Medicinska Škola

„Dr Aleksa Savić“ Prokuplje

Predmet: Fizika

Tema:

Viskozni fluidi, protok.

Krvni sudovi, rad srca, merenje krvnog
pritiska

Profesor: Biljana R. Tasić

Učenik: Jovana Milićević II-3

Decembar 2020. godine

Jovana Milićević 1 8.1.2024.

 Sadržaj

1. Fluidi
1.1 Karakteristike
1.2 Idealni fluidi
1.3 Viskozni fluidi
1.4 Protok fluida
2. Krvni sudovi
3. Rad srca
4. Merenje krvnog pritiska
5. Zaključak

Jovana Milićević 2 8.1.2024.

 1.Fluidi

Fluid je termin iz fizike koji označava materiju koja se neprestano deformiše pod
uticajem nekog tangencijalnog napona. Fluidi su faze materije i uključuju tečnosti i
gasove, a taj zajednički naziv ukazuje na njihova zajednička svojstva, pritom ne
isključujući njihove razlike

1.1 Karakteristike

Karakteristična osobina fluida je njihovo zanemarljivo opiranje sili koja izaziva njihovo
smicanje. Posledica ovoga je svojstvo fluidnosti, zbog čega tečnosti i gasovi nemaju
stalan oblik, već oblik suda u kome se nalaze.
Bitna razlika između tečnosti i gasova je stišljivost koja je kod gasova znatno veća
nego kod tečnosti. Štaviše, tečnosti se često aproksimativno tretiraju kao potpuno
nestišljivi fluidi. Takva aproksimacija je prihvatljiva samo u kontekstu upoređivanja
tečnosti sa gasovima. Međutim, u poređenju sa čvrstim telima, stišljivost tečnosti nije
zanemarljiva. Zajedničko kod tečnosti i gasova je to što njihovi molekuli imaju relativno
veliku pokretljivost, znatno veću od molekula čvrstih tela.

Gustina i viskoznost fluida

Gustina (ρ) definisana je kao masa (m) jedinične zapremine (V).

Gustina nestišljivih fluida se ne menja, za razliku od gustine stišljivih fluida, gde je
gustina proporcionalna pritisku.

Viskoznost - vodi poreklo od latinske reči viscum, koja znači lepak, i ima značenje
suprotno od „tečljiv“. Ulje, med, glicerin itd. su viskoznije, odnosno manje tečljive
tečnosti od vode, alkohola, benzina itd.

Jovana Milićević 3 8.1.2024.

 1.2 Idealni fluid

Idealnim fluidima nazivamo fluide kod kojih nema unutrašnjeg trenja. Kod idealnog
fluida, zapreminska masa se tako|e ne menja, tj. ostaje stalna. U najužem smislu reči,
to je neprekidna sredina koja poseduje sledeća svojstva: ne postoji unutrašnje trenje
me|u slojevima (viskoznost) i nestišljiva je.

1.3 Viskozni fluidi

Fluide kod kojih postoji unutrašnja sila trenja nazivamo viskoznim fluidima.

1.4 Protok fluida

U fizici, dinamika fluida je oblast mehanike fluida koja se bavi protokom fluida. Ona
ima podoblasti kao što su:
 aerodinamika (studija vazduha i drugih gasova u kretanju)
 hidrodinamika

Dinamika fluida ima širok opseg primena, uključujući proračun sila i momenata na
avionu, utvr|ivanje brzine protoka mase nafte kroz cevovod, predvi|anje vremenskih
prilika, razumevanje nebula u me|uzvezdanom prostoru, kao i modelovanje detonacija
fisionog oružja.

Protok krvi kroz krvne sudove približno se može izračunati prema Puazejevom
zakonu koji glasi: srednja brzina (Vsr) je upravo proporcionalna kvadratu poloprečnika
Jovana Milićević 4 8.1.2024.
(R) cevi I razlici pritisaka (p1-p2.) na njenim krajevima I obrnuto proporcionalna
dinamičkoj viskoznosti (n) date tečnosti I dužini (l) cevi.

2.Krvni sudovi

Srce I krvni sudovi čine zatvoren sistem koji se naziva kardiovaskularni.

Krvni sudovi se grupišu prema tome da li dovode ili odvode krv od srca i prema
veličini. To su arterije, arteriole, kapilare, venule, vene..
Arterije i manje arteriole odvode krv od srca do kapilara, koje su povezane sa manjim
venama, i kroz koje protiče krv do većih vena koje dovode krv natrag u srce.
Unutrašnjost krvnih sudova je obložena slojem epitelnih ćelija - endotelijum. Najmanji
krvni sudovi, kapilari, se sastoje samo od sloja endotelijuma, dok ostali krvni sudovi
imaju i tanke slojeve drugih proteina, npr. kolagen i elastin.
Grana fizike, koja proučava kretanje fluida je hemodinamika. Krv je fluid tečnog
agregatnog stanja i sastoji se od tečnosti, gasova i ćelijskih elemenata. Takve
supstance nemaju stalan oblik ali imaju stalnu zapreminu
Cirkulacioni sistem nije ništa drugo do dvostruki sistem krvnih sudova koji se sastoji od;
sistemske cirkulacije i plućne cirkulacije

Jovana Milićević 5 8.1.2024.

 3. Rad srca

U kardiovaskularnom sistemu srce ima ulogu potisne pumpe.

Grčenjem leve komore aortni zalisci se otvaraju i srce pod pritiskom ubacuje u aortu
izvesnu količinu krvi. Ona obično iznosi 65 cm³ do 70 cm³. Ova zapremina krvi izaziva
širenje aorte i stvaranje natpritiska u odnosu na vrednosti pritiska koji je vladao u aorti
neposredno pre toga. Zatim se aortni zalisci zatvaraju, a elastični zidovi aorte se
skupljaju i izazivaju širenje daljih delova kardiovaskularnog sistema.

Srce pumpa krv kroz dva cirkulatorna

sistema:
•pulmonalni (mali) (~20%)
•sistemski (veliki) krvotok (~80%).
Naše srce se kontrahuje (kuca) oko 70 puta u
minutu i oko 30 miliona puta tokom jedne
godine! Energija potrebna za istiskivanje krvi
u krvotok dobija se kontrakcijom mišića
atrijuma, odnosno ventrikula.

Jovana Milićević 6 8.1.2024.

 4.Merenje krvnog pritiska

Pri svakom izbacivanju krvi iz leve srčane komore pritisak raste, dok isti polako opada u
periodu izme|u dve kontrakcije kada se krv uliva iz pretkomora u komore i srce priprema
za novu kontrakciju. Iz tog razloga se odre|uju dve vrednosti: gornji (sistolni) i donji
(dijastolni) krvni pritisak. Vrednosti dobijene merenjem pomoću različitih instrumenata
se odnose na pritisak u krvnim sudovima na nivou srca, jer on nije isti u svim delovima
tela usled hidrostatskog efekta i brojnih drugih činilaca.

Standardna jedinica kojom se izražava krvni pritisak je milimetar živinog stuba (mmHg),
mada se nekad koriste i druge jedinice poput kilopaskala (kPa), centimetra vodenog
stuba (cm H2O) itd.

Kod odrasle zdrave osobe sistolni pritisak je oko 120 mmHg, a dijastolni oko 80
mmHg. Prema tome, prosečan pritisak krvi kad napušta srce (a to znači kad ulazi u luk
aorte koja je direktno vezana za srce) je oko 100 mmHg.

5.Zaključak

Jovana Milićević 7 8.1.2024.

 U današnje vreme, u kome tehnologija menja svet, granice me|u naukama često su
vrlo tanke. Bez intereakcijskog odnosa izme|u nauka ne bi se ni mogao ostvariti ovakav
tehnološki razvoj.
Interakcijski odnos izme|u medicine i fizike se može pratiti ne samo decenijama
nego i vekovima. Od davnina medicina koristi u medicinske svrhe fizičke faktore:
toplotu, hladnoću, zvuk, svetlost, različite mehaničke efekte. U medicini su u širokoj
upotrebi dijagnostički aparati: kamere, rendgeni, laseri, ultrazvučni aparati, itd.
Veći deo medicinskih aparata temelji se na razvoju fizike. Znanja iz osnova
mehanike su lekarima neophodna, pre svega, za razumevanje mehanizma kretanja
celog tela, poznavanje mehaničkih svojstava bioloških tkiva i tečnosti, itd. Povezanost
medicine i fizike prisutna je i u merenju protoka krvi.

Jovana Milićević 8 8.1.2024.