Trilogija

PURPUR ARKONE

ZEMLJA MRAZA

Knjiga druga

Drina Steinberg
Kad bi se živelo od snova, ja bih bila besmrtna.
 Prolog

21. 9. 2005. Kimberli, Južnoafrička Republika, 19.10 h.

Živa se kretala užurbano. Iako je pravila krupne korake, dopuštajudi da joj se

duga haljina obmotava oko nogu, i dalje je hodala graciozno i pravo. Njeni koraci
ispunjavali su dug i pust hodnik oštrim batovima pri svakom susretu njene pol
petice sa mrkim mermerom. Za sobom je ostavljala tanak miris jabukovog cveta.
Njena raspuštena kosa hvatala je u sebe nemirne odsjaje sveda sa zidova,
poprimajudi boju starog zlata. Srce joj je luđački udaralo. Godinama se spremala
za taj trenutak. Nije se plašila kakav de ishod biti po nju; plašila se da nede stidi na
vreme i ostvariti svoj plan.
Zastala je, udahnula jednom jako, zatreptala svojim prozirno plavim očima i
osvrnula se umorno oko sebe, kao da osluškuje, a zatim ponovo jurnula ka
bledom svetlu koje u probijalo kroz teška vrata na kraju hodnika. Njena jedra koža
sada je delovala hladno i sivo. Zgužvano se skupljala u prevojima lica,
naglašavajudi zabrinut izraz koji je boginja uspešno skrivala od svih pune 32
godine. Međutim, kada joj je Jarilo tokom jutra rekao da je poslao Purpur u Nju
Orleans i da je odlučio da de nadalje uvek biti sa njom, znala je da je došlo vreme
da se sudbina ispuni.
Iako boginja života, iako Perunova žena, ona nije mogla sprečiti da se ostvari
ono što je zapisano, ali zato je morala dati sve od sebe da niko ne sazna šta de se
toga dana dogoditi. Po cenu da naviti uđu na posed, po cenu smrti svih pet rusalja
i po cenu sopstvene smrti, ona je morala sakriti svaki trag ka detetu koje de te
večeri začeti njen sin.
Stigla je do masivnih starih vrata kroz koja je jedva čujno dopiralo melodično
žensko pevanje. Živa položi dlanove na grubu površinu tamnog drveta. Pre nego
otvori vrata, uzdahnu i zažmuri, vradajudi se mislima još jednom na jedan događaj,
na jedan san zbog kog godinama nije imala mira.
Dvadesetog marta 1973. godine, njen sin je napokon uspeo da utisne deo
sebe u odgovarajude nasleđe. U pravog potomka dostojnog slovenskih bogova,
4
stvarajudi tako sebi jedan od najjačih artifaga modi. Nažalost, njena radost zbog
celog događaja trajala je kratko. Devojčica koja se tog proleda rodila na Rigenu
imala je zacrtanu sudbinu mnogo vedu od toga da bude samo izvor njegove snage.
Devojčica kojoj de dati ime Purpur, imala je sudbinu da Jarilu podari pravo i čisto
nasleđe. Da mu podari kderku.
Suđaje su joj došle u san sve zajedno. Znala je da nešto nije u redu čim ih je
ugledala. Suđaje ne odlučuju o sudbini bogova, ved samo o sudbini smrtnika.
Došle su sve tri, iz poštovanja prema Živi. Rekle su šta su imale i naklonivši se u
trenu nestale. Živa je te nodi sišla krišom iz Java u porodilište. Dugo je posmatrala
bebu prekrivenu purpurnim prahom, koja je mirno spavala u krevecu sa slikama
izbledelog laneta. U boginji je kuljala lavina najrazličitijih emocija. Od besa, preko
mržnje, do topline i ljubavi. Te nodi, skovala je plan i u to uputila samo svoje verne
rusalje i jedinu osobu u koju se mogla pouzdati. Lesnika.

***
Lesnik je spremno čekao ispred vrata pansiona u Nju Orleansu. Zajedno sa
Ljutidima, osluškivao je i očekivao Živin znak da uđe i izvuče Jarila.
U trenutku kada je otvorila vrata, jaka eksplozija na drugoj strani hodnika
stavila joj je do znanja da su naviti ušli na posed. Pobrinula se tokom dana da
preko Tasona, prevrtljivog kudnog duha, Morana sazna kako je Jarilo otišao kod
oca u Prav, zbog čega je osmi mač za koji su smatrali da mu je jedini preostali
artifag, ostavio na zemlji. Poznavajudi Tasonovu pohlepu, Živa je računala da on
nede prezati da zaradi na tako vrednoj informaciji, te da de je bez griže savesti
ponuditi Morani, a s druge strane, poznavajudi Moranu i njene ambicije, očekivala
je da de ih naviti odmah napasti, bez obzira na to što bi takav akt mogao poljuljati
stabilnost između Java i Nava.
Živa je uletela u zatamnjenu prostoriju. Zatvorivši vrata, bacila je na njih čini
kako bi sprečila navite da uđu pre nego se obred završi, samo što ovaj put čini
nede biti dovoljno jake da dugo zadrže neprijatelja. Morala je da štedi energiju,
jer, zajedno sa rusaljama, pokušade da uradi nemogude - da jednom bogu izbriše
sedanje na događaj koji se odigrao te večeri i da mu usadi novo.
Krenula je hitro od vrata ka sredini sobe. Rusalje, njene večite sledbenice i
saveznice, ved su bile na svojim mestima. Formirajudi krug, obučene samo u

5
providne bele odore, raspuštene kose, ruku ispruženih ustranu, u polutransu,
lagano, skoro pevajudi, žmuredi su izgovarale reči kojim ih je ona naučila.
Živa u jednom potezu skide haljinu sa sebe i ostade potpuno naga. Držedi u
rukama samo jabuku i klas žita, stade između rusalja, tačno u centar. Okrenu se
oko svoje ose, toplim i zahvalnim pogledom obuhvatajudi svaku od njih ponaosob.
Zatim pognu glavu i govoredi tiho, sebi u nedra, poruči sinu da ga voli i da joj
oprosti. Dopusti da joj tuga zbog onog što mu čini natera suze na lice, koje klizedi
niz bradu završiše na podu pored njenih bosih stopala.
Stajala je mirno nekoliko trenutaka, slušajudi kako se buka koju naviti prave
sve više približava i onda, kada se poj u sobi pojača, ponosno visoko podigla glavu.
Opet je bila lepa, u jeku mladosti; na zlatnoj kosi koja je sijala, stajao joj je venac
od poljskog cveda. Stežudi jabuku u jednoj i žito u drugoj šaci, snažno je podigla
ruke visoko iznad glave i skupila oči koje u trenu sevnuše pre nego izgubiše svoju
prepoznatljivu boju neba. Razgovetno i glasno poče i sama da izgovara bajalicu.
Oko žena se tad stvori pet obruča od jarke vatre sa purpurnim pramenovima.
Rusalje i same podigoše ruke iznad glave, padajudi u sve dublji trans. Najednom
jedna vatra se ugasi i najmlađa rusalja sruči se mrtva. Ostale i Živa ubrzaše i još
glasnije počeše da izgovaraju čini. Kada padnu sve mrtve, kada ostane samo Živa,
ukoliko naviti ne uđu pre, obred de uspeti.
„...Poдзe највећи снаге Даŭ, ƏƄı jeceн зampe cваки Tpaг, da vajíčka nod, da
ovaj dan Jari Bude Samo san!
Svoje snage i života daha odričemo taká smutná,
da komórek jajowych noc, da ovaj dan Jarilu bude Samo san!...“

***
Na drugom kraju sveta, u potpunom zanosu strasti, isključen od svega, Jarilo
je uzimao Purpur prvi put u životu. Ljubedi joj nežno svaki pedalj vrele kože,
otklanjajudi tako njenu zbunjenost i strah, napokon ju je osedao onako kako je
godinama želeo. Iako je znao da je pogrešno, njegova čežnja za njom vremenom
je bivala sve veda i neutešnija. Morao je da je oseti kao čovek. Kao muškarac.
Morao je da utoli svoju žeđ za njom, jer bi u suprotnom potpuno poludeo. Voleo
ju je toliko da ga je to bolelo, a još više ga je bolela nepravda koju su joj godinama
nanosili. Kada je napokon rekao Živi šta je odlučio, ona se nije iznenadila. Primila
je to sasvim mirno, tako da je on to shvatio kao blagoslov. Ipak, majka ga je
najbolje poznavala i osedala je njegovu potrebu za Purpur.

6
 A sada, Purpur je napokon bila samo njegova. U njegovim rukama, pod
njegovim dodirima, otvarala mu se i primala ga sa željom koja mu je od njenih
noktiju ostavljala crvene tragove po ramenima. Hranio se njenim drhtajima i
uzdasima. Znao je da de ova nod biti posebna za njih, njihov nov početak i da je
nikad nede zaboraviti. Zato se trudio da joj zapamti svaki pogled, svaki trzaj mišida
i kako kroz uzdah, grizudi se za usnu, izgovara njegovo ime. Kontrolisao je svoju
snagu, koristedi magiju jeseni, pružao joj je zadovoljstvo zbog kog je ječala i
izvijajudi svoje telo, upirudi kukove ka njemu tražila da nastavi, da ne prekida.
Nikad da ne prekida.
U glavi poče da mu se manta i on se nasmeja u sebi zbog svoje slabosti
prema tako krhkom bidu kao što je Purpur. Vrtoglavica postade sve jača. Zastade
na tren. Odmahnu glavom, kao da tera od sebe ideju da mu nije dobro, pa zaroni
u nju još dublje i jače, dopuštajudi da mu njeni uzdasi i dodiri govore da je blizu.
Zajedno su stigli do vrhunca. Uspeo je da promuca "ja...", pre nego se ukočenim
pogledom, pratedi njen preplašen izraz, sručio na zemlju. Purpur kratko vrisnu.
Shvati da je potpuno lišena mogudnosti da se pomeri i samo bespomodno,
skamenjeno, isprati kako trojica muškaraca uđoše u sobu, a zatim se onesvesti.
U momentu kada je i poslednja rusalja pala, pao je i Jarilo. Živa, iako potpuno
iscrpljena, nastavila je da izgovara čini. Vrata su polako pucala pod naletom
navita. Peti vatreni obruč sad je samo blago tinjao oko mrtvih tela Živinih sled-
benica. Bila je svesna da je pitanje trenutka kada de provaliti unutra.
Osetila je kada su izvukli Jarila i prebacili ga u pomodnu kudu. Osetila je kada
ga je probadanje mačem u rame, od strane Ljutida, osvestilo i kada je razjareno
shvatio da su napadnuti. Osetila je nepodnošljiv bol u duši kada je padajudi
malaksalo na kolena, videla svog sina kako ubijajudi sve pred sobom trči ka njoj.
Osetila je mir u srcu, uhvativši poslednjim jasnim pogledom Lesnika, koji joj meko
klimnu glavom u znak pozdrava i obedanja da de sve biti kako je planirala. Pre
nego joj se život ugasio u očima, one ponovo poprimiše boju vedrog neba.
Jarila dočeka beživotno telo majke na kolenima. Krik boli iz njega izvuče
neljudski vapaj koji u sekundi sledi celu okolinu. Navitima je to bio znak da počnu
da se povlače. Morana besno shvati da je izigrana i užurbano krenu sa poseda
kada joj sa leđa dolete strela koja je zakači po obrazu. Ljutito se okrenu i na
vratima kude uoči Lesnika kako nadmeno spušta luk. Samo se zacereka, zabacujudi
glavu. Posla mu poljubac i nestade u tami...

7
 POGLAVLJE 1

Smrt ne boli. Barem mene ne boli. Fizički. Jedino što osedam je snažan
pritisak tuge koja mi sedi na grudima i svom težinom me gura nadole. Prema
ponoru i suvom mraku iz kog vire hiljade plavičastih šaka koje žele da me dohvate.
Tuga za Bejlom, njenim ocem, Lukom, mojim roditeljima... Tuga za hrpom
nedovršenih stvari koje su ostale iza mene i tuga što nisam uspela...
Uvek sam mislila da smrt boli. Sad znam da zapravo guši i stiska. Ne dišem
ved neko vreme. Srce mi je zanemelo odmah nakon pada, ali tuga i dalje skače po
mojim grudima, izazivajudi u meni želju da podignem ruku i da je odgurnem sa
sebe. Da mogu da se pomerim, sad bih se nasmejala. Osedam da sam blizu dna,
jer se komešanje prstiju šaka pretvorilo u jasan zvuk talasa. Nimalo prijatan.
Nimalo spokojan. Rekli su da je smrt mirna i tiha. Moja je bučna. I ta dosadna tuga
koja me pritiska, jako, u ravnomernim intervalima, nekako poznato. Skoro kao
otkucaj srca.
Ljuti me što mi namede poznat osedaj života. Ljuti me što me sprečava da u
poslednjim trenucima svoje svesti ispratim Bejlin lik i ime. Ljuti me toliko da zaista
podižem ruku ka njoj, da je sklonim, odgurnem.
Osedam hladne dodire jagodica prstiju kad se leđima napokon spustih na
njih. Dočekaše me brzim vibriranjem i povlačenjem među sebe. Zamahnuh rukom,
još jednom, mlitavo i iznenada udarih obamrlim dlanom u tešku, toplu šaku, koja
me čvrsto stegnu i uz jak trzaj povuče na gore.
Tuga me vrada na površinu? - zapitah se, pre nego telom jurnuh iz crnila,
prvo u meko, a zatim u sve jače svetio iznad sebe.
Kao da izronih, udahnuh duboko, grabedi svež vazduh koji mi bolno zapara
pluda kad ih napuni, činedi da bukvalno počnem da se gušim. Nepodnošljivo
rezanje u grudima, ujedinjeno sa luđačkim pulsiranjem u slepoočnicama, grčevito
mi savi telo u fetusni položaj. Namrštih se, pokušavajudi da jecajima ispratim
osedaj koji me prožima, kada me snažne ruke obrgliše i uzeše u naručje. U trenu
sve nestade. Sva bol. Sav nemir. Sva tuga. Spokoj mi umiri čula i ja se još više
sklupčah u sigurnom stisku koji me je lebdedi nosio kroz mrežu oblaka. Blago

8
otvorih kapke i uputih jedva vidljiv osmeh njegovom brižnom pogledu, njegovim
sivim očima, njegovoj dubokoj rani na licu, koja u trenu nestade. U trenu nestade i
poslednji delid snage koji me držao budnom. Osetih prijatan pritisak kad me jače
privi uz sebe. Promeškoljih se i u momentu zaspah, ravnomerno udišudi njegov
jedinstven miris purpura i proleda. Miris mog imena i njegove kderke.

***
Mada uveliko budna, mirno ležim i žmurim. Nastojim da prvo drugim čulima
osetim gde se nalazim. Prelazim prstima po mekom pamuku ispod sebe, udišem
jednostavne mirise koje mi u lice donosi blago strujanje vazduha. Oštrim sluh na
retkim, melodičnim zvukovima koji s vremena na vreme presecaju tišinu. Lagano
otvaram oči i susredem se sa neprijatnom belinom svuda oko sebe. Namrštih se i
zatreptah jako. Podigoh se na laktove i skupljenim pogledom obuhvatih prostor.
Nasmejah se, napokon prepoznajudi nepreglednu širinu Java. Ne znam da li sam
umrla, ali znam da Jav još postoji.
- Bože... uspela sam. - zamucah, više za sebe.
- Da, Purpur, uspela si. - Alekov glas me prenu i ja pogledah ustranu.
Bio je i dalje u svom oklopu. Samo bez šlema. Bez ijedne rane, bez ijedne
ogrebotine, stajao je mirno u svoj svojoj snazi. Ponosno, pravih leđa, s blago
pognutom glavom ustranu. Licem vedrim, sa mekim osmehom, posmatrao me
skoro zahvalno. Iskorači prema meni u momentu kad me neopisiv talas srede
probode i natera da ciknem i iskočim naglo iz kreveta, bacajudi mu se u zagrljaj.
Prihvati me, čvrsto me obgrlivši i podignu lako od zemlje. Zaroni lice prvo u moju
kosu, stežudi me bez reči jako uz sebe. Zatim me spusti na svoja stopala i poljubi
nežno u čelo. Pogledah ka njemu. Nisam mogla da poverujem da ga ponovo vidim.
Da se ponovo kupam u sjaju njegovog pogleda. Od srede mi suze krenuše na oči i
za promenu nisam se trudila da ih obuzdam.
- Živ si... - skoro prošaptah.
Klimnu glavom potvrdno i obgrli mi lice šakama.
- Živ si! - ponovih glasnije. - Mislila sam da sam te izgubila. Mislila sam da sam
vas sve izgubila...

9
 - Živ sam zahvaljujudi tebi. - reče brišudi mi palčevima suze s lica. - Svi smo
živi zahvaljujudi tebi. Purpur. Ti... ti si nas spasla!
Pogleda me toliko zahvalno da mi odjednom postade nelagodno zbog toga,
te oborih pogled i lupih ga nemarno u rame:
- 'Ajd, ko da je to sad pa nešto... Na kraju, i ti si mene spasao!
Namrštih se kad mi telom prostruja jeza izazvana sedanjem na more
plavičastih šaka koje me vuku ka sebi. Pogledah preplašeno u njega, shvatajudi da
me je u poslednjem trenutku izvukao od njih. Setih se tišine mog srca i obamrlosti
tela.
- Da li sam... ja... - promucah. - Da li sam ja bila mrtva?! - jedva uspeh da
izustim.
Ne reče ništa, samo me privuče sebi i spusti mi mek poljubac u ugao usana.
Zatim još jedan kojim mi blago okrznuo gornju usnu. Pomazi me po kosi.
- Zaboravi na to sad. Bitno je da si tu. Za mene, za nas, ali prvenstveno za
našu kderku.
Držedi me za ruke, pomeri se ustranu.
- Bejla! - povikah izvlačedi se od njega i pohitah ka kderki koja je veselo
skakutala ka nama u pratnji Lade.
- Bejla! - padoh pred njom na kolena, grledi je iz sve snage. Ljubedi joj kosu,
lice, udišudi sada ved poznat miris njenih kovrdža, dozvolih da mi srce izbaci kroz
suze svu radost što je tu. Što je sa mnom. Što je s nama.
- Mama, da li si dobro?! - upita me pažljivo kad uzeh njene šake i prislonih
sebi na obraze.
- Da, mila... jesam. - rekoh, pokušavajudi da se smirim. Letimično izbrisah oči
o rame, pa je napokon udostojih pogleda. - Mama te je toliko poželela da, eto,
nisam mogla da obuzdam suze radosnice. - šmrknuh - Znaš da se Purpur ponekad
previše razneži kad te ne vidi duže vreme.
Bejla se zakikota, zabacujudi glavu unazad:
- Ali, mamaaaa - skoro zapeva - nismo se videli od juče ujutru!

10
 Prdedi mi se unese u lice, pa me poljubi. Zatim dodade da joj se mnogo sviđa
ovo igralište Arkona Grupe, pogotovo što je obavezno da se svi maskiraju, pa čak i
čika Alek. Namignu mu, pa me zamoli da se još malo prošeta sa teta Ingom.
Potpuno zatečena, prvo zbunjeno pogledah u nju, a zatim i u Jarila. On mi
samo blago glavom dade znak da Bejla slobodno može da ide. Uspravih se i
pomazih je još jednom, pre nego što ona veselo utrča u paperjast oblak ispred
sebe. Inga, odnosno Lada mi brzo priđe, položi svoje ruke na moje mišice, poljubi
me i dodade da mi se divi, a zatim žurno ode za mojom kderkom.
Kad i ona nestade u beloj magli, okrenuh se ka Jaru i upitno ga pogledah.
- Ne... ne znam odakle da krenem. - slegnu ramenima, shvatajudi da tražim
odgovor na mnoštvo pitanja.
- Za početak, znaš li zašto nijedno od nas nije znalo da je ona tvoja kderka? -
rekoh kad me hvatajudi za ruku povede ka izlazu iz Java.
Ukopah se pred masivnim vratima, insistirajudi da Bejla krene s nama.
- Ne brini se, ona je ved u Starom Nebu sa Amelijom. -pojača stisak svoje šake
na mojoj. - Trebade nam mira, a tebi strpljenja da saslušaš sve. Idemo na Arkonu. -
reče pre nego zamahnu rukom otvarajudi vrata.

***
Kada je završio sa pričom o Živi, neko vreme je nepomično zurio u vatru koja
je pucketala u kaminu. Titraji njenih senki lebdeli su po njegovom licu i golom
torzu. Dutala sam, nemo posmatrajudi kako nastoji da savlada osedaj griže savesti
koji mu je grčio vilicu i izvlačio bolan izraz lica.
- Purpur... - napokon progovori teškim napuklim glasom, i dalje zagledan u
vatru. - Ja... nastavidu... samo moram da dođem sebi... još ne mogu da se otrgnem
od istine da sam kriv za smrt svoje majke.
Pognu se još više, zausti da nešto kaže, ali samo odmahnu glavom i zaroni je
u šake. Nisam više mogla da izdržim. Prišla sam mu lagano s leđa i naslanjajudi
glavu na njih poljubila mu meko rame, a zatim ga obgrlila rukama, položivši
dlanove na njegove grudi.

11
 - Kako možeš da budeš kriv za nešto za šta nisi znao da de se desiti? A i da si
znao...
- Da sam znao ne bih dozvolio da do toga dođe! -prekide me grubo, ali se brzo
pokaja, uze moju desnu šaku i umesto izvinjenja spusti poljubac u nju.
- Koliko sam razumela, ono što proreknu suđaje je lako. Niko i ništa ne može
dovesti do toga da se događaj promeni. Zato je Živa i smislila sve... da bi tebe
sačuvala. Da bi sačuvala nasleđe. Naše dete. - glas mi zadrhta kad izgovorih
poslednju rečenicu. - Ne možeš da kriviš sebe, to je bila njena odluka! Ona se jeste
žrtvovala, ali s druge strane, spasla je nešto mnogo vrednije, i pritom ne mislim
samo na nas. Mislim na Jav, na ceo svet.
- Purpur, jeste istina da se odluka suđaja ne može promeniti, ali - okrenu se
ka meni - ja sam morao to da znam! Ja bih vas dve sklonio, brinuo se o vama, a
Živa bi i dalje bila s nama. I ne samo ona... svi drugi! Pa jebote, valjda sam ja neki
bog...
Uduta i odmahnu glavom, pa naglo ustade. Priđe prozoru i zagleda se u mrak.
- Izvini što se žalim. Jasno mi je da ti treba još odgovora za sve što se
izdešavalo. - uzdahnu - Luka je mrtav. Vuk je mrtav. Naviti znaju da si ti nasleđe.
Tuga mi ponovo sede na grudi kad se setih Lukinih očiju koje su i mrtve sijale
sjajem dilibara. Suze mi nagrnuše i ja se teškom mukom suzdržah da ne zaplačem.
Zaista mu ne treba da sad i mene vidi uplakanu, prekorih sebe.
- Za Bejlu? Za nju ne znaju? - upitah iznenađeno.
- Ne. - odgovori meko i okrenu se od prozora. Preko lica mu prvi put od kad
smo došli na Arkonu prelete osmeh.
- Ne znaju da je Bejla naša kderka. Zapravo misle da ni ti više nisi izvor moje
modi, jer si uspela da pređeš most.
Zabaci glavu unazad i nasmeja se od srca:
- Jaoo, mama i Luka! Toliku zbrku su napravili. I još su se usudili da meni
oduzmu sedanja!
- Izvini, a što ste se mojim sedanjima igrali kao slagalicom?! - namračih se,
pudedi usne.

12
 Ponovo se stvori pored mene, uze me u naručje, poljubi u kosu i po ko zna
koji put se izvini.
- Da li si sada... da li si okej? - upitah posle nekoliko trenutaka tišine.
- Da. Jesam. - obrati mi se polako. - Uspela si da dođeš do mene na vreme. Uz
tebe i uz saznanje da je Bejla moje čisto nasleđe, oporavio sam se odmah. Čim
sam Svarogu prebacio energiju, on mi je vratio četrdeset puta jaču... Iako zamalo
da ne stignem da te izvučem... - pomazi me po obrazu. - To sebi nikad ne bih
mogao da oprostim. - šapnu.
- Šta de se sad dešavati? Hode li nas i dalje napadati?
Skupi oči i usmeri pogled ka vatri koja se polako gasila. Reče da smo neko
vreme mirni što se tiče napada i da de dotad rešiti šta je najbolje za nas dve. Ali i
da se nikako ne brinem, jer energija koju je dobio od Svaroga i mene, ali
prvenstveno ona koju dobija od Bejle, čine ga jakim kao skoro nikad do sada.
- Da li... da li možeš sad da uradiš sve što poželiš? -upitah oprezno.
- Ne bi trebalo da postoji nešto što ja ne bih mogao. -Odgovori krivedi ugao
usne.
- Da li bi mogao da vratiš Luku? - jedva čuh sebe kad izgovorih njegovo ime.
Osmeh mu nestade s lica, koje ponovo poprimi bolan izraz. Pogleda me
mutnim očima.
- Ne, Purpur. To je jedna od onih retkih stvari koje ja ne mogu da uradim.
Tužno uzdahnuh. Pogrešno pitanje.
- Kada neko umre, njegova duša se seli u Nav i pripada Velesu. - glas mu je
bio umoran i tih. - Niti ja, niti bilo ko drugi iz Java ne može da oživi Luku.
- Razumem. - rekoh sebi u bradu, a zatim se ponovo naslonih na njegove
grudi i takođe se nemo zagledah u bledi plamen vatre koji je tinjao u kaminu.
Osetih toplinu njegove kože i kako nam srca upareno kucaju. Mislima kroz koje mi
je do malopre zujalo hiljadu pitanja, sada zavlada mir. Znala sam da je to njegovo
delo. Krenuh da se uspravim i da ga izgrdim. Međutim, on me samo blagim
stiskom priljubi ponovo uz sebe. Ne gledajudi me, prošapta da moram da se
odmorim. Priznadoh sebi da je u pravu. U tišini zajedno sa njim ispratih kako se

13
vatra ugasi. Kada mi telom prođe drhtaj od zime, uze me u ruke i odnese u sobu.
Ponovo me ušuška u svoje naručje i ja zaspah, trudedi se da zapamtim barem
jedno pitanje koje sam imala.

14
 POGLAVLJE 2

Bejla je skakala po mom krevetu, pričajudi brzo i nepovezano nešto o

vukovima. Verovatno o novoj verziji Crvenkape koju je trebalo da gleda sa školom.
Neprekidno je ponavljala da treba i ja da vidim belog vuka. Glupe filmadžije, hode
li makar jednu priču predstaviti kako treba, pomislih u sebi, a zatim zamolih
kderku da više ne skače jer me boli glava.
- Svaki dan te boli glava! - ljutito mi uzvrati i sede uz uzglavlje, prekrstivši
ruke na grudima.
Slegnuh ramenima. Umesto da se pravdam, zamolih je da siđe i kaže Ameliji
da mi pristavi čaj, a onda demo na miru da popričamo i krenemo sa dekoracijama
za Novu godinu. Ipak je ved bio 29. decembar, trebalo je kudu doterati za
novogodišnju žurku. Predlog je oduševio devojčicu i ona otrča iz sobe. Teško se
izvukoh iz kreveta i navlačedi debeli kardigan dovukoh se do prozora. Grizla me je
savest što je Bejla ispaštala zbog moje mrzovolje. Zagledah se kroz vijugave oblike
koje je mraz ostavio po staklu. Koliko god pokušavala da se pretvaram, nije mi
polazilo za rukom. U Starom Nebu sam ved pet dana. Aleka sam poslednji put
videla na Arkoni, pre nego sam zaspala. Sutradan sam se probudila u svojoj
porodičnoj kudi. Moju sredu što ponovo vidim roditelje, tetku i kderku, ubrzo je
zamenila tuga za Lukom. Sam pogled na njegovu kudu prekoputa naše parao mi je
dušom kao tupim nožem. Sekudi je deo po deo. Odvajajudi sloj ljubavi od ljutnje,
ljutnju od boli, bol od izdaje, ostavljajudi u meni na kraju samo duboku prazninu.
Prazninu koju je nekad on ispunjavao, a koju je sad punio kovitlac različitih
osedanja među kojima je dominirala tuga. U Dudan nisam otišla nijednom. Nisam
imala snage da se suočim s nizom sedanja na mesto ispod kog sam se suočila s
neljudskim strahom i smrdu. Zapravo, otkad sam se probudila u svojoj sobi pre pet
dana, nisam imala snage da se suočim sa životom. S njegom istinom, onim što
skriva i onim što me očekuje. Najgore od svega bilo je to što sam dane provodila
potpuno isključena od svega što se dešava, od svih odgovora koji su mi bili tako
potrebni i od Aleka. I zato sam bila ljuta. Ljuta na njega što me je bez ikakvog
objašnjenja samo sklonio u Staro Nebo, ljuta što znam da oseda koliko mi je teško,
koliko mi treba i, na kraju, ljuta upravo zato što ne mogu ništa da uradim, a da on
ne zna. Jer svaki moj plan da izađem iz ovog grada ili da doprem do bilo koga sa

15
Arkone završavao se iznenadnim nevremenima koja su kidala veze i saobradaj,
ostavljajudi me da sedim kod kude.
Sišla sam tromo u prizemlje. Božična atmosfera i dalje je bila prisutna svuda
oko nas. Uvalila sam se u maminu belu sofu sa zagasitozelenim listovima. Podižudi
noge na sto, uperih pogled u široku jelku postavljenu između kamina i dvorišnog
prozora. Bila je lepa. Ukrašena bakarnim, staklenim ukrasima i belim lampionima
u obliku sveda. Ispod nje, nalazili su se još samo pokloni namenjeni Luki. Za njih je
on i dalje na „severu“, kako je voleo da kaže za svoje selo u Vojvodini na granici sa
Hrvatskom. Mirnoda s kojom su moji primili vest da posle sedam godina prvi put
nede biti s nama za Božid, njihova nezainteresovanost za to što nam se ne javlja,
ukazivali su mi na to da se Jarilo pobrinuo za njihova osedanja. lako mi je u jednu
ruku bilo drago što se ne suočavaju s tugom što ga više nikad nede videti, bilo mi
je žao kad sam primetila kako se njegovo ime sve ređe pominje u našoj kudi,
svesna da de uskoro on biti samo Bejlin kum, koji je morao da ode. Zauvek.
Amelija mi je donela čaj. Spuštajudi ga pored mojih nogu, prebaci mi da bih
mogla malo da se uljudim. Zatim je sela u fotelju. Prekrila je krilo kariranim
debetom i otvorila knjigu. Sedele smo u tišini. Ona zadubljena u čitanje
srceparajudeg ljubida, ja zadubljena u svoje misli i odsjaj meke svetlosti na
srebrnoj mašni mog poklona Luki. Ukudanima sam rekla da je poklon specijalno
izdanje stripa Dilan Dog, a zapravo je bila obična prazna sveska bez linija, u kojoj
sam negde na sredini napisala: Nikad te nedu zaboraviti. Tvoj miš. Suze mi bez
najave kliznuše niz lice. Pognuh glavu, dopuštajudi da mi padaju u dlanove.
Amelija prekinu čitanje. Priđe i sede pored mene, zagrlivši me utešno, bez reči.
Znam da mojoj dobroj tetki ništa nije jasno, ali shvatala je da ne treba ništa da
pita.
Najednom počeh da prizivam u misli gomilu sedanja na svog najboljeg
prijatelja, a zatim naglo, kao po komandi, ustadoh, priđoh jelci, kleknuh ispred nje
i počeh brzo da kupim šarene kutije.
- Sine, šta radiš s Lukinim poklonima? - začuh Miloša koji zajedno s Bejlom
uđe u dnevnu sobu.
- Ma... - rekoh ustajudi. - Javio se da nede skoro dolaziti. Pa da mu pošaljemo
poklone. Kaže, njegovi de nam stidi taman na Badnji dan. Mada... - okrenuh se ka
svojima - šta sad ima da slavimo još jedan Božid kad su Filip i on bili jedini
pravoslavci u kudi.

16
 - Ju, Purpur! - začuh Emu koja je prilazila stolu, držedi u rukama buket
crvenog cveda. - Znaš da su se u našoj porodici oduvek slavila oba Božida. - zameni
uvelo cvede novim i pomeri kristalnu vazu ustranu. - Ipak smo mi Sloveni, bez
obzira na veru. - Nasmeja se ironično, namignu mi, pa pogleda u Miloša koji je
sedeo sa unukom u krilu i potvrdno klimao glavom.
- Da, da... - nadoveza se tata - bez obzira na našu versku pripadnost, mi
Sloveni smo dužni da poštujemo običaje i tradicije svojih predaka, pogotovo naša
porodica, jer smo mi Devan, direktni...
- Potomci slovenske kraljice Devane! - u isto vreme mama, tetka, Bejla i ja
završismo njegovu rečenicu, zbog čega prasnusmo u smeh.
Ni sam ne znaš koliko si u pravu, pomislih kada pogledali u Miloša koji prvo
uvređeno frknu, a zatim i sam poče da se smeje. Krenuh iz sobe nosedi Lukine
poklone. Amelija se u trenu stvori kraj mene, otvarajudi mi vrata. Upita da li sam u
redu. Nasmejah joj se široko i odgovorih da sam očekivala da de Alek biti s nama.
Tetka klimnu glavom u znak podrške. Provukoh se pored nje i nastavih ka radnoj
sobi. Spustih nemarno poklone u fotelju, a zatim prevukoh preko njih beli
prekrivač koji je bio prebačen preko desnog rukohvata. Pre nego sam izašla, bacih
još jednom pogled ka nezgrapnoj gomili u kožnoj fotelji boje zemlje.
- E, moj druže, zašto si pokušao da prodaš svet?! -prošaptah, a zatim veselo
zazviždah početak Bouvijeve pesme The Man Who Sold The World. Uputih se ka
ostalima kiko bismo se konačno dogovorili oko novogodišnje žurke. Nadam se da
de se Jar pojaviti, pomislih kada kročih među svoju porodicu, koja je ved uveliko
ušla u raspravu ko je za šta zadužen. Smestih se pored Bejle, uzeh napokon svoj
čaj, polako srknuh gutljaj i shvatih da skoro nisam bila ovako smirena.

***
Doček Nove godine u kudi Devanovih uvek je bio priča za sebe. Miloš i Ema
nastojali su da svaki bude drugačiji. Zato su posebno vodili računa koga zovu, ali i
koju de temu za žurku izabrati. Odmah posle Božida krenuli bi s detaljnim
pripremama, trudedi se da se ništa ved viđeno ne ponovi. Iako sam volela naše
novogodišnje žurke, vremenom sam shvatila da je jedini razlog zašto ih još
pravimo nastojanje mojih roditelja da makar tokom te nodi zaborave na svoje
godine i dopuste sebi da se potpuno otkače i odvoje od realnosti. Tema ove

17
godine bila je bajka, tako da smo 31. decembra ugostili četrdeset Grimovih i
Andersenovih junaka. Do ponodi, vedina gostiju ved je bila pod dejstvom alkohola,
zbog čega su vatromet dočekali raspojasano i posrdudi. Od početka sam znala da
bez Luke ništa nede biti isto. Iako se niko posebno nije raspitivao za njega, iako su
se smeh i pesma orili celom kudom, osedala se praznina. Sve je bilo za glas tiše, za
osmeh mirnije, za nijansu dosadnije. Prvi sat prvog januara dočekan je uz muziku
osamdesetih. I dok su se prinčevi, vile, kraljice i ostali likovi provodili zadihano
mrdajudi svojim oznojenim kostimima, svesna da se Liraj ipak nede pojaviti,
povukla sam se u radnu sobu. Žonglirajudi flašom vina i čašom u jednoj ruci, i
tanjirom punim hrane u drugoj, teškom mukom otvorih vrata. Prilazedi stolu,
spustih stvari među Miloševe razbacane papire, a zatim se uvalih u stolicu.
Okredudi je ka prozoru, izula sam duboke čizme koje su bile sastavni deo mog
kostima. Podigoh noge uz samo okno. Samo par minuta da se odmorim od svih,
rekoh u sebi, a zatim se počastih velikim gutljajem domadeg crnog vina. Muzika i
žamor gostiju dopirali su do mene prigušeno. Zadovoljna što napokon imam mir,
navalih na kanapee.
Neobično zavijanje me trže. Naglo se uspravih u stolici, osluškujudi. Oko
mene je sve bilo tiho. Zapravo, nisam čula ništa osim svog glasnog ubrzanog
disanja. Shvatih da sam zaspala i skidajudi sa sebe debe kojim su me verovatrto
moji pokrili tokom nodi, ustadoh. Polovina tela me je neprijatno bolela, kako zbog
položaja, tako i zbog mesta na kom sam spavala, pa se protegnuh i odmah
zateturah. Glavu mi zanese blaga vrtoglavica, te se oslonih na sto. Pogled mi pade
na praznu buteljku. O, jebote, Purpur, sve si sama popila! - prekorili sebe i uputih
se ka kuhinji da utolim žeđ i ubijem odvratan ukus u ustima. Kuda je bila
raspremljena, osvetljena samo sa nekoliko lampi po doškovima. Osim zaostalog
mirisa duvana i alkohola, ništa nije ukazivalo na to da je ovde pre nekoliko sati bila
kostimirana žurka. Jedno od Eminih pravila bilo je da se posle bilo kakve proslave
sve mora raspremiti, ma koliko umorni bili. Za nju nije bilo ničeg strasnijeg nego
da se probudi u neredu. Prođoh pored starog sata i on me svojim tupim zvukom
obavesti da je pola šest. Napolju je i dalje vladao mrkli mrak. Sipajudi vodu,
uhvatih svoj bledi odraz u prozoru iznad sudopere. Isplazih se samoj sebi pre nego
nagnuh čašu. Prvu sam popila naiskap; zbog toga mi je sa drugom išlo teže. Iako
više nisam bila žedna, znala sam da moram uneti što više tečnosti. Luka je govorio
da je voda jedan od načina da se ublaži gadan mamurluk. A, kad smo kod
mamurluka, ja ga se ozbiljno plašim i teško ga doživljavam, ako ne teže od gripa,
onda sigurno kao grip. Terajudi se da popijem drugu čašu, prišla sam staklenim
vratima koja vode u dvorište. Na trenutak mi se učini da se nešto krede od guste

18
ograde tuja prekrivenih snegom, prema sredini. Protresoh glavom, svesna da sam
još pijana. Nagnuh vodu ponovo. U sekundi se zagrcnuh kad mi pred očima
promaknu velika bela kosmata gomila. Zbunjeno skupih kapke i izoštravajudi vid,
približih se pažljivo vratima. Prizor koji zatekoh natera me da ispustim čašu koja se
razbi u paramparčad. Prekrih usta šakama kako bih prigušila vrisak. Ukočeno,
boredi se s paničnim strahom koji me celu naježi i paralisa, prikovah pogled za
ogromnu životinju koju sam sad jasno videla.
Visine preko metar i po, vitkog tela prekrivenog debelim belim krznom,
isturene glave sa šiljatom njuškom ispod koje se nazirala jaka vilica, vuk se,
savijajudi pravilno laktove svojih dugih nogu, kretao ka Bejli, koja je i dalje
obučena u kostim Zvončice samo mirno stajala na sredini dvorišta. Srce krenu
luđački da mi udara, toliko glasno da od njega nisam mogla čuti svoje misli koje mi
u naletu ispuniše glavu. Ona ispruži ruke i uputi se ka njemu. Njen prvi korak ka
zveri me odledi i ja se pokrenuh. Ne obazirudi se na bol izazvanu zabijanjem
komadida stakla razbijene čaše u boso stopalo, drhtavo krenuh da otključavam
vrata. Ne skidajudi pogled sa kderke, klecajudi kolenima izađoh napolje, trudedi se
da budem što tiša. Jarilo, Jarilo, gde si sad?! Počeh u sebi da ga dozivam.
- Jarilo, molim te! - jedva čujnim šapatom izgovorih kada se Bejla zaustavi tik
uz otvorenu čeljust vuka, iz koje je izbijala tanka para od daha. Bejla je bila niža od
njega.
Štaviše, sa svojih metar i deset, delovala je kao mrvica naspram zveri. U
momentu kad mu je prišla toliko blizu da je on pognute glave svoju njušku položio
na njen obraz, vrištedi sam utrčala u dvorište.
- NEE! Beži! Beži! - povikah, mašudi rukama, kao da ga teram. - Sklanjaj se od
nje! Bejla, beži!
Vuk naglo podiže glavu. Širedi nozdrve, pogleda me jasnim žutim očima,
punim mržnje. Razdvoji besno vilicu, pokazujudi oštre zube sa izraženim
očnjacima. Zareža podmuklo.
Posrdudi, i dalje ga terajudi na sav glas, krenuh ka njima, ali se ukopah u
mestu kad mu režanje pređe u duboko zavijanje. Skamenjeno sam gledala kako
mu Bejla prilazi i mazedi mu govori da se smiri i da sam joj mama. Vuk se skloni iza
nje. Iako je Bejla stajala, njegova glava je bila iznad njene. Nisam mogla da
poverujem koliko je zapravo bio veliki. Uočih da mu na prednjoj strani leve noge
nema belog krzna, ved je prekrivena tankom crnom kožom.

19
 - Bejla, sine... - zamucah, pažljivo pružajudi ruku ka njoj. - Molim te, dođi.
Moje reči vuk isprati novim režanjem, koje mi ponovo satera strah u kosti.
Jarilo, jebote, gde si? Zver visoko podiže glavu i krenu da zavija još jače. Samo,
ovaj put, njegovo zavijanje nije bilo usamljeno. Odgovarajudi mu svaki ponaosob,
iza njegovih leđa pojavi se čitav čopor sivih vukova. Ustuknuli za korak,
prestrašena prizorom. Lajudi na mene, probadajudi me namračenim pogledima,
nakostrešeno su stajali iza belog vuka, koji je pak stajao iza moje kderke.
- Bejla, molim te, kreni polako ka mami. - jedva uspeh da izgovorim.
Međutim, ona se samo nasmeja i priljubi leđima o njega.
- Mamaa, - reče kada se, skoro mazedi glavom o belo krzno, ugnezdi pod
njegov vrat. - pa šta ti je? Ovo su moji prijatelji! Pričala sam ti o njima...
- Bejla! - prekidoh je strogo, zbog čega mi čopor uputi novo divljačko režanje.
- Dođi! Smesta!
Devojčica se prvo napudi, a onda ljutito pognu glavu i mrmljajudi kako de se
videti ponovo, krenu napred. Na njen drugi korak vukovi se podeliše. Kezedi se
široko, dva najveda istupiše pred mene i u potpunosti je zakloniše svojim telima.
- Bejla! - zavapih.
Mama, mamice! - glas joj se jedva čuo od podmuklog lajanja. - Sklonite se, to
je moja mama! Sklonite se...
Zavijanje čopora, predvođeno najvedim belim vukom, odjednom postade
toliko glasno da je više nisam mogla čuti.
Jarilo! - prodrah se iz sve snage. - Jarilo, zaboga... -zaridah. - Pustite je, molim
vas... - izgovorih, padajudi pred njima na kolena... - Pustite moju kderku, samo je
pusti...
- Dajbože, dosta je bilo! - Jarov jasan i prodoran glas razli se celim dvorištem.
Vukovi se uz komešanje umiriše. I dalje sam klečala pognute glave. Alek stade
pored mene i lagano me povuče da ustanem.
Možeš li da stojiš? - upita me, pogledom usmerenim ka Bejli.
Odgovorih potvrdno, on me pusti i krenu među čopor koji se zbog toga
ponovo uznemiri.

20
 Rekao sam da je dosta! - povisi ton. Glas mu je sad zvučao grubo. Životinje
kao po naredbi ustuknuše i pokunjeno se udaljiše, ostavljajudi mu slobodan
prolaz do kderke. Ona je iznenađeno stajala tik uz belog vuka, koji je prav kao
strela nadmeno gledao ka Jarilu.
- Nema potrebe da plašiš Purpur. Dobro znaš ko je Ona. - reče pružajudi ruke
ka Bejli. - Hajde, mila, dođi slobodno.
Zver na njegove reči i pokrete odgovori stravičnim zavijanjem koje mi sledi
krv u žilama i natera srce u grlo. Alek, kao da ništa nije čuo, samo odmahnu
glavom i priđe im još bliže.
- Skloni se od moje kderke! Smesta! - procedi kroz zube. Vu k zareža još
jednom oštro, skupi oči, a zatim visoko podignute glave, skoro gordo se pomeri i
ponovo stade iza Bejle, omogudavajudi mi tako da je prvi put otkako sam izašla
napolje jasno vidim. Lice joj je bilo bledo. Kao bez kapi krvi, potpuno ukočeno i
iskrivljeno od šoka nastalog zbog Alekove izjave. Disala je ubrzano, posmatrajudi
ga preplašeno, širom otvorenih očiju kojima nije ni trepnula.
- Dođi, idemo kod mame. - obrati joj se meko i kleknu na jedno koleno, širedi
ruke da je zagrli.
Devojčica se ne pomeri. Stežudi šake u pesnice, pogleda u mene na kratko.
Pozvah je mahanjem ruke. Međutim, umesto da me posluša, ona krenu unazad,
nastojedi da se priljubi uz zver. Jar je i dalje klečao. Ponovo je toplo pozva. I dalje
je nepomično stajala.
- Je l' vidiš šta si sad napravio?! - Alek se kroz uzdah obrati vuku, koji na to
odgovori promuklim lavežom. Širedi besno nozdrve, uputi mi pretedi pogled, a
zatim pognu glavu i njuškom lagano gurnu Bejlu u leđa nekoliko puta, kao da joj
govori da krene napred.
- Bejla, kasno je. - glas mu je bio mek i nežan. - Purpur je sva promrzla i
preplašena. Ona nije znala da su vukovi tvoji prijatelji. Hajde da uđemo i da joj sve
lepo ispričamo. A, sutra... pa sutra deš opet modi da budeš s Dajbogom. Okej?
Bejla uzdahnu glasno, prvo se okrenu i iz sve snage zagrli vuka, a zatim
dobacujudi mu da jedva čeka da se ponovo vide krenu ka Jarilu. Zastade ispred
njega i unosedi mu se u lice, ljutito ga upita zašto je rekao da joj je on otac, kad to
nije istina. On smušeno slegnu ramenima i osmehujudi se podiže od zemlje.

21
 - Ne znam. Možda mi se svidelo kako to zvuči... Mislim, to da mi ovakva mala
riđa princeza koja se nodu igra s vukovima bude kderka.
Bejla se zakikota i on je uze u naručje. U sekundi kad se našla u njegovim
rukama zaspala je. Uneo ju je polako u kudu i spustio na krevet. Poljubi je nežno u
čelo i zamoli me da ga sačekam unutra. Zatim brzo izađe iz sobe i sjuri se niz
stepenice. Začuh otvaranje dvorišnih vrata. Vodedi računa da je ne probudim,
skinuh delove kostima sa usnule kderke i dobro je ušuškah debelom pelerinom.
Takođe je poljubih u čelo, a zatim šepajudi na levu nogu koja me je nesnosno
bolela, primakoh se prozoru.
Na sredini dvorišta Jarilo je stajao ispred belog vuka. Bio im je okrenut
leđima. Na sebi je imao tamne farmerice i običnu sivu majicu dugih rukava, koja je
uveliko počela da poprima tamnu nijansu, kupedi u sebe vlagu od snega koji je
gusto padao. Žustro je mahao rukama, zbog čega shvatih da se raspravlja s njim. U
jednom trenutku se uhvati za glavu i krenu nervozno da korača levo-desno. Vuk je
stajao sasvim mirno. Posmatrao ga je netremice s načuljenim ušima. Iz
poluotvorene čeljusti šiktala mu je para. Najednom okrenu glavu i usmeri je ka
mom prozoru. Njegov pogled isprati i Jarilo. Kosa mu je bila slepljena pokrovom
od pahulja. Provuče rukom kroz nju kad me ugleda. Njegov izraz lica govorio mi je
da mu nije drago što ih gledam i ja ustuknuh od okna. Leđima se prilepih za
debelu draperiju. Uzdahnuh.
Zažmurih. Bila sam promrzla, umorna, s bolnim stopalom koje je ostavilo
krvav trag gde god sam stala. Bila sam preplašena. Bila sam razočarana,
povređena. Bila sam ono za šta sam mislila da više nikad nedu biti: ponovo
isključena iz svega. Svesna da du objašnjenje dobiti samo onda kad on to bude
hteo, hramajudi krenuh u svoju sobu. Na vratima p o če h da se otkopčavam i
uputih samo jedno Jebi se! kad prođoh pored kreveta na čijem kraju je sedeo
Alek.
Uputih se ka kupatilu.
- Molim te, dođi da ti pogledam nogu. - obrati mi se kad odvrnuh vodu na
slavini kade.
Dutala sam. Skoro kidajudi, svukoh sa sebe uveliko mokar i ishaban kostim,
ostajudi tako samo u vešu.

22
 - Nisam te isključio. Nisam vas zaboravio. Nisam te zarobio ovde kako bih te
udaljio od sebe. Samo mi je trebalo vremena... zapravo, još mi treba vremena da
stvari u Javu postavim na svoje mesto. I... da odlučim... - uduta.
Stajao je naslonjen na dovratak. Krenuh da mu odgovorim, ali umesto toga
ponovo procedih - Jebi se! - Uzeh iz fioke pincetu, alkohol i vatu. Sedoh na ivicu
kade i teško podižudi levu nogu, prebacih je preko desne. Okrenuh bolno stopalo
ka sebi i gadljivo se zagledah u zemlju izmešanu s krvlju na njemu. Imala sam više
komadida stakla duboko zarivenih u kožu. Da je neka druga okolnost, sigurno bih
osetila mnogo jaču bol. Alekova ruka mi nežno uze stopalo. Trgnuh se da ga
izvučem, ali on me samo blago stisnu. Zadržan dah kad mi se pred očima blato,
krv, staklo i ogrebotine u nekoliko sekundi povukoše s kože. Zurila sam u svoju
čistu i zdravu nogu. On je brižno pusti. Napokon podigoh glavu i pogledah u njega.
Klečao je pored mene. Majica mu je i dalje bila mokra. Zapitah se zašto se nije
pobrinuo da bude suva. Uze i moje drugo stopalo. Pažljivo ga je razgledao.
- Zato što sam tako naučen. - reče kada mi pusti nogu. - Zato što je nekad
potrebno uraditi stvari bez prečice. Onako kako treba.
Uspravi se i sede pored mene.
- Majica de se sama od sebe osušiti. Meni nije hladno, a i da jeste, ne smeta
mi. Iako to ne bih ni osetio, nema potrebe da koristim mod za takvu glupost.
Nije gledao u mene dok je govorio. Glas mu je delovao starije, napuklo.
Uzdahnu.
- Purpur... beli vuk kog si videla, zove se Dajbog. On je bog kasnog sunca i
moj rođeni brat.
Ako sam i mislila nešto da kažem, posle ove infomacije, sva moja pitanja
izgubiše smisao.
- Posle borbe sa navitima - nastavi - mislili smo da smo ga izgubili. Živa je ipak
nekako uspela da ga spase i održi u životu, međutim samo kao vuka. Brat dugo
nije mogao da se pomiri sa istinom da više nede modi da uzima druge oblike i da
mu je jedina snaga kojom raspolaže vučja. Zbog toga je otišao od nas i krenuo da
luta sa svojim čoporom. To njegovo lutanje i dan-danas traje. Jedini period kad se
ponovo pojavi je pred zimu. Uglavnom se spusti iz planina, tokom prve nedelje
Novembra. Često ga vide i obični ljudi, pa se recimo kod vas upravo zbog njega taj
period zove Danima Vuka - nasmeja se na kraju.
23
 Protrlja šakom slepljenu kosu i nemarno je raščupa.
Naglo ustade, zavrnu vodu, podiže me i ponese u sobu. Spuštajudi me u
postelju, povuče prekrivač, te i sam sede na krevet.
- Kada se sve ovo izdešavalo s Velesom i Moranom... kada sam saznao da je
Bejla moja kderka, pozvao sam ga i zamolio da je čuva. Bez obzira na to što znam
da smo mirni jedno vreme po pitanju navita, zima je ipak njihov period tako da ne
mogu da im verujem. Dajbog, iako je vuk, izuzetno je jak i snažan, sa svojim
čoporom je savršen zaštitnik. Međutim, Bejla ga je videla tokom vašeg Božida. I
normalno, kao njena mama, sva radoznala, morala je odmah da mu priđe.
- Ali... on nikako nije delovao prijateljski nastrojen prema nama... - pridigoh
se na laktove uz uzglavlje kreveta.
- Mislim, prema Bejli da, ali prema meni... - namrštih se kad se setih njegovih
žutih očiju i režanja. - Mene je gledao kao da želi da me ubije.
- Purpur, on... - zastade kao da bira reči - On smatra da Bejli kao mojoj kderki
nije mesto uz tebe... ovde.
- Ovde... kao ovde u Starom Nebu? - upitah zbunjeno. Skloni mi pramen kose
s lica. - Ne. Mislim ovde kao na zemlji. Vidi, on na nju gleda kao na svoju
bratanicu. Na moju kderku. Na moju krv i moje nasleđe. Zato smatra da treba da
bude uz mene u Javu. Dok... na tebe... na tebe gleda kao na običnu, smrtnu ženu.
Za njega si ti neko ko je suviše ranjiv i ko je samim tim, sam po sebi nevolja.
- Kako misliš da Bejla bude s tobom u Javu?! Pa ja sam joj majka!
- Da. Ti si joj majka, i zato de naša kderka biti s tobom. Uvek. Ne brini se. Za
sada de vukovi biti uz vas, a posle demo nadi najbolje rešenje za sve. - poljubi me u
čelo i ustade.
- Kad du modi ponovo da te vidim? - prošaptah, shvatajudi da ide.
- Uskoro. Probaj da se naspavaš i odmoriš. Iako mrzim to da joj radim, Bejla
se sutra nede ničeg sedati. - Dođe do vrata, lati se za kvaku i pre nego de izadi,
ponovo se okrenu ka meni. Krenu nešto da kaže, ali samo kratko klimnu glavom i
izađe.
Kad je otišao, ostala sam da sedim ukočeno, pravih leđa oslonjenih na
uzglavlje kreveta, s rukama opuštenim niz telo i očima uprtim u vrata. Iako sam

24
znala da se nede vratiti, čekala sam... Prvo da mi, kao i uvek, svojim mirisom
izazove pospanost koja de me poslati u ništavilo sna. Zatim da mi oduzme sedanja,
zamenjujudi ih nekim novim, srednijim. I na kraju sam čekala, zapravo ne, nisam
čekala, molila sam ga u sebi da me oslobodi nesnosne boli koja mi je rovila telom,
toliko grubo, toliko naglo, da sam mislila da de mi iscepati pore i kroz njih izadi na
površinu hladne kože.
Međutim, ništa se nije dešavalo. Iako nisam plakala, jebena bol u meni je i
dalje kuljala. Gurajudi se na smenu s tugom i samosažaljenjem, izazivala mi je
grčevite izraze lica. Gazedi mi kroz srce, mlela je pred sobom skoro svu ljubav koju
sam osedala prema Jarilu, ostavljajudi od nje samo pokoje oštro iverje, koje je
valjda trebalo da me podmuklo probode i opomene da je prelaskom mosta moja
misija završena i da u njihovom svetu više nema mesta za mene.
Jutro sam dočekala u istom položaju u kom sam bila kad je Jar otišao. Nisam
imala volje da reagujem na ukočenost u leđima i obamrlost u nogama. Čekala sam
čudo koje se nije desilo. Čekala sam mir koji nije došao. Odreagovala sam tek na
prigušeno vučje zavijanje. Polako se izvukoh iz kreveta i krenuh u Bejlinu sobu.
Samo jedan pogled na usnulu derku bio je dovoljan da mi suze kao lavina krenu niz
lice. Jedva zadržavajudi glasne jecaje, pomilovah je po kosi, a zatim se sklupčah uz
nju. Osetivši moju blizinu, ona se meko ugnezdi tik uz mene, stavljajudi svoju glavu
pod moju bradu. Zagrlih je čvrsto i zaronih u njene kovrdže. Mirisale su na purpur,
na prolede, na Jara. Iako čvrsto zažmurih da zadržim nov talas suza koji mi potopi
oči, on uspe da pronađe svoj put kroz kutove kapaka i izli se iz njih, preko mojih
obraza, pravo u njenu kosu.
Pre nego me iscprljenost i umor povukoše u san, setih se Jarovih reči: Ti si
majka nove slovenske krvi. Drvo boginje Devane dobilo je novi izdanak zahvaljujudi
tebi. Samim tim, kako deš gajiti i s kim deš gajiti novi slovenski život bila je tamo
tvoja odluka...
- Pa, ako demo po vašim pravilima Jarilo - rekoh naglas - u mojoj odluci nema
tebe. Pa bio ti Bog, otac, pička materina još 100 puta.
Napokon krivedi usne u osmeh, zaspah s kderkom u zagrljaju.

25
 POGLAVLJE 3

Kažu da se ljudi tokom praznika dele u dve grupe. One koji su nepodnošljivo
sredni i one koji su nepodnošljivo depresivni. Što se mene tiče, ja sam bila
nepodnošljivo mamurna, lako sam, na jedvite jade, uspevala da se nosim sa
svojim novim životom, tajnama i sveže slomljenim srcem, svakodnevno viđanje
kderke u društvu vukova preživljavala sam samo uz čašu do dve vina. Dobro,
tačnije tri do četiri, s tim što je moj neuspeli pokušaj da im se jedne nodi približim
zahtevao pomod domade dunjevače. Nažalost, moja super ideja da budem večito
pripita sviđala se samo meni. Miloš i Ema predložili su da krajem meseca
posetimo dr Lorenca, dok je Amelija insistirala da smesta krenem na sastanke
anonimnih alkoholičara Starog Neba.
I tako, dok su se oni petog januara tokom priprema za Badnje veče
nadmudrivali šta je najbolje za mene, ja sam se iskrala iz kude sa Bejlom. Prvo smo
besciljno šetale po celom gradu. Zatim smo obilazedi načičkane tezge uličnih
prodavaca kupovale pletiva i cenjkale se za rukotvorine s motivima Božida. Na
kraju produžismo na periferiju, gde se održavao tradicionalni vašar. Vozile smo se
na ringišpilu, jele ušederene jabuke, gađale krpenjačama kule od plehanih čaša i
kupovale liciderska srca. Kad je smiraj dana, pored prvog mraka, doneo sobom i
ledeni vetar sa severa, polako krenusmo kudi. Natovarene ukrasnim kesama,
balonima, sa nivoom šedera preko svake dozvoljene granice, veselo utrčasmo u
dnevnu sobu i samo se traljavo spustismo u Eminu belu sofu sa zagasito zelenim
cvetovima. Kikotale smo se i kukale da nas boli stomak. I dok su mama i tetka
smesta krenule da vrte glavom, prebacujudi mi kako sam neozbiljna, Miloš je
ignorišudi njihovo zvocanje šunjao po kesama nestrpljivo tražedi urmašice. Nas
dve, i dalje uvaljene u sofu, pravile smo se da ih pažljivo slušamo. Pokazujudi da ih
prati, Bejla mi čak zapreti prstom, a onda samo poskoči brzo iz jedne papirne kese
izvuče ušederene jabuke i ponudi ih ženama koje nisu zaklapale usta. U prvi mah,
one se s gađenjem namrštiše, ali zatim toplo prihvatiše slatkiše. Sedajudi svaka na
svoje mesto, oko starog apotekarskog stola, počeše da se prisedaju kako im nikad
nije polazilo za rukom da ih same ušedere. Davedi se urmašicama, tata je
mumlajudi potvrđivao njihovu priču. Bejla se glasno smejala slušajudi kako je Ema
jednom završila sa ušpinovanom kosom. Gledajudi nas sa strane, neko bi pomislio
da smo jedna harmonična porodica. I iskreno, taj neko ne bi puno pogrešio, jer

26
zaista smo za svet u kom smo živeli bili idealni. Oni tako jednostavni, otvoreni i
dobri, a ja... ja, s debelom maskom srede i osmeha, koju sam napokon uspela
namestiti da legne savršeno preko mojih pravih osedanja. Osedanja razočarenja,
izdaje i pre svega osedanja straha. Jer, iako svesna da Jarilo prati svaki moj korak,
da proživljava svaki moj napad srdžbe i tuge, neznanje i neupudenost u dalji život
moje kderke stvarali su u meni paničan strah. Strah koji bi me ponekad toliko
gušio da sam se borila za vazduh i imala utisak da du umreti...
Nod sam kao i svaku prethodnu dočekala u Bejlinom krevetu. Nadala sam se
da de spavati dovoljno čvrsto da ne čuje vukove. Međutim, ona se probudi na prvo
zavijanje i lagano, misledi da spavam, iskrade se iz sobe. Sačekah mirno da čujem
kako se vrata koja vode u dvorište zatvaraju uz tupo kliktanje, a onda iskočih iz
kreveta i krenuh brzo u svoju sobu. Iz nje sam imala širok i jasan pogled na celo
dvorište. S obzirom na to da mi je ovo bila prva nod da ih gledam, a da nisam ništa
popila, jedva sam se suzdržavala da ponovo ne izletim napolje. I ma koliko se
Dajbog nežno odnosio prema Bejli, i ma koliko je ona u igri s njima delovala
sredno, nisam mogla da prihvatim kao normalno da ona bude okružena tim
zverima. Pogotovo što su vukovi bili svesni da ih gledam, te bi mi u momentima
kad je devojčica bila zaokupljena igrom upudivali pretede poglede. Poglede u
kojima sam videla samo čistu mržnju. Poglede koji su mi govorili koliko sam
nemodna, sama i mala. Poglede koji su mi govorili da bi me bez problema ubili
ukoliko bi smatrali da je to potrebno.
- Bejla, dođi... - kao da se nadam da de me čuti, promucah poluglasno. -
Molim te... - prošaptah, gledajudi je kako veselo jaše jednog vuka, držedi se čvrsto
za njegovo gusto krzno na vratu, dok je Dajbog pažljivo njuškom pridržava sa
strane da ne padne.
Zaustih da je još jednom dozovem, ali shvatih da nemam snage da izgovorim
ijedan glas. Osetih jaku glavobolju koju zaprati vrtoglavica, te se refleksno
naslonih obrazom na hladno okno. Počeh brzo da dišem, shvatajudi da me je
poslednjih šest dana u potpunosti iscrpelo. U stomaku mi krenu komešanje koje
izazva mučninu. Prekrih šakom usta i uputih se ka kupatilu. Međutim, moj drugi
korak stavi mi do znanja da sam toliko malaksala da me noge uopšte ne slušaju.
Vrtoglavica i mučnina postadoše još nesnosnije. Obli me hladan znoj, pogled mi se
zamagli, zbog čega zatreptah jako. Uočih nejasnu siluetu na sredini sobe pre nego
se tupo sručih na zemlju.
- Odlazi - teško promrmljah kad me snažne ruke podigoše.

27
 - Idi... - pokušah da otvorim oči, ali umesto toga, klonuh u miran mrak...

***
Na božidno jutro, naizmenično dozivanje mog imena, prvo od mame, a zatim
od tetke, skoro me katapultira iz kreveta. Potpuno pogubljena, jedva se iskobeljah
iz posteljine i posrdudi istrčah iz sobe. Iako naša kuda nije bila naročito velika, iako
nam stepenište nije bilo dugo, stekla sam utisak da se nikad nedu spustiti niz
njega, jer strah da se Bejli nešto desilo, pretvorio je hodnik i tih 50ak stepenika u
put bez kraja. Zbog toga počeh da preskačem svaki drugi i, kako se moglo
očekivati od mene, okliznuh se i prostreh svom dužinom preko poslednja tri
stepenika, tačno pred duboke teške muške cipele. Polako sklonih razbarušenu
kosu rasutu preko lica, a zatim besno skupih oči streljajudi Jarila, koji se gušedi
smeh pognu, pružajudi mi ruku da ustanem. Ljutito odmahnuh glavom i
ostavljajudi mu ruku u vazduhu, sama se uspravih pridržavajudi se za gelender.
Ugruvanost i bol nestadoše u sekundi.
Bolje da si mi oduzeo ovaj osedaj blama nego bol. Na nju sam ved navikla,
pomislih u sebi i kiselo mu se osmehnuh. On mi uzvrati vedrim izrazom i sleže
ramenima, kao da je bespomodan. Prevrnuh očima, zagladih pramenove iza ušiju i
okrenuh se ka mojima koji su me zabrinuto gledali.
- Jebote, koliko ste me vikali - pogledah nadmeno u Jarila preko ramena -
pomislih da nam je sam Bog došao u kudu!
- Purpur, pa kako se to izražavaš pred gostom? - Ema prekorno povisi glas.
- Juuuu, mama, izvini! - pokušah da se uljudim u prevelikoj pižami - ne znam
šta mi bi. Valjda sam pomislila da mi to što imam 100 godina, skoro dva braka i
dete, daje za pravo da ponekad smem i da opsujem pred gostima. Iako, realno,
gospodin Liraj je ovde jedno vreme bio skoro domadi. Tako da vas molim da me
slededi put pozovete normalno, a ne kao da je, kao što ved rekoh, lično Bog sišao s
nebesa samo da nama čestita Božid!
Mama i tetka su zapanjeno stajale otvorenih usta, dok se Miloš borio da ne
prasne u smeh. Uzdahnuh i pravedi grimasu okrenuh se ka Jaru. Stajao je
naslonjen laktom na gelender. Gledao me je sredno, krivedi veselo kut leve usne.
Kosa mu je kao nikad imala riđ odsjaj. Bila je blago raščupana. Na sebi je imao
maslinastozelenu zimsku jaknu ispod koje je provirivala bela košulja, i tamne
28
farmerice. Jebote, što nisi mogao da budeš neki ružan tip? Nešto kao Veles il'
Voldemor il' Kvazimodo? pomislih prilazedi mu, zbog čega se on uspravi i opet
slegnu ramenima. Stajali smo tik jedno uz drugo. Podigoh glavu i zaronih
pogledom u njegove oči. Nedostajalo mi je to njegovo blistavo sivilo, te oči koje su
ga uvek odavale. Skupi ih na trenutak, zbog čega mu boride oko njih postaše još
izraženije. Pognu se ka meni, kao da želi da me poljubi, ali ja samo ustuknuh
unazad i pružajudi mu ruku zbrzah:
- Hristos se rodi! Dobro nam došao, položajniče!
Ha, 'ajde sad da te vidim, ooo ti veliki Manitu! pomislih zlobno.
U prvi mah se zbuni, ali mi brzo prihvati ruku.
- Mislim da je to deo koji ja treba da izgovorim - široko se nasmeja - iako
nenajavljen, izgleda da sam položajnik. Hodemo sve ispočetka? M? Ispravi leđa,
podiže glavu i duboko s poštovanjem izgovori - Hristos se rodi!
- Vaistinu se rodi! - začu se horski iza mene - Dobro nam došao!
Jarilo prvo priđe Milošu i izljubi se s njim tri puta, pa sa Emom i Amelijom. Na
kraju dođe do mene i stade mirno, očekujudi da mu otpozdravim.
- Vasitinu se rodi. - jedva izgovorih, a on mi tri puta okrznu usnama jagodice.
- Nadam se da imaš novca kod sebe, znaš, red je da se na Božid ne ide praznih
džepova u goste.
- Oh, pa mislim da de se nadi koji dinar u novčaniku - poče da pretura po jakni
kao da ga traži.
- Purpur, sad stvarno preteruješ, - začuh tetku iza leđa. Krenuh da se
pravdam kako se samo šalim, kad nas veselo tuptanje niz stepenište natera da
pogledamo ka njemu.
- Čika Aleekk - Bejla mu se trčedi baci u naručje. On je snažno zagrli i podiže. -
Sredan Božid! - zaciča, pa mu poturi obraz da je poljubi.
Momenat u kom joj on spusti prvi poljubac kao da zaustavi vreme. Nestade
zvuka, nestade boje i mirisa. Dok je sve oko nas lebdelo kao u bestežinskom
stanju, Miloš, Ema i Amelija, okruženi sivom izmaglicom sastavljenom od sitnih
providnih čestica koje su reflektovale purpurnu svetlost, stajali su kao zaleđeni

29
kipovi u položajima u kojim su se zatekli kad je Jarilo uzeo kderku u ruke. Ona se
mrštila uz kikot, osetivši njegovu tek izniklu bradu kad je poljubi drugi i tredi put.
Zatim je privi skroz uz sebe, a ona se ugnezdi na njegovom ramenu i zaspa.
Ne znam šta se desilo, ne znam ni koliko dugo ju je držao u naručju, samo
znam da me je pogled na njega kako uranja licem u kderkine kovrdže, udišudi njen
miris duboko, skoro očajnički, naterao da se cela naježim. Svaku deliju tela mi
procepi tuga kad se prislonjen svojom glavu na Bejlinu meko zanjiha u mestu kao
da pleše. Ona se promeškolji i tad me Jar, s bolnim izrazom lica i mutnim očima,
prvi put pogleda. Krenuh ka njima, ali on naglo vrati glavu u njenu kosu, zbog čega
se ukopah.
Nisu prolazili sekundi, prolazili su sati, u tom momentu, dok sam stajala na
korak od njih dvoje; činilo mi se da prolaze životi, teški i tužni. Prokleti. Nisam se
pomerila, činilo mi se da nisam disala. Polako, ne odvajajudi se od nje, pruži mi
ruku i ja je drhtavo prihvatih. Privuče me ka sebi, na slobodno rame. Spuštajudi
glavu na njega, obgrlih ih oboje rukama. Kolena mi klecnuše kad me zagrli toliko
snažno, kao da želi da se sjedinim s njim.
- Molim te, Purpur - reče napuklim šapatom - dozvoli da budem danas s
vama. Ne kao Bog, ne kao Jarilo, ved kao običan čovek. Kao Alek, kao otac... kao
najsredniji čovek na svetu...
Gušedi se u suzama, samo potvrdno klimnuh glavom. Najednom, čestice
počeše sve jače da isijavaju oštrim belim svetlom, sekudi izmaglicu tankim
zracima, koji se u jednom momentu sjediniše i zaslepljujudi kratko bljesnuše. U
sekundi, sve se smiri i vrati u normalu. Jarilo tiho izgovori hvala.
Nisam stigla ni da udahnem, a opet sam bila između svojih, dok je on čestitao
Bejli Božid.
- Zaista je Purpur u pravu, položajnik ne sme praznih džepova u goste - Miloš
je pričao podignutog prsta, kao da upozorava - a problem je i u tome što ne
smemo, tačnije, nije red da vam mi pozajmimo.
- Bože me sačuvaj, Miloše, šta to pričaš? - ubaci se Amelija - mislim da je Alek
neko za koga se zaista ne može redi da nema novca kod sebe!
- Aman, ženo, znam ja to, nego kažem, dešava se! Eto, meni se jednom desilo
da sam otišao kao položajnik kod Andrije, i možeš misliti, zaboravio sam novčanik
kudi, jer...
30
 - Čoveče - prekide ga mama - koliko puta da ti kažem da ste se ti i Andrija
toliko napili dok ste sekli badnjak, da ste na kraju zaspali kod njega u garaži! Niti si
mu ti bio položajnik, niti je bilo ko od nas imao badnjak!
Zatim pogleda u Aleka.
- Zaista, to je bilo prve godine kad se Luka doselio. Da ih on nije našao,
posmrzavali bi se.
- Kako kod, ja sam prvi bio kod njega u kudi i samim tim ja sam, jelte, bio
položajnik. - tata je bio uporan.
- U garaži, tata, u garaži. - dobacih.
Miloš uzdahnu kao da nema više volje da se raspravlja i predloži da se
napokon pomerimo od stepeništa.
Mama i tetka odoše u kuhinju, a tata ulazedi u dnevnu ponudi Jaru rakiju i
nastavi da objašnjava zašto je on u pravu. Dok sam se s Bejlom penjala na sprat,
pogledah još jednom ka njemu. On to isprati klimanjem glave u znak zahvalnosti.
Zastadoh, nasmeših se i takođe klimnuh glavom. Zatim otrčah za kderkom uz
stepenice.

31
 POGLAVLJE 4

Kad ne postoji svest o tradiciji i običajima, nego se uči iz udžbenika i

priručnika, gubi se mogudnost da se prazniku koji se slavi doda i neki lični pečat.
Neki poseban deo, mali ritual, koji bi se prenosio s kolena na koleno i kroz koji bi
naši preci i dalje živeli. U porodici Devan, znanje o pravoslavnim običajima došlo je
prvo iz biblioteke, a zatim je dopunjeno raznoraznim savetima koje je Miloš upijao
od svakog ko je imao šta da doda, a bogme saveta je bilo više nego što nam je
trebalo. U suštini, to i ne bi bio neki problem da naše praznovanje nije izgledalo
kao pozorišna predstava, u kojoj smo glumili kruto, bez prava na ikakvu
Improvizaciju.
Pošto Filip nije bio zainteresovan za praznike i sve mu je bilo svejedno, Luka
je bio taj koji nam je na izvestan način oblikovao pristup slavlju. Tako da i danas,
iako on nije s njima, dok stojimo svi oko stola čekajudi da Miloš završi zdravicu i
dok Bejla merka česnicu procenjujudi u kom je delu dukat, slavimo Božid onako
kako nas je Luka naučio. S tim što danas prvi put jasno vidim sve slovenske
simbole koje nam je utkao u običaje i kroz koje smo zapravo odavali počast svojim
istinskim korenima.
Jarilo je stajao s tatine desne strane. Pomno sam proučavala svaki njegov
pokret, gest, tražedi u njemu naznaku neprijatnosti, što on, slovenski bog rata i
ranog proleda, slavi s nama rođenje deteta koje de nas uvesti u novu veru koja de
zatrti svaki trag njihovog postojanja, a rodnu veru proglasiti paganskom.
Međutim, Jar nijednog trenutka nije pokazao da mu nije mesto s nama. Štaviše,
lično je on tokom popodneva, kao položajnik, ubacio badnjak u kamin, a zatim je
klečedi ispred njega, razgorevajudi vatru žaračem izgovorio:
„Koliko varnica, toliko sredica,
Koliko varnica, toliko parica.
Koliko varnica, toliko u toru ovaca,
Koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca,
Koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
A najviše zdravlja i veselja,
Amin, Bože daj.“

32
 Ustade polako, okrenu se ka nama i stade stresati pepeo s kolena.
- Da li... da li sam nešto pogrešno uradio... rekao? - zbunjeno nam se obrati
kad se susrete s našim iznenađenim izrazima.
Nekoliko sekundi kao da smo čekali da talas oduševljenja malo splahne svi
smo dutali, a zatim moji u.glas počeše da ga hvale. Svakako najglasniji bio je tata:
- Znaš, Liraj, prijatno si me iznenadio - poče da ga tapše po ramenu, - Ipak
sam mislio da ti kao Nemac - zamisli se i iskrivi usne u stranu, kao da prebira po
sedanju. - il' beše Čeh... - uduta naglo shvativši da nije siguran ni u to, te se
zakašlja pa nastavi - mislim, nisam mogao očekivati da ti kao katolik tako dobro
poznaješ pravoslavne običaje. Za ovu zdravicu smo čuli od Luke, a on je sa ovih
prostora. Da li ti imaš još neke veze s Balkanom, osim posla?
- Nastojim da se što bolje upoznam s kulturom i običajima naroda sa kojim
poslujemo; tako mogu najbolje da ih shvatim i samim tim prilagodim način
poslovanja. Ali svakako nije sve u upravljanju, lično imam dosta dobrih prijatelja
koji su različitih veroispovesti, tako da sam često bio u prilici da prisustvujem
njihovom praznovanju. - završi, naglo lupi petom o petu i vojnički se pokloni - I,
Jawohl, ja sam Nemac! - reče kratko, pa se zatim široko osmehnu - ali sam
prvenstveno Baltički Sloven.
Jarilovo izgovaranje reči Sloven Milošu izazva blentav Izraz oduševljenja.
- Auuu, tatina omiljena reč! - zavrteh glavom krenuh da raščišdavam sto. Jar
pođe za mnom i sam uze da kupi tanjire.
- 'Ajd, molim te, uradi neki vudu, abrakadabra, samo da ne krene sa svojom
pričom o Slovenima - šapnuh mu preko ramena, pokazujudi ka tati, koji je ved
zabio nos u biblioteku, tražedi knjigu kojom de da otvori svoje predavanje o našem
poreklu.
- Nemoj da si takva - utišavao me je - Milošu je sasvim dobro krenulo u
istraživanju. Mi smo ga vratili na početak, a on se od tada stalno vrti ukrug, zato ti
je dosadan.
- Hm... ili je to - progurah se pored njega s rukama punih sudova - ili ja
jednostavno volim da slušam samo tvoje bajke o Slovenima. Znaš, one u kojima si
ti bog, a ja direktan Devanin potomak... jest da u njima il' padam u nesvest il' neko

33
hode da nas ubije, al' zato imamo vrhunski seks - bezobrazno dobacih pre nego
uđoh u kuhinju.
Spustih poslužavnik sa stvarima pored sudopere u momentu kad mi on priđe
s leđa i privuče uz sebe. Vene me svrbeše kad mi usnama okrznu mesto između
uha i žile kukavice. Promeškoljih se. Lagano mi pomeri kosu ustranu, zbog čega mi
naježen vrat u potpunosti posta izložen njegovom dahu, po kom mi on vrhom
jezika iscrta liniju koja se vrši u korenu ramena. Zarih mu nokte u bokove.
Zadovoljno uzdahnuh i u prvi mah odbih da prihvatim da čujem podmuklo
zavijanje iz dvorišta. Ipak, njegovo naglo odvajanje od mene kad režanje vukova
postade toliko jasno kao da s nama u prostoriji, natera me da širom otvorim oči.
Vukovi se čuju samo kasno u nod! - zavrištah u sebi i okrenuh se ka njemu.
Gledao me je mirno. Kao da se ništa ne dešava, imao je mek izraz lica,
međutim, kao i uvek kad je nervozan, stiskao je pored tela šake u pesnice. Disao je
nepravilno.
- Šta je ovo, jebote?! - povikah, pokušavajudi da nadglasam zveri. - Zašto su
ovoliko glasni? Pa čude ih svi!
On napravi korak ka meni, kada me novo krvoločno zavijanje, za koje
prepoznah da je Dajbogovo, natera da ga odgurnem od sebe i istrčim iz kuhinje.
U dnevnoj me ponovo dočeka siva izmaglica i igra svelucavih čestica, koje su
obrazujudi tanke niti, nalik na pokidanu paučinu, lebdele oko smrznutih tela moje
porodice i komšija koje su u međuvremenu došle. Usta mi se osušiše kad shvatih
da u prostoriji nema Bejle. Pogledah prvo ka stepeništu, a zatim, ignorišudi
Jarilovu molbu da stanem, jurnuh ka dvorišnim vratima, sudarajudi se sa stvarima
koje su, odvojene od svoje površine, nisko levitirale u vazduhu. Izleteh napolje i
ukopah se u mestu.
Izmaglica u dvorištu bila je mnogo gušda nego u kudi. Od nje nisam mogla da
vidim ništa sem sevanja slinavih čeljusti. Iako mi je mozak radio, iako sam osedala
kako mi srce bubnja u grlu, i iako sam razrogačenih očiju uočavala obrise čopora
koji se nervozno kretao oko mene, formirajudi krug, nisam mogla da se pomerim.
Nisam mogla ni da trepnem ni usta da otvorim. Jedina reakcija na strah koji mi se
penjao uz kičmu bile su suze kada se Bejla napokon, čvrsto se držedi za debelo
belo krzno Dajboga, pojavi iza njega. Lice joj je bilo bledo, bez ikakvog izraza.
Snažno je stiskala šakom njegovu nakostrešenu dlaku, nabirajudi je pritom. Zver
me je streljala skupljenim sjajnim očima, širedi vilicu. Podmuklo, kao besan pas

34
koji se sprema da ujede, spusti glavu, a zatim, režedi, u jednom koraku skoči pred
mene, nabijajudi mi pred zenice svoju razjarenu njušku. Zbog blizine, njegov
hladan dah me zapljusnu smradom i jasno uočih kako mu se zelena masa sliva niz
očnjake. Boja koja mu je kapala niz njušku i njen ogavan miris izazvaše mi piskavo
zujanje u glavi. Strah mi se odvoji od kičme i razmile mi se po telu, glođudi kosti.
Naviti!!! Zavrištah panično u sebi.
- Besomari, tačnije. - Jar mirno prođe pored mene ka kderki i uze je u ruke.
Iako je i dalje delovala odsutno, zagrli ga oko vrata.
- Njih trojica su se od jutros muvali oko kude. Iako ne smeju da napadnu, za
svaki slučaj sam odmah došao po vas.
Nije trebalo ovoliko da nas zadržim. - pogleda u Dajboga koji kratko zalaja i
polako ode do svog čopora.
- Bejli je bilo dosadno dok sam glumio položajnika kod kamina, pa se iskrala
napolje u nadi da de videti vukove, ali se susrela s besomarom koji nas je
posmatrao kroz prozor. To je bilo sasvim dovoljan razlog Dajbogu da ih ubije.
Njegove reči mi odagnaše strah i umiriše puls, međutim, i dalje sam stajala
ukopana, nesposobna da se pomerim ili progovorim.
- Kredemo odmah. - Jar dobaci vukovima, a zatim mi priđe s Bejlom u
naručju.
I dalje sam bila paralisana. Gde kredemo odmah?! moledivo ga pogledah.
Umesto odgovora, zagleda mi se u lice, kupedi sivim očima svaki milimetar
moje blede kože. Luđački sam se trudila da napravim bilo kakav izraz, što ga
nasmeja.
- Znaš, Purpur, s obzirom na to koliko si tvrdoglava, najbolja si kad si
smrznuta - zlobno iskrivi gornju usnu, zbog čega mu jagodica podiže donji kapak i
skupi oko. - Možda bih mogao malo češde to da ti radim.
Jebi se! Odbrusih mu u sebi.
- Dobro, možda je ipak najbolje rešenje da se prvo pozabavim tim tvojim
bezobraznim čudom u glavi - dodade veselo i ne čekajudi moju novu psovku
oslobodi me ukočenosti.

35
 - Ti nisi normalan! - povikah iz sveg glasa kad osetih da sam slobodna. -
Jebote, koliko nisi normalan! Glumataš po kudi i recituješ pesmice, a znaš da se
besomari vrte oko nas i da je Bejla izašla!
- Bejla je bila bezbedna, znaš i sama... - moja reakcija kao da ga zateče.
- Zašto je izašla napolje?! - nastavih ljutito da mu prebacujem - nemogude da
nisi znao šta je planirala i da su nas posmatrali!
- Purpur, polako, smiri se - poče da me umiruje i povuče me za ruku da
uđemo u kudu. - Vukovi su bili s njom, pa ništa nije moglo da joj se desi...
- Kurac, ništa nije moglo da joj se desi! - istrgnuh svoju ruku iz njegove. - Kako
je bre mogla pored tebe i njih da se neprimetno iskrade?! Ili još bolje, objasni mi
što su čekali da ih Bejla prvo vidi, pa da ih ubiju! - besnela sam, tražedi odgovore -
U stvari, zašto ih nisu odmah ubili?! Zašto ih ti nisi ubio?! Zašto ste čekali...
Zanemeh kad shvatih. Uspaničeno pogledah prvo ka čoporu koji je mirno
stajao, a zatim u Jarila.
- Osim... - prošaptah uplašeno - ...osim ako niste hteli da ih vidi. Da mi
pokažete...
Jar uzdahnu i odmahnu glavom, odbacujudi moje optužbe. - Purpur, nemamo
sad vremena za raspravu. Moramo da idemo, dođi... - pruži mi ruku... - Idemo na
sigurno mesto...
- Ne, ne želim... - kretala sam se unazad. - Doveo si Bejlu u opasnost samo da
mi pokažeš da sa mnom nije sigurna. Ostavite me, i ti i oni! Ostavi moju...
Nisam stigla da završim rečenicu, ved mi se talas purpurnog mirisa uvuče u
svaku poru i u trenu me omami. - N..ne... ne opet... - zamucah pre nego se sručih
na zemlju.
- Dokle...?

36
 Poglavlje 5

Naslonjena obrazom na prozor automobila, posmatrala sam visoka, debela

stabla jelki. Sa širokim krošnjama, pogrbljenim od debelog sloja snega, ređala su
se stisnuto jedna za drugom, formirajudi gust zid koji se prostirao duž celog
krivudavog puta kojim smo se kretali preko pola sata. Barem mislim da je pola
sata, jer toliko je zapravo prošlo od kad sam se probudila na suvozačkom mestu
terenca kojim je Jarilo upravljao. Na zadnjem sedištu spavala je Bejla. I jedna i
druga imale smo toplu odedu. Dok je ona bila u belom džemperu sa širokim
pletenicama oko rukava i sivim štofanim pantalonama, ja sam preko bele
pamučne rolke imala šareni vuneni kardigan i izlizane leviske. Na nogama sam
imala svoje omiljene Timberland čizme boje rđe. Makar nešto moje, pomislih, ne
skidajudi pogled s mraka u koji smo sve dublje ulazili. Beskrajnu tamu nodi u koju
se ulilo svo crnilo zemlje i neba, narušavalo je samo bledunjavo presijavanje
nagomilanog snega pored puta kad bi ga farovi osvetlili.
Čim sam otvorila oči, Jar mi je rekao da smo u Rusiji, tačnije u Jakutiji, na
Zaboravljenoj gori. Kad poče preciznije da mi objašnjava gde idemo, ja zapevah u
sebi iz sve snage, stavljajudi mu do znanja da me ne interesuje. Njemu je to prvo
bilo smešno, ali zatim krenu da se nervira, jer svaki njegov pokušaj da mi nešto
kaže, završavao bi pojačavanjem volumena pesme koju sam u tom momentu
izvodila u svojim mislima, a s obzirom na to koliki sam antisluhista, moje pevanje
mu sigurno nije prijalo.
Progovorila sam jedino da napomenem da bi mu bilo pametnije da mi je
umesto artifakta dao sluh. Od njega bih imala neke koristi, ovako samo imam
glavobolje.
- Purpur, uskoro stižemo, trebalo bi da me saslušaš. - ubaci se dok sam u sebi
natucala Tininu Proud Mary.
Napokon odvojih obraz od stakla, a zatim širedi oči, radoznalo nabrah čelo.
Dutala sam napokon i u mislima.
- Hvala. - reče i nakašlja se kao da želi da pročisti grlo. - Nalazimo se na
Zaboravljenoj gori i idemo u selo Mraz, u dom Koleda...

37
 - Onog Koleda što su ga ubili pre hiljade i hiljade godina?! - dramski se
uhvatih rukom za srce, glumedi iznenađenje i oduševljenost. - Je l' i on sad
naprasno oživeo kao Dajbog? M? Hmmm... - Skupih pogled. - Sigurno ni on ne
može da uzme ljudski oblik, ved životari isključivo kao praznik, s obzirom da
Koleda znači Božid.
- Purpur! - nervozno povisi glas. - Prestani da se ponašaš kao nedokazno
derište i saslušaj me!
Krenuh da mu kažem da se jebe, ali odustah. Zaista sam se ponašala gore i od
Bejle.
- Okej, slušam.
- Dobro. - uzdahnu i stegnu jako šakama volan. - Konstantin Koledov, kog deš
danas upoznati, nije taj bog na kog ti misliš, ali je njegov direktan potomak isto
kao što si ti Devanin. Razlika između tebe i njega je u tome što je on upoznat sa
svim dešavanjima vezanim za nas, kao što su bili i svi njegovi preci. Koledovi devet
vekova žive u Mrazu, na imanju koje je svom prvom potomku sagradio lično
Koledo. Aktivno su učestvovali u našoj borbi protiv navita, ali sve se to promenilo
od kada je ubijena Devana...
- Nana? - bila sam iznenađena.
- Da, tvoja nana... - nastavi ravno. - Kada je Koleda ubijen, ona je nastavila da
dolazi u Mraz... Kao što deš videti, reč je o veoma hladnom mestu, gde nije retko
da i u junu padne sneg, zbog toga se kaže da je to mesto koje zaobilaze civilizacija,
ratovi i bolesti. Svakako, pod Devaninom zaštitom, selo je opstajalo. Koledovi
spadaju među uticajnije porodice ovog dela zemlje. Posao kojim se bave vezan je
za iskopavanje minerala čeriota, i to sad nije bitno, ali treba da znaš da su posle
Devanine smrti prvi put ozbiljno napadnuti od Morane i da su Kosti pri tome
ubijeni roditelji i trojica brade, od kojih je najmlađi imao samo 13 godina.
- Žao mi je... mogu samo da zamislim kakav je njegov bol... - prošaptah. - Na
sredu, on je uspeo da se spase...
Jar naglo zaustavi rover. Ruke su mu i dalje bile na volanu.
- Uspeo je da se spase jer je zajedno s Vukom sedeo ispred tvog prvog
apartmana u San Francisku. - izgovori sa uprtim pogledom u mrak ispred sebe.
- Aha... pa sjajno! - nasmejah se - napokon i od tog mog čuvanja neke koristi.
38
 - Ne, Purpur - prekide me - Kosta lično tebe krivi za smrt svojih. Smatra da bi
bilo drugačije da je on bio u Mrazu, a ne da je čuvao ženu koja je sama po sebi
problem... zapravo smatra da sam ih i ja mogao odbraniti da nisam bio opsednut
tobom.
Pogleda me prvi put od kad je počeo da priča. Moj izraz lica govorio je da mi
nije prijatno zbog toga što čujem, zato mi meko skloni pramen s lica i zagladi ga
iza uha.
- Kada se vratio, bio je potpuno van sebe od tuge i besa... Zato se obratio
Velesu da mu vrati makar najmlađeg brata...
- Da mu vrati brata?! - uleteh mu u reč - Kako to može? Ti si rekao da ko
umre ne može da se vrati!
- Veles može da vrati koga god želi, ukoliko sklopiš dogovor s njim. Ja s njim
ne pregovaram. Zato su za mene moji mrtvi, zaista mrtvi.
- Da li... da li mu je vratio brata?!
- Da, vratio mu je brata, a zauzvrat, Konstantin mu se zakleo nad Svarogovim
kolovratom da de se s njima dvojivom loza Koledovih ugasiti...
Ustuknuh. On pogleda ponovo ispred sebe. - Što se mene tiče, obedao mi je
doživotno poštovanje i vernost, ali su njihove borbe na našoj strani završene onog
dana kad je izgubio svoju porodicu.
- I mi sad idemo kod čoveka koji je sklopio pakt s đavolom i koji pritom mene
krivi za to?! - povisih ton.
Kola polako krenuše napred, a on nastavi.
- Kao što rekoh, ja s Velesom ne pregovaram. Konstantin je vrlo brzo video i
zašto. Posle 10 meseci, njegov brat se naprasno razboleo i umro...
Najednom, automobil kao da prokliza i zanese se ustranu. Jarilo se namuči da
ne spadnemo s puta i udarimo u hrpe snega sa strane kolovoza. Skupi oči kao da
oštri vid. Ispred nas, sneg je, nošen vetrom, sa svih strana divljao. Brisači su jedva
uspevali da svuku deo nanosa koji se skupljao na prednjem staklu.
Što ne reaguje?! - zapitah se u sebi.

39
 - Ako se pitaš što ne preduzimam ništa - reče, pažljivo zagledan u put - to je
zato što ne mogu. Kada je shvatio da ga je Veles izigrao, Košta se Svetovidu i meni
obratio za pomod. Kad napraviš dogovor sa slovenskim bogom nad Svarogovim
kolovratom u Arkoni, on ostaje za ceo život zapisan u univerzumu. Neraskidiv je.
Nema te sile koja može da ga promeni. Jedino što smo mogli da uradimo je da
zaštitimo ovo mesto.
Ne znam da li ti je poznato, ali Jakutija je izuzetno bogata rudnim
bogatstvima. Tačnije, ona je prava riznica retkih i neobičnih ruda i minerala. A
jedan mineral, čeriot, mogude je nadi samo ovde, na Zaboravljenoj gori. Čeriot je
purpurni mineral, magijski. Nastao je mešanjem mog i Koledovog utiskivanja u
jalovu zemlju sela Mraza. Na taj način smo stanovništvu obezbedili dovoljno
energije da prežive tokom najhladnijih dana. Kako bi onemogudila Velesu da
napadne Konstantina i Mraz, Lada je uzela polovinu Devanine fibule, rastopila je u
ognju Svetovidovog hrama na Arkoni i iskoristivši svoj dan, letnji solsticij, izmešala
ga sa oblacima prve junske kiše. Voda je natopila zemlju, a ona čeriot. Mešajudi
tako svoju, Devaninu, Koledovu i moju magiju, stvorila je neprobojnu zaštitu oko
Mraza. S obzirom na to da je korišdena magija bogova Java, na ovo tlo ne mogu da
kroče naviti. S druge strane, u momentu kad smo prešli granicu Mraza, ja sam
ostao bez modi. Isto kao i tvoj prsten, njena mod potire moju.
- Znači, ona ti dođe nešto kao kriptonit? - sama sebi zazvučah glupo zbog
pitanja.
- Upravo tako, kao kriptonit. Samo, kad smo kod Supermena, na mene ne
deluje njen komad, ved cela ova oblast... Zato, draga moja Purpur, nema više
potrebe da pevaš u sebi u nadi da deš me omesti... Mada, ako budeš pevala
naglas, teško da du uspeti da nas održim na putu - namignu podrugljivo.
Prevrnuh očima i ponovo naslonih obraz na staklo. Shvatih da smo na ulazu u
selo kad kroz smetove snega uočih bledunjavo titranje svetla na tremovima kuda.
Primetih da se vetar smiruje. Na samom ulazu u Mraz, sneg je padao lagano i
meko. Rover je klizio po tankom ledu, duž krnjavog glavnog puta, oko kog su se
stiskale povelike brvnare zelenih i crvenih žaluzina i širokih ozidanih dimnjaka iz
kojih se dizao gust dim. Celo mesto osvetljavala je prigušena ulična rasveta sa
štrokavih bandera. Jar skrenu levo pored skromne crkve s visokim drvenim
zvonikom. Tada prvi put u retrovizoru primetih da ne putujemo sami. Na nekoliko
metara iza nas, za autom je trčao čopor vukova predvođen Dajbogom. To me
podseti da mi Jarilo nije objasnio zašto je dopustio da mu kderka vidi navite.

40
 - Zašto si isplanirao da Bejla vidi besomara? - upitah, ponovo probodena
ljutnjom.
- Nisam planirao. Svejedno bih došao danas po vas. I, nije se radilo o tebi, da
ti vidiš koliko ste u opasnosti, nego da proverim Dajboga. - reče parkirajudi auto.
Dajboga da proveriš? - gledala sam netremice i nisam verovala nijednu reč. -
Svog brata, vuka? On ugasi motor.
- Da, Purpur, svog brata vuka. - okrenu se ka meni nervozno skupljajudi usne
u tanku liniju. - Hteo sam da vidim njegovu reakciju.
- I da li si zadovoljan? - i dalje mu nisam verovala.
- Jesam. - otvori vrata - Ako si završila sa ispitivanjem, hteo bih da probudim
Bejlu. Stigli smo.
Nije mi se dopao ni ton, ni način na koji mi se obratio. Nisam mu ništa
odgovorila. Takođe otvorih vrata i iskoračih u ledenu nod, oblačedi debeli kaput.
Bejla je bila pospana i nije imala volju da hoda, niti da se razbudi; za nju je
ovo bio naporan i stresan dan, tako da je Jar ogrnu i ušuška svojom jaknom i
ponese. Vojničkim hodom gazio je ispred mene samo u košulji, dok sam ja
cvokodudi od zime trčkarala za njim, nastojedi da održim ravnotežu na klizavoj
stazi koja je vodila ka ulazu velelepnog zdanja sazidanog od stare opeke, s visokim
krovom zatrpanim snegom. Prozori su bili široki, oivičeni teškim drvetom i
izdeljeni na kvadrate tankim belim letvicama. Nisu imali žaluzine, zbog čega je
svetlost iz prostorija fino obasjavala okna, naglašavajudi oštre ledenice koje su
visile s njih. Ulazna vrata bila su dvokrilna, masivna, od punog hrasta sa crnim
okovima. Ram vrata bio je ukrašen duborezima, dok je na sredini mrkog drveta,
tačno na delu gde se spajaju krila vrata, dominirala isklesana osmokraka svastika,
identična kao one na ulazu u Svetovidov hram na Arkoni i na Jarilovoj tetovaži.
Pre nego metalnim zvekirom najavi da smo stigli, Jarilo me zamoli da
pokušam da budem ljubazna čak i ako neke reči i ponašanje domadina ne budu na
mestu.
- Tradicija je da ja dodjem na Božid u Mraz i ostanem 7 dana dok traju
Koledari. Kosta je želeo da upozna moju kderku. Dugo nije bilo dece u njegovom
domu...

41
 - Predugo, ako mene pitaš! - prijatan muški glas natera nas da pogledamo ka
vratima.
Jarovo lice se ozari kad mršav muškarac u beloj košulji i golubije sivom
prsluku istupi na prag.
- Dobro mi došao! - srdačno, širedi ruke, skoro se zalete ka Jaru i jako, bratski,
preko Bejle ga zagrli, zbog čega se ona probudi i izviri iz jakne.
- Čika Alek, gde smo? - upita pospano. - Gde je mama? - uzvrpolji se u
njegovom naručju tražedi me.
- Tu sam, mila, tu sam... - u trenu se stvorih pored nje i ona mi ispruži ruke da
je uzmem od njega.
- Ko je ovaj čika? - upita.
- Bejla, Purpur, da vas upoznam - Jar zagrli muškarca i snažno mu desnom
rukom povuče vrat ka svojim grudima, zbog čega se on kroz smeh povi i Jarilo mu
veselo prođe kroz kosu levom šakom. - Ovo je moj veliki prijatelj Konstantin
Koledov. - i dalje ga je držao pripijenog uz sebe - Možda je malo neozbiljan za
svoje godine - protrlja mu još jednom raščupane pramenove - ali ipak demo
narednih nekoliko dana biti njegovi gosti.
Konstantin smejudi se lupi pesnicom Jara u stomak, zbog čega ga on pusti, a
zatim gladedi razbarušenu kosu boje lana, priđe Bejli i veselo je pozdravi.
- Vi me, mlada damo, slobodno možete zvati i Kosta! -namignu joj. - Mnogo
toga lepog sam čuo o vama!
- O meni? - devojčica začuđeno nabra čelo. - Ko ti je pričao o meni?! - upita,
pa snažno kinu, udarajudi nosidem o moje rame.
Kosta se široko nasmeja, otkrivajudi pritom pravilne sitne zube.
- Pa, imam tu neke goste koji te poznaju... I koji su mi rekli da si ti jedna prava
slovenska princeza.
Bejla ponovo kinu, pa trljajudi licem o širok rukav Jarove jakne, nestrpljivo
zatraži da je spustim. Zatim, kad nekako uspe da iskobelja ruku, pruži je
Konstantinu. - Nikad mi niko nije rekao da sam slovenska princeza. Hajde, pokaži
mi ko su ti ljudi! - šmrknu.

42
On se meko nakloni.
- Sa zadovoljstvom, Vaša visosti. Graciozno joj prihvati šaku i uvede je u kudu.
Jar me obgrli oko struka i mi uđosmo za njima.
- Jasno ti je da me nije ni pogledao, a kamoli pozdravio. - šapnuh mu.
- Bide sve u redu. - poljubi me u obraz.

43
 POGLAVLJE 6

Predvorje u koje smo kročili, popločano dugim brodskim podom najtamnije

nijanse hrasta, sa dva široka kružna stepeništa koja su se na sredini prostorije
sjedinjavala u galeriju, i sa celom istočnom stranom u staklu, delovalo je
nestvarno veliko. Sa plafona je visilo šest masivnih lustera od kovanog gvožđa u
kojima je tinjalo mnoštvo debelih belih sveda. Na zidovima, u teškim izrezbarenim
ramovima, neobične purpurno-plave boje, visili su ogromni portreti. Jedan od njih
prikazivao je nasmejanog dečaka čupave plave kose, bledih obraza prekrivenih
pegicama i čudnih očiju, čiju boju i oblik nisam mogla da odredim. Dečak je u ruci
držao mladunče vuka i bio je Bejlinih godina. Stresoh se shvatajudi da je na slici
Konstantinov najmlađi brat.
- Ovuda, molim - Kosta nas povede u zapadno krilo u kome je bio smešten
salon.
- Ingaaa!!! - Bejla radosno ciknu kad među gostima koji su ležerno sedeli u
stilskim foteljama presvučenim teget plišom, prepozna drago lice.
Inga raširi ruke i čvrsto je prihvati u zagrljaj.
- Pa, dobro nam došla! - poljubi je ostavljajudi joj na obrazu trag jarkog
karmina. Zatim ustade i zavrte je, oduševljeno zaključujudi da je porasla i postala
prava mala dama.
- Slovenska princeza! - dodade Bejla ponosno. - Čika Kosta je rekao da sam
prava slovenska princeza!
- Ma kakva princeza! - začuh poznat hrapav glas. - Bogme, ja bih pre rekao da
si prava slovenska boginja!
Svetovid polako priđe mojoj kderci i mazedi je po kovrdžama takođe zaključi
da je porasla.
Zatim joj priđoše i ostalih osam gostiju, među kojima su bili Helga i Hof i, na
moje zaprepašdenje, Dajbog. Vuk se jednostavno prošeta do Bejle, odgurnuvši
pritom Konstantina, okrznu je njuškom pa produži do kamina koji zakloni svojim
ogromnim telom i zaspa.
44
 Jarilo me pusti iz zagrljaja i pažljivo priđe kderci, koja je uživala u pruženoj
pažnji. Ja sam sama, potpuno ignorisana od svih, i dalje stajala na vratima salona.
Kao da sam nevidljiva, niko me nije ni pozdravio, niti udostojio pogleda.
Nastranu što sam se osedala potpuno popisano, mislim, okej, ne treba mi
orden niti lično priznanje od svih njih za sve što sam uradila, ali to što su krenuli
da porede moju kderku sa slovenskom princezom i boginjom, strašno me
razbesnelo. Sasvim mi je bilo jasno da nastoje da je polako uvedu i upoznaju sa
svetom kom ona pripada i u kom, svakako, za mene kao njenu smrtnu majku
nema mesta. Cela prostorija u mojim očima postade jarko crvena kad joj
Konstantin kao kroz šalu spomenu da je Alekovo pravo ime Jarilo i da ga je dobio
po slovenskom bogu rata i proleda. Bejla oduševljeno ciknu i pogleda oca, ali
umesto reči od nje dopre samo kijanje.
- Mislim da se Bejla prehladila, treba da se odmori. Da li mogu da znam gde
nam je soba? - grubo i glasno im se obratih zbog čega prekidoše priču i pogledaše
me prvi put otkad smo došli.
- Jaoo, draga, izviniiii - prvo mi se obrati Lađa - Bejla nas je u potpunosti
očarala tako da smo skroz zaboravili na tebe! - Priđe i poljubi me tri puta.
- Dobro nam došla. Purpur - odmah za njom mi priđoše Helga i ostali. Dok su
mi svi kratko poželeli dobrodošlicu, Svetovid srdačno obema šakama stisnu moje i
ne puštajudi ih dodade kako je ponosan na mene zbog svega što sam uradila na
Arkoni.
- Spasla si ne samo Jara, ved i ceo Jav. - pomazi me meko po obrazu. - A sada,
vreme je da krenemo nazad.
- Nadam se da ne idete zbog mene - iako sam pokušala stabilnim glasom da
prikrijem razočarenje, ono je jasno izbijalo iz svakog izgovorenog sloga.
- Ne idu zbog tebe, Purpur. - Jarilo mi se obrati prvi put otkad smo ušli. - Oni
su ovde ved sedam dana, od prvog januara, a mi demo biti narednih sedam.
Objasnidu ti kasnije.
- Svakako da deš mi objasniti kasnije. - drsko prevrnuli očima - Da li mogu sad
da dobijem makar odgovor gde nas dve spavamo ili da legnemo pored vuka?
U salonu sva priča utihnu. Dajbog podiže glavu i tupo režedi načulji uši. Jar
me osinu ljutitim pogledom.

45
 Opa, velikom bogu se ne sviđja moj ton pred kolegama i ovim ostalim, ko god
da su! - pomislih u sebi i setih se da on trenutno ne može da mi čita misli -
Odlično! - nasmejah se.
- Moja krivica - Konstanin preseče neprijatnu tišinu -Toliko sam bio okupiran
što napokon imam dete u kudi da se nisam čestito ni pozdravio s tobom. Zaista mi
je drago što si i ti došla.
Nije mi pružio ruku, samo je klimnuo glavom, ali i to mi je bilo sasvim
dovoljno da napokon jasno vidim njegovo lice. Bilo je snežno belo, istačkano
sitnim pegama po čelu i oko nosa. Oči svetle, skupljene, bez ikakvog sjaja,
delovale su umorno zbog spuštenih kapaka oivičenih dugim trepavicama. Usne
suve i svetle, nepravilno su se u uglovima krivile nadole. Nije imao bora niti malja
po licu. Na osnovu njegovog izgleda bilo je nemogude odrediti koliko ima godina.
- Molim te, pođi za mnom. - izgovori ljubazno. Mahnuh svima i pozvah Bejlu.
Ona duredi se krenu ka
meni, ali se brzo predomisli, pa prvo otrča i zagrli Jara, a potom i sve ostale.
Na kraju veselo kleknu pored Dajboga i mazedi mu širok vrat požele laku nod.
- Ti si došao s nama, je l' to znači da deš ostati? - upita ga ustajudi.
Vuk potvrdno klimnu glavom i gurnu je njuškom da krene. Bejla me napokon
uhvati za ruku i uputismo se ka Konstantinu. Izlazedi, pozdravih ih još jednom. U
horskom otpozdravu nisam čula Jarilov glas, zbog čega se okrenuh. Ne pridajudi
mi nikakav značaj, sipao je sebi vino u veliki pehar.
Ne kapiram - prošaptah za sebe i pustih korak da stignemo domadina koji se
ved penjao uz stepenice.
Soba u koju nas je uveo bia je mala, topla i nalazila se na sredini hodnika
severnog krila. Njen skroman nameštaj u boji ružinog drveta skladno se uklopio s.
maslinastim printom sitnog cveda na belim tapetama. Duž prozora stajao je
sanduk za stvari po kom su ležali raznobojni jastučidi. Osim kreveta s debelim
dušekom i visokog ormara odmah pored vrata, u prostoriji se tik uz kamin nalazila
još samo starinska fotelja od štavljene koze. Bejla se sama pope na krevet.
Svlačedi frotir ispod sebe zaroni u paperjaste jastuke i ispruži se potrbuške svom
dužinom.

46
 - Sviđa mi se ovde! - prošmrca kroz jastuk - Samo, gde deš ti spavati? - upita
zevajudi.
I devojčici od osam godina sasvim je bilo jasno ono što sam ja odmah
primetila. Cela soba je bila dečja, samim tim i krevet je bio dovoljan samo za jedno
manje dete.
- Zaista, gde du ja da spavam? - ušuškavajudi Bejlu, upitah Konstantina.
- Tvoja soba je na kraju hodnika. Sačekadu ispred vrata ukoliko treba da je
uspavaš, pa du te odvesti do nje. - ton kojim mi odgovori delovao je kao da je
jedva čekao da mu postavim to pitanje.
Nisam stigla kderku ni da poljubim, a ona je ved zaspala. Sklanjajudi joj
razbacane kovrdže sa čela, ovlaš ga dodirnuh, ne bih li osetila da li ima
temperaturu. Zadovoljno se osmehnuh.
- Možemo da idemo.
Konstantin bez reči otvori vrata, a zatim mi rukom pokaza u kom pravcu da
krenem. Hodala sam dutke pored njega tražedi u glavi način da započnemo bilo
kakav razgovor.
- Veoma ti je lepo ovde - bilo je sve što sam uspela da izovorim pre nego što
se zaustavismo ispred dvokrilnih vrata koja su se prostirala od zida do zida.
- Jeste. - reče hvatajudi se za kvaku - Ovde je Jarilova soba. Rekao je da deš
spavati kod njega. - Pomeri se ustranu da mogu da kročim u prostoriju.
- Imaš kupatilo u sklopu sobe, a ako ti bilo šta zatreba, crvena traka pored
kreveta služi da pozvoniš Vesni, ona je domadica. Teget je za prozore.
- Moje stvari... da li su unutra? - pitala sam iako nisam znala ni da li sam ih
imala.
- Tačno, tvoje stvari. - zazvuča mrzovoljno. - Sad du ti ih doneti. Možeš
slobodno da uđeš, to je soba koju isključivo Jar koristi i u koju osim Vesne niko ne
ulazi.
Okrenu se na peti i požuri niz hodnik.
- Kosta... hvala! - povikah za njim.

47
 Zaustavi se. Stajao je mirno nekoliko sekundi povijajudi ramena unazad, a
zatim ne osvrdudi se nastavi ka stepeništu.
Posmatrala sam ga neko vreme, a onda kad se izgubi u prizemlju, uđoh u
sobu.
Široka prostorija bila je osvetljena jarkom vatrom iz kamina i bledim
odsjajem napola nagorelih sveda pored masivnog kreveta od tamnog drveta sa
golim šiljatim baldahinima ukrašenim isklesanim slovenskim simbolima. Dok su
zidovi bili goli, samo grubo prefarbani u boju mokre zemlje, pod je bio pokriven
neravnim širokim kamenim pločama. Piljila sam otvorenih usta u boju kamena
koja se kretala od crne na krajevima sobe, do purpurne, tačno ispod kreveta.
Prelaz iz tamne u svetlu nijansu formirao je krug izdeljen tankim srebrnim linijama
na osam jednakih delova. Dve komode pored kreveta i drveni sanduk u njegovom
podnožju činili su sav nameštaj. Sa obe strane kreveta, od tavanice do poda, visila
je crna draperija. Skidajudi kaput, priđoh levoj. Povukoh debeli materijal u stranu i
otkrih visok prozor okovan mrazom. Noktima zagrebah glatku površinu stakla
iscrtanu igličastim ledom, kao da uopšte mogu iznutra da ga skinem i provirim
napolje.
- Tvoje stvari - Jarilo uđe u sobu i spusti Harmanov štofani kofer pored
sanduka.
Pogledah ga preko ramena, zahvalih se i nastavih da jagodicama prelazim
preko neobičnih reljefa mraza. Setno se osmehnuh kad uočih sitne purpurne
čestice zbijene između iglica, iste kao one na prozorima kude na Arkoni. Iako nije
prošla ni godina, cela ta priča delovala mi je sad kao davna istorija. Neverovatno
kako te život bez nagoveštaja gurne s leđa u potpuno drugi tok, ne ostavljajudi ti
vremena ni da se osvrneš, ni da pravilno udahneš. Vukudi te kroz maticu
neplaniranih događaja, tera te da se u hodu odlučiš, da li da se boriš ili da se
prepustiš. Da isplivaš il' da potoneš.
Ja sam bila na korak da se prepustim. Posle svega što sam doživela, uradila,
posle borbe sa samom sobom i njima, posle bezuslovnog prihvatanja potpuno
novog sveta i ljubavi koja mi je i sad pekla dušu, nisam se snalazila. Shvatala samm
da je Bejla ruka koja mi drži glavu iznad vode, ruka koja de me uskoro pustiti, jer
de Jarilo to tražiti.
- Ružna ti je soba. - rekoh, navlačedi draperiju preko prozora. - Kao neka
isposnička delija.

48
 Lagano krenuh ka krevetu i pažljivo sedoh na ivicu. Zagledah se u titraj svoje
izdužene senke na zidu. Prvi put od kada znam za sebe, senci nisam mogla da dam
drugačiji izgled u svojoj glavi. Bila je ono što i jeste: silueta pogrbljene, umorne
žene.
- Meni je skroz u redu. - Jarilo sede pored mene. - Služi svrsi, da prespavam i
tako to...
- I tako to... - tiho ponovih. Dutali smo. Iako je sedeo tik uz mene dodirujudi
svojim ramenom moje, po golom zidu ispred nas tinjala je samo jedna senka.
Tanka i uznemirena.
Moja.
- Vredi li uopšte da pitam zašto nemaš senku - i dalje sam bila tiha - ili du i taj
odgovor dobiti kasnije?
- Ne mogu da imam senku u ovoj sobi. - glas mu je bio promukao i miran.
- Zbog moje sigurnosti, soba je urađena tako da tavanica i pod predstavljaju
Jav i Nav.
Automatski izvih glavu i pogledah iznad sebe. Iznenađeno raširih zenice
posmatrajudi prelep mozaik koji se prostirao celim plafonom. Krajevi svetloplavi,
kao Devanine oči, utapali su se u belinu koja se iznad kreveta prelivala u ne-
žnožutu, da bi u samom centru prešla u jarku boju Sunca. Isto kao i na podu,
prelaz iz boje u boju formirao je krug, s tim što je ovaj na tavanici bio izdeljen
zlatnim linijama koje su ga kao krakovi delile na osam jednakih delova. Završeci
krakova, zbog sitnih zbijenih kamenčida oranž i crvenih nijansi, izgledali su kao
plamenovi, kao da gore. Komadidi ogledala razbacani po tamnijim delovima,
skupljali su u sebe tinjajudu svetlost sveda i kamina. Iako pažljivo ispratih svaki
prikaz mozaika, ono što mi je u potpunosti okupiralo pažnju bilo je okruglo
ogledalo u ravni iznad kreveta, namešteno tačno iznad šiljatih vrhova baldahina.
- Između zemlje i neba, nalazi se sunce. - Jarilo nastavi dok sam ja skoro ne
dišudi posmatrala naše odraze na stropu. - U ovoj sobi, to sunce je između
purpurnog kruga ispod kreveta i ogledala iznad njega. U ovoj sobi ja sam sunce.
Iako u Mrazu nemam modi, moje telo i dalje isijava energiju i svetlost koja se
preko ogledala širi po celoj prostoriji i tako me štiti dok spavam. Sav višak svetlosti
koji dopre dovde odbija se od mene i zato je nemogude da ja imam senku.

49
 Takođe izvi glavu i pogleda u naše odraze.
- Sad kad ti spavaš ovde, potrebno je da bude mračno, jer bi te isijavanje iz
mene povredilo.
- Zašto ja spavam ovde? - prvi put ga pogledah u lice i odmah se izgubih u
sivilu njegovih očiju.
- Zato što želim da spavaš ovde... sa mnom. Posladu svu svoju energiju i
svetlost u ogledalo i bidu bide. Samo običan čovek. Tvoj. - nagnu se polako ka
meni. Hvatajudi nežno zubima moju donju usnu, kratko me poljubi. - Nedostajala
si mi, Purpur.
Nedostajala si mi... Bilo je dovoljno da meko izgovori tih par reči i da mi u
potpunosti oduva ljutnju i razočarenje koji su se danima taložili u meni.
Mrsedi mi kosu, šakom prođe pored mog uha i primače moju glavu k sebi.
Treptaji iz stomaka u kratkim trzajevima razbiše mi ceo telo kad vlažnošdu svog
jezika otvori moje usne.
Bože, koja si ti durka! - prekorih samu sebe, ali umesto da ga odgurnem,
uzvratih mu poljupce, halapljivo se hranedi njegovim toplim usnama i dahom u
kom osetih trag vina i duvana.
Konstantin pokuca na vrata u momentu kad me pomalo grubo obori na leđa i
stisnu telom uz dušek.
- Jar, Vid i ostali idu. Hodeš da te sačekaju?
- Stižem! - skoči sa kreveta.
Raščupana i zadihana podigoh se na laktove.
- Zašto oni idu?
- Postoji mogudnost da zaštita u Mrazu tokom prvih sedam dana januara
popusti. Oni su bili tu za slučaj da treba da se obnovi. Sad kad sam ja ovde, moraju
da idu. Nije baš pametno da smo svi bez modi na jednom mestu.
- Ali, ako je je opasnost samo u prvih sedam dana, zašto smo mi tu do
četrnaestog?

50
 - Prvo, jer je ovo trenutno najsigurnije mesto izvan Java za Bejlu i tebe, a
drugo, zbog Koledara - reče veselo -Zbog zabave! - pogleda me bezobrazno. -
Ostani na krevetu i čekaj me!
Namignu mi i brzo ode do vrata. Ipak, pre nego ih otvori, obrati mi se ravnim
tonom.
- Ozbiljno, molim te, sačekaj me u sobi. Brzo du se vratiti.
Zbunjeno, potvrdno klimnuh glavom.
- Hvala. - izgovori izlazedi napolje. Bacih se tromo preko prekrivača i zagledah
se u svoj odraz u ogledalu. I na slabom svetlu lako se uočavalo koliko sam umorna
i neuredna. Namrštih se samoj sebi. Zaključih da sam mogla malo da se uljudim
dok ga čekam. Svukoh se i uputih ka kupatilu.
- Koji idiotizam! - vikala sam sama za sebe dok sam besno trljala kosu
peškirom nasred sobe. Nisam imala čime da je osušim. Čak sam povlačila i crvenu i
teget traku pored kreveta. Crvena nije dozvala nikakvu domadicu, a plava je u
sekundi otvorila oba prozora koje sam jedva, boredi se sa zimom što je kuljala kroz
njih, nekako uspela da zatvorim. Nervozno otvorih kofer i počeh da preturam po
stvarima... Nijedna stvar nije bila moja. Zasmejah se kad između ostalog pronađoh
nekoliko crnih i sivih negližea. Izbacih ih samo pored nogu, tragajudi za nečim
udobnim u čemu mogu da spavam. Odahnuh kad u delu sa vešom pored
zavodljivih kompleta nađoh i obične pamučne gadice. Navukoh ih i nastavih dalje
da preturam po sadržaju kofera. Na samom dnu bile su uredno složene dve kutije
sa cipelama. Mislim da su mi se oči zacaklile kao detetu u prodavnici bombona
kad u kutiji na kojoj je pisalo Vivienne Westwood izvukoh skarletice. Bezobrazna
ideja koja mi u trenu okupira misli natera me da se stidljivo ujedem za usnu. Brzo
svukoh pamuk sa sebe i krenuh da se oblačim...
Stajala sam u kupatilu ispred plehanog starinskog umivaonika. Na sebi sam
preko minijaturnih gadica imala samo crni svileni negliže tankih bretela i dubokog
izreza na leđima, samodržede čarape i Westwood štikle. Mokru kosu sam zategla u
konjski rep. Koliko mi je bilo dosadno, čak sam se i našminkala i stavila karmin
boje zrele višnje. Međutim, prošlo je skoro dva sata od kada je izašao i to je bilo
više nego dovoljno da shvatim da sam ispala budala. Razočarano, brzim potezima
skidala sam tupferima maskaru i senku sa očiju. Psovala sam svakim pokretom i
sebe glupu i njega koji ne zna šta hode. To za mene me nije čudilo, ali Jarilovo
ponašanje bilo je tako promenljivo. Delovao je nervozno, kao da ne zna šta treba

51
da uradi, ni šta da kaže. Delovao je rastrzano. U manje od 24 sata, bio je ljut i
nežan i drzak i mio. I na kraju, sad ovo u sobi... Osedao se na cigarete, a mogla
sam se čak zakleti da je bio pripit.
- Došli smo zbog zabave! - nasmejah se zajedljivo. - Zabave! - ponovih glasno.
Nema šanse da se o tome radi. Namrštih se svom odrazu u ogledalu. Ništa tu nije
bilo kako treba... Bacih prljave tupfere, izađoh brzo iz kupatila i uputih se ka
izlaznim vratima. - Hodu da znam šta se dešava! - bila sam odlučna i iskradoh se u
hodnik.
Ti si stvarno budala - rekoh samoj sebi kad shvatih da sam i dalje u cipelama.
Polako, pridržavajudi se za gelender, na prstima se pažljivo spustih niz stepenište u
predvorje. Prigušeni glasovi iz salona usmeriše me da se šunjajudi direktno uputim
tamo. Mek polumrak u celoj kudi išao mi je naruku da se prikradem dovoljno blizu
ivice staklenih vrata, Jarilo je stajao naslonjen na kamin. Zbog ugla iz kog sam
gledala, videla sam mu samo profil. Pio je iz velikog pehara. Sa njim su još bili
Konstantin, sedi čovek koji mi se tokom večeri predstavio kao Saša, starija žena
crne kratke kose i, na moje iznenađenje, Vit i Lada. Svi su dutali osim Koste. Jarilo
nervozno povuče dim cigarete. Jebote, on stvarno puši!
- Ne razumem, zašto nas ne poslušaš? - govorio je Kosta svojim mekim
glasom. - Jasno je nama sve, i njena uloga u tvom životu...
- Ne radi se ovde samo o njenoj ulozi u mom životu! -Jar ga grubo prekide -
Koliko puta treba da vam kažem: ona je deo nas!
- Kako može da bude deo nas?! - Konstantin nastavi -U redu, pokazala je
neverovatnu hrabrost i požrtvovanost za Veliku nod, ali, Jar, budi realan, ona je u
najvedoj meri doprinela da se stvari tokom godina odvijaju nepovoljno... Sledih se
shvatajudi da pričaju o meni.
- Ne lupetaj, šta je ona uopšte mogla da uradi tokom svog života? Krojili smo
ga kako je meni odgovaralo. Nije ona izabrala da bude nasleđe! - Jarilo je govorio
brzo, povišenim tonom.
Ona nije pravo nasleđe. - umeša se žena. - Bejla je ipak...
- A ko mi je podario Bejlu? Ko mi je podario to nasleđe? - pogleda u nju i ja
mu sad jasno videh ljutnju koja mu je krivila lice.

52
 - Takođe, ona se ponaša nezrelo i neodgovorno - Koledov se ponovo ubaci -
samo je danas u više navrata pokazala da te ne poštuje.
Dok se svi uglas složiše da sam previše drska i drčna, te da svojim
ponašanjem narušavam njegov ugled u očima svih iz Java, on se samo nasmeja i
otpi nov gutljaj iz pehara.
- Nije smešno - sada je govorio Saša - njena tvrdoglavost i te kako može sve
da nas ugrozi!
- Zaboravljate da je ona bila spremna da žrtvuje svoj život zbog mene! - glas
mu je bio leden - Purpur nikad, ali nikad svesno ne bi ugrozila nikog od nas! Na
kraju, ako hodete krivca za sve, krivite mene, ja sam taj koji joj je napravio dete!
- Kao prvo, niti je ona kriva, niti si ti, - oglasi se Lada -tako je bilo zapisano i svi
znamo da to nije moglo da se izbegne. - umirivala ga je toplim glasom - Kao drugo,
svakako da Purpur nikad svesno ne bi ugrozila nikog od nas...
Hvala, Lado, hvala ti... - zahvaljivala sam joj se u sebi.
- Ali, ipak hodu da znaš, iako du prihvatiti svaku tvoju odluku - nastavi istim
mirnim tonom - ukoliko odlučiš da Bejla ostane s njom, ja du to prihvatiti samo
zato jer si naš vrhovni bog; u sebi du uvek biti protiv te odluke. Ma koliko ja nju
volela, ne mogu podržati razumom da zbog jedne smrtnice ugroziš sebe!
Nisam disala. Njene reči sumi se kao šila zabijale u srce. Prekrih šakom usne
da ugušim jecaje koji su pratili lavinu suza koja mi se sruči niz lice.
Jarilo ju je besno streljao pogledom.
- Dobro. - umeša se Vit - Vidim da ovde večeras nedemo uspeti ništa da se
dogovorimo. Samo se nadam da deš što pre shvatiti da nas sve, ali prvenstveno
sebe i kderku, izlažeš opasnosti tako što ona umesto u Javu živi s Purpur u Starom
Nebu. Nadam se takođe da ti je kristalno jasno da de Veles i Morana kad-tad
shvatiti ko je Bejla... I onda? Šta de onda biti?
Jar nemo odmahnu glavom i zagleda se u vatru kamina.
Svetovid nastavi - Na kraju deš morati da je odvojiš od Purpur. Shvataš da je
neminovno da Bejla bude s tobom. Bolje je da to presečeš što ranije...

53
 Nisam više mogla da izdržim. Snažno sam odgurnula vrata i urlajudi da me
samo mrtvu mogu odvojiti od kderke upala u salon.
- Nikad, ali nikad nedu dozvoliti da mi je oduzmete! -zapanjeno su me gledali
dok sam brišudi suze vikala - Ona je moje dete, ja sam Devanin potomak! Moja je
odluka gde i s kim de ona da živi! - Pogledah u Jarila.
- Ti si mi lično to rekao! Samo ja mogu da odlučim gde de Bejla rasti!
Nije disao. Lice mu je bilo mračno i izborano srdžbom. Posmatrao me je
užarenim skupljenim pogledom.
- Reci, zar nije tako?! - insistirala sam da potvrdi ono mi je rekao u Omanu.
Dutao je snažno stiskajudi pesnice pored tela, zbog čega mu vene izbiše ispod
podlaktice.
- Pa reci! - doletela sam do njega. Udarajudi ga po grudima tražila sam da me
podrži. - Sam si mi jutros tražio da ti dozvolim da budeš danas s nama.
Prekini! - izusti kroz zube, toliko hladno da u momentu ustuknuh.
Prestrašeno, kao da želim da se zagrlim i utešim, prekrstih ruke preko nedara.
Gledao me je direkno u oči. Njegovo meko sivilo sad je zamenio mrak od kog
mu nisam videla zenice. Celo lice bilo mu je izobličeno.
- Purpur - Vitov hrapav glas dođe mi s leđa. - to jeste pravilo... Samo Bejla
nije običan slovenski potomak, Bejla je Jarilova kderka. Poluboginja...
Ali... ali on mi je jutros rekao... - mucala sam kroz suze. - Pitao me je...
- Napolje! Svi! - ne skidajudi pogled s mene, podiže ruku pokazujudi im da idu.
Bez reči ustadoše i krenuše ka vratima.
- Zar ti nisam rekao da me čekaš u sobi? - upita me strogo.
- Ja... ja... - oborih glavu - sam te čekala... - promucah povlačedi bretele. - I
onda sam vas čula... Ja... ti ne... ti ne možeš da mi je oduzmeš... ponovo sam se
borila sa suzama.
- Purpur - položi dva prsta ispod moje brade i podiže mi glavu - da li sam ti ja
obedao da de Bejla uvek biti uz tebe? - glas mu je bio hrapav, ali tih.
Umesto reči, samo potvrdno klimnuh.
54
 - Da li mi veruješ da du sve učiniti da tako i bude? - iako mu crte lica
omekšaše, u očima mu je i dalje bio mrak.
Ponovo potvrdih klimanjem.
- Dobro. - pusti mi bradu - A, da li sam ti rekao... tačnije, da li sam te zamolio
da me sačekaš u sobi?
Skupih usne, svesna da nijedno opravdanje koje izgovorim ne može da ublaži
situaciju u koju sam nas dovela. Slegnuh pokunjeno ramenima.
- E, jebiga, Purpur... - Okrenu se, nasu sebi vino i zapali cigaretu. Gledao je u
vatru. Stajala sam ukipljeno u mestu. Nisam znala šta da kažem, niti kako da se
ponašam.
- Vidiš - napokon progovori - oni traže da Bejlu odvojim od tebe. Ja to
svakako nedu uraditi. - i dalje je bio fokusiran na tinjanje plamena u kaminu. - Ali,
ti mi nikako ne pomažeš u tome da ih ubedim da sam u pravu... Ti... Purpur, ti
jednostavno stalno potkopavaš moj autoritet. Meni lično to ne smeta, čak mi je i
simpatično... Ipak, tvoje ponašanje i neposlušnost pred njima dovodi nas sve u
neprijatnu situaciju. Zar ne?
- P... pa... pa... - zapetljah jezikom.
- Purpur - pogleda me ispod obrva i povuče dim. - šta du ja s tobom da
radim?
Zatim se okrenu i nasloni laktovima na grubi kamen.
- Kako da te nateram da slušaš? - krivedi glavu ustranu, odmeri me od glave
do pete i bezobrazno se nasmeši.
Progutah pljuvačku, shvatajudi šta želi. Postiđeno pređoh dlanovima po
ivicama kratkog negližea, pokušavajudi da ga prevučem preko držača čarapa.
- Dođi - obgrli me oko struka i povede iz salona. Bez reči krenuh za njim. Na
stepeništu, nepogrešivo oseti
moju uznemirenost i blago sa struka spusti ruku na moju guzu. Osetih žmarce
koji mi kosu, iako u repu, počeše kovrdžati. Ušli smo u spavadu.
- Sedi! - glas mu je bio miran, ali zapovednički. Lagano me gurnu na krevet. -
Dolazim odmah. - reče i zatvori vrata kupatila za sobom.

55
 Sedela sam tako na krevetu. Povukoh damastnu posteljinu ispod sebe i pod
prstima osetih jedan izuzetno mek prekrivač; nije to bio frotir, bio je to bambus.
Tu mekodu pamtim, još od Vijetnama. Dok su mi se oči ponovo privikavale na
polutamu, pogledah u svoj odraz u ogledalu iznad. Nervoza me je razdirala i
najradije bih istrčala napolje, ali odlučila sam da ga ovaj put poslušam i sačekam.
Probala sam da se smirim gledajudi u cvetove na mojim cipelama. Tiho kucanje na
vratima me zbuni i ja jedva uspedoh da izgovorim slobodno. U sobu uđe krupna
žena crne kratke kose. S obzirom na težinu, lako se kretala, nosedi bakarni
poslužavnik s Jarovim peharom, bocom i kiblom. Pažljivo ga spusti na komodu.
Kratko me pogleda, klimnu glavom i hitro izađe. Voda u kupatilu utihnu. Jar otvori
vrata i iskorači iz njega ogrnut samo peškirom. Da može, njegova krupna građa
pravila bi senku preko celog zida. Prišao je komodi i nasuo tečnost iz boce,
dodajudi dve šake leda iz kible. Zatim stade ispred mene i upita me, ovaj put vrlo
smireno i poslovno ljubazno - Da li si žedna?
Dutala sam. Približio se i jednim pokretom ruke smaknuo peškir. Igra svetla i
sene pravila je rende od njegovog stomaka. Glans njegovog penisa bio mi je ispred
zenica. Osetila sam da vlažim, moja utoba je u tim trenucima lučila miris imele.
Nadala sam se da on nede osetiti taj izdajnički miris... Tišina je bila proporcionalna
napetosti njegovog žilama iscrtanog kurca.
- Jedan gutljaj, ljubavi? - upita me ponovo. Odmahnuh glavom. On slegnu
ramenima i poče iz obe ruke lokati tečnost koja se iz pehara prosipala po njegovim
grudima, čvrstom stomaku i, koristedi erekciju kao odskočnu dasku, meni po licu.
Oblizah usne i osetih na nepcu divan šardone sa posebnom notom purpura.
Ta nota je bio Jar. Miris imele je bio sve jači, dok mi se niz vrat slivalo vino,
natapajudi mi negliže. Približi se još nekoliko centimetara. Sada sam ved jezikom
mogla da mu dodirnem nabrekli glavid. Pogledah u njegovu zabačenu glavu koja je
halapljivo gutala vino i usnama napravih čvrst obruč oko njegovog uda. Vinska
tečnost se i dalje slivala niz njegov glatki torzo, ali sad je, posredstvom njegovog
pulsirajudeg komada mesa, završavala u mojim ustima.
Tišinu na trenutak naruši zvuk udara pehara i leda o kameni pod. Uhvati sa
obe ruke moju glavu i polako poče da mi osvaja grlo. Nakon dva, tri blaga ulaza,
izvuče svoj ud i povijajudi se ka meni zameni ga jezikom, dok me znalački oslobodi
svilene tkanine. Njegove snažne ruke činile su me tako lakom. Ljubedi i dišudi sve
moje prevoje, spusti mi se jezikom niz vrat, klizedi po rebrima do ruba mojih

56
gadica, čija tanka nit popusti pod njegovim zubima i ja ostah na ivici kreveta samo
u svilenim čarapama i cvetnim cipelama, ali ne zadugo...
Snažno me skupi u rukama i baci na sredinu kreveta. Zavlačedi prste u moje
međunožje, natopi ih mojim sokovima, a zatim, oblizujudi svaki prst, stade iznad
mene opkoračivši me. Gledala sam poluboga iznad sebe i sliku boga u ogledalu
iznad nas. Uspravila sam se taman toliko da mogu da mu liznem jaja i potražim
jezikom najtoplije mesto iza njegovih krupnih mošnji. Bilo je za mene tu još vina.
Taj manevar je Jarilo popratio uzdahom. Držedi se za njegovu butinu počeh da mu
sisam kurac sa strane. Njegova napetost bila je ogromna, a ja sam pod sobom ved
imala napravljenu mirisnu baricu. Jednim pokretom ruke obori me na pleda, a
moje skarletice se nađoše na njegovim leđima. Uroni jezikom u mene, kao da mu
od tog obroka život zavisi. Pritiskala sam ga i podbadala visokom potpeticom pod
pledku. Palacao je po mojoj unutrašnjosti, pravedi potpis jezikom, dok sam mu ja
zarivala nokte u teme. Još dva trzaja i svrših gledajudi plafonsku projekciju.
Vešto me okrenu. Podmedudi mi jastuk pod stomak, u potpunosti izloži moje
dupe svom pogledu. Osetih snažan pritisak na ramenu i da mi kosu repa, vukudi ga
k sebi, obmota oko druge šake. Zaječah kad mi čvrsto, krotedi, povuče glavu
unazad, kako bi mogao slobodno galopirati. Tišinu u kojoj se jedino čulo pljeskanje
dva oznojena tela, prekinu moj oslobađajudi krik novog svršavanja, dok me je
vrela sperma zapljuskivala preko kičmenog stuba.
Jarilo tromo leže pored mene, teško dišudi. Znoj, vino, sperma i miris purpura
natopili su čaršav. Najednom se visoki prozori otvoriše i u sobu uđe hladnoda koja
mi u trenutku ukruti bradavice. Jar se smeškao držedi kraj teget trake u ruci.
- Ne možemo da se bacimo u sneg, posle ove saune. - reče kroz kez - A valjalo
bi, jer Rusija je...
Nije stigao da završi rečenicu, jer mu svojom lepljivom, vrelom pičkicom
zaklopih usta.
- Sad deš da vidiš šta znači jahanje! - bila je prva rečenica koju sam u toj
prostoriji izgovorila, ritmički mrdajudi karlicu, trljajudi se o njegove debele usne i
nos.
- Red je da piješ iz mog pehara - rekoh zabačene glave, gledajudi nestvaran
prizor u stropnom ogledalu.

57
 Stisnu mi dupe, nabijajudi glavu kao da ima želju da čitav uđe unutra.
Uzdahnuh jako i zagrizoh usnu. Gurajudi bedrima ka njemu, otvorih se skroz u želji
da ga nahranim sobom. Ne osedajudi zimu koja nas je ujedala, kroz krik izgovorih
njegovo ime, kad mi novi orgazam, natapajudi mu usne i bradu mlazom mog soka,
zgrči svaki nerv tela, pre nego me izbaci u blagosloven mir...
Klonuh. Kroz otvorene prozore dopre daleko vučje zavljanje, koje utihnu pod
pesmom ptice rugalice... prve te godine.

58
 POGLAVLJE 7

Kad sam se probudila, Jarilo je sedeo obučen na ivici kreveta. Rub debele
vunene kape koja mu je bila navučena preko celog čela dodirivao mu je ravne
obrve, ispod kojih su me pospano posmatrale njegove sive oči. Iako mu je vedi deo
vrata bio umotan pletenim šalom, maslinastozelena jakna bila mu je raskopčana i
tako otkrivala deo smešnog rubincrvenog džempera s folklornim motivima koji je
podsedao na dilim.
- Kad nisi bog, onda si etno selo, je l'?! - upitah ga, ispravljajudi se s jastuka na
uzglavlje kreveta.
On prasnu u smeh, široko razvlačedi usne, a sitne bore oko očiju mu se
nabraše. - Znaš li da te ja obožavam?!
- Pa si zato odlučio da me oslepiš sitnim vezom? - ke-zila sam se, žmirkajudi
kao da mi smeta jaka svetlost.
Zasmeja se još jače, zabacujudi glavu, a zatim se nagnu i poljubi me u ugao
usne.
- Ne, nego znam da jedva čekaš da me skineš, pa sam pomislio da de te izbor
garderobe odbiti... Dobro si me istrošila sinod, a sad kad nemam svoje modi, treba
mi malo vremena da prikupim snagu. - pogleda me bezobrazno i ustajudi povuče
prekrivač s mene. Oči mu zasijaše kad mu se ukaza moje nago telo.
- Uhhh... mislim da mi se snaga upravo vratila. - reče prelazedi pohlepnim
pogledom preko svakog pedlja moje naježene kože.
Izvukoh brzo dva jastuka ispod sebe, prvim pokrili gola bedra, a drugi iz sve
snage bacih na njega. Zakikotah se.
Jarilo, ne skidajudi pogled s mojih ukrudenih bradavica, strgnu kapu sa glave,
zbog čega mu se kosa čupavo podiže na temenu. Stade se oslobađati jakne i šala,
kad ga Konstantin pozva kroz vrata, upozoravajudi ga da kasne.
Bolno se uhvati rukom za nabreklo međunožje - Udavidu ga! - krenu ka
vratima - a ti se ne pomeraj!

59
 Bio je smešan, kad je skrivajudi svoju napaljenost iza vrata, provirio samo
glavom napolje - Kaži momcima da stižem za deset... - pogleda ka krevetu - huh,
za sat vremena! - procedi kroz pljuvačku, pogledom zalepljenim za mene.
Blago povijenih nogu, ležala sam, mazno prelazedi vrhovima prstiju preko
svojih grudi i stomaka.
- Uuuuu, momcima?! - pakosno se nasmejah i spustih jagodice prstiju među
prepone. Uzdahnuh osetivši meku vrelinu koja je lagano vlažila. Okrenuh glavu u
pravcu ogledala.
Jarilo zalupi vrata Kosti pred nosem. Posmatrajudi moj odraz iznad kreveta,
izvuče kaiš iz farmerica i otkopča ih.
- Nemaš toliko vremena. Koledari su uveliko ispred kude. - Jar ga nije čuo.
Gladio je svoju nategnutu kitu šakom, potpuno fokusiran na moje izvijanje tela.
Disao je teško. Zažmurih.
- Jarilo, zaboga, imadeš ovih dana sasvim dovoljno vremena za zabavu... pa i
za igranje s Purpur! Sad bi stvarno trebalo da siđes - Konstantin je bio uporan.
Kao da se opekoh, naglo raširih kapke i skočih sa kreveta.
Moja reakcija mu lice opaljeno željom preli u zbunjenost. Prilepih se uz njega.
Osedala sam kako mu kita stisnuta našim telima pulsira na mom stomaku. Prođe
mi rukama kroz kosu i povuče ka sebi u želji da me poljubi. Sprečih u naumu tako
što mu položih dva vlažna prsta preko usana.
- Igranje s Purpur?! - skupih oči ispitivački.
Nabra nedužno čelo, a zatim rukom skloni moje prste sa usana. Gledajudi me
pravo u oči, obliza vrh svakog sa tragom mog mirisa.
- Jarilo... - izustih uzbuđeno.
- Reci... - pržedi me dahom po vratu, jedva izgovori.
Odgurnuh ga ljutito od sebe, zbog čega on posrnu.
- Izlazi! - Uputih se ka kupatilu.
- Šta? Šta ti je? - bio je pogubljen - Gde, gde deš sad?
- Požuri - rekoh, hvatajudi se za bravu - čekaju te momci!
60
 - Purpur, ne misliš valjda ozbiljno da me ostaviš sad ovde... ovakvog!? - stajao
je pored kreveta zadihan, razdrljen i nabrekao. Zvučao je moledivo.
To mi se svidelo.
- Jedina osoba koja može da se igra s Purpur je sama Purpur! - zalupih vrata -
A trenutno joj nije do publike! -zaključah i izvukoh ključ.
- Ne... nisi valjda ozbiljna! - vikao je povlačedi kvaku
- Purpur, molim te, reci mi da se zezaš?
Odvrnuh vodu iznad kade. - Ne čujem Vas, gospodine Liraj!
Kad prestade da cima bravu, provirih kroz ključaonicu.
Skakutao je pokušavajudi da navuče leviske preko kite koja mu je još bila
dignuta. Nekako uspe da se uljudi pa ljutito nabi kapu preko glave.
Oblačedi jaknu, izađe iz sobe.
- Ubidu je, Kosta! - poče glasno da se smeje - Majke mi, ima da je ubijem!

***
U Mrazu sam vreme uglavnom provodila u društvu Tatjane, Sašine derke,
koja je takođe bila gost Koledovih, Bejle i njene kosmate pratnje. Dok je
netrpeljivost između mene i Dajboga bila više nego očita, ona između mene i Kon-
stantina mogla se opipati i sedi nožem na kriške. Ja mu nisam zaboravila reči iz
salona, a on je nastojao da iskoristi svaku priliku da ih ponovi. Čak i u momentima
kad smo bili zajedno s Bejlom il' Jarilom, nalazio je načine da me potkači rečima il'
podsmehom. Zato sam težila da ga se klonim i birala da vreme pre provedem s
vukovima nego s njim. Ako ništa drugo, Dajbog nije mogao da priča, a i nije mi
ostavljen neki izbor, jer je Jarilo bio zauzet s koledarima, muškarcima s kojima bi
maskiran obilazio Mraz.
Tokom prve Koledarske nodi, zajedno s Bejlom i Tatjanom, radoznalo sam
pratila povorku 12 muškaraca odenutih u životinjsko krzno. Na ulazu u selo,
podelili su se u dve grupe. Jednu je predvodio Jar, a drugu Konstantin. Obojica su
nosili baklju u ruci i imali na grudima venac od suvog cveda i ruzmarina. Po
šestorica sa svake strane glavnog puta, išli su jedan za drugim veselo, pravedi buku

61
zvonima il' lupanjem u doboše. Zaustavili su se ispred kude u čijem prozoru je
gorela purpurna sveda. Prvo su ispred kapije pevali, a zatim su izgovarajudi
zdravicu pozvali domadicu napolje. Kad se ona pojavila nosedi poslužavnik s
pogačom, belim lukom, medom i rakijom, svaki od njih je prišao, poslužio se i ušao
u kudu izgovarajudi:
- Za rodnu godinu, dočekaj Koleda! - Poslednji je ušao Jar. Krenula sam za
njima, međutim Tatjana me je povukla za mišicu i zaustavila.
- Samo Koledari mogu unutra. Možeš da ih sačekaš ispred ili da ideš.
- Što? Baš bih volela da vidim šta se unutra dešava. - pokušavala sam da je
ubedim da makar provirim kroz prozor.
Ne puštajudi mi mišicu, objasnila mi je da oni unutra oavljaju magijske
obrede za zdravlje, porod, sredu... zavisi šta toj kudi treba.
- Pa kad de izadi?
- Kad ih domadica dovoljno daruje.
Tek što izustih da pitam koliko to u proseku traje, vesela družina izlete iz
kude. Poslednji koledar nosio je torbe pune poklona. Uputiše se ka slededoj kudi,
stvarajudi još vedu buku. Ukoliko bi naišli na raskrsnicu, grupe bi menjale stranu,
ali pre toga je Jarilo morao da pije iz Kostine čuture, a Kosta iz njegove. Posle trede
kude, odlučila sam da se vratimo na imanje Koledovih. Bilo je hladno, postajalo je
dosadno. Bejli se prispavalo, a Jarilo je bio sve pijaniji.
- Šta je, Purpur, ne sviđaju ti se naši običaji? - dobaci mi Kosta kad prođosmo
pored njega.
- Umorne smo - odgovorih kratko.
- Nadam se da nedeš biti toliko umorna i poslednju nod, tad je ipak
najzanimljivije! Obilazimo kude devojaka koje žele da se udaju! - naceri se zlobno i
navuče drvenu masku preko lica, na čijem čelu je bila izrezbarena zvezda s
kolovratom u centru.
Jarilo mu naskoči na leđa i obojica posrnuše.
- Pij, brate, pij! - gurnu mu svoju čuturu u usta, a sam potegnu iz njegove.

62
 Kad otpi veliki gutljaj, obrisa usta rukavom i teturajudi se upita me gde sam
pošla.
- Kudi. - iako sam bila ljuta, odgovorila sam tihim glasom. Majstorski sam se
trudila da svima stavim do znanja da ga poštujem.
- Pa dobro... - slegnu ramenima - nemoj me čekati! - prasnu u smeh i
pridržavajudi se za Kostu, pevajudi požuri sa ostalima ka slededoj kudi...
Svakako da sam ga čekala. Došao je pred zoru i sručio se u krevet. Zaplidudi
jezikom objašnjavao je da de se odredi svega zbog mene...
- Zajebano, kad si čovek? - dobacila sam mu sutradan dok je pravedi bolne
grimase pokušavao da stiša Bejlino ciktanje kad smo seli u velike bele zaprežne
sanke koje su vukla četiri vuka. Drvo sa spoljne strane imalo je izrezbarene pahulje
po sebi, dok je unutrašnjost, tapacirana debelim sunđerima, bila presvučena
crvenom kožom.
- Nije zajebano biti čovek, zajebano je kad ne znaš kako da budeš pravi čovek.
- reče prebacujudi meni i Bejli karirano debe preko krila. Dade znak vukovima da
krenu.
- U Mrazu se moja ljudska strana, moja čula, emocije, potrebe, pa i poroci
pojačaju. Kao pušteni s lanca, jure svuda gde im je inače zabranjeno. U početku
sam se zaista borio sa svim, pokušavajudi da ostanem dosledan sebi i svemu što
predstavljam; na kraju sam shvatio da je najteža borba ona sa samim sobom. Pa ja
kao bog nisam mogao da ugasim žeđ za tobom, možeš samo da zamisliš kakvi me
demoni ovih dana progone da ih oslobodim. Zato se sad prepustim svemu i
uživam, jedino što sasvim dobro znam gde mi je granica.
- A, dobro, dobro - stisnuh se uz Bejlu - to da imaš granicu jasno se vidi.
Mamurluk ti danas odlično stoji.
Zavrte glavom kroz smeh i povika vukovima da idu brže. Saonice jurnuše po
smrznutom snegu, ostavljajudi dubok trag iza sebe. Vetar nam je šibao lica,
donosedi oštar miris zime i svežine. Kao i uvek, pored nas je trčao ostatak čopora.
Zaustavili smo se na samoj granici Mraza, tik uz gustu četinarsku šumu. Bejla
veselo iskoči iz saonica i, napravivši veliku grudvu, baci je na Dajboga. Vuk je samo
bledo pogleda kad mu bela loptica okrznu njušku. Slededa grudva ga pogodi iznad
oka; on otrese glavu i pojuri za njom. Kad je stiže, gurnu je lagano i ona potrbuške

63
zaroni u sneg. Nije prestajala da se smeje. Pade mi na pamet da je nikad nisam
viđala toliko srednu kao kad je u njegovom društvu.
- Rekao sam ti da se ne brineš. - Jarilo je zadovoljno gledao kako se igraju. -
Dajbog je odličan zaštitnik, ali očito i sjajna dadilja.
- Mislila sam da ovde ne možeš da mi čitaš misli. - gledala sam ga s
nevericom.
- Pa i ne mogu. Samo, upoznao sam te dovoljno dobro da mogu prepoznati
šta ti se mota po glavi. - poljubi me u kosu. - A kad smo kod čitanja misli, imam
nešto za tebe.
Skide rukavicu i pažljivo iz unutrašnjeg džepa izvuče malu crnu plišanu
kutijicu. Pruži mi je na dlanu. Gledala sam u nju prestrašeno, kao da de u najmanju
ruku skočiti na mene. Jasno mi je bilo da je u pitanju kutijica za nakit, tačnije, za
prsten.
- Ako me to taj čovek u tebi prosi, slobodno mu reci, nema ništa od toga.
Uskoro idemo kudi, nemam nameru da se opet udajem na par dana.
Obori pogled, kao da mu je neprijatno zbog mojih reči, i ja samu sebe ujedoh
za dug jezik Da, da, on tebe da ženi...
- Ne... ne radi se o tome. Znam koliko ti smeta što nemaš svoju privatnost i
što ponekad preterujem s kontrolisanjem svega. Mislio sam da ti ovo vratim...
otvori kutijicu.
- Moj prsten! - povikah oduševljeno - Mislila sam da je izgubljen!
- Izgubljen?! To je nemogude. Inače, on sad na tebe ne deluje kao pre. Ti
nemaš više istu količinu energije, tako da nije dovoljno jak da te štiti od navita ili
od mene. Ipak, omogudide ti da svoje misli zadržiš za sebe. Toliko makar mogu da
ti učinim.
Nisam ga ni slušala kako treba, hipnotisano sam posmatrala staklastu
strukturu purpurnog kamena u čijem centru je bio sakriven kolovrat. Setih se
ushidenja koje mi je izazvao kad sam ga prvi put videla i razočarenja kad sam
shvatila da de to malo zrno biti jedna od najvedih prepreka da budem s njim.
Poželeh da ga odmah stavim na prst, ali on zatvori kutijicu.

64
 - Ne, ne bi trebalo da ga nosiš dok smo ovde. Iako za tebe više nema isti
efekat kao pre, ipak, sjedinjen s tobom može početi da oslobađa energiju, koja de
napraviti procep u zaštiti Mraza. Ne bi to bio neki veliki prostor, ali ipak ne želim
da u Navu osete da postoji mesto gde je zaštita oštedena.
Ubaci kutijicu u džep mog kaputa.
- Shvatide brzo da postoji način da se probiju unutra. Na mene ne smeju, ali
Veles de krenuti na Konstantina po ono što mu duguje.
- Misliš, htede da ga ubije?
- Više nije samo to u pitanju. Tatjana je trudna s Kostom. Loza Koledovih de
se nastaviti.
Bejla radosno uskoči u saonice i ugnezdi se između nas.
- Čika Kosta de dobiti bebu?! - prokomentarisa ono što je čula.
- Hode - povuče joj kapu duboko preko čela i uštinu je za nos - ali, to je zasad
jedna velika tajna. Tako da moraš obedati da je nikom nedeš otkriti. - zarvši
rečenicu ozbiljnim tonom.
Bejla obeda časnom izviđačkom.

65
 POGLAVLJE 8

Naredni dani u Mrazu za mene su bili prava mora. Bilo mi je užasno dosadno,
skoro svi su bili neprijateljski nastrojeni prema meni, a Jarila nisam ni viđala. Iz
skitnje se vradao pijan, razdrljen i po mom mišljenju, previše veseo. Spavao bi
malo, budio bi se mamuran, ali bez pogovora se odazivao na svaki Kostin poziv da
idu dalje ili da nastave da piju; zato sam se poprilično iznenadila kada nam se
četrnaestog januara, svež i raspoložen, pridružio tokom ručka u pratnji Kon-
stantina i dvojice mladida.
- Čika Alek, je l' to opet neki maskenbal?! - Bejla ga je gledala oduševljeno
kad joj je prišao i poljubio je u kosu.
Na sebi je imao dvoredni teget mundir s kopčanjem od po 9 dugmadi. Uska
kragna i manžetne rukava, kao i deo oko dugmadi, bili su ukrašeni debelim zlatnim
vezom u obliku hrastovog lista. Imao je raskošne epolete, zbog kojih su mu
ramena delovala još šire. Dok su mu na desnoj strani ispod epolete preko ramena
bile provučene tri pletenice boje starog zlata, na levoj je imao zakačene tri trake:
plavu, belu i crvenu. Na kraju svake, kao ordenje, visili su kolovrati. Imao je bele
rukavice i belu košulju ispod mundira. Ravne pantalone sa strane su imale
našivenu crvenu traku.
- Nije maskenbal - nakloni joj se - danas je poslednja Koledarska nod i ona se
po tradiciji održava u domu Koledovih. Imademo posebne goste i moramo
posebno da se doteramo.
- A što si onda obučen kao da si ti neki kralj, a ne čika Kosta? Ovo je njegova
kuda.
Bejlino promudurno pitanje nas sve nasmeja; ipak, bilo je to i logično pitanje,
s obzirom na to da su ostali bili u jednostavnijim jednorednim uniformama, zlatnih
dugmida i rubova. Epolete su im bile crvene sa zlatnim ivicama. Preko grudi su
imali ordensku lentu. Konstantin plavu, ostala dvojica crvenu i belu.
- Zato što sam ja... - zbuni se pa pogleda oko sebe, tražedi zadovoljavajudi
odgovor - zato što sam ja najstariji.

66
 Bejla pažljivo odmeri svakog muškarca od glave do pete, zatim pozva očima
Jara da se nagne do nje. Zakloni dlanom svoje usne kad mu polušapatom reče:
- Ja mislim da je to zato što si ti najlepši!
Jarilo je pomazi još jednom po riđim kovrdžama, a zatim dođe do mene.
- Purpur - nakloni se kratkim i oštrim pokretom.
- Gospodine Liraj - odgovorih dramski.
- Da li dopuštate da sednem pored Vas?
- Svakako, da, da.
Zahvali se, skide rukavice i raskopča mundir. Preko grudi mu se ukaza lenta
tirijan purpurne boje. Pozva rukom ostale da nam se pridruže za stolom. Kroz
zalogaje poče da objašnjava kakva nas nod očekuje.
Pričao je opušteno. Njegova nakidena uniforma činila se krutom i teškom,
međutim, delovalo je kao da se sasvim prijatno oseda u njoj. Bio je obrijan, sa
uredno podšišanom kosom i blago zaglađenim šiškama. Mirisao je na aromu mog
imena. Gledala sam ga kao da ga prvi put vidim. S vremena na vreme bi me
pogledao, sivim čistim očima kojima se vratila bistrina, toliko jasna da sam videla
svoj odraz u njima. Imao je to držanje, pravo, ponosno, ali ne gordo. Smejao se
meko, pristojno, ali ne prosto. I imao je taj glas. Promukao i napukao. Glas koji bi
pri izgovoru mog imena ježio vrat.
- Purpur?!
Da, izgovarao je moje ime posebno. Nije preo kao drugi. Nije se igrao
komplikovanim sklopom suglasnika. S njegovog jezika moje ime se slivalo kao
med.
- Purpur! Da li si razumela?!
- Da... da... sve - zapetljah, shvatajudi da mi se obrada i da sam opet odlutala.
- Dobro - ustade zakopčavajudi se - mi idemo do crkve, a vi se spremite.
Pre nego izađe, vrati se do mene. Mrštila sam se pokušavajudi da se prisetim
bilo čega što je rekao. Poljubi me u obraz.
- Pitaj Tatjanu da ti objasni... - šapnu - ili Bejlu, upijala je svaku reč.
67
 Mrzim ga... gledala sam za njim kako izlazi, boredi se sa crvenilom koje mi je
punilo obraze. Mrzim ga što me tako dobro poznaje.
Poslednja Koledarska nod poklapala se sa pravoslavnom Novom godinom.
Iako se u Mrazu prvenstveno poštovala rodna vera, vodilo se računa i o
hrišdanskim običajima. Pogotovo što bi s vremena na vreme u selo dolazili stranci
zbog poslova vezanih za čeriot. Neobičnost sela i njegov izgled potpuno smrznut u
vremenu carske Rusije, pravdan je željom stanovništva da održi tradiciju, ali i da
privuče turiste. Ljudi su dolazili, provodili određeno vreme, uživali u njegovim
čarima, ali bi odmah po izlasku s teritorije Zaboravljene gore prestajali da se pitaju
kako i od čega stanovništvo Mraza uopšte živi. Sa sobom bi poneli lepa sedanja i
želju da istražuju svoje slovenske korene. Jer gosti koji su dolazili bili su isključivo
pripadnici nekog slovenskog naroda.
Sve mi je bilo još jasnije kada smo došle u crkvu. Pod obaveznim dres kodom
koji je podrazumevao adekvatnu odedu iz perioda s kraja 18. veka, u tri reda sedeli
su muškarci, žene, ali i deca. U jednoj grupi, muškarci su imali lente plave boje, u
drugoj crvene, a u tredoj bele. Iako su bili različite vere i dolazili iz različitih država,
i mada su prvenstveno govorili različitim jezicima, sasvim lako su se
sporazumevali. Shvatila sam brzo da su u beloj grupi Istočni Sloveni, u plavoj
Zapadni i u crvenoj Južni. Ja sam sedela s Bejlom pored Jarila, na početku
izdvojene četvrte grupe koju su činili direktni potomci staroslovenskih plemena,
svesni svog porekla i vere, kao i nekoliko prelepih žena duge plave kose za koje mi
je Jar rekao da su ruslanke.
- One su tu da tokom nodi s Koledarima odu do kuda devojaka koje žele da se
udaju i da ih posebnim ritualima spreme za brak.
- Zar dete i večeras obilaziti kude? - upitala sam kroz zube, pravedi se da
slušam službu.
- O, pa to je gostima jedan od najzanimljivijih delova večeri. Povorka krede
pravo odavde, završava se veličanstvenim vatrometom, a onda svi idemo na
imanje i provodimo se do jutra. Namignu mi.
- Ne brini se, ja du ih samo sa ostalima pratiti, nedu ulaziti u kude. Bilo bi
previše da me vide onako maskiranog.
Sveštenici završiše sa službom i pozvaše gospodina Li-raja da održi govor
dobrodošlice. Svi ga pozdraviše aplauzom.

68
 Slušala sam pažljivo kako priču o značaju Mraza i če-riota za Arkona grupu
vešto pretače u predavanje o Starim Slovenima i našim slovenskim korenima. Bilo
mi je neobično da ga ponovo vidim u ulozi Liraja, i isto onoliko koliko mi je u
početku bilo teško da se naviknem da ga zovem Jarilo, toliko mi je sad bilo
nezamislivo da ga privatno zovem Alek.
Na kraju govora, predloži da se svi pridruže povorci Koledara. Nov aplauz
zagrme crkvom. Veliki broj ljudi odmah priđe i okruži ga. Pozvah Bejlu da izađemo,
međutim, ona odmahnu glavom duredi se i tako mi stavi do znanja da je i dalje
ljuta na mene zbog događaja koji se zbio malo ranije u kudi.
Naime, tokom večeri, dok smo se oblačile, primetila je kutijicu sa prstenom i
insistirala da joj dam da ga nosi jer joj se slaže s purpurnom mašnom oko struka
njene bele haljinice. Nisam uspela da je ubedim da joj je prsten veliki i
nepotreban, pa sam ga samo besno ubacila u fioku komode, zapretivši joj da de
dobiti batine ako ga uzme. - Bejla, molim te, ne pravi scene - obratih joj se ljutito i
povukoh za mišicu.
Jedva ustade. Popravih joj šubaru od belog krzna ispod koje su joj bile rasute
riđe kovrdže. Preko haljinice je imala dug karamel kaputid, dok joj je oko vrata
visio mali beli krzneni grejač za ruke. Naspram mene, koja sam ispod teške crne
pelerine sa krznenom kapuljačom nosila raskošnu haljinu od petrolej zelene svile
sa krutim čipkanim korsetom, delovala je lako i nežno kao anđeo.
Uputih se ka Jaru, ali oko njega je i dalje bila gužva, zato se s Bejlom pomerih
ustranu.
U momentu kad nas Jarilo spazi i pozva rukom da mu se pridružimo,
Konstantin mi prepreči put. I dalje je bio u uniformi, zbog čega zaključih da nede
učestvovati kao koledar.
Izraz njegovog lica govorio mi je da nije došao da se pozdravi.
- Tebi još nije jasno da ti nije mesto pored slovenskog boga?! - suve usne
podrugljivo su mu se krivile dok me je zlobno probadao pogledom.
Namrštih se i samo ga gurnuh da prođem. Jarilo je okružen nekolicinom
muškaraca i ruslankama izlazio napolje. Veselo se smejao, dok su ga oni grlili.
- Jar može da bude sredan samo kad je okružen svojima. Njemu treba
sloboda.

69
 - Ja mu ne oduzimam slobodu! Može da pije i radi šta hode! - besno povukoh
Bejlu da krenemo napolje.
- Pa... možda pije jer ne može da radi šta hode? - dobaci mi s leđa.
Zastadoh, Bejla produži napolje. Zaustavih dah kad mi se ponovo obrati.
- Ili možda pije jer ne može da dobije šta mu treba?! Srce poče luđački da mi
udara izazivajudi pulsiranje u slepoočnicama. Brada mi zadrhta, zbog čega iz sve
snage stisnuh šake u pesnice, zarivajudi pritom nokte u dlanove. Njegove reči slale
su mi poruku koju sam još ranije čula od Luke i Morane.
Nisam ništa odgovorila. Bez reči, na ivici suza, potrčah ka izlazu i Bejli.

70
 POGLAVLJE 9

Ispred crkve formirala se vesela kolona koju su predvodili maskirani

muškarci; iza njih je išao Jarilo, a iza njega ruslanke. Pravedi buku i pevajudi, svi se
uputiše ka poslednjoj kudi u ulici. U prozoru joj je svetlela purpurna sveda.
- Meni je ovo dosadno! Hodu da idem na drugo mesto ili kudi! - Bejla nije
htela da se pomeri.
- Ali, Alek de biti tužan ako ne budemo s njim. - pokušavala sam da je ubedim.
- Baš me briga, nije nas ni sačekao! - insistirala je da krenemo nazad.
- Pa nije mogao, videla si da su ga požurivali. Bejla gurnu ruke dublje u grejač.
- Svejedno! Svaku nod gledam isto. Dosadno mi je! Videla sam drugu decu
kako se igraju pored zvonika! Hodu i ja s njima! - bila je uporna.
Pogledah oko sebe; ostale smo same. Osim grupe dece koja se verala po
drvenim stubovima, nije bilo nikog. Nisam želela da je ostavim samu.
- Pa gde si ti dosad!? - povika napokon raspoloženo i zalete se ka Dajbogu.
- Zaista, gde si ti bio dosad? - upitah ga i ja.
Prvo me osinu pogledom, kao da je uvređen pitanjem, a zatim pokaza
njuškom u pravcu dece.
Pa, da - pomislih - deca i ljudi bi se isprepadali ako bi ih videli.
- Bejli su dosadni koledari. Hodeš li ti biti u blizini kako bih ja mogla da odem
da gledam?
Potvrdno klimnu. Odvedoh kderku do dece i osvrdudi se da vidim da li je
vukovi motre sa sigurne razdaljine, pružih korak za povorkom.
Stigla sam u trenutku kad je domadica izašla s posluženjem. Iza nje je stajala
mlada devojka u jednostavnoj beloj haljini. U masi koja je pažljivo slušala zdravice,
tražila sam Jara. Nije ga bilo. Na njegovom mestu stajao je Kosta. Koledari počeše
da ulaze jedan za drugim. Na kraju, poslednja uđe dugokosa ruslanka.
71
 Zar ne treba sve da uđu?! - upitah samu sebe. Pogledah ponovo ka Kosti.
Stajao je u grupi gostiju. Pored njega nije bilo devojaka. Uhvati moj pogled i
uzvrati mi ledenim kezom. Prvo krenuh ka njemu, ali shvatih da samo pravim bu-
dalu od sebe. Jarilo je tu u gužvi ili u selu. Možda se sklonio od buke da popriča s
nekim o poslu ili tako nešto... - govorila sam samoj sebi - ko zna čime je zauzet,
nije sigurno otišao u mrak s ruslankama.
Čak se nasmejah svom iznenadnom napadu panike i ljbomore. Ja znam da
me on voli, osedam to. Toliko puta do sada mi je i dokazao. Opsovah samu sebe
što sam dozvolila Kosti da mi ubaci crv sumnje. Krenuh natrag, ka kderci.
Pokupidu je pa demo gledati vatromet sa imanja. Može i drugare da povede.
- Bejla?! - povikah žurno, prilazedi zvoniku. Tri devojčice i dva dečaka sedeli
su na poprečnim daskama; među njima nije bilo moje kderke.
- Ako tražite onu crvenu devojčicu, ona je otišla! - dobaci mi mršav dečak
vrtedi se oko stuba zvonika.
- Kako otišla?! Gde? - upitah nervozno. - Kudi, valjda! - odgovori, ne
prestajudi da se vrti.
- Pa kad? Zašto? - nisam mogla da poverujem da je Bejla samo tako otišla, a
da me sačeka il' da mi se makar javi. To uopšte nije ličilo na nju.
- Zato što je lažljivica! - tepajudi dobaci jedna devojčica. - Kako to misliš,
lažljivica?! - priđoh joj - Šta je rekla?
- Tražila je da ona bude glavna! - prekrsti ljutito ruke na grudima. Ostale dve
devojčice stadoše pored nje.
Sagnuh se i popravljajudi joj šubaricu kroz smeh rekoh da ne razumem.
- Rekla je da je ona slovenska princeza i da mi moramo da je slušamo! -
besno mi se unese u lice - Tražila sam da dokaže da je princeza!
Shvatih da je Bejla s Dajbogom otišla do imanja kako bi iščeprkala nešto kao
dokaz. Štipnuh devojčicu za obraz i zahvalili se.
- Takođe je rekla da se druži s vukovima i da je oni u velikim saonicama voze
gde želi! - ponovo se oglasi mršavi dečak.

72
 Progutah knedlu i mahnuh deci. Tešedi se u sebi da vukovi sigurno nede
popustiti pred njenim molbama da je u sankama odvezu nazad do crkve, žurno se
uputih ka prvom parkiranom terencu u kom je sedeo vozač.
Utrčah u kudu. U njoj je, pored posluge, bilo i nekoliko pristiglih gostiju
kojima je bilo hladno, a očito i dosadno, jer su mi odmah prišli i zapodeli priču o
tome koliko je u Mrazu lepo.
Klimuh glavom nekoliko puta, složih se s njima, a onda uz obrazloženje da
tražim kderku, požurih do Vesne, koja je brojala vinske čaše. - Da li si videla Bejlu?!
- upitah je s leđa.
- Da, utrčala je i otišla odmah na sprat. - koncentrisana na brojanje, jedva
izgovori.
Odahnuh. Skinuh pelerinu i rukavice i prebacih ih preko gelendera, pa se
polako uputih u njenu sobu. Talas zime me iznenada zapljusnu, pa brzim potezima
protrljah gola ramena. Samo da više odem odavde, pomislih otvarajudi vrata sobe.
Bila je prazna. Namrštih se. Izađoh u hodnik i pozvah je nekoliko puta glasno.
Umesto odgovora, prostorijom se razmile melodija gudačkog orkestra. Krenuh da
obilazim sve sobe zapadnog krila. Bile su prazne. Ljutito se uputih ka velikim
dvokrilnim vratima na kraju hodnika.
- E pa, princezo, ovaj put du te ozbiljno kazniti - rekoh naglas kad se nađoh u
polumraku Jarove sobe. Ipak, iako sam bila na ivici nerava, laknulo mi je što nije
sama ulazila ovde. Prazna soba, osvetljena samo plamenovima sveda i tihe vatre u
kaminu, delovala je pomalo zastrašujude. Setih se koliko sam se samo namučila da
je ubedim da se ogledalo nalazi iznad kreveta protiv uroka. Pogledah ka njemu. U
sebi je imalo odraz bele posteljine. Uhvatih se za kvaku da izađem, međutim,
detalj s kreveta koji mi iskoči u mislima ukoči mi svaki ud.
Osetih kako mi talas panike zagreba nerve, juredi iz stomaka ka mozgu.
Zažmurih iz sve snage.
- Molim te da nisi ... - prošaptah, pre nego se odvojih do vrata i u dva koraka
stvorih kod uzglavlja kreveta.
Na jastuku je ležala crna plišana kutijica. Otvorena i prazna.
- Ne, ne, ne... - mucala sam uzimajudi je u ruku. Sedoh tromo na krevet.
Zagledah se u meki pliš. Izgubite ga - pomislih i zatvorih kutijicu.

73
 Rafalne eksplozije najaviše početak vatrometa. Jarilo de uskoro kudi, odmah
de je nadi - beše prva misao koja mi se stvori u glavi i utiša bubnjanje u
slepoočnicama. Međutim, druga me oprži i ja skočih s kreveta.
- Sranje...!!! - istrčah iz sobe i sjurih se niz stepenice.
- Purpur?! - začuh Vesnu kako me doziva kada se nađoh napolju. Držala sam
donji deo haljine visoko u rukama, pokušavajudi brzo da se odlučim na koju stranu
da krenem. Nebo iznad Mraza blistalo je od raznobojne vatre koja se raspršivala u
oblike Roršahovih mrlja. Svako razbijanje vatrometa pratio je prigušen žamor
oduševljenja iz sela. Uskočih u skarleticama u dubok sneg i uputih se propadajudi
ka zadnjem delu kude gde su stajale saonice. Nisu bile na svom mestu. Srce mi se
pope u grlo. Da su krenuli pravo u selo, dosad bi ih neko video. Zagledah se u
tanke tragove na svežem snegu; vodili su ka severnoj strani imanju, ka šumi. Idi de
daljim putem. Nebo je i dalje gorelo pod zaglušujudom paljbom svetledih raketa.
Pojurih nazad posrdudi. Nije bilo vremena da tražim Jarila u gužvi. Izletela sam na
parking i očajnički stala da vučem brave automobila, tražedi neki otključan.
Moram ih stidi. Moram im preprečiti put, rekoh sebi kad uspeh da otvorim Jarilov
rover. Drhtavo stisnuh dugme za paljenje. Auto pojuri u rikverc zanosedi. Jedva ga
ukrotih i ukočih. Pokušavajudi da se saberem, udahnuh duboko. Pomolih se u sebi
da Bejla nije odmah stavila prsten na ruku. Naglo napravih polukrug, stiskanjem
sirene terajudi ustranu ljude koji su počeli da pristižu.
Jurila sam kroz sneg, pravo ka zbijenim stablima. Osvrtala bih se s vremena
na vreme, nadajudi se da du ih ugledati iza sebe. Boredi se s divljanjem srca koje je
lupalo izvan mog tela, prišla sam samoj ivici šume. Bilo mi je jasno da Dajbog
nikad ne bi ušao u šumu s Bejlom, međutim, ni sama ne znam zašto, ponovo
pokrenuh auto i lagano zađoh među stabla. Posle stotinak metara, motor
prestade da radi i ukopah se u mestu. Pokušah pažljivo ponovo da ga pokrenem.
Bio je mrtav. U dubokoj tišini, jedini zvuk pravilo je moje nepravilno, brzo disanje.
Ukočenog vrata gledala sam oko sebe. Svetlost farova kroz koju su prolazile sitne
pahulje gutala je gustina četinara. Sve oko mene bilo je smrznuto. Jasno sam
videla svoj dah u vazduhu. Goli delovi kože mi poprimiše modru boju, ali ipak, nije
mi bilo hladno.
Zastrašujudi urlik koji se prolomi šumom suoči me s novom dimenzijom
straha, vrelom i nepodnošljivom, zbog koje mi na ledenu površinu naježene kože
izbiše tople kapljice znoja. Novi krik me natera da odmah izletim iz auta i krenem
u njegovom pravcu. Boredi se s dubokim snegom i spuštenim granama koje su mi

74
greble lice i ramena, gonila sam svoje prestrašeno telo da trči ka tom životinjskom
kriku. Bolnom. Dajbogovom.
Skupih se iza širokog ogrubelog stabla. Stežudi iz sve snage šake preko usta,
zarivala sam sebi zube u dlanove, pokušavajudi tako da udavim i zadržim vrisak u
sebi. Prizor koji se odigravao pred mojim očima svojim užasom oduva sve što sam
dotad videla. Između tela dva rasporena vuka teturao je Dajbog, sa otvorenim
ranama po leđima i glavi.
Njegovo belo krzno bilo je poderano i natopljeno krvlju koja je šikljala iz
njega. Na stomaku mu se jasno video dubok prorez kroz koji je ispalo iskidano
meso. Tresao je pocepanom njuškom i kašljao boredi se da dođe do vazduha.
Jedva se održavao na nogama. Ispljunu komad jarkocrvenog dlakavog tkiva i
zabacujudi glavu pogleda u mom pravcu. Povukoh se nazad, shvatajudi da me je
video. Dajbog skupi svu snagu i režedi skoči na ogromno ljudsko stvorenje koje
samo sekund pre toga raspori i baci još jednog vuka, tačno ispred prevrnutih
sanonica iza kojih je skupljena vrištala Bejla. Dva vuka koja su bila upregnuta u
njih, pokušavala su da se oslobode lanaca kojima su bila privezana. Dajbog se
čeljustima uhvatio za širok vrat stvorenja, koje teturajudi poče da ga probada
dugim mačem. Svakim probijanjem, vuk je ispuštao bolne krike, ali ga nije puštao.
- Bejla, skini prsten! - izleteh iz skrovišta i pojurih ka joj. - Skini moj prsten
odmah! - vikala sam, pokušavajudi da nadglasam režanja i njenu vrisku.
- Mama! Mama, pomozi nam! - zavapi. Polako poče da se pridiže uz saonice
koje su upregnuti vukovi cimali i povlačili.
Bila sam na nekoliko metara od nje.
- Bejla, ne pomeraj se! Skini... - bilo je sve što sam uspela da izustim pre nego
mi Dajbogovo unakaženo telo, padajudi između nas dve, oduze glas.
Bejla se uhvati šakama za glavu i poče jaukati, gledajudi kako se vuk trese od
bola, pre nego se u potpunosti pusti i umiri.
Nepodnošljiv smrad i duboko disanje natera me da polako pogledam u
pravcu stvorenja. Hramajudi, kretalo se ka nama. Iako je imalo ljudski oblik, nije
bilo čovek. Nije bilo ni životinja. Počeh da se kredem unazad, ne skidajudi pogled s
hodajude jeze.

75
 Bio je ogroman, skoro kao džin. Na glavi je imao dubok šlem sa tri zakrivljena
roga i tankim otvorom po sredini. Oči mu se nisu videle. Na mestu usta, imao je
okrugao mesnati otvor ispunjen očnjacima. Kroz razbijen oklop provirivala mu je
ulepljena crvena duga dlaka. Noge su mu bile jake, pokrivene zbijenim krljuštima,
kao i kod besomara, samo što su njegove krljušti bile oštre kao bodlje. Dok su mu
ruke bile gole, ljudske, u potpunosti iscrtane tetovažama, šake su mu bile
prekrivene gvozdenom mrežom kroz koju su provirivali debeli prsti sa šiljatim,
savijenim kandžama. U jednoj ruci je stezao mač, dok slobodnom sa zemlje brzo
pokupi kratak štap. U nekoliko poteza štap se pretvori u koplje sa dva oštra kraja.
Njegove disanje postade sve brže i shvatih da de svakog sekunda da krene na
mene. Pogledah brzo ka Bejli. Bila sam na nekoliko koraka od nje, ali nisam bila
sigurna da du stidi. I dalje je jecala sa stisnutim šakama preko ušiju. Prsten joj je
bio na palcu leve ruke.
- Bejla - promucah, ne skidajudi pogled s čudovišta koje kao slamku zavrte
koplje između dva prsta. - Samo treba da skineš mamin prsten s ruke. Njega je
začarala zla veštica kao u bajkama. Čim ga skineš, sve de nestati.
Devojčica polako ustade i pogleda u svoje ruke. Njeno pojavljivanje iza
saonica odmah privuče pažnju stvorenja. Umesto ka meni, s visoko podignutim
mačem uputi se ka njoj.
Zatrčah se, preskočih Dajbogovo truplo i bacih se celim telom na nju. Oborih
je na leđa i stadoh smesta da tragam za njenim rukama. Tup prasak, praden
cepanjem kože i bolnim urlikom, preplaši me i ja pokušah da je skupim ispod sebe
i tako zaštitim. Iz sve snagle sam je stezala, očekujudi najgore. Međutim, ništa se
nije dešavalo. Čak i upregnuti vukovi prestadoše da cimaju saonice. Polako
podigoh glavu i provirih. Na mestu gde je stajalo stvorenje, nije bilo snega, nije
bilo ni zemlje, samo crna gomila smrdljivog mesa i delovi okopa. Skočih i povukoh
Bejlu da ustane. Preplašeno mi ispruži pesnicu, koju ja lagano otvorih.
- Bože, Bejla... - uzdahnuh i uzimajudi joj prsten sa dlana, privih je snažno sebi
na grudi. Grcala je u suzama.
- Izvini, mama, izvini... - čvrsto me je stiskala za ramena. Tešila sam je
govoredi da de sve biti u redu.
Samo da odemo odavde... ne brini se... više se ničeg nedeš sedati... - tešila
sam je i u sebi.

76
 - Molim te, hodeš da spaseš i Dajboga?! - upita smirivajudi jecaje.
Odvojih je polako od sebe i pogledah u preplašene oči. - Žao mi je, dušo...
mnogo mi je žao... Ne mogu mu pomodi.
- A, da ga odvedeš u bolnicu? - gledala me je moledivo - Oni de mu pomodi.
Nisam imala snage da joj objašnjavam. Rekoh joj katko - Bejla, Dajbog je
mrtav.
Ionako de joj Jarilo izbrisati sedanje.
- Kako je mrtav, a pomera se!? - upita i odgurnuvši me pade na kolena pored
vuka. Iako jedva primetno, disao je i blago pomerao prednju crnu šapu.
Nisam mogla da poverujem da je živ. Shvatala sam da ja ne mogu da ga
pomerim odatle; takođe, teško da de preživeti vreme dok mi odemo do imanja i
nađemo Jarila. Kleknuh pored njega i pomazih ga meko po delu oko uha, zbog
čega on kratko tržnu njim.
- Izdrži još malo! - povikah kad mi pogled zastade na izvrnutim saonicama. -
Mislim da imam rešenje!

77
 POGLAVLJE 10

Jurili smo saonicama ka granici Mraza i Zaboravljene gore. Iako nije mogao
ceo da stane, uz pomod dva preživela vuka koja su nas sad vukla, uspela sam
nekako, odvaljujudi zadnji deo sanki, da ga uguram unutra. Dok je Bejla, šdudurena
u kariranom debetu, sedela pored njegove glave, ja sam sedela na samoj ivici
prednjeg dela. Držala sam uzde, upravljajudi saonicama, govorila vukovima da idu
brže. U jednom momentu, potpuni iscrpljeni i znojavi oni se ukopaše.
- Da li smo stigli?! - upitah plašljivo. Klimnuše njuškama iz kojih se slivala
pena. Brzo ih oslobodih i priđoh Dajbogu. Ležao je i dalje teško dišudi. Zadnje noge
i izranjavan deo leđa visili su mu sa saonica. Bejla uze svoje debe i pokri ga po
otvorenoj rani na stomaku. Stisnu je rukama jako.
- Šta de sad da se desi? - upita, ne skidajudi ruke sa njega - Hode ovde dodi
neko da nam pomogne?
Nisam znala šta da odgovorim. Dok me je jedan deo tela boleo, drugi nisam
osedala od zime. Slegnuh ramenima.
- Možda treba samo da sačekamo... - prošaptah, svesna da de nam umreti
pred očima.
Nažalost, prevarila sam se misledi da i njemu isto kao Jarilu i ostalim, Mraz
oduzima modi i da de mu se sa prelaskom granice iste vratiti. Dajbog je ipak bio
samo vuk. Grozan, veliki, zli vuk, koji me mrzi i kog ja mrzim i koji mi je prirastao
za srce. Zagrlih Bejlu i odvojih je od njega. Cvokotala je od zime. Istrgnuh ishabane
delove haljine i obmotah je njima.
Dajbog samo kratko uzdahnu pre nego mu se život ugasi u očima. Bejla
zaplaka i zagrli ga još jednom. Vukovi počeše cviledi da zavijaju. Odvojih polako
kderku od njega, uzeh je u naručje i uputih se nazad ka selu. Vukovi krenuše pored
nas. Bila sam na izmaku snage, ali morala sam nas vratiti nazad. Bili smo u nedođiji
i nisam verovala da de nas lako pronadi. Ako nas uopšte i traže... - pomislih.
Veliki komad snega, kao grudva, snažno me pogodi u potiljak, zbog čega
posrnuh i zamalo ispustih Bejlu. Pokušah da se okrenem, ali me nova grudva

78
pogodi pravo u lice i ja se prevrnuh na leđa. Bejla poče da se smeje i istrgnu mi se
iz ruku, povlačedi me da ustanem.
- Mene si našao da grudvaš?! - bilo je sve što sam uspela da izgovorim, kad
me vreli talas srede ugreja i ja zajedno s Bejlom potrčah ka velikom belom vuku
koji visoko podiže glavu i glasno zagrme zavijajudi.

***
Do imanja smo stigle na Dajbogovim leđima. Neverovatno kako se na njemu
nije primedivao ni trag izmučenosti i smrti s kojom je bio suočen samo nekoliko
minuta ranije. U kudi Koledovih bilo je živo i bučno kad smo se Bejla i ja polako
ušunjale kroz zadnji ulaz. Vodila sam je žurno kroz veselu masu, pokušavajudi da
se što pre domognem sprata. Naše pojavljivanje na stepenicama nije ostalo
nezapaženo. Zgroženim pogledima ljudi su pratili kako sva izgrebana i u ritama za
sobom vodim raščupanu devojčicu uvijenu u delove moje haljine. Samo sam se
smešila i odmahivala rukom; ne zastajudi, dobacih nekoliko puta da se izgubila u
šumi.
Napokon se domogosmo Bejline sobe. Iako sam htela da je okupam, ona se
samo sruči na krevet i klonu od umora. Polako joj skidoh delove haljine. Dobro
natopih peškir mlakom vodom i sapunicom i počeh da joj brišem promrzlu kožu,
skidajudi s nje tragove blata i Dajbogove krvi. Posle pola sata, kad joj se povuče
modrina od zime, ušuškah je dobro i krenuh u Jarovu sobu. Skidoh sa sebe rite,
umih se i oprah ruke i laktove. Brzo navukoh toplu odedu i istrčah na galeriju.
Posmatrala sam masu koja se opušeno tiskala. Pravedi žamor, naglašavala je
orkestar. Svi su bili tu, osim Jarila. Nisam mogla da poverujem da ni u jednom
trenutku nije primetio da nas nema. Krenuh da silazim kad me Kosta opazi. Brzo
mu mahnuh rukom i pozvah ga k sebi, međutim, on sa zlobnim osmehom izađe iz
predvorja, gurajudi ljude oko sebe. Potrčah za njim dozivajudi ga. Nije se obazirao,
samo se žurno po izlasku iz kude uputi ka pomodnoj zgradi koja se nalazila
uvučena u desnom kraju dvorišta.
- Molim te, stani! - vikala sam za njim dok je ulazio. Pružih korak, te i sama
kročih u hladnu prizemnu kudu za koju sam mislila da služi za poslugu. Okrenuh se
oko sebe. Na zidovima hodnika od stare cigle igrale su senke dogorelih sveda.

79
 - Kosta? - pozvah ga pomalo plašljivo.
Umesto odgovora začuh samo jecanje i teško uzdisanje koje je dopiralo iza
drvenih vrata naspram kojih sam stajala.
- Kosta! - ponovih glasno i naglo ih otvorih...
Stajala sam na dovratku, širom otvorenih očiju. U stomaku osetih mučninu
kad ugledah scenu koja mi, kao svilen gajtan, obmota i stisnu grlo, sprečavajudi
me da dišem. Bez glasa sam pomerala usne i grabedi rukom po vratu pokušavala
skloniti nevidljivu traku koja me je davila. Činilo mi se da je bol koja mi stade
čupati utrobu sastavljena od boli hiljadu umiranja.
Jarilo zadovoljno uzdahnu i povuče za kosu ruslanku, gurajudi joj duboko
svoju kitu u usta. Ona se davila, halapljivo ga sisajudi. Druga ruslanka mazno mu je
prelazila jezikom po stomaku, preko bradavica, vrata, sve do usana. Kada on
podiže glavu da je poljubi, ona se uz kikot izmače.
- Ne može još - zaprede i zabacujudi svoju dugu kosu unazad, opkorači ga
izvijajudi leđa. Jar pusti ruke sa prve devojke i snažno povlačedi guzu druge ka
svojoj glavi, zaroni licem u njeno međunožje. Ona zastenja glasno.
- Kao što rekoh, ti nikad nedeš modi da mu pružiš ono što mu treba -
Konstantinov glas mi dođe s leđa. Stajao je naslonjen na dovratak s prekrštenim
rukama na grudima. Zadovoljno se smešio uživajudi u prizoru.
Samo zatreptah. Brzo. Bez reči dopustih suzama da mi skliznu niz lice.
Iz doška sobe iskorači jos jedna ruslanka. Bila je najlepša od sve tri. Priđe i
odgurnu devojku koju je lizao. Ona se uz osmeh prvo preturi na leđa, ali zatim
brzo ustade i povlačedi za kosu devojku koja mu je pušila, natera je da ustane.
Treda ruslanka je stajala pored kreveta. Pogledom je prelazila preko njegovog
jakog znojavog tela, na kome je kao koplje dominirala nabrekla kita. Bio je
nepomičan, napeto čekajudi šta de ona da uradi. Ruslanka celim dlanom pređe
preko njegovih usta, uklanjajudi mu tako tuđe sokove i tragove s njih. Zatim se
nagnu grudima, postavljajudi mu vrh jedne bradavice tačno iznad njegovih
otvorenih usana. On ih oštro liznu nekoliko puta vrhom jezika, zbog čega se ona
nasmeja zabacujudi glavu. Jarilo je snažno povuče k sebi i poče joj željno ljubiti
vrat. Boredi se s njenom dugom grivom, odmahnu glavom i tad me prvi put
ugleda. Skupi bezizražajne, prazne oči, kao da me odmerava. Podrugljivo mi se

80
nasmeši, pa se prepusti zanosu kada ga devojka sedajudi primi celog u sebe.
Zastenja duboko. Posegnu za njenim grudima, stiskajudi ih i ljubedi.
Želim da umrem. Molim te da umrem... - ponavljala sam u sebi. Međutim,
znala sam da, koliko god poniženje razdiralo dušu i telo, nije smrtonosno. Ne
ubija... barem ne odmah i ne brzo. Kao neizlečiva bolest, tera te da živiš s njom,
isisavajudi ti život bolnim sedanjima i emocijama. Osim doživotne borbe sa samim
sobom i svim što ono sobom donese, protiv poniženja nije bilo leka... Ja znam. Ja
sam ga toliko puta doživela.
Uspedoh nekako da pokrenem skamenjene noge i bez peči se okrenuh.
Oslanjajudi se rukom o zid, osedajudi napuklu ciglu pod jagodicama, krenuh ka
vratima.
- Dozvoli da ti otvorim! - Konstantin me obiđe, a onda teatralno otvori vrata.
Nisam ga gledala. Skupljajudi se u kaputu, hodala sam ukočeno. Ipak, na
pragu se zaustavih.
- Skoro ceo čopor je ubijen. Bejla i Dajbog su jedva ostali živi. - ne osvrdudi se
rekoh i iskoračih u ledenu nod.
Povuče me za rame i okrenu ka sebi. Njegov namršten pogled probadao mi je
natekle oči.
- Šta? Šta to pričaš?! - povika na mene.
Odgurnuh mu ljutito ruku i u jednom dahu mu sasuh u lice sve šta se desilo.
Slušao me je nervozno gutajudi pljuvačku.
- Ja... ja... nisam znao... - promuca hvatajudi se za glavu... - nikad ne bih... To
je čuma. To stvorenje. Demon Nava... Ja... sam... Jarilu... čuma živi uz granicu
Mraza... čeka... - borio se da sastavi rečenicu. - čeka... da uđe.
Gledala sam ga tupo. Govorio je kidajudi reči, isto kao što je meni tuga kidala
srce. Slegnuh samo ramenima i krenuh niz put.
Kosta potrča za mnom.
- Kako, kako je Dajbog ostao živ?
- Odvukla sam ga do granice... Ponovo me povuče za rame.

81
 - Purpur... ja... ja sam... Izvini.
Otresoh mu ruku. - Odjebi! - prosiktah kroz zube i ubrzanim hodom se udaljih
od njega.
Dozivao me i molio da stanem. Nisam reagovala. Gonjena parajudim, mučnim
osedanjima, gonjena bolom koji mi se kao klin zarivao u svaki nerv, počeh da
trčim. Lagano. Vodedi računa da ostanem na utabanoj stazi. Najednom mi bujica
Jarilovih i ruslankinih slika preplavi svaki deo mozga. Kao baklja u meni planu
mržnja. Ubrzah. Pojurih sa staze u duboki sneg, upadajudi u njega nespretno.
Zavrištah izbezumljeno skidajudi i bacajudi sa sebe šal i kaput. Mržnja mi je luđački
pekla svaki deo tela, svaku deliju. Sneg oko mene više nije bio beo. U mojim očima
bio je crven. Goreo je. Jurila sam ni sama ne znam gde. Htela sam samo što dalje.
Što dalje od odande, od njih, od njega. Htela sam da pobegnem što dalje od sebe.
Osetih da sam na izmaku snage. Usporih i pogubljeno se osvrnuh. Uočih daščaru
za lovce. Uputih se ka njoj. Poslednjim atomima snage dovukoh se u smrznutu ko-
libu. Sručih se. Celo telo mi je tresla groznica. Skupih se jecajudi.
- Ne mogu... ne mogu ja ovo više... - promucah, gledajudi u Dajboga koji je
stajao na ulazu. Spusti se pored mene. Obgrli me prednjim i zadnjim šapama i
nežno povuče k sebi. Provuče svoju glavu ispod moje. Ugnezdih se na njegovom
mekom krznu i zaspah...

***
Jedino što sam primedivala na Jarilu bilo je to da je nosio istu odedu koju je
imao tokom poslednje Koledarske nodi. Sedeo je ispod mojih nogu. Mundir mu
više nije bio lep. Njegove raskošne zlatne epolete sad su ga činile manjim, suvim.
Bio je raščupan, sa istaknutim borama na čelu. Nekad sam se tako radovala
njegovim borama... uveseljavale su me ili rastuživale, ponekad su me čak i plašile,
a sad su mi bile samo ružne, duboke linije. Pričao je. Nisam ga čula. Znam da je
govorio jer su mu se usne pomerale. Skupih oči da ih bolje osmotrim. Imao je
posekotinu na donjoj. Pa, verovatno ga je ruslanka ujela - pomislih i sklonih sa
njega pogled ustranu. U prvom trenutku ne prepoznadoh gde sam. Otresoh
glavom i zatreptah jako nekoliko puta. Polako osmotrih deo po deo sobe u kojoj
sam se nalazila. Nasmeših se blago kad shvatih. Okretoh se i polako spustih bosa
stopala na široki brodski pod. Jarilo me povuče nežno za ruku, da ostanem u
krevetu. Njegov dodir me opeče i ja se trgoh. Zagledala sam mu se u oči. Piljila

82
sam duboko u njegove široke ženice oko kojih se razlivalo sivilo mutno od suza.
On spusti pogled i pusti mi ruku. Listajudi, povukoh prekrivač i ogrnuh se. Polako
priđoh širokom prozoru. Srce mi zakuca brzo. Puštajudi prekrivač, položih dlanove
na zamagljeno staklo. Laganim pokretima sklonih maglu s njega.
- Arkona... - progovorih jedva, gledajudi zavejan pejzaž oranica i smrznute
grane golog drveda, iza kojih su se nazirala dva svetionika.
- Da. Arkona... - čula sam mu glas prvi put od kad sam se probudila. - Znam
koliko voliš da budeš ovde. Bejla je kod tvojih u Starom Nebu, rekao sam im da si
opet počela da radiš za mene.
- Bejla! - preplašeno se okrenuh. - Kako... kako... - htela sam da pitam da li je
dobro i da li su joj zamrznuli sedanja, međutim sam pogled na njega izazivao mi je
teskoban osedaj zbog kog sam ostala nema.
Stajao je mirno. Stežudi pesnice uz telo. - Sve je u redu. Bejla se seda samo da
se divno provela. Dajbog je isto s njom. Vratio sam ti prsten. - pokaza na moju
ruku.
Dajbog... - raznežih se setivši se kako me je čuvao i grejao telom, sve dok nisu
došli po nas. Pogledah u svoju levu ruku. Stadoh razgledati purpurni kamen, kao
da ga prvi put vidim.
- Purpur... ja znam... mislim, ne znam - zakašlja se kao da želi da pročisti grlo.
- Ispravidu ovo... Sve du uraditi. Ja nisam kriv... Kosta, on mi je dao nešto..
- Ti si bog!! - vrisnuh odjednom na njega, zbog čega on uduta. - Ti si jebeni
bog, ne može tebi neko nešto da da! -glas mi se gušio u mržnji.
- Ja tamo nisam imao svoje modi. Znaš da nisam ništa mogao... bio sam samo
običan čovek.
U dva koraka se stvorih pored vrata.
- U tome je veličina običnog čoveka! Ne trebaju mu modi i nadljudska snaga
da se odupre izazovima. Dovoljno je da voli celim srcem.
Uzdahnu glasno.
- Purpur, molim te. Saslušaj me - krenu ka meni. Otvorih vrata.
- Izlazi!

83
 Pokuša još nešto da kaže, ali ja mu još bešnje naredih da se gubi iz sobe i
mog života. Pre nego izađe, pokuša da me dotakne. Poskočih ustranu i on izađe.
Ne puštajudi bravu, naslonih se leđima na vrata kad ih zatvorih. Srce mi je cvilelo u
grlu. Zažmurih kad mi se suze skotrljaše niz obraze i bradu. Spustih se polako na
zemlju. Obgrlih noge rukama i zajecah glasno. Za nekim ljudima vrata zalupiš, za
nekim ih ostaviš širom otvorena, za nekim ih polako zatvoriš, zaključaš, sklizneš
niz njih i čekaš da vreme odradi svoje...

84
 POGLAVLJE 11

Bledilo dana me natera da bezvoljno otvorim oči. Ležala sam na podu, pored
vrata. Bilo mi je teško da se pomerim. Zbog tupog bola u glavi i nepodnošljive
mučnine, činilo mi se da prolazim kroz gadan mamurluk od jeftine votke. Disala
sam isprekidano. Tromo se okrenuh na leđa. Odsjaj bele tavanice mi zapara
mrežnjače i ja jako zažmurih, refleksno okrenuvši glavu ustranu. Zbog naglog
pokreta, mučnina izbi iz mene i ja se ispovradah po podu, svom ramenu i kosi.
Pokušah da se pridignem, ali u meni je bilo snage samo da mlitavo pređem rukom
preko lica i sklonim umazane pramenove.
Sa vrata prvo dopre kucanje, a zatim lagano cimanje zaključane brave. Začuh
mek glas koji me pita da li sam dobro. Nisam prepoznala kome je pripadao. Možda
Helgi, možda Ladi, možda i nekom muškarcu... Bilo mi je svejedno. Nisam
odgovorila. Nepomično sam ležala na hladnom podu, u smrdljivoj lokvi, zuredi u
nepravilne šare daski poda ispod kreveta.
- Purpur, molim te, odgovori! - začuh ponovo - Da li si u redu? Treba li ti šta?
Dutala sam. Brojedi godove glatkog hrasta, čekala sam da počnem da plačem.
- 26, 27, 28... - šaputala sam, vodedi računa da ne preskočim nijednu krivulju
drveta.
- Ja moram da idem sad, ali ako ti bilo šta treba, pozovi me.
- 34, 35, 36... - nastavih za sebe, prisedajudi se kako sam pažljivo sređivala
ovu sobu i insistirala da se za nju čak iz Srbije dopremi Medžik Flor.
- 37, 38... - zastadoh. Zbunjeno se vratih na prethodni mrki čvor. Skupih
kapke da bih ga jasnije videla. Porededi ga sa drugim čvorovima, videh da nešto
nije u redu. Imao je grešku. Pridigoh se na laktove i brzo, četvoronoške priđoh
krevetu. Provukoh glavu ispod njega. Čkiljedi, počeh da odmeravam pod, tražedi
deo koji mi je zasmetao. Sve je izgledalo savršeno, baš kao kad smo ga postavili.
Počeh da se izvlačim kad opazih tanku brazdu ogrebotine. Ispružih ruku da je
dodirnem, ali ona ostade vam mog domašaja. Izvukoh se, ispravih i počeh da
guram masivan krevet ustranu. Koliko god se trudila, nije se pomerao. Pobesneh

85
kada shvatih da mi smetaju i komode. Odgurnuh prvo jednu, a onda i drugu, ne
obazirudi se na stvari koje su spadale sa njih. Kad napravih dovoljno mesta za
manevrisanje, krenuh ponovo svom snagom da ga guram. Međutim, krevet je bio
kao prilepljen za pod. Udarih ga nogom. Bila sam ljuta. Strašno ljuta. Aaa, pa ne
može na mom delu da bude propust! -gunđala sam u sebi - Posle de da bude:
Purpur nema pojma! Purpur ne zna da radi svoj posao!
Ludačkim potezima svukoh svu posteljinu sa kreveta i izvrnuh nekako teški
dušek, a zatim stadoh da cimam letvice ispod njega. Bile su zakovane. Besno
počeh da preturam po fokama u sobi, tražedi nešto što de mi pomodi da ih uklo-
nim. Kad izvrnuh sve, otključah vrata i izleteh napolje. Juredi niz stepenice sudarih
se sa Tobijasom, opsovah naglas i krenuh da ga zaobiđem. On me uhvati za
ramena i zaustavi. Zgroženo me odmeri od glave do pete. Upita me da li sam u
redu.
- U redu?! - prosiktah - Kako mogu da budem u redu, ako je pod onoliko
uništen?!
Gledao me je zbunjeno. Odmahnuh glavom i sklonih ulepljenu kosu sa lica.
Bila sam svesna da sam sva ispovradana i umazana, ali to sad nije bilo važno.
Morala sam brzo da popravim tu nepravilnost, tu grešku.
- Pa evo, ja du ti pomodi. - izgovori blago i skloni mi jedan umrljan pramen sa
lica - Ali hajde prvo da se ti malo dovedeš u red, možda nešto i pojedeš. Može? -
pogleda me toplo.
Bože, kakav idiot! - pomislih u sebi i odgurnuh ga iz sve snage. - On ne kapira!
On ne shvata kolika je šteta na MOM savršenom podu!
- Nemam kad, Tobijase! Moram odmah da ispravim svoju grešku! - povikah i
otrčah pravo u kuhinju. On krenu za mnom. Izvrtala sam sve što mi je došlo pod
ruku. Iz nekog razloga je ponavljao da se smirim. Samo mi je smetao. Nervirao me
je.
- Vidi, bolje bi bilo da mi pomogneš i doneseš nekakav alat, umesto što ideš
za mnom i gledaš me kao da sam slučaj za psihida! - brecnuh se na njega - Znam
da sam ovde ostavila alat i evo vidi, nema ga! Sigurno ga je neko od radnika
ukrao!
Okrenuh se ka njemu i pretedi mu se unesoh u lice.

86
 - Možda si ga ti ukrao?! M? Možda si ga baš ti ukrao? Podiže ruke kao da se
predaje.
- Dobro, dobro. Idem da pogledam u garaži. Ako ništa drugo, otidi du po svoj.
- Kako god... - slegnuh ramenima i nastavih da tražim. Budala ne kapira, ne
shvata... - ponavljala sam za sebe, kad mi iznenada sinu - prazna soba na spratu!
U nekoliko koraka nađoh se u malenoj sobi pored kupatila. Osim belog
starinskog kovčega, u njoj nije bilo ničega. Pažljivo ga otvorih. Zadrhtah pod
naletom sedanja na momenat kada sam ga prvi put videla i našla alat koji mi je Jar,
odnosno Alek, ostavio u njemu. Uzdahnuh i zatreptah jako.
Ne, nemam kad da se prisedam... moram, moram da popravim... to... tu...
štetu... to je moja obaveza... ja sam dozvolila... meni je promaklo... - žurno zalupih
kovčeg i vratih se u spavadu sobu.
U momentu kad sam rasturila ceo krevet, Tobi se pojavio na vratima. Nemo
je posmatrao kako iz sve snage, očajnički pokušavam da izglačam malu
ogrebotinu, uništavajudi pritom sve vedu površinu oko nje.
- Ja... ja ne razumem... - u jednom momentu ga pogledah - ne mogu ovo da
sredim! - skoro zacvileh, pa nastavih da radim. Prvo polako, a onda sve brže.
Najednom suze izbiše iz mene. Klizedi niz umazane obraze, padale su na pod,
mešajudi se sa tankim slojem prašine koji je ostajao iza svakog poteza šmirglom.
Pokušah da im ne pridajem značaj i samo obrisah oči ramenom. Ne cmizdri! -
prekorih sebe. Međutim, suze kao bujica nastaviše da mi plave lice. Svaki njihov
nalet u misli mi dozva bolne slike sedanja... sedanja na Kostu i njegove uvrede, na
priču da Bejla treba da se odvoji od mene, na ranjenog Dajboga i njegovu borbu sa
čumom, na Luku, na Moranu, na moj prelazak mosta i Jarilov podrugljiv osmeh
kad sam ga videla sa ruslankama. Opsovah glasno, govoredi sebi da sam glupača,
pa manijački zagrebah hrapavim papirom po podu, lomedi nokte do mesa.
Tobijas lagano prekorači preko rasturenih stvari i kleknu tik uz mene. Nisam
ga konstatovala. Boredi se sa suzama i bolom koji mi je razdirao telo, radila sam i
dalje.
On me plašljivo uhvati za ruke i zaustavi. Tad ga prvi put zaista pogledah.
Toplim osmehom pokušavao je da prikrije zabrinut izraz. Bi mi jasno da mu
delujem kao potpuna luda i pognuh stidljivo glavu. Tobi pažljivo uze šmirglu od

87
mene i baci je. Privuče sebi ulje i sunđer, pa kad krpicom očisti prašinu, stade
premazivati isparane delove. Dutali smo.
- Gotovo. - reče i pomeri se ustranu.
Zurila sam u pod. Mesto gde je bila ogrebotina bilo je kao novo, međutim, na
delovima koje sam ja oštetila, videle su se nepravilnosti.
- Napravila sam više štete nego koristi.
- Nema veze... sad je sve sređeno. Vidiš, kao novo je. -pokuša da me uteši.
- Ne... sve se vidi... vidi se da je zakrpljeno! - u meni se sve lomilo.
- Ti vidiš jer znaš da je popravljano. Drugi nikad ne bi ni primetili. - nastavi da
me teši.
Uhvatih se za glavu. Mučnina mi ponovo zatutnja stomakom. Panično počeh
da se borim za vazduh.
- Ništa ne znam da uradim kako treba! Sve sam pokvarila! - gledala sam ga
mutnim pogledom. Brada mi se zatrese.
On se privuče ka meni i zagrli me.
- Znaš, neke greške ne treba popravljati. Treba ih ostaviti onakve kakve jesu.
Vedina grešaka bude tu od samog početka, samo ih mi ne vidimo jer ih i ne
tražimo i ne gledamo na stvari iz pravog ugla. A onda kad ih otkrijemo, bude ved
kasno. Možemo samo da ih zamažemo ili da ih na silu popravljamo, ali tada
uglavnom nehotice oštetimo okolinu.
- Pa šta je rešenje? - šapnuh, shvativši da ne govori o
podu.
- Rešenje je da prihvatimo stvari kakve jesu. Da naučimo da živimo sa tim.
- Ali, ako je greška tolika da ti smeta da normalno živiš...
Skupi oči kao da razmišlja.
- Pa ništa, onda uzmeš i izbaciš celinu koja te muči. Recimo, izvadiš ceo ovaj
pod, baciš i zameniš novim. Samo se pre toga dobro uveriš da i taj nov nije
ošteden.

88
 Osmehnuh se prvi put.
- Samo tako?
- Samo tako! - namignu mi - Dok ga ti lickaš i umivaš, činiš da bude nešto što
nije, savršenstvo, njegova cena i važnost opadaju. A tržište je puno novih modela,
još boljeg kvaliteta. - reče i slegnu ramenima.
- Na kraju, ako ne možeš da živiš sa greškom, odstrani je. Klimnuh saglasno
glavom.
Tobi ustade i pruži mi ruku da se podignem.
- Dobro, a šta misliš da nam sad skuvam kakao ili neki čaj? Ti možeš za to
vreme da se istuširaš, a posle da sklopimo ovo čudo.
Izbrisah lice delidem levog rukava koji je jedini bio čist, pa oklevajudi
prihvatih njegovu ruku. Napokon postadoh svesna stanja u kom me je video i
talas crvenila mi buknu obrazima.
- Pa, važi... samo, je l' može meni kafa? - promrmljah, pogleda uprtog u bolne
šake i iskrzane nokte.
- Onda, dve kafe! - reče i izgubi se iz sobe ne zatvarajudi vrata.
Pomislih da sam ga baš isprepadala. Toliko je žurio da napusti prostoriju.
Uputih se u kupatilo.

89
 POGLAVLJE 12

Pila sam tu kafu, trudedi se da sakrijem gađenje izazvano mlakom i bljutavom

tečnošdu koja mi je grebala čula. Kafa je bila toliko loša da sam očekivala da de mi
se usta refleksno sama otvoriti i da du uz jedno bljak isplaziti jezik. Tobijas je
sedeo na drugom kraju sofe. Šolju je držao na kolenu, nervozno je naginjudi s
jedne strane na drugu. Činilo se da proverava da li ima nečeg na njenom dnu.
Dutali smo. S vremena na vreme bismo se pogledali, nasmejali, a onda bismo
polako ponovo usmerili pogled svako ka svojoj kafi. Najednom, on uzdahnu jako i
rešeno, brzo nagnu šolju. Pratila sam iznenađeno kako pokušava da je iskapi.
Posle par gutljaja, čelo mu se mučno nabra i on sve ispljunu nazad u šolju.
- Aaaa, čoveče! - povika i lupi nogama o pod. Protrese glavom i gadljivo
proguta pljuvačku.
- Odvratna je, zar ne?! - smejala sam se, ustajudi.
- I tebi?! - izgovori sa uzdahom olakšanja. Takođe ustade.
- Mrtva trka između ove kafe i onog čime sam danas bila umazana. Šta si
uopšte stavio u nju?
Protrese glavom još jednom.
- Ja inače ne pijem kafu, tako da sam mislio da je ovo normalno. Uhh, majko
moja, mislio sam da du povratiti, al' eto, rekoh, da dutim, da ne ispadnem curica.
Njegove reči me razveseliše. Zabacih glavu, dopuštajudi smehu da napokon
izbije iz mene.
Zbog moje reakcije Tobi se malo umusi i postiđeno obori pogled.
- Izvini - smejala sam se i dalje - samo, sad si zazvučao toliko slatko, hehe,
zaista...
Shvatih da moje reči pogoršavaju situaciju, jer u trenu njegovo lice poprimi
jarku boju.

90
 - Ček - krenuh ka kuhinji, kapirajudi da mu treba malo da se sabere - prvo da
vidim šta si to skuvao.
- Pa kafu iz kutije na kojoj piše kafal - dobaci za mnom.
- Hm... - otvorih kutiju - jeste kafa, možda je malo bajata.
- I šeder - uđe u kuhinju - u stvari, nisam našao pravi pa sam uzeo ovaj u
prahu - priđe jednoj od kutijica, otvori je i pruži mi - mislim, šeder je šeder, zar ne?
Zagledah se u beli prah pa umočih prst u njega i polizah ga. Nisam mogla da
odredim šta je to bilo. Okrenuh kutiju u ruci.
- Da, šeder je šeder, samo što je ovo, koliko ja mogu da vidim, prašak za
pecivo!
Tobijas se namršti i kao da ne veruje, sam isproba sadržaj iz kutije na kojoj je
ukrasnim slovima pisalo: Prašak za pecivo.
- Izvini, izvini... - pokušavao je da složi pokajnički izraz u čemu su ga ometale
vesele oči.
- Nema veze, ionako ne pijem kafu sa šederom. - pokušavala sam da prigušim
smeh. - Nego, da ja skuvam sebi kafu, a tebi nešto drugo? Može?
Klimnu glavom.
- Može, čaj, - odloži kutiju - samo bez šedera.
Sedeli smo i pričali. Ponovo sam se smejala. I zaista mi je prijalo. Bilo mi je
jasno da je Tobija poslao Jar, ali ipak, on je drago lice koje tako dugo nisam videla.
Njegov dečački vedar duh potiskivao je u meni konstantnu težnju tuge da me
ponovo zarobi slikama i informacijama kojih sam se htela otresti. Okej, shvatala
sam da de mi čim ostanem sama, pod kuljanjem mržnje svaka emocija nabreknuti,
ali prepustila sam se trenutku i zaista uživala u prijatnom razgovoru sa mladim
arhitektom. Ili ko zna šta je on uopšte. Bog nije svakako... neki polubog možda, Hi
pre de biti neko magijsko bide, kao Luka... - razmišljala sam dok je on slikovito pre-
pričavao anegdotu sa radnicima. Zvono na vratima ga prekide i ja krenuh da
otvorim.
- Ti si... hm... neki šumski duh, zar ne? - rekoh hvatajudi se za bravu.
Moje pitanje ga potpuno zbuni.

91
 - Ko je...? Kako?! Odmahnuh rukom.
- Ma sigurno jesi! - otvorih vrata - Izvolite? - zbunjeno sam posmatrala
kovrdžavog mladida u đubretarcu, sa vratom umotanim u narandžasti pleteni šal.
- Gospođo Purpur, doneo sam vam vašu opremu! -reče i podiže sportski
ranac.
- Opremu?! Moju? - nije mi bilo jasno.
- Opremu. Vašu. - ponovi za mnom - Gospodin Liraj mi je naložio da vam je
donesem. Zapravo, trebalo je malo ranije da dođem, ali imali smo hitnu
intervenciju u odeljenju pa sam bio zauzet. Nadam se da je i sad u redu? - pogleda
me iskreno kroz okrugla stakla naočara za vid.
- Za šta opremu? I ko si ti uopšte?
- E, da. Ja sam Stefan iz IT sektora Arkona Grupe. -pruži mi ruku.
Prihvatih je i on je srdačno protrese.
- Eto, ne bih ja vas nešto zadržavao, ali ako mogu samo da uđem da proverite
da li je tu sve što vam treba? - upita i ponovo podiže ranac.
Pomerih se ustranu i pustih ga da uđe.
- Tobijase?! - zazvuča iznenađeno kad ga ugleda u sobi.
- Hej, Stef! - Tobi ustade i priđe da se rukuje sa njim. Stefan spusti ranac na
sto i mlako prihvati pruženu ruku.
- Mislio sam da si u Berlinu. Kad si stigao?
- Danas popodne. Nisam znao da si na Arkoni. Je l' ceo tim tu, ili si samo ti?
Raskopčavajudi đubretarac, Stefan kratko odgovori da je njih troje na rtu i
stade vaditi stvari iz ranca. Obrnuh očima kad shvatih da sam opet dobila inventar
Eplove prodavnice. Prekrstih ruke ljutito na grudi i tek što otvorih usta da kažem
da slobodno sve može da vrati, Tobi upita da li su završili istraživanje.
- Čuo sam da profesor nije baš optimista po pitanju sanacije odrona. -
arhitekta priđe stolu - Realno, teško da de na bilo koji način zaustaviti...
- Tobijase, šta ti radiš ovde?! - Stefan ga drsko prekide.

92
 Grubost u njegovom glasu zateče Tobija.
- Ovaj... pa, samo sam došao da proverim da li je odvrnut ventil u kupatilu na
spratu. Jak je minus ovih dana, a nisam mogao da se setim na koliko stepeni je
podešen kotao i da li...
- Aha. - Stefan ga ponovo prekide, a zatim ga sumnjičavo odmeri od glave do
pete. - Ventil? Na spratu? - reče više za sebe, a zatim se brzo prebaci na mene i
upita da li mi još nešto treba.
Stefanov ton mi je parao uši. Iako je u crnom Metalika duksu i lenonkama sa
debelim teget okvirom delovao kao tipičan štreber, potpuno bezopasan i čak
simpatičan, grubost i ružan način na koji se obratio Tobijasu bili su sasvim dovoljni
da ga odmah stavim na listu ljudi koji mi se ne sviđaju. Frknuh ljutito na njega. Em
ne volim drske ljude, em je drzak prema jedinoj osobi koja mi se trenutno iole
dopada.
- Treba! - rekoh, vradajudi kutije u ranac. - Trebaju mi dve stvari. - kad
potrpah sve, gurnuh mu ranac u ruke, a zatim preko ranca prebacih i njegov
đubretarac.
- Koje? - moja reakcija kao da ga preplaši i on, nespretno držedi stvari u
naručju, krenu unazad.
- Zapravo, tri stvari! - išla sam ka njemu dok sam govorila - Prvo, želim da sve
ovo vratiš gospodinu Liraju, sasvim dobro mi radi sve što sam dobila pre pola
godine! Drugo, hodu da mi se vrati moj blekberi, koji je, gle čuda, nestao baš kad
sam počela da radim za gospodina.
- Blekberi? - Stefan napravi zgroženu facu, pa poče da se smeje. - Hodete
blekberi? Vi mora da se šalite!
Obiđoh ga i teatralno otvorih vrata.
- Aha, - glas mi je bio ozbiljan - hodu blekberi, i to ne bilo koji, ved moj Z10!
Kaži Jarilu da mi ga stvori! Puffff! - pucnuh prstima. - Valjda je toliko modan?! -
izgurah ga napolje i zalupih vrata.
- Tako! - rekoh ponosno, i kao da sam nešto radila, obrisah ruke o pantalone.
Tek što se uputih ka svom gostu, koji me je sededi na naslonu sofe veselo
posmatrao, brzo kucanje na vratima me natera da se na peti okrenem i naglo ih
otvorim.
93
 - Koja je treda? - Stefan me upita, i dalje držedi ranac i đubretarac u rukama.
- Treda?!
- Pa treda stvar koja vam treba?
- Aaaaa, izvini, izvini, pogrešila sam. - nasmejah se široko, pa utišah glas i
pozvah ga glavom da mi se približi. -Među nama, ta stvar koja mi treba, ona mi je
ved u kudi. -pogledah brzo u Tobijasa i Stefan isprati moj pogled. - Ako me
razumeš. - namignuh mu. - Ne zaboravi blekberi! - zalupih ponovo vrata pred
njegovim nosem, ostavljajudi ga sa potpuno pogubljenim izrazom na licu.
Dragi moj Jarilo, nisi ti jedini koji može sebi da priušti nešto mlađe. - pomislih
zlobno, iako mi je bilo sasvim jasno da me Tobi ne interesuje kao muškarac.
Zapravo, teško da de se bilo ko ikad pojaviti da zauzme njegovo mesto.
- Sve, sve i nekako, ali Purpur, blekberi?! - iz misli me trže Tobi, koji se sruči sa
naslona u sofu i podiže noge na sto. - Zezaš ga, zar ne?!
- Ne. Ne zezam ga uopšte. Zaista hodu svoj telefon. Meni je on odličan! -
uvalih se pored njega i takođe podigoh noge na sto, tik uz njegove, tako da su
nam se stopala dodirivala prstima.
- Nego, pusti ti sad to - pogledah ga - reci ti meni, ko je Stefan a ko si ti u celoj
ovoj priči? Znaš, bez obzira na sve, nisam još pohvatala sva slovenska bida i vaše
uloge.
Tobi me je posmatrao nekoliko sekundi sa potpuno tupim izrazom lica, i to
ne onim kao da ne shvata šta ga pitam, ved onim kao da mu se obradam na
potpuno nepoznatom jeziku, recimo filipinskom.
- Bekni! - lupih ga u rame.
- Pa... ovaj... - počeša se po potiljku. - Misliš, kakve veze imamo sa
Arkonom...?
Zavrteh glavom levo-desno.
- Pa, i to.
- Ovo na rtu što se desilo? - sricao je reči, kao da se plašio da ne promaši.
- E, to! - Ovaj put zadovoljno klimnuh glavom - Pričaj!

94
 - Hm... mislim da je kod Stefana to dosta spektakularnija priča. On je inače
Lužički Srbin, njegova porodica je generacijama unazad uvek isticala svoje
slovenske korene. Čak je i njegov deda, za vreme DDR-a, iako ugledan član Ko-
munističke Partije Nemačke, potencirao da su oni rodnoverci. Kao, oni veruju
samo u rodnu veru, a to ti je zapravo običan paganizam, samo lepše upakovan, da
ne zvuči sektaški. - nakezi se - Mada mi uopšte nije jasno kako je deda uspeo da
opstane sa tom pričom u to vreme. - reče više za sebe.
Šta koji kurac...? - mrštila sam se. Uzeh srk kafe, pa se ponovo koncentrisah
na njegovu priču.
- Dobro, to sad i nije bitno, - nastavi - elem, Stefan vodi IT odeljenje za
istraživanja u Arkona Grupi. Mislim da je on najmlađa osoba koja je ikad bila na
takvoj poziciji, međutim, on je čist genije. Bukvalno, geek i nerd u jednom, plus
odličan istoričar i geolog. Živa enciklopedija. Ja sam ga upoznao kada se priključio
ekipi Berlinskog univerziteta koja pokušava da sanira ogroman odron krečnjaka u
Baltik koji se desio sad u decembru...
Jeza mi brzo prostruja celim telom kad shvatih da priča o Velikoj nodi.
Stresoh se i on me upita da li mi je zima. Odmahnuh rukom i rekoh mu da nastavi.
- Čuo sam da se Liraj u poslednje vreme baš oslanja na Stefana i da veruje da
de on najviše doprineti rešavanju problema sa osipanjem. Znaš da je Liraj, ono,
opsednut Slovenima i Arkonom, tako da je stavio ceo svoj istraživački tim na
raspolaganje univerzitetu, plus ljude iz IT sektora.
Lično mislim da se Liraj naložio na teoriju profesora Štolca koji uporno tvrdi
da nije u pitanju tektonski poremedaj, ved da je sve u vezi sa takozvanom Velikom
nodi. To ti je neki veliki praznik kod Starih Slovena. - napravi kažiprstom krug u
vazduhu tik uz desnu slepoočnicu - Čovek je zapravo lud, ali Liraj je još luđi kad mu
daje tolike pare.
Slušala sam ga samo radi reda. Bilo mi je jasno da Jar i dalje igra svoju igru
milijardera i da odvlači pažnju na drugu stranu, ali mi nije bilo jasno zašto Tobijas
meni priča o svemu tome. Na kraju, ja sam jedan od glavnih aktera Velike nodi.
Mora da je dobio naređenje sa vrha da me zamajava glupostima!
- Bla, bla, bla... - prekidoh ga, rugajudi mu se - Vidim da ti je Jarilo ili neko od
njih dao uputstvo šta da mi pričaš. Eto, super za Stefana, i ako nedeš, tačnije, ne

95
smeš da mi kažeš ko je on, okej. Shvatam da je u Javu u poslednje vreme sve
nategnuto i da je frka oko nasleđa i šta da rade sa mnom.
Tobijas me je posmatrao iskolačenih očiju i ukočene vilice; imao je pogubljen
pogled izmešan sa strahom. Delovao je kao da je upravo sreo osobu odevenu u
belu košulju sa rukavima koji se vežu na leđima. Gledao me je kao da sam
potpuno luda i to me još više nerviralo. Jebote, koji je on glumac!
- Tobijase, 'ajde nemoj molim te tu da mi glumataš! -prvo se prodrah, al'
ubrzo spustih ton, shvatajudi da svađom nedu ništa postidi. - Izvini, malo sam
nervozna zbog svega, a i nemam cigarete...
- Cigarete? - Tobijasovo lice napokon omekša osmeh.
- Pa... da, cigarete... otkako sam stigla nisam zapalila nijednu.
Ošamarih samu sebe u mislima. Da li sam ja to upravo rekla da pušim?!
- Pa što ne kažeš! - prekide me - Ja sam mislio da ti ne pušiš, pa nisam ni
vadio svoje. - skoči i veselo izvadi iz jakne paklicu mekog Maribora.
Purpur, koja si ti budala!
Ponudi mi cigaretu i ja polako prihvatih. Prestala sam da pušim kad sam
saznala da sam trudna sa Bejlom. I iako se želja za duvanom povremeno vradala,
nikad nije bila dovoljno jaka da me dovede u iskušenje da ponovo propušim.
Međutim, sad kada meko zavrteh cigaretu između palca i kažiprsta, jedino što sam
htela je da ponovo uvučem dim. Stavih je među usne i pogledom potražih čime du
da je zapalim. Na moje iznenađenje, Tobijas krenu ka izlaznim vratima.
- A, gde deš ti sad? - ovaj momak me svakim minutom sve više zbunjuje.
- Pa napolje.
- Napolje, jer...?
- Pa mislim da de se gospodin Liraj ljutiti ako pušimo u kudi. - reče to tako
tiho, kao da se plaši da de ga neko čuti.
Počeh da se smejem i kupedi šibicu sa stola, uvalih se nazad u sofu.
- Ma, zajebi Liraja! - lupih rukom pored sebe da sedne. Kresnuh palidrvce i
povukoh dug dim cigarete.

96
 - Smem da te pitam nešto? - čula sam ga jedva dok me je lupkao dlanom po
leđima. Borila sam se sa groznim kašljem, očekujudi da du kroz njega u najmanju
ruku izbaciti pluda.
Potvrdno klimnuh glavom.
- Pitaj. - izgovorih kroz nov napad kašlja.
- Pa... primetio sam više puta da si tokom dana spomenula nekog Jarila, il'
Jara... u kontekstu da ga poznajemo i ti i ja...
Kašalj u sekundi prestade i ja ga pogledah, streljajudi očima. On to mene
zajebava?!
- Ovaj, ne znam da li ti se neko tako predstavio, ili o čemu se tačno radi, ali ja
bih ipak malo proverio tu osobu koja tvrdi da joj je to ime. Ja lično ne znam nikog
da se tako zove.
Okej. Definitivno me zajebava!
- A, samo da znaš, Jarilo je drugo ime za Jerovita ili Gerovita. Verujem da ti je
poznato da se njegov hram takođe nalazio ovde na Arkoni...
Bes u meni je kuljao, šamarajudi mi lice jarom zbog koje su me obrazi pekli.
Crvenilo mi obli svaki deo kože. Nisam mogla da verujem da smatra da sam tolika
budala i to mu jasno sasuh u lice.
- Ali, ali... ja sam samo hteo dobronamerno da ti kažem - mucao je,
postiđeno obarajudi pogled kad mu rumenilo istačka jagodice. - Nisam mislio ništa
loše... samo, eto, malo mi je sumnjivo to da se neko predstavi kao Jarilo...
- Slušaj bre, Tobijase, nemam više živaca za ovu igru! I sam znaš kroz šta sam
sve prošla u poslednjih nekoliko dana! Poslednje što mi treba je da slušam tvoje
laži! -ustadoh i pripalih novu cigaretu, duboko uvlačedi dim.
- Laži? - i dalje je glumio nevinašce.
- Da, laži!
- Pa koje? Šta sam rekao?
- Za početak, nisi mi rekao ko si! - siktala sam na njega.
- Kako ko sam? Ko sam ja? - trapavo je ponavljao.
97
 - E, baš to! Ko si ti?!
- Pa ja sam Tobijas Hof, arhitekta, rođen 6. maja 1982. u Berlinu. Živim u
Berlinu. Radim za oca u njegovoj firmi Hof i Klat...
- Ozbiljno?! -pucala sam sa živcima.
- Ozbiljno... - bio je tih i zbunjen.
- A, nacionalnost? Vera? Poreklo?!
- Nemac, katolik, German valjda... nisam nešto puno to istraživao.
- Aha, kao nisi Sloven?
- Pa i nisam... Jeste da je baka sa mamine strane imala poljsko državljanstvo,
ali ona je samo rođena u Poljskoj, roditelji su joj bili konzuli...
- Maaa, svakako da imaš nekog slovenskog porekla! 'Ajde, prekini, molim te!
- Pa vidi, ne znam da li ima nekog slovenskog porekla u našoj lozi... pitadu,
ako ti je to toliko bitno... nisam znao da je to presudno kod tebe...
Obrnuh očima.
- Tobijase koje si ti bide, jebote!
- Bide? - zagrcnu se.
Njegove zelene oči prvi put poprimiše onu duboku boju safira. Razbistriše se
u momentu kad mu lice prekri širok osmeh. Odahnu.
- Bide? - poče naglas da se smeje - Hehe, zezaš me celo veče!
- Ne zezam se uopšte, - bila sam mrtva ozbiljna - koje si jebeno bide, poslednji
put te pitam?
Razmišljao je nekoliko sekundi, nabirajudi čelo.
- Ljudsko.
- Molim? - namračih se ponovo.
- Ljudsko bide. Čovek. Da li je to u redu? - žmirkao je kao da se plaši udarca -
Znam da su moderni vampiri, vukodlaci i šta ja znam, zombiji valjda, ali jebi ga, ja

98
sam Tobijas Hof, arhitekta, rođen 6. maja 1982. u Berlinu. Živim u Berlinu. Radim
za oca u njegovoj firmi Hof i Klat. Nemac, katolik, German, možda i Sloven, ako se
potrudim. Ljudsko bide, poznato kao čovek.
Posmatrala sam ga nemo. Iako sam bila ljuta, osedala sam da me njegov
vedar izraz i zeleni pogled otopljavaju. Na momenat mi reč čovek poljulja sumnju
da laže. Pomislih kako bi bilo divno da je zaista običan čovek.
- Sve u redu? - upita me i ja shvatih da sam mu se unela u lice, potpuno
pogubljeno proučavajudi svaki njegov deo.
Opsovah u sebi pa se kao opečena pomerih što dalje od njega.
- Da, da... - sad sam ja bila zbunjena - i zašto si ti danas uopšte došao u ovu
kudu?
Zavrte glavom.
- Auuu, šta vam je, ljudi? Pa u firmi praktikujemo da u prvih godinu dana
proveravamo stanje u kudi, ukoliko nas klijenti obaveste da nisu tu. Ja sam dolazio
ovde u prošlu sredu, međutim, krenuo je odmah ovaj veliki minus i nisam bio
siguran da li je u gornjem kupatilu ventil odvrnut. Znaš i sama da smo gore ostavili
stari ventil, tako da se grejanje ne može automatski upaliti. Na kraju, nisam ušao
sam kao lopov. Helga je bila u kudi kad sam stigao. Ona me je pustila unutra, kao i
uvek.
- Da, znam za taj ventil...
- A inače sam često na Arkoni, jer je deo Hof i Klata angažovan da pomaže
timu profesora i zato znam da je sve što rade čisto gubljenje vremena i novca.
Nisam ga više slušala. Sva ta njegova objašnjenja i reakcije delovali su mi tako
iskreno. Kad sam shvatila da ne znam da procenim ljude, prestala sam i da im
verujem. Što bi rekli, mene su najviše ubijali oni što su me najlepše grlili... ali, sad
sam toliko želela da verujem Tobijasu. Ne zbog prisnosti koja je postojala, ne zbog
opuštenog i jednostavnog odnosa koji smo imali, ved zbog toga što je čovek. Samo
čovek. Ljudsko bide, bez ikakve magije, bez ikakvih modi. Bide koje krvari krv kad
se povredi. Koje živi i koje na kraju umre.
- Šta radiš sutra? - čula sam sebe kako mu upadam u rečenicu.

99
 - Sutra idem u Selin da pogledam jednu kudu. Posle sam mislio da te
odvedem na toplu čorbu ili tako nešto.
- Nisam nikad bila u Selinu. - zazvučah razočarano i pripalih novu cigaretu.
I sam zapali jednu a onda pokupi šolje.
- To demo odmah da ispravimo. Ne možeš da budeš na Rigenu a da ne vidiš
Selin! - krenu ka kuhinji - Može kafa?
- Samo ako je bez praška za pecivo. - namignuh i opružih se po sofi.
- E, da, ako mogu još nešto da te pitam? - vrati se ka meni i dalje držedi šolje
u rukama.
- Pitaj.
- Ti i Liraj niste više zajedno? Mislim, je l' ta priča gotova?
- Ta priča je gotova u bilo kojoj dimenziji... - odgovorili mirno.
Tobijas sredno podiže obrve i ode u kuhinju, mrmljajudi da bi možda on imao
šanse kod mene.
Da, dragi moj Tobi, ta priča je završena i pre nego što je počela. I da, šansa je
na tvojoj strani. Ti si ono što on nikad nede biti. Ti si čovek. Kakav-takav, tvoje
greške i tvoje odluke su ljudske. Povukoh dim. Dok su njegove greške... Zatreptah
jako kad mi suze skliznuše niz oba obraza. Izdahnuh iz pluda tanak sivi dim koji se
rasprši svuda oko mene. Njegove greške i njegove odluke... su bol. Moj.

100
 POGLAVLJE 13

U Selin smo stigli malo posle podneva. Sneg koji je vejao bez prestanka
proteklih dana najednom je prestao da pada, isto kao što je jak vetar utihnuo čim
smo seli u kola. Meko sunce i bistro nebo pratili su nas celim putem. Tobijas se
iščuđavao tako lepom vremenu dok sam se ja u sebi durila jer mi na sve načine
oduzimaju normalan život, pa i normalno vreme, makar oni bili i loši.
Parkirali smo se na samom početku široke i duge ulice. Vedrina nam je
stvorila iluziju da je napolju toplo, tako da smo oboje zacvokotali kad nas po
izlasku iz automobila dočeka ledeni vazduh. Tobi navuče svoju pletenu crnu kapu
sa velikom veselom kidankom od krzna duboko preko ušiju i upita me da li hodu
da idem sa njim. Odbih odmahujudi glavom, a zatim, nastojedi da se u hodu što
više ušuškam u svoj široki šal, uputih se lagano klizavim usponom ulice čiji se kraj
nije nazirao. Iako je bio radni dan, sve je bilo pusto. Susretoh samo nekoliko
turista koji su pažljivo hodali čvrsto se držedi za svoje planinarske štapove.
Nasmejah se njihovoj pojavi. Jeste da je Selin bio zavejan i jeste da su sa strana
trotoara bile gomile snega, no ipak nije bilo potrebe za alpinističkom opremom,
pogotovo ako se uzme u obzir da je srednji deo ulice bio toliko čist da su se na
nekim mestima jasno videle sive kvadre kaldrme. Ispratih veselo još malo kako se,
nogu pred nogu, grčevito drže za svoje štapove, a zatim krenuh dalje.
Radoznalo sam razgledala okolinu. Selin je bio elegantan i ušuškan. Mešajudi
pažljivo tradiciju i moderno doba, delovao je zapravo bezvremeno. Velelepne vile
u stilu provincijalnog neoklasicizma, sa belim fasadama, visokim prozorima i
balkonima ukrašenim prazničnim lampionima, bile su postavljene u jednakoj ravni
sa obe strane ulice. Dvorišta su bila široka i uredna. Imala su očišdene prilaze i
okidene jelke. Neretko su se u prizemljima vila nalazili mali kafei i restorani sa
spuštenim tendama tamnih i pastelnih boja na kojima se zadržao sneg. Jasno mi je
bilo da je ulica kojom sam se kretala samo srce gradida.
Na samom kraju uzvišenja nagli talas vetra podiže tanak sloj snega koji se kao
vrtlog obmota oko mene. Kosa mi se razbaruši i razlete na sve strane. Ukopah se u
mestu. Sklanjajudi nemirne pramenove sa lica, podigoh glavu i usmerih pogled ka
nebu. Bilo je nestvarno plavo, kao kakvo planinsko jezero... kao Devanine oči.
Zažmurih i jako udahnuli zimu i oštar miris soli. Iako ga nisam videla, znala sam da
101
je Baltik blizu. Disala sam njegov miris i čula sam njegovo hujanje. Srce mi radosno
poskoči. Pokrenuh se, osedajudi kako mi se koža pod odedom ježi, samo ovaj put
ne od zime.
Napravih ravno deset koraka pre nego mi se ukaza tamno nemirno more koje
se penilo, ujedajudi talasima smrznutu obalu. Nasmejah se i požurih sad nizbrdo,
pravo ka strmim drvenim stepenicama koje su vodile ka mostu. Most je bio dug,
takođe drven i prostirao se iznad cele plaže, a završavao duboko u Baltiku. Na
sredini proširenja mosta, na samoj granici zemlje i vode, nalazila se bajkovita
zgrada od belog drveta i cigle boje peska. Imala je lučne, tankim letvicama na
pravougaonike izdeljene prozore od poda do tavanice i izlomljen krov prekriven
snegom. Stajala je na tankim, visokim stubovima koji su se gubili u moru, zbog
čega je delovalo kao da lebdi. Pre nego se uputih ka njoj, osvrnuh se oko sebe.
Osim galebova u niskom letu, nije bilo nikog. Ugrizoh se za usnu jer me mozak
opomenu da treba da se vratim i sačekam Tobija, ali moja očaranost prizorom i
želja da dođem do kraja mosta lako su nadvladale razum. Dan je miran. A more...
pa, kao svako more, standardno, kako vetar dune. I na kraju, šta je najstrašnije što
bi moglo da mi se desi? Da nede neka morska neman, neka slovenska meduza da
iskoči i da me odvuče u dubine? Ahh, da, realnije je da de neki demon pokušati da
me ubije nego da padne sneg! Ipak, trenutno sam zaštidena k'o da imam
diplomatski pasoš Java, tako da... moja odluka je da idem do kraja.
Želela sam da stanem iznad same površine Baltika i punim pludima dišem
vazduh iznad njega. Želela sam da mi se krv uzburka i da me omami talas srede.
Želela sam ponovo da osetim da sam na mestu kom pripadam... da sam kod kude.
U nekom svom sanjarenju, sebe sam uvek videla kao osobu koja životari u
drvenom bungalovu negde u tropima. Sunce, plaža i topla klima bili su moja tri
parametra za idealno mesto koje bih mogla nazvati domom. Nikad nisam volela
zimu i sneg, oštar vetar, ili još gore, ledeno, divlje more. Svakako, kao i sve drugo,
pa i moji pogledi na komad zemlje na koji du stati, udahnuti duboko i osetiti da
sam napokon kudi, promenili su se sa mojim prvim dolaskom na Rigen, tačnije, na
Arkonu.
Iako je litica rta bila prag mog sveta, shvatila sam brzo da sam Baltik sa
sobom nosi vetrove u kojima se kriju čestice Karpata. Nevidljivim rukama, Baltik
me grlio, ponekad grubo, ponekad majčinski nežno, utiskujudi mi kroz pore priče o
sebi, o meni, o nasleđu i poreklu. Činio je da mi na ledenom vazduhu krv
proključa, paledi u meni baklju ponosa zbog svojih slovenskih korena.

102
 Zadubljena u svoje misli, začarana samo meni znanom magijom ledenog
mora, kretala sam se polako sredinom mosta ka njegovom kraju na kom se
nalazila neobična mrežasta kupola. Prišla sam joj oprezno, istraživački opipavajudi
njenu površinu. Pomislih prvo da je u pitanju neka skulptura, ali ubrzo uočih
obaveštenje da se radi o specijalnoj kapsuli koja se spušta u vodu i tako
omogudava da se Baltik doživi i ispod površine. Šteta što nije sezona... razočarano
pročitah periode kada je u funkciji. Razgledala sam je pažljivo nekoliko sekundi, a
onda se okrenuh i približih drvenoj ogradi na kraju mosta. U momentu kad se
uhvatih promrzlim rukama za solju nagrizeno drvo, more se umiri, a vetar skroz
utihnu.
- Uuuu, al' ti je fora! - naslanjajudi se telom na ogradu, procedih kroz zube.
Zagledah se u nestvaran prizor ulivanja prozračnoplavog neba u modru površinu
Baltika. Iako nisam htela, iskrivih levi ugao usne u jedva vidljiv osmeh kad se po
horizontu stidljivo razli jarka nijansa mog imena.
- Jarilo, ti si kreten! - pokušah da zazvučim ljutito, pa skupih kapke kako bih
jasno ispratila božanstveno razlivanje purpurne boje, koja se kao prosuto mastilo
širila na oba svoda.
Kupedi u sebe sunčevu svetlost, boja se presijavala, zbog čega je delovalo kao
da je odvojena od same povrišine, kao da je kakva materijalizovana mrlja koja se
ne meša ved lebdedi zauzima sve vedi prostor oko sebe.
Njeno lagano plutanje sa pučine ka mostu posmatrala sam bez daha,
hipnotisano, ali zato jak nalet vetra koji me toliko silno otrgnu od ograde da
završih nekoliko metara dalje na leđima, izazva u meni stanje šoka. Nekoliko
sekundi sam polusvesno ležala na sredini mosta, pokušavajudi da shvatim šta se
desilo. Disala sam ubrzano. Ukočeno sam gledala iznad sebe, ka nebu koje
iznenada prekriše neki teški, gusti oblaci. U treptaju nestade svetlost. Sve se
odjednom zamrači. Dana kao da nije ni bilo. Krenuh polako da se dižem. Pokreti su
mi bili olovni. Vetar je divljao, osujedujudi svaki moj pokušaj da se uspravim. Čim
bih se jedva nekako pridigla na kolena, on bi me ljutito zakucao za daske mosta,
koje su začudo bile potpuno suve. Shvatajudi da mi treba zaklon, okrenuh se na
stomak i zapuzah ka kapsuli. Iako ju je vetar šamarao sa svih strana, kapsula se
jedva vidno pomerala. Uhvatih se rukama za njenu površinu i počeh polako da se
uspravljam. Zaklanjala mi je pogled ka pučini, te ga usmerih ustranu, na more koje
je i dalje bilo nestvarno mirno. Kao da je nacrtano, nije se uopšte pomeralo. Držedi
se čvrsto za mrežastu konstrukciju, pomerih se bliže ka bočnoj ogradi, kako bih ga

103
jasnije videla. Površina mora je bila glatka, staklasta i svetla. Skoro bela, kao led.
Osvrnuh se oko sebe. Zaprepašdeno zaključih da je Baltik zaleđen. Vetar jako
cimnu kapsulu, koja me zbog toga povuče napred i ja zateturah ustranu, puštajudi
je iz ruku. Ovaj put nisam izgubila ravnotežu. Prkosedi šibanju vazduha, uspela
sam da se ponovo uhvatim za ogradu na kraju mosta. Borila sam se svom snagom
da ostanem na nogama i da nekako, kroz razbarušenu kosu, vidim šta se zbiva na
pučini. Nije me bilo strah. Znala sam da sam sigurna, znala sam da me čuvaju, i pre
svega, Jar je rekao da nas naviti nede napadati neko vreme.
Napokon vetar dunu tako da mi se kosa skloni sa lica. Tad jasno videh kako
predivna purpurna boja menja oblike kao da je od gline. Kuljajudi, jurišala je
napred, poprimajudi sve tamniju nijansu, da bi na kraju svog pohoda postala
sasvim crna. Led pod njom puče kao staklo i oslobodi uznemireno more. Komadi
ledene eksplozije, nošeni slobodnim talasima, zariše se u delove mase koja kao da
ispusti tanak, piskav vrisak. Miris koji mi tad prodre kroz nozdrve u potpunosti me
paralisa. Nisam više treptala. Nisam ni disala. Strah mi zauze svaki delid tela, zbog
ogavnog mirisa trulog mesa.
- Morana... - izgovorih jedva pomerajudi usne.
Stajala sam ukočeno kao kip i netremice zurila u smrdljivu masu koja se na
samo nekoliko stotina metara od mene podiže i poprimi izgled džinovskog talasa.
Vetar naglo promeni pravac i krenu da duva isključivo od mosta pravo ka pučini.
Snažno je gurao masu natrag, zbog čega se njeno kretanje uspori.
Počeh oprezno da sklanjam prste sa ograde. Nisam znala šta bih drugo mogla
da uradim osim da pokušam da trčim i da se dočepam kopna. Polako napravih
korak unazad. Kao da joj taj moj pokret dade dodatnu snagu, masa probi vetar i
jurnu još brže ka mostu. Najednom, oko mene se stvori sneg koji se razbi u roj
pahulja i ja se nađoh u njihovom vrtlogu. Ne skidajudi pogled sa užasa koji se
spremao da me prekrije, na pravih još nekoliko koraka unazad i iz nekog razloga
podigoh ruke sa ispruženim dlanovima, kao da du tako uspeti da je zaustavim.
Pojedine pahulje koje su se sve brže kretale oko mene poprimiše purpurnu boju.
Progutah pljuvačku i pomislih da još ima nade, kad se crni talas u gornjem delu
prelomi, spremajudi se da me u potpunosti prekrije. Kroz nesnosno hujanje začuh
promuklo dozivanje mog imena.
- Puurpuurrr...

104
 Međutim, umesto na mene, crnilo udari na debeo i šiljat led koji naglo izroni
iz mora, stvarajudi visok zid oko celog mosta. U sekundi, masa se razbi i razli niz
njegovu providnu površinu, a ledeni zid se potom vrati još brže nego što je i
izronio. Baltik zagrme i podivlja, halapljivo gutajudi razbijene delove mase. Smirio
se tek kad je sa njegove površine nestao i poslednji trag crnila. Iako svesna da je
opasnost prošla, jer je vetar bio slabiji a nebo se delimično razvedrilo, nisam
uspevala da se pomerim. Strah me je držao zakovanom za most.
Kad je rekao da nas nede napadati, mislio je na njih iz Java... ali ne i na
mene... - ogorčeno shvatih.
- Ne na mene... - ponovih svoje misli naglas.
Skupih snažno šake u pesnice i svim silama se naterah da se pokrenem.
Okrenuh se na peti i potrčah ka kopnu, tačnije, ka osobi koja mi je žurno išla u
susret.
- Tobiiii! - zaleteh se kad uočih poznato lice i snažno mu se bacih u zagrljaj.
On zbunjeno stade raširenih ruku, a onda kad shvati da jecam na njegovim
grudima, čvrsto me zagrli i prvi uz sebe.
- Zaboga, šta ti se desilo?! - stade da me mazi po kosi -li te je more uplašilo?
Nije trebalo da ideš sama čak dovde.
- Most - izgovorih kad se malo smirih.
- Most? - začudi se.
- Mrzim mostove! - šmrcnih pogledavši ga.
- Pa šta si onda radila na njemu? - Tobijas je uvek postavljao logična pitanja,
na koja ja nisam mogla dati logičan odgovor.
- Ne znam... - slegnuh ramenima i napokon se odvojih od njega.
- Tipična Purpur! - nasmeja se, a zatim mi prođe rukom kroz kosu. - Pa tebi je
i kosa smrznuta.
Skide svoju kapu pa je pažljivo stavi meni na glavu. Navuče mi je do obrva, a
zatim mi zagladi prednje pramenove ispod nje. Obuhvati mi glavu šakama,
usmerivši je ka svom pogledu. Znala sam da glupo izgledam jer je jedva uspevao

105
da ostane ozbiljan. Zakolutah očima i on se osmehnu, gurajudi mi još jedan
pramen ispod oboda.
- Ma hajde, kao da si dobro izgledala kad si demolirala sobu? - reče veselo i
utonu svojim očima u moje.
Šmrcnuh ponovo pa se i sama nasmejah, a zatim se udubih u njegovo lice i u
neurednu crnu kosu koja se blago talasala na vetru. Nije treptao, samo me je
mirno posmatrao. Zavlada napeta tišina koja se preseca poljupcem. Tobi blago
otvori usne i prinese ih tik uz moje.
- Čorba! - poskakujudi, izvukoh mu se iz ruku. Moja reakcija ga iznenadi.
- Molim?
Povukoh ga za ruke da idemo.
- Vodi me na čorbu da se ugrejem.
Lice mu iscrta izraz razočarenja ali se ipak toplo osmehnu i krenu za mnom.
- Kakva je bila kuda u koju si išao? - upitah radi reda i uhvatih ga pod ruku.
Moje pitanje i blizina ga oraspoložiše. Poče brzo da priča. Nisam ga slušala.
Krajičkom oka sam posmatrala Baltik. Svakim našim korakom bivao je sve
mračniji. Klimajudi glavom, osvrnuh se iza sebe. Na pučini su divljali talasi koji su
se međusobno razbijali. Stresoh se i požurih ga rečima da mi je strašno hladno. On
pruži korak. Tad vetar ponovo nanese omanji roj pahulja oko mene. Trgoh se zbog
toga. Tobijas zastade pa me upitno pogleda.
- Ovaj... - stadoh da smišljam objašnjenje.
- Toliko si gladna? - upita me čkiljedi. Pogubljeno klimnuh glavom.
- Za pet minuta smo kod Tatjane - reče pa nastavi priču. On ne vidi...
zaprepašdeno zaključih. On ne vidi pahulje...

106
 POGLAVLJE 14

Pansion Tatjana nalazio se u vili na kojoj, za razliku od vedine, fasada nije bila
bela ved u boji stare cigle. Dirilični natpis, crvena petokraka, širok izlog restorana u
prizemlju u kom su se nalazile replike Faberžeovih jaja, srebrni svednjaci i
zadremala crna mačka, jasno su ukazivali da se radi o tipičnom ruskom objektu.
Unutrašnjost je bila topla, prijatna, fino ušuškana u mekom polumraku. Teške
draperije, plišane sofe, fotelje i stolnjaci u skerletnocrvenoj boji, fino su se
uklapalii sa belim zidovima, stolicama i stolovima od kovanog gvožđa. Iako je u
restoranu bilo samo nekoliko gostiju, svi stolovi su imali male bele porcelanske
vaze sa lalom i upaljene svede. Smestili smo se u zadnji deo, tik uz kraj širokog
prozora. Prepustih Tobijasu da naruči za mene, a sama se zavalih u fotelju i
pokušah jednim pogledom da obuhvatim sve detalje koji su doprinosili tome da
ambijent ne bude kičast ved raskošan. Na zidovima na kojima su se nalazili ukrasi i
slike iz raznih perioda Rusije, dominirali su oni iz carske. Nemir mi zaigra u
stomaku kad primetih da Tatjana neverovatno podseda na salon kude Koledovih.
Čak mi se učini da na zidu oblepljenom belim pločicama, između skupljenih
plišanih zavesa, visi portret plavog dečaka, identičan onom koji se nalazi u holu
Kostine kude.
- Vaš čaj. - iz zamišljenosti me trže konobarica.
- Spasiba. - odgovorih smeteno.
Pogleda me sa prijatnim iznenađenjem i upita da li govorim ruski.
Klimnuh glavom potvrdno. Ona se nasmeja i reče da joj je drago kad dođe
neko od roda. Stade objašnjavati kako su skoro bili neki iz Belorusije, međutim,
gosti za susednim stolom je pozvaše i ona se uz izvinjenje udalji. Privukoh crni čaj
ka sebi.
- Ti govoriš i ruski? - Tobijas je zvučao oduševljeno. Pogledah ga.
- Maa, tako mi je život namestio. - nezainteresovano slegnuh ramenima i
ubacih med u visoku čašu od debelog stakla, smeštenu u crno metalno postolje.
Zatim iscedih limun.

107
 Nagnuh se licem iznad pare koja se pušila iz čaše. Udahnuh i zažmurih. Tobi
me nešto upita, ali ga nisam čula, čekala sam da mi topla aroma čaja ugreje
smrznutu dušu i probije strah koji mi je i dalje grčio utrobu. U mislima mi se
napravi kovitlac pitanja na koje sam sebi odgovarala nošena različitim osedanjima.
- Purpur!
Lenjo podigoh glavu i pogledah u Tobija prekoputa. Njegovo belo lice sa
istaknutim jagodicama i tek niklom bradom gledalo me je zabrinuto. Pokušah da
se osmehnem, ali moje usne ostaše bezizražajne. On pažljivo pruži ruku preko
stola i nežno uhvati moju. I dalje sam ga bez reči posmatrala. Iako je bio polumrak,
njegove oči su bile prelepe. Svaki put kad bi me pogledao tom bojom smaragda, u
meni se budio tračak nade da du možda uspeti da se otrgnem od razorne ljubavi
koju sam osedala prema Jarilu.
Sve češde sam hvatala momente u kojima mu sve opraštam, u kojima ga
pravdam za sve. Hvatala sam momente u kojima govorim sebi da i on mene voli,
istom jačinom kao i ja njega. Zbog te svoje slabosti mrzela sam ne samo njega, ved
i samu sebe. Psovala bih svoju nesposobnost da se makar jednom u životu do
kraja suprotstavim emocijama. Ma koliko dugo bolelo, jedno jutro du se probuditi
nova, popravljena. Prema njemu nedu osedati više ništa. Ni ljubav, ni mržnju. Bidu
ravnodušna; bide mi svejedno. Tad du zasigurno znati da sam pobedila samu sebe.
I tad du prodisati.
- Zanimljiv prsten, nisam znao da i tebe zanimaju kolovrati - Tobijevo pitanje
me osvesti i ja se zagledah u purpurni kamen kojim se igrao, znatiželjno ga
dodirujudi kažiprstom.
- Nisam ni ja znala...
- Je l' ti i to život nametnuo? - upita me podrugljivo. Umesto da odgovorim,
prasnuh u smeh. Tobijas shvati
da se smejem njegovoj šali, a zapravo sam se smejala samoj sebi i celoj
situaciji u kojoj sam se nalazila. Eh, Tobi, kad bi samo znao... spustih ruku preko
njegove i nežno je pomazih vrhovima prstiju. Osetih kako mu ruka zadrhta.
Napokon umirih smeh. On stidljivo skrenu pogled ka šanku, nervozno
komentarišudi kako dugo čekamo na hranu.
Ne, nikad ne bi trebalo da saznaš, pomislih u momentu kad nam konobarica
donese boršč i kad se na ulaznim vratima pojavi muškarac u crnom krojenom
108
kaputu. Kroči lagano unutra, skide kožne rukavice, a zatim i zimski šešir. Prođe
rukom kroz slepljene riđe vlasi i razbaruši ih. Stegnuh svom snagom Tobijasa za
ruku koji prekide razgovor sa konobaricom i od bola poskoči.
Usta mi se osušiše.
- Izgledaš kao da si videla duha! - namršti se pa isto kao i konobarica isprati
moj ukočen pogled.
- Ili... Liraja... - dodade tiho i brzo mi pusti ruku.
Jar je išao ka nama skidajudi debeli kaput sa sebe. Iako se njegovo lice
smejalo, oči su mu bile besne. Ljutito je njima sevao ka meni.
- Aleeekkk! - konobarica radosno požuri da mu prihvati stvari. - Pa toliko
dugo te nije bilo! Odmah du zvati gazdu. - zapišta. - Da li si ti to sam? - upita
gledajudi iza njegovih leđa.
- Nisam, Nina, sad de i drugi dodi. - obrati joj se srdačno, ne skidajudi pogled
sa mene, zbog čega sam se osedala prikovanom za naslon fotelje. - Ako može meni
ona Vladimirova domada?
Tobijas se zbuni. Pogleda naizmenično nekoliko puta u mene pa u Jara, a
zatim sede.
- Izvinite, Liraj, ali želje jedne dame se moraju poštovati.
- Svakako, pravi si džentlmen. - Jarilo reče ironično. Tobi bitno klimnu
glavom, a zatim kao opečen ustade i bez reči izmaršira iz lokala.
Obrnuh očima. Ljutito prekrstih ruke preko grudi i uvalih se u naslon. Jar se
smesti prekoputa, na Tobijasovo mesto. U tom trenutku mu priđe konobarica,
obavesti ga da de Vladimir odmah, samo da završi porudžbinu, pa spusti ispred
njega zaleđenu čašu sa votkom.
On se zahvali i odmah je iskapi. Pravedi grimasu, dobaci da je odlična. Zamoli
je da mu donese još jednu i da kaže Vladu da ne žuri, ionako de morati da napravi
ručak za petoro.
- Purpur, kako si? - upita me kad se Nina udalji. Dutala sam, posmatrajudi
kroz izlog kako Tobi izađe u baštu i bezizražajno stade pored velike piksle s
petokrakom. Cigarete je zaboravio na stolu.

109
 - Mislim da je vreme da prekineš sa ignorisanjem. - glas mu je bio
zapovednički.
- Je l' to naredba? - upitah, i dalje zagledana kroz široko staklo.
- Ne, to je savet. Za tvoje dobro, ali i za naše.
- Smrznude se napolju. Zašto nisi dozvolio da makar obuče jaknu? - pravila
sam se da nisam čula šta je rekao.
- Dobro de mu dodi da se malo ohladi. Čini mi se da se previše zagrejao za
tebe. - pomeri Tobijeve cigarete ustranu kako bi Nini, koja nam u međuvremenu
ponovo priđe, napravio mesta da spusti novo pide.
Sklonih pogled od prozora i nakezih mu se. Onaj ko ga ne poznaje, pomislio bi
da je ljubomoran. Međutim, meni je bilo sasvim jasno da je to rekao radi reda. On
uze čašu, podignu je u visini očiju i nazdravi. Otpi samo mali gutljaj.
Privukoh cigarete, gužvajudi beli nadstolnjak ka sebi i izvukoh jednu da
zapalim.
- Nedeš valjda da pušiš? - uhvati me za ruku u kojoj sam držala cigaretu.
Njegov dodir mi oprži kožu. Srce mi zaurla u grudima toliko jako da njegovo
bubnjanje osetih u glavi.
- Pa... - istrgoh ruku i pripalih cigaretu - šta du kad mi se može.
Dunuh mu dim u lice pa pogledah ponovo kroz prozor. Tobi više nije bio sam,
stajao je sa grupom ljudi, među kojima prepoznah Stefana.
- Ovaj, Stefan, to ti neki novi šegrt?
Nakrivi se u naslonu i prekrsti ruke preko grudi. Zavrte glavom i iskreno se
nasmeja, prvi put otkad je ušao -Purpur, Purpur, nepopravljiva si.
Njegov mek izraz lica, njegova od šešira rašupana kosa i njegove sive oči koje
su me napokon bistro posmatrale, probiše moj zid i ja mu široko uzvratih osmeh,
zbog čega mu oči zasijaše.
- Prelepa si kad se smeješ. - izgovori tiho.
Htedoh da mu se zahvalim ali iz kovitlaca emocija koje je budio u meni,
izdvoji se ona koju sam u poslednje vreme najviše osedala. Refleksno se uhvatih

110
rukom za levu stranu grudi kad osetih kako mi se bol, po ko zna koji put, oštro zari
u srce. Vid mi se zamuti. Zadisah brzo. On mi pažljivo priđe.
U tom momentu, grupa ljudi sa kojom je Tobijas stajao smejudi se uđe
unutra.
- Beži! - procedih kroz zube - Beži od mene! - Fiksirah ga pogledom punim
mržnje.
Pred mojim očima sve zatinja u skarletnoj boji lokala, tako da ga nisam jasno
videla. Shvatih da mi nije dobro. Posegnuh za čašom vode i drhtavo je prinesoh
ustima. Otpih malo.
Vradajudi čašu na sto, sva bol u meni uminu. Najednom mi je bilo dobro.
Savršeno.
- Prekini! - proskitah - Prekini smesta! - počeh da vičem na njega.
- Možda imaš pravo da mi uzimaš sve lepo iz života, pa i sam život, ali nemaš
pravo da mi uzimaš bol! Bol je moja! Samo moja! Shvataš?! Ona nema veze sa
tobom... sa vama, sa njima... sa jebenim nasleđem! - suze su mi se slivale niz
obraze - Ona je moj podsetnik koliko te volim i mrzim... ja moram da je nosim u
sebi i da se sama borim sa njom. Ona... - zamucah kad osetih da mi bol ponovo
para svim delijama.
- Ona... samo ona de mi pomodi da ozdravim... da se izlečim od tebe...
Skočih naglo, projurih pored njega odgurujudi rukama predmete koji su
levitirali po restoranu, sudarajudi se sa gostima koji su skamenjeno sedeli dok su
oko njih meko igrale svetlucave čestice i purpurna paučina i uleteh u kupatilo.
Odvrnuh jako vodu da teče. Naslonih se na umivaonik i zagledah se u svoj
bledi, upali izraz u ogledalu. Krenuh luđački da se umivam, kvasedi pritom odedu.
Kad osetih da napokon dolazim sebi, zavrnuh vodu i prihvatih peškir koji mi
Jar dade. Primetila sam u jednom momentu da je ušao, ali nisam imala volje da se
raspravljam. Izbrisah se, trljajudi kratkim pokretima lice, a zatim svukoh džemper
natopljen vodom. Upalih sušilicu za ruke i gurnuh ga ispod nje.
- Šta hodeš od mene?! - upitah oštro.

111
 Priđe mi s leđa. Besno mi istrgnu džemper iz ruku i baci ga na pod. Čim
dotače pločice, džemper nestade, a u njegovim rukama se nađe nežna bela rolka
od kašmira. Pruži mi je i ja je dutke navukoh.
- Koliko god ti to teško padalo, ne možeš da prekineš komunikaciju sa nama...
sa mnom. - uhvati me za ruku i povede nazad u restoran. Tamo su i dalje u tankim
snopovima svetlucale čestice. Sve je bilo tiho i mirno, tako da mi, kad nam se
Stefan obrati, srce skoči u grlo.
- Jar, mislim da nije pametno da toliko dugo držiš ovo mesto blokirano.
- Evo, sad du. - povuče me ka mestu gde smo sedeli i pomalo grubo me ubaci
u fotelju.
Namrštih se i odmah zapalih cigaretu.
- Purpur, da li znaš šta se desilo danas na mostu? Zbog svoje glupe drame, u
potpunosti sam smetnula sa uma da ga pitam za najhitniju stvar.
- Morana?
Klimnu potvrdno glavom.
- Kada si rekao da nede napadati neko vreme, mislio si da nede idi na vas, ali
ne i na mene?
- Vidi, oni sad svakako nisu u situaciji da napadnu bilo koga iz Java. Nažalost,
ti nisi deo nas, ali to ne znači da nisi pod našom zaštitom i oni to znaju.
- Ma, je l'? Pa šta je bilo ono na mostu? Toliko se oduševila što me opet vidi
da me je od srede zamalo ubila!
- To je bila njena mržnja. Njen način da ti pokaže da je i dalje tu, da te prati...
i da de koristiti svaki pogodan trenutak da te zaplaši... i...
- I da me ubije. - završih umesto njega.
- Da. I da te ubije. - potvrdi suvo.
Zavrteh glavom i podigoh ruke kao da se predajem.
- Ne mogu ja ovo više da slušam. Kapiram da me ti pratiš i štitiš, bla, bla, bla.
Super i hvala ti, ali ja ovo više ne mogu da podnesem. Idem kudi... - ustadoh - il' u
pičku materinu, pošto je očito da nemam ni svoju kudu.
112
 -Purpur, sedi, nisam završio! - izgovori to takvim tonom da se odmah
prikovah za fotelju.
- Ti jesi sigurna, ali to ne znači da možeš da radiš šta hodeš i ideš gde hodeš.
Ponekad moram da idem u Prav, ponekad moram da budem u izolaciji, ponekad
moram da se koncentrišem na druge događaje koji mi odvlače pažnju. Recimo,
danas sam bio kod Peruna. Štitili su te Stefan i Vid. Mislim da ne moram da ti
ponavljam da su njihove modi slabije u odnosu na Moranine, da ne pričam o
Velesovim.
- Pa, ako su toliko slabiji, kako su je pobedili... i ko je uopšte Stefan?
- Ja sam se pojavio u poslednjem trenutku i podigao zid. Vid je slao vetar, a
Stef... on ti je pravio štit od snega. - okrenu se u pravcu čupavog mladida koji je
zadubljeno kuckao po svom mekbuku. Stefan je Volh. Čarobnjak.
- E, čarobnjak?! - napravih šokiran izraz - Je l' kao Hari Poter?!
Moje pitanje ga natera da se osmehne.
- Ne kao Hari, ved kao vrač, ždrec, potomak vrhovnog čarobnjaka iz
Velesovog hrama. - brzo se uozbilji.
- Velesovog?! - zapanjih se.
- Veles i dan-danas ima tolike modi jer je između ostalog i zaštitnik magije.
Vekovima su čarobnjaci radili za njega verujudi da čine dobro. Po njegovim
savetima i uputstvima razvijali su svoju magiju i pravili čarolije, ubeđeni da u
skladu sa prirodom i bogovima rade dobro, da leče i pomažu kako smrtnike tako i
nas. Da ih Veles koristi, postalo im je jasno sa prvom pojavom kuge, od koje je
umrlo stanovništvo četiri slovenska sela na Karpatima. - sad on uze i zapali
cigaretu.
- Vidiš, Veles je prvo po selima pustio horde glodara, a zatim je čarobnjacima
rekao da je to delo Majke Prirode, koja je ljuta zbog sve češdih svađa među
stanovništvom i da zato on ne sme da se meša. Posavetovao ih je da naprave
magiju čiji de jedan od sastojaka biti smola koju im je on dao. Ono što oni nisu
mogli da pretpostave je to da je smola sakupljena iz truleži leševa iz Nava. Kad su
napravili magiju, odneli su je u Velesov hram, odakle ju je vrhovni Volh bacio po
svim selima u kojima su glodari uništavali skladišta sa hranom. Međutim, kad bi
pojeli začarano žito, glodari nisu izumirali ved bi jurili u kude i napadali ljude. Zbog

113
smole smrti iz Nava, od njihovog ugriza stanovništvo je umiralo u najvedim
mukama. Čarobnjaci su odmah sazvali sabor i tražili od Velesa da objasni šta se
desilo. On je svakako opet svalio krivicu na Majku Prirodu, govoredi da je bolest
njena odmazda što su pokušali da joj se suprotstave. Na sredu, upravo je Velesov
vrhovni sveštenik, secirajudi jednog pacova, uvideo da u njegovom telu umesto
krvi teče rastvorena crna smola i odmah shvatio da ih je Veles slagao i iskoristio da
pobiju Slovene jer on sam, zbog Svarogovog zakona, nije smeo da ubija nedužne
potomke. Počešah se po temenu.
- Auuu! Pa šta se desilo sa njima posle? Mislim, nisam nešto primetila da ih
ima?
- Iako se vedina njih, među kojima je bio i vrhovni Volh, odmah odrekla
Velesa, uz njega je ostao jedan broj čarobnjaka. Nažalost, najboljih. Zajedno sa
njim, stvorili su crnu magiju. Slovenski čarobnjaci su beli magovi, oni poštuju
osnovna načela života i prirode, imaju taj svoj moralni kodeks. Oni svoje
sposobnosti ne koriste da čine zlo, a kamoli da ubijaju ljude.
- Možeš da zamisliš sad koliko je onda naivna i slaba bila ta njihova borba
protiv Velesovih crnih magova? Čarobnjaci su bili skoro istrebljeni kad su odlučili
da se povuku i pređu takoredi u ilegalu, odakle su pomagali kad god su mogli.
Nastojali su da obuče svaku slededu generaciju svojih potomaka, ali jednostavno,
novo doba koje je dolazilo sve je manje imalo sluha za to što oni rade. Danas ih
ima samo nekoliko, a jedan od njih je upravo Stefan. Na sredu, on potiče od loze
glavnog Volha čiji su potomci uvek gajeni u skladu sa onim što zaista jesu.
- Hm... - skupih oči i pogledah u Stefana - Zar čarobnjak ne bi trebalo da bude
neki starac sa bradom i čudnom kapom, a ne štreber sa ETF-a? - narugah se, a
Stefan podiže glavu od monitora, pogleda me preko ruba lenonki, nabra ljutito
nos, pa nastavi da kuca.
- On je još mlad i uči. Nije bilo u planu da nam se tako rano pridruži, ali
jednostavno, stvari se ne odvijaju u pravcu U kom smo očekivali. A to što je
štreber... pa, svako od nas igra ulogu koja mu najviše odgovara.
- Aaa, da... - nacerih se - Tebi svakako najviše godi uloga prljavo bogatog
milijardera i plejboja.
Skupi obrve i napravi uvređen izraz. Krenu da odgovori ali ja ga pretekoh
pitajudi ga na koje stvari je mislio kad je rekao da se ne odvijaju planirano.

114
 - Kao prvo, upad čume u Mraz. Navitima je sad jasno da postoji način da se
uđe. Očekujemo da de na sve načine slati svoje krtice, da se infiltriraju među nas,
kako bi došli do informacija šta je dovelo do pucanja štita. - uze i otpi gutalj votke.
Kao drugo, Bejla... - uzdahnu.
- Bejla? Šta je sa Bejlom? Nemoj slučajno da je uvlačite u te svoje budalaštine
i ratove! - skoro zarežah - Hodu da vodi koliko-toliko normalan život!
- Purpur, Bejla jača mnogo brže nego što treba.
- Kako misliš, jača? - gledala sam ga bledo.
- Mislim na njene modi. Po pravilu, kod polubogova se modi počninju
ispoljavati i razvijati od njihovog dvanaestog leta, odnosno rođendana, da bi sa 18
leta bile potpuno razvijene. U tom periodu oni nauče kako pravilno da ih koriste i
kontrolišu. Međutim, kada sam po polasku iz Mraza Bejli utiskivao novo sedanje,
osetio sam vrlo blag trag otpora. Bejla je posebna. Jasno je da de dosta ranije
postati svesna da je drugačija.
- Ahaa - ništa mu nisam verovala - to bi značilo da je najbolje da je odvedeš u
Jav?
- Ne, Purpur, to bi značilo da bi svako sledede zamrzavanje njenih sedanja
moglo dovesti do toga da se ona nesvesno pobuni i da mi se suprotstavi. Ona želi
da se zaštiti. Verujemo da se kod nje mod, zbog čestog menjanja realnosti, ved
počela ispoljavati. Vremenom de nova utiskivanja početi da ostavljaju kod nje
vidljive posledice.
- Kakve posledice? - zadrhtah.
- Fizičke. Uglavnom u vidu belega na koži tela ili lica, pa sve do purpurnih
očiju, ali za to bi trebalo da joj izbrišem sedanje na njen ceo dosadašnji život.
- Pa... taj beleg, to nije opasno? - nisam shvatala na šta cilja.
- Svakako da nije opasan, ali nije uvek mogude da se sakrije. Ukoliko se ispolji
na licu ili drugim delovima kože koji nisu uvek prekriveni odedom, bide vidljiv
svima, pa i navitima. Odmah de im biti jasno, zbog njegove boje i oblika, ko je
Bejla. Veruj mi, Purpur, nedemo trepnuti, a ved demo sa svih strana biti napadnuti.
Morana i Veles de ovaj put rizikovati i svoje živote, samo da dođu do moje kderke.
- Kako izgleda taj beleg?

115
 - Kao purpurni krin. Krin jer je Bejla polubog, a purpurni jer je to boja boga
čije je ona dete.
- I... i šta de sad biti?! Kako sad? Da li to znači da deš joj redi istinu, ili deš
rizikovati ? - u glavi mi je tutnjalo od lavine pitanja.
- Zasad je najbolje da se ona ne dovodi u situacije zbog kojih bih morao da
koristim mod nad njom. Pustidemo da sve bude kao pre, vodidemo normalan
život. Ukoliko se desi nešto manje, smislidemo ved neku priču... Zato je vrlo bitno
da ti sarađuješ. Da se ne inatiš i ne dovodiš sebe u opasnost kao danas. Zamisli da
je Bejla bila sa tobom? Bez obzira što vam se ništa ne bi desilo, teško da bi ona
progutala priču da su se sirene i jednorozi igrali po Baltiku.
Uhvati nežno rukom moju šaku.
- Shvatam koliko si povređena. Osedam to jednako kao i ti... Ali tvoja ljutnja
ne sme da dovede ni nju ni tebe u bilo kakvu situaciju gde demo morati da
reagujemo.
Slobodnom rukom stisnuh jako čelo.
- Da... jasno mi je... - skoro šapnuh i zagledah se u svoju šaku, koja se skoro
izgubi u njegovoj kad je on nežno stisnu.
- Verujem da ostali tek sad vrše pritisak na tebe da je odvedeš u Jav... -
pogledah ga tužno.
- Jar, vreme je! - Stefan nestrpljivo dobaci.
- Evo. - reče promuklo.
Stisnu mi ruku još jače, a zatim u trenutku kad sve oko nas ožive, brzo je pusti
i naglo ustade.
- Ne brini za njih, oni su moj problem. - iako se osmehivao, oči su mu bile
umorne - Obedao sam ti... - bilo je sve što je uspeo da kaže pre nego mu se veseli
Rus zakači za leđa i tapšudi ga po ramenima odvuče od mene, za drugi sto.
Tobijas uskoči u fotelju i zgrabi cigarete.
- Pazi mene, izađem da pušim, em bez jakne, - strese se od zime - em bez
cigareta. Eto me za minut... hodeš i ti?! -upita veselo.

116
 - Samo ti idi, meni je suviše hladno. - jedva odgovorih.
- Ako se predomisliš, znaš gde sam! - ubaci cigaretu među usne i izađe
navlačedi jaknu.
U lokalu postade bučno. Rus koga konobarica zove Vlad smejao se glasno,
unosedi se Jaru u lice. Grupa ljudi koju su činili Stefan, sedi stariji gospodin sa
jaredom bradom i kariranom ešarpom oko vrata, dve starije žene u debelim
džemperima i skijaškim čizmama i prodelavi čovek u uskoj crnoj rolci, stiskala se
oko Stefanovog računara, žučno raspravljajudi. Ostali gosti su pričali, slikali hranu i
ambijent. Oni bliži Jarilu pravili su selfije, vodedi računa da se i on pojavi u kadru.
Sedela sam mirno, pravih leđa. U mislima mi je bio haos. Nisam mogla da se
saberem od svega šta mi je rekao, niti da to nadovežem na događaje od danas i na
one od pre nekoliko dana. Otpih gutljaj čaja. Bio je hladan i bljutav. S gađenjem ga
vratih i pogledom potražih Ninu da naručim nov. Tad mi lice zapljusnu jaka aroma.
Iznenađeno raširih oči kad spazih da se iz šolje puši para, kao da je čaj tek skuvan.
Pogledah odmah ka Jaru. Posmatrao me je preko Vladovog ramena.
- Čekaj bre, zar ti nisi imala nešto drugo na sebi?! -Tobijas stade ispred stola,
podboči se rukama o leđa i odmeri me.
- Molim? - namrštih se. 0 čemu ovaj sad priča?
- Ubeđen sam da si malopre nosila dug siv džemper.
- Vama muškarcima je sve isto! Taj sam nosila juče! -napudih se uvređeno.
- Hm... valjda je to - slegnu ramenima i sede na svoje mesto - Nego zamisli šta
profesor Štolc sad...
Tobi se raspriča, a ja privukoh solju i nagnuh lice nad njom. Udahnuh duboko,
kupedi jak miris crnog čaja u sebe. Krajičkom oka pogledah ka Jaru.
- Hvala - izgovorih bez reči.
Klimnu glavom i nasmeja se toliko toplo da mi u sekundi otopi srce.

***

117
 Ispred kude, Tobijas je insistirao da me doprati do ulaznih vrata. Čim kročih
na prag, počeh preturati po torbi u potrazi za ključevima.
- Pa je l' mogude! - gunđala sam - Nikad, ali jebeno nikad ne mogu da ih
pronađem iz prve!
Tobi se zabavljao posmatrajudi kako nervozno vadim jednom rukom papire,
maramice, omote od bombona, uloške, tablete za sve mogude bolove, dok
drugom i dalje pokušavam da nahvatam svežanj ključeva čije se zveketanje jasno
čulo iz torbe.
- Možda se pocepala, pa su upali u postavu? Njegovo pitanje kao da mi opali
šamar.
- Ovo je Britbag, - frknuh - on jednostavno ne može da se pocepa!
- Uuu, izvini, - iskarikira preplašen izraz - nemoj da me biješ, samo mislim da
se od toliko stvari i taj Britanac može pocepati.
- Maaa...! - obrnuh očima i nastavih da preturam. Napokon napipah ključeve
u unutrašnjem džepidu.
Izvukoh ih pobedonosno.
- Ha! - nabih mu svežanj pred nos - vidiš, bili su u posebnoj pregradi, a ne u
postavi. Okrenuh se i sva važna otključah bravu.
- Ovaj... - Tobijas nervozno svuče kapu sa glave. Tršave šiške mu padoše na
čelo i on refleksno dunu ka njima da ih skloni. - Šta deš sad da radiš?
- Da spavam - zbrzah. Jasno mi je bilo da je želeo da uđe. - Preumorna sam...
trebalo bi dobro da se odmorim.
- U redu - reče pokunjeno, a zatim se nagnu ka meni i meko mi toplim
usnama okrznu hladnu jagodicu. - Laku nod.
Osmehnuh mu se nežno. Zaboga, boja njegovih očiju je tako jasna i u ovom
mraku. Iz nekog razloga, poželeh da ga dotaknem. Lagano podigoh ruku i mazno
mu pređoh dlanom po obrazu.
- Laku nod, Tobi.

118
 Oko nas se ponovo stvori napeta tišina. Gledao me je direktno u oči. Bio je to
pogled, ne kao Jarov, da mi u sekundi zapali željom svaki nerv tela, ved pogled
nade. Budio je u meni osedaj spokoja. Usmerih svoje usne tražedi njegove.
Njegovim licem se razli sreda. Provuče šaku kroz moju kosu i privuče me sebi.
Nasmeši se tako jednostavno da u trenutku otera iz mene osedaj krivice što nisam
fer prema njemu. Jer ja i sva moja osedanja pripadaju drugom... U momentu kad
mi njegov vreo dah otvori usne i izmeša se sa mojim, nebom zapara munja čiji
bljesak učini da se u Arkoni na sekund razdani. Zaglušujuda grmljavina koja isprati
munju trže me i ja pokušah da se izvučem iz njegovog zagrljaja, međutim, on me
jače stisnu i privi uz sebe.
- Ne plaši se, - reče, pomerajudi mi pramenove sa lica. - to je samo nebo.
- Da... - šapnuh i prepustih se ponovo njegovim poljupcima. Nod oko nas
utrnu. Sve oko nas se umiri. Nije se čulo više ništa, ni vetar, ni hujanje Baltika.
Samo naše disanje i Tobijasovo nemirno kucanje srca. Moje kao da je bilo mrtvo.
- Samo nebo, ponovih u sebi. Samo Jarilo... uzdahnuh tužno kad mi njegov lik
zaigra u mislima. Nespretno se iskobeljah ih Tobijevih ruku. Iako ga moja reakcija
iznenadi, i dalje je izgledao sredno.
- Zaista sam umorna. - ponovo ga pomazih po obrazu
- Laku nod - rekoh tiho i otvorih vrata.
- Laku nod, Purpur. - klimnu glavom u znak pozdrava i uputi se ka automobilu.
Stajala sam još neko vreme na tremu i posmatrala kako svetla Tobijevog
minija polako nestaju u mraku.
Tad se oluja snažno obruši sa svih strana. Nebo izlomiše munje, pradene
besnom grmljavinom.
Uđoh napokon u kudu. Popeh se tromo u sobu. Svlačedi kaput, primakoh se
prozoru. Nad Arkonom je divljalo nevreme sa ledenom kišom. Smrznute kapi
nošene bičem vetra u talasima su se odbijale od okno.
- Jebi ga, Jarilo. - izgovorih umorno, izuh se i sručih u krevet. Isto kao i moje
misli, i ja sam bila prazna. Zažmurih. U san me isprati promuklo hujanje Baltika i
bolno urlikanje neba...

119
 POGLAVLJE 15

- Lakše malo, silazim! - vikala sam, pospano se spuštajudi niz stepenice.

Probudila me zvonjava i lupanje zvekira po vratima.
Zevnuh i protrljah lice o rame. Osetih mek dodir kašmira. Pogledah u svoja
nedra i prevrnuh očima kad shvatih da sam opet zaspala u odedi.
Zvekir se ponovo oglasi i ja brzo otvorih vrata.
- Gde gori?
Na pragu je, cvokodudi od zime i sa kapuljačom od đubretarca duboko
navučenom preko glave, stajao Stefan.
- Dobro jutro, Purpur, da li ste spremni da krenemo? -iako je pokušao da
zazvuči srdačno, u glasu mu osetih čudno treptanje. Ju, al' je nervozan, pomislih i
mrzovoljno klimnuh glavom. Ili samo šuška dok priča?
- Dobro jutro, Hari! - A, jebi ga. Saznanje da je on čarobnjak me je vuklo da se
sprdam sa tim. - Za kad je trebalo da budem spremna i gde treba da idem?
Zbog besnog izraza i crvenila koje mu oprlji obraze, shvatih da mu se nije
svidelo što ga oslovih imenom njegovog slavnog kolege.
Skupi usne u tanku crtu, zbog čega mu naočare skliznuše niz nos. Lagano ih
podiže kažiprstom, pa se nakašlja.
- Za sat vremena treba da ste u Berlinu, u sedištu Arkona Grupe.
Zevnuh ponovo, pa protrljah nos rukavom. Šmrcnuh.
- Ne, hvala, šta god da prodajete nisam zainteresovana. - krenuh da zatvorim
vrata, ali ona ostaše na svom mestu. Povukoh ih ponovo snažnije, ali nisu se
mrdnula ni makac. Shvatih odmah da je to Stefanovo delo.
- Dobro, Poteru, šta hodeš od mene?!
- Da se dovedete u red i krenete sa mnom u Berlin. Jar de vas danas
predstaviti ostatku tima profesora Štolca.

120
 - Šta, profesoru treba neko da dekoriše odron? Jedva primetno, Stefanove
usne iskriviše se u osmeh.
- Ne. Vi dete biti predstavljeni kao ekspert za slovensku mitologiju.
Počeh da se smejem na sav glas.
- Da li ste vi normalni? Hahaha, pa sve što ja znam je ono što su mi Jar i ostali
ispričali. A, kako mogu da primetim, nisam upudena ni u jedan posto od svega! Pa
juče sam tek saznala da postojite vi slovenski... druidi! Mada, - najednom se stišah
- mogu da pričam iz iskustva. Kapiram da de se profa oduševiti kad vidi kakvog
iskusnog asasina za navite ima u timu! - počeh ponovo da se smejem.
- Purpur, molim vas da krenete da se spremate. Objasnidu vam vašu ulogu
tokom puta.
- Pihhh, ja prihvatam samo ulogu raskalašne bogatašice, - napravih pačiji
izraz usnama i zatreptah brzo - nedu više da lomim nokte, 'odu da dominiram!
On zavrte glavom.
- Da ste kojim slučajem pogledali poruke, videli biste da vam je Jar još sinod
poslao o čemu se radi.
- Sinod? Ne znam, zaspala sam. - pozvah ga rukom da uđe pa krenuh po
telefon. Poslednja poruka koju sam dobila bila je zaista od Jarila.
Krenuh da je iščitavam kad mi telefon zazvoni u ruci i ja se odmah javih.
- Purpur - Jarov promukao glas me ukopa u mestu.
- Da? - nisam disala.
- Molim te, nemoj da dramiš, počni da se spremaš i obuci nešto pristojno.
Nisam stigao juče kod Tatjane da te upoznam sa timom. Oni de danas dodi u
firmu, da mi izlože nova saznanja i ideje. Mislio sam da ti, s obzirom na to da smo
svima rekli da ponovo radiš za mene, nastupiš kao neko ko je vrhunski poznavalac
Starih Slovena, pogotovo njihove mitologije.
- Ali... Jar... pa nisam... ja ne znam... - nisam shvatala kako može mene da
ubaci među naučnike.

121
 - Purpur, zar je bitno što nisi?! - skoro se nasmeja - Pa oni samo troše moj
novac i svoje vreme. Svakako da nikad nede ni pridi istini, ali moramo ih pustiti da
veruju da idu u dobrom pravcu. U jednom momentu, Stef de izneti odličnu ideju,
pokušade da naprave konstrukciju koja de pomodi da se odroni zaustave i ubrzo se
odustati od toga. Ponovo de se potvrditi da ne postoji način da čovek zaustavi
prirodu i odustade od daljih pokušaja. Posle možeš da se vratiš sređivanju koje
god kude hodeš. Ali sad je najbolje da kao Miloševa kderka budeš neko čije znanje
može da pomogne.
- Okej. Razumem.
- Dobro. Ako si me razumela, vidimo se kasnije. - prekide pre nego što sam
stigla još nešto da dodam.
Pogledah tupo u mobilni pa u Stefana.
- On de ozbiljno da koristi ove stvari u komunikaciji sa mnom? - pokazah na
blekberi.
- Pa nosite prsten. - pokaza očima u pravcu moje leve šake. - Ne može da vam
ulazi u misli.
- Da, da... - rekoh zamišljeno i uputih se stepenicama ka spratu. - Eto me
brzo... sačekaj. - na vrhu stepeništa se zaustavih - Zar mu nije lakše da se samo
stvori ovde? -Provirih preko gelendera ka Stefu.
- Ne znam - bilo je sve što je odgovorio.
- Kapiram... - rekoh za sebe pa pohitah u kupatilo. Kad završih sa tuširanjem,
brzo navukoh na sebe omiljene leviske i kariranu frotirsku košulju. Međutim, dok
sam preturajudi po stvarima tražila sparene debele čarape, prođe mi kroz glavu da
mi je Jar rekao da se pristojno obučem. Progunđah kako je kreten, navukoh
čarape i krenuh da se obuvam.
- Pristojno! - i dalje sam bila ljuta što mi je skrenuo pažnju za oblačenje. - I
pristojno se obuci! – imitirajudi njegov glas, priđoh ormaru da ga zatvorim. Pogled
mi pade na crnu midi suknju, koja je za razliku od ostalih stvari, uredno visila na
ofingeru. Strgnuh je sa njega i bacih na krevet, pa brzo krenuh da se presvlačim.
Kad sam se ponovo obukla, stala sam ispred ogledala. Hm... nešto ovde fali,
merkala sam svoj odraz. Na sebi sam imala jarkocrvenu rolku tri-četvrt rukava, čiji
je donji rub jedva doticao visoki struk uske suknje, zbog čega mi se u tankoj liniji
122
nazirala gola koža. Obula sam crne čizme sa vrtoglavim potpeticama, a kosu sam
podigla u nemarnu punđu, puštajudi da mi nekoliko pramenova nehajno, kao
bičevi padnu na lice i niz vrat. Pošto mi je ionako bela koža, sad u kontrastu sa
rolkom izgledala je kao da u sebi nemam ni kapi krvi. Utapkah na jagodice malo
kremastog rumenila u boji breskve i stavih maskaru. Namrštih se. Definitivno je
nešto falilo. Začkiljih kako bih jasnije videla kolike su mi ovog jutra bore i odmah
shvatih gde je problem.
Brzo pokupih kaput i torbu sa fotelje, pa se spustih u prizemlje.
- Tobi?! - iznenadih se kad ga uočih kako stoji pored Stefana u dnevnoj. U
rukama je držao dve Karibijan kafe za poneti.
- Sjajno, ideš i ti sa nama? - upitah veselo. - I gde si, čoveče, našao Karibijan
kafu?! - uputih se brzo ka stolu na kom su stajale moje naočare za vid. Stavih ram
od tankog titanijuma na nos i uzeh labelo iz torbe. Tako, sad sam kompletna!
Mažudi usne, stadoh ispred njih dvojice i izjavih da sam spremna.
Obojica su me posmatrali nemo, otvorenih usta.
- Je l' idemo? - upitah zbunjeno.
- Tobijas ne ide, - prvo mi se Stef obrati - on je samo, ovaj, svratio do vas.
- Da, da... ja sam eto doneo karibijan. Kad sam vozio... mislim, krenuo iz
Berlina jutros... znam koliko je voliš - zvučao je smeteno.
- Šteta što ne ideš sa nama - rekoh oblačedi crni kaput strogog, vojničkog
kroja. Navukoh kožne rukavice pa uzeh kafu od Tobija i poljubih ga ovlaš u obraz.
- Hvala. - namignuh mu.
- Stef, zar ne žurimo? - pokazah glavom ka vratima. Njih dvojica se napokon
pokrenuše i skoro se sudarivši izađoše iz kude.
- Ohohoo, sve mi se čini da ovo nije tvoj auto! - obratih se Volhu kad uočih da
nas ispred kude čeka veliki terenac iz kog izađe krupan muškarac u tamnosivoj
uniformi i otvori zadnja vrata.
- Gospodin Liraj je poslao svog vozača po nas. Bilo je gadno nevreme sinod,
putevi su klizavi i na delovima zatrpani. - reče pa uđe u automobil.

123
 - Da, put je veoma gadan. - začuh Tobija iza leđa. - Ni sam ne znam kako sam
uspeo da dođem.
Okrenuh se ka njemu. Nosio je jednostavan kratak sivi kaput. Na glavi ovaj
put nije imao kapu, a kosa mu je za promenu bila uredno očešljana. U jednoj ruci
je držao kafu, dok je drugu gurnuo duboko u prednji džep kaputa. Lice mi je bilo
vedro, toplo, bledunjavog tena. Ispod pravih crnih obrva, kao i uvek, dominirale su
neverovatne zelene oči. Od prvog dana kad sam ga videla, bilo mi je jasno da je
Tobijas zaista lep, samo ovo jutro, dok me je zaljubljeno posmatrao širedi meke
usne u osmeh, bio je neverovatno sladak. Delovao je kao dečak koji se spremio za
svoj prvi ozbiljan sastanak. Poželeh ponovo da mu dotaknem to milo lice, ali
Stefan me obavesti da kasnimo.
- Hvala za kafu - dobacih mu ulazedi - čujemo se kasnije.
Klimnu glavom kao da je sve u redu, a zatim otpi iz šolje i napravi zgađenu
grimasu.
- Pa ti ne voliš kafu! - spustih prozor i doviknuh mu.
- Nikad nije kasno da je zavolim! - mahnu mi. Odmahnuh mu, zatvorih prozor
i zavalih se pored Stefana koji je kuckao po ajpedu.
- Znaš, Hari, ne moraš da mi persiraš. - obratih mu se skidajudi kaput - I...
mogu li nešto da te pitam?
- Vaspitanje mi ne dozvoljava da vam se obradam sa ti. - odgovori ne skidajudi
pogled sa ajpeda - Svakako da možete da me pitate šta hodete. - podiže glavu - I
zamolio bih vas da me ne oslovljavate sa Hari. - vrati se kuckanju.
- Aha, okej. Nedu više, Dambldore. Pogleda me namršteno.
- Gandalf? - Ne!
- Merlin?
- Ne! - lice poče da mu gubi ljutit izraz.
- Hm... Oz?
- Ne i ne!
- Sauron?!

124
 - Neeee! - nije uspevao da sakrije osmeh - On nikako!
- Edvard? Ups, on ne može, on je vampir! - slegnuh ramenima.
- Zaboga, zar ne možete da me zovete Stefan?
- Zaboga, zar ne možeš da prestaneš da mi persiraš? Smeh mu je sekao glas.
- Je l' ti neko nekad rekao da si nemoguda?! Napravih pobedonosnu grimasu.
- Mnogo njih, Poteru.
Poče još glasnije da se smeje.
- Ok, ok, pobedila si! - reče skidajudi svoj đubretarac.
- Šta si htela da me pitaš? - upita kad nam se smeh stiša.
- U vezi sa Tobijasom. - pažljivo izgovorih njegovo ime. Kao što sam i
očekivala, Stefan se uozbilji.
- Šta u vezi sa njim? - skide naočare i stade ih brisati rubom svog duksa sa
Motorhed natpisom.
- Pa, on nije Sloven?
- Ne. - odbrusi mi i vrati naočare, pa se ponovo zadubi u ajped.
- Ne razumem, kako nije? - pokušah da ga navedem na razgovor.
- Na svetu ima 7 milijardi ljudi, i verovala ili ne, vedina njih nisu Sloveni. -
odgovori bez ikakve mimike na licu.
- Ozbiljno?! - obrnuh očima.
- Ahaa... - promrmlja. Izvadi raspadnut mali notes pa poče brzo da ga lista. -
Još nešto?
- Ali njegov otac je Klatov partner u firmi. - insistirala sam da dobijem
odgovor.
- Mhm, jeste, ali gospodin Hof, možeš misliti, isto nije Sloven.
Potvrda da Tobi nije sa njima, umesto očekivanog olakšanja, samo mi unese
nervozu. Problem nije bio u strahu što se u mom životu napokon pojavio neko

125
normalan, ved u tome što to ni sama nisam bila. Dok mi je razum krčio put ka
njemu, srce me je odvlačilo u šiblje pored puta. Iako sam u glavi jasno skicirala
kako da priča sa Tobijasom uspe, u meni nije bilo dovoljno želje da od skice
napravim sliku. Opsovah u sebi. Tobijas nije zaslužio da ga zavlačim. Odlučih da
mu prvom prilikom sve iskreno kažem...

***
Kad smo se napokon pojavili u sali za sastanke, profesor Štolc je zaneseno
mahao rukama ispred velikog ekrana na kom je išao snimak odrona. Naš ulazak ga
prekide, zbog čega svi u prostoriji pogledaše ka vratima. Svi osim Jarila. Stefan se
kratko izvini i uputi se na slobodno mesto pored njega. Obrati mu se kratko na
uho i pruži mu notes koji je isčitavao u automobilu. Jar stade da ga prelistava i
zamoli profesora da nastavi. Mene i ne pogleda.
Ma... zavrteh ljutito glavom i marširajudi kako bi mi lupkanje potpetica
naglasilo svaki korak, uputih se na slobodno mesto, odmah na početku stola od
debelog stakla, tačno prekoputa Jarila.
Štolc opet prekinu izlaganje i zbunjeno, zajedno sa ostalima, isprati moje
kretanje. Povukoh polako stolicu ka sebi, vodedi računa da pritom dobro zapara
pod.
- Gospođice Devan, - Jar mi se obrati, zagledan u notes - baš lepo što ste rešili
da nam se pridružite na sredini sastanka.
- Žao mi je. - svukoh prvo rukavice, pa kaput - Rigen je sinod uhvatilo
iznenadno nevreme, - naglasih reč nevreme - putevi su katastrofalni.
- Zaista čudno da je krajem januara loše vreme - pogleda me prvo ispod
obrva, a zatim baci notes na sto i zabacujudi se u naslon, iznenađeno me odmeri
me od glave do pete.
- Nadam se da vam oluja nije poremetila još neke planove - zlobno je ciljao
na moj momenat sa Tobijem.
- Da znate da jeste, - odgovorih sedajudi u stolicu - ali ništa što ved danas ne
mogu nastaviti. - uzvratih mu bitno, a zatim uz izvinjenje što sam ga prekinula,
zamolih profesora da nastavi.

126
 Štolc se zakašlja, pa vradajudi snimak nekoliko sekundi unazad, nastavi
izlaganje. Pravedi se da ga slušam, počeh da izvlačim stvari iz torbe. Prvo rokovnik,
zatim penkalo, na kraju izvadih i telefon. Spuštajudi ga na sto, nehajno pogledah u
Jarila. Gutao me je besnim pogledom. Zatreptah kao nevinašce.
- Jebi se! - izgovorih polako, bez glasa, ali sasvim jasno da može da mi pročita
sa usana. Naslonih se laktom na sto. Sva sreda što ne može da mi čita misli... jer u
tom momentu, u njima je sve bilo podređeno njemu.
Profesor Marko Štolc, doktor geodezije i geoinformatike, angažovan od
strane Ministarstva za zaštitu životne sredine da zajedno sa timom vrhunskih
stručnjaka pronađe način da se zaustavi osipanje rta Arkona, ali i da shvati zašto
se u nodi između 22. i 23. decembra u more survala skoro cela prednja strana
litice, govorio je usplahireno više od pola sata. Iako je pričao na nemačkom, zbog
stručnih izraza koje je koristio nisam mogla da pohvatam šta tačno priča.
Dosađivala sam se crtajudi cvetide po rokovniku i s vremena na vreme, klimajudi
glavom, ostavljala bih utisak da ga pažljivo pratim.
Iscrtavala sam tankim linijama široku laticu nečeg što bi trebalo da bude ruža,
kad Štolc zamoli svog saradnika iz Poljske, inženjera mašinstva, Igora Lođa, da
nam predstavi njihovu najnoviju teoriju.
Lođ zamoli da se pogase sva svetla osim onog koje je padalo na početak
dugačkog konferencijskog stola. Na sto položi tanak ravan ekran koji je u
središnjem delu imao izbočinu u vidu kupe, obloženu crnim filmom. U svaki ugao
stola postavi po mali projektor sa duplim sočivima. Donja sočiva usmeri naviše,
dok donja pažljivo okrenu ka ekranu. Udalji se nekoliko koraka i stade kuckati po
svom tabletu. Projektori i ekran se upališe i iz njih krenu da se emituje raznobojna
tanka svetlost, u snopovima koji su se međusobno sekli tačno iznad kupe. U prvih
nekoliko sekundi ništa nije bilo jasno, jer se sva svetlost samo odbijala od crnu
površinu, međutim, vrlo brzo, sočiva počeše da se pomeraju, iscrtavajudi laserima
pred našim očima prizor zbog kog se prostorijom prolomi uzdah oduševljenja, a
zbog kog se meni zaledi krv u žilama.
Tanke svetlede niti pred našim očima formirale su trodimenzionalnu sliku rta
Arkone. Ali, ne Arkone kakva je sada, gola ledina, sa kamenim obeležjima na
mestima gde se prostirala tvrđava, niti kakva je bila pre, sa debelim zidinama i
hramovima... Laseri su brzo, deo po deo, gradili Arkonu kakvu sam viđala u svojim
snovima i na kojoj sam stajala tokom Velike nodi. Arkonu sa velikim vratima

127
Svetovidovog hrama na samoj litici i sa drvenim visedim mostom koji je spajao
liticu sa oštrim vrhom planine na ulazu u Jav. Jedva uspeh da iskontrolišem vrisak,
kad se na kraju, na sredini vrata, prvo bledo, a zatim sasvim jasno pojavi Svarogov
simbol - kolovrat.
Preplašeno pogledah u Jarila. Delovao je zadivljeno kao i drugi, čak
iznenađeno podiže obrve kad laseri iznad prikaza iscrtaše sjajan oblak, koji kao da
je u sebe uvlačio svu svetlost projektora. Oblak stade da se širi i pomera naniže,
da bi u jednom momentu zaslepljujude blesnuo, izbacujudi iz sebe dva jednaka
oštra kraka, od kojih jedan završi na litici, a drugi na vrhu planine.
- Vaaauuu! - začuh oduševljenje žene pored sebe kad se krakovi odbiše i
međusobno sudariše iznad mosta, zbog čega se on uruši, povlačedi sa sobom u
ambis veliki deo rta.
Odjednom zavlada muk. Igor zadovoljno ode i upali svetio. Hologramski
prikaz urušene Arkone, iako dosta bleđe, i dalje je igrao iznad stola.
- Da, da, dragi moji, - profesor se oglasi - upravo ste videli rekonstrukciju
mogudeg događaja koji je prouzrokovao veliki odron.
Svi usplahireno počeše da pričaju u glas.
- U životu se susredemo sa neverovatnim stvarima koje prevazilaze granice
logike i na koje nauka ne može da da odgovor. - profesor ih utiša - Po Igorovom i
mom mišljenju, događaj na Arkoni spada upravo u tu kategoriju. Hologramski
prikaz smo napravili na osnovu danonodnog prikupljanja relevantnih podataka i
informacija iz knjiga i publikacija... Ali ipak, za potvdu naše teorije, potreban nam
je neko kome su slovenski mitovi specijalnost - uputi se ka meni.
Beži od mene, beži od mene, idi kod Stefana, on je čarobnjak! - zgroženo sam
posmatrala kako mi prilazi.
- Tako da sam veoma sredan što nam je Alek omogudio da danas sa nama
bude Purpur Devan, stručnjak za slovensku mitologiju i derka mog uvaženog
prijatelja i kolege, Miloša Devana. - pruži mi ruku.
Zbunjeno prihvatih njegovu izuzetno mekanu i nabranu šaku. On me blago
povuče i ja ustadoh.
- Verujem da si ljubav i strast prema Starim Slovenima nasledila od svog oca?

128
 Tačnije bi bilo, ljubav i strast prema jednom od slovenskih bogova.
- Pa da... tata... on je svakako glavni krivac.
- Koliko sam shvatio Aleka, ti si ved uveliko prevazišla Miloša. - i dalje je držao
moju ruku u svojoj.
- Eh... pa ne bih rekla prevazišla, više da sam svetu Starih Slovena prišla na
drugi način...
- Interesantno! Jedva čekam da mi sve ispričaš. - bio je zadivljen - Znate, -
obrati se ostalima - Purpur je direktan potomak kraljice Devane. Vama to
verovatno ništa ne znači, ali ako uzmemo u obzir da je Devana ime jedne od
slovenskih boginja... pa, ko zna... možda pred nama stoji njen pravi potomak. -
pomazi me po kosi i vrati se na svoje mesto, ostavljajudi me ukipljenu ispred
hologramskog prikaza Arkone.
Bila sam pogubljena. Preleteh pogledom preko svih, a onda počeh
naizmenično da gledam u Jarila i Stefana. Čekala sam da jedan od njih nešto uradi.
Da ih zalede ili urade nešto od ostalih stvari koje praktikuju kad se pojavi opa-
snost. Međutim, obojica su delovali kao da se zabavljaju.
- Purpur, zaista je divno gledati vas, ali mislim da bi uživanje bilo kompletnije
ako bi se slici pridružio i ton. -Jarov komentar me u sekundi iznervira.
Skidoh naočare i podbočih šakom bradu. Skupljenih kapaka pažljivo počeh
proučavati deo po deo trodimenzionalne slike.
- Hm... ovde imamo detaljan prikaz Velike nodi... i zaista sam zadivljena da
ste sve tako verodostojno napravili, s obzirom na to da postoje samo dva zapisa
koji govore o njoj. Jedan je kod mene, a drugi se ved 200 godina vodi kao nestao -
stavih ruku u hologram tačno ispod mesta urušenog mosta, sekudi svojom kožom
zrake svetlosti. Jebote, šta ja to pričam?!
- O, pa hvala... - Igor ponosno dobaci - drago mi je što to čujem... ipak smo
koristili samo dostupne materijale.
- Šta je Velika nod? - začuh pitanje.
Okrenuh šaku i skupih prste. Moj pokret privuče ka prstima sve delove slike
koji su prikazivali odron. Zatim naglo ispružih dlan, i kao magijom svi delovi se
vratiše na svoje mesto.

129
 - Zanimljivo. - rekoh više za sebe, izvukoh ruku iz holograma, a zatim objasnih
svima šta je Velika nod, vodedi računa da umesto Jarilo izgovaram Perun.
- Hodete da kažete da su Marko i Igor u pravu? Da je odron nastao zbog
Velike nodi? - pitanje mi postavi žena dečački kratke sede kose.
- Hodu da kažem da su profesor i inženjer Lođ sasvim lepo dočarali jedan
zanimljiv slovenski mit. I osim dela sa urušavanjem, sve je tačno, barem tako kaže
legenda...
- Zašto tvrdite da urušavanje nije tačno? - Igor je zvučao uvređeno.
- Kao što rekoh, Velika nod je momenat kada Svarog Perunu i Velesu vrada
energiju koju su mu oni slali tokom Belih nodi, i kojom su mu zapravo potvrđivali
postojanje balansa između dobra i zla. Što znači da je svrha ovog događaja da se
energija podeli, a ne da dovede do katastrofe kao što je urušavanje jedine spone
između dva sveta. I na kraju, koliko god mi je žao da to kažem, - tužno se
osmehnuh - ovo je samo jedna dobro vizuelizovana bajka... - uputih se ka svom
mestu.
- Da, ali datum odrona se poklapa sa datumom Velike nodi! - Marko me
zaustavi rukom i ustade.
- To ne mora ništa da znači. - prekidoh ga brzo i zatreptah začuđeno kad mi
se učini da dve snežne pahuljice prostrujaše ispred mog nosa.
- Svakako da ne mora, ali i sami ste rekli da je to momenat kada Svarog šalje
nazad modi Perunu i Velesu.
- Tako je. Energija se podeli, nebo se zatvori i svako Ode na svoju stranu...
- Ali, recimo da je došlo do nekog problema. - Marko nije odustajao - Recimo
da je došlo do nekog sukoba između bogova. Do neke situacije koja je
prouzrokovala narušavanje balansa između Java i Nava, a što je opet
prouzrokovalo da se zamalo uruši cela Arkona.
Pogledah ga bledo, a zatim uzdahnuh.
- Vidite, po predanjima, narušavanje balansa između svetova dovelo bi ne do
urušavanja Arkone, ved do uništenja celog sveta.

130
 - Hm... - počeša se po bradi - ali ako bi se recimo sukob nekako sprečio? Ako
bi se iz nekog razloga u poslednjem momentu ravnoteža povratila, da li bi to,
teoretski rečeno, moglo da dovede do toga da se ošteti samo mesto koje povezuje
Jav i Nav?
- Pa, ako bi se, teoretski rečeno, tako nešto desilo... onda da. Šteta bi bila
samo na Arkoni. - Dlanovi počeše da mi se znoje. Bilo je nemogude da toliko zna ili
da tako dobro pogađa. Nisam shvatala zašto Jar uopšte dozvoljava da se toliko svi
uvlače u priču. Pogledah ka njemu. Sedeo je opušteno sa rukama u džepovima.
Poludela sam, delovao je kao da se dosađuje. Isto kao i Stefan, koji je čitao svoj
raspadnuti notes.
- Eto, vidite - profesor nastavi - realno je da je Velika nod krenula pogrešnim
tokom.
Namrštih se. Grupica pahulja meko zaigra između mene i njega. Odmah mi
postade jasno da se ovde ne radi samo o čistom nagađanju. Stefan je krenuo da
me štiti... Srce mi ubrza disanje ali nastavih da se pravim kao da je sve normalno.
- Marko - ubaci se starija žena sa šatiranom kosom vezanom u niski rep i
jarkim karminom - ni nama nije jasno na šta ciljaš!
- Ciljam na to da je nešto narušilo balans i da ga je nešto opet povratilo -
gledao me je direktno u oči.
Nije mi se svideo njegov pogled. Delovao je previše tamno. Pomislih da u
životu nisam srela starca sa tako crnim očima.
Pahulje su se svakim momentom sve više gomilale između nas. Koliko god se
trudila da ih ignorišem, odvlačile su mi pažnju i ja sam sklanjala pogled od
profesora, pratedi njihovo kretanje.
Zasmejah se na silu.
- Ponovo vam kažem, koliko god to fantastično zvučalo, do odrona sigurno
nije dovela Velika nod koja je krenula po zlu!
Kad izgovorih poslednju reč, zapljusnu me oštro strujanje vazduha zbog
snega koji se sve brže kretao oko mene, stvarajudi vrtlog. Preplašeno preleteh
očima po prostoriji. Svi su se ponašali normalno. Niko ništa nije video.

131
 - Znate, Purpur, - Štolc uze moje šake u svoje, zbog čega se i njegove ruke
nađoše u vrtlogu. - Mislim da bi Miloš ipak bio vedi vernik od vas. - razočarano
izgovori i stisnu mi prste. Osetih kako palčevima opipava i pomera moj prsten.
Uznemireno stadoh da izvlačim šake iz njegovog stiska, ali on ih nije puštao.
- Profesore, da li demo mi uopšte dobiti neke odgovore ili dokaze do kraja
dana? - Jarilo se napokon oglasi.
Pogledah ispod obrva ka njemu. Sedeo je smoreno, isto kao i pre nekoliko
minuta. Ipak, trepnu kratko, i skoro neprimetno klimnu glavom, poručujudi mi da
de sve biti u redu. Progutah pljuvačku i ponovo se koncentrisah da izvučem svoje
šake iz Štolcovih. Preznojih se u sekundi kad uočih da profesorove oči počeše da
bubre, pod pritiskom crne tečnosti koja je nadirala u njih. Vene na licu i rukama
mu izbiše na površinu kože. Jasno sam videla kako mu kroz takne žile struji crna
tečnost.
Isuse, šta je ovo! Šta je ovo, jebote! - ponavljala sam u sebi.
Iako sam bila okupirana vrtlogom snega, osedala sam paklenu vrudinu zbog
koje mi znoj prekri svaki delid kože. Usta su mi bila suvlja od Sahare. Svaki pokret
jezikom stvarao mi je podmuklu bol u njegovom korenu. Mučnina mi zapara
utrobom kad se profesorove oči toliko ispupčiše da je delovalo kao da de svakog
momenta ispasti ili pudi. Snažno zažmurih, čekajudi da me zapljusne njihova sluz.
- Eh... - odjednom mi pusti ruke - izgleda da smo se ipak previše zaneli.
Otvorih oči. Pahulje su iščezle. Odahnuh.
Iako me je gledao toplo, profesor je bio vidno razočaran. Okrenu se ka timu i
pogladi se po jaredoj bradi.
- Znate, iako sam naučnik, sama misao da postoji nešto mnogo vede od
nauke me potpuno zaludi... - slegnu ramenima - Nažalost, delovalo je previše
dobro da bi bilo istinito.
- Žao mi je... znam kako vam je. - pokušah da ga utešim - I tata je teško
odustajao od svojih teorija, a verujte mi, nisu bile ni blizu realne kao vaše.
Štolc priđe i potapša Igora po leđima.
- Dragi moj, izgleda da treba da se držimo isključivo nauke.

132
 Lođ mrzovoljno ustade i poče da sklanja hologram.
- Zaboga, Marko, protradili smo celi dan! - oglasi se stariji gospodin, smešten
između dve žene. - Očekivali smo da imaš nešto konkretno.
- Mislim da de to pre biti moja krivica. - Jarilo ustade i prijateljski uhvati
Marka za rame - I sam sam možda previše zaluđen Slovenima. Zaista sam želeo da
čujem njihovu teoriju i zaista sam verovao da de je Purpur potvrditi.
Zvonjava telefona ga prekide i on brzo pogleda u njega.
- A, sad me izvinite - uputi se ka izlaznim vratima -Purpur, ako možete na
kratko do moje kancelarije. - reče suvo, javi se na telefon i izađe.
Obuhvatih pogledom sve u prostoriji. Gledali su me kao dežurnog krivca.
- Pa... bilo mi je drago. - jedva čuh sebe kad im se obratih. - Želim vam da
brzo nađete adekvatno rešenje.
Uputih se za Jarilom. Tad mi pogled pade na Stefana. Iako je sedeo sa ljutitim
izrazom kao i drugi, celo lice mu je bilo prekriveno znojem i on ga brzo obrisa
rukavom.
Bez kucanja umarširah u Jarilovu kancelariju. U svetloplavoj košulji i sivom
prsluku, stajao je ispred velikog prozora i zamišljeno gledao u Berlin obmotan
teškom maglom. Zapitah se kako svet izgleda u njegovim očima. Kako nas vidi,
čuje i oseda. Kako uspeva da iskristališe sve zvukove, sav smeh i vapaje. Milioni
života koji se gase i koji se rađaju, svi oni prostruje njegovim telom i njegovom du-
šom... Pogled na njegova široka prava ramena, ovaj put me rastuži. Postadoh
svesna tereta koji nosi na svojim pledima i bi mi ga žao.
Tiho priđoh stolici preko koje je prebacio svoj sako. Pre nego ga sklonih,
pređoh dlanom preko njega.
- Šta je sad ovo bilo? - sedoh i polako se u stolici okrenuh ka njemu. -
Profesor je... on radi za navite?
- Ne, profesor je samo alat kojim je upravljao Lođ. -stade da zavrde rukave, i
dalje zagledan u sivilo ispred sebe.
- Igor?! Znači naviti su svuda? - skupih usne. Odmah mi pade na pamet da
Staro Nebo sigurno vrvi od njih. - Ali... šta su hteli? I... kako su uopšte mogli samo

133
tako da se ume-šaju i dođu ti na noge? Još sa tom pričom o Velikoj nodi... tako
providno.
Priđe stolu i nasloni se na njegov rub.
- Igor nije navit. - izvuče umorno kravatu - On je crni mag.
Prekrsti ruke na grudima, a ja u neverici zanemeh.
- Iskreno, nisam odmah osetio niti posumnjao u bilo koga. Kad mi je Štolc
napomenuo da se nalazi na korak od neverovatnog otkrida vezanog za to šta je
prouzrokovalo odron, zaključio sam da je on samo krenuo za nekom zalu-
đeničkom idejom, kao tvoj Miloš svojevremeno. Jednostavno nije postojala šansa
da je Marko navit, niti da radi za njih, pa sam ga pustio da razvija svoju novu
teoriju. Ipak, kada je prvi put pomenuo Veliku nod, bilo je jasno da se na njega
deluje iz Nava. Svakako, indirektno, jer bi Morana i Veles ostavili u Štolcu za nas
vidljiv trag.
Pogleda ponovo u pravcu prozora.
- Lada se setila crnih magova. Oni su svojevremeno uspevali da svojom
magijom prevare i bogove, da ne pričam o polubogovima ili smrtnicima. Tako da
smo naišli na veliki problem kad je postalo jasno da nijedan od meni poznatih
magova nije umešan. Bilo je očito da je u pitanju neko ko se sve ovo vreme isto
kao i Stefan krio, i ko je pritom izuzetno modan i obazriv.
Vrata kancelarije se otvoriše i u nju kroči Stefan u pratnji Lade. Prolazedi
pored mene, ona me meko pomazi po kosi i tiho upita da li sam dobro.
Odgovorih joj kratko. I dalje sam bila ljuta na nju. Nisam joj zaboravila šta je
rekla u Mrazu. Stefan se smesti u široku sofu od glatke bele kože, skide duksericu,
prebrisa njom lice i uzdahnu glasno.
Lada mu prinese čašu sa vodom.
- Ne brini, bio si odličan. Vrtoglavica de brzo prodi. Samo se opusti.
On je iskapi pa ponovo glasno uzdahnu.
- Kako ste saznali da je to Igor i čemu cela predstava od malopre?
- Nismo bili sigurni da je Igor u pitanju. Pretpostavljali smo da je on, jer je
zajedno sa profesorom radio na holo-gramu, ali to ništa nije moralo da znači...

134
mogao je biti bilo ko iz tima. Takođe, nije bilo jasno šta je želeo da postigne i šta
su hteli od tebe.
Podigoh ruke na glavu.
- Od mene? - nabrah čelo. - Opet od mene?!
- Da, od tebe. - pogleda me i takođe nabra čelo - Nisam te ja predložio
odmah kao eksperta... Marko je u jednom razgovoru upitao da li poznajem
Miloša. Kada sam potvrdno odgovorio, počeo je da priča o njemu i sve što je rekao
bilo je istina. Da se poznaju, da su nekad bili dobri, međutim, čim je spomenuo
tebe kao nekog ko se takođe razume u našu mitologiju, bilo mi je jasno šta im je
cilj. Rekao sam da si prevazišla oca. Odmah je upitao da li može da te upozna.
Skloni se od stola, pa me okrenu u stolici ka sebi. Nasloni se šakama na
rukohvat. Potpisujem, da nisam bila pogubljena u pokušaju da pohvatam njegovu
priču, od njegovog prodornog i sjajnog pogleda umrla bih na mestu. Dobro,
možda ne bih bukvalno umrla, možda bih pala u nesvest. I smo kod padanja u
nesvest, nešto se nisam preturala u poslednje vreme. - misli me odvukoše na svoju
stranu. On to primeti, i podiže glas kad mi se ponovo obrati.
- Molim te, koncentriši se sad! Ok?
- Ok...
- Vidi, isto kao što mi ovde znamo da nisi nikakav stručnjak za Slovene, isto to
i naviti znaju. Očito se radilo o tome da Marko treba da stupi u kontakt sa tobom.
Pustili smo ih da veruju da nama ništa nije sumnjivo.
- Ti mene zajebavaš? Kako da vam ne bude sumnjivo kad su ti nasred stola
prikazali nešto što oni ne treba da znaju.
- A, pa ono što ste vi videli i čuli, ja nisam. Barem Igor misli da nisam. Ja sam
za njega video standardan prikaz stare Arkone i slušao kako Marko priča neku
svoju verziju Velike nodi. Kupom na sredini ekrana slao je ka meni talase kojima je
trebalo da me blokira i reflektuje mi drugu realnost.
- A ti si ih svakako odbio. - zaključih.
- Ne, nisam ja, nego Stefan. Ja nisam smeo da reagujem, jer bi on to odmah
osetio i najverovatnije bi se povukao. Zato je naš Stef imao zadatak da odbije

135
njegove talase, ali i da tebe zaštiti kad smo videli da Marko počinje da se
izobličuje.
- Lođ ne zna ko je Stefan. Sve je trebalo da se odigra što brže. Zato Lada nije
bila sa nama, da ne bi morao i na nju da se koncentriše.
- I čekaj, šta je na kraju hteo od mene? Prsten? Zar ne? Marko ga je
neprestano dodirivao.
Klimnu potvrdno glavom i pogleda u Ladu.
- Da, hteo je da proveri da li je tvoj prsten dovoljno modan da oslabi štit u
Mrazu.
- I sad znaju da nije. - prošaptah. Nisam znala da li je to dobro ili loše.
- Tako je. Sad znaju da ti nisi uzrok. - Lada odgovori umesto Jarila.
- Ako znaju da nisam ja, nastavide da istražuju šta je dovelo do pucanja
zaštite...
- Verovatno, ali makar si ti mirna po tom pitanju, za ostale demo tek videti! -
Lada to reče takvim tonom da probudi u meni želju da joj odmah opalim šamar.
Ciljala je ponovo na to da sam im ja uzrok svih problema.
- Lado! - Jarilo je prekinu. Glas mi nije bio ljutit; bio je umoran. - Zaključili
smo da je dobro da saznaju da Purpur nema veze sa Mrazom i da de ih to odvesti
od nje i samim tim od Bejle.
Ona coknu i upita Stefana kako je. Stef jedva odgovori i Lada odluči da ipak
mora da se pobrine za njega. Povede ga polako napolje.
- Vidimo se... I Jarilo, molim te da rešiš ved jednom ovu situaciju! - prođe
pored mene kao da sam vazduh.
Kiptela sam u sebi. Nisam mogla da poverujem da se tako odnosi prema
meni. Kriva sam jer ne želim samo tako da pošaljem kderku u neki drugi svet, u
kom za mene nema mesta.
Stefan mi na vratima mahnu.
- Hvala, Poteru! - dobacih mu i on mi nasmejano trepnu. Ostali smo sami. Jar
je i dalje bio naslonjen na sto, tik uz mene. Dutao je, sa pogledom usmerenim ka

136
prozoru. Nervoza me je bockala iglicama. Čvrsto sam stezala šakama rukohvat
stolice, lagano se huškajudi u njoj. U glavi mi je kiptelo od pitanja. Pokušavala sam
da se koncentrišem na neko koje de prekinuti neprijatnu tišinu.
- Gladna si. Hodeš da idemo negde na večeru? - upita blago, i dalje zagledan u
staklo.
Htedoh da mu odgovorim da nisam, ali stomak me podseti da sam poslednji
put jela juče, ako se uopšte nekoliko kašika boršča može nazvati jelom.
- Pa... nisam puno. Nema veze, ješdu kasnije. - uspela sam nekako da se
savladam i da mu ne odgovorim potvrdno.
- Ok. - pomeri se od stola i priđe malom belom ormaru u uglu kancelarije.
Izvadi iz njega dve čaše. - Hodeš da popiješ nešto?
- Može. - nisam bila toliko žedna, koliko mi je trebalo da popijem neku
žestinu da me okrepi.
Nasu nam pide i donese.
- Izvoli - njegov promukli glas bio je nestvarno tih.
- Hvala - uzeh čašu i iskapih je. Otresoh glavom kad mi ljutina skliznu niz grlo i
zapara ždrelo. Nisam mogla da prepoznam šta sam popila, ali šta god da je bilo,
bilo je odvratno. Otvorih usta kao da želim da povratim.
- Fuujj!
- E, fuj?! - smešio se posmatrajudi me kad skočih i otrčah do mesta na kom je
sedeo Stefan. Uzeh njegovu čašu i nasuh u nju vodu iz staklenog bokala.
- Zaboga, kakvo je ovo pide?! - namršteno se uvalih u sofu kad osetih da mi
voda ublaži opori ukus u ustima.
- Vidova rakija.
- Dao si mi rakiju koju piju bogovi? - ciknuh - Da li si ti lud?
- Nisam očekivao da deš sve odjednom popiti - smesti se pored mene. Njegov
miris mi u trenu omami sva čula. Zadrhtah. On to oseti i upitno me pogleda.
Povukoh se skroz na kraj sofe. Iako nisam mogla sakriti kako moje telo reaguje na
njega, želela sam da on jasno vidi da se borim protiv toga.

137
 - Šta de biti sa inženjerom? Šta de dalje da se dešava? -posegnuh za
njegovom rakijom, ali se predomislih.
- Sa Igorom? Ništa. - otpi vedi gutljaj - Za sad nam ide na ruku da on ne zna da
je otkriven. Pratidemo ga i čekati njihov slededi korak.
- Bide i dalje u timu? - nije mi se svidela ideja.
- Pa da. Pustidemo da sve ide svojim tokom. Oni de ionako biti na Arkoni još
tri dana. Vreme de ih ometati i na kraju de odustati.
- A... ja? Da li du im trebati? Mislim, šta du ja da radim? Iskrivi usne u stranu
kao da razmišlja.
- Treba da ostaneš na Arkoni što duže. Ako izuzmemo Mraz, ovde ti je
najsigurnije.
- Ako izuzmemo to da me na svakih nekoliko sati neko napadne, ovde je
svakako veoma sigurno za mene. - nakezih se ironično.
- Mislio sam sigurno, po pitanju ostalih. Ako sam ja sprečen, Vid, Lada, Helga,
pa i Stefan, mogu da osete da si u opasnosti. Jednostavno je lakše kad si ovde.
- Aha... U redu. - Za mene nije bilo u redu, ali sam ga razumela. - Kad du modi
da vidim Bejlu?
Kad izgovorih njeno ime, lice mu se ozari.
- Kad tim ode, mislio sam da ona i vukovi dođu na Arkonu. Tvoje du ponovo
poslati negde.
Sreda što du napokon opet biti sa kderkom me preplavi. Raznežih se. U
momentu pljunuh na sve svoje odluke vezane za nas. Poželeh da ga zagrlim iz sve
snage i to mu pokazah osmehujudi se najšire što mogu. Međutim, umesto da mi
toplo uzvrati, on podiže glavu kao da osluškuje. Njegovo lice se bolno ukoči, a
zatim izgubi svaki izraz.
- Purpur, voleo bih da se ne viđaš sa Tobijasom. -izgovori grubo.
Hladnoda u njegovom glasu me zaprepasti i tek što se naoštrih da mu drsko
odgovorim, moj blekberi zazvoni. Pomislih da je Bejla i skočih da uzmem telefon,
kad me on jako povuče za ruku da stanem. Njegov dodir mi zagreba kožu. Besno

138
ga pogledah. Namračeno je zurio u čašu ispred sebe. Pokušah da izvučem ruku, ali
on pojača stisak. Bio je neprijatan i težak. Zvonjava telefona utihnu.
- Pusti me smesta! - procedih kroz zube.
Telefon kratko zapišta, obaveštavajudi me da je stigla poruka.
Jarilo polako otvori šaku, puštajudi me.
Istrgoh svoju ruku iz njegove i požurih da uzmem telefon. Propušten poziv i
poruka su bili od Tobija.
„Ceo dan mi se u mislima mota tvoja slika od jutros. Ljut sam na
sebe, jer sam se zbunio i zaboravio da ti kažem da si prelepa. Stigao
sam u Berlin malopre. Nadam se da si gladna. Voleo bih da te
odvedem u sjajan meksički restoran na večeru i da ti kažem ono što
sam jutros zaboravio. :)"
Ujedoh se za usnu. Ponovo pročitah poruku. Bilo mi je drago što se Tobi
javio, ali više od njegovog društva želela sam da ostanem sa Jarom, u ovom našem
sjebanom odnosu i da, ako ništa drugo, dutim sa njim. Pre nego što odgovorih,
pogledah u Jarila. On mrzovoljno eksira pide i odmah nasu još jedno.
- Zapravo, ne želim da se viđaš sa njim! - zagrme - Još tačnije, zabranjujem ti
da ga viđaš! - sruči rakiju u sebe.
On meni zabranjuje?! On smatra da ima bilo kakava prava da mi naređuje sa
kim du ja da se viđam? On koji je pred mojim očima jebavao tri žene?! Luđak!
Nezahvalna kretenčina! I ja durka! Zamalo opet da se popišam po sebi, jer nisam u
stanju da se nosim sa onim što osedam prema njemu! Glupača najobičnija! -
Vrištala sam u sebi.
- Aha. Važi. - odgovorih mu drsko i odmah otkucah poruku.
„Umirem od gladi! Upravo završavam sastanak sa Lirajem,
možeš me pokupiti ispred firme. ;)"
Bez reči izađoh napolje i uputih se po svoje stvari u kancelariju za sastanke.
Navukoh kaput i krenuh ka liftovima.
- Izvini... nisam mislio to tako da kažem. - Jar je stajao u hodniku.

139
 Okrenuh se od njega i pružih ruku da stisnem dugme, ali on me povuče
nežno za rame i ja se skamenih. Nisam imala snage da ga ponovo pogledam u lice.
- Ja... - šapnu mi sa leđa u vrat. Svaki delid kože mi se naježi. - Ja ne mogu da
podnesem da si sa njim.
- Navikni se! - stisnuh dugme. Vrata se brzo otvoriše.
- Purpur, nisi mi dozvolila da ti objasnim šta se desilo u Mrazu. Molim te da
me saslušaš.
Uđoh u lift i napokon ga pogledah.
- Da li Tobijas na bilo koji način ugrožava mene, Bejlu, tebe ili bilo koga od
vas?
- Ne...
- Dobro... Vidi, ja du da te slušam i prihvatam, gde treba da budem, šta treba
da budem i kako treba da se ponašam. Shvatam da moram poštovati tvoje odluke
i sarađivati sa vama i obedavam da du se truditi da se ne dovodim u opasnost.
Takođe, ne moraš mi objašnjavati šta se desilo u Mrazu. Nažalost, sve sam jasno
videla svojim očima. I koliko god mi bilo teško to da priznam, jasno mi je da ti ja
ne mogu priuštiti sve što ti je potrebno...
- Nije istina... - krenu ka meni. Podigoh ruku. On se zaustavi.
- Možda nije istina... ali ja jednostavno ne mogu više da se zanosim time da
de sve biti u redu. Strepnja da de se nešto slično ponoviti nede mi dati mira, a od
toga ni ti ni ja nemamo ništa. Zato završavam ovu našu dramu. Hodu da koliko-
toliko živim normalno. Tobijas... on je dobar dečko i, ko zna, možda pored njega
napokon budem sredna.
- Purpur, ti ga ne voliš i nikad ga nedeš voleti. - sivilo njegovih očiju zasija
takvom bistrinom da u njemu jasno bijesnu moj odraz - Ti voliš mene, isto onoliko
koliko ja volim tebe.
Istina koju je izgovorio pekla mi je srce. Suze mi zamutiše vid. Poželeh da
utonem u njegove ruke, da me pritisne uz sebe toliko čvrsto da ne čujem ništa
sem uparenih otkucaja naših srca. Poželeh da me njegov dodir spase i izleči,
vradajudi mi sve razbijene delove na mesto. Uzdahnuh jako.

140
 Gledao me očima punim očekivanja. Čini mi se da nije
disao.
- Da, ja njega ne volim - stisnuh dugme za prizemlje -ali, mogu naučiti da ga
volim. - prelomih napokon.
Vrata se zatvoriše i ja se zabacih leđima u zadnji deo lifta, kad on toliko
snažno udari rukom po njemu, da se u debelom čeliku vrata ucrta otisak njegove
šake.
- Purpur! - povika glasno u momentu kad lift krenu da se spušta...

141
 POGLAVLJE 16

- Znaš, imaš najzelenije oči na svetu! - Bejla se propinjala na prste kako bi što
bolje videla Tobijasove oči.
- Pa, nadam se da to nije loše?! - kleknu ispred nje da joj olakša razgledanje.
- Neee, to je lepo! Loše je jedino ako su urokljive! -unosila mu se skroz u lice -
Da li smo mi tebi sad zeleni?
Tobi poče da se smeje.
- Ti ne, ali tvoja mama ponekad jeste.
- To je zato što su deda i baba čudni pa su je nazvali po boji! - napudi se - Ja
nju kad crtam uvek obojim u ljubičasto, hodeš da vidiš?! - povuče ga za ruku da
ustane i on krenu za njom na sprat u malu sobu koju sam preuredila da bude
njena.
Iako je Bejla bila kod mene ved nedelju dana, izbegavala sam da je upoznam
sa Tobijem. Štaviše, tih sedam dana izbegavala sam i njega. Na njegovo pitanje da
li je sve u redu, odgovorila bih da sam poželela da budem sama sa njom, i to mu je
bilo sasvim dovoljno da ne navaljuje da nas vidi.
Međutim, Bejli je postajalo sve dosadnije. Rigen je bio okovan ledom i
snegom. Turista nije bilo. Nas dve smo uglavnom bile u kudi. Tek u sumrak bismo
izlazile napolje i ona je opušteno mogla da se igra sa vukovima. Jedno veče smo se
svi zajedno spustili do Helgine gostionice, gde smo i prenodile. Ne zbog toga što je
to bila moja želja, ved zbog toga što je to bila prva nod da sam videla Jara posle
dvadeset dana. Kada sam rešila da krenemo kudi, učinio je da vreme poludi.
Nanosi snega su bili toliki da se Bejla uplašila i nije htela da krene. Po običaju,
Helga nam je ponudila prenodište: za nas troje, svoju jedinu sobu. Nisam htela ni
da čujem da on bude sa nama u istoj, međutim Bejla je insistirala da čika Alek
prespava, isto kao pre u Starom Nebu ili Mrazu.
Nas dve smo legle u krevet, a on se smestio u fotelju. Iako sam se pravila da
spavam, nisam mogla da zaspim do jutra. Osedala sam da nas posmatra,
osluškivala sam njegovo disanje. Ujedoh se jako za usnu, udutkujudi sebe da ne
142
zaplačem na sav glas, kad pred zoru začuh jasne otkucaje njegovog srca,
ravnomerne i u potpunosti usklađene sa mojim. Uronih licem u jastuk,
pokušavajudi tako da ugušim tugu koja me je lomila, ali i ljutnju, jer me srce tako
lako odavalo. Zaustavih dah, kad čuh da polako ustaje iz fotelje i prilazi krevetu.
Prvo pomazi Bejlu i poljubi je u čelo, a zatim meni skloni rasute pramenove sa lica
i jedva primetno dokači usnama koren mog vrata. Iako mi je tišina koja nastupi
govorila da je otišao, još dugo sam ležala budna, stiskajudi snažno kapke, svesna
da ukoliko ih otvorim nedu uspeti da zaustavim bujicu koje su se skupljala u njima.
- Mama, - Bejla usplahireno siđe niz stepenice - vidi šta je Tobi nacrtao!
- Vauuu! - uspeh samo da izgovorim kad mi pod nos poturi crtež kovrdžave
devojčice u sankama koje vuku vukovi. - Nisam znala da tako dobro crtaš... Je l'
ovo neka Grimova priča? - napravih se luda.
- Bejla mi je ispričala kako voli da se sanka sa vukovima. - namignu mi.
- I mama, - kderka uze oduševljeno list iz moje ruke - i ona se nekad vozi sa
mnom.
- Zaista? - Tobi se smejao - Meni tvoja mama deluje kao neko ko se plaši
vukova.
- Ma... - Bejla otrča do stola i stade da prepravlja crtež - Prestala je da ih se
plaši. Čak je i Dajboga zavolela.
Pogledah iznenađeno u kderku.
- Dajbog? Neobično ime za vuka - Tobi joj priđe da vidi šta radi.
- To je zato što on nije običan vuk - nagnu se da zakloni šta crta - on je
slovenski bog, koji je ostao bez modi i sad je zarobljen u telu vuka. - odgovori mu
mirno, ne prestajudi da boji po listu.
- Ahaaa... znači tako! Dobro je samo da nije neki zli vuk. - Tobijas se smejao.
Njena rečenica me iznenadi. Znala sam da Bejla može da komunicira sa
vukovima, ali sam bila ubeđena da ona ne zna ko su oni zapravo. Takođe se
primakoh stolu.
- Nije on zao. Pa njegov zadatak je da mene čuva. -podiže crtež ka nama -
Evo, sad je kako treba!

143
 Tobi uze crtež i stade ga razgledati. Osmeh koji mu nije silazio sa usana,
najednom izblede.
- Huh, zanimljivo... Vidim da si nacrtala mamu. Ona je ova purpurna žena
pored tebe?
- Aha. - Bejla se zadovoljno ljuljala u stolici. - A, vidiš, taj što stoji pored
saonica, to je čika Alek! I on se nekad sanka sa nama.
Tobijas smušeno zatrepta. Slegnuh ramenima. A, jbg, dečko, imali smo život i
pre tebe.
- Nisam znao da je Alek vitez. Da li se on bori protiv ovog čudovišta?
Čim izgovori reč čudovište, istrgoh mu crtež iz ruku.
- Nije on vitez, on je slovenski bog. Najjači! - kroz eho sam je čula kako mu
objašnjava.
Ruke počeše panično da mi se tresu i ja položih crtež na sto.
- Ali, to čudovište, njega nije on ubio, ved mama! Moja mama! - važno
ponovi.
Tobi je pomazi po kosi.
- Siguran sam da od tvoje mame sva čudovišta strepe. Je l' tako, Purpur?
Iako sam osedala da me obliva hladan znoj, vilica mi se tresla kao pod
temperaturom. Pokušavala sam da odgovorim, ali prizor sa slike mi je oduzimao
glas. Nemogude! Nemogude! ponavljala sam u sebi razgledajudi kderkin crtež.
Jara je nacrtala u oklopu. U rucu je držao isukan mač. Ramena su mu bila
prekrivena crvenim plastom, purpurne postave. Ja sam sedela pored nje sa
podignutim rukama. Kao i uvek, bila sam ljubičasta. Ispred vukova po kojim je
iscrtala crvene mrlje, stajalo je crno stvorenje sa rogatim šlemom, dugim rukama i
krivim nogama po kojima je nacrtala krljušt, isto onako kao što inače crta po
ribama.
- Purpur?! - iako sam čula da me doziva, nisam reagovala.
U jednoj ruci čuma je držao nešto što je ličilo na glavu vuka, dok je u drugoj
nacrtala raskomadano truplo. - Da li si dobro?

144
 - Mama! Mamice?! - Bejla me zagrli oko struka i ja je pogubljeno pogledah.
Njene krupne maslinaste oči posmatrale su me preplašeno. U njenom licu skoro
nestade boje i to me kao hladan tuš osvesti.
- Da... da - napokon progovorih - Samo mi se malo zavrtelo u glavi. Mila,
hodeš da mi doneseš čašu vode?
Ona bez reči ode u kuhinju. Sručih se u stolicu i ponovo pogledah crtež.
Zaboga, Jara je nacrtala u oklopu u kom ga je videla u Javu. Kako... zašto se seda?
Tobi položi svoje ruke na moja ramena i blago poče da ih masira.
- Pa nemoj da se brineš, to samo znači da je maštovita! Ihh, šta sam ja sve
crtao kao dete. - tešio me je, ubeđen da mi je pozlilo zbog crteža.
Bejla se vrati nosedi vodu i moje omiljene bombone. Osmehnuh joj je široko i
priljubih je uz sebe.
- Vidiš šta se desi kad ne uzmeš dovoljnu dozu slatkiša?!
- Uhh, - ubaci se Tobijas - I ja sam zaboravio da uzmem svoje. - moledivo
skupi obrve.
- Evo! - otrča ponovo do kuhinje.
- Da li ti je bolje? - Tobi me poljubi.
Odgovorih da mi se verovatno slošilo od cigareta, jer sam slabo jela.
- Inače, Miloš joj često priča slovenske bajke, a one su surovije i strašnije od
drugih - dodadoh, jer nisam želela da misli da mi je kderka neki čudak.
Bejla mu donese kesicu gumenih medvedida, pa ode u svoju sobu da dalje
crta.
Tobi veselo uze bombone i uskoči u sofu. Podiže noge na sto i zadovoljno
poče da ih jede. Bilo je očito da ga je devojčica lepo prihvatila i on je bio vidno
sredan zbog toga.
Izjavi kako bi voleo da svi troje odemo u razgledanje Rigena, čim otopli.
Oduševljeno se složih sa njim i stadoh kucati Jaru poruku. Ne stigoh ni da je
pošaljem, a on je ved uveliko zvonio na vratima.
- Moramo smesta da razgovaramo! - uđe bez pozdrava.
145
 - Da, moramo. Ali, ja sad ne mogu! - pokazah očima na Tobija, koji ga, iako
vidno iznenađen, hladno pozdravi i ubaci bombonu u usta.
- Hof? - Jar ga prvi put oslovi prezimenom. - Nemam vremena da se bavim
tvojim dečacima - reče podrugljivo.
- Liraj, ti nisi čuo ili nisi razumeo šta ti je Purpur rekla? - Tobijas ustade.
Jarilo mrzovoljno huknu i nehajno mahnu rukom u njegovom smeru. Tobi se
na pola koraka sledi.
- Dobro, sad kad nema dece da nas ometaju, pažljivo me saslušaj...
- Šta si to uradio sa Tobijem? - držedi u rukama blok za crtanje, Bejla je stajala
na vrhu stepeništa.
Njen glas ga prekide.
- Ne... nemogude... - skoro prošapta, pa se osmehujudi okrenu ka kderki.
Posmatrala nas je neraspoloženim, skupljenim očima.
- Mila... - pozva je rukom ka sebi.
Međutim, ona se umesto unapred pomeri korak unazad. Blok joj skliznu iz
ruku. Otvori usne u želji da nešto kaže, ali reči joj zapeše u grlu. Bejlin pogled se
sledi. Svi udovi joj se ukočiše. Shvatih da je Jarilo zaledi.
On je oprezno osmotri pa me naglo uhvati za mišicu.
- Morademo odmah da...
Udarac nevidljive sile ga izbaci iz ravnoteže i brzo odiže od tla. Zatim ga
snažno odgurnu, zbog čega on prolete pored ukočenog Tobijasa i preko cele sobe,
udarajudi svom snagom o zid pored kamina. Od siline udarca, zid se uruši, i on
pade na zemlju prekriven malterom i komadima razbijenih blokova.
- Da to više nikad nisi uradio! - Bejla mu pretedi povika sa stepeništa.
Bila sam potpuno paralisana. Nisam mogla da se pomerim. Imala sam osedaj
da sam prikovana za pod.
- Bejla! - pozvah je.

146
 Nije pridavala značaj mom dozivanju. Silazila je niz stepenište potpunosti
fokusirana na Jarila.
Kao da se nalazila na sred čistine koju šibaju vetrovi, kosa joj se razlete na sve
strane. Pozvah je ponovo. Ona me bledo pogleda. Kroz maslinastu boju njenih
očiju, kao ulje procuri purpurna.
Jarilo se izdiže iz šuta i pažljivo skide sa sebe iscepanu jaknu. Iako se široko
osmehivao, lice mu je krilo zabrinut izraz.
- Izvini... - glas mu je bio topao i smiren - Nisam hteo... - sa svakom rečju
prilazio joj je korak bliže. - Zaista si snažna! Vidi se da si moja kderka!
Bejla zapanjeno raširi oči i iskrivi vrat nalevo. Skupi zbunjeno obrve.
- Kderka? - zamisli se.
Jar joj potvrdno klimnu glavom.
- Da, mila, ja sam tvoj otac... i... molim te... izvini zbog ovog!
Strujanje vetra oko nje se smiri i ona polako spusti ruke. Lice joj u potpunosti
poblede. Bejla refleksno kratko šmrcnu kad joj iz leve nozdrve poteče tanak mlaz
krvi. Pogleda nas uplašeno pre nego izgubi svest i sruči se na pod.
Napokon se pokrenuh i pritrčah ka njoj. Jar je podiže i uze u ruke.
- Šta se, dođavola, dešava?! - pokupih joj krv iz nosa rubom rukava.
Spusti je pažljivo na sofu.
Tobijas, koji je sve vreme stajao nepomično kao kip, najednom pogleda oko
sebe, pokupi svoju jaknu i kao da je sve u najboljem redu, srdačno se pozdravi sa
nama i izađe.
- Ona je neverovatna... - Jar pomazi kderku po kosi - Njene modi se toliko brzo
razvijaju da sama sebi selektivno vrada sedanja.
Bejla se promeškolji. U obraze napokon krenu da joj se vrada boja.
- Pa učini nešto! - povikah na njega. - Uradi da nema modi!
- Ona mi se toliko snažno suprotstavlja da moje delovanje na nju može samo
da je povredi.

147
 Zagleda se u njeno lice, kao da ga ispituje, a zatim je lagano okrenu na bok.
Povuče joj bluzu na leđima, otkrivajudi nam njenu belu kožu, na kojoj se kao
opekotina nalazio jasan beleg jarke purpurne boje u obliku krina.
Drhtavo pređoh vrhovima prstiju po njemu.
- Da li... da li je boli... - mucala sam kroz jecaje kad osetih da joj je koža na
njegovom mestu vrela.
- Ne... - uzdahnu. - Purpur, vi morate da se sklonite. I pritom ne mislim samo
zbog navita. Ukoliko se ne usmerava, Bejla de biti kao tempirana bomba. Ukoliko
ne nauči da kontroliše svoje modi, ukoliko ne sazna za svoje poreklo, ona de biti
dete kom smo dali da se igra napunjenim pištoljem. U nepažnji može da povredi i
sebe i druge...
Skočih. Istina da je za nju jedini spas da bude u Javu udari me direktno u
stomak kao pesnica i izgubih vazduh.
- Ne... ne želim da je odvedeš! Mora da postoji još nešto! Molim te da postoji
još nešto! - očajnički sam se borila sa napadom panike - Rekao si da možeš da joj
izbrišeš celo sedanje! Uradi to! Uradi bilo šta, samo nemoj da mi je odvedeš!
- Ne mora da ide u Jav - glas mu je bio miran i odmah mi uli nadu. - Možete
da bude u...
- Bejla! - Jarilo se bolno ukoči kad se ona pospano poče uspravljati.
Žmirkala je kao da joj smeta svetio.
Jar se zgrči trpedi užasnu bol. Očajnički se trudio da zadrži ruke stisnute u
pesnice uz telo. Pokuša da joj se obrati, ali ona samo gurnu rukom ka njemu i on
se uz jauk savi na kolena.
- Bejla - skočih ka njoj i povukoh je ka sebi. Ona se trže i pogleda me praznim,
zamudenim očima.
Delovala je ispijeno, bolesno. U njoj nije bilo ni traga od moje riđe kovrdžave
devojčice sa licem istačkanim pegicama i krupnim maslinastim očima ispod
čupavih obrva. Delovala je kao da je najednom ostarila. Promucah njeno ime opet
i krenuh da je dotaknem, ali ona samo jako trepnu i ja se se prevrnuh preko leđa,
udarajudi svom snagom njima u sto.

148
 - Rekla sam ti da prestaneš, Jarilo! - ne dodirujudi zemlju priđe mu i unese mu
se u lice.
- Mila... - kroz bolan izraz se trudio da iskrivi usne u osmeh - Smiri se, molim
te...
Bezizražajno ga je merkala nekoliko trenutaka. Činilo se da odlučuje šta de
sledede da uradi. Umesto bilo kakvog poteza, ona samo izvi vrat i skloni kosu sa
ušiju kao da osluškuje. Zatim se zbunjeno pomeri unazad, što omogudi Jaru da se
napokon uspravi.
I sama podigoh glavu, kad kroz eho začuh vučje zavijanje. Naježih se
shvatajudi da zavijanje postaje sve glasnije i bliže.
Bejli se najednom lice ozari. Uz prasak, ulazna vrata se razvališe i kroz njih
ulete Dajbog. Stade na sredinu sobe, odmeravajudi nas sve svojim žutim očima. Iz
njuške mu je šikljala para. Pognu glavu i krenu mirno ka Bejli.
Devojčica je napokon delovala kao svoja. Širedi ruke, detinje iskreno se
smešila. Zaokupljena Dajbogom, nije obradala pažnju na Jara koji pažljivo stade iza
mene. Vuk joj priđe i meko je dušnu njuškom. Ona se zakikota i pomazi njegovo
debelo krzno. Bejlin dodir kao da ga opeče i Dajbog naglo skoči, visoko se
propinjudi na zadnje noge.
Osetih kako me Jar čvrsto povuče ka sebi. Bejla se ponovo izobliči.
- Neee! I ti si sa njim! - prosikta besno i uhvati se rukama za glavu.
- Neeee! - zavrišta toliko glasno da se svi prozori na kudi kao od eksplozije
razbiše i rasprsnuše u paramparčad. Srča se razlete na sve strane.
Bejla plačudi pade na kolena. Dajbog skoči preko nje, a Jar me povuče iz sve
snage ispod sebe, štitedi me tako svojim leđima od stakla starog lustera koje se
kao kiša razli po sobi.
Bejlina vriska najednom utihnu. Preplašeno pokušah da se izvučem iz Jarovog
ruku, ali on me još snažnije stegnu. Vid mi se zamuti od bele izmaglice koja poče
da se diže svuda oko nas. Svakim sekundom bila je sve gušda. Osetih se malaksalo.
Ponovo mlitavo pokušah da se oslobodim njegovo stiska, ali aroma purpura i
proleda koja je nadirala zajedno sa izmaglicom potpuno me obuze i umrtvi mi sva
čula.

149
 Vodi nas u Jav, bila je poslednja misao koja mi je prošla kroz glavu, pre nego
izgubih svest.

150
 POGLAVLJE 17

Čim sam se probudila u prostranoj sobi, odevena u jednostavnu baršunastu

belu haljinu, shvatila sam da sam u Javu. Nekoliko puta pozvah kderku i Jara, ali
umesto odgovora dobih samo eho svog dozivanja. Iskočih iz kreveta i odmah se
zaputih ka visokim dvokrilnim belim vratima, sa isklesanim kolovratom na sredini.
Vrata se otvoriše bez ikakvog šuma. Iskoračih u nepregledni hol sa debelim
stubovima od belog mermera i plafonom od kristala. Stadoh na sredinu i osvrnuh
se oko sebe. Hol je imao osam hodnika. Nisam mogla da se setim koji vodi
napolje. Blago strujanje svežeg vazduha naježi mi kožu. Protrljah nervozno
ramena.
Odlučih se da krenem hodnikom sa moje leve strane. Na pola koraka začuh
zvonki dečji glas. U sekundi se okrenuh na peti i uputih se ka njemu. Gazedi bosa
po mekim, paperjastim oblacima, potrčah kroz široke svetle hodnike. Njihova
tavanica bila je od stakla, kroz koje se naziralo prozračno plavo nebo. Nisam znala
gde hodnik vodi i nije me bilo briga. Kretala sam se slepo pratedi Bejlin veseo
smeh. Jurila sam ka njemu. Samo je bilo bitno da je opet vidim, pa gde god
završila.
Ne znam koliko sam trčala, možda nekoliko minuta, možda nekoliko sati. Iako
sam disala teško, nisam bila zadihana, iako su mi noge bila malaksale, nisam bila
umorna. Napokon iskoračih iz hodnika, pravo u bujno zelenilo.
Pažljivo se spustih niz kamene stepenice obrasle belim krinovima i ušetah
među raskošne krošnje zelenih hrastova oko kojih se uvijala zrela vinova loza.
Zagazih na travnjak protkan sitnim poljskim cvedem. Pod mojim stopalima
delovao je kao pliš. U vazduhu su bili izmešani mirisi proleda i leta. Bio je topao sa
tankom notom purpurnog cveda. Lavanda - u čulima mi se izdvoji njena
jednostavna aroma. Ponovo začuh dečju graju. Bili su tako blizu. Skrenuh sa
travnjaka i uputih se kroz stisnuta stabla starog drveda. Lice mi se ozari. Potrčah
ka Bejli koja je veselo sa grupom dece skakutala kroz polje lavande, hvatajudi
mrežom neobične svetlucave leptire. Bila je u beloj haljinici, takođe bosonoga. Na
jasnom svetlu, kosa joj je imala neverovatno riđ odsjaj. Delovala je sredno i
bezbrižno. Pozvah je i ona radosno poskoči, baci mrežu za leptire i potrča, ali ne

151
ka meni, ved ka Jarilu. Smešten malo dalje, u hladovini debele krošnje oko koje je
tekla kao staklo bistra voda, zadovoljno je posmatrao dečju igru.
- Tata, tata! - dotrča do njega i uhvati ga za ruku - mama se napokon
probudila! - povuče ga da krenu. On je lagano podiže u ruke, poljubi u vrh nosa i
ponese je ka meni.
Na sebi je opet imao čvrst crni kožni prsluk s metalnim ojačanjima na
ramenima i od belog zlata na grudima utisnutim kolovratom okruženim listovima
hrasta. Bejla ga zagrli snažno pa poče da se igra fibulom od purpurnog kamena,
kojom mu je, tačno iznad srca, bio pričvršden dugi plašt od crne teške svile s
purpurnim unutrašnjim delom. Umesto kožnih štitnika na podlakticama, sad je
imao samo na levoj ruci narukvicu od crne kože, po kojoj su belim zlatom bili
izvezeni neobični simboli. Sa širokog kaiša, niz levi kuk, u futroli od mreže belog,
žutog i crvenog zlata, optočen sa osam rubina, visio je njegov mač.
Posmatrala sam ih širom otvorenih očiju. Nisam treptala. Prizor njih dvoje,
nje koja ga nazva ocem, njega koji je pažljivo nosi i s vremena na vreme joj meko
namigne, plavio je moje telo čistim osedajem srede. Srce mi je kucalo toliko Jako
da me ne bi čudilo da njegovo bilo odzvanja celim Javom, ako ne i dalje. Sreda mi
je mutila vid suzama i kad je on na nekoliko koraka od mene spusti, a ona mi
snažno polete u zagrljaj, padoh na kolena i čvrsto je stežudi uz sebe, ronedi joj
licem u kovrdže, udišudi sa nje miris proleda, zaplakah.
- Mama, opet plačeš? - Bejla iskorači iz mog zagrljaja i nežno mi podiže glavu.
Osmehnu se. Njene maslinaste oči zacakliše bistrinom koju sam viđala samo kod
Jarila.
Šmrcnuh i htedoh da kažem da je od srede, ali ona me zbuni kad me utešno
pomilova po obrazu.
- Nema više čega da se plašiš, sad si sa nama. - zvučala je ozbiljno. Odraslo.
Duša mi se stegnu i skupi. Shvatih da ona sve zna. U meni poče da se rađa
želja da je zgrabim i odvučem od njih, od svih. Da je odvedem od tog ludog sveta.
Mora da negde postoji neko mesto gde nas niko, nikad nede pronadi. Mora!
Polako se ispravih. Obrisah suze. Bez obzira što je delovalo kao da je odjednom
sazrela, naspram mene je i dalje bila sidušna mrvica. Jedva se izborih sa sobom da
ostanem nasmejana.

152
 - Pa mama, gde bi ti to mene odvela? - zakikota se. Osmeh mi se sledi.
Zapanjeno pogledah u nju pa u
Jara, koji nas je sve vreme bez reči mirno posmatrao.
- Tata, - okrenu se ka njemu - zašto mama misli da treba da idemo na drugo
mesto?
On se sagnu šapnuvši joj da sam još zbunjena i uplašena, i da de on pričati sa
mnom, a da ona nastavi da se igra.
Kderka mu samo poslušno klimnu glavom, zagrli me kratko oko struka i otrča
ka deci koja su se i dalje igrala u polju lavande.
- Ona može da čita moje misli? - upitah ga gledajudi za njom.
- Isto kao i ja. - stade iza mojih leđa. Njegova aroma me okruži sa svih strana,
istiskujudi sve ostale mirise iz vazduha.
- Prsten nema modi ovde. - prošapta mi na uho.
- Da... zaboravila sam. - odgovorih ukočeno.
- Ne brini se za nju. Nije toliko upoznata sa svim kao što ti se čini. - provuče
svoju ruku oko mog struka i privuče me sebi. Nađoh se glavom i leđima
prislonjena na njegove grudi.
Dutke smo posmatrali svoju kderku kako visoko poskoči, i zadržavajudi se
iznad mora purpurnog cveda nekoliko sekundi, spretno u mrežu uhvati četiri
leptira. Deca počeše oduševljeno da joj kliču. Ona nam mahnu ponosno
pokazujudi ulov, a zatim se lebdedi spusti na zemlju.
- Ona... - zamucah.
- Da, ona de između ostalog modi da leti.
Umesto odgovora, samo zavrteh glavom. Iako je sve delovalo tako nestvarno,
tako veliko, nisam želela da ona leti. Nisam želela da trči bosonoga sa decom
vilenjaka i nisam želela da hvata jebene svetlucave leptire. Želela sam da sedi u
našoj dnevnoj sobi u Starom Nebu i ušuškana u Emino karirano debe sluša
Miloševe dosadne priče. Želela sam da se nodu ušunja u moj krevet jer se uplašila
senke sata iz hodnika, a ne da se nodu iskrada kako bi se igrala sa vukovima. Želela

153
sam da joj budem oslonac u životu, a ne neko koga de ona sa sedam godina
hrabriti i tešiti.
- Hodeš da se prošetamo? - prislonivši svoj obraz uz moj, upita tiho.
Nisam htela da se šetam sa njim, nisam htela ništa, osim da se probudim i
shvatim da je sve ovo samo san. Ružan san. Grčevito sam stezala šake, zarivajudi
nokte u dlanove.
- Previše si uznemirena. Voleo bih da se sklonimo na trenutak od Bejle. Treba
da ti kažem neke stvari koje nisu za njene uši. - pređe svojom rukom preko mog
ramena, niz celu ruku sve do moje šake. Lagano mi razdvoji prste i jedva dotičudi
svojim jagodicama moje, pomeri me i povede za sobom.
Kretali smo se polako, uz desnu obalu rečice, toliko bistre da joj se kroz
površinu jasno videlo kameno dno, zbog čega je delovala plitko, skoro kao potok.
Dutala sam. Bilo mi je jasno da on čuje moje reči pre nego ih izgovorim. Dodirujudi
se vrhovima prstiju, hodali smo jedno pored drugog. Prečica nas dovede do svog
početka, do izvora smeštenog između grubih stena, po čijim krajevima je rasla
mahovina. Sunce učini da naše izdužene senke zaigraju po njima i ja se tužno
osmehnuh shvatajudi da napokon vidim njegovu senku. Voda je tekla brzo u
tankom mlazu. Stvarajudi slapove, slivala se sa jedne stene na drugu. Kroz njih su
proletali svetlucavi leptiri i male plave ptice jarkih kljunova. Ispratih pogledom kad
se jedna oštro vinu u visinu. Ostadoh bez daha, shvatajudi da su stene podnožje
visoke planine strmih litica prekrivenih snegom, sa vrhom koji se se gubio u nebu.
- Stigli smo. - reče i podiže me u naručje.
Stisnuh se čvrsto uz njega kad se lagano odvojismo od zemlje i vinusmo
među oblake. Isprva preplašeno zažmurih, ali odmah otvorih oči, jer očekivanog
straha nije bilo. U sebi nisam osedala ni tugu ni bes, ali ni sredu. Jednostavno, kao
da mi je svaki metar visine oduzimao po jednu emociju, bivala sam sve spokojnija.
Mirna.
Spusti me i ja bosim stopalima stadoh na zaleđenu zemlju. Osedala sam da je
hladna, ali mi nije bilo zima. Osvrnuh se oko sebe; osim dva mrka, sagorela stabla
drveta, sve je bilo belo, prekriveno oblacima ili snegom.
- Gde smo? - upitah.

154
 Bez reči pokaza da krenem napred ka ugljenisanim stablima. Poslušah ga.
Napravih nekoliko koraka, pre nego se nađoh između njih i brzo se zaustavih.
Stajala sam na kraju. Na samom rubu planine sa koje se pružao pogled na
Arkonu koji nijedno ljudsko bide ne može da vidi. Zadivljeno raširih oči kupedi deo
po deo rta okovanog ledom, o čije blede hridine se zverski razbijao Baltik. Nebo
iznad mora i zemlje bilo je tamno, istačkano bledim odsjajima zvezda.
On stade sa moje desne strane i podiže levu ruku sa otvorenom šakom u
visinu svojih ramena. Sa Baltika nam u lice dunu jak vetar. Kosa mi se razlete na
sve strane, a njegov plašt se podiže i blago zatalasa. Jarilo zatim samo kratko
mahnu dlanom i pred nama se umesto Arkone ukaza Staro Nebo. Tačnije, tatina
kuda. Samo zapanjeno uzdahnuh kad na kudi ispariše zidovi. Sad sam jasno mogla
videti, ali i čuti šta moji u njoj rade. Tata je spavao u stolici za ljuljanje pored
kamina, mama je ispijajudi liker od kupine pričala sa koleginicom preko telefona,
dok je Amelija zevajudi u svojoj sobi razmeštala krevet za spavanje. Pored ulaznih
vrata stajali su spakovani koferi i shvatih da su spremni za put.
Jar zatim krenu brzo da pomera prste, kao da lista. Svakim pokretom menjao
je pred mojim očima gradove, sela, zemlje, kontinente. U sekundama su se pred
nama smenjivali nod i dan, jutra i večeri, godišnja doba, pejzaži.
- Ceo svet, Purpur. - glas mu je bio dubok i baršunast -Ceo svet, a u njemu
postoji samo jedno mesto koje je sigurno za vas dve.
Zamahnu rukom još jednom.
Smešten visoko na planini, okružen šumama, pred nama se ukaza gradid sa
zavejanim drvenim kudama pravolinijski rapoređenim uz ulice. Na centru je bila
mala crkva sa visokim drvenim zvonikom. U neverici sam klimala glavom. Odmah
sam prepoznala Mraz, samo sam sad jasno videla da njegovo nebo nije plavo, niti
da je njegova zemlja snežno bela. Kao opna, kao aura, purpurna boja je, razlivajudi
se u širok prsten, kružila oko njega.
- Mraz... - jedva čuh sebe kad izgovorih. Iako me u trenu potopi bujica
sedanja na dešavanja u njemu, ostadoh potpuno ravnodušna. Nijedan događaj koji
mi ispliva u mislima ne probudi u meni bilo kakvu reakciju, emociju. Ni Dajbogova
borba sa čumom, ni Jarilova nod sa ruslankama, ni moj strastan seks sa njim.

155
 - Kao što znaš, Mraz je jedino mesto koje nas lišava modi i energije. Bejla de
samo tamo modi da raste onako kako ti hodeš, kao normalna devojčica, a da
pritom bude zaštidena.
- Koliko treba da budemo tamo? - pogledah u njega. On zamahnu rukom i
pred nama se ponovo ukaza usnula Arkona.
- Onoliko koliko je potrebno... do njene osamnaeste godine.
- Ne... ne želim da toliko budemo tamo! - odbrusih mu - Tamo nema života!
Bide joj kao u zatvoru. I moji? Šta du njima da kažem? Zar misliš da je ikad iko od
njih čuo za Mraz?
- Purpur - podiže mi bradu ka sebi. - Ne postoji drugo rešenje. Shvataš?
Nedeš biti non-stop tamo, dolazidete u Staro Nebo, na Arkonu... Putovadete, ali
samo kad budemo osetih da je ona spremna i sigurna. I tvoji de dolaziti. Ne brini. -
iskrivi kut usne u prijatan osmeh. - Izmislidemo sjajnu priču koja de ih oduševiti. Na
kraju, na njih najlakše utičem.
- Ne, ne... - iako u meni nije bilo besa, ja ga odgurnuh od sebe - Bejli nije
tamo mesto! I... ja... ja ne želim nikad više da kročim na tu ukletu zemlju! Znam da
si mi ovde uspavao sve emocije, ali znam i da de se čim se vratim dole one survati
na mene kao lavina. Sad možda ne mogu da se setim osedaja, ali svejedno znam
da je ružan.
Iskrivi glavu, pokupi me snažno u ruke i u sekundi se nađosmo pored
lavandinog polja gde su se deca igrala.
Vidno ljut, usmeri me da vidim Bejlu kako se ponovo odbaci od zemlje,
zadrža u vazduhu neko vreme, a zatim nespretno aterira između dva dečaka. Svi
se uz smeh preturiše.
- A šta ti želiš? - obrati mi se grubo. - Reci šta želiš od mene?
Ton kojim mi se obrati razveza mi osedanja. Lice mi iskrivi tuga.
- Da nas ostaviš na miru! - povikah na njega toliko glasno da nas Bejla i
vilenjaci ukočeno pogledaše.
Sevao je očima punim mraka u mene. Zavrte nervozno glavom. Bore na čelu
mu se skupiše. Skloni pogled ka polju i svi sa njega nestadoše.

156
 - Ja možda tebe mogu da ostavim na miru, ali Bejlu... nju ne mogu nikad!
Moraš da shvatiš da je ona moje nasleđe, moja krv, snaga! Moraš da shvatiš da je
ona izvor najvedeg dela moje modi. Zahvaljujudi njoj, balans između Java i Nava
nije narušen i sve ovo oko nas postoji jer mi ona to omogudava. Ali iznad svega
toga, iznad svetova, iznad svih naših života, iznad moje ljubavi prema tebi, ja je
nikad nedu pustiti jer je ona prvenstveno moja kderka!
Oborih pogled. Bio je u pravu. Bio je užasno u pravu. Poslednjih meseci sam
ga gledala isključivo kroz svoju sebičnost i povređenost. Gurajudi mu konstantno
njegovu izdaju naše ljubavi pod nos, odvajala sam ga od nje, oduzimajudi mu
pravo da uživa u kderki. Pravdajudi se da je on glavni krivac što joj je život ugrožen,
smatrala sam da mu je sasvim dovoljno da je posmatra i čuva iz daleka... Ali na
kraju, ni on sam nije znao da je ona nasleđe. Da mu je kderka.
- Purpur - uzdahnu. - Molim te, shvati da je osim u Javu, Bejla jedino još
sigurna u Mrazu. - glas mu je ponovo bio topao, ali i molediv. - Moraš da mi
veruješ, da postoji bilo šta drugo, bilo koji drugi način, ja bih ga bez razmišljanja
sproveo u delo.
- Verujem ti... - jedva izgovorih. Privuče me sebi i čvrsto zagrli.
- Da li... da li možeš da nas pošalješ u Mraz, a da ona zaboravi na sve ovo? Na
svoje poreklo?
Umesto odgovora, privi me još jače uz sebe.
- U redu. - poljubi me u kosu - Samo nemojte da pravite gluposti dole, ovo de
biti poslednji put da joj mogu zamrznuti sedanja.
Uspeh nekako da se nasmejem.

157
 POGLAVLJE 18

Dok sam bila mlađa, tata mi je često pričao da nam život svakim danom
pruža nove izbore. Dok nod za nama gasi ono što je bilo, jutro nas budi svetlom
svežih šansi. Na nama je da sami odlučimo, da li demo se prekriti preko glave,
pravedi tako sebi posed privatnog mraka u kom demo gajiti naše strahove, padove
i razočaranja, ili demo se otkriti i iskoračiti u novu svetlost dana. Bez kajanja, puni
nade i spremni za nove pokušaje.
Govorio mi je:
- Purpur, tvoje odluke su tvoje niti kojima sebi pleteš krila. Da li deš na kraju
sa njima pasti ili poleteti, nedeš saznati sve dok ne skočiš.
Nažalost, život je pred mene stavio samo dva jasna izbora. Ili da nastavim
život bez kderke, ili da ga provodim sa njom u gradidu koji bi bio naš lični kavez.
Bejlu smo odmah upisali u školu. Jar se pobrinuo, možda i previše, da Mraz u
njoj budi samo osedaj srede. Iako smo ved uveliko ušli u mart, kod nje se nijednom
nije pojavila nostalgija za Starim Nebom ili starim životom. Svakim novim danom
otkrivala je po jednu nepoznatu čar Mraza, u kojoj je sa drugarima ili vukovima
uživala.
Iako je u meni sve bilo mrtvo, borila sam se da tokom dana izgledam veselo i
radosno. Sprijateljila sam se sa vedinom meštana, angažovala sam se da uredimo i
rekonstruišemo deo parohijskog doma kako bismo ga pretvorili u dečju igraonicu.
Učlanila sam se u školski odbor, čak sam počela svakodnevno da kuvam. Uveče,
kad bi Bejla zaspala, odlazila sam u radnu sobu i satima visila po internetu. Na
kraju bih se premorena samo sručila u Jarilov krevet i zuredi u stropno ogledalo
dočekivala zoru.
Kosta je odmah po našem dolasku pokušao da razgovara sa mnom, međutim,
ja sam odbijala svaku komunikaciju sa njim. Zbog toga me je saletao na svakom
došku i izvinjavajudi se preuzimao krivicu na sebe zbog događaja tokom poslednje
koledarske nodi. Jarilo je dolazio često. Pojavio bi se ujutro, provodio vreme sa
nama dvema, i sa prvim sumrakom bi odlazio. Nikad ne bi prespavao. Za razliku od
njega, Lada, Vid, Helga, Vesna i drugi, ostajali bi po nekoliko dana. Kao i Kostu, i

158
njih sam izbegavala. Koliko god se oni trudili da budu ljubazni i topli prema meni,
znala sam da to nije iskreno, da nije od srca. Bili su u Mrazu jer im je to bio
zadatak. Jer im je tako naređeno.
Jedne nod, dok sam ušuškana u debelo debe pila vino i preko interneta čitala
vesti, začuh pištanje. Prvo pomislih da zvuk dolazi sa jednog od kanala koje sam
držala otvorene, međutim pištanje je pratila i blaga vibracija, zbog čega znati-
željno ostavih čašu sa vinom i pomerih razbacane knjige sa stola.
Moj blekberi! - zasmejah se u sebi. Skroz sam zaboravila na njega.
Prvih dana sam ga stalno nosila sa sobom, međutim, ubrzo mi postade jasno
da me niko nede zvati niti mi poslati SMS, BBM, mejl... Sa mojima smo se čuli
preko Skajpa i to je bio sav direktan kontakt koji smo imali sa pravim svetom.
Brzo uzeh telefon i otvorih obaveštenja. Imala sam dva propuštena poziva i
tri poruke. I sve su bile od Tobijasa. Ne skidajudi pogled sa razbijenog ekrana,
uvalih se nazad u fotelju.

OD: Tobijas Hof

Nedelja, 24. februar 2013. 22:57 PM
„Danas sam bio u Selinu kod Tatjane, pitala me je za tebe. Nisam
znao šta da joj odgovorim, jer shvatih da se mi zapravo nismo čuli
nijednom otkad si otišla. Uzeo sam odmah da te nazovem, ali sam
izgleda nekako izbrisao tvoj broj i mejlove, pa čak i tvoju kudnu
adresu u Starom Nebu! Na sredu, Miloš je jedini Devan u Srbiji. Dobio
sam broj preko informacija, a tvoja tetka je bila dovoljno ljubazna da
me razume i da mi da tvoj broj... I tako... nadam se da si dobro.
Slobodno se ponekad javi. Mislim da je toliko toga ostalo nedorečeno
među nama. Pozdravi mi Bejlu. Kaži joj da joj dugujem kesicu
gumenih medvedida. :)“

159
 OD: Tobijas Hof
Četvrtak, 28. februar 2013. 03:05 AM
„Znaš šta mi nije jasno? Iako se sedam kako sam te odvezao na
aerodrom, kako sam te poljubio u obraz za sredan put, ne shvatam
kako sam te tako lako pustio da odeš?“

OD: Tobijas Hof

Utorak, 12. mart 2013.17:26 PM
„Danas sam bio u Lirajevoj kudi. Još je popravljamo. Setih se
kako si demolirala krevet. I osetih da mi baš nedostaješ. Zato sam
povadio sve daske koje si oštetila i zamenio ih novim. Pitam se koliko
je potrebno da ih izgrebem, kako bi se ti vratila da ih popraviš. :* “

Divni Tobi! Nije me zaboravio! Smešedi se otpih gutljaj vina. Brzo mu otkucah
odgovor.
„Hej, Stranče, kao prvo, izvini što se nisam odmah javila,
trenutno sam u nekoj vukojebini, i kao u svakoj jebenoj vukojebini,
uglavnom nema mreže. A kao drugo, nemoj da mi diraš pod, znaš da
sam osetljiva kada je on u pitanju. :)“
Krenuh da pošaljem odgovor, ali se u sekundi predomislili. Mrzovoljno bacih
telefon na sto. Što da mu šalješ poruke, kad ga ionako nikad više nedeš videti? -
grdila sam samu sebe. Namrštih se. Uzeh ponovo blekberi u ruke. Iščitah iznova
njegove poruke, a zatim i svoj odgovor. Ujedoh se za usnu. Počeh da se
premišljam. Znala sam da nije imalo smisla da se dopisujem sa njim, ali njegove
poruke učiniše da svoj život na jedan kratak trenutak osetim kao stvaran.
Realnost ipak prevagnu na svoju stranu i ja vratih telefon na knjige. Ma,
džabe se zanosiš! Ugasih kompjuter i neraspoloženo otvorih vrata. Iskoračih u
mračan i hladan hodnik. Mrzela sam da slušam tišinu te kude. Vratih se brzo u
sobu, bez razmišljanja stisnuh send i ponesoh telefon sa sobom. Nisam stigla ni na
pola stepeništa, a on zapišta sa novom porukom od Tobijasa.

160
 „Za mene je vukojebina svako mesto u kom tebe nema. Drago mi
je da si se javila. Kako si?“
Lice mi se ozari. Zakikotah se tiho. Brzo mu otkucah odgovor i uleteh u sobu.
Skočih na krevet u iščekivanju novog pištanja. Osedala sam se kao dete koje je i
pored roditeljske zabrane uradilo nešto što je zaista htelo. I taj osedaj je bio
sjajan!
Jutro 16. marta je bilo prvo koje nisam dočekala zuredi u ogledalo. Sasvim
budna, sedela sam u krevetu sa pikslom punom opušaka i do pola popijenim
vinom i dalje se dopisujudi sa Tobijem. Smejala sam se njegovim pričama. Pisao je
tako jednostavno, otvoreno; njegove reči nisu krile nikakve tajne. Kad mi
napomenu da je kod njega uveliko dan, jedva ga pustih da se sprema za posao.
Ustadoh iz kreveta i otvorih prozor. U sobu jurnu ledeni vazduh. Ježio mi je kožu,
ali mi nije bilo hladno. Gledala sam zoru kako tromo podbada pospanu prirodu. Iz
zavejane šume oglasi se ptica rugalica. Narugah joj se, nabirajudi nos.
- Ne diraj mi sredu! - izgovorih i bacih opušak kroz prozor. Ne skidajudi osmeh
sa usana, zaspah u sekundi.
Naredna tri dana osedala sam se baš dobro. Po ceo dan sam se dopisivala sa
Tobijem i to me je činilo veoma rapoloženom. Čak sam počela da večeram zajedno
sa Kostom, Tatjanom i Ladom, koja je te nedelje bila kod nas. Nisam skidala
osmeh sa lica. Pričala sam sa njima ljubazno, prijateljski.
- Čemu možemo da zahvalimo na ovom tvom izuzetnom raspoloženju? - Lada
upita na kraju večere.
Samo slegnuh ramenima i rekoh da mi je tako došlo. Setih se da niti oni ovde,
niti Jarilo izvan Mraza, ne mogu da znaju šta mislim i radim. I zbog toga sam bila
još radosnija.
- Mama, ne laži! - Bejla me pogleda preko velikog vodnog kupa - Znamo zašto
si tako sredna!
- Ozbiljno? - napravih iznenađen izraz. - Da čujem! -obuhvatih ih sve
pogledom.
Smešedi su potvrđivali da se slažu sa mojom kderkom.
- Ahaaa, najozbiljnije! - ubaci veliku kašiku malina u usta. - Pa sutra ti je
rođendan! - odgovori mljackajudi.
161
 Lice mi se ukoči, brišudi osmeh sa mojih usana.
- Koji je danas datum? - upitah pogubljeno.
- Pa Puuurpur, danas je 19. mart! - Lada zaprede izgovarajudi moje ime.
Odmahivala sam glavom u neverici. Nisam mogla da poverujem, tačnije
odbijala sam da poverujem da je narednog dana moj četrdeseti rođendan.
- Božee, kakav ti je to izraz?! - Košta dobaci ustajudi. -Još demo pomisliti da si
stvarno zaboravila. - potapša me po ramenu kad prođe pored mene i izađe iz
trpezarije.
Tatjana i Lada takođe ustadoše, i na kraju Bejla.
- Hajde mama, treba nešto da vidiš u hodniku.
- Evo, evo. - odgovorih joj zamišljeno. - Kreni ti, sad du ja...
- Ali, požuri! - poskoči i izađe.
I dalje sam bila skamenjena saznanjem da mi je sutradan rođendan. Nikad u
životu mi se nije desilo da ga zaboravim... a, nije da se nisam svojski trudila da se
to zapravo i desi. Međutim, sam kraj februara uvlačio bi u mene nervozu, koja se
tokom marta pretvarala u strepnju, upravo zbog mog rođendana. Zbog te užasne
nodne more koja bi me budila svakog 20. marta, tačno u 3.37. Bez obzira kad
legla, bez obzira kad zaspala, bez obzira na moje napore da celu nod ostanem
budna, san bi me u jednom momentu potpuno zaneo, i tačno 32 godine, budila
sam se u isto vreme preplašena i uplakana.
- Zar je ved prošla godina? - rekoh sama za sebe, otpih gutljaj vode i krenuh
da premotavam u sedanjima sva dešavanja iz proteklog perioda. Telefon mi kratko
zapišta, ali ja ne odreagovah. Bila sam zaokupljena ponovnim proživljavanjem
neverovatnih stvari i saznanja.
- Mama, - Bejla me povuče za ruku - pa požuri više!
- Da, mila... idem. - krenuh ukočeno za njom. Nisam gledala kuda idem.
Glasove iz hodnika čula sam kao pod vodom. Srce mi se stezalo u grudima. Toliko
tajni, toliko boli i straha...
- Ma, pazi ti samo kako ovde izgleda! Pomeri se, ženo, ne mogu lepo da
uđem!

162
 ... i toliko ljubavi.
- Tataaa?! - uzviknuh iznenađeno kad ga ugledah kako se u debelom hanteru,
sa toplom šubarom, gura između mame i Amelije koje su grlile Bejlu.
- Ako misliš na svog, taj sam! Mislim, barem mi tako tvrdi Ema - svuče šubaru
i raširi ruke. Potrčah mu u zagrljaj i on me čvrsto zagrli.
Moje izmrcvareno srce, odbacujudi iz sebe svu bol i tugu, ozdravi i zakuca
živo i brzo. Odmah mi priđoše Ema i tetka. Gušile su me poljupcima i zagrljajima,
smejale su se i govorile da nikad u životu ne bi propustile moj četrdeseti
rođendan.
- Pa kako?! Otkud vi? Kako ste došli? - upitah kad se pribrah.
Umesto odgovora, svi usmeriše pogled ka vratima, koja se uz tresak otvoriše.
Gurajudi veliki kofer i kabastu putnu torbu, u kudu kroči Stefan. Zadihano zbaci sa
ramena putnu torbu i svuče kapuljaču sa glave.
- Poteru?! - nisam mogla da poverujem da ga vidim.
- Gospođice Devan. - učtivo klimnu glavom. Skide zamagljene naočare za vid i
stade da ih briše rubom dukserice, koja mu je traljavo provirivala kroz rukav
đubretarca. Pomeri nogom kofer ustranu i oslobodi prag Jarilu koji je nosio dva
kofera. Na sebi je imao maslinastozelenu zimsku jaknu i sivu pletenu kapu.
- Zaboga, - spusti kofere - šta vi ljudi nosite sa sobom?! Kamenje?
Zbuni se kad nas sve ugleda u holu. Brzo svuče kapu sa glave i razbaruši kosu
rukom.
- Sve u redu?! - u glasu mu se osedala nelagodnost. Bejla dotrča do njega. On
je zagrli i podiže.
- Operacija iznenađenje - uspela. Mama je od srede zanemela! - reče bitno.
- Znači, cilj je postignut, uspeli smo da Purpur napokon uduti! - namignu joj,
pa je spusti.
Holom se prolomi smeh. Moji krenuše da mi pričaju uglas kako ih je Liraj sve
organizovao.
Jar se prvo pozdravi sa Kostom, zatim sa Tatjanom i Ladom.

163
 Na kraju dođe do mene.
- Mislio sam da bi bilo lepo da smo svi na okupu za tvoj rođendan. Raskopča
jaknu i ja se zagrcnuh od smeha. Opet je obukao smešni crveni džemper sa
šarenim slovenskim motivima.
- Etno selo... - slegnu nedužno ramenima.
Priđoh mu i obrglih ga rukama oko vrata. Privukoh mu glavu ka sebi i utonuh
u bistrinu njegovih sivih očiju. Odmerih svaki deo njegovog lica. Svaku boru na
čelu, svaku sitnu brazdu u spoljnim uglovima kapaka. Upih svojim očima milimetar
po milimetar njegove tek nikle brade i svetlu boju njegovih punih usana. Poželeh
da svojim usnama dotaknem krivinu njegovog blagog osmeha, ali umesto toga,
poljubili ga nežno u obraz.
- Hvala ti! - prošaptah.
On me pomilova po kosi i poljubi u čelo.
- Nema na čemu.
- Ko je sad ovaj Poter?! - Bejlino pitanje nas trže i svi pogledasmo u njenom
pravcu. Stajala je ispred Stefana i proučavala mu duksericu sa izbledelim printom
Sepulture.
- Isuse, Bejla, kako tako pitaš?! - Ema je prekori pa dade svoju dugu bundu od
veštačkog krzna Vesni.
- Pa... lepo?! - Bejla se napudi.
- Izvini, ja sam zaboravio na osnove kulture - Jar priđe Stefanu koji svoj
đubretarac i ofucani SMB ranac takođe dade Vesni.
- Bejla, ovo je šef mog odeljenja za razvoj informacione tehnologije, Stefan
Volhovnik. - pokaza rukom ka Stefanu.
- Stefane, ovo je devojčica koja je podelila moje srce sa svojom majkom.
Ponekad je prava princeza, a ponekad je opaki bandit, Bejla Milinc. - pokaza ka
Bejli.
Bejla sva bitna pruži ruku Stefu i on se srdačno pozdravi sa njom.

164
 - Čaj i posluženje su u salonu - Vesna nas pozva i svi se napokon sklonismo iz
hola.
Posle ponodi, kad su mi svi čestitali rođendan, moji i Stefan izjaviše da im je
vreme za spavanje i Konstantin ih odvede do njihovih soba. Lada i Tatjana nam
takođe poželeše laku nod. Bejla je uveliko spavala u svom krevetu. U salonu
ostasmo samo Jar i ja. Bila sam nervozna. Sedeli smo jedno prekoputa drugog i
dutedi pušili. Očekivala sam da de svakog momenta ustati i kao i uvek otidi. I zaista,
on ustade, ali umesto da izađe, stade da skida smešni džemper sa sebe. Svlačedi
ga, povuče i majicu ispod njega, zbog čega mu se otkri izvajan stomak. Baci
džemper preko rukohvata i ostajudi u sivoj rebrastoj majici jednostavnog
okovratnika sa kratkim redom dugmida, sede nazad u fotelju.
- Zaista mi je vrude - izgovori i pripali cigaretu. Potvrdih da jeste i još jednom
se zahvalih što je doveo moje i Stefana.
- Mada, kad smo kod Harija, otkud on ovde? Mislim, drago mi je što je i on
tu, ali nisam očekivala da du ga skoro videti? Da li se priča sa Lođom završila?
- Lođ je zasad miran. Otišao je sa Arkone, zajedno sa limom. A Hari... -
nakašlja se kad shvati da je umesto njegovog imena izgovorio Poterovo, - on je
ovde jer de pokušati da napravi nešto.
-Šta?
- Probade da odgovarajudim kombinovanjem čeriota, magije i hemije napravi
sitan kamen koji de u sebi imati dovoljno jaku koncentraciju čeriota da na naše
modi deluje istim intenzitetom kao sam Mraz.
Zatreptah jako i otvorih iznenađeno usta.
- Purpur, to ne znači da de i uspeti, ali bide ovde sa vama dok ne iscrpi sve
izvore i pokušaje. Ako uspe, to de značiti...
- Da de Bejla modi da izađe iz Mraza. - završih rečenicu umesto njega.
- Da, ako uspe, Lada de joj napraviti prsten sličan tvom i nede biti potrebe da
se ovde krijete.
Poče da mi objašnjava šta Stefan planira da uradi, šta de da koristi... Čuh ga
još da spomenu da su kod Miloša među antikvitetima pronašli graničnik Devanine
fibule i posle toga postadoh gluva za njegove reči. U meni eksplodira nada koja mi

165
zagluši sva čula. Rasprši se kroz moj krvotok kao vatromet, činedi da mi njegov
barut zagolica sve delije tela i ja se zasmejah. U početku stidljivo, gušedi milo
peckanje iznutra, ali na kraju se u potpunosti prepustih i dozvolih sebi da kroz
smeh iz sebe izbacim erupciju radosti.
Na dva i po sata od momenta koji de označiti da sam na ovom svetu ravno
četrdeset godina, shvatih da mi nadom život ponudi još jedno poglavlje sa novim
izborom. Dobih novu nit da napokon završim svoja krila.

166
 POGLAVLJE 19

Nalakden na rukohvat fotelje, posmatrao me je kako se borim da smirim

smeh. Odmahivala sam rukama.
- Izvini, izvini, evo sad du prestati - utišala bih se malo, a zatim bih opet
zabacila glavu i nastavljala sa kikotom.
- Molim te, nemoj da prestaješ, - reče veselo - ne sedam se kad sam te
poslednji put video toliko srednu.
Slegnuh ramenima.
- Ne sedam se kad me je sreda ovoliko grlila.
Stari sat u salonu zvonko objavi da je ravno dva sata. On ga pogleda i
zamišljeno skupljajudi obrve isprati kako sekundara napravi nov krug. Velika
kazaljka se mrdnu nadesno.
- Znaš, tebi je vreme da budeš na rubu Arkone. - reče mirno, ne skidajudi
pogled sa sata.
- Da... ne mogu da poverujem da je napokon gotovo sa tim.
- Nije još gotovo. - ustade i prilazedi mi pruži ruku. -Dođi, moramo da idemo.
Talas nemira mi neprijatno prostruja ispod kože. Zašto kaže da nije gotovo?
Nemo se priljubih uz naslon fotelje.
- Kako nije? - upitah razočarano.
- Ne plaši se. - Pokuša da me uhvati za ruku. Plašljivo se trgoh i zavukoh šake
ispod butina. Oborih pogled. Odbijala sam da krenem sa njim. Odbijala sam da se
ponovo za svoj rođendan nađem na tom jebenom mostu, ni na nebu ni na zemlji,
bespomodno posmatrajudi sebe kako kao dete stojim na njemu.
Nagnu se ka meni. Podiže mi prstima bradu i prikova moje oči blistavim
pogledom za svoje.
- Veruj mi. - Glas mu je bio promukao, tih.

167
 Drhtavo izvukoh ruku i pružih mu je. Povede me bez reči napolje. Ispred kude
su stajali Lada i vukovi. Lada je bila odevena u prozirnu belu haljinu. Kosa joj je
opet bila zlatna i raspuštena. Stajala je bosonoga pored Dajboga, držedi u rukama
kao krv crvenu tkaninu. Smešila se toplo. Na njenim usnama napokon zatreperi
iskren osmeh kad nam priđe i blago se nakloni, prvo Jarilu, a zatim i meni.
Rastrese platno, za koje shvatih da je široki plašt sa kapuljačom. Unutrašnjost mu
je bila kraljevskopurpurne boje. Prebaci mi ga preko leđa, a zatim lakim pokretom
fibulom od belog zlata pričvrsti njegove gornje krajeve ispod mog vrata. Povuče
me nežno za glavu i ja je refleksno pognuh. Primetih da je na sredini fibule utisnut
kolovrat oko kog se nalazio venac od hrastovog lišda. Osetih šuškanje svile po kosi
kad mi preko nje prevuče kapuljaču. Lada se nakloni i pomeri ustranu.
Jar me ponovo uhvati za ruku i povede kroz čopor, pravo ka Konstantinu, koji
je u svojoj svečanoj uniformi držao za uzde prelepog velikog konja duge snežne
grive sa krajevima jarko crvene i žute boje, zbog čega je delovalo da mu griva gori.
Sve što se dosad dešavalo pratila sam pokorno, nemo. Iz iskustva sam znala da je
u ovakvim situacijama najbolje da dutim, međutim, pogled na konja koji se snažno
prope na zadnje noge, izvijajudi svojim gracioznim vratom glavu ka nebu, zbog
čega mu se na razvijenim, snažnim grudima ukaza jasan, purpurni beleg kolovrata
sa hrastovim vencem, natera me da se zaustavim i zapanjeno uzviknem.
Širedi svoje ionako široke nozdrve, konj zanjišta u vazduhu, a zatim snažno,
više puta, kao da galopira, lupi prednjim kopitama o smrznutu zemlju. Svaki
njegov udarac o tlo izazva mu pod kopitama varnice. Jarilo me pusti i brzo mu
priđe. Uhvati ga za ular, povijajudi mu tako glavu ka sebi. Dlanom mu pređe preko
rasute grive i potapša ga po jakim leđima. Konj se smiri.
- I ti si meni nedostajao, Ognje - Jarilo mu se nežno obrati.
Konstantin mu tad donese sivo krzno koje Jar uze i prebaci konju preko leđa,
zatim lako odskoči od zemlje i opkoračivši ga sede na njega. Oganj se ponovo
njištedi prope, ponosno pokazujudi svu svoju veličinu i lepotu.
- Purpur? - Jarilo me pozva da dođem do njih. Prekrivena crvenim plastom od
glave do pete, oprezno provirih ispod kapuljače i napravih korak unazad. Odbacih
ideju da se popnem na tog divljeg konja.
- Veruj mi - Jarilo ponovi meko.

168
 Oganj se uputi ka meni i zaustavi se tačno ispred mojih stopala. Virila sam
ispod crvene kapuljače. Bio je prelep. Po čelu je imao kao sazvežđa razbacane
vatrene pegice koje su mu se širile preko levog uha, oka, obraza, niz vrat,
spuštajudi se niz čvrst stomak. Uši mu se veselo pomeriše kad me odgurnu
vlažnom njuškom. Zateturah se i on se pomeri ustranu. Tek tad videh da su mu
purpurne oči, prozirne i staklaste, identične kao moj prsten.
- Purpur, moramo da krenemo - Jarilo me opomenu. Ispružih oprezno ruku.
On me snažno povuče za nju i ja se takođe nađoh na leđima konja.
- Drži se čvrsto za mene. - reče pre nego povuče uzde. Dajbog se izdvoji od
čopora i stade pored nas.
- Idemo?! - Jar ga upita, krotedi konja koji je nervozno gazio u mestu.
Belom vuku zacakliše žute oči, a zatim visoko podiže glavu i stade da zavija.
Jarilo povuče uzde ka sebi i Oganj se uz njištanje opet prope na zadnje noge.
Osetih da klizim sa svog krzna i još jače obuhvatih Jarila oko struka. Za razliku od
svih nas, koji smo na jedan način bili maskirani, on je na sebi i dalje imao sivu
majicu kratkog rukava, leviske i duboke cokule.
- Do granice! - Jarilo povika glasno. Konj divlje otrese glavom, snažno se
odrazi od zemlje i pojuri ka mračnoj šumi.
Galopirali smo kroz duboki sneg, između grubih krošnji smrznutog drveda. Sa
naše leve strane, tačno u stopu, pratio nas je Dajbog. Brzina kojom smo se kretali
terala me je da budem skroz prilepljena za Jarila. Izvirivala bih s vremena na
vreme iza njegovih leđa. Jedino što sam mogla da vidim bile su koščate, oguljene
grane koje su savijeno provirivale ispod tereta snega. S vremena na vreme, duže
grane bi nas šibale svojim vrhovima, ili bi se kao kandžama kačile za moj plašt i
njegovu odedu.
U jednom momentu, konj i Dajbog se zaustaviše. Pomislih da smo napokon
došli do granice Mraza i Zaboravljene gore, ali vuk izvi vrat i oslušnu čuljedi uši.
Pogleda u Jarila, koji mu samo kratko klimnu glavom. Uspravih se da i sama vidim
šta se dešava, međutim, Jar se brzo okrenu poluprofilom ka meni i prisloni svoj
kažiprst na moje usne, stavljajudi mi tako do znanja da dutim. Skupih se poslušno
uz njega, dišudi uplašeno u svoje rame.
Stajali smo ukočeno jedno vreme. Nije se čulo ništa. Vladao je toliki muk da
mi je njegova napeta tišina bola uši. Najednom, kao po komandi, Dajbog i Oganj u
169
istom trenutku pojuriše napred, ali se posle nekoliko metara naglo okrenuše
ulevo. Jurili smo kao da nas nešto goni, kao da bežimo od nečeg. Provirih ponovo
ispod kapuljače. Razmak između stabala pored kojih smo prolazili postajao je sve
ređi. Shvatih da se kredemo samim rubom šume, paralelno sa strmim putem koji
preko gore vodi u Mraz. Bilo mi je jasno da smo na korak od granice i zapitah se
zašto je ved jednom ne pređemo.
Začuh tup udarac iza nas. Zvučao je kao da je nešto udarilo o zid. Okrenuh se
i iz sve snage zarih nokte Jarilu u šake, kad ugledah u vazduhu prostora između
dva drveta, kako se klizedi kao po staklu, ključajudi razli telo besomara.
- Veruj mi! - Jar povika u momentu kad horda besomara histerično se
cerekajudi nagrnu sa strane puta ka nama.
Srce mi se pope u grlo. Pravedi branu u mom dušniku, oteža mi disanje.
Pojurismo još brže. Ispravih se. Kapuljača mi spade sa glave. Plašt mi se razlete na
sve strane. Širila sam oči, posmatrajudi kako besomari silovito naledu na marginu
šume, ali umesto da prodru unutra, svi bi se, jedan po jedan, ključajudi raspadali u
prostoru između zemlje i krošnji. Izgledalo je kao da se zabijaju u nevidljiv zid, u
staklo, u štit...
Konj se u jednom momentu prope i ja samo što ne sleteh sa njegovih leđa.
Jarilo ga brzo umiri i konj polako napavi nekoliko koraka napred, izvodedi nas na
čistinu. Stigli smo! - odahnuh.
Međutim, Oganj se samo okrenu. Isto tako i Dajbog. Jarilo pusti uzde i vešto
me prebaci ispred sebe. Licima smo svi bili okrenuti ka rulji nakaza koja se
brzinom lavine kotrljala ka nama. Jar poče da se smeje. Postavi desnu ruku preko
mojih grudi i privuče me sebi. Poljubi me u teme u momentu kad se besomari na
manje od sto koraka ukopaše u mestu i razdvojiše u dve grupe, pravedi tako prolaz
između sebe.
Sve oko mene se zavrte kad ne dotičudi zemlju na čelo horde istupi Morana.
Odevena u crnu kožu, sa krznom mrtvog vuka oko vrata, raspuštene kose i očiju
tamnijih od nodi, klizila je lebdedi, držedi u rukama luk i strelu. Njene modre usne
oholo su se kezile.
- Brate. - procedi i brzo nape strelu, ciljajudi u nas.

170
 - Morana. - Jarilo joj se obrati nezainteresovano. Umesto odgovora, ona
odape strelu. Nismo se pomerali. Šokirano sam gledala kako njen oštri vrh ide
pravo ka nama... ka meni. Zažmurih jako i zaronih glavom u Jarilovo rame.
On poče grohotom da se smeje. Zbunjeno progledah. Strela je stajala
ukočeno u vazduhu na nekoliko centimetara od mene. Jarilo je uze u ruku.
- Kad deš shvatiti da si poražena?! - upita, pa zamahnu jako strelom ka levoj
grupi besomara. Ona prolete kroz njih, obarajudi ih kao domine.
Jarilo zatim povuče uzde, Oganj se prope i potrča. Prilepih se uz njega kada
zaprepašdeno shvatih da ne jurimo po zemlji ved po vazduhu.
Nežno položi svoj obraz uz moj i prošapta da nema razloga da se plašim. Peli
smo se brzo ka nebu. Nekako savladah strah i oborih pogled ka zemlji. Dajbog
zavijajudi ulete u šumu. Sve nakaze ispališe strele ka nama i sve do jedne se u
sekundi okrenuše i obrušiše nazad na njih.
- Nikad! Čuješ li me?! Nikad nedu odustati! - Morana je stajala među
leševima svojih sledbenika i besno vikala za nama.
Sve oko mene se umiri, osetih se malaksalo kao da padam u san. Ne mogu ja
ovo više... - pomislih i klonuh mu na grudi.

171
 POGLAVLJE 20

Stojim ukočeno. Pralisano. Noge su mi prikovane za zemlju, ruke su mi

prikovane za telo. Ne mogu da se pomerim, niti to želim. Ne trepdem. Samo
duboko dišem. Širom otvorenih očiju gledam u prazninu. U bezoblično sivilo koje
kulja oko mene. Ne vidim gde sam, ne čujem gde sam, niti to osedam, ali savršeno
znam. Čula mi nisu potrebna da prepoznam mesto na kome stojim. Mesto bez
zvuka i mirisa. Mesto bez boje.
Vazduh je hladan. Oštro mi štipa lice i zavlači mi se pod plašt. Koža mi se
bolno ježi. Pod dlanovima prilepljenim za bokove osedam promrzli dodir svoje
gole kože. Ne plašim se. Nije me strah, samo ne želim da stojim na mestu koje me
boli. Boli me što me ružno podseda. Boli me što postoji. Poželeh da vrisnem, da
glasom kažem koliko mrzim ovo mesto, ali ostah nema.
Nalet toplog vetra prostruja kroz sivilo i ono poče da se razređuje. Vetar mi u
lice donese svež, iskričav miris. Miris proleda i purpura. Miris Jarila. Zatreptah. Bio
je to prvi pokret koji sam napravila posle dužeg vremena. Magla poče da se
povlači i ja kao odleđena iskoračih. Osvrnuh se oko sebe. Polako svukoh kapuljaču
sa glave. Suze mi zablistaše u očima. Iskrivih tužno usne. Kolovrat na vratima u
Svetovidov hram me opeče sedanjem na trenutak kad sam prvi put stajala ispred
njega. Prestrašena, ranjena. Misli počeše da mi truju slike Lukine izdaje, Velesove
osvete i Moraninog smeha.
Vetar me jako ošinu sa leđa. Nota purpura u njemu je bila toliko jaka da sam
je jasno videla. Kao prah me obavi. Umi. Suze mi ostaše sleđene u očima. Sedanja
ispariše. Boja se vrati, koža mi se ugreja. Pogledah u svoja nedra. U svoje noge,
bosa stopala. Iznenadih se kad shvatih da mi kroz crveni plašt proviruje bela, gola
koža. Začuđeno se okrenuh.
Stajala sam uz sam rub ambisa. Na samom kraju Arkone. Prsti stopala su mi
dodirivali nagoreli početak drveta koje je nekad bilo drveni visedi most. Trag
njegovog postojanja činili su kržljavi ogranci koji su se mlitavo klatili sa prednjih
stubova.
Držedi se za stub, primakoh se prst bliže ivici. Pogledah u ponor. Nije imao
kraj. Po prvi put se zapitah, šta ja zapravo ovde radim. Šta želi od mene?
172
 Odgovor mi dođe u mislima. Jarilo mi se obrati bez reči. Meko, utešno,
zatraži da pogledam napred, ka njemu. Ispravih se. Magla je još skrivala početak
Java. Samo sam ga nazirala. Skupih oči da bolje vidim, a zatim se široko osmehnuh
kad mi se jasno ukaza njegov lik.
Stajao je na mestu odakle se vidi Arkona na najlepši način. Na način na koji
nijedno ljudsko oko ne može da vidi. Bio je u svom crnom kožnom prsluku sa
metalnim ojačanjima i kolovratom utisnutim na grudima. Sa ramena mu se vijorio
crni plašt purpurne postave. Dugi mač mu je udarao o sar crnih čizama u koje su
bile uvučene crne kožne pantalone. Na podlakticama je imao kožne štitnike sa
metalnim bodljama i debelim kopčama. Osmehivao se sredno.
- Dođi - prošapta mi u mislima.
Ne znam da li me je više zbunjivalo to što ga jasno čujem u svojoj glavi ili što
traži da dođem do njega, jer veze između Arkone i Java više nije bilo.
Pogledah bledo pored sebe. Možda se pojavi nešto.
- Purpur, kreni pravo ka meni. - Njegov glas mi zagolica čula.
- Ali... kako? - promucah naglas - Most.. njega više nema.
- Pod tobom je izgoreo i pod tobom de ponovo nastati. Samo ti možeš da
sagradiš novu sponu. Iskorači. Kreni ka meni.
Namrštih se i provirih ka beskraju ambisa. On je poludeo! Povukoh se
nekoliko koraka i odrično zavrteh glavom.
- Ni u ludlilu nedu iskoračiti u prazninu!
- Purpur, moraš... Imamo još samo malo vremena do tvog rođendana. Moraš
napokon da dođeš do mene. Prošlo je ravno četrdeset godina. Ja moram u
potpunosti da se sjedinim sa svojim nasleđem kog još ima u tebi...
Gledala sam pogubljeno u njegovom pravcu.
- Ali, ja... ja sam ti sve predala tokom Velike nodi.
- Nisi sve... Molim te, veruj mi! - njegov promukli glas u mislima kao da me
pogura.

173
 Drhtavo napravih mali korak. Prsti mi skliznuše sa ivice i deo nagorelog
ostatka daske se sruči u provaliju. Brzo se uhvatih rukama za stubove. Preplašeno
ga pogledah.
Stajao je mirno. Lice mu je i dalje bilo nasmejano. Podignu levu ruku ka meni.
- Zažmuri, duboko udahni i iskorači... Veruj mi... Ja sam tu. Čekam te...
I dalje sam bila kip.
- Veruj mi... - prošapta na način koji sam čula još samo jednom, pre osam
godina u Nju Orleansu.
Telom mi se kao i tad razli slepo poverenje. Ispravih se, puštajudi stubove.
Zažmurih, udahnuh duboko. Sačekah nekoliko sekundi, a onda podigoh desno
stopalo od zemlje i iskoračih u ponor. Srce mi je tuklo izvan grudi. Očekivala sam
da de iskočiti, kad mi stopalo udari o tvrd oslonac. Odmah pogledah u svoje noge.
Stajala sam na drvenoj dasci. Osvrnuh se. Stubovi mosta i uže bili su novi, ali
ispred mene je i dalje bila praznina. Ispred mene nije bilo nastavka mosta.
Ne kapiram... uhvatih se snažno za užad i napravih nov korak. Samo što ne
skliznuh, kad se ispod moje noge u momentu kad je podigoh, stvoriše prštede,
purpurne varnice koje se sabiše i formiraše dasku. Klimnuh glavom u neverici i
napravih plašljivo još jedan korak. Varnice ponovo pod mojim bosim stopalima
sagradiše oslonac. Počeh da se smejem... Ovo je neverovatno! Pogledah ka Jarilu,
stajao je pravo, ponosno držedi ruke preko grudi.
- Ja... je l' ja ovo stvarno radim?! - povikah kad napravih tri brza koraka, zbog
čega varnice prostrujaše u talasu.
- Da, ti!
Pustih užad i krenuh napred, potpuno koncentrisana samo na Jarilovo lice.
Na pola mosta se zaustavih. Bilo je to mesto gde sam kao dete uvek zastajala, gde
se svaki moj san završavao. Mesto koje me je budilo užasom.
Udahnuh duboko. Spremala sam se da napravim korak koji de me napokon
sigurno dovesti do cilja. Korak sa kojim du prošlost i događaje vezane za most
ostaviti iza sebe. Pogledah preko ramena, a zatim se podignute glave uputih ka
kraju. Ka Javu.

174
 Purpurne varnice prštale su ispod mojih stopala. Vetar krenu jako da me šiba
po licu. Kosa mi se razlete, plašt mi se podiže, u potpunosti otkrivajudi moju
nagost. Bradavice mi se ukrutiše. Nisam obradala pažnju ni na vetar, ni na nepri-
jatno ježenje od njega. Išla sam napred, fokusirana samo na Jara. Žurila sam da
mu jasno vidim oči. Njihovu čistinu u kojoj se kupa moj odraz.
Jarilo najednom vojnički žustro izvuče svoj mač iz korica i snažno ga zari u tlo
pored svog stopala. U trenu kad vrh mača prodre kroz smrznutu zemlju, nebo
zagluši grmljavina i tlo oko mača naprsnu. Cepajudi se, stade formirati po litici
uske brazde, nalik korenju.
Jar obori pogled, a zatim se pognute glave spusti na desno koleno. Desna
ruka mu je bila na dršci mača, dok je levu stisnutu u pesnicu prislonio na zemlju.
Pogubljeno jurnuh ka njemu, ali me jak nalet vetra odgurnu i ja zateturah
unazad. Srce mi luđački zaurla u grudima. Nije mi bilo jasno šta se dešava.
Razmrsih kosu sa lica. Jar je nepomično klečao, dok mu je plašt sa ramena lepršao
kao zastava. Stadoh teško da se probijam kroz šibu vetra, koja me je posipala
aromom purpura.
Napokon stopalom dotakoh belu zemlju Java. Sa mosta iskoračih tačno
ispred Jarila. Nije se pomerao. Plašljivo spustih ruku na njegovu kosu. Bila je meka
i vlažna.

***
- Jar...? - šapnuh. Vetar mi razdvoji plašt.
On lagano podiže glavu i spusti mi nežan poljubac na donji deo stomaka.
Po delu kože koju mi dotače usnama osetih peckajude razlivanje vreline. Jar
pusti mač i prislanjajudi svoje ruke na moja krsta, povuče me ka sebi. Ponovo mi
vlažnim usnama dokači belinu stomaka, samo me sad vrelina zažari pored pupka.
Uzvrpoljih se. Moje telo bilo je nespremno za osedaje koje mi je izazvao. Njegovi
poljupci pržili su mi kožu. Nisam mogla da razaznam da li mi taj njihov žar prija ili
mi smeta. Slededi poljubac smesti ispod moje leve bradavice. Iako me je svojim
dahom dotakao nestvarno lagano, vrelina koju mi spusti natera me da refleksno
odbijem svoje telo od njega. Ukočih se.

175
 Najednom pod stopalima osetih blago golicanje. Usmerih pogled ka njima. Iz
napuklih brazda tla, izbijali su snopovi sveže trave i puzavica. Njihovo zelenilo
brzinom munje poče da se širi svuda po beloj ledini. Zadivljeno raširih oči,
posmatrajudi kako se zemlja ispod i oko nas rađa u proledu.
Po travi izbiše jarki makovi i krupne glavice maslačaka. Puzavice se uspeše i
uviše oko ugljenisanih stabala. Kroz njihove široke listove izbiše izdanci belih
pupoljaka, koji se u trenu razviše u snežne cvetove krinova, puštajudi iz sebe
rojeve svetlucavih leptira. Kroz spržene grane hrasta poče da izbija boja, činedi da
grane ožive i ozelene kao krošnja.
Jar se tad lagano uspravi. Priljubi me jako uz sebe. Osetih na grudima
hladnodu metalnih delova njegovog prsluka.
- Napokon... - izgovori tiho.
Kroz boju njegovih očiju protutnja magična šara nebule. Pomazi me po kosi.
Svi udovi mi oživeše. Usnama potražih njegove.
- Hvala...- reče okrznuvši mi meko dahom gornju usnu. Zažmurih. Provuče
šaku kroz moje zamršene pramenove, blago mi stisnu teme kad me primače sebi i
strasno poljubi. Zadrhtah, puštajudi da mi svojim jezikom milujudi vodi moj.
Potražih rukama njegov torzo. Iznenađeno otvorih kapke, kad mi pod prstima
umesto hladnog metala prokliza vrelina njegove glatke kože. Isto kao i ja, bio je
potpuno nag.
Kao da ga prvi put vidim, upijala sam pogledom svaki milimetar njegovog
čvrstog, izvajanog tela. Potpuno svesna da nikad nedu utoliti svoju žeđ za njim,
zagrebah pomalo grubo po mišidima njegovog stomaka. Nije se pomerio. Položili
šake na njegove grudi. Pod kožom levog dlana osetih bridenje od lupanja
njegovog srca. Osmehnuh se. Isti taj luđački ritam osedala sam i kod sebe. Vetar
ponovo jako zaigra oko nas. Moj plašt nas treperavo zagrli.
Sklonih nemirnu kosu sa lica i pogled mi se izgubi u njegovim očima. U njima
nije bilo ni traga od sive boje. Umesto nje u njima se kroz purpurne praskove
Oriona i blještav sjaj galaksija pretapala sva magla univerzuma. Zadivljeno otvorih
usta, shvatajudi da u životu ništa lepše nisam videla. Potpuno hipnotisana, pratila
sam kretanje jarkih nebula oko njegovih tamnih ženica. Osmehivao mi se njima.
Trgoh se kad podiže ruku i kratkim potezom me oslobodi plašta. Vetar ga
odmah ote sa mojih ramena i odnese ka Arkoni. Stajali smo potuno nagi jedno
176
naspram drugog. Jav je oko nas i dalje bujao. Moja želja za njim bolno mi je
strujala telom. Gledao me je sa istom željom. Nisam više mogla da čekam. Čvrsto
se prilepih uz njega, ne ostavljajudi mesta ni vazduhu da bude između nas. Popeh
se na prste i gladno usnama zatražih da me nahrani poljupcima. Rukama mu kli-
znuti niz kosu, vrat, preko širokih pleda, sve do zadnjice. Pritisak njegove
nabrekline žario mi je stomak. Telo mi je brujalo od snažnog stiska njegovih dodira
na svim mojim prevojima.
U jednom momentu, Jarilo me uhvati za ruku i povuče na zemlju. Kosa mi se
prosu po travi kad je leđima dotakoh, baršunasto meku. Zaroni u moj vrat,
ispisujudi jezikom po mojoj koži koliko mu trebam. U momentu kad mi zubima
okrznu bradavice, vrhovima prstiju prođe između mojih nogu. Njegov dodir zapali
moju potpuno vlažnu i osetljivu pičkicu. Zaječah izvijajudi leđa, tražedi da me uzme
odmah. Umesto toga, on mi poljupcima pređe po zamišljenoj liniji sredine tela.
Vrpoljila sam se. Njegov jezik dražio mi je svaki nerv. Kao da sam bila obuzeta,
zahtevala sam njegovo meso u sebi. Kad mi vrelim dahom ponovo dotače usne,
zagrlih ga, provukoh svoju nogu između njegovih i snažno ga odgurnuh ustranu.
Odmah shvati šta želim i popusti. Nađe se na leđima, dopuštajudi da ga zajašem.
Uspravih se na njemu. Gledao me je netremice. Disao je brzo. Skliznuh niz
njegov stomak, taman toliko da mi vrh njegovog glavida dodiruje klitoris. Čim
osetih njegovo pulsiranje, poželeh da ga odmah uzmem u sebe, ali umesto toga,
samo se nadvih nad njim. Poljubih ga, drsko mu ujedajudi gornju usnu. Jar
posegnu rukama ka mom struku, ali ja ga uhvatih za zglobove šaka i zaustavih.
Pomerih mu ruke pored tela i snažno ih pritiskajudi, ponovo zaigrah svojih jezikom
oko njegovog. Vlažnost naših usana lepljivo se razvuče kad odvojih usne od
njegovih. Oblizah njegov deo koji je curio sa mojih, a zatim palcem lagano uklonih
svoje tragove sa njegovih usana. Pogledah ga u oči. Gutao me je željno. Be-
zobrazno se osmehnuh. Ugrizoh ga sad za donju usnu, a zatim preko nje preleteh
jagodicom palca i poklopih nežnim poljupcem.
Bilo mi je jasno da je njemu najmanji problem da se pomeri, ali bio je
poslušno nepomičan. Mirno je pratio svaki moj pokret i uzdasima odgovarao na
svaki moj dodir. Sviđalo mi se da sedim na njemu, stežudi noge oko njegovog
tankog struka, osedajudi njegov kurac na vrhuncu uzbuđenja kako svojim glatkim
vrhom kuca na mom klitorisu. Pogled na njega ispod sebe još me je više ložio.
Osedala sam kako mi vlažnost klizi niz butine. Gledala sam pravo u njegovo
prelepo lice koje se željno mrštilo. Pređoh prstima preko njegovih grudi i stomaka.
Svaki moj nokat zagreba mu kožu, ostavljajudi jarku brazdu iza sebe. On zabaci
177
glavu i uzdahnu jako. Preko svake putanje mojih noktiju pređoh vrhom jezika,
spuštajudi se sve niže. Zaustavih se tek kad mi ispred lica iskoči njegova
nabreklina. Okrznuh mu glavid kratkim trzajem jezika.
Njegovo telo zadrhta. Podiže glavu i ponovo rukama posegnu ka meni.
Izmakoh se. Obuhvatih mu kurac šakom. Prinesoh usne njegovom vrhu i zakotrljah
jezikom po njegovom reljefu. Žile njegovog uda bubrile su u mojoj ruci. Ne
skidajudi pogled sa njegovih očiju, ponovo ga opkoračih, dozvoljavajudi samo
vlažnosti njegovog glavida da lagano prodre u mene. Oboje zaječasmo kad se više
puta sporim ritmom podigoh i spustih na njegov tvrd početak. Oslonih se šakama
na njegov torzo. Srce mu je kao i moje luđački udaralo. Pulsiranje njegovog glavida
u meni, pratilo je pusliranje moje pičke. Nagnuh se napred, a zatim se naglo nabih,
naslađujudi se svakim milimetrom njegove debele kite. Krenuh prvo polako i
ritmički da ga jašem. Uzimala sam ga u sebe celog. Njegovo meso prodiralo je u
mene duboko. Grudi su mi bile teške i osetljive na dodir. On ih stisnu šakama,
zbog čega zaječah i ubrzah rad kukovima. Skliznu rukama sa mojih grudi do mog
struka. Obgrli me jako. Pratedi moj ritam, svako moje spuštanje dočeka
nabijanjem svog kurca u mene. Njegova prodiranja postajala su sve žešda i brža.
Punio me je silovito, paledi mi sve delije tela.
Zarih nokte u njegove ruke. Svaki nerv mi se zgrči, spremajudi se za vatromet.
Izvih leđa, zabacujudi glavu, kad mi orgazam oštro kao struja potutnja telom,
terajudi me da uz duge trzaje, u glavi zavrištim njegovo ime. Osetih eksploziju u
utrobi, kad se prosu u mene. Njegovo seme se izmeša sa mojim sokovima. Klizedi,
slivalo se niz unutrašnju stranu mojih butina.
Tela nam se nisu smirivala. Oboje smo zadihano podrhtavali. Povuče me ka
sebi i ja odmah poklopih njegove usne svojim. Uzvrati mi gladno, kao da smo se
tek sad videli. Dah mu je bio vreo. Koža znojava i lepljiva. Naši pokreti se nisu
usporavali. Želja u nama je buktala. Obgrli me i obori na leđa. Zastade samo da mi
kaže koliko me voli, a zatim, spuštajudi se, zažari jezikom po mojim grudima.

178
 POGLAVLJE 21

Kad smo se se pred rano jutro vratili u Mraz, spavala sam u njegovom
naručju. Probudi me poljupcem. Jedva otvorih kapke. Pogledah ga sanjivo i samo
se ponovo ušuškah u njegove ruke.
- Stigli smo do Koledovih - reče ljubedi mi obraz. - Ne bi bilo pametno da nas
neko vidi...
Nekako se pomerih i poslušno se ispravih. Lako me spusti na zemlju, a zatim i
sam siđe sa Ognjevih leđa. Jedva sam stajala na nogama. Telo mi je ka sebi svojom
težom vukla zemlja. Klecnuh. On me brzo uhvati i podiže u naručje. Nije mi bilo
dobro. Osedala sam da počinjem da gorim od temperature. Zadrhtah
nekontrolisanim trzajima.
- Tvoje telo mora da se navikne da više nema moje modi u sebi. Ono ne
poznaje život bez njih. Moraš dobro da se odmoriš. - unese me polako u kudu. Na
prstima se pope u sobu i nežno me položi na krevet. Oči su me pekle. Usta su mi
bila bolno suva.
- Tražidu od Stefana da ti napravi čaj od mrkog krina i šafrana. Od njega de ti
biti dosta bolje.
Skide svu odedu sa mene, a zatim me prekri tankim prekrivačem od pamuka.
Vid mi je postajao staklast dok sam, boredi se sa umorom, pokušavala da
teške kapke držim otvorenim. On brzo svuče svu odedu sa sebe i leže pored mene.
Povuče me ka sebi. Dodir njegove kože bio je hladan. Prijao je. Osetih kuko u sebe
upi deo vreline mog tela. Popustih pod umorom i zaklopih kapke. On me privi još
jače uz sebe. Disao je ravnomerno. Glava mi se nađe na njegovim grudima i ja za-
spah slušajudi otkucaje njegovog srca kao najlepšu uspavanku...

***
- A možda je mrtva? - dečji glas mi dođe sa leđa. Ležala sam opušteno preko
celog kreveta, sa glavom zabijenom u jastuk.

179
 - Pa pipni je da proveriš! - drugi glas se prigušeno smejao.
- Što ja? Pipni je ti! Tvoja je majka! - razaznah da glas pripada dečaku.
- Jeste moja, al' nedu da je pipam ako je mrtva. - Bejla je govorila tiho.
- A da uzmemo neki štap i da je ubodemo? - dečak zamišljeno predloži.
- Može! Ima čika Kosta neki rezbareni štap u holu -Bejla sa oduševljenjem
predloži.
Je l' mene ovo rođeno dete zeza? Namrštih se u sebi, a zatim naglo skočih i
okrenuh se ka njima.
- Ko sme mrtve da buuudiii?! - povikah duboko. Bejla i dečak preplašeno
vrisnuše i sudarajudi se padoše na pod.
Prevukoh se preko kreveta i pogledah ka njima. Ležali su ukočeno gledajudi u
mene. Bili su preslatki. Dečak je imao kovrdžavu plavu kosu. Nosio je na sebi sivi
sako od tvida, crne pantalone i belu košulju. Oko vrata je imao tamnozelenu
kravatu. Bejla je bila u teget haljinici na bele tufnice, sa žiponom i crvenom
satenskom trakom oko struka. I jedno i drugo su na nogama imali duboke cipele
na pertlanje.
- Zar mamu da bodeš štapom? - uvređeno upitah Bejlu. Na vratima, nosedi u
ruci široku solju iz koje se pušila para, pojavi se Ema. Smešila se veselo.
- Bejla, kad sam ti rekla da probudiš mamu, jesam ti rekla da to bude
vriskom? - pogleda u unuku i izvi obrve upitno.
Bejla i dečak su i dalje ležali jedno pored drugog na leđima. On prekri lice
šakama, kao da ga je sramota.
- Pa pokušali smo da je probudimo normalno. - Bejla je gledala u plafon. -
Feđa je zaključio da je umrla, pa smo se raspravljali ko de da proveri. - skupi usne
kao nevinašce.
- Ahaa... - mama ih obiđe i priđe krevetu. Položi šolju na nodni stočid. - I
odmah ste pomisli da je mrtva?
Bejla se uspravi na laktove.
- Paaaa, s obzirom na to koliko godina ima... - poče da se kikode.

180
 Uvređeno ciknuh pa iz sve snage bacih jastuk na nju. Od udarca ona se
ponovo preturi na leđa. Nije prestajala da se smeje.
- A, dobro, - Ema zavrte glavom - to je sasvim prihvatljivo opravdanje. - U
njenim godinama biti živ, pa to je pravo čudo!
Deca se zasmejaše još jače, a ja frknuh ka mami.
- Majke ti, a koliko ti imaš godina?
- Oh, pa dovoljno da znam da si suviše stara da zbog mamurluka propustiš
svoj rođendan. - naruga mi se.
Zamislih se. Kakav sad mamurluk?! Mama mi gurnu čaj pod nos.
- Stefan ti je napravio neki čaj. Kaže da deš posle pola šolje biti kao nova.
Stefanov čaj... verovatno je Jarilo rekao da smo se napili sinod. Nakašljah se i
prihvatih pažljivo vrudu šolju iz njenih ruku.
- Nadam se da ti je sat vremena dovoljno da se spremiš. - krenu ka deci i
pruži im ruke da ustanu - Na sredu, Liraj podnosi vodku bolje nego ti, inače živa ne
bih znala kako bismo sve organizovovali bez njega.
- Kakva organizacija? - šmrknuh iznad pare.
- Pa tvoje proslave, budalice! - namignu mi i dodade da prve goste očekuju u
20 časova. Odvede decu sa sobom napolje.
Oni nisu normalni! Obrnuh očima i otpih gutljaj čaja. Bolno zapalacah kad mi
vrelina opeče jezik. Šta de mi bre proslava?! Ponovo otpih gutljaj i ponovo se
opekoh. Purpur, saberi se! Otresoh glavom i ostavih šolju. Krenuh da ustanem, ali
mi se malo zavrte u glavi, i samo se naslonih na uzglavlje kreveta. Uzdahnuh
mrzovoljno i vratih čaj u ruke.
E, jebote! Stvarno nisu normalni! - opsovah u sebi kad na drvenom sanduku
ispred kreveta videh prosutu večernju haljinu. Srknuh čaj i po tredi put zapalacah
jezikom. Počeh samoj sebi da se smejem.
U 11 minuta posle 20 časova, stajala sam na galeriji stepeništa u dugoj, kao
vazduh lakoj Saabovoj haljini. Dvoumila sam se da li da je obučem, zbog dubokog
izreza na leđima i visokog šlica sa desne strane, ali na kraju, njenoj prelepoj ombre
boji u kojoj se crna raskošno ulivala u purpurnu, jednostavno nisam mogla odoleti.

181
 Nervozno sam posmatrala kako se u holu okupljaju ljudi. Iznenadih se kad
shvatih da vedinu poznajem. Među njima su bili meštani sa kojima sam se
sprijateljila, zatim svi članovi školskog odbora, lokalni sveštenik sa ženom i Maks,
upravnik rudnika. Maks je bio Englez i nikad mi nije bilo jasno zašto je on u Mrazu.
Jednom sam pitala Kostu, zašto baš on.
- Maks je odličan stručnjak. Inženjer rudarstva sa bogatim iskustvom. -
smejao se - Verovala ili ne, i pored svoje tajne, ovo mesto vodi normalan život.
Rudnici su od izuzetne važnosti za Arkonin konglomerat.
Zagledana u goste, počeh da se spuštam niz stepenice. Stefan je stajao pored
Miloša i Svetovida i iscrtavao prstima oblike u vazduhu, što je njih dvojicu
zasmejavalo. Amelija je pričala sa grupom mladih mama i trudnica, među kojima
je bila i Tatjana. Ema je daskala sa tipičnim bračnim parom iz Jukutije, koji se zbog
svojih očiju i boje kože razlikovao od drugih gostiju. Zaključih da su verovatno neki
Jarilovi poslovni saradnici. Nasmejah se kad Bejla i Feđa na prevaru Helgi oteše
vodni kolač koji je tek stavila u tanjir. Ona ih gegajudi pojuri, ali posle nekoliko
koraka zadihano zastade i vrati se ponovo ka bogatom švedskom stolu. Šta ja
znam, možda ovo i ne bude toliko loše - pomislih kad kročih u hol.
U prvi mah, niko i ne primeti da sam sišla. Sa zanimanjem sam promatrala
kako su svi bili opušteni. Obučeni u večernje toalete, zanimali su se pričom,
hranom, pidem, nekoliko njih je čak plesalo. Pored mene protrča grupica dece.
Jedna devojčica mi stade na zadnji deo haljine.
- Sranje! - povikah glasno, kad zateturah i poleteh na leđa.
- Zanimljiv način da se obratiš gostima! - Jarilo me uhvati za mišice i pridrža
da se ne prostrem po podu.
Smeteno se ispravih. Svakako, svi se okupiše oko mene. Sklonih kosu sa lica i
ispravih prednji deo haljine.
- Deca! -napravih nedužni izraz lica, kad klinci ponovo projuriše pored mene.
- Dobro došli! - zbrzah, pokušavajudi da odlučim od koga da krenem sa
pozdravljanjem. Laknu mi kad svi nagrnuše ka meni.
Srdačno su mi stiskali ruku i ljubedi me čestitali. Neki su me grlili, tražedi da
se slikamo zajedno, dok su mi drugi objašnjavali koji je njihov poklon i kako može
da se zameni ako mi ne odgovara.

182
 Osetih slabu vrtoglavicu. Pripisah to horu glasova i gužvi koja me je
okruživala. Činilo se da mi se svi obradaju u isto vreme. To mi je unosilo nervozu.
Pogledom potražih Jara; stajao je izvan gužve, naslonjen na zid. Ispijajudi pide,
gledao je ka meni. Moledivo skupih obrve i pokazah očima na tri starije, meni
potpuno nepoznate žene, koje su mi u glas objašnjavale kako sam sad u najboljim
godinama. On samo bespomodno slegnu ramenima. Kad mi jedna od njih reče da
je u Kozmu pročitala da su četrdesete nove tridesete, poželeh da se pored mene
odmah stvori zid o koji bih mogla bar nekoliko puta da lupim glavom. I to baš jako.
Nažalost, umesto toga, morala sam da se oduševljeno kezim tako fascinantnoj
informaciji. Shvatih da du morati sama da se spasem od njihovog kokodakanja, i to
sad il' nikad. Počeh da se izvinjavam i objašnjavam da moram malo do drugih
gostiju, kad mi se nadeblja od njih unese u lice.
- Je l', a kaži nam u poverenju, je l' Liraj i u krevetu žestok kao što izgleda? -
rukom je prigušivala kikot.
Nasmejah se. U svojim mislima nekoliko puta opalih njenom glavom o zid,
kad ona, gledajudi iza mojih leđa, oduševljeno razrogači svoje ionako krupne oči.
Njene dve prijateljce se stidljivo nasmejaše, zbog čega se i sama okrenuh.
Jar nam je prilazio, držedi u ruci dve visoke vinske čaše. Ozarih se kad ga
videh i dobro ga osmotrih. Bezobraznim osmehom krivio je levi kut usne, zbog
čega mu se oko oka iscrtaše sitne brazde, lako mu je kosa bila uredno podšišana,
sa vrha čela mu je štrcala pokoja neposlušna šiška. Nije bio obrijan, ali nije
delovao neuredno, čekinje brade su mu samo još više naglašavale jaku vilicu. Bio
je u maslinasto-crnom Henri Pul smokingu. Nosio je leptir mašnu. Nasmejah se u
sebi, znala sam koliko mrzi kravate i mašne.
- Moje dame, - upita prilepivši njihove poglede za sebe svojom pojavom -
nadam se da vam nede smetati ako na kratko ukradem slavljenicu?
Sve tri u glas uzdahnuše odrično. On mi pruži čašu, položi svoju ruku na donji
deo mojih leđa i povede me kroz masu. Ljudi su nam se razdragano obradali;
odgovarali smo im podizanjem čaše.
- Zaboga, jeste li pozvali ceo Mraz? - upitah kad se napokon osamismo u
radnoj sobi.
Pogleda ustranu, kao da broji.
- Da, mislim da jesmo. - počeša se po temenu.
183
 Lupih ga u rame. On se nasmeja glasno, privuče ka sebi i strasno me poljubi.
- Da li ti je bolje? - upita, kad se jedva izborismo za dah. Pištanje telefona me
omete da mu odgovorim. Oboje
pogledasmo ka stolu na kom je stajao moj blekberi, priključen na punjač.
Iznenadih se što stoji pored laptopa i uredno složenih knjiga. Mora da ga je Vesna
uzela iz trpezarije kad smo otišli i donela ovde, pomislih posmatrajudi kako zbog
vibracija blago igra po debeloj staklenoj ploči iznad površine stola od mahagonija.
- Interesantna činjenica je da telefon zvoni sa razlogom. Smeteno sklonih
pogled sa mobilnog na njega.
- Hodu da kažem da bi recimo mogla da se javiš. -krenu ka stolu, ali ja ga
povukoh za mišku, shvatajudi da me sigurno zove Tobijas. Podigoh se na prste i
počeh ga željno ljubiti.
Jarilo se u prvi mah zbuni, nespretno mi uzvradajudi poljupce. Kad mu
rukama zaronih pod smoking, pritiskajudi mu pritom dlanovima leđa, kako bih ga
što više pripila uz sebe, on mi desnom rukom zamrsi kosu na potiljku, dok me
levom uhvati oko struka i podiže lako kao pero. Uvih svoje noge oko njega.
Ne prestajudi da me ljubi, prinese me i spusti na ivicu stola, zatim me lagano
pomeri unazad. Knjige i telefon sleteše na pod. Izvuče zgužvano platno moje
haljine između nas. Osetih pritisak njegove kite kad se telom, ljubedi mi vrat,
prilepi uz mene. U sekundi zapulsirah. Povukoh mu upasanu košulju, ali me on
zaustavi i vrati mi ruke na sto. Pobunih se što mi ne dozvoljava da ga dotaknem,
međutim on me udutka strasnim poljupcem. Mešajudi svoj vreo dah sa mojim,
gladedi svojim jezikom moj, dražio mi je sva čula. Kroz velove haljine, njegova ruka
pronađe sebi put do mojih bedara. Naježih se čim osetih njegove prste na
unutrašnjoj strani butine. Uzdahnuh i ponovo poželeh da ga dotaknem.
-Ššššš, mirna. - prisloni mi prst na usne.
Poslušno se smirih. Zatim otvorih usta i oblizah mu jezikom prst. On zavrte
glavom i iskrivi bezobrazno ugao usne. Njegovi prsti zaigraše preko mojih gadica.
Zadovoljno se smešio osedajudi moju vlažnost i vrelinu koja ih je natapala. Srce mi
je bubnjalo. Pomeri vlažnu svilu ustranu. Zaječah kad mi prstima prođe između
usmina, dodirujudi mi osetljivu brazdu. Savih noge visoko u kolenima. Gorela sam
od želje za njim.

184
 Bradavice su mi napeto štrcale kroz tanko platno haljine, tražedi njegovu
pažnju. On stisnu moje grudi i palčevima pređe preko bolno osetljivih bradavica.
Uzdasima ispratih svaki njegov nadražaj. Povuče mi traku na vratu, koja je držala
gornji deo, oslobađajudi moje nadražene grudi pritiska materijala. Zatim trgnu po
rubu mojih gadica i cepajudi ih strže sa mene. Celo telo mi je naježeno bridelo od
želje za njim. Pomeri se unazad. Sedela sam na stolu. Prekrivena samo u struku,
bila sam u potpunosti izložena njegovom pogledu. Pusliranje moje raširene
pičkice, vapilo je za njim. Premeravao me je pogledom, deo po deo naježene kože.
Disao je brzo. Bolno se namršti kad rukom pređe preko nabrekline koja mu se u
potpunosti ocrtavala na pantalonama. Napokon mi ponovo priđe. Sočnim jezikom
kliznu po mom vratu, do grudi. Moje čvrste bradavice nestajale su u njegovim
usnama. Sisao ih je i grickao. Ječala sam, podrhtavajudi pod njegovim dodirima.
Obgrlih ga nogama. Upirudi kukovima ka njegovoj izbočini, kružnim pokretima
zigovala sam se o njega. Krenu poljupcima da mi se spušta niže.
U momentu kad mi jezikom zapalaca po klitorisu, zarih nokte u njegovu kosu.
Ne prestajudi da me liže, podiže mi stopala na ivicu stola. Kotrljao je jezikom,
znalački. Ječala sam, čvrsto mu gurajudi glavu ka sebi. Jeo me je gladno. Sisajudi
moje sokove, izluđivao me je. Zavrteh guzom, shvatajudi da mi njegov jezik pruža
apsolutno sve što mi treba. Ponovo se fokusira samo na moj klitoris. Palacajudi
oštro vrhom jezika po njemu, natera me da se prospem leđima po hladnom staklu
stola. Ugrizoh se za usnu kad shvatih da na sam na korak od nirvane. Osedajudi da
sam na ivici eksplozije, on još gladnije navali na moju najosetljiviju tačku. Telo mi
se umiri. Srce mi stade, jecanje mi utihnu. Pred mojim očima, sve se zavrte kad mi
napetost iz svakog nerva puče eruptivno kao vulkan. Lavina slasti me preplavi,
terajudi mi telo da se grozničavo zatrese. Upirudi kukove ka njemu, stisnuh ruke u
pesnice, puštajudi sokove da puslirajudi izbiju iz mene. Zaječah toliko glasno da
moje stenjanje nadglasa muziku iz hola.
Klonuh, zadovoljno se smešedi.
Dok mi se telo pod drhtajima smirivalo, poljubi mi unutrašnju stranu butine,
zatim mi spusti dva poljupca na stomak, i na kraju se navi nadamnom, poklopivši
mi usne mekim, od mojih mirisa vrelim poljupcem. Kratko kucanje na vratima nas
prekinu.
- Jar, ako biste mogli da siđete. - Stefan nam se obrati tiho. I kroz vrata se
čulo koliko mu je neprijatno. Bilo je previše očito da nismo pobegli sa proslave
kako bismo daskali o smislu života i granicama univerzuma.

185
 Jarilo nabra čelo, kratko me poljubi u rame i povuče da se ispravim.
- Zaboravio sam, - obrati se Stefu, pokušavajudi da mi prstima dovede u red
raščupanu kosu. - evo me za minut.
- Opet da silaziš? - bezobrazno dotakoh jezikom svoju gornju usnu.
Namignu mi. Sagnu se i pokupi sa poda moje gadice. Shvatajudi da mi nede
biti od koristi, baci ih nazad, a mene povuče sa stola.
- Malo da se dovedemo u red, a onda moramo do podruma. Tamo je Stefanu
Kosta obezbedio da može mirno da radi.
- Hari je uspeo da napravi kamen? - oduševljeno poskočih.
Poče da popravlja košulju i mašnu.
- Nadajmo se da jeste...

186
 POGLAVLJE 22

Išli smo dutke za Stefanom ka udaljenom kraju levog krila kude. Kad smo stigli
do teških vrata sa okovima od čelika, žamor ljudi sa proslave jedva se čuo. Vrata
se otvoriše škripavim klizenjem ka spolja. Pred nama se ukaza kameno stepenište
koje vodi u podrum. Jarilo nije sišao sa nama. Setio se da je nešto zaboravio da
ponese. Poruči nam da krenemo sami, a on se žurno vrati.
Oslanjajudi se o memljiv zid koji je pratio neravne stepenice, vodedi računa
da mi visoke potpetice ne iskliznu, pažljivo sam se spuštala iza Stefana. Sa
poslednjeg stepenika kročismo u veliku pravougaonu prostoriju sa zidovima od
sivog granita, u čijim uglovima su gorele duple baklje. Odmah mi je bilo jasno da
su baklje tu samo zbog dekoracije, s obzirom na to da je unutrašnjost podruma
izgledala kao najsavremenija laboratorija koju bi rado pozajmili u nekom od
Si-Es-Aj serijala.
Inkubatori osvetljeni neonskim svetlom, u kojima su iz staklenih posuda
isparavali gasovi u boji i stakleni boksevi u kojima su bile uključene tresilice i
mehaničke mešalice. Beli metalni ormari bili su prepuni knjiga, beleški i uzoraka
čeriota u raznim veličinama. Po stolovima pored monitora stajale su grejne ploče i
gnezda, vakuum centrifuge, mlinovi, šejkovi, destilizatori, plameni fotomeri,
kompjuteri, mikroskopi i još mnogo toga što nisam mislila da du ikada uživo videti.
Uz desni zid nalazio se prostran sto u obliku polumeseca. Iznad njega su se
vrteli potpuno realni hologramski prikazani rude, minerala i njihovi hemijski
sastavi. Pored stola u belom manitilu stajala je sitna žena, bledunjavog tena i sede
kose vezane u punđu. Pozdravi nas klimanjem glave, a zatim podignuvši
kažiprstom debele naočare na koren nosa, nastavi da maše rukom iznad
holograma koji su se neprestano menjali pod njenim pokretima. Svaku promenu
bi hitro ukucala u ajped.
Stefan ubaci torbu u mrežastu stolicu, postavljenu ispred stola na kom su bili
poredani kompjuterski monitori, štampači i posebne vrste 3D printera. Dva
najveda monitora bila su izdeljena na više prozora, u kojima su se smenjivali
prikazi različitih delova Mraza. Shvatih odmah da je ceo Mraz pod video

187
prismotrom. Što mi se učini i logičnim, s obzirom na to da niko od njih nema modi
posle granice Zaboravljene gore.
- To je moja tetka, Katarina. - dobaci i navuče beli mantil preko sebe. - Malo
je čudna i ne voli da bude u blizini stranaca. To što te je pogledala, računaj kao
najvedi stepen ljubaznosti koji ona može pokazati.
Uputi se ka staklenom inkubatoru u kom je rotirajudi lebdeo jarki komad
purpurnog minerala. Otvori ga u momentu kad nam se pridruži Jar.
- Dobro, Volhovi, da vidim šta ste uradili. Nadam se da ne trošite uzalud
vreme gospođici Devan! - način i ton glasa kojim mu se obrati natera nas da se
oboje okrenemo i sa čuđenjem ga pogledamo. Čak i Katarina prestade da kucka
po ajpedu i osvrnu se ka njemu preko ramena.
Koliko god mu je glas bio leden i dubok, toliko je njegovo lice gorelo od besa.
Mrtva tama u očima mu je progutala zenice. Namršteno je gužvao čelo borama,
dok je grčevito stiskao pesnice uz telo. Preko zglobova prstiju desne šake imao je
platnenu maramicu koju je nosio u džepu smokinga. Kroz nju mu se između prstiju
slivala krv.
- Šta se desilo?! - zapitah zabrinuto i krenuh da mu dotaknem povređenu
ruku.
- Ništa što bi tebe zanimalo! - procedi kratko. Pomeri se nekoliko koraka bliže
Stefu.
- I? Hodemo li videti to čudo danas?!
Koji mu je kurac sad?! Nisam mogla da se otresem osedaja da je njegova
ljutnja vezana za mene. Pokušah ponovo da mu se obratim, ali on skoro povika na
Stefa da požuri, i ja se potpuno zbunjeno smrzoh na pedalj od njega.
Stefan se poslušno okrenu i pažljivo, koristedi duga klešta, izvadi čeriot iz
inkubatora. Prenese ga do jedinog zida koji je imao uglačan kamen po sebi. Tada
se Katarina provuče između Jara i mene i nasloni ruku na sredinu glatke povšrine.
Zadivljeno raširih oči kad se deo zida otvori i pred nama se ukaza prolaz. Nije bio
nešto veliki. I dok smo Katarina i ja bez problema ušle, njih dvojica, pogotovo
namrgođeni bog, morali su da se sagnu kako bi kročili u malu okruglu prostoriju.
Obrnuh se oko sebe i ispratih u visinu kamene zidove kojima se kraj nije nazirao.
Imala sam utisak da sam ušla u neku stenovitu cev, neki bunar. Bilo je vrlo

188
skučeno i mračno. Jedina svetlost dolazila je od vrata i nekoliko dogorelih voštanih
sveda koje su se nalazile na neravnoj drvenoj površini, napravljenoj od zgusnuto
zbijenih grana. Iako u prvi mah pomislih da se radi o nekom neobičnom starom
stolu, odmah mi postade jasno da grešim. U pitanju je bilo nisko, zdepasto stablo
drveta sa grubom i na nekim mestima sasušenom korom. Žile i korenovi su mu
izbijali iz poda, dosežudi na nekim mestima do zidova. Pljosnate grane krošnje
račvale su se tik od stabla na dve strane. Bile su potpuno prilepljene jedna uz
drugu, dok su se na mestima sa izraženim čvorovima neravno preplitale.
Gledala sam otvorenih usta kako Stefan ubacuje čeriot u gvozdeni kotlid koji
je stajao na sredini krošnje. Pored njega tu su bile neobične posude od različitih
materijala i jedna kutijica. Ispred sveda stajalo je nekoliko zatvorenih knjiga u
kožnom povezu sa zlatnim kolovratima utisnutim u korice. Katarina obiđe sto pa
pruži Stefanu njegov raspali notes. Ona sama uze prvu knjigu i stade da lista
stranice. Poravna pažljivo sa tri prsta listove koji su osim teksta imah i crteže
purpurnih krinova.
Stefan poče da iščitava tekst iz notesa. Katarina je pažljivo ponavljala svaku
reč koju je izgovorio i pritom u kotlid ubacivala sadržaje posudica. Iako mi je
mozak govorio da je u pitanju jezik koji mi je blizak, osim pominjanja Koledovog,
Devaninog i Jarilovog imena, ni reč nisam razumela. Progutah pljuvačku, kad iz
kotlida počeše da izbijaju sitne varnice.
Počelo je! Povikah u sebi. Molim te da uspe!
Stefan brzo odloži notes. Pogleda u Jarila. On priđe stolu i otkinu sa kraja
krošnje vrh koji je po sebi sebi imao sitne zelene izdanke. Morao je sve da radi
levom rukom, jer mu je desna strašno krvarila. Maramica mu je u potpunosti bila
natopljena krvlju.
Ispruži ruku tačno iznad kotlida iz kog su kipele iskre. Prstima protrlja vrh
grane i on u trenu postade prah. U sekundi kada prah dokači čeriot, on potamne,
okameni se kao lava, ostavljajudi samo na sredini majušnu šupljinu iz kog
zaslepljujude šiknu mlaz nestvarno bele svetlosti.
Katarina tad stade brzo pevljivo čitati rečenice iz knjige. Stefan ju je uglas
pratio. Svetlost iz čeriota je izbijala pravo u visinu munjevitom brzinom. Ispratih
njen pravac pogledom. Kraj joj se nije nazirao; izgledalo je kao da se gubi u crnilu
tavanice, ako je tavanica uopšte i postojala.

189
 Katarina podiže sa stola malu drvenu kutiju i otvarajudi je prinese je Stefu. U
kutijici koja je bila napunjena snegom, stajala je zelena igla. On stavi svoj kažiprst
iznad nje. Kao da mu je jagodica magnet, vrh igle se pribi uz njegovu kožu. Stefan
udahnu duboko i pogleda u Jarila, koji mu nervozno klimnu glavom potvrdno.
Stefanu ruka zadrhta kad vodedi iglu u vazduhu postavi prst tačno iznad
izvora svetlosti. Jauknu glasno, kao da se oprži. Igla mu se otkači od jagodice i
upade u centar otvora. Stef brzo skloni šaku i prekri je drugom.
Igla poče da se topi i razliva po šupljini, zbog čega je ona bivala sve manja.
Kad se igla skroz rastopi, svetlost u potpunosti nestade.
Zatreptah jako, pokušavajudi da naviknem oči na polumrak. Pogledah ka Jaru.
Bez ikakve mimike na licu gledao je u čeriot, isto kao i Volhovi.
Nekoliko sekundi se ništa nije dešavalo, a onda crni kameni omotač čeriota
poče da puca kao ljuska od jajeta. Boja koja se nazirala ispod njega bila je
zagasitocrvena. Kao rđa. Skoro kao Bejlina kosa.
Katarina oduševljeno uzdahnu kad se napukli slojevi počeše ljuštiti. Odmah
pogledah u Jarila. Lice mu se ozari. To mi je bio siguran znak da su uspeli. Srce mi
zatunja u grudima. Osetih sredu kako me ponovo privija u svoje ruke. Nasmejah se
široko. Slobodna je! Moja kderka je napokon slobodna! - slavila sam u sebi.
Gledali smo netremice kako se pred našim očima stvara potpuno nov kamen
staklaste strukture. Po neravnim stranicama boja mu je bila riđa, da bi ka
unutrašnjosti bivala sve svetlija. Samo srž kamena bila je u potpunosti providna. U
njoj se presijavao purpurni krin za zelenim žilama po sebi.
- Jar? - Volhovi mu se u isto vreme obratiše.
On bez oklevanja priđe kamenu. Krenu prvo da ga uzme desnom rukom, ali
odmah je spusti. Pažljivo ispruži levu i uze kamen u nju. Zažmuri kad iz njegove
šake sa svih strana počeše da izbijaju snopovi riđe, zelene i purpurne boje. Činilo
se da mu kamen prija, da ga oseda. Osmeh mu je postajao sve širi.
Poklopih rukom usta kako bih zagušila krik srede koji mi je lupao u grlu,
pokušavajudi da izađe.
Njegov osmeh i izraz govorio mi je sve, zato prestrašeno ispratih kad mu se
lice naglo ukoči. Brzo otvori kapke. Oči su mu bile mutne i bezizražajne. Podiže

190
ruku i najednom svom snagom baci kamen i udari njime o zid pored Stefana.
Kamen se razlete u hiljadu parčida.
Njegova reakcija nas paralisa.
- Ništa! Jebeno ništa niste napravili! - povika besno, okrete se i izlete iz sobe.
Pomicala sam usta u želji da nešto kažem, ali sve reči su mi ostajale u grlu.
Gledala sam u Stefa koji mi razočarano slegnu ramenima i kleknu zajedno sa
Katarinom da kupi delide kamena.
- Š... šta? - promucah napokon - Kako... ništa?
- Ništa, Purpur. - žena mi se prvi put obrati. Glas joj je bio mio. - Nažalost
nismo uspeli.
- Ali... ali... pokušadete još koji put? Mislim, postoji još načina.
Katarina ubaci pokupljene delide u kotlid. Otrese rukama, pa zavrte glavom.
- Teško da možemo bilo šta napraviti... Igla Devanine fibule nam je bila sve na
šta smo mogli računati... - pokaza u kotlid u koji sad i Stef ubaci komadide koje je
pokupio.
- Nemogude! - briznuh u plač - Nemogude da je to bilo sve! - Nisam prihvatala
njihovo dutanje kao odričan odgovor.
Zahvatih rukom razbijene delide. Osetih kako me koža dlana pod njima
zasvrbe.
- Mora da bude još nešto! Izdvojite Devanin deo iz delova! On je još tu! -
histerisala sam dok mi se ruka nekontrolisano tresla od nepodnošljivog svraba koji
su mi kamenčidi izazivali.
Stefan mi polako priđe i izvadi ih iz moje šake, koja je sad počela da natiče.
Vikala sam na njih da moraju odmah da pokušaju. Stef me povuče i polako uvede
u laboratoriju. Dovede me do stolice i ja se samo sručih u nju. Bila sam u potpuno
van sebe, prazno gledajudi kako mi premazuje dlan uljem, zbog čega mi svrab i
otok u trenu uminuše.
- Probademo, Purpur. - stavi mi utešno ruku na rame. - Dademo sve od sebe,
ne brini se. Mora da postoji još neki način, još neka magija.

191
 Zatim pogleda na sat, namršti se i ode do jednog ormara, otvori ga i izvadi iz
njega sušeni šafran i crno korenje. Gledala sam kroz njega. On ubaci sve u vodu
koja je ključala nad jednim od gorionika. U momentu celom prostorijom prostruja
svež miris nalik na prolednu zoru, na jutarnju rosu. Osetih da mi srce poče
ravnomernije da kuca. On nasu vodu u stakleni pehar i približi ga tik ispod mog
nosa. Zamoli me da udahnem jako. Namršteno odbih.
- Moraš da se vratiš među goste. Udahni samo nekoliko puta i bideš sasvim
pribrana i...
- Kakvi jebeni gosti! - procedih, ali on mi povuče glavu iznad pehara. Svaki
udah mirišljave pare u mene je unosio po gram spokoja.
Tiho mi reče da pomislim na svoje koji su doputovali čak do Mraza da mi
naprave proslavu i na Bejlu koja čeka da zajedno sečemo tortu.
Shvatih da je u pravu. Sačekadu da gosti odu, pa du se vratiti.
Udahnuh duboko nekoliko puta, a onda kad se osetih skoro kao nova,
izvinjavajudi se zbog histerije, pratedi kapljice krvi koje je Jar ostavio iza sebe po
podu, uputih se nazad u hol.
- Pa gde si ti dosad? - Amelija me povuče ka sebi, čim me ugleda na vratima. -
Krajnje je vreme za tortu i... da... ovaj, ugasiš svedice.
- Još i svedice? - frknuh, migoljedi se između ljudi. - Na kraju dete još i
venčanicu da mi obučete!
- Bejla je tražila - ogradi se odmah od besmislenosti kao što je duvanje u
četrdeset svedica.
Kderka mi dotrča sa strane i čvrsto me obrgli oko struka.
- Jesi spremna za najlepši deo? -upita radosno. Odgovorih potvrdno i
pomilovah je po razbacanim
kovrdžama. Zajedno se uputusimo ka delu švedskog stola gde se nalazila bela
torta sa belim ukrasima koji su se jedva nazirali. Horsko titranje četrdeset
purpurnih svedica stvaralo je utisak da joj vrh gori.

192
 Priđoh stolu. Prvo nervozno pogledah po prostoriji, nadajudi se da du videti
Jara, a zatim kad shvatih da nije tu, zajedno sa Bejlom dunuh i jedva ugasih
plamenčide. Prostorijom se uz aplauz razli rođendanska pesma.
Iako mi je samo nekoliko minuta pre toga emocije zgnječilo razočarenje, iako
nigde nisam mogla da vidim Jara, pogled na moju porodicu, na Miloša koji veselo
peva i grli Emu, na moju tetku koja je poskakujudi tapšala i u mahovima u pesmi
nadglasavala druge, ali pre svega, pogled na moju kderku koja mi obrgli skute i
požele sredan rođendan, probudi u meni najiskonskiji osedaj srede i ljubavi.
Shvatih da su mi za radost dovoljni samo oni. Podigoh Bejlu u naručje i umazah joj
nosid šlagom. Moji nas okružiše i obgrliše. Po ko zna koji put, čestitaše mi
rođendan. U momentu kad Miloš pokuša da mi umaže lice tortom, veselo
odmahnuh glavom i tad na galeriji stepeništa opazih Jarila. Naslanjajudi se rukama
o ogradu gelendera, gledao je pravo u nas. Na desnoj ruci je imao nov zavoj. Kad
shvati da sam ga videla, preko ozbiljnog izraza lica mu jedva vidno prelete osmeh.
Tata na kraju uspe uz Bejlinu asistenciju da me dobro umaže šlagom. Zasmejah se
i zaronih lice u salvetu. Slededi put kad sam pogledala ka galeriji, Jara nije bilo.

***
Poslednje goste smo ispratili u dva ujutru. Veselo daskajudi o divnoj zabavi,
svi se uputiše ka svojim odajama. Kosta je poneo Bejlu u rukama, koja je iako
premorena, odbijala tokom nodi da ode u sobu ranije. Kad je smestih u krevet,
izuh cipele i bosih stopala se ponovo vratih u hol. Oslušnuh. Uverih se da je sve
tiho i mirno, pa se uputih u levo krilo kude ka vratima koja vode u podrum. Bila su
zaključana. Povukoh nekoliko puta jako za bravu. Pokucah dozivajudi Volhove, ali
odgovora nije bilo. Pokunjeno se vratih nazad. Prolazedi pored radne sobe, osetih
žarenje crvenila po obrazima. Shvatih da su mi na podu ostale bačene pocepane
gadice. Neprijatna pomisao da ih je možda neko video, zažulja mi misli. Kročih
brzo u sobu da ih pokupim.
- E, jebi ga, Jarilo! - izgovorih poluglasno.
Soba je je bila totalno razbacana, tačnije razrušena. Nijedan deo nameštaja
nije bio na mestu. Police sa knjigama su bile poizvrtane, ukrasi i lampe porazbijani,
ali ono što je u potpunosti okupiralo moj pogled, bio je teški sto slomljen na pola.
Srča od njegovog stakla sručila se na pod i stvari koje su se nekad nalazile na
njemu. Na komadima stakla koji su i dalje visili sa površine stola, bila je krv.

193
 Uhvatih se za glavu i polako, pazedi da se ne rasečem, čučnuh i podigoh
laptop, koji je i pored napuklog ekrana, radio. Sve mi postade jasno kad ispod
njega ugledah svoj smrskani blekberi.
Izleteh iz radne sobe i pojurih na sprat. Besno umarširah u Jarilovu sobu.
Sedeo je na rubu kreveta, u vojničkim pantalonama i bez majice. Mučio se
pokušavajudi da zaveže pertle dubokih crnih cokula. Zavoj mu je ponovo bio nato-
pljen krvlju.
- Ti si jedan konj! - povikah sa vrata na njega. Pogleda me kratko,
ravnodušno, a zatim se vrati cipelama.
- Da li je mogude da si uzimao moj telefon? Da li je mogude da iz tebe ovo
mesto izvlači najgore osobine čoveka! - u nekoliko koraka se stvorih ispred njega -
Čuj, čoveka, mislim magarca! Pravio se da me ne čuje.
Besno udari zdravom rukom u cipelu i traljavo ugura duge pertle iza jezika.
- Ne mogu da poverujem da si se vratio samo da bi uzeo moj telefon! - nisam
prestajala da ga napadam.
Pokupi sa kreveta belu majicu i ostavljajudi po njoj jarke tragove krvi, obuče
je na sebe. Zatim dohvati sivu duksericu sa kapuljačom i ustade.
- Čuješ li ti mene?! - istrgoh mu duks. Uze ga nazad iz moje ruke.
- Nisam se vratio po tvoj telefon. Lada je u sef stavila prsten za kamen. Mislila
je da mi sve završimo, pošto je ona u Javu.
Povuče rajsferšlus.
- Telefon ti je zvonio kad sam krenuo. Uzeo sam ga da ti ga donesem.
Pogleda me besno.
- Tobijas te pozdravlja i poručuje da mu se javiš kad stigneš. Uputi se ka
kupatilu.
Preprečih mu put.
- Ti si pričao sa njim?!
- Da, pričao sam sa njim, a onda sam pročitao sve vaše prepiske! - unese mi
se u lice.
194
 - Ti si luđak! Ko ti bre daje prava da mi čitaš poruke?!
- Ja sam sebi dajem prava! - zagrme. Njegove reči kao da mi opališe šamar.
Poludeh.
- Šta koji kurac ti umišljaš?! - jedva se suzdržah da se ga ne udarim.
- Umišljam?! Ti se dopisuješ sa njim iza mojih leđa! - udalji se nekoliko koraka
od mene, pa se brzo vrati. - I jesam! Jesam luđak! Zbog tebe se svaki dan jebeno
kockam!
- Aha, i sad si jadničak, jer sam flertovala preko mreže? Povređen si zbog
nekoliko poruka? - narugah se količini gluposti koju izgovori.
- Purpur, nije ih bilo nekoliko, ved na stotine! - uhvati me desnom rukom za
mišicu. Osetih lepljiv dodir krvi po njoj.
- I, na kraju, niko nije smeo da zna da si u Mrazu! A ti mu još opisuješ gde deš
ga voditi kad dođe!
Skupih oči i odmerih mu gnevno izraz lica. U meni je sve kiptelo. On de meni
da prebacuje! On, koji je jebao ruslanke, praktično pred mojim očima, drami mi ko
ostavljena žena!
- A, pa to, da! - nakezih mu se - Svakako da du ga provesti kroz ceo Mraz!
Planiram da ga vodim i u kudu za poslugu, samo da mi svoj dolazak potvrde Mirko
i Slavko, za četvorku!
Zbunjeno me pogleda. - Ko?
- Ali pre njih su mi se najavili Raja, Vlaja i Gaja!
- Koji su ti to majmu...- zastade. Kad shvati, lice poče da mu gubi ljutit izraz.
- Nisu majmuni, nego patke! - isplazih jezik - Veda je verovatnoda da du imati
grupnjak sa njima, nego što de Tobijas dodi ovde! Konjino jedna! Dopisivala sam se
sa njim jer mi je prijalo da imam pažnju običnog muškarca, smrtnika! Moja greška
nije u tome što sam se tebi budalo jedna, dopisivala sa njim iza leđa, nego što sam
njemu davala lažnu nadu da demo se nekad i videti! - reči su letele iz mene.
- I, ako smo to sad razrešili, daj više da vidim koliko si povredio tu ruku! -
uzeh mu uvijenu šaku i polako počeh da odmotavam zavoj.

195
 Zgađeno šmrknuh kad mi se ukaza razjapljena, duboka posekotina, kroz koju
se jasno videla kost. Osim dlana, isečeni su mu bili i prsti. Na nekoliko mesta, u
šaci mu je i dalje bila srča.
- Pa jebote, koliko imaš godina, kad ne kapiraš da gubiš krv? Tri? - vratih brzo
zavoj preko rane.
- Pusti! - istrgnu ruku -Nije to ništa! Obrnuh očima.
- Ne znam da li ti je neko rekao, ali ako gubiš krv i hodaš sa staklom zabijenim
u meso, možeš ozbiljno da najebeš!
- E, 'ajde, molim te - stegnu sebi jako zavoj oko ruke -nemoj da se ponašaš
prema meni kao da sam dete.
- Nisi ti dete, ti si kreten! - krenuh ka vratima - Da se nisi pomerio dok ne
dođem! - Zapretih mu prstom.
Odmahnu glavom.
- Kao prema detetu! - reče kratko i svali se na krevet. Brzo sam otišla do
Stefanove sobe. Jedva ga probudih.
Kad mi pogubljen otvori vrata, u dahu mu ispričah za Jarovu posekotinu. Stef
se vrati u sobu, zalupivši mi vrata pred nosem. Posle nekoliko sekundi, izađe
ogrnut u debeli bademantil, nosedi u ruci svoj stari ranac.
Jarilo nije želeo da čuje da mu Stefan previja ranu. Rekao je da ionako ujutru
ide, tako da de sve biti kako treba za nekoliko sati. Međutim, ja sam toliko
navaljivala da je popustio samo da udutim.
Stefan mu ranu očisti i izvadi komadide stakla. Umesto da je zašije, u nju
nakapa žudkasti serum jakog mirisa. Jar se zbog toga bolno namršti. Preko
posekotine postavi duguljaste pegave liske, a zatim mu jako i pravilno postavi čist
zavoj. Jarilo mrzovoljno svuče umazanu majicu i leže u krevet. Pre nego izađe,
Stefan dobaci da de zbog seruma verovatno dugo spavati, tako da sumnja da de
otidi tokom dana.
- Laku nod, Hari! - pozdravih ga toplo - I, hvala ti za sve.
On mi se široko osmehnu i požele lepe snove. Okrenuh se ka Jarilu.

196
 - Magarac! - obrnuh očima i stadoh da mu svlačim cokule. Čvrsto je spavao
na leđima, sa zavijenom rukom na golim grudima.

197
 POGLAVLJE 23

Prvog maja, Mraz je bio praznično okiden i ukrašen, i sve bi to zapravo bilo
lepo i fino da tako dekorisan, okovan snegom i ledom, nije više podsedao na
centar Zimskih olimpijskih igara, nego na mesto koje obeležava međunarodni
praznik rada. Meštani su govorili da je baš otoplilo. Valjda kad uglavnom živiš na
minus trideset i nešto, dnevna temperatura kod koje minus spadne malo ispod
dvadeset deluje kao tropski dan.
Bila sam pozvana u školu na svečani ručak i kasnije na proslavu koju je u
kulturnom domu organizovala Arkonina ispostava, ali nisam imala vremena da
idem. Rekonstrukcija dela parohijskog doma bila je u završnoj fazi. U planu je bilo
da se dečja igraonica otvori šestog maja, na Đurđevdan, i ja sam nastojala da sve
do tada zaista i bude gotovo. Svakako, Prvog maja niko u Mrazu nije radio, pa se
posle doručka sama uputih u parohijski dom, gde sam inače provodila vedi deo
svojih dana. Tokom večeri sam se spuštala u podrum, i uglavnom smetajudi,
čekala da Stefan i Katarina naprave čudo. Ako se izuzme to što sam se u
međuvremenu baš sprijateljila sa njima, drugog čuda nije ni bilo.
Dok mi je Stefan pokazivao potpuno neverovatne stvari koje je u stanju da
napravi i izvede, od kojih mi se najviše dopalo kontrolisanje stvari mislima,
Katarina mi je pričala o njihovim životima i o stalnim sukobima sa crnim
magovima, navitima, i kako su uspevali da ostanu prikriveni sve ove vekove. Iako
su i jedno i drugo raspolagali starom magijom, vremenom su počeli da je
poboljšavaju i stvaraju novu i pri tome su koristili savremenu tehnologiju i prilaze.
Stef je smatrao da je to ključan razlog zbog čega ih neko kao Lođ nije otkrio.
Iznenadila sam se kad su mi rekli da su Igorova magija i znanje mnogo jači i
napredniji od njihovih.
- Vidiš, Lođ je naslednik Troka, najjačeg slovenskog vrača, koji je nažalost
prešao na stranu Velesa. Njegov otac bio je sin Vodenjaka i Osenje. - Katarina se
raspriča jedno veče, prepuštajudi Stefanu da sam počisti ostatke eksplozije
prouzrokovane neuspešnim eksperimentom.
- Huh. - namrštih se - Za njih još nisam čula. Ko su oni?

198
 - Vodenjak je vodeni demon. Zli demon, koji za sebe voli da kaže da je
apsolutni gospodar svih voda. Svakako, to nije tačno, jer on ne može da upravlja
vodom, njenim tokovima, izvorima, plimom i osekom... Ipak, voda je njegova
kuda. On u njoj živi i koristi je za svoje obmane i ubijanje ljudi. Tačnije, davljenje. U
dogovoru sa Velesom, on od Đur-đevdana pa do početka leta nastoji udaviti što
više ljudi. Duše davljenika dobja Veles, s tim da svakog petog davljenika on može
da zadrži.
- Pa šta de mu oni? - bila sam zgrožena.
- Pravi od njih robove i vojnike, koji mu služe i ubijaju umesto njega. - ubaci
se Stefan.
- Uhh... A ta Osenja? Šta je ona? Verujem da je isto zli demon. - nabrah nos.
- Da. Čovekoliki, zli demon koji opseda smrtnike. Putem iluzije utiče na
njihovo ponašanje, odluke i tako hipnotisane ih koristi.
- Pravi marionete. - zaključili.
- Upravo tako, pravi marionete. - Katarina se složi sa mnom. - Inače je veoma
lepa, i zapravo se od drugih žena razlikuje samo u jednom; ima kozja kopita.
- A vodenjak je imao kozje noge - ubaci se Stef. Zasmejah se.
- Pa šta im je sin onda bio? Jarac?
- Zamalo. - Stefan nastavi - Slab, kako se zvao njihov sin, imao je kozje noge, i
kao što mu ime govori, bio je veoma loš. Gori i od svojih roditelja. Međutim,
vrebajudi jedne večeri devojke na prelu, on je ugledao Danicu, kovačevu derku.
Pratio je i obletao oko nje danima, da bi je na kraju oteo i odveo kod sebe,
planirajudi da od nje napravi sebi robinju. Na Daničinu sredu, on je toliko bio
zaljubljen u nju da je vrlo brzo ona počela da utiče na njega i polako ga prevodila
na stranu dobra. Svakako, Vodenjak i Osenja su poludeli, jer im je sin pao pod
uticaj smrtnice, a kad su on i Danica dobili sina Troka, koji je u potpunosti izgledao
kao čovek, zapretili su Slabu da de mu ubiti ženu ukoliko kod sina ne održi
demonski deo. Da bi izašao u suret roditeljima, ali i ženi, koja nije htela da čuje da
im sin koristi demonske modi, Slab je našao rešenje, tako što je Troka poslao za
vrača.
- Pa da, oni su demonska loza. - shvatih na kraju zašto je jači od Volhovih.

199
 Katarina zevnu i obavesti nas da je vreme da idemo na počinak.
- Kad Jar ponovo dolazi? - Upita me Stefan, zaključavajudi vrata podruma.
- Pa, valjda uoči Đurđevdana - odgovorih.
Stefan se nasmeja, a znala sam i zašto. Đurđevdan je ipak vezan za Jarila.
- Znaš, Poteru, od svih bogova koji su svoje mesto našli u hrišdanskim
svecima, nekako mi je Jarilo kao Sveti Đorđe najpotpuniji.
Složi se sa mnom i dodade da je možda od njega samo još bolje prikazan
Perun u liku Svetog Ilije.
Zapitah se kakav li je Perun, kako Jaru izgleda kad ode kod njega u Prav i da li
mu otac uopšte zna šta se dešava kod nas.

***
Kao što je i rekao, Jarilo se u domu Koledovih pojavio rano ujutru petog maja.
Od mog rođendana videli smo se još četiri puta. I svaki put bismo u krevet odlazili
posvađani. Jednostavno, on nije mogao da se ostavi moje prepiske sa Tobijasom,
a ja bih mu odmah ljutito trljala na nos događaj sa ruslankama. Naše svađe su bile
bučne. Kad je jednom krenuo sa pričom da se u njegovoj glavi stalno vrte slike ka-
ko se ja ljubim sa Tobijem, gađala sam ga svim stvarima koje su mi došle pod ruku.
Ludela sam jer izjednačava moj odnos sa Tobijem i njegovo bludničenje sa
ruslankama. Na kraju bi jedno od nas besnim treskanjem vrata napuštalo sobu.
Ali, koliko god divljali jedno na drugo tokom nodi, jutra bi dočekivali zajedno u
nekom delu kude, goli i potpuno iscrpljeni od žestokog seksa.
- Hej, stranče, da nisi došao malo prerano? - rekoh mu sneno, kad osetih
njegove poljupce po licu. Napolju je i dalje bio mrak.
- Samo ti nastavi da spavaš, - prošapta - ja du biti dugo zauzet sa Volhovim,
vidimo se popodne u parohijskom domu. Važi? - ušuška me.
Promrmljah nerazgovetno da važi i okrenuh se na drugu stranu. On tiho izađe
i pažljivo zaključa vrata...
- Idemo li, Purpur?! - Konstantin me nervozno dozivao sa stepeništa, čekajudi
da me odveze do crkve.

200
 Tražila sam po celoj sobi prsten. Skinula sam ga pre nekoliko dana, jer su me
prsti boleli. Uspela sam da se spotaknem o kante sa farbom u igraonici i pri padu
sam dobro ugruvala šaku. Iako prsten više nije delovao na mene, volela sam da ga
nosim.
- Silazim za tri minuta. - odgovorih ih sobe, navlačedi kaput.
- Čekam te onda u autu! - dobaci i izađe.
Krenuh brzo niz stepenice, ali tad mi prođe kroz glavu da ga je Jar možda
uzeo i odneo Katarini i Stefanu. Umesto napolje, krenuh pravo u podrum. Taman
da ga lepo vidim! -nasmejah se i zaustavih pored ogledala, nameštajudi pletenu
kapu sa kidankom da mi lepše stoji.
- Je l' vi mene zajebavate! - povikah, kad mi se pred očima sve zacrvene od
besa. U laboratoriji su pored Stefana, koji je podešavao holograme, stajale dve
prelepe plavuše.
I dok me je Stefan gledao pogledom na granici između iznenađenosti i
nelagode, ruslanke se zakikotaše i poželeše mi dobro jutro. Moj povik natera
Katarinu da izađe iz skrivene prostorije, a iza njenih leđa proviri treda ruslanka.
- Purpur... nismo te očekivali tako rano... - Katarinine reči kao odjek
odzvoniše muklom tišinom.
- Gde je on?! - proskitah kroz zube - Vezan za krevet? Zid? Il' isprobava nove
regrutkinje?
- Pa nemoj tako, Purpur, - ruslanka iza Katarine istupi i krenu ka meni,
osmehujudi se. - nije baš sve tako kao što misliš.
- Ma normalno da nije, - u meni je ključao bes - to je bila samo mala orgijica!
Samo ste se malo pojebali! Šta ima da se uzbuđujem oko toga?!
Ruslanka odmahnu glavom lagano, zabacujudi svoju dugi kosu, zlatnu kao
žito. Mislim da u životu nisam videla toliko lepu ženu. Bila je lepša čak i od Lade,
jer pored toga što je izgledala kao anđeo, iz nje je sve prštalo od seksipila. Kad
krenu ka meni, toplo širedi svoje pune, kao malina crvene usne u osmeh, zbog
čega joj se jagodice obraza visoko podignuše, shvatih da je ona jebeni slovenski
Viktorijin anđeo.

201
 - Mila, pa to je bio samo seks. - reče ljupko, kao da se radilo o malo
srdačnijem rukovanju.
- Pa da, samo seks... sa tri žene. Ništa čudno. - procedih.
- U našem svetu to i nije ništa čudno. - priđe do mene i pokuša da me uhvati
za ruku, zbog čega ja kao opečena poskočih. Druge dve ruslanke se opet
zakikotaše.
- Moraš da shvatiš da je seks nešto prirodno. Čovek ne treba da se ograničava
glupim predrasudama i nametnutim ograničenjima. - nastavi - Mi svi dobro znamo
koliko tebe Jarilo voli i šta bi sve uradio za tebe... Ali...
- Evo, doneo sam! - Jar uđe u prostoriju, nosedi u rukama nešto što je ličilo na
nastruganu koru drveta.
- Purpur... - baci sve na pod i odmah mi priđe. - Ovaj.. - zamuca, pa pogleda
po laboratoriji. Svi su napeto stajali, očekujudi njegovu reakciju.
- Zar nije trebalo da budeš u domu? - poljubi me.
- Pa da propustim novu bunga-bunga žurku?!
- Nije to što misliš. - poče da mi objašnjava - I one su tu da pomognu. Stefanu
je palo na pamet da su ruslanke uvek pomagale Živi tokom obreda...
Pogled koji uputih Stefu natera ga da nam postiđeno okrene leđa i šeprtljasto
krene da slaže knjige.
- Opaa, mudar si ti, Poterčidu! - zadivljeno raširih oči -Zašto samo gazda da
jebe, kad možeš i ti da se omrsiš?!
- Nemoj tako! - Jar me prekide.
- Ma opušteno. - svukoh kapu, pa je ponovo namestih - Objasnila mi je
lepojka. Sve je to normalno. Prirodno. -okrenuh se ka Jarilu - Bitno da ostaje u
porodici! Je l' tako?
- Zato ti nisam ni rekao da su one tu! Znao sam da nedeš modi da shvatiš. Ali
sad te molim da ostaneš i vidiš o čemu se radi. - predloži to tako mirno, kao da se
radilo o posebnom načinu spremanja sarme koji treba da naučim.

202
 Iako mi je bilo u planu da mu u lice saspem novu bujicu uvreda i mišljenja o
njima, ja samo podigoh ruke u znak predaje.
- Znate šta? Pun mi je kurac više! Radite šta hodete! Samo prestanite da me
vređate tim idiotskim objašnjenjima! Povrada mi se od njih i od vas! - izmarširah
napolje.
Jar krenu za mnom, pokušavajudi da me zaustavi.
- Idi igraj se sa gejšama, ja moram da radim! - obrusih mu i žurno izađoh iz
kude.
Na Kostimi zamerku da kasnim pola sata, odreagovala sam izrazom koji mu u
sekundi sve objasni.
- Videla si ruslanke? - upita.
- Vozi! - naredih umesto odgovora. Konstantin upali terenac.
Iako smo se vozili u tišini, u ušima mi je bubnjalo. Kao da sam na večitom
derbiju, ljutnja mi je navijački skandirala da se vratim i da ga nabodem.
- Purpur, molim te da da mi dozvoliš da ti ved jednom objasnim šta sam
uradio. - jedva sam ga čula od buke u svojoj glavi.
- Rekla sam ti da me to ne interesuje! - iako ne od njega, tu priču sam ved
čula od Jarila, Stefa i Helge. Koledov mu je u rakiji rastvorio neki njihov jebeni
vudu prah, i to u količini od koje bi normalni ljudi flipnuli.
- Dobro, onda makar shvati da on nije bio svestan svojih postupaka. Ako deš
nekog da kriviš, krivi mene. Uradio sam to iz čiste zlobe. Da ti naudim... I zaista
nisam verovao, nisam mogao znati da te Jar toliko voli... Mislio sam da de mu nod
sa ruslankama probuditi želje i potrebe koje zbog tebe potiskuje... Mislio sam da
de se okrenuti od tebe i vratiti se starom životu... Jebi ga, samo sam uspeo da
napravim sranje.
Obrnuh očima i zamolih ga da uduti, ako je završio. Jedva sam čekala da
uđem u parohijski dom.
Napokon nešto što ide kako treba, zadovoljno uzdahnuli kad kročih u
prostranu dečju igraonicu koja je izgledala bajkovito. Sve, ali sve je bilo kako sam

203
zamislila. Dok su majstori pričvršdivali preostale police, grupa srednjoškolaca koja
mi je volonterski pomagala slagala je knjige u deo koji je predstavljao biblioteku.
- Gospođice Devan, imamo problem - sveštenikova žena izgovori reči koje
nikako nisam htela da čujem.
- Recite, Lenka?
- Poslali su nam pogrešne cvetne aranžmane za sutra! - samo što nije
zaplakala.
Počeh da se smejem. Izem ti problem! Ona me uvređeno pogleda.
- Pa nije smešno! Ne mogu se za Đurđevdan stavljati gerberi i karanfili! Na
šta de to da liči?
- U pravi si. - uozbiljih se - Hajde da vidimo šta smo dobili. Možda uspemo da
napravimo nešto.
Lenka je do podneva histerisala. Meni je bilo svejedno, jer se inače nikad
nisam nešto razumela u cvede. Da sam se ja pitala, umesto livadskog cveda mogli
su da budu i bambusi. Predložila sam joj da odemo u gostionicu, da se okrepimo.
Njeno kukanje i hladnoda koju sam nakupila dok smo napolju pregovarale sa
dostavljačima, uspeli su da mi u potpunosti skinu sa uma ruslanke. Jedni što sam
želela dok sam ulazila u igraonicu po svoju torbu bilo je da ona uduti, i da popijem
nešto što de me u ugrejati.
Tokom boravka u Mrazu sam shvatila da je centralno mesto okupljanja
meštana svih godina i staleža bila gostionica Maruška. Iako je pored nje u mestu
postojalo i nekoliko drugih ugostiteljskih objekata, kao i mali hotel, svi su voleli da
idu kod gazde Borisa.
Kada smo stigle u Marušku, ona je bila dupke puna. Pričalo se, jelo, pilo. Bilo
je glasno i ne toliko zagušljivo kako inače zna da bude. Jedva smo našle slobodno
mesto.
Tek što smo se smestile, u gostionicu je ušao Jar sa Stefanom i Kostom. Otišli
su pravo za šank.
Jar je na sebi imao samo tamnozeleni duks sa kapuljačom, koja mu je bila
navučena preko glave. Skupljajudi glavu među ramenima, držao je ruke u
džepovima. Delovao je kao da se smrznuo. Dok je Konstantin naručivao pide, on se

204
nagnu ka Stefanu, nešto mu reče, a zatim se obojica okrenuše i počeše pažljivo
pogledom prelaziti po gostionici. Da mene traže postade mi jasno kad mu Volh
pokaza glavom u pravcu našeg stola; ipak, njegovu reakciju nisam mogla videti, jer
mi pogled zakloni jedna od volonterki koja stade ispred mene.
- A, tu ste, Purpur! - kinu i izbrisa nos rukavom. -Jedva sam vas našla.
Podigoh upitno obrve.
- Je l' sve u redu?
Devojka zift-crne kose i poprilično rošavog lica izvadi maramicu, pa glasno
izduva nos.
- Jeste sve u redu. Ne brinite se. Sad de stidi osnovci za generalnu probu.
- Dobrooo? - i dalje mi nije bilo jasno šta hode.
- Pa traže vas!
- Ko me traži?!
- Izvinite, moram do toaleta. - prekri nos maramicom i žurno se udalji od
stola.
Lenka i ja se pogledasmo.
- Tinejdžeri! - reče moja prijateljica, pa otpi vedi gutljaj pida.
- I ko me je sad tražio? - zavrteh glavom.
- Pa Liraj, sigurno. - pogleda ispod obrva ka njemu -Došao je sekund pre nje.
- Pa da... - zaključih da je sigruno išao u parohijski dom, pa se posle toga
uputio do Maruške. Kako on mene nervira! Promrmljah besno u sebi, svesna da je
on onaj muškarac koji je zavadio moje srce i razum... Evo, preko godinu dana, moj
razum me kao zli komšija ignoriše i samo čeka da mi u srcu crkne ljubav pa da
likuje.
Primedujudi da sam odlutala u mislima, Lenka me dozva sebi, širedi plan
sedenja ispred nas.
Šteta što ova žena živi ovde, pomislih, posmatrajudi detaljno razrađen i
iscrtan plan... na nekom drugom mestu, bila bi odličan ivent menadžer.

205
 Povlačedi prstom po ispisanim imenima, u jednom momentu podiže glavu.
- Jebote, ko je ovaj?! - zadivljeno prošapta.
Njena izjava me natera da se zagrcnem. Lenka je fina i kulturna dama.
Sveštenikova žena. U njenom rečniku nije bilo mesta psovkama, tako da se odmah
okrenuh kako bih videla osobu koja joj preko jezika prelomi ružnu reč.
- Nemogude! - povikah toliko jako da se ljudi za susednim stolovima udutaše.
Skočih sa stolice i uputih se ka Tobijasu, koji veselo skide zimski kačket sa
glave, puštajudi tršavoj kosi da se razleti na sve strane. U nekoliko koraka nađoh
se ispred njega.
- Od svih vukojebina na ovom svetu, ti si morao da se ušetaš baš u moju?! -
raširih ruke.
Baci ranac sa ramena na pod i zagrli me snažno.
- Morala si odeš na kraj sveta?!
Stajali smo zagrljeni jedno vreme. Stiskala sam ga grčevito. Činilo mi se da
sam ga i gušila. Ali jednostavno, plašila sam se, ako ga pustim, da de kao i sve
drugo što mi je drago, nestati.
- Hof?! - Jarilov dubok i promukao glas mi dođe sa leđa i ja se u trenutku
osvestih i pustih Tobijasa.
- O, Liraj! - Tobi mu pruži ruku - Nisam znao da ste još uvek ovde.
Jar je i dalje imao kapuljaču na glavi. I pored toga što mu je zbog nje vedi deo
lica bio pod senkom, jasno se videlo da mu je izraz hladan kao led i ukočen.
Prihvati Tobijevu ruku i rukova se sa njim.
- Kao što vidiš, jesam. Ovde sam zbog zadovoljstva i posla. - nije mu puštao
ruku. - A, šta je razlog da i ti budeš u Mrazu?
- Šta bi drugo moglo da bude razlog nego Purpur? -Tobi odgovori mirno i
sigurno. Njegove vesele, smaragdne oči kao da su svojom toplinom topile Jarovo
sivilo.
- Liraj, moja ruka?! - upita ga skoro podrugljivo.

206
 Jar ga polako pusti. Bilo je očito da ga se Tobijas ne plaši. Za njega, on je bio
samo plejboj sa novcem i ništa više.
U gostionici kao da je zamro život. Niko se nije čuo. Činilo se da niko nije ni
disao. Napokon se i sama osvestih. Shvatih da moram brzo reagovati, kako bi se
razbila tenzija.
- E, pa on vas je tražio! - volenterka izađe iz toaleta. - Ako možete sad do
doma, generalna proba samo što nije počela.
Zabacujudi glavu, kinu jako. Nervozno izduva nos, pa nas sve začuđeno
pogleda.
- Jesam li rekla nešto pogrešno? - šmrcala je isprepadano, gledajudi u dva
muškarca, između kojih samo što nije buknuo rat.
- Ne, mila - ubacih se - upravo kredemo u dom. Povukoh Tobija ka sebi.
- Bejla de se baš obradovati kad te vidi. Gde si odseo? -pogledah u ranac na
podu.
- Još ne znam... Ostali su u hotelu, ja sam mislio da prvo proverim ima li
mesta kod tebe, - nasmeja se - ili bar blizu tebe.
Jar krenu ka njemu, ali ga Kosta povuče za mišicu i zaustavi. Stefan istupi iza
njegovih leđa i pozdravi se sa Tobijem.
- Auu, pa ovde ko da sam na Arkoni! - Tobi zaključi kad se pozdravi sa Stefom.
- Treba da krenemo - volonterka se nervozno ubaci -deca de se posmrzavati u
onim kostimima.
Lenka se složi sa njom.
- Joj, izvini, potpuno sam se pogubila - shvatih da ih još nisam upoznala -
Tobi, ovo je gospođa Lenka Ilič. Lenka, ovaj mladi gospodin je Tobijas Hof, naš
dragi prijatelj iz Nemačke.
Srdačno se rukovaše. Sa Lenkinog lica nije silazio blentav osmeh.
Tinejdžersko rumenilo joj obli obraze kad mu iznenada predloži da odsedne u
parohijskom domu.

207
 - Znate, mi planiramo vremenom da napravimo i pravo prenodište tamo,
nešto kao B&B, nodenje s doručkom.
A?! Šta Lenka priča?! Iako sam joj se iščuđavala u sebi, gledala sam na njeno
baljezganje kao na zvono spasa. Pogotovo što bez pardona povuče Tobija da
krene sa njom napolje. On me začuđeno pogleda.
- Stižem odmah za vama - namignuh mu, - samo da pokupim naše stvari.
Lenka ga izgura napolje, divedi se što je prešao toliki put samo da bi video
prijatelje.
U gostionici se sve vrati u normalu. Priča ožive, escajg i čaše nastaviše da
zveckaju.
- Šta on radi ovde?! - Jar prosikta kroz zube, povlačedi me ka sebi. - Mislio
sam da si prekinula svaki kontakt sa njim!
- Otkud ja znam! - istrgoh mu se iz ruku - To valjda ti treba da znaš! Ti si
super-bog sa podanicima i haremom!
- Ozbiljno, Purpur. - umeša se Stefan - Kako je on došao ovde?!
- Ozbiljno, ne znam! - bila sam ljuta, jer su se ponašali kao da sam ga ja lično
dovela. - Nisam se čula sa njim od sredine marta. I nikad mu nisam tačno rekla gde
je Mraz! Uvek sam govorila da je ovo negde u vukojebini!
- Ti si održavala kontakt sa njim?! - Konstantin skupi oči.
- Da, i? Je l' to zabranjeno? - uzeh besno kaput i stvari sa stola. - I zar nemate
pametnija posla? Recimo, da orgijate sa ruslankama? U stvari, jesu plavuše uspele
da pomognu oko kamena? - izvih upitno obrvu.
- Ne, nisu. - Stefanu kao da bi neprijatno zbog mog pitanja.
- Kao što sam i očekivala! - nasmejah se na silu - No nemoj da si pokunjen,
Poteru, možda vam se nije posredilo sa kamenom, al' de zato da se posredi vašim
kitama!
Uputih se napolje.
- A sad me izvinite, idem da gledam kderku i da saznam kako je Tobijas došao
ovde!

208
 Konstantin pokuša da me zaustavi, ali mu Jarilo samo reče da me pusti.
- Rekao je da su ostali u hotelu; - napokon svuče kapuljaču - proveri ko je sve
stigao. Stef, ti i ja idemo kod Katarine. - izvadi mobilni.
Nisam mogla da mu se ne nasmejem kad primetih da koristi blekberi.
- Šta? - pogleda me - Uvek sam ga i koristio za posao.-osmehnu mi se kratko.
A zatim se javi Ladi.
- Vidimo se posle. - dobacih i istrčah kroz vrata.

209
 POGLAVLJE 24

Kao što sam i očekivala, Bejla je probijala zvučni zid piskavim cičanjem od
srede što vidi Tobija. Na sve to, nije zaboravio da joj duguje gumene medvedide,
tako da smo je jedva odvojili od njega, kako bi zajedno sa ostalom decom mogla
da proba deo predstave u kojoj učestvuje.
Tobi stade pored mene skroz u kraj prostorije.
- Ne mogu da poverujem da sam te našao. - šapnu mi na uho, kad se deca
razmileše, igrajudi po bini.
- Čoveče, kako si uopšte došao dovde? - smešila sam mu se, pokušavajudi da
dođem sebi. Bez obzira što de mi njegovo pojavljivanje napraviti više štete nego
koristi u ionako komplikovanom odnosu sa Jarom, bila sam zaista sredna što je tu.
- Ma, sasvim slučajno - pogleda u pravcu bine i zapljeska sa ostalima koji su
posmatrali probu.
- Pre tri dana, naleteo sam na nekoj izložbi na profesora Štolca. Kroz priču mi
je rekao da je opet okupio tim. Uspeli su da iz sastava krečnjaka sa Arkone izdvoje
jedan element koji ih je potpuno fascinirao. Radi se naime o nekom mineralu koji
postoji samo na jednom mestu u svetu.
Progutah pljuvačku. Nije više ništa trebao da mi kaže. Odmah mi je bilo jasno
da se radi o čeriotu.
- Prvo mi je rekao da se radi o Jakutiji. A ti, draga moja, meni nisi rekla gde se
Mraz tačno nalazi. - odglumi uvređenost - I da nisam radi reda pitao gde u Jakutiji,
ne bih sad stajao ovde.
- Kad mi je profesor izgovorio Mraz, shvatio sam da univerzum radi za nas,
Purpur! - obgrli me rukom oko struka, i ja osetih kako me njome preseče na pola. -
Odmah sam pitao da l' ima mesta i za mene.
- Jeste svi došli? - gorela sam od želje da ga pitam za Lođa, ali sam se plašila
da budem direktna. Nije mi bilo jasno kako je sve to prošlo neopaženo pored Jarila
i ostalih.

210
 - Svi smo tu osim Lođa. On je digao ruke od tima, čim su ispušili sa onom
luđačkom teorijom. Profa je zapretio da mu niko iz time ne javi za mineral.
Zaključio je da Lođ samo hode da se ogrebe o slavu.
Nov pljesak koji se začu prostorijom prekide nas na trenutak u razgovoru.
- Nisam znao da je Liraj ovde. - obrati mi se kad Bejlina ekipa izađe na binu.
- Pa zar on nije finansirao vaš dolazak? - pravila sam se luda, pomno pratedi
kderku kako izvodi piruete u dvodelnom tankom kostimu vile od tila.
- Ma kakav Liraj. - takođe je gledao ka Bejli. - Ovo finansira sam fakultet. Ipak
je izvađen mineral opipljiv dokaz. Oni očekuju senzaciju, a ja da provedem
nezaboravno vreme sa tobom.
Osmehnuh se kiselo, ne skidajudi pogled sa bine. Jebote, Purpur, kako deš iz
ovoga da se izvučeš?!
Generalna proba se završila, verovatno u najboljem redu. Ja nisam ništa
ispratila, iako sam do kraja sve pomno gledala. Tobijas je u jednom momentu
izrazio želju da sedne. Laknulo mi je kad sam videla koliko ga umor lomi. To je
značilo da demo ga odmah smestiti u sobu i da du imati vremena da dobro
razmislim o svemu.
Svetla se popališe i roditelji povedoše decu kudama. Krenuh sa Tobijem ka
Bejli da je ogrnem kaputidem, ali ona umesto ka meni potrča ka Jaru, koji je uhvati
i podiže, zbog čega joj se gornji deo kostima sa prozirnim krilima, usuka,
otkrivajudi joj leđa i deo purpurnog belega.
Namrštih se kad ga videh. Još se nisam navikla na njega.
- Je l' to ona ima neki beleg? - Tobi upita zevajudi toliko jako, da mu oči
zasuziše.
- Ma, to joj je od oca - odmahnuh glavom. - Mislim, nasledila ga je od Filipa. -
dodadoh, pa se žurno uputih ka kderki i popravljajudi joj kostim samo joj prebacih
kaput preko ramena.
Pogledah u Jarila. Za razliku od danas, kad mu je bes sevao iz svakog pokreta i
pogleda, sad je bio opušten i delovao je zadovoljno. Odahnuh u sebi. Čim namdor
nije namračen, znači da je sve u najboljem redu.

211
 - Gospodine Hof, - Lenka nam priđe. - soba vam je spremna. Verujem da ne
možete dočekati da se odmorite.
Tobiju su oči stajale na pola koplja.
- Da li si ti negde blizu? - obrati mi se, ignorišudi sve druge. - Možda bih
mogao samo malo da se dovedem u red i nešto prezalogajim, pa da se opet
vidimo? - pogleda na sat -Pa nije još ni 18 h! - zatrepta jako - Nisam baš toliko
umoran.
- Ohh, - sveštenikova žena mi nije dopustila da odgovorim - Purpur nije blizu.
Ali ako želite, možete nam se pridružiti na večeri u 20 časova?
Jarilo i ja je samo bledo pogledasmo.
- Ne bih da smetam vašoj porodičnoj večeri - Tobi pokuša da se izvuče.
Lenka se zakikota piskavo.
- Ma, neee. Nije to porodična večera. Zapravo, pozvani smo večeras u dom
Koledovih, a tu vam Purpur boravi. Mogli ste sa nama, svakako, ako domadinu ne
smeta? - upitno izvi obrvu sa pogledom usmerenim ka Jaru.
- Ja nisam domadin, ali ne verujem da bi Kosti smetalo - odgovori blago.
- Pa, onda se vidimo u 20 h - Tobi me poljubi u obraz, a zatim krenu za
Lenkom, zapitkujudi je da li je večera formalna i ako može da se posluži
telefonom, kako bi se javio ostalima u hotelu.
- Idemo?! - Jar me povuče za ruku.
Iako mu je glas bio miran, njegov stisak je bio toliko grub da mi na trenutak
zaustavi protok krvi na mestu koje mi dotače.
Zgrčih bolno usne i namrštih se. Zapanjeno povukoh svoju ruku iz njegove.
On je odmah pusti.
- Izvini. - reče ravno. - Nemam osedaj u prstima od zime. Zatim lagano podiže
Bejlu i ispitujudi je o probi, uputi se ka vratima. Otresoh glavom, shvatajudi da je
pred Tobijem glumatao ravnodušnost. Obukoh kaput i krenuh za njima. Iznenadih
se kad me napolju dočeka prilično toplo vreme. Iako je ved bio pao mrak, bilo je
uočljivo da se sneg uveliko topi. Vetar je prijatno pirkao. Osetih nekoliko kapljica
na licu kad priđoh roveru.

212
 - Da nede kiša? - upitah sedajudi.
- Izgleda da hode. - odgovori kratko i upali terenca.

***
Tokom puta čuo se samo Bejlin glas. U nekoliko navrata sam pokušala da ga
pitam da li je nešto saznao od Lade, ali on bi svaku moju rečenicu prekidao
pitanjima upudenim kderki. Obrnuh očima, iznervirana njegovim detinjastim
ponašanjem. Pa jebote, u kudi su mi njegove tri drolje, valjda sam ja ta koja treba
da se duri. S mišlju da je on u Mrazu najgori primer muškarca, izađoh iz auta i
povedoh kderku u sobu. Jarilo se pope stepeništem za nama i bez reči produži ka
svoijm odajama.
Atmosfera tokom večere kojoj je prisustvovalo osamnaestoro ljudi, među
kojima su pored Tobijasa bile i sve tri ruslanke, bila je prilično opuštena i
uglavnom se diskutovalo o neobično toplom vremenu i kiši koja je krenula sve
intenzivnije da pada. Jarilo nam se pridružio sa zakašnjenjem. Na sebi je imao crnu
majicu, crne vojničke pa-ntalone i crne cokule. Navodedi kao razlog kvar na
terencu, izvinio se zbog kašnjenja i svoje odede. Pozdravio se sa svima srdačno.
Tobijasa, koji je sedeo na njegovom mestu pored mene, potapšao je po ramenu i
upitao da li je uspeo da se odmori.
- Ne baš, - arhitekta mu odgovori kroz srkove riblje čorbe - ali imam narednih
nekoliko dana da nadoknadim san.
- Mraz je odličan za odmor - ubaci se Miša, Lenkin muž i sveštenik - Videdete,
ovde je toliko mirno da je i dosada pobegla od nas.
Za stolom se razli smeh i svi se složiše sa Mišom da je prodručje Zaboravljene
gore zaboravljeno od svih problema i stresa.
Pred kraj večere, Vesna obavesti Stefana da ima hitan poziv iz Berlina. Stefan
ustade, vidno iznenađen, i brzo izađe iz prostorije. Pogledah u Jara. Pričao je sa
Maksom o novim tehnologijama koje želi da uvedu u kopove. Nije pridavao
nikakav značaj Stefanovom hitnom pozivu. Kad se Stef vrati i uz izvinjenje saopšti
da mora smesta da krene za Nemačku jer je došlo do kvara na glavnom softveru
kompjuterskog sistema Arkona Grupe, Jarilo ga zabrinuto upita da li mu i on treba
i koliko je ozbiljan kvar.

213
 - Kako su mi objasnili, u pitanju je problem izazvan ljudskim faktorom. Ved
sam im objasnio šta da preduzmu. -Volh skide i izbrisa naočare. - Verujem da de
srediti kvar dok ja ne dođem, ali ipak bih voleo da sve sam prekontrolišem. Zasad
mislim da nije potrebno da i vi idete u Beriln. Ukoliko bude potrebe, zvadu vas. -
vrati naočare na nos i uputi se ka vratima. Katarina i dve ruslanke ga zamoliše da
sačeka koji minut, jer bi i njima odgovaralo, zbog obaveza, da večeras krenu iz
Mraza.
Pokušavala sam da budem što pribranija. Bilo mi je jasno da nema nikakvog
kvara, niti njih tri imaju bilo kakve hitne obaveze. Otpih veliki gutljaj vina. Tobi me
veselo podbode da imam dobar cug.
- Da ostanete ovde duže, i vi biste ga imali - dodade predsednik opštine, koji
je sa ženom sedeo pri kraju stola. Podiže čašu, nazdravi, pa iskapi svoje vino.
Ostali uz smeh takođe ispiše svoja pida. Konstantin ustade i poče dosipati novu
turu.
- Mislio sam da du imati problema sa Lirajem. - Tobi se nagnu i šapnu mi na
uho - Ali, kako vidim, baš je raspoložen i prijateljski nastrojen. Otkud to?
Jarilo nezainteresovano prelete pogledom preko nas i započe razgovor sa
ruslankom, preko Maksovog ramena.
- Vidiš ovu Zoru, - pokazah očima ka ruslanki koja se svima predstavila kao
Zora - to mu je ljubavnica. Zato mu ti i ja nismo interesantni.
- Aaaaa! - Tobi je odmeri pomno - Kod vas je ovde ko u španskoj seriji. -
nasmeja se, sijajudi svojim smaragdnim pogledom. - Al' nema veze, bitno da si ti
završila svoju ulogu u toj sapunici. - Spusti svoju ruku i pomazi me nežno po butini.
Stidljivo pognuh glavu. U mislima mi je kuljalo. Osedala sam celim bidem da
nešto nije u redu. Jarilovo ponašanje bilo je identično kao tokom profesorove
prezentacije. Jednostavno je bio previše miran, previše opušten i potpuno okrenut
od mene. Odmeravala sam pažljivo sve koji su bili za stolom. Ništa neobično nisam
mogla da uočim, ali mi je crv sumnje zloslutno rovario po mislima. Sve mi je
izgledalo kao zatišje pred buru.
Posle večere, prešli smo u salon. Dok su muškarci stajali okupljeni oko
kamina i žučno raspravljali o politici, a žene raspoređene na sofama slušale
Lenkina očekivanja po pitanju proslave Đurđevdana, Tobi i ja smo oslonjeni na zid
pored prozora pušili.
214
 - Da nisu tu svi ovi ljudi, rekao bih da je ovo jedno baš romantično veče - Tobi
se zagleda u kapljice kiše koje su se slivale niz okna.
- Da... ja baš volim kišu - dodadoh, pogledom pratedi Jarila. Vrebala sam
trenutak kad de se odvojiti od grupe da mu priđem.
Momenat kad Košta pozva Tobijasa da im se pridruži i iznese svoj stav o
dešavanjima na Bliskom Istoku iskoristih da zamolim Jarila da umesto mene
proveri Bejlu. Znala sam da de me odmah poslušati i uz opravdanje da sam
zaboravila da joj dam sirup, krenuh za njim.
- Purpur? - stajao je u hodniku, kao da je znao da du podi za njim.
- Opet me isključuješ! - tiho mu priđoh - Hodu da znam šta se dešava. Šta
kažu Lada i ostali?
- Ništa. Nede uspeti da dođu. Cela ta stvar sa softverom dobro je sjebala rad
Arkona Vesta - odgovori ravno.
- Kako?! Kakav bre sofvter?! Nemoj opet da me isključuješ! - poviših glas -
Prepoznajem da...
Naglo me povuče ka sebi i uduta poljupcima. Pogubljeno se zakoprcah i
počeh da se izvlačim iz njegovog stiska. Uhvati me za glavu i utisnu je sebi na
grudi. Obgrli me preko ruku toliko snažno da se nisam mogla pomeriti. Njegov
miris mi zagreba čula. Ponovo pokušah da se izvučem, ali on me još jače stegnu uz
sebe. Srce mu je ubrzano lupalo. Disao je nekako skradeno. Njegov stisak delovao
je kao grč. Shvatih da me nede pustiti sve dok se ne smirim. Zato se skroz umirili.
On mi pažljivo pusti glavu, a zatim popusti pritisak na moje telo.
Stavi ruku u džep i izvuče telefon. Poče da kucka poruku. Stajala sam
nepomično i čekala da je završi. Kapirala sam da piše Lađi, pošto je kuckanje
potrajalo. Na kraju, kad završi, vrati telefon, pa izvadi iz drugog džepa moj prsten.
Bez reči mi ga navuče na prst. Dutala sam. Znala sam da sve što radi, radi sa
razlogom.
- Hodeš ipak ti da proveriš kderku? - glas mu je bio tih, ali jasan.
- Ja...? Da, dobro - smeteno mu odgovorih.
Uputih se ka stepenicama, ali on povika da stanem. U nekoliko koraka se
stvori ponovo pored mene i poljubi me u čelo.

215
 - Zaboravio sam da ti vratim. - izvuče svoj srebrni Blekberi Pasport iz zadnjeg
džepa i dade mi ga.
Okrenu se i žurno ode. Nemo sam stajala nekoliko trenutaka, posmatrajudi
mobilni u ruci, zatim krenuh ka Bejlinoj sobi. Ispred vrata zastadoh i stisnuh
dugme za paljenje. Na ekranu se ukaza skica poruke za privatan razgovor preko
BBM-a.
„Sa Lađom sam se čuo samo jednom danas. Nisu imali
informacije da je Tobijas ili bilo ko drugi u Mrazu. Profesor je veoma
bolestan. Otkazao je put. Lada je rekla da de odmah proveriti Lođa.
Tu smo završili razgovor. Posle toga nisam uspeo ni na koji način da
stupim u kontak sa njom, niti sa bilo kim od naših. Kosta je proverio
tim u hotelu. Niko od njegovih članova ne pripada staroj ekipi, ali ni
Lođ nije sa njima. Sa Tobijasom ih je petoro. Svi su se odmah požalili
na glavobolje i umor i legli da spavaju. Stefan de sa Katarinom i
ruslankama pokušati da izađe van granica. Čekamo da se javi.
Ukoliko je Lođ ili neko sličan njemu uspeo da se uvuče u Mraz, nede
biti dobro. U svakom slučaju, dok ne potvrdimo sumnje, ponašademo
se skroz normalno. Zasad Volhovi moraju da ostanu prikriveni. Ne
smemo ih razotkriti do poslednjeg trenutka. Mod ruslanki je veoma
slaba. Mogu da koriste samo naučenu, a ne i urođenu. Sa Bejlom u
sobi je Dajbog. Molim te, nemoj više ništa da me ispituješ. Posveti
Tobijasu svu pažnju. Koliko god da mije teško to da kažem, zaista bih
voleo da je on samo zbog tebe tu.“
Strah mi je paralisao svaki deo tela. Naježeno sam stajala ispred vrata
čekajudi da se priberem i pomerim. Nemogude, nemogude... - ponavljala sam u
sebi - možda je sve samo slučajnost. Možda mreže i telefoni ne rade zbog lošeg
vremena. Na kraju, ima struje...
Odškrinuh vrata sobe i polako provirih. Dajbog je ležao ispred Bejlinog
kreveta. Podiže glavu i klimnu mi njome, kao da želi da kaže da je sve u redu.
Uzvratih zahvalnim klimanjem, pa se brzo uputih nazad.
Lođ, on nije tu... mora da je sve slučajnost. Kiša je kriva. Sutra de sve biti u
najboljem redu. - ubedih sebe da je sve obična koincidencija.
Sa širokim osmehom uđoh u salon i odmah se priključili ženama koje su sad
okupirale Tobija i ispitivale ga da li ima devojku. Sedajudi, pogledah u Jara; ispijao

216
je vino iz svog pehara, dok je Kosta stajao pored njega i posmatrao me poznatim
pogledom punim besa.
E, jebi ga... evo ga opet.
Uveliko je prošlo 23 h kad se je u salon kao furija uleteo Stefan. Pogled na
njega utiša svaki glas u prostoriji. Bio je potpuno mokar i blatnjav. Iza njega se
pojaviše Katarina i ruslanke. Izgledale su isto kao on, samo su im lica bila potpuno
iskrivljena od straha i zabrinutosti.
- Kiša je izazvala odrone! - borio se za dah. - zaglavili smo se u blatu... Ne
znam ni sam kako sam uspeo da nas vratim.
Jarilo i Kosta mu odmah priđoše. Lenka uspaničeno skoči i otvori prozor da
vidi kakvo je stanje.
- Zaboga, Mišo, treba odmah da krenemo! - zakuka i jedva zatvori okna.
U salonu se svi uzvrteše. Žene krenuše da navlače jakne i kapute, dok
muškarci saleteše Stefa sa pitanjima šta im se tačno desilo.
Tobijas takođe krenu da se oblači.
- Eto, vidiš, nije baš toliko dosadno kod nas - rekoh, pridržavajudi mu jaknu,
dok je on nameštao šal i kapu.
- Ja ne mogu da verujem da je ikom pored tebe dosadno. - nasmeja se - Ipak,
mislim da je Bejla malo zanimljivija i slađa od tebe. - uze svoju jaknu od mene i
uputi se za ostalima.
Uhvatih ga pod ruku i krenuh da ga ispratim. U holu je bila gužva. Vrata su
bila otvorena. Svi su komentarisali nevreme. Nekoliko gostiju istrča napolje,
uzalud pokušavajudi da se sakriju ispod kišobrana koje im je Vesna donela. Tobijas
se nagnu ka meni i pomilova me po kosi. Zadrža jedan pramen u ruci. Zavrte ga
između prstiju i zagleda se u njegove vrhove.
- Volim tvoju boju kose. Ko bi rekao da si zapravo riđa. - reče proučavajudi
moje vlasi boje karamele.
- Pa hvala. To mi je prirodna boja. Neobična, zar ne? -napravih se važna.
- O, jeste! - pusti mi pramen i pomazi me po obrazu. -Mislio sam da si riđa,
jer je i Bejla.

217
 - Ma, to joj je na oca! - odgovorih i mahnuh slededoj turi gostiju koja,
neodlučno se tiskajudi, izađe iz hola.
- E, oca? - Tobi se iznenadi. - Pa i onaj beleg joj je od njega?
- Ma, da, Bejla je sva na oca!
Skupi svoje prelepe oči i kao da razmišlja, pređe pogledom sa mene ka
ostalima. Iskrivi vrat nalevo, kad mu se pogled prilepi za Jarila.
- Hvala ti. - šapnu i poljubi me u obraz.

218
 POGLAVLJE 25

Dodir njegovih usana bio je vlažan i hladan. Kad se odmaknu od mene,

njegova pljuvačka, kao sluz, razvuče se između mog obraza i njegovih usta.
Namrštih se zgađeno i obrisah je rukavom. Pogledah u njega. Široko se kezio
bez glasa. Sa kuta usne mu se otezala pljuvačka. Uhvati me iz sve snage za šake.
Njegov dodir bio je leden. Prsti mi pomodriše. Imala sam utisak da mi se bol iz
ruku venama širi kroz telo. Nikad nisam osetila takvu bol. Oštro mi je žilama parala
pod kožom, stvarajudi mi osedaj raspadanja u mišidima kroz koje je strujala. Počeh
da vrištim, ali iz mojih usta umesto glasa, poteče pljuvačka. Razrogačili oči, davedi
se u gustoj slini. Tobijas je i dalje imao veseo izraz. Čula sam ostale u prostoriji.
Shvatih da se sve dešava u sekundama. Pitanje je trenutka kad de neko pogledati
ka nama. Disanje mi postade sve krade. Čula sam krkljanje svojih pluda koja su
pucala pod pritiskom tečnosti iz grla i boli iz vena. Odjednom, deo po deo mog
tela poče nekontrolisano da se trese. Svaki trzaj mi je delovao kao zasecanje
rezbarenim nožem. Histerično sam vrištala u svojoj glavi. Dozivala u pomod. Suze
su mi se mešale sa vodom koja mi je kuljala iz usta. Nisam mogla da trepnem.
Nisam mogla da grabim za vazduh. Bol je ubijala život u meni. Ne znam kako,
iskrivih samo usta, kad se na Tobijasov licu napokon desi promena. Njegovo izraz
pređe iz veselog u prazan. U njegovu smaragdnu boju očiju uli se crno mastilo. Oči
počeše da mu bubre. U mislima mi blesnu jarka svetlost, a zatim nestade. Srce
koje je panično jurišalo, umiri se. Preda-mnom se sve zavrte i zatamni. Ispred očiju
mi zaigra Bejlina uspavana slika.
Shvatih da se gasim, samo trenutak pre nego što me iznenadan trzaj natera
da se zateturam. Glas iz mene izbi i vrištedi zgrabih vazduh kao davljenik. Padoh
na kolena. Osetih ruke koje me uhvatiše i privukoše ka sebi. Histerična vriska žena
odjekivala je holom. Podigoh glavu. Tobijas je ležao na stomaku i pokušavao da se
iskoprca ispod Jarila, koji ga je snažno pritiskao kolenima, dok mu je ruke držao
zavrnute na leđima. Konstantin prilete i poče svojim opasačem da mu veže šake.
Tobi se divlje ritao. Miša priskoči i svom težinom kleknu preko njegovih nogu. Tobi
se umiri. Njih trojica pažljivo počeše da popuštaju stisak.
Oslanjajudi se na Stefana, i sama se ispravih. Kroz utrobu mi je i dalje strujala
ledena bol. Drhtala sam. Niko se nije čuo. Jarilo me pogleda, kao da želi da me
219
uteši. Iskoračih ka njima. Tobijas se najednom toliko jako ritnu da zbaci svu trojicu
sa sebe na pod. Pokida opasač i okrenu se na leđa. Zatrese se kao da ima
epileptični napad. Naglo se umiri i plašljivo otvori oči. Zažmirka. Namršti se i ne
odvajajudi teme od poda pomeri glavu ka meni. Oči su mu ponovo bile smaragdno
zelene, ali bez ikakvog sjaja. Pogled mu je bio ukočen. Prestrašen.
- Purpur? - pozva me.
Iz uglova kapaka mu izbiše suze. Pokušah da mu se osmehnem.
- Ja... ne znam... - zagrcnu se kad mu na usta izbi crna tečnost. - Izgleda da mi
nije dobro...
Krenuh ka njemu, ali me Stefan povuče za mišicu i zaustavi. Jarilo, Košta i
Miša mu se pažljivo približiše. Iza njihovih leđa stajala je po jedna ruslanka. Činilo
se da se u sebi mole.
U Tobijasove oči ponovo nagrnu mastilo. Stisnu jako zube, kao da njima želi
zadržati kuljanje sluzi iz usta. Telo mu se zgrči. Oči, vene po licu i rukama počeše
da mu se nadimaju i bubre.
- Purpur! - urliknu, boredi se sa nevidljivom silom koja mu je lomila udove.
Zajaukah.
- Učinite nešto! Učinite nešto! - otrgoh se od Stefana i prileteh Jarilu. - Vidiš
da nije on!
- Pomozi mu! - povukoh očajnički Zoru za ruku. Ona odrično odmahnu
glavom.
- Isuse! Šta se ovo dešava sa njim?! - povika Lenka, priljubljena uz Vesnu.
Tobijevu kožu u potpunosti iscrtaše crne žile. Svaki deo tela, kao da je
odvojen od celine, tresao se ponaosob. Iz nosa i ušiju mu je tekla krv. Oči su mu
bile ispupčene, mračne. Mrtve. Delovalo je kao da de se svakog momenta raspr-
snuti.
- Molim vas! - zavapih i padoh pored njega, grcajudi u suzama. Jarilo me hitro
uhvati i privuče ka sebi.

220
 - Nemoj, molim te, nemoj! - jaukala sam gledajudi kako se Tobijasovo telo
koprcajudi izvi. Popuštajudi pod pritiskom, vene mu popucaše šikljajudi sluz iz
sebe. Zaronih glavu u Jarilovo rame.
- Neeee! - ridala sam, stiskajudi šake preko ušiju, kako bih udutkala neljudski
krik koji se prolomi iz njega.
Najednom sve utihnu. Provirih. Tobijasovo telo je ležalo nepomično u lokvi
crne sluzi. Koža mu je bila izdeljena brazdama, kao da je zašivana. Kapci su mu bili
širom otvoreni. Na mestu očiju stajale su prazne duplje. Pozli mi. Maks povrati
pored sebe. Lenka i Tatjana su šokirano mucale.
- Jar! - Stefan uspaničeno povika.
Bara sluzi u kojoj je Tobijas ležao krenu da se razliva i kruži oko tela. Tlo ispod
njega zadrhta pucajudi. Kroz debeo pod poče da izbija blato i voda. Vučje zavijanje
odjeknu kudom kao prasak.
- Volhovi, odmah! - Jarilo povika, juredi na sprat. Katarina i Stef istupiše na
sredinu hola. Stefanovo lice je bilo prekriveno graškama znoja. Katarina je bila
hladna i pribrana. Uhvati majčinski Stefa za ruku. Blato je mililo po podu, širedi se
sve više. Sa sobom je nosilo nesnosni smrad lešine.
- Slava Rodu! - Katarina povika, usmeravajudi ruke ka mrtvom Tobijasu. Iz
njenih šaka, kao munje, počeše da izledu snopovi jarke svetlosti.
- Slava Rodu! - povika i Stefan. Ispruži ruke, emitujudi iz svojih dlanova
identičnu svetlost kao njegova tetka.
Svetlost, strujedi kružno, napravi zid oko Tobija, koji u sebe, kao vrtlog, poče
da uvlači blato i vodu sa poda. Zavrištah najstrašnije kad se Tobijas poče poput
sablasne marionete dizati i uspravljati. Blato koje je vir svetlosti povlačio u sebe
stade da se odvaja od zida i lepi po njemu. Njegovo telo ga je privlačilo kao
magnet. Kao da u sebe usisa svu vodu sa poda, ona u trenu ispari.
- Prikaži se! - Katarina i Stef povikaše uglas. Odvojiše se jedno od drugog.
Kretali su se ustranu, obilazedi oko nakaze u koju se Tobi pretvarao.
Bleštavoj svetlosti koja je izlazila iz njihovih desnih dlanova sada su se
pridružili jarki plamenovi koji su u spiralama, poput tornada, izbijali iz njihovih
levih dlanova, probijali se kroz zid i kao lijane obmotavali oko Tobijasa. Njegovo
telo, u potpunosti prekriveno blatom, trzalo se pod bičevima vatre.
221
 - Volhooviii! - iz Tobijasa prodre pretedi glas. Blato po njemu se pod
temperaturom sušilo. Iz bezlične mase koja ga je prekrivala počeše da se naziru
ljudske crte i oblici. Nos, usta, oči, uši... Udovi mu se uobličiše. Ruke su mu bile
široke u ramenima i duge u prstima.
- Zar mislite da mi nešto možete?! - vikao je, pokušavajudi bezuspešno
rukama da se probije kroz svetlosno polje. Vatra ga je terala da se tetura unazad.
Katarini i Stefanu ruke počeše da drhte. Znoj je sad kipeo i sa njenog lica. Grč
koji im je sekao usne jasno je pokazivao da im napor stvara bol.
Blato se stvorenju okori i na donjim udovima, formirajudi umesto ljudskih,
tanke kozje noge.
- Lođ... - prošaptah, stružudi jezikom po suvim usnama.
- Trok! - Jarilov glas dopre sa početka stepeništa. Stajao je čvrsto držedi
uplakanu Bejlu u rukama. Odmah pored njega, režedi, spreman da skoči stajao je
Dajbog.
Trok smesta okrenu glavu ka njemu. Nagli pokret mu otkinu deo suvog blata
sa obraza, koji se u sekundi pretvori u prah. Poče da se smeje.
- Jarilo bez modi, sa svojim nasleđem isto bez modi! -kreveljio se. Kao brezina
kora, delovi tela počeše slojevito da se ljušte sa njega. - Vekovima čekamo ovaj
momenat!
- Gotovo je! - Jar prosikta i predade mi kderku. Ona se skupi u mom naručju.
Stisnuh je snažno uz sebe.
Trok ponovo pokuša da izađe iz zida, ali Volhovi pojačaše delovanje svojih
modi. Dok je Katarina i dalje slala svetlosne munje i vatru na njega, Stefan levom
rukom poče da emituje jak vetar koji još više ubrza vir oko Lođa.
On se preturi na leđa. Koža od suvog blata poče da se rasipa. Ali umesto da
panici ili pokaže da trpi bilo kakvu bol, Trok se podrugljivo smejao.
- Gotovo je za tebe i sve vas! Još samo malo i vojska Nava de zgaziti ovo
mesto! Prolazi za njih skoro su potpuno otvoreni!
- Gde?! - Jarilo polete ka njemu. Kosta i Miša ga zaskočiše sa leđa i zaustaviše
u naumu da proleti kroz svetlosno polje.

222
 Trok se zacereka i žustro podiže ruke sa kojih se i dalje osipalo blato,
otkrivajudi mu skelet. U njegovim šakama počeše da se stvaraju dve vodene kugle.
Kad dostigoše veličinu rukometne lopte, snažno zamahnu njima ka Katarini i Ste-
fanu. Oboje Volhovih padoše na leđa. Svetlosni zid oko Lođa ispari. Njihovu
čaroliju ugasi voda.
Jarilo se otrgnu iz ruku koje su ga držale. U isto vreme kad on pojuri na Troka,
i Dajbog skoči. Međutim, obojica se samo sudariše sa tvrdim podom na kom je
umesto stvorenja sa kozjim nogama stajala barica vode. Pod je u trenu upi.
- Voda! - Jarilo povika besno - Lođ upravlja vodom! Kiša, otapanje snega i
leda tokom dana, samo je priprema... naviti de nas napasti kroz zemlju!
Bejla je prestrašeno jecala u mojim rukama. Ruslanke i Maks su pomagali
Volhovim da se usprave. Lenka i Miša su sleđeno stajali jedno pored drugog.
Vesna je u zagrljaju držala Tatjanu, koja joj je plakala u rame. Kosta im priđe i
nežno pomazi verenicu po ispupčenom stomaku. Dajbog je njušio prostor na kom
je samo sekund pre stajao Lođ.
- Je l' vidiš dokle nas je dovela?! - Konstantin procedi, upirudi pogledom ka
meni.
Pognuh glavu u Bejlinu kosu. Iako mi je bilo jasno da mi je sve namešteno,
osedaj krivice mi je skakao po duši. Tobijas je mrtav zbog mene i zbog mene demo
svi najverovatnije biti mrtvi... i pritom ne mislim samo na nas u kudi Koledovih.
Jarilo je nemo stajao. Lice mu je bio mračno, zabrinuto izborano.
- Nemamo vremena za raspravu. - istupi napred. -Moramo smesta preko
granice.
- A šta de biti sa nama? - Kosta ga prekide. - Znaš da mi ne možemo preko!
Ubide nas čim kročimo izvan Mraza!
- Umredete svejedno! - Jarilo mu se unese u lice. -Samo, izvan granice možda
i uspem da vas zaštitim!
- Ne može se preko granice! - Stefan zašušta mucajudi. Svi se sleđeno
okrenusmo ka njemu.

223
 - Nisam stigao ni da objasnim. Nije bilo nikakvog odrona! Oko Mraza se
zemlja cepa. Stvara se dubok kanal uz ivice štita. Voda se neprekidno uliva u
njega.
- Mislim da grešite! - Zora se umeša. - Štit ide i kroz zemlju! Kako da prodru
kroz nju, ako je tlo prepuno čeriota?!
- Slažem se sa njom, - reče Vesna - da je to izvodljivo, napali bi nas kad-ikad!
Mislim da od ulaska navita nema ništa. Lođ nam je jedini problem.
- Dosad nisu imali mene, moje dete i Dajboga odsečene od sveta! Sad imaju
razlog zbog kog de svi izginuti ako treba. Trok se nikad ne bi otkrio da nije siguran
da de Veles pobediti.
Jarilo bez reči sa bratom izlete napolje.
- Tako je. - dodade Katarina - Ušetao se ovde bez problema, zahvaljujudi
ljudskoj strani. Nisu mu trebale demonske modi da utiče na vreme. Crnom magu
je to mačji kašalj. Sve veda količina vode mu pomaže da lakše koristi Vodenjakovu
stranu. Po mojoj proceni, na osnovu toga kako nas je, iako povređen, lako
savladao, za manje od dva sata bide sposoban da u potpunosti koristi svoje
demonsko nasleđe. Nivo vode de biti dovoljan da se on njom krede ne dotičudi
zemlju.
- Ali opet, on je jedan! Ukoliko se svi udružimo, možemo ga savladati.
Razbudidemo ceo Mraz, popedemo se na krovove, krošnje. Vas dvoje i ruslanke
možete koristiti modi, Kosta i ostali nek uzmu oružje. Tu su i vukovi... - Vesna je
sipala predloge.
- Vesna, zaboga, kako ne shvataš! - Koledov dreknu na nju - Gotovi smo!
Vesna krenu u raspravu, ali je sad Zora prekide. Pomilova je po kosi.
Ruslankina lepota kao da je izbledela. Lice joj je bilo suvo i žudkasto. Oči bez sjaja,
izraz zabrinut.
- Vesna... u pravu su. - skoro prošapta i spusti joj dug poljubac na usne.
- Hode nam neko objaniti šta se ovde zaboga dešava?! - Miša najednom
povika.
U celom haosu u potpunosti smo smetnuli sa uma da su on, Lenka i Maks i
dalje sa nama.

224
 - Ko ste vi ljudi uopšte?! - Maks je gutao pljuvačku. Obrazi su mu bili crveni.
- Katarina? - progovorih prvi put i klimnuh glavom ka njima. - Sigurno postoji
način...?
Katarina uzdahnu i protrlja rukama po skutima. Pozva Stefana. Priđoše
preplašenoj trojci koja se stiskala. Prvo prisloniše palčeve na slepoočnice
muškarcima. Njihove oči se obrnuše. Kapci su im bili rašireni, pokazujudi beonjače.
Zatresoše glavama pre nego ih čarobnjaci pustiše. Stefan krenu ka Lenki, ona
ustuknu unazad. Miša i Maks je uhvatiše, svako za jednu mišicu.
- U redu je, draga. - sveštenik joj se meko obrati. Stefan joj položi svoje
palčeve iznad obrva. Lenkine oči se u trenu okrenuše.
Jarilo uđe u prostoriju sav mokar. Ruke su mu bile krvave. Baci ispred sebe
deo trupla predsednika opštine.
- Niko nije uspeo da stigne do grada. Svi su ubijeni i raskomadani!
Naredi Kosti i Stefanu da donesu oružje.
- Kako je Lođ moga da ih ubije, ako je bio ovde? Nije valjda bio toliko jak? -
zamucah.
- Njegovi prijatelji... - Maks se začu tiho. - sigurno su oni. Dolazili su večeras
do rudnika. Tražili su da siđu u okna, ali im nisam dao. Navaljivali su i insistirali,
govoredi da je hitno. Moralo je obezbeđenje da interveniše.
Nismo razumeli šta je hteo da kaže.
- Pre nego sam krenuo kod vas, policija je došla do mene. Radnici
obezbeđenja su pronađeni raskomadani u rudniku.
- I tebi je to bilo normalno i nisi mi rekao?! - Jar podivlja.
- Iz nekog razloga meni je u glavi bilo da su ih napale zveri. Nisam hteo da te
uznemiravam.
- Kakve bre zveri!? - Jar se jedva kontrolisao da ga ne udari. - Da si mi rekao
na vreme, možda bi se izvukli iz ove situacije!
- Prestani da ga napadaš! - Katarina podviknu na Jarila - Uticali su na njega!
Šta je on mogao da zna? Pre minut, nije znao ni ko smo mi!

225
 Konstantin i Stefan se vratiše i spustiše nasred sobe dve sportske torbe sa
oružjem.
Jar samo odmahnu rukama i krenu da hoda gore-dole po holu.
- Zašto su ulazili u rudnike? - upitah.
Zaglušujuda detonacija odjeknu svuda oko nas. Jak zemljotres pogodi kudu.
Zidovi napukoše, delovi nameštaja se prevrnuše. Skoro svi padosmo na zemlju. U
ušima nam je bolno pištalo. Nestade struje.
- Zbog ovoga! - Jar je vikao kroz mrak - Zatrpali su rudnik! U njemu je izvor
začaranog čeriota! Umanjili su šansu da omete navite da izađu kroz zemlju!
Vesna i Tatjana popališe svede. Naše senke su se krivile po zidovima. Jarilo mi
priđe i uze kderku od mene. Pomilova je po obrazu i prinese Katarini. Ona je
kratko dokači i Bejla zaspa. Jar mi je nežno vrati u naručje.
- Ali, ako su smanjili njegovo delovanje na sebe, onda je smanjeno i na tebe...
na vas? - zaključih, probodena nadom.
- Purpur, zar još nisi naučila da zemlja pripada Velesu, a meni nebo? Smanjili
su delovanje samo na sebe!
Izvuče iz torbe dva gloka. U džepove ubaci municiju. Zatim uze kalašnjikov.
Prebaci ga preko ramena.
- Stef, koliko još? - upita, proveravajudi da li su pištolji napunjeni.
- Sat i po, najviše - Stefanu se čelo znojilo.
- Dobro. - Jar nam se svima obrati. - Uzmite oružje. Nema nam druge nego da
se borimo i nadamo da de Lada i Vid smisliti način da nam pomognu.
- Jar... - Zora ga prekide. - ne postoji način da oni uđu. Znaš i sam... Možda ti
treba da izađeš?
- Ja da izađem? - polude - Da vas ostavim, a pre svega da ostavim Bejlu? Ako
se njoj nešto desi, svejedno je gde se ja nalazim. Bidu mrtav, kao i svi.
- Štit de sigurno oslabiti, možda uspete da se probijete spolja? - Zora je
navaljivala.

226
 - Ruslanka je u pravu! Delovanje čeriota se mora umanjiti i na nas! - Kosta se
umeša.
Jarilo se zamisli.
- Nedovoljno da se Jar vrati, ako uopšte uspe da izađe. Kanali oko Mraza su
sad ved uveliko puni vode. - Katarina zavrte glavom.
- Jar može da krene i povede Bejlu sa sobom. - jedva sam se čula.
- Kako misliš da sa njom pređe kanal? Da brzinski sagradi most? - Konstantin
mi se rugao. - Možeš li ti da shvatiš da je ta voda Vodenjakova kuda? Ukoliko je
dotaknu, mrtvi su.
- Svejedno smo svi mrtvi! - povikah.
Nastade tišina. Bezizlaznost situacije nas je terala da tapkamo u mestu, dok
se vreme brzinski kotrljalo. Bejla mi se promeškolji u naručju. Njene riđe kovrdže
me zagolicaše po koži. Zagledah se kroz treptaj sveda u tu malu mrvicu koja je
nesvesno u sebi nosila toliko veliki teret. Oči mi zacakliše.
- A da se štit probije iznutra? - promrmljah, stiskajudi kderku uz sebe.
Konstantin poče da se smeje.
- Samo nemoj ti više da nam daješ predloge!
Nisam ga čula. Uspravih se polako i podupreh Bejlu u rukama.
- Jar... - pogledah u njega, pa usmerih pogled na našu kderku.
On me prazno pogleda, ne shvatajudi na šta ciljam.
- Bejla... ako je mogla sa onako slabom snagom i mojim prstenom da ošteti
štit, zamisli šta bi sad sa ovom snagom uradila.
- U pravu je! - ruslanke povikaše - Bejla de izazvati dovoljno veliki procep da
naši uđu! - Zora poče da se smeje.
Jarilo odmah krenu da uzme Bejlu.
- Samo što de te kderka ubiti pri tome! - Katarina u sekundi ubi poslednju
nadu. - Moraš pokušati da izađeš! Bejla de zasigurno razbiti štit, ali ukoliko ti

227
budeš ovde, momenat spajanja njenih modi sa tvojim prstenom usisade u nju svu
mod iz tebe!
- Znači li to da de ona onda upiti svu mod i od drugih? I od navita, Morane,
Velesa ukoliko se probiju? - pitala sam, pokušavajudi da probudim derku.
- Ne, - Jarilo mi priđe - Bejlina mod de upijati samo energiju izvora od kog je
potekla. Od mene... Svejedno, nemamo više vremena za gubljenje, Bejla mora
odmah da se spoji sa prstenom! - Uhvati me za ruku da mi svuče purpurni kamen.
- Neee! - povikah budedi kderku - Mora da postoji još neki način! - Skočih
naglo, ostavljajudi bunovnu devojčicu da nas začuđeno posmatra.
- Stef! - povukoh ga za ruku - Mora da postoji način da se Jarilo spase!
Stefan je ukočeno stajao. Bez glasa je pomerao usne. Okrenuh se oko sebe.
Svi su dutali.
- Purpur, prsten... - Jar me dokači rukom po ramenu. -Gotovo je... nema
veze... I bez mene, vojska Java sa Svetovidom na čelu de pobediti navite. Bitno je
da im se što pre oslobodi ulaz... - povuče me sebi. Njegove oči i u polumraku me
zagrliše svojom čistinom.
- Ne, nee... - sakrih ruku iza leđa i krenuh unazad. Nisam prihvatala da de u
trenu, Jar zauvek nestati.
- Mila, ne brini se... - pokušavao je da me uteši, dok su mi suze plavile obraze.
- Bejla de biti tu. U njoj de uvek biti deo mene. Vremenom, ona de postati jača od
svih drugih bogova. Uz tebe i sve ostale, upravljače Javom, bolje nego njen otac...
- Izađi! - počeh da vičem kroz jecaje - Izađi iz Mraza! Imaš još vremena!
Jarilo trepnu uz tužan osmeh. - Purpur...
- Pokušaj! - potpuno neočekivano, Konstantin me podrža - Moraš da
pokušaš! Na kraju, ti si jedini vojskovođa kog Jav ima! Ti jedini možeš da povedeš
vojsku protiv navita! Šta ako Vid i Lada ne reaguju kako treba? Šta ako Bejlina mod
nedovoljno sruši zaštitu?
- Šta de biti sa vama dok ja bežim ka granici? - Jarilo povika na njega - Ko de
da se bori za vas?

228
 - Jarilo, samo gubiš vreme! - Stefan mu se prvi put obrati kao sebi ravnom -
Ukoliko ne uspeš, svejedno je da li deš umreti sad ili za pola sata. Iskreno, tvoje
rukovanje oružjem je smešno naspram Lođovih modi... a ne moram ja tebi da
objašnjavam kako bi to tek izgledalo naspram Velesovih.
- Ja sam se zaklela Rodu na vernost! - Zora se ubaci - Moj život, život nas
ruslanki, podređen je tvom kao vrhovnom bogu! Ukoliko uspeš da izađeš a mi
poginemo, naša smrt de imati smisla. - lice joj je isijavalo ponosom. - Svi mi ovde
smo spremni da damo život za tebe i tvoje nasleđe. To je naša misija! Zbog toga
postojimo! Zato nedu dozvoliti da se tako lako predaš! Moraš odmah da kreneš!
Želim da znam da si makar pokušao da se spaseš!
- Sat vremena, Jar! - Katarina povika.
- Kreni severnom stranom, preko rudnika, - Miša mu priđe - tu je najviša litica
Zaboravljene gore! Lođov procep tu mora biti najuži, a zbog visine se ne može
tako lako napuniti vodom!
Iznenada nas sve potrese divljačko rezanje Dajboga i vukova koji su stražarili
oko kude. Jarilo, Kosta i Maks izleteše napolje.
Sleđeno se ukopah kad Dajbog rastrgnu stvorenje koje je užasno podsedalo
na besomara, samo što je imalo kupastu glavu i buljave oči sa strane, nalik ribi. Oči
su mu bile prekrivene sivom opnom. Delovalo je slepo. Ostali vukovi su takođe
komadali patuljasta stvorenja koja su izbijala iz vode koja je prekrivala zemlju.
Jarilo zagazi u nju. Bila mu je do kolena. Isuka pištolj i precizno opali po metak u
glave dva stvorenja koja su napala najudaljenijeg vuka. Padoše mrtvi. Vuk ih zgrabi
čeljustima i gnevno rapori.
- K... kako? - zamucah.
- Vodenjakova vojska! - Jarilo se okrenu. - Probijaju se polako. Bide ih sve
više!
Zviznu jako, kao da doziva nekog.
- Napadaju kudu jer smo svi u njoj. Morate se skloniti. Pokušajte da stignete
do crkve. Zvonik je najviši objekat u gradu. Krenite odmah! - Oganj dotrča do
njega i on se nađe na njegovim leđima.
Konj se ritao i besno udarao kopitima po vodi. Njegovi udarci izazivaše
vatrene varnice po njenoj površini.
229
 - Krenude odmah za tobom zbog Ognja! - Katarina ga upozori.
- To i hodu! - povuče konja za uzde i on se prope visoko. Vatra njegovih
kopita koja su besno udarala kroz vodu u zemlju bleskovima je sekla mrak.
- Dajbože! - obrati se brzo bratu - ne odvajaj se od Bejle! Stefane, ti prati
vreme! Za ravno 50 minuta, bez obzira šta se desi i gde budete, Bejla mora staviti
prsten na ruku!
- Kako demo znati da si prešao granicu? - potrčah ka njemu.
On umiri konja i sagnu se ka meni.
- Nedete znati. - pomazi me nežno po obrazu. - Čuvaj mi kderku!
Nova grupa spodoba krenu da izbija i Jar ponovo prope Ognja.
- Do kraja! - povika i snažno cimnu uzde. Oganj pojuri, sevajudi kopitima.
Vedina stvorenja umesto ka nama pojuri za njima.

230
 POGLAVLJE 26

- Idemo! - Konstantin upuca ostatak grupe vodenjakove vojske. Bili su suviše

lake mete.
- Nisu se još oformili. - Stefan me povuče za ruku, kao da mi ču misli. - Nema
još dovoljno vode da bi mogli jasno da vide. Za sada reaguju samo na svetlost.
Zato su odmah krenuli za Jarom.
- Vesna, povedi Tatjanu i jednu ruslanku sa sobom u tajnu sobu. - Koledov je
brzo govorio - Zablokiraj vrata. Ne želim da se Tatjana izloži bilo kakvoj nesredi
zbog koje de izgubiti dete. Pratide nas i Jara, nede razmišljati da li je još neko
ostao. Dodi demo po vas kad se sve završi.
Žene poslušno utrčaše u kudu. Kiša krenu još jače da sipa. Iz šume u koju je
utrčao Jarilo dopreše pucnjevi. Usta mi se osušiše. Drhtavica koju sam uspevala da
kontrolišem sve to vreme poče nepodnošljivo da mi trese mišide.
- Odmah! - Konstantin upali rover. Umesto farova, gorela je samo pozicija. -
Stefan, Katarina, Bejla i ja uletesmo u njega.
Konstantin je vozio po osedaju. Bled odsjaj pozicionog svetla davio se u
mraku i gustoj kiši. Točkovi su mleli vodu. Razbijala se o široke gume, lepedi ih
blatom. Pored nas su trčali Dajbog i vukovi. Voda je svakog momenta sve više na-
dolazila. Svim vukovima, osim Dajboga, sezala je preko stomaka. Odmah iza nas,
takođe u terencu bez svetla, bili su Miša, Maks, Lenka i dve ruslanke.
- Koliko? - upitah nestrpljivo Stefana.
- 35 minuta! - povika kad se rover, izlazedi na čistinu, zanese udarajudi u
nevidljivu prepreku. Kosta jedva uspe da ukroti auto kako se ne bi prevrnuo.
- Šta koji kurac?! - vikao je, pokušavajudi ponovo da pokrene motor. Iz njega
se čulo samo promuklo verglanje.
Miša nalete džipom iza nas. Sudarismo se. Od siline udarca se odbismo jedni
od druge. Njihov auto se okredudi zaustavi ispred našeg. Sve oko nas je bilo tamno

231
i mokro. Nije se čulo ništa osim našeg preplašenog disanja. Čvrsto sam stiskala
Bejlinu glavu uz svoja nedra, ne bih li joj tako smirila plač.
Najednom, Dajbog se oglasi jasnim zavijanjem i snažno skoči na haubu. Pod
njegovom težinom, rover utonu u mokru zemlju. Veličina belog vuka skoro u
potpunosti zakloni šoferku. Ostali vukovi se poređaše ispred vozila. Nervozno su
izvijali glave i režali.
Grohot ciničnog smeha odjeknu mrakom. Krv mi se sledi u žilama. Uzeh
kderkinu šaku. Stegnuh je čvrsto. Kao na iglama sam čekala da joj predam prsten.
Smeh se sve više pojačavao. Kosta ciljajudi puškom istupi iz auta. Isto uradi i Maks.
Provirih pažljivo kroz prozor. Ispred nas se ništa nije videlo. Nadala sam se da smo
blizu skretanja u Mraz.
- 25... - Stefan mi šapnu sa prednjeg sedišta. Lagano otvori vrata i izađe. Za
njim iz auta istupi Katarina.
Miša upali farove. Njihova svetlost zaslepe kreature ispred nas. Začu se
Lenkino vrištanje kad otvarajudi vrata izlete iz auta i poče da beži. Miša pojuri za
njom, pokušavajudi da je stigne. Umesto da je zaustavi, pade na kolena, hvatajudi
se za glavu. Na nekoliko metara od njega, od nas, Lenku zaskočiše dva
vodenjakova stvorenja i ujedajudi je oštrim zubima kao pirane, oboriše je pod
vodu. Ženino telo se koprcalo na površini dok su je spodobe komadale.
Miša se kao opečen uspravi. Skidajudi pušku koja mu je visila na ramenu,
krenu besno nazad ka kreaturama. Poče divljački da puca u Lođa, ili ono što je
ostalo od njega.
Znala sam da je Lođ jer je milio iznad vode, dotičudi je svojim kozjim
kopitima. Osim nagorelog lica, na njemu nije bilo ništa ljudsko. Koža glave mu je
bila prekrivena čirevima i krastama, kao kod žabe. Dva kratka kozja roga su mu
uvijeno štrcala sa slepoočnica. Uši su mu bile tanke i duguljaste. Njihove rese su
bile duge, razvučene od težine debelih metalnih alki. Na vratu je imao dva reda
škrga. Preko ramena mu je bio prebačen dug, taman plašt. Torzo mu je bio go,
prekriven debelim koščatim pločicama, od kojih su se odbijali svi meci koje je Miša
opalio u njega. Vodenjakove ruke su bile razvijene. Ogromne, u bicepsima, takođe
prekrivenim pločicama. Donji deo podlaktice mu je bio zaštiden kožnim štitnicima
sa oštrim bodljama. Slabine su mu bile prekrivene kratkom tkaninom. Imao je
širok pojas, nalik opasaču. Umesto kopče bila je mala ljudska lobanja. Dečja.

232
Njegov ogroman gornji deo tela kao da je bio nasađen na tanke kozje noge,
koščate u kolenima i prekrivene slepljenom dlakom. Smejao se neprekidno.
Pored njega u liniji, stajala su tri ljudska bida. Dva muškarca i jedna žena.
Klatili su se nespretno u mestu. Kreveljedi se, zabacivali su glavu. Shvatih da su oni
deo tima sa kojim je Tobijas došao. Oko njih je stajalo desetak patuljastih
stvorenja. Sva su imala razjapljena usta, pokazujudi svoje čeljusti ispunjene sitnim
očnjacima. Žena nasrnu na Mišu, ali je on pogodi i ona odmah pade.
- Uuuuuuu! - rugajudi se, Vodenjak napravi prestrašen izraz i zamahnu kratko
rukom. Iz njegove šake polete mala vodena kugla, veličine klikera, koja pogodi
sveštenika pravo u glavu.
Njegova lobanja eksplodira u paramparčad. Truplo bez glave samo se tupo
sruči u vodu.
- Umri! - Konstantin povika i zaklanjajudi se vratima rovera stade pucati ka
njemu. Maks mu se smesta pridruži, kao i obe ruslanke. Stvorenja i tim odmah
istupiše ispred Vodenjaka, pravedi mu živi štit.
Kiša metaka u trenu pokosi ljude. Ali stvorenja koja je samo nekoliko minuta
ranije Jar ubio sa po jednim hicem, kretala su se ka nama živo, iako se municija
zabijala u njih. Žilavo su se borili da ne padnu. Ipak, one koji bi uspeli da se probiju
do nas, dočekivali su vukovi, komadajudi ih kao da su od papira.
U momentu kad više nijedno stvorenje ne ostade na površini, Trok, koji nije
reagovao ni na jedno zrno koje ga je pogodilo, posmatrajudi dešavanje kao kakvu
predstavu, ispusti divljački krik i snažno ispruži ruke ispred sebe. Iz svake njegove
kandže, ka nama, kao munje, ustremiše se sjajni mlazevi.
- Slava Rodu! - u sekundi Katarina i Stefan istupiše ispred svih i svojim
modima usmeriše njegove mlazove nastranu. Od siline njihovih udara, zapali se
drvede u koje udariše.
Snažno odbijanje od strane Volhovih iznenadi Lođa. Zatetura se na trenutak
kad oni usmeriše svoje modi direktno ka njemu. Ponovo se začuše pucnji. Nova
grupa vodenjakove vojske izroni iz vode. Ovaj put, nisu bili samo oko njega, ved
svuda oko nas. Počeše da napadaju vukove. I sam Dajbog skoči sa haube. Nije bilo
potrebno da otvara svoju čeljust, bio je ogroman naspram njih; gazio ih je
nogama.

233
 Mlađa ruslanka zavrišta, ne uspevajudi da se odbrani od grupe stvorenja koja
su je zaskočila. Maks potrča ka njoj. U tom momentu, Trok snažno uzvrati
vodenim kuglama. U trenutku obori Katarinu, ali i Maksa, koji pade mrtav pored
tela ruslanke koju su do kostiju grizli stvorovi.
Stefan sada usmeri svu svoju snagu ka Troku, stvarajudi zid od munja, i stade
ispred svoje tetke. Ona se klecajudi uspravi, ponovo udružujudi svoje modi sa njim.
Srce mi je kucalo izvan grudi. U ruci sam stiskala glok koji mi je Kosta dao.
Nije više bilo vremena; ostali su minuti. Bejla je neprekidno vrištala pored mene.
Nisam mogla da gledam kako ginu. Morala sam da se odlučim. Morala sam odmah
da stavim kderki prsten, iako sam znala da nije prošlo dovoljno vremena.
Stvorenja počeše da skaču po terencu. Snažno lupajudi, odvališe vrata sa Bejline
strane. Skočih preko nje i ispalih hice u njihove kupaste glave. Na moje
zaprepašdenje, oni naskočiše na mene i grabedi me za ruke, počeše da me izvlače.
Osetih kako Bejla ispod mene klizi. Vrištedi se koprcala. Uspaničih se, shvatajudi da
i nju izvlače.
- Dajbože! - povikah.
Izvukoše me napolje. Nađoh se na kolenima u vodi. Osetih oštar bol u
listovima kad me dva vodenjaka ujedoše. Ritnuh nogama i ispalih ceo šaržer u
njih. Napokon su bili mrtvi.
Hramajudi pojurih nazad ka terencu. Bejla se očajnički suprotstavljala,
udarajudi jednog stvora nogama. Pogubljeno skočih na sedište da je izvučem, kad
ga Dajbog ščepa i otrese o krov auta.
Mišin džip uz zaslepljujudi prasak eksplodira. Njegovi delovi se razleteše,
zajedno sa vučjim telima. Stefan zajauka bolno. Nisam uspela da vidim šta se
tačno desilo, jer zemlja ispod nas poče da se cepa, uvlačedi vodu u sebe. Silina ce-
panja izazva jak potres, zbog koga svi padosmo. Svi osim Troka, koji snažno pogodi
Katarinu, koja mu je jedina pružala otpor. Jedva stojedi na nogama, klatila se,
držedi se jednom rukom za stomak iz kog je šikljala krv.
- Slava Rodu! - vikala je besno, grcajudi.
Stefan sa zemlje poče da joj pomaže. Lice mu je bilo isečeno. Niz slepoočnicu
mu je liptala krv.

234
 - Stef, pomozi Purpur! Pusti mene! - Katarina povika - Samo krenite. Imate
još pet minuta.
- Ne! - Stefan se uspravi. Besno usmeri svoje modi ka Troku. Vodenjak
pokleknu na trenutak.
- Stefane, smesta idi! - Katarina je vikala kroz zaglušujudu buku koju je
stvaralo pucanje zemlje. Na moje zaprepašdenje, osim vode, zemlja je u sebe
povlačila i vodenjakovu vojsku.
- Stef, idi! - Konstantin povika, pre nego ga krive kandže koje izbiše iz zemlje
povukoše ka sebi. Padajudi, Kosta opali rafal u vazduh.
Kiša stade. Trok luđački poče da se smeje, nadjačavajudi dalek zvuk crkvenih
zvona koja se najednom začuše.
Povukoh Bejlu ka sebi i prilepih se uz Dajboga. Shvatih da smo ipak suviše
udaljeni od Mraza, kad se uz detonacije, nekoliko kuda zapali. Vatra sa krovova
kuljala je na više od kilometar od nas. Vriska ljudi i sirena dopirala je iz grada. Iako
nije bilo jutro, oko nas poče da se dani. Nema više vremena.

235
 POGLAVLJE 27

- Zaboga, - Stefan dotrča do nas - pogrešili smo! Pogrešno smo sve shvatili!
- Šta?! - vrištala sam.
- Vodenjak... - izbrisa rukom krv sa čela.
Zora prestade da puca, Katarina klonu i pade na zemlju, dva preostala vuka
se umiriše. Dajbog načuli uši i visoko podignute glave, pažljivo se odvoji od nas.
Gledala sam otvorenih usta ka mestu gde je stajao Lođ. Nije ga više bilo.
Zaglušujuda detonacija iz Mraza spreči me da ga pitam da li su ga ubili.
- On je trebalo samo da nas zavarava! - Stefan je vikao, nadjačavajudi sve
učestalije detonacije. - Samo da nas zadrži! Rudnik sigurno nije zatrpan! On je
proširen do samog izvora!
Dajbog poče najstrašnije da zavija i prope se na zadnje noge.
- Kanali oko Mraza! - Stefan me uhvati za obe ruke -Probili su rudnik i spojili
ga sa kanalom. Voda je povukla čeriot u njega! Zemlja ispod nas ga više nema. Sve
je u kanalima u vodi!
- Voda je i dalje u zemlji! - nije mi bilo jasno njegovo trabunjanje.
- Lođ ju je povukao izvan granica.
- Ali, ali... - mucala sam.
- Sad je zemlja Mraza oslobođena čeriota, jer se on nalazi...
- U Zaboravljenoj gori! - završih umesto njega - Jar de morati i nju da pređe
da bi došao do svoje modi... ako je uopšte i uspeo... Koliko de mu trebati? -
zavapih.
Nisam čula odgovor. Stefanovo lice se bolno zgrči. Iskolači oči, pa jako
zažmirka nekoliko puta. Pokuša nešto da kaže, ali umesto reči na usta mu krenu
krv. Obori pogled ka svojim nedrima.

236
 - Ne! Ne! Ne! - vikala sam hvatajudi ga za mišice. Stefan rukama obuhvati vrh
koplja koji mu je virio iz stomaka. Zatetura se. Položi mlitavo svoju ruku na moje
rame. Pokuša da se osmehne.
- Prste... - bilo je sve što je izgovorio, pre nego se sruči u blato.
Pođoh da se okrenem ka kderki, ali me u tome omete snažno probijanje u
predelu levog ramena. Bol me preseče i ja klecnuh. Pred mojim očima se sve
zavrte. Pogledah u rame. Disala sam brzo. Širedi oči ka streli koja me je pogodila,
stiskajudi zube, zarežah.
- Maamaaa! - povika Bejla, trčedi ka meni. Dajbog je stiže i gurnu. Bejla pade,
a on stade ispred nje.
Nekoliko strela dolete i pogodi ga u leđa i stomak. On ih samo otrese sa sebe.
Gledao me je širedi nozdrve. Niz čeljust mu se slivala pljuvačka. Okrenu glavu
pažljivo ustranu. Ljutito se iskezi i stade da snažno zavija. Ispratih njegov pogled.
Skupih oči u neverici. Ka nama se iz pravca Mraza koji je goreo kretala rulja
na čijem čelu je jahao Veles. Pored njega su bili Morana, Trok i još nekoliko
spodoba u sjajnim okopima. Vojska besomara i ostalih kreatura navita, svakim
korakom sve se više širila. Činilo se kao da izrastaju iz zemlje. Njihovo histerično
cerekanje stvaralo je nepodnošljivu buku. Naviti u prvim redovima vukli su za
sobom velike metalne štitove i duga koplja. Morana je držala napet luk. Nisam
morala da joj vidim izraz kako bih znala da se pobedonosno kezi. Podbode konja i
izdavajudi se pojuri ka nama.
- Kurac ste pobedili! - izgovorih kroz zube, a zatim zavrištah čupajudi iz sve
snage strelu iz ramena. Prelomih je preko kolena i potrčah ka Bejli, koja je čučala
šdudurena uz Dajboga.
Zora na koju sam potpuno zaboravila, uzvikujudi Svarogove ime, ustremi se
ka Morani pucajudi. Nije napravila više od deset koraka kad pokošena pade na
leđa. Vrat joj je bio probijen strelom.
- Mila... - kleknuh pored kderke.
Dajbog razjareno pojuri ka Morani. Skoči visoko na nju i obori je zajedno sa
konjem. Uhvati je za vrat i stade da je kolje. Morana je ispuštala životinjske krike,
očajnički pokušavajudi da ga skloni sa sebe. Od strane navita, ka njemu poleteše
koplja. Četiri mu se zariše pravolinijski duž kičmu. Dajbog jauknu izvijajudi se. Bol

237
ga natera da ispusti Moranu. Ona se preturi na leđa i poče brzo puzati unazad
kako bi izbegla udarce njegovih prednjih nogu kad se vuk zarita. Sa kopljima
zarivenim u telo, zbog kojih mu se belo krzno vijugavo natapalo krvlju, Dajbog se
pognu. Iz širokih nozdva šikljala mu je krv koja se slivala niz razjapljenu čeljust i
isturene očnjake, mešajudi se sa slinom. Zverski zareža. Desnom nogom udari
nekoliko puta u zemlju pre nego se snažno odrazi i skoči na Moranu. Ona zgrabi
svoj mač iz korica.
Iz Dajboga se promoli praskav ljudski glas, kad mu se u grudi duboko zari vrh
mača. Svi udovi mu se ukočiše. Njegovo džinovsko telo se sledi. Morana ga lako
nogama od-gurnu sa sebe. Beli vuk se tromo, uz težak prasak, prevrnu na bok.
Morana dopuza do njega. Pope se na kolena i obuhvati obema šakama dršku
mača. Naglo ga izvuče, zbog čega se skoro preturi na leđa. Vuk se trznu. U
njegovim mesečevim očima i dalje je plamteo život.
Uspeh nekako da odvojim pogled od jezivog prizora. Čvrsto stegnuh Bejlu za
malu šaku.
- Šta radiš mama! - Bejla je vrištala - Nedu! - pokuša da mi se istrgne. - Nemoj,
mamice, molim te! Nedu prsten! Hodu kudi!
Tešedi je kroz suze da de sad sve biti u redu i da mi veruje, kao što sam ja
verovala njenom ocu, polako joj navukoh prsten. Žmirkajudi, pomerih se unazad.
Ništa se ne desi. Bejla je prestrašeno gledala u svoju ruku. Potpuno pogubljeno
ponovo se okrenuh ka Dajbogu.
Morana se polako uspravi. Pređe spoljnom stranom podlaktice preko čela i
usta. Obrisa izmešanu svoju i vučju krv sa lica. Vrat i ramena su joj bili iskasapljeni
od njegovih ugiza. Strgnu ljutito sa sebe ostatak plašta koji joj se zbog vetra
obmotavao oko rana. Snažno zgazi čizmom Dajbogovu glavu. Iz njegovih čeljusti se
ponovo oglasi režanje. Morana pijunu na njega.
- Umri, pseto! - povika i iz sve snage mu zari mač u vrat. Beli vuk se jedva
primetno trznu i potpuno umiri.
- I ostalo je još samo kopile! - reče kroz smeh koji mi raspuknu srce.
Morana pobedonosno pogleda ka Bejli i meni. Sad lako, desnom rukom,
izvuče mač iz mrtvog vuka. Zamahnu njime pored sebe, kao da je pero. Sečivo
mača bilo je u potpunosti umazano krvlju.

238
 - Purpur, Purpur, - Morana se poskakujudi kretala ka nama. - Šta li de sada
biti, pitam se? - Zaustavi se i skupi obrve kao da razmišlja. Izvi vrat i usmeri pogled
ka mestu gde je stajao Veles. Ispratih njen pogled.
Bože... - prošaptah. Od silnih navita se nije videla zemlja, niti se nazirao kraj
njihove vojske. Gurnuh kderku sebi iza leđa.
Osvrnuh se. Na nekoliko koraka od nas, pored Mišinog trupla, ležao je njegov
kalašnjikov. Počeh polako da se pomeram ka njemu, vodedi pritom računa da je
Bejla zaštidena mojim telom.
- Negde si pošla? - Morana se zakikota kada opazi da se kredem.
- Vidim, povela si celu armiju samo da bi mene ubila! -nasmejah se ironično
kad udarih stopalom o Mišinu nogu. Bejla me je sve vreme stiskala ručicama za
skute. - Osedam se počastvovanom!
- O, pa svi su hteli da vide kako du ubiti Jarilovo kopile! - krenu ka nama - A i
da ne gubimo vreme. Čim završim sa vama, kredemo u napad na vojsku Java, koja
pogubljeno tapka ispred Zaboravljene gore. - poče da se kliberi - Vodi je onaj jadni
starac od Svetovida. Bolje da je ostao u svojoj birtiji na Arkoni. Jedva stoji na
nogama, ne može ni koplje da drži! - ismevala je Vida.
Nabra tužno čelo i napudi se.
- Al' šta de dedica, mora... Bog rata je izgleda malo upao u kanal kad je
naterao svog konja da ga preskoči.
Srce mi se pope u grlo. Otvorih usne, ali glas ne izbi iz mene. Odrično sam
mahala glavom. Ne... ne... - ponavljala sam u sebi. Poslednji tračak nade u meni se
gasio. Istina krenu zverski da mi komada utrobu. Presavih se u struku.
- Da, da... - Morana je bila na nekoliko metara od nas -Tvoj voljeni i Bejlin
tatica je izazvao odron litice i survao se u kanal. - napravi izraz kao da mi izjavljuje
saučešde.
Klonuh, povlačedi pritom kderku na zemlju. Oborih glavu, grcajudi u suzama,
kad mi se Morana zahvali.
- Da tebe nije bilo, nikad ne bismo saznali za pravo nasleđe!

239
 Iznenada, smeh probi iz mene. Počeh da se smejem sve jače. Shvatih da me
laže.
- Jarilo nije mrtav! Da jeste, ne bi povukla ceo Nav na površinu!
- Možda, - Morana razočarano coknu - al' ti to nikad nedeš saznati! - jurnu sa
isukanim mačem ka nama.
Brzo se bacih preko Mišinog trupla. Dočepah se napokon mitraljeza. Povukoh
obarač i on rafalno poče da ispaljuje municiju. Jedva uspeh da usmerim hice ka
Morani. Jasno se videlo da joj njihovo probadanje zadaje bol, ali ona se samo
zatetura i nastavi napred, probijajudi se kroz kišu metaka. Gurala sam telom Bejlu
unazad. Morana ipak pokleknu pod rafalom. Sruči se na tlo. Mitraljez prazno
zaškljoca.
Oko nas od strane navita dolete roj kopalja, pravedi kružni obruč. Koplja
zabijena u zemlju, ličila su na rešetke.
- Prekinite! - Morana se polako dizala. - Moje su!
Hitro se okrenuh ka kderki. Razdvojih dva koplja, gurajudi je kroz njih.
- Bejla, mila, trči... idi gde bi išla i videdeš, - zaplakah ljubedi joj kovrdže - sve
de brzo prodi... Jarilo... tvoj otac de dodi po tebe! - odgurnuh je od sebe. Ona
zapišta, grabedi rukama ka meni. Ponovo je odgurnuh od sebe.
- Molim te mila, trči, idi... mama de ih zaustaviti, videdeš. - Bejla me je vukla
za vrhove prstiju.
- Volim te i gde god da odemo večeras, u koji god svet nas odvedu, voledu
te... do kraja svega... do kraja...
Bejla se ukoči. Njena šaka kojom mi je držala jagodice, najednom se grčevito
stisnu toliko snažno da me povi ka zemlji. Bol koji mi je izazivao njen dodir nadjača
bol iz povređenog ramena.
- M...mama? - preplašeno izgovori kad se mač koji Morana baci ka njoj,
umesto da joj se zarije u grudi, rastvori u prah na pedalj od njenog srca. Koplja
oko nas ispariše.
Ispusti moju ruku. Jak vetar dunu oko nje. Kosa joj se nemirno uzburka.
Pogleda preplašeno. U njene maslinaste oči poče da se uliva purpurna boja.

240
Grčevito nabra obrve. Okrenu dlanove ka sebi. Iz njih počeše da izbijaju blede var-
nice vatre. Naglo se odvoji na nekoliko centimetara od zemlje. Koža krenu da joj
se presijava od sitnog zvezdastog praha koji ju je u talasima sve više prekrivao.
Bejla zavrišta kad joj, prvo iz svakog prsta, zatim ispod nogu, te oko glave, i na
kraju oko celog tela, kao oganj poče isijavati jarka svetlost. Tresla sam se. Koliko
god htela da je povučem ka sebi i umirim, znala sam da moram da je pustim.
Tanak mlaz suza mi se sli iz uglova kapaka kad je, kao magnet, nevidljiva sila poče
povlačiti sve više u visinu.
Kruto se uspravih. Hipnotisano, bez daha, gutala sam je očima kad krenu da
se okrede oko svoje ose. Raširi ruke i zabaci glavu unazad. Bejlinu zimsku
garderobu u okretu zameni lepšrava bela haljinica. Stopala su joj bila bosa. Iz
svake njene pore prasnu zaslepljujud sjaj, stvarajudi oko nje široko polje purpurne
boje. Kovrdže joj se razleteše, prekrivajudi joj lice. Njihova boja nije više bila riđa
kao rđa. Bila je crvena kao vatra. Bejla stisnu snažno šake u pesnice kad je sila
obori na leđa. Miris purpura se kao mošus, gušedi, razli svuda okolo, suviše oštro.
Bejla je lebdela visoko u vazduhu. Odjednom, polje oko nje prasnu,
izazivajudi zaglušujudi eksploziju. Prasak izazva podrhtavanje tla strašnije od bilo
kog zemljotresa. Nađoh se odbačena na stomaku, sa glavom nabijenom u zemlju.
Svaki deo tela me je nepodnošljivo kidao bolom. Okrenuh se jedva i podbočih na
ruku. Bila sam udaljena preko dvadeset metara od mesta na kom sam ranije
stajala. Naglo skočih, igno-rišudi bol, kad shvatih da Bejle više nema. Panično se
okrenuh oko sebe.
Morana je jurila na konju, spretno izbegavajudi pukotine u zemlji. Žurila je
hitro da se vrati navitima. Veles je mirno stajao, iako mu je potres raspršio deo
vojske na sve strane. Morana jedva ukroti konja kad dođe do njega. Žustro
odmahnu rukom pre nego pokorno stade uz svog vođu.
Disala sam brzo. Nisam imala predstavu šta se dešava, niti šta de se desiti.
Bila sam na nekoliko koraka od uništenog rovera. Pored zadnjeg točka ležala je
torba sa oružjem. Uputih se posrdudi ka njoj. Znala sam da mi oružje nede pomodi,
ali njegovo posedovanje mi je ulivalo sigurnost. Zgrabih prvu pušku koja je virila iz
njega. Prilepih je uz grudi i klizedi leđima niz raspadnutu karoseriju, spustih se na
zemlju.
Srce mi je bubnjalo u slepoočnicama. Njegovo luđačko udaranje mi je
stvaralo mučninu zbog koje povratih pored sebe. Žuta tečnost mi izbi na usta i

241
nos. Gušila sam se. Osedala sam se potpuno malaksalo. Oslonih se na pušku. Vid
mi se mutio. Pokušah da duboko udahnem. Jak purpurni miris mi ponovo natera
mučninu iz žuči. Kidala sam se povradajudi. Hladan znoj mi obli kožu. Glava mi je
bila teška. Oslonih je o blatnjav točak terenca. Vid mi je bio zamuden. Kao
grmljavina, začu se topot sa strane Mraza gde su stajali naviti. Izvirih iza auta.
Oštro su marširali u mom pravcu. Počeh luđački da se tresem od smeha.
- Cela armija na mene! - vrištala sam kroz kikot, vradajudi se u zaklon.
Smejudi se, dograbih pištolj iz torbe. Pomislih da je odličan izbor da samoj
sebi presudim kad mi se približe.
Utišavajudi smeh, pogledah ka mestu gde smo stajale, na samo nekoliko
metara od mrtvog Dajboga. Kao opečena poskočih kad shvatih da njegovog tela
nema...

242
 POGLAVLJE 28

Uspravih se i osvrnuh. Nisam videla ni Katarinino ni Zorino telo. Pogled mi se

najednom zalepi za gustu belu maglu koja se spuštala sa neba naspram Mraza.
Topot navita naglo utihnu. Sve se umiri. Čula sam samo svoje prestrašeno disanje.
Magla je brzo kuljala, gutajudi u sebe izmučenu zemlju. Načulih uši kad mi se učini
da iz beline dopire ritmično lupanje. Položih ruku preko usta, nastojedi tako da
utišam glasno rezanje koje mi je u grlu stvaralo kratko udisanje vazduha.
Lupanje postade sve jasnije. Delovalo je kao udaranje u...
- Bubnjevi... - prošaptah, kad iz magle potpuno usklađeno iskorači osam
dobošara.
Na sebi su imali bele odore sa jarkocrvenom, kao plamen razbuktanom
šarom po ramenima, rukavima i rubu. Oko struka su nosili kožne kaiševe sa
kopčama u obliku kolovrata. Niz ramena su im padali crveni plaštovi. Na nogama
su nosili duboke bele čizme, visokog risa crvene boje. Sa njihove leve i desne
strane, pratedi u stopu njihove korake, išla su po četiri barjaktara. Bili su odeveni
isto kao dobošari. Na barjacima su se vijorili simboli svih bogova Java.
Odmah iza njih, skladno, pratedi ritam doboša, istupiše redovi nepreglednih
kolona vojske. Prvo je išla teška pešadija. Na torzu su nosili metalne prsluke u boji
srebra, sa čeličnim ojačanjima na ramenima i zlatnim kolovratom utisnutim na
sredinu grudi. Debeli štitnici su im bili na podlakticama i kolenima. Ispod prsluka
su nosili tešku odoru, koja kao da je bila napravljena od metalne mreže. Glave su
im bile prekrivene šlemovima spuštenog oboda sa šiljatim vrhom. Bili su
naoružani kratkim mačevima i dugim kopljima. U levoj ruci su nosili duge elipsaste
štitove. Bili su crvene boje sa čeličnim rubom. U centralnom delu štita sijao se
Svarogov simbol.
Iza teške pešadije išli su strelci. Njihove odore bile su identične kao kod
dobošara. Za njima je ponosno kasala konjica. Njihovi srebrni oklopi sijali su se,
dok su im crveni plaštovi padali sa ramena, prekrivajudi u potpunosti zadnji deo
leđa konja. Zveket njihovih mačeva koji su im udarali o skute, mojim ušima prijao
je kao najlepša arija.

243
 Zvuk doboša utihnu. Vojska se kao po komandi ukopa u mestu. Ponovo
zavlada napeta tišina koju su povremeno sekli naleti vetra. Prvi red se klizedi
razdvoji, pravedi prolaz grupi konjanika, koja u parovima, dva po dva, stade iz
sredine istupati napred.
Srce mi poskoči u grudima. Probode me životom. Njegovo buđenje mi prvi
put prevuče osmeh preko lica.
Prvi par koji istupi na čelo činili su vila i vilenjak. Vila je na sebi imala tanku
belu haljinu. Jahala je konja bez sedla. Duga zlatna kosa, kao griva, vijorila joj se
iza leđa. U rukama je držala luk, dok su joj iza leđa virile strele. Isto oružje imao je
i vilenjak. Preko golih grudi mu se protezao remen torbe sa strelama. I on je jahao
bez sedla. Pomeriše se ustranu, propuštajudi dva krupna oklopnika, sa prednjim
obodom šlema navučenim preko lica. Ispod njega im je virila gusta siva brada. Na
grudima oklopa, kao i na šlemu, imali su utisnut simbol Striboga, boga vetra.
Shvatih da se radi o Stribogovim naslednicima. Slededa dva konjanika koja istupiše
bila su u oklopima snežnobele boje. [anali su bele konje i sa ramena im je padao
beli plašt. Nisam morala ni da skupljam kapke da bih jasnije videla čije simbole su
nosili. Odmah mi je bilo jasno da se radilo o Belobogu.
Jedni za drugim, stvarajudi sve duži red, izbiše naslednici Žive, Vodena,
Triglava... Iza njih istupiše Zora i još jedna ruslanka. Bile su obučene kao
Amazonke, u kožnim kratkim haljinama boje mesa. Kose su im bile podignute u
visok rep. U ruci su stezale koplja.
Jedva uspeh da iskontrolišem uzvik oduševljenja, kad se u red postaviše
Vesna i Katarina. Dok je Vesna preko svoje crvene haljine nosila metalni prsluk za
znakom Koleda, Katarina je bila obučena u plavo. Zlatni plašt joj je prekrivao
polovinu tela. Umesto oružja, držala je dug drveni štap sa izrezbarenim natpisom
na staroslovenskom.
Lada je bila u paru sa Helgom. Dok je boginja leta izgledala kao prava ratnica,
sa zlatnom kosom upletenom u dugu kiku koja joj je padala na levu stanu grudi,
neugledna domadica sa Arkone uopšte nije ličila na sebe. U vatrenoj haljini,
raspuštene talasaste sede kose, ponosno je isticala simbole Svetovida koji su joj se
nalazili na okruglom štitu. U drugoj ruci je držala oštro koplje.
Na kraju istupi i sam Svetovid. Njegova gorostasna pojava me ostavi bez
daha. Jahao je čvrsto, stabilno. Seda brada mu je bila duga do grudi. Srebrni šlem
na njegovoj glavi imao je sa strane bela krila. Preko ramena mu je bio prebačen

244
teški crveni plašt, sa rubom od debelog belog krzna. Njegov mač nalazio se u
koricama nijanse ljudske krvi, obavljenim žicom od belog zlata. Drška i kresnica
mača bile su masivne, izlivene iz jednog komada belog zlata. Vrh drške činile su
četiri glave okrenute jedna od druge.
Suze radosnice mi kliznuše niz lice. Uporedo sa Svetovidom, visoko podignute
glave, hodao je Dajbog. Delovao je još krupnije, još modnije. Na njegovom belom
krznu, ispod vrata, preko snažnih grudi, kao blesak, dominirao je svež beleg u
obliku groma.
- Perunov drugi sin! - rekoh poluglasom.
Kad Svetovid i Dajbog zauzeše svoja mesta na čelu vojske, dobošari se
ponovo oglasiše. Sa strane navita prvi put se začu buka. Pogledah ka njima.
Čekajudi naredbu svog vođe za napad, horde naoružanih kreatura nestrpljivo su se
kreveljile, stvarajudi nesnosnu graju. Neprijatni zvukovi koje su ispuštali ni u čemu
nisu poremetili mir koji je vladao u redovima Java, iako je bilo jasno da su naviti
mnogobrojniji.
Između vojski dva sveta, između dobra Java i zla Nava, prostirao se jedva
kilometar spaljene zemlje. Zemlje na čijoj sredini, naslonjena na karoseriju
polupanog terenca, okružena leševima dragih ljudi i vodenjakovih stvorenja, bila
sam ja. Sama. Stisnuh usne kad nervozno tražedi pogledom ponovo odmerih
vojsku Java.
Srce koje mi je jako kucalo, činedi da se nada u meni razgori, sada poče da se
umiruje. Među vojnicima nisu bila dva bida koja su mom životu davala smisao.
Nije bilo sitnog riđeg devojčurka, moje žile kucavice, i nije bilo njenog oca. U
stomaku ponovo poče da mi se kovitla mučni osedaj gubitka. Međutim, ovaj put,
umesto da po ko zna koji put zaridam, ja se ljutito uzvrteh. Dešavanja iz proteklih
sati smoždila su u meni sva racionalna razmišljanja i emocije. Njihovo čekanje na
sukob čupalo mi je ostatke iskidanih nerava. Podigoh pušku sa zemlje. Shvatih da
se moj život ionako ovde završava. I da me spasu, bez Bejle i Jara, ja ne želim da
živim. Odlučih da pojurim ka navitima. Saznanje da du pritom pogoditi makar
jedog od njih, bilo mi je dovoljno da krenem.

245
 POGLAVLJE 29

U trenu kad iskoračih iza terenca, nevidljiva sila me snažno povuče unazad i
ja se ponovo nađoh prilepljena uz rover. Pokušah da se pomerim, ali udovi me
nisu slušali. Imala sam utisak da nisi bili moji. Svetovid visoko podiže ruku. Zvuk
doboša u potpunosti se utiša. Odlučni izrazi lica prvog reda Java jasno su govorili
da de svakog trenutka krenuti u borbu. Snažan topot sa strane Nava stavi mi na
znanje da su oni upravo krenuli. Međutim, vika i poklici čuli su se samo sa njihove
strane.
Pa šta koji kurac Vid još čeka? - opsovah u sebi. Nisam imala blage veze o
borbama, ali nije ni potrebno poznavati materiju strategije ratovanja da bi se
znalo da juriš neprijatelja označava početak bitke. Napokon uspeh da pomerim
glavu, a zatim kao da u sekundi popucaše nevidljive strune koje su me držale,
pomerih i celo telo. Ponovo se nađoh na nogama, spremno stiskajudi pušku. Ona
mi samo iskliznu iz ruku.
Kroz vojsku Java, sekudi je na pola, tutnjao je oblak purpune prašine. Redovi
vojnika se brzo razdeliše, pravedi dovoljno prostora konjaniku koji je galopirao na
belom konju vatrene grive.
Na sebi je nosio sjajan oklop. Na grudima mu je bio utisnut zlatan venac
hrastovog lišda u centru kog je dominirao kolovrat. Sa ramena mu je leteo
jarkocrveni plašt sa unutrašnjim delom kraljevskopurpurne boje. Početak plašta
držala mu je zlatna fibula u obliku sunca, pričvršdena tačno iznad njegovog srca.
Na nogama i rukama nosio je teške štitnike optočene rubinima. Osam kao krv
crvenih rubina bilo je pravilno raspoređeno na šlemu spuštenog oboda. Na
njegovom prednjem delu, u visini čela, bio je izgraviran Svarogov simbol.
- Jarilo... - promucah. Stajala sam, klimajudi glavom, kao da pokušavam redi
da me više ništa ne može iznenaditi. Prva koplja poleteše od strane navita.
Nekoliko vojnika Java pade mrtvo. Ali niko se ne pomeri. Svetovid je i dalje stajao
sa podignutom rukom.
Juredi, Jarilo se kratko osvrnu iza sebe. Zatresoh se, grcajudi.

246
 Na sjajnom crnom konju, iskusno stežudi uzde, kao da je rođena u sedlu,
stabilno i čvrsto, odevena u belu haljinicu, jahala je Bejla. Istupi pored oca koji je
jedva obuzdavao Ognja. Jarilo prvo pogleda u brata i Svetovida, zatim se nakloni
ka kderki i ispruži džentlmenski ruku, kao da je propušta. Bejla mu se piskavo,
dečje zakikota, ali njen smeh i veseo izraz u trenu zameni potpuna ozbiljnost i
hladnoda. Skupljenih očiju, proučavajudi, gledala je u neprijatelja.
Jarilo isuka mač.
- Slava Rodu! - prodera se iz petnih žila i jurišajudi, povede svoju vojsku u
bitku.
Bejla prope svog konja. Ispod njegovih kopita, isto kao i kod Ognja, prasnuše
varnice. Za njima u trenu poleteše svi u napad. Zabezeknuto ispratih kako moja
devojčica, jašudi ravnopravno pored Dajboga, na korak iza oca, pobedonosno
viknu Svarogovo ime. Zatim pusti uzde i izbacujudi iz svojih dlanova kao vatru jake
snopove purpurne boje, pokosi desetine navita.
Prvi red Java razvoji se u dva krila, formirajudi izgled jata sa Jarilom na čelu.
Jurišali su silno na Velesovu vojsku. Za razliku od Jara, on nije jahao ispred
svih. Stajao je sa manjom grupom sledbenika na istom mestu. Navite je predvodila
Morana. Uporedo sa njom jahao je Trok. Pomahnitalo je gađao magijom oko sebe.
Pogubljeno, nemo, stajala sam, čekajudi da me smrvi sudar svetova.
Savremeno oružje i olupina rovera bili su mi jedini podsetnik da sve što se
odigrava pred mojim očima, dešava se u realnom vremenu. Dve hiljade četrnaeste
po mom, ili sedam hiljada pedeset i trede po njihovom. Bilo mi je jasno da ne
mogu da pomognem, niti da bilo kako utičem na tok borbe. Moja uloga u celoj
priči bila je ispričana. Završena. Da više nisam bila bitna, čak ni navitima, pokaza
mi trenutak kad besomari, predvođeni konjanikom u crnom oklopu, samo
protutnjaše pored mene. Činilo se da sam vazduh, da me nema. Ostalo mi je samo
da gledam i molim se. Iako je Jarova vojska bila impozantna, snažna, obučena i
organizovana, Velesovih kreatura bilo je mnogo više. U momentu kad se vojske
sudariše, njihovo crnilo poče da se meša sa sjajnim oklopima i crvenim
plaštovima.
Bez obzira na to što su naviti nadirali u redove Java, njegov prvi red gazio je i
tamanio sve pred sobom. Savršeno lako su ubijali svakog ko im je izbijao na put.
Od najslabijih među njima, vilenjaka, do najjačih, Dajboga i Svetovida, svi su, iako

247
izranjavani, delovali neuništivo. Šteta koju su nanosili neprijatelju svakim
sekundom bila je sve veda. Bejla je hrabro jurila kroz horde. Ispod kopita njenog
konja padala su tela navita koje je pogađala svojim modima. Najednom, njeno
rame dokači vodena kugla. Bejla bolno izvi leđa, ali osta u sedlu. Okrenu se i
otrese glavom kad je nova kugla pogodi u nedra. Devojčica umiri konja i širedi oči
pogleda prvo u svoju belu haljinicu, koju je polako natapala krv iz grudi, a zatim
podiže pogled i fokusira ga gnevno na Vodenjaka. Jurišao je ka njoj, spreman da je
ponovo pogodi. Bejla skupi oči. Pored nje se stvori Dajbog. Ona mu dade kratak
znak rukom da stane. Vuk se ukopa. Bejla snažno odgurnu dlan svoje šake od
sebe. Munja bijesnu kratko iz njega. Obezglavljeno telo Troka strovali se sa konja
na zemlju. Bejla uputi zgađen pogled ka lešini. Podiže ponosno glavu i zajedno sa
vukom ulete među navite koji su se okomili na grupu pešadinaca. Jarilo je uspeo
sam u potpunosti da probije desno krilo neprijatelja. Kad Morana pojuri svojim
vojnicima u pomod, ona i Jar se nađoše prvi put oči u oči.
Prestadoh da dišem. Međutim, umesto da krene u okršaj sa svojim bratom,
Morana prope konja i odjuri od njega. Jarilo je isprati besnim pogledom. Ka njemu
nalete konjanik Nava. Jar mu odseče glavu mačem, a da ga pritom ni ne pogleda.
Njegov fokus bio je ka Morani, koja se borila sa isukanim kopljima pešadije.
Nisam mogla da odredim koliko je vremena prošlo od početka borbe. Pola
sata, dva, pet... koliko god, meni se činilo da traje celu večnost. Vrlo brzo sam
shvatila da je razlog zbog kog me niko ne vidi zaštitno polje koje je okruživalo mali
prostor oko rovera. Kada sam u jednom momentu pokušala da pomognem
vilenjaku kog je na samo metar od mene kasapio crni konjanik, udarila sam u
nevidljiv štit.
- Nevidljivi štit, nevidljiva sila, nevidljivi kurac! -besnela sam.
Iako prisutna celim bidem, nisam zaista bila u toku. Nervozno sam
posmatrala borbu. Ludela sam zbog svoje isključenosti. Ženski povik me natera da
se osvrnem iza sebe. Četiri besomara povlačila su ular Zorinog konja, plašedi ga.
Isprepadana životinja se cimnu snažno, zbacujudi ruslanku sa sedla. Besomari
naskočiše na nju. Zora zavrišta. Brzo zgrabih pušku i popeh se na krov terenca.
Nisam imala pojma da li du uspeti u svom naumu, ali počeh da pucam po leđima
besomarima. Na moje oduševljenje, meci su probijali zaštitno polje. Kreature se
uz vrisku zakoprcaše. Ruslanka ih zbunjeno odgurnu od sebe. Uspravi se i gledajudi
kroz mene priđe. Pažljivo ispruži kažiprst i prođe njime kroz vazduh, kao da ga
zaseca.

248
 - Purpur? - nasmeja se, ispitujudi sad celom šakom prostor ispred polja. - Tu
te je sakrio?!
Skočih sa krova na haubu auta, odgovarajudi joj potvrdno. Stajala je piljedi u
mene, ali me nije čula.
- Vidimo se uskoro! - okrenu se ka svom konju. Zatetura se unazad kad joj
koplje probi kroz grudi i zakuca je za zaštitni zid. Vrh koplja sa kog se slivala njena
krv izmešana sa komadidima tkiva, prodre kroz nevidljivo polje. Zora je visila
prikovana u vazduhu.
Uspaničeno potražih pogledom ko ju je pogodio. Lako, kao vrud nož kroz
puter, jedna za drugom, kroz zaštitno polje prodirale su strele. Jedna od njih me
okrznu po butini. Čvrsto stisnuh kalašnjikov kad ispalih ceo šaržer ka Morani.
Jurišala je neprestalno ispaljujudi strele ka meni. Sa leve strane, na nju nalete
Belobogov konjanik. Zaseče je mačem po ruci, terajudi je da ispusti luk. Morana
besno isuka svoj mač, ulazedi u okršaj sa njim. Iskoristih trenutak i ponovo se
popeh na krov terenca.
Vojska navita bila je proređena. Borba se sad u potpunosti prebacila na
njihovu stranu polja. U nepreglednom moru dve vojske koje su se u potpunosti
izmešale, dominirali su crveni plaštovi. Jarilo i Svetovid, gazedi sve pred sobom,
terali su navite da počnu da se povlače. U trenu im se pridruži Bejla koju je u stopu
pratio Dajbog.
Zanesena prizorom, svesna da su na korak od pobede, opustih se i na sekund
zaboravih na Moranu. Međutim, ona nije zaboravila na mene. Ubijajudi konjanika,
izvuče mu koplje, i usmeri ga u mom pravcu. Skočih nespretno sa krova na zemlju.
Padoh na leđa. Morana smesta isprati moje pomeranje. Zamahnu kopljem,
bacajudi ga ka meni. Okrenuh se brzo ustranu. Koplje mi, cepajudi odedu, proseče
leđa. Jauknuh bolno.
- Ti zaista nedeš da umreš?! - Morana povika.
Bol me je kidala. Ubijala. Iako me koplje nije probolo, duboko mi je rasporilo
kožu. Poslednjim atomima snage, pokušah da se pridignem. Jak udarac čizme u
otvorenu ranu samo me prilepi za zemlju. Zgrčih se. Morana me udari snažno u
bubreg, terajudi me da se trznem i prevrnem na leđa. Prestrašeno sam je gledala,
širedi oči. Stajala je iznad mene, kezedi se modrim usnama. Nije bila sama.

249
Stvarajudi obruč oko nas, sa njom je bila gomila besomara. Disala sam brzo. Nisam
shvatala kako je mogla da me vidi, da probije zaštitu.
- Ruslankina krv, - čitala mi je misli. - razlila se po strani zida, otkrivajudi ga.
Inače, vedinu stvari koje zna moj brat, znam i ja. - snažno mi nabi svoj đon u
stomak.
Krv mi izbi na usta.
- G...gotovi... ste. - grcajudi izgovorih. Morana obrnu mrtvim očima.
- A, da znaš da jesmo... - slegnu ramenima kao nevinašce. - Na sredu, ima
vremena za nas... Za razliku od tebe, pred nama je život. - veselo zacvrkuta.
- A ono tvoje kopile - pogleda kratko preko ramena -bide odlična lovina.
Obedavam ti da du uživati lovedi je.
Svest mi je jasno govorila da u meni ne postoji atom snage kojim bih joj se
suprotstavila. Međutim, pomisao na Bejlu mi rastutnja srce i želju za životom.
Kroz masu odjeknu Jarilov glas. Dozivao je Moranu. Ona namršti crne tanke
obrve u obliku pijavica.
- Kad de ovaj da shvati da mi ništa ne može? - frknu i izvuče koplje zabijeno u
zemlju pored mene. Baci ga nastranu. Isuka polako mač. Shvatih da je koplje
sklonila kako bi nesmetano mogla da stane tik uz moje grudi. Uhvati dršku mača
sa obe šake. Cljajudi mi srce, podiže ga visoko. Nisam prihvatala takav kraj. Nisam
želela mirno da se predam. Odgurnuh se petama o zemlju i povukoh nagore. Vrh
njenog mača sad mi je bio uperen ka stomaku. Drhtavo počeh da opipavam
zemlju pored sebe. Stisnuh zube kad mi dlan zaseče oštra ivica koplja.
Morana mi se rugala. Zapita besomare da li su ikad videli napornije stvorenje
od mene. Oni se zacerekaše, a zatim ceo red kreatura koji je bio okrenut ka
bojnom polju, pokošeno pade.
Morana nije reagovala na Jarila koji je jurio ka nama. Brzo me prikova nogom
za zemlju. Njen mač mi je ponovo ciljao srce. Zaklizah šakom sa vrha koplja ka
njegovoj sredini.
- Tačno na vreme. - promrmlja.

250
 Pogleda ispod obrva ka Jarilu, hranedi svoje sedanje njegovim očajničkim
izrazom. Jarilo baci svoj mač u njenom pravcu. On joj proreza rame i prolete ka
redu besomara, koje ubi na mestu.
- Jadničak, igra po Svarogovim pravilima! - Morana se luđački zakikota,
zabacujudi glavu.
Kratak trenutak u kom izvi svoj beli vrat iskoristih da joj, uspravljajudi koplje,
njegovim vrhom iz sve snage probijem grkljan.
Morana iskolači oči. Crna krv nesnosnog smrada šiknu iz njenog vrata. Pištala
je, pokušavajudi nešto da kaže. Stisak njenog stopala kojim me je držala
pripijenom za tlo, očekivano popusti. Brzo se iskobeljah ispod nišana njenog mača
koji ona ispusti. Počeh da se uspravljam. Jarilo skoči sa Ognja i potrča ka meni.
Morana zgrabi rukom koplje i izvuče ga. Zatetura se. Okrenu ga, pokušavajudi da
ga nacilja ka meni. Bacih se na kolena pred nju. Moj potez sledi Jarila, a nju natera
da pogubljeno pogleda.
- Ali zato ja ne moram da poštujem ničija! - povikah kad zgrabih njen mač sa
zemlje i krvnički joj ga zarih u stomak.
Morana se savi. Klecajudi, pokušavala je da ostane na nogama. Rukama se
uhvati za dršku mača, nadajudi se da de ga izvudi. Najednom se ukoči. Tupo se
sruči na leđa pored mene.
Piljila sam bezizražajno u njeno lice. Oči su joj bile širom otvorene,
iskolačene. Kao i uvek, delovale su mrtvo. Njena porcelanska koža potamne, njene
modre usne poprimiše nijansu jagode. Jarilo me meko podiže i privi uz sebe.
Zamucah kad joj crna krv, gubedi nesnosan smrad, postade jarko crvena.
- Ona je isto Perunova derka. Nije uvek bila onakva. Jarov promukao glas bio
je poslednje što sam čula, pre nego me njegov iskričav miris obgrli i povede u
dubok san.

251
 POGLAVLJE 30

- Mama? Mamice? - kroz eho mi je dopirao mio kderkin glas.

Teško otvorih kapke. Belina mi probode zenice. Zatreptah jako, pokušavajudi
jasnije da vidim čupavu siluetu koja se nagnu iznad mene.
- Mama, - silueta me uhvati za ruku - probudi se! -povuče me da se uspravim.
- Moraš da ustaneš! - naredi.
Moje telo je bilo oslobođeno rana. Bila sam okupana. Obučena u čist, beli
pamuk. Kosa mi je bila zavezana u rep. Svežina koja je strujala oko nas, prijala mi
je. Nasmeših se blago, krivedi kut usne, kad silueta dobi pravi oblik, ukazujudi pred
mojim očima Bejlu.
Bila je lepa i delovala je zdravo. Zevnuh. E, baš mi je drago što je dobro. -
pomislih, kao da se radi o tuđem detetu.
- Pusti mamu da spava. - pomilovah je po obrazu i sručih se nazad na jastuk.
Bila sam sasvim u redu. Sve mi je bilo potaman. Želela sam samo da spavam.
Pokušavala sam mrmljajudi to da objasnim i kderki, koja me je neprekidno cimala,
nastojedi da se tako razbudim i ustanem.
- Purpur! - Bejla povika na mene odraslim glasom -moraš da pođeš sa mnom!
Savet Java zaseda. Odlučuju o nama dvema!
Njene reči mi dođoše kao hladan tuš. U sekundi se pribrah i uspravih. Bejla
mi nije ispuštala ruku. Gledala me je zabrinuto. Njeno belo lice, posuto bledim
pegicama, sa visokim jagodcama boje zrele breskve i čupavim ravnim obrvama,
bilo je dečije. Tako milo i pitomo. Međutim, njene krupne maslinaste oči nisu bile
oči deteta. U njima nije plamteo vragolast sjaj, ved se stiskao zamuden umor.
Povukoh je ka sebi i snažno zagrlih. Telo mi zatrese plač. Zarih glavu u njene
kovdže, u kojima se krio miris proleda. Ona me slobodnom rukom majčinski
utešno pomilova po kosi. Potezi njene male šake me smiriše. Šmrknuh kad
ispravih glavu.

252
 - Da li si dobro? - osmehnuh se i sklonih joj neposlušan pramen koji joj je
padao preko nosa. - Da li su ostali dobro?
- Jesam. - Polako ustade sa kreveta. Nije puštala moju ruku. - I ostali... koji su
preživeli su dobro. - povuče me i ja se nađoh sa stopalima na zemlji.
- Savet? - pokušah da izvučem svoju ruku iz njene, ali ona pojača stisak.
- Moj dodir na tebi ih sprečava da primete da si budna i da nisi u svojoj odaji.
- govorila je brzo, ali jasno. - Želim da pođeš sa mnom i čuješ sve. - uputi se ka
vratima i povede me sa sobom.
Kretale smo se bešumno. Bejla se odlično snalazila u isprepletanim
hodnicima Java. Činilo se da ih poznaje kao svoj džep. Iako nisam imala pojma gde
idemo, u momentu kad začuh bučne glasove koji su se u svađi nadvikivali spo-
minjudi moje ime, shvatih da i ne želim da znam gde me vodi. Bejla nas zaustavi
ispred malih, lučnih vrata, u potpunosti islikanih slovenskim simbolima. Žamor je
dolazio iza njih. Zastade. Slobodnom rukom jedva dotaknu bravu. Vrata se lagano
odškrinuše.
Kderka me pogleda pre nego me povede kroz njih.
Vrše pritisak na tatu da me odvoji od tebe i zadrži u Javu. - iako nije govorila,
njene reči su mi odzvanjale u mislima - Smatraju da sad kad sam jednaka njima,
tvoja reč i uloga kao moje majke, majke nasleđa i slovenskog poluboga, više nema
nikakav uticaj... Ja ne želim da se odvajam od tebe. Želim da se vratim sa tobom
kudi u Staro Nebo... Ali, sad se ni ti ni ja više ništa ne pitamo...
Bejla se provuče kroz vrata. Ja krenuh za njom. Kad kročismo u prostoriju,
shvatih da smo ušle na sporedan ulaz. Svi su nam bili okrenuti leđima, sa licima
uperenim ka visokom prestolu na kom je sedeo Jarilo. Naslon prestola bio je visok,
masivan, izliven od tamnog gvožđa. Sa njegovih rubova, poput gromova, štrčalo je
osam izrezbarenih krakova kolovrata. Njihova unutrašnjost bila je u boji starog
zlata. Strane prestola predstavljala su dva vuka u pozi kao pred napad. Njihova
leđa bila su rukohvati koje je Jarilo lju-tito stezao. I dalje je bio u oklopu, samo bez
šlema. Lice mu je bilo namračeno dok je slušao Ladu kako iznosi niz argumenata
zbog kojih treba da me zauvek isključi iz njihovog života. Sa njegove leve strane,
mirno je sedeo Dajbog. On kratko pomeri glavu u našem smeru, kad me Bejla
povuče da se, zaklonjene redom oblih mermernih stubova, približimo središtu
dešavanja.

253
 - Shvataš li sad, - Ladino mesto na centru saveta zameni Stribogov naslednik -
da je Bejli mesto sa nama? Potpuno je oformljena! Jača je od vedine nas! Ona
nema više šta da traži na zemlji!
- Tvoja želja da udovoljiš njenoj majci prizvala je samo nedadu na Jav! - Vesna
istupi i ulete mu u reč.
- Purpur je ubila Moranu! - iznenada na moju stranu stade Katarina - Jedina
je uspela ono što hiljadama godina pokušavamo!
- Nije ubila Velesa! - Vesna dreknu na nju - Zbog nje je tvoj Stefan mrtav!
Kako uopšte možeš da je braniš? - njene reči bile su strele čiste mržnje uperene
prema meni.
Bilo mi je jasno što se tako osedala i u potpunosti sam je razumela. Ja sam
kriva za smrt Konstantina Koledovog.
- Purpur je učinila mnogo toga za nas. - ravan i miran Svetovidov glas udutka
žene. Istupi i obuhvati pogledom Jarila i sve ostale.
- Purpur je spasla Jarila... Zapravo je spasla ceo Jav... ceo svet. - nasmeja se
kao da se priseda - Zvuči zaista neverovatno, - podiže ruke i izvrnu dlanove ka
spolja. - ali, upravo je ona ubila Moranu.
- Purpur je majka slovenskog nasleđa. Sve što je uradila, radila je da bi
zaštitila svoju kderku! Ne možemo kriviti majku samo zato što ne želi da joj se
oduzme dete. Zar bi neko od vas drugačije uradio u njenoj situaciji? Ako bi... onda
taj neko ništa nije bolji od navita! - pogleda u žene koje su me napadale. One
oboriše poglede.
U meni je sve bujalo od srede. Jedva sam odolevala želji da pojurim ka Vidu i
da ga snažno zagrlim. Na kraju, njegovo mišljenje, njegove reči u Javu imaju skoro
istu težinu kao i Jarilove.
- Iako se u početku ni sam nisam slagao da Bejla bude sa njom na zemlji, -
nastavi - kasnije sam shvatio da je to za njih dve najbolje... E, sad, kao ni njen otac,
ni ja nisam očekivao da de joj mod sa manje od 8 godina sazreti i biti ravnopravna
Ladinoj ili mojoj. - zastade i pogleda u Jarila.
- Da je starija, bez problema bih te podržao da nastavi da živi sa majkom.
Međutim, ona je suviše modna za svoje godine. Možda se njena bogovska strana
formirala, ali njena ljudska strana je u dubini potpuno krhka, dečja... Šta ako iz
254
revolta, jer je neko dete udari, iskoristi svoju veštine da uzvrati? Šta ako u
pubertetu, zbog neuzvradene ljubavi, reši da pokaže ko je ona stvarno? Hodeš idi
za njom svaki put da ispravljaš njene ispade? Hodeš terati sve nas da u potpunosti
budemo koncentrisani samo na nju i Purpur kako bi bile pod kontrolom? Ili deš
možda isključivo provoditi vreme sa njima i biti fokusiran na njih i tako u
potpunosti zanemariti ono zbog čega sediš upravo na tom prestolu? -Vid upitno
podiže obrve i vrati se na svoje mesto.
U prostoriji je vladao muk. Svi pogledi bili su napeto uprti u Jarila. Čekali su
da se napokon izjasni.
Jar je stiskao usne. Na licu mu se krivio nezadovoljan izraz. Očima je sevao po
članovima Saveta. Na kraju pogleda u Svetovida. Klimnu mu glavom potvrdno.
Složi se s njim.
Zaplakah u sebi. Bejla samo pojača pritisak na moju ruku. U trenu osedaj
izdaje ispari.
- U pravu si, - progovori promuklo, duboko - Bejla ne može da živi na zemlji
sa Purpur. Slažem se sa svim što si rekao... zato de od danas moja kderka živeti
ovde!
Počeh da drhim. Bejla zadrža dah. Njena ručica kojom me je snažno držala
popusti stisak. Niz obraze joj krenuše suze. Sad je ja stegoh za ruku i privih uz
skute. Savetom se prolomi uzdah oduševljenja i olakšanja. Nekoliko njih zado-
voljno zapljeska. Jarilo podiže ruku. Nije završio. Svi udutaše.
- Da... Bejla... moja kderka de živeti u Javu sa mnom... isto kao i njena majka. -
izgovori potpuno mirno, bez ikakve mimike na licu.
Njegove reči zapališe Savet. Svi zaprepašdeno skočiše.
- Purpur je smrtnik! - Lada povika na njega - Ona ne može da živi ovde!
- Ko kaže?! - povika na nju.
- Zakon! - Lada mu odbrusi - Svarogov zakon! Srce mi je bubnjalo u grudima.
- U Javu sam JA zakon! - skoči pretedi sa prestola.
- Bide onako kako JA kažem! - zaurla. Pojuri probijajudi se kroz zaprepašdenu
gomilu i izlete napolje.

255
 Bejla istrgnu ruku iz moje. Jedna po jedna glava članova saveta poče da se
okrede ka nama. Stajale smo sleđeno jedna pored druge. Njihovi besni pogledi bili
su usmereni samo ka meni. Gledala sam u njih netremice. Osedajudi koliko su me
svi u tom trenutku mrzeli, moja derka zaštitnički stade ispred mene i gordo podiže
glavu.
Ja... ja samo pravim probleme... - zamucah u sebi. -Svima... Nisam mogla više
da izdržim osuđujude poglede. Nisam više mogla da podnesem da me kderkica
uzima pod svoju zaštitu, nisam mogla više da se nosim sa time da lično ja okredem
Jarila protiv svih.
Krenuh da koračam unazad. Bejla se okrenu ka meni.
- Mila... - pomislih na tren kako bih više od svega volela da se trenutno
nalazim u porodičnoj kudi u Starom Nebu.

256
 POGLAVLJE 31

Dezorijentisano sam se okretala oko sebe. Samo sekund pre bila sam u Javu
okružena licima koja bi me najradije linčovala, a sada sam žmirkala posmatrajudi
svoju sobu u porodičnoj kudi, kao da je vidim prvi put. Na sebi sam i dalje nosila
belu haljinu od pamuka. Bila sam bosa. Provukoh šaku kroz rep, oslobađajudi vlasi
stiska trake. Pramenovi mi se razleteše niz ramena. Priđoh prozoru. Bilo je jutro.
Nisam znala koji je dan, ni datum. Znala sam samo da je prošao Đurđevdan.
Prilepih čelo uz okno, dahom iscrtavajudi maglovit kružid na staklu. Trava i cvede
delovali su pokislo od rose koja se presijavala na uspavanom suncu. Gledala sam
kroz nju. Nisam ništa osedala. Bila sam prazna. Pregorela. U mislima mi se vrtela
samo jedna misao. Samo jedna želja. Da se probudim i shvatim da je sve ovo bio
jedan san. Jedan dug, ružan san. Zaplakala bih rado, ali oči su mi bile suve.
Ugašene. Disala sam mirno. Pravilno. Disala sam jer to tako ide, ako treba da se
živi. Samo ja ne treba, zapravo ja ne želim da živim. Barem ne u ovoj priči. U ovom
iskrivljenom svetu, koji kao da je izmaštan u snu nekog zanesenog uma.
Poremednog. Zapitah se da li su moji u kudi? Začuh otvaranje vrata sobe.
Uzdahnuh. Idemo opet sve ispočetka...- pomislih, kad mi čula poljubi Jarilova
aroma. Okrenuh se.
Stajao je ispred vrata. I dalje je bio isto obučen. U sjajnom okopu sa jarkim
plaštom. Lice mu je bilo opušteno. Sveže. Mesnate usne držao je blago otvoreno.
Kroz njih je duboko udisao vazduh. Oči su mu bile snene. Gledale su me svojim
živim sivilom. Kosa mu je bila tršava, duža nego inače. Prelazila mu je neuredno
preko ušiju i niz vrat. Njena crvenkasta nijansa videla se samo na delu na kom je
igralo svetio sa prozora. Bio je prelep i ja ga više nisam želela u svojoj blizini. Želela
sam da i on sa mojim buđenjem nestane. Jer slededi put kad otvorim oči, sve ovo
de biti samo san.
Jarilo u jednom potezu raskači svoj pojas i on se zajedno sa mačem nađe na
podu, pored njegovih nogu. Iskorači. Širedi u čuđenju oči posmatrala sam kako se
polako krede ka meni, skidajudi pri svakom koraku deo po deo teškog oklopa.
Nisam shvatala šta radi i zašto to radi.
Kad je došao ispred mene, bio je potpuno nag. On je poludeo! - bilo je jedino
što sam mogla da zaključim, kupedi pogledom svaki centimetar njegove gole kože.
257
Njegovog čvrstog, izvajanog tela. Na jutarnjem svetlu delovao je još savršenije
nego što sam se sedala. Stiskao je ruke pored sebe u pesnice. Oči su mu varničile
odlučnošdu.
- Neki ritual, zbog pobede? - progovorih i odmah se ujedoh za jezik.
Izgubljeno se prilepih uz prozor kad se spusti i kleknu na jedno koleno. Pognu
glavu. Dutao je. Bio je nepomičan. Odlepih se od okna. Krenuh lagano svojom
rukom ka njegovoj kosi. On ne dižudi glavu progovori. Preplašeno povukoh ruku ka
sebi. Začuđeno izvih obrve.
- Purpur... - njegov glas odzvoni jasno prostorijom, ali i mojom dušom.
Progutah pljuvačku.
- Ovde sam pred tobom... pred tvojim skutima... pred tvojim stopalima, kao
bog, kao čovek, kao muškarac. Besmrtan i smrtan. Kao uništitelj i kao stvoritelj.
Kao pobednik i kao gubitnik. Kao Jarilo i kao Liraj... Klečim pred tobom, jer je moja
ljubav prema tebi veda od mog ponosa... od mog porekla. - podiže glavu i pogleda
me pokorno.
- Ovim načinom ja ti se predajem. Da me uzmeš. Da me spaseš... Samo sa
tobom na mojoj strani, ja du uspeti da vodim svet na pravi način.
Suze mi ipak izbiše na oči. Nemo sam posmatrala kako podiže desnu pesnicu.
- Želim da budem dobar vladar, dobar vođa... Dobar otac... i dobar muž -
ispuži stisnutu šaku. U njegovom dlanu ležao je dijamantski prsten. Bio je od belog
zlata, sa staklastim kamenom na sredini. Bio je tako jednostavan... tako savršen.
- Ali... ali... - mucala sam. Reči su mi zapinjale u grlu.
- Moja je odluka da ti budeš moja žena. I nema tog zakona, te sile koja de me
naterati da odstupim od nje. - reče čitajudi mi misli.
Uhvati me za levu šaku. Pogled mu je bio sjajan, pun očekivanja. Čekao je da
odgovorim ili pomislim potvrdno.
Osmehnu se kad u mislima zavrištah da hodu. Lagano mi navuče prsten,
uspravi se i ljubedi mi suze, snažno me zagrli.
- Obedavam... nikad više te nedi povrediti. - reče mi u kosu.

258
 ***
Venčali smo se 22. juna, na Bejlin rođendan, u dvorištu Miloševe kude u
Starom Nebu. Iako sam želela da to obavim samo uz kderkino prisustvo, na Arkoni,
pored starog svetionika, Ema i Amelija nisu htele ni da čuju za to.
Kad smo im saopštili da demo se uzeti, počele su da planiraju svadbu sa
preko 500 zvanica. I to minimum. Nisu mogle da odrede koliko gostiju bi imao
neko kao Liraj. Na kraju sam popustila. Rekla sam da se snađu sa pedesetak
gostiju, naglašavajudi da rakošne dvorane ne dolaze u obzir. Jarilo se nije bunio
što de nas venčati sveštenik. Rekao je da to ionako ništa ne znači u njegovom
svetu.
- Želim da pred tobom budem i običan čovek. Smrtnik. Želim da Purpur Devan
bude supruga Aleka Liraja. - veselo mi je odgovorio - A i nedu da razočaram
bududu taštu i tetku!
Na dan venčanja, kuda i dvorište su bili bajkoviti. Ukrašeni poljskim cvedem i
vezama lavande koje je Bejla nabrala u Javu. Potrudila sam se da dekoracije
decentno sadrže staroslovenske šare i simbole bogova Java. Na sve strane su
gorele bele svede i lampioni. Na sebi sam imala jednostavnu, baršunastu
venčanicu, sa rubovima izvezenim belim koncem u obliku rujana. Na kosi mi je bio
venčid cveda identičan onom koji sam nosila pre ravno godinu dana tokom Kupala.
Među zvanicama su bili i bogovi Java. Jarilo mi je rekao da su se pomirili sa
tim da je zbog mene promenio zakon. Ipak, njihovo prisustvo mi je unosilo nemir.
Verovala sam da su ljubazni jer im je to Jarilo naredio. Međutim, kad Lada uhvati
moj bidermajer od lavande i vilinske trave, pri čemu se veselo zakikota i
vragolasto mi namignu, shvatih da su moji strahovi bili bespotrebni.
Posle ponodi, pozdravili smo se sa razdraganim gostima, obaveštavajudi ih da
kredemo na svadbeno putovanje koje demo započeti na Arkoni, a završiti na
usamljenom ostrvu na Karibima. Kao što smo i očekivali, ispred kude nas dočeka
gomila novinara. Naše venčanje u Starom Nebu jednostavno se nije moglo sakriti.
Njihovi blicevi i dovikivanje su me unervozili. Jedva sam čekala da vozač majbaha
krene i da Jar učini da se u trenu nađemo na Baltiku.
- Neke koristi i od tvojih modi - zakikotah se kad me uze u ruke i prenese
preko praga kude na Arkoni.

259
 - Vidim, potpuno si se navikla na prelaze iz jednog sveta u drugi. - namignu
mi - Nema više padanja u nesvest?
Udarih ga u rame. Poljubi me u nos i ponese uz stepenice. Spusti me lagano
kad uđe u spavadu sobu. Ostadoh bez daha. Nije bilo tavanice. Umesto nje iznad
nas se prostirao beskraj vasione prepune sazvežđa, galaksija i nebula. Presecale su
je komete i rojevi meteora. Izvih glavu, zapanjeno uočavajudi veliko sazvežđe u
obliku kolovrata. Jarilo stade iza mene, obrgli me rukama i poljubi u kosu, pa se i
sam zagleda u treptaj veličanstvene skupine zvezda u čijem centru je kao oko
blistala najveda purpurne boje.
- Nisam znala da postoji. - okrenuh se ka njemu. Podiže mi dlanom bradu ka
sebi.
- Vi ljudi vidite samo ono što vam se pokaže. Ovo sazvežđe je ulaz u Prav.
Starije je od bilo kog sveta.
- Tu je Perun?
- Da. - osmehnu se i pređe mi prstom preko usne.
- Da li Perun... - zastadoh.
- Da li Perun šta? - poljubi me meko.
- Da li se on slaže sa tobom...? - prelomih da ga pitam ono što me sve vreme
kopkalo.
Obuhvati rukama moju glavu.
- Moj otac se slaže sa svim mojim odlukama. - zagleda se u mene.
Smešio mi se očima koje su buktale neverovatnim sjajem. Svuče mi
paučinaste bretele venčanice. Isprati pohotnim pogledom kako mi zbog toga
haljina skliznu sa tela. Zadrhtah.
- Volim te... - izusti pre nego me povuče ka sebi i naglo poljubi. Provukoh
šake kroz njegovu kosu, uzvradajudi mu poljupce.
Željno se hranio mojim usnama i kožom vrata kad se jezikom spusti na njega.
Prstima je istraživao svaki deo moje nagosti. Ne prestajudi da me ljubi, podiže me i
položi na krevet.

260
 - Uvek du te voleti... - prošapta jedva čujno kad mi, udišudi miris svake pore,
prosu kišu poljubaca po celom telu.
Uzdahnuh. Izvijajudi se, zabacih glavu kad mi se jezikom spusti između
butina. Zatreptah, uočavajudi kako na nebeskom svodu iznad nas blesnu purpurna
zvezda u sazvežđu kolovrata...

***
Meki zraci jutarnjeg sunca zagolicaše me po kapcima, terajudi me da lenjo
provirim kroz njih. Vladala je tišina, narušena samo šumom Baltika. Soba se
polako punila danom. Još mi se spavalo. Šmrknuh mrzovoljno i počešah se po no-
su, sklanjajudi pramen koji me je golicao. Osetih dodir glatkog metala sa prsta i
brzo ispužih ruku ispred sebe. Lice mi se ozari kad mi ispred očiju zasija burma.
Talas srede me zapljusnu, ulivajudi mi se u sve delije tela. U potpunosti se
razbudih.
- Sad si udata žena, Purpur! - rekoh sama za sebe i okrenuh se ka svom mužu.
Spavao je go na leđima. Preko stomaka mu je bio traljavo prebačen beli
prekrivač. Disao je polako i ravnomerno. Ujedoh se za usnu kad mu po širokim
ramenima uočih blede tragove noktiju koje sam mu ostavila tokom naše prve
bračne nodi. Obrazi mi se zažariše, vradajudi mi u sedanje kako i koliko dugo smo
imali seks. Toliko jako, toliko željno, kao da nam je poslednji put.
On se promeškolji i coknu svojim punim usnama. U stomaku mi zatreperiše
stotine krila leptira. Osetih u vazduhu svež trag njegovog mirisa šume. Nikad mi
ga nede biti dosta. - pomislih radosno i zagledah se u njegovo lice. Bio je prelep i
kad spava. Koža lica mu je bila svetla, baršunasta. Jaka vilica mu je bila posuta
sitnim čekinjama brade. Pramenovi njegove štrokave kose boje lešnika padali su
mu preko visokog, glatkog čela.
Shvatih da je budan kad mrzovoljno namršti ravne obrve i stisnu snažno
kapke sa dugim trepavicama. Osmehnuh se i pažljivo mu vrhovima prstiju štipnuh
nos. Skoči brzo i prevrnu me na leđa. Zakikotah se gurajudi ga rukama od sebe. On
me lako savlada i blago mi stisnu ruke pored glave.
- Ako misliš da me budiš štipanjem do kraja života, odmah tražim razvod! -
žmirkao je.

261
 - Pa kako inače treba da te budim?! - isplazih se. Ujede me za jezik.
- Pušenje bi recimo bilo sasvim prihvatljivo!
Zacenih se. - Budalo!
- Budalo? - sevnu uvređenim izrazom. - E, sad de budala da ti pojede pičkicu!
- krenu da se spušta, zastade iznad mog stomaka, pa se naglo vrati.
- Zaboravih... - reče nežno i poljubi me meko.
- Dobro jutro, Purpur! - iskrivi veselo usne i utonu pogledom punim ljubavi u
moje oči.
Prođoh mu rukom kroz pramenove, sklanjajudi ih sa čela. Zagledah se u
besprekoran sjaj njegovih očiju boje dilibara.
Povukoh ga ka sebi i položih mu željan poljubac na usne.
- Dobro jutro, Luka...

***
Visoko, pod samim skutom neba, na samom rubu Java, na mestu sa kog se
Arkona vidi na najlepši mogudi način, stajao je Jarilo. Grubo šiban vetrovima sa
svih strana, nepomičan kao stena, stiskajudi do krvi svoje šake u pesnice,
posmatrao je kako Purpur priđe prozoru i širom ga otvori.
Ona udahnu duboko i zažmuri, dopuštajudi da joj lice umije svežina Baltičkog
jutra. Osmeh prepun ljubavi iskrivi joj kut usne kad joj Lesnik sa leđa pomeri
raspušenu kosu sa vrata. Šapatom joj okrznu belu kožu.
- Spremio sam doručak svojoj ženi. - Nežno joj dokači vrelim usnama koren
ramena. Pogleda ka nebu i polako izađe iz sobe.
Purpur se promeškolji i ujede se za usnu. Sneno otvori oči i uputi pogled ka
paperjastom oblaku, na jasnom plavetnilu neba iznad mirnog mora. Srce joj
poskoči u grudima, širedi joj svojim otkucajima kroz vene osedaj čiste srede. Ja
sam najsrednija osoba na svetu - pomisli.
Jarilo je stajao pravih leđa. Njegov plašt, nošen vetrom, obavijao mu je telo.
Disao je duboko. Njegovo lice bilo je mirno. Njegov stav bio je odlučan. Na njemu
262
nije bilo ničega što bi na bilo koji način odalo borbu koju je vodio u sebi. Borbu sa
samim sobom, sa svojom odlukom, sa svojim bolom. Bol koja mu je kasapila srce i
kidala dušu, ocrtavala se samo u njegovim očima. U njihovom ugašenom sjaju, u
njihovom beživotnom mutnom sivilu. Postiđen zbog svoje slabosti, on obori glavu,
kao da želi sakriti od sveta titraj kapljice koja mu skliznu iz oka niz obraz.
- Oče? - mek dečji glas ga u sekundi osvesti i natera da se pribere.
Okrenu sa sa širokim osmehom i raširi ruke. U susret mu potrča riđa
devojčica. Na sebi je imala belu odoru, sa crvenim šarama u obliku plamenova
razbacanim po ramenima i rubovima rukava. Sa leđa joj se vijorio crveni plašt.
Jarilo snažno podiže Bejlu sa zemlje. Čvrsto je privi uz grudi i poljubi u čelo.
Ona se skupi u njegovom naručju i zainteresovano isprati pravac u kom njen otac
ispod obrva pogleda.
- Ko je ona? - upita, posmatrajudi ispitivački ženu kako sa prozora usamljene
kude na Arkoni gleda u nebo.
Njeno pitanje učini da mu izmučeno srce prepukne. Stisnu usne i proguta
pljuvačku. Skloni pogled sa Arkone ka kderki. Osmehnu joj se toplo. Posmatrala ga
je upitno, svojim bistrim očima purpurne boje.
- Niko. - Jar je ponese natrag u Jav. - Niko bitan.
Bejla se kratko osvrnu preko njegovog ramena. Zbunjeno pogleda ka ženi na
prozoru. Zatim se udobno sklupča u očevim rukama i upita hode li smeti da jaše
Ognja.
Purpur se strese kratko kad joj kožu naježi iznenadni dah zime. Polako krenu
da zatvara okna. Najednom zastade i začuđeno usmeri pogled ka nebu. Učini joj se
da nešto zasvetle u oblaku.
Samo sunce - zatrepta, kad joj njegovi zraci zaigraše u očima boje purpura.
Lagano zatvori prozor i veselo išeta iz sobe.

263