О ПИСЦУ И ДЕЛУ.

Велики француски романсијер Оноре де Балзак (1799–1850)

оставио је за собом големо дело. Кад се не узму у обзир толики
његови младићски романи, којих се доцније одрекао, Балзак је
оставио на стотину књига. И тај гигантски рад извршен је до
педесете године његова живота, који се скрхао под тако великим
теретом. Та натчовечанска вредноћа била је кобна не само по
необично отпорно здравље и дивовску животну снагу овога писца, те
претукла Херкула на по пута, већ је морала нахудити и његову
књижевну гласу у познијим временима. Стотина књига претставља
тешко бреме, под којим не може задуго да се иде кроз далека
поколења. За најдужи пут треба најмањи пртљаг.
Кад потомци буду вршили избор како знају и умеју, од стотину
књига Балзакових преостаће свакако десет књига које заслужују да
их будућност чува. Преостало више или мање тих дела намењених
вечитости, извесно је да ће се међу њима налазити »Голицаве приче«
(»Contes drolatiques «), за које је Тен, француски познавалац лепога у
свету, рекао да су дивне приче (сопtes admirables).
»Голицаве приче« су особито дело Балзаково. Ту се зачетник
натурализма и мајстор психолошког сликања обраћа старини, да из
романтике, психологије и хумора исплете тридесет прича. Весела
књижевност старе Француске јавља се у последњем свом изданку: у
писцу »Голицавих прича« ускрсава као жив мајстор Рабле, земљак и
узор Балзаков, »кнез сваке мудрости и сваке шале«. »Голицаве приче«
написане су старинским француским језиком, стилом, дикцијом и
правописом шеснаестога века, и требало је да буду француски
Декамерон; али, од намераване стотине приповедака Балзак је
израдио само тридесет.
Балзак је своје »Голицаве приче« сматрао фриволнијим делом
свога стварања, и у предговору трећој десетини изјављује како »у
сваком концентричном послу, као што је грађевина које се прихватио
писац, треба да се поводи за господњим законима и да израђује и
љупко цвеће, смешне бубе, лепе вијугаве змајеве, обојене па и
позлаћене, макар често и немао злата, и да их баца подно својих
снежних гора, нагомиланих клисура и других мудролија, дугих и
страховитих радова, мраморних колонада, правих мисли исклесаних
у порфиру.« Према томе очигледно је да је овај рад био због разоноде,
на одмор и освежење, кад је писац желео да за час скрене са својих
херкулских радова.
У овим причама је Балзак одахнуо својом великом слободном
душом. Али, и ти докони гасови силнога латинскога духа »сто
копаља« су изнад знојнога рада свакидањих трудбеника и њихове
ситне славице. Један замах Балзаков јачи је од сто туђих напора.
Ове новеле, изузев »Вештице«, која би се могла назвати
романом, у већини својој права су уметничка дела, слободна од
озбиљнијих недостатака у погледу облика, којих нису поштеђени ни
најбољи романи његови. И можда су те приче једина књижевна
производња деветнаестога века којом се чисто и верно оживљују
врста и стил старије приповетке, при чему се не крије ни савремени
дух ни дух самог његовог творца.
И сам назив »приповетка«, усвојен за књижевну врсту новеле,
јасно указује на то какав треба да буде стил те књижевне врсте. Ту
у великој мери мора да влада тон усменог причања.
Код романа је највиши закон да се приказивач као такав никад
не чује, већ да се начини невидљивим и сав се заклони иза
приказивања. Приповетка, новела, тражи противно. Она треба да
створи илузију као да слушамо приповедача како усмено прича.
Уколико приповетка више изазива ту илузију утолико више има
живота у њој.
У том погледу Балзакове приче су веома јаке. Све нам се чини
као да гледамо пред собом приповедача Балзака, као да чујемо његов
глас, гледамо и сваки од његових покрета, његово лолинско и пакосно
намигивање, његово сатирично и сатирско подрхтавање чулних
усана, сваки иронични осмех, сваки весели поглед због неког
неочекиваног преокрета, као да једнако слушамо његов крупни,
неусиљени фаунски смех.
Тако јасно гледамо пред собом и лица која се јављају у причи и
самог приповедача. Мада то није неопходан захтев уметности,
Балзакове приче, које тај захтев испуњавају, имају особиту драж.
Те приче истичу се још једном особеношћу. Без много речи
писац постиже да пред нама лица из приповедака оживљују у
потпуности: калуђер, ратник, опат, племић, дворска дама и т. д. у
руху, тону, језику, смеху, религији и погледима на свет шеснаестога
столећа, – тако да би слабо ко могао сумњати у верност тога
колорита, мада писац најзад претставља самога себе, своје погледе
на свет, своје схватање о религији, свој потсмех, свој смех, своју
мржњу, своју љубав, свој презир, своју веселост, своју галску иронију,
своје лолинство, своју фриволност, своју алкибијадску обест, свој
хумор, своју раблештину и свој пантагруелизам, свој шеретлук и, ако
се може рећи, своје туренско »еринство«.
Извесни »реализам« све до сурово голе истине, поготову
простаклуке, по данашњим појмовима, извесне грубости са
гледишта укуса, извесно силажење на тон пијачних људи, не треба
приписивати писцу нити његовој ћуди већ времену у којем је
најдуховитија и најпобожнија краљица причала најнепристојније
приче.
Код »Голицавих прича« не треба поред нижих сфера
ласцивности, смести с ума и више сфере хумора, фине ироније и
сатире. У овоме, поред уметничке им вредности, треба тражити и
њихову умну снагу. После Раблеа, Балзак је непосредно највећи
француски хуморист свих времена. Балзак се просто свему смеје. У
томе је прави Гал. А, ваља признати, у своме жанру је изванредан.
Балзак је краљ међу разним нијансама духа. Не само краљ, већ и
победник. Ако му победнички смех није увек фин, ако га увек не
подносе нежније уши, он вас зато ипак зарази, натера вас да се
смејете и ви, па хтели не хтели.
А покаткад се његов хумор уздиже и до највеће душевне висине,
на пример кад се не зауставља ни пред смрћу, па ни пред смрћу у
њеном најгрознијем облику. Као год и животу, тако се и смрти овај
хумор смеје у брк. И у овоме има, мислимо, не мало философије. Он
пише привидно лакрдије, а у ствари њима се задире и у најдубљи
смисао човековог постојања и у највећу трагику, обавијајући све то
велом чулне и животне обести.
Балзакова сатира? Балзак се обраћа људима слободног духа.
Тражи од њих разумевања за шалу. Његова сатира не излаже
потсмеху мале, незначајне људе из масе, људе који у најбољем случају
могу да изазову наше сажаљење и који су уопште толико јадни да
човек покаткад не може да схвати како се неко са њима уопште
може да бави. Балзак, напротив, посеже руком за најсилнијим и
најмоћнијим, за онима којима мач и скиптар дају власт над
животом и смрти, као и за онима којима је дана власт над другима.
Он подједнако шиба и судију и свештеника. Краљевима навлачи
лудачку капу не само преко круне, него и све преко ушију. Мада је
Балзак добар католик, ни сам бог није сигуран од његове шале; а то
и јесте изразито галска црта.
 Па, ипак, и сам Балзак не тражи за себе више него да га у овом
случају сматрају шеретом који хоће да овесели друге. Он чупка
краљевима браду и излаже их потсмеху, а ипак се изјашњава као
присталица апсолутне краљевске власти. Свештеништво обасипа
потсмехом, који заудара много више на помијару него на ђул. При
свену том, сматра свештенике као најбоље, ако не и као једине
могуће васпитаче људи. Не зазире од бласфемије ни колико Хајне, а
уједно се подаје мистицизму какав би био достојан и светога
Бонавентуре.
Гигантско-гротескне форме Балзаковог света у свим причана
заодевају радње и догађаје који би се иначе могли чинити
непристојни. Познато је да нешто ружно, кад се увећа до
неизмерности, долази до израза праве лепоте у естетском смислу,
као што код фауна или кентаура један исти предмет делује сасвим
другаче него код човека који је нама сличан и живи у нашем друштву.
Ово је речено са гледишта укуса и естетике. О моралу није
потребно да се каже ни једна реч.
»Голицаве приче«, вели сам Балзак на свој ироничан начин, пре
су позване да нас науче моралу уживања него да уживају у томе што
проповедају морал.
Али, треба бити бар толико широкогруд и слободан од
предрасуда те признати да духовиту човеку, обдарену маштом,
вазда мора бити милије да буде кловн него ли досадан учитељ за
катедром.
Сасвим независно од тога, треба имати у виду још и то да су
»Голицаве приче«, поред реченога, још и препуне ретко познатим и
надасве занимљивим историским појединостима, тако да не само
умни »гурмани«, већ и сами научници имају рашта тражити по
њима најлепше залогаје, а да се писац ниједном једином алузијом не
хвали том својом заслугом.
Ове приче нису писане за малолетнике, па нека се ови и стрпе,
јер ће увек имати кад да доживе право на њих, те да их као зрели
слободно читају и у њима уживају без икакве телесне и душевне
штете.
Првак наших књижевника-преводилаца г. Иса Великановић,
који је нашој књижевности даровао на три стотине својих превода
са разних језика, превео је ово класично дело француско тако
савршено да са правом заслужује све похвале и општу захвалност. У
овом издању налази се свих тридесет Балзакових »Голицавих прича«,
које је г. Великановић устрипут превео. Првих десет преведених на
наш језик објавио је г. Великановић 1918 године, других десет
преведених 1931 године (оба пута латиницом, у Загребу), а трећих
десет преведених објављују се првипут у овој књизи. Тако ће они који
иначе никад ништа нису ни превели осим ове Балзакове »лакоте«
моћи сад и ове овде првипут објављене преводе прича да »преведу«
било превод пишући било фотографски узимајући ставове превода г.
Великановића, што ће бити за благоверне купце књига и боље, да бар
не храмље читање кад се код тазе-преводилаца незнање ухвати под
руку са непоштењем, да се искидаш од смеја гледајући акробацију
грбе, ћопе и тропе.
Дајући нашој књижевности дело које јој је недостајало, а
читаоцима штиво које ће ведрином, разгалити и на смех заголицати,
нека су поновљене Балзакове речи:
»Одбите, море, гадови! Свирајте музике! Ћутите лицемери!
Напоље незналице! Напред, господо разузданици!«
Томе додајемо још:
Напоље и ви, фарисеји и лажни књижевници!

А теби, читаоче, ево красне књиге, којом уредник није жалио

труда да ти осигура најбоље у најлепшем.
 ПРВА ДЕСЕТИНА.

ПРЕДГОВОР

Ово је књига високог сваривања, пуна веома укусних сласти,

зачињених за оне преславне костобољце и предрагоцене пијанце,
којима се обраћао наш часни домородац, вечита дика туренска
Франсоа Рабле. Писац се и не пренапреже у жељи да буде ишта
друго него ваљан Туренац, па да у радости одржава развучене усне
чувеним људима у тој умиљатој и родној земљи, која је од свих
осталих земаља плоднија рогоњама, маторим звеканима и
подругљивцима, а даровала је Француској свој велики удео чувених
људи, као што је покојни Курие, пецкаве успомене, Вервил, писац
»Упутстава за напредовање«, и други веома познати људи, од којих
излучујемо господина Декарта, јер он је био туробан ум и више је
славио пусте сањарије него вино и облизотине, човек, од којег
опрезно зазиру сви посластичари и печењари у Туру, неће да знају за
њега, ни да чују о њему иједну реч, а кад им га споменеш, кажу:
»Одакле је тај?« Дакле, ово је дело производ веселих часова добрих
старих фратара, а многи су му трагови били разасути по нашој
земљи, у Гренадјер-ле-Сен-Сиру, у варошици Саше-лез-Азеј-ле-
Риделу, у Мармутјеу, Вересу, Рош-Корбону и по неким типотекама
добрих приповедака, а то су старинске калуђерице и опоре женске
што знају она лепа времена када се преклапало, а да ли ће петља
попустити те излетити крупно или ситно зврц, на то се није
обазирало, како то данас чине младе женске које би хтеле да се
достојанствено веселе: а то пристаје нашој веселој Француској баш
као да краљица натакне кошницу на главу. Како је тако смех
повластица, дана једино човеку, а доста има повода сузама од јавних
слобоштина, па их не треба дометати још и књигама, држао сам за
врашки патриотско дело да објавим једну драхму шалâ у ово време
кад досада сипи као росна кишица, да прокиснемо најзад скроз и да
раствара наше старинске обичаје, по којима је »јавно махнитање«
била забава већини људи. Ну, оних старих сладокусаца који су
пуштали бога и краља да свој занат занате, а у то се нису плели више
него што су морали, већ се задовољавали смехом, мало има још и
сваки их је дан све мање, те ме хвата силан страх да те славне
одломке старих бревијара не видим попљуване, загађене, упрљане,
осрамоћене и погрђене, чему се не бих потсмехнуо, јер сам очувао и
одајем велико поштовање остацима наших галских старина.
Сетите се и ви, бесни критичари, пабирчари речи, харпије које
загађују свачије намере и умишљаје, да се ми смејемо једино док смо
деца; а што даље путујемо, смех се гаси и гине као уље у светиљци.
То значи да за смех треба човек да је невин и чиста срца; а кад тога
није, грчите усне, мичете лабрдама и мрштите обрве као људи који
крију опачине и прљавштине. Е па онда схватите ово дело као неку
групу или статуу, са које уметник не може да склони неке црте; а
био би глупак од двадесет и два карата кад би на то место метао
само лишће, јер она дела, исто као и ова књига, нису рађени за
манастирске школе. Поред свег тога старао сам се ја, на велики јад
свој, да исплевим из рукописа старинске речи које су премлађахне, а
раздрле би уши, засениле очи, зарумениле образе, напрћиле усне
вијоглавим девицама и врлинама са три љубавника; јер треба да се
уради понешто и за злоће свога времена, а перифраза је много
уљуднија него реч! Заиста, стари смо и дуге нам се тричарије чине
бољима него што су кратке будалаштине наше младости, јер онда
се ми дуже сладимо њима. Поштедите ме зато у свом оговарању, а
читајте ово боље ноћу него дању; и немојте ово давати девицама,
ако их још има, јер би се упалила књига.
Ја вас остављам. Али, ич се не бојим за ову књигу, јер је црпена
с узвишеног и умилног места, а што је год потекло оданде, имало је
великог успеха, као што су добро доказала краљевска одличја
златног руна, светог духа, подвезице, бање, и толике знаменитости
што су се тамо ухватиле, па се и ја под њихово окриље стављам.
В е с е л и т е с е д а к л е, м и л и м о ј и, и р а д о с н о ч и т
а ј т е с в е, з а л а г о д н о с т т е л у и д у ш и, и в р а г в а с о
д н е о, а к о м е с е б у д е т е о д р и ц а л и п о ш т о п р о ч и т
а т е. То су речи нашег честитог учитеља Раблеа, којему морамо
сви да скинемо капу у знак поштовања и части, као прваку сваке
мудрости и сваке шале.
 ЛЕПА ИМПЕРИЈА

Када је архиепископ од Бордоа кренуо у Констанцу на концил,

повео је у својој пратњи веома лепа попића, Туренца, који је био
особито умиљата понашања и говора, те су га држали за сина
Солдејина и намесникова. Архиепископ од Тура поклонио га је драге
воље своме сабрату, јер се архиепископи тако дарују, пошто знају
како су жестоке теолошке помаме. И тако је овај млади свештеник
дошао на концил и настанио се у кући свога прелата, који је био човек
чист и веома учен.
Филип де Мала, како се звао поп, одлучи да се ваљано влада и
достојно служи своме добротвору; али, увиде како на том
мистигоричком концилу многи људи проводе разуздан живот, па
ипак добивају и то још и више опроштења, дуката и црквених
бенефиција него сви остали ваљани и уредни. Еле, једне ноћи,
ненаклоне његовој врлини, шапну му ђаво на ухо и у памет нека и он
заграби, кад сви грабе из крила свете наше матере цркве, па ипак не
могу да је исцрпу; а то чудо и доказује присуство божје. Поп Туренац
се не успротиви ђаволу. Наумио да банчи, да срља у печењарнице и
умокце немачке, где год може, а не мора да плаћа, пошто је био пука
сиротиња. Како је био веома уздржљив, јер се поводио за својим
бедним старцем архиепископом, који није ни могао више да греши,
па су га држали за свеца, морила га је често неодољива помама и за
њом туробност, крај оноликих лепих куртизана, које су, прсате а
ледене за сиротињу, живеле у Констанци да бистре мозак концилским
оцима. Беснио је што не зна како би прилазио тим распојасаним
свракама што се осецају на кардинале, опате, црквене судије, легате,
владике, кнезове, војводе и маркизе, као да су то јадни писари
празних кеса. Навече, кад измоли своје молитве, настојао је да проучи
лепи љубавни бревијар и да говори са њима. Питао је себе и одговарао
за сваку згоду која би се могла десити. А када би сутрадан после
вечерње срео коју од тих принцеза, гојну, изваљену у носиљци, у
пратњи наоружаних пажева и поноситу, када би угледао тај млађахни
лик што га толико распаљује, зинуо би као пас кад хвата мухе.
Секретар монсењеров, племић из Перигора, указао му је јасно
на то да оци, прокуратори и суци црквени не купују реликвијама и
опростима него многим даровима, многим драгим камењем и златом
милост и присно пријатељство оних највиших међу тим мазним
мачкама што живе под окриљем концилске велике господе, те
сиромах Туренац, како је био млад луд, узео да скупља у сламњачу
златне дукате, које му је за писарске послове поклањао добри
архиепископ. Надао се да ће једног дана, кад их накупи доста, отићи
мало куртизани којег кардинала, а за друго се уздао у бога. Био је
гоља од главе до пете, а на човека је личио колико на госпођицу личи
коза са ноћном капицом на глави. Али, заокупила га помама, па је
вечером врљао улицама по Констанци и није марио за свој живот,
него је срљао у опасност да га пробуразе војници кад вреба кардинале
како улазе својим љубазницама. Тада је гледао како се по кућама
одмах пале свеће воштанице, те у један мах засветле врата и прозори.
Затим је слушао надрисвеце, попове и друге како банче, пију и сладе
се оним што је најбоље, док заљубљени певају тајну алилују и
припевају уз музику у њихову почаст. Кухиње су стварале чудеса, па
су се служиле мисе масних и течних јела, јутрења од шунки, вечерња
укусних залогаја и псалми слаткиша... А после гозбе би се честити
свештеници стишали. Пажеви су им се коцкали на стубама, а
тврдоглаве мазге тукле се на улици. Све је ишло како ваља! Ну, било
је ту такође вере и религије. Ено како су спалили оног чову Хуса! А
зашто? Машио се руком у зделу, а није био позван. И зашто је био
хугенот пре других?
Да се вратимо миломе момчићу Филипу. Често је добијао силне
буботке и извлачио својске батине. Ну, ђаво га је подржавао и
потстицао му веру да ће кад било да било и на њега доћи ред да буде
кардинал код које кардиналске жене. Од те помаме разјуначио се као
јелен у јесен толико да је једне вечери шмугнуо у најлепшу кућу у
Констанци, на камен бињташ, где је често виђао официре, дворске
службенике, слуге и пажеве како са бакљама очекују своје господаре,
војводе, краљеве, кардинале и архиепископе.
– Ах, – рече у себи, – та је зацело красна и умиљата...
Војник, сав оборужан, пропусти њега, мислећи да је службеник
изборног кнеза баварскога, који је баш био изишао из те куће, па да
испоручује какву поруку тог свог господара. Филип де Мала одјури
уз степенице хитро као хрт којега је заокупила жестока љубавна
помама, а сладак мирис парфима доведе га у собу у којој се домаћица
скидала и преклапала са својим девојкама. Сав се запањио као
крадљивац пред жандарима. На дами није било ни сукње ни капе.
Собарице и слушкиње, које су је изувале и свлачиле, оголиле јој
красно тело тако вешто и потпуно да је раздрагани поп издахнуо
уздах који је одисао љубављу:
 – А шта би ти, мали? – запита га дама.
– Да вам предам душу, – одговори он гутајући је очима.
– Дођи сутра, – одврати она, да му се грубо наруга.
На то се Филип сав зацрвени, па одговори уљудно:
– Нећу пропустити.
Она удари у смех као луда. Филип се збуни, запањи и сав се
раздрага, па упиљи у њу очи, помамне за дивним љубавним
милотама: красна јој се коса просула по плећима, а кроз небројене
трепетаве витице њене провиде се слатко бела и блистава месташца.
На снежном јој је челу балас-рубин, али од њега не отсевају толико
жарки зраци колико из њених очију што се влаже сузама од слатка
смеха. Како се тресла од разуздана смеха, одбаци шиљату ципелицу,
позлаћену као реликвијар, да јој се види гола нога, мања него кљун у
лабуда. Била је те вечери добре воље; иначе би малишана са тонзуром
изјурила кроз прозор и не би за њега марила више него ма за којег
свога бискупа.
– Красне су му очи, госпођо, – рећи ће јој једна слушкиња.
– Откуда тај? – запита друга.
– Сиротан мали! – узвикне дама. – Тражиће га мати. Треба га
упутити на прави пут.
Туренац се није бунио него се сладио гледајући постељу од
броката на којој ће почивати красно тело те милоснице. То гледање,
језгровито и пуно речите љубави, узбуди у даме машту, те она пола у
шали, пола заљубљено у малог драгана, понови: »Сутра!« и отправи
га гестом којем би се покорио и сам папа Иван, тим пре што је био
као пуж без кућице, јер га је концил био распапио.
– Ах, госпођо, ево опет једног завета чистоте где се превратио у
љубавну пожуду, – примети једна од женских.
И опет загрохоће смех као град. Филип оде, ударајући главом о
довратнике, као права смушена врана, сав очаран што је угледао то
створење, заносније него да је вила искрсла из воде... Разабрао је
животињске ликове, уклесане над вратима, те се вратио своме
честитом архиепископу са свом силом враголија у срцу и сасвим
збркане памети. Попео се у своју собицу и целе је ноћи бројао своје
златне дукате, али никако није могао да наброји више него четири; а
како му је то било све благо, помисли да ће задовољити красотицу ако
јој даде све што има на свету.
 – Та, шта је теби, Филипе? – запита га добри архиепископ, који
се забринуо што му писар толико трепеће и уздише.
– Ах, монсењеру, – одговори јадник поп, – чудим се како то да
тако лака и тако слатка женска толико притискује срце.
– А која? – прихвати архиепископ и остави свој бревијар што га
је он добријан читао за друге.
– Ах, Исусе, ви ћете ме испсовати, добри господару и
заштитниче мој, јер сам био код једне даме, која је у најмању руку
кардиналска... А плакао сам, јер сам видео како би ми за њу требало
још подоста блудних дуката, ако бисте допустили да ја њу обратим
на добро…
Архиепископ намршти завојиту црту која му је била изнад носа
и ни да би реч. Препокорног попа спопаде зато језа, што се тако
исповедио своме поглавару. Али, свети ће му човек рећи одмах:
– Је ли баш заиста толико скупа?
– Ах, – одговори онај, – очупала је многе митре и опљачкала
епископске палице.
– Е, па, Филипе, ако се ње одрекнеш, поклонићу ти тридесет
дуката од сиротињске главнице.
– Ах, монсењеру, премного бих изгубио при том! – одговори
момак, сав на угљевљу велике сласти којој се је надао.
– О, Филипе, – рече добријан из Бордоа, – ти би, зар, да одеш к
врагу и да се замериш богу, као сви наши кардинали?
И љуто уцвељени господар узе да се моли светоме Гатијану,
заштитнику безазлених момака, не би ли спасао свога службеника.
Заповеди му да клекне и рече му нека се и сам препоручи светоме
Филипу; али, проклети поп измоли тајом од свеца нека га очува да не
омахне, ако га његова дама дочека сутра милостиво и милосрдно; а
добри је архиепископ слушао горљивост свога службеника и
довикивао му:
– Не бој се, момче, бог ће те услишати.
Сутрадан, док је архиепископ у концилу ударао на бестидни
живот хришћанских главара, потрошио је Филип де Мала своје
дукате, стечене многим радом, на мирисе, водице, помаде и друге
тричарије. Удесио се као драган какве гиздавице. Упути се градом, да
нађе дом краљице срца свога; а кад је запитао пролазнике чија је то
кућа, насмејали му се у лице и рекли:
– Какав је то шугавац што још није чуо за лепотицу Империју?
 Он се љуто уплаши да није улудо потрошио своје дукате, кад је
по имену разабрао у какву је страховиту замку запао сам по својој
вољи.
Империја је била највећа каћиперка и најћудљивије женско на
свету, и још на гласу да је најсјајнија красотица, највештија да
смотава кардинале, кроти грубе војнике и народне тлачитеље. Имала
је јуначких капетана, стрелаца и племића, који су вољни били да јој
служе у свем и свачем. Чим она изусти реч, погинуће они који су на
досаду. Један једини умиљати осмех њен таманио је људе; а господин
Бодрикур, капетан краља францускога, често ју је у шали на рачун
попова знао питати треба ли данас да убије кога за њу. Осим највиших
црквених достојанственика са којима је госпођа Империја вешто
удешавала своје шале, водала је за собом све својом
разговорљивошћу и својим љубавним мајсторијама, на које су се као
на лепак лепили најкрепоснији и најкрући људи. Тако је живела
љубљена и поштована исто као и праве даме и принцезе, а звали су је
госпођом. Зато је честити цар Сигисмунд одговорио једној врлој и
охолој женској, која се тужила на то: – Оне, честите даме, одржавају
разумне навике свете врлине, а госпођа Империја преслатке заблуде
богиње Венере.
Хришћанске речи, на које су се саблазниле даме, али сасвим
неоправдано.
Сећајући се меденог залогаја на којем је јуче парио очи, узе
Филип слутити да ће му то бити све. Ражалости се зато, па није ни јео
ни пио, него се шетао по граду и ишчекивао сат, ма колико да је био
каћиперан и љубак, те могао да нађе и других којима је лакше прићи
него госпођи Империји.
Кад је заноћало, лепи момчић Туренац сав се напе од поноса,
укочи од пожуде и узврцка од уздисаја, који су га гушили, па као
јегуља шмугну у кућу истинске краљице концилске, јер њој се
клањала свака власт, наука и честитост у хришћанству. Кућни
настојник хтеде да га истера, јер га није знао, али уто довикне
собарица саврх степеница:
– Та, господине Ембере, то је госпођин момчић.
А сиромах Филип, румен као брачна ноћ, попео се уз вијугасте
степенице, спотичући се од среће и задовољства. Собарица га
прихвати за руку и одведе га у дворницу, где је већ буктала госпођа,
у лакој опреми, као јунакиња која се нада најбољему. Светла
Империја седела је за столом, а на столу златом извезен столњак од
кадиве и сав прибор за најлепшу гозбу. Боце вина, жедне купе,
стакленице са медовином, врчеви са добрим кипарским вином, кутије
пуне пунцате мирођија, печени паунови, зелени умокци, усољене
плећке, све што би раздрагало драгану очи, да није толико љубио
госпођу Империју. Видела је добро да је њен попић упиљио очи у њу.
Била је додуше навикла да јој се безбожно клањају црквени људи, но
сад је била веома задовољна, јер је те ноћи побенавила за јадним
момчићем, и он јој се целог дана врзао по срцу. Прозори су били
затворени, а госпођа добре воље и нагиздана, као да очекује каквог
царског принца. Лупеж тај, сав озарен красотом Империјином,
разабрао тако да вечерас ни цар ни диздар, па ни кардинал који само
што није изабран за папу, не вреде ништа крај њега, малога попића,
који у својем торбаку нема ништа осим ђавола и љубави. Узео се
разметати и разбацивати господски, па је поздравио с уљудношћу,
која није нипошто била неспретна; а дама га зато опали жарким
погледом и рече му:
– Седните уз мене, да видим јесте ли се променили од јуче.
– О, јесам... – одговори он.
– А по чему?... – запита она.
– Јуче сам, – настави обешењак, – ја љубио вас!... А вечерас се
ми љубимо; био сам јадан патник, а сада сам богатији него краљ.
– Ој, мали, мали! – кликне она весело, – јест, ти си се променио,
јер видим заиста да си од младог попа постао матор враг.
И шћућурили се једно уз друго уз топлу ватру, која је још више
распаљивала њихов жар. Вазда би да једу, а онамо се само гутају
очима и не дотичу се јела... Кад су се најзад били удесили по милој
вољи својој и на задовољство, зачула се на госпођиним вратима
немила лупа, као да се људи туку и вичу.
– Госпођо, – рече девојка која је дојурила, – ево другог!
– Шта? – викне госпођа бахато као силник који грди што га
буне.
– Владика курски хоће да говори са вама...
– Враг га гребао! – одговори она, гледајући Филипа умиљатим
погледом.
– Госпођо, он је кроз пукотине опазио светлост и дигао силну
грају...
– Реци му да сам у грозници, а нећеш ни слагати, јер сам се
разболела за тим попићем што ми се врзе по памети.
 Ну, тек што је била изговорила, побожно стежући руку Филипу,
који се сав био ражарио, јави се дебели владика курски, сав задихан и
бесан. За њим су ишли слуге и на златној здели носиле канонску
пастрмку, тек уловљену у Рајни, затим мирођије у дивним кутијама и
небројених оклизотина, ликера и компота што су га приготовиле
свете калуђерице по његовим манастирима.
– А, а, – завиче он простим гласом, – имам ја када да доспем к
врагу, па не треба, мила моја, да ми унапред дерете кожу...
– Од вашег ће трбуха да буду једног дана лепе корице за мач!...
– одговори она мрштећи обрве које су јој биле лепе и веселе, а сада се
распакостиле, да задршћеш од њих.
– А то чираче онда већ дошло по милостињу? – обрецну се
владика и окрете своје широко и зацрвенело лице према умиљатом
Филипу.
– Монсењеру, ја сам дошао да исповедим госпођу.
– Хо, хо, зар ти не знаш каноне?... Владикама припада право да
исповедају даме у ово доба ноћи... Хајде, подбруси пете, па иди на
пашу са простим фратрима, ако нећеш да излетиш из цркве.
– Не мичите се!... – цикну и поцрвени Империја, још краснија у
срџби него што је била у љубави, јер у њој је било у исти мах и љубави
и срџбе. – Останите, пријатељу мој, ви сте овде код куће!...
По томе је разабрао да јој је прави миљеник.
– Зар не пише у бревијару и зар не учи еванђеље да ћете бити
једнаки пред богом у долини јосафатској? – запита она владику.
– То је измислио ђаво, који је изопачио библију; али, тако је
писано, – одговори велики звекан, бискуп курски, коме се журило да
седне за сто.
– Е, онда будите једнаки преда мном која сам овде на земљи
ваша богиња, – опет ће Империја; – а ако нећете, ја ћу вам једног дана
лепо закренути врат! Ја вам се кунем свемогућношћу моје тонзуре,
која вреди колико и папина!
Па да повечерају пастрмку, и што је на зделама, у кутијама, и
што је оклизотина, приклопи Империја згодно:
– Седните и пијте!
Али, обешењакињи није то била прва враголија, него она
намигне драгану нека не мари за тога Немца, јер ће га пиће брзо
смотати.
 Собарица посади и згура владику за сто, а Филип занеме од беса
кад виде како му ишчезава срећа, и стаде да призива на владику више
ђавола него што на свету има фратара. Били су стигли већ до пола
вечере, а млади поп још ни да је дирне, него је само гутао Империју,
уз коју се згрчио без иједне речи, али јој је говорио оним лепим
језиком што га даме разумеју и без тачака, запета, акцената, слова,
знакова и писмена, знамења или ликова. Дебели владика, сав помаман
а у бризи за црквену одору у коју га је турила покојна мати, обилато
се частио медовином из нежне руке госпођине; а био је већ стигао да
први пут подригне, кад са улице заори силна граја од неке кавалкаде.
По многим коњима и довикивању пажева разабрало се да то долази
неки великаш, махнит од љубави. И заиста, зачас ступи у дворницу
кардинал дубровачки, којем се Империјина служинчад није усудила
да препречи пут. Пред тим жалосним изгледом сиротица куртизана и
њен момчић застиде се и западну у неприлику, као да су јучерањи
губавци, јер отправљати кардинала било је исто што и напастовати
врага, тим пре што се тада није још знало ко ће бити папа, јер су се
сва три такмаца била одрекла тијаре у корист хришћанства. Кардинал,
препреден Талијан, сав брадат, силан мудријаш и коловођа на
концилу, тек што погледа, увиде сав положај са краја на крај. Чим је
видео одмах је и погодио шта треба чинити да ваљано набије црева.
Дошао је са фратарским апетитом, па да се накљука, приправан би
био да пробурази и два фратра, и да прода своју чест крста правога,
што би било зло.
– Хеј, пријане! – зовну он Филипа.
Сиромах Туренац замро сав и помислио да му се ђаво плете у
послове, па устао и одговорио страховитоме кардиналу:
– Изволите?
А кардинал га за руку одведе ка степеницама, погледа га оштро
у очи и рече без шеврдања:
– Јада му, ти си згодан момчић и ја не бих волео да поручујем
твоме господару колико тежи твој трбух!... Моје задовољство могло
би да ме стоји побожних задужбина у старим мојим данима... Бирај,
дакле: или да се венчаш са опатијом за сав живот, или са госпођом
вечерас, а сутра да умреш...
Јадник Туренац одговори у очајању:
– А док вас прође жар, монсењеру, смем ли да се вратим?
Кардинал се на силу расрди; ну, ипак ће рећи важно:
 – Бирај! Вешала или митру?
– Ах, – одговори поп обешењачки, – добра замашна опатија...
Кад је то чуо кардинал, врати се у дворницу, узме тамо писаћи
прибор, па написа на комадићу хартије писмо француском посланику.
– Монсењеру, – рече му Туренац, док је он исписивао опатију,
– владика курски неће отићи овако драге воље као ја, јер он има
толико опатија колико војници имају крчама по граду, а и накитио се
божански. Ја дакле сматрам да вам за тако лепу опатију дугујем
ваљано обавештење... Ви уосталом знате како је погубан и како се
нагло шири онај проклети велики кашаљ, што је љуто захарао по
Паризу. Е, па кажите му да сте баш сад дали самртну опроштајницу
староме пријатељу, архиепископу бордовскому... Тако ћете га
одвитлати, као што силан ветар витла сламку.
– Хеј! хеј!... – узвикну кардинал, – ти си заслужио више него
опатију... Хеј, јада му, пријашко мој, ево ти сто златних дуката за пут
на опатију Тирпнеј, коју сам јуче искоцкао, и ја ти је поклањам...
Кад је лавица Империја чула те речи и видела да је Филип де
Мала нестао, а њу није како се надала ни погледао оним мазним
погледом у којем је језгра свакој љубави, захукта као делфин и досети
се поповој лукавштини. Није још била толико милосрдна да опрости
љубавнику што јој се потсмева, а не зна да умре за њену пусту
вољицу. Зато је у погледу што му га та змија љутица добаци, да га
погрди, била уписана Филипова смрт, на силно весеље кардиналово,
јер је разблудник талијански добро разабрао да ће се набрзо опет
домоћи своје опатије. А Туренац нити је марио нити хајао за олују,
него измакнуо тихо, оклопљених ушију, као поливен пас којега терају
са вечерња. Госпођа уздахне од свега срца. Смлавила би, јоште како,
свеколико човечанство, само да јој га беше ухватити, јер огањ што ју
је захватио сукнуо јој у главу, а пламичци су праскали око ње по
ваздуху. И било је рашта, јер је то било први пут да јој се поп
потсмехне. Ну, кардинал се смешкао и мислио да ће њему бити од
тога само још већа сласт и уживање. Зар није био лукав чово? Па и
имао је црвену капицу!
– Ах, ах, драги куме, – рече он владици, – уживам што сам у
вашем друштву, и радујем се што сам умео да отерам тога писарчића
који није достојан госпође, јер да вам се приближио, прелепа моја и
живахна кошуто, могосте недостојно умрети због проста попа...
– А како то?
 – То је писар архиепископа бордовскога!... А тај се је чово
јутрос окужио...
Епископ зине, као да би да прогута сир.
– А откуд ви то знате?... – запита.
– Тја!... – одговори кардинал, хватајући добријана Немца за
руку, – ја сам га малочас помазао и дао му последњи опроштај... А у
овај мах светац већ лети у рај.
Владика курски показа како су дебели људи лаки; јер по
милости божјој стекли су веома трбушасти људи накнаду за своје
муке, те су им унутарњи канали еластични као балони. Еле, отскочио
владика унатраг, ознојио се од упињања и закашљао као во кад у
својим јаслима нађе перје. Онда одједном пребледе и откотрља се низ
степенице, а није ни збогом рекао госпођи. Кад су се за епископом
затворила врата и он одјурио улицама, удари кардинал дубровачки у
смех и хтеде да се нашали.
– Ах, мила моја, зар ја нисам вредан да будем папа, или још
боље него то: твој љубавник вечерас?...
Ну, кад виде како се Империја забринула, примаче јој се да је
умиљато загрли и узме миловати на кардиналски начин, а ти људи
дрндају боље од иког другог, чак и од војника, јер су докони и не
кваре своје језгровите мисли.
– Ха, ха, – рече она, узмичући, – ти би моју смрт... лудаче
митрополитски... Вама је само до тога да се провеселите, неваљалче
гадни, а моја лепа згода споредна је ствар. Ако ме твоје уживање
убије, ви ћете ме канонизирати, је ли?... Ах, ви сте у магарећем
кашљу, па бисте мене!... Севај и носи се, ти фратре без мозга... И да
ме ниси ни дирнуо, – подвикне, кад је видела да јој се примиче, – јер
ћу те почастити овим ножем.
И обешењакиња тргне из своје кесице прекрасан мален нож
којим је у потреби умела дивно да се послужи.
– Та, рају мој мали, мила моја, – рећи ће он смејући се, – зар не
видиш да је то лукавство?... Зар нисам морао да отерам тога маторога
вола курског?...
– Па, добро... одмах ћу видети да ли ме љубите, – прихвати она.
– Ја захтевам да одете... Ако вас је снашла болест, слабо ћете марити
за моју смрт. Познајем вас добро и знам шта бисте ви жртвовали за
један часак радости, па и на смртном часу. Ви бисте потопили земљу.
Ха, хвалили сте се, кад сте били пијани... Ну, ја волим само себе, своје
благо и своје здравље... Одлазите, а ако вам се од колере не смрзну
црева, дођите ми сутра... Данас ја тебе мрзим, мој добри кардинале, –
рече му, смешкајући се.
– Империја, – узвикну кардинал клечећи, – света моја
Империја... Та, немој да ми се потсмеваш!
– Не, – одговори она, – ја се никад не потсмевам светим и
посвећеним стварима.
– Ах, ти гадуро, искључићу те из цркве... сутра!
– Хвала богу што сте испали из кардиналштине.
– Империја, сотонска кћери ђаволова!... Хај, хај, лепојко моја...
мала моја!...
– Ви не пазите на част!... Немојте клечати! Пи...
– Хоћеш ли какав опроштај на смртном часу?... Хоћеш ли мој
иметак, још боље, чест правог правцатог крста?... Хоћеш ли?...
– Све благо са небеса и са земље не би вечерас задовољило моје
срце!... – одговори она, смејући се. – Ја бих била најгора грешница,
невредна да примим тело господа нашега Исуса Христа, кад не бих
имала својих ћуди.
– Упалићу ти кућу!... Ти си ме опчинила, вештице!... Погинућеш
на спалишту... Слушај ме, љубави моја, лепојко моја блудна, ја ти
обећавам најлепше место у рају!... А?... Нећеш?... Смрт теби!... Смрт
вештици!
– О, о, ја ћу вас убити, монсењеру.
А кардинал се запени од љута беснила.
– Ви западате у лудило, – рече она, – одлазите... То вас умара.
– Бићу папа, па ћеш платити ту свађу...
– Ни онда нећете бити слободни да ме не слушате...
– Па, шта треба вечерас да ти угодим?...
– Отићи...
Лако као плиска скочи она у своју собу и затвори се у њој, а
кардинала остави да се избукти, док се не буде морао торњати. Кад је
лепа Империја остала сама крај камина, за столом и без свога попића,
проговори, кидајући од љутине све своје златне ланчиће:
– Тако ми двоструког тророга ђаволова, ако ме је момчић навео
да овако насадим кардинала, па се сутра заразим, а њега се не
домогнем... наздравље!... Нећу умрети, док њега живог не одеру
преда мном... Ах, – прозбори проливајући сада праве сузе, – јадан је
живот мој, а ради ово мало среће што ме сналази понекад, терам ја
пасји занат, а камо тек моје спасење...
Кад је баш то истресла и стала да риче као теле кад га кољу,
угледа она у млетачком огледалу свом румено лице малога попића,
који се веома спретно био сакрио иза ње...
– Ах, – она ће, – ти си савршен фратар, најлепши фратрић,
фратарак, фратрићак што је икад фратровао у овом светом и
заљубљеном граду Констанци!... Ах, ах, ходи, мој мили каваљеру,
чедо моје љубљено, мој трбушко, рају моје сласти! Хоћу да ти се
напијем очију, да те прогутам, да те убијем љубављу! Ох, мој цветни,
бујни и вечни божићу!... Та, ја ћу од тебе, малог фратра, створити
краља, цара, папу, и још срећнијег од свију њих!... Јест, распали и
ражари ме сву! Ја сам твоја и доказаћу ти то, јер ћеш брзо постати
кардинал, макар ја морала пролити сву крв из срца свога, да теби
оцрвеним капицу.
И сва срећна, нали дрхтавим рукама грчко вино до врха у златну
купу што јој је донео дебели владика, па је понуди пријатељу, и
послужи га клечећи она којој су принчеви љубили папучу радије него
папи.
Али, он ју је ћутећи гледао таквим помамним љубавним
погледом да је задрхтала од сласти и рекла му:
– Хајде ћути, мали!... Вечерајмо!
 СИТАН ГРЕХ.

Како се оженио честити Бриен.

Господин Бриен, онај што је изградио замак Рош-Корбон-ле-

Вувреј на Лоари, био је за младих дана пустосват. Још за малоће
дирао је већ у девојке, расипао по милој вољи, а кад је сахранио оца,
барона Рош-Корбона, сав се умесио у ђавољи посао. Узео да слави
сваки дан гозбу до колена, па је грабио сласти и шаком и капом.
Толико су му зато кијали дукати, кашљала растриж, крварили
жигови, толико је частио вијоглавке и ровао земљу, да су га одбили
од себе честити људи и са њиме пријатељевали само још пљачкаши и
зеленаши. Али, гуликоже отврднуше одједном као кестенова љуска,
кад им није имао никаквих више залога него једино споменуту
госпоштију Рош-Корбон, јер је »Rupes Carbonis « било лено нашега
господара краља. Онда Бриена снађе воља да удара све уздуж и
попреко, да крха људима кључне кости и да са свима заподева кавгу
ради трица и кучина. Кад је то разабрао опат мармутјески, сусед
његов, човек дарежљив речима, рече му да је то очит знак великашког
савршенства, те он корача правим путем; али, ако буде вољан да
потамани муслимане, који су освојили свету земљу, биће још боље,
па ће се зацело пун блага и опроштења греха вратити у Турену, или у
рај, одакле су некад и потекли барони.
Реченог Бриена задиви силна мудрост, и он пође из домовине,
са манастирском опремом и опатским благословом, на радост
суседима и пријатељима. Опљачкао је онда многе градове по Азији и
Африци, убијао невернике без икаква обзира, таманио Сарацене,
Грке, Енглезе или друге, слабо хајући јесу ли пријатељи и одакле су
потекли, јер међу врлинама била му је и та што није био радознао, те
их је питао тек кад би их поубијао. У том послу, који је веома угодан
био богу, краљу и њему, стекао је Бриен глас добра хришћанина,
часна каваљера и лепо се провеселио у прекоморској земљи, јер он је
више волео поклонити дукат девојкама него пет динара сиромаху, ако
и јест наилазио на више пуких сиромаха него људских девојака; ну,
као добар Туренац, све је гутао. Када се, најзад, заситио Турака,
светачких моштију и других пробитака у светој земљи, Бриен се, на
велико чудо Вуврејцима, врати из крсташког рата натрпан дукатима
и драгим камењем, другачије него други што одлазе богати а враћају
се са тешком губом и лаком кесом. Када се наш господар краљ Филип
вратио из Туниса, именова га грофом и постави га за сенешала у
нашој земљи и у Поату. Веома су га, дакле, волели и сасвим право
ценили, јер осим свију својих добрих својстава основао је цркву
Карм-Дешо у парохији Егрињол, у име накнаде богу за грехе своје
младости. Зато је и био особито примљен у милост црквену и божју.
Од лоша момка и злосрећна човека постао је, како му је нестајала
коса, честит човек, разборит и суздржљив раскалашник. Ретко се
срдио, и то једино ако би пред њим псовали бога; то није трпео, јер га
се за своје махните младости нагрдио за све остале. Укратко, није се
кавжио, кад је и онако био сенешал, те су му људи одмах попуштали.
Мора се и рећи истина да су му се испуниле све жеље, а онда се и сам
враг стишава и смирује од главе до пете. Имао је, дакле, замак који је
био распаран у свим шавовима и издеран као шпански прслук, а био
је на брежуљку и огледао се у Лоари; у дворницама су били
краљевски тапети и намештај, раскош и изуми сараценски, да су им
се дивили људи у Туру, па и сам архиепископ и свештеници св.
Мартина, којима је поклонио заставу са ресама од суха злата. Око
тога замка су му све врвеле красне госпоштије, млинови, шуме, са
свакаквим природом, и био је један од јаких властелина у провинцији
који је могао да доведе нашему господару краљу хиљаду ратника. У
старим својим данима, кад би му властелински судија његов, човек
брз у вешању, довео којег сиромаха сељака, сумњивог због какве
неваљалштине, смешкао се и говорио: »Пусти га, Бредифе, он ће се
рачунати за оне које сам ја непромишљено уцвелио на свету«... Често
их је такођер вешао на који храст или на своја вешала; али, то је било
једино зато да се врши правда и да се на његовим госпоштијама не
затре тај обичај. И свет на његовој земљи био је разборит и уредан
попут калуђерица и миран, јер он га је бранио од разбојника и
зликоваца, којима није никад праштао, знајући по својем властитом
искуству на колико су зло ти проклети грабљивци. Био је уосталом
побожан, веома је пожуривао сваку ствар, и богослужење и добро
вино, а од парница се отресао на турски начин, говорио небројене
шале онима који губе и ручавао са њима, да их утеши. Оне које су
вешали сахрањивао је у посвећеној земљи, као људе који припадају
богу, јер је судио да су довољно кажњени што су спречени да живе.
Напослетку, Јевреје је угњетавао тек понекад, и то кад набрекну од
лихве и новаца; пуштао их је, као муве на мед, нека згрћу плен, и
говорио да су они најбољи порески сабирачи. И није их никад
пљачкао другачије него у корист и за потребу црквеним људима,
краљу, земљи или за своју потребу.
 Та му је благост стекла свачију љубав и поштовање, и великих
и малих. Кад би се насмешен враћао са свога судишта, говорио би му
мармутјески опат, стар као и он:
– Хај, хај, господару, биће да има обешених, кад се ви тако
смејете?...
А када би из Рош-Корбона долазио у Тур и јахао кроз предграђе
Сен-Сенфорјен, говориле су девојчице:
– Данас је судски дан, ево честитога Бриена.
И без страха су га гледале како јаше велика белца чавкуна,
којега је довео са Леванта. На мосту су дечаци престајали да се играју
кликерима, те му довикивали:
– Добар дан, господине сенешале!
А он им је одговарао за шалу:
– Веселите се, децо, док не будете шибани.
– Хоћемо, господине сенешале.
Тако је он задовољио земљу и ваљано је очистио од лопова, да
су оне године када се силно разлила Лоара обешена зими само
двадесет и два зликовца, и још спаљен један Јеврејин у општини
Шато-Неф што је украо свете дарове, или их, веле, купио, јер је био
богат.
Једног дана наредне године, око св. Јована травара, или св.
Јована косца, како ми кажемо у Турени, дошли Цигани или друге
лупешке чете, те покрали свете ствари из цркве св. Мартина, а место
богородице оставили, за погрду и поругу нашој правој вери, једну
безобразницу лепу девојку, стару колико стар пас, голу голцату, а
комедијашицу и Циганку као и сами што су. О том безочном неделу
пресудише сложно људи краљевски и црквени да Маваркиња мора да
испашта све, па ће бити жива спаљена и сажежена на тргу св.
Мартина, код чесме, где се продају траве. Онда је честити Бриен
очито и вешто доказао, у опреци са другима, да би било пробитачно
и богу угодно кад би се та фараонска душа придобила за праву веру;
а ако би се устврдоглавио враг што је у том женском телу, може још
увек да се спали, како вели она осуда. Архиепископ расуди да је то
мудро смишљено, веома канонски, а слаже се са хришћанским
милосрђем и еванђељем. Градске даме и други угледни људи
одвратише на сав глас да би тиме били лишени красне свечаности, а
Маваркиња ће за свега живота плакати у тамници, цичати као свезана
коза, и богу ће се зацело обратити једино зато да би могла, ако јој
буду допустили, вековати као гавран. На то одговори сенешал: ако се
туђинка свето обрати у хришћанску веру, и то ће бити свечаност, лепа
на сасвим другачији начин, а он се поноси да ће је прославити
краљевски величанствено, јер ће кумовати на крштењу, а кума ће
бити девица, да још више угоде богу, а и он се, Бриен, држи за момка.
Тако у нашој земљи Турени зову младе девце, који нису ожењени или
се сматрају таквима, да се разликују од ожењених и од удоваца; али,
девојке их знају погодити и без имена, јер су живљи и веселији него
сви други који су преливени браком.
Маваркиња се није колебала између огња на спалишту и
крстионичке воде. Волела је да буде хришћанка и жива него спаљена
Циганка; и да се не би пржила један часак, гореће јој срце док живи,
пошто су је ради већег уздања у њену религију, турили у манастир
калуђерицама близу Шардонреа и онде је положила завет светости.
Ова се свечаност обавила у архиепископову дому, где су сад у част
Спаситељу човечанства играле и плесале даме и господа туренска, јер
у тој се земљи више игра, једе, гозбује и весели него игде на свем
свету. Честити старац сенешал узео је за куму кћер господина Азеј-
ле-Ридела, који се отад прозвао Азеј-ле-Бриле, а отишао је на
крсташку војну и пред Акром, веома далеким градом, запао у шаке
некоме Сарацену, који је заискао краљевску откупнину, јер је тај
господин био наочит.
Госпођа Азеј заложила је његово ленско добро зеленашима и
гуликожама, да скупи оне новце, остала без пребијене паре и
очекивала господина у сиромашном стану у граду, без иједног
ћилима где би сео, али поносита као краљица од Сабе, а јуначна као
хрт који брани прње свога господара. Кад је сенешал видео ту силну
беду, оде и фино замоли госпођицу Азеј, нека кумује споменутој
Циганци, како би он стекао право да госпођи Азеј чини добро. А и
био је очувао тежак златан ланац што је здипио принцези кипарској,
па одлучи да га обеси о врат својој милој куми; али, обесио јој је о
врат своју госпоштију и своју седу косу, своје дукате и своје атове;
укратко, све је дао, чим је видео како Бланша Азеј игра међу
туренским дамама паунску игру. Маваркиња, која се издовољила
последњег свога дана, задивила је додуше друштво својим вртежима,
обртањем, окретима, узвијањем, скакањем и витлањем, но сви су
казивали да ју је надмашила Бланша: тако је играла девичански и
умиљато.
Дивећи се, дакле, тој милој госпођици, како се ножицама готово
и не додирује пода и безазлено се забавља наспрам својих седамнаест
година као цврчак који ће да зацврчи своју песмицу, занео се Бриен у
старачкој жељи, у апоплектичкој жељи, снажној са слабоће што га је
разгрејала од пете само до затиљка, јер му је по глави био пао прејак
снег да би се тамо настанила љубав. Разабрао онда чово да му у двору
нема жене и двор му се учини тужнијим него што је био. А и шта је
двор без госпође?... Исто што и клатно без звона. Укратко, жена је
била једино што му беше желети: зато ју је пожелео одмах, јер да је
почекао по жељи госпође Азеј, могао би дотле и нестати с овога света
на други. Али, за крсног весеља слабо је мислио о својим љутим
ранама, а још мање о својих пуних осамдесет година што су му
оголиле главу; чинило му се да су му доста бистре очи, кад сасвим
јасно види младу куму, како га по заповести госпође Азеј тако лепо
части погледима и кретњама, јер мисли да јој нема никакве опасности
крај тако стара кума. Тако је Бланша, безазлена и неука, жива опрека
свим девојкама у Турени, које су бистре као пролећно јутро,
допустила добријану да јој најпре пољуби руку, а затим врат, нешто
ниже, како рече архиепископ, који их је кроз недељу дана венчао, а
то су били красни сватови и у њима најкраснија млада.
Споменута Бланша била је нежна и свежа као никоја; и још
више, девица какве није још никад било; девица толико да и није
познавала љубав и није знала како се и зашто се проводи љубав;
девица која се чудила што неке женске дангубе у кревету; девица која
је мислила да деца расту из купуса. Тако ју је мати отхранила у
потпуној невиности и није јој пуштала ни да разбира како срче чорбу
кроз зубе. Еле, била је девојчица као нетакнут цветак, весела и
безазлена, анђео којему само још недостају крила да полети у рај. А
када је кренула из сиромашног стана своје матере, да се венча у цркви
св. Гатијана и св. Маврикија, слегли се сељани, да се нагледају младе
и оних ћилимова што су били прострти по Седларској улици, па су
говорили да никад нису љупкије ножице газиле по туренској земљи,
нити се лепше очи узносиле небесима, нити краснија свечаност
окитила улицу ћилимовима и цвећем. Све девојке из града, из Светог
Мартина и трговишта Шато-Неф завиделе су дугим смеђим
плетеницама, којима је зацело Бланша уловила грофовију; ну, исто су
тако и још више желеле позлаћену хаљину, прекоморско драго
камење, алемове и ланце, којима се мала играла, док су је ови занавек
везивали уз сенешала. А старац ратник толико се раздрагао уз њу, да
му је срећа избијала из свих бора, погледа и покрета. Био је додуше
раван као косир, али се укочио крај Бланше, као да је копљаник који
се упарадио и стоји на смотри; а руком се опро о слабину, као да га
гуши и смета му уживање. Кад су оне девојке чуле звоњаву, а виделе
поворку, сјај и гизду сватовску, пожелеше да настане берба тих
Маваркиња, киша старих сенешала и пуни кошеви циганских
крштења; али, то је било једино што се икад десило у Турени, јер је
та земља далеко од Египта и Циганије. Госпођа Азеј доби по свадби
приличну своту новаца и са тим новцима отиде одмах пут Акра, у
сусрет своме мужу, а са њом доглавник и ратници грофа Рош-
Корбона, који ју је снабдео свиме. Отпутовала је још на дан венчања,
пошто је предала кћер сенешалу у руке и препоручила му да са њом
добро поступа; а касније се вратила са господином Азејем, који је био
огубавио, и излечила га, негујући га сама, без страха, макар и она
огубавила; и томе су се дивили.
Кад се обавила и докончала свадба, јер је потрајала три дана на
велико задовољство свету, одведе господин Бриен малу са великим
сјајем у свој замак и по обичају младожењском положи је свечано у
постељу, коју је благословио и опат мармутјески; затим леже и сам уз
њу, у великој господској одаји у Рош-Корбону која је била обложена
зеленим брокатом са златним жицама. Кад је старац Бриен, сав
намирисан, телом уз тело легао уз своју лепу жену, пољуби јој најпре
чело, затим округлу, белу сисицу, оно исто место где му је допустила
да јој закопча копчу на ланцу; али, то је било све. Старкеља се сувише
био поуздао у себе кад је помислио да може сљуштити и преостатак;
а сада запела љубав, уза све веселе сватовске песме, уза све сватовце
и бећарце што су се певали доле у одајама, где су још играли. Окрепио
се гутљајем венчаног напитка, који је по обичају био благословен и
стојао уз њих у златној купи; те су му мирођије загрејале додуше
желудац, али нису разгрејале срце његовој покојној џиди. Бланша се
није зачудила издајству мужевљеву, јер је била девица по души, а од
брака је видела само оно што виде очи младих девојака, тојест
хаљине, свечаности, коње, и да ће бити дама и господарица, да ће
имати грофовију, да ће се веселити и заповедати; и како је била дете,
играла се златним ресама на кревету и дивила се богаштини тога
места, где је требало да буде сахрањено њено девичанство. Сенешал,
који је мало прекасно разабрао своју погрешку и стао да се узда у
будућност, која ће му уосталом ништити сваки дан понешто од онога
чиме је мислио да ће почастити жену, хтеде сада дело да одмени
речју. И забављао је своју младу свакојако; обећао јој кључеве својих
спремишта, житница и ормана, потпуну власт над кућама и
госпоштијама, без икаква надзора; обесио јој о врат комадину хлеба,
по обичају туренскоме. Она је била као млад атић, те је уз пуне јасле
држала свога добријана за најбољег на свету, па села, узела да се
смешка и гледала још са већом радошћу ту красну постељу од зелена
броката, где отсад сме по вољи да спава сваке ноћи. Кад је лукави
племић разабрао да би се она хтела играти, а он је слабо био наилазио
на девице и по многом је искуству знао колике су обешењакиње
женске на перини, јер се навек сладио вијоглавкама, уплаши се од
играрије рукама, од летимичних пољубаца и оног ситног љубавног
избирања, од којег некад није узмицао, али је сад за све то био леден
као папске задушнице. Уплашио се од своје зле среће, узмакнуо на
крај кревета и рекао својој преслаткој жени:
– Ево си, дакле, мила моја, сенешалка и заиста у врло доброј
сенешалији.
– Ох, нисам! – примети она.
– Откуд ниси? – одговори он у велику страху, – зар ниси дама?
– Нисам, – опет ће она. – Нећу ни бити, док не будем имала дете.
– Јеси ли путем овамо видела ливаде? – прихвати добријан кум.
– Јесам, – она ће.
– Па, ето, твоје су…
– Хо, хо, – одврати она смејући се, – хватаћу онуд лептирове и
уживаћу.
– То је паметно, – рече племић. – А шуме?
– Ах, не могу онамо сама, па ћете ме водити ви. Али, дајте ми,
– рече, – мало тога ликера што нам је са толиком пажњом спремила
жена из Понса.
– А чему, мила моја? Распалићеш цело тело.
– О, то ја и хоћу, – одврати она, грискајући усне од јада, – јер
желим да вам што пре поклоним дете, а видим, тај напитак и јест за
то!
– Ух, мала моја! – рећи ће сенешал, који је по овом разабрао да
је Бланша девица од главе до пете, – за тај посао треба најпре воља
божја; а онда морају жене да буду у стању зрелости.
– А када ћу ја бити у стању зрелости? – запита она, смејуцкајући
се.
– Кад природа буде хтела, – одговори он, настојећи да се смеје.
– А шта треба да се учини за то? – опет ће она.
 – Тја, треба једна кабалистичка и алхемичка операција, која је
веома опасна.
– Ах! – рећи ће она сањарски, – зато је дакле моја мати плакала
ради те преобразбе; али, Берта де Преји, која је сва блажена што се
претворила у жену, рекла ми је да ништа на свету није лакше.
– То је према времену, – одговори старац племић. – Ну, јеси ли
у коњушници видела красног белца чавкуна о којем толико причају
по Турени?
– Јесам, веома је миран и умиљат.
– Е, ја ти га поклањам, и можеш да га јашеш кад те год и колико
те год воља.
– Ох, ви сте веома добри, нису ме лагали кад су ми казали...
– Ево ти, – прихвати он, – кључар, капелан, ризничар, коњушар,
кухар, судија, па и господин Монсоро, онај млади паж што се зове
Готије и носи моју заставу, са својим оружаним људима, капетанима,
људима и коњима, све је твоје и најбрже ће слушати твоје заповести,
под претњом страдања на вешалима.
– А зар се не би одмах могла извршити та алхемичка операција?
– опет ће она.
– О, не би, – одврати сенешал. – За то треба најпре да и једно и
друго будемо у потпуној милости божјој, јер иначе ћемо добити
неваљало дете, обасуто гресима, а то забрањују црквени закони. Зато
и јесте на свету толико непоправних неваљалаца. Родитељи њихови
нису мудро чекали док им буду здраве душе, него су деци својој
створили неваљале душе: добра и крепосна деца рађају се од
неокаљаних отаца... Зато се и благосиљају наше постеље, као што је
опат мармутјески благословио ову постељу... Ниси ли ти прекршила
црквене заповести?
– О, нисам, – одврати она живо, – ја сам пре мисе добила
опроштење свих својих грехова, а одонда нисам починила ни
најситнији грех.
– Ти си савршена!... – ускликне лукави племић, – и ја сам блажен
што сам те узео за жену; али, ја сам псовао као незнабожац.
– Ох, а зашто?
– Јер се није свршавала игранка, те нисам могао да се домогнем
тебе, да те доведем овамо и да те љубим.
 Прихвати је онда умиљато за руке, па да их прогута пољупцима,
прионуо ситним миловањем и лагашним љупкањем које ју је сву
развеселило и раздрагало.
А онда, како се била уморила играњем и свим церемонијама,
легне она, а сенешалу ће рећи:
– Сутра ћу припазити да не згрешите.
И остави свога старца, који се сав занео за њеном чистом
лепотом, заљубио се у нежну природу њену, а био у толикој
неприлици како би је задржао у наивности, као да јој мора
протумачити зашто говеда преживају своју храну. Није се додуше
надао никакву добру, али се толико распалио, гледајући дивне милоте
Бланшине за невиног и умиљатог сна њена, да је одлучио чувати и
бранити тај лепи љубавни драгуљ... Са сузама у очима љубио јој је
лепу златну косу, красне очне капке, румена једра уста, али сасвим
полако, да се не пробуди!... То му је било све уживање, неме сласти
које су му палиле по срцу, а Бланша се није од тог ни макла. Тако је
јадник чово оплакао снег своје увеле старости и разабрао да се бог
нашалио те му онда дао ораха, кад није више имао зуби.

Како се сенешал бактао око девичанства

своје жене.

За првих дана свога брака смишљао је сенешал жени силне

лагарије и варакао њену тако дичну невиност. Најпре је у судиској
служби својој пронашао ваљаних изговора да је понекад остави саму;
онда ју је забављао сељанима и одводио у бербу на своја добра код
Вувреја; и најзад је мазио не бројеним несклапним беседама.
Час јој је говорио како са великашима није као са ситним
светом; да се грофовска деца зачињу у нарочито доба кад су звезде у
извесном положају. који установљавају учени астролози; час да се
треба уздржавати од прављења деце на празнике, јер то је тежак рад;
а празнике је одржавао као човек који жели да свакако уђе у рај.
Понекад је тврдио како су у родитеља, ако случајно нису у стању
милости, слепа деца која се зачињу на дан св. Кларе; на св. Жнуа
имају костобољу; па св. Ењана красте по глави; на св. Рока кугу; час
да су они који се рађају у фебруару смрзлице; у марту пренемирни; у
априлу не ваљају ништа, а згодни се дечаци рађају у мају. Укратко,
желео је да његов буде савршен и момак од ока, а за то треба да се
сложе све прилике које се изискују. Други пут говорио је Бланши да
је човеково право обдарити жену дететом по самој и јединој вољи
својој; па, ако је вољна да буде честита жена, мора се покорити милој
вољи свога мужа; напослетку, треба почекати да се врати госпођа
Азеј, па да буде при порођају. По свему томе расудила је Бланша да
је сенешал противан њеним молбама, а можда и право чини, јер он је
стар и пун искуства; и она се покорила, па није више мислила, него
једино у себи, о оном жуђеном детету, тојест, мислила је о њему
вазда, као већ жена кад што уврти у главу, а ни сањала није да се као
похотница и неваљалица помамила за меденим кусом. Једне вечери
Бриен се случајно распричао о деци, а тога се разговора клонио као
што се мачка клони воде; али, тужио се на неког дечака којега је тога
јутра осудио за велике неваљалштине, па ће рећи да је тај зацело
потекао од родитеља који су оптерећени смртним гресима.
– Ах! – рече Бланша, – ако ми ви дате дете, макар и немали
одрешење од греха, ја ћу га тако добро поправити, да ћете бити
задовољни са њим…
И тако је гроф разабрао да му се жена распалила од те жарке
маште и да је време заметнути бој са њеним девичанством, те
загосподарити њим, затрти га, зауздати, осамарити, или га стишати и
угасити.
– Откуд би ти, мила моја, да будеш мајка? – рећи ће јој. – Ти још
не знаш женски посао и ниси навикла да будеш господарица у кући.
– Ох, ох, – одврати она. – Зар ја морам играти даму, да будем
потпуна грофица и да се у мени зачне мали грофић? Па и бићу ја, и
јоште како!
И да стекне деце, потекла Бланша у лов за јеленима и кошутама;
прескакала је јаркове; јахала свога белца чавкуна брдом и долином,
шумом и пољем; силно уживала, кад јој узлећу соколови и она им
скида капице; и згодно на љупкој руци својој носила их стално у лову.
То је и желео сенешал. Али, у томе витлању стекла је Бланша апетит
као каква калуђерица или прелат, тојест, стицала вољу да рађа, снага
јој јачала, а она није обуздавала глад, кад би се вратила и стала да
гризе. А и читала је многе легенде, написане на путевима, својски се
досећала љубави која се заподева у птица и у шумских звери, па
докучила ону тајну природне алхемије, и образи јој се заруменили, а
дух се узбудио, што јој је слабо тиштало ратничку природу, а силно
јој голицало жудњу која се смејала, молила и трептала да је дивота.
Сенешал је мислио да ће разоружати бунтовно девичанство женино.
ако се она проскаче по пољима; али, варка му се навратила на зло, јер
незнана љубав, што је колала по Бланшиним жилама, из тих јуриша
излазила је још јача те изазивала на бој и на мегдан као паж витез.
Честити племић разабра онда да се забунио и да на жеравици нема
добра места. Није зато знао више чиме би хранио крепост томе
крепкоме телу, јер што ју је љуће умарао, све је упорнија бивала. У
тој борби морао је да буде један побеђеник и једна модрица, врашка
модрица, коју је желео да уклони са свога лица, све док не умре, уз
помоћ божју. Сиромаху сенешалу била је већ љута мука да за својом
дамом јаше у лов и да не излети из седла. Љуто се знојио под оклопом
и гинуо жив. а несташна сенешалка крепчала је и радовала се. Често
је у вечерње доба желела да игра. Добријану. утрпаноме у дебеле
хаљине, готово је испадао дроб од тих вежби у којима је морао да
учествује или да је води за руку кад се превија у маварској игри, или
да јој држи упаљену бакљу, кад је снађе воља за игру уз свећњак; и
уза сву своју костобољу, чиреве и пробаде морао је да се смешка и да
јој говори милоте и уљудне речи после свега вртежа, пренемагања и
комичних пантомима што их је играла да се забави; јер све да му је
заискала и краљевску заставу, колико је лудовао за њом, и по њу би
он брже боље отишао.
Ну, уза све то разабрао је једног дана да је преслабе петље за бој
са једром природом женином, па се покорио ономе господару
девичанству и одлучио да пусти нек све тече како текло, а унеколико
се поуздавао у стидљиву честитост и ваљану срамежљивост
Бланшину; али, свеудиљ дремао је само једним оком, јер је и онако
наслућивао како је бог створио девичанство зато да му буде као и
јаребицама које се натичу на ражањ и пеку. Једног влажног јутра, по
онаквом времену кад пужеви измиљују, по оном меланхоличном
времену што је као створено за сањарије, била је Бланша код куће,
седела на столици и маштала, јер ништа не ствара живље врење
животних сокова, и ниједан рецепт, специјалитет ни љубавни напитак
не продире, не пробија скроз наскроз и не трепеће онако као онај
фини жар што пече између перја на столици и девице која неко време
седи на њој. Тако је и грофици, да није ни знала, додијавало њено
девичанство, копкало јој по памети и чупкало је одасвуд.
Добријан се немило озловољио кад је видео у каквој је она чами,
те хтеде да јој растера мисли што су јој настале из претеране брачне
љубави.
– Што си се забринула, мила моја? – рече јој.
– Од срамоте.
– А ко те вређа?
 – Вређа ме што нисам ваљана жена, јер немам детета, а ви
немате потомства. Зар је дама која нема порода? Нипошто! Видите!...
Све моје суседе имају деце; а ја сам се удала да их добијем, па и ви
сте се оженили да ми их дате. У туренске господе све врве деца и жене
им рађају све у шеснаест; ви једини немате деце! Исмејаће вас, богме!
Шта ће да буде од вашег имена, од ваших лена и ваших госпоштија?
Дете је наша природна дружба; оно је радост наша кад га облачимо,
умотавамо, повијамо, мазимо, њишемо, љуљамо, дижемо, полажемо,
дојимо; па да ми је макар и половина детета, знам да бих га целивала,
снажила, повијала, одвијала, и да би ми скакало и смејало се цео дан,
као и другим дамама.
– Само кад не би жене умирале на порођају и кад ти не би била
још пренежна н претесна, била би ти већ мати!... – одговори сенешал,
запањен од бујице њених речи. – Но, би ли да купиш тек рођено дете?
Неће те стајати ни муке ни бола.
– Та, ја и хоћу, – одврати она, – муку и бол, јер без тога не би
дете било наше. Знам ја добро да се дете мора родити из мене, јер у
цркви кажу да је Исус плод утробе богородичине.
– Молимо се, дакле, богу да буде тако! – кликну сенешал, – и
обратимо се богородици у Егрињолу! Многе даме зачеле су после
деветодневне молитве; не треба да промашимо и да је не извршимо.
Још истог дана кренула Бланша к богородици у Егрињол,
нагиздана као краљица, на красном белцу свом, у хаљини од зелене
кадиве, опасаној танким златним ланцем, раствореној на грудима, са
скрлетним суврацима, малим ципелицама, високом капом, окићеном
драгим камењем, и са позлаћеним појасом који јој је стезао вити
струк. Свој накит наменила је богородици и заиста обећала за онај
дан кад по порођају дође у цркву... Испред ње јахао је господин
Монсоро, живих соколових очију, уклањао свет и са својим
коњаницима пазио на сигурност на путу. Надомак Мармутјеу
задремао сенешал од жеге, јер то је било у месецу августу, и зањихао
се на своме ату, као дијадема на крављој глави, а нека сељанка, која
је чучала на пању и из врча пила воду, спази ту несташну и тако лепу
даму уз маторога кешу, па запита крезубу скитницу, која се ту
потуцала и пабирчила, је ли та принцеза кренула у смрт.
– Није нипошто! – одговори јој баба. – То је наша госпођа из
Рош-Корбона, сенешалка од Поатуа и Турене, а иде да измоли дете.
– Ха, ха, – одврати млада девојка, смејући се као луда.
Па показа племића враголана поворци на челу:
 – Да овај што је на челу причврљи њу, уштедела би и восак и
завет.
– Хеј, мила моја, – одврати скитница, – чудом се чудим што она
иде к богородици у Егрињол, јер тамо нису лепи попови. Боље би јој
било да се трунак времена задржи у хладу мармутјеског звоника, па
би брзо затруднела, толико су животни честити оци!...
– До беса фратрови! – проговори једна жетелица, која се
пробудила. – Ено, господин Монсоро је ватрен и наочит толико да ће
отворити срце дами, које само што није препукло.
И сви ударише у смех. Господин Монсоро хтеде да полети к
њима и да их повеша о липу крај пута, за казну због њихових опаких
речи; али, Бланша му довикну живо:
– Ох, господине, не вешајте их још! Нису још све изговориле,
па ћемо видети док се будемо враћали.
Она поцрвени, а господин Монсоро је прострели погледом, као
да одапиње на њу тајновите љубавне мисли; али, њој је већ било од
говора тих сељанки синуло у глави, и те су речи уродиле родом у
њеној памети. Девичанство је било као труд, и требало је да падне
само речца, па да се тај труд упали.
Бланша је разабрала сад силне телесне разлике међу својствима
старца мужа и савршенствима споменутог Готјеа, племића којега
нису премориле двадесет и три године његове, те се кочио на седлу
као бор и био жустар као прво звоно за јутрење, док још спава
сенешал; имао је јунаштва и спретности, а у том је баш био клонуо
његов господар. Био је то један од оних препредених момака, којима
се намигуше волију окитити за ноћ него ноћном капицом, јер их онда
није више страх од бува; има женских које их прекоревају за то; али,
не треба никога кудити, јер свак треба да спава по милој вољи својој.
Толико је премишљала сенешалка и тако је брзо смислила што
ваља, да је већ на мосту у Туру била тајом и крадом заљубљена у
Готјеа, као што љуби девица, и не слутећи шта је љубав. Занела се за
добротом, тојест пожелела туђе добро, оно што најбоље имају људи.
Спопала је љубавна болест, све од првог маха па до дна њених
невоља, јер између прве жудње и последње жеље све је сам огањ. И
није знала него је тек касније дознала да из очију може да тече нека
танана струја што љуто пали све жиле по телу, завоје у срцу, живце
по удовима, корење власима, твар што се зноји, опне на мозгу, рунице
на кожи, завијутке у дробу, цевчице по слабинама, да су јој се
одједампут прошириле, угрејале, заголицале, подјариле се, загребле,
накострешиле се и заскакутале, као да је у њој хиљаде иглица. Била
је то девојачка помама, својска помама што вид мути, те и није више
видела старца мужа, али је добро видела младога Готјеа, који је био
снажан као славни подбрадак поповски. Кад је чово ушао у Тур,
пробуди га светина својом грајом, и он улеже са својом пратњом, са
великим сјајем, у егрињолску цркву богородичину, која се некад
звала »Greigneur «, као да кажете: највреднија. Бланша оде у капелу,
где се од бога и богородице моле деца; а ушла је сама, као што је
обичај, и вазда пред сенешалом, његовим службеницима и
радозналим светом што остаде пред решетком. Када је грофица
угледала свештеника којему су биле на бризи мисе за децу и
пријављивали се завети, запита га, има ли много жена нероткиња.
Честити свештеник јој одговори да се не може потужити и да су деца
леп приход цркви.
– А виђате ли ви често, – настави Бланша, – младе жене с овако
старим мужевима, као што је господин?
– Ретко, – одговори он.
– А јесу ли те жене стекле порода?
– Свагда! – одврати свештеник, смешкајући се.
– А друге које немају тако старе мужеве?
– Понекад...
– Охо, охо! – рећи ће она. – Сигурније је дакле с оваквим какав
је сенешал?
– Зацело, – одговори свештеник.
– Зашто? – запита она.
– Госпођо! – одговори свештеник озбиљно, – до тих се година
плете у посао једини бог, а касније се плету и људи.
У то време била је истина да се сва мудрост окупила код попова.
Бланша положи свој завет, а био је то један од најзамашнијих завета,
јер јој је накит вредео више од две хиљаде златних дуката.
– Ти си веома весела! – рече јој сенешал кад је на повратку
потерала белца да је затоптао, заскакутао и заиграо.
– И јесам! – одговори она. – Не сумњам више да ћу добити дете,
кад и други морају да пораде на томе, као што је рекао свештеник; ја
ћу узети Готјеа...
Сенешал хтеде да оде и убије фратра, смисли да би то био
злочин који би морао љуто окајавати, те одлучи да лукаво удеси своју
освету уз помоћ архиепископову. И још пре него што је угледао
кровове рошкорбонске, рекао је господину Монсоро нека се губи у
свој завичај, што је млади Готје и учинио, јер је знао како његов
господар кроји правду. Место тога Готјеа узе сенешал сина господина
Жаланжа, који је био подручник рошкорбонски. Био је то млад
момчић, по имену Рене, а није још био навршио четрнаесту годину.
Узео га је за пажа, док не стигне до година да буде перјаник, а за
заповедника својим људима именовао је старца богаља са којим је
много тумарао по Палестини и другим земљама. Овако је чово
мислио да се неће закитити гранатом опремом рогоњском, него ће и
даље притезати, зауздавати и зауларивати бунтовно девичанство
женино што се копрцало као мула кад се сплете у свој конопац.

Шта је само ситан грех.

У недељу после доласка Ренеова у двор Рош-Корбон пође

Бланша у лов без свога добријана, а кад је стигла у шуму, близу
Карноа, спази фратра који јој се учини да је уз неку девојку прионуо
више него што треба, па подбоде коња и довикне својим момцима:
– Хај, хај, не дајте да је убије!
Ну, кад се сенешалка примакла њима, тргне брже коња, а од
оног што је видела да има тај фратар није више могла да лови.
Вратила се замишљена; пукло јој сад у мутној памети и синула јарка
светлост која јој је обасјала небројене ствари на црквеним и другим
сликама, у причама и песмама трубадурским и у птичјим играријама.
У један мах открила јој се слатка тајна љубави, на свим језицима, чак
и на шаранском језику. Зар и није лудост што девицама крију то
знање!... Чим је Бланша легла, одмах ће рећи сенешалу:
– Бриен, ви сте мене преварили, а треба да чините са мном како
је фратар из Карноа чинио с оном девојком.
Старац Бриен досети се јаду и разабра да му је куцнуо кобни
час. Погледа Бланшу са толико огња у очима, да није било изгледа е
ће се тај жар стишати, па јој одговори тихо:
– Ах, чедо моје, кад сам те узимао, била је у мени јача љубав
него снага те сам се уздао у твоје милосрђе и крепост. Жалост је
мојега живота што сву снагу своју осећам једино у срцу. Тај ми јад
толико ускорује смрт, да ћеш се брзо ослободити… Причекај мој
одлазак с овога света. То је једино што те моли онај који је господар
твој и могао би ти заповедати, али жели једино да ти буде први слуга
и службеник. Немој каљати част мојој седој глави!... Има племића
који су у таквој прилици убијали жене...
– Ах, зар хоћете да ме убијете? – рећи ће она.
– Нећу, – одврати старац, – сувише те волим, мила моја. Та, ти
си дика мојој старости, радост мојој души! Ти си моја љубљена кћи.
Кад тебе гледам, крепи ми се вид, и од тебе подносим ја све, била
туга, била срећа... Све ти ја допуштам, само немој одвећ ружити
јаднога Бриена, који те је учинио одличном дамом, богатом и
поштованом. Зар нећеш бити красна удовица? Та, твоја ће срећа
засладити моју смрт...
И у пресахлим очима његовим нашла се још једна суза, потекла
му сва врела низ лице, смеђе као шишарка, и канула на руку Бланши,
а она се ганула кад је видела ту велику љубав старца мужа, који леже
у гроб, да њој угоди, па му рекла смејући се:
– Но, но, не плачите, причекаћу!...
Нато јој сенешал пољуби руке, помилује је мазно и ганутим јој
гласом рече:
– Да ти знаш, Бланша, како сам те, док спаваш, обасипао
миловањем, сад овуд, сад онуд...
И поглади је стари мајмун обема рукама, правим костурима...
– А нисам се усуђивао, – говорио је даље, – да пробудим ту
мачку, која би удавила моју срећу, јер мени се за љубавни посао
распалило само срце.
– Ах, – одврати она, – ви ме смете мазити тако и кад сам будна,
то мени не смета.
На те речи зграби јадник сенешал ножић што је лежао на ноћном
столићу, даде га њој, и рече бесан:
– Убиј ме, мила моја, или ми кажи да ме волиш бар штогод.
– Хоћу, хоћу! – одврати она сва уплашена. – Настојаћу да вас
много волим.
Тако је то младо девичанство завладало старцем и засужњило
га; јер, у име оног Венерина поља што је било на угару, Бланша је по
пакости прирођеној женама вијала свога старца Бриена амо тамо као
млинарску мазгу. »Добри мој Бриене, ја бих то. Бриене, ја бих оно.
Хајде, Бриене! Брие-не!» И стално Бриен! Тако да је Бриена љуће
изморила женина благост него што би га било изморило њено
неваљалство. Завртела му главу да је била страхота, а он би све
похарао, чим она трене оком; а кад би се ражалостила, збуњени
сенешал је са свог судиског седишта говорио на све: »Обесите га...«
Други би у тој борби са девичанством скапао као мува; ну, Бриен је
био такве гвоздене природе да је била мука дотући њега. Једно вече,
када је Бланша испреметала све у кући, преморила и животиње и
људе, па би својом љутом зловољом натерала у очај и оца небескога,
који је богат стрпљивошћу, док трпи нас, рећи ће она сенешалу, кад
је легала:
– Добри мој Бриене, све ме доле неке вољице грискају и боцкају,
одонуд ми се пењу у срце, пале ми мозак, потстичу ме на зло; а по
ноћи сањам ја о фратру из Карноа…
– Мила моја, – одговори сенешал, – то су ђаволштине и напасти,
од којих знају да се бране фратри и калуђерице. Ако баш желиш да се
избавиш, отиди и исповеди се код часног опата мармутјескога, нашег
суседа; он ће те ваљано посаветовати и свето ће те упутити на добру
стазу.
– Отићи ћу одмах сутра, – одговори она.
И збиља, сутрадан је брже боље потерала касом у манастир
честитих фратара, а они се зачудили што им долази овако пристала
дама, која мора да је починила навече подоста греха, па је онда са
великим весељем одведоше к своме пречасноме опату.
Бланша затече пријашка у сеновиту врту, уз клисуру, под
бујном сеницом, и сву је заокупи смерност пред достојанственим
држањем човека, макар да и није била навикла да много мари за седу
косу.
– Бог вас чувао, госпођо! – рече он. – Шта бисте ви овако близу
смрти, кад сте млади?
– Ја бих ваше драгоцене савете, – одговори она и поздрави га
дубоким поклоном. – А ако вам је по вољи да упутите неуку овцу,
мени ће врло годити што имам тако мудра исповедника.
– Кћери моја, – одговори фратар са којим је Бриен био уговорио
то претворство и какву ће улогу играти; – да ми на овој оголелој глави
није студен од сто зима, не бих могао саслушати ваше грехе; али,
знајте, ја био крив, ако ви стигнете у рај.
Сенешалка отправи сад ситнеж са своје залихе, а када се
очистила од ситних својих грешића, стиже на завршетак своје
исповести.
– Ах, оче, – рећи ће, – морам да вам признам, из дана у дан мори
ме жеља да родим дете. Је ли то зло?
 – Није, – одговори свештеник.
– Али, мојему је мужу, – настави она, – одредила природа да не
буде од тога кова и да не љубака, како су говориле оне бабе на друму.
– Онда, – одврати свештеник, – треба да ви живите у поштењу
и да се каните сваке такве мисли.
– Али, ја сам чула што казује госпођа Жаланж, да то није грех
кад од тога немам ни добитка ни ужитка.
– Увек има у томе ужитка, – рече свештеник. – А зар ви дете не
држите за добитак? Утувите, дакле, у главу да је то вазда смртни грех
пред богом а опачина пред људима ако се са женском смеша и
прикалеми јој дете човек са којим није у цркви венчана... Зато такве
жене које крше свете законе брачне љуто кварују на другом свету, те
су под влашћу страховитих немани, са оштрим, љутим канџама, и
пеку их у неколико ражарених пећи, за спомен што су овде на земљи
распаљивале своје срце јаче него што сме да буде.
На те се речи Бланша почеше за ухом, а кад је мало размислила,
рече свештенику:
– А како је урадила девица Марија?
– Хе, – одговори опат, – то је тајна.
– А шта је тајна?
– Ствар која се не објашњава него се мора веровати без икаквог
испитивања.
– А зар ја не бих могла учинити тајну? – запита она.
– То се, – одговори опат, – догодило само једампут, јер то је био
син божји.
– Ах, оче, зар је божја воља да ја умрем? Или да ја, здрава и
ведра разума, померим памећу? Велика је опасност да се то не догоди.
Јер кад се у мени узбурка и разбукти, нисам више при себи и не марим
ни за што; па да одем к мушкарцу, скакала бих преко зидова,
прелазила бих преко поља, без стида, и све бих развалила, само да
видим оно што се онако силно усијало фратру из Карноа. А док ме тај
бес мори те ми боцка душу и тело, не знам ни за бога, ни за ђаволе,
ни за мужа; него топћем, трчим, па бих да разбијем судове, лонце, да
кидам перад, живину, кућанство и све, да вам то ни исказати не знам.
Али, не усуђујем се да вам признам све своје неваљалштине, јер док
само и говорим о њима, расту ми зазубице, а она ствар, бог је убио,
све ме голица… Хвата ме бес и боде ме и убија ми крепост. Та, зар ће
бог, који ми је у тело усадио ту велику љубав, проклети мене?...
 На те се речи почеше сад свештеник за ухом, сав запрепашћен
од јадиковке, дубоке мудрости, приговора и разборитости што се
крију у девичанству.
– Кћери моја, – рече он, – бог нас разликује од животиња, и
створио је рај, да га стекнемо; а зато нам је дао разум, да нам буде
крмило које ће нас водити кроз буру наших частољубивих жеља... А
има начина како се та лудорија избија из главе, постом, тешким радом
и другом мудрошћу... И место да ђипате и скачете као необуздано
девојче, треба да се молите богородици, да спавате на тврду лежају,
да поткрешете своје кућанство и да не ленствујете…
– Ах, часни оче, кад сам у цркви на својем седалу, не видим ја
ни свештеника ни олтар, пего само дете Исуса, који ми опет заслађује
то. Али, на концу конца, ако ми се заврти глава и клоне ми памет, па
се ухватим љубави на лепак?...
– Ако вам буде тако, – непромишљено ће рећи опат, – било би
вам као св. Лидорији, која је једног дана, за силне жеге, чврсто
заспала раскречених ногу и у лакој одећи, па јој се пришуњао младић,
пун неваљанштине, и тихано јој склепао дете; а како је споменута
светица била сасвим неука у таквом греху и веома се изненадила кад
се породила, јер је мислила да је набрекла од љуте болести, покајала
се за то као за ситан грех, тим пре што није од тог злодела уживала
никакву радост, по исказу оног неваљалца, који је на губилишту, где
га смакоше, изјавио да се светица није ни макла...
– Ах, часни оче, – рећи ће она, – знајте поуздано да се ни ја не
бих мицала као ни она!
На те речи одлети она, жустра и умиљата, смејуцкајући се и
премишљајући како би могла да почини лак грех. Кад се вратила из
славног манастира, смотри у дворишту свога двора младог Жаланжа
како се под заповешћу старога коњушара вије и витла на красну коњу,
подаје се свакој кретњи атовој, доле, горе, у окрету и у ходу веома
наочит, усправан, а тако леп, тако вешт, тако спретан, да се ни
исказати не може; све у свему, такав да би завео и краљицу Лукрецију
која се убила, јер је била обешчашћена против своје воље.
– Ах, – рече Бланша у себи, – да је само томе пажу петнаест
година, ја бих чврсто заспала близу њега.
И тако је она, уза сву превелику младост тог присталог
службеника, за ужином и за вечером жмиркала много за црном косом,
белим лицем и милотом Ренеовом, особито за његовим очима, у
којима је у обиљу било јарког жара и силног живог огња, па се
момчић бојао да га сипа!
И пред вече, кад се сенешалка уз камин, на наслоњачи, занела у
мисли, запита је старац Бриен какви су јој јади.
– Ја мислим, – рече она, – да сте ви зацело за ране младости
много војевали у љубави, кад сте тако давно изнемогли...
– Ох, – одговори он, смешкајући се, као и сви старци кад их
запиташ за љубавне успомене, – када ми је било тринаест и по година
затруднила је од мене материна собарица...
Бланша није желела ништа више, па расуди да је паж Рене
зацело довољно снабдевен; толико се обрадовала томе да је узела
боцкати добријана и ваљати се у својој немој жудњи, као колач који
се брашнави.

Како је и ко је начинио речено дете.

Сенешалка није много премишљала како ће брже разбудити

пажеву љубав, него је наскоро пронашла природну замку, у коју се
вазда хватају и најдивљији. Ево како: за дневне жеге добријан је
одржавао сијесту по сараценском обичају, и откад се вратио из свете
земље никад није изневерио ту навику. Дотле је Бланша остајала сама
у башти или обављала ситне послове, како већ женске опшивају и
чипке плету; а најчешће је остајала у дворници, да прегледа рубље,
да ређа столњаке, или је трчкала по милој вољи. Зато је тај тихи сат
одредила за довршење пажева васпитања, да јој он чита књиге, а она
да се моли. Еле, сутрадан, чим је куцнуло подне и сенешал заснуо, јер
га је умарало сунце које је најжарчим зрацима грејало брежуљак
рошкорбонски, тако да мораш заспати, само ако те не одвраћа, не
одазива и живо не разиграва бес девичанства, – Бланша се сасвим
згодно посади на велику господску наслоњачу свога добријана, и није
јој се наслоњача учинила превисоком, јер се надала случајностима
перспективе. Лукава госпа удесила се на њој спретно као ластавица у
гнезду и обешењачки нагла главу на руку, као дете кад спава; ну, док
се тако удешавала, отварала је несташне, смешкаве очи и унапред се
радовала нежним, тајним шалама, како ће кихати, шкиљкати и трнути
тај паж, док јој буде лежао крај ногу, на толикој раздаљини од ње
колико може да доскочи матора бува. И заиста је толико и тако добро
примакла јастук од кадиве, где ће клекнути јадник дечак, чијом се
душом и животом титрала по вољи, јер да је био и светац од камена,
поглед би му морао ићи за вијугама њене хаљине, да гледа и да се
диви савршенствима и красотама нежне ножице сенешалкине, као
саливене у белој чарапи. И морао је слаби службеник да западне у
замку, у коју би се драге воље ухватио и најјачи каваљер. Кад се
повртела и навртела, наудешавала и напридешавала, те пронашла
положај у којем ће се најбоље разапети речена замка, кликне тихо:
– О, Рене!
Знала је добро да је Рене у стражарској одаји, па је он одмах
дотрчао и промолио црномањасту главу између завеса на вратима.
– Шта је по вољи? – запита паж.
А од велике смерности држао је у руци своју капицу од
гримизне кадиве, која се није толико црвенила колико његови здрави
и једри образи са јамицама.
– Ходи овамо, – опет ће она тихим гласом, јер се тако силно била
занела за дечаком да је била сва помамна.
Да се рекне истина, никакво драго камење није се жарило као
очи Ренеове, ни најбеља хартија није била беља од његова лица, и
ниједна женска овако мила лика. А сада, на домаку своје жудње,
учинио јој се још присталијим; и замислите још да се лепи љубавни
жар јасно сјао из све те младости, из јаркога сунца, из тишине, и из
свега,
– Читај ми богородичине литаније, – рече и дотури му књигу,
расклопљену на њену клецалу. – Хоћу да знам учи ли те ваљано твој
учитељ. Није ли красна богородица? – запита га, смешкајући се, кад
је прихватио шарени молитвеник, на којем се сјала модрина и злато.
– То је сликарија, – одговори он плашљиво и добаци испод ока
поглед својој прелепој господарици.
– Читај, читај...
И Рене узе да чита слатке, претајанствене литаније; ну, верујте,
Бланшино се »моли за нас« чуло све слабије, као глас рога у пољу; а
кад је паж прихватио жарко: »Ој, тајанствена ружо!« господарица га
је зацело добро чула, али му само одговорила тихим уздисајем. Рене
наслути по томе да сенешалка спава, па стаде да је гута погледом, да
је посматра по милој вољи, и није желео да се огласи икаквим
другачијим антифоном осим љубавног. Срце му је од среће играло и
скакутало све до грла; та два лепа девичанства, како и ваља, пламтела
су све за јагму, па да их видите, никако их не би метали једно уз друго.
Парио је Рене очи и у души смишљао небројене сласти, да су му
зазубице расле за тим красним љубавним плодом. У томе заносу
погодио да испусти књигу и збунио се као калуђерица кад је затекну
да се порађа; али, по томе је и разабрао да Бланша спава тврдим сном,
јер се није ни макла, а не би лукавица била расклопила очи ни да је
већа опасност, јер се надала да ће пасти још и друго, а не само
молитвеник. Ето, чујте да нема љуће жеље него за трудноћом!
Угледао, дакле, паж госпођину ножицу у милој ципелици тамно-
модре боје. Била ју је згодно метнула на клупицу, јер је превисоко
седела на сенешаловој наслоњачи. Та ножица била је узачка, нешто
угнута, широка два палца, а дуга колико је домаћи врабац заједно са
репом, ситна, права слатка ножица која би арханђела навела у напаст,
ножица која слути на нешто, изазива врашки и намамљује те да од ње
створиш још две нове, сасвим једнаке ножице, да би се на том јадном
свету наставила красна дела божја. Пажа снађе напаст да разује ту
замамну ножицу. Зато су му очи, ражарене свим жаром његове
младости, поигравале живо као клатно у звону, од те слатке ножице
до лица госпођи и господарици што спава, те је прислушкивао сан
њен, упијао дах њен; а опет није знао шта би било слађе да пољуби:
или здраве, румене усне сенешалкине, или ту живахну ножицу. Било
од смерности, или од страха, или можда од велике љубави, укратко,
одабрао је ножицу и љубио је хитро, као девица која се не усуђује.
Онда одмах прихвати опет књигу, јер је осетио да му се румен још
јаче заруменила, и сав опијен слашћу развиче се као слепац: »Врата
небеска!...« Ну, Бланша се није будила, него се уздала да ће паж
кренути од ноге колену, а оданде у небо. Љуто се озловољила кад су
се литаније завршиле без другог квара, а Рене, који је мислио да је
превелику срећу доживео за један дан, сав се утањио, кад је излазио
из одаје, срећнији са тог смелог пољупца него лупеж који је покрао
сиротињску кутију за милостињу.
Кад је сенешалка остала сама, помисли да ће пажу подуго
потрајати посао, ако буде без краја читао молитву. Одлучи, дакле, да
сутрадан дигне мало ножицу и тако открије крајић оне красоте што
се у Турени зове савршеном, јер се не квари никад на ваздуху и увек
је свежа. Зна се да је паж, распаљен у својој жељи и сав ражарен од
јучерањих снова, веома нестрпљиво очекивао сат, да чита у том
љубавном молитвенику; кад га позваше, започела се опет литанијска
лукавства, а Бланша одмах заспала. Рене јој сад поглади руком лепу
ногу и одважи се чак да се увери је ли јој колено глатко и је ли јој
нешто друго меко као свила. Кад је то разабрао сироти дечак, обузда
пожуду и толико се силно уплаши да се усудио тек на малу смеоност
и ситно миловање, па је само тихано пољубио ту лепу ствар и онда
мировао. Сенешалка осети то осећајем своје душе и разбором свога
тела које се упело да се не макне, па довикне пажу:
– Но, дакле, Рене, ја спавам!
Кад је то чуо паж, помисли да му је љут прекор, те побегне, а
остави књиге, посао и све. Нато приклопи сенешалка литанијама ову
молитву:
– Света девице, како се тешко праве деца!
За обедом је све зебао паж, кад је дошао да служи госпођу и
господара; али, веома се изненадио кад га је Бланша дочекала
најраскалашнијим погледима, каквима ваљда није никоја женска
погледала, а били су веома умиљати и моћни, јер су тога дечка
преобратили у јуначна човека. И још исте вечери, док је Бриен
заостао у сенешалији нешто дуже него што је имао обичај, потражи
паж и нађе Бланшу где спава, и занесе је у красан сан. Уклонио јој је
све што јој је сметало и у толиком је обиљу засејао дечјим семеном
да би јој прида било доста и за двоје деце. И зато госпа ухвати пажа
за главу, привије га уза се и кликне:
– Ох, Рене, ти си ме пробудио!
И заиста није било сна који би ту могао истрајати; и они
разабраше да светице зацело спавају тврдим сном. Од тога маха, без
икакве друге тајанствености и по добростивом својству што је
прирођено мужевима, слатка и мила перјаница која приличи
рогоњама испела се на главу доброме мужу, а он није осетио ни
најмањи квар.
После те лепе славе сенешалка је даље драговољно проводила
сијесту на француски начин, а Бриен своју сијесту на сараценски
начин. А за тих се сијеста уверила да је лепа младост пажева слађа од
старости сенешалове, те се по ноћи закопавала у постељу што даље
од мужа, који јој се чинио врашки ужеженим и гадним. Онда тако
спавајући и будећи се по дану, одржавајући сијесте и молећи
литаније, осети сенешалка да јој се под срцем зарађа детешце, за
којим је толико уздисала, али сада је израду волела више него
производ.
А и Рене је знао да чита, не само у књигама, него и у очима лепој
својој господарици, за коју би полетео и на спалиште, само да ју је
била воља. Кад су се лепо и замашно нарадили, у најмању руку до сто
пута, млада сенешалка западе у бригу за душу и за будућност
пријатеља пажа. Једног кишовитог дана, кад су се играли шапца, као
два детета, недужна од главе до пете, рећи ће му Бланша, која је сваки
пут била ухваћена:
– Ходи овамо, Рене! Знаш ли ти да сам ја згрешила лаке грехе,
што сам спавала, али ти си згрешио смртне грехе?
– Ах, госпођо, – одврати он, – па куда ће бог згурати све своје
проклетнике, ако је то грех?
Бланша прасне у смех и пољуби га у чело.
– Ћути, неваљалче, ради се о рају и треба да будемо тамо
другови, ако желиш да навек будеш са мном.
– Ох, мој је рај овде.
– Окани се тога, – рече она. – Ти си безбожник, злоћа и не
мислиш о ономе што ја волим, а то си ти. Ти и не знаш да сам ја зачела
дете и да се ускоро не може више крити као ни мој нос. Шта ће онда
казати опат? Шта ће казати господин? Он може да те смакне, ако се
разбесни. Ја мислим, мали, да ти одеш у Мармутје к опату, да му
исповедиш све грехе и да му повериш, нека он смисли шта приличи
да се учини са мојим сенешалом.
–– Јао, – одврати лукави паж, – ако ја одам тајну о нашим
радостима, он ће прогласити забрану нашој љубави.
– Па, да, – примети она, – хоће! Али, твоја срећа на другоме
свету драгоцено је благо мени!
– Је ли ви то желите, љубо моја?
– Желим, – одговори она понешто скуњена.
– Е, па, отићи ћу; али, дед спавајте још, да вам рекнем збогом.
И мили парић прочита опроштајне литаније, као да су слутили
и једно и друго како ће им се љубав докончати, тек што је процвала.
А онда сутрадан, више ради спасења своје даме него ради себе, а и да
се покори њој, пође Рене де Жаланж у велики манастир.

Како се за тај љубавни грех љуто испаштало

и одржавала велика жалост.

– Боже истинити! – узвикну опат кад му је паж очитао своје

слатке грехе, – ти си сукривац у силну вероломству, и изневерио си
господара свога! Знаш ли ти, злосрећни пажу, да ћеш се због тога
пећи за све вечности, вазда? И знаш ли да за један ништавни и
пролазни тренутак на земљи губиш заувек кључ рајских врата?
Несрећниче, видим те како се заувек стрмоглављујеш у бездан
паклени, ако још на овом свету не окајеш пред богом што си му
скривио толиком опачином...
Добри старац опат, који је био од онога кова од каквог се
стварају свеци, те велик углед уживао у земљи туренској, заплаши
сада младића туштом опомена, хришћанских поука, спомена
црквених заповести и свакојаком речитошћу, колико би само ђаво
могао да наговори за шест недеља дана кад кани девојку да заведе, и
толико му наговори да се Рене у часном жару своје невиности покори
доброме опату. А опат смисли да од тога дечка, који је био кренуо
злим путем, створи света и вечно крепосна човека, па му наложи нека
најпре оде и на колена се баци пред господара и нека му призна свој
грех; па онда, ако из те исповести изнесе живу главу, нека одмах оде
међу крсташе и крене право у свету земљу, тамо нека остане петнаест
година, одређених унапред, и нека ратује против неверника.
– Ах, часни оче, – одврати Рене, сав престрављен, – хоће ли
петнаест година бити доста, да окајем толике сласти? Ах, да знате,
било је сласти и за хиљаду година!
– Бог ће бити милостив. Иди и не греши више! – одговори
старац опат. – У то име, разрешујем тебе...
Јадник Рене врати се сав скрушен у замак Рош-Корбон и одмах
наиђе на сенешала, којему су чистили оружје, кациге, оклопне рукаве
и све друго. Седео је на ваздуху, на великој мермерној клупи и уживао
гледајући како му се сунчају ти красни оклопи што га сећају на
враголије и ђаволије и обешењаштва и тако даље у светој земљи. Када
је Рене клекнуо пред њега, честити господар се веома зачуди.
– Шта је то? – запита.
– Господару, – одговори Рене, – заповедите овима нека се
уклоне.
Чим су се уклониле слуге, признаде паж свој грех, приповеди
како је напао госпођу, док је спавала, и зацело је напунио дететом, и
сад, по налогу свог исповедника, долази и предаје се на милост и
немилост ономе којега је увредио. Када је то изговорио, обори Рене
де Жаланж красне очи из којих је потекла сва несрећа, и мировао је,
клечећи без страха, спуштених руку, гологлав и богу покоран
очекивао зли удес свој. Коликогод сенешал био бео, још јаче
пребледе; пребледе као тек осушено рубље, и занеме од срџбе; а онда
старац тај, који у жилама није имао животне снаге да роди дете, стече
у овом жестоком тренутку јачу снагу него што би му требало да утуче
човека. Зграби длакавом десницом тешку рпу оружја, диже је,
замахне и намери тако лако као да се кугла, и само да је згрува у бледо
чело Ренеу, а Рене, знајући да је згрешио господару, остаде ведар и
пружи врат, вољан да окаје сав грех за љубу своју и на овом и на
другом свету.
Али, тако красна младост и сви природни заноси те миле злоће
стекоше милост у срцу старчеву, и ма како да је Бриен био још гневан,
одбаци оружје далеко на пса, смлави га и повика:
– Хиљаду милиона ђавољих канџи нека растрже на све веке све
зглобове њој која је родила оног што засеја храст од којега је
начињена наслоњача, на којој си ти мени рогове насадио! А исто тако
нека буде и са онима који су тебе створили, проклети злосрећни пажу!
Севај к врагу, одакле и долазиш! Кидај ми испред очију, из двора, из
земље, и да ниси овде остајао ни тренутка дуже него што треба, јер
ћу те пећи на тихој ватри, па да по двадесет пута на сат проклињеш
разузданост своју гадну...
Када паж чу сенешала како се клетвама подмлађује, и тај
почетак његових речи, остави му завршетак и побеже, а добро је и
учинио. Бриен се сав распалио од љута беса, полетео у вртове, што га
ноге носе, а све је путем псовао, ударао и клео; преврнуо је и три зделе
у којима је слуга носио псима храну; замаглило му се пред очима, и
убио би и правог и неправог. А своју бившу девицу угледа он како је
уперила поглед на пут ка манастиру и очекује пажа, не знајући да га
никад више неће видети.
– Ах, госпођо моја, тако ти тророгих ражарених вила вражјих,
зар сам ја тикван и деран те ћу веровати да си ти толико разваљена и
ниси осетила пажа кад је ушао? Сто ти јадних јадовитих јада!
– И јесам га осетила мило, – одговори она, кад је видела да је
сенешал нањушио, – али, ви ме нисте обавестили о ствари, па сам
мислила да сањам!
Љута срџба сенешалова растопи се као снег на сунцу, јер и
најсилнија љутина самога бога клонула би од Бланшина осмејка.
– Хиљаду милиона врагова нека носи то туђе дете! Кунем се...
– Немојте, не куните се! – одврати она. – Ако није ваше, чије је;
а зар ви нисте рекли неко вече да волите све што је од мене?
И сад стаде она да ниже доказе, умиљате речи, тужаљке,
јадиковке, сузе и друге брбљарије женске, као што је најпре, да не би
госпоштије припале опет краљу, да никад ниједно дете није створено
на невинији начин, да је овако, да је онако, и све без краја, док се
добри рогоња није умирио; а онда улучи Бланша згодну прилику да
запита:
– А где је паж?
– Отишао до врага!
– Шта! Да га нисте убили? – она ће, па сва пребледе и заљуља
се.
Када је Бриен видео да му гине сва срећа старих дана, није знао
шта би, па би јој био довео и пажа, само да је избави. Заповеди дакле
да га потраже, али Рене се био уплашио да га не убију, па одлетео
главом без обзира и отишао у прекоморске земље да изврши свој
завет. А Бланша, кад је дознала какво је испаштање одредио опат
њену миљенику, западе у тешку меланхолију и често је говорила:
– Где је тај бедник и несрећник што је од љубави за мене срнуо
у погибију?
И све је питала за њега, као дете од којег нема матери мира,
докле год му она не учини што мољака. Старац сенешал, који је
осећао своју кривицу, врпољио се од тих јадиковки и све је чинио
осим једног, само да усрећи Бланшу; али, ништа није вредело колико
слатко миловање пажево...
А једног дана стекла она дете, за којим је толико чезнула! Зна се
да је то доброме рогоњи био красан празник, јер је сличност са оцем
била јасно записана на лицу лепоме љубавноме чеду, па се Бланша
утешила и опет јој се вратило оно лепо весеље и мила невиност, што
је сенешалу разгаљивала старе дане. Гледајући тога малишана како
трчка, посматрајући осмејак уз који се погледају он и грофица, заволе
га најзад сенешал, и љуто би се био расрдио на свакога ко не би
веровао да му је он отац.
А како случај између Бланше и њена пажа није био продро из
двора, по свој земљи туренској судили су да је господин Бриен још
био кадар да роди дете. Остала је неокаљана врлина Бланши, која је
по језгровитом знању, црпеном из природног резервоара женског,
разабрала да јој ваља ћутати о оном лаком греху што је на њену
детету. И она је постала опора и разборита, те су је спомињали како
је крепосна женска. Искусила је онда и уверила се о доброти свога
добријана; није му додуше допуштала да јој иде даље од браде, јер је
држала да је Ренеова, али је за узврат старачкој милоти, којом ју је
Бриен частио, мазила њега, смешкала му се, тетошила око њега оним
милим начином и с умештином каквом се служе добре женице према
мужевима које варају, а све тако ваљано да сенешал и није хтео да
умре, него се укочио у својој наслоњачи и што је дуже живео све се
више навикавао на живот. Али, укратко, једне вечери премину он, и
не знајући куд одлази, јер је рекао Бланши:
– Хе, хе, мила моја, ја те не видим више! Зар је заноћало?
Била је то праведничка смрт, а он ју је и заслужио као награду
својим делима у светој земљи.
Бланша је по тој смрти остала у великој и истинској жалости и
оплакивала га је како се оплакује отац. Запала је у меланхолију, и није
хтела ни да чује што су јој зуцкали о новој удаји; зато су је хвалили
честити људи који нису знали да она има мужа срца свога и живот у
нади; али, понајвише је и била удовица и у збиљи и по срцу, јер није
чула никаквих гласова о пријатељу крсташу, па га сирота грофица
држала за мртва; а у понеким ноћима он јој се јављао како рањен лежи
у далеком свету, и она се будила сва у сузама. Тако је поживела
четрнаест година у успомени на тако краткотрајну срећу. Напослетку,
једног дана, кад су код ње биле неке туренске даме у разговору после
обеда, ето малишана њена, којему је онда било отприлике тринаест и
по година, а личио је на Ренеа више него што дете сме да буде оцу
налик, а од покојнога Бриена није имао ништа осим имена; ево тога
малишана, несташна и умиљата као што му је и мати, вратио се трком
из врта, знојан, зажарен, задахтао, чупајући све успут, по обичају и
навици дечјој, па дотрчао матери својој премилој, бацио јој се на
крило, прекинуо свима разговори и узвикнуо:
– О, мајко, морам да говорим са тобом. Видео сам у дворишту
неког хаџију, и он ме снажно изгрлио.
– Ах! – узвикне властелинка и окрене се слузи којему је био
посао да иде за младим грофом и пази на његов драгоцени живот, – ја
сам вам забранила да мога сина пуштате у туђе руке, па ни у руке
најсветијем човеку на свету... Одлазите из моје службе...
– О, госпођо, – одговори старац коњушар, сав запрепашћен, –
тај му није мислио зло, јер је плакао и силно га љубио.
– Плакао је? – рече она. – Ах, то је отац!
Кад је то изрекла, клону јој глава у наслоњачу на којој је седела,
а замислите: била је то она наслоњача на којој је згрешила.
Кад даме чуше ту нескладну реч, толико се изненадише да су у
први мах виделе само како је сиротица сенешалка умрла, и никад се
није дознало да ли ју је нагла смрт стигла од јада што је отишао
љубавник који је веран био завету и није хтео да је види, или од
велике радости са тога повратка и наде да ће бити укинута забрана
коју је опат мармутјески ударио на њихову љубав. И то је била веома
велика жалост, јер се господину Жаланжу помутила памет кад је
видео да му сахрањују миљеницу, те се закалуђерио у Мармутјеу,
који од тога времена неки називају Мемутје, тојест »majus
monaserium «, највећи манастир, јер то је заиста и био најкраснији
манастир у Француској.
 КРАЉЕВА МИЉЕНИЦА

Живео у то време неки златар међу златарским радњама на

Мењачком мосту, а кћи му се спомињала по Паризу са велике красоте
и била нада све на гласу са своје милине; и тако су облетали око ње
на начин уобичајен у љубави, и толико да би неки платили оцу њену
новаца, само да му добију кћер за венчану другарицу, а то му је
толико годило да и не знам исказати.
Један сусед његов, адвокат код великог суда, који је продајући
свету своје мудролије био стекао толико имања колико пас има бува,
смисли и понуди томе оцу дворац у име награде за његов пристанак
на тај брак у који је хтео да уђе. Златар пристаде и обећа му кћер,
незнајући што је тај чово у талару лицем наликовао на мајмуна, а у
вилицама мало имао зуби и ти му се климали, и што је, ако и не
примиришеш, био гадан и смрадан као и сви судски људи који бујају
на сметлишту судске палате, пергамената, протокола и мрачног
судовања.
Кад га је видела лепотица, одмах одбруси:
– Наздравље, ја га нећу.
– Не бих рекао! – одврати отац којему се већ био свидео дворац.
– Ја ти га дајем за мужа. Удесите се вас двоје. То се сада тиче њега и
његов је посао да ти угоди.
– Зар је тако? – запита она. – Е, па добро, ја ћу, пре него што се
покорим вама, очитати њему.
И још исто вече, кад јој је заљубљеник почео разлагати што га
пече, изјављивао јој како гине за њом и обећавао јој све и сва за сав
живот, одреже му она:
– Мој отац је продао вама моје тело; али, ако га узмете,
створићете од мене дрољу, јер ја бих волела да будем ма чија, ко први
наиђе, пре него ваша. Ја вам се противно од других девојака заклињем
на неверу, коју ће докончати тек смрт, било ваша било моја.
Она удари у плач, како раде све девојчице које још нису
отврдле; јер касније не плачу оне никад више очима. Адвокату се
њена чудаштва учинише шалом и меком, којима се служе девојке да
јаче распале огањ и да оданост својих младожења претворе у
удовичка завештања, погодности и друга брачна права; па није
лукавац марио за њих, него се смејао лепотици како је гуши бес и
говорио јој:
– Када ће да буду сватови?
– Одмах сутра, – одговори она, – јер што пре буде то ћу пре
слободно да узмем љубавника и да проводим весео живот, као оне
које љубе по милој вољи својој.
Махнити адвокат се ухватио као зеба детету на лепак, па
отишао, приправио се, обавестио се у суду, отрчао црквеноме суду,
платио оглашења, пожурио тај посао брже него све своје одбране и
сањао једино о лепоти девојци. Међутим, краљ, који се баш вратио са
пута, слушао на свом двору непрестане разговоре о лепотици девојци,
како је овоме одбила хиљаду дуката, ономе одбрусила, па неће најзад
никоме да се покори и одбија најлепше момке који би богу уступили
и свој део у рају, само да им се један једини дан науживати тога змаја;
и честити краљ, који је био помаман за таквом дивљачи, изиђе у град,
упути се златаријама крај моста, и уђе к златару, да накупује накита
дами свога срца, а исто тако да истргује и најдрагоценији драгуљ у
дућану. Краљу се нису свиделе златарије, или се нису налазиле које
би му се свиделе, па златар стаде да прекопава по скровитој ладици,
да краљу покаже крупан бео алем.
– Мила моја, – рећи ће онда краљ лепоти девојци, док је отац
био загњурио нос у ладицу, – ви нисте створени да продајете драго
камење, него да га добијете; па да ми пустите нека бирам између свег
тог прстења, ја знам један прстен за којим лудују, а мени се свиђа, те
бих му довека био покоран слуга и целом краљевином Француском
не бих никад могао вредност да му исплатим.
– Ах, господару, – одврати лепота девојка, – ја се сутра удајем.
Ну, ако ми дате нож што вам је о пасу, одбранићу чистоту и очуваћу
је, да одржим оно што еванђеље вели: »Дајте цару царево«.
Краљ јој одмах даде мали нож, а од тога срчаног одговора
толико се заљуби у девојку, да му је омрзло и јело. Отиде намеран да
ту нову миљеницу настани у једном свом дворцу у Ластавичјој улици.
А мој се адвокат упео да се што пре запрегне, на силан јад
супарницима, па одвео своју младу уз звоњаву и музику, приредио
гозбу, да су се гости провалили, а навече, после игранке, дошао у
своју собу, где је требало да лепота девојка буде у кревету; али, није
то више била лепота девојка, него љут змај, бесна ђаволица. Није
легла у адвокатов кревет, него села уз камин на његову наслоњачу, па
распаљује своју срџбу и своју згоду. Добријан муж, сав у чуду, савио
пред њом колена и позвао је да најбољим оружјем заметну бој; али,
она ни реч да одговори; а кад јој хтеде дићи сукњу, да бар малко види
оно што га тако скупо стаје, одвали му она шаком да му је готово
скрхала кости, и све то ћутке. Та се игра милила моме реченоме
адвокату, и мислио је да ће се тако примаћи концу, ономе што већ
знате; играо се у лепу уздању и извукао честитих буботака за своју
подмуклост. Ну, сад довикујући, сад шеврдајући, сад наваљујући, час
би јој отргнуо рукав, час раздерао сукњу, па се машио руком за
љупком сврхом свога јуриша, али на то се недело девојка расрди,
скочи на ноге, тргне краљев нож и подвикне:
– Шта бисте ви од мене?
– Ја бих све! – одговори он.
– Ха! Ја бих била велика блудница, кад бих се подала преко
воље. Љуто се варате, ако сте мислили да ћете моје девичанство
затећи разоружано. Ево краљева ножа и ја ћу вас убити њиме, ако
намерите да ми се примакнете.
Тако рече, дохвати угљен, па непрестано пазећи на адвоката
повуче црту по поду и надовеже:
– Ту ће бити граница краљеве области. Не улазите у њу; ако је
прекорачите, нећу промашити.
Адвокат није желео да се љуби са ножем, и сав се запањи; али,
слушајући сада ту немилу одлуку, којој је већ платио трошак, видео
је добријан муж кроз деротине тако красан узорак бујног, белог,
једрог бедра, па како сјајне дојке испуњују рупе на хаљини, и тако
даље, те му се и смрт чинила слатком, ако макар иколико окуси то; и
он провали у краљеву област са узвиком:
– Шта ме стало, макар и погинуо!
И заиста је навалио тако љуто да је лепота девојка веома
незгодно пала на кревет; али, није се смела, него се тако бранила и
копрцала, да адвокат није стекао ништа друго него се тек очешао
звери о кожу; и још га је дохватила ножем, те му са кичме одвалила
приличан комад сланине, али га претешко није ранила: зато га и није
прескупо стојала провала у краљево добро.
Али, он се омамио тим јадним добитком и кликнуо:
– Не могу да живим без тог красног тела и без тих љубавних
дивота! Па, убиј ме!
 И опет он насрне на краљевску брањевину. Али, лепотици
девојци био на памети краљ њен, па је ова велика љубав није дирнула,
те одврати круто:
– Ако будете својим наваљивањем претили, нећу убити вас него
себе...
И поглед јој је био тако мрк да је уплашио јадника. Сео он,
јадикујући о својој худој срећи, и ноћ, толико веселу онима који се
љубе, провео у кукњави, молбама, узвицима и другим обећањима:
како ће бити служена; како сме да расипа све; како ће јести са злата;
како ће он куповати госпоштије, и како ће од ње, припросте
госпођице, начинити даму; и напослетку, ако му допусти да се један
једини пут џилитне у славу љубави, оканиће је се сасвим и погинуће,
како она буде желела.
Али, она је вазда била будна, а изјутра му рече да му допушта
нека умре, и то је сва срећа којом би је могао усрећити.
– Ја вас нисам преварила, – рече му, – него се против свог
обећања подајем краљу, а вама опраштам пролазнике, простаке и
возаче, којима сам вам претила.
А кад се разданило, обуче хаљине и гизду свадбену и почека
стрпљиво, док јој добри муж, за којег није хтела да мари, не пође од
куће по послу неког клијента, и онда она пође градом да потражи
краља. Али, није прешла толико колико може да добаци алабарда, јер
господар краљ је био послао на стражу једног службеника свога, и тај
јој је шврљао око дома, па одмах рече млади, која је још била цела:
– Не тражите ли ви краља?
– Тражим, – одговори она.
– Е, па ја сам вам најбољи пријатељ, – настави препредењак и
фини дворанин; – молим вас за вашу помоћ и заштиту, као што и ја
вама обећавам своју...
Онда јој исприча какав је човек краљ: откуда му ваља прићи; да
једног дана бесни, а другог ни да би реч изустио; и како је ово, и како
је оно; да ће бити добро плаћана, добро снабдевана; али, нека упитоми
краља; укратко, толико јој је набрбљао путем да је од ње створио
савршену блудницу, док још и није била ступила у дворац на
Ластавичјој улици, где је касније живела госпођа Етанп.
Јадник муж је плакао као јелен којега витлају кад је видео да му
жене нема више у кући, и сав запао у тугу. Другови су га частили
толиком срамотом и поругама колико св. Јакову исказују части у
Компостели; но звекан је толико гинуо и сушио се од јада, да га најзад
стадоше тешити. Узели мудријаши подмукло натезати са њим и
пресудили да јадник и није рогоња, јер му се жена и противила
џилитању; да му је рогове насадио ико други а није краљ, латили би
се они да раставе тај брак. Али, муж је био полудео за том женом и
жив је гинуо; а краљу је препустио тек насумце, уздајући се да ће је
једног дана стећи, јер је судио да једна ноћ са њом није прескупо
плаћена срамотом целога живота. Зато треба да љубиш, дабогме; а
има много хвалисаваца који не би били вољни за такву велику љубав.
Али, он је непрестано мислио о њој, занемаривао своје одбране, своје
клијенте, своје крађе и све. Ходао је по судској згради као лакомац
који тражи изгубљено благо, забринут, занесен; једнога дана је чак и
омокрио одећу некоме већнику, јер је мислио да је крај зида, где
адвокати истресају своје тегобе. Међутим је лепојку девојку дан и ноћ
љубио краљ и није могао да је се насити, јер је у љубави знала
особитих, умиљатих вештина, умела и да распали и да угаси огањ.
Данас се натресала на краља, сутра тетошила око њега; никад није
била иста, него је имала небројених хирова: све у свему, била је веома
добра, љубакала се како ниједна није знала, а била је смешкава,
пустопашна и пуна ситних враголија.
Због ње се убио неки господин де Бридоре, од јада што му се
није смиловала љубави, мада јој је понудио своје добро Бридоре у
Турени. Ну, данас се не рађају више ти честити и старински Туренци,
који су поклањали госпоштију да једампут џилитну весело. Та смрт
ражалости лепоту девојку; па како јој је исповедник њен уписао ту
смрт у грех, заклела се да ће отсад, макар и била краљева љубавница,
примати госпоштију и тајом се сладити, да спасе своју душу. Тако је
онда почела да згрће силно благо којим је стекла углед у граду. Али,
и очувала је многе племиће да не погину, и тако је добро удешавала
своје дипле и проналазила толике измишљотине да краљ ни сањао
није како му и она помаже да усрећи поданике. А и јест му толико
силно омилила, да би га могла уверити како су таванице над њим
поднице под њим, а то би он и лакше поверовао него ико други, јер
чим би краљ у свом дому у Ластавичјој улици легао у кревет, не би
више ни знао разлику између таваница и подница; низао је па низао,
као да је хтео да види хоће ли се истрошити та лепа ствар; али,
истрошио се само он, драговић, и умро од љубави. Пазила је, додуше,
да се подаје само красним људима, најутицајнијим на двору, и
милости су њене биле ретке као чудеса; али, завидници и супарнице
њене говораху како се за десет хиљада дуката прост племић може
науживати краљевих сласти, а то је била лаж над лажима, јер кад се
свадила са споменутим племићем, што ју је прекорео за то,
одговорила му је поносито:
– Гнушам се и кунем тридесет хиљада пута оне који су вам у
главу увртели ту лудорију! Нисам имала ни једног који није пред
решетком потрошио за мене бар тридесет хиљада дуката.
Краљ се сав расрдио, али се није могао уздржати да се не
насмеши, па ју је задржао још месец дана отприлике да ућутка
оговарање. Ну, госпођица де Писле мишљаше да није љубавница и
господарица док не упропасти своју супарницу. Али, многи би волели
и ту упропашћеницу, коју и узе млад племић, и усрећи се са њим, јер
у ње је било толико љубавне ватре да би је могла и препродавати
онима које су премлаке. Лаћам се опет приче. Једног дана, када се
краљева миљеница у носиљци шетала по граду, да накупује наперака,
узица, ципелица, овратника и осталих љубавних намирница, а била је
тако красна и нагиздана да се свакоме ко је види, особито писарима,
чинило да види отворена небеса, срете је близу крста Траоара
добријан муж њен. Баш је била лепом ножицом закоракнула из
носиљке, па брже тргла главу, као да је угледала змију љутицу. Била
је она добра жена, јер ја знам и таквих жена које би охоло иступиле
против мужа, сасвим презирући његово брачно господство.
– Шта вам је? – запита је господин де Ланоа, који ју је смерно
пратио.
– Није ништа, – одговори она сасвим тихо.
Ну, тај пролазник је мој муж. Много се променио сиромах!
Некад је личио на мајмуна, али данас мислим да је слика и прилика
Јовова.
Јадник адвокат укипио се, а срце да му пукне, кад је угледао ту
ситну ножицу и толико љубљену жену своју.
Када господин де Ланоа чу то, рече му као прави дворски
шаљивац:
– Зар је то што сте јој муж икакав разлог да јој сметате проласку?
На те речи прасне она у смех, а добријан муж, место да је
јуначки убије, заплаче слушајући тај смех што му кида главу, срце,
душу и све, па се готово сруши на неког старца грађанина, који је
парио очи, гледајући краљеву љубазницу. Од погледа на тај красни
цвет што га је он имао у пупољку, али се отад расцвао и замирисао, и
на то бело тело, прсато, вилинскога струка, горе се разболео и залудио
за њом адвокат него што би знале исказати икакве речи. Ко је сав
занесен за љубљеном женском а она му се не да, тај ће тек сасвим
разумети бес тога човека. А и ретко се ико распаљује толико као тада
он. Заклео се да неће жалити живота, среће, части и ничега, само да
се бар један једини пут приљуби телом уз њено тело, па ће се толико
почастити љубављу да ће истрести можда и дроб и бубреге. Целу је
ноћ провео говорећи: »Ох, хоћу, добићу ја њу! Јада јој, бога ми, ја сам
муж њен! И врага!...« па се лупао у чело и није могао да мирује.
Дешавају се на том свету случајеви у које не верују људи мале
памети, јер им се чине натприродним појавама; али, људи јаке маште
сматрају их истинитима, јер их људи не би знали измислити; тако се
десило и јаднику адвокату одмах сутрадан после оног дана кад је
толико гинуо од љубави. Један клијенат његов, човек одлична имена,
који је имао приступ краљу, дошао изјутра и рекао добријану мужу
да му треба одмах тога часа велика свота новаца, неких дванаест
хиљада дуката. Адвокат му одговори да се дванаест хиљада не налази
толико у куту на улици као оно што се тамо налази, него треба, осим
сигурности и јемства за камате, још и човек који има код куће одмах
тих дванаест хиљада дуката, а таквих људи мало има у Паризу,
колико год да је велик, и ма какве лагарије говорили смутљивци.
– Ви, господине, имате зацело веома лакома веровника и
гуликожу? – запита га.
– О, да, – одговори онај, – јер то се тиче краљеве миљенице! Да
нисте никоме ни реч рекли; но ја ћу је вечерас омерити, за дванаест
хиљада дуката и моје имање у Брији.
Адвокат пребледе од тих речи, и дворанин спази да је нешто
покварио, Како се тек био вратио из рата, није знао да лепа љуба
краљева има мужа,
– Ви сте пребледели? – упита га.
– У грозници сам, – одговори мутикаша. – Са њом, дакле, –
настави, – уговарате и њој плаћате?
– Јест.
– А ко се погађа за њу? Зар она сама?
– Није она, – одврати племић, – него те ситне послове и ваљане
ситнице удешава једна службеница, а то је најспретнија собарица што
је икад била! Фина је лија и зацело се и њој лепи штогод за прсте од
тих краљу украдених ноћи.
– Ја имам свога новчара, – настави адвокат, – и он вам то може
удесити; али, ништа се неће учинити и ви од тих дванаест хиљада
дуката нећете добити ни пребијене паре, ако та собарица не дође
овамо по новце за ту згоду која је тако скупоцена! Од ње се, бога ми,
крв претвара у злато!
– О, то ће бити згодно ако вам буде морала потписати
признаницу, – одврати племић, смејући се.
Службеница је и заиста дошла на састанак по дукате к адвокату,
који је замолио племића да је доведе. И замислите, господа дукати
били су лепо и ваљано поређани на столу, као калуђерице кад иду на
вечерње, па би им се насмешио и магарац којега хоће да млате, тако
су красне и сјајне биле честите племените и младе рпе. Честити
адвокат није тај призор удесио за магарце. Слушкиња је све
облизивала усне и говорила дукатима небројене мајмунске
брбљарије. Кад је то видео муж, шапне собарици у ухо ове речи које
су вредиле злата:
– То је вама!
– Ах, – рећи ће она, – никад ме нису плаћали тако скупо!
– Мила моја, – одврати драговић, – добићете их, ја вас нећу
оптеретити...
И онда је малко окрене:
– Ваш вам клијенат није казао како се ја зовем, а? – запита је. –
Није! Чујте, дакле, ја сам прави муж госпођи коју је краљ одвратио од
дужности њене и ви је служите. Однесите јој те дукате и вратите се
овамо; ја ћу вам одбројати ваше дукате уз погодбу која ће вам бити
по вољи.
Уплашена службеница охрабри се и силна је радозналост
заокупи како ће стећи дванаест хиљада дуката, а да не дирне адвоката,
па се и брзо врати.
– Ево вам, дакле, мила моја, – рече јој муж, – дванаест хиљада
дуката; ну, за дванаест хиљада дуката купују се госпоштије, људи,
жене и савест барем тројице попова; мислим зато да за тих дванаест
хиљада дуката могу предобити вас са телом, душом, слабинама и
свиме. А ја ћу да верујем вама, како већ верују адвокати: дај, нај!
Желим да одмах отидете ономе господину што мисли да ће га ноћас
љубити моја жена, па га слажите да ће краљ вечерати код ње, а он
нека вечерас другачије доскочи својој вољици. После тога ћу ја да
одменим тога красника и краља.
– А како? – запита она.
 – О, – одговори он, – ја сам тебе купио, тебе и твоје мајсторије.
Чим ти само двапут погледаш моје дукате, смислићеш већ како ћу ја
стећи моју жену; јер том приликом не грешиш ти никако! Зар није
богу угодно дело ако послужиш светоме здружењу мужа и жене,
којима су се само руке здружиле пред свештеником?
– Закона ми, дођите! – рече она. – После вечере ће се погасити
светла и ви ћете моћи да се науживате моје госпође, само ако не
изланете ни реч. На сву срећу, у тим веселим часовима више она
поцикује него што говори, и запиткује само знацима, јер је стидљива
веома и не воли ружне разговоре, као што их воле дворске даме...
– О, – рече адвокат, – ево ти дванаест хиљада дуката и још ти
двоструко обећавам ако варком стекнем оно што је по праву моје.
Договорише се онда о сату, о вратима, о знаку, о свему, па
службеница оде и однесе на мазги и уз добру пратњу лепе новце што
их је мутибарић све један по један садро с удовица, сирота и других,
да се сви упуте у малу топионицу, где се топи све, па и наш живот,
који оданде потиче. Поткресао, дакле, мој адвокат браду, намирисао
се, обукао лепо рубље, оканио се лука, да му дах буде свеж, окрепио
се, изнова се очешљао и све урадио штогод зна да смисли судски
шмокљан, кад би да се преврати у фина господина. Удешавао се да
буде млад и гибак, упињао се да буде жустар и настојао да прикрије
нечисто лице; али, колико год се мучио, адвокат је једнако извиривао.
Није био онако паметан као лепа праља из Портијона која је једног
дана хтела да се нагизда за свог љубавника и излужила себе, турила
кажипрст малко онамо куд знате и помирисала:
– А, мило моје, – рече, – ти би још да заудараш! Но, но, ја ћу те
исплакнути плавилом.
И одмах зајази свој сељачки »крипсимен« да се не могне
растезати. Али, наш је мутибарић мислио да је најкраснији момак на
свету, а онамо је од свију зала био најгоре зло. Укратко, обукао је лако
одело, мада је студен штипала као конопљана огрлица, и кренуо од
куће, да што пре стигне у Ластавичју улицу. Тамо се стрпио прилично
дуго. Ну, кад је већ мислио да га залуђују, а било је заноћало, дође
собарица и отвори му врата, те се честити муж сав срећан ушуња у
краљев дворац. Слушкиња га уз цифрање одгура у преклет, која је
била крај кревета жене његове, и он је кроз пукотине угледа у свој
красоти како скида хаљине и уз камин навлачи бојну опрему, кроз
коју се види све. Како је мислила да је сама са слушкињом, говорила
је лудорије што их већ говоре женске кад се облаче.
 – Зар ја не вредим вечерас двадесет хиљада дуката? А зар ово не
би ваљало платити двором у Брији?
Уз те речи дигне мало две претстраже, чврсте као куле, које су
биле кадре да претрпе многе јурише, јер и крај свих бесних напада,
нису смекшале.
– Сама рамена моја вреде краљевину! – рећи ће. – Не верујем ни
да би их краљ могао накнадити. Али, тако ми бога, догрђује ми већ
тај занат. Од непрестана рада и нема никаквог уживања.
Слушкиња се смешкала, а лепојка јој рече:
– Да ми је тебе видети на мојем месту...
А собарица удари још у јачи смех и одговори јој:
– Ћутите, госпођице! Он је ту.
– Ко?
– Ваш муж.
– Који?
– Прави.
– Пст! одврати лепота девојка.
А собарица јој исприповеда згоду, вољна да очува и милост
господаричину а и дванаест хиљада дуката.
– Е, па добро, добиће он за своје новце, – рече адвокатица. –
Пустићу га нека својски прозебе. Ако он дирне мене, да бог да
огрубила и оружнела као гадура. Ти ћеш лећи у кревет место мене и
настој да зарадиш својих дванаест хиљада дуката. Али, реци му нека
у рано јутро подбруси пете, да му не дознам за варку, а мало пред зору
доћи ћу ја и лећи уз њега.
Сиромах муж зебао је и цвокотао зубима. Собарица се врати к
њему, као да тобоже тражи неко рубље, и рече му:
– Грејте се својом жудњом. Госпођа се вечерас увелике спрема,
па ћете бити добро послужени. Разгоропадите се; али да нисте ни
писнули, јер онда пропадох.
Напослетку, кад се добријан муж сав смрзнуо, буду погашена
светла а слушкиња јави краљевој миљеници сасвим тихо међу засторе
да је господин ту; онда легне у кревет, а лепојка оде, као да је она
собарица. Адвокат изиђе из свог хладног скровишта и увуче се
људски у кревет, мислећи у себи:
 – Ах, како то ваља!
И заиста, собарица га је обдарила за више него сто хиљада
дуката. И добријан је ваљано разабрао разлику између обиља
краљевских домова и ситног трошкарења грађанских кућа.
Слушкиња се смејала као луда и дивно одиграла своју улогу, частећи
зеленаша прилично умиљатим узвицима, вртежима, скоковима и
грчевитим трзајима, као да је шаран на слами, и место других речи
поцикујући: ах, ах! И толико је упућивала молбеница, и тако је
опширно одговарао на њих адвокат, да је заспао као заклан; али, пре
нето него ће завршити љубавник тај, да ушчува спомен о лепој
љубавној ноћи, једним трзајем истрже жени својој длачицу, не знам
одакле, јер нисам био тамо, и задржао у руци тај скупоцени залог
вреле врлине лепотичине. Пред јутро у свануће, лепотица се дошуња
мужу своме и причини се да спава. Онда собарица куцне тихо
срећника у чело и шапне му у ухо:
– Време је. Панталоне на се, пут преда се. Ево се дани.
Пријашко се љуто ражалости што мора да остави своје благо те
хтеде да види своју несталу срећу.
– Ох, ох, – рече, разматрајући ствари, – ја имам плаву, а ова је
црна.
– Шта сте урадили? – собарица ће му, – госпођа ће опазити да
нису на броју.
– Да, али гледајте!
– Та, зар ви не знате, – примети она презирно, ви који све знате,
да оно што се ишчупа умире и губи своју боју?
И онда га истера, па заједно са својом честитом похотљивицом
прасне у смех. То се разгласило. Тај сиромах адвокат, по имену
Ферон, умро је од јада, кад је видео да он једини није добио своју
жену, а она, лепа Феронјер, како се прозвала отад, удала се, кад је
оставила краља, за младог племића грофа од Бизансоа.
А у старим данима приповедала је ту мајсторију и смејала јој се,
јер никад није волела ни да осети задах тога зеленаша.
То нас учи да не пријањамо јаче него што треба за жене које
неће да трпе наш јарам.
 ЂАВОЛОВ БАШТИНИК.

Живео честит старац каноник Богородичине цркве у Паризу, а

становао у красну стану уз цркву св. Петра воловског, на Црквеном
тргу. Тај каноник је био дошао у Париз као прост поп, го голцат, као
нож без каније. Ну, како је био леп човек, добро опремљен овиме и
силно снажне грађе те могао да ради по прилици за неколико људи, а
ипак да не кварује одвише, то се својски прихватио да исповеда даме:
меланхоличнима је давао одрешење, болешљивима драхму свога
балзама, свима по који медени кус. Толико је изишао на глас са своје
дискреције, добротворности и других црквених врлина да је имао
посла и на двору. А да се дакле не узбуди завист духовноме суду,
љубомора у мужева и у других, укратко, да се те добре и пробитачне
смицалице зачине светошћу, поклонила му је маршалка Декерд једну
кост св. Виктора, и том су се кошћу стварала сва чудеса каноникова.
А радозналим се људима одговарало:
– Он има кост која лечи од свега.
И нико није ништа знао да узврати, јер се није пристојало да
сумњају у светачке мошти. У сени своје мантије стекао је честити
свештеник најславнији глас, глас човека јунака под оружјем. Живео
је зато као краљ: ковао својим шкропилом новце и претварао свету
воду у добро вино. Уз то је био записан код нотарâ међу свима онима
»и тако даље« у тестаментима, или у кодицилима, као што неки криво
пишу, јер та реч потиче, од латинске речи »кауда«, реп, као да велиш
дакле: прирепина у завештају. Честити би мантијаш напослетку
постао и архиепископ, само да је рекао од шале: »Волео бих да
натакнем митру, да ми глави буде топлије«. Али, од свих бенефиција
што су му понуђене одабрао је он једино припросту каноничију, да
очува лепи пробитак својих исповести. Ну, једног дана изнемогао
јуначки каноник, јер му је већ било шездесет и осам година, а заиста
је био истрошио многе исповедаонице. Сећајући се онда свих својих
добрих дела, смисли да би се могао оканити свог апостолског рада,
тим пре што је имао отприлике сто хиљада дуката, стечених у зноју
свога тела. Од тога је дана исповедао само госпође висока рода, и то
веома добро. Говорило се зато на двору да успркос настојању
најбољих младих попова једини каноник цркве св. Петра воловског
зна ваљано да очисти душу одличној госпођи. Напослетку је каноник,
по природиној вољи, достигао деведесету годину и по глави му пао
снег; руке су му дрхтале; али је био чврст као кула; некад је пљувао
без кашља, а сад је кашљао, али није могао да пљује; није више
устајао са своје наслоњаче, он који је толико устајао за човечанство;
али, пио је људски, јео својски, није ни реч говорио и сасвим је личио
на жива каноника Богородичине цркве. Услед непомичности тога
каноника; услед гласова о лошем стању његову који су се од неког
времена разносили међу ситним светом, увек неуким; услед неме
усамљености његове, услед бујног здравља његова, младе старости
његове и других ствари, што би предуго било казивати, некоји људи,
смишљајући чудеса и желећи да нашкоде нашој светој вери, говорили
су да је прави каноник одавно умро, а већ дуже од педесет година
станује ђаво у телу тога мантијаша. И заиста се чинило оним женама
које је некад исповедао да је само ђаво могао смоћи онакву силну
врућину што се сећају да су по својој жељи стекле у херметским
дестилацијама тог доброг исповедника, којему је навек ђаво био у
телу. Али, како су оне нарочито испржиле и истрошиле тога ђавола,
да се сад не би гануо ни за краљицу од двадесет година, то су мудри
људи и они који нису без памети, или грађани који расуђују о свем и
свачем, људи који би нашли буву на ћелавој глави, запиткивали зашто
ђаво остаје у каноникову лику, одлази у Богородичину цркву, у време
кад онамо иду каноници, и усуђује се чак да удише тамјанов мирис,
да се додирује свете воде и још много штошта!
На те јеретичке разговоре одговарали су једни да се ђаво без
сумње жели обратити, а други, да зато остаје у каноникову лику јер
би да се наруга оној тројици нећака и наследника реченог честитог
исповедника, нека они све до своје сопствене смрти очекују богату
баштину тога ујака, којему су долазили сваки дан да виде јесу ли још
отворене очи добријанове; и заиста су га налазили свагда бистрих,
живих и изазивачких очију, а то их је веома веселило, јер су ујака
силно волели – речима. Приповедала је о том нека баба да је каноник
заиста ђаво, јер су га једне ноћи два нећака његова, адвокат и капетан,
пратили са вечере код пенитенцијара, без светиљке и фењера, па га
навели да је из непажње посрнуо на великој рпи камења које је било
згрнуто за кип св. Кристофа. Најпре се старац у паду занео, па се
узвикали драги нећаци његови, а затим га уз светло бакаља, по које
су били отрчали кући, затекли где стоји прав као јела и весео као
кобац, и вели како га је добро вино пенитенцијарово толико
ојуначило да се није угрувао, а кости су му круте и истрајале су још
у љућим навалама. Добри нећаци, који су мислили да је мртав, веома
се зачудили и разабрали да неће лако сванути дан који ће скрхати
њихова ујака, кад ни камење није могло да изврши тај посао. И нису
држали да је добри ујак лажан, кад је тако ваљана кова. Неки злобни
језици говорили су да је каноник наилазио на толико камење на
својем путу, па је сад остајао код куће, да се не би разболео од
каменца, и зато се усамио, јер се бојао још горега.
Од свега тога причања и говоркања било је очито да је старац
каноник, био он ђаво или не био, становао у своме стану и није хтео
да умре, а имао је три баштиника, са којима је живео као и са својом
кукобољом, боловима у крстима и са другим својствима човечјега
живота. Од та три баштиника био је један најневаљалији војник што
га је икад родила женска утроба и мора да је силно раздро матер, јер
се родио зубат и длакав. Јео је у два глаголска времена, у садашњости
и будућности, а волео девојчуре и трошио за њих; од ујака му је била
трајашност, снага и ваљан рад у оном што често служи. У љутим је
биткама настојао да ударце дели а да их не добија, што је и што ће
увек бити једини проблем који треба да се решава у рату; али, није
никад чувао главу; а како није имао друге врлине сем свога јунаштва,
постао је капетан у копљаничкој чети и веома га је заволео војвода од
Бургундије, који је слабо испитивао шта иначе раде његови војници.
Тај нећак ђаволов звао се капетан Кошгри, а његови повериоци,
буквани, грађани или други којима је празнио џепове, звали су га
Мосенж, јер је био исто толико пакостан колико и јак; осим тога су
му леђа била нагрђена природном маном, грбом, али на ту му се грбу
нико не би усудио да се попне, јер би он томе зацело запаприо.
Други је био изучио земаљске законе, те је по милости свога
ујака постао добар адвокат и бранио у суду, где је заступао госпође
које је некад каноник својски исповедао. Тај се је звао Пилгри, за
поругу правому имену његову, јер се звао Кошгри, као и брат његов
капетан. Пилгри је био слабачка тела, млакоња, блед у лицу, а ликом
налик на кунину њушку. Ну, ипак, вредео је за динар више него
капетан и за мрвичак је волео ујака; али, отприлике за две године дана
било му је понешто напукло срце и захвалност му истицала кап по
кап, тако да је тек понекад, кад је влажно време, волео да одлази ујаку
и унапред ужива у тој масној доброј баштини.
Њему и брату његову војнику чинио се њихов део веома
маленим, јер по праву и правици, по истини, праведности, природи и
збиљи требало је да трећина од свега припадне једном сиромашном
сестрићу, сину друге сестре каноникове, а тај баштиник, којега је
слабо волео добричина каноник, остао је на селу и тамо био пастир
близу Нантера. Тај говедар, прост сељак, дође у град по савету своје
двојице сестричића, који га настане у ујаковој кући, јер су се надали
да ће он својим магарштинама, лудоријама, недотупавношћу и
пакошћу толико догрдити канонику да ће га овај избацити из свога
тестамента. Тај сиромах Шикон, како се звао пастир, становао је тако
месец дана отприлике сам са старцем ујаком, па како му је
пробитачније и забавније било да пази на свештеника него да чува
овце, постао је каноников пас, слуга, штака у старости, говорио му:
»бог вас живео«, кад пухне, »бог вас спасао«, кад кихне, »бог вас
чувао«, кад му се подригне, одлазио да види пада ли киша, где је
мачка, ћутао, слушао, говорио, пазио на кашљуцање добријаново,
дивио му се, као да је најкраснији каноник на свету, све од срца,
сасвим искрено, па није ни разбирао да га лиже као куја која реди
своју штенад: а ујак, којему није тек требало казивати на какво је брдо
овај ткан, злобио је том јаднику Шикону, витлао га као зврк,
непрестано дозивао Шикона и непрестано говорио другим нећацима
да га тај Шикон тера у смрт, толики је тикван. Шикон је слушао то,
упињао се да угоди ујаку и смишљао како би му што боље служио:
али, како му је стражњи део личио на две бундеве, а он био плећат,
крупних удова и неспретан, био је сличнији господину Силену него
лакоме Зефиру. Сиромах пастир, припрост човек, није могао да се
преобличи, него остао гломазан и гојазан, па очекивао баштину, да
омршави.
Једне вечери разговарао господин каноник о ђаволу и о љутим
невољама, казнама, мукама и тако даље, што их бог приправља
проклетницима, а добри Шикон слушао, на те речи рогачио очи као
зјало на пећи, и ништа није веровао.
– Ама, зар ти ниси хришћанин? – запита га каноник.
– Па, јесам, – одговори Шикон.
– Е, па, кад за честите има рај, зар не треба пакао за неваљалце?
– Треба, господине канониче, но ђаво није на корист... Да вам је
у кући какав неваљалац који вам све преврће, зар га ви не бисте
истерали?
– Бих, Шиконе...
– Ну, дакле, господине ујаче, зар би бог био мудар кад би на том
свету, што га је он овако дивно изградио, трпео гада ђавола, који се
баш бави тиме да му исквари све... Јада му, ако има бога, не признајем
ја врага... Верујте мени. Ја бих волео да видим врага!... Хај, не бојим
се ја његових канџа....
 – Ах, да ја верујем као ти, не би ме мориле бриге због мојих
младих дана, кад сам исповедао и по десет пута сваки дан...
– Исповедајте још, господине канониче!... Велим вам, то ће вам
бити драгоцене заслуге за небеса.
– Ех, ех, зар збиља?...
– Јест, господине канониче.
– Зар ти, Шиконе, не стрепиш кад поричеш ђавола?...
– Брига мене за њега као и за лањски снег!
– Снаћи ће те невоља кад тако судиш.
– Нипошто! Бог ће ме бранити од врага, јер ја у њега верујем
ученије и са мање глупости него учењаци.
Уто уђу друга два нећака и у велику се чуду згледају, кад су по
каноникову гласу разабрали да он баш тако не мрзи Шикона, а што се
тужи на њега, пуко је претварање, да прикрије своју наклоност према
њему.
Кад су онда видели да им ујак удара у шалу, рекоше му:
– Ако будете завештали, коме ћете завештати кућу?
– Шикону.
– А најамне куће у улици Сен-Дени?
– Шикону.
– А добро у Вил-Паризију?
– Шикону.
– Па зар све да буде Шиконово? – завиче капетан својим
крупним гласом.
– Неће. – одговори каноник, смешкајући се, – јер ма како ја
законито завештавао, моја ће баштина припасти најлукавијем од вас
тројице. Ја сам већ на прагу будућности, те јасно видим у њој ваше
удесе.
И лукави каноник добаци Шикону обешењачки поглед, као
каква похотљивица миљенику, да га заведе у своју клопку. Огањ тог
пламеног ока просветли пастира, тако да му је од тога трена синуло у
памети и у ушима и пукло у мозгу, као девојци сутрадан по свадби.
Адвокат и капетан примили те речи као пророштва из еванђеља,
поклонили се и отишли из куће, сасвим озловољени од нескладних
намера каноникових.
– Шта мислиш о Шикону? – запита Пилгри Мосенжа.
 – Ја мислим, ја мислим, – одговори војник, мрмљајући, –
мислим да заседнем у заседу у Јерусалимској улици, да му положим
главу пред ноге. Нека је подигне, ако му је воља.
– Ох, ох, – одврати адвокат, – познали би те по начину, како
рањаваш, и рекли би: »То је Кошгри«. Ја сам смислио да га позовемо
на ручак, а после ручка ћемо се стрпати у вреће, да видимо, као код
краља, ко ће најбрже ходати тако удешен. Онда ћемо га зашити и
бацити га у Сену, па нека изволи пливати...
– То се мора зрело размислити, – прихвати војник.
– О, све се зрело размислило, – одговори адвокат. – Кад
сестричић оде до врага, баштина ће припасти нама двома.
– Пристајем, – рече ратник. – Али, треба да будемо сложни као
две ноге на истом телу; јер ако си ти фин као свила, ја сам чврст као
челик; а ножеви вреде колико и замке!... Јеси ли чуо, добри брате
мој...
– Јесам!... – одговори адвокат, – ми се слажемо; само, хоће ли
бити узица или гвожђе?...
– Ех, сто му јада! Та, зар је то краљ којега ћемо да смакнемо?
Зар треба толиких речи због простог звекана пастира?... Двадесет
хиљада франака од баштине нека дакле буде ономе од нас који га
први смакне!... Ја ћу му рећи драге воље: »Подигни своју главу!«
– А ја: »Пливај, пријатељу мој!«... – узвикне адвокат и искези се
као деротина на прслуку.
Онда оду на вечеру, капетан својој дрољи, а адвокат жени неког
златара којој је био љубавник.
Ко се запањио?... Шикон! Јадник пастир чуо разговор о својој
смрти, још док су се два сестричића његова шетала по црквеном тргу
и разговарали се између себе како свак говори у цркви кад се богу
моли. Зато је Шикон био у силној двоумици Да ли се те речи узносе
к њему или су му се оклопиле уши.
– Чујете ли, господине канониче?
– Чујем, – одговори каноник, – како дрво прашти у ватри...
– Хо, хо! – одврати Шикон, – ако ја не верујем у врага, верујем
у св. Михајла, мога анђела чувара, па летим онамо камо ме зове он...
– Иди, синко! – рече каноник, – и пази да те не оквасе, или да ти
не отсеку главу, јер мени се чини да чујем како жубори вода; а лупежи
на улици нису увек најопаснији лупежи...
 Шикон се веома запањи од тих речи, а гледајући каноника
разабра да је веома весела лица, веома живих очију и веома кукастих
ногу; ну, како му је било до тога да уреди посао са смрћу што му
прети, помисли да ће му вазда бити прилике да се још диви канонику
или да му креше нокте, па похита брже градом, као женска кад цапка
за својом слашћу.
Сестрићи његови нису ни слутили о видовитости која понекад
на часак обузима пастире, па су често говорили пред њим о својим
тајним наумима, јер га нису узимали ни у шта.
Ну, једне вечери Пилгри, да забави каноника, исприповеда му
каква је у љубавном послу жена оног златара којему је тако лепо на
главу насадио рогове, цизелиране, полиране, извајане и кнежевски
искићене. Та женица, вели он, права је обешењакиња и јунакиња у
сукобу; грли се брже боље, док јој се муж пење уз степенице, и ништа
јој није на чудо; мота јело као да гута јагоду; на памети су јој само
свађе; вазда зановета, врцка се; весела је као честита жена којој не
треба ништа; задовољава доброг мужа свога, који је воли колико и
своје ждрело; а фина је као парфем; и пет година већ тако добро
удешава и кућанске и љубавне послове своје да је стекла глас опоре
женске, поверење свога мужа, кућне кључеве, кесу и све.
– А када свирате ви у слатке дипле? – упита каноник.
– Свако вече. А често ја и ноћивам код ње.
– А како? – каноник ће у чуду.
– Ево како. У другој собици има велик сандук, у који се ја
смештам. Кад се добри муж њен врати од свога кума сукнара, куд
свако вече одлази на вечеру, јер је често запослен код сукнарове жене,
изговори се моја љубазница како је нешто болна и остави га да лежи
сам, а она дође у собу где је сандук, да ми лечи болест. Сутрадан, кад
мој златар оде у златарију, одјурим ја низ стубе; а како кућа има један
излаз на мост и други на улицу, долазио сам увек на врата где није
муж, под изговором да говорим са њим о његовим парницама, које ја
подржавам све у здрављу и весељу и не свршавам их. То је
рогоноштво које се исплаћује, јер ситни трошкови и законити издаци
парнички стоје га толико колико и коњи у стаји. Он ме воли силно,
као што и сваки честити рогоња треба да воли онога који му помаже
да копа, залива, негује и обрађује природни врт Венерин, и не ради
ништа без мене.
Е, ти послови падоше на памет пастиру, па га обасјала светлост
која му је синула из опасности, и упутио га разбор шта ће учинити да
се очува, јер тога има свака животиња довољан оброк све до краја
живота. Шикон отрчи брже у Шевину улицу, где је златар баш
вечерао са својом кумом; а кад је покуцао на врата и кроз малу
решетку одговорио што га питају и рекао да је гласник за државне
тајне, буде пуштен у сукнаров стан. И одмах се прихвати посла,
одазове веселог златара од стола, одведе га у кут у одаји и рече му
тамо:
– Да вам који од суседа ваших засади на чело шибљак, па да вам
он буде предан на милост и немилост, не бисте ли га бацили у воду?
– И бих, – одврати златар, – али, ако се ви подругујете мени,
љуто ћу вас измлатити.
– Којешта! – опет ће Шикон. – Ја сам ваш пријатељ, те сам
дошао и јављам вам да исто онолико пута колико сте ви пута
посветили тамо сукнарку, и вашу је добру жену посветио адвокат
Пилгри; а ако сте вољни да се вратите у своју радионицу, затећи ћете
тамо лепу ватру. Онај који тако лепо мете оно што знате, јер му чувате
чистоту, сакриће се у велики сандук где је одећа. Па удесите да ја од
вас купим тај сандук, а ја ћу са колима дочекати на мосту вашу
заповест.
Златар узе кабаницу, капу, одшуња се од кума без иједне речи и
отрча к својој рупчази као отрован пацов. Стигао и покуцао; отворили
му, ушао он, полетео уз степенице, нашао на столу прибор за двоје,
чуо како се заклапа сандук, угледао своју жену где се враћа из
љубавне собе, па ће јој онда рећи:
– Мила моја, ту су два прибора.
– Па, да, драги мој, зар ми нисмо двоје?
– Нисмо, – одврати он, – ми смо троје.
– Долази ли твој кум? – запита она и одмах погледа сасвим
простодушно низ степенице.
– Не долази. Ја говорим о куму који је у сандуку.
– У каквом сандуку? – она ће. – Јеси ли ти при здравој памети?
Где ти је сандук? Зар се кумови смештају у сандуке? Зар сам ја таква
жена да сандуке пуним кумовима? Откад се кумови смештају у
сандуке? Јеси ли се ти луд вратио кући, па мешаш своје кумове и
сандуке? Ја ти не знам другог кума сем мајстора Корнеја сукнара,
нити други сандук сем оног у којем је наша одећа.
– А, – рече златар, – има један неваљалац који је дошао и јавио
ми да тебе јаше наш адвокат и да је он у твоме сандуку.
 – Ја не трпим такве приговоре, – одврати она, – све они окрећу
наопако.
– Но, но, мила моја, – настави златар. – Знам да си честита жена
и нећу да се свађам с тобом због гадне шкриње. Онај што ми је јавио
шкрињар је и ја сам му продао ту проклету шкрињу, јер нећу више да
је гледам у кући; а он ће ми за њу продати два лепа мала сандука, у
којима неће бити места ни за дете: тако ће престати да тебе злобе и
оговарају људи који ти завиде на честитости, јер им неће бити хране.
– Веома ћеш ми угодити, – рече она. – Није мени стало до
сандука, а баш и нема ништа у њему. Рубље нам је у праоници. Лако
ће се одмах сутра ујутро однети тај злосрећни сандук. Хоћеш ли да
вечераш?
– Нипошто! – одговори он. – Са бољим ћу апетитом вечерати,
кад не буде тога сандука.
– Видим ја, – она ће, – да ће сандук лакше испасти одавде него
из твоје главе...
– Хеј, амо! – повиче златар својим помоћницима и ученицима,
– однесите сандук доле! *
За трен ака били су дотрчали његови момци. Онда им мајстор
наложи укратко шта ће са тим сандуком, и љубавни намештај зачас
изнесоше из одаје; ну, успут се догодило адвокату да су га изврнули
наглавце, а он није био навикао на то и малко посрнуо.
– Ето, мичу се ствари у њему, ето, – рече жена.
– Није, мила моја, него клин.
И без икаквог другог приговора оклизнуо се сандук врло згодно
низ степенице.
– Хеј, возару! – повиче златар.
И Шикон одмах звиждукне својим мазгама, а ваљани ученици
натоваре спорни сандук на кола.
– Хеј, хеј! – јави се адвокат.
– Господару, сандук разговара, – рећи ће један шегрт.
– Којим језиком? – запита златар и цакне га својски ногом међу
оне две згоде које на сву срећу нису биле од стакла. Шегрт спаде низ
једну степеницу и престаде да проучава сандучји језик. Пастир и са
њим честити златар одвезоше сав терет на реку, не хајући за силну
речитост тога дрвета што говори, па златар дода сандуку неколико
каменова и баци га у Сену.
 – Пливај, пријатељу! – довикне пастир прилично подругљивим
гласом у онај мах кад се сандук оквасио и лепо стао да рони као патка.
Онда Шикон продужи даље обалом све до улице светога
Андрије, близу манастира Богородичина. Тамо разабра једну кућу,
разазна врата и жестоко покуца.
– Отварајте, – повиче, – отварајте, у име краљево!
Зачуо га неки старац и дотрчао на врата, а то није био нико
други него чувени зеленаш Версори.
– Шта је? – запита он.
– Послао ме поглавар нека вас упозорим да добро припазите
ноћас, – одговори Шикон, – а и он ће дићи своје стрелце. Вратио се
онај грбоња што вас је покрао. Не испуштајте из шака оружје, јер би
вам могао покрасти и што је преостало.
Кад је то изрекао, похита честити пастир и отрча у Деранску
улицу, оној кући где је капетан банчио са Пакретом, најкраснијом
похотљивицом и најмилијом у развратности што је тада била, како су
говориле све блуднице. Поглед јој је био жив и пробадао као нож. Ход
јој је тако заводљив био очима да би узбунила сав рај. Укратко, била
је одважна као женска која нема друге врлине осим безобразлука.
Сиромах Шикон био је у великој неприлици путем у Дерански крај.
Силно се бојао да неће наћи Пакретин стан или да ће оба голуба
затећи где спавају; али, неки добри анђео удешавао му је згоде баш
по вољи. Ево како. Кад је стигао у Деранску улицу, смотри многе
осветљене прозоре, кроз које су се промолиле главе са ноћним
капицама, а добре жене, похотљивице, кућанице, мужеви, госпођице,
сви брже поустајали и згледали се, као да уз бакље воде лупежа на
вешање.
– А шта је то? – запита пастир једнога грађанина који је био
излетео на врата с оштроперцем у руци.
– О, није ништа, – одговори пријашко. – Мислили смо да
Армињаци јуре градом; али, то Мосенж туче Пакрету.
– Где је то? – запита пастир.
– Тамо у оној лепој кући, на којој су наврх ступова вешто
исклесани лепи легњеви разваљених раља. Чујете ли слуге и
собарице?
И заиста, само су одјекивали крици: »Убица! у помоћ! брзо!«
Затим запљуштали у кући ударци, а Мосенж крупним својим гласом:
»Скапај, девојчуро! Ти певаш, бесрамнице! А, ти би дуката! Ево ти
их!« А Пакрета јеца: »Јаох, јаох, погибох! У помоћ! Јаох, јаох!«...
Онда одјекнуо јак ударац мачем, затим тежак пад лаког тела
лепотичина, те настала мртва тишина; после тога се погасила светла,
слуге, собарице, гости и други вратили се у кућу, а пастир, који је баш
дошао у тај мах, попео се уз стубе заједно са њима. Али, сви се
смирише, кад су у високој соби угледали поразбијане боце, раздеране
ћилиме и столњак са зделама на поду.
Пастир, јуначан као човек који се одао сав једној жељи, отвори
врата у лепу собу где лежи Пакрета и нађе је сву раздрапану,
разбарушене косе, искренута врата, где окрвављена лежи на ћилиму;
а Мосенж се запрепастио, па говори сасвим тихо, не знајући више
којим би гласом отпевао преостатак своје песме:
– Немој, Пакрета, мила моја, немој се причињати да си мртва!
Дед да те ја наместим! Али, лицемерко, била мртва или жива, тако си
лепа у крви да ћу те загрлити!
Кад је лукави војник изрекао то, зграби је и баци на постељу, но
она паде онамо као клада и укочена као трупина обешенога. Видећи
то, помисли пријан да неће бити згорега ако своју грбу измакне
одавде; но пре него што ће стругнути, рече пакосник:
– Сиротица Пакрета! Како сам и могао да убијем овако добру
девојку коју сам толико љубио! Али, јест, убио сам је, јасна је ствар;
јер док је живела, никад јој лепа брадавица на сиси није била овако
млитава! Бога ми, као да је дукат на дну у бисагама.
На те речи расклопи Пакрета око и мало нагне главу, да види
своје тело које је било бело и једро, а онда се врати у живот са силном
ћушком коју је одвалила капетану по образу.
– Ево ти зато што оговараш мртве, – рече смешећи се.
– Па, зашто вас је убио, сестричино? – упита пастир.
– Јер сутра долазе пандури и све ће у кући запленити, а он, у
којега нема више новаца него врлина, беди мене да желим угодити
некоме лепоме господину који ће ме избавити правди из руку.
– Пакрета, скрхаћу ти кости!
– Но, но, – примети Шикон, којега је сад препознао Мосенж, –
зар је само то? Ја вам дакле, пријатељу, доносим силних новаца!
– А откуд? – запита капетан у чуду.
– Ходите овамо, да вам шапнем на ухо. Кад би се неких тридесет
хиљада дуката пошетало обноћ у хладу једне крушке, не би ли се ви
сагли и здипили њих, да се не кваре?
 – Шиконе, убићу те као пса, ако се шалиш са мном, или ћу да те
пољубим где те год воља, ако ме суочиш са тих тридесет хиљада
дуката, па ако треба да у којем закутку на обали убијем и три
грађанина.
– Нећете ви убити ни ноћну капицу. Ево шта је. Слушкиња оног
зеленаша у граду, близу куће нашег доброг ујака, пријатељица је моја,
сасвим у поштењу. Ја сам, дакле, поуздано дознао да је тај вредни
човек отпутовао јутрос на село, а пре одласка је закопао под крушку
у врту пуну мерицу злата, па мисли да га није нико видео осим анђела.
Ну, девојку су случајно болели зуби те се хладила на таванском
прозорчићу, па нехотице увребала старог лицемера и избрбљала то
мени у миловању. Ако ми се закунете да ћете делити са мном, ево вам
мојих рамена, да се узверете на зид, па оданде се попните на крушку
која је одмах уз зид. А, хоћете ли још говорити да сам ја тикван и
скот?
– Нећу нипошто! Ти си ваљан сестричић, честит човек, па ако
ти икад буде требало да уклониш којег непријатеља, ево мене, ја сам
теби за вољу вољан да убијем макар и којег од својих пријатеља.
Нисам ти више сестрић, него брат. – Хеј, мила моја, – довикне
Мосенж Пакрети, – удеси опет сто; обриши крв, моја је, ја ти је
плаћам и поклонићу ти своје крви сто пута више него што сам ти отео.
Наложи, нека се донесе најбоље вино; зајази уплашене сузе; намести
своје сукње; смеј се, ја то желим; погледај за јелом, па да наставимо
вечерње молитве где смо их прекинули; сутра ћу те нагиздати, да
будеш лепша него краљица. Ево мога сестричића којег хоћу да
почастим, макар сву кућу морао изврнути; све ћемо сутра наћи опет
у подрумима. Скачи на ноге!
Брже него што свештеник може да изговори »Господ с вама«,
сав је голубињак из суза прешао у смех, као што је из смеха био
прешао у сузе. Једино у тим разблудним домовима настаје оваква
љубав од удара ножем и узвитлава се весела бура између четири зида;
али, те ствари не разумеју даме са високим овратницима. Речени
капетан Кошгри веселио се као стотина дечака кад хрле из школе, и
људски је напио доброг сестричића, а тај је гутао простачки,
причињао се да је пијан и стао истресати небројене будалаштине:
како ће сутра купити Париз, узајмити краљу сто хиљада дуката и
имати злата као блата; напослетку окупио толико лагати да се капетан
побојао каквих немилих признања и расудио да је њему излапео
мозак, па га повео из куће, са честитом намером да после деобе
пробурази Шикона и види нема ли у желуцу сунђер, кад је посркао
замашан четвртак доброг сиренског вина. И кренуше, расправљајући
о небројеним теолошким стварима, које су им се сасвим збркале, и
напослетку су стигли полагано до зида оног врта у којем су
зеленашеви дукати. Кошгри се попе на широка рамена Шиконова и
скочи на крушку као човек вешт јуришима на градове; но Версори,
који је вребао на њега, звизне га мачем по затиљку и учеста тако брзо,
да је од три ударца одлетела Кошгрију глава, али је још чуо како му
пастир довикује јасним гласом:
– Подигни главу, пријатељу!
Племенити Шикон, којему је врлина стекла награду, помисли
сад да ће му бити најпаметније вратити се кући доброме канонику,
чија је баштина, по милости божјој, сад била удешена на једноставан
начин. Отрчи, дакле, до улице св. Петра воловскога, што га ноге носе,
те је зачас спавао као новорођено дете и није ни сањао шта значи реч
сестричић. А сутрадан је по пастирском обичају уранио пре зоре и
отишао ујаку у собу, да запита јесу ли му уста суха, кашље ли, је ли
добро спавао; али, стара газдарица рече му да је каноник, чим је
зазвонило на јутрење св. Маврикија, првог патрона Богородичине
цркве, отишао смерно у катедралу, а сав ће каптол доручковати код
архиепископа париског. На то јој Шикон одврати:
– Зар је господин каноник померио памећу, кад иде да тако
назебе, да добије реуму и да му прозебу ноге? Зар хоће да скапље?
Наложићу му ваљану ватру, да се окрепи кад се врати.
Добри пастир похита у собу где се каноник радо бавио, и сав се
запрепасти кад га угледа како седи у наслоњачи.
– Ах, ах, шта то говори она луда Бијрета! Знао сам ја да сте ви
преразборити и нећете у ово доба седети на својем седалу у кору.
Каноник не изусти ни речи. Пастир је, као и сви посматрачи, био
подмуклица и знао је да старци имају понекад мудрих мушица, па
разговарају о језгри тајанствених ствари и мрмљају најзад у себи
друге говоре; тако је он од смерности и великог поштовања за
скровито премишљање канониково сео подаље и причекао конац
томе размишљању, те је без иједне речи посматрао добријанове дуге
нокте како ће скоро да му пробију кроз ципеле. Посматрајући онда
пажљиво драгоме ујаку ноге, запањи се кад је опазио како му се месо
на ногама толико црвени да су му се зарумениле чакшире и између
петљи се чини да је све у ватри.
– Умро је, дакле! – мислио је Шикон.
 У тај се мах отворе на соби врата, и он угледа каноника како се
смрзнута носа враћа са службе.
– Хо, хо, – проговори Шикон, – јесте ли ви полудели, ујаче?
Пазите, ви не смете бити на вратима, јер већ седите на својој
наслоњачи уз камин, а не могу на свету бити два каноника као што
сте ви!
– Ах, Шиконе, било је некад време кад бих био желео да ми је у
исти мах бити на два места; али, то није досуђено човеку; био би
пресрећан! Јесу ли се теби замаглиле очи? Ја сам овде један једини!
Шикон окрене главу к наслоњачи и спази да је празна. Сав
изненађен, како ћете и веровати да је био, приступи му и разабра на
поду малу рупицу пепела, из које се је испаривао сумпоров смрад.
– Ха! – рече сав у чуду, – признајем да се ђаво понео уљудно
према мени; молићу се богу за њега.
И сад он безазлено исприповеда канонику како се ђаво нашалио
и одиграо провиђење, па њему помогао да се на ваљан начин отресе
својих лоших сестричића; добри каноник се веома задивио томе и
добро је разумео, јер је још био при веома здравој памети, а често је
виђао којешта што је у корист ђаволову. И стари добријан свештеник
рече да свагда има исто толико добра у злу, колико и зла у добру, па
стога не треба да се много бринеш за други живот: а то је грдна јерес,
коју су осудили многи концили.
Ето, так осу се обогатили Шикони, па су у данашње време
смогли да припомогну благом свога прадеда да се изгради мост
светога Михајла, на којем је до анђелових ногу насликан веома згодан
лик ђаволов, за успомену на тај доживљај, забележен у истинитим
историјама.
 ВРАГОЛИЈЕ КРАЉА ЛУЈА ЈЕДАНАЕСТОГА.

Краљ Луј Једанаести био је човек весељак и веома је волео

шалу, па је осим старања за своје краљевско звање и за веру силно
банчио, а и волео је да лови вијоглаве девојке као и куниће и крупну
краљевску дивљач. Зато мрзовоље, који од њега створише лицемера,
доказују тиме да га нису познавали, јер он је био добар пријатељ,
добар женскар и шаљивац, какав се не рађа више.
Кад је био добре воље, говорио је да су четири ствари изврсне и
згодне у животу, тојест: избацивати топло, пити хладно, гристи круто
и гутати мекано. Неки су га кудили како се каљао милосницама. То је
крупна лаж, јер његове незаконите кћери, од којих је једну позаконио,
све су потекле из одличних породица и изврсно се поудавале. Није се
одавао расипности, пазио је што је право, а пошто неке народне
гуликоже нису од њега уграбиле мрвица, брукали су га сви. Ну, прави
сабирачи истинитих гласова знају да је тај краљ био сам по себи
ваљан човуљак, шта више, веома љубазан, па ако је скидао главе
својим непријатељима или их кажњавао, у чему је и био издашан,
морали су га најпре много варати; његова освета била је праведна.
Налазим једино у нашег пријатеља Вервила да се тај достојни владар
преварио; али, једном је као и ниједном: а ту је и кривљи друг његов
Тристан него он, краљ. Ево догађаја, како о њему прича поменути
Вервил, а мени се чини да му је било до шале. Ја га саопштавам овде,
јер неки не познају изврсно дело мога дичнога земљака. Ја скраћујем
и приповедам само језгру, јер појединости су опширније, као што већ
знају научењаци:
»Луј XI био је поклонио опатију Тирпнеј (о којој се приповеда
у причи о Империји) једноме племићу, који је уживао доходак, и зато
се прозвао господином Тирпнеј. Десило се онда да је краљ био у
Плеси-ле-Туру, а прави опат, који је био фратар, дошао пред краља,
предао му своју молбу и приговорио, јер по канонском и
манастирском реду била је опатија дана њему, а племић отимач
наноси њему кривицу против сваког права, зато он моли његово
величанство да му се учини правица. Краљ протресе своју власуљу и
обећа му да ће га задовољити. Тај фратар, наметљив као и сви
створови што носе кукуљицу, долажаше често, кад краљ одруча, док
није света водица манастирска додијала краљу толико да је зовнуо
пријана Тристана и рекао му: – Пријане, ту је један Тирпнеј који ме
озловољава, макни ми га са света! – Тристан, који је мантију држао за
фратра, или фратра за мантију, оде к ономе племићу којега је сав двор
звао господином Тирпнеј, приступи му и одведе га у страну, а онда га
ухвати и јави му да му краљ одређује смрт. Онај се хтеде одупрети
молбом и измолити се одупирањем; али, није му помогло да буде
услишан. Фино су га загушили, између главе и рамена, и он издахне,
а после три сата јави пријан краљу да се онај отегнуо. После пет дана,
а то је рок кад се јављају душе, освануо фратар у дворници где је био
краљ, па га краљ смотрио и веома се зачудио. И Тристан је био ту.
Краљ га дозове и шапне му у ухо: – Ти ниси учинио што сам ти казао.
– Опростите, ваше величанство, учинио сам. Тирпнеј је мртав. – Ех,
ја сам мислио тога фратра. – Ја сам мислио племића!... – Шта,
свршено је, дакле? – Јест, ваше величанство. – Онда је добро! –
Окрене се к фратру: – Ходи амо, фратре! – Фратар приступи. Краљ му
рече: – Клекни! – Сиромах фратар се уплаши, али краљ му рече: –
Хвали бога, који није хтео да будеш убијен како сам био заповедио.
Убијен је онај који је отео твоје добро. Бог ти је извршио правицу!
Иди, моли се богу за мене и не мичи се из свога манастира!«
То доказује доброту Луја XI. Могао је врло лако обесити тога
фратра, због забуне, јер је поменути племић умро у краљевој служби.
За прво време свога боравка у Плеси-ле-Туру није Луј XI хтео
да у свом двору приређује гозбе и да банчи, из поштовања према
своме величанству (краљевска финоћа, које није било у његових
наследника), а био се заљубио у једну даму, по имену Никола
Бопертиј, која је, да се рекне истина, била грађанка из града. Мужа јој
је отправио на Запад, а речену Николу настанио у кући близу
Шардонреа, онде где је улица Кенкангроњ, јер то је било усамљено
место, далеко од других насеља. Тако је удесио по вољи и са мужем
и са женом, па му Бопертијева родила кћер која је умрла као
калуђерица. Та Никола имала је изоштрен језик као папагај, била је
лепо гојазна, са два крупна, красна и омашна природна јастука, једра
и слатка, бела као анђеоска крила; а била је позната да обилује
филозофским методама, по којима се није никад дешавала са њом
иста ствар у љубави, јер толико је била проучила лепа решења у
науци, знала удешавати, напињати живце и познавала скровите науке
бревијарске, а то је краљ силно волео. Била је весела као зеба, вазда
је певала, смејала се и никад није никог ојадила, као што је то урођено
женама овако отворене и искрене природе, које су увек забављене...
Будите ви дволични!... Краљ је са добрим друговима, својим
пријатељима, одлазио често у ту кућу; а да га не виде, одлазио је
онамо по ноћи, без пратње. Ну, како је био неповерљив и бојао се
заседа, дао је Николи из своје псетарнице све најљуће псе, који ће
безобзирце прождрти човека, а ти краљевски пси познавали су само
Николу и краља. Кад краљ дође, Никола их је пуштала у врт, па како
су кућна врата била чврсто окована и добро затворена, није краљ
чувао кључеве, него се у потпуној сигурности са својима одавао
свакојаким сластима, није се бојао никакве издаје, забављао се по
милој вољи и отскакивао људски. За тих је ноћи пријан Тристан
стражарио у пољу, па ко би се прошетао тргом Шардонре, зачас би
му се догодило да ногама благосиља пролазнике, ако не би имао
краљеву пропусницу, јер је Луј XI често слао по девојке за своје
пријатеље, или по људе, да се забави са њима, а ту услугу је и морао
да исказује Николи и гостима. Људи из Тура били су краљу за ситне
забавице, а он им је лагашно препоручивао нека ћуте: зато су се те
забаве прочуле тек после његове смрти. Ону шалу: пољуби ми
задњицу, кажу да је смислио речени краљ. То додуше није предмет
ове приповетке, али ја то јављам, јер по тој шали се разбира весела и
шаљива природа добријана краља. Била су у Туру три чувена
лакомца. Први је био мајстор Корнелиис, који је довољно познат.
Други се звао Пекар, а продавао је ситнице, сличице и накит црквени.
Трећи се звао Маршандо, а био је врло богат виноградар. Ова два
Туренца праоци су честитим људима, успркос своме тврдовању.
Једне вечери, када је краљ био код Бопертијеве добре воље, напио се
најбољег вина, нашалио се шала и пре вечерње помолио се у
госпођину светишту, рећи ће своме пријану Ледену, кардиналу
Лабалију и старцу Диноау, који је пухао још:
– Ваља да се насмејемо, пријатељи моји! А ја мислим, била би
добра комедија, да видимо тврдицу пред врећом злата, а да не сме
дирнути... Хеј!
Слуга чуо и дошао.
– Отиди по мога ризничара, – рече му, – и нека донесе овамо
шест хиљада златних дуката, и то одмах. Затим отиди и ухвати најпре
мога пријана Корнелниса, па трговца из Лабудове улице, затим старца
Маршандоа, и доведи их овамо но краљевској заповести.
Па опет окретоше да пију и оштроумно да разглабају шта више
вреди: времешна жена, или која се сапуни славно; која је мршава, или
која је гојна; а како су се били ту сабрали најдичнији научењаци,
рекоше да је најбоља она коју имаш, макар и била здела врелих
врелцатих клапавица. А баш у тај мах надала се од бога добра мисао
да се рекне дами. Кардинал упита шта више вреди женској: први или
последњи пољубац. На то одговори Бопертијева да је важнији
последњи, јер онда она зна шта губи, а при првом пољупцу не зна
никад шта добија. После ових и још другачијих разговора, који су на
велику несрећу позаборављани, стиже оних шест хиљада златних
дуката; који би данас вредели и три стотине хиљада франака, толико
ми назадујемо у свему. Краљ наложи да се дукати послажу на сто и
да се добро осветле: и заблистали се они као и очи гостима које су и
нехотице синули, а они се преко воље насмејали томе. Нису дуго
очекивали она три лакомца. Довео их је слуга бледе и збуњене, осим
Корнелииса, који је знао краљеве мушице.
– Дакле, пријатељи моји, – рече им Луј, – погледајте дукате што
су на овом столу.
А три грађанина гутају очима дукате; и знајте да се и алем на
Бопертијевој слабије блистао од њихових избечених очица.
– То је ваше, – приклопи краљ.
На те речи нису више гледали дукате, него се стали изгледати, а
гости разабраше да су матори мајмуни вештији кревељењу од икога,
јер на лицима им се јавила прилична радозналост, као мачкама, кад
пију млеко, или девојкама, кад их голица жеља за удајом.
– Јест, – рече краљ, – све ће то бити онога од вас који трипут
изговори двојици других: пољуби ми задњицу, а руку буде држао на
злату; али, ако не буде озбиљан као мува која је силовала своју суседу
и ако се насмеши док буде говорио ту шалу, платиће госпођи десет
дуката. Али, ипак ће смети да започиње изнова трипут.
– То ће се часом добити! – рећи ће Корнелиис, којему су као
Холандезу уста била исто толико често затворена и озбиљна, као и
госпођина згода често отворена и смешкава.
Јуначки положи он, дакле, руку на дукате, да види јесу ли добра
кова, и заграби их озбиљно; но кад је погледао друге, да им уљудно
рекне: »Пољубите ми задњицу!...« она два лакомца се уплашила од
његове холандеске озбиљности и одговорила му: »Наздравље!« као
да је кихнуо; а од тога се насмејали сви гости, па и сам Корнелиис.
Кад је виноградар хтео да прихвати дукате, тако су га
заголицале усне да му се на старом оспавом лицу процедио смех
кроза све оспице, као да сукља дим из пукотина на димњаку, па није
ништа могао да изрекне. Онда настаде ред трговцу, који је био мален
човуљак шаљивац, а усне му се стисле као обешеноме врат. Он
прихвати једном шаком дукате, погледа оне друге, па и краља, и
изговори подругљиво:
 – Пољубите ми задњицу!
– Је ли прљава? – запита виноградар.
– Изволите погледати, – озбиљно одговори трговац.
Краљ се сад уплаши за своје дукате, јер тај је Пекар почео
изнова, а није се смејао. Већ је и по трећи пут хтео да изговори
одлучну реч, али уто му Бопертијева махне, да она пристаје, те се он
збуни и уста му прасну у смех као право девичанство.
– Како си ти то урадио, – запита Диноа, – да си се уозбиљио крај
шест хиљада дуката?
– О, господару, мислио сам најпре о једној мојој парници, која
се пресуђује сутра, а друго, о мојој жени, која ми је на зло и покор.
Од жеље да стекну те приличне новце покушали су и опет, и
краљ се један сат по прилици забављао, како се кревеље та лица, како
се удешавају, цере и кезе мајмунски; али, све им се изјаловило; а
људима који више воле рукав него руку љуто је заболело кад је сваки
морао да плати госпођи по сто дуката.
Кад они отидоше, рече Никола јуначки краљу:
– Господару, желите ли да ја покушам?
– За бога милога, – одврати Луј XI, – нећу. Пољубићу вас и за
мање новце.
Говорио је као штедљив човек, а то је заиста и био увек.
Једно вече узе дебели кардинал Лабали облетати Бопертијеву
умиљатим речима и покретима, нешто више него што допуштају
канони; али, она је, на сву срећу своју, била фина птица којој ниси
требао солити памет.
– Та, господине кардинале, – рећи ће, – краљ љуби то још није
дозрело за свето миро.
Онда је дошао Оливије Леден, али ни њега није хтела да слуша,
него му на будалаштине одговорила да ће запитати краља је ли му по
вољи да се она брије.
Како је тај брица није замолио да таји његово облетање,
посумња она није ли те сплетке лукаво удесио краљ, којему су можда
узбудили сумњу. Па како није могла да се свети Лују Једанаестоме,
одлучи да се бар наруга тој господи, да их насади, а краља да забави
кад им стане одваљивати. Једне вечери, дакле, кад су они били дошли
на вечеру, посети њу нека дама из града која је желела да говори са
краљем. Била је то одлична дама и молила је за милост своме мужу, а
ради ове ју је згоде и стекла Никола Бопертијева одведе краља на
часак у једну собицу и рече му нека све госте изопија и натера их да
се преједу; нека се он шали и весели, али после вечере нека заметне
међу њима кавгу због ма каквих трица, нека слуша што говоре и нека
их изгрди на пасја кола, а она ће га забавити и показати му сву злоћу
што је у њима; напослетку, нека надасве буде пријатан оној дами и
нека се то чини искреним, као да је стекла његову милост, јер она је
вољно пристала на ту лепу шалу.
– Е, па изволите, господо, за сто, – рече краљ, кад је опет ушао,
– лов је био дуг и добар.
А брица, кардинал, дебели бискуп, капетан шкотске гарде и
судски изасланик, човек од правде, љубимац краљев, пођу за
обадвема дамама у дворану, где су се наклопили на јело.
И онда се стадоше напињати прслуци. Шта је било? Наслагали
су желуце, бавили се природном хемијом, листали по зделама,
частили своја црева, сопственим чељустима копали себи гроб,
служили се мачем Каиновим, сахрањивали умокце, подржавали
рогатост; или, филозофскије речено, својим су зубима стварали
смеће. Разумете ли, дакле? Колико треба речи да вам се обавести
памет? Краљ није морао силити госте да смажу ту лепу и добру
вечеру. Натрпавао их је зеленим грашком, враћао се паприкашу,
хвалио сухе шљиве, величао рибе, говорио једноме: »Зашто не
једете?« Другоме: »Пијмо госпођи за здравље!« Свима: »Господо,
покушајмо ракова! Хајде да дотучемо ову боцу! Ви не знате ову
џигерњачу? А ту јегуљу, а! Зар је нећете? Тако ми бога, ево ово је
најлепша мрена из Лоаре! Дед, растворите ми ту пастету! Ово је
дивљач мојега лова; ко је неће, вређа мене!« Онда опет: »Пијте, краљ
не зна то! Прихватите се мало тог слаткога, госпођино је. Зопкајте
тога грожђа, из мога је винограда. Е, хајде да једемо мушмула!«
 Свеједнако нуткајући их да још прошире своје трбушине, добри
се владар смејао са њима, па су се шалили, расправљали, пљуцкали,
усекали се, забављали се, као да ту и нема краља. И тако су се
натоварили толиким јелом, истресли толике боце и смазали толике
рагуе, да су им се лица зацрвенела кардиналском бојом, а прслуци им
стали пуцати, јер су се сви надели као надевача из Троа, од левка све
до чепа на својим трбусима. Кад су се вратили у дворницу, трзали су
се већ, духали и стали проклињати сву ту гозбу. Краљ је био ућутао,
па с драге воље ућутали и сви, јер им је сва снага била заокупљена
сваривањем оног јела са пуних здела што су стрпали у желуце, па им
се сада слеже и тако крчи. Један је говорио у себи: »Био сам луд што
сам јео тога умокца«. Други је гунђао што се частио јегуљом која је
била зачињена капром. Онај је опет мислио у себи: »Ох, ох,
џигерњача мучи.« Кардинал, који је био најтрбушатији од свих,
пиштао је на ноздрве као поплашен коњ. Њему се и првоме
подригнуло својски, па је пожелео да му је бити у Немачкој, где вам
у таквој прилици честитају; јер кад је краљ чуо тај трбушни језик,
погледао је кардинала и намрштио обрве.
– Шта је то? – запита он. – Зар сам ја прост поп?
Сви се престрашили кад су то чули, јер је краљ обично уживао
кад ко честито подригне. Други гости одлуче да ће другачије
разбијати пару што им се брка по трбушним ретортама. Најпре су се
трудили неко време да је задрже у борама својих опорњака. Кад их је
Бопертијева видела како су се напели као порезници, повуче доброга
владара устрану и рече му:
– Да знате, трговац Пекар начинио ми две велике лутке, сличне
овој госпођи и мени. Па кад их лекарије, што сам их улила у чаше,
потерају на оно претседничко место, камо ћемо и ми тобож отићи,
вазда ће они наилазити на заузето место. Тако да уживате кад стану
да се превијају.
Кад је то казала, оде Бопертијева са дамом, да заређају, по
женском обичају, којему ћу постанак приповедити другом приликом.
Пошто се испразнила, врати се сама, као да је даму оставила у
радионици природне алхемије. Краљ сада погледа кардинала, зовне
га да устане и разведе са њим озбиљан разговор о својим пословима,
а држао га је за ресу на мантији. На све што је говорио краљ,
одговарао је Лабали: »Јест, господару!« само да се ослободи те
милости и да подбруси пете, јер му је у подрум била продрла вода, а
од стражњих врата већ је губио кључ. Све госте снашло да нису знали
како би задржали то кретање што још јаче него вода тежи за неком
разином. Мекша се то и крчи у њима, као оне бубе, кад би да се
ископају из својих чаура, па се горопади, мучи и не мари за краљевско
величанство; јер ништа није тако глупо и безобразно као те проклете
ствари, а на неприлику је као и сви сужњеви који би на слободу.
Превијали су се свеједнако као јегуље изван мреже и свакоме је била
велика мука и труд да се не осрамоти пред краљем. Луј Једанаести
сладио се запиткујући госте и уживао како им се цере лица, на којима
се огледало прљаво превијање њихова дроба.
Судски ће саветник рећи Оливјеу:
– Не бих жалио своје службе, да ми је само отићи на мајур
Брино, по прилици на четврт оке минута.
– О, нема веће сласти него кад човеку одлакне. И ја се од данас
не чудим више вечитим мухосеринама, – одговори брица.
Кардинал помисли да је дама већ добила признаницу у
рачунском уреду, остави ресу са врпце краљу у рукама, отскочивши
као да је заборавио да измоли своје молитве, и упути се к вратима.
– Шта вам је, господине кардинале? – упита краљ.
– Сто му јада, шта је мени! Чини ми се, господару, да је у вас
све големо!
Кардинал измаче и остави друге да се диве његову
домишљанству. Славно откорача он к оној кућици, помало дрешећи
свитњак; али, кад је отворио жуђена врата, затече даму запослену на
седалу, као да је папа којега ће да посвете.
Онда стисне зрели плод свој и сиђе низ вијугаве стубе, да оде у
врт. Али, на последњим степеницама силно га препаде пасји лавеж,
да га не би угризли за коју драгоцену полутку, па не знајући камо би
истресао своје хемиске продукте, врати се у дворницу, сав дршћући,
као да је прозебао на ваздуху. Кад они други видеше да се вратио
кардинал, помисле да је испразнио своје природне резервоаре и
очистио своја поповска црева, и он им се учини срећан. Онда ти се
брже диже брица, као да би да пописује ћилимове и броји греде, па се
дохвати врата пре иког другог; и унапред попуштајући свој мишић
затварач певуцкао је путем к нужнику. Кад је стигао онамо, мораде
као и Лабали да измуца неколико речи и да се извини оној што једнако
седи, па да затвори врата исто онако брзо како их је отворио. Вратио
се онда са стражњим теретом окупљених молекила који су му
затрпали унутарње канале. Тако су у поворци урадили сви гости
редом а нису могли да се отресу својих сокова, него се набрзо
стварали опет пред Лујем Једанаестим, исто онако у неприлици као и
пре, те се згледали и разумевали се сада задњицом боље него икад
устима; та, никад нема дволичности у природним пословима, све је
ту разложно и лако се разумева, јер то је знање које учимо кад се
рађамо.
– Чини ми се, – рећи ће кардинал брици, – да ће та дама седети
све до сутра. Што је Вопертијева и позвала овакву која се провалила?
– Већ цео сат ради она, а ја бих то израдио за тренутак. Грозница
је тресла! – узвикне Оливје Леден.
Мука заокупи све дворане, па су све поигравали са ноге на ногу,
да умире своје неприличне материје, – кад она дама уђе опет у
дворницу. Верујте, учинила им се красном и љупком, да би је ваљда
и пољубили онде где их је толико сврбело; и никад још нису са већом
милином поздрављали дан, него ту даму која им је ослободила јадне,
несрећне трбухе. Лабали устаде. Други уступише место свештенику,
у име почасти, поштовања и смерности према цркви. Стрпели су се и
даље се кревељили, а краљ се смејао у себи, са Николом која му је
помагала да њима болнима кида дах. Честити шкотски капетан који
се више него други најео неког јела у које је кувар био сасуо прашак
за трчкавицу, хтеде само тихо да одапне, па упрља своје кратке
чакшире. Од стида се склонио у кут, надајући се да ће пред краљем
протећи све паметно и ништа се неће осетити. У тај мах врати се
кардинал, страховито замишљен, јер је на бискупском седишту
затекао Бопертијеву. У муци својој није знао је ли у дворници, па кад
се вратио и њу смотрио уз господара, хукнуо је врашки.
– Шта је? – запита краљ и погледа попа, да је сав претрнуо.
– Господару, – дрско ће Лабали, – чистилишни су послови моји,
а ја вам морам рећи да у овој кући има чаролија.
– Ах, попићу, ти би да се шалиш са мном! – рече му краљ.
На те се речи збунили сви присутни, да нису знали ни шта су
чакшире а шта је постава, и провалили се од страха, па се истресли.
– О, ви не пазите какво поштовање дугујете мени! – повиче
краљ, да су пребледели. – Хеј, Тристане, пријане мој! – довикне Луј
Једанаести кроз прозор који је нагло отворио, – ходи овамо горе!
Први дворски настојник јави се одмах, а како су та господа била
сами скоројевићи, који су се успели по милости краљевој, могао је
Луј Једанаести да их у трбоболном часу растера по милој вољи; тако
да их Тристан све затече укочене и запрепашћене, сем кардинала који
се уздао у своју мантију.
 – Одведи, пријане, ту господу у судницу на пољани: прејели су
се.
– Зар ја нисам добра домишљанка? – запита га Никола.
– Шала је добра, али врашки смрди! – одговори краљ смејући
се.
По тој краљевој речи разабрали су дворани да се краљ не кани
сада титрати њиховим главама, па су хвалили бога. Тај владар је
много волео овакву пустопашност. Није он био зао човек, како су
говорили гости, кад су се удешавали на пољани, заједно са
Тристаном, који им се као добар Француз придружио и отпратио их
кући. Ето зато одонда грађани турски онечишћују пољану
шардонреску, јер су је онечистили дворани.
Нећу да одустанем од чакшира тога великога краља, док не
запишем још онај мастан догађај што га је приредио Годграновој.
Била је то матора девојка, веома мрзовољна, јер није нашла лонцу
заклопац за својих четрдесет година што је проживела, па је беснела
у свом увелом и на све веке девичанском телу.
Тој госпођици је била кућа прекопута дома госпођице Бопертиј,
на оном месту где је Јерусалимска улица, па кад се попнеш на балкон,
могао си сасвим згодно да гледаш шта она ради и да слушаш што
говори доле у соби где је живела. Краљ се често забављао том
уседелицом која није ни сањала да је толико под оком господаревим.
Еле, једног тржног дана десило се да је краљ наредио да се обеси неки
млад грађанин из Тура што је силовао племићку, јер је мислио да је
млада девојка. У томе није било никакво зло, а оној би дами била и
дика што ју је држао за девицу, али он ју је страховито изгрдио
небројеним псовкама, кад је разабрао да се преварио, па је посумњао
на лукавштину и украо јој красну посребрену купу, у име награде за
оно што је учинио. Био је младић од ока и веома красан, па се слегао
сав град, да види како га вешају, из жаљења, а и из радозналости.
Знајте да је код вешања било више женских капа него мушких
клобука. И заиста се младић њихао веома лепо, а по обичају и навици
обешених у оно време умро је као уљудан човек, уперена копља, и
сав град је забрујао о томе. Многе су даме зато говориле да је зло и
наопако што нису очували такву момчину.
– Шта бисте рекли да тог лепог обешеника туримо Годграновој
у кревет? – запита Бопертијева краља.
– Уплашићемо је, – одврати Луј Једанаести.
 – Нипошто, господару! Знајте поуздано да ће она лепо дочекати
мртваца, јер је толико жељна жива човека. Јуче сам је видела како је
лудовала око момачке капе, коју је метнула наврх наслоњаче. И ви
бисте се насмејали њеним речима и лакрдијама.
И док је девојка од четрдесет година била на вечерњу, пошље
краљ да скину са вешала младог грађанина који је био одиграо
последњи призор у својој трагичној лакрдији. Обукли му белу
кошуљу, па се два оружана слуге попела преко зида у вртић
Годграновој и положили реченог обешењака у кревет, онамо к
пролазу између кревета и зида. Урадили и отишли, а краљ остао у
дворници крај балкона, шалећи се са Бопертијевом и очекујући када
ће лећи старица. Годгранова се брзо врати цапкајући из цркве св.
Мартина, куд јој није било далеко, јер Јерусалимска улица удара у
манастирске зидине. Ушла она у своју кућу, оставила кесицу, мале и
велике бројанице и друге спреме што их носе старе девојке; онда
разгрнула ватру, распирила је, села на наслоњачу и узела миловати
мачку, кад нема ништа друго; затим отишла у смочницу те
повечерала уздишући и науздисала се вечерајући, све гутала сама и
гледала своје ћилиме; а кад се напила, одрапила честито да ју је краљ
чуо.
– Е, да јој још обешењак рекне: »Наздравље!«
На те речи што их је изрекла Бопертијева насмеју се обадвоје
тихо. А најхришћанскији краљ је сасвим предано посматрао како се
скида стара, како се свлачи и диви се себи, чупка се и грепка
бубуљицу која јој је пакосно искочила на ноздрви, онда чисти зубе и
ради све редом ситнице, као што жалибоже и све даме, биле девице
или не биле, на велики јад свој; али, да нема тих малих природних
недостатака, биле би оне препоносите и ми не бисмо више могли да
уживамо у њима. Пошто је завршила свој водени и музички разговор,
шмугне матора девојка у кревет и заврисне лепо, снажно, гласно и
радознало, кад је спазила, кад је осетила свежину обешенога и мили
дах његове младости; онда отскочи далеко од њега, из кокетерије.
Али, како није знала да је збиљски умро, врати се, јер је мислила да
се шали са њом и причиња се мртвим.
– Шта је, лупежу неваљали? – рече му.
Али, верујте да је те речи изговорила веома понизним и веома
умиљатим гласом. Кад је онда разабрала да се он не миче, размотри
га ближе и врло се задиви тој красној природи човечјој, познаде
младог грађанина и снађе је воља да изведе пуке научне покусе у
интересу обешеничком.
 – Шта она то ради? – запита Бопертијева краља.
– Труди се да га оживи. То је хришћанско добро дело...
А стара је гњела и трљала честитог младића и молила се св.
Марији египатској да јој помогне и оживи мужа који јој је сав
заљубљен пао са неба; ну, гледајући мртваца, којег је милосрдно
грејала, учини јој се одједном да је мало тренуо очима: положи му
онда руку на срце и осети како тихо куца. Напослетку, од топлине у
кревету, од жара, од температуре старих девојака, која је жарча него
сви жарки ветрови из афричких пустиња, сванула јој радост да је
оживила ту красну и ваљану момчину која је случајно лоше била
обешена.
– Ето како мене служе џелати! – рећи ће Луј Једанаести, смејући
се.
– Ах, – одврати Бопертијева, – нећете га ваљда опет обесити;
прелеп је.
– Осуда не вели да ће двапут бити вешан; али ожениће се том
старом девојком...
А добра госпођица отрчи, што је ноге носе, по вешта мајстора
брицу, који је живео у опатији, и брже га довела. Он прихвати одмах
ланцету и пусти младићу крв, а како крв није потекла, рећи ће:
– Ах, прекасно је, крв је прешла у плућа!
Али, одједном, капнула кап те ваљане младе крви, онда потекла
у обиљу и тако се зауставила конопљаном огрлицом нанесена смрт,
која тек што је била наступила. Младић се гануо и нешто оживео;
затим по вољи природиној запао у силну изнемоглост, савим клонуо,
тело му онемоћало и он сав омлитавио. Онда стара девојка, која је
разрогаченим очима гледала и пазила на те велике и знамените
промене, ухвати брицу за рукав, покаже му радозналим погледом ону
јадну згоду и запита га:
– Зар ће он отсад бити овакав?
– Па да, врло често, – одговори истинољубиви хирург.
– Ох, био је много згоднији док је био обешен.
На ту реч прасне краљ у смех. Девојка и хирург смотре га кроз
прозор и веома се уплаше, јер тај се смех чинио другом смртном
осудом јаднику обешенику. Ну, краљ је одржао реч и венчао их. Да
онда буде по правици, наденуо је мужу име господин Морсоф место
имена које је изгубио на губилишту. Како је Годгранова имала сву
силу дуката, основали су ваљану породицу у Турени која још и данас
постоји у великој части, јер господин Морсоф је верно служио Лују
Једанаестоме у различитим згодама. Само није волео да се састаје ни
са вешалима ни са старим женама, и никад више није пристајао на
љубавне састанке по ноћи.
То нас учи да добро испитујемо и разбирамо жене и да се не
варамо о локалној разлици између старих и младих, јер ако и нисмо
били вешани због забуна у љубави, ипак се донекле извргавамо увек
силној опасности.
 МАРШАЛКА

У помами за великим богатством ожени се маршал Армињак

грофицом Боном, која је већ била својски заљубљена у младог
Савоазија, сина коморника господара краља Шарла Шестога.
Маршал је био суров ратник, јадна лица, маторе коже, сав
длакав, непрестано је говорио немиле речи, вазда био заокупљен
вешањем, вазда се знојио по биткама или сањао о другачијем
војевању него што је љубавно. Тај ваљани војник, који се слабо
бринуо да брак зачини слашћу, служио се својом лепом женом да се
попне у висину, а од тога веома зазиру даме, јер оне не маре да им
постеља буде једини судац милотама и умештинама.
Лепој грофици, чим постаде маршалка, још јаче омиле љубав
која јој је била срце заокупила за Савоазија; а то је чово добро
разабрао.
Како су обоје вољни били да засвирају исту музику, брзо су се
удесили и одгонетнули тајне књиге, па је краљица јасно разабрала да
су Савоазијеви коњи чешће у стаји братучеда Армињака него у двору
Сен-Полу, где је коморник живео откад му је кућа била разорена, по
универзитетској одредби, како свако зна.
Та опора и разборита владарица унапред се уплаши од немиле
кавге око Боне, тим више што је речени маршал брз био на мач као
свештеник на благослов; и краљица ће, лукава као нож, једног дана,
кад је излазила са вечерња, рећи својој сестричини, која се са
Савоазијем крстила светом водом:
– Драга моја, зар не видиш крв у тој води?
– Нека, – одврати Савоази краљици, – љубав воли крв,
госпођо!...
Краљици се тај одговор учини веома згодним, и она га записа,
те касније и изврши, кад је господар краљ уцвелио њена љубавника,
а његова ће вам се љубав јавити у овој приповетци.
Знате и сами по многом искуству да се за првог љубавног
премалећа свако од двоје љубавника веома боји да не ода тајну свога
срца, па уживају да се што боље крију, и из велике опрезности, и због
сласти која се стиче слатким љубавним варкама. Затим је један дан
заборава довољан да сахрани сву ту пређашњу разборитост.
Сиротица женска хвата се у своју радост као у замку; пријатељ њен
означује своју присутност или понекад растанак каквим траговима
чакшира, појасева или мамуза што су по кобном случају заостали; и
тако нож у један мах пресеца живот, умиљато искићен златним
сластима. Ну, кад су се навршили дани, не треба да се дуриш на смрт,
а од мужевљева мача је красна смрт, ако има красне смрти! Тако је
било суђено да се заврши красна љубав маршалкина.
Једног јутра, кад је господин Армињак ухватио мало времена,
јер је био узмакнуо војвода од Бургундије и отишао из Лањија, науми
маршал да пожели својој госпођи добро јутро, те хтеде да је пробуди
на сладак начин, да се не озловољи; али, она, како је била запала у
чврст јутарњи сан, одврати му не расклапајући очне капке:
– Та, окани ме се, Шарл!
– О, о! – рече маршал, кад је чуо име тога свеца који није његов,
– мени се на главу испео Шарл.
Онда не дирајући жену скочи из кревета и полети зажарена лица
и са голим мачем онамо где је спавала грофичина собарица, јер је
наслутио да је та службеница уплетена у тај посао.
– Ха, дрољо паклена, – завиче јој, да отпочне забаву својој
срџби, – измоли оченаш, јер ћу те овог часа убити због сплетака са
тим Шарлом што овамо долази.
– Ах, господару, – одврати женска, – ко вам је то рекао?
– Знај поуздано да ћу те без милосрђа смакнути, ако ми не
признаш сваки састанак и како су се урицали; ако ти буде шеврдао
језик, ако будеш околишала, прибићу те мачем уза зид. Говори!
– Прибијте ме! – одврати девојка. – Ништа нећете дознати!
Маршал се ражести на тај изврсни одговор и приби је уза зид,
толико се разбеснео; затим се врати у женину собу, и још рече своме
коњушару, којега је срео на степеницама, јер се био пробудио од
девојчина јаука:
– Отиди онамо горе, нешто љуто казнио сам Бијету.
Пре него што се јавио опет пред Боном, оде по свог сина који је
спавао детињим сном, и довуче га к њој на слабо умиљат начин. Мати
отвори очи и разрогачи их, знате и сами, кад је чула вику свога
малиша; онда се сва усплахири, кад га је угледала у рукама свога
мужа, којему је десница била окрвављена, а он крвавим погледом
шибао матер иза сина.
– Шта ти је? – рече она.
 – Госпођо, – запита тај човек брзе руке, – је ли дете од моје крви
или од Савоазија, пријатеља вашега?...
На те речи пребледе Бона и скочи к сину, као кад уплашена
жабица скочи у воду.
– Ах, заиста је наш, – одговори она.
– Ако не желиш да видиш како му се глава котрља пред твојим
ногама, исповеди се мени и одговарај ми истинито! Јеси ли мени
придружила заменика?
– Јесам.
– Ко је?
– Није Савоази и никад нећу изрећи име чочека којега не
познајем.
Устане маршал и зграби жену за руку, да једним ударцем мача
пресече њену реч; али, она му добаци поносит поглед и завиче:
– Па, убиј ме; али, не дирај ме више!
– Живећеш ти, – одврати јој муж, – јер ја теби намењујем казну
која је љућа од смрти.
После тих сурових и горких речи оде он, бојећи се вештина,
замки, мудролија и умештина, урођених женама у тим неочекиваним
случајевима, које оне дан и ноћ проучавају и преиначују, и саме и
између себе. Узе одмах да испитује своје слуге, а показао им се грдно
страшна лица, па су му сви одговарали као господу богу на судњем
дану, када ће свак од нас полагати свој рачун.
Нико од њих није знао за љуту незгоду, због које је било све то
испитивање и та подмукла истрага; ну, из свега што су исказали
разабрао је маршал да ниједан мушкарац у кући није био уплетен у
тај посао, него само један пас који је био нем, а он му је поверио да
стражари у вртовима. И њега је зграбио шакама и од беса загњавио.
То га је филозофским начином навело на мисао да подмаршал долази
у дворац кроз врт, одакле има само један тајни излаз на реку. То се
мора рећи онима који не знају положај Армињакова дворца, а тај је
запремао велико место уз краљевске зграде у Сен-Полу. На томе
месту саграђен је касније дворац Лонгвил. Армињаков дворац имао
је лепо камено предворје према улици Сент-Антоан, био је одасвуд
утврђен, а високи зидови уз реку, према Крављему острву, тамо где
је данас пристаниште на Греви, били су окруњени малим кулама. Та
слика дуго се видела код господина кардинала Дипра, канцелара
краљева.
 Маршал истресе свој мозак, па на дну, међу најкраснијим
заседама, изабра најбољу, и тако је добро удеси за овај случај да се
љубавник морао ухватити као зец у замку.
– Јада му! – рече. – Сад је у мојим рукама тај што ми насадио
рогове, само да смислим шта ћу са њим.
Ево бојног реда, како га је за напад на тајног непријатеља
одредио честити рутави војсковођ, који је љуте ратове водио са
војводом Иваном без страха. Узео је приличан број својих
најоданијих и највештијих стрелаца, сместио их у куле на обали и
наложио им уз најљућу казну да не разбирајући пуцају на свакога,
осим маршалке, на сваког из куће, ко би хтео да изиђе из врта, или
хтео да у врт пусти љубљеног племића, било по ноћи било по дану.
Исто тако удесио је и с оне стране где је предворје, с улице Сент-
Антоан.
Слугама, па и самоме капелану, било је забрањено под претњом
смртне казне да не смеју излазити из куће. Онда стражу с обе стране
уз дворац повери војницима своје телесне гарде, и издаде им налог да
добро пазе на улице са стране, тако да онај непознати љубавник
којему маршал дугује за пар рогова буде затечен кад ништа не
слутећи дође у уобичајени љубавни сат, да на безобразан начин
пободе своју заставу на законитој својини господина грофа.
Била је то клопка у коју мора да западне и најпрепреденији
човек, ако га онако озбиљно не штити бог, као што је Спаситељ
заштитио св. Петра да не потоне у воду кад су замислили да огледају
је ли море исто тако тврдо као земља.
Маршал је имао посла с онима у Поасију, те је после ручка
морао да одјаше онамо. Знајући за ту његову намеру, сиротица
грофица Бона је још јуче била смислила да свог младог миљеника
позове на онај лепи двобој у којем је свагда надјачавала она.
Док је маршал опасивао свој дворац појасом очију и смрти и
посађивао своје људе у заседу крај тајних врата, да зграбе љубавника,
кад буде излазио, јер нису знали откуд ће се створити, није ни
маршалка седела скрштених руку нити продавала зјала.
 Најпре се отргла прибијена собарица, па се одвукла к
господарици и рекла јој да господин рогоња не зна ништа; а пре него
што је издахнула душу, охрабрила је милу своју господарицу и
уверила је да се може уздати у сестру њену која је праља у дворцу, а
таквог је кова, да би се дала исецкати као месо за кобасицу, само да
угоди госпођи; она је најспретнија и најобеснија жена у том крају и
на гласу од Турнела све до крста Траоара међу ситним људима, а пуна
домишљатости у љубавним неприликама.
Онда грофица, ако је и оплакивала смрт своје добре собарице,
позове праљу, наложи јој нека се окани рубља, и узме са њом да
претреса све смицалице, како ће Савоазија избавити, не жалећи сву
своју будућу срећу.
Најпре одлуче њих две да му јаве господарове сумње и да му
поруче нека мирује.
Честита праља натовари се рубљем као мазга и хтеде да изиђе
из дворца. Али, у предворју наиђе на оружана човека који није хтео
ни да чује за све приговоре праљине. Онда она, из особите оданости,
одлучи да заокупи војника са слабе стране његове, па га раздрага
толиким умиљавањем да се ваљашно поиграо са њом, премда је био
опремљен као да ће у рат; али, ни после игре није хтео да је пусти на
улицу; па ни онда кад је покушала да јој печат на путницу ударе неки
од најлепших људи, јер је мислила да ће они бити милији. Није се
ниједан стрелац, оружник нити ико други усудио да јој отвори ма и
најтешњи пролаз из куће.
– Ви сте неваљалци и незахвалници, – рече им она, – кад ми не
узвраћате на исто истим.
На сву срећу, у томе послу дознала је све, те се брже вратила
господарици и исприповедала јој необичне сплетке грофове.
Опет се њих две стану саветовати; али, ни толико колико треба
да отпеваш две алилује нису пробрбљале оне о тој ратној опреми, о
заседама, одбранама, дволичним, потајним, удешеним и ђаволским
наредбама и распоредима, па су већ оним шестим чулом, којим је
обдарена свака женска, разабрале љуту погибао што прети сиромаху
љубавнику.
Чим је госпођа сазнала да она једина сме да одлази из куће,
одважи се брже да се послужи својим правом; али, није прешла ни
колико може да добаци алабарда, јер је маршал био наредио
четворици својих пажева да морају увек пратити грофицу, а двојици
заставника своје чете да је не смеју остављати.
 Сиротица маршалка врати се у своју собу, плачући колико
плачу заједно све Магдалене које се виде на црквеним сликама.
– Јаох! – говорила је, – убиће ми дакле љубавника и нећу га више
видети!... А био је тако сладак у речима, тако мио у забави! Отсећи ће
дакле ону лепу главу што ми је толико пута почивала на коленима!...
Шта! Зар ја не бих могла место те миле и вредне главе добацити
мојему мужу коју плитку, невредну главу!... гадну главу место те
мирисне главе!... мрску главу место љубљене главе!...
– Ха, госпођо, – узвикне праља, – да ми обучемо у племићску
одећу кухарова сина, који лудује за мном и страшно ми је дојадио, па
да га тако упарађеног потерамо на тајна врата?
На те се речи њих две згледале врашким убилачким погледом.
– Чим тај надрикухар буде убијен, – опет ће она, – сви ће се
војници разлетети као ждрали.
– Да. Али, неће ли гроф препознати кукавца?
И грофица се лупи у прса, па кликну, машући главом:
– Не, не, мила моја, ту се мора пролити племенита крв, без
икаквог обзира.
Затим се замисли мало, па поскочи од радости, загрли нагло
праљу и рече јој:
– Стога што сам по твоме савету спасла мога пријатеља, тећи ће
ти награда за свега живота све до смрти.
Грофица сад обрише сузе, удеси лице, као да је вереница, узме
своју кесицу са милостињом и свој молитвеник и крене у цркву св.
Павла, јер је чула да звони, па ће се читати последња миса. Од те лепе
побожности није никад изостајала маршалка, разметљива женска, као
што су и све даме на двору. Та се миса и звала кићеном, јер си на њој
сретао саме гизделине, мајчине синке, младе племиће и јако
намирисане даме; укратко, тамо се нису виђале хаљине без грбова,
нити мамузе које нису позлаћене.
Грофица Бона кренула, дакле, онамо, а у дворцу оставила
зачуђену праљу, да својски пази; стигла онда са великом парадом у
парохиску цркву, а допратили је пажеви, два заставника и оружани
људи.
Прилика је рећи да је у јату лепих каваљера што су се у цркви
врзли око дама било њих повише који су гинули за грофицом и од
свега би се срца одали њој, по обичају младости, кад толико
пријањамо уз рачунске таблице, само да стекнемо бар једну од оног
силног броја.
Међу тим лукавим птицама грабљивицама што су непрестано
отварале кљунове и чешће гледале преко клупа и бројаница него у
олтар и у свештеника, био је један којему је грофица знала понекад
да удели милостињу једног погледа, јер није био онолико дангуба као
сви други и јаче се био залудио.
Мировао је, вазда наслоњен на исти стуб, није се мицао, и заиста
је уживао што само и гледа даму коју је заволео. На бледом лицу му
била је тиха туробност. Лице је доказивало да је у њега ваљано срце,
једно од оних срдаца што се хране жарким страстима и драге се воље
стрмоглављују у очај безнадне љубави. Таквих људи има мало, јер
човек обично волије оно што знате, него незнану срећу која почива и
цвате на дну душе.
Тај племић био је додуше у присталој, пристојној, припростој
одећи, чак и са неким укусом у опреми; али, маршалки се чинило да
је он сиромах каваљер који тражи срећу, те је дошао из далека једино
са својом кабаницом и својим мачем. Зато, дакле, јер му је слутила
тајну сиромаштину, јер ју је силно љубио, а понешто јер је био добра
владања, красне црне косе, веома дуге, красна стаса, а понизан и
покоран свему, маршалка му је желела женску љубав и срећу. Па да
не би била без удварача, она га је, као добра кућаница, распаљивала
по својој вољици ситним одобравањем, наглим погледима који су се
вијугали к њему као љуте гује; није хајала за сву срећу тога младога
живота, јер је као принцеза била навикла да се игра и важнијим
стварима него што је припрост каваљер. Та, и муж се њен маршал
титрао краљевином и свиме као каквим сребрњаком у картању.
Напокон, тек пре три дана, маршалка је, излазећи са вечерње,
показала краљици оком тог удварача и рекла јој, смејући се:
– То је човек одличних својстава.
Та се реченица уобичајила у отменом језику. Касније су се овако
означивали дворски људи. Маршалки Армињак а не коме другоме
захваљује француски језик за ту лепу реченицу.
Грофица је случајно затекла племића баш на месту. Био је то
каваљер без грба, по имену Жилијен де Боа-Бурдон, који на својем
добру није баштинио ни толико дрва да би направио чачкалицу, и није
имао другог блага осем богате природе своје, којом га је обилато
обдарила покојна мати, па је одлучио да се тиме помогне и окористи
на двору, јер је знао како су тамо даме помамне за тако добрим
природама и скупо их плаћају, само кад бива да их се поуздано
домогну између заласка и излаза сунчанога. Има их много таквих као
он, који су овако кренули тесном стазом женском, да узнапредују;
али, он није стао да редовно дрвари у љубави, него узео улагати
главницу и све чим је дошао на кићену мису и угледао победну лепоту
грофице Боне. Ту је заронио у праву љубав, на велику корист својим
дукатима, јер од љубави није могао ни да пије ни да једе. То је најгора
врста љубави, јер те наводи на љубав за пост, за поста у љубави;
двострука болест, а свака је од њих довољна да уништи човека.
Такав је био млади племић, на којега је помислила честита
маршалка и похитала к њему, да га позове у смрт.
Кад је ушла, угледа сиромаха каваљера како веран својој
љубави очекује њу, наслоњен на стуб, као што болесник удише сунце,
пролеће, зору. Онда скрете поглед и хтеде да оде краљици, да је
замоли за помоћ у том очајном стању, јер је жалила свога љубавника;
али, један капетан ће јој рећи са силним поштовањем:
– Госпођо, наређено је и не смемо вам допуштати да говорите
било са женском било са мушкарцем, макар то била краљица или ваш
исповедник. И не заборавите да нам је свима живот на коцки.
– А зар вама није занат да умирете? – одговори она.
– И да се покоравамо такођер, – одврати војник.
Грофица се онда стане молити на свом обичном месту; а кад је
опет погледала свога удварача, учини јој се да му је лице мршавије и
упалије него што је икад било.
– Ех! – рече она самој себи, – мање ћу се јадити због његове
смрти. И онако је полумртав.
Кад је овако претресла своју мисао, добаци племићу један од
оних жарких погледа што су допуштени само принцезама и дрољама;
а лажна љубав, коју су исказивале красне очи, изазивала је угодан бол
у љубавника крај стуба. Ко не би волео жарки јуриш живота, кад се
овако разлије око срца и све надме у њему?
С оном све новом слашћу у женској души осећала је маршалка
свемоћ свог дивног погледа по одговору који је упутио каваљер без
иједне речи. И заиста, румен што му је прелила образе говорила је
јасније од најкраснијих речи грчких и латинских говорника, и она ју
је добро разумела. Гледајући тај слатки призор, хтеде грофица да се
увери поуздано, није ли то природина игра, те са слашћу стаде кушати
докле сеже снага њених очију. А кад је више него тридесет пута добро
распалила свог удварача, учврсти се у вери да ће он јуначки умрети
за њу. Та мисао је њу толико ганула да ју је међу молитвама трипут
сналазила жеља да згрне све сласти људске и да их саспе њему једним
јединим љубавним млазом, па да не буде једног дана покуђена да је
уништила не само љубав него и срећу томе племићу. Када се
свештеник окренуо, да томе гиздавоме јату отпева свршетак мисе,
пође маршалка покрај стуба, где је стојао њен удварач, прође испред
њега и упе се да му ваљаним погледом дојави нека пође за њом; затим,
да га учврсти у разумевању и тумачењу шта тај лаки позив значи,
лукава се госпа окрене мало, кад је била прошла поред њега, и опет
га зовне. Опазила је како је мало био кренуо са свог места и није се
усуђивао даље, тако је био чедан; али, по том последњем знаку
разабрао је племић поуздано да није дрзак, те се умешао међу пратњу,
ситна и тиха корака, као деран, којега је страх да се јави на којем од
оних добрих места што их називају лошима. А корачао он страга или
спреда, са десне или са леве стране, маршалка му је једнако
добацивала жарке погледе, да га јаче намами и боље привуче к себи,
као рибар који полако диже конопац, да руком омери главоча.
Укратко, грофица је тако ваљано изводила посао блудница, као што
оне раде кад навраћају воду на свој млин, те бисте рекли да ништа и
не личи толико на блудницу колико женска одлична рода. А кад је
маршалка стигла до предворја свога дворца, стала се колебати да би
ушла; онда се опет окрене сиромаху каваљеру, да га зовне за собом,
и добаци му такав ђавољи поглед да је дотрчао краљици свога срца,
мислећи да га она зове. Грофица му одмах пружи руку и њих двоје
уђу у кућу, распаљени и дршћући са различитих разлога. У тај худи
час застиди се госпођа Армињак што је починила сва та неваљалства
смрти ради и што се изневерава Савоазију, да га поузданије спасе;
али, та лака грижа савести била је исто тако хрома као и тешка грижа,
и закаснила је. Када је видела да је све на коцки, наслони се маршалка
своме љубазнику на руку и рече му:
– Ходите брже у моју собу, јер морам да говорим са вама...
А он, не знајући да му се ради о глави, није имао гласа да јој
одговори, толико га је гушила нада о блиској срећи. Кад је праља
смотрила тога красног племића, који се тако брзо уловио, рече:
– И јест, једино дворске даме знају овакве послове...
Онда поздрави љубавника дубоким поклоном, а у поклону се
исказивало иронично поштовање онима у којих је силно јунаштво да
умиру за такву маленкост.
 – Пикарда, – рече маршалка и повуче праљу за сукњу, – ја немам
снаге да му признам чиме ћу му платити нему љубав и лепу веру у
женску искреност...
– Ех, госпођо, чему бисте и говорили? Отправите га задовољног
на тајна врата. Толики људи гину у рату ни за што! Зар не може овај
да умре за нешто? Ја ћу вам створити другог, ако вас то теши.
– Но, све ћу му казати, – узвикне грофица. – То ће бити казна за
мој грех...
Незнани љубавник мишљаше да дама удешава са службеницом
неке ситне одредбе и тајне ствари, да не буде буњена у разговору што
му обећава, па се дискретно уклонио и загледао се у ваздух. Мислио
је како је грофица заиста одважна; али, исто тако, као што би знао чак
и грбавац, налазио је небројених разлога да је оправда, те је себе
сматрао веома достојним да њу оволико залуди. Сав се био занео у
мисли, кад грофица отвори врата своје собе и позва свога каваљера да
пође за њом. А тамо та моћна дама стресе са себе све своје богатство,
постаде припроста жена и паде племићу пред ноге.
– Ах, красни господине, – рече му, – ја сам вама силно скривила.
Слушајте! Кад будете излазили из ове куће, стићи ће вас смрт.
Омамила ме је љубав, којом лудујем за другим човеком; овде ви не
можете заузети његово место, а стићи ћете место њега пред његове
убице. На такав сам ужитак позвала ја вас.
– Ах, – одговори Боа-Бурдон и закопа на дну срца мрачни очај,
– захваљујем вам што сте се послужили са мном као добром које је
ваше... Јест, ја вас љубим толико да сам сваки дан сањао како ћу вам,
за пример дамама, понудити оно што се само један једини пут у
животу може поклонити! Ево вам, дакле, живот мој!
Док је то говорио сиромах каваљер, гледао ју је непрестано
једним јединим погледом који би му био довољан да је се нагледа за
дугих дана. Кад је Бона чула те јуначке и заљубљене речи, устаде
нагло:
– Ах, да нема Савоазија, како бих љубила тебе! – рече она.
– Нажалост, мој се удес завршио, – одврати Боа-Бурдон. – Мој
ми хороскоп прориче да ћу умрети за љубав одличне даме. Ах, боже
мој, – рече и ухвати свој ваљани мач, – скупо ћу продати живој свој;
али, умрећу задовољан и у мисли да моја смрт осигурава срећу оној
коју љубим! Лепше ћу живети у њеној успомени него у збиљи.
 Када маршалка виде тај покрет и сјајно лице јуначког човека,
заболе је до дна срца. Али, одмах задрхта живо, кад јој се учинило да
је хоће оставити, а не иште ни најмању милост.
– Ходите, да вас оборужам, – рече му и хтеде да га загрли.
– Ха, госпођо, – одговори он и окваси лаком сузом жар у очима,
– зар бисте ви да ми онемогућите смрт, дајући превелику цену мојему
животу?
– Немој! – кликне она, побеђена том жарком љубављу, – ја не
знам свему томе крај; али, ходи! А затим ћемо отићи сви и погинути
на вратима!
Исти им пламен распали срца, исти им склад свану обадвома,
лепо се загрлише и у слатком наступу оне махните грознице коју
ваљда знате западоше у дубок заборав и о Савоазију и о својим
опасностима, о маршалу, о смрти, о животу, о свему.
Дотле су људи који су пазили на вратима били отишли да јаве
маршалу како је дошао љубавник, и како тај махнити племић није
марио за погледе што му их је за мисе и путем добацивала грофица,
да га очува од смрти. Господара затекоше где се силно жури к
вратима, јер су му и стрелци на обали били довикнули из даљине и
рекли:
– Ево, улази господин Савоази.
И заиста, Савоази је био дошао у уречени сат; као и сви
љубавници, мислио је само о својој дами, па није ни опазио грофове
уходе и ушуњао се на врата. Тај сукоб двојице љубавника помео је
маршала да пресече реч онима који су долазили из улице Сент-
Антоан и махнуо им одрешито нека се не усуђују да му узвраћају:
– Знам, ухватила се зверка!...
Нато полете сви са великом грајом на врата, вичући:
– Убијте га! Убијте га!
И оружани људи, стрелци, маршал, капетани, сви полете на
Шарла Савоазија, кумче краљево, и нападну на њега под грофичиним
прозором; и чудан је био случај да су јецаји сиромаха младића били
издахнути и болно се смешали са војничким урликом, за оних
страсних уздисаја и поцикивања заљубљеног пара који се журио у
силну страху.
– Ах, – рече грофица и пребледе од страве, – Савоази умире за
мене!
 – А ја ћу да живим за вас, – одговори Воа-Бурдон, – и још ћу
бити срећан, ако своју срећу будем платио оном ценом којом је плаћа
он.
– Сакрите се у овај орман, – завиче грофица; – чујем маршалов
корак.
И заиста, господин Армињак се брзо појави са главом у руци,
положи сву крваву главу на камин и рече:
– Ево вам, госпођо, слика која ће вас поучити о жениним
дужностима према мужу.
– Ви сте убили невина човека, – одговори грофица и не
пребледе; – Савоази није био мој љубавник.
И после тих речи погледа она поносито маршала, а лице јој се
прекрило толиким претворством и одважношћу женском да јој је муж
био у неприлици, као девојка којој се нешто омакло у велику
друштву, па је посумњао није ли се забунио.
– А о коме сте ви мислили јутрос? – запита он.
– Сањала сам о краљу, – одговори она.
– Па, зашто ми онда, мила моја, нисте рекли?
– Зар бисте ви веровали у оном зверском беснилу?
Маршал се почеша иза увета, па опет рече:
– Али, откуд Савоазију кључ од наших врата?
– Ах, не знам, – одговори она кратко, – хоћете ли ме толико
ценити и веровати оно што бих да вам одговорим.
И маршалка се окрене као ветроказ што га окреће ветар и
причини се да одлази по кућанском послу. Замислите, у каквој је
силној неприлици био господин Армињак због главе сиромаха
Савоазија, и како Боа-Бурдон није ни најмање желео да закашље,
слушајући грофа где насамо мрмља свакојаке речи. Напослетку груне
маршал двапут по столу и рече:
– Ударићу на оне у Поасију!
Онда оде, а кад је заноћало, Боа-Бурдон измакне прерушен из
дворца.
Сиромаха Савоазија много је оплакивала његова дама која је
учинила све до крајности што год женска може учинити да избави
пријатеља; а касније га није само оплакивала, него и жалила, јер кад
је маршалка приповедала то краљици Изабели, премамила је краљица
Боа-Бурдона из сестричинине службе и узела га у сопствену службу,
толико су је биле гануле врлине и чврсто јунаштво тога племића.
Боа-Бурдон је био човек којега је смрт препоручивала дамама.
А он се толико узнео у силној срећи коју му је створила краљица да
је зло поступио према краљу Шарлу, па кад је једног дана сиромах
био при здравој памети, обавестише га дворани, завидни племићевој
срећи, да је орогатио. Онда буде Боа-Бурдон за тили час зашивен у
врећу и бачен у Сену, близу шаратонске скеле, као што свак зна. Не
треба спомињати да се, од оног дана кад је маршалу пало на памет да
се непромишљено послужи мачевима, добра женица његова тако
добро служила оном двојицом мртваца који су његово дело, и толико
му их често бацала под нос, да га је умекшала као мачју длаку и
упутила га на ваљан пут у браку. Он ју је проглашивао да је опора и
честита жена, каква је збиља и била. А пошто ова књига треба, по
начелима великих старинских писаца, да има и неких корисних
ствари уз добре шале којима ћете се смејати, казаћу вам језгру ове
приповетке: никад жене не треба да губе главу у љутим неприликама,
јер бог љубави никад не оставља њих, нарочито кад су лепе, младе и
добра рода; затим, да љубавници, кад одлазе на љубавне састанке, не
треба никад да иду онамо као ветрогоње, него смотрено, и да добро
пазе на клопке, да не западну у какву заседу, него да се очувају; јер
после згодне женске најдрагоценија ствар зацело је леп племић.
 ДЕВИЦА ИЗ ТИЛУЗА

Господин де Вален, чији је замак био на угодну месту недалеко

од трговишта Тилуза, био се оженио слабачком женом, крај које је,
или од воље или од невоље, од жеље или нежеље, од болести или
здравља, добри муж постио у сластима и насладама које су углављене
у свим венчаним уговорима. По правди се мора рећи да је тај
господин био веома гадан и одуран мушкарац, који је непрестано
ловио дивљач и није био угоднији него дим у собама. Кад се срачуна,
било је томе ловцу шездесетак година, али он их није спомињао, као
што и удовица обешенога не говори о конопцима. Али, природа која
на земљу баца толике шепаве, кривоноге, слепе и ружне људе и не
мари за њих више него и за лепе, јер она, исто као и тапетарски
радници, не зна шта ради, – дала је исти апетит свима и свима исту
вољу да грабе из лонца. Зато свака животиња налази своју стају и отуд
је на стала пословица: »Нема тако гадна лонца, да му се не би нашао
заклопац«. А господин Вален је тражио свуда лепе лонце, да их
поклапа, и често је осим дивљачи ловио и питоме зверке; али, у томе
крају био је слаб лов за тако ваљаном дивљачи, и девичанство је било
веома скупо. Ну, њушкајући и распиткујући се, дознао је господин
Вален да у Тилузу има удовица неког ткалца и у ње право благо,
девојчица од шеснаест година; мати је никуд не пушта од себе, па и
кад ради себе иде, прати је из велике опрезности материнске; полаже
је са собом у кревет; чува је, диже је изјутра, замара је таквим
пословима, да њих две заједно зарађују једва осам суа на дан; а о
свецима је држи на узици у цркви; са тешком муком допушта јој да и
једну несташну реч проговори са младићима; а руком не смеш много
да шеврдаш око девојке. Али, времена су била тако лоша да су се
удовица и кћи прехрањивале хлебом тек толико да не помру од глади;
становале су код неког сиромаха рођака и често нису зими имале
дрва, а лети одеће; дуговале су толику станарину да би се уплашио и
егзекутор, а те бар људе не плаше туђи дугови. Укратко, кћи је
напредовала у красоти, а удовица у невољи и веома се задуживала
ради кћерина девичанства, као алхемичар ради реторте, у којој
растапа све.
Кад је све испитао и распитао се, дође господин Вален једног
кишовитог дана случајно у кућерак тих двеју преља, па да се осуши,
пошаље у блиску шикару по суварке. Чекајући, сео он на клупицу
међу те две сиротице. У тмурној полусветлости у колиби гледао је
девици из Тилуза слатко лице; ваљане руке њене, црвене и чврсте;
претстраже, тврде као бастиони што јој бране срце од студени; витки
стас њен; све то једро и пристало и живо и гиздаво као прва мрзавица;
младо и нежно као пролећни изданак; све у све, била је најлепша
лепота на свету. Очи су јој биле плаве, чедне и разборите, а поглед
још тиши него у богородице, јер још и није била дошла дотле да би
имала дете.
Да јој је ко рекао: „Би ли да се милујеш?« – одговорила би: »Па,
да, а како?« Толико се чинило да је безазлена и премало отворена да
разуме ништа. Зато се старац племић врцкао на клупици, њушкао
девојку и извртао врат, као мајмун, кад би да дохвати орах. Гледала
је то мати и није ништа говорила, јер се бојала господина којему је у
шакама сва земља. Кад су суварци били бачени на огњиште и
планули, рећи ће честити ловац старој:
– Ах, ах, то греје готово исто као и очи ваше ћерке.
– Нажалост, господине, – одврати она, – на тој ватри не можемо
ништа да кухамо...
– Можете...
– А како?
– Ах, мила моја, дајте вашу кћер мојој жени, она треба собарицу,
плаћаћемо вам по два снопа суварака на дан.
– Ех, господине, а шта ћу кухати на тој ваљаној ватри?
– Па, добре кашице, – прихвати матори пожудник, – јер ја ћу
вам давати по ваган жита на годину.
– А камо ћу га спремити? – опет ће баба.
– У сандук ваш, – узвикне тај што витла за девичанствима.
– Та, ја немам ни сандука ни ормана, нити ичега.
– Па, даћу вам и сандука и ормана и котлова и леп кревет са
завесом и све.
– Али, све ће то искварити киша, – рече честита удовица, – јер
ја немам куће.
– Одавде видите ви кућу у Турбејери, – одговори племић, – где
је живео јадник ловац мој Пијгрен, којему је дивљи вепар распорио
трбух.
– Видим, – одговори баба.
– Е, па ви ћете се настанити тамо за сав живот.
 – Вере ми, говорите ли ви истину? – узвикне мати и испусти
преслицу.
– Говорим.
– А какву ћете плату плаћати мојој кћери?
– Колико год буде хтела да заради у мојој служби, – рече
племић.
– О, господару, ви бисте да се шалите!
– Не бих, – одврати он.
– Бисте, – рече она.
– Светога ми Гатијана, светога ми Елевтера и хиљаду ми
милиона светаца који врве по небесима, кунем се...
– Онда, добро, ако се не шалите, – прихвати добра мати, –
желела бих да се ти суварци изнесу мало пред нотара.
– Тако ми крви Христове и најумиљатије крви ваше кћери, зар
ја нисам племић? Моја реч вреди колико и та ствар.
– Па, ја не велим, господару, да не вреди; само, ја сам сиротица
преља и одвише волим кћер, па ми жао да је оставим. Премлада је још
и преслаба, утргнуће се у служби. Јуче је проповедао парох да ми богу
одговарамо за своју децу.
– Маните се, – одврати племић, – пошљите по нотара.
Неки старац дрвар отрчи по нотара, а он дође и састави ваљан и
добар уговор, на који је господин Вален ударио свој крст, јер није
знао писати; а кад је све било опечаћено и потписано, рећи ће он:
– Шта је сад, мајко, зар ви више не одговарате богу за
девичанство своје кћери?
– Ах, господару, парох је рекао: »Све до разборитих година«, а
моја је кћи веома разборита.
Онда се стара окрене кћери и рече:
– Мари Фике, најдрагоценије што имаш, то ти је поштење; а
тамо, куд полазиш, свак ће хтети да ти га отме, поготово господар;
али, ти знаш шта оно вреди!... Немој га се, дакле, другачије одрећи
него смишљено и у реду. И да не окаљаш своју врлину пред богом и
људима (него једино уз законите разлоге), пази унапред да посао
зачиниш венчањем, јер иначе ћеш настрадати.
– Добро је, мајко, – одговори девојка.
И онда крене из сиромашног стана мајчина и оде у замак Вален,
да тамо служи дами, којој се веома свидела и годила јој.
 Кад су људи у Валену, Сашеу, Вилену и по другим местима
сазнали коликом је ценом плаћена девица из Тилуза, добре кућанице
разабраше да ништа није пробитачније од врлине, те су стале да
одгоје и отхране све своје кћери девицама; али, посао је био исто тако
непоуздан као и отхрањивање свилених буба, које лако скапавају, јер
девичанство личи на мушмуле и брзо дозрева на слами. Ну, било је
неколико девојака које су по томе биле чувене у Турени и по свима
фратарским манастирима држали су их за девице; али, ја нећу да
јамчим, јер их нисам испитао на онај начин како нас учи Вервил да
разбирамо савршену врлину девојачку. Све у све, Марија Фике је
послушала мудри савет материн и није хтела ни да слуша било какве
слатке молбе, умиљате речи и пренемагање господарево, док је малко
не озари венчани благослов.
Кад би старац племић намерио да је заскочи, зазирала би она као
мачка од пса и завикнула:
– Казаћу госпођи.
Укратко, за шест месеци није племић наплатио ни један једини
снопић суварака. Штогод он радио, Фикеова је бивала све чвршћа и
све крућа, те је једном одговорила на умиљавање свога господара:
– Ако ми отмете, хоћете ли ми вратити, а?
Онда му је другом приликом рекла:
– Ама, да сам избушена као решето, не бих вам дала ни једну
рупицу, толико сте ми ружни!
Добријан старац држао је те просте речи за цвет врлине и није
жалио ситних знакова, дугог додијавања и сто хиљада заклетава; јер
гледајући бујне груди девојчине, једре кукове, као саливене, да јој
отскакују под сукњом, кад се макне, и дивећи се којечему другоме
што би и свецу помутило памет, заљубио се драговић у њу са
старачком страшћу која расте геометриском прогресијом, у опреци са
страшћу младог света, јер старци љубе својом слабошћу која расте, а
млади својом снагом која опада. Да тој врашкој девојци не буде
никаква разлога за одбијање, узе племић у дружбу свога кључара,
којему је било седамдесет и неколико година, и обавести га како се
мора оженити да се угреје, а Марија Фике баш ће му пристајати.
Старац кључар, који је у различитим службама у кући стекао био три
стотине турских франака годишње ренте, хтео је да живи у миру и да
се не раскопчава опет; али, добри господар га намолио нека се мало
ожени, да њему угоди, и уверио га да му неће бити никакве бриге са
женом. Онда се старац кључар залетео у тај брак, да му укаже услугу.
Оног дана кад су се верили, одустала је Марија Фике од свих својих
разлога, па како није ни за што могла да приговори своме удварачу,
уговорила је за губитак девичанства велик мираз и удовштину; а онда
допустила матороме звекану да јој долази ноћивати колико га воља,
и обећала му толико сласти колико је зрња жита поклонио њеној
матери; али, у његовим је годинама довољан био и ваган.
После венчања, чим је племићу жена легла, отшуњао се он у ону
пуну пунцату, удешену и уређену собу, где је сместио своје лане, свој
приход, своја дрва, своју кућу, своје жито и свога кључара.
Да скратимо, знајте да му се девица од Тилуза учинила
најкраснијом девојком на свету, надасве лепом у тихој светлости
ватре која је праскала у камину, жива живцата у постељи, спремна за
бој, слатко одишући девичанством, те није никако пожалио у први
мах скупу цену тога драгуља. Није се могао уздржати а да се не
пожури са првим залогајима тог меденог куса и стао као вештак да се
слади том младом ствари. Али, од сувишне лакомости узео несрећник
да шепртљи и промаша, па најзад није више ни знао лепи љубавни
посао. Кад је добра девојка наскоро видела то, рећи ће недужно своме
староме каваљеру:
– Господине, ако сте ту, а ја мислим да јесте, молим вас да
гласније зазвоните.
Те су се речи разгласиле, не знам како, па се Марија Фике
прославила и још данас кажу у нашем крају: »То је девица из Тилуза!«
кад се подругују удатој жени и кад хоће да спомену успаљушу.
Успаљуша је девојка какву не желим да нађете у постељи прве
брачне ноћи, ако нисте васпитани у филозофији Портика, јер онда се
нећете зачудити никаквој незгоди. А има много људи који морају да
буду стојици у тој смешној згоди која се још вазда дешава често; јер
природа је ветрењаста, али се не мења, па ће навек бити тих девица
из Тилуза у Турени и другде. А ако ме сада запитате у чему је и где
се јавља морал ове приче, могао бих да одговорим дамама: ове
голицаве приче више су створене да уче моралу уживања, него што
прибављају ужитак да се створи морална поука.
Али, ако ме то запита који стари изнемогли похотљивац,
одговорићу му из нежна обзира према његовој жутој или сивој
власуљи: бог је хтео да казни господина Валена, јер је покушао да
купи оно што је створено за поклањање.
 ПОБРАТИМ.

У почетку краљевања краља Анрија, другог од тог имена, који

је онолико љубио лепотицу Дијану, постојао је још један обичај који
је одонда веома попустио и сасвим се затро, као и небројене друге
добре ствари из старих времена. Тај красни и племенити обичај било
је побратимство којега су се држали сви каваљери. Кад би се тако
упознала двојица да су честити и храбри људи, побратили би се за сав
живот; постајали су браћа; један је морао да брани другог у битци од
непријатеља који му прете, а на двору од непријатеља који га
оговарају. Ако један није био присутан, била је дужност другоме да
рекне ономе који би му побратима обедио за какву неваљалштину,
пакост или црну неверу: »Слагали сте до дна душе!...« и да одмах
изиђе на мегдан, – толико је један веровао другоме у част. Не треба
надовезивати да је побратим побратиму био увек девер у свакој згоди,
и лошој и доброј, и да су делили све, и срећу и несрећу. Били су ближи
него браћа, јер браћа су здружена само по природном случају, а они
су се братимили везама особите, нехотичне и узајамне љубави.
Побратимство је и родило красним и јуначким делима, као у старих
Грка, Римљана и осталих... Али, не приповедам ја о томе. Приказ тих
ствари написали су историчари наше земље и свако их зна.
Еле, у то време два млада племића у Турени, један млађи Маје,
а други господин Лавалјер, побратимили се оног дана кад су стекли
мамузе. Били су изишли из дома господина де Монморанси, где су
били одгојени у добрим наукама тога великога војводе, па су доказали
како је храброст прилепљива у тој лепој дружби, јер су у равенској
битци стекли похвалу најстаријих каваљера. У метежу тога љутога
дана Лавалјер је спасао Мајеа, који је са њим био у неким
размирицама, и Маје увиде да је у тога племића племенито срце. Како
су обојица била рањена у прса, окрстили су то побратимство својом
крвљу и лечили се заједно, у истом кревету, под чадором господина
Монморансија, господара својега. Мора вам се рећи да млађи Маје,
мимо навике у породици, где је увек било лепих лица, није био
пристале физиономије, и лепа му је била само младост; али, био је
витак као хрт, плећат, стасит и снажан као краљ Пипин, који је био
страховит јунак копљаник. Ну, господин Шато-Лавалјер био је гиздав
синак, као да су за њега измишљене лепе чипке, фине чакшире до
колена и прорупчане ципеле. Дуга напрахана коса била му је лепа као
женске власи; укратко, био је момчић са којим би се свака женска
волела поиграти. Тако је једног дана Дофина, нећакиња папина,
смејући се рекла краљици наварској, јер она није мрзела пустопашне
шале: »Тај паж је мелем, који би излечио сваку болест!« А од тога се
зацрвенио лепи туренски момчић, јер му је било тек шеснаест година,
па је ту ласку држао за прекор.
По повратку из Италије десила се млађему Мајеу добра прилика
за женидбу, и ту му је била мати његова прибавила у лицу г-це Анбо,
која је била љупка девојка, лепа лица и обилато снабдевена свиме, а
имала је леп дворац у улици Барбет, са намештајем и талијанским
сликама, и многа имања, што је вредно било стећи. Неколико дана
после смрти краља Франсоа, после те незгоде, од које су наскроз
протрнуле све згоде, јер је краљ био умро од напуљске болести, тако
да отсад није више било сигурности ни са највишим принцезама,
морао је Маје отићи из двора, да уреди неке врло важне ствари у
Пијемонту. Знате да му је веома немило било остављати добру жену,
тако млађахну, тако замамну, тако врцкасту, усред опасности,
облетања, заседа и изненађења тога галантнога друштва, где има
толико красних младића, срчаних попут орлова, поносна погледа и
заљубљених у женске исто онако како су људи о Ускрсу помамни за
шункама. У тој љутој љубомори све му је било веома немило; ну, кад
је размислио, смисли да залокоти жену, као што ће се приповедати.
Поручи побратиму, нека му дође зарана, оног јутра када ће да путује.
И чим је зачуо у дворишту Лавалјерова коња, скочи из кревета и
остави њу, слатку своју белу другарицу, нека још дремуцка оним
збрканим дремом што га толико љубе сви који гину за ленчарењем.
Лавалјер му дође, те се другови склоне у удубину под прозором и
порукују се честито; онда ће Лавалјер одмах Мајеу:
– Био бих дошао ноћас по твојој поруци, али сам морао да
довршим љубавну парницу са мојој дамом, која ми је била урекла
састанак; и никако нисам могао изостати, али сам је оставио у рано
јутро... Хоћеш ли да те пратим? Јавио сам јој свој одлазак и обећала
ми је да ће ми одржати веру без икаквог љубакања... Ако ме превари.
пријатељ више вреди него љубазница!...
– Ох, брате мој, – одговори Маје, сав ганут тим речима, – ја бих
да те замолим за још већи доказ томе твоме срцу честитоме... Хоћеш
ли да на бригу примиш моју жену, да је браниш од свију, да јој будеш
водић, да је држиш на узици и да зајамчиш мојој глави
непорочност?... За све време мога отсуства остаћеш ти овде у зеленој
одаји и бићеш каваљер моје жене...
Лавалјер намршти обрве и одговори:
 – Не бојим се ја ни тебе, ни твоје жене, ни себе; али, бојим се
оних ниткова који ће се користити тиме, да нас заваде и смрсе као
клупче свиле...
– Немој да ми будеш неповерљив, – прихвати Маје, привијајући
Лавалјера к себи. – Ако буде божја воља да ја по несрећи орогатим,
мања ће ми бити жалост ако то буде теби на добитак... Али, вере ми,
умро бих од јада, јер сам сав луд за својом добром, живом и врлом
женом.
На те речи окрете главу, да му Лавалјер не види сузе што су му
удариле на очи; али, лепи дворанин је опазио зачетак суза, те
прихвати Мајеу руку и рече му:
– Брате мој, кунем ти се јуначком вером да нико неће дирнути
твоју жену, јер ја ћу га пробуразити... Па, ако само не умрем, затећи
ћеш је нетакнута тела, ако не буде и душе, јер мисао није племићима
у власти...
– Суђено ми је, дакле, – ускликну Маје, – да довека будем твој
службеник и дужник!...
Нато крене другар на пут, да се не би расцвелио од узвика, плача
и других смицалица што их даме расипају на растанку; онда се
Лавалјер, који га је отпратио до градских врата, врати у дворац,
почека Марију Анбо, док није устала, јави јој одлазак доброга мужа
њена и понуди јој се за службу, а све то са таквим умиљатим
манирима, да би и најврлију женску заголицала жеља да уз себе
задржи каваљера. Али, све те лепе брбљарије нису биле потребне да
обавесте даму, јер она је прислушкивала разговор двојице пријатеља,
и веома су је увредиле мужевље сумње. Зна се, нажалост, да је само
бог савршен! У свим човековим мислима биће увек једна страна
лоша; а заиста је красно животно знање, али немогуће знање, да са
ваљаног краја хваташ све, па и батину. Тој великој потешкоћи да се
свиђаш дамама узрок је тај што у њих има једна ствар која је женскија
него што су оне, а да није оног поштовања које им припада, рекао бих
другачију реч. Онда не смемо никако да разбуђујемо ћефове тој
пакосној ствари. Ну, савршена је власт женска да уцвељују човека, те
морамо сасвим да им се покоравамо; овако се, мислим ја, најбоље
тумачи веома језива загонетка о браку. И Марија Анбо уживала је у
лепом владању и услужности уљудног каваљера; али, у осмеху јој је
био пакостан дах, и, да се искрено рече, намера да младога чувара
разапне између части и сласти; наумила је да га толико салеће
љубављу, тако да га заокупља милом пажњом и завитла таквим
жарким погледима, не би ли изневерио пријатељство у корист
љубави.
Све је пријало сплеткама њена наума, јер господин Лавалјер је
живео у дворцу и морао да се дружи са њом. А како ништа на свету,
било што било, не може женску одвратити од наума, упела се,
обешењакиња, да га ухвати у замку.
Час га је задржавала све до поноћи, да уз камин седи до ње,
певала му песме, а нада све показивала му лепа своја рамена, беле
напасти којих је стежник био пун, добацивала му небројене жарке
погледе, а све се чинила да и не мисли ништа.
Час се изјутра шетала са њим по врту свога дворца, наслањала
му се снажно на руку, стискала је, уздисала, а он јој морао везивати
врпцу на ципелици, која се вазда одвезивала на неком месту.
Онда је ту било без броја милих речи и ствари, у које се тако
добро разумевају даме: ситна пажња према госту, прегледање је ли
му све по вољи, је ли му постеља добра, је ли му соба чиста, је ли чист
ваздух у соби, осећа ли по ноћи какву промају, да ли га по дану
прејако пече сунце; молила га је нека јој не крије никакву жељицу и
ни најситнију вољицу, и говорила му:
– Јесте ли уобичајили да изјутра узимате што у постељи?...
Медовине, млека или медењака? Једете ли у своје уобичајено време?
Удесићу све по вашим жељама... Казујте! Ви се бојите да заиштете од
мене... Маните се!
Ту милу пажњу пратила је свакојаким умиљавањем, говорила
му, на пример, кад уђе:
– Ја вам сметам, отерајте ме!... Та, треба да будете слободни...
Ја одлазим...
И он ју је сваки пут љубазно позивао да остане.
И сваки пут је обешењакиња долазила у лакој одећи и
показивала бујну лепоту, да би зарзао и онако истрошен од времена
патријарх, какав је ваљда био господин Матузалем кад му је било сто
и шездесет година.
Добри другар био је препреден и није марио за све те дамине
сплетке, него био задовољан, јер и то је била корист, а као честит
побратим непрестано је домаћици износио пред очи далекога мужа.
Једне вечери, после веома топла дана, Лавалјер се побојао
даминих играрија, па ће јој рећи како је Маје силно љуби, како она
има честита мужа, племића који гине за њом и веома пази на своје
благо...
– Е, ако пази, – одврати она, – зашто је овде сместио вас?...
– Зар то није велика разборитост?... – одговори он. – Зар није
требало да вас повери којему бранитељу ваше врлине? Није зато што
вама треба бранитељ, него да вас заштити од злих људи...
– Онда сте ви мој чувар? – упита она.
– Ја се поносим тиме! – кликне Лавалјер.
– Заиста, – она ће, – веома је лоше изабрао...
Те речи попрати она таквим разузданим и раскалашним
погледима, да је честити побратим, за прекор, преиначио своје
владање и оставио красну даму саму, а она се озловољила што је
ћутећи одбио да заподене љубавну битку.
Замислила се дубоко и стала да истражује праву препреку, на
коју је наишла; јер ниједној дами не пада на памет да би честит
племић могао презрети ону ситницу која се толико цени и толико
вреди. Мисли јој се дакле сплеле, смотале и спетљале толико да је
мало помало све скупила и запала у најдубљу љубав; а то треба да
буде на поуку дамама, нека се никад не играју мушким оружјем, јер
ако радиш са лепком, улепиће ти се прсти.
Тако је Марија Анбо свршила с оним, чиме је требало да
започне: разабрала је да се честити каваљер отима замкама, јер је
ваљда већ запао у замку другој дами; узела да тражи око себе, где ли
је млади гост стекао дику по вољи, те смисли да су красна госпођица
Лимеј, једна од кћери краљице Катарине, госпође де Невер, Дестре и
де Жијак познате пријатељице Лавалјерове, и он од свију њих зацело
барем једну љуби до лудила.
Кад је то смислила, приклопи као разлог још и љубомору свим
оним чудним разлозима што су је наводили да заведе свога господина
Аргуса, којему није намеравала да отсече него да му милује и љуби
главу, и ничему другоме да не чини на жао.
Била је свакако краснија, млађа, заводљивија и милија од својих
супарница; то је бар била складна одлука њене памети. И када су је
потегле све жице и пера савести њене и физички разлози који крећу
женске, прихвати се она опет да удари на каваљерово срце, јер даме
воле да освајају оно што је силно утврђено.
Претворила се у мачку и тако се лепо мотала око њега, тако га
мило голицала, тако га слатко кротила, тако се умиљато мазила, да је
једно вече, кад се озловољила, ма да је на дну душе била весела,
навела свога фратра чувара да је запита:
– Та, шта је вама?...
На то му она одговори замишљена, а он ју је слушао као
најслађу музику:
Како се преко воље удала за Мајеа и зато је веома несрећна; да
не зна за љубавне сласти; да се муж њен никако не разуме у њих и
живот јој је пун суза. Укратко, приказала се да је девица по срцу и по
свему, јер је признала да је од оног осетила само немилоту. Затим рече
још да је то зацело посао пун сласти и свакаквих заноса, јер све даме
лете за тим и желе то, па су љубоморне на оне које им продају; јер
некоје стаје то скупо; а она је тако радознала, да би за један леп дан
или љубавну ноћ жртвовала живот свој и навек би била покорна свом
пријатељу, без икаквог приговора; али, онај, са којим би јој ствар била
најугоднија, неће да је слуша, а тајна о њихову љубакању могла би да
се очува довека, јер муж јој се узда у њу: напослетку, ако је буде и
даље одбијао, она ће од тога умрети.
А све напеве те песмице коју знају све даме од свог рођења на
свет, истресала је небројено пута, заћуткујући и прекидајући ћутање
уздисајима који су јој се откидали из срца, па се превијала, призивала
бога, узносила очи, нагло руменила, а коса јој се рашчупала...
Смешала је, најзад, у тај посао све и сва на свету. А како је на дну тих
речи била жестока жеља која лепша чак и ругобу, паде честити
каваљер дами пред ноге, ухвати их и стаде да љуби, свеједнако
плачући. А знајте, добра женица се сва порадовала и пустила му, нека
их љуби, па није ни пазила много шта би он са њима, него му
препустила и хаљину, јер је знала да се хаљине мора прихватити
одоздо, ако би да је дигне. Али, било је писано да ће те вечери она
бити уздржљива, јер јој лепи Лавалјер рече у очају:
– Ах, госпођо, ја сам несрећник и ништарија.
– Не, не, немојте!... – одврати она.
– Жалибоже, није ми суђена срећа да будем ваш.
– Како то?... – запита она.
– Не усуђујем се да вам признам!...
– Зар је тако зло?...
– Ох, застидећу вас!...
– Казујте, ја ћу рукама сакрити лице.
 И обешењакиња се заклонила тако да кроз прсте види лепо свога
миљеника.
– Ах!– рече он, – неко вече, кад сте ми рекли милу реч, толико
сам се жестоко распалио да сам, не мислећи о својој блиској срећи и
не усуђујући се да вам признам своју љубав, похитао у злу кућу, камо
залазе племићи; од љубави за вас и да спасем част побратиму, којему
сам се стидио да окаљам благо, преварио сам се љуто и запао сам у
опасност да умрем од талијанске болести...
Дама цикне престрављена, као да се породила, и сва узрујана
одгурне га сасвим нежним покретом. Сиромах Лавалјер, кад је запао
у тако јадан положај, пође из одаје; али, још није био дошао до врата,
а Марија Анбо погледа за њим опет и рече у себи:
– Ах, колика штета!...
Запала онда у велику меланхолију, жалила у себи племића и још
се јаче заљубљивала у њега, кад је то троструко забрањен плод.
– Да нема Мајеа, – рећи ће му једне вечери, кад јој се учинио
краснијим него обично, – желела бих да стекнем вашу болест: заједно
бисмо трпели исте страхоте...
– Сувише вас волим, – одврати побратим. – да не бих био
разборит.
И он је остави, да оде красној госпођици Лимеј. Како није могао
да се одбрани од пламених погледа госпођиних, била је то у подне и
навече жарка ватра која их је силно грејала; али, госпођа није смела
да дира каваљера другаче него погледом. Тим се послом Марија Анбо
сасвим оборужала против дворских удварача; јер нема непроходније
међе ни бољег чувара него што је љубав; она је као и ђаво: штогод
држи, окружује пламеном. Једне вечери отпрати Лавалјер
пријатељеву даму на балет код краљице Катарине, па је играо са
красном Лимејевом, за којом је лудовао. У то су време каваљери
срчано проводили љубав удвоје, па и у јатима. И све даме завиделе су
Лимејевој, која се у тај мах скањивала да се пода страсноме
Лавалјеру. Пре него што ће стати у кадрилу, била му је урекла
најслађи састанак за сутрадан у лову. Велика наша краљица
Катарина, која је ради високе политике помагала свим љубавима и
потстицала их, као што посластичари потстичу ватру у пећи, огледала
је све те парове, сплетене у кадрилу, па ће рећи мужу:
 – Док они војују овде, зар ће склапати лиге против нас?... А?
– Јест, али хугеноти?
– Ех, и њима ћемо доскочити! – рећи ће она, смејући се. – Ево,
и на Лавалјера сумњају да је хугенот, а мала Лимејева смотала га не
баш лоше за госпођицу од шеснаест година... Брзо ће је он записати у
свој списак...
– Ах, госпо, немојте мислити, – примети Марија Анбо, – јер он
болује од талијанске болести која је од вас створила краљицу!...
На ту згодну безазленост праснуше у смех Катарина, лепа
Дијана и краљ, који су били на окупу, и ствар се разгласи међу свима.
Настаде сад Лавалјеру срамота и подругивање којему није било краја.
Прстом су показивали јадника племића, и он би волео да је ма ко на
његову месту; јер Лимејева, којој супарници Лавалјерови нађоше за
најумесније да брже боље јаве о тој опасности, искревељи се
презирно своме миљенику, толико се запрепастила и тако је луда била
бојазан од те немиле болести. Лавалјер разабра да му се сви уклањају
као губавцу. Краљ му рече сасвим немилу реч, и честити каваљер оде
са свечаности, а са њим и сиротица Марија, сва очајна због те речи.
Сасвим је била упропастила онога кога љуби, отела му част и
покварила живот, јер су лекари и мајстори видари тврдили поуздано
да људи, поталијанчени том љубавном болешћу, губе најлепше
врлине, не рађају више децу, а кости им поцрне.
Тако није ниједна женска хтела више да улази у законити брак
ни са најкраснијим племићем у краљевини, ако је био под пуком
сумњом да је један од оних које је мајстор Франсоа Рабле називао
својим преблагим крастоњама.
Како је честити каваљер све ћутао и био туробан, рећи ће му
другарица, кад су се вратили из Херкулова двора, где је била
свечаност:
– Драги мој господине, нанела сам вам велику штету!...
– Ха, госпођо, – одговори Лавалјер, – мојој се штети може
доскочити; но, у колику сте невољу запали ви!... Откуд вама беше
знати за опасност моје љубави?
– Ах, – рече она, – сада сам баш сасвим сигурна да ћете навек
бити моји, јер, за накнаду оној силној покуди и срамоти, морам да
будем заувек ваша пријатељица, ваша домаћица и ваша дама, или
боље, ваша службеница. Зато је моја воља да се подам вама, да
збришем трагове тој срамоти и да вас излечим непрестаном пажњом
и негом; а ако људи који знају буду рекли да је болест неодољива, и
да ћете умрети као и покојни краљ, хоћу да будем са вама и да умрем
славно, да умрем од ваше болести. Јест, – рече, плачући, – нема муке
којом бих могла окајати зло што сам вам нанела.
Те речи попратила је крупним сузама; замрло јој пречестито
срце, и она се истински онесвести. Лавалјер се уплаши, прихвати је и
положи јој руку на срце под грудима такве красоте каквој нема равне.
Од топлине те љубљене руке освести се дама, у толикој жаркој сласти
да се скоро опет онесвести.
– Ах, – рече она, – то несташно и летимично миловање биће
отсад једина сласт нашој љубави. А и та сласт је хиљаду копаља изнад
оног уживања што је бедни Маје мислио да ми прибавља... Оставите
руку своју ту, – рече му. – На самој души ми је и дотиче је се!...
На те речи каваљер, свеједнако разјађена лица, признаде
безазлено дами како му је толика срећа од тога додира да му силно
расту боли његове болести, па волије смрт него ту муку.
– Онда, умримо! – рече она.
Али, носиљка је већ била у дворишту крај дворца; а како није
било никаквог начина да умру, легоше раздалеко, сасвим потиштени
љубављу, Лавалјер што је изгубио своју красотицу Лимејеву, а
Марија Анбо што је стекла сласти којима нема равних.
Та невоља, којој се није надао, изагнала је Лавалјера из љубави
и из брака; није се више усуђивао да се игде јави, и видео је да је скуп
посао бити женски чувар; али, што му је више било до части и врлине,
све му је већа радост била у тим узвишеним жртвама побратимству.
Ну, ипак дужност му је била веома мучна, веома трновита и није више
могао да је трпи за последњих дана своје страже. Ево како је било:
Кад је лепа Марија признала своју љубав и замислила да и он
љуби њу, кад је учинила на жао своме каваљеру, па кад је наишла на
незнану сласт, силно се ојуначила и запала у платонску љубав и
помало је блажила ситним сластима које нису никако опасне.
Настадоше одатле врашке љубавне играрије што су их измислиле
даме које су се од смрти краља Франсоа бојале да се не би заразиле,
али су хтеле да се подају својим љубавницима; а Лавалјер, да одигра
своју улогу, није се никако могао отимати тим окрутним сластима
додиривања. Тако је тужна Марија сваке вечери притезала госта уза
се, хватала му руке, љубила га погледима, умиљато притискивала
образ уз његов образ; а у честитом друговању, где је каваљер био у
шкрипцу као ђаво у шкропионици, говорила му је о својој великој
љубави, којој није било краја, јер је летела до бескрајних граница
неуслишаних жеља. Сву ону ватру што је даме улевају у истинску
љубав, кад по ноћи нема друге светлости сем очију њихових,
преносила је у тајанствене кретње своје главе, у усхићења своје душе
и у заносе свога срца. Онда су природно и са слатком радошћу двају
анђела, здружени једино душом, започињали сложно оне слатке
литаније што су их љубавници тога времена казивали у част љубави,
оне антифоне што их је опат од Телена све редом спасао од заборава,
јер их је урезао у зидове своје опатије, која се налази, како вели
мајстор Алкофриба, у нашој земљи Шинону, где сам их ја видео у
латинштини и превео овде на корист хришћанима.
– Ах, говорила је Марија Анбо, – ти си моја снага и мој живот,
моја срећа и моје благо!
– А ви, – одговарао је он, – ви сте бисер, ви сте анђео!
– Ти си мој серафим!
– Ви сте моја душа!
– Ти си мој бог!
– Ви сте моја звезда вечерњача и даница, моја срећа, моја
красота, сав свет мој!
– Ти си мој велики, мој божански учитељ!
– Ви сте моја слава, моја вера!
– Ти си мој мили, мој красни, мој јуначки, мој племенити, мој
драги, мој каваљер, мој бранитељ, мој краљ, моја љубав!
– Ви сте моја вила, цвет мојих дана, сан мојих ноћи!
– Ти си моја мисао свију тренутака мојих!
– Ви сте радост мојим очима!
– Ти си глас моје душе!
– Ви сте дневна светлост моја!
– Ти си светло мојих ноћи!
– Ви сте најљубљенија од свију женских!
– Ти си најобожаванији од свију људи!
– Ви сте моја крв, моје ја, бољи од мене!
– Ти си моје срце, мој сјај!
– Ви сте светица, моја једина радост!
– Признајем теби победу у љубави, па колика и била моја љубав,
мислим да ти мене још јаче љубиш, јер ти си бог мој!
– Не, победа је ваша, божице моја, богородице моја!
 – Не, ја сам твоја слушкиња, твоја службеница, нисам ништа и
ти можеш да ме уништиш!
– Не, не, ја сам твој роб, твој веран слуга којим можеш да се
служиш као дахом у ваздуху, по којем можеш да ступаш као по
ћилиму. Моје је срце престо твој.
– Није, пријатељу, јер твој глас леди ме.
– Ваш поглед мене пали.
– Једино по теби видим ја.
– Једино по вама осећам ја.
– Па, добро, положи ми руку на срце, и видећеш како ћу
пребледети, кад ми се крв разгреје од твоје.
Очи њихове, и онако жарке, још су се распаљивале у тим
борбама; а честити каваљер је био и сукрив у тој срећи, коју је
уживала Марија Анбо, осећајући ту руку на својем срцу. А како су се
у таквом здружењу напрезале све силе, напињале се све жудње,
дрешиле се све мисли о оној ствари, дешавало им се да су се сасвим
и збиљски обезнањивали. Очи су им плакале вреле сузе, а они се свом
силом привијали једно уз друго, као кад огањ захвати куће; али, то је
и било све! А Лавалјер је и био обећао пријатељу да ће му вратити
цело целцато тело, а не срце.
Када је Маје јавио да се враћа, било је већ и крајње време, јер
никаква врлина не би могла издржати на тој жеравици; а што је мање
слободе имало њих двоје, то су више уживали у својим сањаријама.
Добри друг остави Марију Анбо и крете пријатељу у сусрет све
до бондинскога краја, како би му био на помоћи да без незгоде прође
кроз шуме, па су побратими по старинском обичају преноћили у
трговишту Бондију заједно у кревету.
У кревету су исприповедали, један своје згоде са пута, а други
брбљарије дворске, љубавне згоде и тако даље. Али, Мајеу је прво
питање било о Марији Анбо, а Лавалјер се заклео да је недирнута у
оном што је част мужевљева, па се заљубљени Маје веома обрадовао.
Сутрадан се састадоше све троје, на велику зловољу Марији,
која је по високој мудролији женској додуше силно частила мужа, али
је срце одавала Лавалјеру мазним умиљавањем, као да му вели: »Ово
је твоје добро!«
За вечером јави Лавалјер да одлази у рат. Маје се веома
ражалости због те немиле одлуке и хтеде да крене са побратимом;
али, Лавалјер га одби одлучно.
 – Госпођо, – рече он Марији Анбо, – Ја вас љубим више него
живот; али, не љубим вас више него част.
Док је то говорио, пребледео је, а госпођа Маје пребледела је
слушајући њега, јер никад у њиховим љубавним играријама није било
толике истините љубави колико у тим речима. Маје се придружи
пријатељу и отпрати га до Моа. Кад се вратио, узе са женом
разглабати о непознатим разлозима и скровитим узроцима тога
одласка, па ће рећи Марија, која је слутила о јаду јадника Лавалјера:
– Ја знам; сувише се стиди овде, јер сви знају да он има
напуљску болест.
– Он? – одврати Маје сав у чуду. – Видео сам га кад смо
преноћили неко вече у Бондију, а јуче у Моу. Нема он ништа! Здрав
је као твоје око.
Госпођа бризне у плач, дивећи се тој великој честитости, томе
нежноме одрицању у његовим речима и силним патњама те срдачне
страсти. Али, и она је очувала љубав на дну срца, а умрла је кад је
пред Месом погинуо Лавалјер, како је то у својим брбљаријама
исприповедао господин Бурдеј де Брантом.
 ПАРОХ ИЗ АЗЕЈ-ЛЕ-РИДОА.

У оно време нису више свештеници узимали законите жене,

него су имали лепе наложнице, што год лепше могу да буду. То су им
одонда забранили концили, као што свако зна, јер заиста није угодно
да се нарочите исповести људске приповедају женетини која им се
смеје, осим других још скровитих начела, црквених обзира и разлога,
којих је било у обиљу у овом случају високе римске политике.
Свештеник у нашем крају који је у теолошком значењу последњи
имао у парохиском дому жену и частио је својом сколастичком
љубављу био је неки парох у Азеј-ле-Риделу, врло пријатном месту
које се касније прозвало Азеј-ле-Бриле, сада Азеј-ле-Ридо, а замак је
у томе месту једна од дивота туренских. Е, та времена, кад жене нису
зазирале од свештеника, нису још тако далеко како би неки мислили;
јер је још у Паризу бискуповао Доржмон, син пређашњега бискупа, и
још се нису биле завршиле љуте борбе армињачке. Истину на среду,
тај жупник је и право погодио што је жупниковао у томе веку, јер је
био добра кова, румена лица, темељан, велик, јак, а јео је и пио као
реконвалесцент; па и заиста се непрестано опорављао, после слатке
болести која га је сналазила у неко време; био би дакле свој сопствени
џелат, да је хтео одржати канонску уздржљивост. Додајте још да је
био Туренац, тојест црномањаст, а у очима му је било огња да запали
и влаге да угаси свако домаће огњиште које жели да буде упаљено
или угашено. Никад зато није у Азеју било таквог пароха! Био је
красан парох, плећат, здрав здравцат; вазда је благосиљао и вазда
поцикивао: волео је сватове и крштења него умирање; ваљан
шаљивац, побожан у цркви, човек на сваком месту. Било је зацело
жупника који су ваљано пили и ваљано јели; других који су ваљано
благосиљали, а неких који су много поцикивали; али, сви они тешко
да су и донекле вредели колико тај парох; он је једини достојно
испунио своју парохију благословом, подржавао је у радости и у њој
тешио уцвељене, и све тако добро да га је у срце примао свако ко год
га је видео где излази из цркве, толико су га волели. Он је први рекао
у једној проповеди да ђаво није онако црн како га сликају, и он је
госпођи де Канде претворио јаребице у рибе па рекао да су гргечи из
Ендре речне јаребице, а обратно јаребице да су ваздушни гргечи.
Никад није никакве смицалице сакривао у сени морала, а често је
говорио у шали да волије лежати у добром кревету него у тестаменту;
и да је бог снабдевен свачим те му не треба ништа. Што се тиче
сиромаха и других, никад нису одлазили острижени који су долазили
у парохију да моле вуне, јер му је рука била вазда у џепу, и гануо би
се (он, који је иначе био тако јак!...) гледајући сву ту невољу и немоћ,
па се упињао да извида све ране. Зато су дуго време приповедали лепе
приче о томе краљу пароха!...
Он је то онако расмејао сватове господина Валена, код Сашеа,
када се мати тога племића узела плести у живеж, печенке и другу
спрему, које је било у обиљу, штогод може да буде у таквом местанцу;
али, и јесу се били слегли у те сватове из Монбазона, Тура, Шинона,
Ланжеа, одасвуд, и на осам дана. Добри парох се баш враћао у
дворницу где се веселило друштво, па наишао на малог
посластичарског ученика, који је хтео да јави госпођи како су све
основне ствари, масне потребе, сокови и сосови спремљени за ону
изврсну крвавицу, на коју ће она припазити, кад се буде састављала,
надевала и тајно спремала, да њоме почасти девојчине родитеље. Мој
ти парох пљуснуо малко надрикухара иза ушију и рекао му да је
препрљав и прегадан, те не сме пред одлично друштво, него ће он да
испоручи поруку. И шаљивац отвори врата, састави прсте на левој
руци као корице и у ту рупу веома згодно протури средњи прст своје
десне руке! а тако чинећи погледа лукаво госпођу Вален и рече јој:
»Ходите, све је спремљено!«. Који нису знали шта је то праснуше у
смех, кад су видели како госпођа устаје и прилази пароху, јер она је
знала да се ради о крвавици, а не о оном што су мислили други.
Али, права је прича како је тај достојни пастир изгубио жену, па
му црквени поглавар није више допуштао да јој нађе наследницу;
ипак зато није парох остао без онога што му треба у кућанству. Све
су женске у парохији држале за част да му узајме своје, јер он је био
човек који није ништа кварио, него се веома старао, драговић, да све
добро удешава. Ну, ево те приче. Једне вечери добри парох се вратио
на вечеру сасвим тужна лица, јер је био сахранио честита закупца,
који је умро необичном смрћу, да о њој још и данас често приповедају
у Азеју. Кад му добра женица виде како премрцкује и како му не
пријају сва та силна јела, што су се ваљано скухала пред њеним
очима, рећи ће му:
– Јеси ли прошао покрај зеленаша, или си срео две вране, или си
видео мртваца како се миче у гробу, кад си се овако озловољио?
– Ех, ех!
– Јесу ли те преварили?
– Ох, ох!...
 – Та, говори!
– Мила моја, сав сам још запрепашћен од смрти тога сиромаха
Кошгрија. Двадесет миља унаоколо говори о њему сваки језик добре
кућанице и сва уста честитих рогоња...
– А шта је?
– Слушај! Враћао се добри Кошгри са сајма, где је продао жито
и две угојене свиње. Враћао се на својој лепој кобили, која се од Азеја
почела заљубљивати, а он то није слутио. Сиромах Кошгри касао,
каскао и срачунавао свој добитак. Али, на заокрету старог пута из
пустолине Карла Великога ево једног ждрепца којега је господин де
ла Карт одгојио на мајуру за приплод, јер је то коњ веома прикладан
за трку, красан као поп, висок и снажан, тако да је господин адмирал
дошао да га види и рекао да је то изврстан коњ; тај врашки ждребац
нањушио дакле лепу кобилу, подмукло се притајио, није рзао нити је
икакву коњску реч говорио; али, кад је она испала на друм, прескочио
четрдесет лоза, закопкао са све четири ноге и салетео кобилу, узео да
је заокупља као заљубљеник који тражи срдачну дружбу, и затоптао,
да би претрнуо и најјуначнији човек, са толиком силом да су га чули
и веома се поплашили људи у Шаннији. Кошгри се досети сукобу,
удари у поље, ободе помамну кобилу, поузда се у њену брзину и
заиста га ваљана кобила послуша, покори се и полете као птица; али,
за њима силни похотљивац ждребац летео колико би дохватила
алабарда, и топтао земљу, као да ковачи кују гвожђе; напео сву снагу,
расуо сву гриву и за лепим оштрим касом кобилиним одјекивало је
страховито његово тапатап, тапатап!... Честити ратар осети да му са
том љубављу животињском долеће смрт, па мамузао кобилу, а кобила
јурила; напослетку Кошгри, блед и полумртав, стиже у велико
двориште на својем мајуру; а кад је видео да су му на стаји затворена
врата, завикнуо: »У помоћ! Помозите ми! Жено!...« Онда повитлао те
повитлао око каљуге, да измакне проклетоме ждрепцу, који се упалио
и беснео и све се јаче помамљивао у љутој трци за кобилом. Сви
његови уплашили се од те опасности, па се нису усуђивали да оду и
отворе врата на стаји, бојећи се необичног загрљаја и удара од ногу
тог поткованог заљубљеника. Кошгријева жена појури онамо; али,
баш кад ће кобила на врата, прискочи ждребац, обухвати је, поздрави
је дивљачки, загрли ногама, стиште, стеже, заокупи; а при том
изгрува и згњечи Кошгрија тако љуто да му се нашао само нагрђен и
згажен остатак, као исцеђен орахов колач. Била је страхота гледати га
жива смлављена како му се јаукање меша са помамним коњским
дахтањем.
 – Ох, кобила, – кликну добра попадија.
– Шта? – запита поп у чуду.
– Па, јест! Од вас људи не би се распукла ни шљива!
– Јест да! – одврати парох, – криво ти мене бедиш!
Честити се муж расрди, па је баци на постељу и тако је љуто
пригњечи да се у један мах распукла и сва се смецала: и онда је умрла;
а ни лекари ни видари нису знали како се разглавила, тако су јој
жестоко били разглобљени зглобови и претинци у телу. Знајте, био је
то јуначан човек, красан парох, као што смо већ казали.
Честити људи у нашем крају, чак и жене, углавили су да није
криво учинио него право. Одатле је можда и настала пословица која
се много говорила у оно време: магарац те дерао! Та је пословица још
и непристојнија по речима, него што ја казујем, из поштовања према
дамама. Али, тај славни и племенити парох није био јуначан само у
овом, него је и пре те незгоде извршио такво дело да се никакви
лопови нису усуђивали више да га запитају има ли новаца у кеси, па
све да их је навалило на њега двадесет и више. Једне вечери, док је
још имао добру своју жену, после вечере, кад се био почастио гуском,
женом, вином и свиме, те седео на својој наслоњачи, стигла му порука
од господина Сашеа, који је био на умору па хтео да се измири са
богом, да се причести и да изврши све што знате.
– То је добар човек и честит племић, идем му! – рече он.
Па оде у своју цркву, узе сребрни цибориј са светом тајном,
зазвони звонцем сам, да не буди црквењака, и, веома расположен,
крете полако путем. Баш на Равном газу, који се на пољани баца
помамно у Енгру, смотри мој честити парох зликовца. А шта је
зликовац? Та, светониколски ћата. И шта још? Па, човек који бистро
види за мркле ноћи, обавештава се прелиставајући и преврћући кесе
и шета се по друмовима. Разумете ли? Тај је зликовац дакле чекао
цибориј, јер је знао да је скупоцен.
– Хо, хо! – рече свештеник и метне цибориј на камен на мосту,
– стој и не мичи се!
Онда крене на лупежа, цакне га ногом, истргне му оковану
батину, а кад се зликовац дигао, да се ухвати са њим, погоди га
ваљано и груне га у трбух.
Затим прихвати опет цибориј и рече јуначки:
– Еј, да сам се уздао у твоје провиђење, пропадосмо!...
 Ни по јада што је тако безбожно говорио на путу у Саше, али он
то није говорио богу, него баш архиепископу турскоме, који га је
љуто карао, претио му забраном црквене службе и укорио га пред
каптолом, јер је са проповедаонице говорио лењивцима како летина
не роди по милости божјој него од добра рада и тешка труда, а то је
заударало на безбожњачко спалиште. И заиста, говорио је криво, јер
за берићет земаљски треба и једно и друго; а научници су доказали да
је та наука истинита, кад су углавили да је некад родило жито и без
људи...
Нећу да се оканем тог примерног пастира, док не надовежем
овде једну из његова живота, за доказ како се ревносно поводио за
свецима који су делили своје добро и кабанице, давали их некад
сиромасима и пролазницима. Једнога дана враћао се он из Тура, где
се поклонио саветнику духовнога суда, те је на својој мазги јахао у
Азеј. Путем, надомак Балана, срете лепу девојку која је пешачила, па
се растужи када виде да та женска путује пасји, а очито је сустала и
са тешком муком вуче своју позадину. Довикне јој умиљато, а лепа
девојка се окрене и стане. Добри попа, који је био вештак да не плаши
птичице, нарочито умиљате, мило је позове нека узјаше мазги на
сапи, и тако је лепо позове, да је девојка узјахала, а само се мало
отимала и пренемагала, као што све оне чине кад их позовеш да једу
или узму што саме желе. Овца се намести уз пастира, и мазга крене
својим мазгинским кораком. А девојка се све оклизавала амо тамо и
тако се незгодно врцкала, да ју је парох, кад изиђоше из Балана,
опоменуо да ће бити боље, ако се буде држала за њега; и лепа девојка
прекрсти пуначке руке каваљеру своме на прсима, све као нећкајући
се.
– Но, љуљаш ли се још? Је ли ти добро? – запита парох.
– Па, јест, добро ми је. А вама?
– Мени је још боље, – одврати поп.
И заиста му је било по вољи и лепо су му грејале леђа две
тангенте које су га додиривале и напослетку му се узеле забадати у
лопатице, што не ваља, јер то и није место за тако лепу и белу робу.
Мало помало, мазгино трескање здружи тим честитим јахачима
унутарњи жар, и крв им заструји брже, јер се тресла и сама и од мазге;
и тако су добра девојка и парох разабрали најзад своје мисли; али,
нису разабрали мазгине. А кад су се одомаћили сусед уз сусетку, а
сусетка уз суседа, осетише неку збрку, која се завршила у тајним
жудњама.
 – Ах, – рећи ће парох и окрете се својој другарици, – гле лепа
шипрага како је густо избио...
– Преблизу је уз друм, – одврати девојка. – Неваљалци момци
поотсецаће му гране или ће краве обрстити младице.
– А ти ниси удана? – запита парох и опет закаса.
– Нисам, – одговори она.
– Баш ниси?
– Вере ми, нисам.
– Хе, то је срамота у твојим годинама...
– Па, јест, господине; али, знате, кад сирота девојка роди дете,
лоша је запрега.
Добри парох се ражали на ту неукост, па знајући како канони
између осталога одређују да пастири морају поучавати своје овце и
показивати им дужности и терете овога живота, држао је да и он њу
мора поучити о терету што ће једног дана морати да носи. И замоли
је благо да се не плаши него да се поузда у његову честитост, и никад
неће нико дознати за тај брачни покушај што јој он нуди да учине
одмах; па како је девојка још од Балана мислила о томе, а топло
кретање мазгино помагало да се одржи и ојача та жудња, одговори
она пароху одрешито:
– Ако тако будете говорили, ја ћу да сјашем.
Добри парох настави своје благе молбе, па кад стигоше у азејску
шуму, хтеде девојка да сјаше; и заиста поп је скине, јер је ваљало
другачије зајахати, да се заврши распра. Онда врла девојка побегне у
најгушћи гуштар, да умакне пароху, и довикне му:
– О, неваљалче, ви не знате где сам ја.
Кад је мазга стигла на чистину, где је била лепа трава, спотаче
се девојка и поцрвене. Парох јој приступи. Па како је запевао, онако
је и отпевао, и они узеше велик предујам рајских сласти. Добри попа
се потрудио да је ваљано поучи, а ученица му је била врло поучљива
и исто тако меке душе као и тела, прави драгуљ. Зато се много кајао
што му се толико силно скратила лекција, јер ју је давао овако близу
Азеја и незгодно је било да је понавља, као што чине сви учењаци
који ученицима говоре често једно исто.
– Ах, мила моја, – кликне пријашко, – та што си се толико
копрцала, те смо се сложили тек пред Азејем?
– Ах, одговори она, – ја сам из Балана.
 Да се скрати, велим вам: кад је тај добријан умро, на његовој
парохији били су уцвељени многи људи, деца и други, па су туговали,
плакали, жалостили се и сви су говорили:
– Јаох, изгубили смо оца својега.
А девојке, удовице, жене, девојчице згледале су се и жалиле га
више него пријатеља, и све су говориле:
– Био је он више него свештеник, био је човек! Оваквим се
паросима расуло семе у ветар и неће га више бити, успркос
семинарима.
Па и сиромаси, којима је заветовао своју уштеђевину, разбирали
су да су ипак још на губитку. А један старац богаљ, за којега се он
бринуо, јецао је у дворишту и јаукао: »А ја не умирем!« Хтео је да
каже: »Зашто нисам умро место њега?« Неки су се насмејали томе, а
сен доброга пароха зацело се није озловољила на то.
 ГРБОЊА.

Лепа праља из Портијон-ле-Тура, којој је једна голицава реч

забележена већ у овој књизи, била је девојка обдарена толиким
враголијама као да је окрала враголије шесторице попова или трију
жена у најмању руку. Није зато ни била без љубазника, него их имала
толико да би, кад их гледаш око ње, рекао е су пчеле што се навече
враћају у своје кошнице.
Неки стари бојаџија свиле, који је живео у Смећарској улици и
тамо имао страховито богату кућу, враћао се са свог мајура
Гренадјере, у лепом брежуљастом крају код Сен-Сира, те је на коњу
пролазио поред Портијона, да стигне на турски мост. А како је било
топло вече, распали га махнита пожуда кад смотри лепу праљу како
седи на прагу пред својим вратима. Одавно је већ био сањао о тој
веселој девојци, па се сад одлучи да је узме за жену; и брзо постаде
она од праље бојаџика, честита грађанка турска са чипкама, красним
рубљем, намештајем у обиљу, и била је срећна успркос бојаџији,
којега је врло добро умела да смотава.
Честити бојаџија имађаше кума, механичара за свиларске
справе, који је био малена раста, грбав одувек и пун пакости. На сам
дан свадбе казао је он бојаџији:
– Право си урадио, куме, што си се оженио, имаћемо лепу
жену...
Онда још небројене масне шале, као што је већ обичај да се
говоре онима који се узимају.
Тај грбавац и збиља стаде да облеће око бојаџике, која је већ по
природи својој слабо волела људе малена раста, па се смејала
механичареву заклињању и веома згодно подругивала се његовим
перима, справама и цевкама, којих му је дућан био пун. Ну та силна
љубав грбавчева није узмицала ни испред чега и толико је додијала
бојаџики, да она одлучи да га излечи свакаквим подвалама. Једне
вечери, после непрестаног облетања, рече она своме заљубљенику
нека дође на кућна враташца, а она ће му око поноћи отворити све
улазе. А било је то, да знате, за лепе зимске ноћи. Смећарска улица
допире до Лоаре, а у ту рупу у граду проваљују чак и лети ветрови
који пецкају као сто јегуља. Честити грбавац није промашио да дође,
сав замотан у кабаницу, па се шетао, да се угреје, и очекивао време.
До поноћи се готово смрзнуо и псовао као тридесет и два ђавола, кад
их ухвате у епитрахиљ, и већ хтео да се одрекне своје среће, кад
разабра да слабо светлашце сијуцка кроз пукотине на прозорима и
силази к враташцима.
– Ах, она је!... – рече.
И та га нада загрејала. Онда се он прислони уз врата и зачује
тихи глас.
– Јесте ли ви ту? – запита бојаџика.
– Јесам!
– Закашљите, да видим...
Грбавац узе да кашље.
– То нисте ви.
А грбавац ће на глас:
– Шта, нисам ја! Зар ви не познајете мој глас? Отварајте!
– Ко је ту? – запита бојаџија, отварајући свој прозор.
– Ах, пробудили сте мога мужа, који се вечерас изненада вратио
из Амбоазе.
На то бојаџија, који је на месечини спазио пред својим вратима
човека, излије на њега пун лонац хладне воде и повиче: »Држите
лопова!« тако да је грбавац морао да бежи; али, у страху своме лоше
прескочи ланац што је био затегнут на крају улице, те пао у смрадну
јаму, јер онда нису градски управљачи још били удесили канал да се
гад истреса у Лоару. Од тога мочења је скоро скапао механичар и
проклињао је лепу Ташрету, јер се муж њен звао Ташро, и свет је у
Туру наденуо његовој умиљатој жени то мазно име.
Каранда, тојест фабрикант справа за ткање, предење, мотање и
овијање свиле, није се био толико залудио да би веровао како
бојаџика није за то крива, па се заклео ђавољом мржњом. Али, после
неколико дана, кад се био опоравио од мочења у бојаџиском каналу,
дошао он куму на вечеру. Онда га је бојаџика толико оразумила,
толико му засладила некоје речи и омамила га таквим красним
обећањима, да није више сумњао. Заискао је нов састанак, а лепа ће
му Ташрета рећи, као да је само на то и мислила:
– Дођите сутра навече. Муж ће ми остати три дана у Шеноансоу.
Краљица хоће да јој се обоје старе тканине, па ће са њим да се
посаветује о бојама; то ће дуго потрајати...
Каранда се опреми што је год знао гиздавије, и није промашио
да стигне у уречени сат, те нашао ваљану вечеру: јегуљу, вувреско
вино, бео белцат столњак, јер није ваљало спомињати бојаџики каква
је боја блату; све је било тако лепо спремљено да је уживао гледајући
чисте чистијате коситрене зделе, миришући угодни мирис јелима, и
још му је била неисказана сласт што усред собе гледа Ташрету, како
је жива, гиздава и замамна као јабука за силне жеге. Прегрејао се
механичар тим жарким изгледима и хтео одмах на јуриш да нападне
на бојаџику, но у тај мах мајстор Ташро закуца на вратима с улице.
– Ах, – рече Портијонка, – шта се догодило?... Брже у орман!...
Већ сам и била грђена због вас, па да вас затекне мој муж, могао би
вас убити, тако је жесток у својој љутини.
И брже гурне грбавца у орман, извуче кључ и полети доброме
мужу, а знала је да ће се он из Шеноансоа вратити на вечеру. Пољуби
онда бојаџију ватрено у оба ока и у оба уха, а он исто тако изљуби
своју женицу масним пољупцима, да је све пуцало. Затим муж и жена
седну за сто, па су се шалили и напослетку легли, а механичар је све
слушао, морао да стоји и није смео ни да кашљуцне, ни да се икако
макне. Био је међу рубљем, стиснут као сардина у бурету, а није имао
ваздуха, као што ни мрена на дну воде нема сунца; али, за забаву
слушао је љубавну музику, бојаџијине уздахе и миле разговоре
Ташретине. Напослетку помисли грбавац да му је кум заспао, па
хтеде да отвори орман,
– Ко је ту? – запита бојаџија.
– Шта је теби, драги мој? – прихвати му жена и промоли нос иза
парадног покривача.
– Чујем како нешто гребе, – рећи ће пријашко.
– Биће сутра кише, то је мачка, – одговори жена.
Добри муж спусти опет главу на перје, пошто га је бојаџика
мало помиловала.
– Но, синко, прелак ти је сан. Ах, од тебе се неће никад створити
муж јака кова. Но, смисли се! О, о, татице, нахерила ти се капа. Та,
намести је, чедо моје, јер треба да будеш леп и кад спаваш. Ево, је ли
добро?
– Јест.
– Спаваш ли? – запита љубећи га.
– Спавам.
Ујутро дође лепа бојаџика мирне душе да отвори механичару,
који је био блеђи од мртваца.
– Ах, ваздуха, ваздуха! – говорио је.
 И оп побеже, излечен од своје љубави, са толиком мржњом у
срцу колико може у кеси да буде хељде. Грбавац остави Тур и оде у
град Бриж, камо су га били позвали неки трговци да дође и уреди
фабрику оклопних кошуљица. Дуго је био отсутан Карапда, који је у
жилама имао маварске крви, јер је водио порекло од неког древног
Сарацена који је тобоже погинуо на бојишту, у великој битци између
Мавара и Француза у општини Балану, споменутој у претходној
причи; то су такозване пустолине Карла Великога, где не ниче ништа,
јер тамо су сахрањени проклетници, неверници и трава мори тамо чак
и краве; тај Каранда, и кад је устајао и кад је легао у туђини,
непрестано је смишљао како би искалио срце и осветио се, о чем је
вазда сањао, те је баш смрт желео честитој праљи портијонској и
говорио себи често:
– Јешћу ја њена меса. Јест, испећи ћу једну сису њену и појешћу
је, па и без соса.
Била је то жарка мржња, жарка као да је кардиналска, мржња
осиња или старе девојке, но све су се те познате мржње растопиле у
једну мржњу која је врела, кипела и уобличила се у жучни еликсир
пакосних и врашких осећаја, подјариван ватром најпламеније
жеравице паклене; све у свему, била је то мржња над мржњама.
И једног лепог дана врати се Каранда у Турену са силним
новцима, које је донео из Фландрије, где је продавао своје
механичарске тајне. Купио у Смећарској улици лепу кућу, која се
види још и данас и пролазници јој се диве, јер има веома пристале
испупчене рељефе на каменим зидовима. Пакосник Каранда затече
знатних промена код кума бојаџије, јер је пријашко био стекао два
лепа детета, која случајно нису никако личила ни на мајку ни на оца;
ну, како деца морају да буду на когагод, има таквих лукаваца који
траже на њима црте дедова, кад су лепи, – мали ласкавци! Зато је
добри муж пронашао да му дечаци наликују на неког стрица који је
некад био свештеник Богородичине цркве у Егрињолу; али неки
шаљивци говораху да су малишани жива слика и прилика неког
згодног попа који служи у цркви Богородице ла Риш, у чувеној
парохији између Тура и Плесија. Веруј, дакле, у то и утуви, па ако у
овој књизи набрстиш, стекнеш, исцедиш, исцрпеш само то начело
суште истине, сматрај се срећним; јер кад знаш да човек никад не
може да буде без носа, то значи да ће увек бити слинав, тојест остаће
човек, на све ће се веке дакле и даље смејати и пити, биће какав је и
био, нити бољи нити гори, и истим ће се пословима бавити; али, те ти
мисли спомињем унапред, како би ти се боље у памет урезало да ће
та душа са две шапе држати увек за истину оно што ласка њеним
страстима, што прија њеним мржњама и служи њеној љубави: ето ти
логике! Зато је Каранда одмах рекао себи првога дана, чим је видео
кумову децу, видео згоднога попа, видео лепу бојаџику, видео
Ташроа, како сви седе за столом, и видео, на своју штету, како
Ташрета на неки особити начин даје најбољи комад јегуље своме
пријатељу свештенику:
– Мој кум је рогоња, жена му спава с исповедником, деца су од
његове свете водице, а ја ћу им показати да грбавци имају нешто више
него други људи.
А то је и била истина, као што је истина да су Туру ноге биле и
биће навек у Лоари, као лепој девојци која се купа и бућка воду,
брчкајући белим рукама по валовима; јер тај град је смешљивији,
несташнији, заљубљенији, свежији, цветнији, мириснији него сви
други градови на свету, који нису достојни да му зачешљају косу ни
да му опашу појас. И пази, ако одеш онамо, наћи ћеш усред града лепу
бразду, љупку улицу, по којој се сви шетају, где увек има ветра, хлада
и сунца, кише и љубави. Ха, ха, смејте се, колико год хоћете! То је
навек нова улица, навек краљевска, навек царска, патриотска улица,
улица са два плочника, отворена на обадве стране, улица са лепим
видиком, тако широка улица, да никад нико није повикао на њој:
»Пази!«; улица која се не троши, улица која води к опатији Гран-
Мону и к јарку који удара баш у мост и на крају му је красно
сајмиште; улица, лепо поплочана, лепо изграђена, лепо пометена,
чиста као огледало, пуна света, тиха у своје време, кокетна,
прекривена обноћ лепим модрим крововима; укратко, то је улица у
којој сам се ја родио, краљица међу улицама, навек између земље и
небеса, улица са водоскоком, улица која нема никаквог недостатка да
буде славна међу улицама! И заиста је то права улица, једина улица у
Туру. Ако их тамо има других, мрачне су, кривудаве, тесне, влажне,
па све редом долазе да се смерно поклоне тој племенитој улици која
господари њима. Куд сам ја зашао? Јер кад допаднеш на ту улицу, не
можеш да одеш, толико ти је мила. Али, морао сам да одам синовљи
поклон, разговорљиву химну од срца, рођеној својој улици, на којој
само још нема честитих ликова доброг мог мајстора Раблеа и
господина Декарта, који су непознати овдашњим домороцима.
Еле, када се тај грбавац вратио из Фландрије, частили су га кум
и сви који су га волели због досетака, лакрдија и шаљивих речи.
Чинило се да се добри грбоња отресао своје некадање љубави;
указивао је пријатељство Ташрети, свештенику, љубио децу; а када је
био насамо са бојаџиком, споменуо јој је ону ноћ у орману и ноћ у
каналу, па јој казао:
– Ех, баш и јесте збијали шалу са мном!
– Право вам је и било, – одговори она, смејући се. – Да смо још
мрвичак времена збијали лакрдију и шалу са вашом силном љубављу
и варали вас, ви бисте ме можда искитили као и сви други!
Каранда удари на то у смех, али је беснео. А кад је спазио онај
орман у којем само што није скапао, ражести се још горе, јер лепа се
бојаџика била још и пролепшала, као што се подмлађују све оне које
роне у младе воде, тојест у врело љубави. Механичар је проучавао
рогоњске прилике свога кума, да се освети; јер колико има кућа,
толико има варијаната у томе послу; па ако и јесу све љубави сличне
исто онако као што су и сви људи налик једни на друге, ипак су они
који мозгају о истинским стварима утврдили да за женску срећу свака
љубав има своје засебно лице, и као што ништа није толико налик на
човека колико му личи човек, исто тако нема ничег што би било
различније од човека него што је човек. Ето, то замршује све или
разјашњава небројене хирове у женских, које траже најбољег човека
са небројеним мукама и небројеним сластима, претпостављајући
једног другоме.
Ну, како би и кудио њихове покушаје, промене и опречне
тежње? Шта! Природа трепти навек, врти се, креће се, а ти би хтео да
жена мирује! Знаш ли ти је ли стакло заиста хладно? Не знаш. Па
добро, исто тако не знаш ни то није ли рогатост добар случај који
ствара пунију и бољу памет од сваке друге памети. Тражи онда
штогод боље него што је разметање под тим небом. Од тога ће
захркати филозофски глас ове сабране књиге. Мани се! Та, онај што
виче: »Ево смрти пацовима!« више је узнапредовао од оних који су се
запослили да удешавају природу, јер она је поносита блудница, веома
ћудљива и јавља се само у своје време. Разумеш ли! Зато је она у свим
језицима женског рода, као нешто што је по суштини својој покретно,
плодно и родно варакањем.
Зато је Каранда брзо разабрао да је у рогатости најспретније и
најдискретније поповско рогаћење. А ево како је честита бојаџика
удесила своје послове. Одлазила је свагда уочи недеље на мајур
Гренадјер-ле-Сен-Сир и остављала добријана мужа да свршава
послове, срачунава, испитује, исплаћује радницима рад; онда је
Ташро долазио к њој сутрадан изјутра, налазио добар доручак, веселу
женицу своју и сваки је пут доводио са собом попа. А тај проклети
поп прелазио је Лоару чамцем још уочи тога дана, да греје бојаџику
и да јој мири машту, па да добро проспава ноћ, јер тај посао добро
разумеју млади момци. Затим се тај лепи кротилац њене маште враћао
ујутру својој кући, баш у оно време кад би Ташро стизао по њега, да
пође и забави се на Гренадјери, и свагда је роган затицао попа у
кревету. Бродар је био добро плаћен, и нико није знао за тај посао, јер
љубавник се возио тамо у суботу навече, а враћао се у недељу у рано
јутро. Када се Каранда уверио да се све слаже и да ти љубавни
послови вазда теку, сачека један дан када ће љубавници да се састану
силно помамни једно за другим, после неког случајног поста. Тај
састанак деси се набрзо, и радознали је грбоња видео како бродар
доле на обали, близу канала свете Ане, очекује оног попа, који је био
плав, ситан младић, пристала лика, као и онај галантни и плашљиви
љубавни јунак којега толико слави Ариосто. Онда механичар оде
старом бојаџији, који је још увек волео жену и мислио да он једини
замаче прст у лепу њену шкропионицу.
– Хеј, куме, добро вече, – поздрави Каранда Ташроа.
А Ташро скине капу.
Механичар му сад исприповеда каквим се тајним љубавним
частима часте они, истресе му свакаквих речи и подјари бојаџију
одасвуд.
Напослетку ће му рећи Каранда, кад је видео како је вољан да
убије и жену и попа:
– Добри мој суседе, ја сам из Фландрије донео отровани мач
који одмах убија сваког чим га боцне; па, чим дирнеш њиме жену и
наложника њена, умреће они.
– Хајдемо по мач! – завиче бојаџија...
Отрче онда брже у грбоњин дом, да узму мач и да се пожуре на
село.
– Ну, хоћемо ли их затећи где леже? – рећи ће Ташро.
– Почекаћеш, – одврати грбавац, подругујући се куму.
Али, роган се није љуто намучио, очекујући радост заљубљеног
пара. Лепа бојаџика и њен миљеник забављали су се и у ону лепу
замку што је знате хватали умиљату птичицу што вазда измиче; па су
се смејали и вазда покушавали и вазда се смејали.
– Ах, драги мој, – рече Ташрета, привијајући га уза се, као да га
жели упити у себе, – толико те љубим, да бих те волела прогутати.
Није. Још боље, да би био сав у мени и никад ме не би остављао.
 – Хтео бих и ја, – одговори поп, – али, не могу сав да будем у
теби, па се ваља задовољити да будем бар делимице.
У том слатком часу уђе муж с измахнутим голим мачем. Лепа
бојаџика, која је добро знала мужу лице, разабра да је пропао
миљеник њен поп. Али, у један мах полети она према грађанину,
полугола, расуте косе, красна од стида, још краснија од љубави, и
довикне му:
– Стани, несрећниче, убићеш оца своје деце!
На те речи се честити бојаџија сав запањи од очинског
величанства рогоњскога, а можда и од пламена у жениним очима,
спусти мач на ногу грбоњи, који је ишао за њим, и тако га убије.
То нас учи да не будемо пакосни.
 ПОГОВОР.

Овде се свршава прва десетина ових приповедака, несташан

оглед дела голицаве музе, која се некад родила у нашој земљи Турени
а добра је душа и зна напамет красну реченицу свога пријатеља
Вервила, записану у његову У п у с т в у з а н а п р е д о в а њ е: »Ако
би да се умилиш, треба само да будеш безобразан«. Ах, махнитице
драга, легни опет, спавај, задувала си се од трке; можда си ти била
даље него данашњица. Па, бриши своје лепе голе ноге, зачепи уши и
врати се к љубави. Ако сањаш о новим поезијама протканима
смехом, да довршиш комичне измишљотине, не смеш да слушаш
глупе викаче и погрде оних људи који ће рећи, кад чују да пева лепа
галска зеба: »Ах, ружне ли птице!«
 ДРУГА ДЕСЕТИНА

ПРЕДГОВОР.

Неки су приговорили писцу како језик старих времена не зна

боље но што се мачак разуме у свиралу. Некада би такви људи
збиљски били прозвани канибалима, хуљама, потказивачима, рекло би
им се чак и да су потекли из честитога града Гоморе. Ну, писац је
вољан да им уштеди те лепе цветове старинске критике и
задовољава се жељом да не буде у њиховој кожи, јер би се стидео и
не би ценио самог себе, већ би мислио да је последњи какограф, кад
овако оговара сиротицу књигу што није ударила стазом каквог
шкрабала данашњих времена. О, неваљалци, ви избацујете кроз
прозоре драгоцену жуч, коју би боље употребили између себе! Писац
се теши што се не свиђа вама, јер памти како је један стари Туренац
вечна спомена претрпео толике погрде од момака истога кова, да га
је прошла стрпљивост. те је одлучио, како вели у једном предговору,
да не напише ни црту више. Друга времена, исти обичаји. Ништа се
не мења, ни бог на небесима ни људи на земљи. Писац се опро о своју
мотику, па се смеје и узда се да ће му будућност донети награду за
тешке муке. И заиста, тежак је посао смислити сто голицавих
прича, јер кад је био издржао ватру, коју су осули на њега неотесанци
и завидници, нису му је ускратили ни пријатељи, него га заокупили у
зао час, говорећи: »Јеси ли ти полудео? Шта си наумио? Зар је икад
човек у торбаку своје маште имао сто таквих прича? Окани се,
пријане, претеране етикете на својим кесама! Нећеш ти дотерати
до краја!« Ти људи нису нипошто мизантропи, ни канибали; да ли су
неотесанци, не знам; али, заиста су врло добри пријатељи, такви
што ти за свега живота јуначки истресају небројена просташтва,
храпави су и бодљиви као чешагије, све под изговором да су ти одани
и душом и телом и кесом, у големим невољама реченог живота, а сву
своју вредност откривају у часу последњег помазања. И да се такви
људи држе бар тих тужних уљудности; али, неће они. Кад њихово
страховање буде утерано у лаж, говоре победнички: »Аха, знао сам
ја то! Добро сам ја то прорекао.«
Да се не би обесхрабрила нежна осећања, ма како била
несносна, завештава писац тим пријатељима своје старе подеране
папуче, а да их ојуначи, уверава их поуздано да он, у потпуној
покретној својини и ван судске заплене, има у природном резервоару
и у завојима свога мозга, седамдесет лепих прича. Истинскога ми
бога, красни су то синови мога ума, лепо окићени реченицама,
брижно снабдевени расплетима, обилно заодевени новом новцатом
комиком, која је удешена за дневну и за ноћну игру, а није ни без оне
потке што је људски род тка сваког трена, сваког сата, сваке
недеље, месеца и године по великом црквеном бројању, започетом у
оно време кад ни сунце још није било прогледало а месец је чекао да
му се покаже пут. Седамдесет момака, а од воље вам да их крстите
и неваљалцима, који су пуни варака прождрљиви, развратници,
крадљивци, коцкари, лумпачи, здружени с она два десетка што су се
у овај мах излегла, јесу већ, тако ми Мухамеда, приличан аконто на
споменуту стотину. А да није оне зле среће библиополима,
библиофилима, библиоманима, библиографима и библиотекама, која
задржава библиофагију, испунио би их на претек, а не би их давао кап
по кап, као да болује од пресахлости у мозгу. Нема њему, тако ми
растрижа, никаквог страха од те болести, јер често поклања он и
приде, утурује у приповетку и више него што је једна, као што се
очито разбира у неколико од ових десет приповедака. Узмите у обзир
и то да је за завршетак одабрао најбоље и најмасније приче, да га не
беде за старачко изнемагање. Умешајте дакле више пријатељства у
своје мржње, а мање мржње у своја пријатељства. Други пак,
свеједнако још пријатељи, заборављајући природину тврдичку
оскудицу у приповедача којих нема више од седам савршених у океану
писанија људских, мислили су како у оваквим временима, где свак хода
у црнини, као у жалости за нечим, треба сваривати досадно озбиљна
или озбиљно досадна дела; како помамно шкрабало не може отсад
живети ако не буде свој дух улагао у велике градње, и да ће они који
не знају да изнова граде катедрале и замкове помрети непознати као
папине муле. Ти пријатељи су били замољени да рекну шта волију:
или оку вина или буре пива; дијаманат од двадесет и два карата или
белутак од сто фунти; прстен Анса Карвела, о којем приповеда
Рабле, или данашњу писанију што је извали какав надриписац? Кад
су се на то запањили и забезекнули, рекло им се без љутине: »Јесте
ли чули, пријани? Враћајте се, море, своме послу!«
Ну, свих осталих ради, ваља да се надовеже још ово: – Онај
пријашко што му дугујемо приче и приповетке вечитог угледа
послужио се у њина једино својим оруђем, а материјал је напљачкао
од других: али, рукотвор, што га је утрошио на те ситне ликове,
заоденуо их је високом вредношћу: па макар њега, као и месер
Лодовика Ариоста, кудили да су ну на памети разузданости и
тричарије, има много зареза, што их је он уклесао и одонда се
претворили у споменик, којему је вечитост сигурнија него најбоље
изграђеним делима. У особитој науци веселога знања обичај је да се
скупље цени лист ишчупан из грла природи и истини него све оне
млаке књиге које не могу, ма како красне биле, да ти измаме ни смех
ни плач. Писац се усуђује да то каже без икакве несклапности, јер он
није ни намеравао да се толико пропиње не би ли стекао
натприродан раст, него колико пристаје величанству уметности, а
не мојему, мени сиромаху писару чија је заслуга што има мастила у
своме прибору, што слуша велику судску господу и свачије речи
записује лепо у овом записнику. Мој је посао, а друго је природино, јер
од Венере господина Фидије Атињанина све до пријашка Годноа,
такозванога господина Брелока. кога је занимљиво израдио један од
најчувенијих писаца тога времена, све се учило по калупу људског
подражавања што свима припада. У томе честитоме занату
срећни су крадљивци: не вешају их, него их цене и милују! Али,
трострук је глупак, па и глупак са десет рогова на глави онај који се
кочи, дичи и размеће неком особином што зависи од случајних
природних својстава, јер слава се састоји једино у неговању
способности, а и у стрпљивости и одважности.
Што се тиче ситних шаптавих гласића и присталих женских
лишца која су се умиљато јављала писцу на уши те се тужила како
им је рашчупао косу и згужвао им сукње на извесним местима, рећи
ће им он: »Зашто сте се упустиле у то?« Уз ове ствари мора он, због
особитих неваљалштина неких људи, да надовеже обавештење
добродушним људима, нека им послужи да би тамо где треба стали
на пут клеветама споменутих какографа.
Ове приче написане су, по сваком угледу, за оних времена кад је
краљица Катарина, из дома Медичија, стојала чврсто на ногама и
била стуб краљевине, јер се увек плела у државне послове у корист
нашој светој вери. Та времена су шчепала много њих за гушу, почевши
од нашег покојног господара Франсоа, првог са тим именом, све до
блоаског збора, где је погинуо господин де Гиз. Па и ђаци који се
играју роше знају да је у тим временима бунâ, смиривања и немирâ
био понешто у узбуни и француски језик, услед проналазака сваког
песника који је у то доба, баш као и данас, имао обичај да ствара
неку француштину сам за себе, а уз то су са странцима долазиле
необичне речи, грчке, латинске, талијанске, немачке, швајцарске,
прекоморске реченице и наречја шпанска, тако да су сиромаху
писмољупцу слободни били лактови у том вавилонском језику, док га
нису касније уредили господа Балзак, Блез Паскал, Фиретјер, Менаж,
Сент-Евренен, де Малерб и други који су први прочистили
француштину, покудили стране речи и одомаћили праве речи које
ваљају и сви их знају, те је тако био посрамљен господин Ронсар.
Пошто је исказао све, враћа се писац својој дами и жели
небројених радости онима који га воле; осталима чичак успит! Док
одлете ластавице, вратиће се он, али са трећом и четвртом
десетином прича, које, ево, обећава сладокусцима, момцима од ока и
драговићима свакојака кова, којима се не миле жалопојке, мудролије
и меланхолије жучних писаца.
 ТРИ ПИСАРА СВЕТОГ НИКОЛЕ.

Гостионица »Код три мрене« била је некад у Туру оно место у

граду где се најбоље јело, а гостионичар је био на гласу као капоња
међу печењарима који је приређивао сватовске гозбе све до
Шателроа, Лоша, Вандома и Блоа. Тај човек, стари мајстор у свом
занату, није никад клао са репа, него је знао да обрије и голо јаје,
наплаћивао је и длаку и кожу и перје, ништа му није измицало оку,
ни мртва га не би нико ошукнуо, а да му се ускрати и динар на рачуну,
насрнуо би и на сама принца.
Али, био је добар шаљивџија, пио је и смејао се са великим
изелицама, увек са капом у руци стојао пред људима који су
снабдевени потпуним опроштењем греха под титулом »благословено
име господње«, нагонио их на трошак, а кад треба доказивао им
лепим речима да су вина скупа; да се у Турени, било како му драго,
не поклања ништа, него се мора све куповати и најпре све плаћати.
Укратко, да је могао без срамоте, урачунавао би он: оволико за добар
ваздух и оволико за изглед. Тако се обогатио од туђих новаца,
уокруглио се као буренце, надевено сланином, па су га и звали
господином.
За последњег сајма нека тројица, који су учили надриписарство,
а у њима било више кова за лупеже него за свеце, па су добро знали
колико могу да терају мак на конац а да не затегну конопац, смислише
да се забаве и поживе, а на трошак да осуде неке сајамске трговце и
друге. Тако ти врашки ученици умакоше својим адвокатима, код
којих су изучавали надризаконе у граду Анжеу, и настанише се одмах
у гостионици »Код три мрене«, где су заискали легатске собе,
испреметали сву кућу, пренемагали се, разваганили се, претставили
се као велики трговци који не вуку са собом робу него путују сами.
Гостионичар се устрчкао, завртео ражњеве, извукао најбоље вино и
приредио прави адвокатски ручак тој тројици архидангуба, што су
већ загаламили за сто дуката; а да их је ставио на цедило, не би из њих
исцедио више од дванаест туренских суа, којима је један од њих
звецкао у кеси. Ну, ако и јесу били без новца, нису били без умећа, и
сва тројица су знала да играју своју улогу сајамских лупежа. Била је
то лакрдија, у којој се пило и јело, јер за пет дана тако су се и толико
наклопили на сав живеж, да би га мање похарала и харамијска чета
него што су га спљискали они. После доручка су та три надриписара
срљала на сајам, својски напити, сити, накљукани, па су жарили и
палили међу жутокљунцима и другима, пљачкајући, отимајући,
коцкајући се и губећи; скидали су фирме или цимере и замењивали
их, цимер са трговине играчака метали златару, а златаров кожару;
бацали прашину у дућане, тукли псе, пресецали привезаним коњима
вођице, пуштали мачке на окупљени свет, викали за крадљивцем или
говорили свакоме:
– Нисте ли ви господин Гузина из Анжиера?
Затим се гурали међу светом, пробијали рупе на врећама са
житом, тражили своје марамице у дамским кесицама, дизали им
сукње, јаучући, тражећи неки драгуљ који је пао, и говорили им:
– Госпође, запао је у неку рупу!
Бунили су децу, грували у трбух оне што продају зјало,
обешењачили, кварили и загађивали све. Једном речи, и сам би
нечастиви био пристојнији од тих проклетих ђака који би више
волели да их обесе него да се владају као честити људи; ну, то би било
исто као и да иштеш милосрђа од два бесна парничара. Нису са
сајамског бојишта одлазили уморни, него изнемогли од недела, па
долазили да ручавају све до вечерње и онда уз бакље отпочињали
изнова своја разбојништва. После сајамског света прихваћали су се
блудница којима су по небројеним лукавштинама давали само оно
што су од њих добијали, по Јустинијанову аксиому: Свакоме делити
право. После тога су им се потсмевали и говорили јадним девојкама:
– Право је у нас, а кривица у вас.
Напослетку, кад за вечером нису никог имали да гњаве, тукли
су се, или, да буде лакрдије, тужили се гостионичару на муве и
приговарали му како други гостионичари везују муве, да не досађују
отменим људима. Ну, петог дана, који је критичан у грозницама,
гостионичар, како у својих гостију није још угледао, ма колико
рогачио очи, краљевски лик са дуката, а знао је да би све било
јевтиније кад би било злато све што сија, поче да мршти њушку и да
се хладније одазива ономе што желе ти трговци. Бојећи се тако лоша
посла са њима, одлучи да им до дна испита кесе. Кад су то видели
писари, рекоше му, онако сигурно као судија који веша човека, нека
им брже донесе добру вечеру, јер они ће одмах да отпутују. Њихово
весело држање разбило је гостионичару бриге. Ну, како је мислио да
су ти лупежи без новца ваљда опасни, приреди им вечеру која би
достојна била каноника, и чак пожеле да их опије, па да их, ако
устреба, без приговора стрпа у бувару. Три другара, не знајући како
би извукли папке из собе, где им је била милота баш као рибама на
слами, јели су и пили од беса, гледали у прозоре и вребали за часком
да умакну, али нису могли никуд и никамо. Проклињући све, хтеде
један под ведрим небом да раскопча панталоне, као да га је спопала
колика; други да зовне лекара трећему који се онесвешћивао што
само може бити. Проклети гостионичар непрестано је трчкао од свог
огњишта у собу, а из собе к огњишту, вребао на те којекаковиће,
корачао један корак, да спасе своје потраживање, узмицао два корака,
да га не изгрувају та господа, ако су заиста права господа, и држао се
као ваљан опрезан гостионичар који воли новце а мрзи батине. Али,
под изговором да их добро послужује, био је вазда са једним ухом у
соби а са једном ногом у дворишту; вазда је мислио да га они зову,
долазио им, чим иоле прасну у смех, показивао им своје лице као
рачун и вазда им говорио:
– Шта је по вољи, господо?
У одговор на то питање најволели би они да му десет палаца
његових ражњева забоду у грло, толико се чинио да добро зна шта би
њима у тој прилици било по вољи, јер би сваки од њих тројице продао
и свој вечни живот, да му је имати двадесет звечећих дуката. Седели
су на својим клупама као на роштиљу, ноге их сврбеле, а стражњице
их нешто пекле. Гостионичар им је већ био донео под нос крушака,
сира и компота; али, они су гуцкали помало, жвакали наопако и
згледали се, да виде неће ли ко од њих пронаћи у својој торби ваљану
смицалицу; и сви су почели претужно да се забављају.
Најпрепреденији писар, који је био Бургунђанин, насмеши се и
проговори, кад је видео да је настао кобни часак плаћања:
– Треба, господо, да се одгоди на недељу дана, као да је пред
судом.
А друга двојица, уза сву опасност, ударе брже у смех.
– Шта смо дужни? – запита онај којему је за пасом било
споменутих дванаест суа: трескао је њима, као да ће му се од тог
бесног трескања излећи нови новци.
Тај је био Пикарђанин, врашки напрасит човек који може да се
увреди ни због чега и да мирне душе избаци гостионичара кроз
прозор. Изговорио је те речи са толиком надутошћу, као да има ренту
од десет хиљада дуката.
– Шест дуката, господо, – одговори гостионичар пружајући
руку.
 – Нећу да трпим, виконте, да ви једини частите... – рећи ће трећи
ђак, који је био Анжевинац и лукав као заљубљена жена.
– Ни ја! – приклопи Бургунђанин.
– Господо, господо! – одврати Пикарђанин. – Ви бисте да
збијате шалу. Хвала лепа!...
– До врага! – завикне Анжевинац, – нећете ваљда пустити да се
плаћа трипут... То не би никако трпео наш гостионичар.
– Но, дакле, – одговори Бургунђанин, – онај који приповеди
најгору приповетку нека плати гостионичару.
– Ко ће бити судија? – запита Пикарђанин и ћушну опет својих
дванаест суа.
– Па, дабогме, гостионичар. Он се зацело разуме у то, јер је
човек фина укуса. Дед, куваргазда, начечите се овде, пијмо и напните
обадва уха. Отвара се расправа.
Гостионичар седне и наточи себи приличну чашу.
– Ја ћу да отпочнем, – рећи ће Анжевинац.
У нашој војводини Анжу сељани су веома верни службеници
свете наше вере католичке и нико се не би одрекао свог места у рају
осим кад испашта за грехе или убије јеретика. Јест, да туда прође
какав калвински поп, зачас би загризао у ледину, а и не би знао откуд
га је стигла немила смрт. Неки дакле пријашко, по имену Жарзе,
враћао се једне вечери из крчме »Код шишарке«, где је провео
вечерње пијући вино, па му тамо остала и памет и памћење, те се
срушио у поточић који је сам намокрио, мислећи да је у свом кревету.
Неки сусед његов, именом Годно, кад је видео да се већ смрзава, јер
то је било зими, рећи ће му, подругујући се:
– Хеј, шта ти ту чекаш?
– Да се одмрзне, – одговори честити пијанац, који је видео да се
замрзнуо.
Годно га као добар хришћанин ископа из рупе и отвори му кућна
врата, из велика поштовања према вину, које је господар у тој земљи.
Тако пријашко оде и баци се у кревет своје слушкиње, која је била
лепа и згодна девојка. Стари посленик, окрепљен вином, заоре јој по
врелој бразди, мислећи да му је жена, и уклони јој преостатак
девичанства што је нашао. Ну, кад је жена чула свога мужа, стане да
виче на сав глас, а њена страховита крика обавести орача да није на
спасоносну путу, те се сиромах толико разјади да се то ни исказати
не може.
 – Ха, – рећи ће он, – бог ме је казнио што нисам био у цркви на
вечерњу.
Онда се што је лепше знао извини пићем што је помутило памет
његовој џиди, па се врати у кревет и загунђа доброј својој домаћици
како не би жалио ни најбољу краву своју, само да му те неваљалштине
нема на савести.
– То није ништа!... – рећи ће мужу жена, којој је девојка била
одговорила како је сањала о своме љубавнику, и она је прилично
истукла, да је научи нека не спава тако чврсто. Али, драговић је у
јадном свом кревету јадиковао због тог грдног случаја, и од страха
божјега проливао је винске сузе.
– Драги мој, – рече му жена, – отиђи сутра изјутра да се
исповедиш, и немојмо више говорити о томе!
Пријашко отцапка у исповедаоницу и препокорно исприча свој
случај пароху, доброме старцу свештенику, који би и на небу могао
да буде службеник божји.
– Забуна се не рачуна, – рече он своме покајнику; – сутра ћете
постити и ја вас разрешавам.
– Постити! Драге воље! – одговори пријашко. – То ми не брани
да пијем.
– Хеј! – одврати парох, – ви ћете пити воде, а затим нећете јести
ништа него четврт фунте хлеба и једну јабуку.
Пријашко се није никако уздао у своје памћење, па је путем кући
понављао себи испаштање које му је било одређено. Ну, како је год
поштено био започео са четвртином фунте хлеба и једном јабуком,
стигао је ипак кући говорећи:
– Четврт фунте јабука и један хлеб.
Да онда очисти душу, узе да одржава пост; добра му домаћица
извади из сандука хлеб, скине са полице јабуке, и он се даде на свој
жалостиви посао. Кад је стигао до последњег залогаја хлеба и није
више знао камо би га стрпао, јер је био пун доврх грла, приговори му
жена да бог не жели грешникову смрт, па кад не може више да утура
у трбух комад круха, не би му било замерке да мало зађе и у штету.
– Ћути, жено! – одговори он. – Макар скапао, морам да постим...
... – Ја сам намирио свој трошак. На тебе је ред, виконте.... –
надовеже Анжевинац, подругљиво гледајућн Пикарђанина.
– Врчеви су празни, – примети гостионичар. – Хеј, вина...
– Пијмо, – повиче Пикарђанин. – Овлажене речи омичу лакше.
 Истресе пуну чашу, да није остало ни труна вина, људски се
накашљуца као проповедник и проговори:
– Ви ваљда знате како су наше девојчице у Пикардији, пре него
што ће да се удаду, уобичајиле да паметно зарађују своје хаљине,
посуђе, ормане, укратко све потребе за брак. А да то стекну, одлазе
оне у куће у Перони, Абевилу, Амјену и по другим градовима, где
служе као собарице, испирају чаше, бришу зделе, слажу рубље, носе
ручак и све што могу да носе. Затим се брзо удају, чим знају да су
стекле нешто осим оног што доносе својим мужевима. То су најбоље
кућанице на свету, јер знају посао и све врло добро. Једна из
Азонвила, из краја којему сам ја по наследству господар, била је чула
за Париз, где се људи не сагињу да скупе шест пара и где се намирују
за цео дан пролазећи поред печењара и удишући ваздух колико је
мастан, па смислила да оде онамо, у нади да ће донети оданде колико
вреди црквена ризница. Отпешачила јуначки и главом стигла онамо,
са кошаром пуном празнине. Тамо допаде на капију Сен-Дени, у
гомилу ваљаних војника, на неко време постављених на стражу због
немира, јер су људи калвинске религије канили да умакну к својим
проповедима. Кад је наредник видео где долази такав фини залогај,
нахери капу, протресе перјаницу на њој, заврне брк, узнесе глас,
ухвати се за кук и заустави Пикарђанку као да би да се увери је ли јој
све у реду, како мора да буде, јер иначе је забрањено девојкама да
улазе у Париз. Онда је запита од шале, али озбиљна лица, са каквом
намером долази, јер му се чини да она кани на јуриш да заузме град
Париз. Безазлена девојка одговори да тражи у Паризу добро место,
где би могла служити, и да не би зазирала ни од какве муке, само да
заради штогод.
– Добро сте се намерили, кумице, – рече јој обешењак, – ја сам
Пикарђанин и прибавићу вам место, где ће са вама поступати како би
често желела која краљица да поступају са њом, а зарадићете ту лепо.
Онда је одведе у стражарницу и одреди јој нека мете подове,
добро ради кућне послове, потстиче ватру и пази на све, и приклопи
да ће добијати тридесет париских суа по момку, ако јој се буде свидео
њихов посао. Па како њихова чета остаје ту месец дана, зарадиће она
десет дуката; а кад оду они, доћи ће нови момци, који ће се људски
погодити са њом, и тај ваљани занат однеће из Париза у њен завичај
много новца и дарова. Добра девојка уреди собу, очисти све, приреди
добар ручак, а све певајући, тако да се честитим војницима ћумез
њихов чинио тога дана као да је бенедиктинска рефекторија. Сви су
тако били задовољни и сваки поклони по један су доброј собарици.
Затим је добро набокану положили у кревет свога командира који је
био у граду код своје даме и успавали је небројеним милотама, какве
пристају мудрацима војницима, тојест заљубљеним у оно што је
паметно. Удесила се она тако лепо у кревету. А да не буде граје ни
препирака, весела су браћа коцком одредила свакоме ред; онда се
поређали у низ и лепо заређали к Пикарђанки, помамни, без иједне
речи, као ваљани војници, и сваки је грабио барем за сто и двадесет
туренских суа. Била јој је додуше потешка та служба, на коју није
била научена; али, сиротица девојка потрудила се штогод је могла, и
тако није васцеле ноћи ни заклопила ока. Ујутро, кад је видела да су
војници чврсто позаспали, скочи она на ноге, сва срећна што јој се
није огулио трбух од тешког терета што је морао да носи, па иако је
била понешто уморна, умакне и стругне пољем са својих тридесет
суа. Онда се путем у Пикардију састаде са једном пријатељицом, која
се била повела за њом, па хтела да опроба службу у Паризу, и сва се
помамна упутила, а кад ју је та зауставила и упитала за погодбе,
одговори јој:
– Ах, Перин, не иди онамо, требала би тамо гвоздена задњица, а
и та би се брзо истрошила!
... – На тебе је ред, трбушино бургундиска, – и он наредничком
ћушком спљошти свому суседу природну отеклину. – Бљуј своју
приповетку, или плаћај!...
– Тако ми краљице кобасица џигерњача! – одговори
Бургунђанин, – вере ми! јада ми! бога ми! врага ми! ја знам само
приповетке са бургундиског двора, а оне теку једино уз наш новац...
– Ех, закона му! – зар ми нисмо на бофремонској земљи? –
повиче други и покаже празне врчеве.
– Приповедаћу вам онда један доживљај, добро познат у
Дижону, који се збио за оно време док сам ја тамо био командир, а
зацело је записан. Био је тамо неки судски наредник, по имену Фран-
Торен, матор чово, пун злобе, који је вазда гунђао, вазда ударао, све
гледао ледена лица, никад није којом шалом јуначио оне које води на
вешање, укратко, био човек који би нашао ваши на ћелавој глави и
нашао у бога кривице. Тај Торен, омрзнут свуда, оженио се, а по
ретком случају припала му жена блага као лукова љуска, па кад је она
вилела како јој је муж зле нарави, јаче се упела да му створи радост у
кући него што би се друга упела да му насади рогове. Ну, коликогод
настојала она да му се покорава у свакој ствари, па би му била и злата
литала, да је таква божја воља, тај се злотвор мргодио без престанка,
а жени није жалио батина, као што ни дужник не жали егзекуторима
обећања. Како је тај незгодни поступак трајао вазда, уза све настојање
и анђеоску муку сиротице жене, мораде она, јер на то није могла да
се навикне, утећи својим сродницима, и они се умешали у кућне
послове. А кад су дошли, изјави им муж: да му је домаћица без
памети, само му је на јад и веома му је тежак од ње живот; час га буди
у првом сну; час не долази да му отвори врата, него га пушта на киши
или на мразу: затим, да ништа у кући није како ваља. Копче му немају
кука, а узице немају наперака. Рубље му жути, вино му се кисели,
дрво се зноји, кревет вазда шкрипи у невреме. Укратко, све је лоше.
На то заваравање лажним речима одговори жена показав одећу и све
у добру стању, са поправцима на неким местима. Онда рече наредник
да она веома зло поступа са њим; не чека га никад готов ручак; или
ако чека, нема на говеђој чорби масних очију, или је чорба хладна; на
столу нема вина или нема чаша; месо је голо, без умокца и без
першуна; слачица се преврнула; на печењу налази власи; или му
столњаци заударају на трулеж и кваре му апетит; на концу конца,
никад му она не даје ништа што би му било по вољи. Жена је у чуду
на најпристојнији начин само порицала да би се могле дешавати те
необичне повреде што јој се пришивају.
– А, – рећи ће он, – ти кажеш да није, ти прљавице? Добро,
дакле, хајде да ручате данас ви сами у мојој кући, па ћете се уверити
о њеним неваљалштинама. А ако ме она један једини пут послужи по
мојој вољи, крив сам у свему што сам изнео и нећу никад више дићи
руку на њу, него ћу њој уступити своју алабарду и панталоне, па нека
она заповеда овде.
– Па, добро, – примети она, сва радосна, – отсад ћу, дакле, ја
бити госпођа и господарица.
Тако муж, уздајући се у природу и у несавршенства женина,
захте да се ручак приреди под чардаклијама у дворишту, јер је канио
да се издире на њу, кад не буде доспевала трчкарајући од стола до
ћилера. Честита домаћица упела се из петних жила да добро уради
свој посао. Изнела чисте зделе, да се можеш огледати у њима, свежу
слачицу и од добра мајстора, добро скуван ручак, врео да пали у
ждрелу, сластан као украдено воће, добро испране чаше, захлађено
вино, и све тако добро, тако бело, тако блиставо, да би њен обед био
на част газдарици којег владике. Ну, у онај час кад се облизивала пред
својим столом, добацивала му излишне погледе, као што честите
кућанице воле да добацују свему, покуца јој муж у врата. Уто нека
проклета кокошка, која је смислила мајсторију да се попне на
чардаклију и накљуца се грожђа, испусти замашну поган на најлепше
место на столњаку. Сиротица жена готово да се онесвести, толико је
очајавала и није знала другачије да доскочи неумерености кокошјој,
него прекрила незгодно место тањиром, а на тањир поставила воће
које јој је било излишно у џепу, па се није више никако бринула за
симетрију. Затим, да нико не опази ствар, донесе брже чорбу, посади
сваког на место и весело понуди све, нека се часте.
Кад су тако сви видели тај лепи ред добрих јела, закликтали сви
осим врага мужа, који се и даље мргодио, мрштио, трепкао обрвама,
гунђао, гледао све и очима тражио сламчицу, да утуче жену. Онда ће
му она рећи, сва срећна што под окриљем своје својте може да га
пецне:
– Ево ти врео врелцат ручак, лепо зготовљен, ево ти бео белцат
столњак, пуни сланици, судови чисти и чистњати, хладно вино, хлеб
као злато. Чега ти недостаје још? Шта би? Шта желиш? Шта ти треба?
– Г....! – изговори он у силну бесу.
Домаћица отклопи брже тањир и одговори:
– Ево ти, пријатељу!
Кад је то видео наредник, покуњи се и помисли да је сам враг
пристао уз његову жену. Љуто су га сад прекорели сродници, свалили
на њега сву кривицу, изгрдили га на пасје име и изговорили му за
малицак времена више поруга него што би судски писар написао
списа за месец дана. Од тога дана је наредник живео веома лепо у
миру са женом, а она би му, чим буде какве двоумице, намрштених
обрва говорила:
– Хоћеш ли г....?
... – Ко је испричао најгору приповетку? – повиче Анжевинац и
одалами гостионичара по рамену.
– Он! он! – одговорише друга двојица.
И онда отпочели да расправљају као прави црквени оци на
концилу, стали да се туку, да се гађају судовима у главу, па да се
дигну и којим случајем у битци потрче и умакну.
– Ја ћу вас сложити, – повиче гостионичар, кад је видео да место
тројице вољних дужника ни један од њих не мисли сад истински да
плаћа.
Они застадоше уплашени.
– Ја ћу вам приповедати бољу причу, па ћете ви мени платити
по десет суа од сваког трбуха.
– Послушајмо гостионичара! – рече Анжевинац.
 – У нашем предграђу Богородичине цркве ла Риш, куд спада ова
гостионица, била је лепотица девојка која је сем својих природних
врлина имала још и подоста дуката. Чим је дорасла била до година и
до снаге да би могла носити брачни терет, стекла је толико љубазника
колико на Ускрс има суа у тасу св. Гатијана. Та девојка је изабрала
једног који је, да простите, могао по дану и по ноћи да ради толико
колико два фратра. Сложили су се дакле брзо и само још да се узму.
Ну, што је срећа прве ноћи бивала ближа, то се више плашила
вереница, у којој су се по некој мани доњих канала скупљали ветрови
и проваљивали као бомбе.
Бојећи се тако да се ти махнити ветрови не би одуздали прве
ноћи, док она буде мислила о другој ствари, смисли девојка да
саопшти своју неприлику матери и да је замоли за помоћ. Добра јој
госпа изјави да је то својство стварања ветрова у њој породична
баштина, па је и њој некад било на велику сметњу. Ну, у старе јој се
дане по милости божјој стегнуо подрепник и за ових седам година
није она ништа испаривала, него једино последњи пут, кад је за
растанак честито опалила за покојним мужем.
– Ну, ја сам имала, – рећи ће кћери, – сигуран рецепт што ми је
завештала добра мати моја, како се те излишне речи ниште и
исхлапљују без граје. Како онда ти дахови не заударају, умакнуо је
човек свакој саблазни. Зато треба полагано окупљати ветровиту
супстанцију и задржати је на излазу; затим снажно потиснути; онда
ваздух који се разредио тече тек као слутња. А у нашој породици зову
то: гушити ветрове.
Девојка, сва задовољна што зна да гуши ветрове, захвали
матери, па се наигра својски, гомилајући уз то ветрове у својој цеви,
као онај што гази оргуље пре него што ће да се почне миса. Кад је
затим ушла у венчану собу, одлучи да истера све, док се буде пењала
у кревет; али, јогунасти се елеменат био толико запекао да није хтео
излазити. Дошао муж; остављам вам да погађате како су мачевали у
оном лепом боју, где се са две ствари ствара хиљада ствари, ако се
може. О поноћи устаде млада, под неким ситним бајаги изговором,
затим се брзо врати; ну, кад је закорачила на своје место, снађе јој
дупљу воља да кихне, и она опали као из топа, тако да бисте били
мислили, као и ја, цепају се завесе.
– Ех, измакло ми се, – рече она.
– Гром и пакао! – ја ћу њој. – Штеди мало, мила моја. Ти би
могла у војсци хлеба зарађивати са том артилеријом.
 ------------------------------------------

– То је била моја жена...

– Ха, ха, ха! – праснуше писари.
И ударе у смех, хватајући се за бокове, хвалећи гостионичара.
– Јеси ли, виконте, чуо икад лепше приче?
– Ха, то је прича!
– То и јесте прича!
– То је мајсторска прича!
– Прича над причама!
– Ха, ха! она убија све приче, и нема од данас приче до
гостионичарских прича!
– Вере ми хришћанске, ово је најлепша прича што сам је чуо
откад живим.
– Ја и прдац чујем.
– Ја бих волео да пољубим оркестар.
– Хај, господине гостионичару, – достојанствено ће Анжевинац,
– не можемо ми отићи одавде, док не будемо видели гостионичарку;
а што не иштемо да пољубимо њен инструменат, то је само из великог
поштовања за овако добра приповедача.
Толико су сад величали гостионичара, његову причу и згоду
његове жене, да је стари печењар, верујући у тај безазлени смех и у
гиздаве хвале, зовнуо жену. Али, како није долазила, рекоше писари,
и то без преварне намере:
– Хајдемо к њој!
Онда кретоше сви из одаје. А гостионичар прихвати свећу и
пође први уз степенице, да им посветли и покаже пут; али, кад су
надриписари видели да су отшкринута врата на улицу, умакоше тихо
као сенке, а гостионичару оставише на вољу да за плату прими још
један прдац женин.
 ПОСТ ФРАНСОА ПРВОГА

Свако зна за случај како је краљ Франсоа, први тога имена, био
заробљен као луда птица и одведен у град Мадрид у Шпанији. Тамо
га је цар Карло Пети веома чврсто затворио у један двор свој, као неку
драгоценост, а за то се покојни господар наш, вечан му био спомен,
јадио љуто, јер је волео свеж ваздух, радости и све, а у кавезу умео да
живи колико и мачка уме да качка чипке. Тако ти је он запао у
необичну тугу, па када су у пуном савету прочитали његова писма,
онда госпођа Ангулем, мати његова, госпођа Катарина, дофина,
кардинал Дипра, господин де Монморанси и они којима је на бризи
била француска држава, знајући сву велику похотљивост краљеву,
одлучише након зреле расправе да му пошљу краљицу Маргериту, од
које ће зацело стећи олакшицу у својим бригама, јер је веома волео
добру даму, а била је она весела и учена у свакој мудрости. Али, она
изјави да се ради о спасењу њене душе, јер без велике опасности не
може да остане сама са краљем у његовој тамници, и зато буде на
римски двор отправљен вешт секретар, господин де Физ, са налогом
да од папе измоли »бреве« с особитим опростима, у којем ће бити
ваљана одрешења лаких греха што би их крај свога сродства могла
починити речена краљица, да би излечила краљеву меланхолију.
У то време носио је још тијару Батавац Хадријан VII, уосталом
весео брат, који уза све сколастичке везе што су га везивале уз цара
није заборављао да је у питању најстарији син католичке цркве, те је
добростиво одаслао у Шпанију нарочитог легата и снабдео га
пуномоћима, нека се постара да без превелике штете богу спасе
краљици душу а краљу тело. Та силно хитна ствар закопкала дворској
господи по главама и заголицала даме по ногама, и оне би се од
велике оданости према круни биле готово све понудиле да оду у
Мадрид, само да није било оног црног неповерења Карла Петога, који
није допуштао краљу да се састане било са ким од својих поданика,
па и ни са ким од своје породице. Ваљало је зато заподети преговоре
да се онамо упути наварска краљица Маргерита.
И тако је брујао разговор само о том грозном посту и о
несташици љубавне вежбе, што је било веома немило једном принцу
који је тому послу био тако вичан. Једном речи, од кукњаве до
јадиковке, узеше женске напослетку више да мисле о краљевој џиди
него о њему самом. Краљица рече прва како би желела да има крила.
На то одговори монсењер Оде де Шатијон да јој и не треба тих крила,
јер је и без њих анђео. Једна дама, а била је то госпођа адмиралка,
жалила се богу што не може по куриру да пошље оно за чим толико
гине један краљ, јер би му свака то од њих редом позајмљивала.
– Добро је урадио бог што их је привезао, – љупко ће узвикнути
дофина, – јер да нам мужеви оду од куће, остале бисмо наопако без
ичега.
Толико су се наразговарали, толико намудровали, да је краљица
свију Маргерита при одласку била обасута налозима тих добрих
хришћанки, нека у име свих дама у краљевини добро изљуби
заробљеника; а да су могле по милој вољи да шаљу сласти за залиху,
као што се шаље слачица, натоварила би се краљица толико да би их
могла продавати у обадве Кастилије.
Док је госпођа Маргерита прелазила планине, успркос
снеговима, на силним мулама, и летела краљу на утеху као на пожар,
доспео је он до најљуће тегобе мушкој снази што је икад доживео. У
том крајњем притиску на природу изјасни се он цару Карлу Петоме,
да би му се дала која милосрдна лекарија, и приговорио му како би
била вечита срамота владару да другог владара на смрт мори
несташицом љубавне сласти. Кастиљанац се показа добричином.
Мислио је да би његову госту уз откуп могле његове Шпањолке
накнадити и то, па навратио издалека људе којима је заробљеник био
предан на чување и допустио им крадом нека му у том чине по вољи.
И тако неки дон Ихос де Лара и Лопес Бара де Понто, сиромах
капетан, који је поред све своје генеалогије био без пребијене паре, те
је од неког времена намеравао да потражи срећу на францускоме
двору, смисли да ће му се отворити врата у честито обиље, ако томе
господару набави слатки мелем живог меса; и заиста, који су
познавали двор и доброга краља, знају да ли се варао.
Када је томе капетану дошао ред за службу и он ушао у собу
францускога краља, запита га смерно би ли изволео да му допусти
једно питање до којега му је исто толико стало колико и до папиних
опроста. На то се краљ окане суморног лица, гане се на столици, на
којој је седео, и даде допуштење. Капетан му још рече нека се не вређа
што му слободно говори; онда му признаде како је он, краљ, на гласу
као један од највећих женскара у Француској, те би желео да сазна од
њега самога јесу ли даме на његову двору баш тако веште љубави.
Сиромах краљ, сећајући се својих јуначких дела, уздахне са дна срца
и одговори да никакве женске, било из које земље, па или са месеца,
не знају тајне те алхемије боље него даме у Француској; а кад се сети
слатког, љупког, крепког миловања једне једине, не понудила му се
она сад, толика га мушкост обузима да би је бесно обљубио на трулој
греди, сто стопа над понором...
Тако је говорио честити краљ, помамнији него икад, а из очију
му је избијао живот и пламен тако живо да је капетан, макар и био
јунак, осетио дрхат наскроз све до дроба, толико је плануло посвећено
величанство краљевске љубави. Ну, капетан се разјуначи опет и узе
да брани шпањолске даме, хвалећи се да једино у Кастилији умеју да
љубе, јер тамо има више вере него игде у хришћанству, а што се год
жене љуће боје да не буду проклете, ако се подаду љубавнику, то се
јаче одају љубави, знајући да им се ваља науживати за сву вечност.
Онда је додао још како ће он господару краљу, ако му изволи
поклонити које од најбољих и најпробитачнијих властелинстава у
својој краљевини Француској, прибавити љубавну ноћ на шпански
начин, у којој ће му пригодна краљица душу испити на џиду, ако не
буде пазио.
– Брже, брже! – изговори краљ, устајући са столице. – Тако ми
бога, поклонићу ти имање Вил-о-Дам, у мојој покрајини Турени, са
најопширнијим повластицама лова, великог и малог суда.
Онда капетан, који је познавао драгу кардинала архиепископа
толедскога, замоли њу да краља француског измори миловањем и
покаже му високу надмоћ кастилских машта над припростом
покретношћу француских жена. Маркиза де Амесгуј пристаде на то
за част Шпаније, а и ради уживања да дозна од каквог теста бог меси
краљеве, пошто она то не зна, јер је досад припадала само црквеним
кнезовима. И дође, помамна као лав кад провали из кавеза, па су од
ње пуцале кости, мождина и све тако силно да би други погинуо од
тога. Али, речени господар био је тако добро снабдевен, тако је силно
био изгладнео и тако је жестоко гризао, да није ни осећао како она
гризе њега, па је из тог грозног двобоја изишла маркиза посрамљена,
мислећи да се исповедала врагу.
Капетан, уздајући се у њену победу, дође да поздрави свога
господара и хтеде да му се поклони као вазал. Али, краљ му
подругљиво рече да су Шпањолке врло добре температуре, да се
својски прихваћају посла, но уносе одвише беснила где треба
умиљатости, те он о свакој милоти мисли да је кихање или какво
силовање; у једну реч, од француског здруживања све јаче жедниш,
што више пијеш, и никако се не замараш, а са дамама на двору љубав
је таква сласт да јој нема равне, и није пекарски посао на наћвама.
 Сиромах капетан необично се жацнуо од тих речи. Уза сву
часну витешку реч коју му је задао краљ, помисли он како господар
жели нешто да му закине, као ђак, кад у париском блудишту уграби
нешто љубави. И, не знајући да маркиза није можда сувише
пошпањолила краља, замоли заробљеника за обнову и зададе му реч
да ће добити заиста праву вилу, а он ће стећи имање. Краљ је био
преуљудан и прегалантан каваљер да не би пристао на ту молбу, и
још је додао умиљату краљевску реч да покаже како жели да изгуби
опкладу.
После вечерња пропусти стража краљу у собу даму, врелу
врелцату од помаме, сву сјајну у белини, најумиљатију несташницу,
дуге косе, а руку као од кадиве; на најмањи покрет надима јој се
хаљина, тако је љупко једра; уста су јој насмејана, очи већ унапред
влажне; покорила би та женска и пакао, а у првој речи бејаше јој
толико срдачна моћ да краљу стадоше да прскају чакшире.
Сутрадан, кад је лепотица после доручка измакла од краља, уђе
у собу честити капетан, сав срећан и у слављу.
Он ушао, а заробљеник ће да кликне:
– Бароне де ла Вил-о-Дам, бог вам дао таквих радости! Ја волим
своју тамницу! Тако ми богородице, нећу да пресуђујем између
љубави у нашим земљама, него плаћам опкладу.
– Ја сам то и знао! – рече капетан.
– А откуд? – упита краљ.
– Господару, то је била моја жена.
Одатле потичу Ларе де ла Вил-о-Дам у нашој земљи, јер се
искварило име те се Лара и Лопес прозвао најзад Ларе. Била је то
отмена породица, ревносно је служила француским краљевима и
размножила се.
Набрзо стиже и краљица наварска Маргерита, у право време
краљу, којему је био додијао шпански начин, па је хтео да се
провесели на француски начин; али, што је даље, не спада у ову
причу. Само ћу да приповедим касније како је поступио легат, да
збрише грехе у тој ствари, и какву је љупку реч изговорила наша
краљица свију Маргерита, која у овим десетинама приповедака
заслужује дупку као светица, јер она је прва узела да приповеда овако
красне приче.
Морал се из овога разбира лако. Прва је поука: не ваља да
краљеви у рату допадају у ропство, исто као и њихов пралик у игри
господина Паламеда. А по овом је јасно да је робовање краљево
несрећна и страховита рана кад стигне народ. Још би љући удес био
да је то краљица, или чак принцеза! Ну, ја мислим да се то не би
догодило чак ни код канибала. Зар је икад паметно затварати онога
који је цвет краљевини? Ја предобро судим о ђаволијама Астарота,
Луцифера и других врагова, па и не замишљам да би они за своје
владавине хтели отимати радост свима, ону добротворну светлост, на
којој се греју јадни патници. И морало се десити да се најгори од свију
врагова, тојест стара пакосна жена јеретикиња нађе на престолу, па
да она држи у ропству лепу Марију Шкотску, на срамоту свим
витезовима у хришћанству, који би морали сви без позива доћи под
Фозеринге и разрушити га, да му не остане ни камен на камену.
 РАСГОВОРИ УГОДНИ КАЛУЂЕРИЦА
ПОАСИСКИХ.

Опатију Поаси славили су стари писци као неко место радости,

где су се отпочеле неваљалштине међу калуђерицама и одакле су
потекле толике лепе приче, да буду на смех лаицима, на штету нашој
светој вери. Тако је та опатија постала грађа за пословице, које у наше
време не разумеју више неки научењаци, мада их хвале и мрве их
штогод могу, да их сваре.
Ако запитате кога од њих шта су поасиске маслине, одговориће
вам озбиљно да је то другачија реч место јелен-гљива, а начин њихова
приготовљавања, којим су се некад подругивали тим врлим
девојкама, да је ваљда неки особити умокац. Тако та шкрабала
наилазе од сто пута једампут на истину. Да се вратимо к тим добрим
пустињицама. Говорило се, наравно у шали, да им је милије наћи у
својој кошуљи блудницу него честиту жену. Неки други пребацивали
су им што се на свој начин поводе за свецима и казивали су да Марији
Египатској цене једино онај начин како је платила бродарима. Одатле
је настала шала: частити свеца на поасиски начин. Има још и
поасиски крст који загрева желудац. Затим поасиска јутрења која
завршују хорски дечаци. Напослетку, о ваљаној дрољици која се
добро разуме у љубавне сласти, говорили су: то је поасиска
калуђерица. Она ствар коју ви знате и коју човек може само да
позајми, била је кључ поасиске опатије. Што се тиче портала речене
опатије, свако га је знао од раног јутра. Тај портал, врата, улаз, отвор,
враташца, која увек остају отшкринута, лакше се отварају него
затварају и много стоје оправака. Укратко, није се у оно време могла
смислити никаква љубавна милота, да не би потицала из честитог
манастира поасиског.
Ваља знати да има много лажи и претеривања у тим
пословицама, поругама, измишљотинама и будалаштинама.
Калуђерице у Поасију биле су добре госпођице, које су волеле да час
ту час тамо варакају бога у корист вражју, као и толике друге, јер
наша је природа слаба, па ако и јесу биле редовнице, имале су својих
несавршенстава. На њима се налазило место за које није било
материјала да се покрије, и отуд зло. Ну, истина је да је неваљалство
скривила једна опатица која је имала четрнаесторо деце, све саме
живе, јер су их правили по вољи. Чудне љубави и ђаволије те опатице
која је била од краљевске крви, довеле су поасиски манастир у моду.
И отад није више било никаквог смешног догађаја који се десио у
опатијама у Француској да не би био потекао од похотљивости тих
јадних девојака којима би било по вољи кад би на њих долазио само
и десети део. Затим је, како сви знају, опатија била реформисана, те
светим калуђерицама отето оно мало среће и слободе што су уживале.
У старом архиву манастира Тирпнеа код Шинона, који је за ових
последњих лоших времена стекао склониште у библиотеци у Азеју,
где га је лепо дочекао данашњи господар, нашао сам један одломак
са натписом: Поасиски молитвеник, што је очито саставио неки
весели опат тирпнески, за забаву својим суседама у Исеу, Азеју,
Монгожеу, Сашеу и по другим местима у овом крају. Ја га
саопштавам под одговорношћу тога мантијаша, али га удешавам по
својој вољи, јер сам морао да га преведем са латинскога на
француски. Започињем.
У Поасију је, дакле, био обичај калуђерица, кад би легла
госпођица кћи краљева, опатица њихова... Она је то и прозвала да се
играју »гушчица«, кад им заређају љубавни уводи, прве примедбе,
предизвештаји, предговори, записници, објаве, вести, знаци,
прегледи, огледи, аргументи, белешке, пролози, епиграфи, наслови,
лажни наслови, наслови на страницама, тумачења, примедбе на рубу,
насловни листови, напомене, златни резови, лепа знамења у књизи,
споне, скобе, шаре, украси, накити, гравире, али да се никако не
расклапа весела књига, да би се читала, пречитавала, проучавала,
схватала и разумевала садржина. А она је и скупила у систем све
ситне изузетне шале оног красног језика који тече додуше с усана,
али се не чује, и тако је мудро говорила њиме, да је умрла девицом по
обличју, без икаквога квара. Ту су веселу вештину касније добро
усавршиле дворске даме, које су узимале љубавнике за »гушчицу«,
друге за част, а понекад су неки људи, који су над њима имали право
великог и малог суда, били господари свему, и то многи најволију.
Настављам опет. Кад је, дакле, та врла принцеза гола лежала у своме
кревету, не стидећи се ништа, споменуте девојке, којима је подваљак
без бора а срце весело, излазиле су тихо из својих ћелија, да се
отшуњају у ћелију к једној сестри коју су све веома волеле. Тамо би
развезле лепе разговоре, зачињене компотом, слаткишима, пићем,
младом девојачком грајом, кудиле старе, мајмунисале их, невино им
се потсмевале, приповедале приче, да плачеш од смеха, и играле се
небројених игара. Онда су мериле своје ноге, тражиле које су
најљупстије; упоређивале беле пуначке руке; установљивале којему
је носу слабост да се црвени после обеда; бројале своје пеге по лицу;
говориле где су им младежи; процењивале којој је лице најчишче и
најлепша му је боја, а којој најкраснији стас. Знајте, да је међу тим
стасовима, који су припадали богу, било танких, пупих, пљоснатих,
упалих, надувених, витких, ситних, свакаквих. Затим су се препирале
којој треба мање сукна за појас, а којој је требало најмање педаља
била је задовољна, и не знајући зашто. Онда су приповедале о својим
сновима и шта им се приснило. Често би једна или две, понекад и све
сањале да чврсто држе опатиске кључеве. Онда се саветовале о својим
невољицама. Једној се забо трн у прст; другој искочио на прсту
пришт; ова је јутрос устала закрвављена ока; она уганула кажипрст
молећи уз бројанице. Свака је имала своју неприлику.
– Ах, ви сте слагали часну мајку: нокти су вам набељени, – рећи
ће једна својој суседи.
– Ви сте, сестро, дуго остали данас на исповедању, – рећи ће
друга: – зар имате много ситних греха да признате?
И како ништа не личи толико на мачка колико мачка, грабиле
су се пријатељски, свађале се, јуриле се, споречкавале се, нагађале се,
мириле се, завиделе једна другој, пецкале се да се смеју, смејале да се
пецкају, задиркивале у новице.
Онда су говориле често:
– Да са кишом падне овамо какав жандар, куда бисмо га
туриле?...
– К сестри Овидији, њена је ћелија највећа; могао би да уђе
заједно са перјаницом.
– Шта то значи? – завикне сестра Овидија; – зар нису све наше
ћелије једнаке?
На те речи пуцају девојке од смеха.
Једне вечери попунио се њихов мали концил лепом новицом,
којој је било седамнаест година; чинила се невином као новорођенче,
причестила би се без исповести, а зазубице су јој расле за тим тајним
разговорима, малим теревенкама и препиркама којима младе
калуђерице заслађују свето ропство свога тела, па је плакала што је
не пуштају онамо.
– Е, па, – рећи ће јој сестра Овидија, – јесте ли добро спавали,
лане моје?
– О, нисам, – одговори она, – уједале ме буве.
 – А, зар ви имате бува у ћелији? Треба да их се одмах
ослободите. Знате ли како закони нашег реда одређују да буду
протеране буве, па да никад ниједна сестра не угледа више ни реп
којој буви за свега свог манастирског живота?
– Не знам, – одговори новица.
– Онда ћу вас ја научити. Видите ли ви бува, опажате ли трагова
бувама, осећате ли заударање од бува, има ли трага и гласа бувама у
мојој ћелији? Потражите!
– Не налазим их никако, – рећи ће млада новица, а била је то
госпођица де Фјен, – и не осећам никакав задах осим нашег!
– Урадите како ћу да вам кажем, и више вас неће ујести. Чим
вас угризе бува, треба да се разденете, да свучете кошуљу и да не
грешите гледајући своје тело одасвуд. Морате да се забавите једино
проклетом бувом и да је уверено тражите, не смете никако пазити на
друго што, него треба да мислите само о буви и како ћете је ухватити,
а то је већ тежак посао, јер можете да се заварате по ситним црним
природним пегама које су по наследству на вашој кожи. Имате ли их,
мила моја?
– Имам, – одговори она. – Имам два модра младежа, један на
рамену, а други на леђима, пониско; али, сакривен је у раздељку.
– Како сте га видели? – запита сестра Перпетуа.
– Нисам ни знала за њега: нашао га је господин де Монтрезор.
– Ха, ха! – насмеју се сестре, – а је ли видео само то?
– Видео је све, – одговори она, – била сам сасвим мала. Њему је
било нешто преко девет година, па смо се играли...
Кад су калуђерице разабрале да су пренаглиле са смехом,
прихвати реч сестра Овидија:
– Ма колико, дакле, речена бува скакала вама с ногу у очи,
сакривала се у удубине, у шуме, у јарке, одлазила у долину, на
планину, тврдоглаво вам измицала, закон нашег реда одређује да је
јуначки прогоните, молећи здравомарију. Обично се уз трећу
здравомарију ухвати звер...
– Бува? – запита новица.
– Вазда бува! – одврати сестра Овидија. – Али, да се избегну
опасности тога лова, треба, ма на којем месту положили прст на
животињу, да ухватите само њу... Онда, без икаквог обзира на њену
крику, кукање, јецање, отимање, шеврдање, ако се она можда буни,
што се веома често дешава, притисните је палцем или ма којим
другим прстом на руци која је запослена да је држи, онда другом
руком дохватите копрену и њом повежите буви очи, да јој спречите
скакање, јер кад животиња не види више јасно, не зна камо би ишла.
Ну, како би она још могла да вас гризе и могла би случајно од љутине
да побесни, отворите јој полагано њушку и нежно турите у њу трунак
благословеног шимшира што вам чело кревета виси уз шкропионицу.
Онда је бува присиљена да мирује. Али, сетите се да нам дисциплина
нашег реда не допушта никакву својину на свету и да та животиња не
може да буде ваша. Ваља вам дакле смислити да је то створење божје
и ваља вам настојати да му је учините угоднијом. Дакле, пре свега
треба да углавите три важне ствари: је ли бува мужјак, буваћ, је ли
женка или је девица. Узмите да је девица, што је велика реткост, јер
те животиње не знају за морал, све су веома разуздане похотљивице
и подају се првом намернику: ухватите јој стражње ноге, подвуците
јој их под прсни оклопчић, привежите их једном власју својом и
однесите буву приорици, која ће се посаветовати са збором и онда
одлучити о њеној судбини. Ако је то мужјак?
– По чему се види да је бува девица? – запита радознала новица.
– Понајпре, – одговори сестра Овидија, – жалосна је и туробна,
не смеје се као друге, не гризе онако љуто, раље јој нису онако
отворене и црвени се кад је дирнете знате где...
– Ако је тако, – одврати новица, – онда су мене гризли мужјаци...
На те речи праснуше сестре у толики смех, да је једна опалила
четврт тона тако јако да јој се омакла вода, па јој сестра Овидија
показала бару на поду и приметила:
– Гледајте, нема ветра без кише.
Новица се и сама насмеје и помисли да се оне гуше од смеха
због тога што се омакло сестри.
– Ако је, дакле, мужјак, буваћ, – прихвати реч сестра Овидија, –
узмите своје маказе, или нож свога драгога, ако вам га је случајно
поклонио за спомен пре вашег уласка у манастир. Укратко, кад се
оборужате којим оруђем што сече, засеците у бувана са стране.
Почекајте, док не зачујете како кевће, кашље, пљуцка, моли вас за
милост; док не будете видели да се превија, зноји, нежно гледа, и све
што буде знао смислити, да би се отео тој операцији; али, не плашите
се тога. Нека вас храбри мисао да ви овако радите зато да бисте
изопачено створење навратили на спасоносну стазу. Затим ухватите
спретно дроб, јетру, плућа, срце, желудац, племените удове, онда
замочите све то неколико пута у свету водицу, да их у њој оперете и
очистите, и молите се св. Духу да посвети утробу тој животињи.
Напослетку вратите брзо сву ту утробу у тело буви која нестрпљиво
очекује да то добије опет. Кад је тај створ на овакав начин крштен
постаје католик. Дохватите одмах иглу и конац те лепо зашијте буви
трбух, са сваким обзиром и пажњом, јер тако морате да чините сестри
својој у Исусу Христу. И помолите се за њу, па ћете видети како ће
на даму утицати та пажња, да ће вам узвратити клецањем и пажљивим
погледима. Укратко, неће се дерати више, неће желети да вас уједа, а
често се налазе и такве које умиру од уживања што су овако
преобраћене у нашу свету веру. Овако исто владајте се према свима
које будете ухватили; кад то виде друге, отићи ће пошто се, буду
надивиле обраћеници, толико су изопачене и силно се боје да не
постану и оне хришћанке...
– А зацело греше, – примети новица. – Зар има икакве веће среће
него да будеш верница?
– Свакако, – прихвати реч сестра Урсула, – ту смо ми заклоњене
од светских и љубавних опасности, којих има толико…
– Има ли још и других опасности него да се у незгодан час роди
дете? – запита једна млада сестра.
– Од времена новога краљевства, – одговори сестра Урсула и
стресе главу, – баштинила је љубав губу, огањ св. Антуна, жарку
болест, црвени колтун, па је у свом лепом авану стуцала од њих све
грознице, страве, гадарије, патње, да се из њих створи страховита
болест, од које је на сву срећу ђаво дао манастирима лек, па у њих
улази небројено мноштво поплашених дама које постају крепоснице
из страха од те љубави.
Све се оне нато стиснуше у гомилу, застрашене тим речима, али
желећи да чују још више.
– А зар треба само да љубиш, па да и страдаш? – запита једна
сестра.
– О, јест, слатки мој Исусе, – узвикну сестра Овидија.
– Чим један јединцати пут заволиш којег лепог племића, –
прихвати сестра Урсула, – снаћи ће те невоља да ти зуби испадају
један по један, а власи опадају једна по једна, образи ти помодре,
трепавице ти се ишчупају са неисказаним болима, и на љуту ти је
муку нестанак најумиљатијих твојих ствари. Има јадница жена
којима се наврх носа јави неки рак, а другима стонога животиња која
непрестано мили и глође оно што нам је најнежније. Напокон, папа је
морао да прокуне ту врсту љубави.
 – Ах, сва срећа моја што нисам ништа имала од свега тога! –
љупко кликне новица.
Кад су сестре чуле ту напомену о љубави, снађе их слутња да се
она малко огрејала на жару којег поасиског распећа, а са сестром
Овидијом се нашалила и заварала је. Све се обрадовале што су стекле
такву вијоглавку, веома веселу, каква је и заиста била, и запитале је
шта ју је довело у њихово друштво.
– Жалибоже, – одговори она, – пустила сам да ме угризе велика
бува која је била већ крштена.
На те речи она сестра којој се већ било омакло није могла да
задржи још један уздах.
– Ах, – рећи ће сестра Овидија, – мораћете да нам покажете још
и трећи. Да на кору говорите таквим језиком, приорица би вам
одредила да живите као сестра Петронила. Метните бар сордину на
своју музику.
– Ви које сте знале сестру Петронилу док је живела, је ли истина
да ју је бог био обдарио таквим даром да је само двапут годишње
одлазила у рачунски уред?
– Јест, – одговори сестра Овидија. – А једне вечери јој се
догодило да је чучала све до јутрења и говорила: »Овде сам, по вољи
божјој!« Ну, од првога стиха истресла се она, да не би промашила
службу. Уза све то није покојна приорица признавала да је то од неке
особите милости небеске, него је говорила да се бог не брине за тако
ниске ствари. Ево шта је било: покојна наша сестра, о чијој
канонизацији ради сада наш ред на папскоме двору, а већ би је и
добио, кад би могао да плати законите трошкове за бреве, тежила је
Петронила за тим да јој име буде уписано у календар, а то не би
шкодило нашему реду. Узела је зато да живи у молитвама, застајала
у заносу пред богородичиним олтаром који је у близини, и тврдила да
јасно чује како анђели лете по небесима, тако да им је записала
музику. Сви знају да је одатле њена лепа песма »аdoremus «, у којој
не би нико нашао ниједног муклог тона. По целе јој је дане поглед
био укочен као звезда, постила је и није у тело своје узимала више
хране него што би могло да стане мени у око. Заветовала се да неће
никад окусити меса, ни куваног ни пресног, и јела је само по један сув
хлеб на дан; а на велике је свеце узимала још мало слане рибе, без
трунка умокца. Уз ту дијету сва је измршавила, пожутела као шафран,
осушила се као кост са гробља, јер је била ватрене нарави, па коме би
пало у део да се судари са њом, искресао би из ње огањ као из камена.
Ну, ма како мало јела, није се ипак могла отети оној слабости којој
смо мање више подвржени сви ми, на своју несрећу или на своју
срећу, јер да није тога, могло би да нам буде великих неприлика. Та
ствар је дакле да после јела морамо исто као и све животиње на прост
начин да избацујемо изметине које су мање или више згодне, како од
кога. А сестра Петронила се разликовала од осталих по томе што је
избацивала суво и круто, као да су изметине заљубљене кошуте, а то
је најкрући сварак што се ствара из неких желудаца, и ви сте га можда
наилазили под ногама на којој шумској стази. Зато ловци велике
дивљачи и зову то чворовима. Изметине сестре Петрониле нису дакле
биле натприродне, јер пост је одржавао њен темпераменат у
непрестаном врењу. Како су казивале старе сестре, била је у њој
толика јара да би у води пиштала као жеравица. Било је сестара које
су је бедиле да по ноћи крадом кува јаја међу прстима на нози, да би
могла поднети своје испосништво. Ну, те пакости су измишљали да
се окаља та велика светост којој су завидели остали манастири. Нашу
сестру по стази спасења и божанског савршенства водио је опат од
Сен-Жермен де Преа у Паризу, свети човек, који је своја упутства
завршавао увек са последњим упутством, да се богу приказују све
наше муке и да се покоравамо његовој вољи, јер ништа не бива без
нарочите одредбе његове. Та наука, на око мудра, дала је повода
многим препиркама и најзад је осуђена по мишљењу кардинала
Шатијона, који је тврдио да онда и не би више било греха, а то би
могло цркви да умањи приходе. Ну, сестра Петронила је живела
прожета том мишљу и није знала њену опасност. После поста и
пошћења о великом слављу снађе њу, први пут за осам месеци,
потреба да оде у златну собу, па је и отишла. Дигла тамо чедно сукње,
те се дала на посао и наместила се да уради оно што ми сиротице
грешнице радимо понешто чешће. Али, сестра Петронила стигла само
да истисне почетак и мучила се без предаха, а преостатак није хтео да
изиђе из спремишта. И ма колико се врцкала, мрштила обрве и
упињала сву машину, гост њен волео је да остаје у том благословеном
телу, само промолио главу кроз природни прозор и није никако био
вољан да спадне у долину јада, међу друге, и тиме потврди да на њему
нема више даха светости. А то је и паметно било од таквог
ђубренцета. Кад се добра светица била послужила свим принудним
средствима, па и напињала надасве мишице у образима и кочила жиле
на мршавом лицу, да су јој све искакале, разабра она да нема теже
муке на свету, па кад су болови били дотерали мишић затварач до
крајње стране, повиче, притискајући изнова: »О, боже мој, теби га
заветујем!« На те речи ослободи се стврднута маса на самом отвору
и удари као шљунак о зидове у нужнику, трес трескац! Разумећете,
сестре, да се није морала обрисати, а преостатак је оставила за октаву.
– Дакле, та је виђала анђеле? – рећи ће једна сестра.
– Имају ли они задњице? – запита друга.
– Та, немају, – одговори Урсула. – Зар ви не знате да им је бог
једног дана, кад су се окупили, заповедио нека седну, а они му
одговорили да немају на што да седну?
После тога одоше да спавају, неке саме, а друге готово саме.
Виле су то добре девојке које су на жао чиниле једино себи.
Нећу да се растанем од њих, док не приповедим шта се догодило
у њихову дому кад их је пребрисала реформа и од њих, како је напред
речено, створила саме светице. Еле, у то време био на бискупском
седишту у Паризу прави светац, који није клепеталима оглашивао
своја дела него водио бригу само о сиромасима и бедницима и њих
привијао уз старо своје бискупско срце, заборављао и себе поред тих
болних људи, вазда био у потрази за сваком невољом, да би је извидао
речима, помагањем, старањем, новцем, већ према приликама,
пристизао у немилом часу и богаташима и сиромасима, оправљао им
душе, спомињао им бога, упињао се из свих сила да пази на своје
стадо, пастир драги! Тај, дакле, добријан није марио за своје
реверенде, мантије, чакшире, нека само његовој цркви буду
покривени голи удови. А био је толико милосрдан да би и себе дао у
залог да макар и неверника избави из невоље. Његове слуге морале су
да се брину за њега. Често би се окомио на њих, кад би му, без његова
захтева, отрцану одећу заменили новом, коју би он крпио све до
конца.
Е, тај добри старац архиепископ знао је да је покојни господин
де Поаси оставио кћер без игде ичега, пошто је све био појео и
пропио, па прокоцкао и њен законити део. Та госпођица живела је у
неком ћумезу, зими без ватре, у пролеће без трешања, мучила се са
ситним пословима, а није хтела ни да се уда испод свог сталежа ни да
прода своју част. Очекујући да нађе каквог младог мужа којега би јој
могао намакнути, смисли архиепископ да јој пошље мустру тог мужа
у облику својих старих чакшира што треба да се покрпе, а сиротица
госпођица у својој љутој оскудици била је сва срећна што то добија.
И једнога дана, кад је архиепископ смишљао да оде у поасиски
манастир и припази на реформисане девојке, даде он слузи најстарије
своје чакшире, које су вапиле за поправком. »Однеси ово, Сенто,
госпођицама у Поаси...« рећи ће. Ваља знати да је мислио госпођицу
Поаси. А како је мислио о манастирским пословима, није своме слузи
спомињао стан те госпођице, чије је очајно стање дискретно крио.
Сенто узме чакшире и упути се у Поаси, весео као говедарка,
задржавајући се путем са пријатељима које је сусретао, частећи се
вином по крчмама и показујући архиепископовим чакширама
којешта, тако да су се ваљано могле научити на том путу. Укратко,
стигао је у манастир Поаси и рекао приорици како га је к њој послао
господар да јој то преда. Онда слуга оде, а часној мајци остави одећу,
навиклу да рељефно моделира добријаново тело, по моди оних
времена, и још облик оних ствари које је вечити отац ускратио
анђелима, а томе прелату нису ни по каквој замашности биле на грех.
Пошто је приорица обавестила сестре о драгоценој пошиљци доброг
архиепископа, све су брже придолазиле, радознале и вредне као
мрави, кад у њихову републику спадне кестенова љуска. А кад су
чакшире развијене и страховито зинуле, узвикале се сестре и једном
руком закриле очи, од страха да не угледају где излази враг, јер
приорица је била рекла: »Сакријте се, кћери моје: ово је стан
смртноме греху«.
Мати новицâ добаци између прстију поглед и охрабри свети
збор, кунући се здравомаријом да у тим чакширама није настањена
никаква жива животиња. Онда се све по милој вољи зацрвенеле
разматрајући то обитавалиште и смишљајући да је можда била воља
прелатова нека оне ту нађу неку мудру опомену или еванђелску
параболу. И макар да је та слика нешто захарала по срцима тих веома
чедних девојака, нису оне мариле што им се тресе дроб, него мало
пошкропиле светом водицом тај бездан све до дна, па је једна
додиривала, друга турала прст у коју рупу, а све се разјуначиле да
виде. Чак је и приорица, како су тврдили, кад ју је прошла прва
задиханост, стекла неузбуђен глас да рекне:
– Шта је овоме језгра? Са каквом намером шаље нама отац наш
оно у чему је пропаст женама?
– Ево, већ петнаест година, мајко моја, нисам ја смела да видим
стан ђавољи!
– Ћути, кћери моја! Ти ми сметаш да разборито мислим о ономе
што би било најпаметније да се уради.
Толико су сад окретале и прекретале, њушкале, мериле, гледале
и дивиле се тим архиепископовим чакширама, потезале их и
растезале, превртале овамо и онамо, толико расправљале,
разговарале, мислиле и сањале о њима и по ноћи и по дану, да је
сутрадан рекла једна сестрица, пошто је отпевала јутарњу молитву, у
којој су калуђерице испустиле једну станку и два одговора:
– Сестре, ја сам докучила архиепископову параболу. Он нам је
на искушење послао своје чакшире, да их покрпимо, за свети наук да
се клонимо беспослице, мајке опатице свих порока.
Сада је ваљало одлучити ко ће се прихватити архиепископових
чакшира; но приорица се окористи својим високим угледом, те
придржа себи разматрања о том крпежу. И запослила се дуже од десет
дана са својом потприорицом, да рашчупкају чакшире, поставе
свилом, порубе са два лепо ишивена руба у свој понизности. Онда се
скупио збор те одлучише да манастир присталим споменом искаже
архиепископу своју срећу што је мислио о својим кћерима у богу. И
све се сестре, до најмлађе новице, запослиле око тих знаменитих
чакшира, да одаду почаст добријановим врлинама.
Међутим, прелат је био забављен толиким послом да је и
заборавио своје чакшире. Ево како. Упознао се са једним племићем
на двору којему је била умрла жена, врашка неваљалица и нероткиња,
и он рекао честитоме свештенику да би веома желео разбориту жену,
одану богу, са којом би му била срећа да не орогати, него би имао
лепе и добре деце, а желео би да је добије из прелатове руке, јер се
узда у њега. Човек светац узео зато толико да хвали госпођицу де
Поаси, да је она набрзо постала госпођа де Женоајак. Сватови су се
прославили у архиепископској палати париској, где је приређена
отмена част и гозба, на којој су биле даме високог рода, одлични
дворски свет, а млада се јавила као најкраснија, јер је било сигурно да
је девица, а јамчио је за њено девичанство архиепископ.
Кад се на столу појавило воће, компоти и слаткиши, са многим
украсима, рећи ће Сенто архиепископу:
– Монсењеру, ваше прељубљене кћери из Поасија шаљу вам леп
свадбени колач.
– Поставите га овамо! – одговори пријашко, дивећи се високој
грађевини од кадиве и сатина, обрубљеној златним жицама и
врпцама, налик на старинску вазу којој из поклопца избијају префини
мириси.
Млада отклопи одмах поклопац, нађе шећерлема, слаткиша,
марципана и сласних конфитира без броја, па се почастиле даме. Онда
једна од њих, радознала богомољка, смотри свилен набор, потегне га
к себи и извуче на сунце обитавалиште бусоле људске, на велику
неприлику прелату, јер са свију клупа запраскао смех, као чаркање из
пушака.
– Добро је начињен свадбенн колач, – примети младожења. –
Госпођице су мудре главе. Тамо и јесу брачне сласти.
Има ли бољег наравоучења него што га је изрекао господин де
Женоајак? А и не треба друго.
 КАКО ЈЕ САГРАЂЕН ЗАМАК АЗЕЈ.

Жеан, син Симона Фурнијеа, прозваног Симонен, грађанин

града Тура, пореклом из села Мулиноа, близу Бона, по којему је,
угледајући се на неке пореске закупнике, наденуо себи име кад је код
покојнога краља Луја Једанаестога добио службу ризничара, једног је
дана са женом побегао у Лангдок, јер је био пао у велику немилост, а
сина Жака оставио гола голцата у Турени. Тај није имао ама ништа
на свету, сем самога себе, кабанице и мача, али старци којима је
изданула снага држали би њега за великог богаташа, па он у мозгу
својем смислио тврду одлуку да спасе оца и да се домогне среће на
двору који је тада долазио у Турену. У рано јутро кренуо честити
Туренац из гостионице, сав се увио у кабаницу, осим носа који је
испружио на ваздух, и празна желуца, без муке око сваривања, ударио
у шетњу по граду. Улазио је тако у цркве, оцењивао како су лепе,
разгледао капеле, терао муве са слика, бројао лађе у цркви, као
радознао човек који не зна шта би са временом и са новцем. Други
пут се опет претварао као да моли оченаш, али се немим молитвама
молио дамама, нудио их, кад излазе, светом водом, ишао издалека за
њима и гледао да тим ситним услугама наиђе на какву пустоловину
која би му, макар и уз опасност по живот, стекла каквог заштитника
или љупку љубазницу. За појасом су му била два дуката и на њих је
пазио више него на рођену кожу, јер кожа може и да се обнови, а ти
дукати не могу никако. Сваки дан је за коју пару куповао хлепчић и
неколико лоших јабука и тиме се хранио, а затим по милој вољи пио
воде из Лоаре. Та мудра и разборита храна није само била здрава за
његове дукате, него је и њега одржавала свежег и лаког као хрта,
стварала му ведру памет и врело срце, пошто вода из Лоаре загрева
јаче но иједан од сирупа, јер извире из даљине па се загрева
протичући уз обале пре него што ће стићи у Тур.
И да знате колике је небројене среће и згодне прилике
позамишљао јадни гоља, а до њих му је било само један палац даљине
па да се обистине. Да дивних ли времена!
Једне вечери Жак де Бон, јер то је име задржао и кад није више
био властелин бонски, упутио се уз насип, па ударио у проклињање
зле среће своје и свега, јер му се последњи дукат спремао да га без
икаквог обзира остави, и он се на завоју у неку уличицу готово судари
са једном дамом која је била застрта копреном, а од ње му духнуо у
нос надасве фин ветар угодних женских мириса.
Та шетачица, која се јуначки успела на лепе ципелице са
високим петама, имала је на себи красну хаљину од талијанске
кадиве, са широким рукавима, постављенима сатином; а за знак о
њену богатству кроз копрену јој се блистао покрупан алем као зраци
сунца на заходу, између умиљато уковрчене косе, удешене у катове,
уплетене и тако згодне да су јој собарице три сата провеле на том
послу. Ходала је као дама којој је навика да је носе у носиљци. За њом
је ишао наоружан паж. Или је каква похотљива женска, милосница
којег високог господина, или каква дворска дама, јер прилично
задиже сукњу и врцка се као женска која је ватра жива. Била она дама
или девојчура, свидела се Жак де Бону, и он се није правио да се
нећка, него се очајно занео за њом да јој се придружи и да од ње не
одустане него једино мртав. Са тим наумом даде се у потеру за њом,
да дозна камо ће га одвести, у рај или на руб паклени, на вешала или
у љубавни закутак; у крајњој невољи његовој све му је будило наду.
Дама се шетала крај Лоаре, низ воду, к Плесију и као шаран
удисала угодну свежину те воде, корачала, поигравала, шврљала као
миш који трчка, све хоће да види и хоће да окуси све. Кад је речени
паж опазио да се Жак де Бон устврдоглавио те иде за дамом кудгод и
она, постајкује кад и она стаје и без стида је будаласто гледа, као да
му је то допуштено, окрене се напречац и покаже му пакосно, бахато
лице, као у пса који вели: »Носите се, господо«! Али, честити Туренац
је знао шта је намерио. Мислио је: ако пас сме без приговора да гледа
папу кад пролази, сме и он, крштен човек, гледати љупку женску, па
је излазио пред њу, причињао се као да се смешка пажу, кочио се и
иза даме и пред њом. А она ни да би реч, него само гледа у небо, по
којему се навлачи ноћ, гледа звезде и све, ужива. Све је текло добро.
Укратко, кад је стигла пред Портијон, стаде, а затим, да би боље
видела, одбаци копрену на раме и уз то ошине пријана погледом жене
лукавице која би да се увери има ли какве опасности да буде
покрадена.
Треба знати да је Жак де Бон био кадар да свршава посао
тројице мужева; да буде уз какву принцезу и да јој није на срамоту;
да је био јуначког, одрешитог лика, какав се мили дамама; а ако га је
понешто и преплануло сунце, јер је много трчкао по пољу, било је
јасно да ће му лице побелети под засторима на постељи.
Поглед што му је добацила дама, а омакнуо се као јегуља, учини
му се да је жарчи од погледа што би га она добацила у какав
молитвеник. И он ти на томе погледу заснова љубавну срећу и одлучи
да потера пустоловину све до руба њене сукње, а да би стигао још и
даље нека иде на коцку не само живот, до којега му је слабо и стало,
него и обадва уха, па и још нешто.
Отишао тако племић у град за дамом, а она се врати улицом
Трију девица и поведе љубазника за собом кроз неку збрку малих
уличица све до онога краја где је данас дворац Крузиј. Тамо стаде
пред предворјем неке лепе куће и паж покуца. Службеник јој њен
отвори врата, а кад је дама ушла, затворе врата, те господин де Бон
зинуо и остао пред вратима, запрепашћен и збуњен као монсењер св.
Дионисије, док се није сетио да са земље дигне своју главу. Испео нос
у ваздух, да види неће ли му канути која кап милости, али није видео
ништа осим светла које се пело уз стубе и по одајама, а онда застало
на лепом прозору где је зацело била дама. Верујте да је сиромах
заљубљеник стојао тамо сав туробан, занесен у снове и није знао чега
би се прихватио. Одједном, зашкрипи прозор и тргне га из сањарија.
Сад он помисли да ће га зовнути његова дама и упери опет нос; али,
да није било прозора, који га је заклонио, дочекао би он у обиљу
хладну воду, па и суд, јер је држак остао у рукама ономе који је
поливао заљубљеника.
Жак де Бон, сав срећан услед тога, улучи прилику и баци се под
зид, вичући изнемоглим гласом: »Умирем!« Онда се укочи међу
цреповима, учини се мртав и почека што ће бити. Службеници се
ускомешали, из страха од даме, којој признадоше своју кривицу, а он
готово да прасне у смех како га носе уз стубе.
– Хладан је, – рећи ће паж.
– Има он много крви, – примети дворски настојник, који га је
опипао и оквасио руке водом.
– Ако се освести, посветићу мису св. Гатијану, – у сузама
узвикну кривац.
– Госпођа је на свога покојнога оца, па ако пропусти да те не
обеси, најмања ће ти награда за твој посао бити да будеш отеран из
њене куће и њене службе, – одврати други. – Јест, заиста, мртав је,
претежак је.
– Ах, ја сам код неке врло велике даме, – помисли Жак.
– Хеј, заудара ли мртвац? – запита племић који је био скривио
незгоду.
Како су са тешком муком вукли Туренца уз вијугаве степенице,
запе њему прслук за змајевску фигуру на огради и мртвац проговори:
 – Еј, мој прслук!
– Зајецао је! – рече кривац и одахне од радости.
Службеници принцезини, јер то бејаше дом кћери покојнога
краља Луја Једанаестога, честите успомене, службеници дакле
унесоше Жак де Бона у дворницу и положише га укоченог на сто, и
не мислећи да се он спасао.
– Идите по видара! – рећи ће госпођа де Боже, – хајде, куд који...
И за један оченаш слетеше сви низ степенице. Затим добра
регентица пожури своје девојке да донесу мелема, повоја за ране,
ракије и толико ствари, да је остала сама. Гледајући онда лепог човека
онесвешћеног, изговори на глас, дивећи се наочитости и лепоме лику
покојникову:
– Ха! Хоће бог да ме покара. Један јединцати пут у животу, кад
ми се неваљала жеља разбудила на дну срца и помамила га, љути се
моја света заштитница и отима ми најкраснијег племића што сам га
икад видела. Тако ми бога, тако ми душе мога оца, обесићу свакога
ко је крив за његову смрт!
– Госпо, – проговори Жак де Бон и скочи са стола, на којем је
лежао, регентици пред ноге, – ја живим, да служим вама, а тако сам
мало мртав, да вам обећавам ноћас толико радости колико је у години
месеци, да се поведем за господином Херкулом, паганским бароном.
Од двадесет дана, – настави пријан, слутећи како ту ваља помало
лагати, да би се удесиле ствари, – и не знам ево колико сам вас пута
сусретао, па сам се залудио, а од великог поштовања према вашој
особи нисам се усудио да вам приђем; али, знајте, толико ме је
опојила ваша краљевска красота да сам смислио ту лукавштину којој
и дугујем срећу што сам сада пред вашим ногама.
И онда јој са свом љубављу изљуби ноге и погледа добру даму
погледом који све разара.
Како свако зна, регентица је по годинама, које не вермају ни
краљице, била у другој младости женској. А у то критично, свирепо
доба знају женске које су некад биле разборите и нису имале
љубавника гинути понекад за тим да сад овде сад онде, крадом од
сваког сем бога, стекну коју љубавну ноћ, зато да не би на други свет
дошле празних руку, срца и свега, не упознавши ваљано оне ствари
што их знате. Еле, речена госпођа де Боже не показа да се чуди кад
саслуша обећање тога младића, јер особе краљевског рода морају
бити навикле да све имају на туцад, него је ту амбициозну реч
запамтила дубоко у мозгу или на свом љубавном списку, који је већ
унапред треперио. Онда она дигне младог Туренца, а он је и у невољи
био толики јунак да се смешио својој господарици, која је била
величанствена као стара ружа: очи јој налик на ципеле, а лице на
болесну мачку; али, тако је добро била удешена, тако лепа струка,
такве краљевске ноге и тако жива у куковима, да су му се у тој
злохудој срећи могла наћи незнана подручја која ће му помоћи да
одржи реч што је зададе.
– Ко сте ви? – запита регентица и удеси сурово лице, као у
покојнога краља.
– Ја сам ваш преверни поданик Жак де Бон, син вашег ризничара
који је пао у немилост, уза сву своју верну службу.
– Па, добро, – одговори дама, – лезите опет на сто! Чујем да
долазе, а не пристаје да моји дворани мисле као да сам ја ваша
ортакиња у тој лакрдији и слепарији.
По слатком звуку њена гласа видео је честити момчић да му
добра дама врло милостиво опрашта грдну љубав његову. Он тако
леже на сто и помисли како су неки племићи дошли на двор једино са
старим стременом, и та га мисао измири сасвим са добром срећом
његовом.
– Добро! – рече регентица својим слушкињама, – не треба
ништа. Племићу је боље. Хвала богу и светој богородици, неће бити
убиства у моме двору.
Уз те речи тури руку у косу љубазника, који је баш у прави час
пао са неба; онда узме ракију, протаре му њоме слепочице, откопча
му прслук, те под изговором да се озлеђеноме брине за добро,
прегледа боље него икоји судски вештак како је мекана и млада кожа
томе доброме младићу, који јој је тако напречац обећао радости. Све
се запањило, и мушко и женско, кад видеше шта регентица ради. Али,
човечност није никад незгодна у особа краљевскога рода. Жак се
усправи, причини се да се сналази, захвали веома понизно регентици
и отера лекара, видара и друге црне врагове, јер се, вели, опоравио од
удара; онда рече ко је и хтеде да измакне, поздрављајући госпођу де
Боже, као да је се боји због немилости, у којој му је био отац; али,
зацело се уплашио од свог страшног завета.
– То не могу допустити, – одговори она. – Ко у мој дом долази,
не сме да му буде онако како је било вама. Господин де Бон ће
вечерати овде, – рече своме дворском настојнику. – Онај који га је
тако недолично озледио биће му предан на милост и немилост, ако се
буде одмах одао; а ако не буде, наложићу дворскоме заповеднику да
га пронађе и обеси.
Кад је то чуо, иступи паж који је даму пратио на шетњи.
– Госпођо, – проговори Жак, – нека му по мојој молби буде дат
опроштај и награда, јер њему дугујем срећу што вас гледам и милост
што вечерам у вашем друштву, а можда и ту милост да ће ми отац
бити успостављен у службу коју му је био изволео поверити ваш
славни отац.
– Добро говорите, – одврати регентица. – Детутвиле, – рече
окренув се пажу, – дајем ти стрељачку компанију. Али, отсад не бацај
ништа више кроз прозоре!
Онда регентица, помамна за реченим Боном, пружи овоме руку,
и он је веома уљудно одведе у њену собу, где су се веома лепо
забавили, чекајући да се приготови вечера. Жак није пропустио ту
прилику да истресе своје знање, да правда свог оца и да се умиљава
реченој дами, која је, како свако зна, владала исто као и отац њен и
све водила у великим замасима. Смишљао је у себи Жак де Бон како
ће бити врло тешко да он легне са регентицом; такви се послови не
свршавају као мачји сватови, јер мачке имају увек који олук на крову,
да оду и мијаучу тамо до миле воље. Порадовао се, дакле, што се
упознао са регентицом, а неће морати да јој одброји оно врашко туце,
јер за то би се морале, да се очува част, уклонити слушкиње и слуге.
А ипак се бојао лукавштине честите даме, па се понекад пипао и
говорио себи: »Хоћу ли моћи толико?« Ну, о том је поред својих
разговора мислила и честита регентица, која је већ била удесила по
штошта и мање ћошкасто. И уредиће то она врло разборито. Зовнула
једног секретара свог, човека заиста са згодним замислима за
савршено владање краљевином, те му заповедила да јој за вечером
јави какву лажну вест.
Дошло онда јело, које дама није ни дирнула, јер јој је срце било
набујало као сунђер и умањило јој желудац, зато што је непрестано
мислила о том лепом присталом човеку, те је имала апетита једино за
њега. Жак се није устезао да једе, из свакојаких разлога. Уто стиже
честити гласник, а госпођа регентица нададе вику, намршти обрве као
покојни краљ, па ће рећи:
– Зар неће бити мира у овој држави? Тако ми бога, не можемо
да проведемо ни једно лепо вече! – И регентица устаде, усхода се. –
Хеј, мога хата! Где је господин де Вјејвил, коњушар мој? Нема га. У
Пикардији је. Детутвиле, ви ћете са мојим двором доћи к мени у замак
Амбоаз... – А када је погледала свога Жака, рече: – Господине Бон, ви
ћете ми бити коњушар. Хоћете ли да служите краљу? Добра је
прилика. Тако ми бога, ходите! Ваља потући незадовољнике, па треба
верних службеника.
За колико би време који старац просјак изговорио сто
здравомарија, били су коњи зауздани, притегнути, готови и госпођа
зајахала хата, Туренац уз њу, те брзо полетели право двору Амбоазу,
а за њима оружани коњаници. Да будемо кратки и да без околишања
стигнемо на ствар, господин де Бон био је настањен дванаест хвати
од госпође де Боже, далеко од ухода.
Дворани и све слуге у велику су чуду разговарали и запиткивали
откуд долази непријатељ; али, пустолов ухваћен за реч добро је знао
шта је и како је.
Врлина принцезина позната је била по свој краљевини и
спасавала ју је од сваке сумње, јер њу су држали да је исто онако
неосвојива као и град Перон. У доба кад се гаси светло, кад се све
заклопило, и уши, и очи, а двор занемео, отправи госпођа де Боже
слушкињу и позове свога коњушара. Дошао коњушар. Дама и
пустолов састадоше се под засенком уз камин, једно до другог на
клупи са јастуцима од кадиве; а радознала регентица одмах упита
Жака нежним гласом:
– Нисте ли ви изнемогли? Врло сам зла, што сам уљудног
службеника, којега је малопре озледио један од мојих људи,
приморала да јаше дванаест миља. Морила ме је брига и нисам хтела
да легнем док вас не видим. Не тишти ли вас што?
– Тишти ме нестрпљивост, – одговори племић пустолов, судећи
да му не ваља умаћи у овој прилици. – Видим добро, – настави он, –
племенита и прекрасна госпођо, да је ваш службеник стекао у вас
милост.
– Гле, гле! – одврати она, – а да нисте ви оно лагали кад сте ми
казали...?
– Шта? – запита он.
– Па, да сте дванаест пута ишли за мном, у цркве и на друга
места, камо сам одлазила ја?
– Истина је, – потврди он.
– Онда се чудим, – одговори регентица, – како сам тек данас
опазила јунака младића којему је храброст урезана у лице. Ја не
поричем оно што сте чули кад сам мислила да сте погинули. Ви ми се
допадате, и ја хоћу да вам угодим.
Како је био куцнуо час ђавољој жртви, паде Жак пред регентицу
на колена и изљуби јој ноге, руке, све, кажу. Онда, љубећи и
приправљајући се, доказивао је многим аргументима старој врлини
своје владарице да дама којој је на терету држава има заиста право да
се и мало провесели. Ну, ту слободу није признавала регентица, него
је хтела свакако да буде силована, па да сав грех свали на свога
љубавника. Уза све то знајте да се унапред намирисала, нагиздала се
за ноћ и сјала се од помаме која ју је прелила живом бојом и осветлила
јој лице. И успркос млакој одбрани би она као девојчица у јуришу
однесена на своју краљевску постељу, те се тамо савесно венчаше
добра дама и млади пустолов. А из игре у препирку, из препирке у
кикот, из кикота у разблуду, с конца на иглу, изјави регентица да јаче
верује у девичанство краљице Марије него у оно обећано туђе. Али,
срећа хтеде да Жак де Бон није тој високој дами у постељи разабирао
године, јер се при ноћној светиљци преображава све. Многе женске
којима је по дану педесет година имају о поноћи двадесет, док друге
двадесет година уподне а сто после вечерње. И Жак се порадова томе
састанку више него да се састао са краљем на дан кад би га требали
вешати, и понуди изнова опкладу. А госпођа у чуду обећа и сама своју
добру помоћ, и још властелинство Азејле Бриле, са многим ленима
којима ће да обдари свога витеза, и још помиловање његову оцу, ако
она буде побеђена у томе двобоју.
Онда узе добри син да говори:
– Ово, да исправдам мога оца од суда! Ово за ленско добро! Ово
за продајне таксе! Ово за шуму азејску! Исто тако за ловно право! И
још за острва на Ендри! Да зарадимо ливаде! Да од суда ослободимо
наше имање Карт, које је за онако скупе новце купио мој отац! И, ево,
за дворску службу!
Кад је без запреке стигао до тога броја, разабра да се то тиче
достојанства његове џиде, и како је под њим Француска, смисли да се
ради о части круне. Укратко, заветовао се своме заштитнику, госп. св.
Јакову, да ће му саградити капелу у реченом месту Азеју, па изручио
регентици своје поданичко поклонство у једанаест бистрих, јасних,
сјајних и врло звучних перифраза. Што се тиче последњег епилога
томе разговору у доњим крајевима, Туренац се надасве постарао да
обилно почасти регентицу, те јој је за добро јутро приправио поздрав
ваљана човека, као што и мора властелин азејски да исказује хвалу
својој владарици. То је мудро судио. Али, кад природа обангави,
поступа као и прави коњ: извали се, скапава под бичем, а неће да
устане, него лежи све док јој не дође воља да устане, снабдевена
залихом. Кад се, дакле, ујутро топић града Азеја прихватио да
поздрави кћер краља Луја Једанаестога, морао је поред свег
исказивања части да је поздрави тек онако како се поздрављају
владари, ћорцима. А кад је регентица сишла са постеље и
доручковала са Жаком који се држао за законитог властелина
азејскога, углави она тај недостатак, приговори своме коњушару,
тврдећи како он није добио опкладу која је учињена о властелинство.
– Тако ми светога Патерна, био сам већ надомак, – рече Жак де
Бон. – Али, драга госпо и племенита владарице моја, не пристаје ни
вама ни мени да судимо у свом сопственом спору. Тај случај је
алодиски, па треба да се изнесе пред ваше веће, јер лено Азеј зависи
од круне.
– Тако ми бога! – одврати регентица, смејући се, што јој се ретко
догађало, – дајем вам службу господина де Вјејвила у своме дому;
нећу гонити вашег оца, поклањам вам Азеј и поставићу вас у
краљевску службу, ако могнете да изнесете тај случај пред цело веће,
али да не дирнете у моју част. Ну, ако иједна реч окаља мој добри глас
честите женске, ја...
– Нека будем обешен! – одговори пустолов, навраћајући на
шалу, јер се госпођи де Боже био јавио на лицу трачак срџбе.
И заиста, кћи Луја Једанаестога вољније се бринула за
краљевину него за ту туцад враголија којима се не би могла понети.
Провела је, мисли, лепу ноћ без икаква трошка, па јој је сад била
милија мучна прича о тој ствари него друго туце, које јој је Туренац
озбиљно нудио.
– Ја ћу, дакле, госпо, – прихвати честити другар, – зацело да
будем ваш коњушар...
Сви капетани, секретари и други људи који су били у
принцезиној служби, зачудили су се прекоме одласку госпође де
Боже, па кад су разабрали њену узрујаност, дођоше у замак Амбоаз,
да брже дознаду откуд је настала узбуна, и тако се при јутарњем
примању регентичину затекоше спремни да одрже веће. Да не би
посумњали као да их је заварала, сазове их она и даде им неколико
бургија на расправу, и они их расправише. На крају седнице дође
нови коњушар, да отпрати даму. Кад је јуначки Туренац видео да су
већници устали, замоли их нека реше један спор који је важан њему
и краљевој госпоштији.
 – Саслушајте га, – рече регентица. – Он говори истину.
А Жак без страха од достојанства тога високога суда прихвати
реч овако или налик:
– Племенита господо, молим вас, премда ћу да вам говорим о
ораховим љускама, саслушајте пажљиво тај спор и опростите мени
нескладни говор. Шетао се један племић са другим племићем по
воћњаку, па опазили красан орах, од бога дан, лепо засађен, лепо
израстао, леп да га гледаш, леп да га задржиш, ако и јест понешто
шупаљ; орах који је увек свеж, добро мирише и не би га се ви никако
заситили да сте га видели; љубавни орах који се чинио да је дрво
добра и зла што га је забранио господ бог и због њега били прогнани
наша мајка Ева и њен господин муж. О томе дакле ораху, племенита
господо, заподела се мала препирка између та два племића, једна од
оних веселих опклада, какве се обично склапају међу пријатељима.
Млађи се похвалио да ће дванаест пута пробацити кроз тај лиснати
орах батину која му је у тај мах била у руци, као што је понекад и
свакоме од нас, кад се шета по своме воћњаку, а сваким ће хитом те
батине стрести по један орах на земљу... Је ли то језгро парнице?... –
запита Жак, обраћајући се мало регентици.
– Јест, господо! – одговори она, дивећи се мудролији свога
коњушара.
– Онај други опкладио се са њим, – настави парничар. – Мој вам,
дакле, лепи клађеник хитнуо батину вешто и одважно, тако згодно и
добро, да су обојица уживала. Онда под веселим окриљем светаца,
који су се зацело забављали гледајући њих, од свакога хита паде по
један орах; и заиста бијаше их дванаест. Али, десио се случај да је
последњи стресени орах био шупаљ и без икакве хранљиве језгре, од
које би могао настати други орах, ако би га вртар засадио у земљу. Је
ли човек са батином добио опкладу? Ја рекох, а ви судите!
– Све је речено, – изјави господин Адам Фиме, Туренац, тадањи
чувар печата. – Онај други може да се извуче само на један једини
начин.
– На какав? – упита регентица.
– Ако буде платио, госпођо.
– Премудра је он главица, – рече она и руком пљусне коњушара
по образу; – биће једног дана обешен.
Мислила је да збија шалу. Али, та реч је била истинско
пророчанство реченоме ризничару, који је на крају краљевске
милости стигао на монфоконска вешала, по освети једне старе женске
и по срамотној издаји неког човека из Балана, свога секретара, којему
је он створио срећу, а звао се Прево, а не Рене Жантил, како су га
сасвим криво прозвали неки. Тај издајник и неверни слуга предао је,
кажу, госпођи д’Ангулем потврду о новцима што јој је био платио
речени Жак де Бон, који је тада био постао барон де Санблансе,
господар од Карта, Азеја и један од првих капоња у држави. Од два
сина његова један је био архиепископ у Туру, а други главни порески
закупник и намесник у Турени. Али, о том није сада прича.
Што се, пак, тиче те пустоловине из младости пријанове,
госпођи де Боже догодио се додуше тај »beau jeu «, та »лепа игра«,
нешто покасно, али је она бiла задовољна што је у свог случајног
љубавника нашла високу мудрост и разумевање за државне послове,
те му предала на чување краљево благо. Ту се он држао тако добро,
умножавао краљеве дванаестине тако помно, да му је добри глас
његов прибавио једног дана управу државних финансија, којима је
постао врховни управник, па је разборито надзирао трошкове, али
нипошто без добре користи за себе, што је било и право.
Добра регентица платила је опкладу и одредила да се коњушару
њену преда госпоштија Азеј-ле-Бриле, где су замак одавно већ биле
разориле прве тобџије кад су дошле у Турену, како свако зна. А да се
није умешао краљ, због тога барутског чуда би црквени суд каптолски
био осудио речене вештаке као зликовце и јеретике вражје.
Онда је саграђен замак Шенонсо, старањем господина Боијеа,
пореског закупника, а он је од пренемагања и чудаштва изградио ту
грађевину као да јаше на реци Шеру.
А барон де Санблансе, за пркос томе Боијеу, узнео се да сагради
свој замак у самој реци Ендри, где још и данас стоји, као драгуљ у тој
красној, зеленој долини, тако је чврсто саграђен на сохама. Зато је
Жак де Бон и потрошио на њега тридесет хиљада дуката, осим кулука
својих људи. И знајте да је тај замак један од најлепших,
најумиљатијих, најљупкијих, најбоље изграђених замака у љупкој
Турени и вазда се купа у Ендри, као каква разблудна принцеза, окићен
је кулама и зупчастим прозорима, а на ветрницама су му лепи војници
који се као и сви војници окрећу према ветру. Али, честити Санблансе
је био обешен пре него што је доградио замак, а одонда се није нашао
нико више ко би имао толиких новаца да би га довршао.
Међутим, господар његов краљ Франсоа, први под тим именом,
гостовао је тамо код њега, и још се види краљева соба. Санблансе,
којему је краљ, поштујући седу косу његову, говорио »оче мој«, био
је чуо како господар, којему је он толико био одан, говори лежући у
кревет:
– Ево је, драги мој оче, избило на вашем часовнику пуних
дванаест сати!
– Тја, господару, – одврати главни управник финансија –
дванаесторим куцајима клатна, које је данас веома старо, али некад
су они баш у овај час ваљано избијали, дугујем ја своју госпоштију,
новце што сам утрошио за њу и срећу што вама служим…
Честити краљ хтеде да сазна шта му службеник вели тим
чудним речима. Док је, дакле, господар легао, исприповеда му Жак
де Бон доживљај који знате. Франсоа Први, који је био помаман за
таквим оговарањем, нађе да је тај доживљај заиста голицав и утолико
је више уживао што је тада госпођа мати његова, војвоткиња од
Ангулема, под старе дане узела да облеће око конетабла, да од њега
стекне неколико оних туцета. Зла љубав зле жене, јер отуд је
краљевина запала у погибију, краљ био заробљен, а сиромах
Санблансе изгубио главу, како је већ речено.
Старао сам се да испричам овде како је саграђен замак Азеј, јер
је поуздана истина да је одатле потекло богатство Санблансеу, који је
много учинио за свој родни град и украсио га и силне је новце
утрошио да се на катедрали доврше звоници. Та згодна пустоловина
приповедала се од оца сину, од господара господару у реченом замку
Азеј-ле-Риделу, где та прича још и данас шушка под краљевим
засторима, који су се пажљиво чували све до данашњега дана. Лаж је
онда и пука лагарија кад се то туренско туце приписује некоме витезу
из Немачке, који је, веле, тиме стекао од хабзбуршке куће госпоштију
Аустрију. Писац наших дана, који је објавио тај догађај, био је
додуше веома учен, али су га заварали неки хроничари, јер
канцеларија римског царства не спомиње никако такву течевину. Ја
му замерам што је мислио да би џида, исхрањена пивом, могла у тој
алхемији да служи на част као шинонске џиде, које толико хвали
Рабле. И ја сам, за добро земљи, за славу Азеју, за част двору, за добри
глас роду Бон, од којега потекоше Сови и Ноармутјеи, успоставио тај
догађај у правој, историској и чудесној милоти његовој. Ако даме
буду одлазиле да виде замак, наћи ће још у том крају неколико туцета,
али на ситно.
 ЛАЖНА КУРТИЗАНКА.

Нико не зна истину о смрти војводе од Орлеана, брата краљу

Шарлу Шестоме. Томе убиству било је много узрока, а о једном ће од
њих да приповеда ова прича.
Тај принц био је зацело највећи и најпомамнији разблудник у
свем краљевском племену господара светог Луја, који је за живота
био краљ француски, а при том не треба да се изузима нико од оних
најразузданијих из те честите породице, која се и у пороцима и у
врлинама тако подудара са нашим јуначким и веселим народом, да
бисте лакше замислили пакао без господина сотоне него Француску
без њених храбрих, славних, жестоких весељака краљева. Смејте се
зато и филозофским петљанцима који говоре: »Наши су оци били
бољи!« и филантропским шепртљама које тврде да се људи
усавршавају. То су све сами слепци који не мотре перје на остригама
и шкољке на птицама, и никад се не мењају, као ни наше биће.
Веселите се, дакле, за младости, пијте и не плачите, јер цента туге не
плаћа унчу јестива.
У разузданости тога великаша, љубавника краљице Изабо, која
је својски љубила, било је много забавних пустоловина, јер је он био
шаљивац, алкибијадске природе, прави Француз добра кова. Он је
први смислио женску смену, па кад је путовао из Париза у Бордо,
свагде је, кад раседла коња, налазио добру вечеру и кревет снабдевен
лепо постављеним кошуљама. Срећна ли принца, који је умро јашући,
како је увек чинио, па и у постељи.
Од његових смешних враголија једну дивну забележио је наш
преодлични краљ Луј Једанаести у књизи »Сто нових прича« које су
написане пред његовим очима, за прогонства његова на двору у
Бургундији, где су он и кузен његов Шароле, вечером да се забаве,
приповедали смицалице које су се дешавале у то време. Онда, кад не
би достајало истинских доживљаја, сваки би им дворанин измишљао
што би бољи доживљај знао. Али, из поштовања према краљевској
крви господар дофен је доживљај који се десио госпођи де Кани
приписао некоме грађанину, и то под насловом »Наличје на медаљи«,
а свако може да је чита у збирци, у којој је она један од најлепших
драгуља и започиње ту стотину прича. Ево моје приче.
Војвода од Орлеана имао је службеника, племића из покрајине
Пикардије, по имену Раул Доктонвил, који је, на невољу принцу, узео
за жену госпођицу, рођаку породици бургундиској и богату
госпоштијама. Али, она је, за изузетак међу баштиницама, била таква
сјајна лепотица да су поред ње падале у сенку све даме на двору, па и
краљица и госпођа Валентина. Међутим, није то још ништа било у
госпође Доктонвил, њено бургундско сродство, њене баштине,
лепота и умиљатост, јер су те ретке одлике биле обасјане светим
сјајем највеће невиности, лепе чедности и чистог одгоја. Зато је
војводу ухватила љубавна врућица, чим је намирисао тај цвет што је
спао са небеса. Заронио он у меланхолију, није више марио ни за
какво блудиште, тек преко воље је понекад знао и да мало загризе у
замамни краљевски залогај своје Немице Изабо, затим се разбеснео и
заклео да ће се било чаролијом, било силом, било варком или добром
вољом дочепати те дражесне жене, која га привиђењем љупког тела
свога наводи на страх од самога себе, за тужних сада пустих ноћи.
Најпре је силно облетао око ње златним речима: ну, по веселом
држању њеном разабрао је брзо како је одлучила да остане честита,
јер му је одговорила, нити раздрагана нити љута попут женских које
се лако подају:
– Господару, казаћу вам: ја нећу да се узнемирујем љубављу за
другога; није то из презира према радости што се налазе у њој, јер су
зацело врло жарке, кад се у њу стрмоглављују толике многе женске,
оне, породице њихове, будућност и све, него из љубави према деци,
која су ми на бризи. Нећу да ми на лице пада стид кад будем кћерима
тувила ону мисао водиљу да нам је права срећа у врлини. И заиста,
господару, више имамо старих дана него младих и треба да мислимо
о онима. Од оних који су ме отхранили научила сам да истинито
ценим живот и знам да је све у њему пролазно, а поуздане су само
природне склоности. Зато хоћу да ме сви цене, а надасве мој муж, који
је мени сав свет. Жеља ми је, дакле, да будем у вашим очима честита.
И заклињем вас, пустите ме да се у миру бринем за свој дом, јер ћу
иначе без икаква стида казати то мојему господару мужу, а он ће
отићи од вас.
Тај јуначки одговор распали краљеву брату још јаче љубав, те
он одлучи да ту племениту жену ухвати у замку и да је стекне било
мртву било живу, а није сумњао да ће је се дочепати својим канџама,
уздајући се у своје умеће у том лову, највеселијем од свих ловова, где
треба да се служиш лукавштинама из других ловова, јер та се лепа
дивљач лови хајком, с огледалима, са бакљама, по ноћи, по дану, у
граду, на селу, у гуштарама, на обалама уз воду, мрежама, са
соколовима којима се скида капица, са псима, уз трубу, пуцањем,
вабљењем, замкама, струнама, мамцима, на лежају, у лету, уз рог,
лепком, вапцем, свиралом, свима најзад клопкама које су
поизмишљане још од прогонства Адамова. И убија се на хиљаду
начина, али готово увек јашући.
Честити подмуклица није дакле ни писнуо више о својим
жељама, него прибавио госпођи Доктонвил службу у краљичину
двору. А једног дана, кад је речена Изабо отишла у Венсен да походи
болеснога краља, а њега оставила господарем у дворцу Сен-Полу,
наручи он најсладокуснију краљевску вечеру и наложи нека се
приреди у краљичиним одајама. Онда позове своју упорну даму
нарочитим налогом и по дворском пажу. Грофица Доктонвил дође
брже, мислећи да је жели госпођа Изабела у каквом послу из њене
службе, или је зове за какву ненадану забаву. А по одредбама опаког
заљубљеника нико није могао племениту даму да обавести о
владаричину одласку. Дотрчала она дакле све до лепе дворнице која
је у дворцу Сен-Полу пред спаваћом собом краљичином. Тамо угледа
војводу од Орлеана самог. Она се побоја каквог подмуклог наума,
пође брже у собу, не нађе краљицу, али зачу грохотан смех принчев.
– Пропадох! – рече она.
Она хтеде да побегне.
Али, спретни ловац за женама био је поставио одане слуге, а
оне, и не знајући о чему се ради, затвориле двор, позакључавале
врата, и у том двору, големом колика је цела четврт Париза, затекла
се госпођа Доктонвил сама као у пустињи, без икакве друге помоћи
осим своје заштитнице и бога. Слутећи све, задрхта страховито
сиротица дама и паде на столицу, кад јој је заљубљеник уз бескрајан
сладак смех разложио како је пажљиво смислио и приправио ту
замку. Али, кад је војвода намерио да јој се приближи, устаде она и
рече му, оружајући се најпре својим језиком и сипајући из очију
хиљаду проклетстава:
– Стећи ћете мене, али мртву! Ха, господару, не силите ме на
борбу која ће се без икакве сумње дознати. Сада могу још да одем и
господин Доктонвил неће знати за несрећу, коју сте ви заувек унели
у мој живот. Војводо, ви одвише гледате женска лица и немате
времена да мушкарцима проучавате лица, па и не знате каквог имате
службеника. Господин Доктонвил би се дао сасећи за вас, толико вам
је привржен, сећајући се ваших доброчинстава, а и зато јер му се
допадете. Али, колико он љуби, толико и мрзи. А ја мислим, он би
вам без икаква страха размрскао главу, да освети и пуки крик, на који
бисте ви мене присилили да га истиснем. Желите ли ви, опаки човече,
и моју и своју смрт? Знајте поуздано да моје лице поштене жене не
зна ни да прикрије ни да прећути било добру било лошу срећу.
Пуштате ли ме дакле да одем?...
А похотљивац зазвижди. Чим је честита жена чула тај звиждук,
отрчи брже у краљичину собу и дохвати са места које је познавала
шиљат нож. А кад је војвода ушао да се обавести шта значи тај бег,
довикне му она, показујући на под:
– Чим прекорачите ову црту, ја ћу се убити!
Војвода се не уплаши, него узме столицу, смести се пред ону
црту и почне да преговара и наговара. Понадао се да ће тој дивљој
женској распалити памет и навести је да јој се замути вид, кад јој буде
и мозак и срце и све узбуђивао сликама о нечем. Рече јој, дакле, с
онаквим умиљатим мајсторијама каквима су вични принчеви, да
понајпрво крепосне женске врло скупо плаћају врлину, кад ради тога
да би стекле оно што је веома несигурно у будућности, губе
најкрасније сласти у садашњости, јер мужеви по високој брачној
политици не смеју да им расклапају кутију љубавних драгуља, а ти се
драгуљи тако сјају у срцу, имају таквих пламених уживања, таквих
замамних сласти, да жени нема више опстанка у хладним породичним
крајевима; та брачна опачина велико је издајство, јер у захвалности
за пристојан живот честите жене и њене драгоцене врлине требало би
у најмању руку да се човек кињи, упиње и гине, како би њој ваљано
служио на свакакав начин, голубињим миловањем, љубакањем,
упињањем, слатким кусовима и људским слаткишима љубавним; ако
она само мало окуси серафинску сласт тих милота, које још не
познаје, све ће јој се друго у животу чинити пуким трицама и
кучинама; а ако је буде таква воља, биће он немљи него што су
мртваци; никаква, дакле, саблазан неће окаљати њену врлину. Онда
се лукави разблудник, видећи да дама никако не запушује уши,
прихвати да јој на начин арапских слика које су тада биле веома
омиљене, описује похотљиве снове разузданичке. А из очију је сипао
пламенове, улевао у речи саме жеравице, глас му запевао и он се сам
раздрагао, сећајући се свакаквих послова својих пријатељица,
спомињао их госпођи Доктонвил по имену, приповедао јој чак и о
лезбиским љубавима, мазним, слатким, страсним загрљајима
краљице Изабеле, а занео се у тако умиљат и жарко узбудљив говор
да му се учинило као да дама одустаје помало од свог страшног ножа,
и хтеде да јој се приближи. Али, она се застидела што се била занела
у сањарије, те поносито погледа ђавољег Левијатана који је
напаствује, и рече му:
 – Лепи господине, хвала вам. Ви ме наводите да још јаче љубим
свога племенитога мужа, јер по томе разбирам да ме он много цени и
толико ме поштује да брачну ложницу не срамоти прљавштинама и
неваљалим женама. Држала бих да сам заувек обрукана и била бих
окаљана за вечност, да ногом коракнем у ту каљугу, по којој ходају
неваљалице. Друго је супруга, а друго милосница човекова.
– Кладим се, – рече војвода, смешкајући се, – да ћете ви уза све
то господина Доктонвила навраћати отсад нешто јаче на миловање.
На те речи задршће честита госпођа и узвикне:
– Ви сте неваљалац. Ја вас сад мрзим и гнушам вас се. Зар, кад
не можете да ми отмете част, каните да ми окаљате душу? Ха,
господару, љуто ћете окајати овај час.

Све да ја простим теби,

Заборавио бог ти не би.

Нисте ли ви испевали те стихове?

– Госпођо, – одврати војвода и пребледе од срџбе, – ја могу
наредити да вас вежу...
– О, не можете, ја сам се ослободила! – одговори она и замахне
својим ножем.
Разблудник удари у смех.
– Не бојте се, – рече јој, – знаћу ја већ да вас загњурим у каљугу,
по којој иду неваљалице а ви је се грозите.
– Никад, док је у мени живота!
– Загазићете насред среде, – настави он, – и с обе ноге, с обе
руке, с обе дојке ваше од белокости, с друге две ваше ствари, беле као
снег, са својим зубима, са власима и са свим!... Заћи ћете драговољно,
помамно и заморићете јахача, као распаљена кобила која кида
подрепницу, топћући, скачући и праскајући! Тако ми светога
Кастуда!
И брже зазвиждукне да зовне пажа. А кад је дошао паж, наложи
му тајном, нека оде и потражи господина Доктонвила, Савоазија,
Тангија, Сипјера и друге харамије из његове чете, да му овамо дођу
на вечеру, а званице нека поведу и неколико кошуља, пуних красног
живог меса.
Затим седне опет на столицу, десет корачаја од даме, на коју
није престајао да жмирка, док је немим говором издавао пажу налоге.
– Раул је љубоморан, – рећи ће. – Морам дакле да вам дадем
добар савет... У овом су скровишту, – рече показујући тајна враташца,
– уља и надасве фини мириси краљичини. У овој другој коморици
пари се она и обавља своје женске послове. Знам по многом искуству
да сваки ваш умиљати кљунић има свој засебни мирис по којем се
осећа и препознаје. Ако је, дакле, у Раула, како велите, убојита
љубоморност, која је најгора од свију, послужите се тим каљавим
мирисима, кад је то каљута.
– Та, шта бисте ви, господару?
– Дознаћете то кад устреба да будете обавештени. Ја вам не
желим никаква зла и задајем вам часну витешку реч да ћу вам
исказивати највеће поштовање и довека ћу ћутати о свом поразу.
Укратко, ви ћете разабрати да је у војводе од Орлеана добро срце и
он се племенито свети дамама за презир, дајући им у руку кључ к рају.
Само послушајте веселе разговоре, који ће се заподети у суседној
соби, а надасве не кашљите, ако волите своју децу!
Како из те краљичине собе није било другог излаза, а кроз
решетке на прозору једва се и могла промолити глава, затвори
разблудник врата, сигуран да је дама затворена, а најзад јој и наложи
још нека мирује.
Наши весељаци стигоше журно и затекоше лепу и добру вечеру,
која им се смешкала у златним зделама на столу, а сто лепо удешен,
лепо осветљен, украшен сребрним посуђем и врчевима, пуним
краљевског вина. Онда ће рећи господар:
– Брже, брже, седајте, добри пријатељи! Скоро да замрем од
досаде, па сам се сетио вас и пожелео да се у вашем друштву погостим
славно на старински начин, као кад су Грци и Римљани молили
молитве господару Пријапу и рогатоме богу, који се по свим земљама
зове Бакус. Гозба ће бити од два соја, јер ће је при крају зачинити лепе
вране са три кљуна на које сам толико навикао да и не знам у који је
најбоље кљуцнути.
И сви они, разбирајући свога мајстора у сваком послу,
обрадоваше се тим веселим речима, сем Раула Доктанвила, који
приђе принцу и рече му:
 – Честити господару, ја ћу вам понешто бити на помоћ у боју,
али нећу у боју са сукњама: на бојишту, али не на бојишту са
врчевима. Ови моји другови немају на дому жена, а ја је имам. Имам
ја милу другарицу, којој морам да будем друштво и да јој казујем све
што радим и творим.
– Онда, ја, који сам ожењен, чиним кривицу? – запита војвода.
– О, господару, ви сте принц и владате се по милој вољи...
Од тих лепих речи, знате и сами, затвореној је дами и заиграло
и зазебло срце.
– Ах, мој Рауле, – она ће, – ти си племенит човек!
– Ти си, – одговори војвода, – човек којега ја волим и држим за
највернијег и најдостојнијег од мојих службеника. Ми смо други, –
рече гледајући она три племића, – неваљалци! Али, седни, Рауле! –
настави. – Док дођу птичице, а птичице су фине, отићи ћеш ти к својој
домаћици. До беса, држао сам те за разборита човека, који не зна
ништа о радостима ванбрачне љубави, па сам ти у ову собу брижно
сместио краљицу лезбијкиња, ђаволицу, у којој се окупила сва женска
мајсторија. Теби, који ниси никад тако волео љубавне зачине и само
сањаш о рату, желео сам да покажем скровите дивоте љубавних
сласти, јер човеку који је мој срамота је да лоше служи милој женској.
На те речи седе Доктонвил за сто, да угоди принцу у оном што
сме да чини. Ударили сви у смех, заподели веселе разговоре и узели
решетати женске. Затим почели по свом обичају да исповедају своје
пустоловине, добре згоде, не штедећи ниједну женску, осим својих
миљеница, и одајући свачија нарочита својства; па настале лепе,
ситне, страховите тајне и све се надметале у издаји и разузданости
што су се врчеви више празнили! Војвода, весео као универзалан
баштиник, подбадао је другове, говорио лаж, да дозна истину, а
другови су све касали к врчевима, летели к зделама и мотали своје
веселе приповетке. А господин Доктонвил слушао их, руменио се и
мало помало одустајао од своде упорности. Уза све своје врлине
подао се неким жудњама за тим стварима и суновратио се у те
неваљалштине као што светац рони у своје молитве.
Кад је то видео принц, жељан да искали своју срџбу и жучност,
узе да му говори и да се шали:
 – Хај, светога ми Кастуда, Рауле, сви смо ми на исто брдо ткани,
сви смо ми ћутљивци, осим за столом. Та, нећемо ми ништа говорити
госпођи! Закона ми, ја ћу да те упознам са рајским сластима. Ту, –
рече куцајући у врата на соби где је била госпођа Доктонвил, – ту је
једна дворска дама и пријатељица краљичина, али највећа
свештеница Венерина што је икад била. Није јој ни издалека равна
ниједна куртизана, блудница, дроља, неваљалица ни разузданица...
Зачета је у часу кад је рај био у радости, кад се природа сплетала, кад
су биљке славиле своје свадбе, кад су животиње рзале и лајале, а све
пламтело од љубави. Премда је женска која би и жртвеник узела за
постељу, ипак је преодлична дама да би се показивала, а одвише
позната да би изговарала икакве друге речи осим љубавних крикова.
Али, и не треба светлости, кад њене очи сипају пламенове; и не треба
разговора, кад она говори бржим покретима и превијањима него што
су у дивљих звери када их затичу у гуштари. Само на овако ватрену
хату, добри мој Рауле, држи се чврсто за гриву, војуј као добар јахач
и не силази са седла, јер ће те она једним јединим хитом прилепити
уз таванице, као да ти је по леђима смола. Она мари једино за перину,
пламти непрестано и непрестано жуди за човеком. Сиромах покојни
пријатељ наш млади племић де Жиак погинуо је од ње: за једно
пролеће исцедила му је мождину. Тако ми бога, који човек не би дао
трећину свога блаженства, да му је доживети такав празник којем она
звони звона и пали радости? А ко га је доживео, дао би за другу ноћ
без икаква жаљења и сву вечност.
– Та, откуда има, – запитаће Раул, – тако силних разлика у
стварима које су по природи једнаке?
– Ха! ха! ха!
Ударили добри другови у смех. Па кад их је узбудило вино, а
господар им намигнуо очима, узели да приповедају небројене фине и
нежне доживљаје, вичући, распаљујући се и облизујући се. Нису
знали разузданици да је ту безазлена ученица, стид им се утопио у
врчевима, па они заређали такве ствари да би морале поцрвенети оне
фигуре што су урезане на камину, укладима и оплатама. Онда војвода
надмаша све њих и рече да је дама која лежи у соби и очекује
љубавника јамачно царица свих тих помамних довитљивости, јер их
врашки ватрених придодаје она сваке ноћи. Како су се сад врчеви
били испразнили, угура војвода Раула у ону собу, а Раул се и вољно
даде одгурати, толико се био помамио. Тако принц присили даму да
се одлучи од којега мача хоће да живи или умре.
 О поноћи изиђе господин Доктонвил сав весео, али га је и гризла
савест што је преварио своју добру жену. Онда војвода од Орлеана
испусти госпођу Доктонвил на баштенска врата, да стигне у свој
дворац пре него што буде дошао њен муж.
– То ће скупо стајати све нас, – шапну му она, кад је излазила на
враташца.
За годину дана Раул Доктонвил, који је био иступио из
војводине службе и прешао у службу Жеану од Бургундије, први је у
старој улици ди Тампл треснуо буздованом по глави реченоме
господару, брату краљеву, и умлатио га, како свако зна. Те године је
умрла госпођа Доктонвил, угинула као цвет без ваздуха или изгрижен
од црва. Добри муж њен дао јој је у мрамор на гробу, у једном
манастиру у Перони, урезати овај натпис:

Овде почива
БЕРТА ОД БУРГУНДИЈЕ
племенита и лепа госпођа
ПЛЕМЕНИТОГА ГОСПОДИНА ДОКТОНВИЛА
Ах, не молите се за њену душу
ОНА
опет цвета у рају.
Једанаестог јануара
ГОДИНЕ ГОСПОДЊЕ МССССVIII
у старости од XXII године
оставила два сина и господина мужа
у великој тузи.

Тај гробни натпис био је написан лепим латинским језиком; али,

на олакшицу свима, требало да се преведе, иако је реч »лепа«
преслаба за »formosa«, што значи дражесних облика. Господар
војвода од Бургундије, названи Небојша, којему је господин
Доктонвил пре смрти поверио своје јаде што су му се угнездили у
срцу, имао је обичај, поред све своје круте суровости у тим стварима,
да га тај натпис баца у меланхолију на месец дана, а међу гадостима
кузена његова Орлеана има једна за коју би га он опет убио, да већ
није убијен, јер тај неваљалац је на ружан начин унео порок у
најбожанскију врлину на овом свету и два племенита срца оскврнио
узајамно. А тим речима је циљао на госпођу Доктонвил и своју
госпођу, јер њен је лик, ни кривој ни дужној, био смештен у соби, у
коју је кузен његов постављао слике својих љубазница.
Тај доживљај био је тако грдно страшан, да дофен, каснији краљ
Луј Једанаести, кад му ју је приповедио гроф де Шароле, није
допустио да је писари објаве у његовој збирци, из обзира према
прастрицу војводи од Орлеана и према староме другу Диноау, сину
његову. Али, личност госпође Доктонвил тако се сја врлинама и
красна је од туге, да ће се њој за вољу опростити и овој причи што је
овде, успркос ђаволској домишљатости и освети господина од
Орлеана. Ну, праведна смрт тога разузданика проузроковала је ипак
неколико великих ратова, које је најзад Луј Једанаести, кад му
стрпљењу био крај, угушио својим буздованом.
Ово нам доказује да у свачему има нека женска, и у Француској
и другде; затим нас учи да кад тад морамо да платимо за своје
будалаштине.
 НЕ ВАЉА БИТИ НЕУК.

Господин де Монконтур, ваљан ратник Туренац, који је, у славу

битке што ју је извојштио војвода од Анжуа, данас преславни
господар наш, саградио је код Вувреја замак тог истог имена, јер се
веома храбро понео у том боју и побио највише јеретика и стога добио
допуштење да се по њему прозове, тај дакле војсковођ имао је два
сина, добре католике, а од њих је старији био веома угледан на двору.
За време смирења што је било настало пре него што се спровела
лукава сплетка на дан светог Вартоломеја, вратио се добријан у свој
двор, који тада није био овако гиздав као данас. Ну, тамо га стигао
тужни глас о синовљој смрти и да га је у двобоју убио господин де
Вилкје. Јадни отац се утолико више ражалостио, што је томе сину био
удесио добру женидбу са госпођицом из мушке лозе породице
Амбоаз. А са том смрћу у најгорем часу нестаде све среће и користи
његовој породици, од које је желео да створи велик и одличан дом.
Са том намером био је другог сина увео у манастир, на одгој у руке
човеку чувеном ради светости, а тај га је васпитавао хришћански по
жељи очевој, којему је била велика амбиција да од сина створи
угледног кардинала. Зато је добри опат држао младића у затвору, у
његовој је ћелији спавао уз њега, није допуштао да му у души никне
икакво зло, одгајио га у душевној чистоти и истинској скрушености,
као што би требало да се одгајају и сви свештеници. Тај ђак, кад је
навршио деветнаесту годину, није знао друге љубави до божје, ни
других створова осим анђела који немају наших удова, да би остали
у великој чистоти, јер иначе би се премного служили њима. Тога се и
бојао отац небески, који је желео да има увек чисте пажеве. То му је
и добро пошло за руком, јер како та добра чељад не може да пијанчи
по крчмама и пуца по блудиштима, као наша, послужују они њега
божански; али, замислите и то да је он господар свему.
У тој несрећи, дакле, смисли господин де Монконтур да извади
свог сина из манастира, па да му место црквеног пурпура даде пурпур
војнички и дворски. Онда одлучи да за њега уда споменуту девојку
која је била обећана покојнику, а то је било мудро смишљено, јер
фратрић је био прекаљен уздржљивошћу и пун свачега, тако да ће
млада бити добро послужена и срећнија него што би била са старијим,
којега су већ биле опљачкале, утукле и смлавиле дворске даме.
Расфратрени фратар, уобличен у праву овцу, послушао је свету вољу
очеву и пристао на ту женидбу, и не знајући шта је жена и још горе
шта је девојка.
Како су му случајно немири и партизанско четовање пречили
пут, то је тај безазлењак, безазленији него што би човек смео да буде
безазлен, стигао у замак Монконтур тек уочи свадбе, која се имала
обавити по дозволи, купљеној од архиепископије у Туру.
Треба сада да се каже ко је била млада. Мати њена, удовица
одавно већ, живела је у кући господина де Браглонг, заменика
врховног судије у Паризу, а његова жена живела је са господином де
Лињијер, на велику саблазан тога времена. Али, тада је свак имао у
свом оку толики балван да и није смео да гледа труње у туђим очима.
У свакој породици су људи корачали стазом пропасти, не хајући за
суседа, неки ситним каскањем, неки касом, многи трком, најмање
њих кораком, јер тај је пут веома стрм. Зато је у тим часовима врло
добар пазар правио ђаво у свем и свачем, јер су пороци били мила
лика. Сиротица старинска дама Врлина, цвокоћући зубима, склонила
се некуд, и не зна се где, те је овде онде животарила са којом
скромном женском.
У врло племенитом дому Амбоаз живела је још удовица госпођа
де Шомон, веома искушана стара честитост, у коју се била склонила
сва религија и племенштина те одличне породице. Та дама је
прихватила била, још од десете године своје, ону малу девојчицу, о
којој је реч у овом случају, а госпођа д’Амрбоаз није ни марила за то,
јер је тако била слободнија у својим сплеткама, па је отад похађала
кћер тек једампут годишње, кад би туда пролазио двор. Уза све то
материнско отуђивање позвана је госпођа д’Амбоаз у сватове својој
кћери, па и господин де Браглонг, а позвао их је пријан ратник који је
добро знао тај свет. Али, мила стара госпођа није дошла у Монконтур,
јер јој није допустила њена очајна кукобоља, њен катар, а ни ноге,
које јој се нису бацакале. Много је то оплакала добра госпођа.
Мргодила се љуто што у опасност на двору и у животу пушта ту
умиљату девицу, красну, колико и може да буде красна лепотица
девојка; ну, морао јој се допустити слободан полет. Али, није је
пустила, док јој није обећала небројених миса и молитава које ће
свако вече молити за њену срећу. А понешто се охрабрила добра
госпа, кад је смислила да потпора њене старости одлази у руке скоро
правоме свецу, којега је за ваљан рад одгојио речени опат, познаник
њен, и зато је одмах пристала да се они узму. Напослетку, пошто ју је
у сузама изљубила, изговори јој стара госпа последње опомене што
их даме говоре младама: како треба да поштује своју госпођу матер и
у свему да слуша мужа. Стигла онда девица са великом грајом, са
пратњом својих слушкиња, собарица, коњушара, племића и
службеника породице де Шомон, тако да бисте мислили: то је
поворка неког кардинала легата. Дођоше, дакле, вереници уочи свог
венчања. Прославио се онда празник и младенци се са великим сјајем
венчали на дан Господњи, за мисом коју је у замку очитао бискуп
блоаски, присни пријатељ господина де Монконтура. Једном речи,
гозба, игранка и част свакојака потрајала све до зоре. Ну, пре него
што је избила поноћ, деверуше по туренском обичају одведоше младу
у кревет. А дотле су без краја задиркивали у безазлењака и сметали
му да не оде к млади, а он је у својој неукости с драге воље и
пристајао. Али, честити господин де Монконтур прекиде шале и
лакрдије, јер је ваљало да му се син даде на ваљан посао. Безазлењак
оде дакле у собу к млади која му је била краснија него богородице,
насликане на талијанским, фламанским и другим сликама, под којима
је молио своје оченаше. Али, замислите, у колику је неприлику пао
кад је тако напречац постао муж, јер није ништа знао о своме послу,
него једино да се мора свршити неки посао, за који се није у великој
и стидљивој забуни ни усудио да запита, па ни оца, који му је укратко
рекао:
– Ти знаш шта треба да радиш, па се прихвати јуначки!
Гледао је, дакле, љупку девојку, коју му дадоше, а лепо лежи у
постељи, врашки радознала, нахерене главе, али јој сева поглед оштар
као шиљак на копљу и говори:
– Морам да га слушам.
И не знајући ништа, очекивала је милу вољу тога племића,
понешто црквеног, којему она заиста припада. Кад је то видео
каваљер де Монконтур, приђе кревету, почеше се за ухом и клекне, а
томе је и био вешт.
– Јесте ли очитали своје молитве? – запита је надрисветачки.
– Нисам, – одговори она, – заборавила сам их. Желите ли да их
ви очитате?
Младожења и млада започеше дакле кућни посао са молитвом
богу, а то и није било незгодно. Ну, ту је молитву случајно прихватио
и на њу одговорио једини враг, јер бог је тада био забављен новом и
одурном реформираном религијом.
– Шта су наложили вама? – запита муж.
– Да вас љубим, – одговори она у пукој безазлености.
 – То нису заповедили мени; али, ја вас љубим, а стид ме је рећи,
љубим вас више него што сам љубио бога.
Те речи нису одвише уплашиле младу.
– Желео бих, – опет ће младожења, – да легнем у ваш кревет,
али да вам не сметам превише.
– С драге ћу вам се воље макнути, да буде места, јер ја морам да
вам будем покорна.
– Немојте ме дакле гледати, – рече он. – Свући ћу се и доћи ћу.
На ту крепосну реч окрене се млада к пролазу до зида, у велику
очекивању, јер то јој је било први пут што је од мушкарца дели
кошуља као једина међа. Онда дође безазлењак, шмугне у кревет и
тако се они заиста здружише, али ни издалека онако како знате. Јесте
ли када видели мајмуна који је дошао из свог завичаја онкрај мора па
му први пут даду орах? Мајмун тај зна у својој великој мајмунској
уобразиљи како је сласна храна што се крије под љуском, па њушка
и превија се у бескрајним мајмунштинама и ко би га знао шта он
говори својим лабрдама. Ех, са коликом љубављу проучава орах; са
каквим га испитивањем држи, тресе, ваља, баца срдито, а често, кад
је то мајмун лошег соја и разбора, и оставља орах! Исто тако учинио
је и сиромах безазлењак, који је пред зору морао да призна драгој
својој жени да не зна како би урадио свој посао, ни какав му је тај
посао, ни где се ради тај посао, него ће морати да се обавести те да
стекне помоћ и потпору.
– Истина је, – одговори она, – јер на несрећу не знам ја да вас
научим.
И заиста, уза све њихово домишљање, уза све покушаје њихове
и оне небројене ствари којима су се довијали безазлењаци, а
научењаци их не би никад ни наслутили у љубавном послу, заспали
су младожења и млада очајни што нису разбили брачни орах. Али,
паметно се договорише како ће обадвоје говорити да су се лепо
почастили. Кад је устала млада, вазда још девојка, јер није никако
била погоспођена, веома се похвали том својом ноћи и рече да је
стекла мужа над мужевима, а у својим брбљаријама и одговорима
млатила је као већ они који ништа не знају о тим стварима. Свима се
зато учини да је девојка нешто пребистра, утолико више кад је за већу
шалу госпођа де ла Рош-Корбон навела неку девојку де ла Бурдезјер,
која није ништа знала о тој ствари, нека запита младу: »Колико вам је
хлебова муж испекао у пећи?« – »Двадесет и четири«, одговори она.
 А како је господин муж био туробан, на велики јад својој жени
која га је пратила очима, надајући се да ће се докончати његова
безазленост, помислише даме да су га скупо стајале радости те ноћи
и да се млада већ силно каје што га је готово упропастила. А за
сватовским доручком јавиле се лоше шале, које су у оно време биле
и масне и изврсне. Један ће рећи како се млада чини да је отворена;
други, да се ноћас чула у замку силна лупа; овај, да је изгорела пећ;
онај, да су обе породице изгубиле ноћас нешто што неће никад више
наћи. И небројене друге лагарије, магарштине и мудролије што их на
несрећу није разумео младожења. Ну, како су се били слегли многи
сродници, суседи и други свет, нико није легао, сви су играли,
скакали, шалили се, као што је обичај у племићским сватовима.
Веселио се томе речени мој господин де Браглонг, којем је
госпођа д’Амбоаз, сва румена од мисли о лепотама што се догађају
њеној кћери добацивала као судији свога суда љупке погледе као
љубавне позиве. Јадник судија, који се разумевао у жалбе и у судске
пандуре, он који је хватао крадљивце и зликовце париске, причињао
се да не види своју худу срећу, ма колико га звала стара дама. И ваља
знати да му је веома тешка била та љубав одличне даме. Био је са њом
једино још по осећању праведности, јер никако не би доликовало
судији да мења љубавницу као дворски човек, та њему су на бризи
морал, полиција и религија. Уза све то био је суђен конац његовој
буни. Сутрадан после сватова разишли се многи гости. Онда су
господин д’Амбоаз, господин де Браглонг и стари родитељи могли да
легну, кад су отишли гости. Како се, дакле, примицала вечера, судија
је добивао готово усмене позиве, на које није пристајало да се као у
парници износе разлози за одлагање.
До вечере госпођа д’Амбоаз канда је доброме господину де
Браглонг сто и више пута намигнула, не би ли га одмамила из
дворнице, где је био са младом. Али, место судије изиђе младожења
да се прошета са мајком своје миле жене. А томе безазлењаку пониче
као гљива у глави мисао да запита ту честиту даму која му се чинила
да је како треба. Сећајући се дакле побожних упутстава опатових,
како му је говорио да у свакој ствари пита за савет старе људе,
искусне у животу, смисли он да своју незгоду повери госпођи
д’Амбоаз. Али, најпре се збуњен и муком мучећи, прошетао неколико
пута тамо-амо и није налазио никаквих речи да изљушти своју ствар.
А исто тако ћутала је и дама, јер ју је љуто била увредила хотимична
слепоћа, глувоћа и укоченост господина де Браглонг. И говорила је у
себи, корачајући уз тај слатки залогај, уз тог безазлењака, о којем није
ни мислила, па и није ни сањала да тај мачак, толико снабдевен
младом сланином, мисли и о старој:
– Тај, ки ки ки!... дртина, млитав, стар, сед, изнемогао, сипљив
маторко; маторко без разбора, без стида, без икаквог поштовања за
женску; маторко који се претвара да не осећа, не види, не чује;
очерупани, утучени, немоћни маторко; млитавац матори. Талијанска
ме болест ослободила тог неваљалца са спљоштеним носом, прљавим
носом, смрзнутим носом, носом без вере, носом сухим као данце на
лаути, бледим носом, носом без душе, носом од којега је само још
сенка, носом који не разбира ништа више, носом смежураним као
виново лишће, носом који ја мрзим, носом пуним ветра... мртвим
носом! Камо су ми и биле очи, кад сам се сплела са том гљивом од
носа, са том старом заворницом која не зна више свој пут! Враг ми и
однео тај матори нос без поштења, тог маторог чову без сока, ту
матору седу главу, то наказно лице, ту матору накараду, тај стари
дроњак, тај и не знам шта је. И добавићу себи млада човека који ће ме
и узети... много пута, и сваки дан. И мене...
Била је у тим мудрим мислима, кад је безазлењак смислио да
истресе своју песму тој жени, и тако ју је грдно заголицао да је од
прве речи планула у души, као стара губа војнику на пушци. Онда
помисли да ће бити паметно ако искуша свога зета, те ће рећи самој
себи:
– Ах, млађахно лишце, како угодно мирише... Ах, лепи носе,
нови новцати!... Једро лице, безазлен нос, девичанско лице, нос пун
радости, пролећње лице, добар кључ љубави!
Било јој је доста разговора за целе шетње по врту, који је био
дуг. Онда се договори са безазлењаком да ће он ноћас шмугнути из
своје собе и скочити у собу к њој, а она се похвали како ће га тамо
упутити да буде мудрији него што му је отац. Веома се повесели
младожења и захвали госпођи д’Амбоаз, те је замоли да ни речи не
говори о тој погодби!
Дотле је псовао честити старац Браглонг и говорио у души:
– Матора, ка ка! матора, ки ки! угушио те кашаљ магарећи! изјео
те рак! ти стара крезуба чешагијо! стара папучо, из које испада нога!
ти стара пушко! бакалару стар десет година! ти стари пауче који се
мичеш само навече, кад се уплећеш! мртва бабо расклопљених очију!
матора дадиљо вражја, олупани фењеру старог фењерџије! Бабо која
убијаш погледом… стари брче маторог травара! бабо маторија од
смрти! старо педало на оргуљама! стара канијо стотине ножева! старо
предворје црквено, излизано од колена! стара шкрабнице, у коју је
бацао сав свет! Не бих жалио рајске среће да ми је тебе се ослободити!
Док је он свршавао те лаке мисли, мислила је лепа млада како
јој се и младожења љуто јади што не зна путеве оној ствари која је
главна у браку, па и не сањајући шта би то било, одлучи да се обавести
и да њега избави из невоље, срамоте и тешке муке. Смисли онда како
ће га ноћу задивити и обрадовати, кад га буде учила дужности
његовој и говорила му: »Ево у чему је ствар, драги пријатељу«.
Како ју је стара мајка била одгојила у велику поштовању за стар
свет, одлучи да на уљудан начин заподене разговор са тим
добријаном, па да из њега измами слатку тајну општења. А господин
де Браглонг, стидећи се што се заплео у тужне мисли о свом вечерњем
послу и што ништа не говори са тако живом другарицом, запита
укратко лепу младу је ли веома срећна кад има тако младог и ваљаног
мужа.
– Јест, врло ваљаног, – одговори она.
– Одвише ваљаног... можда, – рећи ће судија, смешкајући се.
Једном речи, њих су двоје тако добро заподели ствар и запевали
другачију песму, која је праскала од радости, да се господин де
Браглонг по њеној жељи прихватио да не жали ничег само да отвори
очи ћерци госпође д’Амбоаз, а она обећа да ће му доћи на лекцију. А
знајте, госпођа д’Амбоаз је после вечере отсвирала господину де
Браглонгу музику у високој скали: како јој није нимало захвалан за
добро што му је донела: кућанство, иметак, верност, и тако даље.
Укратко, говорила је пола сата, а није још истресла ни четвртину своје
срџбе. Ухватили су се око тога за сто ножева; али, из корица их нису
потезали.
Међутим, младенци су лепо лежали и свако у себи смишљао да
умакне, па да другоме угоди. Безазлењак ће рећи да је сав узбуђен, не
зна од чега, те би да изиђе на ваздух. А млада, која још није била
погоспођена, посаветова га нека оде мало на месечину. И добри
безазлењак пожали своју женицу што остаје на часак сама самцата.
Укратко, обоје отидоше, у различито време, из брачне постеље,
журећи се да стекну знања, и дођоше својим учитељима веома
нестрпљиви, како ћете и веровати. А и дадоше им они добро упутство.
Како? Не знам то рећи, јер свако има свој метод и праксу, а од свију
наука ова је најпокретнија у својим начелима. Знајте само то да никад
ученици нису живље прихваћали упутства било о којем језику,
граматици или каквегод лекције. Затим се младожења и млада
вратише у своје гнездо, срећни пресрећни да једно другоме
исприповеда открића са својих научних путева.
– Е, драги мој, – рећи ће млада, – ти знаш већ и даље него мој
учитељ.
Из тих занимљивих огледа потиче њихова домаћа радост и
потпуна верност, јер чим су ступили у брак, увидели су колико свако
од њих за љубавну сласт вреди више него остали, заједно са њиховим
учитељима. Зато су се даље у животу држали законитог материјала
својих сопствених особа, па је господин де Монконтур у старости
говорио својим пријатељима:
– Радите као ја: будите рогоње у почетку, а не на свршетку.
А то и јест право наравоученије брачних сласти.
 СКУПА ЉУВАВНА НОЋ.

Оне зиме кад се заподела прва верска борба, названа амбоаском

буном, неки адвокат, по имену Авнел, уступи свој стан у улици
Мармузе за састанке и зборове хугенотима, којима је и сам припадао,
али није ни слутио да принц Конде, Ларењоди и остали већ снују да
отму краља.
Тај Авнел је био риђобрад гад, гладак као црни шећер, врашки
блед, као и све оне мутикаше што се склањају у судски мрак, укратко:
најгори човек адвокат што је икад живео. Смејао се вешању, продавао
све, прави Јуда. По неким писцима, он је као силан препредењак био
у том послу и од воље и од невоље, како се јасно види из ове приче.
Адвокат тај био узео за жену неку веома лепу грађанку париску,
на коју је толико био љубоморан да би је убио због боре у постељи,
ако жена не би знала да јој каже узрок: то би било зло, јер често се
налази и поштених бора; али, она је врло добро слагала своје пољане,
па то је све. Знала је, дабогме, убојничку и злобну нарав тога човека,
а ипак му је остала верна, та грађанка, увек приправна као свећњак,
спремна за своју дужност као орман који се никад не миче, а отвара
се по заповеди. Уза све то адвокат ју је ставио под надзор и под оштре
очи старој јадници слушкињи, ружној као лонац без сиска, која је
некад дојила господина Авнела те му била веома одана. Сиротици
грађанки у том хладном браку била је једина срећа да одлази на
молитву у цркву св. Ивана на тргу Грев, где, како свак зна, одлични
свет уриче састанке. Читајући своје оченаше, парила је очи, гледајући
све оне наковрчане, нагиздане, укрућене гизделине што обилазе тамо
амо, као прави лептири.
Најзад одабра она између свију неког племића, пријатеља
краљице мајке, лепог Талијана, и залуди се за њим. Био је млад као
роса, отмено одевен, лепа владања, одважна лика, све оно какав треба
да буде љубазник, да би љубављу испунио срце честитој жени коју
прејако стежу брачне везе, па јој то смета и непрестано је потстиче да
се отресе брачног закона. А да знате, залудио се и млади племић за
грађанком. Њена нема љубав говорила му је тајом, а ни враг ни они
нису никако знали како. Онда међу њима настаде тихи љубавни
договор. Најпре се адвокатица узела китити само онда кад ће у цркву,
па се непрестано давала све у нову гизду. Затим је, место да мисли о
богу, бога срдила, мислећи о свом лепом племићу, па се оканила
молитава и одала се жару који јој је палио срце а влажио очи, усне и
све, јер се тај жар растапа увек у воду; и често је говорила у себи: »Ах,
не бих жалила живота за једно једино миловање са тим лепим
љубазником који ме воли!« И још је често, место да моли литаније
богородици, мислила у срцу овако: »Да ми је мириснути лепу младост
тога милога љубазника, да ми се науживати потпуне радости у
љубави, да ми је окусити све у једном трену, не бих марила да
изгорим на спалишту на које бацају јеретике!« Онда племић видећи
како се гизда та добра жена, а мења боје у лицу кад је он гледа, узе да
долази вазда к њеној клупи и да јој упућује онакве молбе што их
женске добро разумеју. А у себи је говорио:
– Тако ми рогова мога оца, кунем се да ћу стећи ту женску,
макар изгубио живот!
А кад слушкиња окрене главу, то се двоје љубазника стиска,
стеже, мирише, дише, прождире, гута и љуби погледом који би
упалио фитиљ аркебузиру, да се нешто онде нашао. Љубав која је тако
заокупила срце морала је да дотера до краја. Племић се преобукао у
ђака из Монтагија, па узео да части писаре реченог Авнела и да банчи
у њихову друштву, да би томе мужу упознао навике, одиласке његове
од куће, путеве и све, како би увребао прилику да му насади рогове.
И ево како се, на невољу његову, улучила прилика. Адвокат, који је
био присиљен да учествује у завери, премда је у себи био одлучио да
је у згодном часу изда Гизима, науми да оде у Блоа, где је тада двор
био у великој опасности да не падне у ропство. Знајући то, дође
племић пре њега у Блоа и удеси тамо мајсторску замку, у коју мора
да западне господин Авнел покрај свег свог лукавства, а из ње да
изиђе тек са својским роговима. Талијан тај, опојен љубављу, окупи
све своје пажеве и слуге и смести их у заседу, па кад буде дошао
адвокат, његова жена и њена слушкиња, нека им се у свим
гостионицама, где буду хтели да отседну, рекне да је услед боравка
краљевског двора гостионица пуна, те нека иду даље. Онда племић
уговори са гостионичаром »Краљевског сунца«, да му се уступи цела
кућа и он ће је заузети, а у кући да не остане нико од обичних
службеника. Ради веће сигурности отправи племић мајстора
печењара и његове људе на село и намести своје људе, да не би
адвокат ништа сазнао о тој погодби. Тако је честити племић сместио
у своју гостионицу пријатеље своје који дођоше на двор, а себи
задржао собу изнад оних соба у које је наканио да смести своју лепу
љубазницу, њеног адвоката и слушкињу, и још удесио на поду
заклопна врата. Онда нареди своме кувару да изиграва гостионичара,
намести своје пажеве за кухињске момке, а своје слушкиње за
келнерице, па почека да му уходе доведу лица која играју у тој
лакрдији, тојест: жену, мужа, слушкињу и све. И заиста дођоше. Уз
силну навалу великаша, трговаца, оружаних људи, службеника и
других које је довео боравак младога краља, двеју краљица, Гиза и
целог двора, није ни жива душа могла да се зачуди ни запази замку
мутикашину и метеж што се збива у »Краљевском сунцу«. Стигао,
дакле, господин Авнел са женом и собарицом, али су га одбијали од
гостионице до гостионице, тако да је био сав срећан кад су га
примили у том »Краљевском сунцу«, где се грејао љубазник и снивао
о љубави. Кад се сместио адвокат, прошета се племић по дворишту,
да увреба и ухвати који поглед своје даме. А није ни чекао дуго, јер
госпођа Авнел, по женском обичају, погледа набрзо у двориште, и
срце јој задрхта, кад је тамо познала свог уљудног, љубљеног
племића. И силна је срећа обузе! А да су случајно њих двоје остали
један пуки тренутак сами, не би честити племић дуго очекивао своју
срећу, толико се распалила од главе до пете.
– Ох, како пале зраци тога господина! – рече она, говорећи о
томе сунцу, јер је од њега сјала честита зрака.
Кад је то чуо адвокат, прискочи до прозора и омотри племића.
– А, теби треба господе, драга моја? – викну адвокат, па је тргне
за руку и баци као врећу на кревет. – Знај, мени додуше није о боку
мач, него само калем, а у том калему мали нож, али и тај нож ће тебе
добро погодити у срце, ако буде икаквог трага роговима. Мислим да
сам тога племића видео негде.
Адвокат се толико љуто распакостио да је госпођа устала, па му
рекла:
– Па, убиј ме! Стид ме је да те варам. Кад си овако запретио,
никад ме више дирнути нећеш. А ја од данашњега дана мислим само
да легнем с уљуднијим љубазником него што си ти.
– Но, но, лане моје, – адвокат ће изненађен, – зашао сам
предалеко. Пољуби ме, чедо моје, и нека ми буде опроштено!
– Нити ћу да те пољубим, ни да ти опростим, – одговори она, –
ти си неваљалац.
Авнел разбешњен хтеде силом да стекне што му адвокатица
крати и из тога се излегла борба, из које је муж изишао сав изгребен;
али, најгоре је било што су адвоката, исписаног греботинама,
очекивали завереници, те је морао да своју добру жену остави под
старичиним надзором.
 Чим је изишао мутикаша, постави племић једног слугу да пази
на углу на улици, а он се попне својим срећним заклопним вратима,
дигне их без никакве буке и јави се дами тихано: »Пст! пст!« А она га
је чула срцем које обично чује све. Госпођа дигне главу и спази лепога
љубазника на четири бувина скока изнад себе. На његов знак
прихвати она две узице од дебеле свиле, за које су била привезана два
колута, тури у њих руке те буде за трен ока пренесена на два витла из
свога кревета у горњу собу, кроз таванице које су се затвориле исто
онако како су се и биле отвориле, па старицу слушкињу оставиле саму
у великој невољи, кад се огледала и видела да нема ни оправе ни
госпе, и онда разабрала да јој је госпа отправљена. Како? Од кога?
Зашто? Куда?... Рille, Nade, Jocqe, Fore! Толико су знали и алхемичари
код својих пећи, читајући Неrr Тriрра. Ну, баба је добро знала и
топило и велики посао: ово су рогови, а оно лепа згода адвокатичина.
Остаде запрепашћена, очекујући господина Авнела, тојест смрт, јер
он ће у своме беснилу побити све; а јадна службеница није могла да
се спасе, јер је љубоморник из силне опрезности био понео кључеве.
Госпођа Авнел је на први поглед затекла присталу вечеру, добру
ватру у камину, али још бољу у срцу свога љубавника, који ју је
зграбио и у сузама радосницама изљубио јој најпре очи, да им захвали
за мило гледање на служби божјој у цркви св. Ивана на Греви. Онда
добра адвокатица, кад се распалила, није своја уста кратила љубави,
него се предала да је ваљано обожава стиска и милује, сва срећна што
је ваљано обожавана, ваљано стискивана, ваљано милована, како већ
умеју помамни љубавници. Затим се њих двоје сложише да се једно
другоме подаду за целу ту ноћ, не хајући шта би могло да се излеже
из тога: она, јер јој се будућност чинила тричаријом, кад се упореди
са радостима те ноћи; он, уздајући се у своју срећу и свој мач, да ће
их имати и даље. Укратко, њих двоје су слабо марили за живот, него
су у један мах испијали хиљаду живота, захватали хиљаду сласти и
двоструко их узвраћали једно другоме; мислили су да падају у бездан
те су хтели да се сурвају онамо сљубљени једно уз друго, бесно
узвитлавајући у један мах сву љубав своје душе. И јесу се љубили
својски! Не познају такву љубав јадници ћифте који спокојно леже са
својим домаћицама, јер они и не знају како жестоко трепери срце,
како врело кључа живот и како су снажни загрљаји, кад се на догледу
смртној опасности здруже двоје заљубљених који се искрено
сједињују и блистају од жудње.
Госпођа и племић прихватили се тек мало вечере и брзо легли.
Ваља их оставити њихову послу, јер никакве речи, осим рајских, које
ми не знамо, не би могле да искажу њихове слатке тескобе и тескобне
трепете.
Међутим, нашао се у великој неприлици господин муж, речени
Авнел, који је тако људски орогатио да је сваки спомен о браку био
збрисан љубављу. На хугенотски збор био је дошао принц Конде, а са
њим све старешине и главари; и тамо буде одлучено да отму краљицу
мајку, Гизе, младога краља, младу краљицу и да промене власт. Кад
је ствар постала озбиљна, те адвокат видео да му се ради о глави, на
којој још није био осетио шуму која му расте, отрчи он да ода
револуцију господину кардиналу од Лорене. Тај одведе мутикашу к
брату своме војводи, и њих тројица упустише се у преговоре,
обећавајући много господину Авнелу, којега једва једвице отпустише
око поноћи, те он у то доба изиђе тајом из двора.
У тај мах су племићеви пажеви и сви људи његови врашки
банчили у славу изненадне свадбе господареве. Речени Авнел је
бануо у прави метеж, усред пијанства и веселе штуцавице, па га
салетеле шале, поруге и смех, да је сав пребледео кад је дошао у собу
и тамо угледао само службеницу. Сиротица слушкиња хтеде да
проговори, али адвокат је одмах зграби шаком за гушу и махне јој,
нека ћути. Онда почепрка по свом ковчегу и извади одатле добар нож.
Док га је извлачио из корица, разлегао се кроз заклопна врата искрен,
безазлен, весео, заљубљен, умиљат, рајски прасак смеха, а за њим
неколико речи, које су се лако разумеле. Лукави адвокат угаси своју
свећу и кроз пукотине на таваницама, повређујући вансудску тајност,
спази неку светлост која му унеколико откри тајну, јер је препознао
глас своје жене и њена суборца. Муж зграби слушкињу за руку и пође
тихим корацима уз степенице, тражећи врата на оној соби где су били
љубавници, па их је и нашао. И знате, страховито је адвокат треснуо
ногом о врата, развалио их и скочио једним скоком на постељу, где је
своју жену полуголу затекао у племићеву загрљају.
– Јаох! – повиче она.
Љубавник, који је био измакнуо ударцу, хтеде да отме нож
мутикаши из руку, али га он није пуштао. У тој борби на живот и смрт
осети муж како га држи заменик његов и љуто га стеже железним
прстима, и како га гризе жена, кида красним зубима, глође га као пас
кост, па одлучи да што боље искали свој гнев. Врашки нови рогоња у
пакости својој наложи својим накарадним наречјем службеници, нека
свеже љубавнике свиленим конопцима са заклопних врата, па одбаци
далеко нож и поможе јој да их ухвати у замку. А кад се тако за тили
час то извело, зачепи им уста платном, да не вичу, и отрчи без иједне
речи по свој нож.
Уто уђе неколико официра војводе од Гиза, које за борбе нико
није био чуо како су испреметали сву гостионицу, тражећи по њој
господина Авнела. Један паж спутаног племића са зачепљеним
устима, готово убијеног, надао дреку и тако су војници били изненада
упозорени, те се бацили између човека са ножем и љубавника,
разоружали га, онда извршили свој налог, ухватили га и одвели у
замак, у заточење, њега, жену његову и службеницу. Људи господе
Гиза познадоше сад пријатеља својих господара, који је у тај час био
потребан краљици да се посаветује са њим, па им је било наложено
да га доведу у веће, и они га позваше са собом. Био је брзо развезан,
а док се одевао, рећи ће тихо четовођи, нека се по цену живе главе и
њему за љубав постара да муж буде далеко од жене, и обећа му своју
милост, добро унапређење, па и много новца ако се буде старао да га
у томе послуша. Онда му је ради већег поверења открио зашто је то,
и додао: ако муж буде на дохвату тој милој жени, цакнуће је ногом у
трбух, да се никад више неће опоравити. Напослетку му заповеди
нека одведе даму у двор у затвор, у пријатну одају, у приземљу према
врту, а адвоката у ваљану тамницу, па нека га и својски баци у окове.
Официр обећа то и уради по вољи племића, који је отпратио даму све
до дворског дворишта, уверавајући је да ће по овом догађају остати
удовица, а он ће се можда венчати са њом законитим браком. И
заиста, господина Авнела баце у рупчагу без ваздуха, а његову љупку
жену сместе у одајицу изнад њега, по жељи њена љубавника, који је
био господин Сципион Сардини, племић из Луке, веома богат, а како
је горе речено: пријатељ краљице Катарине од Медичија, која је тада
водила све послове у споразуму са Гизима.
Талијан се попео брже краљици, где је тада већало велико тајно
веће, те дознао о чему се ради и каква опасност прети двору.
Господин Сардини је разабрао да су тајни саветници у великој
неприлици и да их је затекла та размирица; али, све их је сложио кад
им је рекао како ће се тиме користити, и по његову савету буде
створена мудра одлука да краља сместе у замак Амбоаз, па да тамо
похватају јеретике као лисице у врећу и све поубијају. И заиста, свак
зна да су се краљица мати и Гизи претварали и како се свршила
амбоаска буна. О томе се сад и не приповеда никако. Кад су онда
изјутра сви изишли из одаје краљице мајке, где се све било удесило,
господин Сардини, не заборављајући никако своју љубав са
грађанком, премда се био силно загледао у лепу госпођицу Лимеј,
која је била уз краљицу мајку, а њена рођака, по породици де ла Тур
де Тирен, запита зашто је онај честити Јуда стрпан у бувару. На то му
одговори кардинал од Лорене како нипошто не смера зло да чини
томе мутикаши, него га је до конца посла стрпао у мрак, од страха да
се не би покајао, или ради већег уздања у његово ћутање, а
ослободиће га кад буде време и кад буде требало.
– Њега ослободити! – одврати Луканац. – Нипошто! Стрпајте га
у врећу и баците ми ту црну одору у Лоару! Пре свега, ја њега знам;
неће он вама никад заборавити своје тамновање и вратиће се
протестантима. Ово дело биће угодно и богу, ако га ослободите једног
јеретика. Затим, нико неће знати ваших тајни и нико од његових
сувереника неће ни помислити да вас упита шта се догодило са њим,
јер он је издајица. Пустите ме да избавим његову жену и да удесим
све друго, па ћу вас ослободити њега.
– Ха! ха! – одврати кардинал, – ви саветујете добро. И ја ћу њих,
док не размислим о вашем савету, задржати обоје у строжем затвору.
Хеј!
Уђе наредник и би му заповеђено да никоме, био ко му драго,
не допушта додир с оно двоје затворених. Онда кардинал замоли
Сардиниа нека каже у своме хотелу да је речени адвокат отпутовао из
Блоа и вратио се к својим парницама у Париз. Људи којима је било
одређено да га ухвате имали су изричит налог да са њим поступају
као с одличним човеком: нису га зато ни оголили ни опљачкали. И
адвокат је очувао у кеси тридесет златних дуката, па се одлучио да их
све изгуби, само да искали своју освету, и узео доказивати тамнича
рима, како му се мора допуштати да се састаје са својом женом и он
хоће да законито општи са њом. Господин Сардини, бојећи се за своју
љубавницу опасности од близине са тим риђокосим мутикашом, и за
њу у силну страху од каквих невоља, одлучи да је одведе ноћу и
склони на сигурно место. Зато најми лађаре и њихову лађу, сакрије
их близу моста и одреди три најспретније слуге да престружу
решетку на затвору, шчепају даму и доведу је до вртног зида, где ће
он чекати.
Кад су се свршиле припреме за то и биле купљене добре турпије,
улучи он прилику за разговор са краљицом мајком, којој су одаје биле
изнад градских ровова, где су лежали адвокат и његова жена. Уздао
се да ће краљица радо пристати на то бекство. И заиста га је примила,
и он је замолио да му не замери што без знања кардиналова и
господина Гиза ослобађа ту жену. Онда је и опет најлепше умоли нека
каже господину кардиналу од Лорене да тога човека баци у воду. На
то одговори краљица: амин.
Љубавник пошље брже својој дами у здели краставаца писамце
којим јој јавља блиско удовиштво њено и време бекству, а грађанка
је зацело била веома задовољна са тим. У сумрак уклони краљица
стражаре и пошље их да виде неки зрак месечине, од којег ју је страх;
и сад слуге уклонише брже решетку и зовнуше даму, а она им дође
одмах и би одведена к зиду, господину Сардиниу.
Ну, кад су се затворила врата и Талијан био напољу са дамом,
дама ти одбаци кабаницу и претвори се у адвоката, па ти мој адвокат
зграби за гушу младића који га је орогатио и гушећи га повуче к води,
да га баци Лоари на дно; а Сардини се бранио, викао и отимао се, али
ни уз свој мач није могао да се отресе тога врага у адвокатској
мантији. И заћута, кад је пао у каљугу до адвокатових ногу, а у том
рвању и врашкој борби разабра на месечини да је адвокату лице
попрскано женином крвљу. Адвокат, бесан, остави Талијана, мислећи
да је мртав, а и стога што су дотркивале слуге са бакљама. Само је
још стигао да ускочи у барку и брже боље умакне.
Тако је погинула једина сиротица госпођа Авнел, јер господина
Сардиниа, који је био тек придављен, нађоше где лежи, и он се
опоравио од тог уморства. Касније је, како свак зна, узео лепу
госпођицу Лимеј, пошто се та лепота девојка породила у краљичину
кабинету. Ту велику незгоду краљица је из пријатељства хтела да
прикрије, а из велике љубави покри је браком Сардини, којему је
Катарина поклонила красно властелинство Шомон на Лоари и замак
такођер. Ну, поред свега тога њега је адвокат тако бесно издавио,
изморио, изгазио и изубијао, да му није било дуга живота, и лепа
Лимејева је обудовила у пролећу своје младости.
Покрај свег адвокатовог покора, није за њим било потере.
Напротив, лукаво се утрпао међу оне које по последњем едикту за
смиривање није требало дирати, а био се вратио хугенотима и радио
за њих у Немачкој.
Сиротица госпођа Авнел! Молите се за њено спасење, јер су је
бацили и не зна се куда, те није имала ни црквених молитава ни
хришћанске сахране. Ах! мислите на њу, госпе којима љубав успева!
 ПРОПОВЕД ВЕСЕЛОГ ПАРОХА МЕДОНСКОГ.

Кад је мајстор Франсоа Рабле последњи пут дошао на двор

краљу Анрију, другоме под тим именом, било је то оне зиме које му
је по природном закону ваљало скинути свој земаљски прслук, да
опет оживи заувек у својим делима што се сјају оном добром
филозофијом, на коју ћемо увек морати да се враћамо. Тај човек од
ока био је тада навршио или готово навршио седамдесет ластавичјих
парења. Хомерска глава његова била је додуше оголела од косе; али,
на њој се ширила још у свем величанству брада и пролеће је вазда
дисало у спокојном осмеху његову, као што му је и сва мудрост
живела на широком челу. Био је то красан старац, по казивању оних
који по срећи видеше његово лице, где су своје ликове помешали
Сократ и Аристотел, некад непријатељи, али овде спријатељени.
Кад је, дакле, чуо да му у ушима куцка последњи час, одлучи да
оде и поздрави краља францускога, јер је господар био дошао у свој
двор Турнел, а пријан је живео један каменомет од двора, у своме
стану у вртовима сен-полским. Нађоше се онда у одаји краљице
Катарине: госпођа Дијана, коју је она због високе политике примала
у своје друштво; краљ; затим господин маршал, кардинал од Лорене
и Дибеле, госпођа де Гиз, господин де Бираг и други Талијани, који
су се већ истицали на двору под краљичиним окриљем; адмирал;
Монгомери, службеници по својим пословима и некоји песници, као
Мелен де Сен-Желе, Филибер Делорм и господин Брантом.
Кад је краљ спазио пријана којега је ценио као шаљивца, рече
му, смешкајући се, после неколико срдачних речи:
– Јеси ли ти икад изрекао какву проповед својим парохијанима
у Медону?
Мајстор Рабле помисли како краљ жели да му се потсмева, јер
он о својој парохији није никад водио никакву другу бригу него
једино за приходе са те надарбине, па одговори:
– Господару, моји парохијани су свуда по свету, а моје
проповеди добро слуша васцело хришћанство.
Онда добаци поглед свим дворанима, који су, осим господе
Дибелеа и Шатијона, били навикли да гледају у њему неког ученог
Трибулеа1, а он је био краљ над духовима и више краљ него онај у

1
Дворска будала краља Франсоа I.
којега су дворани поштовали једино круну добротворку, – те пре него
што ће збацити са себе чакшире овога света, снађе га пакосна жеља
да их све филозофски помокри по глави, као што је добри Гаргантија
изволео да опере Парижане са звоника Богородичине цркве. Онда
надовеже:
– Ако сте, господару, добре воље, могу да вас послужим лепом
малом проповеди која вечито вреди, а ја сам је очувао под бубњићем
у левом уху, да је одржим на згодном месту, као дворску параболу.
– Господо, – рече краљ, – сад говори мајстор Франсоа Рабле, а
тиче се нашега спасења. Ћутите и слушајте: он је богат еванђелским
враголијама.
– Господару, – рећи ће пријан. – ја започињем.
Ућутали, дакле, сви дворани и поређали се у крут, повијајући се
као врбе пред оцем Пантагриеловим, а он им изручи ову приповетку
таквим речима да им нема ничег равног по славној речитости. Ну,
како се та прича очувала до данас само усмено, опростиће се писцу
што је записује на свој начин.
У старе дане своје био је Гаргантија уобичајио да чини
чудаштва, којима су се јако чудили његови укућани, али су му се
праштала, јер му је било седам сто и четири године, успркос
мишљењу светога Клемента из Александрије, који у својим
»Строматима« тврди да је у то време имао за четврт дана мање; ну,
до тога нам је слабо стало. Еле, кад је тај очински господар видео да
му је у кући окренуло све наопако и да свак граби себи, спопаде га
голем страх да не би пред крај живота оголео и одлучи да смисли
савршенију управу над својим добрима. И добро је учинио. У једном
скровишту гаргантијанског дома била је спремљена прилична
множина црвене пшенице, и још двадесет лонаца горушице и више
медених залогаја, као што су суве шљиве и глођве из Турене, погаче,
чварци, исецкана свињетина, сир »оливе«, козји и други, добро
познати од Ланжа до Лоша, лонци са маслом, зечје пастете, патке,
свињске ноге у мекињама, пуни лонци стуцанога грашка, лепе кутије
орлеанских гуња, ведра са јегуљама, бачвице зелена соса, дивљач са
реке: лештарке, пећинске патке, чапље, пламенци, усољени у морској
води, укувано грожђе, језици сушени на начин који је измислио Ап-
Муш, славни прадед његов; онда слаткиши Гаргамели за благе дане;
напослетку небројене друге ствари, које се појединце читају у
зборнику рипуарских закона и на неким прескоченим листовима
краљевских капитулара, прагматика, одредаба и установа из оних
времена. Укратко, пријашко натакнуо наочаре на нос или затакнуо
нос у наочаре и узео да тражи каквог лепог крилатог змаја или
једнорога којему би се то драгоцено благо могло да повери на чување.
И у тој озбиљној мисли пошетао по својим вртовима. Није хтео
ждралококота, јер са њим су настрадали Египћани, како се разбира из
јероглифа. Одбио је чете патуљака, јер су их се већ били заситили
стари цареви, а и Римљани, по извештају оног подмуклице који се
зове Тацит. Онда је одбацио Пишрошоле, удружене у веће, одбацио
лопате Магова, кошеве Друида, легију из Папиманије и Масорете,
који су расли као пир и ширили се по свој земљи, како му је био рекао
син његов Пантагриел, кад се вратио са пута. Тако се добријан,
старајући се на старински начин о старим историјама, није никако
уздао ни у коју пасмину, него је хтео да измоли од Створитеља неку
готово нову пасмину свију ствари; али, не усуђујући се да му опет
досађује са својим несташностима, није сиромах Гаргантија знао кога
би одабрао, те је слутио да неће погодити шта ће са толиким добром,
– кад у тај мах наиђе на свом путу на малу лепу ровку, од племенитог
рода ровки којима су у грбу на модром пољу саме јамице. Сто му јада,
та то је леп мужјак, ровак, са најлепшим репом у својој породици, а
кочио се на сунцу као честит ровак божји, поносан што је на овом
свету у ново време после потопа, према повељи о неоспорном
племству, записаној код свесветског суда, јер по општем записнику
разбира се да је та ровка била у ковчегу Нојеву...
Ту мајстор Алкофриба диже мало капу и рече побожно:
– Онога Ноја, господо, који је засадио винограде и први имао
срећу да се опије вином... Јер заиста, – настави он, – била је ровка на
броду, са којега смо потекли сви ми, али људи су се изродили
женидбама, а ровке нису, јер ровке су љубоморније на свој грб него
све друге животиње и не би никако примиле међу себе пољског миша,
па макар тај пољски миш имао особит дар да пешчана зрна претвара
у лепе, свеже лешњике. Како се доброме Гаргантији свидела та красна
врлина племениташка, смисли он да тога ровка постави за свога
заменика у стовариштима, са најопширнијим пуномоћима: суђење,
соттittimus missi dominici, свештенство, жандари и све. Ровак обећа
да ће добро вршити своју службу и испуњавати своју дужност, као
веран ровак, уз ту погодбу да живи у гомили жита, а добри је
Гаргантија држао да је то право. И тако је мој ровак ђипао по свом
лепом дому, срећан као какав срећни краљевић, прегледао, обилазио
по својим бескрајним земљама горушице, крајевима слаткиша,
провинцијама шунки, војводинама грожђа, грофијама јетрењача,
баронијама сваке врсте, пењао се на гомиле жита и све ударао репом.
Укратко, свуда су са чашћу дочекивали ровка лонци и држали се у
смерној тишини, осим једне или двеју златних чаша које су звониле,
као звона на цркви, налик на онај свети куцај, а ровак се томе врло
веселио, захваљивао им десно и лево, климао главом и шетао се по
сунчаном зраку који му је сунчао дом. Тако му се лепо сјала загасита
длака, да бисте мислили краљ је северњачки у самуровој бунди. А
када се находао и тамо и амо, наскакао се и нађипао се, згризао је два
зрна жита, седећи на гомили, као краљ усред двора свога, и помислио
да је најјуначнији од свију ровака.
У тај трен изиђоше из својих обичних рупа господа дворани
ноћнога двора који ситним ножицама трчкају по поду, тојест пацови,
мишеви и свака од оних глодавих, крадљивих, беспослених
животиња, на које се туже грађани и домаћице. А сви се, кад угледаше
тога ровка, поплашили и застали на прагу својих страћара. Између
свих тих ситних главица истркивао је веома, покрај све опасности,
стари један неверник од тапкаве и грискаве мишје пасмине, промолио
њушку кроз прозор и ојуначио се да размотри тога господина Ровка,
који се поносито посадио на стражњицу и реп испео увис, па је
разабрао најзад да је то неки враг, од којега можеш извући једино да
те изудара канџама. Ево како. Добри Гаргантија, да би високи
ауторитет његова заменика свеопште признавале све ровке, мачке,
ласице, куне, пољски и домаћи мишеви, пацови и остали неваљалци
истога кова, малко је ровкову њушку, шиљату попут сланинске
надеваче игле, замочио у мошусово уље, што су затим и баштиниле
ровке, јер он се, унаточ мудрим саветима Гаргантијиним, чешао о
друге родове кунске. Одатле су настале смутње у Ровковини, о којима
бих вас ваљано известио у историској књизи, кад би ми било времена.
Тако је неки стари наш миш или пацов, – талмудски рабини нису још
истог мишљења о врсти, – познао по реченом мирису да је томе ровку
задаћа да пази на Гаргантијино жито, да је он пун пуномоћи, да му је
предана довољна власт, да је наоружан свакојако, па се побојао да
неће више по мишјем обичају живети од мрвица, огризака, кора,
остатака, комада, одломака и небројених других ствари у тој мишјој
обећаној земљи. У том сукобу, дакле, честити миш, лукав као стари
дворанин који је доживео два намесништва и три краља, одлучи да
опипа ровково расположење те се посвети добру свију вилица
мишјега рода. То би било лепо и за човека, а још је много лепше било
кад се замисли себичност у мишева, који живе сами за себе, без стида
и срама; па да се брже пробију, загадили би и хостију, проглодали би
и свештенички епитрахиљ, без икаква стида, и пили би из путира,
слабо марећи за бога. Миш се приближи, грбећи се у лепе поклоне, а
ровак га пусти, нека му приђе ближе, јер ваља знати да ровке по својој
природи слабо виде. Онда грискавачки Курције изговори ове речи,
али их није изговорио у простачком мишјем наречју, него у лепој
ровачкој тосканштини:
– Господару, чуо сам много говора о твојој славној породици,
којој сам ја један од најоданијих службеника, и знам сву историју
твојих предака, у коликој су части били некад код старих Египћана,
који су их веома поштовали и обожавали као и друге свете птице. Уза
све то твоја крзнена одећа је тако краљевски намирисана, а боја јој је
тако најпредивотастије загасита да ја сумњам бих ли ти признао да си
од те пасмине, јер никад никог од ње нисам видео овако ваљано
одевена. Ну, ти си скрцкао зрно на старински начин; њушка ти је
њушка мудрости; навалио си као мудра ровка; али, ако јеси права
ровка, мораш зацело да имаш, не знам на којем месту у уху, не знам
какву натслушну цевчицу, коју нека не знам каква чудесна врата
затварају не знам како, у неким не знам каквим часовима, по твојим
тајним налозима, да теби, не знам зашто, допусте да не чујеш неке не
знам какве ствари које су ти немиле, по савршенству твог посвећеног
слуха, који је вешт да све докучи, па те он често и вређа.
– Истина је, – одговори ровак. – Ето, пао капак, па нећу ништа
чути.
– Да видимо! – рећи ће матори обешењак.
И он се упути насред гомиле жита и узе оданде отправљати
колико му треба за зимску залиху.
– Чујеш ли? – запита.
– Чујем како ми куца срце.
– Цијук! – рекоше сви мишеви, – добро ћемо га изварати!
Ровак, мислећи да је наишао на доброг слугу, отвори капак на
својој музичкој цеви и зачује шуштање зрневља, које је одилазило у
рупу. Не прибегавајући честитој пресуди судиској, скочи он на
маторога миша и напречац га удави. Славне ли смрти! јер јунак је
погинуо насред зрневља, те је проглашен мучеником. Ровак га зграби
за уши и избаци на врата из житнице, по угледу на отоманску порту,
где мога доброга Паниржа само што не натакоше на ражањ. На крику
самртникову сви мишеви, пацови и сав милет излете у велику страху
из својих рупа. А кад је после настала ноћ, скупише се сви у подруму,
сазвани да већају, како би рашчистили јавне послове, а у то веће, на
основу папиријанског закона и других закона, био је дозвољен
приступ и законитим женама. Пацови хтедоше да иду испред мишева
и та велика размирица о првенству чисто поквари све; али, неки
крупни пацов ухвати под руку једну мишицу, па кад су се тако
спарили кумови пацови и куме мишице, поседаше сви на стражњице,
репове уперише увис, испружише њушке, а браде су им трептале и
очи се блистале као у кобаца. Започеше онда расправу која се
завршила псовкама и збрком, достојном красног концила црквених
отаца. Једни су говорили »да«, други »не«, а нека мачка која је
пролазила уплашила се и утекла, кад је чула ове необичне крикове:
»бу бу! фру-у-у! хвик! хвик! бриф! брифнак нак нак! фвикс фвикс!
трр-трр-трр-трр! раза-за-за, заса! брр-брр! рааа! ра-ра-ра-ра! фвикс!«
и све се тако лепо измешало у граји гласова да то не би умели боље
да ураде ни одборници у којој градској скупштини. У тој олуји нека
мала мишица, која још није била дорасла до година да уђе у
парламенат, промолила кроз пукотину радозналу њушку своју, на
којој је била онако фина длака као што је већ у мишева који још нису
били ухваћени. Ну, што је више расла гунгула, све то више је за
њушком долазило и тело; онда младојка паде на неки обруч и тако се
вешто закачи за њега да бисте мислили како је то мајсторско дело,
урезан старински барељеф. Неки матори пацов, који је био узнео очи
к небу, да оданде измоли мудар лек невољама у држави, спази ту лепу
мишицу, како је мила лика, и прогласи да она мора спасти државу.
Све се њушке окренуле према тој спаситељици, занемеле и сложиле
се да је уступе ровку, те успркос зловољи неких завидљивих мишица
буде она у слављу доведена у подрум, а кад су је видели како ситно
хотка, складно миче стражњицом, њише лукаву главицу, стриже
прозирним ушима, руменим језичком облизује лабрдице и маље на
бради, стари се пацови позаљубљивали у њу и почели издавати мукле,
једноличне гласове из набораних лабрда са белим длакама, као некад
стари Тројанци, који су се дивили красној Јелени кад се враћала из
бање. Пусте тако девицу у житницу са том задаћом да занесе ровку
срце и да избави народ житоглодавачки, као што је некад лепа
Јеврејка Естира избавила народ божји од султана асирскога, како то
пише у светој књизи, јер библија долази од грчке речи »библос«, као
што се просто каже »књига«.
Мишица обећа да ће ослободити житницу, јер то је случајно и
била мишја краљица, мекушкаста, плавушкаста, дебељушкаста
краљица, најљупкија дама што је икад весело тапкала по гредама,
живахно трчкала по рубовима и надасве умиљато поцикивала, кад на
својим шетњама наиђе на орахе, мрвице или корице хлеба; права
вила, лепа, лепушкаста, јасна погледа као бели алем, ситне главе,
глатке длаке, разблудна тела, румених шапица, кадиваста репа,
мишица племенита рода, лепа језика, која по природи воли да живи
лежећи, да не ради ништа, весела мишица, лукавија него који стари
доктор са Сорбоне који до темеља зна декретале, жива, бела трбуха,
пругаста по леђима, са ситним сисицама, које тек пупе, са бисерним
зубима, једре природе, краљевски залогај!
Та слика била је тако дрска да су се дворани запрепастили, јер
мишица се учинила свима да је права слика и прилика тада присутне
госпође Дијане. Краљица Катарина се смешкала, али у краља није
било никакве воље да се смешка. А добри ће Рабле да настави, не
хотећи да разуме што му очима мигају кардинали Дибеле и де
Шатијон, из велика страха за добријана.
– Лепа мишица, – настави он своју приповетку, – није дуго
шеврдала ни шепртљила, него од прве вечери, кад је дотапкала пред
ровка, завела га занавек својим нуђењем, пренемагањем, мажењем,
блудљивошћу, ситним заводљивим одбијањем, податношћу,
пренемагањем девојачким које хоће а не усуђује се, љубавничким
жаокама, полумиловањем, почетним варакањем, мишјим поносом
који зна своју вредност, свађама, да буде смеха, и смехом, да буде
свађе, тричаријама и другим милотама, женским издајама, умиљатим,
замамним преклапањем, свим оним замкама којима се у обиљу служе
женке по свим земљама. Кад је после многих поклона, миловања
шапама, чешкањем њушкама, улагивањем заљубљеног ровка,
мрштења, уздисаја, серенада, чашћења, вечера, обеда на гомили жита,
играрија, врховни настојник житнички победио скрупуле својој лепој
љубазници, омили њима та родоскврна и недопуштена љубав, па како
је мишица држала ровка за џиду, постаде она краљица свему и хтеде
да загади своје жито, да поједе слаткише и да опустоши све. Ровак то
допусти царици свога срца, мада се мрштио на ту неверу ровачким
својим дужностима и својим клетвама Гаргантији. Укратко, мишица
је са женском истрајношћу настављала свој честити посао, и једне
ноћи, кад су се веселили, сетила се свог честитог старца оца и
зажелела да и он у своје време једе жита, а ровку запретила како ће га
оставити самог да чами у кући, ако кћеринској љубави не буде пустио
потпуну слободу да се излије. Једним кретом своје шапе издаде,
дакле, речени ровак повељу, са великим печатом од зелена воска, са
узицама од гримизне свиле, љубавничину оцу, да му је гаргантијанска
палата отворена у свако време, па сме да посећује своју добру, врлу
кћер, да је љуби у чело и да једе по милој вољи, али у којем куту.
Дошао онда старац бела репа, частан миш, тежак двадесет и пет унча,
који корача као судски претседник, дрма му се глава, а за њим иде
петнаест-двадесет синоваца, сви зубати као турпија, те разложише
ровку лепим речима и свакаквим разговорима да су му они, рођаци
његови, верно одани, па ће се потрудити да му преброје ствари које
су му на бризи, да их ваљано поређају, лепо и добро етикетирају, нека
Гаргантија, кад дође да све прегледа, затекне у најбољем реду
финансије и штедњу у намирницама. То је личило на истину. Ну,
сиромаху ровку, уза сав тај морал, биле су ипак на неприлику неке
вести одозго и љута грижа ровачке савести његове. Када је мишица
видела да он нема воље ни за што и да му лоше иду послови,
забринула се за бригу свога господара, који је био постао »мртва
рука« њена, и смислила да му у шали, а била је од његова рада већ и
занела, утиша сумње и умири душу консултацијом, извршеном на
сорбонски начин, те позвала научнике од своје пасмине. Довела му,
дакле, по дану неког господина Евгоа, који је био изишао из сира, где
је живео у апстиненцији, старог пацовског исповедника, силно гојног,
обешењака доброћудна лика, у лепој црној одећи, широког као кула,
са малом тонзуром на глави од мачје шапе. Био је то озбиљан пацов,
са манастирским трбухом, а проучио је прве научнике, гутајући
декреталске пергаменте и клементинске хартијетине, књиге сваке
врсте, од којих су му неке омазале и седу браду. И њега је за велику
част и поштовање великој врлини његовој, мудрости и чедноме
животу у сиру, допратила чета црних пацова, здружених са лепим,
милим, поверљивим мишицама, јер још нису биле прихваћене
концилске одлуке, те им је било слободно да узимају ваљане женске
за наложнице. Ти пацови и мишеви поређали се надарбински и
бенефициски у два реда, да помисли човек е је литија од универзитета
до ландиског сајма. И сви они њуше намирнице.
Кад су се сви сместили за церемонију, прихвати реч мишји
кардинал и изговори проповед у мишјој латинштини, да докаже ровку
како нико осим бога није над њим; и да он само богу дугује
послушност; затим много лепих, напирлитаних парафраза
еванђелских цитата, да се искрену начела и залуде присутни:
напослетку лепе опомене, испрекрштане стазама здравог разбора.
Проповед се завршила опширним говором, у којем су бубале гунђаве
речи у част ровкама, међу којима је овај ровак најчувенији и најбољи
што га је икад било под сунцем; и то је сасвим заслепило житничког
чувара.
 Доброме племићу се сасвим заглавио вртеж или се завртела
глава и он те пацове што тако лепо говоре смести у своме дому. Ту су
се дан и ноћ ориле златне хвале и испевале се њему у част неколике
песме, па се и славила дама којој је свак љубио шапу и њушкао весела
крста. На крају крајева домаћица, знајући да још посте неки млади
пацови, одлучи да заврши своје дело. Послужи се, дакле, врло добро
њушком, послужи се на љубавни начин, уз бескрајно пренемагање,
од којега би и јединцато било довољно да животињама упропасти
душу, и рече ровку да он улудо траћи време, драгоцено њиховој
љубави, кад овако обилази и стражари у своме послу; вазда је на путу
и путовању и никад она не ужива његов квоцијенат; кад га је жељна,
јури он по олуцима и лови мачке; а она би волела да јој је увек
спреман као копље и умиљат као птица. Онда од бола истргне себи
једну седу длаку, узвиче се да је најнесрећнија мишица што је икад
била на свету, и заплаче. На то јој одврати ровак да је она господарица
свему, и хтеде да се јогуни; али, после пљуска суза што је испустила
дама, замоли он за примирје и запита за њене жеље. Одмах се онда
осушиле сузе, па му мишица пружила шапу да је пољуби и
посаветовала га нека наоружа војнике, ваљане искушане пацове,
некадање кондотјере, сигурну чељад која ће обилазити с опходњом и
вребати. Све буде разборито одређено. Ровак је могао цео дан даље
да скаче, игра, слуша песме и баладе које су му испевали песници, да
игра на лаути, на мандори, саставља акростихе, части се и једе.
Једног дана, кад му је љубавница устала по порођају, пошто је
родила најлепшег мишастог ровка, или ровачасту мишицу, не знам
какво је име наденуто томе производу љубавне алхемије, но ви знате
добро да су га адвокати позаконили (маршал де Монморанси, који је
био оженио сина једном позакоњеном копиланком реченога
господара краља, положи руку на мач и стисне балчак, да је била
страхота), приредила се у житници свечаност, са којом се не могу
упоредити никакве свечаности ни дворске параде какве знате, па ни
на пољу Кандору. По овим кутовима забављали су се мишеви. Свуда
су биле свакакве игре, концерти, гозбе, приредбе, сарабанде, музике,
веселе песме, сватовци. Пацови су избијали дно лонцима, откривали
врчеве, изваљивали боце, испакивали залихе. Јавиле се реке од
горушице, некидане шунке, расуло се много. Све је текло, цурило,
мокрило, ваљало се, а мали пацови су газили по потоцима зеленог
соса. Мишеви су пловили по слаткишима, стари гинули за пастетама.
Било је куна које су јахале на усољеним говеђим језицима. Неки
пољски мишеви пливали су у лонцима, а најлукавији су возили жито
у своје засебне рупе, користили се метежом на свечаности, да би се
обилно снабдели. Ко год би прошао поред орлеанских гуња,
поздравио би их загризавши једампут, а често и двапут. Укратко, била
је то римска покладна поворка. Ко је добра слуха, чуо би како цврче
таве капалице, у кухињама криче и вичу, пуцкају пећи, звече ступе,
клокоћу лонци, хучу ражњеви, лупкају кошеви и кошарице, шуште
колачи, звецкају ножеви, а мале ножице тапкају ситно као град по
поду. Била је то теревенка која ври, тамо амо трчкарају слуте
запослене у кући, слуге за столом, слуге потркуше, слуге коњушари,
да се и не броји музика, вртежи лакрдијашки, свачији комплименти,
бубњање војничко, граја сва три сталежа. Укратко, толико бијаше
весеље да су се сви ухватили и повели свеопште коло у славу тој
красној ноћи.
Ну, уто се зачуо страшни корак Гаргантијин, како се пење уза
степенице у своме дому, да дође у своје житнице, па се тресле греде,
под и све. Неки стари пацови запиташе за тај громот, а како нико није
знао шта је тај корак господаров, утекоше некоји у велику страху, а и
право су учинили, јер је господар изненада ушао. А кад је спазио
гунгулу те господе пацова, кад је видео да су му појели укухано воће
и све из лонаца, смућкали горушице, све загадили, замазали, стаде он
ногом на ту веселу гамад, да је смрви, не пуштајући јој времена ни да
зацикне; и тако им је искварио красне свилене хаљине, бисер,
баршун, дроњке и разбио свечаност.
– А шта се догодило ровку? – запита краљ, којему је нестало
замишљености са лица.
– Ха, господару, – одговори Рабле, – ето како је гаргантијански
род био неправедан. Погубили су га; али, пошто је био племић,
одрубили су му само главу. То је било зло, јер је и сам био преварен.
– Забраздио си предалеко, драговићу, – примети краљ.
– Не, господару, – одврати Рабле, – него превисоко. Зар ви нисте
проповедаоницу поставили изнад круне? Ви сте ми заискали да
изговорим проповед. Ја сам је и изрекао еванђелски.
– Поштовани дворски попо, – шапне му у ухо госпођа Дијана, –
а шта би било, да сам ја пакосна?
– Госпођо, – одговори Рабле, – зар не би требало да краља,
господара вашега, чувате од краљичиних Талијана који овде врве као
скакавци.
– Јадни проповедниче, – шапне му кардинал Оде, – гледајте да
умакнете у туђину!
 – Ах, монсењеру, – одговори добријан, – за кратко ћу време бити
ја у сасвим туђој земљи.
– Јада ти, господине списатељу, – рече маршал, чији је син, како
свак зна, невернички оставио госпођицу де Пјен, са којом је био
верен, да узме француску принцезу Дијану, кћер једне даме овкрај
гора и краљеву, – што си се дрзнуо да се узнесеш у толику висину и
да дираш у тако високе личности? Хај, лоши песниче, ти волиш да се
узносиш! Ну, ја ти задајем реч да ћу те стићи и у висини.
– Сви ћемо стићи онамо, господине маршале, – одговори
пријашко. – Ну, ако сте ви пријатељ држави и краљу, захвалићете ми
што сам га обавестио о сплеткама Лоренаца, јер они су пацови, који
разарају све.
– Драговићу мој, – шапне му кардинал Шарл од Лорене, – ако
ти треба неколико златних дуката, да објавиш своју пету књигу
Пантагриела, исплатиће ти се из моје благајнице, јер си добро очитао
тој старој неваљалици, која је опчарала краља, а и њеној дружби.
– Дакле, господо, – запита краљ, – какав је ваш суд о тој
проповеди?
– Господару, – проговори Мелен де Сен -Желе, видећи да су сви
задовољни, – ја још никад нисам чуо бољег пророчанства
пантагријелског. И јест достојно песника који је написао оне
леонинске стихове на опатији у Телему:

Нек уђе амо сваки ко казује

Без омашака еванђеље свето,
Пут овог амо уточишта јака,
Где пада свака блудња наопака,
Што лажју мрака овај свет нам трује.

Сви дворани сложно одобрише суседу, свак је славио Раблеа, а

он брже умакнуо, са великом чашћу испраћен од краљевих пажева,
који су му по нарочитом налогу светлили буктињама.
Неки су Франсоа Раблеа, царску дику наше земље, кривили за
неваљалштине и мајмунске лакрдије које нису достојне тог
филозофског Хомера, тога кнеза мудрости, тог очинског средишта из
којега је потекло, откад је синуло испод земље, много дивних дела.
Не било оних који су окаљали његову божанствену главу! За свега
живота жвакали својим зубима песак они који нису разумели његову
мудру и умерену храну!
Ој, пилче бистре воде, вечни чувару фратарских апстиненција,
научниче од двадесет и пет карата, каква би тебе спопала кијавица и
вечити смех, кад би опет оживео на часак у шинонском крају те би
могао да читаш несклапно крпарење, докрпавање, прекрпавање оних
глупана у молу и дуру који су тумачили, објашњавали, кидали,
срамотили, криво разумевали, издавали, изневеравали, кварили,
фалзификовали твоје дело, којему нема равног! Колико је Панирж
затекао паса, забављених у цркви око хаљине његове даме, толико се
нашло академских ћурана са две шапе, без мождане опне у глави, без
трзаја у препонама, да окаљају твоју високу мраморну пирамиду, у
коју је заувек учвршћено свако семе фантастичних и комичних
измишљотина, осим величанствених поука у свакој ствари. Ма како
ретке биле хаџије, у којих има петља да пођу за твојим бродом у
узвишеној пловидби његовој по океану идеја, метода, фантазија,
религија, мудрости и заблуда људских, барем је тамјан њихов праве
вредности, чист и без мешавине, јер отворено признају твоју свемоћ,
свезнање и свезбор. Постарао се, ево, један бедни син веселе Турене
да теби прибави право, макар и малено, величајући твој лик и славећи
твоја дела, вечитог спомена, толико мила онима који воле сажета
дела, где је садржан сав духовни свет, где се састају, збијене као свеже
сардине у чуновима, све филозофске идеје, којегод биле, све науке,
уметности, речитости и још све театралне маскараде.
 ВЕШТИЦА.
СУКУБА.

Предговор.

Неки људи из племените земље Турене, који су својски уживали

у пишчевом жарком лову на старине, пустоловине, ваљане доживљаје
и милоте тога благословенога краја, помислили су да он зацело све
зна и запитали су га, али, разуме се, после пића, је ли пронашао
етимолошки разлог зашто су све даме у граду тако радознале и зашто
се једна улица у Туру зове Врућа улица. Он им је одговорио да му је
на велико чудо како су староседеоци заборавили, колико је много
манастира било у тој улици, где су од свирепе уздржљивости
фратарске и калуђеричке морали да се ужаре и зидови, а неке честите
жене су и затруднеле само што су се мало преполагано овуда
прошетале навече. Неки племић шљивар, који је хтео да изиграва
научника, рече да су некад сва блудишта градска била стрпана у овој
улици. Други се заплео у ситне научне мудролије и узео паметно да
говори, али га нису разумели како је одређивао својство речима,
слагао старинске мелодије и новости, упоређивао обичаје, цедио
глаголе, кувао језике, све од потопа, Јевреје, Калдејце, Египћане,
Грке, Латине, затим Турна који је основао Тур; најзад ће пријашко
рећи да »сhauld«, врућ, кад одбијеш слова х и л, потиче од речи
»саudaа«, реп, и да у тој ствари има неки реп; но даме нису ту
разабрале ништа осим свршетка.
Неки старац рече да је на томе месту било некад топло врело, из
којега је пио његов чукундед. Укратко, за мање време него што муви
треба да зграби своју суседу, скупила се пуна кеса етимологија, у
којој се језгра тој ствари не би нашла брже него ваш у прљавој
капуцинској бради. Ну, један учен човек, о којем су знали да је много
обилазио по свакаквим манастирима, много уља потрошио за својих
ноћи, прекопао много књига и нагомилао више папира и списа,
сандука, архива и регистара о туренској историји него што жетелац у
месецу августу натрпа у сушу сламе, тај је старац, искрхан, у
костобољи, без иједне речи пио у свом куту, па се као познавалац
осмехнуо и искезио, и тај се осмех завршио разговетним: »Којешта!«
– а то је писац чуо и докучио да у том има неки историски важан
догађај који би он у овој љупкој збирци могао у сласт да изнесе.
 Укратко, тај му је костобољац рекао:
– Својом причом којој је наслов »Ситан грех« стекли сте заувек
моје поштовање, јер тамо је истинито све од главе до пете, а ја мислим
да је то драгоцено преобиље у таквим стварима. Ну, ви зацело не
знате шта се догодило с оном Маварком коју је у манастир стрпао
речени господин Бриен из Рош-Корбона? А ја то добро знам. Ако вас,
дакле, голица етимологија оне улице, а и ваша египатска калуђерица,
узајмићу вам један занимљив и старински лов, на који сам наишао у
архиепископским старим списима, кад су понешто рашчишћавани у
једном часу кад нико од нас није знао увече хоће ли му сутра бити
жива глава. Не би ли вам то, дакле, било сасвим по вољи?
– Би! – одговори аутор.
Тако тај вредни сабирач истина предаде писцу неколико лепих
прашњавих пергамената, и он их је уз велик труд превео на
француски језик, а били су то веома стари црквени парнички списи.
Мислио је да ништа неће бити голицавије него што је збиљско
васкрсавање тог стародревног доживљаја, из којег се јасно разбире
неука безазленост лепих старих времена. Па, слушајте! Ево како су
били поређани ти списи, којима се писац послужио по својој вољи,
јер им је језик био врашки укочен.

I.
Шта је била сукуба2.

† У име оца, сина и духа светога. Амин.

Лета господњег хиљаду две стотине седамдесет и првог, преда
мном, Жеромом Корнијем, великим пенитенцијаром, црквеним
судијом, овлашћеним за то од господе чланова каптолскога збора
Светога Маирикија, катедрале у Туру, пошто су то расправили у
присуству нашег господина архиепископа, Жеана де Монсоро, по
јадиковкама и тужбама градских житеља, чија ће се молба доле
приклопити: јавили су се некоји људи племићи, грађани, сељаци из
епархије и исказали ниже наведене ствари о неваљалштинама неког
демона који је под сумњом да је узео женски лик и много кињи душе
у епархији, а сада је затворен у каптолском затвору; и да се сазна
истина о реченим тужбама, започели смо овај записник, данас у
2
»Sucuba« је мора која подилази мушкарце, а »incubu« мора, злодух који
наваљује на женске.
понедељак, једанаестог децембра, после мисе, да казивање сваког
појединца саопштимо реченоме демону и њега испитамо о
споменутим фактима који му се приписују те да му пресудимо по
законима, донесенима против демона.
А овој истрази присуствовао је и водио записник Гијом
Турнбуш, каптолски рубрикатор, човек учен.
Прво, приступио је Жеан, по презимену Тортбра, грађанин из
Тура, који по дозволи држи гостионицу »Код роде« на Мостном тргу
и заклео се спасењем своје душе, положивши руку на света еванђеља,
да неће исказивати ништа сем оног што је сам видео и чуо. Затим је
исказао ово:
– Ја изјављујем да је отприлике пре две године дана, пред
празник светог Јована, кад се пале кресови, дошао к мени неки
племић којег у први мах нисам познавао, али је јамачно био у служби
нашега господара краља и тада се у нашу земљу био вратио из свете
земље, те ми понудио да му изнајмим летњиковац који сам био
саградио на каптолском подручју, близу места званог Сент-Етјен, и ја
сам му га изнајмио на девет година за три византиска дуката од сува
злата.
У тој кући је споменути племић сместио лепу љубазницу своју,
на око жену која је била одевена на туђински начин као Сараценка
или Муслиманка, а није никоме допуштао да је види ни да јој се
приближи ближе него што може да добаци лук, но ја сам јој рођеним
очима видео на глави шарено перје, натприродну боју у лицу и очи
које су јој се жариле јаче него што знам да искажем и из њих је избијао
паклени огањ.
Како је покојни каваљер претио смрћу свакоме ко би немерио
да њушка око те куће, ја сам се од великог страха оканио речене куће
и све до данашњега дана задржао сам тајом у души неке слутње и
сумње о злохудој појави те туђинке, која је била тако живахна да још
никад нисам видео овакву жену.
Како су неки и свакакви људи држали тада да је речени
господин каваљер мртав, па су говорили да га неким бајањем,
љубавним напицима, чинима и чаролијама ђавољим одржава на
ногама та женска прилика која је хтела да се настани у нашој земљи,
изјављујем ја да сам вазда виђао господина каваљера тако бледог, да
сам обично упоређивао његово лице са воском ускршње свеће; а како
зна сва чељад у гостионици »Код роде«, тај каваљер је погребен девет
дана после свог доласка. По казивању његова коњушара, покојник се
ватрено парио са реченом Маваркињом пуних седам дана, закључан
у мојој кући, и није излазио, а и ја сам га чуо како је то страшно
признавао на смртној постељи.
Неки су говорили у оно време да је та ђаволица реченог племића
привезала уза се дугом косом својом, а та коса је снабдевена неким
врелим својствима, по којима теку на хришћане паклени огњеви у
облику љубави и приморавају их на толики рад да им се душа извлачи
из тела и предаје сотони. Ну, ја изјављујем да нисам ништа видео од
тога, него једино мртвог, премореног, немоћног каваљера који није
могао да се миче, а ипак је, успркос своме исповеднику, хтео још да
иде својој љубазници, и разабрало се да је то господин де Беј, који је
био у крсташком рату, а како су говорили неки у граду, опчинио га је
неки демон, са којим се састао у азиским земљама код Дамаска или
на другим местима.
Уступио сам, дакле, споменутој непознатој дами своју кућу по
погодбама у најамном уговору. Ну, кад је умро господин де Беј,
отишао сам ипак у своју кућу, да дознам од те туђинке жели ли остати
у моме стану; и после тешке муке одвео ме к њој неки необични
човек, напола го, црн и белих очију. Кад сам угледао ту Маварку у
одаји која се сјала од злата и драгог камења, а осветљена била многим
свећама, у лакој одећи, на азиском ћилиму, са неким другим
племићем којему је већ гинула душа, нисам се усудио да је чврсто
погледам, јер би ме очи њене намамиле да јој се одмах подам, тим пре
што ме је глас њен већ голицао по трбуху, увртео ми се у главу и
заводио ми душу. Кад сам то чуо, ја сам одмах утекао, од страха
божјег, а и вражјег, а њој сам оставио кућу, колико је воља да је држи,
толика је била опасност да гледам то маварско лице, из којег избија
ђавољи жар, па још ногу, која је ситнија него што сме да је има права
женска, и да слушам њен глас који ми је чепркао по души; а од тога
дана нисам више марио да одлазим у своју кућу, од великог страха да
не стрмекнем у пакао. Рекох.
Са тим је Тортбраом суочен онда неки господин Абисинац,
Етиопљанин или Нубијац, црн од главе до пете, без мушке снаге
којом су обично снабдевени сви хришћани, и како је он истрајао у
свом ћутању и после мучења, на које је ударан био неколико пута и
много је цвилео, доказало се да он не зна да говори језик наше земље.
А речени Тортбра је познао тога Абисинца јеретика, јер је био у
његовој кући, у друштву са споменутим злодухом, и био је под
сумњом да је помагао у чаролијама.
 Речени Тортбра је исповедио своју чврсту веру католичку и
изјавио да не зна ништа више, него тек понешто што знају и сви
други, а он није томе никако био сведок него је само чуо.
На позив који му је упућен приступио је онда Матје, зван
Коњфети, надничар на имању Сент-Етјен, па пошто се заклео на света
еванђеља да ће говорити истину, признао нам да је увек виђао јаку
светлост у стану речене туђинке, чуо много смејање, силно и врашко,
што дану и по ноћи, празником и посним данима, особито у великој
недељи и о Божићу, као да су у кући многи људи. Затим је изјавио да
је видео на прозорима тога стана свакаквог живог цвећа које је цвало
зими на чаролијски начин, особито руже, за мраза, и других ствари
којима треба велике топлине; али, томе се није нипошто чудио, јер
речена туђинка је тако горела, да је њему, кад би се она навече
прошетала уз његов зид, сутрадан израсла салата, а неколико пута је
избијао сок из дрвећа, кад би се она окрзнула сукњом, и брже су
избијали изданци. На крају свега изјавио нам је речени Коњфети да
не зна ништа више, јер он по дану обрађује земљу и одлази на починак
кад лежу кокоши.
Затим смо, такођер под заклетвом, саслушали жену реченога
Коњфетија о стварима које је дознала у овом спору, а она се
успротивила да призна ишта друго осим самих хвала реченој
туђинци, јер откад је дошла она, муж њен поступа са њом боље, због
суседства са том добром дамом која по ваздуху разастире љубав, као
сунце своје зраке, и друге несклапне будалаштине које нисмо
записали овде.
Трећи је приступио господин Ардијен V, властелин од Мајеа,
који је, на нашу смерну молбу да допринесе својој вери, одговорио
пристанком и задао тврду заклетву као јунак витез да неће говорити
ништа осем онога што је видео.
Изјавио је онда да се у крсташкој војсци упознао са демоном о
којем је реч. Затим је у граду Дамаску видео покојнога господара де
Беја, кад се тукао на турниру да би она само њему јединоме припала.
Речену дрољу или демона држао је у то време господин Жофроа IV,
властелин од Рош-Позеја, који је имао обичај да говори како ју је
довео из Турене, још док је била Сараценка; томе су се много дивили
француски витезови, па и њеној красоти која је узвитлала силну
прашину и саблажњиве метеже у табору. За време похода та дроља је
била крива за неколико убистава, пошто је Рош-Позе био већ потукао
неколико крсташа који су хтели да она само њима припада, јер је
стварала сласти, да им нема равних, како су говорила нека господа
коју је она тајом обдарила. Ну, на концу конца, кад је господин де Беј
убио господина де ла Рош-Позе, постао је једини господин и господар
томе убојничкоме створењу, па ју је сместио у манастир или харем по
сараценском. Дотле су је виђали и слушали како на својим гозбама
избацује небројена прекоморска наречја, арапштину, грштину из
латинскога царства, маварштину и још француштину као нико од
оних који су најбоље знали француске језике у хришћанској војсци, и
отуд је настало веровање да је она од врага.
Речени господин Ардијен признао нам је да је није никад
обљубио у светој земљи, а није то било од страха, нити зато што је
није марио, нити из којег другог узрока, него мисли да је ту срећу
имао стога што је на себи носио комадић истинскога крста, а имао је
и неку одличну даму из грчке земље, и она га је спасла од погибије
тиме што му је и по ноћи и по дану заокупљала љубав, јер му је
одузимала управо све и ништа није остављала другима ни у срцу ни
другде.
И исказао нам је речени господин поуздано да је женска,
настањена у Тортбраову летњиковцу, заиста она Сараценка која је
дошла у земљу Сирију, јер га је к њој позвао млади господин де
Кроамар, који је, по казивању госпође де Кроамар, његове матере,
седми дан по томе умро, сасвим упропашћен од речене дроље која му
је својим општењем испила све животне сокове а необичним
прохтевима потрошила му дукате.
Запитан затим, као човек пун честитости, мудрости и угледа у
овој земљи, шта он мисли о тој жени, позван од нас да разгали своју
савест, јер је у питању тако грозан догађај, вера хришћанска и
праведност божанска, одговорио је речени господин:
Приповедали су му неки у крсташкој војсци да је та ђаволица
била увек девица свакоме ко год ју је јахао и да је у њој зацело био
Мамон који јој је стварао ново девичанство за сваког од њених
љубавника, и небројене друге будалаштине пијанога света које нису
биле такве да би се од њих начинило пето еванђеље. Али, и он, старац
витез при крају живота који не мари више за напаст, осетио се заиста
младићем на оној последњој вечери, којом је она погостила господина
Кроамара; глас тога демона погађао га је право у срце још пре него
што му је стизао кроз уши и улевао му у тело такву жарку љубав да
му је сав живот нестајао онамо одакле је и потекао; а напослетку, да
му није помогло кипарско вино, којега се напио да склопи очи и да се
извали под клупу, па да не гледа више пламене очи домаћици
ђаволици и не гине за њом, нема сумње да би утукао младога
Кроамара, само да се један једини пут наужива те натприродне жене.
После тога се постарао да исповеди ту злу мисао. Затим је по упутству
одозго узео опет од жене своју реликвију истинскога крста и није
одлазио из свога двора; али, поред све те хришћанске опрезности онај
глас му се врзао понекад по мозгу, а изјутра се често сећао те прсате
ђаволице, жарке као труд. А пошто толико жеже поглед на ту дрољу,
јер га она распаљује као младића, њега који је готово већ мртав, и
пошто га је она тада стајала силног врења животних сокова, замолио
нас је речени господин да га не суочавамо са том архиљубавницом,
којој је, ако не враг, а оно бог отац дао неку особиту власт над
људским стварима. Затим је отишао, пошто је прочитао своје исказе
и још познао горе споменутог Африканца као службеника и пажа
дамина.
Четврто, пошто смо у име каптола и нашега архиепископа
задали веру да неће бити ни у чему и ни на какав начин мучен, ударан
на муке ни узнемириван, и неће више бити позиван по свом исказу,
обзиром на његова трговачка путовања, пошто му је било зајамчено
да се сасвим слободно сме удаљити, приступио је један Јеврејин, по
имену Саламон ал Растшил, којега смо морали да саслушамо, поред
свег бешчашћа његове личности и његова јеврејства, једино зато да
бисмо све дознали о неваљалштинама горе споменутог демона. Ну,
реченоме Саломону није тражена никаква заклетва, јер он је изван
Цркве, одвојен од нас крвљу нашега Спаситеља (Тrucidatus Salvator
inter nos).
Запитан зашто се јавља без зелене капе на глави и без жутог
круга над срцем на одећи, по црквеним и краљевским одредбама,
показао нам је речени ал Растшил писмене уступке које му је издао
наш господар краљ и признао сенешал туренски и поатуски.
Затим нам је изјавио речени Јеврејин да је много трговао са
дамом, настањеном у кући гостионичара Тортбра, продавао јој златне
свећњаке од неколико кракова, са лепим резбаријама, судове од
позлаћеног сребра, купе искићене драгим камењем, смарагдима и
рубинима, да је за њу набављао са Леванта много драгоцених
тканина, персиских ћилимова, свиле и финог платна, укратко, таквих
дивних ствари како ниједна краљица у хришћанству не би могла рећи
да је тако снабдевена драгоценостима и кућанским потребама, и да је
он, са своје стране, добио од ње три стотине хиљада турских фунти за
реткости чијим се куповањем бавио, као што су мириси из Индије,
папагаји, птице, перје, мирођије, грчка вина и дијаманти.
 На позив судије да каже је ли јој добављао каквих
ингредијенција за чарање, крви нерођене деце, чаролиских књига и
свих оних ствари уопште којима се служе вештице, и кад му је дано
допуштење да све призна, без страха да ће бити икад још позиван и
узнемириван, речени ал Растшил се заклео својом јеврејском вером
да никако не тргује тим. Затим је рекао да је он запослен у много
већим пословима и не бави се таквим ситницама, јер је новчар неких
врло моћних великаша, као што је маркиз од Монферата, краљ
енглески, краљ кипарски и јерусалимски, гроф од Провансе, господа
млетачка и други људи у Немачкој; има он свакојаких трговинских
галија које плове у Египат под заштитом султановом, и тргује
скупоценим златним и сребрним стварима и зато често долази у
ковницу у Туру. Осим тога рекао је како је ту даму о којој је реч држао
за врло честиту, за природну жену, најљупкију и најумиљатију што је
икад видео. Услед гласа о њој да је врашки ватрена, занео се он
незграпно и заљубио у њу. А једног дана, кад је била удовица,
понудио јој да јој буде љубавник и она пристала.
Дуго је додуше од те ноћи осећао да су му разглављене кости и
растресена крста, али није искусио оно што су неки говорили, да онај
који се једном заплете ту више не излази него се растапа као олово у
алхемичареву топилу.
Затим је речени Саломон, – којега смо по спроводном писму
његову оставили на слободи, успркос томе исказу који довољно
доказује његово општење са ђаволом, јер је он жив и здрав остао тамо
где су сви хришћани гинули, – понудио нама погодбу о реченом
демону. Тојест: он нуди каптолу столне цркве за ту тобожњу жену,
ако она буде осуђена да се жива спали, толику откупнину, да би се на
цркви светог Маврикија могао довршити највиши звоник који се сад
гради.
Забележили смо то, да би у згодно време каптол могао
расправити. А речени Саломон је отишао, али није хтео да каже свој
стан, него рекао да му се каптолска одлука може јавити по једном
Јеврејину у јеврејском крају у Туру, који се зове Тобија Натанеус.
Реченоме Јеврејину показан је пре одласка Африканац, и он је у њему
познао демонова пажа. И казао је да Сарацени обично овако својим
робовима одузимају мушку снагу, да им повере надзор над женама,
по старинском обичају, као што се види код профаних историчара,
онде где приповедају о Нарзесу, генералу цариградском, и другима.
Сутрадан, после мисе, приступила је пред нас, пето,
преплеменита и одлична дама де Кроамар. Заклела се на света
еванђеља и изјавила нам у сузама да је сахранила свога старијег сина,
који је умро од наопаке љубави са демоном женскога рода. Тај човек,
ʼплемић‘ имао је двадесет и три године, био је савршене телесне
грађе, веома мужеван, веома брадат као и покојни отац његов. Поред
све мушке снаге своје за деведесет дана је постао сав блед,
упропастио се у општењу са мором из Вруће улице, како то вели
прости свет; и никакве материнске власти није она имала над тим
сином. Најзад, за последњих дана својих, чинио се као да је јадан
исушен црв, каквог домаћице налазе у којем куту, кад мету собе у
кући. И докле год му је снага допуштала да иде, вазда је одлазио, да
издахне живот код те проклетнице, где је и нестајала његова уштеда.
А кад је лежао у кревету и видео да му настаје последњи час, клео је,
проклињао, претио, говорио небројене погрде свима, сестри, брату, и
њој, матери; псовао је у лице капелану; одрицао је бога и хтео да умре
као проклетник; све то разјадило је службенике породичне и они су,
да спасу његову душу и избаве је из пакла, основали две годишње
мисе у катедрали. Затим, да би он био закопан у посвећеној земљи,
обвезала се породица Кроамар да ће сто година давати каптолу на
цвети восак за капеле и за цркву. За конац свему, сем злих речи што
их је чуо пречасни дом Луј По, редовник из Мармутјеа, који је дошао
да у последњем часу укаже верску утеху реченоме барону де
Кроамару, споменута дама тврди како није никад чула да би покојник
говорио икакве речи о демону који га је морио.
И отишла је племенита и одлична дама у великој тузи.
Шесто, пред нас је, по позиву, изишла Жакета, прозвана
Коломаз, кухињска судопера која долази у кућу да пере судове,
настањена сад на Рибљем тргу, те се заклела да неће ништа говорити
што не држи за истину и исказала следеће. Тојест, једног дана, кад је
дошла у кухињу реченоме демону, којега се није никако бојала, јер је
уживао само у мушкарцима, по вољи се нагледала у врту тог демона
женског рода, у сјајној одећи, како се шета са неким каваљером и
смеје се са њим као права правцата женска. Онда је разабрала у том
демону истинску сличност с оном Маваркињом коју је у Богородичин
манастир у Егрињолу сместио покојни сенешал туренски и поатуски,
господин Бриен, гроф од Рош-Корбона, а та Маваркиња је била
остављена на место слике девице богородице, мајке благословеног
нашег Спаситеља, коју су украли Египћани, пре осамнаестак година.
У то време, којег се нико не сећа, јер су били настали немири у
Турени, та девојка од својих осамнаестак година спасла се спалишта,
на којем је требало да буде спаљена, јер се покрстила, а споменути
покојни сенешал и покојна сенешалка кумовали су тој пакленој
девојци. За оно време сведокиња је била праља у манастиру и сећа се
бекства, у које се речена Египћанка дала двадесет месеци по уласку у
манастир, и тако вешто да се никад није сазнало куда је и како је
умакла. Сви су тада мислили да је уз помоћ вражју одлетела ваздухом,
јер се у манастиру није налазио никакав траг куда је прошла и свака
ствар је остала на овом обичном месту.
Господин Африканац би суочен са споменутом судопером и она
изјави да га није видела, мада је била жељна да га види, јер он је био
на стражи тамо где се Маваркиња сладила с онима које је испијала на
чеп.
Седмо, доведен је пред нас Иг ди Фу, син господина де Бридоре,
којему је двадесет година а предан је у руке своме господину оцу, под
јемством његова господства; и довео га је на саслушање онај чији је,
јер му је уредно утврђено и доказано да је са неколико непознатих
неваљалаца навалио на архиепископски и каптолски затвор, у намери
да спречи црквену судску власт и да испусти нека умакне демон о
којем је реч. Уза сву његову злу намеру наложили смо реченоме Игу
ди Фу да сведочи истинито о стварима које зацело зна о реченоме
демону, којим је он, како се тврдо верује, општио, и упозорили смо га
да се ради о његову спасењу и о животу речене демонке. Он је после
заклетве изјавио:
– Кунем се вечним спасењем својим и светим еванђељима, на
која сам положио руку, да ту жену, на коју сумњају да је демон,
држим за анђела, за савршену женску, и још за савршенију по души
него по телу; да живи у потпуном поштењу: пуна је милота и
архифинеса љубавних; није нипошто зла већ много помаже сиромахе
и беднике. Изјављујем да сам је видео како је ронила искрене сузе кад
је умро пријатељ мој господин де Кроамар. И стога што је оног дана
заветовала девици Марији да неће више примати у љубавну милост
младе племиће који су преслаби за њену службу, чврсто ми је и са
великом одважношћу ускратила сласти свога тела, те ми дозволила
једино љубав и срце своје, над којим ме учини господаром. После тог
милог дара живела је она, ма колико ми расла љубав, сама самцата у
својем дому, где сам проводио највећи део својих дана, срећан што је
видим и чујем. Живео сам тако уз њу, дисао исти ваздух што је улазио
њој у грло, гледао исту светлост од које су се сјале красне очи њене и
више се радовао томе послу него господа у рају. Одабрао сам њу да
ми буде заувек љуба, изабрао да једног дана буде моја голубица, моја
жена и једина пријатељица, а ја, јадни лудак, нисам од ње стекао
никакву сласт унапред, него напротив крепосних упутстава без броја:
како треба да стекнем глас ваљана витеза, да будем јуначан, честит
човек; да се ничега не бојим него јединога бога; да поштујем даме, да
служим само једној, и да их љубим за спомен на ту; затим, док ојачам
у ратовању, ако се њено срце буде још увек милило мојему, тек онда
ће моћи да буде моја, јер она ме веома воли и може да ме чека...
Уз те речи је заплакао млади господин Иг и плачући надовезао:
Кад је мислио о тој дражесној и слабој женској, чије су му се
руке чиниле недавно још пренежне да носе лаки терет златних ланаца,
није могао да се уздржи, премишљајући о оковима који је убијају и о
невољама које су је подмукло заокупиле, и одатле је потекла његова
узбуна. А он је пред судом слободно исказао своје болове, јер му је
живот толико чврсто здружен са животом те слатке љубе и
пријатељице, да ће онога дана, кад би њу стигла несрећа, умрети
зацело и он.
А речени млади племић је изговорио томе демону још небројене
друге хвале које сведоче како га је она опчинила и у обиљу доказују
грозовити, нечисти, неисцељиви живот и преварне чаролије којима је
он сад обузет, те ће о том пресудити наш господин архиепископ, да
би заклињањем и испаштањима спасао ту младу душу из паклених
замки, ако га ђаво није далеко претекао у њој.
Затим смо реченог младића предали опет у руке племенитоме
господину оцу његову, пошто је речени Иг познао у Африканцу
службеника окривљене.
Осмо, пандури нашег господина архиепископа довели су са
великом чашћу пред нас препоштовану и пречасну госпођу Жаклину
де Шаншеврје, приорицу Богородичина манастира, посвећеног брду
Кармелу, којој је покојни господин сенешал туренски, отац
монсењера грофа од Рош-Корбона, данашњег заштитника реченог
манастира, предао под власт Египћанку, названу на крштењу Бланша
Бриен.
Реченој госпођи приорици разложили смо укратко ту ствар која
се тиче свете цркве, славе божје, вечитог спасења људи из ове
епархије које је заокупио демон, а и живота једног створења које је
можда сасвим некриво. Пошто се разложила ствар, затражили смо од
речене госпође да искаже што зна о тајанственом нестанку кћери
њене у богу, Бланше Бриен, веренице нашег Спаситеља под именом
сестре Кларе.
 Онда је речена преплеменита, препоштована и премоћна
госпођа приорица изјавила ово:
Сестра Клара, којој се не зна порекло, али се слути да је од оца
и матере јеретика и непријатеља божјих, била је заиста замонашена у
манастиру који је под њеном канонском влашћу, покрај све
недостојности њене; речена сестра ваљано је свршила новицијат и
положила завете по светим одредбама њихова реда. Затим, кад је
положила завете, запала је у велику тугу и веома је побледела.
Запитана од ње, приорице, за своју тужну болест, одговорила је
речена сестра у сузама да јој никако не зна узрок; у њој ничу толике
сузе без броја, да и не осећа више лепу своју косу на глави; поврх
тога, гине за ваздухом и не може да се отме помами да скаче на
дрвеће, да се вере, како је била навикла за свог живота под ведрим
небом; по целе ноћи проводи у сузама и сања о шумама, у којима је
некад спавала под лиснатим дрвећем; а кад се сећа тога, мрзак јој је
манастирски ваздух који јој гуши дисање; у њој заковитлају зла
осећања и понекад је у цркви заокупљају мисли да се сва узбуни. Ја
сам онда храбрила сиротицу светим наукама црквеним, потсећала је
на вечито блаженство што га у рају уживају женске које су без греха,
и како је пролазан живот овде на земљи, а поуздана милост божја, јер
бог нас за неколико изгубљених горких радости награђује бескрајном
љубављу. Покрај свих тих мудрих материнских упута, зао дух се
одржао у реченој сестри. И непрестано је за службе божје и за
молитава гледала кроз црквене прозоре лишће на дрвећу и траву у
пољу; онда је од пакости упорно бледела као крпа, да би остајала у
кревету; затим је неколико пута трчкала по манастиру као коза која
се одрешила од коца. Напослетку је измршавила, нестало јој велике
красоте и сва се превратила ни у шта. У тој невољи побојали смо се
ми приорица, мати њена, да не би умрла, и отправили смо је у
болничку собу. Једног зимског дана речена сестра утече, а не остаде
никаквих трагова од њених ногу, нити су била разваљена врата, ни
истргнуте кваке, ни отворени прозори, нити је ишта казивало куда је
прошла: страшан случај, о којем се мислило да се збио уз помоћ
демона који ју је морио и мучио. Уосталом, ауторитети
митрополитске цркве створили су закључак да је тој кћери пакленој
била задаћа да редовнице заведе са светих стаза њихових, а кад су јој
се засениле очи од красног живота њихова, вратила се ваздухом у
врзино коло к вешцима који су је, за поругу нашој светој вери, били
оставили место девице Марије.
 Пошто је то исказала, госпођу приорицу са великом чашћу, по
одредби нашег господина архиепископа, отпратише све до манастира
Мон-Кармела.
Девето, пред нас је дошао, по позиву који му је послан, Јосиф,
назван Лешалотје, мењач који станује изнад моста, под цимером
»Златни дукат«, и пошто се заклео својом вером католичком да неће
говорити ништа сем истине штогод зна о парници пред црквеним
судом, изјавио је следеће:
– Ја сам сиромах отац, много ојађен по светој вољи божјој. Пре
доласка вештичина у Врућу улицу имао сам једно једино добро, сина
красног као да је племић, ученог као поп, јер је пропутовао дванаест
и више путева по туђинским земљама; а био је добар католик; и
клонио се љубавних пожуда, зазирао још од женидбе, јер је био једина
потпора мојим старим данима, љубав мојих очију и ваздање весеље
мојему срцу. Био је то син којим би се поносио и краљ француски,
добар и јуначан човек, светлост мојој трговини, радост моме дому и
на концу конца богатство неоценљиво, јер ја сам на том свету сам
самцат, изгубио сам по несрећи своју другарицу а престар сам да бих
узео другу. А то, монсењеру, благо, којему нема равног, отео ми је
демон и одгурнуо у пакао. Јест, господине судијо, чим је он угледао
ту канију са сто ножева, ту ђаволицу, у којој је све на саму пропаст,
ту мајсторију радости и сласти, њу коју ништа не може да засити,
заплео се мој јадник син у лепак њене љубави и отад је живео једино
међу тим Венериним стубовима; али, није тамо поживео дуго, јер на
том је месту силна врућина и ништа не гаси жеђ у том бездану, макар
онамо набацали клице са свег света. Јаох, мој јадник син, кеса његова,
његове наде о породу, његово вечно спасење, сав он и више него он
пропаде у тај бездан, као просено зрнце у грло бику. Тако вам ја
остадох старац сиротан и нема ми више весеља него да видим на
спалишту тога демона који се храни крвљу и златом, тога паука који
је заплео и исисао више бракова и будућих породица, више срдаца,
више хришћана него што има губаваца у свим болницама за губавце
у хришћанству. Палите, мучите тога злодуха, тог вампира који се
храни душама; тог љутог тигра који пије крв; ту љубавну светиљку у
којој горе отров свих змија љутица. Затворите тај бездан у којем човек
не досеже до дна... Ја нудим каптолу своје новце за спалиште, а своје
руке, да запалим ватру. Пазите, господине судијо, да добро затварате
тога врага, јер у њој је пламенији огањ него што су сви огњеви на
земљи: сав огањ паклени у њену је крилу, Самсонова је снага у њеној
коси, а у њену гласу као да се јавља рајска музика. Она очарава, да у
један мах убије и тело и душу; смешка се, да гризе; љуби, да
прождире; укратко, уплела би у своју сукњу и свеца и навела га да
порекне бога. Син мој! син мој! Где је сада цвет мога живота, цвет
што га женска материца отфикари као маказама! Ах, господару,
зашто сте ме и звали? Ко ће мени вратити сина мога, кад му је душу
исисао трбух који задаје смрт свима а не даје живот никоме? Само
ђаво копа и не рађа ништа. То је моје сведочанство, а молим
господина Турнбуша да запише и не изостави ни словце, онда да ми
даде препис, да то казујем богу свако вече у својим молитвама, да му
довека довикујем у уши праведну крв и да од бескрајног милосрђа
његова измолим опроштење сину моме.
Долази двадесет и седам других исказа, али да се препишу са
правом објективношћу и у свој великој опширности, било би веома
досадно, много би се отегло и скренуло би ову необичну истрагу на
странпутицу; а по старим прописима треба ударати право на ствар,
као бик у свом главном послу. Ево, дакле, у неколико речи језгре тих
исказа: Многи добри хришћани, грађани, грађанке, житељи
племенитога града Тура изјавише: да је тај демон сваки дан банчио и
краљевски се частио; никад је нису видели ни у којој цркви;
погрђивала је бога; потсмевала се свештеницима; није се нигде
крстила; говори све језике на свету, а то је бог дао само светим
апостолима; много су је пута сретали у пољу где јаше неку непознату
животињу која лети у облаке; не стари и лице јој је навек младо; истог
се дана отпасала и оцу и сину и говорила да њена врата не греше; у
њој су и теку из ње неке шкодљиве струје, јер кад ју је једне вечери
спазио неки пекар, који је на клупи седео пред својим вратима,
дахнула је на њега толика врућа љубав, да је ушао у кућу, легао у
кревет, бесно се спарио са женом, а сутрадан га нашли мртвог, где
још ради; старци људи у граду троше на њену улазу што им је још
преостало дана и дуката, да се науживају сласти у радостима своје
младости, и скапавају као муве, сви против воље божје, а неки
поцрњују на смрти као црнци; демона тога не можеш никако да
видиш кад руча, ни кад доручкује, ни кад вечера, него она једе сама,
јер живи од мозга људског; неки су је видели како по ноћи одлази на
гробље и тамо једе нове мртваце, јер другачије није могла да засити
ђавола који јој је копкао и бунио се бурно у утроби; одатле су јој
настајале дубоке, опоре, грижљиве, праскаве, трзаве, нагле и ђавоље
кретње, загрљаји, љубавно и пожудно превијање, из којега су понеки
људи излазили бледи, исцеђени, изгрижени, изнемогли, смрвљени; а
откад је дошао наш Спаситељ, који је ђавола стерао у тело прасцима,
није се нигде на свету видела дивља звер овако опака, овако отровна
и грабежљива, па да се и град Тур баци у то Венерино поље, расуо би
се као зрневље и тај би га демон прогутао као јагоду.
Затим небројене друге приче, разговори и искази, из којих се
јасно разбирало паклено порекло те жене, девојке, сестре, баке,
супруге, девојчице или брата ђаволова, и још у обиљу докази о њеној
пакости и о несрећама које је разасула по свим породицама. А кад би
се оне могле да изнесу овде по исказу оног пријана којему и дугујемо
откриће, личило би то на страховити јаук што се отимао Египћанима
у седмој гладној години. А истрага је била на велику част господину
Гијому Турнбушу, који је средио све записнике.
Еле, на десетој седници завршена је та истрага која је дотерала
до зрелих доказа, била снабдевена поузданим сведочанствима,
довољно натрпана појединостима, тужбама, приговорима, узвратима,
терећењима, позивима, читањем исказа, јавним и засебним
признањима, заклетвама, одгађањем, јављањима пред суд и
побијањима, на која је морао да одговара демон. Зато су и говорили
свуда грађани: све ако је она и заиста ђаволица и има у себи рогове,
сакривене у телу, којима испија људе и крха их, та би жена дуго
морала да плива по том мору списа, док не стигне жива и здрава у
пакао.

II.
Поступак против тог демона женскога рода.

† У име оца, сина и духа светога. Амин.

Лета господњег хиљаду две стотине седамдесет и првог јавили
су се пред нас, Жерома Корнија, великог пенитенцијара, црквеног
судију, канонски овлашћеног:
Господин Филип Дидре, судија града и тврђаве Тура и
провинције Турене, који живи у своме дворцу у Печењарској улици,
у Шатонефу; мајстор Жеан Рибу, старешина братства и цеха
сукнарскога који живи на Бретањској обали, под цимером »светог
Петра у оковима«; господин Антоан Жан, поротник, старешина
мењачкога цеха, који живи на Мостном тргу, под цимером »светог
Марка који броји туренске фунте«; мајстор Мартин Борентин,
градски стрељачки капетан, који станује у тврђави; Жеан Рабле,
градитељ бродова, који станује на обали острва светога Жака,
благајник лоарских лађара; Марк Жером, зван Машфер, чарапар, под
цимером »светог Себастнјана«, претседник мировног суда, и Жак,
зван де Вилдоме, крчмар, виноградар у главној улици, »код
Шишарке«; томе господину Дидре, судији, и тим грађанима турским
прочитали смо следећу молбу, а они су је написали, потписали и
одредили да се поднесе црквеноме суду.
Молба.
»Ми потписани, сви грађани турски, дошли смо у дворац нашега
господина Дидре, судије туренског, за отсутности нашег начелника,
и замолили смо га да саслуша наше тужбе и јадиковке, са којима
одлучно излазимо пред суд архиепископу, судији црквених злодела,
чија је надлежност да прогони ово што износимо.
»Одавно већ дошао је у овај град зао демон у женском лику, и
та женска живи у месту Сент-Етјену, у кући гостионичара Тортбра,
на каптолскоме подручју, а под световном судском влашћу
архиепископске госпоштије. Та туђинка бави се блудничким занатом
на издајнички и злоупотребни начин и са толиким погоршавањем
порока, да прети пропашћу католичкој вери у овом граду, јер они који
јој одлазе враћају се сасвим упропашћене душе и одбијају верску
помоћ небројеним саблажњивим разговорима.
»Па како је овде у питању част и сигурност наших породица; јер
се још никад у овом крају није знала никаква лудокрвна женска или
блудница која на оволику штету ради свој блудни посао те овако
очито и љуто угрожава живот, уштеде, морал, чистоту, религију и све
у грађана овога града:
»Потребно је да се испита њена личност, њено имање и њено
неваљало владање, да се углави, јесу ли та љубавна дела природна и
не потичу ли, како то казују њени поступци, од неке чаролије
сотонине, јер сотона долази често међу хришћане у женском лику,
као што се види из светих књига, где се приповеда како је наш
благословени Спаситељ однесен на гору и оданде му Луцифер или
Астарот показао плодне госпоштије у Јудеји, и на више су места
виђали сукубе или демоне, који су женског лика, а неће да се враћају
у пакао и задржавају у себи незајазљиву ватру, па настоје да се
разгаљују и да живе усисавајући душе.
»У случају са реченом женском има безброј сведочанстава о
ђаволији, о којој неки људи отворено говоре, и како је у корист
спокоја речене женске да се рашчисти ствар, па да не лете више за
њом неки људи, упропашћени њеним пороцима;
 »Са тих разлога молимо ми да нашем духовном господару, оцу
ове епархије, преплеменитоме и светоме архиепископу Жеану де
Монсоро изволите на оцену подастрети тужбе његових ојађених
верника.
»Са тим ћете извршити дужност своје службе, као што и ми
вршимо своју дужност као службеници сигурности у овоме граду,
свак у оним стварима о којима у свом подручју има да се стара.
»И потписали смо ово, лета господњег хиљаду две стотине
седамдесет и првог, на дан свих светих, после мисе.«
Кад је господин Турнбуш прочитао ту молбу, ми, Жером
Корниј, рекосмо молитељима:
– Господо, остајете ли ви данас при овом што кажете, имате ли
и других доказа сем ових које смо ми сазнали и обвезујете ли се да за
истину о овом јемчите пред богом, пред људима и пред оптуженом?
Сви су зајамчили, осим мајстора Раблеа, а речени се Рабле
повукао из тужбе и рекао да ту Маваркињу држи за природну жену,
за ваљану дрољу, којој је једина мана што је очувала врло високу
љубавну температуру.
Ми, дакле, овлашћени судија, после зрела размишљања, нашли
смо разлога да се одазовемо молби речених грађана и одређујемо да
се поведе поступак против женске, затворене у каптолској тамници,
по свим законима, канонским прописима и наредбама против демона.
Ову наредбу, преиначену у позив, прогласиће градски телал по
целоме граду, уз трубе, да је сви сазнаду, да свако сведочи по својој
савести и да се могне суочити са реченим демоном, а напослетку, да
оптуженица добије по обичају бранитеља, па да се преслушавање и
парница обаве ваљано.
Потпис: Жером Корниј.
А ниже: Турнбуш.

† У име оца, сина и духа светога. Амин.

Лета господњег хиљаду две стотине седамдесет и првог, десетог
дана у месецу фебруару, после мисе, по наредби нашој, Жерома
Корнија, црквеног судије, изведена је из каптолског затвора и
доведена пред нас женска, ухваћена у кући гостионичара Тортбра, на
подручју каптола катедрале светог Маврикија, подвржена дакле
световном и властелинском суду архиепископије турске, осим тога
што је она, по природи злочинстава за која се оптужује, подложна и
зависи од црквеног суда, што смо јој и саопштили, да би знала.
Пошто је затим озбиљно, потпуно прочитала и добро разумела,
прво, молбу градску, затим исказе, тужбе, оптужбе и поступке, који
су записани у двадесет и два записника господина Турнбуша, са
којима смо напред упознати, узнастојали смо, призивајући у помоћ
бога и цркву, да истражимо истину, најпре испитивањем речене
оптуженице.
Код првог испитивања затражили смо јој да каже у којој се
земљи или граду родила. Одговорила је:
– У Мавританији.
Онда смо је запитали има ли оца и матер или каквих сродника.
Одговорила нам је да их није никад знала.
Затражили смо јој да изјави како се зове. Одговорила је:
– Зулма, у арапском језику.
Запитали смо је откуд она говори наш језик. Одговорила нам је:
»Јер је дошла у ову земљу«.
Запитали смо је:
– Када је дошла?
Одговорила је:
– Пре дванаестак година.
Запитали смо је колико јој је година било тада. Одговорила је:
– Петнаест година, или готово толико.
Рекосмо јој:
– Ви, дакле, признајете да вам има двадесет и седам година?
Одговорила је:
– Признајем.
Рекли смо јој да је она онда она Маваркиња коју су нашли у
дупки богородичиној, затим ју је крстио архиепископ, а кумовали јој
покојни властелин од Рош-Корбона и госпођица д’Азеј, његова
супруга; затим су је сместили у манастир Мон-Кармел, где је
положила завете чистоте, сиромаштва, ћутања и љубави према богу,
уз божанску помоћ свете Кларе. Она је одговорила:
– То је истина.
Запитали смо је држи ли за истините изјаве преплемените и
одличне госпође приорице Мон-Кармела, а и исказ Жакете, зване
Коломаз, кухињске судопере. Одговорила је да су њихове речи
највећим делом истините.
Онда јој рекосмо:
– Ви сте, дакле, хришћанка?
А она одговори:
– Јесам, оче.
У тај мах захтесмо од ње да се прекрсти и узме свете воде из
шкропионице, коју јој је примакнуо уз руку Гијом Турнбуш: кад је то
учинила и ми смо то видели, углављен је поуздани факат да је
Маваркиња Зулма, у нашој земљи названа Бланша Бриен, редовница
манастира посвећеног брду Кармелу, названа тамо сестра Клара и
осумњичена да је лажна појава женска, под којом се крије демон, у
нашем присуству извршила верски акт и тако признала власт
црквеног суда.
Онда јој рекосмо ове речи:
– Кћери моја, ви сте под тешком сумњом да вам је ђаво помогао
у бекству из манастира, јер се то збило сасвим натприродно.
Она одговори да је тада умакла на природан начин, на врата,
после вечерња, у одећи дом Жеана де Марсили, манастирског
визитатора, који ју је настанио у једном кућерку својем, у Купидовој
уличици, близу градске куле. Онда ју је тај свештеник дуго и врло
добро учио љубавним сластима које она дотле није никако знала; те
су јој се сласти веома свиделе и лепо јој омилиле. Онда ју је господин
од Амбоаза опазио на прозору у том заклоништу и силном се
љубављу заљубио у њу. А како га је она од срца волела више него
фратра, утекла је из страћаре у којој ју је држао дом Марсили, за своју
насладу. Онда је похитала у Амбоаз, у двор реченога племића, и тамо
је имала свакакве разоноде, лова, игара и красних хаљина као
краљица. Једног дана позвао је господин Амбоаз господина Рош-
Позеја да му дође на гозбу и весеље, па му барон Амбоаз показао њу
голу кад је излазила из бање, без знања њена.
А на тај се поглед речени господин де Рош-Позе разболео од
силне љубави за њом и сутрадан у двобоју убио господина Амбоаза;
и са великом силом, успркос плачу њену, одвео ју је у свету земљу,
где је она проводила живот жена љубазница, којима се много клањају
због красоте. Затим се, после многих пустоловина, вратила у ову
земљу, успркос своме страху од несреће, јер је таква била воља
господину и господару њену, барону де Беју, који је гинуо од јада у
азиским земљама и желео да угледа опет свој очински дворац. А њој
је обећао да ће је избавити из сваке невоље. Она је тако веровала и
уздала се у њега тим више што га је силно љубила. Ну, кад стигоше у
ову земљу, спопала господина де Беја болест и јадно је умро, а није
се лечио никаквим лековима, и ма колико да је она преклињала и
молила, било је узалуд, јер је мрзио лекаре, мајсторе видаре и
апотекаре; а то је цела целцата истина.
Онда рекосмо оптуженој како она дакле сматра истинитим
исказе честитог господина Ардијена и гостионичара Тортбра.
Одговорила нам је да их признаје за истините у највећем делу, а и за
зле, клеветничке и глупе на неким местима.
Позвали смо онда оптужену нека изјави је ли била у љубави и
телесном општењу са свим људима племићима, грађанима и другима,
о којима то сведоче својим тужбама и изјавама житељи. На то је
одговорила веома безочно:
– У љубави јесам, али у општењу не знам.
Рекли смо јој онда да су сви они помрли њеном кривицом. Она
је одговорила да њихова смрт не може бити њена кривица, јер им се
она увек ускраћивала, али што им се више уклањала, све су јој више
долазили и салетали је у бескрајном беснилу; а кад би је зграбили,
онда се дабогме од све душе подавала, јер је у тој ствари уживала
сласти којима нема равних. Онда је рекла да признаје своје тајне
осећаје једино стога што су је позвали да у свему говори истину, а
љуто се боји оних који ишчашују удове.
Заискали смо јој онда нека нам, под претњом мучења, одговори,
какве су јој мисли биле кад би који млади племић умирао од општења
са њом. Она нам одговори да је била сва тужна и хтела да се убије;
молила се богу, девици Марији и свим свецима да је приме у рај, јер
је сретала само лепа и добра срца у којима није било никаква порока,
па кад би их видела мртве, подавала се великој жалости и држала себе
за неваљалицу или за створење којем је кобна судбина да се окужи.
Позвали смо је онда да каже где се молила.
Одговорила је да се моли у својој молитвеној соби, клечећи пред
богом, који по еванђељу види и чује све и на сваком је месту.
Запитали смо је затим зашто не посећује цркве ни службе божје
у благе дане. На том нам је одговорила да су они који су јој долазили
да је љубе бирали празнике за насладе, а она је све чинила њима по
вољи.
Ми смо јој хришћански приговорили да је била покорнија
људима него заповедима божјим.
 Онда је рекла да би се за оне који су је љубили бацила у ватру
на спалиште, јер се није никад у својој љубави поводила ни за чим
другим него за својом природом, и за све злато овога света не би дала
своје тело ни своју љубав ни краљу којега не љуби срцем, ногама,
главом, косом, челом и свиме на себи. Укратко, додаде још да се није
никад бавила блудничким послом и није ни трунак љубави продала
човеку којега није одабрала да буде њен, а онај који ју је један сат
држао у загрљају или јој само пољубио уста, имао ју је за сав живот
свој.
Позвали смо је затим да искаже откуд су јој драгоцености,
златни и сребрни судови, драго камење, краљевско покућанство,
ћилими и тако даље, што се нашло у њену стану и предано на чување
каптолскоме благајнику, а вреди, по исказу вештака, двеста хиљада
дуката. Одговорила је да јој је све уздање у нас, као у самога бога, али
не усуђује се да одговори на то, јер јој се то тиче најслађих љубавних
ствари у којима је одувек живела.
Запитана поново одговорила је: кад бисмо ми, судија, знали,
колик јој је жар за онога кога љуби, са коликом послушношћу иде за
њим по свакој било доброј било лошој стази, колико гледа да му буде
покорна, са коликом срећом слуша његове жеље и упија свете речи
којима је обдарују његова уста, колико обожава његову личност, и ја
бих, старац судија, био уверен, као и љубазници њени, да се никаквим
новцима не може платити та велика љубав за којом лете сви људи.
Онда је рекла да није никад ни од којег човека којега је љубила
заискала никакав дар ни наплату, него је потпуно задовољна што
живи у њиховим срцима; тамо се она љуљушка у неисцрпљивим и
неисказаним сластима, богатија је са тим срцем него да јој је ишта и
не мисли ни о чему другом већ да им узвраћа више радости и среће
него што добија од њих. Ну, уза све поновне забране њене,
љубавници су јој вазда силом давали миле дарове. Сад јој је један
долазио са низом бисера и говорио: »Ево, за доказ милој мојој да не
грешим кад велим како јој је кадиваста кожа беља од бисера!« и
вешао јој низ о врат, љубећи је свом силом. Она се жестила на те
будалаштине; али, није могла одбијати да прими накит, кад им је
годило да га виде тамо где га мећу на њу. У свакога је био другачи
ћеф. Сад би који други волео да цепа скупоцену одећу коју је
облачила да му угоди; онда је други узимао да је заодева сафирима на
рукама, на ногама, по врату и у коси; овај би је положио на ћилим, у
дугој кошуљи од црне свиле или баршуна и по целе дане јој се у
заносу дивио савршеним лепотама, а њој је то што јој желе
љубавници било на бескрајну сласт, јер јој је при томе било сасвим
лагодно. Затим је рекла да ми ништа не волимо колико своју насладу
и желимо да се све сија у лепоти, у складу, и напољу и у срцу, па су
сви желели да стан у којем она живи буде искићен најлепшим
стварима; и у тој мисли су сви њени љубавници исто као и она
уживали да ту расипају злато, свилу и цвеће. А како те лепе ствари не
худе ничему, није она имала снаге ни власти да спречава којег
каваљера, а ни каквог богатог грађанина који ју је љубио, да не би
чинио по својој вољи; и тако је морала да прима скупоцене парфиме
и друге милоте, за којима је лудовала, и отуда оно златно посуђе,
ћилими и драгоцености, што су јој поузимали судски људи.
Ту се свршава прво саслушавање речене сестре Кларе,
осумњичене да је демон, јер је нама судији и Гијому Турнбушу било
одвећ тешко да слушамо у својим ушима глас њен и сасвим нам се
била замутила памет.
Ми, судија, заказали смо друго саслушање три дана од данас, да
се потраже докази о бесомучности и пребивању демонову у телу горе
опоменуте, која је по наредби судијиној враћена у затвор под
надзором господина Гијома Турнбуша.

† У име оца, сина и духа светога Амин.

Тринаестога дана у реченоме месецу фебруару доведена је пред
нас, Жерома Корнија, и тако даље, сестра Клара, споменута горе, на
испит о фактима и делима за која се окривљује и да јој се докажу.
Ми судија рекли смо њој која се јавила да се по различитим
одговорима њеним у пређашњем испитивању види како никад нису
обичној жени, ма колико јој се допуштало, биле у власти толике
слободе да би проводила живот лудокрвне жене која је свима за
насладу, да би обарала толике мртваце и радила тако савршене
чаролије, ако јој не помаже неки демон који јој пребива у телу те мора
да му је нарочитим уговором продана душа. Доказано је, дакле, очито
да се под њеним ликом крије и ради неки демон који је зачетник тим
пороцима, а она се сад позива да изјави у којим је годинама примила
тога демона; да призна погодбе, углављене између ње и њега, затим
да искаже истину о заједничким њиховим злоделима. Она је
узвратила да жели одговарати мени човеку исто као и богу који ће
бити судија свима. Устврдила је онда да није никад видела демона,
није никад говорила са њим и никако није желела да га види; да се
није бавила куртизанским послом, јер на оне свакојаке насладе што
их ствара љубав није се давала никад другачије него поведена оном
слашћу коју је господар Створитељ улио у ту ствар и на то ју је увек
надраживала више жеља да буде слатка и добра господину којега је
љубила него од неке воље што непрестано подрхтава. Ну, кад је таква
божја воља, заклиње нас она да помислимо како је она сиротица
девојка Африканка, којој је бог дао веома врелу крв а памети њеној
тако лако разумевање љубавних сласти, да јој све срце заскакуће, чим
је погледа човек. А ако од пожуде за њом какав заљубљен господин
додирне њу и маши се руком било за којим местом на телу њену, она
је, хтела не хтела, под његовом влашћу, јер ће јој одмах клонути срце.
Од тога додира буди јој се у нутрини страх и спомен о свим красним
љубавним радостима и распаљује јој љуту жар, која проваљује у
висину, жеже јој по жилама и претвара њу од главе до пете у саму
љубав. И од оног дана кад је њој дом Марсили отворио разумевање за
те ствари, није јој никад било друге мисли на памети и разабрала је
тада да је љубав у таквом савршеном складу с особитом природом
њеном да се отад уверила како би у манастиру била усахнула и умрла,
да није било мушкарца и природног орошења. За доказ тога тврди она
сасвим поуздано да од свога бекства из реченог манастира није никад
била, ни једног јединог дана, ни пуки трунак времена, туробна ни
тужна, него увек радосна, и тако врши вољу божју, од које мисли да
се одвратила за све оно време што је провела у томе манастиру.
На то смо ми, Жером Корниј, приговорили реченоме демону да
у томе одговору очито хули на бога, јер сви смо ми створени на
највећу славу његову и на свету смо зато да га славимо и њему
служимо; треба да су нам пред очима његове свете заповеди и тако да
живимо светим животом, да бисмо стекли блаженство вечно, а није
да лежимо и да вазда радимо оно што и саме животиње чине тек у
неко време. Онда нам је речена сестра одговорила да је увек веома
поштовала бога; у свима земљама настојала је да помаже сиромахе и
беднике, давала им много новаца, одеће и плакала гледајући им
невоље; а на судњем се дану нада она да ће имати уза се много добрих
дела која су угодна богу и за њу ће вапити за милосрђем. Затим, да
није њене скромности, страха да не буде одбијена и бојазни неће ли
јој замерити каптолска господа, она би са радошћу потрошила своје
благо, да доврши катедралу светог Маврикија и онде би основала
задужбине за спасење своје душе, не жалећи нимало ни своје радости
ни личност своју; а уз ту би јој мисао биле на двоструку сласт њене
ноћи, јер би свака љубав њена положила по један камен за градњу те
базилике. И уз то још сви они који су је љубили драге воље би давали
своје добро за такву сврху и за њено вечно спасење.
На то рекосмо томе демону како се она не може оправдати што
је нероткиња, јер уза све толико општење са мушкарцима није јој се
родило дете; а то доказује да у њену телу пребива демон. И још,
једини Астарот или апостол знао је да говори свим језицима, а она
говори како се говори у свакој земљи, и то доказује да је у њој ђаво.
На то је одговорила она, што се тиче различитих језика, да из грштине
зна једино: кирие елеисон, и тиме се много служи; а из латинштине
само: амин, и то говори богу, желећи да стекне слободу. А што се тиче
другог, љуто је боли што нема деце; а што кућанице имају деце мисли
она да је стога што уживају само слабу сласт у ствари, а она ужива
прејако. Ну, таква је зацело воља божја, а бог мисли да би од
превелике среће запао опет у опасност да пропадне.
Слушајући тај и небројене друге доказе, који јасно утврђују да
у сестрину телу пребива ђаво, јер то и јест Луциферово својство да
увек налази јеретских доказа који се чине налик на истину, одредили
смо да речена оптуженица буде у нашем присуству ударена на муке
и љуто мучена, да би се речени демон патњама приморао и покорио
се црквеној власти. Позвали смо, дакле, да нам помогне Франсоа де
Анже, видар и лекар каптолски, и наложили му писменим налогом да
установи својства женске природе (virtues vulvae) реченој женској, да
би се обавестила наша религија каквим се начином служи тај демон
да на том путу хвата душе и да се открије има ли ту какве лукавштине.
Много је онда плакала и цвилела напред речена Маваркиња,
поред свих својих окова клекла и плачући и вичући заклињала нас да
опозовемо тај налог, спомињући да су јој удови тако слаби и кости
тако нежне да ће се скрхати као стакло. Онда је, на концу конца,
понудила да се откупи поклоном свега свога блага каптолу и да одмах
оде из земље.
На то смо јој заискали нека од своје воље изјави да јест и да је
увек била демон од врсте сукуба, а то су женске ђаволице којима је
задаћа да изопачују хришћане миловањем и срамотним љубавним
сластима. На то је одговорила она да би та тврдња била ружна лаж,
јер она је увек врло добро осећала да је природна жена.
После тога јој је слуга мучитељ скинуо окове и она свукла
сукњу, а нама се ружно и са мрачном сврхом замутила и збркала
памет од погледа на њено тело, које заиста на натприродан начин
обузима човека.
 Господин Гијом Турнбуш, опхрван природом, на том месту
положи перо и отиде, рекав како му невероватне напасти копају по
мозгу и он не може да буде сведок томе мучењу, јер осећа како ђаво
љуто осваја његову личност.
Овде се завршава друго саслушавање, а како је каптолски
пандур и вратар јавио да је господин Франсоа де Анже на селу,
одређено је мучење и испитивање за сутра уподне, после мисе.
Овај сам записник написао ја, Жером, у отсутности господина
Гијома Турнбуша, и за потврду смо га потписали.
Жером Корниј,
велики пенитенцијар.

Молба.
Данас, четрнаестога дана у месецу фебруару, јавили су се преда
мном, Жеромом Корнијем, споменути мајстори Жеан Рибу, Антоан
Жан, Мартин Бопертин, Жером Машфер, Жак де Вилдоме и господин
Дидре, место начелника града Тура, отсутног сада. Сви тужитељи,
означени у пријави, састављеној у градској већници, којима смо, на
молбу Бланше Бриен, која признаје сада да је редовница из манастира
Мон-Кармела, под именом сестре Кларе, изјавили да речена
окривљеница, оптужена за бесомучност, призива суд божји и нуди се
да прође кроз ватрено и водено искушење, пред лицем каптела и града
Тура, да докаже како је истинска женска и није крива.
Уз ту молбу пристали су речени тужитељи; а како је граду веома
стало до тога, обвезали су се да ће приправити место и подесно
спалиште, које ће одобрити кума и кум оптужене.
Затим смо ми, судија, одредили за рок искушења први дан у
новој години, тојест наредни ускрс, и означили подне, после мисе, и
све странке признаше да је толико одлагање сасвим довољно.
Дакле, ова одлука ће се по захтеву свију извикати по свим
градовима, варошицама и дворовима у Турени и у земљи Француској,
по њиховој жељи, на њихов трошак и захтев.
Жером Корниј.
 III.
Како је сукуба испијала старцу судији душу и шта
се излегло из те ђавоље насладе.

Ово је последња исповест коју је првог дана у месецу марту

године хиљаду две стотине седамдесет и прве после доласка нашег
благословеног Спаситеља извршио Жером Корниј, свештеник,
каноник катедралног каптола светог Маврикија, велики
пенитенцијар, признајући да је недостојан своје части. На смртном
часу и скрушен са својих грехова, порока, несавесности, злодела и
неваљалштина, пожелео је да се објави ово признање, нека буде на
хвалу истини, на славу богу и правди судској, а њему олакшица од
казне на другоме свету. Када је речени Жером Корниј био на самртној
постељи, позвани су да саслушају његове изјаве Жеан де ла Еј (de
Haga), викар цркве светог Маврикија; Пјер Гијар, каптолски
благајник, овлашћен од нашег господина Жеана де Монсоро,
архиепископа, да записује његове речи, затим дом Луј По, редовник
из Мармутјеа (maius monasterium), којега је он одабрао за духовног
оца и исповедника; поред ове тројице још велики и чувени доктор
Гијом dе Сеnsoris, римски архиђакон, сада у нашој епархији легат
светог нашег оца папе. Напослетку, у присутности великог броја
хришћана који су дошли да буду сведоци смрти реченог Жерома
Корнија, по његовој познатој жељи да изврши јавну покору, јер умире
у ускрсном посту, а његова ће реч моћи да отвори очи хришћанима
који су ударили у пакао.
А пред њим, Жеромом, који од велике слабости није могао да
говори, прочитао је дом Луј По ову исповест, на велико узбуђење
реченоме збору:
»Браћо моја, све до седамдесет и девете године свога живота,
тојест ове године у којој сам, осим ситних грехова, којима ће се, ма
колико био свет. огрешити хришћанин о бога, уз допуштење да их
откупљујемо покајањем, мислим да сам проводио хришћански живот
и заслужио хвалу и добар глас које сам уживао у овој епархији, где
сам уздигнут на веома високо достојанство великог пенитенцијара,
што нисам заслужио. У страху, дакле, за бескрајну славу божју,
бојећи се мука које очекују у паклу неваљалце и несавесне
службенике, смислио сам да умањим грдосију својих недела највећим
покајањем што могу да извршим на смртном часу, којему стижем.
Зато сам од цркве, чијих сам се судских права и гласа одрекао, издао
их и продао, ту срећу измолио да јавно оптужим себе, по угледу на
старинске хришћане. Да докажем што веће покајање, желео бих да је
у мени толико још живота да бих пред вратима стоне цркве, док ме
руже сва браћа моја, проклечао цео дан, са свећом у руци, са
конопцем о врату, босоног, јер сам се много поводио за пакленим
заблудама против светих пробитака божјих. Ну, у том великом
бродолому моје крхке врлине, који вам био за поуку бегавате цркви
где је свака помоћ, толико ме је опчинио Луцифер, да ће се господ
наш Исус Христос, по занимању свију вас које призивам за помоћ и
за молитве, смиловати мени, сиромаху заведеном хришћанину који
роним грозне сузе. Желео бих зато да ми је поживети још један живот,
да га проведем у покајничким делима. Слушајте сада, дакле, и
дршћите у велику страху! Изабран од каптолског збора да поведем,
руководим и рашчистим парницу, дигнуту против демона који се
јавио у женском лику, у лицу отпаднице калуђерице, одурнице која
пориче бога, а зове се Зулма у неверничкој земљи одакле је дошла,
тог ђавола, познатог у епархији под именом Кларе из манастира Мон-
Кармела, који силно ојади град, подилазећи под небројене мушкарце,
да им душе придобије Мамону, Астароту и Сотони, пакленим
кнезовима, да одлазе са света у стању смртнога греха, и убијајући их
онде где настаје живот, – ја, судија, у да се клоните опачине, замки
демонових и да пристаре дане своје, западох у ту замку и померих
памећу, вршећи издајнички послове које је са великим поверењем
предао каптол мојој хладној старости. Слушајте како је препреден
демон и чувајте се његових лукавштина.
»Слушајући први одговор речене сукубе, престрављен опазио
сам да јој окови не остављају никаквих трагова на ногама и рукама; и
тако ме је заслепила њена тајна снага и тобожња слабост. Памет ми
се онда у један мах смутила од погледа на савршенства телесна којима
је обдарен тај ђаво. Слушао сам музику њена гласа, који ме је загревао
од главе до пете и наводио ме на жељу да се подмладим и подам томе
демону, јер сам мнио да би за један сат, проведен у њену друштву,
вечито блаженство моје било тек слаба награда за љубавне сласти
којих бих се науживао у томе миломе загрљају. Оканио сам се тако
чврстоће која треба да испуњава судије. Тај демон којег сам
испитивао опчинио ме таквим речима да сам чврсто веровао како бих
починио злочинство ако бих казнио и на муке ударио јадно мало
створење које плаче као невино дете. Онда ме опомену глас небески
да вршим своју дужност, а те умиљате речи, та музика што се чини
рајском, лицемерства су врашка; и то тело, тако мило, тако гипко,
претвориће се у страховито длакаву животињу, с оштрим канџама; а
очи њене, тако благе, у паклене жеравице; њена крста у љускав реп; а
лепа румена уста, са љупким уснама, у ждрело крокодилско, и мени
се вратила намера да ту сукубу ударам на муке, све док ми не призна
своју задаћу, као што се тај поступак већ и употребљава у
хришћанству. Кад ми се дакле тај демон показао го, да буде ударен на
муке, у један сам мах запао под власт магиских чаролија. Осетио сам
како ми пуцају старе кости; у мозгу ми синула врела светлост; у срцу
ми ускључала млада врела крв; сав сам се развеселио, а од љубавних
чари, бачених у моје очи, отопили се сви снегови на мом челу. Нисам
више знао за свој хришћански живот и мислио сам да сам неки ђак
који је утекао из школе, па животари на селу и краде јабуке. Нисам
имао снаге ни да се један једини пут прекрстим и нисам се сећао ни
цркве, ни бога оца, ни благог спаситеља људског. Сав заокупљен том
тежњом ходао сам по улицама и сећао се сласти тога гласа, грдно
лепог тела тога демона и говорио у себи неваљалштине без краја.
Онда ме својим вилама ударио и потегнуо ђаво који ми се већ био
забио у главу као нож у храст, па ме тим шиљатим железом одвео у
затвор, успркос моме анђелу чувару, који ме је на махове трзао за
руку и бранио ме од тих напасти; ну, уза све његове свете опомене и
његову помоћ одвукоше ме милиони канџа, забодених у срце моје, и
ја се брзо нађох у тим узама. Кад су ми се отворила врата, нисам
опазио ништа налик на затвор, јер сукуба је уз помоћ злих духова или
вила била саградила павиљон од пурпура и свиле, пун мириса и цвећа,
где се веселила у сјајној одећи, без ланца о врату и без окова на
ногама. Пустио сам да ми скину црквену одећу и одведу ме у мирисну
бању. Онда ме демон заоденуо сараценском одећом, погостио ме
ретким јелима у скупоцену посуђу, у златним врчевима, винима из
Азије, дивним песмама и музиком и небројеним хвалама, које су ми
се кроз уши умиљавале души. Уз мене је непрестано била речена
сукуба, а слатка њена грозоморна блуд улевала ми је у удове све нову
жар. Оставио ме је мој анђео чувар. Живео сам онда од страховитог
сјаја Маваркињиних очију, гинуо за врелим загрљајем љупког тела,
вазда жудео за руменим уснама које су ми се чиниле природне, и
нисам се нимало бојао угриза њених зуба који одвлаче на дно пакла.
Волео сам да уживам у неупоредиво нежним рукама њеним, и нисам
мислио да су то нечисте канџе. Једном речи. треперио сам као
младожења који би да оде к млади, а не мисли да је та млада вечита
смрт. Нисам хајао ни за што на овоме свету, ни за дарове божанске;
сањао сам само о љубави, о лепим сисицама те жене које су ме
распаљивале и о пакленим вратима у која сам сновао да се бацим.
 »Ох, браћо моја, три дана и три ноћи морао сам тако да радим и
нисам могао да пресушим извор што је текао из мојих бедара у која
су се као две бодље заболе сукубине руке и из њих пробијао у моју
јадну старост, у моје усахле кости неки незнани љубавни зној. У први
мах је тај демон, да ме привуче к себи, улевао у мене неку сласт, као
да је млеко; затим дођоше жестоке насладе које су ми као сто игала
боцкале кости, мождину, мозак, живце. Онда се у тој игри распалиле
скровите ствари у мојој глави, моја крв, живци, месо, кости; пламтео
сам онда правим пакленим огњем, који ми је као клештима стезао
зглобове и стварао невероватну, неподносиву, грозоморну сласт, која
ми је кидала живот. Демонова коса, која ми се просула по јадном телу,
обасипала ме пламеном росом, и сваку сам јој витицу осећао као
зажарену шипку на роштиљу. У тој смртној сласти гледао сам жарко
лице сукуби, која се смејала и говорила ми небројене заводничке
речи: како сам ја њен витез, њен господар, њено копље, њен дан, њена
радост, њен гром, њен живот, њено добро, њен најбољи јахач; и како
она кани да се још боље здружи са мном и жели да буде у мојем телу
или да ја будем у њену телу. Када сам слушао то, а боцкао ме тај језик
који ми је испијао душу, ронио сам и стрмоглављивао се још дубље у
пакао, али му нисам стизао до дна. А кад ми није више ни капи крви
било у жилама и душа ми није више куцала у телу, кад сам био сасвим
упропашћен, рече ми демон, вазда једар, бео, румен, сјајан и насмејан:
– Јадни лудаче, кад мислиш да сам ја демон! Је ли, кад бих ти
заискала да ми душу продаш за пољубац, зар је не би дао од свега
срца?
– Бих, – одговорих јој.
– А кад би зато, да би довека радио овако, морао да се храниш
крвљу новорођене деце, па да вазда имаш да трошиш у мојем кревету
нов живот, зар не би с драге воље сисао ту крв?
– Бих, – одговорих.
– Да заувек будеш витез јахач, весео као човек у свом
премалећу, да уживаш у животу, да срчеш сласт, да до дна рониш у
радост, као ронац у оару, зар се ти не би одрицао бога, не би пљунуо
Исусу у лице?
– Бих, – одговорих.
– Да ти буде досуђено још двадесет година манастирског
живота, зар их не би дао за две године ове љубави која те пали, па да
будеш у овом лепом кретању?
– Бих, – одговорих.
 »Онда осетих сто оштрих канџа, како ми кидају слабине, као да
хиљада кљунова птица грабљивица крештећи кљуца мени оданде.
Онда се изненада дигох изнад земље на тој сукуби, која је била
раширила крила и говорила ми:
– Јаша, јаши, мој јахачу! Држи се чврсто кобили за сапи, за
гриву, за врат, и јаши, јаши, мој јахачу! Јаши вазда!
Тако сам као у некој магли видео градове на свету, а у њима, са
неког особитог дара, угледао сам сваког појединца спареног са
демонком, како се бацакају, оплођују се у великој пожуди, сви вичу
љубавне речи свакојаке, узвике, а сви су здружени, скопчани, трљају
се. Кобила моја са Маваркињином главом, вазда летећи и касајући по
облацима, показа ми сад како се земља пари са сунцем, а из везе
њихове ничу клице звездама; и сваки свет, женка, милује се са светом,
мужјаком. А место речи, као што их говоре створови, светови
истискују олује, избацују громове и извикују грмљавину. И све се
пењући видео сам над световима женство свију ствари у љубави са
владаром кретања. Сукуба ме за шалу доведе насред тог грозовитог и
непрестаног сукљања у којем сам нестао као пешчано зрнце у мору.
И вазда ми је говорила моја бела кобила: »Јаши, јаши, добри мој
јахачу! Само јаши!« А кад сам разабрао колика је ситница свештеник
у тој бујици световског семења, где се непрестано паре, јаше бесно
метали, камење, воде, ваздух, громови, рибе, биљке, животиње, људи,
дуси, светови, планете, одрекао сам се вере католичке. Онда ми
сукуба показа ону велику мрљу од звезда што се види на небу и рече
ми да је та стаза једна кап небеског семена која је канула из велике
струје спарених светова. На то сам поново зајахао бесно сукубу, у
сјају хиљада милиона звезда, и пожелео сам да јашући окусим сласт
тих хиљада милиона створења.
»Онда, од тог силног љубавног напора, падох, сав савцат узет, и
зачух силан паклени смех. Угледао сам сад себе где лежим у свом
кревету, окружен својим службеницима који су се одважили на борбу
са демоном те ми у кревет где лежим излили пуно ведро свете воде и
жарко се молили богу. Уза сву ту помоћ морао сам још да одржим
страховит бој са реченом сукубом која ми је канџама држала срце, да
сам трпео бескрајне муке. И колико сам се год, охрабрен гласовима
мојих слугу, сродника и пријатеља, упињао да се прекрстим светим
крстом, сукуба је на кревету, до узглавља, до ногу мојих, настојала да
ми омлитави живце. смејала се, кревељила се, износила ми пред очи
небројене раскалашне слике и наводила ме на не бројене ружне жеље.
Поред свег тог смиловао се мени монсењер архиепископ и послао ми
мошти светога Гатијана, а кад се реликвијар додирнуо мога узглавља,
мораде сукуба да побегне, остављајући сумпоров и паклени смрад, од
којега су моје слуте, пријатељи и други промукли на цео дан. Кад је
онда небеска светлост божја осветлила моју душу, упознао сам да сам
по својим гресима и по борби са злодухом био у великој смртној
опасности. Замолио сам зато за особиту милост да поживим још мало
време, да бих одао славу богу и његовој цркви, истичући бескрајне
заслуге Исуса на крсту који је умро за спасење хришћанима. Том
молитвом сам стекао милост те ми се вратила снага да оптужим себе
за грехе, да од свију свештеника цркве светог Маврикија задобијем
помоћ и потпору, са којом ћу се избавити из чистилишта где ћу
бескрајним мукама искајати своје грехе.
»Најзад, изјављујем да је моја одлука којом се реченоме демону
призива суд божји и искушење са светом водом и ватром пука
подвала што ми је подмукло удахнуо тај демон, који би на тај начин
могао да умакне правди архиепископског и каптолског суда, јер, како
ми је тајом признао, могао би он место себе довести једног демона
који је навикао на то искушење. На крају крајева, ја поклањам и
завештавам каптолу цркве светог Маврикија све моје какво било
добро, да се у тој цркви оснује капела, сагради и украси, и нека се
посвети светоме Јерониму и светоме Гатијаиу, од којих је један мој
патрон, а други спаситељ моје душе.«
Пошто су ово саслушали сви присутни, поднео је то црквеноме
суду Жеан де ла Еј (Iohannes de Haga).
Ми, Жеан де ла Еј (Iohannes de Haga), велики пенитенцијар
светог Маврикија, изабран у општој седници каптолској, по обичају
и пропису те цркве, овлашћен да поново поведем парницу против
реченога демона, сукубе која се сад налази у каптолском затвору,
одредили смо нову истрагу у којој ће бити преслушани сви они из
епархије који знају каквих факата о тој ствари. Објављујемо
ништавост свих других поступака, преслушавања и одлука, и
поништавамо их у име окупљених чланова великога и врховнога
каптола, и изјављујемо да нема призивања божјег суда, како је то
подмукло урадио демон, по нарочитом издајству ђаволову у том
случају. А ова ће се пресуда уз глас трубе извикати по свима местима
у епархији где су биле објављене криве одлуке прошлога месеца, што
их је очевидно задахнуо све демон, по признањима покојнога Жерома
Корнија.
Сви хришћани били на помоћи нашој светој цркви и њеним
одредбама!
 Жеан де ла Еј.

IV.
Како се отимала Маваркиња из Вруће улице, да је
са тешкомуком спаљена и испечена жива, успркос паклу.
(Ово је написано у месецу мају 1360, као тестаменат.)

Предраги и прељубљени сине мој, док ово будеш могао да

читаш, ја ћу, отац твој, лежати у гробу, молећи те за твоје молитве и
заклињући те да се у животу владаш оnако како ти одређује ова
посланица, коју ти завештавам за мудро управљање твојом
породицом, за твоју срећу и сигурност; јер ја сам ово саставио у време
кад ми је баш разум и памет снашла била највећа неправда људска. За
мужевних година мојих била ми је амбиција да узнапредујем у цркви
и да се у њој попнем до највиших достојанстава, јер ми се никакав
други живот није чинио краснијим. Са том озбиљном мишљу и
научио сам читати и писати; затим сам са тешком муком постигао да
будем научник. Ну, пошто нисам имао никакве протекције ни
паметног упутства како бих се прогурао, смислио сам да се тога ради
понудим за писара, бележника, рубрикатора при каптолу светога
Мартина, где су биле највише и најбогатије личности у хришћанству,
а тамо је и краљ француски пуки каноник. Ту ми је дакле било боље
прилике него игде да неким великашима укажем услуге и тако да
нађем господе која ће ме штитити, па да уз њихову помоћ стекнем
митру и заседнем на које архиепископско седиште, не знам где. Ну,
та прва тежња ми је била дрска и сувише амбициозна, како сам по
божјој вољи и видео у каснијим догађајима. И заиста, на то место био
је постављен господин Жеан де Вилдоме, који је отад постао
кардинал, а мене су одбили, утукли. У тој невољи одлакнуло је мојим
бригама, кад ми се јавио добри старац Жером Корниј, пенитенцијар
стоне цркве, о којем сам вам често говорио. Тај мили човек приморао
ме је својом умиљатошћу да дођем за перовођу каптолу светога
Маврикија и архиепископији у Туру: то сам прихватио са чашћу, јер
сам био на гласу као одличан писар.
 Те године, кад сам требао да се запопим, заподела се чувена
парница противу ђавола из Вруће улице о којој још и данас говоре
стари људи и младима приповедају вечером о том догађају, као што
се у оно време причало по свим кућама у Француској. Мислећи,
дакле, да ће бити од користи мојој амбицији и да ће ме због тога
каптол прогурати до какве части, поверио ми мој добри господар да
у тој болној ствари записујем све што треба да буде записано.
Монсењер Жером Корниј, човек готово од осамдесет година, а
са великим разбором, праведношћу и здравом памећу, наслућивао је
испрва неке неваљалштине у тој ствари. Ако и није волео раскалашне
девојке и није дарнуо женску никад у животу, који му је био свет и
частан, те је са светости и био изабран за судију, ипак, чим су се
завршили искази и сиротица девојка била саслушана, било му је јасно
да је та весела разузданица прекршила додуше манастирску забрану,
али није крива ни за какву ђаволију, а за њеним великим богатством
расту зазубице њеним непријатељима и другим људима које из
опрезности нећу да спомињем. У то време сви су мислили да она има
толико новаца и злата да би могла, како су говорили неки, ако ју је
воља, купити грофију туренску. Небројене лажи и клевете о тој
девојци, којој су завиделе честите женске, разносиле су се по свету и
у њих су веровали као у еванђеље. У тим приликама, кад је монсењер
Жером Корниј разабрао да у тој девојци нема никаквог другог демона
сем љубавног, навео ју је на пристанак да ће сав живот до смрти
провести у манастиру. Затим, како су му зајамчили неки јуначки
каваљери, добри ратници и имућни властелини, да ће учинити све да
је спасу, позове је тајом нека од својих тужитеља заиште суд божји, а
добро своје нека поклони каптолу, да би се ућуткали погани језици.
Тако би се од огња очувао најумиљатији цвет што је икад са небеса
пао на нашу земљу; а тај цвет од женске грешио је једино из
превелике нежности и попустљивости љубавној бољетици што јој је
из очију ударала у срце свима који су је салетали. Ну, у ствар се уплео
прави ђаво у лику фратарском; ево како: један велики непријатељ
честитости, чистоти и светости монсењера Жерома Корнија, по имену
Жеан де ла Еј, дознао да у затвору поступају са сиротицом девојком
као са краљицом те пакосно оптужио великога пенитенцијара да је у
споразуму са њом и да јој се умиљава, јер га она, говорио је тај зли
свештеник, подмлађује, ствара од њега заљубљеника и срећника; од
јада због тога умро је за један дан јадник старац кад је разабрао да му
Жеан де ла Еј ради о пропасти и жели његове части. И заиста, наш
господин архиепископ обишао затвор и нашао Маваркињу лепо
смештену, на добру кревету, без окова, јер је била сакрила дијамант
на неко место где нико не би ни сањао да би могао бити, и тако
поткупила тамничара да буде благ. Ну, у исти мах казују други да се
тај тамничар заљубио у њу, те јој је из љубави припремао бекство,
или правије, из великог страха од младих великаша, заљубљених у ту
женску. Како је добријан Корниј био на умору, а по галами Жеана де
ла Еј каптол мислио да треба поништити сав поступак што га је водио
пенитенцијар, па и његове одлуке, разлози речени Жеан де ла Еј,
дотле обичан викар стоне цркве, да је за то довољно јавно признање
човеково на смртној постељи. Онда узму самртника да муче и море
господа каптолска, од светог Мартина, из Мармутјеа, архиепископ,
па и легат папин, нека опозове, у корист цркве; али, добријан није
хтео да пристане. Ну, уз бескрајне муке сковала се његова исповест
којој су присуствовали најзнатнији људи из града, а колику је страву
и запањеност разастрла не да се ни исказати. По свим црквама у
епархији молиле су се молитве за ту кобну невољу и свак се бојао да
му се не би ђаво кроз димњак увалио у кућу. Ну, истина је била то да
је мој добри господар Жером био у грозници, па му се привиђале
краве у одаји, кад су му ишчупали тај опозив. Кад га је минуо напад
и он од мене дознао ту слепарију, љуто је плакао јадник светац. И
умро је мени на рукама, а био је уз њега лекар; очајавао је због тог
лицемерства и рекао да ће се молити богу до ногу, нека не допусти да
се изврши та грозна неправда. Сиротица Маваркиња била га је силно
ганула својим сузама и покајањем, јер пре него што ју је навратио да
заиште суд божји, исповедио ју је засебно и тако се испољила
божанствена душа што је пребивала у том телу, па је о њој говорио
као о дијаманту који је вредан да окити свету круну божју, док она
изврши своје покајање и промени светом.
Како сам, дакле, драги сине мој, по разговорима у граду и по
простодушним одговорима те јадне сиротице знао сву ту петљанију,
одлучим да се по упутству господина Франсоа де Анжеа, каптолског
лекара, причиним као да имам неку болест и да иступим из службе
цркве светога Маврикија и архиепископске, јер нисам хтео да каљам
руку невином крвљу која вапи још богу и вапиће све до судњега дана.
Отераше онда тамничара; на његово место буде постављен млађи син
мучитељског слуге, те он баци Маваркињу у тамницу, нечовечно јој
окује руке и ноге оковима, тешким педесет фунти, и усади је у дрвен
пас. У тамници су сад стражарили градски стрелци и архиепископски
пандури. Девојку су мучили и морили, искрхали јој кости; свладана
од бола признала је све по жељама Жеана де ла Еј и одмах била
осуђена да буде спаљена на земљишту цркве светога Етјена, а најпре
да буде у сумпорној кошуљи постављена пред црквена врата; затим,
благо њено припада каптолу, и тако даље.
Та осуда је проузроковала велике немире и оружане узбуне у
граду, јер се три млада каваљера туренска заклеше да ће погинути за
сиротицу девојку и ослободити је пошто пото. Упадоше дакле у град
и за њима хиљада бедника, невољника, старих војника, ратника,
занатлија, и других, које је речена девојка помогла, избавила их из
зла, од глади, из сваке невоље; онда претражише кућерке по граду,
где су лежали људи којима је чинила добро. Кад су се сви узбунили и
окупили се пред Мон-Лујем, под заштитом пандура речене господе,
придружили им се сви момци неваљалци из околине од двадесет
миља и једног јутра опсели архиепископску тамницу, вичући да им
предаду Маваркињу, као да би да јој раде о глави, а уствари да је
ослободе и тајом је посаде на коња, да би умакла, јер она је јахала као
и прави јахач. У тој страшној људској гунгули видели смо између
архиепископских зграда и мостова како врви више од десет хиљада
људи, осим свих оних што су се угнездили по кућним крововима и
попели се на све катове, да виде буну. Укратко, лако се чула преко
Лоаре, од светог Симфоријена, страховита крика хришћана, и који
збиљски ударају и који опседају тамницу да пусте сиротицу девојку.
Гужва и стискање беху толики у тој махнитој светини, жедној крви те
јаднице, којој би сви пали пред колена, кад би их снашла срећа да је
виде, да су придавили и изгазили седморо деце, једанаест жена и осам
грађана, да се и нису могли распознати, јер су били згњечени као
блато. Укратко, тако се развалило големо ждрело томе народноме
Левијатану, да се вика чула до Монтил-ле-Тура. Сви су викали: »Смрт
сукуби! – Предајте нама демона! Хај, ја бих комад од њега! – Мени
кожу! – Мени ногу! – Теби косу! – Мени главу! – Мени ону ствар! –
Је ли румена? – Хоћемо ли видети? – Хоће ли се испећи? Убијте је!
Убијте је!« Свако је приклапао своје. Али, крик: »Нека се врши божја
воља! Смрт сукуби!« у један мах орио се светином тако чврсто и
немилосрдно, да су крвариле и уши и срца; а други су се узвици једва
и чули у кући. Да утиша ту олују, која је претила да ће порушити све,
смисли архиепископ да у великом сјају изиђе из цркве, са
сакраментом, и то је спасло каптол од пропасти, јер су се момци и
господа били заклели да ће срушити, упалити манастир и побити
канонике. То лукавство, дакле, присили све да се разиђу, а како нису
имали хране, и да се врате својим кућама. Онда су манастири
туренски, племићи и грађани, у велику страху да сутра не буде
пљачке, одржали ноћни састанак и пристали уз каптолско мишљење.
По њихову настојању, оружани стрелци, каваљери и грађани без броја
изиђу на стражу и побију чету пастира, скиталица, зликоваца који су,
знајући за метеж у Туру, дошли да буде више незадовољника.
Господин Ардијен де Маје, старац племић, опаметио је младе
каваљере, заштитнике Маваркињине, разговорио се разборито са
њима и запитао их хоће ли они да се због женског лица сва Турена
запали и загази у крв; а све да и победе они, били би господари момака
неваљалаца које су дозвали; а ти пљачкаши, кад опљачкају дворове
непријатељима, удариће и на дворове својих вођа; а кад започета буна
није успела у први мах, јер ето сада је пољана чиста, зар ће они
победити цркву туренску, која ће краља позвати у помоћ? На те
доказе одговорише млади каваљери да каптол може лако ноћу да
пусти девојку, па да се тако уклони узрок буни. На тај паметни и
човечни захтев одговори монсењер де Цензорис, папин легат, да
превага мора да остане на страни вере и цркве.
И тако је сиротица девојка платила све, јер се углавило да се
неће водити никаква истрага о тој буни.
Каптолу се дакле оставила потпуна слобода да изврши смртну
казну над девојком, а на тај се акт и церемонију црквену слегао свет
из околине од дванаест миља. А онога дана, када ће сукуба, после
црквене покоре, бити предана световној правди, да јавно буде
спаљена на ломачи, не би сељанин, па ни свештеник, добио стан у
граду Туру ни за златну фунту. Уочи тога дана многи су се пред
градом утаборили под чадорима или спавали на слами. Није достајало
хране, и многи који су дошли пуна трбуха вратише се празна трбуха,
а само су из даљине видели како пламти ватра. Онда је неваљалим
бећарима било добре ловине по друмовима.
Сиротица куртизанка била је готово мртва. Коса јој оседела. Био
је то заиста пуки костур, једва мало превучен месом, а окови јој тежи
него она. Ако јој је за живота било радости, скупо их је плаћала у тај
трен. Који су је видели кад пролази рекоше да је плакала и врискала
да би се смиловао и ко јој је био најпакоснији. Морадоше јој зато у
цркви запушити уста, али она је гризла запушак, као што гуштер
гризе батину. Онда је крвник привеже уз колац, да би стојала, јер се
на махове срозавала и падала од немоћи. Ну, одједном јој се врати
рукама снага, да је успркос свему, веле, стресла са себе конопце и
умакла у цркву, те сећајући се некадањег свог занимања врло се
жустро узверала на горње галерије и као птица полетела поред ситних
стубића и оквира. Готово је умакла на кров, али један војник
нанишани својим луком и погоди је стрелом у чланак на нози. И са
ногом упола отсеченом трчала је још сиротица девојка жустро по
цркви, није марила, корачала са скрханом кошћу и крв јој се лила,
толико је бејаше страх од пламена на спалишту. Напослетку је
ухватили и свезали, бацили на двоколице и одвезли на спалиште, а
нико је није више чуо да плаче.
Приповетка о њену бекству у цркву помогла је веровању проста
света да је то био ђаво, а неки су казивали да је одлетела ваздухом.
Кад ју је градски џелат бацио у ватру, поскочила је у два три страшна
скока и пала на дно ватри која је горела дан и ноћ. Сутрадан навече
отишао сам да видим је ли што преостало од те миле девојке, тако
благе, тако љубазне; али, нашао сам само јадан одлимак неке трбушне
кости у којој је, успркос жарком огњу, било остало још мало влаге, а
неки су говорили да је још подрхтавала као женска у љубавној сласти.
Не могу, драги сине, да ти искажем колике су ме небројене туге
којима нема равних тиштале десетак година. Вазда ми је био на
памети тај анђео кога су уцвелили зли људи и вазда сам јој гледао очи
пуне љубави; укратко, натприродни дарови те безазлене девојчице
сјали су ми се пред очима и обдан и обноћ, и ја сам се молио за њу у
цркви у којој су је мучили. Напослетку нисам више имао снаге ни
одважности да без стрепње гледам великога пенитенцијара Жеана де
ла Еја, који је умро изгрижен од вашију. Губа је пресудила судији. У
ватри је изгорела кућа и жена Жеанова, а сви који су руку пружили
према томе спалишту из њега су навукли на себе огањ.
Ово је, сине мој љубљени, био повод небројеним мислима које
сам ево позаписивао, да заувек буду правило за владање у нашој
породици.
Иступио сам из црквене службе и узео вашу матер, са којом сам
стекао бескрајних сласти и поделио живот свој, добро своје, душу
своју и све. И она је судила исто као и ја у овим поукама што их
набрајам. Тојест: прво, да живиш у срећи, треба да се држиш далеко
од црквених људи, да их веома поштујеш, али им не допушташ да ти
улазе у кућу, а и свим онима о којима се, било право било неправо,
држи да су виши од нас. Друго, удеси се у чедну стању и држи га се,
а не жели никад да се чиниш икако богат. Старај се да никоме не
узбуди завист и да се ни о кога не задеваш на било какав начин, јер
ако би да разбијаш завидљиве главе, ваља да будеш чврст као храст
који убија биљке до својих ногу. А ипак би подлегао, јер људи као
храстови особито су ретки, а ниједан Турнбуш не може се поносити
да је храст, кад је Турнбуш3. Треће, не троши никад више него
четвртину свога дохотка, таји што имаш, криј своје добро, не примај
се никакве службе; похађај цркву као и други, а вазда задржи своје
мисли у себи, јер онда су твоје а не припадају другима, који се ките
њима, који кроје себи капе и прекрајају их на свој начин, у облику
клевета. Четврто, остај увек оно што су Турнбуши, који су и сад и
довека сукнари. Удај кћери за ваљане сукнаре, шаљи синове да буду
добри сукнари по другим градовима у Француској, снабдевени
паметним саветима, и васпитавај их у поштовању сукнарства, без
икаквих частољубљивих сањарија у глави. Сукнар као Турнбуш, то
мора да им буде слава, оружје, име, девиза, живот. А кад буду вазда
сукнари, биће и вазда Турнбуши, непознати, и живуцкаће као добре
мале бубице које се настањују у балвану, дубе своје рупе и терају
клупче свога конца све до краја. Пето, не говори никад другачијим
језиком него сукнарским; не расправљај нипошто о религији, о влади.
И макар државну власт, провинцију, веру и бога снашла воља да
закрећу десно или лево, ти као Турнбуш остај вазда уз своје сукно.
Тако неће нико у граду опажати Турнбуше и они ће живети у миру са
својим малим Турнбушчићима, плаћаће десетину, порезе и све што
им силом изискују да дају, било богу било краљу, граду или парохији,
са којима се не ваља никад кавжити. И ваља чувати очевину; да ти
буде мира, треба да купујеш мир, никад да не дугујеш ништа, у кући
да имаш жита и да се веселиш иза затворених врата и прозора.
Тако се нико неће задевати о Турнбуше, ни држава, ни црква, ни
племићи којима ћете ви пригодице, ако се буде морало, позајмљивати
по неколико дуката, не заносећи се никад надом да ћете их угледати
опет, мислим дукате. Сви ће тако и у свако доба волети Турнбуше.
Подругиваће се Турнбушима као незнатним људима, сићушним
Турнбушима, Турнбушима без памети. Нека говоре незналице!
Турнбуши неће бити ни спаљивани, ни вешани, за добро краљу, цркви
или свима другима; и мудри ће Турнбуши имати тајом новаца у
кесама и радости у кућама, у заклону од свих.
Послушај дакле, драги сине мој, овај савет о средњем и ситном
животу. Држи то у својој породици као провинциску повластицу. Кад
ти умреш, нека то наследник твој одржава као свето еванђеље
турнбушко, све док по божјој вољи и не буде више Турнбуша на
овоме свету.

3
Отприлике: »вртоуст«.
 Овај лист нашао се кад се пописивао инвентар у кући Франсоа
Турнбуша, господина од Вереса, који је био канцелар монсењера
дофена, те услед буне тога господина против краља осуђен био да
изгуби главу и да му се заплени све имање, по одлуци великог суда у
Паризу. Овај лист предан је намеснику туренскоме због
занимљивости тога случаја, а приложио сам га парничким списима
архиепископије турске ја Пјер Готје, општински одборник,
претседник пороте.

Кад је писац завршио преписивање и одгонетање тих

пергамената и превео их са туђег језика њихова на француски, рекао
му је дароватељ њихов да се Врућа улица, као што мисле неки, зато
прозвала тако јер тамо сунце сија дуже него на другим местима. Ну,
поред све те верзије, људи мудре памети налазиће томе имену прави
узрок у врућем путу речене сукубе. Уз то пристаје и писац. То нас учи
да своје тело не употребљавамо на зло, него да се њиме служимо
паметно на своје спасење.
 ЉУБАВНО ОЧАЈАЊЕ.

У оно време кад је краљ Шарл Осми смислио да украси двор

Амбоаз, дошло је са њим неколико талијанских радника, мајстора
вајара, добрих сликара и зидара или архитеката, који су по галеријама
израдили лепих дела, али су та дела занемарена и доста искварена.
Двор се, дакле, налазио тада у том угодном боравишту, а како
свак зна, добри млади господар волео је да гледа како ти људи
израђују своје замисли. Био је онда међу том господом странцима
неки Флорентинац, именом месер Анђело Капара, човек веома вешт,
који је вајао и урезивао као нико други, уза све своје младе године, па
су се неки и чудили, гледајући га у толикој младости и већ са толиким
знањем. И заиста, тек му се осуле по уснама маље од бркова које
човеку дају мушкарачку величанственост. За тим Анђелом биле су
збиља помахнитале све даме, јер је био красан као сан а туробан као
голубица којој је угинуо голубан па остала сама у гнезду. И ево шта
је, тај вајар је био у великом злу сиромаштине која спречава животу
кретње. Живео је доиста строго, слабо јео, стидео се што нема ништа,
а из великог очајања одавао се своме таленту, јер је свом силом хтео
да стекне лагодан живот који је најкраснији људима потиштене душе.
Из разметљивости дошао је Флорентинац на двор пристојно одевен;
затим се из велике плашљивости младићске и на несрећу своју није
усуђивао да иште своје новце од краља, који је видео како је одевен,
па је мислио да је добро снабдевен свиме. Дворани, даме, сви су
умели да се диве његовим красним радовима, па и израђивачу; али,
сребрницима ни трага. Сви а нарочито даме мишљаху да је он богате
природе и ценили да је довољно снабдевен својом красном младошћу,
дугом црном косом, јасним очима, те мислећи о тим стварима и о
другом нису мислили о сребрницима. Имали су уистину и потпуно
право, јер су те особине многоме момку на двору доносиле лепих
госпоштија, сребрника и свега.
Уза сав на око млади лик месер Анђелу бијаше двадесет година,
а није он био луд, имао је велико срце, пуну главу лепе поезије и уз
то је још био човек силне маште. Ну, у великој понизности својој он
се, као и сви сиромаси и патници, запрепашћивао гледајући како
успевају незналице. Онда је мислио да је лошег тела или душе и крио
у себи своје мисли; криво велим, јер их је за својих бесаних ноћи
казивао помрчини, богу, врагу, свакоме. Јадиковао је што му је тако
врело срце да га се зацело чувају женске као ужареног железа; онда
је приповедао сам себи како би жарко љубио лепу љубазницу; како
би је частио док је жив; са каквом би се верношћу приљубио уз њу;
са коликом би јој љубављу служио; како би гледао да извршује њене
налоге; каквим би јој забавама разбијао лаке облаке туробне сете, кад
би се смркла небеса. Укратко, уобличио у својој уобразиљи
љубазницу, ваљао се до њених ногу, љубио их, мазио, миловао,
гризао, испијао исто онако збиљски, као што сужањ трчи преко пољâ,
кад кроз рупицу гледа пољане. Онда јој је говорио да би је гануо;
затим је свом силом стискао да је готово загуши, понешто је покрај
свег поштовања и силовао, сву је изгризао у свом кревету, од беснила,
тражећи ону отсутну даму, сав јуначан кад је сам, а покуњен сутрадан
кад наиђе која. Ну, поред свега тога, распаљен својим фантастичним
љубавима, ударао је изнова по својим мраморним ликовима и вајао
такве лепе сисице да те обузме занос од пожуде за тим красним
плодовима љубави, да се и не спомињу друге ствари које је он вајао,
тањио, миловао својим длетом, чистио својом турпијом и удешавао
тако да би потпуну употребу тих ствари разумео и зелен момак те се
за један дан оканио момковања. А даме су имале обичај да у тим
лепотама познају себе и све се закапариле за месер Капаром. А месер
Капара шибао је очима по њима и клео се да ће оног дана кад му која
од њих даде прст да пољуби отети од ње све.
Од тих дама високог рода једна се обрати једног дана њему
самоме, присталоме Флорентинцу, и запита га зашто је тако опор и
зар не би умела да га укроти ниједна дама са двора. Онда га умиљато
позва да је посети навече.
Месер Анђело се намирисао, купио кадифну кабаницу са
ресама, постављену атласом, узајмио од пријатеља капут са
наклобученим рукавима, прслук са растрижима, кратке свилене
чакшире, па дошао и ватреним се кораком попео уза степенице, на сва
уста удишући наду, не знајући шта би са срцем својим које је скакало
и ђипало као коза, и да се рекне све у један мах: већ унапред
уживајући толику љубав од главе до пете, да су му се знојила леђа.
Ваља знати да је дама била лепа. А то је месер Капара знао, тим
пре што се по својем занату разумевао у рашчлањивање руку, у црте
људскога тела, у тајне изрезе калипигије и у друге мистерије. Дама је,
дакле, удовољавала нарочитим правилима уметности, сем тога била
је бела и танана, имала глас који би покренуо живот где га год има,
распалио срце, мозак и све друго; укратко, стварала му је у машти
слатке приказе о нечем, а чинила се сасвим невешта, као што је већ
обичај тим проклетим женкама.
Вајар ју је затекао где седи уз камин, у високој наслоњачи, и она
се но милој вољи разговарала са њим; али, месер Анђело се није
усуђивао да ишта изговори него »јест« и »није«, није никаквих речи
налазио у грлу ни мисли у мозгу, па би главу размрскао о камин, да
му није било среће што гледа и слуша своју лепу љубазницу која се
ту играла као мушица на сунчаном зраку.
Како њих двоје, уза све немо обожавање, остадоше заједно до
поноћи, ситним корацима лепећи се по цветним стазама љубави,
честити вајар отиде одатле сав срећан. Путем закључи у себи: ако га
је племенита дама задржала по ноћи четири сата уз своју сукњу, треба
само још мала ситница па да га не пушта све до јутра. Извлачећи тако
из тих првих претпоставака лепе закључке, науми да од ње заиште
што већ знате, као од обичне женске.. Одлучи, дакле, да поубија све,
мужа, жену или себе, ако не буде на њеној преслици испрео један
весео сат. И заиста га је толико озбиљно била заокупила љубав да му
се и живот чинио слабим улошком у љубавној игри, јер му је један
дан у њој вредео хиљаду живота.
Флорентинац је клесао свој камен, мислећи о вечеру, и тако
покварио доста носова, сањајући о другој ствари. Кад је видео да му
посао лоше полази за руком, окани га се, намирише се и оде да се
наужива умиљатих разговора своје даме, надајући се да ће их
претворити у дела. Ну, кад се нашао пред својом владарицом,
обасјало га женско величанство и сиромах Капара, онакав убојник на
улици, претворио се у јагње, кад је угледао своју жртву.
Уза све то био се у оно време, кад се узајамно распаљују жудње,
готово привио уз даму и чврсто је држао. Исцењкао један пољубац и
добио га, на срећу своју: јер кад женске дају пољубац, задржавају
право и да га ускрате; али, кад пуштају да им се отима, може
љубазник да их украде и хиљаду. То и јест узрок зашто су све оне
навикле да пуштају нека им се отимају пољупци. А Флореитинац их
наотимао приличан број и посао се упутио ваљано, кад дама која је
била уздржљивија повиче:
– Ево мога мужа!
И заиста, господин се вратио са свога лоптања, те вајар мораде
да се уклони, али је још уграбио ватрен поглед од жене, прекинуте у
срећи. То му бијаше сав добитак, пробитак и ужитак за месец дана,
јер кад је био на ивици своје сласти, долазио је свагда речени
господин муж и увек стизао између преког одбијања и оног
заслађивања којим жене зачињају своје одбијање; то су ситни додаци
који оживљују љубав и јачају је. А кад би нестрпљиви вајар
започињао брже, већ од доласка, битку своју са сукњом, да стигне до
победе још пре мужа, којему је тај метеж зацело био на корист, лепа
дама је, кад види ту жудњу записану вајару у очима, заподевала
бескрајне препирке и свађе. Најпре би се чинила да је љубоморна, па
му беше слушати лепе њене приговоре љубави; затим је пољупцем
мирила младићеву срџбу; онда заподевала разговор и није га никад
свршавала; и говорила му како паметно треба да се држи њен
љубазник; мора да се покорава њеној вољи, јер иначе не може она да
му поклони своју душу и свој живот; и да је ситница кад својој
љубазници нудиш жудњу; и да је она јуначнија јер јаче љуби и
жртвује више; а на његове је речи добацивала: »Оканите се тога!« и
то је изговарала као каква краљица. Затим би удешавала понекад
срдито лице, да на приговоре одговори Капари: »Ако нисте онакви
као што ја желим да будете, нећу више да вас љубим«.
Укратко, сиромах Талијан је нешто покасно разабрао да то није
племенита љубав, једна од оних љубави што не мере своју радост као
тврдица своје дукате, него тој дами годи да се титра њиме и да му
уступа сву власт, само нека не дира у лепу љубавну сласт. Од тога
посла разбесни се Капара, да би све поубијао, те поведе неколико
добрих другова, пријатеља својих, и одреди им нека јој нападну мужа
на путу, кад се буде са лоптања код краља враћао кући на спавање.
Он оде у уобичајени сат к својој дами. Кад су се лепо заподеле слатке
љубавне игре, тојест, много окушавани пољупци, сплетала се и
расплетала се коса, у беснилу се гризле руке, па и уши, укратко, сав
посао осим оне особите ствари коју ваљани писци сасвим право
сматрају страховитом, запитаће Флорентинац између два пољупца
који су потрајали нешто подуго:
– Драга моја, љубите ли ме ви јаче од свега?
– Љубим! – одговори она, јер речи не стају никад ништа.
– Па, онда ми се подајте сасвим! – узврати заљубљеник.
– Та, доћи ће ми муж, – одговори она.
– Је ли једино то?
– Јест.
– Ја имам пријатељâ који ће га зауставити и неће га пропустити,
док ја у овај прозор не метнем бакљу. А ако се он потужи краљу, рећи
ће моји пријатељи, као да су тобоже мислили да су то учинили некоме
од својих.
– Ах, пријатељу, – рећи ће она, – пустите ме да видим је ли се
све у кући смирило и полегало.
Устаде и постави светло на прозор. Кад је то видео месер
Капара, угаси свећу, зграби мач, стане пред лице тој женској којој је
упознао презир и неверну душу и рече јој:
– Нећу вас убити, госпођо, али хоћу да вам посечем лице, да не
пиљите више у јадне заљубљене младиће и титрате им се животом!
Срамотно сте ме преварили и ви нисте честита женска. Ви знате да се
пољубац никад више не може избрисати из живота искреноме
заљубљенику и да су пољубљена уста завредила и све друго. Ви сте
ми заувек ојадили и покварили живот: примораћу вас дакле да довека
мислите о мојој смрти, чији сте виновник ви. И кад се год будете
гледали у огледалу, увек ћете видети и моје лице.
И дигне руку, те замахну мачем да отсеце добар комад од оних
красних, једрих образа на којима су још били трагови његових
пољубаца. Онда му дама рече да је невера.
– Ћутите! – одврати он; – ви сте ми казали да ме љубите више
од свега. Сада говорите другачије. Свако сте ме вече узносили више
него на небеса, а једним ме замахом бацате у пакао, па зар мислите да
ће вас сукња ваша спасти од љубавникове срџбе?... Неће.
– Ах, мој Анђело, ја сам твоја! – изговори она, задивљена пред
тим човеком који је пламтео од беса.
Али, он узмакне три корака:
– Хеј, ти дворска гиздавице зла срца, милије ти је лице него
љубавник твој! Ево ти!
Она пребледи и понизно пружи лице, јер је разумела да је у овај
мах пређашња лажљивост њена на штету садањој љубави. А Анђело
је једним ударцем унакази, оде из куће и склони се из земље. Мужа
јој Флорентинци нису били узнемиривали, јер су видели ону
светлост, и он затече жену своју без левог образа; но уза сав бол није
она ни реч изланула, јер откад ју је унаказио Капара, љубила га је јаче
него живот и све. Али, муж јој је ипак хтео да зна откуд јој та рана. А
како није био нико долазио сем Флорентинца, потужи се муж краљу,
а краљ пошље потеру за својим радником и наложи нека буде обешен.
То је требало да буде у Блоау; али, на дан вешања пожели једна
племићка да спасе тога јуначкога човека о којем је мислила да је
љубавник доброг кова; замоли краља да јој га поклони, и он јој то
учини с драге воље. Ну, Капара изјави да се сав одао дами коју не
може да сметне с ума, те се закалуђери и постаде кардинал, велик
научник, а у старим данима имао је обичај да говори како је проживео
живот у спомену о сластима што их је стекао за оних јадних
патничких часова, кад је и тако мило и тако немило поступала са њим
дама његова.
Има писаца који кажу да је затим допро и даље од сукње својој
дами, којој је оздравио образ; али, ја то не верујем, јер Капара је био
човек од срца који је високо судио о светим љубавним сластима.
Ово нас не учи никаквоме добру, него једино да у животу има
злих случајева, јер ова прича је скроз истинита. Ако је писац на
другим местима случајно прекорачивао истину, ова ће му прича стећи
пред љубавничким зборовима опроштење.
 ПОГОВОР.

Макар та друга десетина и имала на насловном листу натпис

који казује да је довршена за време снега и студени, излази она у
лепом месецу јуну, кад се све зелени, јер сиротица муза којој је
подвргнут писац била је ћудљивија него што је ћуди у фантастичној
љубави какве краљице, па је у цвеће хтела тајанствено да убаци свој
плод. Нико се не може дичити да је господар тој вили. Сад ти та
насмејана девојка, кад ти озбиљна мисао заокупља памет и копка ти
по мозгу, истреса у уши своје љупке разговоре, перјем голица писцу
усне, игра своје сарабанде и диже грају по кући. Ако се писац случајно
окани учености, да се покавжи, па јој рекне: »Почекај, чедо моје, ево
ме«, и устане брже да се поигра са том махитицом, нема више
девојке! Завукла се опет у своју рупу, крије се, ваља се по њој и јеца.
Узми ватрену батину, црквену батину, сељачку батину, дамску
батину, ударај девојку и говори јој небројене погрде, она јеца. Оголи
је, она јеца. Милуј је, мази је, она јеца. Љуби је, говори јој: »Хеј, мила
моја!«, она јеца. Сад зебе, сад би да умре; збогом љубави, збогом
смехови. збогом радости, збогом лепе приче. Носите црнину о њеној
смрти, оплакујте је, мислите да је мртва, јецајте. Онда она диже
главу, пуца од смеха, шири бела крила, одлеће опет ко би знао куда,
врти се у ваздуху, премеће се, показује свој вражји реп, своје женске
сисице, своја снажна крста, своје анђеоско лице, тресе намирисану
косу, ваља се у сунчаним зрацима, сија се у свој красоти, преливају јој
се боје као на голубињен грлу, смеје се до суза, сузе из очију избацује
у море и тамо их рибари налазе превраћене у лепо бисерје које ће
краљицама китити чело, и најзад, батрга се без краја, као млад коњ
кад побегне, па се виде девичанске сапи и такве љупке ствари, да би
и папу снашла напаст кад их угледа. За време тог батргања
неукроћене животиње налазе се незналице и ћифте који говоре
јаднику песнику: »Где је твој ат? Где је твоја десетина
приповедака? Ти си пагански пророк. Јест, знамо ми тебе! Ти банчиш
и по вас дан не радиш ништа. Где је дело?«
Ако по природи и јесам пријатељ благости, волео бих да ми је
видети којег од тих људи опремљеног турским коцем, па да им
рекнем нека у тој опреми оду у лов на куниће.
Ту се свршава друга десетина. Враг је погурао својим роговима,
па да је добро дочека насмејано хришћанство.
 ТРЕЋА ДЕСЕТИНА

ПРЕДГОВОР.

Неки запитали писца зашто у тим десетинама има толико

беснила, па не може да протече година а да их он не истресе, и какав
је томе узрок, и чему се најзад пишу запете, измешане лошим
слоговима на које се јавно мрште даме, и још небројене друге празне
љуске. Писац изјављује да су га те подмукле речи, разасуте као
камење по његову путу, дирнуле до дна срца и он зна довољно своју
дужност те неће пропустити да у овом предговору нарочито
расправи о неким разлозима који су другачији него прошли, јер треба
вазда разлагати деци, све док не буду величка, да разумеју ствар и да
ћуте, а он види доста неваљалаца у том небројеном мноштву људи
викача који и не знају о чему је реч у овим десетинама. Прво, знајте,
неке врле даме, велим »врле« стога што ветропирке и ситна дивљач
не читају моје листове и волију да стварају нове, напротив даме или
грађанке са наклобученим рукавима које су пуне вере а без сумње им
је догрдило оно о чему је реч, побожно читају, да удовоље
враголастим мислима и тако се одрже у разборитости. Разумете
ли, честити моји берачи рогова? Боље да ти се обеси прича у којој
књизи него доживљај којега господина племића. Добитак ти је, јадни
женскару, што ниси оштећен, и још ће се често заљубљена дама
твоја хватати за твоју ситничарију плодним трљачинама што их је
у њој узбудила та књига. И тако ове десетине приповедака додају
лепо семење у родилиште наше земље и одржавају је у радости,
части и здрављу. Велим »радости«, јер њу стичете ви много у овим
причана. Велим »част«, јер избављате своје гнездо од оног демона
који је увек млад а зове се рогоноштво. Велим »здравље« јер ова
књига потстиче на ону стварчицу коју прописује салернска црква под
претњом пунокрвности у мозгу. Нађите таквих користи у другим
папирима, оцрњенима у штампарији. Ха, ха, где су вам књиге које
рађају децу? Тражите, нема их. А на буљуке ћете наћи деце где пишу
књиге које су на велику досаду. Настављам. Знајте, дакле, ако неке
даме, врле телом, вијоглавке душом, јавно руже ове десетине,
приличан број њихов не само да не куди писца него признаје да га оне
веома воле, држе га за храбра човека који је достојан да буде фратар
у теленскон манастиру, те нека он због исто онолико разлога, колико
на небу има звезда, не оставља свиралу на којој свира те приповетке,
па нека га коре, а он нека корача до краја, јер Француска је племенита
женка, која се ускраћује ономе што знате, те виче, превија се и
говори: »Не, не, никад! Хеј, господине, шта бисте ви да радите? Ја
не могу, ви бисте ме покварили«. А кад се лепо и прелепо довршила
десетина, прихватиће опет: »Хеј, мајсторе, хоће ли их бити још?«
Знајте, писац је момак од ока који се нимало не плаши од јаука, плача
и пренемагања оне даме што је ви зовете Славом, Модом или
Омиљеношћу, јер зна да је она велика блудница и вешта да се
прилагоди својскоме силовању. Зна да је њен бојни клик у Француској
Моnt Joie! Красан клик, мислите, али неки су га писци унаказили, а он
значи: радост није на земљи, она је тамо: радите живље иначе
збогом! Писац је тај значај прихватио од Раблеа који му га је казао.
Ако пролистате историју, зар је Француска и речцу говорила кад је
била веселе воље, јуначке воље, бесне воље, чврсте воље? Бесна је она
на све и волије да јаше него да пије. А зар ви не видите да су ове
десетине француске по радости, француске по јахању, француске
спреда, француске страга, француске одасвуд. Одбите, море, гадови!
Свирајте, свирке! Ћутите, лицемерци! Напред, господо разузданици!
Мили моји пажеви, турите нежну руку своју у руку дамама и
поголицајте их по њој; ја велим: руку. Ха, ха, то су гунђачки и
филозофски разлози, ако се писац иколико разуме у гунђање и у
аристотелизам. Уз њега је француски грб, краљевска застава и
господин св. Дионис, који је рекао, кад је остао без главе: »Моnt-ma-
Joie.« Хоћете ли ви, четвороношци, рећи да је та реч лажна?
Нећете. Чуло ју је заиста неколико људи у оно време; но у овим
данима љуте невоље не верујете ви више ни у какво верско добро.
Писац није још казао све. Па, да знате сви ви који читате те
десетине очима и рукама, осећате их само главом и волите их због
радости коју вам прибављају и која вам удара у срце, знајте да је
писац заметнуо своју секиру, тојест своју баштину, која се није више
нашла и он је без игде ичега. Узвикао се зато као дрвосеча у
предговору књизи драгог учитеља његова Раблеа, да би га чуо племић
горе, господар свему, па да од њега добије какву другу секиру. Тај
горе, забављен још скупштинама тога времена, добацио му по
Меркурију писаћи прибор са две бочице на којем су као девиза била
урезана ова три слова: А в е. Сиромах момак кад је видео да му
ниоткуд нема помоћи, свом се силом постарао да докучи ту
заврзламу, тражио јој скривени значај, довијао се тајанственим
речима, да им пронађе душу. И видео је најпре да је бог уљудан, како
већ и јесу велика господа, јер његов је свет и он не зависи ни од кога.
Али, сећајући се битија из своје младости, није писац наилазио ни на
какву учтивост према богу, па је био у сумњи о тој уљудности и
много је премишљао а никако није знао да се користи како треба тим
оруђем небеским. А колико је много окретао и преокретао тај писаћи
прибор, проучавао, гледао, пунио, празнио, тапкао као да га испитује,
чистио, усправљао га полагао га побочке, извраћао наглавце, прочита
он наопако: Е в а. Шта је Ева него све жене у једној? Божански глас
је дакле рекао писцу: »Мисли о жени; жена ће ти излечити рану,
натрпаће ти празну торбу; жена је добро твоје: имај само једну
жену; одевај и раздевај, мази ту жену; промећи жену; жена је све,
жена има свој прибор, а ти граби из тога прибора без дна; жена
љуби љубав и ти је љуби са својим прибором; али се улагуј њеним
ћудима и весело јој сликај небројене слике љубави и милионима
умиљатих облика; жена је дарежљива, па ће оне све за једну а једна
за све наградити сликара и набавити перје за кичицу. Напослетку,
титрај се овим што ту пише: А в е, здраво; Е в а, жена. Или: Е в
а, жена; а в е, здраво. И јест, она ствара и раствара. Мени дакле
писанија! Шта најволије жена? Шта хоће жена? Све нарочите
љубавне ствари, и право има жена. Рађати, производити, то је
подражавање природи која је вазда у порођају! Моја је дакле жена!
Моја је Е в а!«
Нато стаде писац да граби из тог плодног прибора, у којем је
била каша од мозга, уварена са небеским врлинама, на подобије
амајлијâ. Из једног судића извирале су озбиљне ствари које су се
писале мрким мастилом; а из другог живе ствари које су се весело
записивале црвеним мастилом на листовима у бележници. Јадник
писац је често, не пазећи, замењивао мастила, час ту, час тамо. Но
чим би се какве тешке реченице, које се тешко стружу, лакирају и
гладе, довршиле у којем делу по данашњем укусу, писац је, жељан да
се повесели, и макар мало било веселог мастила у левом судићу,
жарко и у сто сласти грабио оданде које перо пуно мастила. Та пера
са мастилом и јесу речене голицаве приче, у чију се вредност не сме
сумњати, јер су потекле из божанског извора, као што је јасно по
овом безазленом признању пишчеву.
Неки зли људи згрануће се и на то. Али, нађите ми икаквог
клипана човека који је задовољан на овој блатној мрвици. Зар то није
срамота? У том се писац мудро држао као бог. И он то доказује
потврдом. Слушајте. Зар се није сасвим јасно разложило научницима
да је вишњи господар светова створио небројене гломазне, тешке.
замашне машине, са големим точковима, са великим ланцима, са
страховитим отпонцима и са грозовитим окретањем које је још
замршено вијцима и утегама, налик на окретаче ражњеве, али се
забавио и милим ситницама и гротескним стварчицама, лакима као
ветар; па је створио још и безазлених, смешних ствари којима се ви
смејете кад их видите? Зар није истина? Е, па у сваком
концентричном послу, као што је грађевина које се прихватио писац,
треба да се поводи он за господњим законима и да израђује понеко
љупко цвеће, смешне бубе, лепе вијугаве змајеве, наслагане, обојене,
па и позлаћене, макар често и немао злата, и да их баца подно својих
снежних гора, нагомиланих клисура и других бахатих мудролија,
дугих и страховитих радова, мраморних колонада, правих мисли
исклесаних у порфиру. Хај, ви гадови што ружите и одбацујете фуге,
фантазије, преметање, музике у ћурликање лепе голицаве музе, зар
нећете да изгризете своје канџе, да не гребете више белу кожу њену
са модрим жилицама, љубавна крста, отмена бедра њена, ноге што
јој разборито остају у кревету, лице њено меко као свила, сјајне
форме, срце њено без жучи? Хај ви, труле главе, шта ћете рећи кад
видите да је та добра девојка потекла из срца Француске, као из
женскога тела, да су је милим »аве« поздравили анђели, у лицу
дароватеља Меркурија, и да је она најзад најбистрија квинтесенција
уметности? У овом делу се састају невоља, врлина, женска жеља,
жеља језгровитог сладокусца, свега има ту. Ћутите ви, славите
писца и пустите да његов прибор са два судића обдари веселу науку
са сто славних голицавих прича.
Одбите, море, гадови! Свирајте, музике! Ћутите, лицемерци!
Напоље, незналице! Напред, господо разузданици! Мили моји пажеви,
турите нежну руку к дамама и поголицајте по њима на умиљат
начин и кажите им: »Читајте да се насмејете«. Па им онда реците
коју другу шаљивију реч, да прасну, јер кад се смешкају не склапају им
се усне и оне се слабо опиру љубави.
 ПОСТОЈАНА ЉУБАВ.

Отприлике првих година тринаестога столећа после доласка

нашег божанског Спаситеља догодио се у граду Паризу једноме
човеку из Тура љубавни случај, који је задивио град а и краљевски
двор. Што се тиче свештенства видећете по оном што ће се
приповедити колико је учествовало у догађају о којем нам је оно и
очувало спомен.
Тај човек, којега је ситни свет прозвао Туренцем, јер се родио у
нашој веселој Турени, правим се именом звао Ансо. Под старе дане
своје вратио се пријашко у завичај, те био начелник у Сен-Мартену,
како каже хроника манастирска и градска; ну, у Паризу он је био
одличан златар. Још за ране младости био је по својој великој
честитости, по својим радовима или иначе, постао грађанин париски
и поданик краљев, којему се дао под заштиту, по обичају оних
времена. Имао је кућу коју је саградио без икакве земљишне даће
близу цркве Сен-Ле, у улици Сен-Дени, где су његову златарију добро
знали они који су тражили драгоцених накита. Ако је и био Туренац
и могао да живи у обиљу, остао је чист као прави светац, поред свих
у томе граду, и млади су му дани протекли тако да није никад ни
зашао у блудилиште. Многи ће рећи да то премаша ону моћ веровања
што нам је дао бог да буде на помоћ вери која се мора исповедати
тајнама свете религије: треба зато да се нашироко прикаже тајни
разлог тој чистоти златаревој. И најпре знајте да је он допешачио у
град сиромашнији него Јов, како су говорили стари другови његови,
и да је био чврста карактера, супротно људима из нашега краја који
умеју само да плану у први мах, те није одустајао од своје стазе, као
ни фратар од освете. Док је био радник, увек је радио; кад је постао
мајстор, радио је и даље; увек је учио нове тајне, тражио нове начине,
а тражећи наилазио на свакакве проналаске. Касни пролазници,
стражари или неваљалци, виђали су увек кроз златарев прозор како
му гори лампа, а честити златар куцка, ваја, резуцка, цизелира,
струже, лупка, у друштву са којим шегртом, за затвореним вратима,
на опрезу. Сиромаштина му је уродила радом, рад уродио чувеном
разборитошћу његовом, а разборитост уродила великим иметком.
Слушајте то, ви синови Кајинови који једете дукате а мокрите воду!
Кад би се у честитом златару узбудиле оне фантастичне жеље што
понекад море усамљеног јадника човека, кад се ђаво окоми да
надвлада знамење крста, Туренац би ударао по својем металу,
скупљао бунтовне мисли у мозгу и упињао се да ствара љупке
стварчице, умиљате резбарије, златне фигурице, лепе сребрне ликове,
којима би стишавао срџбу својој Венери. Дометните тим стварима
још да је тај Туренац био припрост човек, безазлена ума, па се у првом
реду бојао бога, онда лопова, затим великаша, а гунгуле надасве.
Имао је додуше две руке, али никад није радио више него један посао.
Говор му бијаше сладак као у невесте пре сватова. Ако га
свештеници, војници и други и нису држали за ученог, умео је добро
да говори, како је научио од матере, и није се много скањивао. Они
су га у Паризу мало помало научили како ваља ступати равним путем,
не кињити се ни за кога другога, страсти своје мерити лактом својих
прихода, не допуштати никоме да од твоје коже прави каише, пазити
на своју корист, не уздати се у спољашност, не говорити што радиш
а радити што говориш, не испуштати ништа осим воде, имати боље
памћење него што га обично имају муве, своју муку и своју кесу
чувати за себе, не водити бригу о светини по улицама, а своје
драгоцености продавати скупље него што су њега стајале; све саме
чињенице којих се паметно придржавао, и отуд му је било толико
мудрости колико му је требало да продаје по вољи и на задовољство
своје. Тако је радио и није никоме сметао. И многи су, кад виде тог
честитог човечуљка у интимном животу, говорили гледајући га:
»Вере ми, волео бих да сам тај златар, па макар још сто година газио
по Паризу блато до колена«. Исто би му толико вредело желети и да
буде краљ француски, јер у златара су биле снажне, жилаве, длакаве
руке и тако дивно круте да му не би, кад стисне песнице, ни
најсуровији момак клештима отворио шаке. Знајте онда да је оно што
је држао и било његово. И још, имао је зубе да би њима гризао железо,
желудац који би железо растопио, црева која би га пробавила,
стражњи мишић који би га без деротине избацио, затим плећа да би
понео свет, као онај пагански господин којему је некад био на бризи
тај посао, док га није са њега макнуо у прави час долазак Исуса
Христа. Био је, да се истина каже, од оних људи који су створени од
једног замаха, те су најбољи, јер они које треба још дотеривати не
вреде ништа, онако докопавани и грађени у неколико махова.
Укратко, мајстор Ансо је био мужјак мрке боје, лављег лица, а испод
обрва му избијао поглед који би растопио злато да га је у радионици
издао огањ; али, Онај што управља свиме улио је у очи бистру воду
која је блажила тај велики жар; да није тога, све би златар попалио.
Зар није био поносна људина?
 Кад смо нанизали главне врлине његове, неки ће и даље
запиткивати зашто је честити златар остао самац као острига, кад
његови природни дарови толико вреде свагде на свету. Ну, знају ли
ти окорели критичари шта значи љубити? Јест, којешта!
Заљубљенику је занат да одлази, слуша, вреба, ћути, говори, куњи се,
шепури се, скупља се, нестаје сасвим; да се прилагођује, музицира,
тражи ђавола где је, броји на дашчици сиви грашак, налази цвећа под
снегом, на месечини моли бројанице, милује кућну мачку и пса,
поздравља пријатеља, ласка теткиним пробадањима или катару и
говори јој у згодан час: »Ви добро изгледате, ви ћете људскоме роду
написати надгробни натпис«. Онда треба да нањуши што се свиђа
свој родбини, да никоме не гази ноге, да не разбија чаше, да поткива
цврчкове, да мије што је црно, да преклапа којешта, да огледало држи
у руци, да се диви женским тричаријама, да узвикује: »То је лепо!«
или: »Заиста, госпођо, ви сте у томе веома красни!« и то мора да мења
на сто хиљада начина. Онда да се наоблачи, као великаш се укочи, да
говори окретно и разборито, смејући се трпи свако зло што ствара
ђаво, сахрањује све своје срџбе, зауздава своју природу, држи се
прста божјег и репа ђавољег, пази на мајку, пази на сестру од тетке,
пази на слушкињу; укратко, да увек удешава пријатно лице, јер иначе
ће умаћи женка и тебе оставити на цедилу, а неће казати никакав
хришћански разлог. На концу свему, и љубазник најблаже мóме што
ју је бог створио у часу добре воље, макар он говорио као из књиге,
скакао као бува, вртео се као коцка, музицирао као цар Давид, макар
и одвртео сто хиљада вртежа паклених и саградио за ту горе речену
женску ред коринтских стубова ђавољих, ако он не успе у оној
нарочитој ствари која се држи тајном и надасве се мили његовој дами,
али она то често и сама не зна а треба да зна, узмаћи ће мома од њега
као од губе. Има и право. Не може ту нико да приговори ни трунка. У
таквој прилици неки људи се мрште, љуте, бесне јаче него што бисте
замислили. Шта више, има их доста који су се и убили услед тог
преокрета сукње. У томе се човек разликује од животиња, јер ниједна
животиња није померила памећу из љубавног очајања; то доказује
довољно да животиње немају душе. За заљубљенички занат треба,
дакле, да будеш опсенар, војник, слепар, лакрдијаш, кнез, блесан,
краљ, беспосличар, фратар, звекан, вуцибатина, лажљивац,
хвалисавац, доушник, тупан, ветропир, дангуба, шепртља, чудан
сват; то је занат од којега се уздржавао Исус, а за њим се поводе и тај
занат презиру и људи велика разбора; занат који изискује да од њега
вредном човеку зависи пре свега време његово, живот, крв, најбоље
речи његове, и још срце, душа и мозак, за којим су љуто помамне све
женке, јер откад им је прорадио језик, говоре оне између себе да
немају ништа ако немају од човека све. Знајте и то да има таквих
мајмуница које се мрште и гунђају, кад човек учини сто ствари за
њих, те би да дознаду нема ли сто и једна ствар, Јер оне по освајачком
и насилничком духу својем хоће да у свему имају највише. А то
узвишено правно начело било је увек на снази по навици у Паризу,
где женске добијају на крштењу више соли него игде на свету, па су
зато пакосне од рођења.
И тако златар, вазда запослен у својој радионици, глачајући
злато и жарећи сребро, није никако стигао да ужари љубав, да углача
и разблиста своје сањарије, ни да се гизда и кочи, да се размеће
мајмунством, ни да лети у потеру где би склептао дете. Ну, како ни у
Паризу не падају девојке момцима у кревет, као што ни по улицама
не пљуште печени пауни, макар ти момци били и краљевски златари,
то је Туренцу, како већ рекосмо, снага била неука. Пород свега тога
није ћифта могао да буде слеп код очију за оне природне лепоте
којима се диче и обилно су њима снабдевене даме, па и грађанке са
којима се погађао о вредности својих драгоцености. Слушајући тако
често разговоре у жена, које су хтеле да га намаме па му се
умиљавале, да добију који поклон, враћао се од њих честити Туренац
улицама, сањарећи као песник, очајнији него кукавица без гнезда, те
је онда говорио сам себи: »Требало би да стекнем жену. Мела би ми
стан, грејала јела, слагала рубље, крпила ме, весело ми певала по
кући, додијавала ми да бих јој све чинио по вољи, говорила ми како
све оне говоре својим мужевима кад желе какав накит: »Но, драги мој,
дед погледај ово, зар није лепо?« И свак би у овом крају сањао о мојој
жени и мислио о мени: »То је срећан човек!«
Тако се он женио, славио свадбу, мазио госпођу златарку,
одевао је сјајно, поклањао јој златан ланац, љубио је од главе до пете,
остављао јој сву власт у кућанству, осим штедње, настањивао је у
горњој одаји, са стакленим прозорима, ћилимовима и тапетама по
зидовима, са дивним алковом у којем је надасве пространа постеља
на завојитим стубовима и са засторима лимунове боје; куповао јој
много красних огледала и кад је год долазио у стан, имао је десеторо
деце, њене и своје.
Ну, у ковању би му се изветрила жена и деца; сетне приказе
своје претварао је у фантастичне цртеже, од љубавних мисли
израђивао је враголасте драгоцености које су се веома свиђале
купцима, а они нису знали колико изгубљених жена и деце има у
златарским радовима тога добријана, који се све више упропашћивао
што је више талента било у његовој уметности. А да му се није
смиловао бог, био би он и отишао с овога света, не знајући шта је
љубав, али би је упознао на оном свету, без телесна преображења,
које је квари, по мишљењу господина Платона, ауторитативног
човека, који међутим није био хришћанин те се варао.
Ах, ти предговори доконо су удаљавање од предмета и досадно
тумачење; али, неверници нагоне човека да овија своју приповетку
као дете у повоје, док би требало да трчи голо голцато. Велики им
ђаво дао клистир својим црвеним трозубом! Сада ћу све да
исприповедам без околишења.
Ево, дакле, шта се догодило златару у четрдесет првој години
живота. Шетајући се једне недеље левом обалом уз Сену, зашао
случајно на ону ливаду која је касније прозвана »Поповском
ливадом«, а била је тада на госпоштији сен-жерменске опатије, не на
универзитетској. Свејаднако ходајући, испао Туренац насред поља и
тамо сусрео сиромашну девојку која га је, кад је видела да је лепо
одевен, подранила и рекла: »Помоз’ бог, господине!« Док је то
говорила, била јој је у гласу тако срдачна слаткоћа да је златар осетио
како му се душа раздрагала од те женске мелодије и он се заљуби у
девојку, тим пре што га је баш драшкала женидба и то му се све
слагало са расположењем. Ну, како је већ био прошао поред девојке,
није се ипак усудио да се врати, јер је био страшљив као девојка која
би и умрла у сукњама а не би их дигла за своју насладу; али, кад је
био одмакнуо колико лук може да одбаци стрелу, помисли да човек
који је већ десет година примљен за златарског мајстора, постао
грађанин и двапут је старији него пас, сме ваљда да се јави пред
женском за коју га обузима воља, нарочито кад му се усковитлала сва
уобразиља. Онда се окрене напречац, као да је намерио да се отшета
на другу страну, и опет угледа девојку како на старом конопцу држи
своју матору краву која у јарку покрај друма пасе по зеленом рубу.
– Ах, мила моја, – проговори он, – ти си зацело велика сиротица,
кад недељом мораш овако да радиш. Зар се не бојиш да ћеш бити
затворена?
– Господине, – одговори девојка, обарајући очи, – не бојим се ја
ничега, јер припадам опатији. Господин опат нам је допустио да
после вечерња водимо краву на пашу.
– Зар је теби крава милија него спасење твоје душе?
– Па, јест, господине, наша крава је готово половина нашег
сиромашног живота.
 – Чудим ти се, девојко, што си сиромашна и у таквим дроњцима,
сва прњава, у недељу босонога у пољу, кад у тебе има више блага него
на свој опатиској госпоштији. Мора да људи из града облећу око тебе
и додијавају ти љубављу.
– Нипошто, господине; ја припадам опатији, – одговори она,
показујући златару колут на левој руци, као што га има стока у пољу,
али без звона.
Онда добаци грађанину тако тужан поглед да се сав ражалостио,
јер очима се преносе срдачна осећања кад су јака.
– А, шта ти је то? – прихвати он опет, да испита све.
И додирне колут на којем је веома јасно био урезан опатиски
грб, али златар није хтео да га види.
– Господине, ја сам кметска кћи. Па, ко год би узео мене за жену,
пао би у кметство, макар био и грађанин париски, те би са својим
телом и добром припао опатији. Да ме воле другачије, и опет би деца
његова припала опатији. Зато су се сви одбили од мене, сви ме
занемарили, као да сам јадно живинче у пољу. А најмрскије ми је што
ћу ја, кад буде време, по вољи господина опата бити здружена са
којим кметом. Макар ја и не била ружна, побегао би од мене као од
црне куге и најзаљубљенији човек, чим спази мој колут.
Уз те речи потегне краву за конопац, да је повуче за собом.
– Колико ти је година? – запита златар.
– Не знам, господине; али, забележено је код нашега господара
опата.
Та велика невоља дирну у срце добријана, који се дуго био
хранио несрећничким хлебом. Он удеси корак уз девојчин корак и
тако у немом ћутању пођоше к реци. Грађанин је гледао лепо чело,
снажне румене руке, прашњаве ноге али такве као у Богородице и
слатко лице те девојке, праве слике и прилике светој Геновеви,
заштитници Париза и девојака које живе по пољима. И да знате, тај
момак, нов новцат од главе до пете, узео да сања о красној белини
девојачких сисица што се у стидљивој милости брижно крију под
простим рупцем и помамио се за њима као ђачић за руменом јабуком,
кад припече жега. И знајте још да се по тим ваљаним залогајима
природне лепоте разбирала девојка у облицима дивног савршенства,
као што је и све што имају фратри. Што је дакле забрањеније било
грађанину да дира у то, хватала га је све то јача помама за тим
љубавним плодом, и срце му је скакало све до грла.
 – Лепа ти је крава, – рећи ће он.
– Желите ли мало млека? – одговори она. – Толика је жега сад
за првих дана у мају! Веома сте далеко од града.
И заиста, небо беше модро, без облака, а запара као у
ковачници; све се сјало младошћу, лишће, ваздух, девојке, момци; све
се жарило, зеленило и мирисало као балзам. Та безазлена понуда, без
икакве наде у узврат, јер ни дукат не би наградио особиту милину те
речи, онда онај чедан покрет како се окренула сирота девојка захвати
златара за срце и он пожели да ту кметицу крунише за краљицу и да
јој Париз положи пред ноге.
– Не, драга моја, нисам жедан ја за млеком него за тобом и желео
бих да те могу искупити.
– То се не може и ја ћу умрети као опатиска кметица. Ми
живимо овде од памтивека, с оца на сина, с матере на кћер. Као и моји
сиромаци дедови, тако ћу и ја провести живот на овој земљи. а исто
тако и моја деца, Јер господин опат нас не оставља без порода.
– Па, зар се није, – примети Туренац, – ни један љубазник
потрудио да ти за вољу твојим лепим очима купи слободу, као што
сам ја своју слободу купио од краља!
– Прескупо би, богме, стајала! Зато и они којима се ја свиђам на
први поглед одлазе како су и дошли.
– А зар ниси никад сањала да са љубавником на брзом коњу
умакнеш у коју другу земљу?
– О, јесам. Али, да ме ухвате, господине, у најмању би ме руку
обесили, а мој љубазник, па макар и племић био, изгубио би при том
и више него властелинство па и све остало. Ја не вредим толиког
добра. А онда има опатија дуже руке него што су у мене брзе ноге.
Зато живим у потпуној покорности богу, који ме је поставио овамо.
– А шта ради твој отац?
– Обрађује опатиске винограде.
– А твоја мати?
– Пере у опатији рубље.
– А како се зовеш ти?
– Ја немам имена, драги господине. Отац ми је крштен Етјен,
мати ми је Етјена, а ја сам, на вашу службу, Тјенета.
– Мила моја, – рече јој златар, – никад ми се женска није милила
како ми се милиш ти и ја мислим да је твоје срце пуно истинског
богатства. А пошто си ми се јавила пред очима баш у онај час кад сам
се чврсто одлучивао да узмем другарицу, мислим да у том видим прст
божји, па ако ти нисам немио, молим те да ме примиш за пријатеља.
Девојка обори опет очи. Те су речи биле изречене на такав
начин, таквим озбиљним гласом и тако пријањајући, да је Тјенета
заплакала.
– Нећу, господине, – одговори она, – јер бих била виновник
небројених неприлика и ваше несреће. За сиротицу кметицу одвише
је то за пуки разговорак.
Туренац се прекрсти, склопи руке и изговори:
– Заветујем се господару светоме Елигију, који је заштитник
златарима, да ћу направити два света ћивота од позлаћена сребра н
искитићу их штогод лепше будем могао да их израдим. Један ће бити
за кип Богородичин, да јој захвалим за ослобођење драге моје жене, а
други за споменутог заштитника мога, ако ми буде добра успеха у
настојању да ослободим Тјенету, кметицу која је овде и ради које се
уздам у његову помоћ. И још, кунем се вечним спасењем својим да ћу
јуначки истрајати у томе послу, да ћу у њег утрошити све што имам
и да од њега нећу одустати док је у мени живота. Бог ме је зацело
саслушао, – рече, – а ти, мила моја? – запита окрећући се к девојци.
– Ах, господине, гледајте!... крава ми трчи по пољу, – завиче она
плачући и клечећи пријатељу до ногу. – Љубићу вас доклегод живим,
али пореците свој завет!
– Хајдемо да ухватимо краву, – одврати златар и дигне је, али се
не усуди да је пољуби, премда је девојка била врло вољна.
– Хајдемо, – она ће, – јер ћу бити бијена.
И златар полети за проклетом кравом која није ни најмање
хајала за љубав; али, брзо би ухваћена за рогове, па ју је Туренац
држао у шакама као у шкрипцу и зачас би је био одбацио у ваздух као
сламку.
– Збогом, мила моја! Ако пођеш у град, дођи к мојој кући, код
цркве Сен-Ле. Ја се зовем мајстор Ансо, а златар сам нашега
господара краља, под сликом светог Елигија. Обећај ми да ћеш у
недељу бити на овом пољу; ја ћу свакако доћи, макар падале алабарде.
– Хоћу, добри господине. За то бих ја скакала и преко плотова,
а за захвалу бих волела да без незгоде будем вама и да вама не буде
штете због моје будуће среће. У нади на срећу, усрдно ћу се молити
богу за вас.
 Онда остаде стојећи као камени светац и ни да би се макла све
док јој није грађанина нестало из очију. Он је корачао полагано и
понекад се обазирао за њом да је погледа. А кад је био далеко и нестао
јој са видика, задржи се она ту све до ноћи, занесена у своје мисли, не
знајући није ли сањала то што јој се догодило. Онда се у касно доба
врати кући и тамо је истукоше што је дуго изостала, али она није ни
осетила батина.
Честитоме грађанину пресело и пиће и јело и он затворио
радионицу. Заљубио се у ту девојку, сањао једино о тој девојци, свуда
видео ту девојку и све му је била та девојка. И одмах сутрадан у
великој стрепњи сиђе до опатије да говори са господином опатом.
Онда путем смисли паметно да се постави под заштиту којег
краљевог човека и у тој мисли врати се двору, који је тада био у граду.
А како су га сви ценили са честитости, волели због љупких радова и
услужности, обећа му помоћ краљев коморник, којему је баш био за
љубу начинио златну кутију са драгуљима, јединствену но изради, па
нареди да му оседлају коња његова и другога за златара, и пође са
њим одмах у опатију, где запита за опата, који је тада био господин
Игон де Сенектер, старац од деведесет и три године. Кад је коморник
ушао у дворницу са златаром који се гушио очекујући пресуду,
замоли опата Игона нека унапред пристане на једну ствар на коју
може лако да пристане, а годиће му. На то одговори господин опат,
машући главом, да му канони прече и забрањују да тако веру задаје.
– Ево, часни оче, – рећи ће коморник, – дворскога златара који
се силно заљубио у једну кметицу са ваше опатије и ја вас молим да
бисте ослободили ту девојку, а вама у накнаду испуниће се жеља коју
ви желите да се изврши.
– Која је то девојка? – запита опат грађанина.
– Зове се Тјенета, – одговори златар плашљиво.
– Хо! хо! – одврати добријан старац Игон, смешкајући се. – Тај
нам је мамац намамио дакле лепу рибу. То је тежак случај, и ја не
могу да га решим сам самцат.
– Ја знам, часни оче, шта та реч значи, – примети коморник,
мрштећи обрве.
– Добри господине, – одговори опат, – знате ли ви шта та девојка
вреди?
Опат одреди нека доведу Тјенету, а своме писару рече нека јој
обуку најлепше хаљине и њу ојуначе колико се год може.
 – Ваша је љубав у опасности, – рече коморник златару, којега је
повукао на страну. – Оканите се те ћуди! Свуда ћете, па и на двору,
наћи згодних женских, младих и лепих, које ће драге воље поћи за
вас. За то ће вам, ако устреба, помоћи краљ да стекнете коју
госпоштију, по којој ћете временом основати отмену породицу. Зар
ви немате доста дуката да будете праотац којој племенитој лози?
– Не могу, господине, – одговори Ансо. – Ја сам се заветовао.
– Онда гледајте да покупите ту девојку. Знам ја фратре. Код њих
новац израђује све.
– Монсењеру, – рећи ће златар опату, враћајући се к њему, –
вама је посао и брига да овде на земљи претстављате доброту онога
бога који често исказује нама благодат и бескрајно му је благо
милосрђе за наше јаде. А ја ћу се вас, доклегод будем живео још,
сећати у молитвама сваке вечери и сваког јутра и нећу никад
заборавити да сам од ваше милости стекао своју срећу, ако ми
усхтеднете помоћи да ту девојку добијем за закониту жену и да деца
која би се родила из тога брака не буду задржана у кметству. А зато
могу да вам начиним храниште за свето причешће, тако лепо
израђено, искићено златом, драгуљима и ликовима крилатих анђела,
да никад неће другог оваквог бити у хришћанству, него ће ово остати
једино, очи ће вам миловати и на толику ће славу бити вашем олтару,
да ће и свет из града, и страни племићи хитати овамо да га виде,
толико ће бити величанствено.
– Синко мој, – одговори опат, – јеси ли ти при себи? Ако си
одлучио да ту девојку узмеш за закониту жену, све ће твоје добро и
твоја особа припасти каптолу ове опатије.
– Јест, монсењеру, ја сам луд за том сиротицом девојком и јаче
ме је дирнула њена невоља и њено чисто хришћанско срце него
савршена лепота њена; али, још се јаче чудим, – рече са сузама у
очима, – вашој крутости, и ја то кажем, премда знам да је у вашим
рукама моја судбина. Јест, монсењеру, ја знам закон. Ну, ако моје
добро и припадне вашој госпоштији, ако ја и постанем кмет, ако и
изгубим кућу своју и грађанско право, очуваћу вештину, стечену
својим трудом и настојањем, а она је овде, – рече и удари се по челу,
– на такву месту где нико осим бога није господар него ја. И сва ваша
опатија не би могла платити оних особитих радова што потичу
одавде. Имаћете моје тело, моју жену, моју децу; али, ништа вам неће
дати моју вештину, па ни да ме ударите на муке, јер ја сам чвршћи од
чврста железа и стрпљивији од силна бола.
 Кад је то изговорио златар, разбешњен мирноћом опатовом,
који је, како се чинило, наумио да добријанове дукате стекне опатији,
удари ти песницом по храстовој столици и размрска је у ситно иверје;
распрснула се, као да ју је звизуо тољагом.
– Ето, монсењеру, каквог ћете имати слугу, а од творца
божанствених ствари начинићете правог теглећег коња.
– Синко мој, – одговори опат, – криво сте учинили што сте
разбили моју столицу и лакомислено пресудили мојој души. Та
девојка припада опатији, а није моја. Ја сам верни чувар права и
обичаја овога славнога манастира. Баш и кад бих телу те женске и
могао допустити да рађа слободну децу, морам о том да полажем
рачун богу и опатији. А откад овде постоји олтар, кметови и
редовници, тојест од памтивека, није се никад догодио случај да би
који грађанин припао опатији услед женидбе са кметицом. Мора,
дакле, да се извршује право и треба се служити њиме, да се не би
никад изгубило, ослабило, пропало и да се не би изобичајило, јер из
тога поничу небројене смутње. А то је и много пробитачније држави
и опатији него што су ваша храништа, ма како красна била, јер ми
имамо толико благо да можемо куповати красне драгоцености, а
никакво благо не може да ствара обичаје и законе. Позивам се у томе
на господина краљева коморника, нека буде сведок о бескрајним
мукама нашега господара, који се сваки дан бори за одржавање својих
одредаба.
– То је да ми зачепите уста, – примети коморник.
Златар, који није био велик научењак, занесе се у мисли. Онда
се јави Тјенета, сјајна као коситрена здела кад је домаћица изриба,
зачешљане косе, у белој вуненој хаљини са модрим пасом, у
присталим ципелицама и белим чарапама, укратко, красна као
краљица и тако племенита држања да се златар скаменио од заноса а
коморник признао да није још никад видео тако савршено створење.
Затим увиде коморник како је сиромаху златару превелика опасност
да гледа њу, па га одведе брже у град и заокупи га нека својски
промозга ту ствар, јер неће опат ослободити овако ваљану удицу која
хвата грађане и господу трговце париске. И заиста, каптол јави
сиромаху заљубљенику: ако узме ту девојку, мораће у корист опатије
да се одрече свога добра и своје куће, и да призна за кметове себе и
децу која би се родила из тога брака; али, из особите милости оставио
га је опат у кући његовој, уз погодбу да преда списак свога намештаја,
да плаћа годишњу закупнину и да осам дана у години живи у кућерку
на властелинству, да би тиме извршио кметовску службу.
 Златар, коме су сви говорили о окорелости фратарској видео је
добро да ће се опат непоколебиво држати те одлуке, те га обузе
очајање да скоро душу не испусти. Час је хтео да на пет углова
манастирских потпали ватру; час је смишљао да домами опата на
неко место где би га мучио све док му не потпише Тјенети какву
отпусницу; укратко, небројеним сањаријама замагљивала му се глава.
Али, после многих јадиковки одлучи да отме девојку и утекне са њом
на сигурно место, одакле га ништа не може извући. Спремио се,
дакле, а док он умакне из краљевине, пријатељи његови или краљ
моћи ће боље да савладају фратре и да их опамете. Рачунао је
пријашко без опата, јер кад се упутио на ливаду, није више затекао
Тјенету, него дознао да су је чврсто затворили у опатији, па ако би да
је добије, ваља му опсести манастир.
Мајстор Ансо удари сад у јадиковке, кукњаве и тужаљке. По
свему граду стадоше грађани и грађанке да говоре о том случају и
толико се то разгласило да је краљ упитао старца опата, кад га је
спазио на двору, зашто у тој прилици не попушта љубави његова
златара и неће да врши хришћанско милосрђе.
– Зато, господару, – одговори свештеник, – јер су сва права
здружена онако као делови у оклопу, па ако испадне једно, пада све.
Да је нама, преко воље наше, отета та девојка и да се није сачувао
правни обичај, брзо би вама поданици ваши отели круну и свуда би
букнуле велике буне, да се укину порези и мостарине које тиште
народ.
Краљу су била зачепљена уста. А сви су стрепили да дознаду
конац тога случаја. Радозналост је била силна, те су се нека господа
кладила да ће Туренац одустати од своје љубави, а даме су се кладиле
у противно. Ну, златар се у сузама потужи краљици, како му фратри
крате да очима гледа своју љубазницу, и краљици се учини да је то
грозна и крива ствар. По њеној, дакле, поруци господину опату, буде
допуштено Туренцу да сваки дан долази у опатиску собу за разговоре,
куда је долазила и Тјенета, али под надзором старца фратра, а увек
нагиздана и у правом сјају као каква дама. Заљубљенима се сад
допуштало једино да се виде и разговарају, али нису могли да уграбе
ниједан трунак сласти, а са тим је више расла њихова љубав. Једнога
дана Тјенета проговори овако пријатељу:
– Драги господине, ја сам одлучила да вам поклоним свој живот,
да бих вас избавила из јада. Ево како. Распитујући се о свему, нашла
сам начин како се могу заварати опатиска права, да се вама прибави
сва срећа којој се надате од уживања са мном. Црквени судија вели:
пошто ви постајете кмет тек по приступу а нисте се родили кметом,
ваше би кметство престало с оним узроком који вас је и закметио. Ако
ви, дакле, љубите мене више од свега, одбаците свој иметак, да
стекнете нашу срећу, и узмите мене за жену. А кад се будете
науживали мене, наљубили се и заситили се, ја ћу се, док још немам
порода, од своје воље убити и тако ћете се ви опет ослободити. То би
бар била таква тежња, да би вам ту помогао и наш господар краљ, који
вам, како кажу, жели овако добро. А мени ће, без икакве сумње, бог
опростити ту смрт у коју бих отишла зато да ослободим свога
господара мужа.
– Драга моја Тјенета, – узвикну златар, – ни речи више! Ја ћу да
будем кмет, а ти ћеш живети да будеш моја срећа док трају моји дани.
У твојем друштву неће ми никад бити тешки ни најљући ланци, и
слабо хајем што ћу бити без новаца, јер у твом је срцу све богатство
моје а сва моја сласт у слатком телу твојем. Уздам се у господара
светог Елигија који ће се удостојити да у тој невољи баци милостиве
очи на нас, те ће нас очувати од свих зала. Идем сад одмах којему
писару, да ми састави списе и уговоре. Барем ћеш ти, драгоцени цвете
мога живота, поштено бити одевена, лепо ћеш становати и бићеш
служена као краљица доклегод живиш, јер господин опат препушта
нама уживање моје течевине.
Плачући и смејући се, бранила се Тјенета од своје среће, желећи
да умре, да не отера слободњака у кметство; али, добри јој је Ансо
говорио тако слатке речи и толико јој претио да ће за њом и он у гроб,
да је пристала на тај брак, јер је мислила да се још увек може убити,
кад буде окусила љубавне сласти.
Кад се разгласило по граду да се Туренац покорава, те се својој
љуби за вољу одриче иметка и слободе, хтеде свако да га види.
Дворске даме су се пренатрпавале драгоценостима, да би говориле са
њим; а кад њих није било, салетале су га јата других жена. Ну, ако су
неке готово и равне биле Тјенети, ни за једном није њему гинуло срце.
Очекујући, дакле, да му куцне час кметству и љубави, салио
Алонсо од свега свога злата краљевску круну, искитио је свим
бисерима и алемовима што је год имао, отишао тајом краљици и
предао јој уз ове речи:
– Госпођо, ја не знам коме би поверио своје благо него вама.
Сутра ће све што се буде нашло у мојем дому припасти проклетим
фратрима, који немају милосрђа за мене. Удостојте, се, дакле, да
очувате ово. То је само слаба захвала за радост што сам је постигао
вашим заузимањем да гледам ону коју љубим, јер никакви новци не
вреде колико један поглед њен. Не знам шта ће бити од мене. Али,
ако се једног дана ослободе деца моја, уздам се ја у вашу краљевску
великодушност.
– Право си рекао. пријашко, – примети краљ. – Опатији ће
једног дана устребати моје помоћи и ја нећу ово сметнути с ума.
Силан свет слегао се у опатију на свадбу Тјенетину. Краљица јој
поклонила венчану хаљину а краљ допустио да сваки дан носи о
ушима златне наушнице. Кад је лепи пар долазио из опатије к дому
Ансоа, који је постао кмет, близу цркве Сен-Ле, биле су на прозорима
бакље, да их свет види где пролазе, а на улици се поређали људи у
два реда, као кад улази краљ. Јадник муж био је себи сковао сребрн
колут, који је носио на левој руци, у знак своје припадности
сенокерменској опатији. Ну, уза све кметство његово довикивали су
му: »Добро дошао! Добро дошао!« као каквоме новоме краљу. А
добријан је врло лепо одздрављао, срећан као заљубљеник и веома се
веселио почастима што их сви исказују милоти и чедности
Тјенетиној. На довратницима је честити Туренац угледао зелене
гране и венце од различака, а први људи из тога градског краја листом
се окупили ту, да му искажу велику част свирком и узвицима: »Ви
ћете увек бити племенит човек, успркос опатији!«
А да знате, супружници су завојевали тако да им готово
издахнуше душе, а грађанин је морао љуто да удара својој миљеници
по штиту, јер она је као добра сеоска девица била снажна да узвраћа.
И тако су проживели цео месец дана, весели као голуби који с пролећа
трунак по трунак граде своје гнездо. Тјенета је сва срећна била у свом
лепом дому и са муштеријама које су долазиле и одлазиле очаране
њоме.
Кад је прошао тај медени месец, дође једног дана са великом
парадом добри старац опат Игон, уђе у кућу која сад и није више била
златарева него каптолска и рече супружницима: »Децо моја, ви сте
слободни и ослобођени сте од свега. А ја вам морам рећи да ме је од
првога часа силно дирнула љубав што вас здружује. Зато сам, уз
признање опатиских права, одлучио у себи да вам искажем потпуну
радост, кад будем на искушењу божјем искушао вашу честитост. А
то вас ослобођење неће стајати ништа.« Кад је то изрекао, пљусне их
мало руком по образима, а они падоше на колена, плачући од радости
из ваљаних разлога. Туренац саопшти свету, који се био слегао на
улици, за великодушност и благослов доброга опата Игона. Онда
мајстор Ансо, на велику част, поведе опатову кобилу за узду све до
бисиске капије. Тим путем је златар, који је био понео кесу новаца,
бацао новце сиромасима и потребницима, вичући: »На поклон, на
поклон у божје име! Бог поживео и чувао господина Игона! Живео
добри господин Игон!« Кад се затим вратио кући, погости пријатеље
и прослави нову свадбу, која је потрајала целу недељу дана.
Зна се да је опату за благост његову веома приговарао његов
каптол, који је већ био зинуо да прогута тај добри плен. Зато је годину
дана доцније, кад се добријан Игон разболео, приор његов рекао
болеснику да је то казна небеска што је занемарио свете интересе
каптолске и божје.
– Ако сам ја право оценио тога човека, – одговори опат, – он ће
се сећати шта нам дугује.
И заиста, како је тога дана била баш случајно годишњица
венчања, дође један фратар и јави како златар моли свога добротвора
да га прими. Уђе, дакле, златар у дворницу где је био опат и извади
му два дивна ћивота, да их отад ниједан златар није надмашио ни на
којем месту у хришћанском свету и зато су прозвани »заветом
сталности у љубави.« Та два драгоцена блага смештена су, како свак
зна, на главном олтару у цркви, а била су непроцењива, јер на њих је
златар потрошао сав свој иметак. Уза све то овај рад не само да му
није испразнио кесу него је још и напунио разом, јер је златару толико
порастао глас и добитак да је могао купити племство и многа имања
те основао породицу Ансо, која је одонда била у великој части у лепој
Турени.
То нас упућује да се у својим предузећима у животу обраћамо
увек свецима и богу и да истрајавамо у свим стварима које смо
разабрали као добре; и к томе још да велика љубав побеђује све, што
је и стара реченица; али, писац ју је записао поново, јер је веома
умесна.
 СУДИЈА СЛАБОГ ПАМЋЕЊА.

У честитом граду Буржу, у оно време док се тамо веселио наш

господар, који се отад оканио да тече насладе, да би стекао краљевину
и заиста ју је стекао, живео је неки господин судија, којему је краљ
поверио да одржава ред, и он се звао краљевски судија. Одатле је за
владе славнога сина реченога краља настала служба дворског судије
у којој се понешто прекруто владао господин де Мере, звани Тристан,
а њега су већ споменуле ове приповетке, премда се није веселио.
Говорим то пријатељима који пљачкају по старим списима, па да
излијем нешто ново и покажем како су учене ове десетине
приповедака, макар и не изгледале тако. Еле, тај судија звао се Пико;
неки су говорили Пито, неки Пишо, као у наречју »ок«, неки Птјо или
Птје, као у наречју »оал«, неки Птито и Птино или Птињо, како се
зове у Лимузену, али у Буржу се звао Пти, и то је име најзад и остало
породици, која се веома раширила, тако да свуда видите Птије, и зато
ће се он у овом случају звати Пти (малиш). Упустио сам се у ту
етимологију, да разјасним наш језик и да поучим како су грађани и
други најзад стекли своја имена. Али, оканимо се науке.
Речени судија, који је имао толико имена колико има и крајева
куда је одлазио двор, био је по оном како је створен неки чово којега
је лоше опајала мати, па кад је хтео да се смеје, растављао је лабрде
као крава кад се удешава да мокри; тај се осмејак звао на двору
судиски осмејак. Али, једнога дана ће краљ, кад је чуо да нека господа
изговарају ту пословичну реченицу, рећи у шали: »Варате се,
господо, Пти се и не смеје, него му нема доста коже доле на лицу.«
Ну, са својим лажним осмејком био је тај Пти још и згоднији за
полициске послове и да хвата зликовце. Уопште, вредео је шта је
стајао. На сву пакост, био је понешто рогоња; на сву неваљалштину,
похађао је вечерња; на сву мудрост, слушао је бога, кад је могао; на
све весеље, имао је у кући жену; на сву забаву у свом весељу, тражио
је човека којега би обесио, кад би му заискали да га добави, и никад
није промашио да га нађе; ну, кад је спавао у својој постељи, није га
ни брига била за лупеже. Нађите ми у свем судиском хришћанству
судију који је мањи злотвор! Нема га, јер све судије вешају или
одвише или премало, а он је вешао таман толико колико треба да би
се звао судијом.
 Тај добри мали судија, или тај добри судија Пти, имао је за
закониту жену једну од најлепших грађанки у Буржу, а чудио се томе
исто као и сви други. Зато је често, кад би ишао на своја вешања,
управљао богу питање које је многи свет задавао себи у граду. Тојест:
зашто је он, Пти, он судија, он краљевски судија, стекао да има згодну
женицу, тако пуну милина, да би и магарац зањакао од радости кад је
види како пролази На то није бог одговарао ништа, а без икакве
сумње имао је и разлога. Ну, место бога одговарали су зли језици да
је девојци, кад се удавала за реченога Птија, био још педаљ до
девичанства. Други су говорили да она није једино његова.
Подругљивци су одговарали да често и магарци улазе у лепе стаје.
Свако је изваљивао по коју боцкалицу, па да их је ко скупљао,
напунио би ведро. Од свега тога требало је одбити готово четири
четвртине, јер Птијева је жена била пристојна грађанка, те је имала
само једног љубавника за насладу, а мужа свог за дужност. Дед,
нађите их у граду много које би тако уздржљиве биле и срцем и
устима! Ако ми углавите коју, платићу вам златом или блатом, по
вашој жељи. Налазићете женских које немају ни мужа ни љубавника.
Неке женске имају љубавника а немају мужа. Ругобе имају мужа а
немају љубавника. Ну, да се налазе жене које имају мужа и
љубавника, па се држе »амба« и не иду за »терном«, то је заиста чудо,
чујете ли, ви звекани жутокљунци, незналице! Запишите, дакле,
Птијевицу, да би је познали, па идите својим путем, а ја ћу опет
својим.
Добра госпа Пти није била од оних које се непрестано мичу,
бацакају се, не могу да мирују, сукљају, кључају, хитају се, ритају се,
врзмају се и ничега нема у њима што би их приковало или привезало,
и тако су лаке да лете за лудим тричаријама као за језгром. Није, него
је била паметна домаћица која је вазда седела на својој столици или
лежала у кревету, приправна као свећњак, те очекивала свог реченог
љубавника, кад би отишао судија, или примала судију, кад би отишао
љубавник. Та мила жена није никако смиишљала да се гизда, да
засени друге грађанке. Којешта! Згодније се користила лепим
годинама своје младости и уливала у своје вештине живот, да
узнапредује даље. Е сад, дакле, знате судију и његову добру жену.
Заменик судије Птија у брачном послу, који је тако тежак да га
добро раде тек два човека, био је одличан властелин који је силно
мрзео краља. Запамтите то, јер је најважнија ствар у овом догађају.
Маршал, суров човек Шкот, случајно је био спазио жену тога
Птија и пожелео да је види, други кажу добије, пред јутро, на милу
вољу своју, колико треба да измолиш бројанице, а то је хришћански
поштено, или поштено хришћански, да се са њом разговори о неким
стварима из науке или о науци неких ствари. Сва је прилика да је
госпођа Пти, која је, како рекосмо, била честита, паметна и врла
грађанка, држала себе за веома учену, па није хтела да слуша
господина маршала. После неколико вести, обавештења, порука,
отпорука, гласова и гласника, који остадоше као да их и није било,
заклео се маршал својом великом црном »кокдујом« да ће
распластити љубавника, макар и одличан човек био. Али, никако се
није заклео за госпођу. То означује ваљаног Француза, јер у таквом
случају неки увређени срљају на све и свакога, и од три особе убијају
четири. Господин маршал се зајамчио својом великом црном
»кокдујом« краљу и госпођи де Сорел, кад су се картали пре вечере,
и честити краљ је био веома задовољан, јер је видео да ће се
ослободити оног племића који му је био веома немио, а то га неће
стајати ни једног оченаша.
– А како ћете ви истерати ту парницу? – запитаће умиљато
госпођа де Сорел.
– Хо, хо! – одговори маршал, – верујте, госпођо, ја не желим да
изгубим своју велику црну »кокдују«.
Шта је у то време била та велика кокдуја, »сосquedouille?« Ха,
ха, та је тачка мрачна и очи би се упропастиле тражећи у
стародревним књигама; ну зацело је то била нека важна ствар. Било
како му драго, хајде да натакнемо наочаре, на да потражимо.
»Douille« значи у Бретањи девојку, а »сосque« је тигањ. Од те речи је
настала у Француској реч »cocquin«, обешењак који банчи, облизује
се, папчи, пече, лапће, срче, све ће да списка и спраска, вазда се слади
и троши све; зато и не зна ништа да ради од јела до јела и тако се он
неваљали и сиромаши и то га наводи да краде или просјачи. Из тога
морају да закључе научници да је велика »кокдуја« била нека
кућанска справа, налик на котао, а згодна је да се на њој прже девојке.
– Е, па, – прихвати реч маршал, а то је био господин де
Ришмонд, – ја ћу рећи томе судији нека на један дан и ноћ оде из града
и у служби краљевој припази напољу на неке сељаке који су сумњиви
да с Енглезима снују о издаји. Кад онда моја два голуба дознаду да је
отишао њихов чово, обрадоваће се као војник муштрању, а док они
буду у сласти, потегнућу ја судију, послаћу га у име краљево нека
претресе кућу где је тај пар и нека у прави час убије нашег пријана
који би да њему једноме буде онај фратрић.
– Шта је то? – запита лепотица дама.
 – Погађајте! – одговори краљ, смешкајући се.
– Хајдемо вечерати, – рећи ће госпођа Агнеза. – Ви сте
неваљалци који у исти мах вређате и грађанке и фратре.
Честита Птијевица је одавно већ и желела да се наужива целе
једне ноћи и да скокне у стан ономе господину где је могла да виче
на сав глас а да не буди суседе, јер се у судијиној кући бојала буке и
само је крадуцала љубав: стискали су се у загрљају, помамно се
сљубљивали уснама, није се усуђивала ни да удари ситним касом, а
желела је трку да све ори топот. Сутрадан, дакле, око дванаест сати
поцапка слушкиња лепе грађанке господиновој кући да му јави
одлазак судијин и рече томе господину љубавнику, од којега је
добивала много дарова и зато га није ни најмање мрзила, нека се
спреми за миловање и за вечеру, јер ће вечерас судијина канцеларија
бити зацело код њега, и гладна и жедна.
– Добро је! – одговори господин, – кажи господарици да код
мене неће никако постити.
Пажеви проклетога маршала који су вребали око куће видеше
да се љубавник удешава, снабдева се пићем и јелом, те одоше и
јавише своме господару како се све слаже са његовом срџбом. Кад је
то чуо честити маршал, протрља руке мислећи како ће на њих
навалити судија. Наложи му, дакле, по нарочитој заповести краљевој,
нека се врати у град, да у кући реченог племића ухвати неког
енглеског лорда на којега сумња да кује неку веома мрачну заверу; но
пре него што изврши тај налог, нека дође у краљевски двор да се
договоре о уљудном поступку који је потребан у томе послу. Судија,
весео као краљ што ће говорити са краљем, пожури се толико да је
стигао у град кад су љубавници тек били зазвонили на своју вечерњу.
Господар Роговаца и суседних земаља, који је ђавољи господар, тако
је ваљано удесио ствари да се Птијевица на најлепши начин
разговарала са својим љубљеним племићем баш у онај мах кад се њен
господин муж разговарао са маршалом и краљем и био веома
задовољан, што је редак случај у браку.
– Говорио сам господару, – рећи ће маршал судији, кад је ушао
краљу у одају, – да сваки човек у целој краљевини има право да убије
своју жену и њена љубавника, ако их затекне у прељуби. Али, наш је
господар благ те изјављује да се сме убити само јахач, а не сме ат.
Шта би ви, дакле, честити судијо, урадили, да случајно наиђете на
човека који шета по убавој ливади на којој по људским и божанским
законима ви једини смете да залевате и негујете цвет?
 – Ја бих поубијао све, – одговори судија, – смрвио бих свих пет
сто хиљада врагова у њој, и цвеће и семе, и врећу и чуњеве и кугле, и
зрневље и јабуке, и траву и ливаду, и жену и мушкарца.
– Криво бисте учинили, – рече краљ. – То се противи црквеним
и краљевинским законима: краљевинским, јер бисте ми отели једног
поданика, а црквеним, јер бисте недужно некрштено дете отправили
у предворје паклено.
– Господару, ја се дивим вашој дубокој мудрости и видим заиста
да сте ви средиште свакој правди.
– Не смемо, дакле, да убијемо никога осим каваљера? Амин, –
изговори маршал, – убијте јахача. Отидите брже к осумњиченоме
племићу, али припазите да вас не наведу на танак лед, а немојте да
промашите оно што следује томе господину.
Мој ти судија, мислећи да ће јамачно постати канцелар у
Француској, ако добро изврши налог, похита из двора у град, скупи
своје људе, дође у племићев двор, постави тамо своје оружане људе,
запоседне жандармима излазе из куће, отвори је у име краљево,
тихано узвере се уз степенице, запита слуте где је господар, уапси их,
попне се сам и покуца у врата на соби где су се љубавници борили
оружјем које ви знате, и проговори:
– Отварајте! у име нашега господара краља!
Грађанка познаде свога мужа и поче да се смешка, јер није
очекивала тек краљев налог да ради оно што се рекло. Али, после
смеха настаде страх. Племић дохвати свој огртач, заогрне се и оде на
врата. Тамо он, не знајући да му се ради о глави, рече да је дворанин
и човек монсењеров.
– Шта марим! – одговори судија, – ја имам нарочит налог
господара краља, а ако нећете да будете кажњени за буну, морате
одмах да ме примите.
Онда изиђе племић, али је држао врата:
– Шта тражите у мојој кући?
– Једног непријатеља нашег господара краља и заповедамо вам
да нам га предате, а затим морате и ви и он са мном у двор.
– То је, – помисли честити господин, – лукавштина господина
маршала, којему се моја драга љуба није подала. Треба да се ископамо
из тог осињака.
Окрене се онда судији, па куд пукло да пукло, заокупи
господина рогоњу овим речима:
 – Ви знате, пријатељу, да ја вас држим за уљудна човека колико
већ може да то буде судија у својој служби. Бих ли се, дакле, смео
поуздати у вас? Код мене је у кревету најлепша дворска дама. Што се
тиче Енглеза, не бих са њима могао да послужим господина де
Ришмонда, који вас шаље у мој дворац. То је (да вам рекнем што је
главно) потекло из опкладе између мене и господина маршала, који
је у опклади ортак са краљем. Њих су се двојица опкладили да ће
дознати ко је моја љубавница, и ја сам се опкладио против њих. Нико
не мрзи јаче него ја Енглезе, који су отели моје госпоштије у
Пикардији. Зар то није вероломство дизати правду против мене? Хеј,
хеј, господине маршале, коморник вреди колико и ви, а ја ћу вас
осрамотити. Драги мој Пти, ја вам допуштам да по милој вољи цео
дан и ноћ претресате све кутове и закутке у мом дворцу. Али, уђите
сами овамо, претражите моју собу, преметните мој кревет, радите по
вољи. Само ми допустите да убрусом или рупцем покријем ту
лепотицу даму која је у арханђелској одећи, да не бисте дознали
којему мужу припада.
– С драге воље, – одврати судија. – Ну, ја сам стари лисац,
којему се не продаје рог за свећу, те хоћу да будем сигуран да је то
заиста дворска дама а није Енглез, јер у тих је Енглеза бела и глатка
кожа као у женских, а ја то добро знам, јер сам их многе повешао.
– Па, добро, – одговори племић, – кад сам на неваљалски начин
осумњичен за такво злодело и морам да се оперем, замолићу моју
даму и пријатељицу нека се приволи да се на један часак одрекне
своје стидљивости; она ме прејако љуби и неће ми одбити да ме спасе
такве клевете. Умолићу је, дакле, да се окрене и вама покаже лице
које је неће никако компромитовати, а вама ће бити довољно да
разаберете отмену женску, макар и не било ничег на њој.
– Добро је, – одврати судија.
Дама је била начуљила уши и све чула, па стрпала и угурала под
јастук своју одећу, свукла кошуљу, да јој муж не би напипао мустру,
умотала главу поњавом и истакла набујале округлине које је делио
лепи трак румене хрптењаче.
– Уђите, пријатељу, – рећи ће племић.
Судија погледа у камин, отвори орман, сандук, почепрка испод
кревета, по поњавама свуда. Онда узе да разматра по кревету.
– Господине, – рече жмиркајући на своју закониту својину, – ја
сам виђао енглеских младића који су исто овако јаке позадине,
немојте зато да замерите мојој служби, ја морам да видим нешто
друго.
– Шта крстите ви нечим другим? – запита племић.
– Па, друго лице, или, ако вас воља, лице онога другога.
– Онда допустите да се госпођа покрије и тако се намести да вам
покаже што мање од оног што је наша срећа, – рећи ће племић,
знајући да грађанка има неке младеже који би се лако распознали. –
Окрените се, дакле, мало, да моја драга дама удовољи пристојности.
Добра женица се насмеши своме пријатељу, пољуби га за
вештину његову, удеси се згодно, а муж, кад је угледао оно што му
жена није никад допуштала да види, потпуно се увери да ни један
Енглез не може имати таквих контура, него једино ако је дражесна
Енглескиња.
– Јест, господине, – шапне он у ухо своме заменику, – то је
збиља дама са двора, јер наше грађанке нису тако пошумљене ни тако
укусне.
Кад је, дакле, претражио кућу и није у њој нашао никаквог
Енглеза, честити се судија врати, како му је био рекао маршал, у
краљев двор.
– Је ли убијен? – запита маршал.
– Ко?
– Онај што вам је на чело насадио рогове.
– Ја сам видео само једну женску у кревету тога господина који
се сав дао у насладу са њом.
– Видео си рођеним очима ту жену, проклети рогоња, а ниси
убио свога супарника?
– Нисам видео жену, него неку дворску даму.
– Видео?
– И разабрао с обадве стране.
– Шта бисте ви да рекнете тим речима? – запита краљ, који је
пуцао од смеха.
– Велим, да прости ваше величанство, ја сам прегледао и горњу
и доњу страну.
– Ти, дакле, не знаш лице жениним стварима, ти матори
неспретњаче без памћења?
 – Ја одвише ценим у моје жене оно о чему ви говорите, да бих
хтео видети. А она је и тако побожна да би пре умрла него што би
показала и трунка свога тела.
– Па, то и није створено, – примети краљ, – да се показује.
– Ти стара шкљоцо, та то је била твоја жена! – рече маршал.
– Господине маршале, она спава, сиротица.
– Хајде. хајде, дакле! На коња! Да одемо онамо, па ако је она
код твоје куће само ћу те сто пута опалити воловском жилом.
Тако маршал стигне са судијом у његову кућу за мање време
него што би сиромах окрао шкрабницу. Хај, хај! На то, на галаму
људи који су претили да ће провалити зидове, отвори врата
слушкиња, зевајућн и отежући се. Маршал и судија упадоше у собу и
са тешком муком пробудише тамо грађанку, која се чинила уплашена
и тако је тврдо спавала да су јој биле улепљене очи. Тиме се веома
подичи судија и рече великашу да су га зацело преварили, а његова је
жена пристојна, и заиста се показала зачуђеном што само може да
буде. Маршал оде. А честити судија се брже боље свуче да легне, јер
га је тај случај потсетио на добру женицу. Док је скидао оклоп и
свлачио чакшире, рећи ће му грађанка, још вазда у чуду:
– А, драги мој, откуд та граја, тај господин маршал и његови
пажеви? И зашто долазе да виде спавам ли ја? Зар ће отсад
маршалима бити посао да надгледају како је нашим...
– Ја не знам, – одговори судија и прекиде је да јој приповеди
шта му се догодило.
– И ти си то гледао дворској дами, а ниси имао допуштење од
мене? – рече она. – Ха, ха, хи, хи, ху!
И удари да јеца, да јауче, да плаче тако јадно и толико силно да
се судија запрепастио.
– А шта је теби, мила моја? Шта би? Шта би ти требало?
– Јаох, ти ме нећеш волети више, кад си видео какве су дворске
даме!
– Ћути, мила моја, то су велике даме. Ја велим јединој теби: све
је врашки велико у њих.
– Збиља, – одврати она, смешкајући се, – јесам ли ја лепша?
– Ха, – он ће сав занесен, – управо за честит педаљ имаш мање.
– Оне, дакле, уживају већу сласт, – рече она, уздишући, – кад ја
толико уживам уз тако мало.
 На то потражи судија паметнији разговор, да опамети своју
добру женицу и опаметио ју је, јер она му је најзад допустила да је
увери о великој сласти којом је бог обдарио ситне ствари.
То нам доказује да ништа овде на земљи не може да надвлада
збор рогоносаца.
 О ФРАТРУ АМАДОРУ СЛАВНОМ ОПАТУ
ТИРПНЕСКОМ

Једног дана кад је сипила кишица, у време кад даме весело

остају код куће, јер оне воле влагу и онда виде уз своје сукње људе
које не мрзе, била је краљица у својој одаји у замку Амбоазу, под
засторима у прозору. Седела је на столици, везла ћилим, али је
насумце провлачила иглу, гледала вазда кишу како пада у Лоару, није
говорила ни речи, занела се у мисли, а њене се даме повеле за њом.
Честити краљ је разговарао са неким својим дворанима који су га
допратили из капеле, јер се оданде био вратио са недељног вечерња.
Кад се изговорио и наразговарао и нарасправљао, смотри краљицу,
спази да је намрштена, спази да су намрштене и даме, па разабра да
су свима њима на памети обични брачни послови.
– Та, зар ја нисам, – запита он, – видео у двору господина опата
тирпнескога?
Кад је то чуо, приступи краљу фратар који је некад са својим
судским споровима толико био додијао краљу Лују да је тај краљ
оштро наложио своме дворскоме настојнику нека му га уклони са
очију, а у причи о томе краљу, у првој десетини, приповедило се како
се фратар спасао кривицом господина Тристана. Тај фратар је у оно
време био човек којему је цело тело било набујало и наједрало, а дух
му се у најцрвенијој боји разлио по лицу. Уз то се свиђао дамама, и
оне су га кљукале вином, колачима и одабраним јелима на својим
ручковима, вечерама и весељима, на која су га позивале, јер свака
домаћица воли те госте божје са дебелим вилицама што говоре исто
толико речи колико гутају залогаја. Тај опат био је опасан чово, који
је испод мантије истресао дамама многе веселе приче, а оне се
мрштиле тек кад их саслушају, јер да расудиш мораш и да чујеш
ствари.
– Часни оче, – рече краљ, – ево сумрака, кад даме могу бити
почашћене да чују који шаљив доживљај, јер даме се смеју а не
црвене, или црвене а не смеју се, по милој вољи. Приповедите нам
лепу причу тојест фратарску причу. Вере ми, саслушаћу је с драге
воље, јер бих хтео да се забавим а и да се забаве даме.
– Ми се томе покоравамо, да угодимо вашему господству, –
примети краљица, – али господин опат зна и да забразди предалеко.
 – Е, па прочитајте нам, оче, – одговори краљ, обраћајући се
фратру, – какву хришћанску поуку, да се забави госпођа.
– Господару, слаба сам вида, а дан се мрачи.
– Па, испричајте причу која се зауставља око појаса.
– Ха, господару, – одврати фратар, смешкајући се, – прича које
сам се сетио зауставља се баш тамо, али полази од ногу.
Присутна господа стадоше толико уљудно облетати краљицу и
даме, да се она, као добра Бретонка, милостиво осмехнула фратру.
– Ударајте, оче, својим путем, – рече му, – ви ћете пред богом
одговарати за наше грехе.
– С драге воље, госпођо; ако ви изволите да преузмете моје, биће
вам добитак!
Сви се насмејали, па и краљ. Краљ приђе својој драгој
прељубљеној жени, како свак зна. Онда буде дворанима допуштено
да поседају, разуме се, стара господа, јер млади су се понаслањали уз
столице дамама, са допуштењем њиховим, да се тихо насмеју у
друштву. Онда им опат тирпнески лепо исцифра ову причу; али,
преко масних места се оклизавао његов глас као дах из флауте.
Има најмање стотинак година како су се у хришћанству биле
узвитлале велике свађе, јер се у Риму сукобише два папе, а сваки је
тврдио да је законито изабран, и то је било на велику штету
манастирима, опатијама и владичанствима, јер су се они јагмили да
буду признати, и сваки од те двојице папа даваше својим
присталицама повластице, те се свуда стварали дупликати. У таквим
приликама они манастири и опатије који су се парничили са суседима
нису могли да признају оба папе, па им је била невоља од другога који
би одлучивао парницу у корист непријатељима каптолским. Та опака
шизма уродила је бескрајним злима, те доказује обилато да никаква
куга није у хришћанству злокобнија него што је црквена прељуба.
Е, у то време кад је ђаво беснео на наша сиромашна добра,
имала је преславна опатија тирпнеска, којој сам ја данас недостојни
старешина, љутих окапања због неких права која је требало
расправити са страховитим господином де Канде, неверником и
незнабошцем, јеретиком, наново огрезлим грешником и веома злим
племићем.
Тај ђаво, који је дошао на земљу у племићском лику, био је
одиста добар војник, угледан на двору и пријатељ господина Биро де
ла Ривјер службеник којега је веома волео славне успомене краљ
Шарл Пети. Под окриљем те милости у којој је био господин де ла
Ривјер, речени господин де Канде ослободио се да све ради по својој
вољи, без страха од казне, у јадној долини уз Ендру, где је све било
његово од Монбазона до Исеа. Можете мислити да су суседи били у
страху од њега, па да их не би побио, пуштали су му нека ради што га
воља, а више би волели да је у земљи него на свету, али он за то није
нимало хајао. У целој долини једина се племенита опатија одупирала
томе врагу, јер црква је увек учила како она окупља под своје крило
слабе и патнике, и пашти се да одбрани угњетене, нарочито кад су у
опасности њена права и повластице.
Еле, тај груби ратник силно је мрзео фратре а надасве оне из
Тирпнеа, који нису допуштали да се отимају њихова права ни силом
ни лукавштином и никако. Знајте да је био веома задовољан црквеном
шизмом, те је о избору папину чекао да опљачка нашу опатију,
приправан да призна онога папу којему би тирпнески опат ускратио
послушност. Откад се вратио у свој замак био је уобичајио да мучи и
кињи свештенике кад их сретне на своме властелинству, тако да један
јадник редовник, кад га је тај племић затекао на свом властелинском
путу што иде уз реку, није погодио другачије да се спасе него скочио
у реку, где га је мантија његова одржала на Ендри, по особитом чуду
божјем, јер је добријан жарко призивао бога, и тако је веома лепо
отпловио на другу обалу и ње се дохватио на очи господину де Канде,
који се није ни најмање стидео да ужива у страви службеника божјег.
Ето каквог је кова био тај проклети хаџија.
Опат којему је тада била поверена славна наша опатија
проводио је веома свет живот, побожно се молио богу; ну, коликогод
вредила његова побожност, десет пута би он лакше спасао своју душу
него што би му успело да опатију спасе из канџа тога проклетника.
Премда старац опат није знао ни за куд ни камо и видео је да се
примиче невоља, уздао се у бога да ће помоћи и говорио како он неће
допустити да дирају у добра његове цркве; затим да ће онај који је
створио принцезу Јудиту међу Јеврејима и краљицу Лукрецију међу
Римљанима помоћи и својој преславној опатији тирпнеској, и друге
веома паметне речи. Ну, његови фратри, који су били, морам да
признам на нашу срамоту, неверници, бедили су га за немарност и у
накнаду зато говорили како треба све волове у провинцији упрегнути
у кола провиђења, да би стигло зарана; како се трубе јерихонске не
кују нигде више на свету, а бог имао толико окапања са оним што је
створио да и не мисли више о томе; укратко, безброј разговора
световних, који су били сумње и поруге богу.
 У тим очајним приликама необично се узбудио неки фратар, по
имену Амадор. То су му име наденули од шале, јер је био слика и
прилика лажног бога Египана. Био је као и он трбушаст, као и он
кривоног, ваљаних длакавих руку као џелат са леђима створеним да
носе торбу, лица румена као у пијанца, жарких очију, неочешљане
браде, ћелав, а напео се од толике сланине и сала, да бисте рекли
трудан је. Ваља вам знати да је јутрења певао на подрумским
степеницама, а вечерња служио у винограду Господњем. Највише је
лежао, као просјак у ранама, ходао по долини те будалио, лакрдијао,
благосиљао теревенке, брао грожђе, гледао како копају девојке,
успркос свим забранама господина опата. Једном речи, био је
разбојник, ленчина, лош војник у црквеној војсци, о којем није нико
у опатији водио бригу, а из хришћанског милосрђа су га пуштали нека
беспосличи, јер су мислили да је луд.
Амадор је знао да се спрема пропаст опатији, у којој се он ваља
као вепар у свом свињцу, па се накостреши, заобиђе тамо амо, зађе у
сваку ћелију, послуша шта говоре у рефекторију, захуче лабрдама и
рече да се он дичи што ће спасти опатију. Обавести се о
фратрипорним стварима, добије од господина опата допуштење да
одложи парницу, а сав му каптол обећа испражњено потприорско
место, ако доконча спор. Онда се упути пољем, не марећи нимало за
суровост и лоше поступке господина де Канде, него је говорио да има
у својој мантији нешто чиме ће га упокорити. И заиста, Амадор је узео
пут под ноге са својом мантијом као једином попутнином; али, ваља
и замислити, та је попутбина била толико масна да је могла да храни
фратра. Да оде властелину изабрао је дан кад је падала киша која је
напунила ведрице свим кућаницама и није никог сусретао све док
није угледао Канде, а покисао као пас, па јуначки стругнуо у
двориште, склонио се у свињац, док није прошла непогода, и онда
ушао у одају где је мислио да ће бити господин де Канде. Како је било
време вечери, опази га један слуга, пожали га и рече му нека иде, јер
ће му господар за почетак разговора одвалити сто пута бичем, па га
запита како се усудио да уђе у кућу где мрзе фратре љуће него црвену
губу.
– Тја, – одговори Амадор, – ја путујем у Тур, послао ме господин
опат. Да господин де Канде нема тако на зубу сиромашне слуге божје,
не бих ја по таквом пљуску био у дворишту него у његовој кући.
Желим му да на самртном часу стекне милост.
Слуга јави господину де Канде те речи, а он хтеде у први мах да
баци фратра у велики јарак у замку, у нечистоту, као нечисту ствар.
Али, госпођа де Канде, која је имала утицаја на мужа, а он се ње бојао,
јер се поред ње надао великој баштини, те она помало над њим
вршила тиранију, окоси се на њега и рече му да је фратар ваљда
хришћанин; за таквог ће потопа и лупежи дати склоништа жандару; а
и треба поступати лепо са њим, да се дозна на што су се одлучили
тирпнески фратри у ствари шизме; а она мисли да не треба силом него
милом докончати тешкоће што су настале између опатије и кандеске
госпоштије, јер од доласка Христова није још ниједан великаш био
јачи него црква, и опатија ће било када упропастити замак; на крају
крајева, истресла је паметних разлога без броја, као што већ говоре
жене у крајњим незгодама у животу, кад им оне одвише догрде.
Амадор је био тако јадна лица, а чинио се тако скуњен и згодан за
поругу, да је племић, зловољан због кише, смислио да се нашали са
њим, да га намучи, да му закисели чашу, па нека људски запамти
дочек у замку. И тако племић, који се тајом био сплео са собарицом
женином, наложи тој девојци, по имену Пероти, да изврши његове зле
науме са јадником Амадором. Кад су се договорили о сплеткама,
добра цура која је мрзила фратре, да угоди господару, оде реченоме
фратру, који се био склонио у свињац код прасади, удеси уљудно
лице, да га потпуно завара, и рече му:
– Оче, господара је стид да на киши пушта слугу божјега, кад
има места у соби, добре ватре у камину и трпеза је постављена.
Позивам вас у име господарево и господаричино да уђете.
– Хвала госпођи и господину, али не за склониште њихово, него
што су к мени, сиромаху грешнику, послали за гласника анђела такве
умиљате лепоте, да ми се чини као да гледам богородицу са нашега
олтара.
Уз те речи дигне Амадор нос и зачарка са две искре што су му
праснуле у зажареним очима по лепој собарици којој се није учинио
баш толико ружан, ни толико прљав, ни толико животињски. Док се
са Перотом пењао уз спољне степенице, захвати Амадора по носу, по
лабрњи и по осталим деловима на лицу бич, да су му синуле пред
очима све свеће, као да се пева песма Богородици, тако га је својски
био звизнуо господин де Канде, који је баш шибао своје хртове и
тобоже није био опазио фратра. Он умоли Амадора да му опрости ту
незгоду и отрча за псима, који су били срушили његова госта.
Насмејана собарица знала је за ту ствар и вешто се уклонила. Кад је
Амадор видео тај посао, наслути да се каваљер сплео са Перотом а
Перота са каваљером, а можда су му и девојке из долине при прању
набрбљале штогод.
 Од оних који су били у одаји није нико уступио место човеку
божјему, него је он стојао у промаји између врата и прозора и зебао,
доклегод нису господин де Канде, његова госпођа и стара сестра
његова, госпођица де Канде која је васпитавала младу баштиницу
куће, девојку од шеснаестих година, поседали на своје столице чело
стола, далеко од служинчади, по старинском обичају, од којега данас
одустају племићи веома погрешно. Господин де Канде није никако
марио за фратра и пустио га да седне на доњи крај, стиснут између
два неваљалца момка, којима је било одређено да га грдно стискају.
И заиста, слуге су му као прави мучитељи гњели ноге, тело, руке,
точили му у купу место воде бело вино, да му смуте памет и боље га
се науживају; али он им је испио седам врчева, а није ни мрднуо, ни
подригнуо, ни заштуцао, ни мокрио, ни одапео, и они се веома
уплашили, јер му је око остало бистро као огледало. Али, господар их
охрабри погледом и они наставише; клањали су му се и просипали му
умокце на браду, па то брисали и жестоко га вукли за браду. Онда га
момчић послужио винском чорбом и излио му је на главу, да је
јаднику Амадору потекла и опалила га по хрптењачи, али он је кротко
трпео ту муку, јер у њему је био дух божји, а дабогме и нада да ће
докончати спор, ако се буде добро држао у двору. Ну, пакосна
служинчад је праснула у тако суров смех и ђаволије, кад је куваров
син масно окрстио фратра испичутуру, а подрумар рекао како је тиме
само хтео да му зачепи левак, да је и госпођа де Канде морала да
погледа на доњи крај шта се тамо ради. Онда властелинка смотри
Амадора како сасвим смирена погледа брише лице и настоји да се
окористи великим говеђим костима које су му положили на
коситрени тањир. Добри фратар је вешто забо нож у грдну кост, па је
сад зграбио обадвема длакавим рукама, прекрхао је, исисао топлу
мождину и насладио се. »Заиста«, рећи ће у себи госпођа де Канде,
бог је тога фратра обдарио снагом«. У тој мисли примети љутито
пажевима, слугама и другима нека не муче калуђера, којега су за шалу
служили многим гњилим јабукама и са неколико црвљивих ораха.
Кад је он опазио да су стара госпођица и њена ученица, дама и
слушкиње виделе како је баратао са кошћу, засуче рукав, да су му се
виделе три тетиве на руци, метне орахе на заглавак где му се рачвају
жиле и размрска их један по један, ударајући их дланом тако снажно
као да су зреле мушмуле. Онда их је рскао зубима белима као у пса,
кору, љуску и све, па зачас стварао од тога кашу и гутао као медовину.
Кад су пред њим биле само још јабуке, гњечио их је са два прста,
којима се служио као маказама да реже, и није шепртљио. А
женскадија је ћутала, слуге мислили да је у томе фратру сам ђаво, а
господин де Канде био би вољан да га истера, из великог страха
божјега, само да није било његове жене и црне помрчине. Сви су већ
говорили у себи како је у фратра толика снага да би могао оборити
замак. Кад су, дакле, сви обрисали уста, постара се господин де Канде
да затвори тога врага, којему је врло опасно и гледати снагу, те нареди
да га одведу у лошу, смрадну коморицу, где је Перота била удесила
своје мајсторије да га мучи по ноћи. Мачјом травом, која мачоре
наводи на љубав, били су они намамљени да му се огласе за исповест
и позвани да му исповеде своје грехе, а и прасци, којима су турили
под кревет пуне зделе отпадака, да не посте, а они то воле и не би их
одвратио ни фратар па да пева и заупокојену молитву. И још,
насецкали му у јастук свињских чекиња, а чим се макне сиромах
Амадор, излева му се у кревет хладна вода, и небројене друге
неваљаљштине, на које су навикли шаљивци у замковима.
Полегали онда сви и очекују русвај фратров, сигурни да неће
измаћи, јер је био смештен у вршку мале куле, а стража на вратима
доле била је брижно поверена псима који су урлали за фратром. А да
се увери, каквим ће језиком разговарати фратар са мачорима и са
прасцима, дошао господин и легао код своје љубе Пероте, која је била
у близини.
Кад је честити Амадор видео како са њим поступају, извади из
торбе нож и вешто обије врата. Онда се упути у истрагу да размотри
замак, па је чуо господара како се ушуњао и смеје се са собарицом.
Слутећи њихове послове, почека док домаћица не буде сама у кревету
и упути се у њену собу, босоног, да му сандале не би знале за тајну.
Јави јој се у светлу њене лампе онако како се фратри јављају по ноћи
у чудесном стању које световни људи не могу да уздрже јер то је
дејство мантије која чини све величанственим. Онда јој допусти нека
разабере да је он заиста фратар и рече јој благим гласом:
– Дакле, госпођо, бог вас благословио, знајте да су мене послали
Исус и девица Марија, нека вас обавестим, да би настао крај веома
гнусним опачинама што се чине на штету вашој врлини, коју
невернички изневерава ваш муж за оно што је најбоље и тиме
обдарује вашу собарицу. Шта вам и користи да будете дама, кад се
властелински природ згрће на друго место? На тај начин је ваша
собарица дама, а ви сте собарица. Зар не припадају вама све сласти
које убире та собарица? А ви ћете их наћи окупљене и у нашој цркви,
која је утеха ојађенима. У мени видите ви посланика који је
приправан да плаћа те дугове, ако их се не одричете.
 Са тим речима фратар се распаше мало, јер га је јако стезао пас,
толико га је био узбудио поглед на лепоте које је занемаривао
господин де Канде.
– Ако ви, оче, говорите истину, поверићу се вашем водству, –
одговори она и скочи лако из кревета. – Ви сте зацело посланик божји,
јер сте за један дан опазили што ја нисам видела за толико дуго
времена.
Оде дакле с Амадором, а није пропустила да му се мало не
окрзне о свету хаљину и сва се раздрагала кад је видела да је
истинита, па и пожели да свога мужа затекне у кривици. И чула га је
заиста како у кревету преклапа са собарицом о фратру. Кад је видела
то неверство, обузе је бесна срџба и хтеде већ зинути да је истресе и
речима, као што је обичај у жена па да дигне врашку грају пре него
што ће девојку да преда суду. Ну, Амадор јој рече да би било
паметније најпре се осветити а затим галамити.
– Осветите ме, дакле, брже, оче, – рече она, – да могу галамити.
Фратар је нато освети манастирски веома ваљаном великом
осветом, а она јој се помамно одаде као пијанац који пријања уз руну
на бурету, јер кад се освећује дама, мора или да се опије осветом или
да је и не окуси. И осветила се властелинка да није могла ни да се
макне, јер ништа не узрујава толико да се губи дах и не крха као срџба
и освета. Ну, ако се и била осветила, архиосветила и стоструко
осветила, није још хтела да опрости, да би задржала своје право на
освету, мало сад, мало онда, са фратром. Кад је Амадор видео ту
љубав за освету, обећа јој да ће је светити докле јој год буде трајала
срџба, а признаде јој да он као калуђер који мора да размишља о
битисању ствари зна небројене начине, методе и облике како се
извршује освета. Затим је канонски поучи како је то хришћански што
се свети, јер се по свем Светом писму бог дичи више од свих других
својстава тиме што је он бог осветник и у обиљу нам то доказује, с
оним о паклу, како је освета краљевски божанска, јер је његова освета
вечита. Из тога произлази да се морају светити женске и калуђери,
како се не би огрешили да не буду хришћани и верни службеници
небеских наука. Та догма се бескрајно свидела дами и она признаде
да још никад није ништа разумела у црквеним заповедима, те позове
љубљенога фратра да би јој долазио и темељито је поучио. Онда
властелинка, како су јој се том осветом били узбудили животни дуси
и освежили се од ње, оде у собу где се раскалашила девојка и затече
је случајно баш како јој је рука тамо куда је честитој властелинки
често падао поглед, као трговцима на драгоцену робу, да не би били
опљачкани. Био је то, по речима претседника Лизеа, кад је добре
воље, пар затечен на делу у кревету, скуњен, збуњен и звекаст.
Призор је био дами тако немио да се и не може исказати, а то се и
показало у њеном говору који је сукљао као вода у великом рибњаку
њеном, кад се ишчупа чеп. Била је то проповед у три дела, са музиком
у високој гами, са варијацијама у свим тоновима, са многим
крстовима испред нота.
– Хвала за честитост, господине, ја сам добила своју плату. Ти
ми доказујеш да је вера у брачну верност погрешка. То је, дакле, узрок
зашто ја немам сина. Колико си деце сјурио ти у ту општинску пећ, у
ту црквену шкрабницу, у ту бездану кесу за милодаре, у тај губавчев
тањир, у право гробље породице Канде! Нећу ни да знам, јесам ли ја
нероткиња по грешци свога тела или по твојој кривици. Уступам теби
собарице. А ја ћу узимати лепе каваљере, да добијемо баштиника. Ти
ћеш рађати копилад, а ја закониту децу.
– Мила моја, – запрепашћени ће племић. – немој викати.
– И хоћу да вичем, – одврати дама, – и викаћу да ме добро чују,
да ме чује архиепископ, да ме чује папски легат, краљ, браћа моја, а
они ће ми сви осветити ту невољу.
– Немој срамотити свога мужа!
– А, то је срамота? Право велиш. Ну, не можеш да срамотиш
мене ти, господине мој, него ме срамоти ова девојчура, а ја ћу је дати
зашити у врећу и бацити у Ендру; тако ће се спрати твоја срамота.
Хеј! – довикне она.
– Ћутите, госпођо! – рече јој господин, посрамљен као слепачки
пас, јер тај велики ратник, толико спреман да убија другога, био је
пред својом женом право детенце; такав је случај обичан у војника,
јер у њима је снага и темељитост телесна, а у жени је нежан дух и
трунак оног мирисног пламена што осветљује рај, а то је на велико
чудо људима. То и јест узрок зашто неке жене господаре својим
мужевима, јер дух је краљ материје.
На то ударе даме у смех, а и краљ.
– Нећу да ућутим, – одговори госпођа де Канде (рече опат,
настављајући причу) – одвише сам увређена: то је, дакле, плата за мој
велики иметак, за моје поштено владање! Јесам ли икад одбила да те
послушам, па и о ускрсном посту и на посне дане? Јесам ли ја тако
хладна да се смрзава сунце? Мислиш ли ти да ја радим на силу, по
дужности или од пуке услужности? Зар је ово у мене светиња? Јесам
ли ја посвећени ћивот? Треба ли за улазак папски бреве? Боже мили,
зар си се ти већ толико навикао да ти је досадило? Зар ти нисам све
чинила по вољи? Зар собарице знају више него даме? Тја, то је зацело
истина, јер њој ти обрађујеш њиву а не засејаваш је. Научи и мене
томе занату, па ћу га радити с онима које будем узимала да ме служе:
јер ја сам, рекох ти, слободна. То је добро. Твоје ми је друштво било
предосадно и ти си ми прескупо продавао оно мало јадне радости.
Хвала богу, отресла сам се тебе и твојих ћуди, па ћу се повући у који
манастир међу калуђере...
Хтела је да каже »међу калуђерице«; ну, тај фратар осветник био
јој искренуо језик.
–... и боље ће мени и мојој кћери бити у том манастиру него овде
међу гнусним изопаченостима. Ти ћеш да баштиниш од своје
собарице! Ха, ха, лепе ли госпође Канде!
– Шта се догодило ту? – запита Амадор, који се одједном јави.
– Догађа се то, оче, – одговори она, – да, ево, вапијем за осветом.
Најпре ћу у воду бацити ову гадуру, зашивену у врећу, јер је на своју
корист навратила семе породице Канде: тиме ће се џелату уштедити
труд. Даље хоћу...
– Оканите се своје срџбе, кћери моја, – рече фратар. – Црква
одређује у оченашу да праштамо увреде, ако нам је стало до небеса,
јер бог опрашта онима који су такођер опростили другима. Бог се
заувек свети само онима који су се светили, а у рају свом задржава
оне који су праштали. Отуд потиче јубиларни опроштај, а то је велик,
радостан дан, јер се опраштају дугови и увреде. А и срећа ти је кад
опрашташ. Праштајте, праштање је свето дело! Опростите господину
де Канде, а он ће вас благосиљати за ваше љупко милосрђе и љубиће
вас отсад силно. То праштање вратиће вам вашу цветну младост. И
знајте, мила моја лепа млада госпођо, да је праштање понекад начин
којим се светите. Опростите својој собарици, и она ће се богу молити
за вас. А бог, кад га буду сви молили, држаће вас под својим окриљем
и обдариће вас за то праштање јуначким мушким породом.
Кад је то изговорио, ухвати фратар господинову руку, тури је
дами у руку и приклони:
– Идите и разговорите се о том проштењу.
Онда пришане племићу ове разборите речи:
– Монсењеру, извуците свој велики доказ, па кад јој га изнесете,
ућуткаћете је, јер жени су уста пуна речи само онда кад јој је крило
празно. Доказујте, дакле, и тако ћете увек имати право код жене.
 – Тако ми бога, има нешто добро у томе фратру, – примети
племић, одлазећи.
Кад је Амадор остао насамо са Перотом, узе да јој беседи овако:
– Ти си скривила, мила моја, што си хтела да упропастиш
сиромашног слугу божјега: зато тебе кара срџба небеска која ће се
сурвати на тебе; ма куда се сакрила, она ће за тобом, па ће те грабити
за све зглобове и пећи ће те као пастету у пакленој пећи и кључаћеш
довека и сваки дан ћеш извлачити по седам стотина хиљада милиона
удараца бичем за онај један што сам ја добио по твоме савету.
– Ах, оче, – одврати собарица и баци се фратру пред ноге, – ви
једини можете да ме спасете, јер да ја навучем вашу честиту мантију,
заклонила бих се од срџбе божје.
Тако говорећи задигне му мантију, као да би да види куда би се
сместила, па узвикне:
– Вере ми, фратри су лепши него каваљери.
– Врага му, зар ти ниси никад видела ни осетила фратра?
– Нисам, – одговори собарица.
– И не знаш нимало како фратри служе службу без иједне речи?
– Не знам, – одговори Перота.
Онда јој фратар показа то својски, као на благдане, уз велику
звоњаву, каква је уобичајена у манастирима, уз псалме отпеване у
великом фа, уз запаљене свеће, уз дечји хор, те јој растумачи и
приступ и довршетак, па кад је одлазио, био ју је тако задовољио да
срџба божја не би на њој нашла никакво местанце које није било
веома обилно поманастирено.
По његову налогу одведе га Перота у собу где је била госпођица
де Канде, сестра господарова, којој се јавио зато да дозна је ли вољна
да му се исповеди, јер фратри ретко долазе у тај замак. Добра
госпођица била је задовољна, као што би била и свака добра
хришћанка, што може да очисти своју савест. Амадор јој заиште да
покаже своју савест, а кад му је сиротица госпођица показала оно што
је фратар тврдио да је девојачка савест, разабра он да је веома црна те
јој рече да се сви женски греси стварају ту; а да би отсад била без
греха, треба да се савест зачепи фратарским опроштењем. На то му
одврати добра неука госпођица да она не зна где се добивају
опроштења, а фратар јој одговори да он са собом носи цело благо
опроштења и нема већег опроштења на свету него што је то ту, јер
ово не говори ни реч и ствара бескрајне сласти, а то и јест истински,
вечни и први знак опроштења. Сиротици госпођици толико је силно
засенило очи то благо које ју је заокупило одасвуд, да јој се смутила
памет, па је с драге воље поверовала у фратрове мошти и побожно се
одала опроштењу, као што се госпођа де Канде одала освети.
Та исповест пробуди малу госпођицу де Канде и она дође да
види шта је. Ваља знати да се фратар и надао томе састанку и зазубице
су му расле за тим лепим плодом, па га је и прогутао, јер добра
госпођица није могла спречити да он малој, која је и желела то, даде
преостатак опроштења. Ну, знајте да је ту сласт и заслужио својим
мукама.
Кад је свануло јутро, прасци били појели све из здела, мачке се
оканиле љубави, а помокриле места натрљана травама, оде Амадор да
отпочине у свом кревету из којега је Перота била уклонила
мајсторије. Сви су по милости фратровој спавали толико да нико у
замку није устао пре поднева, кад је време ручку. Све слуге су
мислиле да је фратар ђаво који је однео мачке, прасце а и господаре.
Ну, уза све говоркање сви су дошли у одају на ручак.
– Ходите, оче, – рећи ће властелинка фратру, те му понуди руку
и посади га до себе на баронову столицу, на велико чудо свим
слугама, јер господин де Канде није изустио ниједну реч.
– Пажу, дај од овог оцу Амадору, – говорила је госпођа.
– Оцу Амадору треба овог, – говорила је добра госпођица де
Канде.
– Напуните купу оцу Амадору, – говорио је господар.
– Треба хлеба оцу Амадору, – говорила је мала де Канде.
– Шта желите, оче Амадоре? – говорила је Перота.
Уз сваку је прилику било: Амадору ово, Амадору оно. Частили
су доброга Амадора као девичанство у првој венчаној ноћи.
– Једите, оче, – казивала је дама, – јер синоћ сте слабо јели.
– Пијте, оче, – говорио је господар: – ви сте, тако ми бога,
најјуначнији фратар што сам га икад видео.
– Отац Амадор леп је фратар, – примети Перота.
– Милостив фратар, – примети госпођица.
– Добротворан фратар, – примети мала де Канде.
– Велики фратар, – примети дама.
– Фратар којем је име истинито у сваком погледу, – примети
дворски писар.
 А Амадор се наклопио, ваља се по јелима, лапће слатко вино,
облизује се, кише, трпа, бока се, гули као бик на ливади. А други га
гледају у велику страху и мисле да је чаробњак.
Кад су одручали, заокупише госпођа де Канде, госпођица де
Канде и мала де Канде властелина небројеним лепим разговорима да
се доврши парница. Много му је о том говорила госпођа и доказивала
му колико би у замку користио фратар; и госпођица која је желела да
јој се отсад сваки дан чисти савест; и мала госпођица која је оца
чупкала за браду и молила га нека тај фратар остане у Кандеу. Ако се
икад докрајчи каква размирица, докрајчиће је фратар; фратар је
паметна глава, врло је благ и мудар као светац; несрећа је бити у
непријатељству са манастиром где су такви фратри; ако су сви фратри
као овај, опатија ће вазда и свагде побеђивати замак упропастиће га,
јер тај је фратар веома јак: на концу конца, разложиле су небројене
разлоге и био је то прави потоп речи а запљуштале су са толиким
пљуском да је господин попустио, кад је видео да му у кући неће бити
мира, док се ствар не доконча по жељи тих женских. Послао, дакле,
по писара, који му је писао, и по фратра. А Амадор га необично
изненади, предочивши му одмах повластице и уговоре, тако да
господин и његов писар нису могли одгађати погодбу. Кад је госпођа
де Канде видела да свршавају посао, оде у комору где јој је рубље, да
потражи лепо сукно од којега би се драгоме Амадору направила нова
мантија. Сви су у кући видели како му је излизана мантија, а била би
велика штета да се тако лепо осветничко оруђе остави у тако простој
врећи. Ко ће сада да изради ту мантију? Госпођа де Канде је кројила,
собарица направила кукуљицу, госпођица де Канде прихватила се да
сашије, а мала госпођица, да начини рукаве. Онда се све оне латише
посла да га доврше, са толиком жељом да иските фратра, да му је
мантија била готова до вечере, исто као што је сложно била
састављена повеља и господин де Канде ударио на њу печат.
– Ах, оче, – рећи ће дама, – ако ви нас волите, одморићете се од
тога великог посла и окупаћете се у бањи што сам наредила Пероти
да загреје.
Амадор се окупа, дакле, у мирисној води. Кад је изишао и ње,
нађе нову своју мантију од фине вуне и лепе сандале, тако да је у свим
очима био најславнији фратар на свету.
Дотле су тирпнески калуђери у велику страху за Амадора,
одредили два фратра да оду за њим у потеру око замка. Те уходе су
баш обилазиле око јаркова, кад је Перота бацала онамо стару масну
мантију Амадорову, покривену закрпама; кад су то видели,
помислише да је заглавио јадни лудак. Па се вратише и рекоше да је
Амадор зацело претрпео за опатију љуте муке. Кад је то чуо опат,
одреди да се окупе у капели и помоле се богу нека своме оданоме
слузи буде на помоћи у мукама његовим.
Кад је фратар повечерао, задене повељу за појас и хтеде да се
врати у Тирпне. А пред степеницама дочека га госпођин ат, зауздан,
оседлан, држи га коњушар; а господар је био наложио својим
оружаним момцима да отпрате честитога фратра, да га не задеси
никаква незгода. Кад је то видео Амадор, опрости све јучерање
неприлике и благослови их све, пре него што ће му сандале кренути
са тог обраћеног места. А знате да га је очима пратила госпођа, која
га је прогласила за доброг јахача. Перота је говорила да се он као
фратар држи на коњу чвршће него какав војник. Госпођица де Канде
је уздисала. Мала га је желела за исповедника.
– Он је посветио замак, – рекоше све, кад су се нашле у
дворници.
Кад је Амадорова чета на коњима стигла пред опатију, настаде
грозна страва, јер је вратар мислио да се господин де Канде од
Амадорове смрти помамио као фратар и хоће да опљачка тирпнеску
опатију. Ну, Амадор повиче својим честитим јаким гласом, па га
познаду и уведу у двориште, а кад је сјахао са госпођина ата, било је
толико чудо да су фратри готово помахнитали од запрепашћења. А
силна се граја дигла у рефекторију и сви дођоше да честитају
Амадору, који је махао повељом. Оружане момке почастише
најбољим вином из свога подрума, поклоном тирпнеским фратрима
од мармутјеских фратара, који држе вувреске винограде. Добри опат,
кад му прочиташе писмо господина де Канде, оде, рекавши:
– У тим свакаквим приликама јасно се види прст божји, којему
треба да се одаје хвала.
Како се добри опат, захваљујући Амадору, вазда враћао на тај
прст божји, замери фратар што му се толико умањује заслуга, и рече
опату:
– Кажите да је то рука, оче, па хајде да не говоримо о томе ни
речи више.
Конац парнице између господина де Канде и тирпнеске опатије
завршио је срећан догађај који га је навратио на велику побожност
према нашој цркви, јер му се после девет месеци родио син. После
две године Амадора изаберу за опата фратри, који су се под лудаком
надали веселој управи. Ну, кад је Амадор постао опат, опаметио се и
веома се уозбиљио, јер је духовним вежбама био укротио своје
пожуде и прекалио своје тело у женској ковачници, у којој је толики
огањ да разбистрава сваку ствар, и тај је огањ трајнији, сталнији,
постојанији, савршенији, продорнији, проницавији и љући него ишта
на овоме свету. Зато тај огањ ништи све, а тако је ваљано уништио
зло у Амадору да му је оставио само оно што није могао да изједе
тојест дух, и тај му се разбистрио као алем који је, како свако зна,
талог иза велике ватре која је спалила нашу земљу. Амадор постаде
дакле провиђењем изабрано оруђе да реформише нашу славну
опатију, па је у њој и исправио све, дан и ноћ пазио на своје калуђере,
све их дизао у време одређено за службе, бројао их у капели као што
пастир броји овце, држао их у стези и тако љуто кажњавао погрешке
да је од њих створио веома честите фратре.
То нас учи да се женској подајемо више да бисмо себе
прекалили, него да бисмо уживали сласти. И још, тај нас случај
поучава да се никад не ваља борити са црквеним људима.
Краљу и краљици веома се свидела та прича, дворани
признадоше да још никад нису чули згодније приче, а све даме
пожалише што је оне нису доживеле.
 БЕРТА ПОКАЈНИЦА.

I.
Како је Берта у браку остала девица.

Отприлике у време првога бекства монсењера дофена, који је

много јада задао нашем доброме господару Шарлу Победнику,
догодила се незгода у једној племенитој породици у Турени, која је
одонда сасвим изумрла; и зато се може објавити њена веома
жалостива историја. У томе послу били су писцу на помоћи свети
исповедници, мученици и остале силе небеске које су по заповестима
господа бога биле заточнице добра у овом случају.
По извесном недостатку у својој нарави, господин Ембер де
Бастарне, један од највећих властелина у нашој земљи Турени, није
имао никакве вере у дух човечје женке и држао га је сувише
покретним, услед њене жучне материце; а можда је и имао право. У
тој, дакле, лошој мисли остао је све до старих година без другарице,
што му није било ни од какве вајде. Био је увек сам и није никако умео
да омили другоме, јер је вазда бивао само на ратним походима и на
теревенкама са нежењама уз које му није било зазора. Тако је увек
био прљавих панталона, знојан у оклопу, црних руку, мајмунског
лица, укратко: чинио се најгаднијим мушкарцем у хришћанству
колико се тицало његове личности, јер што се тиче срца, главе и
осталих скровитих ствари, имао је особине по којима је био веома
достојан Посланик божји би, верујте, путовао дуго и не би наишао на
јуначнијега борца у боју, на племића чистије части, краће речи и
савршеније верности.
Неки су, кажу, чули да је био мудар у разговорима и веома
користан у саветима. Зар није бог, само зато да нам се наруга, учинио
то и толика савршенства дао човеку који је тако лоше опремљен? Кад
се по свему чинио већ да му је шездесет година, премда му је било тек
педесет, одлучи тај племић да се ожени, не би ли стекао потомства.
Распитујући се тако где би му се могла наћи згодна прилика, дочује
како хвале одлична својства и савршенства једној кћери чувене
породице Роан, која је тада држала ленска добра у тој провинцији, а
госпођици је било крштено име Берта. Кад је Ембер дошао у град
Монбазон да је види, спопала га од лепоте и пречедне врлине те Берте
де Роан толика помама за њом да је одлучио свакако оженити се
њоме, судећи да кћи овако висока рода не може никад изневерити
своју дужност. Венчање буде брзо обављено, јер је господин де Роан
имао седам кћери и није знао како би их све понамештао у оно време
кад се свак опорављао од рата и удешавао своје поремећене прилике.
И заиста, честити се Бастарне одмах првог дана уверио да је Берта
заиста девица, што је сведочило о добром држању и савршеном
материнском одгоју. Још исте ноћи, чим је смео да је загрли, тако ју
је сурово обременио дететом да је крајем другог месеца по свадби
имао о томе довољног доказа и веома се томе обрадовао. Да
докончамо ту прву ствар у овом случају, рецимо да се од тог
законитог семена родио онај господин де Бастарне који је по милости
краља Луја XI постао војвода, коморник његов, и још посланик његов
у европским земљама, па га је због особите оданости волео тај краљ,
којега су се веома бојали, а он га није никад издао. Та оданост и
верност војводина била је наслеђена од оца који се од детињства био
приволео монсењеру дофену и за њим одлазио у сваки доживљај
његов, чак и у буне, јер му бијаше толик пријатељ да би и самог
Христа вратио на крст, да му је он то заискао; цвет пријатељства који
је веома редак око владара и великаша.
Мила госпођа де Бастарне владала се испрва тако ваљано да су
у њену друштву исхлапиле густе магле и црни облици што су
добријану у памети били замрачили јасноћу женске дике. Поводећи
се дакле за навиком неверничком, тако је брзо прешао из
неповерљивости у поверљивост да је Берти остављао управу над
својом кућом, учинио је господарицом својим радовима и
поступцима, владарицом свакој ствари, краљицом своје части,
чуварицом својих седих власи, те би јамачно смлавио оног ко би му
иједну лошу реч рекао о том огледалу врлине, на којем нема ни даха,
него једино са његових супрушких и брачних усана, макар и биле
хладне и увеле. Да будемо истинити у свему, треба рећи да је тој
разборитости допринео много мали дечак са којим се лепа мајка
бавила шест година, дан и ноћ; прва јој је брига била да га доји својим
млеком, те је од њега створила замену за љубавника, препуштајући
му своје младе сисице које је он чврсто гризао, колико је год хтео, као
какав љубавник. Та добра мајка није познавала другог љубљења него
од његових румених усана, нити другог миловања од његових малих,
ситних ручица које су летеле по њој као шапице веселих мишева, није
читала из друге књиге него из његових детињски јасних очију, у
којима су се огледала плава небеса, није слушала другу музику осем
његова плача, који јој је долетао у уши као речи анђеоске. И, знајте,
њихала га је вазда, од јутра је гинула од жеље да га љуби, љубила га
навече, а, кажу, устајала и по ноћи, да га гута миловањем, одгајала га
у потпуној религији материнства, напослетку, владала се као најбоља
и најсрећнија мати која је икада била на свету. не било кривице
богородици која се зацело мало намучила, одгајајући нашег
Спаситеља, јер он је био бог. Том задовољству и слабој вољи Бертиној
за брачне послове веома се радовао добријан муж, јер он и не би знао
како би удовољавао великим потребама у кревету, те се одао штедњи,
да би било грађе за друго дете.
Кад је протекло шест година, мораде мајка да уступи сина
коњушарским рукама и осталом свету којем је господин де Бастарне
поверио бригу да га круто уобличе, па да баштиник његов баштини
са госпоштијама и с именом такође и врлине, својства, племенштину
и храброст породичну. Много се онда наплакала Берта, којој отеше
срећу њену. И заиста, томе великоме материнскоме срцу било је исто
што и ништа да свог љубљеног сина добива после других, и то само
на неколико кратких сати што брзо пролећу. Тако њу обузе велика
туробност. Слушајући њен плач, упињао се добријан да јој створи
другог сина, али није могао, и то је љутило сиротицу даму, јер јој
бејаше мрско градити ново дете и стајало ју је силне муке. А то је и
чиста истина, ако уопште има истине, па ако не верујете у ово
безазлено причање, онда треба и еванђеља спалити као лажи. Ну, како
би се то многим дамама, не велим: мушкарцима, јер они имају
разумевања, могло учинити да је лагарија, постарао се писац да
разложи тајне узроке тога чуда, тојест одвратности Бертине према
ономе што даме љубе изнад свега, а ипак Берти та несташица радости
није старила лице ни мучила срце. Можете ли да нађете још којег
писца који би био толико угодљив, љубазан према госпођама као што
сам ја? Не можете, је ли? Ја сам их и волео силно, али ипак нисам
онолико колико бих хтео, јер ми је чешће у рукама шиљак гушчјег
пера мога него оно перје којим се голицају њихове усне, да би се
смејале и да бих се са њима нашалио у пукој невиности. Ево, дакле,
како је то било.
Добријан Бастарне није био разметљивац, а ни разблудник, који
би се разумевао у пренемагању. Слабо је марио за начин на који би се
убио какав војник, само нека буде убијен, и он би га убио откуд било,
без иједне речи, у боју наравно. Та потпуна немарност о смрти
слагала се са његовим нехајем о животу, рађању и начину како да се
испече дете у чаробној пећи коју знате. Добри господин није никако
познавао оне небројене парничне послове, одгоде, преговоре,
припреме, милине, ситна дрва што се мећу у пећ, да се угреје,
гранчице што миришу као балзам, а покупљене су комадић по
комадић у љубавним шумама, петљаније, играрије, мажење,
улагивање, брбљарије, слаткише који се једу у двоје, лизање чаше,
како то чине мачке, и још друге принадлежности у нарави и љубавне
послове које знају простаци, сладе се њима заљубљеници, а даме их
волију него спасење своје, јер оне и јесу више мачке него женске. То
се сасвим јасно види у њиховим женским обичајима. Ако их иоле
пажљиво проматрате, погледајте их боље кад једу. Ни једна од њих –
ја говорим о племенитим и добро васпитаним женама – неће ножем
принети јело у уста и нагло прогутати комад, како то простачки чине
мушкарци, него ће га преметнути, пробраће као грашак оне залогајке
који јој се миле, лизнуће умокце, а оставити крупне залогаје, играће
се кашиком и ножем, као да једе само по судској одлуци, – толико је
њима мрско да ударају равним правцем, него се много служе
заобилажењем, лукавштинама и умиљавањем у свакој ствари. То је
прирођено тим створовима и зато лудују за њима синови Адамови,
јер оне раде другачије него они и са великим успехом. Признајете ли?
Но, дакле, тако вас волим. А Ембер де Бастарне, стари војник, неук у
лагаријама, насрнуо је у лепи врат, назван Венерин, као у град који је
заузео на јуриш, без икаква обзира на крику јадних заплаканих
житеља, и засејао дете, као да стрелицом погађа у циљ. Нежна Берта
није додуше била научена на такав поступак, та била је дете, јер је тек
навршила петнаест година, али је у својој девичанској вери мислила
да се такав страшан, одвратан, ружан и болан посао изискује, ако
хоћеш да постанеш срећна мајка. Зато се за тог грозног посла
скрушено молила богу да јој помогне, а здравомарије је слала
богородици, која јој се чинила срећнија, јер је морала да отрпи само
свога голуба. Пошто је, дакле, у браку искусила само непријатности,
није никад ни захтевала од мужа да се опет здружи са њом. А како
добријан, како је већ речено, није више могао да се упушта у такве
бојеве, живела је она у потпуној самоћи, као каква калуђерица.
Мрзила је мужевљево друштво, па није ни слутила да је створитељ
света улио толику радост у оно где је она осећала само бескрајне
болове. Ну, са тим је јаче љубила свога малишана, који ју је стајао
толике муке, док се није родио. Не чудите се, дакле, што се мрштила
на онај лепи турнир где ат господари јахачем, и води га и умара га и
кори га, ако се спотакне. То је истинска прича о неким несрећним
браковима, како могу да вас увере старци и старице, и истински узрок
лудостима неких жена које тек под старе дане увиђају да су биле
варане па се упињу да за један дан накнаде штету више него што се
може и замислити, само да се науживају живота. То је филозофија,
пријатељи моји! Проучите зато ову страницу, да бисте разборито
пазили на владање својих жена, својих љубавница и свију уопште
жена, које би вам – нека вас тога бог сачува! – случајно биле предане
на чување.
Тако је Берта, додуше мати али управо девица, у двадесетипетој
години живота свога била цвет у двору, доброме мужу на дику и целој
покрајини на част. Речени Бастарне је уживао гледајући ту младу,
како иде амо тамо, витка као врбов прут, жива као риба, безазлена као
њен малишан, а ипак тако разборита, таква паметна глава, да се никад
није лаћао никаква посла док њу не запита за савет, јер ако оваквим
анђелима не буде помућен јасни ум, одзива се он јасно сваком
приликом кад му се обратиш.
У то време речена Берта живела је близу града Лоша, у двору
свога господара мужа, и боравила тамо без икакве бриге да би
упознала ишта осим домаћих послова, на старински начин поштених
жена, од којега су даме у Француској одвраћене тек кад су дошли
краљица Катарина и Талијани, велики приређивачи свечаности. Томе
су криви краљ Франсоа, први под тим именом, и његови наследници,
који су својом раскалашношћу упропастили француску државу исто
онолико колико и они од калвинске религије својим пороцима. Али,
то се не тиче мене. Некако у то време господина и госпођу де Бастарне
позове краљ да дођу у његов град Лош, где је он тада боравио са
својим двором, до којега је допро глас о лепоти госпође де Бастарне.
Дошла, дакле, Берта у Лош и стекла много нежних похвала краљевих,
постала жариште удварања свој младој господи која су пасла очи на
тој љубавној јабуци, и старцима који су се грејали на том сунцу. И
знајте да би сви они, и стари и млади, претрпели тисућу смрти, да им
се било науживати те лепоте која им је заблештавила вид и палила
мозак. У лошкоме се крају говорило о Берти више него у еванђељу о
богу, а на то се разбесниле небројене даме које нису биле толико
обдарене замамним чарима, тако да не би жалиле да поклоне десет
ноћи најружнијему дворанину, само да могу отправити натраг у њен
двор ту красну отимачицу осмејака. Нека млада дама, која је јасно
видела како јој се један пријатељ помамио за Бертом, толико се
озловољила да су одатле настале госпођи де Бастарне велике
неприлике; али, одатле је потекла и њена срећа и откриће оних
слатких подручја љубави што их она није познавала. Та пакосна дама
имала је рођака који јој се поверио одмах, чим је угледао Берту, како
би за насладу са њом пристао да умре после месец дана што би га
провео уживајући са њом. Знајте да је тај братић био красан као
девојка, без длачице на бради, а поклонио би му живот и сваки
непријатељ у боју, кад би му само довикнуо »милост«, тако му је био
сладак глас, а било му је тек двадесет година.
– Лепи братићу, – рече му она госпођа, – отиди одавде и врати
се у свој двор, а ја ћу учинити све да ти прибавим ту радост. Али, пази
да те не види ни она ни тај стари мајмун који је по заблуди природиној
накалемљен на нашу хришћанску стабљику, па назива својом ту
красну вилу.
Лепи братић се склони, а дама пође са својом подмуклом
њушкицом Берти у сусрет. Крстила ју је својом пријатељицом, својим
благом, звездом лепоте, напрезала се свакојако да јој угоди, да боље
осигура своју освету над том јадницом, која јој је, и не знајући, отела
срце љубавниково, што је за женске, похлепне за љубави, најгоре
недело. Већ после неколико речи наслути подмукла дама да је јадна
Берта девица у љубавним пословима. То је видела по њеним бистрим
очима. На слепочицама није имала никаквих бора, ниједне црне
тачкице на врху лепог као снег белог носа, где се обично јављају
знаци разблудних сласти, никакве боре на челу, укратко, није имала
никаквог похотног знака на лицу, чистом као у нетакнуте девице.
Подмуклица јој зададе неколико женских питања и по Бертиним
одговорима увери се потпуно да је она стекла додуше материнску
срећу, али су јој заиста измакле љубавне сласти. Услед тога дама,
како је била добра срца, веома се обрадовала за свога братића. Нато
јој рече да у Лошу живи једна млада, племенита госпођица од
породице Роана којој би требала помоћ какве честите даме, да опет
уђе у милост господина Луја де Роана; ако у Берте има толико доброте
колико јој је бог дао лепоте, требало би да поведе госпођицу у свој
двор, да се увери о светости њена живота и да је помири са
господином де Роаном, који одбија да је прими у свој двор. Берта
пристаде на то без икаква скањивања, јер је знала за несрећу те
девојке, али није познавала сиротицу госпођицу, која се звала
Силвија, а Берта је мислила да се налази у туђини.
 Овде треба да се разјасни зашто је господар краљ тако почастио
господина де Бастарнеа. Краљ је наслућивао прво бекство дофеново
у Бургундију, па је хтео да му отме овако добра саветника као што је
речени Бастарне. Ну старац, веран монсењеру Лују, био је већ без
икаквих речи удесио ствар. Одвео је натраг у свој двор Берту, која му
је рекла да је узела једну дружбеницу и показала му је. Био је то онај
племић што га је у девојку прерушила сестричина, која је била
љубоморна на Берту, па је у беснилу на њену врлину желела да је
разузда. Ембер се мало намршти кад је сазнао да је то Силвија де
Роан; али га је и дирнула доброта Бертина, па јој је захвалио што
настоји да залуталу овцу врати к стаду. Провео је лепо последњу ноћ
са милом женом, оставио у двору оружаних људи и онда кренуо са
дофеном у Бургундију, не слутећи ни у сну да му је на огњишту остао
љути непријатељ. Лице тога младића било му је непознато, јер је то
био млад паж који се мотао по краљеву двору и служио монсењеру де
Диноа као перјаник. Стари племић, уверен да пред њим стоји девојка,
држао је да је веома побожна и плашљива, јер се момак бојао изражаја
својих очију те их вазда држао оборене; а кад га је Берта пољубила у
уста, застрепи да га не би одала сукња, бојећи се да Бастарне у њему
не позна мушкарца и да га не убије још пре него што би се науживао
Берте. Зато се веселио, како би се веселио и сваки други заљубљеник
на његову месту, кад се спустио мост пред градским вратима и стари
господин одјахао упоље. Младића је морио толики страх да се
заветовао како ће о овоме трошку саградити у катедрали у Туру стуб,
ако из махните своје пустоловине срећно изнесе главу. И заиста је
поклонио педесет марака сребра, да захвали богу за своју радост. Али,
некако их је платио и врагу, што ће се разабрати по даљим догађајима,
ако вам се прича толико свиђа да сте вољни пратити моје преклапање
које ће бити збијено, као што свака добра приповетка и мора да буде.

II.
Како се понела Берта, кад је упознала
љубавне послове.

Речени перјаник био је млади племић Жеан де Саше, братић

господина де Монморанси, којем су се после смрти тога Жеана
вратила ленска добра Саше и друга места, по ленском наследству.
Било му је двадесет година и горео је као жеравица. А можете и да
мислите да је први дан провео као на живој ватри. Док је старац Ембер
јахао пољем, попеле се две сестричне у торњић над мостом да га дуже
гледају, и до краја су му домахивале збогом. А кад се на обзору није
више вио облак прашине што су га узвитлали коњи, сиђоше оне и
одоше у дворницу.
– Шта бисмо сад радиле, лепа сестричино? – запита Берта лажну
Силвију. – Волиш ли ти музику? Онда ћемо да музицирамо удвоје.
Запевајмо заједно песму којег милог старинског певача. А, је ли ти то
по вољи? Ходи к мојим оргуљама, ходи! Хајде, ако ме волиш,
певајмо!
Нато она ухвати Жеана за руку и одвуче га к диркама, а добри
друг седне онамо љупко на женски начин.
– Ах, лепа сестричино, – узвикну Берта, кад су забрујали први
звуци и перјаник окренуо главу к њој, да заједно запевају; – ах, лепа
сестричино, како је у тебе продиран поглед! Нешто ми тиме покрећеш
у срцу.
– Ах, сестричино, – одговори лажна Силвија, – то и јест оно што
ме је упропастило. Један мили милорд из земље преко мора рекао ми
је да имам красне очи и толико их је љубио, да сам згрешила... толика
ми је била неисказана сласт, кад ми их он љуби.
– Сестричино, зар се љубав започиње у очима?
– У очима је ковачница Купидонових стрелица, драга моја
Берта, – одговори љубавник, добацујући јој пламене погледе.
– Певајмо, сестричино!
И запеваше, Жеану по вољи, трубадурску песму Кристине де
Пизан, у којој се жестоко говори о љубави.
– Ах, сестричино, како је дубок и звучан твој глас! Кида ме
живу.
– Где? – запита проклета Силвија.
– Овде, – одговори Берта, показујући на свој умиљати ошит
којим се љубавне хармоније чују боље него ушима, јер је ошит ближе
срцу и ономе што знате, а то је без икакве сумње први мозак, друго
срце и треће ухо дамама. Велим то сасвим у части, из физичког
разлога и никаквог другог ради.
– Оканимо се певања! – настави Берта, – веома ме узбуђује.
Ходи к прозору, радићемо до вечерња какав ситни рад.
– Ах, драга сестричино, душице моја, ја не умем да држим иглу
прстима, јер ми је, откако сам згрешила, навика да њима нешто друго
радим.
 – Па шта си онда радила цео боговетни дан?
– Ах, предавала сам се љубави која ствара од дана тренутке, од
месеца дане, а од година месеце; и да тако дуже потраје, могла би се
вечност прогутати као јагода, јер све је и љубав и свежина и мирис,
сласт и радост бескрајна.
И добра дружбеница обори лепе веђе на очи те застаде туробна
као јадница дама коју је оставио љубавник, па се за њим расплакала,
хтела би да га задржи и опростила би му неверу, само кад би опет
нашао слатки пут до њена крила које је некад љубио.
– Сестричино, цвета ли љубав и у брачном стању?
– О, не цвета, – одговори Силвија, – јер у брачном је стању све
сама дужност, а у љубави се све чини слободна срца. Та разлика даје
неки незнани, љупки мирис миловању које је цвеће љубави.
– Сестричино, оканимо се тога разговора; то ме још јаче
узбуђује него музика.
Берта звиждукне слузи и наложи му да јој доведе сина. Кад је
дошао, узвикне Силвија:
– Ах, красан је као Амор!
Онда га пољуби усрдно у чело.
– Ходи, мило моје дете, – рече мати, и малишан јој полети у
крило. – Ходи, срце мајчино, срећо моја једина, радости моја у сваки
час, круно моја, драгуљу мој, бисере мој чисти, душо моја бела, благо
моје, светлости моја вечерња и јутарња, пламене мој једини и срце
моје! Дај ми руке, да их поједем; дај ми уши, да их мало угризем; дај
ми главу, да ти пољубим косу! Срећан био, цветићу мој, ако хоћеш да
ја будем срећна!
– Ах, сестричино, – рећи ће Силвија, – ти му говориш љубавним
језиком.
– Зар је љубав детињство?
– Јест, сестричино: пагани су је зато и сликали увек као дете.
У таквим бескрајним разговорима, из којих превире љубав, лепе
две сестричине предадоше се игри са дететом све до вечере.
– Зар не желиш још једно дете? – у згодан ће час рећи Жеан
сестричини у лево ухо које је додирнуо врелим уснама.
– Ах, Силвијо, желела бих и претрпела бих заиста сто година у
чистилишту, кад би се господ бог умилостивио и обдарио ме том
радошћу. Ну, покрај свег настојања, рада и напрезања мога господина
супруга, што ме јако замара, мој се пâ не мења. Јаој, не ваља имати
само једно детенце. Чим се зачује крик у двору, узбуђујем се и срце
ми зебе. Ради овога невиног љубимца бојим се и животиња и људи;
страх ме је и јахања и баратања оружјем, укратко: свега. Ја не живим
у себи, јер одвише живим у њему. Али ја волим те бриге, јер док сам
у страху, знак је да ми је дете живо и здраво. Свецима и апостолима
молим се једино за њега. И да будем кратка у томе о чему бих
говорила све до зоре, ја мислим да је мој дах у њему а није у мени.
Уз те речи привине она дете на груди онако како мајке знају да
привијају децу, са неком душевном силом која гуши једино њихово
срце. А ако сумњате о томе погледајте мачку кад у устима носи своје
мачиће, па ниједно ни да би писнуло. Добри пријан који се био у први
мах побојао неће ли учинити зло ако ороси ту неплодну ливаду, веома
се охрабри од тих речи. Помисли, дакле, да се одазива заповести
божјој кад ту душу осваја за љубав; и добро је мислио.
Навече позове Берта сестричину, по старинском обичају, од
којег одустају данашње даме, нека легне са њом у велики њен
господски кревет. Да не буде неверна својој улози ћерке отмена рода,
одговори Силвија да ће јој то бити велика част. И кад је зазвонило за
спавање, оду сестричине у своју одају, искићену краљевским
саговима и ћилимима, и Берта узе да се свлачи уз помоћ својих
слушкиња. А можете замислити како је паж стидљиво зазирао да не
би додирнули и њега, па се од силног стида руменио и говорио
сестричини, како је »она« научена да се раздева сама, откад јој при
том не помаже њен љубазник који јој је својим нежним начином
омразио женске руке; ове припреме потсећају »њу« на слатке речи
које јој је говорио њен пријатељ и на еве његове враголије, док ју је
свлачио, а за тим враголијама, на невољу своју, гине она још вазда.
Тим се речима јако зачуди госпођа Берта и пусти сестрчину нека се
свуче и измоли своју вечерњу молитву за засторима на кревету, куда
се речени господин, распаљен од силне жудње, склонио брже боље,
сав срећан што је успут увребао да види дивне лепоте неисквареној
домаћици. Берта, мислећи да је доиста с истинском девојком, није
одустајала ни од које навике своје; опрала је ноге, не марећи диже ли
их мало или много, открила лепа рамена и радила све што раде даме
пре легања. Напослетку леже у кревет па се испружи уз сестричину
коју још пољуби, при чему јој се сестричинине усне причинише веома
вреле.
– Да ниси болесна, Силвијо, кад тако гориш? – запита је.
 – Увек ја тако горим кад лежем у кревет, – одговори он, – јер у
тај ми час падају на памет љупке милине што их је он измишљао да
ми угоди, па ме пале још и сада.
– Ах, сестричино, приповедај ми о њему. Говори ми шта ваља у
љубави, јер ја живим у сени седе главе, која ме својим снегом чува од
таквог жара. Казуј ми ти која си се излечила од љубави. То ће ми бити
добра наука, па ће твоје невоље уродити спасоносним опоменама за
две бедне женске душе.
– Не знам, треба ли да удовољим твојој жељи, лепа сестричино,
– рећи ће пријан.
– А зашто не би?
– Ах, боље би било да то урадим него да казујем! – одговори он
и истисне тежак уздах, као дубоки »це« из оргуља. – А онда, страх ме
је, није ли ме тај милорд засуо толиком слашћу да бих могла трунак
збацити и на тебе, а то би достајало да ти створи кћер, јер у мени је
можда ослабило он што ствара децу.
– Збиља, – запита Берта, – зар би то међу нама био грех?
– Напротив, то би међу нама било славље као на небесима;
анђели би те обасули својим амброзиским мирисима и засвирали би
своју музику.
– Онда, казуј одмах! – рече Берта.
– Ево, како ми је мој љубавник стварао саму радост.
Уз те речи ухвати Жеан Берту у загрљај и стисне је са жудњом
којој нема равне, јер је Берта у белини, уз јасну светлост лампе,
личила у том проклетом кревету на заводљиву плодницу љиљанову
на дну девичанске чашице његове.
– Кад ме је држао као што ја сада држим тебе, говорио ми је
гласом слађим него што је овај мој: »Ах, Силвијо, ти си моја вечна
љубав, моје драгоцено благо, моја радост и дања и ноћна; ти си беља
него дан, лепша него све на свету; ја те љубим јаче него бога и драге
воље бих претрпео тисућу смрти за срећу што је молим од тебе.« Онда
ме је љубио, али не на супружански начин који је суров, него као
голуб.
Да јој одмах покаже како је љубавнички начин бољи, исиса
Берти сав мед са усана и научи је како ће лепим језичком својим,
малим и руменим као у мачке, говорити срцу много, не изустивши ни
једну једину реч. Онда Жеан, распаљујући се у тој игри све јаче,
разаспе огањ својих пољубаца с уста на врат, а са врата на најљупкије
дојке што их је жена икад препуштала своме детету да их гризе и сиса
из њих млеко. И да је ико други био на његову месту, морао би се
назвати блесаном, ако се не би повео за њим.
– Ах! – кликне Берта, занесена у љубав, и не знајући то, – ово је
свакако боље: морам да то кажем Емберу.
– Јеси ли ти, сестричино, при памети? Не казуј ништа старцу
мужу, јер његове руке не могу да буду тако нежне и благе као моје,
него су сурове као пракљача, а његова проседа брада слабо би
усрећила ово средиште сласти, ову ружу у којој је сва наша сласт,
наше добро, наше богатство, наша љубав, наша срећа. Знаш ли ти да
је то жив цвет који жели да буде милован овако, а не да буде бијен,
као да је ратни зидодер? Ево, дакле, лепог начина мога пријатеља
Енглеза.
Овако говорећи, понео се пријан тако јуначки да је сиротица
неука Берта, кад је он испалио свој најјачи топ, ускликнула:
– Ах, сестричино, ево долазе анђели, а музика им је тако красна
да и не знам више како ми је; тако се блистају њихови небесни зраци
да ми се склапају очи!
И заиста се онесвестила под бременом љубавних сласти које су
заориле у њој као највише скале с оргуља, синуле као
највеличанственија зора, потекле јој по жилама као најдрагоценији
миомирис, растављале је са животом, дајући живот детету љубави
које се некако бучније смештава него икоје друго дете. На концу
конца учини се Берти да је у седмом небу, тако се осећала добро, а
кад се из тога краснога сна пробудила у Жеанову загрљају, рече:
– Ах, зашто се нисам удала у Енглеску!
– Красотице љубо моја, – проговори Жеан који се још никад није
био науживао толике сласти, – ти си се удала за мене у Француској,
где послови теку још и боље, јер ја сам мушкарац који бих за тебе дао
тисућу живота, да их имам!
Јадна Берта цикне у сав глас, да јој је крик продро кроз зид, и
скочи из кревета као египатски скакавац. Баци се на колена на свом
клецалу, склони руке и исплаче више бисер-суза него што је икад
бисера носила Марија Магдалена.
– Ах, погибох, – зајеца. – Заварао ме ђаво, који је узео лик
анђелски. Пропала сам, јамачно сам мати лепом детету, а нисам
кривља него ти, богородице. Измоли ми од бога милост, ако је не
будем нашла код људи на земљи, или ми дај да умрем, да не црвеним
пред својим мужем и господаром.
 Кад је Жеан разабрао да она не говори ни једне жалне речи
против њега, устане, сав збуњен, видећи да Берта тако схвата красну
њихову игру. Ну, пре него што је Берта чула да се миче њен Габрило,
усправи се живо, погледа га заплаканим лицем, а очима зажаренима
од свете срџбе, да их је било још красније гледати.
– Ако ми приђете макар и један корак, – рече му, – ја ћу
закорачити у смрт!
И прихвати женски нож.
Жеану је кидала срце тужна слика њеног јада, па кликне:
– Не ваља теби умрети него мени, дивна љубо моја, коју јаче
љубим него што ће икад љубљена бити икоја женска на овој земљи.
– Да си ме уистину љубио, не би се овако титрао са мном како
си се титрао, јер ја волијем умрети него да будем прекорена од мужа.
– Хоћеш да умреш? – запита је он.
– Заиста! – одговори она.
– Али, ако ја будем овде прободен небројено пута, стећи ћеш ти
милост свога мужа којему ћеш рећи: ако и јест преварена твоја
невиност, ти си осветила његову част, убивши онога који те је
заварао. И то ће ми бити највећа срећа што ми се може десити, да
умрем за тебе, чим ти ниси вољна да живиш за мене.
Кад је Берта чула те нежне речи, изречене у сузама, испусти
нож; Жеан га брзо прихвати, удари се њиме у прса и рече:
– Оваква срећа мора да се плати смрћу!
И сруши се на земљу.
Берта се уплашила толико да је дозвала слушкињу. Ова дође, па
се уплаши и она кад је у госпођиној соби смотрила рањеног човека, а
госпођу, како га придржава и говори: »Шта си урадио, пријатељу?«
јер је мислила да је мртав, а сећала се и своје неисказане сласти и како
је заиста красан био Жеан, кад га је свако држао за девојку, чак и
Ембер. У болу својем исприповеда она све слушкињи, плачући и
кукајући: куд јој је под срцем нови детињи живот, туд јој је на срцу
још и смрт једнога човека! Кад је то чуо јадни љубавник, упне се да
отвори око, али је само мало могао да га отвори.
– Ах, госпођо, немојте кукати, – рече слушкиња, – не губимо
памети, него спасимо тог лепог витеза. Да у ову тајну не уводимо
никаквог лекара ни видара, отићи ћу ја по Фалоту, која је чаробница,
па да угоди госпођи, учиниће чудо и рана ће зацелити, да се и не види.
 – Отрчи! – кликне Берта; – за ту помоћ увек ћу те волети и
богато ћу те наградити.
Али, пре тога се договорише госпођа и слушкиња да ће ћутати
о томе догађају и уклонити Жеана свима испред очију. Онда
слушкиња оде у ноћ по Фалоту, а госпођа је испрати чак до враташца,
јер стража није смела дизати решетку без изричитог налога Бертина.
Кад се вратила, затече Берта свога миљеника онесвешћеног од тешке
ране, јер му је крв текла без престанка. Кад га је тако видела, помисли
како је Жеан за њу пролио крв и гутне мало те крви. Узбуђена од
велике његове љубави и његова бола, узе да љуби лице лепоме пажу,
да му повија рану и да је испира сузама; говорила му је да не умире,
јер ће га она увек љубити само да га одржи у животу. И знајте, млада
је властелинка са заносом посматрала колика је разлика између млада
господина какав је био Жеан, са маљама на белу лицу, као цвет, и
старца као што је Ембер, длакав, жут, намрешкан. Та разлика
потсећала ју је и на ону разлику коју је разабрала у љубавним
сластима. Заслађени том успоменом били су јој пољупци тако медени
да се Жеан освестио, поглед му се разбистрио, те он спазио Берту и
слабим је гласом замолио за опроштење. Ну, Берта му забрани да не
сме говорити, док не дође Фалота. Тако проведоше њих двоје време
љубећи се очима, јер је у Бертиним очима било само милосрђа, а
милосрђе је у таквим приликама рођена сестра љубави.
Фалота је била гурава женска, под тешком сумњом да се бави
врачањем и одлази у врзино коло јашући на метли, по вештичјем
обичају. Неки су је виђали како опрема своју метлу у стаји, која је,
како свак зна, у олуцима на кући. Уистину знала је она неке тајне
лекарије, па је тако добре услуге указивала дамама у извесним
приликама и господи, да је могла проводити живот у потпуном миру,
и није испустила душу на ломачи него на перинама, пошто је згрнула
пуне кошаре дуката, премда су је лекари оговарали како продаје
отрове, што је била и истина, како ће се видети из ове приче.
Слушкиња и Фалота дојахаше заједно на магарици, а пожуриле
се толико да се још није било разданило кад су стигле у двор. Кад је
гурава старица ушла у спаваћу собу, запита:
– Но, шта је, децо моја?
Таква јој бејаше навика да фамилијарно говори с одличним
људима које је познавала док су још били деца.
Натакне наочаре, претражи тачно рану и рече:
 – То је красна крв, драга моја; ти си је зацело окусила. Добро је
што је крв исцурила напоље.
Тако говорећи, испере рану финим сунђером, пред дамом и
слушкињом, које су од страха задржавале дах. Укратко, Фалота
изјави докторски да господин неће умрети од те ране, али ће ипак,
рече, кад му је погледала руку, љуто погинути због ове ноћи. Та
хиромантска пресуда уплаши веома Берту и њену слушкињу. Фалота
пропише хитне лекарије и обећа да ће на ноћ доћи. И заиста је видала
рану две недеље дана, све тајом долазећи ноћу. Људима у двору буде
поручено по слушкињи да је госпођица Силвија де Роан у смртној
опасности од неке отеклине у трбуху, а то мора да остане тајна ради
части госпођине, јер јој је сестричина. Свак се задовољио том
лагаријом и није могао да се о њој наприповеда другима.
Добри људи мислили су да је опасност од болести, али није,
него је опасност била од оздрављења, јер уколико је Жеан јачао, Берта
је слабила, те ослабила толико да је опет клонула у онај рај куда ју је
већ био узнео Жеан. Да будемо кратки: љубила га је све више. Ну, у
радостима ју је непрестано морио страх од претешких речи
Фалотиних, а мучила ју је и велика побожност. Бојала се јаднога
господина Ембера, којему је морала најзад да пише, да ју је
обременио дететом којим ће га обдарити кад се буде вратио кући. Та
лаж ју је тиштала љуће него и само дете. Сиротица Берта је избегавала
пријатеља Жеана оног дана кад је писала тај преварни лист, јер је
толико плакала да је расквасила рупчић. Кад је он видео како га она
избегава, а дотле се нису растајали, као што се ни пламен не раставља
од дрвета, којега се ухватио, помисли младић да га она мрзи, па удари
да плаче и он. Навече, Берта, коју тронуше Жеанове сузе, што су му
се још виделе у очима, премда их је он био обрисао, рече младићу
разлог своме болу, и признаде му при том како је хвата страва од
будућности, прекори га да су обоје згрешили и изговори му тако
красних, тако хишћанских речи, толико искићених божанственим
сузама и украшеним молитвама, да је Жеан до дна срца био дирнут
од љубавничке вере. Та љубав, безазлено здружена са кајањем, та
племенитост у греху, та мешавина слабости и снаге и тигровима би,
како веле старински писци, променила ћуд и ублажила их. Не чудите
се зато што је Жеан био приморан да зада своју пажевску реч да ће јој
се покоравати у свему што му год она наложи, да би се спасла на
овоме и на ономе свету.
Кад је Берта чула како он верује у њу и како је без икаква
порока, баци се Жеану пред ноге, љубећи их:
 – О, пријатељу, којега морам да љубим, ма то и смртни грех био,
ти који си тако добар, тако милосрдан према својој јадници Берти, ако
хоћеш да она увек са свом слашћу мисли о теби и да заустави поток
својих суза којима је тако мио и љубак извор, – а да му га покаже,
допусти Жеану нека јој отме један пољубац, – Жеане, – настави она
затим, –ако хоћеш да спомен о нашим рајским радостима, анђелским
музикама и мирисној љубави не буде мени тежак, него напротив да
ме теши за злих дана, учини оно што ми је богородица наложила у
сну да ти одредим, кад сам је заклињала нека ми у овој прилици
расветли памет, јер ја сам је молила да ми дође, и она је дошла.
Исказала сам јој, дакле, како ме мори страховита мука у којој стрепим
за мога малишана, који ми се већ миче у утроби, и за правог оца који
ће допасти на милост и немилост ономе другоме, те ће можда
очинство своје окајати преком смрћу, јер му је Фалота видовито
прорекла будућност. Нато ми је света богородица рекла уз осмех да
црква даје опроштење нашим гресима, кад слушамо њене заповести;
човек треба сам да се баци у огањ паклени и да се побољша за
времена, док се још није расрдио бог. Онда ми је прстом показала
једнога Жеана који је сличан теби, али одевен онако како би требало
да будеш ти и како ћеш бити, ако своју Берту љубиш вечитом
љубављу.
Жеан јој потврди потпуну послушност тим што ју је дигао,
посадио себи на колена и срдачно пољубио. Сиротица Берта рече му
онда да је она одећа била калуђерска мантија, па га у силној стрепњи
замоли, ако неће да је одбије, нека се замонаши и оде у Мармутје,
онкрај Тура, а зададе му веру да ће му поклонити још последњу ноћ,
после које неће она више бити ни његова нити ичија на свету. И за
награду ће му допустити да сваке године дође к њој на један дан и
види своје дете. Жеан, везан заклетвом, обећа да ће се закалуђерити
по вољи своје љубе, и рече да ће јој тако остати веран и неће знати ни
за какве друге љубавне сласти нето што их је уживао у њеном
божанском загрљају, те ће живети до гроба у њиховим милим
успоменама. Кад је Берта саслушала те слатке речи, рече му, ма
колико велик био њезин грех, ма што јој одредио бог, тај ће јој час
омогућити да претрпи све, јер јој се чини да се и није подала човеку
него анђелу.
Нато легоше у гнездо у којем им се била расцвала љубав, али да
кажу последње збогом свим својим цветним радостима. Ваља и
веровати да се господин Купидон умешао у ту свечаност, јер се
толике сласти није науживала ниједна женска никад нигде на свету, а
исто тако и ниједан мушкарац. Правој је љубави својство извесни
склад који ствара да што више једно даје, то више друго добива, и
узајамно, као у неким случајевима у математици, где се ствари множе
саме у бескрајност. Људима малена знања може се тај проблем
објаснити једино оним што виде у млетачким огледалима где се
опажају хиљаде фигура створених од једне једине. Тако се и у срцима
двоје љубавника множе руже сласти у дубини миловања и они се чуде
колика љубав може ту да стане а да се ништа не распрсне. Берта и
Жеан волели би да им то буде последња ноћ у животу, те помислише
по изнемагању што им је потекло по жилама да их је љубав наумила
однети на крилима смртоносног пољупца; али, јуначки су се држали,
поред свих тих бескрајних множидби.
Сутрадан мораде госпођица Силвија да отпутује, јер је близак
био повратак господина Ембера де Бастарне. Сиротица девојка
растаде се од сестричине, квасећи је сузама и пољупцима; вазда је
долазио још један последњи пољубац, а најпоследњи је трајао све до
вечери. Онда он мораде да је остави и оставио ју је, премда му се крв
у срцу стиснула као восак што пада с ускршње свеће. По обећању
својем оде он у Мармутје, уђе онамо око једанаест сати пре подне и
буде постављен међу новице. Господину Бастарнеу буде речено да се
Силвија вратила с милордом, што у енглеском језику значи племића,
и тако није Берта морала да у том лаже.
Са радошћу њена мужа, кад је угледао Берту без паса, јер није
могла да га носи, пошто је била у великој трудноћи, започело је
мучеништво сиротици жени, која није умела да се претвара, него је за
сваку лажну реч одлазила к своме клецалу, плакала крваве сузе,
гинула у молитвама и призивала господу свеце небеске. Догодило се
те је једном закукала тако гласно да ју је чуо бог, јер он чује све, чује
и камење које се ваља под водом, и сиромахе који стењу, и муве које
лете по зраку. То ваља да знате, јер иначе нећете веровати ово што се
догодило. Бог је заповедио арханђелу Михаилу, нека тој покајници
створи пакао на земљи, па да касније без одлагања уђе у рај. Свети
Михаило сиђе, дакле, са небеса у предворје паклено, предаде те три
душе ђаволу и рече му да му их је слободно мучити док живе, и
покаже му Берту, Жеана и дете. Ђаво, који је по вољи божјој господар
свему злу, одговори арханђелу да ће извршити ту поруку.
За те одредбе божје текао је живот на земљи својим током. Лепа
госпођа де Бастарне роди господину Емберу најкрасније дете на
свету, дечака од љиљана и ружа, правог правцатог малог Исусића,
насмешеног и обесног као пагански Амор, и све лепшег из дана у дан,
док се старији син Бертиц превраћао у мајмуна као отац, на којега је
личио да је страхота. Новорођени син био је сјајан као звезда, сличан
и оцу и матери, чија су савршенства телесна и душевна створила
мешавину славних милина и дивног разбора. Гледајући то вечно
чудо,. како су се тело и дух смешали у правим односима, говорио је
Бастарне да би ради вечног спасења свога волео кад би могао од
млађег да начини старијег; то ће и гледати да спроведе уз припомоћ
краљеву. Берта није знала како би се држала, јер је обожавала
Жеаново дете а тек је слабо могла да воли оно друго, али га је ипак
бранила од злих наума добријана Бастарнеа. Задовољна током којим
су ствари пошле, мирила је савест ситним лажима и мислила да се све
завршило, јер дванаест је година било протекло без икакве узбуне
осим извесне тескобе која јој је понекад тровала радост. Сваке године,
по заданој речи, долазио је монах из Мармутјеа, којега није нико
познавао осим слушкиње, те је проводио један цео дан у двору, да
види своје дете, премда је Берта више пута заклињала оца Жеана,
пријатеља свога, нека се одрекне свога права. Но Жеан би јој
показивао дете и говорио:
– Ти га видиш сваки дан у години, а ја га имам само један једини
дан!
Сиротица мајка није знала ни словца да одговори на те речи.
Неколико месеци пре последње буне монсењера Луја против
оца био је дечак стигао до дванаесте године те се чинило да ће постати
велики учењак, толико је био поткован у свакој науци. Никад се стари
Бастарне није осећао веселијим што је отац, те одлучи да поведе сина
на бургундски двор где је војвода Шарл обећавао да ће томе
љубљеноме сину створити такав положај да ће му завидети принчеви,
јер он није мрзео људе великог разбора. Кад је видео ђаво да су се
тако удесиле ствари, увиде да је настало време зломе раду; прихвати
свој реп и тури га лепо усред те среће, да је узмућка по милој вољи
својој.

III.
Како се страховито кињила Бета испаштајући,
те стекла опроштење и умрла.

Слушкиња госпође де Бастарне, којој је тада било тридесет и пет

година, заљубила се у једног ратника господарева, и колико је била
луда, допустила му да узме неколико крухова из њене пећи па од тога
стекла природни оток, који неки шаљивци у тим крајевима зову
»воденом болешћу од девет месеци«. Сирота жена заклињала добру
господарицу да се заузме за њу код господара, нека присили оног
неваљалца да пред олтаром доврши што је отпочео у кревету. Госпођу
де Бастарне није стајало силне муке да од господара измоли ту милост
и слушкиња се веома обрадовала. Ну, стари ратник, који је увек био
врашки суров, дозва свога часника у судницу, изружи га на пасје име
и заповеди му уз претњу конопца да узме слушкињу за жену, а то је
војник и волео, јер му је више било до главе на раменима него до
мира. Бастарне позове и женску којој је мислио да мора, ради части
свога дома, очитати литанију, узмућену епитетима и исцифрану
страховитим речима, те је за казну заплашити да се неће удати него
ће бити бачена у дубоку тамницу. Слушкиња помисли да је се госпођа
жели отрести да тако закопа тајну о рођењу драгог сина свога. У тој
мисли и кад јој је стари мајмун рекао оне увредљиве речи, да би он
зацело био луд кад би у кући трпео блудницу, одговори му она да је
богме и архилуд, јер се већ одавно жена његова одала блуду и још са
монахом, што је ратнику најгора коб.
Замислите највећу олују коју сте видели у животу, па ћете имати
слабу слику о љутој срџби у коју је запао старац, погођен у срце баш
онамо где му је био трострук живот. Зграби он слушкињу за грло и
хтеде одмах да је убије. Али, да би доказала како има право, она му
разложи и зашто, и како, и рече му, ако не верује њој, нека се поузда
у своје уши, па нека се сакрије оног дана кад буде дошао дом Жеан
де Саше, приор из Мармутјеа: чуће онда шта говори отац који се теши
за свој годишњи пост и сина свога љуби у једном дану за годину дана.
Ембер рече тој жени нека се одмах торња из двора, јер ако говори
истину, убиће је исто тако као и да је поизмислила лажи. Онда јој у
брзини даде сто дуката скупа са њеним мужем и утуви им оштро
обома да се нису усудили преноћити у Турени, па их за већу
сигурност један официр господина Бастарнеа одведе у Бургундију.
Њихов одлазак јави он својој жени и рече јој да је та слушкиња била
неваљалица те је држао разборитим да је отера, али јој је поклонио
сто дуката, а њеном мужу нашао службу на бургундском двору. Берта
се зачуди кад је дознала да јој је слушкиња отишла из двора а није је
отпустила она која јој је господарица, али не изусти ни речи. Ну, брзо
јој се нанизале друге бриге, стао је хватати љут страх, јер је господар
узео другачије да се влада, започео да упоређује сина са собом и није
нашао ни свој нос, ни своје чело, ни ово, ни оно, у тог млађег сина
којега је толико волео.
 – Дечак је сасвим на мене, – одговори Берта једног дана кад је
Бастарне опет почео да шара: – зар ти не знаш да су у добрим
браковима синови слични час мужевима, час женама, или често и
једнима и другима, јер мати меша своју животну снагу са животном
снагом очевом? Неки лекари тврде чак да су видели многу децу у које
нема никакве сличности ни са једним ни са другим и веле да су те
тајне на вољи божјој.
– Ти си, драга моја, постала научник, – одговори Бастарне. – Ну,
ја који сам незналица мислим ако је дете налик на монаха...
– Да онда и јест од монаха? – запита Берта, гледајући га без
страха у лице, премда јој је по жилама место крви потекао лед.
Добријан помисли да се вара те је проклињао слушкињу, али је
још ватреније настојао да испита ствар. Како се примицао дан
доласку дом Жеанову а Берта се од оне речи дала у сумњичење, јави
му она писмом да је њена воља нека ове године не долази, а она ће му
касније саопштити зашто; онда оде у Лош к Фалоти и замоли је нека
њен лист преда дом Жеану, мислећи да су засад измакли опасности.
Скоро се радовала што је писала своме пријатељу приору, јер је
господин Ембер сад изневерио свој обичај и није у то време, одређено
сиромаху монаху сваке године за светковину, отпутовао у провинцију
Мен, где је имао велика имања, изговарајући се припремама за буну,
што ју је монсењер Луј намеравао да дигне против овога сиромаха
оца, који се тако разјадио због тог оружаног устанка да је умро, како
свак зна. Тај је разлог био тако ваљан да је сиротица Берта запала у
мрежу и мировала. Али, на речени дан није приор изостао него дошао.
Како га је Берта угледала, пребледи и запита га зар није добио њену
поруку.
– Какву поруку? – запита Жеан.
– Онда смо пропали, дете, ти и ја, – одговори Берта.
– Зашто? – запита приор.
– Ја не знам, – одговори она, – али, сада нам је свануо последњи
дан.
Она запита свог љубимца сина где је Бастарне. Дечак јој
одговори да је отац позван по скоротечи у Лош, те ће се вратити тек
навече. Нато зажели Жеан, преко воље љубавничине, да остане са
њом и са драгим дететом својим, уверавајући је да се не може
догодити никаква незгода, кад је већ дванаест година протекло од
рођења њихова синчића. За тих дана, кад су славили успомену на ону
пустоловну ноћ коју знате, сиротица Берта остајала је у својој соби са
сиромахом монахом све до вечере. Ну, у овој се прилици љубавници
пожурили због зебња Бертиних, уз које је пристао и дом Жеан, јер је
од ње дознао све потанкости, те су рано вечерали, премда је приор
мармутјески храбрио Берту, упућујући је на црквену заштиту, и како
би се Бастарне, који је већ и тако зло записан на двору, бојао да
нападне на мармутјеског достојанственика. Кад седоше за сто,
малишан им се баш играо и није хтео да се окани игре, премда га је
мати замолила неколико пута, него је витлао по дворском дворишту
на изврсном шпанском арапу којега је монсењер Шарл од Бургундије
поклонио Бастарнеу. И како млада чељад воле да се чини старијом и
како мали пажићи играју пажеве, а пажеви умеју да играју витезове,
уживао је тај малишан показујући пријатељу монаху колико је велик
нарастао: витлао је коња да скаче као бува по поњавама, и држао се
тако чврсто у седлу као да је остарио у оклопу.
– Пусти га, нека чини по вољи, драга моја, – говорио је монах
Берти. – Од непослушне деце бивају често велики карактери.
Берта је јела мало, јер јој се срце надимало као сунђер у води.
Монах, који је био учен црквени човек, осети од првих залогаја неку
сметњу у желуцу а на непцу неко горко боцкање као од отрова, па
посумња да их је господин де Бастарне све наумио отровати. Ну, пре
него што се уверио о том, била се Берта већ заложила. Монах стргне
нагло столњак са стола и баци све јело у огњиште, а Берти рече своју
сумњу. Берта захвали богородици што јој се син био толико одао
игрању. Не губећи разбора, сети се дом Жеан свог првог пажевског
занимања, па скочи у двориште, макне сина са коња, узјаше брже и
повитла низ поље тако брзо да бисте мислили, гледате звезду
кресницу како одмиче. Ударао је петама коња у слабине да му је
готово провалио трбух. И стигао је у Лош к Фалоти за време за колико
би једини ђавао превалио пут од реченога двора до Лоша. У две три
речи исприповеда монах Фалоти доживљај, јер му је отров стао већ
да чупа утробу, и замоли је за противотров.
– Јаох! – цикне вештица, – да сам знала да отров дајем за вас
волела бих да ми се зарије у грло нож који ми је претио и не бих
жалила јадног живота свога, да спасем живот божјем службенику и
најмилијој дами која је икад цвала на овој земљи. Имам само још
нешто мало противотрова у овој бочици.
– Има ли га доста за њу?
– Има, али се пожурите! – одговори баба.
 Монах се врати још брже него што је био дошао, тако да се коњ
под њим срушио у дворишту. Стигао је у собу, кад је Берта, мислећи
да јој је куцнуо смртни час, љубила сина и превијала се као гуштер на
жеравици. Није ни јаукнула о себи, заборављајући своје болове пред
страшном будућношћу детета које има да буде предано срџби
Бастарнеовој.
– Ево ти! – рече монах, пружајући јој противотров; – ја сам већ
спасао свој живот.
У дом Жеана је било толико поносите храбрости да је мирна
лица изговорио те речи, иако је осећао како му смрт канџама хвата
срце. И тек што је Берта испила напитак, паде приор мртав,
пољубивши још само сина и погледавши љубавницу очима које се
нису промениле ни по последњем даху његовоме. Од тога призора
следи се она као мрамор и толико уплаши да се укочила пред
мртвацем који се био испружио до њених ногу. Стискала је руку сину
који је плакао, док су њене очи биле сухе као Црвено Море, кад су
онуд пролазили Јевреји под водством барона Мојсија. Било јој је као
да јој се под веђама трљао песак. Молите се за њу, милосрдне душе,
јер још ниједна жена није осећала толики бол у срцу као Берта кад је
разабрала да јој је пријатељ спасао живот а жртвовао свој. Уз помоћ
сина свога положи она сама монаха на постељу и клекне уз њега,
молећи се заједно са сином, којему сада рече да је тај приор био прави
отац његов. И тако је чекала злохуди час који је није минуо, јер око
једанаест сати дође Бастарне, којему већ на решетци рекоше да је
монах мртав, али госпођа и дечак нису. Нато опази он да му је скапао
лепи арап, па га ухвати бесна жеља да убије Берту и монахова сина,
те се скоком попе уз степенице. Ну, кад је угледао мртваца за кога су
жена његова и син молили литаније, не прекидајући се и не обазирући
се на његово беснило ни на његове претње, није више имао храбрости
да почини црно злочинство. Кад му се слегла прва јарост, није знао
на што би се одлучио, те се усходао по соби као плашљивац, затечен
у кривици, залуђен тим молитвама које су се непрестано молиле за
монаха. Тако је ноћ протекла у сузама, јецајима и молитвама.
По изричитом налогу госпођину слушкиња јој је била купила у
Лошу отмену хаљину, а јадноме малишану малена коњица и
коњушарско оружје. Кад је то видео господин де Бастарне, веома се
зачуди; пошље зато по госпођу и монахова сина; али, ни дечак ни
мати не одговорише, него обуше хаљине које је била купила
слушкиња. По Бертину налогу та слушкиња састављала је рачуне,
сређивала њене хаљине, бисерје, наките, дијаманте, као што се те
ствари сређују, кад се удовица одриче својих права. Берта одреди чак
и то да се на све то метне и њена кеса за милостињу, да би церемонија
била потпуна. Глас о тим припремама разнео се по кући; свак је видео
да ће госпођа отићи, и туга спопаде сва срца, па и душу маломе
кувару, који је те недеље тек био дошао, те плакао, јер се госпођа била
показала умиљата према њему. Заплашен од тих припрема, дође
старац Бастарне у собу госпођи и затече је како плаче поред Жеановог
тела, јер су јој сада биле дошле сузе; ну, она их обрише, кад је спазила
господина мужа. На небројена питања његова одговори она кратко,
признајући свој грех. Рече како је била преварена; како се сиромах
паж јадио и сам се пробо ножем, те показа на мртвачевим грудима
зараслу рану. Исприповеди му, колико је дуго трајало лечење и како
је несрећник ради послушности њој и ради испаштања људима и богу
отишао у манастир, одрекао се свог красног витешког живота и
пустио да му се угаси племе што је зацело за њега било горе нето
смрт. Светећи мужевљу част, била је мислила да ни сам бог не би
одбио један дан у години томе монаху, да види сина за којега је
жртвовао све. Зато она неће да живи с убицом монаховим под истим
кровом, него одлази из његове куће у којој оставља све своје имање.
Ако је Бастарне има окаљана част, окаљао ју је он, а није она која је у
тој несрећи удешавала све, да буде што боље; напослетку дометне,
како се заветовала да ће са сином ићи преко брда и долина, докле год
не буде све окајано, јер она зна како ће окајати све.
Кад је уз поносно држање и бледо лице изговорила те племените
речи, ухвати сина за руку и изиђе у великој тузи, величанственија у
својој лепоти него што је била госпођа Агара, кад је одлазила од
патријарха Аврама, и тако поносита, да су сви у кући клекли, док је
пролазила, и склопљених јој се руку молили као богородици Нотр-
Дам де ла Риш. Било је дирљиво како је покуњен ишао за њом
господин де Бастарне, плачући, признајући своју кривицу и очајан,
као човек којега воде на губилиште да буде погубљен.
Али, Берта није хтела да ишта слуша. У општој збуњености нису
били још ни подигли мост, па је она, бојећи се да га не би одједном
дигли, брзо претрчала преко њега; али, у великој жалости нико није
на то ни помишљао. Берта седе на камену ограду уз опкоп, на видику
свима из двора који су је у сузама молили да остане. Јадни господар
стојао је, руку положио на ланац свога моста, нем као који од оних
камених светаца, исклесаних изнад портала; видео је како Берта
наређује сину нека путем на мосту отресе прах с обуће, да му не би
остало ничег од Бастарнеа, а и она учини исто тако. Онда сину своме
показа прстом Бастарнеа и у достојанственом тону изговори ово:
– Синко, ено убице твога оца, а отац ти је био, како сада знаш,
јадни приор; ну, ти си досад носио име овога човека. Сада мораш да
му га вратиш и да му га оставиш, као што остављаш овде прашину
коју си обућом скупио у његову двору. А што си се хранио у његову
дому, и то ћемо му намирити уз божју помоћ.
Слушајући те прекоре, старац Бастарне би жени својој допустио
и читав манастир, пун калуђера, само да га не остављају она и паж
који би могао да буде дика његову дому. И он обори главу на железне
ланце.
– Ђаволе! – викне Берта, и не знајући да је доиста и ђаво био
уплетен у ову ствар, – јеси ли задовољан? Кад је све пропало, нека ми
дођу у помоћ бог, свеци и арханђели, којима сам се толико молила!
И одједном се Берти испуни срце светом утехом, јер је застава
великога манастира искрснула на завоју друма уз пратњу црквених
песама које се заорише, као да долазе с неба. Монаси, обавештени о
убиству љубљенога приора, долазили су у процесији по његово тело,
уз пратњу црквене правде. Кад је то видео господин де Баетарне, једва
је доспео да изиђе на враташца са својим људима, па отишао
монсењеру Лују а све оставио на милост и немилост свачију.
Сирота Берта, седећи коњу на сапима иза сина, дојахала је у
Монбазон, да се опрости с оцем, којему је рекла да ће умрети од
препаћене несреће. Родбина ју је тешила, трудећи се на све начине да
је охрабри, али јој то није пошло за руком. Стари господин де Роан
поклони унуку лепу бојну опрему, говорећи му нека јуначким делима
стекне славу и част, да би се материна кривица претворила у дику
небеску. Ну, госпођа де Бастарне била је драгоме сину својему
засадила у памет једину мисао, да би поправио кривицу и тако спасао
њу и Жеана од вечног проклетства. Отидоше, дакле, обоје у оне
крајеве где се била распламтела буна, желећи да искажу господину де
Бастарнеу такву услугу за коју би он имао бити захвалнији него и за
сам живот свој. А жариште буни било је, како свак зна, у околини
Ангулема и Бордоа у Гијени, и по другим местима у краљевини, где
ће се бити велике битке и окршаји између бунтовника и краљевских
чета. Главна битка која је и завршила рат, била је између Рифека и
Ангулема, где су сви заробљеници напросто били поубијани и
повешани. Битку је водио старац Бастарне, а заметнула се око средине
новембра, седам месеци после убиства дом Жеанова. Старац је знао
каква му се књига пише и да ће му се одрубити глава, као првоме
саветнику монсењера Луја. Кад су, дакле, његови људи били на друму
заостали иза њега, опази добријан како је стиснут између шесторице
оружаних људи који би да га ухвате. Разабрао је да га се желе живог
докопати, па да униште његов дом, затру његово име и заплене му
добра. Јадноме човеку било је милије и погинути, да би тако спасао
своје племе и очувао сину госпоштије. Бранио се, дакле, као прави
лав, какав је и био. Успркос својој надмоћи, морадоше војници, кад
су видели да су им тројица пала, навалити на Бастарнеа и изврћи се
опасности да га убију. Салетеше га зато сви заједно, пошто су били
већ оборили два његова перјаника и једног пажа. У тој крајњој
опасности нападе на нападаче као муња неки перјаник са грбом Роана
и убије двојицу кличући: »Бог у помоћ Бастарнеима!« Трећи војник,
који је већ држао Бастарнеа, буде тако погођен од тог перјаника да га
је морао пустити, али се још окренуо к перјанику и ударио га ножем
онамо где му се на врату размакао био оклоп. Бастарне бејаше
предобар бојни друг да би умакнуо, а не би притекао у помоћ
спаситељу свога дома, кад се окренуо и видео да је рањен. Једним
ударцем буздована смлави он војника, пребаци перјаника преко свога
коња и умакне. Водич га одведе у двор Рош-Фуко, камо је ушао по
ноћи и затекао у великој дворани Берту де Роан, која му је прибавила
то склониште. Ну, скидајући своме спасиоцу визир, препознаде
Бастарне сина Жеанова, који је последњим напором пољубио мајку и
тихо јој рекао:
– Мила мајко, одужили смо му се за своју кривицу.
Кад је мајка чула те речи, загрли драго дете своје и здружи са
њим заувек, јер је свиснула од бола, не хајући за опроштење и
покајање Бастарнеово.
Та необична несрећа толико је убрзала јадноме Бастарнеу
последњи час да није ни доживео долазак доброга господара Луја
Једанаестога на престо. Завештао је за свакидању мису, у цркви у
Рош-Фукоу, у којој је у исти гроб сахранио сина и матер, са великим
надгробним спомеником, исписаним латински, где се много хвалио
њихов живот.
Моралне поуке, што их свак може да исиса из ове историје,
веома су корисне за живот, јер ово доказује како племићи треба да
буду уљудни према љубавницима својих жена. Осим тога, то нас
поучава да су сва деца дарови божји, а оцеви, били лажни или прави,
немају права да их убијају, као некад у Риму по паганском и
срамотном закону, који не доликује никако хришћанству, где смо сви
ми синови божји.
 ЛЕПОТИЦА ДЕВОЈКА ИЗ ПОРТИЈОНА
ОСРАМОТИЛА СУДИЈУ.

Портијонка која је, како свак зна, постала Ташрета, била је

праља пре него што је постала бојаџика, у реченом месту Портијону,
по којем јој је и име. Ако ко не зна Тур, треба му казати да је Портијон
низ Лоару на истој страни где је Сен-Сир, од моста који води к турској
катедрали исто толико далеко колико и од тога моста до Мармутјеа,
јер тај је мост на средини насипа између споменутог места Портијона
и Мармутјеа. Разумете ли? – Разумете? – Добро!
Еле, та девојка имала је тамо своју праоницу, а оданде је стизала
за тили час на Лоару да пере и прелазила скелом у Сен-Мартен, на
другој обали, где је највећи део рубља предавала у Шатонефу и по
другим местима.
Око Ивањдана, седам година пре него што се удала за пријана
Ташроа, била је у годинама да буде љубљена. Како је била весела
девојка, није се бранила да је љубе; али, није одабирала никог од
момака који су летели за њом. Долазио јој је, додуше, на клупу под
прозором син Раблеов, а он је имао седам барки које су пловиле по
Лоари, најстарији син Жанов, кројач Маршандо и златар Пекар; али,
она је без краја збијала са њима шалу, јер је хтела да буде одведена у
цркву пре него што натовари на кркачу мужа, и то доказује да је била
честита девојка, тако да јој нису загадили лице. Била је од оних
девојака које добро пазе да се не окаљају; али, кад их предобију,
пуштају нека тече куд текло, јер мисле, била једна мрља или хиљада
њих, свакако се мора чистити. За такве природе треба да буде обзира.
Један млади племић са двора спази њу једног дана како прелази
реку, баш у подне кад је припекло сунце, па су се сјале замашне
лепоте њене; и кад ју је видео, запита ко је она. Неки старац, који је
копао на обали, рече му да је то лепотица девојка из Портијона,
праља, позната по свом веселом смеху и честитости. Тај млади
племић, са укрућеном набраном огрлицом, имао је много рубља и
скупоценог платна, па одлучи да буде муштерија портијонској
лепотици, и заустави је на проласку. Она му захвали јоште како, јер
то је био господин Дифу, коморник краљев. Тај састанак је толико
обрадовао лепотицу девојку да су јој уста била пуна тог имена. Много
је о њему говорила свету у Сен-Мартену, а кад се вратила у своју
праоницу, изговорила је пун кош речи; затим их сутрадан истресла
исто толико, кад је прала у реци; тако се о господину Дифу
разговарало у Портијону више него о богу у проповеди, а то је било
одвише.
– Кад она толико млати, док још тиња. шта ће тек, док се упали?
– рећи ће нека отрцана матора праља. – Кад она хоће, он ће јој и
засолити, Дифу!
Кад је та лудица с устима пуним господина Дифуа дошла први
пут у његов дворац да преда рубље, позове је коморник к себи те узме
да пева хвалу и славу њеним наборима, а на концу јој рече да и ваља
што је тако лепа, а он ће јој платити својски.
Како се рекло, тако се и учинило, па кад један час остадоше сами
без служинчади, обљуби он девојку, која је мислила да он вади из кесе
новце и није се усуђивала да гледа кесу, као девојка која се стиди што
јој се плаћа, него је говорила:
– То ће бити за први пут.
– Биће одмах, – одговори он.
Кажу неки да се много намучио, док је није изнасиловао, а и
силовао ју је тек мало; неки држе да ју је лоше силовао, јер је испала
из собе као војска која је скренула с пута, па се дала у кукњаве и
јадиковке и отишла к судији. Речени судија био случајно у пољу.
Портијонка га у соби сачека да се врати, плачући и приповедајући
слушкињи како је покрадена, јер ју је господин Дифу обдарио једино
својом неваљалштином, а један јој је каноник из каптола нудио
велике новце за оно што јој је отео господин Дифу; да она љуби којега
мушкарца, држала би за најпаметније да му поклони ту сласт у којој
би уживала и сама; ну, коморник ју је гурао и турао, а није умиљато
миловао, како је она мислила да ће је миловати, и зато јој дугује ону
хиљаду каноникових дуката.
Кад је судија ушао и спазио лепу девојку, хтеде да је дира; али,
она се испречи и рече му да је дошла да дигне тужбу. Судија јој
одговори да ће њој за вољу обесити човека, ако она жели, јер је толико
помаман да би за њу починио и најгоре зло. Лепа му девојка одговори
да она неће да тај човек погине, него нека јој плати хиљаду златних
дуката, јер ју је преко воље њене силовао.
– Ха, ха, – рече судија, – то девичанство вреди и више.
– За хиљаду дуката, – одговори она, – оканићу га се, јер ћу моћи
да живим а да не перем.
– Има ли новаца тај што је отео ту сласт? – запита судија.
 – О, има много.
– Онда ће скупо платити. Ко је он?
– Господин Дифу.
– Е, то мења ствар, – рече судија.
– И правду? – она ће.
– Ја сам рекао: ствар, а не: правду, – одврати судија. – Треба да
се добро зна како се десио случај.
Онда му лепа девојка исприповеда безазлено како је у
господинов сандук слагала наборане огрлице, па се он забавио око
њене сукње, а она се окренула и казала:
– Свршите, господине!
– Тиме се рекло све, – судија ће, – јер је он по тим речима
разумео да му допушташ нека сврши брже! Ја, ја!
Лепотица девојка одговори да се бранила, плачући и вичући, а
то значи силовање.
– Девојачка смицалица, да га распалиш! – примети судија.
На концу конца рече Портијонка да ју је успркос њеној вољи
зграбио око паса и повалио на кревет, а после тога се она много
копрцала, много викала, но кад је видела да не долази никаква помоћ,
клонула јој срчаност.
– Добро, добро, – судија ће, – јеси ли осећала сласт?
– Нисам, – одговори она. – Мени се штета може намирити
једино са хиљаду златних дуката.
– Мила моја, – одврати судија, – не примам твоју тужбу, јер
мислим да ниједна девојка не може бити силована него једино с драге
воље.
– Јој, јој, – одговори она, плачући, – запитајте своју слушкињу
да чујете шта ће вам она рећи.
Слушкиња углави да има угодног и врло лошег силовања; а ако
Портијонка није стекла ни новаца ни сласти, онда јој онај дугује сласт
или новце. Тај мудри суд натера судију у велику забуну.
– Жаклина! – рече јој, – хоћу да рашчистим то до вечере. Донеси
ми дакле иглу и црвени конац којим се шију кесе са списима.
Жаклина дође с иглом, у којој је била пробијена лепа, савршена
ушка, и са дебелим црвеним концем, каквим се служе судски људи.
Онда слушкиња стане, да види како ће се пресудити молба, исто као
и лепа девојка узбуђена од тих тајанствених припрема.
 – Мила моја, – рећи ће судија, – ја ћу да држим иглу на којој је
ушка толика да се лако може уденути тај конац. Ако га уденеш,
прихватићу твоју парницу и присилићу племића нагодбом да бљује
новце.
– Шта је то? – запита она. – Нећу да обећавам.
– То је правничка реч, која значи да сте се погодили.
– Нагодба је, дакле, судска веридба? – рећи ће Портијонка.
– Мила моја, силовање је отворило теби и памет. Хоћеш ли?
– Хоћу, – одговори она.
Злобни судија се поигра са силованом девојком, лепо јој
пружајући ушку; но чим би она да удене конац, који је усукала да се
укрути, судија мрдне мало и девојка промаши први пут. Она наслути
какав би доказ хтео судија од ње, покваси конац, пружи га и хтеде
опет да га удене. Честити судија заврда и замрда, као девојка која се
не усуђује. Лепотица девојка навали на ушку, а честити се судија
ускопрца. Никако није конац могао да се ожени, ушка је остала
девица, а слушкиња удари у смех и рече Портијонки да она боље уме
да буде силована него да силује. Онда удари у смех и судија, а лепа
Портијонка удари у плач за својим златним дукатима.
– Ако ви не будете мировали, – рећи ће му лепа девојка, кад ју
је прошла стрпљивост, – него се будете вазда мицали, не могу ја
уденути.
– Но, дакле, кћери моја, да си ти радила тако, не би теби
доскочио племић. И појми још како је лако ући овамо, а како треба да
је затворена девица!
Лепа девојка, која се разметала да је силована, замисли се и упе
се да докаже судији како је била присиљена да попусти, јер је ту у
питању част свих сиротица девојака које би могле да буду силоване.
– Господине, да би било што је право, треба и ја да радим онако
како је радио господин. Да је било само до мрдања, мрдала бих ја још
вазда, али он је радио и којешта друго.
– Да чујемо! – одговори судија.
Портијонка усуче дакле конац и натрља га воском са свеће, да
буде чврст и раван. Онда усукани конац бодне у ушку коју је пружио
судија, вазда мрдајући и десно и лево. А лепа је девојка говорила
ушки шале без краја: »Ах, лепе ли ушке! То је мио циљ за бадање!
Никад још нисам видела такав драгуљ! Лепе ли пукотине! Пустите ми
да уденем тај умиљати конац! Ајаох, повредићете ми мој јадни конац,
мој мили конац! Мирујте! Хајде, мој љубљени судијо, судијо моје
љубави! А, зар конац не може да улази на та гвоздена врата, него ће
се излизати, јер ево излази сав изнемогао«. И ударила у смех, јер је
већ боље знала ту игру него судија, а и он се смејао како је
обешењачки, лакрдијашки и умиљато примицала и одмицала конац.
Задржала је реченога господина судију с ушком у шаки све до седам
сати, свеједнако врдајући и мрдајући као разуздана девојчица; ну,
како је Портијонка без престанка настојала да удене конац, није он
више могао ни куд ни камо, тим пре што га је било припекло, а рука
му изнемогла толико да ју је морао мало одморити на ивици на столу;
у тај мах лепа девојка Портијонка веома вешто удене конац и рече:
– Ево, овако се збило.
– Али, мене је припекло, – примети он.
– И мене је, – одврати она.
Судија поклопљен одговори Портијонки да ће се разговорити са
господином Дифу и прихватити се ствари, јер му је јасно да ју је
млади племић силовао преко воље њене; али, из важних разлога
израдиће ту ствар на скровит начин.
Сутрадан оде судија на двор и састаде се са господином Дифу,
на му разложи лепотичину тужбу и како му је она приповедила
догађај. Та се тужба веома свидела краљу. Како је млади Дифу рекао
да у њој има истине, упита га краљ је ли наишао на тежак приступ, а
кад је господин Дифу безазлено одговорио да није, одврати краљ да
та провала вреди сто златних дуката, и коморник их исплати судији,
како га не би обедили да је тврдица, али примети да ће прање
доносити Портијонки леп приход.
Судија се врати у Портијон и смешећи се саопшти лепотици да
је за њу дигнуо сто златних дуката. Ну, ако жели и преостатак до
хиљаде дуката, у краљевој је одаји било у тај мах неколико племића
који су се, кад дознадоше за тај догађај, понудили да јој допуне до
хиљаде. Лепа девојка није то одбила, него рече да ће она, само да не
мора више прати, с драге воље попрати мало себе. Захвалила је јоште
како доброме судији за настојање његово и онда за месец дана
зарадила својих хиљаду златних дуката.
Одатле су се излегле лагарије и измишљотине о њој, па су за тих
десетак племића завидљивке измислиле стотину, а онамо се
Портијонка одмах опоштенила, чим је стекла својих хиљаду златних
дуката, сасвим другачије него друге девојке. Одбила би девојка жељу
и каквоме војводи који не би платио пет стотина дуката, а то доказује
да је штедела себе. Истина, краљ ју је позвао у своје скровиште у
улици Кенкангроњ, код трга Шардонре, видео како је веома лепа и
бучна, па се навеселио са њом и забранио да је никако не смеју
узнемиривати његови пандури. Кад је љуба краљева, Никола
Боперти, видела како је лепа, даде јој сто златних дуката да оде у
Орлеан и увери се је ли тамо иста боја Лоари као и у Портијону. Лепа
девојка оде онамо тим радије што јој никако и није било стало до
краља.
Кад је дошао свети човек који је краља исповедио на самрти и
касније био канонизиран, лепота девојка пред њим очисти своју
савест, одржа испаштање и основа један кревет у болници за губавце
у Сен-Лазару код Тура. Многе даме које ви познајете биле су драге
воље силоване од десеторице и више господе, а нису основале
никакве кревете него само у својим кућама. Треба да се саопшти та
чињеница, да би се опрала част тој доброј девојци, која је прала туђу
нечистоту, а отад се толико прославила својом милином и духом;
доказала је своју вредност, кад се удала за Ташроа, којем је својски
насадила рогове, најдраговољније с обе стране, како је испричано
раније у причи о грбоњи.
То нам доказује сасвим јасно да се уз снагу и стрпљивост може
силовати и правда.
 ДОКАЗ ДА ЈЕ СРЕЋА УВЕК ЖЕНКА.

У оно време кад су витезови, тражећи срећу, уљудно

прискакивали и притицали један другоме у помоћ, на Сицилији, која
је, ако не знате, острво у једном куту Средоземнога Мора, славно
некад, догодило се да је неки витез сусрео у шуми другог витеза који
се чинио да је Француз. Сва је прилика да је тај Француз случајно био
опљачкан до коже, јер је пешачио, без перјаника и без пратње, а одећа
му је била тако сиромашна да би га држали за сељака кад му не би
било кнежевског изгледа. Можда му је коњ скапао од глади или
умора, кад се искрцао са пута одонуд онкрај мора, одакле долажаше
племић, уздајући се да ће наићи на добру срећу као што и наилазе
људи из Француске у реченој Сицилији, што је истина и за једну и за
другу страну. Сицилијански витез, који се звао Песаро, био је
Млечанин а одавно је био отишао из млетачке републике и слабо је
марио да се враћа онамо, јер се био удомио на двору сицилијанскога
краља. У Млецима је био остао без иметка, као млађи брат, трговину
није разумевао, па га се због тога одрекла најзад породица, која је
покрај свег тог била веома одлична; живео је на том двору и био у
милости краљевој. Тај Млечанин је јахао лепог шпањолског арапског
коња и мислио у себи како је сам самцат на том туђем двору, без
поузданих пријатеља, и како у таквом случају срећа зна да буде худа
људима без помоћи и да изда, – кад спази тог сиромашног француског
витеза, и тај му се учинио још већим гољом него што је он који има
лепо оружје, лепа коња и слуге у гостионици, где му припремају
обилну вечеру.
– Зацело долазите из даљине, кад вам је на ногама толика
прашина, – рече млетачки племић.
– Није ми на ногама прашина са целога пута, – одврати Француз.
– Ако сте толико путовали, – настави Млечанин, – јамачно сте
учени.
– Научио сам, – одговори Француз, – да не водим никакву бригу
о онима који не маре за мене. Научио сам, ма колико се узнела глава
човекова, да су му увек ноге у истој висини са мојим ногама; и још
сам научио уза то да се не уздам у топло време зими, у сан мојих
непријатеља и у речи мојих пријатеља.
– Ви сте, дакле, богатији него што сам ја, – рече Млечанин
изненађен, – јер ми говорите реченице о којима ја нисам ни мислио.
 – Треба свак да мисли о себи, – одговори Француз, – а зато што
сте ви мене запитали могу од вас да заиштем услугу да ми покажете
пут у Палермо, или у коју гостионицу, јер, ево, приближава се ноћ.
– Па, зар ви не знате у Палерму ни једног Француза или
сицилијанског племића?
– Не знам.
– Ви према томе не знате поуздано хоћете ли тамо бити
примљени?
– Вољан сам да опростим онима који ме буду одбили.
Господине, пут?
– Ја сам залутао као и ви, – одговори Млечанога, – потражимо
кога!
– Зато треба да пођемо заједно; ну, ви сте на коњу, а ја пешачим.
Млечанин прими Француза на сапи свога коња и запита га:
– Погађате ли ви са ким сте?
– Ваљда са човеком.
– Мислите ли да сте у сигурности?
– Да сте лупеж, ваљало би вам се бојати, – одговори Француз и
упери Млечанину нож у срце.
– Е, па добро, господине Французу, ви ми се чините да сте човек
висока знања и велика разбора: знајте да сам ја племић на
сицилијанском двору, али сам самцат, и да тражим пријатеља. Ви ми
се чините да сте у истим приликама, јер, колико видим, срећа вас не
милује и као да вам треба помоћи од свију.
– Бих ли ја био срећнији да се сви баве мноме?
– Ви сте ђаво који ме запањује на сваку моју реч. Светога ми
Марка, господине витеже, смем ли да се уздам у вас?
– Више него у себе који наше удружено пријатељство
започињете тиме да ме варате, јер терате коња као човек који зна свој
пут, а рекосте да сте залутали.
– А не варате ли ви мене, – рећи ће Млечанин, – кад пуштате да
пешачи мудрац у вашим младим годинама, а племениту витезу дајете
сељачки лик? Ево гостионице: моје су слуге спремиле јело.
Француз скочи одостраг са коња и уђе са млетачким племићем
у гостионицу, радујући се вечери. Њих двојица ту седоше за сто.
Француз се тако јуначки наклопи на јело и са толиком је журбом
могао комаде да је показао како је исто толико учен и у вечерама, а
показао је то и празнећи веома вешто врчеве, али му се није замутило
око ни помутила памет. Млечанин је зато, знајте, и рекао да се састао
са поноситим сином Адамовим, који је потекао од доброг а не од
лажног ребра.
Док су пили, упињао се млетачки витез да погоди оно право
место где му ваља заронити, да докучи тајне мисли свога новога
пријатеља. И онда разабра да би пре свукао са њега кошуљу него
опрезност, и расуди да је најзгодније ако му сам открије душу, да тако
стекне његово поштовање. Рече му, дакле, у какву је стању Сицилија,
где влада краљ Лефроа и његова мила жена; како је сјајан њихов двор,
каква финоћа цвета на њему; да ту има у обиљу племића из Шпаније,
Француске, Италије и других земаља, висока рода, са великим
приходима, много принцеза, које су богате колико и племените и
красне као што су богате; да тај владар тежи за вишим циљевима, као
што су: да освоји Мореју, Цариград, Јерусалим, султанове земље и
остале афричке крајеве; неки људи велика ума управљају његовим
пословима, окупљају јатомице сав цвет хришћанскога витештва и
одржавају тај сјај са том намером да господство над Средоземним
Морем стекну тој Сицилији, онолико богатој у стародревно доба, и
да упропасте Млетке, где нема ни палца земље. Те планове утувио је
краљу у главу он, Песаро; ну, ако и јест у милости владаровој, ипак
се осећа слабим, нема никакве помоћи међу дворанима и жели да
стекне пријатеља. У тој љутој невољи изишао је у шетњу, да се
одлучи на какав било удес. А како је у тој мисли наишао на разборита
човека, каквим му се показао витез, нуди му да се здруже као браћа,
па му отвара своју кесу и даје му палату за боравиште; њих двојица
ће у дружби поћи кроз сласти к частима, без икаквих скровитих
мисли, и помагаће се у свакој прилици, као побратими у крсташком
рату; како он, Француз, иде за срећом и тражи помоћи, мисли он,
Млечанин, да неће бити одбијен у тој понуди за узајамну помоћ.
– Мени додуше не треба никакве помоћи, – одговори Француз,
– ну, како се уздам у нешто што ће ми дати све што желим, хоћу да
вам захвалим за сваку вашу предусретљивост, драги витеже Песаро.
Видећете да ћете брзо дуговати захвалност витезу Готјеу де Монсоро,
племићу из љупке земље Турене.
– Имате ли какве мошти у којима је ваша срећа? – запита
Млечанин.
– Имам амајлију, коју ми је дала добра моја мати, – одговори
Туренац, – а њом се граде и руше тврђаве и градови, она је чекић
којим се кују новци, лек који лечи све болести, путна палица која се
залаже и много вреди за зајам, мајсторско оруђе које израђује дивне
резбарије у свим радионицама, а без икакве буке.
– Ха, светога ми Марка, ви имате у оклопу неку тајну.
– Немам, – одговори витез, – то је сасвим природна ствар, и ево
је.
Кад је устајао од стола да легне у кревет, покаже Готје изненада
најлепше оруђе за радости што га је Млечанин икада видео.
– Ово, – рече Француз, кад су обојица били легли у исти кревет,
по обичају тадањих времена. – уклања све запреке, кад загосподари
женским срцима, а како су на овом двору даме краљице, брзо ће овде
владати ваш пријатељ Готје.
Млечанин се подаде силном дивљењу кад је угледао скровите
лепоте реченога Готјеа, који је заиста био чудесно снабдевен од мајке,
а можда и од оца, па је морао да победи све, јер томе телесном
савршенству придружише се још дух млада пажа и мудрост матора
врага. Заклели се они дакле на потпуну дружбу, у којој не вреди
ништа женско срце, и заклели се да ће бити само једне и само исте
мисли, као да им је једна капа на глави, па су заспали на истом
узглављу, сасвим раздрагани у том братству. Овакви случајеви
збивали су се у оно време.
Сутрадан даде Млечанин пријатељу Готјеу лепог шпањолског
коња, затим кесу пуну дуката, фине свилене панталоне, кадивен
прслук, проткан златом, извезену кабаницу, а та је одећа дигла
Французу изглед и толико му истакла лепоту да је Млечанин увидео:
залудиће све даме. Слуге су му добиле налог да Готјеа слушају исто
као њега самога, па су мислили да је господар био на риболову те
ухватио тога Француза. Онда та два пријатеља уђоше у Палермо, у
оно време кад су се владар и владарица шетали. Песаро претстави
поносито свога пријатеља Француза, хвалећи заслуге његове, те му
прибави тако пријатан дочек да га је Лефроа задржао на вечери.
Француз витез гледао је двор пажљивим оком и открио на њему
небројене занимљиве сплетке. Ако је краљ храбар и красан владар,
краљица је Шпањолка вреле крви, најкраснија и најдостојанственија
на двору, али је понешто запала у меланхолију. Кад је Туренац видео
то, разабра да је краљ премало служи, јер у Турени је закон да радост
на лицу потиче од радости друге. Песаро означи пријатељу Готјеу
неколико дама са којима се милује Лефроа, а њих мори силна
љубомора те се надмећу за њега као на неком љубавном турниру са
дивним женским проналасцима. Из свега тога закључи Готје да се
краљ одвише распојасао на своме двору, премда има најкраснију
жену на свету, па се бави тим да све даме на Сицилији присили на
подавања и да свог ата смешта у њихове стаје, да би му променио
храну и да се упознаје са свим начинима како се јаше по целом свету.
Видећи какав живот проводи Лефроа, господин де Монсоро, сигуран
да се нико на двору није усудио да отвори очи краљици, одлучи да на
мајсторски начин од првога маха пободе своју копљачу у пољу лепе
Шпањолке. И ево како.
Да би указао част странцу витезу, посади га краљ уз краљицу, а
јунак Готје пружи јој руку да пођу у дворницу и, да измакне испред
оних што су ишли за њима, поведе је брзо, да би јој одмах рекао коју
реч о оним стварима које се увек свиђају дамама, ма у каквим
приликама биле. Замислите какав је то био разговор и како је он
ударио напречац преко дрвља и камења к пламеноме грму љубави.
– Госпођо краљице, ја знам зашто бледи ваше лице.
– Зашто? – запита она.
– Тако сте красни за љубљење, да вас краљ љуби и обноћ и
обдан. Али, ви тиме на зло употребљавате своје милине, јер он ће
умрети од такве љубави.
– А шта бих учинила, да га одржим у животу? – запита краљица.
– Забраните му, нека се не клања вашем жртвенику дуже од три
оремуса на дан.
– Ви, господине витеже, зацело желите да се шалите на
француски начин, јер је мени краљ рекао да би за живот био опасан и
један оченаш који би се од тих молитава измолио више него једампут
у недељи дана.
– Ви сте преварени, – рече Готје седајући за сто; – могао бих вам
доказати да љубав мора служити мису, вечерњу и комплете, затим
понекад аве за краљице исто као и за обичне жене, а треба ту службу
служити са жаром сваки дан, као калуђери у својим манастирима, а
вама не би требале ни да се свршавају те лепе литаније.
Краљица добаци лепоме витезу Французу поглед, који није био
љут, насмеши му се и махне главом:
– У томе су, – рече, – мушкарци велики лажљивци.
 – У мене има велика истина, коју ћу вам показати, кад пожелите,
– одговори витез. – Ја се дичим да ћу вас погостити краљевском
гозбом и у обиљу вас почастити слашћу; ви ћете тако накнадити
изгубљено време тим пре што се краљ разасуо на друге даме, а ја ћу
своје благо чувати само за вашу службу.
– А да краљ сазна за наш договор, скинуо би вам главу са
рамена.
– Макар ме стигла и та несрећа после прве ноћи, мислио бих да
сам проживео сто година, због оне сласти што сам је стекао, јер сам
живео на свим дворовима, а никад нисам видео ниједне принцезе која
би се са вама могла изједначити по лепоти. Да будем кратак у том:
ако не погинем од мача, погинућу од вас, јер сам одлучио да живот
жртвујем у нашој љубави, ако ми живот нестане онде где и настаје.
Никад још краљица није била чула такав говор и више му се
обрадовала него да слуша најлепше певану мису; јавило јој се то на
лицу које се заруменило, јер од тих јој је речи узаврела крв у жилама,
а на тамбури њеној жице се узбудише и све до ушију јој зазујао акорд
са високе скале, јер та тамбура испуњава својим звуцима душу и тело
дамама, по оној љупкој умештини женске природе која се одазива
одјеком. Колика је помама, кад је женска млада, лепа, краљица,
Шпањолка и преварена! Она се даде у љут презир за дворане који су
из страха од краља муком мучали о краљевој издаји, те одлучи да се
освети уз помоћ тога лепог Француза који тако мало хаје за свој
живот, да се у првом разговору потитрао њиме без икакве бриге, па је
њој, краљици, говорио такве речи за које му следује смрт, ако она
изврши своју дужност. Али, напротив, она му ногом притисне ногу
на несумњив начин и рече му гласно:
– Господине витеже, променимо разговор, јер не ваља да
сиротици краљици нападате на слабо место њено. Приповедајте нам
о обичајима дама на француском двору.
Тако је племић стекао милу обавест да је посао успео. Онда он
развеза да приповеда лудорије и забавне ствари, које су за све вечере
одржале двор, краља, краљицу и све дворане у толиком срдачном
весељу, да је Лефроа, устајући од стола, рекао да се још никад није
толико насмејао. Затим сиђоше у вртове који су били најкраснији на
свету и тамо се краљица, под изговором да је то ради приповедања
витеза туђинца, отшета у шумарак расцвалих наранчи, које су живо
мирисале.
 – Лепа и племенита краљице, – проговори одмах честити Готје,
– у свим сам земљама видео да је љубавним погибијама узрок у оном
првом настојању што га крстимо удварањем; ако се уздате у мене,
сложимо се као људи од велика разбора да се љубимо без лошег
околишења; тако неће продрети никаква сумња, а ми ћемо бити
срећни без опасности и дуго. Овако треба да чине краљице, или ће
бити спречене.
– Право велите, – одговори она. – Ну, ја сам новакиња у том
послу, па не знам да удесим ствар.
– Имате ли међу својим женама какву у коју се сасвим уздате?
– Имам, – одговори она. – Имам женску која је са мном дошла
из Шпаније, а легла би за мене на жеравицу, као свети Ловринац за
бога, ну она је увек болешљива.
– Добро, – примети мили друг, – ако ви њу похађате.
– Похађам, – одговори краљица, – а понекад и по ноћи.
– Ха! – кликне Готје, – ја се заветујем светој Розалији,
заштитници Сицилије, да ћу за ту срећу жртвовати златан олтар.
– Исусе, – узвикну краљица, – двоструко сам срећна што у тако
мила љубавника има толико вере.
– Ах, драга госпо, ја их данас имам две, јер ћу да љубим једну
краљицу на небу, а другу овде на земљи, а те две љубави, на срећу,
нису једна другој на сметњу.
Те слатке речи раздрагаше краљицу изванредно, те замало да не
би она и умакла са тим препреденим Французом.
– Девица Марија веома је моћна на небу, – рече краљица: – дала
ми је љубав, да ја будем као она!
– Ех, преклапају о девици Марији, – рећи ће краљ, који је
случајно био дошао да ухађа за њима, наведен љубомором коју му је
у срце био убацио неки сицилијански дворанин, бесан на наглу
милост тог проклетог Француза.
Краљица и витез удесише ствар и све буде вешто уређено, да се
краљу окити глава невидљивим роговима. Француз се придружи опет
дворскоме друштву, свиде се свима и врати се у Песарову палату, те
рече пријатељу да им је сванула срећа, јер ће сутра навече ноћити са
краљицом. Тај нагли блесак засени Млечанину очи и он се, као добар
пријатељ, побрину за фине мирисе, за брабантско платно и за другу
скупоцену одећу каква је обична код краљица, и снабде тиме драгог
свога Готјеа, да би кутија била достојна робе.
 – О, пријатељу, – рече му, – јеси ли сигуран да се нећеш спотаћи,
да ћеш добро послужити краљицу и да ћеш је толико почастити у
њену граду Радоснику, да ће се заувек хватати за ту мајсторску џиду,
као бродоломци за своје даске?
– Та, не бој се ништа, драги Песаро, јер ја имам заостатака са
пута, па ћу да јој запредем као обичној служавци, показаћу јој све
обичаје туренских дама, које знају љубав боље него све друге, јер оне
љубе, љубе опет и љубе изнова, да би опет љубиле, а кад су се наново
наљубиле, љубе вазда, и немају другог посла осим тога који мора увек
да се ради. Сложимо се, дакле! Ево како ћемо стећи власт на овом
острву. Ја ћу држати краљицу, а ти краља; играћемо комедију да смо
велики непријатељи у очима дворана, да их разделимо на два дела под
нашом заповеди, а ми ћемо, да нико не зна, остати пријатељи; тако
ћемо знати њихове сплетке те ћемо их осујећивати, ти слушајући моје
непријатеље, а ја твоје. За неколико дана, дакле, ми ћемо се тобоже
свадити, па ћемо се покавжити. Тој размирици биће узрок она милост
што ћу ти је по краљици прибавити код краља, који ће ти предати
највишу власт, на моју штету.
Сутрадан се честити Готје ушуња к болесној Шпањолки, коју је
пред дворанима био препознао да ју је много виђао у Шпанији, те
остаде тамо седам пуних дана. Како и свак мисли, послужио је
Туренац краљицу као љубљену женску и показао јој толике непознате
љубавне крајеве, француске обичаје, вртеже, милине, окрепе, да је
готово помахнитала, па се заклела да једино Французи знају да љубе.
Ето, тако је био кажњен краљ, који је, зато да би њу одржао
честитом, у лепој љубавној суши стварао снопове сламе. Та
натприродна гозба толико је дирнула краљицу да се на вечиту љубав
заветовала доброме Монсороу, који ју је пробудио, откривши јој
љубавне сласти. Договорише се да ће Шпањолка настојати да вазда
болује, а једини човек којему ће се љубавници поверити биће дворски
лекар који веома воли краљицу. У тога лекара су случајно биле у
гласници гласовне опне сасвим налик на Готјеове, тако да су по игри
природиној имале исти глас, на чудо краљици. Лекар се заклео
животом да ће верно служити томе лепоме пару, јер је жалио тужну
запуштеност те красне жене, па се веселио што је знао да је послужена
као краљица. Редак случај.
Протекао месец дана и ствари су текле по вољи тој двојици
пријатеља, који су смишљали лукавштине, а краљица их спроводила,
да се управа Сицилије преда у руке Песару, против воље
Монсоровљеве, којега је краљ волео због великог знања његова; ну,
краљица се противила њему и говорила да га силно мрзи, јер није
никако удворан. Лефроа отера војводу Катанеа, свог првог
службеника, и постави на његово место витеза Песара. Млечанин није
марио за свога пријатеља Француза. Онда плану Готје, узвиче се да је
то издаја и невера светоме пријатељству, те одмах предоби Катанеа и
његове пријатеље и са њима склопи договор да сруше Песара.
Чим се дочепао власти, Млечанин, као човек вешт и веома
умешан у управљању државом, настварао је чудеса у Сицилији,
уредио луке, домамио трговце слобоштинама које је смислио и неким
олакшицама, намакнуо зараде многим сиромасима, добавио занатлија
свију заната, да би у обиљу било свечаности, па и доконих и богатих
људи са свију страна, чак и с Истока. Тако је скочила вредност
жетвама, земаљскоме природу и другој роби; долазиле су галије и
бродови из Азије, те краљу узеше силно да завиде и он постаде
најсрећнији краљ у хришћанском свету, јер те прилике учинише
његов двор најчувенијим у европским земљама. Том лепом
политиком уроди потпуни склад њих двојице, који су се добро
разумевали. Један се бринуо за забаве и сам стварао сласти краљици,
која је увек била весела лица, јер је била служена на туренски начин
те је све оживљавала жаром своје среће; затим је пазио да и краља
одржава у радости, тражећи му нове љубавнице и бацајући га у
небројене забаве; и краљ се чудио доброј вољи краљичиној, јер откад
је господин де Монсоро дошао на то острво, није је краљ дирнуо више
него што Јеврејин дира сланину. Овако су забављени краљ и краљица
препуштали бригу за краљевину другоме пријатељу, који је управљао
државним пословима, одређивао уредбе, распоређивао финансије,
чврсто водио војне људе, а све веома добро, знајући где су новци,
скупљајући их у благајницу и приправљајући велика предузећа,
споменута већ.
Та лепа слога потрајала три године, неки веле четири; ну,
монаси светога Бенедикта нису рашчистили то време, и оно остаје
тамно исто као и разлози свађи те двојице пријатеља. По свој
прилици, Млечанина заокупила велика амбиција да влада без икаквог
надзора или приговора, па се није сећао оних услуга што му их је
исказао Француз. Тако се понашају људи на дворовима, јер по речима
господина Аристотела, у његовим делима, најбрже стари на свету
доброчинство, но и угашена љубав може понекад да плане. Уздајући
се, дакле, у присно пријатељство краља Лефроа, који га је звао кумом
и поклонио би му своју кошуљу, да је овај нешто заиште, смисли
Млечанин да се отресе пријатеља, а зато да изда краљу тајну о
његовим роговима и да му открије откуд краљичина срећа, не
сумњајући никако да ће Лефроа одмах одрубити главу господину де
Монсороу по пракси која је у Сицилији била уобичајена за такве
парнице. Честити Песаро би се тако докопао свију новаца, што су их
Готје и он крадом слали у Ђенову некоме новчару, а ти су новци по
њихову братству били заједнички. То је благо силно расло, у једну
руку од дарова краљичиних, јер она је имала великих госпоштија у
Шпанији и некоје по баштини у Италији те је била дарежљива према
господину де Монсороу, а у другу руку од краљевих награда доброме
министру његову, којему је давао нека права код трговаца и друге
узгредне приходе. Кад се издајица пријатељ одлучио на неверу,
побринуо се да добро намери Готјеа у срце, јер Туренац је био човек
који би надмудрио и најлукавијега.
Једне ноћи, дакле, кад је Песаро знао да краљица ноћива са
љубавником, који ју је љубио толико као да му је свака ноћ прва
свадбена ноћ, тако је она била умешна у љубавним сластима, обећа
издајник краљу да ће му јасно показати ствар, нека је види кроз рупу,
пробијену у врата на гардероби даме Шпањолке, која се вазда
претварала да је у смртној опасности. Да би боље видео онамо, почека
Песаро до исхода сунчаног. Дама Шпањолка која је имала добре ноге,
добро око и уста да осећа узду, зачује кораке, пружи њушку и спази
краља и за њим Млечанина кроз решетку на комори где је спавала за
оних ноћи кад би краљица држала пријатеља код себе у кревету, како
је и најбољи начин да се држи пријатељ. Она дотрчи, да њих двоје
обавести о тој издаји. Ну, краљ је већ био прислонио око на проклету
рупу. Лефроа угледа, а шта? ону лепу божанску светиљку која троши
толико уље и расветљује свет, искићену, највеличанственијим
накитима и сјајну пресјајну, и учинила му се љупкијом од свију
других, јер ју је већ толико био изгубио из вида да му се учинила
новом; ну, рупа је бранила да није видео ништа друго осим човечје
руке која је стидљиво покривала светиљку и чуо Монсоровљев глас
како вели: »Како јутрос ова милојка?« Несташна реч, као што говоре
љубавници у шали, јер је та светиљка заиста у свакој земљи сунце
љубави и зато јој надевају небројена умиљата имена, упоређујући је
са најкраснијим стварима, као што је: мој мограњ, моја ружа, моја
шкољка, мој јеж, мој љубавни затон, моје благо, мој господар, моје
мало; неки се усуђују да кажу врло јеретички: мој бог. Распитајте се
у више њих, ако не верујете.
У тој прилици дама поузданица јави неким знаком да је краљ ту.
– Слуша ли? – запита краљица.
 – Слуша.
– Види ли?
– Види.
– Ко га је довео?
– Песаро.
– Нека лекар дође овамо, а господин Готје нека оде у своју собу,
– рече краљица.
За толико време док би сиромах изговорио своју песму, покрила
краљица светиљку шареним рубљем и превлакама, те би мислио
човек да је ту страшна рана и љуто запаљење. Кад је краљ, разбешњен
од оне речи провалио врата, затече краљицу испружену у кревету на
истом месту где ју је био видео кроз рупу, онда лекара којему су нос
и руке били на светиљци, покривеној траковима, па он вели: »Како је
јутрос ова милојка?« онаквим истим гласом каквим је добри краљ и
био чуо. Веома љупка и шаљива реч, каквима се видари и лекари
служе према дамама, па кад лече тај сјајни цвет говоре китњасте речи.
Од тога се погледа запањи краљ, као лисица кад западне у замку.
Краљица се усправи, сва црвена од срамоте, и завикне какав се то
човек усудио да долази у то доба; ну, кад је видела краља, изговори
му ову беседу:
– Ха, господине мој, ви откривате оно што сам ја настојала да
вам скријем, – рече, – а то је, како ме ви служите толико слабо да ме
је снашла љута болест на коју се не усуђујем тужити ради угледа
свога, али јој треба тајне неге, да се пригуши живи приток животних
сила. Да очувам своју част и вашу, морам да долазим к мојој доброј
дони Мирафлор, којој су на срцу моји јади.
Нато изговори лекар Лефроау проповед, продевену латинским
цитатима који су као драгоцена зрна били пробрани из Хипократа,
Галена, салернске школе и других, и разјасни му у њој да је на
погибију, кад се на угару оставља Венерино поље и смртна је
опасност краљицама шпањолске грађе, које су веома заљубљиве
крви. Распредао је своје разлоге свечано, потезао браду и отезао врло
дуг говор, да би господин де Монсоро доспео стићи у свој кревет.
Онда краљица прихвати реч, да сљушти краљу говор, дуг као палма,
и заиште његову руку, уз изговор да остави јадну болесницу која ју је
обично пратила, да би се избегло оговарање. Кад дођоше у ходник,
где је становао господин де Монсоро, рече краљица, шалећи се:
– Требало би да мало засолите томе Французу који је, кладим
се, зацело са каквом дамом, а није код куће. Све оне на двору лудују
за њим и биће кавге ради њега. Да сте послушали мој савет, био би он
изван Сицилије.
Лефроа уђе нагло к Готјеу и затече га у тврду сну, како хрче као
фратар на кору. Краљица се врати са краљем и задржи га код себе, а
једноме гардисту рече реч: нека зовне онога господина којему је
Песаро преотео место. Док се она мазила око краља и доручковала са
њим, дође онај господин у другу дворницу и она га одведе устрану:
– Дигните на бедему вешала, – рече; – отидите и ухватите
господина Песара, и урадите тако да буде одмах обешен, док није
доспео ни да напише иједну реч, ни да ишта каже. Таква је наша воља
и краљевски налог.
Катанео није на то ни речце приговорио. Док је витез Песаро
мислио у себи да пријатељу Готјеу секу главу, дошао војвода Катанео
да га шчепа и одвео га на бедем, одакле је спазио на краљичину
прозору господина де Монсороа са краљем, краљицом и дворанима и
онда разабрао да је боље ономе који је освојио краљицу него ономе
који има краља.
– Пријатељу мој, – рече краљица мужу, водећи га к прозору, –
ево издајице који је сновао да вам отме оно што вам је најдраже на
свету, а ја ћу вам по вољи дати о томе доказа, кад будете докони да
их проучите.
Монсоро, видећи припреме за смртну казну, баци се краљу пред
ноге, да измоли милост за онога који му бејаше смртни непријатељ, и
то је веома дирнуло краља.
– Господине де Монсоро, – рече краљица љута лица, – зар сте
ви толико дрски да се противите мојој вољи?
– Ви сте племенити витез, – проговори краљ, дижући господина
де Монсороа, – али, ви не знате какав вам је непријатељ био
Млечанин.
Песаро буде веома нежно задављен између главе и рамена, јер
је краљица разјаснила краљу његове издаје и изјавама неког банкара
из града дала установити големе новце што их је Песаро имао у
ђеновској банци, те ти новци буду уступљени Монсороу.
Та красна и племенита краљица умрла је онако како пише у
историји Сицилије, тојест од последица тешког порођаја, кад је
родила сина који је био исто онолико велик човек колико и несрећан
у својим предузећима. Краљ је по сведочанству лекарову мислио да
незгоде проузрочене крвљу у том порођају потичу од пречистог
живота краљичина, па како је себе кривио за смрт те врле краљице,
одао се испаштању и саградио цркву Богородичину, која је једна од
најлепших цркава у граду Палерму. Господин де Монсоро, сведок
краљева јада, рече му да је краљу који узима краљицу из Шпаније
ваљало и знати да та краљица жели да буде боље служена него икоја
друга, јер Шпањолке су тако живе да вреде за десет жена, а ако је
желео жену само зато да је показује, требао ју је добавити из северне
Немачке, где су женске хладне.
Честити се витез вратио у Француску, натрпан благом, и
проживео тамо много година, ћутећи о својој срећи у Сицилији.
Вратио се опет онамо, да помогне краљеву сину у великом рату
његову на Напуљ, и из Италије отишао кад је тај лепи краљевић
погинуо, како се то у хроници приповеда.
Осим високих моралних поука које се налазе у наслову ове
приче, где је речено да срећа, пошто је женка, пристаје увек уз даме и
да људи имају људских разлога да њима служе ваљано, показује нам
се још да ћутање сачињава девет десетина мудрости. Уза све то је
фратар, писац ове приче, био вољан да из ње извуче ову, другачију
поуку која није мање учена: да интерес који ствара толика
пријатељства њих и раствара. Ну, ви бирајте између та три тумачења
оно које се слаже са вашим разбором и тренутном потребом.
 СТАРАЦ ЛУЊАЛО.

Стари летописац, који је набавио пређу да се сатка ова прича,

вели да је у време кад се догађај десио био у граду Руану, где је и
записана у градским списима. По околини тога лепога града, где је
тада пребивао војвода Ришар, просјачио је неки пријашко, по имену
Трибало, али му је био надимак старац Луњало, »Раr-chemins«, не
стога што то значи пергаменат, а он је исто тако био жут и сух, него
што је вазда луњао по стазама и путевима, »раr-chemins«, по горама
и долинама, спавао под кровом небеским и био блатав као сиромах.
Уза све то волели су га у војводини, где је свако био навикао на њега,
тако да би запиткивали, ако прође месец дана а он не пружи руку да
му уделе: »Где је старац?« А одговарали су: »Луња по друмовима«.
Томе човеку је отац био неки Трибало, који је за свог живота
био честит, штедљив и тако уредан да је сину завештао велик иметак.
Ну, младић га је брзо спљискао у забавама, јер је био сушта
противност пријашку који је на повратку са поља кући скупљао и
отуд и одонуд сваки суварак и дрвце што би остало десно и лево, па
говорио да се никад не ваља враћати кући празних руку. Тако се зими
грејао на трошак заборавних људи, и право је чинио. Сви су разабрали
како је то добра поука томе крају, јер годину дана пре његове смрти
није нико више остављао дрва по путевима; био је присилио и
најнемарније да буду кућевни и уредни. Али, син му је расуо све и
није се повео за његовим мудрим примерима. Отац му је то и
прорекао. Још од малих година дечакових, кад би га отац поставио да
пази на птице које долазе да једу грашак, боб и друго зрневље и да
тера те крадљивце, особито крештелице које су све загађивале, он их
је проучавао и уживао гледајући како одлазе, долазе, враћају се
набокани и опет долазе, вребајући обесним оком на клопке и замке, и
много се смејао гледајући како их вешто избегавају. Срдио се отац
Трибало кад би видео да је нестало по две а често и по три седмине
добре мере. Ну, макар он и чупао за уши свога дерана, кад га ухвати
где будали под леском, обешењак се свеједнако заносио и долазио
опет да проучава вештину косова, врабаца и других веома учених
крадљиваца. Једног му дана рече отац како би било паметно кад би се
угледао на њих, јер ако настави овако неваљао живот, и он ће у старим
данима морати да крадуца као и они, па ће и њега као и њих
прогонити чувари правде. То се и обистинило, јер, као што рекосмо,
спљискао је за неколико дана дукате што му је чуварни отац скупљао
за свега живота: поступио је са људима исто као и са врапцима,
пуштао је свакога нека тура руку у његову кесу, и посматрао је са
каквом милином и на какве су слатке начине искали да му грабе из
кесе. Тако јој је брзо догледао крај. Кад у њој није више било ни врага,
није се Трибало ничим забринуо него рекао да он не да душу за благо
овога света, а филозофију је проучио у птичјој школи.
Кад се навеселио до миле воље, преостала му само чаша коју је
био купио на сајму у Сен-Денију и три коцке, довољан прибор за пиће
и коцкање. па није био претрпан намештајем, као великаши који и не
знају да путују без кочија, ћилимова, тава и небројених слугу.
Трибало оде да посети своје добре пријатеље, али није више налазио
никаквих знанаца и то му је стекло допуштење да не познаје никога
више. Кад је то видео, а глад му оштрио зубе, одлучи да се даде на
нешто где нема никаква посла а може много да стекне. Мислећи о
том, сетио се умиљатих косова и врабаца. Тако честити Трибало
одабра занат да по кућама проси новац. Већ од првог дана давали су
му милосрдни људи и Трибало је био задовољан, занат му се чинио
да је добар, нема ни великих користи ни лоших незгода, него је
напротив пун удобности. Са толиком се вољом дао на свој посао да је
свуд омилео и стекао небројених утеха, које су ускраћене богатим
људима. Пријашко је гледао сељаке како саде, сеју, жању, беру
винограде и говорио да они много раде за њега. Ко је спремио заклано
свињче, дуговао је њему комад, а такав чувар свињетине није то ни
слутио. Ко је у пећи пекао хлеб, пекао је за Трибала а није то ни
мислио. Није он ништа узимао силом, напротив, људи су му говорили
умиљате речи, кад су га обдаривали:
– Ево, старче Луњало, окрепи се! Је ли ти добро? На, узми, мачка
је то начела, ти ћеш дочети.
Старац Луњало бивао је по свим сватовима, крштењима и
сахранама, одлазио је свакуд где је год било јавне или тајне радости
и гозбе. Свето је пазио на законе и одредбе свога заната, тојест: да не
ради ништа, јер да узме ишта да ради, нико му не би ништа више
давао. Кад се насити, испружио би се тај мудрац у јарку или уз цркву,
те би пре мишљао о јавним пословима, филозофирао би најзад као и
ти мили мајстори косови, крешталице, врапци, и много мозгао
просјачећи, јер ако му је одећа и била сиромашна, зар је то разлог да
му памет не би била богата? Његова филозофија је забављала
муштерије његове, којима је место захвалности говорио најлепше
мудре реченице што је знао. По његовим речима, од папуча настаје
богаташима костобоља: он се дичио жустрим ногама, јер њему је
ципелар његов правио ципеле које су никле у јовљаку. Под
дијадемама је главобоља, али њега она не хвата, јер му главу не стежу
ни бриге ни какав му драго шешир. Онда још прстење са драгим
камењем смета крвотоку. Макар он и био осут ранама по просјачким
законима, знајте да је здравији него дете које је тек дошло пред
крстионицу. Пријашко се забављао са другим просјацима, коцкао се
са њима са своје три коцке, које је чувао нека га потсећају да троши
своје новце и да навек буде сиромах. Уза сав завет свој, био је као и
фратар из просјачког реда, имао је толики приход да је једног дана о
Ускрсу одбио десет дуката, за које је неки други просјак хтео да од
њега узме у закуп добитак тога дана. И заиста, те вечери је потрошио
у весељу четрнаест дуката, да почасти оне који су му уделили, јер у
просјачким законима пише да треба да будеш захвалан
дароватељима. Премда је пажљиво збацивао са себе све што задаје
бриге другима који су пренатрпани добром и траже зло, био је
срећнији сада кад нема ништа на свету, него док је имао дукате свога
оца. А што се тиче племства, вазда је он био надомак да постане
племић, јер није никад ништа другачије радио него по милој вољи
својој, а живео је без икаква рада. Ни зла него сласти, пробудила се
под силом старца Луњала који се био бацио на њу као кад се у посту
фратар наклони на шунку.
Та парница узвитлала толику прашину у граду Руану да је
судија позван пред монсењера војводу који је живо зажелео да сазна
је ли ствар истинита. Кад је судија потврдио, заповеди војвода да му
старца Луњала доведу у палату, да он чује како се брани. Јадни
пријашко изиђе пред владара и истресе му безазлено каква му је
невоља од природне снаге и жеље, и рече да га као правог младића
гоне силовите пожуде; све до ове године имао је женских; али, пости
већ осам месеци; пресиромашан је да би пошао блудницама; честитим
женама које су му удељивале ту милостињу замерила се његова коса,
која је пакосно узела да седи, поред свеколико младог срца његовог,
па је морао да уграби сласти где је била кад је угледао ону проклету
девицу која се извалила под буквом да јој се видела постава на
хаљини и две полукугле, беле као снег, и од њих му се помутила
памет; крива је та девојка а није он, јер девицама треба забранити да
заводе пролазнике, показујући им оно по чему се Венера прозвала
»калипига«; најзад, треба господар да зна колика је мука да уподне
држиш пса на узици, јер у то се доба и цар Давид распалио за жену
Уријину; кад је у том погрешио и цар јеврејски, љубимац божји, како
не би погрешио сиромах који нема никаквих радости и мора да се
кињи за живот; уосталом, он је приправан да за испаштање пева
псалме уз тамбуру доклегод буде живео, као и речени краљ који је
починио силну кривицу што је убио мужа, а он је тек нешто мало
нахудио сељанци девојци. Војводи се свидеше разлози старца
Луњала, и он рече да је то човек у којега је ваљан к... Онда прогласи
ону знамениту пресуду: ако је томе просјаку, како он вели, толика
потреба да врагује у тим својим годинама, допушта му да то докаже
подно степеница, на које ће се попети да буде обешен, како га је
напречац осудио судија; ако га са конопцем о врату, између
свештеника н џелата, буде још боцкала таква жеља, биће помилован.
Кад се дознала та пресуда, поврви свет као луд, да види како ће
пријашка повести под вешала. Био је шпалир, као кад улази војвода,
а видело се више женских капица него мушких клобука. Старца
Луњала спасла је нека дама која је била радознала да види како ће
свршити тај драгоцени силоватељ, те је казала војводи како нам вера
налаже да пријашку олакшамо посао и нагиздала се као да ће на бал;
истакла јасно и намерице две кугле од једра меса, беле да крај њих
бледи и најфиније платно женске огрлице; а и јесу ти красни љубавни
плодови без икаквих бора искакали из корсета, као две крупне јабуке,
да ти зазубице расту, тако су умиљати. Племенита дама била је од
оних да свако осећа како је мушкарац кад их угледа, па се наместила
са смешком на уснама пријашку.
Старац Луњало, у гуњцу од проста платна, сигурнији да ће моћи
да силује после вешања него пре вешања, ступао је између судских
пандура, сав тужан, зверао амо тамо, а видео саме женске капице; а
дао би, говорио је, сто дуката за девојку, онако задигнуту као што је
била краварица којој се сећао лепих, пуних, белих стубова Венериних
што су га упропастили а могли би сад опет да га спасу; али, како је
био стар, сећање му није било јасно. Ну, кад је под степеницама
угледао оне две милоте дамине и лепу делту што је стварају две
округлине које се сливају, толико му се узбеснео мајстор Жарко, да
му је гуњац јасно проговорио и скочио на велики устанак.
– Дед се уверите брже, – рећи ће пандурима. – Ја сам стекао
помиловање, али не одговарам никако за обешењака.
Дама се повесели тој ласци и рече да више вреди него силовање.
Пандури, којима је било наложено да дигну гуњац, помислише да је
тај старац сам ђаво, јер још никад се није у њиховим списима нашло
тако равно слово као пријанова шипка. Одведоше га онда у слављу
кроз град све до двора к војводи, којему су пандури и други
посведочили факат. У то неуко време толика се част исказала тој
судској одлуци да је град одредио да се дигне стуб на ономе месту где
је пријашко стекао помиловање, а на стубу су у камену извајали њега
како је угледао ону честиту и врлу даму. Статуа је још стојала у оно
време кад су град Руан заузели Енглези, а сви тадањи писци описали
су тај догађај међу знаменитим збитијама у краљевини.
Нато понуди град да ће пријашку набављати девојчуре, бринути
му се за храну, одећу и кров, али добри војвода уреди ствар, поклони
раздевиченој девици хиљаду дуката и удаде је за пријашка, који је том
приликом изгубио своје име старца Луњала. Војвода му је дао име
племенитог господина Доброкитића. Жена му је за девет месеци
родила сина, савршено згодног и живог живцатог, а родио се са два
зуба. Из тога брака потиче породица Доброкитића која је од нашег
љубљенога краља Луја Једанаестога замолила за допуштење да своје
име промени на Добростварић. Добри краљ Луј одвратио је онда
господину Доброкитићу да у држави млетачке господе има чувена
породица Кољони којима су у грбу три м... у природној величини.
Речена господа Доброкитићи узвратила су краљу да је њихове жене
веома стид кад их у друштвима зову тако; краљ им одговори да би оне
много изгубиле, јер с именима нестају и ствари. Уза све то им је издао
повељу. Од тога времена се породица знала под тим именом и
раширила се у неколико провинција. Први господин Доброкитић
поживео је још двадесет и седам година, па је имао још једног сина и
две кћери. Али, жао му је било што умире богат и не проси више по
друмовима.
Из овога ћете стећи једну од најлепших и најкрупнијих
моралних упутстава из свих прича што ћете их читати за свега
живота, наравно осим ових речених славних голицавих прича. Зна се
да се никад доживљај оваквога кова не би догодио млаким и
млитавим природама дворских просјака, богаташа и других који
зубима копају себи гроб, једући преко мере и пијући многа вина што
кваре оруђе којим се ствара сласт, јер се ти трбушани ваљају по
скупоценим постељама и перинама, а господин Доброкитић је спавао
на тврду лежају. У таквим приликама, да су се најели купуса, многи
би литали кашу. То би многе од оних који буду читали ову причу
могло потстакнути да промене живот и да се поведу за старцем
Луњалом у старим његовим годинама.
 КАКО КОЈЕШТА ПРЕКЛАПАЈУ ТРИ ХАЏИЈЕ.

Кад је папа отишао из свог доброг града Авињона и настанио се

у Риму, настаде неприлика неким хаџијама који су се били упутили у
грофију авињонску и морали да прелазе високе Алпе, да стигну у тај
речени град Рим, камо су били кренули да стекну опроштење
свакојаким гресима. Виђали су се зато по друмовима и по
гостионицама људи на којима је био колар Кајинова братства, иначе
покајнички цвет, све сами неваљалци, оптерећени губавим душама,
који су били жудни да се окупају у папскоме рибњаку те су доносили
скупоцених ствари, да откупљују своје неваљалштине, плаћају буле
и дарују свеце. Зна се да су они који су путем онамо пили воду, на
повратку, кад би им гостионичари давали воду, искали свете водице
из подрума.
У то време дођоше три хаџије у тај речени град Авињон, на
незгоду своју, јер град је био обудовио од папе. Кад онда кренуше низ
Рону, да се дохвате обале Средоземнога Мора, један од тројице
хаџија, а он је на узици водио сина којему је било највише десет
година, изневери другове; затим, пред градом Миланом, тај се друг
изненада јави опет, али без дечака. Навече, дакле, за вечером, узеше
да банче, да прославе повратак тога хаџије којему су мислили да је
омрзло покајање, кад папе нема у Авињону. Од те тројице римских
хаџија један је био дошао из града Париза, други стигао из Немачке,
а трећи, који је зацело хтео да сина поучи тим путем, био је кренуо из
војводине Бургундије, у којој је имао неколико ленских добара и био
млађи син у породици Вилер-ла-Фе (Вила ин Фаго) којој је било име
Вогренан. Немачки барон се састао са париским грађанином овкрај
Лиона, затим њих двојица наиђоше на господина Вогренана пред
Авињоном.
Еле, у тој гостионици хаџије својски раздрешише језике и
одлучише да ће заједно у Рим, да би се одбранили од пљачкаша,
ноћних птица и других њушкала који се спремају да хаџијама скидају
оно што им терети тело, још пре него што им је папа скинуо што им
терети савест. Кад су се напили, разговорили се, јер врч је кључ
разговору, и сви признадоше да им је поласку узрок у женском послу.
Слушкиња која их је гледала како пију рече им да се од сто хаџија
који се устављају у тој гостионици деведесет и девет дало на пут из
истог узрока. Три мудраца разабраше сад како је жена на пропаст
човеку. Барон покаже тешки златни ланац што му је био на оклопној
кошуљи, да буде за дар господину светоме Петру, и рече да је његов
случај такав да га не би могао окајати ни са десет таквих ланаца.
Парижанин свуче рукавицу, покаже прстен са белим дијамантом и
рече да папи носи сто пута толико. Бургунђанин скине капу, покаже
два дивна бисера, лепе наушнице за Богородицу лоретску, и призна
да би их волео оставити на врату својој жени.
Нато ће рећи слушкиња да су њихови греси ваљда тако грдни
као Висконтима.
Хаџије одговоре да су им греси толики да су се сви заветовали,
ма како лепе биле жене, они их неће никад више у животу миловати,
поврх оног испаштања које им буде одредио папа.
А слушкиња се зачуди што су се сви заветовали једнако.
Бургунђанин приклопи још да је тај завет и узрок зашто се задржао
после доласка њихова у Авињон, јер се до крајности бојао да му се
син, поред све своје младости, не би замиловао са женском, па се
заклео да ће и животињама и људској чељади пречити свако
миловање у својој кући и на својим госпоштијама. Барон упита за
случај, а племић му приповеди овако:
– Ви знате како је добра грофица Жана Авињонска издала некад
одредбу о блудницама да морају становати у предграђу, у
блудилиштима на којима су капци обојени црвеном бојом и
затворени. Кад сам, дакле, пролазио са вама кроз то проклето
предграђе, опазио мој дечак те куће са затвореним капцима,
обојенима црвеном бојом, те му се узбудила радозналост, као што већ
знате да ти врагови од десет година посматрају све, па ме повукао за
рукав и није одустајао да трже, све док није дознао од мене какве су
то куће. Да свршим, дакле, рекао сам му да младићима нема посла у
тим кућама и да не смеју улазити у њих, ако им је мио живот, јер то
је место где се праве људи и женске, а опасно је то по онога који не
зна тај занат, па ако уђе таква незналица, скочиће му у лице ракови
који лете и друге дивље животиње. Дечака ухвати страх, те је сав
узрујан дошао са мном у гостионицу и није се усуђивао ни да поглед
баци на та блудишта. Док сам ја био у стаји да видим како су
смештени коњи, умакнуо ми син као потрагљивац и слушкиња није
знала да ми каже где је. Био сам зато у силну страху од блудница, али
сам се уздао у одредбе које бране да се онамо не смеју пуштати таква
деца. За вечером ми се вратио обешењак, а није се горе стидео него
наш божански Спаситељ у храму међу научницима.
– Откуд долазиш ти? – запитах га.
 – Из оних кућа са црвеним капцима, – одговори он.
– Ти шмокљане, – ја ћу њему, – ишибаћу те.
А он удари да јеца и да плаче. Рекох му, ако ми призна што се
догодило да ћу му опростити батине.
– Ах, – одговори он, – ја сам пазио да не уђем, због ракова што
лете и због дивљих животиња, па сам се држао уз решетке на
прозорима, да видим како се праве људи.
– А шта си видео? – запитах.
– Видео сам, – одговори он, – лепу женску која се баш
свршавала, само јој је још требао један клин, па јој га је силно жестоко
забијао млад радник. Чим је он израдио, узвртела се она, проговорила
и пољубила тога што је направио.
– Вечерај! – рекох му.
Онда сам се по ноћи вратио у Бургундију и оставио га матери
његовој, од силна страха да не би и он у првом граду усхтео да забије
клин којој девојци.
– Та деца знају често да одговарају тако, – примети Парижанин.
– Мога суседа син открио ево оваквом примедбом да му је отац
рогоња. Једне ћу га вечери запитати, да видим, учи ли у школи добро
науку о вери: »Шта је нада?« А он ми одговорио: »Велик стрелац
краљев који долази у кућу кад мој отац оде од куће«. И збиља,
нареднику краљевих стрелаца био је у чети такав надимак. Мој се
сусед забезекнуо кад је чуо ту примедбу, па и кад се погледао у
огледалу, да би се сабрао, није ни тамо опазио своје рогове.
Барон примети да су речи тога дечака лепе зато јер је нада заиста
девојчура која спава са нама кад нас збиља у животу изневерава.
– Је ли рогоња створен на слику божју? – запита Бургунђанин.
– Није, – одговори Парижанин, – јер бог је био паметан и није
се женио; зато је и срећан на све веке.
– Па, рогоње су, – примети слушкиња, – створене на слику божју
док још нису били орогатили.
Нато ударе хаџије да проклињу жене, говорећи како од њих
настају сва зла на овоме свету.
– Крило им је дубоко као шлем, – рећи ће Бургунђанин.
– Срце им је равно као косир, – Парижанин ће.
– Зашто има толико много хаџија а тако мало хаџиница? –
запита Немац барон.
 – Њихово проклето крило не греши никако, одговори
Парижанин. – Крило не зна ни оца ни матер, ни заповеди божје ни
заповеди црквене, ни законе божанске ни законе људске; крило не зна
никакву науку, не разуме јерес, не може да буде куђено; није ничему
криво и вазда се смеје, памет му није никаква, и зато се ја на њ
згражавам и гнушам га се силно.
– И ја, – приклопи Бургунђанин, – и ја почињем да разумевам
ону варијанту коју је установио један научењак у оним ставовима у
библији где се говори о стварању света. У том објашњењу које ми у
нашој земљи зовемо божићном причом, садржан је узрок
несавршенству женскога крила, којему, у опреци са крилом других
женки, ниједан човек не може да утажи жеђ, толик је у њему вражји
жар. У тој божићној причи приповеда се како је бог, док је стварао
Еву, окренуо главу да погледа неког магарца који је први пут зањакао
у његову рају, а ђаво улучио тај часак да тури прст у то пресавршено
створење и да начини жарку рану коју је Господ узнастојао да закрије
нечим: отуд настадоше девице. По томе је требало да жена остане
затворена и да се деца граде на онај начин како је Господ створио
анђеле, у сласти која је толико виша од телесне сласти, колико су и
небеса виша од земље. Кад је ђаво видео то затварање, ражалости се
што је посрамљен, па господина Адама, који је спавао, повуче за кожу
и отегне је налик на ђавољи реп; а како је праотац људски лежао на
леђима, створио се тај привесак спреда. Тако је те две враголије
снашла жеља да се здруже, по оном закону о слици и прилици што га
је бог створио за послове својих светова. Отуд је настао први грех и
јади рода људскога, јер кад је бог видео вражји рад, хтео је да дозна
шта ће се из њега излећи.
Слушкиња ће рећи сада да у њиховим говорима има много што
је право, јер жена је пакосно живинче, а она познаје таквих жена за
које би волела да су под земљом него на земљи. Кад су хаџије виделе
да је та девојка лепа, поплашише се да се не би изневерили својим
заветима и одоше на спавање.
Девојка оде и рече својој господарици да су се код ње настанили
неверници и исприповеди шта су говорили о женама.
– Ех, – одговори гостионичарка, – шта ја марим какве су мисли
гостима у глави, само ако су им кесе добро снабдевене.
Ну, кад јој је слушкиња приповедила о драгоценостима, рећи ће
сва узбуђена:
 – То се тиче свију жена. Хајдемо да их опаметимо; ја се
прихваћам племићâ а теби дајем грађанина.
Гостионичарка, која је била највећа блудница међу грађанкама
у војводини миланској, бане у собу где су спавали племић Вогренан
и Немац барон, па честитајући њиховим заветима рече да им жене и
не губе много при том; ну, да се изврше ти завети, требало би да се
зна би ли они одолели и најситнијој напасти. Онда се понуди да спава
уз њих, толико је била радознала да се увери неће ли је они зајахати,
како јој се догодило у сваком кревету где је била у мушком друштву.
Сутрадан о доручку био је слушкињи на прсту прстен;
господарици је о врату био златни ланац а на ушима бисерје. Три
хаџије остале у том граду отприлике месец дана, ту потрошиле сав
новац што им био у кесама и сложиле се да су само стога грдили
толико жене што још нису били окусили какве су миланске жене.
Кад се барон вратио у Немачку, приметио је да је починио само
један грех, тојест што је у својем замку. Грађанин париски вратио се
са многим посвећеним стварцама и затекао своју грађанку са Надом.
Племић Бургунђанин затекао је госпођу Вогренан тако растужену да
је готово скапао колико ју је тешио успркос својим речима.
То нам доказује да треба ћутати по гостионицама.
 БЕЗАЗЛЕНОСТ.

Тако ми двоструке црвене кресте мога петла, и тако ми

ружичасте поставе на црној папучи моје драге! Свију ми рогова
прељубљених рогоња и тако ми врлине њихових пресветих жена:
најлепше дело које људи стварају нису ни песме, ни слике, ни музика,
ни дворови, ни кипови, ма како добро били извајани, ни галије са
једрима или са веслима, него деца. Али, да знате: деца до десете
године, јер касније постају они мушкарци или женске, а кад стекну
разума, не вреде колико су стајали: најгори су најбољи.
Посматрајте их како се сасвим безазлено играју ципелама,
нарочито продеранима, кућанским прибором, па остављају што им се
не свиђа, вичу за оним што им се свиђа, пабирче по кући слаткише и
конфекте, глођу залиху и вазда се смеју, чим им избију зуби, и ви ћете
увидети да су дивни у сваком погледу, поврх тога што су цвет и плод,
плод љубави и цвет живота.
Доклегод им, дакле, гунгула у животу не поремети памет, нема
на свету ничег светијег ни забавнијег него што су њихови изрази који
су највиши врхунац безазлености. То је истина као и двоструки дроб
у вола. Никад нећете чути човека који би био безазлен као дете, јер у
човечјој се безазлености налази неки зачин разбора, а дечја је
безазленост искрена, неокаљана и из ње мирише нежност мајчина,
како ће се видети у овој приповетци.
Краљица Катарина била је у то доба дофина, па да се умили
краљу, свекру своме, који је тада био у кукавном стању, поклањала
му је погдекад талијанских слика, јер је знала да их веома воли и да
је пријатељ господину Рафаелу од Урбина, господи Приматичију и
Леонарду да Винчију, којима је слао знатне своте. Добила она тако од
своје породице, која је имала најодличније такве радове, јер је војвода
Медичи владао тада у Фиренци, драгоцену слику коју је насликао
неки Млечанин по имену Тицијан, сликар цара Карла и у великој
милости његовој. На слици су били насликани Адам и Ева у оном часу
кад их је бог пустио да пландују по земаљском рају, а били су у
природној величини и у одећи свога времена о којој се тешко
забунити, јер су били одевени у своје незнање и покривени милошћу
божјом која их је овијала. Такве ствари се тешко сликају због боје, а
у том се баш одликовао речени мој господин Тицијан. Слика буде
смештена у собу сиромаха краља, којега је онда љуто морила болест
те је од ње и умро. Та слика стекла је велик успех на францускоме
двору, где је свак желео да је види; али, нико није добио то
допуштење пре смрти краљеве, јер је по његовој жељи та слика
остављена у његовој соби доклегод је живео.
 Једнога дана одведе госпођа Катарина краљу сина свога
Франсоа и малу Марготу који су тек започињали да говоре насумце
као и сва деца. Час ту час тамо била су деца начула за тај портрет
Адама и Еве, па су досађивали мајци да их ради тога одведе онамо.
Како је њих двоје знало гдекад да развесели старога краља, госпођа
дофина их поведе онамо.
– Хтели сте да видите Адама и Еву, наше прародитеље; ево их!
– рече она.
Па их остави у велику чуду пред сликом господина Тицијана и
седне уз узглавље краљу који је уживао гледајући децу.
– Које је од њих двоје Адам? – запита Франсоа, додирујући
лактом сестру Маргериту.
– Незналицо, – одговори девојчица, – да се то зна требало би да
они буду одевени.
Тај одговор који је раздрагао краља и мајку забележен је у писму
које је краљица Катарина одаслала у Фиренцу.
Није га објавио ниједан писац, и то ће остати као цвет у закутку
ових прича, све ако и није никако голицав, те се из њега не може стећи
никаква друга поука него: ако би да чујеш таквих лепих детињих
речи, треба да ствараш децу.
 УДАЈА ЛЕПЕ ИМПЕРИЈЕ.

Како се госпођа Империја ухватила у мрежу коју

је по обичају разапињала својим голубанима.

Лепа госпођа Империја, са којом су се славно отпочеле ове

приче, јер је она била слава свога времена, мораде после концила да
дође у град Рим, јер ју је кардинал дубровачки толико волео да за њу
не би жалио ни свој барет и хтео је да она буде уз њега. Тај раскошник
је био толико дарежљив да јој је поклонио ону лепу палату коју је
имала у граду Риму. У то време догодила јој се незгода да затрудни
од тога кардинала. Како свак зна, та се трудноћа завршила лепом
ћерком о којој је у шали рекао папа да би се требала назвати Теодора,
тојест као да кажете дар божји. Кћи је окрштена тако и била је дивна
лепотица. Кардинал је свој иметак завештао госпођици Теодори, а
лепа Империја сместила ју је у своме дворцу, јер она је утекла из тога
града Рима као са погубног места где се праве деца, где јој се готово
покварио љупки струк и њена чувена савршенства, линије у телу,
прегиби у леђима, дражесне равнице, умиљате вијуге које су је
узвисивале над друге жене у хришћанству колико је свети Петар
изнад других хришћана. Ну, сви су љубазници њени знали да је уз
помоћ једанаесторице падованских доктора, седморице мајстора
видара из Павије и седморице хирурга који су дошли са свих страна
света и били при порођају, спасена она од свакога квара. Неки рекоше
да је још и стекла изванредно нежну и белу боју у лицу. Неки славни
лекар из салернске школе написао је тим поводом књигу да докаже
како је порођај пробитачан дамама за свежину, здравље, одржавање
и лепоту. У тој веома ученој књизи разјаснило се читаоцима да је
најлепше на госпођи Империји било оно што је само својим
љубавницима допуштала да гледају; редак случај, јер она се није
свлачила за мале владаре немачке, како је звала њихове маркграфе,
бургграфе, изборне кнезове и војводе, као што капетан зове своје
војнике.
Свако зна и то да је лепа Теодора, кад је ухватила осамнаесту
годину, хтела да оде у манастир, да би окајала махнити живот
материн, а сав свој иметак да остави манастиру. Са том намером
обратила се једном кардиналу и он јој посаветовао да се исповеди.
Томе неваљаломе пастиру учинила се овчица његова таквом дивном
лепотом да ју је покушао силовати. Теодора се онда пробола ножем,
да је не би осрамотио тај свештеник. Тај случај, записан у тадањим
летописима, силно је запрепастио град Рим и био је на велику жалост
свима, толико су волели кћер госпође Империје.
Онда се та племенита растужена куртизана врати у град Рим, да
тамо оплакује сиротицу кћер; била је ушла у тридесетидевету годину,
а то је, кажу писци, било најједрије доба њене величанствене лепоте,
јер тада је све на њој било на врхунцу савршенства, као зрео плод. Од
бола је постала веома узвишена и веома опора онима који су јој
говорили о љубави, да би јој осушили сузе. И сам папа је дошао у
њену палату да је утеши са неколико речи. Али, она је остала у тузи
и говорила да се одаје богу, кад јој није на задовољство био никад
ниједан човек, а знала их је много, јер сви су је преварили, па и један
млади свештеник којега је обожавала као светачки ћивот, а бог је неће
преварити. Од те одлуке застрепише сви, јер она је била радост
небројеним племићима. Зато су се људи заустављали по улицама у
Риму и говорили: »Шта је са госпођом Империјом? Хоће ли она свету
отети љубав?« Неки посланици су писали о том својим господарима.
Цар римски се веома ражалостио, јер се једанаест месеци као махнит
миловао са госпођом Империјом, остављао је само кад је одлазио у
рат, и љубио је још и сад као најдрагоценији уд свој, а то му је, у
опреци са мишљењем његових дворана, било око, јер оно је, по
његовим речима, обухватало сву његову драгу Империју.
У тој крајњој невољи позове папа неког лекара Шпањолца и
одведе га к лепој Империји, а он јој је тако вешто доказао разлозима
које је извео и искитио грчким и латинским цитатима, да се лепота
мањи толиким плачем и туговањем, а на врата жалости проклизују се
боре. То мишљење, које су потврдили и научници опоненти у светом
збору, уродило је тиме да се већ од вечери тога дана отворила палата.
Млади кардинали, посланици страних држава, људи са великим
иметком и најодличнији људи града Рима дошли су, напунили
дворнице и прославили велику свечаност; прости свет је палио ватре
радоснице; тако су сви прославили повратак краљице сласти к послу
њену, јер она је у то доба била краљица љубави.
Радници сваке руке много су је волели, јер је велике новце
трошила на градњу цркве у томе граду, а у цркви је био гроб
Теодорин, који је разорен за пљачке Рима, кад је погинуо издајник
конетабл Бурбон, а та света девојка лежала је у цркви у ковчегу од
масивна сребра и позлаћеном, па се за њим полакомили проклети
војници.
 Та базилика стојала је, кажу, више него она пирамида коју је
некад саградила госпођа Родепа, египатска куртизанка, осамнаест
столећа пре доласка нашег божанског Спаситеља, те доказује старину
тог љупког заната, како су скупо плаћали сласти мудри Египћани и
како све иде на мање, јер за један сребрњак добијате ви данас пуну
кошуљу бела меса у улици Пти-Еле у Паризу. Зар то није грозота?
Никад није госпођа Империја била тако красна као за те прве
свечаности после своје жалости. Сви кнезови, кардинали и други
говорили су како је достојна да јој одаје почасти сав свет, који је и
био претстављен код ње по једним господином из сваке од познатих
земаља, и тако се обилно доказало да је лепота свуда краљица свему.
Посланик француског краља, млађи син из породице Ил-Адам, дошао
је под крај, а како није још никад био видео госпођу Империју, био је
веома радознао да је види. Био је то леп млад каваљер и веома се
свидео краљу францускоме; имао је на његову двору драгу, коју је
љубио са бескрајном нежношћу, а била је кћи господина
Монморанси, великаша којему су имања граничила уз имања
породице Ил-Адам. Томе млађем сину, који је био без ичега, поверио
је краљ неке послове у миланској војводини, и он их је тако разборито
посвршавао да је сад био послан у Рим, да би убрзао важне преговоре
о којима су историчари опширно писали у својим књигама. Ну, ако и
није имао ништа под богом, сиромах момчић Ил-Адам уздао се да му
је ово добар почетак. Био је ситна стаса, али усправан као стуб,
црномањаст и црних очију, које су се сјале као сунце, а брада му је
била као у старог легата којему нећеш продати рог за свећу; али,
покрај све лукавости био му је као у детета безазлен лик, који га је
чинио љупким и умиљатим, као да је смешкава девојчица.
Чим је тај племић дошао к њој и она га угледала, осети госпођа
Империја да је мори нека силна жеља и жестоко јој удара у жице, тако
да је одјекнуо глас који она већ одавно није била чула. Тако се опила
истинском љубављу, кад је угледала ту једру младост, те да не беше
царске величанствености њене, била би пољубила те лепе образе што
су му се сјали као мале јабуке. А да знате: опоре женске и даме у
сукњама са грбовима не знају никако мушку природу, јер се држе
једног јединог, као краљица француска, која је мислила да су сви
људи гадови, јер је такав био краљ; ну, велика куртизанка као што је
била госпођа Империја знала је мушкарца наскроз, јер се бавила
великим бројем људи. У њеној соби није ни један био стидљивији
него пас који напада на своју матер, те се показивало какав је, јер и
неће, мисли, дуго бити код ње. Често је оплакивала то понижење, но
понекад је говорила да њу баш и не море јади него је море сласти.
Такво је наличје живота. И замислите још како је често којем
љубавнику требао и магарећи товар дуката да би преноћио у њену
кревету и још је разблудник морао најзад да пререже себи грло кад га
она одбије. Њој је, дакле, била слава да се заноси са младом вољом
као за оним младим попићем о којем се прича на почетку ових
десетина прича; ну, како је сад била у старијим годинама него за оних
лепих времена, то се и жешћа љубав зародила у њој, а видела је да је
то жива ватра, коју је брзо осетила; пекла ју је заиста кожа као да је
мачка коју гуле, и толико силно да би од помаме волела да скочи на
тога племића и однесе га у кревет, као што кобац чини са својим
пленом; али, тешком муком задржала се у својим сукњама.
Кад је дошао да је поздрави, укочи се она и оклопи се својим
најсјајнијим величанством, као што већ чине оне којима је срце
препуно љубави. Та достојанственост према младоме посланику била
је толико крута да су неки помислили не бави ли се она њиме, па су
двомислено нагласили ту реч, по обичају тадањих времена. Ил-Адам
је знао како га воли љуба његова и слабо је марио за госпођу
Империју, била она достојанствена или смешна, него је збијао шале
као јаре на слободи. Куртизанка се силно намргоди и удари у друге
жице: из зле воље пређе у добру вољу и вољицу, приступи к њему,
ослаби глас, ужари поглед, зањише главом, окрзне се о њега рукавом,
рече му »монсењер«, заокупи га мазним речима, поигра се прстима
по његовој руци и напослетку му се веома умиљато насмеши. Он није
ни слутио да би њој било стало до таквог незнатног човека, јер је био
без новаца и није знао да његова лепота вреди њој више него све благо
на свету, па није падао у ту мрежу, него се кочио, са шаком о боку.
Госпођи се узбуни срце, како он не разабира њену вољу, и од искре
се распали пламен. Ако сумњате у то, онда ви не знате какав је био
занат госпође Империје која је толико распаљивала друге да се могла
упоредити с огњиштем на којем су се упалиле небројене веселе ватре
и њу зачађиле; у томе стању довољна је жигица да упали силно сухо
грање које се тек лагодно димило. Распалила се, дакле, страшно од
главе до пете, и није се могла другачије угасити него водом љубави.
Млађи син из породице Ил-Адам отиде а није ни опазио тај жар.
Госпођа, очајна са његова одласка, смути се сва од главе до пете, тако
да је послала нека га траже по галеријама и позивала га да спава са
њом. А знајте да још никад у животу није учинила такву кукавштину,
ни краљу за вољу, ни папи, ни цару, јер је висока цена тела њена
потицала из оног ропства у којем је држала човека, па што га је јаче
понижавала то више се сама узвисивала. Прва собарица њена,
препредена девојка, рећи ће томе опороме човеку како је сва прилика
да ће му лепо бити у кревету, јер нема сумње да ће га госпођа
почастити најумиљатијим љубавним проналасцима. Ил-Адам се
врати у одаје, сав срећан са тог неочекиваног случаја. Када се опет
јавио француски посланик, а сви су били видели како је при његову
одласку пребледела госпођа, настаде свеопшта радост, јер су се сви
веселили што се она враћа опет своме лепоме љубавноме животу.
Један енглески кардинал, који је био искапио подоста трбушастих
врчева и желео да му је окусити и лепу Империју, приступи Ил-Адаму
и шапне му у ухо:
– Држите је чврсто, да вам никад више не измакне.
Догађај те ноћи приповедио се папи, кад је устајао, и он је
одговорио:
– Радујте се, народи, јер је ускрснуо Господ.
На тај цитат гнушали су се старци кардинали као на хулу на
свете речи. Кад је то видео папа, веома се окоми на њих, покуди их
том приликом и рече им: ако и јесу добри хришћани, лоши су
политичари. Он се и уздао у лепу Империју да ће преко ње
одобровољити цара, и зато ју је обасипао ласкама.
Кад су се у палати погасила светла, златно посуђе попадало на
под, а пијани људи спавали по ћилимовима, врати се госпођа у своју
спаваћу собу, водећи за руку драгог одабраног пријатеља и сва
срећна, а признавала је касније како јој се толико распојасала воља да
би готово као живинче легла на земљу и рекла њему нека је утуче, ако
може да буде. Ил-Адам се свукао и легао као да је код куће; кад је то
видела госпођа, одбаци ногама сукње, једва и раскопчане, скочи на
кревет и баци се у сласт са толиком жестином да су се зачудиле њене
слушкиње, које су знале да је у кревету стидљивија него икоја. То
чуђење заокупи сву земљу, јер љубавници остадоше у кревету девет
дана, пијући, једући и милујући се на највештији и највиши начин.
Говорила је својим девојкама да је ухватила љубавног феникса који
се на сваки удар поново рађа. Сав Рим и сва Италија брујали су о тој
победи извојеваној над Империјом, која се дичила да не узмиче ни
испред којег човека и пљувала је на све, па и на војводе; а што се тиче
споменутих бургграфа и маркграфа, пуштала им је нека за њом држе
повлаку на њеној хаљини и говорила: да она не гази њих, газили би
они њу. Госпођа је признавала својим девојкама да је он сасвим
другачији него што су били други које је поднела: што више милује
то љупко чедо, све би више да га милује и не може више да буде без
њега, без красних очију његових што је заслепљују и без коралне
гране за којом вазда гладује и жедни. Рекла је још, ако му је таква
жеља, пустила би му нека јој сиса крв, нека јој гризе сисице,
најкрасније на свету, и нека јој сече косу од које је само једну влас
дала своме доброме цару римскоме, а он је чува у огрлици као
драгоцене мошти; напослетку је признала да јој се тек од те ноћи
започиње прави живот, јер је тај Вилје де Лил-Адам узбунио крило
њено и потерао јој крв да трипут оптече срцем док се једампут
почешу мухе. Ти говори разгласили су се и сви се веома ражалостише.
Чим је госпођа Империја први пут изишла из куће, рекла је римским
дамама да би умрла немилом смрћу, да је остави тај племић, и пустила
би као краљица Клеопатра нека је угризе скорпија или љута гуја; на
крају крајева изјавила је сасвим отворено да се занавек растаје са
својим махнитим ћудима, па ће свему свету да покаже шта је врлина,
одрећи ће се лепог царства свога за вољу томе Вилје де Лил-Адаму,
којему волије да буде слушкиња него да влада хришћанству.
Кардинал Енглез потужи се папи да је то ружна изопаченост, та
истинска љубав за једног јединог у срцу жене која је радост свима, и
да би он требао издати бреве »in partibus « да четири пута поништи
тај брак који је на казну лепоме свету. Ну, љубав те сиротице женске
која је сад исповедала невоље свога живота, била је таква красна ствар
и толико је ганула срце чак и најгорем човеку, да је ућуткала све
разговоре и сви јој опростили срећу њену. Једног посног дана одреди
добра Империја својој служинчади пост, наложи им да се исповеде и
покају се богу; онда се она баци папи пред ноге и изрече толико
љубавно покајање, да је добила од њега одрешење свих својих греха,
тако да јој се чинило као да јој одрешење папино враћа души
девичанство о којем је слутила да га неће моћи поклонити своме
пријатељу. Ваља веровати да црквени рибњак има неку снагу, јер је
сиромах младић запао на толик лепак и уплео се, те је мислио да је у
рају, па одустао и од послова краља францускога и од своје љубави
за госпођицу де Монморанси, одустао најзад од свега, да узме
госпођу Империју, да живи и умре са њом. Ето шта су створиле
вештине те велике уметнице у љубавним сластима, кад је њено знање
порадило за љубав добра кова. Госпођа Империја се са својим
миљеницима и голубанима опрости краљевском гозбом у својој
свадби, која је била величанствена и на њу су дошли кнезови
талијански. Кажу да је имала милион златних дуката. Крај толике
големе своте није нико кудио Ил-Адама, него му исказивао много
комплимената, нарочито кад се јасно разабирало да ни госпођа
Империја ни млади муж њен и не маре за то силно благо, него им је
на памети једино она стварца. Папа им је благословио брак и рекао да
је красота кад гледаш такав крај лудокрвној девојци која се путем
брака враћа к богу. Ну, за те последње ноћи, кад је свако смео да гледа
краљицу лепоте која ће да постане властелинка у земљи Француској,
било је много људи који су јадали за ноћима веселога смеха, за
поноћним гозбама, маскираним забавама, лепим шалама и оним
лагодним часовима кад се свакоме разгаљује душа; жалили најзад за
свим милинама што су се налазиле у те префине женске, која се сад
чинила замамнија него икад у пролећу свога живота, јер од пламеног
жара срдачног сјала се она као сунце. Многи су јадиковали што ју је
снашла жалосна воља да заврши на поштен начин: њима је госпођа
Ил-Адам говорила у шали да је после двадесет година, проведених у
раду за опште добро, стекла ваљда право да се одмори; неки су јој
приговарали да се свако греје на сунцу, док га има, а она неће више
да им се показује: њима је одговарала да ће још бити осмеха за
господу која буду долазила да виде како она игра улогу честите жене.
Нато ће јој рећи енглески посланик да је она способна за све, па и
врлину да дотера до крајње границе.
Оставила је дар свакоме пријатељу своме, а големе своте
сиромасима и бедницима римским; затим манастиру у који је хтела
да уђе њена кћи и цркви коју је саградила уступи новце што је
баштинила од Теодоре а били су од споменутог кардинала
дубровачког.
Кад су супружници кренули на пут, испратише их велик део
пута каваљери у жалбеној одећи, а и народ, који им је пожелео много
среће, јер је госпођа Империја била крута само према великашима а
вазда блага сиромасима. Тако су тој лепој краљици љубави одавали
почаст на проласку по свима градовима у Италији куд је био стигао
глас о њену обраћењу, и сви су били радознали да виде те супружнике
што се толико љубе, редак случај. Неколико кнезова дочека у својим
дворовима тај лепи пар, говорећи да треба указивати част тој женској
која је смогла толико јунаштво да се одрекне свога царевања свима,
да постане честита жена. Али, нашао се један неваљалац, и то је био
господин војвода ферарски, који је млађем сину породице Ил-Адам
рекао да га није скупо стајао велики иметак. На ту прву увреду показа
се госпођа Империја како је великодушна, па све дукате што је стекла
од својих милосника даде да се украси катедрала Санта Мариа дел
Фиоре у граду Фиренци, а то је узбудило велик смех на штету
господина Есте који се разметао да ће саградити цркву крај незнатних
доходака својих; а знајте да га је за те речи оштро покудио брат његов
кардинал. Лепа Империја задржа само своја добра и што јој је од
чистог пријатељства поклонио цар по одласку, а то је било прилично.
Млађи Ил-Адам се побио са војводом и ранио га. Тако није могло да
буде никаквог приговора ни госпођи Ил-Адам ни мужу њену. Услед
тог витешког поступка славно су је дочекивали по свим местима куд
је пролазила, особито у Пијемонту, где су свечаности биле сјајне.
Стихови, сонети, свадбене песме и оде што су тада испевали песници,
окупљени су у неколико зборника; ну, сва поезија није вредела поред
ње, која је, по речима месер Бокачија, била сушта поезија.
У том турниру свечаности и слављења изнео је победу честити
цар римски: кад је он дознао за будалаштину војводе ферарскога,
послао је својој миљеници скоротечу и по њему од своје руке и на
латинском језику лист у којем јој поручује да је толико воли због ње
саме да је сав радостан што зна да је срећна; али, жалости се што није
од њега сва срећа њена; он губи додуше право да је обдарује; ну, ако
јој краљ француски не буде пријазан, њему ће бити част да Вилјеа
стекне светоме царству и поклониће му кнежевине које он буде
одабрао у његовим госпоштијама. Лепа Империја му одговори да зна
како је цар великодушан, али макар претрпела и хиљаду увреда у
Француској, одлучила је да тамо поживи до смрти.

Како се завршио тај брак.

Сумњајући хоће ли или неће ли бити примљена, није госпођа

Ил-Адам хтела да иде на двор, него је живела на селу, где јој је
господин муж удесио лепо боравиште, купио госпоштију Бомон-ле-
Виконт, а о том су имену збијали двосмислене шале о којима јавља
наш прељубљени Рабле у својој величанственој књизи. Млађи син
докупио је још госпоштију Ноантел, шуму карнелску, Сен-Мартен и
друга места поред Ил-Адама, где је пребивао његов брат Вилје. После
тих куповина постао је најмоћнији властелин у Ил-де-Франсу и
грофовији париској. Постарао се да сагради у Бомону диван замак,
који су давно разрушили Енглези, и украсио га покућством, страним
ћилимима, сандуцима, сликама, киповима и реткостима своје жене
која је била добра познавалица, и тако се од тога двора створио један
од највеличанственијих замака за које се зна.
Супружници су проводили живот којем су сви завидели, те је и
Париз и двор брујао само о томе браку, о срећи господина де Бомона,
а изнад свега о савршеном, честитом, љупком и побожном животу
његове жене, коју су, по прихваћеном обичају, неки још вазда звали
госпођом Империјом; није она више била ни поносита ни оштра као
мач, него са одликама и врлинама ваљане жене, да би се на њу могла
угледати која краљица.
Црква ју је волела због велике побожности њене, јер никад није
заборављала на бога, мада је, како је говорила, некад много терала
шегу са црквеним људима, опатима, владикама и кардиналима, који
су јој у крило лили свету воду и у постељи је потсећали на вечно
спасење.
Хвале што су се разносиле о тој дами навеле су краља да дође у
Бовоази, како би му било повода да види то чудо, па је он исказао
племићу милост и ноћивао је у Бомону, остао тамо три дана и ловио
краљевски лов са краљицом и са целим двором. Зна се да су се и он и
краљица, даме и двор задивили владању те лепотице, и она буде
проглашена за најуљуднију и најкраснију жену. Најпре краљ, затим
краљица и сви редом узеше честитати Ил-Адаму што је изабрао такву
жену. Скромност властелинкина створила је више него што би то
створио понос, те њу позиваше и на двор и свакуд, толико је
неодољива била њена великодушност, толико је силна била њена
жарка љубав према мужу. А зна се да су њене милине, покривене
копренама врлине, биле још и умиљатије.
Краљ даде своме некадањему посланику упражњено место
намесника у Ил-де-Франсу и у париском округу, и поклони му част
виконта од Бомона, тако да је постао управник целе провинције, и
постави га на висок положај на двору. Ну, тај боравак краљев зададе
рану у срце госпођи де Бомон, јер ју је неки пакосни завидник те
непомућене среће запитао, тобоже у шали, је ли јој Бомон приповедао
о својој првој љубави са госпођицом де Монморанси, којој су тада
биле двадесет и две године, а било јој је шеснаест година кад су се
они узели у Риму, и та га госпођица воли толико да је остала девојка,
неће да чује ни за какву удају и гине од очаја, не може да заборави
преотетог драгана и хоће да оде у манастир у Шелу. За свих шест
година, откад јој траје срећа, није госпођа Империја још никад чула
то име и по томе је разабрала да је муж силно воли. Ваља знати да је
то време протекло као један једини дан и обоје су мислили да су се
тек јуче узели, да им је свака ноћ била венчана ноћ, а кад је виконт у
каквом послу морао да оде од жене, био је тужан, гинуо кад је не гледа
очима, а исто тако и она за њим. Краљ, који је волео виконта, рекао
му је зато једног дана реч која му се као трн забола у срце: »Ти немаш
деце?« Нато одговори Бомон, као човек којему дирнуше прстом рану:
»Господару, мој брат их има; тако је наша лоза осигурана«. Ну, онда
се догодило да напречац умреше два братова сина, један на турниру,
где је пао са коња, а други од болести. Господин Ил-Адам није могао
да преболи та два покојника, него свиснуо, толико је волео своја два
сина. Тако су виконтија бомонска, прикупљена добра Карнел, Сен-
Мартен, Ноантел и госпоштије у околини придружене властелинству
Ил-Адам, суседним шумама, и млађи син постаде старешина у
породици. У то време госпођи је било четрдесет и пет година и још је
вазда могла да рађа децу; али, није никако зачињала. Кад је видела да
се угасила лоза Ил-Адама, понела се она да ће обновити лозу. Ну,
како јој за тих седам година што протекоше није никад било ни трага
порођају, помисли она, по суду неког мудрог лекара којега је позвала
из Париза, да јој нема трудноће зато јер су њих двоје свеједнако још
љубавници више него муж и жена и толика им је сласт у општењу да
се тиме спречава детету зачетак. Зато се она, добра женица, неко
време трудила да мирује као кока под петлом, јер лекар јој је био
предочио да се у природном стању животињама никад не изјаловљује
оплођивање, зато што се женке не служе никаквим умештинама,
мајсторијама, милотама, развратним блудом и небројеним
мајсторијама што их женске придешавају уз љубавни посао; и зато се,
мислила је, право и зову животиње; ну, она обећа да се неће више
играти са његовом коралном граном и заборавиће све сласти које је
била смислила.
Жалибоже, макар и мировала чедно као она Немица која је
својим мирним општењем скривила да ју је муж јахао још и кад је
била већ мртва, па сиромах барон отишао и замолио за тај случај
опроштајницу од папе, те папа издао онај чувени бреве у којем моли
даме у Франачкој да се помало мичу у послу, да се не би више догодио
такав грех, – није госпођа Ил-Адам никако могла да затрудни и
подала се великој тузи. Онда поче она већ да опажа како се Ил-Адам
понекад заноси у мисли, а кад је мислио да га нико не види, увребала
га је где плаче што му љубав није уродила плодом. Набрзо се њима
смешале сузе, јер све је у том красном браку било заједничко, па како
се нису растајали, морало је да једноме буде мисао иста што и
другоме. Кад би госпођа спазила дете којег сиромаха, гинула је од
бола и цео дан није могла да се опорави. Гледајући тај силни јад,
одреди Ил-Адам да се сва деца држе подаље од његове жене и
говорио јој је најслађим речима како се деца често одају злу; нато му
одговори она да би дете, рођено од њих који се толико љубе, било
најлепше на свету; он јој рече да би им синови могли помрети, исто
као и сиромаху брату његову, а она одговори да их не би пуштала од
своје сукње, као кокошка своје пилиће, и увек би јој били пред очима;
укратко, знала је да одговара на све.
Госпођа позове неку жену која је била сумњива због чаролија и
држало се да се бави тајним пословима, и она јој рече да је видела
како често жене које нису труднеле, покрај свег свог настојања да се
ваљано занесу у сласти, знају да затрудне на животињски начин, који
је најједноставнији. Сада се госпођа прихвати посла и поведе се за
животињама, али јој се ни од тога није надуо трбух, него остао чврст
и бео као мрамор. Она се врати к лекарској науци господе доктора из
Париза и пошље по неког чувеног лекара Арапа, који је тада био
дошао у Француску да објашњава неку нову науку. Еле, тај лекар,
васпитан у школи некога господина Авероеса, изрече њој свирепу
осуду: зато што је на своју лађу примала премного људи и одавала се
својим пустим вољама, док се бавила лепим љубавним занатом,
упропастила је заувек извесне гроздове на које је госпођа природа
повешала нека јајашца што их оплођују људи, па се из њих у заклону
легу малишани и одатле ће их излећи у порођају свака женка која има
дојке, што доказује постељица коју вуку нека деца.
То се доказивање учинило тако сисавачки глупим, лудим,
будаластим, у опреци са Светим писмом, где је углављено
величанство човека створеног на слику и прилику божју, и у
противности са установљеним системима, са здравим разумом и са
ваљаном науком, да су париски доктори збијали шале без броја. Лекар
Арап диже руке од тих учењака који нису марили за господина
Авероеса, учитеља његова. Лекари рекоше госпођи, која је била тајом
дошла у Париз, нека живи као и досад, јер она је и за свог љубавног
живота родила са кардиналом дубровачким лепу Теодору, а право да
рађају децу остаје женама све донде док им траје месечно прање, и
нека она што више настоји да затрудни.
То јој се мишљење учини тако мудрим да је умножила своје
победе, но то је значило да умножава своје поразе, јер је стицала само
цвеће без плодова. Уцвељена сиротица напише онда лист папи, који
ју је веома волео, и повери му своје јаде. Добри папа одговори јој
пријатном хомилијом, коју је написао сопственом руком, да се тамо
где се изјаловљује људско знање и све што је земаљско ваља обраћати
небесима и молити за милост божју. Онда она одлучи да са мужем
оде босонога богородици Радости, која је на гласу са своје помоћи у
таквој прилици, и заветова се да ће тамо саградити величанствену
катедралу, у захвалност за дете. Али, измрцварила се и искварила
лепе ноге своје, а није стекла ништа до прељуте туге, толике да јој је
испало неколико красних власи а неколико поседело.
Коначно, би лишена способности да рађа децу, а из слабина јој
се винуло неколико тешких дахова од којих јој је пожутело лице.
Било јој је тада четрдесет и девет година, а живела је у свом замку
Ил-Адаму, где је мршавила као губавац у болници. Очајавала је
јадница, тим више што је Ил-Адам био још вазда заљубљен и добар
њојзи као хлеб, а она се изневерила својој дужности, јер су је некад
прејако изгњечили мушкарци, и сада је она, по својим презривим
речима, пуки котлић да се у њему кухају кобасице.
– Ах! – рећи ће једне вечери, кад су јој мисли мориле срце, –
успркос цркви, успркос краљу, успркос свему, госпођа Ил-Адам
вазда је неваљала Империја.
И заиста, обузимало ју је љуто беснило док је гледала
здравцатог племића који има све што жели, велика имања, краљеву
милост, љубав којој нема равне, жену да јој нема једнаке, сласти
каквих не би стекао ни од које друге, а невоља га стигла у оном што
је најдраже старешини одличне породице, тојест у породу. У тим
мислима желела је да јој је умрети, кад смисли каква је он племенита
рода и висок према њој и колико она изневерава својој дужности да
му рађа децу, а и не може више да му их рађа. Сакрила је своје болове
на дну срца и смислила жртву достојну велике љубави њене. Да
изврши тај јуначки наум, чинила се још заљубљенијом, стала да се до
крајности стара о својим лепотама и послужила се вештим рецептима
да одржи своју појаву, која је била необично сјајна.
У то време господин де Монморанси био је победио кћерин
отпор против удаје, па се много говорило да ће она поћи за некога
господина де Шатијона. Госпођа Империја, која је на три миље била
суседа Монморансију, пошље једног дана мужа у шуму на лов и
похрли у замак где је тада живела госпођица де Монморанси.
Дошавши к живици, пошета се онуд а једном слузи рече нека јави
госпођици да једна дама има да јој саопшти веома хитну вест, па нека
дође да је саслуша. Сва збуњена слузиним речима о лепоти, милоти и
пратњи непознате даме, отрчи госпођица де Монморанси брже у врт
и састаде се са својом супарницом, коју није познавала.
 – Мила моја, – рече јој сиротица жена, плачући кад је видела
како је лепа, – ја знам како вас приморавају да се удате за господина
де Шатијона, премда ви волите господина Ил-Адама; уздајте се у
пророчанство што вам ја казујем сада, да ће се још пре него што
опадне лишће ослободити своје старе жене онај којега сте ви љубили
а изневерио вам се једино услед замки у које би био запао и анђео.
Тако ће бити овенчана ваша постојана љубав. Ојуначите се, дакле, и
одбите удају што вам се снује, па ћете се науживати онога кога
волите. Задајте ми веру да ћете силно волети Ил-Адама, који је
најљупкији од свих људи, да му нећете никад задавати јада и да ћете
му рећи нека вам открије све љубавне тајне што их је смислила
госпођа Империја, јер кад се будете служили њима ви који сте млади,
лако ћете му у памети збрисати спомен о њој.
Госпођица де Монморанси зачуди се толико да није знала
ништа да одговори, него је пустила да оде та краљица лепоте и држала
је њу за вилу, све док јој није рекао неки радник да је та вила госпођа
Ил-Адам. Премда је тај случај био неразјашњив, рече госпођица де
Монморанси оцу да ће на брачну понуду одговорити тек после јесени,
толико је прирођено љубави да се привија уз наду, уза све незграпно
грумење што јој та лажна и љупка другарица даје да гута као медене
колаче.
За оног месеца кад се беру виногради није госпођа Империја
пуштала да јој одлази Ил-Адам, служила се најпламенијим сластима
својим, те бисте мислили, жели да га упропасти, а њему се чинило да
је сваке ноћи са неком новом женом. Кад се пробуде, добра би га
женица молила нека упамти ту љубавну сласт, проуживану у
потпуном савршенству. Онда би му говорила, да до дна докучи шта
је пријатељу на срцу:
– Бедни Ил-Адаме, нисмо паметно урадили, кад си се ти, младић
који је био ушао у двадесеттрећу годину, венчао са старицом која се
хватала четрдесете године.
Он је одговарао да је толико срећан, те му има завидника без
броја, да њој у тим годинама нема равне међу госпођицама, а ако икад
остари она, волеће он њене боре, и мисли да ће и у гробу бити она
лепа и њен костур љубак.
На те одговоре ударале су јој сузе на очи, и једног му јутра
одговори да је госпођица де Монморанси заиста лепа и веома верна.
Та реч наведе Ил-Адама на одговор да га дира у живац, јер га сећа на
једину кривицу што је починио за живота, кад је погазио реч првој
својој љуби, а она му је у срцу затрла љубав за њу. На те искрене речи
зграби га она и привије чврсто уза се, сва ганута тим поштеним
одговором где би многи узели да вређају.
– Драги пријатељу, – рече му, – ево већ неколико дана стеже ми
се срце које ми још од младих година прети смрћу, како ми је
потврдио и Арап лекар. Ако умрем, желим да ми се свето закунеш
витешком заклетвом да ћеш госпођицу де Монморанси узети за жену.
Толико сам сигурна да ћу умрети, да своје имање остављам твоме
дому под условом да њу узмеш.
Кад је то чуо Ил-Адам, пребледе и изнеможе од пуке мисли да
ће се растати заувек од своје добре жене.
– Јест, драго благо моје љубави, – рече она, – мене је покарао
бог онде где сам грешила, јер велике сласти, које ја осећам, шире ми
срце и стегле су ми, како вели арапски лекар, крвне судове, и они ће
ми једног жарког дана прснути; ну, ја сам се и увек молила богу да ме
овако отргне из живота у годинама у којима сам сада, јер нећу да
гледам како ми је време упропастило лепоту.
Та велика и племенита дама видела је онда колико је љубљена.
Ево како је стекла највећу љубавну жртву што се икад принела на овој
земљи. Она је једина знала колике су милине у насладама, помамама
и облизотинама у брачној постељи, које су биле толике да би јадник
Ил-Адам волио умрети него да му се ускрате љубавне сласти којима
га она заслађује. Кад му је признала да ће јој у љубавном бесновању
пући срце, баци јој се каваљер пред колена и рече јој да никад неће
тежити да је љуби, само да је очува, него ће живети срећан што је
види и осећа уза се, задовољиће се да јој љуби капу на глави и да јој
се окрзава о сукње. Она бризне у сузе и одговори му да волије умрети
него да изгуби и један једини пупољак са ружиног стабла његова,
погинуће она како је и живела. јер, на срећу своју, зна шта јој ваља
урадити да је мушкарац обљуби, кад је год воља њу, а не треба ни реч
да му рекне.
Овде је време да се напомене како је од реченог кардинала
дубровачког имала драгоцен поклон који је тај разузданик укратко
звао »in articulo mortis «. Опростите те три латинске речи које потичу
од кардинала. Била је то бочица од танка стакла, рађена у Млецима,
толика колико боб, и у њој тако љут отров да те одмах, чим згризеш
бочицу, погађа смрт без икаквог бола, а кажу да је тај отровни
напитак био од сињоре Тофане, чувене тровачице у граду Риму. То
стакаоце било јој је под рубом на прстену, са неколико златних
плочица заштићено да се не би ни о што размрскало. Неколико пута
је сиротица Империја турала стакаоце у уста и није могла да се одлучи
и да га згризе, толико јој је пријао долазак оног часа који је држала за
последњи. Пријало јој је сада да јој се у памети ређају још сва
миловања, пре него што ће загристи у стакло, и онда рече себи да ће
смрскати отровну бочицу, кад буде осећала најсавршенију сласт.

Јадница се растала са животом у ноћи првога дана у месецу

октобру. И онда захори велика вика по шумама и облацима, као да су
се узвикали амори: Умрла је велика вила! налик на паганске богове,
који су о доласку Спаситеља света побегли на небеса, говорећи: Умро
је велики Пан! Ту реч чули су неки бродари на Евбејском Мору и
очувао нам је један црквени отац.
 Госпођу Империју ни смрт није порушила, толико се бог старао
да створи један беспрекоран узор женски. Била јој је, кажу,
величанствена боја у лицу, од суседства пламених крила сласти, која
је плакала и лежала уз њу. Муж ју је жалио на неисказан начин, није
ни слутио како је она умрла зато да га ослободи од жене нероткиње,
јер лекар који ју је балзамирао није му ни речи рекао о узроку њене
смрти. То добро дело открило се шест година после женидбе
господинове са госпођицом де Монморанси, кад му је та лудица
приповедала о посети госпође Империје. Сиромах племић је отад
таворио тужне дане и није могао да се отресе спомена о љубавним
сластима, какве му та лудица није знала да понови; и тако се доказује
да је истина што се тада говорило: да та жена не умире никад у срцу
у којем је владала.
То нас учи да врлине добро знају само они који су искусили
порок, јер и међу најчеститијим женама има их мало које би овако
прекинуле свој живот, макар на колику висину у религији да их
уздижете.
 ПОГОВОР

Хај, мала лудице, ти којој је посао да веселиш дом, ти си се, ма

колико ти се непрестано бранило, поваљала по каљузи туге где си
ухватила Берту и враћаш се разбарушене косе, као девојка коју је
силовала харамијска чета! Камо твоје златне придеваче са
прапорцима, твоји филигрански цветови са фантастичним
арабескама? Где ти остаде твоја лудачка капа, искићена
скупоценим врпцама, која вреди ваган бисера? Зашто погубним
сузама мутиш црне очи, тако веселе кад у њима севне досетка које
приче, да ти и папе опраштају твоје речи у засенку твога смеха,
осећају како им захваташ душу белокошћу својих зуба, срце им кида
фина румен твога језика, па би дали папучу своју за сто осмеха који
су ти обојили усне руменилом добре крви? Насмејана девојко, ако
хоћеш да вазда останеш свежа и млада, не плачи никад више.
Смишљај да јашеш муве без узда, да лепим облацима зауздаваш своје
камелеонске химере, да живу збиљу преображаваш у ликове
заоденуте дугом, покривене пурпурним сновима, набодене на плава
крила са љагама. Тела ми и крви, кадионице ми и печата књиге и мача,
траља и злата, гласа и боје, ако се ти вратиш међу те оклепине од
елегија где ушкопљеници скупљају гадуре за блесаве султане, кунем
те и проклињем те, одредићу ти пост од миловања и љубави, па ћу
ти...
Трес! Ево ње где јаше на зраку сунчаном у друштву са десет
прича које праште као метеори из ваздуха! Поиграва у њиховим
призмама, а хрли тако хитро, тако високо, тако смело, тако против
смисла, против правца, против свега, да ти је одавно морало
познавати перо, ако би да кренеш за њеним сиренским репом са
сребрним рутама. Тако ми бога, дојурила је као сто ђачића у живицу
пуну купина, кад лете са вечерња. До врага учитељ! Десетина се
завршила. До беса посао! К мени другови!

К Р А Ј.
Скен: Cyrano & zmilosavljevic
Обрада: