SPERDŽENOVI BISERI

BISERI
Čarls Sperdžen

LSVTM
2021
 Naslov originala
TAKO JE GOVORIO SPURGEON by C. H. Spurgeon

Prevod s engleskog
Gabrijel Jonkei
Mirjana i Branko Lovrec

Lektori
Milorad Ristić
i
Darinka Danijels

Urednik
Dragan Milenković

Izdavač
LSVTM
2021
 Sadržaj
   Predgovor.............................................................................7
1. Sveobuhvatnost evanđelja....................................................9
2. Nepogrešivost Biblije.........................................................25
3. Reč kao mač.......................................................................41
4. Zastupnik grešnika............................................................57
5. Hristos – svršetak zakona..................................................73
6. Jagnjetova krv – pobedonosno oružje...............................89
7. Primio nas je veliki Otac..................................................105
8. Usinovljenje......................................................................121
9. Delovanje Svetog Duha....................................................139
10. Blagoslov potpune sigurnosti........................................... 155
11. Četvorostruko blago......................................................... 171
12. Božija ljubav i Hristova strpljivost...................................189
13. Naši jadi – vesnici milosti................................................205
14. Poniznost..........................................................................221
15. Molitva.............................................................................237
16. Jedini temelj.....................................................................253
17. Hristos kao vrtlar..............................................................269
18. Večno živ Sveštenik.........................................................285
19. Vera (povodom godišnjice Martina Lutera).....................301
20. Gospod moj i Bog moj..................................................... 319
   Beleška o piscu................................................................337

5
 Predgovor
Već se odavno osećala potreba za izdavanjem dela velikog
govornika devetnaestog veka Sperdžena (C. H. Spurgeon).
Njegovi govori su štampani u desetine tomova, koji predstavljaju
veliko bogatstvo hrišćanske duhovne literature.
Odabrano je dvadeset propovedi za koje se smatra da su po
svome sadržaju najpotrebnije našoj čitalačkoj publici, koja će u
njima naći na najbolje moguće izraženi način važne hrišćanske
istine, potrebne za izgradnju duhovnog života.
Sperdženova dela su poznata po celom svetu kao klasična
dela u hrišćanskoj duhovnoj literaturi, tako da je narod bez tih
dela lišen literarnog bogatstva.
Sigurno je da će svaka propoved oživeti i u našem narodu
sliku jednog od najvećih propovednika evanđelja devetnaestog
veka. Njegov dinamičan i direktno upućen govor, napisan i
za buduća pokolenja, daje čitaocu osećaj živog prisustva one
snažne duhovne poruke koja je odjekivala crkvama i dvoranama
Engleske u drugoj polovini devetnaestog veka.
Sigurno je da će i naši čitaoci uživati u ovom delu, da će se
duhovno obogatiti i u svakom slučaju još bolje upoznati Boga,
Isusa Hrista i pravi hrišćanski život.

Izdavač

7
 1
Sveobuhvatnost evanđelja
„Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu
reč Božiju. Tako Filip dođe u glavni grad Samarije i
propovedaše im Hrista. . . Na to Filip otvori svoja usta i
počevši od ovoga mesta Pisma propovedi mu evanđelje o
Isusu.“ (Dela apostolska 8:1-4, 35)

R ASEJANI međutim prolažahu svuda i propovedahu reč

Božiju.“ Božiji plan je da njegova crkva bude rasejana po
celom svetu. Međutim, među ljudima postoji težnja da ostanu
zajedno zato što su praoci sedih glava nastojali da sagrade
centralnu kulu oko koje bi se sakupljalo čovečanstvo. Bog je
pomešao njihov jezik i rasejao ih svuda, daleko od Vavilona,
da nasele svet. Jerusalim je u početku bio središte hrišćanstva.
Tamošnja crkva sa dvanaest apostola i mnoštvom raznih
službenika, bila je veoma poštovana. Namera im je bila da očuvaju
centralitet crkve. Često sam slušao ovakvu primedbu: „Nemojte
stvarati previše malih, rasutih misijskih stanica; zadržite se u
središtu, kako bi ono bilo jako.“ Božiji plan je bio takav da se
sveta sila raspodeli, jer se sveto seme moralo posejati. Zato je
Bog morao da upotrebi silu progonstva. Učenici više nisu mogli
da ostanu u Jerusalimu. Savle ih je terao da spasavaju svoje
živote, a ukoliko nisu pobegli, zatvarao bi ih. Zatvori su tada bili
tako jezivi i strašni da su bili predvorje pakla. Međutim, jedni su
pošli jednim, drugi drugim putem, te su se tako verni rasejali.
U svakoj crkvi gde zaista vlada Božiji Duh, Bog će ih rasejati,
manje ili više. Bog nikada nije želeo da crkva bude zatvorena
kao orah u ljusci ili kao dragoceno ulje u bočici. Dragoceni miris
evanđelja mora da se proširi i da pročisti vazduh. Upravo sada
nalazimo da je došlo do velikog rasejavanja koje je oteralo ljude
od kuće. S druge strane, Božiji narod se raseljava u potrazi za
9
 Sperdženovi Biseri
boljom zaradom. Nekad nam je žao što mladi ljudi odlaze daleko
za poslom; no moramo li zbog toga da žalimo? Teško nam je kad
neke porodice odlaze u druge zemlje. Zar Bog na taj način ne seje
dobro seme? Prijatno je biti pod blagodarnim pokroviteljstvom
plemenitog pastora, ali Bogu su potrebne sluge koje će ići u
nova mesta gde još nema svetla. Veliki poglavar Crkve (Isus
Hristos) na mnoge načine raseljava svoje sluge. Oni bi trebalo
da se raseljavaju dobrovoljno. Svaki hrišćanin bi trebalo da kaže:
„Gde bih mogao da budem najkorisniji?“ Ako bi negde mogao da
služi bolje nego u svojoj domovini, valjalo bi da tamo i pođe, ako
može. Bog želi da se raziđemo, a ako nismo kadri da pođemo
dobrovoljno, on će morati da upotrebi sredstva da nas raseje.
Božiji plan nije samo u tome da se verni raseju; u tome postoji
osnovni cilj. Njegova namera je da kada se crkva raseje, njeni
vernici treba da idu i propovedaju Reč. O tome bih sada želeo
da govorim.
Skrenuo bih vam pažnju na sadržaj ovog odlomka iz Biblije,
gde se upotrebljava reč „propovedati“, a bolji prevod bi bio
„objavljivati“. Propovedati znači govoriti na pripremljenu temu,
dok se evanđelje objavljuje u razgovoru, u druženju, odnosno na
razne druge načine. Moramo da obznanimo Božiju reč!

Sveobuhvatnost
1. Pre svega, želeo bih da usmerim vašu pažnju na sve-
obuhvatnost dela objavljivanja evanđelja — mislim na sveobu-
hvatnost među vernicima. „Rasejani, međutim, prolažahu svuda
i propovedahu reč Božiju.“ To znači svi koji su bili rasejani. Čini
nam se da je u tome bilo nekih izuzetaka. Mislite li da bi trebalo
da piše: „Rasejani apostoli prolažahu svuda i propovedahu reč
Božiju.“ Međutim, oni nisu nigde otišli; dvanaestorica su ostala u
Jerusalimu kao u nekom štabu, dok su ostali otišli, propovedajući
Reč. Generali možda i moraju da ostanu u pozadini da upravljaju
bitkom i usmeravaju snage, ali su u borbu uključeni svi obični
vojnici. To mora da bude borba vojnika; takva bi trebalo da
bude svaka bitka krsta. Pogledajte pre svega kako u tome nije
bilo profesionalnih razlika. Ne piše da su propovednici, pošto
su bili rasejani, počeli da propovedaju evanđelje, nego svi koji
su bili rasejani. Za carstvo Božije ništa nije bilo toliko pogubno
10
 Sveobuhvatnost evanđelja
koliko razlika između sveštenika i laika. Takva razlika nije od
Duha Božijega. „Vi ste izabrani rod, sveti narod“, — sva Božija
deca su njegovo nasledstvo. Zato bi trebalo sebe takvima i da
smatramo. „Vi ste . . . carsko sveštenstvo.“ „On (Isus) nas učini
carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome.“ Kao što na nebu
nema hrama jer je celo nebo jedan hram, tako u Božijoj crkvi
nema sveštenstva, jer su svi sveštenici.
Mi sami stvaramo razliku između sveštenika, pastora i ostalih.
Ali vi ste svi Božiji službenici, sveštenici. Ima raznoraznih
službenika. Iako Bog daje svojoj crkvi apostole, učitelje, pastore,
evanđeliste i slične ljude, ipak ne daje neki novi profesionalni soj
ljudi koji će jedini sprovoditi Božije delo, dok će drugi mirno
sedeti. Već sam ranije upotrebio ovu ilustraciju: u drevno doba
neka četa je pobeđivala sve pred sobom, ali je uvek išla u masi.
No, jednom se neko dosetio da su oni ionako dovoljno jaki, pa
je rekao: „Dovoljno je da odaberemo neke ljude, nije potrebno
da svi ratujemo. Te izabranike poslaćemo u rat, a ostali neka
ostanu kod kuće.“ Odabrali su svoje prvence u ratovanju i poslali
ih u boj. Nastavili su ratovanje s poteškoćama i mnogi su pali
u boju. Nijedno mesto više nisu osvojili za svoje carstvo; sve je
ostalo kao i ranije. Izabrali su pogrešnu taktiku. Trebalo je da svi
pođu u borbu. To je istinito i jedino valjano za hrišćanstvo — svi
su hrišćani borci krsta, svi su u aktivnoj službi. Svaki obraćeni
čovek treba da podučava druge u onome što zna. Oni koji su se
napili žive vode na izvoru, moraju da postanu novi izvor vode
života.
Nikada se nećemo vratiti u ono divno staro doba, kada je bilo
mnogo pobeda, dok ne primenimo stari metod sveobuhvatnosti.
Svi bi trebalo da smo uključeni, bilo kao pojedinci, bilo kao
crkva. Niko neka ne misli da može da pošalje svoga zamenika
u borbu; svako bi trebalo da služi Bogu sam. Tek tada uz Božiji
blagoslov, obnoviće se uspeh starih vremena.
Nije bilo u tome nikakvih profesionalnih izuzetaka. Spominje
se Filip kako je pošao u Samariju da propoveda. Međutim, Filip
je ranije bio zadužen za deljenje milostinje i hrane u crkvi. Dobro
je da svaki čovek obavlja svoj posao, ali kada taj posao više nije
potreban, neka se prihvati posla koji je važan za čitavu zajednicu.
Došlo je vreme kada nema potrebe da đakoni sede u sporednoj
sobi jer se sva sirotinja već razišla. I šta će đakon sada da radi?
11
 Sperdženovi Biseri
Budući da je posao za koji je bio određen završen, prihvata se
onoga na koji je svaki hrišćanin pozvan ― da objavljuje evanđelje
Isusa Hrista.
Ako je neko zadužen za jedan posao, ne treba da bude izuzetak
i ne objavljuje evanđelje. Takav drugi posao, ma koliko bio dobar
i možda neposredno povezan sa širenjem evanđelja, ipak nas ne
opravdava što ne dovodimo grešnike Hristu. Đakon Stefan je prvi
počeo da svedoči, a kad je umro, Filip dolazi na njegovo mesto.
Jedan vojnik pada, drugi dolazi na njegovo mesto. Svi moraju da
objavljuju Reč, nikakva druga služba ne treba da odvlači od tog
posla. Samo kad bi Božiji narod to pravilno shvatio!

Neka svi objavljuju Reč

Primetite da u tome nije bilo nikakvih obrazovanih ili
književnih izuzetaka. Danas vlada mišljenje da čovek ne sme da
objavljuje evanđelje ako nema solidno obrazovanje. Propovedati
Hrista i pri tom praviti gramatičke greške, mnogima izgleda
sablažnjavajuće. Ljudi se strahovito sablažnjavaju kada čuju da
evanđelje propoveda neki neobrazovani hrišćanin. Verujem da
je to jedna pogubna greška. Nema reči u celom Pismu koja bi
zatvorila nečija usta da ne propoveda Isusa Hrista, ako je srce
zaista zasićeno spasenjem. Nismo svi pozvani da „propovedamo“
u doslovnom smislu te reči, ali smo svi pozvani da objavimo
Isusa, ako ga poznajemo. Da li su evanđelje ikada objavljivali
veliki govornici?
Pogledajte istoriju i vidite da li se to ikada desilo. Da li su vrsni
govornici bili prvi u zadobijanju duša? Mogao bih da spome-
nem prva imena u govorništvu, koja su međutim poslednja u
zadobijanju duša. Bog je najviše cenio ljude koji su revnosno
objavljivali velike istine Božije reči. Ti ljudi su verno opisivali
čoveku pogubnost greha i Božiji lek milosrđa, a i opominjali
druge da umaknu gnevu verom u Gospoda Isusa. Eto, takvi ljudi
su bili korisni.
Ako su bili nadareni, objavljivanje evanđelja im nije bilo na
štetu niti ih je obezvredilo. Bog je upotrebio beznačajne i prezrene
stvari ovoga sveta da bi postigao velike ciljeve u ljubavi. Pavle
izjavljuje da nije objavljivao evanđelje „u rečitoj mudrosti“. Znao
je šta bi moglo da se dogodi da je upotrebljavao svetovnu moć
12
 Sveobuhvatnost evanđelja
govorništva. Zato je odbio da se njom posluži. I mi bi trebalo
tako da postupamo. Pouzdajmo se u božansku snagu Svetoga
Duha i govorimo istinu o zavisnosti od njegove moći, bez obzira
da li govorimo tečno ili zamuckujemo. Govorim vam, nemojte
da sprečavate svoje svedočanstvo o Bogu. Izbavljajte one koji
ginu! Pa šta onda ako niste veliki bogoslovi! Ako razumete plan
spasenja, dovoljno ste obrazovani da postanete dobri svedoci
našega Gospoda. Neka vas Božiji Duh učini takvima!
Kovač može da potkuje konja, iako nije proučavao astronomiju.
Međutim, neće postati slabiji kovač ako se upozna sa zvezdama.
Opomeni ljude da izbegnu dolazeći gnev i da se pouzdaju u
Isusa. To možeš dobro da učiniš iako nisi obrazovan.
Kao što nema izuzetaka u vezi obrazovanja, tako nema ni u
vezi s polom. Muškarci i žene moraju da šire vest o Isusu. „Savle
je pak pustošio Crkvu, ulazeći u kuće odvlačio je ljude i žene
i predavao ih u tamnicu. Rasejani međutim (a među njima je
sigurno bilo i žena) prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju.“
Ima mnogo načina na koje žene mogu i te kako delotvorno da
objavljuju Božiju reč, u nekim slučajevima i bolje od muškaraca.
Ima ljudi kojima treba prići na nežan, privlačan način, u čemu
su sestre u Hristu nenadmašne. Hrišćanska majka! Kakav
propovednik za svoju porodicu! Šta sve može da postigne
hrišćanka u svom životu i porodičnom krugu ili u domaćoj
službi, ako joj je srce puno ljubavi za Spasitelja. Ne možemo da
kažemo ženama: „Idite kući, za vas nema posla u Božijoj službi!“
Daleko od toga! Usrdno molimo Martu i Mariju, Lidiju i Dorku, i
sve izabrane sestre, mlade i stare, bogate i siromašne, da poduče
druge onako kako su i njih podučili. Mladići i devojke, starci
i starice, da, čak i dečaci i devojčice, koji ljube Gospoda neka
govore o Isusu, neka objavljuju svaki dan njegovo spasenje.
Vidite, dragi prijatelji, kako je Bog dao celom svom narodu
sveti zadatak da objavljuje Isusa čovečanstvu. Kako su to uspešno
obavili! Sto godina posle Hristove smrti, njegovo ime je postalo
poznato celom ondašnjem svetu. Međutim, ne znam koliko će
nam biti potrebno da objavimo Hrista na temelju našeg današnjeg
rada. Samo ih je nekolicina otišla u misionare, a mnogi ne mare
za neznabošce. Ne mislim da je ono što je učinjeno loše; krivica
je u tome što to ne radim sto puta bolje, češće i spontanije, a ne po
ljudskoj direktivi. Kad bi se Božija crkva jednom probudila, bilo
13
 Sperdženovi Biseri
bi to kao more koje obnavlja svoju snagu posle duge i jake oseke.
O Bože, pošalji to probuđenje, pošalji ga sada! Međutim, on će
blagosiljati ovaj svet onako kako bude hteo. Njegov je uslov da se
crkva pokrene. Moramo da se vratimo prvobitnom hrišćanstvu
— svaki hrišćanin mora da bude glasnik krsta.

Neophodnost
2. Pošto sam vam ukazao na sveobuhvatnost tog posla, hteo
bih da uočite i njegovu neophodnost. U engleskom prevodu
(a isto tako i u Čarnićevom prevodu) ovog biblijskog stiha na
samom početku se nalazi reč: „Međutim“, a to mnogo govori.
„Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju“
— to je izgledalo kao neka vrsta prirodnog ishoda, jer pošto su
bili rasejani, pošli su svuda propovedajući evanđelje. Zar nam
to ne pokazuje da ni na šta drugo nisu mogli ni da pomisle nego
da slede takav način života? Ti rasejani ljudi mogli su reći:
„Svakako, sada nam je dužnost da držimo jezik za zubima. Zapali
smo u veliku nevolju u Jerusalimu zato što smo propovedali
evanđelje. Sada moramo da pazimo na svoju sopstvenu sigurnost
i udobnost naših porodica. U toj stranoj zemlji moramo pobožno
da živimo i na kraju potajno odemo u nebo; zašto opet da se
izlažemo opasnostima progonstva?“ Ali, oni nisu tako govorili.
Ne piše: „Međutim, rasejani se pokunjeno izgubiše i držaše jezik
za zubima.“ O takvim stvarima nisu nikada mislili.
Nisu rekli: „Ovo evanđelje svakako nije u skladu sa duhom
vremena. Fariseji i književnici se razlikuju od nas, pa zato
moramo da nastojimo da ih pridobijemo, menjajući način
objavljivanja evanđelja.“
Nisu ni sanjali o tome da podseku krajeve istini ni da
ubacuju prijatne dodatke popularnih misli da bi ugodili tadaš-
njim uticajnim ljudima. Objaviše međutim istinu u čistoj jedno-
stavnosti — Hristov krst, koji je za mnoge bio sablazan. Nikad
nisu rekli: „To staro evanđelje je vredelo dok je Isus bio ovde; ali
vidite, on je otišao i okolnosti se menjaju, menja se i evanđelje
pa je vreme da podesimo naše propovedanje učenju vremena u
kojem živimo.“ Nisu tako učinili zato što su se bojali Boga. Nisu
pokušavali da propovedaju evanđelje, nego su pošli da ga svuda
14
 Sveobuhvatnost evanđelja
objave. Propovedali su Reč onako kako su je primili. Objaviše
Carstvo onako kako im ga je Car objavio.
Dragi moji, ako ste odani Isusu Hristu, morate da širite
evanđelje, samo neka to bude ono staro evanđelje. Ne smete ni
pomisliti da zaklanjate svetlo onima koji se nalaze oko vas. Zar
ćete pustiti da ljudi oko vas ginu zato što vam nedostaje znanje?
Zar se usuđujete da vam njihova krv uprlja odeću?
Ti prognanici su prolazili iz jednog kraja u drugi,
propovedajući evanđelje. Kako to da im je to bilo tako prirodno?
Neophodnost tog posla ih je podsticala na to. Govorili su jedan
drugom: „Ja sam spasen, moram da pomognem da se i drugi
spasu. Dužan sam da i drugima kažem o Hristovoj krvi i njenoj
moći da spere svaki greh. Vekovno prokletstvo će pasti na mene,
jauk izgubljenih duša odzvanjaće u mojim ušima dok budem živ,
ako im ne objavim evanđelje.“
Božiji način spasavanja izgubljenih teče posredstvom
njegove crkve, a ako crkva zanemari svoj posao, ko će onda to
učiniti? Bog želi da dovede ostatak svojih izabranih putem onih
koji su već pozvani. Ali ako ti skrenu s pravog puta i ne budu
odani svom pozivu, kako će se onda posao obaviti? Znam da
je to Božije delo, ali on upotrebljava svoje instrumente. Ako ne
objavljuješ evanđelje, onda svesno dozvoljavaš da ljudi odlaze
u pakao, a njihova će se krv tražiti iz tvojih ruku. Prvi hrišćani
se nisu usudili da na sebe uzmu takvu krivicu, i zato su pošli da
propovedaju evanđelje.
Mislim da ih je na to teralo i čudo koje su videli. Videli su
čoveka Hrista Isusa i s njim su drugovali. Uočili su njegovo
božanstvo kroz njegova čuda, obožavali su ga. Videli su ga
prikovanog na krstu. Mnogi su ga videli živog pošto je ustao
iz mrtvih i nisu mogli prestati da govore o tom velikom čudu.
To je bio Bog koji je sišao među ljude. To je bio Iskupitelj koji
je pretrpeo mučeničku smrt, pa zar da svima ne govore o toj
čudesnoj ljubavi? Bili su kao deca: kad čuju neke vesti, trče i
kazuju ih.
To su bili dobri ljudi; čuđenje i radost nikako nisu mogli
da zadrže. Kad su drevni hrišćani bačeni u tamnicu, pevali su
evanđelje tako da su ih čuli svi zatvorenici. Imali su razloga da
pevaju i morali su. Pevali su pokretani nekom unutrašnjom silom.
Ako bi ih silom odvukli od hrama, čim su se vrata tamnice otvorila
15
 Sperdženovi Biseri
da ih progutaju, našli su se u istom položaju da i tamo objave isto.
Ni mi ne bismo mogli da ćutimo kad bismo bili ispunjeni onim
blaženim zanosom koji bi trebalo da nas obuhvati, pri pomisli na
divnu milost i ljubav do smrti.
Glavni razlog njihovog revnosnog objavljivanja Isusa bilo
je dobro duhovno zdravlje. Pošto je nastupilo progonstvo,
propovedali su Reč svuda, jer su to isto činili i kod kuće. Nikad
od čoveka nećeš učiniti misionara ako on to već nije bio kod kuće.
Ako ne spasavate duše u svojoj ulici, nećete ni u Hindustanu.
Ako niste valjani kod kuće, nećete biti od koristi ni u Africi. Ko
ne želi da služi Bogu u nedeljnoj školi kod kuće, neće ni u Kini
dovoditi decu Hristu. Udaljenost ne igra ulogu u oduševljenju
za hrišćansku službu. Oni koji sada ništa ne rade, nisu podesni
za vojevanje, jer su lošeg zdravlja. Neka vam Bog da duhovno
zdravlje i krepost: „Evo me, pošalji mene!“ Prijatelji moji, pođite
odmah svojim porodicama, na radna mesta i objavite Isusovo
ime! Samo kad bi bilo duhovnijeg života! U tome leži koren
celog problema. Kad bismo živeli u svoj sili Svetoga Duha, naše
bi svedočanstvo bilo bez ustezanja, širenje evanđelja bi bilo kao
i disanje. Trebalo bi da budemo izloženi duhovnim podsticajima,
koji bi nas primoravali da svedočimo; ako ne budemo govorili o
Bogu, u našim kostima će goreti vatra, od uzdržavanja ćemo se
razboleti. Gospode, daj nam obilje tog duhovnog života!
Sigurno ih je i činjenica da je Jerusalim bio blizu razorenja,
podsticala da idu napred, da žurnim koracima ponesu vest
o Hristu. To ih je podstaklo da objavljuju evanđelje, kako bi
poslednja opomena dospela do ušiju njihovih bližnjih. Znate i
sami u kakvom vremenu živimo. Nisam prorok, ali čitajući u
novinama iz dana u dan o porastu kriminala, svaki hrišćanin bi
trebalo da bude revnosniji nego ikada.
Znaci vremena pokazuju da očekujemo dolazak našega
Gospoda. Ništa nas ne usmerava na ćutanje nego na buđenje.
Moramo da radimo dvostruko brže, i ako neko od vas još nikad
nije radio za Boga, vreme je da kao dobar sluga, bdi „jer u onaj čas
kad ne mislite, doći će Sin čovečiji.“ Za vreme svoje propovedi
molim Boga, još revnosnije nego što vam propovedam, da položi
svoju ruku na svakog brata i sestru na ovom mestu i da vas
pokrene da objavite evanđelje Isusa Hrista na svakom mestu gde
se nalazite.
16
 Sveobuhvatnost evanđelja

Radost
3. Pogledajte kakva je radost u tom radu! „Rasejani međutim
prolažahu svuda. . .“, ali dok su propovedali evanđelje Reči,
nesreća je postala blagoslov. Njihov rad je odstranio žaoku
njihovog progonstva. Domaćica je morala da napusti svoje
domaćinstvo i da se potuca po stranim zemljama. Poslovan
čovek je morao da ostavi svoju imovinu i prekine svoj posao. To
je bez sumnje bilo teško doba. Zamislite da se to dogodi nama!
(A nekima se možda i dogodilo!) Kakav bi očaj bio među nama
kad bismo morali da bežimo da bismo spasli gole živote, kao što
su neki to već doživeli! Ali oni su rekli: „To je u redu. Jer ako
živimo da bismo širili saznanje o Isusu, činićemo to ma kuda
išli. Naše bežanje će biti naša misija.“ To je promenilo izgled
događaja. Progonstvom su primili naređenje da na najbrži način
napuste svoje domove i da pođu na službu u stranu zemlju. Zar
to nije bilo utešno? Ja uvek želim jasno da saznam Božiju volju.
Neizvesnost me ubija. Ako mi nije jasno kakav mora da bude moj
put, tada sam neizrecivo zabrinut. Čak je i nevolja olakšanje. Čak
ako me pošalje na određen, iako mučan put. Progonstvo postaje i
usmerenje na nov pravac i sticanje novog posla. Pošto su morali
da prolaze kroz mnoge krajeve, govorili su o spasenju kroz Isusa
Hrista ljudima među koje su bili poslani da se nasele, pa su tako
govorili o istoriji iskupljenja onima koji o tome ništa nisu znali.
To ih je ohrabrilo, jer su posle svega uvideli da je bilo dobro što
su bili prognani i rasejani.
Dragi moji, ako vam je srce usmereno na neki cilj i ako dođe
do nečega što uništava vašu udobnost, nemojte jadikovati nad
tim ako to menja vaš glavni životni smer. Ako imate ideju da
kao hrišćani morate da živite samo zato da služite Hristu i da
pridobijate duše za njega, tada će sve što se dogodi, ma kako bilo
bolno, značiti blagoslov, jer će vas postaviti u bolji položaj vašeg
svetog životnog zadatka. To postaje tada bolje mesto na kojem
možete da služite Gospodu. Tako su prognanici iz Jerusalima bili
utešeni, jer su videli da im Bog pomaže da bi udovoljili najvećem
zahtevu — služenju Hristu — a u tu službu ih je uvlačio time što
su drugi nastojali da ih izbace.
Progonstvo im je pomoglo da na sebe skrenu pažnju. Kad
su došli na novo mesto, ljudi bi ih pitali: „Zašto nam dolaze ti
17
 Sperdženovi Biseri
Jevreji?“ Odgovarali su da su morali da dođu zato što su bili
prognani iz svojih kuća, jer su verovali u Isusa koji se zvao
Hristos, koji je umro za ljude kako bi oni, verujući u njega, mogli
da se spasu. Zbog ljubavi prema Spasitelju bili su isterani iz svoje
domovine. Ljudi ih možda nisu smatrali mudrima, ali ih je bez
sumnje zanimala njihova priča, i tako su postali svesni njihove
vere.
Ispitivali bi radoznalo Jevrejku: „A kako to da ste došli
ovamo, Nojemina?“ A Nojemina bi tada ispričala događaj
o razapetom Hristu. „A vi, Venijamine, šta vas je teralo iz
Izraela“? I on bi tada ispričao o životu i smrti Nazarećanina,
i tako bi obznanio ljudima Isusa. Progonstvo je na taj način,
budeći radoznalost, služilo za širenje evanđelja. Tako je Gospod
podigao propovedaonice za svoje sluge kud god bi došli i pribavio
im slušaoce. Ono što je Satana mislio da će se desiti posle zla,
Gospod je preokrenuo na dobro. Šta se bolje moglo dogoditi svim
tim svetim ljudima i ženama, nego da budu isterani i rasejani
kako bi raširili blagoslovenu Reč? Kad su o tome razmišljali,
podnosili su proganjanje bez gunđanja. Sveobuhvatni cilj
preobrazio je žalost u radost. Ne mogu da zamislim šta bi ih bolje
pomirilo sa progonstvom od plana da što bolje proslave Boga.
Duh mučeništva je duh svedočenja podstaknutog ljubavlju,
odricanjem i žrtvovanjem.
I dok su govorili o tim događajima u vezi sa spasenjem,
njihova su se srca zagrejala, duh im se osvežio i duša razveselila.
Izgledalo im je da je Isus još uvek pored njih; da, bio je sa
njima.
U toj svetoj zajednici našli su najbolji lek protiv žalosti; tada
je i žalost postala radost. Ako želiš da se oslobodiš potištenosti,
propovedaj evanđelje. Uzeti Hristov jaram, znači naći odmor i
mir duši. Ako si u prašini, pođi i reci jadnom i bespomoćnom
čoveku o spasenju kroz Isusa; tada ćeš se podići, pa makar on i
ne prihvatio tvoju poruku. To je balsam, koji dok leči ljute rane,
mirisom ukrašava ruke koje ga stavljaju na ranu. Prognanici su
se osećali kao kod kuće kad su videli delotvornu Božiju ruku
koja ih je vodila po Grčkoj, Rimu i samom Jerusalimu.
Ako su uvideli da su postali kao njihov Gospod u trpljenju,
to ih je tešilo. Setili su se šta je Isus rekao o zrnu pšenice koje
mora da padne u zemlju i umre, inače ne može da donese ploda;
18
 Sveobuhvatnost evanđelja
te su im reči pomogle da shvate da dele zajednicu u Hristovim
patnjama. To ih je učinilo srećnim ljudima. Bili su raseljeni, ali
ne i ožalošćeni. Njihovo raseljavanje nije bilo povlačenje nego
napredovanje. Zato ih je to ispunjavalo radošću a ne očajem.
Pozivam te da iskusiš aktivnu službu, kao lek protiv žalosti.

Prvenstvo
4. Taj rad je imao prvenstvo. „Rasejani međutim prolažahu
svuda i propovedahu reč Božiju. Tako Filip dođe u glavni grad
Samarije i propovedaše im Hrista.“ Pretpostavljam da su nešto
radili da zarade za život. Ne znam kakav im je bio posao, ali
su imali poziv koji su marljivo sledili. Ne znamo šta su radili.
Kasnije je u Svetom pismu pomenuto da je Pavle izrađivao
šatore, ali nigde u Bibliji ne čitate da je Pavle išao od mesta do
mesta praveći šatore. On je izrađivao šatore; to mu je bio zanat,
ali njegov posao je bio spasavanje duša. Šatore je pravio da ne
bi zavisio od ljudi, ali pridobijanje duša mu je bio glavni posao.
Rasejani se nisu razbežali svuda, radi bolje zarade. Nisu rekli:
„Otići ćemo na ovo ili ono mesto, jer tamo možemo bolje da
zaradimo.“ Put su odabirali s jednim ciljem, da rašire evanđelje.
Objavljivanje Hrista je bio njihov jedini poziv, cilj i čežnja.
Pitam se koji bi hrišćani mogli sažeti svoju biografiju u
ovu rečenicu: „Živeo sam da bih ljudima objavljivao Hrista.“
Za jednoga bi se moglo reći da je živeo kako bi otvarao jednu
trgovinu za drugom, za drugoga opet da je živeo kako bi zgrnuo
bogatstvo i uložio ga u velika preduzeća, treći pak da je slikao, a
četvrti opet da postane poznat po svojoj genijalnoj gostoljubivosti.
Za mnoge propovednike bi se moglo reći kako su živeli da bi
govorili izvanredne propovedi i postali po tome poznati. Šta je sa
takvima? Kad bi se za čoveka moglo reći: „Živeo je da proslavi
Hrista“, njegov bi život zaista bio pravi život. Tako bi trebalo
da živi svaki hrišćanin. Kad bi samo na mome spomeniku
moglo da piše: „On je propovedao Hrista razapetog!“ Tvoj život
je osakaćen, ako ti Isus nije životni cilj. Pravite šatore, trgujte,
slikajte ako želite; ali činite to tako da biste mogli da ispunite viši
i istinitiji životni zadatak za koji ste kupljeni krvlju i oživljeni
Božijim Duhom.
19
 Sperdženovi Biseri

Beznačajne razlike
Prvenstvo takvog rada nije samo u tome što je on progutao
ostali rad, nego i što je uklonio svaki trag klasne i nacionalne
netrpeljivosti. Pogledajte Filipa. On je Jevrejin, ali ide u Samariju.
„Filipe, šta te je navelo da ideš u Samariju? Jevreji se ne druže sa
Samarjanima?“ Braćo, kad se propoveda evanđelje, družimo se
tada sa svima — Jevrejima, Turcima, nevernicima, ljudožderima.
Jevreji su išli u Samariju zbog Hrista, a Samarjani su prihvatili
jevrejskog Mesiju. Filip je čak pozvan da pođe na jug, na put koji
vodi preko pustinje; tamo sreće Etiopljanina, verovatno crnca.
Naravno, belci se baš nisu radovali drugovanju sa Etiopljanima,
ali Filip ulazi u njegova kola i putuje sa njim. Crni i beli čine lepu
mešavinu, kada između njih stoji knjiga proroka Isaije. Kako bi
to bila lepa slika! Filip i Etiopljanin putuju zajedno, čitaju o Isusu
Hristu u knjizi jevrejskog proroka. Sve beznačajne razlike u vezi
s denominacijama, politikom, narodnošću i rasom nestaju, čim
nas zahvati želja za pridobijanjem duša.
„Ali oni su tako prljavi!“ Pokažimo im da mogu da postanu
čisti. „Ali ta je sirotinja tako bolesna i zaudara!“ Ali zbog Hristove
ljubavi, ući ćemo među njih i doneti im spasonosno zdravlje.
I još nešto plemenitije: nećemo biti voljni da radimo samo
za siromašan narod nego ćemo raditi zajedno sa njim. Kulturni,
obrazovani ljudi, udružiće se sa nepismenima i dok se smeškaju
njihovim greškama u govoru, biće zapanjeni njihovim žarom.
Neće ih prezirati, nego će se osećati manje vrednim kad uvide
sa kako malo znanja pokazuju veliku duhovnu mudrost i snagu.
Ponosiće se takvim čovekom, koji je postao njihov brat.
Dragi moji, potrudimo se da osetimo duhovno preimućstvo
naše duhovne službe. Hrista valja objaviti; grešnici se moraju
spasiti, nebo se treba ispuniti, a pred tom činjenicom sve drugo
mora da izgleda ništavno. Zar ne mislite i vi tako?
Pogledajte kako se to preimućstvo njihovog cilja ogledalo u
voljnosti da poslušaju podsticanje i poziv Svetoga Duha i da idu
svuda po svetu. Filip je dobro prolazio u Samariji i crkva je rasla
pod njegovim vođstvom.
Sigurno bi trebalo da ostane tamo jer je on čovek koji je
podesan za taj kraj! Ali on ne ostaje tamo. Ima poziv ne za veću
crkvu, nego da ode na put koji vodi kroz pustinju. Odlazi da
20
 Sveobuhvatnost evanđelja
bi tamo govorio samo jednoj osobi. Pravi lovac na duše ima
unutrašnje uputstvo i sledi vođstvo Božijeg Duha. Ma gde
krenuo, dobija prilike da govori o Gospodu i važnosti obraćenja.
Kad lovac dolazi na svoj teren, ne zna kojim će putem krenuti
niti se zbog toga brine. Ako je lovac na veliku divljač, možda će
poći u planinu gudurom, preko krčevine, ili preko planinskog
obronka. Odlazi tamo kuda ga vodi lovački instinkt, ali zna za
čim teži. Isto tako je i sa idealnim lovcem na duše: slobodan je da
sledi svoj jedini cilj. Ne zna kojim će putem poći, ali zna za čim
teži. Svoj život usmerava samo ka jednom cilju — zadobijanju
duša za Hrista. Na železničkoj stanici govori čoveku koga sreće,
u vozu saputniku u kupeu. U prodavnici traži priliku kako bi se
približio mušteriji. Seje pored svake vode i u svako tlo. Takvog
čoveka Bog želi da blagoslovi.
Zapazite još jednu stvar: prednost takvog rada vidi se u tome
što su ti ljudi bili prilično voljni da se povlače. Filip je učinio
veliko delo u Samariji, ali posle toga šalje po apostola Petra i
Jovana da dođu onamo iz Jerusalima. Neki revnosni radnici nisu
mogli da podnesu disciplinu, ali ipak, najbolji su oni sasvim
obični ljudi. Neka braća su tako spremna da poslušaju crkvene
vlasti, kao da su najmanji među vernicima. Nije dobro ako naši
Filipi misle da su toliko veliki da ne mogu da rade sa svojom
matičnom crkvom. Ja na takve nisam naišao. Lenji stvaraju
nevolje, ali marljivi iskazuju ljubav. Filip se pretvara u „nikoga“
isto tako spremno kao što je ranije bio „neko“. Na sceni se
pojavljuju Petar i Jovan i izgleda nam da odnose lovorike. Filip
zbog toga ne prigovara, zato što u stvari nijednome ne pripada
venac; sva slava pripada Isusu. Bez obzira da li je to slučaj sa
Filipom, Petrom ili Jovanom, uvek se slavi i veliča Isus. Blažen
je čovek koji zna kada treba da se povuče. Kad bi samo bilo na
hiljade takvih radnika koji su voljni da stupe u prve redove, da
povedu ceo rad, a zatim da stanu u stranu, kako bi celokupan rad
mogao da napreduje.

Posebnost
5. Pozivam vas da zapazite posebnost toga rada. Upozorio
sam vas na sveobuhvatnost tog dela, na neophodnost, na radost
i prvenstvo takvog rada. Sada bih posvetio nekoliko trenutaka
21
 Sperdženovi Biseri
isticanju posebnosti toga rada. Filip pred nama stoji kao primer
onih koji su bili rasejani. Jedan primer ukazuje na sve ostale. U
čemu se Filip isticao? „Tako Filip dođe u glavni grad Samarije
i propovedaše im Hrista.“ To je bilo sve što je imao da im kaže,
propovedao im je Mesiju, Pomazanika, Hrista. Ali, kada je
trebalo podučiti obrazovanog plemića, zar je govorio na isti način
kao sa onim jednostavnim Samarjaninom? Pročitajte trideset
i peti stih! „Na to Filip otvori svoja usta i počevši od ovoga
mesta Pisma propovedi mu evanđelje o Isusu.“ Tu nalazimo
isti cilj: Samarjanima Hrista, a Etiopljaninu Isusa. Uviđate li
šta bi trebalo da činimo? Moramo uvek iznova da govorimo
ono što znamo tako dobro: „Bog je u Hristu pomirio svet sa
sobom, ne uračunavajući im njihove prestupe.“ Spasitelj je ovde
živeo svetim životom poslušnosti, umro je kao „pravednik za
nepravednike, da nas privede Bogu.“ Mi propovedamo da je taj
Isus otkupio grehe, tako da svako ko u njega poveruje ima život
večni i neće biti osuđen. Objavljujemo da je Isus ustao iz mrtvih
i da se taj njegov novi život dodeljuje onima koji se pouzdaju u
njega. Otišao je u nebo da bi preuzeo nasledstvo koje će podeliti
sa svojim narodom i za njih se moli pred prestolom; oni koji su
u njemu, jednoga dana će biti sa njim i ugledaće njegovu slavu.
I zaista, mi propovedamo Isusa kao Jagnje Božije, koje na sebe
uzima grehe sveta.
To je stara i jednostavna priča, ali ako je objavljujemo,
spasiće narod. Držite se evanđelja! Mnogi su izgubili poverenje
u njega. Neki veruju da će se ljudi spasiti posredstvom nekih
novih društvenih uređenja, pomoću moralnih propisa, zabava,
druženja i ne znam čega sve još. Neka se Božija Crkva raduje
kada se čini nešto što će podstaći uzdržljivost, čistotu, slobodu:
ali neka njen posao bude da propoveda Hrista. Držite se toga,
braćo moja. Ako počnete da se bavite nečim drugim vi koji ste
poslani da propovedate Hrista, postaćete filozofski nadmeni,
socijalistički usmereni, filantropi, a šta će biti tada s duhovnom
prirodom čoveka? Držite se svoga posla! Pođite i propovedajte
ljudima Hrista! Ja nisam izgubio poverenje u ono staro evanđelje.
Ne, moje poverenje u njega raste kada vidim ubrzanu propast
šarlatanstva u proteklim godinama.
Metodi moderne škole su kao dim. Razapeti Hristos je jedino
sredstvo za odstranjivanje greha. Držite se evanđelja koje kaže:
22
 Sveobuhvatnost evanđelja
„Veruj i bićeš živ!“ Svako ko veruje u Gospoda Isusa Hrista ima
večni život. Ako to evanđelje ne uzdigne čovečanstvo, ništa
drugo neće pomoći. To je jedini lek koji nam je dao veliki Lekar
za bolesne od greha. Držite se toga! „Nema spasenja ni u jednom
drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u
kom treba da nađemo spasenje.“ Ne treba nam neko drugo
evanđelje.
Na kraju, želeo bih da vam skrenem pažnju na dve male
reči u petom stihu. „Tako Filip dođe u glavni grad Samarije i
propovedaše im Hrista.“ Dve reči bih naročito podvukao:
„propovedaše im“. Pročitajte sada trideset i peti stih: „Na to
Filip otvori svoja usta i počevši od ovoga mesta Pisma propovedi
mu evanđelje o Isusu.“ Neko je rekao Mudiju (D. L. Moody):
„Kako da pridobijemo mase sveta?“ On mu je odgovorio: „Tražite
ih!“ Taj izraz nam daje sliku sile. „Tražite ih!“ Tražite ih u ime
Hrista. Idite pravo prema njima. Nemojte samo da propovedate
Hrista, nego propovedajte Hrista njima. Propovedajte Hrista
pojedincima! To je zadatak cele Hristove Crkve, isto kao i naš, da
ljudima objavimo Hrista, da im ga usadimo u misao, veru, savest
i srce. Propovedajte im to. Ako stojim ovde i samo propovedam, a
ne propovedam direktno vama, kakva je korist od moga govora?
Ali ako propovedam vama, tada od toga ima praktične koristi.
Kad budete otišli odavde, potražite nekog čoveka ili ženu kojima
ćete govoriti o Isusu Hristu. Povedite iskreni razgovor. Bojim se
da se očevi nisu još molili sa sinovima, a vi majke razgovarale
s kćerima nasamo. Bojim se da im niste ništa rekli o večnim
stvarima. Ili možda jeste? Reći ćete: „Ali ja sam tako umoran.“
Tada se povuci u samoću i moli. Ljubite svoju decu toliko da
biste im progovorili o Isusu. Vi sestre, jeste li govorile svojoj
braći o Isusu? U tome leži cela suština stvari. Kad bi svaki od
nas govorio o našem Gospodu Isusu, videli bismo rezultate koji
bi nas zapanjili. Kad bi se za nekoliko meseci ova crkva potpuno
probudila i kad bi svaki član osećao da mora nešto da učini, videli
bismo zaprepašćujuću žetvu. Kad moja braća u Hristu, Fulerton
(Fullerton) i Smit (Smith), budu održavala posebne sastanke na
ovom mestu na početku zime, trebalo bi da pomognete da se
dovede narod i da se ovo mesto napuni ljudima; kad oni budu
propovedali, vi se molite i bdijte i pomognite onima koji budu
tražili istinu. Tada ćemo videti velike promene. Ako posetite ljude
23
 Sperdženovi Biseri
u njihovim kućama i lično im posvedočite o Bogu na ljubazan
način, Duh Božiji će vas blagosloviti. Neka Bog probudi u nama
takve misli!
Ovoga jutra vam nisam rekao ni polovinu od onoga za šta
sam molio. Za svaku reč koju sam izgovorio, tiho sam molio
Boga za dve. O, kad bi me samo Bog uslišio i blagoslovio na
neuobičajen način. Neka vas Bog ispuni svojim Duhom. Ako ste
iskreni, vaše će se biće sijati kao sunce na nebu. Koliko samo
čeznem da se Bog proslavi! Radi njegove sam istine pokaran, ali
bih spremno primio sedmostruko karanje, samo da dođe njegovo
carstvo. Neka Bog pokaže svoju moćnu ruku pred očima celog
naroda! Amin.

24
 2
Nepogrešivost Biblije
„Usta Gospodnja rekoše.“ (Isaija 1:20)

O NO što je rekao Isaija, govorio je Gospod. Spolja su to

bile reči čoveka, ali u stvari, to su bile reči samoga Boga.
Reči koje su izlazile iz usta bile su reči Isaije, a ipak istina je
da „Usta Gospodnja rekoše.“ Celo Sveto pismo, nadahnuto
Duhom, izrečeno je Božijim ustima. Bez obzira na to kako
se danas postupa sa tom knjigom, u vreme Isusa Hrista našeg
Učitelja i Gospoda, sa njom se nikada nije postupalo prezrivo
ili nehajno, niti se dovodilo u pitanje ko je njen autor. Vredno
je zapaziti kako se Isus Hristos s poštovanjem odnosio prema
pisanoj reči. Duh Božiji je lično i neograničeno počivao na
njemu, te je iz svog uma mogao da govori Božiju objavu, a
ipak je neprekidno citirao Zakon, Proroke i Psalme. Uvek je
postupao sa Svetim pismom sa neizmernim poštovanjem, što je
uveliko drugačije od nepoštovanja „moderne misli“ današnjice.
Siguran sam da nećemo pogrešiti ako budemo sledili primer
našeg božanskog Gospodara u poštovanju Pisma koje se ne
može uništiti. Podvlačim, ako je on, Pomazanik Duhom, koji je
mogao sam da govori kao Božija usta, ipak citirao Sveto pismo
i upotrebljavao svetu knjigu u svom učenju, koliko bismo više
mi, koji nemamo duha proroštva i nismo u stanju da izričemo
otkrivenja, morali da se vratimo zakonu i svedočanstvima
i cenimo svaku pojedinu reč koju „usta Gospodnja rekoše“.
Kao što je to Isus činio, isto poštovanje Reči Božije nalazimo
i kod njegovih učenika. Postupali su sa Svetim pismom kao s
vrhovnim autoritetom i temeljili svoje izjave na odlomcima
iz njega. Pisci Novog zaveta su obratili veliku pažnju Starom
zavetu. Ne nalazimo nijednog apostola koji bi pokrenuo pitanje
da li je neka knjiga Starog zaveta bila od Boga nadahnuta.
25
 Sperdženovi Biseri
Nijedan Hristov učenik nije dovodio u pitanje autoritet Mojsijevih
i Proročkih knjiga. Ako želite da cepidlačite i sumnjate, nećete
naći ništa lepo u učenju Isusa i njegovih učenika. Pisci Novog
zaveta su sa poštovanjem sedeli pred Starim zavetom i primali
Božiju reč kao takvu, bez ikakvih pitanja. Vi i ja pripadamo istoj
školi koja će tako činiti i dalje, a drugi neka prihvate metod koji
im se sviđa. Za nas i naš dom ta neprocenjiva knjiga će ostati
standard za našu veru i temelj naše nade dok smo živi. Drugi
mogu da biraju bilo kakve bogove i slede primere koji im se
svide; što se nas tiče, slavni Jahve je naš Bog, mi verujemo u
svaku nauku koja govori o jedinstvenosti Biblije kao da „usta
Gospodnja rekoše“.

Potvrda za učenje biblijske istine

Zađimo podrobnije u naš tekst: „Tako usta Gospodnja rekoše“,
pa da naše prvo poglavlje bude:
Potvrda da objavljujemo biblijsku istinu. Mi pro­po­ve­damo zato
„što usta Gospodnja rekoše“. Ne bi vredelo da propovedamo ono
što je Isaija govorio kad bi u tome bila samo njegova misao. Ne bi
trebalo satima da razmišljamo o Pavlovim pismima kad u njima
ne bi bilo nešto više od Pavlovih misli. Ne osećamo da bi trebalo
da iznosimo i naglašavamo ono što su ljudi govorili; ali budući
da „usta Gospodnja rekoše“, teško nama ako ne propovedamo
evanđelje! Dolazimo vam s istinom: „Tako govoraše Bog“ i
nemamo drugog opravdanja i motiva za propovedanje u našem
životu ako nemamo takvu poruku.
Pravi propovednik, onaj koga je Bog postavio, propoveda svoju
poruku sa strahom i drhtanjem, jer „tako usta Gospodnja rekoše“.
On nosi breme Gospodnje i povija se pod njim. Naša tema nije
tričava; ona pokreće celu našu dušu. Džordža Foksa (George Fox)
kvekeri su nazvali — Drhtavac, jer dok je propovedao, drhtao je
zbog snažne istine koja ga je celog obuzimala. Kad bismo vi i
ja temeljitije shvatili Božiju reč i osetili njenu veličanstvenost
i mi bismo drhtali. Martin Luter (Martin Luther) se nije plašio
čovekovog lica, a ipak je rekao da su mu se kolena tresla kad
je propovedao, jer je osećao ogromnu odgovornost. Teško nama
ako se usudimo da propovedamo Božiju reč sa pola srca, bez
26
 Nepogrešivost Biblije
duše i sile! Teško nama ako rukujemo Božijom rečju kao nekim
slučajnim predmetom. Kad bi to bile samo naše reči, mogli
bismo da se trudimo da postignemo vrline govorništva; budući
da je to Božija reč, ne možemo da dozvolimo da mislimo na sebe.
Obavezni smo da govorimo „ne u rečitoj mudrosti — da Hristov
krst ne bi izgubio svoju vrednost“ (1. Korinćanima 1:17). Ako
poštujemo Reč, nećemo želeti da je poboljšamo svojom veštinom
ili dičnim govorom. Ako nemamo Božijeg Duha da nas podržava,
bilo bi nam bolje da razbijamo kamenje na putu, nego da budemo
propovednici. Naš je zadatak častan, naše breme teško. Srce i
duša čoveka koji govori za Boga neće znati za odmor, jer u svojim
ušima čuje opomenu: „Ako ih čuvar ne opomene poginuće, ali
ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku.“ Ako nam je naloženo da
ponavljamo reči kralja, naša je obaveza da to učinimo dostojno,
da kralj ne pretrpi štetu; ako objavljujemo Božije poruke, trebalo
bi to da činimo u strahu i sa božanskim strahopoštovanjem da ne
bismo iskrivili Božiju poruku dok je izgovaramo.
Nijedno delo nije toliko časno i važno kao objavljivanje
evanđelja Isusa Hrista. Zbog toga nosi veliku odgovornost da
se niko ne bi usudio da sa njim postupa olako, niti da nastavi
bez neophodne potrebe za velikom milošću da svoj posao obavi
ispravno. Mi koji propovedamo evanđelje, nalazimo se pod
velikim pritiskom o kojem možemo sa sigurnošću da kažemo:
„Tako usta Gospodnja govorahu!“ Više živimo u večnosti nego u
sadašnjosti. Govorimo vam kao da smo videli veliki beli presto i
božanskog Sudiju kome valja položiti račun ne samo za ono što
smo rekli, nego i kako smo to rekli.
Dragi moji, zato što su usta Gospodnja govorila istinu, trudimo
se da svim silama propovedamo tu istinu s apsolutnom tačnošću.
Ponavljajmo Reč kao što dete ponavlja zadatak. Nije na nama da
ispravljamo božansku objavu nego da je živimo. Nemam nameru
da vam iznosim neke svoje i originalne misli već želim da vam
kažem : „Reč koju slušate nije moja, nego Oca koji me je poslao.“
Budući da verujem kako „usta Gospodnja rekoše“, dužnost mi je
da vam ponovim te reči koliko mogu tačnije pošto sam ih sâm čuo
i pošto su mi ušle u dušu. Nije na meni da menjam ili podešavam
evanđelje. Zar da pokušavamo da popravljamo i poboljšavamo
ono što je Bog objavio? Neizmerna i beskonačna mudrost —
zar će nju ispravljati ograničeno biće kao što je današnji čovek?
27
 Sperdženovi Biseri
Neka nam Bog oprosti ako smo ikada promenili njegovu Reč
nepromišljeno. Promišljeno to nismo učinili, niti to hoćemo.
Njegova deca sede kraj njegovih nogu i primaju njegovu Reč,
ustaju u snazi Duha, da Reč koju je dao Gospod nadaleko objave.
Gospodnje nam reči dolaze kao važan nalog: „U koga je reč moja,
neka govori reč moju istinito!“ Kad bismo se nalazili u Očevoj
blizini onoliko koliko možemo kao Isus Hristos, a tada iz tog
bliskog odnosa sa Ocem izišli i rekli šta nas je naučio iz njegove
Reči, Bog bi nas prihvatio kao propovednike; prihvatio bi nas i
njegov narod mnogo bolje, nego da smo zaronili u dubine nauke
ili se podigli u govornička nebesa. Šta je pleva prema zdravoj
pšenici? Šta su čovekova otkrića u poređenju s naukom Isusa
Hrista! „Usta Gospodnja rekoše!“ Zato Božiji čoveče nemoj ništa
da dodaješ njegovoj Reči, da se na tebe ne sruče nevolje opisane u
Knjizi; nemoj ništa da oduzimaš da on ne bi tvoje ime odstranio
iz Knjige života!
Da, „usta Gospodnja rekoše“ i mi govorimo božansku istinu
hrabro i sigurno. Čednost je vrlina, ali oklevati kada moramo da
govorimo Gospodnju reč, velika je greška. Kad bi ambasador,
poslanik kraljevskog veličanstva u stranoj zemlji zaboravio svoju
dužnost i službu i mislio samo na sebe, mogao bi da bude toliko
ponizan da umanji veličanstvo svoga kralja, toliko plašljiv da čak
izda čast svoje domovine. Obavezan je da zapamti ne toliko šta
je on sam, nego koga predstavlja. Zato mora da govori hrabro,
otvoreno i časno kako i dolikuje njegovoj službi i državi koju
predstavlja. Neki istočnjački despoti su imali običaj da zahtevaju
od poslanika stranih zemalja da leže u prašini pred njima. Neki
Evropljani su se radi trgovačkih interesa podredili toj kukavnoj
ceremoniji, ali kad je došao red na predstavnika Engleske, on
je s prezirom odbio da ponizi svoju domovinu. Ne daj Bože da
onaj koji govori za Boga obeščasti Cara nad carevima praveći
kompromis. Ne propovedamo evanđelje po vašoj dozvoli; ne
tražimo vaš pristanak niti želimo aplauz. Mi propovedamo Hrista
raspetog, govorimo slobodno kao što moramo da govorimo, jer je
to Božija reč, a ne naša. Optužuju nas za dogmatizam; obavezni
smo da vam ponavljamo ono što usta Gospodnja rekoše. Ne
možemo upotrebljavati „ako“ ili „ali“ zato što koristimo Božije
„biće“ i „ja hoću“. Ako on tako kaže, to je onda odista tako i to
je sve! Kad govori Jahve, nestaju suprotnosti.
28
 Nepogrešivost Biblije
Oni koji izbegavaju Učiteljev autoritet, mogu da odbace i naše
svedočanstvo; bićemo zadovoljni ako to učine, ali ako govorimo
ono što rekoše usta Gospodnja, tada oni koji čuju njegovu Reč
i odbiju je, čine to na sopstvenu pogibao. Zlo nije učinjeno
ambasadoru nego caru, ne našim ustima, već Božijim ustima iz
kojih su potekle istinite reči.
Opominju nas da budemo velikodušni. Mi jesmo velikodušni,
ali sa svojim novcem. Nemamo pravo da damo ono što nam je
ostavljeno s poverenjem i zato nam nije na raspolaganju. Kada
moramo da radimo s Božijom istinom, mi smo tada upravitelji.
Ne smemo da upravljamo Božijom riznicom u milosrđu prema
ljudskim mišljenjima, nego prema pravilu odanosti Božijoj
istini. Slobodni smo da objavimo s potpunom sigurnošću ono
što Gospod otkriva. One značajne Gospodnje reči koje su bile
upućene Jeremiji, potrebne su svakom Božijem sluzi: „Ti se
dakle opaši i ustani i govori im sve što ću ti zapovediti; ne boj ih
se, da te ne bih satro pred njima. Jer evo ja te postavljam danas
kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bronzane svoj ovoj
zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima
njegovim i narodu zemaljskom. Oni će udariti na tebe, ali te neće
nadvladati, jer sam ja s tobom, govori Gospod, da te izbavljam.“
(Jeremija 1:17-19).
Kad govorimo Božiju reč protiv zla ne omekšavamo ton, nego
govorimo kao grmljavina. Kad se suočimo s lažnom naukom ne
spuštamo svoju zastavu, ne predajemo se ni za trenutak. Jedna
Božija reč vrednija je od cele biblioteke ljudske nauke. „Pisano
je“ — postaje snažno oružje koje utišava sve topovske baterije
ljudske misli. Oni koji govore u Jahvino ime, trebalo bi da govore
hrabro, u ime Gospoda Boga.
Ovde bih takođe pomenuo da smo dužni da govorimo
njegovu Reč marljivo, što češće i istrajno, dokle god živimo,
jer „usta Gospodnja rekoše“. Bilo bi svakako blaženo umreti
za propovedaonicom i iskoristiti svoj poslednji dah, delujući
kao Božija usta. Setite se kako je Džon Njutn (John Newton),
kada više nije mogao da propoveda (sa propovedaonice) zbog
svojih telesnih slabosti i usled starosti, ipak i dalje objavljivao
Božiju reč. Kad su ga nagovarali da prekine s propovedanjem,
odgovorio je s žarom: „Šta, zar da stari robovlasnički hulnik
napusti propovedanje Isusa Hrista dok je u njegovom telu još
29
 Sperdženovi Biseri
uvek životni dah?“ Pomogli su starcu da se ponovo popne za
propovedaonicu i da opet progovori o besplatnoj milosti i
beskrajnoj ljubavi.
Da smo govorili neke obične stvari, mogli bismo da napustimo
propovedaonicu kao što umorni branilac napušta borilište; ali zato
što „usta Gospodnja rekoše, “ osećamo njegovu Reč kao oganj
u kostima, te se više umaramo odbijanjem nego svedočenjem.
Braćo moja, Božija reč je toliko dragocena da moramo ujutru da
sejemo seme, a uveče ne smemo besposleni da skrstimo ruke. To
je živo seme i seme života, zato moramo vredno da ga sejemo.
Ako pravilno shvatimo istinu evanđelja — to jest da „usta
Gospodnja rekoše“ — pokrenuće nas ta istina da je izgovaramo
s velikim žarom i revnošću. Nećemo preko volje da govorimo
evanđelje dremljivoj šačici ljudi. Mnogi od nas nisu propovednici,
ali su učitelji mladih ili na neki drugi način objavljuju Božiju
reč; činite to s velikim duhovnim žarom. U svakom Božijem
sluzi bi trebalo da se vidi polet. Neka oni koji te slušaju znaju
da ne govoriš samo usnama, nego iz dubine duše, a da iz tvoga
srca izviru dobre stvari dok govoriš o onome što si doživeo u
blizini Cara. Večno evanđelje vredi propovedati, pa makar stajali
na lomači i govorili ljudima s plamene propovedaonice. Istine
Pisma vredne su da za njih i živimo i umremo. Smatram se triput
srećnijim ako me osramote zbog stare vere. To je čast koje nisam
dostojan; mogu li odista da na sebe primenim reči pesme:
Zar ću i ja laskati besnoj rulji
Istinu menjati i jezik podesiti po njihovoj volji?
Da steknem svetske igračke od zlata,
A tebi, o Bože, koji si trpeo na krstu da zatvorim
vrata?
Jer ljubav me Hristova nagoni na to,
Da tražim izgubljene duše ljudi
Zato da ih u bolu, kriku, suzama spasim,
Izvučem iz dna greha i oganj pakla ugasim.
Život i krv svoju sada tu dajem
Da za istinu se potroše, za to ne hajem,
Izvrši svoju volju, veliki Bože,
Na svoju slavu, kroz mene, koliko se može.

30
 Nepogrešivost Biblije
Ne mogu da izrazim sve što mi je na srcu o ovoj dragoj temi,
ali bih hteo da vas podstaknem na to da budete brzi i spremni,
u vreme i u nevreme, da objavite vest evanđelja. Ponavljajte
naročito ove reči: „Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svoga
jedinorodnog Sina, da nijedan koji se pouzda u njega ne pogine,
nego da ima večni život“ (Jovan 3:16). I ovo: „Koji dolazi k meni
neću ga isterati napolje“ (Jovan 6:37). Hrabro govorite, na svakom
mestu, svakome stvorenju: „Usta Gospodnja rekoše.“ Kako
možete, a da ne objavljujete nebeske vesti? „Usta Gospodnja
rekoše“ — zar se vaša usta ne raduju da ponovo objavljuju tu
istinu? Šapućite je na uši bolesnika, vičite na ulici, napišite na
tabli, pošaljite ih u štampariju; neka vaš motiv i vaše jamstvo
uvek bude propovedanje evanđelja, jer „usta Gospodnja rekoše.“
Neka niko ne ćuti kad je Gospod dao svoju Reč po svom dragom
Sinu.

Nosite vetrovi njegovu priču

I vode, okeani, prenesite je
dok duše kao more niču,
a vest se širi, i prekriva zemlju.

Božija reč zahteva našu pažnju

Zaveslajmo malo u drugom smeru. Budući da „usta Gospodnja
rekoše“, dolazimo do istine da Božija reč zahteva našu pažnju.
Svaka reč koju je Bog dao u toj Knjizi, zahteva našu pažnju
zbog neizmerne veličanstvenosti onoga koji ju je izgovorio. Pred
sobom vidim Parlament s kraljevima i knezovima, mudracima
i senatorima. Slušam kako jedan za drugim, kao nadareni
Hrizostom, govore veličanstveno i tečno. Govore veoma dobro.
Odjednom nastaje svečana tišina. Kakva tišina! Ko će sada
da govori? Gospod Bog se sprema da podigne svoj glas, zato
je zavladala takva tišina. Imaju li pravo da se tako ponašaju?
Nije li on rekao: „Umuknite preda mnom, ostrva“? Koji je glas
kao njegov? „Glas je Gospodnji silan, glas je Gospodnji slavan.
Glas Gospodnji lomi kedre, Gospod lomi kedre livanske. Glas
Gospodnji potresa pustinju, potresa Gospod pustinju Kades.“
(Psalam 29:4, 5, 8). Pazite da ne odbacite onoga koji govori.
Slušaoci moji, ne bih voleo da se za vas kaže kako ste prošli kroz
31
 Sperdženovi Biseri
ovaj život, čuli kako vam Bog govori kroz svoju Knjigu, a vi ste
odbili da ga saslušate! Nije važno da li slušate mene; važno je da
li slušate Boga. On vas je stvorio; vaš je duh u njegovim rukama;
ako on govori, preklinjem vas, napregnite uši i ne bunite se. U
svakoj rečenici Pisma nalazi se beskrajno veličanstvo, a naročito
u onim odlomcima gde se Bog otkriva i objavljuje svoj slavni
plan spasavajuće milosti u osobi svoga dragog Sina Isusa Hrista.
Hristov krst ima na vas veliki uticaj. Čujte šta Isus propoveda s
krsta: „Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će
biti duša vaša“ (Isaija 55:3).
Bog nas podstiče da ga slušamo, jer se udostojio da nam govori.
Bog je uživao pri stvaranju sveta i pozvao nas da pogledamo
delo njegovih ruku. Stvaranje je kao slikovnica za decu. Ali to
što Bog govori jezikom smrtnog čoveka, još je čudesnije kad o
tome razmišljate. Čudim se kako je Bog govorio preko proroka,
a još se više divim da su njegove reči pisane crno na belom
na nepogrešivom jeziku koji može da se prevede na sve druge
jezike; na taj način svi možemo da vidimo i sami čitamo ono što
nam je Gospod Bog govorio i zaista, on nam i dalje govori; ono
što je ranije govorio, i danas nam još uvek sveže govori, kao da
je po prvi put izrečeno. O slavni Jahve; zar ti govoriš smrtnom
čoveku? Može li neko da zanemari taj glas? Ako si tako pun
ljubaznosti i blagosti da si sišao s neba da bi govorio s grešnim
stvorenjima, onda je onaj koji ti okreće gluvo uvo grub i neuk,
kao vo i magarac!
Božija reč zahteva da joj obratimo pažnju zbog njene
veličanstvenosti i dobrote, no ona bi trebalo da pridobije veću
pažnju zbog svoje unutrašnje važnosti. „Jer usta Gospodnja
rekoše“ — dakle to nisu trice. Bog nikada ne govori besmisleno.
Nijedna crta njegovog pisanja ne sledi trag ništavnih i lakomislenih
tema današnjice. Ono što se zaboravlja u trenutku od smrtnog je
čoveka, a ne od večnoga Boga. Kada Gospod govori, to je onda
božanski govor, a njegove su teme dostojne onoga koji boravi u
beskonačnosti i večnosti. Čoveče, Bog se s tobom ne poigrava;
zar ćeš se ti poigravati s njim? Zar ćeš s njim postupati kao sa
nekim ravnom sebi? Bog s tobom razgovara ozbiljno, zar ga
nećeš ozbiljno saslušati? Govori ti o velikim stvarima koje se
tiču tvoje duše i tvoje sudbine. To nije beznačajno, jer se radi o
tvome životu. Tvoje večno postojanje, tvoja sreća ili beda, zavise
32
 Nepogrešivost Biblije
od toga kako postupaš s Božijim rečima. On ti govori o večnosti.
Molim te, nemoj da budeš tako bezuman i da zatvaraš uši. Nemoj
da postupaš tako kao da ti Bog i njegova istina ništa ne znače.
Nemoj da postupaš s Božijom rečju kao da je to drugorazredna
stvar, koja može da čeka povoljnije vreme i kojoj možeš da
posvetiš pažnju tek onda kada ne budeš imao preča posla. Ostavi
sve po strani i saslušaj svoga Boga.
Ako su usta Gospodnja progovorila, onda postoji hitna i
važna potreba. Bog ne probija tišinu zato da bi rekao ono što
je moglo da ostane neizrečeno. Saslušajte njegov glas, jer on
zahteva trenutnu pažnju. Bog ne govori ako za to nema obilje
razloga. I kada ti on govori kroz svoju reč, preklinjem te, veruj da
za to postoji dubok razlog. Znam šta će Satana da kaže: govoriće
ti da možeš lako i bez slušanja Božije reči razumeti. Znam šta
tvoje telesno srce šapuće: „Slušaj samo reči o poslu, uživanjima
— nemoj da slušaš Boga!“ Ako Sveti Duh poduči tvoj razum u
pravoj mudrosti, shvatićeš da je najvažnija stvar saslušati svoga
Stvoritelja. Reči i glasove drugih možeš da saslušaš drugi put, ali
tvoje uvo mora pre svega da čuje Boga, jer je on u svemu prvi, a
ono što on govori mora da bude od najveće važnosti. Požuri bez
odlaganja i poslušaj njegove zapovesti. Bez rezerve odgovori na
njegov poziv i reci mu: „Govori, Gospode, sluša sluga tvoj.“
Dok stojim za ovom propovedaonicom i objavljujem evanđelje,
osećam da ne mogu spokojno da vam uputim poziv da slušate
moju temu koja je možda jedna od mnogih i koju bih mogao
staviti na stranu, ako je vaš um već nečim drugim zaokupljen.
Ne, ne mogu to da učinim, zato što biste mogli da budete mrtvi
pre nego što vam progovorim; zato vas preklinjem da me pažljivo
saslušate. Ne bojim se da ću vas odvući od nekog važnog posla
time što vas pozivam da čujete o čemu Bog govori. Nijedan drugi
posao ne može da se uporedi po važnosti sa ovim. To je bitnija
tema od svih ostalih. Tiče se tvoje duše, tvoje večne duše. Bog
ti govori. Molim te da ga saslušaš. Ne tražim nikakvu naročitu
naklonost od tebe; samo te molim da saslušaš Božiju reč. Time
vraćaš dug svom Stvoritelju. Time u stvari činiš sebi uslugu.
Pozivam te da saslušaš ono što Bog govori čak i sa sebičnog
stanovišta, jer u njegovoj reči leži spasenje. Pažljivo saslušaj šta
tvoj Stvoritelj, tvoj najbolji prijatelj ima da kaže. „Neka vam ne
otvrdnu vaša srca kao prilikom ogorčenosti. . .“ nego „prignite
33
 Sperdženovi Biseri
svoje uho k meni i saslušajte, vaša će duša živeti.“ „Vera biva od
propovedanja, a propovedanje rečju Božijom.“
Do sada sam svoj tekst podelio na dva dela: on je motiv i
ovlašćenje za propovednika; on zahteva od slušalaca da pažljivo
slušaju.

Naročiti karakter
I treće: on daje Božijoj reči naročiti karakter. Kad otvorimo
tu svetu knjigu i za ono što je u njoj zapisano kažemo da su rekla
usta Gospodnja, tada to daje učenju naročiti karakter.
U Božijoj reči učenje ima jedinstveno uzvišeno mesto. Ta je
knjiga nadahnuta kao nijedna druga i vreme je da to uverenje svi
hrišćani s poštovanjem prihvate. Ima ih koji se smeju i pitaju:
„Zar ima još takvih koji veruju da je Biblija knjiga od Boga
nadahnuta?“ Međutim, čuju se gromoglasni odgovori: „Ima
ih, da, ima ih!“ Nemojmo se bojati da prihvatamo staromodno
mišljenje o Bibliji i uzvikujemo: „Da, ima takvih i ja sam taj!“
Gde bismo bili da nestane naše Biblije? Kuda ćemo ako se u nju
ne pouzdajemo? Ako sumnjamo i pitamo se koji je deo Biblije
nadahnut a koji nije, onda nam je gore nego da smo uopšte
bez Biblije. Ja nemam nikakvu teoriju o nadahnuću Biblije i
prihvatam nadahnuće Pisma kao činjenicu.
Oni koji podržavaju takvo mišljenje o Pismu, ne moraju da
se stide; u njihovom društvu ima i najboljih i najobrazovanijih
ljudi današnjice. Loki (Locke), veliki filozof, proveo je svojih
poslednjih četrnaest godina u proučavanju Biblije. Kad su ga
upitali koji je najlakši put za mladog čoveka da upozna i shvati
hrišćanstvo, podstakao ih je da čitaju Bibliju: „U njoj se nalaze
reči večnoga života. Njen pisac je Bog, spasenje njen završetak,
a istina je njen ceo sadržaj bez ijedne pogreške.“ Na strani Božije
reči ima takvih kojih ne morate da se stidite što se tiče njihove
inteligencije i učenosti. A da i nije tako, to vas ne bi smelo
obeshrabriti. Setite se da je Bog sakrio te stvari od mudrih i
naduvenih, a otkrio ih deci. Verujemo sa apostolom da je „Božija
ludost mudrija od ljudi.“ Bolje je verovati onome što dolazi iz
Božijih usta pa makar nas smatrali ludima, nego verovati onome
što dolazi iz usta filozofa i što se smatra mudrošću.
34
 Nepogrešivost Biblije
O onome što „usta Gospodnja rekoše“ postoji apsolutna
sigurnost. Ono što čovek kaže je bez sadržaja, iako možda
istinito. To je kao hvatanje magle; u njoj nema ničega. U Božijoj
reči možemo nešto da uhvatimo, na nešto da se oslonimo, nečega
da se držimo. To je temelj i stvarnost; ali o ljudskim mišljenjima
možemo da kažemo: „Taština nad taštinama, sve je taština.“ Ako
nestane neba i zemlje, nijedno slovo onoga što je Bog rekao neće
nestati. Mi to znamo i to nas smiruje. Bog ne može da greši.
To su istine o kojima niko ne može da raspravlja. Ako su usta
Gospodnja govorila, onda je to zaključak koji prekida natezanja
u kojima umovanje i nadmetanje ne uspeva, zato više i ne
postavljamo pitanja.
I opet, ako su „usta Gospodnja govorila“, u tom izricanju
nalazimo naročiti karakter nepromenljive čvrstine. Reč jednom
izgovorena od Boga nije vredna samo tog trenutka, nego uvek.
Gospod nad vojskama je govorio i ko to može da opovrgne?
Stena Božije reči ne može da se pomeri kao živi pesak moderne
naučne teologije. Neko je rekao svom propovedniku: „Dragi moj
gospodine, vi biste svakako morali da podesite svoje verovanje
napretku nauke.“ „Da“, odgovorio je ovaj, „ali danas to nisam
uspeo da učinim zato što još nisam pročitao jutarnje novine.“
Čovek bi trebalo da čita jutarnje novine i prelistava svako novo
izdanje da bi znao kojim se smerom kreće savremena naučna
teologija, pošto se ona svakodnevno menja. Jedina sigurna stvar
današnje nauke jeste činjenica da će uskoro zastareti. Teorije
danas hvaljene, sutra će biti opovrgnute. Veliki naučnici žive
tako što poništavaju svoje prethodnike. Ni u šta nisu sigurni,
jedino da njihovi prethodnici nisu bili u pravu. I u ovom našem
kratkotrajnom životu smo videli kako raste sistem za sistemom;
gljive, štaviše otrovne gljive raznih misli, rasle su i propadale.
Našu veru ne možemo da podešavamo onome što se češće
menja od meseca. Neka pokuša ko hoće, ali što se mene tiče,
„usta Gospodnja rekoše“ i za mene je to istina ove milosne 1888.
godine. Ako budem među vama kao starac sede glave negde
1908. godine, uvidećete da nimalo nisam promenio svoj stav
prema božanskoj objavi. Ako su usta Gospodnja govorila, videli
smo u njegovoj objavi evanđelje u kojem nema promene, a koje
otkriva Isusa Hrista kao onoga koji je isti juče, danas i zauvek.
Braćo i sestre, nadamo se da ćemo biti zajedno zauvek pred
35
 Sperdženovi Biseri
večnim prestolom, gde se klanja plamteći serafim. Ni tamo se
nećemo postideti da priznamo tu istinu kojom se danas hranimo
iz Božije ruke.
Da, on je Bog, dobar veoma,
Milost je njegova večno sigurna,
Istina njegova ne pozna sloma,
Ostaće večna, trajaće ona.

Ovde ću dodati nešto što mislim da je jedinstveno u vezi s

Božijom reči, zbog svemoguće sile koja iz nje proizlazi. „Tamo
gde dođe kraljevska reč, tu je i njegova moć“, gde prodire Božija
reč, tu je i svemoguća sila. Kad bismo u našem propovedanju
više razrađivali Božiju reč kao činjenicu da „usta Gospodnja
rekoše“, postigli bismo mnogo više rezultata. Božija reč je ta koja
spasava, a ne naš komentar te reči. Duše se seku mačem, a ne
koricama; ne resama koje vise na balčaku. Ako iznosimo Božiju
reč u prirodnoj jednostavnosti, niko joj se ne može suprotstaviti.
Božiji neprijatelji moraju da padnu pred Biblijom, moraju izginuti
kao što smeće plane u vatri. O, da nam je mudrosti da bismo bili
što bliže onoj istini koju usta Gospodnja izgovoriše!
Neću o tome više da govorim, iako je ta tema široka i
privlačna. Naročito ako bih posvetio vreme da opišem dubinu,
visinu, primenu, uvid i dokazanu moć onoga što „usta Gospodnja
rekoše“.

Osnova za strah
I kao četvrto, pomenuo bih ukratko da to čini Božiju reč
osnovom za strah mnogima. Da vam pročitam ceo stih: „Ako
li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta
Gospodnja rekoše.“ Svaka pretnja koju je Bog izgovorio, nosi u
sebi nešto zastrašujuće. Kada Bog preti narodu ili čoveku ili pak
grupi bezbožnika, tada će se, ako su mudri, tresti od straha, jer
„usta Gospodnja rekoše“. Bog još nikada nije izgovorio pretnju
koja bi pala u vodu. Kada je rekao faraonu šta će učiniti, tada je
to i učinio; došle su nevolje. Kad je u bilo koje vreme Bog poslao
proroke da obznane Božiji sud nad narodom, to je i izvršio. Pitajte
putnike koji su posetili Vavilon, Nineviju, Edom, Moav i Vasan,
36
 Nepogrešivost Biblije
pa će vam reći o gomilama ruševina koje ukazuju na to kako
je Bog izvršio svoj sud. Najviše zastrašuje opsada Jerusalima,
koja je opisana u istoriji. Čitali ste to, nadam se, od istoričara
Josifa Flavija, ili možda na nekom drugom mestu. Čoveku se ledi
krv u žilama. Ipak, proroci su to proricali i njihova proroštva su
se ispunila sve do gorkog kraja. Govorite o Bogu kao ljubavi, a
ako time mislite da kažete da nije okrutan pri kažnjavanju greha,
pitam vas tada šta kažete o uništenju Jerusalima? Setite se da
su Jevreji bili njegov izabrani narod, a Jerusalim mesto u kojem
je bio hram gde se Bog slavio svojim prisustvom. Ako putujete
od Edoma do Siona, od Siona do Sidona i od Sidona do Moava,
naići ćete na uništene gradove, znakove da je Božija reč o sudu
sigurna.
Kada Isus kaže: „A oni će otići u večnu muku“, budite sigurni
da će se to i dogoditi. Kada on kaže: „Ako li ne verujete da Ja
jesam, umrećete u svojim gresima“, tako će se i dogoditi. Bog
nikada ne plaši ljude radi šale. Njegove reči nisu preterivanje
da bi njima uplašio ljude izmišljenim strahotama. U onome što
Gospod kaže, krije se naglašena istina. On je svoje pretnje uvek
sprovodio do kraja. Budite sigurni da će to činiti i dalje, jer „usta
Gospodnja rekoše“.
Ne vredi izvlačiti zaključke o naravi Boga, tvrditi kako je
„Bog ljubav, te zato neće izvršiti kaznu nad krivcima“. On zna
šta je bolje više nego što smo u stanju da pretpostavimo. Nije nas
ostavio da sami donosimo zaključke, jer je govorio određeno i
direktno. „Koji ne veruje već je osuđen“, zato što „usta Gospodnja
rekoše“. Pretpostavljaj šta hoćeš o njegovoj naravi, ali ako doneseš
suprotan zaključak od onoga što je on rekao, prouzrokovao si laž
i u to ćeš se uveriti.
„Uh“, neko će reći „drhtim od pomisli da Božija strogost
kažnjava!“ Zaista? Pa to je dobro! Zaista saosećam s tobom.
Kakav je to čovek koji ne drhti kada vidi kako veliki Bog izliva
svoj gnev nad nepravdom! Božiji strah je u stanju da pretvori
čelik u vosak. Zapamtimo da mera istine nije naše uživanje ni
naš strah. Neće moje drhtanje ukloniti ono što su usta Gospodnja
rekla. Ono može da bude čak i dokaz njene istine. Zar nisu svi
proroci drhtali pri objavi Boga? Setićete se kako je jedan povikao:
„Čuh, i utroba se moja uskoleba, usne mi uzdrhtaše naglas, u
kosti mi uđe trulež.“ Jedan od poslednjih posvećenih proroka je
37
 Sperdženovi Biseri
pao pred noge Gospodnje kao mrtav. Ipak, sav strah od njihove
naravi nije poslužio kao dokaz za sumnju.
Dragi moji neobraćeni i neverni slušaoci, zapamtite: ako
odbijete Hrista i naletite na oštricu Božijeg mača, vaša nevera i
sumnja u večni sud neće vas spasti niti će promeniti tu činjenicu.
Znam zašto ne verujete u strašne pretnje — zato što ne želite da
vas vaši gresi opterećuju. Neki pisac skeptik, našao se u zatvoru.
Posetio ga je hrišćanin, koji mu je želeo dobro, ali pisac nije želeo
da čuje ni reči o religiji. Kad je ugledao Bibliju u ruci posetioca
rekao je: „Valjda ne očekujete da poverujem u tu knjigu? Ako je
ta knjiga istinita, onda sam ja zauvek izgubljen.“ Baš tako. Tu
leži razlog što pola sveta ne veruje i što ima takvih slušalaca.
Kako možeš da veruješ u ono što te osuđuje? Da, prijatelji
moji, kad biste verovali u tu istinu i po njoj se vladali, shvatili
biste da su usta Gospodnja govorila i o bežanju od tog gneva koji
dolazi. Biblija govori više o nadi nego o kazni. Kroz tu nadahnutu
knjigu teče mleko milosti i med milosrđa. Nije to knjiga klete
sudbine nego zavet milosrđa. Iako ne verujete u te opomene
izrečene u ljubavi niti prihvatate pravedne kazne, one ipak ostaju
istinite. Ako u svom besu spalite tu knjigu, smejete se njenoj
grmljavini, gazite po njenim obećanjima, ta sveta knjiga ipak
stoji nepromenjena, jer „usta Gospodnja rekoše“. Zato vas molim
da postupate sa Svetim pismom s poštovanjem i ne zaboravite
da je ono napisano da poverujete kako je Isus Hristos Božiji Sin.
Verujući u to, imate život večni.
Odmorište vere
Moram da završim, jer vreme prolazi. Na petom mestu
pomenuo bih da je Božija reč razlog i odmorište naše vere!
„Jer usta Gospodnja rekoše“ — to je temelj našeg pouzdanja. U
tome se nalazi oproštenje, zato što je Bog tako rekao. Pogledaj
prijatelju, ti kažeš: „Ne mogu da verujem da mi gresi mogu biti
oprošteni; osećam se tako nedostojan.“ Da, ali „usta Gospodnja
rekoše“ tako. Veruj i pored svoje nedostojnosti. „Da,“ reći će
drugi, „osećam se toliko slab da ne mogu ni da se molim niti
da činim bilo šta, a osećam da bih morao.“ Zar ne piše: „Jer
je Hristos dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme umro
za bezbožnike.“ „Usta Gospodnja rekoše“, zato i pored svoje
nesposobnosti veruj u to jer mora da je tako.
38
 Nepogrešivost Biblije
Možda neko Božije dete kaže: „Bog je rekao: Neću te ostaviti,
niti ću od tebe odstupiti, ali ja sam u velikoj nevolji. Sve okolnosti
u mom životu izgleda da su u suprotnosti sa tim obećanjem. Ali,
„usta Gospodnja rekoše“ i obećanje se mora ispuniti. Pouzdaj
se u Gospoda i čini dobro; tada ćeš boraviti u zemlji i odista
ćeš biti sit. Veruj Bogu uprkos okrutnim okolnostima i pored
toga što ne vidiš izlaza iz te situacije i ne vidiš pomoć. Ipak,
veruj u nevidljivog Boga i u istinu njegovog prisustva, jer „usta
Gospodnja rekoše“. Mislim da sam i ja došao do tog stanja,
svakako u pojedinim trenucima kada su okolnosti bile suprotne
obećanju, a ipak sam u obećanje verovao. Kada me prijatelji
odbace, neprijatelji napadnu i moj se duh spusti ispod nule
te sam skoro očajan, odlučim tada da se oslonim na golu reč
Gospoda Boga i da dokažem kako je ona dovoljna da stoji sama.
Verovaću Bogu uprkos demonima u paklu, uprkos Judi i Dimasu
i svim ostalim prevrtljivcima, uprkos mom zlom srcu. Njegova
će obećanja ostati ista, jer „usta Gospodnja rekoše“. Odlazite vi
koji joj se suprotstavljate; naše je pouzdanje čvrsto utemeljeno,
jer „usta Gospodnja rekoše“.
Neizbežno je da ćemo umreti. Znoj smrti skupiće se na našem
čelu, jezik će nas jedva služiti. O, kad bismo tada rekli: „Moje
oči ugledale su spasenje“ i „Pomogao mi je svojim imenom.“
Kad prođemo kroz reke, biće s naa, poplave nas neće podaviti,
jer „usta Gospodnja rekoše“. Kad prođemo kroz dolinu sena
smrtnoga, nećemo se bojati zla jer će on biti s nama, njegov štap
i palica će nas tešiti.
Kako li će samo biti kad se odreše ove spone i kada se
nađemo u slavi? Videćemo Cara u njegovoj lepoti, a mi ćemo biti
proslavljeni u njegovoj slavi, jer „usta Gospodnja rekoše“. Onaj
koji veruje ima večni život. Prema tome, slavna večnost je naša.
Braćo, nismo sledili lukavo izmišljene bajke. Nismo mi
bludni sinovi koji plivaju na mehuru koji će se uskoro pod nama
rasprsnuti. Utemeljeni smo na čvrstom tlu. Nalazimo se tamo
gde počivaju nebo i zemlja, na šta se oslanja ceo svemir, gde
večne stvari imaju svoj temelj; na samog se Boga oslanjamo. Ako
nas Bog prevari, propašćemo s celim svemirom. Ali zato se ne
moramo bojati. Njegova obećanja moraju da se ispune, zato što
tako usta Gospodnja rekoše. Da, Gospode, to je za nas dovoljno.
Neka je slava tvome imenu kroz Isusa Hrista.
39
 3
Reč kao mač
Pročitajte Psalam 119:105-120

“Reč je tvoja žižak nozi mojoj, i videlo stazi mojoj.

Zakleh se da ću čuvati naredbe tvoje, i izvršiću.
Poništen sam veoma, Gospode, oživi me po reči svojoj.
Neka ti bude ugodna, Gospode, dobrovoljna žrtva usta
mojih, i sudovima svojim nauči me.
Duša je moja u ruci mojoj neprestano u nevolji; ali zakona
tvoga ne zaboravljam.
Bezbožnici su mi metnuli zamku; ali od zapovesti tvojih
ne zastranih.
Prisvojih otkrivenja tvoja zauvek; jer su radost srcu
mome.
Privoleo sam srce svoje da tvori naredbe tvoje uvek, do
kraja.
Koji prestupaju zakon, ja na njih mrzim, a zakon tvoj
ljubim.
Ti si zaklon moj i štit moj; reč tvoju čekam.
Idite od mene, bezakonici! I čuvaću zapovesti Boga
svoga.
Okrepi me po reči svojoj i biću živ, i nemoj me osramotiti
u nadanju mom.
Utvrdi me, i spašću se, i razmišljaću o naredbama tvojim
bez prestanka.
Obaraš sve koji odstupaju od naredaba tvojih; jer su
pomisli njihove laž.
Kao gar bacaš sve bezbožnike na zemlji; toga radi omileše
mi otkrivenja tvoja.
Dršće od straha tvoga telo moje, i sudova tvojih bojim
se.“
41
 Sperdženovi Biseri
„Jer je reč Božija živa, i delotvorna, i oštrija od svakog
mača oštra s dve oštrice, te doseže do rastavljanja duše i
duha, i zglavaka i moždine, pa sudi mislima i smeranjima
srca.” (Jevrejima 4:12)

U BIBLIJSKIM tumačenjima vlada velika zbrka. Postavlja

se pitanje: da li ovde Božija reč znači Utelovljenu Reč,
božanski Logos koji je u početku bio s Bogom, ili se to odnosi na
celokupnu Bogom nadahnutu knjigu i evanđelje koje je jezgro te
knjige, kako je rečeno u propovedanju istine snagom Svetog Duha.
Ustanovićete da je dr Džon Oven (John Owen) kao i većina
istaknutih Božijih slugu branio prvu teoriju, to jest da se ovde bez
sumnje govori o Božijem Sinu. Tu tvrdnju potvrđuje dokazima
kojima ne bih želeo da se suprotstavljam. O tome može da se
kaže i više od ovoga što vam ovde iznosim. Nasuprot tome stoji
Džon Kalvin (John Calvin) koji u istoj meri poseduje otkrivenje,
smatrajući da to mora biti knjiga o kojoj je ovde reč, to jest
evanđelje — Božije otkrivenje u knjizi. Njihova se tumačenja
ne bi smela zanemariti jer obojica daju dovoljno dokaza svojim
postavkama, upravo kao i oni koji zastupaju drugo mišljenje.
Kad se biblijski učitelji razilaze u mišljenjima, ne bih želeo da im
protivrečim iznoseći neko svoje gledište, premda bih se usudio
da iznesem takvo gledište koje bi sve obuhvatilo i kako bi se
izbegao svaki sukob.
Srećnog li slučaja ako pronađemo način da se složimo sa
svima onima koji se inače međusobno podudaraju. Bilo bi teško
odrediti da li u ovom odlomku Sveti Duh govori o Hristu od
Boga ili o knjizi od Boga. To ukazuje na nepobitnu istinu koju
inače ne bismo tako jasno uočili. Koliko se može reći o Isusu
Hristu, isto tako bi se moglo reći i za nadahnutu knjigu. Kako je
samo to dvoje srodno! Oni koji mogu da odbace jedno, odbaciće
i drugo. Kako je samo Reč koja je postala telo, usko povezana s
rečju koju su zapisali nadahnuti ljudi!
Najispravnije bi bilo tumačiti ovaj odlomak Biblije kao da se
on odnosi na Utelovljenu Božiju Reč, ali isto tako i na nadahnutu
Reč.
Isprepletite ih u jednu misao, jer ih je Bog združio, i značenje
teksta će vam se otkriti u novom, jasnijem svetlu. Božija Reč,
42
 Reč kao mač
odnosno njegova objava u Svetom pismu, jeste sve što je ovde
opisano — a to je Isus, Utelovljena Božija Reč.
On se jasno i očevidno utelovljava u božansku istinu i tako
postaje živa, snažna i rasuđujuća reč. Kao što je Hristos objavio
Boga, tako ova Knjiga objavljuje Hrista, a kao Božija Reč sudeluje
i u svim svojstvima Utelovljene Reči. Pisana i Utelovljena Reč
imaju mnogo zajedničkih oznaka, jer su tako tesno povezane
da se ne mogu razdvojiti. Danas ima mnogo onih koji negiraju
svaku pomisao na takvo otkrivenje, a ipak slave Hrista! Drago
mi je da nisam jedan od tih. Laskavo govore o Učitelju, a njegovu
nauku ako se ne podudara sa savremenom filozofijom, odbacuju.
Mnogo govore o Isusu, ali stvarnog Hrista, naime njegovo
evanđelje i njegovu nadahnutu reč, odbacuju. Verujem da ću ih
pravilno opisati ako kažem da su kao Juda poljupcem izdali Sina
Božijega. U tome, štaviše, idu toliko daleko, da hvale nauku iako
se njom služe pogrešno. Govore o odanosti Isusu i o poštovanju
Besede na Gori, ali sve su to samo prazne reči. Optužuju me
da sejem sumnju. Sejem je, i dalje ću sejati. Suviše se hrišćana
zadovoljava slušanjem onoga što govore bistri ljudi na rečit način,
ali ja bih želeo da ispitaju duhove jesu li od Boga, jer mnogo je
lažnih proroka koji obilaze svet. Ono što je Bog sastavio, to ovi
moderni mislioci rastavljaju i odvajaju Otkrivača od njegovog
otkrivenja. Verujem da Spasitelj misli kako je njihovo poštovanje
uvredljivije od njihovog prezira. Pred njim se klanjaju i viču:
„Zdravo Učitelju!“ Dok im noge gaze krv njegovog zaveta, duša
im se gnuša zastupničke žrtve.
Ponovo razapinju Gospoda, javno ga sramote i odriču se
onoga koji ih je otkupio; usuđuju se da ismejavaju otkupljenje
njegovog naroda, a hule i na druge načine.
Hristos i njegova reč moraju da budu nerazdvojivi. Što je
istinito o Hristu, isto se odnosi i na Reč. Zapazite da večno
evanđelje ima Hrista u sebi. Prolazi kroz njega kao u kočiji. Vozi
se u njemu, kao što u drevna vremena Jahve „Sede na heruvima i
polete, i pokaza se na krilima vetrenim“ (2. Sam. 22:11).
Isus nije mrtav, i zato Reč može da postane i živa i delotvorna
i „oštrija od dvoseklog mača“. Ako iz nje izostavite Hrista,
izostavili ste njen život i silu. Već sam vam rekao; nećemo Hrista
bez Reči, niti Reč bez Hrista. Ako ste iz Svetog pisma izostavili
Hrista, onda ste izostavili osnovnu istinu koja je pisana zato
43
 Sperdženovi Biseri
da se objavi. Ako ste izostavili Hrista kao zastupnika, Hrista u
njegovoj smrti, Hrista u krvavim haljinama, izostavili ste sve što
je živo i moćno. Što se tiče evanđelja često smo vam spominjali
kako je za svakog čoveka važno da je u „krvi život“, zato što je
evanđelje bez krvi beživotno evanđelje!
Nedavno je naslikana znamenita slika koja prikazuje Gospoda
pred Pilatom. Slika je zasluženo privukla veliku pažnju. Neke
novine koje su jeftino štampale slike i crteže, uvrstile su i ovu.
Međutim, budući da je slika bila suviše velika za novinsku stranicu,
odštampan je samo jedan deo. Zanimljivo je da su reprodukovali
Pilata i Kajafu, ali kao da na toj stranici više nije bilo mesta pa
su izostavili Isusa. Kad sam video tu sliku, pomislio sam kako je
to baš karakteristično za mnoge današnje propovedi. Tu su Pilat,
Kajafa i Jevreji, ali žrtve, vezane i naružene čovekovim gresima
nema. Izostavljena je! Možda će je u sledećem broju objaviti; ali
ako se i pojavi u sledećoj propovedi novih teologa, biće samo
primer moralnih vrednosti, a ne kao zamenik za osuđene —
Iskupitelj greha, čijom se smrću izbavljamo.
Kad čujemo neku propoved u kojoj se ne spominje Hristos
ponadamo se da će on doći naredne nedelje. Sve dok se
izostavlja osnovna ličnost, propovedanje i tumačenje evanđelja
je osakaćeno i promašeno. Kako je samo žalosno stajati u bilo
kojem molitvenom domu i posle propovedi uzviknuti: „Uzeli su
moga Gospoda i ne znam gde su ga stavili!“
Budite sigurni da su ga stavili u grob; u to možete biti
uvereni. Odbacili su ga kao mrtvu stvar i on je za njih koliko
dobar toliko i mrtav. Ali teši se iskreni verniče zato što će on
ponovo vaskrsnuti. Ništa ne može da ga sputa! Da ga i sopstvena
crkva zakopa, položi u sarkofag jeresi i navali na njega najveći i
najteži pokrov, Iskupitelj i njegova istina opet će ustati, pa će on
i njegova reč zauvek zajedno živeti.
Razumećete da želim da govorim o Božijoj reči kao o Biću,
o Isusu Hristu, Božijem objavljenju. Evanđelje je ta nadahnuta
Knjiga odakle ste primili život, osim ako niste uzalud slušali.
Evo, kažemo da je evanđelje u kojem je Isus Hristos i kroz koje
on deluje živo i delotvorno i oštrije od svakog dvoseklog mača
koji prodire sve do rastavljanja duše i duha i zglavka i moždine i
sudi mislima i namerama srca. Želim to da vam iznesem na vrlo
jednostavan način.
44
 Reč kao mač
Prvo nešto o kvalitetu ili odlikama Božije reči. Ona je i živa, i
moćna, i delotvorna, i oštrija od svakog dvoseklog mača.

Živa Reč
Ovde se kaže da je „živa“. Zaista, Reč Božija je živa knjiga.
To je tajna, koju jedino ljudi oživljeni Božijim Duhom mogu
potpuno da razumeju. Uzmite na primer bilo koju knjigu: u njoj
će možda biti izvesne sile, ali nema one neopisive životne snage
koja diše, govori, zaklinje i pobeđuje kao što je to slučaj s ovom
svetom knjigom.
Na tržištu knjiga nalazimo mnogo odličnih zbirki izabranih
književnih dela najvećih pisaca. Oni koji su sastavljali takve
antologije, negde su ispod citiranih odlomaka Svetog pisma
stavili imena David ili Isus, što nije bilo ni dobro ni potrebno.
Veličanstven stil toga dela ne nalazi se ni na jednom drugom
mestu. Nijedna druga knjiga nema u sebi i nebeski život koji
čini čudesa. To je živo i nepropadljivo seme. Ono se kreće,
budi se, živi i saobraća s ljudima kao živa reč. Solomon je o
njoj rekao: „Kuda god pođeš, vodiće te; kad zaspiš, čuvaće te;
kad se probudiš, razgovaraće te“ (Priče 6:21). Da li ste ikada
shvatili šta to znači? Pa knjiga se sa mnom borila, udarala me,
utešila, smešila mi se, žalostila se nada mnom, sklapala mi ruke
i zagrejala srce. Sa mnom plače, peva, šapuće mi i propoveda.
Ucrtava put i podržava me na putu i bila mi je najbolji drug u
mladosti, a još uvek mi je „jutarnji i večernji propovednik“.
Knjiga je sve od prvog poglavlja do poslednje reči puna čudesne
tajanstvene živosti, koja je kod svakog Božijeg deteta u prednosti
pred drugim ljudskim pisanjem.
Vidite dragi moji, naše knjige, naše izgovorene ili odštampane
reči brzo odumiru. Koliko samo ima knjiga koje niko ne čita zato
što su zastarele! Mnogo ih je koje sam kao mladić čitao i koristio,
ali sada više nemaju šta da mi pruže. Neke religiozne knjige sam
mogao da čitam sa uživanjem prvih deset godina mog duhovnog
života.
Sada više i ne pomišljam na to, kao što se više ne bih vraćao
ni Bukvaru iz osnovne škole. Hrišćansko iskustvo nam pomaže
da porastemo iznad udžbenika iz mladosti. Možete da prerastete
svoje učitelje ili pastire, ali nikada apostole ili proroke. Ljudski
45
 Sperdženovi Biseri
organizam koji je nekada bio krepak i ugledan, ostari i tokom
vremena izgubi životnu snagu. Ali Božija reč je uvek sveža i
puna snage.
Nema ni jedne bore na čelu. U Starom i Novom zavetu
nalazimo istovremeno najstarije i najnovije knjige. Homer i
Hesiod su deca, u poređenju sa najstarijim delovima te poštovanja
vredne knjige. A evanđelje koje ona takođe sadrži, novo je kao
i jutarnje novine. Opet podvlačim: naše reči dolaze i odlaze kao
lišće. Tako je i s mislima i teorijama ljudi. Traju određeno vreme,
a zatim venu i nestaju. „Suši se trava i cvet opada, ali Reč Boga
našega ostaje doveka“ (Isaija 40:8).
Životna snaga reči je takva da ulazi u čitaoca. Često ćeš čitajući
uočiti neku objavu Božije istine. I ako si se na početku osećao
kao mrtav, tokom čitanja ćeš oživeti. Ne moraš ti da unosiš život
u Pismo, izvući ćeš ga iz Pisma. Ponekad će nas jednostavan stih
pokrenuti, baš kao što je i Lazara Isusova reč podigla iz groba.
Kad nam duša oslabi i blizu je smrti, uzdiže nas jednostavna reč
Božijim Duhom. Reč koja je srcu upućena — ona daje život zato
što je živa. Srećan sam zato što sam se ponekad i sam osećao
skoro mrtav, ali Božija reč nije mrtva.
Mrtvi smo kao onaj mrtvac koji je bio spušten u prorokov
grob; međutim ustao je, čim se dotakao njegovih kostiju. Čak i
te proročke kosti, te njihove reči napisane pre nekoliko hiljada
godina, uneće život u one koji se dotaknu Isusa Hrista. Božija
reč izobiluje životom.
Mogu da dodam da je ona tako živa da se ne morate bojati da
će se ikada ugasiti.
Neki misle da su nas, propovednike starog evanđelja koje su
voleli naši praoci, stavili među starine. Rugaju se nauci apostola
i reformatora, te izjavljuju da su oni koji u njih veruju, obešeni i
sasušeni, ostaci prošlosti, odavno izbledeli. Da, tako nam govore,
ali ono što govore ne mora da bude istina. Evanđelje je tako živo,
da kad bi se saseklo u hiljade komadića, svaki bi delić opet živeo
i rastao.
Kad bi ga zatrpale lavine grešaka, streslo bi sa sebe tešku moru
i ustalo. Kad bi ga bacili usred ognja, prošlo bi kroz njega, kako
je to već mnogo puta bilo, kao da se nalazi u svom elementu.
Reformacija mnogo duguje kopiji Svetog pisma ostavljenoj u
zabačenom samostanu, sve dok nije počelo da utiče na Lutera, čije
46
 Reč kao mač
srce je bilo pogodno tlo da u njemu izraste nepropadljivo i živo
seme. Biljke koje su sasvim nepoznate u nekom kraju, odjednom
izrastu iz zemlje. Njihovo seme je možda naneseno vetrovima,
pticama, ili su ga morski talasi izbacili. U semenu je takva
životna sila da živi i raste tamo gde se poseje. Iako vekovima
leži duboko u zemlji, kada ga lopata baci na površinu, odmah će
proklijati. Takva je i Božija reč. Ona živi i ostaje zauvek u bilo
kojoj zemlji i pod svim okolnostima, spremna je da dokaže svoj
život silom kojom raste i donosi plodove na Božiju slavu. Koliko
su uzaludni, toliko su i zli svi pokušaji da se evanđelje ubije.
Oni koji na bilo koji način nastoje da počine takav zločin, ostaće
tek na pokušaju i nikada neće moći da ga izvrše. Razočaraće
se u svakom slučaju, bilo da pribegnu progonstvu, svetovnosti,
greškama, zanemarivanju, nerazumevanju ili neverstvu. Dok je
Bog živ i njegova će Reč živeti. Dajmo Bogu svu slavu za to.
Imamo besmrtno i neuništivo evanđelje koje će opstati kad vaša
svetiljka potroši oskudnu zalihu ulja.
Moćna Reč
U navedenom odlomku se govori da je Reč „moćna“ ili
„delotvorna“. Možda bi izrazi „bogatija energijom“ i „efektivna“
dali najbolje tumačenje. Sveto pismo je puno sile i energije.
Kakva veličanstvenost Božije reči! Optužuju nas da se klanjamo
Bibliji, ali to je izmišljotina. Kad bi postojalo nešto kao „laki
greh“, onda bi se u to svakako ubrojalo nedovoljno poštovanje
Svetog pisma. Biblija mi nije Bog već Božiji glas koji slušam sa
strahopoštovanjem.
Kako je častan poziv poučavati, izlagati i obelodanjivati
svetu Reč! Osećam da čovek koji propoveda Božiju reč stoji ne
na propovedaonici već na prestolu. Možete dugo da proučavate
svoje propovedi braćo, možete biti veliki govornici, biti u stanju
da je prenesete moćno i sasvim tečno, ali jedino što je delotvorno
čak i u najvećim propovedima, jeste sila koja nije u vašoj ili mojoj
reči, nego Božijoj. Zar niste primetili da ljudi kad se obrate Bogu,
pripisuju uvek to nekom biblijskom odlomku citiranom za vreme
propovedi? Božija reč je ona koja spasava, a ne naš komentar
te Reči. Njena sila nema granica. Kako li je samo moćna kada
čoveka kara za njegove grehe! Video sam samopravednike koji
su se sasvim izmenili posle otkrivanja istine Božije reči.
47
 Sperdženovi Biseri
Ništa nije moglo da im predstavi tu neprijatnu istinu i primora
ih da se vide u jasnom ogledalu, kao uticajna Božija reč. Kako je
samo moćna za čovekovo obraćenje! Ulazi u čoveka ne tražeći
dozvolu, uzima u svoje ruke kormilo njegovog života i okreće
ga u suprotnom pravcu od onoga kojim je ranije išao. Čovek
se radosno podređuje toj neodoljivoj sili koja utiče na njegovo
shvatanje i vlada njegovom voljom. Božijom rečju se ubija greh,
a u srcu rađa milost. Ona je svetlo koje unosi nov život. Kako
je samo delotvorna i puna energije kada dušu ogrezlu u grehu,
dovodi u slobodu evanđelja!
Videli smo ljude koji su bili kao u đavolskoj tamnici, pa smo
pokušali da ih oslobodimo. Drmali smo gvozdene rešetke, ali
nismo mogli da ih slomimo i oslobodimo zatvorenike; Božija
Reč je jača i lomi rešetke i prepreke. Ne samo da ruši uporište
sumnji, nego seče glavu Divu Očaja.
Ako se Božija reč, koja je glavni ključ, pravilno upotrebi,
nikakva ćelija ni mračni podrum Zamka sumnji ne mogu da
zadrže dušu u ropstvu. Ona oslobađa okova despotizma. Živa je
i puna sile da bi hrabrila i da bi se širila.
O dragi moji, kakva je divna sila evanđelja koje nam donosi
takvu utehu! Prvo nas je dovelo do Hrista i još nas uvek podstiče
da ga gledamo sve dok ne uzrastemo u njegovo obličje.
Božija deca se ne posvećuju po zasluzi svojih dela, nego
po onima koja dolaze kroz milost. Božija reč, evanđelje Isusa
Hrista, iznad svega je moćnije u tome što donosi i postiže u nama
potpuno posvećenje.
Neka Gospod upotrebi svoju Reč da se i u nama pokaže
njegova sila koja će nas učiniti plodonosnijima za svako dobro
delo i vršenje njegove volje! O, kad bismo se čistili svaki dan
putem „pranja vodom kroz Reč“ – što znači pranjem kroz Reč
Božiju – da bismo pred Gospodom hodali u belini poštujući
nauku Boga, našega Spasitelja.
Božija reč je, dakle živa i silno delotvorna u našem ličnom
iskustvu, a videćemo da je takva i ako je upotrebimo da bismo
blagoslovili svoje bližnje. Dragi moji, ako pokušavate da činite
dobro u ovom tužnom svetu, a tražite za to moćno oružje, držite
se tada čvrsto starog, ali živog, evanđelja. U njemu je dovoljno
sile da se suoči s grehom i smrću ljudske naravi. Sve ljudske misli,
makar i iskrene, biće samo golicanje slamkom diva Levijatana.
48
 Reč kao mač
Ništa ne može da izbegne kandžama tog monstruma, osim
Božije reči. Ona je oružje iskovano od čvršćeg materijala nego
što je čelik i zato će probiti oklop neprijatelja. Ništa ne može
da joj se odupre. „Gde je Careva reč, tamo je i moć“. Kada se
evanđelje izriče silom Svetoga Duha poslanog s neba, onda Reč
ima istu svemoć kao kad je Bog u početku progovorio prvobitnoj
tami: „Neka bude svetlost!“ i svetlost je postala.
Kako bismo samo morali da cenimo i volimo Božija otkrivenja,
ne samo zato što su puna života, već zato što je taj život iznad
svega delotvoran i pun sile i zato moćno utiče na živote i srca
ljudi.
Oštra Reč
Apostol nam dalje govori da je ta Reč oštra. Reč „oštra“ bi
bila isto tako ispravna kao i naša verzija teksta: „Ona bolje seče
od bilo kojeg dvoseklog mača“, što znači da je oštrica sa svake
strane, te nema ni jednu tupu.
Objavljivanje Boga u Pismu je oštro sa svih strana. Živo je u
svim delovima i u svakom spremno da seče do savesti i rani srce.
Oslonite se na tu istinu! U Bibliji nema ni jednog suvišnog stiha,
nijednog poglavlja koje bi bilo beskorisno.
Lekari kažu za neke lekove da su inertni, nedelotvorni za
čovekov organizam. U Pismu međutim nema nijednog odlomka
koji nije delotvoran; svaki red ima svojih vrednosti. Da li ste
čuli o onome koji je slušao čitanje pouke na dan Gospodnji, ono
dugačko poglavlje puno imena gde piše da je svaki patrijarh
živeo mnogo stotina godina, a „onda umre“?
Beleška o dugom životu Matusala završava sa: „i on umre“.
Ponavljanje reči „i on umre“, probudilo je bezbrižnog slušaoca,
podstaklo je osećaj smrtnosti i dovelo ga do Spasitelja. Ne bi
me začudilo da se neko obrati slušajući ili čitajući ona teška
jevrejska imena u 1. knjizi Dnevnika. Opasno je igrati se sa bilo
kojim delom Svetog pisma i mnogi su se ranili njime kada su
ga čitali neozbiljno u dokolici. Sumnjičavi su nameravali da ga
rasparčaju, a ono je njih slomilo. Neki su bezumnici uzimali
čak odlomke Pisma, proučavali ih temeljno da bi ih ismejali,
no bili su pobeđeni onim što su šaleći se ponavljali. Jedan član
„Paklenog kluba“, pravi očajnik, pošao je jednom da sluša g.
Vitfilda (Whitefield) čuvenog propovednika.
49
 Sperdženovi Biseri
Na sledećem sastanku kluba preneo je Vitfildovu propoved
zaprepašćujućom tačnošću. Imitirao ga je u manirima i boji
glasa, ali se obratio usred toga. Pošto se zaustavio u govoru,
seo je slomljena srca i priznao silu evanđelja. Klub se posle toga
raspao. Taj značajni obraćenik bio je g. Trop (Thrope) iz Bristola,
koga je kasnije Bog tako moćno upotrebio u spasavanju drugih.
Više bih voleo da čitate Bibliju pa makar i da je kritikujete, nego
da je uopšte ne čitate. Više bih voleo da dođete da slušate Božiju
reč iz mržnje, nego da uopšte ne dođete.
Božija reč je tako oštra, tako silna, da biste njom ranjeni
žestoko krvarili još pre nego što shvatite da ona može tako da
deluje. Ne možete se približiti evanđelju, a da ne osetite izvestan
uticaj koji ono ima na vas. I neka vas Bog blagoslovi, ali ono može
da vas saseče i ubije u vama svaki greh, dok vi i ne pomišljate da
se tako nešto zbiva. Dragi moji prijatelji, zar već niste osetili da
je Božija reč vrlo oštra, da seče snažno i više od dvoseklog mača,
tako da vam je srce krvarilo, a vi niste mogli da se oduprete tom
nebeskom udarcu? Nadam se da ćemo još bolje upoznati njenu
oštricu, sve dok u nama ne saseče sve zlo i uništi svaki greh.
Biti žrtvovan Bogu, a neka njegova reč bude žrtveni nož!
Neka njegova reč odmah uništi svaku grešnu nameru, običaj
i misao. Nema boljeg razarača greha od Božije reči. Gde god
se pojavi, dolazi kao mač te zlu zadaje udarac. Kad se nekad
molimo da osetimo silu Reči, jedva da shvatamo za šta se
molimo. Pre neki dan sam sreo poštovanja vrednog brata koji mi
je rekao: „Sećam se našeg razgovora kad vam je bilo devetnaest
ili dvadeset godina. Nikad neću zaboraviti šta ste mi tada rekli.
Bio sam na vašem molitvenom sastanku i molio sam se da me
Bog ispuni punom merom Svetim Duhom, a vi ste me posle toga
upitali: „Znate li dragi brate, šta ste tražili od Boga?“ Odgovorio
sam: „Da, znam.“ Vi ste mi na ovo ozbiljno odgovorili: „Duh
Sveti je duh suda i duh ognja, a malo je onih koji su spremni
za unutrašnji sukob koji označavaju te dve reči.“ Taj dobri stari
prijatelj priznao mi je da tada nije shvatio šta sam mislio tim
rečima, već me je smatrao za neobičnog mladića. „Ah“ rekao
je „sad tek shvatam, ali to me je stajalo bolnih iskustava.“ Kad
Hristos dolazi, on ne donosi zemlji mir nego mač; taj mač počinje
da deluje još kod kuće, u našoj duši; ubija, seje, razara i lomi na
komade. Blago čoveku koji poznaje Reč Gospodnju po njenoj
50
 Reč kao mač
izvanrednoj oštrini, zato što ona ubija samo ono što mora da
bude uništeno. Oživljava i daje novi život svemu što je od Boga,
ali stari izopačeni život koji mora da umre, seče na komade kao
što je Samuilo pred Gospodom sasekao Agaga. „Jer je živa reč
Božija, i jaka, i oštrija od svakog mača oštra s obe strane.“

Prodornost Reči
Želeo bih međutim da uočite još jedan njen kvalitet:
prodornost. Dok joj je oštrica poput mača, vrh joj je kao bodež.
„Prolazi sve do rastavljanja duše i duha.“ Do srca nekih ljudi
teško je dopreti.
Naime, nema duhovnog prodora u srce bilo kojeg čoveka
osim pomoću probojnog instrumenta — Božije reči. Bodežu
Reči ništa ne može da se suprotstavi. Čak i kada je „srce puno
sala“, kao što kaže psalmista, i njega će Reč probosti. Sveta istina
će prodreti u samu moždinu čoveka i ispitati ga onako, kako sam
nikada nije mogao. Nijedno srce ne može da joj se odupre. Dragi
moji prijatelji, evanđelje svuda prodire.
Ljudi mogu da se obaviju predrasudama, ali taj bodež će da
pronađe vezove njihovog oklopa. Mogu da odluče da neće da
veruju i zadovoljni su svojom samopravednošću, ali pravedno
oružje će ipak da nađe svoj put. Oštre reči pogađaju Careve
neprijatelje u srce i ljudi pod njima padaju. Kad god smo prinuđeni
da se suočimo sa Isusovim neprijateljima, nemojmo zazirati od
tog oružja; ono probada i donosi smrt.

Reč rastavlja
Dalje, nalazimo da ona rastavlja. Deli dušu i duh. To inače
niko ne može da postigne, jer je takva deoba teška. Pisci su
pokušali na mnoge načine da opišu razliku između duše i duha.
Pitam se da li su uspeli? Divna je definicija: „Duša čoveka je
život prirodnog, telesnog čoveka, a duh je život obnovljenog ili
duhovnog čoveka.“ Jedno je odrediti, ali sasvim drugo odeliti.
Nećemo ni da pokušamo da rešimo taj metafizički problem.
Božija reč pokazuje čoveku šta je od duše, šta je čovečije, a šta
je od Boga; šta je po milosti, a šta po telu. Ona je u tome vrlo
precizna.
51
 Sperdženovi Biseri
Koliko je samo u našoj religiji onoga što je prema rečima
jednog pesnika — „Dete prirode, lepo obučeno, ali nije živo.“
To je od duše, a ne od duha. Božija reč povlači vrlo oštre crte
i odvaja telesno od duhovnog, svetovno od božanskog. Nekad
možda pomislite, slušajući javne molitve i propovedi sveštenika,
da su svi koji sudeluju hrišćani; Sveto pismo ne potvrđuje to
laskavo mišljenje. Kad se svi okupimo, molitve i propovedanje
izgledaju kao da su za sve; svima se obraća kao Božijoj deci, kao
da su to od samog rođenja, ili su to postali krštenjem. Ali, Božija
reč gleda na to sasvim drugačije.
Ona govori o mrtvima i živima, pokajnicima i okorelima
u grehu; vernicima i nevernicima, slepima i onima koji vide;
pozvanima od Boga i zarobljenicima nečastivog. Govori jasno
razlikujući dragoceno od divljeg. Verujem da religiozne skupove
ništa ne može pravilno da podeli kao jednostavno propovedanje
Božije reči. Božija reč uvek razdvaja.
Da još jednom naglasim: ona čudesno otkriva čovekovo biće.
Probija između zglavaka i dopire do moždine, a do moždine se
ne dolazi baš lako. Božija reč pogađa samu srž naše muževnosti i
razgolićuje tajne misli duše. „Ona rasuđuje mislima i namerama
srca.“ Niste li se često upitali slušajući Reč, kako propovednik
može da otkrije ono što vi držite u tajnosti? S propovedaonice
govori baš ono što ste prošaputali na svojoj postelji. Karakteristika
Božije reči je da obelodanjuje čovekove tajne; otkriva čak i ono
čega ni sam još nije svestan. Hristos vidi sve.
„Sve (je) golo i otkriveno pred očima onoga kome mi polažemo
račun“ (Jev. 4:13).
Ne samo da te Reč Božija upozorava na tvoje misli nego ih i
kritikuje. Za neke kaže: „prazne su“, a za druge „prihvataju se“;
zatim, „ova je sebična“, pa opet, „slična Hristovoj“. Ona je sudija
čovekovih misli.
Tako ih razlučuje od unutarnjih pobuda, pa kad se čovek vrti,
juri i luta, onda ih otkriva. Nema ničeg težeg nego dohvatiti
čoveka. Možeš da loviš jazavca ili da slediš lisicu, ali čoveka ne
možeš da uhvatiš — on ima mnogo skrivenih mesta i zaklona.
Ipak će ga Božija reč izvući iz skrovišta. Kada Božiji Duh deluje
preko evanđelja na srce i savest, čovek oseća i podređuje se toj
sili.
52
 Reč kao mač
Braćo, ne sumnjam da vas je mnogo puta utešila pomisao da
Božija reč razlučuje. Neljubazne usne su vam nanele veliko zlo.
Pokušavali ste da činite za Gospoda što ste mogli, a neprijatelj
vas je klevetao.
Tada ste se radosno setili da Učitelj razabira vašu pobudu.
To vam je potvrdilo i Sveto pismo, zato što vas je razumelo i
pohvalilo. Ono razlikuje prave namere vašeg srca i nikada vas ne
shvata pogrešno. Zato ste tvrdo odlučili da ćete biti verne sluge
pravednog Gospodara. Nijedna kleveta neće preživeti Hristov
sud; neće ti se suditi po ljudskom mišljenju, već po nepristrasnoj
Gospodnjoj reči; zbog toga možemo da uživamo mir.
Ovo je bio prvi deo moje propovedi. Još mi je ostalo malo
vremena da vam istaknem jednu ili dve pouke koje bismo morali
da podvučemo iz već navedenih odlika Božije reči.
Prva je: poštujmo Božiju reč. Ako je to sve, čitajmo je,
proučavajmo, cenimo i učinimo svojom desnom rukom. A vi
koji niste obraćeni, molimo vas postupajte s Biblijom u svetoj
ljubavi i poštovanju. Čitajte je sa namerom da pronađete Hrista
i njegovo spasenje. Avgustin je imao običaj da kaže da je Pismo
detinji povoj Isusa; dok odmotavate povoje, nadam se da ćete
njega naći.
Dalje, dragi moji prijatelji, trudimo se da se približimo Reči
Božijoj kad god se osećamo mrtvi, a naročito u molitvi, zato što
je ona živa. Ustanovio sam da se svi pobožni ljudi ne mole uvek
isto. A ko bi i mogao? Kad nemaš šta da kažeš Bogu, dozvoli da
on tebi govori.
Najbolje lično bogoštovanje sastoji se u tome da pola vremena
utrošimo na istraživanje Svetog pisma kojim Bog govori nama,
a drugu polovinu provedemo u slavljenju i molitvi kada mi
govorimo Bogu. Ako se osećaš mrtav, okreni se od svog mrtvila
ka Reči koja još uvek živi.
Kad god se osećamo slabi da bismo izvršili svoje dužnosti,
dođimo do Božije reči i Hristu u Reči, po silu; tamo ćemo naći
najbolju. Sila naših prirodnih sposobnosti, sila našeg stečenog
znanja, sila sakupljenih iskustava — sve je to taština i bez
vrednosti, ali sila koja se nalazi u Reči pokazaće se delotvornom.
Odmaknite se od cisterne svoje nedovoljne snage i priđite izvoru
svemogućnosti: oni koji piju iz cisterne mladi klonu, umore se i
53
 Sperdženovi Biseri
padaju bez snage, dok ćete vi koji ste sa izvora pili trčati i nećete
se umoriti, hodaćete i nećete sustati.
Ako kao propovednik ili radnik Božijeg carstva tražite
nešto što će se useći u srca slušalaca, upotrebite ovu Knjigu.
Govorim to zato što znam propovednike koji se služe oštrim
vlastitim rečima. Neka nas Bog sačuva od toga! Kada nam se
srce rasplamsa, a reči nam postanu kao oštra britva, setimo se
da Božija pravednost nije odgovor na čovekov gnev. Nemojte ni
da pokušavate satanskim oružjem da vodite Hristov rat. Nema
ničega oštrijeg od Božije reči. Držite se nje. Ljude ćemo lakše
uveriti u njihove greške ako im jasno objasnimo istinu, nego ako
osuđujemo njihove mane. Ako je štap kriv i to želite da dokažete,
uzmite jedan prav i stavite ga pored njega, pa kad ljudi pogledaju,
odmah će zapaziti razliku. Božija reč ima vrlo dobru oštricu i
ako želite da upotrebite oštre reči, poslužite se njom.
Dalje, Božija reč je veoma probojna. Ako ljude ne možemo da
zadobijemo Božijom istinom, onda ih nećemo nikako zadobiti.
Čuo sam propovednike koji su mislili da moraju malo da se
prilagode nekim ljudima, povremeno izostavljajući delove istine
sa kojima oni ne bi mogli da se slože. Braćo, ako Božija reč ne
prodre do srca, naša će još manje — u to budite sigurni. Božija
reč je kao Golijatov mač, položen u svetilištu za koji je David
rekao: „Takvoga nigde nema, dajte mi ga!“ Zašto ga je toliko
voleo? Mislim da je to bilo zato što su ga sveštenici ostavili u
svetilište. To je tačno, ali mislim da ga je više voleo zbog toga što
je na njemu bilo Golijatove krvi. Volim svoj mač zato što je krvav
do balčaka; krv uništenih greha, zabluda i predrasuda, učinilo
ga je sličnim Don Rodrigovom maču „tamne i purpurne boje“.
Mnoge je Gospod pogubio ovim starim evanđeljem. Ukazujemo
na mnoge poražene jerusalimskom oštricom. Neki bi voleli da
upotrebim novu. Nisam to ni pokušao. Šta da činim s oružjem
koje nije isprobano? Isprobao sam Gospodnji i Gedeonov mač,
pa zato nameravam i da ga zadržim. Dragi moji drugovi po
oružju, opašite taj mač i bacite drveno oružje kojim bi neprijatelj
hteo da vas prevari. Upotrebimo čeličnu oštricu, prekaljenu u
vatri i u sukobima, jer neprijatelji ne mogu da joj odole. Neko
vreme mogu da joj se opiru, ali će konačno morati da se predaju.
Ako Gospod krene na njih svojom Rečju, moraće da se predaju
i zavape za milost.
54
 Reč kao mač
Kad god želimo da odvojimo duh od duše i zglobove od srži,
obratimo se Božijoj reči da nam u tome pomogne.
Eto, baš sada moramo da primenimo Božiju reč. Uzmimo
na primer svetost koju neki tumače ovako, a drugi onako. Ne
obraćajući pažnju na ono što kažu, uzmimo Knjigu da ona
presudi. Kad god se nađete u dilemi, držite se te Knjige i ona će
vas nepogrešivo voditi.
I konačno, pošto je zadatak te Knjige da bude sudija ili
kritičar misli i smeranja srca, neka nas ta Knjiga i kritikuje.
Kada izdate knjigu, to jest kad je odštampate – što u stvari činite
svakodnevno, dolazi do rasprave koja nastaje zbog „štampanog
života“; ponesite je do velikog kritičara i neka je Božija reč
proceni. Ako to ona odobri, pohvaljeni ste; ako ne potvrdi, onda
ste zaista osuđeni. Hvale li vas prijatelji? Time mogu da vam
nanesu zlo. Da li su vas drugi pogrešno shvatili? Možda su u
pravu, a možda i nisu; neka o tome Knjiga odluči. Čovek koji
se drži Knjige — ako je ta knjiga Biblija, jeste Čovek zato što je
Božiji čovek. Prionite uz živu Reč i neka evanđelje vaših otaca
mučenika, reformatora, evanđelje krvlju opranog mnoštva pred
prestolom Božijim, evanđelje Gospoda Isusa Hrista — bude vaše
evanđelje. Ono će spasti vas, a kroz vas i druge Bogu na slavu.

55
 4
Zastupnik grešnika
„Dečice moja, ovo vam pišem da ne grešite; i ako
ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista
pravednika.“ (1. Jovanova 2:1)

A POSTOL Jovan nas upoznaje s vrlo jasnim i naročito

naglašenim svedočanstvom na učenje o potpunom i
besplatnom oproštenju greha. On izjavljuje da nas krv Isusa Hrista
Sina Božijeg, čisti od svakog greha; ako pak neko sagreši, imamo
Zastupnika. Očigledno je da se Jovan ne boji da će napraviti
zbrku objavljujući tu istinu tako široko; upravo suprotno, tu izjavu
donosi imajući na umu proširenje svetosti njegove „dečice“. On
grešnoj deci govori o Božijoj ljubavi, upozoravajući ih da „više
ne greše“. To je odličan odgovor na optužbe protivnika evanđelja,
da učenje o spasenju samo milošću vodi ljude do razuzdanosti
i prevelike slobode. Ne izgleda nam da je apostol Jovan tako
mislio, jer da ta „dečica“ ne bi grešila, on im donosi baš učenje
koje naši neprijatelji nazivaju preslobodnim. Oni koji misle da će
Božija milost, njegovo milosrđe propovedano u punoj slobodi i
jednostavnosti navesti ljude u greh, ne znaju šta govore ni čega
se drže. Protivno je prirodi a i milosti da ljudi nađu opravdanje
da greše, uprkos Božije dobrote. Ljudska narav je već dosta zla
— a ja nikako ne želim da laskam tom gubavom zločincu, toj
smrdljivoj gomili iskvarenosti — ali moram da priznam da se
čak i savest buni protiv ideje da bi neko mogao da greši kako bi
se milost umnožila. Zar ću ja da mrzim Boga zato što je prema
meni ljubazan? Zar ću ga proklinjati zato što me blagosilja?
Usuđujem se da zaključim da samo malo ljudi tako razmišlja.
Čovek je mnogo toga izumeo, ali malo je onih čija je savest toliko
mrtva da bi prihvatio takva tvrđenja. Koliko god da je ljudska
narav grešna, ipak retko na Božiju dobrotu odgovara pobunom; a
57
 Sperdženovi Biseri
duše obnovljene milošću nikada neće počiniti takvu besramnost.
Vernik u Isusa Hrista sasvim drugačije razmišlja. Zar je Bog
tako dobar? Neću da ga ožalostim. Zar je spreman da mi oprosti
moje prestupe? Ljubiću ga i neću ga više vređati. Zahvalnost
ima jake veze, jače od čelika, iako je mekša od svile. Nemojte
da mislite, moja gospodo, kako hrišćanina treba terati bičem
zakona da prihvati vrline hrišćanskog života. Nemojte da sanjate
o tome da greh mrzimo samo zato što se bojimo pakla! Kada i
ne bi bilo neba za pravednike, Božija deca bi sledila dobrotu, jer
njihov obnovljeni duh čezne za tim; a da i nema pakla za zle,
nanovorođeni hrišćanin bi se klonio svakog bezakonja i bežao od
njega. Bog nas ljubi i mi osećamo da bi trebalo da mu uzvratimo
ljubavlju. Baš zato što nam je mnogo i božanski oprošteno,
osećamo da ne možemo više da živimo u grehu. Otkako je
Hristos umro za naše grehe i oslobodio nas od svake nečistote,
osećamo da ne možemo iznova da ga razapinjemo i javno
sramotimo. Nije nam potrebno više plemenitijih i uverljivijih
dokaza od Božije milosti da bismo doveli čoveka do potpunog
posvećenja Božijim stvarima i odvratnosti prema svakom zlu.
Ali šta ako neki ljudi izopače to učenje? Zar pokvareni
umovi ne iskrive sve? Koja je to istina u Svetom pismu kojom
čovek ne bi mogao da uništi samoga sebe da to želi? Zar to nije
predskazivalo i proročansko oko našeg Spasitelja kada piše da
je za neke Božija reč „miris od smrti za smrt“? Zar nije uvek na
svetu bilo ljudi koji su Božiju reč tumačili neispravno? Zar deci
da uskratimo hleb samo zato da ne bi psi uhvatili mrvice? Zar
da uništimo lekove zato što bi neki bezumnici mogli njima da
se otruju? Zar da posečemo svo drveće iz straha da se u njima
ne ugnezde ptice grabljivice? Zar da isušimo sva mora zato što
u njima žive morski psi? Zar da osudimo devičanski čistu istinu
zato što su ogavni lopovi oskrnavili njeno ime i zloupotrebili
njen karakter? Bože sačuvaj! Nemojmo nikada da se stidimo
da propovedamo celo evanđelje, potpuno oproštenje od greha
slobodno i jasno, s uverenjem da su gole grudi istine najbolji štit.
Evanđelje je najslabije zaštićeno kada je propovedanje obučeno u
ogrtač ljudskog rasuđivanja i mudrovanja.
Verujem da će mi Bog pomoći da objavljujem to učenje o
slobodnoj i nenaplativoj blagodati ili milosti i Božijoj bezgraničnoj
ljubavi prema njegovom narodu. Ona će povesti „dečicu Božiju“
58
 Zastupnik grešnika
u život u kojem će izbegavati greh. Neka nam da Bog da rezultati
budu po njegovoj zamisli i volji.

Hrišćanin je još uvek grešnik

Naše tumačenje teksta započinjemo primedbom da je hrišćanin
još uvek grešnik. Apostol nam kaže — „ako ko sagreši. . .“ Reč
„ako“ može da se napiše koliko vam je volja malim slovima,
zato što je pretpostavka stvar sigurnosti. „Ako ko sagreši“. Iako
nežna ruka apostola upotrebljava tako blag izraz i uzima ga u
vidu pretpostavke kao da je to stvar koja nas čudi naročito posle
saznanja o toliko velikoj ljubavi i milosti, Jovan je vrlo dobro
znao da hrišćanin greši. Kasnije je i sam izjavio kako je laža
onaj koji kaže da je bez greha. Svi su hrišćani bez razlike još
uvek grešnici! Ni u kom slučaju nećemo poreći da je božanska
milost učinila zaprepašćujuće divno delo, zato što ona uopšte i
ne bi bila milost da tako nešto nije učinila. Dobro je da se ta
promena zapazi. Hrišćanin više ne uživa u grehu; to je predmet
njegovog najvećeg zgražavanja; ne smatra ga više za sitnicu da bi
se s njim igrao ili bezbrižno o njemu razgovarao. Gleda na njega
kao na otrovnu zmiju, čije se i senke valja kloniti. Ne usuđuje se
da dobrovoljno prinese ustima čašu greha, kao što ne bi popio ni
otrov od kojeg je nekada skoro izgubio život.
Greh je u životu hrišćanina potisnut, ali ne i istisnut. On još
uvek može da uđe u njegovo srce i bori se za prevlast, ali ne može
više da sedne na presto.
Hrišćanin nikada neće biti ponosan onoliko, koliko je ponosan
neobnovljeni čovek. Neki plivaju u raspušte-nosti, sram postaje
predmet njihove slave, ali ako hri-šćanin zgreši, on postaje vrlo
potišten, žalostan i snužden. Grešnici odlaze u greh kao što deca
odlaze u očev voćnjak, dok se vernici iskradaju kao lopovi posle
krađe zabranjenog voća. Sramota i greh su vrlo povezani u životu
hrišćanina. Ako se opije zlom, stideće se samoga sebe i odvući
u postelju kao prebijeno pseto. On nije u stanju da obelodanjuje
svoj prestup, kao što to čine neki iz bestidnog mnoštva, hvaleći
se zlom kao da je junačko delo. Njegovo srce je skrušeno. Kada
zgreši, odlazi slomljen i dugo jadikuje.
Hrišćanin ne može da greši dobrovoljno kao što to čine drugi
ljudi. Grešnik može mesecima da razmišlja o zlu koje se sprema
59
 Sperdženovi Biseri
da počini, sve dok potanko ne razradi plan i ne sazri za svoj
sramni poduhvat; hrišćanin ne može to da učini. Možda će i
staviti greh u svoja usta i progutati ga za koji trenutak, ali neće
moći da ga žvaće. Onaj koji može pažljivo da priprema akciju
zla, još uvek je dete one stare zmije.
I opet, hrišćanin ne može da sažvaće svoj greh. Jer kada i
sagreši, ma koliko mu je greh bio sladak u ustima, postaje mu
gorak u stomaku. Presretan je kad ga se oslobodi. Pogled unazad
na greh za hrišćanina je samo tama u njegovom srcu.
Hrišćanin ne uživa u svom grehu kao drugi ljudi; greh se
nalazi izvan njegovih misli. Savest ga uznemirava i peče; ne može
da greši kao drugi, čak kad bi i hteo. Poseduje prefinjen ukus
koji se neprekidno buni i na najprimamljiviji zalogaj greha. Prst
milosrđa svojim tajanstvenim dodirom pretvara sav med u gorku
žuč, svu slast u pelen. Ako hrišćanin sagreši, a usuđujem se da
kažem da će sagrešiti, ipak će to uvek biti s nekom neodlučnošću;
još uvek teži za pravednošću. Zlo koje ne bi želeo da počini, ipak
počini, dok dobro, koje bi želeo da učini, ne učini.
Primetićete takođe kako je hrišćanin drugačiji prema
navikama greha. Bezbožan čovek često poseže ka delima
pobune i zla, dok hrišćanin često upadne u neko zlo i počini
greh, ali ne ostaje u njemu. Lastavica dodiruje vrhom svojih
krila vodu potoka i opet se podiže u nebeske visine i leti prema
suncu; nasuprot njoj, patak može da pliva u baruštini i da roni
pod vodom, zato što se nalazi u svom elementu. Tako i hrišćanin
samo vrhom svojih krila dodiruje ovozemaljske vode, ali se opet
uzdiže do mesta gde i treba da bude; jedino neobnovljen grešnik
može da pliva, roni, pa čak i uživa u prljavoj vodi greha. Svinju
i ovcu možete terati zajedno pored neke kaljuge. Obe padnu u
nju i uprljaju se; brzo ćete otkriti kakve su njihove naravi. Dok
svinja i dalje leži u kaljuzi i uživa, ovca se brzo diže i beži od
prljavštine što brže može. Tako je i sa hrišćaninom; pogreši
bezbroj puta, ali se ponovo diže, jer nije u njegovoj novoj naravi
da leži u prljavštini greha. Gadi mu se što je uopšte i mogao da
padne, dok će bezbožnik i dalje nastaviti u svom zlu, sve dok mu
to ne postane navika. A ona ga zahvata kao gvozdena mreža i
postepeno mrvi.
Sve su to stepeni razlika između hrišćanina i bezbožnika.
A što je još značajnije, vernik je novo stvorenje, pripada
60
 Zastupnik grešnika
svetom pokolenju i posebnim ljudima; Božiji Duh je u njemu.
U svakom pogledu, takva osoba je udaljena od onoga što se
naziva prirodnim, telesnim čovekom, ali uprkos svemu tome
moramo da se vratimo onamo odakle smo počeli, tj. tvrdnji da
je hrišćanin još uvek grešnik. Takav je zbog nesavršenosti svoje
naravi. Njegova je narav naime takva, da on ne može a da ne
greši sve dok se u njemu nalazi stari Adam koji treba da umre. A
to će se desiti onda kada posmrtna zvona budu zvonila i za njega
samog. Greh uvek zagadi ono najbolje što vernik čini i unakazi
njegovo pokajanje. Postoji prljavština i u našim pokajničkim
suzama, postoji i nevera u našoj veri. I ono najbolje što smo ikada
učinili, osim onoga što je zasluga Isusa Hrista, samo umnožava
broj naših grehova. Kad smo bili najčistiji u sopstvenim očima,
čisti kao nebesa, nismo bili takvi u Božijim očima. Kao što je on
optužio anđele zbog ludosti, tako će još mnogo više optuživati
nas, iako smo pokušali da se stavimo u anđeoski okvir. Pesma
koja uzbuđuje nebesa i želi da imitira serafimsku muziku, nosi
u sebi još uvek smrtne nedostatke. Molitva koja pokreće Božiju
ruku, još uvek je molitva grešnika. Ruka se pokreće jedino zato
što je onaj Bezgrešni, Veliki Posrednik istupio i na Sebe preuzeo
greh naše molitve. Usuđujem se da kažem i to, da najbolja
vera ili najviši stepen svetosti koji je hrišćanin ikada postigao
na svetu, još uvek ima nedostatke stvorenja u tolikoj meri, da
zaslužuje Božiji večni gnev, ako se posmatra kao stvar za sebe.
Toliko mnogo greha postoji u najvišim i najuzvišenijim stvarima
koje stvorenje može da postigne, da sa žaljenjem moramo da
priznamo: „svi bejasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao
nečista haljina“ (Isaija 64:6).
Budući da hrišćanin greši u svojim pobožnim izražajima,
isto tako neprekidno greši i u svakodnevnom životu. Greh sa
znanjem; koliko samo takvih prilika može da bude u jednom
satu! Koliko je toga što nismo učinili! Setite se da takve stvari
sačinjavaju veliki deo našeg greha koji nam donosi prokletstvo.
„Jer ogladneh i ne dadoste mi da jedem, ožedneh i ne napojiste
me, stranac bejah i ne ugostiste me, go bejah i ne odenuste me,
bolestan i u tamnici bejah i ne posetiste me“ (Matej 25:42, 43).
Zar nema zapovesti koje nismo izvršili? Naše misli, maštanja,
reči, dela — da li su onakva kakva bi trebalo da budu? Ako se
neko usudi da mi kaže da je preživeo jedan dan bez grešnog dela,
61
 Sperdženovi Biseri
usudiću se da mu odgovorim da on sebe nikada nije pošteno
upoznao. Pogledajte pažljivo po svojoj sobi! Ne vidi se mnogo
prašine. Ali ako u nju prodre zrak sunčeve svetlosti, ugledaćemo
milione čestica prašine kako lebde. Otkrićemo da je ono što
smo nekad smatrali čistim, puno sitnih čestica koje udišemo i
u najčistijoj atmosferi. Tako je isto i sa našim srcem i životom.
Kada Duh zasvetli u nama, vidimo da je naš život pun greha,
a čovek bi pre bio u stanju da izbroji vlasi na svojoj glavi, ili
pesak na obali mora, ili kapi rose koja ujutro pada na travu,
negoli grehe jednog jedinog dana. Bože, ti nas poznaješ, mi sami
sebe ne poznajemo; ipak, toliko znamo da smo ljudi puni greha
opterećeni bezakonjem. Reći ćete mi da su to sitni gresi, ali vas
opominjem da mnoštvo zrnaca peska može da pretovari brodove
i šlepove. Prema tome i svakodnevni prestupi moraju iskreno da
se priznaju.
Hrišćanin dakle greši zbog svoje nesavršene prirode. Stari,
nepromenjeni izvor reke Mara mora da daje gorku vodu. Stari
Adam ne može da čini drugo nego da greši. Oganj ne može
drugačije, nego da gori; voda ne može a da ne ugasi vatru; sve
deluje prema svojoj prirodi. Nova narav, nova priroda koja je u
nama, ne može da greši zato što je rođena od Boga; toliko je
nebeska i božanska da se ne saginje ni pred kakvim grehom.
Postoji iskra nebeskog i savršenog u svakom verniku. Ona ne
može nikada da se ugasi; ali stari Adam, onaj koji je primorao
Pavla da poviče — „Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od
ovog smrtnog tela?“ (Rim. 7:24) — mora da greši. Kao što se
varnica diže uvis, tako će stara narav učiniti zlo.
Dalje, mnogi hrišćani greše zbog nekih naročitih nedostataka.
Svaki od vas zna koji je njegov naročiti nedostatak i u najboljem
slučaju se nadam da ste bili dovoljno pažljivi u otkrivanju istih.
Neki greše zbog nedostatka uzdržljivosti. Nemaju strpljenja
prema svojim bližnjima; uzrujavaju se, brzo se rasrde — možda
misle da imaju nekog razloga za srdžbu, ali on stvarno ne postoji.
Tada se raspale i govore neprijatne stvari. To je uzrok nevolja
mnogih, inače dobronamernih ljudi. Žustra narav je neprekidna
napast.
Zatim, ima drugih koji su neobično uzvišenog i oholog duha.
Ako uobraze da se na njih neko drsko otresao ili ih zapostavio,
odjednom osete kako moraju oštro da zamere. Poslušajte
62
 Zastupnik grešnika
kako takvi govore: „Sa mnom ne bi smelo tako da se postupa!
Ko se usuđuje da me tako gazi!?“ Mnogi koji su dali dobru i
požrtvovanu službu za Hrista, moraće da nose takav trn u svom
telu sve do smrti. Preosetljivost, uobraženost, sumnjičavost —
to su krvavi žuljevi na nogama putnika koji će uvek hodati s
velikim bolovima, a i vrlo sporo.
Moramo da se suočimo sa svojom lenjošću. Možda smo bili
zaraženi tom klicom lenjosti i mrtvila, a lekar nije uspeo ni da
nas pregleda. Neka Bog pomogne takvim ljudima! Biće potrebno
da se udaraju bičem svakog dana da bi se primorali na redovan
posao. Oni će se osećati tupo i pospano, želeće kolibu u ogromnoj
pustinji, neizmerno obilje hlada kako bi mogli da se sakriju u
tišini i pobegnu od teškog rada na duhovnoj žetvi.
Dragi moji prijatelji, poznajem toliko onih koji stalno
moraju da se suočavaju sa pomanjkanjem vere, koje dolazi kroz
potištenost duha. Njihovi su živci pretrpeli jednom veliki udarac.
Ti ljudi neprestano gledaju unatrag na tu crnu stranu svoga života.
Ako vide neku humku obraslu travom, oni odmah misle da je
to skriveni vulkan; ako se dogodi da se nađu negde u zelenoj
mirnoj dolini okruženoj visokim planinama kao nebeskim
odbrambenim zidovima, smrtno se boje da bi se sa tih bregova
mogla sručiti neka lavina da ih uništi. Ne mogu ništa protiv toga;
imaju takvu čudnu prirodu, ali ih to često navodi na greh te im je
potrebno mnogo kajanja pred licem živoga Boga.
Mogao bih da pomenem i one koji pate od stidljivosti. Često
se nalaze u situaciji kada bi trebalo da zakorače napred, a oni
se povlače natrag; pa iako se ne odriču svog Učitelja, ipak ne
objavljuju svoju ljubav prema njemu onako slobodno i hrabro
kako bi trebalo. Hrišćanin koji pročita stih: „Ako neko zgreši...“
odmah će uzvratiti — „Da, ja stvarno grešim; kroz te svoje
nedostatke stalno grešim.“ Dalje, dragi moji, svi mi grešimo zbog
nasrtaja zla. Ima dana kada nismo dovoljno oprezni, a Satana
se uvek nalazi na svojoj stražarnici spreman da nas napadne.
Podižemo vizir na svojoj kacigi, i baš u tom trenutku uleti u
naše lice kamen iz paklene praćke. Zaboravili smo na deo naše
zaštitne opreme, a neprijatelj to lako uočava i duboko nas zaseca,
ostavljajući nam ožiljak za dugo godina.
Napasti ovoga sveta dolaze kada smo ubačeni u bezbožno
društvo. Iskušenja u našem svakodnevnom poslu, čak i u
63
 Sperdženovi Biseri
domaćinstvu, sve su to nezaštićeni trenuci koji mogu hrišćanina
lako da uzdrmaju i sruše. Draga moja braćo, onaj koji nije bio
daleko da se nazove najvećim apostolom, nazvao se najvećim
grešnikom; a mi s mnogo manjim sposobnostima moramo da
zauzmemo najniže mesto priznajući da u nama, to jest u našem
telu, nema ničega dobrog. Grešnik je moje ime, grešna je moja
narav. Ali hvala Onome koji je došao da spase grešnike. Zato
sam ja spaseni grešnik.
Ako ko sagreši
Sada bih hteo da pomenem drugu tačku punu utehe. Naši
gresi nas ne lišavaju veze sa Isusom Hristom.
Pogledajte tekst: „Ako ko sagreši, imamo zastupnika.“ Da,
imamo njega iako grešimo; još uvek ga imamo. Ne piše „Ako
ko sagreši izgubio je svoga zastupnika“ nego stoji da imamo
zastupnika, iako smo grešnici. Greh koji je vernik nekada
počinio ili ako dozvoli da uđe u njegov život, ne može da uništi
njegovu vezu sa Isusom Hristom. Bez obzira na kakav on način
pao, nijedna stvar ne može da dotakne i uništi dokumenat prava
vlasništva. U stvari, u nekim slučajevima Hristos je moj tek onda
kada priznam da sam grešnik. Ne mogu da imam zastupnika
ako ne grešim. Tada mi ne bi ni bio potreban neko ko bi me
zastupao. Ko želi advokata ili zastupnika da ga zastupa pred
sudom ako nije ni kriv ni optužen? Greh je optužnica protiv
mene; ja sam grešnik, pa imam i zastupnika i advokata. Danas u
Hristu imam brata. „Idi i reci mojoj braći“ rekao je, a ipak su ga
svi ostavili i postali grešnici. Ali, on je i dalje ostao njihov brat.
U Hristu imam i supruga, iako grešim. Iako je zemlja Izraelova
ostavila Boga i odala se bludu, On je poziva da se vrati i govori:
„tada ćeš me, govori Gospod, zvati: Mužu moj“. Ona je još uvek
njegova žena, to je očigledno, iako je odsrljala u preljubu. Iako
se hrišćanin uprljao, još uvek je Njegov. Mi smo udovi njegovog
tela, a ako je tako, onda udovi ne mogu da budu odstranjeni, zato
što ne mogu lako da se skidaju i ponovo sastavljaju. Zar Hristos
nije oprao Petra? Petar je pripadao Hristovom telu, a ipak mu
je trebalo pranje. Kakva veličanstvena slika! Glava pere noge.
Tako je isto i danas. Bez obzira na to koliko smo prljavi, imamo
pravo na Hrista kao na glavu svoga tela. Dragi moji, mi znamo,
bez obzira na svoje grehe, da smo savršeno opravdani u Hristu,
64
 Zastupnik grešnika
zato što on opravdava grešnika. Znamo i to da smo savršeno
primljeni, zato što smo prihvaćeni u Ljubljenome, a ne zbog nas
samih. Bez obzira na naša bezakonja nama je oprošteno, zato
što je izvor čiste vode otvoren za greh i za svu nečistoću; ne za
čistoću i pravednost, već zbog greha i nečistoće; zaključujemo
zato da nas naši gresi ne lišavaju onoga što nam Hristos znači,
to jest, ne lišavaju nas izvora života, svetla, čistoće i sigurnosti.
Braćo moja, da je naš prvi susret sa Hristom zavisio od naših
dobrih dela, tada bi naše spasenje u Hristu propalo kada bi
počinili nekakvo zlo delo. Ali on nas je ljubio i kada smo bili
najgori ljudi na svetu.
Ugledao nas je uništene padom
no ipak nas je ljubio
uništene jadom.

Odabrao nas je dok smo još bili grešnici; otkupio nas je kao
grešnike, voleo nas dok smo još bili mrtvi u prestupima i gresima.
Ako smo i danas još tako zli, on nas i dalje voli. Ako bi naše pravo
na nebo počivalo na zavetu naših dela, na tom labavom temelju
vrlo bi brzo propalo. Kada vidimo da ono počiva na zavetu milosti
u kome nema uslova nego je to čista i nepromenljiva milost od
početka do kraja, neka vam je dakle na znanje, o Božiji sinovi,
da je on bez obzira na vaše greške i padove, lutanja i odmetništva
vaš Bog, a vi njegova deca; on će biti vaš Bog i u celoj večnosti,
a vi njegova deca u svetu bez kraja.
„Kako je to slobodna i drska reč!“ neko će reći. Da, svakako.
Ali zar vam nisam rekao da sam usmerio te reči dečici da više
ne greše. Učinio sam to svestan činjenice kako greh vernika ne
može da poremeti njegov odnos s Hristom, iako može da pokvari
radost tog odnosa na neko vreme. To učenje ne vuče ljude u greh,
nego ih podstiče da ljube onog milostivog i nepromenljivog Boga
koji neće dozvoliti da izginemo uprkos svim našim gresima,
brigama i neprijateljstvima.

Zastupnik je za grešnike
Promenimo malo temu. Naša treća tačka ističe da nam je
Zastupnik dat kako bi se suočili s činjenicom da smo mi još uvek
grešnici.
65
 Sperdženovi Biseri
Ako sam grešnik, tad postoji sudnica u kojoj kao sudija sedi
Otac. Protiv mene postoji optužba, inače ne bih zahtevao od
zastupnika da sa mnom razgovara, a to uključuje činjenicu da
sam grešnik. Postoji optužitelj koji podnosi tužbu protiv mene,
a on se ne bi usudio da me tuži kada za to ne bi bilo razloga. Ja
moram da imam pravo da odgovaram; moram da imam pravo da
opovrgnem tužbu i molim za pravednost pred sudskim stolom.
Onaj koji ima takvo pravo je čovek koji je optužen da je počinio
neko zlo delo. Da ja nisam bio optužen i da nisam grešnik, tada
ne bih imao pravo da stojim pred sudijom i da mu oduzimam
vreme. Ali budući da sam grešnik i da je protiv mene podignuta
optužba, imam pravo da se branim; na tu odbranu imam pravo,
zbog Božijeg milosrđa, da je predam u ruke mome Zastupniku,
Advokatu.
Da kažem nešto o našem Advokatu koji ima naročiti uvid u
život grešnika; sva njegova imena i sve što ona znače dokazuju da
je on naš dostojan zastupnik. Mi smo još uvek grešnici, iako smo
spaseni. Kao takvi možemo s puno pouzdanja da predamo svoj
slučaj u njegove ruke, jer pogledajte ko je on — „Isus Hristos,
pravednik.“
„Isus!“ Da, zaista; on je zastupnik kakvog želim. Voli me i brine
se za mene. On zna šta su teška iskušenja i napasti; zna šta znače
teškoće i nevolje. Radostan sam što imam takvog zastupnika koji
se zanima za moje blagostanje, koji će me zastupati kao prijatelj
prijatelja, kao brat brata, koji će se za mene boriti. Zahvalan sam
Bogu što još uvek imam Isusa, iako sam sagrešio. On je moj brat,
rođen da se suoči s neprijateljem i prijatelj grešnika; zato će me
zastupati na sudu kao grešnika. Njegovo je ime Isus. Zato sam
siguran da će uspeti; jer ćeš „mu dati ime Isus, jer će on spasti
narod svoj od grehova njihovih“ (Matej 1:21). Već samo njegovo
ime govori o uspehu. Je li njegovo ime Isus? Ako ne uspe u mom
slučaju zastupanja, pomračiće se njegova čast i slava. Njegovo
ime jeste Isus, zato što on zaista spasava grešnika. Ako nije u
stanju da i mene spase, onda on nije Isus. Ako se ja kao grešnik
pouzdam u Njega da će me pravilno zastupati i ako me uprkos
tome osude na smrt, on onda nije Isus. Tada ne bi više mogao da
tvrdi da je Isus, kad ne može da spase ljude od njihovih grehova.
Zar ne vidite kako se hrišćanin smatra grešnikom? Njegov je
zastupnik određen za to da bude Spasitelj grešnika. Postavljen
66
 Zastupnik grešnika
je da bude Zastupnik, jer je prijatelj grešnikov. Nikada nisam
čuo da je tražio milost za nekog pravednika; nikada nisam ni
sanjao da bi on bio prijatelj bezgrešnih ljudi. Uvek ga nalazim
na strani bednih grešnika, prestupnika i onih koji su zastranili
s pravog puta; zato dolazim do zaključka, da uprkos tome što
stalno grešim, mogu slobodno da stavim svoj slučaj u Isusove
ruke. On je baš takav Zastupnik kakvog grešnik želi i treba.
Pogledajte sledeće: On je „Isus Hristos“, Hristos —
Pomazanik. To pokazuje da on ima autoritet da zastupa. Samo
određena gospoda imaju pravo da zastupaju na vrhovnom sudu.
Isus Hristos ima pravo zastupanja zato što je pomazan od Oca,
postavljen na takvo mesto. Dušo moja imaš dobrog Zastupnika,
takvoga koga je sam Bog odabrao da štiti grešnika. Da si ga ti
odabrao, možda bi pogrešio i izgubio bitku, ali ako mu je Bog
poverio takav posao, poveri mu i ti svoje nevolje. Otac mu je dao
punomoć za to. On je Hristos, pa je prema tome jedini ovlašćen;
dodao bih i ovo: On je Hristos i prema tome jedini dostojan,
zato što ga je to pomazanje osposobilo za taj posao. Može da
nas zastupa mnogo bolje nego što je Juda molio za svoga brata
Venijamina. On može tako da se moli za nas, da pokrene Božije
srce i da ga pridobije. Kakve će reči nežnosti, reči uveravanja
upotrebiti kad bude stajao i mene zastupao.
Ali i više od toga; On je Hristos, to znači Božiji Mesija. Bog
ga ne bi poslao da nije za njega garantovao. Da je Bog poslao na
svet Spasitelja koji ne bi bio u stanju da spase, tada Bog ne bi bio
milostiv. To što je Bog odredio i pomazao Isusa Hrista za službu
spasavanja, već je dovoljno jamstvo za Hristov uspeh. O dušo
moja, imaš Zastupnika koji je jedini podesan da to bude. On ne
može, a da ne uspe. Poveri se potpuno u njegove ruke.
Zamislite sledeće: To je „Isus Hristos, Pravednik“. Nije samo
njegov karakter takav nego i vrsta njegovog zastupanja. Ako je
moj zastupnik pravedan, tada sam siguran da neće preuzeti u
odbranu neki zao slučaj. Ne znam, možda bi neki advokat i preuzeo
zastupanje nekog zločinca iako zna da je takav. Ako je zločin
veći, i advokat bi trebalo da bude bolje osposobljen za odbranu.
Ali moj Gospod i Učitelj, taj veliki Zastupnik i Advokat, neće
preuzeti zao slučaj, zato što je on Isus Hristos, Pravednik. Prema
tome, ako ja sagrešim, ako sam svrstan među ostale grešnike,
ipak moj slučaj ne sme biti tako zao kad me on zastupa. On ne bi
67
 Sperdženovi Biseri
preuzeo na sebe zao slučaj. Kako je to moguće? Moguće je zato
što se on suočava s optužbama nepravednosti koje su usmerene
protiv mene, a zastupa me zato što je on pravedan.
Jednog velikog dana optuženi grešnik će stajati pred velikim
Bogom, a Hristos će reći: „Da Oče moj, taj je grešnik bio
nepravednik, ali seti se da sam ja postao njegova zamena. Ja sam
stajao da izvršim zakon umesto njega, do kraja sam poslušao
Tvoj zakon; otišao sam čak na krst i tamo krvario. Bio sam ti
poslušan, pokrio sam grešnika od glave do pete svojim delima
i smrću. Postao sam tom narodu Gospod i njegova pravednost.
Pogledaj, uzeo sam dragulje iz svoje krune da bih njega ukrasio.
Skinuo sam svoju odeću da njega pokrijem, uzeo sam krv iz svojih
vena da obojim njegove haljine da bi bile crvene kao „kraljevski
purpur“. Šta bi još moglo da se traži za grešnika? Isus Hristos
Pravednik, stoji i zastupa me na temelju njegove pravednosti.
A pogledajte, on to ne čini samo onda kada ne grešim nego i
kada sagrešim. U tome i jeste lepota ovoga teksta. Ne piše: „Ako
ko ne sagreši, imamo zastupnika“ nego „ako ko sagreši imamo
zastupnika.“ Kada u svojoj tajnoj sobici sa grižom savesti i bolna
srca osećam da nisam dostojan da se nazivam Božijim detetom,
još uvek imam Zastupnika zato što sam i ja jedan od mnogih koji
greše, ali koji ima i Zastupnika.
Ne znam kako da izrazim radost koju osećam u duši što sam
u stanju da tako nešto doživim. Nije to ovako opisano: „Ako je
čovek pravednik, tada ima zastupnika“; nije izraženo ni ovako:
„Ako se čovek dovoljno moli, brižljiv je i pažljiv, pobožan i živi
vrlo duhovno, u svetlu, itd.“ Piše doslovno: „Ako ko sagreši,
imamo zastupnika“. Dušo moja, u tim se rečima krije muzika
iz Božijeg srca, muzika koju je čuo izgubljeni sin kad mu je kod
kuće priređen svečani doček. „Ako ko sagreši, imamo zastupnika
kod Oca, Isusa Hrista, pravednika.“

Neprestano dolazi Isusu kao grešnik

Sada prelazimo na četvrtu tačku koja govori da je ta istina
toliko evanđeoska da bi odista trebalo da je se sećamo.
Zaista, i u praksi bi trebalo da se setimo te istine i to uvek,
u svakoj prilici. Svaki dan uviđam kako je za dobrobit moje
duše to što pokušavam da živim kao sveti čovek. Ali da bih to
68
 Zastupnik grešnika
postigao, moram neprekidno da dolazim Hristu kao grešnik.
Težio bih savršenstvu, nastojao da postignem svaku vrlinu i
odbacio lažan put; ali još uvek, dok stojim pred Bogom, nalazim
da sam najsrećniji kada sednem na ono mesto gde sam prvi put
ugledao Isusa — na stenu njegovih dela, bez veze sa svojom
pravednošću, oviseći samo o njegovoj pravednosti. Osloni se na
to i ti, moj prijatelju, pa će najsrećniji dan u tvom životu biti
kada budeš živeo kao siromašan grešnik, sasvim ništavan, ali
sa Isusom Hristom koji je sve. U svom posvećenju možeš da
dosegneš i najveće visine, napreduješ u milosrđu, razviješ sve
vrline koje znaš; ali molim se revnosno da nikako ne staviš te
stvari na ono mesto koje pripada Isusu Hristu. Ako si sa Hristom
otpočeo, s njim i završi. Ako si pošao telesnim putem i živiš i
dalje ugađajući telu, znamo kakav je rezultat takvog života, ali
ako si otpočeo s Isusom Hristom kao s alfom, dozvoli mu da
bude i omega tvoga života. Molim se da nikad ne pomisliš kako
se uzdižeš dok ovo čitaš. Taj tekst nema za cilj uzdizanje tvoje
svetosti nego da te vrati na nivo slomljenog života od koga si se
udaljio. Drži se ovih reči:
U rukama svojim ništa nemam,
to jasno shvatam.
Samo krst Tvoj tim rukama
snažno prihvatam.

Još uvek grešnik, ali sa Zastupnikom Isusom Hristom kod

Oca — neka to bude duh tvoga svakodnevnog života. Neka to u
osnovi bude pravilo tvoga života i u ličnim okolnostima.
Da vam kažem neku reč koja bi utešila i unela svetlo u one koji
su još u tami. Kada Duh Sveti presvedoči za grehe, imaj na umu
ono čega se čvrsto držiš: „Ako ko sagreši, imamo zastupnika kod
Oca“. Kada si se obratio, nisi još možda uočio svu zloćudnost koja
leži na dnu tvoga srca; nisi možda čak ni verovao da bi mogao da
budeš tako neizrecivo zao kao što u stvari jesi. Ali s vremenom
su se izvori dubina otvorili — ti si se užasnuo, skoro si izgubio
zdrav razum i zastranio u malodušnosti i očaju otkrivši svoju
unutrašnju iskvarenost. Došao si do ove istine: „Grešnik sam,
svestan takvog stanja kao nikad ranije zato što me je Sveti Duh
prosvetlio. Znam da ako čovek zgreši, imamo Zastupnika kod
69
 Sperdženovi Biseri
Oca i koliko god ja bio crn, iskvaren i prljav, iskvareniji i prljaviji
nego što sam ikad mislio, predajem svoj slučaj u ruke Velikog
Zastupnika i ostavljam mu ga zauvek . . .“
Ako posle toga padneš u greh — možda upravo sada govorim
nekim članovima crkve koji su to i učinili — upao si u nešto što
uznemirava tvoju savest; sa sobom nosiš nešto što ti oduzima
san; to je greh koji te uznemirava, a hteo bi da zaboraviš da si
ga uopšte i počinio; došao si pred Boga kao što je učinio David;
upotrebljavao si reči pedeset i prvog Psalma, ali ne možeš da se
oslobodiš toga greha. Veruješ da si ponekad Božije dete, ali taj ti
je greh prodro u savest i kao rak izjeda tvoj svakodnevni život.
Brate moj, sada ti je došao čas: „Ako ko zgreši, imamo zastupnika
kod Oca.“ Isus Hristos ti je beskoristan ako može da te spase
samo onda kada si bez greha. Da to ponovim: grešnik si; osuđen
si osudom svoje vlastite savesti; sad si opet počinio greh, voljno
i prljavo — ali Bože sačuvaj da bih ja umanjivao tvoju grešnost.
Bilo da su tvoji gresi ne znam koliko odvratni, crni i pakleni, ako
veruješ u Isusa Hrista, imaš Zastupnika kod Oca i preko toga
zastupnika, tvoj će se slučaj brzo rešiti, a greh odstraniti. Možda
ćeš mi reći da je tvoj greh jedna užasna i odvratna stvar. Ako
si hrišćanin, tada je i to istina, jer hrišćanin uvek greši gore od
drugih ljudi. Ako greh sam po sebi nije toliko loš za druge ljude,
za tebe je i gori, jer kada carev miljenik postane izdajnik, onda
je on zaista zločinac. Onaj koji je voljen ljubavlju koja dolazi od
Isusa pa da ga prevari, oh kakav sram, dvostruko veći sram za
njega. Ti koji si opran njegovom krvlju, ponovo ga razapinješ.
Šta da kažem na to? Zaslužuješ najljući Božiji gnev i najdublji
pakao. Ali ovako ti govori Gospod: „Rasuću kao oblak prestupe
tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni“ (Isaija 44:22).
„Ako ko zgreši, imamo zastupnika kod Oca.“ Iako si nagomilao
srdžbu na srdžbu, a tvoj je zločin bio zao i bezuman, kao i svaki
drugi koji si mogao da počiniš, još uvek možeš da kažeš: „Imam
zastupnika“. Poleti poniznog i skrušenog srca, baci se pred noge
toga Zastupnika! Svojim ranama i krvlju on će te zastupati, moliti
se za tebe i tako osloboditi.
Šta ako tome dodam da si time što si sagrešio naneo javnu
sramotu Božijem imenu, njegovoj crkvi i celom hrišćanstvu?
Brate moj, možeš potajno da se isplačeš; možeš da roniš i krvave
suze žaleći što si to počinio, ali uprkos svemu ja ne mogu da
70
 Zastupnik grešnika
zatvorim vrata koja Bog drži otvorena. Nemam ja nikakve
gromke vesti za tebe; ako si Božije dete, milost je još uvek
besplatna i nudi ti se. Ako ko počini greh javno kao David tako
da Božiji neprijatelji hule na njega, još uvek imamo Zastupnika
kod Oca, Isusa Hrista, pravednika. Kakva je to veličanstvena
milost. Arhanđeli nisu nikada sanjali o takvoj milosti kao što
je ova — udeljena grešnicima, đavolskim grešnicima za koje ne
bismo mogli da nađemo nikakav pridev koji bi mogao da ih opiše.
Ipak, ako veruju u Isusa, ma kako grešni bili, imaju „Zastupnika
kod Oca, Isusa Hrista, pravednika“.
Hteo bih da pomognem da se reši slučaj onoga brata koji je
već odavno napustio svaku nadu u duhovno obnovljenje. Bio je
isključen, izbačen iz društva hrišćana. Ako se ovoga jutra i nalazi
u ovoj kući Božijoj, mislim da tu nema šta da traži; ponekad ga
je i nečastivi dovodio u iskušenje da svrši sa sobom. Ali brate
moj, nemoj da se usudiš tako nešto da učiniš kad postoji tekst
Biblije kao ovaj što smo pomenuli i koji se nalazi pred tvojim
očima. Gospod te još uvek ljubi. Svi tvoji gresi ne mogu da udalje
njegovo srce od tebe. Možda si otišao tako daleko koliko su ti
spone dozvoljavale, ali on te je svezao da ne možeš da odeš dalje.
Možda si otišao u krajnost, do ivice samog ponora, ali preko
ivice ne smeš da padneš niti ćeš pasti! Danas me je Bog poslao
da te zaustavim. Povrati se, vrati, vrati! Otac te zove da se vratiš.
Danas još možda hraniš svinje želeći da napuniš svoj želudac
njihovim roščićima, ali to više ne možeš; zahvatila te je glad koju
ti roščići ne mogu da utole. Otac tvoj čeka da te prihvati. Pođi,
on će ti izaći u susret; pašće ti oko vrata i izljubiti; postaviće
te za svoj sto. Odmetniče, čeka te najlepša haljina! Ugojeno je
tele zaklano za tebe! Dođi! Veruj u to! Veruj da je Bog u stanju
da učini i tako veliko delo za tebe. „Koliko su nebesa viša od
zemlje, toliko su putevi moji viši od vaših puteva, i misli moje
od vaših misli.“
Ako tvoji gresi nadbroje zvezde na nebu,
te upere svoj vrh k večnom tronu
poput zašiljene planine,

još uvek će crveno more Hristove krvi prekriti i najviše

vrhunce tvojih greha dok, kao i u Nojevo vreme sve planine
71
 Sperdženovi Biseri
greha ne budu prekrivene. „Ako ko zgreši“ — vidite ovde ništa
ne govori o dobroti, ništa o vrlinama, nežnosti srca — tu se
govori samo o tome da „ako ko zgreši, imamo zastupnika“.
Ti koji veruješ u Isusa, moli se za one koji u njega još ne
veruju kako bi i oni imali Zastupnika. Ako smo ti i ja uzverovali
u njega, našli zaklon u njegovim ranama, nemojmo se zadovoljiti
dok ne vidimo svoju decu, braću, sestre, svoje prijatelje i rođake
kako stoje pred istim Zastupnikom. Idite i govorite svuda gde se
vaš glas može čuti da Isus Hristos prima grešnike, da se druži s
njima i jede s njima. Idite i recite da je on prijatelj grešnika i da je
voljan da ih prihvati onakve kakvi jesu, da ih opere i učini beljim
od snega. Budući da si to sam iskusio, a trebalo bi takvo iskustvo
da imaš svakoga dana, trudi se da i druge uveriš u to kako bi i
oni zajedno s tobom mogli da pevaju pesme, slaveći božansku
ljubav koja nam je dala Zastupnika, bez obzira na to kakva je
naša krivica i kakva osuda nam je izrečena.

72
 5
Hristos — svršetak zakona
„Jer Hristos je svršetak zakona — za opravdanje svakom
koji veruje.“ (Rimljanima 10:4)

P ROŠLE nedelje smo govorili o „danima Sina čovečijeg“.

Kad bi od sada svaka nedelja bila takav dan u najduhovnijem
smislu! Nadam se da ćemo se potruditi da svaki dan Gospodnji
bude zaista Gospodnji. To ćemo ostvariti ako budemo mnogo
razmišljali o Isusu, radovali se u njemu, radili za njega i molili se da
se ljudi skupe jedino oko Njega. Možda nećemo još mnogo nedelja
provesti zajedno, smrt nas može uskoro razdvojiti. Ali dok imamo
prilike da se okupljamo kao hrišćanska zajednica, ne zaboravimo
da nam je od svega najpotrebnije Hristovo prisustvo. Molimo se za
njega i tražimo usrdno od Gospoda da nam ga uvek milostivo da.
Sve više shvatam koliko je važno da se za vreme svakog
propovedanja spasavaju duše. Saosećam sa Pavlom koji je rekao:
„Želja moga srca i moja molitva Bogu za njih usmerena je na
njihovo spasenje“ (Rim. 10:1). Bilo je već toliko propovedanja, ali
u poređenju s tim, tako malo vere u Isusa. Ako nema pouzdanja
u njega, ni zakon a ni evanđelje nisu ispunili svoj zadatak, a i
naš trud je uzaludan. Neki su od vas već toliko puta čuli, a ipak
nisu uzverovali u Isusa. Da evanđelje nije do vas doprlo, ne biste
bili odgovorni za to što ste ga odbacili. „Zar nisu čuli?“ pita
apostol (Rim. 10:18 i 16). „Još te kako!“ „Ali svi nisu poslušali
evanđelje!“ Do sada, mnogi koje volimo kao da unutrašnjim
uhom nisu čuli, a ni u srcu im se nije rodila vera. Dragi prijatelji,
hoće li uvek biti tako? Dokle će još biti tako? Zar nećete uskoro
prestati da odbijate milost? Zar vaše duše neće da prihvate Hrista
da biste stekli pripremljeno spasenje? Neka svane nebeski dan
onima koji su još u mraku, jer bol za njima nam cepa srce.
73
 Sperdženovi Biseri
Razlog zašto mnogi ne dolaze Hristu nije u tome što su
neozbiljni, što ne razmišljaju o spasenju ili ne žele da se spasu —
ne, mnogi ne mogu da shvate Božiji put spasenja. „Imaju revnost
za Boga, ali bez pravilnog saznanja“ (Rim. 10:2). Opominjanjem
ih dovodimo do toga da zažele večni život, ali „nisu se potčinili
Božijoj pravednosti“ (Rim. 10:3). Zapazite: „potčinili“ ili
„pokorili“; za ovo je potrebno da se čovek potčini, da se pokori.
Oholi čovek želi sam da se spase. Veruje da je sposoban da
to postigne, pa ne odustaje sve dok posle žalosnih neuspeha, ne
ustanovi svoju nemoć. Spasenje po milosti, koje treba tražiti kao
nezasluženi dar velikodušne milosti, telesni um prihvata tek kada
više ne može drugačije. Molim Gospoda da neki od vas dođu do
toga da više ne mogu drugačije. Naročito sam se molio da dok
ovoga jutra budem prikazivao Hrista kao svršetak zakona, Bog
to blagoslovi u nekim srcima, da bi mogli da shvate šta je Hristos
učinio i da uvide da je to mnogo bolje od bilo čega što oni sami
mogu da učine. Neka vide šta je Hristos učinio, pa će odustati
od onoga što toliko dugo sami pokušavaju da urade, a do sada
još nisu ni započeli kako treba. Možda će se svideti Bogu da ih
očara savršenstvom spasenja koje je u Isusu. Banjan bi rekao:
„Možda će za njim početi da im rastu zazubice“, a kad se sveti
apetit jednom javi, neće dugo trebati da započnu da uživaju u
gozbi. Možda će kad vide zlatnu odeću u koju Isus širokogrudo
oblači ogolele duše, odbaciti vlastite nečiste prnje koje sada tako
ljubomorno čuvaju.

Hristos prema Zakonu

Ovoga jutra ću uz pomoć Svetoga Duha, govoriti o dve stvari:
prvo, Hristos u odnosu na zakon — on je „svršetak zakona za
opravdanje“; i drugo, mi u odnosu na Hrista — „Hristos je
svršetak zakona — za opravdanje svakom koji veruje.“

Hristos u odnosu na zakon

Zakon je ono čega se mi kao grešnici najviše bojimo, zato što
je greh žalac smrti, a sila greha je zakon“ (1. Kor. 15:56). Zakon
nam preti plamenim jezicima, jer nas osuđuje i najozbiljnijim
izjavama određuje mesto među prokletnicima. Napisano je naime:
74
 Hristos — svršetak zakona
„Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u
knjizi zakona — da to čini“ (Gal. 3:10).
A ipak, kakve li čudne, slepe zanesenosti! Kao mušica koju
čarobna moć privlači svetiljci koja joj oprži krila, ljudi lete zakonu
radi svoga spasenja i ne daju se od njega oterati. Zakon ne može
ništa drugo osim da otkrije greh i izrekne osudu grešniku, a ipak
je ljude tako teško odvratiti od njega, premda im ukazujemo da
Isus milostivo stoji između njih i zakona. Oduševljeni su nadom
zakona, tako da se drže za nju i onda kada nema za šta da se drže.
Daju prednost Sinaju umesto Golgoti, iako Sinaj nema za njih
ništa osim gromova i trubnih opomena o dolazećem sudu. Oh, ja
vas molim da pažljivo slušate dok vam budem prikazivao svoga
Gospoda, da biste videli zakon u Njemu.
Šta Gospod ima zajedničko sa zakonom? Isus ima sve
zajedničko sa zakonom, zato što je on svršetak zakona s
najplemenitijom svrhom – s opravdanjem. On je „svršetak
zakona“. Šta to znači? Možemo da kažemo da to znači tri stvari:
prvo, da je Hristos namera i svrha zakona; drugo, da je on
ispunjenje zakona i treće, da je on svršetak odnosno okončanje
zakona.

Namera i svrha Zakona

Dakle, naš Gospod je namera i svrha zakona. Zakon je dat
da bi nas doveo njemu. Zakon je vaspitač koji nas vodi Hristu,
ili još bolje, naš čuvar i pratilac koji nas vodi u Isusovu školu.
Zakon je velika mreža kojom se hvataju ribe da bi mogle da se
izvuku iz mora greha. Zakon je policajac čiji je zadatak da vodi
ljude u zatvor zbog njihovih greha, zaključujući da su svi krivci
koji podležu osudi, tako da im ništa ne preostaje nego da priđu
dobrovoljnoj milosti Božijoj radi oslobođenja.
Svrha zakona je da ispražnjava, da bi milost napunila; ranjava,
da milost isceli. Božija namera nikada nije bila da mi, pali ljudi,
smatramo zakon kao put spasenja zato što zakon to ne može da
bude. Da čovek uopšte nije pao, da mu je narav ostala onakva
kako je Bog stvorio, zakon bi mu uveliko pomogao jer bi mu
pokazao put kojim treba da ide. Držeći se tog puta živeo bi, jer za
zakon i zapovesti piše: „Ko ih izvrši živeće u njima“ (Gal. 3:12).
Ali, otkada je čovek pao pa sve do danas, Bog mu ne predlaže
75
 Sperdženovi Biseri
spasenje putem dela, jer zna da je to grešnom stvorenju nemoguće.
Zakon je već prekršen. Što god čovek ubuduće učini ne može
da popravi štetu koja je već napravljena: potpuno je isključena
svaka nada u vlastitu zaslugu. Zakon zahteva savršenstvo, ali
čovek je savršenstvo već izgubio. Ma koliko se trudio, nije u
mogućnosti da ostvari ono što je apsolutno bitno. Zakon mora da
dovede grešnika do vere u Hrista, pokazujući da nema drugog
puta. Zakon je kao pseto koje tera ovce ka pastiru, kao silna žega
koja u pustinji nagoni putnika u senku velike stene.

Zakon pokazuje čovekov greh

Pogledajte kako je zakon baš za to udešen. Pre svega, zakon
pokazuje čoveku njegov greh. Čitaj deset zapovesti i drhti dok ih
čitaš. Ko može da uporedi svoj karakter sa dve ploče božanskih
propisa, a da istovremeno ne postane svestan da je daleko ispod
postavljenog standarda? Zakon deluje u duši kao svetlo koje
prodire u mračnu sobu, otkrivajući prašinu i nečistoću koja se do
tada nije primećivala. Zakon je test koji u duši otkriva prisustvo
otrova greha. „I ja sam nekad živeo bez zakona“, rekao je apostol
Pavle, „a kad je došla zapovest, greh je oživeo. Ja pak umreh i nađe
se da me je zapovest, koja je imala da me vodi u život, dovela do
smrti“ (Rim. 7:9, 10). Naše lepote potpuno nestane kada je zakon
samo dotakne svojim dahom. Pogledajte zapovesti, ponavljam, i
zapazite kako su sveobuhvatne, duhovne, dalekosežne. Ne samo
da se odnose na spoljašnja dela nego prodiru i do unutrašnjih
motiva delujući na srce, misli i dušu.
U zapovestima je dublje značenje, no što to u prvi čas izgleda.
Zađite u njihove dubine i vidite koliku svetost zahtevaju! Kad
shvatiš šta sve zakon zahteva, uočićeš koliko si daleko od
ispunjavanja zakona, i koliko je greha tamo gde si zamišljao da ga
nema ili da ga je sasvim malo. Držao si da si bogat i pun svakog
dobra tako da ti ništa ne treba, ali kada dođeš pod udar zakona koji
si prekršio, suočavaš se sa svojim vlastitim duhovnim stečajem
i svojom krajnjom bedom. Ispravna vaga otkriva nedostatak
težine, i to je eto prvo dejstvo zakona na ljudsku savest.

76
 Hristos — svršetak zakona

Zakon pokazuje posledice greha

Zakon pokazuje i rod i strašne posledice greha. Pred-stavnici
Mojsijevog doba su imali zadatak da dovedu ljude Hristu.
Trebalo je da pomoću njih ljudi uvide svoje stanje i shvate da im
je neophodno očišćenje, koje im jedino Hristos može dati. Svaki
takav tipičan predstavnik je ukazivao na našega Gospoda Isusa
Hrista.
Na primer, ako su zbog bolesti ili nečistoće ljudi morali da
budu izdvojeni, jasno im je prikazano kako ih greh odvaja od
Boga i od njegovog naroda. Kada su bili vraćeni natrag i očišćeni
pomoću mističnih obreda, pokazano im je da jedino po Isusu,
tom velikom Prvosvešteniku, mogu da budu obnovljeni. Kada
je ptica ubijena da bi gubavac postao čist, jasno je pokazano da
je očišćenje potrebno žrtvovanjem jednog života. Svakog jutra
i svake večeri bi se žrtvovalo jedno jagnje; to je ukazivalo na
potrebu svakodnevnog opraštanja, da bi Bog mogao s ljudima
da prebiva.
Pokatkad se smatra da grešimo što tako često govorimo o
krvi. Izgleda da je u starozavetnom razdoblju krv značila sve.
Ne samo da se govorilo o njoj, već je stvarno i prolivana. A šta
nam je pisac rekao u Poslanici Jevrejima? „Stoga ni prvi savez
nije osvećen bez krvi. Kad je naime Mojsije izgovorio svaku
zapovest po zakonu svemu narodu, uze junčiju i jareću krv s
vodom i crvenom vunom i isopom, pa pokropi samu knjigu i sav
narod govoreći: ’Ovo je krv saveza koji je Bog sklopio sa vama’.
A isto tako je krvlju pokropio skiniju i sve bogoslužbene posude.
I po zakonu se skoro sve čisti krvlju, i bez prolivanja krvi nema
oproštaja“ (Jev. 9:18-22). Krv je bila određena za zavesu i za oltar,
za tlo u zavetnom šatoru; niko nije mogao da je zaobiđe i ne vidi.
Svesno želim da moja služba reči ima isti značaj i zato ja sve više
i više prskam krvlju pomirenja. Možemo dakle da zaključimo:
ovo obilje krvi u staro doba trebalo je jasno da pokaže da nas je
greh toliko opoganio, da se Bogu više ne može približavati bez
sredstava za pomirenje; moramo da dođemo sa žrtvom, ili da
uopšte ne dođemo. Sami smo po sebi toliko neprihvatljivi, da nas
Bog mora osuditi — ukoliko nas ne vidi s krvlju Isusovom.
Stari zakon je primerima i znacima istakao mnoge istine o
ljudskom rodu i o dolazećem Spasitelju, a sve s namerom da
77
 Sperdženovi Biseri
pomoću svakog znaka i primera obznani Hrista. Ako neki u
svemu tome nisu uspeli da vide njega, onda nisu shvatili nameru
i suštinu zakona. Mojsije nas vodi do Isusa Navina, a zakon
završava kod Isusa.
Ali, ostavimo obrede po strani i usmerimo misli na moralni
zakon! Videćemo da je zakon trebalo da pouči ljude o njihovoj
potpunoj bespomoćnosti. On im pokazuje da ni izdaleka ne
postaju ono što bi trebalo, a isto tako i da je potpuno nemoguće
dosegnuti postavljeni standard. Svetost kakvu zakon zahteva,
nijedan čovek ne može da postigne sam po sebi. „Zapovest je
tvoja veoma široka“ (Psalam 119:96).
Kaže li neko da je u stanju da drži zakon, onda je to jedino
zbog toga što nije svestan šta je zapravo zakon. Ako neko zamišlja
da će uspeti da se popne na nebo uz uzdrhtale obronke Sinaja,
sigurno je da nikada nije video tu goruću planinu. Držati zakon!
Oh draga moja braćo, dok još govorimo o njemu, već ga kršimo:
dok uobražavamo da možemo da ispunimo slovo zakona, kršimo
njegov duh, jer oholost i samosvest prestupaju zakon baš kao
blud i ubistvo.
„Ko može proizvesti nešto čisto iz nečeg nečistog? Niko!“
„Kako može biti čist onaj koji je rođen od žene?“ Ne draga moja
dušo, ne možeš sam sebi da pomogneš u ovoj stvari, budući da po
zakonu možeš živeti jedino ako si savršen, a pošto je nemoguće
postići savršenstvo, ne možeš da nađeš izlaz u zavetu koji traži
dela. U milosti ima nade, ali ako nešto dugujemo – nade nema,
jer ne zaslužujemo ništa drugo osim gneva. A upravo nam to
zakon govori! Što pre shvatimo da je tako, to je bolje za nas, jer
ćemo se pre približiti Hristu!
Zakon ukazuje na potrebu
Zakon nam takođe ukazuje na našu veliku potrebu – potrebu
za očišćenjem vodom i krvlju. Zakon otkriva nečistoću, a to
prirodno dovodi do osećaja da se moramo oprati pre nego što
i pomislimo da se približimo Bogu. Tako nas zakon tera da
prihvatimo Hrista kao jedinu osobu koja može da nas očisti i
da nas učini dostojnima da stojimo unutar zavese u prisustvu
Svevišnjega. Zakon je hirurški nož koji iseca zaraženo mesto
da bi rana bila zaceljena. Zakon samo čisti i podiže prašinu,
ali evanđelje škropi prašinu vodom, pa je sve dobro u prostoriji
78
 Hristos — svršetak zakona
duše. Zakon ubija, evanđelje oživljuje; zakon će da ogoli dušu, a
Gospod Isus je odeva u lepotu i slavu.
Sve zapovesti i svi starozavetni primeri upućuju na Hrista,
samo ako hoćemo da potražimo njihovu očitu poruku. Oni
nas odvraćaju od nas samih, premeštaju s lažnog temelja
samopravednosti i navode da shvatimo kako jedino u Hristu
možemo da nađemo pomoć. Dakle, Hristos je svršetak zakona
jer je on sam njegova velika svrha.

Hristos – ispunjenje Zakona

A sad, drugo: Hristos je ispunjenje zakona. Nemoguće je
da se bilo ko od nas spasi bez pravde. Bog neba i zemlje po
neizmenjivoj nužnosti zahteva pravdu od svih svojih stvorenja.
Hristos je došao da nam pokloni pravdu koju zakon zahteva, ali
koju nikada nikome ne daje. U poglavlju navedenom na početku
čitamo o pravdi „A pravednost, koja je od vere“ (Rim. 10:6),
koja se naziva još i „Božija pravednost“ (Rim. 10:3). Na drugom
mestu čitamo o onima koji se „neće postideti“, jer su opravdani
verom, „Jer srcem se veruje za pravednost“ (Rim. 10:10). Ono
što zakon nije mogao da postigne, Isus je postigao! On daje
pravednost koju zakon zahteva, a koju ne može da proizvede.
Takva pravednost zadivljuje, jer je toliko široka i duboka, dugačka
i visoka kao što je i sam zakon. Zapovest je sveobuhvatna, ali je
isto tako i Hristova pravda. Hristos nije došao da ublaži zakon
ili da omogući da naša razorena i iskvarena poslušnost može
kompromisno da bude prihvaćena.
Zakon nije prisiljen da ublaži uslove, jer je možda isprva
tražio previše; zakon je svet, pravedan i dobar, pa mu se nijedna
tačka ili crtica ne sme menjati – niti je to moguće. Naš Gospod
je priznao zakon sa svim njegovim zahtevima – ne samo neke
njegove delove. Delimično prihvatanje bilo je priznanje da
je zakon već od početka trebalo da bude blaži. Zakon zahteva
poslušnost bez ljage i mrlje, propusta ili mane, a Hristos je
doneo baš takvu pravdu i poklonio je svojima. Zakon zahteva da
pravda ne propusti nijednu dužnost, da ne počini nijedan greh,
a upravo je takva pravednost koju je Hristos doneo, pa radi nje
veliki Bog prihvata Hristove sledbenike i smatra ih neporočnim
i bezgrešnim.
79
 Sperdženovi Biseri

Zakon zahteva poslušnost

Zakon se ne zadovoljava bez duhovne poslušnosti – samo
spoljašnje udovoljavanje neće biti dovoljno. Poslušnost našeg
Gospoda je bila toliko duboka, koliko i široka; on je izgarao od
revnosti u izvršavanju volje Onoga koji ga je poslao. On kaže:
„Hoću da činim volju tvoju Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu“
(Psa. 40:8). Takvu pravednost predaje svim vernicima! „Tako će
i poslušnošću jednoga mnogi postati pravedni“ (Rim. 5:19) i biti
potpuno opravdani i savršeni u Hristu. Silno se radujemo što
smo obukli skupocenu haljinu od čistog belog platna koju nam
je Isus pripremio, te osećamo da u njoj smemo da stanemo pred
veličanstvom neba bez i najmanjeg straha.
To je nešto, dragi prijatelji o čemu valja dobro raz-misliti.
Možemo biti spaseni jedino kao pravednici. Isus Hristos nas čini
pravednima, pa zato i jesmo spaseni. Pravedan je onaj koji veruje
u njega, onako kako je Avraam verovao Bogu. „Stoga sad nema
osude za one koji su u Hristu Isusu“ (Rim. 8:1) – zato što su
učinjeni pravednima u Hristu. Zaista, Sveti Duh je preko apostola
Pavla izazivao sve ljude, anđele i demone, da Božije izabranike
bilo čime optuže, pošto je Hristos umro. Oj zakone, ti zahtevaš
od mene savršenu pravednost, a ja ti je kao vernik pružam, jer mi
se zahvaljujući Hristu vera uračunava kao pravednost. Hristova
pravednost je moja, jer sam ja sada zahvaljujući veri s njim, a
to je ime kojim će se on nazivati: „Gospod pravda naša“ (Jer.
23:6).

Isus je ispunio Zakon

Isus je dakle ispunio prvobitne zahteve zakona, ali pošto smo
prekršili zakon, vi znate da postoje i drugi zahtevi. Za oproštenje
prošlih greha traži se više od sadašnje i buduće poslušnosti. Nad
nama je zbog naših greha izrečeno prokletstvo i podležemo
kazni. Napisano je: „Koji ne pravda krivoga“ (2. Moj. 34:7), već
će svaki prestup i svako bezakonje dobiti svoju zasluženu kaznu
i platu.
Divimo se što je Isus svršetak zakona i u pogledu kazne.
Prokletstvo i kazna su stvari o kojima je strašno misliti, no Hristos
je dokrajčio sve zlo koje one znače i tako nas oslobodio svih
80
 Hristos — svršetak zakona
posledica greha. Ni za jednog vernika zakon više ne traži kaznu
i ne izriče više nikakvo prokletstvo. Vernik može da pokaže
velikog jamca na krstu i kaže: „Zakone, tamo mi je zaštita kojom
se zaklanjam pred božanskom pravdom. Isus, iz čijih rana teče
krv njegovog srca i koji umire za mene, moj je odgovor tvojim
zahtevima i znam da ću se preko njega spasti od njega!“ Zahteve
zakona – prekršene i neprekršene, pozitivne i kaznene, ispunio
je Hristos. To je bilo delo dostojno Boga, i gle, utelovljeni Bog ga
je izvršio! Uklonio je prestup, dokrajčio grehe, očistio bezakonje
i doneo večnu pravdu (Dan. 9:24). Sva slava pripada njegovom
imenu!
Ne samo da je kazna isplaćena, nego onim što je Hristos
učinio, odao je veliku i posebnu čast zakonu. Usuđujem se da
kažem da Božiji zakon ne bi stajao na tako sjajnom i počasnom
položaju kao što stoji danas, da ga je i celi ljudski rod održao i
da ga nijedan čovek nije prekršio, pošto mu je čovek Isus koji
je ujedno i Božiji sin, ovako dao čast. Sam Bog je dok je bio u
telu, svojim životom a još više svojom smrću, otkrio uzvišenost
zakona; pokazao je da ni ljubav ni vrhunska vlast ne mogu
poništiti pravednost. Ko će reći ijednu reč protiv zakona kome
se čak i zakonodavac podvrgava? Ko će reći da je prestrog, kad
mu se kaznama podvrgava i onaj, koji ga je postavio? Gospod
je od svog vlastitog Sina koji se pojavio kao čovek i postao naš
predstavnik, zahtevao savršenu poslušnost zakonu. Sin se bez
reči suprotstavljanja podvrgao zakonu, ne uzimajući sebi pravo
ni na kakav izuzetak u svom zadatku.
„Zakon je tvoj meni u srcu“ (Psa. 40:8), rekao je i dokazao da
je zaista tako, time što je izvršio i podneo sve do kraja. Čudesnog
li i divnog zakona, kome čak i Emanuil služi! Savršenog li
zakona, čiji jaram nosi i sam Božiji Sin, ne smatrajući da mu je
to ispod časti. Rešen je da spasi svoje izabrane, rađa se na zemlji,
živi i umire pod tim zakonom, „poslušan do smrti, do smrti na
krstu“ (Fil. 2:8).

Hristos je osigurao stabilnost Zakona

Hristos je takođe osigurao i stabilnost zakona. Samo ono
što se dokaže pravednim može opstati, a Isus je dokazao da je
zakon pravedan time što ga je uzvisio i odao mu čast. On sam
81
 Sperdženovi Biseri
govori: „Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke;
nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem,
dok ne prođe nebo i zemlja, neće nijedna iota ili jedna crtica od
zakona nestati, dok se sve ne zbude“ (Mat. 5:17-18). Pokazaću
vam još kako je učinio kraj zakonu u jednom drugom smislu, ali
Hristov život i smrt zauvek su utvrdili dokazivanje večnih dobara
i zla. „Da li mi, prema tome“, rekao je Pavle, „ukidamo zakon
verom?“ (Rim. 3:31). Upravo se evanđeljem dokazuje da je zakon
svet i pravedan, jer evanđelje kojem vera veruje niti menja, niti
omalovažava zakon, nego nas uči tome da je zakon bio potpuno
ispunjen. Zakon će čvrsto stajati kroz svu večnost, jer se pokazalo
da ga Bog nije menjao, čak zato da spasi ljude koje je izabrao.
Imao je narod izabran, ljubljen i određen za večni život, a ipak ga
nije hteo spasti odričući se i jednog jedinog načela pravednosti.
Kad je taj narod sagrešio, kako je dakle mogao biti opravdan,
osim da se zakon ukine ili izmeni? Je li zakon izmenjen? To se
činilo neminovnim ukoliko je trebalo ljudima omogućiti spasenje.
Ali Hristos je došao i pokazao da zakon može ostati čvrst poput
stene, a izbavljeni ipak mogu biti spaseni beskrajnom milošću.
U Hristu vidimo i milost i pravdu kao dve zvezde u punom sjaju,
koje ni u najmanjoj meri ne zasenjuju jedna drugu. Zakon dobija
sve što je zahtevao, kako to i dolikuje, a ipak Otac svake milosti
smrću svoga sina vidi sve svoje izabrane spasenima, kao što je i
odredio. Ovako sam pokušao da vam pokažem kako je Hristos
u potpunosti ispunjenje zakona. Neka Sveti Duh blagoslovi ovo
učenje.

Hristos je svršetak Zakona

A sada kao treće: Hristos je svršetak zakona u smislu njegovog
dovršetka. Dovršio ga je u dva smisla. Pre svega, oni koji su
njegovi, ne žive pod nadležnošću zakona. „Niste, naime, više pod
zakonom nego pod blagodaću“ (Rim. 6:14). Stari zavet, onako
kako je bio postavljen za praoca Adama, sastojao se u sledećem:
„Ovo čini, i bićeš živ!“ Njegove zapovesti Adam nije ostvario,
i prema tome, nije ni živeo. Ni mi ne živimo u Adamu, jer su u
njemu svi umrli. Stari zavet je bio prekršen, i mi smo zbog toga
bili osuđeni. Sada – pošto smo umrli u Hristu i nismo više pod
zakonom, za njega smo već mrtvi. Braćo, premda sada s radošću
82
 Hristos — svršetak zakona
činimo dobra dela, ne čekamo i ne nastojimo da dobijemo život
na osnovu tih dela; ne nadamo se da ćemo steći Božiju naklonost
zahvaljujući svojoj dobroti, ili vlastitim zaslugama. Izabrani smo
ne zbog svojih dela, nego u skladu s večnom odlukom Boga,
kome se tako svidelo; pozvani ne po delima, već po Božijem
Duhu. Želimo da nastavimo u ovoj milosti i ne želimo da se
vraćamo nazad u spone starog zaveta. Budući da smo se pouzdali
u otkupljenje i izmirenje koje je Isus Hristos postigao i po milosti
primenio na nas, nismo više robovi, nego deca koja ne rade da
bi se spasla, već budući spasena, rade zato što su spasena. Ni
ono što činimo, niti ono što Sveti Duh uradi u nama, nije uzrok
i temelj Božije ljubavi prema nama, budući da nas je ljubio od
početka, jer je hteo da nas voli mada smo bili nedostojni. On nas
još uvek ljubi u Hristu i vidi nas ne onakve kakvi smo sami po
sebi, već kakvi smo u Hristu: oprani njegovom krvlju i odeveni
u njegovu pravdu. Niste pod zakonom. Hristos vas je izveo iz
ropstva zavetu koji osuđuje, i učinio je da postanete deca, da
vičete: Ava! Oče!

Više nismo pod prokletstvom

Dalje, Hristos je svršetak zakona, zato što više nismo pod
njegovim prokletstvom. Zakon ne može da prokune vernika,
nema za to mogućnosti: blagosilja ga – to da, i vernik će ostati
blagoslovljen. Zakon zahteva pravdu i gleda na vernika u Hristu,
te vidi da mu je Isus dao svu pravdu koju on zahteva: zakon
mora da proglasi vernika blagoslovljenim. „Blago onome kome
je oproštena krivica, kome je greh pokriven. Blago čoveku, kome
Gospod ne prima greha i u čijem duhu nema lukavstva“ (Psa.
32:1-2). O, kakva je sreća biti izbavljen i iskupljen od prokletstva
zakona posredstvom Hrista koji je „postao kletva za nas“ kao što
je napisano: „Proklet svako ko visi na drvetu“ (Gal. 3:13). Da li vi
draga moja braćo, razumete slatku tajnu spasenja? Jeste li videli
kako Isus zauzima vaše mesto, da biste vi mogli zauzeti njegovo?
Hristos optužen, osuđen, izveden da bude razapet, smrtno
udaren od Oca, a zatim ste vi oslobođeni optužbe, opravdani,
izbavljeni od prokletstva, jer se prokletstvo već ispunilo na
vašem Iskupitelju. Vi možete da uživate u blagoslovima, zato
83
 Sperdženovi Biseri
što je pravda koja je bila njegova, prenesena na vas, da budete
blagosloveni od Gospoda u svetu koji neće imati kraja. Veselimo
se i radujmo se ovome zauvek! Zašto i ne bismo? A uprkos tome,
Božija deca dolaze pod udar zakona zbog svojih osećaja i počinju
da se boje zbog toga što su svesna greha i misle da nisu spasena,
a napisano je: „On koji opravdava bezbožnika“ (Rim. 4:5).
Što se mene tiče, ja sam srećan što mogu da živim blizu
spasitelja grešnika! Kad bi moj položaj pred Gospodom ovisio
o tome šta sam ja sam po sebi, kakva dobra dela i kakvu pravdu
mogu pokazati, sigurno bih hiljadu puta dnevno morao samoga
sebe da osudim. Ali, otrgnuti se od toga i reći: „Uzverovao
sam u Isusa Hrista, i zato sam pravedan!“ – to je mir, spokoj,
radost i početak neba! Kada neko dospe do tog iskustva, onda
njegova ljubav prema Hristu počinje da plamti te oseća da neće
da nastavi da greši, već će nastojati da živi novim životom zato
što ga je Iskupitelj izbavio od prokletstva zakona. „Ne pripadate
samo sebi. Vi ste, naime, skupo kupljeni, proslavite, dakle, Boga
svojim telom“ (1. Kor. 6:19-20). Toliko o Hristu u odnosu na
zakon.
Mi u odnosu na Hrista
„Hristos je svršetak zakona svakom koji veruje.“ Pazite na ono
što je ovde glavno: „Svakome koji veruje“ – na ovome je naglasak.
Čuješ li čoveče, ženo? Da li veruješ? Sudbonosnije pitanje ne
može da se postavi. „Veruješ li ti u Sina Božijeg?“ (Jovan 9:35).
A šta znači verovati? To ne znači samo prihvatiti neki sistem
učenja i isticati da se držite takve i takve veroispovesti, pa to sve
istog trenutka staviti na policu i zaboraviti. Verovati znači uzdati
se, poveriti se, zavisiti, računati na nešto, smiriti se u nečemu.
Veruješ li da je Isus Hristos ustao iz mrtvih? Veruješ li da je stao
umesto grešnika i on – pravednik trpeo za nepravednika? Veruješ
li da je sposoban da spase one koji dolaze Bogu preko njega? Da
li polažeš svu težinu i sav naglasak pitanja spasenja svoje duše na
Njega – jedino na njega? Ako je tako, onda ti je Hristos svršetak
zakona za opravdanje, i onda jesi opravdan. Ako veruješ odeven
si u Božiju pravdu. Nema smisla iznositi nešto drugo ako veruješ,
jer ništa drugo neće vredeti. Ako nema vere, nedostaje ono što
je bitno. Sakramenti, molitve, čitanje Biblije, slušanje kako se
propoveda evanđelje – sve to zajedno možeš poslagati na gomilu
84
 Hristos — svršetak zakona
visoku do zvezda, ogromnu kao veliki Olimp, ali ako nema vere,
sve je to pleva i ništa više.
Kada se radi o opravdanju, odvraćaš li pogled od samog sebe
ka Hristu? Ako to činiš, on je tebi svršetak zakona!
Pripazi dobro, nije uopšte reč o tvom pređašnjem karakteru,
jer stoji napisano: „Hristos je svršetak zakona svakom koji
veruje.“
Ali Gospode, ovaj čovek je pre nego što je uzverovao bio
progonitelj i poguban, opasan, divljao je i besneo protiv svetih,
terao ih u zatvor žedan njihove krvi. Da, dragi prijatelju, upravo
je taj čovek nadahnut Svetim Duhom napisao ove reči: „Hristos
je svršetak zakona – za opravdanje svakom koji veruje.“
Oslovljavam li nekoga kome je život okaljan svakim grehom
i uprljan svim prestupima koje možemo da zamislimo, ja ipak
takvom kažem: Zapamti: „svaki greh i hula oprostiće se ljudima“
(Matej 12:31). Ako veruješ u Gospoda Isusa Hrista, tvoja
bezakonja su izbrisana, jer krv Isusa Hrista, Božijeg ljubljenog
Sina, čisti nas od svakog greha, (1. Jovanova 1:7). U tome je lepota
evanđelja: ono je evanđelje grešnika, dobra vest blagoslova ne za
one koji su bez greha, već za one koji priznaju greh i ostavljaju
ga. Isus je došao na svet, ne da nagradi bezgrešne, nego da traži i
da spase ono što je izgubljeno. Onaj koji je izgubljen i daleko od
Boga, a približi se Bogu kroz Hrista i veruje u njega, ustanoviće
da je Hristos u stanju da krivca daruje opravdanjem.
Hristos je svršetak zakona za opravdanje svakom koji veruje:
i jadnoj bludnici koja je uzverovala, dugogodišnjem pijanici koji
uzveruje, kradljivcu, lažljivcu, psovaču koji uzveruje, onima koji
su uživali u izgredima i ogrezli u grehu ali ga sada ostavljaju
da se pouzdaju u Isusa. Nije mi potrebno da spominjem ovakve
slučajeve: za mene je najdivnija činjenica da je svršetak zakona
za opravdanje meni, jer verujem u njega. Znam u koga sam se
uzdao, i uveren sam da je on kadar sačuvati do onoga dana dobro
koje je meni povereno (2. Tim. 1:12).
Vera pouzdanja
Javlja mi se druga misao u vezi s ovim tekstom. Ništa nije
rečeno o čvrstoći te vere. On je svršetak zakona za opravdanje
svakome koji veruje – bio on poput onog Malovernog ili onog
Odvažnog u Banjanovim pričama. Isus štiti one u pozadini
85
 Sperdženovi Biseri
fronta baš kao i prethodnicu. U pogledu opravdanja nema razlike
između jednog vernika i drugog. Dok god postoji veza između
tebe i Hrista, Božija pravda je tvoja. Ova veza je možda tanka
traka, paukova nit dršćuće vere, ali ako teče neprekinutim tokom
od tvog srca do Hrista, božanska milost može teći, a teći će i duž
najtanje niti. Čudesno je kako žica za provod električne struje
može biti tanka. Istina je da će nam trebati pravi kabel da se neka
vest provede kroz okean, no kabel je tek zaštita žici, dok je nit
kojom se vest stvarno prenosi vrlo tanka.
Ako je tvoja vera poput zrna gorušice, ako je tek tolika da
se dršćući prihvata skuta Spasiteljeve haljine, ako jedino možeš
reći: „Verujem Gospode, pomozi mom neverju!“ (Marko 9:24),
makar to bila samo vera Petra koji je tonuo, ili Marije koja je
plakala, ali ako je to vera u Hrista, on će biti svršetak zakona za
pravdu tebi baš kao i onim prvim među apostolima.
Ako je tako, dragi prijatelji, onda smo svi koji verujemo
opravdani. Verujući u Gospoda Isusa zadobili smo pravdu, o
kojoj ništa ne znaju ljudi koji slede dela zakona. Nismo potpuno
posvećeni, a dao Bog da postanemo takvi! Nismo potpuno
slobodni od greha u svojim udima, premda ga mrzimo; no bez
obzira na sve, pred licem Božijim istinito smo pravedni, pošto
smo za to postali podesni verom – imamo mir s Bogom (Rim.
5:1).
Hajde, podignite glave vernici koje tišti počinjeni greh.
Dok ste pokarani i dok žalite što ste grešili, nemojte sumnjati u
svog Spasitelja niti dovoditi u pitanje njegovu pravdu. Crni ste,
ali nemojte stati radi toga, nego nastavite i recite kako je rekla
zaručnica: „Crna sam, ali lepa“ (Pesma 1:5).

Opravdani verom
Dalje, obratite pažnju na to da nas kontekst iz koga smo uzeli
naš stih uverava da smo spaseni jer smo opravdani. Tamo naime
stoji: „Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i
poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš
spasen“ (Rim. 10:9). Ko god je opravdan, taj je i spasen – jer koja
bi inače bila korist od opravdanja? Nad tobom je verniče Bog
proglasio svoju presudu „Spasen“ i niko je neće poništiti. Spasen
si od greha, smrti i pakla. Spasen si već sada, to je već prisutno
86
 Hristos — svršetak zakona
spasenje: „Koji nas je spasao i prizvao svetim pozivom“ (2. Tim.
1:9). Ovoga časa shvatite dalekosežnost toga. „Dragi moji, sad
smo deca Božija“ (1. Jovanova 3:2).
Završiću pošto kažem još samo ovo. Ako iko smatra da
može samoga sebe da spase i da će njegova sopstvena pravda
biti dovoljna pred Bogom, srdačno ga molim da ne vređa svoga
Spasitelja. Ako je tvoja pravda dovoljna, zašto je onda Hristos
došao da ostvari pravdu? Hoćeš li načas uporediti svoju pravdu
s pravdom Isusa Hrista? Kakva je sličnost između njega i tebe?
Takva kao između mrava i arhanđela. Ne, čak ni takva: nego
kao između noći i dana, između pakla i neba. Oh, kada bih imao
takvu vlastitu pravdu kojoj niko ništa ne bi mogao da prigovori,
dragovoljno bih je odbacio, samo da zadobijem Hristovu. Ali
pošto svoje pravde uopšte nemam, to sam srećniji što imam
pravdu svoga Gospoda.
Kada je Vitfild (Whitefield) u Kingsvudu (Kingswood) kraj
Bristola propovedao rudarima iz ugljenokopa, znao je da su im
srca bila taknuta po tragovima koje su ostavljale suze koje su im
tekle niz crne obraze. Primetio je da primaju evanđelje, pa o tome
ovako piše u svom dnevniku: „Budući da ti jadni rudari nisu
imali svoje pravde, bili su ushićeni onim koji je došao da spase
carinike i grešnike.“ Da, gospodine Vitfild, što se tiče rudara to je
istina, ali je takođe istina i u pogledu mnogih od nas, koji možda
nismo imali crna lica, ali smo imali crna srca. Možemo uistinu
reći da i mi s radošću odbacujemo vlastitu pravdu i smatramo je
smećem, da bismo zadobili Hrista i našli se u njemu, (Fil. 3:8). U
njemu je naša jedina nada i potpuno pouzdanje.

Ili tvoja ili Hristova pravednost

I na kraju, svaki od vas koji odbije Hristovu pravdu,
neminovno će morati da propadne jer je nemoguće da njega ili
njegovu tobožnju pravdu Bog primi. Dotični je naime odbio pravu
i božansku pravdu koju Bog utelovljenu u Svom sinu stavlja pred
svakoga. Kad bi mogao da se uzdigneš do vrata neba i kad bi anđeli
rekli: „Kakvo pravo imaš na ulazak ovamo?“ a ti da odgovoriš:
„Imam svoju vlastitu pravdu“, onda bi dozvola ulaska značila
da je tvoja pravda izjednačena s pravdom samog Emanuila! Je
li to uopšte moguće? Misliš li ozbiljno da bi Bog dozvolio da se
87
 Sperdženovi Biseri
ovakva laž odobri i usvoji? Hoće li Bog dozvoliti falsifikovanoj
pravdi jednog propalog grešnika da bude upoređena s finim
zlatom Hristovog savršenstva? Zašto je Isusova krv istekla,
ako tebi ne treba očišćenje? Zar je Hristos suvišan? Oh, to je
nemoguće! Ili ćeš da prihvatiš Hristovu pravdu, ili da ostaneš
neopravdan, a kao takav nećeš biti spasen i ostaješ izgubljen za
sve vekove!
Šta! Da li se sve svodi na to da treba da verujem u Gospoda
Isusa Hrista za pravdu pa da budem opravdan verom? Da, tako
je! To je suština svega! Šta? Pouzdati se jedino u Hrista, a zatim
živeti kako mi se sviđa? Pošto se osloniš na Isusa, nije moguće
živeti u grehu jer delo vere sa sobom donosi promenu naravi i
obnovljenje duše. Božiji Duh koji te vodi da veruješ, izmeniće i
tvoje srce. Govorio si o tome da živiš „kako ti se sviđa.“ Svideće
ti se onda da živiš znatno drugačije nego što ti se sviđa danas.
Ono što si voleo pre obraćenja, mrzećeš pošto uzveruješ, a ono
što si mrzeo, posle ćeš voleti.
Sada nastojiš da budeš dobar, a u tome nemaš baš uspeha jer ti
je srce otuđeno od Boga. Kad jednom primiš spasenje Hristovom
krvlju, tvoje srce će ljubiti Boga pa ćeš i vršiti njegove zapovesti,
a one ti neće biti ni teške ni neugodne. Promena srca – to je ono
što je potrebno, a to nećeš nikako postići osim zavetom milosti.

Nov duh i novo srce

U Starom zavetu nema ni reči o obraćenju – to moramo
da potražimo u Novom zavetu, a tamo je to ovako opisano: „I
pokropiću vas čistom vodom, i bićete čisti, ja ću vas očistiti od
svih nečistoća vaših i od svih bogova vaših. I daću vam novo
srce, i nov duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela
vašega, i daću vam srce mesnato. I duh svoj metnuću u vas, i
učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i
izvršujete“ (Jezek. 36:25-27). Ovo je jedno od najvećih obećanja
Novog zaveta, i Sveti Duh to ispunjava u izabranima. Neka vas
Sveti Duh na svoj blagi način promeni da uzverujete u Gospoda
Isusa Hrista! Tada će se i ovo i sva ostala obraćenja ispuniti u
vašim dušama! Neka vas Gospod blagoslovi! Duše Božiji, daj
svoj blagoslov ovim mojim jadnim rečima – Isusa radi! Amin!

88
 6
Jagnjetova krv –
pobedonosno oružje
„I oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju i rečju svoga
svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti.“
(Otkrivenje 12:11)

G DE god se pojavi zlo, Božija deca moraju da mu se odupru

silom Svetoga Duha u Isusovo ime. Kad se zlo utelovilo u
anđelu, na nebu je odmah nastao rat. Zlu u smrtnim ljudima treba
da se suprotstave svi nanovorođeni ljudi. Ako nam se greh javi u
liku anđela svetla i onda treba da se borimo protiv njega. Ako nam
se približi u bilo kojem obliku prevare ili nepravde, ne smemo ni za
trenutak da pomislimo na pregovore; ukoliko stvarno pripadamo
Božijoj vojsci, moramo smesta da otpočnemo bitku. Najveće zlo je
u samom Satani a s njim se i borimo. On nije bezazlen neprijatelj.
Zli dusi pod njegovim nadzorom podjednako su strašni neprijatelji.
Ali kad sam Satana navaljuje na hrišćanina, teško je odoleti.
Kada se taj zmaj ispreči, trebaće nam nebeska pomoć
da prokrčimo put. Ne mora uvek da izbije otvorena bitka s
Apolionom1, ali ako do toga i dođe, imaćete bolno saznanje;
zapamtićete je kao jedan od najmračnijih dana vašeg života i
večno ćete slaviti Boga kada tu neman savladate. Ako je Satana
i deset puta jači i lukaviji nego obično, primorani smo da se
ipak borimo protiv njega; ne smemo ni časa oklevati ili mu
nuditi pregovore. Hrišćanin mora da napadne zlo pa bilo ono u
najsnažnijem ili najoholijem obliku i ne sme da posustane do
pobede. Satana je taj neprijatelj, najveći među svima.

1
Strašna neman koja se isprečila hrišćaninu na njegovom putu iz grada
Propada na goru Sion – Džon Banjan: Put Hrišćanina u Otkrivenju 9:11.
89
 Sperdženovi Biseri
Isusova molitva koju često ponavljamo „nego nas izbavi
od zla“, ima naročito značenje da nas „izbavi od onoga koji je
zao“; on je glavno utelovljenje zla i u njemu se ono umnožava i
dostiže vrhunac. Čoveku je potreban Svemogući ako se nada da
pobedi Božijeg i čovečijeg neprijatelja. Kad bi mogao, Satana bi
uništio sve pobožne. Budući da to ne može, njegova je mržnja
tako okorela da muči i plaši one koje zlom žudnjom ne može da
rastrgne.
U 12. poglavlju Otkrivenja, đavo se naziva „velikom crvenom
aždajom.“ Veliki je po obliku, inteligenciji, snazi i iskustvu. Da
li je on pre svog pada bio glavni anđeo, ne znam. Neki misle da
jeste, pa kad je čuo da će čovek sesti na Božiji presto, pobunio
se iz čiste ljubomore protiv Najsvetijega. On je veliko biće u zlu:
knez tame, koji poseduje silu smrti. Svoju zlu narav iskazuje
prema svetima time što ih svakodnevno optužuje pred Bogom.
U prorocima nalazimo da je ustao protiv Božijeg sluge Isusa
Navina. Optužio je i Jova da služi Bogu iz koristoljublja: „Nisi li
ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima unaokolo?“ (Jov 1:10).
Taj uvek aktivni neprijatelj želi da nas iskuša, a uz to nas i
optužuje. Hoće da nas uhvati i da nas mlati kao pšenicu. Izgleda
da Sveti Duh aludira na njegovu tajanstvenu silu i karakter
kada ga naziva zmajem. Nama je takav duh uvek tajanstven u
svom postojanju i delovanju. Satana je zagonetna ličnost, iako
je stvaran. Nikada više ne možemo da posumnjamo u njegovo
postojanje ako smo se bar jednom sukobili s njim.
Tako se sve više uveravamo u njegovu stvarnost, iako je
tajanstven. Da je od krvi i mesa, lakše bismo s njim izišli na kraj;
ali strašan je zadatak boriti se s tim zlim duhovnim silama na
visini. Kao zmaj, pun je lukavstva i okrutnosti. U njemu je sila
združena s lukavstvom, pa kad ne može odmah da postigne neki
cilj silom, on čeka svoje vreme. Vara i želi da zavadi. Rečeno je
u stvari da vara ceo svet. Kakva je tek sila prevare u njemu kada
će pod njegovim uticajem, trećina zvezda pasti, a milioni ljudi
svih vekova početi da se klanjaju demonima i idolima! Prevarom
je toliko zaludeo um ljudi, da oni uopšte ne vide da moraju da se
klanjaju samo Bogu – svome Stvoritelju.

90
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje

Laža i otac laži

Satana je nazvan i starom zmijom, a to nas podseća na
činjenicu koliko je vešt u svojim zlodelima.
On je od početka laža i otac laži. Nakon hiljada godina varanja,
postao je za nas isuviše lukav. Ako mislimo da možemo da mu
se suprotstavimo lukavstvom, onda smo bedne budale jer on zna
daleko više i od najmudrijih smrtnika. Kad bismo se upustili u
taktiku, on bi ubrzao igru i priveo je nadmoćno kraju, te bi tako
izigrao naše smicalice. To umeće je propraćeno velikom brzinom,
tako da je svakog trena spreman da napadne i obrušava se na nas
kao orao na jadno pile. Nije svuda prisutan, ali je teško reći gde
ga nema. Ne može ni biti svuda prisutan, ali ipak veličanstvenom
veštinom upravlja hordama otpadnika; tako poput generala,
nadgleda čitavo bojno polje i izgleda kao da sudeluje u svakom
okršaju. Nijedna vrata ne mogu da ga zaustave, nikakva visina
pobožnosti ga ne može natkriliti. Napada nas sa svih strana u
svim našim slabostima. Dolazi neočekivano i zadaje nam rane
koje ne zaceljuju lako.
Ali dragi prijatelji, bez obzira na to koliko je moćan taj pakleni
duh, njegova je sila pobeđena onda kad odlučimo da nikad s
njim ne sklapamo primirje. Ne smemo ni da pomislimo na neke
uslove pregovora sa zlim. Pretpostavka da će sve biti u redu ako
ga prepustimo samom sebi, kobna je zabluda. Moramo se boriti
ili ćemo izginuti. Zlo će nas pobediti ako mi ne pobedimo njega.
Naša sigurnost će zavisiti o odlučnom i snažnom suprotstavljanju
grehu, bez obzira na to da li otvoreno preti ili obećava. Jedino
Sveti Duh može u nama da podržava to neprijateljstvo prema
grehu.
Citat o svetima kaže: „Oni ga pobediše.“ Nema nam odmora
dok se i za nas ne kaže: „Oni ga pobediše.“ On je neprijatelj dostojan
našeg mača. Nećete da se sukobite? Razmišljate o povlačenju?
Nemate oklop da vas zaštiti. Prekinuti bitku znači pretrpeti
poraz. Imate samo dva izbora: ili da se celo biće pripravi na
doživotan otpor, ili da zauvek postanete rob Satane. Molim Boga
da se probudite, ustanete i borite protiv neprijatelja. Otklonite
jednom zauvek svaku sumnju u to da se po Božijoj blagodati
možete ubrojati u one koji pobeđuju najvećeg neprijatelja.
91
 Sperdženovi Biseri

Pobedonosno oružje
Naš tekst nam donosi važan predmet na razmatranje: Koje je
to pobedonosno oružje? Kakvim su se mačem borili oni koji su
pobedili velikog crvenog zmaja? Evo, čujte: „I oni ga pobediše
Jagnjetovom krvlju.“ Drugo, kako da upotrebimo to oružje?
Onako kako su ga upotrebili oni koji su nadvladali „rečju svoga
svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti.“
Prvo, kakvo je to pobedonosno oružje? Oni ga pobediše
„Jagnjetovom krvlju.“
Jagnjetova krv najpre označava smrt Božijeg Sina. Trpljenje
Isusa Hrista moglo bi se prikazati i u nekom drugom obliku,
ali njegova smrt na krstu zahteva spominjanje krvi. Naš
Gospod nije bio samo pretučen nego i ubijen. Potekla je krv iz
njegovog srca. Onaj o kome ovde govorimo bio je u svemu Bog,
blagosloven zauvek; ipak, uzeo je naše ljudsko biće i povezao ga
na tajanstven način sa svojim božanstvom. Rodio se u Vitlejemu,
rastao, sazreo do muževnosti, živeo među nama, jeo, pio, trpeo,
radovao se, spavao i radio kao svaki čovek. Umro je u pravom
smislu reči i bio sahranjen u grobu Josifa iz Arimateje. Smrt je
važna činjenica izražena rečima „Jagnjetovom krvlju“.
Na Isusa moramo da gledamo kao na Božije uskršnje Jagnje.
On ne samo da je odvojen od drugih, određen da bude spomen
Izrailjcima i posvećen božanskoj službi, već i zaklan kao Jagnje.
Zapamtite: gledati živoga Hrista, a ne i umrloga, znači ne verovati
u Hristovo spasenje. On sam za sebe kaže: „Ja sam onaj koji živi
i beše mrtav.“
Modernisti viču: „Zašto se ne propoveda više o njegovom
životu, a manje o njegovoj smrti?“ Propovedajte o njegovom
životu koliko vam je drago, ali nikad odvojeno od njegove
smrti; jer njegovom se krvlju iskupismo. Nije dovoljno reći: „Mi
propovedamo Hrista“, nego „Mi propovedamo Hrista raspetoga.“
To je glavna misao; smrt Božijeg Sina jeste pobedonosno oružje.
Da nije predao dušu smrti, štaviše na krstu, da nije bio ubrojan
među prestupnike i podvrgnut sramnoj smrti – ne bismo imali
oružje pomoću koga bismo mogli pobediti zmaja. „Jagnjetova
krv“ simbolizuje smrt Božijeg Sina. Čujte svi! Vi ste sagrešili,
a Isus je umro da biste se oslobodili greha. „On je na svom telu
poneo naše grehe na drvo“ i umro je da nas iskupi od svake
92
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje
nepravde. Naglasak je na njegovoj smrti i paradoksalno, ta smrt je
bitna tačka evanđelja. Hristova smrt je smrt greha i poraz Satane,
a za nas – život nade i sigurnost u njegovu pobedu. Budući da je
predao dušu na smrt, sada deli dobitak s ljudima.
Pod „Jagnjetovom krvlju“ podrazumevamo Isusovu zastup-
ničku žrtvu. Budimo načisto sa tim. Nije napisano da vrhunskog
neprijatelja pobeđujemo Isusovom ili Hristovom krvlju već
Jagnjetovom krvlju. Reči su naročito odabrane jer u liku jagnjeta
vidimo žrtvu. Krv Isusa Hrista prolivena zbog njegove hrabrosti
za istinu, ili iz čistog čovekoljublja, ili zbog samoodricanja, ne
donosi ljudima nikakve posebne vesti i u tome nema neke naročite
sile. To je u stvari primer mučeničke smrti, ali nema veze sa
spasenjem osuđenih ljudi. Ako obznanjujete smrt Božijeg Sina,
a pritom ne pokazujete da je pravednik umro za nepravednike da
bi ih priveo Bogu, onda niste propovedali Jagnjetovu krv.
Morate svima dati na znanje da „kazna beše na njemu našega
mira radi“ i da „Gospod pusti na njega bezakonje svih nas“; bez
toga nećete objaviti značenje Jagnjetove krvi. Nema pobede nad
grehom bez žrtve u zamenu. Po starom zakonu, prestupnik je
donosio jagnje da bi se iskupio za svoje prestupe; ono bi bilo
ubijeno umesto njega. To je bila praslika Hrista koji je preuzeo
grešnikovo mesto, primio na sebe njegov greh i za njega trpeo.
Time je zadovoljio Božiju pravednost, postavši pravednik koji
opravdava sve one koji u njega uzveruju. Smatram pobedonosnim
oružjem smrt Božijeg Sina, prikazanu kao pomirnu žrtvu za
greh. Greh mora biti kažnjen. Kažnjen je u Hristovoj smrti. U
tome je nada čoveka.
Dalje, pojmom „Jagnjetova krv“ tumačim kako je Hristova
smrt bila valjana da ukloni greh. Kada je Jovan Krstitelj ukazao
na Isusa, rekao je: „Evo jagnje Božije koje uklanja greh sveta!“
Naš Gospod Isus je svojom smrću stvarno odstranio naše grehe.
Dragi moji, sigurni smo da je on primio prihvatljivu i delotvornu
žrtvu kada je uzviknuo: „Svršeno je!“ Ili je sasvim uklonio greh
ili nije. Ako nije, kako bi greh ikada mogao biti uklonjen? Ako
jeste uklonjen, onda su vernici čisti. Bez obzira na to ko smo
i šta činimo, slavni Zamenik je otklonio naš greh kao što je i
žrtveno jagnje ponelo greh Izrailjaca u pustinji. U slučaju svih
onih za koje je Gospod bio prinet kao zastupnička žrtva, Božija
93
 Sperdženovi Biseri
pravednost ne nalazi prepreku. Ta pravednost je jednaka onoj
kojom Bog blagosilja izbavljene.

Dug je naplaćen
Pre dve hiljade godina, Isus je platio veliki dug za sve svoje
izabrane i na taj način sasvim iskupio nepravdu za one koji će
u njega uzverovati. Time je uklonio veliki teret greha i bacio
ga jednim pokretom svoje probodene ruke u morske dubine. On
je svojom smrću dao otkup koji je Bog prihvatio, a taj se otkup
sastojao u tome da se pred nebeskim vrhovnim sudom, celo telo
kome je Hristos glava, razreši svakog greha.
U određeno vreme, svako ko je izbavljen pojedinačno prihvata
verom taj veliki otkup, iako je on učinjen odavno. Verujem da je
to jedna oštrica pobedonosnog oružja.
Moramo da propovedamo da je Božiji Sin postao čovek i umro
za grehe čovečanstva; tom smrću nije samo omogućio Bogu da
nam oprosti, nego je osigurao oproštenje svima koji su u njemu.
Nije umro da bi ljude učinio takvima da bi se mogli spasti, već
da ih spase. Nije došao da bi se greh jednom u budućnosti mogao
otkloniti, već da ga ukloni odmah – žrtvujući samog sebe. Svojom
smrću „svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da
se dovede večna pravda“ (Danilo 9:24). Vernici moraju da znaju
da kad je Isus umro, bili su oslobođeni zakonskih zahteva, a kada
je vaskrsao, njihovo opravdanje je bilo osigurano. Jagnjetova krv
je prava cena koja je zaista iskupila ljude. Ona je pravo očišćenje
koje je istisnulo greh. Mi to verujemo i objavljujemo, a time i
pobeđujemo. Raspetog Hrista koji je žrtva za naše grehe, Hrista
– čovekovog uspešnog iskupitelja, svuda ćemo objavljivati i time
razbiti sile tame.

Kako upotrebiti pobedonosno oružje

Pokazao sam vam mač, a sada se postavlja pitanje: Kako da ga
upotrebimo? „Oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju.“ Kada čovek
uzima mač, ne znate još kako će ga upotrebiti. Neki gospodin
je kupio vrlo skupocen mač sa zlatnom drškom i izrađenim
koricama i obesio ga na zid da ga pokazuje prijateljima. Ponekad
ga vadi iz korica i kaže: „Opipajte kako mu je oštro sečivo!“
94
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje
Dragocena Isusova krv nije za to da joj se divimo i da je
izlažemo. Ne smemo da se zadovoljimo time da o njoj samo
govorimo i da je veličamo, a da ništa ne preduzimamo. Moramo
da je koristimo u velikoj borbi protiv nepravde i grešnosti, sve
dok se i za nas ne bude govorilo: „Pobediše ga Jagnjetovom
krvlju!“ Tu dragocenu krv treba upotrebljavati da donese pobedu
sada, kao i u konačnoj svetoj bici; ako je ne koristimo u tu svrhu,
mi je omalovažavamo.
Bojim se da neki upotrebljavaju dragocenu krv Isusa Hrista
samo zato da utišaju savest. Oni ovako rasuđuju: „Iskupio je moje
grehe, eto sad mogu da se odmaram.“ Time samoj žrtvi nanose
veliku nepravdu. Priznajem da vam Hristova krv govori drugačije
nego Aveljeva i da slatko šapuće „Mir! Mir!“ uznemirenoj savesti,
ali to nije sve što čini. Onaj koji želi Hristovu krv samo iz sebičnih
razloga, a po njoj mu je sve oprošteno, kaže: „Dušo, odmaraj se,
jedi, pij i veseli se: slušaj propovedi, raduj se nadi večne radosti
i miruj, ne čini ništa“.Takav čovek huli na dragocenu krv i gazi
njenu svetost. Moramo tu slavnu tajnu otkupljujuće krvi da
upotrebimo kao glavno oružje pri savlađivanju greha i Satane.
Snaga te krvi je i za naše posvećenje, što u spomenutom
tekstu i piše: „Oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju.“ Ti sveti
ljudi nisu upotrebili nauku otkupljenja kao jastuk da se na njemu
odmaraju od svojih poteškoća, nego kao oružje da podrede greh.
Braćo moja, nekima je otkupljenje po krvi zaista ratna sekira i
bojno oružje kojim pobeđuju u borbi za čistoću i svetost – borbu
koju vodimo već dugi niz godina. Tom krvlju se odupiremo
pokvarenosti u sebi i napastima izvan sebe. To je oružje kome se
niko ne može suprotstaviti.
Bojno polje
Dozvolite da vam pokažem bojno polje. Prvo mesto sukoba
je na nebesima, a zatim dole – na zemlji. Braćo i sestre koji
vojujete u Isusovu krv, najpre morate da se borite protiv Satane
na nebesima – tamo morate da pobedite „Jagnjetovom krvlju.“
Ako se pitate kako, uvešću vas u taj predmet. Pre svega, Satanu
treba da smatrate doslovno poraženim smrću Isusa Hrista. Satana
je već pobeđeni neprijatelj. Prihvatite verom Hristovu pobedu
kao vlastitu, jer je izvojevao pobedu u vašoj naravi. Popeo se na
Golgotu, borio se s knezom tame, potpuno ga porazio i uništio
95
 Sperdženovi Biseri
njegovu moć. Oslobodio je zarobljene. Zgnječio je zmiji glavu.
Njegova pobeda je bila pobeda svih onih koji u njega veruju. On
je predstavnik ženinog semena (1. Mojsijeva 3:15), pa ste zato i
vi koji potičete od tog semena stvarno i praktično u Hristu. Tako
ste tamo i vi Jagnjetovom krvlju pobedili đavola. Jeste li shvatili
tu istinu?
Ne znate li da ste obrezani njegovim obrezanjem, razapeti na
njegovom krstu, pokopani s njim u krštenju, pa zato i vaskrsli s
njim, njegovim vaskrsenjem? On je vaš vrhovni poglavar, a vi
budući da ste udovi njegovog tela, učinili ste u njemu ono što je
i on učinio. Dođi dušo, pobedila si Satanu Hristovom pobedom.
Zar nisi dovoljno hrabra da se boriš protiv poraženog neprijatelja
i da pogaziš onoga koga je Gospod već satro?
Ne morate da se bojite, nego recite: „Hvala Bogu koji nam daje
pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista.“ Pobedili smo greh,
smrt i pakao kroz Osobu i delo našega velikog Gospoda i trebalo
bi da budemo veoma ohrabreni onim što je za nas već učinjeno. I
više smo nego pobednici kroz Onoga koji nas ljubi. Da Isus nije
pobedio neprijatelja, ne bismo sigurno ni mi; ali njegova lična
pobeda, osigurala je i našu. I danas odlazimo verom na mesto
pobede. Slavimo je na nebesima kao i na svakom drugom mestu.
Radujemo se u Gospodu našem Isusu Hristu, Iskupitelju ljudi,
jer vidimo da je zbacio Satanu, a sve zle sile je srušio s njihovih
položaja.

Pobeda nad tužiteljem

Danas bih želeo da porazite Satanu u drugom smislu: morate
ga pobediti kao tužitelja. Ponekad čujete u srcu glas koji budi
osećanja i uznemiruje savest; glas za koji vam se čini da u nebu
spominje vašu krivicu. Oslušnite taj duboki glas koji sluti zlo! Za
prestolom pravde Satana spominje sve vaše prošle grehe. Čujete
li ga? Počinje s vašim propustima iz detinjstva i mladalačkim
zabludama. Zaista crne uspomene. Ne dopušta da se ijedno zlo
izostavi. Stvari koje ste već davno zaboravili, on vešto ponavlja.
Poznaje vaše tajne grehe, jer je u većini od njih sudelovao. Zna
za otpor koji ste pružali evanđelju i za način kako ste prigušivali
savest. Zna za grehe tame, grehe spavaće sobe i zločine počinjene
u htenjima. Otkako ste postali hrišćanin, beležio je svaku vašu
96
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje
grešku i pitao podrugljivo: „Zar je to Božije dete? Zar je to
naslednik neba?“ Želi da nas uveri da smo licemeri i otpadnici.
Napasnik iznosi lutanja naših srca, mrtvilo želja u molitvi,
prljave misli koje su nam padale na um dok smo sedeli na
bogosluženju. Jao! Moramo da priznamo da smo dozvolili čak i
sumnje u večne istine, u Božiju ljubav i njegovu vernost.
Ako se tužitelj bavi već tako zlim poslom i optužuje, ne mora
da odlazi u daleku prošlost da bi nešto pronašao. Kolebaju li vas
te optužbe? Da li vapite: „O Bože moj, kako da ti pogledam u
lice? Sve su to istine i ne mogu da poreknem zla kojih se sada
prisećam. Prekršio sam tvoj zakon hiljadu puta, ne mogu sam da
se opravdam.“
Sada je prilika da pobedite Jagnjetovom krvlju. Kad je tužilac
već rekao svoje i uvećao prestupe, nemojte se stideti da istupite
i kažete: „Ali ja imam Branitelja isto tako voljnog kao što je i
tužilac. O Isuse, Spasitelju moj, brani me!“ Kad on govori,
čime vas brani ako ne svojom krvlju? On govori: „Za sve tvoje
grehe platio sam otkup – bili su stavljeni na mene i ja sam ih sve
uklonio.“
Braćo, krv Isusa Hrista dragog Božijeg Sina čisti nas od
svakog greha. Isus je platio kaznu koju smo zaslužili. Razdužio
nas je na krstu svih odgovornosti prema Božijoj pravdi i zauvek
smo slobodni. Naš Jamac je trpeo umesto nas.
Gde je sada tužitelj? Glas zmaja je ućutkan Jagnjetovom
krvlju. Ništa ne može tako da ućutka tužiteljev glas, kao krv koja
govori o bezgraničnoj Božijoj milosti. Pravednost zahteva da
grešnik bude čist, jer je Zastupnik poneo na svom telu njegove
grehe na krst.
Hajde braćo i sestre, kad vas Satana sledeći put počne optuživati
na nebesima, nemojte da se branite drugim oružjem nego krvlju
otkupa. Beskorisna je svaka uteha koju daju osećanja ili dela
spolja; ali Isusove rane braniće vas potpunim i sveobuhvatnim
dokazima i dati odgovor na sve optužbe. „Ko će podići tužbu
protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava? Ko je taj koji
će ih osuditi? Da li Hristos Isus koji je umro i vaskrsao, koji je
s desne strane Bogu i koji se zauzima za nas?“ (Rim. 8:33–34).
Ko će dakle optužiti decu Božiju? Svaki tužilac biće pobeđen
nesavladivim dokazom – Jagnjetovom krvlju.

97
 Sperdženovi Biseri

Pristup Bogu
Dalje, verniče, valja ti da pobediš neprijatelja na nebesima u
vezi s pristupom Bogu. Može se desiti da nam neprijatelj osujeti
zajednicu s Bogom kada je najviše želimo. Naše srce i telo vapi
živom Bogu, ali iz ovog ili onog razloga nismo u stanju da se
približimo Božijem prestolu. Srce je teško, greh raste, muči nas
briga, a Satanine optužbe ne prestaju. Izgleda vam kao da vas
je Bog odbacio, a neprijatelj slavi pobedu nad vama. Osećate se
veoma bliski svetu, telu i đavolu, ali tugujte radi svoje nesrećne
udaljenosti od Boga. Slični ste detetu koje ne može da se približi
ocu, jer na vratima reži na njega crni pas. Kako da im priđe? Ako
se nečastivi ne makne s vrata, možemo li da se probijemo silom?
Kojim ćemo oružjem da oteramo neprijatelja i da se približimo
Bogu?
Nije li napisano da do njega imamo pristup putem krvi? Nije
li nam namenjen novi i živi put? Zar nemamo slobodu da uđemo
u svetlost putem Isusove krvi? Kad znamo da je Hristos umro za
nas, sigurni smo u Božiju ljubav; kad vidimo da je otkupljenje
uklonilo naše prestupe, sigurni smo u Božiju naklonost. Shvatamo
da imamo slobodu da dođemo Ocu, i zato kažemo:
Tebi ću doći,
Kroz prepreke silom proći,
Za snagu evo me k tebi
Jer utehu daješ samo TI!
Pozivajući se na pomirenje učinjeno po Jagnjetovoj krvi,
usuđujemo se da dođemo Bogu. Gle, zao duh se uklanja pred
nama. Beži pred svetim Isusovim imenom. On će oterati hulne
šapate i podmetanja bolje nego išta što bismo mogli da izmislimo.
Pas pakla dobro poznaje strašno ime pred kojim pokorno leži.
Moramo da ga suočimo s autoritetom, naročito s otkupljenjem
Božijeg Jagnjeta. Režaće i besneće još više ako mu pošaljemo
Mojsija, jer snagu crpi upravo iz naših propusta u zakonu i ne
možemo da ga ućutkamo sve dotle, dok ne dovedemo velikog
Gospoda koji je jedini izvršio i poštovao zakon.

98
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje

Pobeda u molitvi
Dalje, neprijatelja moramo pobediti u molitvi, ali osećamo
da ne možemo uvek da se molimo onako kako bismo želeli. Zar
ne osećate ponekad da vam se grlo steže za vreme molitve, a
što je još gore, kao da vam nešto umrtvljuje srce? Umesto da se
vinete u nebesa, tajno zlo vam je potkresalo krila pa ne možete
da poletite. Tada u sebi govorite: „Nemam vere pa ne mogu ni
očekivati da ću uspeti s Bogom. Oh, kad bih mogao da izađem
iz svoje sobe i uzviknem: Viči! Viči! – Pobedio sam! Ali umesto
toga, očajavam i uzalud jadikujem. Bio sam polumrtav i hladan i
ne mogu da se nadam da sam uspeo pred Bogom u molitvi.“
Kad god se nađete u takvom stanju, pojurite Jagnjetovoj krvi
kao najboljem leku. Kad se pozovete na taj glavni dokaz, podići
ćete se i uspeti pred Bogom. To će vam doneti mir i siguran
uspeh kod prestola milosti. Isprobajte to odmah. To je način na
koji treba da izgovorite svoju molbu. Recite: „Bože moj, sasvim
sam bezvredan, a to i zaslužujem; saslušaj me, molim te, radi
časti tvoga dragog Sina. Zaklinjem te njegovom agonijom i
krvavim znojem, krstom i mukom, dragocenom smrću i grobom
– saslušaj me! O, Gospode! Neka te krv tvog jedinorođenog Sina
nagovori da me čuješ! Možeš li da se oglušiš na njegove muke,
suze i smrt kada govore meni u prilog?“ Ako u takvoj molitvi
dođete Bogu, uspećete! Isus u nebu se mora poslušati. Glas
njegove krvi uverljivo govori kod Boga. Ako se budete pozvali
na otkupljujuću žrtvu, morate pobediti zbog krvi Jagnjetove.

Borba u nižim sferama

Toliko o pobedi na nebesima; moram da vam pokažem
kako da se borite protiv nečastivoga i u nižim sferama – ovde
na zemlji. Najpre morate pobediti pred prestolom u nebesima; a
kad ste tako u molitvi proslavili pobedu s Bogom, lako ćete se
odazvati službi bližnjima i pobediti zlo među njima. Kako sam
samo često došao do toga da se borba mora najpre zadobiti gore!
Moramo pobediti da bismo mogli služiti. Često se ne usuđujem
da stupim na propovedaonicu, a da pre toga nisam dobio snagu
pred prestolom blagodati.
99
 Sperdženovi Biseri
Oni koji poznaju teret Gospodnji, često su pognuti i ne bi mogli
da ga podnesu da se nisu potajno borili s neprijateljem i pobedili.
Poklonio sam se pred Gospodom i u njegovom prisustvu poželeo
pomoć dragocene krvi i onda mi je udeljena. Kada se uverimo
da je Isus naš, tada se slobodno služimo Božijom riznicom.
Satana želi da uništi tu veru, ali ona snagom krvi prisvaja sve
blagoslove Novog zaveta. Kažeš sam sebi: „Slab sam, ali je snaga
u Gospodu mom Bogu i ja je uzimam. Tvrd sam i hladan, ali tu
je mekoća i toplota i ja ih prisvajam. Ocu je ugodno da je sva
punina u Isusu, a na osnovu njegove dragocene krvi uzimam
od te punine koliko mi treba. Tako ojačan, spreman sam da se
suočim s neprijateljem i da ga pobedim! Satana će pokušati da
osujeti izvor blagodati kojom ga pobeđujemo, ali sa znakom krvi
na nogama možemo bilo gde poći, isto kao što se i sa znakom
krvi na rukama, usuđujemo da sve uzmemo. Budući da kroz
poverenje imamo pristup, slobodno uzimamo sve što nam treba i
tako smo naoružani protiv svih napada. To je izvor potpore i štit
sigurnosti; izvor kroz koji primamo snagu da bismo pobedili.“

Božija svemoćnost
Neprijatelja pobeđujemo time što se oslanjamo na Božiju
svemoćnost; tada stvarno osećamo silu dragocene krvi Hristove.
Budući da smo pobednici na nebesima, idemo na propovedaonice
ili u razrede nedeljne škole, osnaženi u Gospodu i snazi njegove
moći. Pobeđenog Satanu vidimo pred prestolom blagodati kako
poput munje pada s neba čak i nakon slabog posredovanja.
Govorimo i Bog govori s nama; čeznemo za tim da se duše spasu,
a plemenito Božije srce žudi zajedno s nama. Nagovaramo ljude
da se obrate Bogu, a i on ih preklinje da dođu, te ne mogu odoleti
pozivu.
Duhovna sila svetosti ostaje na nama, da bismo mogli
pobediti zlu silu koja se ispoljava kroz Satanu, svet i telo. Gospod
raspršuje neprijateljsku silu i razbija opčinjenost koja zarobljava
ljude. Kroz krv Jagnjeta postajemo gospodari situacije, tako da
i najslabiji među nama može učiniti čudesa. Stupajući u službu
Božiju i oslanjajući se na veličinu pobede koja je izvojevana
Jagnjetovom krvlju u nebu, kročimo napred pobeđujući i misleći
100
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje
jedino na pobedu; tako nam se nikakva neprijateljska sila ne
može suprotstaviti.
Borba na zemlji
Vreme je da vam pokažem kako se ta ista bitka vodi na
zemlji. U manjim sukobima među ljudima, sveti pobeđuju kroz
krv Jagnjeta svojim svedočenjem o toj krvi. Svaki vernik treba
da posvedoči o žrtvi koja otkupljuje i svojom snagom spasava.
Mora da objavi tu nauku i da je potvrdi iskrenom verom, da je
podržava i dokazuje njeno delovanje, jer to sve zna iz iskustva.
Ne možete svi govoriti s propovedaonice, ali zato možete s
Isusom kad god vam se ukaže prilika. Naš glavni posao je da
svedočimo o krvi u sili Duha. Do te mere, svi možemo svedočiti.
Ne morate zalaziti u naučne rasprave, ali svakome u vašoj blizini
možete reći da „postoji život ako pogledaju na Raspetog.“ Možete
posvedočiti o snazi Hristove krvi u vašoj duši. Ako tako budete
činili, pobeđivaćete ljude na razne načine.
Najpre ćete ih trgnuti iz ravnodušnosti. Sada je ravnodušnost
prema istinitoj veri veća nego ikad ranije. Primetio sam osobe
obuzete istinom zastupničke žrtve koje ni o čemu drugom ne
žele više da slušaju. Ako ijedno saopštenje može da gane, to je
najpre prikaz božanske ljubavi; utelovljenje u osobi Isusa Hrista,
koji je krvario i umro za osuđene ljude.
Pokušajte s tim prikazom, kada pažnja slušalaca gasne.
U njemu je čudesna draž. Put Božijeg Sina koji je ljubio svoje
neprijatelje i umro za njih, zaokupiće im pažnju. Slika Svetoga
Boga koji se postavio na grešnikovom mestu i zbog toga bio
osramoćen, trpeo u agoniji i umro – podignuće ih. Slika Spasitelja
koji krvari, pobeđuje svaku otupljenost i mrtvilo.

Sprečava zablude
Nauka o Jagnjetovoj krvi sprečava ili raspršuje zablude.
Mislim da se mudrovanjem ne mogu pobiti greške u praktičnom
smislu. Možemo ih pobiti retorički ili doktrinarno, ali ljudi će ih
se i dalje držati. Međutim, kada nauka dragocene krvi jednom
zahvati srce, tera sve zablude i podiže presto istine. Ne možemo
da se držimo otkupljujuće žrtve i da istovremeno uživamo u
savremenoj jeresi.
101
 Sperdženovi Biseri
Oni koji poriču Božansko nadahnuće, takođe odbacuju
i zastupničko otkupljenje, jer se ono suprotstavlja njihovim
zabludama. Objavljujmo i nadalje veliku žrtvu; to će nas očuvati
od jeresi!
Izdižimo krst i ne brinimo se šta drugi govore! Možda smo
se na to i previše osvrtali! Neka psi laju, to im je u naravi. Idite
i propovedajte raspetog Hrista! Bože sačuvaj da se hvalim ičim
osim krstom Gospoda Isusa Hrista! Ljude pobeđujemo i tako
im omekšavamo buntovnička srca. Ljudi ustaju protiv Božijeg
zakona i prkose Božijoj osveti, ali ih kroz Isusa Hrista Božija
ljubav razoružava. Pomoću omekšavajućeg uticaja krsta, Duh
Sveti ih primorava da se predaju. Pred Spasiteljem koji krvari
moraju da odbace odmetničko oružje. Kažu: „Ako on mene
toliko ljubi, ne mogu drugačije nego da i ja wega volim!“ Ljudsku
upornost pobeđujemo jedino krvlju koja je prolivena radi mnogih
za oproštenje greha.
Kako ta ista krv čudesno pobeđuje očaj. Jeste li ikada videli
čoveka iza gvozdenih rešetaka? Imao sam bolnu dužnost da
razgovaram s nekoliko zatvorenika. Video sam jednoga koji je
tresao gvozdenim rešetkama, ali ih nije mogao slomiti niti ih se
osloboditi. Preklinjao nas je da ga bilo kako oslobodimo ali bili
smo nemoćni. Slava Bogu, krv je univerzalno sredstvo koje je
rastopilo gvozdene rešetke očaja i zarobljenu savest pustilo na
slobodu. Kako je divno malodušnome kad zapeva:
Verujem, i verovaću
da Isus umre za me!

S obzirom da to verujemo, sve sumnje, strahovanja i očaj

nestaju, a čovek biva slobodan. Zaista nema toga što krv ne bi
pobedila. Pogledajte kako pobeđuje porok i greh u bilo kojem
obliku. Svet je zagađen poput štale u kojoj su već dugo nastanjene
prljave životinje. Šta je može očistiti? Šta drugo, ako ne onaj
nenadmašivi potok?
Satana pokušava da prikaže greh kao zadovoljstvo, ali krst
otkriva svu njegovu gorčinu. Tek kad je Isus umro zbog greha,
ljudi su počeli da shvataju kako je greh krvožedan. Čak je i
Spasitelj izdahnuo kad su ga optužili zbog greha. Greh mora da
je zaista gadno zlo za one koji su stvarno krivi. Ako je Božiji
prut učinio da se Hristos krvavo znoji, šta li će tek njegova sekira
102
 Jagnjetova krv – pobedonosno oružje
učiniti kada bude izvršavala smrtnu kaznu nad nepokajanim
ljudima? Jagnjetovom krvlju svakako savlađujemo smrtni znoj i
grešno razorno uživanje. Ta krv vodi čovekovu urođenu tromost
ka poslušnosti. Ona podstiče na svetost. Ako čoveka išta može
učiniti svetim, onda je to čvrsta vera u otkupljujuću žrtvu. Kada
zna da je Isus umro za njega, čovek oseća da nije više svoj, da je
skupo kupljen i zato mora da živi za Onoga koji je za njega umro
i vaskrsao.
Otkupljenje je za mene delo jednako najvećem junaštvu
– delo koje će podstaknuti savršenu svetost. Kakvi bi trebalo
da budemo mi, zbog kojih je podnesena takva žrtva? Jesmo li
podstaknuti na veću revnost i pobožnost? Pogledajte draga braćo
kako treba upotrebljavati Jagnjetovu krv u ovoj nižoj sferi, dok
se borimo sa zlom među ljudima.

Revnost i delotvornost

Time moram i završiti. Ovu moćnu istinu ne upotrebljavamo

samo za svedočenje. Naše svedočenje mora biti poduprto revnošću
i delotvornošću. Treba nam združena i posvećena delotvornost
jer je pisano: „i ne zavoleše svoj život – sve do smrti.“ Satanu
nećemo pobediti ako smo uglađena gospoda koja vole udobnost
i čast. Sve dok hrišćani uživaju u svetu, Satana će slabo trpeti od
njihovih ruku.
Oni koji su u stara vremena pobeđivali svet, bili su ponizni
ljudi, većinom siromašni, uvek prezreni, no nikad se nisu stideli
Hrista. Živeli su jedino zato da govore o njegovoj ljubavi, umirali
radije na hiljade, nego da prestanu da svedoče o Jagnjetovoj krvi.
Pobeđivali su junaštvom, a snažna privrženost istini osigurala
im je pobedu. Životi im nisu ništa značili u poređenju sa čašću
njihovog Gospoda.
Braćo, ako želimo da postignemo velike pobede, moramo
imati više hrabrosti. Neki jedva da se i usuđuju da govore o krvi
Isusa Hrista, osim u vrlo pobožnoj sredini, a jedva i tamo. Možda
ste preterano povučeni. Suviše volite sebe, da biste zbog vere
zapali u nevolje. Tada zacelo ne pripadate plemenitoj družini
koja sve do smrti nije marila za svoje živote.
103
 Sperdženovi Biseri
Danas se neki plaše da drže stare nauke, jer bi ih drugi smatrali
ograničenim bogomoljcima, a to ih suviše razdražuje. Nazivaju
nas starim budalama – verovatno to i jesmo. Ali mi se ne stidimo
da budemo budale Hrista radi i njegove istine.
Uprkos naučnim otkrićima, verujemo Jagnjetovoj krvi.
Nikada se nećemo odreći učenja o otkupljujućoj žrtvi, da bismo
ugodili savremenoj kulturi. Do ono malo ugleda što imamo,
držimo toliko, koliko je drugim ljudima do njihovog karaktera.
Radosno ćemo ga izložiti u bici za osnovnu istinu Božijeg
objavljenja. Ugodno je biti zaboravljen, neprimećen, pa čak i
osramoćen i prezren, samo da stara vera u zastupničku žrtvu
ostane netaknuta.
Tako smo naumili da ostanemo verni svojim osvedočenjima
u vezi sa žrtvom Isusa Hrista; ako se toga odreknemo, šta nam
preostaje? Kako će Bog s nama postupiti ako smo neverni krstu?
On uzima ljude koji ne štede svoj ugled kada su pozvani da brane
istinu. Oh, kad bismo bili tako zagrejani da plamtimo u revnosti
za Isusa Hrista! Braćo moja, držite se stare vere i recite: „Što
se tiče poštovanja od ljudi, spremno ga stavljam na kocku, ali
nikada se neću odreći Božije istine!“
To je prilika da ljudi zaista budu muškarci; jao, većina su
mekušci bez kičme. U ovom trenutku nam treba kičma baš
kao i glava. Za pobedonosni život neophodno je potrebno
iskreno verovati u istinu o Božijem Jagnjetu. Oh, da nam je
hrabrosti, postojanosti, čvrstoće, samoodricanja i voljnosti da
budemo Hrista dostojni! Neka nam Bog pomogne da usred ovog
bezbožnog sveta budemo verni svedoci Jagnjetove krvi!
Dođite osuđene duše, poletite
Poput golubova do Isusovih rana.
Otkupljujuća žrtva – naša slava – vaše je spasenje. Pouzdajte
se u Onoga, koga je Bog postavio da bude žrtva pomirnica za
greh. Tako počnite i bićete spaseni. Sve dobre i svete stvari koje
su u vezi sa spasenjem, doći će kasnije, ali sada molim vas,
prihvatite dar spasenja kroz krv Jagnjetovu.
Onaj koji u njega veruje ima večni život!

104
 7
Primio nas je veliki Otac
„On nas je prihvatio u Ljubljenome.“ (Efescima 1:6 –
slobodan prevod prema engleskom tekstu)

Prihvaćeni u Hristu

P RE nekoliko nedelja sam govorio o onim nezaboravnim

rečima velikoga Oca: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj
volji.“ Sada idemo korak dalje. Videćemo kako Božija ljubav prema
Sinu obiluje, buja i teče poput reke života, prema svima onima
koji su u Hristu Isusu. „Ovo je Sin moj ljubljeni“ kaže, pa se onda
obraća svima koji su povezani s njim: „I ovo su moji ljubljeni poradi
njega.“ Svaki vernik je po ovom citatu iz Svetog pisma siguran
da je „primljen u Ljubljenome“ zahvaljujući Božijoj blagodati.
Zašto je ovde upotrebljen upravo takav izraz? Zar se nije
moglo reći da smo primljeni u Hristu ili prihvaćeni preko
Posrednika? Mora da postoji neki poseban razlog zbog čega mu
je dato takvo ime na tom mestu. Taj razlog se nagoveštava time
što smo zahvalni za božansku milost.
Bog nas nije iz oskudice učinio svojim ljubljenima. Njegovo
srce nije nikoga tražilo. Ljubav mu nije bila neuzvraćena. Uživao
je u svom jedinorodnom Sinu koji je mogao da zaokupi svu
Očevu ljubav. Mi smo bili ti koje je trebalo voleti, pa se zato
ovde i spominje Ljubljeni, da bismo se setili nesebične, božanske
milosti. On nas imenuje svojim ljubljenima, ali on već od ranije
ima svog Ljubljenog.
Napominje nam se i to da smo „prihvaćeni u Ljubljenome“,
kako bismo bili svesni da Bog nije promenio predmet svoje ljubavi
― njegov Prvenac je još uvek Ljubljeni. Nismo istisnuli njegovog
dragog Sina; ni tračak ljubavi mu nismo oduzeli. Gospod nas je
105
 Sperdženovi Biseri
imenovao ljubljenima, iako to nismo bili, stvorio je od nas narod,
iako ni to nismo bili; uprkos svemu, nije uskratio Isusu ni mrvu
svoje ljubavi. Još uvek Ga naziva „. . . ljubimac moj koji je po volji
moje duše“ (Matej 12:18). Sva neizmerna ljubav Božija i dalje
teče ka Isusu, a preko njega i prema nama. Otac je hteo da mu da
puninu ljubavi, da bismo od nje i mi nešto primili. Zato nam Bog
izliva ljubav na stotinu načina, preko Sina. Radi njega priprema
i svadbenu gozbu. Mi smo uvek srećni gosti koji sede oko stola.
Nije gozba radi nas nego radi Isusa, a u tome on pokazuje čin
milosti. Budući da njega Bog neprekidno prihvata, zato je i
nama omogućen pristup Bogu. Dakle, nemamo nikakvih prava s
kojima bismo se mogli pohvaliti ili umanjiti delo milosti.
„Prihvaćeni smo u Ljubljenome!“ Kako da ga onda ne volimo?
Zar to nije najvredniji prijem kada dolazi kroz njega? Otac ga
ljubi najvećom ljubavlju, pa ga i mi u tome sledimo. On je vaš
Ljubljeni kao što je i Božiji. To je dokaz da ste prihvaćeni, jer
svi koji istinski ljube Sina, priznati su od Oca. Pismo iznosi ovo:
„Izbaviću ga i proslaviću ga, kad je poznao ime moje“ (Psalam
91:14).
Da li je Hristos tvoj Ljubljeni? Tada si s Ocem u divnoj
slozi, jer on je i Očev Ljubljeni. Počinješ da gledaš život s istog
stanovišta kao i slavni Jahve. Očigledno se interesujete za jednu
istu Osobu ― utelovljenog Boga. To što priznajete Hrista za
svog Ljubljenog, siguran je dokaz da vas Bog u njemu prihvata.
Shvatate li?
Zato što je Hristos Očev ljubljeni Sin – Otac vas zbog njega
voli. Budući da je on i vaš Ljubljeni, u vama stoji čvrst dokaz
da ste u slozi s Ocem, to jest, on vas prihvata. Presrećan sam,
a štaviše i uživam u tome što me prihvata. Time se produbljuje
moja veza s njim, veza koja spaja Boga s čovekom u veličanstvenu
zajednicu.
Božija ljubav prema njegovom dragom Sinu prostire se nad
svim vernicima. Kao što kvočka zaklanja svoje piliće, tako Božija
ljubav prema Hristu pokriva svu decu obećanja. Kao što sunce
kad ujutru izlazi obasipa celu zemlju zlatnim blještavilom, tako
i velika Božja ljubav koja struji u Ljubljenome, prosvetljuje sve
koji su u njemu. Bog neograničeno uživa u Isusu. Tako i mi preko
njega ugađamo Bogu. Velika je radost pomešati svoje dobiti s
njegovima. I sama pomisao na to me veseli.
106
 Primio nas je veliki Otac
Ovo je bilo nešto u smislu uvoda; zađimo sada temeljitije u naš
predmet razmatranja. Ne bih želeo da s vama previše raspravljam,
nego bih hteo da vas navedem na pojedinačno razmišljanje,
odnosno da se sami nahranite tom duhovnom poslasticom. Ne
želim da se razmećem svojom veštinom u rečitosti, već čeznem da
se okrepite jezgrom i sočnošću odabranih reči. Hteo bih da osetite
zadovoljstvo u probanju dragocenog slada koji izlazi iz Isusa
Hrista, a sadrži se u ovim rečima: „Prihvaćeni u Ljubljenome“.
Neka vas Duh Sveti uvede u ta neizmerna duhovna bogatstva.

Poređenje dva stanja

Počeo bih razlaganje tih reči metodom poređenja. Božijom
milošću smo danas „prihvaćeni u Ljubljenome“, ali to nije uvek
bilo tako. Svi mi koji smo po milosti uzverovali u Hrista, sada
smo u ovom trenutku, sasvim sigurno prihvaćeni u Ljubljenome.
Međutim, u prošlosti je to bilo drugačije. Ipak, to nije stvar
pitanja, maštanja ili osećanja. Duh Sveti je objavio činjenicu da
nas je Gospod „prihvatio u Ljubljenome.“
U kakvoj je samo suprotnosti naše sadašnje stanje zaslugom
tog primanja, prema pređašnjem stanju pod Zakonom, zbog
Adamovog pada. Po padu u greh, zaslužili smo nešto drugo od
„prihvaćenosti.“ Naime, bili smo odbačeni. Tada se moglo za nas
lako reći:
Odbačeno srebro ljudi će ih zvati,
jer ih Bog odbaci.

Naši životni putevi su bili u suprotnosti s Božijim. Naše misli

nisu bile iste kao njegove. Naša osećanja nisu bila u skladu s
njegovim. Da nas je tada osudio, šta bi bilo s nama? Bili bismo
osuđeni, jer nismo verovali u Božijega Sina. Nismo bili prihvatljivi
pred Bogom. On u nama nije nalazio ništa u čemu bi uživao.
Morao je da odvrati svoj sveti i čisti pogled od nas, jer ono što je
bilo u nama, u njemu je moglo da izazove samo ljutnju.
Ali sada smo „prihvaćeni u Ljubljenome“! Kako to prijatno
zvuči! Zločinac je postao dete, neprijatelj prijatelj – osuđenik je
opravdan.
107
 Sperdženovi Biseri
Vidite, ne kaže da smo „prihvatljivi“, iako bi i to već bila
velika stvar, nego da smo stvarno „prihvaćeni.“ Uprkos tome
što nije postojala nijedna mogućnost da nas prihvati, Bog nas je
ipak prihvatio u Hristu. Neka vas svest o tome ispuni radošću.
Gospod vas je odabrao, privukao k sebi i okružio ljubavlju, pa
sad u vama uživa. Kakva suprotnost onome stanju u kome ste
ranije bili. Prisetite se! Ako ste prošli kroz isto duševno stanje
kao i ja, gnušali ste se nad samim sobom pred Božijim pogledom;
mislili ste da vas Bog prezire, jer ste sami sebe prezirali, a greh
vam se činio preterano teškim. To vas je u potpunosti prožimalo,
saletalo vas u mislima, slabilo vam htenja, prisilno navodilo na
zlo i vređanje pred licem Svevišnjega.
Sećam se kako sam tada mislio; ako me Bog pomete u svom
mišljenju i baci u najdublji pakao, to sam i zaslužio. Sada se
više ne moramo bojati te osude, oslobađamo se duha ropstva, a
primamo duha posinaštva.
Podignite pogled s guste tame, ugledaćete svetlo! Vi, koji
ste po svojoj sopstvenoj proceni mislili da je trebalo da budete
odbačeni zauvek, vi, koji ste mislili da vam Gospod neće nikada
biti blagonaklonjen niti izbrisati vaše grehe, primljeni ste danas,
„prihvaćeni u Ljubljenome.“ Ne može jasnije i oštrije da se izrazi
ta suprotnost u poređenju s pređašnjim i sadašnjim stanjem.
Nema radosnijeg saznanja od ovog.
Setite se ponovo i uporedite svoj sadašnji položaj, sa onim
kakav biste zaslužili da nije milosti. Daleko od Hrista kao što
smo onda bili, nastavili bismo da grešimo, da padamo sve dublje
raspojasano i raskalašno, da se provodimo kao što to mnogi
čine. Ovog časa bismo možda uveliko grešili, čak bismo i na
dan Gospodnji tražili priliku da dvostruko grešimo. U toj drskoj
pobuni možda bismo čak i povikali: „Što je veći dan, to su veće
i prilike za takva dela.“ Time bismo sasvim otvoreno pokazali
da smo potpuno zbacili sa sebe jaram odanosti velikome Kralju.
Sigurno da bismo danas bili već mrtvi, jer bi nas stigli naši
gresi.
Mera našeg bezakonja bi se možda već napunila i našli bismo
se u paklu. Trgnite se na pomisao da vas je samo beskrajna
strpljivost čuvala od beznadežne provalije „jer crv njihov neće
umreti i oganj njihov neće se ugasiti“ (Isaija 66:24).

108
 Primio nas je veliki Otac

Za one koji su u Hristu – nema pakla

Ali ipak nismo u paklu. Što je još važnije, tamo nikada nećemo
ni biti, jer se gvozdena vrata pakla neće zatvoriti za dušom koja
je „prihvaćena u Ljubljenome.“ Zatekli smo se u nadi koja je pred
nama, pa ne treba da se bojimo velikog belog prestola pravednog
Sudije i oštrih reči: „Idite od mene, prokleti!“ Budući da se držimo
krsta, svesni smo da nas pokriva Hristova pravednost. Znamo da
smo spaseni, ili još bolje ― prihvaćeni. Ta je blažena činjenica
jasna onima koji su se mogli naći među prokletnicima. Naše bi
se žalopojke danas stapale s jaucima prokletih, kojima je zauvek
uskraćena svaka nada. Umesto toga, sad pevamo radosnu pesmu
slave našem Bogu, blagosiljamo i veličamo njegovo ime jer smo
u njemu primljeni. Pevaj dušo moja pesmu svome Ljubljenome:

Tako kao i ti ― čarobno lepi,

Gospode Isuse, tvoji su članovi,
Večni im je život dan,
Večno nasleđe na nebu.
K tebi dođoh u nevolji,
ja, naslednik gneva i bede;
Al’ baš kao što stojiš pred tronom
Mogu i ja u pravednosti tvojoj.
Zbog tebe se ― nema sumnje ni bojazni ―
Mogu pojaviti u čistoći tvojoj.

Beskrajne li ljubavi!
Bog me gleda kao tebe
Jer ’pravednost Božija je u njemu’
Postadoh kroz tebe!“

Razlika između onih koji su u Hristu i

onih koji su izvan njega
Ne mogu lako preskočiti još jednu važnu stvar. To je velika
suprotnost koja se očituje poređenjem onoga što smo sada, sa onim
što smo bili u našim najboljim okolnostima, ali bez Ljubljenoga.
Kad bismo i imali želju za pravednošću izvan Hrista, ona bi ipak
109
 Sperdženovi Biseri
išla u pogrešnom pravcu. Pritom je potrebna revnost od Boga, a
ne od našeg znanja. Tada ne bismo jurili naokolo da izgradimo
vlastitu pravednost, umesto da se podredimo Božijoj. Bilo bi
to mukotrpno nastojanje da pletemo paučinu, kojom ne bismo
nikada mogli da sakrijemo svoju golotinju. Ako bismo u takvom
stanju upućivali svoje molitve, one ne bi došle do prestola. Naši
hvalospevi Bogu imali bi gorak ukus.
Dakle, sve što bismo nameravali da postignemo dobrim delima
i pri tom dali sve od sebe, bilo bi iz svojeglavosti i oholosti. Time
bi izgubili mogućnost da bude prihvaćeno ono „Ne prinosite više
žrtve zaludne; na kad gadim se. . .“ (Isaija 1:13). Izvan Hrista,
naša pravednost je neprihvatljiva, baš kao i naša bezbožnost. Sva
naša nastojanja da zaslužimo to prihvatanje, samo povećavaju
našu nedostojnost.
Upnite se koliko hoćete vi samopravednici, trudite se koliko
možete u svojoj pravednosti. Šta iz toga može da proiziđe, osim
zbrke? Gde su oni koji se tako vatreno trude? Evo šta ih čeka kao
nagrada ― žalost će ih slomiti. Ležaće u prljavom prahu, neće
moći valjano ni da se ispruže – pokrivač će im biti prekratak da
bi se njime pokrili. Teško svagda čoveku bez Hrista. U svakom
slučaju zaslužuje Božiji gnev. Mi međutim nismo bez Hrista;
ne trudimo se uzalud, ne trošimo snagu beskorisno, jer evo
dragocene suprotnosti: „prihvaćeni smo u Ljubljenome.“
Dodir crne olovke uklanja bleda mesta na crtežu. Zato sam
i ocrtao sve senke. Takvi ste i vi nekad bili. Sada ste oprani,
posvećeni, opravdani, „prihvaćeni u Ljubljenome!“ Sva zahval-
nost pripada milosrđu Božijem, koji nam je udelio taj nebeski
dar.
Bog nas je primio
Dalje, želeo bih da malo protumačim ove reči, da bi nam
postale dragocenije i pružile više zadovoljstva. Setite se braćo
da nas je nekada Bog sažaljevao kao sirota i izgubljena bića,
upropašćena vlastitom krivicom; to je međutim budilo neke
nade. Dok smo bili u tom jadnom stanju, Bog nas je izabrao.
Iako izgubljeni i uništeni, njegova ljubav nas je ipak opazila. Zar
nas to ne ohrabruje? Primili smo pomilovanje. Naši su prestupi i
gresi uklonjeni, po Svetom Duhu primili smo obnovljenje uma,
pripisana nam je Hristova pravednost i čistoća, i konačno, došle
110
 Primio nas je veliki Otac
su do izražaja ove reči: „Učinio nas je da budemo primljeni u
Ljubljenome“ (Doslovan prevod engleskog teksta). Mnogo
se toga dešavalo, ali nam je sunce zasijalo tek onda kada smo
shvatili da smo primljeni i kada smo se u to uverili.
„Primljeni“ ― to je postala naša lozinka. Da možemo, podelili
bismo tu radost s anđelima. Jeste li shvatili da je to prihvatanje u
potpunosti Božije delo ― jer je on „učinio da bismo bili prihvaćeni
u Ljubljenome“. Nikada ne bismo postigli da nas primi, ali i on
koji nas je u početku stvorio, sada nas je obnovio po milosti.
Time nam je omogućio da budemo prihvaćeni u Ljubljenome.
Nema sumnje da je to delo čiste milosti, što se može zaključiti
iz celog teksta: „U čemu nas je učinio da bismo bili prihvaćeni u
Ljubljenome“ ― to jest, u njegovoj milosti. Mi sami nismo videli
razlog zašto bismo morali da budemo u Hristu, i tek kao takvi
prihvaćeni od Boga. Taj razlog leži u samom Ocu. On ukazuje
milost kome hoće, i po toj volji smo spaseni. Pobudu za to da nas
primi, treba slediti sve do velikog Prauzroka. Milost je tu iznad
svega. Po njemu su primljeni i oni koji bi inače bili odbačeni.
Imajte to uvek na umu i zahvaljujte Bogu na tome.
Ponovo napominjem, „prihvaćeni u Ljubljenome.“ Samo ako
smo u Hristu, imamo pristup k Bogu. Neka se niko ko je otišao
od Hrista ne usudi da kaže ― „Bog me je prihvatio.“ Ni govora!
Ako te Gospod gleda izvan Hrista, možeš biti ne znam ko, ali
on te neće prihvatiti. „U Ljubljenome“, kao da si unutar zidina
grada utočišta; valja ti da budeš unutar ognjenih zidova gde
je krst središte, inače ne možeš biti prihvaćen. Treba tamo da
ostaneš – njemu na dohvat, da prebivaš u samom srcu. Tada ćeš
i sam uvideti da si „prihvaćen u Ljubljenome“. Radi Njega, jer si
deo njega, Otac će te priznati.
Tako si uveden u zajednički savez, pa sad možeš da ponavljaš
apostolove reči: „A naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim
Isusom Hristom.“ Otac te zato i prihvata jer te ne može odeliti od
Sina, a ni Sina od tebe. Ne može da misli na Sina, a da ne misli
i na tebe, što znači da si zaista „prihvaćen u Ljubljenome“. To je
objašnjenje tih reči.
Bog ne prihvata one koji su krivi
Dalje opaske to mogu još više da osvetle. Nijednog čoveka
braćo moja, Bog ne može da prihvati sve dok je kriv zbog greha.
111
 Sperdženovi Biseri
Zato sama činjenica da nas je Bog prihvatio, uključuje istinu
da je toga časa naš greh zauvek uklonjen. Naša nepravda je
prekrivena, oslobođeni smo od osude i prihvaćeni. Da li shvataš
tu istinu? Nisu potrebne posebne govorničke veštine da bi se to
objavilo. Potrebno je da to usvojiš verom. Shvati već jednom da ti
je sve oprošteno. Gledajući Isusove rane, možeš ovako da kažeš:
„Ja sam pred Bogom bez mrlje ili pogreške, jer me je Hristos
oprao pa sam belji od snega.“ On je svojima rekao: „Vi ste čisti“.
Da li se tome radujete? Ne biste bili primljeni da vas nije on
očistio, jer prljave Gospod ne prima.

Bog ne prihvata nepravedne

Bog ne može da prihvati čoveka lišenog pravednosti. Neku
bezbojnu osobu kojoj je greh oprošten ali nema pravednosti i
čistoće, Bog ne može da prihvati. Ne mogu ni da zamislim da
takva osoba postoji; kad bi takvih i bilo, Bog ih ne bi usvojio.
Čovek koga Bog prihvata, mora biti apsolutno pravedan. Prema
tome, ako je sve vernike „prihvatio u Ljubljenome“, pravedni su
pred Bogom oni koji veruju u Hrista.
Pazite, nisu oni prividno pravedni po nekoj svojoj zamisli
ili želji. Njihova pravednost dolazi po veri, pa je to najstvarnija
pravednost pod svodom nebeskim. Pravednost stečena po delima
može biti dovedena u pitanje, ali nikako pravednost po veri; ona
je sama Božija pravednost. Morate da upijete to u sebe! Nemojte
da to držim pred vama i pokazujem vam kakav je to gutljaj!
Progutajte ga sami! U Hristu ste pravedni – inače ne biste bili
primljeni. Greha je nestalo i pravednost je sasvim sigurno vaša.
Vratimo se malo unazad. Ako smo zaista „prihvaćeni u
Ljubljenome“, zar to već ne pokazuje kako je uska i stvarna naša
veza s Ljubljenim? Delimo li s Hristom zajedništvo u Bogu, tada
smo uistinu s njim u svemu jedno.
Uzmimo na primer oca koji nije naročito oduševljen devojkom
svoga sina. Ako se njegov sin oženi tom devojkom, otac će iz
ljubavi da kaže: „Ta žena je sada i moja kći“ i prihvata je u ljubavi
radi sina. Govori joj: „Ti si supruga moga dragog sina i zato si i
moja kći; draga si mi i dobro si došla u moju kuću.“
Isto tako i Bog postupa. Poručuje nama koje je Hristos uzeo
kao svoju nevestu u blagoslovenoj vezi za celu večnost: „Dođite
112
 Primio nas je veliki Otac
k meni, moje srce vam je otvoreno deco moja jer je on moj Sin;
ja vas volim zbog Njega, i u njemu vas prihvatam!“ Zar to nije
predivna veza, uža od bračne. Daje nam pravo da sudelujemo
u Hristovoj pravednosti. Bog nam baš zato, iako smo još uvek
grešne naravi može reći: „Prihvatam ovu vezu s mojim Sinom!“
Kad bi se na primer neka nemoralna žena venčala s veoma
dostojanstvenim muškarcem, to joj ne bi pomoglo da je prime u
društvo. Otac ne bi znao kako da se ponaša s takvom snahom.
Mogao bi uz svo ljubazno nastojanje da podržava tu vezu, ali bi
u sebi morao da prizna da takva osoba nije svojim venčanjem baš
dobro došla u njegov porodični krug.
Gospod Bog naprotiv, gleda na svoj narod kroz Hrista. Mora i
takve da prihvati. Ako uzmem nekoga za svog prijatelja, neću se
prepirati s njegovim malim prstom. Ako već nekoga prihvatam,
onda prihvatam celo njegovo telo.
Isto tako, kada Otac prihvata Hrista, prima i sve udove
njegovog tajanstvenog tela. Ja sam jedno s Hristom, pa makar
bio samo njegov taban često izložen blatu na ulici; zato što je
dična glava primljena, taj najmanji ud koji je s glavom u živoj
vezi, takođe je prihvaćen. Zar to nije veličanstveno? Držite li
se toga čvrsto? Ako razumom ne prihvatite puno značenje te
istine, nećete moći ni u srcu da uživate u njenoj neizrecivoj
prednosti. Ali ako je prihvatite verom, neće vam trebati dalje
objašnjavanje.
Prihvaćeni ste u Ljubljenome, i jasno je da postoji blagoslovena
veza između Hrista i vas. Isto onako kako Bog prihvata Hrista,
tako i vas prima. Jeste li pokušali to da procenite? Koliko ga
on prihvata? Zar ne u nedogled? Beskrajno Biće neograničeno
prihvata svetog i Ljubljenog Sina, a tada prihvata i nas u istoj
meri. Kakav samo prijem ima svaki vernik kod večnoga Oca
zbog Hrista!

U Hristu imamo direktan pristup Bogu

Pođimo dalje, kako bi mi Sveti Duh pomogao da šire primenim
tu istinu. Dakle, uzmimo to proširenje. Ako smo prihvaćeni
u Ljubljenome, tada je prvenstveno primljena naša osoba kao
takva i tada smo mu po volji. Bog je zadovoljan nama. Jednom
je rekao da je požalio što je stvorio ljude ali sada kada gleda na
113
 Sperdženovi Biseri
svoj narod, nikad ne žali što ga je stvorio; naprotiv, raduje se i
uživa u nama.
Pogledajte samo svoju decu. Ponekad vas žaloste, ali još uvek
u njima uživate. Drago vam je kad su pokraj vas. Kada su dugo
odsutna, postajete zabrinuti. Kad dolaze za praznike kući, raduju
se tom povratku. Siguran sam da se i roditelji vesele što će ih
ponovo videti. Isto tako nam se i nebeski Otac raduje. Prima
nas kao posebne ličnosti. Uživa u svakom pojedincu. Posebno ga
raduje naša blizina.
Budući da smo prihvaćeni, imamo direktan pristup. Ako Bog
prihvati neku osobu, može mu doći kad god zaželi. Slobodna je
poput onih ovaca koje ulaze i izlaze da bi našle pašu. Ima položaj
dvoranina koji bez prepreke dolazi do prestola. Nijedna odaja u
kući našeg velikog Oca nam nije zatvorena. Nijedan blagoslov
nam nije uskraćen. U svemu uživamo njegovu naklonost. Onaj
koji nas je prihvatio, pruža nam blagoslove. Otac kaže: „Zar ne
vidiš da sam te primio uprkos svemu?“
Sećate li se događaja o kralju Asviru i njegovoj prestrašenoj
ženi Jestiri? Usudila se da dođe pred njega po cenu svog života.
Da joj kralj i gospodar nije pružio zlatnu palicu, sluge koje
su stajale oko prestola odmah bi je pogubile, samo zato što se
usudila da nepozvano dođe pred vladara – bez obzira na to što
je bila kraljica.
Danas kada dolazimo Bogu ne strahujemo, jer smo već
prihvaćeni. On nam je već pružio zlatnu palicu. Sada nas poziva
da dođemo bez straha. U dobrim smo odnosima i slobodan nam
je pristup u tu milost.

Molitve
Kako je sa nama, tako je i s našim molitvama. Ni one nisu
uzaludne. Kao što smo mi prihvaćeni, tako su prihvaćene i naše
molitve. Deco Božija, verujete li čvrsto u to? Zar se ponekad ne
molite kao ulični prosjaci zaklinjući osobe koje nisu voljne da
vam udele koji novčić? Izgleda da tako postupaju mnoga Božija
deca.
Međutim, kad znamo da smo primljeni u Ljubljenome,
razgovaramo s Bogom u prisnom poverenju očekujući da nam
odgovori. Nismo iznenađeni kad usliša našu molitvu. To je tako
114
 Primio nas je veliki Otac
često i blagosloveno, da to neprestano i očekujemo. On zapravo
i očekuje naše molitve.
Kada se mole ljudi koji nisu kod njega primljeni, tada im
ni molbe ne mogu biti uslišane. Kada to čini primljen čovek,
Bog mu poručuje: „U zgodno vreme uslišah te i u dan spasenja
pomogoh ti“ (2. Kor. 6:2). Kada Bog uživa u čoveku, odaziva se
željama njegovog srca. Kako je blistav položaj čoveka koga je Bog
primio! Kao da mu Gospod Bog kaže: „Što god zatražiš, dobićeš.
Što god zaželiš, bila to i polovina kraljevstva, biće ti. Čak ću ti
dati i celo kraljevstvo. Sedećeš sa mnom na prestolu!“ Kakvo
blaženstvo u saznanju da smo „prihvaćeni u Ljubljenome“; tada
naše molitve postaju kao miomiris.

Darovi
Iz toga sledi da su i naši darovi prihvaćeni, jer oni koji su
od Boga primljeni, uživaju što mogu darovati svoju imovinu
u slavu njegovog imena. Znamo kako je to kada treba sakupiti
novac za Božiju crkvu. Jedan brat obilazi ljude da sakupi darove
i doprinose, a članovi govore: „Opet dolazi taj poreznik!“ Da,
upravo tako govore podanici. Ali kada taj „poreznik“ dođe do
dece, ona poviču: „Evo još jedne prilike da prinesemo žrtvu
našem Ocu, da još jednom dokažemo kako u našoj ljubavi prema
njemu nema škrtosti i lakomosti.“ Sklapaju ruke i razmišljaju
kako da dođu pred Gospoda sa svojim darovima. Jedino ih muči
pitanje: „Hoće li on primiti moj dar?“ Šta sve ne bih dao kad
bih znao da će ga primiti? Mnoga siromašna deca će uzeti svoja
dva dinara i možda ih više sramežljivo nego radosno ubaciti u
blagajnu i zapitati se: „Zar će ih on stvarno primiti kad ih ubacim
u ovu kutiju; hoće li ikada saznati za taj dar?“
Neka deca Božija misle da moraju učiniti neko veliko delo
za Boga, ali ipak kažu: „Zar možda ne radim na kraju samo
za sebe? Nije li to ponos i taština koja razređuje moj rad, tako
da je ’ugodan miris’, kao i ’prihvaćena žrtva’ koju su Filipljani
donosili, sve u svemu jedan veliki promašaj?“
Ne, dragi prijatelji, pomoćnici moji u svakom dobrom delu.
Ne postavljajte takva pitanja ako vas je On prihvatio. Čovek koji
je primljen, donosi žrtvu koja će biti prihvaćena. Divno je što
Bog vidi kod svoga naroda dobre stvari, iako ih mi ne uočavamo.
115
 Sperdženovi Biseri
U Aviji je uočio neke dobre namere za Gospoda Boga Izrailjevog,
iako to možda niko drugi nije video.

Sara
Sara je jednom rekla nešto vrlo neugodno, ali se ipak u tome
našla jedna dobra reč. Pitam se da li je neko od nas dovoljno brz
da je otkrije. Ipak, Sveti Duh je odabrao upravo tu jednu reč i
uvrstio je u Novi zavet zahvaljujući njoj. Govorila je s nevericom
da u svojoj starosti može da rodi dete, iako joj je bilo obećano da
će roditi sina. „Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? A i
gospodar mi je star“ (1. Moj. 18:12). Teške su to reči, ali nekako
smo zabezeknuti kada ih čitamo u Novom zavetu. „Kao što je
Sara bila poslušna Avraamu i zvala ga gospodarom“ (2. Pet.
3:6).
Ako u nama ima i trunke dobra, Bog će to naći. Nastojmo
zato da činimo sve što možemo. Uzmite na primer veliki komad
granita. Ako u njemu Gospod vidi zlato, on će radi toga poštedeti
granit. Reći će: „Ne sme da se uništi jer je u njemu vrednost.“ Ne
kažem da Bog tako postupa sa svakim čovekom. Darove na taj
način prima jedino od ljudi koje je prihvatio.
Da ste me videli kada sam kao školarac nosio pod rukom
svoje crteže iz škole, mislili biste da te škrabotine čuvam samo
za potpalu. Međutim, ja sam se uvek zanimao za crteže moga
sina. Još uvek ih smatram kao posebne. Smešno vam je zar ne,
ali cenim ih zato što su delo moga sina. Kad ih gledam, nazirem
u svakom potezu budućeg genija. Vi to tako ne vidite naravno,
jer ste za to slepi. Meni je ljubav otvorila oči!
Bog može u daru svog deteta ili u njegovom radu, videti
lepotu koju nijedno drugo oko ne može da primeti. Ako se
on tako odnosi prema našoj službi, zar ne bismo sve za njega
učinili? Takav žar i spremnost treba podsticati! Ako je primio
nas, primiće i naše žrtve. Svemogući Bog će nam dozvoliti da se
nazovemo njegovim slugama. Njegov će blagoslov lebdeti iznad
svega što radimo. Ako je drvo dobro, i plod će biti dobar. Kakav
je čovek, takva mu je i snaga; kakav mu je ugled, takva mu je i
moć. „Primljeni u Ljubljenome“; iza čega sledi: „Bog je primio
i tvoja dela“.
116
 Primio nas je veliki Otac

Osvrt
Do sada smo usmeravali misli na upoređivanje u suprotnostima,
tumačenje teksta i njegovog proširenja iz Svetog pisma. I na kraju
još nekoliko osvrta.
„Prihvaćeni u Ljubljenome“. Da ne bi možda neko od nas
vernika ovako zaključio: „Žalostan sam i jadan, slab i pun boli,
ali ne smem da gunđam jer me Bog prihvata. Baš sam čudan.
Mogu da se smejem uprkos svih žalosti, kad se setim da sam
‘primljen u Ljubljenome’. Mogu biti i slep, ali sam ‘primljen u
Ljubljenome’. Mogu biti hrom, siromah, prezren i progonjen;
mogu da se odričem koječega, ali te nevolje tela znače malo ili
gotovo ništa, jer sam ‘primljen u Ljubljenome’.“
Morao bih da žalim nad mnoštvom nedostataka i nesavršenih
dela. Ne prođe nijedan dan, a da ne moram da se pokajem za
neko delo. Primoran sam da uteknem dragocenoj krvi i obnovim
osećanje oproštenja. Da, ali ja sam „primljen u Ljubljenome“.
Borio sam se s tim zlom, nadao se pobedi iako sam zadobio
mnoge rane u borbi, ali ipak sam „primljen u Ljubljenome“.
Da li govorim umesto vas ili bar pokušavam da protumačim
vaše misli. Želim da vas obuzme ova blažena istina. Bez obzira
na životne poteškoće, svakodnevne terete, kušnje, telesne
nedostatke i krhki um, uvek ste primljeni u Ljubljenome.
Zar nećete biti primljeni kada će se sa zlatne harfe razlegati
večno aliluja i kada će svako nositi odeću bez mrlje, a srce bez
greha? Svakako, ali tada nećete imati ništa više zasluga da bi
bili primljeni, nego što imate sada – u svakidašnjoj buci, zbrci
i nevolji, jer ste već sada „primljeni u Ljubljenome“. Zar ovo
nije već danas, najsavršenije milosrđe? Šta vam još treba dok ne
ugledate beskrajnu ljubav? Molim vas da usvojite ovu istinu.
Spomenuo bih vam još nešto što će povećati vaše zadovoljstvo.
Pomislite samo na to ko je taj koji vas prima. Nije to bilo ko što
nas blagonaklono prima. To je Bog čije je ime Jahve, Svedržitelj.
„Svet, svet, svet!“ neprestano viču serafimi. Ništa opoganjeno
ne može proći kroz vrata njegove palate, niti može otrpeti misao
bezakonja. A ipak vas je primio. Da li su vas se braća odrekla,
prijatelji osudili ili vas i sama savest optužuje? Da li vas đavo
neprestano saleće? Ništa to ne znači, jer vas je on primio! „Ko će
117
 Sperdženovi Biseri
podići tužbu protiv izabranika Božijih? Bog koji ih opravdava?
Ko je taj koji će ih osuditi?“ (Rim. 8:33, 34).
On nas je „primio u Ljubljenome“, pa ako je tako, ne bi
trebalo da se bojimo ljudi i njihovih pretnji. Pomislite još jednom
da vas je „on prihvatio u Ljubljenome“. On, Bog, prihvatio vas
je u Hristu. Zar biste hteli da budete primljeni na neki drugi,
polovičan način?
Što se mene tiče, radije se oslanjam na Hristovu zaslugu nego
na svoj trud. Milost je mnogo veća i dragocenija jer dolazi iz
tih dragih, probodenih ruku. Kad bi sada to primanje zavisilo
od mojih zasluga, opravdano bih se bojao da bih mogao biti
odbijen. To je zato, jer sam samo jadno, promenljivo biće. Ali
ako sam „primljen u Ljubljenome“, tada znam da se on nikada
neće promeniti, a ja moram i biću uvek primljen, bez obzira na
to šta se dešava. Zar se ne može s tom rečju i umreti? Po njoj se
ne bojimo da se suočimo sa smrću i gledamo u njene razjapljene
čeljusti. Zar nećemo po toj reči biti izbavljeni iz plamena velikog
sudnjeg dana? Kad se to dogodi, vi ćete se probuditi u grobu,
ustati, pogled će vam obuhvatiti strahote tog jezivog trenutka,
ali bićete presvedočeni: „Ja sam primljen u Ljubljenome“. I
šta bi onda moglo da vas uplaši? Kako se sat večnosti kreće,
to će biti srž najvećeg ushićenja, da smo još uvek „primljeni u
Ljubljenome“?
Danas se šire glasine o čudnim teorijama koje govore šta sve
može da zadesi verne hrišćane. Proriču nejasnu sudbinu grešniku
koji će ili poginuti, ili će se obnoviti, ili nešto drugo; nisu naime
zadovoljeni učenjem Pisma o večnosti. Zato izmišljaju neke
novotarije u vezi s kažnjavanjem bezbožnih, ali ne ostavljaju po
strani ni sudbinu hrišćana. Slikaju je novim bojama, a nasleđe rata
ostavljaju pod znakom pitanja. Baš me briga za njihove snove. Ja
sam „primljen u Ljubljenome“. Ne bojim se šta će večnost otkriti,
jer onaj koji je primljen u Hristu zauvek je sa njim jedno i nema
potrebe da strepi za svoju budućnost.
Vreme mi je skoro isteklo. Moram da se obuzdam da ne
izlažem naširoko mnoge misli koje same od sebe naviru iz teksta.
Sve one odbacuju bojazan i daju ovom životu radost i sigurnost,
a podstiču čežnju naših duša za večnom domovinom gde nas
očekuje srdačna dobrodošlica.

118
 Primio nas je veliki Otac

Praktična primena
Pošto sada zaista moram da završim, da navedem još i
praktičnu primenu onoga o čemu smo govorili. Ako je zaista
istina da smo primljeni u Ljubljenome, (a u to smo već mogli
da se uverimo), iziđimo tada i recimo to jadnim grešnicima da
bi i oni bili prihvaćeni. Da li se vi koji niste u Hristu, nadate da
ćete ipak biti opravdani? Čujte! Ako želite da budete primljeni,
morate nešto prihvatiti. Pitate šta! Hrista! Morate ga prihvatiti
kao besplatan Božiji dar, kao jedinoga po kome vas Bog može
primiti. Tek kad ste u Hristu, primljeni ste. I najokoreliji grešnik
može biti primljen u Hristu. Bez obzira na to kakva nam je krivica,
otkupljujuća žrtva odnosi svu krivicu, a savršena pravednost
opravdava pred Bogom i najtežeg grešnika. I ti možeš da budeš
primljen.
Čuj me! Ako sada dođeš Hristu i u njega se pouzdaš, bićeš
primljen. Niko još nije došao Hristu i bio odbijen. Zašto bi baš ti
bio prvi? Pokušaj! Ako si u ovu kuću ušao kao osuđenik, izaći ćeš
primljen od Boga. Dođi i zakloni se u tim njegovim dragocenim
ranama, poput goluba koji traži zaklon u šupljini stene.
Čujte još nešto! Nije da će vas Bog možda prihvatiti, nego
ćete biti sigurno primljeni, ali jedino kroz Hrista. Nema bojazni
da ćete biti odbijeni ako dođete Hristu. Hristos više ne bi bio onaj
isti Hristos, istina više ne bi bila istina. I Bog bi tada morao da
se promeni prema svom Ljubljenom i prestane da ga voli, što je
više nego nemoguće.
Grešni kakvi jeste, dođite sada Hristu. Pristupite, ne prezirite
opomene, jer morate biti primljeni. Nema oklevanja kada dođete.
Odmah ćete biti primljeni. Ako ste u ovom času veoma zli, ako
mislite da ste crnji od noći, ipak ste u trenutku kad dođete Hristu,
„primljeni u Ljubljenome“. Pouzdajte se u njega, kažem vam,
pouzdajte se!
Jeste li se pouzdali? Vašeg je greh onda nestao, udeljena vam
je pravednost, a time ste spaseni!
I konačno, ako ste zaista u Hristu, bićete tako dugo primljeni
dokle god budete u Njemu. A kako vam Božija milost nikada
neće dopustiti da odete „iz Hrista“, vi ste zauvek primljeni u
Ljubljenome. Ako je to vaša današnja odluka, onda će vredeti za
119
 Sperdženovi Biseri
svaki dan, sve dok bude sveta i veka. Ona će vam biti nada na
samrti, pesma za vaskrsenje, oslobođenje od osude na poslednjem
sudu.
Višnji Sudija će reći: „Neka taj čovek prođe: on je primljen
u Ljubljenome!“ Ako verujete u Isusa Hrista, tako će biti i sa
vama, kako sada tako i uvek. Neka vas Bog blagoslovi u Duhu,
Hrista radi!

120
 8
Usinovljenje
„Odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje
volje, da nas Hristovim posredstvom usini.“
(Efescima 1:5)

Predodređenje

Š TA god Bog čini, već je unapred u večnosti odlučio da

učini. Koliko je to učenje Svetog pisma, toliko je i stvar
logičnog zaključivanja. Neki ljudi smatraju da nešto nije
u redu s tim Božijim predodređenjem i dovode u pitanje
pravednost takvih večnih odredaba. Neka takvi imaju na
umu da je predestinacija (predodređenje) matični originalni
dokument – slično arhitektonskom projektu i planu – a
istorija tek njegovo ostvarivanje. Možda će tada bar donekle
uvideti da je njihov neprijateljski stav u toj stvari nerazuman.
Od onih koji tvrde da veruju, nikada nisam čuo da nehotice
ili svesno zameraju Bogu zbog onoga što čini. Ipak, čuo sam
neke kako sebi dozvoljavaju takvu slobodu da dovode u pitanje
pravilnost njegovih namera i odluka. Ako je nešto pravo u svojoj
suštini, onda mora biti pravo i to da je Bog unapred nameravao,
odnosno odlučio da to učini. Ako ne nalazite ništa pogrešno u
činjenicama kako se očituju u svom sudbinskom nizanju, onda
nemate pravo da se žalite zbog odluka, odnosno odredaba, kako
ih nalazite u predodređenju. Namere i odredbe s jedne strane,
a kasnije činjenice i zbivanja, odnose se jedni prema drugima
onako kako se odnose projekt i plan prema svom ostvarenju ili
kao originalni dokument prema svojoj kopiji.
Da li imaš neki razlog da zameraš Bogu što mu je bilo ugodno
da spase tebe i mene? Zašto bi onda zamerao Bogu što Sveto
pismo tvrdi da je Bog predodredio da će da nas spase?
121
 Sperdženovi Biseri
Ako je sama činjenica prihvatljiva, ne vidim zašto bi
prethodna odluka o tome trebala da izaziva naše prigovore. Ne
vidim opravdanost prigovora Božijem predodređenju, ako onome
što se događa kao rezultat tog predodređenja ne možemo ništa da
prebacimo.
Pitam se, kako se može istovremeno priznavati valjanost
makar i jednog jedinog dela proviđenja i prigovarati da je Bog
predodredio to delo, a da to ne bude otvoreno suprotstavljanje
proviđenju. Hoćete li mi zameriti što govorim ovog jutra?
Pretpostavimo da ćete odgovoriti: „Nećemo!“ Možete li da mi
zamerite to što sam sinoć doneo odluku da danas propovedam?
Hoćete li mi prebaciti što propovedam baš o toj temi? Ako baš
želite, izvolite, ali prigovorite onda i zato što sam odlučio baš o
tome da govorim. Međutim, ako kažete da sam potpuno u pravu
što sam izabrao ovu temu, kako biste mogli opravdano da tvrdite
da nikako nisam imao pravo unapred da odlučim da govorim o
tom predmetu?
Sasvim je sigurno da ne možete zameriti Bogu što se na nešto
unapred odlučio, ako držite da su rezultati toga ispravni. Evo,
u Svetom pismu je jasno rečeno – opet ću to da istaknem – sve
što Bog odlučuje tokom vremena da sprovede, bila je njegova
namera da se to ostvari, pa je unapred odredio da to i to treba da
se dogodi. Ako sam pozvan, verujem da je Bog još pre postanka
sveta odredio da budem pozvan.
Ako me je po svojoj velikoj milosti nanovo rodio, verujem da
je pre večnosti nameravao da me nanovo rodi; ako me svojom
ljubavlju i milošću konačno usavrši i odvede na nebo, verujem
da je oduvek bila njegova namera da to učini. Ukoliko ne možete
zameriti onome što Bog čini, kako se u ime razuma, logičnog
zaključivanja i Svetog pisma, usuđujete da Bogu prebacite to što
je unapred nameravao da učini?
Postoje izvesna Božija dela koja makar sigurno unapred
određena kao i sva druga, stoje u tako naročitom odnosu prema
Božijem predodređenju; stvarno je teško reći jesu li učinjena u
večnosti ili tokom vremena. Izbor je na primer jedno takvo delo
koje je sasvim sigurno učinjeno u večnosti; svi koji su izabrani,
bili su izabrani koliko u večnosti, toliko i tokom vremena. Ali
možda ćeš reći: Može li se potvrdno odgovoriti i na pitanje
posinjenja i opravdanja?
122
 Usinovljenje
Moj uvaženi i slavni prethodnik pokojni dr Gil, pomno je
proučio učenje o ovim pitanjima i izjavio je da je posinjenje bilo
Božije delo u večnosti i da baš kao što su svi vernici izabrani u
večnosti, tako su bez sumnje bili i posinjeni. Otišao je još dalje,
pa je rekao oslanjajući se na nauku o opravdanju, da su poput
Isusa koji je pre svih svetova opravdan od svoga Oca i prihvaćen
od njega kao naš predstavnik – i svi izabrani prema tome nužno
bili opravdani u Hristu pre postanja svih svetova. Verujem da u
tome ima mnogo istine, premda se diglo mnogo vike protiv njega
u vreme kada je to objavio.
Ali ipak, iako je ovo visok domet zaključivanja i ponešto
tajanstven predeo našeg razmišljanja, želeli bismo da prihvatite
učenje da su svi spaseni bili izabrani u večnosti kada je bilo
određeno i sredstvo i cilj spasenja. Što se tiče posinjenja, verujem
da smo za to bili predodređeni u večnosti. Međutim, neka pitanja
u vezi s posinjenjem mi ne dozvoljavaju da smatram da je čin
posinjenja obavljen u večnosti. Tako je na primer, pozitivan prelaz
moje duše iz stanja po prirodi u stanje po milosti, deo posinjenja,
ili je u najmanju ruku, rezultat posinjenja; veza između ovo dvoje
tako je bliska, da se čini delom samog posinjenja. Verujem da je
to bilo i predodređeno i ostvareno u Božijem večnom zavetu, ali
mislim da tada nije stvarno izvedeno u svoj punini.

Opravdanje
Smatram da je tako i u pogledu opravdanja; onog trenutka
kada ih je Isus Hristos platio, moji dugovi su bili ukinuti. On
mi je u trenutku izradio savršenu pravdu; ta pravda je uračunata
meni, pa zato kao vernik mogu da kažem da sam bio potpuno
u Hristu pre nego što sam se rodio. Prihvaćen sam u Hristu,
upravo kao što je Melhisedek blagoslovio Levija dok je još bio u
Avramovim bedrima. Poznato mi je međutim da Pismo kaže da
opravdanje prelazi na mene u času kada uzverujem. „Pošto smo
dakle opravdani verom“, rečeno je u Rimljanima 5:1, „imamo
mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista.“
Zato smatram da posinjenje i opravdanje, iako usko povezani
s večnošću i već tada zaista ostvareni, ipak imaju čvrstu vezu
s nama sada. To toliko utiče na naš lični stav, da se jedan deo
stvarno izvršava već sada, u srcu svakog vernika.
123
 Sperdženovi Biseri
Možda je ovo izlaganje i pogrešno, a proučavanju ovog
predmeta treba posvetiti mnogo više vremena. Šta sam ja to do
sada uspeo, ako se uzme u obzir moja mladost? Nema sumnje da
ću postepeno potpunije shvatiti tako složena i tajanstvena pitanja
evanđeoske nauke.
Ali ipak, premda većina teologa smatra da se opravdanje i
posinjenje odigravaju u vreme našeg života, vidim u Pismu
mnogo toga što me navodi da verujem da je i opravdanje i
posinjenje izvršeno u večnosti.
Zato i smatram da je najpravednije ono gledište, po kome su i
posinjenje i opravdanje, iako oba izvršena u večnosti, ipak stvarno
primenjena na nas lično, na našu savest, u našem iskustvu. Tako
se može dokazati da su i Vestminstersko veroispovedanje i ideja
dr Gila u skladu sa Svetim pismom, pa možemo prihvatiti oba
tumačenja, bez isključivanja jednog u ime drugog.
Dobro dragi moji, ostavimo sada predodređenje i pređimo
– koliko nam to dozvoljava raspoloživi sat vremena – na
potpunije razmatranje nauke o posinjenju kroz Isusa Hrista,
blagonaklonošću Božije volje.
Prvo, posinjenje i Božija milost kako se pokazala u tome.
Drugo, posinjenje i prednosti koje ono sa sobom donosi i
posinjenje i dužnosti koje se nužno nameću svakom posinjenom
detetu.

Posinjenje i Božija milost

Sada ćemo razmotriti kako se Božija milost pokazala u
posinjenju. Posinjenje je Božije delo, kojim su ljudi koji su
kao i ostali, ranije bili sinovi gneva i pripadnici izgubljene i
upropašćene Adamove porodice. Bez nekog razloga ili zasluge
njih samih već isključivo zahvaljujući čistoj Božijoj milosti,
premešteni su iz zle i crne Satanine porodice i stvarno i istinski
dovedeni u Božiju porodicu. Tu uzimaju njegovo ime, i imaju
udela u prednostima sinova, te u pogledu svih namera i ciljeva
stvarno postaju Božiji potomci i Božija deca.
To je delo čiste milosti. Niko sam po sebi ne može da ima
pravo na posinjenje. Kad bi bilo tako, nasledstvo bih morao
da primim na temelju svog vlastitog prava. Budući da nemam
124
 Usinovljenje
nikakvog prava da budem Božije dete, niti kakvim drugim
načinom mogu da zahtevam tako veliku prednost sam po sebi,
posinjenje je čisto i poklonjeno pokazivanje božanske milosti
– jedino milosti. Mogao bih možda pretpostaviti da bi moglo
da postoji opravdanje po delima u sklopu Starog zaveta, ali ne
mogu ni da zamislim da bi do posinjenja uopšte moglo da dođe
po uslovima Starog zaveta.
Da Adam nije pao u greh, mogao bih da zamislim nekog
čoveka koji savršeno drži zakon, i time biva opravdan. Štaviše,
ako uzmem u obzir i takvu pretpostavku, sam Adam ne bi imao
pravo na posinjenje – on bi ipak bio samo sluga, a ne sin. Iznad
svake protivrečnosti i raspravljanja stoji činjenica da je ono veliko
i slavno delo kojim nas je Bog učinio pripadnicima svoje porodice
i sjedinio s Isusom kao nosiocem zaveta da bismo na taj način
bili njegova deca, delo čiste milosti. Da je Bog izabrao nekoga
između najboljih porodica, bilo bi to delo suverene milosti.
U ovom slučaju Bog je izabrao nekoga ko je u stvari bio dete
pobunjenika. Po prirodi smo deca onoga koji je uhvaćen zbog
veleizdaje. Svi smo mi naslednici i rodili smo se kao prirodni
naslednici onoga koji je sagrešio protiv svoga Stvoritelja, koji
se pobunio protiv svoga Gospoda. Ali zapazite ovo – uprkos
našem zlom poreklu, s obzirom na to da nas je rodio kradljivac
koji je ukrao plod iz vrta svog Gospodara i koji se usudio
da se pobuni protiv svoga Boga – Bog nas je uvrstio u svoju
porodicu. Lako možemo zamisliti da je Bog – gledajući na naše
loše poreklo, mogao reći: „Kako da te uvrstim među decom!“
S kakvom zahvalnošću bi trebalo stalno da se sećamo da nas je
milost uključila u Spasiteljevu porodicu, iako smo bili najlošijeg
i najnižeg porekla.
Neizmerno smo zahvalni bezuslovnoj milosti koja je ne
mareći za strašnu jamu iz koje smo iskopani, prešla preko pitanja
o kamenolomu iz kojeg smo odlomljeni, i stavila nas među
izabrani narod živoga Boga.
Kad bi neki kralj posinio nekoga i uvrstio ga u svoju porodicu,
bio bi to najverovatnije sin nekakvog plemića; u svakom slučaju
dete uglednih roditelja. Jedva se može i zamisliti da uzme sina
nekog običnog seljaka ili beskućnika i takvoga primi u svoju
porodicu. Bog je u ovom slučaju uzeo upravo one najgore
da postanu njegova deca. Svi Božiji sveti priznaju da su oni
125
 Sperdženovi Biseri
poslednje osobe koje bi smele da sanjaju da će ih Bog izabrati.
Za sebe uvek govore:
Šta li je bilo u nama
što bi moglo da zasluži poštovanje,
Ili Stvoritelju da pruži zadovoljstvo?
To je bilo samo zato Oče,
moram to uvek da ističem –
Jer je bilo pravo u tvojim očima!

Dalje, mi ne mislimo samo o našem poreklu, nego pomislimo

i na naš vlastiti karakter. Svako ko poznaje sebe, neće misliti
da je u njemu bilo mnogo onoga što bi ga preporučilo Bogu. U
slučajevima usinovljenja, dotična osoba obično ima neko svojstvo
koje je preporučuje za to. Kada neko usvaja dete, ponekad
je potaknut izvanrednim izgledom, katkada ponašanjem ili
mudrošću deteta, ili time što je posebno simpatično.
Dragi moji, kada smo ležali u polju a Bog prolazio, nije mogao
videti suze u našim očima sve dok ih sam tu nije stavio; nije video
skrušenost, sve dok sam u nama nije izazvao kajanje. Sasvim je
sigurno da u nama nije bilo lepote koja bi mogla da ga navede
da nas posini – naprotiv, u svakom pogledu smo bili odbojni.
Da je rekao dok je prolazio : „Proklet si, propadni zauvek!“, to
ne bi bilo nešto što ne očekujemo od Boga koji je toliko dugo
bio izazivan, a čije je veličanstvo bilo tako strašno povređeno.
Ali ne! Našao je neposlušno dete, nečisto, ružno, uzeo ga na
grudi i rekao: „Iako si takav, prihvatam te kroz moga Sina Isusa.
Premda si nedostojan, pokrivam te njegovom haljinom, a u haljini
tvoga Brata te prihvatam !“ Kada nas je prihvatio, neposvećene
i nečiste, baš onakve kakvi smo bili, primio nas je da budemo
njegovi – njegova deca, njegovi zauvek!
Nedavno sam putovao pored imanja nekog plemića, a neko u
vagonu je spomenuo kako taj plemić nema dece i kako bi platio
bilo koju cenu kad bi se našao neko ko bi se odrekao svakog
prava na svog sina, a da to dete više nikada ne govori sa svojim
roditeljima, niti da ga oni priznaju svojim. Taj bi gospodar to
dete posinio i ostavio mu sve svoje imanje. Uz sve napore, plemić
još nije našao takve roditelje koji bi se pod zakletvom odrekli
svoga deteta.
126
 Usinovljenje
Da li je to istinita priča ne mogu da tvrdim, ali sasvim je
sigurno da kod Boga nije tako. Njegov jedinorodni i ljubljeni
Sin mu je sasvim dovoljan. Da mu je trebala porodica, tu su bili
anđeli, a njegova je svemoć bila dovoljna da stvori vrstu bića
superiornijih od nas. Lako je mogao naći ljubimce. Prema tome,
to je delo jednostavne, poklonjene milosti i ničega drugoga. On
će se smilovati onome kome hoće, zato što mu je zadovoljstvo da
pokaže čudesni karakter postupaka po svojoj milosti.

Velika je čast biti Božije dete

Da li ponekad razmišljamo o tome kakva je čast nazvati se

Božijim sinom? Pretpostavimo da vrhovni sudija neke zemlje
pred sobom ima nekog izdajnika koji je upravo trebalo da bude
osuđen na smrt. Pretpostavimo da su i pravda i zakon tražili da taj
nedostojni čovek umre strašnom smrću; zamislimo da taj sudija
ima mogućnost da ustane sa svoje sudijske stolice i izjavi: „Zaista
si buntovnik, ali našao sam način na koji mogu oprostiti tvoje
buntovništvo: Čoveče! Pomilovan si!“ Rumenilo radosti obliva
mu lice. „Čoveče, postao si bogat! Gle koliko blago primaš!“
Osmejak prelazi preko njegovog lica. „Čoveče! Postaješ toliko jak
da ćeš moći da se suprotstaviš svim svojim neprijateljima!“ Opet
se zapaža radost na njegovom licu. „Čoveče!“ završava sudija.
„Proglašen si kraljevićem. Primljen si u kraljevsku porodicu i
jednoga dana nosićeš krunu. Ti si sada sin Božiji, upravo kao što
si sin svoga oca!“ Zamislite tog jadnog čoveka koji samo što nije
pao u nesvest od radosti kad je to saznao. On, oko čijeg je vrata
malopre trebalo stegnuti omču na vešalima, treba da se pripremi
da primi krunu. Očekivao je da će mu uskoro navući robijašku
odeću i odvesti na pogubljenje kad ono, biće uzvišen i odeven u
svečano odelo časti.
Hrišćanine, razmisli o tome! Zaslužio si odeću sramote, a
dobićeš odeću slave. Jesi li sada u Božijoj porodici? Dobro je
rekao pesnik:
Još se nije pokazalo
Kako će nas velikima učiniti!

127
 Sperdženovi Biseri
Još nam nije poznata veličina tog posinaštva. Međutim,
verujem da ni u večnosti nećemo moći da izmerimo beskrajnu
dubinu Božije ljubavi kako se očituje u ovom jednom blagoslovu:
„posinjenja sebi kroz Isusa Hrista, po ugodnosti svoje volje.“
Ipak, čini mi se da ovde postoji neko koji govori u sebi: „Verujem
gospodine da su ljudi izabrani zato što Bog unapred vidi da će
dotični biti sveti, pravedni i verni, pa je očito da ih je Bog usvojio
zato što je unapred video kakvi će biti.“ To je primedba na koju
često moram da odgovaram.
Pretpostavimo prijatelji moji, da jednom vi i ja organizujemo
izlet u prirodu te da nekog sretnemo i kažemo: „Gospodine,
možete li nam reći zašto se krila one vetrenjače okreću?“
Dotični bi svakako odgovorio: „Zbog vetra“. Ali, pretpostavimo
da postavite pitanje: „Šta izaziva vetar?“ i da dotični odgovori:
„Kraci vetrenjače!“ – zar ga ne biste smatrali budalom? Prvo
vam je rekao da vetar izaziva okretanje krila vetrenjače, a zatim
kaže da su krila vetrenjače izazvala vetar, to jest da učinak može
biti pokretač onoga čega je on u stvari posledica! Ali svako koga
pitaš reći će da je vera Božiji dar – da je dobra dela pripremio Bog.
Dobro dakle, šta je uzrok da hrišćanin čini dobra dela? „Svakako
milost“, odgovoriće. A kako da onda dobra dela budu uzrok
milosti? U ime logike, gde vam je pamet? Ta je pretpostavka
previše nerazumna i niko je ne može držati mogućom, a da ne
ispadne smešan. Ni ja to ne želim.
Mislim da možemo da nastavimo. Ponoviću dragi moji –
ukoliko su plodovi hrišćanina uzrokovani korenom, kako da
onda plod u bilo kojoj meri uzrokuje koren? Ako su dobra dela
čoveku poklonjena po milosti, s kakvim se pravom može tvrditi
da su ona uzrok zbog kojega mu Bog daje milost?
Činjenica je da smo po prirodi potpuno izgubljeni i propali, i
nema nijednoga svetoga na nebesima koji ne bi bio osuđen i koji
nije zaslužio osudu zajedno sa svim ostalim grešnicima. Zašto je
Bog napravio razliku, ostaje njegova sopstvena tajna. On je imao
pravo da napravi razliku ako mu se to svidelo, a tako je i učinio.
Neke je na slavu svoje divne milosti izabrao za večni život, a
druge, na slavu svoje divne pravde, ostavio da budu kažnjeni za
njihove grehe. I u prvom i u drugom slučaju postupio je pravedno,
jer je njegovo pravo da sa svojim stvorenjima postupa kako mu
je ugodno. Kada ustanovi da su svi zaslužili kaznu, ima pravo da
128
 Usinovljenje
sve kazni. Isto tako, budući da je pravdu uskladio s milošću – ali
i povezao s kažnjavanjem, zadržao je pravo da nekima oprosti, a
druge ostavi neoprane, nepomilovane i nespasene, da samovoljno
nastave da slede svoje pogrešne puteve, da odbace Hrista, da
prezru njegovo evanđelje i da do kraja upropaste svoje duše. Ko
god se s tim ne slaže, ne slaže se sa Svetim pismom. Nije nužno
da sve to dokazujem – potrebno je samo da to propovedam! Ko
god se prepire zbog ove istine, prepire se s Bogom – pa neka sam
tu prepirku privede kraju.

Još neke prednosti

Nastavićemo razmatranje o prednostima koje dobijamo
posinjenjem.
Bog se smilovao pa je sve one koji su opravdani u njegovom
jedinorodnom sinu Isusu Hristu, zbog njega učinio sudeonicima
milosti posinjenja. Zahvaljujući toj milosti sve su te osobe
ubrojane među Božijom decom i uživaju slobode i prednosti
Božije dece: njegovo je ime na njima, primaju duh posinjenja,
imaju sasvim slobodan pristup prestolu milosti, sposobni su
da kliču: „Ava Oče“. Bog, njihov otac, žali ih, štiti, snabdeva i
kažnjava, ali ih ni u kojem slučaju ne odbacuje; oni su zapečaćeni
za dan izbavljenja, i kao naslednici večnoga spasenja, nasleđuju
obećanja.
Kada je neko posinjen i dolazi pod upravu svog novog
Oca, nema bilo kakve veze niti ičeg zajedničkog s pređašnjom
porodicom koju je ostavio; nije više podređen onima koje je
napustio. I tako, od trenutka od koga sam izuzet iz Satanine
porodice, knez ovog sveta nema sa mnom više ništa zajedničko,
niti ima bilo kakve veze sa mnom u svojstvu oca, jer mi više nije
otac; više nisam sin Satane – dete gneva. Od trenutka izuzeća iz
zakonske porodice, prestala je veza i s Agarom.
Ako Agara i dolazi s ciljem da mi nešto nametne, kažem joj:
„Sara je moja majka, Avraam otac, a ti Agaro, moja si sluškinja i
tebi ne pripadam. Ti si robinja, a ja ti neću pripadati niti biti tvoj
rob.“ Kada zakon sa svim svojim strašnim pretnjama i groznim
optužbama navali na hrišćanina, ovaj mu odgovara: „Zakone,
zašto mi pretiš? S tobom više nemam posla. Tvojih se pravila
129
 Sperdženovi Biseri
pridržavam, ali te ne priznajem kao vođu i gospodara. Smatram
te uzorom i kalupom, jer ne mogu naći bolji pravilnik morala i
života, ali nisi nadležan da mi dosudiš svoje prokletstvo. Možeš
da sedneš i na sudijsku stolicu ti Zakone, da me i osudiš, ali ja te
se ne bojim. Više mi nisi sudija, ne tiče me se tvoja nadležnost.
Nemaš više pravo da me osudiš.“
Stari su bogoslovi govorili: „Kad bi kralj Španije osudio
stanovnika Škotske, šta bi dotični rekao?“ Rekao bi: „Samo me
osuđuj ako želiš, ali ti nisi nada mnom, ne spadam pod tvoju
nadležnost!“
Isto je kada zakon osuđuje nekog svetog; sveti govori: „Ako
me moj Otac osudi i kazni, moram da mu se poklonim kao
pokoran sin, jer sam ga uvredio; ali Zakone, nisam više pod
tvojom nadležnošću. Oslobođen sam i zato neću ni da slušam
tvoju osudu. Sve što smeraš da učiniš protiv mene, učini to sada
protiv Hrista; ili tačnije, to si već učinio. Ako dakle zahtevaš
kaznu za moj greh – gle, tamo je moj zastupnik; više to ne smeš
od mene da išteš. Optužuješ me zbog krivica. Istina je, kriv sam
ali je takođe istina da je moja krivica preneta na glavu žrtvenog
jarca za greh. Ponavljam: više nisam u tvojoj porodici; ne
pripada ti više roditeljsko pravo da me kažnjavaš i ne pristajem
više na zakonsko karanje i kažnjavanje. Sada sam u nadležnosti
evanđelja; tebi više ne pripadam. Dete sam Božije, i nisam više
tvoj sluga.
Zapoveđeno nam je da slušamo Oca koga sada imamo.
Nemamo više nikakve veze s porodicom kojoj smo nekada
pripadali.“ Nije to mala prednost. Oh, kada bismo to samo mogli
pravilno da cenimo i da hodamo u slobodi kojom nas je Hristos
oslobodio!
Jedan od velikih blagoslova koje nam je Bog dao, sastoji se u
tome što je njegovo ime na nama. On će nam dati novo ime, kako
nam je to obećao u Knjizi Otkrivenja. Bićemo nazvani Božijim
imenom.
Imajte na umu braćo da jesmo ljudi, ali Božiji smo ljudi.
Nismo više obični smrtnici; mi smo doduše sami po sebi smrtni,
ali Božijom milošću izabrani smo da budemo besmrtnici – sinovi
Božiji, podignuti njemu. Upamti to hrišćanine, Božije ime je na
tebi!
130
 Usinovljenje
Treba istaći još nešto. Nismo Božija deca samo po tome što
nosimo njegovo ime, već i zbog srodnosti svojih unutrašnjih bića.
Kad neko na primer, usvoji nekoga u svoju porodicu, ne može
mu dati svoju narav, kao što je to slučaj s rođenim detetom. Ako
bi dakle usvojeno dete bilo glupo, ono bi i dalje ostalo takvo.
Dotični nije u stanju usvajanjem da učiniti dete dostojnim sebe.
Ali kada naš nebeski Otac sprovodi svoje posinjenje, ne
samo da nam daje ime svoje dece, već i njihovu narav. Daje
nam narav sličnu naravi njegovog mnogo ljubljenog Sina Isusa
Hrista. Nekada nam je narav bila poput prirode našeg oca Adama
nakon što je sagrešio; Isus nam tu narav oduzima i daje svoju,
preobražava nas „po obličju Božijem“; on prevazilazi staru i
stavlja u nas narav svoje dece. „On šalje Duh svoga Sina u naša
srca, kojim vičemo: Ava, Oče!“ Dajući nam narav i karakter dece,
čini da smo unutrašnjim bićem s njim, i duhovno srodni u tolikoj
meri kao da smo zakonita, rođena Božija deca, a ne naknadno
usvojena u njegovu porodicu.
Braćo, posinjenje nam osigurava preobražaj, a preo
bražaj narav dece, čime ne samo da smo učinjeni decom, već i
sudeonicima Božije milosti. Svojom novom naravi preobraženi
smo sami u sebi u živu decu Božiju, stvarno i istinito slični
njemu.

Slobodan pristup prestolu

Sledeći blagoslov sastoji se u tome da zbog posinjenja, imamo
pristup k prestolu. Kada prilazimo Božijem prestolu, trebalo
bi uvek da se pozivamo na svoje posinjenje. Anđeo koji čuva
postolje milosti, mogao bi da nas zaustavi pitanjem: „Na šta se
pozivaš kad tako slobodno prilaziš? Dolaziš li kao podanik –
sluga? Ako je tako, nemaš pravo pristupa. Ali ako dolaziš kao
sin – dođi! Dobro si došao!“
Hrišćanine, možeš li reći u svojim molitvama da si sin? U
tom slučaju, nikada se ne boj da se moliš. Dok god znaš da si
sin, moći ćeš da budeš siguran da ćeš primiti sve što želiš, jer
možeš reći: „Oče, ne tražim kao sluga“; kad bih bio sluga, mogao
bih očekivati od tebe nadnicu i – znajući da sam kao sluga bio
pobunjenik – mogao bih kao platu da očekujem tvoj večni gnev.
Ali ja sam tvoj sin. Kao sluga, često sam prestupio tvoja pravila
131
 Sperdženovi Biseri
i zato bi trebalo da očekujem tvoj prut; ipak Oče, premda sam u
suštini grešnik, sada sam tvoj sin na temelju posinjenja i milosti.
Nemoj me oterati, ne odbij me od svoga kolena, tvoje sam dete,
molim te! ’Duh svedoči mome Duhu da sam rođen od Boga’.
Oče, zar ćeš se odreći svoga sina!
Ako neko ovako vapi u ime svog starijeg brata po kome je i
učinjen Božijim detetom i sunaslednikom svega s Hristom, hoće
li ga Bog oterati? Ne, dragi moji, neće! Opet će se okrenuti; čuće
našu molitvu i biće milostiv! Ako smo njegova deca, možemo
hrabro da zauzmemo taj položaj milosti u kome se nalazimo; s
pouzdanjem možemo da pristupimo prestolu nebeske milosti.

Božije sažaljenje prema nama

Dalje, blagoslov koji proizilazi iz ovakvog odnosa prema
Bogu, sastoji se u tome da Bog ima sažaljenja prema nama.
Razmišljajte o tome deco u svim svojim stradanjima i žalostima!
„Kao što otac žali svoju decu, tako Gospod žali one koji se njega
boje.“ Da li ležiš bolestan? Gospod stoji pored tvoje postelje i
žali te. Kuša li te Satana? Hristos te gleda i u svom srcu oseća
tvoje uzdahe, tvoje jadanje. Jesi li danas došao opterećenog srca
i klonulog duha? Znaj da Božije srce puno ljubavi, saoseća sa
tobom! Hristos u punoj meri oseća ono što svaki ud nosi. On te
sažaljeva, a Božije je sažaljevanje jedna od uteha koje dobijaš na
temelju svog posinjenja.
Božija zaštita
Dalje, on te štiti upravo kao što kvočka pod svojim krilima
štiti svoje piliće od grabljivaca koji na njih vrebaju; Gospod
ispruženim rukama štiti svoju decu. Nijedan otac neće dozvoliti
da mu ubiju sina. Učiniće sve što može da se odupre neprijatelju
koji je navalio da njegovom detetu oduzme život; tako i Bog
nipošto neće dozvoliti da njegova deca poginu dokle god je
njegova svemoć u stanju da ih štiti. Kad bi jednom klonula ta
večna ruka, kad bi za trenutak prestala da bude svemoćna, moglo
bi da se dogodi da pogineš; ali dok god živi tvoj Otac, zakloniće
te njegov štit, njegova moćna desnica.
Ne samo da nas štiti: on nas i snabdeva. Svaki otac će se
maksimalno starati da svojoj deci obezbedi sve što im je potrebno.
132
 Usinovljenje
Tako čini i Bog. Ako si posinjen, unapred za to određen, sasvim
je sigurno da će se brinuti za tebe.
Svu potrebnu blagodat darovaće Bog,
I blagodat tu, ovenčaće slavom;
On nam sve daruje, ništa ne uskraćuje
Nijednoga dobra, od poštenih duša.
Imaćeš milost zemaljsku i privremenu,
imaćeš milost duhovnu,
a sve to zato što si Božiji sin,
njegovo – na temelju krvi Isusa Hrista –
dete iskupljeno!

Na isti način ćeš biti i odgojen. Bog će odgajati svako svoje

dete, sve dok ne postanu savršeni ljudi u Hristu. Primaćeš pouke
jednu za drugom; uputiće te u svaku istinu, da bi na kraju bio
spreman da zajedno sa svojim sugrađanima uđeš u nebo, zato što
si savršen u svakoj mudrosti.

Božija disciplina
Ima još nešto što najčešće zaboravljamo, a sasvim sigurno
da ćemo to osetiti tokom odgoja: to je njegova šiba. I to je jedan
od plodova posinjenja. Ako ne osećamo taj prut, trebalo bi da
drhtimo od straha jer možda ipak nismo Božija deca. Bog nije
neki nerazuman otac; ako posini dete, posinjuje ga zato da bi
mu bio ljubazan i mudar otac. Sinovima ljudskim ne nanosi bol
svojevoljno i bez razloga – a i onda kada osećamo njegov prut,
prinuđeni smo da priznamo da je njegovih udaraca manje nego
što je naših prestupa. Ipak on nikada ne štedi prut; dobro zna da
bi upropastio svoju decu kad bi tako radio i zbog toga nekada
neštedimice primenjuje prut, tako da njegova deca viču i jadikuju
i misle da im je odjednom postao neprijatelj.
Premda ih Bog kažnjava kao otac, ipak ih nikada ne odbacuje;
zapečaćeni za dan izbavljenja, nasleđuju obećanja jer su naslednici
spasenja. Jedno od velikih učenja Svetog pisma glasi da Bog ne
može i da neće odbaciti svoju decu.
Često sam se nekima čudio što vide doslednost u izlaganju
Svetog pisma kada govoreći o Božijem narodu jednom tvrde da
su to Božija deca, a drugi put da su deca Satane. Silno bih se
133
 Sperdženovi Biseri
iznenadio kad bih čuo nekog predavača kako tvrdi da moja deca
danas mogu biti moja, a sutra njegova. Pogledao bih mu u oči
i rekao: „To ne mogu da shvatim; ako su zaista moja, onda su
moja, a ako nisu moja, onda nisu moja; ne mogu da shvatim da bi
danas bila moja, a sutra tvoja.“
Stvar je u tome da oni koji ovo tvrde stvarno veruju u spasenje
po delima, ma koliko to maskirali i prikrivali na razne načine.
Trebalo bi da protiv njih istupi neki Luter, upravo kao što se
svojevremeno trebalo suprotstaviti kupovanju oproštajnica za
novac i sličnim zloupotrebama religije.
Dragi moji, dobro je znati da naš položaj nije takav! Ako
smo Božija deca to ništa ne može da promeni, ništa ne može da
osujeti činjenicu da smo njegova deca. Ako kao deca dobijamo
i batine, nikada nas neće kazniti time da budemo izbačeni iz
porodice, da prestanemo da budemo njegova deca. Bog zna da
sačuva svoju decu od greha. On im neće dati slobodu da čine
ono što im je volja; reći će im: „Neću te ubiti – to ni u kom
slučaju ne bih mogao da učinim, ali ću te udariti ovim prutom;
plakaćeš i uzdisati pod njim.“ Tada ćete zamrzeti greh i držaćete
se čvrsto njega, hodajući u svetosti sve do kraja. To učenje ne
znači preveliku slobodu: prut stvarno postoji. Kad ne bi bilo
pruta koji kažnjava, bilo bi i suviše smelo tvrditi da će Božija
deca proći bez kazne. Proći će bez kazne koju izriče zakon; nema
tog sudije koji će ih osuditi, ali roditeljskom kažnjavanju neće
izbeći! „Ljubio sam vas više od svih ostalih naroda na zemlji“,
govori Bog, „i zato ću vas kazniti za vaša bezakonja.“
Konačno, baš kao što je sigurno da smo posinjenjem Božija
deca, isto tako je sigurno da ćemo naslediti i obećanje povezano
s posinjenjem: „Ako smo pak deca, onda smo i naslednici;
naslednici Božiji, sunaslednici Hristovi.“ „Ako s njim stradamo,
da se s njim i proslavimo.“
Dužnosti
A sada još završna tačka: postoje neke dužnosti usko povezane
s posinjenjem.
Kada je neki vernik usvojen u Božiju porodicu, prekidaju se
mnogi drugi odnosi i veze. Veza sa starim Adamom i sa Zakonom
smesta prestaje; on tada podleže novom zakonu, zakonu milosti
– novim pravilima i novom zavetu.
134
 Usinovljenje
A sada Božija deco, ukazaću vam na dužnost! Budući da
ste sada Božija deca, vaša je dužnost da budete poslušni Bogu.
Daleko od toga da vaš odnos bude ropski! Sada ste deca, ali
upravo zato što ste deca, dužni ste da ispunjavate i najmanju
želju svoga oca, i najmanji nagoveštaj njegove volje. Šta vam on
govori? Da li zahteva da izvršavate tu i tu zapovest? Izlažete se
opasnosti, ako to zanemarujete. U tom slučaju ne slušate svog
Oca koji naređuje da to izvršavate. Da li zapoveda da tražite
Gospoda Isusa i da s Njim nastojite da se uskladite? Onda težite
ka tome. Kaže li vam: „Budite dakle savršeni kao što je savršen
Otac vaš nebeski?“ Onda nastojte to da učinite – ne zato što u
zakonu tako piše, nego zato što vam to Otac govori; nastojte da
budete savršeni u svetosti i ljubavi. Govori li vam da volite jedan
drugoga? Volite stvarno jedan drugoga; ne zato što zakon govori:
„Ljubite Boga svoga“, već zato što je Hristos rekao: „Ako ljubite
mene, držite moje zapovesti; a ovo je zapovest koju vam dajem,
da volite jedan drugog!“ Je li vam rečeno da delite što imate
sa siromasima, a posebno da služite potrebama svetih? Činite
to, ali ne zato što se smatrate obaveznim po zakonu, nego zato
što je to Hristos rekao. S obzirom da je on vaš stariji brat, on je
gospodar domaćinstva, a vi smatrate da ste radi ljubavi prema
njemu obavezni da poslušate.
Nije li rečeno: „Ljubi Boga svim srcem svojim!“ Pogledaj tu
zapovest i reci: „Ah zapovesti, nastojaću da te ispunim; Hristos
te je već ispunio za moje spasenje i ja više ne moram, ali boriću
se da to činim, zato što je on sada moj Otac i ima novo pravo na
mene.“ Je li napisano: „Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ?“
Sećaću se onoga što je Isus rekao: „Subota je ustanovljena radi
čoveka, a ne čovek radi subote“, pa zato neću robovati subotnjem
danu. No u onom smislu u kojem je moj Otac počivao sedmog
dana, i ja ću počivati od svih svojih dela i neću dozvoliti da ikakva
dela po zakonu opogane njegov odmor. Tvoriću dela milosrđa što
je moguće više; trudiću se da mu služim sinovljevom odanošću.
Budući da je moj Otac počivao, počivaću i ja u savršenom delu
Hrista. Moj Otac radi, a moj Spasitelj kaže: „i ja radim“, zato ne
smatram da bi subota bila prekršena nečim što služi popravljanju
doma. Tako je to sa svakom od deset zapovesti. Izvadi ih iz
zakona, uvrsti u evanđelje i potom izvršavaj! Nemoj ih izvršavati
samo zato što čine zakon uklesan u kamene ploče. Drži ih se kao
135
 Sperdženovi Biseri
evanđelja zapisana na pločama srca od mesa i krvi, „jer niste pod
zakonom, nego pod milošću.“

Pouzdavanje u Oca
Evo još jedne dužnosti, verniče. Ako je Bog tvoj otac, a ti
njegov sin, onda si obavezan da se u njega pouzdaješ. Oh, kad on
ne bi bio ništa više osim tvoga gospodara, a ti njegov poslednji
sluga, morao bi da se uzdaš u njega. Ali budući da znaš da je on
tvoj Otac, hoćeš li posumnjati u njega? U svakog čoveka na svetu
mogu sumnjati, ali ne sumnjam u svog Oca. Kad nešto kaže ili
obeća – ako je to u njegovoj moći znam da će i izvršiti. Izjavi li
nešto kao istinitu činjenicu, ne mogu da sumnjam u njegovu reč.
Pa ipak dete Božije, koliko puta pokazuješ nepoverenje prema
svom nebeskom Ocu? Zar bi on mogao izjaviti neistinu? Da li
bi te prevario? Ne! Tvoj Otac zaista misli onako kako i govori!
Zar ne možeš da se uzdaš u njegovu ljubav? Zar bi dozvolio da
potoneš, a u stanju je da te održi na površini? Hoće li dopustiti
da umreš od gladi dok su mu žitnice pune, hoće li dozvoliti da
umreš od žeđi dok vinske prese obiluju vinom? Nije li sva stoka
po planinama njegova? Hoće li dozvoliti da ti nedostaje koji
obrok? Nije li zemlja Gospodnja, nije li njena punina njegova?
Zar on da dozvoli da od njega odeš prazan, bedan i siromašan?
Sasvim je sigurno da neće biti tako! Nije li sva milost njegova,
a ti da ostaneš bez nje? Ne, rekao ti je danas: „Sine, ti si uvek sa
mnom, i sve što imam tvoje je!“ Uzmi što god hoćeš, sve je tvoje;
ali se uzdaj u svog Oca!
Naslednici neba, sada idite laganim korakom i licima
ozarenim radošću i kažite da ste sigurni da ste njegova deca, da
vas ljubi i da vas neće odbaciti! Verujte da vas i ovog trenutka
privija na svoje grudi i da mu je srce puno ljubavi prema vama!
Verujte da će se starati o vama, da će da vas zaštiti, održava
vas i na kraju dovede do srećnog nasledstva! Biće to kad minu
godine vašeg putovanja i kad postanete zreli za nebeski sjaj;
„odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje,
da nas Hristovim posredstvom usini.“
136
 Usinovljenje

Reč neobraćenima
A sada bih još samo nekoliko reči uputio neobraćenima među
nama. Uvek mi je i te kako stalo do njihovog dobra. Dok sam
se jutros obraćao svetima, nastojao sam da govorim tako da bi
svaki grešnik mogao da shvati bar tu činjenicu, da je spasenje
jedino od Boga. Kako svako može doći do saznanja da ukoliko
se uopšte može spasti – Bog ga mora spasti, jer inače ne može
biti spasen. Ako ko od vas priznaje ovu istinu, u Božije ime
vas sada molim da se verom pouzdate u Hrista. Ako možete da
shvatite kako je Božije pravo da vas spase ili uništi, onda budite
sigurni da vam je to Božija milost omogućila, i zato sada imate
pravo da dođete i da verujete u Isusa. Ako to znate, onda znate
sve što je potrebno da budete svesni svoje praznine i potrebe! To
saznanje će biti dovoljno da svu svoju nadu poverite punini koja
je u Isusu Hristu.
Neka vas Gospod blagoslovi i spase!
Amin!

137
 9
Delovanje Svetog Duha
„I Duh svoj metnuću u vas.“ (Jezekilj 36:27)

H RISTOVA čudesa imaju zajedničku karakteristiku –

nijedno od njih nije bilo beskorisno. Navodna čudesa
Muhameda kao i rimske crkve, ako su zaista i bila čudesa,
bila su besmislice. Pretpostavimo da je sveti Denis stvarno
hodao držeći svoju glavu u rukama pošto mu je prethodno bila
odrubljena. Kakva je praktična svrha toga? Nikome ne bi bio
ni od kakve koristi, te je prema tome mogao biti i sahranjen.
Hristova čudesa nikada nisu bila nepotrebna. Ona nisu hirovito
pokazivanje moći. Istina je da su ta čudesa bila i dokaz moći, ali
svako od njih je imalo određenu svrhu. Isto to možemo tvrditi
i u pogledu Božijih obećanja. Nemamo nijedno obećanje u
Svetom pismu koje može da se smatra hirovitim pokazivanjem
milosti. Baš kao što je svako čudo bilo apsolutno potrebno, tako
je potrebno i svako obećanje koje nam je dano u Božijoj reči.
Prema tome iz teksta koji je pred nama mogu zaključiti: ako
je Bog u svom zavetu koji je sklopio sa svojim narodom obećao
da će uliti Svoj Duh u njega, bilo je apsolutno nužno da dâ takvo
obećanje. Isto tako, za naše spasenje je potrebno da svaki od
nas primi Božijega duha. Ovo pitanje biće predmet današnjeg
razmatranja.
Nisam siguran da ću uspeti da učinim taj predmet vrlo zanim-
ljivim. Zanimljiv će biti jedino onima koji čeznu da upoznaju put
spasenja.
Počinjemo dakle od pretpostavke: delovanje Duha Svetoga
neophodno nam je potrebno, ako želimo da budemo spaseni.
139
 Sperdženovi Biseri

Prirodni čovek
U nastojanju da to dokažemo, najpre bih primetio da je to vrlo
očito ako imamo na umu šta je čovek po prirodi. Neki govore
da čovek može sam po sebi da postigne spasenje; ako dotični
čuje reč, u njegovoj je moći da je primi, da u nju veruje, a ona
u njemu dovodi do spasonosne promene. Na ovakve postavke
odgovaramo da takvi ljudi ne znaju šta je čovek po prirodi, inače
se ne bi usudili da postave takvu tvrdnju.
Sveto pismo nam govori da je čovek po prirodi mrtav u
gresima i prestupima. Ne kaže da je bolestan, slab, okoreo,
otvrdnuo, neosetljiv, nego tvrdi da je mrtav. Sve ono što izraz
„mrtav“ znači u vezi s telom, znači i u vezi s dušom. Kada je telo
mrtvo, ono je bez snage; ne može ništa da učini. Isto tako, kada
je čovekova duša u duhovnom smislu mrtva, ona je potpuno
nemoćna i nesposobna da išta učini sama po sebi ili za sebe.
Kada biste videli mrtvace kako sami ustaju iz groba, kako
odmotavaju povoje u kojima su bili sahranjeni, kako otvaraju
poklopce svojih mrtvačkih sanduka i hodaju našim ulicama
živi i bodri i sve to na temelju svoje vlastite moći, onda biste
možda verovali da se duše koje su mrtve u grehu mogu obratiti
Bogu; možda bi verovali da mogu iznova da stvore svoju vlastitu
prirodu i da učine da postanu naslednici neba, iako su donedavno
bili naslednici gneva. Ali imajte na umu, samo u tom slučaju!
Osnovna misao od koje evanđelje polazi jeste da je čovek
mrtav u grehu i da je Božanski život Božiji dar; neizbežno
morate da krenete smerom koji je suprotan celom tom toku, pre
nego što možete i da pretpostavite da postoji čovek koji je došao
do poznanja Hrista i njegove ljubavi bez delovanja Svetog Duha.
Duh nalazi ljude totalno lišene duhovnog života, kao što su kosti
koje je video prorok Jezekilj bile bez života. Duh stavlja kost do
kosti i sastavlja ceo kostur, a zatim dolazi sa sve četiri strane
sveta i dune na mrtvace koji oživljavaju i staju na svoje noge; to
postaje velika vojska – te slave Boga. Bez uticaja Božijeg Duha
koji oživljava, ljudske duše moraju da leže u dolini suvih kostiju,
mrtve zauvek.
Sveto pismo nam ne govori samo o tome da je čovek mrtav
u grehu; govori još nešto gore od toga, naime, da je potpuno
140
 Delovanje Svetog Duha
odbojan prema svemu što je dobro i pravo. „Zato je stremljenje
tela neprijateljstvo prema Bogu, jer se ne pokorava Božijem
zakonu, niti može“ (Rim. 8:7). Prelistaj celo Sveto pismo i svuda
ćeš naći čovečiju volju opisanu u suprotnosti Božijim stvarima.
Šta je rekao Hristos u tekstu koji osnivač pokreta arminijanaca
tako često navodi da bi oborio baš onu doktrinu koju taj tekst
jasno utvrđuje? Šta je rekao Hristos onima koji su zamišljali da
će doći k njemu i bez Božijeg upliva? Rekao je prvo: „Niko ne
može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao“
(Jovan 6:44). Ali rekao je i nešto još mnogo jače: „Nećete da
dođete k meni ― da imate život.“ Nijedan čovek neće da dođe.
Ovde leži smrtonosno zlo: ne samo da je čovek bez snage za
izvršavanje dobra, nego je dovoljno moćan da čini baš ono što
ne valja.
Čovečija volja je beskompromisno usmerena protiv svega što
je pravo. Hajde arminijanče, kaži svojim slušaocima da će doći
ako zažele, ali znaj da te tvoj Izbavitelj gleda pravo u lice i kaže
da izgovaraš obmanu! Ljudi neće da dođu. Nikada ne dolaze
iz vlastite pobude. Ne možete ih navesti da dođu; ne možete
ih prisiliti da dođu ni gromoglasnim pretnjama, niti ih možete
primamiti svojim pozivanjem. Oni neće da dođu Hristu da bi
imali život. Sve dok ih Duh ne privuče, niti hoće niti mogu da
dođu.
Činjenica je da se ljudska priroda odnosi neprijateljski prema
božanskom Duhu, da čovek mrzi milost, da prezire način na koji
je ona donesena i pružena i da se protivi njegovoj oholoj naravi
da se prigne kako bi primio spasenje na temelju zasluga nekog
drugog; iz ovoga proizilazi potreba da Sveti Duh promeni volju,
da ispravi pogrešnu sklonost srca, da uputi čoveka na ispravan
kolosek i da mu da snagu da se po njemu kreće.
Ako znate da „pročitate“ čoveka i da ga razumete, nećete
moći drugačije nego da ispravno gledate na neophodnu potrebu
delovanja Svetog Duha. Neki veliki pisac je dobro primetio
kako nikada nije upoznao čoveka koji je podržavao neku veliku
teološku zabludu, a da ujedno ne podržava i nauku koja bi barem
u izvesnom smislu umanjivala taj pad i čovekovu iskvarenost.
Doduše, arminijanac kaže da je čovek pao, ali da mu je
ostavljena snaga volje i da je ta volja slobodna. Može se dakle
pridići. On umanjuje beznadežnost čovekovog pada. S druge
141
 Sperdženovi Biseri
strane, antinomijanac1 kaže da čovek ne može ništa da učini i da
uopšte nije ni odgovoran; nije obavezan da učini bilo šta. Nije
njegova dužnost da veruje, niti je njegova dužnost da se pokaje.
Vidite li kako i on na taj način umanjuje čovekovu grešnost, kako
nema pravilne poglede o padu.
Ako jednom usvojite ispravno stanovište da je čovek pao, da
je bespomoćan, kriv, izgubljen, osuđen, onda vaše shvatanje svih
pojedinosti velikog evanđelja Isusa Hrista jednostavno mora biti
ispravno. Ako jednom poverujete da je čovek sve ono što Sveto
pismo kaže da jeste, ako verujete da je njegovo srce pokvareno,
njegove sklonosti izopačene, njegovo razumevanje zamračeno,
njegova volja pokvarena, onda morate priznati da to mora biti
isključivo delo Božijeg Duha, ukoliko takav nesrećnik treba da
bude spasen.

Spasenje je delo Svetog Duha

Ovde imamo jedan dokaz. Spasenje mora biti delo Svetog
Duha, zato što su sredstva, koja se upotrebljavaju za spasenje
sama po sebi neprimerena za izvršenje takvog dela. A koja su
to sredstva spasenja? Pre svega, to je propovedanje Božije reči.
Hristu dolazi više ljudi na temelju propovedanja, nego na temelju
bilo čega drugog jer to je Božije glavno i pravo oruđe. To je brz
i moćan mač Duha za razdvajanje zglobova i srži (Jev. 4:12).
„Bogu se svidelo da ludošću propovedanja spase one koji veruju“
(1. Kor. 1:21). Ali šta je to što izgleda kao da bi moglo da bude
sredstvo za spasavanje duša u takvom propovedanju? Ako bih
mogao da vam pokažem nekoliko crkava i molitvenih domova
gde biste mogli da uđete i ja vam kažem: „Ovde uistinu imaju
učenog propovednika, čoveka koji će uputiti i prosvetliti razum
prisutnih“ a vi sednete i kažete: „Dakle, ako Bog namerava da
obavi veliki posao, upotrebiće učenog čoveka kao što je ovaj!“
Međutim, poznajete li zaista učene ljude koji su postali sredstvo
za dovođenje velikog broja duša Hristu? Obiđite crkve i proverite,
a zatim odgovorite na to pitanje. Da li poznajete ljude velike po
znanju i mudrosti koji su postali duhovni oci u našem Izrailju?
1
antinomijanac – član sekte koja je verovala da su moralni zakoni
nepotrebni, jer je sama vera potrebna i dovoljna za spasenje
142
 Delovanje Svetog Duha
Zar nije očigledno da su naši popularni, govornički obdareni i
učeni propovednici baš najnekorisniji ljudi u pridobijanju duša za
Hrista? A gde se duše ponovo rađaju za Boga? Gle, u kući koja je
već odavno meta ismejavanja, ruganja i prezira. Slušaju čoveka
čiji je govor priprost, koji nema kvaliteta vrednih hvale, koji
mora svakodnevno da pada na kolena i priznaje svoje vlastito
neznanje, koji kada svet govori o njemu sve najgore oseća da to
i zaslužuje, jer nije ništa drugo nego zemljana posuda u koju se
Bogu svidelo da stavi svoje nebesko blago; kroz takvog čoveka
se grešnici obraćaju.
Usuđujem se da kažem da je u svakom razdoblju istorije
najprezrenija služba reči bila i najkorisnija; mogao bih danas da
vam nađem propovednike primitivnih metoda koji jedva mogu
da govore pravilnim jezikom, a pomogli su novom rođenju
većeg broja duša i doveli Hristu više nego bilo koji sveštenik.
Eto, Gospodu se svidelo da opremi silom onog slabog i neukog;
ne one koje bi zavelo obilje sile ukoliko se pokažu rezultati, jer
oni bi to pripisali svojoj učenosti, svom govorničkom daru, ili
položaju među ljudima.
Dužnost svakog sluge je da se hvali svojim slabostima, kao
što je to bio slučaj s apostolom Pavlom. Ljudi govore: „Kakvog li
propovedanja! Tako neuko i neuravnoteženo!“ Da, odista je tako,
ali mi smo srećni jer ga Bog blagosilja. Prema tome, još je bolje
ako u njemu ima slabosti jer će se tada jasnije videti da nije od
čoveka, nego je Božije delo.
Priča se da je jednom neki čovek veoma želeo da vidi mač
kojim je neki heroj izvojevao pobedu u više teških bitaka. Pošto
je pogledom prešao po oštrici rekao je: „Ne mogu da kažem da
primećujem nešto naročito na tom maču!“ „Svakako“, uzvratio
je heroj, „ali još niste pogledali ruku koja njim rukuje!“ Nekada
su ljudi koji dolaze da slušaju nekog dobrog propovednika skloni
da govore: „Ne primećujem ništa naročito na njemu.“ U redu, ali
niste još ispitali onu večnu ruku koja žanje tim mačem Duha.
Da ste videli magareću čeljust u Samsonovoj ruci, rekli biste:
„Zar tolike gomile uz pomoć ovoga?“ Nađite najbolji čelik! Ne,
Bog želi svu slavu. I zato, ne britkim čelikom, nego magarećom
čeljusti Samson mora da izvojuje pobedu!
Tako je i sa propovednicima; Bog je obično blagosiljao
najslabijeg da obavi ono najbolje. Dakle, zar iz svega ovoga ne
143
 Sperdženovi Biseri
sledi da sve mora da bude delo Duha? Ukoliko nema ničeg u
samom instrumentu, nije li to delo Duha?
Dozvolite mi da to još ovako izrazim. Slušajući propovedanje,
mrtve duše oživljavaju, grešnici dolaze do pokajanja, najgori
primaju posvećenje, ljudi koji su odlučili da neće da veruju,
primorani su da uzveruju. Ko to sprovodi? Ako biste rekli da to
čini propovedanje, morao bih reći da u tome nema logike. Nema
ničega u uspešnom propovedanju čime se to postiže. Nema
sumnje da Duh deluje u ljudima kroz propovedanja, jer inače
nikada ne bi došlo do takvih rezultata. Kad ne bi bilo delovanja
Svetog Duha mogli bismo da očekujemo da ćemo da vaskrsnemo
mrtvace šapatom u njihove uši, kao i da se nadamo da ćemo
spasti duše time što im propovedamo.
Melankton2 je jednom izašao da propoveda bez Duha
Gospodnjeg. Mislio je da će obratiti sve one ljude; kasnije je
ustanovio da je stari Adam prejak za mladog Melanktona. Morao
je da se vrati i traži pomoć Svetog Duha, pre nego što je doživeo
obraćenje i jedne jedine duše.
Ponavljam, sama činjenica da je neko propovedanje blagoslo-
veno, dokazuje da spasenje mora biti delo neke više sile, jer
propovedanje samo po sebi ne znači ništa.

Druga sredstva
No ima i drugih sredstava pomoću kojih ljudske duše
postaju blagoslovene. To su na primer, dve uredbe: krštenje i
Večera Gospodnja. Obe su postavljene kao sredstva koja obiluju
blagodaću, ali dozvolite da vas upitam: ima li bilo čega u krštenju
što može samo po sebi nekoga da blagoslovi? Da li uranjanje u
vodu može biti samo po sebi blagoslov duši? A zatim, u pogledu
uzimanja hleba i vina prilikom Gospodnje večere, da li bi iko
razuman mogao pomisliti kako ima nečega u samom komadiću
hleba koji jedemo ili vinu koje pijemo? A ipak, Božija milost
je nesumnjivo povezana s ovim uredbama. Potvrđuje veru onih
koji ih obavljaju, pa čak i obraća one koji posmatraju taj obred.
2
Melankton (Melanchton) je bio verski reformator i savremenik Martina
Lutera. Živeo je u Švajcarskoj.
144
 Delovanje Svetog Duha
Mora da postoji nešto osim samog spoljašnjeg čina; mora da je
stvarno Duh Božiji taj koji se pokazuje u tom činu s vodom, koji
se očituje u činu s vinom i hlebom, jer inače nijedno od toga ne
bi moglo da bude sredstvo blagodati za naše duše. Te stvari ne bi
mogle da izgrađuju; ne bi mogle da nam pomognu u ostvarivanju
zajednice s Hristom; ne bi mogle da deluju na grešnike da postanu
svesni svoga greha i krivice.
Iz tih činjenica proizilazi da mora da postoji nevidljiv,
tajanstven, viši uticaj ― uticaj Duha Božijega.

Otkrivenje Svetog Duha

Dozvolite mi da vas podsetim na nešto treće; apsolutna
potreba delovanja Svetog Duha u srcu može jasno da se vidi iz
činjenice da sve ono što su izvršili Bog Otac i Bog Sin mora ostati
bez učinka u nama, ako to Sveti Duh ne otkrije našim dušama.
Verujemo pre svega da Bog Otac izabira svoj narod. Izabrao ga
je još pre postanja sveta. Ali dozvolite da vas upitam: kakvog
učinka ima nauka o izboru na bilo koga, pre nego što Božiji Duh
uđe u njega? Kako uopšte mogu da znam da li me je Bog izabrao
pre utemeljenja sveta? Mogu li da se popnem na nebo i pročitam
u knjizi? Mogu li silom da prodrem kroz one guste magle koje
skrivaju večnost, te da skinem sedam pečata s knjige i pročitam
da li je moje ime tamo upisano?
Ah, ne! Izbor je mrtvo slovo i u mojoj svesti i u svakom
učinku koji bi mogao proizvesti u meni, sve dok me Božiji Duh
ne pozove da izađem iz tame na njegovo čudesno svetlo. A zatim,
po tom pozivu vidim i to da sam izabran, a budući da znam da
sam pozvan od Boga, znam sa sigurnošću da sam izabran od
njega još pre utemeljenja sveta. Ta nauka o izboru je dragocena
stvar za Božije dete.
Ali kako postaje dragocena? Nikako drugačije nego uticajem
Svetoga Duha. Sve dok nam Duh ne otvori oči, sve dok nam
Duh ne otkrije mističnu tajnu, nijedno srce ne može znati za svoj
izbor. Nijedan anđeo nije otkrio bilo kome da je izabran od Boga,
ali Duh je onaj koji to čini. On po svom božanskom delovanju
nepogrešivo daje svedočanstvo našem duhu da smo rođeni od
Boga, a tada smo osposobljeni da „jasno pročitamo kako imamo
pravo na stanove na nebu!“
145
 Sperdženovi Biseri
Pogledajte taj zavet milosti. Znamo da je pre postojanja celog
sveta Bog Otac imao zavet s Gospodom Isusom Hristom i da su
mu u tom zavetu predane ličnosti svih njegovih izabranih. One
su osigurane za njega; no od kakve je koristi ili kakvog značenja
taj zavet ima za nas, ako nam Sveti Duh još nije doneo blagoslove
toga zaveta? Zavet je poput vrlo visokog drveta punog plodova.
Ako Sveti Duh ne protrese drvo tako da njegovi plodovi padaju
sve do nivoa na kome se nalazimo, kako možemo da ih primimo?
Ako bilo kome grešniku kažete da postoji zavet milosti ― kakva
mu je korist od toga?
„Oh“, reći će, „možda nisam ni uključen u taj zavet; možda
moje ime nije tamo ni zapisano; možda nisam ni izabran u
Hristu.“ Ako se Sveti Duh nastani u njegovom srcu i to obilnom
verom u Isusa Hrista pa taj čovek vidi spomenuti zavet, povikaće
zajedno s Davidom: „I to je sve spasenje moje i sva želja moja“
(2. Sam. 23:5).
Uzmimo zatim otkupljenje koje je izvršio Hristos. Mi znamo
da je Hristos stradao umesto svih i da će se svi koji se budu
pojavili na nebu, biti tamo na temelju odluke pravde, a ne samo
po odluci milosti. Hristos je bio kažnjen umesto drugih i bilo bi
nepravedno da Bog kazni njih, kad je već kaznio Hrista.
Budući da je Hristos platio sve njihove dugove, verujem da
imaju pravo na svoju slobodu u Hristu; pošto ih je obuhvatio
svojom pravdom, imaju pravo na večni život, baš kao da su sami
po sebi bili savršeno sveti. Ali od kakve mi je to koristi, ako Duh
ne uzme od onoga što je Hristovo i ne pokaže mi to? Šta znači
Hristova krv bilo kome od vas ako niste primili Duha milosti?
Neki su možda već hiljadu puta čuli propovednike kako govore o
Hristovoj krvi, ali su prešli preko toga; za njih ništa nije značilo
što je Hristos morao da umre. Znate da je platio otkupnu cenu
za grehe koji nisu bili njegovi, ali ste vi to ipak smatrali pričom,
možda čak i beznačajnom pričom. Kada vas je Božiji Duh
doveo krstu, otvorio vam oči i osposobio vas da vidite razapetog
Hrista, tada ste zaista nešto i našli u toj krvi! Kada je njegova
ruka umočila isop u krv i primenila tu krv na vaš duh, tada ste se
smirili i obradovali kao nikada ranije, jer ste uzverovali. Ali jao
slušaoče! Hristova smrt ti ne znači ništa ako u tebi nije živi Duh.
Hristos ti ne donosi nikakav trajan i ličan dobitak koji bi bio za
146
 Delovanje Svetog Duha
spasenje, sve dok te Sveti Duh ne uroni u izvor njegove krvi i ne
opere u njoj od glave do pete.
Spominjem samo neke blagoslove iz tog zaveta, jednostavno
zato da dokažem kako nijedan od njih nije ni od kakve koristi
za nas ako nam ih ne preda Sveti Duh. Kao da ti blagoslovi
vise o ekseru ― o ekseru Isusa Hrista; mi smo preniskog rasta
i ne možemo da ih dosegnemo, ali Božiji Duh ih skida i daje
nama. Sada su tu, naši su. To je slično onoj nebeskoj mani
koja je nedokučiva smrtnicima, ali Duh Božiji otvara prozore
neba, spušta nebeski hleb i stavlja nam ga u usta da možemo da
jedemo.
Hristova krv i pravda kao da se nalaze u velikoj kaci, ali ih mi
ne možemo dohvatiti. Sveti Duh uranja našu posudu u dragoceno
vino i tada pijemo; bez Duha moramo da umremo i poginemo,
bez obzira na to što Otac izabere, a Sin otkupi. Dogodi se baš kao
da nas Otac nikada nije izabrao ni Sin otkupio Svojom krvlju.
Duh je apsolutno potreban. Bez njega nam nisu korisna ni dela
Oca ni Sina.

Iskustvo pravog hrišćanina

Ovo nas dovodi do naredne tačke. Iskustvo pravog hrišćanina
jeste stvarnost; on tu stvarnost subjektivno nikada ne može
shvatiti niti osetiti bez Božijeg Duha. U čemu je zapravo iskustvo
hrišćanina? Dozvolite mi da ukratko prikažem nekoliko oblika
tog iskustva. Zamislimo da je u ovu dvoranu jutros ušao jedan od
najuglednijih ljudi u Londonu. Nikada se nije upuštao u vidljive
poroke; nije bio nepošten; poznat je kao nepokolebljiv, čestiti
trgovac. No na svoje zaprepašćenje, dobio je obaveštenje da je
osuđen, izgubljeni grešnik; izgubljen je kao i onaj razbojnik koji
je umro zbog svojih zločina na krstu. Šta mislite, da li će takav
čovek u to da poveruje? Pretpostavimo da i poveruje jednostavno
zato što je tako zapisano u njegovoj Bibliji; da li će takav čovek
to ikada moći i da oseća? Znam da ćete reći: „To je nemoguće!“
Neki od vas će možda u sebi reći: „Ja nikada ne bih!“ Možete li da
zamislite tog časnog, čestitog trgovca kako govori: „Bože, budi
milostiv meni grešnome!“ Ako istovremeno stoji u istom redu s
bludnicom i psovačem, da li oseća u svom srcu kako je isto toliko
kriv kao i ovi pored njega? Da li možete da ih zamislite kako
147
 Sperdženovi Biseri
izgovaraju istu molitvu: „Gospode, spasi me ili ću poginuti?“ Ne
možete to da zamislite, zar ne? Suprotno je ljudskoj prirodi da se
čovek takvih vrlina svrsta u isti red s najgorim grešnicima. Da,
ali to mora da se dogodi pre nego što bude spasen. On to mora da
oseti pre nego što uđe u nebo. A sada postavljam pitanje: „Ko je
taj koji može da mu da takvo iskustvo da se izjednači s ostalima?“
Ko drugi, do Duh Božiji. Vrlo dobro znam da ohola priroda neće
da se ponizi tek tako. Svi smo aristokrate u svojoj pravednosti jer
nam je mrsko da se pognemo i uključimo među obične grešnike.
Međutim, ako smo došli dotle, onda nas je sigurno Božiji Duh
bacio ničice. Ta dobro znam da bih se nasmejao u lice svakome
koji bi mi rekao da ću vapiti Bogu za milost i priznati da sam
najgori među svim grešnicima. Rekao bih: „Šta? Nisam učinio
nikakvo naročito zlo i nisam nikoga povredio!“ Ipak, ovog
trenutka znam da mogu da zauzmem mesto u zadnjoj klupi. Ako
uspem da uđem u nebo, biću srećan ako sednem i među najveće
grešnike i slavim svemoguću ljubav koja je spasila i mene od
mojih greha.
A kako dolazi do ovakvog poniženja srca? To čini milost.
Suprotno je prirodi da se častan i pošten čovek u očima sveta
oseća izgubljenim grešnikom. To mora biti delo Svetoga Duha,
inače do toga nikada neće doći. Na primer, neki čovek je doveden
ovde. Možete li da zamislite da će na kraju biti pogođena njegova
savest i da će poverovati kako je njegova prošlost zaslužila Božiji
gnev? Njegova prva misao bi normalno bila: „E, od sada ću
živeti bolje nego pre.“ Možda kaže: „Pokušaću da živim kao
pustinjak, lišavaću se katkad nekih stvari, odreći ću se sebe i
na taj način izvršavati sva dela vere, uz istovremenu težnju za
strogim moralnim karakterom; nesumnjivo ću izbrisati svaku
ljagu i mrlje koje sam imao.“ Ako ikada stigne u nebo, da li
pretpostavljate da će takav čovek na kraju osećati kako će biti
tamo na temelju pravednosti jednog drugog čoveka? „Na temelju
pravednosti nekog drugog?“ ― pitaće. „Ne želim da budem
nagrađen za nešto što je neko drugi učinio a ne ja. Otići ću tamo
na temelju onoga što sam učinim! Samo mi reci šta mi valja
činiti, i ja sam spreman; učiniću to s ponosom, bez obzira na to
koliko treba da se ponizim, samo da konačno zadobijem ljubav i
priznanje Božije.“ Možete li zamisliti takvog čoveka koji oseća da
sam po sebi ništa ne može da učini, da kao dobar čovek kakvim
148
 Delovanje Svetog Duha
se smatra ne može da učini ništa da bi zaslužio Božiju ljubav i
priznanje? Ako misli da stigne u nebo, moći će samo na temelju
onoga što je Hristos učinio. Kao što pijanac mora doći u nebo
na temelju Hristovih zasluga, isto važi i za tog vrednog čoveka.
Ne može ući u život sam po sebi, već Hristovom savršenom
pravdom nakon što se oprao u krvi Isusovoj. Tvrdimo da je to
tako suprotno ljudskoj prirodi, tako oprečno svim instiktima
naše jadne ljudske prirode; ništa osim Božijeg Duha ne može
dovesti čoveka do toga da skine sa sebe vlastitu pravdu i da se
odrekne vlastite snage. Jedino Božiji Duh može da ga prisili na
to da se smiri i osloni na Isusa Hrista Spasitelja.
Ova dva iskustva dovoljno dokazuju da je potrebno prisustvo
Svetoga Duha da bi čovek postao hrišćanin. Opisaću i hrišćanina
kakav je nakon obraćenja. Nailaze mnoge nevolje, a on im gleda
u lice i kaže: „Znam da Bog sve pomaže na dobro onima koji
ga ljube“ (Rim. 8:28). Umiru mu deca, umire žena, a on kaže:
„Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje“
(Jov 1:21). Propada mu imanje, usevi, poslovni izgledi su loši,
izgleda da će izgubiti sve; preti mu siromaštvo, ali on govori:
„Smokva neće cvasti, niti će biti roda na vinovoj lozi; rod
maslinov će prevariti, i njive neće dati hrane, ovaca će nestati u
toru i goveda neće biti u oboru: ipak ću se radovati u Gospodu,
veseliću se u Bogu spasenja moga!“ (Avakum 3:17-18). Čak i na
bolesničkoj postelji kaže: „Dobro je za mene što sam bačen u
nevolju jer sam pre te nevolje zastranjivao, ali sada sam održao
reč Gospodnju!“ Vidite ga kako se na kraju približava dolini
smrti i čujete kako viče: „Da pođem i dolinom sena smrtnoga,
neću se bojati zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši
me“ (Psa. 23:4).
Pitam vas šta čini tog čoveka smirenim usred raznih iskušenja
i ličnih nevolja, ako ne Božiji Duh? Svi vi koji sumnjate u
delovanje Duha Svetoga, pokušajte da činite to isto bez njega;
idite i umrite kako hrišćani umiru, živite kako hrišćani žive, pa
ako možete da pokažete istu smirenu predanost, istu tihu radost
i čvrstu veru da će štetne stvari poslužiti za naše dobro, onda
ćemo možda odustati od svoje tvrdnje, ali pre ne. Uzvišeno i
plemenito držanje hrišćanina u razdobljima kušnji i stradanja,
dokazuje da mora da postoji delovanje Božijeg Duha!
149
 Sperdženovi Biseri
Pogledajte sada na hrišćanina i u njegovim radosnim trenu-
cima. Bogat je. Bog mu je dao na zemlji sve što mu srce želi, pa
vidi šta kaže: „Uopšte ne cenim te stvari, ali znam da su darovi
od Boga; ne vezuju me, i bez obzira na ovu kuću, dom i na sve
udobnosti voljan sam otići i s Hristom biti, jer je to mnogo bolje!
(Fil. 1:23). Istina je, ovde na zemlji mi ništa ne nedostaje, a ipak
osećam da bi za mene smrt bila dobitak, iako bih time sve ovo
ostavio.“
„Ne držim se grčevito ovog sveta i zemaljskih stvari. Sve
je prah, odnosno, stvari koje će proći.“ Jedva da u tome nalazi
zadovoljstva govoreći:

Nije ovo grad u kojem se ostaje,

Tek tražim grad, sad još skriven mome pogledu.

Pogledaj toga čoveka; može da uživa u zadovoljstvima ovoga

sveta, ali pije iz uzvišenijeg izvora. Izvor njegovog zadovoljstva
je nevidljiv, a najsrećniji su mu oni trenuci kada može da isključi
sve one dobre stvari i približi se Bogu kao jedan osuđeni grešnik;
može da dođe Hristu i ostvari zajednicu s njim, da slobodno
pristupa i smelo se približi prestolu nebeske milosti. A šta čuva
čoveka koji ima sva ovozemaljska dobra od toga da svoje srce
ne veže za ovu zemlju? Uistinu je čudo da čovek koji poseduje
zlata i srebra, stada i krda, ne dozvoljava da to postane njegov
idol nego i dalje kaže: „Sve to u stvari nije moje bogatstvo: moje
bogatstvo je na nebu, samo na nebu.“ Šta može ovako da utiče
na njega? Samo moralna vrlina? Ne! Nikada stoička nauka nije
uspela da dovede čoveka do tako uzvišenog stanovišta. To mora
da bude jedino delo Svetoga Duha. On čini da čovek može da
živi na nebu, ako ga prvo iskusi na zemlji. Ne čudim se kad neki
siromašan čovek čezne za nebom; on se i tako nema čemu nadati
na zemlji. Ševi je gnezdo trnovito pa se onda i ne čudim što
poleće visoko prema nebu, kad joj nema odmora ovde dole. Ako
vas je nevolja izudarala onda nije čudo da govorite:
Jerusalime, moj srećni dome!
Ime uvek drago mi:
Kad će prestati muke moje
U tvom miru i radosti?
150
 Delovanje Svetog Duha
Ma koliko hrišćanina okružili udobnostima ovoga sveta i
pružili mu sva dobra ovoga života, najveće je čudo što nećete
moći da ga odvratite od toga da kaže:
Isusu kruni mojih nada,
Moja će duša uskoro otići:
Odnesite me Heruvimi slave,
Žurim se pred njim stići!

Hrišćanin mora da ima Duha

I konačno, hrišćaninu u njegovom hrišćanskom životu nije
moguće da ostvari ono što mu dolikuje ako nema Duha. Prvi
postupak ili čin u životu hrišćanina je pokajanje. Jesi li ikad
pokušao da se pokaješ? Ako jesi i ako si to pokušao bez Božijeg
Duha, onda znaš da je nemoguće čoveka podsticati na pokajanje
ako mu ne pomaže Duh. To znači podstrekivati nekoga na nešto
što mu je nemoguće. Pre bi stena mogla da proplače ili pustinja
da procveta, nego što bi grešnik mogao da se pokaje sam od sebe.
Kad bi Bog ponudio čoveku nebo samo uz uslov pokajanja za
greh, ono bi čoveku ostalo isto tako nedostižno kao što mu je
nedostižno i na temelju dobrih dela. Čovek ne može da se pokaje
sam od sebe, kao što ne može potpuno ni da održi Božiji zakon;
pokajanje upravo i znači prihvatanje samog principa savršene
poslušnosti Božijem zakonu. Meni se čini da je baš u pokajanju
sažet ceo zakon; ako neko može da se pokaje sam od sebe, onda
nema potrebe za Spasiteljem; može odmah da se popne na nebo
uz strme obronke Sinaja.
Vera je složen čin u božanskom životu. Možda veru uzimaš
olako, ali da si bio u prilici da osetiš teret greha, ne bi smatrao
verovanje tako lakim. Kada bi upao u duboki glib gde više nema
uporišta ni oslonca, znao bi kako nije baš lako popeti se na stenu
u takvom trenutku, naročito kada se čini da te stene nigde nema.
Smatram da je vera nešto najlakše ako se nema u šta verovati.
Kada sam jednog dana razgovarao s nekim seljakom, izneo mi je
ovu ilustraciju: „Usred zime često pomišljam na to kako je lako
kositi, a u rano proleće zamišljam kako bi mi bilo zadovoljstvo
žeti; osećam se potpuno sposobnim za taj posao ali kada dođe
vreme kosidbe i žetve, onda vidim kako jedva imam snage.“
151
 Sperdženovi Biseri
Isto je tako kada nemate teškoća; zar vam se ne čini da biste ih
sasvim lako savladali? Kada nemate posao, zar ga ne biste rado i
lako obavili? Ali kada posao i nevolja naiđu, onda vidite kako je
to teško. Mnogi hrišćani su slični jelenu koji je sam sebi govorio:
„Zašto da bežim od pasa? Gle, imam divan par rogova, a tek
kakve kopite! Lako ću oterati pse. Zašto se ne bih suprotstavio i
pokazao im šta mogu da učinim s tim svojim rogovima? Mogao
bih da oteram čitav čopor pasa.“ Tek što su psi zalajali, jelen je
odmaglio! Tako je i sa nama. „Neka se greh samo pokaže“ ―
govorimo i mi ― „brzo ćemo ga preseći i uništiti: neka dođe
nevolja, brzo ćemo je savladati.“ Ali kada greh i nevolja zaista
dođu, onda uviđamo kolika je naša slabost. Tada moramo da
vapimo za pomoć Duha; uz njegovu pomoć možemo učiniti sve,
isto kao što bez njega ne možemo učiniti ništa.
U svim postupcima hrišćanskog života kao što su posvećenje
sebe samoga Hristu, svakodnevno posvećivanje molitvi,
neprestano podređivanje, propovedanje evanđelja, pomaganje
siromašnih ili tešenje klonulih ― hrišćanin će ustanoviti svoju
slabost i nemoć, ukoliko nije naoružan Božijim Duhom. Evo,
povremeno sam posećivao bolesne i zamišljao kako bih voleo da
ih tešim, a nisam mogao da izgovorim ni jednu jedinu reč koja
bi bila vredna da je čuju; svom dušom sam želeo da utešim onog
jadnog bolesnog brata koji je klonuo duhom. No bez uspeha.
Izlazio sam iz sobe pomalo sa željom da nikad više ne posetim
bolesnika; uvideo sam da ne mogu da budem upotrebljen. Isto je
tako i sa propovedanjem. Imate pripremljenu propoved, proučili
ste je, a zatim istupite i upropastite je na najgori način. Kažete:
„Bilo bi bolje da uopšte nisam propovedao!“ A sve to treba da
nam pokaže da ni kada tešimo, ni kada propovedamo, nismo u
stanju da učinimo ništa ispravno ako Duh ne deluje u nama da
učinimo ono što je njemu ugodno (Fil. 2:13). Osim toga, šta god
činimo bez Duha, neprihvatljivo je za Boga. S druge strane, ako
Duh nešto čini, bez obzira na to koliko smo mi to sami možda
prezirali, Bog to neće prezreti jer on nikada ne prezire svoj vlastiti
posao. Ono što čini u nama, Duh nikada ne može da posmatra
drugačije nego s osećajem zadovoljstva i radosti. Ako mi Duh
pomaže da uzdišem, onda znači da će i Bog primiti mene koji
uzdišem. Kad bih molio i najbolju molitvu ali bez Duha, Bog ne
bi imao ništa zajedničko s tim; ako je tvoja molitva isprekidana,
152
 Delovanje Svetog Duha
osakaćena i hroma, ali potaknuta i vođena Duhom, Bog će se
obavezati na nju, baš kao što je pogledao i na svoja dela prilikom
stvaranja i rekao: „Vrlo dobro!“ i primiće je.
Završiću jednim pitanjem: Slušaoče moj, imaš li Božijega
Duha u sebi? Imaš možda nekakvu veroispovest, većina vas to
ima. Jesi li sam sebe učinio onim što jesi? Ako je tako, onda si
za sada izgubljen čovek. Ako si na svom putu dospeo samo dotle
koliko si sam prevalio, onda još nisi krenuo putem koji vodi u
nebo; lice ti je još uvek okrenuto u pogrešnom pravcu; ako si pak
primio nešto što ti ni telo ni krv nisu mogli otkriti, ako si naveden
da činiš baš ono što si nekad mrzeo i da ljubiš ono što si nekad
prezirao, a prezireš ono do čega je tvom srcu i tvom ponosu bilo
najviše stalo, tada se draga dušo raduj ako je delovanje Duha.
Tamo gde je započeo dobro delo, njega će i nastaviti! A kako ćeš
znati da je to delovanje Duha? Jesi li doveden Hristu, a oslobođen
sebe? Jesi li oslobođen od svih osećaja, od svih vlastitih dela i
htenja, od svih molitava što si nekad smatrao temeljem za svoje
pouzdanje? Jesi li doveden do toga da se lišen svega osloniš
jedino na završeno delo Hristovo? Ako jesi, onda je to više nego
što je ljudska priroda ikada naučila bilo kojeg čoveka; to je visina
na koju se ljudska narav nikada nije popela. To je učinio Duh
Božiji. On nikada ne odustaje od onoga što je jednom započeo,
i ti ćeš dobijati uvek novu snagu; stajaćeš sa mnogima, opranih
krvlju, konačno potpun u Hristu i prihvaćen u Ljubljenome. Ali
ako nemaš Duha Hristova, onda nisi njegov. Neka te Duh sada
vodi da plačeš, da se kaješ i da gledaš na Hrista; neka ti se sada
usadi božanski život koji ni vreme ni večnost neće moći da uništi.
Bog neka usliši ovu molitvu i neka nas pošalje s blagoslovom
Hrista radi!
Amin!

153
 10
Blagoslov potpune sigurnosti
„Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da
znate ― da imate večni život.“ (1. Jovan 5:13)

A POSTOL Jovan piše vernicima: „Ovo napisah vama koji

verujete u ime Sina Božijega.“ Važno je uočiti da su sve
poslanice tako pisane. One nisu pisma upućena bilo kome, već
onima koji su pozvani da budu sveti. Trebalo bi neke zastrašiti da
pri otvaranju Biblije shvate kako njen veći deo uopšte nije njima
upućen. Ti je možeš čitati i Božiji Duh može da ti to milostivo
blagoslovi, ali to ipak nije upućeno tebi. Imaj na umu da čitaš
tuđe pismo; hvala Bogu da nam je to dozvoljeno. Čezni međutim
za tim da budeš ubrojan među one kojima je to pismo upućeno.
Hvala Bogu ako Sveti Duh upotrebi jedan deo toga pisma za
tvoje spasenje. Ono što Sveti Duh govori crkvama i vernicima
trebalo bi da te natera da padneš na kolena i zavapiš Bogu, ne bi
li te uvrstio među svoju decu. Tako bi ova Knjiga postala tvoja
od početka do kraja, te bi mogao bi da čitaš njena dragocena
obećanja kao da su upućena tebi. Možda dosada još nisi shvatio
smisao iznesenoga ali neka ti za sada ovo bude podsticaj.
Ne čudim se što neki ljudi ne primaju poslanice; ta one uopšte
nisu ni pisane za njih. Zašto da razmišljaju o svakoj reči kad
su one upućene nekim drugim ljudima. Štaviše, tome se ni ne
čudim jer znam da drugačije ne može biti.
Uzmimo kao primer neko zaveštanje. Počneš da ga čitaš, ali
ti njegov sadržaj nije baš zanimljiv. Ta pun je reči i izraza koje ne
pokušavaš da shvatiš jer se uopšte ne odnose na tebe. Međutim,
ako bi čitanjem toge zaveštanja naišao na klauzulu kojom ti
se ostavlja deo bogatstva, jamčim da bi ti se sadržaj celog
dokumenta dopao. Nastojao bi tada da što bolje shvatiš izraze,
155
 Sperdženovi Biseri
da proveriš pojedine odredbe, štaviše, poželeo bi da zapamtiš
svaku reč spomenutih klauzula koje se odnose na tebe.
O, dragi prijatelji, kada biste poruku našega Gospoda Isusa
Hrista čitali kao zaveštanje ljubavi upućenu vama, cenili biste je
više od ma kojeg dela najvećih mudraca sveta.
Sve nas upućuje na to da otkrijemo u tome i drugi značaj.
Budući da su ove reči pisane vernicima, oni moraju dobro da
ih upoznaju i svakako istraže njihovo značenje i nameru.
„Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg“ ― tako
nam se obraća Jovan. Molim vas, ne zanemarite ono što vam
je po Duhu Svetom upućeno. Ne piše ovo bilo koji Jovan. On
je nadahnut Bogom i zato su te reči napisane Božijim Duhom.
Posvetite naročitu pažnju svakoj reči koju vam Bog šalje svojom
poslanicom. Cenite Sveto pismo! Luter je rekao: „Ni u raju bez
Božije reči, a s njom čak i u paklu!“ A drugom prilikom rekao
je: „Ni za sav svet ne bih dao jednu stranicu Biblije.“ Ona je
hrišćaninu sve, njegovo jelo i piće. Pravi vernik može uvek da
kaže: „Oh, kako ljubim tvoj zakon!“ Ako to ne možemo reći,
tada s nama nešto nije u redu. Ukoliko smo izgubili svako
oduševljenje za Sveto pismo, bolesni smo, i valja da se molimo
za duhovno zdravlje.
Toliko u uvodu. Uđimo sada dublje u predmet našeg
razmatranja i uočimo najpre da je Jovan pisao s naročitim ciljem;
a zatim drugo, da taj cilj moramo i da sledimo.
PRVO, Jovan je pisao s naročitim ciljem. Ljudi ne mogu
dobro da pišu ako im pred očima nije potpuna misao. Želja da se
samo ispuni prazan papir sigurno će uroditi neuspehom. Jovan
je dobro znao šta hoće. Imao je prethodno sasvim jasan cilj i
nameru, te nam ih je na takav način i izneo.
Iz teksta Poslanice zaključujemo da se taj cilj sastoji iz tri
dela.
No, počnimo: Jovan je pisao da bismo mogli uživati u
potpunoj sigurnosti našeg spasenja. Mnogi koji veruju u Isusovo
ime nisu sigurni u večni život; tome se samo nadaju. Povremeno
imaju neku sigurnost ali nemaju u tome radosti. Oni su poput
propovednika koji je uvek osećao sigurnost spasenja „osim kada
je jak vetar duvao sa istoka.“ Prokleto je biti toliko podložan
okolnostima. A takvi su mnogi ljudi. Ono što je istina kada duva
156
 Blagoslov potpune sigurnosti
blagi povetarac ili žestoki orkan, istina je i onda kada vetar nije
povoljan ni za čoveka ni za životinju. Jovan ne želi da se naša
sigurnost menja s barometrom niti da se okreće poput vetrenjače.
„Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg.“ Želi da
nas potpuno uveri da imamo novi život. To saznanje nam donosi
zlatne plodove i ispunjava nas radošću i mirom.
U ljubavi se obraćamo slabijima koji još ne znaju da su
uzverovali. Ne govorim zato da vas osudim, nego da vas utešim.
Potpuna sigurnost nije neophodna za spasenje ali za zadovoljstvo
jeste. Oh kad biste je bar mogli imati, i to odmah – sada; nikada
bez nje nemojte biti zadovoljni! Možete je imati i bez ličnih
otkrivenja, jer je prisutna u nama Božijom rečju. „Ovo vam se
piše da je možete imati.“ Možemo biti sigurni da svako sredstvo
Svetog Duha čini ono što on želi. Jovan piše pod njegovim
vođstvom da bi postigao konačni cilj svoga pisanja. Šta, zar je on
pisao u nameri da nas uveri kako imamo večni život? Pročitajte
celu Poslanicu i videćete da se kreće u jednom pravcu. Prođimo
sada kroz tu glavu.
Evo početka: „Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je
od Boga.“ Veruješ li da je Isus Božiji pomazanik? Je li on to i
za tebe? Da li je pomazan da bude tvoj prorok, sveštenik i car?
Jesi li tako shvatio njegovo pomazanje da se u njega pouzdaješ?
Prihvataš li ga kao od Boga određenog da bude Posrednik, žrtva
pomirnica za greh i Spasitelj ljudi? Ako je tako, onda si rođen
od Boga.
„A kako to da znam?“ Braćo, naš dokaz je ovde zapisano
svedočanstvo samoga Boga. Drugi svedok nam nije potreban.
Pretpostavimo, ako bi nam anđeo rekao da smo rođeni od
Boga, zar bi to bilo sigurnije svedočanstvo od onog koje donosi
nepogrešivo Pismo? Ako veruješ da je Isus Hristos (Mesija), to
jest Pomazanik, rođen si od Boga. Jovan je na taj način jasno
objavio Istinu. Znajte da imate večni život. Može li biti nešto
jasnije od toga?
Duh ljubavi vodi Jovana da kaže: „I svako, ko voli roditelja voli
i onoga koji je od njega rođen.“ Voliš li Boga? Voliš li njegovog
jedinorodnog Sina? Na ta pitanja sigurno možeš da odgovoriš.
Poznajem jednu dragu hrišćanku koja bi ponekad znala da
kaže: „Znam da volim Isusa ali se bojim da on ne voli mene.“
157
 Sperdženovi Biseri
Njena sumnja me često nasmeje, jer meni tako nešto nikada ne
bi palo na pamet. Ako ja njega volim, to je zato što je on prvo
zavoleo mene. Naša ljubav prema Bogu, uvek je delo Božije
ljubavi prema nama. Isus nas je ljubio, predao sebe za nas i mi
ga zato volimo. Ljubav prema Isusu je posledica koja dokazuje
postojanje svog uzroka. Voliš li Isusa? Uživaš li u njemu? Je
li njegovo ime muzika tvome uhu i med tvojim ustima? Da li
voliš da čuješ da se On uzvisuje? Dragi moj prijatelju, znam da
je propoved ispunjena dragim imenom, mnogima od vas carski
banket; ako pak o njemu nema ni spomena, tada vam je svaki
govor prazan i uzaludan. Zar nije tako? Ljubite li uistinu Onoga
koji je rodio i Onoga koji je rođen od njega, tada vam pristaju ove
reči: „da znate ― da imate večni život.“
Jovan nastavlja i daje još jedan dokaz. „Po tom poznajemo
da volimo Božiju decu, kad volimo Boga i tvorimo njegove
zapovesti.“ Volite li Boga?
Volite li njegovu decu? Poslušajte još jednom istog apostola:
„Mi znamo da smo prešli iz smrti u život, jer volimo braću“ (1.
Jovan. 3:14). Vama je to možda slab dokaz; ali verujte mi, to je
često bila uteha mojoj duši. Volim braću pa mogu reći svom
Gospodu:
Ima li u stadu tvom jagnje
kom ću dati tek suvo granje?
Radovalo bi me kad bi obradovao i utešio najslabije među
njegovom decom. Dakle, ako ljubim braću, ljubim i starijeg
Brata. Ako volim novorođenčad, volim i Oca, pa znam da sam
prešao iz smrti u život. Ovu činjenicu prihvatite sa svom njenom
težinom. Zaključujući, Jovan dodaje: „Znamo da smo prešli iz
smrti u život, jer volimo braću.“ On ne bi s takvom sigurnošću
govorio kad ne bi stvarno tako bilo. Nemojte da se zadovoljite
sentimentalnim utehama; stanite čvrsto na tlo činjenica i istine.
Prava sigurnost hrišćanina nije nagađanje, već matematička
tačnost dostupna logičkim dokazima. Nije to ni rapsodija ni
pesnikova mašta. Duh Sveti nam govori da smo prešli iz smrti
u život, jer volimo braću. Možete samo da zaključite da li volite
braću zbog Učitelja i zbog istine koja je u njima. Ako ih zaista
volite, znajte da imate život večni.
158
 Blagoslov potpune sigurnosti
Apostol nam daje još dokaza: „Jer ljubav prema Bogu ovo
znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu
teške“ (1. Jovan. 5:3). Poslušnost je najveći ispit ljubavi. Ako živite
po svojoj volji i ne poštujete Boga, tada niste njegovi. Nemate
večni život ukoliko ne smatrate Gospoda svojim Učiteljem i
Gospodarom, ne prihvatate njegove zahteve i ne želite da slušate
njegovu volju. Želite li da budete poslušni, a tu želju dokazujete
svojim delima, onda je u vama božanski život. Sudite sami! Šta
je sadržaj vašeg života, poslušnost ili neposlušnost? Po plodu
možete da znate kakvo je korenje stabla i njegova srž.
Zapamtite, međutim, da morate da stremite toj posluš-nosti i
da joj se radujete. Neki s vremena na vreme mrzovoljno slušaju
Božije zapovesti. Ne vole ih, iako im se pokoravaju. Uzrujavaju
se i mrmljaju zbog prisilne pobožnosti, što je dokaz njihovog
licemerja. Bog vidi sve što činite. Kad bi svetost mogla da se
iznudi, tada to ne bi bila svetost nego nesvetost. Dragi moji
čitaoci, možda niste u stanju da počinite neke grehe, ali kada
biste to mogli, sagrešili biste. Dakle vidite, vaše želje pokazuju
kakvi vi zapravo jeste. Čuo sam kako takozvani hrišćani odlaze
na grešne zabave, da se kako oni kažu, malo razvesele i uživaju.
Kako je to moguće? Gde nalazite uživanje, tamo vam je i srce.
Ako uživate u svetskim zabavama, pripadate onome svetu i
bićete s njim osuđeni. Jesu li Božije zapovesti mučne i teške, tada
ste se u svom srcu odmetnuli od Boga. Verni podanici poštuju
carski zakon. Rado ga izvršavaju.
„Njegove zapovesti nisu teške!“ Rekao sam ženi koja je
neki dan došla da se pridruži crkvi: „Pretpostavljam da niste
savršeni.“
„Ne, gospodine“, odgovorila je. „Želela bih da jesam.“
„Ali uzmimo da jeste“, rekao sam joj.
„Oh, to bi za mene bio raj!“ uskliknula je.
I za mene takođe! Jer zasada uživamo u Božijem zakonu samo
preko unutrašnjeg čoveka. O, da smo bar savršeno poslušni u
mislima, rečima i delima, ali to je naše shvatanje neba. O njemu
sada samo pevamo:
Tamo ćemo njegovo lice ugledati
I nikad, nikad ne grešiti,
Tamo ćemo iz reke njegove milosti,
Piti beskrajne radosti.
159
 Sperdženovi Biseri
Jedva bismo dočekali oslobođenje od žalosti, samo da bismo
mogli da se rešimo greha. Rado bismo podnosili svako breme,
da možemo živeti bez propusta, grešaka i zlih dela. Kad budemo
bez mane, bićemo i bez jada. Njegove nam zapovesti nisu teške
jer pomoću njih dolazimo do uživanja i mira. Jesi li siguran da
voliš Božije puteve, čezneš za svetošću, i slediš ga radosno?
Tada dragi prijatelju imaš večni život, a to su sigurni dokazi.
Poslušnost, svetost i radost nisu nikada doprle do čovekovog
srca osim od nebeske ruke. Kad god se susretnu ove tri stvari,
znamo da je Bog usadio u nekoga večni život, jer su one i suviše
dragocene da bi se zakopale u mrtvu dušu.
Jovan nastavlja spominjući tri svedoka. Znate li nešto o tim
svedocima? „Jer je troje koji svedoče: Duh i voda i krv, i ovo
troje svedoči jedno.“ Poznaješ li Duha? Da li te je Duh Božiji
oživeo, promenio, prosvetlio i posvetio? Da li on boravi u tebi?
Osećaš li njegove svete podsticaje? Da li je u tebi srž novoga
života? Jesi li svesan da te je on obavio svojom silom i svetlošću?
Ako je tako, onda si živ u Bogu.
Dalje, poznaješ li „vodu“, tu silu kojom Hristova smrt čisti?
Da li razapeti Hristos razapinje i tvoje grehe? Da li prihvataš da
te voda oslobađa sile greha? Čezneš li za savršenom svetošću u
Božijem strahu? Sve to dokazuje da imaš večni život.
Znaš li za „krv“? U ovom nesrećnom veku ljudi malo misle o
dragocenoj krvi. Kad pomislim na sve strašnije reči koje su u vezi
s dragocenom krvlju izgovarali ljudi što se nazivaju hrišćanskim
propovednicima, samo što mi srce ne pukne. „O dušo moja, ne
približavaj im se, ne idi na njihove skupove, moje poštenje neka
se ne udruži s njima!“ Dragi moji prijatelji, jeste li upoznali snagu
krvi koja odstranjuje grehe, moć krvi koja donosi mir savesti,
silu krvi koja nam omogućava pristup prestolju milosti? Sećate li
se radosne sile dragocene Hristove krvi koja oživljava i obnavlja
a prikazana je kao vino na Večeri Gospodnjoj?
Svedočanstvom tih triju svedoka biće potvrđeno postojanje
tvog večnog života. Ako je u tebi Sveti Duh, tada je on zalog
tvoga večnog nasledstva. Hristov si ako te je voda oprala. Isus
je kazao Petru: „Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom.“ No
ti si opran, dakle, Gospodnji si. Ako te je dragocena krv očistila
od krivice greha, znaš da te je iskupila i od smrti, a to ti postaje
160
 Blagoslov potpune sigurnosti
jamstvo večnoga života. Moja molitva je da od ovoga časa uživaš
u združenom svetlu triju Božijih svetiljki ― „Duhu, vodi i krvi“
― da bi tako stekao potpunu sigurnost vere.
Još nešto bih dodao. Pročitajte deveti stih. Apostol temelji
našu veru i sigurnost na Božijem svedočanstvu. Ako verujem
da sam zbog određene stvari spasen, mogu biti u zabludi; jedina
sigurna osnova jeste „Božije svedočanstvo“. Najdublja srž
hrišćanstva je u tome što verujemo Božijoj reči. Tu reč moramo
da prihvatimo ne zbog verodostojnosti njene tvrdnje, niti zbog
naučnih i filozofskih činjenica koje je potvrđuju, već jednostavno
i isključivo što ju je Bog izustio. Mnogi nazovi hrišćani upravo
bedno u tome greše. Usuđuju se da kritikuju reč, umesto da joj
se pokore. Ne sede oni do nogu Učitelja, već postaju sami učitelji.
Zahvaljujem Bogu da verujem u sve što je govorio, bez obzira da
li razumem to ili ne. Sama činjenica da je to izrekao Bog, govori
mi više od svih argumenata za ili protiv. Ako Svemogući Bog
kaže nešto, onda je to tako. Prihvatate li svedočanstvo Boga?
Ako ne, činite ga lažovom i u vama nema istine. Ako ste pak
prihvatili „Božije svedočanstvo“, onda ono dokazuje da „nam je
dao život večni i ovaj život je u njegovom Sinu“.
Još jednom kažem, ako vaša vera počiva na ljudskoj mudrosti
ili sposobnostima propovednika, razočaraćete se, ali ako stoji na
sigurnoj reči Gospodnjoj, ostaće zauvek i to vas može naročito
uveriti da imate večni život. Dosta sam govorio o tom predmetu.
Neka vam to Gospod Bog blagoslovi! O, kad bismo bar bili
sposobni da shvatimo bez trunke sumnje ono što je Jovan pisao,
kako u svojim dušama imamo večni život od Boga dat.
Dalje, Jovan je pisao da bismo shvatili da je naš duhovni život
večan. Molim vas da ovo dobro uočite, jer ima Božije dece koja
još nisu shvatila tu radosnu poruku. Život koji je duša primila
od Boga nije prolazan, već trajan, nije povremen, nego večan.
Neki misle da život od Boga dat može da odumre u duši vernika,
ali kako bi onda mogao biti večan? Ako može da odumre, onda
nije večan; ako je pak večan, onda ne može odumreti. Današnji
obmanjivači poriču da večno znači večno, ali ni vi ni ja nismo
naučili njihov način izvrtanja značenja reči koje upotrebljava
Sveti Duh. Mi verujemo da „večan“ znači beskrajan, da ću večno
i živeti. Braćo, Bog bi želeo da budemo svesni svog večnog
života.
161
 Sperdženovi Biseri
Shvatimo dakle učenje o večnosti života koji je otpočeo novim
rođenjem. To mora biti večni život, jer je „život od Boga“. Rođeni
smo nanovo od Božijeg Duha, od živog neraspadljivog semena
koje ostaje zauvek. Za nas se kaže da smo postali „učesnici u
Božijoj prirodi“. To svakako pored ostalog znači da smo primili
besmrtni život, jer besmrtnost je suština Božijeg života. Njegovo
je ime „Ja sam Onaj što jeste“. On ima večni život u sebi samom;
i Sin takođe, a od tog života smo i mi primili život. Zadatak
Sina je bio da dâ večni život svima onima koje mu je Otac dao.
Ako je Božiji život u verniku ― a sigurno jeste, jer nas je on
nanovo rodio ― tada taj život mora biti večan. Kao Božija deca
imamo udela u njegovom životu, a kao naslednici Božiji stičemo
i njegovu večnost.
„A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga
Boga, i Isusa Hrista koga si poslao“ (Jovan 17:3). Dragi moji, naš
Gospod Isus Hristos naziva život svoga naroda večnim životom.
Kako često navodim ove reči! Ali stalno mi je na jeziku: „Dajem
im (svojim ovcama) večni život, pa neće nikada propasti, niti će
ih ko oteti iz moje ruke“ (Jovan 10:28). I opet: „Onaj koji u njega
veruje ima večni život!“ Nije to povremen život koji se nakon
određenog vremena iscrpi i zamre, nego večni život, „postaće
u njemu izvor vode koja uvire u večni život“ (Jovan 4:14). To je
Hristov život u našoj duši. „Vi ste, naime, umrli i vaš život je sa
Hristom u Bogu sakriven. Tako ne živim više ja, nego Hristos
živi u meni. Kada se javi Hristos, naš život, onda ćemo se i mi s
njim javiti u slavi.“
Ako je naš život Hristov život, nećemo umreti sve dok ne
umre Hristos. Ako je naš život u njemu, on neće biti razotkriven
i uništen sve dok se to ne zbude i sa samim Hristom. Ostanimo
pri tome.
Obratite pažnju na Gospodnje reči: „Jer ja živim i vi ćete
živeti.“ Tako dakle, dok Isus živi, živeće i Njegov narod zbog
toga što on kaže: „Ja živim i vi ćete živeti“. Tako smo sjedinjeni
s Hristom. Dok glava živi, ni udovi tela ne mogu da odumru.
Toliko smo jedno s Hristom da možemo slobodno da pitamo:
„Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi?“ Nabraja se niz stvari za
koje se misli da bi nas mogle odvojiti od njega, ali nam je rečeno
da je to nemoguće jer „u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo
pomoću onoga koji nas je zavoleo.“ Zar nam još nije jasno da
162
 Blagoslov potpune sigurnosti
smo stupili u novi, nebeski i božanski život koji nikada neće
prestati? Jovan nam kaže u ovoj istoj glavi: „Znamo da niko, ko
je od Boga rođen, ne greši.“ Takav se više ne vraća svom starom
grehu, ne podleže grešnoj želji, već „ . . . od Boga rođeni čuva
samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče.“
Dragi moji, zaklinjem vas da se čvrsto držite ove blagoslovene
nauke o održanju i očuvanju svetih. Kako bih bio srećan da ste
svesni svog života! Odbacite misao da ste danas u Hristu živi
a sutra mrtvi. Prazno i bedno učenje! Čvrsto se držite večnog
spasenja kroz večni zavet koji je sproveden večnom ljubavlju u
večni život. Duh Božiji je pisao ovo vama koji verujete u ime
Božijega Sina, da bi ste znali da imate večni život.
Da još jednom naglasim prema izvornom tekstu. Jovan
je želeo da uveća i potvrdi njihovu veru. On naime kaže: „Da
verujete u ime Sina Božijeg.“ Jovan piše vernicima da bi mogli
još čvršće da veruju. Budući da je naš Spasitelj došao ne samo da
bismo imali život već da taj život bude i obilan. Jovan piše tako
da bismo pobudili veru kad je već imamo. Plivate po površini
vere a Bog bi želeo da se dokopate sigurnog dna. Želi da vam
osnaži veru da vam bude što veća! Možda ne verujete u celu
istinu zato što je niste shvatili.
U Korintskoj crkvi je bilo vernika koji nisu verovali u vaskrsenje
mrtvih, dok je nekim Galatima bilo nejasno opravdanje isključivo
verom. Mnogo je hrišćana u uskim granicama svoje vere, jer
nisu dokučili Hristove misli. Baš kao neka plemena u Izrailju,
koja su dosad zaposela tek mali deo teritorije iako je cela zemlja
od Dana do Virsaveje njihova. Jovan želi da nas izvede van naših
okvira i ograničenja, te tako da proširi međe naše vere. Stoga
verujmo svemu što je Bog otkrio, jer je svaka istina dragocena
i praktično korisna. Možda je vaše doktrinarno verovanje bilo
siromašno i slabo. O, kad bi Gospod pretvorio tu vodu u vino!
Mnogi još uvek žive na mleku iako im godine već dopuštaju
da se hrane mesom. Zašto da jedemo hranu za novorođenčad?
Vi koji verujete, podstaknuti ste da „ulazite i izlazite i nalazite
pašu“ prolazeći kroz celokupno Božije otkrivenje.
Bilo bi dobro kad bi vaša vera ojačala. Kad biste bar potpunije
i snažnije verovali! Potrebna su dublja uočavanja i čvršća
uverenja. Ne verujemo polovično poput nekih koji samo letimice
dodiruju istinu. Blago krilima koja se lepršavo dotiču površine
163
 Sperdženovi Biseri
reke života, ali je mnogo blagoslovenije zaroniti u njene dubine.
Jovanova je želja da verujete svim srcem, svom dušom i svom
snagom.
On bi želeo da vam vera bude postojanija pa da možete reći:
„Moje je srce nepokolebljivo, o Bože, srce mi je utvrđeno. Ono
će ti pevati i tebe slaviti!“ To se ne događa baš često. Ponekad
smo mekog srca – kukavice. Danas se igramo da smo muškarci,
a sutra smo manji od miša. Bože smiluj nam se, nepostojan smo
narod, kao vetar. Gospod želi da uvek s čvrstim pouzdanjem
budemo ukorenjeni u njemu.
On želi da se u njega hrabro pouzdamo. Neki mogu da veruju
u male stvari, i to slabo. O, kad bismo imali neograničeno
pouzdanje u neograničenog i večnog Boga! Potrebna nam je
smelija vera, vera koja se ogleda u delima i koja svemu prkosi.
Često shvatamo napredovanje sile, ali nemamo vere koja bi joj
bila jednaka. Pogledajte Petra kako hoda po moru! Nikom ne bih
savetovao da to pokuša; nije ni Gospod savetovao Petru. Dosta je
da pošteno i ispravno hodamo po zemlji, ali kad je Petar nekoliko
puta koraknuo po moru, morao je da zna da njegov Gospod može
do kraja da mu pomogne. Ali jao! Njegova vera je oslabila i on
je počeo da tone. Mogao je da hoda do Isusa samo da je i dalje
verovao. Tako je i s nama, za kratak skok imamo vere, ali joj
stalno ponestaje snage. Neka nas Bog utvrdi u veri da budemo
sposobni da učinimo više od dva koraka po talasima i dođemo
do samog kraja. Ako vas Gospod poziva, možda ćete proći kroz
vatru a da se ne opečete, kroz vodu, a da se ne utopite. Neka nam
Bog udeli takvu neustrašivu, bezbrižnu i pobedničku veru!
Potrebno je povećati veru da postane delotvornija u praksi.
Kod nekih ljudi ona je lepa, nova, tako lepa, kao sjajan sasvim
beskoristan žarač uz kamin gostinjske sobe. Mi želimo
svakodnevnu veru, ne samo da je gledamo nego i koristimo.
Braćo i sestre, treba nam vera u kuhinji i ostavi isto tako kao i u
gostinjskoj sobi ili stakleniku za cveće. Potrebna nam je vera u
radionici upravo kao na molitvenom sastanku – u svakodnevnom
životu, kao i u trenucima smrtnog iskušenja. S manje reči a
većom snagom, bićemo delotvorniji. Više istinitosti, a manje
glazure. Neka vam Bog da da možete verovati u njegovog Sina
zdravom, razumnom verom, koja će vas pratiti u svim životnim
prilikama.
164
 Blagoslov potpune sigurnosti
Trebalo bi da verujemo s više radosti. Kako je to samo
blagosloveno dosegnuti mir i radost vere! Kad bismo odista
verovali Božijim obećanjima i mirno očekivali njihovo sigurno
ispunjenje, mogli bismo da budemo srećni poput anđela. Svakog
jutra čujem ptice kad počnu da pevaju; još pre nego što sunce
grane, u sam cik zore dok se još ne pojavi sivilo ranog jutra, mali
pevači su budni i pevaju. Mi ne pevamo sve dok sunce ne izađe
i dok se ne približi podne. Sram nas bilo! Kada ćemo se već
jednom pouzdati u našeg Boga? Kad ćemo ga slaviti za dobrobiti
koje dolaze? Gde nam je takva vera koja bi mogla da peva i u
tami i po zimi? Vera koja može da živi na obećanju – vera Božijih
izabranika. Nećete iskusiti raj na zemlji, dok ne poverujete bez
kolebanja. Neka vam Bog da takvu veru!
DRUGO: Završio sam prvi deo svog izglaganja, a to mi je
oduzelo vremena. Trebalo bi da bacim koplje, kako bi to stari
vojnici rekli. Treba da zaokružim razmatranje. Moramo težiti cilju
koji je Jovan imao na umu. Ako je njegova želja bila da znamo
za postojanje večnog života, pokušajmo to da shvatimo. Božija
reč je i napisana s tom namerom; upotrebimo je u tom smislu.
Celokupno Sveto pismo je napisano da bismo verovali da Isus
jeste Hristos i da bismo po toj veri imali večni život. Ova Knjiga
je pisana za vas koji verujete, da biste znali u šta verujete. Zar
ćete dozvoliti da Biblija kod vas promaši svoju nameru? Hoćete
li živeti u neprekidnom ispitivanju i sumnji? Ako je tako, onda je
za vas Knjiga izgubila svaki značaj. Ona vam je data da biste bili
potpuno sigurni u svoje posedovanje života. Nemojte stoga ni da
pomislite da je drsko s vaše strane očekivati takav život. Savest
nam govori da moramo da tražimo potpunu sigurnost spasenja.
Ne bi bilo pravo da se nazivamo Božijom decom, a da uopšte ne
poznajemo Oca. Kako možemo da kleknemo i kažemo: „Oče naš,
koji si na nebesima . . .“ ako nismo sigurni da li je On stvarno naš
Otac. Neće li tada život sumnje postajati život laži? Zar možemo
da koristimo jezik suprotan našoj savesti? Možete li s radošću
pevati pesme, a da ne verujete u njihov sadržaj? Zar možete imati
nekog udela u obožavanju Boga, a da ga vaše srce ne poznaje kao
svoga? Dok vas Duh usinovljenja ne osposobi da povičete: „Ava,
Oče, “ gde je dotle ljubav prema Bogu? Možete li da mirujete?
Kako se usuđujete da se odmarate kad se još uvek ne zna da li
ste spaseni?
165
 Sperdženovi Biseri
Možete li otići kući i uživati u ručku, kad je još uvek u pitanju
večni život vaše duše? Nemojte biti ludo odvažni i stavljati na
kocku skupocenu stvar. Molim vas, osigurajte se za večnost.
Ako biste nešto ostavili u neizvesnosti, neka to bude vaše telo ili
imanje, a nikako vaša duša. Savest vas nagoni da saznate imate
li večni život, jer se bez tog saznanja ne mogu izvršiti mnoge
dužnosti.
Mnogi biblijski citati koje ovde ne navodim, usmeravaju vas
na tu dužnost. Zar se ne osećate potaknuti da osigurate svoje
pozvanje i izbor? Zar ne osećate pobudu i po hiljadu puta, da
se radujete u Gospodu i da mu neprekidno zahvaljujete! Kako
možete da se radujete, a u isto vreme da sumnjate da imate život
u Bogu? To pitanje morate da rešite, ili nećete moći da se smirite
u Gospodu i da ga strpljivo očekujete. Braćo i sestre, budući da
se držite Pisma i Božijih zapovesti, zaklinjem vas da steknete
sigurnost bez koje ne možete da se pridržavate tih naredbi.
Čujte još na kraju sijaset razloga radi kojih svaki vernik treba
da traga za time, da bi imao potpuno uverenje da ima večni
život.
Sigurnost spasenja će vam doneti „Mir Božiji koji prevazilazi
svaki um.“ Kad ste sigurni da ste spaseni, možete biti siromašni,
bolesni ili oklevetani, a ipak se osećati sasvim zadovoljni.
Potpuna sigurnost je poput najdragocenijeg dijamanta među
ostalim draguljima kojem se divi čak i nebeski ženik. Sigurnost
je brdo miomirisa, zemlja u kojoj teče med i mleko. Biti uvereni
posednik večnog života je kao otkrivanje raja pod zvezdama, u
kojem se brda i planine stapaju u pesmi.
Ponekad će potpuna sigurnost biti nalik prepunim vodopadima
ushićenja. Mir teče poput reke da bi se katkad rasprštao u
slapovima radosti. Postoji vreme kada cveta biljka mira i kad se
širi ugodan miris mirte i kasija. Kako je blažen čovek koji zna
da ima večni život! Kada ga obuzme ta misao dok sedi sam u
sobi, ne može, a da se od radosti glasno ne nasmeje. Ako bi neko
priupitao zašto se taj čovek smeje samom sebi, razjasnili bismo
mu da ga ništa smešno nije na to nagnalo. Smeje se jer je Bog
učinio za njega velika dela i zato je radostan. Religija koja na sto
ne stavlja i slatkiše, vrlo je škrta domaćica, stoga se ne čudim što
se neki ljudi odriču svoje religije, jer nije ni vredna da je se drže.
Božije dete koje zna da ima večni život, pohađa školu ali ima
166
 Blagoslov potpune sigurnosti
mnogo praznika i ono nestrpljivo iščekuje dan odlaska kući kada
će zauvek gledati lice svoga dragog Gospoda.
Potpuna sigurnost će nam pružiti puni učinak evanđelja, to
jest, ono nas čini svetima, a tako će biti ako ga u potpunosti
prihvatamo. Evanđelje bi trebalo da nas odvoji od sveta i upravlja
našim nebeskim životom na zemlji. Ono će to postići ako ga
budemo više pili. Ako tek ponekad nakvasimo usta vodom
evanđelja, ono ne može u nama da deluje po svom učinku. Ne
gacajte po plićaku vode života već najpre zakoračite do kolena,
a onda zaplivajte u duboko. Pazite da se ne zadovoljite s malo
blagodati. Iskušajte sve što vam Božija blagodat može doneti kad
se podredite njenoj moći.
Potpuna sigurnost daje čoveku zahvalnu revnost prema
Bogu koga ljubi. Takav čovek će za Isusa ići i u Kongo, jer
zna da je njegov. On će radi istine podneti ruganje, sramotu i
nerazumevanje, jer zna da ima večni život. Takav će se čovek
neprestano u radu iscrpljivati propovedajući i podučavajući, jer
zna da je njegovo carstvo nebesko. Ljudi malo čine za ono u
šta nisu sigurni, a mnogo za ono što čvrsto veruju. Ako su se
izgubili dokumenti kuće i ne znate da li vam ta kuća pripada,
sigurno nećete trošiti veliki novac da je proširujete i popravljate.
Međutim, kada znate da je nebo vaše, tada samo čeznete da
budete za njega spremni.
Potpuna sigurnost neprestano podstiče na revnost. Ona stvara
i podržava strpljenje. Kada smo sigurni u posed večnog života,
ne uznemiravamo se radi sitnica ovog prolaznog života.
Mogao bih da vam istaknem neku braću i sestre koji me
često začude svojim podnošenjem velikih boli i slabosti. Za njih
postojano znam da nimalo ne sumnjaju u svoga Hrista i zato se
predaju tim dragocenim rukama koje su za njih bile probodene.
Svesni su da pripadaju Gospodu pa zato kažu: „Neka on čini ono
što smatra za dobro.“
Jednom je neko slepo dete počivalo u očevom naručju, a u
sobu je ušao stranac i uzeo ga iz očevog naručja. Ono ipak ne
zaplaka niti se potuži. Otac mu reče: „Dete moje, zar se ne bojiš?
Pa ti ne poznaješ čoveka koji te je uzeo na ruke?“ „Ne oče, ne
poznajem ga, ali ti ga poznaješ“, odgovori sin.
Kad nas obuzme smrtna bol, ili kada treba da pođemo na
tešku operaciju i ne znamo da li ćemo preživeti, možemo li reći:
167
 Sperdženovi Biseri
„Moj Otac sve zna i njemu se prepuštam.“ Sigurnost nam daje
snagu u trpljenju.
Ona nam daje i nepokolebljivu odlučnost da priznamo
božansku istinu. Vama koji ne znate da li ste spaseni, ostavljam
nadu da će Gospod učiniti da ne izgubite ni ono malo vere što
imate. Oni koji se čvrsto drže te sigurnosti jesu ljudi koji veru
nikada neće odbaciti.
Jednom u autobusu neko zanovetalo dolazi hrišćaninu: „Pa
vi u vašoj veri nemate na šta da se oslonite! Mogu da vam
dokažem da Sveto pismo nije verodostojno.“ Ponizni hrišćanin
odgovori: „Nisam učen gospodine i na vaše pitanje ne bih znao
da odgovorim, ali verujem u Isusa Hrista i video sam promenu
svog karaktera. Verovanje mi donosi veliku radost i mir i zato
želim da i vi upoznate moga Spasitelja.“ Takav odgovor nevernik
nije očekivao pa mu reče: „Priznajem da ste me time pogodili, na
to vam ništa ne mogu odgovoriti.“
Upravo tako – time ih pogađamo. Ako znamo šta je Blagodat
u nama učinila i poznajemo njenu okrepljujuću silu, tada ljudi
ne mogu da nas pobede. Čovek koji je u veri potpuno siguran,
suprotstaviće se i đavolu. Iako je Satana lukav, ne može u svoju
paklenu zamku da uhvati one koji znaju da su spaseni i u to su
čvrsto uvereni. Saznanje da će Gospod održati do zadnjeg dana
ono što ste mu dali, čini vas čvršćim od stene. Moja želja je da
vas Bog učinio takvima!
Draga moja braćo, to je upravo ono što će vas osposobiti
da budete javni svedoci svom Gospodu. Kakva je korist
od propovedanja onoga što može, ali i ne mora biti istinito.
Optužuju me da sam tvrdoglavi dogmatičar, i ne želim da se
pravdam. Čovek postaje vrlo slobodouman kada u nešto nije
sasvim siguran. Svako može širokogrudo da rasipa novac za koji
ne može da tvrdi da je njegov. Obrazovan čovek obično kaže:
„Nisam siguran, a pretpostavljam da i vi niste sigurni, jer ko
još danas može biti u nešto siguran.“ Da li vam se sviđa takav
pesnički temelj? Proživeo sam sve ovo što vam govorim već od
svoje mladosti i u to sam apsolutno siguran. To potvrđuje i moje
vlastito iskustvo. Ponavljam, sve sam to iskusio; te su me stvari
spasile i u njih ne mogu da sumnjam. Propao sam ako nije istinito
evanđelje koje propovedam. Zadovoljan sam ako ga se budem
držao do Sudnjeg dana. Kad propovedam, ne sumnjam jer ne
168
 Blagoslov potpune sigurnosti
živim u sumnji. Znam da jeste istina ono što sam vam rekao.
Zašto bih vam govorio kad ne bih bio siguran? Ako biste jednog
dana želeli da date vlastito svedočanstvo, morate reći nešto u šta
ste sasvim sigurni. Savetujem vam da radije ćutite, sve dok ne
budete u nešto sigurni. Ne trebaju nam dalja istraživanja, jer ih
je bilo previše. Rešite se svake sumnje.
Braćo, kad znate da imate večni život, spremni ste koliko
za život toliko i za smrt. Često stojim uz smrtnu postelju naše
drage braće. S vremena na vreme pomislim: „Sigurno ću susresti
neko kolebljivo i zastrašeno srce, neko Božije dete koje umire
u tami.“ Sa takvima se nisam sreo. Braćo, Božije dete može da
umre i u tami. Neko je rekao g. Dodu, neobičnom puritancu:
„Kako je žalosno da naš brat umire u tami! Sumnjate li u njegovu
iskrenost?“ „Ne“, rekao je stari Dod, „upravo toliko koliko bih
sumnjao u sigurnost onoga koji je kazao umirući: „Bože moj,
Bože moj, zašto me ostavi?“ Potpuna sigurnost kao što sam
ranije spomenuo, nije suština spasenja. Tokom svih ovih godina
često sam obilazio braću i sestre na samrti. Uvek sam ih nalazio
kako se rastaju u sigurnosti i čvrstoj nadi da će videti lice svoga
Gospoda u slavi. Divio sam se što je tako bilo u svakom slučaju.
Ponosio sam se time. Često su mi rekli: „Hranili smo se tako
dobro, da zaista možemo biti snažni u Gospodu.“ Neka Bog udeli
takvu sigurnost svima vama! Neka grešnici uzveruju u Isusa
Hrista, a vernici osnaže svoju veru Hrista radi.

169
 11
Četvorostruko blago
„Od njega ste i vi u Hristu Isusu, koji nam je postao
mudrost od Boga, pravednost i osvećenje, i izbavljenje, da
bude kao što je napisano: ’Ko se hvali ― neka se hvali u
Gospodu.’“ (1. Kor. 1:30-31)

U STAROM zavetu nalazimo na jednom mestu izreku „a soli

bez mere“. Nema sumnje da je osoba i delo Isusovo so i ukus
svake prave evanđeoske službe. Toga nam nikada ne može biti
previše. Žalosno je da se u mnogim službama oseća nedostatak
te najveće poslastice čitave gozbe, kao i suštine svog učenja koje
zadovoljava dušu. Trebalo bi da propovedamo Hrista bez straha
da ćemo prevršiti meru. Što ga više uzvisujemo, to bolje! Ne
možemo sagrešiti preterivanjem kad propovedamo razapetog
Hrista. Bio je to davni propis: „A svaki dar koji prinosiš posoli
solju“ (3. Moj. 2:13). Neka i sada vredi kao pravilo svetinje hrama:
„U svako svoje propovedanje i raspravljanje uvek unosi ime Isusa
Hrista; nastoj da vazda veličaš alfu i omegu plana spasenja!“
Apostol je u prvom poglavlju ove poslanice hteo Korinćanima
da govori o njihovim razdorima i drugim ozbiljnim greškama.
Međutim, nije mogao da se zadrži samo na toj neprijatnoj temi.
Njegovo je srce na najprirodniji način preko tih brda razdora
poletelo ka njegovom Gospodu. Razdori su ga samo podsetili na
onog velikog ujedinitelja koji je jedan narod učinio svojim. Ljudske
nerazumnosti su nagnale Pavla samo još bliže nepogrešivom
Hristu, koji nam je mudrost od Boga. Iako je Pavle morao da piše
mnogo oštrih opomena toj davnašnjoj braći u Korintu, uspeo je
da izbegne svu gorčinu time što je zamočio pero u mastilo ljubavi
i divljenja prema Gospodu Isusu i njegovom delu!
Ako treba da propovedamo draga braćo, propovedajmo
Hrista razapetog. Ako smo ljudi koji ne nastupaju javno, učinimo
171
 Sperdženovi Biseri
da njegovo ime u našem privatnom životu i u ophođenju s
ljudima bude kao izliveno miomirisno ulje. Neka vaš život bude
Hristos koji živi u vama. O, kad biste bili kao Asir za koga je
rečeno da je „uronio nogom u ulje“ (5. Moj. 33:24). Budite tako
pomazani Duhom svoga Gospoda, pa ma gde krenuli, ostavite
trag blagodati. Blagi i miomirisni južni vetar nosi dokaze da je
prošao sunčanim krajevima. Neka svakodnevni tok vašeg života
nosi dokaze da ste bili u zajednici s Gospodom!
Večeras imamo pred sobom tekst koji je izvanredno bogat;
tekst koji sadrži mnogo više značenja nego što to naš um može
da shvati i jezik da izgovori. Razmatrajući ga pažljivo, valja da
naučimo kako apostol jedino Gospodu pripisuje činjenicu da
smo u Hristu Isusu.
Postati hrišćanin je u vezi s ljubavlju i milošću Božijom u
Hristu. „Od njega (to jest od Boga) ste i vi u Hristu Isusu.“
Zato ćemo prvo govoriti o našem duhovnom postanku, a zatim
razmotriti ono što Pavle govori o našem duhovnom bogatstvu
koje se deli na:
― mudrost
― pravednost
― posvećenje, i
― izbavljenje
Koliko mogu da zaključim, on u stvari svrstava sve ovo pod
jedan naslov, jer izjavljuje da je Hristos nama po Bogu postao
sve to zajedno; zatim, završava poglavlje pokazujući nam čime
treba da se hvalimo. Naše hvaljenje treba da se vrati na izvor
duhovnog postanka i našeg nebeskog bogatstva ― „Ko se hvali
― neka se hvali u Gospodu!“
Počnimo dakle odande gde je Bog počeo sa nama:

Naš duhovni postanak

„Od njega ste i vi u Hristu Isusu.“ Razni prevodioci preveli
su taj odeljak različito. „Od njega“ ― neki smatraju da bi trebalo
biti „Po kome“, to jest „po Bogu (tj. posredstvom Boga) smo u
Hristu Isusu.“
Jesi li danas sjedinjen sa Hristom, kamenom temeljcem one
zgrade, u dom tog mističnog tela kome je on glava? Onda nisi
172
 Četvorostruko blago
dospeo onamo sam od sebe. Nijedan kamen u tom zidu nije sam
došao na svoje mesto. Nijedan od toga tela nije sam svoj stvoritelj.
To se dogodilo tako što si sjedinjen s Hristom posredstvom Boga
Oca. Određen si bio za tu milost po njegovoj zamisli – po zamisli
beskrajnog Jahve koji te je izabrao još pre postanka zemlje.
„Niste vi izabrali mene, nego sam ja vas izabrao“ (Jovan 15:16).
Prvi uzrok tvog sjedinjenja s Hristom leži u Božijoj zamisli, a
Bog ti je dao milost u Isusu Hristu još pre stvaranja. I kao što
tvoje sjedinjenje s Hristom treba pripisati zamisli Božijoj, tako
isto treba da se pripiše i sili Božijoj. On te je doveo u Hrista; bio
si tuđin, on te je približio; bio si neprijatelj, on te je izmirio.
Nikada ne bi došao Hristu da tražiš milost, da ti se pre svega
nije javio Duh Božiji da ti pokaže nevolju u kojoj se nalaziš i da
te navede da vapiš za milost koja ti je bila potrebna. Na temelju
Božijeg postupka, kao i na temelju Božije odredbe, ti si danas u
Hristu.
Blagotvorno će delovati na vas draga moja braćo, ako se
pozabavimo tom tako jednostavnom istinom. Možda je prošlo
mnogo dana od vašeg obraćenja, ali nemojte zaboraviti kako je
to bio izvanredan dan ― taj dan vašeg novog rođenja. Nemojte
da prestanete da slavite onu moćnu silu koja vas je izvela iz tame
u divno svetlo. Niste vi sami sebe obratili; ako pak jeste, onda
vam je još uvek potrebno da budete ponovo obraćeni. Vaše novo
rođenje nije bilo voljom čoveka, ni krvlju, ni prirodnim rođenjem.
Dozvolite mi da vam otvoreno kažem, kad bi tako bilo ― onda
bi bilo poželjno da se toga oslobodite. Jedino pravo novorođenje
jeste ono na temelju Božije volje i po delovanju Svetog Duha.
„Ali blagodaću Božijom ja sam ono što sam“ (1. Kor. 15:10). „On
nas je . . . ponovo rodio za živu nadu“ (1. Pet. 1:3). „Od njega ste
i vi u Hristu Isusu“ (1. Kor. 1:30).
Delovanjem Božijim, njegovom voljom i po njegovoj namisli,
ti si danas ud Hristovog tela, ti si danas sjedinjen sa Isusom. Dakle
daj svu slavu samo Gospodu! Ako pak tekst shvatimo doslovno
onako kako stoji u napred citiranom prevodu, tj. „po Bogu vi ste
u Hristu“, onda nam on ne ukazuje na postanak našeg duhovnog
života nego na njegovo dostojanstvo i uzvišenost. S obzirom
da ste u Hristu, to ste po Bogu. Ne pripadate sada zemlji, ne
pripadate Satani, niste robovi zakona nego ste Božiji; Božije
delo, Božiji narod, Božija deca, Božiji ljubljeni. „Znamo da smo
173
 Sperdženovi Biseri
od Boga, a sav svet je u vlasti nečastivoga“ (1. Jovan. 5:19). Vas je
obasjalo Božije svetlo, dobili ste Božiji život, u vama će se Božija
slava potpuno pokazati. Kako je uzvišeno biti „od Boga“!
Neki smatraju značajnim kad se za njih kaže: „Ovi pripadaju
carskoj porodici!“ Drugi se još više ponose kada se na njih
pokazuje kao na članove carskog dvora, ali vi ste od carske
porodice, potekli ste od Onoga koji jedini ima besmrtnost. „Bićete
moji“ ― govori Gospod ― „u onaj dan kada ću pokazati svoje
dragulje!“ ― „Jer je deo Gospodnji narod njegov, Jakov je uže
nasledstva njegovog“ (5. Moj. 32:9). Od Boga je svaki onaj koji
je u Hristu Isusu – vi ste Hristovi, a Hristos je Božiji. Stvoritelj,
Održavatelj, Svevišnji, Nevidljivi, Beskrajni, Večni ― polaže
pravo na vas. Imate deo i udeo s njim, i u tome ste podignuti do
najviše slave zato što ste u Hristu.
Ovde dakle imate uzvišenost hrišćanskog života. Ona je od
Boga, jer taj život dobijamo kroz Boga.
Uočite sada suštinu hrišćanskog života. „Od Boga ste vi u
Hristu Isusu.“ Nemate života u očima Božijim, ako niste u Hristu
Isusu. Odvojeni od njega, vi ste kao loza otrgnuta od čokota ―
mrtvi, osušeni, beskorisni, truli. Ljudi skupljaju takvu lozu i
spaljuju.
Jeziv je to prizor na bojnom polju, kada se na sve strane
vide ruke, noge i delovi udova ― sve otrgnuto od tela kojima
je pripadalo, sve odvratno razbacano. Ti odvojeni udovi koji su
nekad bili i te kako upotrebljivi, sada su potpuno beskorisni, jer
ne mogu živeti odvojeno od tela koje im je dalo život. Baš tako,
ako bismo vi i ja bili odvojeni od Hrista koji je naša životonosna
glava, duhovna smrt bi bila neizbežan rezultat. Naš život je
uslovljen sjedinjenjem s našim Gospodom. „Živećete zato što ja
živim“ (Jovan 14:19). Izvan Hrista ostajemo u smrti, ali u Hristu
živimo i u Bogu smo! Naš duhovni postanak kao i činjenica da je
naše duhovno biće uzvišeno, zavise od toga da li smo u Hristu.
Dragi moji hrišćanski prijatelji, mogu da vam čestitam na
saznanju da ste u Hristu, posredstvom Boga. Doduše, ne smem to
da kažem sveobuhvatno, celoj ovoj skupštini. Štaviše, dužan sam
da postavim sudbonosno pitanje svakome od svojih slušalaca:
„Da li je svako od vas pojedinačno, u Isusu Hristu?“
Dragi slušaoci, nema takve radosti na ovom svetu kao što je
radost sjedinjenja s Hristom. Što više možemo da proživljavamo
174
 Četvorostruko blago
to sjedinjenje to smo srećniji, bez obzira na to kakve su naše
prilike, ali ako smo bez Hrista, onda smo i bez nade. Nema
radosti tamo gde nema Hrista. Ako nema Spasitelja, onda nema
mira ni u životu ni u smrti. Imaj na umu dragi slušaoče da ćeš
jednom umreti. Gde ćeš se obratiti za utehu u svojim poslednjim
časovima? Duša će ti poći nepoznatim stazama i naći će se pred
strašnim prestolom suda. Šta ćeš onda učiniti bez Hristove pravde
da te pokrije? Onaj koji se obuče u Hristovu haljinu savršene
pravde, može reći:
Smelo ću se pojaviti u onaj veliki dan,
Jer ko me može za bilo šta optužiti
kad sam Tvojom krvlju opravdan
od strašnoga prokletstva i sramote greha!

Za one koji nemaju Spasitelja, bolje bi bilo da se nisu ni

rodili! Dan kada su prvi put ugledali svetlo, bili su prokleti i bez
blagoslova. Isus Hristos je voljan da te primi ako želiš da mu
dođeš.
Nojeva barka je bila zatvorena tek onog dana kada je naišao
potop; sve dotle je bila otvorena. Hristos je barka zaveta, i vrata
još nisu zatvorena. Ali neka to ne bude razlog da odugovlačiš, jer
će doći potop kada se kiše sruče; onda će se reći onima koji budu
lupali na vrata: „Prekasno, prekasno, sada ne možete ući!“
Po njemu ste dragi vernici u Hristu Isusu. Sve ono što jeste,
čak i svoje postojanje kao hrišćani, morate pripisati „Bogu i Ocu
Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je po svojoj velikoj milosti
― uskrsom Isusa Hrista iz mrtvih ― ponovo rodio za živu nadu,
za nepropadljivo nasledstvo, i neokaljano, i koje ne vene“ (1. Pet.
1:3, 4).
Sada ćemo da se pozabavimo drugim delom teksta i
razmotriti:
Naše duhovno bogatstvo
Bog je Isusa Hrista učinio da nam bude:
― mudrost
― pravednost
― posvećenje
― izbavljenje
175
 Sperdženovi Biseri
Ovde su četiri pojma (samo treba istaći da su u originalnom
grčkom jeziku drugi i treći na neki poseban način povezani i
time drugačiji od ostalih). Mudrost stoji sama za sebe, isto tako
i izbavljenje. Pravda i posvećenje su povezani, kao da hoće da
istaknu da uvek idu zajedno i da ih treba smatrati povezanim, a
kao opomena modernoj teologiji koja tako često rastavlja ono što
je Bog sastavio.
Pomolimo se najpre za prvi blagoslov da budemo učesnici
toga i ovoga časa. Isus Hristos nam je postao mudrost. Dok
smo čitali ovo poglavlje, mogli ste da primetite da je apostol pre
govorio o jednoj drugoj vrsti mudrosti koja se suprotstavlja krstu
Hristovom, te apostol Pavle prema njoj nema nimalo obzira.
Uvek je bilo takvih ljudi koji su zamišljali da će mudrost steći
upornim razmišljanjem uz pomoć obrazovanja; drugim rečima,
nadali su se da će shvatiti Božiju istinu vlastitim mislima uz
pomoć dodatnog svetla koje proističe iz razmišljanja drugih
ljudi. Zamišljali su da će mudrost proizaći iz ljudskog uma, pa
nije potrebno da je primamo odozgo.
U Pavlovo vreme je bilo takvih koji su neprestano razmišljali,
razmatrali, rasuđivali u sebi, a zatim raspravljali i izmenjivali
misli sa drugima. To su bili filozofi onoga vremena. Tražili
su mudrost u čoveku i mislili da će je naći u plitkom mozgu
Adamovog potomka. Bili su tako uvereni u svoju mudrost, da
su lažnom skromnošću izbegavali da se nazivaju „sofoi“, tj.
mudri, nego su se nazivali „filosofoi“, ljubitelji mudrosti. U duši
su međusobno sebe cenili kao krug upućenih, a na preostali deo
čovečanstva su gledali kao na neprosvećene i neznalice. Našli su
blago koje su čuvali za sebe. Govorili su svojim bližnjima: „Vi
ste gotovo bez izuzetka beznadežne neznalice.“
Ovde apostol Pavle ― umesto da ukaže na svoju vlastitu
pamet, na kip Sokrata ili Solona ― tvrdi da je Isus Hristos
postao nama od Boga mudrost. Ne tražimo više mudrosti u
mislima koje proizlaze iz ljudskog uma, nego iz samog Hrista.
Ne očekujemo da ćemo steći mudrost obrazovanjem koje je od
ljudi, nego očekujemo da ćemo postati mudri time što sedimo
do nogu našeg učitelja i Gospoda i što prihvatamo njega kao
mudrost od samoga Boga.
Kako je bilo u vreme apostola, tako je i danas. Ima takvih
koji misle da je ono jednostavno evanđelje, kako su ga na primer
176
 Četvorostruko blago
obznanjivali Džon Banjan (John Bunyan), Vitfild (Whitefield),
Vesli (Wesley) i drugi, bilo vrlo dobro za masu i za mračna
vremena u kojima su dotični živeli. Veliko mnoštvo ljudskog
roda moglo je od njih da primi korist i da se poprave; ali nam
mudrijaši ovog silno prosvećenog veka tvrde da je sada potrebna
naprednija teologija, daleko naprednija od onog pravovernog
propovedanja evanđelja. Takvo propovedanje je sada već uveliko
izvrgnuto ruglu. Mislioci, dubokoumna gospoda, treba da nas
pouče o učenjima, koja su bila nepoznata našim očevima. Kažu
da bi trebalo da napredujemo u usavršavanju svog poznavanja
božanske istine sve dok ne ostavimo Petra i Pavla i one druge
stare dogmatičare daleko za sobom. Nikome nije poznat stepen
mudrosti koji nam valja postići na taj način.
Braćo, razmislimo o tome kako je to odvratno. Ne podnosimo
prazne reči o napretku i navodno dubokim mislima. Bili bismo
srećni kad bismo znali toliko o Hristu koliko su znali nekadašnji
propovednici. Sve mi se čini da su razmišljanja ljudi, rasuđivanja
i razmatranja književnika, bilo starih ili modernih, kao i otkrića
racionalista učinili tamu još mračnijom i prigušili ono svetlo
koje je postojalo u svetu, umesto da su je još više doneli. Opet
se ostvarilo ono što je rečeno: „’Uništiću mudrost mudrih, i
odbaciću pamet pametnih.’ Gde je mudri? Gde književnik? Gde
prepirač ovoga sveta? Zar Bog nije pretvorio mudrost ovoga
sveta u ludost?“ (1. Kor. 19–20).
Meni se čini da je veća mudrost da verujem u ono što je Hristos
rekao, nego da verujem u ono što su otkrile moje najdublje misli;
i premda sam dugo razmišljao o nečemu i razmatrao to sa svih
strana tako da mislim kako sada znam o tome više nego iko
drugi, ipak je u jednoj njegovoj jednostavnoj reči više mudrosti
nego u svim mojim mislima i rasuđivanjima. Ne smem da tražim
mudrost u sebi i da zamišljam da sam ja postavio ili otkrio istinu.
Uvek treba da idem njemu, svome Gospodu, svome Učitelju, koji
mi je sve. Treba da verujem u to kako se najviša kultura i najbolji
rezultati obrazovanja mogu naći sedeći do njegovih nogu;
najdublje razmišljanje, ležeći na travi pokraj tihe vode kuda me
vodi on kao dobri pastir.
Braćo, kada čitamo da nam je Hristos postao od Boga mudrost,
podsetimo se na to šta je to mudrost.
177
 Sperdženovi Biseri
Mudrost je ― pretpostavljam ― ispravno korišćenje znanja,
a to još ne znači biti mudar. Ljudi znaju mnogo toga, a uprkos
svom znanju velike su budale. Nema veće budale od one koja
mnogo zna. Kako iskoristiti znanje ― to znači biti mudar. Onaj
kome je Hristos mudrost, taj je mudar trostruko. Hristovo učenje
će ga naučiti da mudro misli i da bude mudar srcem. Sve što
treba da znaš o Bogu, o grehu, o životu, o smrti, o večnosti, o
predodređenju, o odgovornosti, Hristos te je naučio, bilo lično,
bilo svojim Duhom u Božijoj reči.
Ludost je sve što ti sam pronalaziš ― sve što je iznad i preko
otkrivenja. Međutim, šta god je on poučavao, to je mudrost. On
je to tako učio, da ako to primiš u onom duhu u kojem on to
hoće, onda to neće biti suvoparna, mrtva nauka, nego duh i život.
Njegovo će te učenje nadahnuti i mudrošću i znanjem. Budimo
uvek đaci u podnožju krsta! Ne idimo nikada u neku drugu školu
osim u školu krsta, jer su njeni učenici ljubimci mudrosti. Neka
„Corpus Christi“ (Telo Hristovo), bude škola u kojoj studiramo.
Poznavati Isusa i snagu njegovog vaskrsenja ― to je mudrost.
Hrišćanin se ne koristi samo onim u čemu ga Gospod poučava,
nego se uči mudrosti i pomoću uzora koji mu je Gospod pružio.
„Kako će mladić očistiti put svoj?“ (Psalam 119:9). Kako ću se
naučiti da mudro postupam? Snalažljivost kaže: „Primeni ovu ili
onu prepredenost da ostvariš prednost koja ti se pruža.“ Mnogi
ljudi današnjice se povode za svojom snalažljivošću u određenom
trenutku, ali ta snalažljivost – tobožnja mudrost, zapravo je
ludost. Zapamti da je uvek najmudrije postupati u nekoj situaciji
onako kako bi Isus postupio da se našao u njoj. On nikada nije
postupao samo prema prilikama; princip je onaj koji je odlučivao.
Nikada nećeš postupati ludo ako slediš Hristov primer, izuzev u
ocenama budala; a ko želi da bude mudar u očima budale?
Međutim, neko bi mogao da kaže: „Postupiti kao što bi Hristos
postupio, značilo bi zapasti u poteškoće ili biti na gubitku.“ To
je istina, ali niko ko izgubi nešto u ovom životu zbog Hrista,
neće biti na gubitku jer će primiti desetostruko na ovom svetu, a
u drugom večni život. Najmudriji postupak nije uvek i novčano
najkorisniji. Katkad je za ljude mudrije biti siromašan, štaviše i
da izgube svoj život.
Pravu mudrost ― a ne tobožnju, trenutnu mudrost ― očitovaće
sledeći primer Isusa Hrista, pa makar vas to vodilo u tamnicu
178
 Četvorostruko blago
ili smrt. Njegovo učenje i njegov uzor daće vam mudrost, koja
dolazi odgore.
Ako imate Izbaviteljevo prisustvo, imaćete i mudrost od
Boga. Nemojte zaboraviti niti posumnjati da je Isus s vama. Svi
oni koji znaju kako se ulazi u skrovito mesto šatora Gospodnjeg,
nalaze ga još uvek kod prestola milosti. On nas kao dobri pastir
vodi na pašu među ljiljanima, pa oni koji poznaju ljiljane, znaju
gde ga mogu naći. Onima koji žive s njim i koji udišu njegov
duh i odeća miriše poput njegove na smirnu, aloj i kasiju. Neki
možda misle da su takvi poludeli, a drugi ih smatraju fanaticima,
međutim, oni su najmudriji među ljudima. Srećnih li ljudi koji
žive na vratima neba dok su još na zemlji, koji sede do nogu
Blagoslovenoga u Isusu Hristu makar se istovremeno mučili na
putu kroz ovozemaljski život! To znači biti mudar, imati Hristovo
učenje, Hristovo prisustvo; tako mogu i najbedniji znati da im je
Gospod postao mudrost od Bogu.
Zastanimo na trenutak. Pošto smo primili Isusa i njegovo
evanđelje, neka niko od nas ne bude tako nerazborit da pretpostavi
kako imamo razloga da crvenimo kad se nađemo u društvu
mudrih ljudi današnjice.
Držite se smelo kada se suočite s drskom filozofijom koja vređa
vašeg Gospoda. Čovek koji ne veruje u Bibliju, zna manje od tebe.
Nevernik ne crveni, pokušava da te tobožnjom mudrošću ismeje
ili pobije. Onaj koji ne poznaje Hrista, ako i iznosi divne teorije
o stvaranju sveta i postanku ljudskog roda, ipak je uprkos svom
okretnom jeziku samo obrazovana budala – učeni bezumnik koji
misli da žižak više svetli od Božijeg sunca.
„Ali dotični je studirao teologiju, doktorirao je, ljudi ga cene,
pa napisao je i knjige, ali niko ih ne razume!“ „Reče bezumnik u
srcu svom: ’Nema Boga’“ (Psalam 14:1). Čak da je i pametan kao
Solon, ako je rekao da nema Boga, bezumnik je; zato nemoj da
crveniš u njegovom društvu i nemoj da dozvoliš da se pokažeš
postiđenim zato što je bezumnik prisutan. Uobraženost treba
izbegavati i prezirati; ali ovo nije uobraženost, ovo je sveta
hrabrost u okolnostima koje zahtevaju od tebe da budeš hrabar.
Poznavanje Hrista je najbolja filozofija od svih nauka. Anđeli žele
da imaju uvid u to, ali mi nije poznato da li im je uopšte stalo do
onih nauka koje su toliko cenjene među ljudima. Ako poznaješ
Hrista, ne moraš da se bojiš da ćeš se stideti i zbunjivati u bilo
179
 Sperdženovi Biseri
kojem društvu. Kad bi bio u carskom veću ili usred skupštine
filozofa i govorio im jedino o Bogu koji je došao u ljudskom telu,
voleo, živeo i umro da bi otkupio i spasao ljudski rod, kazao bi
im veću i dublju tajnu nego što razum može da otkrije. Nemoj da
te postidi intelektualna oholost ovog hvalisavog veka.
Istovremeno da vas podsetim na još jedno zlo: nemojte
nastojati da upotpunite svoju mudrost na bilo kojem drugom
izvoru; budite zadovoljni što u svojoj tesnoj vezi s Hristom imate
najvišu i najistinitiju mudrost. Kao što ne bih želeo da vas zastraši
šarlatan i tobožnji mudrac, tako ne bih želeo ni da mu zavidite ili
da nastojite da dopunite mudrost koja je u Isusu Hristu, ljudskom
mudrošću. Zar ste toliko nerazumni da započevši s Hristom,
želite da završite s nekim nemačkim neologom (predstavnikom
novih racionalističkih pogleda), ili s francuskim mudrijašem,
ili pak s nekim zanesenjakom? Jesi li uzeo Hristovu reč da
bude tvoj vodič? Zašto sada hoćeš na to da prikačiš još neku
odluku crkvenog sabora, nekakav paragraf crkvene organizacije,
zaključke neke organizacije ili neke druge izmišljotine ljudskog
mozga i bolesne mašte? To nipošto nemoj da učiniš! Obucite se u
bojnu opremu i krenite napred blistajući na suncu, pa će vam se
i sami anđeli diviti, gledajući vaš sjaj. Isus Hristos nam je postao
mudrost od Boga.“
Već je krajnje vreme da pređemo na razmatranje blagoslova
koji sledi. On nam je postao pravda posredstvom Boga. To nam
je bilo nužno potrebno, jer po prirodi ne valjamo, bez svoje smo
pravde. Takvi smo sada, do ovog trenutka! Moramo biti pravedni
da bi nas Bog prihvatio, ali sasvim sigurno nismo pravedni po
svojoj zasluzi. Sva naša pravednost je kao nečiste krpe. Nismo u
stanju da stanemo pred velikog cara, ali postoji jedan koji govori:
„Skinite s njega te prljave haljine“ (Zah. 3:4), a taj isti oslobodilac
– sam Gospod Isus Hristos, postao je od Boga za nas pravednost.
Poznato vam je da obično govorimo o tome kao o dvostrukom
delu. Njegova krv nas čisti od svake krivice, njome se verniku
oprašta.
Onaj koji gleda na Hrista, oslobođen je od svakog greha ―
potpuno je razrešen. Zatim, povrh toga očišćenja koje nazivamo
oproštenjem, postoji još i oblačenje u Hristovu pravednost –
drugim rečima, to je opravdanje verom. Nauka o uračunatoj
pravednosti sasvim je jasno postavljena u Božijoj reči. A ipak,
180
 Četvorostruko blago
ponekad primećujem kao da se previše naglašava reč „uračunata“,
a nedovoljno reč „pravednost“. Iako mi je poznato da nas
uračunava njegova pravednost, ipak verujem da nije cela istina
u tome da smo opravdani ili pravedni na temelju uračunavanja
njegove pravednosti. To je istina, potpuna istina, ali je istina i
nešto drugo.
Ne samo da mi je Hristova pravednost uračunata, ona je
stvarno moja jer je i Hristos moj. Pravednost našeg zastupnika je
zaista naša pravednost. Sada ne govorimo o našoj prirodi ― to je
povezano s posvećenjem ― nego o našoj prihvatljivosti kod Boga.
Bog smatra da smo pravedni u Hristu, a on ne ocenjuje pogrešno.
To uračunavanje nije zakonska fikcija (lažna pretpostavka) niti
naivna pogreška. Mi jesmo pravedni. Možeš da se osloniš na
to da Božije uračunavanje nije kao ljudsko, prema kojem nešto
pravno pred sudom vredi, a da to stvarno ipak nije tako. U Hristu
smo postali stvarno pravedni, i to zato što smo jedno s njim.
Misliš li da postoji jedan jedini nepravedni ud Hristovog tela?
Nikako! Smatraš li da Hristov mistični hram sadrži i jedan jedini
kamen koji nije svet? Je li Hristos čokot koji rađa smrtonosan
plod? Kakav je on, takvi smo i mi u tom pogledu. Njegova so
je posolila celo testo. U tom mističnom telu je svaki ud postao
pravedan pred Bogom zato što je priključen živoj glavi i povezan
s njom. Ovde se radi o stvarnoj pravednosti. Ona nam je
poklonjena na temelju pravednosti Isusa Hrista, našeg Gospoda.
Bog je učinio da on postane naša pravednost.
Razmisli o tome, dragi verniče! Večeras si pravedan pred
Bogom. U samom sebi ti si grešnik. Zaslužuješ da budeš osuđen,
ali Bog te ne osuđuje, niti će to ikad učiniti, jer si u njegovim
pravednim očima obučen u savršenu pravednost. Tvoj greh nije
na tebi, bio je položen na glavu onog davnašnjeg jarca, na koga su
se stavljali gresi naroda (3. Moj. 16). Sve tvoje bezakonje sručilo
se na raspetog Spasitelja; on je poneo tvoje prestupe na krst. Gde
su sada tvoji gresi? Možeš da postaviš to pitanje bez straha, jer
su tvoji gresi iščezli. „Koliko je istok daleko od zapada, toliko
udaljuje od nas bezakonja naša“ (Psalam 103:12). „Bacio je u
dubine morske sve grehe njihove“ (Mihej 7:19). Neka je slava
njegovom imenu! Ne postoji više greh koji tereti vernika. Zar
nije zapisano: „Završio je prestup, dokrajčio greh (a kakav bi jači
181
 Sperdženovi Biseri
izraz mogao biti upotrebljen) i doveo večnu pravdu“ (Dan. 9:24).
Hrišćanine, to je istinito za tebe večeras, kao što će biti kada
budeš na nebu.
Ti danas nisi onoliko posvećen koliko ćeš to biti u onoj zemlji
slave, ali sada si isto toliko opravdan koliko ćeš i tamo biti. Pred
živim Bogom ti si sada isto toliko „prihvaćen u Ljubljenome“,
koliko ćeš biti i onda kada budeš stajao na moru od stakla i ognja.
Bog te voli. Drag si mu i opravdan, tako da već i večeras možeš
da kažeš: „Ko će podići tužbu protiv izabranika Božijih? Bog
koji ih opravdava? Ko je taj koji će ih osuditi?“ (Rim. 8:33–34).
Ne postoji ništa čime bi ti mogao da se pohvališ, čak ni onda
kada ugledaš svog Spasitelja i budeš kao on, jer ćeš ga videti
kakav jeste (1. Jovan. 3:2). Njegova je pravednost verom postala
i tvoja u ovom trenutku. Ona će uvek i nepromenjeno biti tvoja,
štaviše i onda kada ti je duh potišten, ili kad poskakuješ od
radosti. Primljen si ― ne zbog nečega u samom sebi ― nego
zato što postojiš u Gospodu, koji je tvoja pravednost.
Spomenuo sam da je blagoslov usko povezan s pravdom i
opravdanjem. Nije potrebno da o toj činjenici mnogo govorim,
samo ću je spomenuti. Opravdanje i posvećenje treba uvek da idu
zajedno. Premda su to dve različite stvari, a da jesu, svedoče dve
različite reči; ipak je vrlo značajno kako se skladno povezuju,
stoga su u grčkom tekstu i spojene u jednu reč crticom.
Naše je posvećenje kompletno u Hristu, a to znači da ga
imamo za temelj jer smo u Hristu. Nekad u vreme Zakona, neka
je stvar bila posvećena kada je bila izdvojena za službu Bogu.
Mi smo postali posvećeni u Hristu Isusu kada nas je izdvojio
Božiji Duh, da budemo zauvek poseban Gospodnji narod. Izbor
je temelj posvećenja. Štaviše, sila kojom smo posvećeni dolazi
nam isključivo na temelju našeg ujedinjenja s Hristom. Sveti
Duh, koji nas posvećuje istinom, deluje u nama na osnovu našeg
sjedinjenja s Gospodom. Ono što u nama postaje sveto jeste
život. Stara priroda se ne menja u nešto sveto; telesni smisao se
ne miri s Bogom niti to može. „Stari čovek“ se ne šalje u bolnicu
za izlečenje, nego na krst da bude razapet. On se ne preobražava,
ne popravlja – osuđen je na smrt.
Odredba krštenja koja se predviđa kao početak hrišćanskog
života treba našim uranjanjem u vodeni grob da pokaže da smo
182
 Četvorostruko blago
sahranjeni s Hristom i da smo vaskrsli sa njim. Ako je neko u
Hristu, onda to nije „staro stvorenje“ nego „novo stvorenje.“
„Vidi, postalo je novo“ (2. Kor. 5:17).
Evo, baš zato što je novi život onaj veliki, istiniti rezultat
posvećenja i zato što nam dolazi na temelju sjedinjenja s Hristom
– Isus Hristos nam je postao i sila i život. Njime smo posvećeni.
Dragi moji, neka vaša srca pridodaju ovome još jedno
značenje: neka Isus Hristos bude podsticaj za vaše posvećenje.
Nije li čudno da se neki od onih koji ispovedaju veru oslanjaju
na Hrista samo za oproštenje i opravdanje, a odlaze Mojsiju za
posvećenje? Čućete na primer kako neki propovedaju ovakvu
nauku: „Hrišćanin mora da bude svet, jer ako ne bude svet,
ostaće bez milosti ― i propašće!“
Ne čujete li u svemu tome pucanj starog zakonskog biča? Šta
je to nego jaram onoga zaveta koji niko od naših otaca nije bio u
stanju da nosi? (Dela 15:10). To je ropstvo u Egiptu, a ne sloboda
Božije dece. Hristos tako ne govori, a ni njegovo evanđelje.
Nemoj da pomišljaš da sebe učiniš svetim na takav način. To
nisu podsticaji, odnosno motivi za Božije dete. Kako onda da
podstaknemo Božije dete na svetost? Na sledeći način ― „Ti
si Božije dete; dakle hodaj i živi dostojno Onoga koji je tvoj
Otac.“
Njegova ljubav prema tebi neće nikada prestati. Ne može da
te odbaci. On je veran i ne menja se nikada. Zato mu se odazovi!
Ovo je motiv dostojan deteta slobodne žene i dira njegovo srce
(Gal. 4:21-31). Dete ropkinje tera se bičem, ali dete slobodne
privlači sveza ljubavi. „Ljubav Božija nagoni nas“ (2. Kor. 5:14).
Ne strah od pakla, nego Hristova ljubav; ne strah pred tim da
bi nas Bog mogao odbaciti, jer on to ne može da učini, nego
nas radost večnog spasenja u Gospodu nagoni na to da se čvrsto
držimo njega svim srcem i svom dušom doveka.
Budite sigurni, ako podsticaji iz evanđelja ne ubiju greh, onda
ga neće uzeti ni oni koji potiču od zakona. Ukoliko ne uspete da
nađete očišćenje na Golgoti, sasvim sigurno ga nećete naći na
Sinaju. Ako krv Isusova nije dovoljna da te očisti, sigurno to neće
moći ni krv volova ili jaraca. Nikakav argument iz jevrejskog
zakona, kao ni nada u spasenje uz pomoć vlastitih napora, neće
dati dovoljno jake podsticaje koji bi mogli da isteraju greh.
183
 Sperdženovi Biseri
Nađi svoje razloge za posvećenje. Uvek mogu da ustanovim i
želim da posvedočim sledeće: što se potpunije oslanjam na svoga
Gospoda bilo za budućnost, bilo za sadašnjost, to sam svesniji
svoje vlastite praznine i nedostojnosti. Što potpunije temeljim
celo svoje spasenje na Božijoj milosti u Isusu Hristu, to pažljivije
koračam u svom svakodnevnom životu. Uvek sam mogao da
ustanovim da samopravedne misli vrlo brzo navode na grešne
postupke; ali i obratno, ista ona vera koja vodi do sigurnosti i čini
srce vernim Isusu Hristu, pročišćava dušu. „I svako, ko ima ovu
nadu u njega, sebe posvećuje ― kao što je i on svet“ (1. Jovan.
3:3). Spasitelj Isus, spasava nas od naših greha i postao je po
Bogu „osvećenje“ za nas.
Poslednji deo našeg bezgraničnog bogatstva navedenog u
našem tekstu, jeste „izbavljenje“. Neko će reći: „Ovo je trebalo
da dođe kao prvo, jer izbavljenje je svakako prvi blagoslov koji
uživamo.“ Da, ali je i poslednji! To je „alfa“ blagoslov, priznajem,
ali je i „omega“ blagoslov. Još niste u potpunosti izbavljeni. Što
se tiče cene koja je za vas plaćena, jeste, jer Onaj koji vas je
otkupio na krstu nije ostao ni pare dužan za vaš otkup, ali još
niste potpuno izbavljeni u sili. U izvesnoj meri oslobođeni ste
božanskom silom jer vas je ona izvela iz Egipta – vašeg greha.
Oslobodila vas je od mrskog ropstva vaše pokvarenosti i provela
kroz Crveno more da se hranite nebeskom hranom, ali još niste
potpuno izbavljeni u sili. Još imate karike starih lanaca koje treba
pokidati i skinuti sa vas – postoji još jedna vrsta ropstva. Ono
vas veže i od njega treba da se uskoro oslobodite: „Očekujući
usinovljenje, iskupljenje svoga tela“ (Rim. 8:23).
Zaspaćete (umreti u Hristu) radosni što ste izbavljeni, ali
nećete primiti potpuno izbavljenje čak ni onda kada umrete.
Kad će doći to potpuno izbavljenje? Tek prilikom drugog
Isusovog dolaska, jer kada Gospod s uzvikom siđe s neba, tada
će tela njegovih svetih koja su dugo ležala u tami grobnice, biti
izbavljena od smrti. „Znam da je živ moj iskupitelj“ (Jov 19:25).
Tela svetih ponovo će se pojaviti iz zemlje neprijatelja. Tada
će njihovo telo, duša i duh ― celo čovečije biće koje je Hristos
otkupio ― biti sasvim slobodni od svake neprijateljske vlasti.
Tada će izbavljenje biti završeno.
Zapamtite da ni sveti na nebu ne mogu bez nas da budu
savršeni, tj. oni čekaju dok im se mi ne pridružimo. Kad se sav
184
 Četvorostruko blago
ostatak izabranih prikupi i kad se navrši vreme, vaskrsnuće tela
mrtvih; a tada, budući da smo telom i dušom postali savršeni,
zaista će nastupiti godina izbavljenih. „Podignite svoje glave, jer
se približava vaše izbavljenje“ (Luka 21:28).
Evo, moja radost je u tome da je Hristos moje izbavljenje.
Moja je duša oslobođena ropstva, ali moje jadno telo koje strepi i
mnogo trpi, oseća lance smrti. Oslabljeno bolovima, moje telo će
se najverovatnije slomiti pod udarcima smrtnog mača. Ukoliko
Gospod uskoro ne dođe, moje će telo postati hrana crvima i
pomešaće se s prahom; ali, o telo moje, ti si izbavljeno i ustaćeš u
sili ― neraspadljivo! Ti ćeš ipak obožavati Gospoda bez umora,
bez boli ćeš mu služiti danju i noću u njegovom hramu (Otk.
7:14-15). Čak i ti, umorno telo moje, čak ćeš i ti biti preobraženo i
slavno, jednako telu njegove slave! (Fil. 3:21). Ti ćeš ustati i živeti
u sjaju njegovog prisustva!
Prema tome, o hrišćanine, sve što možeš da poželiš, nalazi
se u Hristu. Ne možeš da zamisliš potrebu koju Hristos ne
zadovoljava: „mudrost, pravednost, osvećenje i izbavljenje“ ―
sve imaš u njemu. Neko ubere cvet ovde, drugi onde; neko će
ići dalje i otrgnuće još jedan a neko će otići još dalje da dohvati
i četvrti; ali kad steknemo Hrista, imamo stručak ― imamo svo
to divno cveće zajedno.
Ali, ne možemo više da se zadržavamo na ovoj temi, iako bih
o njoj govorio satima. Osvrnimo se još na poslednju tačku.
Vidite li braćo da i samo postojanje, kao i sve što posedujemo
kao hrišćani, dobijamo od Boga kroz Isusa Hrista. Neka dakle
sva naša hvala bude upućena njemu. Kakva je ludost ponositi se
bilo kime ili bilo čime, osim našim Gospodom!
Kako su bezumni oni koji se ponose lepotom svoga tela koje
nije ništa drugo, do hrana crvima! Kako su nerazumni oni koji
su ponosni na svoju mudrost! Mudrost, na koju je ponosan čovek,
samo je loše prikrivena glupost. Kako su nerazboriti oni koji su
samouvereni zbog svog bogatstva! Zaista je bedan čovek koji
o zlatu ima dobro mišljenje. Mora da je pravi prosjak onaj koji
komad zemlje smatra blagom. Oni koji poznaju Hrista procenjuju
te stvari prema njihovoj pravoj vrednosti, a ta je niska.
Ako se već neko hvali ― a ja pretpostavljam kako nam je u
prirodi da se hvalimo, jer vijuga hvalisanja postoji u mozgu svih
185
 Sperdženovi Biseri
nas ― neka se hvali Gospodom, i evo širokog polja i velikog
prostora za aktivnost. Razapnite sva jedra, potražite vetar jačine
kakve hoćete; ne morate da se bojite da ćete naleteti na obalu,
ili da ćete se nasukati u plićaku. O ljudi, o anđeli, o heruvini,
o serafimi ― hvalite se Isusom Hristom! On je mudrost,
pravednost, posvećenje i izbavljenje. Zato se možete slobodno
hvaliti, i hvaliti, i opet hvaliti! Nikada nećete preterati. Ne
možete prevršiti meru govoreći o njegovoj vrednosti jer nećete
obuhvatiti ni njen deseti deo.
Nikada nećete moći da iskažete svu istinu. Dosegnućete tek
skutove njegovih haljina. Bog je toliko slavan da sve anđeoske
harfe ne mogu zvukom da izraze ni polovinu njegove slave.
Hristos je toliko blagosloven, da zborovi bezbrojnog mnoštva
izbavljenih kad bi i nastavili svoju uzvišenu pesmu od veka do
veka, ne bi nikada obuhvatili veličanstvo njegovog imena i slavu
njegovog dela. „Dajte, Gospodu, plemena narodna, dajte Gospodu
slavu i čast. Dajte Gospodu slavu prema imenu njegovu“ (Psalam
96:7–8).
Neka vreme i prostor postanu velika usta koja će zapevati
pesmu; neka beskrajnost sakupi svoje talase; neka sva stvorenja
podignu svoje glasove u slavu Onome koji živi, a bio je mrtav.
Ali više od svih, odaj mu slavu ti dušo moja koja mu duguješ
svoje postojanje. Izrazi svoju hvalu Onome od koga potiče
svaki blagoslov! Neka tvoja savest i pravdoljubivost obožava
Onoga koji ti je poklonio pravednost. Pridonesi svojom dušom
Onome koji te posvećuje. Veličaj Onoga koji te je izbavio, slavi
ga bez prestanka. Želeo bih da se svojim tekstom mogu vinuti
do vrhunca, ali moja su krila malaksala. Nisam u stanju da se
uzdignem poput orla i da se suočim s punim sjajem sunca. Mogu
da uzletim samo malo, poput ševe, da otpevam pesmu i da se
vratim u svoje gnezdo. Neka vam Bog udeli milost da upoznate
Gospoda vlastitim iskustvom!

O vi, kojima Hristos nije mudrost

kako ste nerazboriti!
O vi, kojima on nije pravednost
osuđeni ste grešnici!
O vi, kojima on nije posvećenje
oganj Božijega gneva će vas progutati!
186
 Četvorostruko blago
O vi, kojima on nije izbavljenje
robovi ste u beznadnom ropstvu!
Neka vas Bog izbavi!

Budite ovog trena dovedeni

do pouzdanja u Gospoda Isusa!

187
 12
Božija ljubav i Hristova strpljivost
„A Gospod da upravi vaša srca na ljubav prema Bogu
i na Hristovu strpljivost.“ (2. Solunjanima 3:5)

N A trenutak se Pavle uznosi u svom duhu i plovi morima

neba, pristaje uz obale nebeske domovine. Sa solunskim
prijateljima radosno hrli nadomak Emanuilovoj zemlji. Jedra
su im obasjana sunčevim zracima, a krma broda ostavlja iza
sebe srebrni trag. Srećna duša apostola napušta daleko iza sebe
prevarnost nepravde stene pogrešaka. Obuzima ga želja da
sa svojim prijateljima uplovi u neke dražesne male zalive koji
duboko zasecaju u najskrovitiju unutrašnjost svete domovine.
Hoće li okrenuti kormilo? Zaustavlja se začas, jer je teško da se
plovi. Čovek mora da bude stručnjak da se provuče kroz rečne
struje koje se ruše sa sunčanih izvora, a svim hrišćanima nije
dano da sigurno kroče kroz krivine reka uživanja. Pavle je bio s
prijateljima na moru i to upravo na mestu gde je Gospod potopio
sve njihove grehe. Bio je sa njima i u strašnim nepogodama, kada
im ni sunce ni mesec nisu sijali, pa je i u takvim plovidbama bio
u svom elementu. Uprkos činjenici da je bio hrabar kormilar, nije
mogao da zahteva prodor u sva bogatstva retkih iskustava koja
približavaju one odabrane, srcu velikog Oca. Umesto da se nudi za
njihovog vodiča, on saginje glavu i moli se: „Neka Gospod upravi
vaša srca k Božijoj ljubavi i strpljivom čekanju Isusa Hrista.“
Poseban pristup prekrasnoj zemlji koju je apostol želeo
za svoje prijatelje, nije mogao da se postigne oštroumnošću,
znanjem ili uputstvom. Da je to bilo moguće, on bi ih odmah
na to usmerio. Opažanje i shvatanje nebeskog, postiže se jedino
božanskim darom. Pavle ne želi da njegova braća dođu do nekog
shvatanja razumom, nego i unutrašnjim uverenjem.
189
 Sperdženovi Biseri
Ali vratimo se našoj slici plovljenja po zalivima i rekama u
veličanstvenoj domovini. To predivno putovanje moguće je samo
predanoj i krepkoj duši. Tim slatkim rekama zanosa, jedino je
srce moglo da bude za kormilom, ali i njemu treba božansko
vođstvo da bi u njih uplovilo. Postoji staza koju oči lešinara nisu
još otkrile, a ni lavičino mladunče nije njome hodilo; jedino je
Bog vidi i poznaje. Blažena zemlja duhovne mudrosti! U njoj
smo sasvim bespomoćni i u potpunoj tami, ako ne primimo
svetlo od njega.
Pa ipak, ni ono nam neće pomoći, jer nam osvetljava samo
poteškoće. Da uđemo u tu divnu zemlju, potrebno je da to svetlo
postane sila koja nas tera da Onaj koga želimo da upoznamo,
upravi naša srca u zajednicu sa samim sobom.
Tamo su blistave obale i reka života po kojima naša barka
može da jedri u središte „ostrva nedužnosti“. Ipak naš veliki
apostol ne žuri kao vodič, nego ponizno moli kao zastupnik: „Da
Gospod upravi vaša srca na ljubav prema Bogu.“
Sve to podstiče naše želje. Ko ne bi poželeo da ode tamo kuda
samo odabrane duše mogu da uđu, a sam ih Gospod vodi!
Pavle je mogao dati svojim obraćenicima neka uputstva što
se tiče samih dela. Iskusniju braću je mogao da uvede u posao,
bitku i tok života. Činio je sve to ponizno i revnosno. Molio ih
je da ostanu u milosrđu i da se čuvaju pokvarenosti. Osećao je
međutim, da bi njegove opomene bile beskorisne kad im srca
ne bi bila taknuta. Tu se osećao bespomoćnim, pa prenosi
celokupno težište toga posla na samog Gospoda. Kako srce kao
organ zbunjuje lekare, tako i u duhovnom pogledu prestaje naše
znanje. Koji propovednik može da vas vodi? Zato neka Gospod
„upravi vaše srce“.
Samo Bog poznaje srce i zato on jedini može da upravlja.
Za takvo upravljanje ga Pavle i moli. „Da Gospod upravi vaša
srca . . .“ (Domine dirigi nos).
Bog treba da ima mesto u našem srcu kao vrhunski upravitelj.
Kada Gospod položi svoju ruku na neko srce a ono je kormilo
lađe, tada je cela lađa ispravno usmerena, a za to ga u stvari
i molimo. Kada Sveti Duh uđe u srce i počne da nadzire naše
naklonosti, tada su nam život i govor upućeni u božanske stvari.
Kad bismo mu samo dali prilike da nam dokaže tu istinu! Neki
190
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
često razmišljaju o slobodi; ja više čeznem za tim da mu budem
podređen, njemu mom Gospodaru i Bogu. Stvarno ga želim kao
Gospodara i usmeritelja! O da bi Gospod uzeo uzde moga života,
i svaku moju misao podredio svojoj volji, sada i zauvek!
Kakav osećaj zadovoljstva što se predajem u ruke Svetog
Trojstva! Bog koji nas je stvorio, najsposobniji je da nama i
upravlja. Kad upoznamo veličanstvenost cele božanske ličnosti,
shvatamo savršenstvo upravljanja koje dolazi od trojedinog
Boga. Iako se u ovom stihu ne spominje Sveti Duh po imenu,
ipak je prisutan pri Božijem delovanju u srcu vernika. Upravo
uživam čitajući taj tekst, jer se blagosloveno Trojstvo nalazi u
ovih nekoliko reči: „Gospod“ ― to jest Sveti Duh koji se nalazi
u srcima vernika ― „da upravi vaša srca na ljubav prema Bogu“
(u tome razumem da se misli na Oca) „i na Hristovu strpljivost.“
Neka to ujedinjeno Trojstvo deluje u nama i ispuni molitvu
apostola, da naša srca budu upravljena na Božiju ljubav i strpljivo
čekanje Hrista!
Pavle je želeo da njegovi prijatelji u Solunu budu usmereni
ka cilju. Naše srce treba da je kao lađa koja nije ostavljena da
je voda nosi i dovuče u luku zaobilaznim krivudavim putem,
već direktno usmerena prema nebu. Neka nas Božiji Duh obdari
ispravnim naklonostima za najsvetije stvari i uvede u Božiju
ljubav i strpljivo čekanje Isusa Hrista.
Ovde bismo morali da se malo pozabavimo tumačenjem
teksta i samim prevodom. Pogledajte na primer mesto gde kaže:
„i na Hristovu strpljivost“ (slobodan prevod engleskog teksta,
koji odgovara Čarnićevom prevodu, prim. prev.). Prema starijem
prevodu to je napredak, ali nema potpuno značenje. U prevodu
stoji: „strpljivo čekanje na Hrista“, ali u margini nalazimo
dodatak: „na Hristovu strpljivost“, što navodi na pomisao da su
stari prevodioci smatrali da bi „Hristova strpljivost“ bio dobar
prevod, iako su razmatrajući tu celokupnu poruku, mislili da
Pavle ipak ne govori o Hristovoj strpljivosti nego o onoj koja se
usmerava ka Hristu.
Zar to nema temelja i ne potkrepljuje ceo ovaj tekst? Kao što
je ljubav prema kojoj treba da budemo usmereni ― Božija ljubav,
isto važi za strpljivost ― prema Hristu. Naši stari prevodioci
(misli se na engleski, prim. prev.) izrazili su tu istinu jezikom
koji nam se danas čini zastarelim, ali je smisao tačniji. Pavle je
191
 Sperdženovi Biseri
sigurno želeo da kaže: „strpljivost prema Hristu, koja se izražava
u strpljivom čekanju na Hrista.“ Kada sve to razmotrimo,
uvidećemo da to nije neka lekcija za decu. Tvrd je to orah na
kome mladi lome zube. Neka nas Božiji Duh vodi da dođemo do
same srži.
Čitajući mnogo puta ovaj tekst, pomislio sam da bismo iz
njega mogli da izvučemo mnogo životnih pouka.

PRVO, tu se nalaze dve dragocene stvari koje bi trebalo da

razmotrimo: Božija ljubav i Hristova strpljivost.
DRUGO, dve istaknute vrline koje bi trebalo da prihvatimo:
― Božija ljubav, to jest ljubav prema Bogu, i Hristova strpljivost,
odnosno strpljivo čekanje na Hrista.
1. Da počnemo s dvema dragocenim stvarima u koje bi trebalo
da uđemo. To ne možemo ako Gospod ne upravlja našim srcem.
Postoji direktan ulaz, ali ga sami gotovo nikada ne nalazimo.
Treba nam Sveti Duh da bi on vodio naše korake uskim putem
do blagoslova.
Prva dragocena stvar koju moramo da razmotrimo jeste Božija
ljubav. Prepoznajemo je na razne načine. Mnogi je poznaju tako
što su o njoj čuli, kao što slepac zna za lepote visokih Alpa . .
. Kako je jalovo to znanje! Drugi su je okusili, govorili o njoj,
pevali, molili se za nju. Sve je to dobro, ali Pavle ovde misli na
pticu sjajnijeg perja. Biti uveden u Božiju ljubav, drugačije je
od svega što možemo i da zamislimo. Recimo da se pred nama
nalazi lep vrt. Gledamo ga preko zida i dozvoljeno nam je čak da
stanemo na vrata, a neko nam pruža korpu punu zlatnih jabuka.
To je zaista uzbudljivo. Ko ne bi bio srećan da se nalazi tako
blizu nebeskog vrta i njegovih plodova! Ipak, ima tu još nečega;
podizanje reze, otvaranje vrata a onda i smeran ulazak u raj
Božiji. To je ono što želimo ― da budemo uvedeni. O, kad bismo
sada osetili bar nešto od ovoga što razmatramo!
Kada nas Sveti Duh nauči, dolazimo i ulazimo u Božiju
ljubav uviđajući njenu bitnost. Shvatamo da je ona izvor,
središte i temelj našeg spasenja i svega što primamo od Boga.
Najpre ostajemo zahvaćeni milostivim oproštenjem. Uveliko
smo zaokupljeni onim carskim haljinama pravednosti kojima je
pokrivena naša golotinja. Uživamo u hrani svadbene svečanosti,
192
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
jedemo poslastice i pijemo sladost. Šta bi se drugo i očekivalo
od izgladnelih duša koje su puštene da uživaju u obilju nebeskog
milosrđa. Kasnije tek počinjemo da razmišljamo o ljubavi koja
je pripremila tu gozbu, pozvala nas na nju, obezbedila haljine, i
s pažnjom nas dovela da zauzmemo svoje mesto. U početku ne
mislimo baš uvek na to. Molim se da niko od nas ko prima darove
ljubavi, ne okleva dugo dok ne poljubi ruku te ljubavi. Neka niko
ne bude zadovoljan samo time što mu je mnogo oprošteno, dok
ne dođe i suzama opere noge našem Gospodu.
O spasena dušo, neka te Gospod ispuni ličnom ljubavlju kako
bi ljubio svog Spasitelja koji ti pruža sve blagoslove. Zapamti,
dobro ti ide, jer te Bog ljubi! Svaki komadić nebeske mane vam
dolazi zbog njegove ljubavi. To će još više zasladiti ono što ste
primili, mada je priroda puna Božije ljubavi. Uđimo u tu ljubav
shvatajući kako je ona glavni izvor svake reke milosti kojom se
osvežavamo!
Ako dublje zaronimo u Božiju ljubav, uočićemo njenu
neizmernu veličinu. Ima jedna mala reč koju ste čuli a koju ću
vam ponoviti ― to je reč „tako“. „Bog je tako zavoleo svet da
je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki ― ko veruje u njega
― ne propadne, nego da ima večni život.“ Dođite vi stručnjaci
i izmerite reč „tako“. Ne, to nije dovoljno. Dođite vi koji pišete
naše nacionalne izveštaje, sastavite povelju za sve narode. Dođite
vi koji crtate karte svih mora i zemalja, napravite jednu i od reči
„tako“.
Da pođem dalje. Dođite vi astronomi koji svojim teleskopima
ispitujete prostore pred kojima drhti mašta, dođite i izračunajte
nešto vredno svih naših sila! Kad izmerite granice svemira, evo
zadatka koji vam prkosi ― „Bog je tako zavoleo svet.“ Ako u to
prodrete, znaćete da je sva ta ljubav vaša; iako svemoćni Bog
ljubi ceo svet, ipak te lično voli kao da si jedini stvor na zemlji.
On može da izlije svoju neograničenu ljubav na jednoga, a ipak
uz sve to može voleti deset hiljada puta, još deset hiljada svojih
stvorenja. Božiji nasledniče, tvoja riznica ljubavi ne slabi, premda
je deliš s nebrojenom braćom! Otac voli svako dete posebno kao
da mu je ono jedino. Zaviri u taj bezdan ljubavi i uđi u njega.
Zaroni u tu neistraženu dubinu.
Neka vas Gospod uvede u neizmernu veličinu te ljubavi!
Nemoj da se plašiš da zaroniš u tu ljubav misleći da je stara.
193
 Sperdženovi Biseri
Neki se klone velike istine o večnosti unapred određene Božije
ljubavi, ali meni je ona slađa od meda. Kakva samo muzika
odzvanja u ovim rečima: „Da, ljubim te ljubavlju večnom!“
Dok još sunce, mesec i zvezde nisu zablistali u onom velikom
prostranstvu jutra njihovog stvaranja, Gospod Bog je ljubio
svoj narod večnom ljubavlju. U božanskoj svrsi koja nije od
juče ni od vremena o kojem Pismo govori kao „U početku“, on
je stvorio nebo i zemlju i ljubio svoj narod. On vas je izabrao,
mislio, pobrinuo se za vas i obećao vam hiljadama puta svoju
naklonost pre nego što je stvorio svet. Dragi vernici, već ste tada
bili urezani u Hristove ruke. Neka vam sam Bog pokaže drevnost
svoje ljubavi! Cenićete je još mnogo više kada pomislite da nije
imala početka i da nikada neće prestati.
Opet se molim da shvatite tu ljubav zbog njene nepromenljive
postojanosti. Bog koji se ne menja, nikada ne prestaje da voli
svoj narod. Jalov bi to bio posao ukazati nekome ljubav Božiju,
a da taj ubrzo shvati kako je to stvar prošlosti. Ti dušo koja
se oslanjaš na Gospoda, nemoj da misliš da je to iskorišćen i
napušten rudnik čije se blago javlja još samo u snovima. Ne, ni u
kom slučaju, jer Božija ljubav ostaje ista zauvek. Ako i zapadneš
u tamu, oko Božije ljubavi te još uvek vidi.
Video te upropašćenog u padu,
Ipak te ljubi, te ne gubi nadu.
„Jer je Hristos, dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme
umro za bezbožnike.“ Otkako si ga upoznao, njegova ljubav je
ostala ista. Ti si se hladio, On te je voleo i onda kad si bio okrutan.
Nekad si ga bolno razdražio pa je bio prisiljen da te urazumi, ali
te je voleo i kad te je kažnjavao. Jednako voli i kad prekoreva i
kad ti je milostiv. Njegov žar prema starim prijateljima nikada ne
jenjava. Nije li on rekao: „Ja sam Gospod; ja se ne menjam, zato
vi sinovi Jakovljevi ne izgiboste.“
Ja mu se molim da možemo da upoznamo postojanost njegove
ljubavi, jer je ona veliki oslonac u danima duševnih nevolja. Bez
obzira na to da li imamo nečistu savest, teret teškog greha ili strah
od velikog gneva, Božija ljubav će nas uvek privlačiti. Osećamo
sledeće: „Moj Otac je još uvek moj Otac, i još uvek hoće da primi
izgubljenog sina, da ga privije na grudi, da se raduje i kaže ’jer
je ovaj moj sin bio mrtav i oživeo je’.“ Tvoja sumnja u božansku
194
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
ljubav žalosti Boga, ali ako shvatiš i prihvatiš istinu da te on voli
uvek istom ljubavlju, biće ti od velike koristi.
Tu ljubav treba da poznajemo, i ako nas Gospod uvede u nju,
znaćemo da je svuda prisutna. Bez obzira na stanje u kome se
nalazimo, Božija ljubav je uvek delotvorna. Ako ploviš okeanom
u daleku zemlju, Očeva ljubav će ti biti isto tako blizu, kao što
je bila na zelenoj livadi tvoje domovine. Noćas si izašao sam;
nekad si s društvom odlazio u Božiji dom; možda je neverstvo
razlog tvojoj sadašnjoj samoći. Ipak nisi sam, ljubav tvog Oca je
s tobom. Možda se sad neugodno osećaš jer još nisi tako nešto
doživeo.
Međutim, put večnoj ljubavi nije nov. Idi kuda hoćeš, oko
tebe je uvek vazduh. Idi kuda želiš, okružuje te Božija ljubav.
Ne možeš joj izmeriti visinu ni dubinu. Uveče ležeš u postelju
iz koje možda mesecima nećeš ustati. Nemaš pojma šta stoji
pred tobom. I bolje da ne znaš. Oklevao bih da dignem zavesu s
milostive tajne čak kad bi to i bilo u mojoj moći. Nema potrebe
da se znaju pojedinosti kada su jedna ili dve velike činjenice
dovoljne za sve nepredviđene okolnosti. Ne brini za sutra. Ako
ne možeš da izbegneš bolesti, ako već moraš da umreš, Očeva
ljubav će i tada biti sa tobom. Zato samo napred i ne boj se.
On se neće, niti može okrenuti od tebe. Sveprisutni Bog znači
i sveprisutna ljubav, jer svemogućnost ide ruku pod ruku sa
Sveprisutnim. Oni koji se u njega pouzdaju, otkriće da je on jak.
Njegova ljubav koja nikad ne prestaje, praćena je silom koja ne
gasne niti se iscrpljuje. Neka vas Gospod uvede u tu ljubav, da bi
vas Sveti Duh uputio u najdublje tajne te radosti nad radostima,
tom neizrecivom sjaju!
Želeo bih da otkrijete Božiju ljubav u potpunom slaganju
s njegovom pravdom, svetošću i bezgrešnom čistotom. Čvrsto
sam uveren da Bog voli grešnika, ali sam isto tako siguran da
mrzi greh. Verujem da uživa u milosti, ali mi je jasno da nikada
ne obeščašćuje svoju pravdu niti osujećuje stroge pretnje svog
Zakona. Radujemo se što nas sveti Bog voli, ali ne mora on zato
da umrlja Svoju svetost da bi spasio nečiste. Voli nas on koji
je toliko pravedan, toliko čist, da nam nije mogao oprostiti bez
naknade. Čak ni danas neće štedeti naše grehe ― nego će nam
naklonost prema njima isterati kažnjavanjem, kao što je krivicu
greha oprao dragocenom krvlju svog voljenog Sina.
195
 Sperdženovi Biseri
Dragi moji, imamo svetog Boga koji je odlučio da i nas učini
svetima. Želi da volimo svog bračnog druga i zato postavlja pred
nas sveti uzorak ― „Kao što je i Hristos zavoleo Crkvu i samoga
sebe predao za nju, da je posveti, očistivši je vodenim kupanjem
i rečju“ (Ef. 5:25, 26). Svaka prava ljubav teži za pročišćavanjem,
a Božija ljubav je u tome kao nesavladiva bujica koja ne može da
se obustavi.
Verniče, Bog te toliko voli da ne dopušta dalji opstanak greha
u tvom srcu. Uprkos svojoj velikoj ljubavi, neće poštedeti u tebi
nikakvo zlo. „Samo vas poznah između svih plemena zemaljskih,
zato ću vas pohoditi za sva bezakonja vaša“ (Amos 3:2). Zato će
nas kažnjavati i pročišćavati tako dugo dok se potpuno ne očistimo
i ne stupimo u zajednicu s njegovom savršenom prirodom.
Dosad sam malo govorio o toj vrlo obimnoj temi. Bojim se
da će vam to izgledati kao neki površni posao. Molim se da vas
to navede na dublje upoznavanje božanskih stvari jer ćete tako
pridobiti za sebe njegovu ljubav i okusiti silu koja proizlazi iz
nje, te ispunjava srce slatkim opojnostima poput razbijene bočice
parfema. Kad biste bar ušli u najskrovitije tajne ljubavi dok vas
sasvim ne obuzme i odmah ne povede! Neka vas Gospod ka njoj
upravi!
Drugi deo molitve na kome ćemo se zaustaviti glasi: „Gospod
da upravi vaša srca na Hristovu strpljivost.“ Pred nama se
isprečilo još jedno veliko more, a ko sam ja da bih bio vodič po
tom velikom okeanu? Izgubljen sam. Ne mogu da se snađem.
Mala tačka u bezgraničnom. Ugledaću se na mudrog apostola i
moliću: „Gospode, usmeri srca njihova na Hristovu strpljivost.“
To je bila strpljivost, koju nam je Isus prikazao u iskupljenju.
Sići s neba na zemlju, živeti siromašno i zanemareno, ne naći
mesta ni u gostionici! Treba se diviti strpljenju Vitlejema. Ćutati
punih trideset godina ― ko može da proceni divnu strpljivost
Nazareta i stolarske radionice! Kada je progovorio a ljudi ga
prezreli i odbacili, kakvu je tek strpljivost pokazao Onaj koga
su i heruvimi slušali. Kakva snaga odoleti đavoljim kušnjama.
Teško bismo mogli i da kažemo kakva je strpljivost bila u Hristu
kada je dozvolio đavolu da mu se približi na deset hiljada milja.
Međutim, bespomoćna strpljivost ne vredi mnogo. Dobro
znamo da je Hristos za to vreme mogao da pobedi sve svoje
neprijatelje, da odbaci strpljenje i da se uzdrži od svih napasti i
196
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
iskušenja, ali zbog nas, da bi se uzvisio kroz trpljenje, njegova
strpljivost je pokazivala svoje savršenstvo sve do Getsimanije.
Zar moram da vam sve to ponavljam? Golgota sa svim svojim
nevoljama, svojom „Lema savahtani“, dubokim žalostima; da
li moram da vas podsećam na Hristovo strpljenje kada je Bog
položio na njega bezakonja svih nas? Strpljiv kao Jagnje, nije
otvorio usta svoja već stajaše u svemoćnoj strpljivosti, sposoban
da izdrži. Čuli ste o Jovovoj strpljivosti, ali trebalo bi da shvatite
Hristovu.
Strpljivost je u njemu samom! Bog nam se čini najveličan-
stvenijim, kada božanski upravlja sam sobom. Mogu shvatiti
da nebesa i zemlja drhte od njegove reči, ali je teže razumeti
da drži dušu u strpljivosti. Nije li čudno da svemoćna ljubav
obuzdava sama svoju svemoćnost? Život i smrt našeg Gospoda
Isusa prikazuju izvanrednu strpljivost. On je bio osetljiv na
greh, na neljubaznost, a ipak pored svega toga nije pokazao
nikakvu mrzovolju, nego je podnosio radi veličanstvenog Boga s
mirnoćom. Nije bio brz da zlim uzvrati za zlo.
Kao što sam već rekao, uz tu osetljivost uporedo ide i njegova
moć da se bilo kad osveti i izbavi, ali je on nije upotrebio. Legije
anđela bi bile srećne da ih je pozvao da ga izbave, ali on se u vrtu
dobrovoljno pokorio i predao izdajici bez reči. Ipak, sve vreme je
prema svima bio neobično nežan i ljubazan. Nekada bi izrekao
vatrene reči ― njegove usne su tada bile kao užaren vulkan iz
koga izlazi lava optužbi na „književnike, fariseje, licemere“, ali
nikada se nije ljutio zbog nepravde učinjene njemu samom. Tada
je uvek odgovarao s ljubavlju: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta
čine.“ Kakva jedinstvenost Hristove strpljivosti!
Pristupite njegovoj strpljivosti s nama i za nas. Kako nas je
morao podnositi kad nismo želeli da mu dođemo! Kako li je samo
plakao kada smo ga ignorisali. Vukao nas k sebi postojanom
ljubavlju, dok smo mi buntovno želeli da presečemo tu vezu.
Kakvu je samo strpljivost imao sa svim našim lošim navikama
kada smo mu već došli i bili sa Njim! Na njegovom mestu ja bih
već davno otpustio takvog slugu kao što sam ja dugo bio. Često
sam padao pred njim i zaklinjao ga: „Nemoj mi uskratiti tvoju
službu, Gospode!“
Znam koliko je puta imao pravo da strgne s mojih leđa časnu
odeću, ali to nije učinio. Zar se nisi često pitao kako to da te još
197
 Sperdženovi Biseri
uvek voli? On je zaručen s tobom i ne želi to da raskine. Nije li
divno da ti ostaje veran, iako ga često sramotiš i zaboravljaš?
Srećna je okolnost što je prsten na njegovoj a ne na našoj ruci, pa
je svadba sigurna kao i njegova ljubav. Predaće vas Bogu „bez
mrlje, bore, ili tako čega“. Kako je samo strpljiv sa svakim od
nas! Kako se pomirio s našom neverom, nepouzdanjem, okorelim
srcima, ravnodušnošću i čudnim reakcijama. Nije nas niko tako
voleo, a mi se nikada nismo osećali tako bezvrednim. Blažena
strpljivost našeg Voljenog!
Zato dragi moji treba da budemo uvedeni u njegovu strpljivost.
Sveti ljudi prošlih vekova najviše su proučavali muke našeg
Gospoda, premda danas razboriti ljudi smatraju da je besmisleno
govoriti o krstu, pet rana i tako dalje. Što se mene tiče, u
umovanju ne nalazim stvarnu korist, ako me ona ne približava
mom Gospodu koji krvari. Krst zbog mene! Krst zbog mene! Evo
učenja koje ponizuje, omekšava, rastapa, podiže, posvećuje. To
je nebeska istina koja silazi na zemlju. Jeste li čitali reči svetoga
Bernarda kad mu je duša gorela ljubavlju za to drago Ime o kojem
je tako divno pevao:
Isuse, i sama misao na tebe
slašću puni srce.

Bernard je pesnik, filozof i svetac, a ipak je samo dete u

ljubavi. Jeste li čitali Rutfordova pisma i sve što je rekao o svom
dragom Gospodu? Želiš li samo jedan sat biti kod nebeskih
vrata, preporučujem ti Rutforda. Jeste li ikad bili s Džordžom
Herbertom, svetim pevačem? Čujte ga kako uzvikuje:
Kako slatko zvuče reči,
Učitelju moj, Učitelju moj!
Poput opojnog mirisa šire se te reči,
slatko zadovoljstvo donose
Učitelju moj!

Ne želim vam, dragi prijatelji, drugi blagoslov do toga, da

budete uvedeni u Božiju ljubav i strpljenje našeg Spasitelja.
Upoznajte ih zajedno. Ne možete ih odvojiti, a i zašto biste. Božija
ljubav najbolje svetli kroz Hristovu ljubav nebeskog Oca. „Što je
198
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
dakle Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.“ Bog nas je upoznao
s njima da se u nama nastavi njihovo delovanje do kraja našeg
života u svim iskustvima, žalosti, ushićenju, raspoloženjima i
stanjima našeg duha.

2. Molim vas da obratite pažnju na ono što je preostalo, a što

je možda jezgro našeg teksta: dve uzvišene vrline koje bi trebalo
da steknemo.
„Gospod da upravi vaša srca na ljubav prema Bogu.“ Kako
ćemo voleti Boga? Dozvolićemo da Božija ljubav boravi u našoj
duši dok je ne preobrazi u samu ljubav. Ljubav prema Bogu izrasta
iz Božije ljubavi. Ako je vaša duša sasvim prihvati, ona će hraniti
vašu neprestanu pažnju. Želećete da budete sami. Rado ćete tiho
sedeti do Isusovih nogu, dok će se drugi baviti sitnim stvarima
po kući. Napustiće vas želja da budete njuškalo i zanovetalo koje
je znalo da u toku od jednog sata obiđe i po nekoliko različitih
kuća zbog ogovaranja, a samoća će vas očarati. Tražićete samo
društvo Onoga koji vam je najbolji i najdraži. Biće vam najveće
uživanje kada ste nasamo sa njim. Tada vam neće pasti na pamet
da kažete: „Treba mi malo osveženja i rekreacije.“ Razmišljanje
o Bogu predstavlja njegovom detetu odmor i osveženje. Ono
iznova stvara dušu. Nije li to zaista prava obnova? Kad god nam
se čini da se Božije stvaranje u nama gasi, ljubav prema njemu
podstaknuće će i nahraniti naše razmišljanje i život, i tako načiniti
od nas nova bića ― izdeljana svetom rukom našeg Stvoritelja.
Ona će vas podstaknuti na aktivnost. Uočićete da je potrebno
da donosite rodove svom Gospodu. Kad vam duša bude puna
Božije ljubavi, klicaćete: „Moram da tražim zalutale, pomognem
siromasima, poučavam one koji su bez znanja.“ Ne možete voleti
Boga a biti lenji. Ljubav prema njemu će vas podsticati. Duhovna
razmišljanja vas gone da sedite mirno, a to nije lak zadatak.
Međutim, ta vam mirnoća daje još veću snagu s kojom možete
prihvatiti tako potrebnu stvar ― službu Božije ljubavi.
Božija ljubav podstaknuće i zanos. Crkvi su potrebni ljudi
― muškarci i žene ― koji će biti smeli. Brze ljude koji će činiti
ono što niko drugi ne bi mogao ni da pomisli, a kamoli da učini.
Te stvari će naterati možda njihove oprezne prijatelje na to da
dignu ruke i zaprepašćeno kažu: „Kako si to mogao? Da si se
199
 Sperdženovi Biseri
sa mnom posavetovao, dao bih ti mnogo korisnih saveta kako
je trebalo postupiti.“ To je i mene nedavno snašlo. Bio sam već
sit raznih mišljenja o tome kako moram da se ponašam. Da,
prijatelju, odavno te poznajem. Imaš mudrost u malom prstu,
ali da ti nešto kažem: ti ne bi ništa učinio. Previše se brineš da
ne zapadneš u nevolju. Lako je čoveku reći kako je trebalo da
postupi. Umesto da onome koji je učinio neko dobro delo pokažete
malo saosećanja i ljubavi, vi mu prigovarate. „To je moglo da se
učini na drugi način!“ Kad ugledaš dete kako se davi, najbolje je
skočiti i izvući ga na obalu. Dosta si se pokvasio, dugo si čekao,
ili si pregrubo postupao s davljenikom. Zar je to važno? Glupe li
kritike milosrdnog čina!
Ako zavolite žarkom ljubavlju, kritikovanje vas neće zausta-
viti. Slobodno ćete svedočiti o Isusu jer drugačije ne možete. To
treba da bude učinjeno! Neko mora da se žrtvuje i zato kažite:
„Ovde sam, Gospode, pošalji me! Bez obzira na cenu, za tvoju ću
ljubav rado trpeti sramotu ili gubitak. Smatram i smrt dobitkom,
samo ako je tebi na čast.“ Ljubav prema Bogu razbuktava
entuzijazam.
Ona takođe pobuđuje svetu želju. Onima koji vole Boga, nikad
im ga nije dosta ili previše. Lepe se uz njega. Kada ga volimo,
nestrpljivi smo što vreme koje nas deli do njegovog dolaska teče
sporo.
Ponekad, zbog neutoljive čežnje za nebom, poneki sluga Božiji
izgubi svest; želi da vidi lice Ljubljenoga, da bude poput Njega
i stalno sa njim. Gospod može da nas uvede u svoju ljubav i na
takav način. Ona nas tada oslobađa svih zemaljskih stvari. Zar
ponekad ne osećaš kao da ti rastu krila i zar nikada ne uzdahneš:
„Kad bih imao krila kao golub, poleteo bih daleko i otpočinuo.“
Ta ljubav će štaviše promeniti tvoj karakter. Ljubav stvara u
osobi veliku razliku. Plašljiva kokoška koja bi pobegla od svakog
prolaznika, voli svoje potomstvo i kad je okružena svojim
pilićima, a kad zapreti opasnost, ona će se za njih boriti kao
lavica. Kad Hristova ljubav zahvati srce plahog vernika, zaista
ga menja! Isteruje sklonost ka grehu i usađuje uzvišenu narav.
Jedino Bog zna kakvi mogu da postanu smrtnici. Žene ogrezle
u grehu Bog je učinio sveticama, ispunivši ih svojom ljubavlju!
Kada sunce baci zrake na komad stakla, ono će zasvetleti poput
200
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
dijamanta. Nekoliko oblačića na nebu se takmiči s anđeoskim
krilom kad ga obasja sunčev zrak. Naš Gospod može da ulije
toliko ljubavi u srca Svog naroda, da se drugima može činiti kao
da je to on glavom. Jovan je učinio veliku grešku kad je pao do
nogu jednog od svoje braće; ovaj je naime postao tako sličan
samom Gospodu, da ih Jovan nije mogao raspoznati. Zar je
zaboravio onu reč: „Znamo da ćemo ― kad se on pokaže ― biti
njemu slični, jer ćemo ga gledati onakvog kakav je.“ Još se ne zna
kakvi ćemo biti, ali je ljubav u rukama Svetog Duha čudotvorna
sila koja menja ljude. Ako je srce usmereno ka Hristovoj ljubavi,
na putu je ka svetosti.
Konačno ― žao mi je što je vreme tako brzo prošlo ― želimo
da naša srca budu upravljena na strpljivost prema Hristu. Kakav
je to predmet razmišljanja! Dragi moji, ako su nam srca okrenuta
prema Hristu, trpećemo strpljivo radi našeg Gospoda i nećemo
se žaliti. Ljudi oko nas će reći: „Kako je ovaj čovek smiren,“
ili „Kako samo radosno podnosi žalost zbog Hristove ljubavi.“
Ako bi trpljenje sramote i izrugivanja bilo Isusa radi i ako smo
usredsređeni na Hristovo strpljenje, neće nam nikakve nevolje
izgledati teške. Podnosićemo ih smireno, a u srcu se smejati
onima koji nam se rugaju.
Ne želimo strpljivost samo zbog trpljenja. Želimo strpljivost
podnošenja. Moramo da naučimo da ne odgovaramo onima koji
hule. „Nosite, podnosite i budite mirni!“ Pomirite se s mnogim
stvarima. Kada vas kleveću, ne uzvraćajte im. Neka vam Gospod
usmeri srca na Hristovu strpljivost.
Trebaće nam strpljivost u onom radu od kojeg nema rezultata
― u molitvi za duše koje nisu Bogu obraćene, u propovedanju
kada nam izgleda kao da je bez učinka, u podučavanju kad nam
se čini da deca ne mare za učenje. Potrebna nam je Hristova
strpljivost, ona ista koja je dala njegovom licu odlučan izraz da bi
izvršio i završio svoje delo bez obzira na to koliko ga to stajalo.
Ni za trenutak se nije od toga odvratio. Zato neka Gospod usmeri
i naša srca da strpljivo radimo.
Znate li za istrajnost u molitvi i čekanju na odgovor? Zar nije
neko rekao da se molio sedamnaest godina za određenu stvar i
tada digao ruke? Dragi moj, neka to bude i osamnaest godina a
kada one prođu, neka dođe i devetnaesta. Neka nas Gospod uputi
ka Hristovoj strpljivosti u molitvi!
201
 Sperdženovi Biseri
Dugo smo ga pustili da čeka; ne bunimo se ako nas pušta
da čekamo na njegovo vreme. Uvek verujte, uvek se nadajte,
neprestano se borite, sve do svanuća.
Molite se za strpljenje u očekivanju objave njegove volje i
recite: „Neka učini što mu se čini dobrim!“ Makar prošli meseci
i godine, čekajte. Hristos se proslavlja kroz našu strpljivost. Toga
se držite! Najbolji način kako ga možemo uzvisiti je dozvoliti mu
da sprovodi svoju volju sa nama. Neka me provede i kroz najveće
kušnje, reći ću mu da čini sa mnom što mu je volja jer sam Njegov.
Uzdam se u njega, jer zna koliko mogu da podnesem. Ako je
naumio da svojim slugama zada deset nevolja, neka njegova
teška ruka padne i deseti put.
Hteli bismo da se usmerimo na strpljivost prema Hristu,
a naročito na strpljivo čekanje na njegov dolazak. To se bez
sumnje i opravdano spominje u našem starom prevodu (engleski
prevod, prim. prev.) i vrlo dobro je istaknuto: „Strpljivo čekanje
na Hrista.“ On će doći, braćo, doći će, sestre! Istina, neki tumači
knjige Otkrivenja su rekli da je trebalo da dođe još pre trista
godina. Ima na hiljade knjiga u Britanskom muzeju koje su
dogmatski vrlo tačne, a ipak su se pokazale lažnima zato što su
promašile vreme. Ljudi su bili sto odsto sigurni da će Hristos
doći upravo tada. On nije došao, jer je obavezan svojoj Reči, a
ne njihovim krivim tumačenjima te Reči. Doći će u određenom
času. Božija Reč će ostati tačna do zadnjeg slovca. Doći će na
pravi otkucaj sata. Ne znamo kada i ne treba pitati, čekajmo!
Možda su neki poput mene uznemireni što se Gospod još ne
pojavljuje sa osvetom, a buka i hvala dižu se među Vaalovim
sveštenicima. Neka Gospod usmeri naša srca na Hristovu
strpljivost. Sve je u redu. Oblaci se skupljaju, tama postaje sve
gušća. Čuje se grmljavina, prijatelji beže zbunjeni. A dalje?
Možda će pre nego što budemo imali vremena za stravu pasti
srebrne blagotvorne kiše, sunce se probiti kroz oblake, a mi
kliknuti: „Pa ko bi na to i pomislio?“
Žao mi je, zaista mi je žao što ovde ima osoba kojima se ova
priča čini čudnovatom. O tome još ništa ne znaju. Dragi moji,
zasad ne možete mnogo da znate. Najpre morate nanovo da se
rodite. Mora da se dogodi potpuna promena u vašem srcu da biste
mogli da uđete u Božiju ljubav ili Hristovu strpljivost. O, kad bi
se ta promena dogodila još večeras, pre nego što zaspite! Potražite
202
 Božija ljubav i Hristova strpljivost
ovako njegovo lice: pouzdajte se u dragoga Sina! Podignut na
krstu, Isus Hristos je veliki otkupitelj od greha. Pogledajte na
njega, i samim tim pogledom spašćete se. Preobraziće vam se
srce i duh; tako ćete moći da uđete u Božiju ljubav i Hristovo
strpljenje. Neka vas Gospod upravi na to ovog časa Hrista radi!

203
 13
Naši jadi ― vesnici milosti
„Hodite da se vratimo ka Gospodu, jer on razdre, i isceliće
nas, rani, i zaviće nas. Povratiće nam život do dva dana,
treći dan podignuće nas, i živećemo pred njim.“
(Osija 6:1–2)

P AŽLJIVI očevi nastoje da zadobiju svoju decu najpre na

blag način. U svom strpljenju, Gospod je vrlo obazrivo
postupao s Izrailjem koji je skretao s pravog puta. Pružao im je
jedan dokaz naklonosti za drugim i blagoslov za blagoslovom;
kao da im je svojim postupcima govorio: „Davao sam im
njihovo žito i njihovo vino, i njihovo ulje, sigurno će se obratiti
k meni i reći: „Oče moj, ti si vođ mladosti moje“ (Jer. 3:4).
Ali što je njegova darežljivost bila veća, to su njihova bezakonja
bila brojnija. Čak su palili žrtve edomskim i moavskim bogovima
koji nisu bogovi, govoreći: „Ovo neka budu tvoji bogovi, o
Izrailju, koji ti dadoše tvoje žito i tvoje vino, i tvoje ulje.“ Božije
blagoslove su koristili za žrtvovanje idolima, činili su prestupe
s bogovima neznabožaca, koristeći na ispunjavanje svojih želja
blagoslove koje im je Bog dao da bi ih privoleo na pokajanje.
Kada je Bog konačno video da ih ovakve mere nisu pokrenule,
njihov greh kao da je bio zapisan gvozdenim perom i urezan u
oltare; pokušao je oštrim sredstvima, tesao ih je preko proroka.
Ovi su ustajali rano i prorokovali do zalaska sunca, iznoseći
redak po redak, upustvo za uputstvom, preteći Božijim gnevom
i osvetom. Na kraju ih je ta osveta i stigla. Bog ih je odveo u
ropstvo. Otišli su u zemlju koju nisu poznavali, među okrutan
narod čiji govor nisu razumeli.
Kasnije ih je ponovo izbavio iz ruku neprijatelja, da bi ih opet
― zbog njihovih greha ― prodao u Asiriju, potom u Vavilon, da
205
 Sperdženovi Biseri
konačno ― izubijeni i razdrti ― dođu do mesta gde su rekli sebi:
„Hodite da se vratimo ka Gospodu.“
Braćo moja, narod izrailjski je slika nas samih; oni su
predstavnici izvesne vrste vernih, od kojih su neki i ovde
prisutni.
Bog te je stavio na probu dajući ti blagoslov za blagoslovom.
Dugo ti je davao dobro zdravlje – jedva da si bio koji dan bolestan.
Davao ti je što god si želeo, sve dok se čaša nije napunila do ruba
ili prelila. Njegove si blagodati koristio da ugodiš sebi, učinio si
da ti je ona telesna snaga koja ti je dana kao blagoslov, postala
prokletstvo. Bog ti je obećao nepresušne reke milosti, a ti si mu
uzvratio samo rekom greha – širokom, crnom i dubokom.
I evo, sada je izmenio svoj način prema tebi. Govorim onima
koje je Bog u poslednje vreme udario velikom nevoljom. Budući
da blaže metode nisu koristile, pretvorio je tvoje vino u pelen,
i tvoj med u žuč. Učinio je da telesno oboliš i duhom kloneš.
Tvoja zemaljska dobra se tope kao sneg na letnjem suncu. Deca
ti umiru pred očima. Bog je dozvolio da svi njegovi talasi pređu
preko tebe. Zakon je kao truba u tvojim ušima i podsetio te je na
tvoj greh. Uplašena savest se prenula iz dugotrajnog sna, te viče
kao ratnik koji se probudio i shvatio da je logor opkoljen.
U nevolji si i potpuno slomljen. Srce se rastopilo poput voska,
tako da se danas kad boraviš u Božijem domu žališ: „Čovek sam
koji je doživeo previše udaraca.“ Ili možda uzdišeš još iscrpljeniji:
„Njegov teški gnev leži na meni; ne mogu pogledati gore!“
Danas ću govoriti vama. Vas ću izdvojiti iz mnoštva, a uzdam
se da će se dok govorim vama, naći kakva reč utehe i pouke za
celu skupštinu.
O kad biste rekli vi, moji slušaoci kojima prvenstveno
govorim, vi čiji je slučaj sličan slučaju Izrailja kome govori Osija:
„Hodite da se vratimo ka Gospodu, jer on razdre, i isceliće nas,
rani, i zaviće nas.“ Želim da dođem k vama koji ste u takvom
stanju i stavim svoju desnicu u vašu, držim vas čvrsto dok se u
Božije ime borim da vas osvedočim, zaklinjući svetog Duha da
vas dodirom u dušu, umilno uveri bolje no što ja mogu, da biste
konačno rekli: „Ustaću i otići ću svom ocu“ (Luka 15:18).

206
 Naši jadi ― vesnici milosti
Danas moram da učinim tri stvari:
1. Moram da zadam udarac starom kušaču, koji je dobio
moć nad vama. Drugo, raspravljaću s vama slobodno i bez
ustručavanja; i treće, moram s ljubavlju da vas nagovorim, i za
to bih upotrebio ovo: „Hodite da se vratimo ka Gospodu.“
Moram dakle da zadam udarac starom kušaču, koji me je
preduhitrio i počeo da vas obmanjuje.
Ne mogu tačno da kažem kakvo je iskušenje Satana upotrebio
kod tebe, ali pretpostavljam da je bilo jedno od četiri:
Moglo je biti ovo: „Oh“, rekao je, „pogledaj u kakvoj si
nevolji! Ništa ti ne uspeva: trpiš telesne boli, klonuo si duhom.
Bog se prema tebi ophodi tiranski. On sa tobom postupa okrutno.
Zamrzi ga; stisni zube i prokuni ga. Reci ’Ne! Ako sa mnom
ovako postupa, onda ne mogu da ga volim. Mrzeću ga iz dna
duše!’“
Izgovorio sam ovo kušanje tako teškim izrazima, zato što je
takvo mračno podmetanje vrlo uobičajeno kod mnogih kušanih i
izmučenih ljudi. Znam mnoge koji su ― govoreći o tome kako su
dovedeni Hristu ― priznavali da je čekić Božijeg zakona kada
je isprva udario u njihova srca, otvrdnuo njihovo srce. Bili su
kao vo koji se rita da bi se odbranio od bodlje kojom se goni
stoka. Slični su čistokrvnom, još neukroćenom konju. Žvale su
mu bile u ustima, ali se odupirao i trzao, i što su ga žvale više
sekle i ranjavale, to je njegova odluka da se neće okrenuti, bivala
čvršća.
Tako je i sa tim ljudima. Ono što je trebalo da ih dovede do
Božijih nogu, izazvalo je mržnju protiv Boga.
Dušo, da li tebe Satana ovako kuša? To je onda zaista žalostan
dokaz da je greh ludost. Tvoj slučaj jedino mogu da uporedim sa
jadnim manijakom, koji je uporno nastojao da se uništi, bacajući
se u vatru ili vodu. Neki dobar čovek je bio spreman da podnese
neugodnosti takve službe, te se dobrovoljno javio da bude njegov
čuvar. Gle, taj stvor trči ka obali s namerom da se baci u reku.
Čuvar ga zadržava, oštro grdi i primenjujući još oštriji postupak,
baca ga na zemlju, vezuje i tako osujećuje njegov kobni skok.
Manijak menja taktiku; sada želi da se spali i nastoji da se baci
u oganj; pazitelj ga međutim zatvara u posebnu odaju, tako
da ne može da se približi plamenu. Sve ovo vreme ludak mrzi
207
 Sperdženovi Biseri
čuvara, proklinje ga, pljuje na njega, i iznad svega bi voleo da
ubije svoga dobrotvora – da ga rastrgne. A znate li da će onaj
manijak kada opet dođe svesti, ljubiti noge čoveku koga trenutno
mrzi. Kazaće „Blagosiljam te što si bio dobronameran i spasao
me samouništenja. Hvala ti što si me sprečio da ostvarim svoju
volju, i nisi dozvolio da samome sebi naudim.“
Evo jadni grešniče, Bog isto to čini i sa tobom. Nemoj zato da
ga mrziš! On ne mrzi tebe! Ne gnev, već ga milost navodi da tako
postupa sa tobom. Iza crnog oblaka još uvek sija sunce njegove
milosti. O, da samo možeš da oteraš Satanu da te ne navodi da
zamrziš Boga, zbog njegovih bolnih udaraca.
Možda su Satanine kušnje poprimile drugi oblik, te se ne
radi toliko o mržnji, koliko o utučenosti i neprijateljskom prkosu
očajnika. Izgubio si sve do čega ti je stalo, pa smatraš da nije
važno u kakvom si stanju. Bilo bi ti svejedno da i umreš, a što
se tiče duše, smatraš da ni u paklu ne bi bio nesrećniji nego što
si sada, te govoriš: „Neka bude! Zlo je toliko, da se ne može
popraviti!“ Uopšte ne pokušavaš da se trgneš. Sediš skamenjenog
srca čekajući da budeš satrt.
Ti si kao čovek koga je zatekla noć u ledenim Alpima. On
oseća da ga obuzima san i ravnodušno se sprema da umre. To
bi svakako bila njegova neizbežna sudbina, ukoliko ga neka
prijateljska ruka ne bi prodrmala i trgnula iz kobnog sna očajanja.
Baš kao što postoji tupa neosetljivost tela kod jake fizičke boli,
postoji i tupa neosetljivost duha uzrokovana bolom tako oštrim,
da ga priroda više nije mogla podneti. Tada i sama smrt gubi
užas, u poređenju sa onim koji duša proživljava. „Bolje da se
zadavim nego da živim.“
Dušo, Satana želi da te se domogne kako bi te potpuno uništio.
Jedna od njegovih smicalica je da te učini neosetljivim i tupim,
da bi te zatim našao mrtvog. On dobro zna da će podsticanje
propovednika i ozbiljne opomene evanđelja na tebe slabo
delovati, kad si u stanju utučenosti i tupe neosetljivosti. Probudi
se čoveče! Probudi! U strašnoj si opasnosti. Mnogo je ljudi tako
propalo. Probudi se molim te – trgni se! Oh, ako si još iole kadar
da osećaš, trgni se!
Uveravam te ― ma koliko veliko zlo te snašlo, ono će biti još
veće u budućem svetu, ukoliko muka i jad koji to zlo uzrokuju,
ne postanu blagoslov tvojoj duši. Čoveče, boli koje si podneo,
208
 Naši jadi ― vesnici milosti
sitnica su u poređenju s nevoljama večnosti. Umesto da budu
omamljujuća sredstva za spavanje, neka postanu mamuze koje
će podbosti tvoje tromo telo da skočiš s ležaja kobne oduzetosti.
Satanska kušnja je mogla uzeti oblik očajanja. „O,“ govori
on, „za tebe nema nade. Očigledno je da si postao predmet
božanske mržnje. Bog ovako s drugima nije postupao. Jasno
je da su ove kušnje prve kapi dugotrajnog izlivanja njegovog
večnog gneva. Budi siguran, kad ti je već savest u ovakvom
stanju, tvoja priznanja krivice će se pretvoriti u trajnu grižu
savesti, a ta griža savesti će te dovesti do konačnog očajanja i
večnog prokletstva i odvojenosti od Boga. Tvojih je greha suviše
i veoma su strašni. Ima nade za svakog čoveka, ali za tebe je više
nema. Prešao si granicu do koje je milost moguća. Ruka milosti
niti je toliko dugačka niti jaka, da bi dosegla takvu propalicu kao
što si ti. Doduše, još nisi osuđen i u paklu, ali u stanju si koje
je tome potpuno jednako. Okoreo si u grehu. Božija odluka te
isključuje iz neba, a veličina tvog greha to i potvrđuje. Svezan
si neraskidivim lancima i bačen u strašnu jamu, iz koje te niko
nikada ne može izvući.“
Satano, kako lažeš! O, kad bi ovo jadno srce to moglo da
shvati! Kažem ti to u lice, jer si jednom i mene opčinio svojim
lažima. I mene si doveo u očajanje, tako da sam već bio spreman
da okončam svoj život; smatrao sam da me ne očekuje ništa,
do Božiji gnev. Lažljivi pakleni psu, kako si oklevetao mog
Gospoda i Gospodara! On je bio voljan da me primi, a ti si me
uveravao da će me odbaciti. On je stajao i čekao na vratima mog
srca govoreći: „Otvori mi!“, a ti si tvrdio da je otišao, da više
nema milosti, da me je osudio na večnu propast. Vratiću ti milo
za drago, ti veliki upropastitelju duše! Dok god živim dizaću
hajku na tebe!
Dušo, ne veruj mu! On je ubica duša i iskonski lažov.
Ima nade za tebe. Za tebe upravo sada ima nade! Još se tebi
propoveda evanđelje, još uvek ti se velikodušno iznosi da ga
možeš čuti. Reci danas: „Hodite da se vratimo Gospodu!“ I on
će te sigurno isceliti! On će te sigurno zaviti, prigrliti! Nipošto
te neće oterati!
No može biti da su neki iskusili četvrti način kušnje. Satana
je rekao: „Dobro dakle, valjda konačno vidiš da nema smisla,
odustani od svega, pa kad ne možeš da budeš srećan na jedan
209
 Sperdženovi Biseri
način, isprobaj neki drugi. Shvatio si da si isključen iz neba,
iskoristi onda barem ovaj svet!“ ― „Evo“, govori đavo. „Hristos
te neće. Ima li smisla da odlaziš na mesta štovanja i obožavanja?
Ne idi! Izostani! Beznadno je. Evanđelje ti nikada neće biti ni od
kakve koristi; slušaš ga već tri-četiri godine, a sve si tvrđi. Ne
idi više! Osim toga, zašto da sam sebe ni za šta činiš nesrećnim!
Do dna iskapi čašu svetovnih zadovoljstava! Kad već ne možeš
da zadobiješ najbolje, prihvati ono drugo: jedi, pij i veseli se!
Živi razuzdano, istutnji se! Obesiće te jednako za ovcu kao što
bi te obesili i za jagnje – za veliki greh poginućeš isto tako kao i
za mali. Očigledno je da te je Bog odbacio; idi vlastitim putem i
biraj svoja zadovoljstva!“
Oh, dušo, dušo, žalosna je i pomisao, da Satana nevolje
i opomene kojima je svrha da te dovedu Hristu, upotrebi kao
razloge da odeš od Hrista. Gospod ima planove milosti s tobom,
kad je počeo da te stavlja na probu tvojim prilikama i nanosi bol
tvojoj duši. Đavo to zna i boji se da te ne izgubi, pa zato hoće da
te navede da siđeš s puta milosti upravo u času kad milost dolazi.
Ako još do sada nisi postigao nikakva dobra od toga što si se
pridržavao sredstava milosti, zar je to dokaz da uskoro nećeš
biti blagosloven? Putuješ kroz pustinju; imao si baklju, a vetar je
ugasio: ti si je iznova upalio, a vetar je opet ugasio. Nećeš valjada
reći da zbog toga nikad više nećeš moći da vidiš put napred?
Sunce upravo izlazi, pa činjenica da su tvoje baklje ugašene ne
dokazuje da će noć zauvek trajati.
Ako su te ostavile tvoje lažne nade i ako ti je oduzeto sve u
šta si se samosvesno uzdao, radujem se. Drago mi je da je oko
tebe tama, jer je najtamniji deo noći upravo onaj koji najavljuje
svitanje. Drago mi je da te je Gospod bacio ničice, jer sledi
trenutak kad će te podići. Ne daj da te iskušavanja paklenog
neprijatelja odvrate od ove božanske milosti.
Trgni se, čoveče! Vikni: „Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati
u njega“ (Jov 13:15). „Da sam kod banje Vitezde, a voda se ne
zamuti, ipak ću tamo dočekati smrt“ (Jovan 5:1–9). Ali budi
siguran, tebi se to neće dogoditi. „Ako se i molim, a on ne usliši,
ipak će moji vapaji sve do mog smrtnoga časa biti upućeni
njemu!“ I znaj, da će te sigurno uslišati! Ne daj se zavesti od
Satane pa da ono što je Božija milost, izvrneš u izgovor za bunu.
Radije slušaj glas mudrosti i milosti, dok ću ja u svom daljem
210
 Naši jadi ― vesnici milosti
izlaganju nastojati da te uverim da je potrebno da kažeš: „Hodite
da se vratimo ka Gospodu!“

2. Zaboravi za trenutak na svoje nevolje ako možeš, ili je

zadrži samo kao pozadinu na kojoj će se održati svetlost utehe,
koju bih kao Božiji glasnik hteo da ti predam.
Kažeš da si imao toliko kušnji u životu i toliko borbe savesti,
da si zbog toga siguran da je tvoja krivica prevelika da bi mogao
da budeš spasen. Misliš li da si kažnjavan zbog svojih greha?
Dozvoli da te podsetim da ovo nije mesto gde Sudija sveta
kažnjava grehe: On svoj gnev sakuplja za dan suda i za budući
svet. Svaka žalost je rezultat greha, ali pojedinca ipak ne snalazi
osim u nekim vanrednim slučajevima, usled nekog određenog
greha.
Evo na primer Jova ― hoćeš li da ga izjednačiš sa svetima? Zar
nije bio među nama jedan od najvećih? A ipak je bio iskušavan
više od bilo kojeg čoveka. Sasvim je jasno da to nije bilo zbog toga
što je bio veći grešnik od ostalih. Da li ti je poznata činjenica da
često najgori ljudi imaju najviše uspeha u životu, dok najsvetiji
doživljavaju najviše udaraca? Zato treba shvatiti da ovaj svet nije
mesto gde se kroji pravda prema isključivom i apsolutnom merilu
pravednosti. To će se desiti tek u budućem svetu.
Kako biste objasnili slučaj, koji se dogodio nedavno prilikom
jedne železničke nesreće? Dvojica su ušla u voz; jedan je bio
hrišćanin, a drugi svetski čovek. Hrišćanin je seo, onaj drugi
takođe. Na jednoj stanici svetovni čovek reče: „Želeo bih da
odigram partiju karata. Da li biste i vi pošli sa mnom? Tamo,
u jednom drugom vagonu, sedi gospodin taj i taj; hodite da se
kartamo.“ „Ne“, uzvratio je onaj prvi, „radije ću se odreći vašeg
društva.“ ― „Dobro“, rekao je onaj drugi, „do viđenja, ja odoh!“
Došlo je do strašne nesreće; hrišćanin je video kako su njegovi
saputnici poginuli, a on sam je bio veoma povređen. Noga mu je
bila slomljena na sedam mesta, i izgledalo je kao da se nalazi na
ivici smrti. Njegov saputnik, koji je otišao da se karta, ostao je
potpuno nepovređen, a vagon u koji je prešao neoštećen! Dakle,
ovo potpuno jasno dokazuje da ovo nije svet u kojem Bog postupa
s ljudima prema merilima pravde.
Brodovi tonu, bez obzira na to da li se ljudi mole, ili psuju i
proklinju Boga. Sudbina se ovde ne kroji prema merilu po kojem
211
 Sperdženovi Biseri
će Bog deliti svoju milost ili svoj gnev u budućem svetu. Ovo
je mesto strpljenja i podnošenja, a ne izdržavanja kazne. Ova
zemlja je mesto na kojem nas Bog u svom mudrom proviđenju
radije dovodi do pokajanja nego do kazne.
Sada mogu da vidim Božiju ruku u svemu tome. Sumnjam
da je zbog Božanskog proviđenja koje ga je spaslo, onaj kartaroš
otvrdnuo. Ali pazite, Bog se ipak proslavio; ta okolnost je dala tom
čoveku da oseti dah smrti, koja bi bila večna, da je i dalje živeo
i umro a da se nije pokajao. U slučaju onog teško povređenog
hrišćanina Bog se proslavio; da ste ga samo videli kao što sam ga
ja video! Nije mrmljao, iako je nedeljama bio privezan za krevet.
Da ste ga videli, divili biste se ljubavi i dobroti Božijoj. Bog je
grešniku dao vremena za pokajanje, a verniku priliku da pokaže
strpljenje. Za njega je bilo dobro što je bio stavljen na probu, a
bilo je dobro i za onog drugog što je izbegao smrt. Ali ovo nije
zemlja kažnjavanja. Možda je i to što ti patiš više od ostalih,
upravo zbog toga što te Bog voli; sasvim sigurno nije zbog toga
što te Bog mrzi.
Video sam zle ljude kako su silni, kako se razmahuju; video
sam ih i prilikom njihove smrti. Nisu kao mnogi drugi ljudi koji
prolaze kroz posebne nevolje. Ne muče se kao drugi, osećaju se
dobro, smireni su u svom zaklonu; nisu stalno rešetani.
A što se tiče Božijih ljudi ― kažnjavani su svakog jutra,
ožalošćeni su svake večeri. Božija ruka ih teško pritišće; a ipak,
u toj teškoj ruci izražena je Božija dobrota. U njihovoj nevolji,
ljubav Božija je beskrajna. Bog daje uspeh samo zlima, kao što
mi dajemo otpatke svinjama. On im daje prolazne stvari ovog
sveta, jer ih ne voli. Molim vas nemojte pogrešno tumačiti svoje
telesne i duhovne patnje; možda su one dokaz milosti; sigurno je
da nisu dokaz nekog posebnog gneva.

Drugo, reći ćeš da te obuzima velika teskoba. Kušnje muče

tvoju dušu i zbog toga za tebe nema nade. Ali, ja ti kažem da
upravo zbog toga ima nade. Možda neke od tih nevolja dolaze od
Satane. Ali imaj na umu i to da Satana vrlo retko uznemiruje one
koji su sasvim njegovi.
Jednom siromašnom čoveku smejao se njegov gospodar kada
je čuo da dotičnog kuša Satana. Govorio mu je: „Đavo mene
nikada ne kuša; štaviše, ja i ne znam da takvo biće postoji.“ Posle
212
 Naši jadi ― vesnici milosti
nekog vremena izašli su u lov na divlje patke. Kada je gospodar
sasuo vatru na jedno jato, neke patke je na mestu ubio a neke
samo ranio. Bilo mu je glavno da kamenjem i štapom osigura
da mu one ranjene ne pobegnu, a one koje su očigledno bile
mrtve ostavio je da plutaju na vodi sve dok ne dođe vreme da i
njih pokupi. To je za siromaha bila zgoda da protumači iskustvo
svoga gospodara. „Gospodaru, dok ste gacali po vodi za onim
ranjenim patkama, a mrtve ostavljali da mirno plutaju, palo mi
je na pamet zašto mene đavo toliko muči, a vas ostavlja na miru.
Vi ste kao mrtve patke pa je siguran da mu nećete pobeći. Ja sam
poput onih ranjenih. Nastojim da mu pobegnem, a on se boji da
bi to moglo da mi uspe. Zato toliko juri za mnom, a vas pušta da
plivate niz vodu. Dobro zna da može da vas pokupi kad zaželi;
isto tako zna da se kod mene radi o pitanju, sad ili nikad. Kad
biste vi počeli da mašete krilima i da pokazujete znake da hoćete
da pobegnete, jurio bi i za vama kao što juri za mnom.“
Ne zaboravite da Božiji način nije da usadi svest o grešnosti
okorelim grešnicima. Oru li ljudi po pesku? Gone li volove
na stenu? Nastoje li da upotrebljavaju stvari koje su loše? Ne,
nego odustaju od njih i ostavljaju ih po strani. Zašto bi se dakle
sveznajući Gospod bavio tobom, ako ne želi da te obaspe milošću?
Nadam se da je to zato što nastoji da te dovede k sebi.
Dozvoli mi da ti pokažem kao treće, da je to kao i u prirodi.
Jesi li već čuo ovo poređenje? Bio neki pastir, pa imao jednu
ovcu. Želeo je da je odvede na neku drugu i bolju livadu. Zvao je,
ali ona nije dolazila. Vodio je, ali nije htela da ga sledi; gurao je,
ali ova se kretala svojeglavo. Konačno je smislio. Ovca je imala
uza se malo jagnje. Pastir ga je uzeo i odneo ga na bolju pašu.
Tada je ovca smesta pošla za njim. Tako je i sa tobom; Bog je
tebe zvao a ti nisi došao. Hristos je rekao: „Dođi“, ali ti nisi hteo;
slao je nevolje, ali bez uspeha; onda ti je uzeo dete, i tada si
došao; tada si pošao za Spasiteljem. Uviđate li da je pastirov čin
bio čin ljubavi? Uzeo je jagnje, samo da bi spasao ovcu. Tako je
i tebi možda Spasitelj uzeo dete da bi mogao i tebe da odvede u
nebo.
Pred zajednicom smo nedavno imali slučaj jedne sestre,
mislim da je i sada ovde. Imali su četvoro dece i Gospod im je
uzeo jedno. To nije bilo dovoljno, pa je uzeo još jedno, zatim
213
 Sperdženovi Biseri
još jedno a četvrto je ležalo bolesno i borilo se za život. Tada se
majčino srce slomilo. Roditelji su došli Isusu.
Oh, blažene nevolje, blaženi gubici, blažene smrti, samo ako
iz njih proizlazi duhovni život! Evo, čvrsto verujem da Bog i s
tobom tako postupa!
Šta čini čovek koji ima polje i želi s njega da ubere plod? Pre
svega, uzoraće ga. Polje bi moglo reći: „Čemu ove brazde preko
moga lica? Zašto da se prevrće moje busenje?“ To je zato što
ne može biti setve dok ne bude oranja. Oštri noževi pluga režu
brazde za dobro seme.
Uzmimo još jedno poređenje iz života. Neki čovek želi iz
rđavog komada gvožđa da načini britku sablju, koja treba da
posluži velikom ratniku. Šta će učiniti? Najpre baca ceo komad
u vatru i usijava ga; skida trosku i uklanja nečistoću. Zatim ga
oblikuje čekićem; nemilosrdno ga kuje na nakovnju; potom ga
u nekoliko navrata kali sve dok ne napravi dobru sablju, koja se
neće slomiti u boju. To je upravo ono što Bog čini sa tobom.
Molim se da ne čitaš knjigu Božijeg proviđenja na pogrešan
način; ako čitaš ispravno, ona glasi ovako: „Hodite da se vratimo
ka Gospodu, jer on razdre, i isceliće nas, rani, i zaviće nas.“
Drugim rečima: Smilovaću se ovom čoveku, zbog toga sam ga
udario i ranio.
Ima i drugih sličnih dokaza. Od jutros ti je duh slomljen,
jadni prijatelju. Plačeš za nekim. Seti se, molim te, da je
Gospodu zadovoljstvo da zavije one koji su slomljena srca.
„Izbraja mnoštvo zvezda, i sve ih zove imenom“ (Psalam 147:4).
A da li znaš šta piše u prethodnom stihu? „Isceljuje one koji su
skrušenog srca, i leči tuge njihove“ (st. 3) ― Prebraja zvezde
i upravlja tim silnim svetovima, a ipak se spušta, da bi postao
iscelitelj ranjenom srcu. Znaš li čime se bavi Hristos na nebu?
„Utrće Gospod suze sa svakoga lica“ (Isaija 25:8). Kakav blaženi
posao ― utiranje suza! Dušo, Hristos će ti rado obrisati suze
ovog trena! On to čini s oduševljenjem ― Hristos je najsrećniji
kada otvara svoje srce grešnicima. Silno se raduje kada može
da nađe svoju jadnu izgubljenu ovcu, podigne je na ramena i
odnese kući. Tebe će spasenje usrećiti, ali će njegova sreća što
si se spasao biti bezgranična. Primiće te s oduševljenjem, jer mu
ukazivanje milosti pričinjava velika radost.
214
 Naši jadi ― vesnici milosti
Molim vas, setite se da je on zadao rane koje sada osećate,
a ipak je voljan da isceli svaku ranu ― pogotovo onu koju sam
zada.
Ima slučajeva kod kojih je hirurg prisiljen da zaseče dublje –
izraslo je divlje meso i lečenje se pokazalo nedovoljnim. Možda
mora radi potpunog ozdravljenja da načini dubok rez, koji će
dopreti u samo središte problematičnog mesta. Njegov hirurški
nož je napravio zaista duboku ranu. Da li sumnjaš u to da će
lekar odmah preduzeti sve što može, da rana što pre zaraste? Ja
bih otišao kod njega i rekao: „Doktore, ti si sam napravio ranu;
učinio si to zato da bih ozdravio; izleči sada ranu, molim te,
izleči me!“
Ponekad, kad neko slomi nogu, dogodi se da je neki nadrilekar
pogrešno namesti, nakon čega iskusan lekar mora reći: „Ne mogu
da učinim ništa za vas, ako je prvo ponovo ne slomim.“ Tako se
često događa i s ljudskim dušama; umiruju se govoreći: „Mir,
mir, a mira u stvari nema, pa se s njima ne može ništa postići,
sve dok Bog ponovo ne slomi njihovo srce“ (Jeremija 8:11).
Pretpostavimo da neki hirurg slomi nečiju nogu. Da li mislite da
bi mogao da ode i ostavi tog jadnog čoveka, a da mu ne namesti
nogu kako treba? Ne, on je slomio zato da bi je iscelio, da bi
ozdravljenje bilo potpuno.
Tako je to možda i s tvojim slomljenim srcem. Idi dakle
njemu i reci: „Gospode! Ti si slomio moje srce. Bio sam nekada
težak psovač, ali si me primorao da pokleknem. Govorio sam
nekada da nikad neću doći na bogosluženje. Gospode, ii znaš da
sada odlazim onamo, iako ne nalazim utehu. Molim te da mi je
ti podariš. Eto Gospode, i ta me je propoved dovela do očajanja!
Vodi onog svog slugu da propoveda drugu propoved koja će me
izvesti na slobodu. Gospode, ako nisi još slomio moje srce, slomi
ga sada; ali ako si ga slomio, Gospode, usrdno te molim da ga
izlečiš. Započeo si posao tako što si me ubio, završi ga time što
ćeš me oživeti.“ To je dobro obrazloženje. Bog će sigurno tako
učiniti. Neće propustiti da nastavi i dovrši ono što je započeo.
Još samo jedno ― a to će možda biti i najbolji razlog ―
zapamti da imaš njegovo vlastito obećanje da će tako postupiti.
Gornji tekst ja čitam kao obećanje. U prvi mah izgleda kao da ga
izgovara čovek, a upravo tako i jeste; budući da se nalazi u knjizi
Božijoj kao izreka proroka nadahnutog Bogom, deo je Božije
215
 Sperdženovi Biseri
reči, pa to jamči da je potpuno istinito. „Jer on razdre, i isceliće
nas.“ Stavi prst na taj tekst i reci: „Gospode, ti si me razdro, a u
tvojoj reči je napisano: On će nas i isceliti!“
Gospode, znam da ne možeš lagati;
Isceli mi dušu, jer ću umreti.

Stavi svoj prst i na sledeći tekst: „On će nas i zaviti.“ Kaži:

„Gospode, ja to ne zaslužujem. Zaslužio sam samo da poginem,
ali evo, ti si rekao da ćeš to učiniti; ispuni svoju Reč. Gospode
tu sam, jadan grešnik na rubu očajanja, dolazim ti. Zavij moje
slomljeno srce i daj mi mir.“ Dušo, ako se i sruše večni planinski
lanci, ako se i pomaknu temelji zemlje, Božija reč nikada neće
proći. Njegovo obećanje neće ostati neispunjeno. Samo veruj tom
obećanju; prihvati ga, pa će Gospod istog dana isceliti tvoje rane,
Bog će ti darovati radost i mir u Isusu Hristu, našem Gospodu.

3. Neću vas dugo zadržavati, ali moram da se pozabavim

trećom tačkom, i to vrlo ozbiljno. Duše živoga Boga, blagoslovi
ove reči: Isuse, privuci srca k sebi!
A sada bih voleo da vam se približim ovim rečima: „Hodite
da se vratimo ka Gospodu!“ Vidite li o čemu se radi? Prorok ne
govori: „Idite“, nego „dođite“, odnosno „hodite!“ ― Ne kaže ni:
„Idite vi“, nego: „Hodite da se mi vratimo. . .“ Jadna dušo! Kažeš
da nema nikoga koji je u istom položaju kao ti; gle, stavljam se
u isti red s tobom. Jesi li grešnik? I ja sam! Zaslužuješ li Božiji
gnev? I ja takođe. Jesi li zastranio? I ja sam. Hodi da se vratimo:
pođimo zajedno. Ako ti to nije dovoljna uteha, dozvoli da ti
kažem kako sam i ja prošao sve što i ti; isto tako očajavajući,
možda čak i gore, ali uverio sam se da je on Spasitelj koji nas
voli, blagosloveni Spasitelj – voljan i sposoban da spase. Dušo,
dođi i uveri se!
Braćo i sestre u Hristu, da li vas je Hristos odbacio kad ste
mu došli? Bili ste isto tako zli kao i drugi, možda još i gori, a da
li vas je odbacio? Kad bih to zatražio, siguran sam da ne bi bilo
samo hiljadu njih, nego mnogo više koji bi ustali i rekli: „Tražih
Gospoda, i ču me . . . Ovaj stradalac zavapi, i Gospod ga ču, i
oprosti ga svih nevolja njegovih! (Psalam 34:4–6). Dušo, dođi da
se vratimo! Spasao je mene; spasiće i tebe!
216
 Naši jadi ― vesnici milosti
Recite to grešnicima, recite,
Ja sam spasen, spasen sam od pakla!

Ako je mogao i hteo da spase jednoga, zašto ne bi i drugoga?

Ako je spasao one hiljade Izrailja, zašto ne bi jednoga grešnog
tebe?
Dozvoli mi da te podsetim; od tebe se ne traži ništa okrutno
i bolno. Bog ne zahteva od tebe da odeš na neko hodočašće i da
do krvi raniš svoja stopala, ili da navučeš gvozdeni jaram na
vrat. On ne zahteva od tebe da legneš na ploču s ekserima ili da
gladuješ tako dugo da ti se mogu izbrojati kosti. Ne traži od tebe
stradanje, jer je Hristos stradao za tebe. Sve što traži to je da mu
se vratiš, a šta to znači? To znači, da se istinski kaješ zbog svojih
pređašnjih greha. Da tražiš njegovu milost da bi te očuvao od
budućih greha. Da hoćeš da veruješ u Hrista, koji je iskupitelj
od naših greha. Da verom u njegovu krv možeš da vidiš kako je
tvoj greh zauvek odstranjen, a tvoje bezakonje poništeno. To nije
ni težak ni okrutan zahtev. To je za tvoje dobro, kao i za njegovu
slavu! Duše Božiji, učini da se ovaj grešnik pokaje i uzveruje u
Hrista!
Imaj na umu i dobre plodove, koji će sigurno uslediti ako se
vratiš. Šta bi pomislio, kad bih mogao da ti pokažem tebe samoga
posle sedam dana? Eno ga gde stoji i peva:
Kao dužnik jedino Božijoj milosti,
Pevam baš o zavetnoj milosti,
Ne bojeći se, jer sam ogrnut tvojom pravdom,
Donosim sebe samoga i svoj prinos hvale.
Strah od zakona i strah pred Bogom,
Nema više ništa zajedničko sa mnom;
Poslušnost moga Spasitelja i njegova krv,
Sakrivaju sve moje prestupe zauvek!
Kakav je to čovek? Ta to je onaj koji je ovamo došao prošle
nedelje i tvrdio da je potpuno izgubljen i propao. Čuo je
propovednika kako ga podstiče da se uzda u Hrista i učinio je to.
Izvučen je iz strašne jame i gliba, a noge su mu postavljene na
kamen (Psalam 40:2).
„Kad pomislim da bi tako moglo biti i sa mnom“, kaže neko,
„pokušao bih i ja.“ Dragi moj čoveče, nije potrebno da pomišljaš,
217
 Sperdženovi Biseri
jer će nesumnjivo tako biti. Bog obećava, a on ne može da slaže.
„Ko poveruje i krsti se“, ― i sad ne kaže „možda će biti“, nego
„biće spasen“ (Marko 16:16). A kad Bog kaže „biće“, onda to
nije poigravanje s čovekom. On to obećava ozbiljno. „Svako, ko
prizove ime Gospodnje, biće spasen“ (Rim. 10:13).
Da li se usuđuješ da kažeš da to nije istina? „Ne“, reći ćeš, „to
je nesumnjivo istina!“ Dakle, ako prizoveš ime Gospodnje bićeš
spasen, ili je to obećanje lažno! Zatim: „Ako gresi vaši budu kao
skerlet, postaće beli kao sneg, ako budu crveni kao crvac, postaće
kao vuna“ (Isaija 1:18). Veruješ li u ovo? Nije li to obećanje dato
čoveku koji se kaje i baca pred noge Gospoda Isusa? Pokušaj i
ti lično, pa ako se baciš onamo, onda ili treba povući ovu knjigu
kao bezvrednu, i Bog se mora promeniti, Hristova krv izgubiti
svoju snagu, Bog dozvoliti da ne bude više Bog, ili te pak mora
spasti! I spašće te! Oh, kad bi smogao hrabrosti i zauzeo takav
stav prema Bogu da možeš reći: „Verujem; hoću da verujem;
uzdam se u svog Spasitelja dušom svojom!“ Kad to učiniš bićeš
spasen!
Zar treba da prestanem da te molim da se vratiš Bogu, ljubavi
Hristove radi? Znam da ljubav ima veliku moć pokretanja. Seti
se jedinstvenog primera u divnoj knjizi „Čika Tomina koliba.“
Gospođica Ofelija se trudila da odgoji nevaljalu devojčicu Topsi,
ali ova nije baš ništa htela da nauči. Gospođica Ofelija je želela
da je nagovori da naizust govori crkveni katehizam, kako bi ga
bolje zapamtila. Jednog dana je Eva, mala Eva ― utelovljenje
evanđelja, upravo kao što je Ofelija utelovljenje zakona ― sela
kraj nje i rekla: „Topsi, zašto hoćeš da budeš neposlušna? Šta
te tera da budeš tako nevaljala?“ ― „Gospođice Eva“, kazala je
Topsi „nema nikakve koristi od toga da budem dobra, kad me
niko ne voli.“ Mala devojčica ju je zagrlila, poljubila i rekla:
„Evo, ja te volim Topsi, i jako mi je žao kad te vidim ovako
nevaljalu.“ ― „Oh“, rekla je Topsi, „nastojaću da budem dobra,
samo ako hoćeš da me voliš!“ ― Ljubav je pridobila devojčicu i
pokorila je.
Ali, možda ćeš reći: „Kad bi Hristos rekao da će me voleti,
mislim da bih mogao da se pokajem zato što sam sagrešio protiv
njega. Mislim da bih bio voljan da mu predam svoje srce!“ Dušo,
ako je to tvoj odgovor, onda znaj da te voli! Omilio si Mu i
sebe je predao za tebe (Gal. 2:20). Pogledaj njegov krst ― ima
218
 Naši jadi ― vesnici milosti
li boljeg dokaza ljubavi? Vidi kako krvare njegove rane! Slušaj
kako uzdiše, gledaj kako umire! „Istinita je reč i dostojna da je
svi prime: Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike od kojih
sam prvi ja“ (1. Tim. 1:15), a spasava ih zato što ih voli. Oh, kad
bi te pridobila ta ljubav! Ona i sada obilno stremi k tebi! „Ah“,
reći ćeš, „nisam u stanju da dovoljno učinim za njega.“ „Drago
mi je ako uistinu tako misliš, jer si već dospeo vrlo daleko.
Završiću anegdotom, za koju smatram da će svima biti od
koristi.
Na Novom Zelandu je misionar propovedao plemenu Maori
o Hristu. Govorio im je o Hristovoj ljubavi, koji je trpeo, o tome
kako je svoju dušu predao u smrt za njih. Na kraju su planine
odzvanjale od dirljivih pitanja: „Zar vam nije stalo, svi koji
prolazite ovuda? Pogledajte i vidite, ima li bola kakav je moj?“
(Plač 1:12). Ustao je perjem okićen i obojadisan poglavica, ratnik
s ožiljcima iz hiljade bitaka. Progovorio je dršćući od prikrivenih
emocija: „Je li Sin Svevišnjega sve to trpeo radi nas, ljudi?
Maorski poglavica bi hteo da mu ponudi nešto, kako bi bar malo
uzvratio njegovu veliku ljubav! Da li bi Božiji Sin dozvolio da
mu poklonim svog lovačkog psa brzih nogu i oštrog njuha? Nema
mu ravna u čitavom plemenu, on mi je poput prijatelja.“ Misionar
mu objasni da Božijem Sinu ne trebaju takvi darovi. Misleći da
misionar nije shvatio vrednost samog dara, poglavica je nastavio:
„Možda bi prihvatio poglavičinu pušku? Nepogrešiva je a neću
nikako moći da joj nađem zamenu.“ Opet je misionar zavrteo
glavom. Poglavica je načas zastao. Nova misao se rodila; svukao
je sa sebe šareni plašt i detinje ozbiljno uzviknuo: „Možda će
onaj koji nije imao gde glavu da skloni, ipak primiti poglavičin
plašt. Poglavici će nekad biti zima bez njega, ali ga uprkos tome
nudi s radošću.“ Dirnut upornošću ljubavi, misionar je nastojao
da objasni pravu prirodu Božijeg Sina. On ne čezne za darovima
ljudi, već za njihovim srcima. Oblak žalosti je za trenutak zasenio
granitne crte lica starog poglavice. Zatim, pošto je spoznaja o
pravoj prirodi Božijeg Sina polako prodrla u njegov um, bacio
je u stranu pušku i plašt, sklopio je ruke i ― gledajući ravno u
plavo nebo, lica ozarena radošću i uzviknuo: „Možda će se Sin
blagoslovenoga udostojiti da primi jednog Maorina samog!“
Da li i ti sada govoriš? Dao bih Hristu ovo, ono, ili nešto
treće! Dušo, daj mu svoje srce! Reci mu sada:
219
 Sperdženovi Biseri
Isuse, kako ljubim tvoje divno ime!
Ono je poput najslađe gozbe!
Rado bih ga uzviknuo tako glasno,
Da i zemlja i nebo čuju!

I tada je gotovo; savez je sklopljen, posao je dovršen. Ti si

u Hristovom naručju, ti sad voliš Njega a on tebe. On je ranio,
on je i iscelio. On te je ubio, ali i oživeo. Idi s mirom! Mnogo si
voljen; tvoji gresi kojih je bilo mnogo, svi su oprošteni! (Luka
7:44–50).

220
 14
Poniznost
„Služeći Gospodu sa svakom poniznošću.“ (Dela 20:19)

R ETKO se desi da čovek može bez opasnosti da govori o

vlastitoj poniznosti. Ponizni ljudi su obično svesni svog
velikog ponosa, dok su oni koji se hvale svojom poniznošću, samo
naoko ponizni, a u stvari poniznost im nedostaje. Sumnjam da
je iko od nas sposoban da prosuđuje o svom ponosu ili o svojoj
poniznosti. Kada ponos treba da posluži vlastitom cilju, često
uzima oblik poniznosti. S druge strane, ono nebesko dostojanstvo,
često svojstveno ljudima odlučnog stava, nikako ne isključuje
poniznost. S njom može biti u savršenom skladu, tako da nije
uvek lako otkriti šta je falsifikat a šta pravi i dragoceni zlatnik.
Ne zaboravite da u našem tekstu Pavle govori nadahnuto. Da
nije tako, ni samom Pavlu ne bih verovao kada govori o vlastitoj
poniznosti. Imam veliko nepoverenje prema našem prosuđivanju
o tome. Kad on ne bi govorio nepogrešivim svedočenjem i pod
vođstvom Svetoga Duha, ja bih tvrdio da tekst nije istinit a čovek
koji kaže da služi Bogu poniznim srcem, izražavajući pri tom
vlastito mišljenje, očigledno je ponosan čovek.
Ali Pavle ne govori sebi na pohvalu. Jedini cilj mu je da
opere svoje ruke od krvi svih ljudi. Bez sumnje vođen Svetim
Duhom da tako govori ― da bi bio primer za sva vremena. On
postaje uzor svim Hristovim slugama, da se i mi bez razlike,
služeći Gospodu, ispunimo poniznošću ― da bismo zauzeli
najskromnije sedište, da ne bismo sebe cenili više no što treba,
da se pokoravamo ljudima niskog položaja, da bismo se odrekli
sebe, kao što se Isus odrekao sve svoje slave kad je došao da
spasi naše duše.
Uzeću danas ovaj tekst i govoriću o njemu, a Gospodu
neka bude ugodno da mi pomogne u mojoj slabosti. Prvo ću
221
 Sperdženovi Biseri
govoriti o opsegu poniznosti. Zapazite da tekst kaže: „Služeći
Gospodu sa svakom poniznošću.“ Drugo, govoriću o kušnjama
koje vrebaju našu poniznost. Treće, o razlozima za podupiranje
poniznosti kako bismo je ostvarili i održali u svojim dušama.
Kao četvrto, prikazaću neke praktične rezultate poniznosti, ili
bolje, podstaknuću vas da ih zajedno sa mnom pokažete u svom
svakodnevnom životu.

Opseg poniznosti
To je donekle neobičan izraz. Ne radi se samo o poniznom
služenju Gospodu, nego o služenju sa svakom poniznošću.
Postoje mnoge vrste ponosa. Dok iznosim njihov popis a vi im
tražite suprotnosti, možda ćete moći da shvatite da mora biti i
mnogo vrsta poniznosti.
Postoji ponos jeretika koji iznosi lažne nauke, jer smatra da je
njegov sud bolji od Božije reči. Ne zadovoljavajući se time da kao
dete veruje šta mu se kaže, on je prepirač, a ne učenik. Uporno
će tvrditi da njegov razum mora biti izvor njegovih uverenja i da
ne želi da prihvati ništa što njime ne bi mogao dosegnuti. Pavle
nikada nije imao jeretičkog ponosa. Mogao je reći: „A ja sam
daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda
našega Isusa Hrista“ (Gal. 6:14). Da, on je u toj meri bio voljan
da sedi do nogu Isusovih, da je sve znanje koje je stekao kod
nogu Gamaliilovih, držao samo po sebi bezvrednim. Postao je
lud, da bi mogao biti mudar. On nije govorio mudrim rečima ni
ljudskom učenošću, nego uz dokazivanje Duha i sile.
Dalje, postoji ponos poštovalaca pape, koji se smatra
zaslužnim zbog svojih dela i nada se da će zadobiti nebo kao
nagradu za njih. Od toga je Pavle bio potpuno oslobođen. Imao
je poniznost koja je sušta suprotnost tome. Govoreći o sebi, često
bi rekao: „Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni“ (Gal.
2:20). Naučio je da svoju pravdu smatra prljavim dronjcima. Sva
njegova pređašnja dela bila su mu šljaka i smeće, u poređenju s
Hristom.
Zatim, postoji ponos radoznalog. To je čovek koji nije
zadovoljan jednostavnim, nego mora da zabada nos u tajne.
Kad bi mogao, popeo bi se na večni presto da pročita šta piše na
222
 Poniznost
zaklopljenim listovima i da prelomi sedam pečata tajanstvene
knjige sudbine. Dobro vam je poznato da je naš apostol napisao
mnoge stvari koje je teško razumeti, ali on ih je ipak izrekao,
zato što ga je na to podstakao Sveti Duh.
U njegovim pismima nigde ne možete naći pokušaj da uskladi
predestinaciju (predodređenje) sa slobodnom voljom, kao što to
možete čuti u propovedima nekih propovednika ili u razgovoru
s pojedinim profesorima. Bio je sasvim zadovoljan time da
propoveda ljudima kao bićima slobodne volje i da ih podstiče
na pokajanje; voljan da govori o Bogu kao o onome koji u nama
čini ono što je njemu ugodno, dok mi istovremeno nastojimo
da dosegnemo spasenje u strahu i trepetu. Pavle nije nikada bio
radoznao da pronađe gde je tu istina. Bio je savršeno zadovoljan
time da primi tu nauku od Duha svog Gospodara, i da bapske
priče, beskrajna rodoslovlja, prepiranja i zapitkivanja prepusti
onima koji nemaju pametnijeg posla.
Zatim, postoji ponos progonitelja, čoveka koji nije zadovoljan
vlastitim idejama, ali zato do iznemoglosti progoni druge. To je
ponos koji polazi od pretpostavke: ja sam nepogrešiv i svako ko
se ne slaže sa mnom, zaslužuje kolac i mučenje kao platu za greh
protiv jedne važne ličnosti, kao što sam ja.
Prema onima koji su bili napolju, apostol je uvek postupao
s najvećom mudrošću i ljubaznošću; premda su ga često tukli
štapovima, ili izvrgavali napadima lažne braće i dovodili ga pred
vlasti. Mislim da nije imao nimalo Ilijinog duha, koji bi vatru
s neba sručio na bilo kojeg čoveka. Bio je ljubazan; u njemu je
bila ona ljubav koja dugo trpi i svemu se nada, sve podnosi, u
sve veruje. U tome takođe imate primer svake poniznosti. On je
imao poniznost čoveka plemenitog duha.
Zatim postoji ponos čoveka koji se ne kaje (okorelog čoveka),
koji ne želi da se pokori Bogu. On kaže: „Ja sam slobodan,
nikada nisam bio ni pod čijom vlašću, moj vrat nikada nije osetio
uzdu.“
Međutim, naš apostol ne govori tako. Uvek je bio ponizan,
poučljiv i uvek u tolikoj meri ispunjen osećajem vlastite
nedostojnosti, da se zbog toga katkad čak i žalostio. „Bedan sam
ja čovek“, kaže on, „ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?“
(Rim. 7:24). Daleko je on bio od revolta protiv višnjeg Boga. Seo
bi kod nogu Hristovih i učio; ležao u prahu i pepelu uz podnožje
223
 Sperdženovi Biseri
prestola i priznavao da je najveći među grešnicima i manji od
najmanjeg među svetima.
Mislim da ćete iz ovih suprotnosti koje sam vam prikazao,
vrlo brzo shvatiti šta je apostol mislio kada je rekao: „. . . sa
svakom poniznošću.“
Postoje razne vrste ponosa; postoje i razne vrste poniznosti.
Apostol ih je imao sve, odnosno, one su bile stopljene u jednu
slatku mešavinu u njegovom svakodnevnom propovedanju i
razgovoru. Danas nameravam da vam jasnije prikažem šta sve
poniznost obuhvata.
Postoji poniznost pre služenja Bogu. Kada ona nekome
nedostaje, takav sebi postavlja kao cilj vlastitu čast i slavu u
službi Bogu. Događa nam se da propovedajući, gledamo na
naše slušaoce i nadamo se kako će oni biti zadovoljni nama i
reći: „Dobro je govorio ― to je pravi govornik; baš je rečit.“
Da, lako je imati kao cilj ugađanje samom sebi. Tada silazeći
s govornice, možemo reći: „Danas mi je po mom mišljenju,
uspelo. Zadovoljan sam sâm sobom.“ To je ponos pre službe, i
on će pokvariti sve. Ako do Božijeg oltara ne dođemo ponizno,
ne možemo biti prihvaćeni. Bilo da propovedamo ili se molimo,
dajemo milostinju ili radimo bilo šta drugo, nužno je da se dobro
pognemo pre nego što započnemo. Ako ne, u pozadini svega će
biti traženje vlastite slave, a Bog neće ni moći, ni hteti da nas
prihvati.
Pogledajte kako je malo te poniznosti pre službe u mnogim
hrišćanima. Oni će izabrati onaj položaj u Crkvi koji će im
pribaviti najveći ugled, a ako treba raditi nešto što im ne bi
osiguralo položaj, to prepuštaju drugima.
Ako tražite čoveka za neki počasni položaj u Crkvi, imaćete
veliki izbor, ali ako vam je potreban neko ko će biti sluga u Božijoj
kući, ko će biti najmanji u Božijem nasledstvu, teško ćete ga naći.
Mi tako volimo sjaj popularnosti, slavu i poštovanje ljudi, da ne
sumnjam u to kako u svima nama postoji sklonost da izaberemo
svoj položaj radi časti koju on donosi, a ne radi Boga.
Ali tako nije bilo s našim apostolom. Mogu ga zamisliti
kako još dugo posle ponoći šije svoje šatore, provlači iglu kroz
tvrdo platno, radi tako da obezbedi za svoje potrebe, jer su mu
nezahvalni ljudi uskraćivali zasluženu platu kao Božijem radniku.
Zatim ga vidim kako odlazi na govornicu, dok su mu ruke pune
224
 Poniznost
žuljeva od teškog rada, tvrde i grube poput radničkih. Čim bi se
podigao da govori, u isti mah biste rekli da tom čoveku pohvale
njegovih slušalaca nisu cilj. Nimalo ne liči na grčkog govornika,
koji je bio spreman da ide bilo kuda radi aplauza, da skrene
sa svog puta samo da ispriča nešto što bi moglo podstaknuti
njegove slušaoce da kažu: „Ovaj je pravi govornik. Uvrstimo ga
među velika imena. Stavimo krunu na njegovu glavu i slavimo
ga usred Grčke kao čoveka koji izvrsno govori, kao da su pčele
nakupile meda na njegovim usnama.“ To u Pavlu ne biste nikad
mogli videti. Odmah biste mogli opaziti da je njegov jedini cilj
pridobijanje duša i slavljenje Hrista. Ugledajmo se na to kao na
jedan vid svake poniznosti.
Osim toga, postoji poniznost za vreme službe. Kad čovek
ustanovi da je Bog s njim, on može biti takav podlac da počne
sebe da slavi. Možda je bio prilično ponizan kad je počeo bitku,
ali tada, svestan da mu jedan od neprijatelja leži pokoren pod
nogama i da je drugoga upravo uništio udarcem svoje desnice,
čuje kako mu nečastivi šapuće u uvo: „Dobro uspevaš, dobro
radiš!“ Tada dolazi ponos i kvari sve. Divan je to psalam koji
počinje: „Ne nama . . .“ Davidu se činilo potrebnim da to dvaput
kaže: „Ne nama, Gospode, ne nama. . .“ A onda zadaje udarac
sledećom rečenicom: „. . . nego imenu svome daj slavu!“ (Psalam
115:1). Ako pevate tu pesmu kada gazite neprijatelje, ako pevate
tu pesmu kada žanjete veliku žetvu kad se Božiji narod hrani
putem vaše službe, ako tako pevate kad osvajate, pokazaće se
da je vaše srce zdravo. Samo izvanredna blagodat može da nas
održi u ispravnosti dok imamo tu čast da služimo Bogu.
Mi smo uvek skloni da zgrabimo njegove dijamante iz krune
i da ih stavimo na svoja prsa. Možda samu krunu i ne bismo
ukrali, ali je gledamo čežnjivim pogledom želeći da je stavimo
na glavu makar na trenutak. Često sam pomislio kako su mnogi
hrišćani slični sinu Henrija IV; dok je njegov otac spavao,
stavljao je krunu sebi na glavu. Vi i ja smo učinili isto. Zaboravili
smo Boga. Činilo nam se da spava, pa smo počeli da stavljamo
krunu na vlastitu glavu. O, kako smo bili bezumni! Vreme našeg
nošenja krune još nije došlo. Ljutimo svog oca i nanosimo štetu
svom duhu kada razmišljamo o vlastitom krunisanju, umesto
da krunišemo njega; obožavamo sebe, umesto da se klanjamo
Gospodu Bogu Svedržitelju.
225
 Sperdženovi Biseri
Hrišćani, muškarci i žene, a naročito ti moja dušo, nastojmo
da služeći Bogu, služimo kao što to čine heruvimi; s dva krila
pokrivaju svoje lice, s dva noge, a s dva lete da izvršavaju njegove
zapovesti.
Ima još jedna vrsta poniznosti koja zajedno s ostalima, čini
svu poniznost ― poniznost nakon službe. Gledajući na postignute
uspehe, na dosegnute visine, na napore koji su bili blagosloveni,
lako je reći: „Moja snažna desnica, donela mi je pobedu.“ Ljudi
često izriču neku malu pohvalu. Može li vas neko pohvaliti, a
da time ne priznate kako možete sebi zahvaliti na uspehu? Jeste,
potrebno je odati čast i poštovanje čoveku Božijem koji je služio
svojoj braći i svome Gospodaru. Neka se na svaki mogući način
poštuju imena Lutera, Kalvina i Cvinglija. Nije li sam Bog rekao:
„Pravednik će se spominjati za večnost“ (Psalam 112:6). Bilo bi
pogrešno da ne poštujemo sluge Božije, jer bi to izgledalo kao
da uskraćujemo poštovanje Gospodaru, ali sluga Božiji nikada
ne sme da uzvisi samoga sebe. Kad završi svoje delo, mora na
samrti reći: „Nisam ni najmanje dostojan ovih tvojih milosti! Šta
sam ja i šta je dom moga oca da si me doveo ovamo? Šta god da si
učinio ipak sam beskoristan sluga. Nisam učinio čak ni onoliko
koliko mi je bila dužnost da učinim.“
Učitelji, raznosači traktata, vi koji posećujete bolesne, vi koji
hranite gladne i oblačite gole ― a posebno vi đakoni i starešine,
sluge Crkve, pazite da nikada, kada je vaše delo završeno, ne
govorite o sebi i o svom delu. Vaša braća će ubrzo opaziti da ste
ponosni na to kada mnogo govorite o onom što radite, čak i onda
kada to govorite prividno ponizno. Možda ćete pomisliti da ste
ih obmanuli, ali budite sigurni da niste. Još ste manje prevarili
svoga Boga. Čuvajte se toga da prstom upirete u vlastitu lepotu.
Kad slikate drugog čoveka, oponašajte Apelesa koji je slikao
Aleksandra s prstom na brazgotini, ali kad slikate sebe, pokrijte
prstom ono što je najlepše na vama. Budite uvereni, taj prst vaše
skromnosti, kojim skrivate svoju lepotu, biće lepši od lepote
koju skrivate. Nastojte dakle, radi Boga i Crkve, radi vas samih,
da služite Bogu sa svakom poniznošću – poniznošću pre dela,
poniznošću za vreme službe i poniznošću kad je posao završen.
„Služeći Gospodu sa svakom poniznošću.“
226
 Poniznost

Kušnje poniznosti
Opasnosti kroz koje poniznost mora da prođe.
Jedna od kušnji, kojima će poniznost biti izložena, biće
posedovanje velikih sposobnosti. Kad čovek ima sedam talenata,
ne sme da zaboravi da ima sedam tereta, a onaj koji ih ima deset,
morao bi da oseća da ima i deset puta veći teret odgovornosti.
Zato je potrebno da bude ponizan. Kad čovek oseti da ima više
sile od drugog, više govorničkog dara, oštriji um, više znanja,
više mašte, on je sklon da kaže: „Ja nešto značim, istaknuta sam
ličnost u Crkvi.“ Da, takvi to često govore vrlo svečano.
Smešno je kad se hvalimo darom koji nam je Bog dao. To je
isto kao kad bi zatvorenik rekao: „Bolji sam čovek od tebe, jer
dugujem deset hiljada funti, a ti samo sto.“ Što više imamo, to
više dugujemo. Na temelju čega bismo ovde mogli da se hvalimo?
Jednako je neopravdano da se neko ponosi time što ima deset
talenata, dok drugi ima samo pet. Kako bi to bilo kad bi se neko
ponosio time što je visok 180, a neko drugi samo 168 centimetara.
U pogledu darova, onakvi smo kakvima nas je Bog stvorio. Ako
je Gospod kazao Mojsiju: „Ko je stvorio ljudska usta?“ zato što
se Mojsije pravdao pred njim kako je slab govornik, možete to
isto i vi sebi reći ako ste dobar govornik. Ako dobro radite: „Ko
je stvorio ljudsku ruku?“ Ili ako ste veoma mudri: „Ko je stvorio
ljudski mozak?“ Čast nikada ne sme da pripadne samoj stvari,
nego onom Silnom, koji ju je učinio onim što jeste.
Velika nadarenost otežava čoveku da ostane ponizan. Da li
ću vas iznenaditi ako kažem da i mali talenat dovodi do istog
rezultata?
Za vreme svog kratkog života video sam neke od najvećih
ljudi, koji su bili poput najsitnijih buba. Video sam neke velike
ljude za katedrom: otmene, dostojanstvene, veličanstvene, sjajne
ljude, na kojima biste se obogatili da možete da ih kupite za
njihovu stvarnu vrednost, a onda ih prodate za onoliko koliko su
oni smatrali da vrede. Ljude kojima je preostalo jedino da budu
biskupi ― jer nipošto ne bi mogli da pripadaju nižem sveštenstvu;
ma mesto kapelana ne bi za njih uopšte došlo u obzir! Da neko
od njih šije šatore ili da bude običan propovednik kao Pavle,
bilo bi znatno ispod njihovog nivoa. Uvereni su da su se rodili
pod srećnom zvezdom i da im svet duguje najveće obožavanje
227
 Sperdženovi Biseri
i pažnju, samo zato što čine ljudima čast da žive među njima,
mada nisu nikad ništa značajnije učinili.
Mali talenat često čini čoveka ponosnim. „Evo“, kaže on,
„malo imam na tom svetu, ali moram time zablistati. Imam
samo jedan prsten, pa ću prst na kojem se nalazi, uvek tako držati
da se vidi.“ Ako neko nema zlata u džepu, sigurno je da će na
košulju staviti pozlaćenu dugmad. Ako neko raspolaže malim
bogatstvom, sigurno je da će ga natovariti na leđa kako bi održao
određeni društveni položaj, a kako to nije njegov istinski položaj,
on ga mora održavati pošto-poto.
Dakle, ako imate mali talenat, nemojte se gristi i pucati od
zavisti. Žaba nije bila prezira vredna kao žaba, ali kad je pokušala
da se naduva da postane velika kao vo, onda je uistinu postala
vredna prezira.
Jedan propovednik mi je često, vrlo kićeno govorio: „O,
gospodine, ja osećam opasnosti vašeg položaja i uvek se molim
Bogu da vas održi poniznim.“ Vrlo sam zahvalan tom gospodinu,
ali sam siguran da bih i ja mogao da se molim za njega da doživi
tu promenu, te da već jednom u svom životu postane ponizan,
jer do sada još nije shvatio šta znači prava poniznost, bar ne što
se njega lično tiče.
Vidite dakle da čovek može biti isto tako ponosan u svojim
prnjama, kao što je gradonačelnik sa svojim zlatnim lancem.
Mnogi ulični trgovci koji se voze u svojim malim kolima, isto su
tako tašti kao i gradonačelnik, koji se vozi u pozlaćenoj kočiji.
Rekao bih čak da ovaj poslednji oseća vrlo malo ponosa a mnogo
stida, što mora sebe da pravi tako smešnim. Možete biti kralj, a
ipak ponizni, možete biti prosjak, a ipak ponosni. Možete biti
veliki, ali ipak mali u svojim očima. Možete biti mali, a ipak u
svojim očima, veći od najvećih. Pripazite dakle da vas ni visok
ni nizak položaj ne učini ponosnima.
Dalje, uspeh često ima vrlo štetan uticaj na poniznost. Jedan
čovek je bio ponizan pred svojim Bogom, dok mu Bog nije dao
veliku pobedu nad Moavcima, ali tada se njegovo srce podiglo, i
Gospod ga je ostavio. Kada je bio mali u Izrailju, klanjao se pred
Višnjim. Kad je postao velik, veličao je sebe.
Uspeh je kao puna čaša, teško se drži mirnom rukom. On
je kao plivanje u dubokoj vodi, jer uvek postoji opasnost od
228
 Poniznost
utapanja. On znači stajanje na vrhu hrama gde Satana govori:
„Skoči dole!“
S druge strane, težnja za uspehom ima isti rezultat. Sigurno
ste sreli čoveka koji nije znao da oduševi skupštinu, a koji je
tvrdio da je to zato što je bolji propovednik od onoga kome je to
uspelo.
U jednom časopisu piše da dobar propovednik mora da
propoveda po pravilima koja su objavljena u tom listu. Neki to
čine, a opet su im dvorane prazne. Na to časopis sasvim mirno
kaže: „Ljudi, koji pridobijaju skupštine, uvek su najslabiji. To su
ljudi s najmanjom umnom snagom, dok mi, koji imamo samo
nekoliko slušaoca, njih šačicu, mi smo intelektualci.“ „Gomila
će“, kažu, „uvek slediti glupe ljude.“ Na taj način, brat koji nema
uspeha, može da se teši mišlju da je proviđenje pogrešilo, da
hrišćani, njegovi slušaoci greše, a kad bi stvari stajale kako valja,
on bi morao da bude najpopularniji čovek; greška je što to nije.
Težnja za uspehom snažno utiče na neke ljude, tako da oni
počinju ovako da misle: „Ako već druge ljude ne uspevam da
navedem na to da misle o meni kako sam neko i nešto, smatraću
svakog da je niko i ništa i uzdignuću se u vlastitim očima iznad
njih.“
Evo, govorim neke vrlo dobro poznate istine. Ja sam sâm
primio mnoge savete, pa mislim da ponekad smem da budem
toliko slobodan da ih dajem drugima. Nadam se da će oni koji
misle kako uspeh uvek uključuje i ponos, moći da shvate utešnu
činjenicu, da i njihov neuspeh, koji često može da prouzrokuje
gorke misli o njihovoj braći, može da bude izvor ponosa, samo u
drugom smeru.
Zatim, dugo uživanje u Učiteljevom prisustvu stvara u nama
sklonost da postanemo ponosni. Hodanje po suncu dovodi nas u
opasnost da dobijemo sunčanicu. Bolje da ne sedimo suviše blizu
vatre, da se ne opečemo. Ako smo stalno u potpunoj sigurnosti,
lako možemo da postanemo uobraženi. Ništa ne pogoduje truljenju
toliko koliko letnja vrućina. Dugotrajne radosti izazivaju strah i
drhtanje nad Božijom dobrotom.
S druge strane, i dugotrajne sumnje rodiće ponos. Kad čovek
dugo sumnja u svog Boga i nema poverenja u njegovo obećanje,
šta je to ako ne ponos? On želi da bude neko i nešto. Nije voljan
da i u mraku veruje svom Bogu. U stvari, on misli kako Bog
229
 Sperdženovi Biseri
oštro postupa sa njim time, što uopšte dozvoljava da ga obuzima
malodušnost. Smatra da bi uvek morao da bude radostan i
zadovoljan, i tako dolazi do toga da njegove sumnje i strahovi
rađaju ponos, isto tako lako kao i potpuna sigurnost.
Da skratim dugu priču: ne postoji situacija u kojoj čovek ne bi
mogao da bude ponizan, samo ako ima blagodati. Isto tako, čovek
će biti ponosan ako je prepušten sebi. Molim vas, nemojte misliti
da će promena položaja biti od ikakve koristi vašoj poniznosti.
Istina je da je seoski dečak u dolini poniženja pevao:

Ko je dole, neće pasti,

Ponos beži od poniznoga.
On će sve do večnosti
Za vodiča imat’ Boga.

Usuđujem se da tvrdim da je taj isti dečak u toj istoj dolini

katkad pevao pesme malodušnosti, psalme ponosa i pobune protiv
Boga. Ne radi se o mestu, nego o srcu, ne radi se o položaju,
nego o blagodati. Taj čovek je isto tako siguran na vrhu kao i
na ravnom, ako ga Bog podržava. Ako Bog nije s njim, on je u
istoj opasnosti u dolini kao i na visini. Ako ga Gospod ostavi,
propašće na oba mesta. Ako je Gospod sa njim, održaće se u
svakom položaju.

Podupiranje poniznosti
Osvrnuo sam se na neke opasnosti kojima je izložena
poniznost. Sada bih rekao nešto o razlozima koji bi morali da
nas podstaknu na poniznost duha.
Prvo nađimo neke razloge u sebi. Šta sam ja da smem da
budem ponosan? Čovek sam, a to znači crv, nešto što jeste i nije.
Koliko su anđeli savršeniji od mene, a ipak ih Gospod okrivljuje
za ludost? Ni nebesa nisu čista u njegovim očima. Kako onda
sme sin čovečiji, stvorenje puno greha, da se uzdiže i uzvisuje
kao da je on nešto? Zaista, čovek je i u najboljem slučaju sama
taština, a njegov život san – prazna predstava.
O, tašti čoveče, na temelju čega se ponosiš? Pomisli na
smrtnost. Za nekoliko godina bićemo hrana crvima. Cezarov
prah biće pojeden, kao i prah najnižeg stvora. Lobanja u nečijoj
230
 Poniznost
ruci dovodi do pitanja „Čime može da se ponosi ovaj čovek?“
Sam pogled na grobnicu u kojoj se raspada telo stvara misao da
je to užasno. Ipak, ti i ja nosimo u sebi elemente sve te gnjilosti, te
buduće truleži. Kako se onda usuđujemo da budemo ponosni?
Kod kuće imam jednu sliku. Izvedena je tako što gledajući
je iz blizine, vidite dvoje dece u cvetu mladosti kako se igraju.
Ako se malo udaljite od slike, obrisi postaju sve nejasniji, dok
se konačno kad stojite nekoliko metara od nje, ne pretvore u
mrtvačku glavu sa šupljim, praznim očima, kostima lobanje i
vilicama ― savršena mrtvačka glava. Evo, to smo mi. Gledajući
se svojim jadnim, kratkovidim i vremenom ograničenim očima,
čini nam se da smo lepa stvorenja, puna života. Ali pogledajte se
iz biblijske perspektive! Opazićete da smo na kraju krajeva samo
mrtvačka glava. Kakvo pravo imamo onda da budemo ponosni?
Ne gordi se, čoveče dok ti život nije siguran, a ti dobro znaš da
to nikada neće biti. Mehuriću od sapunice, ne hvali se mnogim
bojama koje imaš ― začas ćeš prsnuti. Lepa dugo, ne uzvisuj
se zbog svojih raznolikih tonova. Prestane li sunce da sija ―
nema te više. O, oholi oblače, brzo ćeš se raspršiti, ne misli na
sebe i svoju čipkastu lepotu, jer ćeš uskoro nestati. Svaki put kad
popusti vaša poniznost i ponos podigne glavu, pomislite na to da
ste smrtni. Neka vas kostur nauči poniznosti.
Postoji i jači razlog od ovoga. Šta ste drugo nego izopačena
stvorenja? Kada je dete Božije najbolje što može biti, još uvek nije
nimalo bolje od najgoreg grešnika, osim što ga je Bog učinio da
se razlikuje. „Propao bi Džon Bradford da nije blagodati Božije.“
Ode i Pavle u prokletstvo ― da nije blagodati Božije. Evo, Petar
postaje Juda ― da se Hristos ne moli za njega i njegovu veru da
ne prestane. Grešnik spasen kroz blagodat, a ipak ponosan! Dole
s takvom drskošću! Neka nam Gospod oprosti i izbavi nas od
tog zla.
Setimo se da nismo samo zbog svoje pokvarenosti skloni grehu,
nego da smo stvarno i zgrešili. Kako onda smemo da budemo
ponosni? Kako se mi, koji smo grešnici i koji smo u najboljem
slučaju zaslužili gnev Božiji i vrući oganj pakleni, usuđujemo
da makar i na trenutak nastupamo kao oni, koji su učinili nešto
zaslužno i koji mogu postavljati zahteve svom Bogu? Zaista, vi
i ja možemo danas da ustanemo i da kažemo: „Šta je čovek, te
ga se opominješ, ili sin čovečji, te ga pohodiš?“ (Psalam 8:4).
231
 Sperdženovi Biseri
Ako nas vodi Duh Sveti, što više mislili o sebi, to ćemo naći više
razloga da „služimo Bogu sa svakom poniznošću.“
Drugo: Ne samo da postoje razlozi u nama, postoje razlozi i
u Hristu. On se nikada nije prekomerno uzvisivao. Nikada nije
oholo ili prezirno gledao na najpodlijeg od podlih, ili najgoreg od
zlih. Približavao se ljudima niskog položaja, a da to nije izgledalo
kao da im čini veliku milost. Radio je to tako da nije izgledalo
kao udostojavanje. Bio je u svom srcu uvek na njihovom nivou.
Jeo je, pio i sedeo s carinicima i grešnicima na tako slobodan i
vedar način, da niko nije mogao reći: „Gle, kako se umilostivio.“
Svako je osećao da je spuštanje na nivo drugih bio njegov prirodni
stav, i da on uopšte ne može da bude ponosan. To mu naprosto
ne bi pristajalo. „Učenik nije nad učiteljem niti sluga nad svojim
gospodarom“ (Matej 10:24).
Vi koji ste ponosni na svoje bogatstvo, talenat ili lepotu,
pomislite na to koliko se razlikujete od svog Učitelja. U njemu
nije bilo ničega što bi ljude odbijalo od njega, nego ih je sve
privlačilo k njemu.
On je „lišio samoga sebe, kada je uzeo obličje sluge i postao
sličan ljudima. I našavši se u liku kao čovek on je unizio samoga
sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu“ (Fil. 2:7–8).
Pogledajte ovaj neobičan prizor i ne budite ponosni: Bog neba i
zemlje, s lavorom u ruci i peškirom prebačenim preko ramena,
pere noge svojim učenicima. A vi i ja, umesto da peremo noge
drugima, očekujemo od njih da namažu našu glavu i izliju na nju
balsamov miomiris laskanja i ushićenja, kako bismo mogli reći:
„Bogat sam i imućan“, dok u stvari baš tom željom dokazujemo
da smo goli, siromašni i bedni. Tako vam ljubavi Hristove,
nastojte da budete ponizni!
Treće: Postoji još jedan razlog (mada ih doduše ima vrlo
mnogo da ne mogu sve da spomenem; oni bi trebalo da nas učine
vrlo poniznima), a to je Božija dobrota prema nama. Setite se
teksta koji kaže: „Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i
mili, u srce milosrdno, u čestitost, smernost, krotost, strpljivost“
(Kol. 3:12).
Poznajem neke ljude koji su se, verujući da su Božiji izabranici,
uzoholili. Vi znate na koje ljude mislim ― izvesnu gospodu,
izabranike kojima se niko ne može približiti. Svi drugi hrišćani
ako su spaseni, a to je u njihovom slučaju veliko pitanje, biće
232
 Poniznost
spaseni bar kroz vatru. Zaista, čini se da onaj tekst čitaju ovako:
„Obucite se, kao izabranici Božiji, u ponos i uobraženost.“ Tekst:
„Pazite da gorljivo i čistim srcem ljubite jedan drugog“, neki
ljudi takođe čitaju pogrešno; tako iz njega nastaje: „Pazite da
gorljivo i čistim srcem mrzite jedan drugog.“ Kako su to često
nažalost i činili, kako su žarko mrzeli jedan drugog! Božija
milost, zbog koje nas je izabrao, Božija milost, zbog koje nas je
kupio dragocenom krvlju Isusovom, trebalo bi da nas održi vrlo
nisko u prašini i samoponiženju.
„Šta je bilo u tebi što bi zaslužilo poštovanje, ili obradovalo
Stvoritelja?“
Šta je bilo u tebi da bi te Hristos kupio dragocenom krvlju da
bi ti postao hram Svetoga Duha? Čega ima u tebi da bi zbog toga
dospeo u nebo i seo zajedno s Avraamom, Isakom i Jakovom s
desne strane Bogu? Šta ako si nakalemljen na dobru maslinu?
Seti se da si jednom bio grana divlje masline i da si sada samo
kalem. Ako se tvoja grana možda i povija pod težinom plodova,
ipak je bilo doba kad je rađala samo jabukama Sodoma i grožđem
Gomore. Blagoslovi Boga i zahvali mu što koren nosi tebe ― ti
njega sigurno ne nosiš. Šta imaš, a da to nisi primio? Ko je učinio
da se razlikuješ? Darovi, koje imaš dani su ti na temelju ljubavi
koja odabira. Bog ih je dao ne zato što si ih ti zaslužio, nego
zato što je on tako odlučio. Učinio te je časnim, izbrusio te je i
napravio lepim i dobrim kalupom. Načinio te je lepom vazom
koja pokazuje veštinu majstora. Ali ko te je stvorio, ko? Osvrni
se na onu jamu s glinom, pogledaj lončarevu kuću, prste koji
oblikuju i točak koji se okreće pa ćeš sigurno reći: „Bože moj,
tebi neka je slava za ono što jesam, ali sam po sebi, ja sam manji
od najmanjeg. Bezvredan sam i beskoristan. Tebi neka je slava.“

Praktični rezultati poniznosti

Sada dolazim do poslednje tačke, o kojoj ću sasvim kratko,
govoriti sebi. U stvari, sve vreme govorim sebi koliko i vama.
Pada mi na um jedan događaj. Jednom me je oslovila neka
gospođa i rekla kako se uvek moli da ostanem ponizan. Naravno,
bio sam joj silno zahvalan, premda je to bila vrlo obična stvar.
Rekao sam joj: „Ali zar ne biste morali da se molite isto i za
233
 Sperdženovi Biseri
sebe?“ „O, ne“, ― rekla je ― „za to nema potrebe. Mislim da u
meni nema sklonosti da postanem ponosna.“ Na to sam tu dobru
gospođu uverio u to kako je potrebno da se za to moli. Upravo
njeno uverenje da u njoj nema sklonosti prema ponosu dokazuje
da je već ponosna. Nikad nismo u tolikoj opasnosti da postanemo
ponosni, kao onda kad mislimo da smo ponizni.
A sada obratimo pažnju na praktičnu stranu onoga što sam
rekao. Vas i mene čeka veliki posao. Govorim prvenstveno svojoj
zajednici. Uskoro ćemo ući u veliku novu zgradu. U srcima
stvaramo velike planove i nadamo se da će nam Gospod podariti
uspeh. Molimo se ponizno! Nadam se da nismo sagradili ovu kuću
zato da bismo s Navuhodonosorom mogli reći: „Gle ovaj veliki
Vavilon koji sam sagradio.“ Ne smemo da odemo tamo misleći
da ćemo sagraditi svoje gnezdo i steći veliko ime. Pogrešno bi
bilo reći: „Tu će se nalaziti članovi najveće baptističke crkve da
prime deo časti koju donosi uspeh u službi.“ Ne! Idimo u tu kuću
čudeći se svemu onome što je Bog učinio za nas, diveći se da je
Bog uopšte dao blagodat takvoj crkvi i da ima tolikih obraćenja
u našoj sredini. I tada, kad se već utvrdimo u svojoj službi pa
primetimo da nas Bog blagosilja, ostanimo i dalje ponizni pred
njim.
Ako želimo da izgubimo Božije prisustvo, to se vrlo lako
može postići. Ponos može Hristu da zalupi vrata. Samo recimo:
„Bog je za mene, zato mogu biti ponosan.“ Samo kažimo sa
Jujom: „Hajde sa mnom, i vidi moju revnost za Gospoda“, pa će
nas Božije prisustvo ubrzo ostaviti. Na pročelju naše kuće pisaće
„Ihavod“, što znači neslavan (vidi 1. Sam. 4:20–22).
Dozvolite mi da kažem vama koji ste već mnogo učinili za
Hrista kao evangelizatori, propovednici, učitelji: nemojte mirno
sedeti i čestitati sebi na prošlosti. Pođimo kući i promislimo o
svim onim pogreškama koje smo učinili, propustima, koje smo
napravili, i glupostima, u koje smo zapali, pa ćemo umesto
samočestitanja reći: „Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje
vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu“ (Jov 42:5, 6).
Ponizimo se pred Bogom. Vi znate da postoji velika razlika
između pojmova „ponizan“ i „ponižen“. Ko želi da bude ponizan,
biće ponižen. Ponizite se dakle, pred moćnom rukom Božijom,
pa će vas on podići; ponizite se da vas ne napusti zato što držite
glavu tako visoko.
234
 Poniznost
Obraćam se sada i onima koji su na visokom položaju i
plemenitog roda, koji imaju ono što pesnik naziva „ponos grba“
(tj. ponos radi pripadanja plemićkoj porodici), „sjaj moći“. Molim
i vas: budite ponizni. Ako neko želi da ima prijatelje, neka bude
ponizan. Poniznost nije nikada nikom učinila ništa nažao. Ako
se sagnete prolazeći kroz vrata, saginjanje vam neće naškoditi,
ali lako biste mogli udariti o gredu, ako glavu držite visoko.
Onaj ko je voljan da bude ništa, uskoro će naći nekoga ko će
ga učiniti da bude nešto. Ali ako želi da bude nešto, biće ništa.
Svi će pokušavati da ga učine manjim nego što jeste. Molim vas
kao hrišćane, idite i govorite sa siromašnima. Budite prijatni i
ljubazni prema svim ljudima. Neka vaš hrišćanski život pokazuje
hrišćansku učtivost, a učtivost dobročinstvo.
A što se tiče onih koji nikada nisu uzverovali u Gospoda
Isusa Hrista, beskorisno im je preporučivati poniznost, jer cvet
ne može biti bez korena. Molim vas, počnite od korena. A koren
je svake hrišćanske blagodati ― vera u Hrista. Dođite Isusu
danas kakvi jeste. Pouzdajte se u njega svojom jadnom, grešnom
dušom. Verujte, voljan je i sposoban da vas spase. Usmerite svoju
veru samo na njega. Tada ćete se spasti. A kada budete spaseni
takvim spasenjem, tada će poniznost u vama biti jedan od slatkih
plodova Božijeg Duha, a svršetak će biti život večni.
Amin!

235
 15
Molitva
„Čuj, Gospode, molitvu moju, i slušaj glas moljenja
mojega. U dan tuge svoje prizivam te, jer ćeš me uslišiti.“
(Psalam 86:6, 7)

Č ITANJEM ovog psalma podsetio sam vas da nosi naslov

„Molitva Davidova“. Pravilno je nazvan „Molitva“,
jer sadrži obilne vapaje. Postoje još četiri psalma koji nose
naziv „Tefilah“ ili „molitva“, ali ovaj zaslužuje posebnu paž-
nju. Razlikujemo ga od ostalih jer se naziva „Davidova
molitva“, kao što se devedeseti zove „Molitva Mojsijeva“.
Čovek iskrenosti, žara, kušnji, pogrešaka i velikog srca, za-
klinje, jeca i nalazi pouzdanje u stihovima toga psalma.
Pogledajte važan elemenat te Davidove molitve. Izražena je
gotovo bez poezije. Ljudi upotrebljavaju veličanstvene, proučene,
istaknute pesničke izraze u svom slavljenju Boga, i dobro je što
to čine. Neka se Bog slavi s najplemenitijim mislima i najlepšom
muzikom. Ali kad čovek dođe do molitve, a ona proizilazi iz
dubine tuge, nema vremena za pesništvo. Dolazi neposredno s
problemom i zaklinje Boga jednostavnim rečima. Zapazićete
da ljudi u trenucima radosti, u molitvi upotrebljavaju poređenja,
metafore i izraze, simbole i slične pesničke figure, ali kada se
treba rvati s Bogom u trenucima agonije, nema vremena za
lepotu izražavanja, poređenja i poezija ostaju po strani.
Čovek mu dolazi u krpama, ili još bolje, skinut je do pasa
spreman za rvanje; svaka suvišna reč je bačena u stranu. Tada
se prolama krik: „Neću otići dok me ne blagosloviš!“ To nije
poezija, to je nešto još bolje. Kroz ceo psalam, David se izražava
jednostavno, i govori s Bogom u otvorenoj iskrenosti. Uhvatio se
za zavetnog Anđela i neće ga pustiti. Čovek ne može da razmišlja
kako će svoju nogu staviti u što lepši položaj kada se rve. Mora
237
 Sperdženovi Biseri
da pronađe najbolji način da ostane na nogama i pobedi svog
neprijatelja. U takvom molitvenom psalmu nema proučenog
jezičkog izraza. To je izlivanje srca u vrenju, izražavanje želja,
dok se mehuri uzavrele vode lepršavo dižu na površinu iz dubine
duše, ne misleći na oblik izraza.
To treba da vam bude primer za molitvu. Nemojte razmišljati
kako da podesite reči kad dolazite pred Gospoda Boga. Neka se
izraz oblikuje prema potrebi. U onom trenutku daće vam se šta i
kako ćete govoriti. Ako vam je srce poput uzavrelog gejzira, neka
se para diže u stubu molitve. Nabujala duša izražava najlepše i
najbolje molitve. Neukalupljene molitve, neskladne, isprekidanih
misli sačinjene od krikova i uzdaha, nakvašene suzama, to su
molitve koje osvajaju nebo. Molitve koje ne možete izgovoriti,
vapaji skoro neizrecivi, molitve pri kojima zamuckujete, koje
vam krše leđa ― to su najbolje molitve koje dopiru do Božijeg
uha.
I tako, kažete, ne možete da se molite: toliko ste uznemireni
da ne možete da se molite. Tada budite kao prosjaci na ulici.
Ne smeju da prosjače, jer to zakon zabranjuje. Ali, čovek sedne
i napiše na pločniku: „Umirem od gladi!“ Bled je kao krpa.
Kakva slika bede! On ne prosjači, ne, nikako, ali novac pristiže u
onaj stari šešir. Tako, kad ne možete da se molite, verujem da je
vaša nečujna slika krajnje nemogućnosti najbolji oblik molitve.
Blagoslov dolazi kad sednemo pred Boga i u krajnjem očaju i
bedi prikažemo svoju duhovnu potrebu.
Neću više o tome da govorim. Želim da vam ukažem na to
kakve je prirode bila Davidova molitva. Postoje dve stvari koje
je David morao da ima kada se molio ― dve velike stvari, za
kojima mu je težilo celo biće.
Prvo: lični odnos sa Bogom. Pročitajte još jednom šesti stih:
„Čuj, Gospode, molitvu moju, i slušaj glas moljenja mojega.“ Na
drugom mestu mora biti lični odgovor od Boga. Nije zadovoljan
da se moli, a da mu molitva nema izvestan praktičan rezultat.
Zato sedmi stih i kaže: „U dan tuge svoje prizivam te, jer ćeš me
uslišiti.“

238
 Molitva

Lični odnos sa Bogom

David dakle u svojoj molitvi traži iznad svega, da uspostavi
lični odnos sa Bogom. Po njemu, to je upravo razlika u molitvi
između čoveka koji se nalazi pred obraćenjem i onoga koji je već
obraćen. Tu činjenicu uvek iznosim kada savetujem one ljude
koji su odgojeni u religioznom duhu. Vodimo otprilike ovakav
razgovor: „Molili ste se i pre, zar ne?“ „Da, gospodine; nisam
mogao da zaspim, ako nisam pre toga izgovorio svoju molitvu.“
„Kakva je razlika u onakvoj molitvi i molitvi kojom se sada
molite?“ Odgovor obično glasi: „Pa znate gospodine, ono ranije
sada uopšte ne smatram molitvom. Znao sam da izgovaram neke
dobre rečenice kojima su me drugi naučili, ali ih nisam upućivao
nikome; sada međutim govorim Bogu, i osećam da čuje šta mu
govorim i da je on prisutan u mojoj sobi.“
Kad shvatimo da je prisutna i druga osoba, svesni smo
božanskog prisustva. Tada molitva postaje stvaran razgovor.
Kakva je korist izgovarati nekakvu formalnu molitvu? Ima li
kakve lepote u nizanju rečenica? Ako ne razgovarate s Bogom,
šta onda uopšte činite u molitvi? Rekao bih da je isto ako molitvu
ponavljate i unatraške, kao i normalnim redosledom, ako to nije
razgovor s Bogom.
Čuo sam za neke odrasle ljude koji su izgovarali svoje molitve
onako kako su ih njihove majke naučile još kao decu. U njima
traže da Bog blagoslovi oca i majku, a oni su već dvadeset godina
mrtvi. Bez sumnje, takve su apsurdnosti proistekle ponavljanjem
dugotrajnih i besmislenih rečenica. Ne govorim protiv nekog
oblika molitve, ako smatrate da se time možete približiti Bogu i
s njim uspostaviti lični odnos. U protivnom, vaša molitva nema
vrednosti, bez obzira na to da li je spontana ili ste je naučili
napamet.
Zapazite: dok je David tražio načina kako da dođe u odnos sa
Bogom, da bude zahvaćen bližom i prisnijom vezom s Gospodom
kroz molitvu, nije bio drsko slobodan. Shvatio je da to zajedništvo
zavisi od Božije naklonosti prema njemu.
To se vidi iz samog psalma. Ako je pred vama otvorena
Biblija s psalmom, pročitajte prvi stih: „Prikloni, Gospode! Uho
svoje i usliši me.“ Kao da je rekao: „Ti si tako visoko, i ako se
ne prigneš, i to vrlo nisko, ne možeš sa mnom uspostaviti vezu.
239
 Sperdženovi Biseri
O, Bože, sagni se, molim te! Prikloni k meni uho svoje s tvog
veličanstvenog prestola, koje stoji više od anđeoskih krila; prigni
se i saslušaj me ― ovako siromašnog i slabog.“ Takav redosled
bi trebalo da bude u našim molitvama.
Naša molitva bi trebalo da prodre u ono veliko uho koje
sluša simfonije savršenih i aliluja heruvima i serafima. Zar to
nije predivno, da mi beznačajni, nevredni, možemo razgovarati
s Onim koji je stvorio zvezde i sve podržava silom svoje
reči? U tome je srž molitve: da se podigne u ljudskoj slabosti
glas koji bi razgovarao sa Svemoćnim: ništavilo razgovora
sa svemogućnošću! Na to ne biste mogli da se usudite bez
posrednika, Isusa Hrista; kakvu samo zajednicu postiže crv
prašine pomoću tog Posrednika, s beskonačnim Bogom! Kakvu
dostojnost stiče grešnik, uspostavljajući vezu sa Trojedinim
Jahvom! Tražite takvu vezu, jer ništa je ne može nadmašiti.
Dok dalje čitate ovaj psalam primetićete, da bi stekao tu
uzvišenu prednost, David zaklinje Boga za to. On viče: „Jer sam
nevoljan i ubog.“ Kao da kaže: „Gospode, dođi do mene, dozvoli
mi da uspostavim lični dodir s tobom, jer mi ništa drugo ne vredi.
Tako sam siromašan da me jedino ti možeš obogatiti; toliko sam
slab, da me jedino ti možeš osnažiti. Ti si me stvorio: „Gospode,
ne odbaci delo svojih ruku! Ja sam kao tvoje dete pun potreba,
koje jedino ti možeš zadovoljiti! Smiluj mi se Bože.“
Doslovno, njegova molba je:
Ne odvrati lica svoga,
od nevoljnog,
jadnog, bića moga.

Zar ne ohrabruje da je vaš poziv Bogu uslovljen vašom

potrebom? Bogu možete reći: „Evo, pogledaj me Bože i uspostavi
vezu sa mnom, jer sam niko i ništa“! Reći ćete: „Gospode, priđi
mi, jer ja sam niko i ništa“!
Sigurno nećete povikati: „Gospode pomozi mi, jer mogu
da učinim mnogo!“ Uzviknućete: „Gospode pomozi mi, jer ne
mogu ništa!“ Vaša potreba i vaši nedostaci su najvažniji razlog
molitve Bogu.
Kada želite da izreknete takvu molitvu koja se sastoji u
uspostavljanju prisnog odnosa s Bogom, tada s njegove strane
dolazi do Božije milostive naklonosti i on se približava. Biće
240
 Molitva
blagonaklon prema vama, vašim potrebama, doći će do vas, jer
vašoj bedi treba njegovo prisustvo. Bog se neće prikloniti vašem
ponosu, nego će sagnuti svoje uho do vaše tuge. Ako tražite
zasluge, okrenuće vam leđa, ali ako dođete k njemu ističući svoju
bespomoćnost, što je u stvari prosjački vapaj milostinje ― apel
na Božiju ljubaznost i njegovu suverenu ljubav, tada će se prignuti
i saslušati vašu molitvu. Dođi srce moje! Zar nisi ohrabren tim
rečima da dođeš bliže Bogu koji te shvata u tvojoj poniznosti i
bedi, i sažaljeva u tuzi?
Čitaj dalje i uvidećeš kako David spominje svoje lično
posvećenje, da bi došao u prisan odnos sa Bogom: „Sačuvaj
dušu moju, jer sam tvoj poklonik.“ Time razumem da tvrdi kako
pripada Bogu, a posvećen je i predan božanskoj službi. Zar ne bi
sveštenik morao da rukuje zlatnom činijom? Zar ne bi sveštenik
morao da ulazi u sveto mesto? I neće li Bog tada doći i stupiti u
vezu s čovekom, koji je posvećen njemu na službu?
Dragi moji, da li možete večeras reći da živite za Boga?
Shvatate li da niste svoji, nego ste kupljeni za visoku cenu? U
tome je razlog zašto će Gospod Bog doći do vas, prihvatiti vas i
povesti sa sobom. Vi ste posuda njegovog svetilišta, instrumenti
njegove božanske službe, posvećeni Njemu na čast, zato možete
očekivati dodir njegove ruke da vas upotrebi u svojoj službi, i da
se poistoveti s vama u vašoj potrebi.
David dalje spominje svoje pouzdanje u Boga, jer je hteo
da upotrebi svaki razlog: „Spasi slugu svoga, Bože moj, koji
se u tebe uzda!“ To je pobednički poklič: „Gospode, celo moje
pouzdanje, oslanja se na tebe. Dođi mi, opravdaj poverenje koje
si sam u meni nadahnuo.“ Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu,
ali kada nam Bog da veru, tada možemo biti sasvim sigurni da
mu ugađamo; ako mu ugađamo, tada ćemo kao Enoh koji mu je
ugađao, hodati sa njim.
Možete očekivati da će vam se u molitvi Bog približiti ako se
doista držite njega kao jedinog temelja vašeg pouzdanja. Jeste li
sasvim sigurni da se uzdate u njega? Odgovarate sa: „Da!“ Kad
je tako, dozvolite mi da vam kažem kako ćete primiti nagradu, a
ona će verovatno biti u tome što ćete naučiti da se još više uzdate
u njega. To će uvećati vašu veru, ali i izazvati još veće nevolje
od onih koje ste do tada iskusili. Nagrada za službu je dodatak
koji se sastoji od još veće službe. Dobar vojnik koji se hrabro
241
 Sperdženovi Biseri
borio u mnogim bitkama i stekao mnoge pobede, biće poslan
u rat i sledeći put, kada njegovom kralju bude potreban dobar
vojskovođa. S obzirom da ste se dosad već pouzdali u Boga, vaša
vera će doći na probu da biste proslavili Boga još više, i tako
stekli još veću veru. Zar ne vidite da ta vera uglavnom leži u
shvatanju da je Bog zaista blizak? Ako tako shvatite Boga kada
klečite u molitvi, možete očekivati da će vaš odnos poprimiti
dragocen oblik.
Pre više godina pouzdao sam se u Boga za mnoge stvari i
ustanovio da je bio pouzdan. Nedavno sam morao da iskoračim i
da se opet potpuno pouzdam u Boga nasuprot svim okolnostima.
Bio sam pozvan skoro doslovno, da stojim sam i borim se sa
pogreškama. U tim trenucima izričito sam se približio Bogu u
molitvi. Njega služim u svom duhu.
Dobro je oslanjati se na Boga kad imate i druge pribore, ali je
najbolje pouzdati se u njega kada su svi pribori propali. Blaženo
je biti u goloj Božijoj ruci. Onaj koji je to proživeo jednom ne
može ni da pomisli da se ikada vrati natrag i pouzda u ljude. „Ne“,
reći će takav čoveku: „pokušao sam da ti se jednom poverim
i razočarao si me. Bio si sa mnom i u Boga sam se pouzdao
kroz tebe, ali pošto si me razočarao i napustio, uzdaću se samo u
Boga; ti mi više ne trebaš.“
Usmerenost ka Bogu stvara u čoveku neobično snažan duh
nezavisnosti. Istinita je Reč: „Proklet čovek koji se uzda u
čoveka . . .“ Ali istinito je i ovo: „Blago čoveku koji se uzda
u Gospoda, kojemu je nada Bog.“ Deo tog blaženstva nalazi se
u zajedništvu koje takav čovek uživa s Bogom, kad god mu se
približi u molitvi.
Ako sledite istu misao, videćete kako se David moli za Božije
prisustvo, jer je njegov sluga. On kaže: „Spasi svoga slugu!“
Sluga ima pravo da traži od svoga gospodara da ga primi i da s
njim razgovara. Obavlja posao svoga gospodara i kaže: „Ja želim
naređenja. Želim da iznesem svome gospodaru svoje poteškoće,
i tražim da me snabde potrebama koje zahteva njegova služba.“
Osećate da David ima dobar i dovoljan razlog za takvu molbu
kada požuruje svoj zahtev. Ako iskreno osećate kako trošite
svoju snagu u Božijoj službi, tada možete očekivati da će Učitelj
i Gospodar, kad mu progovorite kao njegov sluga, doći do vas i
uspostaviti vezu s vama.
242
 Molitva
David ukazuje na još jedan razlog zašto želi upravo sada da
vidi Boga, jer neprestano moli: „Vazda vapim tebi.“
Dragi moji, Gospod će čuti vašu molitvu i večeras, premda
se možda još nikada niste molili. U to sam sasvim siguran. Ako
si bio dugo naviknut na molitvu, nemoguće je da Otac milosrđa
prestane da te sluša. Kako je divna postojanost molitve!
Molitva kao navika je lepa, ali duh molitve uzdiže vas u
nebesa. Molite se uvek. Zar je to moguće? Neki su to ostvarili,
sve dok im celokupan dnevni rad nije bio ispunjen molitvom. O,
Bože, dovedi nas u takvo stanje! Tada se nećemo jadno nadati
da će nam on možda biti blizu, jer ćemo neprestano uživati u
njegovom prisustvu i zajedništvu. Blago nama kad nas molitva
okružuje kao vazduh koji udišemo. Tada živimo u Božijem
prisustvu i neprekidno razgovaramo s njim. Neka naša budućnost
bude takva! Popnimo se na vrh planine zajedništva i nemojmo sa
nje nikad silaziti!
I kada nije mogao da dođe u željenu blizinu, David se ipak
borio za nju i težio za njom. Zar to ne kazuju reči: „Razveseli dušu
sluge svoga, jer k tebi, Jahve, dušu uzdižem!“ Kao da je rekao:
„Gospode, kada ne mogu da se popnem na brdo zajedništva,
ipak za njim težim. Ne mogu da dođem u tvoje prisustvo, ali
uzdišem za tim dok to ne postignem.“ Valja nam se radovati u
Bogu ili težiti za tim! Tražite Boga da vas učini bednima, ako
vas njegovo svesno prisustvo ne čini srećnima. Ako se u vašem
srcu ne preliva njegova ljubav što bi za vas već značilo početak
neba, tada vapite što nije u vama, jer vam u duši vlada pakao! Ja
se često molim:
Nek mi srce plače ili peva,
Bože, reši svaku sumnju s neba,
Ako nije slomljeno, ti ga skrši
Isceli ga, ako mu to treba.
Treba nam ili jedno ili drugo ― ili da imamo zajedništvo s
Bogom, ili da uzdišemo i plačemo dok se to ne ostvari. Valja
nam da budemo gladni i žedni pravednosti, sve dok ne utolimo
žeđ i glad. Bilo bi zaista strašno kad bismo bili zadovoljni bez
zajedništva s Bogom.
Kada čovek svakdnevno vapi Bogu, i dok su njegove težnje
usmerene ka traženju Boga, može sa sigurnošću da očekuje da
243
 Sperdženovi Biseri
će Bog kroz molitvu uspostaviti zajednicu s njim. I opet kažem,
zar vam ne izgleda izvanredno da vi i ja, tako beznačajni ljudi,
koji nemamo nikakva prava da tražimo od velikog Tvorca baš
ništa, imamo dozvolu da pristupimo u njegove dvore, možemo
da mu dođemo kroz Isusa Hrista i razgovaramo sa njim, kao što
čovek razgovara sa svojim prijateljom?
Nemojte misliti da je Avraam, dok je stajao pred Bogom i
molio ga kao što čovek moli drugog čoveka, bio jedini posebno
povlašćen – više od ostalih. Istina, bila je to velika Božija
naklonost; ne mogu vam reći kolika, ali takvu čast imaju svi
sveti. Postoje trenuci kada Bog svoj narod dovodi vrlo blizu sebe,
razgovara s njim, kada je narodu Božije prisustvo tako stvarna
kao okolni vazduh koji udiše. U tom zajedništvu toliko uživaju,
kao da su u prisustvu oca, supruge, deteta ili prijatelja.
Ali David, svestan velike prednosti koju je tražio, nije
zadovoljan sve dok ne moli na temelju najjačeg argumenta: on
moli oslanjajući se na veliku Božiju dobrotu. Pročitajte u petom
stihu: „Jer si ti, Gospode, dobar i milosrdan.“ Kao da kaže: „Da
nisi dobar, ne bi me nikad ni saslušao. Ja sam kao moljac, koga bi
čovek pre zgnječio nego s njim razgovarao, a ipak, ti si tako dobar.
Umesto da me zgaziš svojom nogom, podižeš me i razgovaraš sa
mnom! Ko bi pomislio da bi anđeo razgovarao s mravom? To ne
bi išlo. A tu je veliki Jahve, koji govori sa stvorenjem, koje se
može uništiti kao moljac.“
„Tajna Gospodnja je s onima koji ga se boje: njima će pokazati
zavet svoj.“
On dozvoljava da bezvredno stvorenje izliva svoje srce pred
njim, prinosi svoje uho, pažljivo sluša kao da nema nijednog
drugog glasa na nebu koji bi upravljao njegovim mislima. Svu
pažnju obraća tihom vapaju jednog bezvrednog bića. To se
nikada ne bi moglo dogoditi da nije napisano: „Jer si ti, Gospode,
dobar.“
Ali uz sve mi smo grešni ljudi! Mogu još i da shvatim da veliki
Bog zaboravlja našu malenkost i saginje se k nama, ali da svetog
Boga ne sprečava naša grešnost, to je za mene veće čudo. Ostatak
stiha kaže: „Jer si ti, Gospode, . . i milosrdan i veoma milostiv.“
O, da! Kad pomislimo na to šta smo, moramo da se začudimo
kako uopšte možemo da uspostavimo vezu s Bogom. Eto čoveka
koji je nekad kleo strašnim rečima, a sada Bog sluša njegovu
244
 Molitva
molitvu. Drugi je bio kršitelj Zakona, zanemarivao Božiju reč,
prezirao svaku svetu i čistu misao, a sad mu je dozvoljeno da
dođe u prisustvo Najsvetijeg. Zar nas to ne čudi?
Ne zaboravite, nikad niko nije Hristu oprao noge, osim žene
koja je bila grešnica. Naš Gospod bira one koji su bili najveći
grešnici, da sa njim imaju lično zajedništvo.
Možda je neka sestra koja je nekada bila napast za mnoge,
postala zastupnik u molitvi za spas drugih. Može biti da je neki
brat koji je nekada bio ― ah, stid me je i da pomislim šta je
sve bio ― postao sada moćan u poniznijoj molitvi i kao Ilija
sposoban je da zatvara i otvara nebeske prozore. Kako je čudesna
milost Svevišnjega! Neka se ime Božije zauvek veliča!
Evo, tako sam proširio svoju prvobitnu misao da je u molitvi
neobično važno da mi govorimo s Bogom. Hteo bih sada da vam
postavim neka pitanja.
Da li se vi molite kao da razgovarate s Bogom? Ako je tako, šta
vam znači molitva? Ako samo ponavljate lepe reči, kakva korist
od toga? Možete tada isto tako stajati na brežuljku i razgovarati
s mesecom, kao što na brzinu kleknete i izgovorite Očenaš te
mislite da ste se molili. Kažem vam, bolje vam je da činite ono
prvo nego ono poslednje, jer na taj način nećete vređati Boga.
Vređate ga ako upotrebljavate te svete reči besmisleno, bez srca
i vere. Pomislite kako bi vam bilo da svakog jutra čujete vaše
dete kako vam ponavlja niz lepih reči koje ne znače ama baš
ništa. Rekli biste: „Slušaj dete, to sam već toliko puta čuo. Dođi
k meni, ali bez toga praznog naklapanja.“ Svakako da ne biste
nimalo marili za takvo ništavno ponavljanje, ali kad vaš dečak ili
devojčica kaže: „Oče, treba mi ovo ili ono, ili, molim te, oprosti
mi,“ vi ih saslušate. Možda nemate dovoljno zemaljskog blaga pa
se bojite da vam deca ne dođu sa prevelikim zahtevima ali, kad
biste bili dovoljno bogati, rekli biste im: „U redu, dete moje, želiš
li još nešto? Reci mi šta hoćeš? Biću srećan da ti dam sve što ti je
potrebno.“ Želećete da zahtev vašeg deteta bude razuman. Tada
ćete mu radosno udovoljiti. Ako vama molitva ne izvire iz srca,
neće doći ni do Božijeg srca. Ako vas ne privede bliže k Bogu
tako da s njim razgovarate, uludo ste utrošili dah. Učinili ste gore
nego da niste ništa učinili, jer ste umirili savest mišlju da ste se
molili, a počinili ste sebi više štete takvom laskavom prevarom.
Neka vas Bog sačuva od takvih ludosti!
245
 Sperdženovi Biseri

Lični odgovor od Boga

Dolazim sada do druge tačke i molim Boga da mi da snage
da o njoj govorim, a vama milost da je saslušate. Upozoriću vas,
ne mnogim rečima, nego žarom, David u svojoj molitvi želi lični
odgovor od Boga.
Kad molimo Boga, očekujemo da nam odgovori, kao što
David reče: „U dan teskobe vapim k tebi: jer ćeš me uslišati.“
Ne mogu da govorim u ime svih hrišćana, ali mogu da kažem
za sebe i za moju dragu braću po veri kako očekujemo da Bog
odgovori na naše molitve. Sigurni smo da on to čini. Čujemo
kako naši bližnji kažu kad im govorimo o primerima u kojima
je Bog uslišio naše molitve: „Kako je to izvanredno i čudesno!“
Pogledamo ih i kažemo: „Čudesno!“ Zar je čudno da Bog bude
veran svojim obećanjima? Više mi se sviđa opaska jedne drage
starije gospođe, koju su pošto joj je molitva bila uslišana, upitali:
„Zar vas to ne čudi?“ Ona je odgovorila: „Ne, to me ni najmanje
ne čudi, jer eto vidite, Bog je takav.“
Ako primite obećanje od svog prijatelja koji vam na vaše
pismo pošalje ono što tražite i tako ispuni obećanje, zar biste
rekli: „Zaista, neobično sam iznenađen što mi je to učinio!“ Ne,
ne biste to rekli. Verovali biste da vaš prijatelj ozbiljno misli ono
što obećava, a vi očekujete da on svoje obećanje i ispuni.
O, drago Božije dete, uspostavi vezu s Bogom na takvim
osnovama. Čudo je u prvom redu da je on uopšte nešto i obećao.
Ali pošto je obećao, nije više čudo što ispunjava svoja obećanja.
Očekuje da ga moliš i čeka da te usliši.
Obećanje je kao ček. Kad imam ček, šta s njim da učinim?
Pretpostavimo da ga nosim u džepu i kažem: „Ne vidim nikakve
koristi od tog malog papira, njime ne mogu ništa da kupim.“
Na to će neko reći: „Jeste li bili u banci?“ „Ne, na to nisam ni
pomislio.“ „Ali na vaš nalog banka će vam isplatiti novac. Jeste
li potpisali na njemu svoje ime?“ „Ne, nisam to učinio.“ „A
ipak krivite osobu koja vam je dala ček. Krivica leži na vama.
Potpišite se na čeku, idite u banku i dobićete novac, koji je vam
je čekom obećan.“ Molitva treba da bude dar Božijeg obećanja,
potpisan vašom ličnom verom.
Čuo sam za ljude koji se mole čitav sat; ja retko kada to činim,
jer za to ne vidim potrebu. To me podseća na čoveka koji odlazi u
246
 Molitva
banku i tamo provodi sat vremena (a nema reda!). Činovnici mu
se čude. Zdrav razum govori da treba da ode na šalter da preda
ček, podigne novac i ode svojim poslom.
Postoji stih molitve koji ima takav praktičan karakter. Tako
verujete Bogu da jednostavno prizovete obećanje, dobijete
blagoslov i uputite se za Gospodnjim poslom. Nekada poplave
reči znače pravdanje zbog nevere. Skoro sve molitve u Bibliji su
kratke, sažete i snažne. Izuzeci se nalaze na mestima posebnih
poteškoća, kao u slučaju Jakova, kada je povikao:
S tobom ću celu noć ostati,
boriti se dok dan će svanuti.

Kao glavno pravilo, vera izražava molitvu, stiče odgovor i

odlazi radujući se.
Očekujemo da Bog odgovori na naše molitve, i to sigurnije,
što smo u većoj nevolji. Tako je i David očekivao: „U dan teskobe
vapim k tebi: jer ćeš me uslišati.“
Nevolje su poslane da nas primoraju na molitvu. Kad se
molimo, molitva postaje uteha u našoj nevolji, a kad je molitva
uslišena, onda ona postaje spasenje iz nevolje. Mnogi bi bili
oslobođeni od nevolja samo kad bi se molili.
Ti govoriš: „Ali Gospode, činio sam najbolje što sam mogao.“
A šta je tvoje najbolje? Bolje od tvog najboljeg je da čekaš na
Gospoda. Često nam kušnje i nevolje vežu ruke. S našim praznim
pouzdanjem, mi smo kao ludak koji se mašio britve; što je više
stežemo, to nam se dublje zaseca u ruku. Izbacite smrtonosno
samopouzdanje, pouzdajte se u Gospoda, na njega gledajte i
vaše će izbavljenje ubrzo stići. Ako vam odgovor ne stigne u
povoljno vreme, ako se pouzdate u Gospoda, sigurno će doći u
doba nevolje.
Ako očekujemo da nam Bog odgovori, činimo to na dobrom
temelju. Postoje izvesni prirodni razlozi. Često mi se vrzma
misao: „Zašto se uopšte molim?“ Odakle mi razlog da verujem
kako će me Bog uslišati? Tada mislim: „Pa na temelju prirodnih
razloga imam prava da verujem da će Bog uslišati moju molitvu,
jer zašto bi inače molitva bila zapovest?“ Pismo je puno molitve.
To je uredba Starog zaveta kao i Novog, a nerazumna je ako je
Bog ne čuje.
247
 Sperdženovi Biseri
Neko će reći: „Čini mi se da je dobro da se molim, čak ako
i nema nekog Boga koji bi odgovarao na molitvu.“ Budali to
može da zvuči dobro kada zna da nema nikoga ko bi uslišao
molitvu. Kako nisam budala, ne mogu da činim takvu glupost.
Radije bih sedeo na vratima i zviždao brežuljcima kao molitvu,
kada se ne bih nadao da će moja molitva biti uslišena. Ako nema
Boga koji uslišava molitve, neću ni da se molim, niti bi to činilo
bilo koje razumno biće. Pokažite molitvu koju Bog ne uslišava
i takva molitva će biti ludost. Pokažite da je molitva ludost, i ko
će se onda moliti? Da li nas Bog poziva na molitvu? Zapoveda li
nam da se molimo? Zar nema mnogo zapisa kao što su: „Ljudi
vazda treba da se mole i nikad da im ne dotuži.“ „Molite se bez
prestanka“, i tako dalje? Ako tako piše, tada Bog mora da čuje
molitvu.
Kako bi to izgledalo kad biste rekli grupi siromaha: „Dođite
sutra na moja vrata i izbaviću vas iz nevolje?“ Zar ne biste
pokušali da ih oslobodite kad ste im to obećali? Ne mogu ni
zamisliti da biste bili tako đavolski zli da pozivate ljude: „Dođite
u moju kuću. Kad god ste gladni, dođite mi na vrata i potražite
me!“ a da sve vreme u sebi govorite: ‘Uopšte ne nameravam da
im nešto dam. Možete da dođete i zvoniti koliko vam drago; biće
vam to dobra vežba, ali ja uopšte neću obraćati pažnju na vas.’
To bi bila najstrašnija okrutnost i izrugivanje. Bog nam ne govori
na takav način. Samim tim što je molitva ustanovljena daje nam
sigurnost da Bog namerava da nas usliši.
Zapazite da je molitva bila zajednička svim svetim hrišćanima.
Bilo je različitih modela i temperamenata koji su bili spaseni,
ali svi su se molili. Neki su bili poput Emana i Asafa, majstori
pesme; drugi nisu mogli da pevaju, ali su se molili. Danas možete
sresti ljude – svakovrsne hrišćane, koji se drže različitih učenja,
ali svi se mole; što je još zanimljivije, svi se mole na sličan način.
Otkrićete samo male razlike u njihovim molitvama.
Sveti u molitvi kao jedan su dom,
u rečima, delu i umu svom.

Čovek bi mogao da propoveda nauku suprotnu Božijem

milosrđu, ali naterajte ga na kolena i moliće Boga za milost iz
srca, kao sam Žan Kalvin. Pred prestolom milosti smo jedno.
Bez obzira na to kojeg se učenja držimo. Kad molimo živoga
248
 Molitva
Boga u sili Duha Svetoga, izliveni smo u jedinstveni model . . .
Kako je to moguće? Ako su se svi sveti u proteklim vekovima
obraćali Bogu u molitvi, zar su svi bili ludi? Zar su se svi ponašali
beskorisno i apsurdno? Nemojte u to verovati!
Zapazite: što je čovek pobožniji i svetiji, to se više moli. Nikad
nećete čuti da je čovek otpao ili da je trezvenjak postao pijanica
time što se mnogo molio. Jeste li ikada čuli da je neko neljubazan
prema svojoj ženi, nemilosrdan prema siromasima, nemaran
prema službi ili kriv zbog teškog greha kroz obilne molitve? Ne,
događa se upravo suprotno. Što čovek više voli Boga i postaje
sličniji Hristu, više uživa u molitvi. To ne može da bude neka
površna i beskorisna vežba, koju su najbolji preduzimali pod
vođstvom Duha Svetoga. Ako možemo da pogrešimo, onda
grešimo u najboljem društvu; eno, tamo dolazi Gospod Isus sa
svog samotnog lutanja, s cvetićima koji su se u planini uhvatili za
njegovu haljinu. Proveo je celu noć u prisnoj molitvi. Ne bi želeo
da otvori svoja usta da govori mnoštvu, dok najpre nije primio
novo pomazanje od svog Oca u tajnoj zajednici s nebesima. Naš
učitelj i njegovi najbolji učenici su se izdašno molili.
Da, dragi moji, bili su to prirodni razlozi, a ima ih mnogo. Ako
pak pogledate što piše u Pismu, kakvi su tamo razlozi, pitaćete
se zašto postoji presto blagodati, ako to nema veze s molitvom?
Zašto presto blagodati još uvek postoji kao stalna ustanova o kojoj
pisac kaže: „Pristupimo, dakle, slobodno prestolu blagodati“
(Jevrejima 4:16), ako u tome nema stvarnosti? Recite mi zašto
je Hristos put do prestola blagodati? Zašto je on sam najveći
molitelj i posrednik, ako u molitvi nema ničega? Sveti Duh nam
pomaže u našim slabostima u molitvi; sigurno mora da postoji
nešto delotvorno ako nam on pruža svoju pomoć. Zašto bi nam
bio od pomoći za nešto što ne donosi nikakvog rezultata? Da nam
pomaže kako bismo izrazili molbu koja nikad neće doseći Božije
uvo? Recite to onima što filozofiraju, nismo mi tako lakoverni!
Svesni smo da Bog uslišava molitve, jer smo sreli mnoštvo
njegovog naroda koji nam može reći o uslišenim molitvama. Što
je još vrednije, i mi se nalazimo u tom mnoštvu. Listajući svoj
dnevnik, nalazim da je prepun odgovorenih molitava. Kad sam
razgovarao s prijateljima pričao sam im o slučajevima gde je Bog
čuo moj vapaj u trenucima nevolje, a oni me upitaše: „Jeste li to
249
 Sperdženovi Biseri
zapisali?“ „Pa ne, nisam.“ „Oh!“, reče mi jedan, „molite se da
takve dragocenosti ne budu izgubljene.“
Moram reći da su mnoge uslišene molitve iznad vere prosečnog
čoveka. Ja znam da su ti odgovori istiniti, ali ne očekujem da
drugi u to poveruju. Kad je Vilijam Hantington napisao svoju
knjigu „Banka vere“, neki je ljudi nazvaše „Knjiga gluposti“.
Ja bih mogao napisati dvadeset knjiga „Banka vere“ i svaka bi
reč bila istinita kao što to može jedan pošten čovek da napiše.
Jedini rezultat toga bi bio da ljudi kažu: „O, pa da, to je rezultat
fanatizma dobrog čoveka.“ Ono što modernisti ne žele da veruju,
nazovu fanatizam.
Kad bismo došli u sudnicu kao svedoci, naše svedočenje bi
imalo težinu kao i sud; ali ipak, onog časa kada počnemo da
govorimo o Bogu kako uslišava molitve, naše svedočenje se više
ne prihvata. Mi iznosimo istinito svedočanstvo, bez obzira na
to da li ga ljudi prihvatali ili ne. Svečano izjavljujem da nijedna
činjenica nije bolje dokazana iskustvima od ove: da Gospod
uslišava molitve onih koji veruju.
Vi ćete, svaki ponaosob, ustanoviti da li Bog uslišava molitve,
kad vas upitam da li on odgovara na vaše molbe. Sigurni ste u
to, moja braćo, i kad vam postavim to pitanje, saginjete glavu i
kažete: „Blagosloveno ime Gospodnje!“
Ovde se nalazi moj dragi brat Vilijam Olni; zar ga nismo već
dvaput izbavili molitvom od groba? On živi kao dokaz uslišene
molitve. Svaki kamen ove Božije kuće je odgovor na molitvu.
U danima kada smo kao zajednica bili u manjini i slabi, usudili
smo se na ozbiljan poduhvat da gradimo ovu veliku zgradu,
izmolili smo kamen po kamen na slavu i čast Božiju. Ako mi,
koji obožavamo Boga pod ovim krovom, ne verujemo u molitvu,
tada bi protiv nas vikalo ovo kamenje da nas optuži.
Čujem pak neki glas: „Ima toliko teškoća u vezi sa uslišenjem
molitava.“ Zaista? Što duže živim, to više čujem za nevolje
i teškoće, iako ih sam nisam iskusio. Siguran sam da postoje
mnoge poteškoće u vezi s jelom, disanjem i spavanjem. Što
se samog vazduha tiče, ne znam ni od čega je sastavljen; pun
je zaraznih klica, čudo je što smo uopšte još živi. Ali ipak
živimo, zar ne? Ješćemo hranu uprkos poteškoćama koje dolaze
s ishranom. A što se tiče teškoća u vezi s molitvama, one su
potpuno filozofskog karaktera, ali ni u kojem slučaju praktičnog.
250
 Molitva
Ako ste filozof, možete time opterećivati svoju glavu, ali ako ste
jednostavan, praktičan čovek, molićete se i primićete blagoslov.
Što se tiče molitvene sile od Boga, to se može promeniti. To su
međutim, samo neke pretpostavke. Dok se vraćate kući, možete
naići na poteškoće u vezi s Božijim naredbama; međutim, to su
nepostojane teškoće. Kad ih dobro razmotrite, shvatićete da ste
samo nagađali.
Na primer, da odbacite svaku pretpostavku i jednostavno
učinite ono što vam Bog kaže ― gledajte da li to vredi ili ne.
Kada uvidite da to i u praksi vredi, neka onda drugi ljudi uživaju
u teškoćama. Ja ne jedem meso, ali kad bih ga jeo, uvek bih bio
zadovoljan što moji psi imaju kosti, a ja meso.
Ako postoje neke poteškoće u shvatanju molitve, neka to bude
za pse ― mislim naime, na filozofe. Ali što se tiče jednostavnih
hrišćana, zadovoljni smo mesom dragocenih činjenica, koje
donosi molitva kroz blagoslov odozgo. Molimo se, Bog nas
čuje, i to nam je dovoljno. Bog ne menja svoju volju, a ipak želi
promenu u odgovoru na molitvu.
Time završavam. Ne mogu da očekujem da će neko verovati
kako je u stanju da komunicira s Bogom, i da će Bog zaista
uslišati njegovu molitvu i dati mu po njegovoj želji, ako on
sam to ne iskusi i ne oproba. Ako je pak vođen Duhom Svetim
tražio Boga i približio mu se, s takvim neću više imati prepirke.
Takav je čovek ušao u novi život, u kojem će biti u stanju sve da
razume. Dok ne dođe do tog života, duhovno je gluv i slep i šta
on može da zna o duhovnim vrednostima? Gospod nam je rekao:
„Treba da se rodite odgore!“ Kada smo nanovo rođeni, tada se
naš unutrašnji život okreće prema Bogu, imamo zajedništvo s
Bogom, Bog nam odgovara i u nama se rađa želja za pobožnim
životom. Kakva je čast biti u vezi s Bogom! Srećna su ona bića
koja u tome uživaju! Kako je neizreciva prednost otvaranje misli
i težnji pred Bogom! Uživajte u tome još večeras pre spavanja.
Kakvu to mirnoću donosi! Ne morate nositi nijedan gram briga,
jer su sve vaše brige i tereti položeni u molitvi na Onoga koji se
za vas brine. Kakva samo ljubav počiva u srcu čoveka koji se
približava Bogu u molitvi! Boga ne možete voleti na odstojanju.
Morate mu se približavati sve više. Kad dođete na sunce, osećate
njegovu toplotu. Tako kad se približite Bogu, povećava se i
radost. Držite se blizu Boga! Molite se često! Neka vaše molbe
251
 Sperdženovi Biseri
budu česte i neprekidne! Tada ćete biti sigurni da Otac čuje glas
vaše molitve.
Kad bi neko od onih koji se još nikad nisu molili, počeo već
danas! Pouzdajte se u Isusa, Zastupnika. Neka se to pouzdanje
ogleda u usrdnoj molitvi. Počnite sada taj sveti život molitve koji
će vas dovesti u večni život slave, s desne strane samoga Boga!

252
 16
Jedini temelj
„Jer niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji
je postavljen, a to je Isus Hristos.“ (1. Kor. 3:11)

I ZGRADNJA je veoma važna, ali pre svega treba misliti na

temelj. Bez obzira na to kako brzo ili lepo čovek zida, ako
temelj nije čvrst, on je nerazborit graditelj. Međutim, bez obzira
na to kako sporo ili teško napreduje, njegova građevina ga
neće osramotiti, ako je zidove postavio na čvrstom temelju. To
posebno važi na području duhovnih istina, jer je tamo temelj
važniji od svega. Ko sluša Reč a ne izvršava kobno završava,
jer je kako kaže Spasitelj, gradio na pesku i njegovu građevinu
će odneti kiša. Onaj koji sluša Reč i po njoj živi siguran je,
jer mu je temelj duboko iskopan i stoji na steni, pa odoleva
kišama svakojakih nevolja i poplavi progonstava. Ne mogu mu
nauditi ni satanski vetrovi iskušenja, ni buka koja se čuje iz
svakog pravca. Svaka, pa i najbolja građevina mora da popusti
i da se sruši, ako su joj temelji nestabilni. Što je zgrada viša,
ako joj je temelj nesiguran, to je mogućnost raspadanja veća.
Mislim da je sasvim jasno kakav je temelj Isus Hristos u
veri. Navedeni stih to tako jasno izjavljuje, da isključuje svaku
sumnju. Čovek može dizati nadgradnju donekle prema svom
ukusu i proceni, ali samo na jednom jedinom temelju. U samoj
zgradi može biti različitih prostorija, svakojakog stila i dekora,
ali ne može biti različitih temelja. To je utvrdio jednom zauvek
sam Bog kada je rekao: „Evo ja mećem u Sionu kamen, kamen
izabran, kamen od ugla“ (Isaija 28:16). Mora da nam bude jasno
da svi hrišćanski životi nisu jednako oblikovani.
I među najboljim hrišćanskim graditeljima raznolikost je u
izvrsnosti. Jedan će graditi zlatom, drugi srebrom, a treći dragim
kamenjem ― ali što se tiče temelja, svi su na istom nivou, jer
253
 Sperdženovi Biseri
Hristos je sve i u svemu. Bez obzira na to da li je jednima život
bogat kao zlatna palata, čist kao hram od srebra, ili čvrst kao
mramorna kula, drugima otvoren ili zatvoren, širokih vidika ili
ograničen, uvek mora da bude izgrađen na jedinstvenom temelju
– na večnoj steni: „Jer niko ne može da postavi drugi temelj,
sem onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos.“ Možda vam je
lako reći: „Slažem se da se razlikujemo u vezi s nadgradnjom,
ali da li se slažemo u prihvatanju jedinstvenog temelja?“ Jer ako
se potpuno ne slažemo s jednostavnom izjavom ovog biblijskog
citata, nismo u pravu.“
Apostol je pri tom vrlo dogmatičan i ne dopušta nikakva
nagađanja: „Niko ne može da postavi drugi temelj.“
„Ali neki drugi učitelji su postavili drugačije temelje“, ipak ne
popuštaš. Apostol ih ipak ne priznaje kao temelje, nisu dostojni
tog imena. Prevara je suviše očita da bi uspela.
Nijedan graditelj, kada vidi gomilu nabacanog građevinskog
materijala na nekom prekopanom zemljištu, neće tvrditi da je to
dovoljan temelj. Ni kada vidi gomilu usahlog rastinja i smeća,
neće ni na trenutak dopustiti da se to smatra „temeljom“. Pavle
tvrdi da postoji samo jedan temelj i da osim njega ili izvan njega
nema nikakvog drugog. A taj jedini, nepromenjivi, nepomerljivi,
večni temelj, jeste Isus Hristos. Ne treba tražiti drugi, pa makar
mislili da se samo malo razlikuje ili da je nešto manji od temelja
Isusa Hrista, jer drugog jednostavno nema niti ga može biti. Nije
to stvar upoređivanja, nego monopola. Svaki drugi izgrađeni
temelj ili princip, bez obzira na to koliko bio hvale vredan, samo
je imitacija iako se predstavlja kao temelj. Gospod Isus Hristos
jedini ima isključivo pravo na taj naziv, i u njemu se nalazi sve
što se tiče osnove: „Nema spasenja ni u jednom drugom, niti
ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da
nađemo spasenje“ (Dela 4:12).
I zaista, kada razmislite da je Bog za celu večnost postavio
svog jedinorodnog Sina da bude kamen temeljac, uvidećete kako
to duboko zadire u samu strukturu stvari; duboko kao sama
neizmernost. Prema tome, ne mogu postojati dva takva temelja,
jer o kome još piše da je predodređen još pre postanka sveta? O
kome je još pisano: „Pre vekova postavljena sam, pre početka, pre
postanja zemlje?“ (Priče 8:23). Kada pomislite na to da taj temelj
254
 Jedini temelj
nije ništa manje nego samo božanstvo, jer Hristos je pravi Bog,
nemoguće je da postoje dva temelja, isto kao što je nemoguće da
postoje dva Boga. U tom slučaju morali biste da mislite i na dve
vrste otkupljenja, pre nego i pomislite na dva temelja. Zar uopšte
mogu da budu dva otkupljenja, dva Spasitelja, dva Hrista? Ipak,
tako bi trebalo da bude kad bismo tvrdili da postoje dva temelja.
Niko osim Isusa, božanskog Spasitelja, nije mogao podržati
težinu jedne duše sa svim njenim gresima, a isto tako i sve duše
koje su ugrađene u Božiji hram. Jedino Isus može podupreti naš
večni dobitak, izbaviti nas od večnog gneva i podići u večno
blaženstvo. „Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između
Boga i ljudi, čovek Isus Hristos“ (1. Tim. 2:5). Reči njegovog
proročanstva vrlo su jasne. „Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene
nema Spasitelja“ (Isa. 43:11), što jednako odgovara njegovoj
izjavi: „Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu – sem
kroz mene“ (Jovan 14:6).
Svoju besedu ću razviti na osnovu četiri tvrdnje. Neće mi uvek
biti lako da ih razdvojim, ali bih ipak svaku posebno naglasio,
ocrtao i podvukao, tako da nikome ne promakne.
Prvo, nema Crkve ako nije izgrađena na Hristu; drugo, nema
evanđelja ako nije izgrađeno na Hristu; treće, nema spasonosne
nade ako se ne temelji na Hristu, i četvrto, nema hrišćanina ako
nije izgrađen prema Hristu.

Nema crkve ako nije izgrađena na Hristu

Mislim svakako na onu istinitu, pravu Crkvu. Ima mnogo
takozvanih crkava u svetu, ali uzećemo kao prvo načelo da
postoji samo jedna Crkva, a ta je izgrađena na Hristu. Bez obzira
na to koja zajednica, skupština, hijerarhija, sekta ili udruženje
prisvajalo naziv crkve ili jedine Crkve, ako nije izgrađena na
Hristu, nije Crkva. Bez obzira na to koliko ona bila brojna, stara
ili bogata, učena, pretenciozna, licemerno pobožna, dominantna
ili ne znam kako ekskluzivna, ako nije sagrađena na Hristu, nije
Hristova Crkva.
Kao što znate, temelj je prvi deo građevine; isto tako je Isus
Hristos prvi i najvažniji u svojoj Crkvi, jer je njegov narod u
njemu izabran. Prema svojoj nameri i planu, Bog je uvek izabirao
jedan narod, ali nikada izvan Isusa Hrista. Apostol to potvrđuje:
255
 Sperdženovi Biseri
„Neka je blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista,
koji nas je u Hristu blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom
na nebesima, jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta“
(Ef. 1:3, 4). Izabrani smo dakle u Isusu Hristu. On, Hristos,
je „prvorođeni među mnogom braćom“ (Rim. 8:29) i Gospod
„nas je unapred izabrao da budemo slični liku njegovog Sina.“
Odvajanje Crkve od sveta i njeno oblikovanje u posebno Božije
nasledstvo povezano je sa Hristom.
„Hriste, budi, moj prvenac!“ ― reče.
Tad izabra duše naše,
U Hristu, glavaru našem.

Nikako drugačije ne bismo bili izabrani, niti bi nas iko voleo,

niti nam udelio večni život, osim Isusa Hrista. Ne, nema drugog
načina, kako za propovednika, tako ni za Crkvu Božiju, ako je
gledamo odvojeno od večnog cilja, Isusa Hrista, težišta i glavnog
predstavnika svog naroda. Najpre se postavlja temelj ― tako je i
naš Gospod Isus Hristos najpre određen. U Pismu to Gospod Bog
kaže ovako: „Evo postavljam ugaoni kamen na Sionu, izabran i
dragocen“ (1. Pet. 2:6). Otac naziva Sina, Isusa „moj izabrani,
u kome moja duša uživa, pa zato nema drugih izabranih, osim
onih koji su u njemu, po večnoj svrsi milosti.“
Dalje, temelj je potpora svega, pa je zato prava Crkva samo
ona koja počiva na Isusu Hristu. Ako neka grupa ljudi prisvoji
sebi naziv Crkve, ako svoje spasenje traži izvan Hristove
otkupljujuće krvi, onda to nije Crkva. Nikad ne bismo smeli da
dovedemo u sumnju činjenicu da sve dolazi od Boga. Otkupitelj
je kamen temeljac Crkve. On je stena našeg spasenja – jedini naš
oslonac. Kao živo kamenje, uziđujemo se u duhovnu građevinu,
a svi mi zajedno, kao i svaki posebno, oslanjamo se na njega i
zavisimo od njega. Svesni smo snage ovog svedočanstva: „Stoga
neka sav dom Izrailjev sigurno zna da je Bog učinio Gospodom
i Hristom ovoga Isusa koga ste vi raspeli“ (Dela 2:36). Velika
otkupljujuća žrtva Isusa Hrista mora biti jedini temelj cele Crkve,
kao i svakog pojedinca, a to valja objavljivati jasno i razgovetno
kao prvo i najveće crkveno učenje ― spasenje kroz Isusa Hrista.
„U njemu imamo otkup – njegovom krvlju, oproštaj prestupa –
po bogatstvu njegove blagodati“ (Ef. 1:7). Bez otkupljenja nema
256
 Jedini temelj
Crkve. Nazovite takvu zajednicu verskim klubom ili kako vam
drago, ali ako zanemaruje ili poriče otkupiteljsku žrtvu Isusa
Hrista u njegovoj smrti, to onda nije Crkva.
Isto tako zajednica ne zaslužuje ime Crkve, ako svoju
zavisnost u sadašnjosti i budućnosti veže uz bilo šta, a ne uz
Hrista. Isus je rekao: „Jer ja živim i vi ćete živeti!“ Crkva mora
da crpi svakodnevni život iz besmrtnosti slavnog Poglavara.
Onaj koji nas je voleo, umro za nas i vaskrsnuo, obavezao se
da će nas sačuvati, pa neka nam njegova obaveza bude oslonac
vere. Zato što mu je dana sva vlast na nebu i na zemlji, mi idemo
i učimo narode. Hrabri nas obećanjem: „I evo ja sam s vama u
sve dane do svršetka sveta“ (Matej 28:20). Zato se ne bojimo
nikakvih istupanja.
Teško nama ako se oslonimo na bilo kakvo telesno oružje,
odnosno svetovnu silu ili telesnu mudrost, obrazovanje, rečitost
ili ugled, revnost ili oduševljenje, umesto na Hrista; tada silazimo
sa stene na pesak. Tako ne možemo da gradimo Hristovu crkvu.
Snaga žive Crkve jeste živi Hristos. Pri tome moramo paziti
da kao vatreni i revnosni graditelji ne gradimo ni na čemu osim
na Hristu, i to uz njegovu pomoć, jer sve drugo ima žalostan
svršetak. Crkva mora da se osloni na Hrista koji je umro ali i
otišao u slavu, te sedi s desne strane Bogu, vlada i caruje u našu
korist, a uskoro dolazi da sakupi raštrkane i ustoliči svoje carstvo.
Prava Crkva crpi životni sok kao loza iz čokota ― Isusa Hrista,
i to joj je dovoljno.
Evo šta kaže za slavnog Izbavitelja: „Dušo moja, čekaj na
Gospoda, jer samo je u njemu nada moja“ (Psalam 62:5). Druge
zajednice mogu da traže sebi poglavare, ali Crkva se oslanja samo
na svog Ljubljenog jer je prošla „pustinju“. Razne grupacije traže
potporu u ljudskoj veličini, ali njene oči su okrenute ka gorama
odakle joj dolazi pomoć: „Pomoć je meni od Gospoda koji je
stvorio nebo i zemlju“ (Psalam 121:1, 2).
Dalje, temelj ima oblik građevine, a prava Crkva se oblikuje
prema Isusu Hristu kao prema svom planu gradnje i skici. Oblik
građevine mora biti u svakom slučaju određen temeljom. Ako
vas je ikada privukao čudnovat oblik nekog dvorca ili crkve,
tada ste pri pažljivom razgledavanju njihove unutrašnjosti a
naročito temelja, mogli da zaključite da je taj oblik samo veran
257
 Sperdženovi Biseri
odraz njegove skice. Pogledom prelazimo oštar ugao, okrugao
toranj, izbočine i tamno udubljenje. Cela građevina u kojoj tako
uživamo morala je da sledi nacrt temelja, a tako se i svaka Crkva
mora temeljiti na Hristu time što će slediti njegove reči i naloge
kako najbolje zna.
Zakon Hristov je zakon Crkve. Dekreti raznih sabora, sve
rezolucije skupština, zajednice sinoda, prezvitera i udruženja,
sve te uredbe pojedinih ljudi bez obzira na to koliko oni bili veliki
i slavni, ako se razlikuju od Hristovog zakona, samo su vetar i
bačeni papiri; štaviše: izdajnički napadi na njegovo Veličanstvo
Cara Isusa. Oni koji grade bez Hristovog naloga, grade bez
temelja i njihovo delo će propasti. Nema drugog zakona ni vlasti
u pravoj Crkvi osim Hrista, a mi njegove sluge, ujedno smo i
sluge Crkve a ne njeni gospodari ili zakonodavci. Crkva verna
njegovom zakonu sve stavlja na probu.
Kao Crkva, nismo zakonodavci nego podređeni zakonu. Nije
na nama da donosimo ustave, izmišljamo oblike službovanja,
određujemo obrede i ceremonije, nego moramo gledati na
Hristove naloge i valja nam da ih izvršavamo. Carevi, parlamenti
ili bilo koja svetovna vlast, nema nikakvu vlast nad Crkvom. U
njoj vlada jedino Hristos. Ako jedan deo Crkve nema svoj temelj
u Hristu, tada je to iskrivljen dodatak originalnom planu velikog
graditelja i nagrđuje hram koji je sagradio Bog a ne čovek. Kako
je divan osećaj pripadnost Crkvi koja ima temelj, jer je stvorena
na Hristovoj vlasti!
Osećamo se sigurni kad sledimo njegove zapovesti, ali trebalo
bi da zadrhtimo kad bi to bile samo ljudske navike i naredbe.
Takav osećaj sigurnosti nam daje veru u nauku koja se temelji
na Hristovom učenju, jer tada možemo reći: „Nije to tek nečije
gledište, sud razboritog čoveka ili zaključak crkvenog sabora, to
je Učiteljeva objava.“ Nijedna njegova reč neće propasti. Njegova
se vlast ne menja jer mu Reč zauvek prebiva u nebu, a on je isti
u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Crkva koja pažljivo sledi
njegova uputstva je čvrsta. Ona koja se udalji od njegovog čvrstog
reda i vlasti, izgubila je temelj i prestala da bude Crkva.
Kao što je građevini preko potreban temelj, tako je i Hristos
potreban istinitoj Crkvi. Kuća bi mogla da bude bez nekih prozora,
neka vrata bi se zatvarala ili uklonila, neki deo krova takođe, a
kuća bi još uvek bila građevina, ali to ne bi bila ako joj razorite
258
 Jedini temelj
temelj. Tako ni Crkva ne može biti Hristova ako Isus Hristos nije
njen temelj i ugaoni kamen. Kada slušate propovedi u kojima se
i ne spomene Hristovo ime, trebaće vam više od pristojnosti, čak
i laž, da biste rekli: „To je bila hrišćanska propoved!“ Ako neki
ljudi nalaze zadovoljstvo u nauci koja Hrista baca u pozadinu,
oni nisu članovi njegove Crkve, zato što im takvo učenje ne bi
odgovaralo. Ipak sam čuo od nekih: „Uzeše Gospoda iz groba i ne
znamo gde su ga metnuli!“ kao što je to rekla Marija Magdalina,
kada je ugledala prazan grob.
Jedan čovek mi pre neki dan reče da je čuo takvu hrišćansku
propoved, na koju bi i Jevreji i muslimani klicali, jer u njoj nije
bilo ni traga Hristu. Drugi pak reče da je na nekom mestu čuo
kako se veličaju sveštenici i sakramenti toliko, da u propovedi
nije bilo mesta za jednostavnu veru u Isusa Hrista. Ali braćo,
tako nije bilo u Hristovoj Crkvi. U njoj je Isus Hristos alfa i
omega ― prvi i poslednji, početak i svršetak.
Pravi hrišćanin uzima od Hrista sve ― zaista sve! A za
propovednike i sveštenike kažu: „Šta je dakle Apolos, a šta
je Pavle? Služitelji čijom ste službom poverovali, i to kako je
svakome od nas Gospod dao“ (1. Kor. 3:5). O, braćo, sagledajmo
to valjano! Ako bilo ko dođe na Hristovo mesto, postaje antihrist,
i mi nismo više hrišćani nego antihrišćani. Prava Crkva govori:
„Dajte nam učenje i rečitost kakvu hoćete, ali ne možemo biti
zadovoljni dok on, koji je izraz Božijega lika, ne bude postavljen
u sredinu među nas.“ Tako govori Crkva koja je Hristova nevesta,
ali ako je zadovoljna dok se njen Hristos omalovažava, ne može
biti čestita zaručnica.
Sastavimo tu našu prvu tačku u nekoliko kratkih rečenica. Ne
čini Crkvu savez čoveka s čovekom ako Isus Hristos nije središte
tog saveza. Dobri ljudi mogu sklapati prijateljstva, osnivati lige,
federacije, i ne znam kakve sve ustanove za dobre i visoke ciljeve,
ali to ne predstavlja Crkvu, ako Isus nije temelj nade svakog
pojedinca i svih zajedno.
Crkva ne može opstajati samo na našoj povezanosti s
propovednikom. Lepo je i ugodno videti da braća žive zajedno
u slozi i savezu; još je lepše ako pastira i njegovo stado veže
savršena ljubav, ali takav odnos ne valja preterano naglašavati
i stavljati iznad uobičajenih veza. Ne smemo slaviti ljude niti ih
slepo slediti. Kad neko telo ustanovi pojedinac čija se religija
259
 Sperdženovi Biseri
sastoji u upijanju teorija i mišljenja nekog religijskog učitelja, ono
prestaje da bude Božija crkva. Crkva nije sagrađena na Pavlu,
Apolosu ili Kifi, nego na jedinstvenom autoritetu Isusa Hrista.
Ne smemo da budemo Luterovi vernici, kao ni Kalvinovi, ni
Veslijevi, ni Vitfildovi, nego Hristovi. Takvi vernici treba da
sačinjavaju pravu Crkvu. Ona se ne gradi na prisvajanju obreda.
Jedan je Gospod, jedna vera, jedno krštenje; dužni smo da
budemo odani Hristu i Njegovim nalozima, ali Crkvu ne čini
izvršavanje uredbi i zakona. Dobro je što nas ujedinjuje odanost
prema veri, ali ako nema lične veze sa Isusom Hristom, onda je
to samo udruženje ili liga za odbranu drevnog uverenja, ili savez
za održavanje oblika religiozne misli, a ni u kom slučaju Crkva.
Da, blagosloveni Gospode, ti moraš biti u tome, ili od toga neće
biti ništa! Pastiri, starešine, đakoni, učitelji, evangelizatori, samo
su dragoceno kamenje u nebeskom hramu, ali bez tebe Hriste
nema Crkve, jer nema temelja. Svi sveti dolaze tebi i oslanjaju
se na tebe o Hriste, a građevina podešena prema tebi izrasta u
sveti hram Gospodnji. Ti si Hriste seme iz kojeg izrasta Crkva,
stabiljka na kojoj se šire grane, glava iz koje teče život, pastir koji
vodi svoje stado, vojskovođa koji predvodi u boju, muž za koga
je Crkva venčana. Ti si zaista sve u Crkvi koju si otkupio svojom
dragocenom krvlju.
Bog nam je dao temelj čvrst
Utvrđen zakonom neba,
Tu večnu, trajnu stenu,
Koja se bure ne plaši,
nit zla koje vreba.
Vrata pakla uzalud se bore
Protiv Hrista napadi se ore,
On je temelj, ugaoni kamen,
za božanski hram jedini znamen.

Nema evanđelja osim onoga koje se temelji na Hristu

Do sada smo dakle obrazlagali da ne postoji Crkva, osim one
izgrađene na Isusu Hristu. Tu istinu zastupamo pred svakim
čovekom.
Tvrdimo da nema evanđelja osim onoga koje je utemeljeno na
isusu hristu!
260
 Jedini temelj
U svetu je mnogo lažnih evanđelja. Pavle jednom spominje
„drugo evanđelje“, jer uistinu, postoji samo jedno evanđelje
i ne može biti drugog. Dobra vest, Božija radosna poruka
čoveku, samo je jedna. Ne može biti drugih evanđelja, jer niti
su dva Spasitelja, ni dva iskupitelja. Spasitelj i iskupljenje su srž
evanđelja, a ako su oni jedno, i evanđelje je samo jedno.
Temelj evanđelja je Isus Hristos, drugoga nema. Postoji samo
jedan posrednik putem koga Bog milostivo govori. „Jer Bog
je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus
Hristos“ (1. Tim. 2:5). Ako vam neko kaže: „Bog mi je govorio
i pozivao me da vam kažem nešto više od onoga što je rekao
Isus“, nemojte ga slušati. Ili ako kaže: „Imam objavu s neba i
Bog me podstiče da govorim“, a to nije u saglasnosti s rečima
Isusa Hrista, taj je lažni prorok i ne dolazi od Boga. Čak ako
crkveni velikodostojnik, crkveni sabor ili Crkva sama govori
nešto drugačije nego što je učio Hristos, istina se ne nalazi u
njima.
Sve što je ikad od Boga rečeno, pre Hrista i posle Hrista, to
je isto što kaže i Hristos, jer Božiji glas je jedan a ne dva, Božija
reč nije dvojaka ili trojaka nego jedna. Zato danas možemo biti
sasvim sigurni, ako Bog želi nešto da nam kaže, govori nam kroz
Svog Sina, jer je njegova probodena ruka zatvorila i zapečatila
Božiju objavu. Teško nama ako ga ne saslušamo i jao nama ako
slušamo druge glasove.
Ako smo zaista Hristovi, nećemo obraćati pažnju na druge
glasove, jer je Gospod rekao: „Za tuđinom neće ići, nego će
bežati od njega, jer ne poznaju glasa tuđinaca.“ Istinito i pravo
evanđelje dolazi od Hrista kao posrednika, jedino od njega, a
ono što dolazi drugim putem nije evanđelje.
Istinito evanđelje slavi jedino Hrista kao božanstvo, a bez
toga nema evanđelja. Hristos je Bog i u njemu je sva punina
božanstva. U osobi Isusa Hrista, božanstvo je sišlo da nas isceli
i odstrani naše žalosti. Ako vam neko govori da Hristos nije
jedinorođeni od Boga ili da nije Sin Božiji, začepite uši, jer to
nije Božije evanđelje. Ako Hristos nije uzdignut iznad svega i
proslavljen kao Bog nad svim, tada naše propovedanje sasvim
sigurno nije evanđelje.
Isus Hristos je srž evanđelja. On sam je radosna vest i
njen nosilac. Te radosne vesti su objave da je Bog poslao
261
 Sperdženovi Biseri
svog jedinorođenog Sina u svet da bismo mi kroz njega živeli
večno. Otkup večnosti izvršio je za nas svojim životom, smrću
i vaskrsenjem Isus Hristos, a to je evanđelje. Oproštenje
dolazi kroz njegovu krv, opravdanje po njegovoj pravednosti,
posvećenje kroz njegov duh. Potpuno spasenje je svakom verniku
obezbeđeno u njemu, a Božija milost se obilno očituje prema
svakom, pa i okorelom grešniku. Bog učini spasenje oličenjem
mudrosti, pravednosti, svetosti i našim otkupljenjem.
U stvari, sve ono što je potrebno da čoveka vrati u Božiju
naklonost i da ga tamo zaduži, nalazi se u osobi Isusa Hrista. U
njemu se Božija ljubav ogledala do pune mere. Isus Hristos je
zbir i sadržaj, kruna i slava evanđelja.
Ako vam neko pod evanđeljem prodaje čovekovu slobodnu
volju kao jedini kriterijum, dobra dela ili pak neke ceremonije
i postavi kao jedini temelj spasenja, nemojte ga prihvatiti, jer to
nije radosna vest. Ona glasi: „Jer Bog je u Hristu pomirio svet
sa sobom, ne uračunavajući im njihove prestupe“ (2. Kor. 5:19).
Neka drugi propovedaju šta žele, ali „mi propovedamo Hrista
raspetoga!“ Isus je obelodanio srž evanđelja kada je povikao:
„Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas
odmoriti“ (Matej 11:28).
Obraćam se posebno onima koji tumače evanđelje, da
zapamte ovaj jednostavan tekst i ne poučavaju ništa bez Hrista.
Tumačenje doktrine nije tumačenje evanđelja, ako je suvoparno
poučavanje bez Hrista. Uzmimo da tumačim doktrinu izbora ―
to je poseban predmet, ali ako ne istaknem da sam izabran u
Hristu, izostavio sam temelj, moja pouka se ruši u prah, kao truli
zid, ili klimave ograde. Pretpostavimo da govorimo o konačnom
izbavljenju; dobro je to, ali gde je tu evanđelje ako ne pokažem da
ćemo radi toga što Isus živi i mi živeti, a da izbavljenje vernika
zavisi od njegove veze sa njim? Ako tumačim Božiju pravednost
u Isusu Hristu, čvrsto se nje držim. Želeo bih da istaknem primer
ranih crkvenih učitelja.
Iz njihovih pisanih dela koja su nama ostala, možemo shvatiti
da su se umnogome oslanjali na stvarne događaje iz života
Otkupitelja. Neke od tih istina nisu baš sasvim jasno izražene
kako nam to Pavle jasno izlaže, ali postoji jedna stvar po kojoj se
ti učitelji odlikuju. Od njih možda nećete mnogo čuti o opravdanju
kroz veru, ali ćete mnogo čuti o dragocenoj krvi Hristovoj. Ne
262
 Jedini temelj
govore baš uvek jasno o obnavljanju kako bismo mi to želeli,
ali mnogo govore o Hristovom vaskrsenju i o novom životu koji
vernici poseduju kao novu vrlinu. Za njih je oproštenje pranje
u Hristovoj krvi; obraćenje je Hristov poziv, vaskrsenje je živi
Hristos. Sve što iznose jesu činjenice koje proizilaze iz stvarnog
života i smrti Spasitelja, i voljan sam da priznam da neobično
cenim takav način propovedanja evanđelja.
Šta apostol Pavle kaže o tome? Šta je za njega bilo evanđelje?
Čujte ga: „Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam
propovedao, koje vi primiste, u kom i stojite, kojim se i spasavate,
ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem ako niste
uzalud poverovali. Jer sam vam pre svega predao što sam i
primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da je
sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima, te se javi
Kifi, zatim Dvanaestorici“ (1. Kor. 15:1–5).
Prema tome, vidite da je Pavlovo telo božanstva sažeto u
životu i smrti onog jedino utelovljenog božanstva, Gospoda
Isusa.
Uvek iznosite evanđelje u uskoj vezi s našim Gospodom. Sok
grožđa je ukusan, ali da biste znali kakav je pravi ukus, idite u
vinograd i sami iscedite taj sok. Evanđelje je vino Hristovo, ali
je najslađe kada se cedi sveže iz samog grožđa. Propovedajte
Isusa Hrista kada obznanjujete njegovu nauku, jer biste mogli da
je učinite tvrdom kao kamen navaljen na ulazu u njegov grob, a
trebalo bi u stvari da bude presto od slonovače, na kome poput
drugog Solomona, sedi veličanstveni Hristos.
Neki propovedaju iskustva i čine dobro, ali trebalo bi da budu
neobično oprezni da u tome zadrže Hrista na vrhu. Imamo školu
koja uči ljude da propovedaju iskustva; ja ih ne osuđujem, ali da
li je iskustvo siromašnog grešnika jedino značajno za mene? Šta
mi koristi da znam kako on jadikuje kao i ja. Možda može malo
da mi pomogne, ali ima mnogo vrednijih stvari. Ja želim da znam
kako se Isus osećao i šta on može da učini za mene i mog brata.
Vredna su i iskustva, ali onda kada kroz njih Isus Hristos stiče
slavno mesto. Ako pak pođete tokom iskustva, bilo da su opisi
ljudske izopačenosti ili čovekove savršenosti a Isus Hristos je
stavljen u pozadinu, unakazićete evanđelje. Isus je jedini temelj i
nema evanđelja koje je odvojeno od njega.
263
 Sperdženovi Biseri
Tako je to i u praksi. U svakom slučaju, propovedamo
praktično i obilno. Ako pak propovedamo protiv ovog ili onog
zla koje se pojavljuje u svetu, ili ističemo ovu ili onu vrlinu, tada
je to propoved dovoljna za Sokrata ili Platona, ali ne pristaje
propovedniku Isusa Hrista. Istakni Isusa, brate moj! Njegov
primer osuđuje svako zlo, a snaži vrline. Postavite ga kao
ogledalo savršenstva, u njemu će ljudi videti kakvi treba da budu
i naučiti kako će to postići. Prema tome, Isus Hristos je jedino
evanđelje. U to smo, nadam se, sasvim uvereni.

Jedina nada spasenja je u Hristu

Nema nade u spasenje osim u onome koje se zasniva na
Hristu!
Ovo je još jedna tačka o kojoj ne moram mnogo da govorim.
Spomenuću samo neka druga nadanja. Bez sumnje, mnogo je
takvih koji misle da je s njima sve u redu, jer su u svom detinjstvu
odgajani najpoštenije, roditelji su im bili dični hrišćani, pa veruju
da su sigurni i spaseni, jer nisu učinili nikakva zla dela. Ako je
to vaša jedina nada, dragi moji, tada ste izgubljeni, jer ste mrtvi
u grehu. Ono što je rođeno od tela pa makar i najboljeg, jeste
telo, a telo i krv ne mogu naslediti Božije carstvo. Morate se
nanovo roditi, treba vam mnogo bolja nada od one koja proizilazi
iz vašeg rođenja i rodbinskih veza.
„Ali“, neko će reći, „sve obavezne ceremonije izvršio sam
u crkvi“. Dobro, ali za mene ništa ne znači u kojoj ste to crkvi
učinili. Ako i gradite na obredima koje je Bog naredio, biće vam
nedovoljno; oni ne mogu poneti teret vaše duše. Krštenje, večera
Gospodnja ili pedeset hiljada sakramenata, ako ih je izmislio
čovek, neće vam pomoći ni za milimetar.
Jedini temelj za nadu vaše duše mora biti Hristos, a ne bilo
kakvi spoljašnji obredi.
„Pa, ja sam,“ drugi će opet, „marljivo činio mnoga dela.“
Hteo bih da u Bogu počinite i deset puta više dela, ali ako ste
počinili jedan jedini greh, nijedno dobro delo vas ne može spasti.
Sva dobra dela najboljih ljudi koji su ikada živeli, biće samo truli
temelj ako se na njega oslone. Obilujte u dobrim delima, ali se ne
pouzdajte u njih. Ljudske zasluge su peščani temelj.
264
 Jedini temelj
„Ja sam doživeo naročita osećanja“, neko će reći. „Bio sam
slomljen, bio sam podignut.“ Svakako, mogao si da budeš satrven
i da si dospeo do samih vrata pakla, zatim podignut do nebeskih
kapija, ali u osećanjima i uzbuđenju nema temelja tvojoj nadi.
„Mene zabrinjava“, jedan će opet, „što nisam doživeo nikakva
posebna osećanja.“ Neka te to ne uznemirava, idi Isusu Hristu i
osloni se na njega. Visoki ili niski okviri su varka ako se u njih
pouzdaješ. Svojim osećanjima ne možemo biti spaseni, kao ni
svojim delima.
„Ali, znaš,“ drugi će reći, „čvrsto sam uveren da sam spasen
jer sam sanjao divan san, a što je još čudnije, čuo sam glas, imao
sam viziju.“ Sve je to smeće! Snovi, vizije i glasovi! Odbaci sve
to. Na to ne treba polagati ni trunku nade.
„Ali, ako sam video Hrista?“ Ni to ne vredi, jer ga je veliko
mnoštvo videlo svojim očima dok je bio na zemlji pa su svejedno
izginuli u svojim gresima.
„Ali, siguran sam da će me san spasiti.“ To će ti biti sanjiva
nada, pa kad se sutradan probudiš, tvoga sna će nestati. Ono na
šta se treba osloniti jeste sigurnija reč svedočanstva ― „Hristos
Isus dođe na svet da spase grešnike!“ (1. Tim. 1:15), a ko u njega
veruje, nije osuđen.
Zašto verujem da su mi gresi oprošteni? Kako znam da sam
spasen? Tako što je Hristos izjavio da svaki koji u njega veruje
nije osuđen. Verovati u njega znači pouzdati se u njega, učiniti Ga
temeljom spasenja. Pouzdajem se u njega jer je on moj temelj, on
je moj oslonac. Spasen sam, jer ako nisam, onda njegova reč nije
istinita. Ja znam da je ta Reč istinita i zato imam mir. Pisano je:
„Ko veruje u njega, ima život večni“ (Jovan 3:16). Imam njegovo
obećanje da neću poginuti, niti će me iko istrgnuti iz njegove
ruke; dakle, neće me niko odvojiti od njega i njegove ljubavi.
Vidite da nema druge nade u spasenje, osim one koja se
polaže samo na Hrista. Molim vas i zaklinjem, ako neko ima
nadu koja seže izvan Hrista ili pokraj njega, oslobodite se iste;
bacite je na smetlište, gnušajte se nje kao nečega što Bogu smeta.
Učinite ono što je jedan čovek učinio s lošom novčanicom. Kad
je ustanovio da je falsifikovana, zakopao je i pobegao od nje što
je brže mogao, u strahu da bi neko mogao da pomisli da je taj
lažan novac bio njegov.
265
 Sperdženovi Biseri
Ako se vi pouzdajete u nešto što nije od Hrista, zakopajte to i
bežite sa tog mesta, jer je to bilo lažno pouzdanje i vašoj duši bi
donelo zlo. Neka vaša vera kliče: „Niko osim Hrista!“ Spasavajuća
vera uživa u takvom pokliču. Za večno spasenje „niko ne može
da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus
Hristos“ (1. Kor. 3:11).

Nema hrišćanina bez Hrista

Ovo je naša poslednja tačka ― nema hrišćanina osim osobe
koja je sagrađena u Hristu. Ako je neko hrišćanin, on nema
drugog temelja osim Hrista. Hrišćanin je onaj koji je sagrađen na
Hristu ko god on bio, ali ako može da živi hrišćanskim životom
bez Hrista, nije dostojan tog imena.
Šta hoću da kažem?
Prvo, smatram da čovek koji želi da bude hrišćanin, mora da
položi svoju dušu Hristu za večno spasenje. Pri tom ne sme biti
nedoumice. Ne sme da se pomeša Hristova zasluga za spasenje sa
sveštenicima i obredima. Mora biti prava, jasna crta ― Hristos je
za mene sve, moja jedina nada. Svako mimoilaženje ili skretanje
je kobno.
Ako želite da budete hrišćanin, Hristos mora da bude vaš uzor.
Uz pomoć njegovog Svetog Duha, morate da pokušate da uradite
ono što bi on učinio na vašem mestu i pod tim okolnostima.
Ne možete reći: „U ovome ne mogu da sledim Hrista.“ Nikad
ne smemo odbaciti njegovo vođstvo. Ako to učinite, morate da
se odreknete ideje da ponesete njegov krst i da ga sledite. Kad
postane vaš Spasitelj, on tvrdi da je i vaš Car.
Pravi hrišćanin je čovek koji gradi na Hristu kao na svom
uzoru, kao što se zidovi grade na temelju. Pravi hrišćanin je
čovek koji raste u Hristu, jer iako to zvuči čudno, Božiji hram
raste. Ne moramo da se čudimo, jer je to živi hram. Video sam
veličanstvene građevine, remek-dela graditeljstva, i bio sam
iznenađen. Obična nezgrapna kućica pokazuje da je to delo
zidara i tesara, ali savršena arhitektura izgleda kao da raste.
Hristova Crkva zaista raste, jer raste Hristov narod.
Sav naš rast mora da dolazi od Boga. Kad neko kaže: „Pre
nekoliko godina sam odlazio u crkvu s tim hrišćanima, osećao
266
 Jedini temelj
sam se srećan s njima, ali sada sam stekao veće obrazovanje,
prevazišao sam ih.“ U tom slučaju njega vodi ponos a ne milost.
Nijedan pravi hrišćanin ne govori tako. Što više raste, to više
urasta u Hrista. Međutim, ako postaje mudriji bez Hrista, on
time pokazuje da njegova mudrost ne dolazi od Hrista. Ako je
dobro počeo, može napredovati koliko mu drago, ali ne može
da prevaziđe Hrista. On će zapravo za sebe vredeti sve manje, a
Hristos će mu značiti sve više, jer čovek nije hrišćanin ako se ne
drži ovoga ― temelj ide onoliko daleko koliko on to želi. Čovek
gradi u okviru temelja a ne izvan njega, ali gradi na jednom
jedinom temelju.
Pravi hrišćanin je onaj koji živi za Hrista, kome je Hristova
slava najveći cilj. Hrišćanin smatra da je svako vreme uludo
utrošeno ako nije namenjeno Hristu. Hrišćanin smatra da zapravo
i ne živi ako Hristos ne živi u njemu.
Molim se da svi budete takvi hrišćani, da Hristos bude uvek
sa vama. Ne volim da propovedam ako ne osećam prisustvo
svog Učitelja. Iskreni hrišćani ne žele nigde da se zaposle a da
prethodno ne zatraže savet od njega.
Naša Crkva je vrlo aktivna, a ja želim da i vi mnogo uradite,
i da Učitelj bude uvek uz vas. I najsvetiji posao može postati
rutinski i mehanički, ako ne uživamo u njegovoj divnoj ljubavi
i ugodnom prisustvu, u blaženom osmehu dok izražavamo
njegovu volju. Sedite kod Isusovih nogu, zajedno s Marijom, i
radite s njim kao što je radila Marta. Neka on bude temelj svemu,
ne samo Crkvi nego i našoj nadi, našem karakteru i svakoj sitnici
koju činimo. Kad polažete prvi kamen u novoj službi, položite ga
na Hrista. Obojite ga purpurom njegove dragocene krvi; prelijte
ga uljem zahvalnosti i položite sve na njega. Tako ćete graditi za
večnost i slaviti njegovo dragoceno ime.

267
 17
Hristos kao vrtlar
„ . . . A ona misleći da je to vrtlar . . .“
(Jovan 20:15 - SSP).

P RE otprilike dve nedelje sedeo sam u jednom lepom vrtu

usred cveća svake vrste, koje je cvetalo u raskošnom
obilju svuda oko mene. Zaklonivši se od sunca pod krošnju
masline, posmatrao sam palme i banane, ruže i kamelije,
narandže i aloje, lavandu i heliotrope. Vrt je bio pun boja i
lepote, miomirisa i plodnosti. Ma ko je zamislio, oblikovao
i održavao to lepo mesto, nesumnjivo je zaslužio pohvalu.
Tako sam pomislio, a onda sam bio podstaknut na razmišljanje
o crkvi Božijoj kao o vrtu, pretpostavljajući da je Gospod Isus
vrtlar. Razmišljao sam zatim o tome šta bi se dogodilo kad bi
to zaista bilo tako. Pretpostavljajući da je on vrtlar, moj um
je zamišljao raj u kome uspeva sve što je dobro. Svako zlo se
iskorenjuje. Ako je jedan običan radnik proizveo na zemlji lepotu
koju sam tada video i u kojoj sam uživao, kakva tek lepota i
divota mora da nastane „pod pretpostavkom da je on vrtlar!“
Vi znate ko je „On“ ― blagosloven Sin Božiji, koga je Marija
Magdalina u našem tekstu zamenila za vrtlara. Napravićemo
izuzetak, pa ćemo slediti jedno dete Božije po njegovom
pogrešnom tragu, a da ipak nađemo sebe kako idemo ispravnim
putem. Ona je pogrešila pretpostavljajući „da je on vrtlar“. Ako
dozvolimo da nas uči njegov Duh, nećemo pogrešiti ako se
sada upustimo u razmišljanje o našem blagoslovenom Gospodu
pretpostavljajući „da je on vrtlar“.
To sigurno nije neprirodna pretpostavka. Ako možemo uistinu
da pevamo:
Mi smo vrt ograđen zidom,
izabran i odvojen od ostalog tla,
269
 Sperdženovi Biseri
onda je tom ograđenom prostoru potreban vrtlar. Zar nismo svi
biljke koje je on posadio? Zar nam nije svima potrebno zalivanje
i negovanje – njegova stalna i blagonaklona briga za nas? On
kaže: „Ja sam pravi čokot, a moj Otac je vinogradar“ (Jovan
15:1). To je samo jedan vid. Ali možemo pevati i ovako: „Dragi
moj ima vinograd na rodnom brdašcu. I ogradi ga, i otrebi iz
njega kamenje, i nasadi ga plemenitom lozom“ (Isaija 5:1, 2). Bio
je vinogradar tog vinograda. Tako smo od Isaije naučili pesmu
o njegovom vinogradu. Čitamo o našem Gospodu: „Koja živiš u
vrtovima! Drugovi slušaju glas tvoj, daj mi da ga čujem“ (Pesma
8:13).
Zašto on stanuje u vinogradu ako ne zato da vidi kako
napreduju loze i da se brine o svemu. Daleko od toga da je
poređenje neprirodno. Ono izaziva svu silinu asocijacije. Puno je
korisnih pouka. Nije protiv sklada prirode kad „pretpostavljamo
da je on vrtlar“.
Ovo poređenje nije nepoznato Svetom pismu, jer u jednom
od svojih vlastitih poređenja, naš Gospod upoređuje sebe sa
vinogradarom. Pogledajmo sada to poređenje puno opomene.
Kada je „izvestan čovek“ došao i video da smokva ne donosi
nikakvog roda, rekao je vinogradaru: „Poseci je; zašto da još
slabi zemlju?“ (Luka 13:6–9). Ko je bio taj koji je posredovao
između tog beskorisnog drveta i sekire, ako ne naš veliki
Zastupnik i Posrednik? On je taj koji se stalno javlja rečima:
„Ostavi je još ove godine, dok okopam oko nje i nađubrim.“ U
tom slučaju sam na sebe preuzima ulogu vinogradara. U pravu
smo kad „pretpostavljamo da je on vinogradar“.
Ako želimo da nas podrži slika iz Starog zaveta, naš Gospod
uzima ime „Drugog Adama“, a i prvi Adam je bio vrtlar. Mojsije
nam kaže kako je Gospod Bog postavio čoveka u Edemski vrt
da ga obrađuje i održava. Za čoveka nije kao najveći domet bio
predviđen ovozemaljski raj raskoši, nego vrt koji nagrađuje
trud.
Gle, crkva je Hristov Edem, natopljen rekom života i tako
plodan da donosi Bogu sve vrste plodova. I on, naš drugi Adam,
hoda po tom duhovnom Edemu da ga obrađuje i održava. Ta slika
nam pomaže da vidimo kako smo u pravu ako pretpostavimo da
je on vrtlar. Tako je i Solomon mislio o njemu kad je opisivao
carskog mladoženju kako silazi sa svojom nevestom u vrt u vreme
270
 Hristos kao vrtlar
cvetanja i rađanja prvih plodova. Pošao je sa svojom voljenom
da čuva vrtove govoreći: „Pohvatajte nam lisice, male lisice,
što kvare vinograde, jer naši vinogradi cvatu“ (Pesma 2:15). Ni
priroda, ni Sveto pismo, ni slika iz Starog zaveta, ni pesma, ništa
nam ne zabranjuje da mislimo o našem Gospodu Isusu kao o
onome koji se brine za cveće i plodove svoje crkve. Ne grešimo
kad govorimo o Njemu „pretpostavljajući da je on vrtlar“.
I tako sam ja mirno sedeo i prepustio se ovakvim mislima,
koje vam sada ponavljam, nadajući se da ću i vašim srcima moći
da otvorim puteve razmišljanja. Neću pokušati da razmatram
takav predmet u celini, nego ću samo ukazati u kom smeru
možete da tražite žilu dragocene rude.

1. Ključ za objašnjenje čuda

Pretpostavljajući „da je on vrtlar“, imamo ključ za objašnjenje
mnogih čuda u vrtu njegove crkve.
Prvo čudo je u tome što uopšte postoji crkva u svetu, što
uopšte postoji vrt koji cveta usred ove neplodne pustoši. Gospod
je na tvrdoj i kamenitoj steni zasadio Edem svoje crkve.
Kako je došlo do toga da se ona tu nalazi ― oaza života u
pustinji smrti? Odakle vera usred nevere, nada usred ropskog
straha, ljubav usred mržnje? „Vi ste, dečice, od Boga, a sav svet
je u vlasti nečastivoga“ (1. Jovan. 4:4 i 1. Jovan. 5:19). Odakle ovo
„vi ste, dečice, od Boga“, kada je sve unaokolo čvrsto zatvoreno u
đavolu? Kako je došlo do toga da postoji narod za Boga, odvojen,
posvećen i određen da rađa plodove Božijem imenu u čast?
Sigurno ne bi bilo tako da je to morao da sprovodi čovek.
Postojanje crkve razumemo samo „pod pretpostavkom da je on
vrtlar“. Ništa drugo ne može to da nam objasni. On može da
učini da umesto trnja nikne jela i umesto korova mirta, ali niko
drugi ne može da postigne takvu promenu (Isaija 55:13).
Vrt u kojem sam sedeo, nalazio se na goloj steni. Gotovo sva
zemlja od koje su njegove terase teškom mukom bile načinjene,
donesena je onamo s obale ispod njega. Tako je na steni stvoreno
plodno tlo. Taj vrt se nije prirodno našao na takvom mestu.
Napravljen je umetnošću i teškim radom. Isto tako, crkva Božija
morala je da bude izgrađena rukom Gospoda Isusa, koji je
začetnik i usavršitelj svog vrta. S naporom, ranjenim rukama,
271
 Sperdženovi Biseri
izgradio je svaku terasu, oblikovao svaku leju i posadio svaku
biljku. Cveće je morao da zaliva svojim krvavim znojem i
posmatra svojim suznim očima. Tragovi klinova na njegovim
rukama i rana na njegovim rebrima pokazuju koliko ga je stajalo
da napravi novi raj. Dao je svoj život za život svake biljke koja
je u vrtu. Nijedna od njih nije tamo po nekoj drugoj teoriji osim
pretpostavke da je on vrtlar.
Osim toga, postoji još jedno čudo. Kako može crkva Božija
uspevati u takvoj okolini? Ovaj sadašnji opaki svet je vrlo
neprikladan za rast blagodati. Crkva nije u stanju da se sama
odupre zlim uticajima koji je okružuju. Sadrži elemente koji
teže neredu unutar nje i njenom vlastitom uništenju, ako je
prepuštena samoj sebi kao što se i u zemljištu vrta nalazi seme
budućeg korova. I najbolja crkva koju je Hristos ikada imao na
zemlji, odmetnula bi se u roku od nekoliko godina od istine, kad
bi je Božiji Duh napustio. Svet nikada ne pomaže crkvi; uvek
je spreman na borbu protiv nje. Nema ničega u vazduhu što bi
moglo učiniti crkvu plodnom.
Kako dakle dolazi do toga da je crkva uprkos svemu tome,
lep Božiji vrt, i da se u lejama toga vrta uzgaja miomirisno bilje,
a božanska ruka sakuplja s njega divne cvetove? Neprekidno
postojanje i napredak crkve može se protumačiti jedino ako
„pretpostavimo da je on vrtlar“. Svemoćna sila je delotvorna u
inače nemogućem poslu održavanja svetog naroda među ljudima;
svemoćna je mudrost primenjena na ovoj, inače nepremostivoj
teškoći.
Čujte reč Gospoda i saznajte razlog rasta crkve na zemlji,
koja je njegov vinograd. „Ja Gospod čuvam ga, u svako doba
zalivaću ga: dan i noć čuvaću ga da ga ko ne ošteti“ (Isaija 27:3).
To je razlog postojanja duhovnog naroda usred bezbožnog i
pokvarenog roda. To je razlog da smo blagodaću izabrani između
okolnog poroka, svetovnosti i nevere. Pretpostavljajući „da je
on vrtlar“, mogu shvatiti da i plodnost, lepota i dobrota, mogu
postojati u samom središtu pustinje greha.
Ovom pretpostavkom je rešena još jedna tajna. Čudo je da
smo vi i ja uopšte uvršteni među biljke Gospodnje. Zašto je nama
dozvoljeno da rastemo u vrtu njegove blagodati? Zašto je meni
dozvoljeno, Gospode? Zašto meni? Kako je došlo do toga da
nas je držao tamo i podnosio u našoj neplodnosti, kad je već
272
 Hristos kao vrtlar
odavno mogao da kaže: „Poseci je, zašto da još slabi zemlju?“
Ko bi drugi podnosio takvu tvrdoglavost kao što je naša? Ko
bi drugi mogao da ima tako beskrajno strpljenje? Ko bi nas
negovao tako brižljivo? I onda kad je ta briga bivala tako slabo
nagrađena, ko bi je obnavljao tako dugo iz dana u dan i ostajao
uporan u neograničenoj ljubavi? Ko bi mogao učiniti više za svoj
vinograd? Ko bi mogao ili hteo da učini toliko?
Svaki čovek bi izazvan našom nezahvalnošću, požalio zbog
svoje dobre namere. Samo je Bog mogao da ima strpljenje s
nekima od nas! Veliko je čudo što nismo već odavno bili odrezani
kao neplodne loze čokota. Ostavljeni smo na čokotu u nadi da
ćemo konačno doneti rod. Ne znam zašto smo bili pošteđeni ―
osim ako „pretpostavimo da je on vrtlar“. Isus je sama blagodat
i blagost, tako spor sa svojim nožem i sa svojom sekirom, tako
pun nade ako pokažemo i samo jedan ili dva pupoljka, ili možda
rodimo kiselu bobicu. On je tako pun nade, da bi ove malenkosti
mogli biti znakovi nečeg boljeg što će uskoro doći. Beskrajno
strpljenje! Neizmerno podnošenje! Gde se to još može naći, osim
u srcu Ljubljenoga? Zaista, motika je mnoge od nas poštedela
samo zato što je vrtlar blag i poniznog srca.
Dragi prijatelji, ovoj crkvi je darovana milost za koju sam
često morao da zahvaljujem Bogu, a to je da su zlu tako dugo
bila zatvorena vrata. U toku ovog razdoblja u kojem smo bili
zajedno kao pastor i zajednica ― a tome je sada oko dvadeset
devet godina ― neprekidno smo napredovali potpomognuti
Gospodom. Nažalost, mnoge crkve koje su davale nadu baš kao
i naša, videli smo kako su pocepane svađom, oslabljene zbog
skretanja ili nadvladane krivoverjem. Nadam se da nismo bili
skloni da prestrogo osudimo njihove pogreške, ali moramo biti
zahvalni za vlastito izbavljenje od zla, koja su pogodila njih.
Ne znam kako je došlo do toga da smo se održali u međusobnoj
ljubavi, da smo bili potpomognuti u radu i osposobljeni da budemo
čvrsti u veri, osim ako nije naročita blagodat bdila nad nama.
Puni smo pogrešaka; nema ničega čime bismo se mogli hvaliti.
Ipak, nijednoj crkvi nije Bog pomogao više nego našoj. Čudim se
da je blagoslov trajao tako dugo i ne mogu to objasniti, osim ako
„pretpostavimo da je on vrtlar“. Naš napredak sigurno ne potiče
od pastora, ni od mojih dragih prijatelja starešina i đakona, ni od
onih među vama, koji gore ljubavlju i svetim žarom. Mora da je
273
 Sperdženovi Biseri
Isus bio vrtlar te je zatvorio vrata kad sam ih ja ostavio otvorena;
isterao je divljeg vepra upravo kad je ovaj ušao da počupa slabije
biljke. Mora da je i noću bio u blizini i da je terao kradljivce koji
su se šunjali. Po podnevnoj vrućini je čuvao one od vas koji su
napredovali u svetovnim dobrima, da ih ne bi zaslepilo bleštavilo
prejakog sunca.
Da, On je bio s nama, neka je blagosloveno njegovo ime!
Odatle sav ovaj mir, i jedinstvo, i polet. O, da ga nikad tako ne
rastužimo da se okrene od nas; radije ga preklinjimo govoreći:
„Ostani s nama ti koji stanuješ u vrtovima, neka ovo bude jedan
od vrtova u koji silaziš dok ne svane dan i ne nestanu sene.“ Naša
je pretpostavka, prema tome, ključ za mnoga čuda.

2. Podsticaj na dužnosti
Pokušajte da me sledite. Kažem, kako bi „pretpostavka da je
on vrtlar“ trebalo da bude podsticaj na mnoge dužnosti.
Jedna od dužnosti hrišćanina je radost. Blažena vera koja
u svojim naredbama zapoveda ljudima da budu radosni. Kada
radost postane dužnost, ko bi je zanemario? Svaka mala biljka
će sigurno lakše upijati sunčevo svetlo kada se cvećem pronese
šapat da je Isus vrtlar. „O“, kazaće, „ja sam tako mala biljka;
slabo rastem, ne donosim toliko lišća niti je na meni toliko
cvetova kao na mnogima oko mene!“ Sasvim je ispravno da
imate skromno mišljenje o sebi. Možda je spuštanje glave deo
vaše lepote. Mnogi cvetovi ne bi bili ni upola tako lepi kad ne bi
poznavali veštinu spuštanja glave. Ako „pretpostavimo da je on
vrtlar“, onda je vama isto tako vrtlar kao i najotmenijoj palmi u
čitavoj okolini.
U onom francuskom vrtu, preda mnom su rasle narandže,
aloje i druge neobične biljke, ali na zidu s moje leve strane rasli
su običan šeboj, kamenike i travke, kakve nalazimo na stenovitim
mestima kod nas. Vrtlar se brinuo za sve njih; za male kao i
za velike. U stvari, bilo je tamo stotine vrsta najneuglednijeg
rastinja, ali svaka biljčica je imala etiketu i bila je opisana kako
treba. I najmanja kamenika mogla je da kaže: „On je moj vrtlar
kao što je i vrtlar najponosnije ruže ili najotmenije hrizanteme.“
Ti slabo dete Božije, Gospod se brine za tebe! Tvoj nebeski
Otac hrani gavrane i upravlja letom vrabaca; neće li se još više
274
 Hristos kao vrtlar
brinuti za vas, maloverni? Male biljke, ne bojte se, narašćete
dovoljno! Možda upravo sada rastete više prema unutrašnjosti.
Setite se da ima biljaka kod kojih cenimo koren više od stabiljke
iznad zemlje, mada vama nije određeno da rastete brzo. Možda
ste po prirodi biljka koja raste sporo i ne biste bili zdravi kad
biste rasli prebrzo. U svakom slučaju, radujte se što ste u vrtu
Gospodnjem.
„Ako je on vrtlar“, učiniće s vama ono najbolje. Ne možete
biti u boljim rukama. Druga je dužnost ceniti njegovo prisustvo i
moliti se za njega. Kad god svane nedelja, morali bismo se moliti
Ljubljenome da dođe u svoj vrt i jede ukusno voće. Šta možemo
bez njega? Ka njemu bi po ceo dan trebalo da se diže naš uzvik:
„Bože nad vojskama! Obrati se, pogledaj s neba i vidi, i poseti
vinograd ovaj, njega, koga je posadila desnica tvoja“ (Psalam
80:14, 15). Trebalo bi da se usrdno molimo da dođe i da nam se
otkrije onako kako se ne otkriva svetu, jer kakav je to vrt kojem
vrtlar nikad ne dođe ni blizu? Kakva je razlika između vrta i
pustinje, ako onaj, kome vrt pripada, nikada u njemu ne upotrebi
lopatu ili nož za obrezivanje?
Naša je potreba, dakle, da Hristos bude uz nas, a uz
„pretpostavku da je on vrtlar“. Naša je sreća i radost da Hristos
hoda među našim lejama, da posmatra svaku biljku, da sve
izravnava, neguje i usavršava. Pretpostavimo li da je on vrtlar,
sve je dobro, jer od njega potiče naš rod. Odvojeni od njega
nismo ništa. Samo dok on bdi nad nama, možemo da donosimo
rod. Prestanimo da se uzdamo u ljude, napustimo sve pokušaje
da dokazujemo njegovo duhovno prisustvo uvežbanošću ili
teatralnim govorenjem, održavanjem obreda ili nekontrolisanim
uzbuđenjem, i molimo se Gospodu da bude uvek prisutan i da
tom prisutnošću njegov vrt buja.
„Ako pretpostavimo da je on vrtlar“, imamo još jednu
dužnost, a to je da se svako od nas u poptunosti preda njemu.
Biljka ne zna kako se s njom mora postupati. Ona ne zna kad je
treba zaliti, a kad ostaviti suvom. Voćka ne prosuđuje kada treba
da bude obrezana, okopana ili nađubrena. Duh i mudrost vrta
nije u cveću ili grmlju nego u vrtlaru. Ako danas mi – vi i ja,
stojimo ovde samovoljni i telesno prosuđujemo o sebi, potrudimo
se da sve to odstranimo, da bismo mogli u potpunosti da stojimo
na raspolaganju našem Gospodu. Možda ne biste bili voljni da
275
 Sperdženovi Biseri
se potpuno predate u ruke nekog čoveka (bilo bi žalosno kad bi
to trebalo), ali biljka koju je Gospod posadio, nesumnjivo se bez
bojazni može prepustiti njegovoj dragoj ruci. Pod pretpostavkom
„da je on vrtlar“ možeš reći: „Odričem se svoje volje, želja, misli,
hirova i navika i želim da budem kao ništa u vrtlarevim rukama,
da bi on mogao da bude moja mudrost i sve moje. Evo dobri
vrtlaru, Tvoja slaba biljka se pokorava tvojoj ruci; radi sa mnom
kako hoćeš.“
U jedno možete biti sigurni: sreća i radost zavise od potpune
podložnosti Božijoj volji. Biće lako ostvarivati tu savršenu
podložnost ako pretpostavimo da je Gospod Isus vrtlar. Ako te
biju teškoće, Gospod je tako učinio. Zar bi hteo da je drukčije?
Zar nisi zahvalan što je baš tako jer je to volja onoga u čijoj je
ruci tvoj život i tvoj put? Dužnost podložnosti vrlo je jasna uz
„pretpostavku da je on vrtlar“.
Spomenuo bih još samo jednu dužnost, iako se nameću i
druge. „Ako pretpostavimo da je on vrtlar“, tada mu donosimo
rod. Ja se ne obraćam ovoga jutra ljudima kojima je svejedno
služe li Bogu ili ne. Verujem da većina vas želi da ga proslavi,
jer ― budući da ste spaseni blagodaću ― osećate svetu želju da
pokažete slavu Onoga koji vas je prizvao iz tame, u svoje divno
svetlo (1. Pet. 2:9). Želite druge da dovedete Hristu, jer ste i sami
bili dovedeni u život i slobodu u njemu. Neka onda činjenica da
je Isus vrtlar, bude podsticaj vašem donošenju roda. Gde god
rodili jedan grozd, rodite ih stotinu, a sve pretpostavljajući da je
on vrtlar. Ako će čast za to pripasti njemu, trudite se da činite
ono što će mu doneti veliku slavu.
Kad bi se naše duhovno stanje pripisivalo nama samima,
našem propovedniku, ili nekome od naše braće hrišćana, možda
se ne bismo osećali naročito obaveznim da budemo plodonosni.
Ali ako je Isus vrtlar i ako čast ili sramota onoga što proizvedemo
bude pripadala njemu, onda upotrebimo svaku kap soka i
napregnimo svako vlakno da bismo ― koliko god to svojom
punom snagom možemo ― proizveli zadovoljavajuću nagradu
za muku i trud našeg Gospoda. Uz takvo učenje i brigu, morali
bismo da postanemo izvrsni učenici. Da li nas Hristos uči? Ne
pružajmo povoda svetu da misli loše o našem Učitelju!
Studenti osećaju da svom univerzitetu duguju nešto veliko,
276
 Hristos kao vrtlar
i zato se trude da on dođe na dobar glas. I tako, budući da je
Isus nama učitelj ― budimo ispunjeni osećanjem da moramo
služiti na čast tako velikom učitelju, tako božanskom imenu.
Ne znam kako da to formulišem, ali nesumnjivo je da moramo
učiniti nešto dostojno takvog Gospoda. Svaki cvetić u vrtu
Gospodnjem bi morao da se odene u svoje najsjajnije boje i širi
miomiris jer se Isus brine za njega. Trebalo bi da rod svake biljke
u vrtu našeg Oca bude nešto najbolje od svih mogućih dobara,
ako pretpostavimo da je Isus vrtlar.
Toliko dakle o ovim dvema tačkama ― ključu za mnoga
čudesa i podsticaju na mnoge dužnosti.

3. Oslobođenje od odgvornosti koja preti da me slomi

Bog nekome daje određeni posao. Ako čovek radi ispravno,
ne može ga raditi nemarno. Ujutru ga odmah pita kako napreduje.
Uveče mu je poslednja misao šta može učiniti da ispuni svoj
poziv. Ponekad ga zabrinutost progoni i u snovima te uzdiše:
„O, Gospode, daj da bude u napredak!“ (Psalam 118:25). Kako
napreduje vrt koji negujemo? Jesmo li slomljenog srca zato što
izgleda da ništa ne napreduje? Da li je to loša godina? Možda je
zemlja jalova i neplodna? Blaženo je oslobođenje od preterane
brige, pod pretpostavkom da je on vrtlar. Ako je Isus učitelj i
gospodar svega, nije na meni da održavam crkvu u redu. Nisam
odgovoran za odgoj svakog hrišćanina, za pogreške svakog
otpadnika, za zablude u životu prividnih hrišćana. Taj teret ne
sme biti na meni tako da se pod njim lomim. Ako je on vrtlar,
crkva je pod nadzorom koji je bolji od našeg. Vrt je zbrinut bolje
nego kad na njega paze najbudniji čuvari. „Gle, ne drema i ne
spava čuvar Izrailjev“ (Psalam 121:4).
Ne treba očajavati i klonuti. Ozbiljni ste u svom poslu, a
postajete potišteni. Molim vas, razmislite malo o ovome! Vidite,
vaše je da radite pod upravom Gospoda Isusa, ali nije na vama
da opteretite svoje duše brigama njegove službe kao da vi morate
nositi te terete. Pomoćnik vrtlara ne mora da se brine za ceo
vrt, kao da je sav prepušten njemu! Ne, nipošto! Neka ne uzima
previše na sebe.
Molim vas, ograničite svoju brigu. Na primer, oko vas se
nalazi izvestan broj mladih ljudi. Vi pazite na te duše kao oni
277
 Sperdženovi Biseri
koji će morati da polože račun o tome. To je dobro; ali nemojte
biti zabrinuti i ne klonite, jer na kraju krajeva, spasavanje
i održavanje tih duša nije u vašim rukama. Ono je u rukama
jednoga koji je daleko sposobniji od vas. Samo pomislite na to
da je Gospod vrtlar.
Znam da je tako u pitanjima sudbine sveta. Neki Božiji čovek
je u jednom teškom razdoblju postao nesposoban da obavlja svoju
dužnost. Postao je utučen i uznemiren. Ukrcao se na brod u želji
da napusti zemlju koja je dolazila u takvo stanje, da to nije više
mogao da podnese. Onda mu je neko rekao: „Gospodine Vajtlok
(Whitelock), jeste li vi vladar sveta?“ On to nije bio. „Zar nije
Bog sasvim dobro izlazio na kraj sa njim još pre vašeg rođenja.
Zar mislite da on neće s njim lako izaći na kraj kad vi umrete?“
Ta je misao pomogla dobrom čoveku da nađe olakšanje. Vratio
se na svoju dužnost.
Želim da shvatite granice svoje odgovornosti. Nisi ti vrtlar, ti
si samo jedan od njegovih pomoćnika, postavljen si da obavljaš
sitne poslove, da malo okopaš ili čistiš staze. Vrtom se dobro
upravlja, ali ti nisi glavni vođa u njemu.
Ovakav stav nas oslobađa od zabrinutosti i straha i čini da
nam rad za Hrista postaje milina. Ako nam se čini da nam vrt ne
vraća svu našu muku, kažemo sebi: „To konačno i nije moj vrt.
Uz pretpostavku da je on vrtlar, potpuno sam voljan da radim
na golom komadu stene, da vežem jednu staru suvu granu ili
prekopam bezvredan komad zemlje. Ako je to Isusu ugodno, taj
rad je zbog toga u najvišoj meri koristan. Nije moje da dovodim
u pitanje mudrost svoga zadatka, nego da ga se latim u ime svog
Učitelja i Gospoda. Pretpostavka da je on vrtlar skida s mene
tešku odgovornost, i moj rad postaje prijatan i lep.“
Baveći se ljudskim dušama, nailazimo na slučajeve koji su
vrlo teški. Neke osobe su tako bojažljive da ne znate kako da
ih tešite. Druge su tako nepokolebljive i samouverene, da jedva
znate kako da im pomognete. Neke su tako dvolične da ih ne
možete razumeti, a neke tako kolebljive, da ne možete naći
uporište da im se približite. Neki cvetovi zbunjuju običnog
vrtlara. Nalazimo biljke koje su prekrivene trnjem. Kad takve
biljke pokušate da uobličite, ranjavaju ruku koja je htela da im
pomogne. Ovo čudno rastinje bi vam stvaralo velike neprilike da
ste vi vrtlar. Ali pod pretpostavkom „da je on vrtlar“ srećni ste
278
 Hristos kao vrtlar
što možete stalno da mu odlazite i govorite: „Dobri Gospode, ne
razumem ovo čudno stvorenje. Ta biljka je tako čudna kao i ja.
Oh, kad bi ti to uredio ili meni rekao kako se to radi. Došao sam
da ti to kažem.“
Naša stalna teškoća je u tome što imamo toliko biljaka za koje
moramo da se brinemo, da nemamo vremena da odgajamo jednu
najbolje. Imamo ih još pedeset kojima bi istovremeno trebalo da
obratimo pažnju; i onda, pre nego što smo završili sa zalivanjem,
već moramo uzeti motiku, grabulje i lopatu; zbunjeni smo
mnoštvom briga, kao što je i Pavle bio kad je rekao: „Posebno
preko svega toga što svakodnevno navaljuje na mene, briga za
sve crkve“ (2. Kor. 11:28). Ah, blažena je stvar učiniti ono malo
što možemo, a ostalo ostaviti Isusu, pretpostavljajući „da je on
vrtlar“.
U crkvi Božijoj postoji disciplina koju ne možemo da
sprovodimo. Mislim da je dvostruko teže kad vidimo da nismo
u stanju, a osećamo da bismo to morali, nego što je samo
sprovođenje te discipline. Domaćinove sluge su bile zbunjene
kada nisu smele da počupaju korov! „Neprijatelj je to učinio.“ ―
Hoćeš li dakle da odemo i da ga saberemo? ― „Ne“, rekao je on,
„da ne biste skupljajući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu“
(Matej 13:24–30). Dušobrižnika pogađa kad ne sme da odstrani
neki štetni korov. Da, ali pod pretpostavkom „da je on vrtlar“ i da
je to njegova volja da taj korov raste, tebi i meni ne preostaje ništa
drugo nego da ćutimo. On ima sigurnije i pouzdanije disciplinske
mere od naših. U određeno vreme, korov će to osetiti.
A onda opet, postoji onaj redosled u vrtu koji mi ne možemo
da održavamo. Jedne biljke će uvenuti a druge moraju doći na
njihova mesta, da ne bi vrt ogoleo. Ne znamo gde da nađemo
to novo cveće, pa kažemo: „Ko će naslediti onog čoveka kad
umre?“ To pitanje sam čuo bezbroj puta i već mi je dodijalo. Ko
će naslediti takvog čoveka? Sačekajmo dok ode i naslednik bude
potreban. Zašto prodavati čovekov kaput kad još sâm može da ga
nosi? Kad izumre rod dobre kuće, skloni smo mislima da se neće
pojaviti niko dostojan da im odveže pertle na cipelama. Ja bih,
prijatelju mogao da pretpostavim sijaset stvari, ali moj današnji
tekst polazi od pretpostavke da je on vrtlar.
Na temelju te pretpostavke očekujem od Gospoda da ima u
rezervi biljke koje još niste videli. One će tačno pristajati na našim
279
 Sperdženovi Biseri
mestima, kad budu prazna, a Gospod će održati pravi apostolski
redosled do dana svog drugog dolaska. U svako doba tame i
obeshrabrenosti kada srca klonu i duhovi oslabe, kad pomislimo
da je svršeno s crkvom Božijom, oslonimo se na pretpostavku da
je Isus vrtlar i očekujmo da vidimo veće i bolje stvari od ovih.
Mi smo na kraju svojih mogućnosti, ali on još nije ni na početku
svojih. Mi smo smeteni, ali on to nikada neće biti. Zato čekajmo
i budimo mirni pretpostavljajući „da je on vrtlar“.

4. Oslobođenje od straha
Želeo bih da vam skrenem pažnju na to kako će vam ova
pretpostavka dati oslobođenje od straha.
Šetao sam vrtom i opazio mesto gde je staza bila pokrivena
lišćem, slomljenim granjem i kamenjem. Video sam da je zemlja
bila rasuta sa leja, a korenje je ležalo na površini zemlje. Sve je
bilo u neredu. Da li se tu igrao neki pas, ili je to bilo delo obesnog
deteta? Šteta ako je tako. Ali ne. Za minut-dva opazio sam vrtlara
kako se vraća. Shvatio sam da je on napravio svu tu zbrku. Rezao
je, kopao, obrezivao, a sve za dobrobit vrta.
Sigurno se i vama dogodilo da u vašim domovima, u raznim
prilikama, nije sve bilo onako kako ste želeli. I u crkvi smo mogli
da vidimo iščupan korov, neplodne grane odrezane, tako da je
sve bilo u neredu. Međutim, ako je to učinio Gospod, naš strah je
izlišan. Ako pretpostavimo da je on vrtlar, sve je u redu.
Kad sam o tome razgovarao sa svojim prijateljem, rekao
sam mu: „Pod pretpostavkom da je on vrtlar, zmija će se loše
provesti.“ Uz pretpostavku da je Adam vrtlar, zmija ulazi i priča
s njegovom ženom, i to je početak nevolja, ali uz pretpostavku
da je Isus vrtlar, jao tebi zmijo. Dobićeš po glavi čim se pokažeš
unutar ograde vrta.
Ako se bojimo da bi đavo mogao da uđe među nas, tražimo u
molitvi da ne nađe mesta, jer Gospod Isus Hristos ispunjava sve
i ne pušta unutra našeg protivnika.
Osim zmija, u vrtove upadaju i drugi stvorovi. Gusenice,
crvi i svakovrsna štetna bića žele da prožderu naše crkve. Kako
možemo sprečiti pristup takvima? Ni najviši zid ne može da ih
zadrži. Nema zaštite osim jedne, a to je pretpostavka da je on
vrtlar. Napisano je: „I zapretiću vas radi proždrljivcu, te vam
280
 Hristos kao vrtlar
neće kvariti roda zemaljskoga, i vinova loza u polju neće vam
biti nerodna ― veli Gospod nad vojskama“ (Malahija 3:11).
Ponekad me uznemiri pitanje šta će biti ako među nama nikne
koren gorčine da nas ometa. Svi smo mi stvorenja koja greše. U
srcu nekog brata proklija seme nesloge. Možda bi se našla i neka
sestra u čijem bi srcu niklo isto takvo seme, a od nje bi opet
moglo preći na neku drugu sestru. Tako bi se to raznosilo, dok
konačno ne bi sva braća i sve sestre nosili u srcu pelen. Ko to
može da spreči? Samo Gospod Isus svojim Duhom. On može da
zaustavi zlo. Koren koji rađa pelen, teško da će uzrasti tamo gde
je Isus. Gospode, kao crkva i narod, molimo te da prebivaš kod
nas! Nastani se svojim Svetim Duhom u nama i nikad nemoj da
nas napustiš. Ako bude tako, onda neće niknuti koren gorčine da
nas ometa.
Postoji, međutim, još jedna bojazan. Pretpostavimo da žive
vode Božijeg Duha ne nadođu da natapaju vrt. Šta onda? Mi ne
možemo da učinimo da one poteknu, jer je Duh Gospodar i teče
gde mu se svidi. Duh Božiji biće u našem vrtu pod pretpostavkom
„da je on vrtlar“. Nema bojazni od suše ako Isus preuzme brigu.
„On će izliti vodu na onoga ko je žedan i reke na suvu zemlju.“
Šta ako sunce njegove ljubavi ne bude sijalo nad vrtom, ako
voće nikada ne dozri, ako ne bude mira i radosti u Gospodu?
Ako pretpostavimo da je Isus vrtlar, to se ne može dogoditi.
Njegovo lice je sunce, njegov lik širi zrake koje daju zdravlje,
toplotu koja hrani i sve što je potrebno za dozrevanje svetih. I
tako pretpostavljajući „da je on vrtlar“, odbacujem na kraju ove
godine svoje sumnje i bojazni. Pozivam vas da i vi, koji nosite
crkvu na svom srcu, učinite isto. Hristova crkva je u njegovim
vlastitim rukama. On neće malaksati niti će ga išta obeshrabriti.
„Što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom“ (Isaija
53:10).

5. Opomena za nemarne
Pretpostavka „da je on vrtlar“ opomena je za nemarne.
U ovoj velikoj zajednici, mnogo je takvih koji su u crkvi ono
što i korov u vrtu. Njih nije posadio Bog, ne rastu pod njegovom
negom i ne donose nikakvog ploda u njegovu slavu. Dragi moj
prijatelju, često sam pokušavao da te probudim, da te taknem, ali
281
 Sperdženovi Biseri
nisam mogao. No pazi! Uskoro ćeš saznati šta znači reč: „Svaki
sad koji ne posadi Otac moj nebeski, biće iskorenjen“ (Matej
15:13). Molim vas, povedite računa o sebi!
Neki drugi među nama nalik su čokotu koji ne donosi rod.
Često smo im nedvosmislenim jezikom govorili isti-nu, pa ipak
se nismo dotakli njihove savesti. Ali ako pretpostavimo da je on
vrtlar, „ . . . svaku lozu na meni – koja ne rađa roda – on uklanja“
(Jovan 15:2). Ako mi već ne možemo, on će te dosegnuti. Dao Bog
da se pre isteka ove godine obratiš Gospodu odlučnim srcem, da
postaneš umesto korova izabrani cvet, i da umesto suve grane,
budeš sočna, plodonosna loza.
Ako neki ovde zaslužuju opomenu, molim vas da je odmah
primite. Pod pretpostavkom „da je on vrtlar“ nećete moći da
pobegnete pred njegovim okom. Neće biti oslobođenja iz njegove
ruke. Kao što kaže Reč: „Pa će očistiti svoje gumno i skupiće
žito svoje u žitnicu, a plevu će spaliti neugasivim ognjem“
(Matej 3:12). On će tako temeljito očistiti svoj vrt i izbaciti svaku
bezvrednu stvar.

6. Lek za one koji se tuže

Pretpostavka „da je on vrtlar“ znači i lek za one koji se tuže.
Neki od nas su morali da pretrpe fizičke boli koje često
nagrizaju duh i od kojih klone srce. Drugi su opet pretrpeli teške
gubitke u poslu. Zapali su u oskudicu, možda i u siromaštvo.
Jeste li skloni da se potužite na Gospoda zbog svega toga? Molim
vas, nemojte to činiti! Shvatite pretpostavku iz jutrošnjeg teksta.
Gospod vas je oštro obrezivao, rezao najbolje grane, i čini se kao
da ste prezreni, da vas stalno muči. Ako je on vrtlar, ako je to
sve učinio Gospod koji vas ljubi, ako su sve vaše patnje potekle
od njegove ruke, svaka rana, svaki zarez, svaka ogrebotina ― ne
menja li to stvar? Nije li to učinio Gospod? Ako je tako, stavite
prst na usta i ćutite dok ne budete mogli od sveg srca da kažete:
„Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje“
(Jov 1:21).
Verujem da Gospod nije učinio ništa nažao ikome od svog
naroda, da se nijedno njegovo dete ne može požaliti na prestrogi
postupak, da nijedna loza nije bila obrezana preoštrim nožem.
Ne, Gospod je učinio najbolje što se moglo učiniti. To je ono
282
 Hristos kao vrtlar
što bismo vi i ja (da smo imali beskonačnu mudrost i ljubav)
sami učinili. Zato prestanimo da mrmljamo, budimo radosni i
kažimo: „Gospod je učinio.“
Govorim posebno onima kojima je smrt otela neku blisku
osobu. Ne mogu vam reći kako mi je teško u ovom trenutku kada
se prisećam tako dragog događaja, a koji se okrutno završio.
Pre petnaestak dana sedeo sam sa svojim prijateljem i
sekretarom u onom vrtu. Bili smo odličnog zdravlja i radovali
se dobroti Gospodnjoj. Vratili smo se kući, i posle pet dana bio
sam ophrvan silnim bolom. Mog prijatelja je snašlo nešto strašno
– izgubio je ženu. Dok smo sedeli tamo, čitajući reč Božiju i
razmišljajući, rekli smo jedan drugome: „Kako smo srećni! Da li
se usuđujemo i pomisliti koliko smo srećni? Neće li se to ubrzo
okončati?“ Nije mi bilo ni nakraj pameti da ću morati da kažem:
„Brate moj, vrlo si nisko pao. Nema više radosti za tebe.“ Ali evo
naše utehe: Gospod je to učinio. Otišla je najbolja ruža iz vrta.
Ko ju je uzeo? Vrtlar je došao i ubrao je. On je posadio, bdio nad
njom, a sada je i uzeo. Nije li to najprirodnije? Da li iko plače
zbog toga? Ne, svako zna kako je ispravno i prirodno da on dođe
i pokupi ono što je u vrtu najbolje.
Možete biti bolno pogođeni gubitkom nekoga ko vam je drag,
ali ipak obrišite suze i shvatite da je on vrtlar. Zar da poljubim
ruku koja je nanela takvu bol? Draga braćo, setite se da će
Gospod, kad sledeći put dođe u vaš deo vrta ― a to može učiniti
već iduće nedelje ― ubrati samo svoje cveće. Da li biste ga u
tome sprečili čak i kad biste mogli?

7. Vizija za one koji se nadaju

Uz pretpostavku „da je on vrtlar“ postoji vizija za one koji se
nadaju.
Ako pretpostavimo da je On vrtlar, očekujem da ću u vrtu
gde on radi, videti najveći mogući napredak: očekujem da se
nijedan cvet neće osušiti, da nijedno drvo neće biti bez ploda.
Očekujem da vidim kako veliki vlasnik vrta svakodnevno dobija
na dar najslađe, najređe voće netaknute svežine. Očekujmo to u
ovoj crkvi i molimo se za to. Samo ako imamo vere, videćemo
velike stvari. Naša je nevera ono što sputava Boga. Očekujmo
283
 Sperdženovi Biseri
velike stvari od delovanja Hristovog Duha u srcima njegovog
naroda, i nećemo biti razočarani.
Dragi prijatelji, uz pretpostavku „da je on vrtlar“ možemo
očekivati neopisivo dragocenu božansku zajednicu. Vratite se
načas u Edem. Šta se dogodilo kad je Adam bio vrtlar? Gospod
Bog je hodao vrtom kad je zahladilo. Ako pretpostavimo da je
Isus vrtlar, on će obitavati među nama i otkrivati se u slavi svoje
sile i savršenosti svog očinskog srca; daće da ga upoznamo,
da bismo bili ispunjeni svom puninom Božijom. Kakva je to
radost!
Još jedna misao. Pretpostavljajući da je on vrtlar, i da Bog
dolazi i hoda među drvećem vrta, očekujem da ceo vrt premesti
gore k sebi, na lepša mesta: jer on je vaskrsnuo i njegov narod
mora da vaskrsne s njim. Očekujemo blaženo presađivanje sveg
ovog cveća u čistiju atmosferu, presađivanje iz ovog dima, magle
i vlage, gore gde sunce nikada ne zalazi, gde cveće nikada ne
vene, gde voće nikada ne trune. Kakva će to biti slava! Uživaćemo
onde na brežuljcima miomirisnog bilja u vrtu Božijem. „Ako
pretpostavimo da je on vrtlar“, kakav li će on samo vrt gore
oblikovati, kako ćemo vi i ja da rastemo u njemu! „Još se ne
pokaza šta ćemo biti. Znamo da ćemo – kad se on pokaže – biti
njemu slični, jer ćemo ga gledati onakvog kakav je“ (1. Jovan.
3:2). S obzirom da je on začetnik i usavršitelj naše vere, do kakve
li će nas samo savršenosti dovesti i u kakvu slavu uvesti! O, da
se nađem u njemu! Dao Bog da se tako zbude! Bolje ne možemo
poželeti nego da budemo biljke u njegovom vrtu, uz pretpostavku
„da je on vrtlar“.

284
 18
Večno živ Sveštenik
„I oni su u velikom broju postali sveštenici zato što im
smrt ne dozvoljava da ostanu; ovaj pak ima neprolazno
sveštenstvo zato što on ostaje doveka. Stoga može sasvim
da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu,
pošto svagda živi – da se moli za njih.“
(Jerejima 7:23–25)

A POSTOLU je vrlo bliska tema kojom uzvisuje svoga

   gospodara i učitelja. Kad je raspravljao o starozavet-
nim primerima i likovima koje je tako dobro poznavao, s
oduševljenjem je isticao da je Isus daleko veći od bilo kojeg
sveštenika onog razdoblja. Tu se on zadržava na naročito
počasnom položaju našeg Gospoda, koji proizilazi iz toga
da njegova sveštenička služba nema kraja. On nikada zbog
smrti ne prestaje da bude sveštenik – pošto je vaskrsao.
Običan sveštenik bi služio od tridesete do pedesete godine
života, i onda bi se njegov posao završio. Sveštenici iz doma
Aronovog koji bi postajali vrhovni sveštenici, ostajali bi u službi
sve do smrti. Zato bi ponekad, vrhovni sveštenik vrlo dugo
službovao, ali mu je u mnogo slučajeva prerana smrt presekla
život baš kao i drugim ljudima. Zato je sveštenik za sveštenikom
po redu Aronovom, morao da ulazi iza zavese za narod.
Naš Gospod je od druge vrste, jer je sveštenik po redu
Melhisedekovom „nemajući ni početka danima ni svršetka
životu“. On nije sveštenik na temelju zakona po nekoj telesnoj
zapovesti, nego na temelju sile beskonačnog života. On nastavlja
da zastupa narod Božiji, a to može zahvaljujući svom večnom
životu i trajnom sveštenstvu. U tom pogledu se pravi Mesija,
Gospod Isus Hristos, uzdiže nad svim pređašnjim sveštenicima.
Ovi su doista bili samo njegova bleda slika – njegovi simboli.
285
 Sperdženovi Biseri
Nadmoć Gospoda Isusa Hrista je predmet koji neće svakoga
da zanima. Mnogima će se ovo činiti pobožnim ushićenjem,
ako ne i beskorisnom bajkom. Ipak, uvek će postojati oni koji su
izabrani po blagodati, kojima će biti neizrecivo drago da o tome
razmišljaju. Ko su ljudi koje će zanimati ova tema? Spomenuli
smo u tekstu da su to oni koji dolaze Bogu preko, tj. posredstvom
Hrista. Ljudi koji Hrista uzimaju kao svoj put do Boga, ceniće
ga više od svega. Takvi će se oduševljavati kada čuju da se on
uzvisuje, do najviših visina.
Započeću, dakle, svoju raspravu pitanjem: dolazimo li
mi Bogu preko Isusa Hrista? Zastanite i postavite to pitanje,
i odgovorite na njega sami sebi. Da li uopšte dolazimo Bogu?
Smatramo li Boga osobom kojoj se valja približiti? Da li mu se
sada približavamo? Jesmo li među onima koji su sve bliže Bogu,
kojima će na kraju biti rečeno: „Hodite, blagosloveni Oca moga,
nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta“
(Matej 25:34). Možda se udaljavamo od Boga zaboravljajući
ga, buneći se protiv njega? Ako je tako, onda smo među onima
kojima će sudija reći: „Idite od mene, prokleti, u večni oganj
pripremljen đavolu i njegovim anđelima“ (Matej 25:41).
Dolazimo li Bogu? ― reč je o tome. Jesu li naši životi usmereni
prema njemu? Svi mi, ili idemo ka Bogu, ili se udaljavamo od
njega. Na temelju toga možemo predskazati svoju večnu sudbinu.
Smer strele u letu ukazuje na cilj u koji će se zabosti. Smer u
kojem se drvo zanosi, unapred određuje mesto pada, a gde je
palo, tamo će i ostati. Biće dobro da razmislimo i ustanovimo u
kojem smeru idemo.
Jesmo li ikada prišli Bogu sa iskrenim kajanjem zbog svojih
zabluda? Jesmo li došli verom i jesmo li s njim pomireni?
Dolazimo li njemu u molitvi? Da li mu dolazimo danonoćno i
govorimo s njim sa željom da idemo sa njim? Dolazimo li Bogu
kad lomimo hleb, kad je bliska zajednica s njim i njegovim sinom
Isusom Hristom? Znamo li u stvari, šta znači približiti se Bogu?
Loše je ako uopšte nemamo Boga, ili ako nam se čini da je on vrlo
daleko, kao utvara koju je gotovo nemoguće razabrati, ideja koju
nikad nismo sasvim shvatili, a kamoli da smo joj se približili!
Blaženi su oni koji poznaju ime Gospodnje i koji s njim hodaju
radujući se u sjaju njegovog lica. Takvima je Isus dragocen put
pristupanja Ocu.
286
 Večno živ Sveštenik
U ovom tekstu su dve male, ali ključne reči. Naime, ljudi za
koje je rečeno da su spaseni posredstvom tog Velikog zastupnika
jesu oni koji dolaze Bogu preko njega. Neki ljudi govore o
dolaženju Bogu kao stvoritelju i vladaru, pa i ocu, ali ne misle na
njegovog dragog Sina, kao na put svoga pristupanja. Zaboravljaju
ili ne priznaju izjavu našeg Gospoda Isusa: „Niko ne dolazi k
Ocu – sem kroz mene“ (Jovan 14:6). A ta izjava je istinita. Nema
puta do Boga sem kroz Isusa Hrista, jedinog posrednika između
Boga i čoveka. Naš Gospod Isus, Bog i čovek u jednoj osobi,
spaja obe strane bezdana. Približavajući se, ove su nam se lestve
u ljudskoj prirodi našega Gospoda spustile do nogu, a s druge
strane, na temelju božanske prirode našeg Izbavitelja, dižu se
pravo do beskonačnog veličanstva.
On, Bog i čovek u istoj osobi, ujedinjuje Boga i čoveka u jedan
savez ljubavi. Mi dolazimo Bogu kroz Isusa Hrista. Molitve u
kojima je Hristos zaboravljen, uvrede su Bogu otkrivenja. Vera u
kojoj Isus nije temelj naše nade je obmana. Bog ne može da nas
primi, ako ne primamo Njegovog Sina.
Grešniče, Bog je na nebu otvorio samo jedna vrata: ako
odbiješ da uđeš kroz ta vrata, nikad nećeš ući unutar zidova
novog Jerusalima. Bog ti zapoveda da mu dođeš preko Onoga
koji je po njegovoj volji; ako Isus nije tebi po volji, ne možeš doći
Ocu.
A vi koji svakodnevno koristite ovaj carski put Bogu,
oprostićete mi ako se danas sakrijem iza svog Gospoda,
zanemarim sve drugo, i pokušam vrlo jednostavno da prikažem
njegovu večnu svešteničku službu i njegov beskonačni život.
Molite Gospoda da mi pomogne da uzvisim velikog vrhovnog
sveštenika u koga verujemo. Neka svima omogući da se priključe
slavljenju Isusa u sili njegovog Svetog Duha.
Tekst govori o četiri predmeta koje valja razmotriti. Oni su
međusobno povezani kao karike zlatnog lanca i puni su ohrabrenja
za vas. Tu se govori o velikom Spasitelju koji beskonačno živi
i čija je sveštenička služba beskonačna; njegovo zastupanje je
beskonačno, takođe i spasenje.
1. Sveštenik s beskonačnim životom
U Gospodu Isusu Hristu imamo sveštenika koji poseduje
beskonačni život.
287
 Sperdženovi Biseri
Želeo bih da ozbiljno razmislite o ovoj vrlo jednostavnoj temi.
U jednostavnim stvarima nalazimo najveće utehe. Naš Gospod
Isus nije kao Aaron koji je morao da svuče svoje svešteničke
haljine i umre na vrhu planine Hor. Nije ni kao neki od Aaronovih
sinova koji su u određeno vreme podlegli slabostima starosti i
priklonili glave pred neizbežnom smrti. On, Hristos, jednom je
umro, ali smrt nad njim više nema vlasti. O njemu je posvedočeno
da živi.
Jasno nam je da naš Gospod Isus kao Bog poseduje beskonačni
život, jer kako bi Bog mogao da umre? Nemoguće je da Bog
prestane da postoji. Naš Bog je „nad svima Bog – blagosloven
u sve vekove“ (Rim. 9:5). I u tom pogledu njegov je život nužno
beskonačan.
Naš Gospod je večno živ u svojoj ljudskoj prirodi. Premda
je jednom umro za greh, ubrzo je ustao iz mrtvih i telo mu se
nikada nije raspadalo. Umro je vršeći svoju svešteničku službu.
Zbog nje je umro, ali ona nije smrću prekinuta. Vaskrsenjem je
njegova ljudska priroda potpuno vraćena u život da više nikada
ne umre. On sam kaže: „Ne boj se; ja sam Prvi i Poslednji i Živi,
i bejah mrtav, i vidi živ sam u sve vekove“ (Otk. 1:18). To je
dragocena istina za one koji su u Hristu Isusu.
Isus Hristos je život proživeo kao čovek. Zašto nije prestao
da bude čovek kad je umro na krstu? To što je zadržao ljudsku
prirodu i posle prinošenja i primanja njegove velike žrtve, svedoči
o dubokoj privrženosti prema nama ljudima u našoj ljudskoj
prirodi. Činjenica da se ponovo javio kao čovek među ljudima i
da je u svom proslavljenom stanju imao ljudsku prirodu, jasan je
dokaz njegove duboke privrženosti čovečanstvu.
Da je neki duh sa visine, anđeo ili arhanđeo, voleo neki mravlji
rod, i udostojio se da radi spasenja tih malih stvorenja poprimi
njihovu prirodu, da u njoj umre za njih, sasvim je normalno da
biste očekivali da po završetku svojih napora i trpljenja odbaci
oblik svog poniženja, i vrati se u sjaj svog pređašnjeg stanja.
Međutim, naš Gospod Isus Hristos koji se uzevši našu prirodu
ponizio više nego što bi bio slučaj s arhanđelom, iskrvario je i
umro u ljudskoj prirodi, ali je nastavio da je nosi i kada je povikao:
„Svršeno je!“ (Jovan 19:30), i kada je vaskrsao i kada je zauzeo
svoje mesto s desne strane Bogu. Tako se vezao s nama, postao
zaista jedno telo s nama, da ne želi biti odvojen od nas ni drugom
288
 Večno živ Sveštenik
prirodom. On sedi na Božijem prestolu ne samo kao Bog, nego i
kao onaj koji je bio ubijen, obučen u telo kao što je naše. Kakva
je to samo ljubav! Kakvo je blaženstvo znati da je moj iskupitelj
živ! Zaista mnoge vode ne bi mogle ugasiti njegovu ljubav prema
čovečanstvu – ni sama smrt to nije uspela. Sin Božiji je još uvek
Sin čovečiji. On, koga anđeli obožavaju, ne stidi se da nas nazove
braćom, jer živi i uvek će živeti i kao sudeonik naše prirode.
On, dakle, uvek živi i kao Bog i kao čovek, i kad kažem da on
uvek živi u svom odnosu prema nama, samo proširujem srodnu
misao. Da je to tako, videli ste i po tome što on živi u našoj
prirodi. Molim vas da sada uočite da on kao Bog i čovek živi za
nas. Neobično su mi drage ove reči: „Pošto svagda živi – da se
moli za njih“ (Jev. 7:25). To je jedan od velikih ciljeva za koje
on živi. Zastupanje onih koji Bogu dolaze kroz njega, njegov je
životni posao. Nije li to divno? Kad bi vam neko uticajan i moćan
rekao: „Živim da zastupam tvoje interese; kuda god idem i šta
god radim, šta god tražim i šta god dobijem, sve je za tebe“ ― ne
bi li to svedočilo o velikom prijateljstvu i ne bi li u vama izazvalo
velika očekivanja? A evo, Isus obznanjuje da živi za nas; zbog
nas se pojavljuje pred Bogom, radi nas odlazi u brojne palate
očinske kuće – neprekidno nas zastupa kod Boga. Oh, duboku
zahvalnost dugujemo onom, koji pošto je umro za nas, sada živi
za nas!
To je više nego kad bi brat rekao: „Čitav svoj život živim za
tebe.“ Moglo bi se reći da je to drugi život koji nam Gospod daje.
Ovde na zemlji, proživeo je čitav jedan život za nas! Taj život je i
položio za nas, a sada opet živi za nas. Ne znam kako bih izrazio
ono što osećam o nenadmašnoj veličini njegove ljubavi. Nije se
zadovoljio time da jednom da svoj život za nas ― nije mogao
a da ga ponovo ne uzme, i da ga još jednom da nama. Vidite li
koliko nas voli: umro je za nas! Shvatate li koliko nas voli: opet
živi za nas! On živi za grešnike, živi da zastupa; a koga zastupa
ako ne one kojima je potreban zastupnik? „Ako ko zgreši, imamo
zastupnika“ (1. Jovanova 2:1). Mogu li da kažem da Gospod živi
dva života za nas?
I više od toga. Rečeno je: „Pošto svagda živi – da se moli
za njih.“ Znači da je celokupni večni Hristov život, njegovo
bezgranično i beskrajno postojanje u slavi, posvećeno njegovom
narodu. On proslavlja Oca i radost je nebeskom mnoštvu. No
289
 Sperdženovi Biseri
njegovo srce je ipak u prvom redu zaokupljeno životom za nas.
„Koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Gal. 2:20) ― to je
istina, ali to možemo čitati i u sadašnjem vremenu, pa će opet
biti istina: „Voli me i daje sebe za mene!“ Hristos je voleo svoju
crkvu i sebe dao za nju, a i sada je voli i daje sebe njoj. Kakav li je
samo podsticaj ovaj beskonačni Hristov život za nas! Proživimo
svoje živote isključivo za Njega, jer on svoj život isključivo živi
za nas!
Trebalo bi da se setimo ove istine o živom Hristu kad smo
u najvećoj nevolji. Dragi prijatelji, u nebu postoji neko ko je
svemoćan i božanske prirode i ko večno živi radi našeg najvišeg
dobra. Obožavajmo ga najvećom ljubavlju. Potreba živog
Spasitelja da se stalno zalaže za nas, trebalo bi da nam pokaže
kako je velika naša nevolja.
Nije nam dovoljan samo Spasitelj koji je umro. Svakog trenutka
našeg života potreban nam je živi Spasitelj, zaokupljen brigom
o našem duhu, spasitelj, koji na sve moguće načine posreduje za
nas i izbavlja nas od svakog zla. Uvek smo u opasnosti, a Isus
nas neprestano čuva. Ono što on čini, nikad nije suvišno. U tome
treba da vidimo veliku utehu. Kada nam teret strašno leži na
ramenima, trebalo bi da pribegnemo ovoj istini. Isus živi, moj
veliki Iskupitelj živi za mene, živi u punini sile i slave, i svoj
život potpuno posvećuje očuvanju moje duše. Zar ne mogu da
se oslonim na to? Zašto bih se bojao takvog čuvara? Zar nisam
siguran kad neko ko je toliko budan i toliko jak, posvećuje svoj
život tome da me štiti? Koliko beskrajnih blagoslova moraju da
prime oni za koje Isus troši snagu svog beskonačnog života!
Moram da vas povedem do sledećeg srodnog predmeta, a to
je:
2. Njegova beskrajna sveštenička služba
Naš Gospod je predodređen za nepromenjivu svešteničku
službu, ili bolje, kao što kaže drugi prevod u margini, za
„svešteničku službu koja ne prelazi od jednoga na drugog“.
Njegovu službu ne može preuzeti nikakav sledbenik. Ona je
neprenosiva i pripada samo njemu, jer on večno živi i lično je
vrši. Imamo samo jednog sveštenika, ali tog jednog imamo
zauvek.
Tu nismo u istom položaju u kakvom je bio Izrailj u prošlosti;
290
 Večno živ Sveštenik
sledbenik bi preuzeo kad bi vrhovni sveštenik, kao što smo već
videli, umro.
Pretpostavljam da je kod mnogih Jevreja smrt vrhovnog
sveštenika prouzrokovala veliku žalost. Zamišljam Izrailjca koji
govori: „I sad je mrtav taj dobar čovek, taj sluga mekog srca, blag
i ljubazan pastir. Otvorio sam mu srce, a sada mi ga oduzeše. U
svojoj mladosti, u velikoj teskobi savesti, prišao sam mu. Prineo
je žrtvu za mene kad sam bio nečist i doveo me svetinji. Od tada
sam odlazio kod njega kad god mi je bilo potrebno vođstvo. Pre
svojih odluka on bi ispitao šta je Božija volja, i bio bih načisto
kojim putem da krenem. On zna tajne moje porodice, poznate su
mu intimne žalosti koje nikad nikom nisam poverio. Avaj, sad je
mrtav, i pola srca mi je umrlo sa njim. Velika je praznina nastala
njegovim odlaskom!“
Tom rastuženom čoveku bi rekli da je prvosveštenika nasledio
njegov sin, ali držim da je ovako odgovarao: „Da, svestan sam
toga. Ali taj mladi čovek ne zna ono što je njegov otac znao o
meni, a više nikad onako ne bih mogao da otvorim svoje srce.
Sin nikada neće moći da saoseća s mojim žalostima kao što je
mogao njegov dobri, stari otac. Ne sumnjam u to da je i on dobar
čovek, ali nije onaj isti. Poštovao sam svaku dlaku u sedoj bradi
starog prvosveštenika. Odrastao sam s njim i mnogo puta mi je
pomogao. Tako je žalosno da više nikada neću videti njegovo
lice.“
Kod nekih bi uvek nadvladao osećaj da novi prvosveštenik
možda neće biti onako prihvatljiv Bogu, ili onako blag prema
zajednici, kao što je bio onaj koji je umro. On je možda čovek
većeg obrazovanja, ali s manje ljubavi, možda je stroži, a manje
nežan; možda je darovitiji, ali s manje očinskog razumevanja.
U svakom slučaju, pri prvom odlasku novom svešteniku, čovek
bi osećao da počinje iznova: stanje smirenosti i zadovoljstva bilo
bi prekinuto. Mirni tok života poremetio bi se poput reke na
brzaku ili neprolaznom vodopadu zbog kojeg mora da se prekine
plovidba i rastereti brod, što dovodi do mukotrpnog prenošenja
umesto lagodnog spuštanja laganim tokom vode.
„Oh“, kaže taj dobri Izrailjac, „poštovani vrhovni sveštenik,
koji je umro, bio mi je prijatelj. Savetovali smo se i zajedno odlazili
u dom Božiji. Bio je u mojoj kući kad je umrlo moje voljeno
dete. Sa mnom je bio i kad je drug moga srca, moja supruga,
291
 Sperdženovi Biseri
svetlost mojih očiju, iznenada otišla od mene. Zahvaljujući
dugogodišnjem iskustvu, bio je u stanju da me pouči i uteši. Ali
nažalost, sve je minulo! Svetac Božiji je mrtav.“
Dragi moji, ovo nam je uteha: imamo jednog sveštenika i on
živi zauvek. Nije imao prethodnika i neće imati naslednika, jer
sâm večito živi i obavlja službu našeg prvosveštenika. Duša moja
počiva o veri u njegovu žrtvu, prinesenu samo jednom.
Postoji samo jedan koji je tu žrtvu prineo i ne može biti drugog,
jer je taj dovoljan i nikad ne umire. Isus savršeno poznaje moje
srce i zna ga otkad je počelo da kuca. Znani su mu moji jadi i
već odavno nosi moje boli i nosiće ih, a i mene, kada starost skrši
moju snagu. I kad sâm zaspim u smrti, on neće umreti, nego će
me spremno primiti u svoje blaženstvo koje nema svršetka.
Braćo, naš Gospod u slavi,
izgleda kao jagnje koje je bilo ubijeno,
a još vrši svoju svešteničku službu.

Zar nas ne raduje da se Hristova sveštenička služba bez

prekida nastavlja i večno traje?
Osim toga, nismo ni u položaju u kakvom je trenutno Izrailj.
Avaj, jadni Izrailju! Nakon svih prednosti koje je uživao u prošlosti
― gde je sada? Nema vrhovnog sveštenika. Ne usuđuje se ni
da pomisli, da pomaže jednog od svojih drugova za tu službu.
Nema ni oltara, ni žrtve. Jednom godišnje, na dan pomirenja,
izrailjski narod čini nešto što liči na žrtvu, ali to je obožavanje po
sopstvenoj zamisli, a ne po zakonu Mojsijevom ili po odredbama
Božijim. Izrailj je bez sveštenika, bez oltara, bez hrama i žrtve,
a razmišljanja njegovih sinova i kćeri o budućem životu većinom
su mračna i obeshrabrujuća.
Uveravaju me da Jevrejima ništa nije odbojnije, od pomisli na
smrt. Vrlo je moguće da je tako.
Dragi moji, mi nismo bez sveštenika. Verom gledamo Isusa
koji se uzneo u nebo, gde prebiva u slavi svoje jednom prinesene
žrtve i uvek živi da nas zastupa. U mojoj duši Isus je isto tako živa
osoba kao što sam ja sâm, pa čak i više. Došao sam dotle da svoje
prijatelje i drage gledam samo kao prolazne senke. S njihovih
čela čitam ispisanu reč „smrtnik“. Samo je Isus prijatelj koji je
besmrtan, i koga nikad ne mogu da izgubim. Njegova žrtva je
292
 Večno živ Sveštenik
zauvek delotvorna i njegova sveštenička služba je neprekidna.
Ostaje doveka.
Veliko blaženstvo je verovati u Hrista ― jer tada imamo
jednog sveštenika i nećemo drugoga!
Nismo ni kao pripadnici neke svetovne crkve. U tom Vavilonu
obuhvaćeno je mnogo sveštenika. Kažu da ti sveštenici zamenjuju
Hrista. Ako to stvarno govore, onda je to očito svetogrđe prema
Onome koji je sveštenik zauvek i kome ne treba zamenik.
Drugi kažu da su to Hristovi namesnici i da sada, posle
njegovog odlaska, nastavljaju njegovo delo prinoseći beskrvnu
žrtvu mise. I ovo je očito u suprotnosti s učenjem apostola u
napred citiranom odlomku kojim dokazuje da taj čovek, budući
da živi večno, obavlja svešteničku službu koja se ne može
preneti na drugoga. On time dokazuje da je naš Gospod drukčiji
od Aaronovih sveštenika čiju su službu preuzimali oni koji su
dolazili za njima, dok Isus, poput Melhisedeka, nema naslednika,
nego lično obavlja svoju službu silom beskrajnog života. Sada ne
znamo ni za kakve sveštenike na zemlji; izuzetak je to što je u
jednom drugom smislu, Gospod Isus sve verne učinio carevima
i sveštenicima Bogu. Danas nemamo nikakvog posebnog reda
osoba, koje bi bile izdvojene da predstavljaju svoje drugove pred
Bogom.
U Mojsijevom razdoblju, mnogi sveštenici su zbog smrti
morali da prekinu službu. U hrišćanskom razdoblju imamo samo
jednog sveštenika, koji zauvek ostaje u nenasleđenoj svešteničkoj
službi. To apostol dokazuje. Ali ovo ne bi bilo istina kada bi
biskupi (pastori) i prezviteri (starešine) doista bili sveštenici u
onom smislu u kojem neki današnji „sveštenici“ tvrde da oni to
jesu.
Smatram i samu pomisao da uz Isusa postoje i drugi sveštenici
koji prinose žrtve, potcenjivanjem one jedinstvene, potpuno
dovršene žrtve našeg velikog prvosveštenika, koji kroz celu
večnost ostaje sam na položaju koji pripada njemu lično. Zato
braćo, s prezirom odbacite svojatanje prava na to da ljudi vrše
svešteničku službu bilo u državnoj, bilo u međunarodnoj crkvi.
Ako neki čovek sebe naziva sveštenikom u drukčijem smislu
od onoga po kojem je svaki pripadnik Božijeg naroda sveštenik
― ne smatramo ga boljim od Koreja, Datana i Avirona, kojima
293
 Sperdženovi Biseri
je Mojsije rekao: „Dosta neka vam je, sinovi Levijevi!“ (4. Moj.
16:7). Ovi su za sebe zahtevali svešteničku službu koja im nije
pripadala, upravo kao što čine i oni koji se dan-danas nameću
za sveštenstvo. Naš Gospod Isus hodi u uzvišenoj, jedinstvenoj
veličanstvenosti predskazanoj Melhisedekom ― i u tom duhu
vrši svešteničku službu koja sve druge sveštenike čini suvišnim.
Dalje žrtve nam ne trebaju, jer je žrtva prinesena jednom zauvek.
Braćo, čvrsto se držite ove dragocene istine i radujte se u njoj!
A sada prelazim na
3. Beskonačno zastupanje
„Pošto svagda živi – da se moli za njih.“ Ne bi bilo netačno
kad bih ovaj odlomak pročitao ovako: „Budući da večno živi
da posreduje za njih.“ Gospod Isus Hristos u svojoj stalnoj
svešteničkoj službi živi da bude zastupnik, branitelj, zaštitnik,
miritelj i posrednik za svoj narod. Vi koji kroz njega dolazite
Bogu, sigurno visoko cenite stalnu službu koju vaš Gospod
obavlja.
Dok je Hristos svojom smrću stekao ono što je trebalo za
vaše spasenje, u životu primenjuje to što je stekao svojom smrću.
Živi kako bi video da ste shvatili i da uživate one blagoslovene
blagodati i povlastice, koje je stekao kad je na krstu umro umesto
vas.
Da ne živi za vas, njegova smrt bi bila uzaludna. To bi bilo
kao da je započeo delo, prikupio sav materijal potreban za njega,
ali nikoga ne bi bilo da taj materijal upotrebi i dovrši građevinu,
kojoj su temelji napravljeni na tako skup način. Nama je
oprošteno zbog Hristove smrti, ali smo opravdani zbog njegovog
vaskrsenja. Spaseni smo jer je umro, ali spasenje za nas postaje
stvarnost i zagarantovano je samo time što on sedi Bogu s desne
strane i stalno nas zastupa.
Želim da danas jednako uvidite od kakvog je velikog značenja
to što imamo živog Hrista, kao što ste već uvideli značaj
mrtvog Hrista. Seli ste na podnožje Golgote, oči su vam pune
suza, i rekli ste: „Kako je divno videti njegovu ljubav ispisanu
grimiznim slovima krvlju koja teče iz samog njegovog srca radi
našeg otkupljenja!“ Želim da sednete uz podnožje njegovog
prestola i da ― koliko vam to dopušta zamagljen pogled ―
gledate njegovu lepotu i vidite kako svoj život provodi u slavi
294
 Večno živ Sveštenik
i neprekidnom zastupanju. Naš je na prestolu, isto tako kao i
na krstu. On večno živi, da bi na nas lično primenio ono što je
stekao kad su mu ruke bile prikovane na krstu i kad mu je srce
probodeno radi našeg iskupljenja.
Zbog čega je tako potrebno da nas zastupa večno živi Isus? Kao
prvo, to je najdoličnije prema Bogu. Veliki princip koji Bog želi
da ljudi shvate jeste, da on tako mrzi greh da mu se grešnik može
približiti samo putem posrednika. Ta je istina najjasnije iskazana
činjenicom da ni sada kad smo oprani u krvi Jagnjeta, nemamo
drugog pristupa Bogu, nego samo Hristovim zastupanjem. Ne
pokazuje li to na najjednostavniji način veliku istinu strahote
greha? Zar to što je uvedena služba stalnog zastupanja posredstvom
Božijeg Sina, ne svedoči dovoljno jasno o udaljenosti, tj. o
razdaljini između grešnika i Boga prouzrokovanoj grehom? Ne
vidite li koliko je neophodno posredovanje, da bi pravedni Bog
mogao da opšti sa nesavršenima? Božija pravednost se na isti
način ogleda i u zastupničkoj smrti na Golgoti.
I ne samo to. Hristovo zastupanje potrebno je Bogu da bi se
videlo jedinstvo, saradnja i međusobno zajedništvo Božanskog
Trojstva u delu spasenja. Sin Božiji zastupa na nebu, a Sveti Duh
na zemlji. Ako nas Isus zastupa, nužno je da je tamo Otac pred
kojim nas zastupa. Sin moli i zauzima se u našu korist, a Otac
uslišava, odgovara i preko Svetog Duha predaje nam blagoslove,
koje je za nas stekao njegov Sin. Tako su nam Otac, Sin i Sveti
Duh predstavljeni kao saradnici pri spasenju vernika. Posrednik,
koji nije samo čovek, nego i jedan od blagoslovenog Trojstva,
nastavlja da nas zastupa, i na taj način vidimo kako nas se Bog
opominje.
Ponoviću još jednom ― naša zajednica s Bogom se jasno
pokazuje dok na Božijem prestolu sedi čovek koji je i Bog, i za
nas se zauzima kod Boga Oca. U odnosu na Boga, čovek uvek
stoji u slavi. Neprekidno Hristovo zastupanje znak je stalnog
priznavanja povezanosti Boga i nekada palog, ali sada obnovljenog
čovečanstva. Na Hrista koji se moli treba da gledamo kao na
znak, dokaz, i svedočanstvo pomirenja s Bogom. Čovek govori
s Bogom, Bog govori s čovekom; čoveku je opet vraćen stari
položaj. Isus, koji je bio učinjen malo manjim od anđela, ovenčan
je slavom i čašću zato što je pretrpeo smrt (Jev. 2:9).
Neprestano zastupanje ustanovljeno je radi Boga, ali je ono
295
 Sperdženovi Biseri
još potrebnije čoveku. Razmislite o tome, braćo i sestre: premda
nam je oprošteno na temelju dragocene krvi, u mnogim stvarima
ipak grešimo i zato nam danonoćno treba sveža primena krvi
škropljenja. Savest nas optužuje zbog svakodnevnih neispravnosti
i pogrešaka, i zato je za nas dobro što piše: „I za zločince se
moli“ (Isaija 53:12). Kako bismo mogli da se nadamo da ćemo
vazda biti sačuvani od slabosti i greha sopstvene naravi, kad se
Isus ne bi stalno zalagao za nas?
Put je neravan, svet je grešan, mnogo je naših lutanja, potrebe
ne prestaju, i stoga nam je nužno večno zastupanje. Nikad nismo
izvan opasnosti i uvek nam treba molitva za zaštitu. Od vlastitih
slabosti i nerazumnosti nikada nismo sigurni, i zato nam treba
stalna pomoć našeg zaštitnika.
Kome od vas mnogo toga ne treba? Ko između vas ne mora
mnogo puta dnevno da dolazi prestolu blagodati? Isus je uvek
tamo, čekajući da iznese naše molbe; uvek se trudi da našu
osobu, naše molbe i hvale učini Bogu što prihvatljivijim.
Braćo, danonoćno smo u teškom položaju, bilo da se borimo s
urođenim grehom, bilo da telesno trpimo, bilo da nas opterećuje
teret službe Gospodu ili saosećanja s našom braćom. Za sve to
nam je potrebna pomoć iz svetinje. Pomoć koja jedino može da
stigne s prestola nebeske blagodati. Treba nam posrednik kod
čijih nogu ćemo moći da odložimo teret, kome smemo poveriti
svoje jade. Isus večno živi da bi nas zastupao.
Naš veliki zastupnik nam takođe pribavlja dragocene darove
i blagodati potrebne za naš rast i korisnost. Njegova ruka nas
vodi dostignućima duhovnog života koja su nužna da bismo
mogli da služimo u ovom svetu, i da budemo prikladni za život
koji dolazi. Uzvišene vrline bile bi nam izvan domašaja da nam
njegove molitve ne donose sve više i više duha Božijeg, kako bi
nas usavršio da u svakom dobrom delu činimo njegovu volju.
Da niste možda smetnuli s uma da postoji i neprijatelj, uvek
spreman i pun zlobe? On je tužitelj braće – danonoćno ih optužuje
pred Bogom. Šta bi bilo sa nama da nam nije slavnog branitelja,
koji zbog Siona nikada ne ćuti? Taj tužitelj je ujedno i kušač,
koji lukavo smišlja spletke da bismo pali u njih. Katkad i za nas
važi ono što je rečeno Petru: „Simone, Simone, vidi Satana vas
je zatražio da vas prorešeta kao pšenicu. Ali ja sam se molio za
tebe“ (Luka 22:31). Kako nas često Isus molitvama štiti od zla!
296
 Večno živ Sveštenik
Mi i ne znamo, braćo, koliko otrovnih strela zadrži štit našeg
Gospoda. Obasuti smo brojnim blagoslovima, koji kao da su iz
deset hiljada ruku Hrista, našeg zastupnika. Jov pita: „Jesi li
dolazio do dubina morskih?“ (Jov 38:16).
Zaista, zastupanje je izvor čitavog okeana blagoslova. Da su
nam samo oči prosvetljene Svetim Duhom, videli bismo tada
planinu punu vatrenih konja i ognjenih kola oko Božijeg naroda
(2. Car. 6:17). Ko vodi te konje? Ko li upravlja tim konjima? Ko je
vođa četama duhovnih bića koje opkoljavaju tabor Božiji? Niko
drugi do princ Emanuil koji svemoćnim zastupanjem svime
upravlja radi našeg dobra.
Gospod Isus neprekidnim molitvama obuzdava sile tame,
a sile svetla pokreće zbog našeg izbavljenja. Njegove molitve
stvaraju podneblje blagoslova u kojem živimo i hodimo. Niti
znamo, a niti bismo ikada mogli da izračunamo veličinu svog
duga za neprestanu brigu našeg neumornog zastupnika. I kad
vreme prestane da protiče kad svi sveti budu spaseni, njihov će
dalji život biti rezultat njegovog beskonačnog zastupanja.
Setite se da se Isus uvek moli, nikad ne prestaje! I sama
njegova pojava na nebu je molitva; sećanje na njegovo dovršeno
delo je molitva. Njegove neprekidne misli o nama molitva
su i zauzimanje za nas pred Bogom. Ne moli se sa suzama i
zaklinjanjem, kao što je činio u danima kada je bio na zemlji
u telu (Jev. 5:7). Čak se možda ne moli ni rečima, jer njegov
Duh govori Božijem Duhu bez glasovnih pomagala potrebnih
stvorenim bićima. Jedno znamo, uvek se moli, uvek pobeđuje i
zato nas obasipa nebrojenim blagoslovima. Većine tih blagoslova
jedva da smo i svesni, ali kad bi nam bili uskraćeni, jadno bismo
prošli. Gospode Isuse, krv tvog umiranja istovetna je s molitvama
tvog života, i naša srca se raduju zbog ova dva nepobitna dokaza
tvoje ljubavi i blagodati!
Ovo me dovodi do četvrte tačke, naime, do saznanja da je u
Isusu
4. Potpuno spasenje
„Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom
prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih“ (Jev. 7:25).
Ovaj izraz „sasvim“ ili „potpuno“ ima i vremenski smisao. Budući
da naš Gospod Isus nikad ne umire, u mogućnosti je beskonačno
297
 Sperdženovi Biseri
da spasava. Njegova moć spasavanja ostaje za sva vremena. Bio
je kadar da neke od vas spase pre četrdeset godina, ali niste hteli
da mu priđete da dobijete život. Sada vas može spasti, premda je
prošlo osamdeset godina a vi se još niste pokajali.
Ako Bogu dođete preko njega, spašće vas, ma koliko bilo
vaših greha. Dragi moji, ima nas koji smo se pre mnogo godina
još kao deca, pouzdali u Iskupitelja, i on nam je oprostio sve
prestupe. Srećnog li dana! Sada smo mnogo stariji, snaga nam
se smanjuje, ali Isus je uvek isti i jednako kadar da nas spase.
Njegova se sposobnost spasavanja nije nimalo smanjila. Onaj koji
nam je pomogao u sedam borbi mladosti i nošenju sedamdeset
tereta muževnog doba, pomoći će nam i sedamsto sedamdeset
sedam puta ako zatreba. Ne treba da se plašimo starosti i smrti;
On je uvek mlad poput rose i naš je prijatelj. Svoj život koji je već
jednom položio radi nas, opet zalaže za nas.
U stanju je da sasvim spase, jer nas može od krajnjeg zla
dovesti do krajnjeg dobra. Kao što večno živi potpunim životom,
tako može da privede i potpunom spasenju. Njegovo ime je
Isus ― Spasitelj, a tako i živi. Nije napustio svoju službu, niti je
dozvolio da ijedan deo njegovog života ne bude njoj posvećen.
On živi da spasava.
Gospod Isus Hristos, „pošto svagda živi“, sasvim ili do kraja
može da nas spase i u pogledu našeg greha. Bez obzira na to
kakav je greh bilo koga među nama, ako dođeš Bogu kroz Isusa,
biće ti oprošteno.
Nije mi namera da sastavljam popis ljudskih zločina. Čemu
bi to služilo? Čitanje opisa o pojedinostima poroka prlja čoveka.
Zato neću ni da pokušam da napravim spisak zločina koje čine
smrtnici. Ponekad ovamo dolaze odvratni nitkovi. Možda su
ovde i sada strašni tipovi. Nimalo ne žalim što čuju evanđelje.
Međutim, kakvi god da ste, ovaj vam tekst daje nadu, jer kaže:
„Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom
prilaze Bogu.“ Kakav god da je vaš prestup, ako sada dođete
Bogu, da priznate svoj greh i da zatražite milost putem Isusovog
imena, on vas može sasvim spasti. Ako ste u grehu najdublje
što je to moguće zamisliti, i ako morate da priznate da biste još
dublje ogrezli da ste samo mogli, ipak ima oproštenja. Oh, moj
slušaoče, čak i kad bi ti ruke bile krvave od ubistva, krv Hristova
bi ih ipak mogla oprati. Neka to oglasi srebrna truba! Najveći
298
 Večno živ Sveštenik
grešnici, čujte vest! Spasitelj živi da bi sasvim, do kraja, spasao
takve kao što ste vi. Dođite, dakle, svom živom Gospodu, vi koji
stenjete pod teretom smrtne krivice, jer je on može poništiti.
On nas takođe spasava u potpunosti i do kraja, iz našeg
siromaštva i bede. Neki stari sveštenik je rekao: „Kad bismo se
popeli na visoko brdo s kojeg se vide široka polja duhovne bede
i duhovna siromaštva, i kad bi sve to pokazivalo ono u čemu
se baš mi nalazimo, Gospod ipak može spasenje da rasprostre
svuda i nadaleko, i obuhvati sve naše potrebe.“ Dođi i ti koji se
bojiš, popni se na planinu i pogledaj ovu strašnu pustoš. Dokle
god ti dopire pogled, ili zle slutnje budućih nevolja pred kojima
prezaš, još dalje dopire Isusovo spasenje. Kolike god da su kušnje
i boli u životu, tolika je i Hristova sposobnost da te spase. Do
krajnje granice nećeš nikada stići, iako se on davno pobrinuo
i za tu mogućnost. Pripremio je sve što treba da bi se ispunila
tvoja velika praznina, ako ikad bude nužno da je ispuni. Kad bi
ti srce stalno iskalo: „Daj još, daj još“, Isus bi mogao zadovoljiti
tu žeđ. Kada čežnja tvoje duše ne bi nikako prestajala, Isus to
ipak može zadovoljiti. Sve što ti može zatrebati, sigurno ti može
pružiti budući da živi beskonačnim životom, kako bi bio punina
svakoj ispražnjenoj duši.
Isus vas sasvim može spasiti i od vaših želja. Voleo bih da
promislite o stepenu pravednosti i istinite svetosti koju želite da
postignete. U tome će vam Isus pomoći, pre nego okonča vaš
slučaj.
Jednom sam pitao novoobraćenu mladu devojku: „Jeste li već
savršeni?“ „Oh gospodine“, rekla je, „ne“. Upitao sam: „Zar ne
biste to želeli?“ Oči su joj zasjale punim žarom; rekla je: „Za tim
čeznem.“
Divno je biti savršen. Isus nas može učiniti savršenima i on je
odlučio da to učini, kao što je napisano: „Kad se probudim, biću
sit kad ugledam slavu tvoju“ (Psalam 17:15). On će učiniti da se
probudimo slični njemu, samo ako dođemo Bogu preko njega.
Isus će nas potpuno spasti.
Gospod će nas takođe spasti u potpunosti, ostvariće spasenje
celog čoveka ― tela, duše i duha. On večno živi kako bi do kraja
spasavao svoj narod, a to znači sav svoj narod, svakog pojedinca
među narodom u potpunosti. Ništa bitno za ličnost čoveka,
koga je iskupio, neće ostaviti da propadne. Sve ono što je prvi
299
 Sperdženovi Biseri
Adam pokvario, drugi će popraviti. Naš Isus Navin će osvojiti
Hanaan čovekove ličnosti od Dana do Virsaveje. Za sada je telo
još mrtvo zbog greha, premda je duh živ zbog opravdanja, ali
doći će dan kad će i telo biti oslobođeno ropstva u koje ga je greh
doveo. Nijedna kost, ni bilo koji njen deo, neće ostati u rukama
neprijatelja. Božija izbavljenja su uvek potpuna.
Kad je Gospod poslao svog anđela da Petra izvede iz tamnice,
ovaj je kazao apostolu koji je dremao: „Ogrni svoju haljinu i hajde
za mnom“ (Dela 12:8). Možda je to bio samo ribarski ogrtač, ali
ne sme da se ostavi u Irodovim rukama. Rekao je takođe i ovo:
„Obuj svoje sandale“, jer kad anđeo Gospodnji oslobodi nekog
čoveka, ne odbacuje čak ni par starih cipela. Hristovo iskupljenje
je savršeno i sveobuhvatno. Isus Hristos kao da govori grehu,
Satani i smrti, ono što je Bog rekao faraonu: „Da ne ostane
ni papka“ (2. Moj. 10:26). Sve što je tako skupo otkupio, to će
izbaviti svojom silom, a to je i razlog zašto nas stalno zastupa
pred Bogom.
Svojim beskonačnim zastupanjem Isus će privesti kraju sve
naše sumnje i strahovanja, ludosti i neuspehe. Do kraja, to jest
sasvim, Isus će nas spasti od posledica pada, ličnog greha i
same smrti. „Do kraja.“ Zamislite to! Spašće nas i očuvati do
vaskrsenja i obračuna kod sudijske stolice, do najviše nebeske
slave i vekovnog bezgraničnog blaženstva. I sve dalje, svu večnost,
Prvosveštenik će svojim zalaganjem sačuvati izabrano mnoštvo,
koje će ― dižući se neprestano sve više i više ― upoznati visine
i dubine večnog blaženstva. Budući da on živi, i mi ćemo živeti.
Zato što nas uvek zastupa, bićemo zauvek proslavljeni.
Ostavljam ovu temu da bih se pozabavio samo jednim
pitanjem: „Dolazite li Bogu kroz Isusa Hrista?“ Ako je tako, onda
će vas ovaj tekst utešiti. On ne govori samo o crkvi u celini, nego
o svakom pojedinačnom verniku: Isus zastupa svakoga od onih
koji „njegovim posredstvom prilaze Bogu“. Ti, dragi prijatelju,
iako nisi čuven, poznat si Isusu. Ti, draga sestro, premda te ljudi
ne poznaju, nisi nepoznata oku Isusovom koje sve vidi. Ime ti
je upisano na onu ploču koju on nosi na svojim prsima; štaviše,
urezao ga je na svoje dlanove i nikad te neće zanemariti.
Neka živ blagoslov uvek živog Spasitelja bude na vama danas
i zauvek! Amin!

300
 19
Vera
(Propoved povodom godišnjice Martina Lutera)

„Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje,

nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna.“
(Galatima 5:6)

P AVLE zauzima jasan stav protiv pouzdanja u spoljašnje

manifestacije religioznosti – tog opšteg iskušenja svih
vremena. Kod Jevreja je obrezanje bila velika stvar, i često im
je to bilo pouzdanje, a Pavle izjavljuje da obrezivanje ništa ne
pomaže. Možda je bilo onih koji su bili srećni što nisu Jevreji, ali
Pavle kaže da njihovo neobrezanje takođe ništa ne pomaže, baš
kao i obrezanje. Neke stvari u vezi s pobožnošću su spoljašnje
prirode, a ipak korisne i na svom mestu; to su, na primer, krštenje
i lomljenje hleba, naše prisustvo na sastancima, čitanje Reči,
javne molitve i slavljenja. Ove stvari su na mestu i korisne, ali
se ipak nijedna od njih ne sme učiniti temeljom nade za naše
spasenje. Ovaj tekst je sve to uključio i jasno opisao da te stvari
ništa ne pomažu, ukoliko bismo hteli da se na njih oslanjamo.
U doba Martina Lutera, praznoverno uzdanje u spoljašnje
izvršavanje obreda, zamenilo je veru u evanđelje. Obredi su se
pod autoritetom pape prekomerno umnožili. Služile su se mise
za duše u čistilištu i ljudi su stvarno prodavali oproštajnice od
greha.
Martin Luter se rodio pre četiristo osamdeset i pet godina,
koga je Bog nadahnuo da moćno svedoči protiv spasenja putem
spoljašnjih obreda, ili putem moći svešteničkog zanata. Luter je
ukazivao na to da se spasenje stiče isključivo verom, i da je cela
crkva u stvari skup sveštenika, zato što je svaki vernik Božiji
sveštenik.
301
 Sperdženovi Biseri
Da to Luter i nije onako uspešno izneo pred javnost, ta nauka
bi bila jednako istinita, jer podela na kler i laike nema osnovu u
Svetom pismu, koje svete naziva „Božijim klerosom“, tj. Božijim
klerom (što znači: nasledstvo). Na drugom mestu čitamo: „Vi ste
. . . carsko sveštenstvo“ (1. Pet. 2:9). Svaki čovek koji veruje u
Isusa pomazan je da vrši ulogu hrišćanskog sveštenika, pa nije
potrebno da se uzda u nekog drugog, jer uviđa da se navodni
sveštenik ništa ne razlikuje od bilo kojeg drugog čoveka.
Svaki čovek pred Bogom mora da odgovara sam za sebe.
Svako mora sam da čita i istražuje Pismo, da uzveruje sam za
sebe, a kada je spasen, mora sam sebe da prinese kao živu žrtvu
Bogu, preko Isusa Hrista, jedinog Poglavara svešteničkog našeg
veroispovedanja. To bi bila objašnjenja negativne strane našeg
teksta, koji je pun opomene i za ovaj naš ritualistički vek.
Glavno svedočanstvo našeg velikog reformatora je iznošenje
istine da grešnika pred Božijim licem opravdava isključivo vera
u Isusa Hrista – jedino vera. Kao svoj moto mogao je da uzme
ovo: „Jer u Hristu Isusu niti što vredi obrezanje niti neobrezanje,
nego vera koja se kroz ljubav pokazuje delotvorna.“
Boravio je u avgustinskom samostanu u Vitenbergu. Bio je
uznemiren i zbunjen. U nekoj staroj latinskoj Bibliji čitao je
ovaj tekst: „A pravednik moj živeće od vere“ (Jev. 10:38). Za
njega bi to bila nova misao, preko koje je duhovno svetlo donekle
prodrlo u njegovu dušu. Ipak, predrasude njegovog odgoja su
bile toliko jake, a duhovna tama njegove okoline tako moćna,
da se još nadao da će postići spasenje putem spoljašnjih obreda.
Stoga je dugo postio – toliko dugo, da su ga našli onesvešćenog
od gladovanja. Žudeo je za spasenjem i vrlo je revnosno vršio
odgovarajuće obrede.
Na kraju je otišao na hodočašće u Rim, verujući da će tamo
naći sve što bi bilo sveto i korisno. Bio je razočaran, jer ono što je
tražio nije našao. Ipak, našao je više nego što je tražio.
Puzeći na kolenima uz tobožnje Pilatove stepenice, Vitenberški
tekst mu se zaorio u ušima poput groma: „A pravednik moj živeće
od vere.“ Uspravio se i sišao sa stepenica, da nikad više po njima
ne puzi. Lanci su bili raskinuti, duša oslobođena. Luter je našao
svetlo. Glavni zadatak njegovog života postala je težnja da svetlo
koje je njemu sinulo, prenese svim narodima, obznanjujući za-
svagda: „A pravednik moj živeće od vere.“
302
 Vera
Najlepše ćemo se odužiti tom čoveku ako propovedamo nauku
koja mu je bila toliko dragocena. Vi koji niste spaseni možete
u tome pomoći tako, što ćete poverovati u ono što ta nauka
objavljuje, dokazujući njenu istinitost svaki u svom vlastitom
slučaju. Neka Sveti Duh deluje da se to ostvari u stotinama novih
slučajeva.

1. Šta je vera?
Upitajmo se prvo: Šta je vera?
Često o njoj govorimo, ali ne umemo da je definišemo. Kad
god to pokušam, bojim se da ću se samo još više upetljati umesto
da objasnim. Ima jedna priča u vezi s knjigom „Put hrišćanina“
od Džona Banjana (John Bunyan). Dobri Tomas Skot (Scott),
komentator, napisao je objašnjenja uz tu knjigu. Smatrao ju je
teškom, pa je odlučio da je objasni. Jednom je neka pobožna
seljanka iz njegove parohije čitala tu knjigu baš u času kada
je naišao propovednik. Rekao joj je: „Gle, vi čitate Banjanov
’Put hrišćanina’ ― a da li ga i razumete?“ Žena je odgovorila
bezazleno i iskreno: „Da, gospodine, vrlo dobro razumem
gospodina Banjana. Nadam se da ću jednog dana moći da
razumem i vaša objašnjenja.“
Pribojavam se da ćete i vi reći kad završim: „Razumem
šta je vera koja je prikazana, a jednog dana ću možda shvatiti
i propovednikovo objašnjenje vere.“ Opomenut ovim, nastojaću
da govorim što jasnije.
Prvo, treba imati na umu da vera nije naprosto podržavanje
nekog veroispovedanja. Potpuno je ispravno reći: „Verujem u
Boga Oca Svemogućeg, Stvoritelja neba i zemlje“, i tako dalje,
a ipak to možeš da govoriš a da uopšte nisi „vernik“, odnosno
„verujući“ u biblijskom smislu tog izraza. U tvom slučaju
veroispovedanje može ali i ne mora biti istinito. Tebi bi bilo
svejedno da je nešto i suprotno u tom veroispovedanju istina,
jer ti tu istinu stavljaš na stranu, te ona nema uopšte uticaja na
tebe. „Vrlo pravilna nauka“, reći ćeš, „vrlo pravilna nauka“, i ―
prepustićeš je zaboravu. Ona ne utiče na tvoje srce, a i ne deluje
u tvom životu. Nemoj zamišljati da je priznavanje pravilnog
veroispovedanja isto što i vera u Hrista. Istinito veroispovedanje
je poželjno iz više razloga, ali ako je mrtvo i nedelotvorno, ne
303
 Sperdženovi Biseri
može doneti spasenje. Vera je uverenje da je nešto istina, ali je i
više od toga.
Dalje, vera nije samo verovanje da Bog postoji, mada to
moramo verovati, jer ne možemo doći Bogu osim ako verujemo
„da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže“ (Jev. 11:6
SSP). Treba verovati u Boga ― da je dobar, blagosloven, istinit,
pravedan ― uzdati se u njega i slaviti ga. Ne sumnjati u njega,
ma šta on činio ili rekao. Treba mu verovati.
Vi znate šta znači verovati čoveku. Verovati mu tako da ga
sledite, da imate poverenje u njega i da prihvatate njegov savet.
Isto tako se vera pouzdaje i oslanja na Boga. Ne samo da veruje da
on postoji, već nalazi spokojstvo u njegovom karakteru, njegovom
Sinu, njegovim obećanjima, njegovom zavetu, njegovoj reči i u
svemu što je u vezi s njim. Vera se u pogledu svega, živo i s
ljubavlju pouzdaje u svoga Boga. Naročito treba verovati onome
što je Bog otkrio u Bibliji. Ona je zaista sigurno i nepogrešivo
svedočanstvo, koje treba primiti bez rezerve.
Prihvatimo Božije svedočanstvo o Isusu i tome posvetimo
pažnju, „kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu“ (2. Pet.
1:19).
Vera treba da bude posebno čvrsta kad je reč o onome koji je
suština svekolikog otkrivenja, to jest kada se govori o Isusu Hristu
koji je postao Bog u ljudskom telu, da bi mogao da otkupi našu
palu prirodu od zala greha i da je uzdigne u večno blaženstvo.
Mi verujemo u Hrista, prihvatajući ga zbog svedočanstva koje
je Bog dao o njegovom Sinu, rekavši da je on izmirujuća žrtva
za naše grehe. Mi prihvatamo neizrecivi Božiji dar i primamo
Isusa.
Ako bih spasonosnu veru morao da označim jednom rečju,
onda bih rekao da je vera pouzdavanje. To znači da tako verujemo
Bogu i Hristu, da sebe i svoju večnu sudbinu s pouzdanjem
predajemo Bogu. Kao stvorenja, gledajmo gore ka Ocu, kao
grešnici uzdajmo se u oproštenje svojih greha, u zastupničku
smrt Isusa Hrista; kao slabi i nemoćni pouzdajmo se u silu Svetog
Duha da nas učini svetima i održi takvima. Mi se usuđujemo
da prepustimo svoje večne interese nezasluženoj i poklonjenoj
milosti, rešeni da s njom propadnemo ili opstanemo. Oslanjamo
se na Boga u Hristu. Reč upotrebljena u Svetom pismu da izrazi
304
 Vera
veru, ponekad znači jednostavno „oslanjati se“. Oslanjamo
se svom težinom na svoga Boga u Isusu Hristu. Okačimo se o
Hrista pa budimo kao posuda koja je okačena o klin. Stajala ta
posuda ili padala zavisi od klina.
Reč „naslanja“ je izraz kojim su stari puritanci opisivali veru.
„Naslanjati se“ označava počivanje na čemu, ili naslanjanje na
nešto izvan nas samih. Ma koliko bili krivi, verujem Božijoj reči:
„krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1.
Jovan. 1:7). Uzdajući se u vrednost te krvi, znam da sam očišćen
od svakog greha. Bog objavljuje da je Hrista dao kao žrtvu
pomirnicu; verujemo da on jeste žrtva za pomirenje, i prisvajamo
je. Tim prisvajanjem njegove žrtve naši gresi su pokriveni i mi
smo slobodni.
Vera je prihvatanje, prisvajanje, primanje Gospoda Isusa
Hrista u sebe. Više puta to objašnjavam uz pomoć apostola Pavla
koji kaže: „Blizu ti je reč, u tvojim ustima.“ Kad je zalogaj u
tvojim ustima i želiš da bude sasvim tvoj, da ti ga više niko ne
može oteti ― šta činiti? Progutaš ga! Neka uđe u tebe. Evo,
apostol Pavle kaže da je reč koju propovedamo „u tvojim ustima“;
dozvoli joj da ode u tvoje srce i ustanovićeš da je istina: „srcem
se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje“ (Rim.
10:10). To je vera koja spasava dušu!
2. Zašto je vera izabrana za put spasenja?
Hteo bih da napomenem da nije presudno ako i ne bismo mogli
da odgovorimo na ovo pitanje; Bog je odredio verovanje kao put
milosti i nije dakle na nama da se pitamo o njegovom izboru.
Prosjaci ne smeju da budu probirači – trebalo bi da verujemo,
ako je tako Gospod odredio!
Mi jesmo bar donekle u stanju da odgovorimo na ovo pitanje.
Kao prvo, jasno je da nijedan drugi put nije moguć. Nije moguće
da se spasemo zahvaljujući sopstvenim zaslugama, jer smo već
prekršili zakon. Buduća poslušnost na koju smo ionako obavezni,
ne može izbrisati prestupe prošlosti.
Put dobrih dela je zatvoren – blokiran je našim pređašnjim
gresima, a sigurno je da će ga i nadalje blokirati budući gresi.
Radujmo se što nam je Bog preporučio put vere, koji je otvoren.
Bog je put vere izabrao zato, da bi spasenje bilo po milosti.
Ako bismo ma šta mogli da učinimo da se spasemo, jamačno
305
 Sperdženovi Biseri
bismo smatrali da smo u izvesnoj meri spasenje zaslužili bilo
svojim dobrim delima, osećanjima, molitvama ili davanjem
priloga; tako bismo zapostavili čistu Božiju milost. Spasenje
dolazi od Boga kao dar ljubavi i blagonaklonosti. Ono je čin
velikodušnosti i dobrote, i zato ga Gospod daje samo kroz veru,
budući da vera ništa ne pripisuje sebi. Vera napušta svaku ideju
o zasluzi, pa je zato Gospod odlučio da joj poveri blago Svoje
ljubavi.
Dalje, spasenje nam je dato na osnovu vere da ne bi došlo
do hvalisanja. Ukoliko bi naime naše spasenje proizašlo iz naših
dela ili osećanja, sigurno bismo se hvalisali. Međutim, ako dođe
isključivo na temelju vere, ne možemo se hvaliti sami sobom.
„Gde je, dakle, hvalisanje? Ono je isključeno. Kojim zakonom?
Zakonom dela? Ne, nego zakonom vere“ (Rim. 3:27). Vera je
ponizna i svu slavu pripisuje Bogu. Vera je istinoljubiva i priznaje
svoju podložnost suverenoj Božijoj milosti.
Divno je što je Bog izabrao put vere i stoga, jer je taj put
prikladan za jadne grešnike. Neki od nas ne bi ni bili spaseni,
da je spasenje samo za dobre i pravedne. Eto, ja sam stajao pred
Bogom kao krivac i kao čovek koji je samog sebe osudio. Nijedan
mladić nije imao jasniju i jaču svest o krivici od mene. Kada sam
se osvedočio o grešnosti, shvatio sam da su moje misli i želje zle
i pokvarene u Božijim očima. Bio sam očajan. Siguran sam da
mi ne bi pošlo za rukom da nađem utehu i mir nikako drugačije,
nego da se spasem kroz veru.
Zavet dela nam zbog naše slabosti ne pruža nikakvu realniju
nadu. Pretpostavite da ste smrtno bolesni, kakva biste dobra dela
mogli da učinite? Bila je zaista srećna okolnost za onog umirućeg
zločinca što je mogao da uzveruje u Raspetoga, jer je još pre
zalaska sunca bio s njim u raju. Vera je put prikladan za grešnike,
naročito za grešnike koji će uskoro umreti. Svi smo mi donekle u
tom položaju, a pogotovo neki među nama. Uostalom, ko od nas
zna da će videti sutrašnje svitanje?
Divno je da je put spasenja put vere, zato što je taj put otvoren
i neukim ljudima. Današnja teologija je divna ― neki je nazivaju
dubokim mislilaštvom. Ljudi zarone tako duboko, tako zamute
mulj, da niti ih možete videti, niti se oni sami mogu videti. Čini
mi se da učitelji izvesnih škola sami ne znaju šta govore. Kad bi
se spasenje postizalo jedino čitanjem debelih knjiga, pitam se šta
306
 Vera
bi bilo s onim mnoštvom jadnika iz predgrađa zabačenih sela? Da
evanđelje sačinjava sama učenost, kako bi se neuki mogli spasti?
Ovako, svakom od njih možemo prići i reći „Isus je umro!“
Možeš steći život
pogledom na Raspetoga,
možeš ovoga časa!

Koliko god da je tvoje znanje malo, sigurno si svestan da si

sagrešio. Znaj dakle da je Isus došao da ukloni greh, da svaki
koji u njega veruje neposredno prima oproštenje i ulazi u večni
život. Ovo kratko i blagosloveno evanđelje prikladno je za sve
ljude, od seljaka do prinčeva, pa se nemojmo čuditi da je upravo
vera izabrana za put spasenja.

3. Kako vera deluje?

Treće, želim još dosta da kažem o sledećem:
Naš tekst kaže da je to „vera koja se kroz ljubav pokazuje
delotvorna“, vera živa ― vera koja se bori, koja je puna ljubavi,
ona koja jedino spasava dušu. Ne mogu da vam saopštim kakve
sam grube stvari čuo o doktrini spasenja verom. Ima ih koji
tvrde da je takvo spasenje nemoralno! Čuo sam nemoralne ljude
da tako govore, a oni to svakako najbolje znaju. Oni smatraju da
će takva vera odvesti u greh, a oni bi ― rekao bih ― bili zapravo
zadovoljni takvim ishodom, ako samo stvarno veruju svojoj
tvrdnji. Nisam još nikad čuo posvećenog čoveka da optužuje
veru da ga vodi u greh. Ne znam ni za jednog čoveka koji sledi
Boga i živi u bliskosti s njim, a živi u strahu da će ga vera u Boga
navesti na greh. Činjenica je da vera ne čini ništa slično. Njeno
delovanje je baš suprotno. Poput one vrsne žene u Pričama 31,
vera će čoveku celog života biti na korist, nikako na štetu.
Prvo: vera pokreće našu prirodu stvarajući ljubav. Šta
nedostaje grešnicima po raznim velikim gradovima? Sanitarni
propisi? Svakako, samo da ne ostanu mrtvo slovo na papiru zbog
toga što nema nikog da ih sprovodi! Nove kuće? Sasvim sigurno;
što više to bolje! Niže stanarine? Nesumnjivo; niko nema pravo
da ubira visoku stanarinu za nezdrav smeštaj. Povećanja plate?
Svakako; svima bi nam dobro došli malo veći prihodi. Još
307
 Sperdženovi Biseri
mnogo štošta je potrebno. Dok god postoje točionice alkoholnih
pića na uglovima ulica, neće se mnogo podići ljudski standard, a
smatram da će kafanama dobro ići dokle god bude žeđi za pićem.
Pretpostavimo da se sve takve registrovane radnje zatvore ― da
li bi to bilo dovoljno? Smatram da ne bi! U našim gradovima
postoje ljudi i žene, koji bi se i dalje opijali i postojano pretvarali
svoje domove u svinjce, iako bi bili smešteni u najčistijim kućama
i dva kilometra udaljenim od najbliže kafane.
Šta je potrebno? Načiniti ih hrišćanima! Recimo da postignu
novo rođenje. Uzmimo da bi mogli da vole ono što sada mrze, a da
mrze ono što sada vole. Nova srca i nov duh, to treba grešnicima
u našim gradovima! A kako do toga doći? Ovo baš čini vera u
srcu!
To je kao kad imate sat za koji znate da treba da se očisti.
Dobro, očistite ga. Uprkos tome ne radi. Treba mu novo staklo. U
redu, pokušajte i s novim staklom. I još nije proradio. Trebaju mu
nove kazaljke. Ta stavite nove kazaljke bez obzira na cenu! Ni to
nije dosta! Šta mu je? Sajdžija tvrdi da mu treba nova opruga. To
je uzrok nevolji! Ništa neće valjati, dok se to ne popravi. Uredi
sve drugo, ali ne zaboravi da je glavna opruga glavni sastavni deo
čitave naprave. Vera snabdeva dušu silnom oprugom za akciju.
Ona uči čoveka: „Oprošteno ti je na temelju krvi Hristove, koji
je umro za tebe. Šta osećaš prema njemu?“ Čovek odgovara:
„Volim Gospoda jer me je otkupio!“
Budući da voli Isusa, čovek u svojoj duši sada ima seme
svakog dobra. Postaće svetije i bolje biće; počeo je voleti, a ljubav
je majka svetosti. Ima li čega sličnog službi iz ljubavi?
Uzmimo samo ovaj slučaj: neko ima slugu koji je ulizica i
koji je pokoran. Kad bi mu umanjili platu, odmah bi pokazao
da je ozlojeđen i tražio novu službu. Od njega se ne treba nadati
ničemu drugom, a i kad biste očekivali, razočarali biste se. Kako
je drukčiji bio neki stari sluga o kome su mi pričali! Kada je
njegov gospodar propao, on se zadovoljio s polovinom plate.
Kada su ga nagovarali da ode zbog toga što gospodar nije u
stanju da mu pribavi ni pristojno službeno odelo, zadovoljio se
starom zakrpljenom uniformom, jer nije hteo da napusti svoga
gospodara u njegovoj starosti. Radije bi sam radio za hleb svom
ostarelom gospodaru, nego da ga napusti. Bio je privržen sluga
vredan svoje težine u zlatu. Danas je malo takvih slugu, zato što
308
 Vera
nema ni takvih gospodara. Ovakva vrsta službe ne može da se
kupi, ali je vrednija od dragulja.
Kada nam Gospod omogući da verujemo u Isusa, onda
postajemo sluge koje ga vole i služe mu ― ne zbog nagrade,
nego iz zahvalnosti. Onda više ne vredi ono: toliko rada za toliko
plate. Ne bojimo se pakla kao kazne za neposlušnost, niti na nebo
gledamo kao da smo ga zaslužili svojim delima. Ne! Naše spasenje
je nezaslužen dar. Pribavljeno je beskrajnom ljubavlju i najvećom
samilošću, a mi ga uzvraćamo najtoplijom privrženošću. Naša
srca se privijaju uz onoga koji je bio proboden za nas. Osećamo
nežnu ljubav prema dragim probodenim nogama. Mogli bismo
ih ljubiti svaki dan. Dragocenih li ruku raspetoga! Ako nas
samo dodirnu, ojačani smo, počašćeni, utešeni! Isus je divan,
gospodar u našim srcima. Zato je vera najveći podsticaj ljubavi,
poslušnosti i posvećenja, umesto da bude nešto jadno i plačno,
kako je neki zamišljaju.
Dalje, treba uvideti da nas vera stavlja u novi odnos. Po prirodi
smo obavezni da budemo sluge Gospodu, ali vera nam šapuće:
„Kaži ’Oče naš’.“ Kad srce poprimi duh posinjenja, potpuno se
menja oblik službe; plaćeničku službu zamenjuje poslušnost iz
ljubavi, i naš duh je izmenjen. Ako postanem naslednik Božiji i
Hristov sunaslednik, onda moj rad postaje uživanje, a moj trud
zajednica s Bogom. Zakon prestaje da bude prinuda i pretvara se
u zadovoljstvo.
Vera oslobađa dušu izvesnog oblika sebičnosti, koja je ranije
izgledala potrebna. Ti se dakle nadaš spasenju i zbog toga sve
izvršavaš, je li? Smem li da te pitam prijatelju, kome time služiš?
Reći ću ti: služiš samom sebi! Sve što činiš ― činiš sa svrhom da
stekneš sreću za sebe. Kako dakle služiš Bogu? Živiš sebičnim
životom, premda je on obojen duhovnošću. Što god da učiniš na
polju religije, nema druge svrhe osim da bi se ti spasao i otišao u
nebo. Tvoj najrevnosniji rad je sav za tebe samog. Pretpostavimo
međutim da ti kažem: „Znam da sam spasen i da je moj greh Isus
uklonio; znam da neće dozvoliti da propadnem.“ Zar ne vidiš da
u ovom slučaju postoje mogućnosti za službu Gospodu i zbog
onog što je on učinio za mene? Sad moj problem nije kako da
budem spasen, već kako da služim Hristu.
Evanđelje u duši izaziva zahvalnost, te se pod njegovim
uticajem može razviti vrlina kojoj sebičnost nije cilj; služba
309
 Sperdženovi Biseri
zakonu ne daje za to mogućnosti. Čista vrlina je kako se meni
čini potpuno nemoguća, dok čovek nije spasen. Do tada je uvek,
makar i u najmanjoj meri, prisutno traženje vlastite koristi u
svemu što se čini. Kada si spasen i podignut u plemenitiju sferu,
možeš govoriti:
Zašto te dragi moj Spase,
ne bih ljubio žarko?
ne zbog nade neba,
ni da pakao izbegnem.

Ne s nadom dobitka,
Nit’ tražeć’ nagradu,
već kako si ti ljubio mene,
moj ljubljeni Vladaru.

Tako te želim ljubiti Gospode,

i pevati tebi u slavu,
jer ti si moj Bog
večni moj Caru!

Vera nas nadahnjuje uzvišenijim motivom, nego što bi zakon

mogao da ga pruži.
Vera ubrzano rađa ljubav prema ljudima. Ako je naime
Gospod spasao tebe, brate moj, ubrzo ćeš i drugima želeti
spasenje. Slatkoća tog meda koji si okusio, navodi te da i druge
pozivaš na gozbu. Ko god je sam doveden u slobodu darivane
milosti, želeo bi ako samo može, da donese slobodu svakom
zarobljenom grešniku.
Ako je dobro sazdana, vera znači i usklađenost s Bogom. Ona
stvara sklad sa Božanskom voljom, tako da nam se sviđa sve ono
što se sviđa Bogu. Čak kad bi Gospod takvog vernika doveo i na
smetlište u društvo Jovu, dotični bi blagosiljao njegovo ime. Vera
se slaže s Božijom zapovešću, želi da joj bude poslušna. Ona želi
da upozna i obznani božansku nauku. Vera za sve što je od Boga
kaže: „To je Gospod! Neka on zapoveda, pouči, ili učini što je
god dobro u Njegovim očima.“
Pokazao sam da vera nije olak princip kakvom je neki
predstavljaju, karakterišući je izrazom „samo veruj!“ Oh, da bar
znaju šta znači to „samo veruj!“ To je oslobođenje uma od lanca.
310
 Vera
To je zora nebeskog dana. Ovo „samo veruj!“ je doživotna borba!
To je i ono: „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on
poslao“ (Jovan 6:29).
Braćo, ja verujem da je ponizna, istrajna vera u Boga jedan od
najuzvišenijih oblika obožavanja, koji uopšte dopiru do Božijeg
prestola. Ako i heruvimi i serafimi odaju počast Gospodu
usklicima „Svet, svet, svet!“; ako mnoštvo sjajnih bića okružuje
presto neprestano kličući „aliluja“, ipak nema srdačnijeg
obožavanja od onog kada jedan grešnik, crn kao noć, počne
verujući da viče: „Operi me, i biću belji od snega!“ Verovati u
oproštenje greha, divno je obožavanje Božije milosti i moći.
Verovati u neprestanu Božiju naklonost i brigu, izvrstan je način
obožavanja Boga u njegovoj moći i dobroti.
Kad neki siromašni radnik koji nema ni hleba za svoju decu
klekne i zavapi: „Gospode, napisano je: ’Tvoj hleb će biti dat, i
tvoja voda će biti osigurana’ ― a ja verujem tvojoj reči, te se zato
u svojoj nevolji obraćam tebi,“ on time odaje priznanje istinitosti
i vernosti Božijoj, kakvo anđeo Gavrilo nije mogao da oda, jer
Gavrilo nikada nije znao za gladovanje. Svojim verovanjem da
će nas Bog sačuvati i podići u svoju slavu, iskazujemo mu više
časti nego što izražavaju sve himne proslavljenih. Kada se mi,
smrtnni sinovi zemlje pouzdajemo u njegovo obećanje, ka nebu
se uzdiže miomiris ugodan Bogu i koji je zbog Isusa Hrista,
prihvatljiv.
Prema mom iskustvu još nešto je značajno u vezi s verom
― ona ima čudesnu moć nad Bogom. Sigurno ćete zahtevati da
povučem ovaj izraz! Neka ostane! Smatram da vera osvaja Onog
najvišeg koji je na prestolu. Niži po položaju pomoću vere, može
od višega od sebe dobiti naročita prava.
Jedne subotnje večeri, pre više godina, šetao sam vrtom
razmišljajući o predstojećoj propovedi. Opazio sam psa lutalicu
o kome su mi govorili da dolazi u moj vrt. Zbog toga što je uvek
pravio štetu, njegove posete nisu bile poželjne. Bacio sam se na
njega svojim štapom i viknuo mu da se gubi. Ali desilo se nešto
čudno. Umesto da iskezi zube ili da lajući pobegne, pogledao me
je blago, dohvatio moj štap zubima i doneo mi ga. Mašući repom
položio mi je štap pred noge.
Suze su mi navrle; pas me je pobedio. Rekao sam: „Dobar si
ti, dobar! Možeš ovamo da dođeš kad god želiš.“ Zašto me je pas
311
 Sperdženovi Biseri
osvojio? Zato što je imao pouzdanja u mene i nije mogao ili nije
hteo da veruje da bih želeo da mu nanesem zlo.
Vratimo se uzvišenijim stvarima: sam Gospod se ne može
odupreti poniznom pouzdanju. I grešnik, takoreći, donosi
štap pravde Gospodu i vapi: „Udari me, ja to i zaslužujem, ali
pokoravam se tebi!“ Veliki Bog ne može da odgurne srce koje se
uzda u njega! To je nemoguće! To ne bi bio Bog, kada bi mogao
da odbaci nekoga ko se bezuslovno i punim poverenjem oslanja
na njega. To je dakle moć vere, i ne čudim se što ju je Gospod
izabrao. Verovanje je nešto što se Gospodu Bogu sviđa iznad
svega.
O, kad biste se svi ovde pouzdali u njega! Bog podiže svoj
mač protiv vas ― potrčite u Božije naručje! On vas progoni ―
uteknite njegovom ljubljenom Sinu! U podnožju krsta se uzdajte
u potpuno otkupljenje, i morate biti spaseni!
Sada ću završiti na način koji će biti u skladu sa sećanjem na
Martina Lutera. Mnogo ste slušali o tome da je Luter propovedao
spasenje samo putem vere.

4. Pozabavimo se sada Luterovim životom!

Pogledajmo šta je Luter želeo da kaže. Kakvu vrstu vere je
Luter pokazao?
Prvo, Lutera je vera navela da otvoreno ispoveda ono što
veruje. Luter nije pomišljao da će se na nebo popeti dvorišnim
stepenicama, kao što to mnogi mladi očekuju. Mnogi žele da
budu tajni hrišćani, kako bi izbegli sablazan krsta. Luter se nije
ustručavao da posvedoči Hrista, da uzme svoj krst i da ga sledi.
Znao je da onaj koji veruje srcem, mora to i ustima da prizna.
On je tako i činio, i to zaista dostojanstveno. Počeo je da uči i
propoveda istinu koja je tako divno osvetlila njegovu dušu.
Jedna njegova propoved se nije dopala knezu Jurju od
Saksonije, ali budući da je donela spasenje nekoj dami visokog
roda, Lutera to nije zabrinulo. On nije bio čovek koji bi skrivao
istinu zato što je bilo opasno da se ona obznanjuje. Naišao je
Tecel sa svojom oproštajnicom od greha koja se mogla kupiti
i novčanim otkupljivanjem izbaviti duša iz čistilišta. Hiljade
iskrenih katolika je bilo ogorčeno, ali niko se nije usudio da
digne glas protiv toga.
312
 Vera
Luter je bio taj koji je Tecela nazvao „slugom pape i
đavola“ i koji je obznanio: „S obzirom da je došao među nas
zloupotrebljavajući lakovernost ljudi, nisam mogao da se
uzdržim, a da ne protestvujem i da se ne suprotstavim njegovoj
odvratnoj raboti.“ Ne birajući reči i ne pazeći na učtivost, Luter
se suprotstavio bez straha od posledica. Verovao je u blagoslove
milosti „bez novca i bez cene“ i nije skrivao svoja uverenja.
Prikucao je svoje teze (osnovne postavke) na crkvena vrata da
svi mogu da ih čitaju. O, svi vi koji ne priznajete veru javno,
neka vas otvorena vera ovog čoveka posrami i opomene!
Zbog njegove neustrašivosti i istinoljubivosti, silno su ga
zamrzeli još za života. Ta mržnja je tolika, da se ni do danas
nije ugasila. Luter je i danas omražen u nekim krugovima. Šta
sve nije tokom prošlih vekova napisano o njemu! Koliko ih je
škrgutalo zubima kad bi se njegovo ime spomenulo! Međutim,
baš ovo žestoko neprijateljstvo dokazuje Luterovu snagu.
Mladići, ne znam kakve su vaše ambicije, ali nadam se da ne
želite da budete tek zrno u ječmenoj kaši ne dajući ni ukusa ni
mirisa. Ja nemam takve ambicije. Znam dobro da ako me niko
ne mrzi, niko me ne može ni voleti, a kada ljudi kojima je srce
na pravom mestu vide iskrenu ljubav za istinu u nekom čoveku
― onda viču: „Ovo je naš brat! Neka bude i naš vođa!“ Kad
ljudi nepoštena srca govore: „Dole s njim!“ nesvesno priznaju
odlučnost pravom karakteru. Nijedno Božije dete ne bi smelo
da se ulaguje svetu da postigne njegovo odobravanje. Luter to ni
u kom slučaju nije činio; ugađao je Bogu, a drugo mu nije bilo
važno.
Dalje, njegova vera je bila takva, da ga je potaknula na svesrdno
obožavanje svega onoga što je držao da sačinjava Sveto pismo.
Žao mi je što nije uvek bio potpuno mudar u ocenjivanju onoga
što Biblija sadrži. Ipak, Sveto pismo mu je bilo od prvostepenog
značaja. Da je bilo ko Luteru dokazao kakvu zabludu na temelju
ove knjige, Luter bi je rado opozvao. To niko nije ni pokušao.
Jednostavnije je bilo govoriti: „To je krivoverac; osudite ga ili ga
navedite da opozove.“ Ni za trenutak se takvima nije potčinio.
Nažalost, u ovom veku mnogi ljudi se upuštaju u to da sami
sebi budu nadahnuti pisci. Neko je rekao da svaki čovek koji
je sam sebi advokat, tj. stručni tumač zakona, ima budalu za
klijenta. Sklon sam da mislim da se upravo isto događa, kad se
313
 Sperdženovi Biseri
neki čovek stavlja u ulogu vlastitog spasitelja i otkrivenja. Ova
uobražena ideja je dan-danas vrlo raširena: svaki čovek izmišlja
sebi svoju bibliju. Luter nije tako radio. Voleo je svetu knjigu!
Borio se uz njenu pomoć. To je bila njegova ratna sekira i njegovo
bojno oružje. Pojedini tekst Svetog pisma bi mu zapalio dušu.
Odbacivao je reči običaja i tradicije. Nije hteo da se podredi ni
Melanktonu (Melanhton), ni Cvingliju (Cvingli), ni Kalvinu
(Calvin), niti kome drugom, ma ko on bio i ma koliko bio učen
i pobožan. Stekao je vlastitu veru u Sveto pismo i sledio je reč
Gospodnju, u saglasnosti sa svetlom koje je imao. Neka nam
Luter bude primer!
Kod Lutera je očita silna delotvornost njegove vere. Luter
nije verovao da Bog sam obavlja svoj posao, pa da on sam zato
može besposleno da leži. Ni najmanje! Setite se saveta puritanca
Olivera Kromvela (Oliver Cromwel): „Uzdaj se u Boga, ali pazi
da ti je barut uvek suv.“ Luter je više od svih ljudi smatrao
potrebnim da barut treba da bude suv. Kako je radio? Perom,
ustima, rukama. Bio je toliko energičan da nam se to ponekad
čini neverovatnim. Kao da je imao mnogo ruku. Obavljao je
poslove koji bi za stotinak manjih ljudi bili veliki napor. Radio je
kao da sve zavisi samo od njegove preduzimljivosti, a zatim se
kao da ništa nije učinio, u svetom pouzdanju oslonio na Boga. To
je vera koja spasava čoveka!
Luterova vera je obilovala molitvom. Kako je znao da vapi!
Oni koji su slušali te molitve, pominju njegove suze, uporno i
borbeno traženje od Boga, njegovo sveto obrazlaganje. Znao bi
da ode u svoju sobicu opterećenog srca; ostao bi tamo sat-dva,
a zatim bi izašao s uzvikom: „Pobedio sam! Pobedio sam!“ ―
„Ah“, rekao je jednog dana ― „danas imam da učinim toliko
toga, da neću moći sve da savladam ako ne budem bar tri sata
proveo u molitvi.“ Očekivao sam da će izjaviti: „Ne mogu sebi
da dozvolim ni četvrt sata molitve“, ali on je vreme molitve
produžavao kao što je produžavao i vreme rada. To je ta vera
koja spasava ― vera koja se uhvati za Boga i pridobija ga moleći
ličnim, poniznim iskanjem.
Njegova vera ga je potpuno oslobađala straha pred ljudima.
Knez Juraj je naumio da spreči njegov rad. „Sprema li se?“ pitao
je Luter. „Kad bi takvih knezova bilo kao kiše, ipak bih išao!“
Upozorili su ga da ne ide u Vorms, jer mu tamo preti velika
314
 Vera
opasnost. Rekao je: „Ako bi u Vormsu bilo toliko đavola koliko
je crepova na krovovima, Luter će ipak biti tamo!“ I bio je tamo,
kao što znate, junački je zastupao istinu evanđelja i svoga Boga.
Nije poverio svoju zaštitu nijednom čoveku, nego je svoju veru u
Boga sačuvao čistom i nepomućenom. Pape, imperatori, doktori
nauka, knezovi ― ako su se protivili Bogu, svi su oni bili ništa
za Lutera. Neka tako bude i sa nama!
Njegova vera ga je osposobila da sve stvari stavi na kocku
zbog istine. Činilo se da nema nade u to da će se živ vratiti iz
Vormsa. Moglo se sa priličnom sigurnošću reći da će biti spaljen
poput Jana Husa; i jeste čudo da je to izbegao. Ta neustrašivost
mu je donosila sigurnost u opasnosti. Jednom je čak zažalio što
će mu po svoj prilici izmaknuti venac mučenika. U njemu je
bila vera koja nije prezala da umre za Isusa. Onaj koji u takvom
slučaju sam izbavlja svoj život, izgubiće ga, ali onaj koji gubi
život Hrista radi, naći će večni život.
Ta vera je Lutera učinila čovekom među ljudima i spasla ga
od svešteničke izveštačenosti. Ne znam, možda se divite onome
što se smatra vrlo uzvišenom religijom; možda vam je to lepo,
no za upotrebu nije. Takvu bi valjalo držati u vitrini, jer je i
napravljena za salone i za religiozne sastanke; ne bi joj bilo mesta
u radionici ili na selu. Luterova religija je bila za stolom i na
propovedaonici. Njegova religija je bila sastavni deo njegovog
života, a taj život je bio slobodan, otvoren, smeo i nesputan.
Lako mu je naći prigovore sa stanovišta najviše finoće: nije
živeo stalno na oprezu već u poštenoj prostodušnosti. Divim se
srdačnoj otvorenosti toga čoveka. Ne čudim se što ga poštuju i
bezbožni Nemci, jer pravi Nemac je i pravi čovek. Kada govori,
ne priprema unapred svoje reči, ne meri ih, ne pita Melanktona
jesu li prikladne; udara snažno i izriče tuce rečenica, pre nego što
pomisli da li su uglađene ili ne. Potpuno je indiferentan prema
kritici: govori ono što misli i oseća. Svuda se vlada neusiljeno,
jer se oseća kao kod kuće; ta nije li svuda u domu svog velikog
Oca? Nema li stalno čistu i jednostavnu nameru da kazuje istinu
i čini ono što je pravo?
Sviđa mi se kako se Luter ophodi sa ženom i decom. Volim da
ga vidim s porodicom oko božićnog drvca i kako svira s malim
Johanom Luterom na kolenima. Posebno volim da ga slušam
315
 Sperdženovi Biseri
kad s decom peva pesmicu i kad svom dragom dečaku priča
o nebeskim konjima sa zlatnim uzdama i srebrnim sedlima.
Vera mu nije oduzela ljudsku prirodu, već ju je posvetila za
najuzvišenije korišćenje.
Luter nije živeo i nije se kretao kao puki pripadnik klera, već
kao naš brat sa svima nama zajedničkom ljudskom prirodom.
Na kraju krajeva, braćo, i najveće Božije sluge moraju da
jedu hleb i maslac poput ostalih ljudi. I oni sklapaju oči kad
hoće da spavaju, a otvaraju ih ujutro, baš kao i ostali svet. To su
činjenice, mada bi možda koji od te ukočene gospode želeo da
mi sumnjamo u to. Oni osećaju i misle kao i drugi ljudi. A zašto
bi bilo potrebno da izgledaju kao da nisu takvi? Nije li dobro da
se jede i pije na Božiju slavu (1. Kor. 10:31), da se pokaže svim
ljudima da se i sasvim obične stvari mogu posvetiti Božijom reči
i molitvom (1. Tim. 4:4,5)? A ako ne nosimo svešteničko ruho?
Najbolja sveštenička odežda je potpuno posvećenje i potpuna
odanost delu Gospodnjem. Ako neko živi ispravno, onda mu
je svaka odeća svešteničko ruho, svaki obrok sakrament, svaka
kuća hram. Svi naši trenuci su kanonični, svi dani praznici, svaki
dan kâd, svaki otkucaj srca ― muzika Svevišnjem.
Luter je kažu, zanemario dobra dela. Istina je: nije dozvoljavao
da se dobra dela spominju kao sredstvo spasenja, međutim,
zahtevao je, sveti život od svih koji su ispovedali veru u Isusa.
Luter je bio bogat što se tiče molitvenog života i dela ljubavi.
Koliko je samo Luter davao siromašnima! Bojim se doduše,
da nije uvek poštovao principe Društva za organizovanje
milosrđa. Kad bi prolazio ulicom i opazio prosjake, praznio bi
svoje džepove i darivao ih. Kad bi primio 200 kruna, uprkos
brojnoj porodici, uzviknuo bi: „Dve stotine kruna! Bog mi
daje deo i za ovaj život!“ „Evo“, rekao bi nekom siromašnom
bratu propovedniku, „uzmi pola! A gde su siromasi: Dovedite
ih. Moram da se rešim ovoga!“ Bojim se da je njegova Katarina
ponekad morala glavom da zavrti zbog njegovih postupaka –
očito nije uvek bio najekonomičniji suprug. U davanju milostinje
nije imao premca, a i u drugim dužnostima života uzdigao se
iznad svojih prosečnih savremenika.
Kao i svi ljudi, i on je imao nedostataka i mana, ali s obzirom
da to njegovi neprijatelji ionako obilno ističu i naduvavaju, nema
potrebe da se i ja time bavim. Kad bi ti Luterovi kritičari bili
316
 Vera
bar upola tako dobri kao on! Neka sva slava njegovog značajnog
života pripadne jedino Gospodu!
Konačno, Luteru je vera pomagala u borbama o kojima se
retko govori. Pretpostavljam da nije bilo čoveka koji bi imao
veće duševne sukobe od Lutera. On je bio čovek visina i dubina.
Katkad bi se vinuo put nebesa i pevao „aliluja“, da malo zatim
padne u bezdan sa svojim „smiluj mi se“. Trpeo je velike bolove
i ponekada je više meseci u toku godine morao da bude vezan
za postelju. Bio je toliko izmrcvaren, da je čeznuo za smrću.
Njegove boli su bile strašne, pa nas zapanjuje kako ih je s tolikom
hrabrošću tako dugo trpeo. Kad bi bolovi jenjavali, Luter se uvek
dizao da svedoči Božiju reč. Sigurno bi ga slomile očajne borbe s
đavolom, da nije bilo njegove vere. Đavo ga je izgleda neprestano
napadao, ali ni on njemu nije ostajao dužan. U silnom dvoboju je
znao da se prikloni Gospodu i ― uzdajući se u Svemogućega ―
potpuno porazi Satanu.
Mladići! Molim se da novi Luter izađe iz vaših redova! Kako
bi ga vernici radosno pozdravili! Ja sâm, koji sam više Kalvinov
sledbenik nego Luterov, a iznad svega Hristov sledbenik, bio bih
oduševljen da vidim još jednog Lutera među nama!
Bog da vas blagoslovi braćo, Hrista radi!
Amin!

317
 20
Gospod moj i Bog moj!
„Toma odgovori i reče mu: Gospod moj i Bog moj.“
(Jovan 20:28)

K ADA su se apostoli sastali prvoga dana Gospodnjeg nakon

Isusovog vaskrsenja, jedino Toma nije bio prisutan. Sledećeg
dana Gospodnjeg, Toma je prisustvovao i bio jedini od apostola
koji je sumnjao. Ne mogu da ocenim u kojoj meri je njegova
pređašnja odsutnost prouzrokovala i potkrepila njegovu sumnju.
U slučaju da je bio prisutan prvom prilikom, vrlo je verovatno da
bi njegovo iskustvo bilo istovetno s iskustvom ostale desetorice,
te bi zajedno sa njima mogao da kaže: „Videli smo Gospoda!“
Ne izostajmo s okupljanja, kao što to neki običavaju, jer ne
možemo izreći koliki bismo gubitak time mogli da pretrpimo.
Iako se Gospod ponekad javlja i pojedincima kao što je to, na
primer, bilo u slučaju Marije Magdaline, ipak se češće pokazuje
dvojici ili trojici, a najradije dolazi u skupštinu svojih slugu.
Gospod pruža najveće zadovoljstvo kada stojeći među svojima
govori: „Mir vama!“ Ne propuštajmo sastajanje s našom braćom
u veri. Što se mene tiče, skupštine Božijeg naroda biće mi uvek
dragocene. Tamo gde Gospod dolazi redovno u posetu, želim i
ja da se nađem! Znam da većina od vas ovde može reći to isto
od sveg srca.
O, da bismo videli Gospoda Isusa i na ovom sastanku!
Toma je jedini od apostola koga muče sumnje. Njemu se čini
nemogućim da veruje da je Gospod Isus koji je bio razapet na
krstu i proboden, zaista mogao da vaskrsne. Ohrabruje nas kad
vidimo Isusovo strpljenje s njim. I drugi su ranije sumnjali, pa
ih je Gospod Isus prekorio zbog njihove nevere i tvrdoće srca,
ali Toma nije osvedočen desetostrukim svedočanstvom svoje
braće.
319
 Sperdženovi Biseri
S obzirom da je Isus tako jasno rekao svojim učenicima
da mora biti razapet i posle ustati iz mrtvih, trebalo je da svi
očekuju njegovo vaskrsenje; ako nisu tako postupili, zaslužuju
ukor. A šta da kažemo za Tomu, koji je povrh svega toga čuo još i
svedočanstvo desetorice svojih najbližih drugova koji su stvarno
videli Gospoda? Ipak, on je jedini učenik koji sumnja, taj jedini
tvrdokorni ispitivač koji je postavio krajnje oštre zahteve kao
neophodan uslov za svoje verovanje. Neće li Gospod biti izazvan
njegovom tvrdokornošću?
Pogledaj kako je Isus strpljiv! Da smo se mi našli u takvoj
prilici da smo neposredno pre toga umrli za takve ljude i prošli
iskustvo groba i da smo opet vaskrsnuli za njih, osetili bismo se
duboko ožalošćeni. Možda bismo bili čak i ozlojeđeni zato što su
ti ljudi odbili da veruju u ono što smo učinili, ali naš Gospod ne
čini tako.
Blag je prema apostolima kao otac prema novorođenčetu.
Ukorio ih je zbog toga što nisu verovali, a to je bilo potrebno i u
njihovom interesu, ali ipak, bez ikakvog traga uvređenosti.
Posebno u ovoj prilici, Gospod pokazuje svoju nežnost prema
Tomi. Svoje prve reči upućuje njemu. Ako se Toma ne da uveriti
ničim drugim do onim što bih najradije nazvao najprostijim i
najopipljivijim dokazom, Gospod će mu to pružiti. Ako baš mora
da stavi svoje prste u ranu od klinova, onda neka ih stavi; ako baš
mora da turi ruku u ranu na njegovom boku, dozvoliće mu čak i
tu slobodu.
Pogledaj kako se milostivo spušta na nivo slabosti, pa čak
i ludosti, ne bi li nas nekako dosegao! Ako mi ne verujemo,
to nije njegova krivica. Njemu nikakav napor nije preveliki da
bi nas naveo da verujemo. Ponekad nam daje čak i ono na šta
nemamo pravo i zbog čega nemamo razloga da tražimo, a ni da
očekujemo ono što je čak greh i da se zatraži. Toliko smo slabi,
toliko nerazumni, toliko skloni neveri, da je spreman da učini
sve, samo da stvori, održi i ojača našu veru u njega.
On se spušta na nivo ljudi bednog stanja. Ako smo svojom
vlastitom ludošću takva mala deca da nismo u stanju da jedemo
čvrstu hranu prikladnu za ljude, naš Gospod se neće umoriti
da nam pruža mleko, čak će i hleb usitniti u mrvice i odstraniti
tvrdu koru, samo da bismo se mogli nahraniti.
320
 Gospod moj i Bog moj!
Nije njegova volja da ijedan od njegovih pogine; tera neveru
od nas jer je ona naš smrtni neprijatelj. Naš Gospod je imao
posebne razloge što se tako obratio Tomi onoga dana i što se
toliko potrudio da bi ga izveo iz nevere. Jedan od razloga je bio
taj, što je Tomu želeo da načini najuverljivijim svedokom svog
vaskrsenja. Tu je evo jedan čovek sasvim čvrsto odlučio kako
neće dozvoliti da ga prevare. Stoga neka bira bilo kakav dokaz.
Ako bi mu neko tvrdio da su svedoci Hristovog vaskrsenja bili
ljudi koji su olako mogli da veruju u tako nešto, onda odgovaram
da je to potpuno pogrešno i neistinito. Niko iz celog onog društva
nije razumeo značenje proročanstva Gospoda Isusa o tome da će
opet ustati iz mrtvih. Bilo je teško bilo kome od njih da to shvati.
To im je bilo nezamislivo.
Toma je primer čoveka koji se naročito teško može uveriti u
nešto, čoveka toliko tvrdokornog, da je radije desetoricu svojih
prijatelja optužio kao lažljivce, iako je godinama bio sa njima.
Da, kad bi trebalo da dam neku izjavu i želeo da bude što
pouzdanije potvrđena, voleo bih da se među svedocima nađe
osoba za koju se zna da je vrlo oprezna. Bilo bi mi drago kad bi
se znalo da je u početku bila nepoverljiva i da kritički gleda na
stvari, ali da je kasnije nadvladana dokazima mogla da poveruje.
Siguran sam da bi takav čovek iskazao svoje svedočanstvo
s naglašenim presvedočenjem, kao što je to i Toma učinio
uzviknuvši: „Gospod moj i Bog moj!“
Ne možemo imati bolje svedočanstvo za Isusovo vaskrsenje
od ovoga; taj hladni ispitivač, proveravač, kritički nastrojen
Toma, došao je do potpune sigurnosti.
Dalje, uočio sam kako je naš Gospod postupao s Tomom na taj
način, jer je hteo da uvidimo kako on ne želi da izgubi nijednoga
od onih koje mu je Bog dao. Dobri pastir će ostaviti devedeset
i devet ovaca da potraži onu jednu zalutalu. Ako je kod Tome
najviše izražena nevera i sumnja, njemu će se ukazati i najveća
pažnja. On je samo jedan, ali Gospod Isus ne dozvoljava da se
izgubi ni taj jedan od onih koje je odlučio da spase.
Ti i ja bismo možda rekli: „Dobro, ako neće da bude uveren,
ostavimo ga; on je samo jedan ― možemo i bez njegovog
svedočanstva; nećemo valjda beskonačno dugo tražiti tog
pojedinca; neka ide!“ Tako bismo mi postupili, ali Isus tako ne
postupa. Naš dobri pastir vodi brigu o pojedincima. On nežno
321
 Sperdženovi Biseri
nadzire svakog pojedinca, i to nam je svima uteha. Ako bi se
jedna ovca izgubila, tako bi mogla i bilo koja druga, ili čak celo
stado. Ako se o jednoj vodi takva briga, onda to važi za sve!
U vezi s tim, često se može čuti i prigovor da oni mlitavi,
polagani, rezervisani, zabrinuti, slabi u veri, sačinjavaju
pozamašan deo crkve; nije mi poznato da li bi takvi bili u većini,
ali je sigurno da ih ima i suviše mnogo. Kad bi se svi hrišćani
postrojili, bojim se da mnogi od nas ne bi smeli da se smeste u
prednje redove; veliki deo bi morao da se rasporedi među one
„maloverne.“ Naš Gospod nam ovde pokazuje da vodi milostivu
brigu za one koji šepajući zaostaju.
Toma kasni nedelju dana za svima ostalima, a ipak njegov
Gospod nije izgubio strpljenje nego čeka da mu ukaže milost.
Ostala desetorica apostola su videla svog Gospoda i već su
sedam dana bila osvedočena u njegovo vaskrsenje; međutim, to
nije razlog da onaj koji je zakasnio bude ostavljen napolju na
zimi. Naš Gospod ne ostavlja onaj zadnji red da pogine.
Poznato nam je da su Amaličani pobili u pustinji one zadnje
redove dece Izrailjeve. Ali kada Isus stoji na čelu vojske, nikakav
Amalik neće pobiti ni one poslednje u njegovom narodu. Slava
Gospodnja će izvesti i njih. Zidovi Siona okružuju i dojenčad i
starije. Lađa našeg spasenja štiti miševe isto tako kao i bivole.
Solomon govori o isopu na zidu kao i o kedru na Livanu. Slava
Gospodnja se može videti u očuvanju malog svica isto tako jasno
kao i u očuvanju sunčeve užarene mase.
Ako na ovom skupu ima nekih, koji se istini za volju, moraju
uvrstiti u popis bolesnika, pozivam ih da se uteše dok ja budem
pokušavao da iznesem iskustvo Tome i ono što je iz toga
proizišlo.
Prvo ću skrenuti vašu pažnju na Tomin uzvik „Gospod moj i
Bog moj“; zatim ćemo razmotriti kako je Toma do toga došao; i
konačno, kako ćemo mi do toga doći. Naime, pretpostavljam da
su mnogi među nama već uzviknuli: „Gospod moj i Bog moj!“

1. Tomin uzvik: „Gospod moj i Bog moj!“

Da razmotrimo sada TOMIN UZVIK „Gospod moj i Bog
moj!“ To je zaista jasno i srdačno priznanje da je naš Gospod
Isus istinska i prava božanska osoba.
322
 Gospod moj i Bog moj!
Niko ne bi mogao jasnije da izrazi svoje neosporno uverenje,
da je Isus zaista Bog i Gospod. Čitamo da je David rekao: „O,
Gospode nad vojskama, moj Care i moj Gospode!“ A na nekom
drugom mestu izjašnjava se ovako: „Bože moj i Gospode“
(Psalam 35:23). Ti izrazi mogu da se primene jedino na Jahvu.
Ovakvi izrazi su Tomi bili poznati, a on ― kao Izrailjac ―
nikada ih ne bi primenio na bilo koju osobu za koju ne bi verovao
da je Bog. Stoga smo sigurni da je Toma sada bio uveren kako
je vaskrsli Spasitelj, Gospod i Bog. Da je pogrešio, Gospod bi
ga ukorio, jer ne bi dozvolio da počini strašan greh obožavajući
običnog čoveka.
Nijedan istinit čovek među nama ne bi dozvolio da ga neko
naziva Bogom ili Gospodom. Osećali bismo se kao Pavle i
Varnava kada su razdrli svoje haljine zato što su se stanovnici
Listre pripremali da im prinesu žrtvu. Kako bi tek Isus osetio
otpor svog duha protiv pomisli i namere da Ga neki čovek
obožava i da ga oslovljava sa „Gospod moj i Bog moj“, da to
nije bila njegova priroda, da „nije smatrao otimanjem da je
izjednačen s Bogom“! Savršeni Isus je primio obožavanje kako
se odaje božanskom biću. Zato smo sasvim sigurni da mu je to
Toma opravdano i pravilno prineo, pa mu i mi ovde prinosimo
slično obožavanje!
Da bi poništili značenje tog priznanja, neki koji su još u
prvim vekovima hrišćanstva poricali božanstvo našeg Gospoda,
imali su drskosti da optuže Tomu da je prekršio treću zapovest,
izražavajući svoje iznenađenje na ovako nedopustiv način,
često svojstven neupućenim ljudima. Baš kao što nepromišljeni
ljudi uzalud ili olako spominju ime Gospodnje i kažu: „Dobri
Bože!“ ili „Oh, Bože!“ kada su silno iznenađeni, tako su i neki
krivoverci prvoga veka imali smelosti da tako tumače smisao
i povod Tominog usklika „Gospod moj i Bog moj!“ Svakoj
osobi koja dobro promisli, jasno je da to u Tominom primeru
nije mogao da bude slučaj. Pre svega, među Jevrejima nije bio
običaj da upotrebljavaju ni sličan uzvik u slučaju iznenađenja ili
zaprepašćenja. Neki bezbožnik, pripadnik nekog drugog naroda,
možda bi to i učinio, ali nikako i pobožni Izrailjac.
Ako je uopšte postojalo nešto o čemu su Jevreji u doba našeg
Gospoda strogo vodili računa, onda je to bilo korišćenje Božijeg
imena. Oni su čak u svojim svetim knjigama izostavljali reč
323
 Sperdženovi Biseri
„Jahve“ i pisali su jednostavno „Adonaj“ iz strahopoštovanja
prema samim slovima božanskog imena.
Kako bismo dakle mi mogli da verujemo da bi Toma bio u
stanju da učini nešto što nijedan Jevrejin u ono doba ne bi ni u
snu učinio? Izrailj je nakon ropstva učinio mnoge greške, ali ne i
nepoštovanje božanskog imena. Nisam siguran u to šta bi jedan
Izrailjac tada izrekao pod utiskom velikog iznenađenja, ali sam
sasvim siguran da ne bi rekao: „Gospod moj i Bog moj!“ To očito
nije bio samo uzvik iznenađenja ni izjava bez poštovanja, jer je
naš Gospod nije osudio. Možemo biti sasvim sigurni u to kako on
ne bi dozvolio da takav svetogrdni usklik ostane bez prekora.
Zatim, treba zapaziti i to, da je taj uzvik bio upućen Gospodu
Isusu: „Toma odgovori i reče mu: Gospod moj i Bog moj.“ To
dakle nije bio samo izraz iznenađenja upućen nekome lično,
nego odgovor Gospodu, koji je pre toga oslovio Tomu. Osim
toga, vidimo da je to bio odgovor koji je naš Gospod prihvatio
kao dokaz Tomine vere, jer u dvadeset devetom stihu čitamo
„Poverovao si!“ Očigledno je da je taj usklik bio jedini dokaz
verovanja koji je naš Gospod primio od Tome.
Običan usklik smetenog zaprepašćenja, olakim izgovaranjem
Božijeg imena, ne bi Gospod Isus ni u kojem slučaju primio kao
dovoljan znak i dokaz vere. Greh nije dokaz vere. Kletvu koju
iznose Arijanci, moramo odbaciti s prezirom. Gotovo se stidim
što sam to uopšte spomenuo, ali danas kad nas prate svakovrsne
zablude, potrebno je izneti na videlo i razbiti u komade mnoge
idole koje bismo inače radije skrivali.
Smatram da je Tomin usklik pre svega, bogobojazan izraz
svetog čuđenja, koje ga je obuzelo u času kada je shvatio da je
Isus u stvari njegov Gospod Bog! Kao munja, u Tominom umu
je sinulo saznanje da je uzvišena osoba koju je smatrao Mesijom,
ujedno i Bog. Uvideo je toga časa, da je čovek do čijih nogu je
sedeo toliko puta, bio više nego čovek, da je sasvim sigurno bio
Bog.
To ga je toliko zaprepastilo da se izrazio skraćenom rečenicom.
Nije rekao: „Ti si moj Gospod i Bog moj!“, kao što bi rekao
čovek dajući izjavu o svom učenju, nego je svoje osećanje izneo
isprekidano, u obliku obožavanja. Uzvikuje u zanosu: „Gospod
moj i Bog moj!“
324
 Gospod moj i Bog moj!
Zadivljen je otkrićem, a verovatno i činjenicom što tu istinu
nije ranije uočio. Trebalo je to da zna i shvati još pre više godina!
Zar nije bio prisutan kada je Isus koračao po moru, kada je učitelj
ućutkao oluju i kada je zapovedio talasima da se umire? Zar ga
nije posmatrao kako otvara oči slepcu i uši gluvome? Zašto nije
već tada uzviknuo: „Gospod moj i Bog moj“? Toma je sporo
shvatao i učio, pa mu je Gospod mogao reći baš kao i Filipu:
„Toliko vremena sam s vama i nisi me upoznao“ (Jovan 14:9).
Sada Toma odjednom upoznaje svoga Gospoda i to je za njega
predivno. Došao je na sastanak da bi proverio je li taj koji se objavio
njegovoj braći, onaj isti čovek koji je umro na Golgoti. Ali sada
je izgleda zaboravio ono prvobitno pitanje; ne samo da je dobio
odgovor, nego pitanja više nema. Bujica dokaza ga nosi mnogo
dalje, a svršetak je potpuno verovanje u božansko biće Gospoda
Isusa! Otkriva u tom ranjenom telu božansko biće. Budući da
se uverio kako je to onaj isti čovek, u jednom skoku dolazi do
čvrstog osvedočenja da je Isus Bog; zato krnjim uzvikom, ali
dvostruko siguran, kliče: „Gospod moj i Bog moj!“
Braćo moja! Kako bih voleo da i vi ovoga jutra sledite
Tomu!
Prekinuću na nekoliko trenutaka da biste to učinili!
Dajte da se divimo i čudimo! Onaj koji nije imao gde da položi
svoju glavu, onaj koji je pretrpeo bičevanje i pljuvanje i umro na
Golgoti, uprkos svemu tome jeste Bog nad svima, blagosloven
zauvek! (Rim. 9:5). Onaj koji je ležao u grobu, živi i vlada, kralj
nad kraljevima i gospodar nad gospodarima. Aliluja! Gle, dolazi
u slavi Oca da sudi živima i mrtvima! (2. Tim. 4:1).
Neka tvoj duh upije ovu istinu i neka joj se divi! Ako te ne
dirne istina da je Isus Sin Božiji patio, krvario i umro za tebe,
onda se bojim da u to ne veruješ, ili pak još nisi pravilno shvatio
značenje te velike istine. Anđeli se dive, zar nećeš i ti? O, kad
bismo danas osećali sveto uzbuđenje pri saznanju istine da je
onaj koji nas je iskupio svojom krvlju od naših grehova, Sin
Svevišnjega!
Dalje, uveren sam da je to bio izraz neizmernog ushićenja.
Kao što vidite, Toma ne kaže: „Gospode i Bože!“ nego: „Gospod
moj i Bog moj!“ Izgleda kao da se obema rukama hvata Gospoda
Isusa tim dvostrukim izgovaranjem „moj“: „Gospod moj i Bog
moj!“ Kakva je samo radost zasijala iz Tominih očiju u tom
325
 Sperdženovi Biseri
trenutku! Kako mu je srce brzo udaralo! Nikada pre nije osetio
takvu radost kao onog trenutka; pa iako se verovatno osećao
duboko poniženim ― ipak je i u tom poniženju proživljavao
silno zadovoljstvo posmatrajući božanskog Gospoda, počev
od probodenih stopala, pa sve do čela izranavljenog trnovim
vencem, govoreći: „Gospod moj i Bog moj!“
U ovih nekoliko reči nalazimo melodiju sličnu onoj iz soneta
zaručnice u Pesmi nad pesmama: „Moj dragi je moj, a ja sam
njegova!“ Ushićeni učenik je video prijatelja svoje duše kako
stoji pred njim, kako ga obasjava svojom ljubavlju i kako čvrsto
vezuje njegovo srce uz sebe. Molim vas, sledite Tomu u toj
radosti u Hristu!
Opet se zaustavljam na trenutak da biste to učinili.
Pred vama sada stoji Gospod Isus, vidljiv vašoj veri. Radujte
mu se! Zanosite se svagda njegovom ljubavlju, jer on je vaš!
On vas voli svom savršenošću svoje prirode! Blagost njegove
čovečnosti i veličanstvo njegovog božanstva spojeni su u njegovoj
ljubavi prema vama! O, volite Gospoda, jer on zaslužuje vaša
srca! Stoga kažite sada: „Gospod moj i Bog moj!“
Verujem da Tomine reči znače potpunu promenu mišljenja, tj.
najiskrenije pokajanje. On nije tražio od Gospoda da mu dozvoli
da stavi prst u ranu od klina. Ne, sve je to nestalo bez traga.
Ako pažljivo proučiš tekst, nigde nećeš naći da se Toma dotakao
Gospoda Isusa onako kako je pre toga govorio. Da li je stavio prst
u ranu od klina i svoju ruku u njegova rebra, to nećemo znati sve
dok ne budemo videli Tomu na nebu da ga pitamo. Ako Hristove
reči shvatimo kao izričitu zapovest, onda možemo zaključiti da
je Toma to možda i učinio; ako ih čitaš kao dozvolu da Toma tako
postupi, onda smatram da to sigurno nije učinio.
Ovo pitanje sam postavio jednom svom prijatelju; pročitao
sam mu taj odlomak i zatim ga upitao: „Šta misliš, da li je Toma
stavio svoju ruku u Hristovu ranu? Odgovor čoveka oštrog uma
i blagog srca glasio je: „Mislim da nije mogao; budući da mu je
Učitelj progovorio na taj način, sigurno je odustao od te namere,
inače bi takav postupak ocenio kao svojevoljnu neveru.“
Taj odgovor se potpuno slagao s mojim vlastitim presvedo-
čenjem. Siguran sam da bih ja u takvom slučaju bio i suviše
posramljen što sam ikada i predložio takvo proveravanje. Bio
bih toliko ganut što mi Gospod dozvoljava tako nešto, da ne bih
326
 Gospod moj i Bog moj!
mogao ni koraka dalje tim putem zahtevanja dokaza, osim da mi
Gospod sâm ne naloži da moram tako da postupim.
Tako, pretpostavljajući da je Toma kao i svi mi, ako ne i
mnogo bolji od nas uprkos svojoj nesavršenosti, zaključujem da
se potpuno okrenuo i, umesto da stavi svoj prst u ranu od klina,
povikao: „Gospod moj i Bog moj!“
Spasitelj mu je rekao: „Poverovao si zato što si me video.“
Neću da bacim poseban naglasak na to, ali da ga je Toma zaista
dodirnuo, ipak je verovatno da bi Isus rekao: „Zato što si me
dodirnuo, verovao si.“ S obzirom da ovde govori samo o gledanju,
izgleda da je to gledanje Tomi bilo dovoljno. Ne tvrdim, ali
smatram da je ispravno spomenuti to kao najverovatnije. Držim
da je najsigurnije zaključiti kako je Toma samo pogledao Gospoda
Isusa. Nije mogao više da učini. Njegova osetljivost mu ne bi
dozvolila da prihvati ponuđeno proveravanje. Strahopoštovanje
u njemu ga je zaustavilo. Video je i poverovao. U njemu vidimo
potpunu promenu osećanja. On, koji je najmanje verovao od sve
jedanaestorice, došao je do toga da veruje više od bilo koga od
njih i da prizna da je Isus Bog.
Ovaj uzvik je ujedno i kratko ispovedanje vere: „Gospod
moj i Bog moj!“ Ko god želi da bude spasen, treba pre svega
da se sjedini s Tomom u njegovom veroispovedanju: „Gospod
moj i Bog moj!“ Neću se sada upuštati u najsitnije raznolikosti
u „Verovanju po Atanasiju“, ali sumnjam u to, jer je to „Načelo
verovanja“ bilo potrebno u vreme kad je bilo sastavljeno i znatno
je pomoglo zaustavljanju prodiranja smicalica Arijanaca. Ali ovo
kratko veroispovedanje Tome mnogo mi je milije, jer je sasvim
kratko, potpuno, izražajno, a izostavlja razne detalje, koji su
„živi pesak“ vere. Takvo verovanje je potrebno, ali ga se nijedan
čovek ne može stvarno držati, ako ga nije poučio Sveti Duh.
Može izgovarati reči, ali ne može primiti duhovnu istinu. Niko
ne može nazvati Isusa „Gospodom“ osim Svetim Duhom (1. Kor.
12:3).
Stoga je to i za nas najpotrebnije i spasonosno verovanje da i
mi možemo klicati Gospodu Isusu: „Gospod moj i Bog moj!“
Pozivam vas da to sada učinite u svojim srcima. Obnovite
veru i priznajte da je Onaj koji je umro za vas, vaš Gospod i
Bog. Socinijanci mogu nazvati Gospoda Isusa kako god žele;
327
 Sperdženovi Biseri
za mene je on „Bog nad svima, blagosloven doveka“ (Rim. 9:5,
SSP). Znam da i vi ovde na to uzvikujete svoje „Amin“!
Još i više od toga, ne mislite li da su Tomine reči značile
ushićenu izjavu njegove odanosti Hristu? „Gospod moj i Bog
moj!“ bila je očito ponizna izjava lojalnosti. Bez oklevanja se
posvetio njegovoj službi celim svojim bićem. Onome, u koga je
donedavno sumnjao, sada se potpuno podređuje jer beskrajno
veruje u njega. Kao da kaže: „Od sada, o Hriste, Ti si moj Gospod
i tebi ću služiti. Ti si moj Bog i tebe ću obožavati!“
Konačno, smatram da je to bio izričit i neposredan čin
obožavanja. Toma je uskliknuo Spasitelju koji mu se pokazao:
„Gospod moj i Bog moj!“ To zvuči kao novo izvođenje večne
pesme što se uzdiže pred onim prestolom gde heruvimi i serafimi
stalno kliču: „Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama“ (Isaija
6:3). To zvuči kao zalutali glas onih zborova koji iz dana u dan
bez noći, okružuju presto Večnoga. Predajmo sada duše svoje
u uzvišenoj tišini pred prestolom, pognute glave u dostojnom
obožavanju Onog koji je bio, koji jeste i koji će biti; tom zaklanom
Jagnjetu, sada vaskrslom, koje živi zauvek.
„Gospod moj i Bog moj!“ O Sine Marijin, ti si ujedno i Sin
Najvišega, a mom srcu i mom duhu ti si Gospod i Bog. Ja te
obožavam. Nemamo sada vremena, inače bih vas pozvao da
svaki za sebe provedete nekoliko minuta u ličnom obožavanju,
sledeći primer Tome u obožavanju našega Gospoda i Boga.
Naša sledeća tačka bi mogla da se nazove:

2. Kako je Toma došao do toga da to uzvikne?

Da li ste ikada razmišljali kakva su bila Tomina osećanja kada
je one večeri odlazio da se sastane sa ostalima? To što je pristao
da ide, zahtevalo je dosta složeno objašnjenje. Zašto se mešao s
ljudima u čije je najozbiljnije tvrdnje sumnjao? Zar je mogao da
ima zajednicu s njima, a ipak im dokazivao da lažu?
Pretpostavimo da je Isus Hristos mrtav i da nije vaskrsnuo.
Zašto Toma ide onamo? Ide da obožava mrtvog čoveka? Da li
se možda sprema da se odrekne vere koju je prihvatio u toku
poslednje tri godine? Kako može istrajati u njoj ako Isus nije
živ? A ipak, kako bi mogao da odustane od svega? Da li je Isus
bio Gospod i Bog Tomi kada je ulazio u sobu gde su se sastajali?
328
 Gospod moj i Bog moj!
Pretpostavljam da nije! Dok je Isus ulazio u sobu, Toma očigledno
nije verovao da je to ona ista osoba koja je umrla. Ostali učenici
su verovali, a Toma je bio usamljeni skeptik, osoben i uporan.
Nije li se dogodilo i drugim učenicima da zastrane? Toma je te
večeri bio izuzetak na tom malom skupu, odvojen od ostalih. A
ipak, još pre nego što se sastanak završio, Gospod ga je potpuno
promenio. „I gle, ima poslednjih koji će biti prvi, a ima prvih koji
će biti poslednji“ (Luka 13:30).
Verujem da je prvo što je dovelo do njegovog ispovedanja
vere u božanstvo Gospoda Isusa Hrista bilo to, što su njegove
misli bile otkrivene. Spasitelj je ušao u onu sobu, iako su vrata
bila zaključana. Nije otvorio vrata, nego se odjednom pojavio
pred svima njima na temelju svoje božanske moći.
Neposredno posle toga, obratio se Tomi i ponovio baš one reči
koje je Toma izgovorio pred svojom braćom. Niko nije mogao
preneti te reči Gospodu, ali on je znao Tomine misli. Mogao je da
iznese Tomi one iste reči koje je ovaj ranije izgovorio.
Zapazite da Spasitelj nije rekao: „Sagni se i stavi svoj prst
u rane od klina na mojim stopalima.“ Zašto? Zato što ni Toma
nije spomenuo njegova stopala. Sve je to bilo krajnje tačno. Ako
obratimo pažnju, možemo da zapazimo veliku tačnost, ali Tomi
je to sigurno mnogo više palo u oči. Bio je potpuno ophrvan. Čuo
je kako se njegove misli navode jednostavnim i jasnim rečima i
kako to čini baš onaj koga su se ticale. To je zaista bilo čudesno
i divno! „Oh“ ― rekao je ― „taj koji mi sada govori nije niko
drugi nego Bog, i biće od sada moj Gospod i moj Bog.“ To ga je
dovelo do sigurnog osvedočenja, da onaj koji je pročitao njegove
misli, mora biti Bog.
Bilo mu je pruženo još pomoći. Čim je shvatio da je to onaj
isti Isus s kojim je ranije razgovarao, sva prošlost je obavezno
morala da oživi u njegovim mislima. Sigurno se setio mnogih
prilika u kojima je Gospod Isus pokazivao osobine božanskog
bića. Ta prošla iskustva ovako oživljena pred njim, sigurno su
delovala u smeru osvedočenja, da Isus nije niko drugi nego
Gospod i Bog.
Dalje, čini mi se da je i samo držanje, način i prisustvo
Spasitelja uticalo na presvedočenje uzdrhtalog učenika. Govore
da nešto božansko okružuje cara; nisam spreman da u to verujem.
Međutim, siguran sam da je u izgledu našeg Gospoda bilo nešto
329
 Sperdženovi Biseri
uzvišeno, da je u njegovom načinu ophođenja, u tonu, u govoru i
držanju bilo mnogo više od običnog ljudskog dostojanstva. Lično
prisustvo našeg Gospoda je osvedočilo Tomu, tako da je video i
poverovao.
Međutim, verovatno je da su najuverljiviji razlozi od svih,
bile rane našeg Gospoda. Izgledalo je suvišno da se Hristovo
božanstvo zaključuje na temelju njegovih rana, ali ipak je to
dobar i jasan pokazatelj.
Neću o tome da raspredam pred vama. Prepustiću vam da
sami zaključite, ali ću vam nešto nagovestiti: evo rane u njegovim
rebrima, koja je i više nego dovoljna da izazove smrt. Rana je
dopirala do njegovog srca. Vojnik je kopljem probio njegova
rebra, i iz rane je istekla krv i voda, što je dokaz da je srce bilo
probodeno. Gospod je pozvao Tomu da stavi ruku u njegova
rebra. Rana je još uvek bila tu, a Isus je uprkos tome bio živ! Jeste
li ikad čuli za tako nešto? Čovek sa smrtonosnom ranom koja
još uvek zjapi, poziva nekoga da stavi svoju ruku nju! Da je naš
Gospod živeo na način kao što mi živimo, zavisno o krvotoku,
ne bi bilo moguće. Telo i krv su podložni raspadanju, pa ne mogu
da naslede Božije carstvo. Vaskrslo telo Gospoda Isusa nije palo
pod tu vrstu. Njegovo telo nije bilo zakopano i on nije iskusio
truljenje.
Pozivam vas da dobro sagledate učenje koje se može zapaziti
u rečima našeg Gospoda u vezi s njegovim telom. On ne govori o
svom telu kao o telu i krvi nego kaže: „Opipajte me i vidite; jer duh
tela i kostiju nema kao što vidite da ja imam.“ To je bilo pravo telo,
i materijalno telo: „A oni mu dadoše komad ribe pečene i meda u
saću. I uzevši jede pred njima“ (Luka 24:42, 43). A ipak, njegovo
telo vaskrsenja koje je živelo s otvorenom ranom u rebrima sve
do srca, nije bilo kao kod ljudi. Tako čak i u Hristovim ranama
čitamo da je on čovek ali ne samo čovek. Njegove rane su na
drugi način bile Tomi dokaz o Hristovom božanstvu. Na svaki
način, slavna činjenica se pokazala pred Tominim zaprepašćenim
umom u tren oka, pa je zato i uskliknuo:

„Gospod moj i Bog moj!“

Konačno, da vidimo:

330
 Gospod moj i Bog moj!

3. Kako mi možemo da dođemo do toga

To je naša završna i najpraktičnija tačka. Nema sumnje da
je Božiji Duh tada u Tomi silno delovao i da je najdublji uzrok
njegovog novog shvatanja bilo nebesko nadahnuće. Ako ikada
neko od nas poviče u duhu i istini: „Gospod moj i Bog moj!“, biće
to na temelju delovanja Svetoga Duha. Blago onome koji može
Isusa da nazove „Gospodom Bogom“, jer mu to nije otkrilo telo i
krv nego Otac s neba! (Matej 16:17).
Reći ću vam kada vernici stvarno kliču: „Gospod moj i Bog
moj!“ Sećam se kada je moje srce prvi put tako uskliknulo.
Opterećen svešću o krivici i pun straha, bio sam toliko nesrećan,
kao što to samo može da bude čovek koji još nije u paklu. Tada
sam začuo glas Gospodnji gde mi govori: „Pogledajte u mene,
i spašćete se svi krajevi zemaljski, jer sam ja Bog, i nema
drugoga“ (Isaija 45:22). Pogledao sam smesta. Pogledao sam
verom u Onoga koji je trpeo umesto mene. Začas je moj mir bio
kao reka. Moje srce je skočilo iz očajanja u sreću, i znao sam
da je moj Gospod božansko biće. Da mi je tada bilo ko tvrdio
da Isus nije Bog, nasmejao bih mu se u lice. Bez ikakve sumnje
Isus je postao moj Gospod i moj Bog zato što je u meni sproveo
božansko delo.
Ovo ne mora da bude dokaz nekom drugom, ali oproštenje,
svesno proživljeno u vlastitoj duši, odlučujući je i dovoljan dokaz
za onoga koji je to ikada osetio. Ako Gospod Isus promeni
tvoju žalost u skakanje od radosti, ako te izvede iz jame koja
buči i iz strašnog gliba i postavi tvoje noge na stenu i učvrsti
tvoj hod, onda će sigurno baš on biti tvoj Gospod i tvoj Bog od
toga trena zauvek. Uprkos svima onima koji to poriču, uprkos
svim demonima pakla, izbavljeno srce će dokazivati da je njegov
Spasitelj božansko biće. Onaj koji me je spasao zaista je Bog i
osim njega nema drugog.
Taj prvi uzvik pokazao se tek kao početak ovakvog
veroispovedanja. Sećamo se mnogih drugih priznanja te iste
činjenice. Mnogi su bili teško iskušavani, a ipak nisu pali niti
opoganili svoje haljine. Kakvo je čudo da smo to izbegli!
Sećam se trenutka kada sam mogao da stanem, i u jutarnjem
svitanju da se osvrnem i pogledam dolinu kroz koju sam upravo
prošao po tami. Kada sam video koliko je staza bila uzana i kako
331
 Sperdženovi Biseri
je samo malo zastranjivanja na jednu ili drugu stranu moglo
značiti moju potpunu propast, a ipak nisam posrnuo nego sam
prošao potpuno sačuvan, bio sam zapanjen. Poklonio sam se i
rekao: „Gospod mi beše utočište i odbrana. On je sačuvao moju
dušu u životu i zaštitio me; zato ću mu pevati hvalospeve dokle
god živim.“
O da, draga deco Božja, vaše glave su bile zaštićene na dan
bitke, i vi ste veličali čuvara Izrailjevog govoreći: „Gospod moj
i Bog moj!“ Osećali smo sasvim jasno da ne možemo ponovo da
sumnjamo, te smo se radosno predali njemu na čuvanje.
Isto je bilo i u vreme nevolje. Vrlo teška nevolja naišla je na
vas, ali na vaše iznenađenje, nije vas slomila kako ste sa strahom
očekivali. Godinama ste očekivali taj udarac sa strepnjom i
govorili: „To neću nikako moći da podnesem!“ A ipak ste podneli.
Sada ste već zahvalni što ste to morali da pretrpite. Naišlo je ono
čega ste se bojali. A kada je naišlo, činilo se lako poput pera u
poređenju s onim što ste očekivali. Bili ste u stanju da sednete
i kažete: „Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime
Gospodnje“ (Jov 1:21). Prijatelji su vam se divili a pre ste bili
jadno, nervozno stvorenje. U vreme kušnje ste pokazali čudesnu
snagu, tako da su mnogi bili iznenađeni. Najviše ste vi sami bili
iznenađeni jer ste morali da se divite kada ste u slabosti postali
jaki. Rekli ste „bio sam ponižen ali on mi je pomogao.“ Posle
toga više niste mogli da sumnjate da je on božanska osoba. Sve
što bi umanjilo njegovu slavu bilo vam je mrsko, jer vam je srce
govorilo: „Gospode, nema nikoga ko bi mogao ovako da uteši
moju dušu osim Boga.“ Kada sam video njegova čudesa, i ja sam
morao da uzviknem: „To je Gospod“ (Jovan 21:7). „O, dušo moja,
ti si svaku silu izgazila!“ Moja duša će veličati moga Gospoda
i moga Boga, jer „Ustaše na mene u dan nevolje moje, ali mi
Gospod bi potpora. Izvede me na prostrano mesto, i izbavi me,
jer sam mu mio“ (Psalam 18:18, 19).
Bilo je i drugih slučajeva koji nisu bili tako mučni. Strpite se
sa mnom ako spomenem još jedan ili dva primera. Kada smo
utonuli u misli, oganj se razgoreo u nama. Dok smo proučavali
život i žrtve našeg Gospoda, naša vera u to da je on božansko
biće, samo je ojačala. Kada je Duh Božiji otkrio nama i u nama
Gospoda Isusa, povikali smo: „Gospod moj i Bog moj!“ Iako ne
po telu, ipak smo stvarno videli Gospoda.
332
 Gospod moj i Bog moj!
Jednoga dana koji sam proveo u molitvi, sedeo sam pred
Gospodom u svetoj smirenosti obuzet razmišljanjem, i premda
nisam video neku utvaru (niti to želim), ipak sam toliko bio
svestan prisustva svoga Učitelja, da sam bio odvojen od svih
zemaljskih stvari. Nisam više znao ni za koga drugoga osim
za Isusa. Tada sam do tolike mere bio ispunjen svešću da je on
božanska osoba, da zamalo nisam ustao sa svog mesta i objavio
glasom poput trube da je on moj Gospod i moj Bog. Sigurno su
neki od vas ovde imali takve doživljaje.
Mnogi osećaju prisnost sa Isusom u ovom posebnom smislu,
pri lomljenju hleba. Kod stola Gospodnjeg smo ga često na ovako
poseban način sagledali i obožavali. To je bilo vrlo dragoceno;
bili smo spremni da zaplačemo i da pevamo od radosti. Naša srca
su stalno kucala u ritmu usklika: „Gospod moj i Bog moj!“
Možda to kod nekih nije bilo u vreme nekog spoljašnjeg,
zajedničkog čina, kad je njihova duša ovako proživljavala
štovanje. Možda ste ispitivali svoje srce i odjednom bili ophrvani
svešću o Isusovom slavnom veličanstvu, tako da ste mogli još
jedino šapatom da izgovorite sami sebi: „Gospode moj i Bože
moj!“
Možda je to bilo vreme kada vas je bolest omela u redovnim
poslovima, pa vam je on postao sve kada ste upoznali tu njegovu
božansku silu. To je bila duga i zamorna noć za one koji su bdeli
sa vama, ali za vas je bila divna i prekratka, jer je Gospod bio
tako blizu. On vas je nadahnuo da pevate u toj noći. Kad ste se
probudili, još uvek je bio s vama. Malo je trebalo pa da izgubite
svest od silnog ushićenja, a sve zbog sjaja očitovanja njegove
slave! U takvo vreme mogli ste da zapevate:

Moj Hristos je Gospodar nad gospodarima,

Baš on je taj Car nad carevima;
On je sunce pravde,
Što na svojim krilima donosi zdravlje.
Moj Hristos ― on je nebo nad nebesima,
Moj Hristos ― kako da ga nazovem?
Moj Hristos je prvi, moj Hristos je poslednji,
Moj Hristos je sve u svemu!

333
 Sperdženovi Biseri
Navešću vam još primera kada je Isus bio Gospod i Bog i
vama i meni. Bilo je to u vreme kada je blagoslovio naš trud i
otkrio svoju mišicu spasavajući ljude. Kada je naše svedočanstvo
bilo prihvaćeno te su uzverovali i oni koji su pre odbacivali veru,
kad nam je Gospod poslao srećno razdoblje buđenja, tada smo ga
slavili i radovali se u njegovoj svemoćnoj ljubavi.
Molili smo se za svoju decu. I kada je na naše vlastito
iznenađenje ― sa stidom moram reći da je to bilo na naše
iznenađenje, jer to nije trebalo da nas iznenadi ― Gospod uslišio
našu molitvu te je najpre jedno dete došlo k nama, a zatim i
druga deca redom rekavši: „Oče, našao sam Gospoda Isusa“,
tada smo znali da Gospod jeste Bog i da je naš Bog. Očiju punih
suza podigli smo glave od naših jadnih molitava ganuti što ih je
Gospod ipak uslišio. Izjavili smo u dubini srca: „Gospod moj i
Bog moj!“
Krenuli smo i pokušali da javimo evanđelje nekoj maloj grupi
u nekoj kolibici. Jedva smo uspeli da izgovorimo nekoliko jadnih
isprekidanih reči, ali Gospod je čak i to blagoslovio, te smo čuli
neku siromašnu ženu kako vapi za milost na kraju naše posete. I
opet smo morali reći u sebi: „Gospod moj i Bog moj!“
Možda ste bili na većim sastancima gde je neki brat posebno
blagosloven od Boga objavljivao evanđelje, pa ste videli kako
se ljudi obraćaju Gospodu pod udarcima oštrice božanske reči.
Morali ste tada da povičete: „Ovo nisu izmišljene pripovetke
ni umišljanja i zanosi.“ Vaše srce je zakucalo svom snagom od
prevelike radosti i klicali ste: „Gospod moj i Bog moj!“ Niste li
osećali tada da biste se usudili da obiđete ulice samog pakla i
javite iscerenim demonima da je Hristos Car i Gospod doveka?
Uskoro će doći vreme za ponekog od nas da smo imali
svoju poslednju priliku u ovom životu da ustanovimo je li to
istinito. Kako sam često bio utešen i osvežen prilikom posete
umirućim vernicima! Zaista, Gospod je za njih postavio sto na
vidiku njihovog poslednjeg neprijatelja! (Psalam 23:5). Mogu
odista da kažem da me nijedan prizor koji su moje oči videle,
nije usrećio onoliko koliko posmatranje neke moje drage braće
ili sestara dok su odlazili sa ovoga sveta svome Ocu. Najžalosniji
prizor je bio ujedno i najsrećniji! Neki od njih u životu nisu bili
nimalo samosvesni ljudi nego stidljivi i ponizni vernici; a kada
su došli u dolinu smrti, nisu pokazivali ni strah ni sumnju. Sve
334
 Gospod moj i Bog moj!
je bilo prožeto sigurnošću. Smireni, spokojni, predivno radosni,
čak i oduševljeni, bili su poslednji trenuci inače bojažljivih
vernika. Slušajući s divljenjem njihove poslednje reči, opet sam
bio osvedočen i siguran o božanskom biću onoga koji čini da
pobeđujemo kad umiremo. Baš vera u njegovo ime čini vernike
jakim prilikom umiranja. Kada nas srce i snaga iznevere, samo
živi Bog može da bude snaga našeg života i naš deo zauvek. Kako
je divno znati da je Isus naš živi Bog u času kad treba umreti! U
njemu se veselimo neizrecivom radošću kad mu umirući kažemo:
„Gospod moj i Bog moj!“
Zato braćo i sestre, budite dobre volje! Još samo malo i stići
ćemo do uske reke, preći je u jednom trenutku, a onda . . . Biće
to sasvim kratko razdoblje; i dvadeset godina brzo prolazi, čak
i stotinu godina odleće kao na orlovim krilima, a tada ćemo biti
zauvek s Gospodom u zemlji slave! Kako ćemo radosno pevati
njemu na večnu slavu: „Gospod moj i Bog moj!“
Na nebu neće biti onih koji sumnjaju; nijedan skeptik tamo
neće da nas plaši; jednodušan glas svih izbavljenih pevaće: „Isus
je naš Gospod i naš Bog!“ Sjedinjena crkva oslobođena svake
mrlje ili bore i svečano ukrašena kao nevesta Hristova, biće
izvedena pred njegov presto, priznata kao Gospodnja voljena. Ja
ću moći da uzviknem od sveg srca: „Gospod moj i Bog moj!“

335
 Beleška o piscu
Stara je istina da je korisno, dobro i pravilno gledati na ljude
koji su svojim životima i delima pridoneli stvaranju istorije, pa
bilo to svetovne ili hrišćanske; i u jednom i u drugom slučaju,
istorija je učiteljica života.
Čoveku koji želi da nauči što više, da shvati život i pridonese
društvu, mnogo znači primer drugoga. Tako je i život Isusa
Hrista nadahnuo mnoge i pomogao im. Hrišćani nalaze ogromnu
snagu proučavajući Isusov život, jer on je ideal koji bi svi hteli
da dosegnu.
Čovek o kome ovde želim nešto da napišem, jeste velikan
propovedaonice prošloga veka u Engleskoj, Čarls Hadon Sperdžen
(Charles Haddon Spurgeon). Bio je veliki propovednik, sluga
Božiji, čovek koga je Bog moćno koristio, čovek čvrste vere i
prosvetljenog shvatanja Biblije i Boga. Uprkos svemu bio je samo
čovek, dobar čovek, veliki čovek bez sumnje; ne nepogrešiv, ne
bez mana, a opet dostojan poštovanja. Hrišćani su bili ushićeni
i nadahnuti njegovim životom, njegovom službom i njegovim
propovedima, koje su štampane i čine na desetine tomova.
Šta je tako značajno za Sperdžena? U čemu je njegova
veličina? Iako neki sumnjaju da bi njegovo značenje bilo isto da
se rodio jedan vek kasnije, on ipak predstavlja nešto posebno. Sa
sedamnaest godina, postao je pastor baptističke crkve u Voterbiču
(Waterbeach) u Engleskoj, a s dvadeset, najpoznatiji propovednik
u Londonu. Mnoštvo ljudi se obratilo Bogu zahvaljujući njegovim
propovedima. Crkve su se budile u nov život i punile se. Bio je to
„Bili Grejam“ prošloga veka.
Ali kada i kako se obratio Bogu? Kakvi su bili prvi dani
njegovog propovedanja, njegova početna iskustva kao hrišćanina?
On je bio uvek pobožan, nikada se nije spoticao o intelektualne
probleme koji su napadali hrišćansku veru.
337
 Sperdženovi Biseri
Najveći problem mu je bio duboki osećaj vlastitog greha. S
time se mučio od najranijih godina. Ako je Bog pravedan, pitao
se, kako može opravdati nekoga koji je toliko kriv? Tada je
shvatio istinu otkupljenja, nauku koju je kasnije upotrebljavao
kao apsolutan dokaz o božanskom nadahnuću Pisma.
„Ko bi ikada mogao“ rekao je, „izmisliti priču o pravednom
Zakonodavcu koji umire za nepravednog buntovnika? Ljudska
masa to nije mogla proizvesti.“
Sperdžen je neko vreme pokušavao da savlada greh vlastitim
snagama. Samo iskustvo otkupljenja bilo mu je strano, kao
nekom urođeniku u Africi.
Šestog januara 1850. godine bio je dan njegovog duhovnog
rođenja. To je bio dan koji nije zaboravio i koji uvek spominje.
Dogodilo se to jedne nedelje u Kolčesteru (Colchester). Iznenadna
snežna oluja ga je sprečila da ode u crkvu gde je obično odlazio.
Umesto toga, našao se u obližnjoj metodističkoj crkvici. Zajedno
s petnaestak drugih drhtao je od hladnoće. Verovatno zatrpan u
mećavi, propovednik nije došao, pa ga je zamenio neki „mršavi
čovečuljak, vrlo šturog izgovora i slabe gramatike.“ Govorio je o
stihu „Pogledajte u mene i spasićete se svi kraljevi zemaljski.“
Sperdžen kasnije piše o tom događaju: „Bio je primoran da
se drži teksta iz jednostavnog razloga, jer nije imao da kaže
ništa drugo. Počeo je ovako: ’Dragi moji prijatelji, ovo je strašno
jednostavan stih, kaže, samo pogledaj. Gledanje te neće boleti.
Nije to da treba podignuti nogu ili prst; to ti je samo: Gledaj! Ne
treba ti škola da učiš da gledaš. Možeš biti najveća budala, pa ćeš
opet moći da gledaš. Čovek ne mora vrediti ni pare al’ opet može
da pogleda. Ali ovaj stih kaže dalje ― pogledaj u MENE. Mnogi
od vas ovde gledate na sebe, ali to vam nije od koristi. Gledajte
na Hrista . . . “
Kada je dotle došao i uspeo da razvuče nekih deset minuta,
nije više znao šta da kaže. Pogledao je u mene i sigurno primetio
da sam novajlija. Piljio je u mene kao da hoće da mi probije srce.
„Mladiću, izgledaš bedno, uvek ćeš biti bedan u životu i u smrti,
ako ne poslušaš ovaj stih, ako ga poslušaš ovog časa, spašćeš se!
Mladiću pogledaj, pogledaj, POGLEDAJ!“
I mladi Sperdžen je pogledao. Bilo mu je tada šesnaest
godina.
338
 Beleška o piscu
Osećao se kao da će poleteti na putu kući. Nešto mu se divno
dogodilo, govorili su ljudi. Sperdžen to nije poricao. „Pogledao
sam na Isusa onakav kakav sam bio“, rekao je, „i našao u njemu
svoga Spasitelja.“ Obuzela ga je velika radost, koja je za nekoliko
dana splasnula. Napale su ga odjednom kušnje kakve nije osetio
nikad pre. Otišao je kod svog dede po savet.
„Deda, siguran sam da ne mogu da budem Božije dete kad
imam takve grešne misli.“
„Gluposti, Čarls, kušan si baš zato što si hrišćanin. To su
Satanine zamke koje on postavlja pred vratima hrišćanina. Nemoj
da ih prihvatiš, ne daj im mesta ni u kući ni u srcu“, savetovao
ga je deda.
Jedan način na koji se Sperdžen branio od kušnji bila je služba
u crkvi. Male ali dužnosti obavljane s žarom, koje su na početku
predstavljale samo deljenje traktata prijateljima i poznanicima,
sistematsko posećivanje kuća, štaviše i ispisivanje biblijskih
stihova na stare papire pre nego što bi ih bacio „u slučaju da ih
možda neki jadnik nađe“, bile su mu mile.
Sa sedamnaest godina je već propovednik! Postao je dečak-
propovednik. U Taveršamu (Taversham), seocetu pokraj
Kembridža (Cambridge), propovedao je u kolibama, kućercima,
pa i kuhinjama. Uvek je imao žarku želju da vidi obraćenja
Hristu. Kasnije je pisao: „Voleo bih da vidim čoveka koga je
Bog zaista pozvao u službu pa da se nećka. Onaj koji je zaista
nadahnut Svetim Duhom da propoveda, nema mu druge, mora
da propoveda. Taj poriv će u njemu biti kao vatra u kostima.
Prijatelji ga mogu zaustavljati, neprijatelji kritikovati, prezirati i
omalovažavati, on je postojan; mora da propoveda jer je primio
poziv s neba.“
Novembra 1851. Sperdžen postaje pastor baptističke crkve u
Voterbiču. Posao je započeo revno. „Svidelo se Bogu da preokrene
celo mesto. Za kratko vreme, mala oronula crkva postala je
pretesna. Najgori pokvarenjaci u mestu su lili suze pokajanja;
oni koji su bili problem u tom mestu, primili su blagoslov. Divno
je bilo šetati selom kad više nije bilo pijanaca, razuzdanosti.
Muškarci i žene su prionuli na posao radosnim srcem, pevajući
i slaveći Boga . . . “
Jedna Sperdženova briga je bila: „Hoće li Bog spasiti koju
dušu kroz mene?“ u početku nije izgledalo baš blistavo, ali jednog
339
 Sperdženovi Biseri
nedeljnog popodneva je čuo da se neka žena obratila Hristu
nakon njegove propovedi. „Srce mi je poigravalo od radosti“,
rekao je. „Nisam bio zadovoljan kad mi je crkva bila puna i kad
sam slušao pohvalne reči o mojim propovedima. Žudeo sam
za preobraženim srcima i za suzama koje teku iz pokajničkih
očiju.“
Kad mu je starešina crkve rekao da je Bog dao pečat njegovom
radu u crkvi, Sperdžen se osećao kao dečkić koji je dobio svoj
prvi novčić ili kao ronilac koji je s morskoga dna izvadio pravi
biser.
Bio je to naravno samo početak slavnog pridobijanja duša.
O tome najbolje svedoče njegove vlastite reči: „Radije bih bio
najmanje sredstvo za spasavanje duša od smrti, nego najveći
govornik na zemlji. Radije bih doveo najsiromašnijeg čoveka
do Isusovih nogu, nego da postanem nadbiskup u Kanterberiju
(Canterbury). Mnogo je slavnije sprečiti dušu ne padne u jamu,
nego biti ovenčan slavom u areni teoloških nesuglasica . . .“
„Mislim da će mi biti najradosniji trenutak, kada umrem i
odem u Hristovo naručje. Tamo neću biti sam. Tamo ih je već na
hiljade koji su došli Hristu mojim propovedanjem. Reći ću Ocu:
’Ovde sam, a i deca koju si mi dao’.“
To je deo Sperdženovog života i dela. Bog želi takve ljude i
danas. Problem leži u nama.
„Ko ima uši da čuje, neka čuje . . !“
Ivan (Džoni) Vacek – maja, 1969.

340