Tekst u plavoj boji je originalan tekst, tekst u crvenoj je promenjen od originala,

ostalo je moja tvorevina.

SCENA ŠESTA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas, Don Sančo}
Don Alonzo, Himena, Elvira
HIMENA _
Sire, nema vajde da tajim pred vama
To što sve do sada skrivah svim silama:
Ja voleh Rodriga; a sad suze ronim
Što ga zbog osvete moradoh da gonim.
Vaše veličanstvo moglo je da spazi
Kako moja dužnost žar ljubavi gazi.
Smrt je ta na meni ostavila traga:
Sad nisam sudija, već nesrećna draga.
Dugovah osvetu onom ko me stvori,
A suze — ljubavi što mi dušu mori.
Don Sančo me ubi svojim žarom mladim.
A još trud mu kleti moram da nagradim!
Ako vam do srca milost zna da dopre,
Taj okrutni zakan ukinite što pre;
A tom pobedniku nesrećna dvoboja
Mesto sebe daću brojna dobra svoja,
A ja ću u miru nekog samostana
Da plačući skončam breme svojih Dana.
DON DIJEGO
Najzad ona voli i priznaje glasno
Da ne čini zločin tim što ljubi strasno.
DON FERNANDO
Himeno, tvoj dragi je mrtav, pao je.
Don Sančo ti tačan izveštaj je dao. (u originalnom tekstu piše obrnuto)
DON SANČO
Istina je, srca mi mojeg časno što kuca sa vas, tačno je
Znao je svoju sudbinu od samog početka dvoboja našeg,
I neustrašivo u nju kročio, padajući na moj mač olako
Legajući na njegovu oštrinu nalik najmekšem jastuku.
Oprostite mi što moram tako reći, ali jedina greška mi
Što usred vaše začudjenosti, horora i nebuloze
Ja nisam umeo da vam pravedno i muški izjavim tu vest,
Već saznajete naknad, pa vam bol veći no što bi trebalo biti.

HIMENA

Ne, želim da ne verujem i da poludim, ali tvoje oči ne lažu

Muka mi je premotavati u glavi sliku nevidjenu, i pitati se;
Zašto, kako takva čast koja se graniči sa bezumljem,
Da se kultiviše i dovede do beskranje patnje moje silne.
A ti i pre nego što zineš, postupcima daješ nagoveštaj podli
Sram da te bude nesvakidašnji bio, što gospi usred žalosti
Kuješ kobni plan sedukcije i žudnje, zato pre nego što zboriš-
Znaj da bih možda i imao šansu, da si barem sačekao mesec dva.

DON SANČO

Ultimatum mi daješ samo zato što ne vrednuješ više ni dar,

Tvoje bezobrazne uvrede padaju na gluve uši, a odjekuju u tvoje.
Kad znaš tako da se plaziš, uzmi zasluženu sudbinu samoće
Ja sam ti dao jednu šansu, ali i ja imam granice, kaj se sad.
HIMENA
Ako je ono što je za mene ostalo liči prizoru tvom,
Rado ću dati samoću i čamu, praznom srcu mom.
SCENA SEDMA
Don Fernando, Don Dijego, Don Arijas,
Don Alonzo, Don Sančo, Infantkinja, Himena,
Leonora, Elvira

(Scena se odvija ispred Himenine kuće)

INFANTKINjA
Himeno, otvori mi svoja vrata,
Ja sam žena koja zvoni.
DON FERNANDO
Ova ideja je krajnje suluda,
Mešati se u tudja posla je djavolji rad.
INFANTKINJA
Vredi li podsetiti te Fernando, statusa mog
A preče od toga, slučaju tvom, statusa – oca mog?
DON SANČO
Da vaša ruka nije tako delikatno moćna,
Ne bi ni prišo gnusnoj pećini monstruma tog
Njena drskost otvara sudbini tragične mogućnosti
A ja nemogu reći, da me to imalo čini tužnim, ne.
INFANTKINJA
Tvoja žudnja i bezgranična nezrelost sežu daleko,
Poslušaj ko ti to govori, prevod moga imena pronadji.
DON DIJEGO
Vaša neodlučnost dira moje nerve,
Zato nogama rušim, bravu, vrata – otvoren ulaz.
INFANTKINJA
Tvoji postupak je nagli, i lako kažnjiv,
Ali kako je moj strah veliki, strepnja za Himenu veća
Dozvoljavam ti ovaj propust, i savetujem da ubuduće pitaš.
Hajdemo ući u odaje njene, klicati joj ime silno.
Izbaviti je iz izolacije duge, raširiti joj zavese daleko
Dati joj ljubav i negu, koja je ne tako odavno izgubila

(Ulaze u Himeninu kuću)

ELVIRA
Himena, Himena!

LEONORA
Odjekom vašim na naš dajte nam do znanja da ste živi,
Ne ostavljajte nas u iskušenja tmurna, otkrijte se i nadjite nas.

INFANTKINJA
Himena tvoje lice nije videlo sunca zrak već meseca dva,
Kriješ se od svoje istine, gorke sudbine, ali utim i od nas.
Od mene; Himena moja sreća zavisi od tvoje, živi I ne daj se
Daj izadji iz senke, pokaži lice to, ne vidimo istinu, šta god li bila t-

(Ulazi Himena na scenu, drži bočicu otrova)

HIMENA
Moje rane su neisceljive, moj ishod očekivan
Ako barem u životu svome, na izbora imam nešto
Ja bi taj jedan veličanstven izbor da potrošim na;
Svojevoljnu smrt, svojevoljan kraj, svojevoljan spokoj.

(Himena pije bočicu otrova, telo joj pada, pritrči joj Infantkinja, hvata je, Himena se topi u naručju
njenom, okupana gorkim suzama – i svojim i tudjim, ispušta zadnji dah, i daje predstavi kraj)