Crkvene studije, Ni{ / Church Studies, Nis 11-2014, 403-414

УДК 271.222(497.115)-9:929 Мелентије, митрополит

Славиша Недељковић
Филозофски факултет, Ниш
Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије, Ниш - Србија
e-mail: ned.slavisa@gmail.com

РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ МИТРОПОЛИТ МЕЛЕНТИЈЕ

И СРПСКИ НАРОД НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ1
(ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ)
Апстракт: Од свих грчких митрополита који су у 19. веку столовали у
Призрену, највише је писано о митрополиту Мелентију. О његовом дугогодишњем
управљању Рашко-призренском епархијом, често је писано у негативном контексту.
Углавном му се пребацивали то, да је самовољно управљао епархијом и да се према
верницима понашао горе од Турака. Међутим, упркос оваквом негативном ставу,
историјска документација и релевантна литература о личности рашко-призренског
митрополита Мелентија дају сасвим другачију слику. За разлику од својих
претходника који нису водили никаквог рачуна о интересима српског народа и
његове цркве у Старој Србији, митрополит Мелентије понашао се потпуно
другачије. Упркос томе што је био фанариотски владика, митрополит Мелентије је
дао велики допринос српском народу и оставио је значајан траг у историји Старе
Србије у другој половини 19. века.
Кључне речи: Косово и Метохија, митрополит Мелентије, манастири,
Рашко-призренска епархија, српски народ, Турска, цркве.

***

Једна од контроверзнијих личности чија је делатност оставила значајан траг на

прошлост српског народа у Старој Србији, свакако је рашко-призренски митрополит
Мелентије. Митрополит Мелентије се на челу Рашко-призренске митрополије налазио
преко 40 година, што је, уколико се у обзир узму околности и време , свакако дуг
период. Црквени поглавари имали су у то време велики значај у Турском царству, јер су
над православним становништвом поред црквене имали и неку врсту световне власти.
Читав 19. век је за српски народ на Косову и Метохији протекао у знаку терора и
погрома, вршеног од Турака и исламизованих Арбанаса. У приликама какве су тада
владале на целом српском етничком простору, главну отпорну снагу која је сачувала
српски народ , чинили су српска национална свест и православна вера. То нераскидиво
јединство српске националне идеје и православног веровања чинило је главну препреку
преласка Срба у ислам и њиховом поарбанашавању2.
За време вишевековног робовања под Турцима, српске цркве и манастири
постали су једини чувари хришћанског закона и српског имена. Главни центри око којих

1 Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и

технолошког развоја Републике Србије Српска нација – интегративни и дезинтегративни
процеси Ев. бр. 177014
2 Јовановић 1941, 89–90.

403
се окупљао народ налазили су се око српских светиња, и ни мало није случајно то, да су
у бројним националним покретима од 16. до 19. века духовна лица бирана за народне
вође. За време дугог ропства под Турцима српска национална свест и православна вера
били су оличени у Пећкој патријаршији која је за српски народ у Османском царству
још увек била оличење некадашње славе и моћи српског царства3. Због тога је укидање
Пећке патријаршије (1766) представљало веома тежак ударац и српској православној
цркви и целокупном српском народу. Српски народ је, на тај начин, поред национално-
пoлитичког ропства, потпао и под духовно-црквено ропство. У ферману о укидању
Пећке патријаршије, између осталог, писало је да се укида и само име Пећке
патријаршије, и да се више неће никада успоставити укинута српска црква4. Укидањем
Пећке патријаршије и Охридске архиепископије (1767), сви православни Словени
потпали су под Цариградску патријаршију која је одмах у свим епископијама поставила
Грке за епископе. О грчким рашко-призренским митрополитима, мало шта је лепо
остало забележено. Грчки митрополити настојали су да српске свештенике држе у
незнању и потчињености како би лакше манипулисали њима и народом5.
Отворено антисрпски и антисловенски опредељни, они су спречавали обнову
старих и подизање нових цркава, стално покушавајући хеленизацију становништва,
наметањем прославе имендана уместо крсне славе, традиционалног обичаја код
српског народа. Поједини од њих, продавали су за новац свештеничка места и
оптерећивали су српски народ великим црквеним порезом. За поједине грчке
митрополите остало је записано да је њихов однос према српском становништву био
гори од Турака. Тако је за митрополита Игњатија остало забележено да је због
његовог насиља, више српских породица прешло у ислам, као и да је неколико
знаменитијих Срба из Метохије намерно оцрнио код турских власти, после чега су
они били ухапшени и послати у прогонство6.
Грчки рашко-призренски митрополити нису поклањали никакву пажњу
тамошњим српским школама нити су се код турских власти служили привилегијама
које су имали у школству. Они нису са одобравањем гледали на књиге и уџбенике,
који су се из Србије слали српским школама и црквама у Старој Србији, те су често
представљали озбиљну кочницу српском културно-просветном и националном раду у
Турској7. Грчки митрополити су Рашко-призренску епархију сматрали за имање дато
под закуп из којег је требало да извуку што већу материјалну корист. У својој
намери, они нису имали никаквих скрупула и често су наплаћивање мирије и осталих
црквених дажбина вршили уз помоћ турских заптија8. Од 1830. године, када је умро
српски митрополит Хаџи Захарије, па све до краја 1895. године, на рашко-
призренској митрополитској столици измењало се шест грчких митрополита. То су
били: Ананије (1830–1836), Герман (1837–1840), Игњатије (1840–1848), Партеније
(1849–1854) и Мелентије (1854–1895)9.
Од свих грчких митрополита који су столовали у Призрену, највише је
писано о митрополиту Мелентију. Митрополит Мелентије рођен је 28. јула 1824.

3 Слијепчевић 1939, 35–50.

4 Недељковић 2012, 151.
5 Батаковић 1988, 9.
6 Костић 1928, 48–49.
7 Недељковић 2011, 343.
8 Архив Србије даље: АС, Митрополија Београдска, 1857, No 8, српска православна црквено-
школска општина у Призрену – београдском митрополиту Петру, Призрен 14. децембар 1856.
9 Станић 2003, 10–101.

404
године у Серезу. Као дечак, са навршених 13 година отишао је у манастир Бунасик
(Грчка). Замонашио се 21. новембра 1834. године, а 11. јануара 1838. године постао је
ђакон. У Призрен је дошао за митрополита 2. августа 1854. године, у 30 години
живота10. У то време, Рашко-призренска епархија је, по територији на којој се
налазила, била једна од већих епархија и простирала се од Качаничке клисуре, па до
јадранске обале. Ова епархија обухватила је: Призрен, Пећ, Ђаковицу, Приштину,
Гњилане, Вучитрн, Митровицу, Нови Пазар, Сјеницу, Нову Варош, Бијело Поље,
Рожаје, Беране, Плав, Гусиње, Прибој, Пљевља и Скадар. До Берлинског конгреса
(1878) и признавања независности Црне Горе, Рашко-призренска епархија обухватала
је и Улцињ, Бар, Подгорицу, Спуж и Жабљак11.
О Мелентијевом четрдесетједногодишњем управљању Рашко-призренском
епархијом често је писано у негативном контексту. Углавном му се пребацивало то
да је самовољно управљао епархијом и да се према верницима повремено понашао
горе од Турака. Остало је записано и то да су сви они који су се супротстављали
његовим одлукама о повећању црквених дажбина долазили под удар турских власти,
као и да је главна преокупација митрополита Мелентија била сакупљање мирије од
сиромашних српских сељака12. При томе се често цитира његова окружница из 1868.
године, у којој се српско православно становништво Рашко-призренске епархије
обавештава да „мирија није глоба или зулумћарски данак већ право одређено
божијом и царском заповешћу“13. Један од најжешћих критичара митрополита
Мелентија био је његов савременик, писац и конзул Српског краљевског конзулата у
Приштини, Бранислав Нушић. Његов негативан став о раду митрополита Мелентија
имао је не мали утицај на потоње српске историчаре. Према српском конзулу
Браниславу Нушићу, рашко-призренски митрополит Мелентије се у свом опхођењу
према српском становништву у епархији, мало разликовао од турских и арбанашких
ага и бегова. У свом извештају од 18. марта 1895. године упућеном Министарству
иностраних дела Србије, које је у целости било посвећено митрополиту Мелентију,
конзул Нушић је изрекао много тешких речи. Између осталог, он је о митрополиту
Мелентију записао и следеће „главна је брига његовог свештенства да му збирају
мирију и да му буду сводници за своје и туђе жене. Свештенство и свештенички
позив обешчашћени су, црква оскрнављена, а православље угрожено; ето то су
резултати његове бриге за веру и његове заштите коју он пружа народу. Сем свега
овога он још и завађа народ. Њему чини особито задовољство да се народ гложи и
свађа, он као каква пакосна распуштеница оговара људе једног код другог, прави
сплетке и интриге и доводи до тога да нема вароши у којој нема по две странке које
се гложе и туку“. Поред свих ових грехова митрополита Мелентија, најтежи је по
Нушићу био онај да грчки владика Мелентије није правио никакве сметње страној
верској агитацији и да су се у време његове управе Рашко-призренском епархијом у
његову паству увукли католичанство, протестантизам и нововерство14.

10 Сава 1996, 315.

11 Веселиновић 1903, 285; Нушић 1986, 110.
12 Архив Косова и Метохије даље: АКМ, Varia даље: V, АК-29/1-V, 1865-1-41-45, рашко-
призренски митрополит Мелентије – српској православној општини у Пећи, Гусиње 4. јули
1865.
13 Исто, АК-29/1-V-1868-1-51-58, рашко-призренски митрополит Мелентије – попу Стефану,
Призрен 22. децембар 1868.
14 АС, Посланство у Цариграду, несређена грађа, кутија 10, ф III, р 95/1895, ПП No 538,
Министарство иностраних дела – Српском посланству у Цариграду, Београд 18. март 1895.

405
 Међутим, упркос оваквом негативном ставу, историјска документација и
релевантна литература о личности рашко-призренског митрополита Мелентија дају
сасвим другачију слику. За разлику од својих претходника који нису водили никаквог
рачуна о интересима српског народа и његове цркве у Старој Србији, митрополит
Мелентије понашао се потпуно друкчије. У току свог управљања Рашко-призренском
епархијом, он се често обраћао кнежевини Србији и српским митрополитима, и од њих
тражио разне видове помоћи како би побољшао положај српских верника на подручију
своје митрополије. Примера за то има много. Овом приликом навешћемо само
неколико. Кримски рат (1853–1856) додатно је погоршао политичку ситуацију на
Косову и Метохији и донео велике невоље српским црквама и манастирима.
Притиснута од фанатизованих муслимана, велика српска задужбина, манастир Високи
Дечани, налазио се на рубу егзистенције. Како је због опште анархије која је владала у
тим областима, манастир Дечани био одсечен од осталих српских насеља у Метохији,
братство манастира нашло се у веома тешкој ситуацији15.
Да би бар мало поправила тешку финансијску ситуацију у којој се налазио
овај манастир, српска влада је марта 1856. године на дар послала 100 дуката
цесарских. Октобра исте године, српска влада је поново послала помоћ братству
манастира Високи Дечани и са 600 цесарских дуката помогла оправку оловног
манастирског крова. Највеће заслуге за добијање ове помоћи имао је рашко-
призренски митрополит Мелентије који је више пута писао српском митрополиту
Петру, Министарству просвете кнежевине Србије и Државном Савету, како би
манастир Дечани добио адекватну новчану помоћ16. Захваљујући интервенцији
митрополита Мелентија, српска влада је септембра исте године православној
црквено-школској општини у Призрену послала 150 дуката у злату ради завршетка
изградње цркве Св. Ђорђа у Призрену17. Маја 1857. године, одговарајући на молбу
митрополита Мелентија, српској општини у Ђаковици је за оправку цркве Успење
Пресвете Богородице била послата новчана помоћ у износу од 100 цесарских дуката.
Осим новца, за потребе цркве у Ђаковици, било је послато и осам богослужбених
књига18. Октобра 1857. године, Министарство просвете и црквених дела Србије је на
иницијативу митрополита Мелентија, у новцу и црквеним књигама помогло манастир
Св. Мученице Марине који се налазио код Елбасана у Албанији. Старешини овог
манастира, оцу Харалампију, који се тада затекао у Београду, дата је новчана помоћ у
износу од 20 цесарских дуката и 13 црквених књига19. Захваљујући препоруци
митрополита Мелентија, Министарство просвете и црквених дела омогућило је
архимандриту Серафиму и јеромонаху Кирилу да сакупљају милостињу по Србији за
манастир Дечане који су похарали Турци и Арбанаси. Дечански монаси су сакупили
400 дуката у злату, које је потом братство манастира искористило за оправку
манастирске зграде20. Када је 1861. године митрополит Мелентије обишао манастир

15 АС, Министарство иностраних дела даље: МИД, Инострано одељење даље: И, 1855, ф I, р
No 989, кнез Александар Карађорђевић – Совјету, Београд 28. октобар 1854.
16 Крестић, Љушић 1983, 5–6.
17 АС, Државни Савет даље: ДС, 1856, р 734, No 1581, кнез Александар Карађорђевић –
Совјету, Београд 12. октобар 1856.
18 Крестић, Љушић 1983, 39–40.
19 АС, ДС, 1857, р 636, No 1542, кнез Александар Карађорђевић – Совјету, Београд 22. октобар
1857.
20 АС, МИД, Внутрено одељење даље: В, 1857, ф IV, р 270, No 615, Совјет – кнезу Александру
Карађорђевићу, Београд 16. децембар 1857; АС, МБ, 1857, бр. 343, Митрополија београдска –
манастиру Високи Дечани, Београд 14. јуни 1857.

406
Грачаницу, видео је да се манастирска зграда налази у веома тешком стању. Црква
није имала покривку од олова, док је кров на више места прокишњавао21. Замољен од
тамошњих свештеника да помогне како би се кров поправио, митрополит Мелентије
се обратио за помоћ српским властима. Министарство просвете кнежевине Србије
одазвало се молби митрополита Мелентија и манастиру Грачаници послало новчану
помоћ у износу од 1.000 чаршијских гроша22.
После завршетка Велике источне кризе (1875–1878), српске цркве и манастири
на Косову и Метохији нашли су се у веома тешком положају. Изложене свакодневним
арбанашким нападима, а уз то и лишене редовне финансијске помоћи из Србије, старе
српске задужбине на Косову и Метохији, убрзано су пропадале. Озлојеђени због
војничког пораза Турске у рату против Русије и Србије, Арбанаси су свој бес
искаљивали на српском становништву и српској цркви на Косову и Метохији23.
Арбанашки притисак је нарочито био јак на манастир Дечани. Ова српска задужбина,
која је једно време чак била претворена и у војни магацин Призренске лиге, била је
изложена свакодневним арбанашким насртајима. Тежак положај у коме се нашао
манастир Дечани искористили су поједини Арбанаси, како би узурпирали још увек
незаузете оранице и ливаде манастирског имања. У селу Бивољаку, Арбанаси су отели
33 манастирске њиве и баште, док су у селима Црвени Брег и Дечани, Арбанаси
присвојили седам, односно четири манастирска имања24. Све ово је довело до тога, да
је некад богати манастир Дечани, који је само у Метохији имао завештаних 30 села,
потпуно осиромашио и нашао се на рубу пропасти25. Због оваквог стања које је
претило да потпуно затвори манастир, митрополит Мелентије се више пута обраћао
српској влади и од ње тражио помоћ. Српска влада није остала равнодушна према
тешком стању у коме се налазио манастир Дечани, па је у току априла и маја 1880.
године, преко свог посланства интервенисала у Цариграду како би се бар мало
поправио положај манастира, а околни Арбанаси спречили да уграбе остатке
манастирског имања26. Захваљујући залагању митрополита Мелентија, српска влада је
за оправку манастира Дечани обезбедила суму од 3.000 дуката. Међутим, како турске
власти нису дале дозволу за обнову манастирског здања, тај новац је био искориштен
тако што су њиме били исплаћени манстирски дугови27.
Међународне обавезе које је Турска преузела на себе после завршетка
Кримског рата и проглашења Хатихумајуна (1856), а које су се односиле на заштиту
хришћана у Османском царству нису ни мало поправиле положај у коме се налазио
српски народ на Косову и Метохији. И даље се наставило са убиствима, пљачкама,
насилном исламизацијом и зулумима сваке врсте. Несигурност је била највећа у
планинским и брдским пределима, где нису важили никакви закони, а у које су
представници турске власти залазили само са јаком оружаном пратњом28. У периоду од
1856. па до избијања Велике источне кризе (1875), на простору Косова и Метохије био
је забележен велики број отмица и насилне исламизације српске деце и девојака. Све то

21 Новаков 2011, 189.

22 Ђилас 1969, 16.
23 Костић 1933, 86–88.
24 Деретић 1999, 33–34.
25 Јастребов 1995, 226.
26 АС, МИД, Политичко одељење даље: ПО, 1880, П/5-VII, Пов бр. 136. београдски
митрополит Михаило – Јовану Ристићу, Београд 21. март 1880.
27 Исто, Д/12, Пов. бр. 415, Министарство просвете и црквених дела – Српском конзулату у
Скопљу, Београд 16. мај 1889.
28 Микић 1988, 22–25.

407
нимало не чуди, уколико се у обзир узме податак да је у Турској, све до 1854. године,
постојала легална трговина робљем29. За разлику од појединих фанариотских владика
које су равнодушно посматрале арбанашко-турске зулуме над српским становништвом,
митрополит Мелентије је чинио све не би ли бар мало помогао унесрећеном народу.
Није се плашио да се отворено супротстави разулареним Турцима и Арбанасима како
би отету српску нејач спасио од потурчавања30. Почетком 1858. године, рашко-
призренски митрополит Мелентије успео је да девојку Ану из Призрена ослободи
турског заточеништва и спаси од насилне исламизације, да би је потом, преобучену у
мушко одело и уз лажни пасош, уз помоћ српског кириџије Петра Лазаревића, послао у
Србију. Годину дана касније, митрополит Мелентије је успео да из руку призренских
Турака ишчупа дечака Настаса Илића, родом из Призрена и да га посредством српских
власти пребаци у кнежевину Србију31.
Опстанак српског народа на Косову и Метохији није био угрожен само
зулумима Арбанаса и Турака, већ и деловањем страних пропаганди које су ради
остваривања својих политичких циљева активно радиле на однарођивању српског
народа на Косову и Метохији. То се у првом реду односи на деловање грчке и бугарске
пропаганде. Почетком 1864. године, између српске црквено-школске општине у
Призрену и призренских Цинцара, избио је спор око тамошње цркве Св. Спаса. Цео овај
проблем почео је потпуно безазлено. Желећи да помогну Цинцарима који нису имали
своју цркву у Призрену, тамошњи Срби су им допустили да користе цркву Св. Спаса као
и да уписују своју децу у српску општинску школу. Све издатке око плаћања учитеља и
рада школе, покривала је српска општина и црква Св. Ђорђа, док призренски Цинцари
иако су располагали приходима цркве Св. Спаса нису учествовали у расподели
школских трошкова. Овакво стање трајало је до 1864. године када је митрополит
Мелентије затражио од призренских Цинцара да од црквених прихода издвоје одређену
суму новца за школу и митрополитску зграду, чији је закуп плаћала црква Св. Ђорђа.
Када су Цинцари то одбили, митрополит Мелентије им је одузео кључеве од цркве Св.
Спаса и понудио их српској црквено-школској општини32.
Повезани родбинским и трговачким везама са Цинцарима, челници српске
општине нису желели да кваре своје односе са цинцарском општином, па су одбили
митрополитов предлог. На тај начин су сами себи створили велики проблем који је
остао нерешен све до 1912. године. Цинцари су у дворишту цркве Св. Спаса отворили
грчко-цинцарску школу и повезали се са грчким хеленофилским друштвима.
Истовремено, затражили су помоћ од Цариградске патријаршије, а на своју страну
привукли су и призренског валију Сафет-пашу, који је више пута отворено
интервенисао у Цариграду у корист призренских Цинцара33. Иако је и сам био Грк и
налазио се под директном управом цариградског патријарха, митрополит Мелентије се у
свему томе држао непристрасно. У жељи да смири сукоб који је све више ескалирао,
митрополит Мелентије је инсистирао на томе да се нађе компромисно решење које би
задовољило обе стране. Међутим, сви његови предлози били су без разматрања
одбијени од стране Цинцара, тако да је спор запао у пат-позицију. Када су се уверили да

29 Богдановић 1990, 164–166.

30 Архив Српске академије наука и уметности даље: АСАНУ, лични фонд Матије Бана, инв.
бр. 3/178, сигн. III/8, Вучковић – Попечитељству внутрених дела, Рашка 21. јануар 1858.
31 АС, Министарство унутрашњих дела – Полицајно одељење даље: МУД-П, 1859, ф VIII, ПП
No 14, Министарство внутрених дела – Крушевачком начелству, Београд 16. јануар 1859.
32 Недељковић 2011, 344–345.
33 Васиљевић 1928 388.

408
на своју страну не могу да приволе митрополита Мелентија, Цинцари су решили да га
уклоне из епархије. У томе су призренски Цинцари имали пуну подршку Цариградске
патријаршије која је и сама желела да казни „непослушног“ митрополита, па је у
пролеће 1873. године покренула поступак о разрешењу рашко-призренског митрополита
Мелентија34.
Намера Цариградске патријаршије да смени Мелентија изазвала је оштро
реаговање српског народа широм Рашко-призренске епархије. Многе српске црквено-
школске општине отворено су стале уз митрополита Мелентија, не дозвољавајући
Патријаршији да на њега излије „свој отровни јед“ због тога што је подржао Србе у
Призрену. И док су Срби из Призрена претили да ће уколико се Мелентије смени, они
тражити српског рашко-призренског владику, дотле су поједине општине у одбрани
Мелентија отишле толико далеко да су спомињале и могућ договор са бугарском
Егзархијом. Суочена са оваквим претњама Патријаршија је одустала од смене
митрополита Мелентија и више није покретала ово питање35. Чињеница да су Срби
широм Старе Србије одлучно стали у одбрану митрополита Мелентија недвосмислено
говори да је он уживао велико поверење и поштовање код српског народа у Рашко-
призренској епархији и да су га они доживљавали као свог митрополита.
Поред деловања грчке пропаганде, на Косову и Метохији се од почетка
седамдесетих година 19. века почео осећати снажан рад бугарске Егзархије. Када је
1870. године Порта признала аутономију бугарске цркве у Турској, јасно се видело да
бугарски национални програм далеко превазилази бугарски етнички простор.
Деловање бугарске Егзархије на подручију Косова и Метохије вршено је уз благослов
турских власти које су српски народ у тим крајевима, чак и у својим званичним
документима убрајале у Бугаре (бугар-милет)36. Све је то ишло у прилог егзархистима
који су уз помоћ корумпираних турских чиновника вршили снажан притисак на српски
народ на Косову и Метохији не би ли га бугаризовали. Егзархисти су желели да створе
своје упориште у Призрену и Приштини, одакле би потом, ширили своју пропаганду по
осталим пределима Старе Србије. У намери да саботирају рад новоосноване
Призренске богословије (1871), бугарски агенти су наговарали призренске богослове да
напусте своју школу и пређу у сличне просветне заводе у Бугарској, нудећи им веће
стипендије и боље услове школовања37. У исто време, егзархисти су повели снажну
агитацију и у Приштини, где су покушали да међу српском омладином нађу неколико
ученика које би као своје питомце школовали у Бугарској. Деловање бугарских агената
изазвало је брзу реакцију рашко-призренске митрополије и челника призренске и
приштинске општине, тако да су њихови напори остали без резултата38.
Тешка политичка ситуација на Косову и Метохији, као и неподношљив
положај српског народа у годинама после Берлинског конгреса, поново су привукли
пажњу бугарске егзархијске пропаганде. Бугарски агенти су рачунали да ће
обесправљено и зулумима притиснуто српско становништво оберучке прихватити
њихову помоћ и да ће се српски народ на овим просторима приклонити егзархијској

34 Недељковић 2012, 155–156.

35 АСАНУ, Исписи, инв. бр. 66/354, сигн. XXXIV/5, кут. 17, српски посланик Филип Христић
– Министарству иностраних дела кнежевине Србије, Цариград 4. децембар 1873; Исто, инв. бр.
66/325, сигн. XXXIV/5, П бр. 74, кут. 17, српски посланик Филип Христић – Министарству
иностраних дела кнежевине Србије, Цариград 25. јуни 1873.
36 Недељковић 2013, 62–63; Гопчевић 1995, 244.
37 Костић 1997, 120–125.
38 Поповић 1920, 31–32.

409
цркви. У томе су се, међутим, преварили. Када је крајем маја 1888. године, неколицина
бугарских агената дошла у Приштину, уместо подршке и добродошлице сачекао их је
отпор приштинских Срба, па су по речима приштинског првака Стевана Хаџи Арсића
„пребијени и без капе на глави утекли из Приштине“. Овом акцијом приштинских Срба
руководио је митрополит Мелентије, који је у то време боравио у Приштини39. Два
месеца касније, егзархисти су поново покушали да остваре своју намеру. Овога пута,
они су решили да отворе бугарску основну школу у Приштини. Уз помоћ новца, они су
заврбовали неколико српских домаћина који су им обећали да ће им слати своју децу у
њихову школу, а затим су кришом у српској чаршији купили кућу коју су почели да
преуређују у школу. Чим је митрополит Мелентије сазнао за то, одмах је интервенисао
код турског кадије од кога је затражио да поништи куповину, јер приликом ње није био
испоштован стари турски обичај по коме првенство у куповини имају најближи суседи.
Приштински кадија је прихватио сугестију митрополита Мелентија, па је српска
општина са 95 цесарских дуката откупила кућу од првобитног власника40. Бесни на
митрополита Мелентија који им је покварио планове, егзархисти су решили да се
освете тако што су пред турским властима и Арбанасима денуцирали братство
манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије, за које су рекли да су српски агенти и
да су им манастири пуни сакривеног српског оружја. После овакве оптужбе, коју су
турске власти једва чекале да чују, уследиле су репресивне мере турске полиције
према српским монасима и манастирима41.
У многим радовима у којима се писало о митрополиту Мелентију, једна од
најчешћих критика које су биле упућене на његов рачун, односила се на његов став
према Призренској богословији. За митрополита Мелентија је писано да је
непријатељски био настројен према Призренској богословији, да је критиковао њен
рад, да је погрдним именима називао богослове, да је одбијао да свршене призренске
богослове рукоположи за свештенике сматрајући их „мање побожним људима“,
итд42. При томе се често истиче да је митрополит Мелентије био велика сметња
нормалном раду Призренске богословије и српском културно-просветном и
националном раду у Старој Србији. Међутим, релевантна историјска грађа даје нам
сасвим другачију слику о улози и раду митрополита Мелентија. Увидевши потребу за
отварањем једне посебне школе у Турској која би школовала учитеље и свештенике,
Министарство просвете и црквених дела Србије је средином 1870. године почело да
разматра идеју о отварању богословије у Старој Србији. Постојање овакве
богословско-учитељске школе имало би поред просветног и велики национално-
политички значај. Таква школа представљала би праву тврђаву српства која би се са
успехом супротстављала страним пропагандама чије се деловање све више осећало
на подручију Старе Србије. У овим плановима помињана су два града, Призрен и
Пећ. После краћег разматрања политичких прилика у Пећком и Призренском санџаку
„Одбор за школе и учитеље у Старој Србији и Маћедонији“ и београдски митрополит
Михаило донели су одлуку да се богословија отвори у Призрену43. Да би школа

39 АСАНУ, лични фонд Јована Ристића, инв. бр. 12/529, сигн. XII/9, Трпко Трпић – Аксентију
Хаџи Арсићу, Приштина 15. мај 1888.
40 Исто, инв. бр. 12/534, сигн. XII/9, Трпко Трпић – Аксентију Хаџи Арсићу, Приштина 9.
август 1888.
41 Исто, инв. бр. 12/537, сигн. XII/9, Трпко Трпић – Аксентије Хаџи Арсићу, Приштина 21.
септембар 1888.
42 Костић (1933), 48.
43 Недељковић 2012, 114.

410
отпочела са радом требало је, најпре, добити дозволу од турских власти и сагласност
од рашко-призренског митрополита. Мелентије је безрезервно подржао идеју о
оснивању богословије, а захваљујући његовој интервенцији код призренског валије
Сафет-паше, турске власти нису ометале отварање Призренске богословије нити су
правиле веће проблеме у првим годинама њеног рада44.
У послу око отварања богословије, Мелентије је преко призренског учитеља
Милуна Новичића био у сталном контакту са београдским митрополитом Михаилом.
Митрополит Мелентије је показивао велику заинтересованост за отварање српске
богословске школе у Призрену. То је најбоље могло да се види у лето 1871. године,
када је Мелентије заједно са челницима призренске општине више пута интервенисао
код Симе Игуманова, да због споре изградње нове школске зграде не пролонгира
отварање богословије за неколико година. Митрополит Мелентије је том приликом
на Новичића оставио толико позитиван утисак да је Новичић писао митрополиту
Михаилу да се цео посао око отварања богословије може одвијати преко Мелентија
„јер је он честит човек у кога нема преваре“45. Мелентије је у преговорима са
Одбором за школе и учитеље и митрополитом Михаилом поставио само један услов:
да старешина богословије мора да буде свештено лице. Мелентијев услов био је
безрезервно подржан. Међутим, само две године касније на место управника
богословије дошло је мирско лице. Изговарајући се чињеницом да је због лоших
међуљудских односа рад Призренске богословије скоро паралисан, Министарство
просвете и црквених дела Србије извршило је значајне кадровске промене у овој
школи. Архимандрит Сава Дечанац смењен је са места управитеља богословије, а на
његово место био је постављен Илија Ставрић. Незадовољни оваквом одлуком, Сава
Дечанац и наставник Милун Новичић дали су оставке и прешли у Србију46. Овакав
потез српског Министарства просвете са разлогом је изазвао велико незадовољство
код митрополита Мелентија. Мелентије то никако није могао да прихвати и из корена
је променио свој став према Призренској богословији. И никада, како то пише Петар
Костић, „сем када је био позван његова (Мелентијева) нога није ступила у
богословију“. Ова љутња митрополита Мелентија је временом попуштала, па је он до
1875. године рукоположио више од двадесет призренских и београдских богослова47.
За разлику од Бранислава Нушића, који је митрополита Мелентија видео у
најгорем светлу поједине српске дипломате и национални радници били су блажи у
оцени рашко-призренског владике Мелентија. Српски дипломата и посланик у
Цариграду, Михаило Ристић, писао је да Мелентије није чинио само лоше ствари, већ
да је српски народ у Старој Србији задужио и својим добрим делима. Сама
чињеница, наводи Ристић, да је Мелентије знао све о раду и финансирању
Призренске богословије, а да о томе упркос свом лошем мишљењу које је имао о
призренским богословима, никада ништа није говорио турским властима, знајући да
би то био крај ове школе, приказује митрополита Мелентија у другачијем светлу48.
Слично мишљење о митрополиту Мелентију имао је и српски дипломата и генерал
Сава Грујућ. Он је Управу Призренске богословије стално упућивао на митрополита

44 Пејин, Петровић 1992, 6–8.

45 АСАНУ, лични фонд Јована Ристића, инв. бр. 12/308, сигн. XII/5, Милун Новичић –
београдском митрополиту Михаилу, Призрен 30. јули 1871.
46 Исто, инв. бр. 12/210, сигн. XII/4, архимандрит Сава Дечанац – београдском митрополиту
Михаилу, Призрен 21. фебруар 1873.
47 Костић 1933, 48–49.
48 Станић 2003, 80-81.

411
Мелентија, сматрајући да богословија треба своје односе са турским властима да
одржава искључиво преко рашко-призренског митрополита. Грујић је 1892. године
предлагао да се митрополит Мелентије именује за почасног председника Призренске
богословије. Похвално мишљење о митрополиту Мелентију имали су и српски
национални радник, Милош Милојевић, и српски конзул у Скопљу, Владимир
Карић49. Сличан закључак о митрополиту Мелентију дао је и српски национални
радник, Петар Костић. Мелентије и Костић су били савременици, живели су у истом
граду и веома добро су се познавали. Иако је и сам неколико пута осетио последице
незгодене нарави митрополита Мелентија, он је за њега написао да се старао о
црквено-просветном животу Срба на Косову и Метохији и да је донео више добра
него зла српским верницима у Рашко-призренској епархији50. Митрополит Мелентије
је о свом трошку подигао митрополитску зграду у Приштини, у којој је касније био
смештен српски конзулат. Године 1880. митрополит Мелентије је Београдској
богословији даровао 180 турских златних лира, док је Друштву Св. Саве у Призрену
исте године поклонио 10 турских лира. За све време док се налазио на челу
Призренске митрополије, често је о свом трошку, широм Рашко-призренске епархије
помагао сиромашне српске црквено-школске општине. Рашко-призренски
митрополит Мелентије сахрањен је у цркви Св. Ђорђа у Призрену51.
И на крају, када погледамо наведене чињенице, недвосмислено се намеће
закључак, да је митрополит Мелентије, упркос томе што је био фанариотски владика,
дао велики допринос српском народу и да је оставио значајног трага у историји Старе
Србије у другој половини 19. века.

Извори и литература

Необјављена архивска грађа

Архив Србије
Митрополија Београдска
Министарство иностраних дела – Инострано одељење
Министарство иностраних дела – Внутрено одељење
Министарство иностраних дела – Политичко одељење
Министарство унутрашњих дела – Полицајно одељење
Државни Савет
Посланство у Цариграду
Архив Српске академије наука и уметности
Лични фонд Јована Ристића
Лични фонд Матије Бана
Исписи
Архив Косова и Метохије
Varia

49 Новаков 2011, 191.

50 Костић 1933, 44-46.
51 Веселиновић 1903, 307-310; Недељковић 2012, 369; Новаков 2011, 192; Сава 1996, 433.

412
 Литература

Батаковић (1988) – Батаковић Душан, Савременици о Косову и Метохији

1852–1912, Београд 1988.
Богдановић (1990) – Богдановић Димитрије, Књига о Косову, Београд 1990.
Васиљевић (1928) – Васиљевић Х. Јован, Просветне и политичке прилике у
јужним српским областима у XIX веку, Београд 1928.
Веселиновић (1903) – Веселиновић Милојко, Митрополит Мелентије,
Годишњица Николе Чупића, XXII, Београд 1903, 274–311.
Гопчевић (1995) – Гопчевић Спиридон, Стара Србија и Македонија,
Приштина 1995.
Деретић (1999) – Деретић И. Јован, Арбанаси у Србији, Београд 1999.
Ђилас (1969) – Ђилас К. Јагош, Српске школе на Косову од 1856. до 1912.
године, Приштина 1969.
Јастербов (1995) – Јастребов С. Иван, Стара Србија, Приштина 1995.
Јовановић (1941) – Јовановић М. Јован, Јужна Србија од краја XVIII века до
ослобођења, Београд 1941.
Костић (1928) – Костић Петар, Црквени живот православних Срба у
Призрену и његовој околини у XIX веку, Београд 1928.
Костић (1933) – Костић Петар, Просветно-културни живот православних
Срба у Призрену и његовој околини у XIX и почетком XX века (са успоменама писца),
Скопље 1933.
Костић (1997) – Костић Петар, Аутобиографија (приредила Вјера
Митровић), Призрен 1997.
Крестић, Љушић (1983), Крестић Василије, Љушић Радош, Србија и
ослободилачки покрети на Балкану од Париског мира до Берлинског конгреса (1856–
1878), књига I (1856–1866), Београд 1983.
Микић (1988) – Микић Ђорђе, Друштвене и економске прилике косовских
Срба у XIX и почетком XX века (од чифчијства до банкарства), Београд 1988.
Недељковић (2012) – Недељковић Славиша, Србија и Косово и Метохија
(1856–1897), културно-просветни и национални рад, Ниш 2012.
Недељковић (2011) – Недељковић Славиша, Сукоб Срба и Цинцара око цркве
Св. Спаса у Призрену (1864–1874), Црквене студије, 8, Ниш 2011, 341–351.
Недељковић (2013) – Недељковић Славиша, Косово и Метохија у плановима
бугарске пропаганде (1870–1878), Српске студије, 4, Београд 2013, 61–72.
Новаков (2011) – Новаков Марковић Александра, Православна српска
богословија у Призрену (1871–1890), Ниш 2011.
Нушић (1986) – Нушић Ђ. Бранислав, Косово, опис земље и народа, Београд
1986.
Пејин, Петровић (1992) – Пејин Јован, Милић Петровић, Протокол писама
општине пећке 1870–1880, Приштина-Београд 1992.
Поповић (1920) – Поповић Р. Зарија, Национални апостол, Братство, XXIV,
Београд 1920, 28–42.
Сава (1996) – Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до
двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац 1996.
Слијепчевић (1939) – Слијепчевић Ђоко, Укидање Пећке патријаршије 1766.
године, Београд 1939.
Станић (2003) – Станић Миле, Успомене на митрополите са којима сам
радио, Михаила Г. Ристића, Вардарски зборник, 2, Београд 2003, 69–141.

413