PRIMER NAČINA PUNJENJA PENZIJSKOG FONDA

Penzijski sistem je veoma važan za svaku zemlju sa socijalnog, ekonomskog I finansijskog stanovišta. Penzije su, pre svega,
socijalna kategorija jer predstavljaju prihode ljudi koji nisu u stanju, zbog bolesti ili starosti, da zarađuju za život, kojima je
potrebna briga države i kao takve penzije su deo sistema socijalne sigurnosti čiji je najznačajniji oblik socijalno osiguranje.
Moderno socijalno osiguranje nastalo je u Nemačkoj u osamdesetim godinama 19 veka, kada je uvedeno obavezno osiguranje
radnika od velikih socijalnih rizika kao što su: starost, invalidnost, bolest I nezaposlenost. U periodu liberalnog kapitalizma
radnici sa niskim nadnicama, a takvih je bilo mnogo u tom periodu, nisu bili u stanju da sebi obezbede potrebnu sigurnost. Da bi
se smanjili ti rizici, država je, preko sistema doprinosa, obezbeđivala socijalnu sigurnost radnika. U ovakvom sistemu svaki od
osiguranika (radnika) redovno doprinosi onim korisnicima koje je pogodio neki od pomenutih socijalni rizika.Na tim temeljima
izgrađene su vrste doprinosa koje mi danas poznajemo kao doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosi za
osiguranje u slučaju nezaposlenosti i doprinosi za zdravstveno osiguranje.One su i ekonomska kategorija jer se dugogodišnjim
uplatama kada je stanovništvo radno aktivno ostvaraju velika sredstva na ime štednje za starost. Na kraju, penzije su i
finansijska kategorija. Sa jedne strane, zato što su penzije deo javne potrošnje, a kao takve i deo javnih finansija jedne zemlje.
Sa druge strane, u poslednje vreme sa reformom penzijskog sistema, privatni penzijski fondovi koji predstavljaju štednju za
starost, su jedni od najznačajnijih institucionalnih investitora na finansijskim tržištima širom sveta i imaju veliki uticaj na
finansijske sisteme zemalja.

Penzijski sistemi većine zemalja u svetu se zasnivaju na sistemu tekućeg finansiranja. Ovaj sistem je karakterističan po tome
što oni koji rade, preko doprinosa, finansiraju penzije onih ljudi koji su završili svoj radni vek. Međutim, ova vrsta
međugeneracijske solidarnosti nije održiva na duži rok. Glavni razlozi za ovakvu tendenciju su demografske i finansijske prirode.
Za održivost ovakvog penzijskog sistema demografski faktori nisu povoljni zbog starenja stanovništva i sve većeg
udela starijih od 65 godina u ukupnom stanovništvu, sa jedne, i niske stope broja novorođenih, sa druge strane. Posledica
ovoga je u tome da zaposleni nisu u stanju da, bez povećanja doprinosa, finansiraju penzije.Na reforme penzijskog sistema
veliki uticaj ima i proces globalizacije, odnosno proces integracije svetske privrede što zahteva i smanjenje ulaganja u penzijsko
osiguranje. Takođe, da bi povećale konkurentnost svojih preduzeća, države moraju da smanjuju poreska opterećenja, a samim
tim i doprinose, što rezultira u smanjenju troškova penzijskog osiguranja. Imajući ovo u vidu, jasno je da su neophodne
reforme penzijskog sistema ne samo u zemljama u tranziciji već i u svim zemljama koje dominantno imaju ovaj sistem

Nezaposlenost je jedan od najvećih, ako ne i najveći ekonomski i socijalni problem .

U nerazvijenim zemljama četvrtina radno aktivnog stanovništva u proseku nema posao. Radno zakonodavstvo svakako utiče
na regulaciju radnih odnosa, na motivacioni sistem pojedinaca, kako poslodavaca, tako i zaposlenih. Zapošljavaju se radno
sposobni bez ugovora, bez pravne zaštite (ne isplaćuju im se redovno plate, nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje, nisu
zaštićeni od nezakonskog otkaza itd.). Na crno rade mladi, nekvalifikovani radnici, radnici sa srednjom stručnom spremom,
zaposleni bez redovne zarade, nezaposleni stariji od 40 godina, primaoci socijalne pomoći.

Poslodavci najčešće zloupotrebljavaju različite vrste ugovora (ugovor na određeno vreme, ugovor o autorskom delu i sl.) i
zapošljavaju radnike „na crno“, pri čemu im ne uplaćuju doprinose za zdravstveno i socijalno osiguranje, prijavljuju ih na
minimalan iznos zarade, dok im ostatak isplaćuju na ruke, ili ih uopšte ne prijavljuju i ceo iznos zarade im isplaćuju na ruke.
Takođe ,samozaposleni koji ne prijavljuju dohodak takođe nisu motivisani da plaćaju visoke namete za penzijsko i socijalno
osiguranje. Ovim nedostacima je uskraćeno pravo zdravstvenih i penzionih doprinosa, zaštita u slučaju
nezaposlenosti,nedostatak zaštite u slučaju neisplate zarade, prekovremeni rad, otpuštanje bez upozorenja ili nadoknade,
nebezbedni uslovi rada i odsustvo socijalnih davanja, u vidu bolovanja , zakonsko radno vreme, odmore i odsustva, već je
zaposleni apsolutno obespravljen u pogledu svih prava koja bi mu po osnovu rada pripadala. Nisu prepoznati u zakonskom
okviru zbog čega nemaju odgovarajuću pravnu i socijalnu zaštitu i ne mogu da primene zaključene ugovore, nemaju sigurnost u
pogledu imovinskih prava, imaju ograničen pristup kreditima, širem tržištu i treninzima, dok je njihovo zaposlenje veoma
nestabilno, a prihodi niski i neredovni.
Visoke ukupne dažbine na zarade čine radnu snagu manje konkurentnom u poređenju sa drugim zemljama u razvoju nego što
bi inače bila; rešenje treba tražiti u smanjenju oporezivanja zarada, kada to budžetske i socijalne okolnosti dozvole.

Dakle, u obezbeđivanju preduslova za formalizaciju rada nezaposlenih je da omogući da se radnici u sivoj zoni udruže i
formiraju neformalne radne zadruge ili sl. vidove organizovanja koji bi im omogućilo da imaju sva prava zaposlenog, a da pri
tom budu motivisani da plaćaju sve poreze i obaveze za Pio.

Sa porastom važnosti socijalnih sistema I razvoja društva,porastao je kako razvoj tako I potreba za novim informacionim
tehnologijama.
Informacione tehnologije su tokom samo jedne ljudske generacije revolucionarno promenile način života, učenja, rada i zabave
i sve dublje transformišu način interakcije ljudi, preduzeća i javnih institucija.

Pokretač razvoja informacionog društva čine:

- otvoren, svima dostupan i kvalitetan pristup Internetu;
- razvijeno e-poslovanje, uključujući: e-upravu, e-trgovinu, e-pravosuđe, e-zdravlje i e-obrazovanje.

Razvoj informacionog društva treba da bude praćen:

- uključenošću svih građana , što se posebno odnosi na uključenost socijalnih grupa sa posebnim potrebama i regionalni razvoj.
Zato se na inovativnost gleda kao na izuzetno složeno pitanje, jer se ne uklapa uvek u društveni kontekst, pošto svaka inovacija
stvara potpuno nove životne uslove.

Pitanje tehnološkog razvoja je sada mnogo značajnije nego ikad (ranije) I njena funkcija se svodi na privredni rast, u kojoj su
odlike društva ključni činilac koji čini pozadinu privrednog rasta.

To su npr. promene koje nastaju širenjem tehnologije (registracija firme, na primer) obavljaju se elektronski - kroz virtualne
aplikacije prilagodljive svim nivoima privrednika. Dokumenti za registraciju podnose se imejlom, smanjujući vreme i troškove pa
je zato neminovno povećati prohodnost kanala komunikacije,samim tim što informacione tehnologije svuda prodiru.

Alociranje potreba i definisanje potrebnih radnih angažovanja u određenim granama privrede treba da prati dostupnost i
prilagodljivost IT koje je potrebno kao takve implementirati u pogledu obrazovanja radno sposobnih, a radno
neangažovanih.Dostupnost i jednostavnost informacija-u svakom pogledu mora biti prilagođen ovom sloju društva.
Predlog:

Firma-u vidu agencije za posredovanje -

Zadatak-da omogući pravni i socijalnu zaštitu davaoca usluge – usmerava njegov plasman i obezbeđuje motiv za plaćanje
Penzijskog invalidskog osiguranja u vidu posredovanja prilikom prijave prihoda I uplata penzijskih I socijalnih obaveza ,koje ne
bi smele biti obavezujuće već pravo izbora.
Država –da obezbedi model-sistem poreske olakšice-za ovakve vidove i oblike delatnosti – oslobođeni poreza za ostvarenu
zaradu u visini do 200eur.
Subvencioniše minimalna sredstva za pokretanje ovih vidova angažovanja,za samostalne (mini) kućne delatnosti,I male
privrednike (midi). U slučaju mini poslova najviša ukupna zarada iznosi 200 eur mesečno i ta suma je oslobođena poreza, dok
se kod midi poslova ona kreće u intervalu od 200 do 450 eur
Primer ovog modela- tzv. je slično “Lizing” radnicima angažovani preko agencija koje posreduju u zapošljavanju. Agencije ih
iznajmljuju drugim preduzećima (npr. NIS) i predstavljaju njihovog poslodavca. Iznajmljeni radnik nema ugovor sa preduzećem
u kojem je angažovan, što znači da to preduzeće nema nikakve obaveze prema njemu.Osim što u ovom modelu ne bi imao
ugovor sa agencijom nego bi bio samozapslen.
Ko su zaposleni i davaoci usluga i robe- pripadaju različitim društvenim grupama i mogu biti na različitim društvenim položajima
-to su samozaposleni kao što su pomažući članovi domaćinstva (najčešće žene i deca) i volonteri (probni rad, obuke), zanatske
delatnosti, kućne radinosti, ulični prodavci, čistači cipela, perači tepiha, plaćeni radnici zaposleni u domaćinstvima koji obavljaju
poslove čišćenja, spremanja ili čuvanja dece ili brige o starima, adaptiraju stanove i kuće, radnici koji rade u fabikama pod
izrazito nepovoljnim uslovima, samozaposleni koji prodaju proizvode i pružaju usluge preko interneta, profesori koji daju
privatne časove i mnogi drugi.
Primer ovakvog načina angažovanja bi bio frizer koji nema svoj salon I mogućnost da ga otvori. Prvi korak ka samostalnom
zaposlenju bio bi kontakt sa agencijom ,koja treba u startu da obezbedi osnovne informacije I mogućnosti za angažovanje ovog
frizera . Agencija treba da napravi detaljan rezime o radnim sposobnostima,veštinama I mogućnostima, ovog frizera. Ukoliko
poseduje reference,navesti. Njegov rezime oglašava na javno dostupnim društvenim mrežama na kojim agencija gravitira.
Ovo bi bio vid reklamiranja ponude sa tačno navedenim frizerskim uslugama,cenama i dolaskom na kućnu adresu. Sledeći
korak je prosleđivanje zahteva za usluge I izvršenje istih. Nakon evidentiranog broja izlazaka,u koje agencija ima uvid ,agencija
je u obavezi da pruži informaciju koliko je potrebno da se prijavi prihoda koji je oporeziv I koliko je potrebno uplatiti u penzijski I
zdravstveni fond.što treba da rezultira evidentiranjem ovih doprinosa od strane državnih organa I ostvarivanjem prava koji
proizilaze iz njih.
Ovim bi trebalo da se motivišu samozaposleni da ne posmatraju državu I obaveze kao namet koji hoće da ih optereti,već da
posmatraju kao mogućnost na koju imaju pravo I zaštitu,od svega prethodno navedenog.