Милица Хребељановић

Кнегиња Милица Хребељановић, рођена Немањић је била владарка Србије и жена српског
кнеза Лазара. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан.
Милица је рођена око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти
цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су седморо деце.
Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој
синови били још деца. То су за државу била тешка времена. После боја на Косову Србија је остала без
владара и великог дела војске. То су искористили Мађари и напали Србију. Заузели су северне делове
Србије. У таквој ситуацији кнегинја Милица прихвата вазалство султану Бајазиту. Као гаранцију тог
споразума шаље ћерку Оливеру у Бајазитов харем. Бајазит је након тога помогао Милици и Мађари су
потиснути из Србије. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти
државне послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У
њему се замонашила и добила име Евгенија.
Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код
султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне
ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти
су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.
Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“.

Стефан Лазаревић
Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи је био син кнеза Лазара, који је са титулама кнеза (1389–
1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих
витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем
веку[1].
Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ
мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама,
код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота
(1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским
краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју
престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу
српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог
млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог
сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I,
захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог
сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана.
Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића
Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије
у политичком, економском, културном и војном погледу[2]. Он је 29. јануара 1412. године објавио[а] „Законик о
рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану[3], Новом Брду.
Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије[4], тако да је
крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи[4]. На пољу
архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца
градњом Раванице и Лазарице.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из
Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био
писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног
стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије
Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).

Задужбине Стефана Лазаревића

Стефан Лазаревић је, попут свог оца и својих предака по мајци Немањића, био веома дарежљив према
монасима и манастирима, а сматра се да је неколицини био и ктитор. О овоме говоре и записи монаха, који
га и током живота, али и након смрти хвале без устезања. Без обзира на то, његово доба доноси и једну
значајну промену у односу на његове претходнике, јер је он укинуо дотадашњу праксу да се села која се
прилажу манастирским властелинствима ослобађају било каквих обавеза, почевши од оне војне.

Манастир Манасија са утврђењем.

Његова главна задужбина био је манастир Ресава, данас познатији као Манасија..

Ђурађ Бранковић
Ђурађ Бранковић Смедеревац је на власти наследио Стефана Лазаревића. Био је српски деспот од 1427 до
1456.године. Он је други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Када је Београд после Стефанове смрти
враћен угарском краљу, нови деспот Ђурађ Бранковић саградио је нову престоницу Смедерево, које се за кратко време
развило у привредни и друштвени центар. И у време Ђурађа Србија је била вазална држава Турској, али се и као таква
налазила на путу турском продирању у Угарску. Зато је султан Мурат II одлучио да је сасвим потчини и да са
територије Србије предузима даља освајања. Већ 1439.године Турци заузимају целу Србију и Смедерево. Ђурађ
Бранковић је пребегао у Угарску. Тамо је успео да покрене ширу акцију финансирајући знатним делом хришћанску
војску, на чијем челу су били угарско-пољски краљ Владислав Јагелович и ердељски племић Јанко Хуњади
(Сибињанин Јанко из народних песама). Војска је у јесен 1443.продрла дубоко кроз Србију,затим у Бугарску и нанела
неколико пораза Турцима. Мурат II је пристао на мир 1444.године и да се деспотовина обнови. Доласком на престо
новог султана Мехмеда II променила се турска политика према Балкану. Млади султан је желео да пороби све
балканске територије. Прва се на удару нашла Византија, од раније сведена на околину Цариграда. Турци су
1453.године заузели Цариград и уништили Византију. Већ следеће године почели су напади на српску деспотовину,
коју Турци заузимају део по део. Заузимање Смедерева 1459.године означило је други и коначни пад деспотовине под
турску власт.