Otočanka

(ili kad sam bio načitan)

Vozi se Barba na posao tramvajem. Sneg veje i topi se na asfaltu,

polako. Na reci je temperatura uvek nekoliko stepeni niža. ’Opet ću morati
da radim ’penkalom’ u III-oj’ Priprema voljni momenat za lopatanje snega.
Garderoba je uredna, Umiven je i obrijan, sveže podšišan. Bio je danas kod
svoje frizerke. Misli na nju dok menja sedište. Prelazi sa trotoarskog sedišta
na kolovoznu stranu petice, ne bi li se ravnomernije ugrejao i sklonio pogled
sa predizbornih plakata i bilborda.
Pričala mu je danas, dok je šišala, da dolazi sa Jadrana. Sa otoka. Kada se
zaželi mora, priča, sedne na peticu i ode do ’Galeta’ na kej. Na Dunav. Kaže,
toliko je široka reka, čini joj se kao more. Tek da je mine želja. Voli da
pogleda i dobar film, u bioskopu. Barba je morski tip, ali kontinentalac. Toliku
vodu može lako da pobrka sa okeanom. Šale se preko ogledala, da vreme
lakše i lepše proteče. Primetio je Karakuka uramljene, rukom pisane, stihove
u klip okviru, ukraj ogledala.
Jedna od prvih lekcija na FPN glasi: i nečinjenje je činjenje. Barbino
tumačenje izgleda ovako. U ovom vremenu širokih sloboda, bilo ko, svako
može bilo koji, svaki tvoj postupak strpati u nekakav politički kontekst. E,
gospođe i gospodo, ozbiljne su to stvari. Prava nema bez obaveza, niti
slobode bez odgovornosti. Postoje neke društvene i životne dužnosti i
nužnosti. Npr, ispravan stav o nužnosti rada i porodičnog života, po D.
Lesing, svakodnevno preispituju kojekakvi marginalci, razgoropađeni iz
samo njima znanih razloga. Pa uzmimo slobodu govora, javne reči, teškim
mukama sticanu još od XIX veka. Ovih dana potpuno je obesmišljena, do
vulgarnog. Bez trunke odgovornosti, svako može javno izreći bilo šta.
Koješta. Slično je i sa drugim ’slobodama’. Sakupimo se nas 10-ak, manje
više, registrujemo se na tamo nekakvom šalteru, i u ime zakonitosti i pravnog
poretka (ej, čoveče, Karakuki rrruka drrrhhhti, pa u to ime valja prvo završiti
neke ozbiljne i visoke škole, u najmanju rrruku. Elem, i u to ime počnemo da
palimo i žarimo javnom scenom, javnom rečju.
Onda ’Farma’ ne valja, a ’Parovi’ su skandalozni? Slažem se, bljutavi su i
otrcani. Ali nije u njima problem. Sad, pošto je i nedelanje, zapravo pasivno
delanje, onda i jedan sasvim prosečan tehničar mora da zauzme visoke i
ozbiljne stavove. U opasnosti je da bude izgažen i pregažen od mnogih.
Napad je najbolja odbrana...
Otadžbina, krug sunčeve svetlosti. Jedan od uvodnih Andrićevih Znakova
krajputaša. To treba da je aksiom, valjda. On se ne dokazuje. Pomoću njega
se dokazuje.
Foknerovi stavovi o dužnosti u noveli ’Starac’. Nedužno osuđen robijaš
spasava ženu sa detetom, izvršava poverenu mu dužnost, razdužuje
zaduženu mu opremu. Zbog kašnjenja od 3 dana, nastalog delovanjem
elementarne nepogode, poplave, nadležni mu naplaćuju štetu na opremi i
produžuju vremenu kaznu. Ok, sa znacima žaljenja zbog strogosti propisa. I
nikom, bre, ništa!
Da ne ponavljamo Lesingovu.
Gledao Karakuka mali ram sa desne strane, dok je preko ogledala
ćaskao sa frizerkom.
-Oprostite ako zabadam nos, ali izloženo je. Šta Vam je ono tamo?
-A, to, smeška se stidljivo, to mi je jedna mušterija napisala.
-Jesu li to stihovi? Pesma?
-Ršum se šiša kod mene, kikoće se. Napisao mi je pesmu, ja, eto, uramila...
Nagnite malo glavu. Tako.
Ganjaju se ulješura i kitolovac po beskrajnim, nemirnim, plavim okeanima.
Kod Melvila. Na kraju nagrabuse i kapetan i levijatan. Hepiendovi su u
knjigama ređi. Ekranizacije ’Snegova Kilimandžara’ ili ’Odavde do večnosti’
jako su razblažene u odnosu na originale. Ko ih nije čitao, obojicu, taj ne
može da razume Kaporov žal za dve tri nenapisane priče koje je, siguran je
Momčilo, Hemingvej mogao napisati još bolje nego prethodne.
Ili kod Dž. Londona i Mopasana. Dok stigneš na poneki srećan kraj, prosto
se zapitaš, šta je to sreća? Okreneš li se filozofima, prvo će ti lepo objasniti
da ona nije dostižna. U pravu je Stendal. Rezon ima i D. Radović kad kaže
da je sreća toliko sitna i neznatna stvar, da najčešće nismo ni svesni da je
imamo. Ili je to bio Andrić? Nije ni važno. Ništa jedan nije gori od drugoga.
 Džaba je menjao sedište. Grejanje na drugoj strani ne radi, a
predizborni bilbordi su iskusno postavljeni, vidljivi sa svih strana. I
plakatiranje je bilo temeljno. Banderole iz svih uglova. Država može sve.
Samo jednu stvar ne može, čuo je Karakuka negde. Ne može čoveka
naterati sa uživanjem da čita pisca koga ne voli. I kad ga pitaju –Ko te šiša?!
Karakuka odgovara: -Jedna frizerka kojoj se pesme pišu! Otočanka.
Retko se desi, al’ se desi, na reci je toplije nego u gradu. Sneg kod
splava se otapa. Vodotok ima sporiju oscilaciju toplote od vazduha. Neće
noćas morati da ’vadi penkalo’. Biće dovoljno baciti šaku-dve soli.