Универзитет у Приштини

Факултет техничких наука

Косовска Митровица

Инжењерство заштите животне средине

СЕМИНАРСКИ РАД

Спектроскопија у инфрацрвеној области

Инструменталне методе

Ментор: Студент:
Др Љиљана М. Бабинцев, ванр. проф. Сунчица Јовановић 263/19

Косовска Митровица, 2021

САДРЖАЈ

1. Увод и принципи…………………………………………………………………………..3
1.1. Типови молекулских вибрација……………………………………………………...4
1.2. Број и карактеристике вибрационих фреквенција………………………………..5
2. Инструмент………………………………………………………………………………...7
3. Припремање узорка..............................................................................................................8
4. Интерпретација ИР спектра...............................................................................................10
5. Примери ИР спектра..........................................................................................................21
6. Аналитичка примена инфрацрвене спектрофотометрије...............................................30
6.1. Квалитативна анализа 30
6.2. Квантитативна анализа 31
7. Инфрацрвена спектрофотометрија...................................................................................33
8. Вежба: одређивање угљоводоника у води методом ИР спектрофотометрије..............48
Закључак .................................................................................................................................50
Литература .............................................................................................................................51
Увод и принципи

Атоми у молекулу нису статични, они се налазе у стању непрекидног вибрирања. У

зависности од његове сложености и геометрије, сваки молекул је окарактерисан
одређеним бројем видова вибрације. Сваки вид вибрације има своју вибрациону
фреквенцију која зависи од маса атома и јачине везе између њих. Неке од молекулских
вибрација су карактеристичне за молекул као целину, док су друге одраз присуства
одређених функционалних група у њему. Важно је одмах напоменути да неке од
функционалних група показују исту, или врло сличну, вибрациону фреквенцију без
обзира на структуру остатка молекула. Ова особина, како ћемо касније видети, чини
основ за примену инфрацрвене спектрофотометрије у аналитичке сврхе.

Вибрациона фреквенција се обично изражава као таласни број чије су јединице cm -1.
Изражена на овај начин, фреквенција представља реципрочну вредност таласне дужине
λ, изражене у сантиметрима. Пошто се у инфрацрвеној спектрофотометрији таласне
дужине најчешће изражавају у микронима (1 cm = 10 4 μ), однос између фреквенције и
таласне дужине дат је изразом:

(1)

Таласне дужине молекулских вибрација налазе се у инфрацрвеној области спектра

електромагнетног зрачења. Ова област се протеже од 0,75 – 400 μ. Од највећег
практичног интереса за аналитичара је уска област од 2,5 – 15,0 μ, или, изражено у
јединицама фреквенције, од 4000 - 666 cm -1. Органски молекули могу да апсорбују
зрачење у овој области и да апсорбовану енергију претворе у вибрациону енергију. Ова
апсорпција је квантизирана; молекул може да апсорбује само оне фреквенције зрачења
које се поклапају са вибрационим фреквенцијама унутар молекула. Поређењем
интензитета улазног и излазног зрака добија се инфрацрвени апсорпциони спектар
узрока. (Ове спектре скраћено називамо ИР спектрима, од енглеског infra-red =
инфрацрвени). Апсорпција одређене фреквенције зрачења доводи до побуђивања
одговарајуће вибрације. Након престанка дејства зрачења, пробуђени молекул враћа се
у првобитно стање, при чему се апсорбована енергија ослобађа као топлота.

3
1.1. Типови молекулских вибрација

Постоје два типа молекулских вибрација: валенционе вибрације и деформационе

вибрације.
Валенциона вибрација представља ритмичко кретање атома дуж осе хемијске
(валенце), при чему се међуатомско растојање повећава или смањује, док угао између
веза остаје непромењен. Валенционе вибрације могу бити симетричне и асиметричне
(слика 1. а и б).

Слика 1. Видови молекулских вибрација: а) валенциона симетрична, б) валенциона

асиметрична, в) сецкање, г) савијање, д) клањање, ђ) увртање.

Постоје четири основне врсте деформационих вибрација: (1) сецкање, које представља
удаљавање и приближавање у равни два међусобно невезана атома (слика 1, в); (2)
савијање, које означава заједничко померање у равни два међусобно неповезана атома,
у једном или другом смеру, при чему угао између хемијских веза остаје непромењен
(слика 1, г); (3) клањање, које представља померање структурне јединице напред и
назад у односу на равнотежну раван (слика 1, д); и, (4) увртање, које је окарактерисано
вибрацијом двају атома ван равнозежне равни, при чему, док један иде напред, други
иде назад, и обрнуто (слика 1, ђ).

Валенционе вибрације обично захтевају већу енергију него деформационе вибрације,

па је због тога за њих карактеристична апсорпција електромагнетног зрачења краћих
таласних дужина (већих фреквенција). Фреквенција неке валенционе вибрације може

4
се приближно израчунати применом Хуковог закона. Овај закон третира два атома и
хемијску везу између њих као прости хармонијски осцилатор који сачињавају две масе
повезане еластичном опругом. За тај случај важи израз:

(2)

Где је:
, вибрациона фреквенција (cm-1)
c, брзина светлости (cm/sec)
f, константа јачине везе (dyn/cm)
Mx, My, масе двеју честица
Вредност константе f је приближно 5 х 10 5 dyn/cm за просту хемијску везу, два пута
већа за двоструку везу, и око три пута већа за троструку везу.

Користећи израз (2), за C - H валенциону вибрацију, на пример, срачунавамо да би

требало да има фреквенцију  = 3040 cm-1. У пракси, измерене вредности фреквенције
за C – H вибрацију код метил и метиленских група крећу се у опсегу 2960 – 2850 cm -1.
Према томе, израз (2) даје нам само приближну, оријентациону вредност фреквенције
за дати пар атома. Разлог лежи у чињеници што је при његовом извођењу извршена
апроксимација: два атома посматрана су као изолован систем, док у стварности, увек
постоји и неки остатак молекула који испољава одређени утицај на вредност
вибрационе фреквенције. У ствари, израз (2) најчешће се користи за израчунавање
константе јачине хемијске везе f, на основу експериментално одређене вредности
вибрационе фреквенције .

1.2. Број и карактеристике вибрационих фреквенција

Број степена слободе неког молекула једнак је збиру степена слободе појединачних
атома. Сваки атом има 3 степена слободе који одговарају просторним координатaма x,
y и z; оне дефинишу релативан положај датог атома у односу на друге атоме у
молекулу. Према томе, ако молекул садржи n атома, имаће укупно 3n степена слободе.

5
Код нелинеарних молекула, три степена слободе описују транслацију и три ротацију.
Остатак, 3n - 6 степена слободе, односе се на молекулске вибрације које називамо
фундаменталним вибрацијама. Карактеристика фундаменталних вибрација јесте да оне
не доводе до промене центра масе молекула.
Линеарни молекул захтева само две координате да би се описала његова ротација;
отуда он испољава 3n - 5 видова фундаменталних вибрација.

Већ и летимичан поглед на неколико ИР спектара брзо ће довести до констатације да

се број апсорпционих трака (за које смо већ рекли да свака одговара по једној
молекулској вибрацији) ретко поклапа са теоријским бројем од 3n – 6 (односно, 3n – 5).
Број апсорпционих трака у пракси може бити и мањи и већи од теоријског. Неки од
разлога због којих се уочава мањи број апсорпционих трака огледају се у следећем:

(1) Фреквенције фундаменталних вибрација падају изван посматране области од 2,5

– 15,0 микрона;
(2) Интензитет појединих трака је сувише слаб па се не уочавају;
(3) Разлика између две или више вибрационих фреквенција је сувише мала да би се
за сваку од њих регистровао одвојени сигнал при датој моћи разлагања
инструмента; у таквим случајевима у ИР спектру јавља се само једна, сложена
трака;
(4) Код високо симетричних молекула, неке од вибрација имаће идентичне
фреквенције, па ће се јавити као једна апсорпциона трака;
(5) Симетрија неких молекула је таква да апсорпција електромагнетног зрачења и
одговарајућа молекулска вибрација не доводе до промене диполног момента
молекула. Оваква апсорпција је забрањена квантно-механичким селекционим
правилима, па се те вибрације неће уочавати у ИР спектрима.

Повећан број апсорпционих трака последица је чињенице да поред фундаменталних,

постоје и друге вибрационе фреквенције које омогућују апсорпцију. Од ових су
најзначајније две врсте: „умножене“ фреквенције и „комбинационе“ фреквенције. Ако
је фундаментална фреквенција , онда умножене фреквенције могу имати вредност 2,
3, итд., при чему интензитет апсорпције опада у датом низу. Практично, једино у

6
случајевима када је фундаментална трака  веома интензивна, апсорпција на 2 ће бити
од значаја; у осталим случајевима, апсорпција на 2, а поготово на вишеструко
умноженим фреквенцијама, биће исувише слаба да би се уочила. Комбинационе
фреквенције престављају збир или разлику двеју фундаменталних фреквенција; на
пример, ако су фундаменталне фреквенције 1 и 2, комбинационе фреквенције могу
бити (1 + 2) или (1 - 2). Комбинационе траке су обично слабог интензитета.

2. Инструмент

Основне карактеристике спектрофотометра за ултраљубичасту, видљиву и

инфрацрвену област спектра су веома сличне. Међутим, док је за прве две области све
елементе могуће комбиновати у оквиру једног јединственог инструмента, инфрацрвени
спектрофотометри су по правилу посебни инструменти. Компоненте које се нарочито
разликују су светлосни извор и детектор. Шематски приказ оптичког система ИР
спектрофотометра дат је на слици 2.

Слика 2. Шематски приказ оптичког пута ИР спектрофотометра

Извор зрачења (I) представља електрично грејано Нернст-ово влакно, које се састоји од
смеше оксида цирконијума, торијума и церијума, или пак Глобар, шипка силицијум

7
карбида на 1000 - 1800°С. Зрак из извора дели се на два дела помоћу огледала (O 1) и
(O2), при чему се образују референтни зрак и зрак за анализу. Оба зрака, након
фокусирања огледалима (O3) и (O4), падају на ослабљиваче (Z1) и (Z2), чија је функција
да се однос интензитета двају зракова тако подеси да пропустљивост буде 100% када је
узорак потпуно транспарентан, а 0%, када је пут зрака потпуно блокиран. Наизменични
претварач (NP) представља обртни елемент са фреквенцијом обртања од око 30 Нz.
Приликом обртања, он наизменично омогућује пролаз горњем или доњем зраку ка
огледалу (O7). Као резултат овакве акције, на разрезу (P 1) биће наизменично, у веома
кратким временским интервалима, фокусирани час референтни зрак, а час зрак за
анализу. То омогућује детектору да врши стално поређење између интензитета двају
зракова, па је апсорпција увек дата релативно у односу на референтни зрак, чиме се
обезбеђује већа тачност и елиминише утицај евентуалних нестабилности и колебања у
електронском или оптичком систему на резултат мерења.

Извор зрачења емитује врло широк спектар таласних дужина. Помоћу филтера (F), који
се налази испред разреза (P1), врши се груба селекција таласних дужина, а након
рефлектовања од огледала (O8) и (O9), зрак пада на двоструку дифракциону решетку
(R). Дифракциона решетка има функцију монохроматора, она разлаже зрак и једну по
једну уску област таласних дужина сукцесивно фокусира на разрезу (P 2).
Рефлектовањем од огледала (O10) и (O11), зрак стиже до детектора (D). Детектор је
најчешће неки термо-пар који се загрева дејством енергије зрачења и производи
електрични импулс одговарајућег интензитета. Импулс покреће перо писача који на
папирној траци уцртава траг. Овај траг обично се назива апсорпционом траком, а скуп
апсорпционих трака у функцији таласне дужине (или фреквенције) зрачења
представља инфрацрвени спектар узорка.

3. Припремање узорка

Инфрацрвени спектри могу да се сниме за узорке у гасовитом, течном или чврстом

стању.
Спектри гасова или течности са ниском тачком кључања добијају се експанзијом
узорка у евакуисану ћелију. Ове ћелије могу бити дугачке од неколико сантиметара до

8
40 метара. Простор за узорак код стандардних инструмената није већи од десетак
сантиметара, тако да се ефекат продуженог пута зрака кроз узорак постиже његовом
вишеструком рефлексијом од зидова ћелије. Техника рада у гасовитој фази има
ограничену примену, највише из разлога што је релативно мали број супстанци које
при радним условима имају довољан напон паре да би се добио употребљив (другим
речима, довољно интензиван) апсорпциони сигнал.

Течности се могу испитивати чисте (концентроване) или у раствору. Чисте течности

обично се испитују у танком слоју између две добро полиране плочице NaCl или KBr.
Ови материјали су изабрани због својих апсорпционих карактеристика; они морају
бити пропустљиви за зрачење у области таласних дужина које се користе. Кап
испитиване течности стави се на једну плочицу, а затим одозго притисне другом
плочицом. На тај начин, између двеју плочица формира се слој узорка дебљине око
0,01 mm, који је погодан за снимање ИР спектра. Дебљи слојеви могу да испољавају
сувише јаку апсорпцију и не дају задовољавајуће спектре. При избору материјала
плочице мора се водити рачуна о његовој евентуалној растворљивости у испитиваној
супстанци; ако NaCl или KBr не одговарају, могу се применити друге соли као што су
AgCl, Ca F2 и сл.

За растворе се користе ћелије дебљине 0,1 – 1,0 mm које су опремљене „прозорима“ од

ИР транспарентног материјала (на пример NaCl или KBr). Компензујућа ћелија, која
садржи чист растварач, ставља се на пут референтног зрака. Избор растварача у
погледу његових апсорпционих карактеристика од пресудне је важности. Употребљив
спектар узорка није могуће добити у области у којој растварач интензивно апсорбује.
Често коришћени растварачи су CS 2, CH2Cl2, CHCl3, CCl4. Ниједан од њих није потпуно
транспарентан у целој испитиваној области (2,5 - 15 μ), већ само у неким деловима те
области. Због тога је често потребно употребити два или више растварача да би се
снимио комплетан ИР спектар. Често се, на пример, користи пар CS 2 - CCl4, јер CCl4 не
показује значајнију апсорпцију испод 7,5 μ, док CS 2 не апсорбује у области изнад 7,5 μ.
Вода је изузетно неподесан растварач јер веома интензивно апсорбује у ИР области!
Њено присуство се мора строго избегавати, па је потребна одговарајућа
предострожност при раду са хигроскопним материјалима (NaCl, KBr, CsBr, и сл.)

Чврсте супстанце се најчешће испитују у форми пасте или пресоване плочице.

9
Паста се добија када се фино спрашени узорак помеша са неколико капи густог,
најчешће неког парафинског уља. На тај начин добија се суспензија која се испитује у
облику танког филма између две плочице NaCl (или друге одговарајуће соли).
Потребно је познавати апсорпционе карактеристике уља које се употребљава; најширу
примену нашао је нуџол, који представља парафинско уље високе тачке кључања. У
ИР области од 2,5 – 15 μ нуџол не показује значајнију апсорпцију.

Мешањем фино спрашеног узрока, са исто тако фино спрашеним KBr (или неким
другим алкалним халогенидом) и пресовањем ове смеше под вакуумом, добија се
плочица (или пастила) чији ИР спектар одржава апсорпционе карактеристике узорка;
као што је већ напоменуто, алкални халогениди су транспарентни за ИР зрачење.

Типичне количине узорка неопходног за анализу биле би: код чистих течности 1 – 10
mg, код раствора, 0,1 – 1,0 ml 0,05 – 10% раствора, а код чврстих супстанци 0,5 – 1,0
mg. Снимање комплетног ИР спектра за област од 2,5 – 15 μ траје типично двадесетак
минута.

4. Интерпретација ИР спектра

Да би интерпретација ИР спектра била успешна потребно је да буду испуњени извесни

минимални услови који би се могли окарактерисати у следећем:

(1) Поједине траке у спектру морају бити што је могуће боље разложене; у
противном, интерпретација је отежана и може да доведе до погрешних
закључака;
(2) Траке морају бити одговарајућег интензитета; ако су сувише интензивне могу
да дају сигнал који превазилази скалу спектра и не може бити у целости уцртан;
облик и положај такве траке онда није могуће одредити. Због тога је врло често
неопходно снимити поједине делове ИР спектра два или више пута, са
различито подешеном осетљивошћу инструмента;
(3) Узорак мора да буде што је могуће чишћи; и мале количине примеса, ако

10
 интензивно апсорбују, могу унети конфузију при тумачењу спектра;
(4) Спектрофотометар мора да буде калибрисан тако да очитавање положаја
појединих апсорпционих трака буде што је могуће тачније у апсолутном
смислу. Калибрисање се врши погодним стандардима, који имају јасно
дефинисане траке на прецизно одређеним таласним дужинама. Један од често
употребљаваних ИР стандарда је танак филм полистирола, чији спектар обилује
оштрим апсорпционим тракама;
(5) Треба увек назначити како је узорак припремљен, посебно који растварач је
употребљен, концентрацију, дебљину ћелије, и сл.

Типичан инфрацрвени спектар приказан је на слици 3. На апсциси се налазе вредности

таласне дужине зрачења; у овом случају, обухваћена је област до 2 -15 μ. С обзиром да
се у литератури положај апсорпционих трака често изражава и у јединицама
фреквенције, апсцисе већине ИР спектра обележене су и на овај начин. У датом
примеру одговарајућа област захвата фреквенције од 4000 – 666 cm -1. Да би избегли
давање двоструких података (и таласне дужине и фреквенције) за сваку апсорпциону
траку, што је иначе у литератури уобичајено, кроз овај текст биће употребљаване
искључиво вредности таласних дужина; њихово претварање у јединице фреквенције
лако је извести применом израза (1).

Ордината ИР спектра представља меру апсорпције одређене таласне дужине зрачења.

Ако њена скала представља апсорпцију, онда горњи положај представља нулу
апсорпције, а доњи, 100% апсорпције. Када је ордината обележена као пропустљивост,
онда је положај нуле и 100% пропустљивости обрнут (као у примеру на сл. 3).

11
 Слика 3. ИР спектар бензоеве киселин
Спектар сачињава низ апсорпционих трака различитог облика и интензитета. Положај
траке одређен је њеним врхом (максимумом). Интензитет траке пропорционалан је
апсорпцији дате таласне дужине зрачења; његова мера је дужина апсорпционе траке у
правцу ординате. На облик поједине траке утиче низ фактора, он може бити функција
концентрације, врсте растварача, и сл. о чему ће касније бити речи.

Интерпретација ИР спектара је у много чему емпиријска метода. Већ су поменути

разлози због којих тачан број и прецизан положај свих апсорпционих трака у једном
комплексном молекулу није могуће унапред предвидети. Из сличних разлога ни
интерпретација свих трака које се јављају у неком ИР спектру најчешће није могућна.
На срећу, ово у пракси не представља крупан проблем, јер се интерпретацијом
неколико главних или најкарактеристичнијих трака обично може доћи до тражених
података о узорку.

Чињеница да су ИР спектри једињења тако богати детаљима у свом изгледу,

представља уједно и најзначајнију њихову карактеристику, која их чини моћним
средством за идентификацију једињења. Не постоје два различита хемијска једињења,
осим оптичких енантиомера, која имају идентичне ИР спектре. Другим речима, ако два
једињења показују идентичне ИР спектре, онда су и сама једињења идентична. Да би се
оваква примена ИР спектара олакшала, снимљени су спектри за преко 100 000
органских једињења и сакупљени у одговарајуће колекције; снимањем ИР спектра
непознатог узорка и налажењем одговарајућег спектра у колекцији, може се извршити
непобитна идентификација. Да би се овако бројне колекције могле прегледати и
спектри најсличнији анализираном узорку могли бити изабрани, најчешће је неопходна
помоћ дигиталних рачунара.

Овакав приступ идентификацији може изгледати веома једноставан и примамљив, али

је он, у пракси, често тешко применљив. Због чега? Пре свега, поменуте колекције
спектара су веома обимне и скупе, њих треба стално допуњавати новим једињењима
чији се број вртоглаво увећава сваким даном. Очигледно је да свака лабораторија не
може поседовати једну овако обимну колекцију, коју усто стално треба
осавремењавати. Други проблем су дигитални рачунари. Без њих, посао тражења и
поређења је практично неизводљив, тако да и тај елемент у пракси знатно означава

12
број лабораторија које могу да врше идентификацију непознатих једињења на горњи
начин.

Ситуација је знатно повољнија када постоје неке индикације о природи испитиваног

узорка, што је у пракси веома често случај. Тада је често могуће, и без помоћи
компјутера, одабрани из колекције известан број спектара, у оном смислу у коме нас
руководи предзнање о испитиваном узорку; упоређивањем ових спектара са спектром
непознатог узорка могу се, релативно лако и брзо, извесне хипотезе потврдити или
одбацити.

Снимањем и проучавањем великог броја инфрацрвених спектара, утврђено је да многе

функционалне групе у органским једињењима вибрирају, па према томе и апсорбују,
при истим, или врло блиским таласним дужинама, без обзира на остатак молекула у
којем се налазе. На основу ових емпиријских сазнања, сачињене су табеле
карактеристичних таласних дужина за поједине функционалне групе и различите
видове вибрације. Овакви систематизовани подаци представљају основ за примену
инфрацрвене спектрофотометрије у квалитативној анализи органских супстанци. Једна
таква, донекле упрошћена табела, јесте и табела 1. У њој су приказане карактеристичне
апсорпционе траке за поједине атомске групације, за различита једињења и за
различите типове вибрације. Табела је систематизована према таласним дужинама
апсорпционих трака, идући од мањих ка већим. У последњој колони, у загради,
назначен је интензитет апсорпционе траке при чему су коришћени следећи симболи:
ј(јака) , ср(средња), сл(слаба) и п(променљива). У случајевима изразито оштрих трака
ово је индицирано симболом (о), док су изразито широке траке означене са (с).

Табела 1. Карактеристике инфрацрвене апсорпционе траке

Спектрална Врста Класа једињења Положај Интен
област (μ) вибрације * траке (μ) з.

13
 2,7 – 3,0 О-Н Алкохоли и феноли
(а) слободна ОН 2,74 – 2,79 (п, о)
(б) интермолекулска водонична веза
- димерне асоцијације 2,82 – 2,90 (п, о)
- полимерне асоцијације 2,94 – 3,13 (ј, с)
(в) интрамолекулска водонична веза 2,80 – 2,90 (п, о)

N-H Амини
(а) примарни (2 траке) ∼ 2,86 (ср)
и 2,94 (ср)
(б) секундарни (1 трака) 2,86 - 3,02 (ср)
Имини
= N-H (1 трака) 2,94 - 3,03 (ср)
Амиди
(а) примарни, слободни (2 траке) ∼ 2,86 (ср)
и 2,94 (ср)
(б) секундарни, слободни (1 трака) ∼ 2,92 (ср)
(в) примарни, водонична веза ∼ 2,99 (ср)
(2 траке) и 3,15 (ср)

3,0 – 3,5 (г) секундарни, водонична веза (1 3,0 – 3,2 (ср)

трака)
С-Н Алкини ∼ 3,03 (ј)
Алкени
(а) моносупституисани (2 траке) 3,23 – 3,25 (ср)
и 3,29 – 3,32 (ср)
(б) дисупституисани (гем) 3,23 – 3,25 (ср)
(в) дисупституисани (цис и транс) 3, 29 – 3,32 (ср)
Ароматична једињења ∼ 3,30 (п)
Алкани (CH3, CH2) 3,38 – 3,51 (ср-ј)
N-H Амини (соли) 3,2 – 3,3 (ср)
O-H Алкохоли и феноли

14
 хелати са интрамолекулском водо- 3,1 – 4,0 (сл, с)
ничном везом
3,5 – 4,0 С-Н Алдехиди
карактеристичне 2 траке 3,45 – 3,55 (сл)
и 3,60 - 3, 70 (сл)
О-Н Карбоксилне киселине
водонична веза, више трака 3,70 – 4,00 (сл)

S-Н Сумпорова једињења 3,85 – 3,92 (сл)

4,0 – 4,5 СС Алкини (дисупституисани) 4,42 – 4,57 (п)

- NCN Изоцијанати 4,40 – 4,46 (ср)
Алкил нитрили 4,42 – 4,46 (ср)
Арил нитрили 4,46 – 4,50 (ср)
,  - незасићени алкил нитрили 4,47 – 4,51 (ср)

4,5 – 5,0

- N C N - Диамиди 4,64 – 4,70 (ј)

- N3 Азиди 4,63 – 4,72 (ј)

и (7,46 - 8,48) (сл)
5,0 – 5,5 СО Анхидриди
(а) засићени 5-члани прстен 5,35 – 5,49 (ј)
(2 траке) и 5,56 – 5,71 (ј)
(б) ,  - незасићени 5-члани прстен 5,41 – 5,56 (ј)
и 5,47 – 5,62 (ј)
(в) засићени, ациклични 5,41 – 5,56 (ј)
и 5,59 – 5,75 (ј)

(г) ,  - незасићени, арил и 5,47 – 5,62 (ј)

ациклични и 5,65 – 5,81 (ј)

5,5 - 6,0 Ацил халогениди
СО
(а) ацил бромиди ∼ 5,53 (ј)

(б) ацил хлориди ∼ 5,57 (ј)

(в) ацил флуориди ∼ 5,41 (ј)

(ј)

15
 (г) α, β - незасићени и арил 5,61 – 5,72 (ср)
и 5,72 – 5,82
СО Естри
(а) засићени, циклични (ј)
(1) β- лактони ∼ 5,5 (ј)
(2) - лактони 5,62 – 5,68 (ј)
(3) - лактони, и већи 5,71 – 5,76 (ј)
(б) засићени, ациклични 5,71 – 5,76
(в) незасићени (ј)
(1) тип винил естара 5,56 – 5,65 (ј)
(2) α, β - незасићени и арил 5,78 – 5,82 (ј)
(г) карбонати 5,62 – 5,75
СО Алдехиди (ј)
(а) засићени, алифатични 5,75 – 5,81 (ј)
(б) арил 5,83 – 5,90 (ј)
(в) α, β- незасићени, алифатични 5,87 – 5,95
СО Кетони (ј)
(а) засићени, ациклични 5,75 – 5,81
(б) засићени циклични (ј)
(1) 6-члани прстен 5,80 – 5,87 (ј)
(2) 5-члани прстен 5,71 – 5,75 (ј)
(в) α, β- незасићени, ациклични 5,94 – 6,01
(г) α, β- незасићени, циклични (ј)
(1) 6-члани прстен 5,94 – 6,01 (ј)
(2) 5-члани прстен 5,80 – 5,85 (ј)
(д) арил 5,88 – 5,95 (ј)
(ђ) диарил 5,99 – 6,02

СО Карбоксилне киселине (ј)

(а) засићене, алифатичне 5,80 – 5,88 (ј)
(б) α, β- незасићене, алиф. 5,83 – 5,92 (ј)
(в) арил 5,88 – 5,95
Амиди (ј)
(а) примарни (разблажени) ∼ 5,92 (ј)
(ј)

16
6,0 – 6,5 (б) секундарни (разблажени) 5,88 – 5,99
СN Имини, оксими 5,92 – 6,10 (ј)
СО Кетони
(а) β - дикетони 6,10 – 6,50 (ј)
Естри (ј)
(а) β - кетоестри (енолни) ∼ 6,06 (ј)
(б) β - карбоксилатни анјон 6,21 – 6,45
и 7,15 – 7,69 (ј)

СО Амиди (ј)

(а) примарни (концентр.) ∼ 6,06 (ј)
(б) секундарни „ 5,95 – 6,14
(в) терцијерни „ 5,99 – 6,14 (п)

СС Алкени (ср)

(а) некоњуговани 5,97 – 6,17 (ср)
(б) мопносупституисани ∼ 6,08 (ср)
(в) дисупституисани (цис) ∼ 6,03 (ср)
(г) „ (транс) ∼ 5,97 (ср)
(д) „ (гем) ∼ 6,05 (сл)
(ђ) трисупституисани ∼ 5,99
(е) тетрасупституисани ∼ 5,99
N-H (ј-ср)

(деформ) Амини (сл)

(а) примарни 6,06 – 6,29 (ј)
(б) секундарни 6,06 – 6,45 (ј)
(в) соли 6,25 – 6,35
и 6,67 (ј)
Амиди
примарни, разблажени 6,17 – 6,29 (п)
(п)

С=С Ароматична ∼ 6,25 (ср)

(4 карактеристичне траке
као ∼ 6,33 (ср)
последица валенционих осцилација ∼ 6,67 (п)
прстена) ∼ 6,90
Азо једињења (ј)

17
 -N=N- Нитро једињења 6,14 – 6,35 (ј)
C-NO2 (а) алифатична (ј)
6,37 – 6,45 (ј)
(б) ароматична и 7,25 -7,30 (ј)
6,37 – 6,67 (ј)
Нитрати и 7,30 – 7,70 (ј)
O-NO2 6,06 – 6,25 (ј)
Нитрозо једињења и 7,70 – 8,00 (ј)
6,5 – 7,5 C-NO Нитрити 6,25 – 6,67
O-NO 5,95 – 6,06 (ј)

и 6,15 – 6,21
N-H Амиди (секунд. разбл.) (ср)
(деформ) Алкани 6,45 -6,62 (ср)
C-H (а) – СН2 – (ј)
(деформ) (б) С – СН3 6,74 – 6,92 (ј)

6,80 – 7,00 (ј)

(в) изопропил и 7,25 – 7,30 (ср)
(ј)
7,22 – 7,25
(г) терц-бутил (сл)
и 7,30 – 7,33
7,5 – 9,5
7,17 – 7,22
(д) С-Н
и 7,33
Алкохоли и феноли
7,46
O-H (ове две врсте вибрација јављају се (ј)
(деформ) увек у пару) (ј)
C-O (а) примарни алкохоли (ј)
(валенц) (ј)
7,4 – 7,9
(б) секундарни алкохоли (ј)
и 9,30 – 9,90
(ј)
7,4 – 7,9
(в) терцијерни алкохоли (ј)
и 8,93 – 9,05
(ј)
7,1 – 7,6
(г) феноли
и 8,55 – 9,09
(ј)
7,1 – 7,6
Естри (ј)
и 8,13 – 8,77
C-O-C (а) незасићени, арил

18
 (б) алифатични (ј)
Карбоксилне киселине 7,81 – 8,13
C-O карактеристичан дублет 8,70 – 9,43
11,0 – 15,0 (сл)
Карбоксилне киселине 7,58 – 8,28 (п-ј)
O-H Ароматична једињења
(деформ) (а) моносупституисана 6,95 – 7,17
(п-ј)
Аром. ∼13,3
деформ. (не увек
Вибрације присутна) (п-ј)

∼ 14,3
(б) дисупституисана (увек (п,ср)
(4 суседна Н атома) присутна)
(в) трисупституисана ∼ 13,3
(3 суседна Н атома) (ј)
Алкени ∼ 12,8 (ј)
C-H дисупституисани (цис) (ј)
(деформ) Хлорна једињења
∼14,5
C-Cl Сва једињења где је
12,5 – 16,6
-(CH2)n- n≥4
∼ 13,8
(деформ)

Већ површним увидом у табелу 1. може се констатовати да таласне дужине за поједине

групе варирају у доста широком опсегу вредности. До овога долази као последица
комплексних интеракција вибрирајуће групације са остатком молекула. Постоје,
такође, случајеви, као што су C-H, O-H и C=O валенционе вибрације, које се јављају
увек у карактеристичним, знатно ужим областима. Међутим, чак и тада постоји
извесна разлика од једне до друге врсте једињења; прецизан положај апсорпционих
трака за горње групације отуда је веома важан. И веома мале разлике у положају, ако
су карактеристичне, могу бити кључ за идентификацију једињења.
Код појединих једињења која садрже протон-донорску групу (OH, NH 2 и сл.) може да
19
дође до стварања интрамолекулских или интермолекулских водоничних веза.
Водонична веза утиче на константу јачине суседних веза, што доводи до промене
појединих вибрационих фреквенција у таквим системима. Померање је обично ка
већим таласним дужинама, а сама апсорпциона трака добија у интензитету и постаје
шира. Код интермолекулске водоничне везе, вибрациона фреквенција мења се као
функција разблажења раствора.

У првој фази интерпретације ИР спектра обично је корисно пажњу усредсредити на две

спектралне области: област краћих таласних дужина ( < 7,7 μ) и област већих
таласних дужина ( > 11,0 μ). Област краћих таласних дужина често називамо
„облашћу функционалних група“ јер се у њој налазе карактеристичне валенционе
вибрације важних функционалних група као што су OH, NH, C=O, CC. Одсуство
апсорпције у предвиђеној области за неку функционалну групу сигуран је доказ да та
група у молекулу није присутна. Ово је потребно посебно нагласити јер инфрацрвена
спектрофотометрија спада у групу метода код којих је значај „негативног доказа“ често
важнији од самог позитивног доказа. Другим речима, док постојање одређене
апсорпционе траке индицира присуство дате функционалне групе, овај доказ се не
може увек сматрати коначним, јер су могућа бројна преклапања и померања. Међутим,
ако у области где би апсорпцију дате функционалне групе требало очекивати
апсорпција не постоји, онда је то веома сигуран доказ да је та функционална група
одсутна. Овде је потребна реч упозорења. Неке структурне карактеристике могу да
доведу до слабљења интензитета и знатног проширивања појединих апсорпционих
трака, па постоји опасност да се те траке превиде у ИР спектру.

Област од 11,0 – 15,0 μ карактеристична је за ароматичне структуре. Ароматична и

хетероароматична једињења показују јаке апсорпционе траке у овој области, које су
последица деформационих вибрација С-Н групе и ароматичног језгра, а њихов положај
врло често одражава врсту и обим супституције. Широке траке умереног интензитета
указују на присуство димера карбоксилних киселина, амина или амида.

Средњи део спектра (7,7 - 11,0 μ) обично се назива „отиском прста“ датог једињења.
Ова област је често веома комплексна, при чему знатан број трака потиче од
интеракције различитих вибрација у молекулу. Ова област је од посебног значаја када

20
се користи као допуна информацијама добијеним у друге две спектралне области. На
пример, ако је у обласи кратких таласних дужина констатована валенциона вибрација
алкохолне или фенолне ОН групе, положај апсорпционе траке за С-С-О групацију у
области 7,93 – 10,0 μ може да послужи тачном дефинисању структуре алкохола или
фенола којем дотична ОН група припада. При упоређивању двају спектара у циљу
идентификације непознатог једињења, ова област ће бити од највећег интереса, јер се
управо у њој јавља највећи број трака карактеристичних само за дато једињење (отуда
и назив „отисак прста“).

Сваки закључак до кога се дође испитивањем једне спектралне области, добро је

проверити и потврдити, када год је то могуће, налажењем одговарајућих трака у другој
спектралној области. На пример, ако смо неку траку у области 5,75 – 5,95 μ приписали
карбонилној групи алдехида, онда је неопходно такав закључак проверити
проналажењем једне (или пара) траке у области 3,45 – 3,71 μ, што одговара С-Н
валенционој вибрацији алдехидне групе. Или, ако сматрамо да карбонилна група у
области 5,5 – 5,8 μ припада неком естру, онда проверу тражимо у виду јаке
апсорпционе траке за С-О вибрацију у области 7,6 – 9,1 μ.

5. Примери ИР спектара

Један од инструктивних и илустративних начина приказа интерпретације ИР спектара

јесте посматрање промена до којих у спектру долази када се изврши одговарајућа
трансформација једињења. Пођимо од молекула n-хексана и његовог ИР спектра, и
упоредимо га са спектрима његових деривата, односно одговарајућих сродних
једињења.

21
Слика 4. ИР спектар n-хексана

ИР спектар n-хексана приказан је на слици 4. Он испољава траке карактеристичне за

алифатичне угљоводонике: С-Н валенциона вибрација на 3,45 μ, -СН2- деформациона
вибрација (сецкање) на 6,80 μ, и С-СН3 деформациона вибрација на 7,24 μ. Слаба трака
на око 13,8 μ последица је деформационих вибрација –(СН2)4 – групације.

Слика 5. ИР спектар 2-метилпентана

Слика 5. представља ИР спектар 2-метилпентана, који је разгранати изомер хексана. С-

Н валенциона и –СН2- сецкајућа вибрација нису претрпеле значајније промене у
односу на раван ланац. Међутим, С-СН3 деформациона вибрација овде је
окарактерисана интензивним дублетом на 7,26 и 7,30 μ. Овај дублет, као и трака на
8,58 μ, карактеристични су за изопропил групу.

22
Слика 6. ИР спектар циклохексана

Ако засићени угљоводоник преуредимо у облик ненапрегнутог прстена, С-Н

валенциона вибрација остаје практично непромењена, док се –СН 2- сецкајућа
вибрација мало помера ка већим таласним дужинама. Тако ИР спектар циклохексана
(сл. 6) показује С-Н валенциону вибрацију на 3,49 μ и –СН 2- сецкање на 6,89 μ, у
поређењу за 3,45 μ и 6,80 μ, забележених код n-хексана.

Слика 7. ИР спектар 1-хексена

Када се уклоне два атома водоника из n-хексана при чему се добија 1-хексен, ИР
спектар изгледа као на слици 7. Видљиве су две врсте С-Н валенционих вибрација:
трака на 3,26 μ карактеристична је за угљеникове атоме олефинске групе док остале С-
Н вибрације апсорбују на 3,30 – 3,32 μ. С=С валенциона вибрација налази се на 6,11 μ.
Деформационе вибрације ван равни за олефинске С-Н групе јављају се на 10,08 и 11,08
μ. Типичне алифатичне С-Н валенционе и деформационе вибрације јављају се за остале

23
групе у молекулу.

Спектар бензола приказан је на слици 8. Ароматичне С-Н валенционе и деформационе

вибрације јављају се на 3,30 μ. Вибрације бензоловог скелета налазе се у области 6,2 –
6,8 μ, са врло интензивним максимумом на 6,75 μ. С-Н деформационе вибрације ван
равни јављају се као широка апсорпциона област изнад 13 μ.

Слика 8. ИР спектар бензола

Када атом водоника алифатичног угљоводоника заменимо ОН групом, ИР спектар се

мења и показује нове апсорпционе траке за О-Н и С-О вибрације, уз С-Н вибрације које
смо већ напред помињали. Спектар n-хексанола

Слика 9. ИР спектар n-хексанола

24
(сл. 9) показује интензивну траку на 2,98 μ, која је типична за О-Н валенциону
вибрацију. Ширина ове траке је последица стварања водоничних веза између молекула
алкохола. Широка трака на 9,42 μ карактеристична је за С-О валенциону вибрацију
примарних алкохола. С-Н валенционе и деформационе вибрације су у суштини исте
као код несупституисаних алкана.

Слика 10. ИР спектар фенола

Утицај хидроксилне супституције у бензолу илустрован је ИР спектром фенола (сл.

10). О-Н валенциона вибрација се јавља као веома широка трака са максимумом око
3,00 μ. На њој је видљива и неразложена трака на око 3,30 μ, која потиче од ароматичне
С-Н валенционе вибрације. Траке на 6,27 μ, 6,68 μ и 6,81 μ представљају уобичајене
валенционе вибрације бензоловог скелета. Трака на 7,36 μ је последица О-Н
деформационе вибрације, док је интензивна, широка трака, са максимумом око 8,21 μ,
карактеристична за валенционе вибрације С-ОН групације код фенола и његових
деровата. Ароматичне С-Н деформационе вибрације ван равни, које се јављају на 13,33
и 14,60 μ, веома су честа карактеристика моносупституисаних бензола.

25
Слика 11. ИР спектар n-хексиламина

Ако крајњи водоников атом n–хексана заменимо амино групом, нови елементи ИР
спектру биће С-Н и NН вибрације. На слици 11. приказан је спектар n-хексиламина.
Валенциона вибрација N-Н групе јавља се као дубелт на 3,00 и 3,08 μ. Положај овог
дублета је променљив, пошто стварање водоничних веза има тенденцију да га помери
ка већим таласним дужинама. N-Н деформационе вибрације означене су широком
траком чији је максимум око 6,28 μ, као и веома широком траком у области од 11-14 μ.
Већ познате вибрације алифатичних група такође су присутне у спектру.

Слика 12. IR спектар n-бутилметилетра

Заменом једне метиленске групе n–хексана кисеониковим атомом добија се етар, на

пример, n-бутилметилетар (слика 12.). Апсорпциони спектар овог једињења показује

26
интензивну траку на 8,88 μ, која је последица вибрација С-О-С групације (снимљена је
са две различите осетљивости инструмената). Остало су углавном С-Н вибрационе
траке.

Валенционе вибрације карбонилне групе (С=О), представљају изванредно користан

податак за утврђивање структуре молекула. Интензитет ове траке је по правилу велики,
а положај максимума може се врло прецизно одредити. Тачан положај С=О
апсорпционе траке зависи од неколико елемената: (1) физичког стања молекула, (2)
електростатичке интеракције карбонилне групе са суседним атомима и групама, (3)
коњугације, (4) водоничне везе, и (5) напрезања код цикличних система. Положај ове
траке је практично идентичан за алифатичне алдехиде (5,75 – 5,82 μ) и кетоне (5,80 –
5,87 μ); међутим, она се јавља на знатно различитом положају код коњугованих
незасићених система, карбоксилних киселина, естара, анхидрида и ацил халогенида.
Због тога, положај С=О валенционе вибрације треба увек веома пажљиво одредити.

Слика 13. ИР спектар хексанала

Хексанал је алдехид који се добија оксидацијом 1-хексанола. Његов спектар (сл. 13),
показује јаку С-О траку на 5,79 μ. Уз већ познату метил и метиленску С-Н вибрацију на
3,42 и 3,52 μ, оштра трака С-Н валенционе вибрације алдехидне групе јавља се на 3,69
μ. Ова вибрација је карактеристична за алдехидну функционалну групу и може се
искористити за разликовање молекула алдехида од кетона; као што је већ напоменуто
С=О апсорпциона трака није дијагностична у том погледу. Траке на 6,83 и 7,08 μ
представљају метиленске деформационе вибрације, док је трака на 7,18 μ типична С-

27
СН3 деформациона вибрација.

Слика 14. ИР спектар ацетофенона

Карактеристична С=О валенциона вибрација помера се ка већим таласним дужинама

код коњугованих система. Тако се она у спектру ацетофенона (сл. 14.) појављује на
5,91 μ.
Положај С=О траке код естара такође зависи од коњугације или величине прстена.
Упоредимо спектре n–бутилацетата (слика 15.) и етилбензоата (слика 16.). Код
алифатичног естра, С=О валенциона вибрација се јавља на 5,75 μ, док се код

Слика 15. ИР спектар n-бутилацетата

28
Слика 16. ИР спектар етилбензоата

ароматичног естра, она помера на 5,80 μ. Код n–бутилацетата такође се запажа широка
С-О валенциона вибрација центрирана на 8,05 μ, што је карактеристика ацетатне групе.
Естри ароматичних киселина показује две интензивне траке на око 7,63 – 8,00 μ и 8,33
– 9,09 μ, које су, у случају етилбензоата, видљиве на 7,83 и 9,02 μ.

Слика 17. ИР спектар n–хексаноичне (карпонске) киселине

Карбоксилне киселине обично се налазе у облику димера у чврстом и течном стању.

Два мономера повезана су прилично јаком водоничном везом између две карбоксилне
групе. Као последица тога, код ових молекула практично се не јављају валенционе
вибрације слободне О-Н групе, чак ни у разблаженим растворима. Карбоксилна и О-Н
валенциона вибрација често се састоје из континуалног низа трака распоређених у врло

29
широкој области (обично између 3,0 и 4,0 μ). Ове траке илустроване су примером ИР
спектра n-хексаноичне (капронске) киселине (сл. 17.). Мада је О-Н трака доста широка,
карактеристична С-Н валенциона вибрација је уочљива на 3,43 μ. Карбонилна
валенциона вибрација јавља се на 5,89 μ; она је интензивнија него код одговарајућих
естара. Дублет са максимумима на 6,85 и 7, 10 μ проузрокован је –СН 2- сецкајућом и О-
Н деформационом вибрацијом. Широка трака од 7,5 – 8,4 μ представља С-ОН
валенциону вибрацију (ова се обично јавља као дублет око 8,0 μ).

Спектар бензоеве киселине (слика 3.) такође показује веома широку траку за О-Н
валенциону вибрацију између 3,1 и 4,0 μ, и на њој суперпонирану ароматичну С-Н
валенциону вибрацију на 3,32 μ. Интензивна трака на 5,96 μ карактеристична је за
коњуговану карбонилну групу, док скуп трака скелетних вибрација бензоловог језгра
на 6,23, 6,30 и 6,87 μ индицира ароматичну структуру. О-Н деформациона вибрација
представљена је траком на 7,02 μ, а С-О валенционе вибрације огледају се у
максимумима на 7,55 и 7, 78 μ. Јака трака око 14,2 μ карактеристична је, као што је већ
напред поменуто, за моносупституисана ароматична једињења.

6. Аналитичка примена инфрацрвене спектрофотометрије

6.1 КВАЛИТАТИВНА АНАЛИЗА

Из досадашњег излагања и приказаних примера ИР спектара могао се сагледати

снажан потенцијал инфрацрвене спектрофотометрије као методе за идентификацију
функционалних група органских једињења. Поред тога што указује на присуство (или
одсуство) одређене функционалне групе, ИР спектар често пружа информације и о
другим детаљима структуре молекула, који могу бити од велике помоћи при његовој
идентификацији. Такве информације су, на пример, присуство водоничне везе,
коњугованост структуре, димензије прстена, разгранатост структуре, број
супституената, и сл. У том погледу, једна од врло важних карактеристика инфрацрвене
спектрофотометрије јесте њена способност за разликовање изомера; тако, на пример,
1,2 – и 1,3 – дибромпропан, као и орто-, мета- и пара-ксилол, дају веома различите ИР
спектре на основу којих је могућа њихова идентификација.

30
Проучавање само ИР спектра непознатог једињења ретко ће нам дати коначан одговор
у смислу његове пуне идентификације. У ту сврху, комбинују се информације добијене
масеном спектрометријом, НМР анализом и ултраљубичастом спектрофотометријом.

ИР спектрофотометрија данас је у великој мери потиснула класичне методе контроле и

праћења производа при синтезама у органској лабораторији. Уместо вршења
елементарне анализе и одређивања тачке топљења индекса рефракције или неког
другог физичког параметра синтетизованог једињења, снима се његов ИР спектар.
Поређењем са одговарајућим спектром чистог једињења, утврђује се да ли је, и у којој
мери, добијен жељени производ. Врло често се и сам ток реакције прати повременим
снимањем ИР спектара у различитим фазама реакције. На пример, ако се неки кетон
хидрогеновањем преводи у алкохол, онда је нестанак апсорпционе траке С=О групе и
појава апсорпционе траке О-Н групе знак да је реакција завршена. Даља хидрогенација
до угљоводоника манифестоваће се настајањем карактеристичне О-Н траке. На овај
начин може се регистровати и присуство примеса у једињењу, нарочито ако се унапред
сумња које примесе би се могле очекивати, на пример, вишак непрореагованог
реагенса и сл. Обично је могуће нечистоће открити чак и када су присутне у количини
од 1%, у повољним случајевима, када нечистоћа интензивно апсорбује, ова граница
може бити и знатно нижа.

6.2 КВАНТИТАТИВНА АНАЛИЗА

С обзиром да је апсорпција зрачења пропорционална концентрацији датог једињења,

инфрацрвена спектрофотометрија може да се користи за квантитативна одређивања, на
исти начин као што је то детаљно описано код апсорпционе спектрофотометрије у
видљивој области зрачења. Ако је пропорционалност линеарна, могућа је директна
примена Бировог закона, а у случају да долази до одступања од праволинијске
зависности, потребно је начинити стандардне криве. За мерење се одабира
најпогоднија таласна дужина; често ће то бити она на којој је апсорпција
најинтензивнија, а понекад ће избор зависити од могућих сметњи које чини растварач,
примесе или нека друга компонента код вишекомпонентних система.

31
Интензитет апсорпције сразмеран је, између осталог, и дебљини слоја узорка. При
употреби ћелија за узорке, ова дебљина је константна па нема проблема при поређењу
резултата за низ мерења. Међутим, видели смо да се ИР спектри веома често снимају
за узорке у облику танког филма између две транспарентне плочице. Дебљина слоја
узорка при таквој техници рада може да варира од мерења до мерења, па је зато
неопходно применити методу унутрашњег стандарда. Свакој проби додаје се позната и
константна количина неке стабилне супстанце чији је интензитет апсорпције лако
измерити, а која апсорбује на таласној дужини при којој сам узорак не испољава
значајнију апсорпцију. Поређењем интензитета апсорпције стандардне супстанце за
различите пробе, лако се долази до односа дебљина слоја узорка, чиме је
квантитативно одређивање омогућено.

Поред одређивања концентрације једне компоненте у узорку, ИР спектрофотометрија

погодна је и за симултано одређивање састава вишекомпонентних система. Услов је да
постоје карактеристичне таласне дужине на којима поједине компоненте апсорбују без
знатнијих сметњи од стране осталих компонената. Типичан пример овакве анализе
представља одређивање састава смеше орто-, мета- и пара-ксилола. Ова три изомера
испољавају знатне разлике у својим ИР спектрима у области од 12-15 μ, при чему се
карактеристични максимуми апсорпције налазе на 13,48 μ за о-ксилол, 13,00 μ за м-
ксилол и 12,59 μ за п-ксилол. Ако овај део ИР спектра снимимо за сваки од три изомера
понаособ, и то за различите њихове концентрације, а затим исту област снимимо за
стандардну смешу познатог састава, доћи ћемо до односа који нам омогућују
квантитативну анализу било које непознате смеше ова три изомера.

Од посебног значаја за индустријску примену јесте праћење састава појединих гасних

смеша у процесу производње. Тако, на пример, етан метан и етилен поседују у својим
ИР спектрима карактеристичне апсорпционе траке које омогућују одређивање сваке од
ових компонената појединачно, када се налазе заједно у некој гасној струји.

32
7. Инфрацрвена спектрофотометрија

Методе инфрацрвене спектрофотометрије обухватају мерење интензитета спектрално

растављеног зрачења у инфрацрвеној области електромагнетског спектра у циљу
одређивања квалитативног састава супстанце, структуре молекула, а ређе и
квантитативног састава смеше.

Зрачење у инфрацрвеној области потиче од осцилација атома у молекулу и простире се

од 0,78 до приближно, 500 μm. Енергије које одговарају овим таласним дужинама
обухватају интервал од 0,01 до 1,2 еV, респективно.

Инфрацрвени део електромагнетског спектра зрачења може се поделити на три области

и то углавном у зависности од карактеристика спектроскопских уређаја који су у стању
да разложе зрачење из дате области, у спектар. Разликујемо блиску инфрацрвену
област (НИР) која се простире од 0,78 до 2 μm (12800 - 5000 cm -1), средњу или
фундаменталну област (ИР) која се простире од 2 до 40 μm (5000 – 250 cm -1), и далеку
инфрацрвену област (Far ИР) која обухвата телесне дужине веће од 40 μm до 500 μm.

За хемију је од највећег значаја фундаментална ИР област, с обзиром да зрачење у овој

области потиче од осцилација атома у молекулу. Сваки молекул има свој скуп
осцилација на основу чега се може извршити његова идентификација. На тај начин
инфрацрвени спектри молекула дају изузетно значајне информације о њиховом саставу
и структури. За разлику од УВ – Вис области, где многи молекули не показују
апсорпцију, сви молекули апсорбују у инфрацрвеној области, често са појавом већег
броја трака различитог интензитета и облика. Анализом ових трака може се доћи до
закључка о саставу, геометријским карактеристикама и другим физичким особинама
молекула. Потребно је напоменути се из практичних разлога инфрацрвени спектри
посматрају искључиво као апсорпциони спектри.

Као што је већ речено молекулски спектри у инфрацрвеној области настају

квантираним преласцима молекула између различитих осцилаторних односно,
осцилаторно-ротационих нивоа. Спектрално су активне (тј. појављују се у спектру)

33
само оне осцилације које су праћене променом диполног момента молекула приликом
апсорпције кванта зрачења из инфрацрвене области. Ради лакше интерпретације
добијених спектара подесно је све нормалне осцилације молекула поделити на
скелетне и карактеристичне. Скелетне осцилације обухватају периодично померање
свих атома у молеуку и јављају се у области 1400-600 cm -1. Ове осцилације јављају се
код линеарних, рачвастих и цикличних структура као што су:

Слика 18. Приказ линеарне, рачвасте и цикличне структуре.

Ове структуре имају неколико модова осциловања и према томе дају више трака у
инфрацрвеној области, које карактеришу структуру молекула као целине. Оне се често
називају „отисак прста“ молекула пошто се по њиховом присуству у спектру дати
молекул може једнозначно идентификовати.

Осцилаторне фреквенце карактеристичних осцилација припадају двоатомским групама

и мало зависе од структуре молекула као целине. Тако на пример, за СН 3 групу су
карактеристичне апсорпционе траке које потичу од симетричних валентних осцилација
С-Н везе, (између 2850 и 2890 cm -1), антисиметричних валентних осцилација, (у
области 2940 – 2980 cm-1), симетричних деформационих осцилација (близу 1375 cm -1) и
антисиметричних деформационих осцилација, (око 1470 cm -1). Фреквенце
карактеристичних осциловања налазе се области 3200 – 1400 cm -1, када су осцилацијом
обухваћени лакши атоми (С, Н, N, О), а када се ради о тежим атомима (Cl, Br, J) ове
фреквенце су знатно ниже и леже испод 600 cm-1

Померање карактеристичних фреквенци у спектру може се јавити услед различитих

34
интеракција атома унутар молекула, међумолекулских интеракција и промене
физичког стања молекула. Ако се у молекулу, блиско једна другој нађу групе чије се
фреквенце нормалног осциловања мало разликују онда настаје комбинована
осцилација са учешћем обе групе, и фреквенцом осциловања која је различита од
фреквенци осциловања појединачних група. Пример таквог купловања је између
деформационих осцилација С-О-Н групе и валентних осцилација С-О групе у
алкохолима. Купловање се може јавити и између нормалног осциловања и обертона
или комбинационог тона. Ова интеракција се назива Фермијева резонанца и том
приликом се трака која одговара нормалном осциловању цепа у дублет. На пример, у
спектрима алдехида валентном осциловању С-Н групе одговара дублетна трака између
2700 и 2900 cm-1, због интеракције симетричног валентног осциловања са првим
обертоном деформационог осциловања С-Н групе, у равни, на 1400 cm-1.

На карактеристичне фреквенце у великој мери утичу и различити супституенти као и

електронски помаци у молекулу услед коњугације, резонанције, индуктивног ефекта и
напона прстена.

Међумолекулске интеракције типа дипол-дипол доводе обично до слабљења везе и

померања ка нижим фреквенцама. Велики утицај на нормалне осцилације Н-Х везе има
грађење водоничне везе. Водонична веза доводи до померања осциловања Н-Х групе
ка нижим фреквенцама и до ширења траке, због опадања поларности везе.

На изглед инфрацрвеног спектра у целини велики утицај има и агрегатно стање

молекула. У гасовитом стању молекули могу да ротирају, па се на сваки вибрациони
прелаз суперпонирају прелази који одговарају ротационим нивоима молекула (слика
19.). Таласни број осцилаторно-ротационе траке може се, у случају двоатомских
молекула израчунати по формули:

Где је σ0 таласни број чисто осцилаторног прелаза, m је цео број који има све
вредности између –Ј и Ј, где је Ј ротациони квантни број, а I је моменат инерције

35
молекула. Ротација условљава фину структуру осцилаторне траке. Ова структура
исчезава у течном стању. Траке су уже, симетричније и више сличне Гаусовој кривој. У
чврстом стању траке су обично оштре, а до промене карактеристичних фреквенци и
њиховог померања може доћи услед интеракција нормалног осциловања са локалним
електричним пољем у кристалу или са осцилацијама кристалне решетке као целине.
Том приликом може доћи и до цепања трака на дублете.

Слика 19. Фина ротациона структура осцилаторне траке.

Таласни број карактеристичних осциловања може се израчунати по формули:

Из ове формуле се види да са повећањем масе атома који учествује у осциловању

долази до смањења фреквенце осциловања као на пример, у низу C-H, C-F, C-Cl, C-Br.
Јачање хемијске везе доводи до повећања фреквенце, на пример, C-X, C=X, CX (X=C,
O или N). Осциловања веза веће поларности доводе до појаве интензивнијих трака у
спектру. На пример, у низу C=O, C=N, C=C, интензитет трака се смањује. Из тог
разлога јонски кристали имају јако интензивне апсорпционе траке у инфрацрвеном
спектру.

36
Спектри у НИР области могу се добити помоћу спектрофотометра који раде у УВ и
Вис области с обзиром да већина савремених УВ – Вис апарата има могућност
снимања спектара до приближно 1000 nm (1 μm). Добијање спектара у фундаменталној
ИР области захтева спектрофотометре специфичне конструкције чије се компоненте,
по материјалу од кога су израђене битно разликују од апарата који раде у
ултраљубичастој и видљивој области спектра.

Блок шема једног инфрацрвеног спектрофотометра може се дати као:

Детектор и
Извор Монохро амплифи
Узорак матор Дисплеј
катор
зрачења

Принципијална конструкција спектрофотометра који се користи у ИР области, као што

се из горње шеме види, не разликује се битно од спектрофотометара који се користе у
ултраљубичастој и видљивој области спектра. Битне разлике између ове две врсте
апарата су у материјалу од кога су израђене оптичке компоненте. Као извор зрачења
најчешће се користи Нернстов штапић или глобар који се загревају електричном
струјом. Загревање се врши на 1400 - 1600°С. Нернстов штапић захтева претходно
загревање да би почео да проводи струју. Сноп зрачења који се добија из извора,
усмерава се помоћу посребреног огледала на кивету са узорком, која је смештена
одмах иза извора. За разлику од УВ-Вис спектрофотометра где је узорак смештен иза
монохроматора, да би се избегло предуго излагање високо-енергетском УВ зрачењу,
код ИР спектрофотометара узорак се налази испод монохроматора. На тај начин
монохроматор може да одвоји паразитско (расејано) зрачење које потиче од кивете и
узорка. Као материјал за израду кивета за држање узорка, монохроматора и других
оптичких делова ИР спектрофотометра не могу се користити кварц и стакло као у УВ-
Вис спектрофотометрима, јер они показују јаку апсорпцију у инфрацрвеној области.
Оптичке карактеристике материјала који се користе у инфрацрвеној области дате су у
табели:

37
 Материјал Растворљивост у води Граница пропустљивости,
(g/100 mL) на 293 К cm-1
Стакло - 5000
Кварц - 2500
LiF 0,3 1667
CaF2 0,0016 1111
NaCl 36,0 645
KBr 65,0 400
CsBr 124,0 250
CsJ 44,0 (273 К) 200

Као што се из табеле види најбољи материјали за израду делова су алкални

халогениди. Међутим, њихов велики недостатак је што су хигроскопни те се морају
врло пажљиво штитити од влаге. За колимацију инфрацрвеног зрачења уместо сочива
користе се огледала. Она имају низ предности, а најважнија је да рефлектују 96 – 99%
ИР зрачења које на њих падне за разлику од сочива која апсорбују више од 10%
зрачења и тиме слабе сноп. Огледала се праве од стакла или кварца на које се
напаравањем наноси метална пара злата сребра или алуминијума. Кивете за узорак се
праве од кварца или стакла са NaCl, KBr или CsJ прозорима. За хигроскопне
материјале прозори се израђују од AgCl или TlCl. Призме се обично израђују од NaCl,
у области таласних дужина 2,5 – 15 μm. За краће таласне дужине употребљава се LiF,
тако да апарати који треба да покривају област од 5000 - 450 cm -1 морају имати
неколико призми, које се у току снимања спектра измењују. У модерним ИР
спектрофотометрима се данас уместо призми користе решетке. Оне имају већу
резолуцију, већу трансмисију зрачења и моћ разлагања која је независна од таласне
дужине. Недостатак им је појава спектара већих редова. Да би се елиминисало
преклапање спектара различитих редова као и расејано зрачење користи се двоструки
монохроматор или филтар. Да би се покрила цела фундаментална област обично се
користе две или три решетке са одговарајућим филтрима. У модерним инструментима
скоро искључиво се користе холографске решетке уместо класичних решетки са

38
урезима на стаклу или кварцу. За детекцију ИР зрачења користе се термални и
полупроводнички детектори. Термални детектори су термопарови, болометри и
Голајева пнеуматска комора. У новије време све чешће се користе полупроводнички
детектори на бази PbS, PbSe и живиног кадмијум-телурида. Осим ових детектора у
употреби су још и пироелектрични детектори на бази LiTaO, или деутерисаног
триглицин-сулфата. Пироелектрични детектори представљају плочице од кристала
који има перманентан диполни моменат и раде на принципу промене укупне
поларизације приликом промене температуре, када се детектор налази испод своје
Цуријеве тачке. Промена поларизације се мери као електрични потенцијал, појачава и
води на индикаторски уређај. Ови детектори имају високу осетљивост (око 3 10 10 cm
Hz1/2 W-1) у широкој области спектра као и линеарност, па се све више употребљавају.

Сви савремени ИР спектрофотометри раде на принципу два зрака, са аутоматском

регистрацијом и оптичком компензацијом. Постоји више разлога за избор овакве
конструкције: прво, код инструмената са једним зраком јављају се јаке интерференције
због апсорпције атмосферске воде и угљен-диоксида. Код инструмената са два зрака
референтни зрак тачно компензује ове интерференције па се добија равна и стабилна
основна линија. Друго, мали интензитет извора зрачења и релативно велика инерција
детектора ИР зрачења омогућавају примену потенциометријске компензације са малим
односом сигнала према шуму. И најзад, пошто се ИР спектри састоје од релативно
великог броја уских трака скоро је немогуће регистровати такав спектар тачку по
тачку. Исто тако немогуће је вршити квантитативну анализу на фиксираној таласној
дужини, као код УВ-Вис спектрофотометрије јер не само да су ИР траке врло оштре,
већ та оштрина зависи од резолуције дотичног инструмента, тако да мала промена
експерименталних услова или нетачност приликом калибрације скале таласних дужина
може се довести до значајних померања таласне дужине максимума апсорпције.

На слици 20 је дата шема једног модерног ИР спектрофотометра. Зрачење, које долази

из извора, дели се на два снопа и усмерава помоћу огледала на кивету са узорком (S) и
кивету са референтном супстанцом (R). У снопу зрачења које пролази кроз референтну
кивету налази се оптички клин који служи за ослабљивање зрачења. Оба снопа се
након проласка кроз кивете, системом огледала фокусирају на улазни разрез
монохроматора. Ротациони сектор (C) наизменично шаље мерни и референтни сноп на
разрез монохроматора. Сноп зрачења даље пада на дифракциону решетку (DR), где се

39
спектрално разлаже. Помоћу система огледала, спектрално разложено зрачење пролази
кроз излазни разрез R2 и пада на детектор. Детектор прима импулс који одговара
разлици интензитета мерног и референтног снопа. Овај сигнал, после појачања,
покреће сервомотор (M1), који је у вези са оптичким клином (K) и пером писача (P).
Оптички клин се увлачи у референтни сноп све док се интензитети оба снопа не
изједначе. Ово кретање се преноси на перо писача који на тај начин аутоматски бележи
апсорпциони спектар. Промена таласне дужине остварује се преко мотора (M 2) који
обрће дифракциону решетку и једновремено повлачи папир писача. Обртно секторско
огледало С модулише мерни и референтни сноп фреквенцијом од 10 Hz, а на ову
фреквенцу је амплификатор најосетљивији па се само интензитет мерног и
референтног зрака појачава, док се позадинско и расуто зрачење не модулишу и не
појачавају. Тиме се постиже бољи однос сигнала према шуму и могућност
регистровања трака малог интензитета.

Слика 20. Оптичка шема инфрацрвеног спектрофотометра са два зрака и оптичком

компензацијом.

Моћ разлагања ИР спектрофотометра је око 1- 10 cm -1. Веће моћи разлагања нису

потребне јер је већина аналитички значајних трака шира од 10 cm -1. Спектри са већим
бројем врло оштрих трака захтевају мале ширине разреза и мање брзине промене
таласне дужине, а то доводи до неповољног односа сигнала према шуму. Ове три

40
величине повезане су релацијом:

F4  G2  K = const.

где је F моћ разлагања, G однос сигнала према шуму, а K брзина промене таласне
дужине.

Инфрацрвеном спектрофотометријом могу се испитивати узорци у гасовитом, течном

и чврстом стању. Гасовити узорци (из којих су претходно одстрањени трагови влаге)
снимају се у ћелијама са дужином оптичког пута који варира од неколико центиметара
до неколико метара. Ћелије су направљене од стакла са прозорима од NaCl,
цилиндричног су облика и снабдевене су славинама за пуњење гаса као и за мерење
притиска гаса. Гас се обично пуни под притиском од 1 до 100 кРа. Ако се ћелија пуни
под нижим притисцима, или ако гас слабо апсорбује у ИР области онда се користе
специјалне ћелије са огледалима на крајевима које вишеструко продужавају оптички
пут зрака, а самим тим и апсорпцију. Течности се снимају у ћелијама у слоју дебљине
0,01 mm када се испитује чиста супстанца или 0,1 – 10 mm дебљине када су у питању
раствори. Користе се два типа ћелија: расклапајуће (са променљивом дебљином) и
ћелије са фиксном дебљином слоја (слика 21). Ћелије се праве од стакла са NaCl или
KBr прозорима. Уколико се снимају спектри водених раствора онда се прозори ћелије
праве од AgCl, BaF2, As2S3 и неких других материјала. Недостатак сребро-хлорида је
његова осетљивост на светлост тако да временом потамни и постаје неупотребљив. За
снимање спектара раствора користе се различити растварачи међутим сви они мање
или више апсорбују у ИР области, па се за добијање комплетног спектра, од 5000 до
400 cm-1, мора користити више растварача, при чему се у сваком растварачу снима
посебан спектар. Најчешће коришћени растварачи, са најбољим спектралним
карактеристикама (најмањим бројем апсорпционих трака) су угљен-тетрахлорид и
угљен-дисулфид. Како су многе супстанце у њима нерастворне користе се и други
растварачи: n-хексан, бензол, диоксан, диметилформамид, ацетон и др. чије су
апсорпционе карактеристике далеко лошије. Сви растварачи који се користе за
снимање инфрацрвених спектара морају се пажљиво пречистити тако да не садрже
органске примесе. У табели су наведене области прозрачности (у cm -1) неких највише
употребљаваних растварача у којима они пропуштају не мање од 25% упадног

41
зрачења:

Слика 21 Ћелије за ИР спектрофотометрију, (а) расклапајућа, (б) фиксна, (в) за гасове,

(г) са променљивом дужином оптичког пута.

растварач Област прозрачности растварач Област прозрачности

угњен-дисулфид 4000 – 2200 ацетонитрил 4000 – 3700
2140 – 1595 3500 – 2350
1460 – 650 2250 – 1500
1350 – 930

42
 910 - 650
бензен 4000 – 3100 нитро-метан 4000 – 3100
3000 – 1820 2800 – 1770
1800 – 1490 1070 – 925
1450 – 1050 910 - 690
1020 - 680
угњен-тетрахлорид 4000 – 820 пиридин 4000 – 3500
720 - 650 3000 – 1620
1400 – 1230
980 - 780
хлороформ 4000 – 3020 диметилформамид 4000 – 3000
3000 – 1240 2700 – 1780
1200 - 805 1020 – 870
860 - 680
метилен-хлорид 4000 – 1285 Метил-алкохол 2800 – 1500
1245 – 900 1370 – 1150
890 – 780 970 - 700
750 - 650

Чврсти узорци су ретко довољно транспарентни да би се снимали директно. Најчешће

се користи техника суспендовања чврстог узорка у облику праха у минералном
парафинском уљу (нујол). У ту сврху се мала количина супстанце истрља у авану са
неколико капи уља док се не добије вискозна паста, која се онда нанесе на плочице
кивете. Друга техника обухвата пресовање узорка са прахом KBr у транспарентну
таблету. Врло мала количина узорка (- 1 mg) се у авану добро измеша са KBr (- 100 mg)
и онда запресује, под вакуумом у таблету. Притисак пресовања за диск пречника 13
mm износи око 10 тона при времену пресовања 1 мин. Оптимална концентрација
узорка је 0,1 – 3%. Ако је узорак у полутечном облику или у облику јако вискозне
течности, гела или пасте користи се техника пригушене тоталне унутрашње
рефлексије. Узорак се наноси на једну страну призме која има велики индекс
преламања. Зрачење које пролази кроз такву призму тотално се рефлектује и излази из
призме паралелно улазном снопу. Када зрак падне на страну призме на коју је нанесен
узорак он продире неколико микрометара у узорак будући да узорак има много мањи
индекс преламања од призме. У узорку долази до селективне апсорпције зрачења, тако

43
да разлагање излазног зрачења у спектар даје апсорпциони спектар узорка.

Код свих апарата потребно је повремено извршити калибрацију скале таласних

дужина. Најчешће се у ову сврху снимају спектри фолија полистирола дебљине 0,025
mm, које произвођач испоручује уз апарат. Калибрација се врши упоређивањем
снимљених спектара са стандардним, који су приложени у посебном атласу или на
основу максимума оштрих апсорпционих трака на 3026, 2851, 1946, 1802, 1603, 1495,
1154, 1028, 806 и 700 cm-1. Осим полистирола за калибрацију скале таласних дужина
инфрацрвених спектрофотометaра користи се смеша 98,4% индена, 0,8% камфора,
0,8% циклохексанона. Ова смеша даје оштре траке погодне за калибрацију у области
4000 -700 cm-1. Неке од ових трака наведене су у табели:

р. бр. 1 2 3 4 5 6 7
σ (cm-1) 3927,2 3660,6 3025,4 2525,5 2258,7 2113,2 1915,3
р. бр. 8 9 10 11 12 13 14
σ (cm-1) 1856,9 1661,8 1393,5 1205,1 1018,5 861,3 718,1

Аналитичке примене инфрацрвене спектрофотометрије

Испитивањем осцилаторних спектара више хиљада молекула дошло се до закључка да

се на основу карактеристичних и скелетних фреквенци осциловања може извршити
идентификација молекула. Анализом нормалних осциловања молекула, узимајући у
обзир изборна правила, могуће је предвидети број трака које ће се јавити у ИР спектру.
Често је међутим, случај да се у спектру јави мањи број трака од предвиђеног. То се
може догодити у случају да је осцилација неактивна у ИР спектру јер није праћена
променом диполног момента молекула, што је случај код потпуно симетричних
валентних осциловања, неке осцилације могу бити дегенерисане због симетрије
молекула, или могу имати врло блиске фреквенце које су испод границе разлагања
апарата. Такође, у спелтру се неће видети ни осцилације врло малог инзензитета јер се
такве траке обично губе у шуму. Интензитет трака у ИР области је врло мали, чак када
се у молекулу налазе и врло поларне групе. ИР траке имају за неколико редова
величине мањи интензитет од УВ – Вис трака. Како је интензитет ИР зрачења мали

44
снимање спектра обично се врши са ширином разреза 5 – 10 nm па висина
апсорпционог максимума и ширина траке зависе од ширине разреза са којим је вршено
снимање спектра. Стога се траке у ИР спектру обично не карактеришу апсорпционим
коефицијентом на максимуму апсорпције већ се њихов интензитет даје описно: врло
јака (vs), јака (s), средња (m), слаба (w), врло слаба (vw). Идентификација се врши на
основу корелационих табела или атласа где су скупљене фреквенце великог броја
група у различитим молекулима. Често се карактеристичне фреквенце приказују у
облику корелационог дијаграма (слика 22). Детаљном анализом корелационих
дијаграма могу се извести следеће генерализације:

1. У области таласних бројева изнад 2500 cm -1 скоро сва нормална осциловања

потичу од валентних осцилација група које садрже водоник. Валентно
осциловање О-Н групе јавља се на 3600 cm -1. Валентна осциловања N-H групе
јављају се измеђуу 3300 и 3400 cm -1 и често се прекривају са траком О-Н групе
која учествује у водоничној вези. Међутим, траке NH групе обично су знатно
уже. У овој области јављају се и траке валентних осцилација S-H групе (2400 –
2600 cm-1) и осцилације алифатичних C-H, CH2, и CH3 група (2800 – 3000 cm-1).
2. У области 2500 – 2000 cm-1 налазе се осцилације молекула са трогубом везом.
Интензивна апсорпција СN групе јавља се на 2200 – 2300 cm -1. Група CC даје
јаку и оштру траку на 2050 – 2300 cm-1 .
3. У области 2000 - 1600 cm-1 налазе се фреквенце валентних осциловања молукула
са двоструком везом и деформациона осциловања O-H, C-H, и N-H група. Овде
се такође налазе валентне осцилације C=C и C=N везе. У овој области
карактеристична је апсорпција карбонилне групе. Положај траке зависи од типа
молекула у коме се карбонилна група налази као и од природе супституената
везаних за њу. У алдехидима и кетонима апсорпција се јавља на 1650 – 1700 cm -
1
, у карбонским киселинама, 1650 – 1750 cm -1, у естрима, 1720 – 1750 cm -1, у
ацил-амидима, 1620 – 1680 cm-1, а у анхидридима киселина положај траке се
помера до 1850 cm-1.
4. Обласи испод 1600 cm-1 карактеристична је за велики број органских супстанци
и по тракама у овој области оне се могу поуздано идентификовати. У овој
области јављају се осцилације једногубих веза (C-O, C-C, C-N). Овде се јављају
и карактеристичне осцилације бензена и његових деривата.

45
 5. У области испод 600 cm-1 јављају се осцилације група које садрже тешке атоме
на пример, C- Cl или C-Br.

Слика 22. Карактеристичне апсорпције неких група.

Неорганска једињења обично дају знатно мањи број трака од органских, при чему су
траке мањег интензитета и шире. На слици 23. је приказан ИР спектар натријум-
бикарбоната. Неорганска једињења углавном апсорбују испод 1600 cm-1.

Сама информација добијена анализом ИР спектра није довољна за решавање структуре

једињења или идентификацију већ се мора комбиновати са другим подацима;
физичким особинама молекула (тачка топљења, тачка кључања, индекс преламања,
диелектрична константа, густина и др.) рентгенским спектрима, нмр. спектрима и сл.
Приликом анализе спектра прво треба уочити најинтензивније траке и извршити
њихову идентификацију водећи рачуна о могућем преклапању трака и појави
обертонова. Приликом идентификације често се користи релативни интензитет трака,
поређење са спектрима сличних једињења као и други подаци. Затим се приступа

46
Слика 23. Инфрацрвени спектар натријум-карбоната (у нујолу).

идентификацији средњих и слабих трака, што често није могуће чак ни у случају чисте
супстанце због јаве обертонова и комбинационих тонова. Велику помоћ у анализи
трака може да пружи изотопско раздвајање у деутерисаним растварачима,
поларизација ИР зрачења и рамански спектри. Увек се мора размотрити целокупни
спектар. На пример, вода даје траку на 1630 cm -1, а такође и траку на 3300 cm -1, која
потиче од О-Н валентних осцилација као и слабу траку на 2200 cm -1. Приликом
идентификације присуства воде у узорку мора се узети у обзир присуство све три траке
у спектру. Ароматична једињења показују траке С-Н групе на 700 – 800 cm -1, 1500 –
1600 cm-1 (дублет) и траку изнад 3000 cm-1. Уопште, ароматична једињења дају оштре

Слика 24. Инфрацрвени спектар п-бензохинона (у нујолу).

траке у целом спектру (слика 24)

47
8. ВЕЖБА: ОДРЕЂИВАЊЕ УГЉОВОДОНИКА У ВОДИ МЕТОДОМ
ИР СПЕКТРОФОТОМЕТРИЈЕ

У природним и отпадним водама угљоводоници углавном потичу од минералних уља

(бензин, нафта, лож уље, моторно уље и др.). Према томе присуство угљоводоника у
води указује на загађење воде нафтом и њеним дериватима. Оређивање угљоводоника
у води заснива се на њиховој екстракцији помоћу CCl 4. За квантитативно одређивање
користе се карактеристичне апсорпционе траке валентних осцилација алифатичних
CH3 и CH2 група и ароматичне CH групе, које се налазе у интервалу 3,23 до 3,57 μm тј.
у инфрацрвеном делу спектра. Концентрација угљоводоника повезана је са
апсорбанцијом Ламберт-Беровим законом: A = a b c.
Реагенси:
1. HCl конц.
2. NaCl, п.а.
3. CCl4, предестилован, спектроскопске чистоће
4. Флорасил (Mg-силикат)
5. Хексадекан
Прибор:
1. ИР спектрофотометар
2. Магнетска мешалица

Поступак:
3 L воде понети у левак за одвајање од 5 L и помоћу конц. HCL и универзалног
индикаторског папира подесити pH на 5,0. Додати 5,0 g NaCl промућкати па затим
лагано долити 50 cm3 угљен-тетрахлорида. Балон добро затворити и интензивно
мућкати 15-20 мин. Након стајања од 10 мин. узети пипетом 10 cm 3 органског слоја и
пренети у ерленмајер са шлифом. Овом раствору додати 1g Флорасила и мешати на
мешалици око 2 мин. раствор декантовати и снимити ИР спектар од 4000 до 600 cm -1 у
кивету од 0,5 cm. Одредити апсорбанцију пика на 32 (А) и пика на 3,6 μm (B).
Количина угљоводоника (у mg/L) биће:

48
где је D фактор разблажења (уколико је апсорбанца раствора исувише велика), 0,5 је
дужина ћелије, а 4,05 је емпиријски фактор. Концентрација се може одредити и помоћу
калибрационог дијаграма. За конструисање калибрационог дијаграма користи се
раствор хексадекана у води (око 0,3 g/L) или онај угљоводоник који се очекује у води.

Слика 25. Одређивање апсорбанције на максимуму апсорпције интерполацијом базне

линије.

Одређивање висине пика, односно апсорбанце врше се на начин шематски приказан на

слици 25.

Закључак

49
Спектрофотометрија је аналитичка метода са вишеструким предностима, бави се
проучавањем интеракција електромагнетног зрачења и материје. Усавршава се већ
деценијама, чиме постаје све прецизнија и кориснија. Инфрацрвена спектроскопија је
најважнија аналитичка техника. Упркос недостацима, показало се да је то једна од
највреднијих метода за карактеризацију, како квалитативно тако и квантитативно. Део
је инструменталних метода које се користе у аналитичкој хемији, па је и разумевање
принципа и примена који су представљени у овом раду од великог значаја за основе
знања сваког хемичара.

50
Литература:

1. G.K.T. Conn and D. G. Avery: ,,Infrared Methods“, Academic Press, New York, 1960.
2. K. Nakanishi: ,,Infrared Absorption Spectroscopy“, Holden-Day, Inc., San Francisco,
1962.
3. C. E. Meloan: ,,Elementary Infrared Spectroscopy“. Macmillan Co., New York, 1963.
4. M. Davies (ed.): Infrared Spectroscopy and Molecular Structure“, Elsevier, Amsterdam,
1963.
5. N. B. Colthup, L. H. Daly and S. E. Wiberley: ,,Introducition to Infrared and Raman
Spectroscopy“. Academic Press, New York, 1964.
6. C. N. R. Rao: ,,Chemical Applications of Infrared Spectroscopy“. Academic Press, New
York, 1964.
7. L. J. Bellamy: ,,The Infrared Spectra of Complex Molecules“, Chapman & Hall, London,
1966.
8. A. E. Martin: ,,Infrared Instrumentation and Techniques“, Elsevier, Amsterdam, 1966.
9. A. D. Cross and R. A. Jones: ,,An lotroduction to Practical Infrared Spectroscopy“. The
Butterworth. Group. London, 1969.

51