стварају илузију покретања захваљујући phi феномену. Phi феномен чини да публика јасно види покрет између слика које се брзо смењују. Филм спада у лепе уметности и он је седма. У прошлости се филм сматрао научним експериментом који ће помоћи научницима да лакше изводе закључке, међутим он се данас не користи само у уметности него и у маркетингу. Први филм се звао Улазак воза у станицу, направили су га браћа Огист и Луј Лимијер 1895. године. Када је први пут приказан, у Паризу, 22.3.1895, људи су почели да беже из сале у страху да ће их воз прегазити.
У Београду је први пут приказан у кафани браће
Савић. Први српски филм се звао Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа који је режирао Чича Илија Станојевић 1911. године. Рекреиран је након проналажења у Аустрији 2004.
Први филмови нису имали звук и називају се неми
филмови, њихова прича је често праћена музиком. Најпознатији неми филмови су филмови Чарлија Чаплина и Пут на Месец Жоржа Мелијеса снимљен 1902.
Сви који су се бавили филмом су се доста намучили и
са звуком и са бојом. Звук се, као понекад и боја, додавао накнадно на слику. Тек касније су дошли до идеје да се микрофон закачи на “пецаљку” и да се тако снима, то се примењује и данас. Крај епохе немих филмова сматра се 1927. Година, тада је настао први филм са звуком – Џез певач.
И напокон, након много мучења са накнадним
“бојењем” снимљеног материјала, са напретком технологије, црно бели филмови добијају боју.