Против онога што је овде речено, често се приговара да су човековом знању једном заувек

постављене „непремостиве границе” и да, пошто он не може прекорачити те границе, мора се

одбацити свако знање које их не поштује. И свако ко износи тврдње о стварима које већина
људи прихвата као да леже изван граница човекове способности за знање сматра се веома
дрским. Овакви приговори у потпуности занемарују чињеницу да развој људских моћи знања
мора да претходи вишем знању. Оно што се налази изван граница знања пре таквог развоја
стоји, после буђења способности које спавају у сваком људском бићу, у потпуности у домену
знања. Једна тачка у вези с тим се, заиста, не сме занемарити. Могло би се рећи: „Које је
користи говорити људима о стварима за које њихове моћи знања још нису пробуђене, и које су
стога за њих још увек затворене?“ Ипак, то је погрешан начин да се на то гледа. Потребна су
одређена овлашћења да се сазна о чему се говори; али ако, након што су откривени, постану
познати, може их разумети сваки човек који размишља са логиком без предрасуда и здравим
осећајем за истину. У овој књизи ће се обзнанити само оне ствари које могу у потпуности да
произведу утисак да се кроз њих на задовољавајући начин може приступити загонеткама
људског живота и појавама света. Овај утисак ће се јавити код свакога ко допусти да мисли,
незамућене предрасудама, и осећај за истину, слободно и без резерве, раде у њему. Ставите
се на тренутак у позицију да се запитате: „Ако су ствари које се овде тврде истините, да ли оне
омогућавају задовољавајуће објашњење живота?“ и откриће се да живот сваког људског бића
даје потврду. Да бисмо били „учитељи“ у овим вишим регионима постојања, никако није
довољно да се само развије смисао за њих. У ту сврху је „наука“ неопходна, као што је
неопходна и за позив учитеља у свету обичне стварности. „Више виђење“ чини „зналца“ у
духовном исто толико као што здрави чулни органи чине „учењака“ у погледу стварности чула.
И пошто су у ствари сва стварност, нижа и виша духовна, само две стране једног те истог
темељног бића, свако ко је ненаучен у нижим гранама знања, по правилу ће то остати и у
односу на више. Ова чињеница ствара осећај неизмерне одговорности код онога ко се кроз
духовни позив осећа позваним да говори о духовним областима постојања. То му намеће
понизност и резервисаност. Али то никога не би требало да одврати од тога да се заокупи
вишим истинама — чак ни онога чије другачије животне околности не дају прилику за
проучавање обичне науке. Јер човек може, заиста, испунити свој задатак као човек, а да не
разуме ништа од ботанике, зоологије, математике и других наука; али се не може, у пуном
смислу те речи, бити „човек“ а да се, на овај или онај начин, не приближи разумевању природе
и одредишта човека како се открива кроз знање натчулног. Највише на које је човек у стању да
се угледа, он назива „Божанским“. И на овај или онај начин он мора мислити да је његово
највише одредиште повезано са овим Божанством. Стога се та мудрост која сеже даље од
чулног и открива му сопствено биће, а са њим и његов коначни циљ, може се врло добро
назвати „божанском мудрошћу“ или теозофијом. За проучавање духовних процеса у људском
животу и у космосу може се дати термин духовна наука. Када се, као што је случај у овој
књизи, из ове духовне науке извуку одређени резултати који се односе на духовно језгро
човековог бића, онда се израз теозофија може користити за ову област, јер се вековима
користи у овој области. Са тачке гледишта која је овде назначена, у овој књизи ће бити
скициран преглед теозофске концепције универзума. Писац неће изнети ништа што за њега
није чињеница у истом смислу као што је доживљај спољашњег света чињеница за очи и уши и
обичну интелигенцију. Јер један се бави искуствима која постају доступна свакој особи која је
одлучна да корача „путем знања“ описаном у посебном делу овог дела. Исправан став према
стварима натчулног света је претпоставити да су здраво мишљење и осећање способни да
разумеју све на начин истинског знања које може произаћи из виших светова, и даље да, када
се пође од овог разумевања, а самим тим и поставља чврсте темеље, направљен је велики
корак напред ка сопственом увиду; иако, да би се то постигло, морају се додати и друге ствари.
Али човек закључава и затвара врата истинском вишем знању, када презире овај пут и бива
реши да продре у више светове само на неки други начин.