Предраг Палавестра

Осам векова српске књижевности

Обележавањем 800 година од оснивања српског манастира Хиландара у Светој Гори 1998,
заокружиће се и пуних осам векова постојања и зрачења српске књижевности. Од краја
XII века, када су настала њена прва писана дела, српска књижевност остварила је
раскошну ризницу духа која садржи многе темељне вредности целокупне јужнословенске
културе и цивилизације.

Међу главним снагама које су утицале на карактер јужнословенске (југословенске)

цивилизације, знатним својим делом учествовала је и српска књижевност. Покретачке
снаге српске књижевности, која је крајем XIX и почетком XX века брзо стасала на
патријархалној култури и сазрела у Вуковом језику, на највишем ступњу идеја биле су
усмерене ка променама културних модела. Биле су везане за ширење и осмишљавање
постигнутих слобода, за преображај наслеђеног патријархалног морала и за здрава
раслојавања у грађанском друштву, за разноврсност и претапање стилова и за, тада још
неприкосновено узвишену, идеју југословенског уједињења у слободну државу. Два
велика царства – турско и аустријско – која су се у то доба распадала, начета, између
осталог, и српском обновом, заступала су два супротна цивилизацијска система:
динамички индустријски капитализам у успону и статички источњачки феудализам у
опадању. Југословенска иницијатива, за коју су тада били нађени научни и политички
мотиви, била је решење изабрано у тамном вилајету.

Вођене идејама српске револуције из 1804. године, идејама слободе, просвећености и

демократије, српска култура и књижевност постигле су у XIX веку завидан, у европској
историји дотад незабележен духовни преображај, силовит и далекосежан цивилизацијски
скок. Неписмена сељачка држава устаника и хајдука за само педесетак година, од
Хатишерифа до Устава из 1888, вратила је српском народу његов историјски идентитет,
изнела пред Европу његову јуначку епику и богату духовну традицију, обновила
светосавски култ средњовековне државе и српског православља, очистила, средила и
препородила књижевни језик на народним основама и широм отворила своје видике
према свету. Кроз српску културу дували су сви моћни ветрови модернога доба, од јетког
јакобинства и тврдог картезијанства, до отменог салонског артизма, словенског светског
бола и неодлучне философије безнађа и ништавила. За кратко време, српска култура
модернога доба навикла се на равноправно постојање опречних тежњи и идеологија. У
њој су у истом часу цветале и хердеровске поставке о духу пробуђеног народа и
карбонарске завере анархиста; династичке свађе и корумптивна бирократија упоредо с
идеологијом либерализма и социјалистичким програмом марксиста и бакуњиниста, с
трезвеним рационализмом позитивиста и критичке научне свести што је стајала на
супротној страни од суморног идеализма романтичара и сањара. Крајем XIX и почетком
XX века, Србија је била једина земља на свету у којој је сам монарх био тумач либералних
идеја Џона Стјуарта Мила о слободи.

У југословенску цивилизацију, о којој се и тада сањало, српска књижевност почела је да

прилаже све веће и светлије доприносе, израсле из српског препорода. Иако се није могла
ослободити недаћа што ће је и касније кочити у напретку – као што су несигурност и
неверица, непросвећеност и неслога, неистрајност и немаштина – српска култура је преко
књижевности унела у југословенски културни круг неколико значајних ослонаца. Неке од
тих идеја биле су опште идеје модернога доба, али је, поред њих, било и нешто изворних

1
тековина, као и неколико иницијатива које су показале живост, гипкост и отвореност
српске духовне културе чак и за најнеобичније покрете у свету идеја и стваралачких
настојања. Продор радикалне урбане свести у српску средину крајем XIX века, када је
започело златно доба модерне српске књижевности, створио је раскол између наслеђене
патријархалне и тек зачете грађанске културе, али то одвајање у српским душама није
изазвало кризу. Била је то само прва морална катарза једне обновљене културе, која се
управо кроз приближавање Европи усправљала на ноге и која је реалистичко искуство и
научне тековине позитивизма знала да искористи за препорођај традиционалне културе, за
обнову националне свести и за изградњу нове философије прегалаштва, службе и
одрицања.

Нека зрачења тадашње српске културе пренела су се и изван граница Србије. У свим
крајевима насељеним српским живљем упаљене су нове ватре националног самоспознања.
Тиме је српски културни простор добио у ширини и постао извор општих југословенских
тежњи и очекивања. Нови Сад и Мостар, иако још у склопу туђе и непријатељске државе,
такмичили су се за назив "српске Атине". Сарајево, Цетиње, Загреб, Дубровник, Бања
Лука, Задар, Сплит и Шибеник били су важни српски културни центри, жива средишта
књижевнога рада у којима су деловали најбољи српски писци и издаване знамените
српске књиге и часописи. Јединствена српска књижевност имала је отворена врата за све
предузимљиве, упорне и доброхотне културне посленике, учитеље и новинаре, писце и
свештенике из свих покрајина где су живели Срби. Ни у критици ни у историји
књижевности нису постојале никакве разлике између регионалне и матичне српске
књижевности. Српски културни простор, који је уоквирен у препородно доба српске
књижевности, обухватао је и велике центре и забачену периферију. Из њега су на свим
странама зрачиле исте идеје националног самопоуздања, културне обнове, просвећеног
реализма и упорног културног рада.

Обједињујућа мисао већине српских писаца била је мисао о слободи. Српска књижевност
је ту идеју од раније имала у самом језгру свога израза и своје имагинације, јер је визија
слободе била главна покретачка снага свеколике српске духовности након пропасти
царства и Деспотовине. У романтизму, после српске револуције, идеја слободе постала је
водећи мотив окупљања и буђења нације, али је тек у модерно доба слободарска мисао
добила своју пуноћу и ширину, поставши нека врста заједничког називника за целокупну
српску књижевност. Мисао о слободи је главни знак распознавања колико је неко дело
урасло у ткиво српске духовне културе. Сам језик те културе био је најосетљивији на звук
слободе. Кроз књижевност, лишену осветничке мржње и одмазде, слобода се уздизала,
славила и бранила као светла и свеобједињавајућа мисао-водиља, као пркосно начело
отпора против сваке неправде. Из српске књижевности може се научити ста у српском
народу вреди слобода – слобода малог човека пред моћником и големашем, слобода
исконског људског нагона за срећом, слобода жудње за идеалним и божанским правом
човека на мало слободна даха.

У свим трагичним тренуцима великих искушења, српски писци и критичари били су по

правилу велики духовни предводници нације. Једни су сматрани учитељима енергије,
други учитељима стила и васпитачима укуса. Многи су предњачили у политичким,
друштвеним и националним подухватима и били стварни идеолози готово свих великих
покрета на словенском југу. Борбеност, динамизам, оданост идеји и спремност на личну
жртву били су одлике великог броја српских писаца и интелектуалаца, који су научили да
живе од пркоса, под присмотром, са забранама, претњама и прогонима, на друштвеној
ивици, понекад ван закона, навикнути на тамнице, стратишта, ратове, болести,
сиромаштво, заборав и непрекидна одрицања. Кад би се у насем веку начинио неки попис

2
смрти српских писаца, добила би се једна невероватна енциклопедија људске патње. Те
горке смрти српских књижевника на вешалима, од ножа, пред стрељачким стројем, у
тамницама, под мукама, у мрежама за лудаке, у биткама, заседама, јамама, истрагама и
заверама, и саме су трагичан допринос српске књижевности југословенској цивилизацији.
Трагизам српске књижевности, чији прави корени сежу дубоко у митско наслеђе Балкана,
до хеленских и византијских темеља, у извесном смислу различит је од трагичне мисли у
новијој европској књижевности. Тамо превладава идеја отуђења између прометејског
пркоса и сизифовског очајања, а овде трагична свест има онтолошко значење: мисао о
смрти не води у безнадежност и ништавило, него надвладава пролазност, учи истрајавању
и у крајњем исходу пружа утеху у некој другој, надисторијској стварности. Трагични
херојски оптимизам, преузет из народне епике и косовског завета, у модерној српској
књижевности прилагођен је моралном начелу воље да се истраје и на страсном месту.
Управо зато, српска књижевност у јужнословенској цивилизацији служи као узор за
оживотворење делатних идеја историје, као пример за подизање и одржавање духовне и
моралне енергије нације.

Упркос великим и честим историјским потресима на Балкану, многим ратовима и

променама власти, па чак и далекосежним сударима моћних цивилизација који су се
одигравали на томе простору, у току пуних осам векова српска књижевност одржала је
сталан раст и непрекинут стваралачки континуитет. У своме дугом трајању доживела је
неколико снажних и плодних стваралачких узлета. Они су за кратко време мноштвом
вредних дела надокнадили повремене застоје изазване ратовима, историјским недаћама и
разноврсним страдањима народа изложеног бројним патњама а често и уништењу.

Први свој процват српска књижевност имала је већ у средњем веку, када се цео југоисток
Европе налазио под зрачењем Византије и богате источно-медитеранске православне
цивилизације. Први изворни књижевни споменици, написани на тлу српских земаља,
ослањали су се на две снажне и очуване балканске књижевне традиције – на наслеђе грчке
хришћанске писмености, верских списа, теолошких, правних и историјских дела
византијских свештеника и писаца, а – са друге стране – на раскошну и у народу живу и
присутну фолклорну традицију, чији су стваралачки, духовни и уметнички корени
задирали дубоко у митско наслеђе древних балканских народа. Сава Немањић (1175-
1235), први српски архиепископ и књижевник, као млад испосник у Светој Гори 1199.
године написао је знаменити Хиландарски типик по узору на сличне духовне прописе
грчких манастира, али је у њега уградио кратко Житије св. Симеуна заснивајући
једновремено и светачки и државнички култ свога оца, рашког великог жупана Стевана
Немање. Летопис попа Дукљанина, писан на латинском језику у Бару као седишту
надбискупије у другој половини XII века, прожет је живом словенском традицијом
усмених народних легенди и предања која су у неком старијем, изгубљеном спису била
забележена у XI веку. Међу њима се налази и тужна легенда о Владимиру и Косари, о
љубави дукљанског кнеза Јована Владимира (997-1016) и наводне кћери "бугарског" цара
Самуила. Најзначајнији споменик старе српске писмености Мирослављево јеванђеље,
писан лепо срезаним ћирилским словима око 1185. године за Немањиног брата, хумског
кнеза Мирослава, потекао је највероватније из неке добро уходане и развијене
калиграфске преписивачке сколе са видним одликама посебне српске ортографије и
јасним траговима свежег народног говора.

Током трајања средњовековне српске државе XII-XV века, књижевни рад био је у сталном
успону. Поред црквених и верских књига, поучних и канонских упута, житија светаца,

3
биографија, повеља, служби, молитава и похвала – каква је знаменита, речита и раскошно
урађена Похвала кнезу Лазару монахиње Јефимије из 1402. године – међу Србима се
преводе и читају подједнако и хагиографске и световне књиге из византијске и западне
књижевности: Роман о Александру Великом (Српска Александрида), Роман о Троји,
Повест о Триштану и Ижолди, легенде о Ланселоту и Бову од Антоне као и друга
популарна дела. Трагови те очигледно добро познате лектире ушли су и у народна
предања и сачували се све до Вукових записа у XIX веку. Најбољи пример таквог
продуженог живота писане речи и њеног дугог трајања у народним умотворинама налази
се у народним причама и песмама где су остали видљиви трагови старих средњовековних
апокрифа и јеретичких књига попут Обилажења Богородице по мукама у песми "Огњена
Марија у паклу". У прозним делима монаха Теодосија Хиландарца из XIII века (Житије
св. Саве и Житије Петра Коришког) могу се наћи изванредни примери високог
приповедачког стила старе српске књижевности са живим одликама развијеног
биографског романа. Теодосијеви описи и казивачко мајсторство по сликовитости,
маштовитости, лакоћи приповедања и животној уверљивости нимало не заостају за
најбољим страницама европске прозе онога доба. Сличну свежину и привлачност имало
је, такође, и Житије деспота Стефана Лазаревића из пера Константина Философа из XIV
века са живим одликама романсиране хронике у коју се могу укључити и Јаничареве
успомене Константина Михаиловића из Островице код Новог Брда. Као ратник деспота
Ђурђа Бранковића, Михаиловић је 1455. године пао у турско ропство, постао јаничар и у
војсци Мехмеда II Освајача ратовао по Босни и Угарској, док поткрај XVI века није умро
као пребег под заштитом угарских и пољских владара, којима је, као сведочанство о
Турцима, наменио своје успомене. У сличним списима других српских писаца средњега
века налази се такође мноштво података о сталном присуству и трајању јаке усмене
народне књижевности међу Србима. Та усмена традиција живела је напоредо са писаном,
црквеном и световном књигом, да би у време ропства под Турцима одржала неугашеном
стваралачку снагу уметничке речи у народу. У простору између старе и нове српске
књижевности народно усмено стваралаштво израсло је на разноврсном, широко расутом,
древном митском и фолклорном наслеђу, на коме се највећим делом одржала свеколика
духовност изворне патријархалне културе српског народа. Исконски и вечити пратилац
успона и кретања људског рода, најсадржајнији и најпресуднији чинилац у развоју
духовног света човека, народно стваралаштво упило је у себе огромно мисаоно и творачко
искуство света, све оно што се у колективној свести и подсвести народа таложило дуже од
памтивека. Неутврдиве и неухватљиве старости, усмено народно стваралаштво било је
први облик искуственог дијалога човека са његовим природним окружењем и најближим
сабеседницима. Био је то корак од игре и обреда ка тананој духовној комуникацији на
највишем нивоу свести, стварање и обликовање нове, нестварне стварности која поред
постојећег појавног света ствара и нови, непостојећи а ипак стварни свет апстракције,
масте, идеја, измишљених слика и невероватних збивања где је све могућно и све
истинито јер је све створено по људској мери из чистог човечијег ума.

Обухватајући у себи наносе прастарих времена и култура, и то са простора много сирих од

своје уже балканске постојбине, српска народна књижевност као део словенског и
балканског фолклора постојала је засигурно још пре првих помена у средњем веку. Са
доста основа претпоставља се да је део старог Барског родослова (Летописа попа
Дукљанина) из XII века, у ствари млађа прерада једног још старијег латинског списа
насталог у Зети или на јужном Приморју још у XI веку под насловом Краљевство Словена
(Regnum Sclavorum). Слути се да је тај спис могао настати према моделу европских
средњовековних витешких спевова о Роланду, Нибелунзима или руском Слову о полку
Игоровом и да се последњи траг тога епа задржао у већ поменутој легенди о Владимиру и
Косари. Посредна сведочења о старини и присуству народних песама разбацана су

4
узгредно по многим делима српских средњовековних књижевника, као и у записима
разних путописаца онога доба. Најстарији сигуран запис потиче из 1497. године.
Пронађен је у једном италијанском спеву и садржи део српске народне песме дугога стиха
(бугарштице) о стварном догађају везаном за Смедерево 1448. године. Нешто касније,
лирске народне песме бележили су дубровачки и далматински писци. Прву изворну
народну песму о Марко Краљевићу записао је и 1568. године објавио Хваранин Петар
Хекторовић у своме знаменитом спеву Рибање и рибарско приговарање. Богату грађу
садржи и обимни Ерлангенски рукопис с почетка XVIII века. Праву светску славу стекао је
запис Алберта Фортиса из дела Путовање по Далмацији (1774), одакле су познату баладу
о Хасанагиници преузели и превели највећи европски песници онога доба, међу њима
први Јохан Волфганг Гете.

Духовно богатство и стваралачка разноврсност усмене књижевности огледају се

подједнако и у прози и у поезији. У бајкама, које чине претежнији део прозног усменог
стваралаштва, расцветала се бујна народна машта, фолклорна фантастика, свет
натприродних сила и чудесних збивања кроз какав се увек прелама замршени и
неухватљиви однос човека према његовом спољашњем окружењу. Поред поучних прича,
легенди, предања, новела, шаљивих приповедака, скаски, анегдота и прича о животињама,
посебну врсту прозног народног казивања чине пословице, загонетке и питалице где је,
најчешће у свега неколико складних речи, сажето велико животно искуство, бритка
народна мудрост и трезвено морално осећање правде, истине и греха. У народној поезији
подела се врси на женске (лирске) и јуначке (епске) песме. Оне се у многим својим
одликама непосредно везују за прозно усмено стваралаштво, где се такође неки жанрови
сматрају висе "женским" а други висе приписују "мушком" начину мишљења и поимања
света. Лирске песме, везане за обредне радње и обичаје (сватовске, љубавне, жетелачке,
коледарске, додолске и краљичке песме, успаванке, тужбалице и друге, по правилу са
траговима старих паганских ритуала), очувале су обиље етнографске грађе изванредно
значајне за упознавање духовне културе и народне традиције. Лирско-епске песме и
баладе, често са наглашеном моралистичком и поучном садржином и трагичним
расплетом, чине прелаз од женске народне поезије ка јуначкој епици. Оне откривају и
неке од најдубљих слојева потиснутог народног памћења и запретаног песничког говора.

Епске народне песме, по којима се српска усмена књижевност насла у самим врховима
светске поезије, упоредо са највећим спевовима свих времена, сачуване су понајвише из
доба робовања под Турцима, мада се у народу негују од старине и по устаљеном обичају
преносе од једног нараштаја на други. Старије песме биле су "песме дугог стиха"
(бугарштице), које је касније потиснула десетерачка гусларска народна епика прожета
јаким историјским памћењем и изразитим националним осећањем, чврстим моралним
мерилима и високим човечанским идеалима. Записана углавном у XIX веку од добрих
гуслара-певача – међу којима су неки били прави мајстори епског казивања и сјајни
књижевни таленти велике изражајне моћи и развијеног смисла за дочаравање и
обликовање садржине – српска народна јуначка епика у најтежим данима неизвесности
допуњавала је, а понекад и надокнађивала, посустали и заустављени књижевни рад и тако,
у доброј мери, очувала духовну и уметничку традицију народног говора. Изложен
великим животним невољама и трагичним искушењима историје, народ је кроз своју
епику однеговао, подигао и развио мисаону и творачку снагу свога језика, продуховио га,
одржао и оспособио за велике стваралачке подухвате. Обезбедио му је гипкост, лепоту,
ширину значења и раскос облика, звучност, ритам и неисцрпне могућности
преображавања. Подстакнуо му је животодавну и готово чудесну способност
самопрочишћавања и обнављања како би језик свагда био и остао главна одлика

5
националне културе. У народној песми српски језик је сазрео, уобличио се и отворио за
највише духовне подухвате и тако постао основни носилац и израз културног идентитета.

Према историјском садржају, српска народна епика груписана је у веће целине. Оне нису
повезане спољашњим оквиром по узору на класичне епове других народа, попут Илијаде,
Одисеје или Махабхарате. Јединство српске јуначке епике одржава се изнутра, кроз
духовне, моралне и историјске садржаје, а тек узгред кроз спољашњу форму и тематску
сродност разних циклуса – као што су косовски циклус, песме о Краљевићу Марку, песме
о ратовању с Турцима, о хајдуцима и ускоцима, или о војевању за слободу у српском
устанку. Неки од тих циклуса, на пример косовски или циклус Краљевића Марка,
тематски су чвршће везани, било идејом пораза и жртве, било личношћу главног јунака,
мада се и у њима праве вредности ипак изоштравају изван тематских оквира, у
јединственој поетици, песничком изразу и уметничком поступку – тј. у ономе што се кроз
мрежу стихова наслућује и осећа иза текста, као духовно јединство и целовит морални
став према животу и историји. То својство види се и у неким песничким делима која су
настала на темељима епске традиције и усменог песништва, као што су Горски вијенац
Петра II Петровића Његоша или, у новије време, поеме Матије Бећковића.

Систематско бележење српских народних умотворина започео је на почетку XIX века Вук
Стефановић Караџић (1787-1864), зачетник нове српске књижевности и законодавац
српског књижевног језика. На подстицај пријатеља из Беча, Вук је 1814. године издао
прву Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу и уз њу, исте 1814. године, прву
српску граматику Писменицу сербскога језика. Охрабрен успехом и повољним пријемом
прве Пјеснарице, већ наредне 1815. године он је објавио и другу Народну србску
пјеснарицу, да би нешто касније у Лајпцигу (1823/24) штампао ново проширено издање,
касније допуњавано многим песмама што их је до краја живота скупљао путујући често по
Србији, Војводини, Црној Гори и Далмацији. Поред неколико књига песама и мноштва
необјављених записа који су остали у рукопису, Вук је објавио и Народне српске
приповијетке (1821), Српске народне пословице (1836), Ковчежић за историју, језик и
обичаје Срба сва три закона (1849), обимну етнографску грађу Живот и обичаји народа
српскога (1867) и О Црној Гори, као и неколико свезака књижевног календара Даница, те
историјске радове о Милошу Обреновићу, о Карађорђевом Правитељствујушчем Совјету
и о вођама Првог српског устанка.

Трајан и непроцењив допринос српској култури и писмености, Вук Караџић је дао својом
реформом књижевнога језика. Прихватајући напоре што су их на неговању народног
језика у књижевности још пре њега чинили други српски просветитељи – посебно оснивач
београдске Велике сколе Доситеј Обрадовић (1739-1811) – Вук је српски језик вратио
изворима народног говора, увео фонетску ортографију и установио кључно начело српске
језичке културе: "Пиши као што говориш, а читај као што је написано". Поред граматике и
увођења нове азбуке, Вук је 1818. године сачинио први Српски рјечник, чије је друго
издање из 1852. године уместо првобитних 26000 већ имало близу 50000 речи са основом
преузетом из штокавског херцеговачког дијалекта. Народни говор Вук је најбоље
применио у своме преводу Новог завјета (1847). Упркос отпорима црквених власти и
неких књижевних кругова, Вукова језичка реформа била је најпре прихваћена од Вукових
помагача и сарадника, а потом и у народу. Међу Вуковим сарадницима најзначајнији
лингвистички допринос језичкој реформи дао је Ђура Даничић (1825-1882), писац Рата
за српски језик и правопис (1847), преводилац Старог завјета у Светом писму, један од
оснивача "Друштва српске словесности" и зачетник великог Рјечника хрватскога или
српскога језика ЈАЗУ.

6
Као изразит културни прегалац XIX века и следбеник романтичних хердеровских учења о
изворној снази народног духа, Вук Караџић није био само књижевни радник и реформатор
језика. Био је такође и творац српске демократске традиције, идеолог и учитељ младе
српске грађанске интелигенције. Та интелигенција учинила је одлучујући корак у
модерној српској историји и српско духовно наслеђе вратила Европи. Главни плодови
Вукове књижевне реформе дозрели су тек у модернизму, у новој култури која је израсла
на спасеном и ослобођеном језику, способном да изрази и изнесе нове садржаје мисли,
нову форму културе и нову идеологију друштвеног препорода. Тек када су се слегле и
охладиле ватре српске романтичарске омладине, и када је нова грађанска свест схватила
важност националног окупљања, културног идентитета и моралног самопоуздања, тек
тада су у српској књижевности, науци и уметности завладали водећи принципи Вукове
културне идеологије. То су били: дух националне обнове, заснован на народном језику и
народној традицији; историјски континуитет моралне свести, сачуване у философији
епског предања; начело демократизма, ослоњеног на искуство одрицања и самопомоћи, на
смисао и потребу заједничког рада за општу ствар.

Ма колико, дакле, изгледало парадоксално, Вукова језичка револуција унапредила је међу

Србима не само свест о сопственом пореклу и духовном идентитету, него и однос према
демократској институцији јавности, у којој се та самосвест најбоље и најпотпуније
остварује. Слободан језик је форма слободног духа. Слободан дух се у језику не исказује
кроз мутне и нејасне, закучасте фразе, кроз уврнуте речи и разливене реченице, кроз
редукован речник и огољена значења, кроз двосмислен мандарински говор, коме је сврха
да скрива а не да објашњава, и који заправо нарушава и ремети комуникацију уместо да је
олакшава и унапређује. У основи јасан и једноставан, поуздан, савитљив и прилагодљив,
Вуков језик живи и развија се једино у кретању и дејству, у дијалогу који открива нов
језички кoд и увек изнова активира све скривене слојеве значења, све звучне преливе и сву
невероватну лексичку, морфолошку и синтаксичку скалу језичких могућности. Вукова
борба за народни језик била је облик борбе за достојанство народа који тим језиком
говори, за слободан дух који се у том језику остварује.

Као сви прави прегаоци у српској култури и историји, Вук Караџић је био човек великога
хука и замаха, носилац духовног начела супротног традиционалној свести мирења са
датим стањем ствари, непомерања, трпљења, промућурне притворности и рајинске
покорности. Статичком начелу мировања Вук је, као човек просвећености, супротставио
динамичко начело покрета. Велики следбеник епохе просвећености, Вук је био писац који
је реформу културе схватао и остваривао као повратак у Европу. Као основ моралне
философије српског народа и његов нагонски отпор насиљу историје, Вук је истакао
патријархалну културу етичког континуитета и трагичног епског оптимизма, очуваног у
гусларском предању и заветним законима отаца. Трагизам српске и балканске историје он
се трудио да превлада чином а не трпљењем, културном акцијом и књижевном реформом
изведеном по узору просвећене Европе. Све три кобне недаће у српском народу –
непросвећеност, несигурност и немаштину – он је намеравао да уклони отварањем према
Европи и укључивањем фолклорног блага балканске културе у европски духовни простор.

Као што су, пре Вукове књижевне реформе, истањену везу са средњовековним наслеђем и
помало клонули континуитет српске књижевности одржавали писци српскога барока и
класицизма прелазећи све смелије са вештачког славеносрпског језика на обичан и
разумљиви говор народа (Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић, Захарија Орфелин,
Лукијан Мушицки), тако су и у Вуково време живо деловали писци краткотрајног српског
сентиментализма и предромантизма. Најзначајнија појава међу њима био је Јован Стерија
Поповић (1806-1856), рани претеча српских реалиста и први истински зачетник српског

7
позоришта и српске комедиографије. Иако је написао висе историјских драма и један
подсмешљиви роман, Стерија се најбоље остварио као писац комедија (Лажа и
паралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Родољупци), чији су јетки и ведри
сатирички и критички тонови сасвим одударали од Стеријиних касних, суморних и горких
песимистичких стихова из збирке Даворје.

После Вукове књижевне и језичке револуције, српска духовна култура никада се висе није
одвојила од потребе да се отвори према Европи и укључи у токове цивилизованог света.
Са Вуком је започела друга духовна обнова српске књижевности праћена силовитим
ослобађањем стваралачке енергије која се у готово свим областима духовне културе
вишеструко препородила на тек откривеним изворима народнога језика и народног
стваралаштва. Најбољи докази тога препорода у духовима писаца виде се по наглом
успону српске књижевности Вуковога доба, почев од лирске обнове српског стиха у
Песмама Бранка Радичевића (1847) и мисаоног трагизма Његошевог Горског вијенца
(1847), па до разбуктавања књижевних стилова и идеја код Вукових ближих или даљих
духовних потомака. Најпре код трезвених српских реалиста, окренутих истинском животу
и народу, а потом и код оних писаца који су, попут Лазе Костића, на вуковском искуству
установили нову духовну вертикалу, подигли и препородили традиционалну књижевну
мисао и српску културу саобразили мерилима модернога доба.

Петар II Петровић Његош (1813-1851) и Лаза Костић (1841-1910) оснажили су узлете

српске књижевности охрабрене Вуковом културном реформом. Мада међусобно
различити, друкчијега порекла и васпитања и неједнаког духовног склопа, они су обојица
утврдили највише стандарде српске књижевности XIX века и, заједно са Вуком,
променили смер, израз и карактер у језику тадашње српске културе. Његош је био
отеловљење и највиша мисаона и песничка сублимација епског морала и мудрости српске
десетерачке књижевне традиције. По речима Иве Андрића – који је у XX веку за српску
књижевност био и значио исто што и Његош у XIX столећу – песник Горског вијенца и
Луче микрокозма био је израз трагичне свести о злој срећи и историјском проклетству
српског народа на Балкану, раздвојеног "крвавим зидом" цивилизација и баченог у
непрекидну међусобну "борбу стихија". Велики песник српског романтизма, Лаза Костић
је повезао два столећа српске поезије – доба романтичарског заноса и модерно време
пркосног индивидуализма. Гестом великих модерних песника XX века, он је човекову
мисију уздигао до апсолутног начела космичке хармоније. Као да је чаролијом донесена
на почетак XX столећа, његова песма "Санта Maria della Salute" стоји на размеђу две
велике епохе српског песништва и спаја наслеђе прошлости са очекивањима будућности.

Трећи велики процват српске књижевности – после почетног успона у средњем веку и
плодног подстицаја добијеног кроз откриће народних умотворина и кроз Вукову културну
и језичку реформу – остварио се у тзв. "златно доба" на крају XIX и на почетку XX века.
Из претходног столећа у нову епоху српског модернизма ушли су писци различитих скола
и стилских опредељења, реалисти и касни романтичари, први симболисти и рани
зачетници српске авангарде. Многи од њих имали су велики углед међу читаоцима, на
пример приповедачи Милован Глишић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Симо
Матавуљ, Петар Кочић, Борисав Станковић; песници Лаза Костић, Јован Дучић, Алекса
Шантић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Светислав Стефановић, Сима
Пандуровић, Вељко Петровић; драмски писац и комедиограф Бранислав Нушић; утицајни
књижевни критичари Богдан Поповић, Јован Скерлић, Павле Поповић. Њима су се убрзо,
још у годинама пре Првог светског рата, један за другим прикључили и писци новог

8
нараштаја: Исидора Секулић, Димитрије Митриновић, Станислав Винавер, Милутин
Бојић, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Иво Андрић.

Крајем XIX и почетком XX века, главне покретачке идеје измешале су се са новим

очекивањима једног младог друштва у успону, нарочито с потребама ојачане српске
грађанске класе која се стварала и попуњавала без поступности, бржим преображавањем
из сеоске у градску и варошку културу, без прекидања сталне животодавне везе с
народном масом. Уместо заостале, тврде и духовно скучене културе, прожете статичном
философијом трпљења и одрицања, рађала се нова друштвена етика динамичног
прегалаштва, вере и националног оптимизма. Од њеног замаха гасила су се кандила
митске утехе у царству небескоме и брисали трагови оријенталног фатализма, неприметно
наталоженог у духу и менталитету народа који се насао на немирном простору сусретања
и прожимања неколико различитих култура, несклада источне и западне цивилизације,
опречних верских учења и непријатељских друштвених система и класа.

Обнова националне свести била је идеолошки одговор млађе, радикално настројене

грађанске интелигенције на тешке и нездраве прилике, које су пред крај XIX века владале
у Србији и стварале све дубљи јаз између тежњи историјског процеса еманципације и
конкретног положаја националне културе, пуног противречности, големих разлика и
готово трагичних несагласности. Покретање Српског књижевног гласника на самом
почетку XX века, око којег се окупила опозициона група предузимљивих младих
интелектуалаца, махом школованих у Француској на демократској традицији
просвећености, либерализма и друштвеног рада, означило је зачетак плодне стваралачке
катарзе духовне свести српског народа и тренутак судбоносног прекида у континуитету
патријархалне и паланачке културе. Био је то раскид модерног времена са прошлошћу као
оптерећењем, почетак раздобља великих иновација, на готово свим пољима. Основни
смисао очекиваних промена није био у томе да се стара митска традиција оспори и да се
избришу националне особености духовне културе, већ у томе да се здраве тековине
патријархалног друштва и морала интегришу у нову, модерну културу народа, довољно
припремљеног и способног да прихвати изазов новога времена.

Као један од главних духовних вођа и "учитеља енергије" онога доба, човек великог
друштвеног угледа и знатног књижевног ауторитета, Јован Скерлић (1877-1914) је с
поносом указивао на здрав народни дух, који је у часовима прегнућа способан за велики
полет и који, кад савлада несоцијалност и морални нехат, "оскудицу осећања целине",
неистрајност и примитивну злобу, показује високе етичке и духовне вредности, вису меру
"трезвености, интелигентнога нетрадиционализма, ширине видика, либерализма у
идејама, острога духа и правилнога суда, толико разумнога критицизма и плодне
позитивности". Његова виталистичка философија, која је оставила неизбрисив траг на
читавој епохи модернизма и, упркос многим идејним неслагањима, окупила око себе
неколико интелектуалних и књижевних нараштаја, заснивала се на тој вери у изворну
снагу народнога духа. Целокупан ток модернизације српске културе, који је започео
почетком XX века, имао је изразито национално обележје и у својој основи носио нешто
од националног романтизма минулога столећа. Опста европска мерила у друштвеним
односима, грађанској култури, науци, књижевности и уметности давала су новоме
времену црте космополитизма и одлике универзалности модернога стила, али нигде нису
ни пригушивале ни водиле однарођавању модерне културе, за ста су носиоци модернизма
у српској књижевности понекад били жестоко оптуживани.

Нове идеје које су донеле нов однос према култури и књижевности условиле су
проширење тематског круга а с тим у вези и многе формално-стилске иновације,

9
преображај традиционалних и увођење нових, понекад изразито хибридних књижевних
жанрова. Силовит успон критике, суверено владање законима песничке форме и све
очигледнија дискурзивна артикулација песничког језика, урбанизација прозе и све дубљи
захвати у психичка стања и унутрашњи свет човека, чији се социјални положај мењао
сагласно променама културе и сензибилитета епохе, променили су сеизмичку ситуацију
српске књижевности и назначили нове, раније можда само овлаш оцртане просторе и
могућности стваралачког превирања и сазревања. До јуче одвојена од читалаца тешком
завесом неразумљиве учености и аристократског естетизма, критика се у доба модернизма
и идејно и стилски демократизовала, изасла у јавност и постала најпресуднији чинилац
нове културе, усавршен, модернизован и реторички надмоћно развијен инструменат
прочишћене и преображене историјске свести. Типолошки разуђенија но икада дотад, она
је као уходан и чврст механизам дејствовала на свим странама и у свим слојевима културе,
од највиших академских кругова до аморфних субкултурних форми, постижући
неоспорне вредности и као теорија и као пракса: као универзитетска критика филолошког
и естетичко-компаративистичког смера, и као историјска критика научне поузданости; као
жива и речита дневна критика журналистичког типа, и као студиозни синтетички оглед;
као слободна есејистичка форма коментара, и као жустра и плаховита идеолошко-
политичка и полемичка публицистика.

Самопоуздање песничког језика које је постигнуто у доба модернизма очувало се као

једна од најдрагоценијих тековина књижевног развитка у коме су се, упркос спољашњој
доминацији строгих форми сонета и везаног александринца, синхронично ослобађали
готово сви експресивни облици, погодни да изнесу и изразе нове садржине. Тај процес
модернизације српског стиха, који је био у вези са творачком способношћу модерног
сензибилитета да ослобађа и обједињује све стилске елементе и да их прерађује по својој
мери без обзира на њихово историјско и духовно порекло, омогућио је претапање
различитих видова песништва. Тако је у модерној српској поезији дошло до спајања
интимистичке исповедне лирике, љубавне поезије, мисаоног песништва, метафизичког
космизма и духовне екстазе са објективизованим дескриптивним ткивом реторичког
поетског реализма, са патетичним тоном родољубиве и социјалне поезије и све гласнијом
разбарушеном полифонијом песничке авангарде за коју је питање слободног стиха било
висе питање духовног начела него питање израза. Она је своју поетику градила на
соковима и разарању форми, на парадоксима и насилном спајању противречности.

Школовани песници, који су дошли после Војислава Илића и под његовим почетним
утицајем извршили преображај језика српског песништва, дали су новој књижевности
готово све што је било потребно да би се она усавршила, модернизовала и подигла – и то
без прекидања континуитета у песничком развоју. То се нарочито односи на Јована
Дучића (1872-1943) и Милана Ракића (1876-1938), двојицу најистакнутијих песника епохе
модернизма који су као одлични ђаци прошли кроз објективну школу парнасовског
реализма и безличне лирске дескрипције, али који су знали и умели да декоративним
реторичким формама и реалистичким сликама, поред дотераности дају и довољно
субјективности, па чак и интимне топлине, како би лакше превазишли хладне,
класицистички хармоничне, емоционално стерилне стихове извештачених песника, с
којима незадовољни човек модерне епохе није могао успоставити непосреднији
психолошки и морални однос. Парнасовски рационалистички принцип реалистичке форме
одговарао је једном тачно одређеном степену грађанске културе, нижим интелектуалним
слојевима грађанског друштва, задовољног празним складом, спољашњим сјајем,
позитивним, опипљивим вредностима и материјалном сигурношћу. У свакој модерној
књижевности цивилизованог света парнасизам је морао бити превазиђен најкасније пред
почетак Првог светског рата, када је симболизам већ био дао плодове поетског

10
индивидуализма и у нескладима модерног доба – чак и у зонама изван културних
метропола Европе, као на Балкану – осветлио пут будућој авангарди.

Оно што се као удаљавање од парнасовског ларпурлартизма примећивало још код

Војислава Илића, да би код Владислава Петковића Диса (1880-1917) добило значење
трагичног поетског начела српског симболизма, помогло је да се песнички дух у модерној
српској књижевности демократизује, да се приближи унутрашњем свету пробуђеног
човека који је тријумф позитивизма капиталистичког и буржоаског света убрзо схватио
као разочарање, дехуманизовано отуђење и безизлаз. Чиста слика, чија је оштрина тек на
рубовима била помућена измаглицом поетског импресионизма, поремећена је црним
слутњама коначног нестанка, гашења и смрти. Криза стварности постала је криза
позитивне свести и криза очекивања. Талас песимизма који је око границе и смене векова
провалио у српску књижевност да би пре балканских ратова, што значи уочи појаве
авангардног песничког нараштаја, био доведен до пуне артикулације симболистичке
метафизике и поетског тајанства ирационалности, испунио је модерним смисловима и
значењима прочишћени језик и усавршену форму новог српског песништва.

Иако се звук парнасовске лире још дуго чуо у пределима српске поезије XX века,
стварајући јаку реалистичку традицију чија се снага заснивала на естетичком позитивизму
Антологије новије српске лирике (1911) Богдана Поповића, одступање од песничког
натурализма започело је сасвим рано. Метафизичка компонента у лирици симболиста, за
коју се Дучић определио да би је до краја остварио тек у касно зрело доба, била је начелно
супротстављена естетичкоме позитивизму реалистичких песника. То је на одређен начин
представљало покусај да се већ на самом почетку главни токови модерне српске поезије
усмере ка најизразитијим песничким струјама времена и усагласе са њиховим духовним и
стилским одликама. Иако се до тог метафизичког лиризма у првим годинама XX века још
тешко и споро долазило, пут за продор и комуникацију модернистичких идеја био је
отворен. После лепо примљених првих Пјесама (1901), Јован Дучић мења стил и из своје
поезије уклања невине остатке романтичарске простодушности; лирски пејзаж преправља
по законима спиритуалне лепоте, дајући метафори и симболу дубље значење, какво су им
давали и песници који су као и он прошли кроз парнасовско и симболистичко искуство и
остварили модерну поезију пуне мисаоне напрегнутости, снажног индивидуалног тона,
узвишене имагинације и чврсте форме. После Дучића и Ракића дошла је устрептала
импресионистичка лирика, а убрзо затим сонорна и мрачна слутња распадања која је вису
поетску пројекцију добила у трагизму и мистичном визионарству Владислава Петковића
Диса. Преко њега, модерна српска поезија употпунила је у почетку доста једноставну гаму
симболистичког стила, разрадила законе форме и мелодију стиха, те продирањем ка
тамној и тајанственој суштини душе постигла синхроничност своје ране авангарде са
авангардним покретима у европским књижевностима.

Опште књижевно-естетске промене имале су, такође, одговарајуће стилске одјеке у прози
и драми – пре свега у развоју приповедачких жанрова, у не сувише наглом али осетном
успону романа и у све изразитијем продирању психолошких и социјалних садржаја у
главне типове приповедања. Додуше, фолклорна својства класичне српске реалистичке
приповетке још задуго се неће изгубити из миметички оптерећене и доста конзервативно
васпитане прозе, прожете изразитом склоношћу ка епској фабулацији, регионализму и
затварању у мале оазе питорескног живота са изузетним карактерима. Од почетка XX
века, и ту се, међутим, постепено примећују промене у приповедачевом гласу и положају,
а самим тим и пратеће измене у садржају и форми. Приповетка и роман постају
интелектуалнији, ближи поезији, са компликованијом психолошком и моралном
структуром и јаче наглашеним драмским својствима. Индивидуална сфера постаје главна

11
област истраживања модерних писаца у чијим се рукама лагано мења стари реалистички
стил механичког и поједностављеног подражавања објективном свету. Уместо
хронолошког описа догађаја у линеарној и хоризонталној перспективи, дају се у
дисконтинуитету сама стања која представљају облике сасвим новог, засебног света,
оствареног у књижевном делу као у недефинитивном тоталитету, према мери безмерности
човекове душе. Као у меланхоличним песмама трагичних песника, у прози превладавају
интровертна стања мутних полуснова и самопосматрачког егоизма. Гласови постају
сонорни и мукли, слике померене и удвојене, особито у градском роману и
интелектуално-поетској прози, где се на каткада усиљену импресионистичку стилизацију
додају оштрији и грубљи резови натуралистичког контрастирања.

Чак и онда када задржава локална обележја старе реалистичке приповетке, роман не
скрива да је у духу модерног времена првенствено условљен и испуњен модалитетима
односа између појединца и друштва и, најчешће, њиховим сукобљавањем које се, на
одређен начин, одражава и у самој форми приповедне прозе и на преображајима
реалистичког стила. Уз реалистички и социјални роман, сеоску приповетку, психолошко-
натуралистички роман, лирску прозу тока свести, градску и урбану причу, путописни
запис, цртицу, размишљање, песму у прози и интимну забелешку, јављају се и хибридни
облици неухватљивог карактера. Њихова је комуникација предвиђена за дифузно
деловање и споља и изнутра; њихове су приповедачке форме измешане, али на несрећу
недовољно развијене, без самоконтроле. То је једним делом и условило да, и поред идејне
и стилске усаглашености модерне српске прозе с главним токовима модернистичке
нарације, њене уметничке вредности не досегну до вишег естетичког нивоа главних
представника модерне прозне књижевности.

Тематска проширења и улазак у град, пред чијим су вратима остајали неприлагођени и

искорењени јунаци новије српске прозе, утицали су на промене у језику модерне српске
приповетке. Сеоска проблематика се дезинтегрише и уситњава, добија локалну боју и
изразитије наглашен покрајински карактер. То се посебно одражава у језику прозе,
преплављеном дијалекатским облицима, провинцијализмима и понекад потпуно
изнуђеном лексиком. На другој страни, у грађанском роману и градској приповеци све
јасније се уобличавају одлике новог, такозваног "београдског стила" чије је јачање
најнепосредније везано за развој социјалног и психолошког романа у доба модернизма.

Златно доба српске књижевности са почетка XX века расуло се после Првог светског рата
на мноштво нових уметничких покрета и нескладно шаренило краткотрајних књижевних
скола песничке авангарде. Експресионизам, дадаизам, зенитизам, хипнизам, суматраизам,
надреализам, као и левичарски покрет социјалне књижевности, својим сталним
међусобним сукобима одражавали су дубок стилски, морални и идеолошки раскол
грађанске културе. Такав раскол није био захватио само српску и југословенску средину,
него и многе светске културне заједнице модернога доба. Водећи српски писци тога
раздобља, какви су били Растко Петровић (1898-1949) или Момчило Настасијевић (1894-
1938), из авангардног кошмара тражили су излаз у песничком искуству старе
књижевности и трагали за новим изразом у неоткривеним и непознатим слојевима
фолклорног и митског наслеђа у језику. Други, попут Вељка Петровића (1884-1967) и
Десанке Максимовић (1898-1993), држали су се здраве и устаљене српске књижевне
традиције настављајући неистрошену струју реалистичког исказа и меког исповедног
лиризма. Најзначајнији српски писци XX века, Иво Андрић и Милош Црњански – обојица
по струци историчари – окренули су се историји и главне корене српске и балканске

12
судбине потражили у епској историјској визији. Независно један од другог, они су
извршили обнову историјске свести и ударили темеље модерном историјском роману у
српској књижевности.

Иво Андрић (1892-1975) је најбоље од свих српских писаца изразио цивилизацијски

раскорак у дуси балканског човека. Дубоко је проникнуо у однос традицијске културе,
народних легенди и епског наслеђа према токовима и видовима модерне свести. Док је
Вук Стефановић Караџић, као творац савременог књижевног језика и културни
реформатор романтичарске епохе, пре нешто мање од двеста година отворио процес
поновног укључивања српске духовности у културну заједницу просвећеног света,
Андрић је деловао као изразити интелектуалац модернога доба. Он је друкчије оцртао
културну двострукост Балкана. Историјско проклетство прелама се у судбинама и душама
сваког појединца; сви, било велики, било мали, изложени су истом, разорном насиљу
историје. Турско у његовим приповеткама и романима није пуки декор за универзалну
драму егзистенције, већ сама та драма, осветљена изнутра. Турско је извор свеколиког
очајања хришћанског Балкана, као што је прародитељски грех био почетак библијског
мита о изгубљеном рају. Ту је сажето језгро трагичног балканског архетипа о тамном
вилајету, где је свака одлука погрешна: ако узмеш, покајаћеш се; ако не узмеш, покајаћеш
се.

Андрић је тако ушао у тајну српског народног предања, претресао легенде и значења
митова, разумео епска завештања и пренео у књижевност средишње вредности
традиционалне културе и моралности. Духовно искуство нације претворио је у разумљив
људски говор приче. Он поштује историјски оквир хронике и приповеда о историјској
несрећи једног народа са границе, који је остављен пред капијом цивилизације и за сва
времена осуђен да носи на себи печат изгнанства. У казивању о томе трећем свету
источног, левантинског хришћанства, који је смештен између Истока и Запада (сто га у
Травничкој хроници прича лекар аустријског конзулата Марио Колоња), садржана је срж
егзистенцијалне драме једне цивилизације коју Европа никад није умела да схвати. "Нико
не зна ста значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати
један и други, а не моћи учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и
мрзети и један и други, колебати се и поводити целога века, бити код два завичаја без
иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац. /.../ То су људи са границе, духовне
и физичке, са црне и крваве линије која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума
протегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде
границе. То је она ивица између мора и копна, осуђена на вечити покрет и немир. То је
трећи свет у који се слегло све проклетство услед подељености земље на два света."

Читаво Андрићево дело тумачи Европи и свету тај кошмар, то "јунаштво без славе,
мучеништво без награде". У том језгру несреће и зле коби крије се разлог због којег се сви
балкански народи осећају остављеним ("Ви ћете се пробудити из овог кошмара и
ослободити, али ми никад, јер за нас је он једини живот"). Зато такво "јунаштво без славе,
мучеништво без награде" пристаје и свету Милоша Црњанског подједнако колико и
Андрићевом. Њега је Европа тек недавно почела да чита, да би га препознала као
непознатог великог писца словенског Балкана. Јунаци његовог романа Сеобе су
хришћански граничари из предграђа просвећеног Запада, који су се из историје изгубили
као безимени пукови најамника у изгнанству и дијаспори. Утопијска визија другог света,
према коме се окрећу јунаци Сеоба, може се протумачити као рефлекс модерне
авангардне имагинације, која је кроз отпор, пркос и незадовољство тражила излаз из
сопственог очајања и стварни свет замењивала очекиваним, имагинарним "просторима
среће".

13
Песник неостварене чежње, који се у неоромантичном маниру звучне кантилене препушта
привиђењима и под топлим медитеранским небом сања хладну и чисту белину нордијског
пејзажа, Милош Црњански (1893-1977) изразит је тумач духовног раскола и двојства у
душама незадовољника. Жртва судбине, његов лирски јунак је уморни ратник и
разочарани сањар, појединац и читав национ, покренут са своје постојбине у потрази за
срећом. С друге стране, песничка визија другог света, велике православне Русије, у коју
би српски граничари хтели да се иселе када им истекне служба у аустријској војсци, може
се разумети и као облик историјског апсурда једног народа без отаџбине, коме и Исток и
Запад признају само оно што му узимају: јунаштво, крв и постојаност. Судбине и душе,
као и сама судбина душе тог трећег света, што је изникао између великих цивилизација,
не занимају никог, јер нису ушли ни у какву погодбу, па су и остављени самим тим
људима са границе. Сеобе су израз типичне балканске носталгије за другим, која се меса
са страхом од туђег; луде спремности да се лако крене на пут, а после дуго пати у туђини.

И код Андрића и код Црњанског превладава историјска свест. Она је главни покретач и
регулатор њихове имагинације, јер је смисао за историјско битна одлика духовне културе
српског народа. Историјска свест не утиче само на традиционалну културу и епско
предање, које почива на култу предака, него и на модерну мисао. Та мисао нигде у Европи
није толико условљена историјом као на Балкану, где је историја била некад чак и важнија
од цркве и религије за духовни преображај народа. Док се у другим деловима Европе
култура рађала у духовима који су могли да мењају историју, на Балкану је историја била
јача од разума. Терор историје одређивао је смерове духовне културе, која у сусретању и
прожимању различитих модела није могла бити ништа друго него мешавина без
јединства, кошмар што се смирује само кроз дијалог и опуштање.

Андрић и Црњански изражавају трагичну философију жртве, по којој се може препознати

свака мисао што долази са Балкана. Појам жртве средишњи је појам свеколике балканске
имагинације, заједнички антрополошки, теолошки и космолошки архетип свих
балканских књижевности. Сви балкански народи најчешће говоре о својој жртви и својој
несрећи; сваки доживљава себе као најтрагичнији народ на југоистоку Европе. Кроз ту
слику трагичности сваког балканског народа понаособ изражава се свест о трагизму
читавог балканског простора, коме је историја подарила улогу жртве великог
цивилизацијског раскола: да буде граница између светова и да заувек остане изван зидина
обеју цивилизација, свагда пред вратима наизглед срећнијега света.

Историја је она снага која је балканске народе лишила заједничке свести и осећања да
припадају једном и јединственом свету. Историја их је научила мржњи и нетрпељивости,
али их је мржња упутила и на споразумевање, не толико на трпељивост догми, колико на
прожимање стилова. Андрић и Црњански унели су у европску књижевност тај
цивилизацијски комплекс граничних култура и судбина, идеологију сусретања,
прожимања и дијалога, без којег нема живота на граници. У епохи наново пробуђеног
индивидуализма, кад грчевита потрага за идентитетом и обнова самосвести модернога
човека представљају срж отпора сваком виду тоталитарног насиља (било које политике,
цркве, партије, тржишта или идеологије), они су идеју опстанка везали за прекорачење
историјског и цивилизацијског јаза, за искорак из историје, за негацију и рушење
историјског терора. Новом и друкчијом поетиком времена и простора – коју код Андрића
симболизују мостови, звона и сатови, а код Црњанског даљине, чежње и кретања – они су
европској књижевности пренели дах мистичног балканског историзма. Извршили су
обнову историјског романа, за који се веровало да је изумро са реалистичком епохом.

14
Као водећи писци модерне српске књижевности, која је од историјског романа начинила
једну од главних одлика овога стила, Црњански и Андрић су показали да ни
традиционални жанрови не изумиру све док може да их загреје машта људске потребе.
Проналажење и откривање себе и свога идентитета у историји за мале и угрожене народе
представља услов њиховог духовног опстанка, ново и спасоносно одређење у времену и
простору, стваралачко обједињавање митског наслеђа и историјског предања као културне
идеологије сопственога језика. Савремени историјски роман, како су га уобличили
Андрић и Црњански, и њихови други следбеници међу данашњим српским писцима, због
тога висе личи на песнички мит него на витешку хронику; висе на фреску него на летопис;
пре на моралистички еп него на социјалну или политичку расправу. По многим
особинама, данашњи историјски роман је аисторијски; њему је мит о идентитету важнији
од научне хронологије догађаја, у чију историчност данас и тако висе нико не верује, јер је
модерна историја претрпана лажима.

Ту судбинску димензију историјског романа у новој српској књижевности постигао је и

Добрица Ћосић (1921), писац јаког епског замаха, у почетку везан за тематику
партизанског рата, а касније заокупљен идејом распадања духовних и идејних основа како
патријархалне тако и грађанске културе. Његови главни романи прожети су водећим
политичким идејама XX века и чине јединствен епски циклус модерне српске трагедије –
мит о српским херојима (Време смрти), мит о српским поразима (Деобе) и мит о српским
заблудама (Време зла). Од непосредне историјске теме о дејству исламске културе у
босанском балканском окружењу, Меса Селимовић (1910-1982) начинио је модерну
алегоријску причу (Дервиш и смрт) са изразитим моралистичко-психолошким значењем
универзалног дејства. Историјски оквир важан је и за разумевање поетског реализма
Бранка Ћопића (1915-1984). Његове најбоље приповетке настале су у традицији српског
регионалног фолклоризма где ведри хумористичко-сатирички тонови ублажавају сетну
визију трагичне људске несреће.

У кругу наслеђа Иве Андрића и Милоша Црњанског, после краћег застоја под притиском
идеолошке доктрине социјалистичког реализма, дошло је до новог запаженог процвата
српске књижевности. Поред старијих писаца међуратног нараштаја јавила се нова
генерација послератних песника и приповедача који су знатно унапредили стил и подигли
опште вредности нове српске књижевности. Они су духовно и цивилизацијски
изједначили њена мерила са европским и светским стандардима и затеченом моделу
српске културе успели да дају нов облик и нови садржај. Језгро нове српске поезије
уобличили су најпре Васко Попа (1922-1991) и Миодраг Павловић (1928), обојица
прекретничке песничке личности после којих у српској поезији ништа није могло бити као
што је било раније. Својом модерном транспозицијом усменог наслеђа, бајања, игара и
загонетки, Попа је створио особен песнички језик модерне српске поезије. Отворио је
њене духовне просторе према мисаоној апстракцији, метафизичком доживљају света и
песничкој сублимацији историјског искуства. Као један од зачетника послератне обнове у
српској књижевности, Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и
живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. У
густој концентрацији дискурзивног исказа он је постигао редак подвиг песничке
трезвености, чврст амалгам поетског и митског мишљења.

Попином и Павловићевом продору прикључили су се и други водећи песници новог

нараштаја, заступници потпуно различитих поетских опредељења, сви изразити мајстори
песничке речи и аутентични представници новог сензибилитета. Први од њих, Бранко
Миљковић (1934-1961), вратио је српско песништво мисаоном лиризму и звучној
сликовитости зрелог симболизма, док је Иван В. Лалић (1931-1996) у споју српско-

15
византијске и медитеранско-европске културе успео да врлине гипког песничког језика
подигне до највиших вредности модерног српског стиха. Матија Бећковић (1939) вратио
се непресушним изворима чистог народног говора. У његошевском искуству примене
десетерачког стиха и гусларске мелодије, он је кроз обнову епске нарације (Међа Вука
манитога, Ћераћемо се још) у контролисану форму дијалекатске поезије уградио духовно
искуство језика и дао подстицаја критичкој мисли с наглашеним моралистичким
значењем. Песник широког замаха и јасног песничког мишљења, а истовремено и драмски
писац ретке привлачности, Љубомир Симовић (1935) учврстио је складност и дубину
модерног српског стиха. Метафизичка компонента у његовом песништву испуњеном
мноштвом наизглед профаних појава и слика, уклонила је из његовог песничког света
лажну маску привида и у малим стварима осветлила надземаљску снагу трпљења и
истрајности. Критички поступак Симовићевих позоришних комада допунио је обнову
послератне српске драме, коју су праскавим ватрометима духа, подсмеха, језичке игре и
великог комедиографског умећа унапредили Александар Поповић (1929-1996) и Душан
Ковачевић (1948), обојица најбољи комедиографи српске књижевности после Стерије и
Нушића.

Међу новијим прозним делима запажено је неколико јасно изражених опредељења. На

једној страни видљива је тежња ка грубом натурализму који је у једном тренутку био
својеврсни облик незадовољства светом, светом какав се није могао оспоравати споља
него једино изнутра – кроз ослобађање језика уместо кроз ослобођење идеја. Тај поступак,
сажет у искуству тзв. "стварносне прозе", био је посебан облик тихе реалистичке побуне
која се зауставила на пола пута, мада је омогућила појаву групе даровитих писаца
васпитаних на искуству приповедачког артизма, друштвене мимикрије и моралног
прилагођавања. Отреситији и смелији приповедачи из круга нових реалиста, попут
Антонија Исаковића (1923) и Драгослава Михаиловића (1930), нису, међутим, устукнули
пред изазовима и драматичним друштвеним противречностима тоталитарне епохе. Они су
им чак посли усусрет и у оштрој критичкој демистификацији историјских обмана
обрадили трагичну тему нечовештва у затвореничким логорима за политичке противнике
какав је био затвор на Голом отоку.

С друге стране, у сазвучју српске прозе јавила се и снажна потреба за оспоравањем

натурализма. Она је почивала на побуни личности и отпору индивидуализма пред
различитим облицима насиља. Та побуна у први мах била је остварена искључиво кроз
тему, а потом кроз усавршавање и нијансирање приповедачког стила и израза. У таквом
настојању најдаље је доспео Данило Киш (1935-1989), писац високог артизма и будне
моралне свести, покретач и носилац борбе против баналности, примитивизма и варварског
наслеђа у новијој српској књижевности. Унутрашњу критичку снагу отпора у својим
књигама (Гробница за Бориса Давидовича, Енциклопедија мртвих) Киш је одвојио од
документарности и историјског фактицитета подижући га често на ниво чудесног. Тиме је
човекову несрећу у ери свеопштег насиља и бешчашћа тоталитарних идеологија осветлио
као облик метафизичког проклетства: незадовољство историјом претворио је у
философију пркоса, у естетику изазова лошем укусу, у побуну против терора историје.
Киш је први послератни писац српске књижевности који се у потпуности изједначио са
Европом зато што је Европу схватио као алтернативу балканској ускогрудости и
превласти безакоња. Он је најчистији изданак трагичног епског оптимизма оствареног у
српском језику, пример подвижника без наде, жртве због сопствене одлуке да и у вихору
безумља "пева у пустињи". Насупрот Кису, Миодраг Булатовић (1930-1991) стекао је
запажен углед у европским књижевним круговима идући управо супротним смером – кроз
усијану, посувраћену и сумануту егзотику балканског подземља где се кошмари и визије
често јављају као искривљене фантастичне слике у огледалу наказне стварности. Мирнији

16
и природнији продор у свет остварио је Александар Тишма (1924), писац смиреног и
постојаног стила обузет печалним судбинама и тескобом самотника у свету сивила и
отуђења.

Својим строгим исказом и чврстом приповедачком формом, Данило Киш је кроз борбену
естетику индивидуализма на известан начин био у спрези са поетиком критичке
књижевности коју су, међу српским писцима последњих деценија XX века, покренули
махом приповедачи његовог нараштаја. Као облик оспоравања идеолошког мишљења и
отпора превласти идеологије у сфери духа и људских слобода, критичка књижевност
никла је првенствено у делима оних српских писаца који су пратили поремећаје и распад
грађанске културе и драматични ток урбанизације српских градова. Носилац те идеје у
српској књижевности био је Борислав Пекић (1930-1992), писац великог романа-реке
Златно руно о судбини српског грађанског сталежа. Пекића је посебно занимала и
привлачила тема модернизације српског националног менталитета и токови
преображавања патријархалне сељачке културе, фолклорне традиције и епскога морала.
Пекић је из своје прозе избрисао трагове сељачке саре на којој је израстао класични
реализам српске приповетке. Код њега се уместо дескрипције даје сам ток урбанизације,
као што се изнутра испитује механизам деловања грађанске психологије. Све се то одвија
у живом сударању и међусобном условљавању противречности, појединачног и општег,
приватног и друштвеног, сновиђења и реалности, митског и историјског, ирационалног и
логичког. Сличну тему развио је и Слободан Селенић (1933-1995), један од најбољих
представника модерне српске урбане прозе, писац са високо развијеном критичком,
историјском и друштвеном свешћу. У неколико својих романа (Писмо/глава, Очеви и оци,
Timor mortis, Убиство с предумишљајем), он прати токове духовног самоспознања и
цивилизацијског опстанка једне културе која је жртвована Истоку ради безбедности
Запада. Од затворене и тескобне драме опстанка на периферији великог света, он прави
велику драму савести данашње цивилизације. Његови романи иду у ред најважнијих
чинилаца у рађању поетике разобличавања којој су српски писци на крају XX столећа
дали изразите доприносе и значајне вредности. У истом кругу критичке књижевности
остварен је и Лагум Светлане Велмар Јанковић, роман о драми грађанских интелектуалаца
у искушењима рата и револуције, издаје и жртвовања, сарадње са непријатељем и
испаштања невиних за туђе кривице које им је наметнула историја.

Појава критичке књижевности била је оригиналан допринос српске књижевности

облицима модерне духовности на крају XX века. То је аутентична, књижевно остварена и
уметнички уобличена форма културе која на идејном и тематском плану означава оштру
негацију леве и десне идеологије. Тај стил се развио у борби против естетског и
идеолошког догматизма, у борби за плурализам стилова. У тој књижевности сачувана је
јасна свест о реалном, али се појам реализма изменио: постао је сири и богатији,
истовремено реализам човековог унутрашњег и спољашњег света, а не само миметичко
огледало стварности. У тај реализам укључила се и фантастика коју су нарочито
искористили писци тзв. "магијског реализма". Најзначајнији међу њима свакако је
Милорад Павић (1929) који је из српске књижевности на светску књижевну сцену ушао
као нека врста парадигме постмодернистичког стила и поступка где је све могуће и све
изокренуто, све друкчије него у реалном свету са којим се та књижевност обрачунава кроз
растурање и деконструкцију (Хазарски речник). Постмодернизам се заснива управо на
ономе од чега своју поетику гради Павић: ту се одустаје од логике, све се доводи у
питање; сви углови гледања су равноправни, јер се на крају XX века показало да не
постоји само једна истина него да су све истине подједнако лажне и привидне.

17
Започет пре осам векова израдом једног тврдог црквеног канона, стваралачки круг српске
књижевности на крају XX столећа обухвата, тако, и једну од најпротивречнијих
књижевних скола свога времена – постмодернистичку поетику разграђености. Већ сама по
себи та околност довољно говори о сталној отворености српске културе према
најразноврснијим стиловима епоха. На тај начин српска књижевност и даље потврђује
своју вековну константу – да се лако укључује у нове покрете и да брзо апсорбује идеје
свога доба, да обликује и одржава духовни живот у језику културе и да служи као један од
главних носећих стубова јужнословенске цивилизације.

18