1

ТЕМИШВАР (ТИМИШОАРА),
Највећи је град Баната, лежи на реци Бегеј и седиште је округа Тамиш. Са 412.753
становника Темишвар је четврти град по величини у Румунији, а такође је познат као и
културни, образовни и трговачки центар западне Румуније. Темишвар је и највећи
културно- историјски центар Срба у Румунији. Највише српског живља окупљено је
управо у Темишвару, где иначе постоје многе културне установе које их зближавају. У
Темишвару се налази седиште Епархије темишварске Српске православне цркве, као
и Савеза Срба у Румунији, а такође се овде издаје и српски недељник „Наша реч“.

Град се назива и „Малим Бечом“, јер је веома дуго био под Хабзбурговцима, и његово
средиште својом архитектуром и амбијентима подсећа на стари део Беча.
Темишвар дугује име реци Тамиш (рум. Timiş, антички Tibisis). Занимљиво је да кроз
град протиче само река Бегеј. Разлог овоме је повезаност и испреплетаност токова
ове две реке у прошлости на подручју града. Каснијом канализацијом и
обалоутврдом њихови токови су добили другачије правце, који су до данас у том
облику.

Румунски облик имена град је Timișoara (у изговору Тимишоара са меким „ш“) потиче
од античког назива Тибисис или Тибискус.[3] Српски назив за град Темишвар близак
је и дугује порекло мађарском називу Temesvár (мађ. Temes је Тамиш, vár је
тврђава). Хрватска верзија је слична, Temišvar. Немци називају двојако: сопствена
верзија је Temeschburg, а помађарена је Temeswar. Банатски бугарски назив је
Timišvár.

Темишвар је један од румунских градова који су најудаљенији од престонице

Букурешта, док је са друге стране град много ближи Београду (155 km). Најближи
већи град је северније постављени Арад на 43 km раздаљине.

Рељеф: Град се налази на југоисточном ободу Панонске низије, на око 100 метара
надморске висине, а сама локација града је граница између равнице на западу и
брдовитих делова на истоку.[4]

Клима: Клима у Темишвару је умерено континентална - панонска варијанта са

топлим летима и хладним зимама.

Воде: Кроз град протиче река Бегеј, али је у прошлости протицала и река Тамиш.
Тада је овај део низије био мочваран са нерегулисаним токовима. Каснијом
каналисањем и обалоутврдом токови обе реке су добили другачије правце, који су до
данас у том облику. Тамиш је тиме померен ван подручја града, док је Бегеј, као
градска река, смирен са веома лепо уређеном обалом претвореном у градско
шеталиште.

Према попису из 2002. године, на територији општине Темишвар живи

317.660 становника. Етничка структура је следћа:[5]
 2

• Румуни - 271.677 (85,52%) , Мађари - 24.287 (7,64%), Немци - 7.157 (2,25%), Срби
- 6.311 (1,98%)

На месту или у ближој околини данашњег Темишвара у римском периоду био је војни
логор Замбара или Зуробара. На остацима овог логора номадска племена која су
крајем старог века провалила из Азије у Европу (највише Авари) основала су насеље
под именом Бегеј. 1019. године овај локалитет је први пут споменут у писаним
изворима византијског порекла, мада се не може са потпуном тачношћу тврдити да се
ради о баш овом локалитету. 1154. године овај локалитет спомиње арапски путописац
Шариф ал Идризи „као леп град који нуди много богатстава“.
Прва историјска појава имена града је спомињање тврђаве Timişoara (лат. Castrum
Temesiensis) у документу угарског краља Андраша II из 1212. године. Темишвар, одн.
Timişoara засебно се први пут спомиње 1474. године.

Град су освојили отомански Турци 1552. године а Темишвар ће под њиховом

контролом остати следећих 164 година, и током дугогодишње отоманске владавине,
град ће доживети огромне промене у етничкој структури становништва. Године 1582,
Темишвар још увек има већинско мађарско становништво а у 17. веку, већину
становништва чине муслимански Турци. У истом периоду, у граду се јављају и скупине
Срба, Јевреја и Рома.

Године 1716, Темишвар ослобађа војвода Еуген Савојски у име Хабзбурговаца.

Муслиманско становништво се повукло из града са турском војском и град је остао са
свега 600-700 становника, од којих су 446 били Срби. И на првом званичном попису из
1720. године град је имао српску већину, а мањинске групе били су Румуни и Јевреји.
Мађари и Немци, будуће доминантно становништво Темишвара, још се нису почели
насељавати.

Темишвар је брзо постао привредно средиште овог дела хабзбуршког царства. 1718.
године отворена је прва пивара, а после тога и погон за прераду дувана. У периоду
1728- 71. врши се обалоутврда и каналисање Бегеја, који заправо постаје канал и веза
града са Дунавом. У брзо развијајући град досељава се велики број Мађара и Немаца,
па град добија изразито етничко и верско шаренило. У ово време градско језгро добија
правилне улице и тргове, а граде се и данашње барконе цркве свих вера.

Град постаје управно седиште новоформираног подручја Војводство Србија и Тамишки

Банат 1849. године, као исход Револуције 1848-49.[6] Ово војводство било је етнички
веома разнолико: у значајном постотку били су присутни Срби, Румуни, Немци и
Мађари. Године 1860. оно је укинуто и 7 година касније, после стварања Аустроугарске
и краљевине Угарске, расподељено на више нових жупанија. Град је у овом периоду
добио на значају као средиште јужне Паноније, па се веома брзо развијао на свим
пољима. По последњем угарском попису становништва из 1910. Темишвар је имао
72.555 становника, по националном саставу редом: Немци 31.644 (43,6%), Мађари
28.552 (39,3%), Румуни
7.566 (10,4%) и Срби 3.482 (4,8%).
 3

24. новембра 1918. године у Темишвар су умарширале српске трупе. Оне су напустиле
град у јулу 1919., када је град предат Румунији, а што је накнадно потврђеном
споразумом у Тријанону 1920. године. Када је град предат, 10. августа 1919. је одржан
велики скуп становника румунског Баната у Темишвару где је више од 40.000 учесника
гласало за уједињење Баната са Румунијом.[7][8] Град је постао средиште западног
дела Румуније па је почетком 30-тих, број становника нарастао на више од 100.000
становника.

Темишвар није много страдао у Другом светском рату, а су град захватиле снажне
промене у деценијама после. Као последица снажног привредног развоја дошло је до
наглог популационог раста града захваљујући пресељавању руралног становништва
из околних села, етнички румунских. У то време Румуни постају већинско становништво
у Темишвару, док број Немаца и Јевреја опада пресељењем у државе матице.
Јеврејска популација је готово нестала из града. До краха комунизма у Румунији
становништво Темишвара се утростручило у односо на 1930. годину, али је удео
Мађара опао са 30% на 7,5%, Немаца са 30% на 2% и Јевреја са 8% на 0%.

Шеснаестог децембра 1989. године, много грађана Темишвара је подржало

мађарског калвинистичког свештеника Ласла Токеша, против комунистичких
власти на челу са Николае Чаушеском, и тајне полиције, Секуритатее. Сутрадан
је у граду започео устанак против власти и ово је био почетак Румунске
револуције 1989. године, која је срушила режим недељу дана касније.[9]

Темишвар је снажно привредно средиште још од 18. века, када је постао и важно
управно седиште овог дела хабзбуршке монархије. Већ тада је град имао много
трговаца, занатлија и чиновника. Снажан просперитет се наставио и у 19. веку,
потпомогнут градњом железнице и модерних путева. У оквиру Румуније Темишвар се
и даље развијао, али будући да је постављен на крајњем западу земље, то је ишло
спорије у односу на друге румунске градове.

У периоду транзиције, током последњих 20-так година, Темишвар је и поред бројних

тешкоћа имао значајан развој. Верује се да је томе допринела удаљеност и
изолованост Темишвара и његове околине у односу на већи део државе и близина
развијенијег дела Европе. Чак је скован и израз „Темишварски модел“, који у
Румунији означава добар модел прилагољавања капиталистичкој привреди за
државне услове. У Темишвару су последњих година подигнути и отворени бројни
објекти индустрије и трговине, добрим делом захваљујући страним улагањима,
највише из Немачке и Италије. По најновијим проценама град има најмању стопу
незапослености у држави и веома високе плате за ниво матичне државе.

Железнички саобраћај је такође развијен, а железничка станица у Темишвару спада

у најпрометније у земљи, и сматра се за једно од важнијих железничких чворишта.
Градски аеродром „Трајан Вуја“ је аеродром са најбрже растућим прометом у
Румунији.
 4

Старо језгро Темишвара обликовано је током 17. и 18. века под утицајима који су
зрачили из средишта Аустроугарске, Беча и Пеште. Оно је састављено из четврти са
неколико историјских тргова и променада. Те четврти су: Град у Шанцу (рум. Cetate,
мађ. Belváros, нем. Innere-Stadt), Јожефин (рум. Iosefin, мађ. Józsefváros, нем.
Josephstadt), Јелизабетин(рум. Elisabetin, мађ. Erzsébetváros, нем. Elisabethstadt) и
Фабрика (рум. Fabric, мађ. Gyárváros, нем. Fabrikstadt). Старо градско језгро је данас
веома жив део града са бројним баровима, клубовима и гостионицама. Нарочито су
популарна места окупљања на старом барокном тргу.
У ГРАДУ ПОСТОЈЕ ТРИ ВЕЛИКА И ПОЗНАТА ТРГА:

• Трг уједињења (рум. Piaţa Unirii) је старији трг, приближно квадратног

облика. Око њега се налазе главна римокатоличка катедрала, Српска
саборна црква у Темишвару Темишварске епархије, као и бројне палате
некадашњих богаташа (Палата Барок, Палата Брук).
• Трг победе (рум. Piaţa Victoriei) је млађи градски трг, површински већи и
изразито издуженог облика. На једном страни трга је Катедрални храм
Банатске митрополије Румунске Православне цркве, а на другој здање Градске
Опере, која има репертоар на румунском, немачком и мађарском. На овом тргу
се налази и здање Банатског Музеја, као и низ градских палата из задњих
деценија Аустроугарске, грађених у сецесији и академизму.
• Трг слободе (рум. Piaţa Libertăţii) је са старом градском кућом, као и
бројним киповима.
• Здање Опере и националног театра, саграђено 1872. године; арх. Фелнер и
Хелмер
• Румунска саборна црква Банатске митрополије, саграђена 1946. године арх.
Јоан Трајанеску
• Саборна црква српске православне цркве, саграђена 1748. године, у којој се
налази вредни иконостас, дело Константина Данила и мајстора Михаила
Јанића из Арада.
• Кип вучице која доји Ромула и Рема, поклон града Рима из 1926. године
• Репрезентативна здања сецесије, саграђена између 1910. и 1914. године,
аутор већине арх. Ласло Секељ
• Стара градска већница, саграђена 1734. године у барокном стилу, арх. Пјетро
дел Бонцо
• Кип Богородице
• Биста Децебала, последњег дачког краља.
• Стуб куге
• Римокатоличка катедрална црква, грађена између 1736. и 1774. године, арх.
ЈозеФ Емануел Фишер фон Ерлах
• Барокна палата, некадашње седиште Српске Војводине