Емил Диркем (1858–1917)

Значај Емила Диркема за социологију не огледа се само у његовим социолошким радовима већ и
у напору да се социологија заснује као академска дисциплина. 1887. године на универзитету у
Бордоу уведи се курс Педагогија и друштвена наука. То је било први пут да је друштвена наука,
што је било само друго име за социологију, уведена у круг дисциплина које се предају на
универзитету. Разлог због кога се то није десило раније био је њен недовољно јасно одређен
предмет. Проучавањем друштвених појава и објашњењем људског понашања бавиле су се
психологија, биологија, географија итд. Свестан тог проблема, Диркем је инсистирао на томе да
социологија добије тачно одређен предмет којим се не бави ниједна друга наука. Он је, због
тога, социологију одредио као науку o друштвеним чињеницама.

Друштвене чињенице се препознају по томе што имају моћ да изврше присилу на појединца,
што постоје независно од појединаца и што су опште у неком друштву. Примере друштвених
чињеница представљају: густина становништва, технологија, породица, религија, политичке и
економске институције, колективне представе, религија, право итд. Религија, на пример, постоји
независно у односу на конкретног појединца, постојала је пре његовог рођења и постојаће након
његове смрти. Она има снагу да утиче на свест и одлуке појединца, а њена принуда, која је
заправо осуда од стране друштва, осећа се ако појединац покуша да јој се супротстави. Најзад,
религија је општа појава јер је заједничка за већу групу људи. Исто би се могло рећи и за све
остале друштвене чињенице.

Одредивши на овај начин предмет социологије, Диркем је у студији Правила социолошког

метода утврдио неколико правила. Прво и основно методолошко правило је да се друштвене
чињенице морају проучавати као „ствари”. То значи да се морају посматрати, мерити,
класификовати и објашњавати на објективан и вредносно неутралан начин. Друго, посебно важно
методолошко правило јесте да се друштвене чињенице морају објаснити довођењем у везу са
другим друштвеним чињеницама. То, заправо, значи да је Диркем одбацио сва психолошка и
биолошка објашњења друштвених појава која су у то време доминирала у социологији. Ова
методолошка правила Диркем је доследно применио у својим студијама које су се бавиле
самоубиством, религијом и поделом друштвеног рада. Анализом самоубиства, Диркем је показао
како се та друштвена појава, наизглед потпуно зависна од личног избора, може објаснити
друштвеним факторима.

Макс Вебер (1864–1920)

За разлику од Диркема, Вебер никада није покушао да створи кохерентан теоријски систем. Разлог
је једноставан, његово схватање предмета и циља социологије било је потпуно различито од
Диркемовог.

Вебер је био номиналиста који је сматрао да је циљ социологије да разуме и тумачи друштвено
делање и тиме објасни оно што је узрочно у његовом току и његовим последицама. Друштвено
делање је посебна врста људског понашања зато што делатник смисао своје радње (или
уздржавања од радње) доводи у везу са понашањем других. За друштвено делање није нужно да
се обавља „у друштву”. Када, на пример, ученик у миру своје собе чита овај уџбеник, он
друштвено дела зато што смисао своје радње оријентише ка наставнику који ће наредне недеље
испитивати градиво. Социологија по Веберовом мишљењу треба да буде наука која „хоће да
разуме и тумачи друштвено делање и тиме објасни оно што је узрочно у његовом току и
његовим последицама”.

Социолошке теорије после „Очева Оснивача”

Диркемов утицај се осећао кроз даљи развој функционализма. Веберов утицај је много
непосредније био присутан у радовима теоретичара симболичког интеракционизма.

Функционализам - Функционалисти виде друштво као систем састављен од делова који

међусобно сарађују ради добробити целине. Зато је задатак социологије, према том схватању, да
одговори на питања: које функције (улоге) има сваки део за одржање друштва као целине и
какви односи постоје између појединих делова. Функционалисти полазе од становишта да се
друштвени односи између чланова и делова друштва одвијају у складу са одређеним правилима.
Та правила се изражавају кроз друштвене норме (моралне норме, обичаје, законске прописе).
Скуп специфичних норми које мора поштовати неко ко заузима одређени положај, назива се
друштвена улога или функција. На пример, улога ученика (особе која заузима положај ученика)
састоји се у испуњавању неколико норми: доласка на часове, слушања предавања, учења итд.
Функционалисти сматрају да се друштво (у нашем примеру разред) одржава кроз
придржавање норми, односно кроз играње одређених улога. Поставља се, међутим, питање шта
је то што људе (ученике и наставнике) мотивише да играју одређене улоге? По мишљењу
функционалиста то је, с једне стране, постојање вредносног консензуса, односно сагласности око
заједничких вредности и, са друге стране, постојање санкција за оне који крше норме.

Симболички интеракционизам – Они сматрају да људско деловање није условљено друштвeним

структурама, већ да се обликује током интеракција (међусобно деловање) с другим људима.
Другим речима, понашање појединца првенствено зависи од реакције лица с којима се налази у
интеракцији, а не од безличних структура. Задатак социологије је разумевање тих интеркација, а
то је могуће једино ако се социолог бави конкретним односима у малим друштвеним групама.

Да би се нека интеракција разумела, потребно је интерпретирати значење које учесници

интеракције придају својим активностима. На пример, човек који улази кроз прозор можда је
лопов, или власник куће коме су се иза леђа затворила врата с аутоматским закључавањем, а
можда и пријатељ власника који покушава да направи неслану шалу. Већина интеракција се
одвија без већих неспоразума због тога што у интеракцијама учесници користе, односно
размењују заједничке симболе – речи и гестове, који омогућавају несметану комуникацију.

Теорије друштвених сукоба и неомарксизам - Једна од централних претпоставки свих теорија

друштвених сукоба је да у друштву постоји неједнака расподела друштвене моћи, богатства и
угледа. За марксисте, темељ тих неједнакости се налази у производним односима; за
феминисткиње (објашњење појма у наставку лекције) њихов извор је у патријархалној породици;
за неке друге ауторе у политичкој сфери итд. Сви они, за разлику од функционализма, сматрају да
је друштвени сукоб нормално и трајно стање. Феминизам је релативно нова друштвена теорија
односно скуп сродних теорија, које су почеле да се развијају од шездесетих година прошлог века.
Полазна претпоставка свих феминисткиња, без обзира на међусобне разлике, јесте да је
најважнија друштвена подела она између полова. Док марксисти наглашавају експлоатацију једне
класе од стране друге, феминистикиње указују на експлоатацију коју врше мушкарци над
женама.

Лекцију можете прочитати у вашем уџбенику ''Социологија'', Владимира Вулетића почев од

26.стране. Лекција је под називом ''Настанак и развој социологије'''.