Механе

Србије. Из једног списка из 1839. године сазнајемо каква je ситуација била y Источној Србији. Тако „у срезу зајечарском на 23 села било je механа y 9 села. .

. y Грљану 4, y Бољевцу 3, Подгорцу 3, Планици 2, a y срезу Вражогрначком на 32 села било их je 11,...Пред крај владе кнеза Милоша било je y целој Србији

око 1200 механа".69 Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија. Нови крајеви, 268; 226.

Тополска буна и србско-турски рат 1877-1878

Миодраг велојић, Олгица Радовановић. Становништво Старе планине - Забрђе. Зајечар. 2010.
До 1920. Забрђе је било Бугарско а онда је подељено на Србски (Димитровград са девет насеља) и Бугарски (Драгомани Годеч са 17 насеља).
Насељено је у периоду између каменог доба и металног доба. Насељавана су брда а од римског долина претежно долине и котлине.
У грчкој митологији посвађали се Зевс и Тифон око владавине светом. Тифон је бацио планину на Зевса а зевс је планину разбио муњамаразбио планине и
оне су пале на Тифона и притом је настала планина Хелм што на грчком језику значи крв. Тако је настала планина Хем (Хелмос) – Стара Планина – Балкан.
Забрђе је вероватно насељено у праисторији у периоду између каменог и металног доба.

Староседеоцима се сматрају Трачани за које се знало да су источни суседи Трибали

Трибали су доминирали у 2 веку п.н.е.
Трибале је победио Филип 2. Македонски а његов син их је покорио и прешао је преко Хелма и избио на Дунав 335. г. п. н. е.
У 2 веку п.н.е. доминира племе Дарданаца који су били савезници Римљана.
Ауторијати (Илирско племе) су насељаваљи забрђе надвладавши Дарданце.
Крајем 4. бека н. е. Ауторијате су надвладали Келти
За загорје карактеристични су сточари Карагуне или Црногунци.
Почетком 1 векс н.е. (33. г.) Забрђе су освојили Римљани. Долином Нишаве изграђен је важан римски војни пут „Via militaris“.
Изградњом Константинопоља пут кроз Нишавску котлини је постао важан за везу између источне и западне Европе.
У шестом веку доминирају Словени и Авари који нападали северне границе ондашње Византије као наследнице Источног римског царства.
У средњем веку Виа Милитарис добија назив „царски“ пут али је и даље био значајан за повезивање источних и западних царства.
Надирањем Турака и Забрђе је покорено 1433. г.
Забрђе је било у саставу Височке нахије и казе Шећирхој (Пирот). Подтурцима су биле две основне дажбине лични харач по особи и харач на земљу. Кулук
за рају био је посебан намет који су користиле спахије. Сва насеља Забрђа имали су једног спахију.
Становништво се склањало од царског друма и насељавало Забрђе.
Забрђани ради одржања вере и националност подизали своје цркве и манастире. Због турског оробљавана и рушења становништво је подизало заветне
крстове (оброке) или заветних светих (миросаних) дрвећа који су замењивали улогу цркава. Заветни крстови су најчешће били посвећени неком од
хришћанских светитеља Св. Јован, Св. Ђорђе, Св.Никола Св. Ћирик, Св. Илија Св. Арханђел, Св. Петка, Пресветој Богородици.
Ставницу су живели птежно од коза и оваца. Коњи су им служили за превоз. Касније се почело бавити земљорадњом. Још од 15 века познат производ било
је црно сукно. Познато је прерађивање млека у сир масло и бурду а од 1880. г. и качкаваљ. За прерађивање млека (претежно овчијег) на пашњацима су
прављене бачије. По производњи качкаваља били су познати Црновунци. Ове крајеве настањивао и номадски народ Влаха, али се касније асимиловао у
православце. Профит од качкаваља имали су трговци, па су се зато појавиле и трговачке бачије богатих сељака и грађана.
По ослобођењу од Турака Ст. планину и Забрђе настањивала је и словенско становништво које с једним именом региструје као Шопи (17. век.). 22
Нека дијалектолошка истраживања су показала да је језик Шопа и становништва ближи српском него бугарском језику.
услед природног наталитета број становника се повећавао негде до 1950 године. Домаћинства стада бројала шест и више чланова.
Након Другог св. рата становништво з Збарђу се галаопирајуће смањило. Тако су се домаћинства смањила на два члана. Исељавање је било по читавој
територији Народне, Федеративне и Социјалистичке Југославије.