Jedan od tipičnih američkih gradić Cypress Hill.

Julia Shane je živjela sa svojom

kćerkom, Lily, a Irene.
Dvije djevojčice, odvojene po osobnost. Lily je lijepa, atraktivna žena, želi neovisnost,
pravednost, bez prepreka udoban život. Irene skromna, jednostavna, duboko religiozna, koja
pomaže imigrantima koji su financijski slabi.
Dvije žene očito su izabrali drugačiji put života, ali nakon smrti svoje majke sudbinu ih
spoji u vidu visokog, plavog ukrajinskog radnika, Krylenka.
Irene ga odavno potajno voli, a Lilin interes za njega definitivno dovede sestre do svađe.
Bromfield, ovaj put priča priču o tri žene: život majke i dvije kćeri, a preko njih o dvorcu,
i gradu.
Knjigu posvećujem svojoj majci koja je morala lično poznavati Heti Toliver.

Pisac
 „Život naše dece je težak. Nije onako jednostavan kao naš. Njihovi dedovi su bili pioniri,
te i u njima teče ta ista krv, ali ona više nemaju granice pred sobom. Ona stoje ...ta naša deca...
leđima okrenuta ka grubo iskrčenom Srednjem zapadu, a licem ka Istoku i Evropi. I ne pripadaju
ni jednom ni drugom. Gube se između ta dva kraja."
„Svaki se od nas razlikuje od ostalih. Ni dva najsličnija čoveka nisu isto, i niko, u stvari,
ne poznaje nikoga. U svakom postoji nešto skriveno od ostalih, nešto zakopano u najdubljem
delu duše. Nijedan muž ne poznaje svoju ženu, i nijedna žena svog muža. Uvek postoji nešto u
duši što ostaje van našeg domašaja, nedirnuto, tajanstveno, nepojamno, jer ni mi sami ne znamo
šta je to. Ponekad je to nešto sramno, a ponekad toliko nežno, toliko dragoceno da se ne može
otkriti. Otkrivanje toga je nemoguće, i pored najbolje volje".
 1
Ako možete da zamislite jedan mali park sav usplamteo od ranog letnjeg cveća, i pun
ljudi i žena u odelima po modi iz poslednjih godina prošlog veka – ako ste u stanju da zamislite
takav park smešten usred pakla od vatre, čelika i dima, onda i nije potrebno opisivati kako je
Brdo čempresa izgledalo jedno popodne, prilikom zabave u čast guvernera. Bila je to poveća
bašta, sasvim dostojna imena „park", ograđena visokom živom ogradom, u kojoj su ponegde bile
usečene male niše, ukrašene po jednom belom statuom kakvim originalnim radom ili kopijom.
Bila je tu i Sidnoska Venera (naravno njena kopija), a i Apolon Belvederski, omiljeni ukras
takvih strogo uređenih bašta, kao i Samotračka pobeda, koja je, kako je izgledalo, jurila napred
da se vine nad oblak dima iz obližnjih visokih peći.
Ograda je na nekim mestima pokazivala znake smrti. Ponegde je zelenilo bilo povenulo,
a ponegde ga uopšte i nije bilo, te se video sam zid smršenog suvog šiblja. Na tim se mestima,
gde je smrt dotakla pregradu, mogao baciti pogled u okolni predeo sav ispunjen hučnim
topionicama, zgradama čeličane i spletom svetlucavih koloseka, načičkanih pravom zbrkom
semafora i svetlosnih signala koje bi magija noći pretvorila u vence dragulja – smaragde, rubine,
tirkize i opale, blistave u gustoj pomrčini. Ali mrak još nije bio pao, te niko od zvanica nije
provirivao kroz te otvore na živoj ogradi, jer se preko dana iza tih zidova bašte pružala samo
krajnja rugoba.
Mali park se spuštao na sve strane od velike kuće od opeka, koja je pokazivala čudan spoj
džordžijanskog i gotskog stila. Kuća je bila velika i četvrtasta, obložena belim kamenom, čime se
jedino ispoljavao uticaj džordžijanskog stila. Krov je bio podignut na pola tuceta oštro zašiljenih
zabata, dok su prozori bili visoki i šiljati kao na kakvoj parohiji, a dimnjaci od belog kamena
izvijeni gotski kitnjasto. A uza sve to je puzalo mnoštvo puzavica – divlja loza, bršljan i glicinija
– što je onu grotesknu kombinaciju stilova povezivalo u harmoničnu celinu, obeleženu izgledom
starine, neobičnom kad se uzme da se kuća dizala usred naselja koje je nepunih sto godina ranije
bilo prava besputna divljina.
I puzavice, kao i živa ograda su bile nekada mnogo zelenije, bujnije. Lišća ponegde
uopšte nije bilo, a na ostalim mestima, mada je reč o ranom letu, bilo je bolešljivo i jadno,
okruženo ogolelim stabljikama, očajno pripijenim uz izbledele opeke.
Ali bašta je ipak, sve u svemu, bila u punoj snazi. Duž pošljunčenih staza koje su vodile u
šumarak, dizale su se crvenkastoljubičaste, plameno-purpurne i žute glave perunika, a božuri su
se upravo u vreme prskan ja iz čvrstih zelenih pupoljaka u velike ružičaste i bele cvetove,
preturali na popločano čistilište. Iz vlati mlade trave u podnožju jednog uzletelog Erosa (od
livenog gvožđa obojenog belo), koji je u jednoj ruci nosio kariku i tako služio kao stub za
vezivanje, izvirivale su bele ljubičice, koje je baba Đulija Šein donela iz Engleske. Ali je
glicinija, ipak, od svega bila najsjajniji ukras. Njeni su se mlazevi plavoljubičastog, belog i
purpurnog cveća, kao voda iz napuklog nasipa, slivali granama visoko u krošnji starog osušenog
hrasta, koji se sumorno dizao nad konjušnicom. A još se više tih cvetnih bujica u neredu slivalo
sa crnog gvozdenog trema. Videle su se čak i sa vrhova šiljatih čempresa po kojima je kuća
dobila ime.
Ali to, u stvari, nisu bili pravi čempresi, jer pravi čempresi ne bi mogli da prežive oštar
severac. Bili su to kedrovi, ali su njihovi visoki, crno-zeleni šiljci, koji su se setno njihali na
najmanji dašak vetra, ličili na čemprese kao brat bratu. Džon Šein ih je, možda zato što je ta reč
budila u njemu uspomene iz nekakvog njegovog tajnog sveta, uvek nazivao čempresima, te im je
to ime i ostalo. Niko nije doznao zašto je on kuću i baštu nazvao Brdo čempresa i zašto je
čempres toliko voleo da je tako nazvao kedrove, kad mu je priroda uskratila ono što je želeo.
Varoš je to prosto primila kao još jedan znak njegove ćudljivosti. Bila je navikla na takve ludosti,
pa je to nije dugo uznemiravalo. A u to vreme je od smrti Džona Šeina već prošlo više od deset
godina, pa je ta stvar izgubila svaku važnost.
Glicinija se plela i po gvozdenoj verandi nad glavom Džonove udovice Đulije Šein, koja
je, naslonjena na štap od abonovine, ukrašen srmom, prelazila pogledom po bleštavoj bašti i po
gostima koji su se kretali između starog drveća, ljudima obučenim u tamna odela i ženama u
šarenom muslinu ili lanenom platnu jarkih boja. Bila je to visoka mršava žena, pomalo kukastog
nosa, zbog čega je njen hitar pogled izgledao orlovski, smeo, čak pomalo i nemilosrdan, surov.
Lepa, svakako, nije bila, a i negovana koža bila je već ispresecana mnoštvom sitnih bora, tankih
kao paučina, ali je nedostatak lepote nadoknađivala dostojanstvenost i impozantnost. I ona se,
kao žene koje su pripadale jednoj generaciji pre njene, nije trudila da održi mladalački izgled.
Bila je obučena kao stara žena, mada nije odavno prešla srednje godine. Nosila je crn i ljubičast
ogrtač od najskuplje tkanine – znak žaljenja za mužem koji je bio mrtav već deset godina, i to za
mužem čija joj smrt nije mogla naneti bol, i koji joj je morao ostati u takvoj uspomeni da joj
sećanje na njega nije moglo naterali ni najslabije rumenilo zadovoljstva u obraze bele kao
slonovača. Ali su joj crna i ljubičasta boja davale dostojanstvenost i neku setnu lepotu. Na
mršavim prstima je nosila prstenje sa uglavljenim ametistima i brilijantima, dok joj je oko vrata
bila ogrlica sa ametistima uglavljenim u ležištima od starog španskog srebra. Ogrlica je dvaput
omotavala mršav vrat i visila sve do kolena.
Na verandi je stajala celo poslepodne, malo povučena od gostiju, jer je znala da se
ljubičasta boja ogrtača i mutno bledoplavičasto-crveno presijavanje ametista odlično slaže sa
nemirno isprepletanom glicinijom. Ipak nije uzalud bila žena Džona Šeina. Ljudi su govorili da
je naučio ženu da se uvek brižljivo doteruje jer je želeo da sve oko njega bude besprekornog
ukusa. A govorili su i da ramlje ne zato što je slučajno pala na dugim uglačnim stepenicama,
nego zato što ju je on, u jednom luđačkom nastupu besa, bacio tako da je s vrha stepenica sletela
do podnožja.
Ona je sa svoje osmatračnice prelazila po bašti pogledom sjajnih plavih očiju i
prepoznavala goste – one koji su joj bili dragi, one prema čijem je prisustvu bila potpuno
ravnodušna i one koje je iz političkih obzira bila prinuđena da pozove. Oko većine je plela gorke
prezrive misli, koje su joj se neprestano vrtele po umornom mozgu.
Izgleda da ju je od svih grupa najviše zanimala jedna koja je stajala uz živu ogradu, s
dalje strane malog paviljona, jer je te zvanice posmatrala s osmehom koji je pokazivao jasne
znakove podrugljivosti. Jasno se videla crna svila koju je nosila njena nećaka Heti Toliver, i
šareni muslin Hetine ćerke Elen, koja je ljutito stajala po strani i s dubokim prezrenjem gledala
kako njena majka razgovara sa sudijom Vajsmanom. Njena majka je neprestano brbljala, trudeći
se iz sve snage da očara sudiju, debelog, znojnog istočnjaka, sina jednog doseljenog bečkog
Jevrejina. Ali su napori Heti Toliver, vrlo ozbiljne, čestite i neposredne žene, bili sasvim
prozirni, jer u njoj nije bilo ni traga od lukavosti, od sposobnosti pretvaranja. Trudila se da
stekne Vajsmanovu naklonost zato što je ovaj bio vrlo uticajna ličnost u političkom životu toga
okruga. On je svojom partijom vladao bez pogovora, a muž Heti Toliver je bio kandidat za jedno
mesto u opštini. I možda je Đulija Šein, puna ovosvetske mudrosti, zapazila ovu naivnost i
komičnost toga grubog, upadljivog udvaranja, tamo na drugoj strani paviljona.
A bilo je neopisive komičnosti i u besnom stavu ćerke, u onom odstojanju na kojem se
držala i intenzivnosti njenog izraza. Bilo je to vrlo nevaljalo dete od šesnaest godina, svojeglavo,
razmaženo, divlje, ali je nema sumnje na klaviru svirala odlično, zaista izvanredno.
 2
Đulija Šein najednom šmrknu onako u svom zaklonu od glicinije kao da joj je vetar,
usred prijatnog mirisa cveća, doneo oštar vonj debelog oznojenog sudije. On je bio pozvan iz
političkih razloga, jer je guverner želeo da on bude prisutan, te je za nju bio, postao, uljez koji se
baškario u malom parku.
Malo dalje odatle, do praznih štenara, druga grupa, sva prekrivena spletovima loze,
okupila se oko jednog stola sa ružičastim sladoledom i ružičastim i belim kolačima. Oko velike
srebrne posude s punčom okupilo se desetak ljudi i pilo, pilo, pilo, kao da je mali park krčma, a
mali sto nekakav svakodnevni restorančić. Đulija Šein za trenutak zadrža pogled na tim ljudima,
i tanke nozdrve joj zadrhtaše. Njene se usne uobličiše, i ona izgovori jednu reč tako glasno da su
tri njoj sasvim nepoznate žene, koje su stajale upravo ispod verande, čule i proširile priču da
Đulija Šein razgovara sama sa sobom. Rekla je „Prasad!"Po drugim delovima bašte izdizali su se
jarki suncobrani razbrbljanih žena, u malim skupovima, kao gljive kad se neočekivano pojave u
zelenilu prostrane ledine. Guvernera nigde nije bilo, a ni Lili i Irene, dveju ćerki Đulije Šein,
Gosti su počeli da se razilaze. Iza ugla stare kuće pojaviše se nečije viktorijanske kočije
sa kočijašem na visokom sedištu. Jedna debela udovica, obučena u purpur i sa zlatnim lancem
oko vrata, načini poklon, a pored nje se i neki sićušni mladić, u vrlo tesnom kaputu i
polucilindru, osmehnu učtivo – vrlo učtivo – gđa Herison i njen sin Vili, pripadnici vrlo ugledne
porodice koja je bila sopstvenik tvornice.
Đulija Šein se lako nakloni, pa se još teže nasloni na svoj štap od abonovine. Zatim se
pojaviše još jedne kočije, visoke dvokolice, na koje se popeše okružni računovođa i njegova žena
... sitni ljudi koji pre toga nikada nisu kročili kroz gvozdenu kapiju Brda čempresa. Debela
bucmasta žena stade se preterano klanjati, ne prestajući da silovito hladi lepezom svoje crveno
lice, sve dok ne opazi da su njeni kitnjasti pokloni upućeni leđima Đulije Šein, koju je iznenada
zainteresovalo svetlucavo prstenje na koščatim prstima. Osmeh se sledi na gospođinom licu, a
usne joj se prikupiše da s divljom žestinom osećanja izgovore: „Snob!" A bes joj se još pojača na
protest njenog muža nešto razveseljenog pićem, te već trenutak docnije izgovori jedan mnogo
grublji i snažniji izraz. „Stara drolja!" reče ona glasno. Te dve kočije se uputiše dugom alejom
između redova norveških jela, koje su venule, prema kapiji gde je Heneri, crni sluga, stajao na
straži.
3
Napolju je, s licima pritisnutim uz šipke na ogradi, stajalo dvadesetak doseljenika koji su
stanovali u barakama tvorničkih radnika na obližnjim utrinama. U toj maloj grupi bilo je i
dvanaestak žena ogrnutih maramama i u bezbroj donjih sukanja, a pored njih i tri-četiri deteta, i
isto toliko poluodraslih dečaka, koji su još uvek bili za godinu-dve suviše mladi da bi
Herisonovim tvornicama mogli biti od neke koristi. Oni su se gurali oko lepe kapije, trudeći se
da bace pogled na baštu jarkih boja, oživljenu prilikama žena i ljudi koji su vladali i čitavim
mestom i Utrinama, pa i samim životima i sudbinama te male gomile doseljenika. Neko detence
zavrišta od vrućine, a jedan dečak, već čitav čovek, s gužvom plave kose iznad čela, pijunu kroz
šipke.
Kad se kočije približiše, crni Heneri se ukruti, i uz pokrete čoveka koji otvara kapiju na
Bakingemskoj palati, viknu onoj gomili napolju: – Pazite, hej! Eno dolaze kočije!
Zatim, uz bučni zveket i naglo popuštanje zavora, otvori krila kapije te gđa Herison i njen
sin Vilijem projuriše. Kopita razigranih konja zabubnjaše po kaldrmi. Majka nije nikoga
primetila, ali su usko prorezane oči njenog sina ocenile onu grupu dečaka, čak i dečicu, kao
buduće radnike u tvornicama. Ta doseljenička deca vrlo brzo rastu, ali ipak ne toliko brzo da bi
mogla zadovoljiti potrebe topionica koje su se naglo razmnožavale; osim toga, toliko ih umire
pre no što stignu do zrelog doba.
Kad kočije skrenuše u tesnu ulicu Helsted, gđa Herison se naže napred tako da joj se na
pozamašnim grudima zlatni lanac zanjihao kao klatno, pa baci pogled po bednim kućama,
dvorištima bez najmanje zelenila i oronuloj železničkoj stanici, koja se dizala na svega sto jardi
od kapije na imanju Šeinovih.
– Čudno da se Đulija Šein ne odseli iz onog prljavog kraja – reče ona. – Osećanja su lepa
stvar, ali treba i za pojas zadenuti. Ovaj dim i gar joj čak ubijaju cveće. Nije ove godine ni upola
tako lepo kao prošle.
Njen sin Vilijem slegnu svojim uskim kosim ramenima.
– Zemljište je vredno zlata koliko je teško – reče on. – Tri železničke pruge, a to mesto
jedino prazno. Može za njega tražiti šta god hoće.
U krčmi na uglu automatski klavir je rasipao nekakve plehane zvukove, i zbrkani odlomci
„Plavog Dunava", ispljusnuti s toplim vazduhom na ulicu kroz vrata koja su se otvarala
guranjem, prekinuše za trenutak dalji razgovor.
Okružni računovođa, sa ženom, proveze se kroz kapiju vrlo nesigurno, jer je okružni
računovođa suviše popio, pa nije bio u stanju da shvati da se konji, kad ih čovek tera ukrštenim
uzdama, nekako ne kreću po utvrđenim propisima. Najzad mu uzde uze njegova žena, crvena
kao paprika, i glasno opsova.
– Što li se ona tamo tako nadula, bože moj – govorila je ona. – Čime ima da se ponosi, da
mi je znati? Bolje bi bilo, mislim, da crveni na sve ono što se zbilo u toj gnusnoj kućerini. A
susedi joj sami doseljenički dronjci!
Ona osinu konje po leđima, te jurnu i u pobedonosnom galopu prestiže viktorijanske
kočije gđe Herison i njenog sina Vilijema.
A Heneri zatvori gvozdena krila kapije uz vrlo bučan, svečani zveket, te se mudra
staračka lica doseljeničkih žena ponovo prilepiše uz prečage. Neko iz gomile – onaj krupni
mladić sa gužvom žute kose, neki Ukrajinac zvani Stepan Krilenko – viknu nešto na ruskom
kada se krila kapije bučno sklopiše. Bio je to jezik nepoznat Heneriju, ali je on po pogledu
besnog plavog mladićevog oka shvatio da primedba nije bila prijateljska. Žene prekoriše mladića
pa počeše sa strahom šaputati između sebe, ali se mladić ne smiri. Kada trenutak docnije kroz
kapiju prolete u čezama sudija Vajsman, debeo, sav oznojan i sav pokriven dragim kamenjem,
momak viknu ruski: „Jevrejine! Gade jevrejski!"
Sudija Vajsman pogleda u mladića svojim izbuljenim očima, pa obrisa lice crveno i
sjajno kao da je od mahagonija, i promrmlja čoveku do sebe, advokatu Brigzu: – Ovi doseljenici
postaju sve drskiji ... Oni Herisonovi imaće u tvornicama muke s njima jednog dana... Trebalo bi
nekim zakonom sprečiti njihovo doseljavanje.
Sudija je besneo, ali ne zbog uzvika Stepana Krilenka, nego zato što su oči Đulije Šein
najednom obnevidele kada su čeze projurile oko ugla stare kuće. A mladićev uzvik je samo
privukao na sebe taj bes. Stara žena je sa one svoje osmatračnice, sa verande iskićene glicinijom,
posmatrala tu malu dramu koja se odigrala na ulazu u park, pa se zatim, kad se kapija ponovo
zalupila, povukla u sveže senke, još se pitajući gde li se to kriju Lili, Irena i guverner. Ali upravo
kada se smestila na jednu gvozdenu klupu, nadajući se da niko neće naići i uznemiravati je, do
ušiju joj dopre nečije jecanje. Dolazilo je iz unutrašnjosti kuće, iz biblioteke, od nekoga ko se
nalazio odmah iza velikog prozora. Tamo je, u uglu iza velikog globusa na srebrnom postolju,
Irena udarila u plač. Od upola prigušenih jecaja treslo se devojčino krhko telo. Njena haljina od
muslina, s plavim pojasom, bila je izgužvana i vlažna. Majka se naže nad nju, pa je postavi u
sedeći položaj na brokat sofe od ružinog drveta.
– De, de, Irena – reče stara žena. – Nije sada vreme plakanju. Biće vremena kad se ova
prokleta gomila bude razišla. Zašto plačeš? Šta je to s tobom od juče?
Devojčino jecanje oslabi, ali ona ne odgovori i ne diže glavu. Bila je krhka i plava,
krupnih plavih široko razmaknutih očiju. Gusta kosa bila joj je skupljena nisko na vratu. Imala je
lepa mala usta i prilično istaknut nos. Njena majka je sigurno ličila na nju pre no što je očvrsnula
u ciničnu staru ženu, pre no što se taj istureni nos pretvorio u orlov kljun, a lepa mala usta u
sadašnja podrugljiva, stisnutih usana. Majka je, zbunjena i nema, sedela ukočeno pored
rasplakane devojke, igrajući se za sve vreme niskom ametista optočenih španskim srebrom.
– Jesi li umorna? – zapita ona.
– Nisam.
– Pa šta ti je onda, Irena? Mora da postoji neki razlog. Devojke se ne ponašaju tako bez
razloga. Šta si učinila?
– Ništa! – jecala je devojka. – Ništa! Majka se, onako sedeći, malo uspravi i poče svojim
štapom od abonovine parati po ivicama ruža na skupocenom sagu. Najzad opet progovori jasnim
glasom.
– E onda treba da se pribereš i pođeš među ostale. Hoću da nađeš Lili i guvernera. Svi
odlaze pa bi njih dvoje trebalo da budu ovde. Kakve koristi od ovog prijema, koji je priređen radi
njega, ako on političarima okreće leđa? ... Hajde, sedi lepo! Okreni se da ti pričvrstim kosu.
Majka uredi devojci kosu sasvim pribrano i izgladi izgužvanu haljinu od muslina i pojas
od plave trake, pa joj obrisa uplakane oči i reče da ustane da bi je mogla ćelu osmotriti.
– Tako – reče ona istim zvonkim glasom – izgledaš sasvim dobro ... ne smeš biti takva ...
Ne smeš bežati iz bašte. Ja želim, Irena, da te pre no što umrem vidim udatu. A nikada se nećeš
udati ako se tako budeš krila od sveta ... Za Lili se ne brinem, ona će umeti da se brine o sebi.
Hajde, nađi ih i dovedi ovamo... reci im da sam naredila da odmah dođu.
4
Devojka bez reci izađe iz sobe u prostrano mračno predvorje, a odatle u baštu. Majčin
glas je bio stvoren za komandovanje. Retko se dešavalo da ko odbije da je posluša. Kad Irena
stiže na terasu, gosti su se vraćali prema kući u grupicama po dvoje-troje, a žene, u letnjim
haljinama sa vrlo tesnim strukovima, štitile su lice od junskog sunca malim suncobranima jarkih
boja. Gđa Milz, žena direktora gimnazije, gđica Berd, varoška bibliotekarka, gđa Smit, žena
metodističkog sveštenika, gđa Miriken, žena sreskog načelnika, gđica Eberkrombi, gđa ... A za
njima muževi i razni političari lutalice, koji su se u onom šumarku nad posudom punča ponašali
kao da su u krčmi. Punča sada više nije bilo, a istopili su se i poslednji ostaci ružičastog
sladoleda. Gosti su išli prema kući i sa svih ostalih strana bašte, a Irena se, prolazeći pored njih,
klanjala i na silu osmehivala, mada je od toga ponekad osećala gotovo fizički bol. Na jednom
mestu, usred rododendrona, ona naiđe na malu Bogorodicu od terakote, sa Isusom u naručju,
koju je njen otac doneo iz Sijene, pa se seti onoga što je naučila u manastirskoj školi koju je
pohađala, i zastade za trenutak da očita kratku molitvu.
Lili i guvernera nije našla u rododendronima. Zatim otrča do malog paviljona iza šetališta
s perunikom. Bio je prazan. A mali gaj, sav zelen od novog lišća neke naročite vinove loze,
takođe nije bio naseljen, sem senkama mračnih, visokih čempresa. Devojka je trčala sve dalje i
dalje, od jednog skrivenog mesta do drugog, sva uznemirena i preplašena, zapinjući i cepajući o
granje svoju muslinsku haljinu. Mali park sve se više praznio, i senke od sunca koje je zalazilo,
opružale su se po golim travnjacima. Preostala su još svega dva skrovita mesta, ali ih je Irena
izbegavala. Jedno je bilo grupa žbunova daleko dole, uza samu gvozdenu kapiju. Tamo se nije
usuđivala da pođe zbog one gomile doseljenika koji su zurili kroz prečage na kapiji. Tuda je,
ranije, toga popodneva tumarala u želji da bude sama, kad joj je neki krupan čupav mladić
doviknuo na vrlo rđavom engleskom jeziku: „Hej, ima kostiju... ljudskih kostiju u vašem
podrumu!"
Ne, nije se usuđivala da se još jednom izloži tom njegovom vikanju.
A drugo skrovište bilo je staro vrelo iza štala, sada sasvim napušteno i gotovo zatrpano
spletovima jedne cvetne puzavice. Tamo, pored tog vrela, postojala je sklonjena klupa. Devojka
dotrča sve do štala, zatim se, skupivši svu snagu da slaže majci ako se bude ukazala potreba,
okrete i žurno, osvrćući se, prođe kroz baštu ka verandi. Vrelu se nije usudila prići jer je znala da
bi tamo našla svoju sestru Lili i guvernera.
Kad Irena uđe u kuću, zateče majku kako u salonu sedi sama u sumraku. Gosti su već svi
bili otišli, te je pušila, što je sebi uvek uskraćivala, sve dok ne bi otišao i poslednji gost. Od
varošana je niko nikad nije video da puši. Moglo se pušiti u Bijaricu ili Monte Karlu, ali u Varoši
ne. Đulija Šein je pušila mirno i s izvesnom elegancijom, koja je iz tog čina uklanjala svaki trag
vulgarnosti. Sedela je u uglu velike sobe, pored jednog od visokih prozora koji su bili malo
otvoreni i tako puštali u sobu nalete raznih mirisa, čas perunika, čas glicinija, a čas opet
jorgovana. Ali bi se ponekad za trenutak uvukao i oštar miris gari ili gasa iz dalekih topionica. A
brilijanti i ametisti su svetlucali na njenim tankim prstima, u bledoj svetlosti sumraka. Bila je
ljuta, što se videlo po sigurnim znacima – po sevanju njenog sjajnog plavog oka i lakom
podrhtavanju njenih šaka sa vidljivim venama. Štap od abonovine ležao je pored nje, a ona
sedela sasvim nepomično, čak i kad je ušla Irena, nije se ni najmanje mrdnula ili promenila izraz
lica.
– Pa gde su? Jesi li ih našla?
Devojčine usne pobledeše, i ona odgovarajući zadrhta, s grozom svesna da laže majci:
– Nigde ih nema. Svuda sam ih tražila.
Majka se namršti. – Donesi mi kakvu pepeljaru, Irena, i ne laži me. Oni su u bašti. – Ona
prignječi žeravicu cigarete. – Taj čovek je budala. Uvredio je desetak vrlo uglednih ljudi koje
sam ovamo pozvala zbog njega. Meni nisu bili ni najmanje potrebni!
Dok je to govorila, ču se bat koraka kroz trem koji je vodio duž udaljenije strane salona, i
dve prilike, ocrtane na zamagljenom suncu, pojaviše se u prozorima idući ka vratima. Bili su to
Lili i guverner, taj iščezli par. On je išao za njom na izvesnom odstojanju kao da su se posvađali,
pa mu je ona zabranila da joj se obraća. Irena na njihov dolazak pođe prema vratima, ali je majka
zaustavi u tom bekstvu.
– Irena! Kuda? Čega se plašiš? Ako ne prestaneš s takvim ponašanjem, zabraniću ti da
odlaziš na misu. Ionako si već toliko pobožna da od toga ne može biti dobra.
Preplašena, devojka se ćutke vrati, pa, skrušena i pokorna kao obično, sede na sofu
sklonjenu u senku police nad kaminom na kojoj je bila slika Venecije, naslikana Ternerovom
rukom, jarkim, usplamtelim bojama. Kad ču Lilin glas, ona se trže i povuče natrag među jastuke,
kao da želi da se se sakrije. A u tom glasu nije bilo ničega što ju je moglo preplašiti. Bio je to,
naprotiv, tih topao glas, nehatan i privlačan – glas pun šarma, koji budi nežnost.
Lili je bila viša od svoje sestre i dve godine starija, ali je između njih postojala ogromna
razlika u ponašanju, koja nije imala nikakve veze sa razlikom u godinama. U Ireni se osećalo
nešto detinjasto i nerazvijeno. A Lili je bila žena, mlada žena, prava žena, visoka i lepa. Kosa joj
je bila boje meda sa bakarnim presijavanjem, a bila joj je, isto kao i Irenina, puštena nisko na lepi
vrat koji je nekako ukazivao na svojeglavost. Imala je onu prozirnu kožu koju slikari vole zbog
njenih zelenkastih tonova, dok su joj oči imale ljubičasti ton koji je ponekad na sve tlu izgledao
jasno plav. Ruke su joj bile pune ažurnih i bledožutih perunika koje je uz put nabrala idući od
onog vrela. I ona je nosila haljinu od muslina opasanu raskošnom plavom pantljikom. Pošto uđe,
ona blago položi cveće među kristalne i srebrne skupocenosti na stolu od ružinog drveta, pa
pozvoni da dozove mulatkinju Saru, ženu onog Henerija, stražara na kitnjastoj gvozdenoj kapiji.
5
Guverner je išao za njom, visok čovek četrdesetih godina, snažno građen, lepo razvijenih
grudi i širokih ramena. Kosa mu je bila crna i bujna, ošišana sasvim kratko, a glava lepog oblika.
Nosio je spuštene brkove koji su tada bili u modi. Bio je pojava koja je privlačila pažnju gomile,
i ponašanje koje je, onda kad ne bi bilo suviše pompezno ili snishodljivo, bilo vrlo prijatno. Ljudi
su govorili da ne vide zašto da jednoga dana ne postane i predsednik republike. Bio je oštrouman
kao svaki pravi političar, i čak, možda, dovoljno oštrouman da uvek ostane samo onaj koji druge
dovodi na položaj predsednika.
U njemu je sada ključao divlji, primitivan bes, koji je pretio da provali ograde
samosavlađivanja. Disao je silovito. Bio je to gnev čoveka koji je navikao da gospodari, a koji je
iznenada naišao na nekoga ko na njegovu silu ne daje ni prebijene pare.
– Gospođo – reče on – vaša ćerka odbija da se uda za mene.
Majka podiže svoj štap od abonovine pa ga postavi sasvim uspravno pored sebe,
naginjući se napred na njega. Za trenutak se lako osmehivala, gotovo u sebi, pomalo se
zabavljajući njegovim pompeznim govorom, i ne reče ništa sve dok mulatkinja, koja je bešumno
ušla, nije uzela cveće i opet izašla u prostrano predvorje. A onda se obrati Lili, koja je stajala
naslonjena na policu nad kaminom i malo se njihala, mirna i spokojna kao da je baš sve u
najlepšem redu.
– Je li to istina, Lili?
Devojka klimnu glavom i osmehnu se tako neznatno da se taj izraz lica jedva mogao
nazvati osmehom. Izgledalo je, nekako, da je taj osmeh čuvala u sebi sa ostalim svojim tajnama,
u nemogućnosti da ga podeli sa ljudima koji nisu mogli ništa znati o njegovom značenju.
– Stvar je vrlo ozbiljna, gospođo, budite uvereni – upade guverner. – Ja volim vašu ćerku.
A kaže da i ona voli mene – On pri tom postade još pompezniji, kao da se obraća kakvom zboru
birača. – Šta još treba reći? – On se iznenada obrati Lili: – Je li tako ili nije?
Devojka klimnu glavom. – Da, rekla sam ti to ... Ali da se udam za tebe neću... Ne
odbijam to zato što želim da budem gruba... Prosto ne mogu drukčije. Veruj mi da ne mogu.
Majka poče da vuče štapom po šarama na ćilimu, da ocrtava ivice okruglih latica
izbledelih ruža. Dok je govorila, nije dizala glavu. Samo je neprestano vukla štapom ... vukla ...
– Mora biti nekog razloga, Lili... ovo je prilika koju ne treba olako odbacivati... Ja bih
bila vrlo srećna da dođe do tog braka.
Prekide je šum zatvaranja vrata. Irena se izvukla u onaj trem koji je išao duž dalje strane
salona. Sve troje videše kako trči pored prozora u baštu kao da je neko goni. Majka opet nastavi
da vuče štapom po šarama ćilima. U sve gušćem mraku miris jorgovana je postajao sve jači.
Stojeći pored prozora, guverner se, najednom okrete. – Voleo bih, gospođo Šein, da s
vama porazgovaram nasamo, ako je moguće. Postoji nešto što vam moram reći... nešto
neprijatno, ali od ogromne važnosti, i za Lili i za mene. – On se nakašlja, i krv mu udari u lepo i
grubo lice. – Kao častan čovek, to vam moram reći.
Na te njegove poslednje reci, od Lili se ču slab smeh. Ona iznenada pognu glavu i
pogleda u stranu.
– Dobro bi bilo da nas Lili ostavi – dodade on gnevno.
Devojka se osmehnu i pogladi svoju sjajnu kosu. – Možete porazgovarati s majkom, ako
hoćete. Ali od toga vam neće biti nikakve koristi. To će sve samo još više otežati, a na kraju
krajeva, te stvari se tiču samo nas dvoje?
On najednom viknu na nju. – Molim vas izađite. Zar niste dovoljno zla naneli? Šta će
vam to demonsko ponašanje.
Devojka ne reče ništa, već samo mirno izađe i zatvori za sobom vrata, pa pođe preko
terase ka rododendronima, gde je znala da će naći Irenu. Mrak se već bio gotovo sasvim spustio,
te je odsjaj iz velikih peći za topljenje gvožđa, dole pod brdom, čitavo nebo bojio nekim
maglovitim, rumenim sjajem. Oštar pisak lokomotive nadjača postojanu tutnjavu valjaonica.
Kroz otvore na živoj ogradi koja je venula, već su se počeli pojavljivati svetlosni signali kao
spletovi dragulja. Vetar je promenio pravac, te je na Brdu čempresa nosio gar i dim. To je za
cveće značilo propast. Kad god bi tako vetar dunuo s juga, što se nije često dešavalo, gasovi bi
oprljili i uništili cvet.
Lili je kroz mnoštvo svitaca hitala jednom stazom ka rododendronima. Tamo nađe sestru
kako se strasno moli pred Bogorodicom od terakote. Lili kleče do nje, pa obuhvati rukama mladu
devojku i poče joj nežno govoriti, pritiskujući svoj vreli obraz o njen bledunjavi. Te večeri su
Irena i Lili večerale u svojim sobama. A Đulija Šein i guverner večerali su nasamo u trpezariji sa
popločanim zidovima, mračnoj prostoriji ukrašenoj reprodukcijama slika iz lova i osvetljenoj
visokim svećama u srebrnim svećnjacima. Služila ih je mulatkinja, koja je bešumno ulazila i
izlazila, sve dok joj nisu rekli da je slobodna i da ne treba da ulazi dok je ne pozovu. Zatim je
između guvernera i stare dame počeo dugi razgovor, koji je lepoga guvernera navodio da ljutito
poteže svoje brkove i da ponekad toliko podigne glas da se tresla čitava soba, na što bi ga Đulija
Šein pozivala da se obuzda. Govorio je uglavnom on, jer mu je ona ponekad upadala u reč, i to
samo da ubaci kakvo pitanje ili kakvu izvanredno oštroumnu primedbu.
On je zatim, pošto ustade odgurnuvši stolicu unazad, dugo koračao po sebi, a majka ćutke
čekala, pogleda prikovanog za mali pehar šartreza koji je na svetlosti već skoro sasvim dogorelih
sveca svetlucao bledozlatnim i bledo-zelenim odsjajima. Najzad se zavali na naslon stolice pa
mu se obrati.
– Znači vi, pre svega, mislite na svoju karijeru – poče ona. – To postavljate iznad svega
ostalog ... iznad svega?
Visoki guverner zastade za trenutak pa postoj a neko vreme, potpuno nepomičan, uz
drugu stranu stola, pravo preko puta nje. On ne odreče, ali mu lice pocrvene.
– Rekao sam da sam zaljubljen u Lili.
Stara žena se osmehnu na to njegovo izbegavanje direktnog odgovora, i u njenim plavim
očima zasvetluca za trenutak nešto lukavo. Njeno se usne izviše u vrlo fin, jedva primetan
osmeh, podrugljiv i ciničan. Nasuprot njegovom besu i izbuđenju, ona je bila mirna, hladna,
dostojanstvena kao kakvo ledeno brdo.
– Ja bih, u stvari – reče ona – trebalo da budem uvređena. Vi nemate nikakvog razloga da
se ljutite. – Pri tom je neprestano okretala svoje prstenje. Brilijanti i ametisti su upijali svetlost pa
je razbijali i rasipali u hiljade odlomaka. – A, osim toga – dodade ona tiho – ljubav može da bude
svašta ... Verujte mi, ja znam.
Ona polako odgurnu stolicu pa se podiže, odupirući se o štap od abonovine. – Ostaje nam
samo da čujemo šta Lili ima da kaže ... To je, na kraju krajeva, njena stvar.
Biblioteka je bila četvrtasta, visoka i tamna prostorija, sa zidovima prepunim knjigama i
sva kao pod vlašću portreta Džona Šeina u prirodnoj veličini, graditelja Brda čempresa, i prvog
čoveka u čitavom severoistočnom Ohaju. Slika je bila izrađena pedesetih godina, uskoro pošto je
došao u Varoš i deset godina pre no što se oženio Đulijom Mak Dugal. Na tamnom portretu
stajao je pored stola, dok mu je kraj nogu ležao beli irski lovački pas. Bio je to visok čovek,
mršav i žilav, a na sebi je imao pantalone golubije sive boje i dugi crni kaput koji je dopirao do
kolena. Na maloj glavi lepog oblika nosio je nešto nakrivljen, kao s lakim prezrenjem, cilinder
golubije sive boje. Imao je jarku skerletnu vratnu maramu ali se njena boja, usled premazivanja
lakom i uticajem mnogih godina, pretvorila u kestenjastocrvenu. Jedna mu je ruka visila niz telo,
a druga počivala na stolu, vitka, nervozna, prošarana plavim venama, ruka aristokrate. Ali je lice
ostavljalo najjači utisak.
Bilo je to lice čoveka u vlasti nekog zlog duha, lice i lepo i ružno, koje se, dok bi ga
gledali, neprestano preinačavalo, kao da je sama slika pred vašim očima nekako misteriozno
menjala karakter. Bilo je to mršavo lice, mrko i crveno od suviše mnogo pića, crvenih, čulnih
usana, pa ipak nekako čvrstih i surovih. Oči, čiji vas je pogled pratio po sobi, bile su krupne,
duboko smeštene i čudno, zagasito-plave kao staklo od kobalta prozračeno jakom svetlošću. Bio
je to portret pravoga gospodina, sposobnog dueliste, osećajnog čoveka, mučenog
temperamentom koji se graniči s mahnitošću – u jednom trenutku grozna slika, a već u sledećem
puna čari. Ali je iznad svega bila neshvatljiva.
U toj su sobi Đulija Šein i guverner ćutke čekali na Lili, koja siđe malo zatim na poziv
mulatkinje. Do njih prvo stiže šum njenih koraka niz duge stepenice, lakih gotovo skakutavih
koraka, a zatim se i ona najednom pojavi u otvorenim vratima, u crnom ogrtaču koji je ogrnula
preko penjoara. Sjajna joj je kosa bila nemarno skupljena, a oči su joj u tom trenutku bile plave,
ne ljubičaste. Držanje ležerno i pomalo podsmešljivo, što je neobično podsećalo na demonsku
podsmešljivost onog visokog čoveka sa tamnog portreta. Za trenutak je zastala na pragu, i
pogledala majku, koja je sedela ispod slike, i guvernera, koji je stajao sa šakama sklopljenim iza
leđa i gledao u nju, dok mu se snažni grudni koš uzbuđeno dizao i spuštao. Ona malo privi ogrtač
uz grlo pa stupi u sobu i tiho zatvori za sobom vrata.
– Sedi – reče joj majka napregnutim, bezbojnim glasom. – Čula sam sve ... Treba da o
svemu porazgovaramo, pa da večeras, jednom zauvek, donesemo odluku, ovakvu ili onakvu.
Devojka poslušno sede, a guverner joj priđe pa se zaustavi ispred nje.
– Lili – reče on, pa zastade kao da ne zna kako će dalje. – Lili... Meni se čini da ti i nisi
svesna šta se desilo. Mislim da ne razumeš.
Devojka se slabo osmehnu. – A ne... znam ja... Nisam ja dete ... pogotovu sada. – Za sve
vreme je oči držala zamišljeno oborene.
Majka se naže napred pa je prekide. – Nisam mogla da pretpostavim da će se to tako
završiti – reče ona. – Nadala sam se da će mi on biti zet. Znaš, Lili, treba dobro da porazmisliš o
njemu. Zar ga ne voliš?
Devojka se brzo okrete. – Volim ga... da ... Volim ga, i razmišljala sam o njemu ... Ne
treba da se bojiš skandala. Ne može do toga doći. Da ti nije sam rekao, ne bi osim nas dvoje niko
ništa znao o tome. Sve je to ostalo među nama. – Guverner ljutito povuče svoj brk, i pokuša da
nešto kaže, ali ga devojka spreči. – Znam... Znam – reče ona. – Bojiš se da bih mogla nekom
reći... Bojiš se da ću dobiti dete ... Ali i da dobijem svejedno.
– Ali zašto ... zašto? – poče njena majka.
– Ne umem da kažem zašto ... Ne znam ni sama. Znam samo da ne želim da se udam za
njega, da želim da ostanem neudata. – Neki prizvuk strasti oseti se za trenutak u njenom glasu. –
Zašto da ne bude po mome? Zašto me ne puštate da živim kako ja hoću? Imam svog novca.
Mogu da živim kako mi se prohte. To je moja stvar. U sobi se neko vreme nije čulo ništa osim
lupe iz tvornice, pravilne, hučne, monotone i uporne. Vetar je duvao s juga i donosio smrad gara
koji je gušio miris glicinija i perunika. Odjednom se ču krik, i guverner se, vrlo crven i lep u
svom tesno skrojenom kaputu, baci na kolena pred devojkom, obgrlivši je rukama oko pasa. A
devojka ostade u sedećem položaju, mirna, lica sasvim belog prema crnom ogrtaču.
– Molim te... molim te, Lili – viknu čovek. – Ostaviću sve ... Činiću sve što hoćeš. Biću
tvoj rob. – Govor mu postade nepovezan i zbrkan. Neprestano je ponavljao argumente koje je to
poslepodne navodio pored starog vrela. Dugo je govorio, dok je devojka sedela nepomična, kao
isklesana od mermera, i posmatrala ga s nekom radoznalošću, kao da je sve to ružan san, a ne
stvarnost. On najzad prestade, pa joj poljubi ruku i ponovo ustade. A stara žena, sedeći ispod
portreta, za sve vreme ništa ne reče. Ćutke je posmatrala mladi par, mudrim pogledom stisnutih
očiju.
Prva je progovorila Lili. – Sve je to uzalud ... Kako da ti to objasnim? Ne bih bila dobra
žena. Znam da ne bih, razumeš li, znam, zato što poznajem sebe. Volim te, čini mi se, ali ne više
nego samu sebe. Sve je to moja stvar. – U njenom glasu se oseti prizvuk tvrdoglavosti. – Pre dva
dana sam još i mogla poći za tebe. Ali sada ne mogu, zato što znam. Želela sam da znam,
razumeš li. – Najednom pogleda naviše na njega, uz čudan osmeh. – Zar bi ti bilo prijatno da
počnem uzimati ljubavnike sa ulice?
Na te reci se majka prvi put pomače na stolici. – Lili... Lili ... Kako možeš da govoriš
tako?
Devojka ustade pa postoja u stavu punom poštovanja. – Mislim da je time sve rečeno ...
Mogu li da odem? – Zatim se okrete guverneru. – Želiš li da me poljubiš ... Mislim da bi mi bilo
prijatno.
U čoveku se za trenutak vodila strašna borba između želje i dostojanstva. Tada je bilo van
svake sumnje da je strasno voli. Drhtao je. Lice mu je postalo skerletno. Najzad se, uz strahoviti
napor, najednom okrete od nje. Nije joj rekao čak ni zbogom.
– Eto vidite – reče njena majka – ja joj ne mogu ništa. U njoj ima suviše mnogo od
njenog oca. – U njen glas se uvuče prizvuk gorčine, neka tvrdoća pri sećanju na čoveka koji je
postojao još samo na sivom portretu iza nje. – Da je u pitanju Irena nastavi ona, pa samu sebe
prekide – ali šta mi pada na pamet? Otkuda bi to mogla biti Irena.
Lili mirno otvori vrata i nečujno izađe, pri čemu joj se crni ogrtač vukao po izglačanom
podu, i šum njenih koraka polako zamre dok se pela uza stepenice.
Henri u ponoć dotera kočije iz štale i guverner se pope u njih, pa ga je Đulija Šein sa
svoje verande, naslonjena na štap, gledala kako besno vozi dugačkim kolskim putem, sve do
gvozdene kapije, a zatim i dalje, ulicom oivičenom bednim stračarama i stambenim zgradama
doseljenika. Na uglu zveckava svirka klavira dolete kroz ona vrata koja su se otvarala guranjem,
iz krčme gde je gomila radnika iz čeličane, tek izašla sa noćne smene, u piću ugušila sećanje na
užarene peći.
Tako se dugo prijateljstvo guvernerovo sa starom kućom na Brdu čempresa iznenada
prekide.
Za sobom je ostavio tri žene. Od njih tri Lili je već spavala u svom velikom italijanskom
krevetu. U susednoj sobi je njena majka ležala budna i zurila u mrak, smišljajući kako da od
Irene sakrije tu stvar, jer je bilo nemoguće predvideti kakvu bi to reakciju izazvalo u devojci. To
bi je moglo, onako osetljivu i nervoznu, gurnuti na bilo koji od mnogih puteva histerije. I soba je
već posivela od svitanja kad Đulija Šein zaspa.
A Irena je takođe bila budna i molila Bogorodicu da joj podari snage da sačuva užasnu
tajnu. Zatvorila je oči, zagnjurila lice u jastuk, ali sve to nije moglo da ukloni sliku kako se
guverner kradom uvlači u sobu njene sestre Lili.
Postojalo je vreme u sećanju Lili, mada ne i Irene, koja je bila samo dve godine mlađa,
kada je prva transkontinentalna pruga pružala svoje čelične trake severnom ivicom Varoši i kada
je predeo oko Brda čempresa bio golo močvarno zemljište, pokriveno talasavim morem zelenila,
šašom i drugim barskim travama i paperjastim redom vrba duž krivudavog toka blatnog, lenjog
potoka zvanog Crna Raši ja. Tada je Brdo čempresa, bilo odvojeno od Varoši, mesto u okolini
kojem se prilazilo jedino putem koji je Džon Šein sagradio kroz močvare, od Varoši do velikog
uzvišenja, u stvari glečerske morene, gde je sagradio svoju neobičnu kuću. U taj kraj je došao
pedesetih godina neznano otkud, kao mlad čovek, u vreme kada je Varoš bila jedva nešto više od
dva nasumce sagrađena reda kuća od belog drveta i opeke. Bio je bogat za ondašnje pojmove, pa
je kupio veliki kompleks zemlje koji se pružao jednom stranom jedine ulice nizbrdo do močvara.
Njegova kupovina obuhvatila je i zemljište na kojem je po njegovim uputstvima, pred začuđenim
očima tamošnjih stanovnika, podignuta kuća nazvana Brdo čempresa.
Ciglari su odlazili na zapad preko bregova da za njega prave opeke u pećima na glinenim
obalama krivudavog potoka Crne Rašlje. A varoške drvodelje uvek su se vraćale s pravim
bajkama o čudima njegove kuće. Sa Istoka je doneto čudno drveće i žbunje, te je oko građevine
posađena bašta da je zaštiti od vrelog sunca te talasaste plodne zemlje Srednjeg zapada.
Postavljena je kapija od ferforžea i dograđene štale, pa se najzad Džon Šein vratio sa svog puta
preko bregova da se nastani u kući. Kuću je nazvao Brdo čempresa, ali su je meštani zvali svojim
imenom Šeinov zamak, pa joj je to ime ostalo među njima sve do kraja.
Nikada se nije razjasnilo ko je bio Džon Šein, i odakle je došao. Neki su govorili da je bio
Irac, što je lako moglo biti tačno. Drugi su bili potpuno sigurni da je Englez, zato što je gutao
reci na engleski način. A bilo je, čak, nekih koji su govorili da je čovek mrke puti mogao doći
samo iz Španije ili Italije, dok su neki bili ubeđeni da je njegova strast za putovanjima dolazila
usled neke neznane žice ciganske krvi. A sam Šein je u vezi s tim samo neodređeno govorio da
je živeo u Londonu, i da mu se tamo život učinio suviše kratak.
6
Nastanio se u kući na Brdu Čempresa da vodi život gospara, svetskog čoveka, cinika,
možda jedinog pravog gospodina u starinskom smislu te reci u čitavom tom severnom delu
Ohaja, zvanom Vestern Rizerv. U takvom jednom pograničnom naselju, gde je svaki čovek
radio, on se jedini nije ni pretvarao da radi, sem što je nadgledao farme. Imao je konje i pse, a
pošto u tom kraju nije bilo ni lova ni lovaca s kojima bi mogao izjahati, on je na zemljištu koje se
graničilo sa glavnom ulicom Varoši izdvojio prostrano polje na kojem bi jahao svakog dana,
uključujući i subotu, i izvodio opasne skokove na veliko čuđenje farmera i varošana koji bi se
skupljali oko polja da posmatraju njegovo čudno ponašanje.
Između ostalih, dolazio je i neki doseljenik iz Škotske i njegov zet Džekob Bar, koji su
zajedno posedovali prostrano zemljište zapadno od Šeinovog dobra. Gajili su konje za jahanje,
mada nisu bili sportisti. Bila je to čestita loza, dostojanstveni i vredni ljudi, imućni i vrlo cenjeni
u čitavom kraju kao ljudi koji su od divljine otrgli vrlo bogatu farmu. Mak Dugal je u čitavom
okrugu bio prvi pristalica ukidanja ropstva i osnovao prvu stanicu za tajno prebacivanje odbeglih
robova preko granice u Kanadu. Ta dvojica su ponekad dovodili konje na Šeinovo jahalište, pa ih
po Šeinovim uputstvima učili da skaču.
Kao vrhunac svega, pokret za ukidanje ropstva pretvorio se u građanski rat, te mu se sva
tri čoveka pridružiše, pri čemu Šein kao poručnik, jer je negde u svojoj misterioznoj predistoriji
potpuno ovladao vojničkim zanatom. Njegova dva prijatelja stupiše kao obični vojnici, pa se
zatim popeše do komandnog osoblja. Mak Dugal je poginuo u borbama u severoistočnoj
Virdžiniji. Džekob Bar se vratio s groznicom, a Šein je dobio kuglu u bedro.
Pošto se vratio iz rata kao pukovnik, on, umesto poginulog Mak Dugala, poče jahati sa
njegovom najmlađom ćerkom, devojkom od devetnaest godina. Ona je počela jahati s velikim
oduševljenjem, i bila je kao stvorena za jahačicu. Nije znala za strah; bez ikakvog oklevanja je
izvodila s njim najopasnije podvige, i držala se na najbešnjim konjima čvrsto i lako kao
amazonka. Nije bila lepa. Mnogo joj je bolje pristajao epitet dopadljiva. Bila je snažna, vitka,
puna energije, a crte lica su joj, mada krupne kao Mak Dugalove, bile jasno izrezane i lepe, u
širem smislu te reci.
Taj čudni par jahao je po jahalištu sve češće, sve do jednog dana kada je začuđeno
stanovništvo okruga doznalo da je Džon Šein, prvi gospodin u državi, odveo najmlađu Mak
Dugalovu ćerku na istok, preko bregova, i bez galame je načinio gospodaricom Šeinovog zamka.
A čulo se i da je svoju nevestu odveo u Evropu, i da je njegova domaćica, neka lepa, sredovečna
Irkinja, koja se nikad nije mešala sa svetom iz Varoši, otpuštena, čime se završilo govorkanje o
grešnom životu nad kojim se zgražao čitav okrug. Neki su od građana primećivali da je Đulija
Mak Dugal, izgleda, zamenila Irkinju.
Bračni par je u inostranstvu ostao dve godine, ali su za to vreme bili razdvojeni, jer je
Šein svoju nevestu, svestan da je seoski prosta, poslao u jedan pansion za mlade Engleskinje, u
Sen Klu, na izlasku iz Pariza, koji je vodila neka usedelica, bonapartiskinja, po imenu Violeta de
Vo. Za te dve godine je nije posećivao, već se umesto toga bavio nekim tajnim poslom na jugu
Evrope. A kada se vratio, njegovoj ženi je bilo teško da u čoveku guste i plavo-crne brade
prepozna čoveka za koga se udala pre dve godine. A odelo ga je činilo još više tuđim i
mračnijim.
Te dve godine za mladu ženu nisu bile srećne, ali su je na neki nepojmljiv način očvrsle i
osposobile za život koji joj je njen tajanstveni muž namenio. Kad se vratiše na Brdo čempresa,
Sein opet obrija bradu i stupi u politički život. Otada su krupne ličnosti dolazile da provedu
izvesno vreme na Brdu čempresa – sudije, političari, advokati, a jednom čak i sam predsednik.
Što se Šeina tiče, on za sebe nije tražio nikakav položaj. Izgledalo je da u politici više voli da
igra zakulisnu silu, onu koja postavlja kraljeve, koja savetuje, koja planira bitke, da mu se više
dopada spletkarenje nego odgovornosti. I tako je u državi postao vrlo krupna ličnost, čudnovata,
bizarna, smela, koja je nekako privlačila narodnu sklonost prema maštanju. Lice mu postade
svuda poznato, kao i priče o njegovom privatnom životu, o čudnim terevenkama po gradovima
srednjeg zapada, koji su naglo rasli, o ljubavnim vezama, o skandalima svih vrsta, sem onih koji
bi se ticali njegovog poštenja. Od iskušenja te vrste bio je sasvim imun. U to niko nije sumnjao.
A skandali mu nisu nanosili mnogo štete, sem u maloj grupi njegovih varošana koji su ga
smatrali samim oličenjem greha, nekom vrstom Lucifera koji stanuje u velikoj kući od opeka,
usred močvara oko Crne Rašlje.
U toj velikoj kući mu je žena, čiji je život, kako se govorilo, bio daleko od toga da bude
srećan, rodila dve ćerke, što bi većinu ljudi razočaralo, ali je obradovalo naopakog Džona Šeina,
koji reče da mu je milo što nema sina da ponese njegovo „prokleto ime".
Sto je više stario sve više su ga mrzeli u njegovom mestu, te se među siromašnim
varošanima sasvim utvrdiše priče o orgijama i zloći u velikoj kući od opeka. Priče su od mnogog
ponavljanja postajale sve ružnije, dok, najzad, ne obuhvatiše i njegovu nesrećnu ženu. Ali je Šein
oholo išao svojim putem, gonio kroz varoš svoje lepe konje, i kao lud jahao po svom jahalištu.
Grad je rastao i širio se oko njegovog dobra, preteći da ga opkoli sa svih strana, ali Šein nije
pristajao da proda zemljište. Podsmevao se pričama o progresu i opštem dobru i držao se svoje
zemlje. Zatim se podiže druga pruga, pa onda i treća koja je prelazila čitav kontinent i vodila
obalama lenje rečice Crne Rašlje kroz pištavinu pokrivenu talasavim zelenilom. Šein vide da je
nemoćan, jer mu je zemlju zaplenila država, a baš se njegova partija zalagala za građenje pruge.
On popusti, i cena se njegove ostale zemlje udvostruči i utrostruči. Fabrike se počeše
pojavljivati, i močvarna zemlja postade prava dragocenost, jer su se usred nje sretale tri pruge u
obliku trougla koji je opkoljavao kuću na Brdu čempresa. Šein ostari i još se više izopači. Priče
postadoše još ružnije, priče o krikovima koji se čuju noću i o svireposti kojom muči svoju ženu,
a nekako izbiše u javnost i skandalozne priče o mladoj služavci, što stanovništvo Varoši gladno
dočepa i stade prenositi. Ali je širom države Šeinovo ime još budilo poštovanje. Kad bi velikani
dolazili u Varoš, oni bi se zaustavili u Šeinovom zamku, pa bi se otvorio salon, gde bi se držali
prijemi, pri čemu se varoškoj sirotinji dozvoljavalo da zadovoljava svoju radoznalost. Ali ti
radoznalci nisu nikad ništa mogli videti sem lepe kuće, čudne i raskošno nameštene u stilu koji je
u Varoši bio nepoznat. Džon Šein i njegova žena, čije je lice sada bilo tvrdo kao dragulji na
njenim prstima, Nlujula bi uz kakvog sudiju ili guvernera mirni i dostojanstveni, obeleženi
nekim belosvetskim duhom, sasvim stranim dronjavom mesnom stanovništvu koje je postajalo
sve brojnije.
I najzad, gospodara Seinovog zamka udari kaplja jedne zimske večeri, baš kad se nalazio
na vrhu visokog izglačanog stepeništa, te se taj mršav žilav čovek skotrlja preko njih sve do dole.
Irena, onako nervozna i plačljiva, vide to njegovo padanje, pa vrišteći istrča iz kuće. Lili je u to
vreme bila u Evropi, u Sen Kluu, u predgrađu Pariza, u jednom pensionnaire škole madmoazel
Violete de Vo. A Šeinova žena mirno podiže telo, pa ga položi na sofu pod portretom u biblioteci
i pozva doktora, koji utvrdi smrt toga strašnog starog čoveka. Kad se vest o njegovoj smrti rašču
po Varoši, neki radnici Italijani, koji su išli duž koloseka u podnožju Brda čempresa, prekrstiše
se i pogledaše nekud u stranu, kao da na onom brdu iza kapije od ferforžea leži sam đavo. Na
pogreb dođoše guverneri, sudije i političari, a udovica se pojavi u dubokoj crnini, koju je zatim
nosila čitave tri godine. Igrala je ulogu žene lišene obožavanog muža. Svet je pričao priče o
njenoj nesreći, ali ništa određeno nije znao. Kad bi velikani dolazili u varoš, i dalje bi ih
dočekivali na Brdu čempresa. Legenda o Džonu Šeinu je dobila fantastične razmere, postala deo
varoške tradicije, pa su i one reci koje je Stepan Krilenko, onaj Ukrajinac bujne kose, dobacio
preplašenoj Ireni kroz gvozdenu kapiju, bile prosto odjek čudovišnih priča.
Posle smrti svoga muža Đulija Šein isproda postepeno po vrlo visokim cenama svu onu
zemlju u pištavini, ispresecanu prugama. I poče se dizati jedna fabrika za drugom. Neke su
proizvodile poljoprivredne alatke, a neke drvene artikle, ali je proizvodnja čelika zauzela najviše
prostora. Izrastoše valjaonice i peći za topljenje, nalik na nekakve crne kule, Šeinov zamak više
nije bio ostrvo okruženo močvarama, nego velikim topionicama, zgradama čeličane i sjajnim
spletom koloseka. Nove se porodice obogatiše i dočepaše ugleda, kao Herisonovi. Šeinova
udovica je prodala nešto muževog imanja, ali je zadržala široki pojas koji se graničio s glavnom
ulicom, pa je na njemu sagradila kuće i počela izvlačiti debelu rentu. A preostali novac je tako
mudro uložila da se stao umnožavati neobičnom brzinom. Vrlo se obogatila, te se legenda o
Šeinovom zamku dalje razvijala, pothranjivana zavišću.
Za one doseljenike koji su živeli po straćarama ispred kapije Brda čempresa, Šeinova
kuća i park su postali simboli tiranije bogatstva, grube, nemilosrdne sile, ništa manje divlje od
onog starog sveta od kojeg su pobegli u ovaj novi. Tačno je bilo da Đulija Šein nije imala
nikakve veze sa tvornicama i pećima, koje su bile vlasništvo Herisonovih i sudije Vajsmana, i da
joj novac dolazi od zemlje, ali je Šeinov zamak ipak postao simbol na koji se usredsredila
mržnja. Ona se, zamagljena i veličanstvena, dizala usred sparnih i pretrpanih radničkih krovnoj
ara.Šest nedelja posle one noći kada se Guverner besno odvezao iz kuće na Brdu čempresa,
Đulija Šein priredi poslednju večeru pre Lilinog odlaska u inostranstvo. Od zvanica su bili
prisutni samo gđa Herison, njen sin Vilijem i gđica Eberkrombi, ali je večera ipak odlično
poslužila kao Đulijino sredstvo da zavara Varoš. Irena nije bila prisutna, jer se vratila u onu
manastirsku školu na istoku, kom je pohađala kao devojčica. Neki čuveni doktor je savetovao da
se s njom tako postupa, neki doktor koji je u oblasti psihijatrije imao revolucionarne ideje
stečene u Beču. To je, govorio je on, iedini način da devojka dođe k sebi, jer od nje nije nikako
mogao da izvuče objašnjenje njene melanholičnosti i neurasteničnog ponašanja. Majka nije bila
u stanju da bilo šta dozna, pa joj se čak i učinilo da svojoj kćeri uliva neki čudan strah, što ju je
zaprepastilo. I tako Đulija Šein savlada gađenje koje je osećala prema rimokatoličkoj crkvi i
dozvoli devojci da se vrati, zadovoljna što je bar uspela da sakrije od nje istinu o Lili. To bi,
smatrala je ona, Ireni prosto pomutilo razum.
7
U salonu je posle večere besnela neka prikrivena bitka, pri čemu je Đulija Šein bila jedna
strana a gđa Herison i gđica Eberkrombi druga, dok su se Lili i Vilijem Herison povukli u
biblioteku. Salon je nekako bio odlučno bojište za tu bitku punu uglađenosti. Bio je starinski,
tajanstven i vrlo nežan. Osvetljavale su ga samo lampe, jedna od majolike, jedna od plavog
fajansa i jedna kineska, u stilu dinastije Ming, i sveće na zidnim svećnjacima s obe strane
visokog ogledala i one jarke slike Venecije od Ternera. Od cveća sobu je ukrašavala jedna jedina
zdela belih perunika, koje je Lili uspela da spase iz propasti čitave bašte koju je južni vetar šibao
puna tri dana.
– Guvernerova poseta je – primeti gđa Herison – ispala nekako nesrećno. Uspeo je da
uvredi gotovo sve ugledne ljude.
– A osim toga, onaj njegov iznenadni odlazak – dodade gđica Eberkrombi i orno se naže
napred.
Đulija Šein se pomače u svojoj velikoj stolici. Te večeri je imala na sebi starinsku haljinu
od crne čipke, vrlo tesnu u struku, i vrlo dekoltiranu, koja je smelo otkrivala njena koščata,
snažna ramena. – Ne verujem da je imao nameru da bilo koga uvredi – reče ona. – Izgleda da je
dobio telegram, pa je morao da ode. Guverner, znate, ima svojih dužnosti. Dok je pukovnik Šein
bio živ ...
– I ona se upusti u pričanje jedne anegdote o događaju koji se zbio pre dvadeset godina,
pa je ispričala vrlo zabavno i vešto, čime privremeno odvuče gđu Đulis Herison i gđicu
Eberkombi daleko od razgovora o guvernerovom ponašanju. O svom mužu govorila je, kao
uvek, s najdubljom odanošću.
Gđa Herison je bila temeljna žena prijatne spoljašnosti, svega godinu-dve starija od
Đulije Šein, ali, nasuprot ovoj, vrlo revnosna u praćenju mode. Ona je svoje godine prikrivala
mladalačkim čipkama i neprimetnom upotrebom ruža, što nije moglo prevariti Đuliju Šein, koja
je upotrebu ruža u svim nijansama upoznala u Parizu, gde se ruž upotrebljavao i vešto i otvoreno.
Ta gospođa se kretala s nešto pompe, uvek svesna važnosti najbogatije žene u Varoši; jer je bila
bogatija za milion-dva od Đulije Šein, kojoj nije priznavala nikakvu prednost sem prestiža koji je
davalo Brdo čempresa i njegova tradicija.
Gospođica Eberkrombi, usedelica neodređene starosti, nosila je kosu u stilu pompadur i
govorila francuski, po svom mišljenju, perfektno. Bilo je neophodno da veruje u besprekornost
svog francuskog jezika jer je davala časove mladim devojkama iz varoši iz francuskog i istorije,
pri čemu se oslanjala na činjenicu da je desetak-dvadeset puta provela leto na Kontinentu. Za sve
vreme dok je Đulija Šein pričala svoju dugu anegdotu, gđica Eberkrombi je upadala s vremena
na vreme malim, laskavim uzdasima, kojima je odavala priznanje, usklicima ,,Oh!" i „Ah!" i
iznenadnim primedbama da je Varoš bila prijatna u dobra, stara vremena. Kad je Đulija Šein
najzad završila anegdotu, ona je bila ta koja je jednim herojskim istupom vratila razgovor na
guvernera.
– Nego, Đulija, recite mi, draga – reče ona – ima li kakve novosti o Lili. Zar guvernerovo
obožavanje nije ničim urodilo?
– Ničim – odgovori Đulija uz mudar, odmeren osmeh. – Baš ničim, osim malim flertom.
Lili je, znate, vrlo lepa.
– Neobično lepa! – primeti gđa Herison. – Rekla sam to baš sinoć sinu Vilijemu. On joj
se divi... duboko, znate, duboko. – Ona se počela silovito hladiti, jer je noć bila vrlo topla.
Izvodila je to vrlo preduzimljivo, uzalud se trudeći da nešto zalutalog povetarca sprovede među
naslage sala stegnute tesnim steznikom.
– Jednu stvar ne mogu nikako da razumem – nastavi gđica Eberkrombi – Kako to da se
Lili nije još udala. Tako lepa devojka i tako ljupka sa svima... a naročito sa starijim svetom.
Gđa Šein poče da govori o dražima Lili s lažnim omalovažavanjem. – Ona je dobra
devojka – reče ona. – Ali ipak ne baš toliko čarobna. Nezgoda je u tome što je veliki probirač.
Nije joj lako udovoljiti. – U njenom omalovažavanju osećao se neki ton nadmoćnosti, kojim kao
da je govorila da joj se može da omalovažava, jer to ionako niko ne može shvatiti ozbiljno.
– Ima koliko god hoće prilika... U to sam uverena – primeti gđica Eberkrombi. – Sećam
se onog leta kad smo bili zajedno u Eiksu ... Sećate li se Đulija, onog malog Engleza? Onog
lepog sa žutom kosom? – Ona se okrete gđi Herison s nekim izrazom oholosti i familijarnosti. –
Bio je drugi sin jednog pera, i mogla ga je dobiti da je samo maknula malim prstom.
I ta asocijacija na perstvo stavi gđicu Eberkrombi u toj salonskoj čarki konačno na stranu
Đulije Šein.
– Pa i Harvi Bigz ju je obožavao – brbljala je ona. – Divan mladić ... sada u ratu kao
toliki drugi hrabri ljudi. – A zatim, kao da se iznenada setila da Vilijem Herison nije u ratu nego
u bezbednosti, tamo u biblioteci na drugoj strani predvorja, ona brzo promeni razgovor. – Kažu
da su španska zverstva na Kubi prosto neshvatljiva. Ja mislim da bi trebalo da govorimo o njima
što više, da time u ljudima dižemo borbeni duh.
– Palo mi je na pamet, Đulija, posle vaše primedbe – reče gđa Herison – da je trebalo da
taštu ukrasite zastavama. Rat se vodi, znate, a osim toga, i guverner u poseti. To pominjem zato
što ljudi o tome govore. To je još više doprinelo negodovanju koje je izazvalo njegovo
ponašanje.
– Meni se činilo da je cveće dovoljno –· odgovori gđa Šein i iskrivi lice – Bilo je tako
lepo pre no što ga je uništila gar iz vaših peći. Ove su perunike – dodade ona i pokaza na belo
cveće koje se nejasno ocrtavalo na mekoj svetlosti – sve što je ostalo. – Ona za trenutak zaćuta,
pa udaljena bubnjava tvornice ispuni sobu i podseti na njihovo stalno prisustvo. Taj zvuk nije
nikada prestajao. – Izgleda da je moja zabava u bašti bila potpuni neuspeh. Već sam toliko
ostarela da ne umem da ugostim kako treba.
– Koješta! – izjavi gđa Herison vrlo odlučno. – Ali ja ne vidim zašto vi morate da živite
baš ovde sa tim pećima pod nosom.
– Neću živeti ni na kom drugom mestu. Brdo čempresa je postalo pre tvornica ... mnogo
pre.
Obe žene gotovo nesvesno primetiše u očima one druge slabu iskru gneva, neko sevanje
duha, znak neprestane borbe između onoga što je ustaljeno i onoga što neprestano nadolazi i što
je gđa Herison u svome srcu nazivala „progres", a Đulija Šein „skrnavljenje."
8
Tu se bitka prekinula, jer je u tom trenutku u sobu prodro letnji i bezbojni glas Vilijema
Herisona. On uđe iz predvorja, a za njim Lili koja je bila u haljini od ružičastog satena, nabranoj
u struku i ukrašenoj čitavom bujicom čipaka koja je padala od dekoltea diskretno izrezanog u
obliku slova V. Vilijem je bio za dva-tri santimetra niži od Lili, svetloplave kose i plavih očiju
koje su bile malo ispupčene ispod visokog čela produženog ćelom. Nos mu je bio dug, a usta
mala i bez ikakve strasti. Držao se vrlo uspravno, svestan da se njegov mali rast ne slaže s
dostojanstvom koje dolikuje nasledniku Herisonovih miliona.
– Već je kasno, majko – reče on. – Lili sutra putuje u Njujork. U Evropu, znate, treba da
otplovi u utorak.
Bio je crven u licu i nervozan. Igrao se lancem od sata, krećući nemirno kopču od rubina
tamo-amo.
– Da otplovi! – ponovi gospođa Herison, sedeći sasvim uspravno i zadržavši lepezu na
pola puta. – Da otplovi! Pa zašto mi to, Đulija, niste rekli? Ja bih ti, Lili, poslala poklon za put.
– Da otplovi – prihvati i gđica Eberkrombi – je 1' u Francusku, draga! Imala bih nešto da
poSaljem. Neće vam, nadam se, biti teško da ponesete koji paket.
Lili se lako osmehnu. – Naravno da neće. Pošaljite ih, molim vas, ujutro, jer mislim da
sutra neću ići u Varoš.
Ona se najednom skloni u stranu da propusti mulatkinju, Henrijevu ženu, koju je Đulija
zvonom pozvala čim je Vilijem Herison prvi put progovorio.
– Reci Henriju – reče ona – da pošalje kola gospođe Herison. – Stara više nije ostavljala
slučaju na volju.
Nastade metež koji uvek prati spremanje žena za polazak, začinjen cvrkutanjem gđice
Eberkrombi, koju je uzbuđivala pomisao da neko putuje na Kontinent. Kola stigoše, i gosti se
odvezoše dugim putem kroz baštu, pa napolje na bednu ulicu.
Kad gđica Eberkrombi siđe pred malom starom kućom koja je, sva u jorgovanu,
brestovima i jasminima, bila smeštena u starom delu Varoši, Vilijem Herison promeni položaj na
sedištu viktorijanskih kočija, pa se nervozno poigra lancem od sata i spusti glas tako da ga uz
štropot gumom obloženih točkova po kaldrmi kočijaš nije mogao čuti.
– Odbila me je – reče on.
Kočija se neko vreme kotrljala uz ćutanje, a njena vlasnica sedela vrlo uspravno i duboko
disala. Najzad reče: – Može se predomisliti... Ne umeš ti sa ženama, Vilijeme.
9
Sin se u pomrčini uvijao od muke. Ponekad je podozrevao da je mišljenje njegove majke
manje laskavo čak i od njegovog vlastitog. Te večeri više nisu razgovarali. Za gđu Herison je to
bila propast jedne velike nade ili, tačnije rečeno, odlaganje te velike nade u stranu, jer je to bila
snažna žena koja se nije podavala porazu skrštenih ruku. Gajila je nadu da će uspeti da ujedini
dva velika imanja te Varoši. Pokušala je sa Irenom i uvidela da je to nemoguće. Ta se nikada
neće udati. Jedna stvar je zbunjivala tu nesavladljivu ženu i tupila oštricu njenog razočaranja. Taj
iznenadni put u Pariz. U njoj se budila čudna, neverovatna sumnja, pa je to neko vreme preturala
po glavi s perverznim zadovoljstvom. Ali tu sumnju najzad ipak odbaci kao suviše fantastičnu, i
pored sve svoje želje da u to poveruje.
– Nemoguće – pomislila je ona. – Đulija se ne bi usudila da nas pozove da se vidimo s
devojkom. A ni Lili ne bi mogla biti tako mirna i prijatna. Ne, nemoguće!
Ali je ipak, kada se popela u svoju sobu u velikoj ružnoj kući od crvenog peščara, sela
pre no što će se svući, i napisala pisamce jednoj prijateljici koja je živela u Parizu. Pošto su se u
kući na Brdu čempresa vrata zatvorila za gostima, Đulija Šein i njena starija ćerka se vratiše u
salon da po odavno utvrđenom običaju porazgovaraju o večeri koju su priredile. Obe se saglasiše
da se gđa Herison suviše ugojila, toliko da bi je lako mogla udariti kaplja; i da gđica Eberkrombi
polako, ali sigurno postaje sve nervoznija i neprirodni ja.
– Žena treba da se uda – reče Đulija Šein – pa makar i za kakvog nadničara.
One dve svece, sa dve strane visokog ogledala i jedna uz Ternerovu plamenu Veneciju,
malaksalo se istopiše do kraja i izdahnuše. A stara žena, našavši se sama, zapali cigaretu i mirno
otpuhnu dim u nepomični vazduh. Ćutanje prva prekide Lili.
– Vili me je opet zaprosio – reče ona. Majka ne odgovori, već samo mirno pogleda ćerku
radoznalim ispitivačkim pogledom svojih umornih očiju. Lili je, sedeći u svetlosti lampe od
majolike, izgleda, shvatila njene misli.
– Ne – reče ona – da sam htela da se udam, udala bih se za čoveka... za pravog čoveka. –
Oči joj za trenutak potamneše od uzbuđenja, a crvene se usne izviše, kao da se iznenada, s
bestidnim uživanjem, setila zagrljaja svog ljubavnika.
– Ne – nastavi ona – tako ne bih mogla da postupam čak ni prema jadnom Viliju.
Stara žena otrese pepeo sa cigarete. Prstenje sevnu i zasvetluca pri svetlosti svece. –
Ponekad mi se – reče ona tiho – učini da je tvoj slučaj sasvim beznadežan ... da si sasvim
izgubljena.
U njenom se glasu oseti tako gorka seta da devojka iznenada skoči sa stolice pa pređe ono
malo prostora i strasno zagrli majku.
– Tebe mi je žao, mama – reče ona. – Žao mi je ... – Ona poljubi tvrdo, lepo lice, i majka
joj uzvrati zagrljaj uz iznenadni, neobični izliv nežnosti.
– U redu, draga Lili. Ja to zbog tebe govorim. Mene, mislim, nije više ništa u stanju da
zaboli. Ja sam stari ratnik, snabdeven čvrstim oklopom. – Ona se za trenutak nežno zagleda u
devojku pa je zapita: – Ali zar se ne bojiš?
– Ne! – Odgovor je bio miran i pun pouzdanja.
– Čudna si ti devoj ka, čudna devojka – reče majka.
10
Madam Žigon je sa Fifi živela u malom apartmanu u Ri de 1' Asonsion. Leti je odlazila
da živi u Žerminji Levek, u jednoj krivini reke Marne, pošto prođe Mo i Trilpor, pa počne lutati
na svom blagom i dobroćudnom putu kroz trsku i divlju peruniku, pod redovima visokih platana
s korom zelenom i pegavom kao salamanderova leđa. Tu je zauzimala jednu malu vilu, sastavni
deo zamka njenog sestrića, nekog plemića, koji je svoju titulu nasledio od jednog bankara Prvog
carstva, i besplatno ustupio vilu madam Žigon, čiji je otac, takođe bankar, propao prilikom sloma
Drugog carstva. G. Žigon, učenjak i poznavalac starina, jedan od kustosa muzeja u Kliniju, bio je
već odavno mrtav – neki šeprtljivi čovečuljak, malo pognut napred i razrok, koji je proveo život
tako blago i iščileo s ovog sveta tako neupadljivo, da je čak i madam Žigon ponekad ispitivala
svoju svest i svoju odanost, jer je često za duže vreme prosto zaboravljala da je on ikad postojao.
Fifi je za nju bila mnogo više ličnost nego on – Fifi, sa svojim teškim geganjem, svojim crnim i
smeđim krznom i običajem da u vreme čaja cvili tražeći gateaux.[1]
Mada madam Žigon nije bila Engleskinja, čaj je u njenom životu bio utvrđen ritual. Taj
običaj je stekla u školi madmoazel Violete de Vo u Sen Kluu, na ivici Pariza, gde se čaj u pet sati
redovno služio, jer je među gospođicama pensionnaires uvek bilo dvadesetak Engleskinja. Posle
smrti g. Žigona ona je, naterana oskudicom, bila prinuđena da kao učiteljica likovne umetnosti i
istorije stupi u institut stare madmoazel de Vo, koja je, kao i ona, bila bonapartiskinja, vrlo
dostojanstvena, prava bourgeoise. Od svoje male plate, uštedela je dobru šumicu, pa se najzad sa
Fifi povukla u mali stan u Ri de la Asomsion, s tim da živi od interesa i od velikodušnosti svog
sestrića barona. Ali je iznad svoje dostojanstvenosti i svog imanjca cenila svoj položaj, nešto što
je sačuvala kroz ceo život, ispunjen nesrećama. Ljudi su joj još ukazivali poštovanje kao ćerki
čoveka koji se upropastio podržavajući Napoleona Malog. Još uvek je pohađala salons
bonapartističkih porodica u kućama i apartmanima u Pasiju, na Bulevaru Flandren i u novom
Parizu, na Plas de Letoal. Još su je cenili u krugovima koji su se kretali oko staroga princa
Bonaparte i, što je najvažnije, uvek je dobijala pozivnicu pisanu njegovom rukom, kad god bi
princ govorio u Geografskom društvu.
Madam Žigon je upravo zatvarala svoj stančić u Ri de 1' Asonsion, spremajući se da pođe
na letovanje, kad stiže pismo od Đulije Šein. Pročitavši pismo, ona obustavi pripreme potrebne
za odlazak u Žerminji Levek, pa stade čekati dolazak lepe Lili Šein, zadovoljivši se odlaženjem
sa Fifi u Bulonjsku šumu, koja je bila daleko upravo koliko odgovara osobi njenih godina i
snage. A kada dođe i dan dolaska Lili, ona se nađe s njom u jednom fijakeru na Gar di Nor.
Bilo je nečega dirljivog u načinu na koji je madam Žigon primila devojku, a još više u
načinu na koji ju je primila debela, zadihana Fifi. Ta se mudra stara kuca nje sećala kao jedne od
devojaka koja je bila široke ruke u davanju gateaux pa je, kada se Lili, u dražesnoj purpurnoj
haljini sa velikim šeširom pokrivenim perjem, popela u fijaker, slala, onako debela, galamiti i
skakati, pokazujući pravo oduševljenje jednog šteneta.
Za sve vreme puta do Moa, i na daljoj vožnji kolima duž Marne ka Žerminjiju, ni jedna
od njih ne pomenu pismo Đulije Šein. Razgovarale su o vrućini, o lepoti predela, o madmoazel
de Vo, koja je već bila prevalila devedesetu i bila vrlo slaba, o novim devojkama u školi... sve
dok kočijaš, neki seljak, ne zaustavi kola pred kapijom vile, pa ponese prtljag u kuću zakrivenu
vinovom lozom.
11
Pošto se Lili odmorila u sobi ispod golubarnika, njih dve se baciše na posao, uz pomoć
jedne rumene devojke sa sela, da dovedu kuću u red. I već predveče madam Žigon skide svoju
periku, navuče čipkanu kapu, i one prebrinuše brigu sve do oktobra.
Pošto povečeraše omlet i krompire uz vino, namestiše se na terasi, pa madam Žigon,
najzad, sasvim oprezno i okolišući pređe na stvar. Bilo je jedno od onih plavičastih maglovitih
večeri, tako Čestih u II de Fransu, kada vlada duboka, gotovo opipljiva tišina, i kada se najslabiji
zvuk jasno čuje preko talasavih polja pšenice, sa neverovatne daljine. Sa drugog kraja reke čuo
se zveket zvonceta, dok je par belih volova polako išao sa jednog imanja prema trskom obrasloj
reci. A nad glavom u lozi na krovu letnjikovca, golubovi su se, sanjivo komešali, čisteći se i
gučući. Veče je bilo divno, neverovatno tiho, prožeto mirnoćom čarobnog sna.
Posle dugog ću tanja madam Žigon ponovo poču da čavrlja, pa najzad reče: – Da, često
se to dešava u životu. I biće toga još. Nezgoda je u tome što ste suviše lepi, draga Lili, pa gubite
glavu. Suviše ste plemeniti. Uvek sam govorila madmoazrli da više ličite na naše devojke nego
na Engleskinje ili Amerikanke.
Lili ne reče ništa. Izgledalo je kao da ništa riljf čula od svega što je stara madam Žigon
rekla. Činilo se da se sva predala čudesnoj lepoti večeri, onako uvijena u svoj crni ogrtač i
okružena bledunjavom maglom koja je lebdela nad Marnom.
– Bilo je toga i u mojoj porodici. Moja sestričina, na primer. . sestra ovoga barona, koji
živi ovde u zamku... – I madam Žigon pođe od slučaja do slučaja, opravdavajući čudan Lilin
postupak. A kad izreda dugi niz, ona blago klimnu glavom i reče: – Znam, znam... – osmehujući
se pri tome kao da je u životu upoznala mnoge ljubavnike i bila zadovoljna kao Kleopatra. Ona
ispi ostatak kafe pa, na kraju, obrisa brkove.
– Donela sam ovamo iz Pariza nešto finog lanenog platna i malo čipaka – reče ona. –
Sedam se da ste uvek divno šili. Imaćemo u zimi šta da radimo tamo u mome stančiću.
Lili se na to prvi put pomače, lenjo pokrenuvši telo, očiju upola zatvorenih, a glave
zavaljene na naslon stolice. – Nećemo živeti u vašem stančiću, madam Žigon ... Imaćemo kuću
... Znam jednu u Ulici Rejnuar. Mislim da se zauvek nastanim u Parizu, razumete li. U Americi
više neću živeti.
Stara Francuskinja ne reče ništa, bilo usled odobravanja ili neslaganja, ali se sva ispuni
zadovoljstvom. Silno joj se dopade pomisao na kuću u Ulici Rejnuar. To je značilo da će živeti u
ambijentu dostojnom dame koja od samog princa Bonaparte prima pozivnice na njegova
predavanja. Moći će da ima salon. Znala je da je Lili Šein bogata, kao sve Amerikanke.
Malo zatim uđoše u kuću, i Lili u onoj svojoj sobi pod golubarnikom upali svecu i sede
da piše pisma. Na jednom je napisala adresu manastira u kojem je živela Irena, na drugom adresu
Brda čempresa, a na trećem, vrlo kratkom i bezličnom, guvernerovu. Bile su to prve reci koje mu
je uputila. A, osim toga, i poslednje.
12
U Varoši novost o iznenadnom odlasku Lili izazva raznovrsne vesti o događajima u
Šeinovom zamku. To za neko vreme podiže čitavu buru ogovaranja. A kad se polako razglasi da
je Lili odlučila da se nastani u Parizu, glave su po Varoši neko vreme mudro klimale, i priče o
njenom ocu ponovo oživljavale. Njeno ime postade središte milijarde priča kakve se već pletu
oko lepih a, u isto vreme, i ravnodušnih žena.
Ali o jednoj stvari Varoš nije doznala ništa. Nije ništa doznala o jednom kablogramu koji
je stigao u Šeinov zamak i koji je sadržao jednostavne reći: „Džon je srećno doputovao".
Kablogram je video samo službenik na telegrafu, a njemu te reci nisu govorile ništa.
Sav taj oblik ogovaranja koji se stvarao oko Lilinog lika, održavao se zahvaljujući gđi
Herison. Kada nije bila zauzeta upravljanjem tvornicom preko svoga sina Vilijema, ona je
pothranjivala svoje sumnje. Ono pismo koje je uputila prijateljici u Pariz nije urodilo nikakvim
plodom. Kao da je Lili, prosto, u zemlju propala. U koloniji Amerikanaca niko nije znao za nju.
Ali se gđa Herison nije dala zbuniti, pa je isprela čitavu priču u koju je s vremenom i sama
poverovala, a koju je, pričajući je svojim odabranim prijateljicama, počinjala recima: „Šeinov
zamak se nije promenio. Dešavaju se hinio stvari o kojima svet i ne sanja."
A što se tiče guvernera, on je Varoš posetio dve godine docnije, uoči izbora; ali ovog puta
nije odseo u Šeinovom zamku. Doznalo se da je kod Đulije Šein u nekoj misterioznoj poseti
proveo više od jedan sat, ali je sadržina njihovog razgovora ostala samo predmet najluđih
nagađanja.
Po Lilinom odlasku, njena se majka sve više povlačila od sveta. Nije više bilo prijema i
zabave u bašti. Kao da je, otkako je otišla Lili, veselost izgubila svaki smisao. Irena je, kako je
svima bilo poznato, mrzela ove zabave.
– Već sam suviše ostarila – govorila je Đulija Šein. – Gošćenje me zamara. Pa šta će mi
onda?
Nije bilo istina da je ostarila, ali jeste da je bila umorna. Bilo je jasno da sve više ispušta
konce svog interesovanja za svet, a još očiglednije da, u stvari, namerno održava svoju samoću.
Ponekad bi se još udostojila koji put da izađe u Varoš na neku večeru, pri čemu bi se
izvozila u viktorijanskoj kočiji sa Henrijem na boku, kroz znojnu, smrdljivu Ulicu Helsted, preko
krivudave masne rečice Crne Rašlje i, najzad, uzbrdo u otmeni deo Varoši gde su živeli imućni
ljudi. Prilikom takvih retkih izlaza nije joj bilo moguće pročitati misli. Sigurno su bile vrlo čudne
... misli žene koja je jedva prevalila srednje godine, a koja je za svog života videla čudnovate
metamorfoze Varoši u kojoj se rodila. Možda se sećala dana kada je sa Džonom Šeinom jahala
po njegovom jahalištu koje je sada bilo sasvim zatrpano glomaznim stovarištima. Mogla se sećati
i dana kada je tilica Helsted bila privatan kolski put preko močvara ka Brdu čempresa. I što su
godine više prolazile, izgledalo je kao da se Đulija Šein sve više vraća unazad, preko tolikih
godina, ka onoj jednostavnosti koja je obeležavala njeno detinjstvo u kući oca farmera. Sve je
manje govorila i sve više izbegavala ljude. Više nije vodila računa o svojoj eleganciji. Počela je
iz meseca u mesec sve više lišavati raskoši svoju mršavu elegantnu pojavu, kao da je sve to
smatrala prosto komedijom. A ono nekoliko žena koje su prelazile prag Šeinovog zamka,
ispričaše jednom da Đulija Šein živi u svega dve-tri sobe, i da je ostali deo kuće zatvorila.
Govorio je svet štošta o Đuliji i njenim dvema kćerkama, ali najviše o Lili, jer im je Lili
nekako raspaljivala maštu. Ona je, rođena i odrasla usred Varoši, na brdu opkoljenom cvećem,
bila nešto egzotično, žena orhideja, koja se iznenada pojavila u kakvoj negovanoj bašti.
Ljudi su ponekad govorili: „Đulija Šein od svoje ćerke Irene nema mnogo radosti... čini
mi se da je ta devojka malo čudna."
Ili bi gđa Herison znalački klimnula glavom i primetila: „Čudno da se Lili nije udala.
Kažu da se provodi u Parizu, mada se među tamošnjim Amerikancima uopšte ne viđa. Sasvim je
nalik na ćerku Džona Šeina da više voli Francuze."
13
Varoš je, međutim, neprestano rasla. Ona farma na kojoj je Đulija provela detinjstvo
sasvim je iščezla, izdeljena na pravu šahovsku tablu placeva i ispresecana čitavom mrežom
grubih pločnika od betona. Kuće su, sve jedna kao druga i sve podjednako ružne po izgledu i od
levtraog materijala nicale u grupama kao gljive, da pruže krov nad glavom činovnicima i sitnim
službenicima iz tvornice A na utrinama, koje su obuhvatale čitavu površinu zauzetu fabrikama,
pridošla je prava poplava radnika doseljenika, tako da se već i pre toga prenaseljene kuće
napuniše preko svake mere. Hrvati Slovenci, Rusi, Poljaci, Italijam, Grci – sve se to nastanjivalo
u toj nezdravoj ruziji, u senkama Šeinovog zamka. U Ulici Helsted odmah do birtije na uglu,
jedna šaka vrlih građana, dirnuta teškim prilikama tog dela grada, stvorila je neku ustanovu koju
sentimentalno nazvase Domom dobrodošlice, s tim da pomažu onoj nekolicini radnika
doseljenika koji nisu bili podozrivi i neprijateljski raspoloženi prema dobrovoljnim radnicima iz
Varoši.
Za sve to Đulija Šein, živeći u sasvim drugom svetu nije htela da zna. Ništa nije zapažala
od svega toga što se odigravalo pod njenim prozorima. Bilo je tačno da joj ćerka Irena nije bila
nikakva radost. Pošto se vratila sa dugog odmaranja u manastiru, između nje i majke se
zapodenula strašna bitka, koja se nije mogla završiti kakvom brzom, odlučnom pobedom, nego
se otegla na mnoge nedelje. Po povratku iz manastira, Irenino mršavo lice bilo je bledo i
prozirno, a njena pepeljasta plava kosa čvrsto, iskušenički strogo, zategnuta van čela. Nosila je
haljinu od crnog štofa, jednostavno skrojenu i ukrašenu samo jednostavnim okovratnikom od
belog platna.
Prve večeri po Ireninom dolasku majka i ćerka su sedele sve do ponoći u biblioteci, koju
su obično upotrebljavale uveče kad bi bile same. Tek kada je mali francuski sat izbio ponoć,
devojka uspe da prikupi dovoljno hrabrosti da se obrati majci, pri čemu je bila prinuđena da je
prekine u čitanju nekog novog dela Kolete Vili, knjige koju je poslala Lili i koju je ona čitala uz
pomoć lornjona sa srebrnim okvirom.
– Majko – reče Irena blago. – Majko... Đulija Šein spusti lornjon i pogleda naviše.
– Šta je?
– Majko, ja sam odlučila da stupim u crkvu. To nije bila nikakva novost, jer je devojka
već godinama iskazivala tu želju, da je volja stare žene uvek opet odbaci. Ali je sada u Ireninom
glasu bilo nečeg novog, nekog prizvuka čvrstine i odlučnosti, što nije nikako bilo u skladu sa
devojčinom običnom krotkošću. Majčino lice postade strogo, gotovo oporo. Knjiga polako
kliznu na pod i ostade tamo zaboravljena.
– Zar mi se tako odužuješ za moju odluku da te pustim natrag u manastir? – Ton je bio
hladan, zapovednički, ton koji je Irenu uvek naterivao da se dršćući pokori. Ono Irenino „crkva"
uvek je značilo samo jednu stvar – rimokatoličku crkvu – koju je Džon Šein, katolik otpadnik,
ismejavao celog života, i koja je za njegovu udovicu, prezbiterianku, uvek bila rimska bludnica.
Devojka ne reče ništa, ali ne podiže oboreni pogled, šarajući neprestano prstom po
šarama rezbaraje na naslonu stolice od ružinog drveta. Bila je užasno prebledela, a mršavi prsti
su joj drhtali.
– Ima li to kakve veze sa Lili? – zapita majka uz iznenadni izraz sumnje, a Irena na to
odgovori: – Ne! Ne! – tako odlučno da se Đulija Šein uveri da ona još uvek ne zna ništa, pa udari
drugim pravcem.
– Ti znaš šta ja o tome mislim – reče ona.
– Ja sam stara i umorna. Već mi je dosta raznih nesreća, Irena. Ovo bi bila poslednja.
Devojci navreše suze na oči i drhtanje se pojača i proširi na čitavo telo. – To je sve što
imam – viknu ona.
– Ne budi morbidna!
Lice gđe Šein dobi orlovski izgled kojim je presretalo čitav svet osim svoje porodice.
– Neću za to ni da čujem – dodade ona. – To sam ti već toliko puta kazala, Irena . .. Ne
dam rođenu kćer u vlast đavolu. – Govorila je sa sve više gneva u glasu, gotovo mržnje. – Nećeš
to učiniti sve dok sam ja živa, pa i posle moje smrti, ako to budem mogla sprečiti.
Devojka ne pribeže jecanju. Neki joj novi prkos dade duhovne snage da se suprotstavi
majci. Ranije se nikad nije usuđivala da raspravlja. – Da je u pitanju Lili... – poče ona bojažljivo.
– Ne bi bilo drugačije. Osim toga, u pitanju ne bi mogla biti Lili. To je isključivo. Lili
nije budala ...
Irena se, u stvari, nije požalila na nešto što je odavno tajno nosila u dubinama svog
samotnog, krotkog srca. To je sad izbilo iz dubine duše, gotovo strasni krik, pobuna protiv sestre
kojoj su svi praštali, kojoj su se svi divili, koju je sav svet voleo. Bila je to optužba upućena
majci koja je imala toliko ljubavi za Lili, a tako malo razumevanja za Irenu.
– Sigurno su ti tamo punili uši... one sestre.
– nastavi Đulija Šein. A kada devojka u svom jadu samo zagnjuri lice u ruke, ona dodade
blaže:
– De, de, Irena ... priđi ovamo.
Ćerka joj krotko priđe, pa kleče na pod i dohvati njene prste pokrivene prstenjem koje je
pod njenom nežno prozirnom kožom bilo tako tvrdo. Majka se za trenutak namršti kao žignuta
nekim fizičkim bolom. – Bože moj! – reče ona: – Zašto je tako teško živeti? – Ali ta njena
slabost brzo prođe. Ona ukroti svoje umorno telo, uzdahnu i nastavi: – Slušaj – reče ona grubo –
to treba da isteramo na čistinu... Treba da bolje razumemo jedna drugu, draga. Kad bi nekako
mogla da se pouzdaš u mene ... da mi dozvoliš da ti pomognem. Ja sam ti majka. Sve što snalazi
tebe, snalazi i mene ... sve. Ima nas svega tri, ti, Lili, i ja. – Njen je ton postajao sve nežniji,
topliji. – Treba da se držimo jedna druge. Možda ćeš reći da smo usamljene... Tri žene protiv
celog sveta. Htela bih da ti i Lili, kad ja umrem, budete bliže jedna drugoj nego što smo nas dve
bile. Ako postoji nešto što bi htela da mi kažeš ... ako ti što leži na duši reci to meni, a ne onim
sestrama.
Irena je na te reci već histerično jecala i pri tome prianjala uz majčinu ruku. – Ne, ništa ...
ništa! – vikala je ona. – Ne znam zašto sam tako nesrećna.
– Onda mi obećaj jednu stvar... da nećeš ništa preduzimati dok dobro ne porazgovaramo
o toj stvari. – I ona poče da gladi devojčinu plavu kosu svojom mršavom rukom, prošaranom
venama, polako, hipnotizerskim pokretima.
– Dobro ... dobro ... obećavam! – Jecanje polako odumre i devojka se stiša i smiri.
Neko vreme su tako sedele i slušale podrugljivo, lakomisleno tiktanje malog francuskog
sata nad kaminom. A mnogo snažniju buku, pravu grmljavinu, pravilnu kao udaranje džinovskih
čekića, nisu čule, jer je do te mere postala sastavni deo njihovog života da je nisu ni zapažale. To
pulsiranje tvornice, koja je radila i danju i noću, postalo je već sastavni deo njihove tišine.
Najzad se Đulija Šein pomače i reče s iznenadnom živošću: – Hajde, Irena... Hodi gore u
moju sobu. Ovde nema mira – I njih dve ustadoše i žurno izađoše iz sobe, pri čemu je majka
malo hramala i pomagala se svojim štapom od abonovine. Izašla je, a nijedan pogled nije bacila
na onaj portret sa koga su ih pratile lepe zlobne oči pune zluradosti.
14
Danima se vodila ta borba između njih dve, borba koju ni jedna od njih nije priznavala,
ali koje su obe uvek bile svesne, i u snu i na javi. I, najzad, majka od izmučene ćerke dobi još
jedno obećanje... da u katoličku crkvu neće stupati sve dok joj majka bude živa. Ona je mudro
budila u ćerci interesovanje za porodice fabričkih radnika, koje su stanovale uz ogradu Brda
čempresa. Među njima Irena nađe svoje mesto. Zalazila je kao milosrdna sestra u njihove
domove i snosila sve ono duboko ukorenjeno neprijateljstvo i podozrenje prema Šeinovom
zamku na koje je nailazila. Odlazila je, čak, kasno uveče da uči engleski onu šačicu radnika koji
su pohađali školu u Domu dobrodošlice. Radila je tako tri godine, i na kraju tog perioda izgledala
sasvim srećna, jer je među doseljenicima bilo nekoliko koji su imali u nju poverenja. A bilo je
među tim odanim i prostodušnim dušama i takvih koje su počele verovati da je ta gospa iz
Šeinovog zamka neka svetica.
Takvu, eto, bledu predanu Irenu zateče Lili, kada se posle četiri godine vratila na Brdo
čempresa da vidi majku. Nije nikog obavestila da će doći, te je niko ne dočeka na čađavoj stanici
od opeka, podignutoj nasred utrine, pa kada u ponoć lako iskoči iz transkontinentalnog ekspresa,
ne poznade je čak ni stari šef stanice, koji je tu radio već dvadeset godina. U varoš je ušla kao
stranac, lepo zaogrnuta gustim pariškim velom i teškim krznom, čime je skrivala čitavo lice osim
para tamnih očiju. Teško je prepoznati onoga koga ne očekujemo, a u varoši je bilo sveta koji je
verovao da se Lili Šein neće nikad vratiti iz Pariza.
Ona se za trenutak zadrža na prljavom peronu, prelazeći pogledom nove fabričke zgrade i
redove radničkih kuća, koji su iznikli otkako je otišla. Zgrade su se nejasno videle kroz veo
snežnih pahuljica, kao da nisu bile čvrste i stvarne, već neke čudne tvorevine snova. Zatim se
popela u jedan od staničnih fijakera, koji je slabo vonjao na blato i amonijak, pa se odvezla.
Celim putem je kroz Ulicu Helsted ka Šeinovom zamku, provirivala kroz prozor na fijakaru da
pogleda nove dimnjake i nove fabričke zgrade ocrtane na odsjaju neba. Sneg je padao u krupnim
vlažnim pahuljicama, i čim bi se dotakao zemlje, tamneo je i topio se, da se odmah ulije u prljav
potok koji je tekao u jarkovima. Kad prođoše pored krčme, u nju se gomila radnika iz čeličane
zagleda s pijanim čuđenjem i neprijateljski, zapanjena pojavom te čudne, tako bogato odevene
žene, koja se kroz utrine vozi u ponoć. Mada ništa nisu znali o njoj, moralo im je biti sasvim
jasno da se ona to uputila u veliku crnu kuću na brdu.
Dok su kočije prelazile na dugi kolski put kroz baštu, Lili, uz svetlost sa ulice, primeti da
gvozdena kapija nije obojena i da je pokrivena rđom. Oni otvori na živoj ogradi toliko su se
proširili da su se praznine mestimično protezale za čitavih šest do sedam metara. U kući su svi
prozori bili mračni, sem na biblioteci, odakle se neka slaba svetlost probijala kroz veo snega koji
je padao. Kuća je nekako izgledala kao izumrla, napuštena. A nekad je sva bleštala.
 Kočijaš Džeri skide s kola njene kofere sa sjajnim vinjetama raznih hotela „Rojal",
„Splendid," ,,Bo Rivaž," „Ric-Karlton" i „Metropoliten," iz Sen Morica, Kana, Sorenta i Firence,
pa ih spusti na onu verandu sa stubovima od ferforžea. I ona najednom vide da je nestalo loze
glicinije i da se na mutnom sjaju od visokih peći ocrtavaju samo crni gvozdeni stubovi sa svojim
sitnim i tvrdim ukrasima.
Vrata su na kući bila zaključana, te je povukla za zvonce pet-šest puta, osluškujući daleko
zveckanje, dok joj ne otvori mulatkinja, pa je pusti unutra uz nekakvu zbrkanu dobrodošlicu.
– Mama! – viknu Lili uz dugo, politirano stepenište – Irena! Mama! Gde ste?
Kaput i krzno predade mulatkinji, pa poče razvezivati veo, kad gore nad glavom, kroz
utihlu kuću, odjeknu hramanje njene majke i lupkanje njenog štapa. A trenutak zatim na vrhu
stepeništa se pojavi sama Đulija Šein sa Irenom iza sebe, obučenom kao kakva igumanija, u
haljinu od sivog štofa sa visokim okovratnikom.
15
Vršeći pripreme za prvu Lilinu večeru kod kuće, mulatkinja iznese najteži srebrni
svećnjak i posla Henrija trkom u Varoš po tuce visokih sveca i veliku kitu ružičastih ruža koje
su, kad majka i ćerka siđoše na večeru, već ispunjavale srebrnu zdelu za voće. Đulija Šein je, kao
obično uveče, nosila crninu sa čipkastom maramom prebačenom preko prosede kose, što je uvela
u običaj u poslednje vreme, čime je još jednom uverila varoš da postaje sve više nastrana. Irena
je, još uvek obučena u sivu haljinu sa visokim oko vratnikom, nalik nekako na guvernantu ili
sestru nudilju, za stolom zauzela mesto sa strane. A što se tiče Lili, njena je pojava tako očarala
mulatkinju i crnu devojku koja joj je pomagala da su večeru rđavo služile, te izvukle oštre
prekore od gđe Šein. Lili se više nije trudila da izgleda kao devojka. Postala je neosporno žena.
Da je bila manje mazno lenja i nehatna, moglo bi se reći da je bila žena divne pojave. Njenu
raniju vitkost zamenila je neka blaga razbludnost oblika, neka punačnost, koja je podsećala na
zrelinu lepog voća. Tamo gde je telo ranije bilo mršavo sada je pokazivalo obline. Kretala se
polako, i s istom neobičnom dostojanstvenošću kao i njena majka, a ruž nije upotrebljavala jer su
joj usne bile pune i crvene, a obrazi nežno zarumenjeni. Njena je lepota bila lepota seljanke sa
koje je uklonjena sva grubost, tako da je ostao samo blesak zdravlja, jer je, na kraju krajeva, bila
unuka škotskog farmera, bez i najmanjeg traga neke istrošene krvi u sebi, neke anemičnosti kao
u Irene. Te večeri je nosila haljinu za čaj, kupljenu u Veneciji, hladne, bledozelene boje, kakvu
ima voda u jezeru sa obalama od krečnjaka. Kosu žutu kao ćilibar, nasuprot tadašnjoj modi,
čvrsto je pritegnula oko glave i pričvrstila iglom ukrašenom brilijantima. A oko vrata, obešen o
tanki srebrni lanac, joj je visio jedan jedini smaragd kruškastog oblika, koji je ležao među
dojkama, tako da je ponekad ispadao na haljinu, a ponekad, opet, prianjao uz nežnu, belu kožu.
Irena je za vreme večere retko kad govorila i sedela oborenog pogleda kao da ju je lepota
njene sestre zbunjivala i odbijala. A kad povečera, ona ustade i obrati se majci.
– Moram da idem. Večeras je na mene red da predajem u Domu dobrodošlice.
Lili ju je začuđeno gledala, sve dok majka, okrenuvši se da objasni, ne reče: – Predaje
engleski jednoj grupi doseljenika u Ulici Helsted. – A zatim reče Ireni: – Mogla bi baš izostati
večeras kad nam je došla Lili!
Na bledom licu mlađe sestre pojavi se izraz tvrdoglavosti. – Ne mogu. Oni me čekaju. A
Lili ću viđati nedeljama iz dana u dan. To je dužnost. Ostati značilo bi privoleti se zadovoljstvu.
– Ali ne misliš valjda sama u Ulicu Helsted? – usprotivi se Lili. – Tako noću! Pa ti mora
da si luda!
– Ništa mi se ne može desiti... Svi me poznaju i znaju šta radim – odgovori njena sestra
ponosno. – A osim toga jedan čovek me uvek doprati kući.
 Ona priđe Lilinoj stolici pa poljubi sestru, sasvim ovlaš dodirnuvši njen topao obraz
svojim hladnim usnama. – Laku noć – reče ona – u slučaju da legnete pre no što se vratim.
Pošto Irena ode, dve žene smesta promeniše držanje. Kao da je najednom pala neka
nevidljiva pregrada koja im je odvajala duše. Lili se navali na naslon i protegnu. Mulatkinja
donese cigarete, pa se zatim majka i ćerka upustiše u razgovor. Najzad su bile same i slobodne
da govore šta ih je volja.
– Koliko ima da se Irena tako ponaša? – zapita Lili.
– Ima već više od tri godine. Ne zabranjujem joj, jer joj to čini veliko zadovoljstvo. To ju
je spasio, znaš, od katolicizma. Sve je bolje nego to.
Zatim najednom, kao da su stupile u neki drugi svet, počeše da govore francuski,
isključivši time mulatkinju iz razgovora.
– Mais elle est deja religieuse, – reče Lili –. tout simplement. Mogla si je onda slobodno
pustiti i da primi tu veru. Ona se već ponaša kao opatica ... onako u onoj smešnoj sivoj haljini.
Izgleda prosto sablasno. Trebalo bi joj to zabraniti. Žena nema prava da stvara od sebe takvu
nakaradu. Ima u tome neke grešnosti.
Majka se umorno osmehnu. – Da joj zabranim. Ti ne poznaješ Irenu. Ja sara zadovoljna
što bar nije prešla u tu veru. Postala je pravi fanatik. – Nastade kratko ćutanje, pa gđa Šein
dodade: – Sad uopšte ne izlazi u varoš ... po čitavu godinu, pa i više.
– Izgleda kao usedelica od četrdeset godina ... Sramota je da tako nešto stvara od sebe
devojka od dvadeset šest godina. Niko je od muškaraca neće ni pogledati.
– Irena se neće nikad udati... Ne vredi joj govoriti. Viđala sam ja takve i ranije, Lili...'te
religieuse. To dolazi nekako umesto ljubavi i dovodi do istih ekstaza.
Mulatkinja je bila raščistila posuđe sa stola, pa je stala do gospodaričine stolice da po
utvrđenom običaju primi naredbe za sutrašnji dan. – Biće nas samo troje ... kao obično. To je
sve, Sara!
Žena se okrete da pođe, ali je Lili zovnu. – Mama – reče ona – kako bi bilo da otvorimo i
ostale delove kuće dok sam ja ovde? Strašno je biti ovako stešnjen. Mrzim da sedim u biblioteci
dok čitav salon zvrji prazan.
Gđa Šein se ne usprotivi. – Nađi sutra nekog, Sara, da ti pomogne da otvoriš salon.
Upotrebljavaćemo ga dok gospođica Lili bude ovde.
Mulatkinja izađe, a Lili zapali novu cigaretu.
– Pa moraš otvoriti i za društvo koje ćemo pozvati na Božić – reče ona. – ne možeš čitavu
porodicu primiti u biblioteci.
– Ja ove godine nisam ni mislila da pozivam društvo – odgovori majka.
– A ne ... ne ove godine – viknu Lili. – To je tako prijatno, osim toga, nisam već
godinama videla rođaku Heti, ujaka Džekoba i Elen.
Majka opet popusti. – Razumem, želiš veselost.
– Šta ću, nisam pobožna kao Irena, a ova kuća je ionako dovoljno mračna. – A kad vide
da se majka diže sa stolice, reče: – Nemoj u biblioteku. Da ostanemo ovde. Mrsko mi je tamo.
I tako su i daje sedele gde su bile, dok su one visoke svece postajale sve kraće. I u
jednom trenutku, posle kraćeg ćutanja, majka se najednom okrete Lili pa reče: – Et toi?
Lili slegnu ramenima. – Moi? Moi? Je suis contente.
– Et Madame Gigon, et petit Jean?
– Dobro su oboje. Donela sam sliku koju sve mislim da ti pokažem.
– Znaš li da se on oženio.
– Kada?
 – Pre svega tri nedelje. Došao je ovamo posle tvog pisma i ponudio da učini sve što
može. On želi da dečko pohađa školu u Americi.
Lili se na to pobedonosno osmehnu. – Ali Žan Je moj. Od njega ne primam ništa. On se
plašio da prizna Žana zato što bi ga to upropastilo. Poslaću dečka kuda ja budem htela. – Ona se
nagnu napred sva ozarena iznenadnim oduševljenjem. – Nemaš pojma kako je lep i pametan. –
Ona odgurnu unatrag stolicu. – Čekaj, idem po sliku.
Majka je zadrža. – Donesi mi onu emajliranu kutiju sa mog toaletnog stočića. Imam u
njoj nešto zanimljivo za tebe.
16
Ćerka se za tren oka vrati, noseći fotografiju i emaljiranu kutiju. Slika je neobično
zanimala Đuliju Šein. Odgurnuvši u stranu kutiju, ona dohvati fotografiju, pa je gledala u nju
dugo, ćutke, dok ju je Lili pažljivo posmatrala preko politiranog stola.
– Lepo dete – reče najzad. – Liči na tebe. Nema u njemu ničeg očevog. – Plave oči su joj
se ovlažile, a umorno i tvrdo lice omekšalo. – Hodi ovamo – dodade ona gotovo šapatom, pa
ćerku, koja joj priđe, blago poljubi, pritisnuvši je na mršave grudi. Kad pusti Lili iz zagrljaja, ona
reče:
– A ti? Kad misliš da se udaš?
Lili se nasmeja. – O, ima još dosta vremena. Pa tek mi je dvadeset osam. Sasvim mi je
lepo ovako. – Ona s osmehom podiže emaljiranu kutiju.
– Pokaži mi svoju tajnu – reče ona.
Gđa Šein otvori kutiju pa iz hrpe požutelih isečaka iz novina izabra jedan sasvim nov. –
Evo – reče ona pružajući ga ćerci. – On i njegova žena na dan venčanja.
Na slici se video guverner, nešto puniji, ali još uvek visok, uspravan i širokih ramena. Bio
je isti kao i ranije, samo što su mu dugi brci bili potkresani. Na slici se ljubazno osmehivao
prema aparatu kao da i od samog medenog meseca želi da stvori politički kapital. Uz njega je
stajala žena srednje visine i snažno građena. Crte lica su joj bile jake, a osmehivala se uz neki
izraz superiornosti, kao da prema svetu oko sebe oseća prezir. Lice je bilo jednostavno,
inteligentno, ali nekako bez draži. Na isečku je pisalo da je ćerka bogatog fabrikanta sa Srednjeg
zapada, i da je prošla kroz neki ženski koledž. Zatim je ukratko izložena guvernerova biografija;
da se sve završi proricanjem blistave budućnosti, i čestitkom na braku koji je javnost dugo i s
nestrpljenjem očekivala.
Lili vrati isečak u emaljiranu kutiju, pa zvučno zaklopi poklopac. – Dobro je učinio –
primeti ona. – Ona izgleda da je žena stvorena za američkog političara. Ja bih se pokazala sasvim
rđava. Znači da smo oboje srećni.
Majčine oči ponovo dobiše izraz zabrinutosti. – Dečko treba da ima oca – reče ona. –
Treba da se udaš njega radi, Lili.
– Dobiće ga ... jednog dana. Ima vremena. A osim toga, njegov položaj je sasvim uređen.
Ja sam madam Šein, bogata udovica iz Amerike. Za to se pobrinula madam Žigon. Moj položaj
je odličan. Imam ugled dostojan i najuglednije žene.
Ona se postepeno upusti u pričanje o svom životu u Parizu. To se pričanje sasvim slagalo
s onim prijatnim predviđanjima kojima se madam Žigon naslađivala one prve tihe večeri na
terasi nad Marnom. Kuća u Ulici Rejnuar bila je velika i stara, sagrađena pre revolucije, još u
vreme kada je Pasi bio predgrađe okruženo otvorenim ledinama. Imala je pozadi baštu koja se
pruža sve do Ri de Pasi, ulice koja je nekad bila otvoreni drum za Otej. Sada su nekadašnje puste
ledine bile pokrivene stanovima, radnjama, i raznim zgradama, ali je stara kuća s baštom ostala
kakva je bila u vreme kada ju je Lenatr sagradio za markizu de Sevilak. Bašta je imala lepu
terasu i paviljone koji će jednog dana biti Žanova rezidencija. Kuća je bila vrlo zgodna za
primanje. Bila je prostrana i imala veliki salon koji se pružao duž bašte, s velikim prozorima na
terasu. Nedaleko je tekla Sena. Mogli su se čuti izletnički brodovi kako odlaze u Sevr i Sen Klu,
i zvižde i danju i noću.
A što se tiče prijatelja, bilo ih je u izobilju ... i više no što je želela. Dolazile su tu
uvažene baronese i kontese iz kruga madam Žigon, grupa koja je obožavala princa Bonapartu, i
brbljala kojekakve gluposti o restauraciji carstva. Bili su, nesumnjivo, glupavi, ali im podmladak
nije bio rđav. Neke je od njih Lili znala još iz škole madmoazele de Vo. Bilo je među njima vrlo
privlačnog sveta, naročito među muškarcima. Odlazila je u lov u Kompjenj, mada joj tako
silovito gimnasticiranje nije baš naročito prijalo. Svi su prema njoj bili vrlo ljubazni.
– Na kraju krajeva – zaključi ona – ja nisam baš naročito pametna i duhovita. Sasvim su
mi prijatni. Zaista sam srećna. A što se tiče madam Žigon, ona prosto cveta. Ona je u svom krugu
postala vrlo ugledna ličnost. Održava salon dva puta mesečno, i to s takvom gomilom onih
gdteaux da ti se smuči samo gledajući ih. Dajem joj dobru platu, ali se ona tako oblači da prosto
liči na čudovište. Mislim da joj je žao što su krinolini izašli iz mode. Izgleda kao božična jelka,
ali je ipak samo oličenje dostojanstva. – U njenom se glasu za trenutak oseti prizvuk
podrugljivosti, gotovo ogorčenja.
Đulija Šein se iznenada naže preko stola pa dotače Lilinu ruku, uznemirena nečim što joj
je osetila u glasu i držanju. – Pazi dobro, Lili, da ti ne ogrubi duša. Na to moraš paziti.
17
Sedele su tako u razgovarale sve dok se svece nisu počele jedna po jedna naglo topiti i
gasiti, i dok, najzad, kućom ne odjeknu daleki zvuk zvonceta sa ulaza. One su nekoliko trenutaka
osluškivale, smatrajući da će neko od posluge otvoriti, Lili, najzad, ustade i lenjo reče: – To mora
da je Irena. Idem da otvorim, jer izgleda da je posluga legla.
– Ona uvek ima ključ – reče njena majka. – Ranije ga nikad nije zaboravljala.
Lili prođe kroz predvorje te hrabro otvori vrata i vide da je imala pravo. Napolju je stajala
Irena pokrivena snegom. Dok je ulazila sestra za trenutak, kroz veo pahuljica koje su padale,
ugleda nekog visokog čoveka, snažno građenog, kako odlazi onim dugim kolskim putem prema
Ulici Helsted. Išao je brzo jer na sebi nije imao zimskog kaputa, a noć je bila hladna.
Irena u toplom, osvetljenom predvorju strese sneg sa kaputa, i skide s glave jednostavni,
crni šešir, te otkri obično blede obraze koji su sada bili rumeni, možda od brzog hodanja uz dugi
kolski put.
– Ko je taj čovek? – zapita Lili šaljivo inkvizitorski.
Sestra odgovori ne dižući glavu i svlačeći teške cipele za sneg: – Zove se Krilenko.
Ukrajinac ... Fabrički radnik.
Sat docnije obe su sestre sedele u Lilinoj sobi dok je ova iz svojih kofera, izlepljenih
sjajnim vinjetama, vadila haljine jednu za drugom. Te večeri kao da se desilo, nešto što je
raskravilo mlađu sestru. Prvi put je počela pokazivati neke tragove interesovanja za Lilin život.
Ona se, čak, i naže nad kofere, pa s divljenjem stade opipavati razne satene, brokate, svile i
krzna, sve što je Lili vadila i nemarno bacala na veliki talijanski krevet. Počela je da pretura po
nežnim sifonima i čipkama, sve dok, najzad, ne naiđe na malu fotografiju nekog lepog gospodina
u kapetanskoj uniformi francuskih konjanika. Bio je tamnoput, crnih očiju i oštrih snažnih
brkova, namazanih voskom i krajeva zavrnutih naviše. Ona za trenutak podrža fotografiju, na
svetlosti stolne lampe.
– Ko je to? – zapita ona, te Lili, zaposlena raspakivanjem, diže pogled za trenutak, pa
odmah opet nastavi posao. – To je baron – odgovori ona. – Sestrić madam Žigon ... onaj koji
pomaže.
– Lep je – prime ti Irena nekim čudnim, lukavim glasom.
– Dobri smo prijatelji... jašemo zajedno po okolini. Vrlo mnogo smo zajedno, naravno.
Leto provodimo u njegovom zamku.
Mlađa sestra prekide razgovor. Najednom postade ćutljiva i zatvorena, a u plavim očima
joj se pokaza čudan preplašen izraz. Najzad reče da je umorna, pa se povuče u devičanski čistu
tamu svoje sobe, gde pred jednu rumenu, pozlaćenu i pomalo kitnjastu bogorodicu kleče da se
pomoli.
18
Sledeće večeri već je kuća, gledana iz one zapuštene Ulice Helsted, onako okružena
snegom pokrivenim borovima i lažnim čempresima, dobila izgled na kakav je varoš bila navikla.
Prozori salona su zračili toplom svetlošću, a uz mala okna, izrezana u obliku romba, visili venci,
dok su oni koji bi prolazili pored gvozdene kapije, mogli čuti, s vremena na vreme, kad bi za
trenutak nastalo zatišje u tutnjanju tvornice, daleki zvuk klavira, na kome je neko s divljim
zanosom svirao vrlo vesele melodije, razne valcere i polke, koji su se u to isto vreme mogli čuti u
bar desetak pariških noćnih lokala.
U toku sedmice su razne osobe koje su živele u onom delu Varoši iznad Utrina, dobile
poziv da dođu na večeru i zatim na bal u salonu.
– Brdo čempresa opet postaje veselo – primeti gđica Eberkrombi.
– Mora da se vratila Lili – reče gđa Herison.
– Đulija više neće pozivati. Suviše je skrhana – dodade ona s nekim trijumfom u glasu.
Dve tri večeri posle Lilinog povratka gđa Herison opet progovori svom sinu Vilijemu o
Lilinoj lepoti i bogatstvu, ovog puta lukavo, izdaleka, jer je Vili, već u trideset petoj godini a još
neoženjen, postajao iz dana u dan sve stidljiviji i sve manje uveren u svoju privlačnost.
Bilo je sasvim jasno da je tradicija o Brdu čempresa još živa, da je potrebno uložiti malo
napora, samo naškrabati koje pisamce, pa da oživi njegov stari glas. Ta večera i taj bal postadoše
glavni događaj te godine. Lili je kod sviju budila veliku radoznalost. Oni koji su je već videli,
ispričali su da je lepa i zdrava, i da su joj haljine skrojene po modi daleko odmakloj ispred
domaće. I opet se svi raspričaše o njenoj lepoti, ljupkosti i ljubaznosti. Svi su o njoj govorili
samo dobro, kao što su se Ireni samo podsmevali, a naročito njenom radu na Utrinama među
doseljenicima. Lili je, u stvari, posle svoje majke postala gospodarica lepe, senovite stare kuće na
Brdu čempresa.
I Lili je, otprilike, dve nedelje posle Božića primila gđu Herison i sudiju Vajsmana, kad
su, naterani jednim poslom, prvi put u životu došli zajedno u poseru. Taj čudni par je stigao u
Šeinov zamak u kočijama gđe Herison, pri čemu je Jevrejin bio umotan u široku bundu, lica
tamnocrvenog od mnogo viskija, dok je udovica, u carski purpurnoj odori, sa zlatnim lancem,
sedela na sedištu kočija podalje od svog pratioca, kao da bi je mogao okužiti. Lili ih je dočekala
u velikom predvorju, nesposobna da sakrije čuđenje koje je izazivalo njihovo iznenadno
pojavljivanje. Kad se sudija pokloni, nešto suviše ponizno, a gđa Herison iskrivi lice u izraz koji
je trebalo da ispadne srdačan, na Lilinom licu izbi veselost kao kad voda najednom provali kroz
napukli nasip. Bilo je neke neizrecive komičnosti u čvrstoj rešenosti gđe Herison da taj svoj
dolazak sa sudijom Vajsmanom u deset sati izjutra smatra za nešto sasvim prirodno.
– Došli smo do vaše majke – objavi ta purpurom ogrnuta amazonka. – Može li nas
primiti?
Lili ih odvede u biblioteku. – Pričekajte ovde, a ja idem da vidim. Ona uvek ustaje iz
kreveta tek u podne. Sada se, znate, lako umara.
 – Znam ... znam, – reče gđa Herison. – Recite, molim vas, da je stvar vrlo važna? Biti ili
ne biti.
Kad Lili ode, njih dvoje ostadoše u biblioteci pod podrugljivim pogledom Šeinovog
portreta. Oboje su ćutali kao zaliveni, te je tišinu remetilo samo slabo šuštanje taftanih sukanja
gđe Herison i sudijino mačje koračanje po bogatom sagu, dok se šunjao od stola do stola i
proučavao predmete od nefrita, kristala i srebra, koji su privlačili njegovu istočnjačku maštu.
Gđa Herison je sedela strogo uspravna, kaputa zabačenog unazad da bi mogla slobodnije disati,
sva malo nalik na goluba gušana. Lupkala je svojim debelim prstima po naslonu stolice, i svojim
sitnim plavim očima pratila kretanje amajlije od losovog zuba koja je visila na sudijinom lancu
za sat, te se ljuljala pri svakom pokretu njegovog gojaznog tela. A na ulazak Đulije Šein, visoke,
suve, hladne, ona nesigurno ustade i dozvoli da joj preko lica preleti nervozni osmeh. Bio je to
molećiv osmeh čoveka spremnog da gordost stavi pod noge.
Gđa Šein se pomače napred, oslanjajući se na štap, i pri tome na sudiju baci pogled koji
je odavao i radoznalost i neskriveno gađenje.
– Draga Đulija – poče gđa Herison – nadam se da nisi suviše umorna. Došli smo poslom.
– Sudi ja klimnu glavom u znak slaganja.
– A ne, sasvim sam dobro. Ali ako ste došli da biste kupili Brdo čempresa, onda ste došli
uzalud. Ne mislim to prodati dok sam živa.
Gđa Herison ponovo sede. – Nije u tome stvar – reče ona. – Dolazim drugim poslom. – A
zatim dodade okrenuvši se: – Vi, naravno, poznajete sudiju Vajsmana?
Sudija se ponizno pokloni. A po držanju njegove domaćice bilo je jasno da ga ona ne
poznaje i da je ni hiljade predstavljanja ne mogu navesti da ga upozna.
– Izvolite šesti? – reče ona tonom hladne učtivosti, i sudija se smesti na jednu laku
stolicu, razlivši se u gomilu sala.
– Želeli bismo da s vama porazgovaramo nasamo – reče gđa Herison. – Bilo bi dobro da
nas Lili... – I ona dovrši rečenicu klimanjem glave i pokretima očiju što je trebalo da znači da je
reč o velikoj misteriji.
– Zašto da ne – odgovori Lili, pa izađe i ostavi majku nasamo sa njena dva posetioca.
Ostali su u biblioteci puna dva sata, dok je Lili lutala oko kuće, pisala pisamca, svirala na
klaviru i samo jednom, nesposobna da savlada radoznalost, na prstima prišla vratima biblioteke
da oslušne. Kad se vrata, najzad, otvoriše, pojavi se prvo gđa Herison, hladnog lica i vrlo
dostojanstvena, mada joj se zlatni lanac klatio više nego obično, pa onda sudija Vajsman, vrlo
crven i ljut, i, najzad, Đulija Šein, očiju usplamtelih nekom čudnom vatrom, i tankih usana
izvijenih u ironičan, pobedonosni osmeh.
Kočije se pojaviše, pa se posetioci popeše u njih i odvezoše na oprugama koje su se
ugibale preko garom pokrivenog snega. Pošto se odvezoše, majka povede Lili u biblioteku, pa
zatvori vrata i sede, pri čemu joj se onaj laki osmeh pretvori u zloban kikot.
– Uhvaćeni su... taj divni par – reče ona. – Udesio ih dragi rođak Čarli... Pokušali su da
me nateraju da utičem na njega.
Lili pogleda u majku, malo skupljenih obrva. Bila je začuđena. – Otkud rođak Čarli? –
zapita ona. – Kako ih je uhvatio?
Majka poče objašnjavati ćelu stvar od samog početka. – Rođak Čarli je, znaš, okružni
blagajnik. Izabrao ga je sudija Vajsman. Taj Jevrejin je vrlo moćan. Da nije bilo njega, Čarli ne
bi mogao uspeti. A sudija Vajsman ga je podržao zato što je smatrao da će on biti pokoran. Ali,
on, eto, nije pokoran. U tome je nezgoda. Zato su sada zabrinuti. Neće da učini ono što sudija
Vajsman od njega traži!
 Ona tu zastade, pa se opet zasmeja pri pomisli na nevolju u koju su zapali ti njeni rani
posetioci. Njena je veselost bila tako iskrena da je za trenutak spala maska svetske žene, i ispod
toga se pokazala ona devojka sa farme, kojom se Džon Šein bio oženio pre trideset godina.
– Razumeš li – nastavi ona – rođak Čarli je, pregledajući knjige, ustanovio da Kiklopska
tvornica duguje okrugu oko petsto hiljada dolara zaostalog poreza. On je zatražio da se novac
vrati zajedno sa globom, i ne može izgubiti. Sudija Vajsman i gđa Herison su stvar upravo
doznali, pa su došli da me zamole da ga odvratim, jer je rešen da zahteva naknadu novca. Odbija
da pokorno primi naredbu. A to im dobro pogađa džepove, razumeš li. A onaj koji je pre Čarlsa
bio blagajnik, lepo se izgubio. Na pomolu je nekakav lep skandal. Čak ako i ne izbije na videlo,
Herisonovi i sudija Vajsman izgubiće nekoliko stotina hiljada. Sudija duguje, znaš, vrlo mnogo
kamata.
Stara žena zalupa po podu svojim štapom od abonovine, kao da je zadovoljstvo u njoj
bilo toliko da se drukčije nije moglo izraziti. Njene plave oči su sijale zluradim bleskom. –
Najzad! – reče ona. – Dugo sam na to čekala .. . dugi niz godina.
– I šta si im odgovorila? – zapita Lili.
– Šta sam odgovorila! – viknu Đulija Šein. – Šta sam im odgovorila? Samo to da ja tu
ništa ne mogu. Hetinog muža je nemoguće podmititi. Ne mogu ništa čak i da hoću, a i da mogu,
ne bih htela. Moraće da plate ... baš usred građenja novih peći. – Njeno se lice najednom uozbilji
i iz glasa joj se izgubi trijumf. „Ali mi je žao Čarlija i Hete. To će skupo platiti. Čarls je time
izvršio političko samoubistvo. Sudija je suviše moćan. Teško sirotoj Heti i njenoj deci i to sada
kad Elen ima u planu da ode na studiranje. Odsad će sudija Vajsman neprestano ratovati sa
Čarlsom. Nemaš pojma koliko je bio ljut. Pokušao je čak i da viče na mene, ali sam ga vrlo brzo
umirila.
Stara žena se opet poče smejati, setivši se svog trijumfa.
A Lilino lepo lice pocrvene od gneva. – Nije moguće da se tako nešto može desiti čoveku
samo zato što vrši svoju dužnost! Nije moguće da je Varoš tako trula!
– Ipak je baš tako – reče majka. – Baš tako. Nemaš pojma koliko je trula. Rođak Čarls je
pravo jagnje među vukovima. Veruj mi da je tako, jer znam. Sada je gore nego što je bilo za
života tvoga oca. Ove fabrike su sve pogoršale.
Na to obe zaćutaše, te u sobi opet zavlada strašna tutnjava Kiklopske tvornice,
pobedonosna i čudovišna. Irena stiže sa svoga rada na Utrinama, pa pogleda unutra i vide da su
zabavljene svojim mislima, te požuri u svoju sobu. Najzad gđa Šein ustade.
– Treba, Toliverovima nekako pomoći – reče ona. – To ne bi bilo teško da nisu tako
užasno gordi.
Lili, tamnih i ozbiljnih očiju, stade uz prozor koji je sada gledao na baštu pokrivenu
pocrnelim snegom. – Znam da treba – reče ona. – I ja o tome mislim.
19
Za trideset godina božični ručak je bio događaj u Šeinovom zamku. Džon Šein nije imao
svoje rodbine, a u sedamdesetoj je već živeo odsečen od prijatelja, pa je u tim godinama prigrlio
porodicu svoje žene, i ustanovio običaj da sve bliže i dalje rođake na Božić poziva na gozbu sa
dosta vina, ćurkom, guskom i dva pečena praseta. Ranije je, u ono vreme pre no što je Varoš,
razvijajući se, progutala Mak Dugalovu farmu, bio događaj i doček Nove godine u kući na farmi.
Članovi porodice su stizali u raznim saonicama iz svih krajeva okruga, da se u kući Džekoba
Bara, zeta Đulije Sein i druga Džona Šeina pri jahanju po onom jahalištu, koje je sada bilo
prekriveno skladištima, skupe oko stola prepunog đakoni ja. Ali je sve to sada bila prošlost. Nije
više postojala čak ni ta kuća. Ostalo je samo proslavljanje Božića na Brdu čempresa.
 Nekada je oko stola bilo i trideset gostiju, ali su mnogi iščezli, jedni poumirali, a drugi se
odselili na Zapad kad je iznikla Tvornica, te je stanovništvo okruga najednom poraslo; jer su
Mak Dugalovi, Barovi i sva njihova dalja rodbina bili avanturisti, pravi pioniri koji su se dobro
osećali samo na slobodnom prostoru gde deca imaju dovoljno čistog vazduha, nezagađenog
garom i dimom od uglja.
Ovog Božića na Brdo čempresa dođe svega sedmoro članova porodice. To je, pored
Đulije i njene dve ćerke, bilo sve što je preostalo od porodice čiji je osnivač iz Merilenda prešao
preko planina Apalači, da divljinu pretvori u plodnu zemlju. Porodica stiže u dve grupe pred onu
verandu sa stubovima od ferforžea, i to prvo pod onu koju su zvali porodicom Toliver i koja se
sastojala od rođake Heti, njenog muža Čarlsa Tolivera, njihove ćerke Elen, dva sina Fergasa i
Roberta, i Džekoba Bara koji se nastanio kod njih i koji je zajedno sa Đulijom Šein bio glava
čitave porodice. Oni se dovezoše u saonicama sa dva konja – dva dobra konja, jer su Džekob Bar
i Čarls Toliver bili dobri poznavaoci tih životinja – pa na zemlju prva stupi gđa Toliver, temeljna
žena, krupna, mada ne debela, rumenog lica i zapovedničkog držanja. Nosila je šal od crnog
perja, šešir ukrašen gustom nojevom perjanicom, visoko postavljen na njenu lepu crnu kosu, i
kratki kaput od astrahana, nešto izašao iz mode zbog rukava širokih u ramenima, a tesnih oko
podlaktice. Posle nje sa saonica siđe njen otac, stari patrijarh Džekob Bar. Kola se zaljuljaše pod
njegovom težinom. Bio je visok sto devedeset santimetara, ne računajući cipele, i u osamdesetoj
godini zdrav kao dren i prav kao sveca. Duga bela brada padala mu je preko vratne marame i
spuštala se sve do trećeg dugmeta na njegovom izvezenom kaputu, gde se uplitala u težak satni
lanac, o koji je bio obešen grumen zlata, uspomena iz uzbudljivih dana na Zlatnoj Obali
četrdesetih godina. Nosio je težak trešnjev štap i hramao, jer je u osamdesetoj slomio kuk i opet
se oporavio.
Zatim siđe Elen, tamnih kovrdža očešljanih u stilu pompadur, što joj je majka dozvolila
da nosi od njenog nedavnog dvadesetog rođendana. Bila je visoka, vitka i lepa, i pored
nespretnosti devojke koja još nije postala žena. Oči su joj bile krupne i plave a ruke duge i lepe.
Imala je nos svoje porodice, dosta istaknut i gordo kukast, koji se kod Đulije pretvorio u orlovski
kljun. Zatim je sišao Fergas, visok, stidljiv dečak od četrnaest godina, i Robert, dve godine
mlađi, turoban, svojeglav dečko, crvene kose kao njegov uvaženi deda, koga su kao mladića u
okrugu zvali Crveni Škot. Dečaci su se zbog nečeg svađali pa je majka morala da ih dovodi u red
pre no što će ući u lepu kuću tetke Đulije. A pred vratima su, pred njenim budnim pogledom,
morali vrlo dugo da brišu cipele o otirač. Ona je svojom porodicom rukovodila kao kakav
feldmaršal.
A što se tiče Čarlsa, on se preko konja koji su se pušili okrenuo Henriju i podsetio ga da
treba da ih dobro utopli ćebetima; malo je porazgovarao s njim zatim pošao u kuću za ostalima.
Njega je Henri obožavao ljubavlju sluge prema čoveku koji za sluge ima razumevanja, pa je u
šali s naročitim žarom trljao njegovog konja, i pri tome u mislima gledao pojavu toga gospodina
visokog rasta, prosede kose, ljubaznih očiju i prijatnog mekog glasa.
– Taj gospodin Toliver – rekla je mulatkinja docnije tog dana – to je pravi gospodin
čovek.
Drugu grupu su zvali porodica Bar. Ona se u toku godine toliko proredila da je, najzad,
ostala samo Eva Bar, ćerka Semjuela Bara i, prema tome, nećaka snažnog, patrijarhalnog
Džekoba. Za nju je bilo karakteristično da se dovezla u varoškom fijakeru i da je zastala da se s
kočijašem nateže zbog cene. Njen je tanak, usedelički glas nadjačavao tutnjavu tvornice, sve dok
nije popustila, kao uvek, i oklevajući platila zamašnu sumu od dvadeset pet centa. Mogla je lako
doći tramvajem koji je saobraćao Ulicom Helsted, ali je smatrala da je to opasno i ispod
dostojanstva. Otkako je zašla u godine, postala je vrlo ćudljiva, pa je počela preduzimati
neobične mere predostrožnosti da bi sačuvala svoje devičanstvo. Bila je visoka, mršava i suva,
dugog nosa, malo crvenog na kraju, i kose koja je u sitnim pramenovima visila oko konjskog
lica; pa ipak je dva puta okretala ključ u bravi svoje sobe u Hej novom pansionu, i ništa je nije
moglo navesti da se odvaži da pođe sama kroz ružne Utrine. Bila je siromašna i vrlo pobožna.
Brinula se o sirotinji svoje parohije. Vodila je poslove brižljivo, sa spretnošću štedljive
domaćice.
Ručak je počeo u dva, uz ceremonijalnu dostojanstvenost kao da je posredi nekakav
plemenski ritual. A otegao se sve do u zimski sumrak, koji se spustio pre vremena usled dima iz
tvornice, te su mulatkinja i njene crne pomagačice bile prinuđene da iznesu svećnjake, da ih
postave usred krša zaostalog posle gozbe, i da ih zapale i osvetle popločane zidove tmurne
trpezarije. Pošto se svi poslužiše suvim grožđem i orasima, i kafom iz pozlaćenih šoljica, u sobi
odjeknu struganje stolica po podu, pa svi izađoše iz trpezarije, da se zatim raziđu po kući kako
ko nađe za shodno. Svake godine se to razilaženje vršilo po istom planu. U jedan ugao velikog
salona povlačila bi se Irena, u svojoj jednostavnoj sivoj haljini, i Eva Bar, uglasta i šiljata, u
haljini od trajnog crnog serža, privučene jedna drugoj zajedničkim interesovanjem za sirotinju.
Svake godine te dve usedelice vodile su iste prepirke, jer se nisu slagale u najosnovnijim
pitanjima. Irenin stav prema sirotinji bio je rimokatolički, pun nekakvog zaštitničkog milosrđa,
želje za dobrim delima i sažaljenja. A Eva Bar u svom puritanskom srcu nije nalazila mesta za te
sentimentalne koještarije. „Sirotinja", govorila je ona, „treba da se nauči da se sama izvlači iz
svoje kolotečine. Grešno je činiti za njih suviše mnogo."
Dva člana porodice – najstariji, Džekob Bar, i najmlađi, njegov unuk – sasvim su iščezli.
Jedan da obiđe štale i park, a drugi da se zavuče u biblioteku pa da onda bez straha od mračnog
portreta starog Džona Šeina, njuška unaokolo i da se služi ušećerenim voćem, koje je poslao Vili
Herison u znak svog već treći put obnavljanog udvaranja. Pušeći svoju cigaretu, deda je, pažljivo
razgledao štale i kuću, zapažajući one delove koji su počeli da propadaju. O tim mestima je
docnije govorio Đuliji 'Šein, dok je stara žena, naslonjena na svoj štap, slušala zeta s izrazom
duboke pažnje, s tim da na sve to zaboravi čim se vrata zatvore za njim. To se ponavljalo svake
godine. Ništa se nije menjalo.
A u dalji ugao salona, onaj sa velikim klavirom, Lili je odvukla Elen Toliver i njenog
visokog, stidljivog brata Fergasa. Njima se priključila gđa Toliver, očiju sjajnih od divljenja koje
je osećala prema svojoj deci. Devojku je njena bleštava rođaka prosto očaravala. Ona je bez
ustručavanja razgledala Lilinu crnu haljinu iz neke čuvene pariške radnje, njene bisere i cipele iz
Ri de la Pe. Molila je da joj priča o Pariškoj operi i o Paderevskom kad svira sa orkestrom
Kolon. Bilo je nečega tužnog u toj njenoj žudnji da dođe u dodir s tim bleštavim svetom van
granica Varoši.
– Iduće godine ću u Njujork na studiranje, – reče ona Lili. – Pošla bih već i ove godine,
ali mama kaže da sam još suviše mlada. A, u stvari, nisam. Da imam novca, ja bih svakako
otišla. – I ona najednom baci na svoju snažnu majku prkosan pogled.
Lilino lice se najednom uozbilji pri pomisli na posetu sudije Vajsmana, i ona pokuša da je
uteši. – Imaš još dosta vremena, Elen. Još si sasvim mlada ... Tek ti je dvadeset.
– Ali nikad nema novaca, – odgovori devoj ka uz ljutit blesak širokih plavih očiju. – Tata
je večito u nekim dugovima. Ništa neću uraditi ako ne stvorim nešto sama.
U jednom malom udubljenju u zidu, na strani prema tremu, Đulija Šein je vodila
poslovne razgovore sa Čarlsom Toliverom. I to je bio običaj koji se ponavljao svake godine; njen
bi joj nećak, okružni blagajnik, davao savete o tome kako treba da uloži novac, a ona bi beležila
olovkom na parčetu hartije, da to zatim, odmah po njegovom odlasku, pocepa i baci. Tražila je i
slušala njegove savete, jer je to davanje saveta budilo u njemu hrabrost i samopouzdanje. Bio je
to blag i častan čovek, te ga je ona na svoj hladan način volela, čak više nego njegovu ženu, koja
joj je bila rođena nećaka. Ti saveti koje je on davao bili su sasvim prosečni i bez neke velike
vidovitosti; a osim toga, Đulija Šein je bila vrlo mudra žena koja bi u poslovnim stvarima mogla
da zadene za pojas mnoge ljude.
Pošto su završili tu malu ceremoniju, stara žena povede razgovor o skandalu u vezi sa
Kiklopskom tvornicom.
– Na šta će sve to izaći? – zapita ona. – Hoćeš li pobediti?
Čarls Toliver se osmehnu. – Pa već smo pobedili. Spor je okončan. Tvornica duguje
državi nekih petsto hiljada dolara, zajedno sa globom.
Đulija Šein opet lupnu štapom od zadovoljstva. – Divan božični poklon! – zakikota se
ona. – Divan božični poklon! – A zatim učini nešto sasvim neobuzdano: pljesnu rođaka po
leđima svojom mršavom rukom ukrašenom prstenjem.
– Čuo si valjda, da su bili kod mene – reče ona – da traže da utičem na tebe. Rekla sam
im da idu do đavola! ... Sigurno su pokušali da te podmite.
Njen rođak se namršti i s lica mu nestade blagosti. Njegova lepa usta postadoše stroga. –
Da, pokušali su ... ali oprezno, tako oprezno da ih nije moguće uhvatiti u tome.
– To će ti zadati dosta muka. Sudija Vajsman je gadan neprijatelj. Moćan je.
– Znam. Moram se boriti. Farmeri su sa mnom.
– Ali Varoš nije, a Varoš je ono što danas odlučuje. Vreme farmera je prošlo.
– Da, Varoš nije za mene.
Lice Čarlsa Tolivera postade ozbiljno, a plave oči tamne i zabrinute. Đulija Šein opazi da
on posmatra svoju visoku ćerku, koja je upravo sedela su klavirom, spremajući se da zasvira.
– Ako ti bude trebalo novaca prilikom sledećih izbora – reče ona – dođi k meni. Mogu ti
pomoći.
20
Na prve zvukove Eleninog sviranja, svi u prostranom salonu prekinuše razgovor, sem
dveju žena koje su sedele u najdaljem uglu – Irene i Eve Bar. One su poluglasno nastavile da
pričaju o svom radu među sirotinjom. A ostali se predadoše slušanju, očarani zvucima, jer je
Elen svirala dobro, toliko dobro da niko od prisutnih, sem Lili i Đulije Šein, nisu mogli znati
koliko vredi to sviranje. Za njih je to bila prosto svirka, dok je za staru ženu i njenu ćerku bilo
nešto više od toga. One u tom sviranju osetiše vatru velikog talenta, skriveni žar pravog
umetnika, nešto nerealno i trancendentalno, što je ovu lepu staru sobu za trenutak podiglo iz
kaljuge dosadnog svakodnevnog životarenja. U bluzi sa visokim okovratnikom i suknji, tamne
kose visoko podignute po smešnoj modi pompadur, Elen je, sedela vrlo uspravno, naginjući se s
vremena na vreme nad klavijaturu kao da je miluje. Prvo je odsvirala Bramsov valcer, neku
nežnu seosku melodiju koju je genije podigao u visine besmrtnosti; a zatim je prešla na jedan
Šopenov vals, setan, ali nekako blistav, pa onda na Polonezu, tako poletnu i gromku da su čak i
Irena i Eva Bar, nesvesne lepote zvukova koji su se po staroj sobi valjali kao bujica, prekinule na
neko vreme svoj svadljiv razgovor i mirno sedele, nekako zahvaćene /maznim
strahopoštovanjem ostalih.
Ta mršava devojka za klavirom nije više uopšte bila u tom salonu. Sada je sedela u nekoj
ogromnoj koncertnoj dvorani, na visokoj pozornici, pred hiljadama slušalaca. Lica su odlazila u
dubinu sve red po red, da se najzad, tamo u poslednjim redovima, sasvim zamagle i zamrljaju
toliko da ih je nemoguće razaznavati. Pošto je završila Polonezu, ostala je za trenutak sasvim
nepomična kao da očekuje da se iz publike, posle lakog šuma, digne bura aplauza. U sobi je za
trenutak vladala tišina pa se onda ču Lilin glas, topao i mekan, kao da miluje.
– Divno, Elen ... zaista divno. Nisam imala pojma da tako dobro sviraš.
Devojka se, pocrvenevši, okrete i osmehnu na rođaku koja je ležala leno zavaljena u
jastucima na sofi, tako lepa, tako čarobna u svojoj crnoj haljini iz Pariza. Taj osmeh je otkrio
čitav jedan svet stidljive, neizrečene zahvalnosti. Devojka se obradova zato što je razumela da
Lili zna šta se krije u njenom sviranju, koje je za sve ostale samo prijatna svirka.
– Tvoja ćerka je pravi umetnik, Heti – primeti Đulija Šein. – Možeš se njome ponositi.
Elenina majka, čvrsto utegnuta miderom, sedela je u svojoj stolici kruto uspravljena i
ruke ogrubele od rada držala nezgrapno u krilu. Njeno je lice sijalo od gordosti sasvim priproste
žene, za koju na svetu nije postojalo ništa sem njene dece.
– A sad, Elen – reče ona – da nam odsviraš onaj Mak Kinlijev posmrtni marš. Ti to lepo
umeš.
Devojčino lice se najednom naoblači. – Ama, to nije Mak Kinlijev posmrtni marš –
pobuni se ona – nego Šopenov. To nije isto.
– Dobro, ti uglavnom znaš na šta mislim ... onaj koji si svirala na pomenu Mak Kinliju. –
Ona se okrete Lili, pri čemu joj se gordost čitala u svakoj crti snažnog lica. – Elen je, znaš, bila
izabrana da svira na pomenu Mak Kinlijevom. Sam Mark Hana je posle održao govor sa onog
istog podijuma.
21
Lilinim licem pređe nezadrživ osmeh. – Bolju nisu mogli izabrati, u to sam uverena. De,
odsviraj, Elen.
Devojka se okrete klaviru, i u sobi ponovo zavlada pobožna tišina. Ona se polako upusti
u sumorni ritam Marche Funebre[2], iz početka tako tiho da je muzika bila jedva čujna, da se
zatim neprestano penje ka klimaksu. Mamila je iz dubina starog klavira muziku kakva se retko
sluša. Lica u salonu postadoše mračna i zamišljena. Lili je, ležeći na jastucima divana, sklopila
oči i slušala kroz zid pomrčine. A nedaleko od nje, majka, naslonjena na Štap od abonovine,
sagnula je glavu jer su joj se oči zamutile od suza, što niko od njenih bližnjih nije smeo videti.
Zatim sumorni ritam poče ponovo postajati sve sporiji, da se najzad, polako ali sigurno, s
kobnom nadzemaljskom neizbežnošću, počne poklapati sa lupom tvornice. Oba ta postojanja
ritma bila su jedno isto. Stara đulija Šein otvori oči, pa se zagleda kroz prozor u mrak koji je
postajao sve gušći. Muzika je učinila da to grozno udaranje iz tvornice postane najednom čujno.
Pošto u staroj kući izumire odjek i poslednje note, Eva Bar se diže, nervozno preturajući
po vezenoj torbici u potrazi za maramicom kojom je htela da obriše svoj tanak crveni nos, i reče:
– E, ja moram da pođem. Već je kasno, a fijaker je već stigao. On za čekanje, znate, naplaćuje
posebno.
To je za sve bio znak da treba ići. Ručak je bio završen. Pojaviše se deda Bar, vrlo rumen
od šetnje po imanju, i crvenokosi Robert, dobro podmiren slatkišima zavodnika Vili ja Herisona,
te poče opšte opraštanje.
Pre no što će Heneri doterati iz štale Toliverove saonice, Lili obgrli Elen jednom rukom
oko struka, pa je odvuče u stranu i pohvali njeno sviranje. – Ne smeš to zapustiti – reče ona. –
Imaš vrlo mnogo dara – prošaputa ona pa nastavi zavereničkim tonom: – Nemoj dozvoliti da te
Varoš ukalupi. To će pokušati, ali ti ne daj. Svi mi živimo samo jednom, Elen, ne upropašćuj
svoj život. Ostali će... oni koji se ničim ne ističu, pokušati da te svuku sa tvog pijedestala na svoj
nivo. Ali ti im nemoj dozvoliti. Cilj njihovog života je prilagoditi se obrascu koji nameće
okolina. Njihov je moto: „Budi kao svi drugi." Ali ti ne popuštaj. A kad bude došlo vreme da
dođeš na studije u Pariz, kod velikog Filipa, možeš stanovati kod mene.
Devoj ka pocrvene i za trenutak se ćutke zagleda u pod. – Neću dozvoliti – izgovori ona
najzad. – Hvala ti, tetka Lili. – A na vratima se naglo okrete, sada najednom puna prkosa umesto
ranije stidijivosti. – Neću im dozvoliti... ne boj se – dodade ona s iznenadnom žestinom.
– A sledeće nedelje – reče Lili – dođi ovamo i na noćenje. Htela bih da mi još sviraš. U
ovoj varoši nema druge muzike osim tutnjave tvornice.
Đulija Šein je uz kamin, ispod one Ternerove jarke Venecije, ozbiljno razgovarala sa
svojom nećakom, gospođom Toliver, koja je na blagom plamenu iz kamina grejala svoj kaput od
astrahana.
– I još nešto, Heti – reče stara žena. – Odavno sam već imala nameru da ti ovo dam, ali
nikako nije bilo prilike. Neću još dugo živeti, pa želim da ti to poklonim.
I ona, kao u povorenju, skide dva prstena sa svojih mršavih prstiju, pa ih tutnu u crvene,
ogrubele šake svoje nećake.
– Nemoj nikome reći – dodade ona. – Neka to ostane među nama.
Šaka gđe Toliver se sklopi oko prstenova. Nije bila u stanju da progovori, ali poljubi
Đuliju s ljubavlju, i suze joj se ukazaše u očima, jer je shvatila da to stara žena čini zato što vrlo
dobro poznaje zamršena pravila lepog ponašanja koje određuje gordost kad je u pitanju primanje
novca. Prstenovi su, u stvari, vredeli hiljade dolara. Da joj je to ponuđeno u gotovu, Heti Toliver
bi morala odbiti.
Pred vratima se mala grupa spremala za odlazak uz mnogo zdrave halabuke i meteža, pri
čemu se mimoilazila sa jednim posetiocem koji se bio dovezao neopaženo. Bio je to Vili
Herison, koji je došao po Lili da je pozove da poseti tvornicu i pogleda nove peći koje se grade.
Pri mlazu svetlosti koja je padala kroz vrata, posetilac i Čarls Toliver poznadoše jedan drugog,
pa nastupi nezgodan trenutak. Vili Herison se, zbunjen tim susretom učtivo pokloni, ali se Čarls
Toliver pope u saonice bez i najmanjeg znaka prepoznavanja. Polako se počela ispoljavati
godinama prikrivena svađa između starog i novog.
22
Prvi dan posle Božića osvanuo je sjajan i vedar, ukoliko je uopšte nebo moglo biti vedro
nad Utrinama, gde je dim u zoru pretvarao sunce u veliki bakarni disk koji se lenjo dizao ka
zenitu. Varljivi januarski talas toplote, koji je te godine došao prerano, doneo je blage povetarce,
a ovi su ledene svece po širokim strehama stali pretvarati u male pritoke većih potoka, koji su,
nabujali od naglog buntovnog kravljenja, tekli niz drum i strugali razgolićen šljunak. Ali ta
varljiva toplota nije donela nikakvu lepotu; nijedno drvo nije planulo sjajnim zelenilom, niti je
šafran pustio svoje zelene mačeve i svuda rasuto cveće. Taj januarski talas toplote bio je samo
varljiva nada severnjačke zime. Kad je sunce u rano popodne uništilo sav sneg osim nanosa koji
su se zadržali ispod rododendrona ili uz severni zid štale, ukazala se crna oceđena ledina,
mestimično sasvim gola, čak i bez povele trave. Bašta, lišena svog zimskog pokrivača, stajala je
razgolićena, opustošeni ostatak nekadašnje slave.
Izmamljena iz kuće toplim suncem, Lili je lutala duž ogolelih staza kao kakva lepa
šumska vila koju su neki varljivi bogovi probudili iz zimskog sna. Trčala je od žbuna do žbuna i
lomila nežne šibljike tražeći pod korom ono zelenilo koje je znak života. Ponekad bi to zelenilo
našla, ali bi češće nalazila samo usahlo, suvo drvo, bez ikakvog života. U bašti ona pođe stazom
od opeka sve do venjaka na njenom početku, pokrivenog glicinijom. I tu je tvornica bila ubrala
svoj danak; sva se puzavica osušila, sem nekoliko tankih, uvijenih stabljika koje su prianjale uz
venjak. A duž ivice šetališta našla je tragove perunika – tih otpornih biljaka koje ne venu lako –
poneki debeli zeleni list plavog zvončića, ili po koju stabljiku naprska, koja se krila u zaklonu od
lišća, delu Henerijevih brižljivih ruku. Ali je bilo velikih površina gole zemlje, gde ništa nije
raslo, površina koje su u dane njenog detinjstva bile zatrpane bujnim i cvetnim bulkama,
plamenim šebojima, rumenim božurima, naprscima, mirtama i žućkastosmeđim karanfilićima...
Sve je to sad bilo propalo, uništeno ćudljivim i kobnim južn jakom natovarenim gasom i garom. I
nije samo cveće trpelo. U onim nišama koje je Heneri isekao u zidovima od žive ograde, bele
statue su bile prugaste od čađi, njihova čista tela izmrljana i oskrnavljena. Teško je bilo poznati
Apolona Belvederskog i Veneru iz Sidnosa.
Na toj šetnji po malom parku njena se zlatna kosa rasplela i raščupala, a obrazi joj
pocrveneli od kretanja. Kad se vratila u kuću, ona vide da su joj propale lake papuče sa visokom
potpeticom. Ona pozva mulatkinju pa joj naredi da ih baci.
Na stepenicama srete majku, pa viknu s grozom u glasu. – Bašta je upropašćena, mama...
Ništa nije ostalo!
Lice stare žene ostade nepromenjeno, kao isklesano od kamena.
– Ništa tamo neće više rasti – reče ona. – Ali nije važno. Kad umrem, više niko u ovoj
kući neće živeti. Irena je mrzi. Ona želi da kupini neku kuću u Varoši.
Lili, u najtanjim svilenim čarapama, pođe dalje, uz dugo stepenište, u svoju sobu. Ako je
Vili Herison ikad mogao imati kakvih izgleda kod nje, kakvu ma i najslabiju nadu, to je jednom
zasvagda uništila ta januarska lapavica koja je dve nedeljc pre vremena otkrila opustošenu baštu.
23
To popodne u. tri sata stigoše Vilijeve kočije da Irenu i Lili odvezu do Kiklopske
tvornice, pa da im onda on pokaže šta je predložio. Radnici su, prolazeći pored kola, radoznalo
zagledali sestre i mrštili se kad bi ugledali Irenu u Herisonovim kolima. Te su dve žene bile
toliko različite, toliko odudarale jedna od druge da je kakav stranac mogao pomisliti da to neka
visoka dama ide na pijacu sa svojom služavkom. Zavaljena u debele jastuke dudove boje, Lili je,
sedela umotana u dugo tamno krzno. Nosila je sivi kostim i ljupke crne cipelice. Oko svog belog
grla koje je razgolićavala uprkos modi koja je zahtevala visoke krute okvratnike, nosila je samo
nisku bisera krupnog kao grašak. Pored nje, tako lepe i zaobljene, Irena je izgledala strogo i
jednostovno kao kakva gotska svetica. Ona je kao obično nosila rđavo skrojen kostim,
jednostavni crni šešir i zatupaste cipele sa teškim temeljnim petama. Njene mršave ruke u
pletenim vunenim rukavicama ravnodušno su ležale u krilu.
Vili Herison ih je dočekao stojeći uz prozor u upravnikovoj kancelariji, koja se nalazila
odmah do kapije. Ugledale su ga još dok je kočija po šljaki zaokretala kroz crveno obojen ulaz.
Kratkovido je zurio kroz prozor, ramena lako pognutih, i, kao obično, svojim sitnim šakama
njihao rubinsku kopču na lancu za sat. Kad ga opazi, Lili se namršti i ugrize svoju lepu crvenu
usnu, kao da joj se učinilo da bi čovek tako bogat, tako moćan, vlasnik tih peći i čeličana, trebalo
da izgleda više osvajački. Da ostavlja snažniji utisak.
Irena reče: – Eno Vilija, čeka na nas. – I trenutak docnije kočije stadoše pred betonske
stepenice, pa sam Vili izađe da ih pozdravi, gologlav, plave kose, kojom se poigravao povetarac,
sve hladniji što se sunce više bližilo svom zalasku. A sunce je visilo nad ružičastim vrhovima
peći, nalik na kakav štit od tamnocrvenog bakra.
– Stigle ste u pravi čas – reče Vili. – Još malo pa će kraj smene. Da počnemo odavde.
Pokazaću vam kancelarije.
Uđoše unutra pa ih Vili, koji se, obodren onim što je imao da pokaže, ponašao sa više
samopouzdanja, odvede u neku drugu sobu gde su ljudi u jednakim redovima sedeli za dugim
stolovima, na visokim stolicama. Nad svakim stolom visilo je pet-šest električnih sijalica
prekrivenih zelenim branicima. Lampe su udaljene jedna od druge, govorio je Vili, tačno osam
stopa i tri inča, pri čemu nije smelo biti greške veće od šesnaest inča. To je bio jedan primer
primene njegove teorije o potrebi preciznosti u radu.
– Ovo je – reče Vili uz pokret zgrčene ruke – odeljenje knjigovodstva. Ovde je smeštena
arhiva, sve porudžbine i ostala dokumenta.
Na dolazak posetilaca mladi ljudi digoše glave za trenutak, fascinirani prisustvom tako
lepe žene kao što je Lili, koja je, eto, tako nemarno dolutala da poremeti sveti, svakodnevni tok
njihovog rada. Bilo je raznih ljudi svih doba, i starih i mladih, i snažnih i iznurenih, ljudi u svim
stepenima službe nezgrapnim bogovima fabrike. Mlađi su bili nemirni i neprestano bacali
poglede na posetioce, a oni sredovečni bacili bi po koji pogled na Lili, pa bi se opet sumorno
okrenuli svojim brojevima, dok je oni stariji nisu ni zapažali. Oni su zauvek potonuli u more
svakodnevnosti.
Irena je bolje poznavala Varoš nego Lili, pa Je među tim kratkovidim i slabačkim ljudima
uskih grudi pokazivala one koji su bili unuci i praunuci prvih doseljenika u okrug, potomke onih
ljudi koji su iskrčili divljinu da bi imale gde da izrastu banke, kancelarije i fabrike.
– Hajdemo dalje – reče Lili – u fabrike. Tamo je, uverena sam, zanimljivije nego ovde.
Ja, znate, još nikad nisam kročila nogom u fabričko dvorište. – Govorila je gotovo prezrivo, kao
da smatra da je odeljenje knjigovodstva vrlo jadan prizor. Preko Vilijevog žućkastog lica pređe
senka razočaranja.
On kaputu od finog vunenog štofa dodade okovratnik od astrahana i polucilinder, pa pođe
napred. Dugo su prolazili između teretnih vagona obeleženih imenima iz svih delova Severne
Amerike ... Santa Fe, Sadern Pasifik, Greit Nodern, Čikago, Milvoki i Sent Pol... Prolazili su
između velikih skladišta i ogromnih gomila zarđalog sirovog gvožđa još uvek pokrivenog
prljavim snegom koji se bio zadržao po šupljinama, dok, najzad, ne izbiše na otvoreni prostor,
gde ugledaše neko ogromno bezoblično zdanje, još nedovršeno, tek upola izraslo u nebo.
– Evo naših novih peći – reče Vili. – Treba da ih bude šest. Ovo je prva.
– Ovo mi se više sviđa – reče Lili. – Ovde ima duha ... čak i među radnicima.
Zdanje je čudno ličilo na Vavilonsku kulu. Mrki su radnici, rojeći se nad gomilom betona
i čelika, nadvikivali tutnjavu tvornice, vičući jedni drugima na raznim jezicima reci koje
posetiocima nisu ništa značile. Radnici su kao mravi gurali kolica puna betona, šamota ili
samotnih cigala, a iznad glava im je džinovska dizalica kao od šale prenosila čelične nosače i
spuštala na određeno mesto. Prilike radnika su u neprestanoj bujici strujale ka kuli, tako da je
ćela slika imala neku fantastičnu kompoziciju; kao da je kula, stremeći u nebo, neprestano, na
njihove oči, rasla sve više i više, i kao da će, još pre no što odu odatle, prodreti u oblake.
Kad ugledaše Vilija Herisona, predradnici zauzeše službenije držanje i stadoše izvikivati
naredbe s dvostrukom snagom, kao da je snaga njihovih pluća ubrzavala građenje kule. Ali se
radnici usled toga nisu brže kretali. Oni bi, vraćajući se brdima peska i opeke od šamota čak
ponekad i sasvim zastajali da koji trenutak mirno, kao kakve životinje, zure u posetioce. Poneki
bi od njih klimnuo glavom u odgovor na Irenine pozdrave. „Zdravo, Džo", ili „Kako ste, Boris?"
– reci koje su izgleda pomalo smetale Vilijevoj gordosti i radosti pred tim prizorom. A svi su
prolazeći, dugo i uporno zurili u Lili, koja je stajala umotana u krzno, nešto zamišljena, ali očiju
ipak sjajnih od čuđenja pred tom slikom. I Lili, i Irena, i Vili govorili su samo koliko je bilo
potrebno, jer su morali da viču da bi nadjačali buku.
Od te kule u građenju pođoše na zapad, ka sasvim niskom suncu, pa onda preko grubog
druma načinjenog od šljake i zgure. Jednom jedan komad šljake prodre u Lilinu slabu cipelu, te
ona bi prinuđena da se nasloni na Vilija dok je svlačila cipelu da ukloni komadić koji ju je žuljio.
On ju je pridržavao vrlo učtivo, i čak okrete lice na drugu stranu da je ne bi uvredio time što će
ugledati njeno lepo stopalo.
Stotinu metara dalje odatle naiđoše na dvanaest velikih bačava pokrivenih krovom od
lima. Iz bačava se dizalo slabo isparenje i obavijalo tamna tela crnaca, koji su, vičući pri radu,
zamakali i vadili čelične ploče. Vazduh je ispunjavao neki ljut miris, koji prodre u dušnik
posetilaca dok su brzo prolazili, te Lili izvadi iz torbice maramicu od najfinijeg platna, pa
pritisnu na nos i podrža je sve dok ne izađoše iz zone isparenja.
– Ovo su bačve za kaljenje – reče Vili. – Ovde rade sve sami Crnci.
– Zašto? – zapita Irena.
– Zato što drugi radnici neće – reče on. – Kiselina im izjeda pluća. Crnci dolaze čak iz
Južne Knroline i Džordžije da ovde rade. Oni hoće!
Dok su išli dalje, ono lupanje, koje je dolazilo iz velike gvozdene zgrade pred njima, crne
prema zalasku sunca – postajalo je sve bučnije, i sve razgovetnije. U sve tamnijem sumraku koji
ih je okružavao, fabričko dvorište je postalo nekakav fantastičan svet nastanjen gvozdenim i
čeličnim čudovištima. Velike dizalice kretale su se tamo amo po sjajnom nebu, dižući i bacajući
na gomile ogromne ploče koje su padale uz neku nadzemaljsku galamu, kad bi neka nevidljiva
ruka, sakrivena negde visoko među crnini pršljenovima tih čudovišta, povukla za polugu. Visoko
u vazduhu pojavljivale bi se, kao oči koje odozgo bulje u njih, sve jedna po jedna, razne
svetlosti, crvene ili zelene, ili hladno prodorno bledoplave. A iza tih dizalica, u susednom
dvorištu, dizale su se džinovske kule crnih peći krunisane oreolom crvenog plamena koji je
rastao i opadao, palacajući povrh rastopljenog gvožđa koje je duboko u utrobi peći ključalo i
bućkalo u beloj paklenoj jari. Zlobne, razigrane senke napadale su sa svih strana.
Tri posetioca, pretvoreni u patuljke pored tih čeličnih čudovišta, išli su preko zgure i
šljake ušiju zaglušenih nadzemaljskom bukom.
– Juče se – vikao je Vili Herison svojim tankim glasom – desila užasna nesreća tamo u
drugom dvorištu. Jedan je radnik pao u bačvu rastopljenog gvožđa.
Irena se okrete svom pratiocu s očima punim groze. – Znam – reče ona. – Neki Italijan
koji se zvao Rizo. Čula sam o tome jutros. Posetila sam njegovu ženu i porodicu. Ima ih
devetoro.
Vilijem opet viknu. – Nisu od njega našli ništa. Sjedinio se s gvožđem. Sada je već deo
nekog čeličnog nosača.
Iz zlih razigranih senki najednom skoči na njih neki čovek sav crn od dima. – Pazite! –
viknu on, pa ih pritisnu o zid jedne zgrade tako grubo da Irena pade na kolena. Veliki svežanj
čeličnih ploča – tone i tone ploča – dolete silovito iz mraka, i prođe tako blizu posetilaca da im
lice dotače toplota metala. I sve začas nestade, odvučeno visoko uvis nekom nevidljivom rukom.
Izgledalo je kao da se čudovište najednom pobunilo protiv svog gospodara, kao da je poželelo da
uništi Vilija Herisona kao što je uništilo onog Italijana sa imenom Rizo.
Vili izgubi svaku moć govora, svaku sposobnost delanja, a Irena smrtno bleda nasloni se
na zid i pozva Lili da je podupre. Jedina je Lili uspela da ostane pribrana. Nije pokazala
nikakvog straha. Ostala je, naprotiv, mirna, strašno mirna kao da joj svu dušu obuzima silan
gnev.
– Gospode bože! – viknu ona ogorčeno. – Pa ovo je prava mora! – Vili je pored nje
bespomoćno petljao, trljajući mlađoj sestri članke na rukama, sve dok ona ne diže glavu.
– Ja sam sasvim dobro – reče Irena. – Možemo dalje.
Ali Lili je bila za to da je odvede kući. – Već si videla sasvim dovoljno. Ne bih želela da
mi se ovde onesvestiš.
– Nije mi ništa... zaista – ponovi Irena slabo. – Hoću da vidim i sve ostalo. Moram to
videti. Potrebno mi je. To spada u moju dužnost.
– Ne budi luda! Ne pravi od sebe mučenicu! Ali Irena ostade pri svome te Lili, koja nije
bila ni zaplašena ni umorna, najzad popusti, pokolebana i svojom radoznalošću. I u isto vreme
nestade i njene ljutine; opet je postala prijatna kao i pre.
Vili ih povede preko još jedne čistine koja je sa udaljenije strane bila zatvorena onom
velikom zgradom koja je za vreme njihovog obilaženja štrcala pred njima. Prođoše kroz niska,
tesna vrala, pa se najednom nađoše u nekoj ogromnoj šupljini obasjanoj crvenim plamenovima
koji su lizali iz usta ogromnih peći. Odozgo, iz spleta dizalica i čelične konstrukcije, padali su
pljuskovi bleštave hladne svetlosti iz staklenih globova.
24
Pred jednom od tih peći mala je grupa zastala, da Lili i Irena – koja se, kako je izgledalo,
povratila mada je još bila smrtno bleda – saslušaju Vilija koji im poče objašnjavati način rada. U
velike sanduke od čelika i šamota ljudi su polagali blok za blokom crnog gvožđa sve dok ih ne
napune, pa bi ih onda gurnuli da se na gvozdenim kuglama lako otkotrljaju u ždrelo peći. Posle
kratkog vremena sanduk bi opet izvukli, pa bi dizalice podizale blokove belo-užarenog gvožđa
visoko uvis i polagale daleko odatle do velikih mašina koje su ih valjanjem i udaranjem
pretvarale u ploče.
Dok je njih troje stajalo, radnici raznog izgleda i desetak raznih narodnosti, radili su ne
obraćajući na njih nikakvu pažnju. Lili kao da nije mnogo slušala objašnjenje, jer je stajala malo
po strani, dok joj je pogled kružio po hali. Na sav taj događaj – čak i onaj momenat kada su za
dlaku izbegli opasnost – ostala je potpuno hladna i ravnodušna. U njenom pogledu se osećala ona
njena rasejanost, što bi je ponekad spopadalo u takvim trenucima. A ni od njene odeće ništa nije
bilo poremećeno. Sve je bilo u potpunom redu, i šešir, i krzno, i biser, i kostim. Prašina iz
vazduha nakupila joj se na dugim trepavicama, ali joj je to samo davalo izgled kao da je na
pozornici; od toga su joj trepavice postale tamnije, ljubičaste oči još sjajnije. Njen pogled je
ocenjivao tela radnika koji bi za trenutak stajali bez posla, dok bi čekali da iz peći izvuku
užareno gvožđe. Oni bi se, tako stojeći, naslanjali na svoj alat, neki na lopatu, a neki na dugu
gvozdenu polugu, pri čemu bi im snažne grudi teško disale od napora.
Jedan od njih bio je viši od svih ostalih, plavokosi džin, snažnog lica, sa crtama kakve
nedovršene herojske biste. Bilo je u tim crtama neke mladalačke neuobličenosti jer je taj čovek
bio mladić, ne mnogo stariji od dvadeset godina, ali su se mišići njegove ruke i njegovih leđa
isticali pod belom kožom kao mišići na kojem od Rodenovih ljudi od bronze u nekom pariškom
salonu. On jednom podiže svoju krupnu šaku da obriše znoj s lica, i vide da ga ona posmatra, pa
je za trenutak oštro pogleda, a zatim se tmurno okrete od nje i nasloni na polugu, njoj okrenut
svojim snažnim leđima.
Kad joj Vili priđe i lako dotače ruku, ona je još posmatrala tog čoveka. Izgledalo je kao
da nije u stanju da otkine pogled od tog radnika.
– Hodite ovamo da sednete – reče joj Vili i povede je ka jednoj klupi koja je bila
postavljena nešto dalje u senci predradnikove barake. – Irena želi da porazgovara sa jednim od
radnika.
Lili pođe za njim i sede. Njena sestra, bleda i umorna, poče da razgovara s nekim
crnomanjastim sitnim Poljakom koji je stajao pored peći. Čovek je pozdravi uz turobno mrštenje,
i njegove su primedbe, mada ih Lili nije mogla čuti od buke, bile očigledno zlovoljne i jetke, kao
da se pred svojim drugovima stidi što razgovara sa tom damom, koja je u dvoranu došla u
društvu gazde.
– Zar prizor nije prosto čudesan? – poče Vili.
 Lili se osmehnu. – Ovako nešto nisam još nikad videla. Nisam imala pojma šta se krije
odmah iza same ograde naše bašte.
– Iduće godine biće veća nego sad, a godinu dana docnije još veća. – Njegove oči zasijaše
a ramena se za trenutak ispraviše. – Mi želimo da tvornica jednog dana pokrije čitave Utrine.
Nove peći su početak tog osvajačkog pohoda. Nadamo se da će se ovo neprestano proširivati. –
On najednom podiže ruku i malinu. – Prosto, znate, nema granica mogućnostima.
Ali je Lili neprestano šetala pogledom po prostranoj dvorani kao da je Vilijevo
oduševljenje veličinom ni najmanje ne zanima. Irena je ostavila onog crnomanjastog sitnog
čoveka, pa je razgovarala s onim čupavim mladim džinom koji se naslanjao na gvozdenu polugu.
Njegovo je lice bilo natmureno, ali je bilo jasno da je neobično učtiv prema Ireni, koja je, onako
slabašnog i bledunjavog lica, ličila pored njega više na hartiju nego na ženu od mesa i kostiju.
Ponekad se osmehivao nekako stidljivo, uzdržljivo.
Lili se iz učtivnosti okrete svome sagovorniku. – Vi postajete, Vili, sve bogatiji. Još malo
pa ćete biti vlasnik čitave Varoši.
On je stidljivo pogleda, i njegove se usne skupiše u osmeh pun nade. I opet se poče igrati
rubinskom kopčom na lancu za sat.
– Mogao bih vam pružiti sve na svetu – prevali on najednom preko jezika, kao da mu
izgovaranje svake reci pričinjava napor. – Mogao bih vam pružiti sve što hoćete kad biste se
udali za mene. – On zaćuta za trenutak pa se naže nad Lili koja je ćutke sedela neprestano
okrećući prstenje na svojim prstima. – Hoćete li, Lili?
– Ne – odgovori ona blago, kao da ne želi da ga ranjava svojim odgovorom, ali ipak
čvrsto, bez kolebanja.
Vili se naže još niže. – Ja bih se postarao da se majka ne mesa u naš život. – A Lili je,
zureći pred sebe, i dalje neprestano okretala prstenje. Onaj mladi radnik, u razgovoru sa Irenom,
savio Je mišićavu ruku, a gvozdenu polugu naslonio na zid peći. Njihao se napred i natrag s
elastičnošću koja je odavala veliku snagu. Kad bi se osmehnuo, pokazivao je niz čvrstih belih
zuba. Irena se nasmejala nekako na svoj način neodređeno, polusrdačno. A Lili je neprestano
gledala .. gledala ...
– Mogli biste ako hoćete i po pola godine provoditi u Evropi – nastavi Vili. – Mogli biste
sve što vas bude volja. Ja vam ne bih smetao. – On blago spusti ruku na njeno rame da joj skrene
pažnju, koja je sva bila otvoreno upravljena na plavog snažnog radnika. I kao da nije bila čak ni
svesna Vilijeve ruke.
Radnici su sad počeli da se kreću prema peći, pa je sa ostalima pošao i onaj mladi čovek.
On je svoju gvozdenu polugu nosio lako kao da je slamka. Kretao se kao s nekim ljutitim
prkosom, glave zabačene na moćnim ramenima, i počeo da izvikuje naredbe kad je veliki sanduk
pun užarenog gvožđa izašao iz peći. A zatim je zabio polugu pod masu čelika i podigao je pa je
polako i s lakoćom gurnuo napred, na gvozdene kugle. I pri tom su mu se široka leđa povijala i
mišići nabirali pod kožom kao da je i to od nekog čudnog, savitljivog čelika.
Vili Herison uhvati Lili za ruku i zaustavi njeno okretanje prstenja. – Recite mi, Lili –
reče on tiho – ima li kakve nade? Možda dogodine ili za dve godine?
Ona se najednom, kao da ga je tek prvi put čula, okrete prema njemu i položi drugu ruku
preko njegove, i u isto vreme pogleda naviše u njega ispod širokog oboda svoga šešira. – Nema
nikakve nade, Vili. Žao mi je što moram da kažem. Zaista mi je žao. – Ona se tiho nasmeja. – A,
osim toga, nije vam ni način pridobijanja bio dobar. Nije trebalo da mi date ono obećanje o
Evropi. Kad se budem udala, udaću se za čoveka koji me neće puštati nikud od sebe.
Samo toliko mu je rekla. Sve ostalo ma šta to bilo, ostalo je sakriveno duboko u njoj, iza
tamnih očiju koje su tako malo pažnje obraćale na Vilija Herisona i gledale samo plavokosog
džina, koji se, vršeći svoj herojski posao, kretao s nekom nadljudskom snagom i neverovatnom
lakoćom. Da je Vili za trenutak mogao pogoditi njene misli, možda bi pocrveneo, jer je Vili bio,
kako se govorilo, pristojan mladić i vodio besprekoran život. Za njega bi to sigurno bilo
neshvatljivo, jer bi ona, da je kazala punu istinu, da se potrudila da objasni šta oseća, verovatno
rekla: „Ne mogu da se udam za vas. Ne mogu da se udam ni za koga, sem za jednog koji me je
zaneo, u kome osećam snagu i lakoću divne životinje. Lepota, Vili, znači vrlo mnogo ... mnogo
više no što vi možete slutiti, živeći neprestano u ovoj divljačkoj halabuci. Ja sam bogata. Vaš
novac za mene ne znači ništa. A vaša moć! Na to ja ne dajem ni pet para... Da imate lice kao onaj
radnik ... lice ... pravo lice, i telo ... pravo telo kao što je njegovo, onda biste se mogli nadati
odgovoru. Nema nikakve nade, Vili. Niste mi zanimljivi, mada mi nije prijatno što vas
pozleđujem."
Ali ona ništa od svega toga nije rekla, jer se te stvari retko kad govore. Ona, se, naprotiv,
zadovoljila prostim odbijanjem. A pitanje je da li je bila svesna tih misli, ma koliko da je to
duboko osećala, jer ona nije bila od onih žena koje vole da razmišljaju. Bilo je očigledno da ona
svoje pobude mnogo ne ispituje. Njoj je bilo dovoljno da zna da je lepa, da živi tamo gde ima
lepote i da se okružuje onim što je lepo i raskošno.
Ako je i misliia da još bilo šta kaže Viliju, sprečio ju je dolazak Irene koja je napustila
svoje radnike i ponovo im prišla. Vili na to, sav crven i još drhteći zbog napora koji je uložio u
svoju prosidbu, predloži da pođu odatle. Već je bilo četvrt do šest. Radnici najednom pređoše u
neku malu baraku. Smena im je bila završena. Mogli su slobodno da se vrate u svoje ružne
domove, da zađu u krčme ili u turobne javne kuće sa zatvorenim kapcima na prozorima, tamo u
Franklinovoj ulici, da provedu sledećih dvanaest kratkih sati života gde god hoće u onoj pustoši
koja se nazivala Utrinama.
25
Tri posetioca se vratiše u upravnikovu kancelariju preko fabričkog dvorišta, sada
osvetljenog hladnom svetlošću iz stotine bogen-lampi. Dok su išli Lili se najednom okrete sestri
pa je zapita: – Ko je onaj čovek s kojim si razgovarala... onaj visoki, žute kose?
Irena, koračajući uz sestru, baci na nju brzi pogled, a bledunjave oči joj dobiše preplašen
izraz. – Zove se Krilenko – odgovori prigušeno i hladno. – To je čovek koji me je one noći
dopratio do kuće iz Doma dobrodošlice. Vrlo bistar mladić. Učim ga engleski.
Vili, koji je išao iza njih, ubrza korak pa ih stiže. – Krilenko? – reče on. – Krilenko. Pa to
je onaj bundžija. Pokušavaju čak da stvore savez. – On se obrati Ireni. – Sve mi se čini da vaš
Dom dobrodošlice stvara nemir. Ne valja radnike prosvećivati. To njima nije potrebno.
Lili se nasmeja. – De, de, mani te se toga – reče ona. – To vaša majka govori, je 1' tako?
Prosto kao da je slušam.
Vili ne nađe odgovor, i njegovo žućkasto lice dobi glup, zbunjen izraz, kao da im se
pridružila njegova snažna majka. A Irena, koračajući uz Lili, šapnu: – To nije trebalo da kažeš.
Bila si surova.
Pred upravnikovom kancelarijom čekale su ih kočije i konji pokriveni ćebetima kao
zaštitom protiv oštre prodorne hladnoće zimske večeri. Kočijaš je drhtao na svom sedištu. Svi
troje se popeše u kočije, pa Vili naredi čoveku da vozi u Ulicu Helsted, gde je mislio da siđe i da
kola prepusti damama. Kad se Lili usprotivi, on joj odgovori: – Ali ja želim da se popnem u
Varoš peške. Potrebno mi je kretanje.
Vozili su se između dve struje fabričkih radnika, jedna koja je ulazila u krug tvornice, a
druga odlazila posle završene smene. Radnici su se kretali u dve kolone, automati bez svoje
ličnosti, različiti samo utoliko što su ljudi jedne kolone bili čisti i išli visoko uzdignutih glava, a
ljudi druge kolone crni od uglja i gara, i glava pognutih od strašne iznurenosti. Ulica je bila
tamna i tesna, oivičena s jedne strane visokim golim zidovima raznih skladišta, a s druge strane
dvorištem tvornice. Crna Rašlja, sva prevučena uljem i fabričkim otpacima, prljala je, vlažni
vazduh svojim smradom. Oko tvornice gradila se visoka ograda od bodljikavih žica i čeličnih
stubova. Na tu ogradu Vili ponosno skrenu sestrama pažnju.
– Pogledajte – reče on – utvrđujemo tvornicu. Ako se oformi savez radnika, biće nereda.
To je moja ideja... ta ograda. Bolje sprečiti nego lečiti. – I on se tiho zakikota u mraku.
U Ulici Helsted Vili siđe s kola, pa diže šešir i suvo i učtivo požele sestrama laku noć. Ali
mu Lili doviknu pre no što kola krenuše: – Doći ćete večeras na bal, zar ne? Imajte na umu da će
se igrati kadril te da nas ne možete ostaviti na cedilu u poslednjem trenutku.
– Doći ću – reče Vilijem. – Svakako ću doći. – I on se okrete pa pođe u suprotnom
pravcu ka Brdu i gđi Herison, koja je u to vreme sedela u ružnoj kući od crvenog peščara i čekala
na ishod prosidbe. Koračano je lepo, čvrsto gazeći svojim malim stopalima, s rukama na leđima i
glave zamišljeno pognute. Kišobran, okačen o savijenu ruku, tužno se njihao po taktu koračanja.
Ramena su mu umorno visila. Pokazao je Lili sve svoje bogatstvo, svu svoju moć, a ona se
prema svemu tome odnosila kao da to nije ništa. A gđa Herison je sedela u kući od crvenkastog
peščara i čekala.
Kočije su hitale uz Ulicu Helsted pored krčme sada pune fabričkih radnika, prema kući
na Brdu čempresa. U kući za stanovanje, preko puta gvozdene kapije, jedan nostalgični Rus je
sedeo u tremu i tužno razvlačio malu harmoniku koja je zimsko veče punila turobnom stepskom
melodijom.
Irena, zavaljena u jastuke dudove boje, bleda i natmurena, reče: – Zašto si pitala Vilija
hoće li doći? Ti znaš da on ništa ne propušta što mu se pruža.
– Samo sam želela da oseti da je dobro došao – odgovori njena sestra rasejano. – Otkako
je iskrsla ta stvar s porezom, mama i gđa Herison nisu baš u najboljim odnosima. Meni je Vilija
žao. On i ne zna o čemu je, u stvari, reč.
26
Pošto uđoše u staru kuću, Irena ode u svoju sobu, a Lili, umesto da potraži majku pa da
pročavrlja s njom kao obično, ode polako na gornji sprat. Zaboravila je čak i da se spremi za bal.
Pošto se svukla, dugo je ležala u kadi sa toplom vodom koja je mirisala na vrbenu, i lenjo
sanjarila sve dok voda nije odstranila i poslednju česticu fabričke priljavštine. Pošto se vratila u
svoju sobu, dugo je pred ogledalom sedela uvijena u tanki satenski ogrtač i glačala ružičaste
nokte ili ispitivala sitne bore u uglovima usana – bore koje su bile posledica mnogog smejanja.
Zatim se sva napuderisala mirisnim puderom i podigla uvis svoju zlatnu kosu, pričvrstivši je
iglom ukrašenom brilijantima. A zatim pošto je nestalo potištenosti, počela je da peva tihim,
toplim glasom: Je sais que vous ćtez gentil.[3] Bila je to zvonka, radosna pesma koja je prodirala
kroz zidove sobe u kojoj je Irena ležala u mraku na svom uskom, belom krevetu.
Dok se oblačila za večeru, ona je i dalje pevala pcsme, sve jednu za drugom, većinom
pikantne i sočne, pesme francuskih konjanika. Pevala je Sur la route a Montauban, Toute la
longue de la Tamise i Auprčs de ma blonde.[4] Oblačila se lenjo i to je trajalo čitav sat i više, jer
je obraćala najveću pažnju na svaki detalj. Kombine nije smeo imati ni jedan nabor;
zelenkastoplave čarape morale su pristajati uz nogu kao da su sama koža; steznik je dugo
nameštala pred ogledalom dok nije besprekorno pristao uz telo. I najzad navuče haljinu od
zelenkasto-plavog satena, s dugim šlepom koji joj se motao oko članaka, pa pozvoni po služavku
da joj ga zakači. Ali pre no što je služavka došla, Lili otkri jedan nabor ispod satena, te čitava
procedura oblačenja poče iz početka, sve dok, posle drugog pokušaja, ne stade pred ogledalo
besprekorna, obasjana mekim sjajem vatre koja je plamsala nedaleko od njenog kreveta. Tesno
skrojena zelenkastoplava haljina čvrsto se pripijala uz oblike njenog tela. Zatim oko lepog grla
stavi nisku dijamanata uglavljenih u lovorovo lišće sitno izrađeno od srebra, pa pripali cigaretu i
postoj a nekoliko trenutaka posmatrajući svoju visoku pojavu uz svetlost lampi. Stajala je usred
starinskog nameštaja tamne sobe, besprekorno obučena, elegantna, prava svetska dama. Ona još
malo dotera kosu koja je njenu malu glavu pokrivala kao bleštavi šlem, pa se zadovoljno
osmehnu – na što se i lice u ogledalu osmehnu, puno obesti, zdravlja i radosti, ali i nečeg nalik na
tajanstvenost i trijumf.
27
Irenina je soba bila manje prostrana, ali tamnija. Prozori su, umesto brokatom, bili zastrti
belom vunenom tkaninom. U jednom uglu je bilo smešteno klecalo pred malim obojenim kipom
Bogorodice sa detetom plavim, ružičastim i zlatnim – koji je Lili poslala sestri iz Firence. Krevet
je bio mali i tesan, a beli sto, nedaleko od kreveta, pokriven knjigama i lepo sređenom hartijom –
Irenin pribor za rad s ljudima sa Utrina. Tu je Lili nađe kad uđe rumena i bleštava, pa sede na
ivicu belog kreveta da popriča sa sestrom pre no što dođu gosti.
Irenu zateče za belim stolom, kako, po svom običaju da večerava u svojoj sobi, jede sa
belog poslužavnika punog hrane, položenog usred urednih gomila knjiga, odgurnutih u stranu da
mu načine mesta. O njenom izlasku na bal nije moglo biti ni govora. – Ne bih to mogla izdržati –
rekla je majci. – Grozno bih se osećala. Ne odlazi mi se. Zašto želite da me mučite? U poslednje
vreme se počela služiti suviše jakim izrazima, koji nisu bili nimalo dostojanstveni i ni u kakvom
skladu sa istinom. Ali joj Đulija Šein, koja je u poslednje vreme sve više puštala na volju njenim
hirovima, dozvoli da ne prisustvuje balu.
– Imaš li šta da čitaš? – poče Lili. – Ako nemaš, znaj da je moj mali kovčeg pun knjiga.
– Imam ih dosta, a osim toga idem napolje.
– Kuda? – zapita Lili s iznenadnom radoznalošću.
– U Dom dobrodošlice. Večeras je moj red da predajem. Mislim da si to već mogla da
naučiš. – Glas joj je bio umoran i prenapregnut. Okrenula se sestri s izrazom tako snažnog
negodovanja da je izgledalo kao da optužuje Lili za neki smrtni greh.
– Nisam naučila – odgovori Lili. – Kako da naučim? – A zatim ustade pa priđe sestri i
obgrli je jednom rukom oko ramena, ali je taj pokret nežnosti u Ireni izgleda probudio neku
iznenadnu grozu, jer je najednom zadrhtala na dodir tople, gole ruke. – Ne bi trebalo da izlaziš
večeras. Suviše si umorna!
– Moram – odgovori Irena. – Oni će me čekati.
– Šta to jedeš? – zapita Lili i uze sa poslužavnika parčence kolača. – Grašak, krompir,
pirinač, kolači, mleko ... Pa ti ne jedeš mesa, Irena! Baš bi trebalo da jedeš mesa. To ti je naročito
potrebno. Suviše si bleda.
Bledo Irenino čelo se nabra. – Odbacila sam to – reče ona. – Meso više ne jedem.
– Zašto? – Lili se odmače pa se zagleda u nju uz jedva primetno podrugljiv osmeh.
Prozirni obraz njene sestre lako porumene.
– Zato što ne verujem da to koristi, što smatram da je to zlo.
– Dobro, o tome ću razgovarati s mamom. To je besmislica. Ubićeš sama sebe takvim
postom. Zaista, Irena ... – U njenom je glasu bilo prizvuka ljutine, ali ona zaćuta jer se Irena
naglo okrete prema njoj, kao istučeno pseto koje posle mnogo udaraca najednom ščepa ruku koja
ga bije.
– Zašto me ne ostaviš na miru? Ti i mama postupate sa mnom kao da sam dete. Ja sam
odrasla žena. Želim da živim kako mi se sviđa. Ne diram nikoga sem sebe ... nikoga ... Dosta mi
je već toga, kažem ti. Dosta mi je već toga!
I ona najednom poče da plače, tiho i histerično, pri čemu su joj se na svaki jecaj tresla
mršava ramena. – Hoću da idem odavde – jecala je ona. – Hoću da budem sama, da mislim i da
se molim. Hoću da budem sama! Jecanje joj je bilo i žalosno i strašno, nekako suvo, spečeno
jecanje od dugo uzdržavanog jada. Lili je za trenutak bespomoćno stajala pored nje, a zatim se
najednom spusti na kolena, onako u svojoj zelenkasto-plavoj haljini, i obavi sestru svojom lepom
golom rukom, pokušavajući da je uteši. Taj pokušaj čudno propade. Irena se samo odmače od nje
i još bolnije zajeca. – Kad bi me samo pustili da nađem mir... ja bih ga našla!
Lili ne reče ništa, nego samo kleče do sestre pa joj poče milovati mršave bele ruke, sve
dok ona, pošto je jecanje nešto popustilo, ne pade među knjige i hartije, zarivši glavu u ruke. Jad
njene duše i njenog duha prosto zgranu Lili. Posmatrala je sestru s izrazom zaprepašćenja u
očima, kao da je najednom otkrila čitav jedan svet o čijem postojanju do tada nije imala pojma.
Taj prizor u tren oka smrznu ono njeno malopređašnje dobro raspoloženje, i ona zaboravi na
svoje skaredne francuske balade. Najednom se uozbilji, smrači, i crte njenog lepog lica
otvrdnuše. Sedela je na podu, sa jednom rukom u Ireninom krilu, kada je podiže nečije kucanje u
vrata i dozivanje.
– Gospođice Lili – ču se glas mulatkinje – gospođa Šein kaže da gosti stižu i da treba da
siđete.
– Dobro, Sara ... odmah ću sići.
Lili se polako diže, boreći se sa svojom tesnom satenskom haljinom pa poljubi sestru i
reče: – Molim te, draga, ostani večeras kod kuće i odmori se.
Ali joj Irena ne odgvori. Još je tiho jecala, kao opijena čulnim zadovoljstvom koje pruža
plakanje. I dalje je ostala svaljena na sto, sa licem u rukama. Ali je sada bila mirnija, obuzeta
onim strasnim mirom duše koja je prošla kroz naglu provalu uzbuđenja.
Kad se Lili opet nađe pred ogledalom u svojoj sobi, ona poče preuređivati poremećenu
frizuru, osluškujući žagor gostiju koji je dopirao sa podnožja stepenica. Ali tek kada je po drugi
put pričvršćivala iglu sa brilijantima, ona najednom s užasom primeti da je zelenkastoplava
haljina prsla i da se pocepala s jedne strane od ramena do struka. Ona se, u iznenadnom nastupu
nežnosti prema sestri, bacila na kolena sasvim zaboravivši na taštinu. Haljina je bila
upropašćena.
Odozdo je žagor sve više rastao jer su kola stizala sve jedna za drugim. Lili opsova
šapatom na francuskom pa zdera sa sebe haljinu, i iz svoje garderobe donese drugu, bledo
žuto-zelenu, boje šartreza. Procedura oblačenja poče iz početka, te je posle pola sata, pošto je
mulatkinja dvaput dolazila i odlazila, i pošto su gosti seli za večeru, najzad opet stala pred
ogledalo blistava i lepa. Haljina je imala dublji dekolte nego ona koju je odbacila, a žutozelena
boja slivala se sa zagasitim tonovima njene kose, te je u čitavoj njenoj pojavi bilo neke
razgolićenosti i razbludnosti. Osmeh kojim je odgovaralo lice iz ogledala, kao da je govorio:
„Neka vidi Varoš nešto što još nije imala prilike da vidi."
Pre no što će sići među goste, ona još jednom svrati u Ireninu sobu, ali vide da je mračna
i prazna. Irena se, odevena u svoj sivi kostim i s jednostavnim crnim šeširom na glavi, tiho
iskrala na stepenište, u zadnjem delu kuće, a odatle kroz trem koji je vodio pored salona u
obamro park. Ta stroga i prazna soba kao iznenada probudi u Lili stid, jer se, pre no što će sići
niz dugo stepenište, ponovo vrati u svoju sobu, pa iz jednog kofera uze veliku lepezu od crnog
nojevog perja, da njome zakloni gole grudi od pogleda, i onih radoznalih i onih koji negoduju.
Bal je vrlo uspeo. Orkestar smešten u malo udubljenje uz trem, odsvirao je kadril pa
nekoliko valcera i polki. Kočije su sve do deset sati prolazile Ulicom Helsted pored fabričkih
zgrada i ružnih kuća, pa kroz gvozdenu kapiju u park; a zatim su oko ponoći počele da se
vraćaju, odnoseći goste kućama. Lili, sva oličenje gracioznosti i draži, kretala se između igrača i
svoju blagonaklonost delila svima podjednako, sem kad je bio u pitanju Vili Herison, koji je u
svom crnom večernjem odelu izgledao tako pogružen i preterano star da je ona s njim odigrala tri
igre, i odsedela jedan valcer i jednu polku. I sva je Varoš, neupućena u pravo stanje stvari, počela
šaputati kako su Vilijevi izgledi opet porasli.
Bila je tu i Elen Toliver, u haljini koju je sašila njena majka, i veliki deo večeri provela
pored svoje tetke Đulije, koja je na jednom kraju salona, u sjajnoj crnoj i ljubičastoj haljini
sedela naslonjena na svoj štap i ćelom svetu izgledala kao neka zla vojvotkinja. Na zvuke muzike
i pojavu igrača, stari se sjaj ponovo pojavio u njenim umornim očima.
Elen je bila mlađa od ostalih gostiju, i većinu je znala samo iz viđenja, ali je ipak imala
nekoliko igrača jer je bila lepa i pored rđavo skrojene haljine i smešne frizure pompadur, a igrala
je s nekom varvarskom, energičnom gracioznošću. Kad ne bi igrala, u njenom držanju nije bilo
ni traga od kakve sličnosti sa klonulim cvetom. Posmatrala je igrače s nekim izrazom prkosa i
prezrenja. Nikome nije mogla izgledati kao siromašna rođaka.
28
Nešto malo pre ponoći Irena stiže sa Utrine u pratnji Krilenka pa tiho šmungu kroz trem
pored sjajno osvetljenih prozora i uza stepenice u svoju sobu. Radnik je ostavi na zaokretu
kolskog puta gde je neko vreme, na snegu koji se topio, stajao kao omađijan zvucima muzike i
prizorom koji su kroz visoki prozor pružali razigrani igrači. On među njima najednom ugleda
Ireninu sestru, onu ženu koja ga je gledala dok je radio u fabrici. Igrala je valcer sa vlasnikom
fabrike i smejala se dok se divlje okretala ukrug. Usred ostalih koji su svoje zadovoljstvo primali
vrlo ozbiljno, ona je bila bahatkinja, paganka, potpuno slobodnog ponašanja. Crna lepeza joj je
visila sa članka, te je žućkastozelena balska haljina otkrivala blistavo lepe, razbludele grudi i
grlo. Krilenko je još dugo, pošto je muzika prestala da svira i ona iščezla, stajao na gomili
vlažnog snega i zurio kroz prozor pored koga je ona s vremena na vreme prolazila. Stajao je kao
hipnotizovan, kao nesposoban da se pokrene. Najzad neki kočijaš zastade u prolazu da ga
začuđeno pogleda, i on se pokrete. Pođe dugim kolskim putem mrmljajući nešto na ruskom i
držeći se jedne strane, da ne bi dospeo pod točkove lepih kočija koje su počele da odlaze.
Poslednje kočije, odnoseći Vilija Herisona i njegove dve rođake, prođoše kroz gvozdenu
kapiju nešto posle jednog sata i ostaviše Lili, njenu majku i Elen Toliver – koja je, nemajući
kočije, odlučila da tu noć provede na Brdu čempresa – same usred čitavog krša izgnječenog
cveća i zaboravljenih malih poklona dobijenih za vreme kotiljona.[5] Pošto je muzika prestala da
svira, i poslednje kočije otišle, iščeze i sjaj u očima Đulije Šein. Ona opet postade stara žena,
umornog pognutog tela, i njene oštroumne oči se upola zatvoriše od naduvenosti tamnih kapaka,
koji kao da su najednom otekli kad su izumrli poslednji akordi.
– Idem u krevet – reče ona, pa požele laku noć. – Možemo o priredbi prodiskutovati i
sutra ujutro.
 Ona se odgega uza stepenice i ostavi u salonu svoju ćerku i ćerku svoje nećake. Pošto ona
ode, Lili ustade i poče gasiti sve lampe i svece redom, dok ne ostadoše zapaljene još samo tri
svece u zidnom svećnjaku nad klavirom.
– E, da čujemo – reče ona pa se navali na jastuke divana i ispruži svoje duge lepe noge –
odsviraj mi... nešto od Bramsa ili Šopena.
Devojka je sigurno bila umorna, ali se na tu molbu probudi u njoj njena mladalačka
snaga. Ona sede za klavir tako da joj se, na svetlosti sveca, videla silueta, što je još više
podvlačilo neskladnu formu njene frizure pompadur i još neskladniju liniju njenog tela u
stezniku. Lili ju je posmatrala sa divana kroz spuštene trepavice. Odsvirala je prvo dve etudes od
Šopena a zatim dva-tri Bramsova valcera, i to odsvirala izvanredno dobro, sa velikom slobodom
i čudnom vatrenošću, kao da shvata da je najzad stekla publiku kakvu je želela, publiku kakvu
više nikad neće imati ma kako slavna postala jednog dana. Svirka je nadjačala lutnjavu tvornice,
pobedonosna u svojoj večnoj lepoti, čas nežna i uzdržana, a čas bučna u kakvom silnom,
strašnom kreščendu. Devojka je to sviranje prožela onom neizrecivom žudnjom mladosti,
strasnim otporom i prezirom, uzbuđenjem slepog traženju i napipavanja, svim onim što je mučilo
njenu uzbuđenu mladu dušu. Kroz tu magiju zvukova ona je uspela da ženi koja je ležala
zagnjurena u jastuke kaže sve ono što bi joj bilo nemoguće da kaže recima, jer je zid njene
stidljivosti i gordosti bio vrlo visok i neprobojan. A Lili posmatrajući je, tiho je plakala na tu
rečitost muzike.
Njih dve ne progovoriše ni reci, i devojka se najzad tiho i tužno baci u mračne lepote
Žalosnog valsa, te čudne, čežnjive muzike, ne mnogo duboke i čak možda sasvim prosečne, pa
ipak izvanredno lepe pod njenim tankim prstima. Ona napuni staru sablasnu sobu avetinjskim,
nestvarnim likovima, punim tragičnosti, i usplamtelih, neshvatljivih želja. Drhtave senke od
svetlosti sveca usred starog nameštaja postajale su fantastične, gledane kroz izmaglicu Lilinih
suza, pa ipak dobro poznate, kao poluotkrivena sećanja koja izblede pre no što duša stigne da ih
uhvati i pozna. Valcer pređe u bučnu nadzemaljsku ekstazu, virovitu, punu ushićenja, i dostiže
vrhunac radosti i potpunosti za kojom u ovom životu čeznemo, ali koju nikada ne postižemo . ..
dostiže ono nešto što leži negde van našeg domašaja i što osećamo mada je nedostižno – nešto
čemu se Elen najviše približavala muzikom, što je Irena, klečeći na svom klecalu pred Sijenskom
Bogorodicom, želela da postigne svojim mističnim preuznošenjem, i što je Lili tražila na svoj
način, nagonski, polusvesno. To je nekakvo traženje koje je uvek skopčano sa osećanjem
usamljenosti, i Elenina muzika je činila da se to osećanje oseti jasno do bola. Valcer poče da se
usporava i stišava dobijajući nekakvu setnu vatrenost, dok najzad ne izumre u tišini starog
salona, koju je remetilo samo tutnjanje tvornice.
Posle kratke počivke Elen umorno pade na klavir, i položi glavu na ruke, pa najednom uz
slabi šum kliznu blago na pod, te se njena kod kuće skrojena balska haljina zgužva i uprlja pod
njenim vitkim telom. Lili skoči sa jastuka, i podiže devojku na svoje bele, razbludele grudi, jer je
ova bila u nesvesti.
29
Elenina poseta se produži od jedne noći na tri. Klavir je bio vrlo dobar – mnogo bolji od
zidnog klavira oporih tonova u salonu Toliverovih u Varoši – te je Elen drage volje svirala
satima pred Lili, zavaljenom u jastuke, i starom Đulijom Šein, zaljubljenom u svoje čudnovate
uspomene.
Treće večeri, dosta posle ponoći, Lili reče, penjući se sa svojom rođakom uz dugačko
stepenište: – Imam nekih haljina, Elen, koje ti mogu dati ako hoćeš. Obukla sam ih svega
nekoliko puta, a lepše su od svega što možeš naći u Americi.
 Devojka ništa ne odgovori sve dok ne stigoše u Lilinu sobu i zatvoriše za sobom vrata.
Lice joj se bilo zarumenelo od unutrašnje borbe između gladi za lepim stvarima i čudne gordosti,
rođene u siromašnoj porodici koja je navikla da pazi na svoje dostojanstvo. Lili nekako oseti tu
borbu.
– Možeš ih uzeti ako ti se budu dopale – reče ona. – U svakom slučaju, probaj kako ti
stoje.
Elen se zahvalno osmehnu. – Volela bih da probam – reče ona plašljivo. – Hvala.
Dok je devojka svlačila bluzu i suknju, Lili se zaposli u tami svog sobička za garderobu.
Kad se vrati u sobu, preko ruke je nosila tri haljine, jednu zatvoreno zelenu, jednu crnu i jednu
žutu. Devojka je stajala i stidljivo čekala, samo u jevtinom donjem rublju, ogrubelom i
požutelom od mnogoj pranja.
– Moraš sve to svući – reče Lili. – Doneću drugo rublje. – I ona iznese rublje od svili koje
Elen navuče, malo drhteći od hladnoće koja je vladala u velikoj sobi.
Onda Lili uze žutu haljinu pa je navuče na Elenu preko glave. Haljina nije pripadala
nijednoj modi. Visila je sa ramena u naborima sjajne svile i čvrsto se pripijala uz devojčino vitko
telo. Bio je na njoj srebrni pojas koji se pričvršćivao preko kukova. Elen se okrete da se vidi u
ogledalu.
– Čekaj malo – viknu Lili smejući se – ovo je tek početak. Treba da ti promenimo frizuru
i odstranimo taj smešni podmetak iz kose. Zašto tako lepu kosu kvariš tom starom žicom?
Ona izvuče igle i pusti sjajnu crnu kosu da se raspe oko ramena. Bila je to lepa kosa, kao
ugljen, uz sasvim belo lice i plave oči. Pala je po bledo žutoj haljini u velikim kovrdžama. A Lili
je na to uvi u labave pletenice, pa je podrža na svetlosti lampe.
– Divna kosa – reče ona.
Zatim je uvi nisko oko Elenine glave, tako labavo da je svetlost, osvetljavajući mnoge
slobodne krajeve kose, stvarala kao neki oreol, pa s pokretom punim prezren ja baci podmetak u
korpu za otpatke.
– Tako – reče ona, i okrete rođaku licem prema ogledalu. – Evo ... pogledaj veliku
pijanistkinju ... veliku umetnicu.
U čarobnom ogledalu stajala je visoka lepa žena. Nije više bilo one smešne, nespretne
devojke; umesto nje je stajalo sasvim drugo stvorenje, preobraženo, divno. A u otvorenim,
plavim očima video se neki novi izraz, neko čuđenje pomešano sa odlučnošću. Čarobno ogledalo
je postiglo cilj. Od toga trenutka devojka je za varoš bila strankinja. Postala je odrasla žena i
nesvesno zakoračila u novi svet.
Ona se sjajnih očiju okrete Lili.
– Jesu li zaista haljine moje, Lili?
– Naravno, ludice!
I Lili se osmehnu jer haljine uopšte nisu bile nošene. Bile su potpuno nove.
30
Za doručak sledećeg jutra mulatkinja položi pred Lilin tanjir jedan kablogram. Pisalo je
samo: „Žan ima boginje."
Koferi su posle toga spakovani s užasnom žurbom. Čitava kuća se uzbudila – sve osim
stare Đulije Šein, koja se i dalje kretala unaokolo nepokolebljivo mirna i spremna da primi sve
što je snađe. Lili se u ponoć pope u ekspres koji je išao na Istok. A Varoš je za taj njen iznenadni
odlazak doznala tek sredinom sedmice, kad je salon ponovo pokriven navlakama i namirisan
kanforom. I ljudi dođoše do zaključka da je nemoguće pohvatati sve ćudi njene prirode.
Tri meseca posle tog odlaska ona je, rano jednog prolećnjeg popodneva, sedela na terasi u
bašti svoje kuće u Ulici Rejnuar, kada joj stara madam Žigon, u čudnoj haljini od puplina
kestenjaste boje i sa debelom ostarelom Fifi za petama, donese pismo od Đulije Šein.
Lili pocepa i skide kovertu, pa poče čitati.
– Svakako je najkrupnija novost Elenino bekstvo. Odbegla je sa sasvim običnim
mladićem koji se zove Klerens Merdok, trgovački putnik jednog električnog preduzeća, koji je,
čini mi se, bio verenik Mej Siton ... onih Sitona koji su vlasnici fabrike steznika istočno od
Herisonove fabrike. Nastanili su se u Njujorku, i sada će, pretpostavljam, Rlen imati prilike da
dalje usavršava svoju muziku. Pošto poznajem Elen, uverena sam da ona ne voli tog nemogućeg
čoveka. A što se tiče Heti, ona je sva luda i smatra da je Elen učinila užasan greh. Ma šta joj ja
govorila, ona ostaje pri svome. Na tom čoveku, naravno, nema ničega što bi ga preporučivalo, ali
sam ja za to da se Eleni dozvoli da istera svoje. Ona nije budala. To nije niko u našoj porodici.
Heti misli da su joj zavrtele pamet one haljine koje si joj poklonila. Ali meni se čini da je Elen
tog mladog trgovačkog putnika iskoristila samo kao sredstvo da pobegne ... kao izlaz iz svih
svojih nevolja. Varoš se, naravno, sva raspričala. Gđa Eberkrombi kaže da se tako nešto sramno
nije dogodilo već godinama. Više snage Eleni. ..!
Lili spusti pismo za trenutak, pa je sedela razmišljajući. U poslednjoj rečenici se osećao
odjek onog zlobnog kikotanja posle odlaska sa Brda čempresa poraženog sudije Vajsmana i gđe
Herison, samo odjek trijumfa zbog još jednog dobijenog poena u dugoj borbi starog i novog.
Lili je neko vreme mirno sedela i osluškivala šumove sa daleke reke ... zviždanje
izletničkog parobroda koji je odlazio u Sen Klu, slabo kloparanje konjskih kopita u Ri de Pasi, i
ružno drndanje jednog od onih motornih vozila koja su se sve češće viđala po bulevarima. Ma šta
da je mislila u tom trenutku, misli joj iznenada prekide jedan dečkić, vrlo lep i uredan, u
mornarskom odelu, koji je preko popločane terase vukao svoga meću. On joj se pope u krilo, pa
se poče igrati toplim krznom koje je ona prebacila preko ramena.
– Maman – viknu on – j' ai faim ... Je veux un biscuit![6]
Lili ga zagrli i pritisnu njegov obraz o svoj. – Bien, petit.. . va chercher la bonne Madame
Gigon.[7]
I ona ga steže još čvršće, pa ga nekoliko puta poljubi sa divljom strašću i požudom
posedovanja.
– Je t'aime, Maman ... tellement[8] – šapnu taj mali čovek i spusti se na zemlju, pa utrča u
prostranu kuću da nađe dobru madam 2igon i njene kolače. Pogled njegove majke otprati
njegovo čvrsto, malo telo, i njene se tamne oči zasijaše pobedonosnom ljubavlju.
Kad on ode sa terase kroz visoka staklena vrata, ona opet dohvati pismo, pa nastavi
čitanje.
– Irena je – pisala je njena majka – sada zadovoljna otkako si ti otišla. Priznajem da je
svakog dana sve manje razumem. Ponekad mi se čini da s njom nije sve u redu... da je malo
ćaknuta usled verskog ludila. Ona tim strancima na Utrini daje svoj život, svoju snagu, svoju
dušu. Zašto? Možda zato što joj to donosi mir. Ali ipak ne mogu sasvim da je razumem. S njom
radi neki čovek ... mislim da se zove Krilenko ... koji joj je postao neka vrsta đaka. Nadam se
samo da Varoš neće doznati za njega. Sam bog zna kakvu je priču Varoš u stanju da isprede iz
toga. A bojim se i da se ne uplete u nemire koji se javljaju u tvornici. Jednog dana će na
Utrinama doći do otvorenog sukoba.
Pošto završi čitanje Lili, po starom običaju, polako iscepa pismo na komadiće, pa
komadiće baci u jednu od kamenih urni na ogradi terase... Zatim ustade, pa privi oko sebe krzno
i stade šetati gore-dole kao da ju je obuzelo neko teško i uzbudljivo sećanje. Kiša poče da
prokapljuje, a mrak tlu se spušta na baštu. U kući iza nje posluga je palila lampe. A ona je i dalje
neumorno koračala.
Posle izvesnog vremena ona sa terase pređe na pošljunčanu stazu, pa tako nastavi da seta,
sve dok se iznenada ne otvori kapija na baštenskom zidu i ne uđe neki čovek vojničkog držanja,
čija se silueta ocrta na svetlosti lampi sa Ri de Pasi. Bio je to Iniron, rođak madame Žigon. On
joj brzo priđe i obuhvati je rukama, pa je dugo zadrža u strasnom zagrljaju.
Kad je najzad pusti, njegovo se crnomanjasto lice narnršti i on reče: – Šta je to? Šta te
uznemiruje? Jesi li zbog nečeg zabrinuta?
Lili proturi svoju ruku kroz njegovu, i osloni se na njega, ali izbeže njegov pogled. –
Ništa – reče ona. – Nije mi ništa.
I tako su išli kroz kišu, sve dok ne stigoše do paviljona koji je Lenotr sagradio podalje od
kuće. Tu zastadoše, pa baron izvadi iz džepa ključ i otključa vrata, te ćutke uđoše.
Pošto se nađoše unutra, on je ponovo poljubi, pa najzad reče: – Šta je to s tobom? Nešto
se isprečilo između nas. Osećam nešto novo.
– Ništa – promrmlja ona uporno. – Nema ničega. To ti se samo privida.
31
Sve što je Đulija Šein napisala ćerki bilo je istina. Elenino bekstvo je zgranulo Varoš,
mada ga je jedva dočekala, jer je to davalo nove hrane prepričavanjima, a osim toga, pretstavljalo
je još jedan dokaz neobuzdanosti jedne porodice koja se nikad nije pokoravala
konvencionalnostima – nekakvog roda koji je neprestano kidao svoje okove i na varvarski način
zadovoljavao svoju glad za životom.
Kad Heti Toliver, potresena i sva u suzama, dođe svojoj tetki da potraži utehe, Đulija
Šein je primi u svojoj prostranoj spavaćoj sobi, koja je gledala na fabričko dvorište. Stara žena
reče: – De, de, Heti. Ne treba da se žalostiš. Elen je dobra i pametna devojka. To je najbolje od
svega što se moglo dogoditi, samo ako pogledaš s te strane.
Ali je gđa Toliver, ta krupna, energična, temperamentna žena, bila duboko povređena. I
dalje je jecala. – Samo da mi je kazala! Ovako mi je kao da me je prevarila.
A Đulija Šein se na to mirno osmehnu u sebi. – A, u tome je stvar, Heti. Nije mogla reći
zato štlo te dobro poznaje. Znala je da nećeš moći podneti da te ostavi. Devojka je sasvim mudro
uradila. Izabrala je najbolji način! A povređeno je samo tvoje samoljublje usled saznanja da u
Eleni Ima nečega jačeg od ljubavi prema tebi. – Ona svojom mršavom rukom s puno žila dohvati
crvenu, ogrubelu od rada šaku svoje nećake, pa nastavi:
– Svi smo prošli kroz to ... svi mi. Sasvim je prirodno da u određeno vreme deca požele
da nas se oslobode. To je sasvim kao kod divljih životinja ... kod lisica i vukova. Ne razlikujemo
se mi mnogo od njih. I mi smo prosto životinje, predane prirodi na milost i nemilost. Mi smo
njena igračka.
Ali je gđa Toliver i dalje neutešno jecala. Prvi put se u njenom životu desilo da ne pristaje
da se pomiri s nečim što ju je snašlo.
– Zar ti misliš da je meni bilo milo kad je Lili otišla u Pariz? Zar misliš da sam želela da
ostanem ovde sama sa Irenom, koja je tako malo nalik na mene? Ali to se moralo desiti. .. Ako je
Lili zaista pomogla Eleni, učinila je to samo zato što je sva mladež u zaveri protiv starijih. Sva su
deca u zaveri protiv svojih roditelja. Kad ostarimo obično zaboravimo sve ono što nam je tako
mnogo značilo dok smo bili mladi. Primamo ih kao nešto unapred dato. Smatramo da su to sitne
brige, ali nam one izgledaju sitne zato što posmatramo iz velike daljine. Mi stari smo sebični,
Heti... mnogo sebičniji no što slutiš. Mi zavidimo mladima čak i na njihovoj živosti i gladi.
Stara žena za trenutak poćuta zagledana u svoju nećaku kojoj su oči bile crvene od plača.
– Ne – nastavi ona zatim – ne razumeš ti to, ali je to ipak istina ... istina kao sam život. A osim
toga, život naše dece je težak, Heti. Nije onako jednostavan kao naš. Njihovi dedovi su bili
pioniri, te i u njima teče ta ista krv, ali ona više nemaju granice pred sobom. Ona stoje ... ta naša
deca ... leđima okrenuta ka grubo iskrčenom Srednjem zapadu, a licem ka Istoku i Evropi. I ne
pripadaju ni jednom ni drugom. Gube se negde između ta dva kraja.
Ali gđa Toliver nije shvatila ništa od svega toga. Za nju nije bilo nikakvih preliva
osećanja, nikakvih promena u pojmu dužnosti. Za nju su majka i ćerka bile majka i ćerka, pa bile
one u srcu Afrike ili u Fobur Sen Žermenu. Ona posle čaja ode kući, skrivajući u srcu i dalje
svoju povredu.
A mužu reče da nijedna žena na svetu ne trpi koliko ona.
A što se tiče Čarlsa Tolivera, njega nije baš pratila sreća. Na sledećim izborima je
izgubio, i pored novčane pomoći kojom ga je Đulija Šein pomogla pri vođenju borbe. Njegov
pad postade činjenica. Tvornica je bila suviše jaka. Pošto se neko vreme potucao unaokolo,
trudeći se da sastavi kraj s krajem, on najzad primi mesto činovnika u jednoj od banaka kojima je
vladao njegov neprijatelj, sudija Vajsman, što je za njega bila gorka čaša poniženja koju on ispi
radi svoje žene i dece, nateran na to prostom potrebom da im obezbedi hleb i krov nad glavom.
Tako je skupo platio zbog svog ogrešenja, ne o čast, nego o zdrav razum. Žrtvovan je tvornici
zato što je bio častan. Smestio se, sada već čovek od četrdeset pet godina, ne više mlad, iza
mesinganih tezgi Farmerske trgovačke banke, čije je ime zvučalo kao ironija, jer je banka za
svog veka bila progutala ne mali broj farmi.
U Varoši su se tokom godina zbivale ogromne promene. Dođe do panike koja ugrozi
banke. Proširiše se glasovi o gnevu i nezadovoljstvu na Utrinama; a to je bilo od ogromnog
uticaja na Varoš, kao što je nekad bila od uticaja depresija na tržištu pšenice i stoke. Pijace više
nije bilo. Na trgu, vrh glavne ulice, uklonjen je stari kantar za vaganje sena i žita, kao beskorisni
simbol sahranjene prošlosti, koja je sada bila kamen spoticanja progresu. Preko puta mesta koje
je nekad zauzimao taj kantar, Dobrotvorno i milosrdno društvo losova kupilo je Zapadni
grand-hotel, i pretvorilo ga u klub sa velikom glavom losa od gvožđa nad glavnim vratima. Kroz
prozore tog kluba prolaznici su viđali debele ljude crvenih lica, bez kaputa i znojne, kako
razgovaraju o napretku i blagostanju i o sve istaknutijem mestu koje Varoš zauzima među
ostalim gradovima države. Stari međaši na trgu nestajali Nil sve jedan po jedan, a mesto njih
izrastale ,,pušionice", bioskopi, sa pročeljima nalik na komade torti, i poslastičarnice, koje su bile
vlasništvo Grku – nove vrste ljudi u sve brojnijoj koloniji doseljenika. Na daljoj strani trga
završen je, najzad, i toranj na zgradi sudnice, tog spomenika u čast korupcije i sredstva za
bogaćenje sudije Vajsmana i drugih političara koji su imali posla sa sklapanjem ugovora.
U rano veče, posle zalaska sunca, mogla se videti pojava sudije Vajsmana kako kaska po
trgu tražeći senke, jer je vrućina bila škodljiva za čoveka tako crvenog lica i tako sklonog kaplji.
Ali, ma koliko da je izbegavao sunce, koračao je naduveno, s izgledom čoveka koji se ponosi
svojim radom. Kad bi se umorio od šetanja, imao bi običaj da svrati u Klub losova i da ugura telo
među ručice kakve stolice za ljuljanje, pa da tako sedi i posmatra prolaznike, i bučnu vrevu i
promet. U takvim bi se trenucima moglo čuti kako novac kaplje u fioke, kao što se moglo čuti i
bubnjanje tvornice, koje bi se uveče čulo i na trgu. Otvoreno se podsmevao napretku kojem je
toliko doprinosio. Išao je svojim putem sitničavog, nečasnog, pokvarenog čoveka ... što su mu
zaboravljali čak i neprijatelji, jer je „tako mnogo učinio da Varoš postane ono što je danas". Niko
mu se nije isprečio na putu posle one ovnujske tvrdoglavosti Čarlsa Tolivera, pa su čak i u
pitanju onog poreza simpatije Varoši bile na njegovoj strani, jer je presuda izrečena tim
povodom usporila građenje novih peći za više od dve godine, i tako zadržala dolazak mnogih
stotina novih stranih radnika, čiji se broj, ipak, toliko povećao da je po broju stanovnika Varoš
došla na treće mesto u državi. Čarls Toliver je po mišljenju većine građana bio magareći
tvrdoglav. Bio se isprečio između Varoši i njenog naglog napretka.
32
Na Utrine su, tokom godina, dolazili sve novi i novi talasi doseljenika, koji su one gnusne
prljave kuće punili do neverovatnog stepena zagušjivosti, i dodavali svoj deo đubretu i otpacima,
što je i bez njih u izobilju plivalo lenjom vodom Crne Rašlje. Ljudi su u tvornici radili dvanaest
časova dnevno, a ponekad i više. Žene su preko glave nosile vunene marame i rađale mnogu
decu, od koje je većina brzo umirala usred onog dima i prljavštine. Varoš je time mnogo gubila.
Uz malo truda mogla je da spase živote te dečice koja bi posle tvornici davala radnu snagu, ali je
bilo jednostavnije uvoziti iz Evrope sve nove i nove kontingente jevtine radne snage. Neka umru
oni životi koji nisu sposobni da se održe.
I niko od tih doseljenika nije učio engleski jezik. Držali su se svojih maternjih jezika. Bili
su to prosto kolonisti, presađeni, uvek jednaki i neizmenljivi, prosto ljudi iz Poljske, Ukrajine,
Južne Italije i sa Balkana – to i ništa drugo. Varoš s njima nije imala nikakva posla. Oni su bili
parije, prokaženi, tuđinci, i Varoš je gledala da im ne dopusti da nauče engleski i da se pridruže
snažnom horu koji je slavio prosperitet.
Ali nemira je sada bilo mnogo više. Vili Herison se više nije usuđivao da sam otpešači
uzbrdo ka Varoši. Barikada od bodljikave žice je sad bila dovršena. Okruživala je tvornicu sa
svih strana, neprobojna, preteča, i opsađivala poveću živu ogradu koja je opasivala park
Seinovog zamka. Nije joj bilo potrebno da napada. Mogla je da čeka.
Dom dobrodošlice, taj probni gest nemirne malograđanske savesti, propade pod talasima
razvitka. Oni dobrovoljci iz Varoši više se nisu usuđivali da zalaze u nemirnu oblast Utrina.
Novac kojim se Dom izdržavao prestade da pritiče. I sve se od jedne javne ustanove pretvori u
školu koju su održavali jedna žena i jedan čovek. Žena se zvala Irena Šein, a čovek se zvao
Stepan Krilenko. Žena je bila bogata, a čovek je bio fabrički radnik koji je radio dvanaest sati
dnevno, pa ipak prosvećivanju svojih drugova radnika davao je svakog dana još šest sati.
Godine i nagli razvitak nisu više bili naklonjeni Ireni nego samoj Varoši. Starila je, sušila
se, kao sve usedelice koje su prirodni tok svog života skrenule u kakav izdvojeni kanal
grozničave aktivnosti. Postajala je sve bleđa i sve mršavija. Ponekad bi joj se plave oči videle
kroz prozirnu kožu kao reke na školskoj mapi. Njena svetloplava kosa izgubila je sjaj i istanjila
se, ispravila, jer nije imala ni vremena ni želje da o njoj vodi računa. Ruke su joj postale crvene i
grube od rada koji je ulagala u napore da pomogne bolesnoj dečici na Utrinama da se održe u
životu. Nosila je uvek jedno te isto, uvek jednostavni kostim i ružni crni šešir, i to zamenjivala
novim kad bi se otrčalo. Ali pri zamenjivanju staroga novim nije vodila računa o menjanju mode.
Njena moda je ostajala ista i postajala sve zastarelija i grotesknija, te su je u Varoši za njen rad
među siromasima nagrađivali na taj način što su na nju gledali kao na čudnog stvora, a pomalo i
kao na predmet uveseljavanja.
Ali je, i pored toga, zadržala izgled device, i u očima neki čudan sjaj oduševljenja. Pošto
je život nemoguć bez kakve bilo kompenzacije, verovatno da je i Irena dobijala nešto. Mora da je
u svom radu nalazila mir i da se zadovoljavala time što je pretvarala u narodnog vođu onog
čupavog dečaka koji joj je pre mnogo godina doviknuo uvredu kroz gvozdenu kapiju Seinovog
zamka.
Jer Krilenko se razvio u vrlo neobičnog čoveka. Govorio je engleski besprekorno. Radio
je sa Irenom, i bio vođa svojih drugova. Učio je ostale. Čitao je dela Žana Žaka Rusoa, Džona
Stjuarta Mila, Karla Marksa, pa čak i Voltera – knjige koje mu je kupovala Irena, nemajući
pojma o njihovoj plamenoj sadržini. U dvadeset petoj godini Stepan Krilenko je bio radnički
vođa čitave oblasti, te su mnogi imućni ljudi iz Varoši znali o njemu samo kao o nekom bundžiji,
anarhistu, luđaku, socijalistu, kriminalcu.
Mada je Irena sad retko zalazila u Varoš i mada njena majka uopšte nije napuštala zidove
Seinovog zamka, njihov je život uvek zanimao one koji su Brdo čempresa znali iz vremena
njegovog minulog sjaja. Kad se uzme u obzir da su Đulija Šein i njene dve ćerke odavno prestale
da učestvuju u životu tog mesta, mora se doći do zaključka da su se njihova imena neobično
često pominjala na ručkovima, večerama i čajevima po Varoši. Možda su u gradu gde je život
bio tako bučan, tako banalan, tako napregnut, tako prožet duhom napretka, Šeinovi i njihova
stara kuća zadovoljavali neku duboku i sveopštu glad za misterioznošću, za lepim, čudnim, čak
mističnim. Šeinovi su, usred takve ovosvetske zajednice, bili egzotični i vredni pažnje. U
pozadini tog interesovanja uvek je bilo predanje o Džonu Šeinu i sećanje na sve ono što se
šaputalo da se događalo u Šeinovom zamku. A najviše se govorilo o Lili, možda zato što je bila
još dalja i misterioznija od njene majke i njene sestre, pa je o njoj bilo lako izmišljati razne
stvari. . . o Lili koja se mogla najednom vratiti, i još jednom čitavu Varoš skupiti u Šeinovom
zamku, o onoj dobroćudnoj, lepoj Lili.
Svi su razgovarali o Šeinovima, i gđa Herison, i njen sin, odbijeni Lilin prosac i gđica
Eberkroinbi, kod koje se tokom godina razvilo oboljenje nerava, od kojeg joj se stalno grčilo
lice, tako da bi uvek, čak i usred kakvog vrlo ozbiljnog razgovora, izgledalo kao da razvratno
namiguje. Bilo je to pravo mučenje koje je ona podnosila sa čvrstinom vrednom hvale.
33
Gđa Herison jedne večeri, na dan svoje poslednje posete Brdu čempresa, pozva gđicu
Eberkrombi na večeru u svoju ružnu kuću od peščara, na Brdu. Ta poseta Brdu čempresa bese
poslednji pokušaj gđe Herison da zakrpi svađu koja se tako rasplamtela posle onog događaja sa
porezom. Gđica Eberkrombi je bila unapred obaveštena o cilju te posete, pa je u kuću
Herisonovih stigla sigurno vrlo uzbuđena srca.
Dve žene su sedele za večerom same u prostranoj trpezariji sa nameštajem od zlatnog
hrasta, ispod ogromnog bronzanog lustera sa dvadesetak obešenih bronzanih kugli. Sedele su na
dva kraja tako dugačkog stola da je dovikivanje bilo gotovo neizbežno.
– Vilijem je na putu – objasnila je gđa Herison svojim snažnim, dubokim glasom. – Neko
veliko preduzeće sa Istoka želi da kupi tvornicu. Želi da je prisvoji, s tim da veliki deo akcija
pripadne Vilijemu i meni. Ja sam, naravno, odlučno protiv toga. Rekla sam Viliju da je tvornica i
Herisonovi jedno isto ... Ne bih mogla podneti da je izgubi naša porodica... Sudija Vajsman je
otišao na Istok sa Vilijemom da ovaj ne bi prenaglio. A nijedan ne bi trebalo da je odsutan u ove
dane kada Utrinama vri od nemira. – Ona zastade da duboko uzdahne. – Ovog jutra su, zamislite,
neka od one poljske dečurlije napala moje kočije, tamo na početku Đulijinog kolskog puta.
Zamislite da se nekada tako nešto desilo!
Ona je sav taj dugi i zamršeni govor održala zastavši svega jednom da udahne vazduha.
Sada je bila još deblja nego nekad, a njen čudni muškobanjasti duh nešto je oslabio. Jedan mali
udar srčane kaplje prebrodila je herojski, čistim naporom svoje ogromne volje. Ta nesreća nije na
njoj ostavila nikakvog traga sem što je po kući lako hramala i teško smeštala telo među plišom
pokrivene ručice na stolici uz jedan kraj stola.
Peharnik se – jer je gđa Herison držala slugu peharnika kao simbol svog prvenstva u
Varoši, kao neku perjanicu – bešumno pojavi sa gustom supom od gljiva, i oko mu jače zasija
kad ugleda dve žene. Bio je to star čovek, bele kose i gospodskog izgleda.
– Strašno! – Uzviknu gđica Eberkrombi, a zatim reče, nesposobna da se duže obuzdava: –
nego pričajte mi! Pričajte mi o Đuliji!
 Gđa Herison otpi malo iz svoje čaše za vodu, pa je položi na sto i reče vrlo upečatljivo: –
Nije me primila!
– Toga sam se plašila – pridruži se gđica Eberkrombi i nervozno namignu.
– Znači, kraj! Niko ne može reći da nisam učinila što sam mogla da dođe do izmirenja. –
Ona to izgovori veličanstveno kao kakva carica koja objavljuje rat. – Kad čovek samo pomisli –
dodade ona tužno – tako staro prijateljstvo treba da se završi na takav način.
– Upravo tako i ja mislim – odgovori gđica Eberkrombi. – A moje prijateljstvo s njom je,
znate, još starije. Poznavala sam se s njom još dok vi niste. Pa ja se nje sećam još dok je bila cura
sa farme. – Ovde je njena mana natera da namigne kao da je u tom njenom sasvim običnom
tvrđenju bilo nečeg nepristojnog.
– Dobro – reče gđa Herison – ali ja ne verujem da je ma ko u Varoši bio sa Đulijom u
tako prisnom prijateljstvu. I znate šta je bilo? Ona mulatkinja me je danas, u stvari, okrenula
nalevo krug, i to, moram reći, sasvim bezobrazno. Odgovorila mi je da se Đulija ne oseća toliko
dobro da bi me mogla primiti. Zamislite, ne oseća se toliko dobro da primi mene, svoju najstariju
prijateljicu! – Preko tog tvrđenja stara laskavica gđica Eberkrombi pređe ćutke. – Nebo mi je
svedok – nastavi dalje gđa Herison – da me je na tu posetu navelo samo prijateljstvo. Ne bih,
svakako, išla tamo iz gole radoznalosti. To vi, Perl, najbolje znate. Ali mi nisu dozvolili ni da
zakoračim unutra. Kao da sam kužna.
Posle tih reci zavlada ćutanje koje je ispunjavalo sobu neizrecivim mislima. Što je gđa
Herison duže razmišljala o načinu na koji je primljena, lice joj je postajalo sve crvenije. Onaj
peharnik gospodskog izgleda odnese supu a donese činiju sleđica koje su, lepo zarumele, plivale
u maslacu.
– Čudna je to kuća – primeti gđica Eberkrombi s izrazom kao da cilja na nešto o čemu se
ne može govoriti, i oprezno se približavajući početku ogovaranja bez svih obzira. Nesreća je,
nesumnjivo, bila u tome što su jedna drugoj osporile pravo na naziv „najstarije prijateljice"
Đulijine. To im je nekako vezivalo ruke.
– Uvek je bila čudna – odgovori domaćica. – Još otkako je sagrađena.
Opet zavlada ćutanje puno nedorečenih misli, a zatim gđica Eberkrombi uz novo
nehotično i nepristojno namigivanje, dodade: – Moram priznati da ne razumem Irenino
ponašanje. – U toj njenoj primedbi bilo je nekog zaobilaženja, ali je ipak bila vrlo korisna. To je
pomerilo razgovor korak dalje.
– Ili Lilino – pridruži se gđa Herison, i time načini treći korak.
– Kažu – reče gđica Eberkrombi, izvlačeći iz usta riblju kost – da je nekakav obični
fabrički radnik vrlo pažljiv prema Ireni. Ne može, valjda, imati nameru da se uda za njega.
– Ne, koliko ja znam, nema – primeti gđa Herison. Posle tog mračnog nagoveštaja, ona je
trenutak, oklevala na ivici novog otkrivenja, s izrazom plivača koji se sprema da se baci u hladnu
vodu. I najzad bućnu.
– Kažu – promrmlja ona tiho – da su oni bliski jedno drugom mnogo više no što se
misli... no što je pristojno.
Gđica Eberkrombi se naže napred. – Čudno je, znate – reče ona – da sam i ja čula to isto.
– Ja sam to čula od Tomasa, kočijaša. Ja sam ga, naravno, prekorela što tako nešto čak i
nagoveštava, jer moram reći da je samo nagovestio ... vrlo skriveno. Bio je sasvim diskretan. I da
nisam i sama pomišljala da se tako nešto događa, ne bih mogla pogoditi na šta cilja.
Gđica Eberkrombi značajno podiže bradu visoko uvis pa se odmače unatrag da sluzi
omogući da pokupi tanjire. – Zamislite! – reče ona. – Zamislite kako bi se osećali da se o vašem
detetu šapuće među slugama!
 Domaćica se zlobno zakikota. – Zaboravljate na Džona Šeina. Dok je on bio živ, svi su
govorili o njegovom ponašanju. Kako ste mogli zaboraviti sve ono što je kružilo unaokolo? Pa to
je bila opšta svojina ... opšta svojina.
Gđica Eberkrombi duboko uzdahnu. – Znam ... Znam. Đulijin život nije bio srećan. – I u
taj uzdah ona unese hiljadu nagoveštaja o tome kako su device mnogo srećnije.
– Naravno – reče gđa Herison – on je bio lud. U to ne može biti sumnje. Svet može
pričati ovo ili ono, ali činjenice su činjenice. Džon Šein je bio lud... pred kraj života je svakako
poludeo.
Sluga unese pečeno pile, te su dve žene ćutale sve dok on opet ne okrete leđa. Pošto on
izađe, one se počeše takmičiti u trci koju su otpočele. Obe počeše govoriti u isto vreme, ali gđa
Herison nadgovori staru laskavicu Eberkrombi.
– Naravno – reče ona – ja mislim da je i Đulija čudna ponekad. To opažam već godinama
... još otkako ... kako da kažem... još otkako se Lili nastanila u Parizu.
– Da – primeti gđica Eberkrombi i uputi razgovor ka nečem određenijem. – Još od onog
čaja u bašti u čast guvernera. Sve je ono bilo vrlo čudno ... vrlo čudno.
Ovde opet zaćutaše pred ogromnošću onoga što nije izrečeno. Gđa Herison vrdnu u
stranu.
– Kuća se pretvorila u pravu ruševinu. Čak i krilo kapije visi na jednoj šarki. Ništa se više
ne održava.
– Jeste li ikad videli tog Ireninog ljubavnika? – zapita gđica Eberkrombi, odlučivši se da
stvar nazove pravim imenom i da se drži postavljenog pravca.
– Videla sam ga jednom... Vilijem mi ga je pokazao u tvornici. On je jedan od onih koji
stvaraju nemir.
– Je li lepe spoljašnosti? – zapita gđica Eberkrombi.
– I jeste i nije – odgovori njena prijateljica.
– Šta to treba da znači?
– On je visok i lepog lica ... možda malo zlog. Ali bih rekla da izgleda prostački. Da,
prostački; to je najtačnije rečeno. Nesumnjivo prostački.
Gđica Eberkrombi podiže obrve i osmehnu se.
– Pa on, na kraju krajeva, draga moja, i nije ništa drugo nego radnik.
– Da – odgovori gđa Herison – to i ništa drugo. – Ona to reče na takav način da o toj
stvari nije moglo biti više nikakve sumnje.
– Zar zaista mislite – zapita gđica Eberkrombi – da u toj stvari ima nečega?
Gđa Herison podiže uvis viljušku i pogleda svoju gošću značajnim pogledom... Ja,
naravno, ne vidim šta on nalazi u njoj ... onako bledoj i mršavoj. A on je nešto drugo. On je...
ovaj. – Ona najednom zaćuta, pa dodade: – Ovo pile je tvrdo, Perl... Žao mi je što se to desilo baš
kad ste vi na večeri. – A zatim reče: – Sigurno ih privlači novac. Ona mora da je vrlo bogala.
Sluga donese novog raskošnog jela, pa opet iščeze, a gđica Eberkrombi na to odbaci i
poslednje obuzdavanje pa ustade i reče: – Da se preselim bliže vama, Bel. Ne mogu da
razgovaram ovako s kraja na kraj stola.
I premestivši stolicu i tanjir, ona zauze bolji strateški položaj, te je sluga, kad je ponovo
ušao, zatekao dve žene kako sede sasvim blizu jedna uz drugu, s glavom uz glavu, i šapuću vrlo
poverljivo. Odlomci njihovog razgovora dopirali su do uha koje je odavno naviklo da prisluškuje
razgovore starih žena.
– Ali Lili je baš od takvih – stiže do tog uva. – Zaista bih volela da saznam istinu o njoj.
Krv, naravno, nije voda. Kažu da ona ... – Gđa Herison zazveketa parčetom leda u čaši i tako
zagluši ostatak rečenice.
Tako su sedele sve do ponoći – dve stare žene, jedna pri kraju života lišenog ljubavi, a
druga bez ikakvih izgleda na dalje ljubavne doživljaje, zauvek odbačena u zapećak, prosto
gomila sala osuđena na polako propadanje – sedele i kopale po privatnom životu drugih dveju
žena za koje je sila ljubavi, u jednom ili u drugom vidu, još bila blistava stvarnost. Nisu znale
ništa; raspolagale su samo podozrenjima i prepričavanjima; ali im je ipak pošlo za rukom da od
toga sastave mozaik koji je sijao u svim jarkim bojama razbludnog greha i romantične strasti.
34
Za to vreme je Đulija Šein, u svojoj kući na Brdu čempresa, ležala u krevetu glave
poduprte rukom, i čitala francuski roman. Bio je to ogroman krevet sa širokim, prašnjavim
baldahinom koji su držala dva ironična amora od pozlaćenog drveta, obešena o tavanicu, te je
Đulija Šein, čitajući uz svetlost noćne lampe, izgledala u tom krevetu izgubljena kao da je bacaju
morski talasi. Te večeri je, osećajući se lošije nego obično, večerala u krevetu, uvijena u penjoar
od purpurne svile i čipaka, koji je otkrivao njena koščata ramena i malo noćne košulje.
Čitala je kao obično uz pomoć lornjona u srebrnom okviru, koji je rečenice sa ogromnim
početnim slovima privlačio nadomak njenog oslabljenog vida. Na stolu do nje stajala je jedna od
pozlaćenih šoljica za kafu, nemi svedok nepokoravanja stare žene doktorovim naređenjima.
Pored te šoljice ležala su dva francuska romana u mekom povezu, dok je još pet-šest takvih
knjiga ležalo nemarno razbacano po podu, u senci stola, neke sklopljene, a druge otvorene i
ispreturane, sa ivicama iskrzanim od žurnog rasecanja.
Kao i svi bolesni i stari ljudi, ona je sad živela od uspomena i sećanja na devojaštvo, kada
je u pratnji Džona Šeina neobuzdano jahala po jahalištu farme, na besnoj kobili koja se zvala
Rita.
Engleskinjama, od sećanja na Brdo čempresa kakvo je bilo u one dane, odmah po njenom
povratku, još kada je Džon Šein bio više strasni ljubavnik nego muž. Što su uspomene bile
skorije, to su bile jasnije, ali nisu bile toliko žive i raznovrsne da joj razmišljanje o njima ispuni
sve vreme. Ostatak vremena ispunjavala je pasijansom i čitanjem francuskih romana, kojima ju
je Lili revnosno snabdevala, šaljući joj iz Pariza po dvanaestak odjednom.
Stara žena je razvila svoj način čitanja, koji je Irena osudila i nazvala „skidanjem
skorupa". Takvo čitanje je, međutim, Đuliji Šein bilo prijatno, jer je na taj način doznavala
radnju a da pri tome nije gubila vreme na čitanje dugih zapletenih opisa predela i suptilnih
analiza nerazumljivih galskih strasti. Čitajući na taj način, ona bi prvo pročitala nekoliko prvih
strana, pa zatim prešla na kraj da vidi ishod događaja. Zatim bi iz sredine čitala ovde-onde po
dve-tri stranice dok ne bi zadovoljila radoznalost i najzad izgubila interesovanje. Najzad bi
knjigu odbacila, da je zatim odnese mulatkinja, koja nikad nije propuštala priliku da pažljivo
pregleda knjigu, kao da će, ako bude dovoljno često gledala u te reci, najzad uspeti da protumači
tajne stranih jezika. Sa knjiga koje su ležale na podu već je bio „skinut skorup". Ležale su po
podu u raznim položajima kao kakvi mrtvi vojnici na bojnom polju. Naslovne strane su nosile
imena Đulijinih omiljenih pisaca. Neka su bila napisana tamnoplavim slovima, neka crvenim, a
neka čak i svetloplavim ... Pol Margerit, Marsel Prevo, Pjer Loti, Pol Burze, Kolet Vili i, začudo,
Anatol Frans, predstavljen svojim „L'Ile des pingouins", koji je očigledno jedini osujetio
„skidanje skorupa", jer je ta knjiga imala rasečene sve stranice.
Ona se najzad umori i baci od sebe „Les Anges gardiens", koje je čitala, pa sedeći u
krevetu, zavaljena na jastuke, sklopi oči. Možda je razmišljala o postupcima onih zlih guvernera
iz priče Marsela Prevoa, a možda je upravila misli na Varoš i gđu Herison, koju nije bila primila
zato što „nije bila raspoložena da se gnjavi", a možda je, čak, i znala da se u tom istom trenutku u
onoj kući od peščara pretresa njen privatan život. Bila je toliko mudra i iskusna da je mogla znati
šta će Bel Herison govoriti o njoj. Ali je ipak izgledala mirna i zadovoljna, sasvim ravnodušna
prema mišljenjima njenih poznanica iz Varoši, pa i celog sveta. Već je zašla u ono doba života
kada takve stvari nisu ni od kakve važnosti.
Njena je ravnodušnost bila tolika da je za više od poslednja tri meseca iz kuće izašla
svega jednom, i to samo da otprati na groblje kovčeg Džekoba Bara. Starac je najzad umro, posle
jedne bolesti koja mu je s užasnom sporošću isisala svu snagu njegovog tela punog energije. Na
dan pogreba doseljeničke žene iz Ulice Helsted ugledaše za trenutak gospodaricu Brda čempresa
kad se provezla u kočijama na putu ka groblju. Sigurno su pomislile da je u pitanju nešto vrlo
važno kad je ona napustila svoju povučenost, i bile su u pravu, jer je otišla na pogreb najstarijem
članu porodice – poslednjem od te generacije osim nje.
A posle pogreba Đulija Šein se zatvori u kuću, rešena da više ne viđa nikog osim Irene i
svoje nećake Heti Toliver.
35
Ma kakve da su joj bile misli i sećanja, prekinula ih je mulatkinja koja pokuca na vrata i
uđe da odnese pozlaćenu šoljicu i gomilu ispreturanih romana. Šuškanje služavkinih nogu po
podu prenu Đuliju Šein, i ona otvori oči pa reče? – Sara, daj mi ruku. Sasvim sam kliznula.
Sara joj pomože da se vrati u sedeći položaj. Stara žena se podiže uz neko podsmevanje
kao da između njenog nesavladljivog duha i oronulog tela nema nikakve veze; kao da prema telu
oseća samo prezir kao prema stvari nedostojnoj nje, koja ju je izdala i nad kojom nema nikakve
vlasti.
Mulatkinja se saže i pokupi rasute romane, a kada se opet podiže, njena gospodarica se
zakikota i reče: – Bože moj, strašno su dosadni, Sara. Nikad ne pišu ni o čemu drugom osim o
l'amour. Pomislio bi čovek da ničega drugog nema na svetu. Ćak i l'amour dosadi na kraju
krajeva.
Mulatkinja je poslušno čekala da ona završi. – Da, gospođo Šein. Sigurno je kako vi
kažete – reče ona zatim, a starica se nasmeja.
– I još nešto, Sara – nastavi gospodarica. – Kad dođe Irena, kaži joj da bih htela da je
vidim. Važno je da dođe.
Služavka je za trenutak oklevala. – Ali gospođica Irena ne dolazi pre ponoći, gospođo
Šein. – Govorila je nekako kao da nešto krije. U njenom tihom glasu bilo je tragova nekog
nagoveštavanja, gotovo nekog poniznog optuživanja. – Uvek je doprati onaj momak stranac –
dodade ona.
– Svejedno – odgovori starica. – Biću budna. – A zatim dodade hladnim glasom: –
Uverena sam da je sasvim dobro što je on prati do kuće. Ne bih volela da se tako kasno noću
potuca sama. To je od njega vrlo pažljivo.
U ponoć je, kao što je rekla, bila još budna. Uspela je čak i da ustane i da se na
nesigurnim nogama odvuče preko sobe do fioke sa cigaretama, koje joj je doktor takođe
zabranio.
Vraćajući se u svoj prostrani krevet, ona stiže do prozora pa za trenutak ukloni zavesu i
ugleda prizor koji su pružale sjajne peći i visoki crni dimnjaci. Dok je tako stajala, ona ugleda
kako kroz gvozdenu kapiju ulaze dve prilike, oštro ocrtane na sjaju bele svetlosti od
bogen-lampe iz Ulice Helsted. Bili su to Irena i Krilenko.
Starica mirno ugasi sveću na stolu do sebe. Soba se pretvori u bezdan mraka. Par zastade
pod njenim prozorom, na zavijutku kolskog puta, pa postoja neko vreme, razgovarajući tako tiho
da se čak ni kroz otvoreni prozor nije moglo čuti šta govore. Posle izvesnog vremena Irena
umorno sede na kamen za uzjahivanje. Njeno krhko telo povilo se od premorenosti. Naslonila se
na gvozdenog Kupidona koji je u ispruženoj ruci držao gvozdenu kariku. Krilenko se naže nad
nju i ruke mu počeše rečitim stranačkim gestikuliranjem govoriti ono što imaju da kažu, ocrtane
na svetlosti daleke bogen-lampe. A nad njima, u uvučenom prozoru, Irenina majka je ćutke
posmatrala, držeći se sve vreme za zavesu, da bi lakše stajala. Ništa se nije moglo čuti. Mogla je
samo posmatrati. Najzad Irena ustade, pa smače sa glave svoj ružni crni šešir i pređe prstima
kroz rastresitu kosu, svu mokru od strašne vrućine. Nastupio je kritičan trenutak. Starica se,
očekujući da će dobiti potvrdu svojih slutnji, nasloni na sto uz koji je stajala.
Ali potvrdu ne dobi. Pozdravljanje prođe brz zagrljaja, bez i najmanjeg traga intimnosti.
Sasvim korektno prihvati Ireninu ruku, pa joj požele laku noć i ode niz kolski put svojim
snažnim korakom, njišući se u hodu. A Irena pođe onim tremom do salona, pa zavuče ključ u
bravu i uđe u kuću.
Kad se pope na sprat i uđe u majčinu sobu, zateče je u krevetu, zadubljenu u „Les Anges
gardiens". Irena priđe krevetu, držeći još u ruci svoj oveštali šešir. Što se zdravlje stare žene više
pogoršavalo, Irenino ponašanje postajalo je blaže. Ona se čak umorno osmehnu.
– Šta? – reče šaleći se. – Zar si još budna? Opet, vidim, skidaš skorup.
Pa ipak se nije ponašala kao ćerka prema majci, već više kao kakva prijateljica nemarnog
ponašanja. Ton je bio suviše šaljiv, usiljen. Ponor od trideset godina, pa i više, nije se mogao
premostiti nategnutom srdačnošću, ma koliko je bilo.
Đulija Šein spusti lornjon: – Nisam mogla da zaspim, pa sam pokušala da čitam – reče
ona.
Irena privuče stolicu do kreveta i sede. Izgledala je umorna, iznurena, kao da je
avgustovska vrućina iscedila i poslednju kap njene snažne, samoprobuđene životnosti.
– Kako se osećaš?
– Bolje ... mnogo bolje, sem što imam bolove u leđima.
Irenino lice se uozbilji. – Opet si pušila – reče ona – iako ti je doktor zabranio. – Stara
žena, spremna da slaže, poče odricati odmahujući glavom. – Uzalud odričeš, mama ... videla sam
u prozoru sjaj tvoje cigarete.
Đulija uvide da Irena zna da ju je ona posmatrala, i da ne vredi odricati. Sedela je neko
vreme ćutke i okretala srebrni lornjon, ljutito nabranih obrva, kao da ogorčeno osuđuje svoje
telesno propadanje koje drugima daje vlast nad njom. Zar Đulija Šein da prima naredbe od
nekakvog doktora ili prekore od svoje rođene ćerke! Ta ljutita misao se jasno videla u svakoj crti
njenog lica, čak i u prkosu njenog mršavog tela. Najzad se bore polako raskraviše.
– Kakav je ono čovek, Irena? – reče ona zagledavši se pravo u umorne oči svoje ćerke.
Irena se nelagodno pomače.
– Koji čovek? – zapita ona – ne znam na koga misliš.
– Na onog stranca ... Ne sećam mu se imena. Nikad mi nisi kazala... Svojoj majci si
mogla reći. – Neka jetkost se oseća u njenom glasu koji je zvučao čudno, tuđe, gotovo zlokobno.
– A, Krilenko – reče Irena, uvijajući mršavim rukama svoj crni šešir. – Krilenko. – Zatim
poćuta za trenutak. – On je dobar čovek... divan čovek. On sve daje za svoje ljude.
– Ali to nisu tvoji ljudi – primeti njena majka i oštro je pogleda.
– To jesu moji ljudi – odgovori Irena tiho.
– Svi oni, sve do poslednjeg detenceta. Ko je moj ako oni nisu?
Starica vide da opet nailazi na neizbežni zid Ireninog fanatizma, pa se namršti. – Ti si
bogata – reče ona. – Ti si rođena za visok položaj.
U Ireninom osmehu se osećala senka gorčine.
 – U ovoj varoši? – upita ona prezrivo. – Ne! Položaj u ovoj varoši! Pa to je smešno. –
Ona se naže malo napred, i pritisnu šaku na čelo. – Moji ljudi? – reče ona prigušenim glasom. –
Moji ljudi... Pa ja čak ne znam ni odakle mi je otac.
Njena majka, upola zatrpana teškim jastucima, polako se podiže kao da je njenim
istrošenim telom ovladao novi talas snage. – Daj mi cigaretu, Irena.
Devojka već zausti da se pobuni, ali je majka ućutka. – Učini, molim te, Irena, kako sam
ti rekla. Ma šta učinila, sad je svejedno.
– Ali, mama, molim te – poče opet Irena. – Doktor ti je zabranio. – Na to Đulija Šein
pogleda ćerku strahovitim pogledom, punim sve svoje stare gordosti i moći.
– Hoćeš li učiniti kako kažem, Irena, ili da pozovem Saru? Bar me još ona sluša.
U Ireni se za trenutak vodila borba. Celog života se pokoravala majčinom autoritetu,
osnovanom na silnoj snazi volje i podržanom društvenom tradicijom. I najzad je starica
izvojevala pobedu, svoju poslednju pobedu. Ćerka ustade i poslušno donese cigarete, pa joj čak i
svecu podrži da bi pripalila. Držala je svecu sasvim ispruženom rukom, s krajnjim gađenjem, kao
da je prinuđena da učestvuje u vršenju nekog neizrecivog greha. Pošto ona svecu vrati na staro
mesto, njena majka je neko vreme zamišljeno uvlačila i otpuhivala dimove.
– Tvoj otac je, – reče ona zatim – rođen u Marseju. Majka mu je bila Španjolka a otac
Irac. Ovamo je došao zato što je morao da pobegne. To je sve što znam. On bi mi, možda, rekao
više da nije umro iznenada. Ne verujem da će ma ko od nas doznati istinu o njegovom poreklu,
ma koliko se trudio. Život nije roman, znaš. U životu se dešavaju stvari o kojima nikad ne
saznamo, čak i u životima najbližih prijatelja, pa i naše dece. Duša svakog čoveka je tajna koju
čak ni sam nije u stanju da razotkrije.
Za trenutak pobedonosni sjaj ozari Irenino bledo lice. – Eto vidiš! – reče ona. – Ja sam
sasvim kao i ostali... kao Stepan Krilenko i svi drugi. Moj otac je bio doseljenik.
Usne njene majke se iznenada izviše u prezriv osmeh. – Ali on je, Irena, bio plemić ... To
je već nešto drugo. A majka ti je Amerikanka. Nien deda se prvi ovde nastanio, još dok je ovde
bila divljina ... On je varoši nadenuo ime. Zar se ne gordiš time?
– Ne – odgovori Irena – gordost je porok ... Ja sam to ubila u sebi. Nisam gorda. Ja sam
kao i svi drugi. – Pa ipak je u njenom glasu bilo žestoke gordosti, samozadovoljne, divlje
gordosti zbog nemanja gordosti.
– Ti si izvitoperena – reče njena majka. – Ja tebe ne razumem. Govoriš kao budala... –
Irena podiže glavu da nešto kaže, ali je volja stare žene zadrža. – Znam – nastavi ona – ti misliš
da je to svetost, a ne pada ti na pamet da je to, u stvari, samozadovoljstvo, i ništa drugo?
Staričine oči sevnuše od ljutine i uvređenosti, ali se ta njena osećanja razbiše o bedem
Ireninog osmehivanja i fanatičnog osećanja vlastite pravednosti. Irenino lice dobi izraz
tvrdoglavosti. (Irena smatra da je iznad Đulije Šein! Neverovatno!)
– Ti me, Irena, zaprepašćuješ. Tvoja oporost je prosto neverovatna. Kad bi samo za
trenutak mogla da budeš žena, blaga i plemenita... kao Lili.
Ćerkine ruke se stegoše oko iskrzanog starog šešira.
– Uvek Lili – reče ona gorko. – Uvek Lili... Lili ovo, Lili ono. Svuda samo ona. Nju svi
hvale ... Čak i rođaka Heti. – Na licu joj se ukaza izraz tvrdoglavog samozadovoljstva. – U redu,
hvalite je koliko hoćete ... Ja znam da sam ja u pravu, da sam ja ugodna bogu. – A zatim Đulija
Šein prvi put u životu vide u ćerkinim očima izraz hladnog i nemilosrdnog gneva. – Lili. Lili! –
viknu ona prezrivo. – Ja mrzim Lili... Bog neka mi oprosti!
36
Zatim je u sobi dugo vladala tišina. Đulija Šein gnječenjem ugasi ostatak cigarete pa opet
poče obrtati svoj srebrni lornjon, zureći u njega kao da je hipnotizovana. Najzad se okrete ćerci.
– Hoćeš li se udati za njega? – upita ona.
– Ne, naravno da neću.
– Meni bi bilo milo da se udaš, ako je takav čovek kakav ti kažeš da jeste. Volela bih,
Irena, da te vidim udatu pre nego što umrem.
Ćerka tvrdoglavo odmahnu glavom. – Ja se nikad neću udati.
Starica se mudro osmehnu. – Grešiš, devojko. Grešiš. Ja u braku nisam bila naročito
srećna, ali se toga ne bih odrekla. Sve je to život – upoznati ljubav i rađati decu ... Ljubav se,
istina, ispoljava u raznim oblicima, ali je ipak život... i to najvažniji deo života. Život bez ljubavi
nije ništa.
Irena je dugo ćutala. Oborila je pogled, pa ga ne diže ni kad ponovo progovori. – A Lili...
– poče ona zlobno. – Ni ona se ne udaje. – Bio je to stari odgovor, uvek Lili. Njena majka nađe
za shodno da na to ne odgovori, možda zato što joj je, znajući ono što zna, bilo nemoguće da
odgovori.
– Mnogo se družiš s tim Krilenkom, – reče ona. To već traje godinama ... Još otkako je
Lili bila ovde poslednji put, a to je bilo pre nekoliko godina.
Irena najednom diže pogled, i njene blede oči sinuse ljutitim sjajem. – Ko ti je to govorio
o meni? Sigurno rođaka Heti. Ona je danas bila ovde. Zašto ljudi ne mogu da me ostave na miru?
Ja nikome ne nanosim zlo. Prosto hoću da me ostave na miru.
Na to Đulija Šein šlaga, možda zato što je već znala za antipatiju koja je postojala između
njene hladne device Irene i Heti, kojoj je rađanje dece bio smisao života.
– Rođaka Heti nije to ni pomenula – reče ona okrenuvši oči od svetlosti. – Volela bih da
te vidim udatu – ponovi ona. Bilo je jasno da je njena stara nada, zaboravljena još od one burne
posete guvernerove, opet oživela. Staričin duh se njome toliko bavio da je zaboravljao na sve
ostalo.
– Između nas, mama, nema ničega – reče Irena. – Savršeno ničega. Kako to ne razumeš?
Mi smo za ćelo vreme bili samo prijatelji. Učila sam ga da čita engleski, nabavljala mu knjige. –
Glas joj lako zaigra, a ruke zadrhtaše, kao da je opet devojčica, ona devojčica koja je, u beloj
muslinskoj haljini sa plavim pojasom, jecala sama na sofi u biblioteci, ispod portreta Džona
Šeina. – Ja sam od njega stvorila ono što je danas – nastavi ona. – Shvataš li to? Ponosim se
njime. Kad sam ga našla, nije bio ništa – samo glupi mladi Ukrajinac, koji se bunio protiv mene i
vređao me. A sad radi sa mnom. Sad je spreman da se žrtvuje za svoje ljude. Sad razumemo
jedno drugo. Želimo samo da nas ostave na miru. Razumeš li? Prosto se ponosim njime zato što
sam od njega stvorila ono što je on danas. Ja za njega ... – zamuca ona – ja za njega u onom
smislu ne značim ništa. To bi sve pokvarilo... kao neko zlo koje bi se umešalo među nas.
Bledo, umorno lice je sijalo nekom religioznom vatrom. U njoj se osećalo neko
materinsko ushićenje. Najednom se umesto one njene bezbojnosti pojavila neka grozničava
lepota. Nije više bilo one iznurene stare devojke.
– Zašto mi to nikad do sada nisi rekla? – upita starica.
– Nisi me nikad pitala. Nikad ti nije bilo važno da doznaš šta ja radim. Uvek te je samo
Lili zanimala. Kako si mogla doći na tu pomisao da ću se ja udati za njega. Pa ja sam mnogo
starija od njega. – Ona iznenadno čudno proteže ruku kao da pokazuje svoje draži, kao što je to
ponekad činila Lili kad bi najlepše izgledala. – Pogledaj me. Ja sam stara, oronula i ružna. Otkud
bi mogao da me zavoli na taj način? On je mlad.
Mršave ruke bezvoljno klonuše u krilo, na oveštali, sivi serž. Ona zaćuta, iznurena
uzbuđenjem. Njena majka je zurila u nju pogledom čoveka koji je uspeo da prodre u dušu
tuđinca. Učinilo joj se da je najednom uspela da upozna Irenu.
– Znaš li ti da on nijednu ženu pogledao nije – nastavi Irena tiho. – On je za sve ove
godine živeo na Utrinama, a ženu nije ni pogledao. Znaš li ti šta znači na Utrinama ne pogledati
ženu? – Glas joj postade još tiši. – Ali ti to i ne možeš znati, jer o Utrinama ne znaš ništa –
dodade ona s prizvukom gorčine.
Njena se majka na to osmehnu. – Ni ostali svet, Irena, nije drukčiji.
Ali je Irena i ne ču. – Za sve godine je radio, samo da od sebe stvori čoveka i da pomogne
svojim ljudima. Nije imao vremena za zloću. – Njena majka se opet slabo osmehnu. Možda se
osmehnula na usedeličku reč koju je Irena izabrala da njom označi blud.
– On je čist – nastavi Irena. – On je divan, plemenit, čist. Htela bih da to kod njega
održim.
– Stvaraš od njega sveca – primeti starica suvo.
– On i jeste svetac. On je upravo to – uzviknu Irena. – A vi se tome izrugavate, ti i Lili. ..
Ah, znam ... Znam ja i tebe i nju. On je izbačen iz tvornice zbog svega što je učinio za svoje
drugove. I stavljen je na crnu listu, tako da se ne može zaposliti ni u kojoj drugoj fabrici. To mi
je rekao sinoć. O tome mi je govorio dok si nas ti posmatrala. – Njeno lice opet dobi
pobedonosni izraz. – Ali već je kasno! – viknu ona. – Suviše je kasno ... Radnici su izglasali
štrajk. Počinje sutra. Predvodi ga Stepan.
To je značilo da je strašan rat koji se već dugo spremao, najzad postao stvarnost. Đulija
Šein se, naslonjena na jastuke, nemirno okrete i uzdahnu.
– Ljudi su strašne budale – reče ona za sebe. – Strašne budale. – A zatim se obrati Ireni. –
Ta borba neće biti laka, Irena. Biće surova. Bolje bi bilo, draga moja, da legneš. Izgledaš strašno
umorna. Čeka te mnogo rada.
Irena pritisnu hladni, bezosećajni poljubac na bledožuti obraz svoje majke, pa se okrete i
pođe.
– Da ugasim svetlost?
– Da, molim te.
Soba utonu u mrak i Irena najednom, dok je otvarala vrata, ču majčin glas.
– Irena. – Glas je bio umoran, bezvoljan. – Pisala sam Lili da dođe. Doktor mi je danas
rekao da ću živeti najduže do Božića. Iznudila sam to od njega. Njegove priče mi nisu bile
potrebne. Htela sam da saznam.
A Irena na to, umesto da ode u svoju sobu, vrati se majčinom krevetu. Njena tvrdoća
odvrgnu, i ona zajeca, možda zato što je starica, koja je gledala smrt s tako gordom
ravnodušnošću, bila iznad svake molitve i tešenja.
Pa ipak je dimljiva zora zatekla Irenu kako u svojoj asketskoj sobi kleči u molitvi pred
ružičastim i plavim kipom Sijenske Bogorodice.
– O, sveta Bogorodice – molila je ona na vrhuncu svog samozadovoljstva. – Oprosti
grehe mojoj majci i njen nedostatak milosrđa. Oprosti mojoj sestri slabost prema strastima tela.
Očisti njihova srca i učini da postanu dobre žene. Učini da postanu dostojne carstva nebeskog.
Uđi u sive moje sestre i očisti ga. Načini od nje dobru Ženu . .. čistu ženu, koja voli samo ono što
je svelo. Očisti je od telesnih strasti!Blede oči su joj bile vlažne od suza. Mada se molila gipsanoj
Bogorodici, ružičastoj i pozlaćenoj, služila se zvučnim recima koje su joj nesvesno navirale na
jezik iz sećanja na detinjstvo provedeno pod uticajem prezbiterijanstva. I Lili – za koju je molila
i koju su pozvali da dođe – bila je tu u staroj kući, onako kao što je uvek bila u Varoši i u sećanju
onih koji su znali njenu lepotu, njenu trpeljivost i njenu ljupkost. Ponekad je čak i Krilenko,
sećajući se možda one noći kada je stajao usred snega koji se topio, i zurio kroz prozor Šeinovog
zamka, govorio o njoj; i tada bi se Irena okrenula od njega, uplašena nekim izrazom u njegovim
očima.
37
Štrajk koji je izbio prozvali su velikim štrajkom, i njime obeležavali početak jedne epohe.
Dugo su posle toga ljudi u Varoši govorili: „Bilo je to one godine kad i veliki štrajk", kao što su
govorili: „Bilo je to u vreme špansko-američkog rata" ili „one godine kad je Brajan prvi put
kandidovan". Najzad dođoše do izražaja Vilijeve ograde od bodljikavih žica i teško
zabarikadirane kapije. A pošto se štrajk razvio i nemir narastao, postavljena su i druga
odbranbena sredstva, na primer, mitraljezi i reflektori koji su Utrine i nebo nad njima pretraživali
mlazevima bele svetlosti, pravim i nesavitljivim kao da su od čelika.
Štrajk je, u neku ruku, bio pravi blagoslov. Pošto je u tvornici prestao rad, ugasile se i
vatre u pećima, te je i gar prestala da u oblacima, kao kakav pakleni sneg, veje na dostajanstveno
Brdo čempresa i ružno prostranstvo Utrina. Prvi put za poslednjih dvadeset godina sunce je
postalo jasno vidljivo. Umesto da se rađa i da zalazi kao kugla užarenog bakra ogrezla u dim,
ono se pojavljivalo i nestajalo sasvim jasno i zlatno kao pravo sunce. Ali je još upadljivija bila
tišina koja se spustila na čitavu oblast. Zajedno s vatrom nestalo je i onog čekićanja, te je umesto
titanske buke zavladala tako duboka neobična tišina da su to ljudi primećivali kao što se, inače,
primećuje iznenadni tresak groma, i o tome govorili jedni drugima. Tišina je postala bučna. U
kući na Brdu čempresa svet Đulije Šein se suzio od čitavog zamka na njenu sobu i, najzad, na
njen prostran italijanski krevet. Retko kad bi prikupila snagu potrebnu da ustane i da,
naslanjajući se na svoj štap od abonovine sa srebrnom drškom, pređe do prozora pod kojim su
ležala fabrička dvorišta i Utrine. Za tih poslednijh meseci opet je doživela onu tišinu koja je
obavijala ono Brdo čempresa iz njene mladosti. Ali je sada bilo drukčije; zelene močvare su
iščezle zauvek, sahranjene pod gomile šljake, ilovače i otpadaka, a Utrine sa nesolidnim,
prljavim drvenim kućama, prljavim od dima i natrulim oko streha. Onaj svezi miris bilja koje
raste u vlazi zamenjen je slabim vonjem zgomilanog, znojnog ljudstva. U čitavom tom
industrijskom kraju nije preostala nijedna paperjasta vrba, nijedna stabljika šaše. Ali je
odjekivalo nešto što se više nije moglo čuti još od onog vremena kada je deda Đulije Šein, oko
mesta koje je sada bilo glavni trg Varoši, sagradio ogradu od kolja kao odbranu od
crvenokožaca. Bila je to pucnjava iz pušaka. Ponekad bi se, dok je sedela pored prozora, iz
daljine začulo taktakanje nalik na kucanje pisaće mašine, ali mnogo odsečnije, da zatim odjeknu
još dva-tri usamljena pucnja. Najzad je uspela da otkrije odakle potiče ta pucnjava. U fabričkom
dvorištu ispod njenog prozora, namešten je nišan, a na izvesnoj razdaljini odatle ljudi su legali
potrbuške i nišanili puškama oslonjenim na nogare. Ponekad bi gađali i zarđalo vedro i stare
konzerve zato što te stvari, kad bi ih pogodio metak, ne bi ostajale tupo i beživotno nepomične
kao nišan, nego bi poskočile i zakovitlale se kao u samrtnim mukama, kao da imaju živote koje
je moguće uništiti. Time je zabava postajala beskrajno privlačnija i duhovitija. A ljudi koji su se
time zabavljali bili su, kako je doznala od Henerija, plaćeni čuvari koje su Herisonovi i sudija
Vajsman doveli da čuvaju fabriku, nekakav šljam doveden iz sirotinjskih predgrađa Njujorka,
Čikaga, Pitsburga i Klivlenda.
Najzad dođe i dan, u vreme kada za staricu pucnjava i ti plaćenici u fabričkom dvorištu
više nisu bili nikakva zanimljivost, kada joj doktor zabrani da napušta krevet ako želi da živa
dočeka dolazak Lili. Bio je oktobar, te je bašta ostala nepromenjena, sem što je vazduh postao
nešto svežiji, a sunce nešto jasnije, jer je drveće i žbunje po brežuljku već odavno bilo uvenulo i
nesposobno da pušta mlado lišće koje bi otpadalo u vreme nailaženja zime. Sve je to sad bilo
golo i ostarelo. A kuća od cigala nad čitavim vidikom, dan za danom, dizala se sumorna i
potamnela od čađi na blistavom oktobarskom nebu.
Lilin dolazak se nešto odložio. Pre no što je pošla iz Pariza, javila je majci i Ireni da
prethodno mora da odvede u Englesku nekog dečkića, sina svoje prijateljice. Pošto ga je tamo
smestila u neku školu, ona javi da odmah kreće za Ameriku, i da će doći pravo na Brdo
čempresa. Mogli bi je zadržati i neki poslovni problemi, ali će ipak, svakako, stići do sredine
novembra. I tako se Đulija Šein upusti u borbu sa smrću, rešena da je odbije od sebe do dolaska
Lili.
38
U te dane bilo je teško i opasno posećivati kuću na Brdu čempresa, a pošto niko i nije
imao naročitog razloga da je posećuje, u nju, pored doktora, zalazio je još svega jedan posetilac –
Heti Toliver. Njena je snaga malo ustupila mesto sve većoj gojaznosti, ali joj gordost i čvrstina
duha nisu ni najmanje popustili. Ona je za policajce i one plaćene čuvare u fabričkom dvorištu
postala dobro poznata, koliko i doktor. Pošto su zveketavi tramvaji odavno prestali da saobraćaju
Ulicom Helsted, dolazila je peške, onako krupna i snažna, obučena u crnu haljinu od vrlo dobrog
materijala, sa korpom obešenom o jednu ruku, i s obaveznim kišobranom koji se njihao okačen o
drugu. Koračala je uz neko sračunato paradiranje, koje je izražavalo prezir upućen i čuvarima
fabrike i policiji i stanovnicima Utrina, koji su njeno buržujsko marširanje posmatrali natmureno.
U korpi je bilo poslastica koje je pripremila njena vešta ruka dobre domaćice – krema koji se
zlatio kao dukat, izvrsnog sira, krhkih keksova pečenih bez šećera – ukratko sve ono što je moglo
prijati nepcima jednog bolesnika koji je naučio na dobru hranu.
Brdo čempresa je, u stvari, dospelo u neku vrstu opsade. Pošto je bilo sa tri strane
okruženo barikadom od bodljikavih žica, moglo se izlaziti samo kolskim putem koji je okretao u
Ulicu Helsted. A tuda je bilo opasno prolaziti, jer je do nereda dolazilo često i pored same
gvozdene kapije, koja je sad bila zarđala i polomljena. Štrajkaši bi bacali kamenice a policajci bi
pucali iz pušaka. Kola više nisu istovarivala razne potrebe na tako opasnom mestu, te je nabavka
hrane postepeno spala na Irenu i na Heti Toliver, čiji su odnosi od uzajamne antipatije i
nerazumevanja sve više prelazili u otvorenu mržnju. One su jedine od malog opkoljenog
garnizona ulazile i izlazile kroz gvozdenu kapiju, jer su Heneri i mulatkinja bili toliko zaplašeni
neredima da se nisu usuđivali da izlaze u Varoš.
Onog dana kad je stiglo Lilino pismo, Heti Toliver je došla, noseći dobro natovarenu
korpu, i odmah otišla u sobu Đulije Šein. Nije trpela da joj se u to mesa mulatkinja.
Pošto uputi Saru da sadržaj korpe stavi na hladno mesto, ona kraljevski prošušta pored
služavke svojim crnim suknjama.
Gore, u polumraku svoje sobe, Đulija Šein je ležala poleđuške u svom ogromnom krevetu
i zurila u tavanicu. Na dolazak svoje nećake ona se malo pridiže, pa je slabim glasom zamoli da
je podigne u sedeći položaj. Izgledalo je kao da joj je dolazak snažne i rumene nećake najednom
ulio energije.
– Kako ste? – zapita Heti Toliver, pošto je spretnom rukom poravnala jastuke i namestila
staricu udobno kako nije ležala već danima.
– Isto ... uvek isto – glasio je beživotni odgovor, – Lili nikako da dođe.
Rođaka Heti priđe prozorima i razmače zavese.
– Potrebni su ti svetlost i vazduh – reče ona.
– Ništa bolje od svetlosti i vazduha. – Zatim se okrete: – Zašto ne narediš Sari da drži
prozore otvorene?
Đulija Šein sede uspravni]e, udišući svezi vazduh. – Govorim joj ja... ali ona ne voli
vazduh – reče ona slabim glasom.
 – Dozvoljavaš da te gnjavi! Trebalo bi da je neko dovede u red. Čudim se da je Irena ne
nauči pameti.
Starica se osmehnu. – Irena – reče ona. – Irena je suviše slaba da bi se mogla nositi s
poslugom. Ne vredi... ne vredi ni pokušavati.
– Donela sam ti malo krema i nešto kolača – nastavi njena rođaka, brišući u isto vreme
maramicom trunčice prašine na toaletnom stoliću, i nizom odlučnih udaraca dovodeći u red
jastuke na stolici za ljuljanje. – Biće, izgleda, nereda ... ozbiljnih nereda, uskoro. Štrajkaši
postaju sve drskiji.
– Postaju i sve gladniji, kako kaže Irena – odgovori starica. – Možda je to uzrok.
Rođaka Heti na to priđe krevetu i sede, vadeći jednu jastučnicu koju zatim poče
porubljivati. – Znaš li šta se priča po Varoši – primeti ona. – Kažu da Irena pomaže štrajkaše
novcem.
Starica ne odgovori, te rođaka Heti nastavi: – Mislim da to nema nikakvog smisla. Što
pre dođu na posao, to bolje. Sad je vrlo opasno ići Ulicom Helsted. Čudim se da Irena pomaže te
strance protiv Herisonovih. Ko je mogao pomisliti da će ona imati smelosti da se umeša u takvu
borbu.
Đulija Šein pomače svoje iznureno telo u udobniji položaj. – Ne mesa se ona u borbu.
Ona samo želi da pomogne ženama i deci ... Mislim da je ipak u pravu. I to su ljudska bića kao i
svi mi.
Rođaka Heti na to gnevno progunđa. – Ko ih je zvao da dođu ovamo, – reče ona. – Kome
su ovde potrebni?
– Potrebni su tvornici – reče njena tetka. – I to ne samo oni nego svakog dana sve više
novih.
– Ne razumem zašto da mi ispaštamo zbog toga što su tvornici potrebni doseljenici.
Trebalo bi doneti neki zakon protiv toga.
Đulija Šein se samo okrete na stranu kao da na te reci nema odgovora, pa reče: – Danas
sam dobila pismo od Lili.
Njena nećaka spusti jastučnicu pa je pogleda sjajnim očima. Njeno teško telo ožive i
zatreperi. – Šta piše? Ima li kakvih novosti o Eleni? Da pročitam?
– Ne, radi ti samo. Ja ću pročitati, samo me malo podigni i dodaj lornjon.
Pošto Heti ispuni šta je tražila, Đulija pročita pismo. Rođaka Heti je prvo interesovanje
pokazala tek kad se u pismu pomenu Elenino ime. Na zvuk imena svoje ćerke, žena spusti
jastučnicu te zauze stav koji je odavao strasnu pažnju.
– Elen sjajno napreduje – stajalo je u pismu. – Ona je ovde zadovoljna i marljivo radi pod
Filipovim rukovodstvom. Svira bolje nego ikad, ako je to uopšte moguće, i sprema se da iduće
godine prvi put izađe pred publiku u Londonu. Svi su izgledi da će postići veliki uspeh. Dok ja
budem u Americi, živeće u mojoj kući. Divno se slaže se madam Žigon. To mi je najveća briga,
jer je madam Žigon sve gora što je starija. Ali je srećom u Elen prosto zaljubljena, te je sve u
najboljem redu. Kaži rođaki Heti da će se jednog dana ponositi svojom ćerkom. Pošto završi
čitanje, Đulija Šein spusti pismo i pogleda nećaku. – Eto vidiš, Heti – reče ona – ne treba se
brinuti. Sve ide sjajno. Elen je u takvim rukama da u boljim ne može biti. Lili bolje nego iko zna
kako treba sa svetom. Tvoja ćerka će jednoga dana biti slavna.
Od njene nećake ne dođe odgovor. Gđa Toliver je sedela uspravno i vrlo zamišljena.
Zatim podiže jastučnicu i opet poče raditi.
– Taj izlazak pred publiku – reče ona – to je skupo, zar ne?
– Jeste – odgovori joj tetka.
 – A otkud Eleni taj novac? Klarensovo osiguranje života je do sada već sigurno
potrošeno.
– Sigurno je Lili izvela stvar na neki način. Ili je pametna. Osim toga, ni Lili nije sasvim
bez sredstava. – Opet nastupi zamišljeno ćutanje, pa dodade: – Ti se, izgleda, ne bi mnogo
obradovala da Elen postigne veliki uspeh?
– Ne znam. Više bih volela da bude bliže meni. Ne mogu da se pomirim s tim d;» živi n
Parizu. To mesto nije zdravo. To je najpokvareniji grud na svetu.– Pusti to, Heti. Treba da imaš
na umu da je Elen stvorena da živi u velikom svetu. Podizala si je zato da doživi uspeh i postane
slavna. Ako se budeš mogla ponositi njom, biće to tvojom krivicom.
U te dve-tri rečenice Đulija Šein je sabila čitav jedan ep. Bio je to ep o materinskom
požrtvovanju, o vođenju kuće bez pomoći posluge da bi se deca mogla koristiti tako ušteđenim
novcem, o planovima skovanim još pre no što su deca rođena, o nadama i ambicijama koje je
vesto budila ta ista žena koja je sada sedela napuštena, i porubljivala jastučnicu da bi time
odagnala osećanje usamljenosti. Ona je, u stvari, sama sebi nanela bol. Svi su otišli – Elen u
Pariz, a Fergas i Robert u Njujork. To im je bilo u krvi. I sve je to bilo ispisano na tom snažnom,
gordom licu nagnutom nisko nad jastučnicu ... epos strasnog materinstva.
– Na takve stvari moramo biti spremni – nastavi tetka Đulija. – Ostarila sam, pa znam da
je to stara istina, i da nemamo nikakvog prava da od dece tražimo da čine ono što nama izgleda
jedino ispravno. Svaki se od nas razlikuje od ostalih. Ni dva najsličnija čoveka nisu isto, i niko, u
stvari, ne poznaje nikoga. U svakom postoji nešto skriveno od ostalih, nešto u najdubljem delu
duše. Nijedan muž, Heti, ne poznaje svoju ženu i nijedna žena svog muža. Uvek postoji nešto u
duši što ostaje van našeg domašaja, nedirnuto, tajanstveno, nepojamno, jer ni sami ne znamo šta
je to. Ponekad je to nešto sramno, a ponekad toliko nežno, toliko dragoceno da se ne može
otkriti. Otkrivanje toga je nemoguće, čak i pored najbolje volje ...
39
Na kraju tog dugog govora staricu napade nastup kašlja, te njena nećaka brzo usade da
donese lek, kojeg je ponestalo, i vode. Ako je Heti Toliver ma i za trenutak razumela Đulijinu
metafiziku, to je morala zaboraviti u žurbi koju je izazvao nastup kašlja. Mnogo je verovatnije da
od čitavog tog govora nije razumela ništa, i da je bila toliko zadubljena u misli o Elen da ga nije
ni čula. Ona je, nesumnjivo bila kao većina dobrih majki i domaćica, strogi realista koji se čvrsto
drži materijalnog. Bilo kako bilo, ona nije ničim pokazala da je nešto primila od toga govora, i
pošto nastup kašlja prođe, ona se vrati glavnoj niti razgovora.
– Možda je uspeh u životu – reče ona – odlična stvar, ali se meni čini da bi Elen, možda,
bila srećnija da stekne nešto opipljivije – muža, decu, svoj dom.
S njom se nije vredelo prepirati. Kao sve žene čiji je domaći život bio srećan i uspešan, i
nju nije moglo ništa ubediti da na ovom svetu ima nešto poželjnije od ljubavi prema dobrom
mužu i deci. Kod nje je to bilo i nešto još jače – plemenski nagon koji leži u osnovi života. Ona
je bila prava korenika, prema kojoj su Irena i Lili, čak i njena ćerka Elen, bile izrodi u biološkom
smislu te reči. Njih su od zemlje delila dva pokolenja. U njima se borba za opstanak prometnula
u strast za religiju i u lov na zadovoljstva.
Heti Toliver donese lampu kroz sumrak koji se hvatao, pa je zapali da bi mogla raditi.
Đulija Šein je neko vreme ćutke posmatrala njen snažan vrat, njeno puno telo i sigurnost s kojom
su njeni snažni ogrubeli prsti vršili svoj sitan posao.
– Jesi li zapazila – reče ona – da je Lili u pismu pomenula nekog dečaka... jednog malog
dečka?
– Da – odgovori Heti Toliver ne dižući pogled sa svoga rada. – Sina neke prijateljice.
Pomislila sam da ga je mogla poslati majci. Deca tako brzo zaborave čoveka da je to prosto
smešno.
Đulija Šein se polako pomače u dubokom krevetu. – Baš sam pomislila da će ti to pasti
na pamet – reče ona – i da bi ti trebalo reći istinu. Ionako sam želela da ti to kažem. To dete je, u
stvari, njeno, Heti. Ona o njemu više vodi računa nego o meni, i to je sasvim prirodno i na svom
mestu.
Snažni prsti najednom prestadoše da rade i sasvim se umiriše, položeni na belo platno.
Lice Heti Toliver izražavalo je zapanjenost, ali je bilo jasno da je ta novost pomalo i zabavlja.
– Čarls je uvek govorio da je Lili nekako tajanstvena – reče ona. – Ali mi nikad nije palo
na pamet da je tajno udata.
Starica se, oklevajući, nakašlja pre no što odgovori, kao da joj velečasna naivnost njene
nećake nekako vezuje usta. Najzad skupi dovoljno snage.
– Nije se ona nikad udala, Heti. Nije bilo nikakvog čina.
– Pa kako onda ...? – Zabezeknutost se toliko razli licem gđe Toliver da se čitavo pretvori
u pitanje.
– Deca se mogu rađati – upade njena tetka (»lasom punim nekakve treperave mirnoće – i
bez dokumenata o venčanju. Njihovo rađanje nema nikakve veze sa pravnim procedurama.
Nećaka je dugo ćutala, i opipavala prstima upola završenu jastučnicu. Izgledalo je kao da
je u njoj otkrila neku novu čudesnu kakvoću. Opipavala je platno kao da ga upravo kupuje u
kakvoj radnji. Najzad diže glavu.
– Znači da je tačno ... ona stara priča? – zapita ona.
– Kakva priča?
– Ona koju su pronosili po varoši... da je Lili bila prinuđena da ode u Pariz.
– Da ... ali nikad niko nije doznao ništa određeno. Samo su nagađali. Nisu ni o čemu
imali pojma. A nemaju pojma ni danas. – Starica poćuta za trenutak kao da želi da podvuče što je
rekla. – Znam da to nećeš nikome reći, Heti. Odlučila sam da ti to kažem zato što bih želela da se
nađeš mojoj Lili u nevolji, ako slučajno bude zatrebalo. Ali do toga neće doći. Nije verovatno.
Heti Toliver je sedela vrlo uspravno i crvena u licu. – Da nekom kažem! – reče ona. – Da
kažem! Kome bih ja u Varoši to mogla reći? Zašto bih imala to da govorim ma kome od njih? –
Plemenski nagon se u njoj pobedonosno digao. U toj stvari je ona bila na strani svoje porodice
protiv tvornice, protiv Varoši, protiv čitavog sveta, ako je potrebno. Ni najveće muke ne bi iz nje
iščupale to priznanje.
Ali je to saznanje vrlo dirnulo Heti Toliver. Možda je ona već odavno pomišljala na tako
nešto, pa je ta pomisao usahla usled nedostataka bilo čega pouzdanog. Za ženu njene prirode ni
vesti o štrajkovima, o ubistvu i o ratu nisu uopšte bile važne u sravnjenju s tim što joj je Đulija
Šein otkrila. Dugo nije progovorila ni reci, ali su njeni snažni prsti govorili umesto nje. Radili su
brzo i veštije nego ikad, kao da se čitavo njeno uzbuđenje izliva kroz vrhove tih prstiju. Ti su
prsti, i igla koja je letela tamo-amo, govorili: – Zar tako nešto da se desi u našoj porodici! Ne
mogu to da verujem. Možda je tetka Đulija toliko bolesna da joj je mozak popustio. Mora da je
tu priču sama uvrtela u glavu. Ta ko nešto se dešava samo služavkama. Sve je to sasvim
neubedljivo. Ne može biti tačno. Lili ne bi mogla biti tako vesela, tako duhovita da je to tačno.
Grešnici samo pate i provode dane u jadu.
Ona za sve to vreme ne progovori ni reci i, najzad, teško dišući, zapita: – A ko je otac? –
Ona to zapita tako strašnim glasom da se starica u krevetu za trenutak trže, a zatim okrete lice od
nećake da joj ova ne bi videla na licu avet osmeha koji se pojavio i protiv njene volje.
– Guverner – odgovori najzad tetka.
 – Kako to da je nije uzeo za ženu? – zapita nećaka glasom punim mržnje i prezira prema
zavodnicima.
Ovog puta se Đulija Šein nije okrenula. Bila je dirnuta njena ponositost, ona stara,
strasna, ohola ponositost.
– A ne – odgovori ona – nije u tome stvar. Lili je odbila da se uda za njega. On ju je
molio ... i to na kolenima. Ja sam to videla svojim očima. Bio bi on srećan da ju je mogao dobiti.
Ovo izazva samo jedno: – Zašto? – na koje starica odgovori da ne zna, sem da je Lili
rekla da želi da bude ono što jeste i da ide svojim putem, da je zadovoljna i da se ne bi udala za
njega pa da je i predsednik republike. – Šta iza toga stoji, ne znam – reče ona. – Eto kako majka
ne poznaje svoju rođenu ćerku. A ne verujem ni da Lili samu sebe poznaje. Zar ti znaš zbog čega
Elen neprestano studira i studira, i drukčije ne može? I zar ja znam zašto Irena samo želi da je svi
ostavimo na miru, pa da ide svojim putem. Ne, mi, u stvari, nikoga ne poznajemo.
Sve to kliznu preko mozga Heti Toliver. Ona se vrati na jednu pomisao: – Ne bi to baš
bila rđava partija. On je sada senator.
Za vreme njihovog razgovora mrak se sasvim spustio i iz ograđenog prostora oko
tvornice počeli su da se kreću mlazevi svetlosti iz reflektora, isprva podmuklo i nemirno, a onda
polako, sa sve većom smišljenošću, prelazeći džinovskim lukovima nebo i bedne Utrine.
Desetak-dvanaest puta su tvrdi beli zraci prešli preko zidova puste stare kuće, prodirući čak i u
sobu u kojoj je Đulija Šein polako umirala. Munje svetlosti bi iznenada naišle i prelile nekim
nadzemaljskim sjajem zidove i nameštaj, koji bi sinuli zasenjujućom jasnošću. Kad, najzad, zraci
jednom pređoše preko časovnika od pozlaćene bronze, Heti Toliver ustade i savi jastučnicu, pa je
gurnu u crnu torbu koju je nosila.
– Moram da pođem – reče ona. – Treba Čarliju da dam večeru.
Starica je zamoli da se sagne da bi je poljubila. To je bilo prvi put da ona tako nešto traži,
te brzo pređe preko tog neobičnog događaja na taj način što zamoli nećaku da navuče zavese.
– Ovi mlazevi svetlosti me nerviraju – reče ona. – Ne znam zašto, ali osećam da su gori
od one galame koju je dizala tvornica.
Pošto njena nećaka učini što joj je rečeno, ona je pozva da joj priđe. – Da li bi volela da
vidiš sliku Lilinog dečka?
Heti Toliver klimnu glavom.
– Tamo je u najvišoj ladici ormana. Donesi mi je, molim te!
Nećaka donese fotografiju, pa su je obe posmatrale neko vreme. Bila je to fotografija
lepog deteta, neobično sličnog Lili, mada je u njemu bilo nešto i od guvernerove bleštave spol
jasnosti, naročito u visokom i širokom čelu.
– Vrlo lepo dete, zar ne? – primeti starica. – Nisam mogla ni sanjati da će mi se unuk
zvati Šein.
Gđa Toliver odgovori gledajući i dalje u sliku kao začarana: – Sladak je. Zar ga tako
zove?
– Naravno. Kako drukčije?
– Da, divan dečko. Sasvim je na našu porodicu. A zatim dodade posle dužeg ćutanja: –
Milo mi je što si mi sve ispričala. Milo mi je što čujem da je Lili sve to učinila namerno. Mrska
bi mi bila pomisao da je neko od naših bio toliko slab da \v dozvolio nekom da ga iskoristi. Ovo
je nešto sasvim drugo. Pošto je stavila na glavu svoj crni šešir ukrašen otrcanim, istrošenim
nojevim perjem, ona se poslednji put okrete Đuliji. – Ako imaš, tetka, još koju od tih slika volela
bih da je dobijem. Htela bih da je pokažem Čarlsu. On se uvek divio Lili. Čudno se ona ponašala
s ljudima.
 U toj primedbi nije bilo nikakve žaoke. Bilo je to prosto konstatovanje, izgovoreno kao
nešto što prvi put pada na pamet. Heti je bila toliko neposredna i snažna da lukava i potuljena
nije mogla biti.
Dok je zatvarala za sobom vrata, do nje su dopirale tetkine reci. – Ne treba da se brineš za
Elen. Sva njena snaga i sav njen karakter su tvoja snaga i karakter, Heti. Sposobna je ona da se
brine za sebe.
Nećaka se okrete na pragu i svojom debelom, snažnom prilikom zakrči put mutnoj
svetlosti iz predvorja. – Ne – reče ona. – Mislim da Lili nije rđava. Nije ona grešna. Uvek mi je
izgledalo da ona vrlo dobro zna šta hoće. Ona sigurno ima svoje poglede na život, i možda se
njih drži u životu. Ali to moji pogledi nisu. – Ona se za trenutak nasloni na ragastov tražeći reci
sa izrazom pravog fizičkog naprezanja. – Ne, nije ona nevaljala – nastavi ona. – Niko ko je
poznaje, ne bi mogao reći da je ona zla. Ne mogu tačno da kažem ono što hoću, ali mi izgleda da
ona sve to čini s ubeđenjem.
I na tu mudru i tajanstvenu primedbu gđa Toliver se vrati svetu konkretnosti – svome
svetu – pa otperja niz dugačko stepenište u kuhinju, gde uze svoju korpu, pa ode iz kuće ne
čekajući da joj neprijateljski raspoložena mulatkinja otvori vrata.
40
Možda je zato što je bila sva ošamućena, omađijana pričom Đulije Šein koju je u čudu
saslušala, sada koračala kao u snu u snu sve do početka dugačkog kolskog puta, gde se najednom
nađe usred pravog košmara. Na sve strane oko nje vladala je zbrka i čuli se uzvici. Ljudi su
bacali kamenice, divljački vikali na tuđim jezicima, rvali se i tukli, a iznad pešaka štrcale su
prilike žandara na divljim, preplašenim konjima koji su jurišali i podskakivali, dok su njihovi
gospodari mlatili oko njih teškim pendrecima.
Kroz sve to Heti Toliver prođe sa izrazom najdublje ravnodušnosti i prezrenja, nalik na
veliki teretni brod na talasima od kakvog slabog vetra. Glavu je držala visoko i prezirala irske
žandare isto koliko i bučnu rulju doseljenika. Bilo je jasno da se nje sve to baš ništa ne tiče. Ta
zbrkana gomila nije imala nikakve veze s njom, ni s njenom porodicom, ni s čitavim njenim
svetom. I sva ta halabuka nije značila ništa u sravnjenju sa pričom koja joj se vrtela po pameti i
zatupljivala čula tako da nisu zapažala borbu koja se vodila oko nje.
Uto se najednom bez ikakve opomene, vazduhom prolomi pucanj iz pištolja, a zatim još
jedan, pa još jedan, i pred noge Heti Toliver pade telo nekog crnomanjastog čoveka, koje
zaustavi njeno pobedonosno napredovanje pre no što je stigla da ma šta učini, jedan od policajca
pritrči i udari nogom srušeno telo čoveka koji je ječao.
Ali drugi put nije stigao da udari, jer ga je već trenutak docnije odgurnuo divlji udarac u
stomak koji mu je svojim kišobranom zadala Heti Toliver, jurnuvši u borbu s uzvikom: „Gubi se
odavde, životinjo jedna! Kukavice odvratna!"
I policajac, ocenivši da ona ne pripada doseljenicima, tupo uzmače i priđe svojim
drugovima, nateran na to i opasnošću od ljutite gomile.
Gđa Toliver baci u stranu kišobran, pa se naže nad čovekom koji se uvijao, i pogleda mu
ranu. Kad ponovo pogleda naviše, ona vide da do nje stoji onaj ogromni radnik iz čeličane koga
je poznavala kao Ireninog prijatelja. Ime mu nije znala.
– Dede, – reče ona tonom kakvog feldmaršala. – Pomozi mi da ga prenesemo tamo u onu
kuću.
Krilenko se saže bez reci, pa dohvati ranjenog radnika i na snažnim ramenima odnese ga
u krčmu, dok je Heti Toliver dočepavši se ponovo svoje korpe i kišobrana, išla za njim kroz
gomilu uzbuđenih i bučnih štrajkaša.
 U kafani nije bilo nikog jer su svi posetioci odavno već bili izašli na ulicu da sa
bezopasnog rastojanja posmatraju bitku. Ali je električni klavir ružno galamio, ponavljajući
neprestano tri pesme.
Krilenko onesvešćenog štrajkaša položi na kelneraj, među prazne čaše, i Heti Toliver
makazama koje je malo pre toga upotrebljavala pri porubljivanju jastučnice, odseče parče prljave
košulje i previ ranu. Pošto to bi gotovo, ona naredi Krilenku da skine jedno krilo kafanskih vrata
koja su se otvarala guranjem, pa na njemu štrajkaši odnesoše ranjenika njegovoj kući.
Pošto je mala povorka zašla za ugao, gđa Toliver otrese prašinu sa haljine i dohvati korpu
i kišobran, pa pođe uzbrdo ka Varoši. Nikada pre toga nije ona kročila u lokal u kojem se prodaju
alkoholna pića.
Pucnjevi i uzvici bili su doprli iz daljine i u smračene sobe na Brdu čempresa, do Đulije
Šein, kao kroz visoke neprobojne zidove iz nekog drugog sveta. Ona je u tom trenutku živela u
svetu sećanja, realnom i opipljivom koliko i svet tvornice i Utrina, jer je prošlost ponekad
stvarna koliko i sadašnjost. Bila je to prostrana zemlja puna drveća i kuća, životinja i prijatelja, u
kojoj se doživljavaju zgode do mile volje. I šumovi koje je slušala u tom svetu nisu imali nikakve
veze sa šumovima koji su dopirali iz odurne Ulice Helsted. Bili su to šumovi kopita koja su tukla
po tvrdom, zelenom busenju, i uzvici divljenja iz male grupe farmera i varošana koji su se
naslanjali na ogradu jahališta Džona Šeina, dok je njegova žena veštom rukom naterivala svog
mršavog lovačkog konja Dona-Ritu preko prepone, visoke prvo pet, zatim šest, i najzad, verovao
čovek ili ne, i punili sedam stopa!
Jedna umrljana i prašnjava fotografija iskliznu joj iz prstiju, pa se izgubi u brdovitoj
posteljini, koju nije bila u stanju da održava u redu. Bila je to fotografija jednog mladog čoveka,
pune crne brade, i divljih, strasnih očiju pustolova... fotografija Džona Šeina, njenog dragana iz
vremena kad je došao po nju u školu madmoazel Violete de Vo u pariškom predgrađu Sen Klu.
41
Đulija Šein je postajala sve slabija, te rođaka Heti Toliver „uze u svoje ruke" vođenje
kućanstva u Šeinovom zamku. Gđa Toliver, budući spretna domaćica, uvek je prilikom kakve
porodične krize uzimala stvari ,,u svoje ruke". Ona je obavljala sve što je bilo potrebno pri
pogrebima, svadbama i krštenjima. Rođaci su dolazili da umru u njenoj oronuloj kući u Varoši.
Ona je u svoje krupne snažne šake prikupljala niti života i smrti čitave porodice koja je živela
rasuta od Pariza do Australije. Njeni rođaci su zapadali u nevolje, razbolevali se, gubili ili sticali
imanja, podlegali svima mogućim slabostima kojima je podložno ljudsko telo, i uvek se u
kritičnom trenutku obraćali za pomoć Heti Toliver, kao kakvoj kući sagrađenoj na steni.
Ma koliko da je bila sposobna da pomaže jadne stanovnike Utrina Irena je postala sasvim
bespomoćna kad je smrt zavirila kroz visoke prozore Šeinovog zamka. Osim toga, imala je
drugog posla. Štrajk se odužio, i ona je počela i dane i noći provoditi u prljavim kućama Ulice
Helsted, vraćajući se u ponoć kući da se raspita o majci. O vođenju kuće nije imala pojma, Heti
je za te stvari bila pravi stručnjak. A pored toga, gđa Heti Toliver je uživala da „uzme stvari u
svoje ruke", a nesumnjivo da je nalazila i neko pomalo zlobno zadovoljstvo u tome što obavlja
dužnosti koje bi trebalo da padnu na Irenu, dok ova posvećuje svu snagu, pa i sam život,
pomaganju ljudi koji joj nisu nikakva rodbina – ljudi koji čak nisu ni Amerikanci,
I tako je, eto, Heti Toliver, opasana čistom keceljom i noseći krpu za prašinu, otvorila
vrata kada je Heneri, vrativši se sa svog herojskog pohoda u svet van baštenske kapije, doveo
Lili sa stanice od prljavocrvenih cigala, ovog puta bez onih velikih kovčega pokrivenih veselim
etiketama iz Firence i Sorenta, već sa dve crne ručne torbe i sa jednim malim koferom, uredno
opasanim kaišem. Možda je Heneri, kako je Irena gorko izdaleka nagovestila, izveo to opasno
putovanje kroz Ulicu Helsted samo zato što je bila u pitanju gospođica Lili. Ništa ga drugo,
sigurno, ne bi moglo naterati da se uputi van opustelog parka.
Taj susret sa Heti Toliver nije bio obična stvar. Po njenom ponašanju se jasno videlo da
otvara vrata jednoj ženi – svojoj rođaci – koja je vodila grešan život i rodila vanbračno dete, i
koja, možda, još uvek živi grešno. Pariz je Vavilon, gde je nemoguće znati na koji način neko
živi. Kao svi drugi, i gđa Toliver je za sve vreme živela uverena da dobro poznaje Lili. Sećala se
dana u koji se rodila ta njena rođaka ... snežnog, olujnog dana. Poznavala je Lili kroz čitavo
njeno detinjstvo. Poznavala ju je i kao mladu ženu. „Lili je takva i takva", govorila je ona samoj
sebi s dubokim uverenjem. ,,Ako iko poznaje Lili, ja je poznajem." A onda je sve to njeno
poznavanje iznenada oborila jedna jedina reč njene majke. Trebalo je stvoriti novu sliku o njoj.
Žena koja je sad stajala s druge strane praga, nije uopšte bila Lili, već neka druga žena, neka
strankinja koju ona ne poznaje. Možda, na kraju krajeva, ima neke istine u onim recima tetke
Đulije – da u stvari, niko nikoga ne poznaje.
Sve je to jasno pokazalo njeno držanje za onih nekoliko napetih sekundi dok je stajala na
pragu oči u oči sa svojom rođakom. Za jedan trenutak, dok su dve žene, jedna provincijalka, a
druga velikosvetska dama, gledale jedna drugu, sila uticaja porodice bila je u potpunoj ravnoteži
sa nekom su protnom silom. Gđa Toliver odluči tu borbu. Ona iznenada zagrli rođaku tako toplo
i s takvim prezirom prema čitavom ostalom svetu da je Lilin crni šešir, ukrašen kamelijama,
odleteo u stranu.
– Sirota tvoja majka! – bile su prve reci rođake Heti. – Vrlo je slaba. Stalno pita za tebe.
I tako Lili izvojeva još jednu pobedu, u dugom nizu svojih pobeda, kojom se mogla
ponositi, koju je mogla smatrati pravim trijumfom.
Pošto Lili zatim skide šešir i dovede u red svoju lepu kosu, njena rođaka poče sipati
novosti od nekoliko poslednjih dana. Bile su to novosti koje su dirale srce gđe Toliver ... novosti
o bolesti Đulije Šein, ispričane uz obilje detalja; duge priče o drskosti i prestupništvu mulatkinje,
koja je postajala sve gora i gora što je starica više slabila; i najzad, vrlo rečit izveštaj o Ireninom
ponašanju.
– Ponaša se – govorila je gđa Toliver – kao da ćerka nema prema svojoj majci nikakvih
obaveza. – Njeno se lice zajapuri od besa na to ruganje porodičnim vezama. – Čitavo svoje
vreme provodi na Utrinama, među onim doseljenicima, a uz svoju majku se ne zadržava više od
minut-dva dnevno. I tako ta žena, bolesna, na samrti, leži ojađena zato što je rođena ćerka
zanemaruje. Moglo bi se reći da Irena voli štrajkaše više nego nju, a naročito jednog mladića koji
im je vođa – dodade ona mračno.
Poznavajući svoju majku, Lili je znala da priča njene rođake Heti pomalo pati od
sentimentalnog preterivanja. Nije bila ubedljiva slika stare Đulije Šein, ojađene zbog nemarnosti
koju prema njoj pokazuje njena ćerka. Starica je bila toliko samodovoljna da joj takva osećanja
nisu priličila. Ona je od sveta vrlo malo očekivala.
Ali Lili ništa ne reče. Ona otvori kaiševe na svojoj torbi, pa izvuče čistu maramicu i
bočicu mirisa. Zatim podiže svoju lepu glavu i oštro pogleda u rođaku. – Sigurno onaj isti
Krilenko – reče ona. Zar misliš da je zaljubljena u njega?
– Ne – odgovori gđa Toiiver dubokomisleno. – Ne veruj em da ona voli bilo koga ili bilo
šta osim svoje duše. Ona je kao mašina. Smatra da voli štrajkaše, ali sve to, u stvari, čini samo
zato što misli da spašava dušu dobrim delima. Veruj em da joj to pričinjava sreću. To joj baš juče
rekoh, uverena da će shvatiti prekor da milosrđe počinje od kuće. – Gđa Toliver za trenutak
zamišljeno poćuta, pa dodade: – Ponekad, znaš, Irena pogleda majku kao da bi htela da ova
požuri sa umiranjem. Primetila sam taj izraz ... i to ne jednom.
 I tako su neko vreme razgovarale o Ireni kao što su i ostali uvek razgovarali o njoj, kao o
nekom strancu, o nekoj zanimljivosti, o nečemu što čovek nije u stanju da razume. A iz tih
ruševina Ireninog karaktera, Heti Toliver se dizala kao Feniks, u slavi, kao junakinja koja je
shvatila šta je Irenina dužnost, i primila je na sebe.
– Tvoju majku, znaš, ja negujem, – nastavi ona. – Ne pristaje da uzme bolničarku zato što
ne podnosi u kući stranu osobu. To je sad njena ideja ... da ne viđa nikog osim doktora i svojih
najbližih. A sad, pošto si ti došla, sigurno neće više hteti ni da joj doktor dolazi. U ovom trenutku
spava, pa sam sišla da dovedem kuću u nekakav red. Sam bog zna na šta bi ličila da je otvoren i
salon. Ona mulatkinja – dodade ona ogorčeno – nije ništa dotakla već nedeljama.
Lili ćutke i zamišljeno gurnu vrata koja su vodila u salon.
– Nije otvaran još otkako si ti ovde bila poslednji put – nastavi gđa Toliver. – Čak ni na
Božić. Ali nije ni bilo potrebno, jer nas i nije mnogo ostalo. Svi bi se mogli smestiti u biblioteci.
Ostali smo još samo Eva Bar, Čarls i ja. Stariji su svi mrtvi, a mlađi se razišli. – Ona za trenutak
poćuta, jer je izgledalo da Lili ne sluša. Zatim dodade tiho: – Ali ti sigurno sve to i sama znaš.
Zaboravila sam da kod tebe živi Elen.
Razgovor prestade za neko vreme, dok su njih dve, Lili, u svojoj lepoj haljini iz Ri de la
IV, i Heti Toliver, u haljini od crne alpakavune, s krivljom i sa krpom za prašinu, stajale na kraju
i sastrahopoštovanjem posmatrale prostranu staru sobu, sada tako mrtvu i tako punu uspomena.
Stolice od ružinog drveta, zakukuljene kao aveti, nejasno su se ocrtavale na svetlosti koja se
uvlačila kroz zastrte prozore. Na drugom kraju, pred dugačkim ogledalom, klavir je, pokriven
nekim bezobličnim pokrivačem izgledao kao neka preistorijska životinja koja je čučnula. Nad
kaminom je plamena Ternerova Venecija mutno sijala ispod naslage prašine. Sa kristalnog
lustera visila je paučina i kačila se za svećnjake u zidu, a pod klavirom je bogati sag zavijen u
trubu, vrebao kao piton. Sva soba je bila nemi simbol nečeg otuđenog od Varoši.
Dve žene su ćutke posmatrale taj prizor, i kad se Lili, najzad, okrete njene su tamne oči
bile sjajne od suza. Bila je neopisivo lepa, onako raznežena tim setnim prizorom.
– Sigurno taj salon više nećemo ni otvoriti – primeti gđa Toliver svečanim glasom. – Ali
mislim da ga očistim čim se ukaže prilika. Pogledaj samo koliko je prašine. – I ona stručnjački
napisa prstom svoje inicijale po jednom lakiranom stolu.
Lili za trenutak ne odgovori. Najzad reče: – Da. Mislim da ga više nikad nećemo otvoriti.
– A ti ne misliš da se vratiš ovamo? – pokušavala je da dozna njena rođaka, pokazujući
izraz nadanja.
– Ne. Zašto da se vratim? – reče Lili, pa trenutak docnije dodade – kako je sve mirno.
Prosto se može čuti tišina.
Gđa Toliver zatvori vrata, iskoristivši u isto vreme priliku da uglača ručice na spoljnoj
strani. – Da, prijatno je ne morati slušati tvornicu. Ali ima sada druge galame . . . ima nereda, i
mitraljeza, a noću reflektora. Baš sinoć je policija na smrt premlatila jednu staru ženu tamo na
početku kolskog puta. Bila je Poljakinja ... i nije smetala nikome. Čudno da nisi videla krv.
Poprskana je i kapija. Irena će ti o tome sve ispričati. – Ona je za trenutak zamišljeno brisala
ručice, a onda snažno ispravi telo i reče: – Ali i ja sam njima pokazala.
Munula sam jednog od njih tako da će dugo pamtiti. Ponašaju se prosto zlikovački. Prave
ubice. To nijedna pristojna društvena zajednica ne bi dozvolila. – I ona ispriča Lili o onom
nošenju ranjenika u krčmu.
Dok se Lili penjala uz dugačke stepenice, gđa Toliver prestade da radi da bi otpratila
pogledom njenu priliku sve do vrha stepenica. Njeno krupno čestito lice bilo je živo od
radoznalosti, a oči sjajne kao da, u stvari, gleda Lili prvi put, kao da je ona stara Lili bila samo
varka. Lepa strankinja se lenjo pela uza stepenice, pri čemu su se duge, lepe obline njenog tela
videle kroz kitnjastu, crnu haljinu. Njena je zlatna kosa sijala u mutnoj svetlosti predvorja.
Izgledala je neverovatno mlada i srećna, i toliko sveza i lepa da je gđa Toliver, pošto je Lili
iščezla na zavijutku stepenica, krenula sa svog mesta klimajući glavom i izvodeći usnama neki
šum kojim priproste žene izražavaju svoju sumnju.
Vrativši se u biblioteku da nastavi brisanje prašine pred očima lepog zlobnog lica Džona
Šeina, radila je ćutke, zaboravljajući svoju naviku da pevuši odlomke starih balada. Zaboravila je
na pesmu „Posle bala" i „Kola s prtljagom napred". A kad završi brisanje malih ukrasa od nefrita
i kristala, ona poče s dubokom radoznalošću posmatrati portret. Stajala je tako nekoliko minuta, s
rukama na kukovima, i posmatrala čoveka na slici, kao da je on postao stranac. Otkrila je,
izgleda, u njemu nešto više nego temperamentnog i bistrog starog nevaljalca koji je, nekada
prema njoj bio blag. Ponašala se kao čovek koji se našao pred vratima koja su se iznenada
otvorila i otkrila nekakav veličanstveni i neshvatljivi prizor.
Lili je tu zateče kad siđe niza stepenice.
– Znaš – primeti gđa Toliver – sigurno starim. U poslednje vreme mi dolaze neke smešne
misli... neke misli koje običnoj zdravoj ženi dolaze.
42
Gđa Toliver i Lili dovedoše u red čitavu kuću, sve sobu po sobu. Nateraše čak i Henerija
da uredi podrum, a same odoše na tavan, pa stadoše preturati po starim kutijama i kovčezima
punim odela, fotografija i komadića žutih čipaka i brokata koji nikada nisu ni za šta
upotrebljavani. Bilo je tu raznih fotografija – Lili i Irena kao male devojčice u haljinama od
muslina, obilno ukrašenim veštačkim maćuhicama i krasuljcima; Džon Šein na verandi od
ferforžea, okružen mnogim ljudima vrlo uticajnim u državi; mutnih fotografija Đulije Šein u
nekom neobično tesnom jahaćem kostimu s pomodnim jastučetom pod suknjom i sa šeširom
jako namaknutim na oči; i fotografija godišnjih porodičnih skupova na Božić, na kojima su se
videli svi snažni članovi porodice kako stoje na snegu pred kućom na Brdu čempresa. Bilo je tu
čak i fotografija oca gđe Toliver, Džekoba Bara, na jednom teškom jahaćem konju, kojeg je
ponekad jahao; osim toga, i jedna na kojoj ga je okružavalo osmoro njegove snažne dece.
Ta zbirka fotografija izmamila je iz osećajne gđe Toliver čitavu buru uzdaha. – Kao da
ustaju mrtvi – reče ona Lili. – Prosto ne mogu da verujem da se sve toliko izmenilo.
Dolazak Lili doneo je čitavoj kući nekakav predah. Mulatkinja, koja se pod vladavinom
čas moćne gđe Toliver, čas anemične Irene, ponašala vrlo zlovoljno, počela je polako dobijati
svoje staro ponašanje puno poštovanja. Poštovala je, izgleda, gđicu Lili, kako sluge poštuju one
koji ih razumeju. Tamo gde Irenine žalbe i silovite naredbe gđe Toliver nisu bile u stanju da ma
šta učine, Lilini su prijateljski osmesi i radoznala zapitkivanja stvarali čuda. Za kratko vreme
čitava kuća dobi uredan i dostojanstven izgled kakav je imala u vreme vladavine Đulije Šein. Lili
nije znala da objasni taj svoj uspeh. U čitavoj proceduri nije, na kraju krajeva, bilo ničega novog.
Sluge i sluškinje su je slušale kao uvek. Očaravala ih je, bilo da su pripadali njoj ili kome
drugom.
Mada je njen dolazak doveo do mnogih prijatnih promena u kući, i za izvesno vreme,
zadržao unutrašnje talase melanholije, postojala je jedna stvar koju ni svesno ni nesvesno nije
bila u stanju da izmeni. Bio je to položaj Irene. Sestra je i dalje bila u kući tuđin. Izgledalo je kao
da je za nju stara kuća samo pansion, a ona u njemu, prosto, nekakav ravnodušni, povučeni
kirajdžija, koji ni za koga nije naročito zanimljiv. Bila je, u stvari, sasvim neshvatljiva. Lili je
činila sve što može da to izmeni, ali su njeni napori, izgleda, samo još dublje gurali njenu sestru
u školjku mučaljivosti i ravnodušnosti. Prvi susret dveju sestara bio je za Irenu, i pored Lilinih
poljubaca i topline, nekakva neprijatna dužnost kojoj se ona ćutke podvrgla. Taj susret je ispao
toliko očigledno nategnut da je gđa Toliver za vreme jutarnjeg rada našla priliku da to pomene.
– Ne treba da se čudiš Ireninom ponašanju – reče ona. – Ona postaje sve čudnija. – I ona
značajno podiže obrve, pa nastavi: – Ponekad, znaš, mislim da nije sasvim čitava. Vera ponekad
utiče tako na ljude, naročito ta katolička koje se Irena drži.
I ona ispriča kako je sasvim slučajno našla Irenu gde rasute kose i uplakanih očiju leži
pred zlatno-ružičastim kipom Bogorodice.
Čim se jednom gđa Toliver pomirila s Lilinom tajnom, izmenilo se čitavo njeno prema
rođaci. Onaj strah koji je isprva odavalo njeno držanje, sasvim je iščezao. Nije to više bila ona
palančanka, koja nema pojma o svetu van Varoši, suočena s iskusnom damom iz velikog sveta.
Bila je to sad majka koja razume drugu majku. Nije prošlo mnogo i njih dve su radile jedna uz
drugu i čavrljale – ne samo kao stari prijatelji – nego i kao stari prijatelji koji su istih godina i
istovetnih interesa. U njenom ponašanju nije više bilo ničega neobičnog, sem što bi ponekad
prestala da radi i posmatrala svoju lepu rođaku s izrazom velike nedoumice, koji bi ostao na licu
sve dok Lili, podstaknuta tim upornim pogledom ne bi pogledala naviše i naterala gđu Toliver da
pocrveni kao da je učinila kakav greh.
43
Prva je Lili počela da govori o toj stvari. Progovorila je o tome dok su sedele za ručkom u
trpezariji sa popločanim zidovima.
– Mama mi je rekla, – reče ona najednom – da ti znaš sve o Žanu.
– Da – odgovori gđa Toliver nekim čudnim glasom. – Rekla mi je.
– Milo mi je što ti je rekla, jer sam ja već ranije htela da ti kažem, ali mi ona nije
dozvoljavala. Govorila je da nećeš razumeti.
Nastupi kratko neprijatno ćutanje, a onda gđa Toliver, njišući viljušku, reče: – Ne
razumem tvoj postupak, Lili. Moram priznati da me to zbunjuje. Ali verujem da znaš šta radiš.
Ne izgledaš kao kakva ženturača koja menja ljubavnike. – Mora da je primetila lako rumenilo
koje se razlilo po Lilinom licu, ali ona nastavi tonom valjane žene koja vrši svoju dužnosti, koja
gleda stvari onakve kakve su, i govori otvoreno i pošteno. – Sigurno postoji nekakav razlog.
Naravno, ne bih volela da moja ćerka čini tako nešto. Više bih volela da je vidim u grobu.
Govorila je vrlo ozbiljno i uz snažno naglašavanje. Bilo je, međutim, jasno da ona, ma
koliko se pred svetom prijateljski ophodila s Lili, ima u si vari, svoje mišljenje koje, osim nje i
Lili, niko nikad neće saznati.
Lili tako pocrvene da joj se rumenilo razli licem sve do nežnog ruba kose. – To ne treba
da te brine, Heti – reče ona. – Elen tako nešto neće nikad učiniti. Elen je, znaš, upotpunjena. Ona
je sama sebi dovoljna. Ona ni najmanje ne liči na mene. Nije slaba. Nikad ne gubi glavu.
Elenina majka prestade da jede, pa je začuđeno pogleda. – Ali tvoja majka mi je rekla da
ti nisi izgubila glavu. Rekla mi je da nisi htela da se udaš za guvernera.
Lili istraja u svom osmehivanju. Ona se naže preko stola da dodirne rođakinu ruku, blago
kao da je moli da bude širokogruda.
– To je istina – reče ona. – Istina je nešto od toga što ti je rekla majka. Istina je da sam
odbila da se udam za njega. Znaš, nevolja je u tome što se ja ne plašim kad bi trebalo da se
plašim. Ne plašim se od onog što bi trebalo da me uplaši. Kad naiđe kakva opasnost, ja nisam u
stanju da pobegnem. Bekstvo bi me spasio, ali ne mogu da pobegnem. Nešto me natera da
prođem kroz tu opasnost, nešto što izneveri mene samu – nešto jače od mene. To se, eto, desilo i
tom prilikom sa guvernerom. Ja sam više kriva nego on. Ja sam se igrala vatrom. Kad ja nisam
bila protivna, šta da onda očekujem od... od jednog muškarca. Muškarci vole snagu žene, da u
nju sklone svoju vlastitu slabost. – Ona malo poćuta, i lice joj se uozbilji. – Pošto smo to učinili,
ja sam se uplašila – ne od trudnoće i rađanja, razumeš li, niti od toga šta će o meni govoriti svet.
Uplašila sam se da ću se zapetljati, jer sam znala da ga ne mogu uvek voleti... To sam znala.
Znala sam. Znala sam da me je nešto prevarilo. Nisam mogla da predam čitav svoj život jednom
čoveku, samo zato što sam mu dala jedan sat od života. Plašila sam se onoga što će on postati.
Možeš li to da shvatiš? Samo sam se toga bojala... toga i ničega drugog. Ja sam, u stavri, kriva od
samog početka.
Ali to nepovezano objašnjavanje nije uspelo da odagna s lica gđe Toliver izraz čuđenja i
nedoumice. – Ne – reče ona. – Ne razumem. Čudim se da nisi poželela da imaš svoj dom, decu,
muža koji postiže uspeh. Izabran je, znaš, za senatora, pa čak govore da će ga postaviti i za
predsednika.
Liline se crvene usne izviše u lukav, skriven osmeh. – Šta će to sve meni? – zapita ona. –
Neka ga postavljaju za šta god hoće. Čovek od uspeha nije uvek najbolji muž. Predviđala sam ja
sve što će on postati, i baš zato nisam sebe mogla da zamislim kao njegovu ženu. Kad se to
desilo više nisam bila naročito mlada. Bilo mi je dvadeset četiri godine, i znala sam štošta.
Nisam bila siroto, naivno, zavedeno stvorenje. Ali nisam ja to sve učinila samo na osnovu
razmišljanja. Prosto nisam mogla drukčije. Nisam mogla da se udam za njega. Nešto mi u meni
nije dalo. Jedan je deo mene bio mudar. Volela ga je, znaš, samo jedna polovina mene – želelo
ga je, da tako kažem, samo moje telo. Ali to nije dosta da bi se mogao zajedno provesti čitav
život. Telo se menja. – Ona za trenutak obori pogled kao od stida, a gđa Toliver koja takve stvari
nikad pre toga nije slušala, pogleda napolje, kroz visok prozor, u snegom pokriveni park.
– A osim toga – nastavi Lili posle kratkog ćutanja – imam ja i dom i dete. I jedno i drugo
mi je divno. Ja sam, Heti, vrlo srećna žena ... mnogo srećnija nego što bih bila da sam se udala za
njega. Znam to po onome što sam naučila baš od njega ... za onaj jedan sat.
Gđa Toliver ju je sada pažljivo, radoznalo posmatrala. Za nju je žena koja je grešila pa
ipak ostala srećna, bila pravo čudo. – Ali ti sad nemaš muža – reče ona s izrazom koji je
pokazivao da to smatra za konačni argumenat.
– Ne – odgovori Lili – nemam muža.
– A to nije mala stvar.
– Da, svakako nije.
Uto im dolazak mulatkinje prekide razgovor za izvesno vreme. Pošto ona opet izađe,
gospođa Toliver prva progovori. – Znaš – reče ona – ponekad mi se čini da bi Irena bila srećnija
da joj se desila takva stvar. Ovo kako ona živi nije prirodno. Ovo je nešto mračno.
– Ali to se Ireni nije moglo desiti. Ona se nikad neće udati. Irena se, znaš, boji ljudi... s te
strane. Uverena sam da bi je tako nešto oteralo u ludilo. – I Lili za trenutak saže svoju lepu
glavu. – Moramo prema Ireni biti dobri. Nije ona kriva što je takva. Ona smatra da je sva ljubav
grešna. Mislim, onakva ljubav kakvu smo ti i ja upoznale.
Na te reci se gđa Toliver najednom ukruti. Njeno se krupno čestito lice zajapuri od
negodovanja. – Ali nije to isto – usprotivi se ona – ja sam poznala jedno, a ti drugo. To su dve
različite stvari. Moja ljubav je bila posvećena.
Liline tamne oči postadoše zamišljene. – Bila bi ista da sam se udala za guvernera. Ljudi
bi govorili da se volimo onako kao što ste se voleli ti i Čarls. Ne bi ni znali šta je u stvari. Ljudi
ne peru pred svima svoje prljavo rublje.
Rođaka je naglo prekide. – Nije to isto. Meni se nije moglo desiti da sa Čarlijern dobijem
dete sve dok se nisam udala za njega. Hoću da kažem da se između nas nije ništa od toga
dogodilo pre venčanja.
 – Samo zato što si ti bila jača nego ja – reče Lili. – Kod mene je to urođeno. Protiv toga
ja ne mogu ništa. Ponekad nisam u stanju da se spasem. Ti si srećnija. Irena je kao ja. Upravo
zato se i ponaša tako. Obe smo mi, na kraju krajeva, jednake.
Ali gđa Toliver, to se jasno videlo, ništa, od toga nije shvatala. To je prelazilo granice
njenog jednostavnog zakonika. Njen život je utvrđivao u njoj veru da kršenje moralnih zakona
donosi nesreću.
– Znam – nastavi Lili – da je moja sreća u tome što sam bogata. Da sam siromašna, sve bi
drukčije izgledalo. Onda bih se morala udati. Ali sam bila bogata pa, prema tome i slobodna.
Bila sam nezavisna, pa sam mogla da činim što hoću, nezavisna ... kao muškarac razumeš li.
Mogla sam da radim što god sam htela. – Ona se najednom živo nagnu napred. – Slušaj, Heti...
reci mi da li sam od takvog života postala gruba? Da nisam postala stara ili zla? Da me nisu ljudi
omrzli?
Gđa Toliver je za trenutak gledala kao da važe odgovore, i pri tome pokušavala da
objasni otkuda to da Lili, uprkos svemu izgleda zadovoljna i srećna. Najzad, ne našavši bolji
odgovor, mlitavo reče:
– Zašto da te omrznu? Niko o tome ništa ne zna.
U Lilinim sjajnim očima sinu izraz trijumfa.
– Da, u tome je stvar! – viknu ona. – Ni za šta ne znaju, pa me zato nisu omrzli. Da znaju,
pronašli bi na meni ko zna šta sve neprijatno. Govorili bi: – Ne možemo da govorimo sa Lili
Šein. Ona je nemoralna žena. – Pretvorili bi me u grubo i nesrećno stvorenje. Stvorili bi u meni
one crte koje bi, po njihovom uverenju, trebalo da imam. Nije stvar u tome da li si učinila nešto
ili nisi, nego da li se o tome zna ili ne zna. Stara je to priča. Gore je biti uhvaćen u kakvom
sitnom grehu, nego u tajnosti izvršiti kakav krupan prestup. Samo ih jedna stvar zbunjuje. – Ona
veselo podiže svoje tanke meke ruke. – Pogodi šta? Ne ide im u glavu kako to da se nisam nikad
udala, a da ipak nisam stara i smežurana kao što bi usedelica trebalo da bude. Zbunjuje ih što
vide da sam mladolika i sveza.
Gđa Toliver je neko vreme razmišljala o mračnim nagoveštajima tih reci. Ali nju nije bilo
lako savladati. – I pored svega toga, Lili, ja se ne slažem – reče ona. – Ne želim da ma i za
trenutak pomisliš da se slažem. Da je to učinila moja ćerka, to bi me ubilo. Nije to na svom
mestu. Platićeš ti to jednog dana, na ovom ili na onom svetu.
Na tu pretnju Lili se opet uozbilji, i oči joj se ispuniše prituljenim buntovnim sjajem.
Sedela je lenjo zavaljena unazad, na svoj stari način. Bilo je u njoj zaista nečega neizrecivo
primamljivog, divnog, što je njenu rođaku plašilo. Bila je to opasna, gizdava lepota, nesumnjivo
zla za prijanske oči gđe Toliver. I bila je mladolika. Ona posle nekog vremena diže glavu.
– Ali ja sam srećna – reče ona prkosno – potpuno srećna.
– Volela bih – reče gđa Toliver mršteći se – da mi ne govoriš takve stvari. Ne mogu to da
slušam.
I razgovor zatim skrete na Irenu. – Nju zanima onaj mladić koji se zove Krilenko – reče
gđa Toliver. – Tvoja majka pristaje da se ona uda za njega, ali ja ne vidim zbog čega. Po mom
mišljenju, bolje bi bilo i da umre kao usedelica nego da se uda za doseljenika.
– Je li bistar? – zapita Lili.
– Ne znam. On je zakuvao čitav ovaj štrajk. Sve bi bilo mirno da on nije uzmutio vodu.
Možda je to znak njegove bistrine. Ne znam.
– Mora da je bistar kada je sve to mogao da izvede. Sigurno je sposoban da vodi radnike.
A meni lično je milo što je to učinio. Ona mafija, oni Herisonovi su dovoljno žarili i palili. Treba
ih malo prodrmati... a naročito ošinuti po džepovima. I ja sam ga jednom videla. Izgleda da je
sila od čoveka. Sve mi se čini da ćemo jednog dana čuti da je izvršio kakvo veliko delo.
Gđa Toliver prezrivo frknu. – Možda ... možda. Ako i bude tako, biće zato što ga je
podigla Irena. Ali ipak ne mogu da zamislim da se uda za njega... za običnog doseljenika ... za
Rusa!
– Ne brini se, neće. Ne može se ona udati za njega. On za nju uopšte nije čovek. On je
neka vrsta ideje... nekakav gipsani svetac! – I prvi put u njenim recima o Ireni zazvoni prezir.
44
Još su čitav sat razgovarale uz kafu, dok je Lili lenjo pušila cigaretu za cigaretom pred
pogledom svoje rođake punim negodovanja. Pretresale su domaće poslove, novost iz novina o
drugoj kaplji gđe Herison, o Eleni i o Žanu od koga je Lili baš tog jutra dobila pismo.
– Je li guverner ikad upitao za njega? – zapita gđa Toliver, uz strastan izraz žene koju
zanimaju detalji.
– Ne, – reče Lili. – Nije mi se godinama javio. Dečka nije nikad video. Žan je jedino moj,
znaš, jer čak da ga guverner i želi, plašio bi se skandala. On je moj baš kao da sam ga sama
začela. On pripada meni i nikom drugom, razumeš li? Mogu od njega da stvorim što ja hoću.
Stvoriću od njega čoveka koji će znati sve i biti sve. Biće jači od mene i pametniji. Dovoljno je
lep. On je za mene sve. I kraljica bi se ponosila takvim sinom.
Dok je govorila, oči su joj se širile a lice joj je ozario izraz ponosa. Bio je to izraz
strasnog trijumfa.
– Razumeš li – dodade ona – divno je imati nekoga ko pripada samo tebi, koji voli samo
tebe i nikog drugog. Ja sam njegova, a on je moj. Da se nešto nađemo na pustom ostrvu, i tamo
bismo bili srećni. – Onaj izraz njenog lica polako izblede, a na njegovo mesto dođe podrugljiv
osmeh od kojeg joj se izviše uglovi crvenih usana. – Da sam se udala za njega, dečko bi ko zna
šta postao ... Morala bih gledati kako na moje oči postaje grub i prost. Omrzla bih zbog toga
njegovog oca, ali bih bila nemoćna da ma šta učinim. A ovako je njegov otac samo jedno sećanje
... dosta prijatno, na lepog čoveka koji me je voleo, ali koji me nije imao ... ni za trenutak... čak
ni u trenutku začinjanja deteta!
Za vreme tog njenog govora gđa Toliver je postajala sve nemirnija. Na svaku smelu reč,
njenim bi se krupnim licem razlivao novi talas rumenila, te je na poslednje Liline reci, na
vrhuncu njene ispovesti, prosto zanemela, nesposobna da bilo šta misli ili učini. Dosta je
vremena prošlo dok je bar donekle povratila svoju običnu pribranost. Najzad uspe da izgovori: –
Ne razumem, Lili, kako možeš da govoriš takve stvari. Zaista ne razumem. Meni bi takve reci
prosto sažegle grlo!
Njena rođaka se osmehnu prkosnim, gotovo bestidnim osmehom. – Treba da znaš, Heti,
da ja živim među Francuzima. Kod njih su takve misli nešto svakodnevno, kao jelo i piće ... sem,
možda, utoliko što ljubav cene iznad svega – dodade ona i veselo sevnu tamnim očima.
– A osim toga – nastavi gospođa Toliver – ne razumem šta hoćeš da kažeš. Znam samo
da mene Čarls nikad nije imao.
– I nije, draga moja – reče Lili. – Naprotiv, ti si imala njega. Uvek se dešava ili jedno ili
drugo. Nevolja je u tome što žene isprva vole da ih muškarac potčini. – Ona podiže ruku. – Ah,
znam ja dobro. Guverner bi me kad-tad prisvojio. Ima takvih ljudi. To se na njima odmah vidi.
Moja majka je bila vlasništvo mog oca, a ti i sama znaš da moja majka nije bila slaba,
bespomoćna žena. Da je bila bogata kao ja, ona bi ga napustila .. . odavno. Ali nije mogla zato
što je bila njegovo vlasništvo.
– E, to je nešto drugo – dočeka gđa Toliver. – On je bio stranac.
Sada su stigle na zabranjeno tlo. Niko u porodici nije raspravljao o Džonu Šeinu sa
njegovom ženom i decom, jer se za više od trideset godina održavala jedna laž. Prećutno se
usvajalo da je Džon Šein sve ono što bi jedan suprug trebalo da bude. Gđa Toliver primetno
ožive kad joj se ovako ukaza prilika na koju je čekala toliko godina da im ni broja nije znala.
– Važno je to da je on bio čovek, a ona žena – ostade Lili pri svome. – Znam da
Amerikanke obično poseduju svoje muževe, ali se ja, začudo, nikad ne bih mogla udati za
čoveka koji bi bio moje vlasništvo. Eto, u tome je problem braka. Teško je osloboditi se muža.
Gđa Toliver se nervozno pomače, i spusti svoju šoljicu s kafom. – Ja te, Lili, zaista ne
razumem – reče ona. – Govoriš kao da je život u braku neko zlo. – Ona prvi put pokaza hladnoću
i negodovanje. Držala se tako kao da svakog trenutka može ustati i okrenuti Lili leđa.
– Nemoj misliti, Heti, da se ljudi uzimaju zato što vole da se zakonski uzajamno vežu.
Većina ulazi u brak zato što je to jedini način da zajedno žive, a da ih u isto vreme zajednica
uvažava. Većina poželi promene s vremena na vreme. To je tačno. Takvi su svi u dubini duše ...
tamo gde ih niko ne vidi.
Ona to izgovori tako strasno da gđa Toliver ostade bez reci. Ta dobra žena nije knjige
nikad čitala, jer nije imala vremena; a nije ih čitala ni sada pošto su deca otišla, jer je za nju već
bilo dockan da razvija ljubav prema knjigama. Njoj, uvek čestitoj i uvaženoj, takve misli nisu
mogle padati na pamet, a niko, sigurno, pred njom nije tako govorio.
– Ne razumem – uspe ona da izgovori posle dugog ćutanja. – Ne razumem. – A zatim kao
da je našla načina da pobegne od nje u neke nepovratne daljine, reče: – Reci mi, Lili, znaš li ti
išta o poreklu svog oca?
Iz očiju njene rođake nestade slabog sjaja veselosti, i lice joj se uozbilji. – Ne. Znam
samo da mu je majka bila Španjolka, a otac Irac. Rodio se u Marselju.
– A gde je to? – zapita gđa Toliver i sinu od radoznalosti.
– Na jugu Francuske. To je veliki grad i vrlo zao... jedan od najgorih na svetu. Mama
kaže da istinu o tome nikad nećemo doznati. I mislim da je u pravu.
Posle tog razgovor se vrati na trenutne sitne domaće probleme. Najzad, kad bronzani
časovnik izbi tri sata, obe žene ustadoše i pođoše iz trpezarije na gornji sprat, u sobu stare
samrtnice. Lili se u predvorju okrete: – Ja nikad ni s kim tako ne razgovaram – reče ona. – I
nikad o svemu tome nisam razmišljala. Tebi sam rekla više, Heti, nego što sam ikad ikom rekla...
čak i majci.
Kad stigoše na gornji sprat gđa Toliver otvori vrata zamračene sobe, i Lili uđe za njom na
prstima. Đulija Šein, osvetljena sivom svetlošću zimskog dana, ležala je na leđima, usred jastuka,
i mirno spavala.
– Hoćete li je buditi da uzme lek? – šapnu Lili.
– Naravno, – odgovori njena rođaka i priđe krevetu, pa staricu blago prodrma i zovnu po
imenu.
– Tetka Đulija! Tetka Đulija! – zovnu je ona nekoliko puta. Ali odgovora nije bilo, te se
snažna prilika gđe Toliver naže nad krevet. Ona je uhvati za ruku da joj opipa oslabeli puls, a
zatim joj svojom snažnom rukom pređe preko lica, sada tako belog i prozirnog. Zatim se uspravi
i odmače, pa se zagleda u njeno ostarelo, koščato, nepokolebljivo lice, a Lili se toliko prikuči da
se njena topla, puna dojka očeša o rođakino rame. Ruke obeju žena se sklopiše od nekog
strahopoštovanja.
– Upokojila se – reče gđa Toliver, – u snu. Tako je najbolje.
I one obe počeše spremati Đuliju Šein za grob, sasvim zaboravivši na onaj strasni
razgovor koji su pre toga vodile. Sve to pred smrću nije imalo nikakve važnosti.
45
 Malo docnije Lili pođe kolskim putem pokrivenim snegom, pa jednog dečka koji je pored
kapije prolazio, posla na Utrine da pronađe Irenu, jer se sama nije usuđivala da zađe među
tmurne štrajkaše. Dečko se posle dva sata vrati, i reče da od sestre nema ni traga. Tako je Irena
doznala o majčinoj smrti tek u ponoć pošto se vratila. Ona tu vest primi dosta hladno, možda
zato što su tih dana za nju smrt i patnja značile vrlo malo; ali je čak i Lili primetila slabu iskru
trijumfa koja je zasvetlucala u sestrinim bledim očima sa pocrvenelim kapcima, kad je čula da je
najzad slobodna.
Upravo pre zore, kad su reflektori, prelazeći svojim džinovskim lukovima preko Utrina,
narušili mir Liline sobe i probudili je, ona kroz san ču Irenu kako u svojoj sobi glasno moli za
majčinu dušu. Ona za trenutak diže glavu osluškujući, a zatim se opet zavali na jastuk i ubrzo
zaspa, sa ružičastim licem oslonjenim na belu golu ruku, i sjajne, raspuštene kose koja je sva
plamtela odsevima svetlosti iz reflektora.
Varoške novine objaviše duge posmrtne članke o Đuliji Šein, koji su na čitavim stupcima
iznosili istoriju njene porodice, istoriju Džona Šeina – ukoliko je bila poznata, i istoriju Brda
čempresa. Sada, pošto je umrla, izgledalo je da je ona Varoši podizala ugled. Davala je tome
mestu neku važnost sasvim onako kao i Kiklopska tvornica, ili bilo koja druga značajna
ustanova. Novine su o njoj govorile kao da je dobar reklamni primerak. Ti posmrtni članci
donosili su spiskove slavnih ličnosti koje su gostovale na Brdu čempresa. Pominjali su se
predsednici republike, jedan ambasador, i onaj guverner koji je sada bio senator. Primećivali su
da je Đulija Šein bila unuka čoveka koji je Varoši nadenuo ime. Za jedan dan Brdo čempresa je
povratilo sav svoj izgubljeni sjaj i svu svoju važnost. Oni koji su odskora živeli u Varoši,
upravnici i činovnici iz zaspale tvornice, prvi put saznaše istoriju Šeinovog zamka; sve osim
priča o skandalima Džona Šeina, preko čega se prelazilo kao preko materijala nepodesnog za
posmrtne članke, a, osim toga, i neproverenog, jer, u stvari, niko nije znao jesu li te priče tačne ili
nisu.
Pa ipak, i pored te prostačke fanfare, bilo je jasno da je preminula velika gospođa, koja je
u svoje vreme bila pravi vladar, ali čiji su dani prošli otkako se pojavila tvornica i prostačka,
bučna aristokracija progresa i kapitala.
Članci su se završavali rečenicom: „Gđu Šein su nadživele njene dve neudate ćerke,
Irena, koja živi na Brdu čempresa, i Lili, koja već desetak godina boravi u Parizu. Obe su bile uz
majku u vreme njene smrti."
Stare stanovnike Varoši naročito je interesovala ta poslednja rečenica. Lili, koja već
desetak godina boravi u Parizu. Obe su bile uz majku u vreme njene smrti. Koliko je u ta dva
reda bilo skrivenog i tajanstvenog! Sve do objavljivanja tog posmrtnog članka Varoš nije ništa
znala o Lilinom povratku.
Vili Herison je na dan sahrane, u pet sati po podne sedeo u spavaćoj sobi svoje majke u
kući od peščara, i u detalje joj pričao o protekloj ceremoniji. Napolju je sneg vejao u čitavim
oblacima, nošen vetrom koji je divlje urlao oko ukrasnih kula i Šiljaka ružne kuće. Vazduh je
unutra bio topao i zagušljiv, s primesom sladunjavog mirisa bolesničke sobe. Bila je to prostrana,
četvrtasti soba, sagrađena tako da je ostavljala utisak velike solidnosti, i nameštena teškim,
skupim nameštajem prevučenim crvenim plišom. Zidovi su bili mrki, a drvenarija od brezovine
obojena kao tamni mahagoni. Nad kitnjastim kaminom visio je izgraviran portret čoveka koji je
osnovao i tvornice i čitavo bogatstvo Herisonovih – Đulisa Herisona, grubog, snažnog,
smrknutog čoveka, čije je tromo lice bilo upola zatrpano gustom bradom. Gravura je bila
uokvirena u ram od sjajne nemačke pozlate, a lik je sa nje gledao u sobu pogledom čoveka koji
je iz ničega, u znoju lica svog i radom svojih mišića, iskovao svoju sreću, kao što je nekada
kovao grubi metal u karike, a karike u lance u svojoj kovačnici koja je stajala na mestu gde sada
stoji najstarija topionica. Bila je to masivna, glomazna soba, nalik više na stovarište nego na
budoar ili spavaću sobu. Izvanredno se slagala s onim teškim licem na portretu i teškim telom
stare žene koja je, udarena po drugi put kapljom, ležala u krevetu od mahagonija, bespomoćna i
zlovoljna.
Sin je neprestano sedeo do svoje majke, na ivici sofe prevučene crvenim plišom. Što je
više zalazio u godine, njegovo držanje u prisustvu te starice postajalo je sve neprirodnije. Kosa
mu se istanjila i na slepoočnicama posedela. Osećala se u njemu neka uvenulost, nešto
nepotpuno, nedovršeno, kao na jabuci koja je počela da se skuplja pre no što je dostigla zrelost.
Vili Herison je u toj masivnoj sobi, pod pogledom onog silovitog portreta, uz džinovski krevet u
kojem ga je njegova krupna majka začela i rodila – bio neko čudno stvorenje, nekakav miš koga
je rodilo ono brdo iz poslovice. Oba su njegova roditelja bili muške snage.
On je u čudnom nastupu rasejanosti narušio svetinju majčine spavaće sobe time što je u
nju ušao u svojim teškim kaljačama, koje su sada ležale do njega na podu, gde ih je plašljivo
položio kada mu je majka naredila da ih skine da mu se stopala ne bi pregrejala i raznežila, pa da
onda iznenada nazebe. Vili se, u stvari, od samog početka štrajka nije osećao najbolje. Ta borba
ga je, izgleda, iznurivala. Iz dana u dan je postajao sve bleđi i nervozniji. Retko se dešavalo da se
osmehne, a na već ionako uvelom licu pojavila se čitava mreža novih sitnih bora. Pa ipak, uprkos
vejavici i oštroj hladnoći, otišao je do groblja, s jedne strane, da zameni majku, koja sama nije
mogla da ode, a s druge strane zato što se nadao da će videti Lili, ma samo za trenutak, i uz
otvoren grob.
I tako je sad gđa Herison, ležeći bespomoćno na širokom uzglavlju, očekivala da čuje
priču o pogrebu. Ležala je s glavom čudno okrenutom na jednu stranu da bi mogla da vidi sina, a
reci je, usled oduzetosti, izgovarala iskidano i kao da ih žvaće.
– Je li bilo mnogo sveta? – zapita ona.
– Šaka ljudi – odgovori njen sin tankim glasom. – Stari Vilijem Beinz... znaš onog starca,
Šeinovog domaćeg advokata.
– Da – upade njegova majka. – Ona stara mumija, koja je trebalo da umre još pre deset
godina.
Vilijem Herison je naučio na takve majčine upadice. On nastavi: – Dva-tri čoveka iz
parohije i dve devojke. Bilo je strašno hladno na vrhu onog ogolelog brda. Sneg je pokrio sanduk
već dok su ga spuštali u grob.
– Sirota Đulija – promrmlja u krevetu njegova majka. – Poživela je suviše dugo. Život je
za nju prestao da bude zanimljiv. – Ona tu primedbu izgovori vrlo žalosnim glasom. Mada je i
sama bila na ivici groba, još se vrlo živo interesovala za razne smrti i sahrane.
– Milo mi je što si otišao – dodade zatim. – To je pokazalo da s naše strane nije bilo
nikakve zle krvi mada se Đulija onako ružno pokazala prema meni. To je pokazalo da sam joj
oprostila. Svet je znao da ja nisam mogla doći.
Nastade dugo ćutanje ispunjeno samo jednoličnim tiktakanjem bronzanog časovnika.
Napolju je vetar zviždao oko ispupčenja na zidu.
– Mora da je ostavila dobrih novaca – primeti gđa Herison. – Ne bih se čudila da ispadne
više od dva miliona. Za poslednjih deset godina nisu ništa trošili.
Vilijem Herison pripali cigaretu. – Osim Irene – reče on. – Daje novac štrajkašima. To
svi znaju.
– Ali to je njen novac – reče njegova majka.
– To nema veze s onim što je Đulija ostavila. – Ona se nemirno pokrete. – Molim te, Vili,
da ne pušiš ovde? Ne mogu da podnesem miris duvana.
Vili ugasi cigaretu, pa ćutke gurnu pikavac u džep, pošto u čitavoj sobi ne nađe zgodno
mesto da ga ostavi.
– Pitao sam je na pogrebu je li to istina – reče on, – a ona mi odgovori da to nije moja
stvar ... da ona, ako nađe za shodno, može da pokloni sve što ima.
Gđa Herison zastenja. – To je sve zbog onog Krilenka – primeti ona. – Samo zbog njega.
Ne bi ona davala taj novac samo za ljubav štrajkaša. Niko od Šeinovih nije od svoga davao
sirotinji.
Časovnik je opet dugo tiktakao u tišini.
– A Lili? – reče zatim gđa Herison.
Vili poče da se igra rubinskom kopčom na svom lancu za sat, gurajući je nervozno napred
i nazad.
– Ona je uvek ista – reče on. – Uvek ista. Ako se promenila, onda samo izgleda još mlađa
nego pre. Čudnovato, tako je mladolika. Pozvao sam je da dođe do tebe, a ona je upitala želiš li i
ti da ona dođe. Ja rekoh da želiš, a ona se na to malo osmehnula i upitala: – Je li to iz
radoznalosti? I vi joj možete ispričati kako izgledam. I vi joj možete reći da sam srećna. – Eto to
je sve. Ne verujem da će se posle ove posete ikad vratiti u Varoš.
Gđa Herison je neko vreme razmišljala, pa najzad reče: – Mislim da je vrlo dobro što nije
htela da se uda za tebe. Ima u njoj nešto nevaljale Ne bi ona mogla biti tako mladolika i srećna
da živi kao usedelica. Mislim da si, na kraju krajeva, dobro prošao. U njima je neka nečista krv.
To dolazi od starog Džona Šeina.
Vili zatrepta na te opore majčine reci i pokuša da skrene razgovor u drugom pravcu. – Na
Utrinama danas nije bilo nereda. Niko od štrajkaša nije došao u Ulicu Helsted. Sve je bilo mirno
celog dana. Upravnik kaže da je to bilo u vezi sa staričinim pogrebom.
– Eto vidiš – reče gđa Herison. – To je udesio onaj Krilenko. Ne mogu da razumem kako
to tla ga ona Irena, ta matora devojka, ta nakarada, viti oko malog prsta.
Vili prestade da se igra lancem za sat. – Ona je od njega načinila oruđe za borbu protiv
nas.
Gđa Herison mahnu odrečno svojom teškom glavom.
– A, ne – reče ona, govoreći polako i s mukom. – To, možda, tako izgleda, ali to ona nije
smislila. Nije ona za to sposobna. Ni jedna od njih, ni Irena, ni Lili. Znam ja njih još kao
devojčice. I jedna i druga čine samo ono što ne mogu da izbegnu. Đulija je bila sposobna za to,
ali sam uverena da to njoj nije palo na pamet. A osim toga – dodade posle kratkog ćutanja – ona
je sad već mrtva i sahranjena.
– Ona nas je u poslednje vreme mrzela – ostade Vili pri svome.
– Da, to je tačno. Znam da nas je mrzela... Još od onog slučaja s porezom.
Vili se uhvati za tu ideju. – Pa zar ne vidiš? Sve je to izvedeno na isti način, baš kao s
planom. Ta oni već drugi put staju tvornicu hiljade dolara.
To gđa Herison nikako nije mogla poreći.
– Reci mi – reče ona na to. – Kako je majčina smrt delovala na njih – na Lili i Irenu?
Vili se opet počeo igrati rubinskom koprom. – Ne znam. Irena nije čak obukla ni crninu.
Imala je na sebi onu svoju sivu haljinu i crn šešir. Izgledala je kao svraka. A Lili je, opet, u
razgovoru sa mnom bila u stanju i da se osmehne. Ali se po njoj ne može videti šta oseća. Ona se
uvek osmehuje.
Vili ustade posle tih nekoliko reci, i poče da se kreće po sobi, lupkajući nervozno prstima
po retko razmeštenim ukrasima – po jednoj svojoj slici iz vremena kada je bio anemično dete s
dugim, žutim kovrdžama, po jednoj teškoj mesinganoj mastionici i po maloj kopiji mermernog
groba Scipiona Afrikanca, jedinoj uspomeni sa puta u Rim. On odluta do prozora, pa skloni
zavesu i pogleda napolje u mećavu.
46
Za sve to vreme njegova majka pratila ga je očima, onako ogromna i nepomična, ispod
čitavog brda pokrivača. Mora da je uočila neke simptome, jer najednom prekide ćutanje.
– Ti, izgleda, želiš nešto da kažeš? – zapita ona.
Vili pođe natrag prema postelji, pa je neko vreme ćutke stajao i dobovao prstima po
rezbariji na donjoj uspravnoj strani kreveta. On pročisti grlo kao da se sprema da progovori, ali je
i dalje ćutao. A kad je, najzad, uspeo da izrazi ono što mu je na pameti, izgovorio je to ne dižući
pogled. Ponašao se kao da ga duboko interesuje rezbarija.
– Da – reče on blago. – Hoću da kažem da se spremam da napustim tvornicu. Mrzim je.
Uvek sam je mrzeo. Nisam ja za to! – Zatim brzo nastavi da bi sprečio majčine upadice. Izgleda
da mu je bespomoćno ležanje njegove majke iznenada ulilo očajničke hrabrosti. Znao je da nije
sposobna da ga prekine. On, čak, podiže glavu, pa je pogleda u oči. – Ne volim taj štrajk. Ne
volim borbu. Hteo bih da postanem sasvim običan čovek koji može da prođe Ulicom Helsted bez
ikakvog straha. Hteo bih mira.
Gđa Herison nije podigla glavu, ali joj je u očima sevnulo sve ono silovito uzbuđenje,
sputavano i prigušivano njenom bespomoćnošću. Pogled je bio ubistven, ali nekako nije uspeo
da slomi bledunjavog sredovečnog čoveka koji je stajao uz džinovski krevet.
– Srećna sam samo što te reci ne može da čuje tvoj otac! On bi te smlavio!
Ali se Vili ni na to ne pokoleba. „Moj otac je mrtav," primeti on mirno. Ali se u
njegovom osmehu oseti nešto nedorečeno i neka naročita zloba. „Moj otac je mrtav", govorio je
taj osmeh, „a moja majka nemoćna. Još malo pa ću biti slobodan ... prvi put u životu ...
slobodan... da činim što god hoću ... da ne robujem nikome."
Osmeh se pokoleba i prionu uz lice. On od toga, naravno, nije ništa glasno izgovorio.
Umesto toga je rekao: – Odvratan je to posao. I neću s tim da imam nikakva posla, čak ni sa
akcijama. Da nije te tvornice, Lili bi se možda još i udala za mene.
Iz kreveta se podiže promukli, prezrivi kikot. – Ne, ne bi. Ne poznaješ ti nju! Ne bi se ona
udala za tebe zato što si takav jad.
Na te njene reci Vili poče da drhti. Lice mu pobele kao najčistiji posteljni prekrivač i on
ščepa ogradu kreveta s takvom snagom da mu mršavi zglobovi pomodreše. Majka mu se oduvek
tako podsmevala, tome svom sinu čiju je njoj nerazumljivu blagost i neodlučnost smatrala za
dostojnu prezrenja, sinu koji nije odgovarao njenim džinovskim pojmovima o sili i bogatstvu.
– Pa reci mi onda, molim te, šta misliš da radiš? – zapita ga ona uz obilje sarkazma.
Vilijev glas je drhtao dok je odgovarao: – Želim da imam farmu, pa da gajim piliće, patke
i zečeve.
– O gospode bože! – odgovori njegova majka dubokim glasom. Samo to je izgovorila, a
zatim je, uz veliko naprezanje, okrenula glavu od sina zidu. Ali se u Vilijevim bledim očima
pokaza izraz trijumfa, mada je još drhtao, uzrujan prisustvom te stare žene i ljutitim pogledom
onog portreta nad svojom glavom.
Taj izraz je govorio: „Pobedio sam! Pobedio sam! Postigao sam ono što želim. Najzad
sam se oslobodio čudovišta koje sam oduvek mrzeo... Raskrstio sam s tvornicom. Raskrstio sam
sa sudijom Vajsmanom... Neće me niko više ugnjetavati."
Neko vreme se samo čulo kako vetar napolju urla i navaljuje na strehe, a zatim se ču
blago kucanje na vratima – kucanje otmenog sedog sluge. – Došla je gospođica Eberkrombi da
vidi gđu Herison – ču se uglađeni glas i pre no što Vili stiže da odgovori, u sobu se, uvijajući se
kao lasica, uvuče prijateljica njegove majke, nosa vrlo crvenog od hladnoće.
Kad opazi Vilija, ona zastade za trenutak, namigujući sasvim protiv svoje volje.
– Vašoj majci je mnogo bolje – reče ona zabacujući glavu. – Radujete li se?
Vili odgovori nekim neartikulisanim gunđanjem.
– Došla sam da čujem o pogrebu – reče ona užurbano, kao uvek. – Da nije ovakvo vreme
i ja bih došla na pogreb. Nego vi sad lepo sedite, mali moj, pa mi sve ispričajte. – I ona se
ponašala prema njemu kao da je on još uvek anemično dete sa ukovrdženom kosom.
Vili se s njom učtivo rukova. – Ispričaće vam majka – reče on. – Ja sam joj sve kazao.
I on se izvuče iz sobe, ostavljajući dve žene, lasicu i planinu, da vešto začine posmrtne
članke o Đuliji Šein.
47
Dve sestre su ostale na Brdu čempresa da sačekaju da se resi sve u vezi sa testamentom.
Opsadno stanje je trajalo i dalje, i zima odmicala. Ali te godine kao da se i sama priroda
zaverila protiv štrajkaša, u januaru ne naiđe topli talas. Umesto toga pade još više snega, a
hladnoća ne popusti, te je Irena, umesto da posle smrti svoje majke oseti slobodu, dobila pune
ruke novih dužnosti prema nesrećnim stanovnicima Ulice Helsted. Herisonovi i sudija Vajsman
su proterali dvadesetak porodica iz kuća koje su bile vlasništvo tvornice. Žene i deca su sa
svojim prnjama izleteli na smrznutu ulicu da se zatim sklone u druge oronule kuće, već ionako
pretrpane.
Sudija Vajsman se, osim toga, pobrinuo da štrajkaši ne dođu do neke sale u kojoj bi se
mogli sastajati. A kad ljudi pokušaše da skup održe na ulici, na njih jurnu žandarmerija s
pendrecima. Štrajkaši zatim pokušaše da se sastaju na praznim placevima, ali se sudija Vajsman
pobrinuo da ih vlasnici oteraju. Kad negde izbi požar, varoške novine optužiše štrajkaše da su ga
oni potpalili. Kad god bi došlo do kakvog incidenta, uvek su štrajkaši bili krivi. Ali jedna je
stvar, po shvatanju Varoši, bila naročito neoprostiva. Urednici listova optužiše radnike da koče
progres, da ugrožavaju blagostanje i narušavaju „duh konjunkture". Svi su bili na strani
prosperiteta, i rotarijanci, i Dobrotvorno društvo losova, i Trgovačka komora, čak i Episkopalna
crkva, vrlo uzvišena i odana kađenju i padanju na kolena.
A štrajkaši nisu imali ni novina, ni novca, ni glasa. Samo su imali pravo da umiru od
gladi koliko god su sporije mogli. Nemoćan je bio i Krilenko.
Dve sestre nisu znale ništa o događajima u Varoši. U dane dok bi Irena bila odsutna, Lili
bi, obučena u crni svileni penjoar, besciljno lutala po kući, tražeći načina da se razonodi, jer ju je
mnogo mučila dosada. Jednog jutra, tako švrljajući, naišla je na veliki drveni sanduk do vrha pun
žuto ukoričenih francuskih romana, sa kojih je njena majka „skinula kajmak", pa ih bacila. Time
se zabavila neko vreme a onda je, pošto joj je dosadilo čitanje, pokušala da utuče vreme pisanjem
pisama ili Žanu ili madam Žigon, ili njenom rođaku baronu. Zatim je, umotana u majčin
staromodni ogrtač od sila, otišla do na kraj kolskog puta, i nekom dečku koji je tuda prolazio,
platila da pisma odnese u sanduče. Pazila je da nijedno od tih pisama ne padne u ruke Ireni.
Bila je naredila mulatkinji da naloži u salonu, pa je sada, otvorivši veliki klavir koji se bio
žalosno raštimovao, provela čitave sate svirajući odlomke iz Šopenovih i Bahovih dela, i nekog
novog kompozitora koji se zvao Debisi. Među te odlomke ubacivala je komadiće pomodnih
valcera i pikantnih balada francuskih konjanika. A jednom je, na Irenin predlog, počela da plete
čarape i šalove za porodice štrajkaša, ali je plela tako sporo, da je najzad digla ruke od toga, pa
sama otišla u Varoš nakupovala ogromnu gomilu čarapa i džempera, i to zatim predala sestri da
razdeli izmučenim radnicima i njihovim porodicama.
 Veliki deo vremena je provodila i u spavanju, te joj je punačko telo počelo pokazivati
znake gojaznosti, što ju je navelo da svakog jutra obiđe desetak puta ivicom pustog, ogolelog
parka. Ovo njeno obilaženje utabalo je stazu, a tvornički stražari su, očekujući je u određene sate
svakog dana, zauzimali položaj na svojoj barikadi da se nagledaju te lepe strankinje koja je
prolazila umotana u starinsku bundu od sila, sa rukavima sasvim suženim oko podlaktica, i
smerno oborenog pogleda. Oni su iz dana u dan postajali sve smeliji i zurili sve otvorenije, a
jedan ili dvojica se čak usudiše i da zazvižde. Ali na taj njihov ispad Lili ne pokaza nikakvo
reagovanje, i čak nastavi da seta u iste određene sate, kao da su ti njihovi glasovi hukanje
nekakvih sova u granama osušenog drveća.
Jedini su posetioci bili Heti Toliver i Vilij em Beinz, ona „stara mumija", onaj advokat
koji je na Brdo čempresa došao nekih pet-šest puta, noseći crnu torbu punu hartija. On je, kao i
gđa Toliver, bio sasvim ravnodušan i prema štrajkašima i prema čuvarima fabrike. Izgledalo je
kao da još živi u onim danima kada nije bilo ni fabrike ni štrajkaša. Bio je to visok, smežuran
čovek, belih obešenih brkova i vrlo guste i jake sede kose. Uvek se ponašao vrlo poslovno, ne
gubeći vreme na detalje i energiju na osećanja. Sa obema sestrama se ponašao hladno, pravnički.
Testament su Đulija Šein i stari gospodin Beinz tako sastavili da je bio vrlo koncizan i
dobro smišljen. A bio je i jednostavan. Kuću i staričin nakit nasledila je Lili; za Heti Toliver je
bila predviđena pozamašna suma, a sadržavao je i jednu odredbu koja sve, osim gospodina
Beinza, mnogo iznenadi. To zaveštanje je dodato, govorio je on, na kratko vreme pred smrt.
Njime se određivala jedna suma za fond kojim će se izdržavati Dom dobrodošlice i obezbediti
jedna sestra nudilja sve dok g. Beinz i njene dve ćerke budu smatrale da je to potrebno.
– A to će – suvo je primetio cinički nastrojen g. Beinz, pročitavši testamenat, – biti
potrebno dok bude sveta i veka. Pokušao sam da je odgovorim, ali ona nije htela ni da čuje. Ona
je uvek znala šta radi i šta hoće, sve do poslednjeg časa.
Tako se Đulija Šein uvrstila za sva vremena u neprijatelje tvornice.
Ostalo imanje je razdeljeno na dva jednaka do la, uz naknadu Ireni u vrednosti sve
nepokretnosti na Brdu čempresa.
Zatim je g. Beinz, uz mnogo ceremonijalnosti i mudrih reci izručio dva pisma – jedno
upućeno Lili, a drugo Ireni – koja su mu bila poverena na čuvanje.
Pismo upućeno Lili glasilo je: „Ostavljam ti kuću zato što je Irena mrzi. Znam da bi je
ona odmah prodala i novac poklonila crkvi. Iz istog razloga ti ostavljam i sav svoj nakit izuzev
dva prstena koja sam pre nekoliko godina poklonila Heti Toliver – jedan sa smaragdom i
brilijantima i jedan sa krupnim smaragdom. Sigurno ih se sećaš. Takve stvari nema smisla
ostaviti Ireni. Ona bi ih prodala, i novac potrošila na svece u čast kakvog sveca. A bog nije nakit
zato stvorio, nego da njime ukrasi lepu ženu. Zato ga ostavljam tebi."
I tako je starija ćerka nasledila ametiste optočene španskim srebrom, dva smaragdna
prstena, sedam prstenova sa brilijantima, rubinsku ogrlicu, jednu nisku bisera, izvestan broj
minđuša ukrašenih oniksom, brilijantima, smaragdima i rubinima, i jedan drugi lanac sa
brilijantima.
„Što se tiče materijalnih dobara," govorila je dalje u pismu, ,,obe vas ostavljam u
bogatstvu. Ali ima i drugog imanja nad kojim ja nemam vlasti. To vam ostaje od vašeg oca i
mene – imanje koje se ne može prodati ni odbaciti, i koje je deo vas samih, sve ono dobro i zlo, i
sve što nije ni jedno ni drugo, sve što ste vi same.
„Ima stvari o kojima nije Iako govoriti, čak ni majci kad razgovara s ćerkom. Sada sam
mrtva. Više neću morati da ti pogledam u oči, i osetim stid zbog onoga što znaš. Uvek sam želela
da ti kažem, da ti objasnim da ja, u stvari, nisam bila onako tvrda, onako nepokolebljiva, onako
nepovratno udaljena, kao što sam sigurno izgledala. Znaš, nema u čoveku nečega, čime on nije u
stanju da vlada, kao što je, na primer, nesvesno vladanje nad vladanjem samim sobom – ono što
ti ponekad ne dozvoljava da nešto kažeš. Ili, na primer, gordost.
„Između tvog oca i mene nije bilo ničega zajedničkog, osim, možda, ljubavi za konje, a
to je ipak suviše malo. Pre no što je mene sreo, on je verovatno preživeo koliko ja nisam za ceo
život. Ali je sve to bila njegova tajna, što je, možda, i učinilo da se iz mode zaljubim u njega.
Kažem, iz mode, zato što je baš tako bilo. Ja sam bila prava seljančica, ćerka jednog farmera... i
ništa drugo, razumeš li. Ti nisi u stanju ni da zamisliš šta to znači biti ćerka jednog farmera u ono
vreme kad je Varoš još bila selo i kada niko nije odlazio van države, a van okruga vrlo retko. On
je bio prosto čaroban ... toliko čaroban da ne možeš ni zamisliti. Zbog toga sam se i udala za
njega. Bila je to sjajna prilika. On je kao ljubavnik bio divan – ni nalik na one druge iz okruga
koji postaju odlični muževi, nego ljubavnik iz nekog drugog sveta. Ali to od njega nije moglo
načiniti dobrog muža, i uskoro je postalo jasno da sam ja za njega samo sastavni deo komfora i
ništa više. Nije pomogao čak ni moj odlazak u Francusku.
„Bio je to nesrećan brak, ali se u to vreme na razvod nije moglo ni pomisliti. Kad se
jednom udaš, udala si se. Nije bilo moguće popraviti pogrešku, a naročito posle tvog i Ireninog
rođenja. On je bio jednog soja, a ja drugog. I nijednom se, za vreme našeg zajedničkog života,
nismo osetili bliski jedno drugom. Bio je to, ukratko, brak koji se osnivao samo na telesnoj
strasti – nešto vrlo ružno, često gore od marriage de convenance,[9] u kojem bar nema želje za
izgaranjem. Kao što vidiš, ja sam tvoj slučaj s guvernerom shvatila bolje no što si zamišljala.
,,I tako ste vas dve nasledile štošta nad čime ja vlasti nemam. Ostaje mi samo da molim
boga da bude milosrdan. Budi dobra Ireni i zahvali bogu što te je načinio takvom da te život ne
pozleđuje.
Nije ona kriva što je takva. Kao što vidiš ja sara znala i shvatila mnogo više no što je
izgledalo."
To je bilo sve. Završetak je bio odsečan kao čitavo ponašanje Đulije Šein za života. Lili
je, čitajući pismo, prosto osećala kao da je majka još živa. Zatim je dugo zamišljeno sedela i,
najzad, polako iscepala pismo na sitne komadiće pa ga bacila u vatru koja je gorela u salonu. O
sadržaju tog pisma Ireni nije rekla ni reci.
Pismo upućeno Ireni nije bilo dugačko.
„Ostavljam ti novac," pisalo je u pismu, „bez ikakvih uslova, jer mrtvi nemaju prava nad
živima. Raspolaži njime kako hoćeš. Pokloni sve ako hoćeš svojoj voljenoj crkvi, mada će to biti
bez mog blagoslova. Učini šta bilo što će te usrećiti. Molila sam boga da te načini srećnom. Ako
nalaziš sreću u tome što ćeš samu sebe sahraniti, učini to; ne čekaj ni časa; jer je život toliko
kratak da ni taj čas ne treba gubiti. Ali znaj da sreću nije lako naći.
„Ja sam te volela, Irena, uvek, mada nisam mogla da te razumem. Patila sam zbog tebe,
ćutke i sama. Sada sam mrtva pa ti mogu reći to što za života nisam mogla. Znaj samo da sam te
uvek milovala, i onda kad nisam znala kako da dođem do tebe. Ima stvari koje je nemoguće
izreći. U svakom slučaju ja – mada sam ti majka – ne mogu učiniti da me razumeš jer te nikad
nisam stvarno upoznala. Ali imaj na umu da sam te volela i pored svih onih nesrećnih zidova koji
dele majku od ćerke. Bog te čuvao, dete."
Irena je u tišini svoje gole, isposničke sobe, tiho plakala, lijući suze niz oronulo, ostarelo
lice. Pošto završi čitanje, ona gurnu pismo pod haljinu, u mršava nedra, pa ga malo docnije,
pošto je sišla u salon i videla da je prazan, iscepa u sitne komadiće i spali na istoj vatri koja je
tajno od ostalih spalila malopre i Lili no pismo.
48
 Ona to pismo i ne pomenu Lili, ali pred veče, pre no što će poći od kuće, ode u Lilinu
sobu, što se ranije nije dešavalo. Sestru zateče kako leži na krevetu u smračenoj sobi.
– Šta je,Irena?
Irena je za trenutak oklevala na pragu.
– Ništa – reče ona zatim. – Samo sam zastala da vidim kako si. – Ona opet za trenutak
poćuta. – Zar se ne bojiš ... ovako sama uveče?
Iz mraka odjeknu Lilin smeh.
 – Da se bojim? Ne! Čega da se bojim? Sasvim mi je dobro.
I Irena pođe dugačkim kolskim putem u Ulicu Helsted, koja je bila sva u najgušćoj
pomrčini, jer su štrajkaši isekli električne žice.
Lili je te večeri večerala uz lakirani sto pred vatrom u salonskom kaminu. Jela je lenjo,
zavaljujući se u svojoj stolici od ružinog drveta, i delila pažnju na jelo i na stranice neke knjige
Anrija Bordoa. Sem dve tri, stolice i velikog klavira, soba je još sva bila u kamforu, nameštaj
prekriven lanenim navlakama, a debeli sag savijen u uglu. Tako je između jela i knjige, sve do
kafe i cigarete, uspela da provede sat i po. Soba je, i pored svog izgleda, imala nešto prijatno,
neke neodredljive topline, i neke prostranosti koje u biblioteci nije bilo.
Svi su poslovi u vezi s testamentom bili, u stvari, obavljeni, te je ona objavila nameru da
otputuje za dan-dva. Dva manja kofera su već bila spakovana. Jedan nije ni otvarala, jer joj
haljine nisu bile potrebne ako nije želela da se svaki put za večeru koju je jela sama, oblači kao
da očekuje desetak gostiju. Ona je, nemarna po prirodi, više volela da lenstvuje u crnom kimonu
ukrašenom cvećem glicinije izvezenim svilom. Ali u tom njenom lenstvovanju nije bilo
neurednosti. Ona je i suviše bila žena od ukusa da bi tako nešto dozvolila. Bila je nemarna, ali je
uvek bila doterana i elegantna od sjajne, lepo očešljane kose do vrhova lepih prstiju na nogama,
pokrivenih srebrenim papučicama.
Pošto popuši cigaretu, ona ustade i priđe klaviru, pa je dugo svirala, prilično
sentimentalno, bez one njene obične strasnosti. Svirala je kao da ju je ophrvala seta. Tugovala je
možda na pomisao da treba da ostavi staru kuću koja je stigla na kraj svoga životnog puta. Za
nedelju dana će njeni jedini stanovnici biti Sara i Heneri. Ostali će iščeznuti .. . Irena, Lili, čak i
crna posluga. Starina i tradicija nisu značile ništa. Nema Varoš vremena za takve stvari. Nema
više mesta za Brdo čempresa. Isprečilo se na putu progresa. Varoški odbor je jedva čekao da to
otkupi i uništi, da bi na tom mestu sagradio novu železničku stanicu, najveću i najlepšu u državi.
Možda je zbog toga bila tužna.
Bilo kako bilo, ta seta ju je odvukla u dubine, jer je odsvirala i Liebestraume i dva tri
sentimentalna nemačka valcera. I polako je sve više utišavala sviranje, da joj, naizad, ruke sa
klavira kliznu u krilo, a onda je sedela neko vreme pognute glave i razgledala ružičaste vrhove
svojih lakiranih noktiju.
Na prozore su bile navučene zavese, tako da se šumovi spolja nisu čuli. U kaminu je vatra
od uglja tiho pucketala i ispuštala nove plamenove.
Lili se vrati stolici i romanu, ali se ne zadubi u čitanje, već nastavi da rasejano zuri u
vatru.
49
Tako je sedela kada se okrenula na šuškanje nečijih tihih koraka, i ugledala Saru kako joj
prilazi. Na licu mulatkinje se video nekakav nejasan, neodređen izraz straha. Bila je siva od
užasa.
– Šta je, Saro? – zapita Lili. – Šta se desilo, ako boga znaš?
Žena je drhtala. – Zakuvava se neka nevolja, gospođice Lili – reče ona. – Park je pun
ljudi. Dolaze kroz kapiju, i svuda ih ima. – Žena opet zastade, pa dodade. – Heneri ih posmatra.
On me je poslao da pitam treba li da pozove policiju?
Lili ustade i privuče do grla svoj crno-srebrni kimono.
– Ko su ti ljudi?
– Ne znam, gospođice Lili. Heneri misli da su možda štrajkaši. On je pozadi ugasio
svetio, pa može da ih posmatra, a da oni njega ne vide.
Lili je za trenutak ćutala zamišljeno. Zatim reče: – Ugasi ovde svetio, Sara. Idem ja da
vidim.
I ona izađe, ostavivši preplašenu služavku da pogasi lampe, i malo docnije, pipajući kroz
mrak predvorja na putu ka odeljenjima za poslugu, najednom se spotače o preplašenog Henerija
koji je klečao pored prozora, posmatrajući šta se napolju dešava.
– To je Lili, Heneri – reče ona. – Ne boj se.
Prozor se na zidu predvorja video kao plavi pravougaonik. Noć je bila vedra ali mračna,
mada je sjajno hladno nebo bilo čitavo zasuto svetlucavim zvezdama. Napolju, u parku, između
stabala osušenog drveća, kretalo se dvadesetak prilika koje su se crnele na plavo-sivom snegu.
Nekoliko njih je nosilo fenjere raznih oblika. Bilo je među njima i žena, sa šalovima preko glave
i u kratkim teškim suknjama koje su mele po površini dubokog snega. Iza njih su reflektori iz
fabričkog dvorišta uzbuđeno sekli zracima plavi svod, prelazeći ga čas naniže i naviše, a čas
popreko, i lupali svetlošću po dimnjacima i topionicama, sekući ih napola kao noževima.
U predvorju je uzbuđeno Henerijevo disanje sada već bilo čujno. Bilo je jasno da je nešto
u tom prizoru – u crnim pokretljivim prilikama – budilo sav crnčev praznoverni užas.
Napolju se broj ljudi povećavao. Sada su se, izgleda, skupljali na jednom mestu nedaleko
od napuštenih štenara. Fenjeri su se kretali između drveća kao bludeće svetlosti nad močvarama.
– Nije to ništa, Heneri – reče Lili. – Nije to ništa. Policija bi sve samo još pogoršala.
Sigurno im je gospođa Irena rekla da se sastanu ovde u parku. Policija im nigde nije dozvolila da
se sastanu. Ovo im je poslednje pribežište.
– Može biti – promumla Heneri sa sumnjom. – Može biti.
Prilika mulatkinje se pojavi, šuškajući koracima duž hodnika.
– Najbolje će biti – reče Lili blago, – da odete u krevet i ne mislite o tome. Ništa se neće
desiti. Samo se nemojte mešati. Zaboravite na to. I ja idem u svoju sobu. Možete samo pogledati
da li su sva vrata zaključana.
I ona ode; a crnac i crnkinja ostadoše čučeći na podu hodnika i zureći kao omamljeni u
prizor u ogolelom parku.
Lili, gore u svojoj sobi, privuče staklenim vratima ehaise longue, i skloni u stranu zavesu.
Staklo se pružalo sve do poda, te joj je bilo moguće tla ležeći u stolici posmatra sve što se
dešavalo u parku. U sobi je vladao mrak, i dok se spuštala u stolicu i svoje dugačke noge
pokrivala svilenim šalom da se zaštiti od zime koja se svuda uvlačila – časovnik donet iz
Francuske izbi deset puta kao da je teši.
Napolju je čudna predstava rasla i veličinom i živošću. Ponekad bi mlaz svetla iz
reflektora, prignuvši se zemlji u svom kruženju, sevnuo kroz park, i za trenutak osvetlio stotine
mrkih lica i isto toliko prilika uvijenih u debele kapute, u komade stare ćebadi, u krpe – u sve što
je moglo da zaštiti od oštre hladnoće. Nad svakom prilikom je lebdeo oblačak smrznute pare od
disanja, kao da se duša vinula nad telo. Bilo je u toj gomili i crnaca – sigurno onih koje je videla
kako rade u zagušljivim isparenjima onih kaca sa kiselinom.
Ali se ni u jednoj od tih prilika nije osećala individualnost. Sve su ličile na automate, sve
bile sastavni deo jedne jedine gomile. Nijedna nije pokazivala posebnu ličnost. Sve se to slivalo
u zbrkano mnoštvo, puno gneva koji je pretio nasiljem. Onaj Henerijev užas nije bio sasvim
neshvatljiv. Ljudi su se neprestano nemirno kretali između drveća i opustelih leja. A u nišama od
uvele žive ograde slabo su se nazirali kipovi Sidnoske Venere i Apolona Belvederskog.
Dok je Lili sve to posmatrala, u njenim tamnim očima se polako i postojano razgarao
neki sjaj. Gledala je kao opčinjena. Počela je da diše ubrzano, kao da joj je u krv ušlo ono staro
uzbuđenje, protiv kojeg je bila tako nemoćna. Njena meka, bela ruka kojom je držala naslon
stolice, malo zadrhta.
 Sve one pokretljive prilike polako se prikupiše u crnu gomilu nedaleko od štenare. Negde
u sredini se pojavi svetlost koja je zatim polako rasla, sve dok se nad tamnim glavama gomile ne
pojaviše crveni jezici plamenova. Naložili su veliku vatru da se ugreju, a neko je uz nju postavio
bure sa koga će se govoriti. Ona pri svetlosti plamenova vide da je prvi govornik neki
čovečuljak, mršav i žilav kao bradati kepec, koji je mnogo poigravao i mahao rukama i nogama.
Govorio je eksplozivno. Videlo se da deluje na gomilu, ali je usled huke plamena i kroz debelo
staklo prozora bilo nemoguće čuti šta govori. Gomila se uznemirila i počela da maše fenjerima,
te je vika ponekad slabo prodirala u mračnu sobu.
Najzad čovečuljak završi, pa ga dvadesetak ruku spusti na zemlju. Zatim nabaciše na
vatru još drveta, te crveni plamenovi ljutito poteraše uvis oblak varnica između grana drveća. A
trenutak docnije na bure se pope novi govornik. Bio je to ogroman čovek, pravi džin, koji se
dizao visoko nad gomilom. Kada se on pojavi, štrajkaši divlje zagalamiše. Lili je, na svom
uzvišenju, morala osetiti nešto poznato u njegovim iznenadnim, rečitim pokretima, u nemarnoj
silovitoj skladnosti s kojom je kretao telo dok je govorio, onoj istoj skladnosti koju je videla
jedno popodne u velikoj fabričkoj hali ispod brda. Na vatru nabaciše još drveta. Plamenovi
sunuše uvis, i pri njihovoj divljoj svetlosti više nije moglo biti sumnje. To je Krilenko,
grozničavo, iz sve snage, podsticao na pobunu tmurnu preteču gomilu.
50
Lili se u toploj sobi polako podiže i, pipajući, nađe put do malog odeljenja za garderobu,
gde skide sa čiviluka staru bundu od sila sa rukavima tesnim oko podlaktica. Prebacivši bundu
preko ramena, ona se vrati prozoru, pa oprezno otvori staklena vrata i izađe na snegom pokriven
krov one verande ukrašene ferforžeom. Sneg je bio dubok, te su noge u srebrenim papučicama
tonule u njega do članaka. Ali to Lili nije primećivala. Ona se kao začarana priljubi uz cigle koje
su je štitile od vetra, i ostade tako slušajući.
Krilenko je govorio nekim stranim jezikom koji je mogao biti ruski ili poljski. Govorio je
jasnim, snažnim glasom koji se dizao i spuštao iskreno ustalasan moćnim uzbuđenjem. Bilo je
nemoguće razumeti šta govori, ali je dejstvo bilo ogromno. Taj čovek je bio rođen da vodi narod.
U tom trenutku je tu gomilu mogao povesti kuda je hteo.
Zatim poče da govori italijanski.. . prilično zamuckujući, i s izrazom očajnog naprezanja.
Ovo je Lili delimično razumela. Pozivao ih je da ne popuste, da se bore do kraja. Pobeda je,
govorio je, nadohvat.. .
Vazduhom se najednom kroz puckaranje vatre i glas govornika, prolomi pucanj puške.
Zatim brzo jedan za drugim odjeknuše još dva pucnja, a zatim još mnogi, te vazduh sav ožive i
zatreperi od puščane paljbe. Iz gomile se izvi jedan usamljeni krik, pa se zatim prvo čuše dva-tri
jauka, a onda zbrkani, neljudski uzvici čitave gomile iznenada obuzete panikom. Govornik
iščeze sa bureta u uzmuvanu i preplašenu gomilu. Fenjeri poletoše na zemlju i prsnuše pod
nogama. Dva-tri eksplodiraše uz crveni plamen. Mali park sav ožive od prilika koje su bežale,
žena sa šalovima i ljudi u ritama. A na plavosivom snegu nedaleko od štenare, ostala je prostrta
nečija crna prilika, dok se druga slabo micala pored one senice gde je nekada cvetala glicinija.
Naslonjena na osušene puzavice, Lili je shvatila šta se dogodilo. Fabrički čuvari su, dobro
sklonjeni iza svoje barikade, otvorili vatru na bespomoćnu gomilu. Irenin dobronamerni plan je
ispao prava klopka.
Nešto pljusnu oštro po ciglama nad njenom glavom i u kosu joj poleteše komadići
maltera. Ona se kroz visoka vrata brzo povuče u sobu, pa zastade.
Mali park je sada bio prazan, tako prazan da se, da nije bilo žeravice u snegu i one crne
prilike koja je ležala nedaleko odatle, moglo pomisliti da tu nije nikad bilo ni gomile, ni vatre, ni
uzvika punih groze. Lili je i dalje stajala u sobi do prozora kao da nije bila u stanju da se
pokrene. Izgledalo je da ju je žeravica koja se gasila prosto opčinjavala – žeravica koja se gasila,
i ona nepomična prilika u snegu.
Uto iz štenara koje su mu poslužile kao zaklon, izbaulja neki čovek, pa oprezno otpuza
do one prilike u snegu, gde zastade za trenutak, tražeći pod izdrpanim kaputom znake života,
mada je tako, izložen pogledima čuvara, stavljao život na kocku. Odjeknu još jedan pucanj, a
zatim još jedan, i čovek, još uvek pognut, potrča da se skloni u kuću. Dolazio je sve bliže, i
najzad je, pošto je prešao i kolski put, postao određena ličnost – Krilenko.
On trenutak docnije iščeze pod krovom verande, i Lili opet leže u ehaise longue. Još je
drhtala, možda od hladnoće.
Napolju je opet zavladala strašna tišina. Reflektori su s novom živošću pretraživali nebo.
A u kući je bilo tiho kao u groblju. Čulo se samo ono slabo, neujednačeno, neuhvatljivo
pucketanje koje se po starim kućama čuje u ponoć. Onaj sat donesen iz Francuske izbi jedanaest,
i u isto vreme kroz otvorena vrata dopre u Lilinu sobu neki novi šum, sasvim različit od onog
tihog avetinjskog pucketanja. Bilo je to jedva čujno škljocanje, kao da neko pokušava da otključa
bravu.
51
Lili se uspravi u stolici osluškujući. Šum se ponovi, a zatim se ču kako se vrata polako i
oprezno otvaraju. Lili ustade i priđe toaletnom stoliću, pa povuče za zvonce. Povuče jednom, pa
zatim još jednom, i još jednom. Ne dođe nikakav odgovor. Posluga je ili spavala, ili bila toliko
preplašena da nije smela da se javi. Ona još jednom povuče za zvono, i kad u odgovor dobi samo
tišinu, dohvati sa stolića džepnu lampu, a iz fioke svog izrezbarenog pisaćeg stola mali revolver
sa drškom od sedefa, koji je nekada pripadao njenoj majci. Zatim polako izađe u predvorje, pa
se, pošto stiže do vrha stepenica, naže preko ograde, i upravi naniže mlaz svetlosti.
Svetlost obasja čitavo predvorje i u njemu dobro poznati izrezbareni sanduk, stolicu sa
uspravnim naslonom, kristalni luster, ogledalo. Sve je bilo kao uvek, sem što je na sanduku,
pognute glave i naslonjen na ruke u stavu punom očajanja, sedeo Krilenko, gologlav, iscepanog
kaputa, dok mu je mlaz krvi curio niz lice.
Bio je, izgleda, vrlo slab i ošamućen, jer je u tom položaju dugo sedeo, ne osećajući čak
ni mlaz svetlosti koji je sasvim iznenada obasjao predvorje. Kad se najzad pomače, on se
iznemoglo zavali na zid i reče tiho: – Poslužio sam se ključem, gospođice Irena.
Na te reci Lili strča niza stepenice kako nikad nije za svih godina provedenih u staroj
kući. Prosto je prhnula preko politiranog drveta i stvorila se uz njega. Ona se naže nad njega, pa
mu dotače rame.
– Ja nisam Irena... Ja sam Lili – reče ona. – Lili... Irenina sestra.
Krilenko obrisa jednom rukom krv s očiju.
– Znači da me ne poznajete – reče on slabim glasom. – Ja sam lopov ... provalnik.
Lili spusti svoj mali revolver do njega na sanduk. – Poznajem vas – reče ona. – Viđala
sam vas ... vi ste Krilenko. – Ona podvuče jednu ruku pod njegovu. – Hodite sa mnom. – reče
ona – ovo nije mesto za vas. Imamo u salonu divan. Hajde da tamo legnete. Doneću malo viskija.
Čovek sav malaksao uspe nekako da stane na noge, pa se, naslanjajući se na nju, uputi u
salon za malim krugom bele svetlosti iz Liline džepne lampe, koji je klizio preko uglačanog
poda. Lili je bila visoka, ali ju je Krilenko daleko nadvisio svojim džinovskim rastom.
Ona ga udobno smesti, i podmetnu brokatne jastuke pod raskrvavljenu glavu, ne vodeći
računa da li će ih uprljati. Zatim pođe iz sobe, i dok je izlazila, ču bolni uzdah nalik na plač
poraženog deteta.
 Lili se malo zatim vrati noseći beli lavor pun vode, platnene jastučnice i malu srebrenu
plošku. On se na to podiže i sede.
Od onog popodneva, kad ju je Vili Hcrison poslednji put zaprosio, igrajući se kopčom od
rubina na svom lancu za sat, ona ga nije nijednom videla. Bio se dosta izmenio. Izgledao je
stariji. Sve što je proživeo, ostavilo je traga na finim crtama oko očiju i usta, a ranije još sirova
masivna glava dobila je neku izrađenost i dostojanstvenost. Dok su mu crte lica ranije bile
nekako neodređene, sada su odavale čvrstinu i odlučnost, naročito lepa usta, snažan nos i visoko,
snažno čelo.
Lili ga je pažljivo posmatrala, cepajući jastučnice na duge kaiševe platna.
Talasava plava kosa prianjala je uz vlažno čelo onde gde nije bila ulepljena krvlju. Na
mestima gde je kaput bio pocepan, a košulja pod njim razderana sve do okovratnika, videli su se
snažni mišići ruke i ramena. Koža mu je, kao plavom čoveku, bila bela kao Lilina meka put, i
čitavo mu je telo odavalo neku silovitost, kao da strasno želi da provali kroz tu oveštalu, prljavu
odeću.
On najednom diže glavu i pogleda oko sebe. Lice mu ponovo dobi malo boje.
– Kapci – reče on – jesu li zatvoreni?
– Jesu – reče Lili. – Ovde ste van opasnosti.
Ona je zbacila onu staru bundu od sila i sela pored njega u crno-srebrnom kimonu, lepa,
primamljiva, sva besprekorna, sem što su joj srebrne papuče bile mokre od raskravljenog snega.
Kimono se bio otvorio pod bradom i otkrio meko, belo grlo. Krilenko ju je zbunjeno posmatrao.
Ponašao se kao da se plaši nje na neki novi, neodređeni način.
– Ušao sam pomoću ključa, – reče on – koji mi je dala gospođica Irena. Rekla mi je da se
njime poslužim ako mi ikad zatreba da se sakrijem. – On poćuta za trenutak i po drugi put
povuče iz ploške. – Ovde mi, znate, ne preti opasnost, zato što im neće pasti na pamet da me
ovde traže. Neće me tražiti u bogataškoj kući. Neće pomisliti da me mogu naći u kući jedne
Amerikanke i bogate gospođe.
On joj pogleda pravo u oči.
– Pretpostavljam – reče on, – da ste i vi na našoj strani.
Lili ne odgovori za trenutak, zamačući u lavor komadić platna. Najzad reče: – Do danas
nisam o tome uopšte razmišljala. Mislim da to nije važno. Glavno je da se vi mene ne morate
bojati. Volim više da imam ovde vas nego policiju.
– Ako me sada uhvate – nastavi on slabim glasom, – obesiće me. Ne bi imali milosti ni
sudi ja Vajsman ni ostali. Obesila bi me svaka potrola iz Varoši, jer u parku, znate, ima mrtvih...
žrtava s obe strane. Onaj čovek do vatre ... poginuo je. Zastao sam da se uverim. Ja lično nisam
nikog ubio, ali to ne menja stvar. Oni traže mene. U stvari, samo su čekali na ovakav slučaj.
Govorio je engleski sa čudnovato malo stranog akcenta, jer je Irena kao učitelj davala sve
od sebe. Govorio je, naravno, svesno slažući reći i vrlo pažljivo, ali bez ozbiljnijih grešaka. Nije
se ponašao ni stidljivo ni ponizno, već kao čovek koji nije navikao na žensko društvo, i koji
nikada nije razgovarao sa kakvom velikom damom; jer se za Irenu nije moglo s pravom reći ni
da je žena ni da je dama. Ona je pre bila otelotvorenje jedne ideje.
– Ovde vam se neće ništa desiti – reče Lili – na to se možete osloniti. Ja ću se za to
brinuti. Ja ne volim ni policiju, ni Herisonove, ni sudiju Vajsmana ... Ne volim nikog od njih. –
Ona primače bliže svoju stolicu. – A sad ležite da vam operem glavu.
On leže, ali se odmah zatim opet diže. – Moju glavu! – usprotivi se on. – Sva je krvava ...
sve će uprljati. – On podiže jedan od jastuka. – Evo vidite, već sam uprljao. Već su krvavi.
Lili se ljupko osmehnu neprimetnim, skrivenim osmehom. Ponašala se kao da gosti
kakvu krupnu ličnost, kakvog ambasadora ili bankara, kao da joj je jedino važno da mu stvori
udobnost.
– Svejedno – reče ona. – Za nekoliko dana neće ovde biti nikoga ko bi mogao da se služi
tim jastucima. Ponekad takve stvari nisu važne. Ležite samo – naredi ona. – Treba poznati te
trenutke kada nastupe. I to spada u mudrost življenja.
Krilenko negodujući opruzi polako poleđuške svoje veliko telo, i ona se naže nad njega,
pošto prvo s prstiju poskida prstenje, i stavi ga kao svetlucavu gomilu na lakirani sto. On s
uzdahom zatvori oči, i ona mu poče vrlo blago prati krv s kose i sa obraza. Njeni su meki, beli
prsti prelazili prvo preko mrkog lica, a zatim i tamo gde se počinjalo beliti grlo, i preko glatkih,
tvrdih mišića njegovog ramena, te se najzad u njenom dodirivanju oseti više ženske nežnosti
nego brižljivosti bolničarke.
– Rana nije ozbiljna – reče ona tiho. – Zrno je samo okrznulo kožu.
Ona dohvati zavoje od platna, pa ih stade istim onim blagim, nežnim prstima obavijati
oko glave. I opet primeti da je on još uvek radoznalo i zbunjeno posmatra. Pošto mu previ ranu
na glavi, ona opra i duboku posekotinu na ramenu, pa i nju pažljivo previ.
Najzad, on ponovo sede, pa se iznenada promeni. Plave oči mu potamneše, gotovo se
smračiše.
– Vi ste dobra bolničarka – reče on i ponovo povuče iz srebrene ploške.
Lili se kretala oko njega, sklanjajući krvavo rublje i lavor sa porumenelom vodom. Meka
svetlost lampe padala je po srebru njenog kimona i ocrtavala ga odsjajima koji su se kretali pri
njenom kretanju. I za sve vreme Krilenko ju je posmatrao sa čudnim izrazom strahopoštovanja,
kao da nikad pre toga nije video ženu.
– Čudno – reče ona najednom – da smo se tako sreli. Vi me do sada niste čak ni videli.
Krilenko se pomače i nespretno pređe snažnom rukom preko nadlanice druge. – Video
sam ja vas . . . dvaput... ne ... tri puta. Jednom kada ste došli u tvornicu, jednom na ulici, u
kočijama, i jednom, – on pogleda u nju – jednom u ovoj sobi, baš ovde. Bili ste tada s našim
gazdom ... igrali ste s njim.
Lili se tiho nasmeja. Mora da se setila one bestidne haljine boje šartreza. – Više nikad
neću igrati s njim. Sumnjam da ću ga ikad i videti.
Krilenko je pogleda ispitivački. – Ali on je bogat. Zar se bogate žene ne udaju za bogate
ljude? – i on završi rečenicu nekim zbunjenim upitnim glasom.
– Da – odgovori Lili. – Ali baš zato što sam bogata neću da se udam za njega. – Mora da
je pomislila kolika provalija deli njen svet od Krilenkovog. On još nije shvatio.
– To nije razlog – nastavi ona – da se ja udam za njega ... za onakvog čovečuljka.
Ona sede i privuče svoju stolicu sasvim do sofe od ružinog drveta, smejući se. Njoj se sav
taj događaj činio bizaran, smešan... čak i nestvaran. Pa ipak je drhtala kao da joj je hladno, a u
smehu joj se slabo naslućivala neka histeričnost. Ona se naže napred, pa mu stade blago milovati
glavu koja ga je bolela.
Posle dugog, neprijatnog ćutanja ona reče: – Irena treba da dođe svakog časa.
– Da – složi se Krilenko uz neki neodređeni glas. U njemu je nesumnjivo bilo sirovosti.
Bio je neotesan, i nezgrapan, ali je ipak u njegovom ponašanju bilo neke siline, neke moći koja je
poticala još odnekud iz mutnih davnina, kada nije bilo salona i knjiga o bontonu. Očigledno je
umeo da gospodari sobom. Nije se pred tom damom ponašao ponizno kao sudija Vajsman i drugi
koji su po položaju bili ispod nje. Ponašao se prema njoj, na kraju krajeva, kao prema ravnoj
sebi, čak s nešto oholosti i prezrenja prema njenom bogatstvu.
– Gospođica Irena je plemenita žena – primeti on. – Ona, razumete li, daje život za onaj
moj narod. Znate li gde je sada? – On se uzbudi i podiže glas. – Stara se o ranjenicima. Ranjena
je i jedna žena. Video sam je ... metak joj je probio ruku ... A, gospođica Irena je divan čovek.
Ona, znate, može da ide po Utrinama kada god hoće. Niko je neće dirnuti.
U čitavom tom govoru osećao se prizvuk obožavanja. On je u suštini bio neobično
prostosrdačan.
– Ona mnogo radi – reče Lili. – Mnogo radi. I ne brine se ni za šta drugo. – Njen ručni sat
je pokazivao ponoć. – Znači zato je zadocnila – dodade ona.
– Imaće ona noćas mnogo posla – reče Krilenko. On je neprestano ispod oka posmatrao
Lili, a naročito lepu oblinu razgolićenog, belog grla.
Opet nastupi nezgodno ćutanje. – Vi i ne znate koliko ona čini – reče on zatim. – Vi ne
znate kako se živi na Utrinama. Vi sedite ovde u toploj sobi... u svili, u jastucima, uz dobru
hranu. Vi i ne znate, – reče on gorko. – Vi i ne znate!
Njihov je razgovor sve do tada bio nepovezan, iskidan, nespretan, kao da su ih samo
okolnosti naterale da o nečem govore. Sada se prvi put u Ukrajinčevom glasu oseti neka vatra.
Lili je ćutala i gledala ga svojim krupnim, plavim očima. Još uvek je drhtala.
– Možda mislite da ja volim da radim dvananest sati dnevno u onoj dvorani gde ste me
videli. Možda mislite da mi ne bi bilo prijatno da imam vremena za čitanje i razmišljanje. –
Krilenko se polako sve više raspaljivao. – Vi i ne znate... Vi i ne znate ... I najzad su otvorili
paljbu na nas kao na stoku. – On se naže napred i upre u Lili snažan prst. – Došao sam ovamo iz
Rusije. Došao sam ovamo zato što se u Rusiji nije moglo živeti... Moj otac ... Streljali su ga
kozaci. Došao sam ovamo zato što su mi govorili da vi u Americi živite dobro i slobodno. A šta
su mi dali? Naterali su me da u onoj visokoj hali radim dvanaest sati dnevno. Strpali su me u
prljavu kućerinu. Rekli mi da žalbe nisu dopuštene. Imaš da nam se pokoravaš. Više ti nećemo
platiti. Nećemo ti dozvoliti da živiš kao čovek. Vi, doseljenička stoko! Vi šljam! Ko vas ovamo
zvao? Ali nas baš oni zvali. Oni u Rusiju poslali ljude da nam pričaju čuda o Americi, pa ćemo
doći zato što fabrikama potrebni ljudi. . . ljudi za hranu topionicama, kao ugalj ... da drugim
ljudima prave pare. – On gorko uzdahnu i zagnjuri lice u šake. – A sada pucaju na nas kao kozaci
na mog oca u Rusiji... Ja došao pun nade i želje za mirom ... a ovde mene streljaju – kao mog oca
u Rusiji!
On je od uzbuđenja prestao da govori onim besprekornim engleskim jezikom koji je
naučio od Irene. Plave oči su mu sevale, a lice opet prebledelo.
– Ne ... Neka me uhvate ... Neka me obese ... Neka! Ja odavde ne idem ... Rusija ili
Amerika – svejedno .. . Važno čovečanstvo! ... Hrišćani... Pfuj! – On iznenada pijunu na uglačani
pod. Zatim se opet zavali na jastuke, slab gotovo do nesvesti. Zavoj mu se na glavi smače na
jedno oko.
Lili se brzo naže nad njega, pa mu među usne nali nešto viskija i popravi zavoj. Zatim mu
opet nežno, kao da miluje, poče svojom lakom belom rukom, koja je drhtala i protiv njene volje,
trljati zglavkove na rukama i čelo. Njene tamne oči se zažariše čudnim sjajem.
On na to uzdahnu i pogleda naviše u nju. – Izvinite – reče on. – Žao mi je što
uznemirujem takvu damu. Da je bar gospođica Irena. – On iznenada zatvori oči. – Ogladneo
sam, znate. Nismo na Utrinama imali čak ni dovoljno hrane. – Zatim joj dohvati ruku i stisnu
naivno zahvalno. – Žao mi je, znate ... – promrmlja on blago.
Ona se ne pokrete. I dalje je sedela pored njega i milovala mu glavu. – Znam . . .
razumem ... Treba da mirno ležite. Budite mirni – reče ona blago.
Pošto su dugo ostali u istom položaju, Krilenko otvori oči i zbunjeno pogleda naviše u
nju. – Vi niste isto što i gospođica Irena – reče on tihim glasom. – Vi ste nešto drugo... nešto
sasvim drugo.
Ona na to ne odgovori. Kretanje njene ruke blago prestade. Obavi ih nekakvo jezero
tišine. Vi niste isto što i gospođica Irena.
52
Prolazili su minuti. A zatim se iznenada podiže neka velika galama i odjeknu nečije
ljutito lupanje u velika spoljna vrata i drmusanje njihovim krilima. Krilenko se podiže u sedeći
položaj, pobledeo i nem. Nijedno se ne pokrenu. Lupanje se nastavi, izmešano sa uzvicima.
– To je policija? – reče Lili i ustade. – Pođite sa mnom. Ponesite taj lavor ... i zavoje!
Krilenko je bespomoćno stajao, a Lili je sve dovodila u red, nadahnuta nekom
vidovitošću koju je, izgleda, najednom stekla još u trenutku kada je počelo lupanje. Ona okrete
brokatne jastuke tako da se nije mogla videti okrvavljena strana, pa skupi zavoje, i povede svog
gosta kroz predvorje u hodnik, gde su jedan sat ranije Heneri i mulatkinja čučali opčinjeni
užasom. Ona najzad uđe u veliku ostavu punu visoko naslaganih sanduka. Tu ga odvede do
jednog velikog sanduka u uglu, pa zastade.
– Ovde ću vas sakriti – reče ona. – Neće vas nikad naći. Pun je knjiga. – I oni zajedno
užurbanim rukama isprazniše sanduk, pa se Krilenko pope unutra, i čučnu. Zatim ga Lili zatrpa
knjigama koje je bacala u sanduk sve po tri četiri odjednom. Najzad se sav našao pod gomilom
žuto ukoričenih romana ... romana Pola Margarita, Marsela Prevoa, Pola Buržea. Polete Vili –
romana sa kojih je Đulija Šein bila „skinula kajmak" i bacila ih, i koji su njenoj prezbiterijanskoj
duši dosadili neprestanim pričanjem o l'amour.
Dok je Lili trčala kroz hodnik, lupanje u vrata postajalo je sve bučnije, izmešano sa
uzvicima: „Hej vi tamo!" ili „Otvarajte", što je uzvikivao nekakav osoran glas. Ona trčeći
privuče kimono visoko do grla, a prolazeći pored onog izrezbarenog sanduka, dohvati pištolj sa
drškom od sedefa. Zatim brzo okrete ključ u bravi i otvori vrata, pa stade na prag s pištoljem u
jednoj ruci i žuto ukoričenim „Les Anges gardiens" u drugoj.
Pred vratima, u snegom pokrivenoj verandi stajalo je desetak ljudi u uniformama stražara.
Kad se na pragu pojavi lepa žena, oni za trenutak zbunjeno zanemeše.
– Šta želite? – zapita ona.
Jedan od ljudi, neka ljudeskara grubih čeljusti, istupi napred. – Želimo da pretražimo
kuću. Tražimo jednog čoveka.
– Kakvog čoveka? – zapita Lili.
– Svejedno kakvog, – odgovori ljudeskara osorno. – Vi ga ne poznajete. On s vama nema
veze. Zove se Krilenko.
– Nema u kući nikog osim mene i posluge – njen glas malo zadrhta pred onom pretečom
grupom na verandi.
– U redu – reče čovek – mi ćemo se sami uveriti. Videli smo da je ušao ovamo.
On se poče polako, porebarke primicati otvorenim vratima, i kako je prilazio, tako se onaj
pištolj sa drškom od sedefa polako, preteći dizao prema njemu, istom brzinom kojom se on
bezobrazno približavao.
– Ne možete ući – izgovori Lili polako i čvrsto. Pištolj je sada bio upravo na visini
uljezovog srca. – Već sam vam kazala da ovde nema nikog. Mogli biste, mislim, poverovati na
reč jedne dame. Bila sam ovde ćelo veče, pa bih znala ... – Ona kratkim, brzim pokretom podiže
žuto-ukoričeni roman. – Čitala sam. Nema ovde nikog osim mene.
Čovek stade gunđati. – Sve je to lepo, ali mi želimo da se uverimo sami. – Nastade
mučno ćutanje. – Pregledaćemo sami – dodade on odlučno.
Kad Lili ponovo progovori, u njenom glasu se oseti neki novi, odlučni ton, neki znak
ćudljivog besa, ženske tvrdoglavosti, što uljezu, izgleda, zadade strah.
– Ne, nećete – reče ona. – Kuća je moja. Nemate prava da ulazite u nju. Nemate
odobrenja. Ovo je moje vlasništvo. Ne možete ovamo ući. – A zatim, kao da se naknadno setila,
dodade: – Nije čak ni moja sestra u kući. Toga Krilenka ne poznajem. Nisam ga nikad videla.
Ovo je čoveka, izgleda, sasvim zbunilo. Da je ta žena na pragu pripadala nekom radniku,
da je bila kakva prosta Italijanka ili Slovakinja, on bi je, nesumjivo, odgurnuo u stranu, ubio ako
bi bilo potrebno, izgazio nogama, kao što su njegovi drugovi na smrt izgazili staru Poljkinju u
Ulici Helsted, tamo na početku kolskog puta. Ali je ta žena na pragu bila dama. Nije bila sirota
doseljenica. Bila je više Amerikanka nego on. Iza nje je u tami nejasno svetlucalo srebreno
ogledalo i luster od iskričavog kristala. Njeno je divno telo bilo obučeno u crnu i srebrenu
haljinu. Na njenim prstima je svetlucalo prstenje. Sve je to odavalo bogatstvo, a bogatstvo je
značilo moć. A čovek je, na kraju krajeva, imao dušu jednog policajca, dušu sklonu u isto vreme
i nasilju i poniznosti. Za njega su ti simboli mogli značiti propast. A pored svega, ta žena je
pokazivala histeričnu tvrdoglavost i čudnu neustrašivost... toliku neustrašivost da je već samo to
bilo sumnjivo. I on je ne gurnu u stranu i ne ubi.
– Sve vam je uzalud – reče ona. – Ako se vratite s dozvolom, u redu. U tom slučaju ne
mogu ništa. A zasad je ovo moja kuća.
Čovek se okrete i poče tiho da se savetuje s drugovima. Izgledao je tupav i zbunjen, i dok
je tako razgovarao, vrata se najednom zatvoriše i zaključaše, te on tako ostade napolju, bez
mogućnosti da dalje rešava kako da postupi. Grupa je još neko vreme ljutito većala, pa zatim ode
niz kolski put poražena.
Tako se Lili stavila na stranu štrajkaša... protiv Varoši, protiv tvornice. Sada je stajala
zajedno sa ostalom porodicom – sa Irenom, sa mrtvom Đulijom Šein i sa Heti Toliver i njenim
divljim kišobranom.
53
Ona je iznutra prisluškivala, sve dok se škripanje cokula po snegu sasvim ne izgubi. A
onda pođe kroz predvorje ka hodniku. Išla je nesigurno, i s vremena na vreme se naslanjala na
zid da ne padne. Pred njenim stopalima u papučama kretalo se polje svetlosti iz džepne lampe,
sjajni pokretni krug koji kao da je proždirao i razarao onaj deo poda koji je prelazio na putu ka
ostavi. Ona malaksalo otvori vrata, i stupi unutra.
– Sada je sve u redu. Otpravila sam ih. Knjige se u velikom sanduku podigoše, pa iz njih
izroni Krilenko, bled i potresen. On se pope uz stranu sanduka pa iskoči napolje, ali u trenutku
kada mu noga dotače tlo, Lili slabo kriknu i posrte, tako da je on iznenada uhvati u naručje.
Džepna lampa pade na pod. Staklo pršte uz slabi prasak, i soba se ispuni gustom, mekom
pomrčinom.
Ona ne pade u nesvest. Oporavila se već trenutak docnije i uspela da stane na noge, ali se
od Krilenka nije odmakla. Stajala je uz njega i čekala. Njegove moćne ruke se polako sklopiše
oko nje nekako kao što bi učinio čovek koji se polako budi iz dubokog sna.
– Sad je sve u redu – šapnu ona malaksalo. – Spasla sam vas.
On odgovori samo nekim slabim mrmljanjem. Poče joj blago milovati kosu svojom
krupnom, ogrubelom rukom, i pokuša da smiri snažnu drhtavicu koja ju je ponovo spopala. Kuća
je opet sva bila tiha, sem onog slabog, avetinjskog škripanja.
Možda ga je obuzelo neko nesavladljivo osećanje strahopoštovanja kakvo do tada nije
nikada osetio ... strahopoštovanja prema nekoj neznanoj i strašnoj sili prema kojoj je nemoćan
kao malo dete. Možda je bilo tačno ono Irenino mišljenje da još nije poznao ženu, da je bio čist
kao svetitelj. Da toga nije bilo, ko zna šta bi se u tom trenutku desilo. Stajao je, stezao Lili uza
se, i s čudnom blagošću punom strahopoštovanja, ljubio njeno razgolićeno belo grlo.
Zatim najednom shvati da ona jeca ... Lili koja nikad nije zaplakala. Očajno je jecala kao
da je najednom shvatila tragediju čitavog svog života, kao da se našla u nekoj ogromnoj goloj
ravnici, pa vidi oko sebe samo pustoš.
Krilenkove ruke postadoše neizmerno nežne. On obrazom očeša njeno čelo kao da miluje
i teši. A zatim je podiže onako lako i nežno kao onog ranjenog štrajkaša na naređenje gospođe
Toliver, pa je ponese iz sobe kroz mračni hodnik. Ona je mirno ležala i neprestano jecala s puno
bola.
On je tako odnese u dugački salon i položi na divan, među brokatne jastuke, uplakanu,
očiju sjajnih od suza, i ćilibarske kose rasute oko glave. Za trenutak nespretno postoja uz nju,
nem i nesređen, savladan nekim novim, dubokim uzbuđenjem. Vatra od uglja se ugasila. U
kaminu nije bilo ničega do pepela. On ćutke kleče do sofe i svoju plavu glavu položi na Liline
grudi. Niko od njih ne reče ni reci, ali Lilina ruka poče opet blago, milujući, prelaziti preko
njegovih umornih očiju.
Minuti su brzo promicali jedan za drugim kao da je svaki od njih kap nekog bistrog,
nepresušnog vrela, i kao da ni samo vreme ne znači ništa, a večnost još manje.
Oboje su toliko bili opijeni tim zanosom da ih nije trgao čak ni šum ključa koji se
okrenuo daleko odatle, u nezgrapnoj ključaonici, čak ni laki korak kroz predvorje. Bili su gluvi
za sve oko sebe, te se ne prenuše ni kad preko praga stupi u sobu Irena u iznošenom sivom
kostimu i crnom oveštalom šeširu. Kad ih ugleda, ona zastade drhteći, iznurenog, bledog
umornog lica, sva nalik na sablast. I tek kada tiho, iskidano kriknu, Lili i Krilenko opaziše da ih
ona posmatra. Krilenko i dalje ostade na kolenima, a ispravi samo trup da je pogleda. A Lili
samo malo okrete glavu, blago, nemarno, gotovo ravnodušno.
Irena postade strašna. Oči joj sevnuše besnilom. A kad progovori, glas joj je bio pun neke
luđačke, neljudske mržnje.
– Tako dakle, i to se desilo! – Iznošeni šešir joj ispade iz ruke, a prsti joj se prepletoše u
nekom pokretu kao da nekoga davi. – To sam mogla i očekivati... mogla sam to unapred znati... –
I njen glas se pretvori u prigušeni vrisak ... – Ti si prava ulična drolja! Ti si zauvek prokleta! Ja
sam molila... Molila sam, ali te ni sam bog nije mogao spasti... A i šta ćeš mu ti... propalica ...
bludnica! Palo ti na pamet da razaraš ono u što sam ja čitav život uložila! – Ona poče očajno
jecati. – .... za jednu noć ono što sam ja godinama stvarala.
Krilenko ustade polako, ćutke. Gledao je Irenu s izrazom nedoumice, kao da se našao u
nekom strašnom snu. Lili se ćutke okrete zidu i zagnjuri lice u jastuk. Na njih se iznebuha
stuštila nekakva furija.
Irena nastavi da viče. – Oduvek ja znam ... Znam još od početka ... Znala sam za ono s
guvernerom ... Videla sam kako ulazi u tvoju sobu ... Bog zna koliko si ih imala... Ti si sasvim
propala, prokleta zauvek! Njeno strašno jecanje je odjekivalo kroz staru kuću.
Lili podiže telo s jastuka i sede, dodirnuvši pod srebrnim papučama. – Ama šta ti to
govoriš, Irena? – zapita ona. – Ti si poludela. Ničega nije bilo ... Ničega. Ti si luda!
Bilo je tačno da je Irena za trenutak izgubila pamet, ali je baš usled tog ludila stekla neku
vilovitost koju zdrav razum nema. Ona jurnu prema Lili. I udavila bi je da Krilenko ne stupi
među njih, pa je zadrža kao neko pobesnelo, ćudljivo detence.
– Nemoj da lažeš – viknu ona. – Nisam ja budala. Imam ja oči. To vam piše na licima. I
tebi i njemu ... Znam. Znam. Evo, tu je! Vidim to!
Ona se iz sve snage otimala iz moćnih Krilenkovih ruku. – Pustite me ... Vi... Niste ništa
bolji od ostalih ... obična životinja ... Svinja kao svi drugi... Svinja kao svi ostali muškarci, kad
ste mogli da me lažete kroz tolike godine. I to baš ovakve noći. Prokleti bili oboje na vjeki vjeke!
Ona se otrže i spusti na pod do Krilenkovih nogu. Njena se tirada pretvori u bujicu
histeričnog jecanja. Bledo, opustošeno lice joj se krivilo, a kosa bila sva raščupana. Najednom se
sva skljokala i pretvorila u nemoćnu rasklimatanu staricu, lišenu životne snage. Izgubila je bitku
protiv nečeg što je bilo mnogo jače od nje, čak jače i od Lili i Krilenka. Bila je slomljena,
kukavna.
Lili je bespomoćno sedela nedaleko od nje. – Nije joj dobro. – Zatim polako ustade, i
priđe sestri. – Irena – reče blago – Irena.
Ali Irena zadrhta i povuče se od nje. – Ne diraj me .. . prokletnicc! Ne dotiči me se! –
viknu ona monotonim glasom.
– Da se možda odmori – reče Krilenko. – Da možda odspava.
Irena je i dalje ječala njišući se. – Na Utrinama umiru ... Na Utrinama umiru ... a vi ovde
za to vreme kao životinje ... kao životinje!
Lili poče da seta gore-dole po sobi divljim, uznemirenim koracima, kao da je nešto
sestrine histerije prešlo i na nju. – Ne znam šta bih mogla da učinim – govorila je ona. – Ne
vidim šta bih mogla. Možda bi trebalo da je ostavimo ...
Krilenko najzad resi problem. On se naže nad Trenu, pa je podiže i pored njenog
protivljenja. Ona je vrištala. Ona je plakala. Ona bi ga i grebla i grizla da je nije čvrsto stezao
svojim snažnim rukama. On se okrete Lili. – Gde je krevet?
Rekao je to nekim tonom koji je odavao njihovu prisnost i razumevanje. Za jedan sat se s
Lili više zbližio nego s njenom vrlom fanatičnom sestrom za deset godina.
Lili je ćutke pošla napred uz dugačke stepenice, a on za njom, noseći Irenu koja je ječala
kao ranjena životinja. On zastade na pragu sobe sa belim krevetom i ružičasto-zlatnim kipom
Device, kao da se plaši da će oskrnaviti njenu čistotu. Lili, međutim, uđe bez oklevanja, te
zajedno položiše njenu sestru na uski, beli krevet. Pošto izađoše iz sobe i zatvoriše za sobom
vrata, njeno ih slabo avetinjsko jecanje otprati kroz mračno predvorje.
Kad stiže do vrata svoje sobe Lili zastade. – Pričekajte malo – reče ona i nestade, da se
malo zatim vrati s nekoliko ćebadi u naručju.
– Uzmite to – reče ona. – Biće hladno u salonu. – U čitavoj toj zbrci nije zaboravila na
njegove rane, na njegovu udobnost.
Krilenko se neodređeno osmehnu. – Neće se noćas dobro spavati, ma gde bilo – reče on
toplo.
– Sad je sve pokvareno ... – odgovori Lili. – Sve.
I Krilenko se okrete, pa tiho siđe niz stepenice.
Do zore zaista niko nije zaspao. Irena i Lili nisu. uopšte zaspale. Prva je ležala budna,
jecala i molila se, a druga je ležala s glavom zagnjurenom u jastuke i kočila telo da bi zaustavila
njegovo divlje drhtanje. Samo je Krilenko zaspao. On u sam osvit zaspa mrtvim snom, na sofi od
ružinog drveta, usred brokatnih jastuka umrljanih krvlju.
Tako je nesmetano spavao sve do podne, jer ga svetlost nije mogla probuditi kroz
navučene zavese. Kad se najzad probudio, on na lakiranom stolu do sebe nađe pisamce koje je
glasilo:
„Ima u životu neizvodljivih stvari, koje samo sudbina zabranjuje. Razumećete to, uverena
sam. Ja odlazim. Irena takođe odlazi. Kuda odlazi ne znam. A možda i nije važno. Vrlo je malo
izgleda da ću vas ikad više sresti... Naši se putevi suviše razilaze. Udesila sam da možete ostati u
kuci... sve dok bude potrebno. I sve dok budete želeli. U kući nema nikoga osim vas, jednog
crnog sluge i njegove žene. Rekla sam im da ćete ostati u kući neko vreme. Kućom ja
raspolažem, i meni će biti prijatna pomisao da ste vi u njoj. Biće mi milo ... a i mojoj majci... ako
odatle budete mirno vodili štrajk. Mesto je zgodno, jer se možete dobro kriti i upravljati borbom.
Želim sve najbolje i vama i stvari za koju se borite."
Pisamce je bilo potpisano Lilinim imenom, a pod njim je istim razvučenim rukopisom
bilo dodato: „Teško mi je! Ja vas volim. Zbogom."
Sigurno je ušla u sobu negde oko svitanja, i stavila pored njega pisamce. Prošla je pored
njega i otišla bez reći, ko zna kuda. Ništa od nje nije ostalo, osim zbrkanog sećanja, i ovog
kratkog, zagonetnog pisamca, koje nije objašnjavalo ništa, pa ipak sve.
Krilenko je dugo držao taj komadić hartije svojim snažnim krupnim prstima, i tupo zurio
u širok, strastan rukopis. Najzad izvuče izlomljenu cigaretu te je zapali šibicom, a zatim isti
plamen prinese i izgužvanoj hartijici, koju zatim baci na hladni pepeo one ugasle vatre u
kaminu... Ima u Životu neizvodljivih stvari.
On ustade i poče ljuti to šetati po sobi, gore-dole, gore-dole, stvarajući ogrebotine po
uglačanom podu pri svakom koraku. Sada to ionako nije bilo važno. Nikoga više nije bilo ko bi
se služio tim podom. Zatim poče da mrmlja u sebi. „Ni one nisu bolje od drugih. Svi su oni
jednaki. Kad se umore, prosto pobegnu, zato što su bogati. Neka idu do đavola, i one i njihov
novac."
A zatim najednom kleče pred sofu i zagrli jedan od onih umrljanih jastuka, pa ga poče
ljubiti kao da je taj komad brokata, ispunjen perjem, sama Lili.
54
Staru kuću nije odmah napustio. Ostao je u njoj da odatle upravlja štrajkom. Bio je tamo i
dok je Heneri pakovao jarku Ternerovu Veneciju, i onaj lepi, zlobni lik Džona Šeina, da i jedno i
drugo pošalje Lili u Pariz. On je iz stare kuće slao štrajkašima poruku za porukom, u kojima ih je
hrabrio i savetovao, sve dok štrajk nije propao, te je njegov boravak u blizini tvornice i uopšte u
Varoši, izgubio svaki smisao. Niko nije saznao ni kad je otišao ni kuda.
I tako je najčudniji događaj u Šeinovom zamku ostao tajna. Varoš nije ništa saznala o
najvećoj žrtvi od sviju koje su videli njegovi zidovi.
55
Salon u Lilinoj kući u Ulici Rejnur bio je dugačka prostorija visoke tavanice i visokih
prozora otvorenih na terasu i na ledinu, nagnut sve do visokog zida koji je branio kuću od prašine
i galame iz Ri de Pasi. Salon je bio čudno sličan onom ututkanom salonu s kapcima u staroj kući
na Brdu čempresa, ne zato što bi nameštaj bio isti, jer nije bio. Lili je iz Šeinovog zamka donela
samo dve stvari – onu sjajnu Veneciju i portret svog oca. Ternerova jarka slika je sad visila nad
crnim mermernim kaminom, a Džona Šeina preko puta visokih prozora, na zidu optočenom
nekom vrstom mahagonija. Nije bilo lako odrediti u čemu se sastoji sličnost, jer se korenila u
nečem tako neopisivom kao veza između stare Đulije Šein i njene ćerke Lili, u nekom tamnom
smislu za estetske vrednosti, koji je prešao s majke na ćerku.
U tom salonu, kao i u onom starom, nije se osećala hladna, bezlična ruka stručnog
dekoratera. Nije bilo nikakve težnje da se s muzejskom tačnošću održi neki određeni stil. Sve je
bilo mnogo toplije, mnogo ličnije, što je postignuto prikupljanjem lepih stvari, pri čemu je svaka
zagrejala srce skupi jačevo nekom svojom osobinom ... svaki sag, svaki komad kristala ili
izrezbarenog nefrita na postolju od abonovine, svaka knjiga, jastuk, stolica, slika, zidni ili stolni
svećnjak, parče brokata ili starog italijanskog damasta, svaka stoličica za odmaranje nogu, i
svako ogledalo koje je hladno odražavalo topla tela lepih žena. Taj salon je tom svojom
osobinom bio pravo čudo čak i u varoši gde su ukus i lepota bili redovna pojava. Bio je lepši od
soba uvaženih prijateljica madam Žigon, jer su te žene bile francuske bourgeoises, pa im ni
bogatstvo ni stručni dekorater nisu mogli nadoknaditi onaj posebni dar koji nebo daje samo
izabranima. Te žene su se divile salonu madam Šein i zavidele joj na njemu: madam de Sion,
kontesa de Tirba, madam Maršan, misteriozna stara madam Blez, koja je, kako se govorilo, bila
u mladosti čuvena lepotica, pa Ženevjeva Malbur koja je pisala romane oveštale kao i ona, i
govorila uvek literarnim tonom, čak i bogata vojvotkinja de Gan, koja je posećivala rojalističke
soirees i žureve koje su priređivali ehic Jevreji, a kod madam Žigon dolazila samo povremeno da
udovolji svom mužu koji je svoju titulu dobio od prvog Napoleona. One su pokušavale da
podražavaju zavodljivoj, mirnoj lepoti kuće Numero Dix, ali im nikako nije polazilo za rukom,
možda zato što nisu mogle da ne unesu kakav jastuk sasvim pogrešne, drečave boje, ili kakve
gumene naprave, ili neko čudovišno parče nameštaj a iz perioda Drugog carstva.
„Amerikanka" ih je nadmašila, i to bez ikakvog naprezanja. Da je uspeh Lilinog salona
zavisio od toga koliko će napora uložiti u njega, on bi zauvek ostao onako ružan kao na dan kada
se uselila u njega i nasledila nekog fabrikanta čokolade koji se toliko obogatio da se preselio u
jednu malu palatu u Aveni de Žena, sagrađenu u nemačkom stilu. Ona za napor nije bila
sposobna. Da je bila siromašna, da je bila prinuđena da radi, ona bi postala aljkava, pa bi
zapustila čak i svoju lepotu koja bi usled toga sasvim propala. Samo je novac stajao između nje i
tih nesreća ... novac koji joj je omogućavao da uđe u radnju i kaže: „Želim za svoj salon ovo, i
ovo, i ovo", novac koji joj je omogućavao da uđe u bilo koji salon u Ri de la Pe i da kaže: Hoću
ovu haljinu, ili ovu, ili ovu; novac koji joj je omogućavao da ode kod frizera,, i da kaže: hoću da
mi napravite talase, i da mi izmasirate lice. A pošto je imala ukusa, nikad nije grešila.
Mada su prijateljice madam Žigon govorile o njoj kao o „Amerikanki", retko su kad, u
stvari, mislile o njoj kao o strankinji. Samo je po nekoj indolentnosti i ekstravaganciji mogao
onaj ko je ne poznaje pogoditi da nije prava Francuskinja. Za sedam godina koje su protekle od
smrti njene majke, Lili je zauvek odbacila pomisao da se vrati u Ameriku. Govorila je francuski
besprekorno, nemarno i ljupko, s finim, tečnim intoniranjem. Njen sin je bio Francuz, mada je
imao roditelje Amerikance, a škole svršio u Engleskoj. Imao je smisla za muziku, za slikarstvo,
čak i za poeziju.
– Zamisli samo – reče ona Eleni. – Zamisli kakav je on, a šta je postao njegov otac.
I ona podiže jednu fotografiju guvernera – sada senatora – isečenu iz nekih američkih
novina koje je Elen donela u Numero Dix. Na njoj se videlo kako govori skupu članova
Dobrotvornog društva kamila u Detroitu. Već sama poza mu je bila patetična. Sve je na njemu
lepršalo. Nepričvršćena slobodna kravata mu je lepršala na povetarcu. Dugačka kosa mu se
talasala na potiljku. Odelo boje alpaka nadimalo se oko krupnog tela. Trbuh mu je počivao na
ogradi ukrašeno] zastavama, a lice nosilo dobro poznati osmeh, očinski blagonaklon prema
slušaocima. A iza njega se nejasno ocrtavala neka četvrtasta temeljna prilika u kostimu bogato
iskićenom cvećem, sa cvikerom na nosu, i pod čitavim oblakom velova ... očigledno gđa
senatorka.
Mada se Lili ponekad rugala guverneru, nikada ga nije pominjala kao izvor Žanove
nemirne životne snage i elegancije. Ali to i nije bilo važno, jer niko u njenom svetu nije vodio
računa o guverneru niti želeo da ga brani, a Elen manje od svih ostalih.
Žene koje su dolazile u njen salon bile su pre svega „prijateljice madam Žigon". Prema
Lili su se uvek, i pored njene prijatne naravi i želje da se prilagodi njihovom svetu, ponašale
samo kao daleke poznanice. Viđala ih je po nekoliko puta mesečno, ali je između njih uvek
ostala neka nepremostiva prepreka. Možda je to dolazilo otuda što je bila suviše lenja da načini
onaj uvodni korak, neophodan da bi došlo do prijateljstva, a možda i zato što su one negde
duboko u srcu svoje malograđanske duše osećale u toj Amerikanki znakove raskalašnosti.
Dolazile su u salon madam Žigon, i Lili je odlazila u njihove, ali ih nikad nije pozivala da dođu
uveče, već samo na zakusku u četiri i šest, dok na balove uopšte nije išla. Glad za zabavljanjem
je zadovoljavala u gomilama sveta, u Operi, u koncertnim dvoranama, na trkama. I uvek je išla u
društvu Žana, ili Elen, ili madam Žigon, tako da niko nije mogao reći da se ponaša suviše
slobodno. Ako je i izlazila često s baronom, on je, na kraju krajeva, bio rođak i zaštitnik stare
žene koja bi išla s njima. A ako je baron i zalazio često k njima, bilo je to zato da vidi madam
Žigon, kojoj je bila prijatna njegova pažnja i njegova darežljivost u novcu.
Pa ipak se nije moglo reći da je bila bliža muškarcima nego ženama. Ljudi su joj se divili,
naročito oni iz pomodarskog sveta, sa soirees vojvotkinje De Žerman, izmešani ponekad sa
oveštahm bonapartistima iz salona madam Žigon, koje bi tamo dovukli poznanici iz najužeg
kruga oko „Amerikanke". Lili bi ih prijatno primila i najzad otpravljala praznih šaka. A ako bi se
pokazali malo nestrpljivi, ona bi pozvala madam Žigon ili barona, i stvar bi se završila bez
teškoća. Te posete nisu ni do čega dovodile, jer Lili, izgleda, nije imala nikakvih prohteva. Bila
je porazno zadovoljna. Mogla je na dvadesetak raznih strana postizati velike uspehe, jer njena
raskošna lepota nije bila česta među Francuskinjama te je privlačila pažnju svuda gde bi se
pojavila, ali njoj nije ništa bilo potrebno; bila je bogata i zadovoljna. Žapažali su je u Operi, ali
se retko dešavalo da je ko pozna, jer je niko nije poznavao. Imala je samo mali krug poznanika,
ne baš elegantnih i vrlo neuglednih. Mirno je živela sa starom madam Žigon – sada gotovo
šlepom – i sa svojim lepim sinom. I čak je izgledalo da ne namerava da stupi u drugi brak. A
među onima koji su joj se divili zato što je tako dobra i lepa, bila je i baronova žena, neka
lepuškasta plavuša, bogata i priglupa, ćerka nekog fabrikanta iz Liona.
Madam Žigon je obožavala Lili iz dva razloga. Prvo zato što je Lili bila tako prijatna,
ljubazna i plemenita, a drugo (što je bilo manje pohvalno ali ne manje duboko osećanje) zato što
joj je u poslednjim godinama njenog života, do tada uvek pritisnutog sirotinjom, pružila svu
moguću raskoš. Madam Žigon nije zaboravljala da joj je Lili stvorila položaj dostojan žene čiji je
otac propao usled odanosti Napoleonu Malom. Ta se udovica kustosa muzeja u Kliniju sasvim
smanjila i osušila. Njeno lice je ličilo na uveli nar i po kvalitetu kože i po boji. Njen pas Fifi već
je odavno ležao na psećem groblju na malom ostrvu nasred Sene, gde mu je madam Šein podigla
mali spomenik od mermera, koji je predstavljao Fifi kako sedi na jastuku od bronze, tout a fait
comme dans la vie. Fifi nije dobila jednog naslednika nego dva, koje je dobavila madam Šein da
uteši „svoju sirotu staru Lujzu". Jedno je kuče bilo crne i mrke boje, sasvim nalik na upokojenu
Fifi, i nosilo ime Kriketa. A drugo se zvalo Mišu, neki kočoperni crni pas škotske rase, koga je
Lili donela na povratku iz Engleske kao iznenađenje. Oba psa su spavala u sobi madam Žigon, sa
prozorima koji su gledali u baštu, a pored toga su imali i svoj ugao u trpezariji u stilu Luja XVI,
gde su jeli dok bi ostali ukućani sedeli oko ogromnog stola osvetljenog visokim svećama. I oni
su se, kao Fifi, kljukali onim gdteaux pa su bili debeli i sipljivi.
56
Njih četvoro su bili stalni stanovnici u Numero Dix – Lili, madam Žigon, Kriketa i Mišu.
Još dve osobe su često dolazile i odlazile pošto provedu u kući jednu sedmicu ili mesec dana, pa
i više. To dvoje je često dolazilo čak i u letnjikovac u Žerminji l'Evek u baronovom parku, gde je
Lili provodila proleće i jesen svake godine, dok je preko leta iznajmljivala kuću u Hulgeitu, gde
je živela kao Francuskinja usred jedne male kolonije Amerikanaca. Ti nestalni gosti madam Šein
bili su njen sin Žan i njegova rođaka Elen Toliver. Doletali su i odletali kao ptice selice, samo
manje pravilno od tih ptica, mada ne manje veselo i bučno.
Ona nekadašnja Elen Toliver, sa frizurom u stilu pompadur i u štrikanoj bluzi, postala je
Lili Bar na čije je koncerte jurila svetina da je vidi i čuje, i o kojoj su posle svakog koncerta
muzički kritičari obavezno pisali; ona ista Lili Bar čija se fotografija, na kojoj se vidi kako sedi
pored nekog velikog kompozitora, pojavila u nedeljnom dodatku nekih američkih novina. O
tome, naravno, publika nije imala pojma. Svet je samo znao da je ona odlična pijanistkinja,
senzacionalne pojave i neke životne snage koja se posredstvom njenog ustalasalog sviranja pruža
k njima i obuhvata dušu. Svet nije znao ništa o njenoj prošlosti. A malo ih je čak znalo da je
Amerikanka. Ime joj je moglo biti ruskog porekla, ili austrijskog, ili mađarskog, ili nemačkog.
Imala je u sebi onu privlačnost koju traži ona publika koja i najtananijeg umetnika prima s
ravnodušnošću ako se slučajno zove Meri Smit i ako je iz Ivenstona, Indijane. To je ona shvatila.
Ona šeretski objasni Lili postanak svog imena.
– Bar je – reče ona – ime moga dede. Na to imam puno pravo. Ali ono samo za sebe i
neukrašeno nije uzbuđivalo. Zato sam izabrala Lili. To je u tvoju čast, jer bih ja, da nije bilo tebe,
sad verovatno bila stara frajla koja ćerkama fabričkih činovnika daje časove iz muzike po
pedeset centi od časa. – Ona se bučno nasmeja. – Lili Bar ... veličanstveno ime, a? Pogodno za
svakog. Odgovaraće i onima koji smatraju da treba podupirati američke muzičare, a odgovaraće i
onima koji osećaju potrebu da svoju muzičku pečenicu preliju evropskom egzotičnošću kao
sosom. Lili Bar ... to može značiti šta god hoćeš.
„Lili Bar" je bilo ime koje nije govorilo ništa o onom dobro proračunatom uskakanju za
trgovačkog putnika Klarensa Merdoka. Nije ništa govorilo o Klarensovom tihom odlasku s ovog
sveta usled oslabelog srca, suviše iznurenog od života sa robustnom i slavoljubivom ženom. I
nije imalo nikakve veze s ocem koga je upropastilo poštenje i koji je srednje godine svog života
proveo kao činovnik u jednoj industrijskoj banci. To ime nije kazivalo ništa o majci koja je za
poslednjih pet godina u svojim naporima da stigne svoju ambicioznu, nomadski raspoloženu
ćerku, držala u Manhatanu pansion. To je ime nesumnjivo bilo egzotično. Bilo je čak i takvih
koji su verovali da je ona protegee nekog nemačkog barona zvanog Unšaf (znali su mu puno ime
i čitav spisak ljubavnica) i da mu to vraća protivuslugama. Tu priču je Elen najmanje od sviju
pokušavala da porekne jer je znala njenu vrednost. Shvatila je da svet koji daje pare za koncerte
traži ponešto i pored muzike. I shvatila je vrednost novca tako dobro da se Lili čudila. Čak i kad
bi kritičari, spuštajući se do šarlatanstva, nazvali njeno sviranje senzacionalnim, ona to ne bi
osporavala. Publika voli umetnike koji znaju vrednost poze, ženu koja na pozornicu izlazi kao
kraljica i koja svira s oduševljenjem s uraganskim zamahom. Svega je toga bila svesna. Ali nije
bila neiskrena. Za poneke je slušaoce svirala izvanredno, stvarajući prečišćenu lepotu s
osetljivošću dostojnom pravog umetnika, s onom čudnom strašću koja je prožimala njenu
muziku one poslednje večeri u salonu na Brdu čempresa. Bila je pametna žena, mnogo bistrija od
Lili, a kako je odrasla usred sirotinje i promašenih života, njen bog je bio uspeh – nekakav uspeh
pun ogorčenosti, ostvaren uz pomoć gluposti i izveštačenosti koja vlada u svetu. Ona je
nesumnjivo ispunila obećanje koje je dala Lili. Nije sebe ukalupila ni u kakav šablon, a naročito
ne u onaj koji je nametala Varoš. Držala se svog nemilosrdnog zakona koji je nalagao obzire
jedino prema prijateljima. Mislila je na svoj način i imala svoja ubeđenja. Mrzela je šablon iz
dubine duše, toliko mrzela da se zaklela da u Varoši neće nikad svirati, pa ma koliku sumu da joj
ponude. Svojom spoljašnošću je čudno podsećala na Lilinu majku. U crtama lica se osećala ista
neustrašivost. Lice joj je bilo suviše dugačko, a oči za jednu nijansu suviše zelene. Telo joj nije
imalo onih razbludnih oblina od kojih je lepota njene rođake bila tako nežna i meka, već je,
naprotiv, bila mršava i snažna. U hodu se nekako lepo, slobodno njihala s nešto malo muškosti.
U poređenju s Lili, nije uopšte bila lepa, ali je na pozornici koncertne dvorane, pod sjajem
reflektora, činila mnogo snažniji utisak no što bi činila Lili. A energiju je nasledila neposredno
od Heti Toliver. Prožimala joj je čitavo biće. Nije bila svetska dama kao Lili, već je u njoj bilo
neke naivne neposrednosti i nemarnosti koja je poticala od njenih predaka i koju ni svi dvorovi
Evrope ne bi mogli ugušiti. Ali je, pre svega drugog, bila onakva kakva je, nesposobna za ma
kakvo pretvaranje, i shvatala da je i to nešto što joj donosi koristi, jer se to očekuje od umetničke
prirode. Umetnik nikad ne stvara kompromise.
57
Jednog aprilskog dana devetstotrinaeste, u vreme kada je drveće po baštama bilo
paperjasto od pravog zelenila galskog proleća, madam Žigon je, kasno po podne, sedela u svojoj
stolici uz vrata drugog salona i opraštala se od gostiju koji su sve jedan za drugim odlazili sa
njenog žura. Salon je, usled oštrog nagiba zemljišta na kojem je kuća bila sagrađena, i što se
nalazio s baštenske strane, ležao ispod površine Ulice Rejnuar, tako da su gosti koji su odlazili
bili prinuđeni da se popnu uz niz stepenica da bi stigli do vrata koja su vodila na ulicu. Stepenište
se od samog salona pružalo uvis sve do uličnih vrata, i upadalo u oči upravo svojom
neupadljivošću. Jedna od mnogih lepih strana te kuće bilo je baš to što je, gledana s ulice, bila
prizemna kuća, s jednim vratima i redom visokih prozora, te nije ničim odavala lepotu i
prostranost unutrašnjosti. Gledana s baštenske strane, međutim, kuća je pokazivala lepu, dva
sprata visoku fasadu, sagrađenu od kamena iz Kana, po nacrtu koji je bio najbolje što je mogao
dati osamnaesti vek. Govorilo se da je sam Lenotr sarađivao na planiranju terasa i paviljona koji
je stajao nedaleko od kuće, sav obrastao zelenilom i pokriven svodom od širokog zelenog
platanovog lišća. Kuća je po ondašnjoj modi okretala svetu leđa, skrivajući svoje lepote od oka
slučajnog prolaznika i čuvajući ih za odabrane koji bi ulazili kroz ta mala skromna vrata koja su
vodila na pločnik Ulice Rejnuar. Svetu je ta kuća pokazivala lice jedne petite bourgeoise, a
prijateljima lik markize iz osamnaestog veka. I ta činjenica je uticala na karakter njenih
stanovnika u toku veka i po. Onaj bogati fabrikant čokolade je iz nje pošao u nemačku palatu u
Aveni de Žena upravo iz onog razloga iz kojeg se Lili Šein dočepala kuće čim se ispraznila. Nije
to bila kuća za onoga ko je želeo da pred svetom pokaže svoj uspeh i svoj način života, ali je zato
bila odlična za onoga ko je želeo da živi mirno i povučeno. Bila je svet za sebe usred Pariza.
Madam Žigon je sedela u stolici sa visokim naslonom, pri čemu joj je sitno, uvelo telo
bilo sa svih strana poduprto jastucima, a stopala položena na podnošku. Pošto su joj oči jako
oslabile, naučila se da sve na gostima zapaža sluhom, koji je, kako se to obično dešava, postajao
sve oštriji što je vid više slabio.
Priđe joj neka debela, oveštala žena, sva u belom, i ukrašena nekakvim nastranim, belim
velom.
– Zbogom, madam Žigon – reče ona. – Dođite k meni u petak. Nemojte zaboraviti. Doći
će i princ.
Madam Žigon, umesto da se upilji u debelu damu, zavali se unazad. – A, to ste vi,
Elojza... Da, doći ću u petak. Suviše ste požurili.
– Nisam – odgovori bela dama, kneginja i sopstvenica vrlo bogate zbirke oružja. –
Nisam. Neki su već otišli. Treba da večeram na Bulevaru Sen Žermen.
Madam Žigon se osmehnu. – Sa onim vašim prijateljima Jevrejima?
– Da. Daleko je odavde.
– Kažu da se njihova najstarija ćerka udala za nekog bogatog Amerikanca... milioni.
Zove se Blumental.
– Oui... neki divan gospodin, i sam bog zna koliko bogat.
– E, novac je važna stvar, Elojza... osnova svega.
– Da ... Zbogom ... Dakle, u petak. I dovedite madam Šein, ako bude raspoložena da
dođe.
 I puna bela dama s naporom se pope uz izglačano stepenište do onih skromnih vrata.
Madam Žigon poče da gladi uši svoga Mišu, koga je držala na krilu. Zavalila se na naslon
i osluškivala. Većina gostiju je već otišla. Njen izoštreni sluh joj je govorio o svemu. Neki piskav
i sladunjav glas iz donjeg ugla sobe odavao je madam de Sion. Stara žena je vide onako debelu,
obojene kose i lica pažljivo doteranog da se ne vidi pustoš koju su nanele godine. Ruskinja udata
za francuskog diplomatu ... naravno bonapartistu. Prevodila je američke romane na francuski da
se zabavlja i da priloži nešto održavanju kuće u Nejiu. Ali je bila bogata jer su joj debele, praseće
šake bile pune prstenja, dok je crni ogrtač bio od najboljeg materijala.
Kroz nejasno ocrtanu sobu razleže se zlovoljni i grubi glas nekog čoveka. Kapetan
Maršan, koji se nije slagao sa svojom ženom. Nije bilo taktično od madam de Sion što ih je oboje
dovela da igraju bridža za istim stolom. Madam de Sion prosto luduje za bridžom ... luduje, a
strašno mrzi da gubi. Kad izgubi pet franaka, kao da je izgubila jednu od onih njenih debelih
nogu. Čudna igra... taj bridž. Svakog ozlovolji, ni nalik na pike.
– Deux piques! – objavi madam de Sion.
– Passe!... Passe!... Passe!
Iz trpezarije se ču kako se prepiru dva glasa, jedan visok, star i pomalo piskav, a drugi
prilično dubok i blag, gotovo pomirljiv. Glasovi su dopirali do ušiju madam Žigon kroz salon
pun raznog mrmljanja. Madam Blez i prijatelj gđice Elen, neki Šnajderman. Madam Blez je bila
Gaskonjka, stara, i piskavog, prekornog glasa, pa ipak nekako zabavna i sposobna da prodrma i
pokrene čoveka – možda već malo ćaknuta, ali još puna duha i nekako tajanstvena, kao svi koji,
u stvari, žive u nekom svetu nestvarnih, suludih maštarija. Bila je visoka i mršava, s čitavom
gužvom obojene crvene kose nad čelom (koja mora da je počela da sedi još pre deset godina),
zgurane pod staromodnu purpurnu kapu, ukrašenu purpurnim perjem, i nošenu visoko na glavi
po modi iz osamdesetih godina. Madam Žigon je znala da ona sedi u blizini gdteauxa, i da jede
... jede ... jede ... kao da kod kuće gladuje. A i ona je bila bogata.
– Da, ne poznajete vi Nemce kao što ih ja poznajem! – ču se visoki glas. – Da, dragi moj
mladiću! Ja sam, znate, živela među njima. Bila sam tamo nekim državnim poslom. Sposobni su
oni za sve. Videćete ...
A zatim se ču glas Šnajdermanov, glas po kojem se moglo poznati da on staricu prima
kao nešto vrlo zabavno. – Tja... – govorio je blago. – Možda... Možda. Ali ne verujem da je rat
još moguć.
– Pa ipak ćete vi – ostajao je glas pri svome – jednog lepog dana marširati kao svi drugi.
58
Šnajderman je bio Alzašanin i Jevrejin po ocu. Bio je bogat jer je njegova porodica
posedovala čeličane u Tulu, Nansiju i okolini Pariza, kao i rudnike uglja u blizini Sen Kantena i
La Basea. Visok, lep, tamnosmeđ, Šnajderman se, odlikovao nekom jednostavnom, senzualnom
lepotom kakvu imaju samo Jevreji. Ponekad je dolazio da Elenu prati sviraiući u čelo, pa bi onda
udarili u neku čudnu muziku koju su nazivali „modernom", i koja se nije odlikovala lepotom i
melodičnošću Ofenbahove ili Gunoove muzike.
Elenin glas se pridruži glasovima u trpezariji:
– Rat! ... Rat! ... Koješta! Rata ne može biti. Sledeće sezone treba da sviram u Berlinu i
Minhenu.
– Glas joj je odavao čvrstu ubeđenost, kao da stvarno veruje da se ni rat ne može usuditi
da ometa njene dalje uspehe. Odgovori joj cinički smeh madam Blez.
– Eh, mladosti ludosti... Šta vi znate o ratu i politici? Ja sam prošla i kroz ratove i kroz
revolucije, razumete li. To bar dobro poznajem. Stara sam kao vreme.
 Starica je govorila sasvim osobenjački. Imala je običaj da govori tako kao da je mudrija
od svih ostalih. Bila je, kako je govorila madam Žigon, s te strane malo ćaknuta.
– Znam ja... znam – mrmljala je ona i dalje turobno, sve dok joj govor ne prekide neki
neobično dugačak kolač.
– Koliko kažete ... osam franaka? – govorio je svadljivi glas madam de Sion koja je
plaćala svoje dugove sa bridža.
– Da, osam franaka – čuo se grubi odgovor kapetana Maršana. – Kažem vam: osam
franaka.
– I na to zazveckaše mnogobrojne zlatne narukvice na debeloj, dragim kamenjem
iskićenoj ruci koju Ruskinja zavuče u malu kesu, pa iz nje iščupa dragocenih osam franaka. –
Danas sam bila baksuz ... pravi baksuz – reče ona razdražljivo.
– Nikakve karte. A šta možeš bez karata? Ali sam poslednje sedmice dobila ... – I ona
stade sabirati sve što je dobila, na što stolica kapetana Maršana ljutito strugnu po podu.
A zatim se sasvim blizu madam Žigon ču glas madam Blez, koja je došla da joj kaže
zbogom.
– Dakle u utorak, Lujza. Očekivaću te. – U utorak – ponovi madam Žigon.
– I dovedi madam Šein, ako bude želela da dođe. Ali nemoj gđicu Toliver. Ne trpim
njene američke manire. – Stara veštica se dublje saže i torbica joj zaigra od staračkog drhtanja
njenog mršavog tela. – Onaj Šnajderman! – primeti ona s prezrenjem. – On je budala! Kad sam
bila mlada, ljudi koje sam poznavala, interesovali su se za revoluciju i politiku ... a on za muziku.
Muzika! Koješta! I ona pijunu na pod da pokaže gađenje ... zatim načini nekakav šištavi šum, pa
silovito krenu uz duge, nejasno osvetljene stepenice, škripeći dubokim cipelama.
Nastade zbrka zbog opraštanja svih onih koji još nisu bili otišli, te naiđe i madam de
Sion, koja je još uvek bila rđavo raspoložena zbog gubitka na kartama.
– U četvrtak, madam Žigon – reče ona. – Biće tamo i moj muž. Vratio se sa Balkana pa je
pun novosti.
– Sigurno o ratu... Dobro, madam, u četvrtak.
– I kažite madam Šein da ćemo i nju čekati.
Kapetan Maršan i madam Maršan naiđoše takođe rđavo raspoloženi zato što se nisu
slagali. Žur madam Maršan je padao u ponedeljak, pa i ona reče starici da dovede madam Šein.
Pozvala ju je izvestačeno kao i druge: – Dovedite i madam Šein, ako bude htela da dođe.
Najzad od gostiju ostade u kući samo jedan, pored onih koje je Lili neodređeno i nemarno
nazivala „porodicom", a u koju je ubrajala madam Žigon, Elen Toliver, Žana, sebe i barona.
Kad plavi, mali kapetan Maršan, pompezno zveckajući u hodu mamuzama, iščeze u
polumraku koji je skrivao vrh stepeništa, Žan, koji je dotle čitao u uglu određenom za njega,
skoči živahno kao kakva mala životinja, pa pritrča Eleni i Šnajdermanu.
– Alors! Viens, done... la musique![10] – viknu on i ščepa je za ruku, a ona se odupre
njegovoj mladoj snazi, dok se Šnajderman nasmeja njegovoj neobuzdanosti. Ona se usprotivi
čitavim svojim vitkim telom i upusti u šaljivo rvanje sa Žanom.
– Nijedne note neću odsvirati – odgovori ona – ako ne budemo govorili engleski. Ne
mogu više da se naprežem zbog ovog kelnerskog čavrljanja.
Ona je taj uslov postavljala vrlo često, jer je, rđavo govorila francuski, s nekim toliko
tvrdim naglaskom da je izgledalo kao da nema nade da će se ikad popraviti. A engleski je
govorila s otezanjem, kao što se govori na srednjem zapadu.
Žan je ličio na svoju majku. Kosa mu je kao i njena, bila zagasita, mada manje meka i
više crvenkasta. Imao je kratak i prav nos koji je ostavljao utisak dobre naravi i veselosti. Bio je
visok za svoje godine i snažno građen, vitkog tela koje je obećavalo da će se jednog dana razviti
u guvernerovu telesinu. Bio je pun neke nemirne, bučne energije, sasvim razumljive Lili. Tog
dana je nosio uniformu kadeta konjičke škole u Sen Siru. Baron je bio u konjici, pa je smatrao da
Žan treba da se vežba za to. – Ako mu se ne bude sviđalo, može ostaviti – govorio je Lili. A
Žanu se, izgleda, neobično sviđalo. Bio je onoliko oran za rat, koliko je madam Blez bila sigurna
da se rat sprema.
– Hajde, Nel – viknu on. – Ne budi takva; odsviraj sa mnom u četiri ruke.
Madam Žigon, sa Mišuom i Kriketom, koji su se prijateljski gegucali za njom, iskrade se
u svoju sobu i zaključa vrata od straha pred užasnim zvucima koje su proizvodili Elen,
Šnajderman i Žan, koji udariše u svoju „modernu muziku".
Lili i baron su sa divana, postavljenog između dva visoka prozora, posmatrali ta tri bučna
svirača. Lilina lepota je na rubu sredovečnosti dostigla, izgleda, vrhunac. Nekima bi se više
onakva kakva je bila svidela mlada devojka, kada je bila svežija, nežnija i naivnija. Ali ima i
takvih koji smatraju da je vrhunac ženske lepote one punačke Ticijanove žene, a Lili se sada
upravo odlikovala tom lepotom. Nosila je crnu haljinu za čaj, široko i neobično skrojenu, s
okovratnikom koji joj se dizao visoko oko grla i isticao njenu kožu, s nekim zelenkastim tonom
kao u slonovače, i sjaj kose. Ležala je zavaljena na jastuke i posmatrala Žana nekim ponosnim,
sopstveničkim pogledom, koji bi zasijao u njenim tamnim očima kad god bi se našla uz sina. Bio
je to izraz toliko intenzivan, da je bio gotovo tragičan.
I baron se osmehivao, ali je njegov osmeh bio malo skriven silovitim, crnim, vojničkim
brkovima koji su mu ukrašavali lice. Bili su to brkovi kakvi su se nosili u francuskoj vojsci, vrlo
dugi, vrlo raskošni i namerno pomalo zapušteni. U njima nije bilo ničega svilastog, već su,
naprotiv, bili brkovi jednog homme de guerre[11] – kruti, nakostrešeni i puni siline. Bio je to
crnpurast, žilav Francuz, snažnih nervoznih ruku i vrlo sjajnih, crnih očiju koje su se lako punile
gnevom. Bio je, možda, četiri ili pet godina stariji od Lili, ali je bio mladolik. Telo mu je bilo
mlado i mišićavo i odavalo onu čvrstinu i muškost kojom se odlikuju po neki ljudi romanske
rase.
Kad god bi pogledao Elen, njegov bi pogled postao strog, gotovo neprijateljski. Nisu se
slagali. Čak je i Lili, ravnodušna i bez navike da zapaža, morala primetiti skriveni sudar njihovih
snažnih priroda. On, izgleda, nije podnosio Eleninu ćudljivost i muškobanjastu jednostavnost
njenih haljina. A ona je te večeri bila u svom punom sjaju. Tamnu kosu više nije nosila očešljanu
na Lilin način. Bila je s beskompromisnom strogošću začešljana pravo unazad, van visokog čela,
i nisko na snažnom lepom vratu savijena u punđu. Žan ju je prosto silom odvukao do klavira, pa
su bučno seli, na šta je dečko počeo preturati po notama, dok je Elen, prelazeći prstima po sjajnoj
klavijaturi od slonovače, izvodila neke čudesne, nežne i živahne rulade i kaskade. A Šnajderman,
koga je divlja neobuzdanost ovo dvoje pomalo gurnula u pozadinu, privukao je stolicu klaviru i
mirno čekao, spreman da počne prevrtati stranice.
Za vreme tih priprema Lili i baron su ustali i kroz staklena vrata ćutke prešli na terasu, a
odatle u baštu, jer je i Lili priznavala da ne podnosi novu muziku.
– Ne razumem je – rekla je rođaci jednom. – I ne dopada mi se. Priznajem da je za mene
nedokučiva. Ne mogu da shvatim šta ti i Žan nalazite u njoj. Biće da to dolazi otuda što starim.
Ti i Žan pripadate istoj generaciji. Ja sam već suviše stara za te nove ideje. – I ona se prvi put u
životu nasmeja nekim smehom koji nije bio sasvim vedar i topao. Nosio je u sebi laki prizvuk
gorčine, jedva primetan, ali neosporan.
Ona i baron sad pođoše lepim pošljunčanim baštenskim stazama, kroz blagi prolećni
suton, i tako stigoše do zida koji je baštu delio od Ri de Pasi. Tu su ćutke i sasvim mirno sedeli
neko vreme na kamenoj klupi, a onda, pošto se suton već sasvim spustio, podigoše se i pođoše
kroz baštu bez cilja i polako, sve dok ne stigoše u senku neke grobnice, gde iznenada baron
zagrli svoju prijateljicu i poljubi dugo i strasno. A malo docnije, u vreme kada se mrak već
sasvim spustio, uđoše u paviljon skriven zelenilom, gde je Žan stanovao kad bi se za vreme
raspusta vratio kući.
Bašta je ležala oko njih tiha i bez najmanjeg daška vetra. Noć je, spuštajući se, stišavala
čak i tutnjavu ulice s one strane zida. Sa daleke Sene se podiže slabi zvižduk parobroda iz Sen
Klua, a kroz visoki prozor doleteše, u zbrkanim odlomcima, divlji, varvarski akordi muzike
Stravinskog.
59
Tako su prolazili dani i dani lakog i srećnog Lilinog života. Uvek je bilo promene, veselja
i gostiju Ali je sada bilo i dana – koji su počeli da nailaze po njenom povratku iz Amerike posle
smrti njene majke – kada bi je pritisnuo neki oblak tuge te bi se iznenada povukla u svoju sobu,
kao da je u njoj nešto pokrenulo niz skrivenih uspomena, bilo kakva sitnica, kakva reč, kakav
pokret, kakav naglasak. Tada bi često ostala u sobi celog dana, ne primajući nikog, ručala i
večerala sama za pozlaćenim stolom postavljenim uz šezlong do prozora.
Ti su iznenadni nastupi melanholije uznetniravali Elenu, te bi o tome govorila staroj
madam pre nikada nije bila takva. Ne razumem šta je to uznemiruje.
Madam Žigon je smatrala da se zbog toga ne treba zabrinjavati. – To je istina – govorila
je ona. _ Ranije nikad nije bila takva. Ali je možda umorna. Počinje i ona da stari, draga moja
gospođice Elen. Svi mi, kad počnemo da starimo, tražimo ponekad samoću i mir. To nam
omogućuje da razmišljamo o životu. Vi to još ne razumete. Još ste suviše mladi. Ali ćete jednog
dana razumeti. Kad počnete da starite i kad se stanete pitati zbog čega sve ovo ... pourquoi le
combat.
– Možda – odgovorila bi Elen i snažno slegnula ramenima. – Zbog majčine smrti nije, u
to sam uverena. Možda zbog Irene?
I one bi počele po stoti put raspravljati o Ireni, koju je madam Žigon poslednji put videla
kao malu devojčicu. Povela bi razgovor o njenom čudnom ponašanju, te bi stala klimati svojom
staračkom glavom i zuriti pred sebe poluslepim očima.
– Tragično je ... imati takav život – govorila bi ona. – To je upropašćen život. A baš je
bila lepa devojčica . .. Mogla se udati.
Govorili bi o njoj kao da je mrtva, jer je, za njih – za Elen i za madam Žigon – bila
zauvek izgubljena. I možda su s instinktom koji leži u osnovi ženskog čavrljanja o nečijem
čudnom ponašanju, u stvari bile u pravu. Možda je Irena bila mrtva ... Možda je bila mrtva još od
one noći kada su ugušeni poslednji ostaci njene vere u ljude. U stvari, napustivši svet, sva se
predala veri u boga, kao da je već mrtva i u čistilištu.
– Uvek je bila čudna – rekla bi Elen.
A na to bi madam Žigon primetila pobožno, kao da je svesna da se igra bogohulnim
mislima: – Ali je, inače, dobra žena, koja je život posvetila dobrim delima i molitvi.
Ali to bi govorila kao da želi da samu sebe ubedi, jer ni sama u to ne veruje.
A Lili je za sve to vreme čuvala svoju tajnu. Ona, svakako, više nije bila u prvoj
mladosti, pa ju je možda to tištalo, jer je bila žena za koju su lepota i mladost početak i svršetak
svega. Ali su ti nastupi melanholije bili u vezi sa nečim mnogo određenijim i opipljivijim. Bili su
na neki način vezani za malu emaljiranu kutiju u kojoj je čuvala sve veći svežanj isečaka iz
novina koje je Elen donosila u kuću Numero Dix.
Ona bi u samoći svoje sobe otvarala kutiju i ponovo, ko zna po koji put, pročitavala
isečke, tako da su im se ivice iskrzale a slova zamrljala od mnogog diranja prstima. Svi su ti
isečci govorili o životnom putu jednog radničkog vođe po imenu Krilenko, o vrlo čudnom
predmetu interesovanja jedne dame kao što je madam Šein. Isečci su obeležavali napredovanje
tog čoveka. Kad god bi se negde pojavio kakav štrajk, tu su, izgleda, bili Krilenkovi prsti.
Pobeđivao je polako, sve isečak po isečak. Sindikat bi prodro čas u ovaj, čas u onaj grad sa
čeličnom industrijom. Kud bi Krilenko prošao, bilo bi bitaka, pogibija, požara, ali je taj trag
vodio stalno naviše, ka cilju. Pobeđivao je polako, i nije moglo biti sumnje da je vrlo jak. Bio je
toliko jak da su krupni dnevni listovi donosili uvodne članke o njemu i o stvari za koju se borio.
Nazivali su ga anarhistom, stranim huškačem i čovekom opasnim po veliku američku naciju, a
najčešće opasnošću koja preti progresu i neprikosnovenom, pravu na svojinu.
Lili je tu emaljiranu kutiju zaključavala u fioku svog pisaćeg stola. Nikada je niko nije
video, i neće sve do njene smrti. Čuva je već sedam godina.
Jednog jutra, posle jednog od Lilinih napada melanholije i nekoliko dana posle Žanove
posete, Varoš se iznenada još jednom umešala u život kuće u Ulici Rejnuar.
Lili je sedela na sunčanoj terasi s baštenske strane i nešto docnije nego obično
doručkovala čokoladu i zemičke s maslacem, dok je prema njoj sedela Elen, koja je imala običaj
da rano ustaje i izvodi kakvu silovitu telesnu vežbu, dok je njena rođaka još spavala. Tog jutra je
jahala kroz Bulonjsku šumu. Još je kao devojčica naučila da jaše od svog dede Džekoba Bara, te
je sad jahala dobro i lako, kao da je odrasla na konju. Na tom ranom jutarnjem jahanju pratio ju
je lenji Šnajderman. Imala je vlastitog konja jer je to, na kraju krajeva, bilo ekonomičnije, a
imala je običaj da kaže da ona penije ne pušta lako iz šaka.
Nosila je tesni crni jahaći kostim, belu, krutu kravatu i nizak polucilinder, Preko njenih
snažnih vitkih kolena ležao je korbač, a ona je pušila i posmatrala kako Lili jede više zemički no
što bi trebalo, i ispija suviše veliku čašu guste čokolade.
Između njih je na stolu ležala jutarnja pošta. U maloj hrpi koja je bila za Elen bila su
tri-četiri pisamca od siromašnih studenata muzike koji su tražili od nje pomoć i savet, jedno
pismo od menadžera koji predlaže neki intervju u vezi sa turnejom po Americi, i jedan račun od
izdavača Dirana. Lilina gomila bila je sasvim drukčija. Sastojala se gotovo isključivo od računa
koje su uputili Koti, Vert, cvećar Anri, frizer Ogisten, Lanven i mnogi drugi, dok je na dnu bilo
pismo od dva advokata koji su posle smrti Vilijema Beinza preuzeli staranje o Lilinom imanju u
Varoši.
Ona je to poslednje pismo pročitala dva puta, i to s takvim interesovanjem da joj se
čokolada ohladila, te je bila prinuđena da pošalje po novu solju te tečnosti i po još toplih
zemički. Pošto je pročitala pismo, zavali se u slamnatu stolicu, sva zatrpana svilom, nabranim
čipkama i sitnim bledim pantljikama svog penjoara.
– Slušaj Elen – reče ona – postajem suviše bogata. Nemam pojma šta da radim s tolikim
novcem.
Elen naglo spusti pismo koje je čitala i otrese pepeo sa cigarete.
– Možeš ga smestiti kud god hoćeš – reče Elen i pljesnu kovertom po svom vitkom
bedru. – Dobila sam jutros dva pisma u kojima me mole za novac – od studenata muzike. A ja
baš nemam da im dam. Poslala sam mami sve što mi je preteklo. O čemu je reč? Da nisi dobila
rudnik zlata ili petrolejski izvor?
– Ni jedno ni drugo – reče Lili. – Ona naša Varoš mi neprestano povećava bogatstvo.
Pismo je od Folsama i Džonsa. . . Mislim da ih i ti znaš. To su advokati koji vode brigu o
Ireninom i mom imanju. Žele da prodaju ostatak dobra.
Elen zamišljeno napući usne. – Koliko ti nude.
 – Nešto više od pet stotina. Kažu da mogu da dobiju i šest stotina, ako baš zahtevam.
Elen tiho zviznu. – Primi... primi. One stare krovinjare ne vrede toliko.
– Nije tu reč o krovinjarama – reče Lili. – Oni tamo žele zemlju. Kuće nam nisu vredne ni
opravke. Pa sagrađene su još u vreme dok je otac bio živ. Advokati nagoveštavaju da ih se varoš
stidi, da su pravo ruglo.
– Mora da se varoš izmenila – primeti Elen.
– Stanovništvo se udvostručilo, – reče njena rođaka. – Nema dovoljno kuća za
stanovanje. Prošlog leta su svi koji su došli da rade u tvornici morali privremeno da žive u
šatorima. Sobe izdaju čak i oni koji stanuju u Park-Aveniji. To od njih zahteva Trgovačka
komora. Apelu ju na njihovu svest i traže od njih da pomognu da se ne zaustavi džinovski
razvitak. Dolazi do ogromnog ...
Elen je prekide. – Znam ... znam ... „Pogledajte kako rastemo! Za deset godina smo
postali najveći grad u državi." Znam te priče. Važno je da to za tebe znači novac u džepu. Šta
imaš da trljaš glavu!
Čokolade i zemičke stigoše, te Lili opet poče jesti.
– Ne razumem kako toliko jedeš, a ipak održavaš vitku liniju – primeti Elen.
– Masaža – reče Lili. – Masaža... a srećom dolazi i vreme kada ću moći jesti sve što želim
i biti debela koliko hoću. Za petnaest godina biću starica, jela sad ili ne jela. – U tim recima se
oseti laki prizvuk gorčine, skriven i jedva primetan.
– Šta će Irena reći ako prodaš? – upita Elen.
– Advokati kažu da ona pristaje da proda. Od nje, znaš, nisam već godinama dobila ni
slovca. Ona je sad u Francuskoj.
– U Francuskoj! – reče Elen i podiže obrve od iznenađenja.
– Da, u Lisijeu.
– Pa trebalo bi da je posetiš.
– I da odem, ne bi htela da me vidi. Kakve koristi od toga?
60
Obe iznenada zaćutaše, te se samo čulo kako Elen lupka korbačem o nogu. – Moram
priznati da je vrlo čudna. Nikad je nisam mogla razumeti. Kad sam bila mala, znaš, ulivala mi je
neku jezu ... kad bi me pogledala onim svojim bledim očima.
– Znam – odgovori Lili, i zatim posle kraćeg ćutanja: – Znaš, hoće da kupe i Brdo
čempresa. Bog zna koliko su već puta pokušavali da ga kupe. Počeli su još pre mamine smrti.
Ireni ne pripada ništa od toga. Brdo je samo moje.
– To sigurno želi tvornica?
– Ne, ovog puta ne. Sada traži Varoš. – Ona malo poćuta, mažući maslac po novoj
zemički. – Treba im za novu železničku stanicu ... za veliku stanicu, zajedničku za sve tri pruge.
Mesto je za to kao stvoreno. I svaki put nude sve više. Sad pišu da je ova ponuda poslednja i da
će, ako ne budem htela da prodam, preduzeti korake da mi je prisilno oduzmu.
Dok je ona to govorila, lice Elen Toliver se potpuno izmenilo. Onaj izraz nemarnosti
polako je iščezao i na njegovo mesto došla neka tvrdoća. Lepe vilice su se stegle, a čvrste usne
postale još čvršće. Možda je Lilina rođaka, dok je ova govorila, preživljavala čitavu bujicu
sećanja – na povređeno dostojanstvo, na siromaštvo, na sva ona poniženja koja je podnosila zato
što je bila bez sredstava, na žene koje su joj govorile zaštitničkim tonom i na mlade devojke koje
su govorile „sirota Elen Toliver", sećanja na poraze i razočaranja koja je doživeo njen otac, na
nepoštovanje i pokvarenost sudi je Vajsmana i na onu beskrajnu i mučnu borbu njene majke da
održi na visini spoljni izgled svoje porodice. Za trenutak se na njenom inteligentnom licu moglo
pročitati sve o njenom životu i njenom pogledu na svet, što se često dešavalo kod osoba snažne
ličnosti. Ona je odbegla za Klarensa Merdoka „da pokaže Varoši". Došla je do uspeha i do slave
zato što je duboko u srcu uvek nosila čvrstu rešenost da jednog dana pokaže Varoši koliko malo
drži do nje, koliko je prezire. Uvek ju je ta misao gonila napred, više nego sve drugo. A sad se,
eto, ukazala ta prilika, možda bolje od svega ostalog, da se Varoši stane na put, da joj se uskrati
žarka želja. Bila je to mogućnost da se omete njen gorljivi pokušaj da pokaže svoje bogatstvo,
svoje cvetanje, svoju veličinu.
– Kao da je veličina nešto čime se treba ponositi – reče ona glasno. – Pusti ih, Lili, neka
pokušaju silom da oduzmu. Ne verujem da će uspeti. Ja bih, u svakom slučaju, za inat odbila da
prodam. Sada ti se pruža prilika da pokažeš svoju moć. – Ona se nagnula preko stola i lupala po
njemu korbačem da podvuče svoje reci. – I ti mrziš to mesto kao i ja. Pa to i nije ona Varoš u
kojoj smo mi odrasle. To je neko drugo mesto, podignuto na prljavštini i garu. Ne znači to da
prljamo svoje gnezdo. To i nije ona Varoš, Lili, koju su voleli tvoja majka i tvoj deda. Ono je
bilo prijatno mesto, gde su ljudi živeli tiho i mirno, imali konje i pse, i pažljivo se odnosili jedni
prema drugima. A sada je sve to sahranjeno pod onom prokletom, prljavom tvornicom, pod
gomilom đubreta i truleži, sa prestolom sudi je Vajsmana i njegove bande na vrhu. – Ona ustade,
sevajući očima. – To je promenilo i same ljude. Neka ih đavo nosi! Mrzim ih sve! – I ona
silovito udari korbačem po stolu. – Nemoj im prodati. Novac ti nije potreban. Šta je to za tebe ...
čak da ti ponude i milion! – I ona se ludo nasmeja. – To je baš ono što je najlepše od svega. Što
duže budeš držala, sve više će ti nuditi. Što se više budu razvijali, sve više će imati da plate za
novu stanicu. Sada je moć u tvojim rukama. Eto kakvu osobinu ima novac: da raste već samo
zato što nešto poseduješ.
Lili je, izgleda, ovo Elenino iznenadno uzbuđenje posmatrala sa čuđenjem. Neko vreme
je ležala zavaljena u slamnoj stolici i zamišljeno gledala rođaku. Najzad reče: – Nisam imala
pojma da ti tako gledaš na tu stvar. Tako je mama osećala. Ja, možda, nisam živela dovoljno
dugo u tom mestu pa ga zato ne mrzim.
Elen joj opet upade strasno u reč: – Da si živela koliko ja, mrzela bi ga sigurno.
– Ja sam prosto pobegla čim mi se pružila prva prilika – nastavi Lili. – A, osim toga –
dodade ona posle kraćeg ćutanja – mama mi je ostavila pismo u kojem traži od mene da ne
prodam Brdo čempresa. I ona je uvek o Varoši mislila kao ti.
Uporna Elen se naže preko stola prema rođaci. Korbač pade na betoniranu terasu. –
Obećaj mi, Lili, da nećeš prodati.. . Obećaj mi da ćeš zadržati. To je divna prilika da im vratimo
milo za drago ... Obećaj mi!
I Lili, koja se, u stvari, nemarno odnosila prema poslovnim pitanjima, obeća možda i zato
što su je silovito iznesena rođakina otkrića toliko začudila, da joj nije pao na pamet nikakav
protivodgovor. A imala je svakako i svoje razloge – skrivene razloge, koji su imali veze sa onim
iskrzanim isečcima u emaljiranoj kutiji.
– Zadržaću – odgovori ona. – Neka čekaju ako hoće i do sudnjeg dana. Osim toga, sve to
mi se čini vrlo zabavno kad posmatram sa tvoga gledišta. Prodaću ono drugo, pa ću novac
uložiti.
Elen joj upade u reč uz jedak smeh. – Od svega je najsmešnije to da su oni za sve to
vreme sipali novac u tvoj džep. To je da pukneš od smeha. A sve je to, u stvari, pomoglo i meni,
sva ta konjunktura i taj napredak. Da ti nisi bila tako bogata, mislim da i ja ne bih nikad došla do
uspeha.
Lili lenjo ispi do kraja čokoladu. – Nikad na to nisam gledala s te strane. Vrlo zanimljivo.
Elen se time zadovolji. Ona prikupi svoja pisma, pa uđe u kuću, presvuče se te je već
malo zatim sedela pod onom Ternerovom plamenom Venecijom, i izvodila svoju burnu muziku,
koja je toliko punila kuću veličanstvenim zvucima, tako da su se najzad, prelili napolje i prosuli
svoje rapsodije preko terase u baštu, gde su već cvetale prve bleštave perunike.
61
Lili na gornjem spratu, pošto je dva sata utrošila na toaletu, pređe u sobu madam Žigon.
Ta soba je, usled elegancije koja je vladala u čitavoj kući, bila prava bela vrana, zidova zastrtih
knjigama, i uglova punih krša raznih gotskih svetaca i Bogorodica – što je sve bilo jedino
zaveštanje onog davno preminulog i već zaboravljenog g. Žigona, kustosa muzeja u Kliniju.
Nasred sobe je stajao sto pokriven tamnocrvenim ripsom, gusto izvezenim i pokrivenim mrljama
od mastila, perima i ostalim priborom za pisanje. Zidove su ukrašavali komadi izbledelog
brokata, kojih je bilo svuda sem na mestu nasuprot vratima, gde je visila ogromna gravura
Napoleona Prvog, koji je nad jednim manjim portretom Napoleona Malog suvereno vladao u
svoj slavi svojih brkova i svoje šiljate bradice. A Vinterhalterova gravura Evgenije visila je nad
umivaonikom kojeg madam Žigon nije pristajala da se odrekne čak ni pošto je Lili uvela u kuću
najmoderniji američki vodovod.
Madam Žigon je ležala sklupčana u posteljini svog krevetića kao kakva dobroćudna stara
veštica, a kod nogu su joj, u sjajnoj lokvi sunca, ležali Kriketa i Mišu, prijateljski skupljeni jedno
uz drugo, oboje nakljukani prženim zemičkama i toplom tečnom čokoladom.
Lili uđe u sobu sveza, blistava, u nekom jednostavnom kostimu i lepom šeširu, pa se
pozdravi sa madam Žigon.
– Kako ste jutros, tetka Lujza? – zapita ona staricu.
– Ne baš najbolje... Ne baš najbolje. Rđavo sam spavala. Oni bolovi u kuku.
Lili priđe i sede na krevet, pa dohvati staričinu ruku i poče je milovati osećajući joj puls.
– Imate li sve što vam treba? – zapita ona.
– Oui. .. imam sve. – Nastupi kratko ćutanje, pa se madam Žigon zagleda u Lili svojim
mutnim očima. – Sve nešto mislim kako sam srećna – reče ona.
Lili se osmehnu.
– Mislim zato što nisam sirota i samohrana. Vi ste prema meni vrlo dobri.
Lilin osmeh pređe u smeh. – Koješta. Koješta. Meni je to donelo dosta zodovoljstva.
– Prosto kao božja ruka – reče starica vrlo pobožno.
– Možda – reče Lili. – Gđica Elen mi je malopre objasnila da je to čovečija ruka.
Te reci zbuniše madam Žigon, koja nije bila čula onaj razgovor na terasi. Ona se u potaji
nije slagala sa bezbožnošću gospođice Elen.
– Gospođica Elen jutros vrlo dobro svira... divno – reče madam Žigon. – Ona je umetnik
... pravi umetnik. Da li bi hteli da je zamolite za nešto?
Lili klimnu glavom.
– Da odsvira nešto od Ofenbaha? Prosto čeznem za tim. – Izgledala je slaba i molećiva, i
nekako zbunjena silinom života koji ju je skolio sa svih strana otkako su u kuću došli gospođica
Elen i Žan.
– Hoću, naravno – reče Lili.
– I još nešto – reče madam Žigon. – To bih vas molila da mi učinite ... Nije mi dobro, pa
ne mogu da odem po podne do madam Blez. Htela bih da odete vi, pa da objasnite zašto nisam
mogla doći. Recite joj da mi nije dobro. – Lili se lako namršti. Madam Žigon to nikako nije
mogla primetiti svojim zamagljenim očima, pa ipak reče: – Madam Blez vam se divi... Ona
smatra da ste vi sve ono što žena treba da bude... savršena žena.
Ako se Lili i kolebala za trenutak, na ovo sladunjavo laskanje se odmah odluči te reče: –
Otići ću svakako. Ručaću napolju, pa ću otići kasnije i reći šta želite.
– Samo ne suviše kasno ... Ona se lako vređa – reče madam Žigon. – Znate i sami da je
malo ... – i ona načini šaljivi pokret rukom koji je govorio da u madam Blez nisu sve koze na
broju.
Zatim joj je Lili neko vreme čitala Forovu „Istoriju umetnosti", koja je nju sigurno
gnjavila, ali je madam Žigon pričinjavala veliko zadovoljstvo, pa najzad ode na svoj misteriozni
ručak. A odozdo se nešto docnije počeše razlegati zvonke melodije iz uvertire „Orfeja u
podzemlju". To je Elen u gomili starih nota u jednom sobičku do salona otkrila dvadesetak
odlomaka, pa je svirala puna oduševljenja. Ponekad bi muzika, pobedonosna i silovita, dostigla
pravu bučnost. Bilo je to sviranje žene koja je postigla pobedu.
62
Možda je madam Blez prema Lili osećala ono divljenje koje joj je madam Žigon
pripisivala, ali je bila takav osobenjak da se to nije moglo znati sa sigurnošću. Nije se moglo reći
da je to osećanje otkrila bilo čime, ma kakvom slučajnom reci odobravanja. Ima žena koje svoje
divljenje izražavaju upravo obratno – oštrim kritikovanjem predmeta svoje ljubavi i svog
divljenja. Ima žena koje grde svoje ljubavnike, koje kude svoju decu, koje oštro osuđuju
ponašanje najdražih prijatelja. A ako u toj teoriji o obrnutom izražavanju simpatije ima neke
istine, onda se može reći da se madam Blez divila Lili. Po njenom ponašanju se čak moglo reći
da prema toj mladoj ženi oseća duboku naklonost.
Starica se retko kad obraćala Lili, ali bi se, kad bi joj se Lili iz učtivosti prva obratila i
zapitala za zdravlje i za planove u vezi sa letovanjem, osetila polaskana i ozarila osmehom,
toplim kao avgustovsko sunce. A pred madam Žigon bi nemilosrdno kritikovala Lili. Govorila je
da je nemarna i bez ambicija. Optuživala je da traci život uludo, i da se ne služi silom svoje
lepote koja tako vene. Lili, u stvari, nije venula, ali je madam Blez bila ubeđena da vene. Onaj ko
bi je slušao dok tako govori, pomislio bi da je Lili uvela stara veštica.
– Znam ja kako to ide – govorila je ona madam Žigon kao u poverenju – jer sam i ja bila
lepotica... čuvena lepotica. – I setivši se svoje slave, ona bi naglo podigla glavu i bacila pogled
na najbliže ogledalo. Ali o tome nikad nije govorila sa Lili, čija ju je mladost, koja već zalazi u
srednje doba, ispunjavala, izgleda, nekim strahopoštovanjem koje se graničilo s pobožnošću.
– Zašto se zakopala među ove babetine? – govorila bi ona. – Zar nema nimalo energije...
nimalo smisla za život? Kad bi samo mogla da dobije malo elana gospođice Toliver. Ta bi joj
mogla ustupiti dobar deo i pri tome samo dobiti u privlačnosti.
Na sve to je madam Žigon imala samo jedan odgovor, koji je jednako ponavljala. –
Madam Šein je zadovoljna. Zar to nije dosta? Šta još više može ko od nas očekivati na ovom
svetu?
I tako se kod madam Blez neprestano osećalo to interesovanje izraženo kritikovanjem.
Mada je izbegavala Lili, nije bila u stanju da ne govori o njoj. A madam Žigon sve to nije
pominjala Lili, uverena da je madam Blez malo na svoju ruku.
Bilo je u madam Blez neke misterioznosti koja obavija one koji pate od priviđenja. Ne
samo da nije bilo moguće odrediti kada laže, a kad govori istinu, nego je, čak, bilo nemoguće
reći: „Madam Blez je takva i takva, tvrdica ili dobrotvorka, neprijateljski ili prijateljski
raspoložena." Nije bilo moguće steći o njoj neko određeno mišljenje. Bila je podložna sasvim
neobjašnjivim ćudima, tako da se nikad nije moglo unapred reći kako će postupiti. A, osim toga,
živela je u nekom svom svetu koji nije nimalo ličio na svet njenih prijateljica koje su toliko
važnosti pridavale radnjama, namirnicama, perionicama rublja, vođenju kuće i drugim sličnim
stvarima. Njen je svet bio naseljen svakovrsnim fantazijama. Ona je strasno verovala da je još
žena lepe pojave. Čak je ni ogledalo nije moglo razuveriti. Ponekad je s pravom ratobornošću
tvrdila da je nekada igrala vrlo istaknutu ulogu u evropskoj politici, i davala na znanje da je ona
poslednja od onih žena koje će ostati zabeležene u istoriji kao bića koja su vladala kraljevima, ali
niko nije mogao da dozna ni šta je to učinila ni kad je učinila. Nesreća je bila u tome što je niko
nije shvatao ozbiljno. Kad god bi neko govorio o njoj, uvek mu se u glasu osećalo nešto od onog
šaljivog gesta madam Žigon, kojim je davala na znanje da joj je prijateljica malo ćaknuta. Ali su
ipak svi bili ljubazni prema njoj. Svi su pazili da ne oseti da je uglavnom primaju kao neku
duhovitu zbirku halucinacija, te je zahvaljujući toj svojoj faiblesse[12] čak nekako i gospodarila
svojim prijateljima. Svi su joj popuštali. Svi su dobroćudno podnosili njene uvrede.
Kad bi počela koju od svojih dugih priča, oni oko nje bi se osmehivali, izigravali
interesovanje i govorili „Čudnovato! Ko bi to pomislio?" Ili bi šaljivo negodujući rekli: „Ali
draga madam Blez, pa vi još uvek imate divan stas." I ona bi pošla kući zadovoljna što je uspela
da sačuva lepotu tela i što joj je lice još uvek mlado, iako ponekad mora da stavi i pomalo
rumenila. A njeno zadovoljstvo se jasno videlo u svakoj crti njenog naboranog, ostarelog lica.
Razne su se priče mogle čuti o madam Blez, fantastične i neverovatne priče o tome kako
je u svoje vreme bila čuvena i da je bila ljubavnica ovog ili onog političara. Neke je od tih
najfantastičnijih priča lukavo puštala u promet i sama madam Blez. Ali o njenoj mladosti, u
stvari, niko ništa nije znao, i mada su svi sa izvesnim zadovoljstvom prepričavali te priče, niko u
njih nije stvarno verovao.
Starice koje su dolazile na žureve kod madam Žigon, znale su da je madam Blez došla u
Pariz pre nekih dvadesetak godina kao udovica nekog trgovca iz Marselja. Bila je bogata,
ugledna i, kako je tada izgledalo, sasvim pri zdravoj pameti, sem utoliko što je imala preteranu
sklonost da se okružuje tajanstvenošću. Staratelj joj je bio neki ugledni bonapartist, ujak
kapetana Maršana. U Parizu je ušla u vrlo ugledno društvo. Imala je svoj salon, i sve je išlo kako
treba. U vreme o kojem je već je bila tako dugo član toga kruga da se svima činilo kao da je
oduvek tu, u tom prijatnom kružiću, tako zatvorenom, čvrsto povezanom i opreznom. Bila je
važna ličnost. Madam Blez? Da, naravno. Svako je znao madam Blez ... uvek. A sve ono što se u
njenom životu dogodilo pre njenog dolaska u Pariz, brzo je pokrio veo zaborava, te je lako
madam Blez, čiji je život, možda, bio vrlo romantičan i uzbudljiv, postala deo neobično
dosadnog i nepoetičnog društva.
Lili je o starici mogla znati samo toliko, a verovatno je znala i mnogo manje, jer su njena
dobra ćud i širokogruda ravnodušnost odavno ugušile u njoj interesovanje za prošlost ljudi oko
sebe. To popodne je pošla do madam Blez samo da zadovolji madam Žigon, jer drugih obaveza
nije imala, i jer je bila navikla da poznanicima čini usluge. A možda joj se ipak činilo i da će ta
poseta biti prijatna za madam Blez. Stigla je kao obično vrlo kasno (tačnost je za nju bila nešto
nemoguće), pošto je ručala bez ikakve žurbe i završila vrlo skupu šetnju kroz radnje u Ri de la
Pe.
Madam Blez je imala kuću u Pasiju, pet minuta hoda od Trokadera, u jednom malom
ograđenom prostoru, zasenčenom starim drvećem i nekim visokim, zapuštenim žbunjem.
Ograđeni prostor je obuhvatao još dve kuće skromnijeg izgleda, koje su stajale malo po strani
kao s puno poštovanja. Kuća je bila sagrađena od drveta, u stilu švajcarskih brvnara, i ukrašena
malim drvenim balkonima i čudnim preterano fantastičnim šarama kao na kakvoj čobanskoj kući
u planini iznad Lucerna. Prostor je bio ograđen zidom s jednim otvorom koji je noću bio
zatvoren masivnom gvozdenom kapijom. Na tom mestu Lili siđe sa fijakera pa, prolazeći kroz
kapiju, srete madam De Sion i Maršanove, koji su upravo odlazili.
– Zakasnili ste – primeti madam de Sion i obuhvati Lilin kostim pogledom svojih zelenih
očica.
– Celim putem žurim – odgovori Lili. – Imala sam posla.
Kapetan Maršan i njegova žena se ozbiljno pokloniše.
– Svi su već otišli – primeti madam de Sion i pričeka kao da želi da vidi šta će Lili
učiniti.
– Moram unutra ... Madam Žigon se ne oseća dobro, pa nije mogla doći. Zamolila me je
da donesem njen pozdrav.
Madam de Sion živnu. – Nadam se da nije ništa ozbiljno?
– Ne – reče Lili. – Madam Žigon je stara žena... – a zatim dodade učtivo: – Kazala mi je
da se g. de Sion vratio sa Balkana.
– Da, pun je priča o ratovanju i intrigama. Treba da dođete u četvrtak. Pitao je za vas.
Lili se osmehnu. – Pozdravite ga. On je vrlo zanimljiv čovek. – Zatim se najednom
okrete. – Nego, ja treba da požurim. Odvratno je toliko odocniti. Zbogom do četvrtka.
Madam de Sion položi ruku na njenu mišicu: – Madam Blez vas je nestrpljivo očekivala.
Pitala je za vas.
– To je lepo od nje – reče Lili učtivo i u isto vreme pođe.
– Dođite u četvrtak – reče madam de Sion, pa kad Lili zađe u senku unutar ograđenog
prostora, okrete se i zagleda u nju svojim zelenim očima sjajnim od radoznalosti izmešane sa
nešto zlobe i zavisnosti. Bilo je dobro poznato da se ta Ruskinja divi madam Šein.
Pošto Lili zađe za gusto žbunje koje je okružavalo kuću, madam de Sion proizvede neki
šum nalik na kvocanje, pa izađe kroz kapiju na ulicu i pođe ka metrou. Opet je izgubila novac u
igri sa Maršanovima, pa je sad stala razmišljati kako da ekonomičnije živi.
63
Lili uđe u kuću pošto joj vrata otvori služavka, jedna debela Bretonka, koja je zatim
uvede kroz tamno predvorje i uz tamno stepenište, tako slabo osvetljeno da se nije mogao videti
nameštaj. Čovek se osećao kao da ide kroz tunel. Na zavijutku stepenica bila je primorana da telo
priljubi uza zid da bi propustila dve osobe koje nikad nije videla na žuru kod madam Žigon. Kad
stiže navrh stepenica, služavka je provede kroz predvorje osvetljeno plamenom gasa što je goreo
u kugli postavljenoj na nešto što je ličilo na putir i okačenoj o nisku tavanicu mavarskim
lancima. Tu se moglo nazreti mnoštvo nameštaj a i ukrasa, bronzanih ornamenata, kineskih vaza,
slika raznih veličina u ogromnim pozlaćenim ramovima, kišobrana, ogrtača, stolica, jastuka i ko
zna čega sve još. Na kraju predvorja služavka otvori vrata koja su vodila u prostranu četvrtastu
sobu, i ćutke pokaza na madam Blez, koja je sedela pred tihom vatrom od drvenog uglja. Lili
uđe, te služavka zatvori vrata za njom.
Madam Blez, obučena u staromodnu haljinu od neke crne tkanine, sedela je na rubu
stolice kao vrana na zidu. Bila je narumenila obraze i usne, pa joj je to, sa crvenim odsjajem
vatre i gustom crveno obojenom kosom, davalo čudan, neljudski izgled. Izgleda da nije čula kad
je Lili ušla, jer nije podigla pogled sve dok joj mlada žena nije sasvim prišla i rekla: – Madam
Blez!
– Ah! – reče starica najednom, kao da se trgla iz sna. – To ste vi.
Lili se osmehnu, pa se poče izvinjavati. Ona šlaga da se zadržala zbog posla, a zatim
objasni zašto madam Žigon nije došla. I, sve u svemu, ispade ljupka, prijatna i pritvorna.
– Da – reče madam Blez. – Madam Žigon je već ostarela. – Ona to reče tonom koji je
govorio: „Mnogo više nego što ću ja ikad ostareti."
– Ostaću samo koji trenutak – reče Lili i sede u stolicu prema vatri.
– Da, to i pretpostavljam.
 A zatim nastupi ćutanje, pri čemu je izgledalo da je madam Blez opet zapala u svoj san.
Lili skide rukavice, ispravi šešir i poče razgledati sobu. Bila je to vrlo čudnovata soba, puna
senki i neodređenih bezobličnih predmeta, koji su podrhtavali u mutnoj svetlosti gasa. Te stvari
se postepeno počeše uobličavati. Bilo je tu stolica, stolova i jastuka svih mogućih stilova. U sobi
je, u pravom smislu te reci, vrveo nameštaj. Pored vatre je stajao crveni, lakirani sto, izvanredno
dobro načinjen i prepun ostataka od posluženja – tu je bio bokal za tečnu čokoladu, samovar sa
ugašenim plamenom i čajem koji se hladio i tantri sa sendvičima i obaveznim gdteaux. Prozori
su bili zastrti debelim zavesama od neke vrste brokata, koje su sada bile navučene da odstrane
spoljnu svetlost. Ali je u sobi najviše upadalo u oči mnoštvo slika koje su svuda visile, čak i po
naj zabačeni j im uglovima, stajale uspravno u malom okviru od drveta i pozlate, od bronze i od
kornjačine kore ili slonovače, ili se naslanjale na zidove, pa i na ogledalo iznad kamina. Neke,
sudeći po jarkim bojama i herojskim stavovima onih koji su naslikani – bile su slike glumica i
operskih pevača, dok su druge svojom pompeznošću odavale da su im predmet obrade političari.
Bilo je na tim slikama dama u krinolinima i gospode sa bradama ili sa obešenim brkovima. Neke
su od njih bile fotografije, požutele i iskrzane, dok su druge bile skice ili reprodukcije isečene iz
listova i časopisa. A bilo je i pet-šest uljanih portreta razne vrednosti.
Lili se neko vreme bavila proučavanjem te sobe. Najzad madam Blez reče: – Milo mi je
što su ostali otišli. Zamaraju me ... neizrecivo. – Ona se naže malo napred. – Ja sam, razumete li,
imala zanimljiv život, a svi ovi drugi... – Ona načini neki ukočeni pokret koji je izražavao
prezrenje. – Šta su oni upoznali od života? Samo se neprestano vrte ukrug, kao veverice u
kavezu... neprestano prolaze svi po istom kružiću. I uvek dosadno društvo.
Lili se prijatno osmehnu. Bila je upadljivo lepa u onoj mekoj svetlosti. – Razumem – reče
ona trudeći se da ugodi starici.
Madam Blez se iznenada diže. – Nego, ja sam zaboravila ... Oprostite ... još vas nisam
ponudila. Hoćete li čaja ili čokolade?
– Ništa, – reče Lili. – Moram da mislim na liniju.
Madam Blez opet sede. – Milo mi je što ste došli... – A posle kraćeg ćutanja dodade: –
Sama. – Čelo joj se namršti pod uredno podsečenom kosom. – Meni izgleda, razumete li... da mi
imamo ponešto zajedničko ... vi i ja.
Lili je i dalje sedela mirno i zadovoljno. – Svakako! – reče ona, očigledno samo iz želje
da bude ljubazna.
– Ali ne ono što vi mislite – reče madam Blez, i oštro pogleda u nju. – Ne to. Ne govorim
ja o mladalačkom izgledu koji nas dve imamo ... vi i ja. Mislim na drugu jednu osobinu koja sa
mladalačkim izgledom nema nikakve veze – na sposobnost voljenja. – Ona to izgovori kao nešto
vrlo tajanstveno. I pored sve njene ekscentričnosti, ponekad bi kroz oblak ostataka misterioznosti
i pompeznosti sinula neka neuhvatljiva iskra. To bi se osetilo u kakvom okretu glave, pokretu
ruke, naglasku ... nešto neopipljivo, jedva nešto više od nekog trenutnog priviđenja.
Lili opet poče prelaziti pogledom po sobi, od jedne do druge slike, zadržavajući se čas na
ovom, čas na onom primerku te čudne kolekcije koja joj je privlačila pažnju. Kad madam Blez
opet utonu u ćutanje, ona primeti: – Ali nemate svoje slike?
– Nemam – odgovori starica. – Doći ćemo i na to docnije. – A zatim, ne zastavši, dodade:
– Vi ste, naravno, imali dosta ljubavnika.
A kada se Lili, zgranuta tom iznenadnom primedbom, nervozno pomače na stolici,
madam Blez podiže ruku. – Znam, znam. Nemam nameru da vas korim. Ja to odobravam,
razumete li. Lepe žene su za to stvorene. – I njen pogled dobi neku natprirodnu pronicljivost. –
Nemojte misliti da ja ništa ne znam. Mnogi, naravno, pričaju da sam ja šašava. Ali nisam. Šašavi
su oni, pa zato misle da sam ja. A ja vas razumem. Vi sad imate ljubavnika – rođaka madam
Žigon.
Ona se zagleda u Lilino lice koje smrtno problede na taj suludi staričin ispad. Sad se
videlo da je uplašena. Nije se čak ni usprotivila.
– Posmatram ja to – nastavi madam Blez vrlo prisnim tonom. – Znam ja te stvari. Znam
ja šta sve znači najmanji pogled, pokret, ili iznenadna neoprezna reč. Niste vi, draga moja, uvek
onoliko oprezni i zakopčani koliko bi trebalo da budete. Ne morate se bojati. Ja nikom ništa neću
reći. Neću vas odati. – Ona se naže napred i dotače Lilinu ruku s izrazom najveće prisnosti. –
Vidite li da smo slične. Kao da smo jedno isto. Nas dve treba da se borimo protiv onih ostalih
žena... onakvih kao madam de Sion. To vam je mačka, razumete li.
Lili pogleda na svoj ručni sat, sada već bez onog mirnog i zadovoljnog izgleda. Zatim
ustade i pređe do kamina u želji da na neki način umakne. Bila je, izgleda, nesposobna da se
pribere onoliko koliko je bilo potrebno za razgovor sa madam Blez.
– Ostanite još malo – nastavi stara veštica. – Imam da vam kažem štošta. – Ona
zamišljeno skupi smežurane usne i naže glavu malo na stranu.
– Kad sam bila mlada, vrlo sam ličila na vas. Kosanu je, evo, i sad ista kao vaša. Ljudi
često primećuju da je vidno sačuvala boju. Mnogi mi to govore. Najveća je stvar – sačuvati
lepotu – I ona se na to zasmeja malo luckasto, s izrazom divljeg trijumfa.
64
Zatim je govorila i govorila – toliko da je Lili imala utisak da prolaze sati. Kad god bi
mlada žena pokazala nameru na pođe, madam Blez bi isprečila svoje visoko mršavo telo između
nje i vrata. I tako je slušala i ćutala, jer i da je i želela da govori, ne bi mogla da dođe do reci od
madam Blez, koja uopšte nije zatvarala usta. Govorila je kao da je sve ono Što je godinama
ćutalo u njoj potisnuto i skriveno, iznenada provalilo kao bujica. U sobi je od gasa koji je goreo
postalo nepodnošljivo zagušljivo. Lili poče da oseća glavobolju, dok joj je lice sve više bledelo.
Da je bila manje prijatne prirode, ona bi se silom progurala pored starice i izašla na čist vazduh.
Umesto toga je, sigurno, živela u nadi da će madam Blez najzad završiti priču ili da će neko ući i
prekinuti je... možda služavka... ili bilo ko. Više nije slušala šta madam Blez govori. Do svesti su
joj dopirali samo odlomci tog neizrecivo dosadnog brbljanja izlapele starice. Da prekrati dosadu,
ona dohvatil slike sa police nad kaminom pa ih poče razgledati.
Zatim, iskoristivši kratko ćutanje, primeti: – Slike su vam vrlo zanimljive, madam Blez.
Htela bih da dođem do vas jednom kad budem imala više vremena, pa da ih razgledam.
– A, da! – reče starica. – Vrlo su zanimljive. Muškarci... nisu mi svi bili ljubavnici, znate.
Ali bi mi svaki od njih dotrčao za ljubavnika da sam samo maknula prstom.
– Ovaj ovde – reče Lili držeći portret nekog čoveka snažne građe s brkovima dragona. –
Vrlo je zanimljiv.
– Da ... da. Bio je Španac ... neki plemić vrlo aristokratskog držanja. Sada je mrtav ...
Čudno koliko ih je već pomrlo!
Madam Blez najednom primeti neobičnu promenu na licu svoje sagovornice. Promena je
bila tako upadljiva da je starica najednom zaćutala i počela da posmatra madam Šein.
Lili je držala u ruci malu fotografiju, sasvim izbledelu i prljavu, na kojoj se video neki
čovek u crnom kaputu, oštrog pogleda, visokog čela i guste crne brade. Fotografija je u jednom
uglu nosila pečat dobro poznatog fotografa iz sedamdesetih godina, nekog gospodina koji je
imao radnju u Galeri de Panorama. Bilo je to lepo lice, čarobno, fantastično, tako da je smesta
privlačilo pažnju. Fotagrafija je, nesumnjivo, bila par drugoj jednoj koju je Đulija Šein na samrti
poklonila ćerci. Preko prednje strane ove koju je Lili držala u ruci bilo je napisano: ,,A la Reine
de la Nuit de son Cavalier Irlandais."[13] Mastilo je bilo toliko izbledelo da je natpis bio jedva
čitljiv.
– Taj vam je gospodin, izgleda, naročito zanimljiv? – zapita madam Blez tonom
nesavladljive radoznalosti.
Lili za trenutak ništa ne odgovori. Posmatrala je fotografiju vrlo pažljivo, okrećući je
tamo-amo pod svetlošću gasa.
– Da – reče ona najzad tihim, prigušenim glasom. – Ko je to?
Madam Blez zabaci glavu unazad. – Bio je to veliki gospodin ... Vrlo zanimljiv – reče
ona. – Obožavao me ... veoma. Taj natpis? To je bila neka naša šala. Bio je veliki đavo i pun
vragolija (un vrai diable... tout gamin). Ne sećam se više kakva je to bila šala. Bio je prinuđen da
ode iz zemlje zbog neke neprijatnosti. I ja sam otputovala na neko vreme. – I njene se oči opet
stisnuše, uz neki tajanstven izraz koji je odavao sećanje na romantične, zanosne događaje. Lili
malaksalo sede, obuhvativši rukom fotografiju.
Stare fotografije bolje od ičega drugog bude stare uspomene. Možda zato što su tako
strašno, surovo realistične. Sve ono što pamćenje, željno da zaboravi, uspe da zatrpa tamom
vremena, na fotografiji ostaje netaknuto sve dok ova postoji – položaj glave, izveštačen pokret
ruke koji odaje držanje, oholi izraz, način odevanja. Sve to nadživljuje prošlost na komadiću
hartije velikom koliko čovekov dlan.
Mora da je fotografija sa natpisom ,,A la Reine đe la Nuit" probudila zaboravljene
uspomene ... sećanja na divlji temperamenat i ćudljivu prijatnost Džona Šeina, na strašne scene
između njega i njegove gorde žene, na preziranje koje je pokazivao prema anemičnoj Ireni, na
divljenje blistavoj Lili i na hiljade drugih pojedinosti, tako davnih pa ipak tako čudno živih.
Dok je Lili zamišljeno sedela i ćutala, madam Blez je neprestano histerično brbljala,
luckasto skačući s predmeta na predmet, s podataka o pojedincima na pričanje anegdota, sa
savetovanja na opomene. Lili od svega toga nije ništa čula. Kad je malo došla k sebi, ona reče: –
Ovaj gospodin me interesuje. Pričajte mi, molim vas, o njemu.
Ali madam Blez tužno zatrese glavom. – Ne sećam se više mnogih stvari – reče ona. –
Strašno se mnogo zaboravlja, znate? – I na licu joj se opet pojavi izraz sulude govorljivosti. –
Zaboravila sam mu ime. Kako se potpisao na slici?
Ona uze fotografiju iz Liline ruke, pa je postavi u krug svetlosti, držeći je odmaknutu za
daljinu ruke i upola žmureći da bi jasnije videla. – A, da – reče ona – Cavalier Irlandais... To mu
je bilo ime. Drugog mu se imena ne sećam, mada mislim da je imao i drugo. – Ona zamišljeno
poćuta kao da se trudi da strašnim naporom volje vrati u sećanje nešto što je pobeglo. – Otac mu
je bio Irac, razumete li... Čudno da ne mogu da mu se setim imena. – I tako je luckasto dalje
čavrljala, suludo odgovarala na Lilina pitanja i beznadežno ih zaplitala u bujicu sumanute
filozofije i izvitoperenih zapažanja. I pri tom je stalno pokazivala neku misterioznost i ostatke
nekadašnjeg sjaja. Lili ju je posmatrala s izrazom velike radoznalosti, kao da je pomislila da je,
na kraju krajeva, to čudno staro stvorenje nekad, ipak, možda bilo mlado, tajanstveno i lepo. Ali
je o onom gospodinu na slici vrlo malo uspela da dozna. Za madam Blez je bilo nemoguće da se
usredsredi na predmet o kojem govori. Lili je samo doznala da je taj gospodin bio prinuđen da
napusti zemlju zbog neprijatnosti koje je imao u vezi s dvobojem u kojem je ubio nekog rođaka...
možda bratića. Madam Blez nije mogla da se seti. A bavio se i politikom. I to je uticalo na
njegovo bekstvo. Jednom se, koliko se madam Blez sećala, vratio, ali se nije mogla setiti zbog
čega.
Lili je najzad uvidela da mora dići ruke od daljeg ispitivanja, te vrati fotografiju na
visoku policu nad kaminom, napuderisa nos i navuče rukavice. A zatim hitro iskoristi jedan
predah u čavrljanju madam Blez.
– Sad zaista moram da pođem, madam Blez. Ostala sam suviše dugo. Bilo je vrlo
zanimljivo.
Ona ustade i poče polako da se povlači ka vratima, kao da se plaši da će staricu
podstaknuti na nove bujice reci. Izvlačila se vrlo oprezno i polako, ali nije stigla ni da prođe
pored inkrustirane kutije za gramofon, kad madam Blez shvati njen plan, pa skoči i snažno je
ščepa za ruku svojim mršavim uvelim šakama.
– Čekajte malo! – viknu ona. – Treba da vam još nešto pokažem... samo još nešto. Samo
jedan trenutak.
Strpljiva Lili se pokori, mada se ipak blago protivila. Madam Blez žurno ode, nekako
porebarke kao morski pauk, u jedan mračni ugao sobe, gde za trenutak iščeze na vrata. Kad se
opet pojavi, nosila je dve prašnjave uljane slike. Obe su bile uramljene u težak zlatni ram, te su
dobro opterećivale staričinu snagu. Sva je odisala tajanstvenošću. Dok je crvenom svilenom
maramicom, koju je dohvatila sa stolice na kojoj je pre toga sedela, brisala prašinu s lica obeju
slika, osmehivala se kao sama sebi nekim pobedonosnim osmehom. Za sve vreme ih je tako
držala da ih Lili nije mogla videti. Najzad najednom ukoči svoje mršavo telo i reče odsečno: – A
sad pogledajte!
Lili se duboko naže nad slike pa uz svetlost vatre razaznade likove na njima. Obe slike su
bili portreti neke žene, naslikane engrovski meko, vešto i pomalo silovito. Pa ipak se osećala
razlika koju je znalačko Lilino oko moralo primetiti. Bile su dobro rađene, ali sa suviše lakoće.
Da nije toga bilo, moglo se reći da su delo nekog genija. Bilo je jasno da je u obe prilike pozirala
ista žena. Na jednoj slici je nosila ogroman šešir sa spuštenim obodom, nakrivljen malo na jedno
oko, a na drugoj neku varvarsku krunu i haljinu vizantijskog sjaja.
Madam Blez je stajala pored Lili s izrazom strasnog skupljača starina koji pokazuje svoje
blago. – Lepe su, zar ne? – reče ona. – Izvanredne! U to se znate dobro razumem. Nisam ih
nikom pokazala već godinama. Pokazujem ih vama zato što znam da se i vi u to razumete.
Videla sam vašu kuću, one divne stvari. Na obema je, znate, ista žena .. . Jedna se zove „Devojka
sa šeširom" ... a druga „Vizantijska carica". Teodora, znate, ona koja je rođena kao robinja.
65
Lili, izgleda nije slušala. Jednu je sliku držala na krilu i vrlo pažljivo proučavala. Prvo ju
je sasvim primakla očima, a onda na izvesno odstojanje. Madam Blez je stajala pored nje i
ponosno posmatrala svoje dragocenosti, lica ozarenog zadovoljstvom zbog Lilinog dubokog
interesovanja.
– Htela bih da znam – reče zatim starica – vidite li i vi ono što ja vidim?
Lili za trenutak ne odgovori. Još je bila kao opčinjena slikama. Najzad diže pogled. –
Hoćete li da kažete da liči na mene? Jeste li i vi to primetili?
Madam Blez načini tajanstven izraz lica. – Da, reče ona. „Odavno sam to već primetila .
.. čim sam vas prvi put ugledala. Ali nikome nisam govorila. Čuvala sam tu tajnu za vas. – I ona
raširi smežurane ruke u rečitom pokretu punom zadovoljstva, gordosti i, čak, trijumfa.
Sličnost je bila tolika da nije bilo moguće ne videti. A posle pažljivog gledanja moralo se
doći do zaključka da je prosto neverovatno. Ista Lili kakva je bila deset godina ranije kada nije
bila tako teška i puna. Vizantijska carica je imala istu meku, zagasitu kosu, istu zelenkastobelu
kožu, iste čulne crvene usne.
– Liči na mene kada sam bila mlađa.
– Mnogo liči, – primeti madam Blez, a zatim s izrazom carice koja obasipa milošću
dodade: – Mislim da vam ih poklonim.
 – Ali ovo je velika vrednost, – pobuni se Lili. – To jasno vidim. Nisu to obične slike. –
Govorila je to ne dižući pogled sa slika koje je za to vreme i dalje proučavala, prvo jednu pa
onda drugu, pažljivo kao često svoj odraz u ogledalu u Ulici Rejnuar.
– Znam da ih ne možete sami odneti kući – nastavi madam Blez, ne obazirući se na njeno
protivljenje. – Mogli biste, čak, izgledati smešni ili bi vas mogli osumnjičiti i zatvoriti. Ja ću vam
slike poslati. Zar to nije najbolje? Ionako bi otišle na doboš posle moje smrti. Ja nemam nikakve
rodbine. Sestra mi je mrtva već deset godina. Dece nemam ... nijedno. Sama sam, razumete li,
sasvim sama. Zar da mi slike dopadnu nekom trgovcu starinama?
Ona divlje zatrese glavom. – Ne, treba ih uzeti. Ne smete odbiti. To je božja volja.
Razumem se ja u to zato što imam u sebi nešto od žene sviju vremena. Te slike pripadaju vama.
Ništa me ne može ubediti da nije tako.
I ovog puta je dobrodušna Lili bila prinuđena da popusti pred snagom sulude staričine
volje. Sigurno je osetila u celoj toj stvari nešto fantastično, sablasno, jer se od nelagodnosti
pomakla i oborila na pod „Vizantijsku caricu" licem nadole. ,,Devojka u šeširu" još joj je ležala
na kolenima za trenutak zaboravljena.
Madam Blez je dotle šetala gore-dole po sobi i sumanuto mrmljala nešto sama sebi.
Najednom zastade ispred Lili.
– Ta žena je bila slavna – reče ona. – Vi i ne sanjate ko je to.
Lili odgovori rasejano, kao da već dugo nije u toj sobi.
– Ne – reče ona, – zaista nemam pojma. Otkud bih mogla znati? Bila je, očigledno, velika
lepotica.
Stravično lice se ozari zadovoljstvom. – Pričekajte malo! – viknu ona. – Pričekajte!
Olakšaću vam to pogađanje. Smesta će te razumeti! – i ona žurno ode u onaj sobičak iz koga je
donela slike. Kad ona ode, Lili se zavali na naslon stolice, pa zatvori oči i pritisnu čelo rukom.
Tako je sedela neko vreme, a kad zatim otvori oči na oštru zapovest madam Blez, ona pred
sobom ugleda staricu koja je na glavi imala onaj veliki šešir sa slike, isto onako nakrivljen na
jedno oko.
Izgledala je groteskno, grozno. Haljinu od crnog štofa udesila je tako da su joj se videla
ramena i grudi kao „Devojci sa šeširom"; ali su one devojačke zrele pune dojke na staroj ženi
bile mlohave i uvele, po boji nalik na prašnjavu hartiju. Ono meko oblo grlo bilo je sada
smežurano i mlitavo, dok su grudi, ruž i puder, koji se nagomilavao u bore smežuranog staračkog
lica, groteskno pokušavali da nadoknade blagi sjaj lica i sveže rumenilo nežnih čulnih usana. Čak
je i pramen kose koji se video ispod velikog šešira, bio grozno nagrđen veštačkom bojom. I pri
tom se madam Blez luckasto osmehivala podražavajući tajanstvenom, mladalačkom osmehu koji
je na slici izvijao devojčine usne.
Bilo je jasno da su crte lica iste, da je isti kroj glave i da i staricu i sliku prožima isti
neodredljivi duh, da je madam Blez Vizantijska carica i Devojka sa šeširom. Ali je karikatura
bila neopisivo surova, neumoljivo okrutna. Lili razrogači oči kao da je ugledala neku groznu
avet. Ona se strese, i „Devojka sa šeširom" joj kliznu s kolena i s bukom pade licem na
„Vizantijsku caricu".
Madam Blez poče da seta gore-dole po sobi lenjim korakom manekena, te joj se širok
obod šešira njihao pri svakom koraku. Ona koketno okrete glavu i reče: – Eto vidite, ostala sam
gotovo ista.
A zatim poče nešto brzo govoriti sama sebi, zadubljena u neke sablasne razgovore s
muškarcima i ženama koji su stajali po tamnim uglovima sobe, usred onog mnoštva slika i haosa
od raznih već polurashodovanih predmeta. Ona u jednom trenutku prođe pored Liline stolice, pa,
zastavši za trenutak, toliko se naže da joj narumenjeni obraz dotače meku Lilinu kosu. – Vidite li
onog tamo – viknu ona i pokaza prema prašnjavom sobičku.
– Taj bi i glavu dao samo da me dobije. – Zatim se suludo nasrne ja. – Ali ne... nema kod
mene šale. Nikad ne popuštajte lako, i popuštajte samo iz ljubavi. Živite samo za ljubav. – I ona
opet poče sumanuto šetkati, brbljati, klanjati se i upućivati osmehe u prašnjave uglove.
Lili najednom skoči i potrča vratima usred staričinog poverljivog čavrljanja s nekim
svojim nevidljivim draganom kome se obraćala sa „vaša visosti". Pošto otvori vrata, Lili jurnu
kroz gornje predvorje i niz stepenište u onaj mračni tunel pa, zalupivši najzad za sobom spoljna
vrata, preseče suludo pevušenje madam Blez, isprekidano luckastim smejanjem.
Lili nastavi da trči sve dok iz ograđenog prostora ne stiže na Ri de l'Asonsion, gde
zastade zadihana i malaksala od užasa.
66
Lili i madam Žigon provedoše leto u Žerminji L'Eveku u letnjikovcu, na terasi iznad
krivudave Marne. Na kućici u Hulgeitu su kapci ostali zatvoreni za vreme toplih letnjih meseci.
Zdravlje madam Žigon, istina, nije bilo najbolje, te bi joj koristio morski vazduh, ali Lili nije baš
navaljivala da pođu tamo, mada je to u toku leta dva-tri puta pomenula. Madam Žigon je,
izgleda, želela da leto provede gde je uvek provodila, a i Lili nije imala ništa protiv toga da tu
ostane ceo jun i za vreme julskih vrućina. Prvi put se, izgleda, desilo da se osetila umorna. Mada
je po prirodi bila pomalo nehatna i lenja, imala je dobru zalihu energije koju je budila kad bi se
ukazala potreba, ali joj se ovo, izgleda, nije činilo dovoljno važno te je dane mirno provodila u
čitanju i šetanju pored Marne, a ponekad, kad bi bilo suviše toplo, i u jahanju po šumskim
stazama s druge strane reke, nedaleko od Trilpora, pri čemu se služila jednim od baronovih
konja.
U taj život unosio je promenu Žan, koji bi s vremena na vreme dolazio iz Sen Sira da
provede nekoliko dana odmora, onako lep i pomalo goropadan kako dolikuje silnom konjaniku.
Dolazila bi i Elen, ali su njene posete umarale Lili, naročito u vreme velikih vrućina. Za vreme
tih poseta Lili bi tvrdila da joj se ne jaše zato što joj Elen to onemogućava. Elen je zahtevala da
se jaše galopom. Uživala je da skače preko kamenih zidova, čak je jednog toplog julskog jutra
nagnala konja u Marnu i tako prešla na drugu obalu. Za razliku od Lili, ona nije čuvala kožu od
sunca. Pocrnela je kao Indijanac i očvrsnula kao atleta. Žan ju je prosto obožavao, pa su zajedno
divlje jurcali po okolini, jer je Elen sedela u sedlu lako kao muškarac i, sve u svemu, bila Žanu
dobar drug. Zabavljali su je čak i Žanovi konjički vicevi i balade koje je pevao, raskalašne
konjaničke balade, stare pesme zadahnute tradicijom koja je poticala još iz Napoleonove vojske
– iste one balade koje je Lili pevušila dok se oblačila za onaj poslednji bal na Brdu čempresa.
Elen je umela i da psuje na engleskom ili na rđavom francuskom. Postali su veliki
prijatelji. Lili bi im izjutra s prozora mahnula na polasku i zatim gledala za njima s izrazom
zavisti i tuge u tamnoplavim očima. Mora da im je zavidela na mladosti. Bila je ljubomorna na
Elen kao što je uvek bila ljubomorna na svakoga ko bi stekao 2anove simpatije.
Ali te rane jutarnje šetnje prekide u avgustu Elenino putovanje u Njujork ocu i majci, gde
je trebalo da provede mesec dana. Roditelji su joj živeli u jednoj kućici na Long Ajlendu, jer je
Heti Toliver prestala da drži pansion u Manhatanu otkako su joj deca postigla uspeh u životu.
– Tata je sada zadovoljan – reče Elen ponosno. – Ima konja, baštu i piliće, a to je uvek
želeo. I mama je zadovoljna, ali je s njom drugi slučaj. Ona bi bila srećna da ima da se stara o
novoj gomili dece. Ta se materinstva ne može zasititi. Htela bi da stalno živimo uz nju. Ne može
da se pomiri s činjenicom da smo već odrasli.
To je bilo tačno. Što su joj deca postizala veće uspehe, rede ih je viđala.
 – To je, eto, pouka – reče Elen – da svoju decu ne treba suviše voleti. – Ona se ironično
osmehnu. – Pa ipak da nije mame, ne verujem da bih u životu postigla ono što sam postigla ... ili
da bi Fergas ili Robert postigli svoje uspehe. Dobro nas je vaspitala. Stvorila je od nas
ambiciozne ljude. – I ona svoj govor završi primedbom: – Ovaj je svet u svakom slučaju bestraga
smešan – pa dodade da još nije naišla na bilo koga potpuno srećnog.
Nekada, čak doskora, mogla je reći da je Lili izvanredan primerak potpunog
zadovoljstva, ali je to vreme, izgleda, prošlo. Lili je tog leta bila očigledno nezadovoljna. Postala
je zamišljena i ćutljiva. Živnula je samo kad je baron došao da provede nedelju-dve, da jaše s
njom kroz izmaglicu u rana letnja jutra. A kad je otišao, opet ju je obuzeo neki nemir.
Madam Žigon je počela da zadaje sve više brige, a da nevolja bude još veća, Kriketa je
najednom, s neba pa u rebra, oštenila čitav čopor štenadi čiji je otac, izgleda, bio neki crno-smeđi
kučak sa farme. Madam Žigon ovaj ispad do tada devičanski čiste Krikete primi nekako kao
izdajstvo. Počela se žaliti na to kao da joj je Kriketa rođena ćerka, što je, u stvari, i mogla biti po
ljubavi i brizi koju joj je ukazivala šlepa starica. Njeno zapaljenje zglobova je sasvim prevladalo,
te je gotovo celog dana ležala u stolici za ležanje nameštenoj pod lipe potkresanih grana, i
pokazivala uvređeno i zlovoljno lice kad Lili ne bi sedela pored nje i pričala s njom ili joj čitala.
Sve je u letnjikovcu posle burnih poseta Žana i Elen postajalo nekako starački sivo.
67
Možda je tom neraspoloženju doprinosilo i sećanje na madam Blez. Otkako je one večeri
pobegla iz kuće te sulude starice, Lili je više nije videla, jer su je dan-dva posle toga, ogrnutu
sjajnim venecijanskim šalom i sa purpurnim šeširom na glavi, neki ljudi, obećavši joj divne
avanture, odveli u jednu kuću u Versaju, gde se imućnim luđacima obezbeđuje sve što je
potrebno i omogućava da do mile volje ispoljavaju svoje nastranosti. Tutor joj je postao lepi i
ugledni g. de Sion, koji se sa svojim bratom počeo starati o staričinom imanju. A ona je u svom
novom boravištu, izgleda, bila sasvim zadovoljna, bar sudeći po izveštajima g. de Siona, jer je
tamo našla nekog postarijeg vinarskog trgovca koji je smatrao da je potomak Henrija Drugog i
Dijane de Poatje, pa, prema tome, i punokrvni naslednik francuskog prestola. S njim je odmah
počela kovati revolucionarne planove koji su imali za cilj njegovo dovođenje na presto s tim da
mu supruga postane madam Blez. Tako je Lili morala napustiti svaku nadu da će od starice
iščupati još koje obaveštenje u vezi s fotografijom onog lepog gospodina s bradom. Fotografije
su, sa stotinama drugih slika, spakovali u isto vreme kad je odnesen i sav nameštaj iz vile u
ograđenom prostoru blizu Trokadera, i bacili u neku špilju od skladišta negde na Monparnasu,
odakle je zatim stigla u ruke nekoj Engleskinji koja se interesovala za umetnost. Život, na kraju
krajeva, kako je govorila stara Đulija Šein, nije roman u kojem se o svakom sve dozna. Svaki
čovek odnosi svoje tajne u grob. Ali je madam Blez, pre no što je odvedena, ispunila svoju
pretnju i poslala i „Vizantijsku caricu" i „Devojku sa šeširom". Slike je pred kućom u Ulici
Rejnuar istovario kočijas nekog izlupanog fijakera, da odmah zatim ode. I slike za Lili postadoše
izvor užasa. Nije mogla da ih podnosi. Naredila je kućnoj pomoćnici da ih nosi s očiju u neku
sobu pod krovom kuda nije nikad zalazila. Kad su stigle, još je ležala od strašne glavobolje koja
je potrajala nekoliko dana posle onog događaja sa madam Blez.
– Bilo je užasno – rekla je Eleni. – Ne možeš zamisliti kako je grozno bilo gledati onog
starog đavola kako igra pred očima kao mračno predskazanje ... pretnja starosti. Da si je samo
videla ... onako sličnu meni na onim slikama ... pa čak i meni kakva sam danas ... onako užasnu
kakva ću verovatno i ja biti jednoga dana. Bilo mi je grozno ... grozno! – I ona sakri lice rukama.
Elen se, kao obično, posavetova sa madam Žigon.
– Ovog puta joj sasvim ozbiljno nije dobro – reče ona. – Nije to samo umor; ona se nečeg
plaši. Ovog puta je mnogo gore nego ikad ranije.
I oni pozvaše lekara, nekog krupnog bradatog čoveka koga je preporučila madam de Sion
i koji konstatova da bolesnica pati od nervne krize i da smesta treba da ode u letnjikovac. A
posluga reče da madam prvi put u životu izgleda umorna i bolesna.
Posle nekog vremena je, izgleda, zaboravila na onu tajanstvenu fotografiju. Bilo je jasno
da je njenom ocu bilo suđeno da ostane ono što je uvek bio – samotna, čudna, zlovoljna pojava,
koja je samo trenutnim sticajem okolnosti izronila iz nekog starog sveta spletaka u pogranični
život onoga što je novo. Bilo je neizbežno da sve ono što se odigralo u prošlosti – ubistvo,
nemilost, zavereništvo – ostane sakriveno, ostane tajna jednog pokojnika i jedne lude starice,
koja mu je u vreme svoje mladosti i lepote bila ljubavnica, dok se njegova nevesta u školi u Sen
Kluu trudila da stekne ponašanje visoke dame. Od čitave te misterije jasno je bilo, izgleda, samo
jedno – da mu je ljubimica bila Lili, i to iz razloga koji je sada bio sasvim razumljiv. Ona je
nekom igrom sudbine bila nalik na Devojku sa šeširom, onog lepog stvora koji je sada postao
madam Blez.
I tako je nervna kriza potrajala čitavo leto. Ponekad je, čak, izgledalo da je Lili na rubu
hronične melanholije, u dane kada bi satima sama šetala putevima pored reke ispod pegavih
udova starih platana. Lepota je, međutim, nije napuštala. Dok bi šetala stazom obraslom u
zelenilo, između Marne, s jedne strane, i žutih, talasavih žitnih polja, s druge, ličila je na kakvo
božanstvo... na Cereru, boginju plodnosti.
Iz nedelje u nedelju sve više su joj dosađivali neprestani pokušaji iz Varoši da je
nagovore da proda Brdo čempresa. Svakog meseca bi stiglo po desetak pisama od Folsama i
Džonsa u kojima su ova dvojica kao ona prava advokatska umiljata jagnjad koja dve majke sišu,
pokušavala da izvrše pritisak, i čak vrlo uvijeno iznosila pretnje. Po toku nekih njihovih
saopštenja moglo se videti da i oni, mada su Lilini pravozastupnici i najamnici, ipak smatraju da
interesi Varoši stoje iznad ličnih interesa njihove klijentkinje. Varoš se ogromno razvila, pisali su
oni. Ona naglo postaje jedan od najvećih centara čelične industrije u svetu. Kad bi samo mogla
da se odluči da dođe u posetu, ona bi razumela zbog čega je varoški odbor toliko navalio da kupi
Brdo čempresa. Ona bi onda razumela da su osećanja, istina, vrlo lepa stvar, ali da i u tome treba
imati meru. U osećanjima se može lako preterati u izvesnim slučajevima. Ponuđena cena je
odlična. („Ali ni blizu onakva kakva će biti za pet godina", pomislila je Lili s izvesnom zlobom.)
A kuća ne donosi nikakvih prihoda, te je porez koji se plaća na nju čisti gubitak. I tako sa
stranice na stranicu, iz pisma u pismo.
Sve je to, nema sumnje, bilo na svom mestu, ali je Lili, čitajući ta pisma sa madam Žigon
– koja je tražila da joj oni oko nje čitaju sve što stignu, ma šta bilo – ljutito gunđala: „Zašto me
kog đavola ne ostave na miru. Da posetim Varoš! Baš mi to treba? Nije nego!" zatim bi dodala
sarkastično: „Možda da vidim Evu Bar. Njihov me razvitak ni najmanje ne zanima."
I ona bi odgovorila advokatima da nema nameru da proda i da će u toj nameri biti sve
čvršća što joj više budu dosađivali.
Možda je pri tome uživala u moći koju joj je pribavilo Brdo čempresa ... čega je postala
svesna otkako joj je Elen na to skrenula pažnju. A možda je bila prosto umorna i zato malo
nastrana i zlovoljna. A bilo je tačno i da joj novac nije bio ni najmanje potreban. Ona, u stvari, ni
sama nije znala koliko je bogata. Svake godine je trošila koliko god je imala potrebe da troši i
nikad nije stizala do dna svojih prihoda. Pa šta joj je onda više trebalo? Šta bi s novcem?
Ali je bilo više nego sigurno da su negde duboko, u tamnim skrovištima njene svesti,
živele neke uspomene koje su, što je više starila, razbuktavale sve veću vatru na tvornicu, na
Varoš i na sve ono što su one donosile; sećanja na otvorenu mržnju koju je njena majka
pokazivala prema Herisonovima i sudiji Vajsmanu; sećanja na onu strašnu noć kada su ljudi i
žene na pucnjavu stražara padali mrtvi pod suvim drvećem parka; sećanja na jednu herojsku,
nedosežnu pojavu, ranjenu i okrvavljenu, ali ne i poraženu – na pojavu koja je, nesumnjivo,
postajala sve čudesnija što je više odlazila u prošlost. A tačno je i to da se ponekad veći mir, veća
sreća postiže odricanjem nego ispunjenjem želja. Ono što nikad nije postalo stvarnost, može da
postane divan san. A Krilenko je za Lili uvek ostao samo to.
I tako se ta stvar otezala sve dok jedne večeri Estaš, momak sa farme, ne donese iz Moa
mali koverat sa poštanskim žigom Varoši, i adresom koju je nažvrljala polupismena ruka starog
Henerija. U pismu je ukratko iznesen kraj kuće na Brdu čempresa. Na jednom je, iz nekih
misterizonih uzroka usred noći buknula vatra, te već pre zore nije od kuće ništa ostalo sem rupe u
zemlji pune ugljenisanih i nagorelih ostataka finih starih ćilimova, ogledala, predmeta od nefrita,
kristala, izrezbarenih sanduka, starih stolica, i ostalih lepih stvari koje su se isprečile na mestu
gde je trebalo da se sagradi nova železnička stanica.
Heneri je s mukom i strašno grešeći u pravopisu pisao da se mulatkinja kune da je vide!a
kako su dva čoveka istrčala iz kuće pošto je vatra planula. Ali policija, pisao je on, nije uspela da
im uđe u trag.
A sledećeg dana Lili primi učtivo pismo od Folsama i Džonsa, kojim su je ukratko
izveštavali o katastrofi. I oni su pomenuli priču mulatkinje, ali su dodali da misle da je to bilo
samo neko priviđenje starice poludele od straha.
„Možda će sada gđica Šein", pisalo je na kraju pisma, „pokazati želju da se oslobodi
poseda za koji je više ne vezuju ni osećanja."
68
Lili ni tada nije pristala da proda, te su za neko vreme prestala da stižu pisma od Folsama
i Džonsa. Pošto je bila rasprodana sva njena imovina u Varoši, sem zemljišta na Brdu čempresa,
nije bilo razloga za dalju prepisku. Svoj novac je uložila preko američkih banaka u Parizu i o
Varoši više ništa nije čula sve do novembra, kada se vratila u grad. Duh joj je, izgleda, živnuo na
prijatnu pomisao da će opet jednu zimu provesti u Parizu, te je otišla na prvi Elenin koncert te
sezone. Te godine je Lili Bar izvodila jednu novu poemu uz pratnju orkestra Kolon i
dirigovanjem elegantnog Gabrijela Pierne. Koncert nije naročito uspeo. Bilo je suviše malo
simpatije između učenjački suvoparne duše dirigenta i silovitog, varvarskog temperamenta
pijanistkinje. Ali se Elen ipak najbolje pokazala i pobrala sve lovorike uz pomoć budalasto
nasmešenih kritičara koji su revnosno kaskali za njom. „Madmoazel Bar", pisali su oni, „ima za
tu stvar savršeno pogodan temperament ... odlično podešenu dušu i intelekt neophodan za tako
grozničavu muziku. Ta muzika iziskuje izvesnu hladnoću mozga, nežno i prodorno opažanje ...
nešto u nervima..." I tako su vezli sve dalje i dalje, baškarili se od uživanja u svojoj sposobnosti
da nađu mot juste,[14] i toliko sipali preterane pohvale da su odavali nedostatak i ukusa i
poštenja. A jedan ili dvojica su u isto vreme iskoristili priliku da pri tom sipanju pohvala
nadlanicom pljesnu šamar dirigentu i orkestru.
Jedan od njih je bio g. Galivan, kritičar koji je pisao za Journal des Arts Modernes, i koji
je sada natrapao na one izraze „grozničava muzika" i „nežno opažanje". On je u salonu svoj
članak pokazao Lili Bar odmah posle koncerta, još dok su dirke velikog klavira bile gotovo tople
od njenih vrelih prstiju.
– Tandara-broć! – reče Elen Lili koja ju je sačekala u garderobi. – Jesi li videla šta je
Galivan napisao? Hvali me kako ne zaslužujem. Čovek bi, slušajući ih kako govore, mogao
pomisliti da ja mesecima živim povučena u sebe da bih razmišljala o suštini svoje muzike. Ja tu
suštinu znam i ne želim pohvale koje napisu pre no što sam uopšte sela za klavir, i to samo zato
što podupirem njihovu modernu muziku. Nervi! Nervi! Toga ja uopšte nemam!
Pa ipak je, kao uvek posle koncerta, bila sva napregnuta i nervozna, puna neke strašne
energije koja joj ne bi dozvoljavala da zaspi sve do zore. Te večeri je imala na sebi dugu
pripijenu haljinu od srebrene svile, bez rukava, opasanu samo jednim pojasom od lažnih
dragulja. A tamnu kosu je stegla uz glavu i pričvrstila na potiljku, tako da je sva ličila na hrta –
onako mršava, mišićava i ustreptala.
– Publici se dopalo – reče Lili – sudeći po aplauzu. – Sedela je i čekala u dugom ogrtaču
od crne kadife, zakopčanom srebrenim kopčama.
Ču se nečije kucanje na vratima, te Lili promrmlja: – Slobodno. – Bio je to vratar, neki
mršav bledunjav čovek, malo pogrbljen i ogromnih crnih brkova.
– Neki gospodin želi da vidi madame l'artiste, – reče on.
Elen se okrete.
– Ko je to?
Čovek načini grimasu. – Otkud mogu da znam. Kaže da vas poznaje.
Preko Eleninog glatkog čela pređe senka ljutine. – Ako želi da me vidi, recite mu da kaže
svoje ime. – A zatim, pošto vratar izađe, reče Lili: – Eto šta je slava. Vratar mi čak ne zna ime.
Zove me madame 1' artiste ... Madam – nije nego! Nije se potrudio ni da pročita program.
Čovek opet uđe, ovog puta bez kucanja.
– On se, madam, zove Arisong.
Elen zamišljeno napući usne, pa protrlja vrh šibice o đon svoje cipele, i podrža plamen uz
cigaretu svojim snažnim, vitkim prstima.
– Herison? ... Herison? – ponovi ona, držeći cigaretu usnama i mašući upaljenom
šibicom. – Ne poznajem nikakvog Herisona ... Kažite mu neka uđe.
Stranac je sigurno čekao pred vratima, jer na tu reč odmah plašljivo uđe. Nosio je crno
odelo i polucilinder prilično zabačen na potiljak. Kišobran mu je visio okačen o jednu ruku. Bio
je dosta bled i izgledao nekako sablasno i pored svoje debljine. Pomalo je ličio na kakvog
vlasnika pogrebnog preduzeća. Nije se moglo reći koliko mu je godina.
On se osmehivao prilazeći, a kad opazi Lili, lice mu dobi iznenađen izraz. Elen ničim ne
pokaza da ga je poznala. Prva se Lili najednom pokrenula i ustala, pri čemu joj se lice ozarilo
iskrenim, spontanim zadovoljstvom.
– Vili Herison! – viknu ona. – Odakle vi?
– Kad ču to ime, Elen lako nabra čelo. – Vili Herison – promrmlja ona, a zatim se
pridruži Lilinoj dobrodošlici.
On je za trenutak nespretno stajao i obe ih posmatrao. Zatim reče: – Bio sam, Elen, na
vašem koncertu... video sam oglas u „Heraldu". Znao sam da ste vi Lili Bar. – On se lako
nervozno nasmeja. – Ala ste se proslavili! Ko je to mogao pomisliti!
Dolazak Vilijev je, izgleda, najednom olabavio Elenine zategnute nerve. Ona sede na
stolicu, pa se zavali na naslon i nasmeja. – Da. Namagarčila sam ih, a? – reče ona. – Dobro sam
ih namagarčila. – I u glasu joj se oseti neko grubo zadovoljstvo.
Lili se osmehivala iz čistog zadovoljstva što vidi Vili ja. Ma šta da joj se desilo u tom
trenutku, možda joj ne bi bilo tako zabavno kao taj njegov ulazak.
– Ama otkud vi u Parizu? – reče ona.
Po tonu njenog glasa bilo je jasno da je njegovo prisustvo smatrala nekim čudom ... da joj
je bilo prosto neverovatno da će Vili Herison biti toliko energičan da pređe Atlantik i počne sam
lutati po Parizu.
Vili se dosta ukočeno spusti na stolicu i ispriča kako se to desilo. Došao je sa grupom
koju je organizovalo Turističko preduzeće. Na programu je London, Pariz, predeo sa starim
zamkovima i Švajcarska. Uskoro treba da pođe dalje.
– Divan put – primeti on i gojazno mu lice sinu. – Nisam imao pojma da ovde na ovoj
strani sveta ima toliko zemlje.
– Da – reče Elen – ima je, sve u svemu, vrlo mnogo. – Ona to reče s neprikrivenim
zaštitničkim izrazom lica. Sada je ona bila neko i nešto, i mogla da žari i pali. Nije više bila ono
nespretno devojče u tako skromnoj balskoj haljini da je ljudi kao Vili Herison nisu ni zapažali.
Ali Vili nije razumeo taj smisao. Bio je detinjasto ushićen Parizom. – To je zaista
velegrad!
– primeti on nervozno se igrajući rubinskom kopčom na lancu za sat. – Zaista velegrad!
Lili najednom ustade.
– Vili – reče ona – hoćete li k nama na večeru. – A zatim se okrete Eleni pa dodade: – Pol
će nas čekati. Mora da je već tamo. – A Viliju reče: – Pol je gospodin Šnajderman, jedan Elenin i
moj prijatelj.
Vili ustade. – Ne znam – reče on plašljivo.
– Možda se niste pripremili. Možda ću smetati. Kad sam došao ovamo, nisam imao
nameru da se nametnem, niti ikakve druge namere. Došao sam prosto iz sećanja na stare dane.
Lili pođe vratima, mašući za sobom veličanstvenim crnim i srebrnim ogrtačem. Ona ga
uze ispod ruke. – Hajde, Vili – reče ona. – Ostavite koještarije. Pa mi smo, zaboga, odrasli
zajedno.
I oni izađoše, a za njima Elen u svom ogrtaču boje šljive, pa uđoše u motorna kola koja
su na lakiranim vratima imala baronov grb.
Za sve vreme vonje Vili je neprestano provirivao iz zatvorenih kola i upijao pogledom
prizore pored kojih su prolazili – tihu, tamnovitu masu Madlene, topli sjaj pred kućom Maksim,
čarobne prostore na Plas de la Konkord, bele palate sa Jelisejskih polja. Elen je sedela u svom
uglu tmurna i ćutijiva, i divlje pušila, dok je Lili veselo čavrljala, pokazujući s vremena na vreme
prizore koje je, po njenom mišljenju, trebalo videti. A on kao da nije slušao šta mu govori.
– Čudesan grad – govorio je neprestano. – Čudesan grad. – I u glasu mu se oseti patetično
strahopoštovanje pred lepotom. I kao da nije imao druge reci sem „čudesan". Tu reč je
neprestano ponavljao kao pijan čovek koji vodi razgovor sam sa sobom.
Kad je stigao u Numero Dix, Rue Ravnouard Viliju se desilo isto što i svima kad bi prvi
put ušli. Prošao je kroz ogromna vrata i najednom se našao na vrhu dugog, čudnog stepeništa
koje je vodilo naniže u salon, čitavo osvetij eno toplim, ružičastim sjajem. Na pola puta su gorele
svece u zidnim svećnjacima, na zidu popločanom tamnim drvetom. Odozdo je strujala naviše
jedva čujna muzika ... neki Debisijev nokturno, koji je izvirao pod nečijim nežnim prstima u
senovitom, mutno osvetljenom salonu.
– Pol je već došao – primeti Elen i pođe prva niz duge stepenice.
Lili pođe za njom, a Vili Herison odmah za njenim srebrenim cipelicama, sada bez svoga
polucilindra i kišobrana. On na pola puta zastade za trenutak, na što zastade i Lili, osetivši da on
više ne ide za njom. Kad se okrete, ona vide da on osluškao, oči su mu bile čudno zamagljene..
– Divno – reče on pobožno. – Više nije bio nespretan i plašljiv.
Evo, – ču se Elenin glas. – Ovaj deo. – A zatim poteče divlja muzika, strahotna, divna. –
Žice tu vrlo mnogo pomažu, razumete li. Deo toga leži u pratnji. – I svirajući ona poče da peva
pratnju.
Lili, sa pratiocem koji je tapkao za njom, nije prekinula diskusiju. Oni ćuteći pređoše u
trpezariju gde ih je čekala večera – neko toplo jelo u srebrenoj činiji pod kojom je plamsao
špiritus, jedna zdela iz koje se pušila vrela čokolada, jedna istučenog krema i nekoliko sendviča,
prevashodno francuskih sendviča, vrlo tankih, bez kore i sa jedva vidljivim slojem mrko žute
paštete koja je provirivala između providnih kriški belog hleba. Sve je bilo izvrsno, besprekorno.
– Sedite – reče Lili i baci svoj crni i srebrni ogrtač. – Sedite i ispričajte mi sve o sebi.
Vili privuče stolicu. – Ne mogu da ostanem dugo – reče on. – Putujem, znate, rano ujutro.
Gledao je kako Lili rukuje onom lampom ispod činije. Bila je deblja no što je očekivao,
gotovo gojazna. Videli su se znaci sredovečnosti, jedva primetni, ali nesumnjivi.
– A vi? – reče on učtivo. – Kako vi živite? Lili je i dalje petljala oko srebrne lampe. –
Kako živim? – reče ona. – Pa evo, Vili, sve je ovde oko nas. – Ona učini laki pokret
rukom kojim obuhvati duge sobe obasjane blagim sjajem, Elenu, klavir, Pola Šnajdermana. – To
je sve – reče ona. – Ni više ... ni manje. Nije bilo mnogo događaja. – Ona za trenutak prestade da
barata oko lampe i umiri se, zadubljena u misli. – Nije bilo mnogo događaja – ponovi ona, pa
posle novog ćutanja dodade: – Gotovo nikakvih.
Oni najednom duboko zaćutaše, tako da se čulo samo Elenino sviranje. Elen se toliko
zanela sviranjem, da je bilo nemoguće reći kad će doći na večeru.
Zatim Vili, u želji da bude ljubazan, malo odstupi od istine. – Ne izgledate, Lili, ni za dan
stariji – reče on – ni za dan. Isti ste kao uvek. Čudnovato.
Lili podiže poklopac one primamljive zdele. – Hoćete li malo tople piletine, Vili? – zapita
ona, a kad on klimnu glavom, dodade: – A meni se čini da vi izgledate mlađi... deset godina
mlađi nego onda kad sam vas videla poslednji put. Izgleda kao da ste sasvim zaboravili tvornicu.
Vili se nasmeja. Bio je to nekakav čudan, poletni smeh, pomalo neobuzdan i pored sve
blagosti.
– I jesam – reče on. – Tvornice sam se, znate, zauvek otresao. Nemam s njom posla već
sedam godina.
Lili pogleda u njega. – Sedam godina – reče ona. – Sedam godina! Pa to znači od onog
štrajka. Mora da ste onda otišli.
 – Da – odgovori on. – Imam još nešto akcija, i to je sve. Sudi ja Vajsman je umro, znate.
Posle majčine smrti stara garda je zauvek napustila tvornicu. Sada je čitava u rukama Trusta.
69
Tako je on u nekoliko reci nacrtao kraj jedne epohe i početak druge. U Varoši su prošli
dani sitnog kapitala i došli dani velike korporacije. Sve je sada bilo svojina krupnih kapitalista,
akcionara, koji tvornicu nikada ni videli nisu i za koje su radnici sa Utrina bili gotovo neka
mitološka bića, nekakve žive mašine bez uma i duše, stvorovi koji samo dvaput godišnje,
dividendom, dokazuju da postoje. Bili su mašine . .. mašine . .. nekakve neodređene mašine ... a
nikako ljudi od krvi i mesa.
Najveći deo priče Vili nije ispričao. Nije ništa rekao o jednom čovečuljku majmunskog
lika, koji je došao u Varoš kao predstavnik Trusta. I nije rekao ništa o govoru koji je taj
majmunski čovek održao u Trgovačkoj komori, govoreći mnogo o Isusu i o tome kako je religija
ono što je svetu najpotrebnije; religija je sećanje bratstva među ljudima. Vili nije ispričao kako je
Trust slomio štrajk na taj način što je kupio sve one oronule kuće pa onda izbacio iz njih
štrajkaše, ljude, žene i decu. Nije pomenuo sastavljanje crnih spiskova koji su onemogućili
štrajkašima da bilo gde nađu posla. I nije pomenuo da ona moć koju je novac davao sudiji
Vajsmanu, njemu i njegovoj majci, nije bila ništa u sravnjenju sa silom Trusta – ogromnom,
neprocenjivom snagom, koja se osnivala na zlatu i na ogromnom posedu. Niti je kazao da je
otuđenje tvornice ubilo gđu Herison, mada je to bilo van svake sumnje. Sve to za njega nije bilo
ni od kakve važnosti. Sada je bio prosto „prosečan građanin" koji gleda samo svoj posao.
Vili je samo rekao: – Posle majčine smrti stara garda je zauvek napustila tvornicu.
A Elen se u salonu sva ponovo predala svom koncertu. Sve je ponovo svirala, od početka
do kraja, ushićeno, divlje. Šnajderman je onako suvonjav i dugačak ležao na divanu, među
jastucima, lenjo opružen, zatvorenih očiju.
– A šta sad radite? – zapita Lili. – Morate se nečim zabavljati.
Vilijevo podbulo lice sinu. – Imam farmu, – reče on. – Gajim pačiće i piliće. – Lilinim
licem se polako razli osmeh. – I da znate da je stvar uspela, – nastavi on. – Nemojte mi se
smejati. Vodim taj posao tako da mi se isplaćuje. Pa ovo putovanje sam platio prošlogodišnjim
prihodom. A posao me mnogo zabavlja. On se opet osmehnu s izrazom najvećeg zadovoljstva. –
Prvi put u životu radim ono što mi se radi.
Lili ga je gledala s lakim izrazom iznenađenja. Možda je tada prvi put u životu shvatila
da on nije baš potpuna budala. I on je kao Elen, kao ona sama, čak i kao Irena, pobegao i pored
svih prepreka.
Tako su razgovarali čitavih pola sata pre no što im je prišla Elen sa Polom
Šnajdermanom. Vili ustade nervozno.
– Pol – reče Lili – gospodin Herison, g. Šnajderman. – Oni se pokloniše jedan drugom.
– Obojica ste fabrikanti čelika – dodade Lili s prizvukom ironije. – Naći ćete mnogo
dodirnih, tačaka.
Vili se usprotivi. – Nisam više – reče on.
– Sad sam farmer.
– A ja – reče Šnajderman – nisam nikad bio. Ja sam muzičar ... – Elen se prezrivo
nasmeja, a on se na to okrete njoj i samoprekorno pocrvene. – Možda je – dodade on – bolja reč
diletant.
Neko vreme su vodili onaj glupi, učtivi razgovor kakav se često čuje među uzajamno
tuđim ljudima; a zatim se Pol i Elen, čim osetiše da je učtivost zadovoljena, vratiše u oblast
muzike, te se Lili opet posveti Viliju Herisonu.
 – Žalosno je ono što se desilo s Brdom čempresa – reče on.
Lili se nasloni na sto, zakljanjajući belom rukom oči od svetlosti sveca. – Da, – reče ona.
– Zao mi je... verovatno iz čiste sentimentalnosti. Ne bih se ni onako više tamo vratila. Kuća mi
nije bila ni od kakve koristi. Ali mi je žao što je propala. Sigurno se i ona pred kraj sasvim
promenila.
– Tako je izgledala da bi je jedva poznali – reče Vili. – Bila je sasvim crna ... pa su
pocrneli čak i oni beli ukrasi. – On se naže napred poverljivo. – Znate li šta se priča? U Varoši
govore da je neko bio potplaćen da potpali kuću, pa da vi onda pristanete da prodate zemljište.
Lili za trenutak poćuta. Ruka joj malo zadrhta. Ona pogleda u Elen da vidi je li ova čula,
ali je ona očigledno bila sasvim zadubljena u svoj razgovor.
– Sada će ga i dobiti – reče Lili ogorčeno.
– Nerado im ustupan čak i porez koji će imati da plaćaju na to. Ali ću ih dobro oderati –
dodade ona mirno. – Iscediću iz njih i poslednji cent koji budem mogla dobiti.
To je bio kraj razgovora, jer Vili baci pogled na svoj sat, pa izjavi da mora krenuti. Lili
ga otprati uz duge stepenice sve do onih skromnih vrata, gde on zastade da joj poželi laku noć.
– Ipak ste se izmenili – reče on. – Sada vidim.
Lili se neodređeno osmehnu. – Kako? On se poče igrati rubinskom kopčom ...
– Ne znam. Nekako ste, mislim, mirniji... Niste onako nestrpljivi. I sada ste prava
Francuskinja ... pa vi čak i engleski govorite s izvesnim akcentom.
– A, ne Vili... Nisam ja Francuskinja. Još sam ja Amerikanka. Ima u meni mnogo moje
majke. To sam uvidela u poslednje vreme. Mislim na onu svoju želju da rukovodim stvarima.
Sigurno ćete me razumeti... Možda to dolazi otuda što zalazim u godine kada se više ne može
živeti od hrane koja odgovara mladosti. – Ona se najednom nasmeja. – Mi Amerikanci se ne
menjamo. Hoću da kažem da, u stvari, samo starim.
Vili se učtivo rukova i izađe, a Lili ostade na pragu da isprati pogledom njegovu urednu
priliku, ocrtanu prema svetlosti iz „Kafe de Turel", sve dok ne zamače za ugao.
Ona ga posle toga više nije videla, te nije mogla doznati o ćudljivosti njegovog kretanja
pošto je napustio kuću Numero Dix. Na uglu Franklinove ulice Vili dozva jedan taksi svojim
kišobranom, pa naredi šoferu da ga odveze do jedne kuće u Ri di Bak. Nije to bila adresa
Američkog hotela, već jedne trospratne kuće s kafanom u prizemlju, i sa stanovima na ostalim
spratovima. U jednom od tih stanova je živela neka diskretna dama koja je danju često
posećivala Luvr, i pomoću umetnosti sklapala poznanstva s onom tihom gospodom koja često
tapkaju na kraju kakvih turističkih grupa. Ona bi, čak, mogla i da napiše vrlo interesantnu
raspravu o uticaju umetnosti i Pariza na ponašanje trezveno odevene, bojažljive gospode.
Jer Vili je od smrti svoje majke i prodaje tvornice počeo da živi, naravno na svoj način
plašljivo i nespretno, ali ipak da živi.
Dok je jurio suludim taksijem, postojalo je sve očiglednije da mu je susret sa Lili izmenio
raspoloženje. Sedeo je duboko zavaljen u naslon sedišta, miran, utonuo u misli. Sada ga iz nekih
čudnih razloga ništa više nije uzbuđivalo – ni mutni beličasti sada pusti trgovi, ni jarko
rasvetljene kuće iz predela oko Etoala, ni svetiljkama optočena Sena, ni visoki kostur Ajfelove
kule. Sve je to neopaženo prolazilo pored prozora taksija. Vili je mislio o nečem drugom.
Kad taksi okrete u sablasne prostore na Plas de la Konkord, Vili se najednom pokrete i
proturi glavu kroz prozor.
– Hej! Šofer! – viknu on iznenada na svom nakaradnom francuskom jeziku. – Ale a hotel
Ameriken.
Brkati šofer progunđa nešto, pa okrete kola, i opet pojuri kao da ga đavoli gone, te se
najzad zaustavi pred Američkim hotelom, vrlo uglednim svratištem u koje su često dolazili razni
profesori i trezvenjaci.
I Vili je već sat docnije nevino ležao u svom krevetu, budan i nemiran, ali bar neukaljan.
A u onoj kući u Ri di Bak ona iskusna dama je čekala dugo posle ponoći, a onda najzad opsovala
Amerikance, sklonila lampu iz prozora i ljutito legla.
70
U Ulici Rejnuar br. 10, Elen u dva sata po ponoći sede na rođakin krevet da s njom
porazgovara o događajima prošlog dana.
– Čini mi se – primeti ona – da će Vili imati šta da priča onima tamo kad se vrati u Varoš.
Zinuo je od čuda, i za sve vreme dok je bio ovde, nije zatvarao usta.
Lili se osmehnu. – Ne znam – odgovori ona, pletući svoju tešku bronzano-sjajnu kosu. –
Sudeći po onom što mi je ispričao, on je sada u zapećku. A ima tamo i mnogo ljudi koji za nas ni
čuli nisu. Izgleda mi da smo i Vili, i ti, i ja, što se Varoši tiče, poslednje rupe na svirali.
Pošto Elen ode u svoju sobu, Lili se namesti na šezlong, uvi u penjoar od bledoplavog
šilona, sav penušav od starih čipaka boje slonovače, i dohvati sa stola emaljiranu kutiju, pa je
otvori i poče čitati one iskrzane isečke iz novina. Gomila je znatno porasla. Naslovi su porasli, a
uvodni članci postali za tri-četiri santimetra duži. Čovek je napredovao. Napadali su ga sa sve
većom mržnjom i jetkošću. Bilo je jasno da postaje narodni vođa u borbi protiv onih razjarenih
visokih peći.
Dugo je ležala zaklopljenih očiju ... razmišljajući. Najzad, pošto je sva kuća utonula u
tišinu i mrak, uzdahnu, vrati isečke u kutiju pa sve to opet zaključa u fioku. Zatim se baci na
pisanje pisma, što joj oduže dosta vremena, jer je često svojim čvrstim, belim zubima grizla vrh
srebrnog držalja. Pošto joj se najzad učini da je pismo ispalo kako treba, ona na koverti napisa
adresu sestre Monike iz Karmelitskog manastira u Lisijeu. Bilo je to već njeno stoto pismo na tu
adresu, u kojem je kao i u svima ranijim samu sebe prekorevala i tražila oproštaj, mada je
odgovor na sva ta pisma bilo neumoljivo ćutanje. Izgledalo je kao da sve te sive koverte baca u
neki bezdan.
Sledećeg maja Elen otputova u Minhen. Bila je to prva etapa velike ture po Nemačkoj i
Austriji. Posetiće Salcburg, Keln, Beč, Lajpcig i svratiti kod Šenberga, Buzonija, Riharda
Štrausa, Ficnera, fon Šilinga. Ako joj se bude prohtelo može učiniti prodor i u Rusiju. A svakako
će otići na festival u Vajmaru. Sve je to obuhvatalo plan koji je izložila Lili. Ali krutog plana nije
bilo. Kretaće se od mesta do mesta, prosto kako joj padne na pamet. Ne zna ni reci nemački, ali
će naučiti živeći među Nemcima, kao što je među Francuzima naučila francuski. Na put polazi
sama, pa će jezik morati da nauči, htela-ne htela.
Taj pohod je neobično karakterističan za ceo njen život. Kad je shvatila da je život u
Varoši neizdržljiv, krenula je u suprotnom pravcu od kretanja njenih predaka pionira, na istok
umesto na zapad, da potraži novi svet koji je za nju bio mnogo čudniji no što su talasave prerije
Zapada bile za njenog pradedu. Kada je onaj trgovački putnik koga je ona upotrebila kao
odskočnu dasku, pao na putu i otišao s ovog sveta, stekla je slobodu da nesmetano krstari,
osnažena iskustvom iz nekoliko godina bračnog života. Nije imala stalnog doma, već se,
naprotiv, neprestano nemirno kretala... istražujući, osvajajući, upoznavajući čas ovaj, čas onaj
grad. Bila je, izgleda, u vlasti pravog demona nemira, energije, oštre inteligencije sklone
ispitivanju. I to je bilo ono što ju je neprestano podsticalo nesavladljivom radoznalošću, gonilo
da istražuje oblast one nove muzike koju je Lili tako malo volela. Ispitivala je one predele u koje
se muzičari više skloni razmišljanju i manje nemirni po prirodi nisu usuđivali da uđu. Izgledalo
je kao da ju je obuzela neka gargantuovska želja da proguta čitav svet u toku jednog jedinog
života.
Jednom je u Parizu rekla Lili: – Znaš, muči me strašno osećanje kratkoće ljudskog veka.
Nemoguće je doznati i iskusiti sve ono što želim da upoznam.
Ali dublje od toga u filozofiju nije zalazila. Nije imala vremena za razmišljanje. Sve
vreme koje je provodila sa lenjom Lili, ispunjavalo ju je strašnim, nesavladljivim nemirom. U
tim trenucima je postajala nestrpljiva, zlovoljna, nepodnošljiva, pa je odlučila da napusti samoću
i tišinu kuće u Žerminjiju i krene u svoje istraživanje.
I tako se desilo da su Lili i madam Žigon bile same jednog mirnog letnjeg večera kada se
Estaš, crvenoliki momak sa farme, vratio iz Moa na biciklu, po kiši, i doneo konačno izdanje
„Figara", sa kratkom vešću koja je javljala o događaju od najveće važnosti za ceo svet.
Madam Žigon je već nekoliko da,na boravila u prizemlju letnjikovca, jer sad više nije
napuštala krevet, pa je uporno tražila da je smeste tamo gde će najbolje moći da se koristi ušima.
Vrata njene sobe su se otvarala na terasu nad Marnom, i tu je Lili, odmah do vrata, sedela kad je
stigao Estaš.
Ona otvori „Figaro" i raširi ga na kolenima.
Madam Žigon ču šuštanje hartije, pa se pomače i reče zlovoljno: – Ima li kakvih novosti?
– Nema ničega naročito važnog – reče Lili, a zatim dodade posle kratkog ćutanja: –
Ubijen je austrijski nadvojvoda. Hoćete li da vam čitam?
– Naravno – odgovori starica, usplamtela od nestrpljenja. – Naravno.
To Lilino čitanje je, u stvari, svakog dana bila samo neka igra, neka formalnost, jer bi
uvek Lili pročitala naglas čitave novine. Sve je staricu zanimalo – nastavak čuvenog suđenja
madam Kejo, i članci ovog ili onog političara, i novosti iz banja, iz Dovila, Višija, Eksa, Bijarica,
i izveštaji o letnjim dobrotvornim priredbama, ili o balu u Operi, ili vesti iz vojske. Jer je madam
Žigon neobično uživala kada bi u nabrajanju prisutnih na kakvoj priredbi, ili gostiju neke banje,
čula koje poznato ime. Šlepa starica je nekako na svoj način čitavu Francusku svela na razmere
jednog sela. Za nju je slučaj Kejo bio nalik na bapsku priču, na seoski skandal.
Tako Lili pročita vesti o ubistvu austrijskog nadvojvode, i madam Žigon zamišljeno
sasluša, prekidajući je s vremena na vreme pucketanjem jezika, što je trebalo da izrazi koliko je
taj događaj, u stvari, strašan. Poznavala je ona te stvari pošto je bila bonapartistkinja. Činilo joj
se kao da je ubijen sam princ. Eto do čega dovodi republikanski pokret i socijalizam, što je, po
njenom mišljenju, bila, na kraju krajeva, ista stvar. Prosto još jedan primer koji pokazuje do čega
dovode te divljačke ideje.
– Žalosna su ovo vremena – primeti madam Žigon kad Lili završi čitanje. – Nema više
zakona ni reda ... nema više poštovanja i uvažavanja višeg čina. Svuda samo divlja zbrka (une
melee sau-vage) u kojoj svako gleda kako da se dočepa najvećeg bogatstva i kako da se najviše
istakne. Novac! – mrmljala je starica. – U tome je stvar. Novac! Stvoriš li bogatstvo prodajući
čokoladu i sapun, eto te u vladi. Gospode bože! Kakva nam vremena dolaze!
Lili je taj raspaljivi govor slušala sasvim rasejano. Sve joj je to suviše dobro bilo poznato.
Čula je to od madam Žigon već hiljadu puta. Starica je sve zlo pripisivala „ovim prokletim
vremenima". A sada dodade na kraju: – Još će ispasti da ona šašava madam Blez ima pravo. Biće
rata... Pravo je ona govorila ... Biće rata.
Dok je ona govorila, Lili otvori jedino zanimljivo pismo od desetak drugih, pa ga mirno
pročita u sebi. Zatim prekide madam Žigon.
– Dobila sam pismo od gospodina Siona – reče ona – o nekom nameštaju koji prodajem.
Piše da je madam opet bolesna od slabog varenja... ovog puta sasvim ozbiljno.
Madam Žigon se javi nekim gunđanjem. – Nadina suviše jede ... Govorila sam joj to sto
puta, ali ona neće da sluša. Onako debela žena ...
I madam Žigon, sa pijedestala svoje starosti, dovrši rečenicu primedbom o besprimernoj
gluposti madam de Sion. A zatim, posle dužeg ćutanja, pri čemu su obe mirno sedele u tišini
letnjeg večera, iznenada eksplodira: – Otići će ona bogu na istinu jednog lepog dana... ovako – i
ona slabo pucnu prstima.
Na taj šum Kriketa i Mišu se lenjo podigoše, protegnuše i dogegaše do nje. Ona im je
nekoliko trenutaka prstima češkala glave, a zatim se okrenula Lili i rekla: – Vreme je da dobiju
mleko ... I pripazite, molim vas, draga, da dobiju i krema.
Lili ustade pa pozva pse u kuću, dok je na drugoj strani reke, u jednoj crkvici, stari popa
Dipon zvonio na večernje. Iza potkresanih vrba duž Marne zadnji večernji sjaj je bledeo preko
talasavih žitnih polja. Lili je u kući tiho pevušila: „O, le coeur de ma mie est petit, tous p'tit,
p'tit."[15] Ništa se drugo nije čulo.
Madam Žigon se zatim zavali na jastuk i pozva Lili. – Sutra biste mogli da zamolite
gospodina Dipona da me poseti – reče ona. – Nema ga već dva dana.
71
Strah od rata spuštao se na Žerminji l'Evek, onako udaljen od glavnog druma i železničke
pruge, isprva polako, nekako nestvaran kao u nejasnom snu, da onda najednom grune žestinom
najstrašnije more. Iz početka u to nisu mogli da poveruju čak ni farmer i njegovi ljudi koji su
dobro znali šta je vojska i vojna služba, ali su pesimisti podsećali da još nije izbledelo sećanje na
1870-u. – Nije nemoguće – govorili su oni.
– Ali to je prosto nemoguće zamisliti – reče Lili madam Žigon. – Dani ratovanja su
prošli. Ne može do toga doći. Neće se usuditi da ga pokrenu.
Ali madam Žigon odgovori opet sa pijedestala svoje starosti: – Eh, dete moje. Nisi ti
videla rat. Ne znaš ti ništa o tome. Još kako je moguće. Ja se, znate, dobro sećam 1870-te.
Svaki takav razgovor se izgleda morao vratiti na 1870-u. Svi bi se, neko ranije, a neko
docnije, osvrnuli na te događaje – i popa Dipon, koji je služio kod Meča pod Mak-Mahonom, i
farmer i njegova žena, čak i Estaš. Godina 1870-a nije više bila daleko pola veka. Sad je to bila
jučerašnjica, nešto tek završeno, možda sinoć u smiraj. I polako je postajalo sve jasnije da rat
nije nikako nemoguć. A na naredbu o mobilizaciji sve to postade tako grozno, tako čudovišna
realnost da je izgledalo sasvim nerealno. U zamku i na farmi nije više bilo nikakvih pregrada
između ljudi. Kuvarica i farmerova žena su dolazile na terasu i sedele, crvenog lica i uplakane. U
večernjoj tišini preko žitnih polja razlegalo se zlokobno zviždanje vozova koji već nisu išli ni po
kakvom redu vožnje, a sa dalekog druma slaba huka beskrajne procesije taksija i omnibusa koji
su jurili na istok i na sever kroz Panten, kroz Mo, ka La Farte-sir-Žuar.
Iz Pariza stigoše tri pisma, dva po kuriru – po baronovom posilnom – i jedno poštom.
Jedno je bilo od barona, a drugo od gospodina de Siona.
„Sve je mnogo ozbiljnije no što nam se čini", pisao je baron. „Na žalost, draga Lili, neću
se moći videti s tobom. Ne mogu ostavljati puk, a ti u Vensan ne možeš. Treba da se trudimo da
sve ovo podnosimo filozofski mirno. A sve to, znaš, nije bilo tako neočekivano. Sve se to odavno
spremalo, mada niko od nas nije ni slutio.
,,A što se tiče posledica koje bi mogle snaći mene ili Žana.. . šta se tu može? Svi smo sad
bespomoćni, kao uhvaćeni u nekakvu paučinu. Neka nam je bog na pomoći! Žan će biti sa mnom.
Možeš biti sigurna da ću učiniti za njega sve što bude moguće. Ostalo je u božjim rukama. Dao
bih ... Šta bih dao? Deset godina života pa i više da ti nekako otputuješ odavde. Ali je to, izgleda,
nemoguće, pa smo prinuđeni da sačekamo vreme kada će biti moguće.
„Mi polazimo uveče. Poslao sam starog Pjera da se pobrine da se ti i madam Žigon
srećno vratite u Pariz. Žerminji se ne mora plašiti Nemaca, ali je ipak sve moguće. Ko zna šta će
se sve desiti? Gospode bože! Kako nas je sve to iznenadilo."
,,Au revoir, draga Lili. Žurim. Ljubi te tvoj Sezar."
Sve do tada u njihovoj prepisci nije bilo ni traga od bilo čega drugog sem prijateljstva
između barona i žene koja je njegovu staru rođaku, madam Žigon, zbrinula za čitav život. I
upravo to je sad ovom pismu davalo strašnu ozbiljnost, mnogo više no sve ono što je na
njegovim izgužvanim, belim stranicama nagoveštavalo predstojeće užase.
Taj ton je rušio sve ograde konvencionalnosti, pretvarao ih u prah i otkrivao život u svoj
njegovoj primitivnoj neposrednosti i neobuzdanosti. Kao da je govorio: „Sada ništa više nije
važno sem onoga što je u vezi sa životom, smrću i ljubavlju."
A pismo od g. de Siona bilo je mirno i dostojanstveno – pravo pismo diplomate. Bilo je
to pismo uvaženog, sedokosog gospodina.
„Treba da napustite Žerminji što pre. Ovo vam pišem u poverenju, pa vas molim da ne
stvarate paniku među seljacima i među građanima Moa. Ušli smo u rat, madam, pa niko ne može
znati šta će se desiti. Duboko mi je stalo da vas ne snađe nikakvo zlo. Molim vas da ne gubite
vreme. Pođite peške, volovskim kolima, vozom, kako god znate – ali pođite. Razbojište nije mesto
za lepe žene."
To je bilo sve, ali je nagoveštavalo toliko strašne događaje da ih nije bilo moguće
zamisliti. G. de Sion je, nesumnjivo, znao mnogo više no što je otkrivao u tih nekoliko uvijenih
redova. On se kretao u krugovima bliskim ministarstvu vojnom.
Treće pismo je stiglo od Žana, uzbuđeno i puno rodoljublja, pismo mladog ratnika ornog
za bitku, koji zaboravlja sve ostalo, i na boga, i na majku, i na sve što nema veze s predstojećom
borbom.
„Draga mama", pisao je on, „večeras odlazim na front. Vratiću se možda kao kapetan.
Pomisli samo! Tvoj Žan kapetan! Ne brini. Naše trupe su u odličnom stanju. Verujem da će se
rat završiti za dve nedelje. Ja sam u Sezarovoj četi. O tebi, naravno, mnogo misli
Tvoj Žan."
Sa ta tri pisma u ruci Lili napusti madam Žigon i pođe u šetnju belom stazom pored reke.
Na drugoj obali je farma izgledala napuštena, kao da je sve njene stanovnike najednom neko
uspavao čarolijom. Nigde nije bilo volova. Živine je nestalo. Kuća je bila prazna, sklopljenih
kapaka, kao kuća mrtvih. A zamak se dizao nad stazom koja je vodila uz reku, isto tako zanemeo
i pust. Na čitavom vidiku nije bilo ni najmanjeg znaka života, ni pasa, ni pilića ni bučne dece. A
kad Lili u hodu okrete glavu, opazi kako na drugoj strani farme upravo odlazi jedna rasklimatana
dvokolica pretovarena nameštajem, dušecima, šivaćom mašinom, stolicama i malim kavezom od
vrbovog pruća, punim živine, koji su se klatili.
Za kola su bile privezane tri koze, te su polako išle za njima, a debela madam Borg je
teško trapala sa strane i dugim štapom gonila sporog vola, dok je visoko gore, smeštena na
naviljak sena, sedela njena majka, neka vrlo stara i zbrčkana žena, s unučetom u naručju.
Odlazili su, poneseni bujicom izbeglica koji su se rano izjutra, kao stvoreni čarobnim štapićem,
pojavili od La Ferte ka Mou. Više nije moglo biti nikakve sumnje. I farma i zamak su pusti. U
Žerminjiju su ostale samo Lili i madam Žigon.
72
To saznanje, izgleda, nije na Lili ostavilo nikakav utisak, jer nije ni za trenutak zastala na
pustoj stazi uz reku, niti usporila vrlo brzi korak. Kretala se kao da beži od nekog neizbežnog
užasa. Kad stiže do mesta naspram jednog ostrvca koje je delilo reku na dva dela, ona najednom
zastade uz čestu leskovog žbunja, pa se baci na gustu travu, u senku platana, i poče tiho da plače,
uz teške jecaje, kao da je razdire neki strašan bol.
Daleko negde zazvižda voz. Sjajno-crvene vojničke kape pojaviše se nanizane na
prozorima vagona, kao bulke. A na čvrstom, belom mostu za Trilpor pojaviše se dve kolone –
jedna koja se kretala prema Parizu, izmučena vrućinom, prašnjava, prljava, puna iznurenih žena s
uplakanom decom; a druga vesela i svetla, sva od vojnika u jarko-crvenim čakširama i isto tako
crvenim kapama. Ta druga kolona se kretala vrlo živahno. Puške su izgledale kao iznenada
oživelo klasje žita koje hrabro ide u susret svome žeteocu.
Lili se posle izvesnog vremena diže i sede, raščupane kose i tamnih očiju sjajnih od suza.
Ona ponovo poče pročitavati pisma, hvatajući već poznate rečenice ... Neka nam je bog na
pomoći! ... Sve je mnogo ozbiljnije nego što nam se čini... Ljubi te tvoj Sezar ... Ušli smo u rat...
madam, pa niko ne može znati šta će se desiti... Razboj ište nije mesto za lepe žene ... Možda ću
se vratiti ... Možda ću se vratiti kao kapetan ... Pomisli samo!
Tvoj Žan kapetan ... Tvoj Zan! . .. Tvoj Žan ... Tvoj Sezar! ... Tvoj Žan! Tvoj ljubljeni
Žan!
Ona polako ponovo savi pisma pa ih gurnu u nedra, a zatim reče glasno kao da su joj
uzbuđenja toliko jaka da ne može da ćuti: – Ja... ja... Zašto se brinu za mene? Zar misle da se ja
bojim? – I najednom se nasmeja. – Čega da se bojim?
Osim toga, nije bilo moguće pobeći sa starom ženom bez pogodnog prevoznog sredstva.
Ona se ponovo nasmeja i reče gorko: – Šta oni misle... da sam ja mađioničar?
Dok je tako ležala u dubokoj travi, mora da joj je najednom palo na pamet da joj je čitav
život opustošen i razoren zato što je neki austrijski nadvojvoda ubijen tamo u nekakvoj rupi
zvanoj Sarajevo. Madam Žigon umire. Sezar i Zan polaze u susret uništenju. Ko joj ostaje? Šta
joj ostaje? Možda de Sion? Niko drugi. Niko na čitavom svetu. Život joj se bliži kraju, i to u
ovakvo vreme ... kada sve što je volela i negovala može da propadne za jednu noć kao hrpa
đubreta u kantu za otpatke. Kao da je kakva sirota napuštena cvećarka ili čistačica! Šta sad vredi
novac? Šta su lepe stvari? Šta je čitav život?
I ona se opet baci u travu i divlje zajeca kao što je jednom jecala u kući na Brdu
čempresa, kad je najednom osetila tragiku čitavog svog života, kao da stoji u ogromnoj ravnici
opkoljena sa svih strana samoćom.
Kad se sumrak poče spuštati, ona ustade, pa iz navike dovede kosu u red, pogladi haljinu,
i pođe natrag vrlo polako, korakom u kojem više nije bilo mladosti. Kad je stigla do letnijkovca,
na očima joj se više nije videlo da je plakala, i ona uđe ponosito i ćutke. Na njenom lepom licu se
za trenutak pojavi onaj izraz odlučnosti koji nikad nije silazio sa čestitog lica stoički čvrste
Đulije Šein.
U kući je vladala tišina, jer je stara madam Žigon skliznula s kreveta i ležala na podu kao
da spava. Kad Lili pokuša da je podigne, vide da ne spava, nego da je u nesvesti, pa se i ona
najednom sruči na pod, zari lice u ruke i poče plakati iz glasa, neobuzdano. To se njeno plakanje
čulo po čitavoj bašti bez daška vetra i u dalekim praznim sobama zamka, ali nije bilo nikoga te
se niko nije odazivao. Jedino se čulo pobedonosno, podrugljivo zviždanje lokomotive koja je
jurila, utrobe pune crvenog ognja, i nozdrva iz kojih je sukljao plamen i dim.
Ona, najzad, podiže onesvešćenu staricu i položi je u krevet do prozora, pa leže do nje i
duboko zaspa.
73
Kad se probudila, mrak se već bio spustio, te ona iznemoglo ustade da upali lampu. Prvi
plamen šibice osvetli sobu, i otkri sav dobro poznati nameštaj ... stolice presvučene čincom,
sjajne zavese od toile de Juouy i pored prozora zdelu punu avetinjski belog floka. Sve je bilo kao
uvek sem što je madam Žigon ... stara tetka Lujza ... ležala u krevetu onesvešćena i što je u
čitavoj kući vladala neka zagušljiva tišina.
Ona pređe u kuhinju, pa smeša jaje, mleko i rakiju, čime nahrani staricu kroz jednu cev.
Starici se to i ranije događalo, pa je Lili znala kako treba postupati. A sama ništa ne okusi, nego
iz malog bifea do prozora izvadi bocu portoa pa ispi čašu punu do vrha. A malo zatim izađe pred
kuću da sluša tišinu.
Dugo je tako sedela uvijena u svoj crni ogrtač. Sve je bilo mračno i nemo – i farma, i
krčma, i seoske kuće. U svemu se osećala atmosfera doma koji su stanovnici iznenada napustili.
Sve je savladala tuga. Lili posle nekog vremena zapali cigaretu, povuče dim i odmače žeravicu
od sebe pa je poče posmatrati tako malo odmaknutu, kao da ta slaba svetlost raspiruje osećanje
usamljenosti.
Neko vreme je posmatrala vidik i neko čudno povremeno sevanje kao u vreme velikih
žega. Ponekad bi joj probuđeni noćni vetar doneo do ušiju neki šum nalik na daleku grmljavinu.
A zatim se najednom u kući do seoske crkve pojavi jaka svetlost. Poticala je od svetiljke
postavljene u otvoren prozor, tako da su zraci stizali kroz pomrčinu čak preko reke, prodirali
kroz niske grane platana, i samu Lili prelivali slabom svetlošću.
Ona je tu svetlost neko vreme posmatrala gotovo ne dišući. Zaboravljena cigareta joj
dogore do prstiju, te je ona ispusti, a zatim se iza lampe pojavi popina prilika u crvenkasto-crnoj
mantiji. Ostao je u selu da čuva crkvu. Kretao se po kući mirno kao da se ništa nije dogodilo, a
zatim dohvati s police jednu knjižurinu, pa je položi pred sebe, stavi na nos čelikom uokvirene
naočari i poče čitati.
Lili se posle čitavog sata nepomičnog ležanja na stolici, u tišini, diže i uđe u kuću da
pogleda kako je madam Žigon. Starica je ležala na leđima i mirno hrkala. Ona joj opipa puls. Bio
je slab i neujednačen. Zatim donese još mleka i rakije, pa to uli starici u usta, a onda se uvi u crni
ogrtač i uputi sa terase na gvozdeni most koji je preko Marne vodio sveštenikovoj kući.
Ono sevanje na severnoj strani postajalo je sve češće, a udaljena grmljavina sve manje
isprekidana i sve jasnija. Pored puta, do mosta, grane jova su se blago kretale na povetarcu, i
sablasno šaputale. Lili se kretala polako i umorno kao te grane, sve dok ne stiže do male bele
kuće uz crkvu.
74
Na njeno kucanje stari sveštenik diže pogled sa knjige i skide naočari.
– Slobodno – reče on, te Lili nesigurno uđe, očiju zasenjenih sjajnim plamenom
petrolejske lampe. Gospodin Dipon se zgranu kad je ugleda i ustade.
– Ja sam ... madam Šein – reče Lili – Prijateljica madam Žigon.
– A da, pa naravno, sećam se.
Njih dvoje su se do tada samo ponekad pozdravljali kad bi on došao u letnjikovac da sa
madam Žigon odigra partiju piketa ili kad bi rano izjutra prošao pored Lili prilikom njenog
jahanja kroz šumu.
– Izvolite šesti – reče on, a zatim dodade:
– Zašto ste još ovde? Znate i sami da se Nemci mogu stvoriti svakog časa. Do jutra
sigurno.
– Zar tako brzo? – zapita Lili ravnodušno. O Nemcima nije uopšte mislila. Pa šta ako i
dođu? To joj nije bilo bogzna kako važno.
Starac pognu glavu nad sto i poče okretati stranice knjige. – Naši su vojnici hrabri,
madam – reče on. – Ali je neprijatelj suviše nadmoćan. Nisu bili spremni. Ipak ćemo na kraju
pobediti... Za sada... – On dovrši rečenicu pokretom ruke koji je govorio da je sve u božjim
rukama. Bio je to priprost čovek, seljak koga su roditelji puni obožavanja školovali da postane
sveštenik.
– Bolje bi bilo da odete – reče on posle iznenadnog ćutanja. – Sve mi se čini da ovde neće
biti prijatno.
Lili se tiho nasmeja. Za trenutak joj se, izgleda, vratilo nešto njene ravnodušnosti, čak i
nešto onog duha koji je pokazala prilikom drugog jednog događaja pre toliko godina, tamo u
parku na Brdu čempresa.
– Ali sa mnom je i madam Žigon – reče ona. Gospodin Dipon se opet ćutke naže nad sto.
Bio je to pokret koji je pokazivao slaganje, pomirenje sa neumitnošću, odobravanje.
– A, osim toga – nastavi Lili – ja se ne bojim. Čini mi se, čak, da će mi biti zanimljivo ...
Želim da vidim kako izgleda taj rat. – A zatim dodade kao da se plaši da je nije razumeo: –
Naravno ne zato što volim rat. Ne, nikako zato! Ali i sami znate šta rat znači za muškarce ... Na
front su otišli neki meni bliski muškarci. – Ona malo zadrhta i čvršće priteže oko sebe crni
ogrtač. – Čini mi se da bi ženama bilo lakše kad bi i one mogle u borbu. Bilo bi to lakše nego
čekati... kod kuće... bez igde ikoga.
Čovek zaklopi knjigu. – Madam je vrlo lepa žena – reče on tiho.
Lili se opet slabo osmehnu. – Razumem šta hoćete da kažete . .. razumem. Njene se
tamne oči zamisliše, kao da je iznenada počela da osluškuje udaljenu tutnjavu. – Da – reče ona s
uzdahom – razumem. Srećom nemam nikakve želje da pobegnem. Ne bih mogla čak i da hoću.
Madam Žigon mi je, razumete li, dala čitav svoj život... Bilo bi nemoguće ostaviti je sada.
Sedela je leđima okrenuta belo okrečenom zidu male sobe, u svom crnom ogrtaču i,
onako ćilibarski zlatne kose, ličila na neku divnu sliku. Lice joj je izgubilo svaku boju, a oči se
podvukle tamnim kolutovima koji su isticali sjaj tih očiju i belinu kože. Izgledala je stara, ali
tako da je njena lepota time postajala još prefinjenija, nežnija.
– Madam Žigon je dobra žena – reče sveštenik.
Gospodin Dipon je govorio tihim glasom, punim poštovanja, jedva čujnim, ali su njegove
reci neobično delovale na Lili. Ona se najednom naže napred i položi laktove na sto. Ogrtač
kliznu na pod. Ona poče da govori strasno, s nekom teškom setom u glasu.
– Da, ona jeste dobra žena – reče ona. – Dala mi je čitav život. Živi sa mnom već
dvadeset godina. Razumete li... prijateljica ... drug ... čak i majka.
A zatim, bez ikakvog uvoda, ispriča sve o svom životu, sve događaj po događaj,
poglavlje po poglavlje, ne izostavljajući ništa i ne trudeći se da bilo šta ulepša. Ona zapanjenom
popu naslika kuću na Brdu čempresa, tvornicu, Varoš, pojavu svog čudnog oca, svoju cinički
raspoloženu majku, histeričnu Irenu, sav kaleidoskop svog nemirnog, besciljnog života. Ispriča
mu i o Žanu, čak i o svojoj ljubavi prema baronu, i to sve do tančina. I reče da je u srcu zgrešila i
sa jednim običnim radnikom... Krilenkom.
– Pa ipak – reče ona – nije bio samo običan radnik. Bio je mnogo više. Bio je nešto kao
mučenik, razumete li. Sve je dao narodu, pa bi dao i život da je bilo potrebno ... Čak me i sada
zaboli duša kad ga se setim. Bio je silan čovek... dobar čovek ... plemenit čovek.
O njemu je govorila vrlo dugo, neobuzdano i u svom zanosu ga strasno dočaravala
duhovnim očima začuđenog starog sveštenika, tako živo da je dugo stajao u onoj goloj, belo
okrečenoj sobi, moćan, ozbiljan, napaćen, kao one noći pokolja u parku na Brdu čempresa.
– Bio je to dobar čovek... i još uvek je dobar – reče ona. Govorila je zadihano i sjajnih
očiju, punih zanosa. – Ovo nisam nikad nikom ispričala ... Između nas nije bilo greha, sem ako je
duboka ljubav greh.
G. Dipon je mirno slušao, kao skamenjen. Samo je jednom progovorio, kad je spomenula
barona. Zatim se nelagodno pomakao i pažljivo se zagledao u nju, kao da mu je pala na pamet
pomisao da možda laže.
– Neverovatno! – promrmlja on za sebe. – Neverovatno! – A zatim dodade posle kraćeg
ćutanja. – Jedini bog zna šta leži u dubinama ljudskog srca. Jedini bog ... Nemoguće je saznati ...
nemoguće!
Ali Lili pređe preko te upadice i nastavi da izliva bujicu svojih tajni. Govorila je živo, s
nekim divljim zadovoljstvom, pa ipak sve što je govorila nije imalo karakter ispovesti. Nije,
izgleda, imala neko duboko osećanje grešnosti, pa se, čak, moglo reći i da u njoj nema kajanja.
Čitavu priču je ispričala u jednom dahu, kao čudeći se sama sebi – tragediji svoje duše koja se
tako lako predavala ljubavi. Umesto da se ispovedi da bi dobila oproštaj, ona je, prosto, iznosila
pred ustreptalog sveštenika sve one tajne koje je toliko dugo krila od sveta, kao da je osetila
potrebu da ih nekom otkrije.
I najzad reče kao zaključak: – Razumete li sad zašto je rat za mene neizrecivo tragičan, i
šta za mene znači madam Žigon?
Ona podiže ogrtač pa ga, drhteći, obavi oko sebe, a zatim se ponovo zavali na naslon
male, neudobne stolice, lica umorna, pomirena sa sudbinom. – I nije reč samo o ratu ... nego i
madam Žigon umire. Rat mi sve oduzima. Ostaću sama, razumete li... sasvim sama.
G. Dipon ne odgovori. Glavu je i dalje držao pognuto. Šaputao je molitvu, kao nekad
Irena. I on je molio za Lili, koja u crkvi nije bila već sedam godina.
– Došla sam da vas povedem k njoj – nastavi Lili. – Ona umire ... uverena sam da neće
dugo.
Sveštenik najzad diže glavu i reče: – Hajdemo. Ako umire, ne treba da gubimo vreme. –
On to reče tako blagim glasom da se Liline oči orosiše suzama. Ona izvuče maramicu već mokru
od plača.
– Mislila sam – reče ona – da sam otplakala koliko imam da otplačem. Ali će, izgleda,
biti suza i suza – rekla je Lili koja nikad nije plakala.
75
G. Dipon prikupi stvari koje su mu bile potrebne za izvođenje poslednjeg rituala, pa stavi
na glavu svoj sveštenički klobuk i uze fenjer.
– Hajdemo – reče on. – Treba da požurimo. – I oni pođoše belim putem kroz ono
šaputanje jova, pa preko gvozdenog mosta. Fenjer se slabo njihao u sveštenikovoj ruci. Nisu
progovorili ni reci sve dok ne stigoše na terasu, kad Lili diže pogled i najednom vide da je nebo
iza letnjikovca zastrto nekim belim oblakom kao da se preko neba vuče sivi dim.
– Negde nešto gori – reče ona i stavi ruku na starčevu mišicu.
G. Dipon zastade pa pogleda nebo, dižući visoko fenjer da bi zraci svetlosti prodrli u
pomrčinu iz letnjikovca obraslog vinovom lozom.
– Nije to dim – reče on najednom. – To je prašina. Drumom prolazi konjica.
Na to Lili najednom ču i sitne, recite šumove ... zveckanje mamuza, škripanje kolana,
potmulo kloparanje kopita po belom drumu, a zatim i jedan usamljen konjski njisak.
76
Kad uđoše u kuću, Lili ostavi sveštenika nasamo sa madam Žigon. On je potvrdio njeno
mišljenje da starica neće još dugo živeti. Bilo je beskorisno dovoditi lekara, čak i da je bilo
moguće.
– Ona već dugo umire – reče starac. – Mislim da ni sama ne bi želela da je zadržavaju na
tom putu.
Dok je Lili zatvarala vrata za sobom, ostavljajući nasamo dva prijatelja, ona vide kako se
g. Dipon pri svetlosti lampe spušta na kolena i kako počinje molitvu.
Ona se umorno pope uz krivudavo stepenište koje je vodilo na gornji sprat, pa osećajući
da ne bi mogla zaspati, priđe prozoru iznad kapije i sede da posmatra kolonu konjice koja je
odlazila u bitku. Vojnici su već satima jahali, te su sada samo ćutali, beli od prašine, iza konjskih
griva koje su se njihale kao perje pri svakom skoku. Nije bilo moguće razaznati ma koga. Svi su
bili prosto crne prilike, jedinke nekog velikog tela, tajanstvenog, bezličnog. Nije se, čak, mogao
čuti ni bilo čiji glas, ništa sem slabog zveckanja sabalja i teškog dahtanja konja. Možda je među
njima Žan ... čak i Sezar. Bilo je nemoguće nazreti. Svi su bili jedan kao drugi, ne više pojedinci,
već jedinke, zupci neke ogromne mašine. Niko od njih nije više ništa značio sam za sebe.
Uto kolona prođe, pa za njom naiđe jedna baterija artiljerije, te se u mraku, uz zveket
topovskih kara, pojaviše ljudi koji su uspravno sedeli na sanducima za municiju. A zatim i to ode
u proždrljivu pomrčinu, punu neizvesnosti. Zavlada nestvarna stravična tišina. Iz prizemlja se
čulo monotono mrmljanje g. Dipona koji je obavljao sve ono što je bilo potrebno da madam
Žigon srećno pređe na drugi svet... drugi svet. Te noći je u onoj bezdanoj tišini taj drugi svet
izgledao vrlo blizu, toliko blizu da je izgledalo da treba samo zaklopiti oči i zakoračiti kroz vrata
u noć pa stići u njega.
Lili je sedela uspravno i nepomično i zurila u noć. Prođe još jedna kolona, a zatim još
jedna i, najzad, u kapiju skrenu neki čovek na crnom konju čije su grudi bile bele od pene.
Konjanik je bio kao i svi drugi... prosto jedinka, biće bez vlastite ličnosti, sem što je, dok je bio u
koloni, jahao nešto povučen od ostalih. On pod svodom sjaha i sledećeg trenutka učini nešto što
mu najednom vrati ličnost, to jest pođe pravo ka gvozdenoj karici koja je visila skrivena
bršljanovim lišćem, pa priveza za nju crnog konja. Time je jasno pokazao ko je. Samo je jedna
ličnost mogla odmah naći tu kariku skrivenu u lišću. Više nije moglo biti sumnje.
Pošto je privezao crnog konja, čovek se malo odmače od kuće pa tiho zovnu;
– Lili... Lili.
77
Ne bi odgovora, ali pre no što ponovo pozva, neka visoka prilika u crnom ogrtaču istrča
kroz vrata i požuri k njemu.
– Sezare! ... Sezare! – reče ona pa se priljubi uz njega, te se metal njegovog sjajnog
oklopa opre o njeno lepo, nežno telo. Sezar ju je neko vreme strasno ljubio, a zatim ga ona bez
reci povede dalje od kuće na popločani put koji je vodio iz bašte oko zamka ka reci. Išli su tužno,
obgrlivši jedno drugo.
– Imam svega koji trenutak vremena – reče baron. – Najviše deset minuta. Nemam ni za
to odobrenje.
Ona mu reče da je madam Žigon na samrti i objasni da stari Pjer nije došao da im
pomogne da pobegnu, i da ne bi bio koristan i da je došao, jer njenu prijateljicu nije moguće
pokretati. I pošto je na to potrošila tri dragocena minuta, ona reče: – Za mene se ne moraš brinuti
... meni se neće ništa desiti... Kad bih samo mogla biti isto tako sigurna i u tvoju bezbednost.
On se na to tiho nasmeja, pa je stade tešiti, gladeći ratnički svoje snažne brkove.
– Za mene se ne moraš plašiti – reče on. Uvek sam imao sreće. – I on pogleda u nju
sjajnim očima, sasvim izbliza.
Zatim ćutke sedoše, pripijajući se jedno uz drugo. I onda on skide kacigu s glave pa je
stavi na krilo, dozvoljavajući joj da provlači prste kroz dugo crno perje.
– A Žan – reče ona posle nekog vremena.
– Je li on s tobom?
– On je sa mnom. I on je s ostalima prošao ispred tvog prozora. Šalje ti pozdrav. I on bi
došao, ali je svestan da nije vojnički izlaziti iz reda . .. On je dobar vojnik – dodade on blago. –
Valjan čovek. Ja nisam takav. Ja sam već star. Ja znam da ima trenutaka kada treba izaći iz reda.
Ima trenutaka kada o takvim sitnicama ne treba voditi računa.
Lili u mraku zaklopi oči kao da je iznenada osetila oštar bol. – Elen mi je rekla – reče ona
– da svoje dete ne treba suviše voleti.
Njen dragan je poljubi, pa reče: – De, de, nemoj na to tako gledati. Treba da razumeš da
je on još dečak ... usplamteli dečak.
I on opet poče govoriti o opasnostima koje joj prete. Navaljivao je da ode odatle.
– Imam ovde sveštenika, g. Dipona – reče ona.
– Ostavi madam Žigon njemu.
– Ne. To neću... A Nemci možda, ipak, neće stići dovde.
– Možda neće – reče on ozbiljno. – Pokušaćemo da ih sprečimo.
Zatim pođoše natrag prema kapiji. Glas g. Dipona se više nije čuo, te je u kući vladala
tišina. Baron ponovo stavi kacigu na glavu, odveza konja pa mu se baci na leđa. Zatim se naže,
pa je još jednom poljubi, a onda potera kroz kapiju na drum. Ona je neko vreme slušala topot
njegovog crnog konja koji je galopirao pored kolone, pa se najzad, kad se topot izgubi, vrati u
kuću i baci na krevet. Za vreme te kratke posete nije puštala suzama na volju, te sada zaplaka
nekako tiho, mirno, kao da se već potpuno izmirila sa sudbinom.
78
Madam Žigon je preživela tu noć u mirnom snu, u svom visokom krevetu pored vrata
koja su se otvarala na terasu. Ali Lili nije ni trenula. Bdila je ponekad sedeći na krevetu, a
ponekad ležeći u dugoj stolici ispod platana, uvijena u ogrtač. Posmatrala je sevanje na vidiku
iza šume, sve dok ga zora nije polako zasenila svojim slabim sjajem koji je jačao i jačao, da,
najzad, pokrije čitav nebeski svod. I najednom nekakav crni zid koji se dizao u nebo, pretvori ga
u šumu vitkih stabala ocrtanih na sjaju svitanja.
U zoru trupe više nisu prolazile. Prašnjavi drum je ležao pust, između redova kestenova.
Ali su u prašini bile hiljade tragova konjskih kopita i topovskih kara sa širokim točkovima. Nije
više bilo ni one male povorke na dalekom mostu za Trilpor. Niko od vojske nije više odlazio ka
frontu, a u suprotnom pravcu bi se s vremena na vreme kretala samo kakva rasklimatana kola ili
prilika kakvog dućandžije koji bi pred sobom u kolicima gurao sve što je mogao da ponese od
svoje radnjice.
U podne se iz šume pojaviše komordžijska kola, sa umornim konjima, koje su gonili
iznureni vojnici, beli od prašine. Kola su polako dolazila sve bliže, dok ne stigoše do farme, gde
zastadoše u senci velike sive štale, pa ljudi ručaše. A malo docnije, između drveća, počeše se
pojavljivati i vojnici neke kolone, u pantalonama i kapama ne više onako jarko crvenim kao
bulke, nego izmrljanim i prašnjavim. Crvena boja se isticala prema zidu žitnice, kao da su
namerno tako obučeni da dobro posluže kao nišan.
Vojnici su se pojedinačno ili u grupi lenjo vukli preko polja ka kuhinji koja se ocrtavala
prema sivom zidu štale. Sunce je blistalo, i na toj jasnoj, beloj svetlosti sve je izgledalo veselo i
svetio – i crveni crepovi, i beli zidovi, i zelenilo drveća. Neki od vojnika su imali ruku u zavoju
obešenom o vratu, a dvojica-trojica su na ošišanim glavama nosili zavoje sa crvenim mrljama,
kao da su one njihove tragične kapice pustile boju pa im umrljale kožu. Među njima se video i
neki mladi oficir kicoš, lepih negovanih brkova, koji je vukao povređenu nogu i na rukama još
uvek nosio blatnjave ostatke nekada besprekorno belih rukavica s kojima je pošao u borbu.
Pošto se najedoše i napiše, vojnici pođoše preko gvozdenog mosta, pa se u mršavoj,
razvučenoj koloni uputiše u pravcu Pariza, stazom uz reku, ispod bašte.
 Najzad se Lili diže, i siđe do podnožja bašte, pa otvori kapiju i izađe na put. Donela je
nešto vina, te im je davala da piju kako bi koji naišao.
– Kako stoje naši? – zapitala bi s vremena na vreme.
Odgovor bi bio uvek vrlo učtiv i uvek isti. – Slabo, madam ... Slabo. Nije dobro što ste
ostali.
A neki bi od njih slegnuo ramenima: – Šta da radimo, madam? Imaju bolje topove ...
bolje granate. I teško ih je videti. Tako su obučeni da se ne razlikuju od zelenila. A mi... mi... – I
vojnik bi gestom pokazao na kobne crvene pantalone i crvenu šapku.
Rano popodne se opet ču pucnjava topova, sada više ne iz velike daljine, nejasna kao
grmljavina, već oštra i jasna; tresak topa od sedamdeset pet milimetara.
Kad nestade vina, Lili se vrati na terasu, pa opet sede. Ali gotovo tek što je sela, odjeknu
strašna eksplozija. Ona okrete glavu i kod Trilpora vide nad rekom veliki oblak bele prašine i
crnog dima. To je odleteo u vazduh onaj čvrsti beli most. Uništili su ga sami Francuzi. Mora da
su Nemci vrlo blizu.
Madam Žigon je u kući spavala sasvim mirno, ni najmanje uznemirena eksplozijom.
A na Lili je eksplozija delovala upravo čudesno. Po do tada potpuno bledom licu počeše
joj izbijati pečati rumenila kao da ju je spopala groznica, i ona se diže iz niske stolice u kojoj je
ležala, pa poče hodati po bašti tamo-amo. Najzad ode čak u zamak, pa se malo zatim vrati s
baronovim dogledom. S njim se pope na tornjić iznad golubarnika obraslog vinovom lozom, pa
se zgodno namesti i poče motriti.
Ne prođe mnogo pa se oni ljudi oko kuhinje prikupiše u grupu, ponovo upregoše kola i
pođoše, noseći nekog sasvim mladog vojnika, još dečaka, koga je napustila snaga. G. Dipon
pođe za njima sve do početka gvozdenog mosta, gde zastade pa postoja neko vreme zaklanjajući
oči svojim staračkim šakama od sunca koje je zalazilo, sve dok ne iščezoše na okuci reke. Zatim
se mirno vrati u kuću.
Malo docnije, između drveća se pojavi baterija topova, pa zastade na ivici šume i poče
tući u pravcu La Fertea, gde se dim od zapaljenih kuća vukao nad sivim vidikom. Bio je to lep
prizor. Ljudi su hitro poslovali oko topova. Topovi bi bljunuli male plamenove belog dima, a
odmah zatim i ljutito grunuli, ali ne suviše zaglušno. Sve je, onako u jasnoj večernjoj svetlosti,
ličilo na bitku sa neke od Mesonijerovih slika, sjajno osvetljenu, prijatnu za oko, jarkih boja.
Ali baterija uskoro obustavi paljbu, pa konji ponovo potegoše, i topovi se odvaljaše
putem pored farme i preko gvozdenog mosta. Daske su grmele pod kopitima konja u galopu.
Mala povorka udari stazom pored reke i uščeze. A iz šume se onda najednom pojaviše tri
sivozelene prilike na konjima i zastadoše da osmotre sve pred sobom. Bili su to prvi ulani.
79
Nemci su u sumrak već držali zamak i bašte, pa su u grupama od dvadeset-trideset ljudi
pošli i dalje, preko polja i kroz česte, prema Mou. A neki su zastali i smestili se u zamku, pa se
počeše služiti najboljim baronesinim posteljnim rubljem, i sa kuhinjskih zidova poskidaše čitavu
kuvaričinu bateriju sjajnih kotlova da u njima skuvaju pasulj i čorbu.
Lili je, sedeći mirno u mračnom letnjikovcu, uz madam Žigon, slušala njihovu viku i
topot njihovih konja u štalama. Gledala je kako se između drveća bašte kreću tamne prilike,
prilike njenih neprijatelja, ljudi koji bi da mogu ubili Sezara i Žana. Niko se od njih u tom prvom
uzbuđenju nije udaljavao od zamka ni koliko do letnjikovca, te je privremeno bila mirna i van
opasnosti.
Topovi se više nisu čuli. Za trenutak su u daljini zapraštale puške kao vatre od šiblja koje
šumari pale u avgustu, ali je i to odmah zatim umuklo.
 Ona svojoj bolesnici opra glavu, pa je još jednom nahrani, a onda opet nastavi da bdije
sedeći, sve dok je, najzad, onako iznurenu, ne savlada san.
U zamku su umorni Nemci pozaspali, a konji u štalama prestali da tuku nogama. Na
baštu se i na žitna polja iza nje opet spustila duboka tišina, tako duboka da je sve nedavno
vikanje i pucanje moglo izgledati kao varka, kao nekakva mora koja sa stvarnošću nema nikakve
veze.
Tako protekoše tri sata.
Zatim se Lili probudi na nečije kucanje, na neko silovito zapovedničko lupanje u vrata,
koje je naglo trže iza sna te skoči na noge. Ona otvori vrata nekako više iz navike pa reče na
francuskom.
– Tiše ... molim vas ... Tiše. Nije potrebno provaljivati vrata. Ovde leži bolesna žena.
Kad se vrata otvoriše, obasu je mlaz svetlosti iz džepne lampe, i neki glas reče na
besprekornom francuskom jeziku: – Izvinite, madam. Molim vas oprostite. Nisam znao da u kući
ima stanovnika.
Glas nije bio grub. Bio je prilično hladan, uglađen i odavao umor. – Video sam da su
vrata zaključana. Ja uvek nailazim na zaključana vrata – nastavi glas. – Smem li unutra?
Lili je za sve to vreme stajala navaljena na vrata zaslepljena iznenadnom svetlošću, i
polako se rasanjivala. Za trenutak nije ništa odgovorila.
– Bolje bi bilo da ja izađem napolje – odgovori ona. – Ovde leži bolesnica . .. Bacite
svetlost unutra pa ćete videti da ne lažem. Leži baš ovde.
Svetlost sevnu preko visokog kreveta madam Žigon. – Verujem, madam.
Lili zatvori vrata, pa se nasloni na njih. Kroz jedan od njenih prozora na zamku izbijao je
mlaz svetlosti i slabo osvetljavao terasu, prednju stranu letnjikovca i ulanskog oficira. Nije bio
visok i nimalo divljeg izgleda. Lice mu je, naprotiv, bilo glatko izbrijano i usko, pre lice nekog
naučnika nego vojnika. Ali se ipak držao vrlo uspravno. Osećalo se u njemu nešto hladno,
ukočeno, gotovo krto.
– Šta želite? – zapita Lili glasom koji nije pokazivao nikakvo uzbuđenje.
Njen sagovornik za trenutak poćuta. On ugasi lampu koju je do tada držao okrenutu
pravo prema njoj. – Jeste li spavali? – zapita on.
– Da – odgovori ona istim beživotnim glasom.
– Čudnovato. Mora da ste žena izvanrednih nerava.
Ne... nisam. Nisam trideset šest sati ni tre…
On opet poćuta. – A ja... ja sam isto toliko sati jahao... pa ipak ne mogu da zaspim.
Pokušao sam... ali su mi nervi suviše zategnuti.
Ona ne odgovori.
– Recite mi... zašto niste pobegli sa ostalima? – reče on zatim.
Ona pokaza na prozor iza kojeg je ležala madam Žigon. – Videli ste sami zašto – reče
ona. – Nije bilo moguće.
Čovek tiho zviznu. – Zar se ni najmanje ne plašite?
Od Lili se za trenutak nije čulo ništa sem dubokog uzdaha. – Šta sam drugo mogla –
odgovori ona opet onim beživotnim glasom. – A kad nema izlaza, onda je glupo uznemiravati se.
Treba se, prosto, što bolje snaći. A i šta bi vi hteli? – U njen glas uđe za trenutak neka živost,
gotovo veselost. – Zar mislite da bi trebalo da legnem i da vrištim? – Ona opet uzdahnu. – Kakve
bi od toga bilo koristi? Šta bih time dobila? Po mom mišljenju, praviti scene je besmisleno.
Ulan se nasmeja. – Niste kao ostale žene – reče on. – Ali ste u pravu. Scene su, na kraju
krajeva, smešne. Ništa sad nije naročito važno ... Naučio sam to za dva dana – dodade on s
nekom gordošću u glasu.
Ona na to ništa ne odgovori, ali je i samo njeno ćutanje bilo odobravanje. Nije mu
protivrečila.
– Vi me sigurno mrzite – reče on – kao dobra Francuskinja.
Ona prvi put diže glavu, pa pogleda strancu pravo u oči. – Šta vi hoćete od mene? –
zapita ona. – Zašto sve to govorite! Vi znate da sam u vašoj vlasti, i da moram da govorim ako je
to vama volja. – Ona se namršti u mraku. – Takav je, izgleda, taj rat. – Zatim dodade: – A, osim
toga, nisam Francuskinja, nego Amerikanka.
Stranac se na to najednom trže, što se u mraku nije videlo, već više čulo po zveku metala
negde na njegovoj uniformi.
– Onda me, sigurno, još više mrzite... Živeo sam u Parizu. Amerikanci su tamo više
Francuzi nego sami Francuzi.
Nju ova primedba, izgleda, naljuti, jer odmah odgovori: – Ne poznajem u Parizu nijednog
Amerikanca. Nemam pojma o njima.
Ulan se nasmeja. – Nemam nikakve, ni najmanje namere da vas vređam, madam.
A ona na to odgovori: – Nadam se da ćete mi dozvoliti da sednem. Pomalo sam umorna.
Stranac najednom promeni držanje. Postade krajnje učtiv, gotovo ponizan.
– Izvinite. Nisam znao da je tu stolica. Sada sam prvi put ovde. Sedite ako hoćete,
naravno ... Nisam ja od onih koji su u stanju da ženi nanesu neprijatnosti.
Ona priđe stolici za ležanje pod lipama, pa leže, uvi oko sebe ogrtač i zaklopi oči.
– Možda želite da odspavate? – reče stranac.
– Ne – odgovori ona mirno – ne bih mogla da zaspim. – A zatim dodade s podsmešljivim
osmehom: – Možemo i da porazgovaramo ... pošto i vi patite od nesanice.
On sede u stolicu do nje, pa otpasa i skide kaiš o kojem je visio crni pištolj. Zatim su tako
neko vreme mirno sedeli i ćutali, kao da su stari poznanici kojima nisu potrebne reci. Nemac je
sedeo s laktovima na kolenima i glave zagnjurene u šake. Bilo je neke uglađenosti u njegovoj
mršavoj, uglastoj prilici, obučenoj u lepu, dobro skrojenu uniformu na kojoj su se videli tragovi
borbe.
On zatim izvuče cigaretu pa reče: – Sigurno pušite, madam?
Lili na to odgovori ne otvarajući oči. – Ne.
Bio je vrlo učtiv, krajnje učtiv. I najednom uzviknu: – Ah, ta civilizacija ... taj svet
majmuna (monde de singes.)
Na te njegove reci opet zavlada tišina, jer se Lili ne potrudi da odgovori. Ležala je
nepomično, kao mrtva. A njemu se sigurno učini da to ćutanje nači prekorevanje, jer se iznenada
okrete i reče: – Mislite li vi da ja ovo volim... ovo provaljivanje u zamak ... u vaš zamak ?
– Nije moj – promrmlja Lili.
– Zar mislite da mi se sviđa ovaj rat? ... Ni ja ne volim ovo ubijanje nevinih ljudi. Zašto
bih i voleo. Ja ih ne mrzim. Kako je moguće tako mrzeti. Kako uopšte možete da me mrzite?
Ona se nestrpljivo pomače. – Ne. Nije moguće istinski mrzeti čoveka ... bez nekog
određenog razloga. Ali ste vi ipak moj neprijatelj, – dodade ona tvrdoglavo.
Ulan se nasmeja. – Ko me je učinio vašim neprijateljem, madam. Ja sam sigurno nisam. –
A zatim posle kratkog ćutanja dodade s prizvukom očajanja: – Ne, ja sam kao svi drugi. Nemam
ja s tim ništa. Svi smo mi uhvaćeni, madam . .. beznadežno uhvaćeni u ogromnu paučinu
nekakvog čudovišta. Ah, groznog li čudovišta!
U dalekoj štali najednom poče bitka dvaju konja – silovito ritanje i divlje, nepomirljivo
vrištanje.
 – Bar da smo takvi – reče on. – Bar da se grizemo i udaramo nogama ... nego pucamo
jedni na druge sa daljine. Vi madam možda imate prijatelja među onima protiv kojih se ja borim.
Ja ubijam njih i oni mene samo zato što se spašava onaj koji prvi okine. A artiljerci čak ubijaju
ljude koje ni videli nisu. – On iznenada pijunu. – Pfuj! Sve je to tehnika ... sve tehnika ...
mašinerije, razumete li, koje grade u onim ogromnim bučnim fabrikama. Ubijaju ljude po
fabrikama da bi bolje mogli ubijati po bojištima. Čemu sve to vodi?
Ona opet ne odgovori. Neko je one zavađene konje rastavio te je vrištanje umuklo. Opet
je zavladala potpuna tišina, neka nezemaljska tišina koja je sve što je obavijala, dizala u visinu
gde su vladale neke druge vrednosti. Život, smrt, stvarnost, snovi – sve je to bilo izmešano, pa
ipak čudesno jasno, kao da je sve bilo prozračeno jednim hladnim belim zrakom.
80
Lili je sigurno pomislila kako taj čovek govori histerično, sa žestinom pravog
neurastenika. – Treba samo da vidite, madam, neki on naših gradova sa visokim pećima... Esen,
madam, ili Sarbriken ... onako crn, neverovatno zao, pravu kaljugu od razjarene vatre i
belo-usijanog čelika... Ja ih dobro poznajem, madam, jer sam živeo u njima.
Na to se Lili prvi put pomače. Čak se i nasmeja, slabo, ali ipak s jasno izraženom
gorčinom. – Poznajete ih? I ja ih poznajem. Imamo ih i mi u Americi.
Stranac ne obrati pažnju na tu upadicu. – Pogledajte, madam, – naredi on i pokaza na
sever, gde je vidik bio osvetljen požarom neke varoši. – Pogledajte, madam. Vidite li onaj sjaj
požara na nebu. Fabričke kutlače su prevladale. Belo-usijani čelik se širi preko Evrope. Ima u
njemu i zlata... crveno užarenog zlata ... Istopljeni bogovi ... idoli koje danas obožavamo.
Glas mu se toliko pojačao da je prešao u vikanje. Pošto završi, on se navali na naslon
stolice, te mu se lepa uniforma najednom zgužva i opusti. A zatim posle nekog vremena opet
nastavi, sada tiho kao da ga je provala uzbuđenja iznurila.
– I kuda da se denemo? Kuda da pobegnemo ako se i na to odlučimo? Nemamo kuda. Jer
su majmuni, te budale, civilizovale čitav život da bi mogle prodavati svoj jeftini pamuk i limene
poslužavnike. Stvorili su čudovište koje ih sada razara.
Nigde više nema mira ... nigde samoće. Otrgli su čak i seljake od pluga... pastira od
njegovih brda. – I on opet pokaza ka užarenom vidiku. – Dovukli su ih na ove evropske ravnice
gde vladaju kazani uzavrele lave. Čudovišta su, madam, u osnovi svega toga. Da, trgovina,
industrija, bogatstvo, moć. – On odbaci dogorelu cigaretu pa pripali novu. – Šta mislite, ko će
ostati pobednik kad sve ovo protutnji? Seljak neće, madam. Ni čobanin, ni pesnik. Ne, neće!
Biće oni pod zemljom ... ili čitavi pod zemljom, ili upola, ubogaljeni. A neće ni radnik, madam –
onaj koga proždire čudovište ... da čudovište, i ljudi čije on džepove puni zlatom ... čudovište
sirovina, industrije. Ono će nas uništiti, proždreti. Šta možemo? Ja znam, razumete li. Živeo sam
u Francuskoj. Živeo sam u Engleskoj .. . Moja baba je, znate, Engleskinja, pa sam i ja, znate,
pomišljao da se nastanim u Engleskoj. Ali ništa od toga. Bio sam u Engleskoj pre tri nedelje. I
najednom hajde kući. Stupio sam u svoj puk i krenuo u ekspediciju koja me je dovela ovamo u
ovu izgaženu baštu. Zbog čega? Ko bi to mogao reći? Zašto sam ja ovde? Ko zna? Svakako ne
zato što mi je to prijatno ili što i najmanje marim da li će Nemačko carstvo živeti ili propasti. To
je samo način da nas gurnu u borbu. – Giava mu opet umorno klonu. – Eto, zato ja ne mogu da
zaspim. Stalno mislim o svemu tome, a takve misli ne uljuljkuju u san. Ruke sam uprljao krvlju.
Ubijao sam danas ... pucao i probadao. Budite uvereni da mi nije bilo prijatno. Verovatno bih te
koje sam ubio zavoleo da sam ih sreo pod drugim okolnostima. Sasvim sam nemoćan. Protiv
toga se ne mogu boriti. Ne, ostaje samo jedno. Treba ubijati što je više moguće. Treba uništiti
sve što se može uništiti, jer ako budemo uništili dovoljno ljudi, čudovište neće imati više čime da
se hrani. I ono će crći ...as njim i čitava civilizacija ... banalna, ružna, prozaična, nimalo
hrišćanski raspoložena ... sav ovaj pohlepni svet.
Ulan pade na sto, i zagnjuri lice u ruke. A Lili se na to polako uspravi, pa se ćutke sa
čuđenjem zagleda u svog čudnog sabesednika. Zatim tiho reče: – Zašto mi to govorite? Zato što
se plašite?
Čovek pusti nekakav nejasan glas nalik na kikot, pa se uspravi u stolici. – A, ne! madam.
Vama se, možda, čini da sam histeričan. Pa i jesam. Ne poričem. Za mene, eto, nije ratovanje. Ja
sam pomalo lud. Ne, ja sve ovo govorim zato ... – On za trenutak poćuta kao da se muči da na
neki način objasni tu duševnu krizu nimalo prirodnu kod jednog vojnika, kao da želi da kaže da
to treba primiti bez ispitivanja. – Zato ... Naiđu, eto, takva vremena kada strah ne igra nikakvu
ulogu, kad užas prestane da postoji, kad čovek padne u takvo očajanje da mu više nije važno šta
će se desiti s telom. Vi to i sami znate. I sami ste to izrazili malo pre, kad ste rekli da je sasvim
beskorisno plašiti se. – On se zavali na naslon i odrečno mahnu rukom. – Ali sve to nije važno –
zaključi on. Pri onoj svetlosti koja je dopirala kroz donje prozore zamka moglo se videti da se
osmehuje gorko, očajnički. – Ja ću i dalje ubijati, sve dok ne budem ubijen. A to će se uskoro
desiti. Smešno je verovati da ću poživeti još mnogo dana. – On tiho zviznu. – Mogu me još
noćas ubiti... pošto odem od vas. Ubijaću koliko god budem mogao. Ništa mi drugo ne ostaje
nego da se pokoravam. Nisam ja više dečko koji uživa u ratnim igrama.
Lili na to najednom trepnu kao da ju je udario. Zatim se polako uspravi u stolici. Crni
ogrtač joj spade s ramena.
– Meni su na frontu i sin i ljubavnik – reče ona. – Vi bi ih sigurno ubili da naiđete na njih.
Je 1' tako?
Ulan samo ćutke potvrdno klimnu glavom.
– I pri tom bi bili svesni da je to prosto ubistvo.
– Da, madam.
– To je onda pravi zločin.
Stranac se naže prema njoj. – Ne bih to ja ubio. Ja sam samo slučajnost, nekakav mali
bodež u rukama sudbine ... jedna slučajnost između bilion drugih. Ja ih sam ne bih ubio... To bi
bila čudna... čak i nemoguća slučajnost – da njih ubijem baš ja, svojim rukama. Razumete li...
sad govorim o činjenicama ... grubim činjenicama. U ovakvim vremenima nema mesta
sentimentalnostima ... – On se ironično osmehnu. – Ja razumem da jednoj ženi nije lako služiti se
činjenicama. Sve je sada stvar slučajnosti... nešto, recimo, kao rulet?
Lili za trenutak zamišljeno poćuta. Najzad reče: – I oni su u konjici, kao i vi. Vi bi ih
ubili. Vi ste jedna od mogućnosti. – Njena mirnoća je bila užasan kontrast oficirovim histeričnim
izlivima.
– Vidim da ste filozof... une femme savante,[16] – podsmehnu joj se stranac.
– Mogli ste za podsmevanje izabrati zgodniju priliku.
On se nakašlja. – Oprostite... Žao mi je ... Nisam imao pravo. Da ste femme savante, ne
bih s vama tako razgovarao ... Vi ste žena ... divna žena. Čovek s vama tako govori hteo-ne hteo.
– Ja sam prosto žena koja živi po svojim uverenjima, i to je sve.
– Za to je potrebno imati hrabrosti, madam ... i ravnodušnosti mnogo više no što ja imam.
– On opet nervozno zakašlja. – Možda sam suviše racionalan... Možda ne smatram da je pružanje
otpora vredno truda ... naročito sada, u vreme kada je rulja... kad su političari potpuni gospodari.
– Vi ste jedna od mogućnosti, – odgovori Lili tvrdoglavo.
81
Nemac se tiho nasmeja. – Vi ste, madam, primitivni. Prijatno je naći ženu tako ljupko
neposrednu i tako ženstvenu od glave do pete. Nije mnogo takvih. Ta osobina nije važna kod
žene koja nije lepa, ali bi trebalo da krasi svaku lepoticu. – On poćuta očekujući odgovor, ali ona
ništa ne reče, te on nastavi: – Zavidim vašem ljubavniku. To je srećan čovek.
Na to se Lili opet pomače u stolici. Bio je to neznatan pokret, ali ipak pun ljutine.
– Vama je, naravno, u vlasti da činite i govorite što vas je volja, – reče ona. – Ja sam
potpuno nemoćna.
Ulan zvecnu u mraku mamuzama. – De, de ... nemojte tako. Nemam nikakve namere da
vas pozleđujem. To sam vam već rekao. Prosto mi se čini da bi jednom u životu... u ovakvoj noći
kao što je ova ... trebalo govoriti sasvim otvoreno ... kao da svih ljudskih budalaština prosto
nema. Mi jedno drugom ni imena ne znamo, ni ja vama, ni vi meni. I nećemo se nikad više sresti,
jer ću ja, nesumnjivo, za nekoliko dana biti mrtav. A sami ste rekli da imate ljubavnika. – On se
naže preko stola uz neki čudan, molećiv pokret. – Ja sam, znale, umoran! Hoću da kažem da mi
je sasvim dodijalo održavanje raznih obmana. Jeste li ikad shvatili sa koliko je pregrada odeljen
svako od nas, čak i od najboljih prijatelja. I čini mi se, eto, da bi bilo zaista prijatno jednom... bar
jednom govorili bez ikakve poze ... kao da je svako od nas slobodan, sasvim slobodan da čini što
mu se sviđa, bez straha da će bilo kome odgovarati. Na svetu više nema slobode. Ima suviše
mnogo ljudi, te ničiji život nije njegov sopstveni. – On zaćuta i mršavom nervoznom rukom
pređe preko čela kao da bi hteo da skloni neku mrežu u koju su mu se zaplele misli. – Ne umem
da izrazim ono što hoću da kažem. I ja sam kao i svi ostali suviše dugo skrivao u sebi svoje tajne.
Vidite, kad bi nam bilo moguće da tako slobodno porazgovaramo... upoznali bismo se, pre no što
pođemo svako na svoju stranu, bolje no iko na svetu. – On se nasmeja, pa se iznenada iz
čemernog raspoloženja vrati na ton podrugljivog preklapanja. – Zanimljiva ideja, ali, naravno,
neizvodljiva ... jer mi više ni sami sebe ne poznajemo. Žrtvovali smo sebe onima koji u gomili
navaljuju na nas, i koji se ne usuđuju da s nama podele naše tajne ... jer je gomila suviše glupa ...
suviše plašljiva ... suviše slaba ... suviše nesposobna da razume. Gomila je kao stado ovaca. Njoj
je potrebno da je štite neki pastirski zakoni. .. od nje same. I tako snažni žrtvuju sebe u korist
slabih. To će nas sve jednog dana upropastiti... svu tu blagoslovenu civilizaciju. Da, ne znate vi
kako su ovce glupe. Imam ja u Šleziji farmu, pa vara o ovcama mogu pričati koliko god hoćete. –
I on za trenutak poćuta razmišljajući o tupavosti ovaca. – I taj socijalizam! Ni to nije ništa bolje,
madam. On pojedinca samo još dublje gura pod naslage đubreta. Ne, sve je to naopako, sve od
vrha do dna. Primorani smo da ubijamo ... da ubijamo ... razumete li ... sve dok bude slobodnog
prostora. Sve dok na zemlji bude ovaca! A onda ćemo doći do slobode, naći samoću!
Glas mu se opet ispuni jarošću. U kući neki nestašni, pozlaćeni sat otkuca ponoć, a negde
daleko, u pravcu Trilpora, opet slabo, ču se puškaranje kao pucketanje vatre od šiblja. Čulo se
čas jače, čas slabije, prema ćudljivim naletima noćnog vetra.
– Opet su počeli – reče Ulan. – Još malo pa će me naterati da krenem dalje. Jer se ovde,
znate, nećemo moći zadržavati. Upali smo suviše daleko.
– On se naže napred, pa zapaljenom cigaretom povuče po stolu između njih liniju u
obliku slova V.
– Vidite – reče on i pokaza vrh tog slova V probili smo se čak ovamo ... I verovatno se
nećemo zadržati. U svakom slučaju dalje napredovati nećemo. Već smo ionako prodrli suviše
duboko. To je i svakoj budali jasno. Svakoj budali osim fon Kluku. Pa to zna i moj posilni. – On
se opet nasmeja. – Ali moj posilni nije general. Nije dovoljno glup.
I tako se neprestano uvijao, bespomoćno uvijao kao leptir proboden iglom ... jadni
individualist, potpuno usamljen čovek, zahvaćen podivljalom gomilom.
82
 Lili ga, izgleda, nije najpažljivije slušala, jer kad on zaćuta, ona opet reče: – Ja razumem
hrabrost onih koji se bore za stvar u koju veruju. Ali ne mogu da shvatim kako to da se bez borbe
predate čudovištu koje mrzite. Poznavala sam jednog čoveka... – Ona za trenutak zastade
oklevajući. – On se borio za ono u što je verovao, i za ljubav te borbe odricao se svega: i zdravlja
i prijatelja, i posla koji voli, i novca, bio i premlaćivan do krvi i ranjavan. On bi, da je bilo
potrebno, dao i život. Bio je siromašan, polupismeni ukrajinski seljak ... ali se ipak borio. Borio
se i učio ... počeo ni od čega. – Ona opet poćuta, te ono udaljeno puškaranje ispuni tišinu, ovog
puta nešto bliže pa, stoga, i jasnije. – Ja vam o njemu govorim zato što se on borio baš protiv tog
čudovišta koje vi mrzite. I još se bori. I na kraju će i pobediti... Bez vere u to, ne bi bilo moguće
živeti. On će se neprestano boriti, jer u njemu plamti nešto što mu ne dozvoljava da stane. Ali
takvih kao on nema mnogo. Ima suviše takvih kao što ste vi.
U njenom glasu zazvoni najgrublji prezir – nešto ledeno, prodorno, oštro.
Ona najednom pokri lice rukama. – U ovakvim trenucima – reče ona – mislim o njemu.
To olakšava život. – A odmah zatim dodade s gorčinom: – On ne bi pošao da ubija!
– Vidim, madam – reče stranac – da me prezirete.
– I ne samo to – odgovori Lili, lica još uvek pokrivenog belim rukama. – Sada sam
sigurna da vas mrzim.
Ulan se namršti. – To mi je žao – reče on – ja sam mislio da saosećate sa mnom.
Odgovori mu samo hladan i divlji smeh, kakav se od tako lepe žene nije mogao očekivati.
U zamku se pojaviše nove svetlosti, a u dvorištu, po kaldrmi počeše kloparati konjska
kopita i odjekivati naredbe na grlenom nemačkom jeziku. Negde je daleko na istoku tukao top.
Taj šum je cepao plavu tišinu, nalik na šum cepanja neke tkanine.
– Zaboravili ste – reče Lili – da na frontu imam i sina i ljubavnika. I oni su u konjici,
razumete li?
Jedva da je dovršila rečenicu kad se vazduhom prolomi strahoviti prasak desetak pušaka
istovremeno, ispaljenih negde ispod terase, tamo usred farme. Slabi blesak zaigra iznad
gvozdenog mosta, zatim prasnu novi plotun, strašan, oštar, i ponovo sevnu svetlost.
Ulan ostade nepomičan, ali se Lili uspravi u stolici i ostade tako neko vreme, osluškujući.
Slušala je svakim živcem, svakim mišićem da ne bi propustila ni najmanji šum. Pošto se plotun
ne ponovi, ona polako okrete glavu i pogleda svog sabesednika pogledom punim strašnog
optuživanja, prezira, mržnje. Stranac ju je gledao kao opčinjen, kao nesposoban da odvoji od nje
pogled. A ona, najzad, reče polako i razgovetno, šapatom punim straha:
– Šta je to?
Ulanovo lice ostade potpuno bezizrazno, potpuno lišeno svakog znaka uzbuđenja, kao
parče glatke, bele, neispisane hartije. To lice je pri drhtavoj svetlosti fenjera koji su se kretali
između drveća izgledalo neodređeno, bez crta, prazno do tupavosti. A zatim mu se polako
pomakoše usne.
– Sveštenika, madam ... Streljali su sveštenika. – Glas je bio gladak kao i lice, tvrd,
surovo ravnodušan. – Uhvatili su ga kako sa seoskog tornja daje signale fenjerom.
Lili se bez glasa ponovo sruši na naslon stolice i zagnjuri lice u ogrtač. Telo joj zadrhta.
– Šta sam mogao, – nastavi onaj glatki glas. Izvlačio se iz usta tankih usana kao zmija iz
pukotine na steni. Ja ga nisam ubio. Moja reč u svemu tome nije igrala nikakvu ulogu. Učinio
sam ono što se moglo učiniti. Enfin, i to je delo čudovišta.
Ono slabo puckaranje sve više se približavalo od Moa, preko žitnih polja. Izgledalo je
kao da je planulo žito i da se požar naglo približava. Lili je mirno ležala, prekrivenih očiju, kao
da se trudi da odstrani sliku koja joj se ukazilava u mislima. G. Dipon, onaj prijatelj samrtnice,
sveštenik kome je ispričala svoj život... g. Dipon leži mrtav tamo u dvorištu, na gomilama
đubreta!
Onaj usamljeni top opet opali odnekud u pravcu mosta za Trilpor, i do ušiju ono dvoje na
terasi najednom dopre glas madam Žigon, koja je unutra počela govoriti kao da ju je pucanj topa
dozvao u život. Govorila je brzo i tiho.
– Nemoj se brinuti, Anri. Imaćemo sutra svežeg povrća iz ograđenog prostora. U sumrak
će sa stanice Sen Lazar pustiti balon sa dva putnika. To mi je rekao sam Gabrijel. – Zatim je
neko vreme nepovezano mrmljala, a onda opet poče razgovetno govoriti: – Pročitala sam belešku
o Ri de Rivoli da u Žarden de Plant prodaju životinje. Za jelo, znate ... Čujem da je funta deset
sua. – Onda opet naiđe mrmljanje, a zatim: – Da, ova je udarila sasvim blizu. Juče je granata
eksplodirala na Bulevaru Monparnas. Treba se uzdati u boga ... Da, treba da se molimo, Anri.
Nema na svetu dovoljno boga.
Zatim zaćuta za neko vreme te Ulan reče: – Madam bunca. Preživljava godinu 1870 .. .
Kao što vidite, nismo se ni za dlaku pomakli s mesta. Samo preokret. Onda je bio red na
Francuze, a sad na nas. – On se nasrne ja nervoznim smehom, lišenim svake veselosti. – Sve je
divno, madam, nema šta... divno. Što pre izginemo, to bolje. Životinje bi ovaj svet mnogo bolje
udesile no što smo ga mi udesili.
On i ne dovrši kad se iznenada začu puškaranje negde sasvim blizu, malo prema istoku,
negde u velikoj livadi pored česte. A na to se metež u štalama i u malom parku udvostruči. Jedan
konj zanjišta, ljudi zagalamiše. Izvrnuše se čabrovi s vodom. Iz mraka se pojavi čovek u gruboj
sivoj uniformi pa se uzbuđeno obrati kapetanu na grlenom nemačkom jeziku. Ulani se počeše od
štale kretati kroz crno drveće i preko uredno zasađenog cveća prema kapiji na baštenskom zidu.
Stranac popriča za trenutak s vojnikom, pa se onda diže i reče: ,,Zbogom, madam.
Verovatno se više nikad nećemo sresti. Hvala vam na prijatnom razgovoru. Olakšao mi je jednu
besanu noć. Mnogo je zanimljivije razgovarati s lepom ženom nego s prostim vojnicima.
Lili je ležala umotana u ogrtač sve do lica. Ona ne otkri lice, ali se ulan ipak učtivo
pokloni, pa ode kroz drveće i nestade kao senka. Halabuka se u bašti zamka i u štali još pojačala.
Ona kao da proguta stranca.
Pošto se bat koraka izgubi, Lili se podiže u stolici pa oprezno pogleda oko sebe. Pucnjava
je i dalje trajala. Sav je vazduh bio ozaren nekim avetinjskim rumenilom. Ona se naže tako da se
osloni na lakat pa vide da ta svetlost potiče s druge strane reke. Vojska je pri odlasku zapalila
farmu. Ona je neko vreme posmatrala kako se plamenovi polako probijaju kroz prozor i oko
streha i postaju sve snažniji. Gvozdeni most je bio pun ulana koji su se povlačili, crni na
mutnom, crvenom sjaju. Vazduh se opet ispunio grmljavinom kopita po daskama mosta.
83
Tako je sedela kao opčinjena nekom magijom, ne obazirući se na buku koja se dizala
svuda oko nje, po poljima, u bašti zamka i duž puta uz reku. A zatim se podiže i spusti stopala na
zemlju, pri čemu udari u neki tvrdi predmet koji se očeša o kamen i metalno zveknu. Ona
posegnu rukom i prsti joj napipaše hladni metal pištolja. Ispao je strancu iz futrole u onoj zbrci i
galami. Ona polako podiže oružje, pa ga podrža na svetlosti požara. Dugo je posmatrala pištolj
kao da u njemu oseća neku mračnu privlačnu snagu, a zatim se osloni na naslon stolice i polako
ustade, pa pištolj sakri u nabor ogrtača. Pošto stade čvrsto na noge, ona siđe na terasu pa se kroz
crno drveće uputi ka gvozdenom mostu.
Pucnjava je dobila u žestini. Čuli su se uzvici na francuskom i na grlenom nemačkom, i
jauci nekog ranjenog vojnika iz žbunja duž baštenskog zida. Ogrnuta dugim ogrtačem koji se
vukao po rosnoj travi, ona se kretala pravo ka baštenskoj kapiji. Dok je prolazila kroz kapiju,
jedno zalutalo zrno udari u zid pored nje, pa joj jednim parčetom starog maltera zasu lice i gustu
raščupanu kosu. Pošto izađe na stazu koja je vodila uz reku, ona pođe njom dok ne stiže na malo
uzvišenje iznad gvozdenog mosta.
Nasred mosta su se videle tri prilike obasjane plamenom zapaljene farme. Dvojica su
klečala, zaposlena na nečem što im je privlačilo svu pažnju, dok je treći stajao uspravno, rukom
zakljanjao oči od sjaja požara, motrio unaokolo i terao ih da požure. Bio je vitak i vrlo uredan, a
držao se nekako naročito prezrivo. Bio je to onaj Lilin posetilac, onaj stranac sa terase, u to nije
moglo biti sumnje. Na drugom kraju mosta tri konja, koja je držao jahač četvrtog, propinjala su
se pišteći, preplašena uzvitlanim plamenovima.
Sve je to Lili videla sa svog uzvišenja. I pošto je posmatrala neko vreme, ona podiže ruku
kojom je držala pištolj, pa polako i pažljivo nanišani. Ogrtač joj kliznu sa ramena u travu. Ona
opali jednom, pa onda još jednom, i još jednom. Onaj vitki, uredni čovek najednom se preturi, pa
lupi glavom o gvozdenu traverzu mosta i pade u reku, pokušavajući da se zadrži. Ču se pljusak
vode i njega nestade. Od one ostale dvojice jedan pade na lice, pa uz pomoć svog druga s mukom
otpuza do preplašenih konja. Požar je divlje rikao. Konji isprva poskočiše i propeše se, pa onda
odjuriše sa svojini jahačima i s onim četvrtim konjem čiji je jahač ostao na dnu Marne.
A na malom uzvišenju pištolj ispade iz Lilinih ruku i polako kliznu u reku. Tri Francuza
pešaka najednom izbiše iz rogoza koji je rastao duž reke, pa je nađoše kako leži u gustoj mokroj
travi. Oni se nagnuše nad nju, pa su neko vreme živo govorili, a zatim je ponesoše kroz kapiju u
letnjikovac. Uzalud su pokušavali da iz nje izvuku koju razumnu reč. Neprestano je govorila vrlo
čudno, i jednako ponavljala: – Sve je to prosto stvar slučaja ... kao rulet... tek jedna mogućnost u
milion drugih ... samo jedna ... samo jedna ... Ali i jedna je suviše.
Kad stigoše u letnjikovac, jedan od vojnika upali sumpornu šibicu i na krevetu do prozora
ugleda telo neke starice. On pozva ostale, pa se svi nagnuše nad telo. Bilo je jasno da je starica
mrtva.
84
Od te noći puškaranje je sve više slabilo, i sjaj neba na vidiku postajao sve bleđi. Ponekad
se Lili, koja je u letnjikovcu ležala u bunilu, prepuštena brizi žene nekog farmera, ponašala
sasvim mahnito. Kad bi vetar duvao sa severa, donosio bi u park u Žerminjiju, preko šuma i
polja, tutanj baražne vatre koja je sad dolazila sa velike daljine, te bi, umesto da bude zbrkana,
pravilno pulsirala kao tutanj velikih talasa koji udaraju o kakvo žalo pokriveno tvrdim šljunkom.
Lili bi tada sela u postelji pa bi počela sumanuto govoriti nekom mešavinom francuskog i
engleskog o tvornici i čudovištima, i o kazanima belo-usijanog metala koji gutaju ljudska tela.
Udaljena tutnjava bila je sasvim nalik na onu lupu koja se u vreme Liline mladosti razlegala
Brdom čempresa. Ali Francuskinja koja ju je dvorila, nije o tome ništa znala, te u buncanju svoje
bolesnice nije nalazila nikakvog smisla.
Lili je ležala vrlo dugo. Dok je ležala bez svesti od silne groznice, njenu madam Žigon su
sahranili na groblju kod Trilpora, među grobovima sa venčićima brojanica, između njenog
opskurnog muža, kustosa muzeja, i oca koga je upropastila odanost Napoleonu Malom.
Slučajno se desilo da je baš na dan te sahrane bez pratilaca, madam de Sion u Parizu
umrla od rđavog varenja pošto se prejela i izgubila dvadeset franaka na bridžu koji je sigurno
igrala krišom, jer u te dane niko u Parizu nije javno igrao bridž. Ali je ipak madam Žigon, pošto
je umrla prva, izgubila mogućnost da pobedonosno vikne: „Eto, jesam li vam rekla!" mada je,
možda, to zadovoljstvo ipak osetila na drugom svetu, jer je bila u pravu kad je govorila da će
Nadina završiti baš na taj način.
A kada se rano u oktobru Lili prvi put usudila da izađe na zelenu terasu, pročitala je u
„Figaru" da je odlikovana ordenom Croix de Guerre. Beleška se pojavila usred raznih novosti iz
vojske.
Šein, madam. Lili, udovica. Amerikanka po rođenju. Odlikovana je za hrabrost pokazanu
u Žerminjiju prilikom bitke na Marni, kada je jedan odred ulana omela u pokušaju da unište
gvozdeni most od velike važnosti za naše trupe.
Ona to glasno pročita gospođi Žak. Beleška je bila sasvim sitna, štampana vrlo malim
crnim slovima. Pošto je pročita, Lili se nasmeja, gorko, neveselo, pa se zavali na naslon i ispusti
„Figaro" na zemlju.
– Kao da sam ja – reče ona – ma i za trenutak mislila o mostu. Nisam, čak, imala pojma
da se spremaju da ga dignu u vazduh!
A kad se gospođa Žak zabrinula zbog takvog njenog ponašanja, pokuša da je vrati u
kuću. Lili reče: – Ne buncam ja ... Ne, zaista ... ne buncam. Ovo je neverovatno smešno! – I ona
se opet stade smejati.
Nije znala da je g. de Sion skrenuo ministarstvu vojnom pažnju na taj njen podvig i
izradio joj odlikovanje.
Polako je postajalo sve jasnije da je Stvar negde poginuo i bez onog ulana. Niti je Lili
dobila od njega vesti niti je g. de Sion, koji je bio u Parizu, u svome ministarstvu, uspeo da bilo
šta dozna o njemu. Sati su se pretvarali u dane a dani u mesece, dok se, najzad, Lili nije polako
toliko oporavila da je mogla da ostavi letnjikovac i poseti Žana u bolnici u Nejiu. I najzad je
došao dan kad više nije moglo biti nikakve sumnje. Baron je bio jedan od onih „nestalih", jedan
od onih mnogobrojnih o kojima nije bilo nikakvih vesti. Ispalo je kao da joj je onda, na onoj
kapiji obrasloj vinovom lozom, poželeo zbogom, i na crnom konju odgalopirao u mrak koji ga je
progutao zauvek.
U Parizu je kuća u Ulici Rejnuar sasvim opustela. Lili se u njoj morala nastaniti potpuno
sama, čak i bez Žana, koji je ležao u Nejiu, s nogom amputiranom do kolena. Kroz ogledala su
promicali samo odrazi domaćice, slugu i ožalošćenog g. de Siona, kome je, izgleda, posećivanje
velike kuće u Numero Dix donosilo utehu.
Pošto je umakla iz Srednje Evrope, Elen se vratila u Ameriku. Madam Žigon je bila
mrtva, a ni ostalih poznanika više nije bilo. Madam de Sion je bila u grobu. Madam Blez je još
živela u onoj otmenoj ludnici, ubeđena da je sav rat, u stvari, revolucija koja će njenog prijatelja,
vinarskog trgovca, dovesti na presto slavne i pobedonosne Francuske. A ostali? Neki su otišli u
provinciju, dok su se drugi sada interesovali jedino za svoje porodice. Svi su imali na frontu
sinove, braću, nećake, rođake... Žureva više nije bilo. A u pozorište nije bilo moguće ići bez
društva. Ništa nije preostalo sem poseta Žanu – tužnih poseta, mada je on bio sasvim veseo – i
sedenja u velikoj, praznoj kući, sada tako tihoj, bez čavrljanja, bez muzike, bez osmeha. Čak je i
veliki klavir ispod jarke Ternerove Venecije vazda bio zaklopljen i nem, sem u retkim prilikama
kada bi ga Lili otvorila kao da želi da naruši nepodnošljivu tišinu, pa preko srca svirala melodije
koje su nekada punile kuću i plavile baštu. Bilo je jasno da suština udobnosti nije u ogledalima,
nefritu, slikama i starim ćilimovima. Svaka od tih stvari – kako je Lili rekla g. de Sionu jednom
rano u novembru, prilikom čaja – izazivala je u njoj poneku dragocenu uspomenu, te je život u
Numero Dix postao upravo nepodnošljiv.
– Sad razumem – reče ona – da je moja majka u kući na Brdu čempresa ponekad prosto
umirala od osećanja samoće.
Ona ispriča g. de Sionu čitavu istoriju spaljene kuće, sve od dana kada je sagrađena pa do
dana kada je izgorela. Ispričala mu je sve o ocu, o detinjstvu, o tvornici i Varoši. Ispričala mu je
čak ponešto i o Ireni, mada ne toliko da je mogao dokučiti punu istinu, jer je postojala granica
preko koje nikome nije dozvoljavala da prodre u njenu prošlost, nikome sem onom seoskom
svešteniku koji je, na kraju krajeva, bio više božji glasnik nego čovek, i sada već mrtav.
Toga dana se taj par naročito zbližio, kao da ih je to prijateljstvo tešilo u tuzi i samoći. A
Lili je, osim toga, postala osećajnija. Ranija bezbrižna veselost je ustupila mesto nekoj blagosti i
toplini. Onu indolentnost je, izgleda, potisla neka odlučnost u savlađivanju besmislenosti
postojanja. Postala je mirnija, a bilo je i dana kada bi potonula u misli, i mirno sedela sa
prijatnim, sedokosim Francuzom, koji je nalazio toliko zadovoljstva u njenom društvu da bi se
retko kojeg dana vraćao iz ministarstva vojske a da ne svrati u Numero Dix. Ona je, kako je sama
rekla Viliju Herisonu, postajala sve sličnija svojoj majci.
Svaki dan je prolazio kao onaj prošli, te je život tekao vrlo monotono, što je Lili,
nenaviknuta na to, nesumnjivo primala s bolom. Jedina je promena bila dolazak Pola
Šnajdermana, koji se iz bolnice u Kanu vratio u Pariz i postao drugi posetilac kuće u Ulici
Rejnuar. Ali je, čak i u tim posetama bilo neke neizrecive tuge, jer je kugla koja je pogodila
Šnajdermana zauvek paralisala levu ruku. Više nije mogao da svira u klavir u drugom salonu, ni
u čelo koje je doneo u kuću kad je u njoj bila Elen.
Otkako je Elen otišla, u kuću nisu stizale novine iz Amerike. U Parizu ih je bilo
nemoguće nabaviti, čak kad bi Lili i bila sposobna za neki veći napor. I tako je priliv isečaka u
emaljiranu kutiju prestao. Poslednji je nosio datum iz prvog meseca rata. Od tada nije više bilo
vesti. Izgledalo je kao da je i Krilenko – onaj Krilenko čiji je životni put Lili pratila sa tolike
daljine – poginuo ili otišao nekud kao i ostali. Ostala je samo olupina jednog života, koji je
nekad bio potpuno srećan i čak veličanstven u svojoj mirnoći.
Kad Žana, najzad, otpustiše iz bolnice, g. de Sion mu izradi mesto u ministarstvu vojnom.
A Lili poče da vodi kuhinju za vojnike koji su preko Pariza putovali na odsustvo. Ali je u tom
pokušaju imala uspeha koliko i nekada u onom pletenju čarapa za štrajkaše, te je posle nekoliko
meseci stvar prepustila nekim ženama manje bogatim, sposobnijim. Ali je kuhinju sve do kraja
pomagala novcem, i s takvim oduševljenjem počela da deli pomoć da je prvi put u životu uspela
da stigne do dna svog godišnjeg prihoda, i da čak zagrize i u glavninu. Čitavu sumu od dvesta
hiljada dolara, koju joj je Varoš isplatila za Brdo čempresa, potrošila je na hranu i udobnost
vojnika jedne druge zemlje.
85
U Varoši nije zableštala nova stanica, jer su tih godina tvornica i Varoš bile suviše
zauzete mlaćenjem para, pa se u toj žurbi zaboravilo čak i na to. Napušteni park je postao
skladište granata koje je tvornica proizvodila u neverovatnim količinama. Gasne granate, najjači
eksplozivi, šrapneli – sve je to ležalo naslagano u visoke gomile duž staza oko kojih su nekad
cvetali kotići i perunike. Čak su i Sidnoska Venera i Apolon Belvederski, još u nišama uvele
živice, mada napukli i čađavi, bili sasvim zatrpani municijom. Tvornica je grdno zarađivala zato
što su negde u svetu ljudi ginuli. Varoš je rasla kao nikada ranije. Cene su bile izvanredne. Sve je
odisalo blagostanjem, progresom. Osim toga, govorilo se da će rat uništiti Nemačku, te da više
nikad neće biti u stanju da se takmiči na svetskom tržištu. A to je, naravno, značilo još veće
blagostanje, još veće bogatstvo.
Plamenovi su visoko sukljali iz visokih peći. Velikim fabričkim halama odjekivala je
lupa kakve na Zemljinoj kugli još nije bilo. Devojke u gasnim maskama svaki dan su satima
punile granate najljućim kiselinama, od kojih su im lica postajala mršava i žuta kao kecelje koje
su nosile. Čak su i silni činovnici kupovali automobile, dok su se oni koji su imali većeg kapitala,
naglo bogatili. Svi bi bili zadovoljni da u svima nije besnela nezasitna glad za još većim
bogatstvom.
 Jednom se, istina, desila takva eksplozija da je izgledalo kao da je svemu došao kraj.
Izneseno je četrdeset sedam crnih tela pod belim čaršavima koji su prianjali za oprženo meso, a
od sedamdeset drugih nije nađeno ništa osim nekoliko kostiju, kakva šaka ili stopalo, ili neko
parče pocrnele kože, tako da nije bilo moguće sastaviti celinu. Sve je to sahranjeno u dugačke
rovove, a zatim, čim je nabacana zemlja, život je veselo krenuo dalje. Plamenovi su još snažnije
posukljali, crveniji nego ikad, a fabrička dvorana se skoro rušila od silnog čekićanja. Sitni
činovnici su ludo pojurili svojim motornim vozilima, opijani tom raskoši koja im se iznenada
pružila. Svi su bili puni para. Varoš je bujala tako da je postala najveći grad u državi. Sve je s
hukom jurilo napred, iz sve snage, a ostalo je bilo sporedno.
U Parizu je najzad ratu došao kraj. Dva-tri državnika i čitavo stado političara neko vreme
su se nosili uhvaćeni u koštac, a onda su se složili i sklopili mir.
Tih dana je Pariz zahvatila luda, bezumna, nezapamćena veselost. Sjajnim bulevarima su
vrveli vojnici iz četrnaest zemalja, u deset puta toliko raznih uniformi. Grozničava radost je
dostigla mahnitost ludnice. Uličarke su nahrupile iz unutrašnjosti, čak i iz Italije, Engleske i
Španije, jer je posao išao odlično. U noćnim lokalima i kabareima vladala je varvarska
raspuštenost. Svaki je pojedinac obogatio iskustvo novim porocima i sablaznima. Avenijama su
razmetljivo hodali razni prosečni tipovi, divljaci, prave divlje zveri. Dečaci su preko noći
postajali starci, opterećeni ogromnim iskustvom koje inače ne bi nikad stekli.
A u Varoši su ljudi mudro klimali glavama i govorili da je rat nešto veličanstveno kad se
vodi za pravednu stvar. „Rat pročišćava!" govorili su oni. „Rat ispoljava najlepše ljudske
osobine!"
Pravo je na strani napretka. Zar uspeh nije najbolje opravdanje? O tome ne može biti
razgovora.
Novac govori mladiću moj! Novac govori! U pravu je ono sto je dozivelo uspeh.
Nemačka je taj kurjak među ovcama, pohlepna, sebična Nemačka, zauvek su govorili za rat, kao
čistilištu, mislili su, naravno, na ogromnu vojsku mrtvih.
86
Kad se skupe političari na razgovor, neophodne su razne sednice, razni prijemi, čak i
neka vrsta sabora, da bi gospoda mogla da se čuju ili bar pokažu ako ništa drugo. I tako se desilo
da se Pariz, gde se tih dana sastala čitava vojska političara iz celog sveta, prosto polomio od
silnih prijema, te u ovom hotelu, te u onoj ambasadi ili palati, kao da je navukao neku zarazu.
Bilo je važno da se svaki sa svakim upozna. Bila je to prilika koja se ne propušta.
I tako se desilo da se Lili Šein jednog sivog popodneva, kasno u zimu, našla prvi put
posle mnogo godina u krugu svojih zemljaka. Ona se na prijemu u hotelu „Krilon", prilično
umorna, smetena i pomalo zadihana, skloni od gužve u jedan mali alkov s prozorom koji je
gledao na prostranstvo Plas de la Konkord. Beli trg je sad bio pokriven trofejima. Visoko na
terasi u parku Tiljerija ležao je red razlupanih aviona – Gota, koji su ličili na sokolove, i Fokera,
nalik na dugorepe laste – razbacanih i izlupanih, s krilima koja su, nekada sjajna, sad bila
umrljana i izmašćena prljavštinom pobede. A duž ograde, pravilno razmeštene, dizale su se
velike piramide nemačkih šlemova, praznih, sablasnih, kao gomile lobanja koje je posejao
Džingis Kan da obeleži svoj pobedonosni put preko Evrope; dok su oko drvenog, povučenog,
dostojanstvenog obeliska koji je nadživeo desetak civilizacija, čučali zaplenjeni topovi jedni uz
druge, sa čeličnim njuškama uperenim u nisko, sivo nebo, jedni poreklom iz Krupovih a drugi iz
čuvenih Škodinih fabrika. Između sedam ukrug postavljenih kipova koji su predstavljali gorde
francuske gradove, stajale su, u samom središtu, statue Lila i Strasbura, ne više prekrivene crnim
velom, ali ravnodušne i zatrpane gomilama venaca i cveća. Čitav trg se nejasno ocrtavao u sivoj
polegloj magli, koja se dizala iz Sene i svojim velovima uvijali ćuti j ive topove i piramide raznih
šlemova nalik na lobanje, milujući tvrdi, glatki granit neprolaznog obeliska, uzvišenog,
podrugljivog i ćutljivog.
Lili je sedela sama i posmatrala trg, kao da je svesna da se u tom trenutku nalazi u samom
srcu sveta. Nedaleko iza nje kroz duge kristalom iskićene hodnike kretala se, kao u kakvoj
procesiji, zbrkana gomila grotesknih prilika. Struja tih ljudi i žena živahno je kružila kroz
prostrane sobe, oko pozlaćenog nameštaja, pored ogledala u zlatnim okvirima i teških zavesa.
Bilo je u njoj Engleza, Francuza, Belgijanaca, Italijana, Portugalaca i pobedonosnih Japanaca,
koji su se možda krišom osmehivali na onaj prizor u magli na Plas de la Konkord. A bilo je,
naravno, i vrlo mnogo Amerikanaca – raznih političara, senatora, kongresmena, pa i običnih
protuva. Neki su bili u frakovima, a neki u sivim ili plavim odelima. Među njima je bilo i žena,
vrlo mnogo žena, muškobanjasto odevenih i slobodnog, energičnog ponašanja.
U čitavoj toj veseloj gomili, razbrbljanoj o pobedi, Lili, onako povučena i ćutljiva,
izgledala je neizrecivo usamljena. Izgledalo je kao da se ugledala na onaj obelisk, te prezrivo
okreće leđa nemirnom šarenom skupu. Bila je sva u crnini, u 1epom kostimu i šeširu čvrsto
priljubljenom uz glavu, tako da je pokrivao sve osim uske trake ćilibarski zlatne kose. Oko belog
punog grla nosila je tesnu ogrlicu od krupnih bisera. Više nije bila mlada. Nestalo je onih
razbludnih oblina. Bila je mnogo mršavija i, uprkos ružu na usnama i obrazima, izgledala stara.
Mladalački sjaj njenih tamnih očiju ustupio je mesto nekom čudnom tvrdom blistanju.
Nekadašnje nemarnosti je, izgleda, zauvek nestalo. Sedela je vrlo uspravno, i tim stavom, punim
nekog preziranja, čudno podsećala na svoju majku. Ali je, i pored svega toga, bila vrlo lepa.
Niko to nije mogao poreći, mada one njene blistavosti više nije bilo. Sadašnja lepota je bila
vedra, neobična, velikosvetska, ali iznad svega mirna. Čak ni umor koji se video na licu nije bio
u stanju da uništi tu lepotu koja je više bila nešto duhovno nego telesno. Ona nije bila od onih
lepuškastih plavuša koje se brzo pretvaraju u mršavu staricu. Bila je, čak i bez one lepote koju
daje mladost, izvanredna žena, božanstvena žena, koju je svako morao zapaziti.
Ona se posle nekog vremena okrete od prozora, pa stade posmatrati povorku ljudi i žena.
Narumenjene usne jedva je primetno izvila u osmeh koji se, izgleda, podsmevao nekakvoj grdnoj
taštini, pun životne mladosti i tuge, kao da ju je prizor pred njom u isto vreme i zabavljao i
žalostio. Ali je to ipak bio topao osmeh, trpeljiv, saosećajan, nagoveštaj neke skrivene, duboke,
nagonske mudrosti. Dugo je tako nepomično sedela, igrajući se samo kopčom na srebrenoj torbi
koju je držala u krilu. Niko je nije primećivao jer je bila izdvojena iz čitavog društva. Sedela je
po strani, malo u senci, dok se neobuzdana, bučna gomila kretala kroz dugi niz pozlaćenih soba u
stilu rokokoa.
87
Tako je sedela možda i pola sata do trenutka kada joj osmeh iščeze s usana, dok joj se
prsti koji su se igrali kopčom, najednom umiriše. Lice joj dobi nekakav strog izraz, kao da je
ugledala nešto u što ne može da veruje.
Prema njoj je kroz dugi niz ukrasa od kristala i brokatnih zavesa dolazio neki čovek. Bio
je krupan, visok, temeljan, prijatno snažan i zdrav. Moglo mu je biti oko šezdeset godina, mada
nije imao mnogo sedih vlasi u gustoj crnoj dugoj kosi, namerno puštenoj da tako naraste, da bi
privlačila pažnju prolaznika. Nosio je naočare s okvirom od roga i lepršavu kravatu koja je
čudnovato odudarala od sive urednosti njegovog kaputa i kariranog prsluka. Bilo je jasno da je
Amerikanac. U ponašanju mu se osećala ona sloboda i ona naivna jednostavnost tako
karakteristične za silovitu Elen. Odavao je istu nesavladljivu vitalnost, koja se i sad, pred Lili,
dok je ona ćuteći stajala okrenuta leđima tragičnom prizoru na trgu, ispolji u nagloj provali
smeha i silini kojom pljesnu po leđima nekog prijatelja, na koga je iznenada naišao u gomili. Ona
kroz utišani žagor ču njegov bučni glas.
– Gle, gle, gle! Šta ćete vi u ovom grešnom Parizu? Valjda da sklopite mir!
Odgovor se nije mogao čuti. Obojica se povukoše malo u stranu, pa su razgovarali
nekoliko Iro nutaka. Čovek u kariranom prsluku je pokal kad prekidao razgovor iznenadnom
provalom smeha.
Lili se u svom uglu malo naže napred da bolje vidi tog čoveka koji joj je toliko privlačio
pažnju. On se u to okrete, pa se pozdravi s prijateljem i pođe dalje, pravo prema Lili. Njihao se u
hodu, lica ozarenog zadovoljstvom, i okretao glavu i na jednu i na drugu stranu uz neki
zaštitnički izraz koji je Lili dobro poznavala. Taj izraz ni za dvadeset godina nije joj mogao
izbledeti iz sećanja. To je jasno govorilo da je onaj nekadašnji čovek. Slao je osmehe i levo i
desno. Čitava pojava je odavala neizmerno samozadovoljstvo. Više nije moglo biti sumnje. Bio
je to guverner. Na glomaznom tamnom licu bilo mu je ispisano da je čovek koji je u životu
postigao veliki uspeh.
Kad on stiže do na nekoliko koraka od Lilinog ugla, ona ustade i pođe k njemu. Oklevala
je samo za trenutak, dok je prolazio pored nje. Neodlučno je pružila ruku prema njemu, pa je
odmah zatim žurno povukla. On prođe, i već je izgledalo kao da će se ponovo izgubiti u gomili,
kad ona, pošto se za trenutak nasloni na zid, pođe za njim kao da ne može da odoli iskušenju, pa
mu dotače rame.
– Henri – reče ona tiho i zastade.
Guverner se okrete, i lice mu se smrači od nedoumice. A zatim se vrlo polako pribra.
Onaj zadovoljni izraz lica sasvim ustupi mesto izrazu duboke ozbiljnosti.
– Lili...! – reče on. – Lili Šein ... Gospode bože! –
Ona ga povuče u stranu s puta kojim se kretala gomila.
– Znači, sećaš me se? – reče ona uz laki, veseli osmeh. – Dvadeset godina nije mnogo.
On se zagleda u nju. – Lili... Lili Šein! – reče on. I dohvati joj ruku i steže je s
iznenadnom, silnom toplinom.
– Poznala sam te – reče ona. – Odmah sam te poznala ... ima u svakom čoveku nekih
sitnica koje se ne menjaju ... koje su sama ličnost... prave sitnice ... kakav pokret, na primer ...
Odmah sam sa sigurnošću znala da si ti.
On se malo povrati od iznenađenja, pa reče: – Ko bi rekao da ću te ovde sresti.
Lili se tako nasmeja da je prosto zbrisala pregradu od dvadeset godina. Samo se ona tako
smejala, izazivački i malo podrugljivo. Vili Herison je dobro upoznao taj smeh. – Provela sam u
Parizu dvadeset godina. Ostaću ovde sve do smrti.
Prirodnost u razgovoru ne postižu lako ljudi koji su se sreli posle dvadeset godina, a u
ovom slučaju je bilo jasno da lakoći razgovora nimalo ne doprinose okolnosti pod kojima je
došlo do rastanka. Lili se ponašala kao da je sasvim zaboravila ono što se desilo na Brdu
čempresa one večeri posle čajanke u bašti, ili, bar, kao da prelazi preko toga. Držala se kao da je
srela samo starog znanca i ništa više. Ako je i osetila nešto stida, to je izvanredno prikrila. Ali za
guvernera to, očigledno, nije bilo tako jednostavno. Njegovo rumeno lice je isprva bilo bledo, a
zatim se oblilo purpurnim crvenilom. Ličio je na kakvog dečkića kad ga uhvate u nečemu
stidnom.
– Nisi se mnogo izmenio – reče ona kao da želi da prokrči put razgovoru. – Mislim na
ličnost ... ne na telo.
On se nasmeja. – Deblji sam... mnogo deblji.
To je bilo tačno.
 Nekadašnje snažno isturene grudi kao da su se spustile i pretvorile u pozamašni trbuh. –
A ti, – dodade on – ti se uopšte nisi promenila. Mlađa si nego ikad.
– Vidim, Henri, da još uvek dobro znaš Si a treba reći, ali to što si rekao nije istina. Sad
se služim ružom... čak pomalo i kosu bojim. Ne vredi se pretvarati, izigravati mladost. To je
ispisano ... To nam se vidi na licu.
Guverner zavuče ruku u džep, pa poče zveckali francima i ključevima. A drugom izvuče
sat. – Kako bi bilo da negde sednemo? – reče on. – Mogli bismo malo da popričamo. – On se
nervozno nakašlja. – Nemam mnogo vremena.
Ona se na to opet nasmeja. Smeh joj nije ostario. Ostao je isti kao nekad, zvonak i pun
dobroćudnosti.
– Nemam nameru da te zadržavam – reče ona. – Pođi kad god hoćeš ... Kad sam te
ugledala, nisam mogla da odolim srcu ... Prosto sam bila primorana da te zovnem. Ništa me nije
moglo zadržati. Osetila sam se kao obuzeta nekom silom.
Zatim ga odvede u svoj ugao do visokog prozora koji je gledao na maglovit trg. Napolju
se malo smrklo, te je hladna magla sasvim zastrla zgrade s druge strane reke. Video se samo
prostrani trg pun topova, šlemova i razbacanih aviona, a iznad svega toga onaj strogi, neprolazni
obelisk kako probada maglu kao mač.
Oni se u tom udubljenju, po strani od gomile koja na taj sredovečni par nije obraćala
nikakvu pažnju, upustiše u razgovor. Guverner se i dalje osećao nelagodno, pa je sedeo sasvim
na rubu stolice kao da je spreman da na prvu priliku skoči i umakne. Lilina mirnoća i spokojnost
još više su ga dovodile u zabunu. Možda je budila niz sećanja koja je već uspeo da zaboravi.
Razgovor je neko vreme tekao sasvim ukočeno, konvencionalno. Učtivo su jedno drugo
ispitivali o zdravlju. Lili je ispričala o majčinoj smrti, o požaru na Brdu čempresa, o svom
prekidu svake veze s Varoši i o odluci da se tamo nikad ne vrati.
– Zar baš nikad? – zapita guverner. – Baš nikad?
– Nikad. Zašto da se vratim? To više i nije ona Varoš koju ja znam. Ništa me ne vuče u
nju. Moje mesto je ovde. Verovatno ću i umreti ovde. Varoš za mene ništa ne znači.
Guvernerovo lice najednom sinu. On se oštro pljesnu po butini, nekada tako lepoj a sada
mlitavoj od sala.
– Zaista više nije ona nekadašnja Varoš. Ne možeš zamisliti koliko je taj grad narastao.
Bio sam tamo pre šest meseci. Dvaput je veći nego što je bio nekad. To je sad, znaš, jedan od
najvećih centara čelične industrije na svetu. Možeš se njime ponositi.
Ali Lili ne odgovori. Gledala je kroz prozor u beli trg.
– A Elen je, kako sam čuo – nastavi guverner – stekla slavu. – On se nasmeja. – Ko je to
mogao pomisliti? Nje se sećam kao ćudljive devojčice s kikama. Ja se, naravno, u muziku ne
razumem. To ne spada u moju struku. Ali kažu da je sjajna.
Pošto ona ni na to ne odgovori, on ju je ćutke posmatrao neko vreme, pa se nakašlja kao
da želi da joj skrene na sebe pažnju. Najzad se malo naže napred i reče: – O čemu misliš?
U glasu mu je za trenutak neočekivano zatreperio prizvuk nežnosti. On se pažljivo
zagleda u nju, pa zapazi meko tu i belinu njene kože, meko tu njene kose, koja je provirivala
ispod toke, i dostojanstveno držanje vrata i glave.
Lili prekide to njegovo ispitivanje time što se okrete s osmehom na licu i reče: – O čemu
mislim? Mislila sam kako je neizrecivo žalosno nemali u mestu detinjstva nikakve opipljive
uspomene. Da odem tamo, ne bih ništa našla. Brdo čempresa je spaljeno ... farma mog ujka
Džekoba sahranjena pod onim novim jeftinim kućama, koje su sve jedna kao druga, postrojene u
ružne redove ... rečica upropašćena mašinskim uljem i prljavštinom. A onih starih poznanika više
nema. Nema nikoga od onih koje bih volela da vidim osim možda Vi li ja Herisona, a zbog jedne
jedine osobe ne vredi krenuti na takav put. Mislila sam kako bih, da sam se rodila u Francuskoj,
imala iz detinjstva uspomene na kakva sela, na zelene predele i prijatne kamene kuće. Pa i ljudi
bi bili uvek isti... Ne, ne bih imala srca da se vratim u Varoš. Ne bih mogla... Imam iz nekadašnje
Varoši uspomene koje ne bih htela da kvarim. – U očima joj se za trenutak pojaviše suze. Ona se
naže prema njemu pa mu dotače ruku. – Nemoj misliti, Henri, da sam ja neverna svom
detinjstvu. Nisam. Ja tamo prosto nemam čemu da budem verna... te mi ostaje samo da negujem
sećanja. Tamo ne bih mogla biti srećna, zato što nema ničega osim buke i rugobe. Verujem da u
Americi ima varoši punih pojedinosti koje je moguće voleti, ali toga u mome kraju nema. Nema
tamo ničega. – Ona malo poćuta pa dodade: – Sve se to tako brzo izmenilo. Neverovatno – sve se
to dogodilo od vremena kada sam bila devojčica.
Ništa od toga, izgleda, guverner nije shvatio. Gledao ju je vrlo zbunjeno. Ali ipak reče: –
Da, razumem. – I opet zavlada neprijatno ćutanje.
Najzad mu se Lili obrati: – Nego pričaj mi o sebi – reče ona – o svojim uspesima.
Guverner se malo zavali u stolicu. – Ali ne može biti da nisi čula o svemu tome – reče on
u čudu. – Bilo je u novinama. Političarima nema spasa od štampe. – Lice mu opet sinu starim
zadovoljstvom, pa mu se povrati i ono staro snishodljivo držanje.
– Ne zaboravi, – odgovori Lili – da ja već odavno nisam čitala američke novine. Već
dugo nisam bila u Americi.
– A, pa dabome ... dabome. – On se nervozno nakašlja. – Nema se šta pričati. Sada su me
već peti put uzastopce izabrali za senatora. Tako mogu da nastavim do kraja života. Postigao sam
što sam hteo... Sada sam zvezda svoje partije. Doprineo sam izradi zakona o carinama kojom je
zaštićena industrija, tako da je Varoš procvetala kao nikada ranije. Da, dao sam svoj deo –
možda čak i više no što je moj deo! Moja žena i i a vrlo lepo živimo u Vašingtonu. Ona je, znaš,
vrlo ugledna javna radnica, predsednica Saveznog odbora republikanki. Da, vrlo je ugledna ...
rođena da predvodi, i sjajan političar. Treba da čuješ kako govori.
Lili je slušala s dubokim interesovanjem. I opet se osmehivala kao nekada kada je Vili
Herison govorio: – Nemoguće je znati šta Lili misli. Ona se uvek osmehuje.
Guverner je govorio nekako suviše vatreno, suviše svečano.
– Divno? – reče Lili. – Eto vidiš, Henri, da je sve ispalo kako sam rekla da će ispasti. Ja li
ne bih bila dobra žena. Za politiku ne bih bila.
To ga opet uznemiri. On opet sede na ivicu stolice. Bilo je jasno da ga je spopadao strah
kad god bi se razgovor počeo suviše naglo približavali određenim događajima iz mladih dana.
Nije bio u stanju da o tome govori prosto i lako. Nešto ga je neprestano sprečavalo. Lili, kao
iskusna žena, možda je i pogađala u čemu je stvar. A guverner se ponašao kao da mu samo smeta
što ne sedi udobno. On ustade pa se zagleda u trg pokriven maglom u kojoj su počeli da svetle
mali rasplinuti farovi žute svetlosti.
– Čudnovato – reče on – koliko je ovih automobila na trgu. – On se okrete k njoj s
iznenadnim oduševljenjem. – Evo pogledaj! Evo ti Amerike ... sve automobil do automobila!
Američka komisija ima više tih automobila nego ma koje druge dve zajedno. Mi smo bogata
zemlja, Lili. Rat nas je osnažio. Sad imamo dovoljno moći da vladamo svetom i da činimo što
god hoćemo. Nastupilo je naše doba... Budućnost je naša, ukoliko sve ne pokvare ove budale iz
Američke komisije.
Lili se opet osmehnu. – Da, zaista izvanredno. Možemo se ponositi.
– Pa i ponosiš se valjda? – zapita on strogo.
– Da.
 – Zato sam, eto, i došao ovamo ... da dokrajčim to petljanje s Društvom naroda. Mi smo
dobili rat, a oni sad pokušavaju da se izmigolje. Zašlo da se mi uplićemo u njihove nevolje...
nema nikakvog razloga da ispaštamo zbog njih. Ništa se to nas ne tiče.
On se toliko uspravi i isprsi da mu se trbuh skoro popeo na svoje staro mesto. Sav
postade pompezan, kakav je bio pre dvadeset godina kad je ono Đulija Šein u popločanoj
trpezariji na Brdu čempresa to njegovo ponašanje dočekala s prezirom. Godine su ga
neverovatno malo stišale. Umesto da mu donesu blagost i dobroćudnost, donele su mu samo
neku grubu prepredenost.
– Ne, – nastavi on mašući prstom prema njoj – neću dozvoliti da prodre ta besmislica.
Zašto da ih mi pomažemo da se izvuku iz škripca koji su sami stvorili.
Liline se oči raširiše i zasijaše, dok joj tajanstveni malo podrugljivi osmeh nije silazio s
lica. – Prosto si čaroban, Henri, – reče ona. – Oduvek sam znala kakav ćeš biti. Sećaš li se?
Rekla sam ti to jednom. I baš si takav ispao ... tačno kako sam predvidela.
Ni po njenom glasu ni po držanju nije se moglo poznati šta hoće da kaže tim nejasnim
tvrđenjem. Guverner to objasni na svoj način.
– Prosto ne želim, – reče on – da gledam kako magarče Ameriku samo zato što je bogata
i moćna i što su se ostali upropastili. Moja žena smatra da sam potpuno u pravu. I ona misli da
održi govore u nekoliko gradova. – On opet pade u oduševljenje. – Treba da je čuješ kako
govori. Ima izvanredan glas i deluje vrlo snažno.
– Je li? – reče Lili tiho. – Ja sve to ne bih mogla. Ne bi od mene ništa bilo ...
– I ona je ovde ... u Parizu – nastavi guverner. – Nikad nije bila u inostranstvu, pa sam
pomislio da će joj biti prijatno da malo vidi sveta.
– Je li danas ovde? – zapita Lili. Guverner opet pokaza znake velike zabune.
– Da – reče on. – Jeste – i najednom zaćuta.
Lili ga je za trenutak posmatrala kao da joj njegova zabuna pričinjava neko skriveno
zadovoljstvo. Najzad reče: – Volela bih da je vidim. Naravno, ne tražim da me upoznaš s njom.
To bi bilo neukusno. Osim toga, i čemu to. Šta bi nas dve mogle značiti jedna drugoj.
– Da, verovatno ništa.
I on opet poče da zuri kroz prozor. Lili baci pogled na sat.
– I ja ću uskoro morati da pođem – reče ona. – Ne bih htela da me muž čeka.
Guverner se trže i okrete prema njoj.
– Zar si udata? – reče. – Pa ništa mi ne kažeš.
– Ti me nisi upitao. Smatrala sam da te ne zanima moj život.
On joj pruži svoju krupnu ruku. – E, pa da ti čestitam! – reče s velikim oduševljenjem... –
Čestitam! Znao sam da ćeš se jednoga dana udati. Koliko ima otkako si se udala? – Ta novost ga
je, izgleda, ispunila iskrenim zadovoljstvom. Možda se osetio sigurniji, manje ugrožen.
Ona se mirno rukova s njim.
– Ne mnogo ... Tri meseca.
– A kako ti se zove muž?
– De Sion ... Rene de Sion. Radi u novom ministarstvu ... I ja sam se eto, na kraju
krajeva, udala za političara.
Ona se opet nasmeja onim svojim tajanstvenim osmehom, u isto vreme i podrugljivim i
ciničnim. Nije bilo moguće prodreti kroz barijeru njenog vladanja sobom. Bila je neranljiva. Nije
se moglo ni izdaleka znati šta misli.
– Stoga sam ja danas ovde – reče ona. A zatim samo za trenutak otkri svoje misli. –
Pomisli samo – reče ona – koliki je put od Brda čempresa do žene jednog člana francuskog
kabineta. Oboje smo, Henri, od našeg poslednjeg viđenja mnogo prošli. Štošta smo preživeli i ti i
ja. Što se mene tiče, ja ne bih ništa izmenila od svega toga. Ima, naravno, života i života. Neki su
ovakvi, a neki onakvi. Znam da si često mislio kako sam ogromno izgubila što se nisam udala za
tebe. – On se pokrete kao da želi da joj upadne u reč. – Znam da to nisi otvoreno govorio. Lepo
je od tebe što si tako plemenit... što si želeo da sa mnom podeliš svoj uspeh. – Ona najednom
obori oči, i glas joj postade mekši, mada se još osećao prizvuk njenog vraškog zadirkivanja. –
Sve ja to cenini...
Ali ne bih u svom životu ništa promenila. Ne bih se za tebe udala ni u kom slučaju.
Guverner se opet nakašlja i pogleda kroz prozor.
– Svi mi stupimo u brak, ranije ili kasnije – reče on. – Dobro je biti u braku.
– Da... u starosti je neprijatna samoća. I tu razgovor ponovo zamre.
Gomila je počela da se razređuje. Već su se ponegde, u dugom nizu soba, mogle sagledati
u gomili i čitave figure. Napolju je već pao mrak i potpuno prekrio beli trg. Sada se nije videlo
ništa osim onih šara svetlosti i mutnih mlazeva iz farova na automobilima.
Guverner se najednom okrete i otvori usta da progovori. Zatim ih opet naglo zatvori. Bilo
je jasno da je već bio zaustio da nešto kaže i da je zatim izgubio hrabrost. Najzad ipak progovori,
ali ne o onome što je hteo da kaže.
– Reci mi... gde je Irena?
– Sahranjena... Sahranjena već jedanaest godina.
Guverner se smrknu.
– Nisam imao pojma – promuca on. – Da sam znao, ne bih pitao. – Tonuo je sve dublje u
svoju zabunu. Njegovo je držanje, sada bez ikakve pompeznosti, i sasvim bez onog njegovog
samopouzdanja, gotovo izazivalo sažaljenje.
Lili se osmehnu. – Ne, nije mrtva. Postala je opatica. Živi u karmelitskom manastiru u
Lisijeu... Htela sam da kažem da je sahranjena što se života tiče. Ona za ovaj svet više ne postoji.
Iz manastira ne izlazi. To joj spada u zavet. Prosto je sahranjena ... živa sahranjena. Smrt za
života. – Ona najednom obori oči i zadrhta. – Možda i jeste mrtva... Kad čovek izgubi veru, više
i nije živ. Ja sam joj znaš, ubila veru u ovaj svet. Samo to sam htela da kažem. Zaista je
sahranjena... živa sahranjena, razumeš li?
Guverner tiho zviznu. – To me nimalo ne iznenađuje.
A Lili nastavi kao da nije ni čula šta je rekao: – Ranije sam mislila da je moguće živeti
samo za svoj račun... ne dirajući u živote drugih. Ali nije moguće, zar ne? Život je strašno
složen.
Guverner polako pocrvene. On opet nervozno okrete razgovor na Irenu. – Nisi zaboravila
kako se ponašala one večeri... – on iznenada prekide rečenicu. Ali je već bilo kasno, te on završi
smušeno: – ... One večeri posle čajanke u bašti.
88
Najzad se desilo. Izdao se. Zid je pao, i mora da su oboje ponovo ugledali onu mučnu
scenu u biblioteci, pod zlobnim portretom Džona Šeina. (Lili se, mlada devojka, osmehuje i
govori: „Volim te, čini mi se, ali ne više nego samu sebe. Doskora sam se još i mogla udati za
tebe, ali sad ne mogu, zato što znam." A tvrda, uvek nepokolebljiva Đulija Šein, sada već tako
davno mrtva, naslanja se na svoj štap od abonovine i govori: „Eto vidite; ja joj ne mogu ništa. U
njoj ima suviše njenog oca.") Sve je to sad ponovo stajalo pred njima, ta kritična tačka u
njihovim životima, sada sasvim nagim, bez odeće zaborava. Guverner zaneme, lica purpurnog i
kao paralizovanog. A Lili tiho reče: „Oprosti... Oprosti... Nije to trebalo pominjati. Nisam mogla
pretpostaviti da će te to toliko zaboleti."
 Prvi put se u čitavom tom njihovom razgovoru pojavi neka nova blagost, nova toplina.
Pojavi se u njenim tamnim, sjajnim očima. U to nije moglo biti sumnje. Sada se više nije
podsmevala. Žao joj je bilo ljubavnika koji je ostario, i koga je tako pomelo sećanje na
nekadašnju mladalačku nesavladljivu strast. Ona mu čak blago dotače ruku.
– Sve je to sad ionako prošlo – reče ona. – I to je, na kraju krajeva, bio život. Ja lično ne
žalim ... a svet bi rekao da sam ja u svemu tome najviše podnela. Ali ja nisam patila ... Veruj mi
da nisam. – Ona se osmehnu. – A, osim toga, šta bi vredelo kajati se? Treba živeti okrenut
budućnosti... a ne prošlosti. U to sam sve više ubeđena što duže živim.
On je i dalje ćutao. Najednom se pokunjio i svenuo, na to sećanje na nešto što se
dogodilo pre više od dvadeset godina. Ona je tog trenutka sigurno shvatila ono što nekada,
nesvesno, mladalački surova, nije znala... da je on zaista patio mnogo dublje no što je ona
zamišljala. Možda je to bila ranjena gordost, jer je bio vrlo gord. A možda ju je i strasno voleo.
On je, na kraju krajeva, bio grub, nimalo prefinjen, čovek koji je sve to, sigurno, primao kao
nešto nečasno i žalosno. Bilo je jasno da ta rana nikad nije zarasla i da mu još zadaje bol.
– Oprosti – ponavljala je ona. – Oprosti... Nikad nisam smatrala da treba da ti
prebacujem. Meni nije naneto nikakvo zlo ... Osim toga, sve to je bilo više moja krivica nego
tvoja.
A guverner na to učini nešto vrlo čudnovato. On se naže preko svog debelog trbuha, pa
njenu ruku blago prinese svojim usnama. U tom pokretu nije bilo nikakve lažne sentimentalnosti
ni teatralne smišljenosti, mada to ne bi bilo nimalo čudno. Bio je to prosto gest čoveka koji je
držao govore pred hiljadama, a bespomoćno zanemeo pred jednom ženom. Bio je to rečit gest.
Govorio je više nego čitavi tomovi reci. I nekako mu se razvezao jezik.
– A dečak? – zapita on. – Šta je s dečakom? Lili za trenutak ne odgovori. Ona okrete
glavu i pogleda kroz prozor, a zatim lako zadrhta i progovori, lica i dalje okrenuta u stranu, jer je
lagala, hladno i smišljeno.
– Mrtav je – reče ona blago. – Poginuo je u ratu... već prve godine, na samom početku. –
A zatim se okrete s izrazom koji je pokazivao da potpuno vlada i sobom i svojim slomljenim,
ojađenim ljubavnikom. – Treba da krenem. – reče ona. – Zbogom, Henri. Želim ti svaku sreću.
Sad znani da ono što sam u tebi cenila još nije mrtvo. Ostalo je živo uprkos svemu. Nije potpuno
uništeno. Sve do sad sam se bojala da jeste.
– Zbogom, Lili.
I ona pođe niz dugi hodnik ka mestu gde je čekao g. de Sion. Kad je stigla na pola puta,
ona se okrete i vide da guverner još gleda za njom, da gleda za njom mada razgovara sa nekom
krupnom ženom, sigurno svojom suprugom. Bila je to prsata žena od one vrste koja u srednjim
godinama postaje muškobanjasta. Nosila je cipele s ravnim potpeticama, i široki šešir ukrašen
perjem, s nekoliko lepršavih velova. Haljina joj je bila od tamnoplavog fulara ukrašena
ogromnom belom šarom. Na njenim masivnim daleko isturenim grudima visio je zlatan cviker
obešen o malu kuku u obliku vrlo kitnjastog krina. Ponašala se zapovednički, kako dolikuje
predsednici Saveznog odbora republikanki. Bila je, očigledno, odličan govornik i, nesumnjivo,
imala silovit glas. Prema guverneru se ponašala vrlo strogo. Odmah se videlo da je mnogo
doprinela uspehu svoga muža koga je obožavala. Mora da je imala čudesnu energiju, čudesnu
snagu!
Dok je silazila, Lili vide da je on još posmatra, bojažljivo, čežnjivo, glave malo okrenute
na stranu.
89
Tek u proleće 1920. u Varoši je najzad počelo građenje nove stanice. Varoški odbor je
već nekoliko meseci pre početka pravog građenja podigao na sve tri strane trouglastog i gustog
parka na Brdu čempresa ogromne table sa slovima metar dugačkim. Svaka je tabla bila okrenuta
po jednoj od tri velike transkontinentalne pruge. Dizale su svoje bombaste natpise nad rugobom i
prljavštinom Utrina. Na svima je pisalo isto:
SAGRADITE OVDE KUĆU!!!!! NAJVIŠI, NAJZDRAVIJI, NAJŽIVLJI, NAJVEĆI
GRAD U DRŽAVI OSAM CELIČANA
I ŠEZDESET SEDAM DRUGIH FABRIKA GLEDAJTE KAKO RASTEMO!!!!
U opusteli park na Brdu čempresa dođoše radnici i posekoše preostalo drveće. Skinuše i
Sidnosku Veneru i Apolona Belvederskog sa onih postolja u osušenoj živici. Jedan od radnika,
neki čovek iz Kalabrije, odvuče ih na taljigama, pa ih očisti od otrovne čađi i postavi u bašti iza
svoje male kuće na Utrinama. Stigoše u dobre ruke, jer ih laj radnik poče brižljivo negovati. On
ih u bašti u kojoj je nekim čudom ljubavi uspevao da održava zelenilo, postavi na postolja koja je
sam načinio od cigala i cementa, a u podnožju zasadi bršljan koji se snažno raširi preko napuklog
mermera i susedne ograde. Tako se u čitavoj pustinji velikog industrijskog grada našao bar jedan
kutić gde je lepota naišla na obožavanje usred skromne baštice zasađene kupusom i paradajzom.
Parne lopate počeše da rade jednog sjajnog aprilskog jutra uz strašno šištanje pare,
struganje kablova i zveket lanaca. Mašine su odvaljivale krupne zalogaje zemlje koja je tu mirno
ležala još od odlaska drugog velikog glečera. Jer Varoš se nije zadovoljila uništenjem kuće na
Brdu čempresa; nije se smirila sve dok i samo brdo nije raskopala i odvukla na kolima. Bio je to
podvig koji je za Varoš bio ogromna reklama. U ilustrovanim listovima pojavljivale su se slike
na kojima se videlo uklanjanje brda, što se moglo gledati i u bioskopskim salama širom zemlje.
Slučajno se desilo da Eva Bar umre na dan kada je prva parna lopata počela da radi.
Umrla je u jednom pansionu gde je više od deset godina živela od penzije koju joj je osigurala
njena rođaka Lili Šein. Ona je bila poslednji član porodice koja je osnovala Varoš.
Na Brdu u Varoši bilo je još nekoliko stanovnika koji su pamtili Brdo čempresa iz
vremena njegove slave. Ali većina nije nikad ništa čula o Šeinovom zamku ili o Lili i Ireni Šein.
Kad bi se ta imena pomenula, stari varošani bi rekli: „Da ... Lili i Irena. Vi ih, naravno, ne znate.
One pripadaju staroj varoši. Lili je bila vrlo lepa i pomalo raskalašna, kako se pričalo, mada niko
nije znao ništa pouzdano. Sada su, možda, već mrtve. Mislim, da je poslednja vest o Lili bila da
stanuje u Parizu."
I to bi bilo sve. Šeinov zamak se podigao i nestao u toku jednog stoleća. Stari način
života je prošao, a s tim i sećanje na veliku, uglednu porodicu koja je stvorila istoriju okruga.
Sećanje se još sačuvalo u samom imenu Varoši, i to zato što se nije isplatilo menjati ga, jer je u
čitavom svetu postalo poznato kao ime jednog od najvećih industrijskih centara.
90
Kraj rata i Lilina udaja u kući u Ulici Rejnuar povratili su nešto stare živosti i veselosti.
Taj brak je g. de Sionu doneo mnogo koristi. Žena mu je bila lepa i bogata. Imala je izvanredan
ukus. Govorila je odlično francuski, ali je ipak bila Amerikanka, te, prema tome, i veza sa
moćnom nacijom, čija je blagonaklonost za svaku evropsku zemlju bila od neocenjive vrednosti.
Očaravala je sve njegove poznanike jer je umela da pažljivo sluša, kao da hvata svaku reč,
gotovo ne dišući. Zbog toga su smatrali da je ne samo lepa već i inteligentna, u što sama Lili
nikad nije verovala. Svet je o njoj samo znao da je udovica iz Amerike, da je bogata, neobična,
lepa, i da u Parizu živi već dvadeset godina. Niko o njoj nije znao ništa rđavo. Jedini čovek koji
je znao njene tajne bio je mrtav, streljan na gomilama đubriva u dvorištu jedne francuske farme.
Ali je, kako se govorilo, bilo u prošlosti Lili de Sion nešto što je budilo radoznalost, čak i
podozrenje. Nije se nekako slagala s njom ona priča o mirnom životarenju usred oveštalih
prijateljica madam Žigon. Ljudima se činilo da u njoj osećaju nekakve skrivene zalihe strasti,
iskustva, tajanstvenosti. I svi bi zaključivali da je to zaista čudna, zanosna žena.
Onaj čudni poklon lude madam Blez kao ela je više nije ispunjavao užasom, jer su
„Devojka sa šeširom" i „Vizantijska carica" donesene iz njihovog skrovišta u prašnjavoj sobi pod
krovom i obešene s obe strane jarke Ternerove Venecije. Slikama su se mnogo divili slikari koje
je dovodio Pol Šnajderman. Neki su ih pripisivali Engru, ali niko nije mogao reći sa sigurnošću.
Bilo je nemoguće reći ko ih je naslikao jer nije bilo potpisa. Neki su verovali da su to možda
jedine dve vredne slike nekog nepoznatog umetnika koji je slučajno uspeo da se digne iznad
prosečnosti, nadahnut lepotom te žene s kosom boje tamnog ćilibara i zelenkastobele puti.
U proleće 1920. poštar vrataru kuće Numero Dix predade tanko pismo s crnom ivicom i
sa žigom pošte iz Lisijea. Pismo se sastojalo od svega dva reda koji su javljali o smrti sestre
Monike. Sahranjena je u manastiru koji nije napuštala više od dvanaest godina.
91
Lili je paviljon u bašti dala g. de Sionu za radnu sobu. Tu bi se viđala s njim svakog dana
pošto bi ga na povratku iz ministarstva automobil, koji je dobio od nje, dovezao do kapije Ri de
Pasi.
Jednog svetlog oktobarskog dana iste godine ona ode u paviljon da se do njegovog
dolaska zabavlja čitanjem novina koje su bile na njegovom stolu. Ležale su uredno poslagane –
,,Le Journal de Geneve", ,,Il Seccolo" iz Milana, ,,La Tribuna" iz Rima, londonski „Post",
londonski „Times", ,,Le Figaro", „L'Echo de Pariš", ,,Le Petit Parisien", ,,Le Matin", „L'Oeuvre".
Ona ih sve letimično pregleda, čitajući vesti iz Opere i pozorišta, iz raznih društava, iz
oblasti politike, sa trka, porodične vesti iz londonskog „Timesa" ... bez reda, kako bi joj šta
zapelo za oko.
U salonu je Žan sa štakama pored sebe sedco za klavirom s Elenom i svirao s njom u
četiri ruke odlomke iz pomodnih opereta iz Phi-Phi i La Reine Joyeuse. Sviranje su pratili
pevanjem i smehom.
Njihova veselost je odjekivala kroz baštu.
Lili je čitala novine sve dok joj nije dosadilo. Nešto je zadržalo g. de Siona. Trebalo je da
stigne još pre pola sata. Najzad je leno dohvatila „!.' Oeuvre" koji je ležao na dnu gomile, zatrpan
pod pompeznijim i skupljim listovima. Taj list nije nikad čitala zato što je bio glasnik socijalista,
prema tome, dosadan. Sigurno se i sada kao sto puta pre toga ne bi na njemu zadržala da joj nije
palo u oči jedno ime. Mora da ju je ono što je pročitala, udarilo kao maljem po glavi, jer je
zaklopila oči i klonula natrag u stolicu. Novine kliznuše na pod.
Bila je to sasvim kratka beleška od svega tri-četiri reda. U njoj se javljalo da je umro neki
Stepan Krilenko, čovek poznat u međunarodnim radničkim krugovima kao radnički vođa.
Krilenko je, prema toj belešci, umro od tifusa u Moskvi, kuda ga je proterala američka vlada.
(Možda je onaj ulan ipak imao pravo. Čudovište će ih sve progutati, na kraju krajeva.)
Posle nekog vremena Lili ustade i pođe iz paviljona u baštu, gde je dugo hodala
gore-dole, da najzad sedne na klupu pod rascvetanu grahoricu.
U kući je još trajala ona bučna veselost. Elen je sad pevala svojim punim altom uz vals,
koji je svirala preterano sentimentalno. Duhovito se rugala pesmi snagom svoje cinične
inteligencije. Pevala je:
O, la troublante volupte"
De la premiere etreinte
Qu'on risque avec timiditć
Et presque avec contrainte
 Le contact vous fait frissonner.. .[17]
Pesma se naglo završi uz provalu podrugljivog smeha. Poslednjj snažni akordi izleteše u
baštu, gde je Lili sedela naslonjena na drvo rascvetale grahorice, nema i zamišljena, očiju punih
tuge i čuđenja. U tom trenutku je bila lepša nego ikad – simbol onoga što je jedino večno, što ne
zna za granice, što nadživljuje i gradove, i fabrike, čak i nacije, što je samo po sebi početak i
svršetak svega bez čega i čitav svet mora propasti.
Uto se daleko dole među platanima tiho otvori kapija, i u baštu uđe sedokosa prilika g. de
Siona, obasjana svetlošću iz Ri de Pasi.
 [1] Kolač.

[2] Posmrtni marš.

[3] Znam da ste ljupki.

[4] Na putu u Montoban. Sva dužina Temze i Pored moje plavuše.
[5] Francuska društvena igra.
[6] Mama, gladan sam. Hoću jedan biskvit.

[7] Dobro, mali, idi potraži dobru madam Žigon

[8] Ja te volim, mama ... puno.

[9] Brak iz praktičnih obzira, iz koristoljublja.

[10] E, hajde... da sviramo.

[11] Ratnik.

[12] Slabost.
[13] Kraljici noći od njenog irskog kavaljera.
[14] Prava reč.
[15] O, srce moje drage je malo, sasvim malo, malo.

[16] Učena žena.

[17] O, uznemirujuća slast prvog zagrljaja, na koji se odvažujemo s plašljivošću i gotovo
silom naterani, dodir od kojeg uzdrhtimo...