Dekodirani Kejnzijanizam

BY RADIVOJE OGNJANOVIĆ · PUBLISHED 18/02/2011 · UPDATED 09/03/2014

Kejnz je kao i Marks, kad god pomislimo da su njihove ideje otišle na
smetlište istorije, one se na veoma dobro smišljen i orkestriran način
vraćaju u život. Koliko god pogubne i katastrofalne posledice njihovog
učenja bile: od stagnacija do recesija i depresija, od ogromnih dugova do
pljačke građana, privrednika i investitora – države i narodi se uvek iznova
guraju u nove avanture i nove tragedije jer je to u skladu sa ciljevima jedne
interesne grupe koja budućnost sveta vidi u totalitarno uređenom društvu
kojim upravlja “svetska elita”. I Kejnz i Marks su tu nebitni, oni su bili samo
upotrebljeni i zloupotrebljeni pioni od strane bankarskog sektora čije je
glavno oružje u borbi za totalitarni svet – kontrola emisije novca i
kreditnog novca, tj. inflacija.

Nerazumljivi Kejnz
Nema sumnje u to da je Kejnz najčuveniji ekonomista dvadesetog veka i
da je njegov rad bio inspiracija za hiljade neuspelih ekonomskih
eksperimenata širom sveta. Uprkos katastrofalnim posledicama
Kejnzijanske škole, i uprkos tome što nikada nije ni došlo do istinskog
raskida sa tom promašenom i naglavačke okrenutom ekonomijom, i danas
ima mnogo onih koji pozivaju na “ponovno otkrivanje Kejnza”, a spas od
posledica Kejnzove politike traže opet u Kejnzovoj iluzionističkoj politici.
Ide se čak dotle da se citiraju reči onih koji kažu da je Kejnz “spasio svet”.
Kako to kaže Rokvel (Llewellyn H. Rockwell), ((Llewellyn H. Rockwell:
Hazlitt and Keynes – Opposite Callings)) po Kejnzovom iluzionističkom
učenju: štednja je štetna, inflacija je lek za nezaposlenost, investicije se
mogu i trebaju socijalizovati, potrošači su nerazumni i zato su njihovi
interesi nebitni, kapitala ima dovoljno za sve i zato se kamatne stope mogu
spustati ka nuli itd. Dakle, sve ono što je hiljade ekonomista širom sveta
stvaralo stotinama godina – Kejnz je okrenuo naglavačke.
Mora se priznati da je Kejnz bio čovek visoke inteligencije, a kako je rođen
u bogatoj i uticajnoj porodici – sva vrata su mu bila širom otvorena.
Kejnzov otac (John Neville Keynes) je bio dobar prijatelj sa Alfredom
Maršalom (Alfred Marshall) koji je imao veliki uticaj na
Kembridžu (Cambridge University). Kejnz je imao pristup elitnim krugovima,
a treba reći i to da je bio član tajne društvene elite na najvišem nivou, tj. da
je pripadao tajnom društvu Apostola (The Apostoles), i kasnije Blumsbari
grupe (The Bloomsbury group).
Dobar deo svog javnog života Kejnz je bio na liniji učenja svog profesora
Maršala, ali se onda sve odjednom promenilo. Kejnz napušta sve ono što je
do tada govorio, i odjednom, tridesetih godina prošlog veka, a sa svojih 48
godina, počinje da glasno i agresivno poziva na protekcionizam i
ekonomski nacionalizam. Štampa ga je ismevala zbog tako naglog
preokreta ali se Kejnz zbog toga nije mnogo uznemiravao jer je verovao da
može menjati mišljenje kad god hoće i koliko god puta hoće, i da za njega
ne važe nikakva standardna pravila. Zbog osobine da često menja
mišljenje, kritika je izbegavala da se uopšte bavi Kejnzovim radovima. U
tom pogledu interesantan je slučaj sa Hajekom koji je potrošio dosta
vremena u dokazivanju Kejnzovih zabluda iznesenih u knjizi “Treatise on
Money”, a onda se javljao Kejnz i odbacivao sve kritike tako što bi rekao da
je u međuvremenu promenio mišljenje i da više ne zastupa svoje ranije
stavove.
Kada je Kejnz 1936. godine objavio knjigu “Opšta teorija zaposlenosti, kamata i
novca”, u kojoj naglavačke obrće celokupnu ekonomsku nauku, mnogi je
nisu ni shvatili za ozbiljno. Za takve knjige, tj. za jezik kojim je knjiga
napisana, danas se upotrebljava izraz “mambo-džambo” jer je knjiga bila do
te mere nerazumljiva da niko nije znao šta je u njoj napisano. Na skoro
svakoj stranici se mogla naći neka novokreirana reč, knjiga je bila
kontradiktorna, nekonzistentna, nejasna, izmenjenih definicija i značenja
reči, netačna, i kao što su neki govorili – knjiga je bila do te mere
nerazumljiva kao da je bila šifrovana. Ima i onih koji su govorili da “ni sam
Kejnz nije razumeo ono što je napisao.” ((Lawrence R. Klein: The
Keynesian Revolution))
Pol Samuelson je o tome napisao sledeće:

“Mislim da ne odajem nikakvu tajnu kada kažem da niko na Kembridžu i

Masačusetsu, punih 12 ili 18 meseci nakon objavljivanja knjige, nije imao
predstavu o čemu se tu stvarno radi.”

Najveći deo knjige je bio nerazumljiv ali se iz mnoštva nerazumljivih

termina moglo razabrati da Kejnz u njoj daje “rešenje” za sve muke ovog
sveta. Kejnz kaže: da je moguće eliminisati problem nedostatka kapitala,
da je štednja štetna, da se sa smanjenjem kamatnih stopa na nulu može
izvršiti eutanazija kumulativne i nepravedne moći vlasnika kapitala, da je
moguća puna zaposlenost, da se putem monetarne ekspanzije i ugrađenih
stabilizatora mogu eliminisati ekonomske krize, da ima rešenje za
finansiranje budžetskog deficita, i tako dalje i tako dalje.

Šta stoji iza svega toga? Kakva je to magija u pitanju? Kakav je to čarobni
štapić otkrio Kejnz? Naravno, odgovor je jednostavan – “rešenje” za sve
ekonomske probleme Kejnz je našao u monetarnoj ekspanziji, tj. u
inflacionizmu. ((Radivoje Ognjanović: “EU – samorazarajući sistem”))

Rodbard za Opštu teoriju kaže da je to: “stara i dokazano pogrešna

merkantilistička i inflacionistička greška u rezonovanju, upakovana u
novo i sjajno pakovanje, praćena novoizmišljenim i nerazumljivim
rečnikom.”
U normalnim uslovima, sve bi to bile velike mane i veliki problemi za
jednu normalnu knjigu, ali kada knjiga zagovara potpuno promašenu
ekonomsku politiku – onda se te mane i problemi pretvaraju u vrlinu, a
sve po principu: što nerazumljivije – to bolje. Kejnzova knjiga je imala
svoju ciljnu grupu – državne vlasti, centralne banke i banke, tj. sve one
kojima je bilo potrebno jedno iluzionističko rešenje koje bi opravdalo
njihove inflacionističke želje. Njima je bio potreban samo jedan ugledni
ekonomista koji bi im ponudio ono što su dugo priželjkivali – ekonomsko
opravdanje za agresivnu monetarnu politiku. Vlade širom sveta, bez obzira
da li one bile male ili velike, bogate ili siromašne, socijalističke ili
kapitalističke – sve od reda su prigrlile Kejnza i njegovu “nauku”.
O tome se ne govori jer bi naškodilo imenu i delu “druga Kejnza”, ali oni
koji tragaju za istinom znaju veoma dobro da je Kejnz bio veliki i strastveni
pristalica fašističke ideje tridesetih godina prošlog veka. Kejnz je slavio
“istraživački duh” Osvalda Moslija (Sir Oswald Mosley), osnivača Britanske
fašističke unije. Zatim, Kejnz se pridružio Njujork Tajmsu u pohvalama
Musolinijevog centralističkog planiranja, a 1936. godine, nakon dolaska na
vlast nacista, piše predgovor za svoju knjigu na nemačkom jeziku u kome
kaže da se ideje iz njegove knjige mogu “mnogo lakše sprovesti u okviru
totalitarne države nego u uslovima slobodne konkurencije i slobodnog
tržišta”.
Sada znamo zašto su državne vlasti prihvatile Kejnza, ali zbunjuje
činjenica da tadašnja ekonomska elita nije adekvatno reagovala na
Kejnzovu šarlatansku i iluzionističku ekonomiju izloženu u knjizi “Opšta
teorija”. Stariji ekonomisti su odmah odbacili knjigu ali je ona bila
prihvaćena od mlađih ekonomista jer im je omogućavala lakši put u
građenju karijere u odnosu na starije ekonomiste. Tu se mora istaći i ono
što je zaista bilo Kejnzovo najjače oružje – lična harizma i magnetizam.
Rodbard dodaje još jedan razlog i kaže:
“Sasvim slobodno možemo reći, da Kejz nije bio profesor na Kembridžu, i
da nije bio student čuvenog Maršala, već da je bio učitelj ekonomije na
nekom manjem koledžu – teško je verovati da bi njegova knjiga uopšte
ugledala svetlo dana jer ne bi našla izdavača.”

Kejnzov magnetizam je bio toliko jak da je privukao čak i neke Hajekove

pristalice, a najtragičniji je bio “prebeg” Lajonela Robinsa (Lionel Robbins).
Robins je napisao i jednu izuzetnu knjigu o Velikoj depresiji (The Great
Depression), koja je u potpunosti pisana u Mizesovskom duhu, a koju
Mizesov institut izdaje čak i danas. Robins je za vreme rata radio zajedno
sa Kejnzom, i prosto postao “žrtva” Kejnzove harizme, a kasnije je o njemu
pisao kao “vanzemaljskoj”, “briljantnoj” i “bogovskoj” ličnosti. Pisao je i to
da je Kejnz jedna od “najzanimljivijih” osoba koja je ikada živela. Zarad
Kejnza, Robins je odbacio svoje najbolje delo, otišao u svet iluzija, a razumu
se vratio tek mnogo kasnije kada se iluzija raspršila.
Nemoralni Kejnz
Jedna od odlika Kejnza je i nemoralnost. Poznato je da su Kejnz i Hajek
svojevremeno imali veoma živu javnu prepisku u London Tajmsu,
((http://hayekcenter.org/?p=3057)) i da u toj prepisci Kejnz nije dobro
prošao. Hajek je svojim člancima bukvalno demolirao Kejnzovu
ekonomsku politiku, a osvetoljubivi i nemoralni Kejnz se koristio
trikovima tako što je umesto odgovora na iznesene Hajekove argumente,
odgovarao tako što bi kritikovao Hajekovu knjigu “Cene i proizvodnja”.
Kasnije, Kejnz je kao urednik Ekonomskog žurnala dao izuzetno lošu
kritiku Hajekove knjige, a tom prilikom je reagovao i Artur Pigu (Arthur
Pigou) rečima: “takvo ponašanje je velika greška.” Zbog takvog Kejnzovog
ponašanja Hajek nije komentarisao Kejnzovu Opštu teoriju, a kasnije je
mnogo puta govorio kako se kaje što to nije učinio.
Hajek nije napisao knjigu o Kejnzu, ali je to za njega učinila Suda
Šenoj (Sudha Shenoy). Suda, jedna od bivših Hajekovih studenata, je
primetila da je Hajek u toku 40 godina dosta pisao o Kejnzu, ali da je sve to
bilo razbacano u raznim knjigama i člancima. Suda je sve to prikupila,
povezala u jednu logičnu celinu, upotpunila komentarima i analizama, i
Hajekova knjiga o Kejnzu “Tiger by the Tail” je bila gotova iako je Hajek
nikada nije napisao. Knjiga je izašla 1972. godine, i uspela da na
paramparčad razbije učenje “najvećeg” ekonomiste dvadesetog veka.
Bilo kako bilo, i pored velike nepravde i neprijatnosti koje mu je Kejnz
učinio, Hajek nije bio zlopamtilo već je komunicirao sa Kejnzom. Po Hajeku,
a zaključujući na osnovu pozitivne Kejnzove kritike Hajekove knjige “Put
u ropstvo” (The Road to Serfdom) i na osnovu svog ličnog odnosa sa Kejnzom,
Kejnz je bio na ivici da se odrekne “kejnzijanskog sistema”. Rodbard se po
tom pitanju nije složio sa Hajekom već na osnovu detaljne analize
zaključuje da Kejnz samo čini kejnzijansku stvar: “stalno prebacivanje,
izbegavanje, vrdanje, menjanje, bez ikakvih obzira prema moralu,
standardima i principima. Kejnz bi verovao u bilo šta, rekao bilo šta, uradio
bilo šta, samo ako bi mu to omogućilo dalji napredak i stavilo ga (i njegovu
klasu tehničara) u poziciju da upravlja svetskom ekonomijom”.
Osim nemoralnosti, Kejnz je bio i veliki “šaljivdžija”. Kada se suočio sa
sasvim opravdanim pitanjem inflacionog problema svog modela, Kejnz
odgovara na sledeći način: “Sada se već nalazimo u dubokom vodama.
Divlja patka je zaronila duboko, duboko koliko je mogla, a onda se zaplela
u trsku, vodeni korov i ostalo smeće što se dole može naći, tako da je
potrebno imati veoma istreniranog psa koji bi duboko zaronio i izvadio je
napolje”. Ko će ga znati, možda je baš ova Kejnzova “divlja patka” uticala
na Sudu da Hajekovu knjigu nazove “Tiger by the tail”. U kontekstu “Kejnza
šaljivdžije” možemo posmatrati i sam naziv knjige – zašto baš ta reč
“Opšta”? Asocijacija je više nego jasna: isto kao što je Ajnštajn svoju teoriju
nazvao “Opštom teorijom relativnosti”, tako je i Kejnz svoju teoriju nazvao
“Opštom teorijom…”, sa jasnom namerom da sebe predstavi “Ajnštajnom
ekonomske nauke”.
Hajek o Kejnzijanizmu
U Kejnzovom iluzionističkom svetu izobilja, povećanje količine novca će
dovesti do povećanja zaposlenosti i povećanja realnog dohotka zbog toga
što će biti dovoljno svih činilaca proizvodnje. Međutim, Hajek nam
dokazuje ((Friedrich August Hayek: Tiger by the Tail)) da u stvarnom svetu
nema neograničenog kapitala i da će povećana potrošnja na račun
ekspanzivne monetarne politike dovesti samo do kratkoročne, fiktivne
zaposlenosti, koja se kasnije vraća kao bumerang u obliku još veće
nezaposlenosti. Povećana potrošnja će dovesti do privremenog rasta
zaposlenosti, ali na račun povećanja opšteg nivoa cena. Umrtvljeni resursi
će se uposliti ali će to biti na račun smanjenja uposlenosti u drugim
sektorima. Ni jedna državna intervencija nije neutralna, tako da svako
veštačko stimulisanje tražnje u jednom sektoru izaziva smanjenje tražnje
u drugim sektorima. Kada troškovi proizvodnje isprate (dostignu)
povećanje cena finalnih proizvoda – gubi se efekat veštačke stimulacije,
nezaposlenost se opet javlja, ali ovoga puta u još većem obimu usled
pogrešne alokacije dodatnih resursa.

Tada se vlast i centralna banka opet nađu pred istom dilemom kao i na
početku – da li odustati od intervencionizma i dozvoliti nezaposlenost, ili
nastaviti sa monetarnom ekspanzijom? Ukoliko se nastavi sa
monetarnom ekspanzijom onda se problem opet odlaže na kratak rok, a
nakon isteka tog roka vlast se suočava sa još većim problemom. Na taj
način stvaraju se uslovi za uvek-rastuću monetarnu i cenovnu inflaciju
koja vodi sve većem privrednom poremećaju, a kako znamo da je
nemoguće stvoriti takav sistem koji bi konstantno obezvređivao svoj
novac, jedini logični ishod intervencionizma je – uništenje novca i potpuni
slom privrednih aktivnosti usled nepostojanja sredstva razmene.

Hajek se ne bavi samo kritikom već daje i alternativu: monetarna

ekspanzija se mora zaustaviti, tj. mora se dozvoliti da se cene neuposlenih
resursa prirodno spuste na održivi nivo koji je u skladu sa postojećim
dohotkom. Na taj način bi nezaposlena radna snaga i ostali resursi bili
određeni cenovnim sistemom i u skladu sa postojećom količinom novca.
Mora se dozvoliti tržišno podešavanje relativnih cena i nivoa plata čime bi
se obezbedila koordinacija strukture uposlenih resursa sa strukturom
potražnje za resursima. Suprotno tome, ako se nastavi sa inflacijom, tj. sa
povećanom agregatnom potrošnjom, dolazi do kratkotrajnog povećanja
uposlenosti koje izaziva neadekvatnu distribuciju resursa, a kao posledicu
toga dobijamo neminovnu kasniju korekciju koja postepeno prerasta u
depresiju.

Cena održanja pune zaposlenosti putem stalno rastuće inflacije ne samo

da raste, već izaziva progresivno pomeranje ekonomskih resursa, ne u
skladu sa zdravom ekonomskom kalkulacijim, već u skladu sa mestom ka
kome je inflacija usmerena.

Hajekova analiza je kristalno jasna, logična, i do te mere činjenično

zasnovana, da je zaista teško naći bilo kakvo smisleno opravdanje za one
koji u stalno-rastućoj monetarnoj ekspanziji vide način za rešavanje
ekonomskih problema. Svi ti režimski i sistemski-podmićeni i
kontrolisani ekonomisti, žive u iluzionistički pojednostavljenoj zemlji
čuda u kojoj se svi ekonomski problemi rešavaju pritiskom na dugme
mašine za štampanje novca. Hajek ovde ističe da takve osobe uopšte ne
zaslužuju da se nazivaju ekonomistima, a zatim dodaje:
”Ne mogu se oteti utisku da se ovde ne radi samo o opasnoj intelektualnoj
grešci, već da se radi o nečemu drugom – o izdaji ekonomske profesije i
smrtnoj opasnosti za našu civilizaciju. U pogledu kratkotrajnih efekata
ekonomisti ne mogu videti mnogo više od ostalih privrednih učesnika, ali
je zato njihova velika privilegija i profesionalna obaveza da vide i ono što
je skriveno neistreniranom oku ostalih učesnika; da pojave posmatraju
šire i da naglasak stavljaju na dugoročne efekte koje će svaka ekonomska
mera proizvesti.” ((Friedrih August Hayek: The Pure Theory of Capital))

Do koje mere je Kejnzijansko učenje poremećeno vidimo upravo na ovom

primeru kada uporedimo ovo što je rekao Hajek sa onim što je rekao
Kejnz:“Na dugi rok svi smo mrtvi.” Dakle, potpuna sebičnost i neodgovornost
za bilo šta. Bitno je živeti i trošiti danas, a šta će se događati sa
generacijama koje dolaze – to je za Kejnza nevažno. Čovek bez morala,
nedovoljnog znanja, velike arogancije, bez vizije, bez osećanja za pravdu,
bez osećaja za tradiciju, dekadentan, opsesivan u pogledu anti-štednje
(čemu štednja ako smo ionako uskoro svi mrtvi), bez ikakvog cilja, bez
nade, bez vere, antihrišćanin (za njega je Hrišćanstvo bilo samo jedan
hokus-pokus) itd. ((http://www.tkc.com/resources/resources-
pages/keynes.html))
Još bi se mnogo toga moglo reći o Kejnzu kao osobi, ali nećemo se previše
zadržavati na tome nego ćemo se koncentrisati na ekonomska pitanja.

Povećanje količine novca ne utiče na sve cene simultano i proporcionalno,

već na neke utiče odmah a na neke kasnije; na različite cene inflacija utiče
različito i u različito vreme. Donosioci poslovnih odluka (pojedinci,
porodice, preduzeća) ne suočavaju se sa indeksom cena već sa individualnim
cenama. U inflacionim uslovima nije previše teško predvideti rast indeksa
cena ali je veoma teško predvideti kretanje cena pojedinih proizvoda.
Prosečno povećanje cena se izračunava kasnije i po pravilu je taj podatak
beznačajan jer nam ne pomaže u procesu određivanja promene
individualnih cena.
Kontinuirana monetarna ekspanzija znači nastavljanje kontinuirane
dekoordinacije resursa i čini resurse manje produktivnim nego što bi oni
stvarno bili u neinflatornim uslovima. Sa stanovišta Austrijske škole
ekonomije, svetska ekonomija se nalazi u procesu stalnih promena, što
znači da će se relativni nedostatak resursa i preferencijala stalno javljati.
Monetarna ekspanzija sa sobom nosi nekoordinisanu promenu cena, tj.
one ne daju pravu sliku nedostajućih resursa i preferencija, a samim tim
dostignuta zaposlenost postaje i ostaje neodrživa zaposlenost.

Iluzionistička ekonomija
Sjajnu kritiku promašene Kejnzijanske ekonomske politike daje nam i
Albert Han (L. Albert Hahn) u knjizi “Ekonomska iluzija”. ((L. Albert Hahn:
Economics of Illusion)) Han se prvo osvrće na iluzionističku ideju pune
zaposlenosti, i ukazuje na to da efekti monetarne manipulacije traju samo
u periodu dok ne dođe do reakcije na povećanu količinu novca (reaction-
free period). Kejnz i njegovi sledbenici prave fatalnu grešku
podrazumevajući da su ti specijalni uslovi stalno prisutni, a onda na osnovu
te pogrešne pretpostavke formulišu neodrživu teoriju pune zaposlenosti.
Ta teorija je nerealna, konfuzna, nelogična i neodrživa.
Nakon izvršenog monetarnog udara, ekonomija se veoma brzo nađe u
neravnoteži, a svaka dodatna monetarna ekspanzija samo dodatno
produbljuje neravnotežu i pogoršava stanje ekonomije. Ako se sa
monetarnom ekspanzijom nastavi čak i kada je ekonomija “sazrela” za
jednu ozbiljnu korekciju, onda takva politika neminovno izaziva
katastrofalne posledice jer se celokupna ekonomska struktura nađe u
stanju potpune poremećenosti, u kojoj su tržišni mehanizmi potpuno
blokirani, a onda ekonomski sistem prerasta u socijalistički ili državno-
socijalistički sistem.

Ideja državnih vlasti, da putem monetarne ekspanzije mogu finansirati

deficit, je potpuna iluzija jer privredni subjekti veoma brzo postanu svesni
povećane količine novca u opticaju. U samoodbrani od monetarne agresije,
oni putem povećanja cena pokušavaju da neutrališu negativne posledice,
nastaje opšta trka rasta cena, dolazi do smanjenja privrednih aktivnosti,
dolazi do smanjenja zaposlenosti, smanjena zaposlenost dovodi do
smanjene realne tražnje, i tako čitav sistem ulazi u fazu kontinuiranog
procesa smanjenja privrednih aktivnosti a kriza se širi u koncentričnim
krugovima.

Tada nastaje stanje panike, dolazi do potpune obustave investicija, a kao

jedini investitor se javlja država. Zašto država? Da li je to zbog toga što ona
bolje zna u šta treba investirati? Naravno, nije to u pitanju, već država
investira novcem nastalim iz emisije novonaštampanog novca, tj.
investicije se socijalizuju. Što se država više upliće u proces “selektivnog
investiranja”, privredna situacija se sve više pogoršava za sve ostale
privredne učesnike, i tako privredni sistem nezaustavljivo klizi ka
masovnom bankrotu i totalnom kolapsu.

Država svoju intervencionističku politiku opravdava argumentima:

“socijalne pravde”, “društvenom korisnošću”, i sličnim besmislenim
argumentima, ali je više nego jasno da je to samo jedna iluzija, i ništa drugo
do iluzija.

Kada država uđe u jednu iluziju, onda ta iluzija stvara pogodno tlo za drugu
iluziju, zatim dolazi do treće, četvrte, pete i tako dalje, sve do momenta kada
se država nađe pred kolapsom, a država se odluči za još jednu, očajničku,
iluzionističku meru – kontrolu cena. Iluzionistička vlada ne vidi da će
zamrzavanje cena dovesti do smanjenja proizvodnje usled neisplativosti
proizvodnje po tim cenama. Naravno, država neće odustati od iluzionizma,
tako da će nekom administrativnom merom pokušati da primora
proizvođače da nastave sa proizvodnjom, a onda će doći do pada kvaliteta
proizvoda i do pojave crnog tržišta. Crno tržište će smanjiti ionako niske
poreske prihode, a u opštem haosu doći će do sve veće korupcije, do porasta
kriminala, do sve manje proizvodnje, do velike nestašice velikog broja
proizvoda, vremenom će se javiti i nestašica osnovnih životnih proizvoda,
a državi će na raspolaganju ostati samo jedna mera – racionalisanje hrane
i ostalih životnih proizvoda. Kada država dođe do te faze – do faze “tačkica”
i narodnih kazana, onda nestaje bilo kakve motivacije, a celokupna
ekonomija ulazi u stanje totalne destrukcije.
Inflacija ne utiče samo na cene domaćih proizvoda već utiče i na
poskupljenje stranih valuta, tj. na poskupljenje valuta zemalja sa
konzervativnijom monetarnom politikom. Ukoliko se država odluči za
fiksni devizni kurs (u bilo kom obliku) onda inflacija vodi ka stvaranju
crnog deviznog tržišta i ka stalno rastućem trgovinskom deficitu. U
takvim uslovima, zlato i strane valute napustaju sistem, a država dospeva
u stanje bankrota usled nemogućnosti servisiranja stranog duga. Han ovde
pominje novu iluziju, iluziju o prirodno uravnoteženoj trgovinskoj
razmeni, i daje nam primer velike nemačke hiperinfacije pomoću koje
dokazuje da razaranje domaće valute nije posledica poremećenog
trgovinskog balansa, već poremećene domaće monetarne politike.

Najtragičnija iluzija, neizbežna posledica svih ostalih iluzija, je ta da se svet

mora razdvojiti na dva dela: na države sa čvrstom i na države sa mekom valutom.
Slaba valuta nije posledica ekonomskih uslova, već posledica pogrešne
monetarne i fiskalne politike, posledica ignorisanja monetarne teorije ili
posledica doktrinarne tvrdoglavosti.
Ako veći deo stanovništva i privrede izgubi poverenje u vrednost novca,
neće biti ni ekonomske stabilnosti ni povećanja zaposlenosti. Kada cene
počnu da divljaju, privrednici ne mogu izračunati realne proizvodne
troškove, ne ulaze u nove investicione projekte, niti dolazi do povećane
proizvodnje.

Ma kako zastrašujuce izloženi scenario izgledao, on je neminovnost do

koje mora doći usled sve veće državne intervencije i državnog “planiranja”.
Što više planeri “planiraju”, sve više intervencija, regulacija i standarda
ćemo dobijati, sve do momenta kada sve, apsolutno sve, bude pod
direktnom državnom kontrolom. Pod izgovorom “zaštite prava radnika i
ugroženih socijalnih grupa”, zbog kojih se navodno sprovodi monetarna
ekspanzija, čitave države i skoro celokupno stanovništvo (osim najvernijih
sluga) će se naći u položaju savremenog ropstva.
Od “planera” ne možemo očekivati da shvate da je do sloma i katastrofe
došlo, ne zbog neke “urođene tržišne greške” i “kapitalizma”, već zbog jedne
fundamentalne iluzije da sistematsko uništavanje novca vodi ka
prosperitetu i blagostanju. Kapital je samo stabilan novac, relativno
nepromenljiv novac, a ne šarena hartija koja se štampa u neograničenim
količinama. Siromaštvo jedne države, nacije ili pojedinca, mora se
manifestovati kroz nedostatak novca.

Neuspeh “Nove ekonomije”

Promašenu “Opštu teoriju” briljantno analizira i Henri Hazlit (Henry Hazlitt)
u svojoj knjizi Neuspeh “Nove ekonomije”. ((Henry Hazlitt: The Failure of the
“New Economics”)) Objašnjavajući razloge za obimnost svoje knjige (skoro
500 stranica), Hazlit kaže da se nije moglo drugačije jer se ne radi o analizi
normalne knjige sa jasno prezentovanom idejom, već se moralo analizirati
poglavlje po poglavlje, stranica po stranica, a ponekad čak i rečenica po
rečenica. Hazlit nakon detaljne analize Opšte teorije kaže:
“U njoj nisam mogao naći ni jednu jedinu značajnu doktrinu koja bi u isto
vreme bila i istinita i originalna. Sve ono što je originalno – nije istinito, a
sve ono što je istinito – nije originalno.”

Hazlit kaže da je Kejnzov investicioni multiplikator čista fikcija. Nema

nikakvog fiksnog i predvidljivog multiplikatora. Nema nikakvog
preciznog, predeterminisanog ili mehaničkog odnosa između dohotka,
potrošnje, investicija i povećanja zaposlenosti. Nemoguće je izračunati
investicioni multiplikator.
Hezlit zapaža i to da Kejnz jednu od svojih fraza, “marginalnu efikasnost
kapitala”, koristi u mnogo različitih slučajeva, tako da je teško, ako ne i
nemoguće, shvatiti pravi smisao i šta je Kejnz stvarno pod tim mislio.
Kejnzovo objašnjenje da je uzrok ekonomske krize “iznenadni kolaps
marginalne efikasnosti kapitala”, je ili beskorisni truizam ili očigledna
greška, sve u zavisnosti šta je Kejnz mislio pod navedenim pojmom.
Ukoliko se misli na kolaps poverenja, onda je u pitanju truizam. Ukoliko se
misli na kolaps fizičke produktivnosti, onda je to besmislica. Ako se misli na
kolaps vrednosne produktivnosti, onda se time izvrće odnos uzroka i
posledice. Kejnzov lek za krizu su perpetualno niske kamatne stope ali je
jasno da ovaj recept vodi ka perpetualnoj inflaciji i beskonačnom
obezvređivanju novca.
Hezlit ukazuje i na neodržive Kejnzove argumente protiv “likvidnosti” i
“spekulacija”. Rizik se ne može izbeći, neko ga mora preuzeti, ali Kejnz
misli da se narodu ne može verovati da će svoj novac investirati na pravi
način, i zato se zalaže za to da im novac bude, na jedan ili drugi način,
oduzet od strane državne vlasti, i da onda taj novac bude “investiran” na
način koji odrede državne vlasti.

Kejnz za kamatne stope kaže da su one samo “nagrada za odricanje od

likvidnosti”, ne shvatajući da bez prethodne štednje ne bi ni bilo te
likvidnosti. Kada bi Kejnzova teorija o kamatama bila tačna, onda bi
kamatne stope bile najveće u najdubljoj fazi depresije, i najniže na vrhuncu
prosperitetnog perioda, a iz uskustva vidimo da je situacija sasvim
suprotna.

Kejnz nije u pravu ni kada na kamate gleda kao na čisto monetarni

fenomen. Ta greška je posledica njegovog viđenja funkcionisanja
monetarne politike u kome novca ima uvek dovoljno, tako da se onda
stvarni činioci mogu ignorisati ili čak u potpunosti odbaciti.

Kejnzov predlog za “eutanaziju rentijera novca”, u svojoj suštini predstavlja

eksproprijaciju uštedjevine. Kejnzov plan za “socijalizaciju investicija”
neminovno vodi u socijalizam i centralističko državno planiranje. Ukoliko
bi se njegove ideje sprovele, nestalo bi bilo kakve privatne inicijative i
odgovornosti. Kejnz ovim predlogom de facto predlaže uvođenje
socijalizma, a sve pod plaštom “reformisanja” i “očuvanja” kapitalizma. Za
one koji misle da je ova konstatacija preuveličana i pogrešna, citiraćemo
još jednu Kejnzovu izjavu:
“Najbolji način za uništenje kapitalizma je smanjenje vrednosti
novca (debasement). Politikom kontinuirane inflacije, državna vlast može
tajno i prikriveno konfiskovati najveći deo bogatstva svojih građana.”
Dakle, ne radi se ni o kakvoj Kejnzovoj zabludi u pogledu stvarnih efekata
inflacije, već o smišljenom načinu razaranja tržišne ekonomije u cilju
stvaranja uslova za uspostavljanje totalitarnog sistema. Ono što Kejnzu
očigledno nije bilo najjasnije je to da se obezvređivanjem novca ne uništava
samo kapitalizam, već čitav ekonomski sistem. Tačno je da se tako može
uništiti kapitalizam; tačno je i to da se tako može stvoriti totalitarno
društvo; ali kada se uništi novac, onda više nema ekonomske kalkulacije i
zato je socijalizam samouništavajući sistem. Kejnzijanizam ne uništava
samo kapitalizam, već čitavu, na novcu izgrađenu civilizaciju, što znači da
Kejnzijanizam vraća civilizaciju na sam početak, na razmenu proizvoda
putem trampe.
Kejnzove manipulacije
Državna vlast uvek traži nove izvore prihoda, a u kriznim vremenima
očajnički traži nove izvore finansiranja. Tako je bilo i u vreme Velike
depresije. A onda se pojavljuje, kako to kaže Rodbard, veliki Kejnz sa
njegovom modernom i “naučnom” ekonomijom koja kaže da klasični
ekonomisti nisu znali ništa, i da državna vlast ima, ne samo pravo, već i
“moralnu obavezu” da troši, troši, troši…; da ulazi iz deficita u deficit u cilju
“spasavanja ekonomije” od nemoralnih i oprezno uravnoteženih budžeta,
i da generiše oporavak od depresije. Možemo samo zamisliti sa kakvim su
oduševljenjem državne vlasti dočekale “spasioca Kejnza”.

Ovde moramo reći i to da je u to vreme intelektualna elita bila ubeđena da

je tržišni kapitalizam glavni uzrok krize i da je on odgovoran za depresiju
i pojavu komunizma, socijalizma i fašizma. Tada se nije znalo, kao što se
ni danas ne zna, da je glavni uzrok krize i svih patnji čovečanstva –
INFLACIONIZAM.

Sve ekonomske patnje moderne civilizacije dolaze od pljačkaškog

mehanizma u kojem jedna mala kriminalna grupa, putem centralnih
banaka i bankarskog sistema, krivotvori novac i tako preuzima vlast nad
celim svetom. Razlika između nekad i danas je u tome što se nekada
stvarno nisu znali razlozi izbijanja krize (tada Austrijska škola ekonomije
nije bila u potpunosti zaokružena), a danas se istina ne zna samo zbog
moralnog sunovrata, poltronstva i kukavičluka onih koji sebe nazivaju
“ekonomistima”.
Kada govorimo o Kejnzu manipulantu, onda se često čuje ime Žana-Batiste
Seja (Jean-Baptiste Say). Roba se, kaže Sej, ne plaća novcem već drugom
robom. Novac je samo opšteprihvaćeni medijum razmene; novac ima samo
ulogu posrednika u procesu razmene roba. Krajnji cilj prodavca robe nije
novac, već kupovina druge robe. U Kejnzovoj interpretaciji Sejovog
zakona (Say’s Law), “ponuda kreira svoju sopstvenu tražnju”. Po toj
interpretaciji, svaka proizvedena roba će automatski naći svoga kupca, a
agregatna tražnja će uvek biti jednaka agregatnoj ponudi. Recesije se neće
javljati, i puna zaposlenost je sasvim sigurna.
Rodbard je ovde spreman da Kejnzu progleda kroz prste i kaže da se neke
Kejnzove greške mogu pripisati Kejnzovom “ignoranstvu” i nedovoljnom
poznavanju ostalih ekonomskih škola, pa se na taj način može objasniti i
njegovo tumačenje Sejovog zakona, ali se ignoranstvom ne može objasniti
to što je pokušao da sebe prikaže kao prvog ekonomistu koji objašnjava
nezaposlenost, kao i teza da količina novca nikako ne može uticati na
ekonomiju i pojavu ekonomskih ciklusa. Kejnz je debatovao sa Hajekom i
veoma je dobro znao za tvrdnje Austrijske škole ekonomije da su
ekonomski ciklusi posledica monetarne i kreditne ekspanzije koja dovodi
do predimenzioniranja proizvodnih kapaciteta i promašenih investicija,
koje se u periodu recesije moraju likvidirati. ((Murray N. Rothbard: Keynes,
the Man))

Rodbard kaže da to nije slučajno, već da je to Kejnzov namerni pokušaj

decepcije, tj. onog što se danas eufemistički naziva “dezinformisanjem”. U
cilju osvajanja sveta sa svojom ekonomskom teorijom, Kejnz je morao
uništiti sve oko sebe, pa čak i svoje kolege sa Kembridža. Kako je Kejnz
mislio, onaj ko kontroliše Kembridž taj kontroliše svet, i zato je njegov
“najopasniji” rival bio Artur Pigu koga je Maršal izabrao za svog
naslednika. Od tada započinje Kejnzova kampanja za uništenje Pigua,
vrbovanjem i “podmićivanjem” bivših studenata, podmetanjima,
prevarama, omalovažavanjem svojih kolega pred studentima itd.

Mizes kaže da Kejnz nije bio “inovator i šampion novih ekonomskih metoda”, već
se njegov “doprinos” može posmatrati samo u tome što je dao opravdanje i
legitimitet vladajućim strukturama u pogledu monetarne ekspanzije, a
koju su ozbiljni ekonomisti smatrali katastrofalnom. Kejnz nije bio
“revolucionaran”, kako su ga neki poltroni nazivali, nego se ta “revolucija”
već bila dogodila u prethodnom periodu, a Kejnzova uloga u svemu tome je
bila – fabrikovanje jednog pseudo-naučnog opravdanja za prethodno
spovođenu politiku.
Samo je to razlog “velikog uspeha” njegove knjige i njegove ogromne
popularnosti. Državne vlasti su ga sa puno entuziazma dočekivale.
Posebno zadovoljni su bili intelektualci pod nazivom “vladini ekonomisti”.
Oni su imali grižu savest jer su morali da sprovode ekonomsku politiku
koju su svi ekonomisti osuđivali kao kontraproduktivnu i pogubnu. Sada
su mogli da odahnu, “nova ekonomija” im je donela moralnu ravnotežu. Za
Kejnzov uspeh bez presedana najzaslužnije je njegovo opravdanje
“finansiranja deficita”. U pitanju je pseudo-filozofija onih koji nisu mogli
da smisle ništa pametnije osim da razore akumulirani kapital, kapital koji
su stvarale prethodne generacije. ((Ludwig von Mises: Planning for
Freedom))

Zaključak
Nažalost, to o čemu je govorio Mizes danas možemo samo proširiti i reći da
režimski ekonomisti ne mogu da smisle ništa drugo osim beskonačnih
varijacija za razaranje akumuliranog kapitala, a danas se termin “režimski
ekonomisti” može odnositi na skoro celokupnu ekonomsku profesiju.
Danas, barem u državi Srbiji, skoro celokupna ekonomska nauka se
pretvorila u instrument za opravdanje katastrofalne ekonomske politike
kojom vlast, NBS i bankarski sektor pljačkaju građane Srbije i razaraju
srpski ekonomski sistem. Sistem poltronsko-iluzionističke ekonomske
politike se sa individualnog nivoa preselio na sistemski nivo. Kada se
čitava ekonomska nauka preobrazi u sistem masovne iluzionističke
obmane, onda država i njen narod definitivno idu ka svom kraju.
Ali, bez obzira na sve, zdravo ekonomsko tkivo mora da postoji i ono
definitivno postoji, potrebno je samo razbiti strah u kome danas živimo i
osloboditi potencijal onih koji znaju a ne smeju da kažu to što znaju zbog
straha od posledica. Ma kako čudno to nekima izgledalo, i pored toga što i
Amerika sve dublje tone u totalitarizam, Amerika je u pogledu ljudskih i
intelektualnih sloboda čak i sada još uvek oaza i carstvo slobode u odnosu
na totalitarnu Evropu i bivši komunistički blok, i zato se nije čuditi tome
da se Mizesov institut nalazi baš u Americi a ne u Evropi. Nije se čuditi ni
tome da su Mizesove knjige bile zabranjene u bivšem Sovjetskom Savezu.
Nije se čuditi ni tome da Mizesovih knjiga u Srbiji nije bilo ni u vreme
crvenog komunizma, kao što ih nema ni danas u vreme žutog komunizma.
Boje se mogu menjati, “dresovi” se mogu menjati, ali se totalitarna,
internacionalistička i komunistička politika ne menja.

U državi Srbiji, državi u kojoj od svog nastanka pa sve do danas skoro da i

nije bilo istinske slobode već je konstantno bila pod otvorenom ili mekom
okupacijom, stvarao se i usavršavao, i do perfekcije usavršio, jedan sistem
“poltronizovanog elitizma” u kome se stvorila jedna duboko poremećena
kvazi elita sa savršenom sposobnošću da “čita misli” svojih novih
gospodara (bez obzira kojom se brzinom gospodari smenjivali) i da menja
mišljenje brzinom svetlosti. Kada imate elitu koja se okreće onako “kako
vetar duva”, i koja uvek gleda isključivo svoje sebične interese, onda –
teško narodu sa takvom elitom. Narod sa takvom elitom, ili da budemo
sasvim precizni – narod bez elite, osuđen je na stalno robovanje.
Da li će se nešto po tom pitanju promeniti, to ćemo videti, a primer
ponašanja pravog intelektualca daje nam Hazlit. Umesto da krene
Kejnzovim putem, putem novca, karijere, slave i moći, Hazlit se odrekao
svega toga zarad istine. Kada se od njega, kao jednog od uređivača Njujork
Tajmsa, tražilo da piše pozitivno o Kejnzovim ludostima, on je to odbio.
Hazlit svoju dušu nije prodao Đavolu, odrekao se “svog bogatstva ovog
sveta”, i ostao veran istini. Hazlit je odabrao svoj put i ostavio nam velike
reči koje govore o mudrosti i obavezi da sledimo put slobode i istine:

“Naša je obaveza da govorimo još jasnije i još hrabrije, da vredno radimo i

da nastavimo sa borbom sve dok je u nama imalo snage. Ovo vreme traži
hrabrost. Ovo vreme traži težak rad. Zahtevi su veliki ali je ulog još
veći. Ulog je ništa drugo nego – budućnost slobode i civilizacije.”