ПОЈАМ ПРЕДМЕТ И ЗАДАЦИ

ПЕДАГОГИЈЕ
Појам педагогије

- Педагогија је друштвена наука и наука о васпитању.

- Она има дефинисан предмет проучавања, достигнут развојни ниво и специфичну
методологију.
- Реч педагогија је грчког порекла. Термин „paidagogus“ је сложеница две грчке речи
и значи „Онај који води дете“.

Предмет педагогије

- Предмет изучавања педагогије је васпитање, тј. проучавање, истраживање и

унапређивање процеса васпитања.
- Педагогија се бави свим оним што утиче на развој деце, младих и одраслих,
односно, на развој личности.
- Посебно се истичу три функције или задаци педагогије:
Дескриптивна - описује васпитање као појаву, од чега зависи, како се
остварује, како се развијало,
Регулативна или нормативна - заузима одређене ставове и вреднује васпитну
праксу,
Динамичка- како унапредити васпитање и васпитну праксу

Задаци педагогије су
1. Да открива и утврђује опште законитости васпитања и образовања
2. Да на научној основи покаже и одреди друштвени смисао и вредност васпитања,
његов циљ и задатке, садржаје и битна обележја са свим важнијим елементима
његове структуре и организованости
3. Да проучава и унапређује васпитање као иитегрални део друштвене стварсности и
тиме доприноси друштвеном развоју у целини
4. Да истражује, подстиче и oбoгaћyje позитивну васпитно образонну праксу и тиме
стално доприноси повећању продуктивности учења и рада у школи и ван ње
5. Да критички и стално вреднује и преиспитује постигнуто у педагошкој теорији и
пракси
6. Да се у истраживању васпитних појава, проблема, организацијских и других
решења ослања на методологију педагогије, посебно у примени метода, средстава и
техника које се примењују
 7. Да што успешније интегрише и користи резултате и искуства других сродних
наука.

ПЕДАГОГИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ

- Педагогија није једина наука која се бави васпитањем. Неопходно је повезати
педагогију са другимсродним наукама, пресвега оним које се баве човеком.
- Оне се међусобно допуњују и тиме омогућавају целовито проучавање човека као
предмета васпитања.

Педагогија и филозофија
- Филозофија се бави човеком уопште, па и васпитањем, а у основи сваке педагогије
лежи нека филозофска концепција.
- Филозофија се бави основним питањима људског постојања, шта је човек, каква је
његова природа и исуштина, његова мисија, шта је смисао човековог живота, рад и
постојања, шта је друштво итд.
- Васпитна пракса је физиолошки заснована.
- Зато предмет интересовања филозофа мора бити и васпитање.
- Са друге стране, у основи сваке педагогије неизбежно лежи нека филозофска
концепција, тако се развијају разне педагошке школе. Педагогија је заинересована
нарочито за развој филозофских дисциплина као што су етика , морално васпитање,
аксиологија, систем вредности, логика, естетика, итд.
- Повезаност филозофије и педагогије огледа се најпре у одређивању циља и
задатака васпитања - шта је човек и какав би он требало да буде у изграђивању
система вредности - нарочито проблеми моралног и естетског васпитања.
Повезаност филозофије и педагогије проистиче из саме природе васпитања.

Педагогија и социологија
- Проблеми којима се бави социологија значајни су и за педагогију.
- Васпитање и социјализација су међусобно повезани.
- Веза између ове две науке проистиче из друштвене условљености васпитања.
- Васпитање је друшвено условљено и остварује се у одређеним друштвеним
структурама и зато су за педагогију од значаја социолошка проучавања друштвене
структуре, друштвених односа, социјалних разлика, социологије личности, итд.
- Педагогија користи сазнања социолошких дисциплина, као што су, социјална
психологија, педагошка социологија, итд.
- Обрнуто, социологија мора узети у обзир утицај васпитања (педагогије) на развој
социјалних односа.

Антропологија
 - Антропологија је наука о човеку и врло је блиска педагогији јер се обе ове науке
баве човеком у смислу његовог очовечења.
- Питања којима се бави антропологија су важна и за педагогију, на пример, порекло
човека, шта је човек, каква је његова природа итд.
- Антропологија настоји да што боље упозна његову природу, да искаже његове
тежње, вредности и ограничења.
- Она открива и дефинише законитости формирања и израстања човека у човека.

Породица
- Породично васпитање подразумева специфичне методе деловања, ради испуњења
својих задатака и циљева.
- Универзални поступци и начини, не постоје. Које ће поступке изабрати родитељ,
зависи од многих фактора, како оних који делују унутар породице тако и оних који
су под утицајем спољашњих чинилаца, али свакако подразумева коришћење
најуспешнијих.
- Породица је најзначајнији фактор у развоју и васпитању личности.
- Породица је основно социјално окружење у коме се личност развија. То је
истовремено и основна ћелија сложеног друштвеног механизма и посредник
између појединца и других.
За то су следећи разлози:
 Чланови породице су први васпитачи и они имају заувек утичу на дете, његов
развој и његову личност.
 У породици се проводи највише времена у току дана и живота.
 Васпитне активности се не одвајају од осталих активности, оне су спонтане и
ненамерне.
 Родитељи и деца су повезани најдубљим емотивним везама. Родитељи сносе
највећу одговорност у погледу васпитања.
 Дете у породици стиче прва социјална искуства и чланови породице су његови
први узори.
 Дејство породице на васпитање младог људског бића је некада јаче него дејство
других који не могу да замене породицу.
 Породица је снажан васпитни чинилац само док нормално функционише, у
супротном, може да доведе до тешких последица у развоју личности.
 Да би породица испунила своју улогу у погледу васпитања, мора задовољити низ
услова: здрава и стабилна социјална заједница, позитивни људски квалитети,
ауторитет, културни живот породице, познавање психофизичког развоја деце и
њихових потреба, материјални и здравствени-хигијенски стандард породице,
друштвена помоћ породици у васпитању.

Школа
 - Школа не пружа ''мртво'', већ ''живо'' знање.
- Школа је основна и најзначајнија институција васпитања у свременим друштвима.
- Школа постоји због својих васпитаника и зато је њена дужност да брине о целини
живота оних који су јој поверени.
- Школа је педагошки обликовано и место конктретног живљења, и као таква мора
да води рачуна о стицању знања, умења и навика о развоју способности и о
обједињавању и целовитом и хармоничном васпитању свих особина личности.
- Она покрива најдуже раздобље организованог васпитања личности у току живота.
- У школи се проводи период детињства и младости, а у новије време школа отвара
врата и за одрасле.
- Организује васпитавање у периоду најинтезивнијег развоја деце и младих када се
највише може утицати на тај развој, нарочито у периоду најинтезивнијег развоја
интелектуалних способности, развој емоција, развој воље и карактера.
- У савременим друштвима школа преузима и део дневне бриге о деци због
запослености родитења
- У њој раде професионално оспособљене особе на пољу васпитања, образовања
- Школа је најраспрострањенија и најправилније распоређена институција
васпитања.
- Васпитни рад се највише остварује у одељенском раду, колективу. У одељенском
колективу ученици живе и раде заједно, имају заједнички циљ за решавање својих
задатака чиме се ствара зближавање, окупљање и повезивање свих ученика.

Метод васпитања
- Метода је осмишљен и устаљен поступак усмерен на постизање неког циља у
науци или практичној делатности.
- Методе васпитања дају одговор на питање како поступати да би се циљ васпитања
практично остварио.
- Методе васпитања су релативно устаљени поступци васпитања.
- Општи принципи васпитног рада служе као смернице за избор и стваралачку
практичну примену метода и средстава васпитања.
- Методе су путеви, начини и поступци помоћу којих се остварују циљ, задаци и
смисао васпитања.
- Као што не постоје универзални принципи, тако не постоје ни универзалне методе
васпитног рада.
- Средства васпитног рада служе за остваривање непосредних задатака у оквиру
једне или више метода или су релативно самостална.

- Постоје:
1. Методе убеђивања и уверавања
2. Методе вежбања и навикавања
 3. Методе подстицања
4. Методе спречавања

Наставник
- Наставник је свако стручно педагошко-психолошки образовано лице које остварује
васпитање и образовање ушколи и другим институцијама.
- У ужем смислу наставници су: учитељи, разредне старешине, наставници и
професори школе, професори средњих, виших и високих школа.
- У раду наставника веома је важно да буду усклађене његове наставне, васпитне и
друштвене улоге.
- У односу на ученике наставник треба: да их на научни и стручан начин упознаје и
да прати њихов рад, да преноси знања, развија њихове способности, формира код
њих одређен поглед на свет, утиче на развој њихових црта воље и карактера, да их
укључује у друштвене активности, брине о целокупном развоју ученикове
личности, социјализацији и односима.
- 3бог обухватања читавих генерација основним и средњим о6разовањем и због све
сложенијих услова живота и васпитања младих, у области васпитања, поред
наставника раде и школски педагози, психолози, здравствени радници, васпитачи у
продуженом боравку, библиотекари, координатори професионалне праксе,
техничари и лаборанти, програмери.
- Школски педагози и и психолози играју веома важну улогу у правилном одвијању
и остваривању образовног и васпитног рада у школи, а посебно у решавању
проблема на које се у том раду наилази.
- Основна подручја рада су им: унапређивање наставе, образовне и васпитне
делатности у школама, уношење нових метода, начина и средстава рада,
утврђивање оптерећености ученика радом и обавезама, помоћ у одабирању
обдарене деце и у организацији додатне наставе,помоћ у одабирању оних који
заостају и организовању допунске наставе, утврђивање зрелости деце за полазак у
школу итд
- Савремени наставник наше школе треба:
 да има широко и солидно опште образовање и општу културу
 да темељно познаје свој наставни предмет али и проблеме науке који се
налазе у основи тог наставног предмета
 да познаје психолошко-педагошке и методичке основе васпитања, а
посебно наставе на одређеном узрасту
 да је овладао неопходним педагошким умењем, односно да је практично
оспособљен и проверен за непосредан рад у школи
 да је изградио потребу и навику перманентног усавршивања
 да има организационе спретности, способност руковођења, партнерска
својства итд.
Појмовно одређивање циља и
задатка васпитања
Циљеви васпитања

- Циљ васпитања даје одговор на питање „Шта се жели постићи васпитавањем“.

- Општи циљ васпитања је слободна и свестрано развијена личност.
- Циљ васпитања су замишљене, идеалне особине личности човека које одређено
друштво сматра прихватљивим и које настоји да оствари уз помоћ васпитања.
- Ако се жели нагласити да је васпитање процес и циљ васпитања, онда се циљ
васпитања може дефинисати на следећи начин: Циљ васпитања је свестрано
развијање свих потенцијала личности, наследних и претходно стечених, и њихово
богаћење и обједињавање у разноврсности.

Задаци васпитања
- Задаци васпитања јесу остваривање циљева васпитања и они дају одговор на
питање шта треба урадити да би се циљеви васпитања остварили.
- Реализацијом задатака васпитања треба да се реализује циљ васпитања.
- Задаци васпитања се најчешће одређују према подручјима развоја и странама
васпитања, односно према томе шта све код свестране личности васпитањем треба
изградити.
- У том смислу, обично се задаци васпитања деле на четири групе:
 умно и радно васпитање, усвајање научних сазнања и система вредности,
формирање навика и умења за успешну примену знања и вредности у практичном
животу и раду, неговање и развијање радне културе, оспособљавање за самостално
бављење умним и физичким радом...
морално и друштвено васпитање, изградња моралне свести, односно
оспособљавање човека да самостално процењује шта је морално а шта није...
 естетско васпитање, развијање способности за уочавање и процењивање
естетских вредности на основу стечених одговарајућих знања, развијање
способности за доживљавање естетских вредности, оспособљавање човека
за стварање лепог у друштву...
 физичко и здравствено васпитање, развијање организма у целинии,
очување и јачање здравља, стварање услова за развој моторике, координацију
покрета, складни телесни развој...

Принципи и облици наставе

Принципи наставе
- Термин принцип је латинског порекла и значи опште, основно, руководеће
правило.
- Принципи настају из суштине наставе, односно, изводе се на основу анаизе
наставне праксе.
- По Хербартовом мишљењу настава се не може назвати васпитном уколико не
остварује васпитно-педагошке задатке.
- Општи циљ наставе је да допринесе развоју свих индивидуалних способности
неопходних за живот и нормални развој личности.
- У настави су обухваћена четири главна фактора:
1. Наставни садржај
2. Наставник
3. Ученик
4. Образовна технологија
- Настава је сложен процес, плански организован и вођен у ком ученици усвајају
знања, стичу вештине, психофизички се развијају, стичу свестрано образовање.

Облици наставе
- По облику наставног рада Хербарт разликује дескриптивну, аналитичку и синтетичку
наставу.
- Дескриптивна настава проширује учениково искуство и ослања сена учитељево причање,
слике...
- Аналитичка настава усмерава ученикову пажњу и мисаони рад на појединости, уводи га у
упоређивање, развија његово логичко мишљење. Изводи се у облику разговора али пошто
је ова настава немогућа без искуства, она претпоставља дескриптивну наставу.
- Синтетичка настава у којој се ради о удруживању свих елемената у једну целину, има за
сврху да ученика научно и морално васпитава на основу његовог искуства, покушава да му
помогне да формира поглед на свет.
Васпитање у првобитној људској
заједници
- У праисторији суштина васпитања је била да се младима пренесу знања и вештине
како би се омогућио опстанак.
- Васпитање није постојало као одвојена делатност већ се одвијало кроз свакодневне
активности.
- Главни циљ је био да се постигне међугенерацијско и интергенерацијско знање и
искуство, што је добило на значају када су настале родовско – племенске заједнице.
- Старији чланови заједниц су преносили своје искуство млађима.
- Млади чланови рода стичу искуство кроз живот и рад, у борби за живот и
- опстанак.
- Друштвена неједнакост није постојала, јер није постојала ни подела рада. Сви раде
и заједнички троше.
- Открићем ватре и усвршавањем средстава рада, почиње полако да се ствара
слободно време за старије чланове рода. Они су окупљали младе и причали им о
искуствима из лова, веровањима, обичајима, боговима, па би то могло да се назове
почетком васпитног рада.
- Васпитање је био задатак и обавеза свих одраслих чланова заједнице.
- Касније је та улога поверена искусним СТАРЦИМА, јер су они имали највише
искуства и нису могли да учествују у неком тежем раду, па су васпитавали децу.

Васпитање у Атини
- Циљ васпитања у Атини је био хармонијски развој личности и њиме је требало да
се постигне развој интелектуалних, моралних и физичких својстава.
- Термин „паидеја“ се односио на васпитање мушке деце из аристократског сталежа.
- Паидеја је представљала свеобухватно васпитање и образовање, које је укључивало
образовање кроз учење садржаја разних области, као и социјализацију која се
односила на припрему деце за активно учешће у аристократском поретку полиса.
- У школама су подучавани о читању, писању, рачунању, књижевности и уметности
а постојале су и посебне филозофске школе Академија и Ликеј.
- Посебан значај су придавали физичком васпитању што се види кроз стварање
институције Олимпијских игара 776. године п.н.е.
- Девојчице су остајале у кућама и поучаване су кућним пословима. Девојчице су за
писање и читање биле обучене од стране мајке или дадиље, док су ћерке из
добростојећих породица училе и да шију, везе, преду и ткају. Такође, добијале су и
одређено образовање из области музике.
Атински систем васпитања је предвиђао:

1. До 7. год васпитање у породици - до седме године, васпитање и образовање

било је организовано у кући под надзором дадиље и мајке.
- Већа пажња била је усмерена ка васпитању дечака и изградњи његовог карактера и
доброг моралног владања.
2. Од 7. до 14. године школе граматиста и китариста
- Школе граматиста биле су многобројне и распрострањене по свим деловима
Атине.
- Биле су доступне свим грађанима Атине, без обзира на њихов материјални статус.
У пратњи педагога, дечак је долазио на наставу усвајајући знања из: читања и
писања, књижевности и основа аритметике.
- У школама китариста дечаци су усвајали знања из музичког васпитања.
- Сматрала се естетски и културно усмереном школом, битном за постизање
хармонијског развоја личности.
- После годину или две након почетка похађања школе граматиста, дечаци полазе у
школу китариста, која носи име по учитељу китаристи.
- Китариста спроводи обуку дечака упознавањем и савладавањем свирања музичких
инструмената лире и китаре.
3. Од 13. године палестре, то су биле школе за рвање или борбене школе.
4. Од 16. до 18. године гимназија – оне су биле намењене старијим младићима и
одраслим грађанима и служиле су као јавна вежбалишта.
- Након навршене петнаесте године, након палестре дечаци настављају свој телесни
развој у гимназији.
- У гимназији су школовање и обуку настављали дечаци чији је материјални статус
то дозвољавао, док су се остали посвећивали изучавању заната или других
активности.
- Гимназија је поред вежбалишта, служила и као друштвено састајалиште, где су се
грађани радо окупљали и дружили.
5. Од 18. до 20. године ефебе - ефебија је била једина област васпитања и
образовања коју је држава прописивала као обавезном и над којом је имала
потпуну контролу.
- Основане су око 370. године, али су коначну форму добиле након битке код
Херонеје, 338. године.
- Ефебија је била школа војне обуке, у којој се примењивао спартански начин војне
обуке, прилагођен демократском систему Атине.
Васпитање у Спарти

- У Спарти се друштво делило на спартијате, перијце (слободни грађани) и хелоте

(робови). У Спарти је циљ васпитања био знатно другачији.
- Циљ њиховог васпитања јесте стварање успешних војника. Названо је агога,
односно вођење или вежбање.
- Мушка и женска деца су живела са родитељима, да би дечаци били одвајани од
родитеља од 7 до 18 године.
- Мушка деца, су у раном период живота одлазила у војничке логоре где су учили
различите гимнастичке и војне вежбе које су биле изузетно сурове.
- Васпитање девојчица се водило у породици али и оно је било војнички
оријентисано.
- Мали значај је придаван интелектуалном развоју, па је познат појам „лаконског
говора“ карактеристичног за Спартанце.

Васпитање у Риму
- У почетку се васпитање одвија у кругу породице, где су дечаци били подучавани
од стране роба а прве школе се појављују у 4. веку п.н.е.
- Око седме године, родитељи су слали своју децу, углавном мушку, у основне
школе, чији је учитељ у доста случајева имао грчко порекло. Затим би, деца од 11
година била подучавана читању и писању, рачунању, а учили би и грчки језик.
- Са 12 година, деца би похађала граматичку школу где би их подучавали римској и
грчкој књижевности.
- Васпитање на овом нивоу је имало за главни циљ припрему младих за послове у
државној управи, па је битну улогу у образовању имало римско право.
- Васпитање и образовање у Риму сводило се на то да деца елите имају привилегију
да приступе овим часовима и за то су охрабривана, док су деца из нижих слојева
подстицана да се баве пословима као што су се бавили и њихови родитељи,
углавном земљорадња и сточарство.