:

Садржај

1. Увод.......................................................................................................................................................3
2. Појам и врсте банкарских послова.....................................................................................................4
3. Активни банкарски послови...............................................................................................................5
4. Пасивни банкарски послови...............................................................................................................8
5. Неутрални банкарски послови..........................................................................................................10
6. Одговорност банака...........................................................................................................................13
7. Закључак.............................................................................................................................................15
8. Литература..........................................................................................................................................16

2
 1. Увод

Појам банка потиче од латинске речи banco, која означава клупу (тезгу, у
данашњем смислу шалтер). Банке су пословне организације, које нуде финансијске услуге
за профит. То су финансијске институције, првенствено депозитног и кредитног
карактера, које послују као акционарска друштва. Традиционалне услуге банке укључују
примање депозита, процесовање новчаних трансакција и услуге кредитирања. Многе
банке нуде подршку финансијских услуга предузећима , индустријским и другим врстама
компанија и корпорација, у циљу увећања профита, нпр. кредитирање, пакети осигурања,
разна финансијска улагања, подршку у размјени тржишних добара.
За разлику од послова робног промета, код којих се као предмет уговора појављује
углавном промет робе или услуга у вези са робом, код банкарских послова предмет
уговора представља промет новца и одређене услуге које банке врше својим клијентима у
вези са платним прометом. Обзиром на то да је и промет новца веома сложен, тако се
појављује велики број различитих банкарских послова.
У оквиру овог рада упознаћемо се са самим појмом банкарских послова, о врстама
банкарских послова као и о субјектима у банкарским пословима. На крају ћемо се
осврнути на одговорност банака и у којим случајевима банка не одговара за штету.

3
 2. Појам и врсте банкарских послова

Особине банкарских послова. Поједини послови који се јављају у промету новца,

имају у основи исте особине као и други послови Привредног права, с тим што код неких
банкарских послова постоје и неке специфичности које представљају нормалну последицу
услова под којима се банкарски промет одвија.
У нашој земљи се банке сматрају привредним организацијама , па се и послови које
банке обављају сматрају привредно-правним пословима ако се у улози клијента појављују
правна лица. С друге стране , ако је клијент неко физичко лице, сматра се да је у питању
уговор Грађанског права, али и у овом случају примјењују се многа правила која имају
привредно-правни карактер и порекло.
Банкарски послови у већини случајева су формални, јер се за њихово закључење
захтева писмена форма. У највећем броју случајева банкарски послови су заправо уговори
који су врло често и формуларни јер се закључују на формуларима који су унапред
одштампани од стране банака и у које се у целости или делимично униети општи услови
тих банака. Код банакарских послова је доста честа појава да банке уносе у уговоре
посебне клаузуле којима искључују или ограничавају своју одговорност у одређеним
случајевима. Овакве клаузуле су углавном допуштене, осим ако се односе на штету
насталу услед зле намере или грубе непажње банке.
Врсте банкарских послова.У савременом промету појављу се веома различите
врсте банкарских послова , али сви ти послови могу се сврстати у неколико основних
категорија према њиховим најважнијим заједничким особинама. У вези са тим разликују
се: активни, пасивни, неутрални и остали (посебни) банкарски послови. Банкарски
послови могу се поделити на банкарске депозите, кредитне послове и услужне послове.
Као активни банкарски послови сматрају се они послови у којима се банка
појављују као поверилац свог клијента (дужника), без обзира на то да ли је банчино
потраживање краткорочно или дугорочно. Овде се најчешће ради о уговорима о кредиту.
Као пасивни банкарски послови сматрају се такви послови у којима банка
представља дужника свог клијента. Ови уговори добили су назив по томе што средства
која представљају предмнет уговора чине дуговања банке као уговорног партнера.
Неутрални банкарски послови одликују се тиме што банка у овим пословима није
ни повјерилац ни дужник. Банка само обавља извесне послове у платном промету
иступајући као заступник ( у име и за рачун клијента ), као комисионар ( у своје име а за
рачун клијента ) или као посредник ( у своје име и за свој рачун ).

4
 Банкарски депозити су такви банкарски послови код којих клијент депонује код
банке новчана средства или неке друге ствари (новчани депозит, улог на штедњу, текући
рачун, неновчани депозит, депозит хартија од вредности, уговор о сефу).
Кредитни послови су такви послови код којих банка ставља на располагање
клијенту одређена новчана средства (разни облици уговора о кредиту).
Банкарски услужни послови су такви послови код којих банка по налогу свог
клијента извршава одређене услуге трећем лицу (акредитив, банкарска гаранција,
издавање хартија од вриједности, платни промет, документарни инкасо и други услужни
послови који се тичу новца и хартија од вриједности ).
Банкарски послови могу се разврстати и на неколико других начина ( према
изворима и начину прибављања средстава, према пласману средстава, према субјектима
банкарских послова, према дужини трајања послова, према подручју обављања послова,
према врсти клијената и сл.).

3. Активни банкарски послови

Активни банкарски послови су банкарски послови код којих банка појављује као
поверилац у односу према свом клијенту (дужнику . У пракси активни банкарски послови
имају велику улогу, пошто се на тај начин најчешће обавља снадбевање привреде (или
грађана) новцем потребним за обављање пословне делатности, инвестициону изградњу,
набавка предмета широке потрошње и сл. Исто тако, путем активних банкарских послова
може се у великој мјери утицати на односе који владају на тржишту (стимулирањем
понуде или потражње, улагањем средстава у одређене привредне гране, утицајем на
ликвидност предузећа и сл.). Као активни банкарски послови сматрају се различите врсте
уговора о кредиту, ломбард, реломбард, есконт и реесконт.
Под уговором о кредиту сматра се такав банкарски посао код којег банка даје у
зајам свом клијенту одређену (уговорену) суму новца, а клијент се обавезује да ту суму
врати банци у уговореном року, на уговорен начин, као и да банци плати одређену
накнаду (у виду камате). Код ове врсте уговора као уговорене стране јављају се банка
(која овде има улогу повериоца, зајмодавца, кредитора) и банчин клијент (у улози
дужника, зајмопримца, дебитора). Прдмет уговора може бити најчешће само одређена
свота новца, па се због тога овај банкарски посао често у пракси назива новчани кредит.
Међутим, постоје и тзв. робни кредити. У највећем броју случајева овај кредит
представља адехзиони уговор, пошто су сва важнија питања у вези са садржином уговора

5
регулисана позитивним прописима или банкарским општим условима за дођељивање
појединих врста кредита.
У банкарским пословима могу се појавити различите врсте уговора о кредиту.
Обично се подела врши према циљевима кредита, начинима формирања средстава за
кредите, обезбјеђења кредита и сл.
С обзиром на намену кредита прави се разлика између привредних и потрошачких
кредита.
Као привредни кредити сматрају се такви кредити које банке дају привредним
организацијама у циљу оспособљавања за почетак рада, нормалног обављања или
унапређења привредне делатности. Ови кредити се (с обзиром на дужину трајања) обично
деле на краткорочне (код којих је рок враћања по правилу до једне године), средњорочне
(са роком враћања преко пет година) и дугорочне (ако је рок враћања преко пет година).
Задатак привредних кредита је да задовољавањем потреба за новчаним средствима у
појединим гранама привреде омогуће нормални развој тих привредних делатности.
Основни циљ потрошачких кредита је да омогуће лакше снадбевање грађана
(физичких лица) појединим производима, односно задовољењем неких других потреба
грађана.
С обзиром на начин давања кредита прави се разлика између непосредних и
посредних кредита.
Код непосредних кредита банка даје кредит свом клијенту из својих сопствених
средстава.
Код посредних кредита банка у ствари даје кредит из средстава која припадају
трећем лицу, а по неком правном основу налазе се код банке (нпр. из средстава улога на
штедњу). Код ових кредита банка формално представља повериоца, док је стварни
власник позајмљених средстава треће лице које дужник најчешће не познаје.
С обзиром на начин обезбеђења кредита разликују се у правној теорији и пракси
персонални и реални кредити.
Као персонални сматрају се они кредити код којих неко треће лице преузима
јамство – гарантује да ће дужник извршити своју уговорну обавезу.
Код реалних кредита обезбеђење банчиног потраживања састоји се у томе што
банка коституише заложно парво на имовини која припада дужнику (у виду ручне залоге
или хипотеке).
С обзиром на средства из којих се додељују кредити, обично се прави разлика
између инвестиционих, краткорочних и потрошачких кредита.

6
 Инвестиционе кредите банке додељују из средстава која потичу од привредних
организација , а која се као дугорочна средства налазе код банке.
Краткорочни кредити дају се из депозита по виђењу, као и из кредита које банка-
поверилац добија у виду зајма од друге банке, а помоћу ових кредита се утиче на
количину новца која се налази у оптицају.
Потрошачки кредити могу се давати из различитих извора средстава, а имају за
циљ да се подстакне потрошња, односно да се регулише залиха појединих врста
производа.
С обзиром на предмет кредита најчешће се прави разлика између финансијских и
робних кредита.
Као финансијски сматрају се они кредити које банка ставља на располагање својим
клијентима у новцу, а и клијент на исти начин враћа добијени кредит банкарској
организацији.
Под робним кредитима подразумјевају се кредити које по правилу не даје сама
банка, него се ради о међусобном кредитирању између привредних организација односно
других правних лица.
Уговор о ломбарду
Уговор о ломбарду представља једну врсту зајма који банка даје свом клијенту. За
разлику од других врста кредита, код ломбарда је дужник обавезан да банци преда као
обезбеђење одређене покретне ствари, на којима банка стиче право залоге. Најчешће се
код ломбарда залажу хартије од вриедности, драгоцености и уметнички предмети, али се
могу залагати и предмети свакодневне употребе. Зајам по основу ломбарда може се
добити и залагањем неког потраживања, у ком случају је банчин дужник обавезан да на
банку пренесе исправе којима се то потраживање доказује. Пренос ових исправа мора да
буде извршен у оној форми која је прописана за ту исправу (цесија, индосирање, проста
традиција). Према Закону о облигационим односима уговор о ломбарду мора увијек да
буде закључен у писменој форми и мора да садржи битне елементе одређене законом.
Реломбард
Реломбардом се сматра једна посебна врста уговора о ломбарду. Код реломбарда се
као уговорне стране појављују две банкарске организације. Ако је једна банка, на бази
уговора о ломбарду , примила од свог дужника у залогу одређене покретне ствари, може
се догодити да су тој банци потребна новчана средства у циљу обављања неких других
новчаних операција. У оваквом случају та банка може овакве покретне ствари поново
ломбардовати (реломбардовати) код друге банке (најчешће централне) и на тај начин
створити себи потребна новчана средства.

7
 Есконт
У суштини под уговором о есконту сматра се такав уговор на основу којег банка од
свог клијента купује неко његово потраживање према трећем лицу. При том се
потраживање купује пре његовог рока доспелости, односно пре неког рока који је одређен
постојећим трговинским обичајима. Као предмет есконта по правилу се појављују
одређене хартије од вредности (нарочито менице, трговачке обвезнице и упутнице,
варанти и чекови). На основу овог уговора банка откупљује наведене хартије од вредности
и њиховом дотадашњем имаоцу исплаћује номиналну своту на коју та хартија гласи. Ова
свота се не исплаћује у целости, него се од ње одбијају недоспеле камате, банчини
трошкови и банчина провизија. Банка најчешће откупљује само оне хартије које доспјевају
у кратком року. У оваквом случају банка одмах исплаћује новац клијенту, а она наплаћује
потраживање назначено у хартији доцније (у вријеме доспелости) од лица која су по тој
хартији означена као дужници.
Реесконт
Уговори о реесконту представљају једну врсту есконта. За разлику од есконта, код
реесконта се као уговорне стране појављују банке. Суштина реесконта састоји се у томе
што банка, која је есконтовала неко доспело потраживање свог клијента, сад сама даље
продаје то потраживање (опет пре његове доспелости) некој другој банци.

4. Пасивни банкарски послови

Под пасивним банкарским пословима подразумевају се такви банкарски послови

код којих се банка појављује као дужник у односу према својим клијентима. Обично се
сматра да у ред пасивних банкарских послова спадају емисиони посао, издавање
обвезница и заложница, уговор о жиро рачуну, уговор о улогу на штедњу.
Емисиони (новчани) посао је такав банкарски посао код којег банка врши емисију
новчаница и кованог новца који у једној земљи важи као законско средство плаћања.
Емисиони посао представља пасивни банкарски посао због тога што банка има обавезу да
сваком имаоцу новчанице, на његов захтев, изврши исплату те новчанице у кованом
новцу. На овај начин банка представља дужника у односу према сваком имаоцу
новчанице. У свакој земљи улогу емисионе банке може вршити само она банка која је
посебно овлашћена од државе, а то је по правилу само једна (централна банка).

8
 Издавање банкарских обвезница спада у средњорочне или дугорочне пасивне
банкарске послове, с обзиром на то да је рок потраживања ових обвезница по правилу
дужи од једне године. При том се под банкарском обвезницом подразумева таква исправа
на основу које се њен издавалац обавезује да ће кориснику (имаоцу), те исправе у
одређеном року исплатити номинални износ на који исправа гласи, заједно са уговореном
или законом одређеном каматом. Код издавања банкарских обвезница могу да настану три
различите ситуације:
 Банке могу иступати као комисионари, тј. изадавати обвезнице у своје име, а за туђ
рачун;
 Банке могу иступати као заступници, тј. издавати обвезнице у туђе име и за туђ
рачун;
 Банке могу издавати обвезнице и у своје име и за свој рачун.
Приликом издавања банчиних обвезница по правилу се унапријед издаје
обавештење о висини и условима зајма, о року враћања зајма, каматама које се исплаћују
имаоцима обвезница, начин обезбеђења зајма и сл. Банкине обвезнице најчешће гласе на
доносиоца. Међутим, у многим земљама оне могу гласити и по наредби, па и на име.
Код банкиних заложница, ималац исправе (банкин повјерилац) стиче заложно
право на одређеним непокретностима да би обезбедио своје потраживање из зајма који је
он дао банци. Као издаваоци ових заложница најчешће се појављују хипотекарне банке,
али их могу издавати и нека друга правна лица.
Текући рачун. У правној теорији под уговором о текућем рачуну подразумева се
такав пасиван банкарски посао код којег банка преузима обавезу да свом клијенту отвори
код себе посебан рачун на којем ће водити сва клијентова примања и издавања новчаних
износа. У савременом промету може да постоји неколико врста текућег рачуна. Код нас је
највише у утотреби тзв. жиро рачун. Право на отварање жиро-рачуна код банке имају у
начелу правна и фичка лица у нашој земљи. С друге стране, правна лица имају обавезу да
своја новчана средстав држе код банке. Прописима су предвиђени и неки услови за
отварање жиро-рачуна. Тако је клијент дужан да попуни посебну приступницу, да поднесе
доказе о постојању имена или назива под којим се називом отвара текући рачун и друге
доказе предвиђене прописима, да депонује потисе овлашћених лица и да уплати известан
износ новца (с тим да висину овог износа одређује банка). Када је уговор између банке и
клијента закључен, жиро-рачун почиње да производи своје дејство. До престанка жиро-
рачуна може да дође у одређеним случајевима. Власник жиро-рачуна има право да откаже
уговор са банком тј. да захтева затварање жиро-рачуна. Банка је дужна да поступи по
захтеву за затварање. Статусне промене у привредним организацијама могу такође
довести до укидања жиро-рачуна. Жиро-рачун престаје и у случају кад дође до престанка
постојања његовог власника, без обзира на који начин је власник рачуна престао да
постоји. До престанка жиро-рачуна долази и у случају смрти власника рачуна (ако је у

9
питању физичко лице). Слична ситуација је и у случају када је власник рачуна проглачен
за умрлог. Наследници власника рачуна могу располагати средствима са рачуна тек после
окончања оставинског поступка. Ако власник жиро-рачуна изгуби пословну способност,
то не доводи до престанка жиро-рачуна, него право располагања рачуном прелази на
стараоца, и то према општим прописима о старатељству.
Уговор о улогу на штедњу је такав банкарски посао на основу којег једна
уговорена страна (клијент, улагач) предаје банци на чување одређену своту новца, док се
банка обавезује да та средства (у целости или деловима) исплати на захтев улагача, као и
да улагачу исплати уговорену, односно прописану камату. Прописима је предвиђено да
банка има обавезу да прими на име улога на штедњу сваки понуђени износ (преко
минимум одређеног прописима) и да са улагачем закључи уговор о улогу на штедњу.
Банка се може служити новцем који припада улагачу, али је дужна да уложену суму
исплати улагачу на његов захтев. Подаци о улозима на жтедњу представљају пословну
тајну банке (односно друге организације код које се ови улози налазе). О овим улозима
банка може давати податке само имаоцу улога или на изричити писмени захтев надлежног
суда, односно других овлашћених органа.

5. Неутрални банкарски послови

Неутрални банкарски послови одликују се тиме што се банка код ових послова не
појављује ни као поверилац ни као дужник, него само за рачун клијента обавља одређене
послове односно радње. У неутралне банкарске послове спадају уговор о депозиту, уговор
о сефу, послови у вези са акредитивима, клириншки послови и банкарске гаранције.
Под уговором о депозиту сматра се такав банкарски посао који представља једну
врсту уговора о остави. Разликује се од грађанско правног уговора о остави и то: према
уговорним странама и према предмету уговора. Једна од уговорних страна код уговора о
депозиту увек је банка, у улози депозитара. С друге стране, као предмет уговора појављује
се чување тачно одређених ствари. У савременом промету појављује се више врста
банкарских депозита које се међусобно разликују по разним критеријумима.
С обзиром на права која банка има према депонованим стварима, прави се разлика
између правог и неправог депозита.

10
 Као прави депозит сматра се такав депозит код којег банка нема право да се
користи депонованим стварима, него мора да врати оставиоцу оне исте ствари које је од
њега примила на чување.
Код неправог депозита банка је овлашћена да се служи предметима које је
примила на чување, а има обавезу да депоненту врати само исту ствар, исту количину и
вредност депонованих ствари.
С обзиром на циљ ради којег се ствари предају банци, разликују се три врсте
депозита:
 Депозите предате само на чување (хартије од вредности, други документи,
драгоцености и сл.), код којих је банка дужна да примљене ствари само чува и да
их на захтев депонента врати;
 Депозите предате на чување и руковање (само хартије од вредности);
 Ствари предате ради обезбеђења банчиног потраживања.
С обзиром на начин на који банка чува депозите, разликујемо отворене и затворене
депозите.
Код отворених депозита депонент предаје банци поједине ствари отворене ради
чувања и управљања или само ради чувања.
Код затворених депозита, предаје ствари затворене (у посебном паковању, омоту
и сл.) с тим што је паковање снабдевено депонентовим печатом. Код ових депозита ствари
се предају само на чување.
С обзиром на време чувања депозита разликују се депозити по виђењу и орочени
депозити.
С обзиром на предмет депозита разликују се новчани и неновчани депозити.
Основне обавезе банке код депозита су да прими ствари на чување, да изда
депоненту одговарајућу исправу, да примљене ствари чува, да штити интересе депонента
и да примљене ствари изда депоненту.
Сеф. Код уговора о сефу постоји доста сличности са уговором о затвореном
депозиту. У правној теорији постоје три различита мишљења о правној природи овог
уговора. Под сефом се у банкарској пракси подразумевају одређене преграде, касете или
сл. које банка ставља на располагање својим клијентима, како би ови у тим преградама
могли да чувају одређене ствари. На основу уговора о сефу банка углавном преузима
слиједеће обавезе:

11
  Да одређени сеф стави клијенту на располагање;
 Да у сеф прими одређене предмете;
 Да чува сеф заједно са стварима које се налазе у њему, а не прима ствар на
руковање, него се само стара о неповредљивости сефа;
 Да ствари које су примљене у сеф врати клијенту, тако да је одговорна клијенту за
накнаду штете ако предмет из сефа преда неком неовлашћеном лицу.
Обавезе клијента су:
 Да у сеф оставља само оне ствари које су предвиђене банчиним правилима;
 Да плати банци одређену накнаду за чување сефа, према тарифи коју одреди банка;
 Да накнади банци штету која настане услед тога што је у сеф унио предмете који се
примају на чување као прави депозит.
Акредитив је неутрални банкарски посао код којег банка, по налогу клијента,
издаје налог, односно преузима обавезу, да се код исте или неке друге банке, за одређено
време стави неком трећем лицу на располагање одређена свота новца. Код овог правног
посла обично се појављују три учесника:
1. Клијент који код банке захтева отварање акредитива (који даје налог за отварање);
2. Банка која, на захтјев клијента, отвара акредитив и
3. Корисник акредитива, односно треће лице којем се ставља на располагање
одређена свота новца.
Поред тога у овом послу може учествовати и четврто лице, нека друга банка код
које се отвара акредитив.
Разликују се две основне врсте акредитива, обични (неусловљени) акредитив и
робни (условљени, документарни) акредитив.
Као обични (неусловљени) акредитиви сматрају се такви акредитиви код којих
исплата уговорене новчане своте није везана са неком осебном чинидбом корисника
акредитива. Овде се подразумевају кредитно писмо, лични акредитив, перманентни
акредитив и буџетски акредитив.
Робни акредитиви су најзначајнији и најчешћи акредитиви. Они се одликују тиме
што корисник може реализовати своје право из акредитива само ако код банке депонује
робна документа предвиђена налогом за отварање тог акредитива. У суштини корисник
овог акредитива мора да изврши извесну чинидбу налогодавцу , а извршење те чинидбе
доказује депоновањем (подношењем банци) одређених докумената. Могу постојати две
врсте робног акредитива: опозиви и неопозиви. Опозиви документарни акредитив не
везује банку према кориснику, те га у сваком тренутку може измјенити или опозвати на
захтев налогодавца или по сопственој иницијативи, ако је то у интересу налогодавца.
Неопозиви документарни акредитив садржи самосталну и непосредну обавезу банке

12
према кориснику. Ова обавеза може бити укинута или измјењена само споразумо свих
заинтересованих страна.
Као клириншки послови сматрају се компензације, слично компезационим
пословима. За разлику од компезационих послова, код клириншких послова се пребијање
не врши између привредних организација , него између држава. При томе се пребијање
потраживања врши помоћу тзв. збирних рачуна, по којима се обрачунавају све уплате и
исплате у промету између тих држава, а затим се врши пребијање међусобних
потраживања и дуговања. Клириншки послови спадају у неутралне бакарске послове због
тога што овлашћене банке у име државе воде збирне рачуне, обрачунавају извршене
уплате и исплате и врше пребијање потраживања у одређеним временским периодима.
Према томе банка се овде јавља као посредника.
До банкарских гаранција најчешће долази у вези са извршењем уговора о
куповини и продаји робе у међународном промету, као и приликом извођења
инвестиционих радова у иностранству. До овог банкарског посла долази из разлога што
поверилац захтева да нека банка гарантује да ће друга страна – дужник уредно извршити
своју уговорну обавезу. Овде банка не представља ни повериоца нити дужника, него само
гарантује да ће дужник извршити обавезу из уговора. У највећем броју случајева
банкарске гаранције се дају путем тзв. гарантног писма, акцептирањем трасиране менице,
депоновањем појединих хартија од вредности које гласе на одређени износ и сл.

6. Одговорност банака

Као и сви учесници у привредном промету, тако и банке преузимају одговорност у

вези са пословима које обављају. Ова одговорност води порекло из Грађанског права, са
одређеним специфичностима условљеним природом платног промета. Најчешће до
одговорности банке долази у вези са неизвршењем уговорних обавеза, неправилним
пословањем банчиних службеника, одавањем професионалне (пословне) тајне и сл.
Одговорност банке у случају неизвршења њених уговорних обавеза углавном се
процењује према општим правилима Привредног права. Сматра се да банка не одговара за
штету која је проузрокована клијенту у слиједећим случајевима :

13
  Ако докаже да је приликом извршења уговора применила пажњу, која се могла
редовно од ње захтевати (односно да није могла спречити настајање штете иако је
поступила “леге артис”);
 Ако је до штете дошло дејством више силе;
 Ако је штета настала кривицом самог клијента;
 Ако је у уговор унета клаузула којом је банка ослобођена од одговорности (само
под условом да том клаузулом није обухваћена и зла намера или груба непажња
банке).
Банка је одговорна за штету коју њено особље проузрокује клијентима неуредним
вршењем својих послова. Ово посебно долази до изражаја када је неки банчин службеник
прекорачио своја овлашћења, у ком се случају примењују општа правила о закључењу
уговора преко пуномоћника. Ако је неки банчин службеник проузроковао штету клијенту
несавесним обављањем свог посла, примењују се општа правила грађанског права о
одговорности послодавца за радње својих радника. Степен одговорности банке зависи од
околности конкретног случаја.
Опште правило код банкарских послова јесте, да банка није овлашћена да даје
трећим лицима обавештења о финансијској ситуацији клијента, нити о пословима које је
закључила са клијентом. Ови подаци сматрају се пословном тајном , те непридржавање
ове обавезе повлачи за собом законске санкције и одговорнот банке за причињену штету
клијенту. Карактеристично је да су у многим земљама банке овлашћене да међусобно
размењују информације о клијентима, како би се саме банке сачувале од повећаног
ризика. Ове информације могу се размењивати само између банака, али не смеју
саопштавати трећим лицима.банке су овлашћене и дужне да дају потребне информације
надлежним државним органима (судовима, органима кривичног гоњења, финансијским
органима и сл.), када им се ови органи за то обрате.
У погледу одговорности банке за пословање њених пословних јединица (филијала,
експозитура итд.), углавном се примјењују иста правила као и код привредних
организација.

14
 7. Закључак

Појава банка везана је је за развој трговине, а развиле су се из златара и

залагаоница, које су у почетку служиле као институције за чување злата и осталих
драгоцености грађана.
У периоду капитализма убрзан развој производних снага условио је потребу
развоја банака као институција. У правној теорији често се настанак банка везује за појаву
новца тј. банака нема без новца.
Банке су финансијске институције, првенствено депозитног и кредитног карактера,
које послују као акционарска друштва. Банке пружају и друге финансијске услуге својим
клијентима и на тај начин им олкшавају и убрзавају обављање различитих финансијских
трансакција у пословању и свакодневном животу.
Многи фактори су утицали да се промени филозофија пословања традиционално
орентисаних банка и да се окрену проналажењу нових алтернатива привлачења клијената.
Долази до огромног продора маркетинг стратегије у пословној политици банака услед
неопходности опстајања у тржишној утакмици и жеље за максимизирањем профита.
Тржишни услови у развијеним земљама су приморали банкарски сектор да због јаке
конкуренције, глобализације и технолошког напретка и пада профитне стопе, уз стални
пораст трошкова пословања уведе иновације у пословању. За успех у реализацији
банкарских производа који чине понуду великих банака на националном и међународним
тржиштима неопходно је остварење организационих предуслова изражених у постојању:
висококвалитетног и ефикасног особља, савремене техничке опремљености, оптималне
организације и адекватног менаџмента.

15
 8. Литература

1. Чобељић Ђ. : „ Привредно право “, Београд, 1963.

2. Ђукић Ђ.,Б.В., Р.Ж.: “ Банкарство ”, Београд, 2003.
3. Комљеновић Б., К.А.: “ Пословно и финансијско право ”, Бања Лука, 2010.
4. Рајчевић М.: ” Пословно право ”, Бања Лука, 2007.
5. Велимировић М.: ” Банкарски послови и хартије од вредности ”, Београд, 1996.
6. Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ, 29/78“).

16