ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ 1

1. Дисциплине науке о књижевности и њихова међусобна повезаност

Наука о књижевности у себи садржи три дисциплине: теорију књижевности,

историју књижевности и књижевну критику.

Теорија књижевности јесте теоријска научна дисциплина која се бави

општим особинама књижевноуметничког дела. Она испитује природу
књижевног дела као особеног вида човековог духовног стварања, и у том
погледу она је део опште науке о уметности или естетике. Њене три
поддисциплине су стилистика, версификација и генологија. То значи да се
она бави стилом и језиком као средством којим се остварује књижевно дело
(стилистика), затим проучава стих (версификација), као и облик и структуру
књижевног дела, односно форму у којој су се отелотвориле уметникове
мисли и осећања (генологија – књижевни родови и врсте). Крајњи циљ
оваквог проучавања јесте да се открије јединство форме и садржине у
књижевном делу, тј. склад који постоји између језичке материје (њених
облика, звучања и језичких значења) и оног дубљег смисла који постоји у
једном уметничком делу. Зато главна питања теорије књижевности јесу:
питања процеса уметничког стварања и уметничког сазнавања (естетичка
питања); питања природе језика као средства којим се књижевник служи
приликом стварања (стилистичка питања); питања феномена стиха
(версификацијска питања); питања врсте и облика у којима се књижевно дело
јавља (питање књижевних родова и врста и њихове композиције); питања
историјског развоја појединих књижевних облика и врста и књижевног укуса
у појединим историјским епохама чиме се теорија књижевности повезује са
историјом књижевности (историјска поетика). Овим испитивањима темеље
су ударили Аристотел и римски песник Хорације, сматрајући да се на основу
најбољих књижевних дела могу извући нека стална и непроменљива правила
књижевног стварања према којима се може судити о свим осталим
песничким делима, и која се могу учењем савладати и присвојити.

(Богдан Поповић, Рене Велек, Остин Ворен, Драгиша Живковић, Миливој

Солар, Зденко Шкреб, Зденко Лешић)

1
Књижевна критика представља спону између књижевног дела и читалаца, и
има за циљ да што дубље открије значења и лепоте који се садрже у
конретним књижевним делима, како би олакшала читаоцима потпуније
разумевање и уживање у њима. Притом, она увек полази од схватања
савремености, и тумачи дело у светлости данашњег, савременог осећања и
поимања књижевности и уметности. Она, такође, и оцењује књижевно дело,
и припрема нове чињенице за даља теоријска уопштавања теорије
књижевности и естетике, будући да не треба да суди о делима само на основу
већ постојећих теоријских сазнања, већ мора бити осетљива и за оне нове
особине које једно дело у себи може да носи. Такође, критика никад не сме
бити догматичка, што значи да се не сме бавити делом само на основу неке
уске и једностране теорије, већ мора бити научна и активистичка, што
подразумева што шире познавање модерних теоријских знања, као и
способност уочавања нових смерница у уметничком стварању. Дакле, сврха
критике је интелектуално сазнање, и она води појмовном, систематском
знању.

(Љубомир Недић, Јован Скерлић, Богдан Поповић, Марко Ристић, Борислав

Михајловић Михиз, Миодраг Павловић, Славко Гордић, Михајло Пантић,
Васа Павковић)

Историја књижевности уједињује у себи и теорију књижевности и књижевну

критику дајући синтетичан историјски поглед на развитак књижевне
прошлости. Она проучава историјски развитак књижевности једног народа
или једне епохе, укључујући у круг свог испитивања поједине писце и
њихова дела, књижевне правце и дух епохе, при чему књижевнокритичку
оцену појединих писаца и дела подвргава једном општем историјском
погледу развитка књижевности. Она води рачуна о историјском моменту у
ком су та дела настајала, као и о пријему код читалачке публике у каснијим
временима. На тај начин она указује на историјски континуитет тог развитка
и представља још сложенији вид тумачења него књижевна критика јер
посматра књижевна дела и са аспекта савремености, и са аспекта прошлости
и историјског трајања тих дела, остварујући тако један потпунији суд о
вредности и значењу одређених дела и писаца. Она може проучавати само
књижевност једног народа, али може се бавити и компаративним

2
испитивањем двеју или више националних књижевности, истражујући
њихове везе и откривајући заједничке тенденције.

(Јован Скерлић, Богдан Поповић, Драгиша Живковић, Јован Деретић,

Миодраг Павловић, Милорад Павић)

2. ПОЈАМ СТИЛА

Најопштије схваћен, стил означава начин изражавања. Некада је та реч имала

само значење металне писаљке (грчко stylos) којом се писало по дашчици
превученој танким слојем воска. Касније је добила значење које данас има
реч рукопис, а још касније значење начина писања. Данас се том речју
изражава сваки организован и затворен систем средстава израза, било
речима, бојама, тоновима, масом, тако да се о стилу говори не само у
књижевности већ и у сликарству, музици, вајарству, архитектури, па чак и у
животу уопште (стил живота = начин живота). У књижевности може се
говорити о индивидуалном стилу једног писца (Црњански, Андрић), или о
стилу епохе или књижевног правца (романтичарски, реалистички,
модернистички стил), о стилу једног књижевног рода или врсте (стил романа,
лирске песме, драме), чак и о националном стилу (француски, немачки, руски
стил).

Но, без обзира на ове ширине које се везују уз овај појам, под речју стил у
књижевности подразумева се јединство свих мислилачких, осећајних и
осталих духовних особина једног писца (или једне епохе, књижевног рода,
народа) израженог у делу јединственим начином који је својствен само том
писцу (или епохи, књижевном роду...), и који се огледа и у избору предмета о
којем говори и који описује, и у ставу који према њима заузима, и у одабиру
језичких средстава, и у начину на који комбинује своје слике и ликове,
односно, како ствара целовито дело од тих појединачних елемената.

Наука о књижевности се као самостална дисциплина утемељила тек

средином 19. века, и до почетка 20. века она се понајпре бавила филолошким
утврђивањем текста, биографским истраживањем пишчеве личности и

3
психолошким тумачењем пишчеве личности. Оваквим приступом занемарује
се само дело као уметнички предмет, и светлост пада око дела. Почетком 20.
века извршен је радикалан разлаз са схватањима које је увео позитивизам.
Сада у центар истраживања улази само књижевно дело, односно уметност
речи. Антипозитивисти поштују само она опажања која се односе на
уметничко дело, и наука се одриче свих спољашњих претпоставки
(биографских, психолошких...), и усмерава се према унутрашњости
књижевног дела, и то је такозвани унутрашњи приступ проучавању
књижевног дела. Овај приступ заснивао се на претпоставци да књижевно
дело може да се сазна као уметничко једино ако му се приђе као аутономном
организму, као засебном естетском предмету, као посебној структури
значења и вредности, и најлегитимнији је по њима био приступ који тежи
откривању и разумевању релација које остварују оно унутрашње у
уметничком делу. Књижевно дело је језичко уметничко дело, и у себи оно
носи вредност језика, односно стила. Отуда стил почиње да бива схватан као
уметничка супстанца. Ако је језик норма говора сваког појединца, онда је
стил одступање од те норме, стил је одступање од стандарда. Стил је посебна
и непоновљива организација језичког исказа.

Могу се разликовати колективни и индивидуални стилови. Колективни су

они код којих се ради о функционалном раслојавању језика, а индивидуални
су они непоновљиви, попут ораторског, разговорног, поетског,
публицистичког, научног... Сви ови индивидуални стилови имају
интелектуалну, комуникативну и емотивну функцију, али естетску функцију
имају само ораторски и поетски стил.

Током векова дефинисање и стила у књижевности било је различито.

Сагледавање стила се кретало у јаким опозицијама, па је он тако био
посматран као језички израз остварен између разума и афективности, између
свести и подсвести, и тако даље. Данашње поимање стила може се подвести
под следеће: за две изјаве на истом језику које преносе приближно исто
обавештење али се разликују у својој језичкој структури, може се рећи да се
разликују у стилу.

4
 3. ПЛАТОНОВА И АРИСТОТЕЛОВА ДЕФИНИЦИЈА СТИЛА

За Платона и Аристотела кључно је било одредити да ли се стил тиче само

формалне, или пак и оне семантичке структуре једног исказа. Дакле, да ли је
стил само обликовање језичког израза (фонолошког, морфолошког...), или
подразумева и организовање мисаоно-емотивног садржаја. И још важније: да
ли је стил одређена језичка форма у коју улази мисао, или је стил само начин
на који мисао сама постоји?

По Платону мисао и језички облик су нераздвојиво повезани, и свака идеја

постоји само у логосу, а логос чине рацио и орацио. Рацио је сама мисао, а
орацио оно чиме је мисао изражена. Платон схвата стил као остварење идеје
мисли и језичког облика. Да би се потпуно исказала, потребно је открити ону
праву реч у којој ће мисао добити есенцијални облик. Без тог сједињења нема
стила. Свака промена у форми израза, дакле, изазива и промену у својој
суштини, и свако неостварено сједињење мисли и његовог језичког облика
има за последицу недостатак стила.

Атистотел је стил посматрао другачије. По њему стил је особина коју сваки

језички израз поседује. То значи да се он може оцењивати по свом квалитету,
може се побољшавати вежбом и учењем. По њему, и по античкој реторици,
мисао и језички израз су раздвојени: мисао претходи изразу. Зато Аристотел
разликује предмет говора и његов облик, и његово виђење је у основама
античке реторике која за уметност каже да је вештина која се може научити,
али исто тако и да стил не зависи од воље писца већ од саме природе
предмета говора.

4. УЧЕЊА РЕТОРИКЕ И СТИЛИСТИКЕ

Стару поетику и реторику са модерном стилистиком повезује једна особина –

настоје да књижевно дело анализирају у складу са општим језичким
начелима. Стилистика је преузела многе појмове и њихове називе али је
променила њихову улогу. Због тога се познавање основа савремене
стилистике не може разумети без разумевања учења старе реторике, која је
настала у старој Грчкој као учење о говорништву. Она се развијала као наука
која је обухватала учење о говорништву и учење о језику, а онда и учење о
прозном изучавању уопште. У њеној основи налазио се идеал култивисаног

5
говора, односно уверење о томе да је вештина доброг говора и писања услов
и сврха стварања. Нагли развој реторике био је условљен полисима (животом
у њима), где је жива реч деловала снажно и непосредно, и била је неопходна
у правним расправам. Хелени су научили и Римљане беседништву (Цицерон,
Тацит), и већ почетком 5. века пре нове ере на Сицилији је састављен први
теоријски приручник о добром беседништву.

У средњем веку имамо тривијум: граматика, реторика и поетика. Реторика је

саставни део школства све до 18. века, и од тада утицај реторике почиње да
се ограничава на црквено и јавно беседништво (код нас вреди поменути
Ђорђа Малетића и Аврама Мразовића, њихови уџбеници били су
најпознатији), што значи да је изгубила власт над облашћу књижевног израза.
У антици је била носилац упутстава за општу стилистику, а у преромантизму
је носилац упутстава само за добро црквено беседништво, и јавно
беседништво.

Класична реторика се делила у неколико дисциплина од којих је свака учила

о добром писању. Реторичари су разрадили темеље учења о књижевним
врстама, о стиловима, о композицији и о фигурама. Проучавања реторике
почиње са Аристотелом и завршава се епигонима с краја 18. века који су
покушавали да пишу о реторици. Реторика је књижевне врсте схватала
другачије од стилистике. Оне су за њу били стоги и чврсти обрасци према
којима се морало писати. Постојао је узор за сваку врсту писања, и за сваку
књижевну врсту. На пример, учење о епу је давало упутства о томе како мора
да се уобличи одређени низ збивања, и ниједна књижевна врста није смела да
прекорачи границе своје врсте. Рецимо, трагедију на тему Електре обрадила
су сва тројива старогрчких трагедиографа, Есхил, Софокле и Еурипид, али
ипак је пишу различито. Стил је остао исти, узвишен, и композиција, и
књижевна врста, али су различите обраде карактера и трагичке кривице
главне јунакиње.

Учење о стиловима је најуже повезано са учењем о књижевним врстама.

Реторика учи да постоји неколико стилова који се међусобно разликују по
избору речи, темама, ликовима. Дакле, по реторици постоје три стила: ниски,
средњи и високи. Високим стилом обрађују се теме из ратничког живота или
из славне историје и мита, а од књижевних врста то је одговарало епу и

6
трегедији. Ликови су били велики јунаци, племићи, аристократија, богови, а
основне мисли су морале да садрже етичке вредности. Стога су смеле да се
употребљавају само одређене речи. На пример, ако би реч средњег стила
била коњ, у високом стилу смело би само да се каже ат, или вранац, док би у
ниском стилу, којим се писало о обичним људима, и у којима су биле теме из
обичног сеоског, пастирског живота, била допуштена употреба непристојних
или смешних речи. Тако у комедији не би био ат или вранац, већ кљусе или
рага рецимо. У високом би био двор, а у ниском колиба или страћара, у
високом нестор (по митологији мудар и дуговечан краљ), а у комедији
старкеља.

Учење о композицији је разрађивало начин на који мора да се развија

композиција на суду, а по истом принципу се градило и књижевно дело:
увод, разрада, потврда, одбијање, закључак.

Учење о фигурама реторика је обухватала кроз пописивање и разврставање

средстава лепога писања – фигура. Данас су то основна стилска средства.
Реторика их је схватала као средства књижевног изражавања која су сама по
себи добра, а модерна стилистика води рачуна о функцији коју те фигуре
имају унутар једног књижевног дела

5. АСОНАНЦА, АЛИТЕРАЦИЈА, ОНОМАТОПЕЈА

Савремена стилистика разликује четири групе стилских фигура:

Фигуре дикције (гласовне, звучне фигуре);

Фигуре конструкције (фигуре распореда речи у реченици, синтаксичке ф.);
Фигуре мисли;
Фигуре речи (тропи, фигуре пренесеног значења).

ФИГУРЕ ДИКЦИЈЕ су она изражајна средства која су везана за облик и звук

поједине речи.Звуковне ефекте никад не примамо одвојено од значења речи,
и звук може да увећава или умањује одређено значење речи. У фигуре
дикције спадају фигуре понављања одређених гласова, опонашање звукова из
природе; оне првенствено управљају пажњу на сам језик а не на значење. Оне
омогућавају да језички израз добије на интензитету, да се смисаони садржај
обогати емоционалним тоновима. Овде такође припадају и фигуре

7
понављања. Понављање појединих речи нипошто није само због звучног
ефекта, оно је сложен стилски поступак у којем поједина реч добија сваки
пут ново значење због новог контекста. То значи да ове фигуре нису стилска
средства једне димензије, јер неке фигуре понављања и набрајања због новог
контекста и значења могу да буду и у групи неких других фигура.

Асонанца (lat. assonare – одјекивати) је стилско средство понављања истих

самогласника у суседним речима.

„Ој Додо, ој Додоле“ (народна песма);

„Јеца звоно боно...

...Пучина плава спава“ (Вече на шкољу“, А. Шантић)

Алитерација је стилско средство понављања истих сугласника у суседним

речима.

„Јеца звоно боно,

по кршу дршће звук...
...пучина плава спава“ („Вече на шкољу“, А. Шантић)

„Риба риби гризе реп.“

И асонанцом и алитерацијом постиже се звучни ефекат, појачава се

експресивност и изазива одређена емоционална напрегнутост.

„А силно свјетло, ко стотине звона

Са звоника бијелих, у памети
Лудој сијевне: свјетлост са Сиона,
Дивна свјетлост која свијети!
Свијетла птицо!Свијетло дрво! Ријеко!
Мјесече! Свјетло ко мајчино млијеко!“ (Јама, И. Г. Ковачић)

Ономатопеја је фигура код које се гласовима опонашају звукови из природе.

Сваки језик спонтано ствара такве речи: кукавица, шуштати, грактати,
мумлати... У поезији се она изводи комбинацијом ономатопејских речи и

8
понављањем, то јест, таквим поретком више речи који даје утисак таквог
догађаја у природи.

„Сједи тако Филип у сутону, слуша роду на сусједном димњаку како клепеће
кљуном као кастањетама“ („Повратак Филипа Латиновића“, М. Крлежа)

Ономатопејске речи настоје да имитирају звук, боју ритам. Фонетски систем

сваког језика у великој мери одређује ономатопејске карактеристике речи.
Зато за исти звук из природе различити језици имају различите речи, али
такође, деловањем одређених гласовних закона одрђене ономатопејске речи
могу и да се изгубе. Ономатопеја најбоље ефекте постиже у комбинацији са
асонанцом и алитерацијом.

„И цврчи, цврчи цврчак, на чвору црне смрче...“ („Цврчак“, В. Назор)

6. ЛИРСКИ ПАРАЛЕЛИЗМИ (ФИГУРЕ ПОНАВЉАЊА)

Анафора на грчком значи понављање, и могу се разликовати два значења.

Једно је шире, а једно је уже значење. У ширем значењу анафора је један од
типова паралелизама. У ужем, она је понављање исте речи или групе речи на
почетку суседних стихова. Може постојати и композициона анафора, што је
понављање истих мотива на почетку више епизода, или певања у једном епу
(рецимо, кад се јунаци припремају за битку пролази се кроз исти редослед
описивања). Анафора је више реторичка фигура, и њоме се покреће пажња
код слушалаца на садржај стихова.

„Уранила Косовка девојка

Уранила рано у недељу...“

Епифора (грчки – додатак) је понављање исте речи или групе речи на

крајевима суседних стихова, и има емоционалну функцију.
„Чујем у сну,
Сањам у сну,
Видим у сну.“ (Ј. Каштелан)

9
Симплоха на грчком значи сплитање, сједињење, и као стилско средство
представља спој анафоре и епифоре. Честа је у политичким и судским
говорима. Она за последицу има паралелизам реченица:

„У тамници је глава народа,

У тамници је снага народа,
У тамници је нада народа.“ (Л. Костић)

Анадиплоза или палилогија на грчком значи удвостручење, и представља

понављање речи или групе речи с краја једног на почетку наредног стиха:

„Уранила Косовка девојка

Уранила рано у недељу
У недељу прије јарког сунца...“

Рефрен јесте понављање истог стиха или групе стихова (строфе) на тачно
одређеном месту у песми. Ређе се јавља у народној, а много чешће у
уметничкој поезији. Рефрен појачава емоционалност песме у јединствености
њеног звучања, а функција је повезивање мотива.

„Никад више.“ (Гавран, Е. А. По)

„Santa Maria della Salute“ (Л. Костић)

Еквивалент рефрену у прози јесте лајтмотив, а разлика у односу на рефрен је

та што лајтмотив нема строго фиксирано место појављивања, његова
дистрибуција је слободнија, и може се појављивати и у синонимним
решењима и варијацијама (рецимо, код Андрића: мост – ћуприја).

7. ПОЛИПТОТОН, ПАРОНОМАЗИЈА, ЕТИМОЛОШКА ФИГУРА

Полиптотон је термин из античке реторике и сврстава се у подврсте фигура
понављања. Полиптотон се јавља онда када се иста реч унутар реченице или
стиха понавља у другом падежу или облику, дакле, у деклинацији или
коњугацији: „Све се човек бори са човеком“ (Његош), „Ђул девојка под
ђулом заспала“ (народна песма).

10
Често се налази у фразама које имају значење суперлатива: „Краљ краљева“,
„Песма над песмама“. Изразито је честа у пословицама: „Врана врани очи не
вади“.

Парономазија, на грчком значи називање по сличности. То је термин

античке реторике за речи које се дводе у везу по звучној сродности.
Укључују у себе и нововековну игру речима, али је она ширег значења јер
речи доводи у везу само због ефекта звучности. Парономазија је везана за
интелектуални, прозни израз, чије је главно оружје духовитост. Рецимо, може
се остварити додавањем префикса: „Што га брани кад га не одбрани“
(Његош), или кад је по среди чисто сазвучје: „Шта ме сеца са месеца“ (Л.
Костић), „На путу ружица, а код куће тужица“, „Продао је веру за вечеру“.

Етимолошка фигура значи синтактичко повезивање речи исте основе.

Најчешће су то глаголи са унутрашњим објектом: „Лов ловити“, „Бол
боловати“ – објекат и глаголски предикат имају исту основу. Пример је и
„Уранила рано у недељу“. Има стварних етимолошких фигура, као што су
наведене, али има и привидних (тзв. народно етимологисање), попут „Бечу
граде не бечи се на ме“, или, „Морално је оно што се мора“.

8. ИНВЕРЗИЈА, АНАКОЛУТ, ПАРЕНТЕЗА

Према реторици ФИГУРЕ КОНСТРУКЦИЈЕ се она изражајна средства која
настају посебним распоредом речи у реченици или неком већем одломку.
Зато су то и фигуре распореда речи, а можемо их звати и синтактичким
фигурама. Свако одступање од уобичајеног редоследа у реченици изазива
ефекат. Значење речи не зависи само од тога шта она значи као реч, већ и од
њеног места у низу речи. Оне могу да појачају ритам стиха и његову општу
емоционалну напрегнутост. Ове фигуре остварују читав низ ритмичких
варијација, и омогућавају изражавање бесконачних варијанти емоција, и зато
могу у стих да унесу узбудљивост и напрегнутост.
Инверзија је фигура којом реченица добија другачију интонацију од
уобичајеног реда речи. Била је изразито омиљена у бароку и тада се често
претварала у чисту песничку украсну фигуру. Рационалисти су је одбацивали
због тога што не одговара природном току мислиа а рехабилитацију
доживљава у романтизму. Она је типична за лирску поезију будући да је
11
лирика израз узбуђеног духовног стања и снажне емоционалности. Потиче од
латинске речи inversio, што значи окретање, преметање речи. Инверзијом
реченица добија другу интонацију, а њено значење добија посебну нијансу.
Израз инверзија потиснуо је данас све сродне изразе античке реторике, тако
да је он постао општи израз за сваку промену уобичајеног реда речи у
реченици. Инверзијом се издваја појам на почетак реченице и тиме се
наглашава више од осталих речи. Сврха инверзије је, дакле, да се истакне она
реченица или реч коју писац жели да подвуче.
„Бисер Мара, по језеру брала“
„Заборавио сам јутрос песму једну ја“
„На Дрини ћуприја“

Анаколут је подврста елипсе, и означава одређени несклад у грађењу

сложене реченице. Дакле, анаколут настаје кад се усред започете реченице
мења мисаони ток (деси се колут, односно окрет), а да претходно започета
реченица није завршена. Сматра се да је он одлика несређеног мишљења и
недовољне стилске обраде. Чест је у разговорном стилу Када га писци
употребљавају онда то раде свесно, наравно, као одређено стилско средство.
Изразито је омиљен у хришћанској реторици, а у песничком језику је пример
узбуђеног говора. Налазимо га у Шекспировим драмским делима.
„Оно брдо понајвише / ту је црква саграђена“
„Кад дођеш у било који град / а у било који град се долази врло касно / кад
дођеш врло касно у било који град“ (М. Бећковић)
Парентеза је фигура уметања реченице или речи усред реченице или стиха.
Реченица која се убацује није синтаксички повезана са реченицом у коју се
убацује, и обично је издвојена цртицама или заградом.
У то би халка закуцала. – „Петар!“
– Ускликне отац – ... („Претпразничко вече“, А. Шантић)

9. ЕЛИПСА, ПЕРИФРАЗА,СИНТАКСИЧКИ ПАРАЛИЛИЗМИ

Елипса у преводу са грчког значи изостављање, и настаје када се из
реченичне целине изоставе поједине речи али на такав начин да се смисао
сачува: „Киша!“, „Ватра!“ У књижевности се постиже згуснутост и снага у
изражавању посебних мисаоних ставова. Честа је у народним пословицама:
„Што пре то боље“, „Младост – лудост“, „Зрно по зрно погача, камен по
12
камен палача“. Кратко, елиптично, језгровито изражавање воле песници,
рецимо Момчило Настасијевић: „Лове,/ а уловљени/ с вечери, туго/ ко коме
плен?“ Посебан облик елипсе јесте апосиопеза, и настаје изненадним
преломом усред реченице, и то прекидањем мисли на оном месту где би
требало изразити главни садржај реченице, па се читаоцу оставља да га
погоди из контекста. Античка апосиопеза изоставља делове реченице било из
пристојности, било што не би да каже нешто што би слушаоцу било мучно да
чује.Али постоји и емфатичка апосиопеза чија је сврха да се прећуткивањем
изрази још јаче оно што се није истакло.
„Осветићу вам се обема. То ће сав свет – ја ћу то учинити.“ (Краљ Лир,В.
Шекспир)
Перифраза у преводу са грчког значи описивање. Када песник каже:
„Планули су први огњи неба“, у пренесеном значењу он каже да су се
појавиле звезде и месец, и да долази ноћ. Песник је, дакле, употребио описни
начин казивања, зато је неки називају и описном метафором, али и
патетичном метафором, будући да је у бароку и класицизму била честа
одлика узвишеног и патетичног стила. Перифраза може бити једночлана,
када се каже „Корзиканац“ за Наполеона, или двочлана: „огњи неба“ за
звезде. Може бити по вокабулару митолошка: „Јупитеров пород божански“
(Хектор), метонимијска: „Корзиканац“ (Наполеон), метафоричка: „подневна
звезда“ (сунце). Перифраза је и „Ромула вечни град“ (Рим), „Тад зима беше,
сад жита зру“ (лето), „краљ животиња“ (лав), „седма уметност“ (филм), „онај
који све види“ (бог). Једна друга фигура, еуфемизам, такође је у својој
суштини перифраза: „одузети некоме живот“ (убити га). Перифраза свако
изражавање чини необичним уздижући га изнад свакидашњег, уобичајеног
саопштавања. Она служи као један од основних елемената патетичности, и
врло је честа у узвишеном говорништву.
Синтаксички паралелизам припада фигурама понављања, као и
таутологија, кумулација, плеоназам. Синтаксички паралелизам јесте фигура
понављања истих типова реченица. Дакле, нижу се исте синтаксичке целине,
односно, понавља се модел организације:
„Оде Марко гором певајући,
Оста џине ногом копајући“ (народна песма)

„Насмејте се, о, смејачи!

13
Засмејте се, о, смејачи!“ (Велимир Хлебњиков)

10.РЕТОРСКО ПИТАЊЕ, АПОСТРОФА

Реторско питање означава посебну употребу упитних реченица у којој се
упитне реченице постављају без намере да означе право питање. Оне служе
као изјавне реченице, а упитним обликом наглашавају потенцијални
емоционални став. Оно је питање на које се не очекује одговор, и поставља се
ради добијања реторског ефекта а не због добијања информације. Оно је само
привидно питање, а заправо је афективно набијена тврдња, и служи за
изражавање чуђења, незадовољства, беса, итд. У античкој реторици постојало
је више назива за њене подврсте.
- Еротеза – питање постављено са намером да се изазове одређени
одговор;
- Еперотеза – кратко емфатичко питање ради постизања одређеног
ефекта;
- Антипофора – питање којем одмах следи одговор;
- Еротема – питање на које је одговор очигледан. То је тврдња која се
због јачег наглашавања ставља у облик питања;
- Пузма – протест у облику питања;
- Анаценоза – питање упућено некој одређеној личности, стварној или
фиктивној;
- Симбуленза – питање које је тако постављено као да тражи неки савет.
Ова подела може да се сведе на два основна облика:
1. У којем је смисао такав да одговор може бити само НЕ! То је одрична
реченица постављена у упитни облик.
2. Питање које се своди на изражавање страве, чуђења, огорчења онога
који га поставља па немамо прави одговор на њега.
Због своје наглашене емоционалности, реторско питање је најчешће средство
патоса – повишеног емоционалног стања. Среће се често у говорима
Демостена, Цицерона... У њему постоји снажан елемент сугестивности, и
писац га поставља зато што упитна реченица сужава садржај свести на једну
једину тачку. Реторско питање припада најјачим средствима за означавање
једне чињенице, и оно је изванредно средство да у читаоцу пробуди напетост
и усредсреди га на једну тачку.
„Зашто ноћас тако шуме јабланови
14
Тако чудно, страсно, зашто тако шуме?“ (Ј. Дучић)

„О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани,
Од гладних птица, моја муко тврда?“ (А Шантић)
Апострофа на грчком значи одвраћање, окретање на другу страну. Она
означава обраћање одсутним или умрлим особама као да су присутне или
живе, или је пак по среди обраћање природним или апстрактним појмовима
као да су жива бића. Развила се у античкој Грчкој, где су се беседници
обраћали боговима. Увек је у вокативу, а функција јој је оживљавање слике,
и помоћу ње песников однос према стварима бива блискији, топлији,
непосреднији.
„Песме моје, јадна сирочади“ (Б. Радичевић)
„Опрости, мајко света, опрости“ (Л. Костић)
„О, мили часи, како сте далеко!“ (А. Шантић)

11.АСИНДЕТ, ПОЛИСИНДЕТ, ПАРАТАКСА, ХИПОТАКСА

Асиндет (или асиндетон) у преводу са грчког значи неповезан, без везника, и
то је фигура слична елипси, и настаје низањем речи, појава, мисли, осећања
без граматичког повезивања, односно, изостављају се везници у том низању.
Овим стилским средством постиже се динамика радње и напрегнутост
емоција.
„Пођем, клецнем, идем, застајевам“ (Ј. Ј. Змај)

Полисиндет (или полисиндетон) је фигура супротна асиндету, и на грчком

значи много везано. Настаје спајањем речи низом везника без граматичке
потребе. Сврха је посебно истицање појединих речи, или гомилање
представа, па се тиме онда сугерише одређени смисао.
„И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко“. („Госпођици“, А. Шантић)

Паратакса је фигура низања упоредно самосталних реченица: то је низ

реченица које су у међусобно независном односу. За лирску поезију

15
паратакса је значајна и честа, стихови су краћи и имају одређену
самосталност.
„Чујем у сну,
Сањам у сну,
Видим у сну.“ (Ј. Каштелан)

„Ноћас се моје чело жари.

Ноћас се моје вјеђе поте.“ (Тин Ујевић)

Хипотакса је фигура грађења дужих зависно-сложених реченица. Више

одговара прозном изразу, мада је присутна и у поезији.
„Опрости, мајко света, опрости,
Што наших гора пожалих бор.“ (Л. Костић)

„Сишли смо с ума у сјајан дан

провидан, дубок – нама, драга, знан,
и светковасмо отцепљење то,
од мука, сумње, времена и сто
рана, што крваве их вређао свет
љубави наше плав и нежан цвет.“ („Светковина“, С. Пандуровић)

12.ПОРЕЂЕЊЕ
Поређење је фигура довођења у везу два појма на основу њихових сличности
и подударања у једној или више особина. Поређење има три елемента: 1)
предмет који се пореди, 2) предмет са којим се пореди и 3) њихова заједничка
особина, која је и најважнији елемент у поређењу:

„Хуманизам и ренесанса су букнули као пожар и захватили сву Европу...“.

Поређењем се постиже конкретизација слике јер се неки мање познат

предмет пореди са познатијим предметом. Отуда се поређењем најпре
конкретизује неки апстрактни феномен, али може се поредити и конкретно са
апстрактним и онда је заједничка особина по правилу пуна неке симболике:

„Ко немирна савест што први пут спава,

16
тако спава море у немом блистању“. (Ј. Дучић)

Банална поређења честа су у свакодневном говору: „Гладан као вук“. Од

успелог уметничког поређења се тражи или да је особина која се њим
открива нова, или да се њиме упућује на нека шира и комплекснија својства
предмета, односно да има дубљу симболику.
„Ко свилене нити што их паук сатка,
по дрвећу виси месечине вео.“ (А. Шантић)

Могу се поредити и два конкретна појма, али онда предмет са којим се

пореди мора у себи имати више изражену заједничку особину:
„И влат пшеницу стоји усправно као свећа. Ни да се њи’не.“

Поређењем писац открива свој мисаони и емоционални став према

предметима, и може се развити кроз целу песму, као у песми „Као кроз
маглу“ Ђуре Јакшића.

13.АНТИТЕЗА
Антитеза или контраст је поређење по супротности. У њој се изразито истичу
оба члана која га чине, и то на оном у сликарству познатом поступку сликања
црно-бело, или уопште сликања комплементарним бојама. И као што се у
сликарству контрастне боје лепо допуњују, а опет свака понаособ изразитије
делује, тако се и у књижевности антитезом постиже изразита конкретизација
слике.
„Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
а на моме јесен и туробна магла.
Ја знам ваше срце сада ватром гори,
моје хладна зима окива и мори.
Ваше очи сјају ко два неба плава,
а моје су мутне као магле сиње...“ („Госпођици“, А. Шантић)

Антитеза изазива веома јак емоционални утисак и као целина и посебно

сваким својим делом, и увек се истиче онај члан на који песник ставља своје
мисаоно и емоционално тежиште. Чест је у народним пословицама:
„Ја босиљак сејем, мени пелен ниче.“
17
„Сит гладном не верује.“
„Чува беле новце за црне дане.“,
као и у свакодневном говору: „Жути жутују, а црвени путују.“

Посебна врста поређења јесте словенска антитеза (тако се зове јер се често
појављује у усменом песништву словенских народа), и први ју је уочио Јаков
Грим. Она има три конститутивна елемента: 1. поредбена слика (питање), 2.
негација њене реалности (негативан одговор), и 3. истицање правог стања
ствари (позитиван одговор).
У народним песмама словенска антитеза има строго утврђену схему коју је
могуће разложити на више делова:
1) Предформула „Боже мили, чуда великога“ (није обавезна)
2) Платформа „Шта се б’јели у гори зеленој?
3) Алтернативна питања Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?
4) Објашњење Да је снијег већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
5) Негација Нит’ је снијег, нит’ су лабудови,
6) Разјашњење него шатор аге Хасан-аге.“ (Хасанагиница)

14.ОКСИМОРОН, АНТИМЕТАБОЛА, ПАРАДОКС

У дословном преводу оксиморон значи „оштроумна лудост“. То је обично
синтаксичко повезивање двеју језичких јединица супротног значења,
најчешће у облику именице и атрибута. Употребљава се за исказивање
комплексних, ирационалних, готово неисказивих стања: „скромна раскош“,
„поноћно сунце“, „речито ћутање“, „јавна тајна“, „зимско летовање“,
„паклени анђео“. По својој суштини приближава се парадоксу.
Антиметабола је стилско средство које функционише као двочлана антитеза
у којој се оба члана понављају мењајући синтаксичку функцију:
„Ко се узвиси биће понижен,
ко се понизи биће узвишен“ (Јеванђеље по Матеју) – мења се функција
субјекта.
Антиметабола је подврста хијазма, који је опет подврста антитезе код које се
два пара речи који кореспондирају међусобно, постављају укрштено, други
пар у обрнутом, зрцалном распореду према првоме, ради јачег наглашавања
хијастички поређаних речи и стварања утиска симетрије:
18
Лако маше, ал удара тешко = Лако маше,
Ал удара тешко.
Парадокс у преводу са грчког значи „оно што је неочекивано“. У њој се
истиче нека мисао наизглед у себи противуречна и супротна општем
мишљењу и веровању, а у ствари је тачна. То је термни античког судског
говорништва, а посебно је чувен Сократов парадокс: „Знам да ништа не
знам“. Од оксиморона и ироније разликује се по томе што појмови у
парадоксу нису чисте супротности, већ су појмови само наизглед нескладни.
Такође, оксиморон је синтагма, а парадокс је читава једна тврдња. У поезији
парадокс је средство за изазивање неуобичајених асоцијативних токова.
„Ја волим све што се креће, јер све што се креће креће се по законима живота
и смрти.“ (Б. Миљковић)

„Јер знадем себе и слаба и јака,

јер слутим себе у свијетлу и сјени,
и јао мени, дакле – благо мени!“ (Тин Ујевић)

Парадокс је употреба израза са наизглед супротним значењима који се

формално искључују и исказују нелогичну мисао, мада у себи носе истину.
Она треба да буде стилизована тако да својим обликом делује нелогично, али
да ипак у себи садржи смисао: „Лове, а уловљени...“ (М. Настасијевић).

15.ХИПЕРБОЛА, ЛИТОТА, ЕУФЕМИЗАМ

Хипербола је термин античке реторике за фигуру преувеличавања особина
предмета или интензитета радње, односно појачавања израза до екстрема.
Битан је стилски елемент патоса (повишено, узбуђено стање људског духа).
Она највише и најјаче изражава емоционални тон песничког језика, и при
изражавању јаких осећања може ићи до неограничених размера.
„Дрзнеш ли даље, чућеш громове,
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају.“ („Отаџбина“, Ђ. Јакшић)

„Кад је виђу ђе се смије млада,

19
свијет ми се око главе врти.“ (Његош)

„И кад нам мушке узмете животе,

гробови наши бориће се с вама.“ (А. Шантић)

„Сузама је море замутила.“ (народна песма)

Литота на грчком значи ублажавање, умањивање, и сматра се фигуром

супротном хиперболи. Она подразумева умањивање или изражавање
скромности. Литота изражава снажан утисак пошто се привидним
ублажавањем основног значења најчешће то значење још више појачава. У
ужем смислу она је истицање, наглашавање неког појма негирањем њему
супротног појма (уместо „није лоше“ – „добро је“; „није ружна“ – „лепа је“),
а у ширем смислу она представља свако намерно ублажавање израза са
сврхом да се код читаоца појача обратан утисак: „отишли сте мало
предалеко“, уместо „тешко сте погрешили“.
„Ниси баш најпаметнији“; „А њу фале, а и нас не куде“; „Не говори баш увек
истину“; „Нисам ни ја неук“.
Код литоте се израз само привидно ублажава, а заправо иде за појачањем.

Еуфемизам је фигура слична литоти, али она израз ублажава тако што
уместо правог и директног израза за неугодне, непристојне или опасне
појмове користи блаже и лепше речи. Еуфемизмом се речи замењују, и због
тога оне припадају фигурама речи, односно фигурама пренесеног значења.
Код литоте слушалац треба да смисао изговорених речи пренесе на један
виши степен сугестивности.
„Љубитељ добре капљице“, „Воли да загледа чаши дно“ – алкохоличар
„Жена лаког морала“, „Пријатељица ноћи“ – проститутка
Опасне речи се такође везују за језички табу, и то за давнашњу веру човека у
магијску моћ језика да изговорено може да се призове. Зато се уместо ђавола
каже „нечастиви“, уместо да је неко мртав – „отишао је“ или „нема га“,
„заспао је вечним сном“, „све у гробу спава“ (А. Шантић).

20
 16.ГРАДАЦИЈА, ТАУТОЛОГИЈА, КУМУЛАЦИЈА
Градација на латинском значи степеновање. За античку реторику и теорију
књижевности она је фигура набрајања, за неке теоретичаре је фигура мисли, а
за Шкреба је троп. Градација је стилско изражајно средство које настаје
таквим избором речи, мисли и слика којим се изазива појачавање или
смањивање у односу на почетну мисао. Ако низање речи или представа иде
од слабијег ка јачем онда је то климакс, а обрнуто је антиклимакс. Градација
је поступно ређање осећања и слика по јачини, и она појачава утисак који
доводи до пароксизма – до највећег степена осећања и страсти. Може се
користити за динамичност радње или за приказивање поступних промена у
карактеру личности народна (песма „Урош и Мрњавчевићи“). У бајкама
градација се појављује у представљању ликова, препрека које јунак мора да
савлада и слично. И градација као и контраст има важну улогу у
композицији, и нарочито је важна за баладу (антитеза је, опет, важна за
елегију).
Климакс: „За Ђурђем је косу одрезала,
За ђевером лице изгрдила,
А за братом очи извадила.“
Антиклимакс: „Мајка даде своју десну руку,
Сестра даде косу с уплетњаком,
Љуба не да ђердан од бисера.“
Прво значење градације јесте најважније начело књижевног дела – када је
потребно сталним појачавањем естетских утисака задржати читаочеву пажњу
све до краја, и тај поступак је важно композиционо начело уопште у
књижевности. У другом значењу то је термин за фигуру мисли и понављања,
али може и да се јави као продужена анадиплоза када се стално понављају
исте речи с краја једног на почетку наредног стиха, и тај поступак је био врло
омиљен у барокној поезији (Сузе сине разметнога, И. Гундулић). Треће
значење подразумева употребу овог термина за сваку фигуру поступног
појачавања израза, а да се они не понављају, као што је то пример у песми
Santa Maria dell Salute Лазе Костића, или у другој строфи Јакшићеве песме
„Као кроз маглу“.

Вукашин. „Кажи, Марко, на мене је царство,

Од оца ће останути сину“
21
Угљеша: „Кажи, Марко, на мене је царство,
Оба ћемо братски царевати.“
Гојко: „Кажи, Марко, на мене је царство,
Ти ћеш, Марко, први царовати,
А ја ћу ти бити до кољена.“
(народна песма „Урош и Мрњавчевићи“)

Кумулација у преводу са латинског значи гомилање. То је термин античке

реторике за асиндетско низање више појмова сличног или блиског значења,
чиме се појачава афективност изражавања.
„Све је добро и честито било
Смех, сузе, наде, жеље, уздисаји“. (Милан Ракић)

Таутологија на грчком значи понављање, изнова речено. У стилистици то су

вербалне варијације о истој садржини, и подразумева употребу синонима:
„Пођем, клеца, идем, застајевам“ (Ј. Ј. Змај).
И природа цела зашумеће страсно,
И поља, и горе, и баште, и врти.“ (М. Ракић)

Таутологија може обогатити израз и дати му снагу емоције, али може

склизнути и у плеоназам, а то је стилска грешка и настаје када су додате речи
излишне за смисао текста: „Порани рано на воду“ (народна песма)

17.ЦИТАТ, АЛУЗИЈА, ПАРОДИЈА

Цитат је навођење речи из другог текста, дословно или по смислу. Наводи се
као потврда или илустрација сопствених речи, али може имати и другачију,
ширу улогу у књижевном делу где може бити саставни део његове
унутрашње структуре или начин повезивања са културном традицијом.
Обележава се знацима навода уз напомену одакле је цитат. Када се не наводи
одакле је цитат онда се такав поступак зове плагијат, где се туђе речи или
мисли настоје представити као своје.
Постоје означени и скривени цитати, пуни и непотпуни, прави и лажни. Као
термин цитат је настао у 20. веку у оквиру авангарде.
Треба разликовати:

22
ТЕКСТ – цитат
ИНТЕРТЕКСТ – властити текст, онај у који је унет цитат
ПОДТЕКСТ или ПРОТОТЕКСТ – текст из кога је цитат преузет

Дубравка Ораић Толић разликује два типа цитата:

1) Илустративни – где је текст метафора подтекста и афирмише његова
значења, подређује се његовој важности, рачуна на познато читалачко
искуство и афирмише туђи текст и туђу културу; (Библија и роман
Данијела Дефоа Робинсон Крусо)
2) Илуминативни – текст се односи као метонимија подтекста,
усредсређен је на властита значења и са подтекстом води полемику или
цитатни дијалог. Кључна карактеристика овде је оригиналност и
изненађенје у читалачком искуству. (роман Петко или лимбови
пацифика Мишела Турнијеа води цитатну полемику са Робинсоном
Крусоом)

„Ње више нема – то је био звук“ (Матија Бећковић у свом делу цитира
стих из Туге и опомене Бранка Радичевића.

Алузија је духовит наговештај на нешто, и обично се заснива на некој

познатој ситуацији (историјској или некој другој), и стога је за њено
разумевање потребно познавање те ситуације. Дакле, призива се одређени
догађај, лик или неко дело да би се садашња ситуација довела у везу са
неком претходном, и да би се алузија разумела мора се познавати тај
феномен који се призива. Често се налази у основи неког сатиричног дела.
Инсинуација је алузија са критичком опаском („министри трају обично
дотле док се не нађу гори да их замене“)
Реминисценција је евокација на прошлост из пишчевог живота.
Примери за алузију:
„Прошао као Јанко на Косову“
„Касно Марко на Косово стиже“
„Зар и ти, сине Бруте“

Пародија у преводу са грчког значи супротна песма. Она је „песма“

испевана на неку другу песму, или је испевана против те песме, што значи
23
 да има подругљив, комичан однос према тој песми. Рецимо, Аристофан,
највећи антички комедиограф у старој Грчкој, пародирао је језик, дух,
начин мишљења Есхила и Еурипида, док, с друге стране, римска
књижевност није дала дела у облику пародије. Први модеран роман,
Сервантесов Дон Кихот, заправо је роман који је пародирао жанр
витешких романа. Пример је и Роман без романа Стерије Поповића.
Пародија је поступак опонашања неког текста, стила, писца или јунака, и
постоје три поступка пародирања:
1) Вербални – променом појединих речи постиже се тривијализација
датог предмета, односно карикирање;
2) Комични и иронични – имитира се стил неког писца у фукнцији
исмевања дела;
3) Тематски – пародирају се теме и форме.

ФИГУРЕ РЕЧИ или ТРОПИ (грч. обрт, окрет)

Стари реторичари су сматрали да се песнички украси могу поделити у две
основе групе: у тропе и у фигуре. Тек у каснијем развитку реторике тропи су
схваћени као још једна група фигура поред основних. То су фигуре које
настају променом основног, убичајеног значења појединих речи. Језик врши
своју функцију неразлучиво везујући скуп фонема са одређеним појмом –
тако настају речи и то је арбитрарна веза. Али, језик се за ознаку новог појма
служи и готовом речи, али сада са новим, пренесеним значењем речи јер још
није створена реч за такав појам. Делови боце или стола названи су у
пренесеном значењу деловима људског тела: „грлић боце“, „нога стола“, или
за плашљивог човека кажемо – „кукавица“. У свакодневном говору те фигуре
више и не сматрамо фигурама јер су окамењене. У књижевности се тежи да
пренесено значење на својеврстан начи изненади читаоца, односно да га
упозори на посебне односе између предмета и значења.

18. ЕПИТЕТ, СИНЕСТЕЗИЈА

Епитет на грчком значи додатак. То је изузетно стара фигура, и чест је код
Хомера ("прешумно море“, „жарковито вино“, „ружопрста зора“) Епитет је
реч која стоји уз именицу и открива неку њену особину карактеристичну за
дату ситуацију. Ова фигура омогућује стварање живље и потпуније слике о
некој ствари, појави или особи. Епитет се не поклапа са појмом атрибута.
24
Атрибут је свака реч која ближе одређује именицу и ограничава њено
значење, а уметнички епитети су таква врста атрибута који истичу неку
унутрашњу, посебну, специфичну особину предмета. Епитет мора открити
неку битну, нову, дубљу особину предмета. Управо зато, епитет је изразитији
уколико се особина предмета не казује речју с правим значњем, већ речју са
пренесеним значењем (обично метафоричким или персонификованим):
„А два-три убога и малокрвна дрвета, растурена самом средином дворишта,
увек изранављана и огуљена, живе мученичким животом изван годишњих
доба.“ (И. Андрић).
Песник епитетом исказује свој лични однос према стварима које описује, и
тежи да њиме открије оне особине које одговарају ситуацији, симболици и
емоционалном тону његовог дела. Могу се разликовати:
1) Банални епитети – они који су често коришћени, овештали епитети код
којих се именује особина која је већ садржана у речи уз коју стоји (црна
земља, бистри поток, снажан лав, зелена травица...)
2) Стални епитети – јављају се у делима усмене књижевности, дакле,
долазе из народне традиције. Стални епитети придају одређеним
предметима или особама извесне особине за које не знамо да ли
стварне или фиктивне. Они служе као врста сталне украсне
карактеризације, и сврха је тежња ка неким општим особинама
насупрот оним који изражавају чисто индивидуалне („чарна гора“,
„сиње море“, „бритка сабља“, „лепота девојка“, „бијело лице“, „вјерна
љуба“). Зову се стални јер увек стоје уз одређену именицу, независно
од контекста.
3) Уметнички епитети – они који указују на изузетна својства предмета уз
који стоје. Постиже се тако што се атрибутом предмет преноси из
једног подручја искуства на друго, изазивајући утисак извесних
емоционалних напетости. Васко Попа тако за бескрајност употребљава
епитете „обла, плавоока, лакомислена...“. Уметнички епитет припада
песничком језику јер одудара од стилски неутралног говора и
доприноси живости и снази израза. Уметнички епитет открива извесно
расположење писца, угао посматрања појаве и начин доживљавања
ствари. Обично се међу уметничким епитетима наглашавају
метафорички („оловни снови“, „црне мисли“, „беле чежње“),

25
 персонификовани („најежени кровови“, „страсно шуме јабланови“,
„несташан лахор“) и колористички („бакрено небо“, „сива вода“).
Разлика између нужног и украсног придева (епитета): када се из реченице
изузме придев онда реченица или мења смисао или остаје непотпуна, а када
јој је одузме украсни придев, то јест епитет, онда она постаје мање лепа али
не и непотпуна. Аристотел је тврдио да епитет одговара песничком изразу и
да не треба да се употребљава у прози јер делује као плеоназам.
Синестезија повезује представе из удаљених области, и спаја особине или
осете двају различитих чула. Дакле, то је стилско средство које осете једног
чула приказује речима које се користе за приказивање осета другог чула.
Њена основна вредност је сликовито изражавање неког квалитета чулне
перцепције. Посебно је била значајна код романтичара (касније и код
симболиста), и то као израз песничког напора да се стандардни
класицистички епитети замене сликовитијим представама. Синестезијом се
постиже изражавање доживљаја нових нијанси у перципирању стварности,
њом се жели указати на другачију димензију реалности. Употребљава се у
свакодневном говору: „топле и хладне боје“, „светли и тамни тонови“
„Медни глас сирена“ – Хомер
„Мирисна тишина“ – А. Рембо
„Слан и модар мирис пролетњега мора“ – Ј. Дучић
„Тихи и зелен бол, пада на брдо и дол“ – М. Крлежа

19.МЕТАФОРА
Метафора на грчком значи „преношење“, и то је фигура која се заснива на
једној заједничкој особини двају предмета, али се не помиње предмет који се
пореди већ се само именује предмет са којим се пореди, па се њиме упућује
на први предмет: „Усне су јој ружом уждене, – мед којима каткад сијева –
сњежна гривна ситна бисера“ (Његош). Дакле, доводе се у везу зуби са
бисерима, с тим да се зуби не помињу (не помиње се предмет који се пореди),
већ се помињу бисери (предмет са којим се пореди) и тиме се упућује на први
предмет, и то на основу више заједничких особина: сјаја, белине, тврдоће,
лепо сређеног низа. Према томе, метафором се преноси значење једне речи из
једне области у неку другу, њој туђу област, што је у овом случају
преношење значења предмета из области накита у област делова људског
лица. Ако се сличност између делова метафоре заснива на једној тачки онда
26
је то једноставна метафора, а ако је подударање у више тачака онда је то
сложена метафора.
По Аристотелу метафором се називала свака врста тропа, и по њему се могло
преносити значење: 1) са рода на врсту, 2) са врсте на род, 3) са врсте на
врсту или 4) по аналогији. Први и други случај данас се означава синегдохом,
трећи метонимијом, а само се процес преношења значења по аналогији данас
сматра метафором. Аристотел је у својој поетици још рекао да „добро
употребљавати метафору значи умети уочавати сличности“. Квинтилијан ју
је дефинисао као скраћено поређење код којег је дошло до супституције
поредбених корелата, док је други називају крњим поређењем, сматрајући да
се свака метафора допуњењем може развити у порееђње: „Он је лав“
(метафора као скраћено поређење) = „Он је храбар као лав“ (појављује се и
заједничка особина, зато ту имамо цело поређење). Такође, повезује се и са
алегоријом, јер се сматра да је алегорија проширена метафора, или низ
метафора, где је један круг појава проширује на други. Такође, њу имамо и
када се уз један појам стави особина неког другог појма, рецимо „муњевита
мисао“ (брза мисао), и тада је то метафорички епитет.
Од подела метафоре најпознатија је она Квинтилијанова. Он их разврстава по
томе врши ли се пренос са живога на живо (лисица, за лукавог човека), од
неживог ка неживом (рукавац, за одвајање реке), од неживог на живо
(пустињска лађа, за камилу), или од живог на неживо (срце града, за његово
средиште).
Осим што представља скраћено поређење, она може да представља замену
једне речи другом речи, и онда је то супституционо значење метафоре.
Постоји и интеракционо схватање метафоре, а оно се остварује када две идеје
о различитим стварима делују заједно (по Ричардсу).
Метафора повезује различито, она је интуитивна и ненадана спознаја о
подударностима:
„Зашто ти је тијело одједанпут пламен?“ (А. Б. Шимић)
„Из распрснутих шипака у врту крв се циједи“ (А. Б. Шимић)
По Живковићу, метафора оживљава и конкретизује слику јер се помоћу ње
нешто апстрактно представља посредством материјалног. Она уметнички
употребљен језик чини сликовитим, изражајно богатим, игра улогу
организатора, и зато се често назива најсугестивнијом и најпесничкијом од
свих фигура. Метафора снажно емоционално-мисаоно делује јер изазива врло
27
сложен сплет асоцијација, чиме често упућује на неку ширу и дубљу
симболику: „злато материно“ – девојка од непроцењиве вредности, која
заслужује сву нашу наклоност и љубав.
Од правих песничких метафора треба разликовати оне језичке успаване или
скамењене метафоре, као што су грлић боце, или нога стола, које више не
осећамо као метафоре.
Зашто је ово метафора:
„Бродови су преорали море“.
Зато што се опажа сличност између гибања плуга док оре земљом и гибања
брода док плови морем. Притом, и даље имамо свест о разлици бродова и
плугова. То и јесте битно обележје метафоре, да мора постојати размак
између водеће мисли и преносника – оне морају припадати различитим
сферама мишљења. Овде је водећа мисао кретање брода, а „орање“ је
преносник.
Метафора је средство виђења једног предмета из перспективе другог
предмета, због чега се увек ствара нов утисак о том предмету.
Постоје различити типови метафоре:
Атрибутивна: црно млеко зоре;
Апозицијска: црква, камена жена; лице, звучна шкољка; соба, глуха јама;
Генитивна: крдо палми; зуб времена (права метафора је увек у номинативу,
али синтагма је у генитиву);
Предикативна: моја песма је мој нож;

20.ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
У преводу са латинског персонификација значи „учинити некога особом“.
Персонификација је стилско средство којим се неживим стварима,
вегетативном и анималном свету или апстрактним појмовима приписују
људске особине. Она је блиска метафори, али за разлику од метафоре где
предмети који се доводе у везу поседују неку природну заједничку особину,
код пресонификације сам писац оноси ту особину као заједничку у
персонификовани предмет.
Персонификација је израз људског духа да ствари посматра кроз себе, на тај
начин човек оживљава природу и приближава је себи, односно себе уноси у
одређени апстрактан појам. Она је изразито честа фигура, и моћно средство
да нас из стварности пренесе у свет маште: „небо плаче“, „ветар завија“,
28
„врба тугује“. Њом песник пројектује своје расположење у предмете и
појмове, и због тога је она првенствено емоционална фигура:
„Ливада крај реке сања.
Зрикавци тужно зричу“. (Д. Максимовић).
У првом стиху способност сањања придодата је природној појави (као и код
Шантића: „Пучина плава спава“), а у другом стиху је део епитета
(персонификовани епитет). Она може да оживи и конкретизује песничку
слику, и то се нарочито постиже онда када се апстрактним појавама придају
конкретне особине. Процес персонификовања незаобилазан је део апострофе,
која без ове фигуре не би могла да постоји:
„Наша мила Боко, невесто Јадрана.“ (А. Шантић)

21.МЕТОНИМИЈА, СИНЕГДОХА
У преводу са латинског метонимија значи „замена имена“. Метонимија је
такође троп који се заснива на пренесеном значењу које се постиже
успостављањем логичке везе и логичке зависности међу појмовима. Дакле,
једним појмом се изражава неки други појам с којим је у некој стварној вези:
просторној, временској, узрочној, или је његов материјални симбол (Бела
кућа као метонимија америчке владе). На пример, „седа коса“ логички
подразумева истовремено и старост. Она је као и метафора изражајно
средство самог језика и свих могућности које језик пружа, с тим да је код ње
заједничка особина (tertium comparationis) логичке природе.
Роман Јакобсон говори о два основна начела распореда материјала у
песничком тексту: селекција и комбинација. Селекција издваја слично,
односно селекција се врши на бази сличности (поетски производ је
метафора), док се комбинација врши на бази близине и по логичкој вези. У
језичком систему парадигма се заснива на селекцији, а синтакса на суседству,
и ту је поетски производ метонимија. Такође, разврставајући уметност на
основу метафоре и метонимије, Јакобсон је дошао до следећих запажања:
драма је метафора, а филм метонимија; у сликарству надреализам је
метафора, а кубизам метонимија (јер се приказује део лица уместо целине);
поезија тежи метафори, а проза метонимији (јер се креће по оси суседности);
симболизам одликује метафора, а реализам метонимија.
Облици метонимије:
1) Појам средства којим се врши нека радња уместо саме радње:
29
 „Он живи до својих десет прстију.“ (прсти уместо рада)
2) Конкретна именица уместо апстрактне: значење једне речи преноси се
на цео комплекс значења другог појма, чиме се постиже конкретизација
и оживљавање слике:
„Лепше грло у Милоша царско“ (грло уместо певање)
„Од колевке па до гроба“ (од рођења до смрти)
3) Именује се средство уместо особе којој то средство припада:
„Кад устане кука и мотика,
биће Турком по Медији мука.“ (појмови логично замењују сељаке)
4) Појам извршиоца уместо дела:
„Читам Кафку“; „Имам Пикаса“ (уместо читам роман, имам слику)
5) Последица уместо узрока:
„Црна смрт“ (уместо куга); „У вину их санак преварио“ (замењене су
узрок и последица)
6) Посуда или амбалажа уместо садржине:
„попио сам три кригле“, „појео сам два тањира“
7) Уместо времена именује се само збивање:
„Предраг мајци до коња дорасте,
и до коња и до бојног копља“ (уместо да је постао пунолетан – појам
сазревања је означен конкретним предметима)
8) Простор уместо онога чиме је тај простор испуњен:
„Јер ако се ја расрдим на те,
сва нас Босна помирити неће.“
9) Део тела за неко својство или осећање:
„Ја не могу срцу одољети.“
10) Уместо предмета или појма узима се његов симбол:
„Запалио сам лулу“ (уместо дуван)
„Пећ пуцка и грије“ (уместо ватра)
11) Колективни апстрактни појам уместо конкретности:
„Луда младост“ (уместо омладина)
12) Апстрактни појам уместо конкретне особе:
„Где си драги, жива жељо моја“
Могућности метонимијских замена су неисцрпне. Њоме се знатно обогаћује
доживљај некога дела, јер пренесена значења изазивају сложен низ
асоцијација, чиме се и емоционално делује на читаоца.
30
Синегдоха је подврста метонимије, и у превод са грчког значи сазнавање
једне речи помоћу друге, тј. замењивање двају појмова по количини. Може се
узимати:
1) Део уместо целине:
„Коњске ноге пољем одмакоше.“
„Кад је Муји лице обећала.“
Не, нек ми не приђу твоја ока два“ (Д. Максимовић)
2) Једнина уместо множине:
„Коњи се репом брани од силне муве.“
3) Јединка уместо врсте:
„Вук длаку мења.“
4) Замењивање по количини:
„Бонапарта је онда на Руса пошао.“ (једнина уместо множине)
„Она паде мору у дубине“ (множина уместо једнине)

22.АЛЕГОРИЈА, ПАРАБОЛА
Алегорија значи „текст са два значења“, или „друго-говор“, „другачије
казати“. А у преводу са грчког то је пренесен говор. У античкој реторици
алегорија је у почетку означавала метафоричко значење читаве реченице за
разлику од појединих речи као метафоре. Алегорија је проширила своје
значење захваљујући алегорези, а то је алегоријско тумачење дела са
намером да се открије скривени смисао. Дело скрива нешто више и дубље од
онога како нам се директно казује, а крајем 6. века п.н.е. Теаген је први
тумачио митове на алегоријски начин, посебно Хомера. Познато је
алегоријско тумачење Дантеове Божанствене комедије, и односа између
Исуса Христа и цркве. Ако се одређени текст могао тумачити тако да се
значење његових речи у целини и у свим појединостима свесно преносило на
различити низ појава које у тексту нису споменуте, онда се алегорија доводи
у шире значење од метафоре, и то у близину симбола и параболе. Алегорија и
симбол почињу да се разликују тек од 18. века. Код алегорије појавни свет је
пренесен на идејни, а у симболу сама појавност већ је израз идејности:
симбол Косовке девојке већ је израз потлаченог народа и душе у невољи, док
код алегорије све појединости текста тачно одговарају одређеним појмовима
које нису у тексту, и управо се у том пренесеном значењу крије прави смисао

31
текста. Срећемо је у баснама, у којима су животиње засноване на типовима
људи са одређеним сталним особинама. Ње има и у усменој књижевности::
„Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија.“ („Ропство Јанковић Стојана“)
Овде имамо леп пример да се метафора проширила и развила на целу слику
или ситуацију, и тако створила алегорију. Ластавица, соко, свијање и
растурање гнезда су заправо метафоре за жену, мужа, грађење и растурање
породице. Дакле, метафора се проширила на читаву слику или радњу, једно
је речено, а мисли се на друго. Она се шири из стиха у стих и то
проширивање јесте алегорија. Добар пример је и Ракићева песма „Долап“, где
се кроз слику напорног рада старог коња приказује животна узалудност
човека. Алегорија служи да би се мисао изразила што приступачније, или да
би се под скривеном сликом извргле подсмеху неке друштвене мане, као што
је то случај са делима Радоја Домановића („Данга“, „Вођа“, „Страдија“).
Важно је да се у читавом току одржи природно и логично развијање слике и у
оном што је причано, и у оном што она значи. Алегорија увек има
рационално јасно схватљив и строго ограничен пренесени смисао, а симбол
је слика са широким значењем.
Парабола је песничка фигура која је код старих реторичара била доста
нејасно дефинисана, и појављивала се под разним називима. То је кратка
измишљена и алегоријска прича која доноси морално-дидактички садржај.
Њена унутрашња структура је поређење неког животног збивања са неком
истином коју аутор жели конкретно представити. За разлику од басне, која је
везана за свакидашњи живот, парабола се креће узвишеним моралним
сферама. Такође, док су у басни животиње, у параболи наступају људи. Басна
рачуна са разумом, а парабола се окреће осећају. Најпознатије су библијске
параболе о расипном сину, и сејачу и семену.
Код Кафке („Пред вратим“) парабола је загонетна, и пре иде ка парадоксу
него што даје поуку. Још апсурдније параболе (или антипараболе) налазе се
код Бекета у драми апсурда.

32
 23.СИМБОЛ
Од свих фигура са пренесеним значењем симбол има најудаљенију везу
између два појма, и најшире упућивачко значење. Првобитно је у античкој
Грчкој био знак за распознавање у облику једног предмета разломљеног на
два дела. Касније је у средњем веку представљао сваки предмет који је
указивао на нешто узвишено, нарочито у религији, и тако су настали неки
стални симболи (крст = хришћанство; полумесец = ислам).
Данас се у књижевности под симболом подразумева реч која означава неки
конкретан појам, а упућује на неки апстрактан појам. Симбол (у преводу са
грчког – знак) се дефинише као синтеза слике и идеје: сликајући нешто
конкретно писац предочава нешто што је апстрактно. Улога песничке слике
није само да нам предочи неки предмет или да означи и илуструје неку идеју,
већ да нам омогући да кроз пролазну и чулну љуску ствари сагледамо дубље
природу нашег властитог постојања. Симболисти одбацују сваку чисто
описну вредност и захтевају да симбол у нама пробуди слику неке ствари
која нам измиче. По њима је песничка слика психички доживљај света,
односно синтеза чулних искустава и идеје. Симбол је одређено значење
песничке целине или њеног дела, и он по правилу покрива већи део строфе
(не може бити синтагма или стих). Основно и пренесено значење су најдаље
у симбола, и асоцијације могу да иду до ивице произвољности, магловитости.
Симбол се од метафоре разликује понављању и постојаности, у „истрајности“
симбола. Није исто значење појма/симбола у наслову, у току дела или на
крају дела. Симбол препознајемо по томе што песник или приповедач
приказује најчешће неку обичну, свакидашњу и често безазлену појаву или
предмет, не објашњавајући директно који је смисао скретања пажње на тај
предмет, али наговештавајући по нечему да се иза те слике крије неки дубљи
смисао. Обично се тај наговештај даје у оним завршним деловима текста, у
такозваној поенти (В. Илић, „Грм“; Ј. Дучић, „Поље“; В. Попа, „Љубав
белутка“).
За Јунга симбол потиче из подсвести, али он исто тако и формира свест, то
јест, важна је карика између свести и подсвести. Од песничких симбола ваља
разликовати устаљене симболе или амблеме, који су се раширили посебно у
16. веку. То су опште прихваћени симболи, за разлику од песничких који
имају широко упућивачко значење. Амблеми то немају, слика крокодила са
сузама јесте лицемерство, слика сидра значи сталност, устрајност. Они су
33
видљив лик који је усвојен конвенцијом, док песнички симбол упућује на
широко значење и од дела до дела се може разликовати (гавран нема исто
значење у нашим народним песмама и код Е. А. Поа).

24.ИРОНИЈА
Иронија на грчком значи претварање. Према значењу грчке речи она је
поступак онога који поставља питање претварајући се да сам не зна одговор
или нешто намерно прећути. Првобитно је означавала изражавање путем
супротности: мисли се обрнуто од онога што се каже. Таква је ситуација кад
у Његошевом Горском вијенцу кнез Јанко иронично коментарише читање
попа Мића који једва сриче слова:
„Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, ђе науче тако?
Јесу ли те у Мљетке шиљали?“
Дакле, иронија је подсмешљиво и духовито изражавање које значи управо
супротно од онога што се речима казује:
„О добре царевине, крст јој љубим!“ (П. Кочић, Јазавац пред судом, када
Давид Штрбац коментарише три форинте које је од државе добио за смрт
сина).
У свакодневном говору она је не само честа, већ је понекад и манир
изражавања. За Аристотела иронија је у етичком погледу супротна истини,
док се по Квинтилијану речима даје супротан смисао од оног који оне имају у
свом основном значењу. Претпоставка за разумевање ироније јесте
познавање контекста. Иронијом се постижу најснажнији ефекти уколико је
она разумљива свима сем ономе коме је упућена У том случају, његов
положај постаје комичан јер изразе употребљене у супротном значењу схвата
дословно, и доживљава их похвално или као афирмацију, што не одговара
реалним околностима. У говору се означава другачијом интонацијом, а у
тексту наводницима: „Добричина си ти!“
Уколико се иронија повећа до највећег степена, она онда прелази у сарказам,
што је грубљи вид ироније. У Смрти Смаил-аге Ченгића народ тражи хлеб, а
Смаил-ага му саркастично одговара:
„Чекај крсту, докле с неба
ноћ вечерас пане тиха,
34
печења ћу мјеште хљеба!“
мислећи како ће је мучити (једна врста мучења била је да се хришћанин
обеси за ноге, а одоздо се наложи ватра на којој се он дими и пече).
У психологији се сматра да настаје из неколико разлога: или је израз
сопствене духовне немоћи која се компензује потребом за критиком, или
потиче од осећања генијалне надмоћи које води духовитом поигравању са
људима и односима (таква је романтичарска иронија, чија је основна
особина мешавина самосажаљења, самопотцењивања и подсмеха самоме
себи, што извире из надмоћног животног става романтичара). Трећи је случај
ироније као формалне методе као испитивања и откривања у филозофији, са
педагошком сврхом, што је случај са сократовском иронијом. То је став
човека који се представља безначајнијим него што јесте да би обмануо
саговорника, а затим се фино руга на његов начин.
Трагичка иронија се као термин среће код Софокла (Цар Едип) и Еурипида
(Електра), и има важну улогу у драматургији кроз преокрет у радњи, јер се
неочекивано за главног јунака, али у скалду са судбинском
предодређеношћу, ствари развијају према трагичном завршетку. Таква
иронија представља контрадикцију искуству, јер главни јунак доживљава
катастрофу онда кад је изгледало да му више не прети никаква опасност.
Иронија се налази у делима бројних писаца, попут Сервантеса, Шекспира,
Гетеа, Бајрона, Поа, Бодлера, док ће Томас Ман у теоријском разматрању о
роману говорити и о епској иронији, што је однос суштине појединачног и
суштине општег, и односи се, рецимо, на његове јунаке (Мојсије, Фауст),
који поред својих обдарености имају и пороке, те стога у тој ироничној
објективности делују топло људски.

35