada mu je bilo sasvim toplo pod prslukom. Tako je
prošlo neko vreme i mladi govedar uvek bi se veoma obradovao kad
god bi video ovo devojče: nije znao da je to kraljeva kći.
Dogodi se, međutim, jednog dana da mu mlada devojka dođe u
času kad je upravo poterao stoku na pašu. Povela je sa sobom
maleno, kao sneg belo jagnje i vrlo ljubazno zamolila mladića da i
67
njeno malo jagnje povede u šumu na pašu i čuva ga od vukova.
Mladiću je bilo tako čudnovato u srcu da nije mogao ni usta otvoriti
da bi joj šta odgovorio. Povede jagnje sa sobom i otad mu je bila
najveća briga i radost da bdi nad njim i čuva ga. I jagnje je njemu bilo
odano kao pas koji se igra sa svojim gospodarom.
Otad se mladić često viđao s kraljevom kćerju. Izjutra, kad je
isterivao stoku na pašu, ona je stajala na prozoru i slušala ga kako
peva; uveče pak, kad se vraćao iz šume, silazila je dole k njemu da
pomiluje svoje malo jagnje i progovori s mladim pastirom koju
ljubaznu reč.
Dani su prolazili i čuvar stoke razvio se u naočita momka, a
kraljeva kći u pravu devojku. lepoticu kojoj nije bilo ravne. Ipak mu
je i sad dolazila svako veče, kad se vraćao sa stadom, da pomiluje
svoje jagnje. Ali jednog dana princeza je nestala i nigde se nije mogla
pronaći.
U celom dvoru zavladala je velika žalost i uznemirenost, jer su
princezu svi voleli. Kralj i kraljica patili su, naravno, najviše. Kralj je
objavio u svoj zemlji da će onaj ko mu bude našao i doveo kćer
dobiti nju za ženu a s njom i pola države. Mnogi kraljevići, mladi
vitezovi i junaci s istoka i sa zapada došli su u dvor da odatle pođu u
traganje; navlačili su na sebe gvozdene oklope i naoružani do zuba
odlazili s pratnjom na razne strane da traže ugrabljenu princezu.
Malo ih je bilo koji su se vratili s puta, a i oni koji su se vratili kući,
niti su šta čuli o tom ko je princezu ugrabio, niti o tom gde se ona
sada nalazi išta doznali. Kralj i kraljica tugovali su prekomerno i već
su mislili da se rana zadana im nestankom kćeri nikad neće isceliti.
Mladi govedar terao je stoku u šumu na pašu isto onako kao i ranije,
ali nije više bio veseo, jer je svakog dana i svakog časa mislio na lepu
kraljevu kćer.
Jedne noći učini se mladiću u snu kao da pred njegovom posteljom
stoji maleni kralj vilenjaka i govori mu:
„Na severu, na severu! Tamo ćeš naći svoju kraljicu!“
68
On se obraduje u snu. Skoči iz postelje i kad se razbudio, gle! —
pred njim je još stajao starčić i davao mu očima znak:
„Na severu, na severu!“ Potom maleni starčić nestane i mladić se
počne dvoumiti da li je zaista video i čuo kralja vilenjaka ili je to bila
samo obmana.
Kad je svanulo, ode u dvor i zatraži da razgovara s kraljem. Sve
kraljeve sluge se začude kad su čule šta želi, a glavni kuvar reče:
„Ti si toliko godina služio da možeš dobiti i povišicu plate i
dodatak na hranu a da zbog toga ne moraš razgovarati neposredno s
kraljem.“
Ali govedar ostane pri tom da želi sam razgovarati s kraljem i reče
pred svima samo toliko da ima na umu ne povišicu plate, nego nešto
sasvim drugo.
Kad je ušao u dvoranu , zapita ga kralj šta želi. Mladić reče:
„Ja sam mnogo godina verno služio i sad molim za odobrenje da
odem i potražim princezu."
Kralj se na to naljuti i reče:
„Zar ti, koji goniš stoku na pašu i čuvaš je, misliš da možeš učiniti
nešto što nije mogao učiniti nijedan junak niti ijedan kraljević?'1
Ali mu govedar odgovori prostodušno kako on hoće da potraži
princezu ili da za nju žrtvuje život. Kralj se pa te njegove reči malo
odljuti; seti se stare izreke: „Često ispod seljačke kabanice bije
plemenito srce."
Tako naredi da se govedar snabde najboljom opremom, da mu se
dadu konji, novac i sve što mu inače još treba za njegov poduhvat.
Ali mladić reče:
„Ne treba mi konj; odobri mi samo da mogu otići i daj mi koliko
treba za putne troškove." Kralj mu poželi sreću na putu, dok su se
svi paževi i druge
dvorske sluge smejali govedaru zbog njegova vratolomnog
poduhvata.
69
Mladić pođe put severa, kako ga je poučio kralj vilenjaka, i išao j e
toliko da još malo pa da izbije na kraj sveta.
Putujući tako pustim stazama preko brda i dolina dospeo je
naposletku do jednog velikog jezera; nasred jezera bilo je ubavo
ostrvo, a na ostrvu ležao kraljevski dvor, još mnogo, mnogo lepši od
onog iz kojeg je pošao. Mladić priđe obali i uzme obilaziti jezero
posmatrajući dvor sa svih strana. Gledajući ga tako, spazi devojku
lepe zlatne kose gde stoji na prozoru i maše mu svilenom vrpcom
koju je jagnje kraljeve kćeri imalo obično oko vrata. Mladiću snažno
zakuca srce u grudima, jer mu je sevnula u glavi misao kako ta
devojka ne može biti nikoja druga nego upravo princeza po koju je
pošao.
Sedne da razmisli na koji bi način mogao preći preko vode i
dospeti u veliki kraljevski dvor, ali ništa ne smisli. Naposletku se seti
kako bi mu valjalo ispitati da li bi mu mali vilenjaci hteli pomoći. I
tako uzme svoju malu sviralu od koske i duhne u nju da je daleko
odjeknuo njezin zvuk.
„Dobro veče!“ — čuje u tom trenutku nečiji glas glas iza sebe.
„Dobro veče!“ — odgovori mladić na pozdrav, okrene se i ugleda
pred sobom onog malog dečaka čija je dva sitna komada stakla
našao jednom u zelenoj travi.
„Šta tražiš od mene?“ — upita ga mali vilenjak.
Mladić mu odgovori:
„Molim te da me prevedeš jedanput preko jezera u kraljevski
dvor.“
Dečak mu odgovori:
„Sedni mi na leđa!“
70
Mladić učini kako mu je mali vilenjak rekao; u istom času
preobrazi se mališa u velika jastreba koji poleti vazduhom i sleti s
njim na ostrvo.
Mladić uđe u dvor i zatraži službu.
„Šta umeš raditi i kakvim se poslom baviš?“ — upita ga glavni
kuvar.
„Umem poterati stoku na pašu i čuvati je," odgovori mladi
govedar.
Glavni kuvar na to reče:
„Divu bi upravo dobro došao valjan pastir. Samo će s tobom biti
možda onako isto kako je bilo s drugima, jer ako ti iz stada bude
nestalo koje grlo, ode ti glava.“
Mladić mu na to odgovori:
„Taj mi se uslov čini opasnim, ali ću ga ipak primiti."
71
Glavni kuvar pozdravi ga na to dobrodošlicom i reče kako se
idućeg dana može primiti službe.
Sutradan otera mladić stado na pašu, pevajući i zvoneći po svojem
običaju zvoncetom. Kraljeva kći stajala je na prozoru, slušala njegove
pesme i davala mu znak da se pravi kao da ništa nije video. Uveče
potera mladić stado iz šume kući.
Div mu iziđe u susret i reče:
„Odgovaraš mi životom za svako grlo iz stada koje ti bude
nestalo.“ Ali su grla bila na broju, i ma koliko da ih je div
prebrojavao, uvek bi našao da je sva stoka na okupu. Div tada
postade ljubazan i reče:
„Ostaćeš moj govedar dok god budeš bio živ.“
Onda div ode na obalu, oslobodi svoj začarani čamac i na njemu
oplovi trired oko jezera. Dok je div plovio duž jezera, kraljeva kći
stala je na prozor i pevala svoju pesmu:
,,U tami tihe noći, kad sve bude utonulo u dubok san,
dođi mi, pastiru. Ako mi budeš došao, biću tvoja i krunu ćeš sa
mnom poneti."
Mladić je slušao pesmu i razumeo da mu valja doći u noći i

osloboditi kraljevu kćer. Ukloni se a da ga niko ne primeti, a kad je
bilo u gluhoj noći i kad su svi u dvoru spavali dubokim snom,
privuče se kuli, stane pod prozor i zapeva:
„Ove te noći pastir očekuje. Evo ga brižna

pod tvojim prozorom.
Dođeš li mi, odvešću te i bićeš
moja kraljica."
72
Kraljeva kći se pojavi na prozoru i došapne mu:
„Ja sam vezana zlatnim lancem. Dođi i oslobodi me!“
Ne znajući kako da se drukčije pomogne, uzme mladić svoju
sviralu i duhne u nju da je daleko odjeknulo.
„Dobro veče!“ — začuje u istom času jedan glas iza sebe.
„Dobro veče!“ — odgovori na pozdrav i okrene se: pred njim je
stajao maleni kralj vilenjaka odkojeg je negda dobio zvonce i sviralu
od koske.
„Šta tražiš od mene?“ — zapita ga starčić.
„Molim te da mene i princezu odvedeš odavde.“
Mali vilenjak mu na to reče:
„Pođi za mnom!“
Mladić se popne s njim u kulu do princezina kaveza. Vrata se
otvore sama od sebe, a čim ga je starčić dodirnuo, zlatan lanac kojim
je princeza bila vezana, raspadne se u komade. Tada sve troje pođu
obali, gde kralj vilenjaka zapeva:
„Sve je tiho i ševar zaklanja mesec.

O, dođi, mala štuko,
i prenesi na svojem hrptu, kao na prestolu,
jednu princezu i jednog budućeg kralja.“
U istom trenutku stvori se pred njima ono devojče čiju je kapu

našao negda govedar u zelenoj travi. Skoči u jezero i stvori se velika
štuka, koja je veselo plivala tamo-amo po jezeru. Tada kralj vilenjaka
reče:
73
„Posedajte na hrbat ove štuke. Ali se princeza ne sme uplašiti ako
se nešto bude dogodilo, jer će onda moja moć prestati da dejstvuje."
Tako reče starčić i iščeze. Pastir i lepa kraljeva kći učine kako im
je on kazao i štuka brzo zapliva kroz talase.
Dok se sve ovo dešavalo, stražario je div na krovu svojeg dvora i
opazio pastira kako sa mladom princezom prelazi preko vode. Očas
se stvori orao i poleti za njima. Kad je štuka čula šum orlovih krila,
zaroni duboko u vodu, zbog čega se kraljeva kći toliko uplaši da
glasno krikne.
Tada moć kralja vilenjaka prestade dejstvovati i orao dograbi
begunce kandžama. Kad se s njima vratio u dvor, naredi da se pastir
baci u mračnu jamu na jedno pedeset hvati ispod zemlje, a princeza
zatvori u ćeliju za devojke i tako čuva da ne može pobeći.
Sad je mladić ležao zarobljen u jami pod kulom i teško mu je bilo u
duši što nije mogao osloboditi kraljevu kćer i što je k tome proigrao i
svoj život. U tim žalosnim trenucima seti se onog što mu je negda
rekao kralj vilenjaka: „Ako se treći put nađeš u velikoj opasnosti,
razbij sviralu od koske i ja ću ti pomoći." Znajući da inače nikad više
neće videti svetlost dana, izvadi malu koštanu sviralu i razlupa je u
komade.
„Dobro veče!" — čuje u istom trenutku nečiji glas iza sebe.
„Dobro veče" odgovori mladić na pozdrav i okrene se. Pred njim je
stajao starčić koji ga upita:
„Šta želiš zovući me?"
„Želim da oslobodim princezu i odvedem je njenom ocu."
Na to ga vilenjak povede sa sobom, te kroz vrata, koja su se sama
otvarala pred njima, prođu mnoge sjajne sobe. Naposletku dođu do
jedne velike dvorane pune — prepune raznovrsna oružja, mačeva,
kopalja i ubojnih sekira, od kojih je nekoje sijalo kao čist čelik, a
drugo blistalo kao suvo zlato. Starčić upali vatru na ognjištu i reče:
„Svuci se!“
74
Mladić se svuče i vilenjak baci njegovo staro odelo na vatru da
sagori do pepela. Zatim priđe veliku gvozdenom kovčegu, izvadi iz
njega odelo i skupocenu ratničku opremu koja je bleštala sjajem
čista zlata.
„Obuci ovu odeću!“ — reče starčić.
Mladić se obuče, i kad se tako našao od glave do pete u punoj
ratničkoj opremi, vilenjak mu pripaše o bedra mač i reče:
„Možeš se pouzdati u ovaj mač, njim ćeš poseći diva. A ovaj oklop
na tebi ne može preseći ni probiti nikoji čelik.“
Mladić se u zlatnoj opremi osećao još smelijim i kretao se u njoj
kao da je najhrabriji kraljević. Potom se obojica vrate u mračnu
tamničnu jamu. Pastir zahvali kralju vilenjaka na velikoj pomoći i
tako se rastanu.
Ujutro nastane u svem dvoru velika buka, jer se div spremao da
tog dana proslavi svadbu sa lepom kraljevom kćerju i sve svoje
rođake pozvao je na svatovsku gozbu. Princezu su obukli u
najsjajnije haljine; na glavi je nosila zlatnu krunu, a okićena je bila
crvenim prstenjem i drugim dragocenim nakitom što ga je nosila
sama divova majka. Potom je počelo svatovsko pirovanje, praćeno
raznovrsnim zabavama i gošćenjem raznim đakonijama i pićem. Za
sve to vreme kraljeva kći, kao nevesta, plakala jebezprekida, a
njezine suze bile su tako vrele da su joj pekle obraze kao plamen.
Svatovsko pirovanje trajalo je sve do u noć, a pre pego što će
povesti nevestu u ložnicu, naredi div paževima da mu iz tamnice
dovedu pastira. Ali kad su divovi paževi stigli u podrume donje,u
jamu ispod kule, ne nađoše tamo nikakva pastira: umesto njega
stajao je u tamnici hrabar ratnik sa mačem, u oklopu i punoj
ratničkoj opremi. Mladi paževi se od tog prizora toliko uplaše da
počnu bežati; mladić se nadade za njima i tako dospe gore u dvor, u
dvoranu gde su bili okupljeni svati, da na kraju gozbe vide kako će
pastir biti pogubljen.
Ugledavši pred sobom naoružana ratnika, div se strašno
razgnevio i viknuo:
75
„Sram da te je, opaki trole!"
Dok je izgovarao te reči, oči su mu bile tako divlje da je njima
prozirao kroz pastirov oklop. Ali se 1Mladić nije uplašio, nego mu je
odgovorio:
„Ovde ćeš se za svoju lepu nevestu biti sa mnom.“
Div htede uteći, ali mladić isuče mač koji se svetleo kao plamen.
Kad je div poznao mač od kojeg će skončati, uplašio se, prebledeo i
oborio pogled ka zemlji. Mladić mu smelo priđe, zamahne i snažnim
udarom mača odrubi mu glavu. To je bio divov kraj.
Kad su svati to videli, toliko su se uplašili da su se razbežali, svako
u svoju jamu. Princeza pak pritrči i zahvali hrabrom pastiru što ju je
konačno oslobodio. Potom odu na obalu, oslobode začarani divov
čamac i otisnu se od ostrva.
Kad su prispeli u kraljev dvor, nastade u njemu velika radost: kralj
je bio ushićen ugledavši svoju jedinicu kćer za kojom je tako dugo
bio u žalosti. Onda se priredi veličanstvena svadba i govedar dobije
za ženu lepu kraljevu kćer. Živeli su srećno i zadovoljno mnogo,
mnogo godina i gledali kako im deca rastu i razvijaju se. Zvonce pak i
razbijena koštana svirala sačuvani su u kraljevskom dvoru za
spomen sve do današnjeg dana.
76
STARI SKOČIDIV
Bila jednom dva suseda, jedan bio bogat, drugi siromah. Imali su
zajedničku livadu koju je trebalo da zajedno kose i podele seno.
Ali je bogati hteo da sam ima tu livadu, pa kaže siromašnom kako
će ga isterati iz kuće i s imanja ako ne bude pristao na ovakav
ugovor: da onom ko u jednom danu pokosi veći deo livade pripadne
cela livada.
Tako bogati sakupi onoliko kosača koliko god ih je bilo u okolini,
dok siromah nije mogao dobiti nijednog, jer mu nije imao čime
platiti. To ga sasvim ražalosti i stane plakati ne znajući gde bi i kako.
bi nabavio malo sena za svoju kravu.
Dok je tako sedeo snužden i žalostan, priđe mu nekakav velik
čovek i reče:
„Nemoj biti žalostan. Znam već šta treba da radiš. Kad budete
počeli kosidbu, ti zovni trired, jedno za drugim: — Ovamo, stari
skočidive! — i to neće ostati bez dejstva; videćeš već." Tako rekavši
— iščezne.
Siromahu bude lakše oko srca i od tog trenutka nije više živeo pod
teretom briga.
Jednog lepog dana dođe tako bogati s ne manje od dvadeset ljudi i
ovi, jedan za drugim, stadoše ređati po dvadeset otkosa. Kad je video
s kakvom silom ljudi radi njegov bogati sused, siromah ne htede ni
počinjati posao, znajući dobro da sam ne može nakositi toliko koliko
svi ti bogataševi ljudi zajedno.
Tada mu dođe na um onaj veliki čovek i on uzvikne:
„Ovamo, stari skočidive!"
77
Ali se niko ne pojavi. Kosači se uzeše smejati i sprdati se s njim
misleći da je pomerio pameću, a on onda vikne drugi put:
„Ovamo, stari skočidive!"
Ali se ni tada ne pojavi nikakav skoči-div. Kosači dobiše takav
nastup smeha da nisu mogli ni zamahnuti kosama. Smejali su se
toliko da samo što nisu pukli od smeha.
On tada viknu i treći put:
„Ha, stari skočidive, ovamo u pomoć!"
Na treći poziv pojavi se odjednom grdna ljudina sa kosom velikom
kao katarka.
Sad je bio kraj smehu i veselju kosača bogatog seljaka. Jer kad ova
grdosija stade kositi, toliko se svi uplašiše da prosto zanemeše od
straha. I pre nego što su koliko-toliko došli k sebi, on je već bio
pokosio pola livade.
Na to bogatog seljaka obuzme takav bes da pritrči i skočidiva
udari nogom pozadi. Ali to mu nije ništa pomoglo, nego samo
odmoglo: noga mu se bila prilepila za grdosiju, a udarac bogatašev
osetio je div samo kao kakav ujed buve, i kosio je dalje.
Sad je bogatašu valjalo smisliti kako da oslobodi nogu, i smisli ono
što je za njega bilo najgore: udari ga i drugom nogom. Ali mu se i ona
prilepi za diva i sad je visio na njemu kao klešte. Stari skočidiv
pokosi do kraja i sav ostatak livade, a zatim se podiže u vazduh
vukući za sobom bogataša.
Tako siromah ostade jedini gospodar u kući.
78
BELUŠ I GOLUBAN
Bio negda kralj i imao kraljicu koju je veoma voleo. Ali posle
nekog vremena umre kraljica i kralj, ostavši udovac, prenese svu
svoju ljubav na jedinicu kćer koju je voleo i čuvao kao zenicu. Mlada
kraljeva kći razvijala se i postala najlepša devojka od svih o kojima
se ikad čulo.
Kad je princezi bilo petnaest godina, dogodi se da izbije strašan
rat i njen otac morade poći na vojsku. Kralj nije imao nikog kome bi
za vreme dok traje rat mogao poveriti kćer i tako naredi da sevan
grada u šumi sagradi velika kula, snabde najobilnije svim i svačim
što je potrebno za život i smesti u kulu kćer s jednom njezinom
sluškinjom. Potom izda naredbu da se pod pretnjom smrtne kazne
nikoji čovek, pa ko on bio da bio, ne sme približiti kuli u kojoj se
nalazila njegova kći sa sluškinjom.
Kralj je smatrao da je tim učinio sve kako bi zaštitio i obezbedio
kćer i ode na vojsku. Princeza je za to vreme sedela u kuli sa svojom
sluškinjom.
Ali je u gradu bilo mnogo hrabrih prinčeva i drugih mladih
vitezova koji su priželjkivali lepu princezu i koji bi radi bili da s njom
jedanput porazgovaraju. Kad su videli da ostvarenje njihovih želja
nije mogućno, ogorče se ljutnjom na kralja i smisle da mu se osvete.
Zatraže pomoć u jedne stare žene koja je više znala i umela no drugi
ljudi i narede joj da udesi stvar tako kako bi kraljeva kći i njena
sluškinja bile obeščašćene bez izvršenja muška nasilja. Starica im
obeća pomoći, začara nekoliko jabuka, metne ih u kotaricu i uputi se
s njom usamljenoj kuli u kojoj su prebivale dve device, princeza i
njena sluškinja.
79
Kad su kraljeva kći i sluškinja opazile staricu koja je sedela pod
prozorom kule, silno im se prohtelo da pojedu koju od tih lepih
jabuka. Doviknu ženi i zapitaju je šta traži za te krasne jabuke, ali
stara odgovori kako joj jabuke nisu na prodaju. Pošto devojke ne
prestajahu moliti je da im ipak proda koju jabuku, starica reče da će
pokloniti i jednoj i drugoj po jednu jabuku; neka samo spuste s kule
korpicu i u njoj podignu jabuke.
Ne sluteći nikakvo zlo, princeza i njena sluškinja učine kako im je
rekla ova čarobnica i dobiju dve jabuke.
Ali je ovo začarano voće imalo čudotvorno dejstvo: čim su ga
pojele, obe devojke zatrudne i pre nego što je protekla godina da
narode dvojicu muškarčića. Kraljeva kći nazove svog sina Belušem, a
sin sluškinjin dobije ime Goluban. Oba deteta rasla su i razvijala se i
bila veća i jača od dece svoje dobi. Povrh toga bila su i izvanredno
lepa i toliko nalik jedno na drugo kao da su rođena braća.
Bilo je prošlo sedam godina i kralj se vraćao iz rata. Devojke je
obuzeo strah što će kralj saznati njihovu sramotu i uzmu se između
sebe savetovati šta da urade da bi sakrile decu. Nije bilo kakva
drugog načina nego da ih jedne noći spuste s kule na zemlju te da im
deca ogledaju u svetu svoju sreću. Opraštajući se sa sinom, tužna i
žalosna, da kraljeva kći Belušu jedan skupocen nož za spomen na
majku, dok sluškinja nemade šta dati svome Golubanu.
Tako dva dečaka, slična između sebe kao dva brata rođena, uzmu
putovati. Posle nekog vremena dođu u jednu mračnu šumu. U šumi
se sretnu s nekakvim čudnovatim čovekom vrlo visoka rasta, koji je
o pojasu nosio dva mača i vodio sa sobom šest velikih pasa. Čovek ih
ljubazno pozdravi:
„Dobar dan, dečaci! Odakle ste vi i kud ste namerili?"
Oni mu ispričaju kako dolaze od jedne velike kule, a pošli su, kažu,
u svet da ogledaju svoju sreću.
Na to čovek reče:
„Ako je tako kako kažete da je, onda ja vaše poreklo znam bolje
nego iko drugi. I zbog toga treba da imate nešto za spomen na svoga
80
oca: evo vam dajem jednom i drugom po mač i po tri psa. Jedno mi
samo morate obećati, a to je: da nigda nećete odstraniti od sebe
svoje pse, nego ćete ih voditi sa sobom kuda god budete išli i gde god
budete bili.“
Dečaci zahvale čoveku na dobrim darovima i obećaju mu da će se
držati njegova saveta. Zatim se oproste s njim i pođu dalje.
Dugo su putovali zajedno, dok jednog dana ne zastaše na jednoj
raskrsnici. Tada reče Beluš:
„Čini mi se da bi bolje po nas bilo da se ovde rastanemo i pođemo
odavde odvojenim putevima, ja jednim, a ti drugim, i tako odvojeni
ogledamo svoju sreću u svetu. Toga radi, hajde da se ovde
rastanemo!"
Goluban mu odgovori:
„Tvoj savet je razuman. Ali na koji način da saznam ubuduće kako
prolaziš u svetu, da li ti je dobro ili ne, i treba li da ti dođem u pomoć
ako se budeš našao u kakvoj velikoj nevolji?"
„Jest“, reče Beluš, „neka ti ovo bude znak: dok god voda u ovom
izvoru bude bila bistra, značiće da sam živ; a ako se bude zacrvenela
i zamutila, značiće da sam mrtav. Znam pouzdano da ćeš me osvetiti
ako budem poginuo."
I onda učini nožem u izvoru znak zaveta, pa se tu na izvoru
rastanu, te jedan udari jednim a drugi drugim putem.
Ubrzo stigne Goluban do jednog kraljevskog dvora u blizini i primi
se tamo službe. Ali je redovno dolazio jutrom na izvor da vidi kako je
s Belušem.
Beluš je putovao i putovao, išao je preko brda i dolina, dok jednog
dana nije ugledao pred sobom nekakav veliki grad. Čudno je bilo u
tom gradu: sve kuće zastrte crninom, a na licima stanovnika
ogledale su se sumornost i zabrinutost, kao da se dogodila velika
nesreća. Beluš je prolazio gradom i pitao zbog čega je grad u crnini, a
svet tako sumoran i potišten. Ljudi su mu odgovarali:
81
„Ti mora da dolaziš iz daleka kad ne znaš da su kralj i kraljica bili
dospeli na moru u nevolju te morali obećati morskom trolu svoje tri
kćeri. Sutra će doći neman da odvede najstariju princezu."
Mladiću je dobro došla ova vest i radovao se misleći kako mu se
tako daje prilika da postigne bogatstvo i slavu ako mu sreća bude
naklonjena.
Kad je sutra osvanulo, pripaše Beluš mač, obne svoja tri psa i ode
sam na morsku obalu. Sedeći na žalu vidi kako dovode iz grada
kraljevu kćer. Do obale dopratio ju je jedan dvorjanin koji je obećao
da će je spasti. Princeza je bila veoma tužna i gorko je plakala. Beluš
ustane i pođe k njima pozdravljajući učtivo.
Ugledavši hrabra mladića, kraljeva kći i njen pratilac se veoma
uplaše: mislili su da je to morski trol. Dvorjanin strugne ne osvrćući
se i popne se na jedno drvo podalje od obale. Beluš priđe princezi i,
da bi je ohrabrio, reče joj:
„Lepa devojko, nemoj me se bojati: neću ti učiniti nikakvo zlo.“
Kraljeva kći mu odgovori:
„Zar nisi ti onaj koji hoće da me odvede?"
„Ne, nisam", kaže joj Beluš. „Ja sam došao da te oslobodim."
Princeza se veoma obraduje što tako valjan borac hoće da se za
nju založi i oni su dugo i ljubazno razgovarali. Beluš je u razgovoru
zamoli da mu učini prijatnost i da ga bište. Kraljeva kći mu učini po
želji i Beluš položi glavu u njezino krilo. Bištući ga, princeza skine s
prsta zlatan prsten i zaveže ga, a da on ništa ne oseti, u vitice
mladićeve bujne kose.
Odjednom ispliva morski trol iz dubine i sva se voda uz obalu
zapenuši i zatalasa. Ugledavši Beluša kraj princeze, naljuti se i reče:
„Zašto sediš pored moje princeze?"
„Ja mislim da je ona moja princeza, a ne tvoja."
Morski trol reče:
„To ćemo tek videti. Ali neka se prvo biju među sobom naši psi.“
82
Ne oklevajući napujda Beluš svoje pse na trolove i među njima
nastane ljuta bitka. Ali na kraju nadvladaju njegovi psi trolove: tako
su ih strašno izujedali da su pocrkali. Tada Beluš isuče mač iz korica,
stušti se na trola i moćnim udarcem mača odrubi mu glavu te se ona
skotrlja u pesak. Trol krikne užasno i sruši se telesinom u more tako
da voda pljusne do neba. Zatim mladić izvadi nož sa srebrnom
drškom, iskopa oči iz trolove glave i metne ih u torbu. A onda
pozdravi lepu princezu i ode žurno svojim putem.
Kad je borba bila okončana i mladić otišao, siđe dvorjanin s drveta

i zapreti princezi da će je ubiti ako pred svima ljudima ne bude rekla
da ju je on oslobodio, a ne ko drugi. Princeza nije smela da to
odrekne, bojala se da će je zaista ubiti. Tako se vrati kući u kraljevski
dvor zajedno s njim i oboje budu dočekani s velikim počastima. Vest
83
o tome da je najstarija princeza spasena od morske nemani
primljena je i u zemlji s velikom radošću.
Idućeg dana bilo je isto tako. Beluš je otišao na morsku obalu i tu
je zatekao srednju princezu, koju je kralj bio obavezan predati trolu
toga dana.
Kad su kraljeva kći i njen pratilac videli kako im prilazi nepoznat
mladić, veoma su se uplašili misleći da je to trol. Dvorjanin se kao i
jučerašnjeg dana uspuže na drvo, ali je princeza ispunila mladićevu
molbu i biskala ga isto onako kao njena sestra. Bištući ga, i ona mu je
u vitice njegove kose zavezala svoj zlatni prsten.
Posle nekog vremena začuje se od mora velika huka: isplivao je iz
dubina troglavi morski trol sa tri psa. Ali su Beluševi psi pobedili
trolove, a on posekao trola svojim sjajnim mačem. Potom mu je
nožem sa srebrnom drškom povadio iz glave oči i otišao svojim
putem. Kad je boj bio okončan, ohrabrio se i dvorjanin, sišao s
drveta i primorao princezu na zakletvu da će svima reći kako ju je on
oslobodio, a ne ko drugi. Potom se vrate u dvor, gde dvorjanin bude
primljen s velikim počastima i slavljen kao najveći junak.
Trećeg dana pripaše Beluš mač, vabne svoja tri psa i ode opet na
more. Dok je sedeo na žalu, vidi kako iz grada dovode najmlađu
princezu. Do obale dopratio ju je onaj isti hrabri dvorjanin koji je
tvrdio da je oslobodio njene sestre. Princeza je bila veoma žalosna i
gorko je plakala. Mladić ustane i pođe k njima, učtivo pozdravljajući
princezu.
Ugledavši nepoznata naočita mladića, kraljeva kći i njen pratilac
se veoma uplaše, jer su mislili da je to sam trol. Dvorjanin se nada u
beg i popne se i sad na veliko drvo podalje od obale. Beluš priđe k
princezi i gledajući je preplašenu, reče joj:
„Lepa devojko, nemoj me se bojati; ja ti neću učiniti nikakvo zlo.“
Kraljeva kći ga zapita:
„Zar nisi ti onaj koji hoće da me odvede?"
„Ne, nisam“, odgovori joj Beluš. „Ja sam došao da te oslobodim.“
84
Ona se veoma obraduje što tako hrabar junak hoće da se bori za
nju, i oni su dugo i usrdno razgovarali. Mladić zamoli lepu devojku
da mu učini prijatnost i malo ga pobište. Kraljeva kći na to reče da će
mu rado ispuniti želju i Beluš položi glavu u njezino krilo. Kad je
princeza opazila u njegovoj kosi dva prstena što su mu ih za vitice
privezale njene sestre, veoma se začudila, te mu i ona priveže svoj
prsten a da on to ne oseti.
Utom se odjednom začuje od mora užasna huka i pljusak
zapenušane vode uzdiže se do u nebo: to je morski trol isplivao iz
dubina. Čudovište je sada imalo šest glava i uz njega je bilo devet
pasa. Videvši Beluša gde sedi pored mlade princeze, trol se razbesni
i drekne:
„Kakva ti posla imaš s mojom princezom?"
„Ja mislim da je ona pre moja princeza negoli tvoja.“
Na to trol reče:
„To ćemo tek videti, ali neka se prvo biju među sobom naši psi.“
Beluš napujda svoje pse na trolove i među njima se zametne ljuta
borba. Ali se ona svršila pobedom njegovih pasa koji su nadvladali
svih devet trolovih: tako su ih strašno izujedali da su svi trolovi
pocrkali. Naposletku potegne Beluš svoj svetli mač, nasrne na
morsko čudovište i jednim udarcem odseče mu svih šest glava koje
se skotrljaše u pesak: neman strašno zaurla i padne trupinom u
more tako da voda pljusnu visoko do u nebo. Zatim se mladić lati
noža i izvadi mu iz glave svih dvanaest očiju, pozdravi mladu
kraljevu kćer i ode žurno svojim putem.
Kad je borba bila okončana i pobedilac morske nemani otišao,
siđe dvorjanin s drveta, isuče mač
i zapreti princezi da će je ubiti ako ne bude htela reći da ju je on
spasao od trola isto tako kao i njene dve starije sestre. Bojeći se da
će je zaista ubiti ako na to ne pristane, princeza obeća da će njega
prikazati kao svoga spasioca. Onda se zajedno vrate u dvor. Kralj,
videvši ih žive i zdrave, silno im se obradovao, dvor je plivao u
85
radosti i oni budu primljeni s velikim počastima. Sad se dvorjanin
pokazivao sasvim drukčije nego tamo na moru, gde se bio šćućurio u
granju visoka drveta. Kralj naredi da se priredi svečana gozba sa
pesmom i svirkom i igrom, a dvorjaninu obeća ruku svoje najmlađe i
najmilije kćeri kao nagradu za njegovu hrabrost.
Usred svadbene svetkovine, dok je kralj sa svojim ljudima sedeo
za trpezom, otvore se širom vrata i pojavi se Beluš sa svojim psima.
Mladić uđe smelo u dvoranu i pozdravi kralja. Kad kraljeve kćeri
ugledaju neočekivana gosta, silno se obraduju, ustanu od trpeze i
pohitaju mu u susret. Kralj se tome veoma začudi i upita ih šta znači
ovo njihovo đipanje.
Na to mu najmlađa princeza ispriča od početka do kraja sve što se
bilo dogodilo, kaže mu da je Beluš spasao od morske nemani i nju i
sestre, dok je dvorjanin za vreme borbe s trolom sedeo na drvetu. A
da bi to potpuno i dokazale, pokažu mu kćeri prstenove što ih je
svaka od njih ponaosob zaplela i zavezala u vitice njegove kose.
Kralj međutim, još nije bio načisto šta da misli o svemu ovom.
Onda mu Beluš reče:
„Kralju gospodaru! Da ne bi posumnjao u istinitost reči svojih
kćeri, evo ti da vidiš oči tog morskog čudovišta što sam ga ubio.“
Tako se i kralj i svi njegovi ljudi uvere u to da su princeze kazale
istinu. Lažljivi i nevaljali dvorjanin bude kažnjen kaznom kakvu je
zaslužio, a Beluš bude primljen s velikim počastima, dobije za ženu
najmlađu kraljevu kćer, a s njom i pola države.
Posle venčanja ode Beluš sa svojom mladom ženom u jedan veliki
kraljevski dvor i življaše tamo s njom mirno i srećno. Onda se
jednom dogodi, u noći kad su svi spavali, da neko zakuca na prozor i
da se začuje nečiji glas:
„Iziđi, Beluše, hoću da razgovaram s tobom!"
Beluš ne htede buditi svoju mladu ženu, nego brzo ustane, pripaše
mač, dozove svoje pse i iziđe. Kad je bio pod otvorenim nebom,
ugleda pred sobom jednog ogromnog trola, strašna na pogled. Trol
mu reče:
86
„Ti si, Beluše, ubio moja tri brata i ja sam došao da ih osvetim.
Pođimo na morsku obalu da se tamo bijemo.“
Beluš nije imao ništa protiv toga i pođe s trolom bez pogovora.
Kad su došli na obalu, ležala su tamo tri psa koja su pripadala trolu.
Beluš odmah napujda svoje pse na trolove pse i među njima nastane
ljuta borba; naposletku moradoše trolovi psi uzmaći. Tada Beluš
isuče mač, nasrne hrabro na trola i zada mu nekoliko sjajnih
udaraca. To je bila silna borba.
Kad je trol osetio da će se zlo provesti, uplašio se, potekao u trku k
jednom drvetu i uspužao se na njega. Beluš sa svojim psima nada se
za njim i psi počeše strašno lajati. Trol tada zamoli Beluša za
poštedu i reče mu:
„Dragi Beluše, zadovoljiću se krvarinom za pobijenu moju braću;
naredi samo psima da se smire da uzmognemo razgovarati."
Kralj zapovedi psima da se umire, ali su oni lajali i režali još ljuće i
bešnje no dotad. Na to trol iščupa s glave tri vlasi, pruži ih Belušu i
reče:
„Metni na svakog po jednu vlas pa će se onda već umiriti."
Kralj učini tako i psi se zaista odmah i umire: ležali su nepomično
kao da su srasli sa zemljom. Tada Beluš primeti da je prevaren, ali je
bilo dockan: trol je već sišao s drveta, isukao mač i iznova otpočeo
borbu. Ali još nisu bili izmenjali mnogo udaraca, kad Beluš bi smrtno
ranjen, pade i ležaše na zemlji u svojoj krvi.
Obratimo se sada Golubanu.
On je ujutro otišao do izvora na raskrsnici i video da je voda u
njemu sasvim krvava. Tako je saznao da je Beluš mrtav. Setio se
svojeg zaveta da će ga osvetiti. Prizove pse, pripaše mač i pođe naput
i putovao je dok nije stigao do jednog velikog grada. U tom gradu
osećala se živa veselost, ljudi se zadržavali na ulicama a kuće bile
okićene skerletom i krasnim ćilimovima.
Goluban zapita kako to da je svet u ovom gradu tako veseo. Ljudi
mu odgovore:
87
„Ti mora da dolaziš iz daleka kad ne znaš da je ovamo došao jedan
čuven junak koji se zove Beluš: on je oslobodio naše tri princeze i
sad je kraljev zet.“
Goluban zapita dalje kako je sve to bilo, a zatim ode svojim putem
i prispe uveče u kraljevski dvor u kojem je prebivao Beluš sa svojom
lepom kraljicom.
Kad se Goluban pojavio pred dvorskom kapijom, pozdrave ga svi
kao kralja. Jer on je bio tako nalik na Beluša da niko ne bi mogao
razlikovati jednog od drugog. I kraljica je mislila da joj je došao muž
kad je Goluban ušao u ložnicu. Brzo mu je prišla i rekla:
„Kralju gospodaru, gde si bio tako zadugo? Već sam počela
strahovati čekajući da se vratiš."
Goluban jedva da nešto na to odgovori; govorio nije uopšte skoro
ništa, nego je ćutao. A onda pođe s kraljicom k postelji, ali pre no što
će leći, metne u postelju go mač između sebe i kraljice. Mlada žena
nije znala šta da misli o tome, jer joj muž inače nije bio tako
čudnovat. Seti se poslovice: „Ne valja mnogo pitati o tajnama drugih
ljudi“, i ne reče ništa.
U noći kad su svi spavali, začuje se kucanje na prozoru i razabra
nečije pozivanje:
„Iziđi, Golubane, hoću da o nečem razgovaram s tobom."
Mladić ustane smesta, pripaše mač, vabne svoje pse i iziđe. Kad je
bio pod otvorenim nebom, vidi pred sobom trola, onog istog koji je
ubio Beluša. Trol mu reče:
„Golubane, pođi sa mnom pa ćeš videti svoga brata.“ Goluban je
bio na to spreman i trol pođe napred. Kad su došli na morsku obalu,
tamo su čučala tri velika trolova psa. Malo dalje, gde su se borili,
ležao je Beluš u svojoj krvi, a kraj njega, kao da su srasla sa zemljom,
ležala njegova tri psa.
Goluban shvati odmah šta se i kako se sve dogodilo s Belušem i
njegovim psima i sad je imao u glavi samo jednu misao: kako će rado
učiniti sve što može da osveti Beluša. Smesta napujda svoje pse na
trolove i među njima nastane ljuta borba. Naposletku savladaju
88
njegovi psi trolove. Onda mladić isuče mač i uzme deliti megdan s
trolom.
Posle nekoliko Golubanovih silnih udaraca mačem, oseti trol da
mu sreća nije naklonjena, uteče s megdana i popne se na jedno
veliko drvo. Goluban se nada za njim zajedno sa svojim psima koji su
lajali kao besomučni. Tada trol stane smerno moliti mladića da mu
poštedi život i reče:
„Dragi Golubane, daću ti krvarinu za Beluša, ali naredi svojim
psima neka se smire da uzmognemo razgovarati."
U isto vreme pruži mu tri vlasi s glave, rekavši:
„Položi po jednu vlas na svakog psa, pa će se već umiriti/'
Ali je Goluban prozreo njegovo lukavstvo i zbog toga mu uzme tri
vlasi i položi ih na trolove pse. Oni se odmah sruče na zemlju i
ostanu tako ležeći i mirni kao da su pocrkali.
Kad je trol video da mu smicalica nije upalila, obuzme ga veliki
strah i reče:
„Dragi i najdraži Golubane, daću ti krvarinu za Beluša ako me
budeš ostavio na miru."
Mladić mu odgovori: „Šta mi možeš dati što vredi toliko koliko
vredi život moga brata?"
Trol na to odvrati:
„Evo ti dve boce. U jednoj je voda čudotvorne moći: mrtvac oživi
kad se njom poškropi. I svojstvo vode u drugoj boci je čudotvorno:
kad neko dodirne mesto koje tom vodom bude poprskano, prilepi se
za to mesto i ne može se od njega otkačiti. Mislim da se veće
dragocenosti ne mogu lako naći."
Goluban reče:
„Tvoj mi se predlog sviđa i ja ću ga primiti. Ali mi moraš obećati
još nešto: da oslobodiš Beluševe pse."
Trol pristane na to, siđe s drveta, zadahne Beluševe pse i time ih
odmah oslobodi. Onda Goluban uzme obadve vode i pođe s trolom.
Udaljivši se malo od obale, morali su proći pored jedne stene.
89
Goluban pohita napred i poprska stenu vodom iz jedne boce, a da to
trol ne primeti. I kad je trol došao do nje, napujda odjednom svih
šest pasa na njega, trol uzmakne u stranu i dotakne se poškropljena
kamena. Tako ostade prilepljen za stenu i nije se mogao maći ni
napred, ni na desno, ni na levo. Posle malo vremena rodi se sunce i
obasja stenu, a kad trol vide sunce, raspadne se i skonča.
Zatim Goluban pohita natrag k Belušu i poškropi ga vodom iz
druge boce tako te ovaj oživi, i kako se već može misliti, silna radost
obuzme ih obojicu. Onda krenu u dvor pričajući jedan drugom
doživljaje što su ih sve imali otkako su se rastali.
Goluban izvesti Beluša kako je saznao za njegovu nesreću i kako je
došao u njegov dvor gde su ga svi smatrali za kralja. Ispriča mu
šaleći se kako jele
žao u postelji zajedno s mladom kraljicom i kako ona nije
primetila da joj on nije pravi muž.
Ali kad je Beluš to čuo, sunula mu je u glavu misao da je Goluban
povredio supružansku čast kraljice i toliko se uzbudio da je u ljutnji
potegao mač i zabo ga u grudi svoga brata. Goluban padne mrtav i
Beluš ode sam u dvor. Ali se Golubanovi psi ne htedoše odvojiti od
svoga gospodara, ležali su kraj njega zavijajući i ližući mu ranu.
Uveče kad su mladi kralj i kraljica pošli u dušeke, zapita kraljica
muža zašto je tako ćutljiv i ozbiljan. Beluš joj odgovaraše jedva
kojom rečju. Tada kraljica reče:
„Veoma se čudim svemu što si ovih dana doživeo, ali bi mi bilo
najmilije znati zašto si prošle noći položio go mač između nas?"
Sad se Belušu razbistrilo pred očima te je pojmio da je svoga brata
ubio nedužna. Gorko se kajao što ga je za njegovu vernost tako zlo
nagradio. Skoči iz postelje i ode do mesta gde je Goluban ležao.
Poškropi ga živom vodom iz njegove boce i naspe mu je u ranu. U
istom času Goluban oživi i oni se radosni vrate zajedno u dvor.
Kad su stigli u dvor, ispriča Beluš kraljici kako ga je Goluban
spasao od smrti i šta su sve njih dvojica doživeli i preživeli. Tada u
celom dvoru nastane velika radost i svi su Golubanu ukazivali
90
najveće poštovanje i pažnju. Posle izvesnog vremena zaprosi
Goluban srednju princezu i dobije njezinu ruku i s njenim
pristankom i po pristanku sve njene rodbine. Potom odsvadbuju
veličanstvenu svadbu i Beluš podeli s njim pola države. Otada su
živeli u miru i bratskoj slozi i ako nisu umrli, žive još i danas.
91
TRI PSA
Bio negda jedan kralj koji je pošao u svet i oženio se. Posle nekog
vremena lepa kraljica zanese i rodi kćer. Vest o srećnom događaju u
kraljevu domu primljena je s velikom radošću u prestonici i u zemlji;
kralj je bio plemenit i pravedan vladar i zbog toga su mu svi ljudi
želeli svako dobro.
Ali kad se dete rodilo, uđe u kraljičine odaje jedna stara,
čudnovata žena o kojoj niko nije znao ni odakle je došla, ni kud je
otišla. Starica promrmlja nad detetom nekakvu izreku i reče kako
princeza, pre nego što navrši petnaest godina, ne sme izlaziti pod
otvoreno nebo, jer će je inače odneti jedan brdski trol Njezine reči
primi kralj k srcu i redi čuvare čija je dužnost bila staranje o tome da
mala princeza nikad ne iziđe iz dvorskih odaja.
Neko vreme posle toga, kraljica opet zanese i rodi kćer. Ponovo
nastane radost u celoj državi, adi se mudra starica nađe i sad u
kraljičinim odajama i opomene kralja da ni ovu ćerkicu ne pušta pod
otvoreno nebo dok joj ne bude bilo punih petnaest godina.
Prošlo je opet neko vreme i kraljica rodi i treću kćer. I tad se stvori
kraj nje ona stara žena, te i za treću kraljevu kćer reče ono isto što je
rekla za dve starije. Kralj se tada jako zabrine, jer je svoju decu voleo
iznad svega na svetu. Zbog toga zapovedi najstrože da se princeze
moraju svagda držati pod krovom i da se nikoji čovek ne usudi
ogrešiti se o ovu zapovest.
Vreme je prolazilo, kraljeve kćeri su rasle i razvijale se u najlepše
devojke o kakvima se ikad čulo. U tom izbije u zemlji rat i kralj,
njihov otac morade poći na vojsku.
92
Jednog dana, kad je on bio u ratu, sedele tri princeze na prozoru i
gledale cveće napolju u vrtu, obasjano sjajnim sunčanim zracima.
Obuzme ih silna želja da se poigraju cvećem i zamole čuvara za
odobrenje da malo prođu po vrtu. Bojeći se da ne naljute kralja kad
za to bude saznao, čuvari im ne htedoše odobriti izlazak. Ali su ih
kraljeve kćeri molile tako izvanredno lepo da ljudi ne mogoše
odoleti njihovim molbama i učiniše im po volji.
Šetnja princeza po bašti nije međutim dugo trajala, jer tek što su
se našle pod otvorenim nebom kad se najednom spusti na njih oblak
i odnese ih. Svi pokušaji čuvara i dvorjana da ih nađu i vrate u dvor
ostali su uzaludni, mada se najrevnosnije tragalo za njima na svima
stranama.
Nestanak kraljevih kćeri izazvao je veliku žalost u celoj zemlji, a
može se zamisliti kako je tek teško bilo kralju kad se vratio kući i
doznao šta se sve desilo. Ali ono što se dogodilo, dogodilo se i on je
naposletku morao primiti zbilju za zbilju. I kako se nikakva druga
pomoć nije dala smisliti, objavi kralj u celoj državi da će onaj koji
njegove tri kćeri bude mogao osloboditi od vlasti brdskog trola
dobiti jednu od njih za ženu, a s njom i pola kraljevine.
Kad se u dalekim zemljama za to doznalo, pođu mnogi mladići s
konjima i pratnjom da traže princeze. Krenula su da ogledaju svoju
sreću i dva princa koja su se nalazila u kraljevu dvoru. U oklopima i
najbolje naoružani skupocenim oružjem, oni su punim ustima
govorili kako se neće vratiti pre nego što izvrše ono čega su se
poduhvatili.
Ostavimo zasad kraljeviće da, tragajući za nestalim princezama,
idu po svetu, i obratimo se drugim ljudima.
Daleko, daleko u divljoj šumi prebivala je jedna siromašna
udovica sa sinom jedincem, koji je čuvao majčine svinje. Idući tako
za svinjama po šumi i poljanama izrezao je i odeljao frulu i
razonodio se svirkom; a svirao je tako lepo da je svako ko bi čuo
njegovu svirku zaboravio na sve i s uživanjem samo slušao. Bio je
inače visok i snažan i hrabar, ini od čega se nije dao lako uplašiti.
93
Dogodilo se jednog dana da je mladić sedeo u šumi i svirao u frulu,
dok su mu tri krmeta rila pod korenjem jela. Tada prođe onuda
jedan star-prestar čovek brade do ispod pojasa; išao je s velikim,
jakim psom. Osmotrivši psa, mladić pomisli u sebi:
„Koga u ovoj divljini prati ovakav pas, taj može biti bezbrižan i
veseo."
Pogađajući njegove misli, starac reče:
„Zato sam i došao: hteo bih zameniti svoga psa za jedno tvoje
svinjče."
Mladić je na to rado pristao i trampa bude izvršena: on dobije
velikog psa, a starcu da za njega suro krme. Potom starac ode svojim
putem. Ali mu na rastanku reče:
„Ti ovom našom trgovinom možeš biti potpuno zadovoljan, jer
ovaj pas nije kao drugi psi. Zove se Hapa, i kad mu kažeš da nekog
uhvati, ščepa ga, pa makar to bio i najbešnji trol." Tako se rastanu i
mladić je mislio da mu se ovom prilikom sreća nasmešila.
Pred veče vabne psa i potera svinje kući. Ali kad je stara žena čula
da je trampio suro svinjče za ovu keretinu, naljutila se preko svake
mere i stala ga bubati i tući. Sin joj reče da se smiri, ali to ne pomože
ni najmanje, naprotiv: što se on više branio, ona je utoliko bila ljuća.
Kad već više nije znao kako da se spase od udaraca rasrđene majke,
vabne psa i reče:
„Hapa, drž' je!“
Pas smesta dotrči, ščepa staricu i držaše je zubima i šapama tako
čvrsto da se nije mogla ni maći. Inače je ni najmanje nije povredio, ni
ujeo, ni ogrebao. Tako starica morade obećati sinu da ga zbog
trampe neće više koriti, i tako oni opet sklope mir.
Ali je starica ipak mislila da im je gubitkom debela svinjčeta
naneta velika šteta.
I sutradan ode mladić u šumu sa psom i s dva krmeta. Posle nekog
vremena sedne i kao obično uzme svirati u frulu, našta pas počne
igrati tako lepo i tako igrački da je to bilo pravo pravcato čudo.
94
Dok je on tako sedeo, pojavi se opet starac bele brade koji je
dolazio iz šume i imao kraj sebe jednog drugog psa nimalo manjeg
nego što je bio prvi. Gledajući lepog psa, mladić mišljaše u sebi:
„Kad bi osamljen čovek imao kraj sebe ovakva psa, bogme se ne bi
morao ničeg bojati."
Osetivši šta mladić misli posmatrajući njegova psa, starac reče:
„Zato sam i došao: hteo bih zameniti svoga psa za jedno tvoje
svinjče."
Ne skanjerajući se dugo, pristane mladić pa trgovinu: on dobije
velikog psa, a za nj da starcu jedno svinjče. Potom ode starac svojim
putem, ali pre toga reče mladiću:
„Ti zaista možeš biti zadovoljan razmenom, jer ovaj pas nije kao
što su drugi psi. Zove se Dera i što mu daš za rastrgne, rastrgnuće u
komade, pa makar to bio i najbešnji trol."
Onda se rastanu. Mladić je radosna srca mislio na razmenu, mada
je znao da mu majka ovom trgovinom peće biti zadovoljna.
Uveče, kad je došao kući, stara se zaista veoma ljutila, nimalo
manje no dan ranije, samo se sad nije usudila da tuče sina, jer se
bojala njegovih velikih pasa. Ali, kako se obično dešava, tako se
desilo i ovde: kad se žene dovoljno naviču i nasvađaju — smire se
opet same od sebe. Sin i majka sklope i sad mir, samo je stara ipak u
sebi mislila kako ova šteta teško da će se moći popraviti.
Trećeg dana ode mladić opet u šumu sa krmetom i sa dva psa. Bio
je veseo u srcu te sedne na jedan panj i uzme kao obično svirati u
frulu. Obadva psa počnu odmah igrati i igrali su tako lepo i tako
majstorski da je bilo uživanje gledati ih.
Dok je mladić u miru i spokojstvu sedeo, dođe opet iz šume starac
duge sede brade. Sad je imao kraj sebe trećeg psa koji je bio isto tako
velik kao ona druga dva. Kad mladić vide starčeva lepog psa, nije
mogao odoleti a da u sebi ne pomisli:
„Kad neko u divljini ima uza se ovakva psa, taj nema na šta da se
žali.“
95
Starac odmah uze reč i kaza:
„Zato sam i došao da prodam svoga psa, jer vidim kako si rad da
ga imaš.“
Mladić smesta pokaza volju za trgovinu i tako odmah i obave
posao: on dobije velikog psa, a za njega da starcu svoje poslednje
svinjče. Potom starac pođe svojim putem, ali mu pred rastanak još
reče:
„Ti ćeš ovom našom trampom biti zadovoljan, jer ovaj pas nije kao
što su drugi psi. Zove se Ćule i ima tako dobar sluh da čuje sve što se
događa u daljini od mnogo milja. On čak čuje kako rastu drveće i
trava."
Onda se rastanu u velikom prijateljstvu. Mladić je bio veseo;
radovao se misleći na to kako se sad ničeg na svetu ne mora bojati.
Uveče, kad se vratio kući, majka mu se veoma ražalostila što joj je
sin prodao svu njezinu imovinu. Ali joj sin reče da se ne žalosti nego
da bude dobre volje, a on će se već postarati za to da ne oskudevaju
u onom što je potrebno za život. I govoreći joj tako, odobrovolji je te
starica naposletku reče kako je on pametan i govori kao pravi čovek.
Kad je sutradan svanulo, pođe mladić sa psima u lov, a uveče se
vrati kući s toliko ulovljene divljači koliko je samo mogao nositi.
Tako je jedno vreme odlazio stalno u lov dok nije majčinu ostavu
obilno snabdeo mesom i svima drugim dobrim stvarima. Onda se
oprosti s majkom na najsrdačniji način, vabne pse i pođe u svet da
ogleda svoju sreću.
Išao je preko brda. i po neutrvenim stazama i došao u jednu
veliku, mračnu šumu. U šumi se sretne s onim starcem duge sede
brade. Mladić se veoma obraduje kad ga ugleda i pozdravi ga:
„Dobar dan, deda! Hvala ti još jednom na svemu!“
Starac mu odgovori:
„Dobar dan i tebi! Kud si naumio?"
Mladić reče:
„Pošao sam u svet da vidim šta mi je Usud usudio."
96
Starac mu na to reče:
„Nastavi tako dok ne dođeš do jednog kraljevskog dvora i tamo
ćeš videti kuda te Usud vodi."
Zatim se rastanu. Mladić posluša starčev savet i pođe pravce. Kad
bi došao do kakve mehane, zasvirao bi u frulu a psi mu zaigrali: tako
bi uvek dobio i hrane i prenoćište, kao i sve drugo što mu je bilo
potrebno.
Posle duga putovanja dođe naposletku u jedan veliki grad no čijim
se ulicama kretalo mnoštvo ljudi. Čudeći se što se toliko sveta sleglo
na ulice, dođe mladić naposletku do trga gde se, posle svakog
zvonjenja zvoncetom, čitao kraljev proglas: da će onaj koji tri
kraljeve kćeri bude oslobodio od vlasti brdskog trola, dobiti jednu
od njih za ženu i k tome pola države.
Tad je mladić razumeo šta je starac mislio. Vabne svoje pse i ode
pred kraljev dvor. Tamo je vladala tuga i žalost od dana kad je
kraljevih kćeri nestalo, a najžalosniji su bili kralj i kraljica. Mladić
priđe čuvaru dvorske kapije i zapita ga da li bi mogao svirati pred
kraljem i prikazati mu igru svojih pasa. Čuvaru i dvorskim slugama
učinio se njegov predlog kao dobrodošao: nadali su se da će prizor
razgaliti kralja. Tako bude pušten u dvor da pokaže svoju veštinu.
Kad je kralj čuo svirku i video umetničku igru mladićevih pasa,
sasvim se razvedrio: u poslednjih sedam godina otkako mu je
nestalo kćeri, niko ga nije video tako dobro raspoložena i vesela.
Kad je mladić zadenuo frulu za pojas, zapita ga kralj kakvom
nagradom želi da ga nagradi što mu je priredio takvo uživanje.
„Kralju-gospodaru, nisam došao da zaradim imanje, nego da ti
iskažem jednu molbu: dopusti mi da pođem i potražim tvoje tri
kćeri, koje ti je odneo brdski trol.“
Ovo podsećanje na kćeri ponovo pomrači kraljevo lice, te reče
sumorno :
„Nije za tebe da se zanosiš mislima o oslobođenju mojih kćeri. To
je teška stvar i mnogi, čuveniji no što si ti, nisu mogli da postignu
97
ono što ti želiš i hoćeš. Ali ako se zaista dogodi da ih neko oslobodi,
potpuno je sigurno da reč koju sam zadao neću pogaziti."
Mladić se tada oprosti s kraljem i krene na put sa čvrstom
odlukom da putuje bez zastoja i bez odmora dok ne bude našao ono
što traži. Prošao je mnoge i velike zemlje a da nije naišao ni na šta
što bi za njegov zadatak bilo od značaja. Kud god bi pošao, išli su s
njim i njegovi psi: Ćule je trčao napred i osluškivao, Hapa je nosio
torbu, a Dera, koji je bio najjači, nosio je svoga gospodara kad je
bivao umoran.
Jednog dana dotrči Ćule žustro i ispripoveda svome gospodaru da
je bio kod visokog brda i čuo kako kraljeva kći sedi u brdu sama i
prede, a trol da nije kod kuće. Mladić se tom izveštaju veoma
obraduje i sa psima pohita k brdu. Kad su stigli, reče Ćule:
„Nemamo vremena na pretek. Trol se vraća kući i od njega nas
razdvaja samo desetina milja; čujem kako pršti kamen pod zlatnim
kopitama njegova konja.“
Na to mladić naredi psima da razvale vrata na brdu, pa makar se
šta dogodilo. Kad je ušao u trolov dom, ugleda lepu devojku gde sedi
u brdskoj dvorani i na zlatnoj preslici prede zlatne niti. Mladićpriđs
lepoj devojci i pozdravi je. Kraljeva kći se veoma iznenadi i reče:
„Ko si ti koji se usuđuješ ući u ovu trolovu dvoranu? U dugih
sedam godina otkako se nalazim u ovom brdu još nikad dosad nisam
videla nikojeg čoveka.“
A zatim nastavi:
„Beži odavde što brže možeš, pre nego što se trol vrati. Jer ako te
bude ovde zatekao, ode tiglava."
Ali se mladić nije bojao, nego reče kako će mirno sačekati trola.
Dok su oni još razgovarali, dojezdi trol na konju potkovanu
zlatnim potkovicama. Kad je video da su vrata na brdu razvaljena,
strašno se naljutio i stao vikati da se sve brdo treslo. Drekao je:
„Ko je razvalio vrata na mojem brdu?“
Mladić mu drsko odgovori:
98
„To sam ja učinio. A sad ćeš i ti proći tako kao tvoja vrata. Hapa,
drži ga: Dera i Ćule, rastrgnite ga na hiljade komada!"
Čim je to rekao, pritrče psi, navale na trola i rastrgnu ga u bezbroj

komada. Princeza se tome silno obraduje i uzviknuvši: „Hvala Bogu,
sad sam oslobođena!"— prileti mladiću, obisne mu se o vrat i poljubi
ga. On se ne htede zadržavati na tom mestu, nego osedla trolova
konja, natovari na njega zlato i drugo blago što ga je našao u brdu i
žurno krene odatle s lepom kraljevom kćerju.
Dugo su tako zajedno putovali. Jednoga dana Ćule, koji je stalno
prednjačio i, naćulivši s vremena na vreme uši, osluškivao, dojuri
svome gospodaru, ispriča mu da je bio kod visokog brda i čuo gde
druga kraljeva kći sedi u brdu i navija zlatnu pređu na motovilo; trol
nije kod kuće.
99
Toj vesti se mladić veoma obraduje i sa svojim vernim psima
žurno se uputi k brdu. Kad su došli sasvim blizu, reče Ćule:
„Nema vremena na pretek: od trola nas razdvajaju samo osam
milja i ja već čujem zvek zlatnih potkovica njegova konja po
kamenu.“ Mladić smesta naredi psima da na koji bilo način razvale
trolovu kapiju. Kad je ušao u unutrašnjost brda, ugleda lepu devojku
gde sedi u dvorani i na zlatno motovilo navija zlatnu pređu. Mladić
priđe k lepoj devojci i pozdravi je. Kraljeva kći se veoma začudi i
reče:
„Ko si ti koji se usuđuješ ući u ovu trolovu dvoranu? Već sedam
dugih godina otkako sedim u ovom brdu, nisam videla čoveka.“ A
zatim doda: „Beži, zaboga, odavde što brže možeš. Jer ako naiđe trol,
ode ti glava.“
Ali joj mladić kaže čega radi je k njoj došao i da će mirno sačekati
trola. Dok su oni razgovarali, dojaše trol na konju potkovanu zlatnim
potkovicama i stane napolju pod brdom. Ali kad je primetio da je
kapija na brdu otvorena, strašno se naljuti i stade ga vika da se brdo
treslo od vrha do dna.
„Ko je to razvalio moju kapiju?“ — derao se.
Mladić mu drsko odgovori:
„Ja sam bio taj i s tobom ću uraditi to isto što i s tvojom kapijom.
Hapa, ščepaj ga, Dera i Ćule, rastrgnite ga na hiljade komada!" Na to
psi jurnu na trola i rastrgnu ga na toliko komada koliko lista opadne
u jesen. Kraljeva kći se prekomerno obraduje i uzviknuvši: „Hvala
Bogu, sad sam oslobođena!" — obisne se mladiću o vrat i poljubi ga.
On je odvede njezinoj sestri i može se zamisliti kakva je bila njihova
radost kad su se posle sedam godina opet videle. Onda mladić
pokupi sve dragocene stvari što su se nalazile u trolovu domu,
natovari ih na njegova konja i sa dve kraljeve kćeri pođe dalje
putovati.
Dugo su tako putovali zajedno. Jednoga dana Ćule, koji je kao
uhoda svagda trčao ispred svih, dojuri svome gospodaru i ispriča mu
kako je bio pod jednim visokim brdom i čuo gde treća kraljeva kći
100
sedi u brdu i tka zlatno tkivo; trol nije kod kuće. Toj vesti se mladić
veoma obraduje i sa psima pohita k brdu. Kad su bili u blizini trolova
prebivališta, reče Ćule:
„Nemamo vremena za gubljenje, jer se trol vraća kući i od njega
nas rastavljaju samo pet milja. Već čujem kako sa kamena odjekuje
zvek zlatnih potkovica njegova konja."
Mladić žurno zapovedi psima da razvale trolovu kapiju na koji bilo
način. Kad je ušao u brdo, vidi devojku kako u brdskoj dvorani sedi
za razbojem i tka zlatno tkivo. Devojka je bila izvanredno lepa;
mladić nikad nije mislio da se na zemlji može naći tako lepa devojka.
Priđe joj i pozdravi je. Ona se veoma začudi i reče:
„Ko si ti kad se usuđuješ stupiti nogom u trolovu dvoranu? Ima
dugih sedam godina otkako sedim u ovom brdu i za sve to vreme
nikad nisam videla čoveka.“ A zatim nastavi: „Odlazi, zaboga, što
brže, pre nego što bude došao trol, inače ćeš izgubiti život."
Ali joj mladić mirno odgovori kako će rado založiti svoj život za
lepu kraljevu kćer.
Dok su oni još razgovarali, trol dojaha na konju potkovanu zlatnim
potkovicama i zaustavi se pred brdom. Kad je ušao u svoje
obitavalište, vidi da je dobio nezvane goste i grdno se uplaši: znao je
štase zbilo s njegovom braćom. Tako smisli da se posluži podmuklim
lukavstvom, jer smelosti za otvorenu bor> bu nije imao.
Toga radi izgovori mnoge lepe reči i pokaza se veoma ljubazan
prema mladiću. Onda naredi kraljevoj kćeri da spremi ručak i
počasti gosta kako valja i trebuje. Lepe reči trolove i njegovo
laskanje zalude mladića te zaboravi na to da bude na oprezi. Sedne s
trolom za sto, dok je kraljeva kći krišom plakala a psi se uznemirili.
Ali zanesen mladić nije to ni opazio.
Kad su trol i njegov gost ručali, reče mladić:
„Utolio sam glad, a sad dede nešto da ugasim žeđ!“
Trol smesta prihvati poziv i reče:
101
„Gore na brdu ima izvor iz kojeg teče najbolje vino; ne znam koga
bih mogao poslati po piće;janemam nikog.“
Mladić na to primeti:
„Ako je sve drugo u redu, onda ću poslati po piće jednog od svojih
pasa."
U nevaljalu svojem srcu trol se na to nasmeja, jer mu sad ništa ne
bi moglo biti milije no to da mladić pošalje nekud svoje pse. Donese
jedan velik vrč i pruži ga gostu, i mladić zapovedi:
„Hapa, hajde po piće!"
Pas posluša, ali se moglo primetiti da to čini nerado. Otrči, ali
nikako da se vrati. Posle podosta vremena reče trol:
„Rad bih bio znati zašto ti se pas toliko zadržao. Možda bi trebalo
poslati drugog da mu pomogne, jer put je dug, a vrč težak.“
Mladić zapovedi Deri da otrči i vidi zašto još nema Hape da se
vrati s pićem. Pas stade vrteti repom, ali se ne odmicaše od svoga
gospodara. Neuviđajući na šta ga trol navodi, mladić još jednom
zapovedi psu da ide i otera ga. Trol se u sebi slatko smejao, kraljeva
kći plakala, a mladić, ne pazeći na to, bio dobro raspoložen i veseo,
igrao se mačem i ne mislio ni na kakvu opasnost.
Prošlo je mnogo vremena, a nikako da se pojave psi s vinom. Trol
počne opet:
„Vidim već da tvoji psi ne izvršuju ono što im naređuješ, inače ne
bismo morali sedeti ovde žedni. Mislim da bi bilo najbolje kad bi
poslao trećeg psa da vidi zašto se ona dva ne vraćaju."
Mladić se složi s tim i zapovedi trećem psu da što brže otrči do
izvora. Ali Ćule ne htede otići, već cvileći dopuzi do nogu svoga
gospodara. Mladić se na to naljuti i silom ga otera od sebe. Tako pas
morade poslušati svoga gospodara te žustro potrči k izvoru na vrh
brda. Ali se s njim dogodi ono isto što se dogodilo s druga dva psa:
oko njega se trolovom čarolijom stvorio odjednom visok zid i pa je
bio zarobljen.
102
Kad je na taj način odstranio sva tri psa, digne se trol od stola i
odjednom se pokaza sasvim drukčiji: dohvati go mač što je visio na
zidu i reče:
„Sad ću da osvetim svoju braću koju si pobio; sad si u mojoj vlasti i
moraš umreti."
Mladić se tada pokaje što je lakomisleno uklonio pse; ali mada mu
je bilo hladno oko srca, odvažno reče trolu:
„Ne molim te za život, jer umreti moram pre ili posle. Ali pre nego
što umrem, hteo bih da se pomolim Bogu i na svojoj fruli odsviram
jedan psalam. Takav je običaj u nas na zemlji."
Trol mu uvaži molbu, samo reče kako to ne sme dugo trajati, jer
neće da čeka.
Tada mladić izvadi frulu, klekne i uzme svirati tako da se svirka
razleže preko brda i dolina. U tom trenutku prestade dejstvo trolove
mađije i sva tri psa odjednom se oslobode. Dojure u dvoranu kao
oluja i ustreme se na trola. Mladić skoči i napujda ih, viknuvši:
„Hapa, drž’ga! Dera i Ćule, rastrgnite ga na hiljade komada!“
Svom žestinom obore se tada psi na trola i rastrgnu ga na bezbroj
komada. Potom mladić uzme sve dragocenosti što ih je bilo u trolovu
brdu, upregne njegove konje u pozlaćena kola i oštro potera.
Kad su se sve tri kraljeve kćeri posle sedam godina našle na
okupu, radovale su se tako silno kako se samo zamisliti može. Sad
sve tri princeze zajedno zahvale mladiću što ih je oslobodio od vlasti
brdskih trolova. Ali je on svim srcem zavoleo najmlađu kraljevu
kćer, a isto tako i ona njega, te njih dvoje obećaju jedno drugom
vernost.
Tako kraljeve kćeri krenu s njim putem ka kući; kad bi se negde
zastalo, one bi provodile vreme u igri, u šali i svakojakim veselim
zabavama, dok ih je mladić služio i ukazivao im pažnju i poštovanje
kao devojkama visoka roda. Uz put su se princeze igrale i njegovom
kosom i svaka mu je za spomen uplela u njegove zlatne uvojke po
jedan svoj zlatan prsten.
103
Jednoga dana pristignu dvojicu putnika koji su išli istim putem.
Stranci su bili u dronjcima, noge im izubijane i u ranama, i po svemu
se moglo videti da imaju za sobom dug i naporan put. Mladić
zaustavi konje i zapita ih ko su i odakle dolaze. Stranci odgovore da
su oni dva princa i da su po brdima tragali za trima nestalim
devojkama, ali nisu imali sreću da ih nađu i sad se vraćaju kući
ovako odrpani i obogaljeni. Čuvši njihovu ispovest, sažali se mladić
na njih, zapita ih hoće li da ih poveze u lepim kolima i prinčevi prime
sa zahvalnošću njegovu ponudu. Tako nastave dalje zajedno i dođu u
zemlju u kojoj je vladao otac triju princeza.
Kad su prinčevi doznali da je mladić oslobodio tri kraljeve kćeri,
pozavideše mu na sreći, i što su više mislili o njegovu uspehu i
svojem neuspehu, njihova zavist bivala je sve veća. Posavetuju se
između sebe kako da ga uklone te da oni umesto njega steknu vlast i
čast. Svoju opaku nameru krili su dok im se nije dala pogodna prilika
da je privedu u delo. Tada iznebuha napadnu na mladića i stanu ga
daviti tako da je ostao bez svesti i ležao kao mrtav.
Onda zaprete princezama kako će ih ubiti ako se ne budu zaklele
da će prećutati njihov zločin i njih dvojicu prikazati i svome ocu i
svima drugima kao svoje spasioce Našavši se pod njihovom vlašću,
kraljeve kćeri nisu se usudile da im se protive. Ali su veoma žalile
mladića koji je njih radi izgubio život; najmlađa pak princeza žalila je
i tugovala za njim svim srcem i bila neutešna.
Posle ovog velikog nedela nastave prinčevi put ka kraljevskom
dvoru i može se zamisliti velika radost kad se kralj, posle sedam
godina neviđenja, našao sa Sve tri svoje kćeri.
Ubogi mladić ležao je, međutim, kao mrtav u jednom klancu u
šumi. Ali on nije bio mrtav nego je samo obamro i tračka života još je
bilo u njega; verni njegovi psi ležali su kraj njega, grejali ga i lizali
mu rane sve donde dok se nije vratio k svesti i ponovo počeo disati
punim grudima. Kad se oporavio i obnovio snagu, krene na put i
posle mnogo tegoba stigne do dvora u kojem su prebivale princeze.
104
Prišavši k dvorcu, čuje kako u njegovim dvoranama sve bruji od
veselja; radosni usklici mešali su se sa zvucima svirke za igru.
Začuđeni mladić upita šta znači ovo veselje, na šta mu dvorski sluga
odgovori:
„Ti mora da dolaziš iz daleka kad ne znaš kako je kralj dobio svoje
kćeri, oslobođene od vlasti brdskih trolova. Danas je dan svadbe
najstarije princeze."
Na to ga mladić zapita kad će biti svadba najmlađe princeze, a
dvorski sluga mu odgovori kako ona neće da se udaje, već samo po
ceo dan plače, a niko ne zna zašto plače. Mladić se tada sasvim
razvedri: sad je znao da mu je draga devojka ostala verna.
Onda priđe vrataru i zamoli ga da ga prijavi kralju i kaže mu kako
je došao jedan gost koji želi uveličati svadbeno veselje prikazujući
igru svojih pasa. To je kralju bilo sasvim po volji i naredi dase
stranac primi na najlepši način.
Kad je mladić ušao u dvoranu, svi svati okrenuli su oči k njemu i
posmatrali ga veoma radoznalo: čudili su se njegovoj okretnosti i
mušku držanju, nalazeći da se retko kad može gde videti ovako
sjajan mladić. Ali ga princeze nisu dugo posmatrale, jer su ga namah
poznale: poskakale su od stola, pritrčale mu i obisnule mu se o vrat.
Ona dva princa da se izvuku iz dvorane, a kraljeve kćeri ispričaju
pred svima kako ih je ovaj mladić oslobodio od trolove vlasti i šta se
sve zbivalo s njim i s njima. A da sve i na drugi način uvere kako je
sve bilo onako kako su ispričale, potraže u njegovim viticama i
pokažu svaka svoj prsten.
Kad je kralj čuo kako su dvojica stranih prinčeva podlo i zločinački
postupili, naredi da se na sraman po njih način isteraju iz dvora. A
hrabrog mladića primi s velikim počastima, kakve je i zaslužio, i još
istoga tog dana izvrši se njegovo venčanje s najmlađom kraljevom
kćerju.
Posle kraljeve smrti bude mladić izabran za vladaoca cele države.
105
OD ZLATA JABUKA
Bio jednom kralj koji je toliko voleo lov da mu nikoje zadovoljstvo

nije bilo prijatnije od jurenja za divljim životinjama. Od rana jutra do
večeri bivao je u šumi s jastrebom i psom i svagda imao sreće u lovu.
Ali jednog dana se dogodi da nikako ne uzmože krenuti divljač,
mada je u lov pošao u samu zoru i kretao se za tragom divljači.
Kad o zalasku sunca htede već odjahati kući, vidi nekakva patuljka
ili divlja čoveka kako beži pred njim u šumu. On odmah obode konja,
nada se za njim, stigne ga i uhvati i začudi se njegovoj neobičnoj
pojavi, jer je divlji čovek bio malen, ružan kao trol, a vlasi mu bile
krute kao ljuštike od pasulja.
Ali ni na jedno njegovo pitanje ne htede divlji čovek odgovoriti ni
jednom jedinom rečju, ni dobrom ni rđavom. Kralj, koji je i inače bio
zlovoljan zbog neuspeha u lovu toga dana, naredi svojim ljudima da
divlja čoveka pograbe i dobro čuvaju da im se ne otme i ne utekne.
Zatim htede poći kući.
Njegovi ljudi, međutim, rekoše:
„Ovog divljeg čoveka treba da držiš u dvoru zatvorena, da se u
svem kraju priča o tome kako siti znamenit lovac. Samo ga moraš
dobro čuvati da ti ne pobegne, jer je veoma lukav i prepreden."
Ćuteći slušao je kralj šta mu ljudi govore i ćutao je duže vremena.
A onda reče:
„Učiniću tako kako kažete i divlji "čovek neće pobeći mojom
krivnjom. Ali se, evo, zaklinjem da će onaj ko ga bude pustio da
pobegne, biti bez milosti kažnjen smrtnom kaznom, pa makar to bio
i moj rođeni sin.“
106
Kad se sutradan probudio i ustao, pomisli prvo na jučerašnju
zakletvu i odmah naredi da se donesu grede i druga drvena građa i
blizu dvora podigne kućica u obliku kaveza. Kraljeva zapovest bude
izvršena, brzo se odelju velike grede, podigne kućica, obezbedi jakim
bravama i rezama, a usred jednog zida ostavi mali otvor za
doturanje hrane. Potom kralj naredi da se divlji čovek dovede u
kućicu i zatvori, a onda uzme ključeve i držaše ih stalno uza se.
Otad je zarobljeni divlji čovek provodio u ovoj kućici dane i noći.
Ljudi iz blizine i iz daljine dolazili su i peške i na konjima i kolima da
ga vide. Ali niko nikad nije čuo iz njegovih usta ni jauk, ni uzdah, niti
je divlji čovek ikad izrekao ikakvu reč.
Tako je trajalo poduže vremena. Onda izbije rat i kralj morade
poći s vojskom. Opraštajući se s kraljicom, reče joj:
„Ti ćeš sad mesto mene vladati državom i tvojem staranju
ostavljam zemlju i narod. Ali mi jedno moraš obećati: da ćeš dobro
paziti na to da ti divlji čovek ne pobegne dok ja budem bio s
vojskom."
Kraljica mu obeća da će se najbrižljivije držati njegovih naredaba i
uputstava i kralj joj preda ključeve od kućice u kojoj je divlji čovek
bio zatvoren. Potom se kraljeve lađe otisnu od obale i s razvijenim
jedrima zaplove s kraljem i vojskom ka jednoj dalekoj zemlji.
Kralj i kraljica imali su jedno dete, sina, još malena, ali veoma
živahna i razborita. Kad je kralj otišao, dogodilo se jednog dana da se
mali kraljević zabavljao igrom u dvorištu i došao do kućice divljeg
čoveka. Dok se igrao oko nje, upadne mu zlatna jabuka kroz
prozorče na zidu u kućicu. Na to se odmah pojavi divlji čovek i vrati
mu jabuku. Dečaku se to učini veselom igrom, te ponovo baci jabuku,
a divlji čovek mu je vrati; dugo su se ovako igrali.
Ali kraj ove zabave nije bio tako veseo kao njezin početak i tok, jer
je divlji čovek u jednom trenutku zadržao prinčevu zlatnu jabuku i
nije mu je hteo vratiti. Kad već ništa više nije pomoglo, ni pretnje, ni
molbe, stane dečak naposletku plakati. Tada mu divlji čovek reče:
107
„Zlo ti je uradio otac kad me je zarobio i zatvorio: nikad nećeš
dobiti natrag jabuku, ako me ne budeš pustio da iziđem odavde."
Mali kraljević odgovori:
„Kako da te pustim kad su vrata na tvojoj kućici zaključana?"
Na to divlji čovek reče:
„Pođi gore k majci, kraljici, i zamoli je da te bište. A onda joj
polako izvuci ključeve što ih drži za pojasom, siđi, dođi ovamo i
otključaj mi vrata. Posle joj možeš na isti način vratiti ključeve a da
ni ona, nit ko drugi, ništa ne primeti."
Kako ga je divlji čovek nagovorio da čini, tako je mali kraljević i
učinio: otišao je k majci, zamolio je da ga bište i izvukao joj ključeve
što ih je držala za pojasom. Zatim otrči do kućice, otključa vrata i
divlji čovek iziđe. A onda mu odlazeći reče:
„Vraćam ti tvoju zlatnu jabuku, kako sam ti obećao, i hvala ti što si
me pustio. Drugi put, kad se ti budeš našao u nevolji, vratiću ti
dobrim za dobro i pomoći ću ti.“
Zatim divlji čovek pobegne svojim putem. Mali pak kraljević ode
opet k majci i zadene joj ključeve za pojas na onako isto tihi način
kao što ih je pre toga odatle izvukao.
Kad se u kraljevskom dvoru saznalo da je divlji čovek pobegao,
nastala je velika uzbuna i kraljica pošalje ljude na sve strane da ga
traže, nađu, vrate i ponovo zatvore u onu kućicu. Ali su sva traganja
za divljim čovekom bila utaman: njega je nestalo bez traga.
Tako je trajalo jedno vreme i lice kraljičino bivalo je sve brižnije,
jer je svakog dana očekivala mužev povratak. I kad je kralj doplovio i
iskrcao se, prvo mu je pitanje bilo da li je dobro čuvala divljeg
čoveka. Kraljica morade tada priznati da je divlji čovek pobegao i
ispričati mu sve što je o tome znala. A kako je došlo do toga da divlji
čovek pobegne i ko mu je, kako i čim otključao vrata, to mu nije
znala reći, jer ona je, reče, stalno držala ključeve za pojasom.
Kralj je bio ljut preko svake mere te reče da će kazniti onog ko je
kriv što je divlji čovek pobegao, ma ko bio taj krivac. Naredi da se
108
sva lica u dvoru saslušaju o toj stvari i svako je morao iskazati pred
kraljem sve što je znao i mogao znati. Ali niko nije ništa znao. Dođe
naposletku red da o tome bude saslušan i mladi kraljević. Stojeći
pred ocem, on reče:
„Znam da ću izazvati očev gnev, ali ne mogu zatajiti istinu: ja sam
pustio divljeg čoveka."
Lice u kralja prebledi. Preblede i drugi koji su čuli ovu ispovest, jer
nije bilo nikog ko nije voleo mladog kraljevića. Naposletku kralj
progovori i reče:
„Nikad se o meni neće moći kazati da sam pogazio zakletvu, čak ni
za krv moje krvi. Moraš ,sine ,umreti kako si i zaslužio."
I to rekavši, naredi da se kraljević odvede u šumu i pogubi. Srce
sinovo da mu se donese u znak da je naredba izvršena.
Ljude koji su čuli ovu kraljevu zapovest obuzme nečuvena žalost i
svi ga uzmu moliti i preklinjati da poštedi život svoga sina, ali kralj
ostade nepokolebljiv. Sluge moradoše bez pogovora poslušati
kraljevu naredbu, i krenu put šume s kraljevićem u sredini.
Kad su već zašli daleko, daleko u šumu, naiđu na nekakva svinjara
koji je tamo čuvao svinje. Tada jedan sluga reče drugom:
„Ne čini mi se dobro da dignemo ruku na kraljevića. Bolje da
kupimo jedno krme i uzmemo mu srce; niko neće doći na misao da
to nije prinčevo srce."
Drugi sluga je smatrao da mu drugar mudro govori. Tako oni kuče
od svinjara jedno krme, odu s njim dublje u šumu, zakolju ga i uzmu
mu srce. Potom narede kraljeviću da pođe svojim putem i nikad se u
roditeljski dom ne vrati. Oni se pak vrnu u dvor i može se zamisliti
kakva je žalost zavladala u njemu kad su pričali o tome kako su
izvršili kraljevu zapovest i pogubili mu sina.
Kraljević učini onako kako su mu rekle sluge. Išao je i išao i samo
na to mislio kako će da ode što dalje. Hranio se jedino lešnjicima,
orasima i divljim šumskim jagodama. Posle duga putovanja, kad je
već bio sasvim daleko od prestonice u kojoj se rodio, dođe do jednog
109
brda, na čijem je vrhu ponosito stajao jedan visok bor. Kraljević
pomisli u sebi:
„Popeću se na taj bor da osmotrim vidi li se kakav put, te da njim
pođem."
Kako je pomislio, tako je i uradio. Kad se uspuzao na drvo i seo na
najvišu granu, uzme gledati na sve strane. Daleko, u velikoj daljini,
ugleda lep i velik kraljevski dvor koji se sijao na suncu. Tome se
veoma obraduje i odmah pođe pravcem k dvoru.
Uz put vidi jednog slugu koji je orao na spahijskom imanju. Priđe
mu i zamoli ga da razmene odela. Ovaj na to pristane. Tako
preobučen, stigne naposletku do kraljevskog dvora, uđe u nj i zamoli
da bude primljen u službu. Uzmu ga za govedara da čuva kraljevu
stoku. Tako je sa stokom boravio na livadama i po šumama od jutra
do mraka. Vremenom prošla ga je tuga za roditeljskim domom:
rastao je i razvijao se, postao visok i snažan i smeon da mu nije bilo
premca.
Obratimo se sada kralju koji je u tom dvoru vladao. On je ranije
bio oženjen i sa svojom kraljicom imao jedinicu kćer. Ona je bila
mnogo lepša od drugih devojaka, a vesele naravi i vrlo ljubazna, tako
da se srećnim mogao smatrati onaj koji je jednom bude odveo u svoj
dom kao nevestu.
Kad je princeza navršila petnaest leta, počeše sa svih strana
dolaziti kraljevići i plemići da zaprose njezinu ruku. Ali mada ih je
ona odbila sve redom, broj novih prosilaca bivao je sve veći.
Naposletku princeza reče:
„Dobiće me za ženu onaj ko u punoj ratnoj opremi dospe na konju
na vrh Staklenogbrda." Kralju, njezinu ocu, učini se taj predlog
najpogodnijim, pristane na to da joj učini po želji, i objavi u celoj
državi da će princezinu ruku dobiti junak koji kao konjanik u punoj
ratnoj opremi dojaše do na vrh Staklenog brda.
Kad je došao dan koji je kralj odredio za takmičenje, odvedu
princezu na metu. Sedela je gore na vrhu brda sa zlatnom krunom na
glavi i zlatnom jabukom u ruci, i bila je tako prekomerno lepa da nije
110
bilo nikog ko ne bi stavio život na kocku nje radi. U podnožju brda
bili su okupljeni svi prosioci sa divnim konjima i u sjajnim
opremama koje su kao oganj blistale na suncu, a svuda unaokolo u
velikim gomilama i povorkama pristizao je narod da gleda
takmičenje.
U času kad je sve bilo pripremljeno, objavi se rogovima i trubama
početak takmičenja. Na to jedan za drugim pojure prosioci ka brdu i
uz brdo. Ali je brdo bilo visoko i glatko kao led, povrh toga strmo i
prestrmo. Nije dan od takmičara ne uzmože preći više nego tek po
jedan komadić puta, a mnogi se i survaše s brda polomljenih ruku i
nogu. Od svega ovog nastala je velika graja izmešana s rzanjem
konja, vikom ljudi i zveketom oružja.
Za vreme toka ovih događaja u podnožju Staklenog brda, kretao se
mladi kraljević za stokom duboko u šumi. Slušajući graju i zveket
oružja što su mu dopirali do ušiju, sedne na jedan kamen, podboči
glavu rukom i utone u misli. Mislio je o tome kako bi i sam od sveg
srca rado učestvovao u takmičenju. Odjednom začuje nečije korake i
kad podiže glavu, ugleda pred sobom onog divljeg čoveka.
„Hvala ti još jednom što si me oslobodio zatvora!" — reče mu i
odmah nastavi: „A što sedištu tako usamljen i brižan?"
„Kako da ne budem brižan i neveseo?" — kaže mu kraljević. „Tebe
radi pobegao sam iz očeve zemlje, a sad nemam ni konja ni bojne
opreme da pojašem na Stakleno brdo i borim se za princezu!"
„Ah“, reče na to divlji čovek, „ako je samo do toga, onda ti se može
pomoći. Ti si jednom ranije meni pomogao, a sad ću ja tebi."
I to rekavši, uzme kraljevića za ruku i povede ga u jednu pećinu
duboko pod zemljom i gle! — tamo je na zidu visila bojna oprema
iskovana od najtvrđa čelika i tako čista da je svuda oko nje treperilo
plavičasto svetlucanje. Tik do njega stajao je osedlan i opremljen
divan konj, kopao zemlju čeličnim kopitima i grizao žvale da je bela
pena tekla do poda. Divlji čovek reče:
„Hajde se sad brzo obuci, pojaši konja i okušaj sreću! Ja ću ti za to
vreme čuvati volove."
111
Kraljević ne čekaše da mu to kaže dvaput, nego navuče oklop i
metne šlem na glavu, priveže oko članaka ostruge, pripaše mač i u
čeličnoj bojnoj opremi oseti se lak kao ptica u vazduhu. Potom se
baci konju u sedlo da je zazvečalo sve što je na njemu bilo od čelika,
potegne kajase i pojezdi ka Staklenom brdu.
Prosioci princezini već su odustajali od produženja takmičenja

toga dana; nijedan nije dobio nagradu, mada je svaki učinio što je
najbolje mogao.
Dok su tako stajali, razmišljali i tešili se time da će ih drugi put
možda poslužiti sreća, ugledaju najednom mlada konjanika kako iz
šume juri pravo na brdo. Bio je sav, od glave do pete, u čeliku, sa
šlemom na glavi, mačem o pojasu a štitom na ruci, i sedeo tako
viteški na konju da je bilo zadovoljstvo posmatrati ga. Svi pogledi
uperiše se na stranog viteza i svi se pitahu ko je on, jer ga pre toga
još niko nije video.
112
Ali im nije ostalo mnogo vremena za razgovor i za pitanja, jer
strani vitez, čim iziđe iz šume, uzdigne se u stremeni, pogne, obode
konja i kao strela pojuri pravo na brdo. Ali ne dojaha do vrha, nego
odjednom, na polovini strma visa, obrte konja i vrati se tako da su
varnice vrcale oko kopita njegova konja. Zatim nestade u šumi kao
kad ptica odleti. Može se zamisliti uzbuđenje naroda koji je ovo
gledao, i nije bilo nikog ko se stranom vitezu nije divio. Svi ljudi
slagali su se u tome da smelija viteza nikad nisu videli.
Kad prođe jedno vreme, kralj odluči da princezini prosioci ponovo
okušaju sreću. Divno obučena, kraljeva kći bude opet svečano
ispraćena do na vrh Staklenog brda; tamo je sedela sa zlatnom
krunom na glavi i zlatnom jabukom u ruci. U podnožju brda kupili su
se svi njezini prosioci sa lepim konjima i sjajnom opremom, a svuda
unaokolo stajao je narod da gleda takmičenje. Kad je sve bilo
spremno, opet bude zvucima rogova i truba dan znak za početak
takmičenja, na što prosioci, jedan za drugim, jurnu svom snagom na
brdo.
Ali je i sad sve prošlo onako kao i prvi put. Brdo je bilo visoko i
glatko kao led i k tome preko svake mere strmo; nijedan nije prešao
više nego tek jedan komadić puta, a nekoji su se i glavačke
sunovratili s brda. Tako je nastala velika buka, u kojoj se mešalo
rzanje konja, krici i poklici ljudi sa zveketom oružja, i sva ta huka i
buka i zveka razlegala se do duboko u šumu.
Dok se sve ovo događalo na podnožju brda, u šumi je mladi
kraljević čuvao volove, kao što mu je bila dužnost. Kad je čuo viku i
zveket oružja, seo je na jedan kamen, podbočio obraz rukom
izaplakao se: mislio je na kraljevu kćer i na to kako bi od sveg srca
rado i sam uzeo učešća u takmičenju za njezinu ruku. U istom času
začuje korake, i kad podiže glavu, ugleda pred sobom divljeg čoveka.
„Dobar dan!“ — reče divlji čovek. „Zašto sediš ovde tako usamljen
i zabrinut?"
Kraljević mu odgovori:
113
„Moram biti tužan i neveseo. Tebe radi pobegao sam iz očeve
zemlje, a sad nemam ni konja ni ratne opreme da pojezdim na
Stakleno brdo i borim se za princezu."
„Ah“, reče divlji čovek, „ako nema i šta drugo, onda ti se može
pomoći. Ti si jednom meni pomogao, a sad ću ja tebi.“
I to rekavši, uzme ga za ruku i odvede pod zemlju u jednu pećinu.
Tamo je na zidu visila ubojna oprema iskovana od čista srebra i tako
svetla da joj je odsjaj daleko dopirao. Tik uz nju stajao je kao sneg
beo konj, osedlan i opremljen, kopao zemlju srebrom potkovanim
kopitom i grizao đem da je pena padala na zemlju. Divlji čovek reče:
„Dede se sad brzo obuci, pojaši i okušaj sreću. Za to vreme ja ću ti
čuvati volove.“
Kraljević ne čekaše da mu to kaže dvaput, nego brzo metne šlem
na glavu, navuče oklop, čvrsto priveže ostruge, pripaše mač i osećaše
se u srebrnoj ubojnoj spremi lak kao ptica u vazduhu. Potom se baci
konju u sedlo da je svaka srebrna kopča na opremi zazvečala,
potegne kajase i pojezdi ka Staklenom brdu.
Upravo u tom času prosioci princezini hteli su obustaviti
takmičenje; nijedan nije dobio nagradu, mada su svi učinili najviše
što su mogli. Dok su tako stajali, razmišljali i zanosili se nadom da će
idući put imati više sreće, ugledaju odjednom mlada konjanika gde iz
šume jezdi pravo ka brdu. Bio je sav u srebru, od glave do pete, sa
šlemom na glavi, štitom na ruci i mačem o pojasu, a sedeo je na
konju tako viteški da nikad nije bio viđen smeliji mladić. Sve se oči
odmah ustremiše na njega i ljudi primetiše da je to onaj isti vitez kao
i prvi put.
Kraljević im, međutim, ne ostavi mnogo vremena da nagađaju ko
to on može biti, jer tek što je stigao do pred podnožje, kad se podiže
u stremeni, naže, obode konja i kao oganj pojuri uz brdsku strminu.
Ali ne dojaha sasvim do vrha, nego kad dospe do brdska grebena,
pozdravi princezu veoma učtivo i odjednom okrete konja i vrati se u
nizinu tako da su mu oko kopita njegova belca sevale varnice. Potom
ga nestane u šumi olujnom brzinom.
114
Može se zamisliti uzbuđenje sveta koji je posmatrao ovaj prizor:
sad je ono bilo mnogo veće no prvi put, i nije bilo nikog ko se nije
divio stranom vitezu. U jednom su se svi gledaoci slagali: da nigde
nije moglo biti sjajnija konja ni lepša konjanika.
Prođe jedno vreme i kralj odredi dan za treći pokušaj princezinih
prosilaca da osvoje zlatnu jabuku u njezinoj ruci, a s jabukom i nju,
njegovu kćer. Princeza bude opet odvedena na Stakleno brdo i sedne
gore na vrhu brda sa zlatnom krunom na glavi i zlatnom jabukom u
ruci, isto onako kao prvi i drugi put.
U podnožje brda okupili se svi prosioci princezini sa krasnim
konjima i u sjajnim bojnim opremama, tako lepim kakve još nisu
viđene; a svud unaokolo slegao se silan svet da gleda takmičenje.
Kad je sve bilo spremno, na dani znak pojure prosioci svom silom,
jedan za drugim, na brdo.
Ali je i sad bilo onako kako je bilo prvi i drugi put: brdo je bilo
glatko kao led, a k tome preko svake mere strmo, tako da nijedan
takmičar ne pređe no samo jedan delić brda, da se odmah potom
vrati ili sunovrati. Nastala je velika huka s rzanjem konja, vikom
ljudi i zveketom oružja, i odjeci te buke prodirali su duboko u šumu.
Dok su događaji u podnožju Staklenog brda tekli ovim tokom,
kraljević je, kao obično, čuvao u šumi volove. Kad je čuo viku i zveket
oružja, seo je na jedan kamen, podupro glavu rukom i gorko
zaplakao. Mislio je na lepu kraljevu kćer i na to kako bi se rado
izložio svakoj opasnosti da je osvoji. U tom času stade opet preda nj
divlji čovek.
„Dobar dan!“ — reče mu. „Zašto sediš ovde tako usamljen i
tužan?“
„Moram biti tužan i neveseo", odgovori mu kraljević. „Tebe radi
pobegao sam iz očeve zemlje, a sad nemam ni konja, ni mač, ni bojnu
opremu da se borim za princezu."
„Ah“, reče divlji čovek, „ako je samo do toga, onda ti lako mogu
priteći u pomoć. Jednom si ti meni pomogao, a sad ću opet ja pomoći
tebi.“
115
I to rekavši, uzme ga za ruku, odvede ga u pećinu duboko pod
zemljom i pokaže mu ubojnu opremu iskovanu od suvoga zlata i
tako sjajnu da se svetlela nadaleko. Kraj nje je stajao prekrasan
osedlan i zauzdan konj koji je kopao zemlju zlatnom potkovicom i
grizao đem da je pena tekla po podu. Divlji čovek reče:
„Sad se brzo obuci, pojaši i okušaj sreću!“
To kraljeviću zaista nije trebalo reći dva red; baci žustro na sebe
šlem i oklop, priveže oko članaka zlatne ostruge, pripaše mač i
osećaše se u zlatnoj ratničkoj opremi tako lak kao ptica u vazduhu.
Zatim skoči konju u sedlo da je svaka zlatna kopča zazvečala,
potegne kajase i pojuri ka Staklenom brdu.
Upravo u tom času princezini prosioci hteli su obustaviti
takmičenje; nijedan nije dobio nagradu, mada je svaki od njih učinio
sve što je mogao. Dok su tako stajali i razmišljali šta da rade,
ugledaju odjednom mlada konjanika kako iz šume jezdi pravo k
brdu. Bio je od glave do pete obučen u zlato, sa zlatnim šlemom na
glavi, zlatnim štitom na ruci i zlatnim mačem o pojasu, i držao se
tako viteški da se nigde u svetu ne bi mogao videti smeliji ratnik. Oči
sviju okrenuše se k njemu i svi poznaše u njemu istog mladića koji se
pojavio na kraju i prvog i drugog takmičenja.
Ali im kraljević ne dade mnogo vremena da se o njemu raspituju,
nego se, tek što je stigao pred podnožje brda, uzdiže sa sedla, nagne,
obode konja i kao munja pojuri uz brdsku strminu ka vrhu. Kad je
dospeo do na vrh brda, pozdravi lepu princezu s velikom učtivošću,
klekne pred nju i iz njezinih ruku primi zlatnu jabuku. Zatim obrne
konja i spusti se niz brdo da su varnice sevale oko zlatom
potkovanih kopita njegova konja, ostavljajući za sobom dug svetao
zlatan trak. Naposletku iščezne u šumi poput zvezde.
Sad je tek nastao oko brda pravi urnebes. Sav onaj silan svet što je
došao da gleda junačko takmičenje stade klicati od radosti da se
orilo nadaleko, odjeknuše zvuci roga i trubljenje truba, konji
zarzaše, oružje zazveči i kralj objavi svima i svakome da je strani
zlatni vitez dobio nagradu.
116
Svi su želeli još nešto čuti o zlatnom vitezu, jer ga niko nije
poznavao, i svi su očekivali da će se odmah pojaviti u dvoru. Ali
njega ne bi ni odmah, ni posle. Zbog toga je nastalo opšte čuđenje, a
princeza je ubledela i obolela od žalosti. Kralj je bio ozlojeđen, dok
su prosioci gunđali i zanovetali s dana u dan.
Kad već nije bilo kakva drugog načina da se ovom mučnom stanju
učini kraj, naredi kralj da se pred dvor sakupe svi mladi ljudi,
plemići kao i svi drugi građani bez razlike, a onda neka princeza
među svima izabere koga hoće za muža.
Tako ne bi nikog ko nije rado pošao na ovaj zbor, same princeze
radi a i zbog kraljeve zapovesti, i mladi ljudi bez broja našli su se u
određeno vreme pred kraljevskim dvorom. Kad su svi bili na okupu,
iziđe iz dvora svečano obučena kraljeva kći i u pratnji dvorjanki
pođe među postrojene redove. Pogledala je svakog, gledala na sve
strane, ali onog koga je tražila očima — nije našla.
Kad je prišla poslednjem redu, vidi jednog u suru kabanicu
uvijena i potpuno pokrivenog čoveka, koji je stajao u gomili. Po
šeširu i po suroj kabanici kakvu nose pastiri, moglo se poznati da je
ovaj čovek čobanin ili govedar; kapuljaču je bio navukao na glavu,
tako da od lica jedva da mu se šta i videlo.
Princeza potekne pravo k njemu, podigne mu kapuljaču i obisne
mu se o vrat uzvikujući:
„Evo ga ovde! Evo ga!"
Svi ljudi uzeše se smejati, jer svi u ovom čoveku poznaše kraljeva
govedara, a i sam kralj uzvikne:
„Neka se bog smiluje meni i ovom mojem budućem zetu!"
Ali se čovek u kabanici ne dade zbuniti, već reče:
„Ne brini, kralju, za to! Ja sam isto tako kraljević kao što si ti kralj.“
I to rekavši, zbaci sa sebe kabanicu. Ali se tada niko više nije
smejao, jer umesto obična govedara stajao je pred svima lep, mlad
kraljević, obučen u zlato od glave do pete i sa zlatnom princezinom
117
jabukom u ruci, i svi tada poznaše u njemu mladog konjanika koji je
u vitešku takmičenju savladao strmine Staklenog brda.
Tad bude priređena gozba kakva još nije viđena i kraljević dobije
kraljevu kćer za ženu, a s njom i pola države. Otad su živeli srećno,
kralj u jednoj, a kraljević u drugoj polovini države i ako nisu umrli,
žive još i danas. A o divljem čoveku niko nikad više nije ništa čuo. I to
je kraj pripovetke.
118
VUKODLAK
Bio negda kralj koji je vladao u jednoj velikoj državi. Imao je lepu
kraljicu, a samo jedno jedino dete, devojčicu. I zato što im je bila
jedinica, čuvali su je roditelji kao zenicu, voleli su je iznad svega na
svetu i ni o čemu drugom nisu sanjali tako slatko koliko o tome
kakve će tek radosti imati od ćerkice kad im bude odrasla.
Ali u životu dolazi često do onog što čovek najmanje očekuje: pre
nego što je kraljeva kći odrasla, kraljica, njena majka, oboli i umre.
Može se misliti kakva je žalost zbog toga zavladala, ne samo u
kraljevskom dvoru nego i u celoj zemlji, jer je kraljica bila u svoj
državi i cenjena i omiljena. Kralj je jako žalio za kraljicom i nije ni
pomišljao na kakvu novu ženidbu; njegova jedina radost bila je otad
mala princeza.
Vreme je prolazilo i kraljeva kći postajala je svakim danom sve
veća i sve lepša, i sve što bi samo poželela, dobila bi od oca. Na dvoru
je bilo i mnogo dvorjanki, koje nisu imale nikakvu drugu dužnost
doli tu da služe princezu i izvršuju njezine naredbe.
Među njima nalazila se i jedna žena koja je ranije bila udata i imala
dve kćeri. Bila je privlačne spoljašnjosti, umela je laskati i mudro se
služiti rečima, biti k tome ugodljiva i prionljiva kao svila, ali joj je
srce bilo puno zlobe i pakosti. Kad je kraljica umrla, ona je odmah
smislila na koji bi način mogla postati kraljeva supruga i time učiniti
da joj se i kćeri smatraju za kraljeve kćeri.
S tom namerom privlačila je k sebi mladu princezu, laskanjem
dizala u zvezde sve što bi kraljeva kći rekla ili učinila, a svagda je
svojim govorom navodila na to kako bi svi bili srećni kad bi kralj
potražio i izabrao novu suprugu. O tom joj je u raznim prilikama
119
govorila i govorila, i nije prošlo mnogo vremena kad princeza počne
verovati kako ova dvorjanka mora biti da zna šta je najbolje za kralja
i za nju, njegovu kćer. Toga radi je zapita kakva treba da bude žena
koju bi kralj uzeo za suprugu. Ova joj na to slatkim kao med rečima
odgovori:
„Meni ne priliči da o tome dajem saveta. Ja samo želim da kralj
uzme za suprugu takvu ženu koja bi bila sušta dobrota za malu
princezu. Jedno znam: kad bih imala sreću da uzme mene, mislila bih
samo na to kako da princezi ugodim; a kad bi princeza htela oprati
ruke, jedna bi joj moja kći držala sud s vodom, a druga pružala
ubrus.“
To i još mnogo više rekla je kraljevoj kćeri i princeza joj je
verovala kao što deca sve veruju.
Otada princeza nije davala kralju mira, nego ga je stalno molila i
nagovarala kako treba da se oženi ovom dobrom dvorskom
gospođom. Ali kralj ne htede o tom ni čuti. Kći ga ni posle ne
ostavljaše na miru, nego ga je i dalje saletala molbama da je uzme pa
da je uzme, sve onako kako je želela pritvorna dvorska gospođa.
Kad je jednog dana opet počela gurati oca u brak s tom ženom,
kralj joj reče:
„Vidim da će na kraju biti s tim onako kako si ti uvrtela sebi u
glavu, mada sam sasvim protiv toga. Ali do mojeg novog braka može
doći samo pod jednim uslovom."
„Pod kojim to uslovom?" — veselo ga zapita princeza.
„Ako se budem ponovo oženio“, reče kralj, „to će biti samo i jedino
zbog tvojih neprestanih molbi. Zato mi moraš obećati da mi se nikad
nećeš požaliti ni potužiti ako u budućnosti ne budeš bila zadovoljna
svojom maćehom ili njenim kćerima.“ To mu ona obeća i tako bude
utvrđeno da se kralj oženi dvorskom gospođom i učini je kraljicom
cele države.
Kraljeva kći razvila se s vremenom u devojku kojoj nadaleko i
naširoko nije po lepoti bilo ravne, dok su kraljičine kćeri bile ružne
likom a zle u srcu, i nikoji čovek nije o njima znao reći ništa dobro.
120
Zbog toga je i bilo tako da su mladići i s istoka i sa zapada dolazili u
prosidbu kraljeve kćeri, dok za kraljičine kćeri niko od njih ne
hajaše. To je kraljicu jako peklo, samo je prikrivala svoj jed i
pokazivala se slatkom i ljubaznom kao i ranije.
Među princezinim prosiocima nalazio se i jedan kraljević iz jedne
druge kraljevine. Bio je mlad i smeon i pošto je jako zavoleo
princezu, ona primi njegovu ponudu da sklope brak, te se dvoje
mladih zavetovaše jedno drugom na održanje vernosti. Na to je
kraljica gledala s najvećom zlovoljom; njoj bi princ bio dobar samo
onda kad bi se hteo oženiti jednom od njenih dveju kćeri. Zbog toga
naumi da osujeti njihov brak i samo je na to mislila kako da preseče
njihove prisne veze.
Za to joj se ubrzo dala prilika: bila je stigla vest da je neprijatelj
upao u zemlju, tako da je kralj morao poći u rat. Sad je princeza
mogla osetiti kakva joj je maćeha. Jer čim je kralj, otišao, pokaza
kraljica svoje pravo lice: bila je sad isto tako nemila i zla, koliko se
ranije pokazivala ljubaznom i popustljivom. Nije prošao dan a da
nije korila princezu i kazivala joj opore reči, a kćeri joj nisu po zlobi
nimalo zaostajale za majkom.
Još gore je prošao princezin dragan, mladi kraljević. On je jednog
dana otišao u lov, zalutao u šumi i izgubio se od svote pratnje. Tada
se kraljica posluži mađijama i začara ga u vukodlaka, s tim da ceo
život provede u lutanju po šumama.
Kad je bilo uveče i kad se ništa o kraljeviću nije čulo ni saznalo,
njegovi ljudi se vrate svojim kućama a može se misliti kakav je bol
zadan princezi kad je obaveštena o žalosnom kraju kraljevićeva lova.
Tugovala je i plakala i danju i noću i bila neutešna. Ali se zato
kra.ljica smejala njezinu ljubavnom jadu i radovala se u zlobnu
svojem srcu što je sve teklo tako lepo po njezinoj želji.
Dogodilo se jednog dana, kad je kraljeva kći sedela usamljena u
svojoj sobi, da joj dođe na um misao kako bi joj trebalo poći u šumu
gde je kraljević nestao. Ode maćehi i zamoli je za odobrenje da pođe
u šumu i tako malo zaboravi na svoju veliku tugu. Kraljica joj sprva
121
ne htede odobriti, jer ona bi svagda radije rekla ne nego da. Princeza
ju je, međutim, molila tako nežno i lepo da se naposletku
predomislila i naredila da jedna od njenih kćeri ide s njom i pazi na
nju.
Ali je oko toga došlo do oduža natezanja, jer ni jedna ni druga
njena kći nije bila voljna da pođe s princezom; obadve su se izvlačile
pitajući majku kakvo to zadovoljstvo može biti za njih da idu s
kraljevom kćerju, koja stalno plače. Ipak je kraljica imala na kraju
poslednju reč, naredivši da jedna od njenih kćeri mora pratiti
princezu, makar joj to i ne bilo po volji.
Tako devojke iziđu iz dvora i pođu u šumu. Tamo je kraljeva kći
skretala sa staze, zalazila među drveće, zastajala i slušala pevanje
ptica, mislila na željena dragana kojeg nigde da ugleda. Kraljičina kći
išla je ustopce za njom i u svojem zlobnom srcu ljutila se na nju i sva
bila mrzovoljna i jetka.
Dok su tako išle, dođu do jedne male kolibe koja se nalazila
duboko u tamnoj šumi. Kako je bila ožednela, kraljeva kći htede sa
svojom pratiljom ući časkom u kolibu i zatražiti gutljaj vode. Na to se
kraljičina kći još većma naljuti i reče srdito:
„Zar nije dosta što moram da klancam za tobom u ovoj divljini?
Sad bi htela još i to da ja, koja sam ipak jedna princeza, zalazim u
takve kolibe! Ne, neće moja noga zakoračiti u nju. Ti, ako hoćeš, idi.
ali idi sama, bez mene!“
Kraljeva kći nije se mnogo predomišljala, nego učini onako kako
joj reče njena nazovisestra. Uđe u malu kolibu. Našavši se unutra,
vidi gde na klupi sedi jedna stara žena, tako stara da joj se od
starosti i slabosti tresla glava. Princeza je pozdravi ljubazno, onako
kako je uvek činila:
„Dobar dan, majčice! Smem li zamoliti gutljaj vode?“
„Od sveg srca rado“, odgovori joj starica. )(A ko si ti koja ulaziš
pod moj niski krov i pozdravl>aš me tako ljupko?"
122
Princeza joj kaže da je kraljeva kći, a došla je u šumu da se malo
razgali i razveseli srce kako bi mogla zaboraviti na svoju tugu i
žalost.
„A zbog čega su te obuzele tuga i žalost?" — zapita je starica.
„Moram biti žalosna", odvrati princeza, „i nikad više neću biti
vesela. Izgubila sam svoje voljeno drago i bog zna hoću li ga ikad više
videti.'' Još joj ispriča kako se to dogodilo, a dok je pričala, tekle su
joj suze potocima, da bi se svako morao na nju sažaliti. Kad joj je
ispričala kraljevićevu i svoju nesreću, starica joj reče:
„Dobro si učinila što si mi poverila svoj bol. Ja sam ti, dijete,
mnogo šta doživela i možda ti mogu biti od koristi savetom. Kad
budeš izišla iz kolibe, videćeš jedan krin gde raste iz zemlje. To nije
krin kao što su drugi krinovi, nego drukčiji, sa mnogo neobičnih
svojstava. Poteci za njim što brže i uzaberi ga. Ako to uzmogneš,
mnogo ćeš time postići, jer onda će već neko doći i reći će ti šta da
radiš."
Potom se oproste; kraljeva kći joj zahvali i ode svojim putem, a
starica ostane sedeći na klupi i tresući se od starosti i slabosti. Za sve
ovo vreme kraljičina kći stajala je napolju, ljuteći se i gunđajući što
se princeza tako dugo zadržala u kolibi.
Kad je izišla, obaspe princezu njena nazovi sestra svakojakom
grdavom i nemilim rečima kakve su se od nje mogle i očekivati. Ali
kraljeva kći ne hajaše za to; ona je samo mislila kako da nađe i
uzabere cvet o kojem joj je starica u kolibi govorila. Išle su dalje kroz
šumu, kad princeza ugleda odjednom divan beli krin gde raste
upravo pred njom. Silno se obraduje i pobrza da ga uzabere, ali u
tom trenutku krina više nije bilo na tom mestu, nego se stvorio malo
dalje odatle.
Sad je princeza tako živo bila zabavljena poslom oko krina da nije
ni čula kako joj kraljičina kći dovikuje i zove je da se mane cveta,
nego je samo trčala za njim. Ali kad god bi došla do njega i pružila
ruku da ga uzabere, krina bi na tome mestu nestalo i pojavio bi se na
drugom, ali uvek na vidiku. Tako je to dugo potrajalo i princeza je
123
zalazila sve dublje u šumu. Krin bi nestajao na jednom a pojavljivao
bi se odmah na drugom mestu; bio joj je stalno pred očima i činilo joj
se kao da je što dalje to veći i lepši.
Naposletku dođe princeza do jednog velikog brda i kad je
pogledala na njegov vrh, vidi krin sasvim gore na goloj steni:
treperio je belim i divnim sjajem kao najsvetlija zvezda. Tad se uzme
penjati na brdo i u žarkoj želji da dospe do krina i uzabere ga ne
hajaše za to da li gazi po trnju ili po kamenju. Kad se naposletku
popela do vrha, gle! — krin sada ne uzmače, već ostade na mestu na
kojem se nalazio; ona se sagne, uzabere ga, metne u nedra i bila je
tako radosna u srcu da je zbog njega zaboravila i na svoju nazovi
sestru i na sve drugo u svetu.
Dugo je gledala taj lepi cvet i nije mogla da ga se nagleda, a onda
se odjednom setila maćehe; šta će joj maćeha reći kad se bude
vratila kući, i šta će joj odgovoriti na njezino pitanje: gde je tako
dugo bila i šta je radila? Tražeći očima put kojim bi se mogla vratiti u
dvor, vidi da je sunce već zašlo i da samo još nekoliko njegovih zraka
lebdi nad brdom. Dole, ispod brda, drveće je tonulo u tamu i ona ne
smede krenuti kući kroz mračnu šumu.
Rastužila se kad je uvidela kako joj ne ostaje ništa drugo nego da
provede noć tamo gde je bila. Sedne na stenje, podmetne ruke pod
obraz i zaplače se. Mislila je na svoju zlu maćehu i njene kćeri, na sve
nemile reči što će ih morati čuti kad se bude vratila kući, na oca,
kralja, koji se nalazio u ratu, na svoga dragog kraljevića, koga više
neće videti, mislila je na sve to i nije ni primetila kako joj teku suze,
toliko je bila neutešna.
Bila je pala noć i zavladala je tama, zvezde su izlazile i zalazile, a
ona je još sedela na istom mestu i plakala. Dok je tako sedela u
dubokim mislima, začuje nečiji glas kako je pozdravlja:
„Dobro veče, lepa devojko! Zašto sediš tu tako usamljena i
žalosna?"
Ona se trgne i naglo skoči: bila je krajnje iznenađena, što nije
nikakvo čudo. Ali kad se osvrnula, ugleda sasvim malena starog
124
čoveka, čovečuljka, koji ju je pozdravljao mahanjem glave i činio joj
se učtiv i skroman. Ona mu odgovori:
„Žalosna sam i tužna sam i nikad više neću biti radosna. Izgubila
sam dragana, zalutala sam u šumi i bojim se da će me prožderati
divlje životinje."
„O, zbog toga ne treba da se bojiš“, kaže joj starčić. „Ako me budeš
poslušala u svemu što ti budem rekao, ja ću ti pomoći."
Princeza se njegovim rečima veoma obraduje, jer se inače osećala
tako kao da ju je sav sve to stavio. Tada starčić izvadi iz džepa
kresivo, pruži joj ga i reče:
„Lepa devojko, sad ćeš prvo napraviti vatru."
Ona učini kako joj je rekao: nakupi mahovine, grančica i suva
drveta, istera ognjilom iskre iz kremena i zapali vatru na vrhu brda,
tako da je plamen lizao do neba visoko. Kad je to svršila, reče
čovečuljak:
„Pođi sad malo dalje pa ćeš naći kotao pun katrana; uzmi ga i
donesi ovamo."
Kraljeva kći učini tako, na šta starčić nastavi:
„Sad metni kotao na vatru!"
Princeza izvrši i to. Kad je katran u kotlu provrio, naredi joj:
„Baci svoj beli krin u kotao!“
Ta njegova zapovest učini se princezi veoma teškom i ona ga
usrdno zamoli za odobrenje da zadrži lepi cvet. Ali joj stari reče:
„Jesi li mi obećala da ćeš u svemu postupiti onako kako ti budem
naredio? E, pa de uradi onako kako ti kažem i nećeš se kajati."
Kraljeva kći ga posluša teška srca: okrete glavu u stranu i baci lepi
krin u uzavreli katran.
U tom trenutku začuje se iz šume muklo zavijanje nekakve divlje
životinje. Zver je dolazila sve bliže i bliže i muklo zavijanje prelazilo
je sve većma u jezivo arlukanje, odjekujući preko svih okolnih brda i
planina. Najzad se začuje puckanje i lomljenje suvih stabljika i šiblja
i princeza vide kako se jedan velik sivi vuk penje uz brdo pravo k
125
njoj. Ona se grdno uplaši i bila bi pobegla da je mogla. Ali joj stari
reče:
„Priskoči brzo na ivicu brda i kad vuk bude bio spram tebe, obrni
kotao i poklopi ga njim.“
Princeza jedva da je bila pri sebi od silna straha, ali je ipak učinila
onako kako joj je starac naredio: uzela je kotao, priskočila k ivici
brda i poklopila zver prevrnutim kotlom upravo u trenutku kad je
htela skočiti pred nju na brdo.
Ali se tada dogodila čudnovata stvar: čim je ona to učinila,
preobrazio se vuk, zbacio sa sebe debelo, sivo krzno i umesto užasne
divlje zveri stajao je pred njom lep, mlad čovek s pogledom
uperenim naviše, ka njoj. Kad se pribrala i pažljivo ga pogledala,
poznade princeza u njemu svoga dragog kraljevnika koji je bio
pretvoren u vukodlaka.
Može se zamisliti kako se kraljeva kći tada osećala: raširila je ruke,
a od uzbuđenja i sreće nije mogla izreći nijedne reči. Kraljević joj
brzo priskoči, nežno je zagrli i zahvali joj što ga je spasla. Ne
zaboravi ni malena starca i zahvali mu mnogim lepim rečima na
njegovoj velikoj pomoći.
Onda posedaju svi zajedno na vrhu brda i uzmu ljubazno
razgovarati. Kraljević je pričao kako je bio pretvoren u vukodlaka i
kakve je sve muke premučio dok je kao zver lutao po šumi, a
princeza je pričala o svojem jadu i o suzama što ih je sve prolila
otkako je njega bilo nestalo. Tako su presedeli celu bogovetnu noć i
nisu ni opazili kako su zvezde pred dolaskom dana pobledele i kako
već sviće.
Kad je granulo sunce, vide da od brda pravo ka kraljevskom dvoru
vodi širok put, a s vrha brda mogle se dogledati velike daljine u
svima pravcima. Tada starčić reče:
„Lepa devojko, okreni se i pogledaj onamo. Vidiš li štogod?"
„Jest“, odgovori princeza, „vidim konjanika na konju koga je
popala pena kako jezdi što brže može."
Stari reče:
126
„To je glasnik tvoga oca, kralja. Kralj se vraća iz rata sa svom
vojskom.11
Princeza se obraduje prekomerno i htede odmah poći u susret
ocu. Ali je starčić zadrži rekavši joj:
„Čekaj malo, još je rano. Da vidimo najpre kako će da teku
događaji.“
Posle malo vremena, kad je sunce odskočilo i kad su njegove zrake
upravo pale na kraljevski dvor, reče stari:
„Lepa devojko, okreni se! Vidiš li štogod tamo dole ?“
„Jest, vidim“, odgovori princeza. „Vidim mnoge ljude kako izlaze iz
očeva dvora i jedni idu drumom a drugi se uputili k šumi.“
Starčić reče:
„To su sluge tvoje maćehe: jedne šalje u susret kralju da ga
pozdrave dobrodošlicom, a one druge šalje u šumu da te traže."
127
Na te reči princeza se veoma uznemiri i htede odmah poći k
ljudima koje je kraljica poslala u šumu da je traže, ali je čovečuljak
zadrža i reče:
„Čekaj još malo, da vidimo prvo kako će da teku događaji."
Prošlo je opet još neko vreme i princeza je stalno gledala na onu
stranu na kojoj je trebalo da se ukaže kralj sa svojim ratnicima. U
jednom trenutku, čovečuljak joj reče:
„Lepa devojko, okreni se! Vidiš li tamo štogod?"
„Jest, vidim", odgovori kraljeva kći. „Vidim nekakvo živo kretanje
u očevu dvoru: sad vidim kako se dvor zastire crninom."
Stari reče:
,,To su tvoja maćeha i njeni ljudi. Spremaju se na to da tvrde pred
tvojim ocem kako si ti umrla."
Ove njegove reči teško su pale princezi i ona stade usrdno moliti
starčića:
„Pusti me, molim te najusrdnije, da idem i poštedim oca od bola
što bi mu ga zadala ovakva vest."
Ali je starac zadrža i reče:
„Ne, nećeš ići. Čekaj, još je rano. Sačekaćemo da vidimo kako će
dalje da teku događaji.*'
Opet je prošlo jedno vreme. Sunce je stajalo visoko na nebu i vreo
vazduh širio se poljem i šumom. Kraljevska deca i starčić sedeli su
još uvek na brdu gde smo ih ostavili. Utom vide kako se u dalekoj
daljini na obzorju pomalja oblačić, i kako taj oblačić postaje sve veći
i veći, i kako se sve više i više približuje putu; i kako se oblačić
kretao, vide da iz njega prosijava blesak oružja, njihaju se šlemovi i
lepršaju zastave, čuju zveketanje mačeva i rzanje konja i naposletku
poznaše kraljev steg. Može se zamisliti kako se kraljeva kći tom
prizoru obradovala i kako je svim srcem htela i želela poteći dole niz
brdo da pozdravi oca. Ali je stari čovečuljak zadrža i reče:
„Lepa devojko, vidiš li štogod kraj dvora?"
128
„Jest, vidim", odgovori princeza. „Vidim svoju maćehu i dve njene
kćeri kako izlaze iz dvora. Sve su u crnini a pred licem drže bele
maramice i gorko plaču.“
Stari joj na to reče:
„Prave se kao da oplakuju tvoju smrt. Čekaj samo još malo, jer još
nismo videli sve događaje."
Posle nekog vremena opet stari reče:
„Lepa devojko, okreni se! Vidiš li štogod tamo dole?“
„Vidim“, kaže princeza, „kako neki ljudi donose crni les i kako ga
po kraljevu naređenju otvaraju. Gle! Sad vidim kako kraljica i njene
kćeri padaju na kolena, a otac im preti mačem."
Na to stari reče:
„To je tvoj otac tražio da vidi u lesu tvoje mrtvo telo i tvoja opaka
maćeha morala je priznati istinu."
Kad je princeza to čula, uzme ga žarko moliti: „Pusti me da idem,
pusti me da utišam bol svoga oca!“
Ali je starčić i sad zadrža i reče:
„Slušaj moj savet i ostaj ovde još neko vreme. Jer još nismo videli
sve događaje."
Prošlo je opet neko vreme, a princeza, kraljević i stari čovečuljak
sedeli su još uvek na brdu. Onda stari reče:
„Lepa devojko, vidiš li štogod tamo dole?“
„Da“, odgovori princeza, „vidim oca kako s maćehom, njenim
dvema kćerima i s velikom pratnjom polaze ovamo.“
Na to stari reče:
„Pošli su da te traže. Siđi u klisuru i donesi vučju kožu."
Kraljeva kći učini kako joj je naredio. Stari reče tada dalje:
„Sad stani na ivicu brda."
Princeza posluša. U tom trenutku kraljica i njene dve kćeri
prilazile su mestu koje se nalazilo upravo u podnožju brda. Tada
starčić reče:
129
„Sad baci dole vučju kožu!"
Princeza posluša i baci vučju kožu, onako kako joj je starčić rekao.
Koža padne upravo na opaku kraljicu i obe njene kćeri. Ali se tada
dogodi veliko čudo: čim je koža dodirnula ove tri ženske zloće, one u
istom trenu dobiše drukčiji oblik, užasno zaurlaše i stvoriše se tri
grozna vukodlaka koji odmah utekoše u šumu.
Tek što se to dogodilo, kad i sam kralj sa svom pratnjom stiže u
podnožje brda. Pogledavši gore, ugleda kćer; ne verujući svojim
očima stajao je ukočeno i mislio da li možda budan sanja. Tada
starčić uzvikne:
„Lepa devojko, pohitaj Dole i obraduj oca!“
To princezi nije trebalo reći dvaput: uzme kraljevića za ruku i
brzo s njim siđe niz brdo. Približivši se kralju, pritrči mu kći prva,
obisne se ocu o vrat i zaplače od radosti. Zaplakao se i kraljević, pa
čak su i kralju udarile suze i njihov susret bio je za sve lep i dirljiv
prizor. Bilo je mnogo grljenja i svi su bili vrlo radosni.
Princeza je pričala o zloj maćehi i njenim kćerima, o svome
dragom kraljeviću, o svemu što su propatili i o starom čovečuljku
koji im je tako čudesno pomogao. Ali kad se kralj okrenuo da zahvali
starčiću na pomoći, nigde da ga ugleda: —nestao je i od toga dana
niko ne zna reći ni ko je on bio ni kud je otišao.
Kralj i sva njegova pratnja vrate se potom u dvor. Kralj priredi
svečanu gozbu; pozove u goste sve otmene i valjane ljude u celoj
svojoj državi i uda svoju kćer za mladog kraljevića. Svadba je
proslavljena uz pesmu i svirku i igru i uz vesele priredbe raznih
vrsta, a svadbovalo se mnogo dana.
I ja sam bio u svatovima, a kad sam projahao kroz šumu, video
sam jednu matoru i dve mlađe vučice. Iskezile su zube na mene i bile
pogane, kao prave zveri. Čuo sam posle da su to bile negdašnja
opaka kraljica i njene dve zle kćeri.
130
PRVOROĐENI — PRVOVENČANI
Bio negda kralj koji je imao samo jednog sina od tri godine, a
morao je poći na vojsku protiv jednog drugog kralja.
Kad je, posle srećne pobede, plovio sa svojom mornaricom kući,
nastala je žestoka bura, tako snažna da skoro da mu potonu sve lađe.
Da bi umirio uznemireno more, kralj se zavetuje morskoj vili da će
joj žrtvovati prvo muško čeljade koje mu bude izišlo u susret kad
bude pristao na zemlju i ušao u svoju prestonicu. Potom se bura
stiša i sve njegove lađe uplove bez kvara u luku.
Petogodišnji kraljević, koji dve godine nije video oca i koji je
veselo slušao gruvanje topova kad je kraljevska lađa uplovila u luku,
iskrade se od svojih pratilaca i otrči u pristanište; i kad je kralj stao
nogom na zemlju, on je bio prvi koji mu se, plačući od radosti, bacio
u zagrljaj.
Pomislivši na morsku vilu, kralj se trže od straha, ali mu zatim
dođe i misao kako je mali princ još dete, a on će u svakom slučaju
žrtvovati morskoj vili prvo muško lice koje mu, posle princa, bude
došlo u susret.
Onda se dogodilo da otad nijedan moreplovac one kraljevine nije
imao sreće na moru i ljudi su gunđali što kralj nije održao reč koju je
zadao morskoj vili. Ali su kralj i kraljica puštali malog princa van
dvora samo u pratnji najpouzdanijih čuvara, koji su, po kraljevu
naređenju, najstrože vodili računa o tome da kraljević nikad ne uđe
ni u koju lađu, mada je to dečak žarko želeo. Posle nekoliko godina
već su polako i zaboravili na morsku vilu, a kad je kraljeviću bilo
deset godina, rodi kraljica drugo dete, opet sina.
131
Kratko vreme posle toga iziđe stariji kraljević u šetnju sa svojim
vaspitačima i još nekojim dvorjanima. Kad su došli do na kraj
dvorske bašte uz morsku obalu — to je bilo jednog potpuno vedrog
letnjeg dana — nađoše se svi u nekakvu neprozirnom oblaku kojeg
je isto tako odjednom nestalo kao što se iznenada i pojavio. Ali
kraljevića nije više bilo među njima i nije došao kući ni posle, na
veliku žalost kralja, kraljice i cele zemlje.
Mlađi kraljević rastao je, međutim, i bio sad jedini naslednik
države i kraljevske krune. I kad mu je bilo sedamnaest godina, počnu
mu roditelji misliti na to da mu nađu suprugu. Stari kralj i kraljica
želeli su da ga, dok su još živi, ožene kćerju kojeg moćnog
savezničkog kralja. I toga radi uzmu se pisati i šiljati izaslanstva u
razne zemlje.
Dok se tako vodili dogovori i pregovori oko ženidbe drugog
kraljevog sina, pročuje se vest kako se na morskoj obali javljaju
duhovi: više ljudi je čulo kako neko viče, a nekoji su se
porazboljevali kad su u pozne večeri prolazili kraj obale. Naposletku
se već niko više ne usuđivaše da posle jedanaest časova u noći
prolazi tim krajem, jer je od mora dopirao nečiji glas koji je vikao:
„Prvorođeni — prvovenčani!" A kad se neko zaista osmelio i
približio tome kraju, našao se u životnoj opasnosti.
Tužbe zbog ovih pojava dođu naposletku i pred kralja; on sazove
na okup svoje savetnike i dvorski savet reši da se upita jedna mudra
žena koja je već bila predskazala mnoge i zapletene stvari što su
nastale upravo onako kako je ona rekla.
Kad je bila pred kraljem, žena reče da kraj obale viče noću kraljev
prvenac, koji je pre toliko godina odvučen u more. I njemu se mora
potražiti supruga iz koje od najuglednijih porodica u zemlji; ona
mora biti mlada i lepa, ne mlađa od petnaest i ne starija od
sedamnaest godina.
To se činilo teškim zadatkom, jer niko svoju kćer nije hteo dati
morskom kralju za ženu. Ali kako noćna vika i nemir na obali ne
prestajahu, reče žena da se najpre mora sazidati na moru jedna mala
132
kuća i onda će se možda sve stišati. Ona, u svakom slučaju, jemči da
se duhovi neće javljati za vreme dok se kućica bude zidala. Toga radi
poslom oko podizanja zgrade valja da se bave samo četiri čoveka, i
to tako da prvo urede zemljište na kojem će se kućica sazidati, zatim
da određeni prostor ograde kamenim zidovima a posle podignu
kućicu koja treba da ima samo dve lepe i prijatne sobe, prednju i
zadnju i jedan lep trem.
Tako na veoma brižljiv način bude sve pripremljeno za podizanje
ovakve male kuće na morskoj obali i dvorski neimar nadzirao je
radove da sve bude izvršeno najbolje, onako kako se samo poželeti
može. Dok god se kuća gradila, nije se od mora čulo ništa neprijatno
ni strašno, i svi ljudi mogli su spokojno odlaziti na morsku obalu.
Zbog toga se nije ni radilo sa žurbom, ali Četvorica radnika nisu
smela izostajati s posla ni jedan jedini dan, jer je inače odmah
dolazilo do nemira na obali i opet se čulo kako neko viče:
„Prvorođeni — prvovenčani!"
Kad je kućica naposletku bila sagrađena, došli su stolari i
posvršavali svoj deo posla unjoj,posle njih sobni slikari i druge
zanatlije, a onda je donesen u kućicu nameštaj; jer čim bi se kojeg
dana prestalo raditi, već prve noći po tom opet bi se s mora čulo
vikanje. Unutrašnji uređaj morao je biti što sjajniji, a u prednjoj sobi
valjalo je da visi veliko ogledalo, i to, po uputstvu mudre žene, tako
da lice koje leži u postelji u ložnici, čak i kad je okrenuto k zidu,
može u ogledalu videti ko iz trema ulazi u prednju sobu, jer su vrata
između dve sobe morala biti stalno otvorena.Kad su svi radovi bili
dovršeni i u kućici sve namešteno onako kako priliči kraljevskom
sjaju, obalom poče u noći ponovo odjekivati ono: „Prvorođeni —
prvovenčani!“ Tada se ipak, mada nerado i nevoljno, moralo
postupiti po savetu mudre žene i u najotmenijim porodicama u
zemlji potražiti tri najlepše devojke između petnaest i sedamnaest
godina.
Po savetu mudre žene, te tri devojke trebalo je dovesti u kraljev
dvor, držati ih u dvoru i odnositi se prema njima kao prema
princezama i onda ih jednu za drugom poslati u kućicu na morskoj
133
obali, jer ako se koja od njih bude svidela morskom kraljeviću,
sigurno je da će se na obali sve stišati.
Dogovori i pregovori oko ženidbe mlađeg kraljevića tekli su i dalje
redovnim tokom i već je bio u izgledu njihov povoljan svršetak i
dolazak neveste. Budu izabrane i tri devojke za morskog kraljevića.
Te tri izabranice i njihovi roditelji bili su veoma ožalošćeni udesom
koji ih je pogodio i slaba im je uteha bila to što je u dvoru postupano
s devojkama kao s princezama. Ali su se svi morali pomiriti s onim
što ih je snašlo, jer bi inače i sebe i celu zemlju izložili najvećoj
nesreći.
Ona među izabranicama kojoj je određeno da bude prva koja će
spavati u dvorcu na morskoj obali, bila je najstarija. Kad je došla
mudroj ženi da je upita i potraži saveta kako joj se tamo valja držati,
žena joj reče da u lepu postelju mora leći licem k zidu i da se ni u
kojem slučaju ne sme okrenuti radoznalo gledati šta se dešava. Sme
gledati samo ono što, ležeći onako kako joj kaže, licem k zidu, može
videti u ogledalu prednje sobe. Tako ona oko deset časova uveče, u
najvećem sjaju, kao nevesta morskog kraljevića, bude odvedena u
kućicu na morskoj obali.
Rodbina i dvorjani oproste se s njom uz mnogo suza i odu pre
jedanaest časova zaključavši kućna vrata spolja i ponevši ključ sa
sobom u dvor. Bila je tamo i mudra žena i tešila ljude uveravajući ih
da će izabranicu zateći sutra živu i zdravu ako ne bude ništa govorila
i ako se ne bude okretala. Sirota devojka molila se Bogu i plakala dok
nije postala sanjiva.
Oko dvanaest časova otvoriše se iznenada vrata na tremu a zatim i
vrata prednje sobe. Devojka se trgne i sva u strahu, licem okrenuta k
zidu, vidi u ogledalu kako u sobu ulazi visok, lepo razvijen mladić, s
čijeg se odela slivala voda na pod. Mladić se strese kao da mu je zima
i reče „Huhu!“ Zatim priđe k prozoru, ostavi na njemu jednu vrlo
veliku, lepu jabuku, a o prozorsku kuku obesi jednu bocu. Potom
priđe k postelji, nadnese se nad devojku posmatrajući je, prođe
134
nekoliko puta po sobi, strese sa sebe vodu i reče: „Huhu!“ Onda priđe
opet k postelji brzo se svuče, leže i zaspa.
Sirota devojka nije spavala nego je samo imala sklopljene oči kad
se kraljević nagnuo nad nju. Obradovala se kad je opazila kako on
čvrsto spava i zaboravila opomenu mudre žene da se ne sme
okrenuti. Bila ju je spopala radoznalost i htela je videti da li je to
zaista čovek. Okrene se polako da ga ne probudi, ali u trenutku kad
je podigla glavu i nameštala se sasvim tiho da, sedeći u postelji,
posmatra morskog kraljevića, on joj naglo ščepa desnu ruku, odseče
je i baci pod postelju. Zatim odmah ponovo legne i zaspi. Ali čim je
svanulo, ustane, obuče se ne bacivši nijedan pogled na postelju,
uzme bocu i jabuku s prozora i žurno iziđe zaključavši vrata za
sobom.Može se misliti šta je sirota devojka za to vreme propatila, i
kad su izjutra došli prijatelji i rođaci da je odvedu, našli su je
uplakanu i bez ruke. Odvedu je u dvor i poruče mudroj ženi da dođe,
a kad je došla, zaspu je najvećim prekorima. Žeia reče kako devojka
ne bi izgubila ruku da se nije okrenula, nego da je savladala svoju
radoznalost. Sad treba da ostane u dvoru i da se s njom postupa kao
s istinskom princezom, ali se kućici na morskoj obali ne sme nipošto
ni približiti, jer bi to bilo opasno po njezin život.
Ova nesreća još je više obeshrabrila druge dve devojke i obe su
smatrale kao da su blizu smrti, mada ih je mudra žena tešila što je
bolje mogla i umela. Druga devojka na koju je bio red da ide u kućicu
na morskoj obali, svečano joj je obećala da se nipošto neće okrenuti
u postelji, ali se s njom dogodilo ipak ono isto što i s prvom.
Oko ponoći ušao je morski kraljević u kućicu sav mokar, stresao
se da je voda curila s njega i prskala svud oko njega, rekao „Huhu!“,
prišao prozoru i ostavio tamo lepu jabuku a bocu obesio o prozorsku
kuku, ušao u ložnicu i nadneo se nad postelju, prošao po sobi
nekoliko puta, stresao sa sebe vodu, rekao „Huhu!“, brzo se svukao,
legao u postelju i odmah zaspao.
Radoznalost nadvlada devojku i kad je posle nekog vremena čula
kako je utonuo u san, okrene se vrlo oprezno i sasvim tiho da ga
135
posmatra. Ali on je u tren oka ščepa za desnu ruku, odseče je i baci
pod postelju, a onda ponovo legne i spavaše do zore. Kad je svanulo,
ustane, obuče se i, ne okrenuvši glavu ka postelji, uzme jabuku i
bocu i iziđe, zaključavši vrata za sobom.
Kad su izjutra došli devojčini prijatelji i rođaci da je odvedu, nađu
je svu uplakanu i bez desne ruke. Odvedu je u dvor, gde je primljena
sa sažaljenjem isto onako kao i prva devojka. Mudra žena uveravala
je i sada sve da je do ovog došlo zbog toga što se devojka okrenula u
postelji, mada joj je bila obećala kako to nipošto neće uraditi.
Tada je došao red na treću devojku, najmlađu, najlepšu i
najljupkiju među njima, da ode i prenoći u kućici na morskoj obali.
Sa žalošću ispratio ju je tamo sav dvor. Mudra žena ju je pratila
zaklinjući je da se nipošto ne okrene cele noći i da ne progovori
nijednu jedinu reč, jer druga kakvog načina za smirenje na morskoj
obali — nema.
Devojka obeća da će u svemu poslušati njezin savet i da će se
moliti bogu za pomoć ako je bude mučila radoznalost.
Sve je i sad teklo onako kao prethodne dve noći: kad je izbila
ponoć, kraljević je došao, bio sav mokar i voda je curila s njega,
rekao je „Huhu!“ — stresao vodu sa sebe, položio jabuku na prozor a
bocu obesio na prozorsku kuku, ušao u ložnicu, nadneo se nad
postelju, prošao nekoliko puta po sobi, rekao „Huhu!“, svukao se,
legao i odmah zaspao.
Sirota devojka bila je polumrtva od groze i straha, molila se bogu i
borila se u sebi protiv radoznalosti, pa je naposletku zaspala i
probudila se tek kad je kraljević ustao i obukao se. Oida je prišao k
postelji, nadneo se nad nju i ostao u tom položaju dobar časak, zatim
izišao, okrenuo se kod vrata, uzeo i poneo sa sobom bocu i jabuku, a
onda zatvorio vrata sa sobom.
Ujutro su došli po nju i ceo dvor i devojčini roditelji i stara žena.
Ona im plačući odradosti iziđe u susret, a oni je u slavlju sa
neopisivom radošću dovedu u dvor. Kralj i kraljica je zagrle i ona
bude primljena sa istim uvaženjem kakvo je docnije ukazano
136
princezi koja je tih dana trebalo da stigne i venča se s naslednikom
kraljevskog prestola.
Sad je mlada devojka morala svake noći odlaziti na spavanje u
maloj kraljevskoj kući na morskoj obali, i svake noći dolazio joj je
morski kraljević s jabukom i s bocom, a izjutra u osvit zore opet
odlazio. Ali se činilo da je svake noći i svakog jutra sve duže
posmatra. Ona je pak ostajala uvek nema, puna straha, ležala licem
stalno okrenutim k zidu, ne usuđujući se da gleda i vidi više doli
onoliko koliko joj je pokazivalo ogledalo kad bi on ulazio i izlazio.
Ali su one dve devojke koje su izgubile ruke i sad više nisu ni
prebivale u dvoru, zavidele na počastima ukazivanim najmlađoj i
pretile su da će je dati ubiti ako ne bude učinila da opet imaju ruke.
Plačući ode devojka mudroj ženi; ova joj kaže da, kad joj kraljević
kao obično bude došao i legao, izgovori ove reči:
„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budem li obema

iscelila ruke.“
Ništa drugo ne sme mu reći, nikoju drugu reč, a i ove što mu ih

bude kazala, mora izreći kao uvek, licem okrenuta k zidu.
Uznemirena srca čekala je sirota devojka kraljevića, i kad je on,
ostavši nagnut nad posteljom duže no obično, uzdahnuo, brzo se
svukao i legao, izgovori ona uzdrhtalim glasom:
„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budem li obema

iscelila ruke.“
Na to kraljević odmah odgovori:
137
„Uzmi ruke što leže ispod postelje i bocu što visi o prozoru, metni
ruke devojkama gde su odsečene, sastavi ih, poprskaj tečnošću iz
boce, istrljaj ih i zavij; posle tri dana možeš skinuti zavoj — ruke će
biti isceljene."
Devojka ostade mirna i tiha, i zaspi. Ujutro ustane kraljević kao i

obično, priđe više puta k postelji i posmatraše devojku s donjeg
kraja postelje. Ali se ona ne usuđivaše pogledati ga, nego zatvori oči.
On uzdahne, uzme jabuku, a bocu ostavi i ode. Kad je devojka ustala,
učini onako kako. joj je rekao; posle tri dana skine zavoj i ruke dveju
devojaka bile su potpuno isceljene.
Utom prispe strana princeza i njezino venčanje s naslednikom
prestola trebalo je izvršiti što je mogućno pre. Haljine i ukrasi
pripremljeni za njezino venčanje nisu bili skupoceniji od haljina i
ukrasa pripremljenih za nevestu morskog kraljevića, a pažnju i
poštovanje kralj i sav dvor ukazivali su obema na potpuno jednak
138
način. Zbog toga su se opet mnogo jedile one dve devojke i pretile
najmlađoj da će je ubiti ako im ne bude dala da okuse jabuke
morskog kraljevića.
Od mudre žene, u koju je imala puno poverenje, devojka i sad
potraži i dobije savet šta da čini, i kad je to veče morski kraljević
legao kraj nje u postelju, ona izgovori:
„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budu li dobile od

tvojih jabuka.”
Na to kraljević reče:
„Uzmi jabuku s prozora i kad budeš izišla, metni je na zemlju i idi
za njom dokle god se buds kotrljala. Kad bude stala, uzaberi toliko
jabuka koliko budeš htela i vrati se natrag istim putem."
Devojka je posle toga ćutala, bila stalno okrenuta licem k zidu i
zaspala. Ujutro se kraljević mnogo teže nakanio da ode nego dotada.
Činilo se da je uzbuđen i nemiran. Mnogo je uzdisao, prilazio više
puta k postelji, nadnosio se nad devojkom, odlazio u prednju sobu i
opet se vraćao da posmatra devojku još jednom. Naposletku, o
rađanju sunca, ode žurno, zatvorivši vrata za sobom.
Kad je devojka ustala, zaplakala se, osetivši da je i ona zavolela
njega.
Onda uzme jabuku i kad je izišla iz kućice, metne je na zemlju.
Jabuka se kotrljala i kotrljala, a ona je išla za njom i otišla daleko,
daleko u nekakav nepoznat kraj. Došla je do visoke baštenske
ograde, preko koje su visile grane divnih rodnih voćki. Jabuka se
kotrljala i dalje duž ograde sve do zlatom sjajno ukrašene baštenske
kapije, koja se sama otvorila pred njom, a zatim dalje po vrtu, koji je
bio najlepši od svih što ih je devojka ikad videla.
Jabuka se dokotrlja do jedne oniže voćke s najvećim i najlepšim
jabukama i tamo se zaustavi. Devojka nabere s nje toliko jabuka
139
koliko je mogla poneti u svojoj svilenoj kecelji, a onda se okrete da
vidi otkud je došla, te da se tim putem vrati kroz kapiju koja je za nju
bila otvorena.
Ali je vrt bio tako divan da je poželela proći po njemu i nagledati
se njegovih lepota. Ne misleći na reči morskog kraljevića, gurne
jabuku, koja se opet stane kotrljati. U istom trenutku baštenska
kapija zatvori se — sa silnim treskom — sama od sebe.
Devojka se prepadne i pokaje se što nije postupila tačno po rečima
morskog princa. Izići iz vrtanije više mogla i tako pođe za jabukom.
Jabuka se kotrljala u prekrasnoj bašti i zaustavila se tek negde
daleko, na mestu gde je gorela vatra. Na vatri su bila dva bakrača s
vodom, jedan velik i jedan malen. Pod velikim bakračom bio je silan
oganj, a pod malim vatra je samo tinjala.
Kad se jabuka tamo zaustavila, devojka nije znala šta joj valja
činiti. Onda joj odjednom padne na um misao da izmeni stanje pod
bakračima i odgura ugljevlje ispod velikog bakrača pod mali. Voda u
malom počne ubrzo ključati, a u velikom se ponajlak stišavati.
Ali ostati tamo u vrtu nije mogla. I kako je već bila prekršila
naredbu, nije očekivala ništa drugo do smrt; a prema smrti bila je
sad ravnodušna, jer nade da će dobiti kraljevića za muža nije u nje
više bilo. Te tako opet gurne jabuku, koja se otkotrlja do jedne
livadice usred vrta, gde su, pod žarkim sunčanim zracima, ležala dva
mala deteta i spavala. Devojka se sažali na sirotu decu, skine kecelju
i pokrije ih da ih zaštiti od sunca, a od jabuka uzme samo toliko
koliko je mogla poneti u svojoj korpici.
Ni ovde, međutim, nije mogla ostati, te gurne ponovo jabuku;
jabuka se stane kotrljati i pre nego što je devojka i mislila, nađe se na
morskoj obali. Tamo je pod jednim senovitim drvetom spavao
morski kraljević uz morsku vilu, koja je bila krupna i lepa. Oboje
skočiše kad im je devojka prilazila; zabrinuto i nežno gledaše je
kraljević svojim blistavim očima, a onda skoči u more i bela pena
pokrije mesto gde je uronio.
140
Ali je morska vila ostala na mestu i ljutito ščepala došljakinju.
Misleći da joj je kucnuo poslednji čas, padne devojka vili pred noge i
zamoli je za blagu smrt. Vila ju je posmatrala i zapitala ko joj je
dopustio da ide dalje od jabuke u vrtu. Devojka prizna da je bila
neposlušna, ali da to nije učinila s rđavom namerom. Na to vila reče
da će videti šta je radila u vrtu, pa će je kazniti onako kako se bude
pokazalo da je zaslužila.
Zatim morska vila gurne jabuku i ona se otkotrlja kroz istu kapiju
u vrt do voćke s koje je devojka uzabrala jabuke. Vila osmotri voćku i
našavši je neoštećenu, ćušne jabuku te dođe do mesta gde je gorela
vatra. Ali kad je videla kako voda u malom bakraču vri, a u velikom
se skoro ustojala, strašno se razgoropadila, besno zgrabila devojku
za ruku i visoko se uspravivši razdraženo je upitala:
„Kako si se usudila da ovde čačkaš? Kako si smela odgurati
ugljevlje ispod mojeg bakrača pod svoj?“
Devojka nije znala kakvo je tim zlo učinila i kaže joj kako nije
svesna da je nešto skrivila.
Na to joj morska vila reče:
„Veliki bakrač znači ljubav između kraljevića i mene, a mali
između kraljevića i tebe. Ti si ugljevlje ispod mojeg bakrača odgurala
pod svoj i kraljević sad tebe silno voli, a mene skoro da uopšte više
ne voli. Vidiš li“, vikne ljutito, „kako voda u mojem bakraču ni ne
mrda, a u tvojem sve ključa? Ali da vidim kakvo si mi zlo još učinila,
pa da te kaznim kako si zaslužila."
II to rekavši gurne jabuku koja se otkotrlja do uspavane dece,
pokrivene keceljom. Vila pogleda decu i pogleda kecelju i zapita:
„To si ti učinila?"
„Jesam", odgovori devojka plačući, „ja sam to učinila i nisam
mislila ni na kakvo zlo. Pokrila sam decu keceljom da ih ne peče
sunce, i ostavila sam kraj njih jabuke koje nisam mogla poneti u
kotarici."
Morska vila reče:
141
„To i tvoje istinoljublje spasava te. Vidim da imaš dobro srce. Ta
su deca moja i kraljevićeva, ali pošto on tebe voli danas više no
mene, ja ti ga ustupam. Pođi sada u dvor i izvrši sve što ti budem
rekla.
„Tvoje venčanje s mojim kraljevićem mora se obaviti zajedno s
venčanjem prinčeva mlađeg brata. Tvoje drago kamenje i svi ukrasi i
venčana haljina moraju biti isti onakvi kao i u druge princeze, tvoje
buduće jetrve.
„Od trenutka kad sveštenik bude blagoslovio bračnu vezu između
tebe i kraljevića ja neću više imati nikakvu vlast nad njim. Ali pošto
sam se pobrinula za to da on ima sve odlike koje krase vladara,
tražim da on kao stariji nasledi državu svoga oca. Mlađi kraljević
može tada postati vladar u državi koju mu donosi njegova nevesta.
Sve ovo moraš reći i još dodati da samo pod tim uslovom puštam
kraljevića od sebe.
„A kad budeš obukla venčanu haljinu sa svima ukrasima, dođi
ovamo k meni, a da to niko ne sazna, da vidim kako je moja
poslednica opremljena za venčanje."
I to rekavši, oprosti se morska vila s njom i gurne jabuku. Jabuka
se iz vrta otkotrlja do dvora, gde devojka sa strahom i s radošću
izvesti kralja o svojoj sreći, o onom što je morska vila kazala i za
starijeg kraljevića tražila. Kralj rado obeća da će sve tako i učiniti, a
onda se hitno počne s velikim pripremama za istovremeno venčanje
i svadbovanje obojice kraljevića.
Kad je devojka bila obučena i ukrašena za venčanje, učini se kao
da je nešto zaboravila što može samo sama naći u donjim
odeljenjima dvora, siđe dole sa svojom jabukom, položi je na zemlju,
na šta se jabuka stane odmah kotrljati k mestu na morskoj obali gde
su se morska vila i kraljević ranije odmarali, a gde je sad vila
očekivala svoju poslednicu.
„Dobro si učinila što si došla“, uzviknu morska vila, „jer tvoja
neposlušnost i u najmanjoj stvari bila bi za tebe kobna. Ali kako si to
142
obučena? Je li isto tako obučena i princeza? Nema li ona skupoceniju
haljinu i nakite?“
Devojka joj sa strahom odgovori da su obe jednako obučene i da
imaju jednake nakite. Na to morska vila strgne s nje haljinu, skine joj
s vrata đerdan, povadi iz kose sav nakit i sve to baci na zemlju.
Preplašena i drhteći stajala je devojka skoro naga pred vilom koja je
ljutito vikala:
„Zar nevesta moga kraljevića da bude ovako obučena? Kad sam te
dala njemu, hoću da ti dam i moju venčanu haljinu i nakit uz nju!“
I to rekavši, podigne ogroman busen ispod jednog visokog drveta,
gde se nalazio zlatom i dragim kamenjem ukrašen kovčeg, i izvadi iz
njega svoju venčanu haljinu sa svim nakitom uz nju. Sve je to devojci
odlično pristajalo; haljina je bila tako dragocena i toliko osuta
dragim kamenjem da su devojčine oči od silna sjaja bile sasvim
zasenjene. Kruna na nevestinoj glavi bleštala je i bila ukrašena
najskupocenijim smaragdima. Sve što je devojka imala sada na sebi
bilo je veličanstveno: u takvoj haljini i s takvim ukrasima još nikad
nijedna princeza nije pošla na venčanje.
„Tako“, reče morska vila kad je obukla i okitila devojku, „sad pođi
u dvor i pokaži ljudima kako sam ja bila obučena na dan svojeg
venčanja s kraljevićem. Sve ovo što imaš ia sebi poklanjam tebi i
tvojem potomstvu, ali ti se prema kraljeviću, svome budućem mužu,
moraš tako ponašati da uvek uzmognem biti tobom zadovoljna. Dok
god budeš živela, neka ti je muževa sreća i zadovoljstvo najviša
svrha života."
Sa iskrenim suzama obeća joj devojka da će biti najodanija
supruga svoga muža i morska vila se oprosti s njom.
Kad se vratila u dvor, svi su bili zadivljeni ovom lepotom i sjajem:
venčana haljina i nakit princeze, neveste mlađeg kraljevića, nisu bili
ništa prema njezinim, — blago cele države ne bi zaleglo za ovakvu
venčanu opremu. Sad niko više nije smeo ne navideti devojci što se
udaje za kraljevića, jer još nikad nijedna kraljevska kći ni u kojoj
zemlji nije pošla na venčanje u bogatijem i lepšem nakitu
143
Onda je svadbena povorka pošla u crkvu: pred mladencima i pred
devojkom stajao je sveštenik s otvorenom knjigom u ruci. Čekalo se
samo na kraljevića prvenca, koji je, po rečima morske vile, trebalo da
dođe pred samo blagosiljanje braka. Na njegov dolazak čekalo se s
nestrpljenjem i kralj naredi naposletku jednom od mladića iz
najotmenije porodice u zemlji da zauzme mesto njegova starijeg sina
i stane pored neveste. Ali u trenutku kad je sveštenik izustio prvu
reč blagoslova braka, otvoriše se naglo dvokrilna crkvena vrata i u
crkvu uđe visok i lep i snažan čovek sjajnih očiju i obučen kraljevski,
ljutito gurne onog drugog te samo što ga ne obori, i uzvikne:
„Ovde je moje mesto, i sada, svešteniče, izreci blagoslov!"
Za vreme čitanja blagoslova kraljević se smiri, a posle toga
pozdravi s radošću roditelje i dvorjane i prvi put zagrli svoju
suprugu koja se tek tada usudi da ga pogleda.
Od toga vremena kraljević prvenac bio je čovek kao i drugi ljudi,
nasledio je državu svoga oca, bio velik i daleko čuven kralj, voljen od
svog naroda, a obožavan od svoje supruge. Živeli su dugo i srećno, a
njihovi potomci imaju i danas zemlju u kojoj je on vladao.
144
„LASE, SLUGO MOJA!“
Živeo jednom bogat i moćan vojvoda, po imenu Meves. Njegova

vojvodina zvala se Sevelin, a nalazila se negde daleko na jugu. Bio je
mlad i naočit vitez, a pošto je žudeo za znanjem i nesvakidašnjim
doživljajima, poverio je mlađem bratu da mu čuva vojvodinu, a sam
pošao na put u tuđe zemlje. Gde god bi došao, davao bi novac šakom
i kapom, i što je bio dalje od kuće, kesa mu je bivala sve lakša.
Ali kad mu je nestalo novca, svršeno je bilo i s njegovim načinom
raskošnog života. Ubrzo ga je ostavio i poslednji mu sluga, pa je
naposletku morao prodati konja, oklop i sve drugo da bi, vraćajući se
u svoju državu, imao štogod za trošak na dugu putu do zavičaja.
Ostavši bez svega onog na šta je ranije bio ponosan i upućen na
milost stranih ljudi, obrete se jedne večeri, umoran i gladan, u
nekakvoj velikoj šumi; i što je dalje išao, šuma je bila sve gušća i
mračnija. Već je mislio da će skapati od gladi i žeđi kad, na svoju
najveću radost, nazre pred sobom jednu osamljenu, bednu kolibu.
„Ovde ću sigurno naći koga ko je voljan da pomogne i od koga ću
dobiti makar malo suva hleba", mislio je vojvoda ulazeći. Ali je u
sobici vladao mrak i po svemu se činilo da u njoj već odavno niko
nije stanovao. On nakupi malo grančica, metne ih na ognjište i zapali,
ali ne vide ni stola, ni stolice, a još manje kakve postelje. Sav kućni
nameštaj sastojao se od jednog starog sanduka.
Otvori ga u nadi da će u njemu naći šta za jelo, ali nađe samo jedan
manji sanduk, u ovom opet jedan drugi i tako redom, dok sanduci
nepostaše sandučići, sve jedan u drugom i sve manji i manji.
Otvarajući ih jedan za drugim, dođe do poslednjeg, koji nije bio veći
od običnog naprstka. Otvori ga i nađe u njemu svitak brižljivo
145
savijena, od trajanja požutela pergamenta. Na njemu su starinskim
slovima bile napisane samo tri reči:
„Lase, slugo moja!“
Posle toliko truda vojvoda se nadao da će u poslednjem
sandučiću-naprstku naći bar kakav osobit biser ili koji dragi kamen,
a kad tamo — samo ovaj zapis na svitku pergamenta! Razočaran
okretaše ga sa svih strana. „Zar je“, mislio je, „ovo malo dronjka
toliko dragoceno da ga je valjalo pohraniti tako brižljivo?" Razgleda
pergament još jedanput i u očajanju izgovori glasno reči zapisa:
Tek što je te reči izgovorio, kad mu neko koji je bio tik iza njega
odgovori:
„Šta Gospodar zapoveda?"
Vojvoda se okrete. Bio je iznenađen kad je čuo glas, a još više kad
je ugledao nekakva malena, ćorava starca u sivu odelu kako mu se
klanja. On ponovi reči zapisa:
„Lase, slugo moja!“ — na šta se čovečuljak pokloni još dublje no
prvi put odgovorivši i opet:
„Dobro“, reče vojvoda, „ako si ti, Lase, moj sluga, i ako nešto možeš
uraditi, onda mi spremi večeru; to mi je sada najpotrebnije.“
Lase se pokloni i nestane, ali ubrzo bude pred vojvodu postavljena
obilna večera — sve sama fina
i ukusna jela i skupa pića. Krajnje iznenađen i veoma obradovan,
sedne vojvoda za sto i do guše se navečera. Pošto se najeo i napio,
uzvikne ponovo:
„Dobru postelju, ako je možeš stvoriti." I postelja se odmah stvori
kraj njega. Ovi dokazi Laseove veštine povećaše vojvodine želje i
prohteve za drugim udobnostima, baš onako kako se kaže u
poslovici: „Što se više ima, sve se više želi.“
146
„Lase, slugo moja!"
„Ti si mi već učinio tako mnogo usluga, pa dede sad pretvori ovu
kolibu u velik dvor, tako velik kakav bi sebi samo koji knez poželeti
mogao!“
U tren oka nađe se vojvoda u prekrasnoj spavaćoj sobi, a koliba se
pretvori u velik dvor s visokim tornjevima i zlatnim vetreuškama,
ukrašen svakojakim ukrasima.
„E“, mislio je u sebi vojvoda, „sad sam posle muka današnjeg dana
zaslužio da otpočinem", i legne da spava.
Kralj države u kojoj je Laseovom veštinom stvoren u šumi novi
dvor, stolovao je nedaleko odatle i s prozora svojeg grada ugledao je
sutradan izjutra tornjeve i zlatne vetreuške koje su sijale iznad
drveća. Pozove dvorjane i zapita ih:
„Vidite li tamo dvor?“
Svi dvorjani potvrdiše da ga vide.
„Ko li se to usudio da bez mojeg odobrenja u mojoj državi podigne
takav dvor?"
Dvorjani se pokloniše, ali niko od njih nije ništa mogao o tome
reći, mada su i sami radi bili znati kad se taj dvor pred njima stvorio
i ko je u njemu.
„Odmah da se tamo pošalje glasnik s tri stotine vitezova i izvesti
me o stanju."
Tako i bude. Glasnik i tri stotine vitezova dohvate svoje srebrne
oklope i sjajne šlemove, spreme se i usednu na konje.
Uskoro potom vide vojvoda s prozora gde dolazi sjajna povorka i,
uznemiren ovom pojavom, vikne:
„Jednog glasnika i šest stotina vitezova u zlatnoj bojnoj opremi i sa
šlemovima." I oni se u magnovenju postrojiše pred dvorom.
147
Po dolasku kraljevih vitezova saopšti glasnik vojvodi zadatak što
im ga je kralj odredio. Vojvoda odgovori da se u kraljevoj državi nije
nastanio s neprijateljskom namerom, nego da će štaviše rado i sam
biti ratnik među kraljevim ratnicima, ostati mu blago naklonjen i
veran i pomagati mu savetom i delom.
Ovakav odgovor dan od strane tako izvanredno moćnog i bogatog
velmuža činio se kraljevim ljudima kao povoljan i oni se, pošto ih je
vojvoda prvo sjajno počastio, vratiše da podnesu kralju izveštaj.
Pratili su ih vojvodin glasnik i tri stotine vitezova; ovima je stavljeno
u dužnost da u vojvodino ime pozovu kralja na svečanu gozbu u
novom dvoru.
Kralj se veoma čudio svem ovom velikom sjaju vojvodinih ljudi, a
još više onom što su mu ispričali njegovi sopstveni dvorjani o
veličanstvenosti novog dvora. Zahvali se na pozivu i obeća da će doći
idućeg dana.
S ovim kraljevim odgovorom vrate se glasnik i vitezovi, a sad nije
bilo druge pomoći do li viknuti:
„Pozvao sam kralja kao gosta i hoću da spremiš gozbu, tako sjajnu
kakvu samo možeš spremiti.“
Kad je kralj sa svojim dvorjanima sutradan došao, čekala ga je
najgospodskija večera. Visoki gost i svi njegovi pratioci bili su u
sjajnim odorama, ali prema vojvodi i njegovoj posluzi činilo se kao
da su samo preobučeni prosjaci, jer su u ovih iz svakog šava blistali
zlato i drago kamenje.
Kralj je bio primljen na najlepši način i sprijateljio se s vojvodom.
Posle gozbe vratio se u dvor veoma zadovoljan novim susedom.
Kralj je imao ćerku jedinicu. Ona je bila tako nežna i lepa da niko
nije mogao reći koliko je lepa, jer niko nikad nije video njoj ravne
lepotice. Ona nije bila na gozbi, ali je glas o njezinoj lepoti ipak bio
dopro do vojvodinih ušiju i bila ga je obuzela čežnja za njom. I kad se
kralj već bio vratio u grad, vikne vojvoda:
148
„Donesi mi odmah princezu iz kraljeva dvora, ali pazi da je ne
probudiš."
Tek što je ta reč bila izrečena, donese . Lase usnulu kraljevu kćer i
položi je na postelju. Vojvoda je gledaše pažljivo i uveri se u to da je
glas o njezinoj lepoti istinit. Ona je bila najlepša devojka koju je igda
video mada je prošao sveta. Bukne mu u srcu želja da je uzme za
ženu, i pritisne joj na usne topao poljubac.
„Odnesi odmah princezu natrag u kraljev dvor, ali pazi da je ne
probudiš." Tako i bude.
Kao svakog jutra pre toga, ode kralj i sutradan ujutro da poseti
kćer u njezinoj sobi u gornjim odajama dvora, i ispriča joj
pojedinosti o vojvodinu dvoru, o sjaju i svima krasotama u njemu.
Princeza na to reče:
„Sve je tako, kako mi kažeš, oče, jer sam noćas u snu i ja tamo bila.
I činilo mi se da je vojvoda najponosniji i najlepši vitez od svih koje
sam ikad videla .” Doda porumenevši, „on mi je pritisnuo na usnice
topao poljubac. Čak mi se čini da to i nije bio san i mislim da nikog
drugog neću izabrati za gospodara i muža.“
Kralju se kćerin govor nije osobito svideo, jer on ju je već bio
svečano obećao za ženu jednom moćnom kraljeviću susedne države.
Ali sad nije bilo vremena da se o tom razgovara: pozvao je vojvodu u
goste i glas roga upravo je tih trenutaka javljao njegov dolazak.
Kralj ga primi s velikim počastima; posmatrajući ponositog viteza
i sećajući se kćerinih reči, činilo mu se da naočitija i bolja zeta od
vojvode ne bi mogao poželeti.
Za vreme svečanog obeda vojvoda je sedeo pored princeze i od
jednog dvorjanina do drugog kružio je šapat kako se ovako krasan
par ne može inače nigde videti. „Lepe reči i mili pogledi brzo sagrade
149
gnezdo za ljubav“, kaže poslovica, pa se tako dogodilo i ovde. Kad je
kralj video njihovu uzajamnu naklonost, zaboravio je na svoje ranije
obećanje sinu susednog kralja.
Vojvoda zaprosi princezinu ruku i kralj pristane da mu se kći uda
za njega. Uskoro se u najvećem sjaju proslavila i svadba.
Posle godinu dana rodi princeza sina i u celoj kraljevini zavlada
radost, jer je mali princ valjalo da jednom nasledi državu svoga
deda. Svi kraljevi i kneževi, kraljice i princeze iz bliza i iz daleka
budu pozvani na krštenje i vojvoda priredi tako velelepnu svečanost
da nešto slično niko pre toga nije nikad video. Vojvoda se osećao
veoma srećnim i kad su se gosti, posle tri dana svetkovanja, razišli,
pomisli na to kako je došlo vreme da nagradi onog ko mu je
pomogao da od siromaštva i bede dospe do ovakva sjaja. Zbog toga
uzvikne i sad:
„Šta Gospodar zapoveda?“
„Ti si me dve godine dana verno služio, darovao si mi čast i sreću,
snabdeo me bogatstvom i blagom; kako da te za to nagradim?"
Lase se pokloni do zemlje i zahvali se na vojvodinu blagovolenju.
„Novca i imanja ima u mene na pretek, više no Što mi treba“, reče,
„a čast i sreću kojima darivam druge, ti mi, milostivi Gospodaru, ne
možeš dati. Moja skromna molba je stoga samo ovo: otpusti me iz
službe i vrati mi svitak pergamenta sa zapisom koji si pre dve godine
našao u najmanjem sandučiću velikog sanduka."
Pergament sa zapisom imao je vojvoda uvek uza se, i kako mu se
Laseova molba činila sasvim skromnom, otpusti ga iz službe i obeća
da će zapis metnuti na sto kad bude pošao na spavanje; Lase ga tada
može uzeti. I s tim se rastanu.
Kad se kralj sutradan probudio i po svojem. običaju bacio pogled
preko šume da mu se oči nauživaju visokih tornjeva i zlatnih
vetreuški, ne ugleda ništa od svega toga, mada je svojski brisao oči i
naprezao se da što bolje vidi: sve je bilo nestalo. Pozove, uplašen,
dvorjane i zapita ih:
150
„Da li tamo iznad drveća vidite vrhove i tornjeve vojvodina
dvora?"
Dvorjani se pokloniše i raširiše širom oči, ali i oni moradoše
priznati da ni tornjeva nit išta od dvora ne vide.
„Na konje!" — uzvikne kralj, i na čelu svojih ratnika pojezdi
pravce k onom mestu. Ali od dvora s njegovim gordim tornjevima,
visokim zidinama i sjajnim vrtovima nije više bilo ni traga; umesto
njega stajala je na tom mestu samo jedna stara koliba.
Onda kralj uđe sam u kolibu i vide gde na malo bedne slame leže
njegov zet, kći i unuče. Sve troje spavalo je dubokim snom. Prizor
ove bede toliko razgnevi kralja da je skoro bio van sebe. Probudi
zeta i naredi da ga odmah bace u okove. Vojvoda uzvikne: „Lase,
slugo moja!“ Ali se pred njim ne pojavi niko ko bi mu odgovorio: „Šta
Gospodar zapoveda?"
Lase je nestao, a s njim i sav dotadašnji sjaj.
Uzalud je vojvoda pokušavao da objasni kralju uzrok svoje
nesreće i uzalud je njegova žena molila oca za njega; kralj je ostao
nepopustljiv, izjavljujući da vojvoda mora umreti na vešalima kao
lopov i varalica i da mora biti obešen visoko iznad svih drugih
lopova.
Kako je kralj naredio, tako je i učinjeno. Međutim, dželat, koga je
princeza bila potkupila, namestio je omču tako da vojvoda ne umre,
obećavši da će je, kad bude pao mrak, preseći i pomoći i njemu i
princezi da pobegnu. Ali vešanje se moralo izvršiti, k tome još i u
prisustvu samog kralja, i časovi što ih je vojvoda morao provesti na
vešalima zaista mu nisu bili nimalo slatki.
Pred sam sumrak ugleda vojvoda dvanaest teških kola
natovarenih pohabanim cipelama gde prolaze pored samih vešala, i
ko je sedeo na prednjim kolima? — niko drugi do — Lase, sluga mu.
Kad je stigao do pod sama vešala, popne se Lase na visoki tovar da bi
iz najbliže blizine mogao posma trati svoga bivšeg gospodara.
„Tako", reče, „sad ti ovde visiš, a ja sam slobodan. Sve ove cipele
morao sam poderati i pohabati samo da bih zadovoljio tvoje ćudljive
151
prohteve. Najlepša ti hvala što si mi vratio pergament sa zapisom.
Sigurno bi ga rad bio imati sad u rukama. Morao bih se čuditi kad bi
još mogao pročitati šta piše na njemu.“
I tako govoreći držaše mu pod nosom onaj čudotvoran dronjak od
pergamenta.
Ne oklevajući, dohvati vojvoda u tren oka pergament i mada je bio

oslabio i smalaksao, mogao je još da prošapne:
„Smesta mi preseci omču!“ Tako i bude.
152
„Stvori mi odmah moj dvor, potpuno onakav isti kakav je bio
juče." I odmah se ponovo stvori dvor na istu mestu na kojem je pre
bio.
„Prenesi mi ovamo ženu i sina." I u trenutku stajahu mu žena i sin
kraj njega, a dvor i tornjevi, vitezovi i dvorjani — sve i svi bili su isti
onakvi kakvi su bili ranije.
Sutradan ujutro, kad se kralj probudio i pogledao kroz prozor,
visoko iznad drveća uzdizahu se ponovo visoki tornjevi, a zlatni šiljci
sa vetreuškama blistahu na suncu. Kralj pozove dvorjane.
„Vidite li tamo preko iznad šume visoke tornjeve i zlatne šiljke?"
Dvorjani se pokloniše: jest, svi ih vide. Kralj pohita kćeri da joj
saopšti radosnu vest, ali ni nje, ni malog princa nigde ne bi — nestali
su. Pogleda u pravcu gde su bila podignuta vešala: vešala su bila gde
,i pre, ali na njima niko nije visio.
Zbunjen onim što je video, usedne na konja i na čelu svojih ratnika
pojezdi ka dvoru u šumi. Dvor je bio isto onako veličanstven kao i
ranije, sa tvrdim zidinama, visokim tornjevima i prekrasnim
vrtovima, a vojvoda i njegova žena sa sinom na rukama dolažahu mu
u susret.
Velika je bila njegova radost, a svi događaji prošlog dana bili su
mu kao kakav ružan san koji nije mogao da sebi objasni i koji ga je
stalno tištao.
„Nisam li ja bio ovde juče izjutra?" — zapita zeta. „I nisam li
umesto sjajna dvora video ovde jednu bednu kolibu?"
Jest, tako je bilo; vojvoda to nije mogao poreći.
„Nisam li u toj kolibi zatekao tebe, svoju kćer i svoga unuka na
najjadnijoj slami?“
Jest, tako je bilo, potvrdi vojvoda i to.
„I nisam li te naposletku dao obesiti na najviša vešala što ih ima u
mojoj državi?"
153
Jest, i to je doista baš tako bilo.
I onda ispriča vojvoda kralju kako se to sve dogodilo, kako se
ružno i pakosno našalio s n>im njegov sluga Lase i kako je tog
čarobnjaka opet potčinio svojoj vlasti.
Kralj je tražio da Lase bude obešen, ali vojvoda na to nikako nije
hteo pristati, jeo bi to značilo na zlo odgovoriti zlim.
Radost što je ugušila šala čarobnjaka-sluge ipak dobro svršena
ublažila je i kralja, te je odustao od oštrih mera, i događaji od prošlog
dana budu uskoro zaboravljeni.
Ali je ipak bio neko ko taj dan nikad nije zaboravio, a to je bio
vojvoda. Toga dana on je više naučio nego li za sve ranije vreme u
celom svojem životu. Sad je on znao da je svako samom sebi najbolji
sluga, i da nema trajne sreće bez promišljenosti i sopstvena staranja.
Sećanje na dvanaest kola natovarenih pohabanim cipelama što ih je
video s vešala učvrstilo ga je u rešenosti da se više ne oslanja na
svoga slugu-čudotvorca.
Otada se navikavao sve više i više na to da sam misli, a da ono što
smisli, uradi pametno i odlučno; i tako se mogao lišiti usluga svoga
sluge. I ubrzo su počeli govoriti svi kako je vojvoda ne samo
najponositiji i najmoćniji nego i najpametniji vitez nadaleko.
Lase js, međutim, ostao još uvek vojvodin nevidljivi sluga, mada
njegove usluge nisu više bile tražene. Naposletku poželi vojvoda da
raskrsti s njim i pozove ga k sebi:
„Ima punih sedam godina otkako me služiš i kako si mi dao čast i
sreću, mudrost i silu; kaži mi sad kako da te nagradim?"
Lase se pokloni do zemlje i zamoli da ga otpusti iz službe.
„Da, otpustiću te, ali ti ipak nikad više neću dati ono malecno
sanduče sa starim pergamentom i zapisom."
Lase ga usrdno moljaše za to, ali vojvoda ostade neumoljiv.
154
„Kad, milostivi Gospodaru, nećeš da mi daš taj zapis, onda mi bar
obećaj da ćeš pergament zajedno sa sandučetom zakopati sedam
hvati duboko u zemlju i navaliti na nj nepokretljiv kamen. Inače",
dodade, „neću se smiriti do sudnjeg dana, jer ću uvek morati biti
sluga onog ko taj pergament sa zapisom bude imao u ruci."
Vojvoda mu to obeća i otad, pošto se verno držao zadane reči,
niko više nije ništa čuo o sluzi Laseu.
155
KLIN-ČORBA
Bio jednom jedan probisvet koji je zalutao negde duboko u

velikim šumama i već izgubio nadu da će zanoćiti pod nečijim
krovom.
Ali idući dalje, opazi odjednom kako među drvećem nešto
svetluca: svetlost je poticala s ognjišta u jednoj udžeri koja se
nalazila u blizini. E, to će mu dobro doći da se malo ogreje i baci
štogod u želudac, mislio je uputivši se ka kućici.
Na pragu se pojavi pred njim jedna starija žena.
„Dobro veče i pomoz’bog!“ — pozdravi je probisvet.
„Dobro veče i tebi!“ — reče žena. „A odakle si ti?“
„Ja sam iz mesta južno od sunca a istočno od meseca“, odgovori
skitnica, „i sad se vraćam kući, jer sam već obišao ceo svet, osim ove
parohije.“
„A šta bi takav svetski putnik hteo?“ — pita žena.
„Hteo bi sklonište do sutra ujutro", odgovori skitnica.
„Taaako! To sam odmah mogla misliti", reče stara. Onda neka
putnik samo nastavi cut, kaže mu; domaćin nije kod kuće, a ovo nije
gostionica.
„Ah, draga, dobra ženo“, reče probisvet, „nemoj biti tako
neljubazna i neuviđavna, jer i ti i ja smo ljudi, a ljudi, koliko znam,
treba da se među sobom pomažu."
„Veliš da se pomažu među sobom?“ — kaže stara. „Je li još ko čuo
tako što? Ne, nego da jedan drugom kopa jamu — to ljudi znaju. Šta
misliš, ko će meni pomoći, mada u kući nemam ni zalogaja?" Ne, i
156
gotovo! Neka svetski putnik, kaže mu, traži prenoćište gdegod
drugde.
Ali je ovaj probisvet bio onakav kakvi su većinom svetski putnici
ove vrste: taj se, bogme, nije priznavao pobeđenim posle prvog
udarca. I ma koliko da se stara vrtela i obrtala, ne mogade ga se
otresti, te čas on povuci, čas ona padni, i naposletku dopusti mu žena
da prenoći u kući, s tim da spava na podu.
To je s njezine strane dobar predlog, kaže joj, i on joj odaje puno
priznanje i zahvaljuje joj. „Bolje na podu hrkati, no napolju šmrkati",
doda, jer to je bio šeret, taj probisvet, uvek spreman na to da se
izrazi slikovito i pesnički.
Ali kad je ušao u sobu, vidi da stara strina nije baš tako siromašna
kako se pravila, nego da je samo velika tvrdica a još veća zaparuša.
Može se zamisliti kako se sad probisvet napravio bezazlen i
krotak kao jagnje i zamolio je dirljivim glasom ne bi li mu dala
štogod da se založi.
„A odakle mi?“ — kaže žena. „Ceo dan ni sama nisam ništa
okusila."
Ali je probisvet bio prepreden.
„Sirota ženo!" — reče joj. „Onda mora biti da si veoma gladna i
iscrpena. E, kad je tako, moraću te pozvati na gozbu."
„Pozvati me na gozbu!" — začudi se stara. „Pa to je tako kao kad bi
mi krakati svetski putnik rekao da je čuo buvu kako je kihnula."
Poziva je na gozbu! A čim on to misli da je podvori?
„Ko se mnogo namuči, taj nešto i nauči, a nevolja gola—najbolja je
škola", odgovori skitnica. „Inače", kaže joj, „bolje krakat nego sakat
ili, ako je po volji, bolje spretan krakonja, nego nevešt mlakonja."
Zatim reče: „Da li bi, majčice, bila dobra da mi daš jedan lonac?"
Sad stara postane istinski radoznala i da mu lonac.
Probisvet naspe vode u lonac, metne ga na vatru, koju podstakne, i
stane duvati u žar dok nije buknuo plamen. Onda izvadi iz torbe
157
velik gvozden klin, okrene ga u ruci triput i metne u lonac. Stara
razrogači oči.
„Šta to treba da bude?“ — upita ga.
„Klin-čorba", odgovori skitnica i počne varjačom mešati u loncu.
„Klin-čorba?!“ — kaže stara.
„Da — da, Klin-čorba, nego šta!“ — kaže probisvet.
Mnogo je ova stara žena u životu videla i čula, ali da se od jednog
klina može skuvati čorba, to joj još nije doprlo do ušiju.
To je važna majstorija za siromašne ljude, kaže žena, i ona je
voljna da je nauči.
„Majstorija koze pase“, primeti skitnica. A ako želi da nešto nauči,
neka samo dobro motri. Zatim uzme opet mešati varjačom u loncu.
Stara se nalakti na kolena, nagne se i uzme pratiti očima kretanje
varjače.
„Nema sumnje da će ovo biti dobra čorba“, reče skitnica. „Samo će
sad možda biti malo posnija, jer ovaj klin kuvam s dana u dan već
celu nedelju dana. Kad bi joj se dodalo makar šaka ovsena brašna, to
bi pomoglo da bude jača.“
Zatim reče:
„Ali od nemanja nikom uživanja", a onda počne opet mešati.
Da, jest, čini joj se, ako se dobro seća, kaže ona, da joj je ostalo
malo prašine od brašna, a onda ode i donese od te prašine, a to je u
stvari bilo fino, belo brašno.
Probisvet je stalno mešao varjačom, a stara zurila čas u njega čas
u lonac, i zurila toliko da joj oči umalo nisu iskočile iz glave.
„Ova čorba biće nešto što vredi videti", kaže on, polako sipajući u
lonac šaku za šakom brašna i mešajući varjačom. „Ali kad bi se u nju
mogao ubaciti makar komadić mesa iz salamure i koji u slanoj vodi
obaren krompir, bila bi od nje odlična večerica i za fine ljude, ma
koliko oni inače bili zakerala."
„Ali", doda, „od nemanja nikom uživanja", i nastavi rad s varjačom.
158
Da, jest, kaže stara, ako se dobro seća, ostalo joj je nekoliko
krompira; jest, ima čak i komad mesa. I donese mu i jedno i drugo.
On se opet da na mešanje, a ona na zurenje.
„To će“, kaže on, „biti prava spahijska čorba."
„Ta šta kažeš?" — reče stara. „I to samo od jednog klina?" Ovaj
probisvet je pravi čarobnjak, mislila je u sebi; taj ume i nešto više, a
ne samo da jede.
„Kad bi se našlo još malo griza i koja kap mleka, mogao bi se i sam
kralj pozvati na ovu čorbu, jer kralja i inače redovno uslužuju
ovakvom večerom", kaže probisvet. On, veli, to zna sasvim
pouzdano, jer je u detinjstvu bio šegrt kraljeva kuvara.
„Gospode! Pozvati samog kralja na večeru!" — usklikne žena i
pljesne se šakom po kolenu. „Pa ova skitnica je pravi đida", mislila je
u sebi.
„Ali od nemanja nikom uživanja", doda opet probisvet.
Da, jest, ima, naći će se već i malo griza, a ima i mleka, jer najbolja
krava im se baš otelila, kaže ona, te ode pa donese i jedno i drugo.
Probisvet se opet da na mešanje, a ona na zurenje čas u njega, čas
u lonac.
Onda skitnica odjednom izvadi klin iz lonca.
„E, sad je gotovo“, reče, „i sad ćemo preći na krkanje. Ali uz ovakvu
čorbu redovno bi se kod kralja trgnula čašica-dve dobre kapljice, a
našao bi se bar po komad hleba s maslom. I čaršavom bi se tamo
postavio sto, dok se večeralo."
„Ali od nemanja nikom uživanja", doda, raširivši ruke.
Međutim, sad kad je klin-čorba bila gotova, staroj nije više bilo
stalo do cicifšenja. Kad je sve drugo u redu, onda bi, mislila je, moglo
biti samo lepo da iskoristi ovu srećnu priliku i da s probisvetom kao
kraljem, odigra za večerom ulogu kraljice. I smesta ode u ostavu i
vrati se s bocom rakije, čašicama, maslom i sirom, suvim mesom i
kolačima, svim onim što je priličilo proslavi ovakva događaja. Nikad
159
u životu nije staroj prijalo koje jelo toliko koliko ova čorba, i to samo
od jednog klina.
Bila je ushićena i tako zahvalna probisvetu na korisnoj pouci da
prosto nije znala kako sve da mu ugove što ju je uputio u ovu
majstoriju. Tako su jeli i pili, dok obadvoje nisu postali sanjivi.
Sad je trebalo da probisvet legne na pod. Ali tako šta bilo je prosto
nemogućno. Sme li ona to dopustiti? — mislila je stara. „Nipošto!“ —
Tako veliki čovek mora spavati u postelji, reče ona u sebi.
Probisvet nije čekao da mu to kaže dvaput.
„Ovde se živi kneževski", reče. „I ti si najbolja žena s kojom sam se
danas sreo. Hoho, dada! Bog neka blagoslovi one koji dolaze dobrim
ljudima", kaže skitnica, a onda legne u postelju i zaspi.
Prvo što je dobio kad je ujutro ustao, bila je šolja kafe.
Kad je trebalo da pođe, da mu stara jedan svetao, nov talir.
„I hvala, hvala, hiljadu puta hvala na dobroj pouci", kaže mu. „Sad
mogu kuvati klinčorbu i provoditi lepe dane.“
„O, majstorija i nije tako velika kad se samo u čorbu ubaci nešto
malo ukusnih dodataka“, reče probisvet, a onda ode.
Stara je stajala na kućnim stepenicama i gledala za njim.
„Ovakav se ne viđa svaki dan“, reče glasno.
160
MALI PETAR I VELIKI PETAR
Živela negda dva seljaka i prebivala u istom selu, a obojici bilo ime
Petar. Jednog su ljudi zvali velikim Petrom, ne zbog toga što je bio
veći od onog drugog, nego zato što je imao veliko imanje i bio bogat
čovek, a drugi je tako morao biti mali Petar, jer je imao samo
skromno imanjce.
Veliki Petar je bio koristoljubiv i nepredusretljiv, kakvi su obično
bogati seljaci, dok je mali Petar bio neverovatno uviđavan čovek i
svagda voljan da drugom pomogne; i kad je imao samo dve pare u
džepu, i tad je bio spreman da ih razmeni i pola da drugom, ako mu
je tim mogao učiniti uslugu.
Veliki Petar je imao mnogo konja, a mali Petar samo jednu matoru
ragu i s njom se, naravno, nije mogao razmetati, mada je bilo bolje
što je imao bar tu jednu nego da nije imao nijednu. Tako je o tome
mislio i veliki Petar i svagda kad je trebalo prevesti kakav teži tovar,
pozajmio bi od malog Petra njegovo kljuse, dok mali Petar nikad od
velikog Petra nije dobio nikojeg od njegovih sjajnih ždrebaca, makar
to bilo i samo za to da se malo provoza uoči praznika.
Jednog dana veliki Petar je uzeo od malog Petra njegova konja da
mu negde odvuče nekakav tovar, a taj tovar je bio tako težak da se
matora raga, kad je trebalo da krene kola, toliko napregla da se
srušila i na mestu lipsala. Mali Petar je, naravno, smatrao za red da
mu se za konja plati kako bi mogao kupiti drugog, ali veliki Petar ne
htede o tom ni čuti.
„To mi nije ni na kraj pameti", reče mu. „Ta bedna mrcina nije
vredela više nego što vredi njezina koža, a kožu možeš uzeti i
161
zadržati. Prodaj je, pa ćeš već dobiti za nju onoliko koliko je kljuse
vredelo."
Mali Petar je mislio u sebi da je takva naknada za njegova konja i
suviše mala, ali pošto kakva drugog rešenja nije bilo, pomirio se s
tim. Morao se zadovoljiti samo kožom svoga konja i još ga k tome
sam i oderati.
Onda metne kožu u vreću i krene na put u grad. Veliki Petar
pokaza se kao strašna tvrdica, jer mu čak ni ovom prilikom nije
pozajmio kojeg svoga konja za put, mada je mali Petar ostao bez
svoga kljuseta njegovom krivicom.
Do grada je bilo daleko i kako je mali Petar išao peške, morao je
svratiti na jedno seljačko imanje uz put i zamoliti za prenoćište.
Domaćin se nije nalazio kod kuće, jer je tog dana bio otišao u grad na
pazar i trebalo je da se vrati tek sutradan ujutro, tako da je žena bila
gospodar u kući.
Ona malog Petra nabusito odbije, uputivši ga k susedima. Jest, ali
prvo susedno imanje nije bilo na nekoliko koračaja odatle, već je do
njega valjalo pešačiti i pešačiti. Mali Petar uzme s njom razgovarati i
pregovarati, te ona naposletku pristane na to da ga primi u kuću do
ujutro, s tim da spava na klupi kraj vatre.
Mali Petar je spadao u onu vrstu ljudi koji su dobro umeli da se
služe očima i ušima i bilo mu je ubrzo jasno da gazdarica i sluga nisu
bili osobito ushićeni njegovim društvom. I zbogtoga,čim je legao da
spava, počne hrkati da se zidovi tresli.
„Mislim da je zaspao", prošapće žena.
„I meni se tako čini", kaže sluga.
I tada, zamislite samo, nastane nov život: žena prostre na sto
čaršav, donese sira i hleba, piva i rakije, kajmaka i kolača sa sirom i
druge dobre stvari; i onda njih dvoje sednu za trpezu i stanu jesti i
piti da se malom Petru prevrtao želudac i krčala creva, jer njega nisu
bili ponudili ni čašom vode, pa mu, naravno, ne davahu ni sad ništa.
Ali on se i dalje pravio kao da je u dubokom snu; samo bi kadikad
malko otvorio kapke i pogledao ih letimično, a onda opet zahrkao i
162
zatrubio što je glasnije mogao. Što je on glasnije hrkao, oni su tim
revnosnije jeli i pili i ćaskali, tako da mu je bilo jasno kako stoje
stvari u ovoj kući.
Kad su završili gozbu, odnese žena ostatke jestiva. Video je i gde ih
je ostavila. A video je i više od toga.
Ujutro vrati se domaćin s pazara.
„Dobro jutro, ženo!“ — pozdravi je.
„Zar si se već vratio?“ — kaže mu žena. „Pa kako je bilo na
pazaru?“
„Odlično", odgovori seljak. „Evo se vraćam kući s punom mericom
novca. Ali moja torba za namirnice već odavno zvrji prazna, te bih
sad pre svega hteo da ubacim štogod u želudac."
„Zar je mogućno", reče žena, „da si već sve smazao što sam ti dala
juče i što si poneo sa sobom? A eto, sinoć dođe neki stranac i sve
pojede što se našlo u kući. Sad ću morati skoknuti do bakalina, pa
naložiti vatru, pa ti spremiti štogod pre doručka."
Je li ko već video ovakvu ženu? Ali seljak nije tako mnogo
zahtevao.
„O, bože moj, ženo", reče joj, „nije baš toliko hitno. Sačekaću do
doručka."
Ubrzo potom ustane mali Petar, poželi domaćinu dobro jutro i
zahvali mu na prenoćištu. Seljak ga zamoli da ostane još malo pa da
zajedno doručkuju. Jer sad je, veli, proleće, a u proleće ne sme čovek
poći od kuće prazna želuca, inače će ga, kaže, opčiniti kukavica.
Posle žena donese doručak: činiju barena krompira a k tome i
malo repova od haringi. Onda ljih dvojica, domaćin p mali Petar,
sednu za sto.
Odjedanput privuče mali Petar k sebi vreću u kojoj je imao kožu,
nagne se i zaviri u nju.
„Pst! Pst!“ — reče.
„Kome ti to kažeš: pst?“ — zapita seljak.
163
„Pa eto, imam u vreći duha, a njemu je uvek do ćaskanja sa
mnom“, kaže mali Petar.
„Šta reče, čoveče? Imaš u vreći duha?“ Seljak je mnogo puta slušao
kako se priča o duhovima, ali se još nikad dosad nije našao blizu
kakvog duha. „Pa dede, reci šta kaže?“
„Kaže mnogo šta“, odgovori mali Petar i opet se sagne. „Kaže da
domaćica ima u ostavi sira i masla."
„Nije mogućno! To, veliš, kaže duh? Ženo, čuješ li, ženo? Duh kaže
da imaš u ostavi sira i masla.“
„Koješta!" — reče žena. „Kakvo je to brbljanje? Valjda ja najbolje
znam šta imam u ostavi.“
,Jamačno“, veli seljak. „Ali de, boga ti, ipak pogledaj."
Žena morade u ostavu, da joj ne bi tamo muž otišao, i donese sir i
maslo.
Seljak je bio ushićen. „Pa to je krajnje zgodan duh što ga imaš u
vreći“, kaže on.
Mali Petar se sagne i zaviri još jednom u vreću.
„Duh veli da domaćica ima u ostavi i kajmaka i kolača sa sirom“,
reče.
Žena, šta će, donese kajmak i kolače. Seljak se sav zacakli od
zadovoljstva: obradovao se preko svake mere, jer je verovao da je
duh čarobnim načinom doneo u ostavu sva ta dobra jestiva. Žena je,
međutim, svim ovim čudom bila mnogo manje ushićena: smatrala je
da taj duh zna ne samo dosta nego i suviše i ne može se predvideti
šta će joj sve muž moći čuti odnjega.
„Slušaj“, reče seljak malom Petru gurnuvši ga laktom u slabinu,
„dobro bi učinio da mi tog duha prodaš."
„Prođi se, čoveče, takva razgovora", kaže mali Petar. „Vrednost
ovakva duha ne da se izmeriti zlatom."
„Jest, pravo kažeš, jer on zaista mnogo vredi. Ali slušaj, ti", reče
seljak i uzme mu šaputati u uho, „evo ti merica srebrnih talira, čuješ,
164
merica! Smesta! U gotovu! Ni to nije rđavo, šta misliš?" — reče,
gurajući malog Petra laktom posle svake druge reči.
To je svakako poštena ponuda, nema spora, to on nije mogao ne
priznati, ali on misli da onaj ko ima ovakva duha nije baš tako
strašno upućen na novac. Seljak je, međutim, bio uporan i kako je
skolio malog Petra gurkajući ga svaki čas laktom, namigujući mu i
navaljujući na njega rečima: „Ali, čoveče, nemoj biti lud! Merica
srebrnih talira, čuješ li? Hajde da razgovaramo! Ovamo ruku!“ — i
njima sličnim, pristane mali Petar da mu da kožu svoga kljuseta, jer
duh je, naravno, bio u koži, samo što ga niko nije mogao videti.
„Samo, svako jutro, čim se probudiš, moraš prvo i prvo pljunuti na
njega,“ kaže mali Petar seljaku. „To me je neophodno potrebno da bi
se održao u životu. I n:moj očekivati da te posluša pre nego što od
tebe primi svoj deo.“
Dabogme, dabogme, važi, razumeo je i neće to zaboraviti, kaže
seljak. Zatim potvrdiše svoje re4i burnim pljeskom i rukovanjem i
tim je kupovina bila obavljena. Onda se kucnuše. Seljak reče: „Hulja
ko se bude pokajao!" — te zahvale jedan drugom, a onda mali Petar
baci vreću s novcem na rame i iziđe.
U tremu pođe žena za njim.
„Želim ti srećan put!" — reče mu. „I ja se veoma radujem duhu."
„Mogu misliti!" — kaže mali Petar.
„Priča li on zaista sve?"
„Bogme priča, i još više."
„To mi se baš ne dopada", kaže žena. „A da li bi mogao udesiti da
ponešto i prećuti?"
„Dabogme da mogu", reče mali Petar.
„De, za Boga, udesi to, pa ćeš od moje strane dobiti ovaj srebrni
pehar", moljaše žena.
„Hvala!" — kaže mali Petar, uzme pehar i metne ga u vreću.
„Mislim da će duh biti sada dovoljno pametan da ćuti", reče joj, a
onda baci vreću na rame, kaže joj: „Zbogom", i ode.
165
Na baštenskim vratima naiđe na slugu.
„Je li istina da ti je gazda kupio duha?" — upita sluga.
Jest, kupio ga je.
„Priča li duh sve?" — zapita sluga.
„Bogme priča, i još više."
„E, baš se radujem", kaže sluga. „A da li bi mogao tako udesiti da
ponešto prećuti?"
„Da se i to udesiti", odgovori mali Petar.
„O, hvala bogu! Onda učini tako, a za to ćeš dobiti od mene džepni
sat", kaže sluga.
Mali Petar uzme sat, a to je bio sat najbolje izrade, sa dvostrukim
kapkom koji bi pri otvaranju odskočio i lancem.
„Sad sam uveren u to da će ćutati", reče mali Petar, metne sat u
džep, kaže: „Zbogom", i ode.
To je u svakom slučaju bio glup seljak, a žena i sluga nisu bili
mnogo promućurniji od njega, mislio je mali Petar. Ali šta bi radile
budale sa svojom glupošću kad je ne bi u nešto uložile? Protiv toga
ne da se ništa učiniti. Sad su i seljak i njegova žena i njihov sluga
dobili od njega ono što su hteli imati, pa ako budu plakali zbog te
trgovine, neka sami otiru svoje suze i brišu noseve.
Teret što ga je nosio bio je zaista veoma težak i on je počešće
morao skidati vreću s ramena da bi malo odahnuo. Ali uprkos tome
činilo mu se da je ipak lakše nositi vreću sreb/na novca nego li vreću
s kožom matora kljuseta.
Ječeći i stenjući skrene u seoski sokak, gde se sretne s velikim
Petrom.
„Zar ne prodade kožu?" — zapita ga.
„Misliš da je nisam prodao?" — kaže mali Petar, brišući krajem
kaputa znoj s čela. „Bogme ćeš se začuditi kad budeš čuo. Sve je bilo
onako kako si mi rekao i koža matore mrcine bogato mi je plaćena:
konjske kože su sad tako na ceni kako nikad ranije nisu bile. Mnogo
166
ti hvala što si pomogao da mi konj lipše, jer sad umesto one rage
mogu kupiti toliko konja koliko hoću."
„Biće da je tako", reče veliki Petar. „Pa koliko si to dobio?"
„Mericu srebrnih talira", odgovori mali Petar.
„Mericu srebrnih talira? Jesi li ti poludeo? Punu mericu?"
„Da, punu mericu: sad se meri samo mericama", reče mali Petar,
osećajući se kraj ovoliko novca velikom silom. „Zaviri samo, pa ćeš
videti", kaže mu i odrešivši vreću da velikom Petru priliku da se
uveri u istinitost njegovih reči.
„Ah, ah, ah!" — reče veliki Petar posmatrajući novac u vreći. „I sve
to dobio si za jednu konjsku kožu?"
„Da, za jednu kožu“, odgovori mali Petar. „Ali to još nije sve; dobio
sam povrh toga i džepni sat i jedan srebrn pehar." I pokaže velikom
Petru sat i pehar.
„Ah, ah, ah!“ — reče veliki Petar. „Tako mnogo lepih stvari. I sve to
samo za jednu bednu konjsku kožu! A kad si ti dobio toliko za kožu
one tvoje mršave, matore mrcine, valjalo bi da ja dobijem još mnogo
više za kože mojih ždrebaca, jer oni su i znatno veći.“
„Čini se da je tako", reče mali Petar. „Samo treba da znaš da sam ja
u koži svoga kljuseta imao i duha, a da ga nisam imao, ne bih dobio
za nju tako mnogo talira."
„Ako si ti imao jednog duha u tvojoj, imaću i ja nekoje u mojima",
reče veliki Petar, ode kući, pokolje sve svoje konje do jednog i
odveze se na pazar, uvrtevši sebi u glavu da će doći do grdno velikog
bogatstva. Kad se bude vratio kući, imaće toliko da će moći kupiti
celu parohiju, mislio je u sebi.
Kad su mu na trgu prišli ljudi i pitali ga šta staju kože, on zatraži
po mericu srebrnih talira od komada.
„Mericu srebrnih talira za jednu konjsku kožu? Je li kad ko čuo
tako šta?“ I ljudi ga ismejaše.
„Jest, po mericu srebrnih talira od komada i ispod te cene ne
dajem", reče veliki Petar, „jer se u kožama nalaze duhovi." Ljudi mu
167
se na to uzmu još većma smejati; verujući da je poludeo, odu prosto
od njega i nijedan kupac se ne nađe.
Slučaj je, međutim, hteo da na pazaru bude i onaj seljak koji je od
malog Petra kupio duha; pa kad je čuo kako se veliki Petar razmeće
velikom vrednošću robe što ju je doneo na pazar, poverovao je da
ima pred sobom malog Petra. U tren oka stade preda nj.
„A ti to prodaješ konjske kože, je li?“ — zapita ga.
„Jest, prodajem konjske kože, i to od najfinije vrste", kaže veliki
Petar.
„A imaš li u njima i duhove?" — pita seljak.
„Imam, i to u svakoj koži", odgovori ponosito veliki Petar.
„Onda, evo ti ovo za konjsku kožu“, reče seljak i opali mu šamar, „
a ovo ti je za duha“, veli i prilepi mu za obraz još jedan vruć šamar.
„A sad“, drekne na njega, „ovamo moje pare!“ — i stane ga mlatiti
kao vola u kupusu.
Priđu ljudi i razvade ih. A kad im seljak ispriča kako ga je taj čovek
nasamario s duhom, ne zameriše mu što velikom Petru ostavlja
ovakvu uspomenu na konjske kože s duhovima.
Dabogme da se veliki Petar postarao za to kako bi što pre nestao s
trga zajedno s konjskim kožama, ali je bio tako temeljno izgruvan da
je samo s velikom mukom dospeo do kuće.
Dok se on ovako provodio u gradu, radio je mali Petar na svojem
imanju, pitajući se u sebi kakve li ruže cvetaju velikom Petru i šta je
dobio na pazaru. „Budu li stvari ovom prilikom pošle za njega
nepovoljnim tokom", mislio je, „popeće mi se na vrat. Zbog toga je
najbolje da budem na oprezu dok ga ne prođe srdnja."
Imanje malog Petra bilo je doduše neveliko, ali je on imao i
starački deo jedne bake o kojoj se brinuo, a koja je stanovala u
pivarskoj sobi. Mali Petar ode do nje i zamoli je da iduće noći spava
u kući u njegovoj postelji, a op će prespavati noć u njezinoj sobi.
Stara pristane na to.
168
Ubrzo po ponoći stigne veliki Petar u selo. Bio je neizrecivo besan
i čim se izvukao iz kola, već se dohvatio sekire i potekao k malom
Petru pravo u kuću i do postelje, a onda tresnuo babu ušicama sekire
po lubanji i na mestu je ubio.
„No, sad ću valjda imati mira od malog Petra“mislio je.
Ujutro ode mali Petar u kuću i kad vide kakvim je darom darovan,
bi mu žao stare žene. Ali u svakom slučaju bila je sreća za njega što
se te noći u njegovoj postelji našla ona, a ne on.
Onda ode velikom Petru.
„Dobro jutro! Kako je?“ — reče mu.
Velikom Petru samo što oči nisu ispale iz glave, „Zar si ti živ?" —
kaže mu.
„Jesam, bogu hvala, zdrav sam", reče mali Petar. „Zar ti nisam
noćas smrskao lubanju?" — pita ga. „Bože sačuvaj! Ko kaže da bi ti
169
meni učinio tako šta? Ta ti mnogo bolje misliš sa mnom, jer si svagda
imao na umu moje dobro i neka ti je hvala, hiljadu, hiljadu puta
hvala", reče mali Petar, „jer to je bila baka sa staračkim delom koju si
ubio. Stvar je ipak rđava, jer ako vlast dozna šta si uradio, ona će se
već postarati za to da se nikad više ne potužiš na glavobolju."
„Ah, ah, ah! Kakve li nesreće!" — reče veliki Petar, jer sad je već
bio odspavao i srdžba mu splasnula. „Šta će sad biti?"
„Bogme, zlo se piše", kaže mali Petar, „ali pošto si me oslobodio
brige oko izdržavanja starice, moraću pomoći baki da je smestim u
grob; a valjda neću biti pas da te prijavim vlastima."
„Hvala ti na tim rečima", kaže veliki Petar, i onda se rastanu.
Sad je malom Petru valjalo nabaviti mrtvački sanduk za staricu.
Ali kako je stolar u selubio nedavno umro, nije mu ostajalo šta drugo
nego da se odveze u grad i tamo kupi sanduk. On je i inače
nameravao poći u grad i odneti krompir na pazar. „Najbolje je da
ponesem i baku", mislio je, „pa ću joj tamo odmah uzeti meru za
mrtvački sanduk."
Tako i učini. Opremi staricu, obuče joj prazničnu haljinu, metne je
kraj sebe u sedećem stavu i poveze se s njom u grad.
Kad je stigao na trg, odreši vreće, a onda ode da potraži stolara.
Za to vreme, baka-pokojnica sedela je na kočijaševu sedištu kao
da čuva krompir. Odjednom priđe kolima jedan fini gospodin i
zapita:
„No, mala ženo, šta staje krompir?"
Od bake nikakva odgovora.
Gospodin je mislio da je zaspala. „Probudi se, ženo!“ — reče i
potegne joj malo rukav. „Šta staje krompir?"
Opet nikakva odgovora.
Sad se gospodin žestoko naljuti. „Probudi se, strašilo, i slušaj kad
se s tobom govori!" — drekne i ćušne je tako da samrtnica glavačke
padne s kola na kamenom popločanu zemlju.
170
Bojeći se da se u padu povredila, gospodin priskoči da joj
pomogne, ali je ona bila ukočena kao štap. „Čisto bih rekao da je
mrtva", kaže gospodin.
U tom trenutku vrati se mali Petar kolima.
„Evo ga, to je staričin čovek," rekoše ljudi.
Gospodin mu priđe.
„Ah, čoveče", reče, „sa tvojom starom dogodila se nesreća: ja je
ćušnuo, ona pala s kola na kamen i mislim da je mrtva."
Mali Petar je podigne.
„Mrtva je, o tom nema sumnje, osim ako nema dva života", kaže
on. „Baš dobro što imamo kraj sebe stolara koji će joj odmah uzeti
meru za mrtvački sanduk."
„O, bože, jest!" — reče gospodin; „uzmi joj meru, a ja ću platiti za
sanduk. Evo ti i za njezinu sahranu, ako me ne budeš upleo u
neprijatnosti", reče, i onda da malom Petru hiljadu talira da podmiri
troškove oko pogreba i daće, a ostatak kao naknadu za bolan
gubitak.
Mali Petar mu, naravno, zahvali na tome, položi baku u sanduk i
odveze se kući.
Kad je skrenuo u selo, sretne se na seoskom sokaku s velikim
Petrom.
„No, kako si prošao u gradu?" — zapita ga.
„Pa ne mogu se ni na šta požaliti", odgovori mali Petar. „Odvezao
sam se sa starom u grad i dok je sedela u kolima, udare je, te pogibe,
sirota, i po drugi put. Meni je plaćen mrtvački sanduk za nju, a dobio
sam povrh toga i hiljadu talira kao naknadu za bolni gubitak. Dakle,
hvala ti, mnogo, mnogo hvala na tvojoj svestranoj pomoći!"
„Ovo je da čovek pukne od jeda“, mislio je u sebi veliki Petar. „Prvo
mu satrem kljuse i tako proda kožu pa dobije za nju punu mericu
srebrna novca a još i druge lepe stvari. Onda ga htedoh ubiti, pa mu
mesto toga skinuh s vrata obavezu za starački deo imanja, a još
suviše dobije od nekakva staraca hiljadu talira, jer je taj nešto čačkao
171
po mrtvoj babi. Ali kad jedan običan mali seljak ima toliko sreće,
veliki seljak, kakav sam ja, valjda sme očekivati i nešto bolje“, mislio
je u sebi.
Stanje stvari je bilo takvo da je i veliki Petar imao na svojem
imanju starački deo za koji je bio u obavezi da doživotno izdržava
svoju taštu i stara se oko nje. „U osnovi", mislio je veliki Petar, „niko
nema ništa od toga što ona još živi, i ako babuskaru ubijem i
ponesem u grad, proći ću, svakako, i ja onako dobro kao što je
prošao mali Petar, jer sad barem znam kako treba da se držim.“
I tako uzme sekiru, tresne taštu ušicama po lubanji, a onda je
namesti da sedi pored njega pa se, isto tako kao i mali Petar, s
tovarom krompira odveze u grad.
Starica-pokojnica sedela je oborene glave na sedištu za kočijaša, a
veliki Petar švrljao nedaleko od kola i vrebao.
Odjedanput dođe onaj isti gospodin. I sad je hteo kupiti krompira,
te priđe k starici.
„No, majčice, pošto krompir?" — zapita.
Starica, dabogme, ne reče ništa.
Ne dobivši nikakav odgovor, htede gospodin potražiti kojeg
drugog prodavca.
Sad se pojavi veliki Petar. „Spava", reče tom gospodinu; „ćušni je,
pa će se već probuditi". A bio je sve namestio tako da kolsko sedište
pri najmanjem dodiru spadne i stara se skotrlja na kamen.
„Hvala na savetu!" — kaže gospodin. „Ćušnuo sam onomad jednu
ženu i ne mislim učiniti tako nešto još jedanput."
„Ta šta se skanjeraš!? Tresni je, vidiš da čmava!“ — reče veliki
Petar, gurajući gospodina ka kolima, tako da se ovaj morao zapitati
zašto je taj prodavac krompira tako nametljiv. Onda pređe na drugu
stranu kola, strgne staroj maramu s glave, te tada i on i svi ljudi u
blizini videše da je stara žena u kolima — mrtva.
172
Sad gospodin poveruje da ima pred sobom malog Petra koji je
ponovo došao na trg sa mrtvom staricom, i toliko se naljuti da je bio
van sebe od besa.
„To li ti znaš, huljo jedna“, vikne, „da putuješ s tvojom mrtvom
staricom i praviš poslove? Čisto verujem da si tako uradio i prošli
put. Ali ću te sad naučiti redu.“
I onda pozove gradske stražare, ovi pograbe velikog Petra i s njim
u sredini odu gradskom načelniku. Ovaj naredi odmah istragu i
veliki Petar morade dati veliku svotu gradskoj opštini, napuniti
novcem džepove i gradskom načelniku i policijskom komesaru i
gradskim stražarima, da sačuva goli život.
Ali ga njegovo delo nije stajalo samo mnogo novaca: morao je
pristati i na to da mu se odrape četrdeset šiba. A išiban je tako
svojski da je čoveku čisto bilo žao videti ga onako jadna kad se posle
primljenih četrdeset krepkih udaraca vraćao kući.
Stigao je u selo tek mnogo posle ponoći i bio je tako besan na
malog Petra, da se ne može ni zamisliti koliko je bio besan. Ali sad će
mu se za sve osvetiti, to je van sumnje, jer je na to bio čvrsto rešen.
Nije se usudio uzeti sekiru, jer s njom bi mogao nakaljati kao što je
nakaljao prošli put. Ne, nego će sad poneti vreću, strpaće malog
Petra u nju i utopiće ga u reci, i to još na dan svete nedelje, jer koža
ga je tako bridela i svrbe da da prosto nije mogao čekati do
ponedeljka.
Ujutro ode odmah malom Petru i stade se s njim rvati, gnjaviti,
preturati i natezati, dok mu naposletku pije pošlo za rukom da ga
uvuče u vreću, a onda ga uprti na leđa i pođe da ga baci u reku.
Ovom kolaču mali Petar nije se, naravno, preterano obradovao. Ali
on, tako je mislio u sebi, nije učinio ništa rđavo, a kad god mu je
veliki Petar dosad radio o glavi, kraj je svagda bio dobar, pa će valjda
i sad imati sreće.
Osim toga, mali Petar nije spadao među one ljude koji jauču i
kukaju pre vremena. Do reke ima podobar komad puta i dok veliki
Petar stigne do nje, može se još mnogo šta dogoditi pre nego što sve
173
bude izgubljeno. Neka, dakle, veliki Petar proba sad i ovo, mislio je
mali Petar u vreći.
Tako se veliki Petar uputi k reci, vukući teret i zapinjući kao
sivonja. Može se zamisliti kako su ga bolela dan ranije išibana leđa,
jer mali Petar nije u vreći bio miran, a osim toga opuštao se koliko
god je mogao da bude što teži.
Ali se veliki Petar čvrsto rešio da do reke izdrži sav teret i sve
muke: „U reku s njim!“ — govorio je sam sebi; „a onda će ti sve
laknuti.“
Da bi se došlo do reke, moralo se proći pored crkve, i kad su
dospeli donde, vernici su već davno bili u crkvi i čulo se kako poju.
Veliki Petar je bio već tako mrtav umoran da nije mogao dalje, a i
nešto ga je vuklo u crkvu jer se u duši nije dobro osećao. Ne možda
zbog toga što se pokolebao u svojoj odluci da malog Petra baci u
reku, — naprotiv, mora ga utopiti, o tom više nije moglo biti sumnje,
— nego zato što je mislio da će se u crkvi osetiti malo lakše oko srca.
Tako ostavi vreću pred crkveni brežuljak i uđe u crkvu.
Sveštenik je držao propoved o duševnosti i o dobroti i govorio
tako lepe reči da je Petar morao ostati u crkvi; stajao je uz crkvena
vrata i slušao.
Mali Petar sedeo je za to vreme napolju u vreći i zajedno s
vernicima, čije se pojanje sasvim lepo čulo, pevao crkvene pesme.
Najedanput prođe onuda jedan starac koji je terao poveće krdo
volova. Starac je pretio volovima motkom i sav zaduvan ječao i
stenjao, a mali Petar je pevao i bio veseo.
Čuvši pevanje iz vreće, zastane starac i uzme slušati.
„Je li to čovek u vreći?" — zapita.
„Nego ko bi bio?“ — reče mali Petar.
„Kako možeš biti tako zadovoljan i pevati kad sediš u svezanoj
vreći?" — pita starac.
„Zar da ne budem veseo i zadovoljan", kaže mali Petar, „kad ću za
kratko vreme dospeti na nebo?“
174
„E, bogme, kad si takve sreće, onda zaista i možeš pevati",
uzdahne starac. „Ah, ah, ah! Kad bih ja mogao biti na tvojem mestu,
rado bih dao za to i moje volove i više od toga.“
„Hoćeš li to zaista?" — reče mali Petar.
„Dabogme da hoću“, veli starac.
„Onda se možeš menjati sa mnom, jer ja se baš i ne žurim toliko na
taj put, pa godinicudve mogu još s tim i pričekati, ako već tako mora
biti.“
„Je li mogućno? Zar me može zadesiti takva sreća?“ — reče starac.
„Može, može, zašto da ne bi mogla? To se već da udesiti", kaže
mali Petar. „Odreši vreću i ja ću već urediti stvar. Ali požuri, jer
nosač tek što nije došao.“
I kad je starac odrešio vreću, on se brzo izvuče a starac zauzme u
njoj njegovo mesto. Ali kad mali Petar htede zavezati vreću, stari se
čovek pokaje i pomoli glavu iz vreće. „Možda ipak nije pravo što
sam te odavde na ovaj način prosto izgurao?" — zapita ga.
„Ne brini za to“, kaže mali Petar, „nego, dede uvuci glavu, jer ti
valja znati da vreme leti. Ako ovde budemo dugo stajali i razgovarali,
nijedan od nas neće krenuti s mesta."
„E, pa neka ti je na ovom najlepša hvala", reče starac, zatim uvuče
glavu u vreću, mali Petar je čvrsto sveže i onda se rastanu.
Utom i veliki Petar iziđe iz crkve. Sveštenik je propovedao tako
lepo da on u jednom trenutku htede skoro izići napolje i odrešiti
vreću. Ali kad je propoved svršena i sveštenik uzeo čitati parohijske
vesti, njega opet počeše peći i boleti leđa, i sve što je sveštenik
propovedao ode u vetar. Morao je napolje iz crkve i nastaviti tamo
gde je stao.
I tako opet uprti vreću na lasa, pas njom do reke a zatim gore na
most. Tamo zaveže za vreću poveći kamen i spusti je na mestu gde je
struja bila najjača, u maticu. Buć! — ču se kako vreća pade u reku i
onda potonu.
175
„No, sad ću svakako imati mira od malog Petra“, mislio je u sebi i
pođe kući.
Kad je skrenuo u seoski sokak, vidi gde mu dolazi u susret čovek
koji je terao veliko krdo. Tu je bilo najlepših volova kakve je ikad
video, tako da im je prilazio i izbečio se posmatrajući ih s najvećom
radoznalošću. Ali umalo da nije pomerio pameću kad je video goniča
te stoke.
„Hvala ti još jedanput na svemu i na ovome“, reče mu mali Petar.
„Zar si ti živ?“ — zapita veliki Petar buljeći u njega.
„Jesam, hvala bogu, živ sam“, kaže mali Petar.
„A na čemu mi to zahvaljuješ?“ — reče veliki Petar.
„Na tome“, odgovori mali Petar, „što mi uvek želiš i činiš sve
najbolje. Hiljadu, hiljadu puta ti hvala na tome što si mi pomogao da
dobijem ovako krasnu stoku.“
„Zar meni duguješ zahvalnost što si je dobio?" — reče veliki Petar.
„Dabogme da je tebi dugujem“, kaže mali Petar. „Jer da me ti nisi
bacio u vodu, sam ne bih jamačno nikad otišao pod reku, a onda
nikad ne bih ni dobio ovakve volove. Ne možeš ni zamisliti kako
sjajne stoke ima tamo. Sad nisam mogao doterati veće krdo, jer sam
bio sam. Ali sutra ćemo poći udvoje, pa ćemo doterati i ostalu stoku.“
„E, ovo je da čovek izludi od čuda!“ — mislio je veliki Petar. „Prvo
mu stamanim kljuse, on proda kožu i dobije punu mericu srebrnih
talira pa još i druge lepe stvari. Zatim odem da ga ubijem i umesto
toga skinem mu s vrata obavezu za starački deo i još mu pribavim i
zaradu od hiljadu talira. Onda ga bacim u reku da se utopi, a njega
evo natrag s velikim krdom volova!“
Ali mu tada padne na pamet da u reci mora da ima još mnogo
stoke kad mali Petar hoće u ponedeljak izjutra da ide po nju.
„Ali tu će se mali Petar preračunati!" — mislio je, rešivši se da ga
preduhitri i sam dotera kući ostatak stoke što se nalazi ispod reke.
„Jer tu zaista mora da nisu čista posla", mislio je dalje u sebi, „kad mu
176
nisam mogao doći glave, mada sam ga bacio s visine u samu maticu.
Očevidno je da se i meni valja sručiti u reku na istom mestu."
Ode kući, uzme ženu i decu i povede ih sve sa sobom, jer je trebalo
da ih bude što više kako bi se
sva stoka mogla doterati kući. A kad se tamo bude sutra pojavio
mali Petar, moći će samo da zine i obriše nos. Odu do reke i na most.
Buć, buć, buć! — ču se u reci kad su pošli na put ispod nje. Ali mora
biti da nisu prispeli na pravo mesto, jer se veliki Petar nikad nije
vratio sa stadom, dok je mali Petar postao ugledan čovek. Kupio je
imanje velikog Petra i k tome još i više drugih imanja, i postao
najuvaženije lice u celoj parohiji.
Kraj
177
POGOVOR
Švedski naučnik i književnik Gunar Olav Hilten — Kavalius i

njegov engleski prijatelj, arheolog i filolog Džor® Stivens bili su prvi
sakupljači narodnih pripovedaka u Švedskoj i zbirke što su ih oni
izdali u godinama 1844— 1848, zajedno s obimnim materijalom što
su ga ostavili iza sebe u rukopisu, čine osnov Zbornika švedskih
narodnih pripovedaka, Pozniji švedski sakupljači priložili su svoje
zbirke Zborniku tek mnogo kasnije: Bondenson 1882, a iste godine i
Hofberg; Djurklou je svoju izdao 1883. godine.
Dok su Hilten i Stivens radili u vreme koje se, s obzirom na
narodne pripovetke, može nazvati krajem patrijarhalns ere u
Švedskoj, potonji sakupljači obavljali su isti posao u doba kad se u
ovoj šumovitoj zemlji germanskog Severa već podobro zakoračilo u
jedan novi period njezine kulturne istorije. 1842. godine u Švedskoj
je zakonom zavedena opšta školska obaveza i u toku nekoliko
desetina godina sav svet u njoj umeo je čitati i pisati. Tamo pak gde
se rascveta opšte pismenost, vene korenje nepisane narodne
književnosti.
Tako u istim prilikama biva svuda u svetu, pa ni na evropskom
Severu nije moglo biti drukčije: u drugoj polovini prošlog stoleća
pričanje bajki, umetnost nepismenih, počelo je u Švedskoj opadati.
Djurklou je još imao sreću da u jednom zabačenom kraju svoje
postojbine čuje i zabeleži nekolike na jednom švedskom dijalektu
izvanredno lepo ispričane pripovetke. (Bajka „Lase, slugo moja!”,
sadržana u ovoj knjizi, uzeta je iz njegove zbirke.) Ali da se u berbu
narodnih pripovedaka pošlo u Švedskoj tek poslednjih godina
prošlog ili, još gore, početkom sadašnjeg veka, našlo bi se samo malo
178
šta pa zakržljalim pripovedačkim stablima koja su u prohujalim
patrijarhalnim vremenima Švedske bujala i čije su se grane savijale
tada pod teretom divna i obilna roda.
Prva bajka u ovoj knjizi o Bogatašu i Goljinu sinu pripada kolu
pripovedaka o (bogatu) tastu i (siromašnu i neželjenu) zetu, i
predstavlja jedan od najsjajnijih bisera švedske narodne
pripovedačke književnosti. Čitaocu se čini kao da sluša samog
pripovedača kako jezikom savršeno prostim tečno priča svoju
pripovetku, naslađujući se i sam onim što se zbiva u njoj.
Obrada ove bajke može poslužiti kao primer skladno povezana
niza motiva u jednoj pripovetki.
Na osnovnu misao — novorođenče, dete krajnje siromašnih
roditelja, ali rođeno u „srećan čas”, dakle „dete sreće”, predodređeno
da bude bogatašev zet i naslednik, — nadovezuje se i isnrepliće red
motiva: jedno pa docnije drugo Urijino pismo, srećna zamena
pisama, devojčina postojana ljubav, slanje neželjena zeta na kraj
sveta k Sveznalcu, divu-ljudožderu, usputna pitanja divu, tri dobra
gutljaja pića pred borbu s divom, odgovori diva-ljudoždera dobiveni
lukavstvom zarobljene kraljeve kćeri, mladićeva odanost verenici,
ključevi kao simvol lasti bogatstva, kob zlata.
Svaki član ovog niza motiva postavio je švedski narodni
pripovedač na pravo mesto i naveo ga u pravi čas.
Tri dobra gutljaja pića uoči borbe s opasnim protivnikom je motiv
koji vuče svoju lozu još iz drevnih mitologija. II Indra, hinduski kralj
bogova, triput je potegao iz kupe s pićem pre nego što se pobio s
jednim silovitim asurom (demonom, protivnikom bogova), a isto
tako postupio je u sličnoj prilici i moćni Tor (Donar), bog germanske
mitologije.
Najstarija pripovetka u kojoj su čoveku, vođenu k Sveznalcu,
izređana usputna pitanja jeste 257. džataka o Gamaničandi
(„Indijske pripovetke”, Matica srpska 1958). Taj motiv obrađen je i u
jednoj od najlepših srpskih narodnih pripovedaka, u Usudu (bajka
Gruje Mehandžića, Vukova zbirka).
179
Nežna Pepeljuga u bajki o Dva kovčega dobiva i u podzemnom
svetu neizvodljive zadatke, ali ih rešava uz pomoć zahvalnih
životinja i biva nagrađena.
Vodeni vilenjak se često pominje u pripovetkama naroda
evropskog Severa.
Stumpe Pilt je vesela parodija pripovetke o Davidu i Golijatu:
glupa grdosija biva nadmudrena i nadvladana pameću i hrabrošću
mladićevom. Junak ove bajke počinje megdan s divom isto onako
kao starac u srpskoj narodnoj pripovetki „Starac nadmudrio divove”
(Čajkanović, „Srpske narodne pripovetke”, Beograd 1929): ...Div
ščepa kamenčinu, stegne je u ruci i satre u mlevo, ali ni kap vode iz
kamena ne isteče, a starac uzme komad sveža sira, stegne ga i iz sira
poteknu kapi vode.
Trol je demonsko biće u pripovetkama skandinavskih naroda.
Na način pričanja pogodan za decu obrađen je u Svetiljki od zlata,
zlatorogu i zlatnom ćurku motiv o krađi tri dragocene stvari.
Ismejavani najmlađi brat uspeva da ugrabi sve tri dragocenosti i
bude za to nagrađen, a zavidljiva i nevaljala dva starija brata ostanu
ono što su bili, — sluge u staji za konje.
Začarana msaba pripada kolu bajki o spasenju lepotice začarane u
ružnu životinju. U svim bajkama ovog kola sa mnogobrojnim
varijantama u evropskoj i vanevropskoj pripovedačkoj književnosti,
spasilac je obično najmlađi, treći brat, ismejavan, vređan, varan i
zlostavljan od dva starija, a predodređen da čednošću, ljubavlju ili
vernom službom spase lepoticu od začaranosti i na kraju je dobije za
ženu.
Junak pripovetke o Govedaru, pastorak bezdušne maćehe kojoj
čuva krave, a „nema nikog na svetu kome bi bio rođen i mio”, postaje
spasilac od diva ugrabljene princeze i njen muž. On je, kraj sveg
jadnog života s maćehom, „dete sreće”: nalazi izgubljene stvari
vilenjaka, pošteno ih vraća vlasnicima a za to od kralja vilenjaka
dobiva čarobnu sviralu i obećanje da će mu pomoći u ostvarenju tri
želje. Tako i bude.
180
Divovi u bajkama naroda evropskog Severa hoće katkad i da
pomognu čoveku, naročito siromahu, kad se nađe u nevolji. Tako je i
ovaj švedski Stari skočidiv priskočio u pomoć seljaku-nevoljniku.
Beluš i Goluban su sinovi u kuli sklonjene princeze i njene
sluškinje, ali su obojica magično začeti jabukom u isto vreme i
rođeni istog dana, pa su u ovoj švedskoj narodnoj pripovetki
sudbinski povezani kao da su braća blizanci. A i nalik su jedan na
drugog kao da su deca jednog oca i jedne majke. Na putu u svet
sretnu se s nekim čudnovatim čovekom koji im se prikaže kao otac i
da i jednom i drugom po mač i po tri psa.
Beluš i Goluban imaju u švedskom originalu složena imena od
kojih prvo znači „beo kao srebro”, a drugo „mali čuvar”.
Junak pripovetke Tri psa dobiva srećnom zamenom za tri
svinjčeta tri psa natprirodnih odlika, i pomoću njih savladava i ubije
trojicu trolova koji su bili ugrabili tri kćeri jednog kralja i držali ih
kao robinje. U pripovetki dolazi do naročitog izraza čudotvorna moć
muzike. Nedelo dvojice prinčeva na kraju pripovetke prikazano je na
sličan način i u jednoj staroj iranskoj pripovetki.
Od zlata jabuka je bajka o zlatokosom kraljeviću. Izgnani kraljev
sin, koji je detetom oslobodio divljeg čoveka iz ropstva u dvoru
svoga oca a služi kao govedar drugog kralja, osvaja ruku kraljeve
kćeri. Podvig da na konju u punoj ratničkoj opremi srednjovekovnog
viteza dospe do na vrh Staklenog brda i primi od princeze zlatnu
jabuku mogao je, uz pomoć divljeg čoveka, izvesti samo on.
Bajke o zlatokosom kraljeviću i divljem čoveku imaju svi
Skandinavci u Zbornicima svojih narodnih pripovedaka. Po drevnim
junačkim skaskama severnih Germana, i Harald I Harfagr (Harfagr
znači Lepokosi), norveški kralj s kraja devetog i početka desetog
veka, oslobodio je, kao dete od pet godina, jednog takvog divljeg
čoveka iz zatvora u dvoru svoga oca.
Originalno, vrlo lepo i dirljivo ispričana je u Vukodlaku bajka s
motivom spasenja od začaranosti u divlju životinju. U kraljevu
odsustvu (a kralj je u narodnim pripovetkama obično u ratu kad se
181
ovakva nedela izvršuju) opaka kraljica maćeha, prava veštica, začara
verenika kraljeve kćeri, svoje pastorke, u vukodlaka. Neutešna
princeza odlazi u šumu gde joj je dragan poslednji put lov lovio i gde
je nestao; samopregornom ljubavlju a uz pomoć jedne starice i
jednog vilenjaka, spase svog izabranika od začaranosti.
Dramatični prizori posmatrani s brda na kraju ove bajke ispričani
su neobično živo i impresivno.
Na zanimljiv i vrlo karakterističan način obrađen je u bajki
Prvorođeni — prvovenčani motiv Jeftajeva zaveta i vraćanja
žrtvovanog kraljevića u svet ljudi. (Jeftajevim zavetom ili Jeftajevom
žrtvom nazvan je motiv po Jeftaju, knjiga Starog zaveta o sudijama,
glava XI, 30—40, koji se zavetovao da će, ako bude pobedio u boju,
prineti na žrtvu „što god iziđe na vrata iz kuće njegove njemu na
susret kad se vrati zdrav”. A izišla mu je na susret „s bubnjima i
sviralama” njegova jedinica-kći, i nju je žrtvovao). Žrtvovanog
kraljevića vraća u svet ljudi najnežnija od tri devojke koja izdrži sva
iskušenja i pokaže se dostojnom za izvršenje dela spasenja.
Pokazivanje puta kotrljanjem čarobna klupčeta, kugle ili koja
druga okrugla predmeta (u ovoj pripovetki jabuke) je jedno od
češćih čuda u bajkama.
U Švedskoj osobito omiljena i na druge jezike često prevođena
narodna pripovetka Lase, slugo moja! — pripada kolu aladinskih
bajki: Lase je efrit iz arabljanske pripovetke, a pergament sa
zapisom u vojvodinim rukama — Aladinova čarobna lampa. I kao što
efrit ispunjuje svaku Aladinovu želju ma koliko ona inače bila
neostvarljiva, tako i Lase izvršuje bez pogovora sve što mu naredi
junak bajke koji drži uza se čarobni pergament, kad izgovori reči na
njemu zapisane i izrazi svoju želju i zapovest.
Kao što priliči pripovedaču rođenu u tako šumovitoj zemlji kakva
je Švedska, Šveđanin je čarobni pergament svoje pripovetke smestio
u šumu, a način na koji ga je u njoj pohranio, pokazuje kako se
izvesni obrasci u pesništvu (bajke pak, bile one izražene u stihovima
ili iskazane u prozi, su jedna vrsta pesništva) održavaju kroz vekove.
182
U jednom velikom sanduku u pustoj kolibi duboko u jedva
prohodnoj šumi nalazi se malo man>i sanduk, u tom drugom treći,
još manji, u trećem četvrti, i tako redom do najmanja, velikog koliko
je velik naprstak, a u tom poslednjem smešten je čudotvoran
pergament koji onom ko ga ima u rukama ostvaruje sve želje.
Mnogo raskošnije i skrivenije, ali u osnovi na sličan način,
pohranjena je u drevnoj egipatskoj bajki — knjiga o činima. U
jednom velikom gvozdenom sanduku usred mora nalazi se manji
bronzani sanduk, u ovom sanduku od santalova drveta, u njemu
sanduk od slonove kosti i ebanovine, u ovom srebrn sanduk, u
njemu naposletku sanduk od zlata, a u tom zlatnom sanduku —
knjiga nad knjigama o činima i o njihovim čudotvornim moćima.
Povorka kola s tovarima Laseovih poderanih cipela pred vešalima
na kojima visi živ junak ove švedske bajke, opominje nas unekoliko
na kostur pripovetke koju je Vuk, pod naslovom „Dosta je đavo
opanaka poderao, dok je to i to učinio”, zbio u „Srpske narodne
poslovice”:
„Pripoveda se — kaže Vuk — kako je đavo nekakvoga pobratima
svoga sve varao i na zlo navraćao, dokle ga nije na vješala doveo; a
kad ga objese, onda ga zapita vidi li što, a on mu odgovori da ne vidi
ništa osim jednog magarca i na njemu čitav tovar poderanih
opanaka. Onda mu đavo reče: — Sve sam ja ono poderao, dok sam
tebe tu viđeo.”
Postoje nekolike varijante ove izvanredno lepe švedske narodne
bajke o Laseu i njegovu pergamentu.
I sadržina šaljive švedske narodne pripovetke o Klinčorbi nalazi
se u zbijenu obliku u Vukovim „Srpskim narodnim poslovicama”
(pod naslovom „Klin-čorba”):
„Pripovijeda se — piše Vuk — da je došao soldat babi u kuću i
iskao da mu da što da jede, a ona mu kazala da nema u kući ništa za
jelo. Onda soldat reče: — A ti daj mi barem tiganj i malo vode da
načinim klinčorbu. — Baba mu to da, a on metnuvši u tiganj gvozden
klin, nalije vode i metne nad vatru; kad se voda ugrije, a on zaište od
183
babe malo soli (i baba mu da), te je posoli; kad voda uzavri, a on
zaište malo brašna (baba mu da i to samo da vidi od čuda kakva će to
biti Klin-čorba), te saspe u onu vodu i zamete; potom zaište jedno
jaje, te i njega razbije u onaj skrob; zatim zaište još malo masti, te
ono zamasti, pa onda skinuvši tiganj s vatre izvadi klin napolje, a
klinčorbu izjede.”
Osnov šaljive pripovetke Mali Petar i veliki Petar sadržan je u
jednoj latinskoj pesmi iz X veka. Sličnu pripovetku imaju i Norvežani
i Danci. U norveškoj su dva Petra dva brata, koža nije konjska, nego
goveđa, a i nekoje druge pojedinosti u njoj drukčije su no u švedskoj.
Dansku narodnu pripovetku ove sadržine preradio je Andersen u
umetničku i uneo je među svoje „Bajke” pod naslovom Maldž Kole i
veliki Kole.
Spas od smrti promenom postelje ili promenom mesta u postelji
je čest motiv u narodnim pripovetkama.
M. C.
184
Table of Contents
ДРАГИ ЧИТАОЧЕ
БОГАТАШ И ГОЉИН СИН
ДВА КОВЧЕГА
СТУМПЕ ПИЛТ
СВЕТИЉКА ОД ЗЛАТА, ЗЛАТОРОГ И ЗЛАТНИ ЋУРАК
ЗАЧАРАНА ЖАБА
ГОВЕДАР
СТАРИ СКОЧИДИВ
БЕЛУШ И ГОЛУБАН
ТРИ ПСА
ОД ЗЛАТА ЈАБУКА
ВУКОДЛАК
ПРВОРОЂЕНИ — ПРВОВЕНЧАНИ
„ЛАСЕ, СЛУГО МОЈА!“
КЛИН-ЧОРБА
МАЛИ ПЕТАР И ВЕЛИКИ ПЕТАР
ПОГОВОР
185

14 Svedske Bajke

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

14 Svedske Bajke

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1

Svi se sećamo ove divne edicije ovih prelepih knjiga, nažalost

Cilj obrade ove knjige nije piraterija ili umnožavanje ove

Dragi čitaoče, nadam se da će te ova knjiga vratiti u detinjstvo i

—mukala je krava. Devojka učini kako joj je krava naredila.

- blejao je ovan. Devojka učini kako je tražio. Ostriže ovna, ostavi

„Očešljaj me! Očešljaj me!

Devojka Se ne dade dugo moliti. Očešlja staricu tako brižljivo i

„Nemoj brati! Nemoj brati!” —

čuo se šapat sa gralja i s jagoda. I devojka ne uzbere ni voća ni

„Ah, drage mačkice", reče devojka, „ako hoćete da mi pomognete,

„O, drage mačkice", reče devojka, „ako hoćete da mi pravite

,,Uzmi plavi, uzmi plavi!“ —

i ona tako i uradi, smatrajući da je crven odveć velik i lep za male

mukala je krava. Ona je pomuze, ali ne do kraja nego samo toliko

„Ostrizi mi runo, ostrizi mi runo!

—blejao je ovan. Jest, ona Ta ostriže, ali vunu sakupi i metne u

Očešljaj me! Očešljaj me!

„Bože sačuvaj!“ — uzvikne, „još mi samo to treba da te češljam.

„Muč’, pogani, svrako jedna brbljiva! Sad ću te ja naučiti da sklopiš

Daleko na severu leži brdo u kojem je negda prebivao jedan div,

Bio negda jedan siromašan dečak-govedar, koji osim maćehe nije

Mladić je slušao pesmu i razumeo da mu valja doći u noći i

„Ove te noći pastir očekuje. Evo ga brižna

„Sve je tiho i ševar zaklanja mesec.

U istom trenutku stvori se pred njima ono devojče čiju je kapu

pozdravi lepu princezu i ode žurno svojim putem.

Kad je borba bila okončana i mladić otišao, siđe dvorjanin s drveta

drži ga: Dera i Ćule, rastrgnite ga na hiljade komada!"

Čim je to rekao, pritrče psi, navale na trola i rastrgnu ga u bezbroj

Bio jednom kralj koji je toliko voleo lov da mu nikoje zadovoljstvo

Prosioci princezini već su odustajali od produženja takmičenja

„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budem li obema

Ništa drugo ne sme mu reći, nikoju drugu reč, a i ove što mu ih

„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budem li obema

Na to kraljević odmah odgovori:

Devojka ostade mirna i tiha, i zaspi. Ujutro ustane kraljević kao i

„Dve devojke prete: — Ubiće me, kažu, ne budu li dobile od

Živeo jednom bogat i moćan vojvoda, po imenu Meves. Njegova

Ne oklevajući, dohvati vojvoda u tren oka pergament i mada je bio

Bio jednom jedan probisvet koji je zalutao negde duboko u

Švedski naučnik i književnik Gunar Olav Hilten — Kavalius i

You might also like