,,Не могу да се сложим с тим да су радили комунисти"

Као прво можемо видјети да је или је прескочио изворе за то, или се прави луд, а
пошто видимо да је извор из 2021, апсолутно не представља ништа о историографији
већ комунистичке литературе крајем рата, али цијеним што је брат показао изворе да
су раније пласирали лажи о броју стријељаних, хвала му много за то.

,,Нетачно је да је повод за стријељање Крагујевчана био комунизам сами"

Овако, да разјаснимо ствари. Ја сам у видеу прије свега признао да се десило
стријељање, односно наредба да се стотину Срба стријеља за једног Њемца и саћу
објаснити зашто је то повод партизана. Њемачки III батаљон 749. пјешадијског пука,
добио је наређење да се из Крагујевца пробије у правцу Горњег Милановца и ослободи
6. чету из 920. пука која је била заробљена од стране четника. Ову моторизовану
њемачку колону, 16. октобра 1941. године напали су између села Баре и Љуљци,
заједно четници и партизани. У нападу су учествовали са четничке стране: мајор
Миодраг Палошевић, капетан Дуја Смиљанић и Милош Глишић, поручник Стојановић и
потпоручник Мојсиловић, а са комунистичке стране: Раја Недељковић, командант
Крагујевачког партизанског одреда(чији је политички комесар био Владимир Дедијер),
професор Драгутин Марковић, студент Радисав Лазаревић и земљорадник Милоје Симовић,
који су били комунистички руководиоци у том крају. Напад на Њемце је била идеја
равногораца, јер како у свом ратном дневнику равногорски поручник Звонимир Вучковић
(иначе Хрват који је наставио сарадњу са комунистима и 1942. када се већина
равногораца разишла са њима) од 43. стране текст који се односи на крагујевачку
трагедију каже: „Палош и ја одређени смо за напад на Крагујевац“ (реч је о мајору
Миодрагу Палошевића" (1). Како би их било више за напад како говори Вучковић у свом
дневнику они (Вучковић и Палошевић који су се нашли у селу Баре на средини пута
Милановац-Крагујевац) су брже боље отишли у село Топоница, где је у кући свог
поочима др Кичевца живио Владимир Дедијер како би се са њим договорили око
комунистичке подршке у тој „акцији“. Комунисти и четници извршили су напад из
засједе, којом приликом су побили 9 и ранили 27 Немаца, од којих је, доцније, још
један умро. Када су Њемци хтјели да понесу своје побијене и рањене другове,
комунисти и четници су жељели да им то спријече. Зато су ови посљедњи изишли иза
скривених положаја и отворили непосредну концентричну ватру на Њемце,
спријечавајући их у њиховој намјери. Њемци су узвратили на ватру, којом приликом су
погинули четнички команданти поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, као и
знатан број четника. Њемци су се морали повући ка Крагујевцу, остављајући своје
мртве. Тада су нападачи извршили ужасан масакр над побијеним Њемцима. Одсјекли су
им полне органе, па им ставили у уста, изломили им ноге и руке, повадили очи и
ишчупали језике. (2)

,,Ако је Парежанин свједок Крагујевачког масакра, зашто нема помена о томе?"

Зато што су комунисти ширили лажи да је национал-социјализам имао словенофобију и
толико су преобликовали број стријељаних да се не зна ни колико је било стријељано
све док није потврдила званична историографија као што си сам показао у првом
дијелу. За повијесничара Станише Бркића, врв као и остали повијесничари није знао
за дјело Ратка Парежанина, али свакако ово дјело Парежанина руши сваки вид
повијесне ревизије о Крагујевцу да се стријељање десило искључиво из мржње, него се
десило опет због звјерстава четника и комуниста. Детаљан разлог: ,,У Крагујевац је,
говорили су комунисти, већ стигла ослободилачка, братска руска војска. Оваквим
пропагандним триковима служили су се партизани на доста мјеста у Србији, свуда где
је требало да изведу већи напад" (3).

ЧАК ТИ ИСТИ КОМУНИСТИ У ТО ВРИЈЕМЕ НИЈЕСУ НИ ХТЈЕЛИ ДА СПАСУ ИНТЕРНИРАНЕ СРБЕ ОД

ЊЕМАЦА НО СУ РЕКЛИ ДА ЊЕМЦИ РАДЕ ЊИХОВ ПОСАО: ,,Време није за такав напад, а што се
тиче људи, што их год више Немци побију, то ћемо ми имати мање да убијамо када
ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. У осталом, зашто Крагујевчани нису
дошли код нас у шуму...?" (4).

За лешеве само да одговорим. Нијесу оповргнули, и постоји извор за то. Кад је

генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција шеф
Управног штаба, и сам блијед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију
фотограгија које је баш прије тога примио. То су били снимци лешева њемачких
војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених. Недић се и сам
згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у
својој повијести није починила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно
скинутим, били су одсјечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је
био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа)..
Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би
ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско
дивљаштво. Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више
пооштри" (5). Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са
унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нијесу ни могле доћи до
Хитлера. Да су ове фотографије доспјеле до Хитлера још више би се погоршало и онако
тешко стање нашег народа у окупираној Србији. Згрожен фотографијама својих мртвих
измасакрираних војника, немачки генерал Беме, специјални командант операција у
Србији лично је наредио одмазду над грађанима Крагујевца.

,,Гдје су докази да Љотићевци нијесу учествовали у хапшењу Њемаца?"

Већ сам у свом видеу навео извор да нијесу. Тако имамо изворе ђе су покушавали да
спасу интерниране. Пошто врв нијеси видио, овај извор који ћу цитирати (био је већ
у видео) гласи: ,,Нема ни седамнаест година, интелигентан и доброћудан, избеглица.
Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака. Шапућемо: ,,Спаси ову децу,
они су ђаци, твоји другови! Спашћу их не брините". (6) У прилог Марисаву Петровићу
и добровољцима иде и то што о спасавању цивила у својој књизи „Крагујевачки
октобар“ писац Бранислав Божовић позива на записе Данила Михаиловића, шефа одсјека
јавне безбједности Дунавске бановине који је био свједок Крагујевачке трагедије у
којој су му погинули брат и зет, а који такође нигдје не наводи учествовање
добровољаца у рацији и стријељању Крагујевчана. И сам потресен породичном
трагедијом која га је снашла одлучио је да пише о томе, да су добровољци заиста
учествовали у хапшењу и стрељању становништва тај податак под јаким емоцијама туге
због губитака својиш ближњих сигурно не би испустио. Писцу те књиге је више
Крагујевчана, а међу њима и Јоле Тепавчевић тада активни подофицир југословенске
војске потврдило да добровољци нијесу помагали Немцима у хапшењу грађана.
Тепавчевић је од усљеделих догађаја покушао да се склони, „Лутао сам да се спасем“
каже он. Кријући се у шумарку поред железничке станице запазио је двојицу
добровољаца, представио им се и легитимисао (кријући се од немачког хапшења
вероватно се легитимисао добровољцима зато што су носили њемачке униформе са
кукастим крстовима, како то комунисти често потенцирају), а они су га повели са
собом у намјери да га спасу хапшења. Одвели су га у школу и представили Милошу
Војновићу-Лаунтеру, њиховом команданту. Под наредђењем Лаунтера правио је спискове
са именима људи за које је поуздано знао да нијесу комунисти (с обзиром на то да је
живео у том крају, а да су добровољци познавали мањи дио становника овог града) .То
су били уствари спискови по којима су грађани били пуштани из Топовских шупа.
Тепавчевић никада није био члан Збора, и том приликом је први пут видео добровољце
и од тог дана он остаје са њима. Чак се и комунистичком повијесничару Владимиру
Дедијеру омакло, па је у другој књизи свог “Дневника” написао свједочење жене: ,,Те
вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић.”
Овај детаљ из првог издања „Дневника“ Дедијер је избацио из осталих издања. Зашто?
(7)
-----------------------------------------
📚ИЗВОРИ:
1. Илија М. Павловић (1983), Критички осврт на књигу: Сјећања из рата од Звонимира
Вучковића, стр. 48
2. Истина о крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941: плава књига, стр. 60
3. Бошко Н. Костић (1949), За историју наших дана, стр. 52
4. Ибидем, стр. 60
5. Станислав Краков (1963), Генерал Милан Недић, 1. Том, стр. 244
6. Радоје Кнежевић, Књига о Дражи, прва свеска, стр. 149
7. Владимир Дедијер (1970), Дневник: Од 6. априла 1941. до 27 новембра 1942, стр.
441