Милош Зубац - Поезија загонетке

МИЛОШ ЗУБАЦ: ПОЕЗИЈА ЗАГОНЕТКЕ, ОДГОНЕТКЕ И ЛЕПОТЕ

1. Недавно је у издању Графопринта из Горњег Милановца изашла Ваша књига изабране и

нове поезије „Повратници у љубав”.

Чита ли се поезија код нас и ко су људи који је читају и у њој уживају?

Осећајни и осетљиви – читају поезију у сваком времену. И намерно ћу уопштити – добри

људи воле поезију. Добри људи често и пишу поезију, док им у једном тренутку силовита
жеља да буду читани и препознати не засени сасвим ту почетну доброту. Видео сам у
животу песника и песника како су падали у власт тешке амбиције која није била друго до
она базична потреба да се буде вољен. И сасвим погрешно, сматрали су да умножене
књижевне награде за чије стицање су се залагали, доносе ту љубав са собом.

2. Душко Трифуновић је, између осталог, рекао да Ви стиховима никоме не ласкате,

никоме не тепате, не подучавате, не поправљате свет, да говорите о ономе што сви виде
али сте се досетили да то кажете на лепши начин.

Није ли то основи задатак сваког песника, да оно што сви виде естетизује односно да
нешто што је свима обично разобличи у необично?

То је пола основног задатка. Друго пола је да оно што је необично и недохватно, учини
управо обичнијим, доступнијим, разумљивијим другима. Тако песник увек дела из двојаког
унутрашњег налога. Где треба загонета, а где ваља одгонета.

Оно што те чека

Измирити се са својим годинама.

Са сваком понаособ. Разумети

слепило и превару чедности.

Прекрстити своје грешке. И љубити

све што не прија. Па скочити

у дан, предиван и нов, у

којем ти ништа обећано

није.

3. Јесте ли узели ову песму као упутство за приступање „оном што вас чека” и будући да
сте је написали пре више од десет година, да ли бисте јој сад додали још неки стих?

Она јесте написана пре више од десет година, али нанизало се на њих још целих десет –
забележио сам песму почетком столећа. Заиста су је људи читали као упутство и данас је
препознају као својеврсни духовни рецепт за мирење са собом, са светом у себи и изван
себе и коначно – за прелазак у други живот у којем не знамо шта нас чека. Не бих песми
додао ма коју реч или стих, можда бих само дао да је уклешу у камен.
Сећање света

Нису богови наше успомене

него смо ми памћење једног

уморног, ћудљивог Бога

који одавно не воли да казује.

4. Не изгледа ли вам да је у памћењу тог бога врло брбљив свет? Као да он ћути јер ми не
затварамо уста па не може да дође до речи од нас?

Нису само речи, него смо сви без остатка бачени у жагор мисли и сами додајемо нешто
своје свакодневној какофонији из наших невербалних канала. Погледате ли пролазнике на
улици, видећете да њихове мисли иду далеко испред њих, а они ходају за њима, као у
хипнози. И брзо ћете себе ухватити у истом механизму. Једна од моћи поезије јесте да нас
избаци из овог аутоматизма. Макар на један трен свести и сабраности. По тај трен се увек
враћамо у песништво.

Поетика ожиљка

Шавови које видиш на мојој кожи

јесу памћење пукотина

које су једном биле неопходне

да пустим светлост у себе.

5. Да ли та светлост може у човека ући и на неки други начин осим кроз пукотине које је
живот направио односно преображава ли се човек другачије осим кроз патњу?

Ови су стихови мала посвета Ленарду Коену. Волео бих да пружим потврдни одговор – да
се човек може мењати набоље без улоге патње у тој промени. Међутим, патња није друго
до снажно трење између човекових жеља и животних околности које му се чине изразито
неповољним. А трење је просто неопходно да се створи једна другачија, вреднија форма
присуства. Рецимо, ако бисмо познавали говор шкољке, она би нам то шапнула на ухо. И
показала нежно на бисер који је у непријатном трењу са зрном песка – из себе изнедрила.

За БЛАГОДАРЈЕ разговарао Ивица Кузмановић

Сачувао: Миливој Стојков