ЛИКОВНА КОЛОНИЈА УГЉЕВИК 2019.

Сваки пут када се човек нађе пред извесним бројем ликовних дела разних аутора и
потпуно различитих поетика поставља себи питања, доноси необичне закључке.
Размишљајући о уметничким збиркама које тако настају из године у годину идемо даље у
размишљању.

Једно такво размишљање, чини ми се јако интересантно:“Свако дело је огледало

другог...значајан број слика, ако не и све, попримају своје право значење тек у функцији
ранијих дела која су у њима била напросто репродукована, у целини или делимично, било
– на више алузиван начин – ушифрована.“

За све уметнике овде присутне, као и за новонастала дела можемо у једној

реченици исто рећи – да уметници на платна преносе своја унутрашња хтења, жеље,
страхове. Различито је шта је то што сваког уметника покреће..

На сликама СРЂАНА ЋЕРАНИЋА видимо континуирану посвећеност

експресивном, користећи сву тежину материје која симболизује нагомилани
цивилизацијски отпад. Грубе текстуре и вискозност имају функцију да појачају емотивни
набој што потврђује уметникову забринутост за људску судбину. Моменат увођења овакве
материје у слику јесте чин скривања оног чистог што је остало у свету, а наслућујемо га у
позадини слике као део пејзажа.

ДРАГАНА КУПРЕШАНИН наставља истраживања на пољу оптичких појава. Њена

слика осваја наше око и ум. Заноси наша чула. Геометријски елементи, мултипли као ток
реке разливају се ван граница платна. Оваква илузија кретања апсолутно уводи
посматрача у своје дубине, негде иза сваког виђеног обојеног делића и чини га подједнако
важним, скоро њеним саучесником. Ипак, иза овог, наоко, строгог математичког процеса
крије се топла душа уметничка која ће на крају поменуте реке испливати.

СЕРГЕЈ ПАПРОЦКИЈ дубоко у себи тражи смисао уметничког израза, па слике

говоре језиком апстракције иако ми наслућујемо појавни свет. Обојеним пољима
неправилних облика апстрахује оно што га окружује. Редукује све што око памти и
зналачки усмерава пажњу посматрача на круг, унутар којег се прожимају боје и облици.
Динамичан простор продубљен је између белине платна и завршне површине слике која
обилује синтетичким облицима вешто усаглашеним бојом.

СОЊА СПИРОСКИ ОСТОЈИЋ спаја љубав према музици и према људима

стварајући доказ апсолутног талента и емоција. Све боје звука, сав ритам боја у слици, сва
лакоћа и спонтаност израза говоре о урођеној мелодији њене душе. Чак и када су мотиви
на њеним сликама другачији, емоција је иста. Изражајне боје симболишу осећање слободе
и среће. Хармонично укомпоноване преносе ритам и на посматрача. Много љубави,
незауставно и спонтано, као кад свирате џез.

ДРАГО СИМИЋ, сликар који доживи све што види, наслика све што доживи и
оживи све што наслика. Град Крф, инспирисао је и подстакао уметничко биће. Показао је
сву фасцинацију бојом и мирисом овог чудесног града. Обиље боја, облика, честица,
њихово заједништво, разиграност и распеваност у стилу гестуалног експресионизма уводи
у композицију где су светлост и тоналне вредности апсолутни императив слике. Мотив је
оживео и донео нам атмосферу Медитерана.

МАЈА НИКОЛИЋ, не обазирући се на стилове или неку одређену поетику, своје

слике гради од тренутних осећања и размишљања. Улогом заштитника угрожених врста,
уз таленат и интуицију, показује завидну и специфичну ангажованост и емпатију које
прожимају цело њено стваралачко биће. Ликовним елементима, у првом реду гестом и
бојом успева да дочара усамљеност и емоционалну измештеност. Готово надреално, на
тамној позадини недвосмислено поставља механизам сата, који нам мери време, било да
смо људи или животиње, или цела планета.

ХАЏИ БРАНКО НИКИТОВИЋ, апсолутно надахнут националним и духовним

наслеђем, може се рећи, чувар баштине. Његова вера и дело није тренутни акт, већ трајно
стање које се увек потврђује, било да слика своју ЋУПРИЈУ НА ДРИНИ, било
православну богомољу овде у Угљевику. Његов ликовни свет је скроман, а велики;
суздржан, а јак. Као акварелиста, иако представља архитектуру, непогрешиву у
пропорцијама, саграђену од дрвета, проткао ју је осећањима, утишаним колором. Сви
његови осећаји изазвани су богољубљем.

АЛЕНА КЛАТИКОВА, као графичар не одустаје од формалних елемената свог

израза па и на овим великим платнима гради композицију од линија, сигурном руком
исцртаних у различитом интензитету. У густој мрежи дијагонала и вертикала форма се
гради или разграђује. Врло промишљено користи боје у ограниченом обиму, од окер,
сивих и плавих кроз које се бори као лав-уметник да постигне задивљујуће ликовне
ефекте. У ком год правцу ишли, потези су међусобно у складу и покренути енергијом
уметнице и свим њеним питањима.

ТОНИ ОСТОЈИЋ, ток мисли преноси на платно. Неухватљивост тренутака који

чине живот и окружење покушава да фиксира. Отуда колористички знак – мрља(бела,
црвена, црна). Оне имају задатак да оживе боју на којој су, односно боју уметниковог мира
који је нарушен. Паралелно са равнотежом у позадини, апстраховане тачке воде и самог
посматрача дубље, да покуша доћи до апсолутне изолације или повезаности са остатком
света. Уметник у овоме није сам. Он само одлуком када ће слици нанети нове мрље, даје
себи право да контролише случајност која је неминовна.
 Марина Цветановић,
историчар уметности