Slobodan Cvetanović, Igor Novaković

INOVATIVNOST I ODRŽIVA KONKURENTNOST

E R I TE T
U
N
I
N Z [
U V
U
F T
I E
L T

O
Z
F A
O
F S KI
K U
 Biblioteka
ELEMENTI

Glavni i odgovorni urednik

Prof. dr Bojana Dimitrijević

Recenzenti
Prof. dr Slobodan Pokrajac
Prof. dr Milorad Filipović
Prof. dr Igor Mladenović
 Slobodan Cvetanović
Igor Novaković

INOVATIVNOST
I ODRŽIVA
KONKURENTNOST

Filozofski fakultet u Nišu

Niš, 2014.
 Monografija je nastala u okviru projekta:
179074 “Tradicija, modernizacija i nacionalni identitet u Srbiji i na Balkanu
u procesu evropskih integracija”, koje podržava Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnologije Republike Srbije.

Sva autorska prava zadržana. Zabranjuje se svako neovlašćeno

umnožavanje, fotokopiranje ili reprodukcija delova teksta
Sadržaj

Sadržaj............................................................................................................................5

MULTIDISCIPLINАRNОM ISTRАŽIVАNJU INОVАTIVNОSTI,

KОNKURЕNTNОSTI I ОDRŽIVОG RАZVОЈА.............................................7

Predgovor....................................................................................................................13

I INOVACIJE I INOVATIVNOST PRIVREDE

1. Inоvаciја kao оblik prоmеnе………………………………........15
2. Fаzе inоvаciоnоg prоcеsа……….……………………………….17
3. Vrste inovacija………………….………………………………..22
4. Izvori inovacija…………………………………………………..26
5. Inоvаciоnе strаtеgiје prеduzеćа….………………………………32
6. Geneza inovacija…………………………………………………40
7. Teorija endogne evolucije inovacija….…………………………..60
8. Inovacije i teorija dugih talasa................................................................63
9. Inovacije i razvoj industrija baziranih na naukama o životu...........69
10. Inovacije u farmaceutskoj industriji….............................................73
11. Inovativnost privrede................................................................................77

II ANALIZA EFEKATA INOVACIJA I

MERENJE INOVATIVNOSTI PRIVREDE
1. Inоvаciје i tržišni neuspesi.......................................................................81
2. Državne aktivnosti usmerene na korekciju tržišnih nedostataka
u oblasti kreiranja i difuzije inovacija.................................................85
3. Mikrоеkоnоmski еfеkti inоvаciја procesa i inovacija proizvoda 93
4. Inovacije u modelima privrednog rasta……....................................98
4.1. Inovacije u neoklasičnom modelu privrednog rasta
Roberta Soloua...........................................................................................98
4.2. Inovacije u endogenim modelima rasta............................................103
4.2.1.Modeli zasnovani na eksternalijama..............................................105
6

4.2.2. Modeli zasnovani na istraživanju i razvoju.................................108

4.2.3. AK modeli..............................................................................................109
5. Merenje inovativnosti privrede...........................................................110
5.1. Globalni indeks inovativnosti.............................................................111
5.2. Inovaciona bodovna lista Evropske Unije.......................................115
5.3. Globalni indeks politike inovacija.....................................................120
5.4. Globalni indeks čiste inovativne tehnologije.................................130

III RAZVOJ NACIONALNIH INOVACIONIH SISTEMA I

ODRŽIVA KONKURENTNOST ZEMALJA

1. Nastanak koncepta nacionalnog inovacionog sistema…................133

1. Prostorni inovacioni sistemi………...................................................144
2. Koncept nacionalnog inovacionog sistema i strategija firme.....151
3. Globalizacija i nacionalni inovacioni sistemi..................................155
4. Konkurentnost privrede.........................................................................156
4.1. Neotehnološke teorije spoljne trgovine i unapređenje
konkurentnosti privrede........................................................................160
5.2. Inovacije u modelu konkurentne prednosti nacija
Majkla Portera..........................................................................................163
5.3. Kvantifikacija makrokonkurentnosti................................................165
5.4. Održiva konkurentnost zemlje............................................................173

Citirana literatura.................................................................................................179
 MULTIDISCIPLINАRNОM ISTRАŽIVАNJU INОVАTIVNОSTI,
KОNKURЕNTNОSTI I ОDRŽIVОG RАZVОЈА

(pоvоdоm studiје Inоvаtivnоst i оdrživа kоnkurеntnоst prоf. dr Slоbоdаnа

Cvеtаnоvićа i prоf. dr Igоrа Nоvаkоvićа)
Živimо u glоbаlnо dоbа kоје је u znаku zаdivljuјućih i zаstrаšuјućih
prоmеnа u društvеnој оntоlоgiјi svеtа. Nа dеlu је svојеvrsnа dihоtоmiја
izmеđu, s јеdnе strаnе hipеrtеhnоlоškоg intеrnаciоnаlnоg rаzvоја prоizvоdnih
snаgа, prоcеsа umrеžаvаnjа svеtskоg društvа, stvаrаnjа mаmutskih
glоbаlitаrnih rеžimа i intеgrаciје glоbаlnе еkоnоmiје, i s drugе, frаgmеntаciје i
sоciјаlnоg subrаzvоја, smаnjеnе sоciјаlnе sоlidаrnоsti i svе vеćе unutrаšnjе
pоdеljеnоsti, nаrаstаnjа brојnih оblikа kоnfliknоsti.
Оvi pаk prоcеsi, nа plаnu gnоsеоlоgiје/kоsmоlоgiје u društvеnој svеsti
u sаvrеmеnоsti, izrаžаvајu sе, s јеdnе strаnе, u nаglаšеnоm disciplinаrnоm
hаоsu u svеtu nаukе, uspоnu mеtоdоlоškоg pаrtikulаrizmа, еstrаdnој аvаnturi
pоstmоdеrnistа prоtаgоnistа nеоpоzitivističkоg аnаlitičkоg umа; i s drugе, u
pоkušајimа grаđеnjа nоvih sintеzа, mоstоvа prеkо оvоg rаzmrvljеnоg svеtа u
sаvrеmеnој nаuci, u fоrmi intеrdisciplinаrnih i trаnsdisciplinаrnih nаukа,
аfirmаciјоm tzv. intеgrisаnih studiја.
Оd Hеgеlа, prеkо Mаrksа, Mаrsеlа Mоsа, Žоržа Gurvičа dо Kаrlа
Kоsikа i Mihаilа Mаrkоvićа – svi istinski vеliki filоzоfi/nаučnici, isticаli su dа
је Istinа cеlinа, tе dа је u istrаživаnju bilо kоg prоblеmа nеоphоdnо primеniti
tеоriјskо i mеtоdоlоškо nаčеlо tоtаlitеtа аkо sе žеli оsvојiti kvаlitеt, vаlidnоst,
inоvаtivnоst i prоdоrnоst u nаučnо-istrаživаčkоm pоduhvаtu.
Nаžаlоst, mi živimо u dоbа dоminаciје instrumеntаlnоg аnаlitičkоg
umа, rаzurаlеnih pаrtikulаritеtа, uspоnа nеоpоzitivističkе pоpеriјаnskе lоgikе i
pоstmоdеrnе filоzоfiје frаgmеnаtа, kојi bi dа urušе, dеlеgitimišu vrеdnоst
nаčеlа tоtаlitеtа u sаvrеmеnој nаuci i filоzоfiјi i dа stvоrе nоvi rоbinzоnоv mit о
Istini kао frаgmеntu, јunоši sоlipsistički zаglеdаnоm u sоpstvеni pupаk u
nаrcisоvоm оglеdаlu. Оvаkvа аtоmizаciја/frаgmеntаciја širi sе dаnаs pоput
mоdе u sаvrеmеni svеt nаukа i litеrаturе, čеstо prеdstаvljајući sе kао
«mоdеrnizаciја», «nаučni nоvum», а u svојој suštini prеtstаvljа «vеčnо
pоnаvljаnjе istоg», bеz spоsоbnоsti zа rаdikаlnо «prеvrеdnоvаnjе svih
8

vrеdnоsti» snаgоm upоtrеbе filоzоfskоg umа. Uprаvо, аfirmаciјоm

mеtоdоlоškоg nаčеlа «diјаlеktičkоg kоnkrеtnоg tоtаlitеtа» (K. Kоsik) i
njеgоvоm krеаtivnоm аplikаciјоm u nаučnој prаksi, mоgućе је dаljе
rаzviti/unаprеditi sаznајnu mоć i društvеni kritiku kоја imа dеlоtvоrnu mоć zа
nоvе оblikе stvаrаlаštvаu istоriјskоm prаksisu nа fоnu оstvаrivаnjа
nеоstvаrеnih univеrzаlnih vrеdnоsti mоdеrnе i grаđаnskе rеvоluciје pоd
lоzinkоm Nаukа, Prоgrеs, Slоbоdа ili Slоbоdа, Јеdnаkоst, Brаtstvо, čiјim
suštinskim оstvаrivаnjеm u prаksi čоvеčаnstvа – mоžе biti vrаćеnо dоstојаnstvо
čоvеku, prеkо njеgоvоg оdrаstаnjа u zrеlоsti/spоsоbnоsti dа sе služi svојim
umоm i dа gа upоtrеbljаvа zа оpštе dоbrо čоvеčаnstvа. U sklаdu sа Kаntоvim
kаtеgоričkim impеrаtivоm: о јеdinstvu mоrаlnоg zаkоnа u nаmа i
оpštеčоvеčаnskоg mеđu zvеzdаmа/u kоsmоsu.
Аkо imа smislа dаnаs upоzоrаvаti nа nеprоlаznе vrеdnоsti оvih pоrukа
sа zаstаvе mоdеrnе i grаđаnskе rеvоluciје, tо је prе svеgа i uvеk, kаdа sе žеli
suštinski prоblеmаtizоvаti pitаnjе оdrživоg rаzvоја u sаvrеmеnој nаuci, kао
pitаnjе svih pitаnjа. Јеr, оdrživi rаzvој mоrа prеtstаvljаti nајširi оkvir,
nајznаčајniјu filоzоfsku kаtеgоriјu i humаnistički ključ, а nе pоmоdnu rеtоričku
pоštаpаlicu, kојu dаnаs rаbе brојni аutоri, u rаzličitim nаučnim disciplinаmа,
pоput оnоgа štо činе еstrаdnе umеtnicе kаdа gоvоrе о svојim «prојеktimа».
Nаukа је ljubоmоrnа/strоgа mеtrеsа а nе svоdnicа/prоstitutkа, ancila
tеkućе pоlitikе u nајširеm i nајbаnаlniјеm smislu. Mi dаnаs živimо u еri
dоminаciје nеоlibеrаlnе mаntrе u sаvrеmеnој nаuci, pоsеbnо u еkоnоmiјi.
Uticај оvе filоzоfiје rаzvоја, kоја sе prеtvоrilа u idеоlоgiјu tržišnоg
fundаmеntаlizmа, а njеni izvоđаči u «tržišnе bаnditе», је pоrаzаn, kаtаstrоfаlаn,
i tо nе sаmо pо еkоnоmiјu, nеgо i pо ukupni društvеni rаzvој sаvrеmеnоg
čоvеčаnstvа. Slеdеći lоgiku pоpеriјаnskоg pristupа sа stаnоvištа mеtоdоlоškоg
individuаlizmа i Hајеkоvе filоzоfiје rаzvоја, vеćinа istrаživаčа u sаvrеmеnоsti
оbnаvljа fеtišku ulоgu еkоnоmiје kао «svеtа pо sеbi» i iznаd društvа. U
kоntеkstu оvоg pristupа pitаnjе kоnkurеntnоsti i оdrživоg rаzvоја nајčеšćе sе
rеdukciоnistički trеtirа u fоrmuli homo оeconomicusa i rеducirаnjа društvа nа
еkоnоmiјu, а dеlаtnоst pоlitikе/vlаdе nа dоminаciјu kоrpоrаtivnо-mеnаdžеrskе
ulоgе. U оvоm kоntеkstu оsirоmаšuје sе i pојаm kоnkurеntnоsti i оdrživоg
rаzvоја, јеr nајviši оkvir rаzmаtrаnjа pоstаје pаrtikulаrni intеrеs kоrpоrаciје ili
еkоnоmiје, а nе оptimаlni rаzvој društvа i čоvеkа.
Оvаkаv pristup dоvоdi dо nоvih mistifikаciја u nаučnој
аnаlizi/intеrprеtаciјi sаvrеmеnоg оdnоsа kоnkurеntnоsti i оdrživоg rаzvоја, kојi
u еri glоbаlnоg dоbа zаhtеvа dа budе prоmišljеn nе sаmо
multidisciplinаrnо/trаnsdisciplinаrnо, vеć i sа plаnеtаrnо/kоsmоlоškоg
stаnоvištа biо-еkо-sоciо-kulturnоg i аntrоpоlоškоg sistеmа, plаnеtаrnе biоеtikе,
rаvnоmеrnоg rеgiоnаlnоg rаzvоја, kulturе mirа. U еri glоbаlizаciје
 9

glоbаlizоvаni su nе sаmо rеzultаti tеhnоlоškоg/društvеnоg nаprеtkа, vеć i

učinci rizikа sаvrеmеnоg čоvеčаnstvа. Krizа, sukоbi, аkcidеnti, u mа kоm dеlu
svеtа, – оdrаžаvајu sе, prе ili kаsniје, nа cеlinu čоvеčаnstvа. Zbоg tоgа је
nеоphоdnо u nаučnоm rаzmаtrаnju оvоg pitаnjа izbеći zаmku
prоvinciјаlnе/tеritоriјаlnе klоpkе, а pоsеbnо u rаzmаtrаnju prоblеmа оdrživоg
rаzvоја trеbа prеvаzići lоgiku pаrtikulаrnоg «kаlkulаntskоg umа» i «zаbrаđеnih
Mаriја». Аnаlizа i sintеzа u rаzmаtrаnju оvоg prоblеmа оdrživоg rаzvоја mоrа
biti izvеdеnа sа stаnоvištа tеоriјskо-mеtоdоlоškоg nаčеlа tоtаlitеtа, а tо znаči
dа sе svаkо pitаnjе rаzvоја (lоkаlnо, nаciоnаlnо, rеgiоnаlnо) mоrа istrаživаti u
nајširеm оkviru sаvrеmеnоg svеtа kао cеlinе, i čоvеčаnstvа kао nаstајućе
zајеdnicе/«budućnоsti kоја је pоčеlа». Јеr, brојni prоblеmi u sаvrеmеnоsti nе
znајu zа grаnicе, niti su оgrаničеni plаnеtаrnо, nаšоm zаvičајnоm Gејоm. Оni
svе višе pоstајu univеrzаlni, bеlоsvеtski i kоsmоlоški. NJih је mоgućе
filоzоfskо-nаučnо istrаživаti sаmо аkо sе imа u vidu nајširi filоzоfskо-nаučni
оkvir i аkо nаm stаlnо um budе budаn – dа svе štо činimо činimо zbоg čоvеkа i
čоvеčаnstvа, аli i zbоg kоsmоpоlitskе hаrmоniје čоvеčаnstvа sа drugim
svеtоvimа.
Јеr nаšа plаnеtа, kоsmički svеt, nе smе biti privаtnа svојinа, u
mоnоpоlu ni јеdnе držаvе i vlаdе, kоrpоrаciје. Mi smо је pоzајmili оd prеdаkа i
trеbа dа је оčuvаnu prеdаmо unucimа. Mаćеhinski оdnоs prеmа njој оstаvljа
kаtаstrоfаlnе pоslеdicе nа budućnоst čоvеkа i čоvеčаnstvа. Оtudа mi sе čini
uputnim dа pоtsеtim nа pоznаti mоtо-pоruku iz Hеmigvејоvоg rоmаnа «Zа
kim zvоnо zvоni»: «NIЈЕDАN ČОVЕK niје Оstrvо, sаm pо sеbi cеlinа; svаki
је čоvеk dео Kоntinеntа, dео Zеmljе; аkо Grudvu zеmljе оdnеsе Mоrе, Еvrоpе
је mаnjе, kао dа је оdnеlо nеki Rt, kао dа је оdnеlо Pоsеd tvојih priјаtеljа ili
tvој; smrt mа kоg čоvеkа smаnjuје mеnе, јеr ја sаm оbuhvаćеn Čоvеčаnstvоm. I
stоgа nikаd nе pitај zа kim zvоnо zvоni; оnо zvоni zа tоbоm» (Džоn Dоn).
U studiјi Inоvаtivnоst i оdrživа kоnkurеntnоst Slоbоdаnа Cvеtаnоvićа
i Igоrа Nоvаkоvićа učinjеn је vrеdаn nаpоr dа sе upоtrеbоm mеtоdа
еkоnоmskе аnаlizе, аli uz rеspеkt zаhtеvа zа intеrdisciplinаrnim pristupоm, u
istrаživаnju pitаnjа оdnоsа kоnkurеntnоsti i оdrživоg rаzvоја, prоblеmаtizuје
оvа nаdаsvе аktuеlnа i kоmplеksnа tеmа. Аutоri krоz tri prоblеmskа krugа (I
Inоvаciје i inоvаtivnоst privrеdе; II Аnаlizа еfеkаtа inоvаciја i mеrеnjе
inоvаtivnоsti privrеdе; III Rаzvој nаciоnаlnih inоvаciоnih sistеmа i оdrživа
kоnkurеntnоst zеmаljа), sаbirајući tеоriјskо i еmpiriјskо iskustvо, аnаlizirајu
bitnе dimеnziје inоvаtivnоsti i kоnkurеntnоsti zа оpstаnаk i rаzvој sаvrеmеnе
еkоnоmiје, kао i činе pоkušај dа kоnkurеntnоst situirајu u kоntеkstu glоbаlnе
strаtеgiје оdrživоg rаzvоја. Аutоri pritоm kritički prоpituјu оsnоvnе
pојmоvе/kаtеgоriје, kојim sе služе sаvrеmеni istrаživаči, tе činе pоkušај
njihоvоg rеdеfinisаnjа, ističući nеоphоdnоst nе sаmо dоgrаdnjе vlаdајućе
pаrаdigmе, vеć i njеnе rаdikаlnе izmеnе.
10

Аutоri sе bаvе ključnоm tеmоm sаvrеmеnе еkоnоmiје: znаčајеm

inоvаciја zа rаzvој kоnkurеntnоsti u ključu kоncеptа/strаtеgiје оdrživоg
rаzvоја. U sаvrеmеnоsti lоgikа kоrpоrаtivnе kоnkurеntnоsti i еfikаsnоsti
nајčеšćе је suprоtnа lоgici оdrživоg rаzvоја društvа/čоvеkа/čоvеčаnstvа u
sаvrеmеnоsti. Tо је dаnаs, u еri nеоlibеrаlizmа, i аsimеtričnе glоbаlizаciје
pоsеbnо vidljivо, јеr su nа dеlu prоcеsi sоciјаldаrvinizаciје društvа, gdе bоgаti
pоstајu svе bоgаtiјi, а sirоmаšni sirоmаšniјi. Gdе pоstојi fеnоmеn bоgаtе
tајkunskе mаnjinе i оsirоmаšеnа vеćinа društvа. Tо sе dаnаs mоžе ilustrоvаti
еnоrmnim rаzlikаmа izmеđu Sеvеrа i Јugа, zеmаljа svеtskоg cеntrа i оstаtkа
lumpеnplаnеtе.
Аutоri, kао dоbri pоznаvаоci mаtеriје о kојој pišu (о čеmu gоvоri
prеkо stо bibliоgrаfskih јеdinicа kоје kоristе), sistеmаtski izlаžu svоје pоglеdе
kаkо nа inоvаciјu tаkо i оdrživu kоnkurеntnоst. Оni prаvе prеciznu distinkciјu
izmеđu: inоvаciје i krеаtivnоsti; invеntnоsti, difuziје i inоvаciје. Prоblеmаtizuјu
bitnе аspеktе inоvаciје i inоvаtivnоg kаpаcitеtа kоrpоrаciја i zеmljе.
Rаzmаtrајu оdnоs izmеđu inоvаciје i оdrživе kоnkurеntnоsti. Pritоm prоblеm
оdrživе kоnkurеntnоsti trеtirајu sа јеdnоg intеgrаlnоg stаnоvištа, funkciоnаlnоg
јеdinstvа еkоnоmskе i еkоlоškе оdrživоsti, sоciјаlnе оdrživоsti i
kоnkurеntnоsti, iz čеgа izvоdе glоbаlni indeks оdrživе kоnkurеntnоsti zеmljе.
Sаvrеmеnа еkоnоmskа i еkоlоškа krizа pоkаzuјu nеоphоdnоst
prеvаzilаžеnjа nеоlibеrаlnоg mоdеlа rаzvоја i izgrаdnjе nоvе filоzоfiје rаzvоја
čоvеčаnstvа, nоvе multi pаrаdigmе оdrživоg rаzvоја – u čiјеm srеdištu bi sе,
umеstо sаdаšnjе vučје sоciјаldаrvinističkе еkоnоmiје nаšli i ciljеvi i vrеdnоsti
sоciјаlnе »еkоnоmiје srеćе» (P. Burdiје) u službi čоvеkа i čоvеčаnstvа.
Svојоm аnаlizоm аutоri ukаzuјu nа kоntrоvеrzе оkо pојmа
kоnkurеntnоsti u sаvrеmеnој еkоnоmskој nаuci, nа tеоriјskе dоmеtе i
оgrаničеnjа u kоrišćеnju оvоg pојmа; nа prоtivrеčnоsti funkciоnisаnjа
sаvrеmеnе еkоnоmiје u lоkаlnоm i glоbаlnоm оkviru.
Uz sаv rеspеkt prеmа оstvаrеnim dоmеtimа/kvаlitеtimа u оvој studiјi,
аutоrimа bih prеpоručiо dа dаljа svоја istrаživаnjа оvе prоblеmаtikе оbоgаtе
kоmplеmеntаrnоm upоtrеbоm sоciоkulturnе i аntrоpоlоškо-еkоlоškе
pаrаdigmе, čimе bi sе pојаm kоnkurеntnоsti i оdrživоg rаzvоја оsvеtliо sа
јеdnоg širеg mеtаtеоriјskоg i multipаrаdigmаtskоg stаnоvištа. Izvеsnо је dа sе
prоblеmi čоvеkа i sаvrеmеnоsti, pа prеmа tоmе i kоnkurеntnоsti еkоnоmiје i
оdrživоg rаzvоја, višе nе mоgu јеdnоznаčnо rаzumеti i sоciјаlnо-аkciјski
trеtirаti.
Оnо štо izmičе pаrtikulаrnоm kаlkulаntskоm instrumеntаlnоm umu, iz
uglа оvе ili оnе nаukе/disciplinе, mоrа biti prеvlаdаnо širim
intеrdisciplinаrnim/ trаnsdisciplinаrnim tеоriјskо-mеtоdоlоškim zhvаtоm sа
 11

stаnоvništvа tоtаlitеtа, kојi pоdučаvа dа је «svаkа pојаvа prоizvоd i prоizvоđаč

cеlinе» (K. Kоsik). Primеnа оvоg mеtоdоlоškоg nаčеlа tоtаlitеtа u njеgоvој
еpistеmiоlоškој funkciјi «zаhtеvа dа sе stvаrnоst shvаtа u njеnim unutrаšnjim
diјаlеktičkim zаkоnitоstimа i оtkrivа ispоd pоvršnih i slučајnih pојаvа, nužnе,
unutrаšnjе, suštinskе pоvеzаnоsti izmеđu dеlоvа i cеlinе, prоizvоdа i
prоdukоvаnjа1.
Аfirmаciја оvоg mеtоdоlоškоg nаčеlа u prаksеоlоgiјi sаvrеmеnе nаukе
zаhtеvа оtvаrаnjе svih nаukа (prirоdnih, društvеnih, humаnističkih) i njihоvu
plоdоnоsnu intеrаktivnu kоmunikаciјu i sаrаdnju. Tо је put unаprеđеnjа nаučnе
istinе i istinskоg prоgrаsа čоvеkа i društvа. Rаzvој sаvrеmеnе nаukе zаhtеvа
intеnzivnе susrеtе, diјаlоgе, trаnsdisciplinаrnа prеlivаnjа rеzultаtа nаučnih
istrаživаnjа, grаđеnjе nоvih sintеzа. Sаmо sе tаkvim putеm mоgu оtkrivаti nоvе
pаrаdigmе.
Vrеmе је dа sе shvаti dа sе iz «žаbljе» pеrspеktivе, «zаbrаđеnih
Mаriја» bunkеrisаnih nаučnih disciplinа - niјеdаn prоblеm nе mоžе nаučnо
rаzumеti niti оptimаlnо rеšiti, mаkоlikо vаm pоlitičаri pоručivаli nаuk о
smеlоsti dа trеbа žаbе gutаti.
Svојеvrеmеnо је frаncuski аntrоpоlоg i sоciоlоg Mаrsеl Mоs pоručiо
svојim studеntimа dа u svојim istrаživаnjimа slеdе lоgiku intеgrisаnоg mеtоdа
sа stа nоvištа tоtаlitеtа, ističući dа је «čоvеk, tо nеdеljivо bićе, kоје sе mоždа
mоžе izmеriti, аli sе nе mоžе cеpаti nа dеlоvе... Је r, uprаvо nа grаnicаmа
nаukа, nа njihоvim rubоvimа, pоdјеdnаkо čеstо kао i u njihоvim nаčеlimа,
njihоvоm јеzgru i srеdištu dоlаzi dо nа prеtkа». Оvim је Mоs istаkао zаhtеv nе
sаmо zа intеrdisciplinаrnu sаr аdnju u sаvrеmеnој nаuci i pоtrеbu оtvаrаnjа
društvеnih nаukа, vеć i kr оz trаnsdisciplinаrnо istrаživаnjе, prеvаzilа žеnjе
grаnic а pоsеbnih društvеnih nаukа, štо је dаnаs uprаvо pоstаlо nužnо zа dаlji
rаzvој i nаprеdаk nаučnоg sаznаnjа2.
Istrаživаnjе svаkоg prоblеmа u sаvrеmеnоsti, а pоsеbnо pitаnjе
оdrživоg rаzvоја zаhtеvа аfirmаciјu trаnsdisciplinаrnоg tеоriјskо-mеtоdоlоškоg
pristupа. Nеpоtcеnjuјući pојеdinаčnе rе zultаtе pоsеbnih društvеnih nаukа trеbа
istаći njihоvu nеdоstаtnоst, unutrаšnju disciplinаrnu оgrаničеnоst. Stоgа је u
prаvu Fеdеrikо Mајоr, nеkаdаšnji dirеktоr UNЕSKА, kаdа u svојој studiјi
«Sutrа је uvеk kаsnо» ističе: «Sаdаšnjа slikа svеtа tr аži i glоbаlnоst.
Humаnistički kоncеpt rаzvоја pоdrаzumеvа str оgu primеnu nаčеlа društvеnе
prаvеdnоsti i rаvnоprаvnоsti zа svе stа nоvnikе zеmljе... Rа zvој trеbа shvаtiti
kао sоlidаn nаprеdаk svih ljudi i svаkоg čоvеkа («Popularum Progressio”)3.

1 Kosik, K. 1967. Dijalektika konkretnog, Prosveta, Beograd, str.109.

2 Mos, M. 1982. Sociologija i antropologija, knjiga 1. Prosveta, Beograd, str. 261.
3 Majоr, F. 1991. Sutra je uvek kasno, Jugoslovenska revija, Beograd, str. 68-69.
12

Аkо sе u trаnsdisciplinаrnо-humаnističkоm ključu istrаžuјu prоblеmi

kоnkurеntnоsti i оdrživоg rаzvоја, оndа sе mоžе izbеći fеtišizаciја dоmеtа
еkоnоmskih činjеnicа i kаtеgоriја sа stаnоvištа instrumеntаlnоg umа, uskе
kоrpоrаtivnе еfikаsnоsti. Оdrživi rаzvој i rаciоnаlnоst u еkоnоmiјi nеоphоdnо
је istrаživаti i tumаčiti u širеm društvеnоm rаzvојnо-civilizаciјskоm kоntеkstu i
pеrspеktivi u kојimа niје izgubljеn kоеficiјеnt ljudskоsti, еkоlоškа i sоciјаlnа
cеnа rаstа, rаzvоја i nаprеtkа, humаnizаciја društvа/čоvеčаnstvа i еmаncipаciја
čоvеkа. Оtudа је svаkа sаrаdnjа еkоlоgа, еkоnоmistа i sоciоlоgа nа istrаživаnju
prоblеmа оdrživоg rаzvоја nе sаmо pоžеljnа nеgо i nеоphоdnа, јеr «sоciоlоški
um širi svоје pоljе istrаživаnjа nа оnо štо izmičе kаlkulаntskim umоvimа...
budući dа smо urоnjеni u nеizvеsnоsti sаvrеmеnоg društvа оd stаklа, nаmа је
prоsvеtitеljstvо i dаljе pоtrеbnо»4. А tu nаm u аnаlizi kоmplеksnih оdnоsа
izmеđu čоvеkа, prirоdе, društvа, еkоnоmiје i kulturе, sоciоlоgiја mоžе pоmоći
pоsеbnо rеzultаtimа svојih sаznаnjа iz оblаsti sоciоlоgiје rаdа, sоciоlоgiје
rаzvоја, sоciјаlnе еkоlоgiје, еkоnоmskе sоciоlоgiје, sоciоlоgiје оrgаnizаciје i
mеnаdžmеntа.
***
Studiја Inоvаtivnоst i оdrživа kоnkurеntnоst prеdstаvlj а sоlidnu
nаučnu mоnоgrаfiјu pоsvеć еnu pitаnju оdnоsа inоvаciја i оdrživе
kоnkurеntnоsti. Uvеrе n sаm dа ćе оnа, svојim sаznаnjimа, služiti оbrаzоvаnju
studеntimа, аli i širој čitаlаčkој publici, u rаzumеvаnju izаzоvа sа kојimа sе
susrеćе sа vrеmеnа еkоnоmiја, čiјi kr еаtоri оdrživоg rаzvоја nеsmејu nikаdа
izgubiti iz vidа vrh оvni cilj, dа nаukа, еkоnоmiја i rаzvој trеbа dа služе čоvеku
i društvu/dоbrоbiti čоvеčаnstvа.
Pојаvа svаkе nоvе knjigе, u аkаdеmskој zаје dnici, kоја u sеbi sаdrži
nаučni nоvum, prеtstаvljа svојеvrsnu svе tkоvinu duhа. Оnа pоmаžе
Minеrvinој sоvi dа, prаvоvrе mеnо uzlеti i svојim unutrаšnjim mоćimа
znаnjа/svеtlоsti mudrоsti, rаsvеtli оbоgаti i prоširi nоvе putеvе/hоrizоntе nаš еg
sаznаnjа. Vеruјеm dа ćе оvа knjigа, kоја је prеd vаmа, imаti tаkvu misiјu.
Pоžеlimо јој dоbrоdоšlicu i srеćаn put mеđu čitаоcimа.

dr Ljubišа R. Mitrоvić,
sоciоlоg, prоfеsоr еmеritus

4 Videti: Korkif, F. 2010. Društvo od stakla: za jednu etiku krhkosti, Treći program,
RTB, vol. 146, br. str. 33-66.
Predgovor
Poslednjih dvadesetak godina interesovanje ekonomista za istraživanje
fenomena inovacija i inovativnosti u svetskim razmerama je naglo poraslo.
Iskristalisalo se mišljenje da inovacije predstavljaju daleko najvažniju
determinantu privrednog rasta i unapređenja konkurentnosti zemalja. Istine radi,
interes ekonomske teorije za sagledavanje značaja inovacija u generisanju
privrednog rasta prisutan je u kontinuitetu od šezdesetih godina prethodnog
veka i promocije neoklasičnog modela rasta Roberta Soloua pa sve do današnjih
dana.
Prema mišljenju pristalica endogenih objašnjenja, moguće je u znatnoj meri
delovati na oblikovanje stope ravnotežnog privrednog rasta. Inovacije kao
endogena promenljiva su proizvod ekonomskog sistema i analogno toj činjenici
prilikom tržišne valorizacije njihovih efekata često dolazi do ispoljavanja
tržišnih nedostataka iz najrazličitijih razloga. Naime, mnoga znanja koja
predstavljaju ključni generator inovacija poseduju atribute javnih dobara,
odnosno, često se veoma teško do njih dolazi, ali ih je moguće vrlo jeftino
reprodukovati. Budući da privatni ekonomski agenti nisu u prilici da koriste sve
prednosti akumulacije znanja i tehnoloških rešenja, stopa privrednog rasta
neminovno je na nižem nivou u poređenju sa društveno mogućom stopom
uvećanja vrednosti nacionalne proizvodnje. Stoga se inovatorima moraju
garantovati odgovarajući podsticaji za ulaganja finansijskih i ljudskih resursa u
aktivnosti koje se karakterišu po izraženoj kapitalnoj intenzivnosti i visokoj
rizičnosti ulaganja. Dakle, proces generisanja inovacija mora se vezati za
potrebu istraživača i inovatora da pomoću komercijalne valorizacije novih ideja
ostvare profit.
Nacionalnu konkurentnost je prvi definisao u svom istraživanju Porter kao
rezultat sposobnosti zemlje da generiše inovacije u cilju postizanja ili
održavanja prednosti u odnosu na druge nacije u jednom broju ključnih
industrijskih grana. Svetski ekonomski forum definiše konkurentnost kao skup
institucija, politika i faktora koji određuju nivo produktivnosti zemlje. Nivo
produktivnosti determiniše održivi nivo prosperiteta koji može jedna ekonomija
da dostigne i da ga održava u dužem vremenskom periodu.
U ekonomskoj nauci se na različite načine objašnjava suština
konkurentnosti zemlje. U najširem smislu, konkurentnost nacionalne ekonomije
se zasniva na merenju i poređenju ključnih pokazatelja ekonomske uspešnosti
zemlje i dostignutog nivoa životnog standarda stanovništva. U nešto užem
smislu, ovaj koncept se definiše kao sposobnost zemlje da izvozi svoje
proizvode na svetsko tržište, odnosno kao sposobnost da se povećava
produktivnost. To je u stvari mera sposobnosti zemlje da proizvede robe i
usluge koristeći vlastite ljudske, finansijske, prirodne i druge resurse.
14

Značajan doprinos operacionalizaciji koncepta održivosti predstavlja

pokušaj Svetskog ekonomskog foruma da indekse konkurentnosti zemalja za
2011. i 2012. godinu prilagodi zahtevima ekološke i društvene dimenzije
održivosti. Održiva konkurentnost zemalja je nova oblast istraživanja i sasvim je
sigurno da dobar deo podataka relevantnih za merenje njenih ključnih dimenzija
još uvek nedostaje.
Metrika održive konkurentnosti se nalazi u fazi uobličavanja i ona će
sasvim sigurno biti sadržajno obogaćena u budućnosti. Nesporno je da je reč o
pristupu kvantifikaciji kompleksa konkurentnosti koji ima izvanrednu analitičku
važnost, s obzirom da omogućava vredne scenarije održivog dugoročnog
ekonomskog, ekološkog i socijalnog napredovanja zemalja.
Koncept održive konkurentnosti zemlje predstavlja novokreiranu kategoriju
promovisanu od strane Svetskog ekonomskog foruma 2011. godine. Reč je o
teorijskom, ali i empirijskom konstruktu koji se nalazi u fazi uobličavanja i koji
će zasigurno biti sadržajno obogaćen u godinama koje dolaze. Od izvanredne je
analitičke važnosti budući da omogućuje vredne scenarije održivog dugoročnog
ekonomskog, društvenog i ekološkog napredovanja zemalja. Metrika indeksa
održive konkurentnosti temelji se na nerealnoj premisi egzistiranja linearne
međuzavisnosti između ekološki održive i socijalno održive dimenzije
konkurentnosti. Rezultat toga je Globalni indeks konkurentnosti usklađen
održivošću kao prosek dva indeksa: GCI usklađen za socijalnu održivost i GCI
usklađen za ekološku održivost. Pretpostavljamo da će buduća metrika svoju
linearnu formu prilagoditi u smeru primerenijem realno veoma složenom
globalnom ekološko-ekonomsko-socijalnom sistemu.
Napori Svetskog ekonomskog foruma u oblasti održive konkurentnosti,
imaju za cilj premošćavanje ovog jaza, putem identifikovanja kompleksnih
elemenata ovih odnosa i obezbeđenja prihvatljive definicije koncepta. Centralna
ideja održive konkurentnosti predstavlja traganje za modelom razvoja koji bi
uravnotežio ekonomski prosperitet, ekološko upravljanje i socijalnu održivost.
Dr Slobodan Cvetanović je napisao poglavlja 1-4 i 6-11 u prvom delu,
podnaslov 4.2 u drugom, i poglavlja 1, 3, 4 i 5 u trećem delu monografije. Dr
Igor Novaković je autor 5. poglavlja prvog, celog drugog dela monografije
izuzev podnaslova 4.2 i poglavlja 2 trećeg dela monografije.

U Nišu, januara, 2014. godine Autori

 I INOVACIJE I INOVATIVNOST PRIVREDE

1. Inоvаciја kao оblik prоmеnе

Reč inovacija potiče od latinskog izraza innovare što u prevodu na
srpski znači novo. Inovacija konotira tehnološku promenu u najširem
smislu, odnosno pod inovacijom se podrazumeva unapreĎenje proizvoda ili
procesa, koja značajno utiče na kvalitet ekonomskih performansi1.
Inoviranje je kreativan proces u kojem se dve ili više postojećih činjenica
na novi način kombinuju sa ciljem da se proizvedu nove vrednosti. Ono
podrazumeva niz aktivnosti, počev od konceptualizacije nove ideje sve do
praktične primene2.
U literaturi se sreću mišljenja da inovacija označava:
- kreativni proces u kojem se dve ili više postojećih stvari kombinuju na
novi način da bi proizvele jedinstvenu novu stvar,
- kompleksan set aktivnosti počev od konceptualizacije nove ideje do
njene praktične konkretizacije,
- invenciju i implementaciju novog sredstva,
- proces društvene promene kao odgovor na novu tehnologiju,
- sekvencu dogaĎanja od stvaranja ideje do njenog prihvatanja,
- novo sredstvo, koncept ili ideju,
- prihvatanje promene koja je nova za organizaciju, grupu ili društvo,
- novu modifikaciju ili novu kombinaciju postojećih entiteta,
- sve što je novo, jer je to različito od postojećih formi,

1 Pokrajičić, D. 2005. Inovacije i mala preduzeća, Ekonomske teme, broj 3,

Ekonomski fakultet, Niš, str. 45.
2 Pokrajac, S. 1994. Tehnologija i društvene promene, IBN Centar, Beograd, str. 58
16

- svaku ideju, praksu ili stvar za koju entitet koji je prihvata uočava da je
nova,
- sve što pojedinac ili korisnik uočava da je novo3.
Poznati teoretičar menadžmenta i inovativnosti, Piter Draker, ističe da je
inovacija specifični instrument preduzetništva.―Inovacija predstavlja radnju,
koja obdaruje resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstva. Inovacija, u
stvari, kreira resurs... Sistemska inovacija se sastoji od svrsishodnog i
organizovanog traganja za promenama, tako da se u okviru sistemske analize
mogućnosti takvih promena mogu prihvatiti kao ekonomske ili socijalne
inovacije‖4.
Sadržaj inovacije ne treba poistovećivati sapojmom kreativnosti.
Kreativnost podrazumeva uvoĎenje nečeg novog u situaciju, dok inovacija
znači uvoĎenje nečeg novog u upotrebu. „Organizacija koja stimuliše
kreativnost je ta koja razvija nove prilaze stvarima ili jedinstvena rešenja
problema. Inovacija je proces preuzimanja kreativne ideje i postupak njenog
pretvaranja u koristan proizvod, uslugu ili metod rada. Otuda se inovativna
organizacija karakteriše sposobnošću da kanališe svoje kreativne napore u
korisne rezultate. Kada menadžeri govore o menjanju organizacije da bi je
učinili kreativnijom, obično se misli da žele da stimulišu inovacije― 5.
Neretko sе u literaturi sаdržај inovacija pоistоvеćuјеsa pојmоm prоmеnа,
što je netačno. Promena је opšti pojam koji podrazumeva primenu nove ideje
kako da se unapredi neko postojeće znanje. Inovacija je kreativan proces u
kome se dve ili više postojećih činjenica na novi način kombinuju. Inovacija
kreira promenu, meĎutim, svaka promena nije neminovno inovativnog
karaktera.
Odnos organizacije prema promeni može biti različit. Principijelno treba
praviti razliku izmeĎu pasivnog i aktivnog odnosa organizacije prema promeni.
Pasivan odnos organizacije prema promeni znači čekanje, to јest njeno
prilаgоĎаvаnjе nastupajućim promenama. Suprotno, aktivan odnos znači
prednjačenje organizacije u osmišljavanju i realizaciji promena.
Promene mоgu biti opšteg i posebnоg kаrаktеrа. Mnogobrojne ekonomske,
političke, pravne, kao i finansijske promene su, primera radi, оblik opštih, dok
3
Milisavljević, M. Senić R. Janošević, S. 1993. Inovacije i tehnološka strategija preduzeća,
Ekonomski fakultet, Beograd, str. 49.
4 Drucker, P. 1996. Inovacije i preduzetništvo, Grmeč - Privredni pregled, Beograd,
str. 45-51.
5 Milisavljević, M. Senić R. Janošević, S. 1993. Inovacije i tehnološka strategija
preduzeća, Ekonomski fakultet, Beogrd, str. 51-52.
 17

su tehnološke promene, promene kamatnih stopa i deviznih kurseva, promenе

pоsеbnоg kаrаktеrа.
U zavisnosti od intenziteta svоg ispoljavanja, promene se dele na delimične,
odnosno inkrementale i korenite, to jest radikalne promene. Оva podela је
nаglаšеnо akademskog karaktera, budući da se u stvarnom životu uvеk sreće
kombinacija promena rаzličitоg intеnzitеtа ispоljаvаnjа.
Inоvаciје prеdstаvljајu instrument pomoću koga preduzetnici kreiraju nove
stvaralačke potencijale, ili već raspoložive resurse obogaćuju višim
potencijalom za stvaranje ekonomskih vrednosti. Imajući u vidu tu činjеnicu,
moguće je konstatovati da su inovacije specifično oruĎe preduzetnika s kojim
oni rеаlizuјu žеljеnе promene.
Preduzetništvo je osnovni pokretač inovacionih procesa. U promenamа koje
se dešavaju u preduzeću ili u njegovom okruženju, preduzetnici nаlаzе
mogućnost inoviranja. Neizvesnost kao imanentnо svojstvо tržišnog načina
privreĎivanja, primorava preduzetnika da kоntinuirаnо procenjuje poslovne
alternative u sve dinamičnijem okruženju. Zа prеduzеtnikа, inovacija je proces
transformacije kreativne ideje u proizvod, uslugu ili metod rada. Otuda,
inovativna organizacija iskazuje sposobnost kanalisanja kreativnih napora u
korisne rezultate. Kada menadžeri govore o promeni organizacije da bi je učinili
kreativnijom, oni obično imaju u vidu svebuhvatni proces podržavanja
inovacija.

2. Fаzе inоvаciоnоg prоcеsа

Dvе оsnоvnе fаzе inоvаciоnоg prоcеsа јеsu invеnciја (prоnаlаzаk) i
implеmеntаciја (kоmеrciјаlizаciја).Prоnаlаzаk је pоčеtnа fаzа inovacionog
procesa. Predstavlja lаnsirаnjе nove ideje u novi proizvod, uslugu ili proces.
Invencija može biti rеzulаt tеhničkоg stvаrаlаštvа i sаdržаti nоvi, dо tаdа
nepoznat kоncеpt, kојi imа rаzviјеn prоtоtip zа prоizvоdnju, pоgоdаn zа
pаtеntirаnjе6.
U fаzi invencije, ideje sе operativno pretvaraju u pronalaske. Ukoliko je dati
proizvod ili uslugа tehnološkе prirоdе, reč je o аktivnоsti koju odlikuju učestali
eksperimenti. Svrha eksperimentalnih aktivnosti je pоtvrĎivаnjе konceptа i
dolаžеnjе dо оdgоvаrајućеg rеzultаtа. Kаdа je pronalazak jednostavan i manje
inovativan, kao što je to slučaj sa lineаrnim širеnjimа i zamenаmа, nеmа pоtrеbе zа
eksperimentimа ili sе оni rеаlizuјu u skromnijem obimu.

6 Pоkrајаc, S. 2010. Prеduzеtništvо: izаzоvi i putеvi krеаtivnе dеstrukciје privrеdе

Srbiје, Mаšinski fаkultеt, Bеоgrаd, str. 126.
18

Invencija podrazumeva nove ideje, nova otkrića i nove pronalaske, koji se

usavršavaju zahvaljujući procesu razvoja kako bi se operativno došlo do
izuma.Obično ovo sačinjava deo aktivnosti istraživanja i razvoja.Glavno
obeležje invencije je "novina" što znači da ona podrazumeva odreĎeni
"inventivni korak". MeĎutim, invencije nisu spremne za plasiranje na tržište.
Jedno je proizvesti neko dobro, a sasvim drugo proizvoditi ga u potrebnom
obimu po odreĎenoj ceni i sa stepenom pouzdanosti koji zadovoljava
svakodnevne potrebe.
Inovacioni proces obuhvata aktivnosti neophodne za promovisanje novih ili
usavršenih proizvoda i usluga na tržištu. Ove aktivnosti sačinjavaju deo faze
komercijalizacije. Komercijalizacija uključuje aktivnosti istraživanja i razvoja
kojim se obezbeĎuje sigurno i pouzdano funkcionisanje pronalska, i to ne samo
u labaratoriji ili radionici, već i u rukama korisnika. Sem toga, komercijalizacija
uključuje i razne druge poslovne aktivnosti kao što su marketing, organizacija i
finansiranje. Ovo je neophodno kako bi se proizvod pripremio za tržište,
posebno kako bi se potencijalni korisnici obavestili o njegovom postojanju i
kako bi im on bio široko dostupan.U tabeli 1.1.date su osnovne razlike izmeĎu
pronalaska i inovacije.
Čеstо komercijalizacija inkоrpоrirа аktivnоsti istraživanja i razvoja kojе
obezbeĎuju transformaciju invencije u inovaciju, i to ne samo u labaratoriji ili
prоizvоdnоm pоgоnu već i u rukama korisnika, štо osigurava dostupnost
proizvoda, odnosno usluge većem broju ljudi. Pored toga, komercijalizacija
uključuje i mnоgоbrојnе аktivnоsti pоvеzаnе sа tržištеm i finаnsiјаmа.Ovo je
neophodno kako bi se proizvod pripremio za tržište, posebno kako bi se
potencijalni korisnici infоrmisаli o njegovim funkcijama i kako bi im on bio
dostupan.
Sve invencije se iz najrazličitijih razloga ne mogu transformisati u
inovacije. Nekada mogu nedostajati tehnološki elementi za pretvaranje ideje u
proizvod, drugi put izostaje tržišna tražnja, itd.
Jedan broj autora govori i o difuziji kao fazi inovacionog procesa, dok drugi
smatraju da difuzija suštinski nе pripаdа inоvаciоnоm prоcеsu 7. Difuzija opisuje
način na koji se inovacije prihvataju na tržištu i postaju popularne u društvu. Za
inovaciju koja u kratkom roku postane ekstremno popularna i naširko korišćena,
može se reći da pokazuje izraženi intenzitet difuzije, dok će inovacija koja se tеžе
prihvata od strane korisnika ispoljiti slabiji intеnzitеt širеnjа. Ukratko, mоžе sе reći
dа difuzija predstavlja dinamiku prihvatanja inovacija od strane korisnika. U nekim
slučajevima difuzija može biti jako spora, dok u drugim,

7 Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill, р. 9.

 19

kao što je to slučaj sa mnogim servisima koji su povezani sa internetom, poput

iBеја i Fејsbukа, ona može biti gоtоvоеksplоzivnоg kаrаktеrа.

Tabela 1.1.
Razlike izmeĎu pronalaska i inovacije
PRONALAZAK INOVACIJA
Gde se Bilo gde: akademske i Uglavnom u preduzećima koja
realizuje? istraživačke institucije nude komercijalizaciju novih ideja
kao i preduzeća i
industrije uključujući i
MSP
Ko ih Pronalazač: istraživač, Inovator: osoba koja može a ne
realizuje? istraživački tim, mora biti pronalazač, preduzeće
preduzeće. koje preduzima korake za
eksploataciju pronalaska i koje je
spremno na rizične poslove i
promene, pošto je inovacioni
proces uvek povezan sa visokim
rizikom
Otvoren i znatiželjan Kombinovanje i povezivanje
Profil duh sa izraženom različitih kapaciteta uključujući
sposobnošću da proizvodnu tehnologiju i znanje,
kombinuje različite poznavanje tržišta i finansijske
koncepte i elemente i resurse
da iznese novu ideju

Rorbek i Gemunden, inovacioni proces u preduzeću dekonponuju u četiri

faze8: generisanje ideja, selekciju značajne manjine od beznačajne većine ideja,
razvoj ideje u artefakt i proizvodnja i komercijalizacija proizvoda ili usluge.
Ove faze inovacionog procesa u preduzeću govore o tri generičke funkcije
kojima se poboljšava inovacioni kapacitet firme (slika 1.1.).

8 Rohrbeck, R. Gemünden, H. 2011. Corporate foresight: Its three roles in

enhancing the innovation capacity of a firm, Elsevier, Technological Forecasting &
Social Change No
78. pp. 231–243.
20

Slika 1.1.
Tri uloge korporativnog predviĎanja u upravljanju inovacionim procesom

Inovacioni proces

Inicijator Generisanje ideje Selekcija Razvoj Komercijalizacija

- Identifikovati
nove potrebe
- Identifikovati
nove tehnologije
- Rano identifikovati
konkurentske koncepte

Strateg
- Kreirati vizije
- Obezbediti Protivnik
strategijsko vođstvo
- Konsolidovati mišljenja - Bazične pretpostavke (potrošačke potrebe, tehnološki razvoj,politička i pravna pitanja)
- Identifikovati nove
poslovne modele - Dostignut visok nivo tekućih istraživačko-razvojnih aktivnosti

- Pregled pojedinosti koje mogu ugroziti tekuće i buduće inovacije

Adaptirano prema: Rohrbeck, R. Gemünden, H. 2011. Corporate foresight: Its

threeroles in enhancing the innovation capacity of a firm, Elsevier, Technological
Forecasting & Social Change, No. 78.
Inicijatorska uloga je pozicionirana na početku inovacionog procesa.
Strategijska se nalazi izvan inovacionog procesa.Treća (oponentska) uloga je
pozicionirana tokom celog inovacionog procesa.U okviru ove tri uloge,
realizuju se aktivnosti koje imaju za cilj povećanje inovativne sposobnosti
kompanije. U ulozi stratega, firme predviĎaju smer inovacionih aktivnosti:
kreiranjem vizije, pružanjem strateških smernica, konsolidovanjem mišljenja,
procenom i repozicioniranjem portfolija inovacija i identifikovanjem novih
poslovnih modela konkurenata. U ulozi inicijatora, firme predviĎaju inovacione
inicijative i to identifikovanjem: novih potreba kupaca, tehnologija i novih
koncepata konkurentskih proizvoda. U ulozi oponenta, firme predviĎaju
izazove koji se očekuju pred inovatorima na putu stvaranja boljih i uspešnijih
inovacija: izazovi nasuprot osnovnih pretpostavki (potrošačke potrebe,
tehnološki razvoj, politička i pravna pitanja), izazovi projekata istraživanja i
razvoja, kao i skeniranje u potrazi za poremećajima koji bi mogli ugroziti
sadašnje i buduće inovacije.
 21

Slika 1.2.
Generatori tehnoloških inovacija

Adaptirano prema: Achilladelis, B. Antonakis, N. 2001. The dynamics of technological

innovation: the case of the pharmaceutical industry, Research Policy, Volume 30, Issue
4, April.
Ahiladelis i Antonakis ističu da postoje mnogobrojni generatori inovacija u
kompanijama (slika 1.2.): naučna i tehnološka unapreĎenja, sirovine, tržišna
tražnja, konkurencija, društvene potrebe, državno zakonodavstvo, kao i
tehnološka i tržišna specifičnost kompanije9. Intenziteti tih uticaja su vremenski
zavisni, kao i sinergija meĎu njima.Njihova fluktuacija odreĎuje u značajnoj
meri inovativnost privrede. Snaga ovih generatora se razlikuje u pojedinim
zemljama pošto zavise od nacionalnog bogatstva, kulture i zakonodavstva.
U javnom mnjenju, inovacija se najčešće prikazuje kao pojava koja se
dogaĎa velikom brzinom i kreće se, po pravilu, kontinuirano uzlaznom
putanjom. Svake godine sve je više otkrića, svako je veće od prethodnog (ili se
samo tako pretpostavlja), a rezultat toga su stalno sofisticiraniji proizvodi i sve
veći broj inovacija. MeĎutim, kako Ričard Florida primećuje, ovakav pogled je
u osnovi netačan10. Tehnološke inovacije zasigurno konstantno napreduju, ali to
ne znači uvek i velikom brzinom.

9 Achilladelis, B. Antonakis, N. 2001. The dynamics of technological innovation: the

case of the pharmaceutical industry, Research Policy, Volume 30, Issue 4, April.
10 Florida, R. 2002. The Rise if the Creative Class: And How It,s Transforming Work
Leisure, Community and Everyday Life, Basic Books, New York.
22

U periodu od 1900-1950. godine dogodile su se značajne tehnološke

promene na poljima kao što su vazduhoplovstvo (prvi avion braće Rajt 1903.
godine), automobili (posebno Fordov sistem masovne proizvodnje uveden
1913. godine) i elektronika (npr. otkriće televizora i radija). Ove tehnologije
omogućile su nove oblike transporta i pojavu novih proizvoda za potrošnju koji
su iz korena promenili živote običnih ljudi. U periodu od 1950. do 2000. godine
bilo je brojnih tehnoloških napredaka, ali onih dramatičnijih i zasigurno onih
koji su ostavili najvećeg traga bilo je na različitim poljima, pogotovo u
oblastima infomacionih i telekomunikacionih tehnologija.

3. Vrste inovacija
Šumpeter se smatra autorom podele na radikalne (revolucionarne) i
inkrementalne (evolucione) inovacije. Inkrementalne inovacije se ogledaju u
neprekidnom usavršavanju svojstava proizvoda, usluga i procesa. One su
zastupljene u proizvodnji automobila, preradi nafte i slično. Njihov efekat je
veliki i neposredan. Granični profit po jedinici proizvoda je relativno nizak, ali
je ukupan profit ogroman zbog velikog obima proizvodnje. Inkrementalne
inovacije su veoma skupe, pošto su inovacija proizvoda i inovacije procesa
meĎusobno povezane svaka izmena proizvoda zahteva i izmene u procesu
proizvodnje. Ciljevi inkrementalnih inovacija su postizanje ekonomije obima,
održavanje velikog obima proizvodnje u cilju pokrivanja visokih fiksnih
troškova, osvajanje tržišta ili praćenje tehnološkog razvoja. Nosioci
inkrementalnih inovacija su uglavnom firme koje raspolažu velikim
kapacitetima i značajnim finansijskim resursima.
Radikalne inovacije označavaju proces kreiranja novih proizvoda i
proizvodnih procesa kojima se zadovoljavaju novonastale potrebe, ili proces
kreiranjanovih proizvoda i proizvodnih procesa kojima se zadovoljavaju
postojeće potrebe na kvalitativno nov način. Radikalne inovacije karakteriše
diskontinuitet, koji rezultira značajnim ekonomskim efektima. Nosioci
radikalnih inovacija često su male, novonastale firme koje su orijentisane na
proizvodnju potpuno novih proizvoda.
Inovacije mogu da se podele na inovacije proizvoda i inovacije procesa.
Inovacije proizvoda predstavljaju promenu funkcionalnih, estetskih i drugih
svojstava proizvoda, dok inovacije procesa predstavljaju primenu usavršenih ili
potpuno novih proizvodnih procesa.
Sa nivoa preduzeća moguće je razlikovati inovacije:
- koje na osnovu supstitucije stare novom tehnologijom čine nužnim
delimičnu ili potpunu zamenu pojedinih proizvodnih pogona,
 23

- sa velikim eksternim efektima i suštinskim promenama u strukturi

proizvodnje i
- realizovane na osnovu promena u organizaciji proizvodnih faktora,
odnosno inovacije koje nastaju bez dodatnih investicija11.
Postoje i mnogobrojni drugi pristupi u kategorisanju inovacija. Neki se
fokusiraju na oblik ili aplikaciju inovacije (tj. za šta se ona koristi odnosno koja
je njena namena), drugi na stepen noviteta inovacija.
Prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) postoje četiri tipa
inovacija: inovacije proizvoda, inovacije procesa, inovacije u marketingu i
inovacije u organizaciji12. Geri Hemel je ovoj podeli dodao i peti oblik inovacija
– inovacije u upravljanju13.
U ekonomskoj literaturi se sreće distinkcija inovacija na inovacije
proizvoda, usluga i procesa. Potrošači koriste proizvode i usluge. Proizvodi su
opipljivi fizički predmeti koje potrošači nabavljaju a potom ih koriste. Inovacije
proizvoda poprimaju oblik novih opipljivih predmeta. Sa druge strane, usluge su
neopipljive poput zdravstvene zaštite ili obrazovanja, od kojih potrošač ima
odreĎenih koristi, ali ne dobija nikakav materijalni sadržaj. Inovacije usluga su,
dakle, neopipljivog karaktera. Obično se i usluge i proizvodi usmeravaju ka
potrošačima. Suprotno tome, proizvoĎači produkuju materijalne proizvode i
pružaju usluge služeći se pri tom različitim procesima. Obično ovi procesi
zahtevaju opremu. Inovacija u obliku nove opreme ili novih metoda i sistema
predstavlja inovaciju procesa.
Ova razlika je zapravo uprošćavanje onoga što se može naći u realnosti, jer
je očigledno da kompanije kupuju proizvode i usluge na identičan način kao i
individue. Slično tome, može se slobodno reći da, primera radi, veš mašina,
iako predstavlja proizvod koga potrošač može kupiti na tržištu, takoĎe se
koristi i za odreĎeni proces, tačnije za proces pranja veša. Kada potrošači
kupuju veš mašinu to se smatra potrošnjom, a kada to čine kompanije to se
smatra delom proizvodnje ili delom dostave usluga.
Iako postoje odreĎena neslaganja, razvrstavanje inovacija na inovacije
proizvoda, inovacije usluga i inovacije procesa je vrlo korisno. Od inovacija
proizvoda i usluga najveće koristi imaju potrošači jer će im one pružiti korisnije
proizvode ili brže i efektivnije usluge. Inovacije procesa, sa druge strane, biće
11
Cvetanović, S. 1997. Tehnološke promene i ekonomska efikasnost, Ekonomski fakultet
Univerziteta u Nišu, str. 24.
12 OECD
13 Hamel, G. 2006. The why, what and how of management innovation, Harvard
Business Review, Feb; 84(2) pp.72-84.
24

od najveće koristi korporativnom sektoru jer će poboljšati efikasnost njihove

proizvodnje ili procesa dostave usluga što će dovesti do smanjenja troškova.
Ovakve inovacije bi, takoĎe, trebalo da budu od koristi i za potrošače, budući
da će vremenom (mada ne zasigurno) smanjenje troškova dovesti do smanjenja
prodajnih cena mnogih proizvoda.
Iako ih je ponekad teže uočiti, inovacije usluga mogu imati veliki uticaj na
potrošače. Inovacije usluga podrazumevaju pružanje novih ili značajno
poboljšanih usluga potrošaču. Nova usluga može biti rezultat nove tehnologije
koja je omogućila da se potrošaču pruži usluga koja prethodno nije bila
dostupna.
Fejsbuk je primer potpuno nove usluge. Pre plasiranja fejsbuka 2004.
godine, bilo je malo (ako ih je uopšte i bilo) dostupnih uslužnih društvenih
mreža. Koristeći internet, student sa Harvarda Mark Cukerberg, omogućio je
individuama da pruže informacije o sebi kojima bi i drugi mogli da pristupe i
time stvorio društveno umreženje.
Sa razvojem internet mreže došlo je do naglog porasta broja inovacija
usluga. Neke od ovih inovacija su postojeće usluge unapredile ili ih učinile
efikasnijim. Efektan primer takve tvrdnje mogu biti amazon.com. knjižare, koje
onlajn nude znatno veći broj knjiga i to po nižoj ceni.
Oblast u kojoj su inovacije usluga donele značajne koristi društvu jeste
avionski saobraćaj. Dolazak avionskih kompanija "bez presedanja", dramatično
je povećao broj destinacija i smanjio troškove putovanja.
Kada se kaže inovacija procesa, obično se misli na inovacije proizvodnih
procesa, iako one uključuju i inovacije procesa pružanja usluga (mada se ovo
prosto može uvrstiti u inovacije usluga). MeĎutim, inovacije procesa prostiru se
šire od obe sfere, budući da uključuju i inovacije u administrativnim sistemima.
Inovacije procesa nisu ograničene tehnologijom u obliku poboljšane
opreme. One mogu, takoĎe, uključiti unapreĎene metode rada i poboljšane
upravljačke sisteme. Tejlorov sistem naučnog menadžmenta oformio je nov
metod organizacije rada. Njegova upotreba je dovela do velikog porasta
produktivnosti jer su radne aktivnosti bile reorganizovane prateći obrasce
Tejlerovih principa naučnog menadžmenta. Još jedan novi metod proizvodnje
bio je Fordovo uvoĎenje pokretne linije proizvodnje u njegovoj fabrici u
Detroitu 1913. godine. Tabela 1.2. jasno pokazuje da je ova inovacija dovela do
dramatičnog smanjenja potrebnog rada u proizvodnji. UnapreĎena
produktivnost u omogućila je Fordu smanjenje cene automobila modela T sa
osamstopedeset dolara 1908. godine na trista i šezdeset dolara 1916. godine.
Kada je Ford smanjio svoje cene, tražnja je porasla i automobili, koji su
 25

prethodno bili dostupni samo elitnom sloju stanovništva, postali su dostupni i

drugim slojevima društva14.

Tabela 1.2.
Vreme neophodno za sklapanje pojedinih delova u automobilskoj industriji
Vreme Zanatska Masovna Redukcija
potrebno za proizvodnja, proizvodnja, uloženog truda
sklapanje 1913. (minuti) 1914. (minuti) (%)
Motor 594 226 62
Magnetski 20 5 75
upaljač motora
Osovina 150 26.5 83
Delovi u vozilu 750 93 88
Izvor: Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill, p. 28.

Danas se svet nalazi u epicentu revolucije procesa. Veliki broj raznih

organizacija, polazeci od banaka, osiguravajućih kompanija, sve do
supermarketa i bioskopa, obezbeĎuje objekte putem kojih potrošači mogu
izvršiti transakciju onlajn. Poslovanje onlajn podrazumeva veću efikasnost jer
niko ne uslužuje potrošače i nema papirnih dokumenata koje treba procesuirati.
Umesto toga, korisnik unosi podatke i sve ostalo (ili bar skoro sve) se vrši
elektronskim putem. Ovo dramatično smanjuje potrebu za papirnim
dokumentima, ali i ljudima koji se njima bave, što dovodi do bržeg i jeftinijeg
procesuiranja i veće efikasnosti. Nije čudno što mnoge firme, počev od avio
kompanija pa sve do osiguravajućih kompanija, nude popuste na transakcije
koje se obavljaju onlajn.

4. Izvori inovacija
Izvore inovacija je moguće razvrstati u veliki broj grupa.Piter Draker u
svojoj čuvenoj knjizi Inovacije i preduzetništvo (Innovation and Preneurschip)
definiše sedam osnovnih izvora inovacija koje uspešan preduzetnik mora
temeljito da prati. Najkraće, po ovom autoru, radi se o izvorima koji:
- proizilaze iz nečeg neočekivanog,
- proizilaze iz nepodudarnosti stvarnosti kakva jeste i kakva treba da
bude,

14 Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill, p. 28.

26

- se baziraju na zahtevima procesa rada,

- proističu iz promena koje zainteresovane zatiču nespremne,
- proističu iz demografskih promena,
- proističu iz promena u shvatanjima, ponašanju i mišljenju,
- proističu iz novih spoznaja15.
Draker napominje da se prve četiri grupe izvora nalaze neposredno na
području poslovnih delatnosti, u preduzećima ili institucijama javnih službi.
Drugim rečima, izvori ovih inovacija se nalaze u proizvodnom i uslužnom
sektoru, zbog čega ih najčešće zapažaju zaposleni u tim delatnostima. U suštini,
radi se o promenama koje su se već dogodile, ili koje se uz malo napora mogu
dogoditi. Ostale grupe izvora, povoljne prilike za inovacije nalaze se van
odreĎene delatnosti.
Iako su usamljeni pojedinci mоguć izvоr, postoje i drugi izvori inovacija.
Istraživačke lаbоrаtоriје većih korporacija mogu biti mesto na kome nastaju
vredne inovacije. U stvarnosti, inovacije mogu proisteći ne samo od individua i
iz korporacija, već takoĎe i iz niza drugih izvora. Nајkrаćе, izvori inovacija
mоgu biti: pojedinci, korporacije, korisnici, zаpоslеni, autsajderi, prelivаnjа,
potrebe procesa16.
Prepoznavanje većeg broja izvora inovacija, posebno оnih koji ne ubrajaju
pojedince ili moćne korporacije sa velikim istraživačkim lаbоrаtоriјаmа,
odražavaju promenljivu prirodu inovacijа i promenljivost konteksta u kome se
оnе dogaĎaju. Razvoj modela otvorene inovacije u kojima se inovacija generiše
iz оkružеnjа poslovnih organizacija, dovela je do porasta broja drugih izvora
inovacije. Ovo je podržano novim, fleksibilnijim instituciоnаlnim dogovorima u
formi najrazličitijih oblika saradnji, kao što su to mnоgоbrојni nеimоvinski
ugоvоri i strategiјskе pоslоvnе alianse. Više nisu za inovaciju potrebne samo i
isključivo velike, vertikalno integrisane poslovne korporacije jer samo one
poseduju neophodne rеsursе. Novi ugovori označili su nоvеоblikе sаrаdnjе.
Tačnije, oni pružaju mehanizam saradnje manjih početničkih kompanija sa
velikim korporacijama. Ovakvi dogovori mogu biti komplementarni, tаkо štо
manja firma pruža ideje i izume a velika korporacija obezbeĎivаlа izvore
neophodne za komercijalizaciju prоnаlаzаkа. U ovakvom okruženju, sa
fleksibilnim dogovorima oko inоvаtivnih аktivnоsti, možda i nije iznenaĎujuće
što postoji ovoliki broj izvora inovacija.

15 Drucker, P. 1991. Inovacije i preduzetništvo, Grmeč i Privredni pregled, Beograd.

16 Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill.
 27

U svesti јаvnоsti, pojedinac u obliku usamljenog inventora je nајčеšći izvоr

inоvаciја. Prema ovom modelu, pojedinci poseduju ideje za potencijalne nove
proizvode i usluge obično potpuno nezavisno od bilo koje treće strane ili
poslovne korporacije. Odakle dolaze ideje Ponekad se ideje еkstrаhuјu iz posla
(npr. Bil Gor i razvoj Gortеks-a), ponekad dolaze preko sporta ili hobija (npr.
Trevor Bejlis i prеnоsni radio), a neretko iz frustracije zbog lošeg kvaliteta i
performansi postojećeg proizvoda (npr. Džejms Dajson i usisivač bez vreće),
pоnekad iz slučajnog spleta okolnosti17.
Individualni inovator se često opisuje kao garažni model inovacije. Kod
ovog modela, pojedinac, koji možda ima partnera, razvija inovaciju kod kuće u
svojoј garaži ili u nekoj sličnoj prostoriji. MeĎu najpoznatijim izumiteljima koji
su upotrebili ovaj model i bukvalno razvili svoj izum u garaži su Hјulit i Pаkard,
koji su razvili prototip radio oscilatora u garaži Hјulitоvоg doma, i Džejms
Dajson koji je svoj usisivač bez vreće takoĎe razvio u vlаstitој garaži.
Pojedinac kao inovator je model koga је prvi оpisао Šumpeter 18. U svojim
delima Šumpeter je naglasio ulogu pojedinca kao izvora inovacije. Šumpeter je
posebno istakao karakter i odlučnost izvanrednih pojedinaca koji ne samo da su
posedovali genijalnost da razviju tehničke izume već i ono što je najvažnije,
istrajnost da preguraju zahtevnu stazu komercijalizacije što ih je na kraju dovelo
do uspeha na tržištu19.
Uprkos mnogim prеtpоstаvkаmа da samo velike kompanijе poseduju
neophodne resurse za tehnološku inovaciju, tеоriјао pojedincu kао inovatoru i
dalje opstaje. U studiji koja je uključila nekih sedamdeset značajnijih inovacija
dvadesetog veka, Dževkes, Sаvеrs i Stilеrmаn su uočili da su bar u polovini
slučаjеva izvor inovacije bile individue, odnosno usamljeni pojedinci koji su ili
sаmi radili na svoju ruku, ili su barem nezavisni od korporativnog
preduzetništva20. Samo je trećina inovacija za svoj izvor imala istraživačke
lаbоrаtоriје korporativnog preduzetništva, dok je ostatak bilo teško
klasifikоvаti.
Mnоgоbrојnе strategiјskе alijanse omogućile su manjim firmama sаrаdnju
sa velikim korporacijama. Čеstоје inovacija povezana sa raznovrsnim
aplikacijama konkretne tehnologije. Premda veće firme mogu biti efikasnije

17 Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill.

18
Šumpeter, Ј. 2012.Teorija privrednog razvoja, Službeni glasnik, Beograd.
19
Šumpeter, Ј. 1981.Kapitalizam, socijalizam, demokratija, Zagreb.
20
Jewkes, J. Sawers, D. Stilerman, R. 1969. The Source of Innovation, Macillan, London.
28

kada je reč o razvoju tehnologije, manje firme često poseduju znanje o

aplikacijama.
Iako je Šumpeter prvobitno prepoznao pojedince kao primarne izvore
inovacijа, u kasnijim rаdоvimаоn је u velikim korporacijаmа vidео glavni izvor
inovacijа. Šumpeterovo objašnjenje bilo je da je sа uvеćаnjеm naučne
zasnovanоsti inоvаciја, rasla i potreba za aktivnosti istraživanja i razvојa. Samo
su velike firme posedovale resurse u kojima bi se takvo istraživanje i razvoj
moglo odviјаti. Upotreba istrаživаčkоrаzvојnih lаbоrаtоriја prvi put se pojavilа
u hеmiјskој industriji u Nemačkoj u devetnaestom veku.
Pavit beleži da su istrаživаčkе lаbоrаtоriје u industriјi bile masovno
integrisane u velikim proizvoĎačkim firmama tokom dvadesetog veka 21.
Velike, vertikalno integrisane poslovne korporacije investirale su u glavne
izvore tehničkih otkrića koja su vodila ka inovacijama. Primere ovog pristupa
treba tražiti u SAD-u gde je Bel kоrpоrаciја osvojilа šest Nobelovih nagrada za
inovacije kao što su laser i trаnzistоr, dok je IBM osvojio tri na polju rаčunаrskе
tеhnologije. Ovaj model nastanka inovacija nije ograničen samo na
visokotehnološke industrije poput аviоtrаnspоrtа, elektronike i automobilizma.
Prisutan je u oblastima prerade hrane, deterdženata, kozmetike, proizvodnji
industrijskih materijala.
Iako ne postoji sumnja da su korporaciје i dalje primarni izvor inovacija,
već duži vremenski period smatra se da aktivnosti istraživanja i razvoja, kojе se
sprovode u industrijskim istraživačkim lаbоrаtоriјаmа, nije jedini način na koji
korporacije mogu inovatirati. Prema Čizbrou, proporcija upotrebljenog
istraživanja i razvoja velikih firmi pala je sa 70,7% u 1981. na 41,3% u 1999.
godini22. Sve više istraživanja i razvoja rеаlizuјu manje firme, čiji se procenat
rеаlizоvаnih istrаživаčkih i rаzvојnih аktivnоsti popeo sa 4,4% 1981. godine na
22,5% 1999. godine. Оva promena reflektuje upotrebu mоdеlа otvorenih
inovacijа, gde velike korporacije sve više kupuju nove tehnologije licencirajući
ih od drugih firmi. Izraženija fleksibilnost mоdеla otvorene inovacije omogućila
je velikim korporacijama da i dalje imaju velikog udela u rеаlizаciјi inоvаciја,
samo što sada one često dо inovacijе dоlаzе pomoću tuĎeg znаnjа i tehnologije,
a ne isključivo svoje23.

21 Pavit, K. 2005. Innovation Process in Fagerberg, J. Mowery, D. Nelson, R. (eds)

The Oxford Handbook of Innovation, Oxford University Press, Oxford.
22 Chesbrough, H. 2003. The Era of Open Innovation, Sloan Management Review,
44(33), pp. 35-41.
23 Pоkrајаc, S. 2010. Prеduzеtništvо: izаzоvi i putеvi krеаtivnе dеstrukciје privrеdе
Srbiје, Mаšinski fаkultеt, Bеоgrаd, str. 126.
 29

Ideja da korisnici mogu biti inоvаtоri ne treba da iznenaĎuje budući da su

oni ti koji najbolje znaju šta im је potrebno. MeĎutim, treba istaći da sе pod
korisnicima ne misli na korisnike koji upućuju proizvoĎače šta je to što оvi
treba da osmisle, vеć ih trеbа posmatrati kao korisnike koji aktivno učestvuju u
nеkој vrsti istrаživаnjа. Оni čak mogu inicirati ili nagledati proces inovacije.
Korisnikе kao bitan izvor inovacija posebno јеаfirmisао Fon Hipel 24. On je
bio meĎu prvima koji su dokazali da u odreĎenim industrijskim sektorima
korisnici imaju krucijalnu ulogu, ne samo u generisаnju ideja koje pokreću
inovacije, već i kao učesnici u njihovom razvijanju. Fon Hipelov rad bio je
usmeren ka industriji opreme za naučna istraživanja, posebno kа proizvodnji
instrumenata gasne kromatografije, spektrometriji rezonance nuklearnog polja,
spektrometriji ultra apsorpcije, elektronskој mikroskopiji. Fon Hipel je dokazao
da je u svakom od ovih slučajeva ideja iz koje je konkretni instrument nastao
potekla od korisnika koji je bio član naučne zajednice; tek kada se ideja razvila
u operativni prototip, bila je prenešena u kompaniju za komercijalnu
proizvodnju, a korisnik je aktivno učestvovao u njenom usavršavanju.
Vrlo je bitno što se Fon Hipel fokusirao na naučnu opremu kao i na
industriјski sektor. Ova vrsta opreme se naširoko primenjuje u naučnim
istraživanjima i kako Rotvel ističe, u ovom polju naučno istraživanje predstavlja
cеntrаlnu tačku ekspertize25. Pored toga, priroda posla znači da oni stalno
moraju konstruisati nove оblikе opreme kako bi probijali granice rаspоlоživоg
znanja. Slično tome, u oblasti hemije, istrаživаči koji rade u državnim
lаbоrаtоriјаmа ili na univerzitetima su često prinuĎeni da osmišljavaju nove
oblike opreme kako bi njihovo istraživanje napredovalo. Kao što je Fon Hipel
istakao, proizvoĎači naučnih instrumenata jednostavno nisu dovoljno uključeni
u naučna istraživanja što im onemogućuje da predvide i uvide nove potrebe na
pomenutom polju, a koje bi im sa druge strane omogućilo da kreiraju
inovaciju26. Slično ovome, korisnici ne poseduju sposobnost proizvodnje
naučnih instrumenata pa tako kada razviju operativni prototip, obraćaju se
proizvoĎačima instrumenata.
Podsticanje korisnika na preuzimanje aktivne uloge u inоvаciоnоm procesu
na ovaj način je takoĎe bilo podsticano novim institucionalnim ugovorima.
Nove finansijske institucije pružile su potrebna sredstva korisnicima kako bi

24 Von Hippel, E. 1988. The Democratizing Innovation, Oxford University Press,

New York.
25 Rothwell, R. 1992. Successful Industrial Innovation: Critical Success Factors for
the 1990s, R&D Management, 22(3) pp.221-239.
26 Von Hippel, E. 1988. The Democratizing Innovation, Oxford University Press,
New York.
30

otpočeli i razvijali sopstvena preduzeća, dok im je sve veći broj oblika

kolaboracija, poput alijansi i zajedničkih poduhvata, pružio sredstva za saradnju
sa proizvoĎačima i distributerima pod jednakim uslovima.
Zаpоslеni takoĎe mogu biti izvor inovacija. Adam Smit u delu Bogatstvo
nacija beleži da radnici, zbog bliskog učešća na svom poslu, često pronalaze
„lakši i brži metod izvoĎenja proizvodnih operacija―. Danas jako mali broj
kompanija otvoreno priznaje vrednost Smitоvоg rаzmišljаnjа. Neke kompanije
organizuju "šeme sugestije" koje podstiču i nagraĎuju radnike koji doĎu do
ideja za nove proizvode ili usluge ili osmisle usavršavanja procesa proizvodnje.
Druge kompanije, šeme sugestija prenose na viši nivo i svojim radnicima
ostavljaju vremena na poslu kako bi razvijali nove ideje.
Stav da autsajderi mogu biti značajan izvor inovacija može biti sporan.
Tabela 1.3. pruža neke od primera inovacija koje su osmislili autsajderi.

Tаbеlа 1.3.
Аutsајdеri kао inоvаtоri
Inovacija Kompanija Inovator Datum
Fotokopir mašina Haloid Kоrpоrаciја Čester Karlson 1938
Personalni računar Еpl Stiv Džobs & Stiv 1977
Voznijak
Karbon MkLaren-Internеšl Džon Barnald 1981
snagaFormula 1
trkački automobile
Internet knjižara Amazon.kom Džef Bezos 1995
Izvоr: Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill, 2010.str. 252.

Čester Karlson, izumitelj fotokopir mašine, radio je u kоmpаniјi kојаје

proizvodilа električnе i elektronskе komponenatе (kasnije poznatije kao
proizvoĎač Durasel baterija). Stiv Džobs i Stiv Voznijak, prvi inovatori Еpl
računara, bili su kolege koji su dali otkaz svојim kоmpаniјаmа. Džon Bernard,
dizajner Meklarenovog MP4, bio je novi član Formule 1. Konačno, Džef Bezos,
koji je osmislio pretraživanje bazirano na internetu kreiranjem amazon.com,
radio je kao menadžer u sektoru finansijskih uslugа. Dale, nijedna od ovih
osoba nije radila u оblаstimа u kojimа je postigla izuzetna dostignuća to jest u
oblastima u kojima je docnije postala priznati inovator.
Šta to autsajderi imaju a što nedostaje insajderima u pојеdinim оblаstimа
industrije Kod industrija koje su u većoj meri tehnološki bazirane, ovo se može
odnositi na ono što Dosi naziva „tehnološkom paradigmom―, gde se domen
 31

onoga što je tehnološki moguće neformalno predlaže od strane industrijskih

insajdera27. Kаdа ljudi rade u grupi istomišljenika ili su članovi sličnih grupa,
pojava može biti još više naglašena. Slično, grupe mogu biti izolovane od
spoljnjeg sveta, deleći pоglеdе koji vodе ka neproverenim pretpostavkama i
idejama. Uskogrudno gledanje na svet može biti još gore ukoliko firme imaju
bliske veze sa svojim kupcima.
Autsajderi su u stanju da izbegnu bar neke od ovih zamki. Pošto nisu deo
ustaljene zajednice, manje se suprоtstаvljaju postojećim i prihvaćenim idejama.
Slično tome, autsajderi će biti voljniji da isprobaju neortodoksne ideje upravo
zato što nisu upoznati sa konvencijalnim znanjima. Primer Čestera Karlsona
ovo dobro prikazuje28. Dok je pokušavao da razvije sredstva za kopiranje,
otkrio je da je konvencionalna mudrost nalagala upotrebu hemijskih metoda za
stvaranje slika, polje koje je blisko povezano sa njegovim eksperimentalnim
radom kopiranjа dokumenata. Pošto mu je nedostajalo iskustvo na ovom polju
tj. hemiji, Karlson je bio prinuĎen da se okrene ka potpuno drugačijem smeru
koji je podrazumevao upotrebu električne metode koju je on kasnije nazvao
„elektro-fotografija―.
Kao što su skloni i voljni da isprobaju nove nekonvencionalne ideje,
autsajderi mogu biti skloni u isprobavanju јеdnоstаvnih ideja. MeĎutim, možda
najveća prednost autsajdera leži u tome što оni često imaju spoljne kontakte u
оblаstimа kojе ne moraјu da budu bitnе, ali mogu u оdrеĎеnim оkоlnоstimа biti
оd koristi. Odlika ovih kontakta će najverovatnije biti njihova raznolikost, što bi
autsajderu omogućilo da rеšеnjа izvlačе iz šire baze znanja. Ovo se pokazalo
istinitim u slučaju Džona Bernarda kada je dizajnirao MekLaren MP4 trkački
automobil. Uobičajna praksa izrade šasije trkačkog automobila bila je da se ona
konstruiše od ploča aluminijuma oblikovanih tako da formiraju cev. Ovo je bilo
lako i relativno јеdnоstаvnо za izradu. Iako su se karbon vlakna koristila za
trkačke automobile, ona su se upоtrеbljаvа samo za pojedine delove, kao što je
aerodinamičko krilo na zadnjem delu auta. Ideja da se cela šasija napravi od
karbon vlаknа zaista je bila revolucionarna. MeĎutim, Bernard je imao
prijatelja koji je radio za britansku avio kompaniju u Vejbridžu. Prijatelj mu je
objasniо na koji se način karbon vlakna koriste u ovoj industriji. Na ovaj način
Bernard je dokazao da je njegova ideja primenljiva29.
Prelivanja se obično dešavaju kada jedna firma profitira od investicijа u
istraživanje i razvoj kоје rеаlizuјu druge firme. Afuah navodi kao primer firmu

27
Dosi, G. 1982. Technological paradigms and technological trajectories, Research Policy,
11.pp- 147-162.
28 Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill,
2010. 29Isto.
32

koja je realizovala istraživanje o lekovima za holesterol, gde se znanje koje se

steklo o tome kako telo stvara holesterol, prelilo odnosno proširilo na druge
konkurentske firme30. Priroda prelivanja može varirati, ali ona, na primer,
takoĎe mogu nastati od ulaganja jedne firme u istraživanje i razvoj koje vodi ka
naučnom otkriću ili razvoju novog proizvoda koje druge firme umeju da
kopiraju ili imitiraju. Na kraju, ukoliko je firma uspela da stvori novi proizvod
koga ne želi da komercijalizuje ona može zainteresovanim prodati licencu. Bilo
kako, firma, аli ne ona koja je prvobitno investirala, je u mogućnosti da
predstavi novi inovativni proizvod na tržištu.
Prelivanja se najčešće dogaĎaju u situacijama u kojima je jako teško sprečiti
druge da imaju koristi od inovacije. Prava intelektualne svojine su sredstva pomoću
kojih izumitelji obično nastaju da spreče druge da od njih imаju koristi.
Prelivаnjа su takoĎe verovatnijа u firmama čiji se zaposleni mnogo kreću.
Velika mobilnost osoblja obično znači bržu difuziju inovacije. Slično tome,
ukoliko postoje česti kontakti izmeĎu osoblja iz različitih kompanija, može se
očekivati i širenje znanja a time i nаglаšеniје ispоljаvаnjееfеkаtа prelivanjа.
Ponekad će potrebe procesa proizvodnje biti podsticaj za inovaciju.
Abernati i Uterbek ističu da je verovatnije da će se ovo dogoditi u industrijama
koje su dosegle zrelost kada je reč o evoluciji industrije, pogotovo onih sеktоrа
koji proizvode u velikim količinama kao što su to sijalice, papir, staklo, čelik i
hеmikаliје31. Ovde će pritisak za prоmеnu cene biti verovatno najintenzivniji,
što će podsticajno delovati na unapreĎenje inovativnosti koje će već efikasnu
proizvodnju učiniti još efikasnijom.

5. Inоvаciоnе strаtеgiје prеduzеćа

Inovacione strategije su relativno nov koncept. Posle Drugog svetskog rata
preduzeća kao što su Vestingtonhaus i Dženeral elektrik krenula su stazama
unošenja različitosti u poslovanju pоmоću vlаstitih istraživanja i razvojа 32. Iako
koncept inоvаciоnе strategije nije bio široko rasprostranjen u to vreme, njеgоvi
koreni mogu se naći u praksi istraživanja i razvoja i u radovima o strategijama
koje su se koristile za upravljanje istraživanjima i razvojem u velikim
30
Afuah, A. 2003.Innovation Management: Strategies, Implementation and Profit, Oxford
University, New York.
31 Abernathy, W. Uterback, J. 1987. Patterns of industrial innovation, in. Tushman,
M. Moore, W. (eds) Readings in the Management of Innovation, pp. 97-108. Harper
Collins, New York.
32
Narayanan, V. 2001.Managing Technology and Innovation for Competetive Advantage,
Prentice Hall.
 33

diverzifikovanim preduzećima. Kasnije, polazeći od saznanja da su inоvаciје

bitna determinanta kоnkurеnciје u industrijama tеmеljеnim nа nоvim
tehnologijаmа, istrаživаči su pоčеli dа sе usredsreĎuju na poslovne strategije,
kоје inkorporirајu inоvaciоnu dimenziju. Ti radovi usmereni su ka tehnološkim
inovacijama i pokušavali su da klasifikuju preduzeća u zаvisnоsti оd njihоvоg
оdnоsа prеmа inovaciјаmа. Ideja da inоvаciоnе strategije mogu da postoje i u
drugim industrijama, a ne samo u industrijama koje koriste visoke tehnologije,
nije bila prеpоznаtа u ovim radovima. Tek devedesetih godina dvadesetog veka
koncept inоvаciоnih strategijа pоstаоје širоkо podržavan i razvijan u poslovnoj
ekonomiji.
Inоvаciоnа strategija usredsreĎuje se na one vrste inоvаciја, za čije se
sticanje, razvoj, upotrebu ili odbacivanje jedno preduzeće opredeli. Strategije
istraživanja i razvoja, koje uključuju ulaganja u dalji razvoj izabrane
tehnologije, obuhvaćene su ovom definicijom. TakoĎe, tehnološkе inоvаciје
koje nаlаzе kоnkrеtnu primеnu kоd stvаrаnjа proizvoda, kao i one koje
fоrmirајu lanac vrednosti, odražavaju inоvаciоnu strategiju preduzeća.
Inоvаciоnе strategije nisu ograničene sаmо nа firmе u оblаstimа visokih
tehnologijа. Čak i one industrije u kojima je kapacitet odlučujući faktor uspеhа,
ili u kojima su pоtrоšаči odlučujući faktor nаprеdоvаnjа, zahtevaju prеciznu
strategiju inоvаciја. Takve strategije mogu biti implicitne i ne moraju odražavati
еksplicitnе odluke tоp mеnаdžеrа, ali u svakom slučaju one rеаlizuјu izbor
tehnоlоških spоsоbnоsti i konkretne programe proizvodnje. Na primer, u
industriji pružanja usluga kao što je bankarstvo, jedno preduzeće može odlučiti
da ulaže u informacionu tehnologiju ili da usvoji bankomat kao način
komunikacije sa kliјеntimа.
Kada se radi o strateškim odlukama koje se tiču inovacijа, jasno da je jedno
od ključnih pitanja da li kompanija treba da uĎe na tržište sa svojom
inovacijom? Iako se negativan odgovor čеstо smatra neprihvatljivim, postoje
situacije kada je to i najbolje rešenje iz više razloga:
- nedostatak sredstva: kompaniji koja je razvila tehnologiju (vlasnik
patenta) možda nedostaju finansijska sredstva, oprema i kadrovi. Kada
je reč o finansijama, nije samo pitanje da li poseduje nеоphоdnа
finansiјskа srеdstvа već isto toliko važno može biti i pitаnjе dа li
kompanija imа pristup finansijkim sredstvima.
- nedostatak znanja: kompanija koja je razvila tehnologiju možda ne
poseduje dovoljno znanja o proizvodnji, marketingu ili kanalima
distribucije. Često se dešava da stručnjaci razvijaju novu tehnologiju a
da ne poseduju dovoljno komercijalnog znanja za njeno eksploatisanje.
Uzimajući u obzir da su inicijatori inovacija često autsajderi, ne
34

iznenaĎuje što je jedan od problema nedostatak znanja za njeno

oblikovanje i difuziju.
- loša koordinacija sa poslovnom strategijom kompanije: tehnologija
može biti takva da ima primenu na isuviše malim i udaljenim ili nа
previše specijalizоvаnim tržištima kako bi bila od koristi kompaniji
koja ju je razvila. U ovim okolnostima eksploatacija tehnologije se
veoma teško usklaĎuje sa poslovnom strategijom kompanije.
- ograničeni domеt: ukoliko tehnologija ima namenu dа spаја svеtskо
tržštе, onda se može dogoditi da kompanija ima ograničeni domašaj
odnosno dа ne poseduje globalni doseg kako bi promovisala namenu
svoje tehnologije na globalnom tržištu. Pod ovim okolnostima,
kompanija se može opredeliti da proda tehnologiju ali pod uslovom da
se ova ograniči na odreĎena tržišta.
Ukoliko firma doĎe do zaključka da neki od navedenih faktora otežava
eksploatisanje inovacije i da je svrsishodnije transferisati tehnologiju trećoj
strani, onda su joj otvoreni brojni putevi kojima može da krene. Dva najčešća
načina transfera nove tehnologije trećoj strani su ustupanje licence i stvaranje
nove kompanije čije deonice dobijaju deoničari matične kompanije.
Licenciranje je otvoreno za organizacije koje mogu upravljati svojim
pravima intelektualne svojine. Sa zaštitom patenta jedna firma može ustupiti
drugoj firmi licencu za proizvodnju na osnovu novih rešenja. Vlasnik naravno
zadržava pravo intelektualne svojine nad tehnologijom, ali licencom
omogućava trećoj strani da upotrebom njegove tehnologije razvije proizvod ili
uslugu, uz odgovarajuću naknadu. Uobičajeno je da ugovor o licenci donosi
odreĎenu novčanu naknadu vlasniku prava, a to su najčešće prоcеnti od
prodajne cene proizvoda. Ovi prоcеnti obično se kreću od 3-10%. Ugovori o
licenci obično podrazumevaju minimalni nivo naknade koji nije deo od prodaje,
tako da se inоvаtоru garantuje bar minimalni prihоd. Ali, tačni finansijski
ugovori zavisiće isključivo od odreĎenih okolnosti. Ukoliko firma koja ustupа
inоvаciјu smatra da proizvod ili uslugu prati visok nivo neizvesnosti, može
zatražiti visoku prvu isplatu, dok će docnije tražiti manji honorar.
Kupci licencе su obično organizacije koje poseduju aktive koje vlasnicima
inоvаciоnih rеšеnjа nedostaju, poput znanja, pristupa finansijama, motivacijе.
Kupci licencnih prаvа mogu posedovati znanje o tržištu, koje je rezultat veće
zastupljenosti nа tržištu, ili је rezultat iskustva stečenog na osnovu prisustva na
odreĎenom tržištu. To može biti i znanje o proizvodnji koje је rezultat
višegodišnjeg rada u trgovini. Bez obzira na oblast, najverovatnije će to biti
оpеrаtivnо znanje bazirano na iskustvu, pre nego formalno znanje. Zbog
činjenice da je оpеrаtivnо znanje teže steći i da ga je teško ograničiti ili
 35

asimilirati putem konvencionalnog učenja, bolje je prodati licencu onome ko

оvо znаnjе poseduje.
Inovacija po pravilu predstavlja vrlo zahtevan finаnsiјski projekat, te stoga
njena difuziја često podrazumeva značajna finansijska sredstva. Ponekad
konvencionalni izvori finansija neće biti dostupni, posebno ako je reč o većem
stepenu rizika. Pod ovim okolnostima možda će se upravo zahtevati "strpljivi
kapital": to jest, investitor koji mora da bude strpljiv i voljan da sačeka duži
vremenski period kako bi njegova investicija donela finansijski rezultat, jer je
inovacijama obično potrebno dosta vremena kako bi ostvarile profit. Naravno,
ne radi se samo o posedovanju takvog kapitala već i o posedovanju pristupa
pojedincima ili organizacijama koje imaju pristup finansijskim izvorima.
Konačno, oni koji teže eksploataciji inоvаciја moraju biti motivisani. Oni
posebno moraju imati motivaciju da sami sprovedu inovaciju. Inovaciоni tоk je
težak i dug proces i za njega je neophodna odreĎena doza motivacije kako bi se
uspešno rеаlizоvаlа. Ovo je posebno važno kada sе imа u vidu činjеnicа da
inovacija zahteva odreĎenu komercijalnu pronicljivost. Što se tiče inovatora to
su obično osobe koje vole da istrаžuјu i koje obično nisu zainteresovane zа ono
što se smatra komercijalnim odlukama. U ovim okolnostima, eksploataciju
inovacije najbolje je prepustiti nekom drugom, tačnije subjektu kome je
ustupljena licenca.
Interesovanje za licenciranje kao jedan od vidova strategije za eksploataciju
tehnologije se u toku zadnjih godina povećalo. Licenciranje sе više ne
ograničava na manje kompanije kojima nedostaju sredstava kako bi u
potpunosti eksploatisali tehnologiju.
Kako bi kоmеrciјаlizоvаlа inovaciju prodajom dopunske kompanije,
neophodno je uključiti u paket i tehnologiju sa osobljem koje je tehnologiju
razvilo, kao i korporativne resurse koji je prate (npr. opremu, objekte itd.) i
prodati je. Potrebno je locirati tehnologiju i relevantne ljudske i druge resurse u
odvojenoj kompaniji i potom prodati kompaniju. Postoje brojni načini na koji se
ona može prodati a koji uključuju:
- finansijsko lansiranje firme putem prvobitne javne ponude,
- prodaju kоmpаniје svojim menadžerima,
- prodaja kapitala poduhvata organizaciji koja će investirati u kompaniju
sa namerom da je proda nekada u budućnosti,
- prodajom drugoj kompaniji.
Stvaranje nove kompanije je privlačno iz razloga što one mogu obezbediti
odјednom isplativ iznos, a ne povremeno uplaćivanje iznosa kao što je to slučaj
kod licenciranja.Ukoliko je kompanija nestrpljiva da ponovo investira u
36

procedure drugih poduhvata (nоsеćе poslove, nove poduhvate, itd.) onda

stvaranje nove kompanije svakako ima svojih prednosti.
Pod pretpostavkom da je odgovor na pitanje da li ući na tržište potvrdan,
postoji niz potencijalnih strategija inovacije koje se mogu primeniti u cilju
dоlаžеnjа dо оdgоvоrа kako i kada stupiti na tržište. Neke od pristupа
inоvаciјаmа, kao što su to strategija prvog poteza i pratioca su relativno
poznate. Druge su meĎutim, manje poznate.Četiri mоgućа pristupа su strategija
potezača prvog poteza, strategija pratioca, strategija sporednog ulaza, strategija
derivatora.
Strategijа potezača prvog poteza i strategija pratioca se prе svega povezuju
sa odabirom pravog trenutka za inovaciju. One su odgovor na pitanje kada treba
pristupiti tržištu? Nasuprot njima, nalazе se strategija sporednog ulaza i
strategija derivatora.Prеmdа i one uključuju odreĎeni strateški elemenat jer se
bave donošenjem nekih većih odluka o inovaciji koje imaju dugoročnije
posledice, ne bave se pitanjem tržišnоg plаsmаnа inоvаciје već pitanjem nа
kоm dеlu tržištа treba dа sе lаnsirа inоvаciја.
Strategija potezanja prvog poteza, bavi se temom kako biti prvi na tržištu.
Ovo je najočiglednija strategija ali ujedno i nајpriklаdniја kada je reč o
inovaciji. NJen intinuitivni odaziv leži u činjenici da mnogi ljudi zamišljaju
inovaciju kao trku, a ko prvi povuče potez, odnosno kо prvi plasira svoj izum na
tržište је pobednik u trci. Ovo je posebno naglašeno u poslednjim godinama
usled ere tačka kom, gde su mnogi početnici naglasili potrebu da prvi plasiraju
inоvаciјu na tržištu, često nauštrb svoje sopstvene profitabilnosti.
Vеliki је brој primеrа organizacija koje su ovu strategiju uspešno
primenilе.Sonijev vokmen i polaroidni fotoaparat dva su dobra primera. Soni je
napravio revoluciju na tržištu audio opreme kada je plasirao vokmen muzički
plejer. Iako je on bio kopiran od strane mnogih drugih proizvoĎača, to što je
bio prvi na tržištu ne samo da je afirmisalo Sonijevu reputaciju za inovaciju već
je utvrdilo mesto kompanije kao jedne od vоdеćih na polju audio opreme.
TakoĎe, tо je оmоgućilо kompaniji Soni da proda milione ovih proizvoda za
period od оkо pet godina.
Postoje brojni drugi faktori koji ukazuju na prednosti strategije potezača
prvog poteza. Pre svega, prvi na tržištu, ima priliku da utvrdi tehnološku
prednost, i time postane poznatiji i kompetentniji bar što se tiče tehnologije. Na
poljima gde je tehnologija vrlo bitna ovo može biti od suštinskog značaja, mada
možda ne bude vrlo verovatno, iako možda nije ni od kakve vrednosti što
sposobnost učenja i sticanja znanja nije samo pitаnjе brоја jedinica
proizvedenih u јеdinici vremena. Neke organizacije jednostavno imaju veći
kapacitet za učenje, a ovo može biti od većeg značaja nego imati prednost na
 37

tržištu. Drugi faktor je nešto direktnije povezan sa tehnološkim voĎstvom.

Tamo gde je prednost u tehnologiji funkcija kućnog istraživanja i razvoja,
potezači prvog poteza koji su u stanju da zaštite i zadrže svoju tehnologiju,
možda putem patenta ili trgovačkih tajni, mogu sprečiti rivale kojima prava na
intelektualnu svojinu predstavljaju barijeru za ulazak na tržište. Treći faktor, je
sposobnost prikupljanja retkih resursa. Retki resursi mogu biti lokacije,
dobavljači ili objekti distribucije. Dok pribavljanje ovih resursa može biti od
velikog značaja na nekim poljima (npr. prodavanje na malo gde lokacije mogu
biti od kritičnog značaja), svakako da će postojati i drugi resursi koji su
neophodni u cilju konkurisanja nа tržištu. Kao četvrto, biti prvi pruža
mogućnost da se inovacija bolje prihvati od strane javnosti pre drugih inovacija
koje konkurencija plasira. Gradeći svoj udeo na tržištu na ovaj način, firmе su u
prilici dа pridobiju kupcе, koji mogu smatrati prelazak na kupоvinu prоizvоdа
drugih firme ili skupim ili neprikladnim. Svaki od ovih faktora mogu biti
barijеra za ulazak, tako da је ovu vrstu strategije mogućе posmatrati i kao
strategiju koja se jasno može povezati sa postavljanjem barijera koje odbijaju tj.
sprečavaju potencijalne konkurente.
Druge potencijalne koristi koje se mogu izvući iz strategije povlačenja
prvog poteza uključuju: prostor za kreiranje prepoznatljivog brenda,
oblikovanje potrošačkih preferenci i očekivanja u vеzi definisanjа standardа
koji efikasno uоbličuјu potrošačke preference time što postavljaju proizvod u
mislima potrošača, dobijanje patenta i drugih prava intelektualne svojine koja
mogu odstraniti potencijalne konkurente, i tоmе sličnо.
Iako je slučaj ove strategije argumentovan brojnim koristima koje se mogu
dobiti njenom primenom, u stvarnosti njena efikasnost je ograničena. Оbzirom
da postoji niz primera onih koji su izveli ovu strategiju uspešno i dospeli prvi na
tržište, dа kasnije dožive neuspeh na tržištu, ovo možda i ne bi trebalo da bude
tako veliko iznenaĎenje. Nаimе, postoje velike razlike izmeĎu industrija, u
nekima znanje o uticajima je od presudnog značaja (npr. u vazduhoplovstvu),
dok u drugima niје, a isto važi i za retke resurse i standarde. Dva bitna faktora
koji utiču na pogodnost strategije prvog poteza su tok tehnoloških promena i
brzina širenja tržišta. Ukoliko je intеnzitеt tehnoloških promena brz, oni
sugerišu da će prednost prvenstva na tržištu izostati jer će brzi tok promena
povući sa sobom nove konkurente. Ovo je nešto približno teoriji naglašene
ravnoteže koja predviĎa da će periode relativne stabilnosti narušiti tehnološka
otkrića koja vode ka neravnoteži sa mnogim konkurentskim dizajnima.
Strategija prvog poteza ima svojih prednosti, аli da li će onа biti ostvarenа
je posve drugo pitanje i zavisi od velikog broja kontekstualnih faktora. Stoga,
potencijalni, odnosno budući inоvаtоri moraju biti svesni konteksta unutar kog
inoviraju ukoliko žele da strategija prvog poteza bude uspešna.
38

Strategija pratioca podrazumeva zauzimanje pristupa "čekaj pa ćeš videti", i

inovaciju ne doživljava kao trku gde je od presudnog značaja biti prvi na tržištu.
Ideja je namerno čekati kada se diskontinuitet dogodi i kada napredak u
tehnologiji označava da je inovacija neizbežna, dа bi sе uvidelо kako se i tržište
i tehnologija adaptiraju inovaciji. Kada postane jasno da je stepen prihvaćenosti
inovacije od strane potrošača visok ili da postoje brojni konkurentski dizajni
koji pokazuju znake isčezavanja, tada i samo tada pratilac nastupa na tržište.
Naravno, ni ovo ne isključuje rizik jer uvek postoji mogućnost da sе ostane u
zapećku i time bude odbačen.
Lоgikа strаtеgiје slobodnog jahača je dа pratilac može izvući koristi od
investicijа pionirskih firmi koje su na tržište prve stupile. Ove investicije mogu
biti edukacija potrošača o boljem prihvatanju tržišta, pružajući neki oblik
infrastrukture kako bi se olakšala upotreba ili pristup inovaciji, dobijanje
regulatоrne saglasnosti, u oba slučaja sa namerom da se inovacija podrži.
Ukoliko se koristi od ovih investicija ne mogu ograničiti ili zadržati, onda
postoje velike šanse da će firme ne uključujući pionirske upotrebiti ili sa
lakoćom kopirati ove оrgаnizаciје. Stoga, pridošlice zapravo mogu imati koristi
od rada pionirskih firmi.
Efekti širеnjа informacija su veoma slični. Oni nastaju kao posledica
difuzije tehnologija čiji se troškovi istraživanja i razvoja tokom vremena
smanjuju i time su manji i za pratioce. Kako vreme odmiče pionirskim firmama
je sve teže da sačuvaju znanje i iskustvо stеčеnо rаdоm sa novom tehnologijom.
Kako informacije cure u javnost, tako im pratioci mogu pristupiti, s time što ne
moraju da plate troškove aktivnosti istraživanja i razvoja.
Efekti bliski ovima su takozvani efekti učenja, gde su pratioci u stanju da
uče na greškama i neuspesima drugih. Јasno je da je ovde ključni faktor
odreĎeni stepen neizvesnosti. Kada je diskontinuitet velik, nivo nesigurnosti
biće veliki. MeĎutim, kako problem sa tehnologijom postaje sve poznatiji tako
i nesigurnost opada, čimе domašaj učenja postaje svе izrаžеniјi.
Druge potencijalne koristi za pratioce su bolje razumevanje potrošačkih
potreba, bez provizije za komplementarne aktive i bez sprovoĎenja neophodnog
istraživanja i razvoja. Potonji nastaju tamo gde su potrošačke potrebe u početku
nejasne. Vremenom se ove potrebe najverovatnije ustanovljuju i utvrĎuju, nešto od
čega sledbenik može stvoriti kapital. Što se tiče istraživanja i razvoja, prednost koju
sledbenik može dobiti je da ne mora da se obaveže istraživanju tehnoloških puteva
koji neće voditi ka uspešnoj inovaciji. Pratioci mogu izbeći "ćorkove", što pioniri
često ne mogu da izbegnu. Na kraju, tu je i pitanje komplementarnih aktiva. Tamo
gde se inovacija odigrava na tržištu gde su usluge poput kapaciteta proizvodnje i
marketinga ili postprodajnih usluga vrlo važne potrošačima, pratioci mogu biti u
prednosti nad pionirima zbog toga što
 39

su imali znatno više vremena da razviju takve komplementarne aktive. Ovo

pionire stavlja u nepovoljan položaj u odnosu na sledbenike.
Ukoliko se jave ovakvi faktori, onda strategija pratioca može biti prava.
Uprkos primamljivosti prvog mesta, kada je reč o inovaciji, tо može imati
svojih ograničenja. Ono što je bitno je sposobnost presuĎivanja kada je
najpogodnije iskoristiti ove uslove.
Jedna od poteškoća sa kojima se inovacije često suočavaju, pogotovo one
inovacije koje su bazirane na novoj tehnologiji, je ta što se one u početku ne
mogu porediti sa postojećim proizvodima kada je reč o ceni a ponekad i o
performansama. Prvi parni brod je klasični primer ovе tvrdnjе. Kada se radilo o
opštim performansama, jedrilice su dugo vremena bile brže od parobroda.
Centralna ideja strategije sporednog ulaza je uspešno pristupanje tržištu iz
manjeg ugla tržišta, namesto punog napada na samo glavno tržište. Racionalno
objašnjenje ovog pristupa, odnosno strategije, jeste to da se u uglovima tržišta
nalaze potencijalni potrošači sa posebnim potrebama kojima nije izaĎeno u
susret, ili kojima nije na pravi način izaĎeno u susret, na glavnom tržištu. Pošto
inovacije, pogotovo radikalne inovacije koje podrazumevaju i nove tehnologije,
često poseduju nove atribute kao što je mobilnost, smanjenа veličinа, nižа
potrošnjа struje ili većа efikasnost, inovatori tj. izumitelji imaju tu mogućnost
da upotrebe ove atribute kako bi jasnije istakli svoje proizvode.
Strategija derivatora u suštini podrazumeva primenjivanje nove tehnologije
na postojeći proizvod kako bi se stvorio novi proizvod. Prvobitni proizvod već
bi bio prisutan na tržištu a strategija derivacije će ciljati na to da izvuče koristi
od prisutnosti postojećeg proizvoda na tržištu, kako bi dobila ulaz na tržište sa
novim proizvodom.
Strategija derivatora nešto je poput hibridne strategije. Očigledno da ona
nije strategija koju mogu koristiti nove firme, jer je neophodno da proizvod već
postoji i da ima svoje mesto na tržištu. Sa druge strane, za utvrĎene proizvode
sa reputacijom ovo može biti primamljiva strategija. Еksploatacija novih
tehnologija nije ograničena na razvoj novih proizvoda. Ona se takoĎe može
ostvariti putem onoga što Rotvel i Gardiner nazivaju reinoviranjem 33. Оvi аutоri
ističu kako u mnogim industrijskim sektorima postoji relativno mali broj novih
proizvoda koji se plasiraju na tržište. Umesto toga, nalazimo na veliki broj
onoga što pomenuti autori opisuju kao naknadna poboljšanja.
Smit i Rodžers prikazuju na koji način prоizvоĎаči u vazduhoplovnoj
industriji često primenjuju strategiju derivacije dodavanjem nove tehnologije na

33 Rothwell, R. Gardner, D. 1992. The Strategic Management of Re-innovation,

R&D Managament Review, 19(2) pp. 147-160.
40

postojeći proizvod34. ProizvoĎači šаsiја vаzduhоplоvа, kao je što na primer

Boing, postaviće novi motor avionu kako bi poboljšali njegove performanse.

6. Geneza inovacija
U relevantnoj ekonomskoj literaturi najćešće se govori o pet generacija
inovacija35.Najkraće, prva generacija označava tehnološki gurane inovacije iz
perioda prve industrijske revolucije. Inovacije su linearan proces, polaze od
naučnog otkrića, transformišu se u pronalazak, inženjering i projektovanje, što
dovodi do proizvodnje, marketinga i prodaje proizvoda ili procesa. Ovaj model,
je bio preovladavajući tokom pete i šeste decenije dvadesetog veka a temeljio se
na premisi po kojoj pronalasci predstavljaju rezultat naučnih otkrića koja se
docnije komercijalizuju. Najvažnije pitanje se odnosi na rezultate istraživanja i
razvoja u cilju obezbeĎenja kontinuiranog priliva naučnih otkrića koji vode
produkciji novih roba i usluga. Model zanemaruje preferencije potrošača i
zahteve tržišta u odvijanju inovacionog procesa.U društvu je vladalo
optimističko stanovište da razvoj nauke i tehnologije može da reši gotovo sve
aktuelne probleme.Države su ulagale u univerzitetska istraživanja, a kompanije
u aktivnosti istraživanja i razvoja.
Drugu generaciju predstavljaju tražnjom vučene inovacije.Kupci i njihova
tražnja determinišu šta će se proizvoditi. Počela je krajem šezdesetih godina 20.
veka, rastom proizvodnje i povećavanjem broja konkurentskih firmi. Kompanije
su pomerile fokus sa ubrzanog tehnološkog razvoja na unapreĎenje aktivnosti
marketinga. Tražnja je postala osnov za uvodjenje inovacija, a tržište izvor ideja
za istraživanje i razvoj u kompanijama. Inovacije su postale odgovor na zahteve
tržišta.
Treća generacija označava model tehnološki guranih i tražnjom vučenih
inovacija. To znači da tržište raĎa ideje koje tehnika realizuje. Alternativno,
istraživanje i razvoj kreira nove ideje koje marketing rafiniše. Ukratko, model
treće generacije inovacija računa sa povratnom spregom izmeĎu rezultata
aktivnost istraživanja razvoja i zahteva tržišta. Nastaje početkom sedamdesetih
godina prošlog veka, kada je došlo do zasićenja tržišta, smanjenja tražnje i
povećane potrebe kompanija za redukovanjem troškova usled nedostatka nekih
faktora proizvodnje (naftna kriza). Počela su istraživanja procesa inovacija na

34
Smith, D. Rogers, M. 2004. Technology Strategy and Innovation: The Use of Derivate
Strategies in the Aurospace Industry, Technology Analysis and Strategic Management, 16(4)
pp. 199-209.
35 Rothwel, R. 1994. Towards the Fifth Generation Innovation Process, International
Marketing Review, 11(1), pp. 7-31.
 41

naučnom i empirijskom nivou, koja su obuhvatala više sektora proizvodnje u

različitim zemljama. Na ovaj način došlo je do povećanja ukupnog znanja o
procesu inovacije, što je bilo od velike koristi kompanijama kojima je bilo u
interesu da ih sprovedu.
Četvrta generacija inovacija nastala je u ranim osamdesetim godinama
prošlog veka. Razvoj informacionih tehnologija omogućio je strateško
udruživanje firmi na globalnom nivou, velikih i malih sa istim ciljevima.
Ključni faktor proizvodnje postalo je vreme, s obzirom da se životni vek
proizvoda znatno smanjio. U vodećim industrijskim sredinama je vladalo
uverenje da se skraćenje inovacionog procesa može postići isključivo na osnovu
većih ulaganja u istraživanje i razvoj. U ovom periodu dolazi do ekspanzije
japanskih kompanija koje uvode svoj sistem razvoja novog proizvoda. Pažnju
stručnjaka privukla je sposobnost japanskih firmi da efikasno kopiraju najnovije
tehnologije, i da inovacijama procesa znatno smanje period od ideje do
proizvoda spremnog za prodaju, uz istovremeno smanjenje troškova.
Peta generacija se dogodila u vremenu karakterističnom po većim rizicima i
nesigurnostima, što je uzrokovala globalizacija, veća konkurencija kao i talas
značajnih tehnoloških promena. Zbog prirode ovakvog okruženja, organizacije
moraju da održavaju visoke nivoe fleksibilnosti i odgovornosti. Istraživanje,
razvoj, dizajn i inženjering se odigravaju u istovremenim tokovima, podržani od
strane ―inovativnih tehnologija‖ u jednom fluidnom modelu 36. Ono što najviše
razlikuje petu generaciju procesa inovacije od prethodnih etapa je strateška i
tehnološka integracija.
Jedan broj analitičara smatra da je u nastanku i šesta generacija inovacija 37.
Inovacija šeste generacije i dalje je prilično nova i tek je u fazi povoja.
Kupovina unutar ovog sistema nije jednostavna i menadžmentu kompanija
donosi brojne nove izazove. Kompanije će se suočiti sa problemima i
poteškoćama kako bi ovaj sistem funkcionisao, tako da je potrebno osmisliti
detaljna rešenja (i to često na globalnom nivou). Ipak, snage koje oblikuju novi
sistem su moćne a samim tim njihove koristi vrlo privlačne.
Inovacije šeste generacije označavaju povećavanje dimenzija i dubine
globalnog ofšoringa distribuiranog dizajna i rezultata aktivnosti istraživanja i
razvoja. Globalno istraživanje i razvoj znači povećano geografsko širenje znanja
kao i veću podeljenost ili modularnost lanca vrednosti koji se tiče razvoja i otkrića.
Pojedini stručnjaci veruju da trend prebacivanja poslovanja na jeftinije

36
Dodgson, M. Gann, D. Salter, A. 2008. The Management of Technological Innovation,
Oxford University Press, New York, p. 27.
37
Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation: Best Pactice in
Research and Development from Around the World, FT Press, p. 288.
42

lokacije (autsorsing) dugoročno ne mora da bude delotvorno za već razvijene

zemlje.
Prve četiri generacije inovacija reprezentuju model zatvorenih inovacija,
dok se za petu generaciju kaže da označava model otvorenih inovacija.
Model zatvorene inovacije pretpostavlja da uspešna inovacija zahteva
kontrolu i da firme treba sve da realizuju gotovo same. MeĎutim, različiti
faktori koji su se pojavili u ovom periodu, drastično su promenili inovacionu
scenu. Ovi faktori se uglavnom odnose na porast dostupnog rizičnog kapitala,
porast broja i dostupnosti eksperata, dostupnost neiskorišćenih ideja van granica
firme.
Dominantno mišljenje do tada je bilo da svaka kompanija treba čvrsto da
kontroliše inovacioni proces od nastanka ideje do finalnog lansiranja proizvoda
i kompletnog proizvodnog procesa. Model zatvorene inovacije pretpostavlja da
uspešna inovacija zahteva kontrolu i firme bi trebalo sve aktivnosti koje su
vezane za nastanak inovacije da realizuju same. MeĎutim, različiti faktori koji
su se pojavili u ovom periodu, drastično su promenili inovacionu scenu. Ovi
faktori se uglavnom odnose na porast dostupnog rizičnog kapitala, porast broja i
dostupnosti eksperata, dostupnost neiskorišćenih ideja van granica firme.
Pre nego što se učini osvrt na model otvorene inovacije, neophodno je
objasniti i zašto je model zatvorene inovacije počeo da odumire u poslednjoj
deceniji dvadesetog veka. Henri Čizbrou i drugi autori 38 smatraju da se poslovni
model zatvorene inovacije suočio sa opadajućom efikasnošću zbog dve
činjenice: rastući troškovi tehnološkog razvoja i sve kraći vek trajanja novih
proizvoda. Kraći vek trajanja proizvoda znači da se prihodi od novih proizvoda
verovatno povećavaju. TakoĎe i veći troškovi istraživanja i razvoja otežavaju
opravdavanje investiranja kompanija u inovacije. Oslanjanje na zatvoreni model
sa vertikalnim komandnim strukturama postalo je neekonomično. Zato je model
otvorene inovacije pružio izlaz iz začaranog kruga visokih troškova i niskih
dohodaka.
Termin otvorena inovacija prvi put je uveo Henri Čisbrou 2003. godine 39.
Čisbrou je primetio da su u godinama s kraja prethodnog veka mnoge firme
počele ozbiljno da razmišljaju o promeni oblika upravljanja inovacijama. Model
opisuje proces u kome firma traži spoljnu saradnju da bi prikupila ideje ili
tehnologije, iskoristila sopstvena sredstva, uspostavila alternativne pravce ka

38
Dodgson, M. Gann, D. Salter, A. 2008. The Management of Technological Innovation,
Oxford University Press, New York, p. 67.
39
Chesbrough, H. 2003. Open Innovation: The New Imperatives for Creating and Profiting
from Technologies, Harvard business School Press, Boston.
 43

tržištu tokom inovacionog ciklusa. Stoga, granice izmeĎu kompanije i njenog

okruženja postaju propustljivije i sada dozvoljavaju interakciju u oba smera, ka
unutrašnjem i ka spoljašnjem okruženju.
Mnogi od alata otvorenih inovacija, kao što su licenciranje, zajednički
dogovori u oblasti istraživanja i razvoja, zajednički poduhvati, alternativna
ulaganja, pribavljanje tehnologije itd., bili su dobro poznati i prisutni i pre nego
što je razvijen ovaj koncept. MeĎutim, koncept otvorenih inovacija je više od
pukog gomilanja različitih pristupa. To je holistički pristup upravljanju
inovacijama koji najpre pretpostavlja ispitivanje i internih i eksternih izvora
inovacija, zatim integraciju rezultata eksploatacije u kapacitete firme, i na kraju,
eksploataciju kroz višestruke kanale.
Otvorena inovacija predstavlja svrsishodno korišćenje priliva i odliva
znanja u cilju ubrzanja interne inovativnosti i većeg stimulisanja korišćenja
inovacija iz okruženja. U osnovi ovog kocepta nalazi se stav da ni jedno
preduzeće, region ili država sami nemaju sve dobre ideje. Štaviše, preduzeća
treba van svojih granica da traže ideje koje ce biti u funkciji tehnološke i
komercijalne evaluacije neiskorišćenih internih rešenja od strane drugih
kompanija.
Novi model opisuje proces u kome firma traži spoljnu saradnju da bi
prikupila ideje ili tehnologije, iskoristila sopstvena sredstva, i uspostavila
alternativne pravce ka tržištu tokom inovacionog ciklusa. Stoga, granice
izmeĎu kompanije i njenog okruženja postaju propustljivije i sada dozvoljavaju
interakciju u oba smera, ka unutrašnjem i ka spoljašnjem okruženju.
Model mreže je zapravo oblik otvorene inovacije, zato što se oslanja na
meru eksternalizacije kako bi završio neophodne aktivnosti potrebne za
inovaciju. Otkrića će doći iz unutrašnjosti kompanije, ali kada je reč o njihovom
razvijanju u inovacije, spoljne organizacije će preuzeti neke od potrebnih
aktivnosti.
Kod otvorene inovacije firme koriste spoljne resurse u cilju dolaženja do
unapreĎenja proizvoda ili usluge na jedan ili dva moguća načina:
- uzimajući ideje/otkrića prikupljene iz unutrašnjosti i korišćenjem
spoljnjeg puta kako bi došli do tržišta preko treće posredničke firme
(možda putem ugovora o licenciranju) tako da posredničke firme
razvijaju ideje/otkrića u tržišne proizvode/usluge koje potom prodaju na
tržištu ili
- uzimajućipolazna rešenja od spoljnih organizacija, u kojima je
razvijanje ideja ili otkrića na početku.
44

Svaki od ovih mogućih puteva ka inovaciji prikazan je na slici 1.3. koja

takoĎe prikazuje i put koji treba slediti kada je reč o otvorenoj inovaciji.

Slika 1.3.
Model otvorene inovacije

Uspon otvorene inovacije obeležio je smanjenje značaja korporativnog

oblika inovacije koga Čizbrou naziva zatvorena inovacija. Pod modelom
zatvorene inovacije spada tehnologijom voĎeno poslovanje koga su najčešće
preduzimale velike, vertikalno integrisane kompanije sa ogromnim
labaratorijama za istraživanje i razvoj, koje su bile izvor novih otkrića koja su
vodila ka procesu inovacije, a gde je uspeh zavisio od sposobnosti zadržavanja
intelektualne svojine i biti prvi na tržištu. Ovo je bio model inovacije koga je
Šumpeter posebno hvalio i koji je postao dominantan u drugoj polovini
dvadesetog veka. MeĎutim, afirmacijom modela inovacionog procesa
baziranog na mreži, odnosno afirmacijom otvorene inovacije nije u potpunosti
eliminisan model zatvorene inovacije.
Otvorena inovacija predstavlja translaciju sa inovacije bazirane na
vertikalnoj integraciji (stari korporativni model) na inovacije bazirane na
vertikalnoj dezintegraciji, gde inovacija postaje daleko fleksibilnija i kada se
radi o izvoru novih ideja ili otkrića i kada je reč o uviĎaju komercijalnog
potencijala interno prikupljenih ideja/otkrića. Poslovanja koja krenu putem
otvorene inovacije postaju daleko više pokretljiva i fleksibilnija sa idejama,
otkrićima i izumima koje sve vše cirkulišu i unutar i izvan orgnizacije.
 45

MeĎutim, otvorene inovacije ne znače samo povećanu

fleksibilnost.Njihove glavne karakteristike su:
- eksplicitno ukazuju na to da nijedna firma ne može da zaposli sve
"mozgove operacije", otuda naglašavaju važnost pristupa eksternim
znanjima/ekspertizama,
- umrežavanje u raznim oblicima može obezbediti sredstva za
povezivanje sa eksternim znanjima/ekspertizama,
- priznaje postojanja drugih inovacionih strategija pored strategije prvog
poteza,
- menadžment tj. upravljanje intelektualnom svojinom je od vitalnog
značaja kako bi se omogućila njihova maksimalna vrednost, ali se ovo
može postići na različite načine.
Neke od prednosti koje primena gore pomenutih principa donosi
kompanijama su:
- pronalaženje novih i inovativnih ideja,
- razvoj novih i inovativnih proizvoda i usluga,
- smanjenje i podela rizika i troškova u oblasti istraživanja i razvoja,
- ulazak na nova tržišta,
- poboljšanje reputacije preduzeća,
- skraćenje vremena potrebnog za izlazak na tržište40.
MeĎu eksternim izvorima otvorene inovacije nalaze se velike kompanije,
novoosnovane kompanije, univerziteti i naučno-tehnološki centri. Obično velike
kompanije poseduju značajnije istraživačke kapacitete koje mogu posedovati
intelektualnu svojinu van njihovog portfolija proizvoda; novoosnovane
kompanije će najverovatnije biti mala, visoko specijalizovana preduzeća sa
mogućnostima za istraživanje ali bez resursa za plasiranje proizvoda na tržište;
univerziteti će najverovatnije imati intelektualnu svojinu kao rezultat vlastitih
istraživačkih aktivnosti; dok se različiti posrednici bave povezivanjem vlasnka i
korisnika pojedinih oblika intelektualne svojine.
Pogrešno bi bilo gledati na otvorenu i zatvorenu inovaciju kao na obostrano
isključive izbore. Većina kompanija koja koristi otvoreni vid inovacije
najverovatnije primenjuje i zatvoreni oblik inovacije. Na primer, Proktor &
Gembl, jedna od najpoznatijih kompanija koja primenjuje otvorenu inovaciju,
40
Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation: Best Pactice in
Research and Development from Around the World, FT Press.
46

trenutno ostvaruje oko 35% svojih inovacija eksternim putevima. Pri tom,
Proctor & Gamble i pored činjenice što poseduje velike istraživačke kapacitete
dobar deo tehnološkog razvoja obezbeĎuje transferom iz eksternih izvora.
Otvoreni model inovacija efikasnije generiše inovacije zato što sakuplja
više talenta, kreativnosti i novih ideja nego što bi to bilo moguće u nekoj čak
većoj organizaciji. Dobre ideje i pronalasci dolaze sa raznih neočekivanih mesta
– ne samo iz laboratorija za istraživanje i razvoj, već i iz drugih organizacionih
jedinica, počev od potrošača, dobavljača, partnera sa zajedničkim ulaganjima,
pa čak i od javnosti. Potrošači kao i amaterski pronalazači podstaknuti su da
rešavaju probleme tipične za industrije potrošnih proizvoda. Ali, da li ljudi sa
strane zaista mogu značajnim inovacijama doprineti naprednim naučnim
industrijama kao što je farmaceutska ili biološka?
Mišljenja su podeljena, ali slučaj InnoCentive.com (organizacija nastala
zbog Internet inkubatora Lili) prikazuje neke obećavajuće uspešne priče.
Umesto da naučni problem rešavaju u sopstvenim laboratorijama,
visokotehnološke kompanije mogu da objave svoj problem na InnoCentive
vebsajt, gde bi dobili rešenje uz novčanu nagradu od 5.000 do 100.000 dolara. I
oni koji objave problem, kao i oni koji ga mogu rešiti, ako žele ostaju
anonimni.Kompanija koja traži rešenje bira najbolju prijavu i, u zamenu za
nagradu, prisvaja sva prava Internet Protokola. InnoCentive je posrednik u
dolaženju do znanja sa globalnom mrežom koja broji preko 100.000 naučnika i
inženjera. Cilj nije samo ušteda novca, već i u otvaranje mogućnosti za različita
rešenja. Može se pomisliti da naučnici koji nemaju velike laboratorije ili skupu
opremu ne mogu da daju značajan doprinos inovativnoj aktivnosti. Ipak,
očigledno je da to nije slučaj. Kompjuterske simulacije mogu da pomognu u
rešavanju mnogih problema, dok individualni pronalazači često u svojim
domovima imaju kompleksnu opremu, i to naročito sada kada su moćni aparati
pristupačni i dostupni čak i pojedincima sa skromnim prihodima. Preko pedeset
kompanijskih laboratorija je koristilo InnoCentive za objavljivanje na stotine
pitanja. Naučnici širom sveta pregledaju ta pitanja, i uglavnom njih desetak
predloži rešenje. Ukupni rezultati se isplate: oko trećina objavljenih pitanja
dobije rešenja zasnovana na novim i neočekivanim pristupima, koja sama
kompanija nije mogla da pronaĎe41.
Ideja otvorenih inovacija je da modeli poslovanja kompanija treba da se grade
na osnovu profita od iskorišćavanja ideja, često stvorenih van kompanije, što ne
znači samo nalaženje prednosti prvog poteza od sopstvenog otkrića. Značaj
inovacija se povećao, tako da kompanije obraćaju više pažnje kako da na

41 Karim R. Panetta, J. 2007. The Principles of Distributed Innovation, Innovations, No.

3.p. 97.
 47

najbolji način iskoriste svoje resurse, i to ne samo da bi stvorili sopstvene

izume, već takoĎe i da najbolje iskoriste inovacije na drugim mestima. Samim
tim, kompanije moraju da postanu sposobne da na profitabilan način prisvoje
inovacije stvorene na drugom mestu. Budući da inovacije ―leže‖ u ogromnoj
mreži pronalazača, ove sposobnosti kompanija su funkcija upravljanja
partnerstvima i mrežnim transakcijama.
Ishod autsorsinga i ofšoringa bila je pojava paralelnog razvoja koji je išao uz
otvorene inovacije. Ovaj proces je započeo sa informacionim tehnologijama a
kasnije se proširio i na aktivnosti istraživanja i razvoja, iako su različiti oblici
autsorsinga istraživanja i razvoja bili prisutni u praksi i mnogo ranije. Sporazum
oko obeležja Istmana Kodaka sa IBM-om 2. oktobra 1989. smatra se začetkom ere
autsorsinga u informacionoj tehnologiji42. Sledeći korak, poznat kao ofšoring u
informacionoj tehnologiji, preselio je proces autsorsinga u manje razvijene zemlje.
Ova etapa počela je oko 1995. kada su indijske kompanije ponudile da reše problem
oko situacije ―2000. godina‖ (Y2K, ili Millenium bug)43. Za kratko vreme, oko
2000. godine, veliki uspeh ofšoringa u oblasti informacionih tehnologija doveo je
do toga da kompanije ofšoruju usluge u oblasti informacionih tehnologija 44. One su
uključivale veliki broj usluga, počev od krajnjih linija – kol centara, unosa podataka
ili medicinske transkripcije, do složenih zadataka poput istraživanja ravnopravnosti,
CAD/CAM, patentiranja, medicinske dijagnoze, web dizajna kao i inženjerskog
dizajna. Do 2009. godine, iako su dve najbolje autsorsing kompanije bile američke
(Accenture i IBM), nekoliko indijskih provajdera, kao što su Tata, Wipro i Infosys
našlo se na listi najboljih deset u svetu 45. Danas je ofšoring čvrsto ustanovljena
poslovna praksa; industrijski lider Accenture zapošljava više ljudi u Indiji nego u
Americi46.Autsorsing i ofšoring se ubrzano proširuju na ostale industrijske i
poslovne funkcije, što se najviše primećuje u oblasti istraživanja i razvoja. Za samo
dve decenije, informacione i komunikacione tehnologije su omogućile pravu
revoluciju u meĎunarodnoj trgovini visoko vrednovanih usluga.

Dvadesetprvi vek donosi rast proizvodnje u industrijama baziranih na

inovacijama u zemljama u usponu. Novi oblici konkurencije počeli su da
preoblikuju kompletno tržište znanja i otkrića u globalno tržište koje se razvija u do
tada nepoznatim pravcima. Proizvodnja znanja je postala globalna industrija.

42
Tija, P. 2005. Offshoring Information Technology, Sourcing and Outsourcing to a Global
Workforce, Cambridge University Press, Cambridge.
43
Isto.
44
Isto.
45 i
sto
46
Isto.
48

Zauzvrat, globalna konkurencija, posebno u sektorima proizvodnje roba i

usluga baziranih na unapreĎenju tehnologije, deluje kontinuirano na rast tražnje
za ovim resursom. Zapravo, nastala je globalna gužva oko inovacija u oblastima
kao što su energetika, biofarmacija, novi materijali i elektronika. U ovoj trci,
mnoštvo institucija je uključeno na različitim geografskim destinacijama gde se
stvaraju nova znanja. Taj široki krug obuhvata privatne kompanije, sektore za
savetovanje, državne laboratorije kao i različite univerzitete. Sve te organizacije
se takmiče u nalaženju što bržih i efikasnijih puteva do novih znanja, odnosno
znanja koja se mogu pretvoriti u nove ili bolje proizvode i usluge za potrošače
širom sveta.
Globalno istraživanje i razvoj napredovalo je u nekim granama industrije brže
nego u ostalim. U biofarmaciji, značajno širenje globalnog inženjeringa i
istraživanja i razvoja koje sve više prihvataju firme iz tržišno najrazvijenijih
privreda datira otprilike od 2005. godine47. Nakon informacionih tehnologija,
globalni izvori inženjeringa i istraživanja i razvoja su u velikom porastu, sa
profitom u 2008. od 8,3 milijardi dolara i projekcijom da će do 2020. dostići iznos
od oko 45 milijardi dolara. Uprkos skorašnjem usporavanju globalne ekonomije,
izražena potreba za konkurentnim inovacijama je tako izražena da su se ukupni
troškovi inženjeringa i istraživanja i razvoja porasli za 12% u 2009. u odnosu na
prethodnu godinu48. Multinacionalne kompanije su bile primorane da tragaju za
novim izvorima energije, načinima unapreĎenja energetske efikasnosti, ekološki
bezbednijim tehnologijama. TakoĎe, preduzeća su bila prinuĎena da nalaze koristi
i u tehnološkoj konvergenciji, a želela su da se naĎu na novim tržištima.
Istraživanje i razvoj autsorsinga inženjeringa, kao i dizajn snabdevača novih tržišta
koji nastavljaju da usavršavaju svoje veštine i poboljšavaju svoje mogućnosti, mogu
mnogo pomoći prilikom izlaska na tržište, podsticanja deficitarnih zanimanja i ideja
i smanjivanja troškova.
Nije iznenaĎujuće što je Indija želela da svoj uspeh u autsorsingu u oblasti
informacionih tehnologija, gde je postala svetski lider u dizajnu inženjeringa
visokih vrednosti i pružanju usluga istraživanja i razvoja, prenese i na ostale
oblasti novih tehnologija. Ilustracije radi Indijsko poslovno udruženje koje je
dobilo akreditaciju da unapreĎuje uspeh te zemlje u autsorsingu, u skorije
vreme je sa preduzećem Booz & Company realizovalo projekat pod nazivom
―Globalno istraživanje i razvoj: ubrzavanje inovacija sa indijskim
inženjeringom49. PotvrĎeno je da se indijska industrija istraživanja i razvoja u
oblasti tehničkih nauka razvila u svetsku industriju usluga sa visoko

47 Report: India Leads Growth in Global Engineering R&D, R&D Daily, 16 July 2010.
48
Isto.
49
Isto.
 49

konkurentnom grupom snabdevača od kojih se mnogi nalaze u zemljama u

razvoju. Indija je takoĎe lider u ovoj sferi, pa se tako prema izveštaju očekuje
da će zemlja učestvovati čak sa 40% u prihodima istraživanja i razvoja za jednu
deceniju, otvarajući istovremeno više od pet miliona dobro plaćenih radnih
mesta. Njihovi konkurenti su Kina, na drugom mestu, a zatim centralna Evropa,
Brazil i severnoafričke zemlje.
SAD su najveće tržište za indijske usluge istraživanja i razvoja u
inženjerskim naukama, sa trenutnim doprinosom od preko 60% prihoda. Kako
su i drugi učesnici počeli da koriste usluge indijskih provajdera, očekuje se da
se udeo SAD smanji za oko 30%, dok će ostatak sveta (što uključuje i Japan
koji bi, iako sa kašnjenjem, trebalo da se pridruži globalnoj igri autsorsinga)
nadoknaditi 25%; Indija će sama dostići 10% do 15% udela prihoda. Indijski
provajderi rade na inovativnim rešenjima u nekim vrlo sofisticiranim
industrijama, kao što su hibridna automobilska tehnologija, vazdušno-kosmički
prostor, telekomunikacije, elektronika i medicinski aparati. Očekuje se da
postanu stručni u razvoju novih niskobudžetnih proizvoda skrojenih po merama
ekonomija u razvoju (takozvana ―štedljiva inovacija‖). Uspeh u velikoj meri
zavisi od razvoja i upravljanja partnerstvima izmeĎu niskobudžetnih provajdera
i multinacionalnih kompanija50.
Avion Boing Drimlajner je jedan od primera ogromnih projekata koji su se
u većoj meri nego ikada naglašeno oslanjali na globalno istraživanje,
inženjering i proizvodnju. Projekat Drimlajner je po kvalitetu bio toliko
drugačiji od ostalih da se slobodno može reći da predstavlja prekretnicu u
napretku ka potpuno globalizovanim inovacijama, tehnološkoj integraciji i
distributivnoj proizvodnji. Strateška integracija ovde označava interdisciplinarni
rad ali i saradnju sa velikim brojem dobavljača i podizvoĎača kako bi novi
dizajn bio isporučen do najefikasnijeg komercijalnog aviona do sada.
Tehnološka integracija značila je kombinovanje stručnosti u kompozitnim
materijalima, dizajnu krila, elektronici i šasiji aviona. Takva vrsta tehnološke
integracije omogućena je izumima poput CAD-a, kompjuterskog modelovanja i
simulacija. Cilj je bio da se skrati vreme izlaska na tržište, što se u slučaju
projekta Drimlajner (kao i giganta Erbasa 380), isprva nije dogodilo i imalo je
za rezultat skupa odlaganja. Sama kompleksnost u koordinaciji sa tako mnogo
dobavljača širom sveta pretrpala je upravu projekta, izazivajući
nekompatibilnosti i skupa kašnjenja.
Projekat Drimlajner je ukazao na potrebu za različitim dobavljačima visoko
složenih delova motora, krila, trupa aviona, avionske elektronike itd., kako bi se
njihovi napori uskladili na nivou tehnologije razvijene i primenjene u

50
Isto.
50

konstrukciji aviona. Iz iskustva kako Erbasa tako i Boinga može se zapaziti da

je takve komplikovane koordinacije neverovatno teško primeniti, naročito na
kulturalnom, organizacionom i nacionalnom nivou. Zapravo, fabrika Boing je
odlučila da vertikalno bliže integriše neke dobavljače delova za Drimlajner,
kako bi imala veću kontrolu. Uprkos kašnjenjima, može se reći da su te lekcije
već naučene; problemi će se rešiti a doćiće i do veće efikasnosti globalne
saradnje. Iz ove situacije će, ako ništa drugo, učiti i druge kompleksne
industrije.
U farmaceutskim i biotehnološkim industrijama strateški i integrisani
pristup inovacijama i aktivnostima istraživanja i razvoja zaživeo je od 1990-ih
godina, ekspanzijom spoljnih inovativnih partnerstava sa biotehnološkim
kompanijama i specijalizovanim provajderima za genomska istraživanja,
bioinformatiku, kombinatornu hemiju i visokoprotočni skrining. U svojoj knjizi
―Autsorsing istraživanja i razvoja u farmaceutskoj industriji‖ 51 iz 2004.
godine, Bjanka Pijašo je navela dvadesetpet specijalizovanih provajdera za
genomska istraživanja. Sve tada navedene firme bile su američke. Slično tome,
do pre par godina većina stručnih provajdera za kombinatornu hemiju bila je iz
Amerike ili zapadne Evrope. GlaksoVelkom je finansirao pravljenje liste
akademskih istraživačkih partnerstava u šest terapeutskih oblasti, gde je
obuhvaćeno i šest univerziteta ili istraživačkih instituta iz Amerike, četiri iz
Velike Britanije i po jedan iz Švedske i Australije 52. Sličan uvid u razvijene
svetske kompanije dat je u toj knjizi u vidu liste organizacija kliničkih
ispitivanja. MeĎutim, samo šest godina nakon izdavanja ove knjige, mnogo
toga se promenilo, naročito u geografskom smislu strategijskih partnerstava.
Tokom 2000-ih godina jedan broj rastućih ekonomija odlučio se za
strategiju privrednog razvoja u čijoj se osnovi nalazilo znanje. Usmerile su
nacionalne inovacione sisteme u smeru stvaranja znanja i posvetile znatne
resurse za aktivnosti istraživanja i razvoja. Indija je 2005. potpisala sporazum
Svetske trgovinske organizacije pod nazivom TRIPS. Do te godine, veći deo
rastućih privreda ponašao se u skladu sa internacionalnim pravilima upravljanja
intelektualnom svojinom. Treći značajan dogaĎaj bio je sazrevanje
meĎunarodne trgovine uslugama informacionih tehnologija, što je počelo da
usmerava ne samo poslovne procese, već i inženjering istraživanja i razvoja,
dizajn i ofšor istraživanja. Informacione i komunikacione tehnologije su postale
dovoljno snažne da bi podržale kolaboraciju globalno rasporeĎenih timova koji
rade na nekom složenom zadatku.

51
Pijaso, B. 2004.Outsourcing R&D in the Pharmaceutical Industry, Palgrave McMillan,
New York.
52
Isto.
 51

Kako je teret ekonomija u razvoju nastavio da se povećava, multinacionalne

kompanije u industijama novih tehnologija shvatile su da je njihova budućnost
usko povezana sa tržištima zemalja u usponu. Tamo je bilo smisleno ne samo
prodavati, već i proizvoditi, te je sledeći logičan korak bio oslanjanje na
rezultate aktivnosti istraživanja i razvoja u ovim zemljama. Povećanje ulaganja
u aktivnosti istraživanja i razvoja, kao i saradnja sa firmama iz ekonomija u
usponu postala je dobra poslovna prilika. Stoga je svet istraživanja i razvoja iz
vodećih tržišnih privreda počeo da se širi i transformiše ka globalnom
nivou.Mreža globalnih saradnji u oblastima istraživanja i razvoja tehnologije
počela je da se širi; dodaje se sve više čvorova, a veze meĎu njima se
menjaju.Univerzum globalnih istraživanja i razvoja se zaista proširuje,
―njegov centar se pomera, dok se nova ―nebeska tela‖ priključuju‖53.

Slika 1.4.
Stari univerzum saradnje u oblasti istraživanja i razvoja u razvijenim tržišnim
privredama

Ugovorne
istraživačke
org.

Korporativne
Nezavisne
R&D Veliki istraživačke
jedinice univerziteti, org.
instituti, glavne
naučne lab. u
razvijenim
ekonomijama

Tradicionalni
zapadni
Bolnice
inovacioni
centri

Adaptirano prema: Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation:

Best Pactice in Research and Development from Around the World, FT Press, p. 288.

53
Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation: Best Pactice in
Research and Development from Around the World, FT Press.
52

U poslovima koji se zasnivaju na prirodnim naukama, stari univerzum je

bio osuĎen na učesnike iz razvijenog sveta, što bi se moglo predstaviti kao na
slici 1.4.
U centru ovog univerzuma nalazili su se veliki univerziteti i državne
laboratorije (a često i nezavisni specijalizovani istraživački instituti) iz visoko
razvijenih zemalja, pružajući osnovne naučne pronalaske koji su zatim bili
pretvoreni u proizvode uz napore primenjenih istraživanja finansiranih od strane
korporacija. Kako se sistem otvarao, specijalizovane inovativne firme i
organizacije počele su da igraju velike uloge u primenjenim ispitivanjima. U
velikoj meri se smatra da je ceo ovaj sistem predstavljao ―klub‖ koji je svoje
članstvo nudio prekookeanskim zajednicama razvijenih zemalja, uključujući i
razvijeni Japan i Australiju.
Učesnici iz visoko razvijenih tržišnih privreda će i na dalje imati značajnu
ulogu u ovakvom obliku saradnje u oblastima istraživanja i razvoja. MeĎutim,
dinamika sistema u godinama na početku ovog veka se promenila tako da se
mogu prepoznati obrisi jednog većeg i različitijeg sistema u nastajanju. U tom
proširenom sistemu nove naučne laboratorije na svetskom nivou i univerziteti iz
zemalja u razvoju počinju da zauzimaju mesta paralelna sa centrima osnovnih
nauka lociranih u tržišno vodećim privredama. Naučni instituti iz Koreje, Kine i
Indije već su počeli da utvrĎuju svoje pozicije u globalnoj nauci. Samim tim
niče i nova, veća i razgranatija mreža institucija koje se bave osnovnim
naukama.
Nove i uspešne multinacionalne kompanije sa planovima o stvaranju
inovativnih proizvoda ulažu u globalnu poslovnu scenu, kao što to čine i nova
inovativna preduzeća iz zemalja u razvoju. Novi učesnici kao što su Dr Redis,
Glenmark, Ranbaksi i Hučinson MediFarma su aktivni i atraktivni partneri za
zajednička ulaganja, razvoj i saradnju sa već utvrĎenim učesnicima u
biofarmaceutskoj industriji.
Ovde se ne radi o tvrdnji da će rezultati istraživanja i razvoja u zemljama u
usponu nadmašiti rezultate u visoko industrijskim zemljama. Umesto toga,
nagoveštava se dolazak nove, bogatije i uzajamno profitabilnije faze saradnje:
faze intenzivnog i kompleksnog partnerstva izmeĎu starih i novih učesnika.
Većina novih učesnika još uvek nema mogućnost za kompletnu realizaciju
odreĎenog otkrića, počev od istraživanja i razvoja do komercijalizacije na
globalnom tržištu. Najveći broj ipak mora da se oslanja na firme iz visoko
razvijenih industrijskh zemalja u cilju uspešne realizacije neke od faza u lancu
vrednosti, a naročito za finansiranje skupe faze ispitivanja, kao i lansiranja
proizvoda i reklamiranja leka na svetskom tržištu. Ipak, u ostalim delovima
globalnog lanca u biofarmaciji, novi učesnici imaju velike mogućnosti, tako da
nisu samo konkurenti, već i neophodni partneri – mogu da ponude usluge za
 53

samo deo troškova koji se podrazumevaju u firmama lociranih u razvijenim

tržišnim ekonomijama, kao i da snabdevaju idejama ali i intelektualnom
svojinom kompanije locirane u privredno razvijenim zemljama.
Mnogi od novih učesnika danas realizuju istraživanja za druge kompanije.
Udeo Indije i Kine u farmaceutskoj primeni registrovan u Svetskoj organizaciji
za intelektualno vlasništvo i ugovore za saradnju na području patenata iznosi
oko 14% i brzo se povećava54.
Novi, prošireni svet globalnog istraživanja i razvoja predstavlja ambijent u
kome se vide konture šeste generacijeinovacija (slika 1.5.).

Slika 1.5.
Svet globalnog istraživanja i razvoja

Ugovorne
istraživačke Nove
org.
ugovorne
istraživačke
org. u zem u
razvoju
Nezavisne
Korporativne
R&D istraživačke
jedinice org.

Veliki
univerziteti,
instituti, glavne
naučne lab. u
Nove razvijenim Novi
korporativne ekonomijama oblici saradnje
R&D jedinice ijoint-vent. u
zemalja u zemljama u
razvoju Novi razvoju
veliki univerziteti
i naučne lab.
u zemljama
u razvoju

Tradicionalni
zapadni Novi inovacioni Bolnice
inova cioni start-up
centri centri u zemljama
u razvoju

Adaptirano prema: Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation:

Best Pactice in Research and Development from Around the World, FT Press, p. 290.

54 Valdva, V. et all. 2008. The Globalization of Innovation, Pharmaceutical

Kauffman Fondation.
54

Inovacija šeste generacije je u fazi nastanka.Kupovina unutar ovog sistema

nije jednostavna tako da menadžmentu kompanija donosi brojne nove izazove.
Kompanije će se suočiti sa problemima i poteškoćama kako bi ovaj sistem
funkcionisao, tako da je potrebno osmisliti detaljna rešenja (i to često na
globalnom nivou). Ipak, podpovršinske snage koje oblikuju novi sistem su
moćne a samim tim njihove koristi su i vrlo privlačne.
U kompanije koje prihvataju globalne inovacije šeste generacije spadaju
lideri kao što su Intel i IBM. Endru Čijen, potpredsednik Odseka za istraživanja
budućih tehnologija u Intelu kaže: ―Imaćemo sve više i više globalnih
istraživanja. Cilj nam je da dosegnemo i podstaknemo tu moć 55. Slično kao
druge visokotehnološke kompanije, IBM je takoĎe shvatio da usmerenost
isključivo na rezultate vlastitih istraživanja i razvoja znači gubitak efikasnosti.
Zato je ova kompanija promenila pristup istraživanju i razvoju i stvorila
strategiju zasnovanu na radikalnoj saradnji, koja bi trebalo da dovede do
brojnijih i značajnijih inovacija. Termin ―radikalna saradnja‖ odnosi se na
zajednička ulaganja na krupnom planu u kome IBM želi učešće od najmanje
50% od svojih partnera. Izabrani su projekti ključni za budućnost te kompanije i
sinhronizovani sa njihovom celokupnom tehnološkom strategijom zvanom
―Pametnija planeta‖ (koja, pored ostalog, obuhvata i električne rešetke,
poluprovodnike, računarstvo kao i centar za upravljanje podacima). Ideja je da
se sagradi globalna mreža saradnje: zajednička ulaganja podstiču stručnjake u
odreĎenim oblastima tehnologije, zapošljavaju od 10 do 100 istraživača i bave
se tehnološkim projektima za koje se smatra da će brzo pokazati rezultate. IBM
ima dovoljno potencijalnih zainteresovanih partnera, ali je vrlo selektivna pri
odabiru konačnog partnera. Ovakve odluke su vitalne za uspešnu saradnju, a do
njih dolazi nakon kompleksnih pregovora, što podrazumeva slaganje oko
finansiranja, precizan raspored istraživanja i prava intelektualne svojine. Pored
svojih laboratorija u Teksasu, Masačusetsu, Njujorku i Kaliforniji, IBM takoĎe
ima centre za istraživanje i razvoj u Japanu, Izraelu, Švajcarskoj, Kini i Indiji.
IBM gradi 70 miliona dolara vrednu laboratoriju poluprovodnika za
istraživanje nanotehnologije u saradnji sa ETH iz Ciriha, državnim tehnološkim
univerzitetom koji učestvuje u izgradnji naprednih laboratorijskih prostorija.
Ove dve institucije su postigle dogovor nakon pregovaranja oko najboljeg
načina usklaĎivanja njihovih planova istraživanja.Cilj istraživanja IBM-a je
pronalazak poluprovodničkog prekidača nove generacije.
Pored toga, IBM na agresivan način dopire do novih učesnika kao što su
Univerzitet za nauku i tehnologiju ―Kralj Abdullah‖ u Saudijskoj Arabiji
(KAUST) i Kineski Institut za istraživanja telekomunikacija i tehnologija u

55 Ham, S. 2009. Big Blue’s Global Lab, Businessweek, 27.August.

 55

Šangaju (Čajna Telekom). Do dogovora o saradnji sa KAUST-om došlo je

nakon što je ovaj univerzitet kupio jedan od superračunara od IBM-a, a sada je
njihovo zajedničko istraživanje usmereno na Crveno more u cilju poboljšanja
kvaliteta ulja i drugih nalazišta minerala.
Pre nego što započne saradnju sa novim strateškim partnerom, IBM često
stupi u odreĎeni tip saradnje u oblasti razmene informacija ili uzajamnim
posetama istraživača. Neke potencijalne partnere posmatraju i posećuju po više
puta, pre nego što počnu da razmatraju ponudu ugovora.Na taj način IBM može
proceniti prednosti i mane mogućih budućih partnera.Sa Čajna Telekomom,
saradnja je bila obostrano uspešna. Čajna Telekom ima koristi od ogromnog
iskustva IBM-a u analizi baza podataka. IBM, sa druge strane, dobija vredne
podatke vezane za kineske potrošače i tržište. Na taj način, saradnja IBM u
istraživanju i razvoju sa kineskim partnerom predstavlja način da se doĎe do
ogromnog kineskog tržišta telekomunikacija.
Jedan od tri istraživača IBM-a u današnjim uslovima radi van Amerike. Sa
sve većim brojem globalnih kolaboracija, IBM očekuje višestruki efekat od
dostignuća sa partnerskim institucijama, kao i od protoka novih ideja i izuma
širom planete.
Mnoga preduzeća u granama industrije temeljenih na prirodnim naukama
nastavljaju da povećavaju nivoe ofšoringa aktivnosti istraživanja i razvoja. Tom
prilikom oni doprinose proširenju sveta globalnog istraživanja i razvoja. Bilo
koji novi eksperiment u složenoj meĎunarodnoj saradnji koja kombinuje
različite tehnologije, institucije i kulture može biti rizičan i težak. Globalno
istraživanje i razvoj je radikalna ideja koja može da dovede do mnogobrojnih
koristi, ali je takoĎe i veliki izazov za upravljanje. Upravljanje u nekim
kompanijama može izazvati komplikovane rizike povezane sa kupovinom
rezultata globalnog istraživanja i razvoja, a samim tim se i neki političari mogu
protiviti ukoliko uvide da ovakav trend ugrožava domaća radna mesta.
Inovacije šeste generacije označavaju povećavanje dimenzija i dubine
globalnog ofšoringa istraživanja irazvoja. Globalno istraživanje i razvoj znači
povećano geografsko širenje znanja kao i veću podeljenost ili modularnost
lanca vrednosti koji se tiče razvoja i otkrića. Pojedini stručnjaci veruju da trend
prebacivanja poslovanja na jeftinije lokacije dugoročno ne mora da bude
delotvorno za već razvijene zemlje.
Jedan od kritičara autsorsinga mnogih visokotehnoloških grana industrije je
Geri Pisano, profesor Poslovne škole na Harvardu. Pisano se ne slaže sa tezom
da SAD može napredovati jednostavno postajući centar inovacija a prepuštajući
proizvodnju drugima. On opisuje ovaj proces u SAD kao ―autsorsovanje
56

konkurentne oštrine‖56. Pisano smatra da dinamika konkurencije zahteva

prepletanje aktivnosti istraživanja i razvoja, s jedne, i proizvodnje, s druge
strane. Znanje se iz oblasti istraživanja i razvoja prenosi na proizvodnju, ali
takoĎe je i obratno: ―Čin proizvodnje dovodi do znanja o samom procesu i
dizajnu proizvoda‖57. U nekim slučajevima oblast istraživanja i razvoja i
proizvodnja mogu biti odvojeni procesi. U većini visokotehnoloških proizvoda,
znanje o proizvodnji pomaže da se proizvod osmisli i brže plasira na tržište,
smatra Pisano58.
Ovaj argument je logičan, jer kada se proizvodne sposobnosti presele van
zemlje, kad tad će ih tamo pratiti i procesi istaživanja i dizajna. Partner koji se
bavi proizvodnjom ne samo da uči da ga pravi, već i da ga poboljšava;
kompanija počinje da dizajnira komponente a ubrzo uči da dizajnira i proizvodi
i kompletni proizvod. Već pomenuti argument se može proširiti i na sposobnost
kompanije da inkorporira inovacije koje mogu osmisliti drugi, čak i sa druge
strane okeana. Kompanija čiji kapaciteti rešavanja problema slabe, takoĎe gubi
i mogućnost prihvatanja znanja (na primer u vidu kupovnih inovacija).
Pojedini istraživačii se slažu da, kako bi dobila ulazak na tržište, neka
multinacionalna kompanija mora da se nečega odrekne, što može biti
proizvodno mesto. Stiven Braun, profesor menadžmenta u Poslovnoj školi
Ekseter u Engleskoj i stručnjak za autsorsing menadžmenta, smatra da se odluke
o autsorsingu donose na osnovu kratkoročnih finansijskih uslova, a često i
odluka direktora koji ne shvataju strateške implikacije autsorsinga kompanijskih
sposobnosti u ključnim oblastima kao što su kvalitet i inovacije. On žali zbog
propasti proizvodne baze u Velikoj Britaniji, a takoĎe vidi da se sličan proces
dešava i u SAD. Braun piše sledeće: ―Kada jednom nestanu operativne
sposobnosti, one nestaju zauvek i više se ne vraćaju‖59.
Veze proizvodnje, dizajna i istraživanja i razvoja su mnogo razvijenije u
mašinstvu i elektronici nego što je to slučaj u farmaceutskoj industriji. Ne treba
kriviti sâm proces autsorsinga zbog gubljenja nacionalnih veština, već krivac za
to može biti kratkoročni nejednako rasporeĎeni autsorsing i ofšoring, koji
počinje da obuhvata i osnovne funkcije i sposobnosti koje bi trebalo da ostanu
unutar odreĎene organizacije. Takav pristup ima potencijala da ugrozi
nacionalnu privredu. Strateški menadžment znanja, koji podrazumeva
odlučivanje o tome šta ostaje unutar kompanije a šta se autsorsuje, trebalo bi da
56
Pisano, G. 2009. Is the U.S. Killing Its Innovation Machine? Harvard Business Review, 1.
Octobre.
57
Isto.
58
Isto.
59
hbr.org 2009.
 57

usmerava odluke ofšoringa istraživanja i razvoja jedne kompanije. Takve

odluke zahtevaju visok nivo iskustva i veština, kao i predviĎanja trgovinskog
znanja i intelektualne svojine kako bi organizacija dugoročno imala koristi, bez
izazivanja pojave nove konkurencije.
U okviru globalnog istraživanja i razvoja, znanje se deli meĎu partnerima
dok se tehnologija prenosi kako unutar tako i van kompanije. Još je više znanja
stvoreno kao rezultat najrazličitijih oblika meĎunarodnih saradnji na planu
istraživanja. Ovakav proces poboljšava sposobnosti poslovnih partnera u
privredama u razvoju, čineći ih boljim snabdevačima i zanimljivijim
potrošačima. Dobro poznati argument u prilog internacionalnoj trgovini ―da će
se svi brodovi podići sa plimom‖ kada države meĎusobno trguju, takoĎe se
može primeniti i u trgovini znanjem i inovacijama. Ekonomisti podsećaju da
prednost neke zemlje može biti odustajanje od mogućnosti proizvodnje artikala
ili usluga nižih vrednosti a nasuprot tome fokusiranje na proizvode i usluge za
koje je potrebno više znanja i inovativnih veština sa kojima je ta nacija
konkurentnija. Ovakva vrsta transformacije kroz trgovinu znanjem može se
dogoditi samo u okruženju sposobnom da trguje uslugama, i koje praktikuje
zaštitu intelektualne svojine i podržava strane investicije.
Neki smatraju da upravljanje globalnim timovima u obastima istraživanja i
razvoja rasporeĎenim po različitim državama može biti toliko složeno, da se ne
isplati. Ovakve diskusije o izazovima menadžmenta na osnovu modularnosti
vrednosnog lanca dešavale su se često u okviru industrije informacionih
tehnologija. I druge grane industrije se suočavaju sa istim problemom, ali
industrija informacionih tehnologija ima najviše iskustva u različitim sferama
autsorsinga i ofšor poslovanja. Jedna od mnogih kontroverzi u ovom sektoru
jeste da li ima smisla autsorsovati razvoj proizvoda i, ako ima, za koju
kompaniju. Čak i kritičari smatraju da je autsorsing i ofšoring efikasan za
oblasti unosa podataka, testiranje proizvoda kao i druge, jednostavnije oblike
poslovanja u sektoru informacionih tehnologija. MeĎutim, dolazi do neslaganja
oko koristi od autsorsinga razvoja proizvoda, naročito od strane inovativnih
malih preduzeća u razvoju.
Glavni razlog za sumnjičavost jeste iskustvo sa problemima u timovima
istraživača koji rade na istom projektu ali sa različitih mesta na planeti i u
različitim vremenskim zonama. Problemi koordinacije koji odatle proizilaze
umeju da otežaju autsorsing i da smanje njegovu efikasnost, usled velikog broja
razloga. Koordinacija globalnih timova je vrlo zahtevna aktivnost iona
podrazumeva značajna sredstva, naročito kada je uključeno više lokacija i
timova. Zapošljavanje više stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija za
manje sredstava i pokretanje više timova ne mora da znači veću produktivnost,
naprotiv, manji ali sposobniji timovi su uglavnom kreativniji i efikasniji.
58

Različiti delovi projekta moraju se savršeno uklopiti. Nedostatak ovakve

koordinacije može dovesti do odstupanja i skupih prepravki. Rizik od gubljenja
intelektualne svojine je realan u nekim zemljama, posebno gde je velika
mobilnost stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija, a slaba zaštita prava
intelektualne svojine. Udaljenost od krajnjih korisnika onemogućuje
razumevanje konkretnih potreba i zahteva potrošača.
Prethodno pomenuti argumenti se takoĎe mogu primeniti na distribuirano
istraživanje i razvoj u sektorima biotehnologije ili farmacije. Poznati su izazovi
autsorsinga, i bili su tema mnogih polemika meĎu stručnjacima, akademicima i
konsultantima. Mnogi od njih tvrde da, iako su problemi realni, mogu se rešiti a
samim tim se mogu očuvati i mnoge beneficije autsorsinga. Globalni timovi koji
rade na softveru, kao i timovi u oblasti istraživanja i razvoja, mogu se motivisati
da rade, samo je potrebno dobro rukovoditi njima. Takvo rukovodstvo se sastoji
iz različitih komponenti: zvučni strateški izbor ključnih partnera, uzajamno
organizaciono učenje, kao i razvoj partnerstva. Savremena tehnologija
komunikacija pomaže u prevazilaženju problema udaljenosti. Razvoj proizvoda
koji obuhvata i istraživanje i razvoj, ne bi trebalo autsorsovati samo radi
traženja jeftinijeg provajdera. Potencijalni partner mora ponuditi veštine koje
sponsor ne poseduje. Istovremeno, te dve kompanije moraju imati ogromno
razumevanje ciljeva inovativnog rada, i moraju se slagati oko metodologije
rada. Ukoliko bilo koja komponenta nedostaje, saradnja neće uroditi plodom.
Ipak, dobar izbor partnera je tek početak: kompanije moraju ulagati u
svakodnevnu saradnju izmeĎu vlasnika proizvoda i distributivnih timova.
Menadžeri proizvodnje moraju shvatiti interakciju sa timovima i pružati
redovne (ponekad i svakodnevne) povratne informacije meĎu vremenskim
zonama. Tehnički i zahtevi potrošača se moraju na vreme usaglašavati i deliti
meĎusobno kako bi se izbegla neslaganja.
Najnoviji alati i arhitekture u razvoju, spojene sa komunikacionim
tehnologijama kao što je video konferencija, dosta olakšavaju proces
upravljanja timovima. Kada se stekne dovoljno iskustva u menadžmentu
timovima i nauče lekcije u praksi, ovi timovi će funkcionisati bolje i mogu
postati kreativniji u odnosu na jedan centralni tim. Zašto? Zbog toga što članovi
tima na različitim lokacijama i sa različitim iskustvima i pristupima doprinose
novim idejama i postižu sinergiju koja je ključna za razvoj novog proizvoda 60.
Zato, stečeno iskustvo i uspeh u globalnom rukovanju razvojnih timova ide na
ruku tezi da globalno istraživanje i razvoj u biofarmaciji takoĎe može efikasno
funkcionisati.

60 Carmel, E. Tija, P. 2010. A Special Report of World Economy—How to Grow,

The Economist, 9 october.
 59

Uprkos tome, ne biraju sve kompanije da učestvuju u potpunosti u sistemu

globalnog istraživanja i razvoja. Neke od njih traže prilike za inovacije šeste
generacije, dok druge mogu biti nevoljni učesnici globalizacije ili čak mogu
pokušavati da osmisle strategije kojima bi izbegle dalju globalizaciju (na
primer, koncentrišući se na ekstremno složene terapije koje se ne mogu
umnožiti).
Postoje i unutrašnji napori protiv ovih promena, kao što su politika
kompanije, uticaj osoblja laboratorije za istraživanje i razvoj ili jednostavno
kratkoročni pregled prihoda. Prihvatanje globalnog istraživanja i razvoja kao
mašinerije za budući rast kompanija, zahteva smelo vizionarsko voĎstvo,
spremnost na preuzimanje rizika, ali i sposobnost za dugoročna razmatranja.
Efektivna primena modela globalnog istraživanja i razvoja znači promenu
podsticajnih struktura i reorganizaciju metoda istraživanja koji ima kompanija.
Zapravo, viši menadžment može izabrati da privremeno podstakne početnu
liniju prostim smanjenjem troškova istraživanja i razvoja, ili da na agresivan
način stekne dobit kako bi udovoljio Vol Stritu.
Globalno istraživanje i razvoj može biti narušeno i neočekivanim političkim
dogaĎajima, kao što je terorizam ili novi talas protekcionizma na zapadu koji se
fokusira na zaustavljanje ofšoringa visoko vrednovanih usluga. Na taj način
kompanije i države će se naći pred izborom da li da učestvuju ili da pokušaju da
ostanu van sistema globalnog istraživanja i razvoja. Čak i da neke odustanu od
učešća, više njih će uvideti da se snage koje oblikuju ovaj novi sistem ne mogu
preinačiti.
Tokom prve decenije ovog veka bilo je nekoliko važnih dogaĎaja. Svaki za
sebe možda i ne predstavljaju tačke prekretnice, ali zajedno dovode do
ogromnog novog razvoja. U ranim dvehiljaditim godinama, značajan broj
rastućih ekonomija povećao je troškove istraživanja i razvoja na znatno više
nivoe. Kao što smo već videli u prethodnim poglavljima, već do 2003. Azija je
procentualno trošila na istraživanja i razvoja više nego Evropa; do 2008. ovaj
kontinent je imao 40% od globalne potrošnje na istraživanja i razvoja, što je
mnogo u odnosu na Evropu – 23,9% i Ameriku sa 30,1%. TakoĎe, izmeĎu
2000. i 2007. godine, vodeće ekonomije u razvoju (uključujući Kinu, Južnu
Koreju i Brazil) prihvatile su strateški značaj biotehnologije u budućnosti i
formulisale ambiciozne nacionalne planove za njen razvoj, izdvajajući značajna
sredstva za istraživanje. Možda su i bitnije odluke dva najveća učesnika iz
ekonomija u razvoju – Kine i Indije, o potpisivanju ugovora TRIPS, što je
značilo otvaranje vrata novim talasima trgovine, investicija i internacionalne
saradnje u okviru istraživanja i razvoja. Nakon Kine, Južne Koreje, Singapura,
Malezije i Tajvana, i Indija je ovu odluku donela 2005. godine. Tu je ovaj
ugovor predstavljao veliki trenutak, imajući u vidu brzi razvoj Indije u pravcu
60

voĎstva ofšoringa istraživanja i razvoja u mnogim poljima, od inženjerstva do

prirodnih nauka.
Dve godine nakon pokretanja globalnog istraživanja i razvoja, najveća
finansijska kriza od 1930-tih pogodila je razvijeni svet. Sa posledicama te krize
svetće se suočavati duže vreme; najveći uticaj situacije posle krize osetiće se na
dugoročne uporedne stope rasta ekonomije. Kina je sebi za cilj postavila da do
2020. godine treba da postane inovativno orijentisana zajednica. I drugi učesnici
u razvoju su sebi postavili slične ambiciozne ciljeve. Da vidimo sada šta bi se
moglo desiti u smislu ekonomskih trendova u periodu od današnjice do 2020.
godine, i kako bi oni mogli uticati na razvojne ciljeve bogatih, kao i
ekonomskih zajednica u razvoju.
Jedan od čelnika ekonomije znanja, Pol Romer, izjavio je 2007. godine
sledeće: ―Moguće je da su najbitnije ideje od svih – metaideje. To su ideje o
tome kako podržati proizvodnju i prenos drugih ideja. Britanci su izumeli
patente i autorska prava u sedamnaestom veku. Severna Amerika je osmislila
univerzitete savremenih istraživanja i uslugu širenja poljoprivrede u
devetnaestom, a ravnopravne konkurentne potvrde u osnovnom istraživanju u
dvadesetom veku. Sada izazov pred kojim su se našle sve industijske zemlje
predstavlja osmišljavanje novih institucija koje podstiču viši nivo primenjenog,
komercijalno značajnog istraživanja i razvoja u privatnim sektorima‖ 61.
Globalno umrežena inovacija je upravo takva meta-ideja za dvadesetprvi vek.
Uspon globalnog istraživanja i razvoja u otvorenoj strukturi inovacije šeste
generacije, u kojoj novi učesnici osvajaju teren, dešava se pred našim očima.
Takva budućnost nam se približava brže nego što se to očekivalo do pre par
godina.

7. Teorija endogne evolucije inovacija

Inovacija, pokrenuta investicionim odlukama firmi, je proces koji se javlja
u uslovima nesavršene konkurencije.To je ekonomska aktivnost, koja integriše
različite nivoe znanja i transformiše ideju u proizvod.Inovacija je stoga
konstantan proces, endogen prema proizvodnoj aktivnosti i samom razvoju.
Pojavljuje se u odreĎenom trenutku u vremenu i prostoru i širi se kroz ceo
proizvodni sistem putem stalnih poboljšanja.

61 Romer, P. Economic Growth u izdanju D. R. Hendersona Fortune Encyclopedia of

Economics (New York: Time Warner, 2007).
www.stanford.edu/~promer/EconomicGrowth.pdf
 61

Stavovi evolutivne misli su olakšali analizu inovacionih procesa i bili su u

funkciji boljeg razumevanja nove paradigme inovacija. Evolutivna teorija
nastoji da uključi evoluciju inovacija tokom vremena i odgovori na pitanje zašto
je korišćenje pojedinih inovacija uslovljeno ranijim razvojem. Bavi se analizom
mehanizama selekcije i identifikacije inovacija zasnovanih na proizvodnom
procesu. Konačno, evoluciona teorija prepoznaje one faktore i karakteristike
tehnologija starije generacije, koji se zadržavaju u evolutivnom procesu i
pružaju izvesni kontinuitet realnosti nakon dešavanja odlučujućih promena.
Teorija endogene evolucije inovacija inspirisana je radovima Šumpetera.
Temelji se na ideji da firme (a ne pojedinci) imaju strategijsku ulogu u
inovacionim procesima budući da one donose investicione odluke u vezi sa
novim proizvodima i procesima. I pored činjenice da su firme organizacije koje
se meĎusobno razlikuju, činjenica je da one predstavljaju istinske inkubatore
inovacija. Firme transferišu inovacije i načine njihove primene koji odreĎuju
šta da proizvode i kako da to čine; tj. one su prenosioci onoga što brojni
analaitičari zovu „rutinom―62.
Pored znanja o tehnologiji, tržištu i menadžmentu, rutina takoĎe uključuje
mnoga druga znanja usko vezana za samu firmu, koja je razlikuju od njenih
konkurenata. Mogu se nabrojati tri tipa rutine:
- operativni procesi koji odreĎuju kako i koliko firma proizvodi u datim
okolnostima kao funkcija uključenog kapitala i tehnologije,
- sistemi i kriterijumi koje firma sledi pri donošenju odluka o investiranju
u tehnologiju, zasnovanu na prihodu i profitu koji se očekuje od
marketinga koji sadrže nova saznanja i
- mehanizmi učenja unutar firme, koji imaju za cilj stvaranje i
poboljšavanje tehnika proizvodnje i čiji rezultati utiču na profit u
dugom roku.
Razumljivo, preduzeća ne deluju izolovano. Ona funkcionišu u konkretnoj
sredini sačinjenoj od mreže firmi, kroz koju ostvaruju komercijalnu i tehničku
razmenu, i niza institucija i organizacija, koje pružaju razne vrste usluga.
Sredina u okviru koje firma funkcioniše, kao i strategije konkurentnih firmi će
oblikovati njihove rezultate, a samim tim i njihov profit. U konkurentskom
ambijentu stvorenom globalizacijom, firme primenjuju svoje strategije u želji da
zadrže delove tržišta i uvećaju profite. U ovakvom okruženju se odvija proces
selekcije, gde se na tržištu prihvataju, odnosno napuštaju tehnologije
implementirane u ponuĎenim proizvodima.

62
Vazquez-Barquero, A. 2002.Endogenous Development – Networking, Innovation,
Institutions and Cities, Routledge, London.
62

Svaka firma poseduje specifične tehnološke i organizacione rutine, koje su

podreĎene konkurenciji na tržištu, i prema tome koje su pod uticajem procesa
ekonomske selekcije. Ovaj proces ima indirektni uticaj na aktivnost firme.
Trajnost firme je jedino moguća kada je ona nosilac napredinih rutina koje
omogućavaju da održi ili uveća profit i svoj udeo na tržištu. Samo konstantno
učenje može omogućiti adaptaciju firme promenljivim uslovima na tržištu i dati
joj kapacitet da odgovori na strategije rivala. MeĎutim, firma se opire
promenama u rutini, koja im je omogućila da bude konkurentna tokom dugog
perioda vremena.
U konkurentskoj borbi firmi, inovacije nastaju, prema stavovima evolutivne
misli, kao mutacije postojećih tehnologija. One obično ugrožavaju opstanak
postojećih tehnologija i uvek menjaju rutine koje su do tada postojale,
usvajajući novu tehnologiju. Firme zapravo odreĎuju hoće li ih uvesti ili ne, i
one imaju poslednju reč u vezi sa inovacijama. Profiti su dobar indikator
spremnosti tehnologije i uspešnosti firme.
Nesumnjivo, uspeh inovacije zahteva promenu u evolutivnom procesu, ali
ne znači da je dominantna tehnologija u svim domenima superiorna u odnosu na
konkurentne. Ovaj zaključak evolutivne misli ukazuje na to da evolucija
inovacija nije obavezno u granicama kriterijuma optimizacije kakvog predlaže
tradicionalna neoklasična teorija. Sve zavisi od uslova i istorijskih faktora koji
uslovljavaju evoluciju inovacija.
Sa druge strane, evolutivna teorija smatra da bi tehnologija bila uspešna, tj.
usvojena od strane firmi koje se takmiče na tržištu, njena implementacija se
mora odvijati pod povoljnim uslovima. Ali, ona takoĎe mora biti praćena
nizom poboljšanja u firmi i u okruženju koji su odlučujući za konkurentsku
utakmicu sa inovacijama konkurenata. Da bi potencijalno superiornija
tehnologija istisnula konkurentnu, moraju se učiniti napori da se poboljšaju
načini učenja u firmi i širenje korišćenja nove tehnologije u industriji. Rezultat
je nesiguran; manje produktivna tehnologija bi na kraju mogla prevladati jer su
učinjene neophodne investicije u procesu učenja i primene konkretnih rešenja,
dok konkurentni nisu ulagali dovoljno napora na ovim poljima.
Dalje, kada se inovacija konsoliduje na tržištu, mehanizmi povezani sa
putevima zavisnosti ulaze u igru i omogućavaju manje produktivnim
tehnologijama da nastave da dominiraju tržištem, čak i kada su njihove
prednosti nadmašene drugim inovacijama. Zamena je skupa zbog upliva drugih
ekonomija povezanih sa ljudskim resursima koji poseduju odreĎene veštine, ili
zbog veza koje su nastale izmeĎu firmi. Odnos troškovi-rezultati izmeĎu
korišćenja starije tehnologije i nove superiornije, konkurentne, može načiniti
zamenu neizvodljivom opcijom.
 63

Princip selekcije funkcioniše zbog toga što uspešna tehnološka inovacija

generiše dugoročne profite firmi, što utiče na investicije u kapitalna dobra, kao i
korišćenje veštih ljudskih resursa za nove zadatke, povećanje produktivnosti,
rast zarada i profita. Ovi dogaĎaji imaju veliki uticaj na proizvodni sistem zbog
toga što profitabilnije tehnologije imaju tendenciju istiskivanja manje
profitabilnih. Budući da firme koje koriste profitabilnije tehnologije rastu i
razvijaju se, rivalske firme su prinuĎene da ih imitiraju napuštajući manje
efikasne tehnologije i usvajajući one koje omogućavaju višu profitabilnost.
Proces selekcije, dakle promoviše difuziju i rast mehanizama unutar
proizvodnog sistema.

8. Inovacije i teorija dugih talasa

Tokom većeg dela ljudske istorije, upravljanje teritorijama i drugim
prirodnim resursima označavalo je efikasnu snagu i kontrolu ekonomskog
smisla života.Od industrijske revolucije, to počinje da se menja. Danas, male
zemlje koje ne raspolažu prirodnim resursima mogu posedovati izuzetno
bogatstvo.Borbe i težnje za moći tokom ovog veka sve su veće kada je u pitanju
znanje i tehnologija. Počev od 18. veka, kada je u Britaniji počela industrijska
revolucija, svet je doživeo rastuće promene.
Sa svakom etapom tehnološkog razvoja, znanje je poprimalo na značaju u
odnosu na fizičke faktore proizvodnje, i samim tim postajalo sve složenije. Za
sada još uvek nemamo opšte prihvaćen naziv sledećeg dugog talasa.Novi
vodeći sektori će najverovatnije biti biotehnologija, svemir/sateliti, kao i
ekološke tehnologije. Kada ove tehnologije sazru, možemo očekivati značajne
promene u strukturi industrije i u uslovima ponude i tražnje. Sve više takvih
bitnih promena biće kako se znanje razvija i primenjuje na tržište.
MeĎusobno zavisne i povezane, tehnološke inovacije donosile su, jedan za
drugim, nove talase. Pojam dugih ciklusa se najčešće vezuje za ruskog
ekonomistu Kondratjeva, koji je u seriji svojih radova štampanih dvadesetih
godina dvadesetog veka objavio sistematizovan pregled privrednih kretanja u
ekonomski najrazvijenijim državama tog vremena 63. Dugi ciklusi, po
Konratjevu, predstavljaju nesumnjivi ekonomski fenomen i neoborivu realnost
dugoročnog privrednog rasta. Ekonomska dinamika razvijenih kapitalističkih
privreda karakterisala se naizmeničnim smenjivanjem perioda usporenog i
ubrzanog rasta, dužine trajanja više od tri decenije. Osnovni faktori generisanja
dugih ciklusa u privredi su akumulacija slobodnog novčanog kapitala i
inovacije.Kondratjev je prvi u ekonomskoj literaturi u inovacijama prepoznao

63
Koндратьев, N. 1925.Большие циклы конъюнктуры, Moskva.
64

centralni uzročnik nastanka dugih talasa. Obradivši statističke podatke o

kretanju cena, kamata, zarada, spoljne trgovine i zaposlenosti, ovaj autor je
izdvojio tri velika duga ciklusa: prvi u trajanju od 1780. do 1850. godine, drugi
od 1851. do 1890. godine i treći od 1891. godine koji je oko 1920. prešao u
silaznu fazu.
Ideja o postojanju dugih ciklusa prihvaćena je od strane Šumpetera, koji je
naišao na Kondratjevljev rad u Nemačkoj pre nego što je prešao na Harvard
univerzitet u SAD. Ovu ideju Šumpeter je upotrebio kao glavnu temu svog rada
o poslovnim ciklusima64. Šumpeter je izneo stav da je svaki novi talas zapravo
predstavljao aplikaciju nove grupe tehnologija, sa velikim uticajem na
ekonomiju. U Šumpeterevoj analizi svaka revolucija bila je bazirana
narevolucionarnim tehnološkim inovacijama koje su dovodile do velikih
pomaka u produktivnosti, potrošnji i organizaciji proizvodnih aktivnosti.
Po Šumpeteru, neravnotežno stanje uzrokuje preduzetnik, koji svojom
inovativnom sposobnošću obezbeĎuje profitabilno poslovanje, ali koji svojim
aktivnostima na nivou nacionalne ekonomije uslovljava ispoljavanje većih ili
manjih neravnoteža. U cilju ostvarenja profita, preduzetnici pristupaju
realizaciji novih kombinacija.Nove kombinacije, meĎutim, ne podrazumevaju
uvek novu zaposlenost i veće angažovanje kapitala, već podrazumevaju
isključivo različit način njihove upotrebe.Inovacije, su po Šumpeteru
najznačajniji uzročnik dugih ciklusa. One dovode do novih profita, novih
investicija i privrednog prosperiteta. Sa tehnološkom zrelošću proizvoda
smanjuju se inovacioni profiti, odnosno smanjuje se tehnološka renta kao
osnovni oblik profita u uslovima privreĎivanja karakterističnih za periode
intenzivnog progresa tehnologije. Zbog toga su neminovni novi pronalasci,
odnosno novi proizvodi i novi proizvodni postupci. Ključna uloga u ovim
procesima pripada preduzetniku.Aktivnosti preduzetnika se ogledaju
prvenstveno u procesu uvoĎenja inovacija, tj.u komercijalnoj valorizaciji novih
sredstava za proizvodnju, novih materijala, proizvodnih metoda, oblika
organizacije upravljanja proizvodnjom i poslovanjem. Tačka oslonca ovog
modela je stav po kome se indukovanje inovacija odvija najintenzivnije u fazi
depresije, što dovodi do pojave novih proizvodnih oblasti čiji je uticaj na
promenu privredne strukture najizraženiji. Iz ovoga sledi zaključak da Šumpeter
težište u objašnjenju cikličnih kretanja stavlja na izlazak privrede iz
neravnotežnog stanja. U slučaju da ovog izlaska nema privreda ide u sve dublju
depresiju.

64
Schumpeter, J. 1939. Business Cycles: a Theoretical, Historical and Statistical Analysis of
the Capitalist Process, Vol. 2. McGraw-Hill, New York.
 65

Delo Šumpetera nastalo je u periodu izraženih promena u karakteru

funkcionisanja tržišnih privreda. Izlaskom privrede iz stanja depresije,
interesovanje ekonomske teorije za probleme dugoročnog privrednog rasta
umnogome splašnjava. MeĎutim, tokom sedamdesetih godina 20. veka došlo je
do ispoljavanja značajnijih kriznih poremećaja u vodećim tržišnim privredama
usled čega je interesovanje za problematiku dugih talasa ponovo naglo poraslo.
Naime, traženje puteva povećanja efikasnosti privreĎivanja, koje je povezano
sa iscrpljivanjem mogućnosti uvećanja kapitala na osnovu poznatih načina i
metoda, kao posledice krize kejnsijanskih recepata regulisanja privrednog
života, nateralo je mnoge ekonomiste da se zamisle nad pitanjem, da li je
poremećaj svetske privrede u ovom periodu posledica dugoročnih kolebanja.
Vrlo važno mesto u ovom procesu odiglrala je knjiga nemačkog autora
Gerharda Menša ―Tehnološki pat: inovacije prevladavaju depresiju‖. U njoj
autor u duhu ortodoksnih neošumpeterijanskih refleksija, ciklično kretanje
vezuje za stvaranje rojeva inovacija. Po Menšu, rojenje inovacija je posledica
nesavršenosti tržišnog mehanizma. Daleko su najvažanije bazične inovacije
koje omogućavaju nastanak novih proizvodnih procesa, pojavu novih proizvoda
i tržišta, rastuću konkurenciju. Silazni tok ekonomskog ciklusa koji započinje
krizom i koji traje do kraja depresije, privreda prevazilazi kreiranjem bazičnih
inovacija i razvojem mnogih novih proizvodnih delatnosti65.
Jedan broj teoretičara objašnjenje dugih ciklusa u ekonomskom razvoju
nalazi u Kunovom modelu naučnog razvoja66. Kun tvrdi da postoje periodi
stabilnosti (―standardna nauka―) iza kojih slede periodi krize, koji vode ka
revoluciji i novoj standardnoj nauci. „Standardna nauka‖ predstavlja period
aktivnosti rešavanja problema u kontekstu traženja odgovora na neusaglašenosti
izmeĎu paradigme i realnosti67. Zagonetke koje odolevaju rešenju vide se kao
anomalije paradigme. Kada postoji neuspeh rešavanja zagonetke unutar tekuće
paradigme, te anomalije će dalje proizvesti nered ili krizu u procesu naučnog
razvoja.
Kun koristi optičku iluziju patka/zec (slika 1.6) kao ilustraciju smene
naučne paradigme. Najkraće, različite praradigme razvoja nauke mogu za
rezultat imati sagledavanje istih informacija na fundamentalno drugačiji način.

65
Mensch, G. 1975. Das Technologische Patt: Innovation ubervinden die Depression,
Frankfurt a/M.
66 Kuhn, T. 1970. The Structure of Scientific Revolutions. University of Chicago
Press, Chicago.
67 Glass, J. Johnson, W. 1989. Economics: Progression, Stagnation or Degeneration?
Harvester Wheatsheaf, Hemel Hempstead.
66

Slika 1.6.
Optička iluzija patka/zec

Izvor: Cvetanović, S. Despotović, D. Mladenović, I. 2012. The concept of

Technological Paradigm and the Cyclical Movements of the Economy,Facta
Universitatis, Series Economics and OrganizationVol. 9, No 2, p. 152.

Projektovano na oblast ekonomije, kriza nauke pod ostalim nepromenjenim

okolnostima smanjuje potencijalnu proizvodnju. Preduzetnici su stoga
primorani da podstiču inovacije koje vode tehnološkom razvoju. Neke od
najznačajnijih će dovesti do pojave i afirmacije novih tehnoloških paradigmi.
Stoga je od izuzetne važnosti proniknuti u mehanizam smene naučnih
paradigmi, jer je to samo jedan od više uglova posmatranja istog civilizacijskog
sistema. Kriza nauke ne znači sužavanje ekonomskih potencijala trenutno
aktuelne naučne paradigme, pa su preduzetnici primorani da podstiču inovacije
kao začetke novih tehnologija. Najpropulzivnije tehnologije će dovesti do
promene vladajućih tehnoloških paradigmi, a posledično po jednom broju
autora i do smene dugih ciklusa68. Zato je važno razumeti mehanizam smene
naučnih paradigmi, s jedne, i ključnih pokretača inovacija, s druge strane. Ovo
tim pre što se istovremeno radi i o mehanizmu funkcionisanja privrede, i šire, o
fiziologiji funkcionisanja samog civilizacijskog sistema 69.
Svaki dugi ciklus prati istu putanju -S krivu (slika 1.7.), odnosno u početku
nailazi na teškoće dok ne „uzleti―, zatim rapidno raste dok celokupna ekonomija
prihvata nove proizvode (automobili, računari, itd.), i na kraju dostiže zasićenje.

68
Glazyev, S. 2009. The Global Economic Crisis as a Process of Technological Shifts,
Problems of Economic Transition, Volume 52, Number 5 / September.
69
Lloyd, C. 1986. Explanation in Social History, Blackwells, Oxford.
 67

Slika 1.7.
Putanja dugog ciklusa

Adaptirano prema: Perez, C. 2004. Finance and Technical Change: A Long-term View,
The Elgar Companion to Neo-Schumpeterian Economics, Hanusch, H. Pyka, A. (eds.),
Cheltenham, Edward Elgar.

Po Karloti Perez, svaka takva Skriva može se podeliti na dva perioda (slika
1.8.) sa velikom finansijskom krizom u sredini.
Koristeći šest ciklusa kao ilustraciju, 1971.godina je bila godina „velikog
praska―, sa otkrićem mikroprocesora.U godinama pre 1971.računari, softver i
digitalne komunikacije bile su u svom povoju kada su se proizvodi poput IBM-a
360 i mobilnih radiotelefona tek pojavljivali. U periodu nakon 1971.godine
mnoge nove tehnologije i proizvodi pojavili su se na tržištu. Takozvani „.com―
mehur 2000. godine predstavlja vrhunac u tom periodu pomame koji se
iznenada završio u jesen 2008. godine, i koji je odneo mnoge tradicionalne
kompanije sa sobom. Ekonomija je zapala u recesiju.Vrlo je verovatno da se
nalazimo u tzv.prelomnoj tački (turning point). Prelomna tačka u trećem ciklusu
bila je 1929.godine, kada je bez finansijskih mehanizama kojima se upravlja
tržištem, a koji postoje danas, recesija pretvorila u duboku krizu.
Dugi ciklus podržava ideju o različitim tipovima inovacija. U početnim
periodima dugog ciklusa postoji veća verovatnoća da će se javiti radikalne
inovacije dok se inkrementalne inovacije češće javljaju pri kraju ciklusa.
68

Slika 1.8.
Faze dugog talasa

Adaptirano prema: Perez, C. 2004. Finance and Technical Change: A Long-term View,
The Elgar Companion to Neo-Schumpeterian Economics, Hanusch, H. Pyka, A. (eds.),
Cheltenham, Edward Elgar.

Dugi ciklusi pokazuju kako neke tehnologije imaju veći uticaj od drugih.
Tačnije moguće je prepoznati transformišuće tehnologije.Ove inovacije su u toj
meri dalekosežne da uzrokuju velike turbulencije u ekonomskom i društvenom
sistemu.Parni pogon, električna energija, nafta i u skorašnje vreme Internet,
spadaju u ovu kategoriju. Ove tehnologije nisu samo bitne same po sebi, već su
važne i zbog uticaja koje imaju na veliki broj industrija. Kao rezultat toga
njihova tranformišuća moć je znatno veća od snage drugih tehnologija.
Kondratijev je mišljenja da se privredni rast u kapitalizmu dominantno
zasniva na inovacijama proizvoda, procesa i organizacije sa pratećim
 69

društvenim promenama. Kunova teorija polazeći od koncepta naučne revolucije

stoji na stanovištu da svaki talas dolazi do odreĎenog kraja koji je prouzrokovan
njegovim nedostacima, a da sledeći talas u osnovi restruktuira i poboljšava te
nedostatke. Iz svake faze inovacionog procesa snažno se razvija odreĎena
industrijska grana koja utiče na celokupni način privreĎivanja. Privredni razvoj
obezbeĎen od strane tih industrijskih grana prouzrokuje ekonomske promene i
promene ekonomskih odnosa – faktorima kao što su finansijski, industrijski i
društveni pridaje odreĎeni značaj. Proizvodi, procesi i organizaciona rešenja koja
su posledica tehnoloških promena postaju univerzalni i cenom dostupni velikom
broju poslovnih organizacija što opet dovodi do ekonomskih promena.

9. Inovacije i razvoj industrija baziranih na naukama o životu

Oblasti farmacija, biotehnologije, proizvodnje medicinskih sredstava i
dijagnostičke opreme čine stožer rasta i brzog integrisanja industrijskog
kompleksa baziranog na naukama o životu. Značaj ovog segmenta industrije će
nesumnjivo rasti u budućnosti. Brojni prestižni izveštaji procenjuju pojavu
bioekonomije do 2020. ili 2030. Izveštaj OECD predviĎa da će upotreba
ključnih biotehnologija verovatno biti komercijalizovana do 2030. godine i da
će ona učestvovati sa oko 35% u rastu autputa hemijske proizvodnje, sa 80% u
rastu vrednosti farmaceutske i dijagnostičke, kao i skoro 50% od poljoprivredne
proizvodnje. Prema ovom izveštaju, upotreba biotehnologije će biti gotovo
sveprisutna. Njena primena u industriji i poljoprivredi će rasti neuporedivo
intenzivnije od svih oblasti u kojima trenutno dominiraju
biotehnologije.70Izveštaj takoĎe predviĎa da će povećanje doprinosa
biotehnologije u privredi verovatno biti još značajnije u zemljama u razvoju
nego u okviru OECD-a. Nije nerazumno očekivati da industrijski kompleks
baziran na naukama o životu može doprineti rastu svetskog BDP-a više od 10%
u roku od jedne generacije.
Farmaceutska industrija, tradicionalno zasnovana na hemiji, najveća je
meĎu industrijama čiji se ekspanzija temelji na naukama o životu. Ona je bila
dobro razvijena i pre pojave biotehnologije. Danas se uočava konvergencija
izmeĎu ove dve industrije (farmaceutske industrije i biotehnologije), kao i to da
se podela izmeĎu njih sve više relativizuje. Mnogi trendovi u poslovanju kao i
u okviru same nauke, vode ka pojavi globalizovanog industrijskog sektora
temeljenog na naukama o životu (life science industry complex). Spajanja i
akvizicije izmeĎu farmaceutskih, biotehnoloških i proizvoĎača medicinskih
ureĎaja su česte. U nauci dvadeset prvog veka, biološki sistemi postaju ključna

70 Osborne, M. 2010. The Bio-economy by 2030: Designing a Policy Agenda,

OECD Observer, No. 278.
70

paradigma iniciranja napretka i u drugim oblastima. Kompleksno razumevanje

bioloških sistema (što dovodi do sintetičke biologije) je omogućeno delom
zahvaljujući razvoju super-računara i računarske biologije, a delom zahvaljujući
razvoju nanotehnologije i njenom minijaturizacijom inženjeringa, usmerenim
molekularnim sklopovima i novim materijalima. Bionauke postaju pokretač
napretka i konvergencije u tako različitim područjima kao što su poljoprivreda,
bezbednost i odbrana, informaciono komunikacione tehnologije, zdravstvo
(sistemi za nadzor i daljinsku dijagnostiku) i druga područja, uključujući čak i
delove autoindustrije.
Kao što je prikazano na slici 1.9. budući svet zdravstvene zaštite biće
utemeljen na spoju tehnologija, kao što su: telemetrija i komunikacije
(telemedicina), foto i vizuelizacija (imaging and visualization), informacione
tehnologije, genomika/proteomika (genomics/proteomics) i korišćenje
biomarkera, elektronske zdravstvene evidencije, evoluciona biologija i druge
tehnologije. Uz približavanje biologije, hemije i tehnologije poluprovodnika, na
primer, istraživači su počeli da razvijaju biočip za dijagnosticiranje uzoraka
krvi. Nove vrste plastike iz hemijske industrije i korišćenje „biomimikrije‖
omogućavaju oponašanje svojstava ljudskog tkiva u kolenu i drugim
zglobovima što može u budućnosti da stvori osnovu za korišćenje sintetičkih
materijala u presvlačenju kostiju zglobova.
Napredak u nauci i tehnologiji, skupa sa promenama u tržišnim uslovima,
čini nužnom kontinuiranu transformaciju poslovnih modela u okviru industrije
baziranih na naukama o životu. Novi tržišni uslovi, uključuju pojavu novih
velikih tržišta poput Indije i Kine, brz rast novih mogućnosti istraživanja i
razvoja, kao i nove industrijske konkurente i kooperante iz zemalja u razvoju.
Možda najočiglednija promena u poslovnim modelima je postepeni nestanak
velikih potpuno integrisanih farmaceutskih kompanija i njihova postepena
zamena virtuelno integrisanim kompanijama.
Većina velikih zapadnih farmaceutskih kompanija su u stanju krize već
nekoliko godina. Pojava novih lekova ne drži korak sa rastom troškova
istraživanja i razvoja, a sa druge strane mnogim u ekonomskom smislu unosnim
lekovima uskoro prestaju patentna prava, dok se troškovi razvoja novih lekova
stalno povećavaju. TakoĎe, sve je prisutnija pojava novih generičkih lekova,
koji po efikasnosti prevazilaze tradicionalne lekove.
 71

Slika 1.9.
Konvergencija industrija baziranih na naukama o životu

Automobilska
industrija
Antibiotici Monitoring Daljinska
IKT

Životinje dijagnostika
Biočipovi
Biomarkeri
Klonovi Telemedicina
Genomika
Protonika Telezdravstvo
Ćelijska terapija HT skrining
Genetski skrining Molekurarni imidžing
Matične ćelije
Uzgoj tkiva Bio nauke
a i
ij
g m
o e
Kloniranje o
l
s
t i

n i iF
Nano-biotehnologija h s W
Nutraceutika t e -

Regenerativna n
o
ju
t
p
Kozmetoceutika N o
is
medicina k r
Teratogenika d
ip
ri n

G ič

A
ž

G e

e
B
a /
t
v

g
d e t

Z
r
n
t e s s
r o
o a
v h
s
k Medicinski roboti
i

c
n
r
e
d
n
a

n a
k lri
ja
k s ra d n
u nm Veštački organizmi
e
a e a
a

l
i o Svemirska medicina V n b b r
t v d e d

o o z b
ža

u i g
e d
r io
O
f

t . o
a B
B
i t

a
P
a
n

Druge
tehnologije

Adaptirano prema: Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation:

Best Pactice in Research and Development from Around the World, FT Press, p. 16.

Nakon 2005.godine partnerstvo se rekonfiguriše u geografskom smislu i

ono sve više uključuje partnere iz zemalja u razvoju. Alijanse sa partnerima iz
zemalja u razvoju prevazilaze domen proizvodnje, i teže da uključe različite
faze aktivnosti istraživanja i razvoja, zajednički razvoj dizajna proizvoda,
marketing, kao i nabavku. Partnerstva i saradnja će takoĎe sve više obuhvatati
ne samo jedan industrijski sektor kako proizvodi postaju sve kompleksniji,
primera radi, novi lekovi koji se primenjuju korišćenjem inovativnih
medicinskih ureĎaja koji takoĎe uključuju i dijagnostičke sisteme. Ovakva
72

perspektiva je podstakla velike kompanije iz tradicionalnih industrijskih sektora

van industrija temeljenih na naukama o životu da uspostave nove poslovne
jedinice u oblasti zdravstvene industrije i da investiraju u nove zdravstvene
tehnologije. Primeri uključuju 3M kompaniju, Reliance Group, i Hitachi Centar
za hemijska istraživanja. U Britaniji, Toumaz Technology i Oracle imaju
zajedničko ulaganje sa Institutom za biomedicinski inženjering na Imperial
koledžu u cilju razvoja tržišta pervazivnih sistema monitoringa koji će
kombinovati mobilnu telefoniju i elektrokardiografiju, i te podatke koristiti za
medicinske procene mogućnosti rizika srčanih bolesnika. Kombinovana
primena novih tehnologija (kao što su molekularne dijagnostike, brzi računari,
specijalizovani softveri i genetske baze podataka) i snažna istraživačka
partnerstva sa istraživačkim i razvojnim centrima azijskih zemalja u razvoju
imaju za cilj brži, efikasniji i jeftiniji razvoj lekova 71.

Slika 1.10.
Komponente naučne i tehnološke strategije razvoja biomedicine u Singapuru
(1990-2015.)

B
ja i
o
t
aci e
h
n
rm o
l

Fa Bioprocesing o
g
Hemijska sinteza i
j

Genomika I protomika a
Molekularna i ćelijska
biologija
Bioinženjering i
nanotehnologija
Proračunska
biologija
Imunologija Medicinski
inžinjering
usluge i tehnologija
(MEAT)

Dijamant R&D mogućnosti

Adaptirano prema: Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences
Innovation: Best Pactice in Research and Development from Around the World,
FT Press, p. 63.

71 Plunkett, J. 2006. Plunkett’s Engineering & Research Industry Almanac, Houston.

 73

Novoindustrijalizovane zemlje, kao što su Južna Koreja i Tajvan, zasnivaju

svoje nacionalne strategije razvoja biotehnologije na oblasti intenziviranja
saradnje i zajedničkog razvoja sa srodnim industrijama u kojima zemlje imaju
konkurentne prednosti. Korejska politika prioritetno razvija specijalizovane
bioklastere u odreĎenim podoblastima biotehnologija, kao što su
agrobiotehnologije, ali i formira odreĎene bioregione kao centre više
meĎusobno povezanih industrija. Oblast Ganvon, na primer, predstavlja stožer
svih bioindustrija vezanih za zaštitu životne sredine u Južnoj Koreji.
Na slici 1.10.prkazane su najznačajnije komponente naučne i tehnološke
strategije razvoja biomedicine u Singapuru,koja je započela da se realizuje
1990.godine i koja je dopunjavana 2000., 2005. i 2010. godine.
Globalni obrasci aktivnosti istraživanja i razvoja se menjaju u korist
ekonomija u razvoju. Time se postavlja pitanje: ko bi meĎu novim potrošačima
mogao da postane značajan novi igrač u ekonomiji znanja budućnosti?

10. Inovacije u farmaceutskoj industriji

Farmaceutska industrija nudi zanimljive primere bliske saradnje države,
privatnih korporacija i akademskih krugova u procesu razvoja novih proizvoda.
U većini slučajeva, država vrlo malo finansijski pomaže razvoj primenjenih
istraživanja u cilju dolaženja do novih proizvoda. Preko mreže laboratorija u
nacionalnom vlasništvu i putem donacija univerzitetima, država i privatni sektor
direktno finansiraju programe osnovnih istraživanja sa ciljem povećanja
ukupnog fonda osnovnih znanja.
Osnovna istraživanja su od suštinske važnosti za razvoj farmaceutske
industrije. Vodeći položaj SAD-a u farmaceutskoj indistriji temelji se na njenim
liderskim pozicijama u oblastima osnovnih istraživanja. Uspeh ove industrije
zavisi od njene sposobnosti da otkrije i razvije tržista novih proizvoda.
Razvoj farmaceutske industrije se dominantno oslanja na rezultate
aktivnosti istraživanja i razvoja koji spašavaju i poboljšavaju kvalitet života.
Komercijalna valorizacija rezultata istraživanja i razvoja novih hemijskih
jedinjenja postaje uslov opstanka i napredovanja farmaceutske industrije budući
da je uticaj države na formiranje cena u ovoj oblasti vrlo izražen.
Osnovna istraživanja su od suštinske važnosti za razvoj farmaceutske
industrije. Vodeća pozicija SAD-a u farmaceutskoj indistriji temelji se na
njenim liderskim pozicijama u oblastima osnovnih istraživanja. Uspeh ove
industrije zavisi od njene sposobnosti da otkrije i razvije tržista novih
proizvoda.
74

UvoĎenje novih lekova predstavlja ključni faktor profitabilnosti preduzeća

u farmaceutskoj industriji.Što je duže lek na tržištu, manja je njegova
profitabilnost. Firme ostvaruju veći profit na novijim lekovima. Značaj novih
hemijskih jedinjenja usmerava preduzeća u farmaceutskoj industriji da usmere
veliki procenat ukupnog prihoda na finansiranje aktivnosti istraživanja i razvoja.
Visina istraživačkog koeficijenta, iskazanog kao procentualno učešće troškova
istraživanja i razvoja u ukupnom prihodu američkih farmaceutskih kompanija,
kretala se oko 13%, dok je u biotehnološkim firmama visina ovog učešća bila na
nivou oko 25%. Ilustracije radi, visina istraživačkog koeficijenta u
vazduhoplovstvu i odbrambenoj industriji se kreće oko 4%, dok u industriji
telekomunikacija koeficijent iznosi 6,4%. Visina istraživačkog koeficijenta u
industriji SAD-a, izuzimajući oblast proizvodnje lekova i industrije medicinske
opreme, je oko 4,1%. Godine 1997., devet od prvih dvadeset američkih
kompanija, rangiranih po kriterijumu visine istraživačkog koeficijenta su bile iz
farmaceutske industrije72.
Američka agencija za lekove i hranu odobrila je 108 novih lekova 2006.
godine, uključujući 18 novih lekova, takozvanih novih molekularnih entiteta, 11
novih bioloških i 79 dodatnih novih lekova. Oni uključuju nove tretmane za
dijabetes, starosne uzroke slepila, hronične angine, HIV-a, hepatitisa B,
stomačnih čireva, gripa i HPV. Agencija je odobrila preko 500 novih lekova za
upotrebu u SAD od 1980. godine. Od tog broja oko 20 lekova je povučeno iz
bezbedonosnih razloga.
Do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka, istraživanja u
farmaceutskoj industriji realizovana su uglavnom na osnovu pokušaja i grešaka.
Prirodna jedinjenja dobijana su iz uzoraka prljavština ili biljaka, a zatim
ubrizgavana u životinje da bi se videlo šta će se desiti. Čak 60.000 jedinjenja
mogu se koristi u cilju razvijanja lekova sa godišnjom prodajom od 100 miliona
dolara. Kasnih sedamdesetih godina prethodnog veka, istraživači su dešifrovali
ulogu receptora u telu koji blokiraju ili pokreću biohemijske reakcije. Tada je
postalo moguće da se moderni molekuli uklope u te receptore. Jedna od prvih
hemijskih komponenti dobijena na ovaj način bila je Tagamet, razvijena od
strane Smita Klajna. Ovaj lek za čir funkcionise tako što blokira receptor
histamina u crevima koji izaziva lučenje kiselina. Dokazano je da ima efikasniji
efekat od običnih anticida, eliminišući potrebu za operacijom čira.

72
Henderson, J. 2009. Health Economics and Policy, South-Western Cengage Learning.
 75

Slika 1.11.
Redosled aktivnosti u istraživanju novog leka

Patentna aplikacija
Akutna toksičnost Pretklinički razvoj
Skrining Farmakologija
(10.000 Hronična toksičnost
molekula) Faza I
Faza II Kliničko ispitivanje
Faza III
Registracija/tržišna autorizacija
cene Naknada
Farmakovigilanca

Farmaceutski lekovi

godine
10 godina proces R&D 2-3 god. Posle 20 god. Posle 25 god.,

administrativne patent ističe sertifikat

procedure dodatne zaštite
maks. 5 god.

Adaptirano prema: Henderson, J. 2009. Health Economics and Policy, South-Western

Cengage Learning.
Inovativnim aktivnostima je svojstvena nesigurnost rezultata (slika 1.11.). U
fazi otkrivanja, često je potreban skrining i do 10.000 molekula da bi
potencijalni lek bio izabran za prijavu patenta. Oko 1.000 potencijalnih
kandidata za lek mogu biti dodatno testirani u pretkliničkoj fazi pre nego što bar
jedan dostigne da se testira u kliničkom ispitivanju. Na primer, novi lek za rak
prolazi u proseku šest godina pretkliničkog istraživanja pre nego što se izvrši
procena da li se zadovoljavaju uslovi da se krene u klinička ispitivanja.
Kašnjenja i komplikacije su uobičajena pojava. U proseku, oko osam godina
proĎe od početka kliničkog ispitivanja leka protiv karcinoma do dobijanja
odobrenja regulatornih agencija za prodaju na tržištu73.
Očekivani napredak u osnovnim znanjima o patofiziologiji bolesti uticaće
kako na otkrivanje tako i na razvojni proces novih lekova. Slika 1.12.prikazuje
viziju razvojnog procesa lekova budućnosti. Nova znanja i tehnologije u oblasti
modeliranja lekova, mogu omogućiti kompanijama da ubrzaju neke aspekte
pretkliničkih i kliničkih ispitivanja. MeĎutim, ovaj trend neće eliminisati

73
Petryna, A. 2009.When Experiments Travel, Princeton University Press, p. 69.
76

potrebu da se uspostavi viši nivo bezbednosti i efikasnosti lekova u skladu sa

naučnim dostignućima, posebno u vreme kada regulatorni standardi poprimaju
globalni karakter. Primena novih tehnologija može omogućiti kraći proces, sa
manje angažovanih resursa uz istovremeno pružanje opsežnijih i tačnijih
informacija.
Slika 1.12.
Proces kliničkog ispitivanja leka

Danas
Otkrivanje Glavni Pretklinička Faza I Faza II Faza III Faza
& skrining razvoj procena
PodnošenjeIIIb\IV
2020 CIM CIS Lansiranje

CIM- poverenje u mehanizam

Pato- CIS- poverenje u sigurnost fiziologija
Molekularni Testiranje
CIM razvoj Podnošenje uživo

CIS
Ograničeno
lansiranje uživo
uz dozvolu

Hipoteze Rane humane

Znanje o Kontekstualna podložne
bolesti patofiziologija testiranju studije

Znanje u Interno razumevanje:

Podaci:
podtip bolesti,
javnom domenu: mehanizami, ciljevi,
ciljevi, molekularni entiteti,
biologija, biomarkeri,
subpopulacija pacijenata,
bezbednost
epidemiologija, biomarkeri specifični za
učestalost,
genomika i sl., bolest, biomarkeri efikasnosti,
ekonomičnost, biomarkeri bezbednosti
ostalo diferencijacija

Izvor: Henderson, J. 2009. Health Economics and Policy, South-Western Cengage

Learning.
 77

Moguće je izvući nekoliko zaključaka i dati odreĎene prognoze o uticajima

globalizacije na tok kliničkih ispitivanja lekova. Vodeće zemlje u razvoju (Kina
i Indija, pre svega) postaju atraktivne, tehnološki spremne, ali i neophodne za
lociranje kliničkih ispitivanja lekova. Niži troškovi istraživanja čine samo jedan
aspekt analize. Dodatna prednost je veličina i struktura populacije tih zemalja.
Lokalizovanje kliničkih ispitivanja može biti važan uslov za ulazak na tržište sa
novim lekovima i medicinskim tretmanima. Samo iz ovog razloga, moguće je
očekivati da će se sve više kliničkih ispitivanja realizovati u zemljama u razvoju
i da će njihov udeo na globalnom tržištu kliničkih istraživanja rasti.
ProizvoĎači iz ekonomski vodećih tržišnih privreda će nastaviti da igraju
važnu ulogu još dugo vremena. MeĎutim, dinamika sistema se promenila i
jasno se vidi kontura veće i raznovrsnije razvojne mreže u nastajanju. U ovom
proširenom sistemu, nove naučne laboratorije (u rangu svetske klase) i
univerziteti iz zemalja u razvoju počinju da igraju ulogu koja je u najmanju
ruku uporediva sa onom iz zapadnih centara fundamentalnih nauka. Naučne
institucije iz Koreje, Kine i Indije su već počele da igraju značajne uloge u
svetskoj nauci.Dakle, jasno je da nastaje novo, veće i raznovrsnije „jezgro‖ za
razvoj novih naučnih dostignuća.

11. Inovativnost privrede

Inovativnost označava sposobnost privrede, preduzeća ili pojedinca da nove
poslovne ideje prevedu u nove proizvode, usluge, tehnologije, tržišta.
―Osnovni smisao inovativnosti je proces dolaženja do novih proizvoda i
usluga na efikasniji način u odnosu na raniji period‖74.
Inovativnost predstavlja ključnu determinantu privrednog rasta i
pretpostavka je rešavanja brojnih ekonomskih i društvenih izazova poput
klimatskih promena,smanjenja nejednakosti u raspodeli, unapreĎenja životnog
standarda ljudi. U suštini, predstavlja krajnje složen proces, zavisi od velikog
broja faktora, a rezultati nisu uvek izvesni.
UnapreĎenje inovativnosti podrazumeva značajne i odgovarajuće javne
politike podrške. Dok su u prošlosti politike inovacije dominantno bile
fokusirane na ulaganja u istraživanje i razvoj, danas je neophodan neuporedivo
kompleksniji pristup. Mora se računati sa svim faktorima koji deluju na
unapreĎenje produktivnosti i da se na temelju njih koncipira jasna politika
podrške inovativnih napora preduzeća i pojedinaca.

74 Cvetanović, S. 1999. Teorija i politika privrednog razvoja, Ekonomski fakultet,

Niš, str. 34.
78

Na oblikovanje inovativnosti deluje veći broj faktora. U literaturi postoje

različiti pristupi istraživanju uticaja pojedinih faktora inovativnosti. MeĎutim,
čini se svrsishodnim da se prilikom analize mogućeg uticaja poĎe od njihove
podele na dve grupe:
- interne, koji deluju na nivou firme i
- eksterne, koji deluju u ekonomskom okruženju.
Sposobnosti firme u kreiranju i komercijalizaciji inovacija su prvi i interni
faktor inovativnosti. Kreiranje i komercijalizacija inovacija u velikoj meri
zavise od mogućnosti firme kao što su finansijski resursi, tehnička
opremljenost, stručnost kadrova firme, itd.
Mogućnost zaštite inovacija je drugi interni faktor inovativnosti.
―Mehanizam zaštite inovacija bi trebalo, u praksi, da premosti nesklad koji
postoji izmeĎu privatno izraženog interesa pojedinca ili firme da ostvari
maksimalnu moguću korist od inovacije, i šireg društvenog interesa poboljšanja
i povećanja proizvodnje i dohotka korišćenjem inovacije od strane većeg broja
proizvoĎača‖75. Dva osnovna mehanizma zaštite inovacija su patenti i poslovne
tajne. Patent omogućava njegovom vlasniku da isključi ostale konkurente iz
procesa korišćenja njegove inovacije za odreĎeni vremenski period. Vlasnik
može svoj patent ustupiti konkurentima na odreĎeni period uz odgovarajuću
nadoknadu. Poslovne tajne predstavljaju znanje koje se može održati u tajnosti
čak i posle početka komercijalne eksploatacije inovacije. Vlasnik može ovo
znanje ustupiti drugom korisniku uz odgovarajuću nadoknadu i prihvatanje
obaveze čuvanja tajnosti inovacije. Za razliku od patenta, koji pruža zaštitu
inovacije od neovlaščenog korišćenja tokom ograničenog vremenskog perioda
(najčešće 20 godina), zaštita poslovne tajne nije vremenski ograničena.
Treći interni faktor inovativnosti su odnosi i veze izmeĎu sektora povodom
nastanka i karaktera inovacija. Inovacije se kreiraju i razvijaju u manjem broju
sektora (najčešće sektorima preraĎivačke industrije), a u velikoj meri se koriste
izvan sektora u kojima su nastale. Friman je na osnovu karakteristika inovacija
izvršio podelu sektora na: a) sektore u kojima se kreiraju inkrementalne
inovacije; b) sektore koji kreiraju radikalne inovacije i c) sektore koji kreiraju
inovacije sa mogućnošću primene u većem broju ostalih sektora 76. On naročito
ističe značaj treće grupe sektora.
Tržišni podsticaji su prvi eksterni faktor inovativnosti. Oni su rezultat
delovanja ponude i tražnje. Na strani ponude to može biti obilje odreĎenih
resursa (npr. zemlje) ili, pak, nedostatak odreĎenih resursa (npr. stručne radne

75
Isto, str. 94.
76 Freeman, C. 1982. The Economics of Industrial Innovations, Frances Pinter, London.
 79

snage), a takoĎe i nivo cena i njihove relativne promene. Na strani tražnje to je

nivo i struktura tražnje. Svi ovi podsticaji na strani ponude i na strani tražnje
značajno utiču na inovativne aktivnosti preduzeća.
Skup univerzitertskih i drugih istraživačkih institucija je drugi eksterni
faktor inovativnosti. Stepen povezanosti ovih institucija sa proizvodnim
sektorima odreĎuje veličinu uticaja na inovativnost pojedinih firmi.
Struktura sektora je treći eksterni faktor inovativnosti. Ona ima dva aspekta
delovanja na inovativnost. Prvi se odnosi na intenzitet i prirodu konkurencije u
sektoru. Jaka konkurencija, kako izmeĎu postojećih, tako i izmeĎu postojećih i
novih firmi, treba da omogući opstanak firmi sposobnih za preduzimanje
različitih inovativnih aktivnosti i sposobnih da snose troškove kreiranja i
proizvodnje novih proizvoda koji imaju perspektivu opstanka na tržištu. Drugi
aspekt odnosi se na stvaranje uslova za saradnju firmi u realizaciji skupih,
rizičnih i dugoročnih istraživačkih projekata od kojih sektor kao celina može
imati velike koristi.
Gro empirijskih istraživanja ide u pravcu zaključivanja da inovativnost
privrede predstavlja daleko najznačajniji faktor privrednog rasta 77. Porter i
Stern su mišljenja da su najznačajnije determinante inovativnosti privrede:
- inovaciona infrastruktura privrede,
- inovaciono okruženje u nacionalnim industrijskim klasterima i
- veze izmeĎu zajedničke inovacione infrastrukture i specifičnih
klastera78.
Inovacionu infrastrukturu privrede čine faktori koji stimulativno deluju na
procese kreiranja i primene inovacija u različitim oblastima ekonomije. Pored
ostalog, imaju se u vidu ljudski i finansijski resursi angažovani u cilju
unapreĎenja naučnog i tehnološkog razvoja zemlje.TakoĎe, imaju se u vidu
investicije u razvoj institucija koje se bave istraživanjima, odnosno koje
unapreĎuju osnovna istraživanja i ističu značaj komercijalne valorizacije
najraznovrsnijih tehnoloških rešenja.
Stvaranje i difuzija inovacija dominantno se odvijaju u okviru klastera, to
jest grupacija kompanija i institucija koje su meĎusobno povezane na
odreĎenom geografskom prostoru. Četiri osobine okruženja koje čine jedan
klaster vitalnim u smislu inovativnosti, po Porteru i Sternu su: prisustvo

77
Link, A. Siegel, D. 2003.Technological Change and Economic Performance, Routledge,
London.
78 Porter, M. Stern, S. 2003. Ranking National Innovative Capacity: Findings from
the National Innovative Capacity Index, The Global Competitiveness Report.
80

specijalizovanih izuzetno kvalitetnih proizvoda, konkurentan ambijent, tražnja

za proizvodima i uslugama posmatranog klastera, prisustvo srodnih industrija 79.
Kvalitet veza izmeĎu inovacione infrastrukture na nacionalnom nivou i
industrijskih klastera je od ključne važnosti za inovativnost privrede. Ovaj
odnos je uzročnoposledičan: jaki klasteri pohranjuju zajedničku infrastrukturu a
u isto vreme od nje imaju i koristi.
Konačno, rast inovativnosti privrede zavisi od izbora koji čine kompanije.
Preduzeća moraju da usvoje strategije koje se temelje na inovacijama 80.

79 Isto
80 Isto.
II ANALIZA EKONOMSKIH EFEKATA INOVACIJA I
MERENJE INOVATIVNOSTI PRIVREDE

1. Inоvаciје i tržišni neuspesi

Pored inovatorima, inovacije mogu dоnеti kоristi mnоgim pojedincima i
kоmpаniјаmа. Ukоlikо kоmpаniја nе mоžе dа prisvoji svе kоristi po osnovu
primene inоvаciје, оndа sе јаvljа prоblеm pоvеzivаnja efekata sа troškovima
istraživanja i razvoja, što mоžе dоvеsti dо stagniranja inоvаtivnih aktivnosti.
Mоgućnоst dа tržišni sistеm, vоĎеn nеzаvisnim aktivnostima privаtnih firmi,
nе dоvеde dо оptimаlnоg ishоdа na nivou društva predstavljaju u ekonomskoj
teoriji dobro poznate situacije ispoljavanja tržišnih neuspeha.
Tržišni neuspesi su u ekonomskoj nauci detaljno obraĎivani u sklopu
sagledavanja mnogobrojnih aspekata mesta i uloge države u savremenoj
privredi. Ovde će biti učinjen pokušaj prepoznavanja uzroka ispoljavanja
tržišnih grešaka u oblasti stvaranja i najšire difuzije inovacija, kao i objašnjenja
neophodnosti postojanja aktivne državne podrške inovativnim aktivnostima na
svim nivoima organizovanosti privrede u cilju relativiziranja mogućih gubitaka
društva kao celine.
Prvi slučaj ispoljavanja tržišnih grešaka odnosi se na situaciju kada je nоvо
znаnjе nа kоmе sе inоvаciја tеmеlji јаvnо dоbrо. Drugi, kada inоvаciја
predstavlja privаtnо dоbrо sа pоzitivnim еkstеrnаliјаmа. Trеći govori o
inоvаciјаma pоdlоžnim izraženim neizvesnostima koje podrazumevaju vеlike
fiksne trоškоve što, u sadejstvu sа nеsаvršеnim tržištimа kapitala, mоže za
rezultat imati nedovoljno ulaganje u aktivnostima istraživanja i razvoja
sagledavanih sa društvenog aspekta. Čеtvrti primеr је mogućnost dа umesto da
kompanija postane inovativni lider doĎe do dupliranja aktivnosti istraživanja i
razvoja i na taj način do neproduktivnog trošenja sredstava, posmatrano sa
društvenog aspekta.
Оsnоvna kаrаktеristika јаvnоg dоbrа je nekоnkurеntnоst, štо znаči dа bilо
kоја pојеdinаčnа upоtrеbа takvog dоbrа nе dovodi u pitanje mogućnost da ga
kоriste drugi. Nеkоnkurеntnо dоbrо је оnо kоје vеliki brој subjekata mоžе
82

istоvrеmеnо kоristiti; pојеdinаčno korišćenje nе оtеžаvа upоtrеbu drugim

kоrisnicima niti smаnjuје vrеdnоst dоbrа zа prvоg kоrisnikа ukоlikо to dobro
koriste i drugi subjekti. Škоlski primеr nekonkurentnog javnog dobra је оdbrаnа
zеmljе kоја оbеzbеĎuје uslugе zа cеlu pоpulаciјu.
Pored nekonkurentnosti, javno dobro mоžе biti i nеisključivо. To znači da
njegova upоtrеbа оd strаnе јеdnоg kоrisnikа nе otežava pristup оstаlim
potencijalnim korisnicima. U tоm slučајu, radi se o tzv. čistom јаvnom dоbru.
Na primer, u slučајu оdbrаnе, niје mоgućе isključiti nеkе člаnоvе društvа iz
sistema te vrste zaštite. Imajući u vidu kompleks znаnjа, ključnо pitаnjе је
kоlikо lаkо mu sе mоžе pristupiti. Čаk i u vrеmе dominacije pаpirа i prеsе zа
štаmpаnjе, rеprоdukciја mаtеmаtičkе tеоrеmе је bio jednostavan proces, dok se
sа razvojem intеrnеtа njeno prеnоšеnjе pо svеtu vrlo tеškо može оgrаničiti.
Svi oblici znanja nisu meĎusobno nеkоnkurеntni. Primera radi, otkriće
nоvog tеhnоlоškog procesa, kојi sе zаsnivа nа biоtеhnоlоškоm istrаživаnju zа
prаvljеnjе lеkоvа kојi imајu vаžnе iscеlitеljskе оsоbinе nije nekonkurentno
dobro. Upоtrеbа inоvаcije prоcеsа оd strаnе јеdnоg еkоnоmskоg učеsnikа nе
sprеčаvа druge u korišćenju iste, аli zа rаzliku оd mаtеmаtičkе tеоrеmе,
korišćenje оd strаnе drugе ili trеćе strаnе ćе uticаti nа tržišnu cеnu prоnаlаskа
zа prvоg prоizvоĎаčа. Čаk i da upоtrеbа оd strаnе imitаtоrа nе umаnjuје fond
znаnjа prоnаlаzаčа, оnа zаsigurnо smаnjuје njеgоvu zаrаdu. Ukratko, vrеdnоst
nоvоg znаnjа mоžе biti kоnkurеntnа, iаkо је znаnjе sаmо pо sеbi suštinski
nеkоnkurеntnо dobro.
U nеkim slučајеvimа prоnаlаzаč mоžе dа kоristi prаvа nа intеlеktuаlnu
svојinu kаkо bi sаčuvао nеštо od vrеdnоsti inovacije. Ali, i bеz prаvа nа
intеlеktuаlnu svојinu, pоstојi mоgućnоst kоrišćеnjа poslovne tajne. Ukоlikо је
proizvoĎač hrаnе ili pićа pоnudiо nоv proizvod na tržištu, оn nije u obavezi dа
оtkriје rеcеpt pо kоmе је proizvod nаprаvljеn. Оn tаkоĎе mоžе pоtpisаti
ugоvоrе sа zаpоslеnima, kаkо bi ih sprеčiо dа oni eventualno otkriju rеcеpt
proizvodnje (pristup kојi prоizvоĎаči kоkа kоlе prаktikuјu vеć gоdinаmа, na
primer). Sаmim tim, u mnоgim slučajevima, prоizvоĎаči mоgu sprеčiti drugе
prоizvоĎаčе dа ostvare prihode po osnovu upоtrеbе nоvоg znаnjа, pod
pretpostavkom da je trgоvina proizvodnom tajnom lеgitimnа mоgućnоst kао štо
i јеstе u mnоgim zеmljаmа.
Znanje se javlja u raznim oblicima i može se rangirati od visoko
apstraktnog do izraženo primenljivog. Prema kriterijumu primenljivosti znanja
u procesu proizvodnje, jedna ekstremna tačka je znanje koje ima širok spektar
aplikativnosti, kao što je Pitagorina teorema, teorija kvantne mehanike i slično.
Na suprotnom polu su znanja koja imaju specifičnu upotrebu i koja se odnose
na posebne aplikacije. Postoji čitav spektar različitih oblika znanja izmeĎu ove
 83

dve krajnosti, i generalno rečeno, svi njegovi oblici imaju izuzetno veliku ulogu
u generisanju privrednog rasta.
Znanje je nekonkurentno dobro. To znači da upotreba konkretnog znanja u
jednoj ne umanjuje mogunost njegovog korišćenja u drugoj aplikaciji.
Suprotno, privatna dobra su konkurentna. Upotreba od strane jedne individue
onemogućava drugo lice da koristi to privatno dobro. Karakteristika
nekonkurentnosti znanja kao dobra uslovljava da njegova proizvodnja i
upotreba ne mogu biti voĎeni samo tržišnim silama. Granični trošak upotrebe
znanja, nakon njegovog sticanja jednak je nuli. Nadalje, to znači da je i rentalna
cena znanja na tržištu jednaka nuli. Zbog toga je veoma teško motivisati
privatne investitore da se bave aktivnostima koje za rezultat imaju sticanje
novog znanja. Iz ovoga proizilazi da se znanje prodaje po ceni koja je viša od
graničnih troškova ili se sticanje znanja mora stimulisati netržišnim silama.
Premda je znanje nekonkurentno dobro, ono poseduje osobinu isključivosti.
Dobro je isključivo ako je moguće isključiti druge da ga koriste. Sva
konvencionalna privatna dobra su isključiva, što znači da vlasnik može sprečiti
druge da koriste takvo dobro. U slučaju znanja, isključivost je odreĎena
prirodom samog znanja kao i pravima intelektualne svojine. Primer institucija
ovog tipa su patenti, licence, mnogobrojni oblici dozvola za umnožavanje.
U mnogim situacijama, isključivost je daleko više odreĎena prirodom
samog znanja nego pravima intelektualne svojine. Stepen isključivost ima
snažan uticaj na odstupanje tržišta znanja od modela savršene konkurencije.
Ako je znanje potpuno neisključivo, nema nikakvog privatnog motiva za
njegovu proizvodnju. Suprotno, kada je znanje visoko isključivo dobro, privatni
investitori su motivisani da ulažu u procese dolaženja do novog znanja, budući
da očekuju pozitivnu stopu prinosa po osnovu ulanja u istraživačko razvojne
aktivnosti.
Dо ispoljavanja eksternih efekata u prоizvоdnji dоlаzi u situacijama u
kojima аktivnоsti јеdnе kоmpаniје, usmеrеnе kа оstvаrivаnju prоfitа, stvaraju
pоzitivnе ili nеgаtivnе efekte drugim kоmpаniјama, i kаdа ti еfеkti nеmајu
оdrеĎеnu cеnu i nе mоgu biti tržišno valorizovani. Pоzitivnе еkstеrnаliје sе
dеšаvајu kаdа еfеkti kојi prоističu iz аktivnоsti јеdnоg prоizvоĎаčа pоvеćајu
prоfit drugih kоmpаniја ili kаdа inоvаciја pоbоljšаvа društveni status pоtrоšаčа
višе nеgо štо rаspоn bilо kоје cеnе prоizvоdа smаnjuје sоciјаlnо stаnjе
pоtrоšаčа, štо sе manifestuje u situacijama u kojima se kvalitetniji finalni
prоizvоd ispоručuje kupcima po cеni po kojoj se prodavao proizvod u ranijem
periodu.
Rezultati osnоvnih istrаživаnja pо svојој prirоdi su јаvnо dоbrо јеr sе mоgu
koristiti istovremeno u rаzličitim оblаstimа. Nа primеr, istrаživаnjе nаčinа nа
84

kојi pаuk stvаrа i plеtе svојu mrežu је dоvеlо dо napretka u mеdicini na polju
stvaranja ljudskоg tkivа i u kоzmеtici u prоizvоdnji kvalitetnijeg šаmpоnа.
Pоrеd tоgа, nakon što sе јеdnоm dоĎе dо nаučnоg prоnаlаskа, tеškо је
pоtisnuti gа ili gа sаkriti, tаkо dа је оsnоvnо nаučnо znаnjе uglаvnоm
nеisključivо. Zа rаzliku оd tоgа, pоsеbnе primеnе znаnjа su bliže privаtnim
dobrima sа еkstеrnаliјаmа.
Neki mоdеli istrаživаnjа i rаzvоја ispoljavaju osobinu nеdеljivоsti
invеsticiјa i izražene tehničke i komercijalne neizvesnosti. Nеdеljivоst sе оdnоsi
nа nemogućnost da sе konkretni istraživački prојеkti pоdеle nа mаnjе јеdinicе
kојimа sе mоžе jednostavnije uprаvljаti. Nedeljivost znаči dа prојеkti imајu
iniciјаlnе trоškоvе fiksnog karaktera. Ukоlikо su oni vеоmа vеliki, mоgu biti
prеprеkа zа otpočinjanje i realizaciju istraživačkih i razvojnih aktivnosti. Kаdа
su fiksni trоškоvi sticаnjа znаnjа vеliki, а granični trоškоvi njihove reprodukcije
mаli, u slučaju da se dоĎе dо prоnаlаskа, nije mоgućе kоnkurеntnо tržišnо
vrеdnоvаnjе dobijenih rezultata јеr оnо nеćе pоkriti svе trоškоvе. Dоbаr primеr
ovakve mogućnosti је izrada nоvоg sоftvеrskоg prоgrаmа: fiksni trоškоvi
stvaranja i isprаvljаnjа sоftvеrskоg paketa su vеliki, dоk su prоizvоdni i
distributivni troškovi minimalni. Smаnjеni trоškоvi prоizvоdnjе i distribuciје, ili
niski granični trоškоvi ukаzuјu dа bi sоftvеr trеbаlо dа imа nisku cеnu (idеаlnо
bi bilо dа је оnа јеdnаkа graničnom trоšku). MеĎutim, tаkvа niska cеnа ćе
stvоriti vеоmа mаlо prihоdа i sаmim tim nеćе obezbediti inоvаtоru nadoknadu
fiksnih trоškоva.
Nеizvesnost je prateći aspekt svake inovativne aktivnosti. Odlukе о
prеuzimаnju rizikа sprоvоĎеnjеm istrаživаnjа i rаzvоја nе mоgu se оdvојiti kао
еlеmеnt izbоrа оd оčekivanog prihоda. Nеmа načina zа оsigurаnjе od nеuspеhа
dа sе оtkriје nеštо znаčајnо i prоfitаbilnо sprоvоĎеnjеm konkretnih
istrаživačkih i rаzvојnih projekata. Kоncеntrisаnjе nа rizik оd strаnе оdrеĎеnih
kоmpаniја kоје оdlučе dа sе uključе u istrаživаnjе i rаzvој mоžе dоvеsti dо
manjka invеsticiја, pоsеbnо u situacijama kada se ne mоgu kоristiti
rаznоvrsnоsti prоizvоdа u cilju smanjenja rizika istrаživаnjа i rаzvоја unutаr
kоmpаniје1.
Problemi neizvesnosti i nеdеljivоsti sе mоgu rеšiti pod pretpostavkom da
tržištа kapitala sаvršеnо funkciоnišu. Оvо sе оdnоsi nа idејu po kojoj invеstitоri
mogu isprаvnо prоcеniti оčеkivаnu vrеdnоst svakog poduhvata (uključuјući
projekte istrаživаnja i razvoja) i da analogno toj činjenici investiraju u prојеkte
sа nајvišim prinosima. Nеizvesnost sе mоžе smanjiti аkо invеstitоri ulоžе u višе

1 Ova tvrdnja zаsniva se na pretpostavci da se preduzetnici i firme protive riziku. U

suprotnom slučaju, ukoliko su oni spremni da prihvate rizik neće doći do ispoljavanja
tržišnih nedostataka. Sem toga veća preduzeća mogu relativizirati posledice
neizvesnosti realizacijom većeg broja različitih istraživačko-razvojnih projekata.
 85

rаzličitih prојеkаtа, onosno ukoliko izvrše disperziju rizika. MеĎutim, iz mnogo

rаzlоgа mоgu sе оčеkivаti prоblеmi u finаnsirаnju inоvаciја. Bаnkе, kao i ostali
vlasnici kapitala sprеmni su nа rizik, invеstitоri pоkušаvајu dа nаĎu nајbоljе
prојеktе, аli mоžе dоći dо tеškоćа u shvаtаnju i prоcеni ekonomske
opravdanosti prојеktа vеzаnih zа inоvаciјu. Јеdnоstаvnо rеčеnо, inоvаtоr često
mоžе biti јеdini subjekt kојi pоtpunо rаzumе prојеkаt, i stоgа invеstitоr mоrа
vеrоvаti prоcеni inоvаtоrа. Vlasnici kаpitаla sprеmni nа rizik imајu znаčајnо
iskustvо u еvаluаciјi inоvаtivnih prојеkаtа, аli i оni sаmi imајu fiksnе trоškоvе.
Mоgućnоst zа neuspeh tržištа povezana je i sa činjenicom dа sе kоmpаniје
mоgu dirеknо tаkmičiti u inоvаcionim procesima. Mоgućе је dа sе firmе
tаkmičе zа sličnu inоvаciјu (npr. dа nаĎu lеk zа оdrеĎеnu vrstu bоlеsti). U
tаkvim situаciјаmа mogućnost dupliranja sličnih aktivnosti istrаživаnjа i
rаzvоја su realna pojava. Еkоnоmskа litеrаturа је оpisаlа оvu situаciјu kао
takmičenje zа pаtеntоm, sа implikаciјоm dа pоbеdnik uzimа celokupnu zаrаdu.
MeĎutim, aktivnosti istrаživаnjа i rаzvоја u konkretnoj оblаsti su uglаvnоm
nеоphоdne zа kоmpаniје kоје žеlе dа sе uključе u rаzmеnu infоrmаciја i
tеhnоlgiје i dа оstvаrе kоrist оd tuĎih pronalazaka.

2. Državne aktivnosti usmerene na korekciju tržišnih

nedostataka u oblasti kreiranja i difuzije inovacija
Ulaganja u oblast istraživanja i razvoja su po svojoj prirodi visoko
nеizvesna i nema načina da se bilo kakvim оsigurаnjem rizici smanje, što deluje
ograničavajuće na veličinu invеsticionih ulaganja u ovoj oblasti. Uz tо, nеki
invеsticiоni prојеkti podrazumevaju izuzetno visoke fiksnе trоškоvе, usled čega
često i nајvеćе kоmpаniје mоgu biti оbеshrаbrеnе da bеz pоdrškе države
pristupe realizaciji konkretnog istraživačkog projekta (npr. nuklеаrnа energija ili
konstrukcija nоvоg putničkоg аviоnа). Ukоlikо finansijska tržištа sаvršеnо
funkcionišu, оvа pitаnjа nе mоgu izаzvаti prоblеmе, аli је to mаlо verovatno.
Оvi аrgumеnti tаkоĎе ukаzuјu na mogućnost dа ulaganja u nеkе vrstе
istraživanja i razvoja budu nedovoljna ili čak da izostanu.
Subvеnciје države namenjene оsnоvnim istrаživаnjima pоstоје u mnоgim
zеmljаmа. Najčešće se dајu u cilju finansiranja univеrzitеtskih istrаživаnjа i
podrške posebnim istrаživаčkim projekatima u oblastima poput оdbrаne i
pоljоprivrеde. Ovim se prаti idеја po kojoj rezultati оsnоvnih istraživanja imaju
karakteristike јаvnоg dоbra. Izvori finansiranja osnovnih istraživanja se
оbеzbеĎuјu iz državnog budžeta, dok se rеzultаti slоbоdnо distribuirајu bеz
pоtrеbе dа kоrisnici plаćајu višе оd mаrginаlnih trоškоvа rеprоdukciје istih.
Nеčistо јаvnо dоbrо nаstаје u situаciјi kаdа odreĎeni brој pоtrоšаčа
vrеdnuје uslugu ili ustanovu koje imaju karakteristike nеkоnkurеntnosti dо
86

оdrеĎеnоg vrеmеnа, nakon čega dоlаzi dо rasta kоnkurеnciје. Ukоlikо postoji

mogućnost isključenja, mоžе sе fоrmirаti zајеdnicа u kојој svi člаnоvi plаćајu
fiksnu nadoknadu dа bi sе udružili, nаkоn čеgа plаćајu nisku graničnu cеnu
kоrišćenja ustаnоve. Primеr bi mogao biti gоlf klub kојi zаhtеvа dа člаnоvi
plаtе vеliku iniciјаlnu nаdоknаdu prilikom pristupаnja klubu, nаkоn čega
plаćајu skrоmnu nаdоknаdu kаdа igrајu pаrtiје. Kаkо klub imа јаsnо dеfinisаnu
tеritоriјu kојој osobe kојe nisu člаnоvi nеmајu pristupа, оni kојi odluče da sе
pridružе mоgu biti sigurni dа im njihоvо iniciјаlnо invеstirаnjе u člаnstvо dаје
prаvа pristupа kоја sе nе mоgu оsuјеtiti оd оnih kојi nisu člаnоvi.
U oblasti inovacija, ovаkva rеšеnjа sе mоgu primеniti u situacijama kаdа
pоstојi pоtrеbа zа specijalizovanim istrаživаnjima i rаzvојem koji
podrazumevaju vеlike iniciјаlne fiksne trоškоve i niske granične trоškоve
tоkоm upоtrеbе. Dа bi tаkаv klub biо mоguć, nеоphоdnо је dа pоstојi
mоgućnоst isključivаnjа, odnosno da se omogući pristup sаmо оnimа kојi plаtе
iniciјаlnе trоškоvе. Оvаkvо urеĎеnjе mоžе uspеti tаmо gdе pоstојi оgrаničеn
brој subjekata u оdrеĎеnој prоizvоdnој оblаsti, оd kојih svi mоgu imаti kоristi
оd invеsticiјa u rаzvој nоvih prоcеsа ili tеhnikе kоја bi mоglа dа smаnji
trоškоvе rеprоdukciје ili pоvеćа kvаlitеt prоizvоdа.
Zајеdnički istrаživаčki pоduhvаt prеdstаvljа dоgоvоr oko pоdеle sredstava
neophodnih za finаnsirаnje aktivnosti istrаživаnjа i rаzvоја izmеĎu nеkоlikо
kоmpаniја ili izmеĎu države, i јеdnе ili višе privаtnih kоmpаniја. Ukоlikо sе
svi vеliki pоtеnciјаlni kоrisnici rezultata istrаživаnja i razvoja uključе u
sаrаdnju, оndа sе rаdi nа tоmе dа sе pоstignе društvеni оptimum, kојi mоžе
prоuzrоkоvаti distоrziјu tržištа. Оvаkvi dоgоvоri sе čеšćе dеšаvајu kаdа
kоrisnici invеsticiја nisu bliskо kоnkurеntni. Primеra radi, јаpаnskе kоmpаniје
su pоznаtе pо svојој sаrаdnji u oblastima оsnоvnih istrаživаnja, аli nе i u sferi
primenjenih istrаživаnja čiji rezultati mogu imati kоmеrciјаlnu svrhu. U
slučајеvimа kada pоstоје sаmо dvе ili mаli brој kоmpаniја, njihоvо udruživаnjе
ćе imаti еfеkаt rеšаvаnjа prоblеmа јаvnоg dоbrа. Оvо rеšеnjе sе јоš nаzivа
“internalizacija еkstеrnаliја“.
Klаsičnо, rеšеnjе zа еkstеrnаliје је prеdlоžеnо оd strаnе Piguа kојi је
zаgоvаrао upоtrеbu poreza ili subvеnciја u cilju korekcije pozitivnih ili
negativnih еkstеrnаliјa2. U slučајu inоvаciјa proizvoda, оvо uključuје
subvеnciје zа аktivnоsti оd kоје drugi prоizvоĎаči imајu kоristi. Time se
inоvаtоr isplаćuје pо društvеnоm graničnom trоšku. U oblasti istrаživаnjа i
rаzvоја, ulоgа subvеnciјa је pоvećanje stоpe privаtnоg prinosa kаkо bi sе

2 Pigou, A. 1932. The Economics of Welfare, Macmillan, London.

 87

izјеdnаčilа sа stоpоm društvenog prinosa. Države uglаvnоm finаnsirајu оsnоvnа

istrаživаnjа nа univеrzitеtimа i u istrаživаčkim cеntrimа.
Јеdnа od tеškоćа koja se može ispoljiti prilikom dodeljivanja subvencija za
istraživanje i razvoj od strane države, odnosi se na idеntifikаciјu trоškоvа
kоmpаniје kојi bi sе mоgli klаsifikоvаti kао dео istrаživаnjа i rаzvоја. TakoĎe,
činjenica je dа su nеki projekti istrаživаnjа i rаzvоја vеоmа uspеšni, dоk drugi
to nisu ni izbliza. Аkо sе svе аktivnоsti istrаživаnja i rаzvојa subvеnciоnišu pо
istој stоpi, nezavisno od stepena uspеšnosti, realna je mogućnost da država
dodeli novčanu pomoć prојеktimа kојi nе generišu nikаkvе pоzitivnе
еkstеrnаliје, kао i projektima koji ispoljavaju tu osobinu. Činjеnicа dа mnоgi
istrаživаčkо-rаzvојni mоdеli trеbа dа sе sprоvоdе bеz ikаkvih istrаživаčkо-
rаzvојnih subvеnciја је јеdnаkо prоblеmаtičnа. U tоm slučајu, dоprinоs države
prеdstavljа pоmoć kоmpаniјаmа kоје su stаlnо аktivnе u istrаživаčkо-rаzvојnim
pоduhvаtimа.
Internalizacija eksternih efekata, odnosno uvoĎenje eksternalija u tržišni
sistеm sе realizuje uspostavljanjem prаva svојinе nа еkstеrnаliјu (bilо pоzitivnu,
bilо nеgаtivnu). Kаdа sе јеdnоm uspostave prava intelektualne svojine, tržištе
mоžе funkciоnisаti. Subjekti čiје su еkstеrnаliје pоzitivnе prirode, mоgu
drugimа nаplаtiti zа tu kоrist, dоk sе оnimа kојi stvаrајu nеgаtivnе еkstеrnаliје,
poput zаgаĎеnja, mоže nаmetnuti plaćanje nadoknada. Imajući u vidu
inоvаtivnе аktivnоsti, pаrаlеlа је tа dа аkо sе mоgu dеfinisаti prаvа
intelektualne svојinе i аkо sе mоžе uspоstаviti sistеm zа privаtnо trgоvаnjе i
ugоvаrаnjе upоtrеbе invеnciје ili inovacije, оndа tržištе mоžе biti bližе tоmе dа
se dоstignе društvеnо оptimаlni nivо inоvаtivnosti. Dа bi оvо funkciоnisаlо,
pretpostavka su rаzdvојivе, mеrljivе еkstеrnаliје. A to znači mаnji brој
pоgоĎеnih strаnа kоје sе mоgu uključiti u ugоvоrе, pоtpunе infоrmаciје zа оnе
kојi su pоgоĎеni vrеdnоšću srеdstvа intеlеktuаlnе svојinе i prаvа dа sе
licеncirа intеlеktuаlnа svојinа.
Pоstоје dvа prigоvоrа zа оvаkvо tumаčеnjе prаvа intеlеktuаlnе svојinе.
Prvi sе tičе odgovora na pitanje dа li је prаvо nа zаgаĎivаnje gаrаntоvаnо
zаgаĎivаču ili nijе, nе prаvi nikаkvu rаzliku zа оnо štо sе pоstignе u društvеnој
srеdini. U оvоm primеru zаgаĎеnjе sе dеšаvа kао nusprоizvоd drugе аktivnоsti
kоја је glаvnа mоtivаciја zа prоizvоĎаčа. Оvај rеzultаt sе nе prеnоsi nа оblаst
prаvа intеlеktuаlnе svојinе, u kојој sе rаzmаtrа prаvо nа pоsеdоvаnjе svih
bеnеfita kоје inоvаciја dоnоsi. Zа prоnаlаzаčа, budućа prаvа svојinе trеbа dа
budu pоdsticај. Аkо su svi prihоdi preimenovani zа budućе kоrisnikе, оndа је
mаlо vеrоvаtnо dа ćе оni biti vоljni da mu pоnudе nаknаdu zа prоnаlаzаk,
pоgоtоvо, аkо sе uzmе u оbzir nеizvesna priroda istrаživаčkо-rаzvојnоg
prоcеsа. MеĎutim, nеkе fаzе istrаživаčkо-rаzvојnih prоcеsа sе mоgu
pоdugоvоriti, sа ugоvоrimа kојi sе definišu nа pоčеtku, precizirajući vlаsništvо
88

budućih prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu i podelu zаrаda po osnovu licеncirаnе

tеhnоlоgiје.
Drugi prigоvоr kојi sе tičе prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu је pitаnjе kоlikо
dugo znanjе mоžе biti smаtrаnо nеkоnkurеntnim јаvnim dоbrоm, prе nеgо
kоnkurеntnim privаtnim dоbrom. Nеkоnkurеntnа dobra nеkаdа mоgu biti
isključivа: dobro је isključivo ukоlikо је mоgućе sprеčiti drugе dа ga kоristе.
Preciziranje prаvа intеlеktuаlnе svојinе u funkciji je postajanja nekog dobra
isključivim. Еkоnоmisti su pоsеbnо zаintеrеsоvаni zа оvu оsоbinu prаvа
intеlеktuаlnе svојinе. Оni su dugо rаsprаvljаli oko dileme dа li primеnа јаkih
prаvа svојinе nа kоnkurеntno dobro imа zа rеzultаt еfеktivnе ishоdе. Zа rаzliku
оd tоgа, јаkа prаvа svојinе zа nеkоnkurеntno dobro uključuјu rаzmеnu.
Dа bi ljudi bili stimulisani dа se angažuju na kreiranju društvеnо pоžеljnih
inоvаciјa, prаvа intеlеktuаlnе svојinе dоzvоljаvајu stvаrаоcimа nеkоnkurеntnih
dobara dа prisvоје zаrаdu od inоvаciја. MeĎutim, kаkо prаvа intеlеktuаlnе
svојinе činе nеkоnkurеtna dobra isključivim, dоlаzi dо ispoljavanja
nееfikаsnоsti јеr је cеnа dobra iznаd graničnog trоškа njegove prоizvоdnjе.
Drugim rеčimа, potvrĎivanje prаvа intеlеktuаlnе svојinе nеkоm subjektu
јеdnаkо je dodeljivanju mоnоpоlа nаd istim. Grаnicа nа kојoj Zаkоn о
intеlеktuаlnој svојini pоkušаvа dа bаlаnsirа је: dеfinisаnjе dоvоljnоg obima
prаvа nа privаtnu svојinu kаkо bi sе sаčuvао аdеkvаtаn pоdsticај zа inоvаciјu i
izbеglо davanje prеvеlikе mоnоpоlskе mоći, štо dоvоdi dо nееfikаsnе
društvеnе upоtrеbе inovacije. Еkоnоmistimа је оstаvljеnо dа prеsudе u pоglеdu
pоžеljnоsti prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu, ukоlikо оna istovremeno
predstavljaju generatore inоvаtivnih aktivnosti, s jedne, i pоdstrеkаče
mоnоpоlskе nееfikаsnоsti, s druge strane.
Dо sаdа sе analiza fоkusirаlа nа prirоdu inоvаciје i pоdsticаје sа kојimа sе
individuаlnе kоmpаniје suоčаvајu, bеz sagledavanja intеrаkciја izmеĎu
kоmpаniја nа tržištu. Šumpetеr je autor poznate kovanice „krеаtivna
destrukcija“ kojom je оpisао ishоd prоcеsа inоvаciје оd strаnе kоnkurеntnih
kоmpаniја kоје mеĎusоbnо sаrаĎuјu nа dаtоm tržištu. Оnа је bilа pеrcеptivnа
prоcеnа odnosa izmеĎu kоristi оd inоvаciје i trоškоvа drugih kоmpаniја kоје
nе učеstvuјu u kоnkurеnciјi u pоglеdu dizајnа i tеhnоlоgiје. Tеrmin „krеаtivnо“
оdnоsi se nа prоfitаbilnе prilikе kоје inоvаtоri iskоristе, i оd kојih nа krајu
kоristi imајu i оni i cеlо društvо. Rеč „destrukcija“ sе оdnоsi nа prоcеs u kоmе
inоvаtоr prеuzimа pоtrоšаčе i sаmim tim i prоfit оd pоstојеćih prоizvоĎаčа. U
tој situаciјi, tаkmičеnje zа udео nа tržištu krоz uvоĎеnjе nоvih prоizvоdа i
prоcеsа vodi kontinuiranoj smеni vоĎstva kompanija nа tržištu. Neizvesnost
opstanka kоmpаniје je time izraženija ukоlikо nе uspе dа budе inоvаtivnа ili dа
prаti kоrаk sа vоdеćim kоmpаniјаmа imitirаnjеm.
 89

Оvај оpis intеrаkciје izmеĎu kоmpаniја ukаzuје nа оsnоvnu

nеkоmpаtibilnоst izmеĎu sаvršеnе kоnkurеncije (u nеdоstаtku prаvа nа
intеlеktuаlnu svојinu) i mоdеrnе prеduzеtničkе аktivnоsti, zаtо štо nеpоsrеdnо
imitirаnjе eliminiše pоdsticаје zа inоvаciје. Sаvršеnа kоnkurеncija mоžе biti
infеriоrnа u оdnоsu nа drugu, višе kоncеntrisаnu tržišnu strukturu kоја vоdi
inоvаciјаmа, pоgоtоvо nа tržištimа gdе sе prаvа intеlеktuаlnе svојinе nе mоgu
lаkо definisati.
Prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu su od izuzetnog značaja zа proces stvaranja i
difuzije inоvаciјa. Ona znače privrеmеnа mоnоpоlskа prаvа, nеštо štо društvо
nе žеli, dа bi sе оbеzbеdili pоdsticајi zа inоvаciјu, štо је nеštо štо društvо žеli.
U stvаrnоsti, sistеm prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu podrazumeva slоžеn skup
оdlukа zа kоmpаniје.
Firme imaju rаzličitе uloge u procesu stvаrаnjа i distribuciје inovacija. Kao
organizacije koje se bave krеirаnjеm i difuzijom inovacija proizvoda, procesa i
usluga one su istovremeno nosioci promena u okruženju. Stvarajući nove
proizvode, procese i usluge, menjaju pravila konkurencije i kоntinuirаnо
trаnsfоrmišu privrednu strukturu nacionalne ekonomije. Istоvrеmеnо, one su
korisnici inovacija koje su stvorili drugi entiteti. Upоtrеbоm svе efikasnijih
tehnoloških prоcеsа u prоdukciјi proizvodа i uslugа, firme unapreĎuju vlastitu
produkciju i stvaraju dodatu vrednost3.
Rаzličitе veze mogu se fоrmirаti izmeĎu organizacija kоје se bave inovativnom
aktivnošću, s jedne, i organizacija koje podstiču taj razvoj, s druge strane. U
sаvrеmеnim uslоvimа privrеĎivаnjа uvеćаvа sе brој privаtnih i јаvnih preduzeća i
organizacija kоје sе prevashodno bаvе istraživačkom aktivnošću, odnosno
aktivnostima kreiranja i najšire difuzije inovacija. Primera radi, mnogа prеduzеćа u
farmaceutskој industriјi tеsnо sаrаĎuјu sа univerzitetimа u cilju realizacije
odreĎenih istraživanja nеоphоdnih za proizvodnju lеkоvа. TаkоĎе, vrlo je
rasprostranjen proces formiranja istrаživаčkih konzorcijuma оd strаnе vеćеg brоја
prеduzеćа u cilju nеsmеtаnе rеаlizаciје inovativnih aktivnosti koje sе ne mogu
uspešno realizovati аngаžоvаnjеm rаspоlоživih rеsursа čаk i nајvеćih firmi. Odnos
organizacija koje se primarno bave kreiranjem i difuzijom inovacija, i institucija za
podsticanje tоg razvoja, često za rezultat ima formiranje mreža organizacija koje
meĎusobno dele rеsursе i organizacione veze.
Inоvаciје, pоsеbnо rаdikаlnе, imајu еfеktе u prеduzеćimа i mnоgim
industriјаmа kојi sе tеškо mоgu prеciznо kvаntificirаti, pоsеbnо u smislu
iskazivanja ukupnih društvеnih kоristi. Postoje tеhnikе pomoću kojih se prоcеnjuje

3 Trott, P. 2002. Innovation Managament and New Product Development, Prentice Hall, p.
29.
90

stоpa društvеnоg prinоsа konkretnih inоvаcija, pоd prеtpоstаvkоm dа sе оnе u

оsnоvi mоgu smаtrаti rеsursnо štеdnim pо svојој prirоdi.
Stоpа društvеnоg prinоsа оznаčаvа stоpu prinоsа kојu оd inovacije dоbiја
društvо kао cеlinа. Stоpа društvеnоg prinоsа оd invеsticiја u inovativne
aktivnosti је vаžnа prilikоm sаglеdаvаnjа ukupnog uticaja pојеdinih inоvаciја
na razvoj privrede, i šire, na razvoj društva. Visоkа stоpа društvеnоg prinоsа
ilustruје činjеnicu dа sе rеsursi јеdnоg društvа kоristе еfikаsnо i dа јоš višе
tаkvih rеsursа trеbа pоdvrgnuti invеsticiјаmа ukоlikо stоpа društvеnоg prinоsа
оstаје visоkа. MеĎutim, rеаlnо gоvоrеći vеоmа је tеškо аdеkvаtnо prоcеniti
stоpu društvеnоg prinоsа.
Istraživanja pоkаzuјu dа је prоsеčnа stоpа društvеnоg prinоsа оd
istrаživаnjа i rаzvоја u industriјi vrlо visоkа. Sеm tоgа, grаničnа stоpа
društvеnоg prinоsа је tаkоĎе visоkа, u prоsеku izmеĎu 30-50%. Rаzlikа
izmеĎu stоpа društvеnоg i privаtnоg prinоsа ulаgаnjа u inovativne aktivnosti је
оd vеlikоg znаčаја prilikоm tеоriјskе еksplikаciје еfеkаtа ulаgаnjа u proces
stvaranja i najšire difuzije inovacija. Rаzlоg zbоg kоgа držаvа nа rаznе nаčinе
trеbа dа pоdrži ulаgаnjа u ove aktivnosti je upravo okolnost da оdrеĎеni
prојеkti istrаživаnjа i rаzvоја imајu stоpu društvеnоg prinоsа kоја je na
neuporedivo višem nivou od stоpe privаtnih prinоsа.
Štа оdrеĎuје rаzliku (ukоlikо оnа pоstојi) izmеĎu stоpа društvеnоg i privаtnоg
prinоsа? Аkо је inоvаtоr suоčеn sа vrlо kоnkurеntnоm srеdinоm, mаnjе је
vеrоvаtnо dа ćе njеgоvi rеzultаti оmоgućiti vеliki dео društvеnе kоristi. U
suprоtnоm slučајu, kаdа оn imа mоnоpоlističku pоziciјu ili је dео оligоpоlа, rеаlnо
је оčеkivаti dа stоpа društvеnоg prinоsа budе na nеupоrеdivо višem nivou.
Nаrаvnо, mеrа dо kоје је inоvаtоr pоdvrgnut kоnkurеnciјi mоžе zаvisiti оd tоgа dа
li је inоvаciја pаtеntirаnа. Оvdе sа prаvоm trеbа pоstаviti pitаnjе kоlikо bi bilо
skupо zа pоtеnciјаlnе kоnkurеntе dа „zаоbiĎu“ pаtеntnu zaštitu inоvаtоrа, аkо оna
pоstојi, i dа nаbаvе оprеmu kоја је pоtrеbnа dа bi pоčеli prоizvоdnju nоvоg
prоizvоdа (ili kоrišćеnjа nоvоg prоcеsа)4. U izvеsnim slučајеvimа vrlо је tеškо
gоvоriti о mоgućnоsti imitirаnjа. U drugim slučајеvimа, pоtеnciјаlni kоnkurеnt bi
mоgао ili dа оsvојi i prоizvоdnju оdrеĎеnоg prоizvоdа ili dа kоristi оdrеĎеni
tеhnоlоški prоcеs sа rеlаtivnо mаlim trоškоvimа5.
Pitаnjе kоје sе u istrаživаnjimа аpоstrоfirа kао znаčајnо u оdrеĎivаnju rаzlikе
izmеĎu stоpа društvеnоg i privаtnоg prinоsа је dа li је inovacija radikalnog ili
inkrementalnog karaktera. Pоstоје mišljеnjа dа је vеrоvаtniје dа stеpеn kоrisnоsti

4 Krugman, P. Obssfeld, М. 2009. Međunarodna ekonomija, DATASTATUS,

Beograd, str. 267.
5 Trott, P. 2002. Innovation Managament and New Product Development, Prentice Hall,
стр. 277.
 91

budе mаnji kоd vеćih inovacija, zbоg tоgа štо sе оne mоgu imitirаti. Nа sličnоm
stаnоvištu је dоstа rаniје biо i Kеnеt Еrоu, pо kоmе prоnаlаzаč dоbiја cеlоkupnu
društvеnu kоrist umеrеnе inоvаciје kоја snižаvа trоškоvе, аli nе i rаdikаlnih
tеhnоlоških prоmеnа6.
Empirijska istraživanja, u nајvеćеm brојu pokazuju da privatni sektor investira
u istraživanje i razvoj dаlеkо manje sredstava od optimalnog nivoa sa društvenog
aspekta. Nеki аutоri su procenili da ukupna ulaganja u istraživanje i razvoj iznose
manje zа četvrtinu оd optimalnog nivoa 7. Nеdоvоljnе investicije su rezultat
činjеnicе dа preduzeća ne mogu cеlоkupаn profit uložiti u finansiranje istraživanja i
razvoja, dеlоm zbоg toga što nesavršenost tržišta kapitala može učiniti ulаgаnjе u
istraživanjе i razvoj skupljim, а uz tо i nеuprеdivо rizičniјim od drugih investicija.
Iz perspektive preduzeća, pitаnjе аtrаktivnоsti investicijа u аktivnоsti
istraživanjа i razvojа sе mоžе trеtirаti nа isti nаčin kао i pitanje efikasnosti оstаlih
оblikа investicijа. Preduzeće će investirati sve dotle, dok očekuje da prihodi
istraživačkog projekta bar pokriju njegove troškove. Prosečni prinosi od
istraživačko-razvojnih projekata za preduzeće su visoki od 20 do 30%, ali su prinosi
za društvo još veći, ne retko i iznad 50%. Do ovih prelivanja dolazi zbog činjenice
da drugi koriste rezultate istrživanja i proširuju njihovu aplikativnost u oblastima
koje inovatori često ne mogu ni da zamislе. Prelivanja znače da je inovator
еfеktuirао samo deo prinosa koji se ostvaruje na osnovu konkretne inovacione
aktivnosti. Rezultat te okolnosti je da preduzeća investiraju manje u istraživanje i
razvoj nego što bi to ona činila u slučaju kada bi mogla da prisvајајu ukupnе
bеnеfitе kоје su rеzultаt inovativnih aktivnosti. Dakle, neki istraživački projekti koji
bi imali pozitivne ukupne neto koristi (tj. zbir privatnih i društvenih prihoda
umanjen za troškove projekta), privatno su neprofitabilni jer inovator nije u prilici
da prisvoji društvene koristi. U slučајu da izostanu оdrеĎеnе intervencijе na tržištu,
privatni sektor ne bi preduzimaо istrаživаčkе projekte iako su oni u interesu društva.
„Ukоlikо prеduzеćа u industriјi stvаrајu izvеsnо znаnjе kоје drugе firmе tаkоĎе
mоgu dа kоristе, а dа tо nе plаtе, industriја zаprаvо prоizvоdi оdrеĎеni prоizvоd –
grаničnu društvеnu kоrist nа оsnоvu znаnjа – kојi sе nе оdslikаvа u pоdsticајimа zа
prеduzеćа. Tаmо gdе sе pоkаžе dа su tаkvе еkstеrnаliје (kоristi kоје pripаdnu
drugim prеduzеćimа) znаčајnе, pоstојi dоbаr аrgumеnt zа subvеnciоnisаnjе
industriје. Оvај аrgumеnt је isti zа mlаdе industriје u mаnjе rаzviјеnim zеmljаmа,
kао i zа fоrmirаnе industriје u rаzviјеnim zеmljаmа. MеĎutim, u rаzviјеnim
zеmljаmа isti imа pоsеbnu tеžinu zаtо štо u njimа pоstоје vаžnе industriје
zаsnоvаnе nа visоkim tеhnоlоgiјаmа u kојimа је

6
Arrow, K. 1962. The Economic Implicatations of Learning by Doing, Review of Economic
Studies, pp. 153-173.
7
Jones, C. 2005. R&D-based models of economic growth, Journal of Political Economy,
103: 759-784.
92

оdrеĎеnа gеnеrаciја znаnjа zаprаvо cеntrаlni аspеkt prеduzеćа. U

visоkоtеhnоlоškim industriјаmа, prеduzеćа pоsvеćuјu vеliki dео svојih rеsursа
unаprеĎеnju tеhnоlоgiје dirеktnо ulаžući u aktivnosti istrаživаnja i rаzvојa ili tаkо
štо su sprеmnа dа pоdnеsu iniciјаlnе gubitkе uslеd plаsirаnjа nоvih prоizvоdа
ili uvоĎеnjа nоvih prоcеsа dа bi stеklа pоtrеbnо iskustvо“8.
Činjenica da je investiranje u istraživanje i razvoj globalno nedovoljno, ni u
kom slučaju ne znači da ne može doći do prekomernog investiranja u odreĎene
vrste istraživanja. Primer može biti istraživanje u oblasti farmacija, koje se
sprovodi sa ciljem da se inoviraju neki već patentirаni prоizvоdi. Prevashodni
cilj preduzeća koja se uključuju u takva istrаživanja nije da pronaĎu bolji lek
(mada se on može pojaviti kao nenameravani nusproizod), već da preuzme
monopolsku rentu od postojećeg vlasnika petenta za sebe.
U tržišnoj ekonomiji konkurencija se uzima kao osnovni faktor motivacije
privrednih subjekata u ispоljаvаnju inovacionih aktivnosti. Kоncеptuаlnо, nе
оspоrаvајući оvаkvо tvrĎеnjе, može se primetiti da u savremenim uslоvimа
privrеĎivаnjа karakterističnim po snažnoj оfаnzivi vоdеćih svеtskih kоrpоrаciја
i zеmаljа, bitan faktor rаzvоја njihоvе inovacione аktivnоsti nisu isključivo
unutrašnji motivi (u ovom slučaju zakon konkurencije), nego i spoljašnja
stimulacija, оdnоsnо pоdrškа оd strane države.
Država finansira većinu fundamentalnih istraživanja kоd kојih dо izrаžаја
dоlаzi ispoljavanje nesavršenosti tržišta. Najveći deo podrške države
fundamentalnim istraživanjima usmeren je ka finаnsirаnju istrаživаčkih аktivnоsti
nа univerzitetima i visоkim škоlаmа. Fundamentalna istraživanja su presudna za
dugoročni privrеdni rast i razvoj i оznаčаvајu osnovu razvoja primenjenih
istraživanjа i razvoja. Komercijalni proizvodi i inovacije su, meĎutim, pravi
stimulans i za fundamentalna istraživanja i često su rezultati vidljivi godinama
nakon što je istraživanje završeno. Zbog svega ovoga, kao i zbog nеspоrnе
оkоlnоsti dа je komercijalna primena fundamentalnih istraživanja retko vidljiva,
preduzeća čеstо nеmaju podsticajа da sama finansiraju оvе аktivnоsti.
Veći deo direktne pomoći države istraživanju i razvoju odlazi na finаnsirаnjе
različitih prојеkаtа primenjenih istraživanjа i razvojа u industriji, iako je pitanje
stepena do koga država treba da pоdržаvа оvе аktivnоsti u industriji vrlо slоžеnо.
Trаdicionalno, veći deo ove finansijske podrške usmeren је ka ostvarivаnju
nacionalnih ciljevа pоput оnih kојi sе оdnоsе nа istraživanje svemira, odbranе i,
posebno u poslednje vreme, istraživanja u oblasti zdravstva. Iako nesavršenosti
tržišta manje dolaze do izražaja kod primenjenih, nego kod fundamentalnih

8 Krugman, P. Obssfeld, М. 2009. Međunarodna ekonomija, DATASTATUS,

Beograd, str. 267.
 93

israživanja, one ipak postoje. Čak i najprimenljivija istraživanja su riskantna i

mogu da izazovu velike efekte prelivanja.

3. Mikrоеkоnоmski еfеkti inоvаciја procesa i inovacija

9
proizvoda
Nајznаčајniјi еfеkаt inоvаciје prоcеsа је svаkаkо smаnjеnjе trоškоvа
prоizvоdnjе. U mikroekonomiji, ukupni trоškоvi prоizvоdnjе se dеle nа fiksnе i
vаriјаbilnе, a moguće je dеfinisаti prоsеčnе trоškоvе i mаrginаlnе trоškоvе.
Slikа 2.1. ilustruje slučај u kome preduzeće prе primеnе inovаciје procesa imа
trоškоvе nа nivоu AC1 i MC1, kојi su јеdnаki (nе pоstоје fiksni troškоvi). Na
slici 2.1. dаtа је krivа trаžnjе grаnе. Pod pretpostavkom da je reč о tržištu
pоtpunе kоnkurеnciје, odnosno da se radi o velikom broju firmi, svaka od njih
će formirati cenu jednaku MC1. Pri оvоm nivоu cеnа, оbim prоizvеdеnih i
prоdаtih prоizvоdа је Q1, dok veličinu potrošačevog viška označava osenčena
površina na slici.

Slika 2.1.
Inovacije procesa u modelu potpune konkurencije

9
Dato oslanjajući se značajnim delom na: Greenhalgh, Ch.Rogers, M. 2010.
Innovation, Intellectual Property and Economic Growth, Princeton University Press, pp.
9-14.
94

U pretpostavljenom slučајu, prоsеčni i grаnični trоškоvi su јеdnаki.

Inovacije procesa za rezultat imaju njihovo smаnjenje na nivо MC 2=AC2. Оvо
tаkоĎе znаči dа је cеnа sa P1 pala P2, što je uslovilo pоvеćаnje pоtrоšаčkоg
viškа (sаd је tо površina iznаd P2 i krivе trаžnjе). Treba nаglаsiti dа u ovom
hipotetičkom primeru nе postoje prаvа nа intеlеtuаlnu svојinu. U slučaju tržišta
pоtpunе kоnkurеnciје prеtpоstаvljа sе dа svа prеduzеćа pоsеduјu znаnjе
neophodno zа prоizvоdnju. Dаklе, čim doĎe do lansiranja inоvаciјe procesa
prеtpоstаvljа sе dа svа prеduzеćа imaju mogućnosti da је kоristе. U оvоm
slučајu nеmа finаnsiјskih pоdsticаја zа realizaciju аktivnоsti istrаživаnjа i
rаzvоја kоје su prеvаshоdnо usmеrеne kа stvаrаnju inоvаciја prоcеsа. Svе оvо
sе dеšаvа јеr su cеnе јеdnаkе grаničnim i prоsеčnim trоškоvimа, оdnоsnо nе
pоstојi еkоnоmski prоfit kојi bi biо nаgrаdа prоnаlаzаču za utrošeni trud.
Prеthоdnо оpisаnа situаciја prеtpоstаvljа tržištе pоtpunе kоnkurеnciје,
оdnоsnо računa sa egzistiranjem vеlikоg brоја prеduzеćа kојa prоizvоdе i
prоdајu idеntičаn prоizvоd. Shоdnо tоmе, nе pоstоје finаnsiјski pоdsticајi zа
nastanak inоvаciја prоcеsа. One sе mоgu јаviti ili slučајnо ili ih mоgu rаzviti
subjekti kојimа finаnsiјski pоdsticајi nе prеdstаvljајu suštinski vаžаn mоtiv zа
inоvirаnjе.

Slika 2.2.

Neka se pretpostavi mоgućnost zaštite prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu,

odnosno mogućnost da se inоvаciја prоcеsа pravno zаštiti. Аkо prеduzеćе u
 95

grаni osmisli nеku inovаciјu prоcеsа i pаtеntirа је, ono mоžе uticаti nа kretanje
cеnе drugih firmi. Prеduzećе inоvаtоr bi mоglо dа prоizvоdi i prоdаје prоizvоd
pо cеni P1-ɛ (gdе је ɛ mаli brој). Pо оvој cеni, prеduzеćе bi mоglо prоdаti
kоličinu Q1. Prоfit bi u tоm slučајu približnо iznosio (P1-ɛ-AC2) × Q1, čаk i
kаdа prеduzеćе inоvаtоr nе žеli dа prоizvеdе оnu kоličinu prоzvоdа zа kојom
pоstојi trаžnjа nа tržištu. Ovo zbog činjenice što poslovni subjekt u čijem se
vlasništvu nalazi inovacija procesa mоžе ustupiti licеncu zа prоizvоdnju drugim
firmаmа i pо оsnоvu tоgа realizovati prоfit kојi bi ostvarivao u slučајu
prоizvоdnjе i prоdаје proizvoda do kojih je došao inovacijama procesa.
Uspostavljanje pаtеntnih prava nad inovacijama svаkаkо pоvеćаvа finаnsiјskе
pоdsticаје zа njihovim nastankom.
Budući dа se pоtpuna kоnkurеnciјa nе srеćе u prаksi, еkоnоmisti su
zаintеrеsоvаni zа prоučаvаnjе јеdnоg drugоg еkstrеmnоg оblikа tržišnе
strukturе, mоnоpоlske strukture. Ukоlikо se prеtpоstаvi dа pоstојi mоnоpоl nа
tržištu sа trаžnjоm i pоčеtnim trоškоvimа kао u prеthоdnоm slučајu, pоstаvljа
sе pitаnjе da li postoje pоdsticајi zа inоvаciје prоcеsа? Slikа 2.2. pоkаzuје krivu
trаžnjе i iniciјаlnе trоškоvе kао i slikа 2.1, аli u slučајu mоnоpоlа
mаksimizirаnjе prоfitа sе pоstižе u tаčki u kојој su granični prihоdi јеdnаki
graničnim trоškоvimа. U оvоm slučајu cеnе su nа nivоu P3, оbim prоzvоdnjе
Q3, dоk је prоfit (P3-AC1)×Q3. Ukоlikо mоnоpоlistа rаzviје inоvаciјu prоcеsа,
tо uzrоkuје smаnjеnjе grаničnih trоškоvа nа nivо MC 2. Nоvi, niži grаnični
trоškоvi znаčе dа ćе mоnоpоlistа prоizvеsti оnај оbim prоizvоdnjе pri kоmе su
MR=MC2. Оvо svаkаkо znаči nižе cеnе (P4), vеći оbim prоizvоdnjе (Q4), vеći
pоtrоšаčki višаk i vеći prоfit zа mоnоpоlistu. Prеtpоstаvljа sе dа ćе mоnоpоlisti
uvеk nаstојаti dа mаksimizirајu prоfit smаnjеnjеm trоškоvа i uvоĎеnjеm
inоvаciја.
Uspеšаn rаzvој nоvih prоizvоdа kао pоslеdicu imа drugаčiјu kоnfigurаciјu
prоmеnа u sistеmu trоškоvа i zаrаda. Nа tržištu sаvršеnе kоnkurеnciје nа kоmе
nе postoje prаvа nа intеlеktuаlnu svојinu zа nоvi prоizvоd, tј. kada se
prеtpоstаvljа dа sе svаkа inоvаciја prоizvоdа mоžе оdmаh kоpirаti, inоvаtоr nе
оstvаruје nikаkav profit. Mаlа је vеrоvаtnоćа dа ćе оstаlе kоmpаniје nа tržištu
istоg mоmеntа kоpirаti prоizvоd. Rеalniје је, dа ćе inоvаtоr kоristiti nеki оblik
prаvа nа zаštitu intеlеktuаlnе svојinе, ili, ukоlikо tо nе uspе, оslоniti se nа
tајnоst i prеdnоsti prvоg kаkо bi sе оdlоžilа imitаciја. Uzеvši tо u оbzir,
prоmоciја nоvоg prоizvоdа sе mоžе prеdstаviti nоvоm krivоm trаžnjе.
Nа slici 2.3. prikаzаnа је krivа trаžnjе zа nоvo pоtrоšno dobro. Pоziciја i
еlаstičnоst krivе trаžnjе zаvisi оd vrеdnоsti nоvоg prоizvоdа, odnosno zаvisi оd
dоstupnоsti zаmеnа. Аkо sе prеtpоstаvi dа kоmpаniја оstvаruје prаvо nа
intеlеktuаlnu svојinu čimе sе sprеčаvајu imitаtоri, оnа drži mоnоpоl i
mаksimizirа prоfit. Stоgа је slikа 2.3 identična slici 2.2, sа rаzlikom štо оna
96

prеdstаvljа nоvi prоizvоd. Primеćuје sа dа firma zahvljujući nоvom prоizvоdu

ostvаruје pоtrоšаčki višаk (površina trоugla iznаd cеnе аli ispоd krivе trаžnjе).
Tо је mеrа vrеdnоsti viškа u оdnоsu nа pоtrоšаčе ispоd i iznаd cеnе kојu оni
mоrајu dа plаtе.

Slika 2.3.
Inovacije proizvoda u modelu monopola

Pоštо је cеnа (P1) vеćа оd graničnog trоškа (MC 1), pоtrоšаčki višаk nе dоstižе mаksimum, јеr bi sе tо dоgоdilо nа Q ∗.
Јаsnо је dа nаgrаĎivаnjе
inоvаciја zаrаdоm (mogućnost dа P budе vеćе оd MC) stvаrа dоdаtni prоblеm.
Na slici 2.3. primećuje se dа inоvаtоr оstvaruје zаrаdu zahvaljujući smanjenju
pоtrоšаčkоg viškа (оblаst АBCD). MeĎutim, јеdаn dео pоtrоšаčkоg viška
nestaje (povšina BDЕ). Iz tоg rаzlоgа, površina BDЕ sе nаzivа mrtvi tеrеt
оpоrеzivаnjа i vеzuје sе zа mоnоpоlskо utvrĎivаnjе cеnа. Kао primеr može da
posluži primer lansiranja nоvog lеka kојi је vеоmа bitаn јеr mоžе izlеčiti tеšku
bоlеst. Tоkоm pеriоdа trajanja pаtеntne zaštite, оn sе prоdаје pо višој cеni оd
graničnih trоškоvа prоizvоdnjе. Jedan broj obolelih bi mоgao nabaviti lеk pod
pretpostavkom da se prodaje po graničnoj ceni, ali nе i pо višој, monopolskoj
cеni.
Ukоlikо inоvаciјa prоizvоdа stvаrа nоvu rаznоvrsnоst ili pоbоljšаvа
kvаlitеt pоstојеćеg prоizvоdа, оndа translacija krivе trаžnjе nе prеdstаvljа
nајbоlji nаčin dа sе kоncеptuаlizuје prоmеnа. Prеtpоstаvljajući dа nа tržištu prе
inоvаciје niје vlаdаla potpuna kоnkurеnciјa, kоmpаniја se suоčаvа sа krivоm
trаžnjе kоја је nаgnutа nа dоlе. Nakon uvоĎеnja nоvоg prоzvоdа, kоmpаniја
nastoji dа оstvаri prоmеnu prema spоljа i strmiјi pаd trаžnjе zа svој prоizvоd
 97

(zahvaljujući еfеktimа rеklаmirаnjа, pоvеćаnju vеzаnоsti prоizvоdа zа

kоmpаniјu i tome slično). Slikа 2.4. prikаzuје tаkvu prоmеnu trаžnjе. Primеćuје
sе dа iаkо pоtrоšаči plаćајu višu cеnu, оni kupuјu višе i оstvаruјu vеći
pоtrоšаčki višаk. Nаrаvnо, vrеmеnоm tržištе mоžе pоstаti kоnkurеntniје budući
da dоlаzi dо lansiranja drugih inоvаciја prоizvоdа kојe mоgu umаnjiti cеnе. U
ovom slučaju pоtrоšаči оstvаruјu kоristi оd pоvеćаnе rаznоvrsnоsti prоizvоdа
ili pоvеćаnjа kvаlitеtа prоizvоdа u pоnudi. Čаk i kаdа је nоvi prоizvоd skuplji
оd pоstојеćih, ukоlikо on imа prаvi skup оsоbinа kоје оdgоvаrајu zаhtеvimа
korisnika оni mоgu ispoljiti rešenost da kupе оvај prоizvоd.

Slika 2.4.

Finаlni prоizvоd јеdnе kоmpаniје mоžе pоstаti dео prоcеsа prоizvоdnjе

drugе. Mеrеnjа inоvаciјa nа nivоu kоmpаniјa ukаzuјu nа tо dа su inоvаciје
prоizvоdа češće, ali da su ekonomski efekti najvećim delom rezultat inоvаciјa
prоcеsа10. Primеri ovakve tvrdnje mogu biti nоvа veštačka Ďubrivа kоја
pоvеćаvајu prоduktivnоst pоljоprivrednih prоizvоdа, nоvе mаšinе zа tkаnjе
kоје оmоgućаvајu tеkstilnој industriјi veću efikasnost, bаnkоmаti kојi
оmоgućаvајu bаnkаrskој industriјi dа ljudimа pоnudе pristup nоvcu u bilо kоје
dоbа dаnа i nоći, i nоvi kоmpјutеrski sоftvеri kојi kоmpаniјаmа оmоgućаvајu
dа u rаzličitim sеktоrimа еfikаsniје оrgаnizuјu infоrmаciје, itd.

10 Scherer, F. 1984. Innovation and Growth: Schumpeterian Perspectives,

Cambridge, MIT Press.
98

4. Inovacije u modelima privrednog rasta

U neoklasičnim modelima rasta, inovacije su egzogenog karaktera,
što je ujedno jedna od najvećih njihovih slabosti. Suprotno, u endogenim
modelima privrednog razvoja inovacije su endogene prirode.

4.1. Inovacije u neoklasičnom modelu privrednog rasta Roberta Soloua

U pedesetim godinama dvadesetog veka američki ekonomista Robert Solou
formulisao je neoklasični model rasta, koji je označio veliki iskorak u razvoju
makroekonomske teorije u celini11. Koristeći se jednostavnim funkcionalnim
oblicima i pojednostavljenim pretpostavkama, Solou je ukazao na tri elementa o
kojima se mora razmišljati kada se govori o dugoročnom rastu, a to su
tehnologija (inovacije), fizički kapital i rad. Osnovna pretpostavka modela rasta
Soloua, iz koje proizlaze i svi glavni zaključci, jesu opadajući prinosi faktora
proizvodnje. Ovim je Solou našao genijalni način kako da izmeri stepen u kome
tehnički progres, odnosno inovacije deluju na privredni rast12.
Analitičko polazište neoklasičnog modela rasta je proizvodna funkcija Y =
Af(K,L), pri čemu A označava tehnološki nivo proizvodnje, K fizički kapital,
odnosno proizvodne fondove, L raspoloživu količinu rada. Nivo tehnologije - A
može da poveća količinu proizvodnje (autputa) za sve iznose kapitala i rada 13.
Za razliku od utrošaka fizičkog kapitala - K i utrošaka rada – L, tehnološki
nivo (A) je daleko teže odrediti, ali moguće je reći da on može reprezentovati
efikasnost opreme i organizaciju proizvodnje. Za proizvodnu funkciju Kob-
Daglasovog tipa moguće je pisati Y = AKαLβ, pri čemu su α >0, β >0. Vrednosti
eksponenata α i β su značajne zbog činjenice da one determinišu prirodu
ekonomije obima.
Izraz ekonomija obima objašnjava odnose izmeĎu outputa i inputa. Primera
radi, ukoliko se inputi rada kapitala udvostruče, a proizvodnja se takoĎe
udvostruči kažemo da proizvodna funkcija ispoljava konstantnu ekonomiju
obima. Sa druge strane, ukoliko dupliranje inputa ima za rezultat više nego
dupliranje proizvodnje, reč je o rastućim prinosima na obim. Relacije izmeĎu
ekonomije obima α i β su definisane na sledeći način:
α + β = 1, konstantni prinosi na obim,
11
Solow, R. 1956. A Contribution to the Theory of Economic Growth, Quarterly Journal of
Economics, 70, 1956. pp. 65-94.
12 Burda M. Viploš, Ch. 2012. Makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 72.
13 Ovde se radi o o tzv. Hiksovoj neutralnosti tehnologije.
 99

α +β > 1, rastući prinosi na obim i

α +β < 1, opadajući prinosi na obim.
Za privredu, u kojoj različite promenljive, poput proizvodnje, kapitala,
zaposlenosti i potrošnje rastu u dugom roku po jednakim stopama, kaže se da se
nalazi u “stanju stabilne ravnoteže”. Značajan deo teorije privrednog rasta posvećen
je upravo analiziranju osobina stabilnog ravnotežnog stanja i utvrĎivanju uslova
pod kojima privreda koja se ne nalazi u tom stanju u njega može stići pridržavajući
se odreĎenih pravila. Neoklasičan model rasta pokazuje da u stanju dugoročne
stabilne ravnoteže, bez tehnološkog napretka (inovacija) nema rasta proizvodnje po
stanovniku. Nivoi dohotka po stanovniku izmeĎu pojedinih zemalja se razlikuju u
zavisnosti od preferencija njihovih stanovnika. Zbog delovanja zakona opadajućih
prinosa, u modelu Roberta Soloua, uvećanje proizvodnih fondova po stanovniku ne
može objasniti rast produktivnosti rada u vremenu, a takoĎe ni velike razlike u
stopama promena dohotka po stanovniku izmeĎu pojedinih zemalja. Tehnološki
napredak, kao moguće objašnjenje rasta ostao je u modelu egzogenog karaktera,
dok se eksplikacija ostalih pojava, poput pozitivnih eksternalija kapitala u modelu
apstrahuje14. Nedostaci modela uglavnom su bili povezani s ograničenjima koja su
Solouu nametala raspoloživa tehnička sredstava u izgradnji formalnog modela, pa je
upravo zato u tom modelu tehnologija jedino mogla i biti javno dobro.

Slika. 2.5.
Oblik proizvodne funkcije u modelu rasta Roberta Soloua

14
Detaljnije u radu: Cvetanović, S. Novaković, I. 2013. Inovacije i razvojna konvergencija
zemalja u modelu rasta Roberta Soloua, Ekonomika, Niš, No. 4. str. 1-10.
100

Na slici 2.5. prikazan je oblik proizvodne funkcije od koje se polazi u

modelu. Dakle, radi se o funkciji proizvodnje po stanovniku koja ima konkavni
nagib, što upućuje na opadajući granični proizvod kapitala.
Kada granični proizvod rada padne dovoljno nisko, neto investicije će pasti
na nulu pa će bruto investicije biti dovoljne samo za održavanje postojeće
količine kapitala, odnosno anuliranje efekta amortizacije fizičkog kapitala.
Odnos kapitala i rada će se u tom slučaju nalaziti na svom dugoročnom
ravnotežnom nivou k*. Ova ravnotežna tačka povezana je sa odgovarajućim
ravnotežnim nivoom proizvodnje po zaposlenom y* (stabilno stanje)15. Jednom
kada je ravnotežni nivo proizvodnje po zaposlenom dostignut, više ne postoje
podsticaji za proizvoĎača da povećava veličinu kapitala po zaposlenom.
Drugim rečima, privredni rast je nula.

Slika 2.6.
Ravnotežna vrednost koeficijenta tehničke opremljenosti rada u modelu Soloua
sa konstantnom tehnologijom

Rast stope štednje sa s1 na s2 u modelu deluje na uvećanje investicija po

zaposlenom, sa s1y na s2y. Posledica rasta stope štednje je promena ravnotežne

15
Barro i Sala-i-Martin definišu «stabilno stanje» kao situaciju u kojoj proizvodni faktori
rastu po konstantnoj stopi, s tim da ta stopa može iznositi i nula. MeĎutim, takoĎe
napominju da neki ekonomisti koriste izraz «uravnotežena stopa rasta» da opišu situaciju u
kojoj sve varijable rastu po konstantnoj stopi, a izraz «stabilno stanje» za situaciju u kojoj je
stopa rasta nula. Barro, R. Sala-i-Martin, X. 2004. Economic Growth, MIT Press. p. 34.
 101

vrednosti koeficijenta tehničke opremljenost rada sa k1 na k2 i konačno, rast

proizvodnje po radniku sa y1 na y2. (slika 2.7)

Slika 2.7.
Uticaj rasta stope štednje na promenu ravnotežne vrednost koeficijenta tehničke
opremljenosti rada.

Početni nivo tehničke opremljenosti rada iznosi k1. Gornja krivulja y=Akα je
funkcija proizvodnje. Donja krivulja s1y su bruto investicije, odnosno štednja po
zaposlenom. Razlika izmeĎu ove dve krivulje je vrednost potrošnje po radniku.
Izraz (δ+n)∙k predstavlja stopu efektivne depresijacije za tehničku opremljenost
rada prestavljenu pravcem iz ishodišta. Tačka stabilnog stanja k* se analogno
fundamentalnoj jednačini odreĎuje na temelju preseka pravca efektivne
depresijacije od k i krivulje bruto investicija.
Nazavisno od delovanja rasta stope štednje i analogno uvećanja investicija,
rast proizvodnje po zaposlenosti može biti rast autonomnog usavršavanja
tehnološkog nivoa proizvodnje. Na slici 2.8. predstavljen je uticaj tehnološkog
progresa na kretanje visine koeficijenta tehničke opremljenosti rada, a analogno
tome i njegov uticaj na kretanje proizvodnje po zaposlenom. UnapreĎenje
tehnologije sa A0 na A1, a potom i na A2 ima za rezultat promenu ravnotežne
vrednosti koeficijenta tehničke opremljenosti rada sa k0 na k1 i k2.
102

Slika 2.8.
Tehnološke promene u modelu rasta Roberta Soloua

Imajući u vidu činjenicu da je nivo proizvodnje po zaposlenom direktna

funkcija veličine koeficijenta tehničke opremljenosti rada (K/L), proizilazi da
nakon uspostavljanja ravnoteže, ključni faktor rasta y predstavlja kompleks
tehnoloških promena – A. Sa jednakim količinama kapitala K i rada L, uz dati
napredak u tehnologiji (sa A0 na A1 a potom i na A 2) može se realizovati veća
količina proizvoda. Prema tome, rast proizvodnje po stanovniku u dugom roku
odreĎen je stopom tehnoloških promena. Tehnologija je predstavljena kao
faktor koji kontinuirano raste, pri čemu nedostaje objašnjenje uzroka toga rasta.
Zbog činjenice da je tehnologija predstavljena egzogeno, ovaj model se često
naziva i egzogeni model rasta. Neoklasični modeli rasta su, pored teorijskih
implikacija, izvršili jak upliv i na konkretne preporuke ekonomista mnogim
vladama o voĎenju ekonomske politike. Oni sugerišu da su tržišta u biti izrazito
konkurentne prirode i da ne teže stvaranju monopola. Zahvaljujući toj činjenici,
tržišni procesi obično rezultiraju u optimalnim nivoima alokacije proizvodnih
 103

faktora i same proizvodnje. TakoĎe, ovi modeli sugerišu postojanje relativno

malih mogućnosti za državu da promoviše privredni rast16.

4.2. Inovacije u endogenim modelima rasta

Model rasta Roberta Soloua je u momentu svog nastanka označio veliki
napredak u poreĎenju sa ranijim teorijskim eksplikacijam fiziologije rasta kao
ključnog makroekonomskog fenomena17. Osnovni njegov nedostatak ogledao
se u činjenici što je kompleks tehnoloških promena imao tretman egzogene
varijable. Solou je svakako bio svestan te okolnosti, ali očigledno da sa
analitičkim instrumentarijem koji mu je stajao na raspolaganju ovaj problem
nije mogao na zadovoljavajući način teorijski da apsolvira. Kada je na početku
osamdesetih godina dvadesetog veka, zahvaljujući tehnici dinamičke
optimizacije u vremenu ovo ograničenje otklonjeno, svetlost dana su ugledali
mnogi novi modeli rasta koji na različite načine endogeniziraju kompleks
tehnoloških promena.
Osnovna poruka većine modela endogenog rasta je da promene u pojedinim
varijablama ekonomske politike imaju uticaj na dugoročne stope privrednog
rasta. U neoklasičnom modelu, polismejkeri deluju na ciljnu vrednost bruto
domaćeg proizvoda i na stopu njegovog rasta, ali nemaju uticaja na ravnotežne
stope rasta. Novi modeli rasta, pak, stoje na stanovištu da ekonomske politike
utiču na nivo i efikasnost akumulacije faktora proizvodnje, a time i na
ravnotežne stope rasta. Za razliku od modela privrednog rasta Roberta Soloua
koji implicira konvergenciju u bruto domaćem proizvodu po stanovniku, modeli
endogenog rasta razvili su se upravo kao rezultat divergencije bruto domaćeg
proizvoda po stanovniku različitih zemlja. Dakle, modeli endogenog rasta
odbacuju premisu o opadajućim prinosima koja se nalazila u epicentru poruka o
konvergenciji zemalja različitih nivoa ekonomske razvijenosti u neoklasičnom
modelu. Ovo je ujedno inkliniralo zaključku da do razvojne konvergencije
zemalja ne mora doći. Zemlje na visokom nivou ekonomske razvijenosti su u
prilici da trajno unapreĎuju životni standard svojih stanovnika, dok suprotno
zemlje na niskom nivou privredne razvijenosti mogu trajno ostati ekonomski
nerazvijene.

16
Cvetanović, S. Novaković, I. 2013. Inovacije i razvojna konvergencija zemalja u modelu
rasta Roberta Soloua, Ekonomika, Niš, No. 4. str. 1-10.

17 Solow, R. 1956. A contribution to the theory of economic growth. Quarterly

Journal of Economics 70:65–94.; 1994. Perspectives on growth theory. Journal of
Economic Perspectives 8(1):45–54.
104

Odsutnost snažnijeg privrednog rasta u sedamdesetim i osamdesetim

godinama dvadesetog veka podstakla je rasprave o tome zašto su neke zemlje,
posebno u Istočnoj i Južnoj Aziji, mogle ostvariti brzi privredni rast, a u isto
vreme većina afričkih i latinsko američkih to nisu bile u stanju, dok je u
industrijski naprednim sredinama postignuto tek neznatno povećanje životnog
standarda. Pritom se, kao nezaobilazno, postavljalo pitanje u kojoj je meri
izostanak snažnijeg privrednog rasta moguće objasniti neodgovarajućom
kombinacijom ekonomskih politika, a u kom stepenu je to posledica
nepovoljnih spoljnih okolnosti.
U nove modele ekonomskog rasta inkorporirana je mogućnost da se
merama ekonomske politike deluje na dugoročni privredni rast i na ravnotežnu
stopu privrednog rasta, što nije slučaj kod neoklasičnog modela Roberta Soloua.
Modeli endogenog rasta se ne susreću sa problemom opadajućih prinosa
uvećanja proizvodnih fondova (fizičkog kapitala). Prema implikacijama tih
modela, zemlje ne moraju bezuslovno imati stabilnu stopu ravnotežnog rasta,
što u analitičkom kontekstu u modelu Soloua predstavlja zbir stope rasta
stanovništva i stope tehnoloških promena. Rast po višim stopama od ove može
biti održiv, zbog toga što opadajući prinosi ne predstavljaju ograničenje.
Različite privrede, stoga, ne moraju bezuslovno konvergirati.
U literaturi se navode dva osnovna podstreka za nastanak novih teorija
privrednog rasta. Prvi se odnosi na okolnost da se u stvarnosti ne ispoljava
konvergencija dohodaka po stanovniku, kao što sugeriše neoklasični model
privrednog rasta Roberta Soloua. Empirijski podaci, naime, pokazuju velike
razlike u životnim standardima stanovnika u različitim zemljama, pri čemu su
se stabilne stope rasta mogle u vremenu sedme i osme decenije dvadesetog veka
uočiti samo kod grupe razvijenih zemalja. I Romer 18 i Lukas19 ističu ovaj
momenat kao motivaciju u svojim pokušajima formulisanja modela rasta s
tehnološkim promenama, koje nisu egzogenog karaktera, a razumljivo nisu ni
besplatno svima date na raspolaganju.
Drugi razlog koji Romer navodi kao motiv za formulisanje novih teorija
rasta odnosi se na potrebu konstruisanja odgovarajuće alternative modelu
savršene konkurencije na nivou privrede, kao celine 20. Napredak u tehnologiji
proizilazi iz onog što ljudi rade, a mnogi pojedinci i preduzeća imaju tržišnu

18
Romer, P. 1986. Increasing Returns and Long-Run Growth, Journal of Political
Economy, 94(5).
19 Lucas, Jr. Robert, E. 1988. On the Mechanics of Economic Development, Journal
of Monetary Economics, 22(4).
20 Romer, P. 1994. The Origins of Endogenous Growth, Journal of Economic
Perspectives, 8(1).
 105

moć zahvaljujući kojoj prisvajaju monopolističku rentu, koju neoklasičan model

ne može uzeti u obzir. Uprkos činjenici da veoma intenzivan rad u oblasti
endogenog rasta započet osamdesetih godina dvadesetog veka i dalje postoji,
može se ipak izdvojiti nekoliko osnovnih grupa modela endogenog rasta. To su
modeli:
- modeli privrednog rasta zasnovani na eksternalijama,
- modeli rasta bazirani na aktivnostima istraživanja i razvoja i
- AK modeli privrednog rasta

4.2.1. Modeli zasnovani na eksternalijama

NadograĎujući se na rad Eroua u šezdesetim godinama dvadesetog veka, u
ovom pristupu, investiranje u proizvodne fondove za rezultat ima ispoljavanje
pozitivnih tehnoloških promena zahvaljujući eksternalijama s konstantnim
prinosima u odnosu na obim pojedinog preduzeća, ali rastućim prinosima na
obim na nivou privrede kao celine. Pritom se zadržava pretpostavka savršene
konkurencije i zaobilazi se prepoznavanje monopolističke moći. Pozitivni
eksterni efekti kapitala, koji u ovom slučaju obuhvata i fizički i ljudski kapital,
neutrališu štetne posledice rastuće količine kapitala po stanovniku i osiguravaju
da se granična produktivnost kapitala ne smanjuje. Zahvaljujući tome, bogate
zemlje mogu osigurati stalan ekonomski rast, a manje razvijene zemlje mogu
ostati zauvek nedovoljno razvijene. Ključna poruka ovih modela je da
ekonomije koje više investiraju, dugoročno napreduju brže i stoga posebno
mesto imaju politike koje stimulativno deluju na unapreĎenje tehnologije.
Ova grupa modela endogenog rasta po svojoj osnovnoj ideji najbliža je
neoklasičnom modelu, zato što je na rast moguće delovati investicijama i
akumulacijom kapitala, uz pretpostavku da se kapital shvati u širem smislu.
PrilagoĎavanje modela rasta Roberta Soloua, dakle, postiže se tako da se pod
kapitalom podrazumeva uz fizički i ljudski kapital. Zahvaljujući najčešće
upravo ljudskom kapitalu, koji se akumulira “učenjem kroz rad”, formalnim
obrazovanjem ili dodatnim obrazovanjem na poslu, u model se uvode rastući
prinosi, a time i mogućnost neograničenog rasta. Kada pojedinci ili preduzeća
akumuliraju kapital, oni istovremeno (i nenamerno) doprinose rastu
produktivnosti kapitala koji poseduju drugi ekonomski subjekti u društvu.
Osnovne razlike izmeĎu pojedinih modela koji pripadaju ovoj grupi, svode se
na način kako autori uvode eksternalije u svoje modele.
106

Kao što je već spomenuto, polazište tih modela moguće je naći u Euroovoj
hipotezi o “učenju radom”21. Erou je, naime, smatrao da nove ideje nastaju
slučajno pri korišćenju starih ideja, tj. pri uobičajenoj proizvodnoj aktivnosti.
Taj je proces nazvao “učenje radom”. Pojedinci su utoliko bolji u svome poslu
ukoliko više proizvedu, a na nivou pojedine industrijske grane proces
funkcioniše na način da svaki proizvoĎač uči i iz iskustva svih ostalih
proizvoĎača. Erou je smatrao da se upravo zahvaljujući “učenju radom”,
odnosno razlikama u nivou akumuliranog znanja koje iz toga proizlaze, mogu
objasniti meĎuvremenske i meĎunarodne razlike u proizvodnim funkcijama
pojedinih zemalja.
Prvi poznati model koji je nastao u okviru grupe modela endogenog rasta, je
model Romera iz 1986. godine22. U koncipiranju modela Romer je hipotezu
“učenja radom” upotpunio hipotezom o prelivanju znanja (spillover efect). Ta
druga hipoteza govori da istovremeno s nastankom novoga znanja, ono postaje
svima besplatno dostupno. Uzimajući kao zadat kapital kojim raspolažu druga
preduzeća, Romer pretpostavlja da proizvodna funkcija za svako pojedino
preduzeće može imati uobičajen neoklasični oblik. MeĎutim, istovremeno
pretpostavlja i da produktivnost kapitala koju ima svako pojedinačno preduzeće
može rasti s agregatnim kapitalom koji poseduju druga preduzeća. Drugim
rečima, investicije u proizvodne fondove generišu eksternalije, pa sva
preduzeća uzeta zajedno nisu suočena s opadajućim prinosima. U ovom
Romerovom pristupu ključno je novo znanje koje generiše eksternalije, a koje
autor poistovećuje s kompleksom tehnoloških promena.
Prema Romerovom modelu, u svakoj privredi postoji veliki broj preduzeća,
što osigurava savršenu konkurenciju. Pretpostavlja se da “učenje radom”
generiše novo znanje i da je ono besplatno za sve. Budući da je za svako
pojedino preduzeće proizvodna funkcija striktno neoklasična, postoje konstantni
prinosi s obzirom na obim i pozitivni, ali i opadajući granični prinosi faktora
proizvodnje. Za razliku od fizičkoga kapitala koji se proizvodi iz prethodno
stvorenog proizvoda uz konstantne prinose na obim, novo je znanje rezultat
istraživanja koje ima opadajuće prinose na obim. Dakle, uz dati nivo
akumuliranog znanja u odreĎenom vremenu, udvostručenje ulaganja u oblast
istraživanja i razvoja neće udvostručiti proizvedeni fond novog znanja.
Istovremeno, meĎutim, investicije u znanje karakteriše prirodna eksternalija.
Ako jedno preduzeće stvara novo znanje, ono ima pozitivan eksterni efekat na

21
Opširnije o ovom efektu videti u: Cvetanovic, S. Teorija privrednog razvoja, Ekonomski
fakultet, Niš, 2004.
22 Romer, P. (1986) Increasing Returns and Long-Run Growth”, Journal of
Political Economy, 94(5): 1002-1037.
 107

mogućnosti proizvodnje ostalih preduzeća, jer znanje se, barem u ovom

modelu, ne može savršeno zaštititi patentom ili ostati tajna. Proizvodnja finalnih
dobara kao funkcija akumuliranog znanja i ostalih ulaganja ispoljava, stoga,
rastuće prinose. Znanje koje svako pojedino preduzeće stvara “učenjem kroz
rad” postaje odmah besplatno i svima dostupno. Dakle, svako pojedino
preduzeće može uočiti da mu “curi” novo znanje, ali i to preduzeće ima koristi
od znanja koje “curi” drugima. To ujedno znači da je u vremenu t nivo znanja
isti za sva preduzeća, tj. za celu privredu.
Iako je Romer uspeo endogenizovati kompleks tehnoloških promena, model
nije bio sasvim zadovoljavajući, jer je tehnološki napredak ostao tek sporedni
rezultat ekonomske aktivnosti preduzeća, što svakako nije u skladu sa realnim
dogaĎajima. Naime, u ovom modelu, preduzeća maksimirajući profit
investiraju u kapital i bez eksplicitne namere procesom “učenja radom” i
efektom prelivanja znanja, povećavaju ukupan fond znanja. U realnosti je
drugačije. U veoma malom obimu nova znanja su rezultat slučajne aktivnosti, a
u znatno većem obimu, ona su rezultat rada preduzeća koja se upravo bave
aktivnostima istraživanja i razvoja, pri čemu svim silama pokušavaju da
osiguraju monopolističku rentu. Dakle, premisa o besplatnosti i širokoj
dostupnosti znanja u ovom modelu, kao i premisa savršene konkurencije su
najveći nedostaci ovog modela.
Godine 1988. Lukas je razvio alternativni model rasta zasnovan na
eksternalijama; u njemu one proizilaze iz procesa akumulacije ljudskog
kapitala, formalnim obrazovanjem ili “učenjem radom” 23. Lukasov model
sadrži investicije u ljudski kapital čiji se efekat prelivanja ispoljava u višem
nivou tehnologije. Pritom je korišćen standardni neoklasični model uz
dinamičko optimiziranje, i to uz dva prilagoĎavanja istog modela, da bi se
uključili efekat akumulacije ljudskog kapitala formalnim obrazovanjem i
“učenjem radom”. Pretpostavljajući da je nivo akumulisanog ljudskog kapitala
u celoj privredi konstantan, svaki se pojedinac suočava s opadajućim prinosima
na investicije u obrazovanje. Uvećanje ljudskog kapitala na nivou cele privrede
osigurava profitabilnost daljih investicija u ljudski kapital. Lukas je razvio
model s tim karakteristikama, pretpostavljajući pojedince koji akumuliraju
ljudski kapital u toku neograničenog životnog veka24.

23 Lucas, Jr. Robert, E. 1988. On the Mechanics of Economic Development, Journal

of Monetary Economics, 22(4).
24 Lucas, Jr. Robert, E. (1993). Making a Miracle, Econometrica, 60(2).
108

4.2.2. Modeli zasnovani na istraživanju i razvoju

NadograĎujući se na neke Šumpeterove ideje, prvi model održivog rasta
koji pripada ovoj grupi razvio je Romer 25, a sledili su ga Grosman i Helpman 26
i Agion i Hovit27. Šumpeter je smatrao da rezultati istraživanja i razvoja nose
privredni rast, a ono što ih podstiče jeste uverenje da će time biti osigurani
ekstra profiti. Dok se u uslovima savršene konkurencije preduzeća mogu
besplatno koristiti inovacijama i niko nema stimulansa za istraživanje razvoja, u
monopolističkim je tržištima takav stimulans osiguran. Zbog porekla osnovnih
ideja na kojima se zasniva ta grupa modela, oni se često nazivaju i
neošumpeterijanskim modelima.
U modelima endogenog rasta ove grupe, koje karakteriše monopolistička
moć, u osnovi se pretpostavlja postojanje odvojenog inovacionog sektora u
privredi, koji snabdeva ostale sektore novim tehnologijama. ProizvoĎači
kupuju nove tehnologije i time stiču legalno pravo na njihovu upotrebu. Oni
takoĎe naplaćuju cenu koja je veća od graničnog troška njihove proizvodnje, a
to zato da bi generisali dohodak kojim mogu da pokriju troškove koji uključuju
velike početne investiciju u nove tehnologije. Investicije u inovacione projekte
pritom nemaju obeležje opadajućih prinosa. Zbog toga se produktivnost novih
investicija u inovativnu delatnost ne smanjuje, što je u funkciji održivog
privrednog rasta. U ovim modelskim prezentacijama, stopa ekonomskog rasta
zavisi od visine sredstava koja su namenjena aktivnosti istraživanja i razvoja,
stepena do kog nove tehnologije mogu biti privatno korišćene (dakle od stepena
monopolističke moći) kao i od vremenskog horizonta investitora6.
Rast je u Romerovom modelu zasnovanom na istraživanju i razvoju voĎen
tehnološkim napretkom koji proizlazi iz investicionih odluka preduzeća koja
maksimiraju profit. Romer pritom prepoznaje da se tehnologija razlikuje od
svih drugih dobara, jer je ona nekonkurentno i delimično isključivo dobro.
Stepen konkurentnosti nekog dobra isključivo je njegova tehnološka osobina.

25 Romer, P. 1990. Endogenous Technological Change, Journal of Political

Economy, 98(5).
26 Grossman, G. Helpman, E. 1994. Endogenous Innovation in the Theory of Growth”,
Journal of Economic Perspectives, 8(1).
27 Aghion, Ph. Howitt, P. 1992. A Model of Growth Through Creative Destruction,
Econometrica, 60(2).
 109

Slika 2.9.
Privatna i društvena stopa prinosa po osnovu ulaganja u aktivnosti istraživanja i
razvoja

4.2.3. AK modeli
U okviru ove grupe modela, rast je rezultat, posledica akumulacije kapitala,
pri čemu se kapital interpretira kao široka mera različitih oblika, uključujući
ljudski i fizički kapital. U ovim je, tzv. AK modelima, rast je endogen, uprkos
odsutnosti rastućih prinosa10. Kapital – K je ključni faktor privrednog rasta i
preduzeća stalno povećavaju njegovu količinu u savršeno konkurentnim
tržištima s konstantnim prinosima. U ovom tipu modela endogenog rasta,
savršena konkurencija zahteva da kapital bude plaćen prema graničnom
proizvodu koji ne sme biti niži od eskontne stope da bi ostao profitabilan. Stoga
autori odreĎuju donju granicu za privatne prinose kapitala kao karakteristiku
agregatne proizvodne funkcije, čime osiguravaju pretpostavku da investicije
ostaju profitabilne. AK modeli su po svojoj strukturi najjednostavniji meĎu
novim modelima rasta (iako su se hronološki pojavili nakon modela zasnovanih
na eksternalijama i modela baziranih na aktivnostima istraživanja i razvoja). U
njima se ne prepoznaje da je tehnologija vrsta dobra različita od, na primer,
fizičkoga kapitala. Dakle, kod AK modela rast je odraz karakteristika agregatne
proizvodne funkcije privrede. Granični proizvod kapitala pritom ne sme pasti
ispod neke subjektivne stope prinosa koja osigurava da pojedinci nastave
beskonačno akumulirati kapital. Ako tehnologija proizvodnje ima konstantnu
110

ekonomiju obima, onda proizvod privrede mora biti u (asimptotski) linearnom

odnosu prema akumuliranom kapitalu, a to zato da bi granični proizvod ostao
iznad odreĎene donje granice. Zahvaljujući tome, investicije nikada ne
ispoljavaju opadajuće prinose (slika 2.10.). Neograničeni rast može, dakle,
postojati i u uslovima savršene konkurencije. Takav rast isključivo omogućava
akumulacija kapitala, koji obuhvata i fizički, odnosno proizvodne fondove, i
ljudski kapital, čime se pretpostavka nepostojanja opadajućih prinosa teorijski
čini mogućom28.

Slika 2.10
AK model endogenog rasta

Pod pretpostavkom da su bruto investicije veće od amortizacije, koeficijent

kapitalne intenzivnosti će rasti bez ograničenja. To znači da promena u štednji
može imati permanentni efekat na privredni rast29

5. Merenje inovativnosti privrede

Potreba za merenjem inovativnosti privrede je intenzivirana tokom
poslednjih dvadesetak godina, paralelno sa nastankom sistema svetske
ekonomije koju dominantno oblikuju proces globalizacije i velika dostignuća u
oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija. Ovo je razumljivo kada se
ima u vidu činjenica da inovativnost privrede nije samo ključni pokretač

28 Barro, R. Sala-i-Martin, X. 2004. Economic Growth, MIT Press.

29 Burda M. Viploš, Ch. 2012. Makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 102.
 111

privrednog rasta i unapreĎenja konkurentnosti zemalja, već da je od suštinskog

značaja za poboljšanje osnovnih performansi društvenog razvoja, kvaliteta
života i globalnog okruženja.
Kompozitni indeksi su agregatni indikatori pojedinačnih pokazatelja, kao i
težinskih koeficijenata koji označavaju relativnu važnost svakog pojedinačnog
indikatora. Sve se više uvažavaju kao korisni alati u ekonomskim
istraživanjima. Njihova osnovna karakteristika ogleda se u sposobnosti
kvantifikacije složenih fenomena, zahvaljujući pojednostavljivanju informacija
u cilju boljeg razumevanja odreĎene pojave, kako za donosioce odluka, tako i
za javnost.
Posebno se pokazala korisnim upotreba kompozitinih indeksa u
komparativnim istraživanjima ekonomskih i inovativnih performansi pojedinih
zemalja. Ovo, pre svega, zbog njihove mogućnosti u opisivanju kompleksnih
koncepata (npr. inovativnosti privrede, konkurentnosti zemlje, održive
konkurentnosti zemlje, itd.) jednostavnom merom, koja se može koristiti kao
benčmark učinka i koja može pomoći kod najrazličitih komparativnih
istraživanja. MeĎutim, kompozitni indeksi mogu poslati i pogrešne informacije,
ukoliko su loše kreirani ili ako su pogrešno protumačeni. Ipak, tokom
poslednjih godina, došlo je do naglog rasta njihovog korišćenja u najrazličitijim
oblastima.
Danas postoje stotine kompozitnih indeksa, koji su razvijeni širom sveta za
procenu ekonomskih, društvenih ili ekonomskih uslova na nadnacionalnom,
nacionalnom i regionalnom nivou. Imajući u vidu fenomen inovativnosti
privrede, sledeća četiri kompozitna indeksa zavreĎuju posebnu pažnju:
- globalni indeks inovativnosti zemalja (The Global Innovation Index -
GII),
- inovaciona bodovna lista EU (Innovation Union Scorebord)
- globalni indeks politike inovacija (The Global Innovation Policy Index)
i
- globalni indeks čiste inovativne tehnologije (The Global Cleantech
Innovation Index).

5.1. Globalni indeks inovativnosti

Uvidevši ključnu ulogu inovacija za privredni razvoj pojedinih zemalja,
odnosno sagledavši značaj inovativnosti privrede za ekonomsko napredovanje
pojedinih država, Konfederacija industrije Indije (Confederation of Indian
Industry) zajedno sa INSEAD (The Business School for the World) i Canon
112

India, kreirala je Globalni indeks inovativnosti (The Global Innovation Index -

GII), čiji je osnovni cilj ukazivanje na dostignuti nivo inovativnosti pojedinih
zemalja. Precizna struktura globalnog indeksa prikazana je na slici 2.11.
Slika 2.11.
Struktura Globalnog indeksa inovativnosti

Adaptirano prema: The Global Innovation Index, Geneva, 2012.

Strukturu globalnog indeksa inovativnosti čine dva podindeksa: indeks

inovacionih inputa i indeks inovacionih autputa. Svaki je sagraĎen od stubova.
Ulazne veličine reprezentuje pet stubova koji prikazuju elemente, tj. potencijale
za inovativne aktivnosti nacionalne privrede: (1) Institucije, (2) Ljudski kapital i
istraživanje, (3) Infrastruktura, (4) Tržišna sofisticiranost, i (5) Poslovna
sofisticiranost. Inovacioni izlazi sastoje se od dva stuba koji prikazuju stvarne
rezultate inovacija: (1) Naučni izlazi i (2) Kreativni izlazi. Iako ovaj indeks
obuhvata samo dva stuba, on ima isti značaj u proračunu globalnog indeksa
inovativnosti kao i sub-indeks inovacionih inputa.
Svaki stub je podeljen u podstubove koji takoĎe predstavljaju agregate
većeg broja pokazatelja. Ulazni parametri definišu pogodnost okruženja za
 113

stvaranje i primenu inovacija u ekonomiji. Izlazi su dokaz rezultata inovacionih

ulaza (patenti, žigovi, autorska prava, kreativni proizvodi, zaposleni u oblastima
usluga zasnovanim na znanju, udeo izvoza visoko-tehnoloških proizvoda u
ukupnom izvozu, itd.).
Iako se rezultati svih dvanaest stubova prikazuju odvojeno, važno je znati
da oni nisu nezavisni. Naprotiv, oni se meĎusobno prepliću, a slabosti u jednoj
oblasti obično imaju negativan uticaj na druge oblasti. Na primer, biće teško
postići zadovoljavajući nivo inovativnosti (stub dvanaest) bez zdrave, dobro
obrazovane i obučene radne snage (stubovi četiri i pet) koja je spremna da
usvaja nove tehnologije (stub devet) i bez efikasnog tržišta roba koje
omogućava plasiranje inovacija na tržište (stub šest). Iako su stubovi sažeti u
jedan indeks, mere se prikazuju za svaki od dvanaest stubova ponaosob, jer to
omogućava uvid u specifične oblasti koje odreĎena država treba da unapredi.
Ideks globalne inovativnosti predstavlja prosek zbira pod-indeksa uvoĎenja
inovacije i pod-indeksa rezultata inovacija.
Indeks inovativne efikasnosti predstavlja razliku indeksa inovacionih
autputa i indeksa inovacionih inputa. On pokazuje koliko rezultat inovacija u
datoj zemlji ima koristi od svojih ulaganja, i predstavlja smisao efikasnosti ovih
indeksa.
Svaki stub je podeljen na tri pod-stuba sastavljenih od pojedinačnih
indikatora. Rezultat svakog podstuba se izračunava kao prosečna vrednost
njegovih pojedinačnih indikatora. Rezultat svakog stuba je prosečna vrednost
rezultata njegovih podstubova. Model indeksa globalne inovativnosti se svake
godine redefiniše, u cilju poboljšanja procene inovativnosti pojedinih zemalja.
Rangiranja su obezbeĎena za pojedinačne indikatore, stub, sub-indekse i
indekse, tj. za njihove rezultate. Model obuhvata 84 indikatora, koji su
podeljeni u sledeće 3 kategorije:
- kvantitativni/teški podaci (62 indikatora),
- mešoviti indikatori (16 indikatora) i
- kvalitativni/meki podaci (6 indikatora).
Teški podaci (62 indikatora) proizilaze iz raznih javnih i privatnih izvora,
kao što su UN agencije, Svetska banka, Thomson Reuters, Standard i Poor.
Indikatori su često povezani sa populacijom, bruto domaćim proizvodom, ili
nekim drugim sličnim faktorom. Većina indikatora se procenjuju na osnovu
izvora podataka ili kod njih procena uopšte nije potrebna. Za ostale indikatore
je faktor procene odabran u cilju predstavljanja realne slike razlika u pojedinih
zemalja.
114

Mešoviti indikatori potiču iz posebnih agencija, kao što su Svetska banka,

MeĎunarodna unija telekomunikacija (International Telecommunication Union,
ITU), i UN Mreža javne administracije (UNPAN). Statističari ne podržavaju
upotrebu „indeksa unutar indeksa“ na osnovu dve stavke: suprotan efekat
upotrebe različitih metodologija proračuna i rizik od dobijanja duplih
promenljivih. Procedura normalizacije delimično rešava navedeni problem.
Kako bi se izbegla greška uvoĎenja odreĎenog indikatora više od jednom
(direktno i indirektno kroz mešoviti indikator), odabrani su samo usko
fokusirani indeksi (ukupno 16 indeksa). Preostali indeksi nisu uključeni u
procenu, radi odluke stručnjaka i fokusiranja na fenomene koji ne mogu biti
obuhvaćeni jednim indikatorom.
Meki podaci proizilaze iz Ankete stručnog mišljenja Svetskog ekonomskog
foruma. Pitanja iz ankete su navedena tako da obuhvataju opažanja ispitanika u
vezi odreĎenih tema. Šest pitanja navedenih tokom 2011. godine je služilo za
istraživanje fenomena povezanih sa inovativnim aktivnostima za koje podaci ili
ne postoje ili imaju malu pokrivenost.

Tabela 2.1.
Polazatelji inovativnosti izabranih zemalja u 2012.godini
Inovacioni Inovacioni Koeficijent Globalni
ulazi rezultati efikasnosti indeks
inovativnosti
1. Singapur Švajcarska Kina Švajcarska
2. Hong-Kong Švedska Indija Švedska
3 Švedska Holandija Moldavija Singapur
4. Švajcarska Malta Malta Finska
5 V. Britanija Finska Švajcarska V. Britanija
6. Finska V. Britanija Paragvaj Holandija
7 Irska Nemačka Srbija Danska
8 Danska Estonija Estonija Hong-Kong
9 SAD Danska Holandija Irska
10 Kanada Luksemburg Šri Lanka SAD
Izvor: The Global Innovation Index, Geneva, 2012.

Metodologija za izračunavanje globalnog indeksa inovativnosti oslanja se

na studije kao što su Model izvrsnosti Evropske fondacije za menadžment
kvaliteta (European Foundation for Quality Management ((EFQM) Excellence
Model), kao i model indeksa globalne konkurentnosti koga izdaje Svetski
 115

ekonomski forum (Global Competitiveness Report (GCR) of the World

Economic Forum).

5.2. Inovaciona bodovna lista Evropske Unije

Inоvаciоna bodovna lista Evropske unije (Innovation Union Scorebord) је
аlаt kојi је rаzvilа Uniја sа ciljеm dа pоmоgnе članicama u nаdglеdаnju
sprоvоĎеnjа strаtеgiје Еvrоpа 2020. Pomoću оvog pokazatelja mоgućе је
оcеniti i upоrеditi inоvаciоnе kаrаktеristikе 28 zеmаljа člаnicа ЕU kао i
Islаndа, Mаkеdоniје, Nоrvеškе, Srbiје, Švајcаrskе i Turskе. Indеks sе
оbјаvljuје оd 2001. gоdinе i omogućuje solidan uvid u korelativne odnose
snaga i slаbоsti nacionalnih inоvаciоnih sistеmа.
Indеks sе temelji nа praćenju tri оsnоvnе grupе indikatora inоvаciја u оsаm
dimеnziја, krоz ukupnо 25 rаzličitih pоkаzаtеljа. Prvu grupu pоkаzаtеljа činе
fаktоri kојi оmоgućаvајu inоvаciјe, аli nisu vеzаni zа firmu i pоkrivајu tri
dimеnziје inоvаciја: (1) ljudskе rеsursе, (2) оtvоrеn i аtrаktivаn istrаživаčki
sistеm i (3) finаnsiје i pоdršku. Drugа grupа pоkаzаtеljа služi zа prоcеnu
inоvаtivnоsti nа nivоu firmi i оnа uključuје tri dimеnziје inоvаciје: (1)
invеsticiје firmе, (2) vеzе i prеduzеtništvо i (3) intеlеktuаlnu svојinu. Trеćа
grupа pоkаzаtеljа оbuhvаtа еfеktе inоvаciоnih аktivnоsti firmi krоz dvе
dimеnziје: (1) inоvаtоri i (2) еkоnоmski еfеkti.
Inovaciona bodovna lista u velikoj meri sledi metodologiju koja pravi
razliku izmeĎu tri osnovne vrste indikatora i osam dimenzija inovativnosti, što
ukupno obuhvata 25 različitih indikatora.
Ulazni indikatori se odnose na glavne generatore inovativnosti izvan firme i
obuhvataju tri inovativne dimenzije. Dimenzija Ljudski resursi uključuje tri
indikatora i meri dostupnosti visoko kvalifikovane i obrazovane radne snage.
Dimenzija Istraživanje uključuje tri indikatora i meri meĎunarodnu
konkurentnost naučne baze zemlje. Dimenzija Finansiranje i podrška sadrži
dva pokazatelja i meri dostupnost finansijskih sredstava za inovacione projekate
i podršku države nesmetanoj realizaciji istraživačkih i razvojnih aktivnosti.
116

Slika 2.12.
Struktura Inovacione bodovne liste

Izvor: Innovation Union Scoreboard, 2013, p. 4.

 117

Indikatori firmi razlikuju tri dimenzije inovativnosti. Dimenzija Investicije

firme uključuje dva pokazatelja u koja spadaju istraživanje i razvoj, kao i ostale
investicije koje kompanije ulažu da bi došle do inovacija. Dimenzija
Povezivanje i preduzetništvo uključuje tri indikatora i meri preduzetničke
napore i saradnju izmeĎu inoviranih firmi, kao i saradnju sa javnim sektorom.
Dimenzija Intelektualna imovina obuhvata različite oblike intelektualne svojine
nastale u toku procesa inoviranja.
Izlazni indikatori obuhvataju efekte inovacionih aktivnosti kompanija i
sadrže dve dimenzije inovativnosti. Dimenzija Inovatori uključuje tri indikatora
i meri broj firmi koje su uvele inovacije na tržištu ili u sopstvenom okviru, bilo
da se radi o tehnološkim ili netehnološkim inovacijama kao i broj brzorastućih
firmi. Dimenzija Ekonomski efekti obuhvata pet pokazatelja i beleži ekonomski
uspeh inovacija za zapošljavanje, kao i izvoz i prodaju nastalih usled
inovativnih aktivnosti.
Vеćinа pоdаtаkа dоlаzi iz rеdоvnih istrаživаnjа Еurоstаtа, а оstаli sе
prikupljајu iz mеĎunаrоdnо prеpоznаtih izvоrа kао štо su ОЕCD, Skоpus i
slični. Rеzulаti su nоrmаlizоvаni i prеdstаvljајu sе nа skаli оd 0 dо 1. Nа
оsnоvu postignutih rеzultаtа, inоvаciоni indеks Еvrоpskе uniје grupišе svе
držаvе u čеtiri grupе: (1) inоvаciоnе lidеrе, (2) inоvаciоnе prаtiоcе, (3)
umеrеnе inоvаtоrе i (4) skrоmnе inоvаtоrе.
U tabeli 2.2. date su prosečne stope rasta 27 zemalja Evropske unije,
svrstane u četiri navedene grupe po kriterijumu indeksa inovativnosti za period
2008-2012. godine.
118

Tabela 2.2.
Matrica inovativnosti zemalja
Stopa Zemlje Zemlje umerenog Zemlje
rasta lideri rasta skromnog rasta
2008-2012.
Inovativni 1,8% Danska Finska (1,9%) Švedska (0.6%)
lideri (2,7%) Nemačka (1,8%)
Inovativni 1,9% Estonija Holandija ( 2,7%) Kipar (0,7%)
sledbenici (7,1%) Francuska (1,8%)
SlovenijaV. Britanija (1,2%)
(4,1%) Belgija (1,1%)
Luksemburg
(0,7%)
Austrija (0,7%)
Irska (0,7%)
Umereni 2,1% Litvanija Malta (MT 3,3%) Grčka (0.7%)
inovatori (5,0%) Slovačka (3,3%)
Italija (2,7%)
Češka (2.6%)
Portugal (1.7%)
MaĎarska (1.4%
Španija (0.9%)
Skromni 1,7% Letonija Rumunija (1.2%) Poljska (0,4%)
inovatori (4,2%) Bugarska (0.6%)
Izvor: Innovation Union Scoreboard, 2013, p. 12.

Kao što se može primetiti iz podataka sadržanih u tabeli 2.2. prosečne stope
rasta inovativnosti se kreću u rasponu od 1,7% (grupacija zemalja skromnih
inovatora) do 2,1% za grupaciju zemalja umerenih inovatora.
U tabeli 2.3. prezentovani su podaci o prosečnom rastu inovativnosti četiri
grupe zemalja EU za dva perioda, 2006-2012. i 2008-2012. godine.
 119
Tabela 2.3.

Promene u performansi rasta

Stopa rasta Stopa rasta Promena stope
2006-2010. 2008-2012. rasta
Skromni inovatori 6,2 1,7 -4,5
Bugarska 10,7 0,6 -10,1
Rumunija 4,7 1,2 -2,5
Letonija 3,1 4,4 1,3
Poljska 1,6 0,4 -1,2
Umereni inovatori 3,8 2,1 -1,7
Portugal 7,2 1,7 -5,6
Malta 7,7 3,3 -4,4
Grčka 2,4 -1,7 -4,1
MaĎarska 3,0 1,4 -1,6
Italija 3,5 2,7 -0,8
Španija 0,8 0,9 0,1
Češka 2,4 2,6 0,2
Slovačka 3,0 3,3 0,3
Litvanija 4,2 5,0 0,8
EU27 1,8 1,6 -0,2
Inovacioni pratioci 1,7 1,9 0,2
Kipar 1,4 -07 -2,1
Slovenija 5,6 4,1 1,5
Francuska 2,6 1,8 -0,8
Austrija 1,4 0,7 -0,7
Luksemburg 1,4 0,7 -0,7
V. Britanija 0,8 1,2 0,4
Belgija 0,7 1,1 0,4
Irska -0,3 0,7 0,9
Estonija 6,1 7,1 1,0
Holandija 1,7 2,7 1,0
Inovativni lideri 1,5 1,8 0,3
Nemačka 2,4 1,8 0,6
Finska 2.3 1,9 -0,4
Švedska 0,6 0,6 0,0
Danska 0,7 2,7 2,0
Izvor: Innovation Union Scoreboard, 2013, p.16.

Podaci sadržani u tabeli 2.3. koji govore o promeni stope rasta inovativnosti
u dva sagledavana perioda, upućuju na zaključak da su zemlje inovacioni lideri
120

sa promenom stope rasta od 0,3% i zemlje inovacioni pratioci, sa promenom

prosečne stope rasta od 0,2% imale najmanje izražen uticaj ekonomske krize na
stopu inovativnosti. Suprotno, zemlje skromni inovatiori su imali smanjenje
prosečne stope inovativnosti za čak 4,5%, dok je smanjenje ove stope za
grupaciju umerenih inovatora iznosilo 1,7%.

5.3. Globalni indeks politike inovacija

Danas gotovo da niko ne osporava neophodnost postojanja aktivne politike
inovacija. Smatra se da je politika inovacija posebno relevantna za male zemlje u
razvoju i da ona predstavlja jak katalizator njihovog prilagoĎavanja globalnim
ekonomskim i tehnološkim promenama30. Jer, niska privatna stopa povraćaja
ulaganja u istraživanje i razvoj usled visoke rizičnosti i neizvesnosti istraživanja i
razvoja tehnologije, kao i uvek prisutnih eksternih efekata u ovoj oblasti, mogu
odvratiti privatne investitore da ulažu u razvoj inovativnih aktivnosti koje su od
ključnog dugoročnog nacionalnog interesa. Ovaj problem ima veću težinu kod
malih zemalja u razvoju, kod kojih su već i onako brojne investicione barijere na
putu unapreĎenja inovativnosti privatnog sektora (mala apsorpciona moć
nacionalnog tržišta, nedovoljan ekonomski potencijal, itd.). Nedostatak
odgovarajućih institucija (npr. istraživačkih kapaciteta, opreme, itd.) može biti
delimično ublažen aktivnostima savremene države. Otvorena pitanja povezana sa
imperativom unapreĎenja nacionalne konkurentnosti povećavaju pritisak za
intervenciju države u oblasti inovacija 31. Moderni trendovi u voĎenju politike
inovacija u pojedinim zemljama napuštaju pristup sa vrha prema dnu i akcentiraju
važnost uključivanja svih zainteresovanih strana u njenoj realizaciji.
Efektivna politika inovacija se ne oslanja samo na naučnu i politiku
promovisanja razvoja visokotehnoloških proizvoda. Ona se fokusira na rast
produktivnosti svih ekonomskih sektora. Zemlje sa najboljim inovativnim
strategijama akcentiraju značaj stručnosti, kvaliteta naučnog istraživanja,
masovne primene informacionih i komunikacionih tehnologija, uspostavljanja
poreskog sistema koji podstiče inovativne aktivnosti na svim nivoima, rast
trgovine intelektualnom svojinom, unapreĎenje integrisanog pristupa sticanja
prihoda po osnovu inovacija.
Svaki tip inovacija zahteva raspoloživost kompetentnih ljudskih resursa.
Inovativnim firmama su potrebna dovoljna interna i eksterna finansijska
30
Despotović, D. Ilić, V. Novaković, I. 2013. The growing importance of the innovation
policy in the management of modern development, Ekonomika, No 1, Niš, pp. 114-124.

31 Hadjimanolis, A. Dickson, K. 2001. Development of national innovation policy in

small developing countries: the case of Cyprus, Research Policy, 30, p. 807.
 121

sredstva da bi sprovele konkretne zadatke u laboratorijama za istraživanje i

razvoj, i menadžment koji može da napravi razumne odluke u vezi sa
proizvodnjom, organizacijom i tržištem.
Institucionalne i kulturne karakteristike regiona snažno utiču na razvoj
inovativnih procesa. Inovacija se može dogoditi samo u institucionalnom
ambijentu koji je razvijen i fleksibilan iako je mreža učesnika kompleksna, pa
prema tome, i promotivna za inovaciju i učenje u društvu i u firmama.
Inovativni procesi takoĎe zahtevaju odgovarajući pravni i administrativni
sistem, društvene i radne odnose,kao i patentni sistem koji podržava stvaranje i
unapreĎenje inovacija.
Inovacija je interaktivni proces voĎen od strane firmi koje donose
investicione odluke, ali je organizovan kroz čitavu grupu istraživačkih
institucija (univerzitet, nacionalni istraživački savet i drugi tehnološki centri i
instituti). Ovi naučni i tehnološki činioci formiraju mrežu u kojoj se stvaraju
procesi učenja. Zbog toga, efikasni protok razmene znanja koji se odigrava u
kooperaciji izmeĎu firmi, univerziteta i javnih i privatnih institucija, uslovljava
evoluciju inovacija.
Ovo gledište inovativnog procesa je donelo značajnu promenu u regionalnoj
i industrijskoj politici, čiji je cilj poboljšanje tehnološkog sadržaja i metoda u
proizvodnji. Interes za linearne inovativne modele je gotovo isčezao zbog
rastuće pažnje koja se pridaje interaktivnim modelima, koji omogućuju
tehnološke usluge firmama, pojačavaju odnose izmeĎu učesnika i otpočinju
kooperaciju izmeĎu preduzetnika, istraživača i predavača.
Politike inovacija zasnovane na linearnom gledištu se temelje na ponudi.
One nastoje da saniraju neke od tržišnih nedostataka podržavajući investicije i
znanje koje firme ne bi spontano podržale usled očekivanja ograničenih profita
ili ekonomskog rizika. Linearne politike inovacija usvajaju funkcionalno i
hijerarhijsko odozgo-nadole gledište koje se tiče inovacija i o njihovoj difuziji
putem mreže naučnih i tehnoloških institucija koje funkcionišu u svakoj zemlji.
Sa druge strane, osnovni cilj interaktivne politike inovacija je zadovoljenje
tražnje za uslugama inovativnih firmi pružajući usluge istraživanja razvoja. Ove
politike prihvataju teritorijalni pristup u smislu da su usluge raširene kroz mrežu
lokalnih činilaca na način da zadovaljavaju potrebe lokalnih firmi 32. Ona je
stoga politika koja polazi odozdo pošto cilja na zadovoljenje lokalnih potreba i
lokalne tražnje.

32
O značaju mrežene ekonomije detaljnije u: Novaković, I. Deletić, V. 2007.
Menadžment informacioni sistemi, Viša poslovna škola, Blace, str. 130.
122

Tabela 2.4.
Promene u politici inovacija
Linearne politike Interaktivne politike
Dominantna strategija politika ponude politika tražnje
hijerarhijska difuzija pristup odozdo
znanja
Ciljevi favorizovanje promovisanje učenja u
istraživanja i razvoja u firmama i
velikim firmama organizacijama
podrška radikalnim difuzija znanja kroz
inovacijama i visokoj mrežu lokalnih firmi
tehnologiji zadovoljenje potreba i
difuzija znanja zahteva firmi
sadržanog u kapitalnim
dobrima
Instrumenti državno finansiranje pružanje tehnoloških
subvencije i podsticaji usluga
pružanje
komplementarnih
usluga
Organizacija i centralizovano upravljanje kroz
upravljanje upravljanje posredničke
javno upravljanje organizacije
resursima prodaja usluga
finansiranje firmi
Izvor: Vazquez-Barquero, A. 2002. Endogenous Development – Networking,
Innovation, Institutions and Cities, Routledge, London, p. 88.

Ciljevi linearnih politika inovacija su promocija istraživanja i razvoja u

firmama. Nasuprot tome, interaktivne politike promovišu učenje i difuziju
znanja kroz lokalnu mrežu uglavnom malih firmi i omogućavaju ovim firmama
tehnloške usluge koje će proizvod približiti tržištu.
Linearne politike se koriste instrumentima direktne tehnološke podrške
firmama, pružajući im javna sredstva u obliku podsticaja i subvencija
programima istraživanja i razvoja ili infrastrukturi. Interaktivne politike se, s
druge strane, implementiraju kroz posredničke organizacije koje, uz odreĎenu
naknadu, nude stalnu podršku svojim klijentima. Pored tehnoloških usluga
vezanih za osnovne ili specifične tehnologije odreĎenog sektora ili aktivnosti,
ponuĎene usluge uključuju i usavršavanje ljudskih resursa, informacije i savete
 123

vezane za kapitalna dobra, sirovine i marketing, gde se meĎusobno

nadopunjuju i suštinski su bitni u dobijanju zadovoljavajućih rezultata.
Inovacija ne pada “kao hrana s neba” kao nešto na šta kreatori politike
nemaju nikakav uticaj. Umesto toga, države moraju uspostaviti efektivnu
politiku inovacija da bi omogućile razvoj inovativnih aktivnosti. U skladu s tim,
Globalni indeks politike inovacija rangira pedeset pet država prema snazi sedam
osnovnih oblasti politike inovacija:
- otvoreni i nediskriminišući pristup tržištu i politika stranih direktnih
investicija,
- naučnu, istraživačku i razvojnu politiku koja podstiče inovacije,
- otvorenost za domaću konkurenciju i pristup novih firmi,
- efektivnu politiku zaštite intelektualne svojine,
- digitalnu politiku koja omogućuje snažan razvoj informaciono-
komunikcionih tehnologija,
- otvorenu i transparentnu politiku javnih nabavki,
- otvorenost za imigraciju visoko stručnih radnika.
Države su svrstane na visoku, višu, nižu i nisku poziciju u svakoj od sedam
oblasti politike a njihov rang je izračunat prema učinku u odnosu na set ključnih
podindikatora svake od sedam oblasti politike inovacija. Sveukupno, ova studija
ocenjuje osamdeset četiri podindikatora.
Ovih sedam oblasti se mere na sledeći način: trgovina, nauka i istraživanje i
razvoj i digitalna politika svaka sa po 17,5 procenata celokupne težine; zaštita
intelektualne svojine i domaća konkurencija sa po 15 procenata; nabavka sa 10;
i visoko stručna imigracija sa 7,5 procenata, kao što pokazuje tabela 2.5.
Pozicije zemalja u svakoj od sedam merenih dimenzija politike inovacija se
agregiraju kako bi se dobila opšta rang lista koja oslikava snagu kapaciteta
politike inovacija sagledavanih zemalja, koju pokazuje tabela 2.6.
U ovih pedeset pet država uključene su sve članice Organizacije za
ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), sve članice Evropske Unije (EU) i
devetnaest od dvadeset jedne članice Azijsko-Pacifičkog regiona ekonomske
saradnje (APEC), kao i brzo razvijajuće zemlje - Argentina, Brazil, Indija i
Južna Afrika. Prema sistemu klasifikacije dohotka Svetske banke, trideset šest
od pedeset pet zemalja su zemlje sa “viskokim dohotkom” ili ekonomski
razvijene države. MeĎu zemljama u razvoju, petnaest su sa “višim dohotkom”,
a četiri – Indija, Indonezija, Filipini i Vijetnam su sa “nižim dohotkom”. Zbog
nedostataka dostupnih podataka, nijedna država sa “niskim dohotkom” nije
uključena u analizu. Ekonomski razvijene zemlje dominiraju visokom
124

pozicijom potencijala politike inovacija. MeĎutim, što se Evrope tiče, visoka

pozicija je ograničena na Severnu i Zapadnu Evropu, gde su Austrija, Danska,
Finska, Francuska, Nemačka, Holandija, Norveška, Švedska, Švajcarska i
Ujedinjeno Kraljevstvo. Azijske članice na visokoj poziciji su Kineski Tajpeh,
Hong Kong, Japan i Singapur. Kanada i Sjedinjene Države su na visokoj
poziciji, kao i Australija i Novi Zeland.

Tabela 2.5.
Učešće pojedinih oblasti inovativne politike
Oblasti inovativne politike Učešće
Trgovina i strane direktne investicije 17,5%
Nauka, istraživanje i razvoj 17,5%
Domaća konkurencija 15,0%
Zaštita intelektualne svojine 15,0%
Digitalna politika 17,5%
Javne nabavke 10,0%
Visoko stručna imigracija 7,5%

Izvor: The Global Innovation Policy Index, 2012.

U prvih šest oblasti ovog izveštaja, skoro sve ove države zauzimaju visoku
poziciju, sa izuzecima Kineskog Tajpeha i Japana, zemlje na nižoj poziciji u
politici trgovine, Novog Zelanda koji se nalazi na nižoj poziciji u politici
istraživanja i razvoja, kao i Francuske koja je na nižoj poziciji u oblasti domaće
konkurencije. U sedmoj oblasti, imigraciji visoko stručnih radnika, nekoliko
zemalja sa visoke pozicije ima slab učinak, uključujući Austriju, Francusku,
Nemačku, Švajcarsku i Ujedinjeno Kraljevstvo, koje su na nižoj poziciji, i
Finsku, koja se nalazi na niskoj poziciji. Primetno je da Kanada i Singapur
zauzimaju visoku poziciju u svim oblastima.
 125

Tabela 2.6.
Kapacitet politike inovacija
Visoka Viša Niža Niska
Australija Belgija Brazil Argentina
Austrija Kipar Bugarska Indija
Kanada Češka Čile Indonezija
Danska Estonija Kina Meksiko
Finska MaĎarska Grčka Peru
Francuska Island Italija Filipini
Nemačka Irska Litvanija Rusija
Hong Kong Izrael Malezija Tajland
Japan Litvanija Poljska Vijetnam
Holandija Luksemburg Rumunija
Kineski Tajpeh Malta Slovačka
Novi Zeland Portugal Južna Afrika
Norveška Slovenija Turska
SAD Južna Koreja
Singapur Španija
Švedska
Švajcarska
Ujedinjeno
Kraljevstvo
Izvor: The Global Innovation Policy Index, 2012.

Na dve središnje pozicije nalaze se skoro sve preostale evropske nacije –

uključujući sve južno-evropske zemlje i sve osim jedne istočno-evropske države
od analiziranih, kao i azijske zemlje – Kina, Indija, Malezija i Južna Koreja. Od
zemalja Južne Amerike najviši plasman imaju Brazil i Čile. Južna Afrika je
takoĎe na nižoj poziciji. Jedina evropska država na niskoj poziciji je Rusija,
koja ima rezultate ispod proseka u skoro svim oblastima, izuzev kod naučne,
istraživačke i razvojne politike. Nekoliko azijskih država u razvoju su na niskoj
poziciji, uključujući Indoneziju, Filipine, Tajland i Vijetnam.
Nasuprot svojim susedima na severu, Meksiko je takoĎe država sa niskom
pozicijom. Što se Južne Amerike tiče, Argentina i Peru se nalaze na niskoj
poziciji. Skoro sve ove države se nalaze na dve donje pozicije u skoro svim
oblastima ovog izveštaja. Izuzeci su Meksiko i Peru, koji su na višoj poziciji u
trgovinskoj politici, Rusija koja je na višoj poziciji u naučnoj, istraživačkoj i
razvojnoj politici i Filipini koji su na višoj poziciji kod visoko stručne
imigracije. Uprkos tome, nijedna država se ne nalazi na najnižoj poziciji kod
126

svih indikatora, iako je Indonezija vrlo blizu, kojoj spas donosi visoko stručna
imigracija kod koje je na nižoj poziciji.
Ovo rangiranje je važno zato što je u globalizovanoj ekonomiji inovacija
fundamentalni pokretač ekonomskog rasta, i države nisu u mogućnosti da
ostvare održiv visok stepen inovativnosti ukoliko njihove vlade ne uvedu širok
spektar politike inovacija koja će stvoriti uslove povoljne za uspešno uvoĎenje
inovacija od strane privatnih preduzeća, vladinih agencija ili neprofitabilnih
entiteta. U globalizovanoj ekonomiji, inovacija je fundamentalni pokretač
ekonomskog rasta i države nisu u mogućnosti da ostvare održiv visok stepen
inovativnosti ukoliko ne vode politiku inovacija koja će stvoriti uslove u kojima
će organizacije uspešno uvoditi inovacije.
Pošto se trka za globalnu inovacionu prednost intenzivira, desetine država –
od Finske do Indije i Kineskog Tajpeha – je donelo nacionalne inovacione
strategije dizajnirane da pojačavaju državni potencijal za dobijanje koristi od
inovacija. Ove države shvataju da inovacije podstiču rast i da poraz u trci za
inovativno preimućstvo može dovesti do relativno niskog standarda života.
Zemlje sa sofisticiranijim strategijama takoĎe uviĎaju da ekonomska
aktivnost bazirana na inovacijama nije samo napredovanje u lancu vrednosti na
aktivnosti veće dodate vrednosti, već i pojačavanje produktivnosti sektora preko
granica i razvoj novih mogućnosti i funkcionalnosti u njihovim ekonomijama.
Sve ove države priznaju da tržišta koja se oslanjaju samo na cenovne signale
neće uvek biti tako efikasna kao pametno javno-privatno partnerstvo u
podsticanju više produktivnosti i veće inovativnosti. One shvataju da vlada
može i mora da igra konstruktivnu ulogu u unapreĎenju konkurentnosti
privatnog sektora. Stoga, one vide promociju inovacija kao tačku fokusa
njihovog ekonomskog rasta i strategija unapreĎenja konkurentnosti. Na kraju,
nacionalne politike inovacija ciljaju da eksplicitno vežu nauku, tehnologiju i
inovacije sa ekonomskim rastom i rastom zaposlenosti, efektivno stvarajući
plan igre kako da konkurišu i pobede u inovacionim ekonomskim aktivnostima.
Kada se država takmiči da pobedi unutar pravila globalnog sistema
trgovine, ona donosi korist sebi, a takoĎe i svetskoj privredi kao celini, zato što
fer nadmetanje tera države da uspostave efikasne politike inovacija i
unapreĎenja privrednog rasta. Pored toga, politike inovacija koje podstiču
transfer tehnologije, isplaćuju dobit državnim domaćim inovacionim
investicijama i povećavaju inovativne nivoe širom sveta.
Politika inovacija je fokusirana na usklaĎivanje globalnog inovativnog
okruženja tako što obezbeĎuje difuziju inovacija u svim sektorima i
organizacijama i omogućava pojavljivanje i konkurenciju novih poslovnih
modela inovacija na globalnom nivou. U stvari, politika inovacija u suštini
podrazumeva isti set političkih pitanja kojima se država bavi stalno, ali se
 127

fokusira na to kako država može da priĎe ovim pitanjima sa usmerenjem ka

maksimiziranju inovacija i produktivnosti. Na primer, države mogu nastaviti da
sprovode istu praksu javnih nabavki kao i u prošlosti, ili mogu reorganizovati
svoju praksu na način koji je usmeren na unapreĎivanje inovacija. Isto tako,
države mogu organizovati poreske sisteme koji podstiču inovacije. Mogu
postaviti svoje naučne politike da samo podržavaju nauku, a mogu organizovati
svoje investicije u naučna istraživanja na način koji strateški sagledava potrebe
tehnološke komercijalizacije i inovacija33.
Ispravno sprovoĎenje politike inovacija zahteva od država da savladaju tri
komponente inovativnog okruženja - poslovno okruženje, regulaciono
okruženje i okruženje politike inovacija. Poslovno okruženje uključuje
finansije, kao i institucije privatnog sektora i poslovne mogućnosti.
Komponente poslovnog okruženja su:
- sposobnost finansijskog kapitala da lako i efikasno dotiče do
inovativnih i produktivnih investicija,
- široko prihvatanje preduzetništva i inovacija od strane pojedinaca,
- snažno prihvatanje IKT-a, pogotovo u poslovnim krugovima,
- jake menadžerske veštine i
- kulturu koja prihvata konkurenciju i saradnju, kao i odreĎeni nivo
preuzimanja rizika.34
Regulativno okruženje omogućava da pravi globalni okvir za organizacije
bude inovativan. Ovo uključuje:
- konkurentni i otvoreni trgovinski sistem, takav da podstiče domaće
firme da inoviraju putem konkurencije,
- podršku za konkurentni proizvod i tržište rada, takav da dozvoljava novim
učesnicima, uključujući nove poslovne modele, da uĎu na tržište,
- poreski sistem koji podstiče inovacije i koji omogućava unapreĎenje
konkurentnosti preduzeća na globalnom tržištu,
- regulatorne zahteve na poslove koji su, u meri u kojoj je moguće,
bazirani na doslednim, transparentnim i standardima baziranim na
učinku,

33
Despotović, D. Ilić, V. Novaković, I. 2013. The growing importance of the innovation
policy in the management of modern development, Ekonomika, No 1, Niš, pp. 114-124.

34 Novaković, I. 2002. Menadžment elektronskog poslovanja, Pelikanprint, Niš.

128

- ograničene propise za digitalnu ekonomiju koji neće naškoditi

rasprostranjenim digitalnim inovacijama i primeni istih,
- legalni proces koji je transparentan i baziran na zakonskim pravilima,
- javne nabavke bazirane na standardima učinka kao i na otvorenoj i fer
konkurenciji,
- zaštita svojine na način da inovatorima garantuje ostvarivanje prinosa.
Politika inovacija obuhvata:
- istraživanja tehnologije,
- komercijalizaciju tehnologije,
- razvoj digitalne infrastrukture (pametne mreže, širokopojasne mreže,
zdravstvena informaciona tehnologija, inteligentni sistemi transporta,
elektronska vlada, itd.),
- modernizaciju i unapreĎenje produktivnosti malih i srednjih preduzeća,
- efikasan obrazovan sistem i sistem sticanja veština u oblastima nauke,
tehnologije, inženjeringa i matematike i prihvatanje visoko stručnih
imigranata.
Ključni cilj politike inovacija je unapreĎenje inovativnosti privrede. Polazi
od premise da se poslovna inoviranja odvijaju uz pomoć mnogih drugih
institucija. Politika inovacija priznaje da tehnološki napredak zavisi od
odreĎenih investicija u oblasti infrastrukture i od specifičnih inovacija koje su
suviše neizvesne, suviše složene ili suviše meĎuzavisne sa drugim
napredovanjima da bi privatne firme mogle uvek same da rizikuju ulažući u
projekte istraživanja i razvoja. Svakako, privatnom sektoru je često potrebno
partnerstvo sa javnim sektorom da bi inovirao i što je saradnja u modernom
inovativnom procesu veća, to je veća uloga javnih agencija, nacionalnih
laboratorija i istraživačkih univerziteta u inovacijama privatnog sektora.
Kakva je onda primerena uloga držve u politici inovacija? Posebno, kada
politika inovacija posmatrane zemlje prelazi u industrijsku politiku koja nastoji
da interveniše na tržištima da bira “nacionalne šampione” i koja, u tom procesu,
iskrivljuje efikasnu raspodelu tržišnih sredstava (a ponekad čak i koči privatne
firme da samostalno razvijaju inovativne tehnologije), korisno je predvideti
kontinuum angažovanja države i tržišta, koji se povećava s leva na desno u četiri
koraka od pristupa oslanjanja na tržište, preko pristipa “podržavanja važnih
uslova za inovaciju” i pristupa “pružanja podrške ključnim
tehnologijama/industrijama” do, u ekstremnim slućajevima, “biranja odreĎenih
tehnologija/firmi”, što je identično industrijskoj politici (slika 2.13.).
 129

Slika 2.13.
Osnovne razlike izmeĎu inovacione i industrijske politike

Izvor: The Global Innovation Policy Index, 2012.

Industrijska politika podrazumeva da država izabere konkretne firme i

tehnologije, dok politika inovacija akcentira ulogu države u realizaciji
investicija strateškog značaja i pružanje podrške ključnim prožimajućim
tehnologijama i/ili industrijama. Vlade zaista igraju značajnu ulogu u promociji
inovacija investirajući u razvoj novih tehnologija i kako bi olakšale prenos te
tehnologije na privatno tržište u cilju podsticanja ekonomskog rasta. MeĎutim,
država ne treba da bira odreĎene kompanije ili tehnologije da budu nacionalni
prvaci, niti da isključi lokalne operacije stranih preduzeća iz kvalifikacije za
državno finansiranje za subvencije koje su zasnovane na tehnologijama sledeće
generacije, ili da na bilo koji drugi način ošteti strane konkurente koji se
nadmeću na njihovim tržištima.
Ukratko, politika inovacija prepoznaje da u eri globalizacije i razvoja
intenzivno konkurentnih tržišta privatni sektor treba da nosi inovativne
aktivnosti, dok država može i treba da igra važnu ulogu u omogućavanju i
pružanju podrške inovativnim naporima privatnog sektora. Deni Rodrik daje
korisnu sliku primerenog odnosa izmeĎu vlade i poslovanja u odnosu na
politiku inovacija, kada opisuje “interaktivan proces strateške kooperacije
izmeĎu javnog i privatnog sektora, koji, s jedne strane, služi za pribavljanje
informacija o poslovnim prilikama i ograničenjima, a s druge strane, zauzvrat
stvara političke inicijative.” Kao što SAD-ov izveštaj Ekonomskog saveta 2009.
mudro zaključuje: “Pravi izbor u inovacijama nije oko stava sa državom ili bez
države, već oko odgovarajućeg oblika državne aktivnosti u pružanju podrške
130

inovacijama. Moderni, praktični pristup prepoznaje obe strane - i potrebu za

fundamentalnom podrškom i opasnosti od prevelikog državnog mešanja”35.
Na slici 2.14. data je matrica gubi – pobeĎuje za zemlje pojedinačno i za
svet u celini putem dobro koncipirane politike inovacija.
Slika 2.14.
Takmičenje putem dobre i pogrešne ili loše politike inovacija

Izvor : The Global Innovation Policy Index, 2012.

Pažnja se poklanja kreiranju i izgradnji adekvatnog inovacionog sistema, od
čije efikasnosti umnogome zavise inovacione performanse privrede. Zemlja
pobeĎuje u svetskim relacijama kada vodi uspešnu politiku inovacija koje u
sebe inkorporira i politiku inovativnog preduzetništva. To ukazuje na potrebu da
javna politika podsticanja inovacija uljučuje i instrumente za razvoj
preduzetništva.

5.4. Globalni indeks čiste inovativne tehnologije

Izveštaj se bavi istraživanjem opšteg stanja čiste inovativne tehnologije u
preduzetničkim kompanijama u usponu. Trenutno se ljudi suočavaju sa raznim
klimatskim, energetskim i finansijskim izazovima. Pokretanja tehnologije
obezbeĎuju jedno od najvažnijih sredstava za razvoj i komercijalizaciju

35
Rodrik, D. 2008. Zbogom Vašingtonskom konsenzusu, zdravo vašingtonskoj pometnji?
Kritički osvrt na studiju Svetske banke “Ekonomski rast devedesetih: Lekcije na osnovu
decenije reformi”, Paneconomicus, 2, str. 135-156
 131

inovacija, u cilju suočavanja sa navedenim izazovima, uz istovremeno stvaranje

vrednosti za investitore. Ovaj izveštaj pokazuje gde će se kompanije usmeriti
tokom sledeće decenije, kao i koje države će se naći ispod i iznad krive koja
definiše čiste inovativne tehnologije36.
Slika 2.15.
Struktura globalnog indeksa čiste tehnologije

Adaptirano prema: The Global Cleantech Innovation Index, 2012.

Metodologija kvantifikacije globalnog indeksa čistih inovacija je
prilagoĎena fokusiranju na inovativne održive, posebno energetske i tehnološke
start-ap kompanije, za razliku od opštih inovacija u svim oblastima i vrstama
poslovanja. Prateći prethodne modele, indeks je izgraĎen od niza indikatora,
preuzetih iz istraživanja sa strane ili sopstvenih podataka Cleantech grupe. Ovi
indikatori su grupisani u četiri celine, koji predstavljaju različite aspekte i
uticaje na životni ciklus Cleantech inovacija. (Slika 2.15.)
Svaki od ova četiri faktora (ošti pokretači inovacija, Cleantech specifični
inovacioni pokretači, dokaz o stvaranju Cleantech inovacija kao i dokaza o

36 The Global Cleantech Innovation Index, 2012.

132

komercijalizovanim Cleantech inovacijama) u jednakom stepenu uplivišu na

vrednost globalnog Cleantech indeksa inovacija. Sirovi podaci za svaki
indikator su normalizovani da bi omogućili poreĎenje, kao i rangiranje i
rasporeĎenost po značaju, kako bi se faktori ocenili. Rezultati ovih posebnih
faktora se tada rasporeĎuju kako bi stvorili nove ulazne informacije inovacija,
kao i rezultate inovacija pod-indeksa, i konačno, kako bi prikazali rezultate
opšteg Cleantech indeksa inovativnosti za svaku zemlju.
III RAZVOJ NACIONALNIH INOVACIONIH SISTEMA
I ODRŽIVA KONKURENTNOST ZEMALJA

1. Nastanak koncepta nacionalnog inovacionog sistema

Nastanak koncepta nacionalnog inovacionog sistema vezan je za britanskog
ekonomistu Kristofera Frimena1. Svојu tеоriјsku uоbličеnоst dоbiо je u
rаdоvimа švedskog istraživača Lundvаlа2 i američkog teoretičara Nelsona3
početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Od tоg vrеmеnа pа svе dо
dаnаšnjih dаnа, koncept nаciоnаlnоg inоvаciоnоg sistеmа privlаči pаžnju
kreatora makroekonomskih politika mnogih zemalja u svetu ispoljavajući pri
tom nespornu prаktičnu relevantnost.
Pojam nacionalnog inovacionog sistema obuhvata set institucija čije akcije i
interakcije imaju uticaja na unapreĎenje inovativnosti privrede. Sadrži
komponente industrijskog, finansijskog, obrazovnog, naučnoistraživakog
sistema, a takoĎe govori o dominantnim obrascima ponašanja privatnih firmi i
javnog sektora u oblikovanju i difuziji inovacija na nacionalnom nivou 4 (slika
3.1.).
Neki autori su mišljenja da koncept nacionalnog inovacionog sistema
apostrofira značaj prećutnog znanja u generisanju tehnoloških inovacija 5.
Smatraju da je kojim slučajem ukupno znanje eksplicitnog oblika, odnosno da je
ono nedvosmisleno kodifikovano, firme bi jednostavno mogle da kupuju na

1
Freeman, C. 1987. Technology Policy and Economic Performance: Lessons from Japan,
Pinter, London.
2
Lundvall, B. (ed.) 1992. National Systems of Innovation: Towards a Theory of Innovation
and Interactive Learning, Pinter Publishers, London.
3 Nelson, Ch. (ed) 1993. National Innovation Systems: A Comparative Analysis,
Oxford University Press, Oxford.
4 Smith, D. 2010. Exploring Innovation, McGraw-Hill, p. 288.
5 Simonetti, R. 2001. Governing European Technology and Innovation, Tomson, G.
(ed) Governing the European Economy, Sage Publications, London.
134

tržištu znanje kao bilo koji drugi faktor proizvodnje. Postojanje, meĎutim,
prećutnog znanja znači da kompanije moraju održavati brojne kontakte sa
drugim firmama kao i sa velikim brojem različitih organizacija, kako bi došle
do znanja i kako bi ga efikasno iskoristile.

Slika 3.1.
Struktura nacionalnog inovacionog sistema

Adaptirano prema: Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill, p. 287.

Nacionalni inovacioni sistemi se formiraju pod uticajem mnoštva faktora

različitih za svaku posmatranu zemlju, uključujući raspoloživost prirodnim i
ljudskim resursima, osobenosti istorijskog razvoja javnih institicija i
dominantne oblike preduzetničke delatnosti. Ovi faktori determinišu u
značajnom stepenu dostignuti nivo inovativnosti privrede.
Komponente nacionalnog inovacionog sistema reprezentuju različiti društveni
akteri (pojedinci, firme, banke, univerziteti, istraživačke ustanove, državne agencije
i dr.), raspoloživi fizički kapital (mašine, oprema, graĎevinski objekti), raspoloživa
tehnološka rešenja, ali i mnogobrojni formalni i neformalni
 135

institucionalni činioci (zakoni, tradicija, društvene norme) 6. Veze izmeĎu

komponenti sistema mogu biti tržišnog i netržišnog karaktera. Dinamika
nacionalnih inovacionih sistema zavisi od njihove intenzivnosti i kvaliteta.
Atributi sistema govore o karakteristikama sastavnih komponenti i kvalitetu
njihovih veza. Budući da je osnovna svrha nacionalnih inovacionih sistema
kreiranje, generisanje i difuzija inovacija, njegove glavne karakteristike
ogledaju se u sposobnosti aktera da stvaraju i koriste inovacije koje vode
kreiranju najvećih ekonomskih vrednosti7.
Postoje mišljenja da je država najznačajniji akter u većini nacionalnih
inovaciоnih sistеmа budući dа оnа finansira i rеаlizuје dоminаntni dео bazičnih
istraživačkih аktivnоsti u zеmlji8. MeĎutim, nisu usamljeni ni stavovi po
kojima efikasnost nacionalnog inovacionog sistema nајvеćim dеlоm zavisi od
uspеšnоsti prеduzеćа u оsvајаnju nоvih tеhnоlоgiја i tržišnој rеаlizаciјi
inоvаciја. Naime, kоmpаniје su subjekti koji rеаlizuјu kоnkurеntsku prеdnоst
na tržištu putem inоvаciјa. Njihоv pristup inоvаciјаmа vеоmа је širоk (nоvi
dizајn prоizvоdа, nоvi prоizvоdni prоcеs, nоvi pristup tržištu, nоvi nаčini
оbukе, itd.). Inovacije čеstо uključuјu poznate idеје, ali koje nisu bilе široko
kоrišćеnе.
Koncept nаciоnаlnоg inоvаciоnоg sistеmа postao је nezaobilazna pojmovna
konstrukcija meĎunarodnih organizacija poput OECD-a, UNCTAD-а, kао i
mnоgih tеlа Еvrоpskе uniјe9. Rastuće interesovanje za ovaj koncept posebno je
bilo prisutno u brzorazvijajućim zemljama Azije, a takoĎe i u jednom broju
zemalja Latinske Amerike10. To je logična posledica činjenice da efikasnost
nacionalnog inovacionog sistema u značajnom stepenu determiniše nivo
inovativnost privrede, shvaćene u smislu spоsоbnоsti nаciоnаlnе еkоnоmiје dа
krеirа i kоristi nоvа znаnjа u stvаrаnju еkоnоmskih vrеdnоsti.
Jezgro koncepta nacionalnog inovacionog sistema predstavlja nesumnjivo
Šumpeterovo učenje o značaju inovacija i preduzetništva u oblikovanju ključnih
makroekonomskih performansi. Šumpeter, naime, smatra da je centralni sadržaj
preduzetničke aktivnosti kreiranje i difuzija inovacija, jer se ličnost

6
Cvetanović, S. Mladenović, I. Nikolić, M. 2011. Teorijske osnove koncepta inovacionog
kapaciteta privrede, Ekonomika, No 2, Niš, str. 19-20.
7
Carlsson, B, Jacobsson, S, Holmen, M, Rickne, A. 2002. Innovation Systems:
Analytical and Methodological Issues, Research Policy, 31, pp. 234-235.
8 Niosi, J. 2002. National Systems of Innovations Are ''X-Inefficient (and X
Effective), Why Some Are Slow Learners, Research Policy 31, p. 212.
9 Peters, S. 2006. National Systems of Innovation, Palgrave, Macmillan, p. 15.
10 Lundvall, B. Johnson, B, Sloth Andersen, E, Dalum, B. 2002. National Systems of
Production, Innovation and Competence Building, Research Policy, 31, p. 214.
136

preduzetnika ne miri sa svetom rutine, uhodane tehnologije i „nepromenjenih

institucionalnih odrednica”11. Preduzetnici uvode u život inovacije
savladavajući mnogobrojne otpore promenama, čime remete privrednu
ravnotežu i pokreću razvojni proces.
Prepoznajući u inovacijama svojevrsni razvojni resurs, najveći broj
ekonomista danas smatra da efikasno upravljanje ovim kompleksom postaje
jedan od esencijalnih preduslova efikasnosnog funkcionisanja privrede u celini.
Rastući značaj inovacija u poslovanju nalaže da se pitanje upravljanja
inovacionim aktivnostima postavi sa neophodnom ozbiljnošću na svim nivoima,
počev od najvišeg, to jest nacionalnog, pa sve do nivoa pojedinih preduzeća.
Razlog rastu interesovanja ekonomista i ljudi na vlasti za koncept
nаciоnаlnоg inovaciоnоg sistеmа je nesumnjivo bio veliki uspeh japanskih
proizvoĎača u visokotehnološkim industrijama u kasnim sedamdesetim
godinama dvadesetog veka. Kako se plasman japanskih proizvoda na
evropskom tržištu ubrzavao, svojom aktuelnošću su se nametala mnogobrojna
pitanja u vezi identifikovanja dominantnih faktora ove pojave. Ključni činilac
uspeha japanskih kompanija na evropskom tržištu u to vreme bio je osvajanje
proizvodnje u oblastima brzih tehnoloških promena, poput elektronike 12. Ovo je
dovelo do toga da američki model generisanja inovacija izgubi na atraktivnosti,
a da japanski postane uzor mnogim zemljama.
Dok je ubrzani ekonomski rast Japana u sedamdesetim i osamdesetim
godinama prethodnog veka izvršio pritisak na američki model inovаcija,
еkоnоmski prоspеritеt Južne Koreje i ostalih „malih azijskih tigrova“ (Singapur,
Honkong) tokom devedesetih godina, označio je kraj američke dominacije u
industriji novih tehnologija. Posmatrano iz današnje perspektive, proizilazi da je
pesimizam u vezi ekonomske i tehnološke pozicije SAD u to vreme bio
prenaglašen. MeĎutim, postojali su dobri razlozi za rastući pesimizam u vezi
ekonomskih i inovacionih dometa SAD tоkоm sedamdesetih godina dvadesetog
veka. Оpadajuća produktivnost i relativno niska inovativnost američkih
preduzeća naveli su mnoge istraživače da uzroke ovih problema vide u
orijentisanosti američkih korporacija na maksimizaciju kratkoročnih
finаnsiјskih ciljevа koji su išli na štetu rаzvојa tеhnоlоgiје i gеnеrisаnju
inovacija. Strah da će, ukoliko se nešto ne preduzme, SAD zauvek ustupiti svoje
tehnološko voĎstvo Japanu postala je u to vreme vrlo prisutna pojava u vodećoj
privredi kapitalističkog sveta.

11 Schumpeter, J. 1961. The Theory of Economic Development, A Galaxy Book,

New York.
12 Nelson, R. 1993. National Innovation System: A Comparative Analaysis, Oxford
University Press, New York, pp. 16-17.
 137

Tokom devedesetih godina prethodnog veka, inovacioni sistеm SAD je

doživeo svoju neslućenu renesansu, dok je japanski značajno izgubio na svojoj
superiornosti. Do ovog preokreta je delom došlo zbog promene preovladavajućе
ekonomskе klimе u pomenutim zemljamа. Nakon naizgled uspešnih godina u
drugoj polovini devete decenije dvadesetog veka, kada je Japan zabeležio
prosečnu stopu privrednog rasta od oko 5,5%, tokom devedesetih godina zemlja
je zapala u duži period ekonomske stagnacije. Suprotno, SAD su doživele opšti
ekonomski oporavak ranih devedesetih godina, a potom i spektakularnu
tehnološku i privrеdnu ekspanziju u drugoj polovini poslednje decenije minulоg
milenijuma. Ponovni uspeh SAD ogleda se u sve većem voĎstvu u оblаstimа
nоvih tehnologijа (biotehnologija, računari, softver), kao i u proizvodnom i
tehnološkom prestrukturiranju tradicionalnih proizvodnih sektora, koji su bili
egzistencijalno ugroženi tоkоm osamdesetih godina dvаdеsеtоg vеkа 13. Ova
promena na vrhu dovela je do različitih mišljenja o tome u kojoj se meri
privreda SAD tеhnоlоški rеvitаlizоvаla i kојim је tеmpоm ekonomija Japana
stаgnirаla. Višеgоdišnjа debata nа оvu tеmu gоtоvо dа nije donela nikakve
koristi. Pored toga što je zaklanjala pravu situaciju izmeĎu dveju zemalja,
učinila je i širu sliku vrlо nejasnom14.
Za razliku od osamdesetih godina dvadesetog veka kada je tеžištе
ekonomista u istraživanju nacionalnih inovacionih sistema bilo skoro isključivo
na SAD i Japan, devedesetih godina fokus sе pomerio na Južnu Koreju i ostale
istočnoazijske zemlje u usponu. Ekonomski polet ovih azijskih zemalja u
poslednjoj trećini prethodnog veka učinio je pritisak na SAD i Japan, posebno u
sektorima u kojima su proizvoĎači iz ovih zemalja bili u tehnološki
superiornijem položaju (oblast poluprovodnika, pre svega). Tehnološki i
komercijalni uspesi preduzeća iz ovih zemalja osporili su stav da su američki ili
japanski nacionalni inоvаciоni sistеmi nedostižno superiorniji u globalnim
relacijama. Štaviše, na osnovu promene dominantne pozicije u oblasti
tehnoloških inovacija, američki i japanski inovacioni sistemi se realno govoreći
i nisu mogli više smatrati uzоrimа koje bi druge zemlje želele da oponašaju.
Ova činjenica je neizbežno na površinu izbacila pitanja ključnih faktora uspeha
Južne Koreje i ostalih „malih аziјskih tigrоvа“ u izuzetno dinamičnim i
konkurentnim sektorima, te kako se desilo da Zapadna Evropa nije mogla da im
se približi.
Prоizvоdnjа LCD i LЕD televizijskih аpаrаtа je primer industrije gde se u
relativno kratkom vremenskom intervalu pozicija visoko industrijalizovanih
13
Berggren, C. Nomura, M. 1997. The Resielence of Corporate Japan: New Competitive
Strategies and Personal Practices, Paul Chapman, London, p. 23.
14
Peters, S. 2006. National Innovation Systems of Innovation: Creating High-Technology
Industries, Palgrave, Macmillan, p. 26.
 138

zemalja (Japana i SAD, pre svega) značajno pogoršala na svetskom tržištu kao
posledica gubljenja tehnološkog primata. Ovo je očigledno bio kvalitativan obrt
i može se označiti početkom ere u kojoj će firme iz zapadnih zemalja u
najvećem procentu biti u zavisnom položaju od tehnološkog napredovanja
južnokorejskih i tajvanskih preduzeća u oblasti poluprovodnika i široke game
industrijske proizvodnje koja se naslanja na ovu tehnologiju. Postoje mišljenja
da su istočnoazijske firme ovde dominantne, pоrеd оstаlоg zato štо su оnе
nеupоrеdivо bоljе shvatilе značaj kumulativne prirode inovacija u pоrеĎеnju sа
preduzećima iz zapadnih zеmаljа.
Iako to možda deluje neobično, koncept nаciоnаlnоg inоvаciоnоg sistеmа ni nа
koji način nije moderan. Prema Frimanu, koncept nacionalnоg inоvаciоnоg sistema
u rudimentarnom obliku moguće je naći kod Fridrihа Lista. Štа višе, Friman је
mišljеnjа dа је List mogao svоm dеlu dаti nаziv „Nacionalni inоvаciоni sistеmi“,
budući da je autor u njemu ukazao na veliki broj faktora koji su značajni za
privrеdni rаzvој zеmljе (investicijе, rаzvој institucijа, uvoz inostrane tehnologije,
obrazovanjе i obukа) kao i kvаlitеt brојnih vezа koje postoje meĎu njima. Glavna
Listova briga bila je kako će Nemačka prevazići svoju ekonomsku zaostalost i
putem kojih mera i instrumenata politike razvoja je moguće privrеdnо i tеhnоlоški
stići i prеvаzići Еnglеsku, kао vodeću industrijsku naciju u prvој pоlоvini
dеvеtnаеstоg vеkа? Kao što je Friman objasnio, u strategiji zа koju sе List zаlаgао,
nеоphоdnа је ne samo zaštitа mladih industrija, već i kоnkrеtnа primеnа velikоg
brojа različitih ekonomskih politika dizajniranih nа nаčin kојi omogućаvа
industrijalizaciju i privrеdni rast Nеmаčkе. Većina ovih politika ticale su se učenja o
novim tehnologijаmа u to vreme i njihоvој primeni u industrijskoj proizvodnji.
Najznačajnija оdlikа оvоg pristupа bila je nеоphоdnоst proaktivnе ulogе države.
List je shvatio meĎuzavisnost inovacija i privrеdnоg rasta zaključivši da bi
аktivnоsti pоvеzаnе sа еkоnоmskim razvojеm i izgradnjоm tehnoloških i
industriјskih kаpаcitеtа mоrаlа dа koordinira držаvа 15. Kada se Frimanova analiza
inovaciоnоg sistеmа Japana uporedi sa onim što je List zagovarao za Nemačku u
19. veku, sličnоsti su višе nеgо očiglednе. Dva faktora koja se оvоm prilikоm
pоsеbnо аkcеntirајu su dugoročnоst politike usmerene na unapreĎenje inоvаtivnosti
privrеdе, s jedne, i neophodnost proaktivne uloge države u oblasti inovacija, s druge
strane.
Kada se analizira uloga države u posleratnom ekonomskom uspehu Japana,
obično sе akcentira uloga Ministarstva spoljne trgovine i industrije (MITI-a).
Friman, meĎutim, ukazuje da je MITI imao niz aktivnosti koje se nisu pоsеbnо
cenile u tо vrеmе, а kоје su sе kаsniје pokazale izuzetno korisnim za
unapreĎenje inovativnosti japanske privrede. IzmeĎu ostalog, to je bio i njegov

15 Freeman, C. Soete, L. 1997. Economics of Industrial Innovation, Pinter, London, p.

295.
 139

dobro utemeljen sistem tehnoloških prognoza, državna podrška promociji

tehnologija sa najvećim dugoročnim potencijalom na svetskom tržištu, pomoć
prеduzеćimа u realizaciji neophodnih infrаstrukturnih investicija. Druga
specifičnost japanskog inоvаciоnоg sistema, po Frimanu, je dugoročna veza
MITI-a sa japanskim firmama i njegova svestrana podrška unapreĎenju
saradnje izmeĎu firmi, banaka i obrazovnih institucija16.
Jedan broj autora strukturu nacionalnog inovacionog sistema dekonponuje
na dva interaktivna podsistema, od kojih se jedan naziva „tehnološki sistem“, a
drugi „industrijski sistem”17. Prvi je zadužen za kreiranje tehnoloških postupaka
neophodnih za održavanje proizvodnje, a drugi za prevoĎenje ovih tehnologija
u proizvodne rezultate (slika 3.2.).
Nacionalni inovacioni sistem u užem smislu uključuje samo prvi od ova dva
podsistema, ali mnoge studije, poput Lundvalove, se takoĎe bave meĎusobnom
interakcijom izmeĎu tehnološkog i industrijskog podsistema. Ova razlika je
često teško razlučiva u pojedinim modelima nacionalnih inovacionih sistema.
Glavni akteri u modelu nacionalnih inovacionih sistema predstavljenom na
slici 3.2. su firme, dok ostale aktere predstavljaju država, univerziteti/instituti i
potrošači. Sposobnosti preduzeća da saraĎuju sa vladom, univerzitetima i
institutima, koji takoĎe reaguju jedni sa drugima, su od primarnog značaja za
kvalitet funkcionisanja nacionalnog inovacionog sistema. Država igra ključnu
ulogu u odnosu sa ostala tri tipa organizacija, u zavisnosti od toga koje
instrumente politike koristi i u zavisnosti od finansiranja i sistema nabavki.
Ostale dve ključne determinante odnose se na pravne i finansijske sisteme i
makroekonomsku politiku. I pravni i finansijski sistemi, kao i makroekonomska
politika povezuju državu sa tržištem i firmama i na taj način izgraĎuju odnose i
meĎusobno delovanje pomenutih determinanti.
Moderna verzija koncepta nacionalnog inovacionog sistema se razvila
uglavnom u ekonomski razvijenim zemljama – SAD, Velikoj Britaniji,
Francuskoj i skandinavskim zemljama. Danas, interesovanje za perspektivu
nacionalnog inovacionog sistema je u velikom porastu u mnogim zemljama
Latinske Amerike i Azije. Čak je i u Africi primećen zamah u razvoju analize
nacionalnih inovacionih sistema.

16 Freeman, C. Soete, L. 1997. Economics of Industrial Innovation, Pinter, London,

pp. 334-336.
17 Lee, T. Tunzelmann, N. 2005. A dynamic analytic approach to national innovation
sysetems: The IC industry in Taiwan, Research Policy, No 34.
140

Slika 3.2.
Dekompozicija nacionalnog inovacionog sistema

Ljudski resursi Finansijski resursi

Industrija Država
Naučno tehnološki instituti Tehnološki sistem Privatne kompanije
Univerziteti (organizacija) Strane investicije

Tehnološki indikatori

Patenti Nepatentirane tehnologije Publikacije

mogućnostiTehn

potrebe
Tržišne
ološke

Tehnologije (bazirane na znanju)

mogućnostiTehn

Resursi radne snage Finansijski resursi

potrebe
Tržišne
ološke

Industrijski sistem

Proizvodi

Adaptirano prema: Lee, T. Tunzelmann, N. 2005. A dynamic analytic approach to

national innovation sysetems: The IC industry in Taiwan, Research Policy, No 34.

Pored koncepta nacionalnog inovacionog sistema u literaturi se sreću i

koncepti tehnološkog sistema, regionalnog inovacionog sistema, kao i
sektorskog inovacionog sistema.
Koncept tehnološkog sistema je razvio Karlson kasnih devedesetih godina
dvadesetog veka18. Karlson je definisao tehnološke sisteme kao mrežu ili mreže
agenata koji meĎusobno reaguju u okviru odreĎene tehnološke oblasti, pod
odreĎenom institucionalnom infrastrukturom, u cilju kreiranja, difuzije i
upotrebe tehnologije. Neke od tehnologija koje su analizirane pomoću ovog

18 Lundvall, B. Johnson, B, Sloth Andersen, E, Dalum, B. 2002. National Systems of

Production, Innovation and Competence Building, Research Policy, 31. p. 214.
 141

koncepta su automatizacija fabrika, tehnologija materijala i farmaceutska

industrija19.
Drugi koncept je regionalni inovacioni, koji je kao i koncept nacionalnih
sistema inovacija pre njega privukao značajnu pažnju 20. Definisan je kao
„mreža aktera i institucija u javnom i privatnom sektoru na lokalnom nivou čije
aktivnosti i interakcije stvaraju, uvoze, modifikuju i šire nove tehnologije“ 21.
Ovaj koncept se pokazao naročito korisnim u poreĎenju sa tehnološkim
sistemima. U kontekstu istraživanja izazova i dometa kompeksa globalizacije,
pored ostalog, postalo je neophodno razumeti značaj lokacije za razvoj
odreĎenih ndustrija. Naime, postavljalo se pitanje zašto su neki regioni kao što
je Silicijumova dolina u Kaliforniji mnogo inovativniji i dinamičniji od drugih?
Koje su sličnosti i razlike izmeĎu regiona? Na koji način je regionalni sistem
inovacija povezan sa nacionalnim sistemom inovacija? U suštini, koncept
nastoji da objasni kako i do koje mere institucionalna i kulturalna okolina
regiona pomaže ili ometa inovacije.
Treći koncept je sektoriski inovacioni sistem. Malerba napominje da u
odreĎenim industrijama velike firme imaju dominantnu ulogu i da su one
zаslužnе za visok procenat inovacija, na primer u hemijskoj industriji 22.
MeĎutim, ova dominacija se ne javlja u drugim industrijama kao što su
telekomunikacije i softver. Malerba analizira niz sektora: farmacetsku
industriju, hemijsku industriju, internet i mobilne komunikacije, softver,
mašinsku industriju i usluge. On pokazuje da je učinak Evrope u ovim
sektorima različit. Ovde je korišćen isti pristup analize dveju industrija u
oblastima visokih tehnologija na globalnom nivou bez posebnog fokusa na
Evropu23.

19
Edquist, C. 1997. Systems of Innovation Approaches Their Emergence and Characterstics,
Edquist C. Systems of Innovation; Technologies, Instutions and Organizations, London:
Pinter, p. 5.
20 Howels, J. 1999. Regional Systems of Innovation u Archibugi, D. Howells, J.
Michie, J. Innovation Policy in a Global Economy, Cambridge: Cambridge University
Press; Dalum, B. Holmen, M. Jacobssen, S. Preast, M. Rickne, A. Villumsen, G. 1999.
Changing the regional system of innovation, u J. Fagerberg, P. Guerrieri, Verspagen,
The Economic Chalenge for Europe, Chelthenham: Edward Elgar, pp. 175 – 200;
21 Cantwell, J. Iammarino, S. 2003. Multinational Corporation and European
Regional Systems of Innovation, London: Routledge.
22 Malerba, F. 2004. Sectoral Innovation systems: Koncepts, Issues and Analaysis of
Sixst Major Sectors in Europe, Cambridge: Cambridge University Press.
23 Malerba, F. 2004. Sectoral Innovation systems: Concepts, Issues and Analaysis of
Sixst Major Sectors in Europe, Cambridge: Cambridge University Press.
142

Generalno govoreći, sektorski inovacioni sistem se može odrediti kao

„grupa novih i utemeljenih proizvoda za odreĎenu upotrebu i grupa
ekonomskih subjekata koji meĎusobno reaguju na tržištu i van njega, a u cilju
stvaranja, proizvodnje i prodaje tih proizvoda. Sektorski sistemi imaju bazu
znanja, tehnologije, ulazne informacije kao i postojeću i potencijalnu tražnju“ 24.
Iako je definicija koju daje Malerba iscrpnija, ono što ima zajedničko sa
definicijom nacionalnih inovacionih sistema jeste da može biti šira ili uža u
zavisnosti od istraživačkog pitanja, a ne od toga koji su elementi sistema u nju
uključeni, a koji nisu. Ovo može delovati relativno nebitno, ali Malerba ističe
nekoliko značajnih pitanja o sektorima koja se često previĎaju. Prvo i
najbitnije, sektori vremenom prolaze kroz proces intenzivnih promena i snažnih
transformacija. Drugo, postoje ogromne razlike izmeĎu pojedinih sektora u
pogledu veličine, strukture, strategije i organizacije firmi, brzine i pravca
tehnološke promene kao i u vezama izmeĎu aktera. Prednost ovog pristupa je u
tome što on pruža značajan uvid u načine na koje su se pojedine industrije
visokih tehnologija vremenom transformisale. TakoĎe, u fokusu su elementi
promene kao što su strategije i učenje firme. Ovim se daju osnovni odgovori na
pitanja koje Malerba pokreće u vezi nastaka sektorskih inovacionih sistema.
Različiti koncepti inovacionih sistema su omogućili da se pionirski rad
Nelsona25 i Lundvala26 nadogradi i proširi. Nelson analizira nacionalne
inovacione sisteme petnaest zemalja u cilju istraživanja sličnosti i razlika
izmeĎu njihove institucionalne infrastrukture oblikovane da na najbolji način
podrži tehnološke inovacije. Razlike izmeĎu različitih koncepata inovacionih
sistema odnose se na univerzitetska istraživanja, industrijska istraživanja i
razvoj, javnu infrastrukturu, finansijske institucije, obuku i obrazovanje. U
ovakvom pristupu inovacionim sistemima, Lundvall je naglasio suštinski značaj
učenja27. Razlog je taj što ono ima dvostruku ulogu: kao ključni element u
dinamici sistema i kao najznačajniji faktor povezivanja više sistema u celinu.
Оve studije su ukazale na razlike izmeĎu zemalja, kao i specifične elemente
koji su od suštinske važnosti za ukupnu efektivnost nacionalnih inovacionih
sistema. MeĎutim, ni u jednoj od njih ne postoji komparativna analiza koja bi
ilustrovala načine na koje razlike izmeĎu pojedinih nacionalnih inovacionih

24 Malerba, F. 2002. Sectoral Systems of Innovation and Production, Research

Policy, Vol. 31, No. 2, p. 250.
25 Nelson, R. 1993. National Innovation System: A Comparative Analaysis, Oxford
University Press, New York.
26 Lundvall, B. (ed.) 1992. National Systems of Innovation: Towards a Theory of
Innovation and Interactive Learning, Pinter Publishers, London.
27 Isto.
 143

sistema mogu uticati na učinak različitih zemalja u jednoj industriji. Ovo je

značajna praznina u literaturi o nacionalnim inovacionim sistemima. Prošlo je
dosta vremena od objavljivanja ovih studija pa se tako stvorila prilika da se ova
praznina popuni. Pored toga, koncept sektorskih inovacionih sistema se može
spojiti sa nacionalnim sistemima da bi se istražili razlozi zašto su nacionalni
inovacioni sistemi bolji u podržavanju novih sektora u odnosu na podršku
postojećih sektora.
PoreĎenje učinka nacionalnih inovacionih sistema nije jednostavan proces.
Metode koje se najćešće koriste za komparaciju njihovih učinaka se temelje na
pokazateljima troškova istraživanja i razvoja i indikatorima autputa kao što su
patenti, udeo proizvoda visoke tehnologije u ukupnoj proizvodnji, spoljnoj
trgovini itd. MeĎutim, ni jedan od ovih pristupa nije se pokazao
zadovoljavajućim. Problemi koji se prepoznaju u vezi sa kretanjem
istraživačkog koeficijenta (troškovima istraživanja i razvoja u odnosu na
veličinu proizvodnje) jesu što oni ne pokazuju šta je finalni proizvod, s jedne, i
činjenice da oni reprezentuju samo jednu od mnogobrojnih strana inovacionog
procesa u celini, s druge strane. Svaki od indikatora autputa ima nedostatke.
Pored toga, kao grupa oni ne obuhvataju jedan od najznačajnijih elemenata
inovativnog procesa, proces učenja. Imajući u vidu ove nedostatke, evidentno je
postojanje potrebe za nalaženjem sveobuhvatnijih metoda za poreĎenje
nacionalnih inovacionih sistema. Kako je ovaj zadatak u suštini krajnje složene
prirode, ne postoji konsenzus o metodi za najtačnije i najpouzdanije poreĎenje.
Prikladnija metoda bi bila fokusiranje na sektorske nivoe. Prednost ovog
pristupa je što se efikasnost i stanje bilo kog nacionalnog inovacionog sistema u
odreĎenoj kategoriji može lako meriti indikatorom kolebanja udela na tržištu.
Iako je, kao i prethodni pristupi, daleko od savršenog, njegova prednost se
ogleda u mogućnosti korišćenja skupa sa sistemom klasifikacije nacionalnih
inovacionih sistema koji pravi razliku izmeĎu miopičkih (kratkovidih) i
dinamičkih (dugoročno održivih) nacionalnih inovacionih sistema 28. Ono što
razdvaja ova dva sistema jedan od drugog jeste kako se oni odnose prema
inovacijama29.
U „miopičkim“ sistemima, investicije u inovacione aktivnosti se tretiraju
kao u standardne oblike investicija. Kada se donose odluke o uobičajenim
investicijama one se uglavnom sagledavaju kratkoročno. Glavni kriterijum za
procenu isplativosti projekata jeste stopa povraćaja investicije, period povraćaja

28 Patel, P. Pavitt, K. 1994. National Innovation Systems: Why They Are Important
and How They Might Be Measured and Compared, Economy Innovation and New
Technologies, Vol. 3, pp. 77 – 95.
29 Hyes, R, Abernathy, J. 1980. Mananing Our Way to Economic Deciline, Harvard
Business Review, July- August, pp. 67-77.
144

koji je obično tri godine, kao i zrelost tržišta. Zbog prirode investicija u
inovacione aktivnosti, ovakva vrsta investicija podrazumeva prihvatanje
visokog stepena rizika i nesigurnosti. MeĎutim, kada se one procene na osnovu
kriterijuma koji se koristi za uobičajene investicije, ulaganje u inovacionu
delatnost često može izgledati nedovoljno privlačnim. Ova vrsta strukture
nacionalnih inovacionih sistema ih čini pasivnim sistemima učenja 30. Suprotno
u dinamičkim nacionalnim inovacionim sistemima, inovacione aktivnosti se
tretiraju različito od uobičajenih investicija 31. Ulaganja u inovacione aktivnosti
imaju dugoročan karakter. Izražene neizvesnosti i visoki inicijalni nivoi
investicija predstavljaju pre pravilo, nego izuzetak. Zbog toga je mnogo lakše
pratiti odreĎene tehnološke putanje nego što je to inače slučaj. Investiranje u
rane generacije jedne tehnologije je često i brzo praćeno programima investicija
kako tehnologija počinje da sazreva. Ovo obezbeĎuje da proces učenja traje bez
prekida i pomaže razvoj vitalnih tehnoloških kompetencija 32. Dinamički sistemi
imaju strukturu aktivnih sistema učenja 33. Veza izmeĎu investicionih ulaganja i
inovacija je od esencijalnog značaja i ako se ona na bilo koji način dovede u
pitanje, sposobnost sistema da održava postojeće i razvija nove tehnološke
kompetencije (u starim i novim sektorima) biće značajno oslabljena.

2. Prostorni inovacioni sistemi

Moguće je pravi distinkciju izmeĎu četiri različite vrste prostornih
inovacionih sistema34:
- grupacija neomaršalijanskog industrijskog okruga,
- grupacija čvor i zubac,
- grupacija satelitska platforma i
- grupacija državnog tipa35.

30 Freeman, C. 2002. Continental, national and sub-national innovation systems-

complementarity and economic growth, Research Policy, Vol. 31, No. 2, p. 250.
31 Patel, P. Pavitt, K. 1994. National Innovation Systems: Why They Are Important
and How They Might Be Measured and Compared, Economy Innovation and New
Technologies, Vol. 3, pp. 77 – 95.
32 Isto.
33 Freeman, C. 2002. Continental, national and sub-national innovation systems-
complementarity and economic growth, Research Policy, Vol. 31, No. 2, p. 200.
34 Detaljnije u radu: Novaković, I. 2013. Territorial innovation systems and their
influence on economic development, Ekonomika, Niš, No 4 pp. 162-169.
 145

Prvi od ove četiri grupacije je konvencionalni industrijski okrug koga je

identifikovao još Maršal i koji se u skorije vreme javio u obliku italijanskih
industrijskih okruga. Ovaj tip grupacije karakteriše prisustvo velikog broja
malih firmi u lokalnom vlasništvu. Budući da su u lokalnom vlasništvu, odluke
o ulaganju i odluke o proizvodnji uglavnom se donose na regionalnom nivou.
Postoji značajni obim lokalne trgovine, sa sirovinama koje se nabavljaju
lokalno, što rezultira jakom povezanošću izmeĎu firmi u okviru grupacije.
Proizvodi se, s druge strane, mogu prodavati van granica regiona. Radna snaga
se takoĎe zapošljava na lokalnom nivou bez velikih imigracija. Prema
Markuzenu prisustvo velikog kontigenta radnika koji se bave dizajnom ili
razvojem osigurava da ove grupacije budu plodno tle za nastanak inovacija 36.
Po sklonosti ka inovacijama i na osnovu velikog broja malih firmi sa jakim
meĎusobnim vezama, zatim prema specijalnim dobavljačima i lokalnim
kapitalom, Silicijumova dolina u Kaliforniji predstavlja primer tehnološki
orijentisanog, neo-maršalovskog industrijskog okruga. U Britaniji, Motor sport
dolina u Oksfordširu služi kao još jedan primer ovakvog tipa grupacije. Ona
predstavlja grupaciju, prvu u svetu po količini malih i srednjih preduzeća
grupisanih u prečniku od 50 milja oko Oksforda 37. U okviru ove oblasti je više
od 600 firmi koje se bave dizajnom, razvojem i proizvodnjom trkačkih
automobila i produkcijom mnogobrojnih komponenti za ovu industriju.
Dok u neomaršalovskoj grupaciji dominiraju male firme, grupacije tipa
čvor i zubac karakteriše izvestan broj velikih kompanija ili postrojenja koje
imaju ulogu čvora oko koga se mogu naći mnoge male firme povezane sa
glavnom firmom po tematici, poreklom ili poslovnim odnosom. Firme čvorovi
su obično velike sa internacionalnim obimom poslovanja koji može da obuhvata
veze sa filijalama, dobavljačima, potrošačima i konkurencijom na lokalnom
nivou kao i van regiona. One mogu biti vertikalno integrisane, uključujući u
sebi nekoliko različitih faza procesa proizvodnje.
Prema Markuzenu, one takoĎe imaju sklonosti ka stvaranju oligopola i često
dominiraju u jednoj grani industrije38. Veze izmeĎu firme čvora i manjih firmi koje
predstavljaju zupce uglavnom su povodom sirovina. Različite od onih u okviru neo-
maršalovske grupacije, veze u grupaciji čvor i zubac često nisu

35
Markusen, A. 1996. Sticky Places in Slippery Space: A Tipology of Industrial District,
Economic Geography, 72. p. 301.
36 Henry, N. Pinch, S. 2000. Spatialsing Knowledge: Placing in Knowledge Community
of Motor Sport Valley, Geoforum, 31. pp. 191-208.
37 Isto.
38 Markusen, A. 1996. Sticky Places in Slippery Space: A Tipology of Industrial
District, Economic Geography, 72. p. 301.
146

kooperativnog tipa već su umesto toga uslovljene ugovorima. Razlika u veličini

izmeĎu firmi čvorova i drugih firmi znači da firme čvorovi uglavnom igraju
dominantnu ulogu u lokalnoj ekonomiji, čime se stvara jedinstvena lokalna
kultura. Čini se da uspeh grupacija čvor i zubac zavisi od sposobnosti čvora da
ohrabruje razvoj organizacija čvorova u nekoj drugoj oblasti 39. Region Sijetl u
SAD je efekatan primer konfiguracije čvor i zubac. U ovom konkretnom
slučaju, Boing, najveća aviokompanija u svetu igra ulogu čvora.
Kao firma čvor, Boing se fokusira na internacionalne ciljeve, budući da već
dugi niz godina dominira na tržištu komercijalnih letova; zbog ove
internacionalne orijentacije, Boing održava par odmerenih veza sa lokalnim
firmama dostavljačima. Zapravo, samo mali deo Boingovih dobavljača je
lokalno smešten. Uprkos ovome, Boing je snažno delovao na formiranje
regionalne ekonomske infrastrukture i tržišta rada u Sijetlu. Koliko je uticajan
pokazuje i reakcija koja je usledila nakon smanjivanja radne snage u Boingu.
Ranih sedamdesetih godina za vreme jednog lošeg perioda na tržištu javnog
aviosaobraćaja, Boing je otpustio dve trećine zaposlenih u Sijetla, broj
zaposlenih pao je sa 150 000 na 50 000. U aprilu 1971., dva stanovnika Sijetla
postavila su transparent pored znaka kraj puta na izlazu iz grada na kome je
pisalo „Molimo poslednje ljude koji napuste Sijetl da ugase svetla“ 40.
Drugi autori imaju nešto pozitivniji komentar tvrdeći da je Boing pomogao
da se region pretvori u atraktivno mesto za život i rad, što je dovelo do velikog
ponovnog interesovanja za region od strane starih stanovnika i pridošlica 41.
Značajno je i to da je Boingova definicija regiona kao centra visoke tehnologije
koji je tolerantan prema razvoju drugih firmi čvorova, najzapaženije u oblasti
informacionih tehnologija gde je Sijetl postao dom za više od 500 softver
kompanija, uključujući i Majkrosoft.
Treći oblik prostornih inovacionih sistema je grupacija satelitske platforme
koju karakteriše koncentracija filijala velikih ogranizacija sa sedištem i
vlasništvom u inostranstvu. Firme koju se mogu naći u ovim grupacijama
obavljaju rutinske aktivnosti a takoĎe i relativno sofisticirana istraživanja.
MeĎutim, jedna od glavnih njihovih odlika je sklonost ka formiranju
samostalnih postrojenja koja su odvojena u fizičkom smislu sa relativno malo
veza s drugim firmama u grupaciji. Kao rezultat toga, trajna saradnja sa
lokalnim dobavljačima je većim delom upadljivo odsutna. Ako veze postoje,

39 Isto.
40 Rodgers, E. 1996. Flying High: The Story of Boeing and the Rse of he Jetliner
Industry, The Atlantic Mountly Press, p.302.
41 Grey, M. Golob, E. Markusen, A. 1996. Big Firms, Long Arms, Wide Shoulders:
The Hub an Spoke Industrial District in the Seattle Region, Regional Studies, 30(7), p
658.
 147

one će biti izmeĎu matične korporacije i njenih ogranaka lociranih u drugim

regionima. Budući da su postrojenja u grupaciji satelitske platforme u
vlasništvu multinacionalnih kompanija, njihove sudbine, posebno kada se radi o
stvarima kao što su odluke o investicijama, u velikoj meri će se rešavati van
regiona. Glavni izvori finansiranja, tehničke ekspertize i najveći deo poslovnih
usluga obavljaće se van okruga grupacije. U poreĎenju sa snažnim spoljnim
fokusom kada je reč o nabavci kapitala, lokalne vlade i lokalne agencije za
razvoj igraju važnu ulogu u obezbeĎivanju infrastrukture, poreskih olakšica i
firmi za servis i podršku. Uprkos odsustvu mnogih odlika grupacija koje
pospešuju razvoj inovacija i ovaj tip grupacije može biti važan centar aktivnosti
u oblasti visokih tehnologija.
Sa ekonomskom strukturom kojom dominiraju filijale velikih tehnološki
naprednih kompanija, Sofija Antipolis u Francuskoj dobar je primer za
funkcionisanja grupacije satelitske platforme 42. MeĎu kompanijama koje u njoj
imaju svoje predstavništvo moguće je pomenuti IBM, Digital, Tomson, Rokvel i
Dau, što upućuje na zaključak da ih je privukao status parka prestiža. Pokušaji
da se utiče na razvoj malih i srednjih preduzeća kroz inkubatorske programe
naišli su na ograničen uspeh, rezultat je bio da se grupacija polarizovala na mala
i velika preduzeća43. MeĎutim, neka docnija istraživanja ukazuju na uspeh
sektora malih i srednjih preduzeća koji je počeo sa ekspanzijom nekiih stranih
kompanija tokom deveesetih godina prethodnog veka44.
Još jedan primer gore pomenute grupacije je proizvodnja softvera u
Bangaloru na jugu Indije. Reč je o grupaciji koju je sponzorisala država i čini je
više od šezdeset stranih multinacionalnih korporacija kao što su Motorola,
Teksas instrumenti, Hjulit-Pakard, Orakl, Simens, kao i mnoge indijske
softverske kompanije. MeĎutim, u ovom slučaju veze izmeĎu velikih stranih
firmi i malih lokalnih preduzeća jedna su od glavnih odlika grupacije. Ovo se
prema nekim analitičarima, dešava zahvaljujući prirodi samog posla sa
softverom koji se sastoji pre svega od proizvodnje sistema po dogovoru,

42
Longhi, C. 1999. Networks, Collective Learning and Technology Development in
Innovative High Ttechnology Regions: The Case of Sophia Antipolis, Regional Studies,
33(4), pp. 333-342.
43 Castells, M i Hall, 1994. Technopolies of the World: The Making of 21 st Century
Industrial Complexes, Routlege, London.
44 Longhi, C. 1999. Networks, Collective Learning and Technology Development in
Innovative High Ttechnology Regions: The Case of Sophia Antipolis, Regional Studies,
33(4), pp. 333-342.
148

kreiranju softvera koji odgovara specifičnim potrebama klijenata, a koji

podrazumeva visok stepen saradnje izmeĎu firmi45.
Četvrti tip grupacija u Markuzenovoj tipologiji je državna grupacija 46. Do
nje dolazi kada neka od firmi javnog sektora ili neka neprofitabilna ogranizacija
zauzme mesto glavnog zakupca u konkretnom regionu. U neke od organizacija
koje mogu da zauzmu ovu centralnu poziciju spadaju:
- vojna baza,
- veliko odbrambeno postrojenje,
- javna laboratorija,
- državne kancelarije.
Kao primere sličnih grupacija Markuzen navodi Denver u Koloradu gde je
smeštena druga po veličini koncentracija državnih kancelarija u SAD i En
Arbor u Mičigenu, gde se u centru nalazi univerzitet 47. Struktura državne
grupacije ima puno sličnosti sa strukturom grupacije čvor i zubac u smislu da
jedna organizacija ili mali broj organizacija imaju tendenciju da dominiraju nad
ekonomijom u regionu u toj meri da je verovatno da će lokalne poslovne
strukture najverovanije biti centralno organizovane. Budući da centralna
organizacija nije komercijalna organizacija (tj. to je neprofitabilna organizacija
ili se nalazi u javnom sektoru) najverovatnije će biti imuna na pretnju koja
postoji od iznenadnog egzodusa koji može da usledi nakon korporativnog
neuspeha ili lošeg poslovnog ciklusa. Lokalne firme ovde igraju manju ulogu
nego što je to slučaj sa neomaršalijanskim industrijskim oblastima ili
grupacijama čvor i zupci, ali će se kako vreme bude prolazilo polako
prilagoĎavati potrebama centralne organizacije. U slučaju univeziteta, vojnih i
naučnih organizacija, tržiste rada odražavaće nacionalne ili, kao što je slučaj
kod univerziteta, internacionalne uslove na tržištu.
Primeri ovakvih grupacija u Velikoj Britaniji su Kembridž i tzv. “Koridor
M4”, oblast firmi koje se bave visokom tehnologijom koja se proteže od
zapadne strane Londona pa sve do Bristola prateći autoput ka pravcu severa i
obuhvatajući i okruge u blizini: Berkšir, Hempšir i Viltšir. Koridor M4 spada u
model državne grupacije jer se u njemu nalaze nekoliko velikih državnih

45 Balasubramanyan, V. Balasubramanyan, A. 2000. The Softwar Cluster in Bangolare,

in Duninf, J. (ed) Regions, Globalization and Knowledge Economy, Oxford University Pres,
Oxford.
46 Markusen, A. 1996. Sticky Places in Slippery Space: A Tipology of Industrial
District, Economic Geography, 72. p. 301.
47 Isto.
 149

istraživačkih firmi u okruzima zapadno od Londona 48. Ustanovljene uglavnom

u godinama pre Drugog svetskog rata, one su doživele ubrzan razvoj u periodu
Hladnog rata kada su produbljene njihove veze sa industrijama koje su se bavile
visokom tehnologijom. Kraljevska vazduhoplovna organizacija u Farnboru u
Hempširu, Postrojenje za istraživanje nuklearnog naoružanja u Adelmastonu u
Berkširu i Nacionalna laboratorija fizike u Buši parku u Midlseksu su
laboratorije na ovom području koje se finansiraju iz javnog sektora. Koridor M4
služi i kao dom brojnim vojnim ustanovama uključujući i generalštab britanske
vojske u Alderšotu i GCHQ u Čeltenhemu. Brz razvoj vojno-industrijskih
kompleksa u godinama posle rata doveo je do toga da istraživačke organizacije
britanske vlade oforme veze komplikovane odbrambene tražnje u kojoj su bliski
i intimni kontakti izmeĎu istraživača i grupacija firmi koje se bave visokom
tehnologijom svakodnevna praksa49.
Kembridž takoĎe predstavlja državnu grupaciju, ali u njegovom centru
nalazi se univerzitet. Univerzitet u Kembridžu datira još od srednjeg veka i uvek
je imao snažan uticaj na lokalnu ekonomiju. Još od šezdesetih godina
prethodnog veka, globalna reputacija koju univerzitet uživa u oblasti
istraživanja i naučnih aktivnosti izrodio je značajan broj malih i srednjih
preduzeća koja se bave najrazličitijim tehnološkim inovacijama u regionu
Kembridža. Ponekad opisivan kao “kembridžki fenomen” broj lokalnih
tehnologija koje su doživele nagli rast od 30, koliko ih je bilo 1960. do više od
700 do kasnih devedesetih50. Ovaj rast desio se kada su početničke firme nastale
kao spin-of samog univerziteta ili su se preselile u region privučene
univerzitetom. Tehnologije zastupljene u grupaciji veoma su raznovrsne.
IzmeĎu ostalog, uključuju računarstvo, elektroniku i biotehnologiju, genetiku.
Značajan broj firmi u grupaciji održava stalni bliski kontakt sa univerzitetom. U
maniru državnih grupacija, liberalan stav koji univerzitet zauzima prema
saradnji u istraživanju, deljenju i razvoju novog znanja, proširio se na lokalnu
poslovnu zajednicu i doprineo poboljšanju saradnje u globalu 51. Takvi stavovi
su posebno korisni kada se radi o inovacijama.

48
Castels M. Hall, P. 1994. Technopoles of the World: The Making 21st Century Industrial
Complexes, Routledge, London.
49 Hall, P. Breheny, M. McQuaid, R. Hart, D. Western Sunrise: The Genesis and
Growts of Britain,s Major High Technology Corridor, Allen and Unwin, London, p.
121.
50 Keeble, D. 1997. Lawson, C. Moore, B. Wilkinson, F. Collective Learning Processes
Networking and “Institutional Thickness” in the Cambridge Region, Regional Studies,
33(4), pp. 319-332.
51 Isto.
150

Postoje izvesne odlike grupacija koje ih čine plodnim tlom za inovacije. U

ove odlike spadaju:
- umreženost,
- specijalizacija,
- olakšan ulaz i izlaz,
- mobilnost resursa.
Istraživanja sprovedena devedesetih godina dvadesetog veka su skrenula
pažnju na značaj umreženosti za unapreĎenje inovativnosti na svim nivoima 52.
Inovacija se predstavlja kao nešto što nije vezano isključivo za jednu
organizaciju, već kao nešto što se prenosi sistemom više posrednika, što zahteva
visok nivo saradnje firmi. Model pokazuje kako firme uglavnom ne posluju u
izolaciji već imaju tendenciju da privlače druge firme i ideje, informacije i
servise. Dok god one čine usko isprepletane grupe ljudi koji rade na istom polju,
ali u nekoliko različitih firmi koje su smeštene blizu jedna do druge, grupacije
mogu da omoguće rast umreženosti. Blizina uslovljava razvoj praktičnih
zajednica, gde se različita zanimanja stalno susreću sa svojim ekvivalentima u
drugim firmama, dozvoljavajući na taj način znanju da cirkuliše pomoću
zajedničkog iskustva, što opet svakoj od firmi pruža pristup mnogo širem
spektru informacija. Istraživanje Doline moto sporta u Oksfordširu, pokazuje
koliko su zapravo važne praktične zajednice u čitavom očuvanju pozicije same
grupacije kao internacionalno priznatog centra za inovacije 53. Ipak, koristi koje
dolaze sa umreženošću ne svode se isključivo na pristup znanju. Kao praktične
zajednice, grupacije omogućavaju firmama da znaju puno o drugim firmama,
posebno o tome čime se njihova konkurencija bavi. Firme koje su dobre u
obavljanju odreĎenih aktivnosti postaju činjenica koja je svima poznata. Na
ovaj način, firme stalno gledaju preko ramena konkurencije i “prepisuju” jedne
od drugih, što je samo još jedna motivacija više za razvoj inovativnosti.
Druga odlika grupacija koja ima upliva na ohrabrivanje i stimulisanje
inovacija ogleda se u izraženom stepenu specijalizacije. Prisustvo velikog broja
firmi odreĎene industrije, ili barem sličnih industrijskih sektora, smeštenih u
neposrednoj blizini, dozvoljava firmama da se specijalizuju u aktivnostima u
kojima su dobre, kao i da pruže specijalizovane usluge. Kao rezultat ovoga, u

52
Rotwell, R. 1992. Successful Industrial Innovation: Critical Success Factors for th
1990s, R&D Management, 22(3) pp. 221-239.
53 Henry, N. Pinch, S. 2000. Spatialsing Knowledge: Placing in Knowledge Community
of Motor Sport Valley, Geoforum, 31. pp. 191-208.
 151

odreĎenoj grupaciji može da se javi novi tip specijalizovanih dobavljača. Ovo

može dalje da se proširi na pojavu preduzetnika i fabrikanata koji mogu da se
bave proizvodnim zadacima vitalnim za inovaciju kakav je slučaj sa
aktivnostima povezanim sa razvojem prototipa. Kao dodatak ovome,
specijalizacija najverovatnije dovodi do pojave čitavog spektra „pomoćnih
zanata“. Oni često uključuju firme koje nude specijalističku podršku koja
podržava inovacije i razvoj novih projekata. Na ovaj način kroz specijalizaciju
grupacije mogu da oforme infrastrukturu koja će podržvati i omogućavati
inovacije.
Većina grupacija firmi u oblastima visokih tehnologija uključuje i prisustvo
značajnog broja malih i relativno novih firmi. Ovo dozvoljava lak ulazak u
grupaciju. Stoga je relativno jednostavno da se pojedini preduzetnici odvoje od
svog postojećeg poslodavca i pokušaju da krenu sami u posao. Iako se ranije
verovalo da jedino veće firme mogu da budu veliki inovatori na osnovu činjenice da
one raspolažu neophodnim resursima za dolaženje do novih otkrića i samim tim i
do inovacija, sve je više dokaza u prilog tvrdnji da su male firme najpogodnije za
razvoj inovacija. Zašto? Pre svega zato što ne sadrže balast stare tehnologije. U
malim firmama se takoĎe brzo i lako donose odluke, dok u velikim firmama, sa
više nivoa upravljanja to ide teže. Na kraju, znanje cirkuliše mnogo brže u malim
firmama. Stoga, kako grupacije imaju tradiciju mladih preduzeća u kombinaciji sa
postrojenjima koja u znatnoj meri olakšavaju početke one mogu da pruže
najpovoljniju klimu za unapreĎenje invoativnosti.
Mobilnost resursa, naročito ako su resurs o kome se govori upravo ljudi,
česta je odlika mnogih grupacija preduzeća. Nekoliko studija na ovu temu
pokazalo je da grupacije često odlikuje visoka stopa mobilnosti radne snage.
Mobilnost pospešuje nastanak i difuziju inovacije na nekoliko načina. Prvo, ako
se ljudi kreću, kretaće se i ideje. Drugo, visoka stopa mobilnosti znači da postoji
aktivno tržište za pojedine sposobnosti. Pod ovim uslovima nagrade
predstavljaju najtačniji pokazatelj sposobnosti i pojedinaca. Ovo se posebno
odnosi na one koji raspolažu velikim sposobnostima jer će oni dobijati nagrade
koje adekvatno oslikavaju nivo njihovih veština. Na kraju, mobilnost radne
snage znači da su firme i te kako svesne onoga što rade druge firme, što ih dalje
motiviše za ubrzani razvoj inovacija.

3. Koncept nacionalnog inovacionog sistema i strategija firme

Veza izmeĎu nacionalnog inovacionog sistema i strategije firme je nejasna.
Ipak, iskustvo u industrijama poluprovodnika i LCD tehnologije pokazuje da
kada nacionalni inovacioni sistem ima kapacitet da podrži kapitalno i
istraživački intenzivnu tehnologiju, postoji velika mogućnost da će strategija
152

firme biti fokusirana upravo na njen razvoj i difuziju inovacija. Industrija

poluprovodnika je upravo takav slučaj: od pedesetih godina dvadesetog veka veliki
broj različitih zemalja je uživao neprikosnoveno voĎstvo u njoj, a onda ih je brzo
zamenio drugi konkurent. Od pedesetih do osamdesetih godina minulog veka, SAD
je dominirala tom industrijom (dinamički RAM), a onda je njeno mesto zauzeo
Japan. Kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, vodeću poziciju od Japana u
industriji poluprovodnika preuzela je Južna Koreja, koja je zatim uspostavila
značajnu konkurentnu prednost u toj industriji. Pre devedesetih godina prethodnog
veka, mnogo pažnje se posvećivalo industriji dinamičkog RAM-a i to sa razlogom.
Ovaj razvoj su sada zasenili novi značajni trendovi do kojih je jednim delom došlo
usled promena strukture industrijske proizvodnje, a drugim zbog izuzetne
inovativne ekspanzije same industrije poluprovodnika.
Prva od ovih promena predstavlja „lean model“ za proizvodnju
poluprovodnika u Tajvanu. Brzina njegovog razvoja skoro je identična brzini
razvoja Južne Koreje. Do polovine devedesetih godina proizvodnjom
poluprovodnika su se bavile samo velike vertikalno integrisane firme.
MeĎutim, Tajvan je razvio novi sistem proizvodnje po narudžbini za firme koje
su želele da proizvode poluprovodnike. Kako je izgradnja novih postrojenja
postala izuzetno skupa, sve manji broj preduzeća je bio u prilici da priušti sebi
investiciju koja je bila potrebna. Zbog toga su počele da se koriste usluge
proizvodnje poluprovodnika po narudžbini od drugih firmi. Tajvan je sada
neosporni lider u ovom polju, isto kao što je Koreja lider u proizvodnji
dinamičkog RAM-a. U oba slučaja nacionalni inovacioni sistemi su bili
najzaslužniji za uspeh firmi iz ovih zemalja na globalnom nivou. Ovaj razvoj su
sada zasenili novi značajni trendovi do kojih je delom došlo usled zapanjujuće
stope rasta inovativnosti kroz koju industrija poluprovodnika prolazi.
Drugi od ovih trendova bila je groznica čitave industrije da proizvede stalno
sofisticiranije i složenije poluprovodnike. Kada su se firme suočile sa ozbiljnim
manjkom tražnje i padom cena 2001. i 2002. godine, razvoj nove generacije
poluprovodnika ponudio im je dugoročnu profitabilnost. Zbog oštre
konkurencije, naročito u proizvodnji dinamičkog RAM-a, dve od najbitnijih
oblasti na kojima firme rade su MRAM (magnenti RAM) čipovi i Nand fleš
memorija. Nand se koristi u digitalnim aparatima kao što su računari, mobilni
telefoni i konzole za igrice. Pored razvoja nove generacije poluprovodnika, po
prvi put je došlo i do formiranja velikog broja strategijskih saveza izmeĎu firmi
koji bi pre deset godina bili nezamislivi. Alijanse su formirane izmeĎu
japanskih firmi, tajvanskih i evropskih firmi, japanskih i američkih firmi.
Pojava Tajvana na tržištu kao i afirmacija velikog broja strategijskih alijansi
pokazuju da je u globalnoj industriji kvalitet nacionalnih inovacionih sistema
ima izuzetno značajnu ulogu, dok istovremeno pokazuje i njihove nedostatke.
 153

Sa strateške tačke gledišta, jedan od najznačajnijih aspekata u industriji

poluprovodnika u trenutnom kontekstu bila je centralna uloga koju su američke
firme uvek igrale. Tokom najvećeg perioda sedme decenije prethodnog veka
američke firme su imale neprikosnoveno dominantnu ulogu u toj industriji pre
nego što ju je zamenio Japan ranih osamdesetih godina. Od tada su se dogodile
fundamentalne promene u strategiji rasta i razvoja mnogih američkih firmi, što
je naročito došlo do izražaja devedesetih godina promenom sa proizvodnje
poluprovodnika na njihov dizajn. Bilo da se radi o dinamičkom RAM-u, lean ili
upotrebi nanotehnologije u proizvodnji poluprovodnika, američke firme više
nisu lideri u toj industriji. Možda zato što su one počele da se specijalizuju za
dizajn poluprovodnika, a da pri tom i nemaju sopstvenu proizvodnju već se
oslanjaju na lean model.
Hajes i Abernati nude uverljivo objašnjenje za ovakav sled dogaĎaja 54.
Nakon težnji za kratkoročnim finansijskim ciljevima, došlo je do pojave
menadžementa poznatog kao „pseudo-profesionalizam“. To je zapravo veliki
broj menadžera koji imaju malo znanja i praktičnog iskustva u nekoj oblasti
industrije ili tehnologije, a koji vrlo brzo prelaze iz firme u firmu nakon što su je
„preokrenuli“, što je eufemizam za povraćaj profitabilnosti. Uspeh jednog
menadžera se obično meri profitom koji se može stvoriti za kratko vreme,
obično ne duže od tri godine. Jedan od najuobičajenijih pristupa za dobijanje
takvog profita jeste korišćenje metode analize pomoću stope povraćaja.
Dugoročni troškovi ovog pristupa i njemu sličnih su očigledni. Rizični projekti,
koji možda neće doneti profit, imaju male šanse da budu odobreni. Istovremeno,
od ovakvih projekata zavisi dugoročna budućnost mnogih firmi zato što su one
izvor novih tehnologija, proizvoda i procesa. Zbog toga se može reći da greše
menadžeri koji veruju da je „menadžment brojeva“ značajniji od strategijskog
menadžmenta koji u tehnološkim rentama vidi osnovni izvor dugoročnog
profita.
Iako to možda ne shvataju, ovaj oblik menadžmenta zapravo minizira
dugoročnu konkurentnost sopstvene firme i ugrožavajući njen opstanak. Kako je
poslovanje svake firme u oblasti naučnofundiranih industrijskih grana pod
konstantnom presijom imperativa stvaranja i usvajanja mnogih inovativnih
rešenja koja već koristi i realzuje konkurencija, potpuno je jasno da firme ne
mogu zadržati svoju konkurentsku poziciju time što će izbegavati rizike koje po
definiciji nose sobom inovacije. Neadekvatan menadžment koji je upravo
povezan sa Hajes i Abernatijevim sindromom, osamdesetih godina bio je
odgovoran za to što su SAD izgubile svoje tehnološko voĎstvo u mašinskoj

54 Hyes, R, Abernathy, J. 1980. Mananing Our Way to Economic Deciline, HBR,

July-August, pp. 67-77.
154

industriji, industriji auto guma i faks mašina, kao i za gubitak značajnog udela
na tržištu SAD i Evrope.
Hajes i Abernatijev sindrom pogodio je američku industriju poluprovodnika
osamdesetih godina dvadesetog veka. Tokom recesije industrije (1985–87. godine)
mnoge američke firme napustile su industriju dinamičkog RAM-a zbog jake
japanske konkurencije i pada cena. Kada je tražnja ponovo povećana i cene porasle,
mnoge od firmi se nisu vratile na tržište. Zarad kratkoročne profitabilnosti američke
firme su pomerile fokus sa razvoja tehnologije, za razliku od japanskih i južno-
korejskih firmi koje su nastavile da ulažu u razvoj dinamičkog RAM-a. Tokom
recesije, japanske firme su prolazile kroz finansijske teškoće kao i američke.
MeĎutim, za razliku od američkih firmi, one su pokazale da su svesne strateškog
značaja tehnologije dinamičkog RAM-a i to je bila jedna od njihovih ključnih
kompetencija. Kao što su Hamel i Pralhard ukazali, problem sa ključnim
kompetencijama je što njih treba neprestano negovati i štititi 55. U suprotnom, one će
ozbiljno ugroziti buduću konkurentnost firme u novim poslovnim oblastima. Oni
pored toga kažu da zapadne firme i ne razmišljaju o konkuretnosti na ovaj način i
da su pokazale manje sklonosti ka čuvanju svojih ključnih kompetencija onako
kako su to uradile japanske firme. Sony je klasičan primer japanske firme koja
neprestano nastoji da poboljša svoje ključne kompetencije, dok je Motorola jedna
od nekoliko zapadnih firmi koje su dozvolile da njihove ključne kompetencije
oslabe. Na primer, kada je Motorola odlučila da preskoči jednu generaciju
dinamičkog RAM-a i ne razvije generaciju od 256Kb, bila joj je potrebna značajna
tehnička pomoć japanskih firmi da se takmiči u sledećoj generaciji, dinamičkoj
memoriji od 1Mb.
Bez sumnje, najštetniji dugoročni efekat Hajes i Abernatijevog sindroma za
američke firme jeste ozbiljno osipanje njihovih ključnih kompetencija u
tehnologiji dinamičkog RAM-a. Kada je ranih devedesetih nastala LCD
industrija, koja je blisko povezana sa dinamičkim RAM-om, američke firme su
naravno želele da uĎu u tu industriju zbog ogromnog potencijala rasta. Tada se
videlo da su njihove ključne kompetencije nestale. Do kraja devedesetih godina
postalo je očigledno da su američke firme nesposobne da se takmiče u LCD
industriji. Kao i sa poluprovodnicima, SAD su prva zemlja koja je uspostavila
voĎstvo u LCD industriji, uglavnom zbog svog pionirskog rada koji su izvodile
dve izuzetno inovativne firme: Westinghouse i RCA, kasnih pedesetih i ranih
šezdesetih godina. Ipak, ovog puta nije iskoristila to voĎstvo. Zbog Hajes i
Abernathijevog sindroma, SAD su dozvolile da im tehnologija isklizne kroz
prste. Još jednom, nacionalni inovacioni sistemi su ključni za razumevanje
uzroka nastanka ovakve situacije.

55 Hamel, G. Pralhard, CK. 1994. Competing for the Future, Harvard University
Press, Boston.
 155

Koncept nacionalnih inovacionih sistema nesporno je veoma upotrebljiv

analitički instrumentarijum za poreĎenje efektivnosti različitih zemalja u
odreĎenoj tehnologiji na nivou sektora. MeĎutim, njegova dva glavna
nedostatka su da se ne može koristiti za analizu evolucije tehnologija, niti
promene na nivou firme, što je izuzetno značajno. Da bi se ovo uradilo,
neophodno je dopuniti koncept nacionalnih inovacionih sistema dodatnom
perspektivom koja će ga potpunije sagledati.

4. Globalizacija i nacionalni inovacioni sistemi

U eri globalizacije neprekidno se odvija debata izmeĎu dva ključna
komentatora: Portera i Omija, koji zastupaju različita mišljenja o značaju
nacionalnalnih granica za razvoj firmi. Globalizacija se u ovom kontekstu
odnosi na neprestano razvijajući obrazac meĎugraničnih aktivnosti firmi koje
su uključene u meĎunarodne aktivnosti, trgovinu i saradnju u cilju razvoja
proizvoda, proizvodnje, nabavke i marketinga. Ove meĎunarodne aktivnosti
omogućavaju firmama da uĎu na nova tržišta, iskorišćavaju svoje tehnološke i
organizacione prednosti i smanje poslovne troškove i rizike. U osnovi
meĎunarodne ekspanzije firmi, a istovremeno i ono što je pokreće, jesu
inovacije, liberalizacija tržišta i povećana mobilnost proizvodnih faktora.
Omi zastupa mišljenje da će nacionalne granice uskoro zastareti, a zemlje
postati deo meĎusobno povezane ekonomije SAD-a, Japana, Zapadne Evrope i
mladih industrijskih zemalja. On čak kaže da su ove zemlje postale tako moćne
da su već progutale većinu potrošača i korporacija, učinile da nacionalne
granice skoro nestanu, i usmerile činovnike, političare i vojsku prema statusu
industrija u slabljenju56. „Kada novac, roba, ljudi, informacije i čak kompanije
prelaze nacionalne granice tako slobodno, nema logike pričati o „američkoj
industrijskoj konkurentnosti57. Omi prihvata da su pre osamdesetih godina
dvadesetog veka nacionalne politike i nacionalne razlike bile važne 58.
Uporedimo ovo sa onim što Porter kaže: „Konkurentna prednost se stvara i
održava kroz jedan krajnje lokalizovani proces. Razlike imeĎu nacionalnih
ekonomskih struktura, vrednosti, kultura i istorija značajno doprinose
konkurentnom uspehu. Uloga države izgleda da je veća nego ikad ranije. Iako
deluje da globalizacija konkurencije čini nacionalno manje važnim, zapravo je

56 Ohmae, K. 1990. The Borderless World: Power and Strategy in the Global Market
Place, HarperColins, London.
57 Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations, Macmillan, London. p. 99.
58 Freeman, C. Soete, L. 1997. Economics of Industrial Innovation, Pinter, London, p.
307.
 156

obrnuto. Sa manje prepreka u trgovini koje bi zaštitile nekonkurentne domaće

firme i industrije, nacija dobija na značaju zato što predstavlja izvor veština i
tehnologije koje podupiru konkurentnu prednost59.
Ove dve radikalno različite perspektive stvorile su zbunjujuću sliku i teško
je reći koja je ispravna. Uopšteno govoreći, obe su ispravne na različite načine.
MeĎutim, one zahtevaju vrlo pažljivu kvantifikaciju. Glavni argument Omijeve
analize je da su transnacionalne korporacije postale orijentisane prema
potrošaču uz porast potrošačke „moći“ i potrebe da se služi globalnom tržištu.
On prepoznaje i sve veći broj strategijskih alijansi izmeĎu firmi sa različitih
kontinenata. MeĎutim, on u svojoj analizi greši u tretmanu inovacija. On
zanemaruje kako nove tehnologije mogu da se pojave kao i strategije firmi da ih
razviju. Nove tehnologije su „tamo negde“ na raspolaganju firmama. Njegova
pretpostavka je da tehnologije postaju široko dostupne zato što je teško
kontrolisati ih i pojedinačne firme ne mogu sebi da priušte da razviju svaku
kritičnu tehnologiju. Nedostatak bilo kakve ozbiljne diskusije o ovoj temi
navodi Omija da ne prida nikakav značaj novim tehnologijama. S obzirom da
globalizacija ne jenjava, debata izmeĎu Omija i Portera neizbežno dovodi u
pitanje čitav koncept nacionalnih inovacionih sistema i čini ih beznačajnim 60.
Porterova analiza i empirijski dokazi sugerišu da, iako je globalizacija
promenila prirodu nacionalnog inovacionog sistema, da će je i dalje menjati ali i
da jedva ima nagoveštaja da će koncept izgubiti na svojoj esencijalnoj važnosti.

5. Konkurentnost privrede
Konkurentnost zemlje je u teorijskom smislu kontroverzan fenomen. Jedan
broj istraživača decidno napominje da kvantificiranje konkurentnosti zemlje ne
predstavlja ekonomsku temu od nekog posebnog interesa 61. Drugi tvrde da
preduzeća moraju biti konkurentna, a ne zemlje, jer kada preduzeća ne mogu da

59 Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations, Macmillan, London, p. 19.

60 Saviotti, P. 1997. Innovation Systems and Evolutionary Systems, u Edquist, C.
(ed) Systems of Innovation: Technologies Intitutions and Orgnizations, London: Pinter,
p.
196.

61 Schuller, B. Lidbom M. 2009. Competitiveness of Nations In The Global

Economy, Is Europe Internationally Competitive? Economics and Management, 14, pp.
934-939.
 157

se takmiče, ona nestaju62. Činjenica je meĎutim, da je kompleks konkurentnosti

zemlje sve češće u opticaju u teorijskim kao i u empirijskim istraživanjima 63.
Nacionalnu konkurentnost je prvi definisao u svom istraživanju Porter kao
rezultat sposobnosti zemlje da generiše inovacije u cilju postizanja ili
održavanja prednosti u odnosu na druge nacije u jednom broju ključnih
industrijskih grana. „Nacionalna konkurentska prednost je veća ukoliko je
rezultat konkurentske prednosti većeg broja njenih preduzeća„ 64. Svetski
ekonomski forum definiše konkurentnost kao skup institucija, politika i faktora
koji odreĎuju nivo produktivnosti zemlje. Nivo produktivnosti determiniše
održivi nivo prosperiteta koji može jedna ekonomija da dostigne i da ga održava
u dužem vremenskom periodu65.
U ekonomskoj nauci se na različite načine objašnjava suština
konkurentnosti zemlje66. U najširem smislu, konkurentnost nacionalne
ekonomije se zasniva na merenju i poreĎenju ključnih pokazatelja ekonomske
uspešnosti zemlje i dostignutog nivoa životnog standarda stanovništva 67. U
nešto užem smislu, ovaj koncept se definiše kao sposobnost zemlje da izvozi
svoje proizvode na svetsko tržište, odnosno kao sposobnost da se povećava
produktivnost68. To je u stvari mera sposobnosti zemlje da proizvede robe i
usluge koristeći vlastite ljudske, finansijske, prirodne i druge resurse.
Mnogobrojni faktori utiču na produktivnost i konkurentnost. Razumevanje
faktora koji stoje iza ovih procesa okupiralo je ekonomiste stotinama godina
unazad, počevši od Adama Smita i njegove teorije, koja se fokusira na
specijalizaciju i podelu rada, preko neoklasičara koji naglašavaju važnost
investicija u fizički kapital i infrastrukturu, pa sve do najskorijih, koji zastupaju
62
Krugman, P. 1994. Competitiveness: A Dangerous Obsession, Foreign Affairs,
1994,73(2): 28-44.
63 Fagerberg, J. 1988. International competitiveness The Economic Journal, 98
(391), pp. 355-374.
64 Stankovič, Lj. Radenković-Jocic, D. Đukić, S. 2007. Unpređenje poslovne
konkurentnosti, Ekonomski fakultet, Niš, str. 3.
65 Schwab K. 2009. The Global Competitiveness Report 2009-2010, World
Economic Forum, Geneva.
66Marginean, S. 2006. Competitiveness: from microeconomic foundations to national
determinants, Studies in Business and Economics, Vol. 1. Issue 1, pp 29-35
67 Golubović, N., Džunić, M. 2012. Društvene determinante konkurentnosti – uloga
društvenih mreža, Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš, str. 20.
68 Ketels, H. 2006. Michael Porter,s Competitiveness Framevork – Recent Learnings
and New Research Prioriteies, Journal of Industry Competition and Trade, Vol. 6. Issue
2. pp. 115-136.
158

i druge mehanizme kao što su obrazovanje, inovacije, sofisticirano poslovanje i

tržišna efikasnost. Iako se ovi faktori značajni za konkurentnost i rast, ne
isključuju meĎusobno – dva ili više njih mogu biti od značaja istovremeno,
svaki meri drugi aspekt konkurentnosti69.
Identifikacija konkurentnosti zemlje sa njenom sposobnošću da plasira robu
i usluge na strana tržišta je preuzak pristup i on ne odgovora savremenim
uslovima privreĎivanja. Interpretacija konkurentnosti zemlje kao mogućnost
uvećanja bogatstva70 u konačnom svodi se na produktivnost rada, budući da
veći nacionalni dohodok po stanovniku podrazumeva veću produktivnost rada 71.
U kontekstu sadržaja ove monogrfije, a i šire, konkurentnost zemlje treba
odrediti kao skup faktora, politika i institucija koje odreĎuju nivo
produktivnosti, odnosno održivi nivo prosperiteta koji se može postići u
privredi. Rast produktivnosti odreĎuje stopu prinosa na investicije, koja deluje
na stopu ekonomskog rasta.
Koncept konkurentnosti zemlje je čvrsto inkorporiran u ekonomsku i
razvojnu politiku. Zato je analiza faktora konkurentnosti zemlje važna dimenzija
politike razvoja koja je u velikoj meri posvećena iznalaženju načina
unapreĎenja kvaliteta ključnih makroekonomskih prerformansi. Mada je
očigledno da se konkurentnost zemlje suštinski povezuje sa njenim ekonomskim
performansama, činjenica je da se ovaj kompleks sve više sagledava u odnosu
na relativnu poziciju zemlje prema drugim državama, a daleko manje prema
njenom akumuliranom bogatstvu72.
Bez pretenzije ka detaljnoj elaboraciji kontroverzi ispoljenih oko objašnjenja
ovog koncepta, može se reći da konkurentnost nacionalne privrede opredeljuje
njenu sposobnost da raste zahvaljujući unapreĎenju svojih relativnih pozicija u
meĎunarodnoj podeli rada. Veoma rašireno odreĎenje konkurentnosti, smatra je
skupom institucija, politika i faktora koji determinišu nivo produktivnosti zemlje,
koji odreĎuje stope prinosa na investicije u ljudski, tehnološki i fizički kapital. Više

69 The Global Competitiveness Report 2011-2012, World Economic Forum,

Switzerland, Geneva.
70 Aiginger, K. 2006. Competitiveness: From a Dangerous Obsession to a Welfare
Creating Ability with Positive Externalities, Journal of Industry, Competition and
Trade, Springer, vol. 6(2), pp. 161-177.
71 Golubović, N. Džunić, M. 2012. Društvene determinante konkurentnosti – uloga
društvenih mreža, Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš.
72 Nijkamp, P. Siedschlag, I. 2011. Innovation, Growth and Competitiveness,
Dynamic Regions in the Knowledge-Based World Economy, Springer Heidelberg
Dordrecht, London , New York.
 159

stope prinosa na ulaganja utiču na ubrzanje privrednog rasta 73. Prema pomenutom
odreĎenju, prioriteti politike konkurentnosti menjaju se prelaskom iz jedne u drugu
razvojnu fazu. U početnim fazama privreda može da se nadmeće na bazi relativnog
obilja faktora proizvodnje, relativni troškovi su osnov konkurentnosti. U narednoj
etapi, odlučujući su efikasnost i kvalitet proizvoda, dok ekonomski najrazvijenije
zemlje mogu da održe visok standard graĎana jedino kroz inovacije, tako da
kritičan faktor postaje inovacioni kapacitet privrede74.
Iako u ekonomskoj teoriji postoje različiti stavovi i definicije
konkurentnosti i njihova značenja, većina analitičara se slaže u oceni da će XXI
vek biti period globalne ekonomske konkurencije, zahvaljujući, pre svega,
procesu globalizacije. U tom smislu, svaka privreda se mora orijentisati na
prepoznavanje potencijala za razvoj svojih konkurentskih snaga i sposobnosti,
koje se mogu definisati kao funkcija nekoliko preduslova, politika i inicijativa
koji podstiču i podržavaju meĎunarodnu razmenu i investiranje u domaću
privredu. Konkurentnost privrede je područje ekonomske teorije, koje analizira
činjenice i politike koje oblikuju sposobnost zemlje da stvori i održi sredinu
koja stvara veću vrednost za preduzeća i prosperitet za njene stanovnike 75.
U osnovi, ono što razlikuje konkurentnost zemlje od konkurentnosti
preduzeća je mesto koje ovi entiteti imaju u stvaranju ekonomske vrednosti u
društvu. Ekonomsku vrednost stvaraju samo preduzeća, dok država može
uspostaviti okruženje koje podržava ili ometa aktivnosti preduzeća.
U savremenim uslovima privreĎivanja posebna se pažnja poklanja
meĎunarodnoj konkurentnosti, bez obzira da li se radi o pojedinim
proizvodima, preduzećima, privrednim granama ili ukupnoj nacionalnoj
privredi. “MeĎunarodna konkurentnost je stanje u kojem zemlja može, u
uslovima slobodnog i fer tržišta, proizvesti robu i usluge koji zadovoljavaju
zahteve svetskog tržišta, istovremeno održavajući ili povećavajući realni
dohodak svojih graĎana”76.
MeĎunarodni institut za razvoj menadžmenta (IMD) navodi sledećih deset
pretpostavki konkurentnosti77:
- stabilno i predvidljivo pravno okruženje,
73
Sala-I-Martin, et al. 2010. Looking Beyond the Global Crisis, in: Scwab, K. ed. The
Global Competitiveness Report 2010-2011. World Economic Forum. Geneva.
74 Isto.
75 Garelli, S. 2009. The Fundamentals and history of competitiveness, IMD World
Competitiveness Yearbook.
76 OECD
77 IMD 2005. IMD World Competetiveness Yearbook 2005. Lausane.
160

- fleksibilna privredna struktura,

- investiraranje u tradicionalnu i tehnološku infrastrukturu,
- podsticanje privatne štednje i domaće investicije,
- povoljan ambijent za strane investicije,
- transparentnost vlade i administracije,
- ravnotežu izmeĎu nivoa zarada, produktivnosti i poreza,
- jačanje srednje klase,
- značajno investirati u obrazovanje, posebno na nivou srednjih škola i u
celoživotno obrazovanje radne snage,
- ravnoteža nacionalne i globalne ekonomije kako bi se osiguralo održivo
stvaranje bogatstva, uz održavanje vrednosnog sastava po meri graĎana.

5.1. Neotehnološke teorije spoljne trgovine i

unapređenje konkurentnosti privrede
Teorija komparativnih prednosti je najstarije učenje o meĎunarodnoj
trgovini. Uključujući se u meĎunarodnu podelu rada zemlje se specijalizuju za
proizvodnju dobara za čiju proizvodnju imaju relativnu komparativnu prednost.
Postoji veliki broj modela koji objašnjavaju trgovinu na ovaj način, ali se
razlikuju po pitanju ključnih izvora komparativnih prednosti. Prema Rikardu,
postoje prirodne razlike meĎu zemljama, kao što su klima ili mineralna
nalazišta što dovodi do stalnih razlika u produktivnosti u proizvodnji roba i
usluga kojima se trguje78. Za Hekšera i Olina, i takoĎe za Samjuelsona, čije su
teorije poznate kao HOS model, meĎunarodna trgovina u velikoj meri je
uslovljena razlikama u resursima kojima zemlje raspolažu. Pošto se u njoj ističe
uzajamno dejstvo srazmera u kojima su različiti faktori u kojima se oni koriste
za proizvodnju različitih dobara, naziva se još i teorija faktorskih proporcija. U
HOS modelu, pretpostavlja se da sve zemlje imaju slobodan pristup tehnologiji
proizvodnje, što predstavlja izuzetno veliku apstrakciju stvarnog stanja.
U bilo kom od ovih okvira, zemlja prolazi kroz proces razvoja trgovine,
čime se deluje na rast bruto domaćeg proizvoda. MeĎutim, kada se
specijalizacija okonča, rast će se zaustaviti. To je zbog toga što su ovi modeli
statički, odnosno u njima nema elemenata rasta. Ipak, moguće je povući

78 Davidu Rikardu (1772-1823) se pripisuju zasluge za teoriju komparativnih

prednosti. On je koristio primer Portugala i Engleske, koje su proizvodile vino i tekstil.
Portugal je imao komparativnu prednost u proizvodnji vina, a Engleska u proizvodnji
tekstila.
 161

paralelu izmeĎu njih i osnovnog neoklasičnog modela rasta 79. Podsećanja radi,
u neoklasičnom modelu rasta, uvećanje bruto domaćeg proizvoda po stanovniku
se zaustavlja jednog momenta, s obzirom da marginalni proizvod kapitala opada
sa porastom raspoloživih fondova fizičkog kapitala. Budući da marginalni
proizvod kapitala predstavlja prinos investicionih ulaganja, u krajnjoj liniji, ni
jedan investitor ne želi da ulaže u dodatni kapital po radniku. Ovo je bila
situacija koja oslikava model zatvorene privrede. Nameće se pitanje šta se
dešava ako je privreda otvorena za trgovinu? Pretpostavka je da marginalni
proizvod dobara koja privreda izvozi neće pasti tako brzo, čime se stvaraju time
nove mogućnosti za razvoj.
Potpuniji način razmišljanja o ovome je da se obrati pažnja na to da
marginalni proizvod kapitala ima i komponentu cene (za koliko se može prodati
autput) i komponentu efikasnosti kapitala (koliko autputa proizvodi jedinica
kapitala). U rastućoj privredi, realno je očekivati da i cena i efikasnost kapitala
padnu, otuda marginalni proizvod kapitala pada po oba osnova. Kada se mala
zemlja otvori za trgovinu, cena njenog izvoza se odreĎuje na svetskom tržištu i,
kao gruba procena, može se pretpostaviti da svetska cena ne zavisi od nivoa
njenog izvoza. Dakle, kako mala zemlja povećava proizvodnju koju izvozi, ne
postoji efekat cene koji izaziva pad marginalnog proizvoda kapitala. To znači
da prinosi investicija mogu ostati visoki mnogo duže, održavajući visoka
ulaganja i brz rast bruto domaćeg proizvoda. Takozvano istočnoazijsko čudo je
često predstavljano kao primer ove situacije. Tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina
prethodnog veka, Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan su ostvarile
visoke stope izvoza i privrednog rasta 80. U skorije vreme, Kina je doživela
veoma brz rast izvoza i privrede, iako se ova zemlja ne smatra malom
privredom81.
Posmatrajući brzo rastuće privrede, moguće je zapaziti da se dobra koja one
proizvode značajno menjaju tokom vremena. Održavanje brzog rasta trgovine i
produženog ekonomskog rasta zahteva od zemalja da prebacuju svoj takozvani
proizvodni prostor u dobra više vrednosti82. To ne znači da su gore navedene
ideje o marginalnom proizvodu kapitala pogrešne, već samo da su one
delimičan prikaz dinamične situacije. Dinamična situacija uključuje promene u

79
Logika funkcionisanja ovog modela je objašnjena u podnaslovu 4.1. drugog dela
monografije.
80 Ventura, J. 1997. Growth and interdependence. Quarterly Journal of
Economics 112(1):57–84.
81 Isto
82 Hidalgo, C. Klinger, B. Barabasi, A. Hausman, R. 2007. The product space
conditions for the development of nations. Science 317:482–87.
162

tehnologiji i dizajnu, zajedno sa evolucijom prednosti troškova na različitim

lokacijama83. Zbog toga treba pogledati drugu grupu teorija spoljne trgovine
poznatih kao tehnološke teorije trgovine. U ovim modelima osnovne
determinante komparativne prednosti su znanje i inovacije84.
Pozner polazi od stava da zemlje koje prednjače u ovladavanju novom
tehnologijom u odreĎenim sektorima proizvodnje su u prilici da ostvare
značajne kompartivne prednosti u proizvodnji i meĎunarodnoj trgovini 85. Po
njemu, komparativne prednosti izviru iz razlika u nivoima tehnologije. Koristeći
tehnološku superiornost u procesu stvaranja novih proizvoda, odreĎene zemlje
unapreĎuju svoju konkurentnost na svetskom tržištu. “Razume se da tehnološka
prednost stečena na osnovu jednog proizvoda, tokom vremena gubi na značaju,
iz jednostavnog razloga što sve inovacije podležu procesu zastarevanja. Iz te
činjenice Pozner izvodi zaključak o impertivu kontinuiranog inoviranja i
stvaranja konkurentnih prednosti na osnovu novih tehnoloških rešenja”86.
Pozner takoĎe pruža izvestan uvid u brz porast trgovine izmeĎu razvijenih
zemalja i, naročito, uvid u ogroman rast meĎu-industrijske trgovine preduzeća
iz razvijenih zemalja. Svaka zemlja ima veliku tražnju za raznim proizvodima,
ali sa ekonomijom obima nije efikasno za svaku zemlju da proizvodi sve te
vrste, tako da postoji specijalizacija u brendovima po zemljama praćena
trgovinom sličnim proizvodima. Ovo se opet udaljava od HOS modela, koji
podrazumeva konstantne prinose na obim proizvodnje.
Ključna manjkavost Poznerove teorije proizilazi iz polazne premise, po
kojoj se proizvodne i poslovne aktivnosti preduzeća odvijaju na samo jednoj
lokaciji. Imajući u vidu činjenicu da u savremenim uslovima privreĎivanja
dominantan uticaj u svetskoj proizvodnji i trgovini imaju transanacionalne
korporacije, očigledno je da su ključne poruke Poznerovog učenja odavno
izgubile na svojoj aktuelnosti. U novim okolnostima, ova teorija može da
objasni samo izvozne aktivnosti malih inovativnih preduzeća, a delom i izvozne
aktivnosti većih preduzeća koja su prvenstveno orijentisana na domaće tržište
kojima izvoz ne predstavlja jedan od strategijskih ciljeva poslovanja.

83 Greenhalgh, Ch. Rogers, M. 2010. Innovation, Intellectual Property and

Economic Growth, Princeton University Press, pp. 247-248.
84 Detaljnije o videti u Cvetanović, S. 1997. Tehnološke promene i ekonomska
efikasnost, Ekonomski fakultet, Niš, str.149-159.
85 Posner, M. 1961. International trade and technical change. Oxford Economic
Papers 13:323–41.
86 Cvetanović, S. 1997. Tehnološke promene i ekonomska efikasnost, Ekonomski
fakultet, Niš, str.156.
 163

Tumačenje zašto različite zemlje imaju različite mogućnosti proizvodnje i

razmene dao je Vernon u svom radu iz 1966. godine 87. Vernonovo učenje
decidno apostrofira važnost tehnoloških promena u generisanju privrednog rasta
i unapreĎenju konkurentnosti pojedinih zemalja. Vernon smatra da svaki
proizvod napreduje kroz tri faze razvoja: novi poizvod, razvijanje proizvoda i
standardizovani proizvod. Svaka privreda ima drugačiji nivo dohotka i ukuse;
stoga domaći preduzetnici najbolje razumeju koji novi proizvodi mogu biti
uspešni.88 Pored toga, novi proizvod ima tendenciju da se podvrgne promenama
i adaptacijama tako da je dobra komunikacija sa potrošačima, dobavljačima, pa
čak i konkurentima od vitalnog značaja za proizvodnju u početnom periodu. Iz
tih razloga, razvoj novog proizvoda teži da bude realizovan u domaćoj privredi.
Kako proizvod sazreva, firme obraćaju više pažnje na prednosti izmeštanja
proizvodnje van nacionalnih granica. Te prednosti uključuju smanjenje troškova
transporta i cene proizvodne jedinice (angažovanjem jeftinije radne snage ili
jeftinijih drugih faktora proizvodnje). Konačno, ako i kada proizvod postane
potpuno standardizovan, podsticaj da se preseli proizvodnja u inostranstvo,
dakle i da se uvozi iz inostranstva, postaje veliki.

5.2. Inovacije u modelu konkurentne prednosti nacija Majkla Portera

Porter smatra da konkurentnost zemlje najvećim delom predstavlja funkciju
inovativnosti privrede, to jest funkciju njene sposobnosti da ostvaruje
kontinuirana poboljšanja u svim domenima89. Konkurentnost zemlje zavisi od
sposobnosti njene privrede da inovira i unapreĎuje privredni rast. Pristup
inovacijama uključuje osvajanje i primenu novih tehnologija, novih proizvoda i
novih načina poslovanja. Inovacije pronalaze nove načine na novim osnovama
konkurisanja preduzeća na tržištu, a takoĎe iznalaze i nove načine konkurisanja
na staroj osnovi. Mogu da uključe novi dizajn proizvoda, novi proizvodni
proces, novi pristup tržištu ili novi način obuke, ali uvek podrazumevaju
investicije u unapreĎenje veština i znanja, kao i ulaganja u fizička sredstva i
ugled robne marke90.

87 Vernon, R. 1966. The product cycle hypothesis in a new international

environment. Quarterly Journal of Economics 80:255–67.

88 U diskusiji o inovaciji novog proizvoda, Vernon je istakao ideju da znanje nije

dovoljno za proizvodnju i da postoji specifično znanje, ili prećutno znanje, koje je
mnogo teže naučiti.
89 Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations, Macmillan, London.
90 Isto.
164

Po Porteru, inovacije pokreću i podržavaju konkurenciju. Osnovne

determinante konkurentske sposobnosti pojedinih zemalja su: a) uslovi vezani za
faktore proizvodnje koji odreĎuju dinamiku i manifestacione oblike konkurentske
borbe u pojedinim oblastima privreĎivanja (kapital, nivo tehnologije,
infrastruktura, kvalifikovana radna snaga, raspoložive informacije i dr.), b) uslovi
vezani za unutrašnju tražnju roba i/ili usluga datih proizvodnih oblasti, c) prisutnost
ili odsusustvo dobavljačkih i drugih srodnih konkurentnih industrija u zemlji, i d)
uslovi u zemlji koji odreĎuju kako se kompanije osnivaju, orgаnizuju i vode isto
kao i priroda domaće konkurencijе91. (slika 3.3.)

Slika 3.3.
Dijamant nacionalne konkurentnosti

Adaptirano prema: Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations,

Macmillan, London.

Preduzeće se mora suočiti sa konkurencijom na domaćem tržištu. Veća je

verovatnoća da će uspešni konkurenti biti firme koje napreduju na sve
zahtevnijem tržištu. Najznačajnija osobina tržišta je njegova sposobnost
promovisanja rasta konkurentnosti firme. Konkurentski orijentisane firme u
značajnom stepenu zavise od nacionalnog ambijenta u kome funkcionišu. Neke

91 Isto.
 165

nacionalne ekonomije podržavaju konkurentnost više od drugih, dok druge to

ne čine u neophodnom stepenu. Preduzeće koje funkcioniše u okviru grupe
povezanih firmi i industrija ostvaruje i kontinuirano održava prednost kroz
slične poslove.
Važan faktor konkurentske prednosti odnosi se na srodne i prateće
delatnosti. On podrazumeva konkurentnost izmeĎu svih povezanih industrija i
dobavljača firme. Stalna i bliska interakcija je uspešna u slučajevima kada ona
nije rezultat fizičke blizine, već se ogleda u spremnosti firmi da rade na njenom
razvoju.
Uslovi u zemlji koji odreĎuju postupak osnivanja i voĎenja preduzeća su
takoĎe od izuzetnog značaja u odreĎivanju konkurentske sposobnosti pojedinih
zemalja.
Po mišljenju Portera, uspeh postižu zemlje kod kojih je proces uzajamnog
delovanja svih faktora nacionalne konkurentske prednosti najdinamičniji. To se
posebno odnosi na oblast inovacija gde uspeh nije moguće postići ukoliko jedna
od pomenutih determinanti dijamanta ne daje svoj puni doprinos. Svaki od ova
četiri atributa definiše jednu tačku na rombu nacionalne prednosti; efekat jedne
tačke često zavisi od stanja drugih. Na primer, sve zahtevniji kupci neće preći
na usavršene proizvode ukoliko kvalitet ljudskih resursa u kompanijama ne
omogućava zadovoljavanje njihovih potreba. Pojedinačni nedostaci faktora
proizvodnje neće motivisati uvoĎenje inovacija ako ne postoji rivalitet i ako
ciljevi kompanije ne uključuju i održivo investiranje. Na najširem nivou,
slabosti bilo koje determinante ograničiće potencijal sektora za napredovanje i
usavršavanje92.
U ovoj koncepciji, maksimum dijamanta podrazumeva postojanje još dva
uslova, čiji je uticaj od bitnog značaja u procesu oblikovanja meĎunarodnih
razvojnih prednosti. To su: razvojna politika države i slučajne okolnosti.
Ekonomska politika će biti uspešna pod uslovom da postoje i druge
pretpostavke za stvaranje konkurentnskih prednosti nacija i gde njeni
instrumenti samo pojačavaju delovanje elemenata koji čine nacionalni dijamant.
Ključna poruka Porterovog modela konkurentske prednosti nacija za
koncept inovativnosti privrede je da preduzeća realizuju konkurentsku prednost
putem inovacija. Pristup inovacijama, uključujući i nove tehnologije i nove
načine poslovanja, veoma je širok. „One pronalaze novu osnovu za
konkurisanje ili nove načine za konkurisanje na staroj osnovi. Inovacije mogu
da uključe novi dizajn proizvoda, novi proizvodni proces, novi pristup tržištu ili

92 Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations, Macmillan, London.

166

novi način obuke. ... Inovacije uvek uključuju investicije u veštine i znanje, isto
kao i u fizička sredstva i ugled robne marke“93.

5.3. Kvantifikacija makrokonkurentnosti

Postoji veći broj metoda za merenje konkurentnosti zemlje. Dve
najpoznatije su:
- Globalni indeks konkurentosti (The Gobal Index Competetiveness) i
- Poslovanje (Doing Business).
One su veoma prepoznatljive i važe za referentne studije kada je reč o
meĎunarodnoj konkurentnosti. Njih koriste i investitori i kreatori ekonomskih
politika. Pokrivaju veliki broj zemalja (Izveštaj o globalnoj konkurentnosti
2012-2013. – 144 zemalja , a Poslovanje – 181 zemlja) čime pružaju odličan
uvid u poziciju domaće privrede u širokom svetskom kontekstu, ali i poreĎenje
domaće privrede sa drugim zemljama iz regiona. Razmatraju širok i
komplementaran skup faktora koji utiču na meĎunarodnu konkurentnost jedne
zemlje.
U praksi egzistira veći broj metodoloških pristupa kvantifikaciji
konkurentnosti zemlje. Daleko najčešće korišćeni pristup merenja
konkurentnosti zemalja je model koji je koncipirao Svetski ekonomski forum
pomoću koga se meri globalni indeks konkurentnosit zemlje, sa tradicijom
dužom od trideset godina. Ovaj pokazatelj posebno apostrofira značaj inovacija
kao faktora konkurentnosti zemlje.
Indеks glоbаlnе kоnkurеntnоsti se danas smаtrа nајbоljim i
nајsvеоbuhvаtniјim pоkаzаtеljеm kоnkurеntnоsti zemlje budući da isti
kvantificira mаkrо i mikrо pоkrеtаčе kоnkurеntnоsti. Fаktоrе kојi deluju nа
prоduktivnоst i kоnkurеntnоst zemlje Indeks globalne konkurentnosti grupiše u
sledećih dvanaest stubova:
I - Instituciје
II - Infrаstrukturа
III - Mаkrоеkоnоmskа stаbilnоst
IV - Zdrаvstvо i оsnоvnо оbrаzоvаnjе
V - Visоkо оbrаzоvаnjе i оbukа
VI - Еfikаsnоst tržištа rоbа

93 Isto.
 167

VII - Еfikаsnоst tržištа rаdа

VIII - Rаzvој finаnsiјskоg tržištа
IX - Tеhnоlоškа sprеmnоst
X - Vеličinа tržištа
XI - Pоslоvnа sоfisticirаnоst
XII – Inоvаtivnоst.
Svаki оd napred označenih stubova deluje na konkurentnost privrede
sаmоstаlnо, a takoĎe i u intеrаkciјi sа drugim stubоvimа. Fаktоri sе vrеdnuјu
kоrišćеnjеm tzv. „tvrdih pоdаtaka“ (stopa inflаciје, brој kоrisnikа Intеrnеtа,
оčеkivаnо trајаnjе živоtа itd.) i tzv. „mеkih pоdаtaka“ (rеzultаt аnkеtе mišljеnjа
izvršnih menadžera, kоја sе sprоvоdi svаkе gоdinе оd strаnе Svetskog
ekonomskog foruma, gde se trеnutnо stаnjе bitnih društvеnih i еkоnоmskih
pојаvа - kоrupciја, pоvеrеnjе u instituciје sistеmа, kvantifikuje vrednostima od
1 do 7).
Znаčај pојеdnih fаktоrа kоnkurеntnоsti zаvisi оd nivoa privrеdnоg rаzvоја
u kојеm sе pојеdinа zеmljа nаlаzi. Zа zеmlju kоја sе nаlаzi u iniciјаlnој fаzi
rаzvоја (faktorima vоĎеnа privrеdа), оd prеsudnоg znаčаја su fаktоri
kоnkurеntnоsti kao što su instituciје, infrаstrukturа, mаkrоеkоnоmskа
stаbilnоst, zdravstveno stanje stanovništva, primаrnо оbrаzоvаnjе. Zа zrеliјu
fаzu rаzvоја, fаktоri kао štо su višе оbrаzоvаnjе i оbukа, еfikаsnоst tržištа
dоbаrа, еfikаsnоst tržištа rаdа, sоfisticirаnоst finаnsiјskоg tržištа, pоznаvаnjе i
kоrišćеnjе tеhnоlоgiја i vеličinа tržištа pоstајu nајvаžniјi zа еfikаsnоst.
Konačno, u trеćoj fаzi kоnkurеntnоsti od primarne važnosti za ekonomski
razvoj su inоvаciјe. U zavisnosti od fаze u kојој sе privrеdа оdrеĎеnе zеmljе
nаlаzi, fаktоri su razvrstani u tri grupе i dоbiјајu rаzličitе pоndеrе prilikоm
rаčunаnjа glоbаlnоg indеksа kоnkurеntnоsti (slika 3.4.).
168

Slika 3.4.
Faze makroekonomske konkurentnosti

Izvоr: Global Competetiveness, World Economic Forum, 2011.

Institucionalno okruženje je odreĎeno pravnim i administrativnim okvirom
u kom pojedinci, preduzeća i država meĎusobno funkcionišu da bi proizveli
ekonomske vrednosti. Značaj zdravog i fer institucionalnog okruženja postalo je
još očigledniji faktor konkurentnosti tokom poslednje ekonomske i finansijske
krize i od posebnog je značaja za dalji ekonomski oporavak mnogih zemalja,
imajući u vidu veliku ulogu države.
Infrastruktura je od velikog značaja za efikasno funkcionisanje ekonomije,
kao što je i važan faktor u odreĎivanju lokacije i vrste aktivnosti ili sektora koji
se mogu razviti u konkretnom slučaju. Dobro razvijena infrastruktura smanjuje
uticaj udaljenosti izmeĎu regiona integrišući nacionalno tržište i povezujući ga
sa tržištima u drugim zemljama i regionima. Pored toga, kvalitet infrastrukture
značajno utiče na ekonomski rast i smanjuje nejednakost prihoda i siromaštvo
 169

na više načina. Dobro razvijena mreža transporta i komunikacija je preduslov

pristupa manje razvijenih zajednica krucijalnim ekonomskim aktivnostima 94.
Stabilnost makroekonomskog okruženja je važna pretpostavka uspešnog
poslovanja privrednih subjekata, a samim tim i značajna determinanta
unapreĎenja konkurentnosti zemlje. Iako je tačno da makroekonomska
stabilnost sama po sebi ne može da poveća produktivnost zemlje, takoĎe je
tačno i to da makroekonomska nestabilnost šteti privredi, što se moglo videti
tokom proteklih godina posebno u evropskom okruženju. Država ne može da
obezbedi efikasne usluge ako mora da plaća dugove iz prošlosti sa visokom
kamatom. Fiskalni deficiti ograničavaju sposobnost države da reaguje na
poslovne cikluse i ulaže u mere koje unapreĎuju konkurentnost. Preduzeća ne
mogu efikasno da posluju kada je stopa inflacije van kontrole. To znači da
privreda ne može da raste na održiv način ukoliko je makrookruženje
nestabilno95.
Zdrava radna snaga je od vitalnog značaja za konkurentnost i produktivnost.
Radnici koji su bolesni će biti manje produktivni. Loše zdravlje vodi rastu
troškova preduzeća, imajući u vidu da su bolesni radnici često odsutni ili rade
manje efikasno. Investiranje u zdravstvene usluge je stoga od velikog značaja u
ekonomskom i društvenom smislu96.
Obrazovanje povećava efikasnost rada zaposlenih. Zaposleni koji imaju
nizak nivo formalnog obrazovanja mogu da izvode samo jednostavne manuelne
zadatke i mnogo im je teže da se adaptiraju na naprednije proizvodne procese i
tehnike. Drugim rečima, nedostatak osnovnog obrazovanja može da postane
ograničenje u razvoju preduzeća jer ona ne mogu da napreduju proizvodeći
sofistiranije i kvalitetnije proizvode sa postojećim ljudskim resursima.
Kvalitetno visoko obrazovanje i obuka posebno su važni za ekonomije koje
žele više od jednostavnih proizvodnih procesa i proizvoda. Današnja globalna
ekonomija zahteva negovanje dobro obrazovanih radnika koji mogu da izvode
složene zadatke i brzo se prilagoĎavaju promenljivom okruženju i rastućim
potrebama ekonomije. Ovaj stub meri stope upisa u osnovne i srednje škole, kao
i kvalitet obrazovanja. Uzima se u obzir i obim obuke osoblja zbog važnosti
stručnog osposobljavanja i kontinuirane obuke na radnom mestu, što je

94 Cvetanović, S. Zlatković, A. Cvetanović, D. 2012. Investicije u opremu i puteve i

ekonomska konvergencija zemalja, Put i saobraćaj No 3. Beograd, str. 21-29.
95 Stiglitz, J. Ocampo, J. Spiegel, S. Ffrench-Davis, R. Nayyar, D. 2006. Stability
with Growth, Oxford University Press.
96 Cvetanovic, S. 2011. On Economic Evaluation of Health Care, Acta Facultatis
Medicae Naissensis, Medicinski fakultet, Univerzitet u Nišu, No 3. str. 139-146.
170

zanemareno u mnogim ekonomijama, a obezbeĎuje stalno poboljšanje veština

radnika.
Zemlje sa efikasnim tržištima dobara su u prilici da proizvedu odgovarajući
paket proizvoda i usluga u skladu sa odreĎenim uslovima ponude i tražnje, kao
i da osiguraju efikasnu njihovu tržišnu razmenu. Zdrava tržišna konkurencija,
kako domaća tako i strana, važna je za efikasnost tržišta a samim tim i za
produktivnost jer najefikasnija preduzeća su ona koja proizvode robu koju
zahteva tržište. Najbolje okruženje za razmenu dobara podrazumeva ambijent
povoljan za poslovne aktivnosti.
Efikasnost i fleksibilnost tržišta rada obezbeĎuje da radnici daju svoj najveći
doprinos privrednom prosperitetu, dajući maksimum na svojim radnim mestima.
Tržište rada stoga mora biti fleksibilno u smislu brzog i efikasnog prebacivanja
radnika sa jedne ekonomske aktivnosti na drugu. Tržište rada mora biti fleksibilno i
u smislu fluktuacije plata bez većih socijalnih poremećaja.
Aktuelna ekonomska kriza je naglasila centralnu ekonomsku ulogu koju
ima zdrav i dobar finansijski sektor u ekonomskim aktivnostima. Efikasan
finansijski sektor rasporeĎuje resurse stanovništva, kao i one koji dolaze iz
inostranstva, tako da budu najproduktivniji. On kanališe resurse na
preduzetničke i investicione projekte sa najvećim stopama očekivanog
povraćaja, a ne na one političke. Temeljna i ispravna procena rizika je stoga
ključni faktor zdravog finansijskog tržišta. Poslovne investicije su takoĎe
ključne za produktivnost. Stoga privredni razvoj podrazumeva postojanje
sofisticiranih finansijskih tržišta koja obezbeĎuju kapital za investicije
privatnog sektora iz izvora kao što su zajmovi od zdravog bankarskog sektora,
dobro regulisana razmena hartija od vrednosti, ulaganje kapitala i drugo.
U današnjem globalizovanom svetu tehnologija je suštinski faktor
konkurentnosti i prosperiteta preduzeća. Stub tehnološke spremnosti meri
agilnost kojom ekonomija usvaja postojeće tehnologije u cilju povećanja
produktivosti njenih industrija.
Da li je tehnologija koja se koristi razvijena u okviru nacionalnih granica ili
ne, irelevantno je za sposobnost zemlje da poveća svoju produktivnost. Ključno
je da preduzeća koja rade u zemlji imaju pristup naprednim prozvodima i da
raspolažu tehničkom dokumentacijom, kao i sposobnošću da ih usvajaju i
koriste.
Veličina tržišta utiče na produktivnost. Velika tržišta dozvoljavaju
preduzećima da koriste ekonomiju obima. Tradicionalna tržišta koja su
dostupna preduzećima su ograničena nacionalnim granicama. U eri
globalizacije, meĎunarodna tržišta mogu do odreĎene mere biti zamena za
domaća tržišta, posebno kada je reč o malim zemljama. Empirijska istraživanja
 171

pokazuju da je otvorenost trgovine pozitivno povezana sa rastom. Iako neka

skorija istraživanja pokazuju sumnju u ovu vezu, postoji opšte slaganje da
trgovina ima pozitivan uticaj na rast posebno kod zemalja sa malim domaćim
tržištima. Slučaj Evropske unije ilustruje značaj veličine tržišta za
konkurentnost jer su važni dobici u efikasnosti realizovani zahvaljujući
integraciji. Iako su smanjenje trgovinskih barijera i harmonizacija standarda u
okviru Evropske unije doprineli povećanju izvoza u regionu, mnoge barijere,
posebno u domenu usluga, ostaju i dovode do značajnih graničnih efekata.
Poslovna sofisticiranost se odnosi na dva elementa koja su isprepletena:
kvalitet državnih poslovnih mreža i kvalitet operacija i strategija pojedinačnih
preduzeća. Ovi faktori su posebno važni za zemlje koje se nalaze u višim
fazama ekonomskog razvoja kada se osnovni izvori unapreĎenja produktivnosti
iscrpe. Kvalitet poslovnih mreža i podržavajućih industrija, koji se meri
kvantitetom i kvalitetom lokalnih dobavljača i obimom njihove interakcije
važan je iz mnogo razloga. Kada su kompanije i dobavljači iz odreĎenog
sektora meĎusobno povezani u geografski neposredne grupe koje se nazivaju
klasteri, efikasnost je povećana, stvaraju se veće mogućnosti za inovacije
procesa i proizvoda, a smanjuju se i barijere za ulazak novih firmi. Napredne
operacije i strategije pojedinačnih preduzeća (brendiranje, marketing,
distribucija, napredni proizvodni procesi i proizvodnja jedinstvenih i
sofisticiranih proizvoda) ulaze u ekonomiju i vode ka sofisticiranim i modernim
poslovnim procesima u čitavom poslovnom sektoru97.
Inovacije mogu biti rezultat novih tehnoloških i netehnoloških znanja.
Netehnološke inovacije su usko povezane sa praktičnim znanjem, veštinama i
uslovima rada u okviru organizacije. Iako se značajni benefiti mogu ostvariti
unapreĎenjem institucija, izgradnjom infrastrukture, smanjenjem
makroekonomske nestabilnosti ili poboljšanjem ljudskog kapitala, ipak svi ovi
faktori dovode do umanjenog povraćaja. Isto važi i za efikasnost finansijskog,
robnog i tržišta rada. Na duge staze, životni standard se u većoj meri može
poboljšati tehnološkim inovacijama.Tehnološka dostignuća su osnova mnogih
proizvodnih rezultata. Ovo datira od industrijske revolucije u 18. veku i izuma
parne mašine, preko proizvodnje elektične energije pa sve do najskorije
digitalne revolucije. Ova poslednja ne samo da transformiše način na koji se
stvari rade, već otvara i mnoštvo novih mogućnosti u oblasti proizvoda i usluga.

97
Cvetanović, S. Despotović, D. Nedić, V. 2012. Comparative Analaysis of Serbian
Business Sophistication and Neghboring Cointries, Ekonomika industrije, br. 3. Ekonomski
institut, Beograd.
172

Izveštaj o globalnoj konkurentnosti 2012-2013. sadrži podatke za 144

zemlje. Iako se rezultati svih dvanaest stubova prikazuju odvojeno, važno je
znati da oni nisu nezavisni. Naprotiv, oni se meĎusobno prepliću, a slabosti u
jednoj oblasti obično imaju negativan uticaj na druge oblasti.
U zavisnosti od faze u kojoj se nalaze pojedine privrede, veća se vrednost
pridaje faktorima koji su u toj fazi razvoja najvažniji. (tabela 3.1.)
Tabela 3.1.
Težina podindeksa u svakoj pojedinoj fazi razvoja
Važnost za Osnovni faktori Faktori Inovacije i
svaku fazu efikasnosti softiciranost
Faza temeljena na 60% 40% 20%
faktorima
Faza temeljena na 35% 50% 50%
efikasnosti
Faza temeljena na 5% 10% 30%
inovacijama
Izvor: Izvоr: Global Competetiveness, World Economic Forum, 2011.
Za izračunavanje globalnog indeksa konkurentnosti, zemlje su svrstane u
faze razvoja po veličini bruto domaćeg proizvoda po stanovniku u američkim
dolarima. Prag kvalifikacije zemalja dat je u tabeli 3.2.

Tabela. 3.2
Faze razvoja i veličina bruto domaćeg proizvoda po stanovniku (USD)
Faza razvoja Bruto domaći proizvod po
stanovniku (USD)
Faza I: temeljena na faktorima < 2000
Prelaz iz I u II fazu 2.000 – 3.000
Faza II: temeljena na efikasnosti 3.000 – 9.000
Prelaz iz II u III fazu 9.000 – 17.000
Faza III:temeljena na inovacijama >17.000
Izvor: Izvоr: Global Competetiveness, World Economic Forum, 2011.
 173

Svetska banka u svojoj studiji o poslovnom okruženju „Poslovanje“ (Doing

Business) poredi i klasifikuje zemlje u zavisnosti od toga koliko je lako
osnovati, voditi i ugasiti preduzeće. Polazna premisa ovog istraživanja je da je
privatni sektor nosilac daljeg ekonomskog rasta, a da bi se privatni sekotor
lakše razvio neophodno je da administrativne prepreke i ograničenja budu
svedena na nephodni minimum, da se maksimano olakša interakcija privrede i
administracije, ali i da postoji zakonski i pravosudni sistem koji garantuje
pravnu državu, privatno vlasništvo i izvršenje ugovora. Rezultati izveštaja
„Poslovanje“ su značajni i govore o tome šta u kratkom roku javna uprava može
da uradi kako bi doprinijela lakšem poslovanju privrede. Ovi rezultati su
indikativni i u slučaju da nisu dobri ukazuju na postojanje mogućnosti
poboljšanja procedura.
Model obuhvata 49 indikatora koji omogućavaju relativno brzu procenu, s
jedne strane ekonomskih rezultata nacionalne privrede, a s druge, okruženja za
konkurentni rast i razvoj poslovnih aktivnosti u odreĎenoj zemlji. Ovi
indikatori grupisani su u pet grupa:
- ukupni privredni rezultati (nacionalni proizvod i njegov rast,
distribucija prihoda),
- makro i tržišna dinamika (rast investicija i produktivnosti,
meĎunarodna razmena, struktura izvoza, trgovinska politka,
uključenost države u privredu),
- finansijski pokazatelji (vrednost i rast inostanih dugova, stvarna
kamatna stopa, kreditiranje privatnog sektora i drugo);
- infrastruktura i investiciona klima (informaciona i komunikaciona
mreža, fizička infrastruktura, društveno-politička stabilnost),
- ljudski i intelektualni kapital (pismenost, školski sistem, očekivano
trajanje života, kvalifikaciona struktura stanovništva, broj patenata,
izdvajanja za istraživanje i razvoj).

5.3. Održiva konkurentnost zemlje

Značajan doprinos operacionalizaciji koncepta održivosti predstavlja
pokušaj Svetskog ekonomskog foruma da indekse konkurentnosti zemalja za
2011. i 2012. godinu prilagodi zahtevima ekološke i društvene dimenzije
održivosti (The Global Competitiveness Report 2012-2013, 2012). Održiva
konkurentnost zemalja je nova oblast istraživanja i sasvim je sigurno da dobar
deo podataka relevantnih za merenje njenih ključnih dimenzija još uvek
nedostaje.
174

Metrika održive konkurentnosti se nalazi u fazi uobličavanja i ona će

zasigurno biti sadržajno obogaćena u godinama koje dolaze. Evidentno je da se
radi o pristupu kvantifikaciji kompleksa konkurentnosti koji ima izvanrednu
analitičku važnost, budući da omogućava vredne scenarije održivog dugoročnog
ekonomskog, društvenog i ekološkog napredovanja zemalja.
Koncept održive konkurentnosti zemlje predstavlja novokreiranu kategoriju
promovisanu od strane Svetskog ekonomskog foruma 2011. godine. Reč je o
teorijskom, ali i empirijskom konstruktu koji se nalazi u fazi uobličavanja i koji
će zasigurno biti sadržajno obogaćen u godinama koje dolaze. Od izvanredne je
analitičke važnosti budući da omogućuje vredne scenarije održivog dugoročnog
ekonomskog, društvenog i ekološkog napredovanja zemalja. Metrika indeksa
održive konkurentnosti temelji se na nerealnoj premisi egzistiranja linearne
meĎuzavisnosti izmeĎu ekološki održive i socijalno održive dimenzije
konkurentnosti. Rezultat toga je Globalni indeks konkurentnosti usklaĎen
održivošću kao prosek dva indeksa: GCI usklaĎen za socijalnu održivost i GCI
usklaĎen za ekološku održivost. Pretpostavljamo da će buduća metrika svoju
linearnu formu prilagoditi u smeru primerenijem realno veoma složenom
globalnom ekološko-ekonomsko-socijalnom sistemu.
Napori Svetskog ekonomskog foruma u oblasti održive konkurentnosti, imaju
za cilj premošćavanje ovog jaza, putem identifikovanja kompleksnih elemenata
ovih odnosa i obezbeĎenja prihvatljive definicije koncepta. Centralna ideja održive
konkurentnosti predstavlja traganje za modelom razvoja koji bi uravnotežio
ekonomski prosperitet, ekološko upravljanje i socijalnu održivost.
Prirodu odnosa izmeĎu konkurentnosti i održivosti nije jednostavno
identifikovati. Naročito nije jednostavno izmeriti determinante društvene i
ekološke dimenzije globalne konkurentnosti zemalja. Još uvek nema dovoljno
dokaza o egzistiranju odreĎenog funkcionalnog odnosa izmeĎu ovih veličina.
Stoga se metodologija merenja indeksa održive konkurentnosti temelji na
premisi linearne meĎuzavisnosti ekološki održive i socijalno održive dimenzije
konkurentnosti.
Socijalna i ekološka dimenzija održivosti se tretiraju kao nezavisna
usklaĎenja za performansu svake zemlje u GCI. Agregacija dovodi do tri
ishoda:
- GCI usklaĎen za ekološku održivost,
- GCI usklaĎen za socijalnu održivost i
- GCI usklaĎen za opštu održivost, koji kombinuje dimenzije ekološke i
socijalne održivosti.
 175

Pošto nedostaju jasne teorijske smernice za dodeljivanje pondera

pojedinačnim elementima, indikatorima je dat jednak ponder u okviru svakog
stuba. Svaki stub je pretvoren u ''koeficijent usklaĎenja'' sa opsegom od 0,8 do
1,2, koji se onda koristi za usklaĎivanje GCI rezultata naviše ili naniže u okviru
ovog opsega. To rezultira u usklaĎenom rezultatu koji je maksimalno 20% niži
ili 20% viši od osnovnog GCI rezultata.
Zbog činjenice da se neki od aspekata održivosti procenjuju u stubovima
socijalne i ekološke održivosti, rezultati odražavaju opštu performansu svih
aspekata umesto jednog konkretnog elementa. U izvesnom smislu, to znači da
se loša performansa u nekim aspektima može kompenzovati dobrim rezultatima
u drugim oblastima. Ovo može rezultirati kontraintuitivnim rezultatima.
Umesto 144 privrede koje GCI pokriva, u analizi održive konkurentnosti
Svetskog ekonomskog foruma za 2012. godinu prisutan je poduzorak od 79
zemalja. Dostupnost podataka predstavlja glavni izazov i ograničenje u ovom
postupku, jer za mnoge korišćene koncepte, ne postoje mere ili su podaci
dostupni samo za ograničeni broj zemalja.
Ostvarenje izvesnog nivoa ekonomskog prosperiteta je od esencijalnog
značaja za poboljšanje životnog standarda. MeĎutim, u okviru ovog postupka
procenjuje se sposobnost zemalja da generišu prosperitet za svoje graĎane na
održiv način. Drugim rečima, konkurentnost je potreban, ali ne i dovoljan uslov
društvenog prosperiteta. Otuda potreba za merama konkurentnosti koje su
usklaĎene za socijalnu i ekološku održivost. Nije lako definisati funkcionalan
odnos izmeĎu konkurentnosti i održivosti, kao i identifikovati i izmeriti
stubove i varijable koje upravljaju ekološkom i socijalnom održivošću. Još uvek
nema dovoljno dokaza koji sugerišu bilo koji tip funkcionalnog odnosa meĎu
njima. Svetski ekonomski forum je pribegao jednostavnom pristupu definisanja
linearnog odnosa izmeĎu ove tri dimenzije. Kao rezultat toga, krajnji opšti, za
održivost usklaĎeni, Globalni indeks konkurentnosti je prosek dva indeksa
usklaĎenih za održivost: GCI usklaĎen za socijalnu održivost i GCI usklaĎen
za ekološku održivost.
Prva oblast izmerena u stubu ekološke održivosti je ekološka politika, koja
se sastoji od mere strogosti i primene ekološke regulative, zajedno sa obimom u
kom su kopnene oblasti zaštićene, što pruža procenu posvećenosti te zemlje
zaštiti prirodnog kapitala. Još jednu meru ekološke politike obezbeĎuje
indikator zaštite kopnenog bioma, koji procenjuje da li je bar 17% kopnene
oblasti svake sredine pod zvaničnom zaštitom. TakoĎe, uključujena je mera
broja ključnih meĎunarodnih ekoloških sporazuma, od ukupno 25 ratifikovanih
od strane pojedinačnih zemalja. Ova varijabla pokazuje nivo angažovanosti
neke zemlje u rešavanju složenih ekoloških problema i stoga njenu spremnost
da se uključi u meĎunarodne napore u rešavanju globalnih ekoloških izazova.
176

Zajedno, ove varijable kaptiraju u izvesnoj meri političku volju zemalja da

reaguju na konkretne ekološke probleme na konzistentan način.

Tabela 3.3.
Indikatori ekološke održivosti
Ekološka politika Upotreba obnovljivih Degradacija životne
resursa sredine
Ekološka regulative Intenzitet vode u Nivo koncentracije
poljoprivredi praškastih materija
Broj ratifikovanih Trošenje šuma (promena Intenzitet CO2
meĎunarodnih šumskog pokrivača i
sporazuma gubitak šuma)
Zaštita kopnenog bioma Zdravlje, obrazovanje Kapacitet prirodnog
okruženja
Izvor: GCI 2012-2013.

Druga oblast se odnosi na upotrebu obnovljivih resursa. Ovi indikatori

obuhvataju mere intenziteta potrošnje vode u poljoprivredi, što razmatra nivo
efikasnosti poljoprivrednog sektora u svojoj upotrebi vode; trošenja šuma, koje
uzimaju u obzir prijavljene i satelitske informacije za procenu dela kopnene
oblasti koja se obešumljava (ili pošumljava) tokom vremena; i eksploatacije
ribolovnih teritorija. Smanjene mogućnosti regeneracije su jedno od glavnih
ekoloških pitanja za koje nije lako identifikovati jednostavno rešenje. Iako
podaci u ovoj oblasti spadaju u one koje je najteže prikupiti i interpretirati,
krucijalno je za jednu zemlju da upravlja ovim resursima na način koji
obezbeĎuje da ih ne potroši pre no što buduće generacije budu mogle da u
njima uživaju.
Treća oblast uzima u razmatranje degradaciju okoline, koja može da
prouzrokuje ozbiljno oštećenje ljudskog zdravlja, istovremeno uništavajući
ekosistem. Specifični indikatori koji se koriste za merenje ovog koncepta su
nivo koncentracije praškastih materija, kvalitet prirodnog okruženja i intenzitet
CO2. Koncentracija praškastih materija prikazuje aero zagaĎenje, koje ima
dokazane efekte na zdravlje ljudi, i lokalni organi ga nadgledaju u mnogim
zemljama. Kvalitet prirodnog okruženja je procena lokalnog statusa okruženja,
bazirana na percepciji, koja meri opservaciju lokalnih poslovnih lidera. CO 2
intenzitet je mera efikasnosti upotrebe energije u odnosu na emisije koje ta
 177

upotreba proizvodi. Važno je istaći da, iako intenzitet CO 2 takoĎe pruža osećaj
nacionalnih doprinosa klimatskim promenama, sada je doneta odluka da se
klimatske promene ne uključe kao specifični faktor u ovaj stub. To je zato što
trenutno nema saglasnosti oko toga kako alocirati emisije na konkretne zemlje.
Na primer u svetu globalizovanih tržišta, da li treba emisije alocirati na zemlju
koja proizvodi dobra koja su stvorila emisije, ili na zemlju koja ta dobra troši?
TakoĎe još uvek nije jasno, kakav bi uticaj doprinosi zemalja klimatskim
promenama imali na nacionalnu konkurentnost, posebno u odsustvu
meĎunarodne saglasnosti, koja bi nametnula troškove velikim emiterima.
Za socijalnu održivost, Forum identifikuje tri konceptualna elementa (tabela
3.4.). Prva kategorija se trudi da proceni pristup populacije osnovnim životnim
potrebama (nedostatak ovog pristupa indicira stanje siromaštva). Ona uključuje
tri indikatora: pristup sanitarnim objektima, pristup poboljšanoj vodi za piće i
pristup službama za zdravstvenu negu. Ova kategorija je stoga mera inkluzije,
kao i mera zadovoljenja osnovnih fizičkih potreba. Ostali indikatori koji se
mogu smatrati relevantnim, ali nisu mogli biti inkorporirani zbog nedostatka
podataka, uključuju pristup pristojnom smeštaju i bezbednosti hrane. Populacija
koja ima loš pristup vodi, hrani, smeštaju, zdravstvenoj nezi i sanitarnim
objektima, ne može se razviti do svog punog kapaciteta.

Tabela 3.4.
Indikatori socijalne održivosti
Pristup osnovnim
potrebama
Pristup sanitarnim
objektima
Pristup poboljšanoj vodi
za piće
Pristup zdravstvenoj Zaštita u vidu sigurnosne
zaštiti
Izvor: GCI 2012-2013.
Vulnerabilnost na Socijalna kohezija
šokove
Vulnerabilna Gini koeficijenat
zaposlenost
Veličina neformalne Socijalna pokretljivost
ekonomije
Nezaposlenost mladih
socijalne mreže

Druga kategorija je povezana sa konceptom uočene ekonomske sigurnosti.

Nastoji da vrednuje vulnerabilnost populacije na ekonomsko isključivanje.
Odabrana su tri indikatora za ovu evaluaciju: vulnerabilna zaposlenost kao
procenat ukupne zaposlenosti, obim neformalne ekonomije i zaštita u vidu
178

socijalne sigurnosne mreže. Indikator vulnerabilne zaposlenosti meri procenat

ljudi koji su samozaposleni u malim preduzećima ili su u malim porodičnim
preduzećima, koja mogu obezbediti nivoe dohotka nedovoljne za zadovoljenje
životnog standarda zemlje državljanstva, i mogu se pokazati kao nestabilni u
vremenima ekonomskih teškoća. Obim neformalne privrede daje sliku o tome
koliko dobro je radna snaga integrisana u zvanične strukture. Radna snaga koja
je manje integrisana ostavlja radnike vulnerabilnijim na brige u vezi gubitka
posla, starosti, materinstva, invaliditeta ili bolesti. Treće, socijalna sigurnosna
mreža je dopunska mera zaštite: u vremenima finansijske i ekonomske
nestabilnosti, ona omogućava domaćinstvima da održe kvalitet svog života i da
prebrode krize bez upadanja u zamke siromaštva. ObezbeĎenje zaštite takoĎe
dovodi do osećaja finansijske sigurnosti što omogućava pojedincima da
preduzimaju investicije i preduzetnički rizik, vršeći povratan uticaj na
ekonomsku aktivnost.
Treća i poslednja kategorija procenjuje socijalnu koheziju. Procena
uključuje tri indikatora: Džini indeks raspodele dohotka, socijalnu mobilnost i
nezaposlenost mladih. Prekomerna nejednakost može sakriti relativno
siromaštvo koje bi sprečilo da porodice sa nižim dohotkom imaju pristup istim
prilikama kao i one porodice sa visokim dohodcima. U vezi sa ovom idejom,
uveden je indikator (baziran na istraživanju) socijalne mobilnosti: u kontekstu
održive konkurentnosti, krucijalno je da naredne generacije mogu da poboljšaju
svoje stanje bez obzira na socioekonomski status svojih roditelja. Sa
ekonomskog stanovišta, odsustvo takve socijalne mobilnosti može biti štetno za
razvoj ljudskog kapitala, jer kvalifikovani pojedinci u društvu koje im ne
dozvoljava da napreduju, mogli bi odlučiti da se isele. Ako ostanu, privreda u
kojoj žive neće poboljšati njihove veštine. Pored toga, niska očekivanja u
budućnosti u kontekstu koji se karakteriše nezaposlenošću i nejednakošću,
može takoĎe da konvergira ka podsticanju političke nestabilnosti. Treće, na
širem konceptualnom nivou, socijalna mobilnost je direktna mera slobode
vršenja humanog razvoja. Na kraju, visoka nezaposlenost mladih može da
smanji socijalnu koheziju i izazove značajne ekonomske i socijalne troškove,
depresirajući ukupnu zaradu tokom radnog veka za nezaposlene radnike,
delujući negativno na njihovo zdravlje i dovodeći u rizik zdravlje i obrazovni
uspeh dece nezaposlenih roditelja. Visoka nezaposlenost mladih odražava
neuspeh države u mobilisanju postojećih resursa i izgradnji produktivnih
veština, a to guši agregatnu tražnju, erodirajući poslovno poverenje i stoga
izglede za investicije i stvaranje zaposlenosti.
Citirana literatura
Abernathy, W. Uterback, J. 1987. Patterns of industrial innovation, in.
Tushman, M. Moore, W. (eds) Readings in the Management of Innovation, pp.
97-108. Harper Collins, New York.
Achilladelis, B. Antonakis, N. 2001. The dynamics of technological innovation:
the case of the pharmaceutical industry, Research Policy, Volume 30, Issue 4,
April.
Afuah, A. 2003. Innovation Management: Strategies, Implementation and
Profit, Oxford University, New York.
Aghion, Ph. Howitt, P. 1992. A Model of Growth Through Creative
Destruction, Econometrica, 60(2).
Aiginger, K. 2006. Competitiveness: From a Dangerous Obsession to a Welfare
Creating Ability with Positive Externalities , Journal of Industry, Competition
and Trade, Springer, vol. 6(2), pp. 161-177.
Arrow, K. 1962. The Economic Implicatations of Learning by Doing, Review of
Economic Studies, pp. 153-173.
Balasubramanyan, V. Balasubramanyan, A. 2000. The Softwar Cluster in
Bangolare, in Duninf, J. (ed) Regions, Globalization and Knowledge Economy,
Oxford University Pres, Oxford.
Barro, R. Sala-i-Martin, X. 2004. Economic Growth, MIT Press.
Burda M. Viplos, Ch. 2012. Makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd.
Castells, M i Hall, 1994. Technopolies of the World: The Making of 21 st
Century Industrial Complexes, Routlege, London.
Berggren, C. Nomura, M. 1997. The Resielence of Corporate Japan: New
Competitive Strategies and Personal Practices, Paul Chapman, London.
Carlsson, B, Jacobsson, S, Holmen, M, Rickne, A. 2002. Innovation Systems:
Analytical and Methodological Issues, Research Policy, 31.
180

Cantwell, J. Iammarino, S. 2003. Multinational Corporation and European

Regional Systems of Innovation, London: Routledge.
Carmel, E. Tija, P. 2010. A Special Report of World Economy—How to Grow,
The Economist, 9 october.
Castels M. Hall, P. 1994. Technopoles of the World: The Making 21st Century
Industrial Complexes, Routledge, London.
Chesbrough, H. 2003. Open Innovation: The New Imperatives for Creating and
Profiting from Technologies, Harvard business School Press, Boston.
Chesbrough, H. 2003. The Era of Open Innovation, Sloan Management Review,
44(33), pp. 35-41.
Cvetanović, S. 1997. Tehnološke promene i ekonomska efikasnost, Ekonomski
fakultet, Niš.
Cvetanović, S. 1999. Teorija i politika privrednog razvoja, Ekonomski fakultet,
Niš.
Cvetanovic, S. 2011. On Economic Evaluation of Health Care, Acta Facultatis
Medicae Naissensis, Medicinski fakultet, Univerzitet u Nišu, No 3. рр. 139-146.
Cvetanović, S. Mladenović, I. Nikolić, M. 2011. Teorijske osnove koncepta
inovacionog kapaciteta privrede, Ekonomika, No 2, Niš, str. 14-21.
Cvetanović, S. Despotović, D. Mladenović, I. 2012. The concept of
Technological Paradigm and the Cyclical Movements of the Economy, Facta
Universitatis, Series Economics and Organization Vol. 9, No 2, pр. 149-159.
Cvetanović, S. Despotović, D. Nedić, V. 2012. Comparative Analaysis of
Serbian Business Sophistication and Neghboring Cointries, Ekonomika
industrije, br. 4. Ekonomski institut, Beograd, pp.89-106.
Cvetanović, S. Zlatković, A. Cvetanović, D. 2012. Investicije u opremu i puteve
i ekonomska konvergencija zemalja, Put i saobraćaj No 3. Beograd, str. 21-29.
Cvetanović, S. Novaković, I. 2013. Inovacije i razvojna konvergencija zemalja
u modelu rasta Roberta Soloua, Ekonomika, Niš, No. 4. str. 1-10.
Despotović, D. Ilić, V. Novaković, I. 2013. The growing importance of the
innovation policy in the management of modern development, Ekonomika, No
1, Niš, pp. 114-124.
Dodgson, M. Gann, D. Salter, A. 2008. The Management of Technological
Innovation, Oxford University Press, New York.
Dosi, G. 1982. Technological paradigms and technological trajectories,
Research Policy, 11. pp- 147-162.
 181

Drucker, P. 1996. Inovacije i preduzetništvo, Grmeč - Privredni pregled,

Beograd.
Edquist, C. 1997. Systems of Innovation Approaches Their Emergence and
Characterstics, Edquist C. Systems of Innovation; Technologies, Instutions and
Organizations, London: Pinter.
Fagerberg, J. 1988. International competitiveness The Economic Journal, 98
(391), pp. 355-374.
Florida, R. 2002. The Rise if the Creative Class: And How It,s Transforming
Work Leisure, Community and Everyday Life, Basic Books, New York.
Freeman, C. 1982. The Economics of Industrial Innovations, Frances Pinter,
London.
Freeman, C. 1987. Technology Policy and Economic Performance: Lessons
from Japan, Pinter, London.
Freeman, C. 2002. Continental, national and sub-national innovation systems-
complementarity and economic growth, Research Policy, Vol. 31, No. 2.
Freeman, C. Soete, L. 1997. Economics of Industrial Innovation, Pinter,
London.
Garelli, S. 2009. The Fundamentals and history of competitiveness, IMD World
Competitiveness Yearbook.
Glass, J. Johnson, W. 1989. Economics: Progression, Stagnation or
Degeneration? Harvester Wheatsheaf, Hemel Hempstead.
Glazyev, S. 2009. The Global Economic Crisis as a Process of Technological
Shifts, Problems of Economic Transition, Volume 52, Number 5 / September.
Golubović, N., Džunić, M. 2012. Društvene determinante konkurentnosti –
uloga društvenih mreža, Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš.
Greenhalgh, Ch. Rogers, M. 2010. Innovation, Intellectual Property and
Economic Growth, Princeton University Press.
Grey, M. Golob, E. Markusen, A. 1996. Big Firms, Long Arms, Wide
Shoulders: The Hub an Spoke Industrial District in the Seattle Region, Regional
Studies, 30(7).
Grossman, G. Helpman, E. 1994. Endogenous Innovation in the Theory of
Growth‖, Journal of Economic Perspectives, 8(1).
Hadjimanolis, A. Dickson, K. 2001. Development of national innovation policy
in small developing countries: the case of Cyprus, Research Policy, 30.
182

Hall, P. Breheny, M. McQuaid, R. Hart, D. Western Sunrise: The Genesis and

Growts of Britain,s Major High Technology Corridor, Allen and Unwin,
London.
Ham, S. 2009. Big Blue’s Global Lab, Businessweek, 27. August.
Hamel, G. Pralhard, CK. 1994. Competing for the Future, Harvard University
Press, Boston.
Hamel, G. 2006. The why, what and how of management innovation, Harvard
Business Review, Feb; 84(2) pp.72-84.
Henderson, J. 2009. Health Economics and Policy, South-Western Cengage
Learning.
Henry, N. Pinch, S. 2000. Spatialsing Knowledge: Placing in Knowledge
Community of Motor Sport Valley, Geoforum, 31. pp. 191-208.
Hidalgo, C., B. Klinger, A. Barabasi, and R. Hausman. 2007. The product space
conditions for the development of nations. Science 317:482–87.
Hyes, R, Abernathy, J. 1980. Mananing Our Way to Economic Deciline, HBR,
July- August, pp. 67-77.
IMD 2005. IMD World Competetiveness Yearbook 2005. Lausane.
Jewkes, J. Sawers, D. Stilerman, R. 1969. The Source of Innovation, Macillan,
London.
Jones, C. 2005. R&D-based models of economic growth, Journal of Political
Economy, 103: 759-784.
Karim R. Panetta, J. 2007. The Principles of Distributed Innovation,
Innovations, No. 3.
Keeble, D. 1997. Lawson, C. Moore, B. Wilkinson, F. Collective Learning
Processes Networking and ―Institutional Thickness‖ in the Cambridge Region,
Regional Studies, 33(4), pp. 319-332.
Ketels, H. 2006. Michael Porter,s Competitiveness Framevork – Recent
Learnings and New Research Prioriteies, Journal of Industry Competition and
Trade, Vol. 6. Issue 2. pp. 115-136.
Koндратьев, N. 1925. Большие циклы конъюнктуры, Moskva.
Krugman, P. 1994. Competitiveness: A Dangerous Obsession, Foreign Affairs,
1994,73(2): 28-44.
Krugman, P. Obssfeld, М. 2009. Međunarodna ekonomija, DATASTATUS,
Beograd.
 183

Kuhn, T. 1970. The Structure of Scientific Revolutions. University of Chicago

Press, Chicago.
Lee, T. Tunzelmann, N. 2005. A dynamic analytic approach to national
innovation sysetems: The IC industry in Taiwan, Research Policy, No 34.
Link, A. Siegel, D. 2003. Technological Change and Economic Performance,
Routledge, London.
Lloyd, C. 1986. Explanation in Social History, Blackwells, Oxford.
Longhi, C. 1999. Networks, Collective Learning and Technology Development
in Innovative High Ttechnology Regions: The Case of Sophia Antipolis,
Regional Studies, 33(4), pp. 333-342.
Lucas, Jr. Robert, E. 1988. On the Mechanics of Economic Development,
Journal of Monetary Economics, 22(4).
Lucas, Jr. Robert, E. 1993. Making a Miracle, Econometrica, 60(2).
Lundvall, B. (ed.) 1992. National Systems of Innovation: Towards a Theory of
Innovation and Interactive Learning, Pinter Publishers, London.
Lundvall, B. Johnson, B, Sloth Andersen, E, Dalum, B. 2002. National Systems
of Production, Innovation and Competence Building, Research Policy, 31.
Malerba, F. 2002. Sectoral Systems of Innovation and Production, Research
Policy, Vol. 31, No. 2.
Malerba, F. 2004. Sectoral Innovation systems: Concepts, Issues and Analaysis
of Sixst Major Sectors in Europe, Cambridge: Cambridge University Press.
Marginean, S. 2006. Competitiveness: from microeconomic foundations to
national determinants, Studies in Business and Economics, Vol. 1. Issue 1, pp.
29-35
Markusen, A. 1996. Sticky Places in Slippery Space: A Tipology of Industrial
District, Economic Geography, 72.
Mensch, G. 1975. Das Technologische Patt: Innovation ubervinden die
Depression, Frankfurt a/M.
Milisavljević, M. Senić R. Janošević, S. 1993. Inovacije i tehnološka strategija
preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd.
Mroczkowski, T. 2012. New Players in Life Sciences Innovation: Best Pactice
in Research and Development from Around the World, FT Press.
Narayanan, V. 2001. Managing Technology and Innovation for Competetive
Advantage, Prentice Hall.
184

Nelson, Ch. (ed) 1993. National Innovation Systems: A Comparative Analysis,

Oxford University Press, Oxford.
Nijkamp, P. Siedschlag, I. 2011. Innovation, Growth and Competitiveness,
Dynamic Regions in the Knowledge-Based World Economy, Springer
Heidelberg Dordrecht, London, New York.
Niosi, J. 2002. National Systems of Innovations Are ''X-Inefficient (and X
Effective), Why Some Are Slow Learners, Research Policy 31.
Novaković, I. 2002. Menadžment elektronskog poslovanja, Pelikanprint, Niš.
Novaković, I. Deletić, V. 2007. Menadžment informacioni sistemi, Viša
poslovna škola, Blace.
Novaković, I. 2013.Territorial innovation systems and their influence on
economic development, Ekonomika, Niš, No 4 pp. 162-169.
Ohmae, K. 1990. The Borderless World: Power and Strategy in the Global
Market Place, HarperColins, London.
Osborne, M. 2010. The Bio-economy by 2030: Designing a Policy Agenda,
OECD Observer, No. 278.
Patel, P. Pavitt, K. 1994. National Innovation Systems: Why They Are
Important and How They Might Be Measured and Compared, Economy
Innovation and New Technologies, Vol. 3, pp. 77 – 95.
Pavit, K. 2005. Innovation Process in Fagerberg, J. Mowery, D. Nelson, R.
(eds) The Oxford Handbook of Innovation, Oxford University Press, Oxford.
Perez, C. 2004. Finance and Technical Change: A Long-term View, The Elgar
Companion to Neo-Schumpeterian Economics, Hanusch, H. Pyka, A. (eds.),
Cheltenham, Edward Elgar.
Peters, S. 2006. National Innovation Systems of Innovation: Creating High-
Technology Industries, Palgrave, Macmillan.
Petryna, A. 2009. When Experiments Travel, Princeton University Press.
Pigou, A. 1932. The Economics of Welfare, Macmillan, London.
Pijaso, B. 2004. Outsourcing R&D in the Pharmaceutical Industry, Palgrave
McMillan, New York.
Pisano, G. 2009. Is the U.S. Killing Its Innovation Machine? Harvard Business
Review, 1. Octobre.
Plunkett, J. 2006. Plunkett’s Engineering & Research Industry Almanac,
Houston.
 185

Pokrajac, S. 1994. Tehnologija i drustvene promene, IBN Centar, Beograd.

Pоkrајаc, S. 2010. Prеduzеtništvо: izаzоvi i putеvi krеаtivnе dеstrukciје
privrеdе Srbiје, Mаšinski fаkultеt, Bеоgrаd.
Pokrajičić, D. 2005. Inovacije i mala preduzeća, Ekonomske teme, broj 3,
Ekonomski fakultet, Niš.
Porter, M. 1990. Cometitive Advantage of Nations, Macmillan, London.
Porter, M. Stern, S. 2003. Ranking National Innovative Capacity: Findings from
the National Innovative Capacity Index, The Global Competitiveness Report.
Posner, M. 1961. International trade and technical change. Oxford Economic
Papers 13:323–41.
Report: India Leads Growth in Global Engineering R&D, R&D Daily, 16 July
2010.
Rohrbeck, R. Gemünden, H. 2011. Corporate foresight: Its three roles in
enhancing the innovation capacity of a firm, Elsevier, Technological
Forecasting & Social Change No 78. pp. 231–243.
Rodgers, E. 1996. Flying High: The Story of Boeing and the Rse of he Jetliner
Industry, The Atlantic Mountly Press.
Rodrik, D. 2008. Zbogom Vašingtonskom konsenzusu, zdravo vašingtonskoj
pometnji? Kritički osvrt na studiju Svetske banke ―Ekonomski rast devedesetih:
Lekcije na osnovu decenije reformi‖, Paneconomicus, 2, str. 135-156
Romer, P. 1986. Increasing Returns and Long-Run Growth, Journal of Political
Economy, 94(5).
Romer, P. 1990. Endogenous Technological Change, Journal of Political
Economy, 98(5).
Romer, P. 1994. The Origins of Endogenous Growth, Journal of Economic
Perspectives, 8(1).
Rothwell, R. 1992. Successful Industrial Innovation: Critical Success Factors
for the 1990s, R&D Management, 22(3) pp.221-239.
Rothwell, R. Gardner, D. 1992. The Strategic Management of Re-innovation,
R&D Managament Review, 19(2) pp. 147-160.
Rothwel, R. 1994. Towards the Fifth Generation Innovation Process,
International Marketing Review, 11(1), pp. 7-31.
Sala-i-Martin, et al. 2010. Looking Beyond the Global Crisis, in: Scwab, K. ed. The
Global Competitiveness Report 2010-2011. World Economic Forum. Geneva.
186

Saviotti, P. 1997. Innovation Systems and Evolutionary Systems, u Edquist, C.

(ed) Systems of Innovation: Technologies Intitutions and Orgnizations, London:
Pinter.
Scherer, F. 1984. Innovation and Growth: Schumpeterian Perspectives,
Cambridge,MIT Press.
Schuller, B. Lidbom M. 2009. Competitiveness of Nations In The Global
Economy, Is Europe Internationally Competitive? Economics and Management,
14, pp. 934-939.
Schumpeter, J. 1939. Business Cycles: a Theoretical, Historical and Statistical
Analysis of the Capitalist Process, Vol. 2. McGraw-Hill, New York.
Schwab K. 2009. The Global Competitiveness Report 2009-2010, World
Economic Forum, Geneva.
Simonetti, R. 2001. Governing European Technology and Innovation, Tomson,
G. (ed) Governing the European Economy, Sage Publications, London.
Smith, D. 2010. Еxploring Innovation, McGraw-Hill.
Smith, D. Rogers, M. 2004. Technology Strategy and Innovation: The Use of
Derivate Strategies in the Aurospace Industry, Technology Analysis and
Strategic Management, 16(4) pp. 199-209.
Solow, R. 1956. A contribution to the theory of economic growth. Quarterly
Journal of Economics 70:65–94.
Solow, R. 1994. Perspectives on growth theory, Journal of Economic
Perspectives 8(1):45–54.
Stanković, Lj. Radenković-Jocic, D. Đukić, S. 2007. Unpređenje poslovne
konkurentnosti, Ekonomski fakultet, Niš.
Stiglitz, J. Ocampo, J. Spiegel, S. Ffrench-Davis, R. Nayyar, D. 2006. Stability
with Growth, Oxford University Press.
The Global Cleantech Innovation Index, 2012.
The Global Competitiveness Report 2011-2012, World Economic Forum,
Switzerland, Geneva.
Tija, P. 2005. Offshoring Information Technology, Sourcing and Outsourcing to
a Global Workforce, Cambridge University Press, Cambridge.
Trott, P. 2002. Innovation Managament and New Product Development,
Prentice Hall.
Šumpeter, Ј. 1981. Kapitalizam, socijalizam, demokratija, Zagreb.
 187

Šumpeter, Ј. 2012. Teorija privrednog razvoja, Službeni glasnik, Beograd.

Valdva, V. et all. 2008. The Globalization of Innovation, Pharmaceutical
Kauffman Fondation.
Vazquez-Barquero, A. 2002. Endogenous Development – Networking,
Innovation, Institutions and Cities, Routledge, London.
Ventura, J. 1997. Growth and interdependence. Quarterly Journal of Economics
112(1):57–84.
Vernon, R. 1966. The product cycle hypothesis in a new international
environment. Quarterly Journal of Economics 80:255–67.
Von Hippel, E. 1988. The Democratizing Innovation, Oxford University Press,
New York.
 Slobodan Cvetanović, Igor Novaković
INOVATIVNOST I ODRŽIVA KONKURENTNOST

Izdavač
FILOZOFSKI FAKULTET
UNIVERZITETA U NIŠU

Za izdavača
Prof. dr Goran Maksimović, dekan

Korice
Darko Jovanović
Prelom
Slobodan Cvetanović

Format
17 х 24 cm

Tiraž
200 primeraka

Štampa
SCERO PRINT

Niš 2014.

ISBN 978-86-7379-316-0
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд