VISOKA ŠKOLA BEOGRAD

- SEMINARSKI RAD -
Predmet: Finansijski menadzment

Tema: FINANSIRANJE INVESTICIJA

Beograd, 2023.
SADRŽAJ

1. Uvod......................................................................................................3

2. Definicija i pojam finansijskog menadžmenta......................................4

3. Finansijski aspekti kapitalnih ulaganja..................................................5

3.1. Pojam, karakteristike i klasifikacija kapitalnih izdataka.....................5

3.2. Izvori finansiranja...............................................................................6

3.3 Konstrukcija finansiranja i plan obaveza prema izvorima

finansiranja................................................................................................10

4. Pojam sadržaja boniteta investitora......................................................11

4.1. Kreditni bonitet..................................................................................11

4.2. Analiza i ocena kreditnog boniteta....................................................13

4.2.1. Ocena profitabilne sposobnosti......................................................13

4.2.2. Likvidnost i sigurnost.....................................................................14

4.2.3. Kreditni rizici..................................................................................15

4.2.4. Finansijski položaj preduzeća.........................................................15

4.3. Predmet i ocena kompeksnog boniteta..............................................17

5. Zaključak..............................................................................................19

6. Literatura..............................................................................................20

2
1. Uvod

Investicije su osnovni uslov i sredstvo realizacije razvoja svakog društva i svakog

pojedinačnog preduzeća i suština realizacije odgovarajućih planova razvoja. Problematika
planiranja i realizacije investicija spada u esencijalne probleme razvoja svakog društvenog
sistema. Da bi se kontinuirani proces svakoga razvoja realizovao, preduzeće mora da
investira, da ulaže pozajmljena ili sopstvena sredstva, da odlaže moguću potrošnju danas,
da bi obezbedilo sebi novu potrošnju kao i nova ulaganja sutra. Svako preduzeće je na ovaj
način prinudjeno da akumulira sredstva i da ih investira, jer investiranje predstavlja jedini
način realizacije ciljeva razvoja. Znači, investicije predstavljaju neophodnost, jer dalji
razvoj svakog preduzeća isključivo zavisi od dobrog planiranja i efikasne realizacije
investicija.

Preduzece najpre vrši definisanje ciljeva razvoja i razvojne politike, pa izradjuje

odgovarajući plan razvoja, nakon čega dolazi investiranje, koje obezbedjuje realizaciju
planiranih razvojnih ciljeva. Investiranje predstavlja veoma kompleksan proces koji
obuhvata veliki broj aktivnosti i veliki broj učesnika kao i ulaganja znatnih finansijsih
sredstava. Postoji više načina finansiranja investicionih projekata, a to su:
samofinansiranje, kreditiranje, lizing, finansiranje putem faktoringa, emitovanje i prodaja
hartija od vrednosti, zajednička ulaganja sa stranim partnerima, koncesiono finansiranje i
drugi vidovi finansiranja.

Da li će jedna kompanija ili preduzeće odlučiti da uloži kapital u drugu

kompaniju zavisi od mnogo faktora, a pre svega od procene profita koji može da ostvari,
dugoročnosti poslovanja, sigurnosti uloženog kapitala, kao od toga kako je definisan okvir
poslovanja.
Svakako je važno dobro proceniti rizike i šanse u prilikama za investiranje i
primenom principa finansijskog menadžmenta otkriti put do optimalnih finansijskih
rezultata.

3
 2. Definicija i pojam finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment je kontinuirana operativna delatnost koja se ogleda u

adekvatnom utvrđivanju kvantuma potrebnih finansijskih sredstava, njihovom pribavljanju
iz najpovoljnijih izvora, racionalnoj upotrebi tih sredstava i stalnom praćenju,
usmeravanju i kontroli kretanja tj. obrta finansijskih sredstava, radi ostvarivanja
finansijskih ciljeva preduzeća.

Finansijski menadžment se definiše kao nauka upravljanja novcem u smislu

sticanja, trošenja, ulaganja i oplodnje. Shodno tome, zadatak finansijskog menadžera je
da obezbedi finansijska ulaganja u preduzeće i da ta ulaganja transformiše kroz
menadžersku funkciju u profit.

Uloga finansijskog menadžerstva se ogleda u usklađivanju finansijsih operacija

preduzeća ( tekuća likvidnost i investicije, odnosno dotok i alokacija gotovine i transakcije
realnih sredstava) i tržišta kapitala (vrednovanje preduzeća i komercijalizacija akcija).

Osnovni finansijski procesi su:

- efikasno osiguranje procesa rada potrebnim novčanim sredstvima;

- namensko i racionalno korišćenje finansijskih sredstava;

- planska raspodela ostvarenih sredstava;

- ostvarivanje finansijskih evidencija i kontrole i

- sprovođenje samostalnefinansijske politike.

Centralni motiv finansijskog menadžmenta je da vodi računa o ugledu preduzeća

na tržištu, o kreditnoj sposobnosti firme i o stručnim poslovima finansijskog
menadžmenta.

4
 3. Finansijski aspekti kapitalnih ulaganja

Finansiranje investicija je kapitalno ulaganje koje podrazumeva, po pravilu

ograničeno raspoloživi dugoročni kapital u kapitalne izdatke koji se kapitalizuju u dužem
vremenskom periodu. Optimalnim kombinovanjem izvora trajnog i dugoročnog kapitala
za potrebe realizacije nekog investicionog projekta, izvesno donosi očekivanu korist u
periodu realizacije. Osnovni elementi plana kapitalnih ulaganja u investicije su:

a) kapitalni izdatak i njegove karakteristike;

b) neto novčani tok investicionog projekta;
c) neto preostala (rezuidualna) vrednost investicionog projekta;
d) ekonomski vek trajanja investicionog projekta;
e) kriterijumi efektivnosti investicionog projekta;
f) obim, struktura i troškovi finansiranja investiocionog projekta.

3.1. Pojam, karakteristike i klasifikacija kapitalnih izdataka

Kapitalni izdatak predstavlja ulaganje kapitala u investiciju od koje se efekti

(koristi) očekuju u periodu dužem od godinu dana. Bliže odredjenje kapitalnog izdatka
opisuju njegove karakteristike:

- veličine,
- trajnosti,
- namene
- ireverzibilnsoti

Veličina (visina) ulaganja je osnovna karakteristika kapitalnog izdatka i odredjuje

se konvencijom. Svako preduzueće –investitor treba da odredi kriterijum za minimalno
ulaganje koje će imati karakter kapitalnog izdatka.

Trajnost ulaganja se odredjuje sa stanovišta perioda ubiranja efekata (koristi) –

uvek dužim od 1 godine, za razliku od koristi tekućeg izdatka koje se ostvaruju u toku
jedne godine.

Namena kapitalnog izdatka se takodje uzima kao prepoznatljiv kriterijum

ulaganja u fiksnu imovinu (osnovna sredstva).

Ireverzibilnost se definiše kao mogućnost za odustajanje od realizacije započete

investicije i obično za posledicu ima visoke troškove, što podrazumeva maksimalnu
odgovornost i opreznost pri odlučivanju.

5
 Kapitalni izdaci se grupišu, odnosno klasifikuju u odredjene kategorije prema
odredjenim kriterijumima. Prihvata se podela kapitalnih izdataka prema: nameni sredstava
i karakteristikama projekta.

Prema nameni sredstava kapitalni izdaci su ulaganja u:

a) nove kapacitete;
b) zamenu dotrajale opreme;
c) modernizaciju sredstava i
d) nematerijalne izdatke.

Najčešće se investira u nove kapacitete, što podrazumeva i nastajanje određenog

rizika. Treba proceniti poslovnu aktivnost preduzeća – investitora, savremenosti sredstava,
inostrana i domaća tražnja, kadrovske mogućnosti i dr.

Zamena dotrajale opreme usmerena je na kapitalne izdatke koji su izloženi znatno

manjem riziku. Ispunjavanjem ovim uslova, oprema je poznata stručnjacima preduzeća-
investitora, pa je kontrola rizika izvesna.

Kapitalni izdatak u modernizaciju kapaciteta je mogućnost za zamenu dotrajalih

kapacieta (sredstava) modernijim i savremenijim tehnikama i tehnologijama. Rizik
ulaganja je ovde veći od rizika za zamenu dotrajale opreme.

Kapitalni izdaci u nematerijalna ulaganja su: istraživanje, razvoj, školovanje

kadrova, uvođenje novih proizvoda, reklama, i dr. Ovaj vid kapitalnog izdatka ne donosi
materijalnu korist.

Prema karakteristikama projekta kapitalne izdatke delimo na:

- nezavisne ili
- međusobno iskljucive – rangirane ( imaju istu funkciju, pa izbor jedne
eliminiše drugu).

3.2. Izvori finansiranja

Osnovna podela obaveza prema izvorima finansiranja je:

- obaveze bez čvrsto predviđenog roka dospeća ( dospevaju za namirenje tek u

slučaju potpunog prestanka poslovanja poslovnog subjekta;
- obaveze s predviđenim rokom dospeća (jednokratno ili u ratama u unapred
određenim rokovima).

6
 Finansijska sredstva za realizaciju svojih investicionih projekata preduzeća
obezbeđuju iz različitih izvora, i to:

a) samofinansiranjem;
b) kreditiranjem;
c) zajedničkim ulaganjem;
d) emitovanjem i prodajom hartija od vrednosti;
e) lizingom;
f) koncesionim finansiranjem.

Struktura i dinamika investiranja u osnovna i obrtna sredstva su osnovica za

utvrđivanje strukture i dinamike izvora finansiranja. (tabela2)

Red.br. Izvori finansiranja Ukupni iznos Kamatna stopa Rok otplate

1. Vlastita sredstva

2. Bankovni kredit domaći

3. Ino kredit

4. Ulaganja kooperanata

5. Interkalarni kredit

6. Ostali izvori

Ukupan iznos:

Tabela 2) Tabelarni pregled finansiranja

a) Samofinansiranje investicionih projekata podrazumeva oblik

finansiranja u kome investitor finansijska sredstva obezbeđuje iz
sopstvenih izvora, a za realizaciju planiranog investicionog projekta.
Sopstvena sredstva se obezbeđuju iz : dohotka, amortizacije i sopstvenih
fondova Kako su to sopstvena sredstva investitora na koja se ne plaća
kamata, smatra se da je ovaj vid finansiranja investicija najjeftiniji i
najpovoljniji.

b) Kreditiranje je način finansiranja investicija kod koga investitor

pozajmljuje finansijska sredstva, pod određenim uslovima, od drugih
subjekata koji raspolažu finansijskim sredstvima. Ovaj vid finansiranja
investicija je najčešći, ali ne i najbolji. Pozajmljivanje se vrši tako što se
između tražioca kredita i davaoca kredita precizno ugovaraju uslovi:
kamatna stopa, vreme početka otplate, vremenski period u godinama za
koji se moraju vratiti sredstva, kao i način otplate kredita.

Krediti prema obliku u kojem se daju mogu biti:

- finansijski (novčani), i
- komercijalni (mašine, oprema,izvršeni radovi i sl.)

7
Podela kredita prema ekonomskoj nameni:

- proizvođački i
- potrošački

Prema upotrebi sredstava:

- krediti za obrtna sredstva i

- krediti za osnovna sredstva.

Takođe, kredite delimo i prema roku vraćanja na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne.

c) Zajednička ulaganja sa stranim partnerima je način finansiranja investicija

kod koga se, pored investitora, pojavljuje jedan ili više partnera-saulagača. Zajednička
ulaganja su se kod nas, zbog specifične situacije, uglavnom odnosila samo na ulaganja
inostranih partnera. Strani ulagač može uložiti sredstva u devizama i dinarima, materijalu,
uslugama imovinskim pravima i hartijam od vrednosti.

Prava i obaveze po ovom osnovu se regulišu ugovorom, odlukom o osnivanju

preduzeća i ugovorom o ulaganju. Strano lice po osnovu ulaganja ima sledeća prava:

- da upravlja, odnosno, učestvuje u upravljanju preduzećem;

- da prenese svoja prava i obaveze po osnovu ulaganja na dr. strana ili domaća
lica;
- da učestvuje u dobiti , da tu dobit reinvestira i transferiše;
- na povraćaj pojedinih uloženih stvari, saglasno ugovoru;
- na povraćaj uloga ili ostatka sredstava usled raskida ugovora, isteka ugovora i
sl;
- na udeo u neto-imovini i povraćaj udela po prestanku rada preduzeća ako je
ulagalo u osnivanje istog;
- druga prava predviđena ovim i drugim zakonima.

d) Emitovanje i prodaja hartija od vrednosti radi obezbeđenja finansijskih

sredstava za realizaciju investicionih projekata se prevashodno odnosi na akcije i
obveznice.

Akcije su vrednosni papiri koji pokazuju pravo vlasništva i upravljanja nad

sredstvima koja su uložena u neku firmu, kao i pravo u raspodeli profita. One imaju
nominalnu (emitovanu) vrednost-vrednosti u momentu izdavanja, po kojoj se kupuju
akcije, i tržišnu vrednost-vrednost po kojoj se akcije mogu kupiti ili prodavati na
finansijskom tržištu. Takođe, postoje obične i preferencijalne akcije (one sa prioritetnim
pravom).

Obveznice su dugoročne hartije od vrednosti kojim preduzeće prikuplja finansijska

sredstva za realizaciju svojih poslovnih poduhvata. One su, u stvari, vrsta zajma koji se
mora na odgovarajući način vratiti. One ne donose ni pravo vlasništva, ni pravo
upravljanja preduzećem.

8
 e) Lizing je oblik finansiranja investicija kojim se određena osnovna sredstva
(mašine, oprema i dr.) daju na korišćenje kroz zakup. Dakle korisnik lizinga
ima obavezu da u određenom vremenskom periodu otplati mašine ili opremu
koju je dobio na korišćenje, nakon čega ona postaje njegova svojina.

Lizing može biti:

- operativni (nema rok trajanja,može se otkazati i sve troškove održavanja, kao i

eventualne rizike, snosi davalac lizinga)
- finansijski ( plaćanje naknade se vrši u ratama,a ukupni iznos naknade je veći
od vrednosti opreme uzete u lizing)
- direktni ( učestvuju proizvođač opreme i korisnik lizinga) i
- indirektni (učestvuje i treći učesnik, davalac lizinga, koji se lizing poslovima
bavi kao osnovnom delatnošću.

Prednost lizinga je ta što omogućava da preduzeće koristi skupu i modernu

tehnologiju iako nema finansijskih sredstava.

Nedostatak lizinga je taj što se ovaj način finansiranja investicija smatra skupim,
jer je cena opreme i mašina datih na lizing, obično veća, nego kada se ista kupuje.

f) Koncesiono finansiranje se koristi kod krupnih investicionih objekata od šireg

društvenog znacaja, kao što su putevi, pruge mostovi, luke, energetski objekti i
sl. Ovu vrstu finansiranja investicija čini pravo korišćenja prirodnog bogatstva
ili dobra u opštoj upotrebi, koje nadležni državni organ ustupa domaćem ili
stranom licu, pod posebno propisanim uslovima, na određeni vremenski
period, nakon čega se objekat vraca vlasniku. Koncesija se daje na period od
30 godina.

Najpoznatiji model koncesije je B.O.T. system, model projektnog finansiranja,

nastao kao skraćenica od engleskih reči build-izgradi, operate-koristi, transfer-predaj.
B.O.T. system finansiranja se zasniva na ugovoru o izgradnji I finansiranj kompletnog
objekta, postrojenja ili pogona, njegovom korišćenju i predaji u svojinu države u
ugovorenom roku, ne dužem od 30 godina.

Koncesionom nacinu finansiranja najčešće pribegavaju društvene zajednice koje za

realizaciju određenog investicionog objekta od velikog društvenog znacaja, nemaju
dovoljno finansijskih sredstava.

Investicioni fondovi su nebankarske istitucije koje prikupljaju štednju pojedinačnih

investitora i ta sredstva plasiraju na finansijsko tržište. Oni predstavljaju najpogodniju
formu mobilizacije kapitala, jer prednost za preduzeće čini to što nema visokih troškova
zaduživanja i ugrožavanja likvidnosti. U srbiji postoji jedan takav fond za pomoć malim
preduzećima.

9
 3.3. Konstrukcija finansiranja i plan obaveza prema izvorima
finansiranja

Sprovođenje investicionog poduhvata do krajnje namene, zahteva određena

finansijska sredstva. U tom cilju se vrše detaljno planiranje i analiza obaveza prema
izvorima, obračunava ukupan prihod, rezultat poslovanja investicionog objekta, porezi i
doprinosi i ostalog. Konačna analiza završava se izradom bilansa stanja i bilansa uspeha
investicionog objekta u periodu eksploatacije kao i ocenom investicionog objekta.

Postupak konstrukcije finansiranja je bitan zbog osiguranja nesmetane izgradnje,

već i zbog obračunavanja finansijskih obaveza koje iz njih dospevaju.

Za obračun kreditnih obaveza potrebno je poznavati:

- iznos kredita;
- rok otplate;
- grejs period;
- garancije po osnovu kredita;
- redovnu kamatnu stopu;
- interkularnu kamatnu stopu;
- ostale troškove kredita;
- dinamiku i način otplate;
- uslove otplate u slučaju inflacije.

Vraćanje preuzetih kredita vrši se obračunavanjem anuiteta, koji sadrži otplatni

deo i kamatu. Na osnovu svih ovih podataka potrebno je prikazati tabelarni pregled
otplata po osnovu preuzetih kredita( tabela 1).

Red.br. Period otplate Ostatak duga Glavnica Kamata Anuitet

1.
2.
3.
4.
.
.

Ukupno:

Tabela 1) Pregled otplata preuzetih kredita

10
 4. Pojam sadržaja boniteta investitora

Bonitet znači posedovanje dobrote, valjanosti, unutrašnje vrednosti, dok mu je

trgovački smisao u platnoj sposobnosti (likvidnosti), sigurnosti potraživanja privrednog
subjekta.

Ekonomski leksikon bonitet definiše kao formalna i materijalna svojstva

privrednog subjekta, koja ga čine sigurnim dužnikom, bilo da je reč o poslovnoj banci u
koju se ulažu finansijska sredstva ili o pre duzeću kojem se odobravaju krediti. U suštini
pojam boniteta je shvaćen u smislu njegove sposobnosti da u roku plati dug, potraživanje,
odnosno banke koja kao dužnik uskladjuje obaveze po uloženim finansijskim sredstvima
sa svojim raspoloživim kapitalom i vrši plasma kredita skladno rokovima poveravanja
uloženih finansijskih sredstava.

Svim definicijama je zajedničko da u središtu pažnje imaju finansijski aspekt

boniteta preduzeća – kreditni bonitet.

U poslovnoj praksi, medjutim, izraz boniteta se sintetički iskazuje u smislu

vrednosti, pouzdanosti poslovne, i posebno, kreditne sposobnosti poslovnog partnera

Bonitet peduzeća karakteriše skup pozitivnih osobina, koje, zavisno od karaktera i

obima vrednovanja poslovnih odnosa – ekonomije preduzeća se diferencijaju na:

1. Kreditni bonitet preduzeća (poslovnog partnera) i

2. Kompleksni bonitet preduzeća (poslovnog partnera).

4.1. Kreditni bonitet

Kreditni bonitet preduzeća je predmet naglašenog interesa u poslovanju, praksi i

naučnoj i stručnoj literaturi. On može biti:

1. Minimalan;
2. Prihvatljiv;
3. Dobar.

11
 Minimalan keditni bonitet preduzeću kao dužniku pruža mogućnost da mu
poverioci veruju da će u roku platiti obaveze, odnosno dobavljači isporučivati robu,
sirovine, materijal sa odloženim rokom plaćanja, ali uz odredjena ograničenja.

Posedovanje minimuma kreditnog boniteta preduzeće je u poziciji da pozajmljuje

novac i kapital, ali samo uz zalog (lombardni ili hipotekarni kredit) ili garanciju trećeg lica
(garanta) sa dobrim kreditnim bonitetom.

Nove isporuke će uslediti tek kada snabdevenost preduzeća spadne ispod limita, a
obaveza plaćanja je u roku koji je dogovoren. Sve su to mere poverilaca i dobavljača da
izbegnu rizik naplate potraživanja.

Posledice poslovnih i finansijskih transakcija koje ograničeno ostvaruje preduzeće

sa minimalnim kreditnim bonitetom su u povećanom finansijskom naprezanju i visokim
rizicima. Zato je za preduzeća sa minimalnim kreditnim botnitetom najčešće obavezno
plaćanje unapred (avansno) ili uz garanciju trećeg lica, i isključivo kratkoročna
kreditiranja.

Prihvatljiv kreditni bonitet imaju ona preduzeća koja mogu obavljati svoju
poslovnu aktivnost uz nesmetano finansiranje, odnosn plaćanje obaveza kreditorima u
roku i dobavljačima sa uobičajnim rokom plaćanja. Takva preduzeća dobijaju kredite bez
zalaganja imovine, a sa dobavljačima prihvataju uobičajene rokove plaćanja i mogu
dogovoriti odlaganja plaćanja izvan uobičajenih, jer im poverioci duga i dobavljači veruju.
To je bonitet kome većina preduzeća teži i uspeva dag a ostvari i održava tokom svog
poslovanja.

Dobar kreditni bonitet imaju preduzeća koja ispunjavaju stroge kriterijume: da im

se vrednosni papiri, odnosno emitovane akcije uključuju na liste berzi efekata, das u
finansijski profitno stabilne, bez teškoća se uključuju na finansijsko tržište (novca i
kapitala) i lako ga kupuju, odnosno prodaju, jer se veruje u njihov bonitet.

Takva preduzeća nesmetano koriste najpovoljnije uslove pozajmljivanja, bez rizika

za povraćaj duga, i sa dobavljačima lako uspostavljaju poslovne odnosno, uz najpovoljnije
uslove plaćanja. Rizici nastupanja gubitaka su isključeni.

12
4.2. Analiza i ocena kreditnog boniteta

Predmet analize kreditnog boniteta obuhvata isptivanje i ocenjivanje:

- Zaradjivačke sposobnosti preduzeća, odnosno, profitabilnosti prihoda od

prodaje učinka (proizvoda ili usluga) i rentabilnosti (ukamaćenja) uloženog
kapitala;
- Solventnost ili likvidnost, odnosno, sigurnost plaćanja obaveza u roku dospeća;
- Kreditnih rizika i sigurnosti vraćanja dugova (kredita);
- Finansijskog položaja, kojeg u suštini odredjuju finansijska ravnoteža i
promene u strukturi kapitala.

4.2.1. Ocena profitabilne sposobnosti

Profitabilnost (rentabilnost) je u funkciji iskazivanja konačnog ostvarenja

temeljnog cilja preduzeća, maksimiziranja profita na dugi rok. Ostvarivanje principa
rentabilnosti pokazuje i sposobnost menadžmenta preduzeća da uspešno koristi rasoložive
resurse i prednosti preduzeća u odnosu na konkurenciju u svrhu ostvarenja maksimalno
mogućeg profita.

Stopu prinosa na uloženi kapital determinišu obrt kapitala i prinos (profitabilnost)

učinaka iskazana ostvarenim prihodom od prodaje.

Za merenje i iskazivanje profitabilnosti i rentabilnosti u praksi analize koriste se

sledeći pokazatelji:

1. Stopa prinosa od prodaje učinaka = profit / prihod;

2. Stopa prinosa na ukupan kapital = profit /ukupan kapital;
3. Stopa prinosa na sopstveni (vlasnički) kapital = profit - porezi / sopstveni
vlasnički capital.

Stabilna rentabilnost preduzeća, a pogotovo njeno znatno povećanje, dozvoljava

preduzeću da može pomerati strukturu kapitala ka pozajmljenom (dužničkom). Stalni
profit (dobitak) omogućava povećanje sopstvenog garantnog kapitala iz akumuliranog
dobitka, što poveriocima uliva poverenje u sigurnost povraćaja pozajmljenog kapitala.

Sve dok je prinosna stopa na ukupan kapital viša od kamatne, do njhovog

izjednačenja, kapital se viša oplođava (ukamaćuje) plasiranjem u rentabilno poslovanje
preduzeća, nego pozajmljivanjem od kamate. Takav uticaj rentabilnosti na bonitet
preduzeća efikasno povlači pozajmljeni kapital.

Suprotno kretanje stope prinosa (rentabilnosti) ukupnog i sopstvenog kapitala i

tržišne kamatne stope u pravcu niže stope rentabilnosti sopstvenog od ukupnog kapitala i
izjednačavanja stope rentabilnosti ukupnog kapitala i tržišne kamatne stope na pozamljeni
kapital, znak je gubljenja boniteta obezvredjivanjem sopstvenog kapitala nesigurnosti
pozamljenog, i rasta nepoverenja u dužnika od strane poverilaca.

13
 4.2.2. Likvidnost i sigurnost

Likvidnost projekta je sposobnost projekta da u svakom vremenu podmiri dospele

finansijske obaveze. Izvodi se iz finansijskog toka projekta. Likvidnost projekta obuhvata
dinarsku i deviznu likvidnost, u zavisnosti u kojoj se valuti posmatraju raspoloživa
sredstva plaćanja i dospele finansijske obaveze. Projekat je lividan ako su neto prihodi
finansijskog toga pozitivni u svim godinama veka eksploatacije projekta, odnosno,
projekat je nelikvidat u godini u kojoj ima negativne neto prihode.

Povezivanje principa likvidnosti i sigurnosti je proisteklo iz principa zaštite

poverilaca. Nedovoljan sopstveni kapital, uništen neadekvatnim finansiranjem i
nerentabilnošću dovodi do nesigurnosti povraćaja pozajmljenog kapitala, tj. vodi u
nesposospost izmirenja dospelih obaveza, što je zahtev likvidnosti; zbog toga se ističe da
je sigurnost – likvidnost na dugi rok. Na osnovu likvidnosti se uspostavlja, jača ili raskida
poslovno –finansijsko partnerstvo u tržišnoj privredi, odnosno, jača i produbljuje
poverenje i sigurnost poverilaca i dobavljača u kredinu i poslovnu sposobnost dužnika.

Sam pojam likvidnosti se vezuje za sposobnost preduzeća da izmiruje tekuće

dospele obaveze u roku i u celini. Suština likvidnosti i njenog vezivanja za njenu
sposobnost, jeste u poštovanju zahteva o finansiranju obrtnih sredstava. Ispoštovati dati
zahtev znači držati se pravila finansiranja, po kojima se:

a) Monetarni oblici obrnih sredstava (novčana sredstva i kratkorična potraživanja)

finansiraju se iz kratkoročnih izvora, a
b) Realni oblici obrtnih sredstava (zalihe) finansiraju iz trajnih izvora.

Dosledno pojmu likvidnosti i uvažavanju ovih odnosa u finansiranju obrtnih

sredstva, likvidnost se iskazuje kao:

1. Efektivna likvidnost = novčana sredstva + kratkoročna potraživanja +

kratkoročni plasmani / kratkoročne obaveze (izvore) i
2. Perspektivna (potencijalna) likvidnost = obrtna sredstva / kratkoročne obaveze
(izvore)

Prvi pokazatelj znači da se monetarna (nominalna) aktiva pretvara u raspoloživ

novčani iznos: po obimu, roku i kvalitetu, adekvatan da se mogu isplatiti dospele
kratkoročne obaveze u celini. Zbog svog značaja, ovaj se pokazatelj izražava u više
varijanti: trenutna likvidnost,ubrzana likvidnost, tekuća likvidnost.

Drugi pokazatelj pokazuje na razmer odnosa izmedju zaliha i monetarne

(nominalne) aktive i brzinu konvertovanja manje likvidnih i likvidnijih obrtnih sredstava.

Date bilansne relacije olakšavaju uskladjivanje novčanih tokova, zbog čega će i

davaoci kredita (banke) biti spremni da u slučaju zastoja plaćanja takvom preduzeću
priteknu u pomoć odobravanjem zajma.

14
 4.2.3. Kreditni rizici

Za analizu kreditnog rizika najčešće se koristi tzv. metoda 5C koja uključe analizu
sledećih faktora kreditnih rizika:

1. Kapacitet ili sposobnost otplate (capacity);

2. Karakter ili volja da se izvrši otplata (character);
3. Kapital ili imovina debitora (capital);
4. Zalog ili obezbedjenje (collateral);
5. Uslovi u okruženju (conditions).

Analiza kapaciteta ili sposobnosti otplate polazi od procene likvidnosti i

solventnosti dužnika u budućem periodu. U fokusu je utvrdjivanje izvesnosti preduzaća da
iz očekivanog prinosa (dobitka) od kreditnog posla može sigurno vratiti kredit zajedno sa
pripadajućom kamatom.

Karakter je ispitivanje i ocena u kojoj meri pouzdano postoji spremnost i želja

menadžmenta preduzeća (zajmotražioca) da u roku otplaćuje dug.

Kapital zajmotražioca je, u stvari,neto – imovina vlasnika (preduzeća) i kao

garantni kapital predstavlja rezervu solventnosti, gornju granicu visine kredita i oslonac
sigurnosti vraćanja kredita.

Zalog je raspolaganje realnom imovinom koja je uslov za dobijanje kredita i

čini njegovo pokriće, sve do otplate kredita. Svrha joj je pokriće slabih tačaka preduzeća
sa minimumom kreditnog boniteta ili preduzeća koja nisu dovoljno poznata poveriocima.

Uslovi u okruženju odnose se na makro-ekonomske i institucionalne promene

koje bitnije utiču na poslovnu efikasnost i efikasnost preduzeća i sposobnost otplate
kredita. Ovaj rizik je u privredama u tranziciji veoma značajan i izražen.

4.2.4. Finansijski položaj preduzeća

Finansijski položaj peduzeća je odredjen finansijskom ravnotežom i zaduženosti,

odnosno, finansijskom samostalnošću – finansijskom strukturom kapitala. Zaduženost,
odnosno finanijska samostalnost, se procenjuje:

a) sa stanovišta vlasništva i
b) ročnosti otplate duga..

15
 Za potrebe te analize, iz pasive se eliminišu tranzitivna pasiva (dugoročna
rezervisanja i pasivna vremenska razgraničenja) i nerasporedjeni dobitak. Tako očišćena
pasiva iskazuje sopstveni (vlasnički) i pozajmljeni kapital (dugove).

Pokazatelji na kojima se zasniva metoda analiza finansijske zaduženosti i

samostalnosti zasniva se na vertikalnim pravilima finasiranja i iskazuje odnosima:

1. sopstveni kapital / pozajmljeni kapital, ili pozajmljeni kapital / sopstveni

kapital, i
2. kratkorični kapital / dugoročni kapital, ili dugoročni kapital / kratkoročni
kapital

Ako se zaduženost ocenjuje u smislu sigurnosti naplate duga kad – tad, makar i iz
stečajne mase, onda je za poverioca i te kako značajan odnos sopstvenog i pozajmljenog
kapitala. Prevaga sopstvenog nad pozajmljenim kapitalom u strukturi pasive za poverioca
znači veću sigurnost povraćaja sopstvenog kapitala.

U slučaju prelaska visine gubitka iznad sopstvenog kapitala, preduzeće je

prezaduženo, jer je izgubilo sav svoj kapital i deo tudjeg kapitala, zbog čega poverioci
mogu naplatiti eventualno samo deo pozajmljenog kapitala iz stečajne mase.
Prevladavanje u strukturi pozajmljenog kapitala, dugoročnog nad kratkoročnim, po
pravilu, čini finansiranje elastičnim snižava teret zaduženosti i preduzeće – dužnika čini
nezavisnijim. U tom slučaju dospevanje obaveza otplate duga je takvo da omogućava
peduzeću obavljanje više ciklusa poslovne aktivnosti, ostvarivanje profita koji posle
oporezivanja, uvećan za amortizaciju, omogućuje povraćaj duga, čime se dugoročni
kapital konvertuje u sopstveni kapital. Za potrebe analize finansijske ravnoteže koriste se
tzv. horizontalna pravila finansiranja, na temelju kojih se uspostavljaju odnosi i
pokazatelji, kao instrumenti analize:

1. sopstveni capital / osnovna sredstva;

2. sopstveni capital + dugoročna rezervisanja + dugoročni dugovi / osnovna
(stalna) sredstva + stalne zalihe;
3. obrtna sredstva / kratkoročne obaveze;
4. monetarna obrtna sredstva / kratkoročne obaveze.

Prva dva pokazatelja iskazuju postojanje dugoročne finansijske ravnoteže, a druga

dva kratkoročne finansijske ravnoteže.

Pokazatelj pod 1. Pokazuje stepen finansiranja investiranih sredstva iz sopstvenog

kapitala što pogoduje finansijskoj stabilnosti, jer sopstveni kapital nema roka dospeća niti
troškova po osnovu kamata.

Pokazatelj pod 2. je potpun izraz dugoročne finansijske ravnoteže ako mu je

numerična vrednost 1. Ukoliko je dati odnos iznad 1, to znači, da postoji višak sopstvenih
i dugoročnih izvora nad stalnim sredstvima i zalihama. U suprotnom ukoliko je koeficijent
ispod 1, finansijska stabilnost je ugrožena i kratkoročnim izvorima se finansiraju delom i
stalna sredstva i zalihe, što dovodi do nelikvidnosti peduzeća.

16
 4.3. Predmet i ocena kompleksnog boniteta

Pored finansijskog aspekta kreditnog boniteta imamo i druge pozitivne

komponente boniteta, koje stvaraju kompleksan bonitet preduzeća, poslovnog partnera i
njegovu ocenu. U te dodatne komponente ističu se:

- sposobnost menadžmenta i kadrovska struktura;

- tehničko-tehnološka sposobnost i savremenost;
- poslovna povezanost, razvojne mogućnosti i
- poslovni ugled.

Sposobnost menadžmenta i kadrovska struktura se vrednuje u smislu

angažovanja kreativnih menadžera, njihovih saradnika i drugih kadrova, sposobnih i
spremnih za stvaranje novih ideja i rešenja otvorenih i okrenutih i izvan preduzeća,
spremnih za usvajanje novih znanja i veština, kao i inovativnog rada. Vrednovanje ove
komponente meri se nivoom obrazovanja kadrova – izražen kvalifikacionom strukturom,
radnim vekom i odanošću.

Tehničko-tehnološka sposobnost i savremenost se vrednuje na bazi

savremenosti tehnologije, raspoloživosti smeštajnih, radnih i transportnih kapaciteta, što je
uslov proizovodne kurentnosti.

Poslovna povezanost se vrednuje stabilnošću finansijskih odnosa sa finansijskom

okolinom, bankama, tržištem novca i kapitala, kao i sa stabilnim poslovnim odnosima sa
dobavljačima i kupcima – kooperantima. Ova komponenta se vrednuje na osnovu:

1. stepena intenziteta finansijske povezanosti;

2. stepena stabilnosti poslovnih odnosa.

Razvojne mogućnosti karakterišu kreativnost kolektiva, inovacije u domenu

proizvoda / usluga i tehnike. Kriterijumi vrednovanja su: životni vek proizvoda, stepen
inovacija proizvoda, način lansiranja proizvoda, intenzitet tehničko-tehnološke osnove,
poboljšanje kvaliteta i sniženje troškova.

Poslovni ugled (goodwill) preduzeća je vrednovanje uvedenosti na domaća i

inostrana tržišta, ekspanzije izvoza, tradicije firme i prepoznatljivosti marke proizvoda.

Merilo ocene boniteta preduzeća se svodi na vrednovanje svake zastupljene

komponente:

17
 ocena = zbir ocena svih kriterija komponente / broj kriterija
vrednovanja

Na ovaj nacin se izražava mera boniteta preduzeća koja će biti uporediva sa:

a) preduzećima koja imaju prosečan bonitet;

b) preduzećima sa najboljim bonitetom;
c) preduzećima sa najslabijim bonitetom, iz srodne liste delatnosti (ili
konkurencije)

Moguća nepreciznost se dopunjava veštinom analitičkih zapažanja koje nam

pružaju odabrani pokazatelji.

18
 5. Zaključak

Osnovni cilj finansijskog menadžmenta je oplodnja finansijskog kapitala

preduzeća po maksimalnoj stopi rentabilnosti ulaganja, bez obzira da li se radi o
sopstvenom ili pozajmljenom kapitalu ili sredstvima u obračunu.

Finansiranje investicija se može vršiti putem raznih modela, a izbor

modela finansiranja odredjuju brojni faktori, pre svega od izvora iz kojeg se
obezbedjuju potrebna finansijska sredstva. Najbolji vid finansiranja je
smofinansiranje investicija, ali je ipak najčešći oblik kreditiranjem, obično od
banaka. U današnje vreme, sve češći vid finansiranja investicija su strana ulaganja,
kao direktna ulaganja, kao zajednička ulaganja i sl. Posebni oblici stranih direktnih
investicija koja su naročito interesantna zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji
su: koncesija i B.O.T. poslovi. Koncesija podrazumeva pravo koncesionara da
koristi prirodno bogatstvo na određeni vremanski period, koje mu uz određene
uslove ustupa koncedent( nadležni državni organ). B.O.T. model se primenjuje
njčešće kod realizacije kapitalnih infrastrukturnih objekata, a zasniva se na
ugovoru o izgradnji i finansiranju kompletnog objekta, njegovom korišćenju i
predaji posle najduže 30 godina. Lizing kao poslovni odnos u kome jedno lice, uz
naknadu, na određeno vreme, ustupa drugom pravnom licu prostori/ili opremu za
obavljanje njegove delatnosti. Ovaj vid finansiranja je najskuplji vid finansiranja.
Investicioni fondovi kao grupisanje štednje više investitora i zajedničko plasiranje
na finansijsko tržište, veoma su povoljni iz razloga što nema visokih troškova
zaduživanja i ugrožavanja likvidnosti.

Analizom boniteta preduzeća u koje ćemo potencijalno ulagati dolazimo do

ordinarnih podataka koji nam govore o pouzdanosti, sigurnosti investicije,
potencijalnim teškoćama i rizicima kao i mogućnostima razvoja i profita.

Investicije u resurse, opremu, istraživanja, kadrove, itd predstavljaju uslov

realizacije razvoja i opstanka u borbi za nova tržišta i osvajanja unikatnih veština i
proizvoda, koji će donositi profit, kao i ugled preduzeća. Primenom znanja i
veština koje se oslanjaju na logiku finansijskog menadžmenta, svakako da se
donose odluke o finansiranju koje su usklađene sa principima finansijske politike
( likvidnost, sigurnost, zaštita od prezaduženja, nezavisnost).

19
 6. Literatura

1. Jovanović P. Upravljanje investicijama, Grafoslog, Beograd, 2001.

2. Karavidić S. Ivković D. Kosarkoska D,Osnovi finansijskog menadžmenta,
Beograd,2013.
3. Vujaklija M. Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1974.
4. Vukosavljević D. Kvrgić G. Miletić S.VŠ za PEP, Beograd, 2010.

20