Mulgaratov gnjev

Knjiga peta od pet

Autori: Tony DiTerlizzi i Holly Black

copyright © 2004 by Toni DiTerlizzi and Holly Black

Naslov izvornika: Wrath of Mulgarath (The Spiderwick chronicles)

 Mojoj baki Melvini koja mi je rekla da bih
trebala napisati knjigu baš poput ove i kojoj sam
odgovorila da to nikada neću učiniti.
– H. B.

Arthuru Rackhamu, da i dalje nadahnjuje druge

kao što je nadahnuo mene.
– T. D.
POPIS POTPISANIH ILUSTRACIJA

PISMO OD HOLLY BLACK

PISMO OD DJECE GRACEOVIH

ZEMLJEVID IMANJA SPIDERWICK I OKOLNIH PODRUČJA

PRVO POGLAVLJE: U KOJEM SVIJET BIVA OKRENUT NAOPAKO

DRUGO POGLAVLJE: U KOJEM SE VRAĆA JEDAN STARI PRIJATELJ

TREĆE POGLAVLJE: U KOJEM JARED OTKRIVA STVARI KOJE NE ŽELI ZNATI

ČETVRTO POGLAVLJE: U KOJEM MNOGO TOGA ZAVRŠI U VATRI

PETO POGLAVLJE: U KOJEM SE OTKRIVA ZNAČENJE IZRAZA

»STO MU ZMAJEVA!«
ŠESTO POGLAVLJE: U KOJEM NASTAJE TOTALNI KAOS

EPILOG: U KOJEM ZAVRŠAVA PRIČA DJECE GRACEOVIH

O TONYJU DITERLIZZIJU I HOLLY BLACK

ZMAJ SE OMOTAO OKO BYRONA.

ZEMLJEVID IMANJA SPIDERWICK I OKOLNOG PODRUČJA

PRED ULAZOM NA IMANJE SPIDERWICK

»ZA SVE SAM JA KRIV, JA SAM KRIV ZA SVE.«

»SVE JE UNIŠTENO.«

»PRESTANITE BULJITI, PUŽOGLAVCI!«

»ŽAO MI JE, RUŽNOGUPCI.«

»POBJEĆI ĆE!«

»ISTINA, JA UZEH KNJIGU.«

MUŠKARAC U SAKOU OD TVIDA

»JAKO LOŠ ZNAK.«

»RED JE DA NAM VJERUJEŠ.«

»UHVATIO SAM LJUDE!«

»KAŽEŠ DA SI UHVATIO OBOJE?«

»MIČITE SE OD NJEGA!«

BIJAŠE TO MASIVNO ZDANJE.

ZMAJ SE OMOTAO OKO BYRONA

MOST BIJAŠE SPUŠTEN

ČINILO SE KAKO JE NEMOGUĆE POPETI SE STUBAMA.

»ŠTO TI RADIŠ OVDJE?«

»TI NISI ON!«

»ZAŠTO RADIŠ SVE OVO?«

»CIJELO TO VRIJEME, A JA NISAM ZNALA.«

»OVO JE IZVRSNO NACRTANO.«

 Dragi čitatelju,
kroz sve ove godine našeg prijateljstva, Tony i
ja imali smo nešto zajedničko još od djetinjstva:
opčinjenost vilama. Nismo shvaćali značaj te
povezanosti niti smo mogli predvidjeti kako će
jednoga dana biti stavljena na ispit.
Jednoga smo dana Tony i ja, s još nekoliko kolega
pisaca, potpisivali knjige u jednoj velikoj
knjižari. Kad je to završilo, ostali smo se još
malo motati naokolo, pomažući pospremiti knjige i
čavrljajući sve dok Tonyju i meni nije prišao
jedan prodavač. Rekao je da je ostavljeno jedno
pismo. Pitala sam za koga, a odgovor nas je
iznenadio.
“Za vas oboje”, rekao je.
Pismo je bilo točno ovakvo kao na susjednoj
stranici. Tony je dugo samo zurio u fotokopiju
koja je bila priložena uz pismo. Zatim se, tihim
glasom, glasno zapitao što je s ostatkom rukopisa.
Brzo smo napisali poruku, stavili je natrag u
omotnicu i zamolili prodavača neka to isporuči
djeci Graceovih.
Nedugo nakon toga na pragu sam pronašla paket
zavezan crvenom vrpcom. Nekoliko dana kasnije na
vrata mi je pozvonilo troje djece i ispričali su
mi ovu priču.
Teško je opisati što se otada dogodilo. Tony i ja
našli smo se uronjeni u svijet u koji nikad nismo
u potpunosti vjerovali. Sad shvaćamo da su vile
mnogo više od priča iz djetinjstva. Oko nas
postoji nevidljivi svijet i nadamo se da ćete i
vi, dragi čitatelji, otvoriti oči i vidjeti ga.

Holly Black
 Draga gospođo Black i gospodine DiTerlizzi!

Znam da mnogi ljudi ne vjeruju u vile, ali ja vjerujem, a mislim

da vjerujete i vi. Nakon što sam pročitala vaše knjige, rekla
sam braći za vas i odlučili smo vam napisati pismo. Mi znamo
za prave vile. Zapravo, znamo jako puno o njima.
Stranica priložena uz pismo je fotokopija stranice iz knjige
koju smo pronašli na našem tavanu. Nije baš dobra kopija, jer
smo imali nekih problema s kopirnim strojem. Ta knjiga govori
ljudima kako prepoznati vile i kako se zaštititi.
Biste li, molim vas, mogli dati tu knjigu vašem nakladniku?
Ako možete, molim vas da stavite poruku u ovu omotnicu i
vratite je prodavaču. Mi ćemo već naći kako vam dostaviti
knjigu. bilo bi preopasno poslati je običnom poštom.
Mi samo želimo da ljudi saznaju za ovo. Ono što se nama
dogodilo može se dogoditi svakome.

Srdačno,
Mallory, Jared i Simon Grace
 Prvo poglavlje

U KOJEM svijet biva okrenut naopako

K
api rose na vlatima trave blistale su pod blijedim svjetlom
ranojutarnjeg sunca dok su se Jared, Mallory i Simon
vukli pustim cestama. Bijahu umorni, ali potreba za
domom tjerala ih je naprijed. Mallory je drhturila u tankoj
bijeloj haljini, stišćući dršku mača tako jako da su joj zglobovi na
šakama pobijeljeli. Simon je išao uz nju, vukući noge i ritajući
odlomljene komadiće asfalta. I Jared bijaše tih. Svaki put kad bi
na trenutak sklopio oči, vidio bi samo gobline – stotine goblina
na čelu s Mulgarathom.
Pokušavao je skrenuti misli s toga, planirajući što će reći mami
kad napokon stignu kući. Bit će bijesna kao ris što su izbivali
cijelu noć, a još ljuća na Jareda zbog onog događaja s nožem.
No, sad će joj moći sve objasniti. Zamišljao je kako joj priča o
ogru mjenjoliku, o tome kako su spasili Mallory iz ruku
patuljaka i kako su nasamarili vilenjake. Njegova će majka
pogledati mač i morat će im povjerovati. A onda će mu sve
oprostiti.
U stvarnost ga vrati oštar zvuk, kao kad bi se maksimalno
pojačao zvuk zviždanja čajnika. Stajali su pred ulazom na imanje
Spiderwick. Na Jaredov užas, cijelo je dvorište bilo prekriveno
smećem, papirima, perjem i slomljenim pokućstvom.
»Što je sve to?« uzdahne Mallory.
Na zvuk prodornog kričanja Jared podigne pogled i ugleda
kako Simonov grifon naganja maleno stvorenje oko krova,
trgajući komade krovnih ploča. Otpala pera letjela su iznad
crjepova.
»Byrone!« vikne Simon, no grifon ga nije čuo ili je odlučio ne
obazirati se na njega. Simon se okrene prema Jaredu, sav
očajan. »Ne bi smio biti tamo gore. Krilo mu još nije zaraslo.«
 »Što to naganja?« upita Mallory škiljeći.
»Goblina, čini mi se«, reče Jared tiho. Sjećanje na zube i
kandže crvene od krvi probudi u njemu užasnu strepnju.
»Mama!« uzdahne Mallory i potrči prema kući.
Jared i Simon potrčaše za njom. Približivši se kući, vidješe da
su prozori stare kuće razbijeni, a ulazna vrata vise na samo
jednoj šarki.
Pojuriše unutra kroz predvorje i preko razasutih ključeva i
razderanih kaputa. U kuhinji je tekla voda iz slavine, puneći
sudoper pun razbijenih tanjura i prelijevajući se na pod gdje se u
mokrim lokvicama odmrzavala hrana iz prevrnute ledenice. Zid
je bio probijen na nekoliko mjesta, a gipsana prašina prekrivala
je štednjak, miješajući se s rasutim brašnom i žitaricama za
doručak.
Stol u blagovaonici još je stajao na nogama, ali nekoliko je
stolica ležalo prevrnuto, rastrganih pletenih naslona. Jedna od
slika njihova praujaka bijaše razrezana, a okvir napuknut,
premda je i dalje visjela na zidu.
U dnevnoj je sobi bilo još gore. Televizor je bio smrskan, a
njihova igraća konzola zavitlana kroz njega. Kauči bijahu
rastrgani, a punjenje iz jastuka rasuto po podu kao hrpice
snijega. Među svim tim stvarima, na ostacima stolčića za noge
presvučenog brokatom, sjedio je Čavlunko.
Prišavši bliže malom domaćemu, Jared vidje da Čavlunko
ima dugačku, svježu ogrebotinu na ramenu i da mu nedostaje
šešir. Čovječuljak počne treptati prema njemu crnim, vlažnim
očima.
»Za sve ja sam kriv, i bit ću dok sam živ«, reče Čavlunko.
»Boriti se pokušah, ali s magijom zakazah.« Niz mršav mu se
obraz skotrljala jedna suza i on je ljutito otare. »Možda bih i
uspio otjerat’ gobline same, ali golemi ogar previše je za me.«
»Gdje je mama?« upita Jared zahtijevajući odgovor. Osjećao
je kako mu cijelo tijelo drhti.
»Tik prije osvita dana odnesena je svezana«, reče Čavlunko.
»Nisu valjda to učinili!« Simon bijaše na rubu suza. »Mama!«
zazove on, pritrčavši stubištu i vičući prema gore. »Mama!«
 »Moramo nešto učiniti«, reče Mallory.
»Vidjeli smo je«, reče Jared tiho i sjedne na uništen kauč.
Osjećao je laganu vrtoglavicu, bilo mu istovremeno i vruće i
hladno. »U kamenolomu. Ona je bila onaj zatočenik kojega su
vodili goblini. Mulgarath ju je imao, a mi nismo primijetili da je
to ona. Trebali smo slušati – ja sam trebao slušati. Nikad nisam
trebao otvoriti tu glupu knjigu ujaka Arthura.«
Domaći je žestoko
odmahivao glavom. »Zaštititi
stanare zadatak je moj – s
Vodičem ili bez njega, a nikako
tvoj.«
»Da sam uništio knjigu kao
što si mi rekao, ništa se od
ovoga ne bi dogodilo!«
Jared se udari šakom po
nozi.
Čavlunko rukama protrlja
oči.
»Nitko ne zna što bi ili ne bi
bilo. Sakrih knjigu i vidi što se
ipak zbilo!«
»Dosta je bilo
samosažaljenja, ni jedan od vas
dvojice nam time nimalo ne
pomaže!« Mallory čučne pokraj
stolčića, pružajući domaćemu
njegov šešir. »Kamo su mogli
odvesti mamu?«
Čavlunko tužno odmahne glavom. »Goblini su gadni stvori,
gospodar njihov još je gori. Ne znam gdje žive, ali jedno je
sigurno – kao oni, i to je mjesto odurno.«
Izvan i iznad njih dopre buka i zvižduk.
»Jedan je goblin još na krovu«, reče Simon podignuvši
pogled. »Sigurno zna!«
 Jared ustane. »Bolje da zaustavimo Byrona prije nego što ga
pojede.«
»Imaš pravo«, reče Simon već se uspinjući uza stube.
Troje djece potrčaše gore pa niz hodnik prema ulazu na
tavan. Vrata soba na katu bijahu otvorena. Razderane odjeće,
perja iz jastuka i poderane posteljine bilo je i po hodniku. Ispred
Jaredove i Simonove zajedničke sobe na podu su ležali
napuknuti, prazni terariji.
»Limunko?« zazove Simon. »Jeffrey? Mica?«
»Dođi«, reče Jared. Dok je vukao Simona dalje od ruševina
njihove sobe, pogled mu padne na ormar u hodniku. S polica su
kapali šamponi i losioni, natapajući razasute ručnike. Pri dnu,
pokraj dubokih ogrebotina na zidu, tajna su vrata u Arthurovu
knjižnicu bila iščupana iz okvira.
»Kako su ih pronašli?« upita Mallory.
Simon odmahne glavom. »Pretpostavljam da su rasturili cijelu
kuću u potrazi za njima.«
Jared čučne i uvuče se u knjižnicu Arthura Spiderwicka. Jarko
sunčevo svjetlo koje je dopiralo kroz jedini prozor jasno je
otkrivalo svu počinjenu štetu. Oči su ga pekle od suza kad je
zakoračio preko tepiha od razderanih stranica. Arthurove su
knjige bile rastrgane, listovi iščupani i razasuti po cijeloj sobi. Na
podu su ležali poderani crteži i prevrnute knjižne police. Jared
se bespomoćno ogleda po prostoriji.
»No?« dovikne Mallory.
»Uništeno«, reče Jared. »Sve je uništeno.«
»Dođi«, pozove ga Simon, »moramo uhvatiti toga goblina.«
Jared kimne, premda ga ni brat ni sestra nisu mogli vidjeti, a
zatim tupo krene prema vratima. Činjenica da je oskvrnuta soba
koja je toliko godina bila skrivena i tajna izazvala je u Jaredu
osjećaj da nikad više ništa neće biti kako treba.
Njih su se troje dovukli uza stube do tavana, gazeći preko
blještavih komadića božićnih ukrasa i pokraj razbijene krojačke
lutke. Na prigušenom svjetlu Jared je vidio oblačiće prašine
kako eruptiraju u ritmu sa zvukom udaranja grifonovih kandži, a
odozgo se čulo još skvičanja i kričanja.
 »Još jedna razina i izlazimo ravno na krov«, reče Jared
pokazujući na posljednje stubište. Vodilo je u najvišu sobu u
kući, maleni toranj čiji su prozori na sve četiri strane bili do pola
zakucani daskama.
»Čini mi se da sam čuo lavež«, reče Simon dok su se uspinjali.
»Znači da je goblin još uvijek živ.«
Kad su stigli u toranj, Mallory zamahne mačem na prozorske
daske i rasiječe ih u iverje. Jared pokuša iščupati ono što je još
ostalo.
»Idem ja prvi«, reče Simon, skoči na prozorsku dasku i počne
se oprezno provlačiti pored nazubljenih ostataka dasaka pa van
na krov.
»Čekaj!« poviče Jared. »Zašto si tako siguran da možeš
pobijediti tog grifona?« Činilo se da Simon ne obraća pozornost
na njega.
Mallory opaše remen, omotavši ga oko mača tako da joj je
sad visio s boka. »Dođi!«
Jared prebaci noge preko prozorske daske i zakorači na
krovnu ploču. Iznenadno sunčevo svjetlo gotovo ga zaslijepi.
Na trenutak je njegov zamagljeni pogled lutao preko šume iza
travnjaka.
Tada ugleda Simona kako prilazi grifonu koji je bio stjerao
goblina uz jedan od zidanih dimnjaka. Goblin bijaše Praskvič.
 Drugo poglavlje

U KOJEM se vraca jedan stari prijatelj

P
restanite buljiti, pužoglavci!« zaurla Praskvič. »Pomozite
mi!« Stajao je leđima prislonjen uz dimnjak, jednom rukom
pridržavajući kaput preko nekog ovećeg predmeta, dok je
drugom prijeteći mahao praznom praćkom.
»Praskviču?« Jared se naceri od uha do uha pri pogledu na
hobgoblina, a zatim se namršti i upita: »Što ti radiš ovdje?«
Simon je zadržavao grifona, najvećim dijelom tako što je stao
između njega i Praskviča, vičući na sav glas. Byron nakrivi
sokolastu glavu i trepne, a zatim stane rovati kandžama po
krovu, više mačkasto nego kao što to rade ptice. Jared se zapita
ne misli li Byron da igraju neku novu igru?
Vidjevši izraz na Jaredovu licu, Praskvič je oklijevao. »Nisam
znao da je to vaša kuća sve dok se nije pojavio grifon!«
»Pomogao si im zarobiti našu majku?« Jared osjeti kako mu
krv navire u obraze. »Uništiti nam kuću? Ubiti Simonove
ljubimce?« Zakoračio je dva koraka prema Praskviču, stisnutih
šaka. Do tada je vjerovao tom hobgoblinu! Čak mu se bio
svidio. A sad ih je Praskvič izdao. Jared jedva da je uspijevao
misliti koliko mu je tutnjilo u ušima.
»Nikoga nisam ubio«, Praskvič rastvori kaput otkrivajući
krznenu lopticu.
»Mica!« reče Simon, a pogled na mačkicu skrene mu
pozornost.
U tom se trenutku Byron zaleti pokraj njega i kljunom zgrabi
hobgoblinovu ruku.
»Aaaaaaaahhhh!« vrisne Praskvič. Mačka glasno mijaukne i
skoči na krov.
»Byrone, ne!« zaurla Simon. »Pusti ga!«
 Grifon strese glavom, mlateći Praskvičem amo-tamo.
Hobgoblinovo kričanje postade još glasniji.
»Učini nešto!« vikne Jared u panici.
Simon krene prema grifonu i jako ga udari rukom po kljunu.
»NE!« vikne.
»O, ne, nemoj to raditi!« reče Mallory posegnuvši za mačem
što joj je visio oko struka. Ali umjesto da napadne, grifon je
prestao tresti Praskviča i sad je gledao Simona pogledom u
kojemu se vidjelo nešto nalik zbunjenosti.
»Pusti ga!« ponovi Simon pokazujući na ravni dio krova.
Praskvič se bezuspješno otimao gurajući prste u Byronove
nosnice i pokušavajući ga ugristi za pernati vrat svojim mliječnim
zubima. Grifon se uopće nije obazirao na hobgoblina, ne
popuštajući stisak.
»Budi oprezan«, reče Jared svome bratu. »Bolje da pojede
Praskviča nego nas.«
»Neeee! Žao mi je, ružnogupci«, reče Praskvič još uvijek se
migoljeći. »Nisam namjerno! Časna riječ. Izvucite me odavde!
Upomoo-oooć!«
»Jarede«, reče Simon. »Zgrabi Praskviča, dobro?«
Jared kimne prikradajući se sve bliže. Bio je već tako blizu da
je osjećao grifonov miris – divlji, poput mirisa mačjega krzna.
Simon položi jednu ruku na vrh Byronova kljuna, a drugu
ispod njega i počne ga razdvajati, ponavljajući: »Dobar dečko,
da, pusti goblina.«
»Hobgoblina!« vikne Praskvič.
»Jesi li poludio?« vikne Mallory na brata. Grifon naglo okrene
glavu prema njoj, gotovo srušivši Simona na krov.
»Oprosti«, reče Mallory, sad mnogo tišim glasom.
Jared zgrabi Praskviča oko nogu. »Imam ga.« »Hej, munjolo,
nećemo se sad valjda igrati povuci-potegni s mojim tijelom, ha?
Ha?«
Jared se samo sumorno osmjehne.
Simon opet pokuša otvoriti Byronov kljun. »Mallory, dođi mi
pomoći. Uhvati ga za donji dio kljuna, a ja ću za gornji.«
 Ona oprezno zakorači na nagnuti krov. Grifon ju je nervozno
pogledavao.
»Kad kažem povuci«, reče Simon, »povuci!«
Zajedno pokušaše otvoriti grifonov kljun. Dok je Mallory
svim silama to pokušavala učiniti gotovo viseći s grifona, kanila
je upotrijebiti svoju težinu protiv njegova stiska, no prsti joj tada
skliznuše u Byronova usta. Byron se otimao, a onda iznenada
popustio i zinuo. Praskvič padne punom težinom Jaredu u
naručje. Izgubivši ravnotežu, Jared sklizne natraške na krovne
ploče, pusti Praskviča i počne mlatarati rukama u pokušaju da se
za nešto uhvati. I hobgoblin sklizne dolje, usput otkinuvši crijep
za koji se Jared pokušavao uhvatiti. Jared se uspio zakvačiti za
oluk samo trenutak prije no što bi pao s krova.
Simon i Mallory gledali su ga raširenih očiju. On s mukom
proguta pljuvačku. Kad su krenuli prema njemu s namjerom da
ga povuku gore, Jared ugleda Praskviča kako trči prema
otvorenom prozoru.
»Pobjeći će nam!« reče Jared, pokušavajući se povući gore.
Lakat mu se zabije u suho lišće i blato koje je začepilo oluk.
»Zaboravi glupoga goblina«, reče Mallory. »Uhvati se za moju
ruku.«
Povukoše ga gore na krov. Čim se uspravio, Jared potrči za
Praskvičem, a Simon i Mallory za njim. Tutnjili su niza stube.
Praskvič je ležao koliko je dug i širok na podu u hodniku
ispred njihovih soba, a oko njega se omotavala žuta vuna.
Jaredu se objesila čeljust kad se vuna svezala u mašnicu.
Čavlunko skoči Praskviču na glavu. »Neka nam je zajednički
ovaj neprijatelj ružan. Uz vas sam, jer ipak sam vam dužan.«
Jared pogleda vunu, pa opet Čavlunka. »Nisam znao da to
možeš!« Sjetio se kako su se njegove vezice na cipelama isto tako
same vezale i sad shvati kako.
Mali se domaći naceri. »Nije dovoljno biti nevidljiv, valja biti
i marljiv!«
»Hej!« vikne Praskvič. »Mičite tog luđaka s mene! Nisam vam
namjeravao pobjeći. Bježao sam samo od onoga opakoga
čudovišta na krovu!«
 »Začepi«, reče Mallory.
»U goblinovu laž neću zagristi«, reče Čavlunko. »Jer znam da
je niš’ koristi.«
»O, baš se pravi javio!« reče Praskvič.
»Reći ćeš nam sve što znaš ili ćemo te namazati kečapom i
vratiti gore na krov«, reče Jared. U tom je trenutku bio tako ljut
da je zaista mislio to što je rekao.
Čavlunko skoči dolje na nogu prevrnutog stolića. »Ne treba
biti tako milostiv kad znamo da je kriv. Ne, nek’ mu stopala
grizu štakori, a oči mu iskopajmo čim ih otvori. Prste škarama
ćemo odrezati i u nos mu ih nagurati. I štipati ga za obraze
masne dok mu samopouzdanje ne splasne!«
Simon problijedi kao krpa, ali ne reče ništa.
Praskvič se meškoljio ispod vune kojom bijaše zavezan. »Reći
ću vam i bez toga, blatonošci. Ne morate mi prijetiti!«
»Gdje nam je mama?« zahtijevao je Jared. »Kamo su je
odveli?«
 »Mulgarathova jazbina nalazi se na odlagalištu otpada na
kraju grada. Sagradio je palaču od smeća, a brani je goblinska
vojska i još neki stvorovi. Ne budi tikvan. Ne postoji način da
uđeš unutra.«

»Koji još stvorovi brane palaču?« upita Jared.

»Zmajevi«, reče Praskvič. »Većinom oni maleni.«
»Zmajevi?« ponovi Jared u užasu. U Arthurovom je vodiču
bilo bilježaka o zmajevima, premda Arthur osobno nije vidio
niti jednoga. Sve su njegove spoznaje o njima bile iz druge ruke.
No, čak su i iz druge ruke bile zastrašujuće – opisivale su opasan
otrov, zube oštre poput bodeža i tijelo brza poput biča.
»A ti si dio Mulgarathove goblinske vojske?« upita Mallory
gledajući ga kroz stisnute oči.
»Morao sam biti!« usklikne Praskvič. »Svi su morali pristupiti!
Kamo sam ja mogao otići, brblj-babo?«
»Što si im rekao da se dogodilo s drugim goblinima – s onima
s kojima si prije bio?«
»Drugim goblinima?« reče Praskvič. »Posljednji put ti kažem,
šušmulo, ja sam hobgoblin! To je kao da svraku nazoveš
vranom!«
Jared uzdahne. »Dobro, što si im onda rekao?«
Praskvič zakoluta očima. »A što misliš, bubocrijevče? Rekao
sam da ih je trol pojeo i to je to!«
»Ako te odvežemo, hoćeš li nas povesti do smetlišta?« upita
Mallory.
»Vjerojatno je već prekasno«, progunđa Praskvič.
»Što si rekao?« namršti se Jared.
»Da«, reče Praskvič. »Da! Odvest ću vas tamo. Jeste li
zadovoljni, šmrkljivci? Sve, samo da ne moram opet gledati
onoga grifona.«
 »Jarede«, reče Simon, a na usta mu se prikrade malen osmijeh,
»bilo bi mnogo brže kad bismo odletjeli do tamo.«
»Čekaj malo! Nisam pristao na to!« vikne Praskvič.
»Potreban nam je plan«, reče Mallory udaljavajući se od
hobgoblina i spustivši glas. »Kako možemo poraziti vojsku
goblina, zmaja i ogra mjenjolika?«
»Mora postojati način«, reče Jared idući za njom. »Moraju
imati nekakvu slabost.« Stranice Arthurova Vodiča, koje su mu
nekoć bile tako jasne u glavi, sad su izblijedjele, baš kao i
sjećanje na njih. Pokuša se usredotočiti, prisjetiti se bilo čega što
bi moglo biti važno.
»Šteta što nemamo terenski vodič.« Simon je zurio u razbijene
terarije, kao da će medu njihovim krhotinama pronaći nekakav
odgovor.
»Ali znamo gdje je Arthur«, reče Jared oprezno dok mu se u
glavi oblikovao plan. »Mogli bismo njega pitati.«
»A kako misliš da to učinimo?« upita Mallory, s jednom
rukom naslonjenom na bok.
»Zamolit ću vilenjake da mi dopuste razgovarati s njim.«
Jared je to rekao kao da izgovara savršeno razuman prijedlog.
 Malloryne se oči raširiše od iznenađenja. »Zadnji put kad smo
ih vidjeli, vilenjaci me se nisu dojmili kao prijateljski raspoložena
stvorenja.«
»Da, htjeli su me zauvijek zatočiti u podzemlju«, reče Simon.
»Morate mi vjerovati«, reče Jared polako. »Mogu to izvesti.
Obećali su mi da me nikad neće zadržati tamo protiv moje
volje.«
»O, vjerujem ja tebi«, reče Mallory. »Oni su ti kojima ne
vjerujem, a ni ti im ne bi trebao vjerovati. Idem s tobom.«
Jared odmahne glavom. »Nemamo dovoljno vremena. Neka
ti Praskvič kaže sve što zna o Mulgarathu. Vratit ću se što prije
budem mogao.« On spusti pogled dolje prema malom
domaćinu. »Povest ću Čavlunka ako je voljan poći sa mnom.«
»Mislio sam da moraš ići sam«, reče Simon.
»Moram biti jedino ljudsko biće«, objasni Jared još uvijek ne
skidajući pogled s Čavlunka.
»Već toliko mnogo godina ne iziđoh iz ove kuće«, reče
Čavlunko i priđe rubu stolice, dopustivši Jaredu da ga stavi u
kapuljaču svoje majice. »Al’ sad moram odbaciti strahove što me
muče.«
 Otišli su prije nego što ih je Mallory stigla odgovoriti od
toga. Prešli su ulicu i krenuli uzbrdo prema vilenjačkom gaju.
Kasnojutarnje nebo već je prelazilo u duboku, jasnu plavu boju
bez ijednog oblačka, pa Jared požuri, bojeći se da nemaju
previše vremena.
 Treće poglavlje

U KOJEM Jared otkriva stvari koje ne

zeli znati

G
aj bijaše isti kakvoga ga se sjećao – okružen stablima, a
na sredini gljive – ali kad je ovoga puta zakoračio u
središte, ništa se nije dogodilo. Grane se nisu ispreplele
da ga zatoče, niti mu se korijenje omotalo oko gležnjeva, a nisu
se pojavili ni vilenjaci koji bi ga grdili.
»Hej!« vikne Jared. Pričeka trenutak, ali jedini odgovor bijaše
ptičji pjev iz daljine.
Jared se uznemiri i počne hodati gore-dolje. »Ima li koga
ovdje? Malo mi se žuri!«
Još uvijek ništa. Prolazile su minute.
Gledajući u prsten od gljiva, iznenada ga obuzme neodoljiva
želja da udari nekog vilenjaka. Da barem nisu
oteli Arthura.
Baš je zakoračio kako bi šutnuo jednu
gljivu kad začuje tihi glas s ruba gaja, iz
prvog reda stabala.
»Nesmotreno dijete, što radiš na
ovom mjestu?«
Bijaše to zelenooka vilenjakinja.
Kosa joj je sad imala više nijansi crvene
i smeđe nego prije. Na sebi je imala
haljinu duboko jantarne boje s
natruhama zlata, poput Ijeta koje se
prepušta jeseni. Glas joj je zvučao više
tužno nego ljutito.
»Molim te«, reče Jared. »Mulgarath je
oteo moju majku. Moram je spasiti. Moraš
mi dopustiti da razgovaram s Arthurom.«
»Zašto bi me bilo briga za sudbinu jednoga smrtnika?« Ona se
okrene prema drveću. »Znaš li koliko je moga naroda
izgubljeno? Koliko je patuljaka nestalo – starih kao kamenje pod
našim nogama?«
»Vidio sam kako nestaju«, reče Jared. »Bili smo tamo. Molim
te – dat ću ti bilo što. Ostat ću ovdje ako želiš.«
On odmahne glavom. »Jedino što si imao, a što nam je bilo
od neke vrijednosti – izgubio si.«
Jared istodobno osjeti olakšanje i
užas. Morao je vidjeti Arthura, ali
nije joj imao što drugo ponuditi.
»Nismo imali Vodič«, reče. »Tada
vam ga nismo ni mogli dati, ali
možda bismo ga se sada mogli
dokopati.«
Zelenooka vilenjakinja
namršti se i odmakne od
njega. »Više me ne zanimaju
tvoje priče.«
»Ja... mogu ti dokazati«,
Jared posegne iza glave u
svoju kapuljaču, izvuče
Čavlunka i spusti ga na
travu. »Rekao sam ti da je
knjiga bila kod našeg
domaćeg. Ovo je
Čavlunko.«

Mali domaći skine šešir i

duboko se nakloni, blago
drhtureći. »Gospo, znam da
izazvat ću brigu, ali istina je, ja uzeh
knjigu.«
»Vrlo si uljudan.« Ona pogleda obojicu, a zatim utihne na
nekoliko trenutaka.
A Jared nestrpljivo prebaci težinu s noge na nogu, a
Čavlunko se popne uz njegove hlače i majicu pa klizne natrag u
svoje skrovište. Tišinu. zelenooke vilenjakinje činila je Jareda
nervoznim, ali prisilio se ostati tih. Ovo bi mogla biti njihova
posljednja prilika da je uvjere.
Napokon ona nastavi: »Naše vrijeme kažnjavanja i
zapovijedanja je prošlo. Kucnuo je trenutak kojega smo se
bojali. Mulgarath je okupio golemu vojsku i koristi Vodič da je
učini još opakijom.«

Jared kimne, premda bijaše zbunjen. Nije shvaćao kako bi

Mulgarath mogao uporabiti Vodič da svoju vojsku učini još
opakijom.
Pa to je ipak samo knjiga!
»Obećaj mi jedno, smrtno
dijete«, reče zelenooka
vilenjakinja. »Ako ti Arthurov
terenski vodič opet padne u
ruke dok budeš spašavao
majku, dat ćeš nam ga da ga
možemo uništiti.«
Jared kimne, ošamućeno
pristajući na sve samo da mu
dopusti vidjeti Arthura.
»Hoću. Donijet ću vam ga...«
»Ne«, reče ona. »Kad bude
vrijeme, mi ćemo doći k tebi.«
Ona pokaže gore i reče nešto
na neobičnom jeziku. Jedan
se list počne spiralno spuštati
s visoke grane staroga hrasta.
Padao je polako, kao da pada
kroz vodu, a ne kroz zrak.
»Vrijeme razgovora s
Arthurom Spiderwickom
 trajat će koliko treba tome listu da
padne na tlo.«
Jared pogleda gore kamo je
pokazala. Ma koliko sporo list padao,
svejedno mu se činilo da pada prebrzo.
»A što ako to ne bude dovoljno?«
Ona se hladno osmjehne. »Vrijeme je
luksuz koji si ni ti ni ja više ne možemo
priuštiti, Jarede Grace.«
Jared jedva da ju je čuo, jer je iz
šume prema njima koračao muškarac u
sakou od tvida, s prosijedom kosom sa
strane lica, dok mu je ostatak glave bio
ćelav. Oko njega je padalo lišće i
slagalo se u tepih pred njegovim
nogama tako da mu stopala ni u
jednom trenutku nisu dotaknula tlo. On
nervozno popravi naočale i zaškilji
prema Jaredu.
Jared nije mogao suspregnuti širok
osmijeh. Arthur Spiderwick izgledao je
točno kao na slici u knjižnici. Sada će
sve biti dobro. Njegov će mu
prapraujak reći što treba učiniti i to će
biti to.
»Ujače Arthure«, počne Jared. »Ja
sam Jared.«
»Ne vidim kako bi bilo moguće da
sam ja tvoj ujak, dijete«, reče Arthur
ukočeno. »Koliko ja znam, moja sestra
nema sinove.«
»Pa, zapravo, ti si mi praprapraujak«,
reče Jared, iznenada nesiguran u sebe.
»Ali to nije važno.«
»To su gluposti.«
 Ovo uopće neće ići kako bi trebalo, pomisli Jared. »Već te
dugo nema«, objasni mu Jared oprezno.
Arthur se namršti. »Možda nekoliko mjeseci.«
Čavlunko se uspne iz svoga skrovišta u kapuljači na Jaredovo
rame i reče: »Poslušaj dječaka, nema ti druge. Gubitak vremena
donijet će još tuge.«
Arthur zaškilji gledajući domaćega pa dvaput trepne.
»Zdravo, stari moj! Kako si mi nedostajao! Je li moja Lucy
dobro? A što je s mojom ženom? Hoćeš li im odnijeti poruku u
moje ime?«
»Slušaj!« prekine ga Jared. »Mulgarath je oteo moju majku, a
ti si jedini koji znaš što treba učiniti.«
»Ja?« upita Arthur. »Zašto bih ja znao što treba učiniti?« Arthur
gurne naočale uz nos. »Znam što bih ti savjetovao – čekaj,
koliko ti je godina?«
»Devet«, odgovori Jared, pribojavajući se onoga što će
uslijediti.
»Rekao bih ti da ostaneš kod kuće i da takve opasne stvari
prepustiš odraslima.«
»Zar me nisi čuo?« vikne Jared. »MULGARATH JE OTEO
MOJU MAMU! NEMA ODRASLIH!«
»Shvaćam«, reče Arthur. »Svejedno, ipak moraš...«
»Ne, ne shvaćaš!« Jared se nije mogao zaustaviti. Bio je dobar
osjećaj što se napokon mogao izvikati na nekoga. »Ne znaš ni
koliko si već ovdje! Lucinda je sad već starija od tebe! Ništa ti ne
znaš!«
Arthur otvori usta kao da će nešto reći, ali onda ih opet
zatvori. Problijedio je i izgledao je potresen, ali Jareda baš i nije
bilo briga za to. S druge strane prstena od gljiva onaj je list
lebdio sve bliže tlu.
»Mulgarath je jako opasan ogar«, reče Arthur tiho. Nije
gledao Jareda dok je govorio. »Čak ni vilenjaci ne znaju kako ga
zaustaviti.«
»Ima i zmaja«, reče Jared.
 Arthur iznenada podigne pogled, a u očima mu se vidjelo
zanimanje. »Zmaja? Zaista?« A onda zatrese glavom i ramena mu
se objesiše. »Ne mogu ti reći kako se nositi s tim. Žao mi je –
jednostavno ne znam.«
Jared poželi preklinjati, zahtijevati, ali riječi nisu izlazile.
Arthur zakorači korak bliže, a kad je opet progovorio glas mu
bijaše vrlo blag. »Dijete, da sam oduvijek znao što treba učiniti,
misliš li da bih sada bio ovdje, zatočen kod vilenjaka, daleko od
svoje obitelji?«
»Pretpostavljam da ne bi«, reče Jared sklopivši oči. List je sad
već bio u razini njegovih očiju. Uskoro će im isteći vrijeme.
»Ne mogu ti dati rješenje«, reče Arthur. »Jedino što ti mogu
dati jesu podaci. Volio bih da mogu učiniti više.«
 On nastavi: »Goblini se kreću u manjim čoporima, obično ih
nema više od deset u pojedinom čoporu. Slijede Mulgaratha jer
ga se boje – inače nikad ne bi vidio toliko goblina zajedno na
jednome mjestu. Bez njegova vodstva, sve bi se raspalo u
neorganizirane grupice. Čak ni s njim na čelu nisu pretjerano
organizirani.«
»Što se tiče ogara, Mulgarath je tipični predstavnik svoje
vrste. Oni su majstori mijenjanja oblika – pametni, lukavi i
okrutni. Nažalost, i vrlo snažni. Jedina njihova mana koja bi ti
mogla biti od pomoći jest činjenica da su često vrlo tašti i skloni
hvalisanju.«
»Kao u priči o mačku u čizmama?« upita Jared.
»Točno.« Arthurov je pogled blistao dok je govorio. »Ogri
strašno drže do sebe i žele da i ti imaš visoko mišljenje o njima.
Obožavaju slušati vlastiti glas. A uobičajene zaštite – poput ove
odjeće koju nosiš praktički su beskorisne. Previše su jaki.«
»Što se tiče zmajeva... pa, moram priznati da o njima znam
samo ono što sam naučio od drugih
istraživača.«
»Drugih istraživača? Želiš li reći da
postoje i drugi koji istražuju vile?«
Arthur kimne. »Ima ih posvuda u
svijetu. Jesi li znao da vila ima na
svim kontinentima? Naravno,
postoje razne inačice, kao i kod
drugih živih bića. Ali skrećem s
teme. Taj je zmaj vjerojatno
europska podvrsta koja se najčešće
sreće u ovome području. Vrlo su
otrovni. Sjećam se jednoga slučaja
kad je zmaj živio na kravljem
mlijeku – postao je ogroman, a
njegov je otrov sve zagadio, spržio
travu i učinio vodu nepitkom.«
»Čekaj!« usklikne Jared. »Voda iz našega
bunara sprži ti jezik i ždrijelo ako je popiješ.«
 »Jako loš znak«, Arthur duboko uzdahne. »Zmajevi su brzi, ali
može ih se ubiti kao i bilo koje drugo stvorenje. Glavni je
problem, naravno, njegov otrov. Kako zmaj raste, tako otrov
postaje sve snažniji, a tek je malen broj stvorenja dovoljno brz i
dovoljno hrabar da se sukobi sa zmajem, onako kao što mungos
napada kobru.«
Jared pogleda list – bijaše gotovo pao na tlo.
Arthur je slijedio njegov pogled. »Naše vrijeme za razgovor
gotovo je isteklo. Hoćeš li Lucindi predati moju poruku?«
»Naravno da hoću«, kimne Jared.
»Reci joj...«
Štogod bilo to što je Arthur želio reći, sad bijaše izgubljeno u
lišću koje se uskovitlalo oko njega, skrivajući ga od pogleda.
Vrtlog lišća krene gore i zatim... ništa. Jared pogledom potraži
vilenjakinju, ali ni nje više nigdje nije bilo.
Kad je izišao iz gaja, vidje Byrona kako kandžama ruje tlo.
Grifonu je na leđima sjedio Simon, milujući stvorenje kako bi ga
smirio. Iza njega je sjedila Mallory, držeći u ruci patuljasti mač,
čija je oštrica blistala na suncu. Praskvič je sjedio ispred Simona,
na grifonovu vratu, izgledajući kao šaka jada.
»Što radite ovdje?« upita Jared. »Mislio sam da mi vjerujete!«
»Vjerujemo ti«, reče Mallory. »Zato i jesmo čekali ovdje, a
nismo pojurili unutra spasiti te.«
»Čak smo smislili i plan.« Simon podigne namotano uže.
»Dođi. Možeš nam putem ispričati što si saznao od vilenjaka.«
»Sada je«, reče Mallory, »red na tebe da vjeruješ nama.«
 Četvrto poglavlje

U KOJEM mnogo toga završi u vatri

D
ok je prelazio preko ceste, Jared se trudio ne razvezati
namjerno labave čvorove na užetu kojim su mu ruke
bile svezane na leđima. Hodao je iza jednako tako
svezane Mallory, izbjegavajući podići pogled prema sjeni
Byrona i Simona koji su letjeli iznad njih – oni bijahu njihov
jedini izlaz iz nevolje ako stvari pođu po zlu, a najbrži izlaz ako
sve bude išlo kako treba.
Praskvič podbode Jareda vrhom mača. »Požurite, nosokopci.«
»Daj prestani«, reče Jared gotovo zateturavši. Čavlunko se
migoljio uz stražnju stranu Jaredova vrata. »Nismo još unutra, a
ta je stvar oštra.«
»Aha«, naceri se hobgoblin. »Hodajte, moje zločeste mesne
okruglice.«
»Pusti Jareda na miru ili ću ti ja pokazati kako se sve može
uporabiti mač«, prosikće Mallory, a onda se iznenada ukoči.
Stabla na toj strani autoceste bijahu gotovo sasvim bez
listova, pocrnjelih grana i posve mrtva. Nekoliko je preostalih
listova visjelo s grančica poput šišmiša. Drveće je izgledalo
nestvarnije od željeznih stabala patuljaka. Tik iza njih Jared
ugleda odlagalište otpada.
Hrđava ulazna vrata bijahu provaljena, a utabana zemljana
staza mjestimično zarasla u korov. Znak ZABRANJEN ULAZ
NEOVLAŠTENIM OSOBAMA stajao je zaboden u zemlju pod
neobičnim kutom. Stari automobili, gume i drugo smeće bijahu
naslagani u opasno visoke hrpe koje su podsjećale na pješčane
nasipe uzduž plaže. Ispred se jasno vidjela palača. Njezini su
tornjevi na sunčevu svjetlu blistali staklom i aluminijem.
 Jared ugleda nekoliko goblina kako proviruju iz olupine
automobila. Dvojica onjušiše zrak, a treći zalaje. Zatim počeše
puzati iz olupine. Svi su podigli svoje žabolike glave i zaškrgutali
zubima od stakla i kostiju. Nosili su koplja i kratke svinute sablje
što su ih bili iskovali patuljci.
»Reci nešto«, šapne Jared Praskviču.
»Uhvatio sam ljude«, vikne Praskvič. »Bez imalo vaše pomoći,
smeća jedna!«
Jedan veliki goblin dovuče se bliže. Zubi od razbijenih
staklenih boca blistali su mu na suncu – smeđi, zeleni i prozirni.
Bio je odjeven u otrcani kaputić s prljavim pucetima, a na glavi
je imao trorogi šešir iskrzanih rubova. Baš je šešir privukao
Jaredovu pozornost, jer bijaše obojen u vrlo neobičnu nijansu
smeđe i crvene boje. Oko njega su zujale muhe.
»Kažeš da si ih oboje uhvatio?«
»S lakoćom, o veliki Štakorcrve«, hvalisao se Praskvič. »Stajaše
tamo, a mala je vitlala mačem, ovim ovdje – vidiš kako je oštar,
ha? – ali ja sam bio prebrz za njih! Pa sam...«
Štakorcrv ga je prodorno promatrao pa hobgoblin ne završi
rečenicu. »No, dobro«, počne opet. »Spavali su, a ja sam ih...«
Goblini glasno zalajaše. Jared nije bio siguran je li to smijeh ili
nešto drugo.
 »Svejedno, uhvatio sam male smrdljivce! Oni su moji
zarobljenici«, reče Praskvič, podigavši Malloryn mač. U
njegovim je malenim rukama izgledao ogroman, premda se
pomalo tresao.
Štakorcrv zalaje i vrh mača padne. Jared brzo pogleda gore
kako bi provjerio gdje su Simon i Byron, no nije ih vidio. Ili su
otišli ili su se jako dobro skrili. Jared se po milijunti put (ili mu se
barem tako činilo) ponada da će Simon moći vladati grifonom.
»Radit ćemo što i kako ja kažem«, reče Štakorcrv. »Dovedite
ih!«
Uzlajali goblini vukli su i natezali Mallory i
Jareda kroz odlagalište otpada. Morali su paziti da ne stanu
na nazubljene komade metala koji su stršili iz tla pod čudnim
kutovima. Kad god bi Mallory i Jared usporili, goblini bi ih
pogurali podbadajući ih oružjem. Hrđa s jednog automobila
ostavila je mrlju na Jaredovim hlačama dok su se provlačili kroz
uzak prolaz između olupina. Napokon ih dovedoše na čistinu
gdje je još desetak ili nešto više goblina lijeno sjedilo oko vatre.
Oko njih bijahu razasute omanje kosti.
Štakorcrv zagunđa i pokaže prema plavome automobilu blizu
vatre. »Svežite ih tamo.«
»Trebali bismo ih odvesti u palaču smeća«, reče Praskvič, ali
ne previše srčano.
»Tišina!« zalaje veliki goblin. »Ja sam taj koji ovdje izdaje
naredbe!«
Jedan nacereni goblin uzme žicu kako bi za auto privezao
povodac na kojemu je Praskvič bio doveo Mallory i Jareda. Dok
je vezao žicu oko vanjskog retrovizora, bio je dovoljno blizu da
je Jared mogao osjetiti njegov truli dah i vidjeti mu neobičnu,
mrljavu kožu, dlake što strše iz ušiju, mrtvo bjelilo njegovih
očiju i dugačke uzdrhtale brkove koji su mu stršili s lica. Ostali su
goblini stajali u krugu oko njih, cereći se i čekajući.
»Natrag na svoja mjesta, lijeni psi!« zaurla veliki goblin. Zatim
se okrene prema onima koji su bili sjedili oko vatre, namršti se i
reče: »Bilo bi vam bolje da zarobljenike nađem gdje sam ih
ostavio! Sad idem izvijestiti Mulgaratha!«
 Kad je otišao, većina se goblina uz lavež raštrkala uokolo,
vraćajući se natrag na svoja mjesta. No, nekoliko ih je ostalo
sjediti oko vatre.
Jared počne migoljiti rukama. Bio je siguran da su čvorovi još
uvijek dovoljno labavi da se može osloboditi, ali sad je već bio
manje siguran da će on i Mallory moći proći pokraj goblina.

Jared i Mallory sjedili su na hladnom, pjeskovitom tlu,

promatrajući gobline kako bacaju male guštere u vatru. Činilo
im se da tako sjede već satima. Nebo se počelo mračiti, a sunce
je već bojilo nebo umirućega dana u zlatno.
»Možda ovo ipak nije bio tako dobar plan«, reče Mallory
tiho. »Nismo ni blizu mami, a nemamo pojma gdje je Simon.«
»Skoro smo na cilju«, odgovori Jared šaptom. Ruke im bijahu
dovoljno blizu da je mogao stisnuti njezinu ruku.
»što čekaju?« upita ona zastenjavši.
»Možda čekaju da se vrati onaj veliki goblin«, odgovori Jared.
Jedan od goblina baci u vatru nešto crno što mu se otimalo iz
ruke. »Nikad ne gore«, reče goblin. »Da barem gore.«
»Svejedno ih ne bih mogao jesti«, reče drugi.
Tihi glasić iz kapuljače podsjeti Jareda da je Čavlunko još s
njima. »Pogledaj u mrak«, šapne domaći. »To je daždevnjak!«
Jared pogleda pokraj svojih stopala. Jedno od gušterolikih
stvorenja bilo je blizu njegove tenisice. Bijaše sjajne crne boje, s
malim prednjim nogama i dugačkim tijelom koje je završavalo
repom. Gutalo je nešto što je izgledalo kao rep drugog takvog
stvorenja.
»Jarede«, reče Mallory. »Pogledaj u vatru. Što su oni?«
On se nagne naprijed koliko mu uže dopuštalo. Tamo u
plamenu ugleda sve daždevnjake koje su goblini bili ubacili u
vatru. Nisu gorjeli, samo su smireno sjedili premda je sve oko
njih plamtjelo. Dok ih je promatrao, jedan od njih pomakne se
još dublje u vatru, a drugi nakrivi glavu. Zaista bijahu otporni na
plamen.

Jared se pokuša prisjetiti je li u Arthurovu vodiču pisalo išta o

salamanderima, ali sve mu je bilo mutno. Ta su mala stvorenja
sličila jednoj drugoj ilustraciji, ali nije se nikako mogao sjetiti o
čemu se radilo. Bio je previše nervozan da bi se mogao
usredotočiti – stalno je mislio na mamu i brata i na gobline tako
blizu njega i Mallory.
Nekoliko trenutaka kasnije jedan od goblina doskakuće bliže i
prljavom kandžom podbode Jareda u želudac. »Izgledaju tako
ukusno. Mogao bih mu odgristi cijeli jedan rumeni obraščić.
Kladim se da bi bio sladak kao šećer.« Pokraj Jareda u prašinu
kapne velika gvalja sline.
Jared s mukom proguta knedlu u grlu i baci pogled prema
Praskviču. Hobgoblin je patuljastim mačem rovao po vatri. Nije
podizao pogled, što Jareda učini još nervoznijim.
 Drugi je goblin slijedio Jaredov pogled. »Štakorcrv će misliti
da je to učinio ovaj«, reče on pokazujući na Praskviča. »Već se
prije bunio i galamio.«
Praskvič ustane. »Od svih majmunoglavih, tupoumnih...«
Priđe i treći goblin, oblizujući jezikom nazubljene zube.
»Toliko mesa.«
»Mičite se od njega!« reče Mallory. Ona izvuče ruku iz
Jaredove. Tek je tad shvatio da joj je bio tako jako stiskao ruku
da su mu se nokti zarili u njezinu kožu.
»Bi li više voljela da pojedemo tebe?« upita goblin slatkim
glasom. »Medene curice-slatkice – ako su zaista od meda i
šećera... meni to zvuči jako ukusno!«
»Jedi ovo!« reče Mallory, izvuče ruku iz omče i udari ga
šakom u lice.
»Mač!« vikne Jared Praskviču, pokušavajući osloboditi zapešća
iz konopca. Hobgoblin ga pogleda samo jednom, baci mač i
otrči s čistine.
»Kukavico!« bijesno je vikao Jared.
Oslobodivši se spona, on potrči prema vatri, ali dva ga
goblina zgrabiše za noge pa svi padoše u prašinu. Puzeći
naprijed sve dok nije rukom napipao držak mača, Jared ga
zgrabi za oštricu i zamahne njime prema Mallory, drškom
naprijed. Još mu je nekoliko goblina skočilo na leđa, prikovavši
ga za tlo.
»Mičite se s njega!« Mallory je napredovala, a oštrica je
sijevala kroz zrak. Goblini su uzmicali pred njom. Prijetila im je
mačem. Skočili su s Jareda spašavajući glavu.
»Gubite se!« vikne ona. Jedan joj goblin skoči na leđa i ugrize
je za rame.
Jared ga zgrabi za ruku i povuče od sestre. Mallory ritne
drugoga koji im je prilazio. Jedan od goblina podigne patuljasto
koplje i zamahne njime prema Mallory. Parirala je i krenula u
napad te probola goblina mačem. Kad je stvorenje zaurlalo,
Mallory se sledi shvativši što je učinila. Srebrna oštrica bijaše
umrljana krvlju. Goblin je pao, ali drugi su već trčali prema njoj.
Mallory je i dalje zurila.
 Kričanje koje se začulo iz visine prene je iz transa. Prema
čistini je ponirao Byron. Goblini se razbježaše, bacajući se pod
otpad u potrazi za zaklonom. Grifonova su krila podizala
prašinu.
»Dođi«, reče Jared, zgrabivši Mallory za ruku. Zajedno skočiše
na zahrđali poklopac motora staroga karavana, a zatim dolje na
uzak puteljak od korodirane žice za ogradu. Protrčali su pokraj
prevrnute kade i naslaganih automobilskih guma. Uz jedan
hladnjak stajalo je naslonjeno nekoliko vrata, a kad su prošli uz
njih, Jared naglo stane. Tamo je na tepihu od zahrđanog metala
bila i krava.
 Peto poglavlje

U KOJEM se otkriva znacenje izraza

»Sto mu zmajeva!«

J
ared se refleksno okretao i pogledavao iza sebe, ali goblini
više nisu bili tamo. Grifon sleti na krov jednoga auta,
udubivši ga, a kandže mu zazvečaše po metalu. Odmah se
počeo čistiti, kao mačka. Simon se cerio s Byronovih leđa.
Jared se okrene prema Mallory, no ona je zurila u kravu,
koja je lancem bila privezana za tlo. Tiho je mukala, a oči joj
bijahu tako raširene da su se vidjele bjeloočnice. Vime joj je bilo
prekriveno nečim što je izgledalo kao crne zmije koje se bore za
mjesto. Bilo ih je toliko da se cijela metalna podloga crnjela od
njih, kao da je pod kravom živi gmizavi tepih. Nakon nekog
vremena Jared shvati da su ta stvorenja malo veći salamanderi.
»Što to rade?« upita Mallory. Zakrvavljeni joj je mač mlitavo
visio iz ruke, a Jareda obuzme iznenadna želja da joj otme to
oružje i očisti oštricu pa da joj ga vrati prije nego što ona i
primijeti da ga nema.
Umjesto toga, on zakorači bliže kravi.
 »Mislim da sišu mlijeko«, reče.
»Bljak«, reče Simon, škiljeći dolje s Byronovih leđa. »Kako
čudno.«
U prašini je ležalo još nekoliko salamandera – njihova krljušt
bijaše mutna sjaja, a tijela su se izvijala. Bijahu veći od onih
sićušnih, dužine prsta, koje su Jared i Mallory bili vidjeli u vatri.
»Mijenjaju košuljicu kao zmije«, reče Simon. »Što su oni?«
Jared odmahne glavom. »Vatrootporni salamanderi. No, ne
bi smjeli biti tako veliki. Izgledaju gotovo kao...« Ali nije bio
siguran na što ga podsjećaju. Nešto ga je kopkalo.

U tom trenutku Byron poleti naprijed i zgrabi jedno od

vijugavih stvorenja u kljun, baci ga u zrak, a zatim proguta u
jednom zalogaju. Potom zgrabi još jednoga pa još jednoga.
Lakomo se zaleti na jednog većega, dugačkoga poput
Jaredove ruke, koji se bio sklupčao na suncu. Stvorenje se
okrene i zasikće, a Jared iznenada shvati što gleda.
»To su zmajevi«, reče. »Sve su to zmajevi.«
Krajičkom oka Jared ugleda nešto što je jurilo prema njima,
brzo poput biča. Hitro se okrene, no crna ga je stvar već udarila
o prsa. Dok je padao na leđa, imao je tek dovoljno vremena da
rukama sakrije lice prije nego što se na njega okomilo tijelo
zmaja dugačko kao kauč. Jared udari glavom o tlo i na trenutak
mu se sve zamagli.
»Jarede!« vrisne MaIlory. Zmaj otvori usta i pokaže stotine
zuba tankih poput iglica. Jared se sledi. Bijaše toliko prestravljen
da se nije mogao ni pomaknuti. Koža ga je pekla na mjestima
gdje ga je dotaknulo to vižlasto tijelo.
 Mallory je brzo udarala mačem, zahvativši zmaja po repu.
Dok se zmaj okretao prema njoj, iz repa počne šiktati crna krv.
Jared ustane ošamućen, drhteći. Koža mu se zacrvenjela, a
ranija ogrebotina sada je bolno bridjela. »Pazi!« vikne on.
»Otrovan je!«
»Byrone!« poviče Simon, pokazujući rukom na crnu spodobu
koja se spuštala prema Mallory. »Byrone! Sredi ga!«

Grifon zakriči i vine se u zrak. Jared je očajnički gledao za

Simonom i Byronom. Kako će sad Mallory pobjeći zmaju?
Udarala je i zamahivala mačem najbolje što je znala, ali zmaj
bijaše prebrz.
Njegovo se tijelo uvijalo i kretalo poput zmijskoga, male su
prednje noge grabile i posezale, a usta su se činila dovoljno
velikima da je cijelu progutaju. Mallory nije imala izgleda. Jared
je znao da mora nešto učiniti.
Zgrabio je najbližu stvar – komad metala – i zavitlao ga na
zmaja. Stvorenje se okrene i poleti prema njemu, brzo poput
munje, razjapljenih usta. Zasikće.
S neba sjuri grifon, zgrabi kandžama zmaja i kljunom mu
počne derati leđa. Zmaj se uvijao oko Byrona, omotavši ga
 repom dovoljno čvrsto da ga uguši. Simon
se očajnički pokušavao održati u zraku
dok su ih grifonova krila dizala na veću
visinu. Zmaj se uvijao, zabijajući zube
u Byronovo perje i krzno. Tada
grifonova krila propustiše jedan
zamah, a kad su počeli ponirati,
Simon sklizne s Byronovih leđa.
Jared je trčao prema svom
blizancu koji je padao prema
smetlištu. Simon je tresnuo na hrpu
okvira s razapetim mrežama za
komarce, a lijeva mu je ruka ostala
savijena pod neprirodnim kutom.
»Simone?« Jared klekne pokraj
njega. Simon tiho zastenje i drugom se
rukom pridigne u sjedeći položaj. Lijevi
obraz i vrat bijahu mu crveni od zmajeva
otrova, ali ostatak kože izgledao je vrlo blijedo.
»Jesi li dobro?« prošapta Jared. Mallory oprezno dotakne
Simonovu ruku.
Simon se lecne i ustane teturajući. Gore iznad njih, zmaj i
grifon bijahu kao uskovitlana kugla krljušti i kože. Zmaj je zario
zube duboko u Byronov vrat pa je grifon sad letio kao
izbezumljen.
»Umrijet će.« Simon se odvuče prema kravi i gomili zmajevih
mladunaca.
»Što radiš?« poviče Jared za njim.
Kad se Simon opet okrenuo prema njima, niz obraze su mu
tekle suze. Dok ga je Jared gledao, Simon – koji nikada ni mrava
nije zgazio, koji je čak i pauke iznosio van i puštao na slobodu –
stane na glavu jednog mladunca i počne je gnječiti cipelom.
Mladunac zaskviči. Zmajeva krv ostavila je mrlju na tlu i rastalila
rub pete Simonove cipele.
 »Pogledaj!« vrisne Simon. »Pogledaj što činim tvojim
mladuncima!«
Zmaj se okrene u zraku, a Byron zgrabi priliku koja mu se
ukazala. Zarivši kljun duboko u zmajev vrat, on ga rastrga. Zmaj
mlitavo klone u Byronovim kandžama.
»Simone! Uspio si!« vikne Mallory. Simon je gledao kako
Byron slijeći njih. Perje mu je bilo zamrljano krvlju strese. Čim je
ispustio tijelo velikoga pokraj i on se zmaja, Byron nastavi
proždirati njegove mladunce.
»Ovo ne ide kako smo planirali«, reče Simon.
»Ali sad smo bliže palači«, reče Jared. »Mama mora biti
tamo.«
»Misliš li da ćeš moći dalje, Simone?« upita Mallory, premda
ni ona sama nije izgledala najbolje – s posjekotinom na obrazu i
jaknom razderanom na ramenu.
Simon kimne ozbiljna lica. »Ja ću moći, ali nisam siguran da će
moći i Byron.«
»Moramo ga ostaviti ovdje«, reče Jared. »Mislim da će biti
dobro. Čini mi se da otrov ne djeluje na njega.«
Byron je progutao još jednog migoljastog zmajevog
mladunca, gledajući djecu svojim neobičnim zlatnim očima.
Simon ga oprezno pomiluje po kljunu. »Da, čini mi se da su mu
ovi zmajići bolji od svega čime sam ga ja hranio.«
»Da vidimo možemo li što učiniti s tvojom rukom«, reče
Mallory. »Mislim da je slomljena.« Svojom je potkošuljom
privezala Simonu ruku uz tijelo.
»Jesi li sigurna da znaš što radiš?« upita je Simon lecnuvši se
od boli.
»Sigurno da sam sigurna«, reče Mallory čvrsto vezujući bijelu
tkaninu.

Kretali su se u smjeru palače. Bijaše to golemo zdanje od

nečega što je izgledalo kao cement ili štukatura, pomiješano sa
šljunkom, staklom i aluminijskim limenkama. Doimalo se više
kao da je materijal oblikovan, a ne lijevan, a na nekim je
mjestima podsjećao na stvrdnutu lavu. Prozori bijahu neobičnih
oblika, kao da je graditelj gradio kuću od otpadaka koje je uspio
pronaći. Unutra su treperila svjetla. S glavnoga se krova uzdizalo
nekoliko tornjeva koji su završavali tankim vrhovima, a sam
 krov bijaše crn od smole i prekriven slojevima stakla i lima
koji su pod-sjećali na riblju krljušt. Kada su prišli bliže, Jared
primijeti da su dveri napravljene od starih metalnih uzglavlja
kreveta. Iza njih bijaše dubok jarak iz kojega su stršili nazubljeni
metal i krhotine razbijenoga stakla. Most bijaše spušten.
»Ne bi li ovdje trebalo biti goblina koji čuvaju ulaz?« upita
Mallory.
Jared se ogleda oko sebe. U daljini je vidio dim koji se
izdizao iznad goblinskih vatri ili je bar tako pretpostavljao.
»Skoro će mrak«, reče Simon.
»Čini mi se nekako previše lako«, reče Jared. »Kao da je riječ
o klopki.«
»Klopka ili ne, morat ćemo nastaviti dalje«, reče Mallory.
Simon kimne. Jared je još uvijek smatrao da je Simon
preblijed u licu pa se zapita koliko ga zapravo boli ruka. Barem
je crvenilo od zmajeva otrova donekle izblijedjelo.
Oprezno zakoračivši na most, Jared se pripremi na to da će
se sada nešto dogoditi. Stalno je pogledavao nazubljene staklene
šiljke što su stršili iz jarka. Odjednom potrči preko mosta.
Mallory i Simon su isprva oklijevali, a zatim potrčaše za njim.
Kada su ušli u palaču, nađoše se u golemoj dvorani
sagrađenoj od otpadnog materijala i nečega što je izgledalo kao
cement. Arkade bijahu obrubljene savijenim kromiranim
odbojnicima, a sa stropa su na hrđavim lancima visjeli poklopci
kotača s kojih je treperilo nesigurno svjetlo stotina požutjelih
svijeća s kojih je kapao vosak. U jednome zidu bijaše ugrađeno
ognjište dovoljno veliko da se u njemu ispeče Jared.
Bijaše sablasno tiho. Koraci su im odzvanjali po slabo
osvijetljenim prostorijama dok su se nad njima nadvijale vlastite
sjene sa zidova.
Hodali su dalje, prolazeći pokraj pljesnivih kauča prekrivenih
izlizanim pokrivačima.
»Imamo li nešto barem nalik planu?« upita Mallory.
»Ne«, odgovori Jared.
»Ne«, reče Simon kao jeka.
»Psssst«, reče Čavlunko, »samo oprezno. Čujem nešto tamo.«
 Zastadoše na trenutak i osluhnuše. Čula se neka udaljena
buka koja je gotovo podsjećala na glazbu.
»Mislim da dopire od tamo«, reče Jared, gurnuvši vrata
ukrašena tucetom kvaka. Iza vrata nalazio se visok, dugačak stol
napravljen od daske položene na tri kozlića za piljenje drva.
Većinu stola zauzimale su debele svijeće koje su mirisale kao
spaljena kosa. S njih je kapao rastaljeni vosak i u potočićima se
slijevao na pod. Na stolu su bili posloženi i dugački, masni
pladnjevi s hranom – pečenim žabama, napola pojedenim
jabukama, repom i kosturom velike ribe. Oko tih ostataka
lakomo su zujale muhe. Odnekud iz prostorije dopirao je niz
visokih tonova.

»Što je to?« upita Simon, provukavši se između zida i velike

stolice koja je bila i jedina u cijeloj prostoriji.
Tada zastane, ugledavši nešto što Jared i Mallory nisu mogli
vidjeti. Brzo mu priđoše.
Na podu ispred otvorenog prozora stajala je velika urna. Pod
treperavim svjetlom Jared ugleda potočne vile zarobljene u
medu, koje su tonule kao u živi pijesak. Njihovi tanki glasići
stvarali su zvuk koji ih je bio privukao ovamo.
Simon posegne rukom želeći ih osloboditi, ali med bijaše
previše gust i ljepljiv. Prianjao je uz njihova tanka krila, trgajući
ih. Vile su cviljele kad ih je spustio na stol u Ijepljivoj masi.
Jedna je ležala posve nepomično i mlitavo, kao lutka. Jared
skrene pogled, zureći kroz prozor.
»Misliš li da ih unutra ima još?« šapne Mallory.
»Mislim da ima«, reče Simon. »Dolje na dnu.«
»Moramo nastaviti dalje.« Jared krene prema drugim vratima.
Pomisao na sićušne vile koje su se utopile u medu u njemu je
izazivala mučninu.
»Palača je jednostavno previše tiha«, reče Mallory krenuvši za
njim.
»Mulgarath ne može uvijek biti ovdje«, reče Jared. »Možda
nam se posrećilo. Možda ćemo pronaći mamu i bez problema
otići odavde.«
Mallory kimne, iako nije izgledala previše uvjerena u to.
Prošli su pokraj zemljovida obješenog na zid. Nalikovao je
Arthurovoj staroj karti, ali su mjesta imala drukčije nazive. Na
mjestu odlagališta otpada sada je pisalo MULGARATHOVA
PALAČA, a gore na vrhu je preko cijelog papira velikim slovima
bilo napisano: MULGARATHOVO PODRUČJE.
»Pogledajte!« reče Simon. Ispred njih se nalazila velika
prostorija s prijestoljem u sredini. Oko prijestolja bijahu
rasprostrti razni tepisi čiji su se rubovi preklapali, a svi su bili
izlizani i izgriženi od moljaca. Prijestolje je bilo napravljeno od
zavarenik komada metala, a ponegdje su stršili nazubljeni šiljci.
Na jednome kraju prostorije nalazilo se spiralno stubište, a
stube bijahu načinjene od dasaka obješenih o dva dugačka lanca.
Cijela je tvorevina izgledala kao paukova mreža koja se lagano
njiše na povjetarcu. U tom su prigušenom svjetlu stube izgledale
kao da se nemoguće popeti po njima.
Mallory se podigne na prvu stubu. Opasno se zanjihala.
Pokuša zakoračiti na sljedeću, ali noge su joj bile prekratke.
»Stube su međusobno previše udaljene!« usklikne ona.
 »Savršene su za ogra«, istakne Simon.
Mallory je napokon uspjela dosegnuti drugu stubu pa se baci
na nju cijelim tijelom, a onda povuče noge gore.
»Simon se neće moći penjati«, reče ona.
»Moći ću... Bit ću dobro«, ustrajao je Simon, nezgrapno se
popevši na prvu stubu.
Mallory odmahne glavom. »Past ćeš.«
»Čvrsto se držite!« dovikne Čavlunko iz Jaredove kapuljače.
»Moći ćete vi to!«
Jared je zaprepašteno promatrao kako se stube primiču bliže i
na trenutak zaustavljaju da bi se oni mogli popeti na njih. Uz
Mallorynu pomoć, Simon se uspio podići gore, čak i s jednom
rukom zavezanom uz tijelo.
»Al’ bi dobro bilo kad bi se požurilo«, reče Čavlunko.
»Oh, dobro.« Jared se počne uspinjati. Čak i uz pomoć malog
domaćega, srce mu je svejedno kucalo kao ludo dok se uspinjao
sve više i više. Ogrebotina na nadlaktici žarila je svaki put kad bi
zgrabio lance. Jared baci brz pogled dolje u tamu i na trenutak
mu se zavrti u glavi.
Na vrhu stubišta nalazio se hodnik iz kojega su vodila troja
vrata različitih oblika.
»Pokušajmo ova srednja«, reče Simon.
»Digli smo dosta buke penjanjem«, reče Mallory. »Gdje su svi?
Ovo je jezivo.«
»Moramo nastaviti dalje«, reče Jared, ponovivši ono što je
već ranije rekao.
Mallory uzdahne i otvori vrata. S druge strane bijaše velika
soba s balkonom od različitih kamenih ploča i lanaca. Drugi su
zid pokrivali veliki prozori katedrale ispunjeni prozirnim
mozaikom od krhotina stakla. U jednom kutu sobe ležala je
njihova majka, svezana, začepljenih usta i bez svijesti. U drugom
je kutu s konopaca na koloturu visio njihov otac.
 Šesto poglavlje

U KOJEM nastaje totalni kaos

Š
to ti radiš ovdje?« upita Jared. Začuje se kako iza njega
Simon i Mallory uglas uskliknuše: »Tata!« Crna kosa
njihova oca izgledala je pomalo razbarušeno, a košulja
mu je s jedne strane virila iz hlača, no to sasvim sigurno bijaše
on.
Tatine se oči raširiše. »Jarede! Simone! Mallory! Hvala Bogu
da ste dobro!«
Jared se namršti. Nešto mu tu nije bilo kako treba. On se
opet ogleda po prostoriji. Kroz balkon je vidio kako se u daljini
polako kreću goblini, noseći zapaljene zublje. Što se događalo?
»Brzo«, reče Mallory. »Moramo se pokrenuti. Jarede, odveži
mamu. Ja ću spustiti tatu.«
Jared se sagne i dotakne mamin blijedi obraz. Bijaše hladan i
vlažan na dodir. Naočale su joj nestale. »Mama je u nesvijesti«,
reče on.
»Diše li?« upita Mallory zastavši na trenutak.
Jared prinese ruku do maminih usana i osjeti lagani dah.
»Dobro je. Živa je.«
»Jesi li vidio Mulgaratha?« upita Simon oca. »Ogra.«
»Vani je bila nekakva zbrka«, reče gospodin Grace. »Nakon
toga više nisam ništa vidio.«
Mallory je petljala po koloturu i uspjela osloboditi tatine
ruke. »Kako su te se dočepali čak u Kaliforniji?«
Otac umorno zavrti glavom. »Vaša me majka nazvala da mi
kaže koliko se brine za vas, jer ste se čudno ponašali, a nakon
toga ste nestali.
Došao sam čim sam mogao, ali čudovišta su već bila u kući.
Bilo je strašno. Isprva nisam mogao vjerovati što se događa. I
stalno su govorili o toj nekoj knjizi. Kakva je to knjiga?«
 »Naš ujak Arthur...« počne Jared.
»Zapravo, mamin praujak, a naš prapraujak«, reče Mallory
dok je otpetljavala čvorove.
»Točno. Pa... on se zanimao za vile.« Dok je govorio, Jared je
odvezao majku, ali čak se ni nakon toga nije pomaknula. On joj
zagladi kosu priželjkujući da otvori oči.
»Njegovoga je brata pojeo trol«, ubaci se Simon.
Jared kimne nervozno se ogledavajući. Koliko još imaju
vremena prije nego što ih otkriju? Imaju li zaista vremena za
priče? Sad kad su pronašli majku, trebali bi nestati odavde što je
prije moguće. »I tako je nabavio tu knjigu koja govori o vilama i
vilinskim stvorenjima. U njoj ima stvari koje čak ni vile ne
znaju.«
»Jer se vilinski stvorovi međusobno previše
ne druže, čini se«, reče Mallory.
Kako će mamu spustiti niza stube? Bi
li je mogli nositi? Jared se pokuša
usredotočiti na objašnjenje. Moraju biti
sigurni da ih tata razumije.
»Vilinski stvorovi nisu htjeli da jedan
čovjek ima toliku moć nad njima pa su
mu pokušali oteti knjigu. Kad im je nije
htio dati, oteli su ga.«
»Vilenjaci su ga oteli«, reče Simon.
»Stvarno?« reče njihov otac s
neobičnim sjajem u očima.
Jared uzdahne. »Čuj, tata, znam da to
zvuči nevjerojatno, ali pogledaj oko sebe.
Izgleda li ti ovo kao scenografija za jedan od tvojih filmova?«
»Vjerujem vam«, reče im otac tiho.
»Da jako skratimo priču«, reče Mallory, »mi smo pronašli
knjigu.«
»Ali smo je opet izgubili«, dobaci Simon. »Sad je ima ogar.«
»A on ima i taj idiotski plan o osvajanju svijeta«, doda
Mallory.
 Obrve njihova oca se podigoše, ali on samo reče: »Znači, sad
kad više nema knjige, nestalo je i sve znanje sadržano u njoj.
Nema nekakve kopije? Prava šteta.«
»Jared se sjeća puno toga iz knjige«, reče Simon. »Kladim se
da bi on mogao napisati svoju knjigu.«
Mallory kimne. »A i mi smo usput nešto naučili, zar ne,
Jarede?«
Jared se nasmiješi i spusti pogled. »Valjda«, reče napokon, »no
volio bih da sam zapamtio više.«
Njihov otac razgiba napokon slobodna zapešća i protegne
noge. »Žao mi je što nisam ranije došao. Nisam vas i mamu smio
ostaviti same. Želim vam to nadoknaditi. Želim ostati s vama.«
»I ti si nama nedostajao, tata«, reče Simon.
Mallory pogleda dolje u svoje čizme. »Da.«
Jared ne reče ništa. Nešto mu se tu činilo krivo, kao da je sve
išlo previše lako. »Mama?« reče on tiho i prodrma je.
Otac široko raširi ruke. »Dođite zagrliti tatu.«
Simon i Mallory ga zagrliše. Jared pogleda dolje u mamu, a
onda nevoljko krene preko sobe. Tada otac reče: »Želim da
odsad nadalje budemo svi zajedno.«
Jared se sledi. Toliko je želio da to bude istina, ali je imao
osjećaj da nije. »Tata to nikad ne bi rekao«, reče on.
Otac ga zgrabi za ruku. »Zar ne želiš da opet budemo
obitelj?«
»Naravno da želim!« vikne Jared, otrgnuvši ruku iz stiska i
zakoračivši unatrag. »Želim da tata bude manje grozan i da
mama ne bude tužna. Želim da moj tata prestane cijelo vrijeme
govoriti samo o sebi i svojim filmovima i svom životu i da se
sjeti da sam ja gubitnik kojega su zamalo izbacili iz škole, da je
Simon onaj koji voli životinje, a da je Mallory ona koja mačuje.
Ali to se neće dogoditi, a ti nisi on!«
Kad je Jared pogledao u poznate oči boje lješnjaka na očevu
licu, one se počeše mijenjati u blijedožute. Očevo se tijelo
izduži, postajući mamutsko i odjeveno u otrcane ostatke nekoć
otmjene odjeće. Ruke mu postadoše kandže, a njegova se
tamna kosa ispreplete u grane.
 »Mulgarath«, reče Jared.
Ogar je držao jednu ruku ispod Malloryna vrata, a s drugom
zgrabi Simona.
»Dođi ovamo, Jarede Grace!« grmio je i odzvanjao
Mulgarathov glas, mnogo dublji od očeva. On zakorači prema
balkonu, još uvijek držeći Mallory i Simona. »Predaj se. Inače ću
tvoga brata i sestru zavitlati kroz prozor u jarak od stakla i
željeznih šiljaka.«
»Pusti ih na miru«, reče Jared drhtavim glasom. »Imaš knjigu.«
»Ne mogu to učiniti«, reče Mulgarath. »Znaš tajnu koja
ubrzava rast zmajeva i znaš kako ih ubiti. Znaš slabosti mojih
goblina. Ne mogu ti dopustiti da napišeš drugi Vodič.«
»Trči!« vikne Mallory. »Vodi mamu i trči!« Ona ugrize ogra.
Ogar se nasmije i stisne je jače, podižući je u zrak. »Zar zaista
misliš da je tvoja bijedna snaga dovoljna da se nosi s mojom,
ljudsko dijete?«
Simon ga ritne, ali golemo čudovište to ni ne primijeti.
S drugoga kraja prostorije dopre stenjanje i Jared se napola
okrene. Njihova se majka pomakne i otvori oči. Odmah su se
raširile. »Richarde? Učinilo mi se da čujem... Oh, Bože!«
»Sve će biti u redu, mama«, reče Jared, trudeći se da mu glas
ne zadrhti. Ali... nekako kao da je sve postalo još gore sad kad
je to i ona vidjela.
»Mama, reci mu da bježi!« vikne Mallory. »Oboje! Bježite!«
»Tiho, djevojčice, ili ću ti slomiti vrat«, zareži ogar. Kad se
obratio Jaredu, glas mu je opet djelovao umirujuće. »To je
poštena razmjena, nije li? Tvoj život za živote tvoje sestre,
majke i brata?«
»Jarede, što se događa?« vikne njihova majka.
Jared se trudio ostati pribran. Bojao se smrti, ali bilo bi još
gore gledati kako mu ogar ozljeđuje sestru, majku i brata. Činilo
se da ogrov stisak već popušta, da se sprema svakoga trenutka
spustiti Simona i Mallory na pod. »Nećeš nas osloboditi – čak ni
ako obećam da neću napisati drugi Vodič!«
Mulgarath polako odmahne glavom, pogleda sjajnog od
mračnog zadovoljstva.
 »Spusti ih!« Glas njihove majke bijaše pun panike. »Spusti
moju djecu! Jarede, što radiš?«
U tom trenutku Jared zamijeti Malloryn mač koji je ležao na
podu.
Pogled na taj mač omogućio mu je da se usredotoči. Morao
se usredotočiti – smisliti plan. Jared se sjeti što mu je Arthur bio
rekao o ogrima – da se vole hvalisati. Nadao se da i ovaj to
voli. »Predat ću se i doći do tebe.«
»Ne, idiote!« vikne Mallory.
»Jarede, nemoj!« vikao je Simon.
»Ali prije nego što to učinim...« Jared s mukom proguta slinu,
nadajući se da će ogar zagristi mamac. »Postoji nešto što želim
znati. Zašto sve to radiš? Zašto sad?«
Mulgarath se zubato osmjehne. »Vi ljudi uzimate sve i
najbolje zadržavate za sebe. Živite u palačama, vaši su obroci
gozbe, odijevate se u svilu i baršun kao kraljevi. A mi koji
živimo zauvijek, koji imamo magiju, koji imamo moć, od nas se
očekuje da legnemo i dopustimo da nas vaša vrsta zatre u
zemlju. Dosta je bilo toga.«
»Već dugo ovo planiram. Prvo sam mislio da ću morati
pričekati dok moji zmajevi ne sazru. Vrijeme je na mojoj strani.
Ali s ovim Vodičem u rukama uspio sam ubrzati cijelu stvar. Sve
dok imaju dovoljno mlijeka, zmajevi su prilično mirna stvorenja,
znaš. A siguran sam da si dosad već shvatio kako brzo rastu od
mlijeka i kako postaju snažni.«
»Vilenjaci su preslabi da bi me mogli zaustaviti, a ljudi ne
znaju što im se sprema. Sad je moje vrijeme – doba Mulgaratha!
Doba goblina! Zemlja će dobiti novoga gospodara!«
Jared nakrivi glavu, nadajući se da je Mulgarath prezauzet
pričanjem da bi zamijetio. »Čavlunko, možeš li učiniti da se lanci
na ogradi balkona zakvače Mallory i Simonu za noge?«
Čavlunko se promeškolji i odgovori šaptom: »Sići na tlo bit će
muka, jer moram sići bez ijednog zvuka.«
»Ja ću ga zapričavati«, šapne Jared, a zatim podigne glas i
obrati se ogru: »Zašto si onda morao pobiti patuljke? Ne
razumijem. Oni su ti htjeli pomoći.«
 »Oni su imali vlastiti mali san o svijetu sagrađenom od željeza
i zlata. Ali kakav bi užitak bio vladati takvim svijetom? Ne, ja
želim svijet od krvi i mesa i kostiju.« Ogar se opet nasmiješi kao
da je jako zadovoljan kako je to zvučalo, a zatim pogleda dolje
u Jareda. »Dosta priče. Dođi ovamo.«
»A što je s Vodičem?« upita Jared. »Barem mi reci gdje je.«
»Ne bi išlo«, reče Mulgarath. »Ionako ti više neće biti od
koristi.«
»Samo želim znati jesam li barem imao izgleda da ga nađem«,
reče Jared.
Okrutan osmijeh iskrivi ogrove crte lica. »Zaista, da si bio
samo malo pametniji, pronašao bi ga. Šteta što si obično ljudsko
dijete i ne možeš se mjeriti sa mnom. Knjiga je cijelo vrijeme bila
ispod moga prijestolja.«
»Znaš«, reče Jared, »ubili smo tvoje zmajeve. Nadam se da to
neće previše omesti tvoj pametni plan.«
Mulgarath je izgledao istinski iznenađen. Zatim mu se čelo
nabora od mrštenja.
Krajičkom oka Jared vidje kako se lanci otkidaju i gmižu
preko poda kao zmije. Jedan se omota oko Malloryne noge, a
drugi Simonu oko struka. Kad joj je metal dotaknuo nogu,
Mallory se lecne. Treći se lanac šuljao prema Mulgarathovom
gležnju, a Jared se nadao da ogar neće primijetiti.
Ali stanka u Jaredovu govoru bijaše dovoljna da Mulgarath
posumnja. On pogleda dolje i uoči Čavlunka kako bježi preko
poda. Ogar ritne domaćega, a njegovo ga divovsko stopalo
odbaci preko sobe, gdje je pao kao zgužvana rukavica pokraj
gospođe Grace. Lanci se prestadoše micati. »Što je ovo?« zaurla
Mulgarath i stane na lanac pokraj svoje noge. »Pokušao si me
nasamariti?«
Jared potrči naprijed i zgrabi Malloryn srebrni mač.
Mulgarath se nasmije i ispusti Simona i Mallory kroz balkon.
Oboje vrisnuše, a onda utihnuše, dok se vrisak njihove majke
nastavljao i nastavljao. Jared nije znao jesu li lanci izdržali. Ništa
nije znao.
 Pomisli da će mu pozliti. Osjećao je kako ga ispunjava bijes.
Sve mu je izgledalo maleno i daleko. U ruci je osjećao težinu
mača, kao da to bijaše jedina stvarna stvar na cijelome svijetu.
Visoko ga podigne. Netko je iz daljine dozivao njegovo ime, ali
nije ga bilo briga. Više mu ništa nije bilo važno.

A tada, baš kad se spremao zamahnuti, ugleda izraz

zadovoljstva na ogrovu licu, kao da radi baš ono što je
Mulgarath očekivao... kao da sve ide po ogrovu planu. Ako
napadne mačem, njegova se snaga neće moći mjeriti s
Mulgarathovom i ogar će pobijediti.
Jared naglo promijeni smjer udarca i svom snagom zarije vrh
mača Mulgarathu u stopalo.
Ogar zaurla od iznenađenja i boli, podižući ozlijeđeno
stopalo. Jared spusti mač i zgrabi lanac ispod drugog ogrovog
stopala te ga svom snagom povuče. Mulgarath zatetura unatrag,
pokušavajući vratiti ravnotežu, ali kad su mu listovi udarili o
ogradu od lanaca, Jared se zaleti u njega. Ogrova je težina
istrgnula lance iz zida i on poleti preko balkona.
Jared pritrči rubu. Na njegovo golemo olakšanje, vidje da
Simon i Mallory vise na lancima iznad jarka, obješeni za struk i
nogu. Slabašno ga zazvaše.
Jared se počne smiješiti, ali tada ugleda Mulgaratha čija je
šaka držala treći lanac, a tijelo mu se počne mijenjati u oblik
gmizavog zmaja. Počne se upinjati uz lanac prema njima.
»Pazite!« vikne Jared.
 Simon, koji je visio bliže čudovištu, pokuša ga ritnuti. Ali time
je samo još opasnije zaljuljao svoj lanac.
Mallory i Simon vrisnuše kad se Jared nagnuo koliko je mogao i
kad je opet zamahnuo mačem. Ovoga je puta pogodio ogrov
lanac, a oštrica je prošla ravno kroz metal i zabila se u zid
palače. Mulgarath se već opet preobražavao. Dok je padao
prema jarku, njegovo je tijelo postajalo sve manje i manje dok
na kraju nije postao lastavica. Ptica izletje iz jarka, leteći prema
okupljenoj masi goblina. Za nekoliko će trenutaka Mulgarath
povesti svoju vojsku na palaču. Obitelj Grace neće moći pobjeći.
Kad se ptica okrenula, poletjevši natrag prema djeci, iznenada
uvis sune hobgoblinova ruka i zgrabi lastavicu u letu. Dogodilo
se to tako brzo da se Jared nije stigao iznenaditi, niti je ogar
stigao promijeniti oblik.
Praskvič odgrize ptici glavi i dvaput je prožvaka s očiglednim
zadovoljstvom. »Bezobrazni smrdodah«, reče on i proguta.
Jared si nije mogao pomoći. Prasnuo je u smijeh.
 Epilog

U KOJEM SE završava prica djece

Graceovih

J
ared je sjedio na blistavom podu svježe počišćene knjižnice
ujaka Arthura, naslonjen na nogu tete Lucinde. Mallory je
klečala pokraj njega i slagala u snop stara pisma napisana
na jeziku kojega niti jedno od njih nije razumjelo. Simon je
listao knjigu s požutjelim fotografijama dok je njihova majka
točila vrući čaj u šalice.
Sve bi se to činilo normalnim da na obližnjem stolčiću nije
sjedio Praskvič, igrajući mlin s Čavlunkom, koji bijaše u zavojima
i koji je izgledao kao da mu je svega dosta i previše.
Lucinda s Arthurova stola podigne jednu od slika malene
djevojčice. »Ne mogu vjerovati. Cijelo to vrijeme, a ja nikad
nisam znala.«
Prošla su tri tjedna otkad su porazili Mulgaratha i Jared je
napokon počinjao vjerovati da će sve biti dobro. Goblinska se
vojska raspala u male posvađane skupine. Kad su izišli iz palače,
Byrona više nije bilo, ali prije odlaska je bio pojeo sve zmajiće.
Jared, Simon, MalIory i njihova majka otpješačili su od
odlagališta otpada do kuće. Bila je to dugačka šetnja. Kad su
stigli kući bili su toliko umorni da su se bez jadikovki srušili u
gomile perja i tkanine koje su nekoć bile njihovi kreveti. Kad se
Jared napokon probudio, bilo je već jako kasno. Pokraj njega
na jastuku sklupčao se Čavlunko, a uz njega se ugnijezdila
narančasta mačkica. Jared se osmjehnuo, duboko udahnuo i
zamalo se ugušio perjem.
Kad je sišao dolje, našao je majku kako čisti kuhinju. Kad je
ušao, prišla mu je i čvrsto ga zagrlila.
»Tako mi je žao«, rekla je.
 I premda se od toga pomalo osjećao kao mala beba, Jared
joj je uzvratio zagrljaj i dugo ostao grleći je.
Kasnije toga tjedna njihova je majka sredila da tetu Lucindu
puste iz umobolnice i da opet živi u kući s njima. Jednoga dana
po povratku iz škole Jared se iznenadio zatekavši svoju pratetku
na kauču u dnevnoj sobi, s novom frizurom i u novoj odjeći.
Kad je Mulgarath umro, zacijelo je s njim umrla i njegova
magija, jer leđa tete Lucinde sad su opet bila ravna kao prije,
premda je još uvijek često hodala oslanjajući se na štap.
Gospođa Grace imala je manje sreće u rješavanju problema u
Jaredovoj školi – ipak su ga isključili. Nakon toga je i njega i
Simona preselila u obližnju privatnu školu. Tvrdila je da ta škola
ima odličan program iz područja umjetnosti i znanosti. Mallory
je odlučila ostati u staroj školi. Ostao joj je još samo jedan
razred do upisa u srednju školu, a imala je još puno toga
pokazati u mačevalačkoj ekipi Osnovne škole J. Waterhouse.
Jared je Arthurovu knjigu opet zaključao u metalnu škrinju.
No, ni nakon toga i dalje nije znao što bi mislio. Jesu li još
uvijek u opasnosti od tih stvorenja? Je li ogar bio najgori od svih
vilinskih stvorova ili tek najgori dosad?
Kroz knjižnicu zapuše povjetarac, razasuvši papire i prenuvši
Jareda iz razmišljanja. Simon skoči, pokušavajući uhvatiti pisma.
»Jesi li ostavila otvoren prozor?« upita njihova majka tetu
Lucindu.
»Ne sjećam se da jesam«, odgovori njihova pratetka.
»Idem ga zatvoriti«, reče Mallory i krene prema prozoru.
Tada vjetar donese unutra jedan list. Plesao je kroz zrak,
vijugajući i okrećući se sve dok na kraju nije pao ravno pred
Jareda. List bijaše zelenkastosmeđe boje, a Jaredu se učini da bi
mogao biti s javora. Na njemu je profinjenim rukopisom bilo
napisano njegovo ime. On ga preokrene i pročita:
 »Ne piše gdje«, reče Mallory čitajući mu preko ramena.
»U gaju, pretpostavljam«, reče Jared.
»Ne ideš valjda?« upita Simon.
»Idem«, odgovori Jared. »Obećao sam. Moram im dati
Arthurov terenski vodič. Ne želim da se opet dogodi nešto
ovakvo.«
»Onda idemo s tobom«, reče Simon.
»Idem i ja«, reče njegova majka.
Sve troje djece iznenađeno je pogleda, a zatim međusobno
razmijene poglede.
»Nemojte zaboraviti mene, glupsoni«, reče Praskvič.
»Nemojte zaboraviti nas«, ispravi ga Čavlunko.
Teta Lucy posegne za svojim štapom. »Nadam se da nije
daleko?«

Te su noći izišli iz kuće noseći fenjere, baterijske svjetiljke i

terenski vodič. Bijaše čudno ići u potragu za vilama s majkom i
tetom Lucy, kojoj je Simon pomagao hodati. Popeli su se uz
brdo, a nakon toga se spustili niz drugu stranu brijega.
Jaredu se učini da čuje šapat: »Pametan si koliko su pametna
tvoja djela«, ali moguće je da je to bio samo bljesak sjećanja ili
možda vjetar.
Gaj bijaše osvijetljen svjetlošću desetaka i desetaka šumskih
vila, koje su treperile kao divovske krijesnice, sjedeći na granama
ili dolje u travi. Vilenjaci su sjedili na tlu, a bilo ih je mnogo više
nego prvi put. Svi su bili odjeveni u duboke boje jeseni, kao da
se žele bolje stopiti s okolnom šumom.
Kad se mala skupina približila sredini čistine, svi utihnuše.
Tamo je među vilenjacima stajala zelenooka vilenjakinja,
bezizražajnoga lica.
Pokraj nje je bio listorogi vilenjak, izgledajući vrlo ozbiljno, a
uz njega crvenokosi Lorengorm koji se smiješio.
 Sjetivši se Čavlunka, Jared se nespretno nakloni. Ostali su
slijedili njegov primjer.
»Donijeli smo knjigu«, reče Jared i pruži je zelenookoj
vilenjakinji.
Ona se nasmiješi. »To je dobro. Moramo se držati danih
obećanja. Da nisi održao svoje, Simon bi morao dugo, dugo
ostati s nama.«
Simon zadrhti i stane bliže Mallory. Jared se namršti.
»Ali s obzirom da si ga ispunio«, nastavi ona, »željeli bismo ti
dati knjigu na čuvanje.«
»Što?« upita Mallory. Jared bijaše zatečen.
»Dokazao si da su ljudi sposobni znanje sadržano u knjizi
uporabiti i za opće dobro. Stoga ti vraćamo Vodič.«
Lorengorm zakorači naprijed. »Također bismo ti željeli
pokazati našu zahvalnost za to što si vratio mir u ovo područje.
U to ime nudimo ti nagradu.«
»Nagradu?« Praskvič nadme prsa. »A što ja dobivam? Kako to
da ovi prcknedli dobivaju nagradu kad sam ja taj koji je porazio
Mulgaratha?«
Nekoliko se vilenjaka nasmijalo, a Čavlunko ošine Praskviča
ozbiljnim pogledom.
»Jasno da nije pošao s nama kako bi nam bio potpora«, reče
Mallory.
»Što bi ti želio, mali hobgobline?« upita ga zelenooka
vilenjakinja.
»Pa«, reče Praskvič, stavivši prst na usta i razmišljajući. »Htio
bih nekakvu medalju, svakako. Zlatnu, na kojoj bi pisalo
‘neustrašivi ubojica ogara’. Ili ne, čekajte malo, možda ‘vrhovni
krvnik čudovišta’? Ili...«
»Je li to sve?« upita Lorengorm.
»Trebalo bi pisati Vrhovni gnjavator’«, šapne Simon Jaredu.
»O ne, nije to sve«, reče hobgoblin. »Želim i gozbu u moju
čast. Neka bude prepeličjih jaja – njih jako volim – i golubova
pečenih u kruhu i pečene mačk...«
 »Razmotrit ćemo tvoj zahtjev«, reče zelenooka vilenjakinja,
jedva uspijevajući sakriti osmijeh iza vitkoga dlana kojim je
pokrila usta. »Sad moram upitati djecu što njihova srca žele.«
Jared pogleda brata i sestru. Isprva su se činili zamišljenima, a
onda im na licima počeše rasti osmijesi. Jared pogleda preko
ramena u svoju majku, koja je još izgledala pomalo zbunjeno, i
svoju pratetku čije lice bijaše puno nade.
»Željeli bismo da dopustite našem prapraujaku Arthuru da
odluči hoće li ostati u Vilinskoj zemlji ili ne.«
»Shvaćaš li da će«, reče Lorengorm, »čim mu stopalo dotakne
zemlju, postati prah i pepeo?«
Jared kimne. »Shvaćam.«
 »Očekivali smo takav zahtjev«, reče zelenooka vilenjakinja.
Ona mahne rukom i stabla se razdvojiše, a između njih iziđe
Byron. Na njegovim je leđima sjedio Arthur Spiderwick.
Jared začuje kako ostali naglo uvlače dah. Arthur se nakratko
osmjehne Jaredu, a on ovoga puta primijeti koliko su Arthurove
oči slične Lucindinima – oboje su imali pametan i blag pogled.
Arthur je nespretno sjedio na grifonu, milujući ga po vratu
pokretima koji su izražavali divljenje i strahopoštovanje. A onda
pogleda prema Simonu i Mallory. Gurne naočale dublje na nos.
»Vi ste moji prapranećak i prapranećakinja, zar ne?« upita
tiho. »Jared mi nije rekao da ima brata i sestru.«
Jared kimne. Zapita se postoji li ikakav način da mu se ispriča
za sve stvari koje mu je bio rekao. Zapita se i što Arthur misli o
njemu.
»Ja sam Simon«, reče Simon. »Ovo je Mallory, a ovo je naša
mama.« Simon pogleda Lucindu s oklijevanjem.
»Drago mi je da sam vas upoznao«, reče Arthur. »Vas troje
djece očigledno ste naslijedili moju istražiteljsku narav. Doduše, s
obzirom na nedavne događaje, možda ste i požalili.« On
sumorno zavrti glavom. »Čini se da vam je to donijelo brojne
nevolje. Srećom, čini se da ste vas troje sposobniji izvući se iz
njih nego što sam to bio ja.« On se opet nasmiješi, ali ovoga
puta taj osmijeh nije bio nimalo suzdržan. Bijaše to širok osmijeh
zbog kojega sad više uopće nije izgledao kao muškarac na slici u
knjižnici.
»I nama je drago vidjeti tebe«, reče Jared. »Rado bismo ti
vratili tvoju knjigu.«
»Moj terenski vodič!« reče Arthur. Uzme ga Jaredu iz ruke i
počne listati. »Ma pogledaj ovo – tko je nacrtao ove crteže?«
»Ja«, reče Jared, glasom tihim poput šapta. »Znam da nisu baš
jako dobri.«
»Glupost!« reče Arthur. »Ovo je izvrsno nacrtano.
Pretpostavljam da ćeš jednoga dana biti velik umjetnik.«
»Stvarno?« reče Jared.
Arthur kimne. »Stvarno.«
 Čavlunko priđe Arthurovoj cipeli. »Lijepo je vidjeti te opet,
prijatelju stari, ali sad nam valja popravit’ neke stvari. Ovo je
Lucinda, kći tvoja mila. Više nije k’o što nekoć je bila.«
Arthuru zastane dah kad ju je napokon prepoznao. Zacijelo
mu izgleda tako stara, pomisli Jared. Pokušavao je zamisliti
svoju majku kao djevojčicu kako gleda stariju inačicu njega, ali
bijaše to preteško, pretužno.
Lucinda se nasmiješi, a niz obraze joj potekoše suze. »Tatice!«
reče ona. »Izgledaš točno kao onoga dana kad si otišao.«
Arthur napravi pokret kao da će sjašiti.
»Ne!« vikne Lucinda. »Pretvorit ćeš se u prah i pepeo.«
Oslanjajući se na štap, ona priđe bliže njemu.
»Tako mi je žao za svu tugu koju sam prouzročio tebi i tvojoj
majci«, reče on. »Žao mi je što sam pokušao nasamariti
vilenjake. Nisam trebao tako riskirati. Uvijek sam te volio, Lucy.
Uvijek sam se želio vratiti kući.«
»Sad si kod kuće«, reče Lucinda.
Arthur zavrti glavom. »Vilenjačka me magija održala na
životu sve ovo vrijeme. Živio sam mnogo duže no što bih inače
živio. Vrijeme je da pođem, ali sad kad sam te vidio, Lucy – sad
mogu otići bez tuge.«
»Tek sam te opet pronašla«, reče ona. »Ne možeš sad
umrijeti.«
Arthur se sagne i počne joj nešto govoriti – tako tiho da Jared
nije mogao čuti što – a onda zakorači s grifona njoj u zagrljaj.
Čim je stopalom dotaknuo tlo, tijelo mu se pretvorilo u prah, a
zatim u dim koji se nakratko uvijao oko tete Lucinde, a zatim se
raspršio gore u noćno nebo i nestao.
Jared se okrene prema Lucindi, očekujući da će je vidjeti
uplakanu, ali oči joj bijahu suhe. Zurila je gore u zvijezde i
smiješila se. Jared gurne svoju ruku u njezinu.
»Vrijeme je da pođemo kući«, reče teta Lucinda. Jared kimne.
Prisjetio se svega što se dogodilo, svih stvari koje je vidio i
iznenada shvati koliko toga još mora nacrtati. Na kraju krajeva,
tek je na početku.
 O Tonyju DiTerlizziju...
Tony DiTerlizzi autor je čije knjige zauzimaju prva mjesta na
ljestvici uspješnica po New York Timesu, prilagodio je i ilustrirao
nagrađene priče spisateljice Zene Sutherland: Ted i Jimmy
Zangwow’s Out-of-This-World Moon Pie Adventure,a autor je
ilustracija u serijama knjiga za čitače-početnike Alien i Possum
Tonyja Johnstona. Njegova je briljantno filmolika inačica klasika
Spider and the Fly spisateljice Mary Howitt dobila prestižnu
nagradu Caldecott Honor.
Uz to, Tonyjeve su ilustracije krasile djela najpoznatijih
autora iz žanra fantastike – kao što su J. R. R. Tolkien, Anne
McCaffrey, Peter S. Beagle i Greg Bear – kao i igre Magic The
Gathering tvrtke Wizards of the Coast.
Živi u Amherstu (država Massachusetts, SAD) sa suprugom
Angelom i mopsom Goblinom. Posjetite Tonyjeve stranice na
Internetu na adresi www.diterlizzi.com.
 i HOLY BLACK
Strastvena sakupljačica rijetkih knjiga narodnih predaja Holly
Black provela je djetinjstvo u ruševnoj viktorijanskoj kući, gdje
joj je majka hranila maštu pričama o duhovima i knjigama o
vilama. Stoga ne čudi da je njezina prva knjiga bila baš Tithe:
Modern Faerie Tale, gotički i vrlo umjetnički pogled na zemlju
vila. Objavljena je 2002. godine, dobila je jako dobre kritike, a
Američko udruženje knjižničara uvrstilo ju je među najbolje
knjige za mlade.
Holly živi u West Long Branchu, u državi New Jersey, SAD,
sa suprugom Theom i mnogobrojnim kućnim ljubimcima.
Posjetite Hollyne stranice na Internetu na adresi
www.blackholly.com.

Tony i Holly i dalje se danonoćno brane od ljutitih vila i

goblina da bi vam prenijeli Jaredovu, Mallorynu i Simonovu
priču.
 ZAHVALE

Tony i Holly žele zahvaliti:

Steveu i Dlan i, za njihove uvide,
Starr za njezinu iskrenost,
Mylesu i Lizi, koji su s nama pošli na putovanje,
Ellen i Julie, koje su pomogle da ovo postane naša stvarnost,

Kevinu za neiscrpni entuzijazam i vjeru u nas,

a posebno Angeli i Theu – nema dovoljno superlativa da se
opiše vaše strpljenje u podnošenju bezbroj noći ispunjenih
raspravama o Spiderwicku.