Eden fon Horvat

Don Žuan se vraća iz rata

LICA:
DON ŽUAN- Almir
ANĐEO- Emrah
ĐAVO- Tarik
DVIJE SUBRETE- Sara (I), Hena (II)
TRI ŽENE- Ajla (I), Melisa (II), Nejla (III)
STARAMAJKA- Sara
SLUŽAVKA- Nejla
DVIJE LAKE DJEVOJKE- Ajla (I), Hena (II)
GLAVNA SESTRA – Melisa
BOLNIČARKA - Hena
UDOVICA - Ajla
DVIJE DIZAJNERKE- Hena (I), Sara(II)
KONOBARICA - Melisa
MAJKA- Ajla
DVE KĆERI – Melisa (I), Nejla (II)
TRI DAME- Sara (I), Nejla (II), Hena (III)
ŽENA POD MASKOM- Sara
GOSTIONIČARKA
DVE STARICE, DVE SELJANČICE,DVE DEVOJČICE- Tarik i Emrah
1. POZORIŠTE NA FRONTU (Sara, Hena)

PRVA SUBRETA: Rat je završen. Izgubili smo.

DRUGA SUBRETA: Gde mi je crvena perika?!
PRVA SUBRETA: Upravnik se vratio u štab. Više nema oficira. Sada su svuda narednici umjesto
generala.
DRUGA SUBRETA: Da bar nikad nisam potpisala ovaj prokleti ugovor! Igram subretu na frontu, a
nekada sam igrala Grajhen. I gdje mi je crvena perika?!
PRVA SUBRETA: U ruci… Danas je historijski dan. Primirje počinje tačno u podne.
DRUGA SUBRETA: Dakle, još dvadeset minuta.
PRVA SUBRETA: Pitam se još koliko će njih poginuti...
DRUGA SUBRETA: A meni je žao onih žena koje će ostati bez muškaraca.
PRVA SUBRETA: Bože, kako to govoriš! Pa i muškarci su ljudska bića.
DRUGA SUBRETA: Nisu.
Ulazi Don Žuan
PRVA SUBRETA: Izvolite?
DON ŽUAN: (drugoj subreti) Vas tražim. Mi se poznajemo.
DRUGA SUBRETA: Mi? Ne znam odakle...
DON ŽUAN: Gledao sam vas u dvjema operetama.
DRUGA SUBRETA: U kojim?
DON ŽUAN: Ne sjećam se naziva. Znam samo da ste stajali pored šaptačnice i čekali. A oko vas je
sve bilo u bijelim zavjesama, sjećate li se? To je bila prva uloga. A onda, pisali ste neko pismo, bila je
noć i vi ste znali da će on odgovoriti. To vam je bila druga. Vaš me je smješak podsjetio na ženu koju
sam poznavao prije rata; katkada mi izgleda kao da je otada prošla čitava vječnost. Smijem li vam
predati mali poklon, kao izraz moje zahvalnosti što ste me podsjetili na... (Nasmeši se i pruzi joj mali
paketić) Cigarete, to je jedino što sam osvojio u ovom ratu. Prave egipatske. (Don Žuan izlazi)
DRUGA SUBRETA: Šta bi ovo?
PRVA SUBRETA: Pusti ga, vidiš da je lijep…ovaj, lud.

2. ULICA (Ajla, Melisa, Nejla, Almir)

PRVA ŽENA: Nema hljeba, soli, masti... Zar je ovo mir?
DRUGA ŽENA: Smirite se, gospođo nastojnice; glavno je da su se muškarci vratili sa one klaonice na
bojištu.
PRVA ŽENA: A moj nije ni omirisao barut. Voljela bih da jeste, ali šta ću, ima ravne tabane i dok su
drugi slavno ratovali, on se izležavao. Bilo je dovoljno da zinem, pa da me odalami... Rat ili mir,
izađe mi na isto.
TREĆA ŽENA: Ne grešite dušu! Moj jadni Josip je tamo negdje u Sibiru, i ko zna kad će se vratiti.
Žena shvati koliko joj nedostaju batine, tek kad više nema ko da je tuče.
Ulazi Don Žuan
DON ŽUAN: Oprostite, tražim gospođu nastojnicu...
PRVA ŽENA: Ja sam!
DON ŽUAN: Dolazim od vaše kuće: vaš mi je muž rekao da ćete biti ovde,
PRVAŽENA: Šta hoćete?
DON ŽUAN: Samo jednu informaciju. Prije rata, u ovoj zgradi, živela je jedna mlada dama... Nju
tražim. Vaš muž mi je rekao da se odselila, ali nije mogao da se seti kuda...
PRVA ŽENA: Kažete, neka dama... Isuse, Marijo i Josipe, sad sam vas tek prepoznala! Bože me
prosti, mislila sam da ste mrtvi.
DON ŽUAN: Bio sam samo na spisku nestalih.
PRVA ŽENA: Eh, još ima čuda! Da, milostiva gospođica je otišla. Živi sad sa svojom staramajkom.
DON ŽUAN: Gjde?
PRVA ŽENA: Čekajte, kako se ono zove to mesto… (Pogleda u beležnicu.) Aha, evo ga, ovde.
DON ŽUAN: Zar tako daleko?
PRVA ŽENA: Jeste.
DON ŽUAN: Kad je otišla?
PRVA ŽENA: 1915.
DON ŽUAN: Dakle, zato mi nije odgovarala, a ja sam joj pisao, ima već šest sedmica...
PRVA ŽENA: Mi svu poštu proslijedimo, ali u ratu, znate kako je, pisma se lako izgube.
DON ŽUAN: Da. A ko sada tamo živi, na trećem spratu, levo?
PRVA ŽENA: Neka zubarka. Sad se sve izmenilo, nije više kao prije rata. Mnogo je zubara stradalo
na frontu, pa su žene morale da se obuče. A ja, pravo da vam kažem, ni za živu glavu ne bih kod
zubarke, nemam povjerenja u žensko.
DON ŽUAN: Moraću da krenem, hvala vam.
Don Žuan izlazi
PRVA ŽENA: Sretan put, gospodine! Je 1’ znate ko je to bio? Jao, bio je poznat u čitavom gradu zbog
gomile ljubavnih skandala. Ostavio je vjerenicu pred samo venčanje, upravo pred rat, pa se onda
vucarao sa kojekakvim djevojčurama, bilo ih je na stotine. A vjerenica mu je bila čista duša, pravi
anđeo. Izgleda da se sad pokajao. Da je taj Don Žuan moj vjerenik, zadavila bih ga golim rukama!
TREĆA ŽENA: Ali, ne bi ga odbila!
PRVA ŽENA: E, to je već druga stvar!
3. STARAMAJKINA SOBA (Sara, Nejla)
STARAMAJKA: Ana! Ana! U novinama piše da je juče završen rat, a otpočela pljačka; svuda pa i
kod nas. Ubili su mesara i ranili trgovca drvetom. Zatvori prozore i zaključaj vrata. Dva puta,
glupačo!
SLUŽAVKA: Ja nisam glupača, jeste li razumeli! Sad su svuda druga vremena, pa i kod nas. I prema
služavkama se drukčije ponaša. Jeste li razumeli?!
STARAMAJKA: Neću valjda da sad drukčije govorim zbog tih tvojih »drugih« vremena! Prevalila
sam sedamdeset šestu i prosla sito i rešeto; i rat, i mir, i revolucije... I neću da se menjam pod stare
dane! Da si na sva vrata navukla rezu! Jesi li čula!
SLUŽAVKA: Kako da ne, i to dva puta!
STARAMAJKA: Krmača... Ana! Ana! Ko to zvoni, ko je pred vratima?
SLUŽAVKA: Stiglo pismo...
STARAMAJKA: Pismo? Ko mi to piše?
SLUŽAVKA: Nije za vas, za gospođicu... Sa fronta... Jadnica, ima dve godine kako je umrla, a sad joj
stiže pismo...
STARAMAJKA: Pošalji ga nazad!
SLUŽAVKA: Kome? U rat?
STARAMAJKA: »Najdraža«... To je on... »Vraćam se, i sada sam samo tvoj«... »Samo tvoj?« a ona je
mrtva. Neka mu se bog smiluje...

4. ULIČNI UGAO (Sara, Hena, Almir)

(Ulični ugao; noć. Mesec osvetljava tablu na kojoj piše: »KO PROðE, BIĆE STRELJAN!« Bodljikava
žica. Pojavljuju se DVE LAKE DEVOJKE. PRVA DEVOJKA iznenada povuče DRUGU.)
PRVA DEVOJKA: Stani! Zar ne vidiš šta piše? Još jedan korak i, pucaće! Tamo su crveni.
DRUGA DEVOJKA: Juče sam bila s jednim belim.
PRVA DEVOJKA: Svetloplavi, ružičasti, svi su isti! (Ravnodušno se zagleda u plakat na zidu,
osvetljen mesečinom.) Žene, majke, kćeri, gde su vam muškarci? U zajedničkom grobu; došao je kraj
muškoj vlasti... Svršeno je s njima!
Ulazi Don Žuan
DRUGA DEVOJKA: Stani! Ko prođe, streljaće ga!
DON ŽUAN: Pa kako onda da dođem do stanice?
PRVA DEVOJKA: Od stanice je ostala samo gomila ruševina koje se dime. Bombardovali su je,
gospodine moj. Zar ne čitaš novine?
DON ŽUAN: Ne.
PRVA DEVOJKA: A kuda ćeš?
DON ŽUAN: Kući.
DRUGA DEVOJKA: Majci?
DON ŽUAN: Bilo bi to lepo.
PRVA DEVOJKA: Nema vozova. Jesi li crveni ili beli?
DON ŽUAN: Ja nisam ničiji. Čeka me samo još jedno presedanje. Do sada sam već mogao da budem
tamo. Gde mogu da prenoćim?
PRVA DEVOJKA: Kod nas. Hoteli su puni vojnika.
DON ŽUAN: Hoću negde da prespavam; ništa više.
PRVA DEVOJKA: Samo to? Znaš, nas dve imamo cenovnik.
DON ŽUAN: Ali ja nisam od onih što kupuju.
PRVA DEVOJKA: E onda ja ostajem ovde.
DRUGA DEVOJKA: A ti dođi sa mnom.

5. SOBA LAKE DEVOJKE (Hena, Almir)

DRUGA DEVOJKA: Dobro došao u dvorac.
DON ŽUAN: Spavaću na sofi.
DRUGA DEVOJKA: Možeš i u krevetu...
DON ŽUAN: Ne, hvala. Koliko je sati?
DRUGA DEVOJKA: Još je rano.
DON ŽUAN: Molim te, otvori malo prozor! Vruće mi je.
DRUGA DEVOJKA: Da nemaš groznicu?
DON ŽUAN: Možda.
DRUGA DEVOJKA: (pokaže na svoje srce) Boli li te ovde?
DON ŽUAN: Da.
DRUGA DEVOJKA: Hajde, lezi u krevet, ja ću te pokriti.
DON ŽUAN: Ne, ne smem da sa razbolim.
DRUGA DEVOJKA: Jesi li oženjen?
DON ŽUAN: Gotovo da jesam.
DRUGA DEVOJKA: Veren?
DON ŽUAN: Samo veran.
DRUGA DEVOJKA: (nasmeši se) Otkad to?
DON ŽUAN: Od rata...
DRUGA DEVOJKA: Šteta.
DRUGA DEVOJKA: Jesi li dugo bio u ratu?
DON ŽUAN: Dogod je trajao.
DRUGA DEVOJKA: Moj otac je poginuo kod Gorlica.
DON ŽUAN: I ja sam se borio kod Gorlica.
DRUGA DEVOJKA: Onda si možda znao moga oca? Jako visok čovek sa crnom bradom...
DON ŽUAN: Nisam ga poznavao.
DRUGA DEVOJKA: Šteta.
DRUGA DEVOJKA: Mislim da stvarno imaš temperaturu.
DON ŽUAN: Nisam bolestan, samo se užasno osećam...
DRUGA DEVOJKA: Bilo bi bolje da legneš.
DON ŽUAN: Neću. Imaš li papir I olovku?
DRUGA DEVOJKA: Da, zašto?
DON ŽUAN: Zato što hoću da napišem pismo.
DRUGA DEVOJKA: Verenici?
DON ŽUAN: Da.
DRUGA DEVOJKA: Odavno je nisi video?
DON ŽUAN: Još od pre rata.
DRUGA DEVOJKA: (zajedljivo) I misliš da ti je bila verna?
DON ŽUAN: Jeste.
DRUGA DEVOJKA: A je l’ ti svakog dana pisala?
DON ŽUAN: Ne. Nije. Nijednom. Imala je pravo. Razišli smo se mojom krivicom; ipak, čeka me.
DRUGA DEVOJKA: Uh, što si siguran...
DON ŽUAN: Ja to znam.
DRUGA DEVOJKA: Evo ti.
DON ŽUAN: Hvala.
DRUGA DEVOJKA: Gde ti živi verenica?
DON ŽUAN: Kod svoje staramajke.
DRUGA DEVOJKA: Eh vi, muškarci, ne zaslužujete žene... Kad vas uporedim sa mojim jadnim
ocem - niste mu ni za mali prst. Niko od vas. Svi ste obične ništarije. Sve vas mrzim. Istinski… Čuješ
li me? (DON ŽUAN se onesvestio.) Hej!... Šta ti je? Da nisi umro? Šta ti je?

6. STARAMAJKINA SOBA (Sara, Nejla)

STARAMAJKA: Još je bolestan, inače bi već bio ovde. Kaže da je bio ozbiljno ranjen i da je tada prvi
put spoznao da treba pripadati samo jednoj osobi. Da, znam, uplašio se da će u pakao i odlučio da
popravi sve što je skrivio.
SLUŽAVKA: Trebalo bi da mu napišete da jadne gospođice odavno više nema.
STARAMAJKA: Samo ti ribaj!
SLUŽAVKA: Pa to je već peto pismo...
STARAMAJKA: Neka ga, nek piše sve dok ga đavo ne odnese! Kaže da traga za sopstvenom dušom.
SLUŽAVKA: Ostavite mrtve na miru!
STARAMAJKA: I sama znas šta je uradio, znaš kako je umrla... Neka ga, nek je sada traži. Volela bih
da mu skrešem u lice kako ju je on ubio. Jedino želim da poživim dok ne dođe ovamo, pa da mu...
SLUŽAVKA: (prekine je) Neće doći ako ne dobije odgovor.
STARAMAJKA: Doći će.
SLUŽAVKA: Neće.
STARAMAJKA: Otkud znaš?! Pa ti ga i ne poznaješ.
SLUŽAVKA: Ne. Ali mogu da ga zamislim.
STARAMAJKA: Pa kako izgleda?
SLUŽAVKA: Nije u tome stvar.
STARAMAJKA: Kakav god da je, staće ovde, preda me, videćeš, pa makar vekovima čekala...
Čekaću, zato što hoću da ga dočekam... (čita novine) Tvoja »druga vremena« nisu dugo potrajala.
Prosjaci su i sada prosjaci. Evo, u novinama piše da se vraćaju stara vremena...
SLUŽAVKA: (mrmljajući) Ali ne za tebe...
STARAMAJKA: Šta si rekla?
SLUŽAVKA: Ništa. Ništa.

DRUGI ČIN

7. BOLNICA (Ajla, Melisa, Hena, Almir)

(Dva meseca kasnije. Hodnik u bolnici. GLAVNA SESTRA saopštava UDOVICI pod gustim crnim
velom, kako je došlo do iznenadne smrti njenoga muža.)
UDOVICA: Ne mogu još da shvatim...
GLAVNA SESTRA: Gospod je dao i Gospod uzeo...
UDOVICA: Četiri godine je proveo po rovovima, a sada, kada je konačno mir, eto, umro je u krevetu,
od gripa...
GLAVNA SESTRA: I to je deo rata.
UDOVICA: Zar mi neće dozvoliti da ga vidim?
GLAVNA SESTRA: Dajte nam bar deset minuta, draga moja, upravo ga oblačimo.
Ulazi Bolničarka
SESTRA: Sestro, onaj vojnik što leži kod nas već dva mjeseca…on je u vlasti zla.
GLAVNA SESTRA: Šta pričaš?!
SESTRA: Maloprije je razgovarao sa verenicom, rekao joj da se kaje zbog svega što... Bili su to sve
smrtni gresi, užasni, nikada tako nešto nisam čula; ali dok ih je opisivao, kao da se ponosio njima,
izgledalo je kao da se hvali...
GLAVNA SESTRA: Ima visoku temperaturu, četrdeset i...
SESTRA: (prekida je) Ne, nije to samo temperatura, sve je istina, sve što je rekao, osećam to... Pa on
je sam đavo, sestro!
GLAVNA SESTRA: Dosta!
SESTRA: Ja sam ga dosad negovala; ali više neću!
GLAVNA SESTRA: Da je bolestan, tvoja dužnost bi bila da neguješ i samog đavola!
Ulazi Don Žuan
DON ŽUAN: Sestro, je li stigla pošta?
GLAVNA SESTRA: Da. Stigla je.
DON ŽUAN: I opet ništa za mene?
GLAVNA SESTRA: Ne.
Glavna Sestra i Bolničarka izlaze
UDOVICA: To si ti, zar ne?
DON ŽUAN: Ko?
UDOVICA: Pa mi se znamo.
DON ŽUAN: Zbilja? Ovako kroz veo, ne bih mogao da...
UDOVICA: Kako ti je verenica? Je li srećna sa tobom? Ili te vara onako kao što si ti varao mene?
DON ŽUAN: Sada znam ko si ...
UDOVICA: Dakle, ipak si me prepoznao?
DON ŽUAN: Po smehu... (DON ŽUAN se uhvati za srce)
UDOVICA: (zlobno) Boli te, je li?
DON ŽUAN: Srce mi nije u redu, još od rata... Grip je samo pogoršao stvar...
UDOVICA: Dakle, i ti si ga preležao?
DON ŽUAN: Jesam.
UDOVICA: Ali si ostao živ, a moj muž je umro.
DON ŽUAN: Zaista mi je žao
UDOVICA: Sve mi je oprostio, moj muž, i meni i tebi. A sad je mrtav, a ti si živ. Ti... što nisi ti umro,
šta ćeš više medu ljudima? Samo im donosiš nesreću, gde god se pojaviš; nesreću i ništa više.
DON ŽUAN: Mislim da me je rat izmenio...
UDOVICA: Nije. Ostao si isti. Trebalo bi te istrebiti.
DON ŽUAN: Znam, ja sam poguban po žene. Donosim im nesreću.

8. KAFE (Sara, Hena, Melisa, Almir)

PRVA DIZAJNERKA: Tamo je neki muškarac koji bi mogao da mi se dopadne.
DRUGA DIZAJNERKA: Gde!
PRVA DIZAJNERKA: Kao da nekako posebno zrači...
DRUGA DIZAJNERKA: Ne vidim ga odavde.
PRVA DIZAJNERKA: Ustani i baci pogled.
DRUGA DIZAJNERKA: Teraš me da ustanem zbog muškarca? Bože, Petere, šta sve neću od tebe
doživeti!
PRVA DIZAJNERKA: Ne može da nađe mesto.
DRUGA DIZAJNERKA: Ne preteruj!
PRVA DIZAJNERKA: Evo ga!
(Pojavljuje se DON ŽUAN. Sledi ga KONOBARICA, koja mu pomaže da skine kaput.)
DON ŽUAN: Ima li negde lokala bez muzike?
KONOBARICA: Nema.
DON ŽUAN: Zar svuda igraju?
KONOBARICA: Prošle su čitave četiri godine bez muzike, treba to nadoknaditi.
DON ŽUAN: Zar već od podneva?
KONOBARICA: Od ranog jutra.
DON ŽUAN: Hm! Konjak. (KONOBARICA odlazi. DON ŽUAN počinje da piše pismo.)
PRVA DIZAJNERKA: (Prilazi DON ŽUANU) Smem li moliti...
DON ŽUAN: (ne shvatajući) Izvolite?
PRVA DIZAJNERKA: Želela bih da plešem sa vama. Možda vam je čudno što vas jedna žena poziva
na ples, ali, svet se izmenio, gospodine. Zašto bi samo muškarci smeli da budu don žuani?
DON ŽUAN: Dobro dakle, želeli biste da plešete sa mnom?
PRVA DIZAJNERKA: Da.
DON ŽUAN: Samo trenutak, molim vas. *anđeo i đavo*
(PRVA DIZAJNERKA odlazi sa njim u glavnu salu. DRUGA DIZAJNERKA je sama. Posmatra ih
kako odlaze, a zatim ustaje, prilazi DON ŽUANOVOM stolu i čita pismo koje je ovaj započeo.)
DRUGA DIZAJNERKA: »Vapio sam za tobom, ali nije bilo odgovora... Pa dobro. Ostaću onda
onakav kakav sam.« A kakav si to, da mi je znati!
(KONOBARICA se pojavljuje sa konjakom. Obraća se DRUGOJ DIZAJNERKI koja je nije videla
kako dolazi.)
KONOBARICA: Je li to vaše pismo?
DRUGA DIZAJNERKA: Nije.
KONOBARICA: Na svoje mesto! Brzo!
DRUGA DIZAJNERKA: Kako to govorite sa mnom!
KONOBARICA: Kupite se, smesta! Inače ću ispričati vašoj prijateljici šta ste mi sve predlagali, šako
jada... (KONOBARICA stavlja konjak na DON ŽUANOV sto i izlazi. DRUGA DIZAJNERKA se vraća
na svoje mesto. DON ŽUAN se vraća iz sale za igru u pratnji PRVE DIZAJNERKE, ali ne sedaju.)
DON ŽUAN: Dakle, vi se bavite primenjenom umetnošću?
PRVA DIZAJNERKA: Da. (Pokazuje mu malu ešarpu.) Kreiram dizajn za ovakve i slične stvari.
(Uvlači ešarpu u DON ŽUANOV džep na sakou.) Batik! Moj dizajn.
DON ŽUAN: Hvala. Hoćete li da plešemo?
PRVA DIZAJNERKA: Hoću.
DON ŽUAN: Ali samo dok ne padne mrak.
PRVA DIZAJNERKA: Zašto?
DON ŽUAN: Bolestan sam već osam nedelja. Vreme se danas prolepšalo, pa su mi dozvolili da
izađem iz bolnice. Ali, uskoro ću morati da se vratim, da mi se stanje ne bi pogoršalo. A to ne bi
valjalo. Znate, moje srce...
PRVA DIZAJNERKA: Šta vam je?
DON ŽUAN: Grip, imao sam težak oblik gripa.
PRVA DIZAJNERKA: Niste valjda još zarazni?
DON ŽUAN: Ne, sada sam bezopasan... (DON ŽUAN se iznenada zagleda u nju.)
PRVA DIZAJNERKA: Šta vam je?
DON ŽUAN: Ti me podsećaš... na nekoga ko mi još nije odgovorio...
PRVA DIZAJNERKA: Otkad smo to na »ti«?
DON ŽUAN: A, u stvari, uopšte ne ličiš na nju.
PRVA DIZAJNERKA: Idemo.
(PRVA DIZAJNERKA odlazi sa DON ŽUANOM put glavne sale. DRUGA DIZAJNERKA ostaje
sama . (iznenada drekne.)
DRUGA DIZAJNERKA: Račun! Račun!
KONOBARICA: Nisam gluva! Tri miliona. Izgleda da vam je neko zaveo prijateljicu...
DRUGA DIZAJNERKA: Znate li tog čoveka? Ko je on?
KONOBARICA: Ne znam, aili izgleda mi nekako poznat.
9. SOBA U MAJČINOJ KUĆI (Ajla, Nejla, Melisa, Almir)
DRUGA KĆI: Jesi li založila svećnjake?
MAJKA: Jesam.
DRUGA KĆI: Onda više nema šta da se založi. (DRUGA KĆI posmatra svoje noge u ogledalu.)
MAJKA: Ostalo nam je još sedamnaest milijardi. Dođe mi da se obesim.
DRUGA KĆI: Zašto stalno kukaš, mama? A šta ja da kažem? Ti si bar proživela, bila do Rivijere i
Pariza, putovala u Norvešku, a ja? Otkad znam za sebe jedino slušam tvoje jadikovke. Dođe mi da
svisnem od muke!
MAJKA: Je l ti to meni prebacuješ?
DRUGA KĆI: Pa naravno, sve je to tvoja krivica, čija bi bila! Zašto mi nisi dozvolila da se prošle
godine upišem na kurs, dok je novac još nešto vredeo? Sada bih već nastupala i ne bismo morali da
izdajemo sobu; ali tebi je bilo ispod časti da ti kći bude plesačica! A nije ti ispod časti što si sve živo
založila? E pa samo da znaš: ne nameravam da ostanem ovde i istrunem zajedno sa tobom.
MAJKA: Kako si zla...
DRUGA KĆI: Tata bi mi dozvolio da odem u plesačice.
MAJKA: (plane) Šta ti znaš o ocu? Nije ti bilo ni deset godina kad je otišao u rat.
DRUGA KĆI: Pročitala sam sva pisma koja ti je pisao sa fronta...
MAJKA: Molim?
DRUGA KĆI: Da. Juče. Bila sam tako slobodna da obijem tvoj pisaći sto.
MAJKA: Stidi se.
DRUGA KĆI: Ti bi trebalo da se stidiš! Znaš i sama šta je tata pisao u pismima, a znaš i to zašto nisi
dozvolila da ih pročitam. Tata je pisao: dozvoli da Gretl uči ono što želi, dolaze nova vremena!
MAJKA: Šta stalno gledaš svoje noge!
DRUGA KĆI: A što da ne? Kad žena ima lepe noge, onda treba i da ih pokaže...
MAJKA: O mužu, mužu... Vidiš li ti šta se ovde događa!
(Zvono na vratimo. MAJKA izlazi. Sama, DRUGA KĆI je isprati pogledom, slegne ramenima, pevuši
»boston« i igra. MAJKA se vraća, ovoga puta sa DON ŽUANOM. DRUGA KČI, iznenañena, prekida
igru i posmatra pridošlicu. DON ŽUAN ju je posmatrao dok je igrala. Nasmešio se.)
MAJKA: Gospodin želi da iznajmi sobu; glavna sestra mu je rekla da sam spremna da mu izdam ovu
našu. (DON ŽUANU) Moja kći. (DON ŽUAN se lako nakloni) A ovo je ta soba. Gleda na baštu,
veoma je tiho. Imaćete sve što vam bude potrebno. (DON ŽUAN posmatra noge DRUGE KĆERI.)
DON ŽUAN: Da.
MAJKA: Zar nećete da sednete?
DON ŽUAN: Hvala. (DON ŽUAN seda za sto, zajedno sa MAJKOM. DRUGA KĆI seda malo
podalje i pomalo stidljivo posmatra DON ŽUANA.) Dopada mi se soba. Uzeću je.
MAJKA: Smem li da upitam šta je gospodin po zanimanju?
DON ŽUAN: I ja se to često pitam. Pre rata, nisam morao da radim. Ali sam u ratu izgubio imetak... I
sada, eto, trgujem umetničkim predmetima.
MAJKA: A tako!
DON ŽUAN: Da. Nedavno sam upoznao jednu djevojku koja se bavi primenjenom umetnošću. Na
primer, batik! (Pokazuje MAJCI ešarpu koju mu je poklonila PRVA DIZAJNERKA) Zatim, keramika,
duborez, grafički radovi. Nagovorila me da organizujem prodaju takvih predmeta. Svakako, čovek od
toga ne može da se obogati, ali, u svakom slučaju, zaradi se za život.
(PRVA KĆI vraća se iz kancelarije.)
MAJKA: Moja starija kći. Naš stanar.
PRVAKĆI: (DON ŽUANU) Nemojte ustajati. (MAJCI) Moram da odmah odem.
MAJKA: Kuda?
PRVA KĆI: Pa znaš, mama!
MAJKA: Nije valjda opet Partija?
PRVA KĆI: Uvek i pre svega.
MAJKA: (DON ŽUANU; podsmešljivo) Moja kći je rešila da popravi svet.
PRVA KĆI: Pogodila si!
DON ŽUAN: Moje poštovanje.
PRVA KĆI: Hvala. (MAJCI) Htela bih da ne što na brzinu pregrizem.
MAJKA: Ništa nije ostalo...
PRVA KCI: Ali namerno sam sebi odvojila od ručka.
DRUGA KĆI: Ja sam ti to slistila.
PRVA KĆI: Opet?
MAJKA: Mislim da gospodina ne zanimaju...
PRVA KĆI: (prekida je) Možda gospodina ne zanima ni ko ima da jede a ko nema...
MAJKA: Magda! Kako ti to govoriš u poslednje vreme!
PRVA KĆI: Pravilno, veruj mi!
MAJKA: (DON ŽUANU) Pravi je fanatik... (PRVOJ KĆERI) Obavljaj svoj posao u kancelariji, budi
poštena, marljiva, odana, i šta ćeš više?!
PRVA KĆI: (plane) Ne govori gluposti, mama! Ti ne znaš kako u kancelariji izgleda, nikada nisi
morala da radiš. Tata se uvek brinuo za tebe; nisi morala da misliš svojom glavom. A ko je izazvao
ovaj rat? Upravo taj tvoj svet!
DON ŽUAN: Uvek će biti ratova, gospođice...
PRVA KĆI: Jeste li vi bili u ratu?
DON ŽUAN: Jesam. Čak sam bio i ozbiljno ranjen. Ali, rat je imao i svojih dobrih strana. Uzmimo,
na primer, mene: u ratu sam postao bolji čovek, i tek sada, u miru, počinjem da opet bivam onaj stari.
PRVA KĆI: Čovek koji misli kao vi, zašto još živi?
MAJKA: Magda! Kako si tako nekulturna!
DON ŽUAN: O smislu mog života pitajte boga.
PRVA KĆI: Bog je samo obična varka, da bi se eksploatisane mase utešile verom u onaj svet. Zašto
me tako gledate?
DON ŽUAN: Baš ste temperamentni!
(PRVA KĆI brzo izađe.)
MAJKA: Bože, sve neki ideali...
DON ŽUAN: Proći će je.
DRUGA KĆI: (DON ŽUANU) Zašto vi ne igrate na filmu?
DON ŽUAN: Ja? Na filmu?
DRUGA KĆI: Imate talo lep profil.
MAJKA: (uzdahne) Eto, sad i ova! Sve same budalaštine!
DON ŽUAN: (MAJCI) Čudno. Način na koji je vaša kći izgovorila: »Imate tako lijep profil« kao da
me je podsetio na nekoga...
DRUGA KĆI: Sigumo na Astu Nilzen.
DON ŽUAN: Ne, na nekoga koga vi ne poznajete. (DON ŽUAN se hvata za srce.)
DRUGA KĆI: Ali na nekoga koga vi poznajete?
MAJKA: Ne budi tako drska! Krajnje je vreme da odeš, hajde!
DRUGA KĆI: Do viđenja!
DON ŽUAN: Do viđenja.
MAJKA: Vidi se da im nedostaje čvrsta očeva ruka. Tolike žrtve, toliko jada, a ono sve gore i gore.
Muž mi je bio profesor univerziteta.
DON ŽUAN: Useliću se sutra ujutro.
MAJKA: Nadam se da ćete se ovde osećati kao kod kuće... (Pruža DON ŽUANU ruku i iznenada se
zagleda u njega) Recite mi: jesmo li se negde već upoznali?
DON ŽUAN: Može biti... (DON ŽUAN odlazi.)

10. STAN ŠPEKULANTA (Sara, Hena, Nejla)

(TRI DAME piju čaj. PRVA DAMA, nekadašnja guvernanta, sada je gospodarica kuće i stara je
trideset godina. DRUGA DAMA, filmska glumica, ima dvadeset tri godine, dok je TREĆA DAMA
prijateijica trgovca konjima i kćerka nastojnice, osamnaest joj je godina. Tišina.)
TREĆA DAMA: Gde se on toliko zadržao?
PRVA DAMA: Da, katkada okasni...
DRUGA DAMA: Kod mene nikada ne kasni.
TREĆA DAMA: A kod mene stigne uvek ranije nego što smo zakazali.
DRUGA DAMA: (PRVOJ DAMI) Gde ste kupili tu divnu ešarpu, mila moja?
PRVA DAMA: On mi ju je poklonio. Batik!
DRUGA DAMA: Povodom moje poslednje angine poklonio mi je jednu keramičku figuru.
TREĆA DAMA: Čime se on, u stvari, bavi?
DRUGA DAMA: Trguje umetničkim predmetima. Nedavno je hteo i na film; pojma nemam ko mu je
ulio tu bubu u glavu;
PRVA DAMA: Da, oni najbolji deluju samo uživo.
TREĆA DAMA: Da, i ja bih rekla. (Tišina) Uvek mi govori da ga podsećam na neku devojku...
DRUGA DAMA: Da, i meni je to rekao.
PRVA DAMA: Očigledno da sve podsećamo na neku ženu. Meni je rekao da imam iste oči kao ona,
nekoj drugoj, verovatno, da ima ista usta...
TREĆA DAMA: A meni da imam noge kao ona.
PRVA DAMA: Izgleda da tako hoće da kompletira veliku ljubav svoga života; parče po parče.
(Tišina)
PRVA DAMA: (iznenada ustaje) Ne mogu više da ovo podnesem...
TREĆA DAMA: (DRUGOJ DAMI, zbunjena) Šta joj je?
PRVA DAMA: Šta mi je ? Zar zaista ne razumete ili nećete da razumete: on jedino hoće da nas
ponizi...
DRUGA DAMA: Ko?
PRVA DAMA: Pa, on, on! uživa kad nas vidi kako puzimo; ali, najžalosnije je što same sebe
ponižavamo...
TREĆA DAMA: Sve je to suviše duboko za mene.
PRVA DAMA: Verujem. Čim stigne skresaću mu u lice šta je i ko je: ološ!
DRUGA DAMA: Zašto? Zato što neće da s vama ima ništa više od onoga što je već imao?
PRVA DAMA: (trgne se) Ko kaže?
DRUGA DAMA: On. (TREĆA DAMA se nasmeje. PRVA DAMA je strelja pogledom.)
(Telefon zvoni, PRVA DAMA odgovara)
PRVA DAMA: Halo? Da? Zaista? Hvala. (Spusti slušalicu.) Poslao je poruku da neće moći da dođe...
DRUGA DAMA: Šta?!
PRVA DAMA: Ostavio nas je na cedilu!
TREĆA DAMA: Mene?
DRUGA DAMA: (PRVOJ DAMI) Pa đta mislite gde je sad?
PRVA DAMA: Možda opet sa onom kravom iz Berna.
DRUGA DAMA: (histerično se smeje)
TREĆA DAMA: (DRUGOJ DAMI) Umuknite!
DRUGA DAMA: Jesi li ti to meni rekla da umuknem?
TREĆA DAMA: Kobilo histerična...
DRUGA DAMA: (izdere se na nju) Marš napolje!
( Sve tri izlaze napolje kroz raspravu)

11. SOBA U MAJČINOM STANU (Ajla, Nejla, Almir)

(DON ŽUAN doručkuje u svojoj nameštenoj podstanarskoj sobi. MAJKA ulazi.)
MAJKA: Stiglo ti je pismo...
DON ŽUAN: (prekidajući je) Odakle?
MAJKA: Pisala ga je neka žena. (Don Žuan uzima pismo nadajući se da je od vjerenice, ali se
razočara kada vidi da je od neke druge žene) Mogu li da pročitam?
DON ŽUAN: Ne. (MAJKA mu iznenada istrgne pismo iz ruke.) Da si mi ga vratila. Smesta.
MAJKA: Ne pada mi na pamet... (MAJKA brzo čita i pogleda DON ŽUANA zaprepašćena.)
DON ŽUAN: Jesi li sad zadovoljna?
MAJKA: (pokazuje pismo) Zar si ti zaista takav?
DON ŽUAN: Ne prihvatam nikakvu odgovornost.
MAJKA: Ali ova žena piše da će se utopiti zbog tebe...
DON ŽUAN: Predomisliće se.
MAJKA: Bože, kako to govoriš!
DON ŽUAN: Zar sam ja kriv što me više ne privlači? Šta treba da uradim? Da se prisiljavam?
MAJKA: Plašiš me...
DON ŽUAN: Ne treba da se plašiš. (Uzima od nje pismo.) Ona se bavi primenjenom umetnosću.
Pozvala me je na ples. Bila je uporna sve dok nije dobila ono što je želela. Našli smo se nekoliko puta.
U početku me je, znaš, podsetila na jednu drugu ženu, ali ispostavilo se da tu nema nikakve sličnosti.
Za sve je kriva samo moja pesnička mašta. Nikako ne uspevam da ga nañem, svoj ideal...
MAJKA: I nikada ga nećeš naći, jer više nemaš svoj ideal. Mrtav je.
DON ŽUAN: Mrtav? (Uhvati se za srce) Ne... Ne, to nije moguće! Siguran sam da je živa, da živi
negde i da se udala za nekog Čestitog Čoveka. Ima decu i želi da živi u miru, zato mi nije ni
odgovorila.
MAJKA: Potpuno je razumem.
DON ŽUAN: Šta ti razumeš? Ko si ti? Verna udovica jednog činovnika, koja misli da će, kada se da
muškarcu, tog trenutka pasti zvezda sa neba!
MAJKA: I ja sam ljudsko biće!
DON ŽUAN: Ali ja hoću da to zaboravim! I neću da me na to podsećaš. Svega mi je dosta!
MAJKA: Tu gde spavaš, to je bio njegov krevet... Razumeš li? Pišeš na njegovom stolu, a u ovom
ormaru nekada su bila njegova odela pre no što sam ih poklonila... Često ga vidim kako sedi za ovim
stolom, kako me posmatra, kao da je vreme stalo. A ti, jedino si ti uspeo da odagnaš njegovu sliku.
Slušaj, ne želim više da ga vidim, nikada, nikada više... (Priljubi se uz njega. MAJKA se iznenada
odvoji od njega i uhvati se za glavu, kao da je tek sada došla sebi.) Bože, šta me to privlači tebi?
DON ŽUAN: Ništa.
MAJKA: Tako je, ništa. (Izdere se na njega.) Šta si to napravio od mene?
DON ŽUAN: Ništa. (Vikne na nju.) I zato me ostavi na miru!
MAJKA: Dobro, evo, ostavljam te... (MAJKA izlazi. DONŽUAN je sam. Gleda za njom.)
DON ŽUAN: I vreme je.
*Don Juan ostaje sam, moguća scena sa Anđelom i Đavolom*
(DRUGA KĆI ulazi u sobu.)
DRUGA KĆI: Htela sam da vas zamolim za veliku uslugu.
DON ŽUAN: Samo napred.
DRUGA KĆI: Ljutićete se...
DON ŽUAN: Ja se nikada ne ljutim.
DRUGA KĆI: Molim vas, nemojte više dolaziti na klizalište...
DON ŽUAN: A zašto?
DRUGA KĆI: Ne želim više da me gledate... Molim vas...
DON ŽUAN: A zašto da ne dolazim, ako mi se to dopada?
DRUGA KĆI: Zato što još ne kližem dobro.
DON ŽUAN: Vi ste vrlo talentovani, drago dete. Završićete kao svetska prvakinja.
DRUGA KĆI: Neću, ako me vi budete gledali; to je sigurno.
DON ŽUAN: To mi još nijedna do sada nije rekla...
DRUGA KĆI: Jeste li mi obećali da više nećete dolaziti?
DON ŽUAN: Učiniću sve što mogu, ali znajte da ja nikada ne dajem obećanja.
DRUGA KĆI: Hoćete li da vam vratim klizaljke koje ste mi poklonili?
DON ŽUAN: Čija je to ideja? Vaše gospođe majke?
DRUGA KĆI: I njena, ali to nije važno.
DON ŽUAN: A šta je važno? Zar mi nije dozvoljeno da nekom nešto poklonim?
DRUGA KĆI: Zadržaću vaše klizaljke... Ali ako propadnem kroz led i udavim se, vi ćete biti krivi...
DON ŽUAN: Naravno. (Zvono na vratima.)
DRUGA KCI: Očekujete li nekoga?
DON ŽUAN: (nasmeši se) Da.
DRUGA KĆI: Opet neku damu?
DON ŽUAN: Sama se pozvala... (DON ŽUAN krene da otvori vrata.)
DRUGA KĆI: Ja ću! (DRUGA KĆI brzo izlazi. Sam, DON ŽUAN mahinalno ispravlja kravatu,
gledajući se u ogledalu. DRUGA KĆI se vraća.) Dakle?
DRUGA KĆI: Otišla je.
DON ŽUAN: Zašto?
DRUGA KĆI: Ja sam je otpremila.
DON ŽUAN: Dobro, svejedno.
DRUGA KĆI: (iznenada vikne na njega) Ne smete više primati posete. Zidovi su tanki. Ne mogu više
to da podnesem. Čujem svaku reč. To me izluđuje! (Ćutanje.DON ŽUAN naliva sebi kafu i pije.
DRUGA KĆI ga posmatra, tiho) Ne bih volela da sam na vašem mestu.
DON ŽUAN: Zaista?
DRUGA KĆI: Da sam na vašem mestu, život bi mi se već smučio.
DON ŽUAN: Hoćete li malo kafe?
DRUGA KĆI: Od vas mi ništa ne treba! (DRUGOJ KĆERI se otme jecaj i ona brzo izlazi. DON
ŽUAN se naceri.)

TREĆI ČIN

12. STEPENIŠTE (Sara, Melisa, Almir)

(DON ŽUAN se vraća sa bala pod maskama, u pratnji jedne MASKE, mlade supruge nekog trgovca.)
DAMA POD MASKOM: Ne smije me muž vidjeti, Ako me vidi ubiti će me.
DON ŽUAN: Ovde te niko neće videti. Idemo u moj stan; nije visoko...
DAMA POD MASKOM: A što da pođem s tobom?
DON ŽUAN: Zar ne znaš?
DAMA POD MASKOM: Ne mogu.
DON ŽUAN: Zašto?
DAMA POD MASKOM: Jer, ti ništa ne osećaš prema meni.
DON ŽUAN: U strašnoj si zabludi.
DAMA POD MASKOM: U tebi je sve mrtvo. Kao da je između nas neki stakleni zid, neka staklena
prepreka; čini mi se kao da mogu da je dotaknem rukama. Pusti me, molim te! Ti pripadaš drugoj!
DON ŽUAN: Ja ne pripadam nikome.
DAMA POD MASKOM: Ne želim da te preotmem nijednoj ženi. Jednoga dana ćeš mi biti zahvalan,
što sada neću da s tobom...
DON ŽUAN: Zahvalan? Kada? Sudnjega dana?
DAMA POD MASKOM: Žao mi je, moram da idem. (Pauza)Puštaš me da odem, tek tako, laka srca?
DON ŽUAN: Nikad se nikome nisam nametao. Preboleću te.
(DAMA POD MASKOM brzo izlazi. DON ŽUAN ugleda PRVU KĆER.)
DON ŽUAN: Šta vi radite ovde?
PRVA KĆI: Čekam vas ovde, zato što majka ne sme da zna ništa od onoga o čemu ćemo razgovarati.
DON ŽUAN: Nešto u vezi sa vašom majkom?
PRVA KĆI: Ne. U vezi nečega što je mnogo važnije. Potreban mi je novac. Teško mi je da vas molim,
ali u pitanju je sudbina jedne drugarice, a vi ste jedini kapitalista koga znam...
DON ŽUAN: Imate pogrešnu predstavu o meni.
PRVA KĆI: Moja drugarica je učestvovala u jednoj revolucionarnoj akciji i sada su za njom izdali
poternicu. Potrebna joj je karta da bi otputovala u inostranstvo. Molim vas, pomozite mi.
DON ŽUAN: Mmm. A šta će biti s njom ako ja ne pomognem?
PRVA KĆI: Otići će na robiju.
DON ŽUAN: To ne bi valjalo. Je li lepa?
PRVA KĆI: Ko?
DON ŽUAN: Vaša drugarica.
PRVA KĆI: Bože, šta vi pitate...
DON ŽUAN: Nešto najprirodnije na svetu.
PRVA KĆI: Prestanite sa tim glupostima! Vi ste običan proizvod svoje klase, kao i svi drugi, a na
svetu postoje jedino dve klase: eksploatatori i eksploatisani, a vi...
DON ŽUAN: Ja sam uvek bio eksploatisan.
PRVA KCI: A ko vas je eksploatisao?
DON ŽUAN: Vi. Žene. Ali, osvetiću vam se. Vi koje niste privlačne... vi za mene ne postojite kao
ljudska bića.
PRVA KĆI: Dakle, tako, za vas žena počinje da postoji kao ljudsko biće samo ako ima dovoljno novca
da se nakinđuri. A šta je sa svim onim milionima fabričkih radnica? Pretpostavljam da za njih u svome
srcu nemate sažaljenja?
DON ŽUAN: Ah, pa ja nemam toliko srce!
PRVA KĆI: Vi ste rođeni zlikovac.
DON ŽUAN: Kako se uzme.
13. SOBA U MAJČINOM STANU (Ajla, Nejla, Almir)
(U svojoj sobi, DON ŽUAN skida frak. Puši cigaretu. MAJKA ulazi, sva je van sebe.)
MAJKA: Moram da odmah govorim s tobom.
DON ŽUAN: Molim?
MAJKA: Sinoć si opet bio na klizalištu...
DON ŽUAN: Jesam.
MAJKA: Ispratio si Gretl. Išli ste zajedno jednim delom puta... Kroz šumarak, je li tako?
DON ŽUAN: U čemu je stvar?
MAJKA: (vrišteći) Ne diraj me! Ne diraj me, zlikovče! Zaveo si mi dete...
DON ŽUAN: Ja?
MAJKA: Silovao si mi dete!
DON ŽUAN: Šta sam ja uradio tvome detetu? Ko to kaže?
MAJKA: Ona!
DON ŽUAN: Laže, laže!
MAJKA: Ti lažeš, ti! Znam te ja!
DON ŽUAN: Pa ti si potpuno poludela...
MAJKA: Ti si kriv, sve mi je priznala.
DON ŽUAN: Gde je? Neka dođe ovamo i neka mi to kaže u lice...
MAJKA: Više je nikada nećeš videti. Sve dok te ne pozovu na sud.
DON ŽUAN: Kunem ti se, svim što mi je još sveto...
MAJKA: Tebi više ništa nije sveto. (DRUGA KĆERKA ulazi) Izađi napolje!
DON ŽUAN: Stani! Šta sam ja to uradio?
DRUGA KĆI: Poklonili ste mi klizaljke...
DON ŽUAN: I?
DRUGA KĆI: Uvek mi gledate u noge... Stavili ste mi ruku na usta...
DON ŽUAN: Ja?
DRUGA KĆI: Tamo u šumarku, gde put skreće... Prislonili ste me uz drvo. Hteli ste da me vežete...
DON ŽUAN: Laže!
DRUGA KCI: Stidim se što sam još živa! Zašto me niste ubili? (DON ŽUAN gleda u nju zapanjen, a
zatim brzo oblači frak i mantil MAJKA ga posmatra i prepreči mu vrata.)
MAJKA: Kuda ćeš? Nećeš pobjeći...
DON ŽUAN: Moramo ovo da raščistimo. Idem u policiju.
MAJKA: Ne verujem ti!
DON ŽUAN: Skloni mi se s puta! (DON ŽUAN izlazi.)
MAJKA: (viče za njim) Oteraću te na vešala, da znaš!

14. STAN ŠPEKULANTA (Sara, Hena)

DRUGA DAMA: Jesi li već čitala? Đavo je konačno došao po njega.
PRVA DAMA: Koga?
DRUGA DAMA: Našeg velikog ljubavnika... (Pakosno se nasmeje i pruži PRVOJ DAMI novine.)
Zaveo je maloletnicu.
PRVA DAMA: Molim!
DRUGA DAMA: To je moralo da se desi.
PRVA DAMA: Propao je.
DRUGA DAMA: Sam je otišao u policiju i uporno poricao, ali nisu mu poverovali... Nije baš na
najboljem glasu.
PRVA DAMA: Čak i ako je nevin, zaslužio je da mu se ovo dogodi.
DRUGA DAMA: Danas je trebalo da ga odvedu u zatvor, ali izgleda da je pobjegao. Izdali su
poternicu.
PRVA DAMA: Jesu li mu već na tragu?
DRUGA DAMA: Još tapkaju u mraku, ali dočepaće ga se. Nema mu više mesta na ovom svetu.
PRVA DAMA: Da, svet je tako mali...

15. ZAVEJANA ŠUMA

(Anđeo i Đavo prerušeni u DVE STARICE čekaju Don Žuana)
(DON ŽUAN se iznenada pojavi; izgleda namućen i šiban vetrom. DVE STARICE se uplaše. DON
ŽUAN ih sumnjičavo pogleda.)
DRUGA STARICA: (oprezno) Dobro veče, gospodine.
DON ŽUAN: (obazre se) Idem li u dobrom pravcu? Hoću na stanicu...
DRUGA STARICA: Ovde nema nikakve stanice. Najbliža je na dobra tri sata hoda.
DON ŽUAN: Proći će i to. (DON ŽUAN kreće.)
DRUGA STARICA: Moraćete preko močvare; ali ja ne bih, ovako po mraku.
DON ŽUAN: Mora da se već uhvatio led.
PRVA STARICA: Močvara se nikad sasvim ne zaledi. Propašćeš, milostivi gospodine, i močvara će te
progutati. Neka ti Bog bude na pomoći.
DON ŽUAN: (diže pogled) A gde je on?
DRUGA STARICA: (nasmeje se DON ŽUANU) Ona to zna! Ona sve zna!
PRVA STARICA: (DRUGOJ STARICI) Znam, znam!
DRUGA STARICA: (okomi se na PRVU STARICU) E pa ja ne verujem! Ni u šta! Ne verujem više ni
u šta! (Ćutanje.)
DON ŽUAN: (PRVOJ STARICI) Recite mi, govorite li vi katkad sa njim? Mislim sa bogom?
PRVA STARICA: Da.
DRUGA STARICA: (isceri se) Svako jutro i veče.
DON ŽUAN: (PRVOJ STARICI) Onda mu, molim vas, prenesite moje pozdrave; niko mi ne veruje
da sam lažno optužen, a ja sam nevin...
PRVA STARICA: (zablene se u DON ŽUANA, gotovo uplašena) Pa ja ne znam o čemu vi to govorite,
milostivi gospodine...
DON ŽUAN: On će već znati... (DON ŽUAN izlazi. DVE STARICE ga isprate pogledom,
zapanjene.)
DRUGA STARICA: (iznenada poviče za njim) Srećan put, milostivi gospodine, srećan put! (DRUGA
STARICA se nasmeje.)

16. SNEŠKO BELIĆ

(Mesečeva svetlost se rasipa po snešku beliću koji stoji nasred sela. Ulaze DVE SELJANČICE.)
PRVA SELJANČICA: Pogledaj sneška!
DRUGA SELJANČICA: Napravio ga je moj brat. Ej, ajde da mu odvalimo ruku, to će ga naljutiti.
(DRUGA SELJANČICA dohvati štap i odlomi snešku desnu ruku.)
PRVA SELJANČICA: A ja ću da ga odalamim po glavi! (PRVA SELJANČICA to i uradi. Ulazi
DONŽUAN. DVE SELJANČICE su pomalo uplašene.)
DON ŽUAN: Gde je železnička stanica!?
PRVA SELJANČICA: Ovuda.
DRUGA SELJANČICA: Je 1 treba da krenete večeras?
DON ŽUAN: Da.
DRUGA SELJANČICA: Noćas više nema vozova: poslednji je već otišao.
DON ŽUAN: Zaista? (Obazre se.) Gde ovde može da se prenoći?
PRVA SELJANČICA: U krčmi.
DON ŽUAN: I još?
PRVA SELJANČICA: (slegne ramenima) Nigde.
DON ŽUAN: Ah. (DON ŽUAN razmišlja. Ćutanje. DVE SELJANČICE se sašaptavaju.)
DRUGA SELJANČICA: (drsko) A što nećete da zanoćite u krčmi, gospodine? Da niste nešto
zabrljali?
DON ŽUAN: (lako se trgne) Ja? (Uhvati se za srce.) Ne, zašto?
DRUGA SELJANČICA: Pa zna se zašto! I naš otac je jednom zabrljao, pa nije hteo ni da priviri u
krčmu; plašio se da popuni prijavu (DRUGA SELJANČICA se naceri.)
PRVA SELJANČICA: (»belo«) I tako, smrznuo se u šumi. (DON ŽUAN ih posmatra.)
DRUGA SELJANČICA: Bilo je to davno. Već je godinu i po dana. (DRUGA SELJANČICA raspali
sneška po glavi. PRVA SELJANČICA mu odvali levu ruku.)
DON ŽUAN: Ne razumem, šta vam je sneško skrivio?
PRVA SELJANČICA: On ništa. Već onaj ko ga je napravio...
DRUGA SELJANČICA: Sutra bi se ionako istopio.
PRVA SELJANČICA: Zajužilo je... (PRVA SELJANČICA se okomi na sneška.)

17. SOBA U GOSTIONICI (Sara, Almir)

(Soba u gostionici, DON ŽUAN popunjava prijavu. Zatim pozvoni. Ulazi GOSTIONIČARKA, vrlo je
razgovorljiva i radoznala.)
DON ŽUAN: Izvolite; moja prijava... (DON ŽUAN joj daje formular.)
GOSTIONIČARKA: Hvala. (Pogleda formular.) Aaa, gospodin je trgovački putnik ...
DON ŽUAN: Da. Molim vas, sutra me probudite vrlo rano; hteo bih da uhvatim prvi voz.
GOSTIONIČARKA: Zašto hoćete baš prvim vozom? Pa to je mučenje; bolje da krenete onim drugim;
ne kažem to zbog doručka, na njemu ionako ne zarađujem!
DON ŽUAN: Ako krenem onim drugim, zakasniću za presedanje.
GAZDARICA: Aaa, pa vi putujete dalje...
DON ŽUAN: Da, putujem verenici.
GOSTIONIČARKA: Aaa, onda je bolje da što pre legnete, da se odmorite! A gde živi vaša verenica?
DON ŽUAN: Nismo se videli ko zna otkad.
GOSTIONIČARKA: Kako to?!
DON ŽUAN: Zbog mojih poslova, bio sam sprečen.
GOSTIONIČARKA: Da, svako nosi svoj križ! No, bar ćete imati puno toga da joj pričate.
DON ŽUAN: Da, puno.
GOSTIONIČARKA: A hoće li uskoro i venčanje?
DON ŽUAN: (nasmeši se) Možda...
GOSTIONIČARKA: Hrabro, samo napred! (DON ŽUAN se uhvati za srce)
GOSTIONIČARKA: Šta vam je?
DON ŽUAN: Samo mali bol...
GOSTIONIČARKA: Bolje pripazite, sa srcem se nije šaliti!
DON ŽUAN: Mogu li da dobijem čašu vode?
GOSTIONIČARKA: Evo odmah, čaša vode za mladoženju! (GOSTIONIČARKA izlazi.)

18. ISPRED STARAMAJKINE KUĆE (Nejla, Sara, Almir)

(U gradiću, ispred STARAMAJKINE kuće. Anđeo i Đavo prerušeni u dvije djevojčice naizmjenično
zvone na vrata, pa se zatim sakriju.)
SLUŽAVKA: Ko je tamo? (Viče) Ko je tamo? (DVE DEVOJČICE se tiho kikoću) Opet ona mala
nevaspitana štenad! Hoće da iznerviraju matoru vešticu, i da meni ne daju ni trunke mira
Anđeo- PRVA DEVOJČICA: Sad je na tebe red!
Đavo- DRUGA DEVOJČICA: Sad ću da zazvonim iz sve snage...
STARAMAJKA: Gde ste se sakrili? Izvući ću vam uši, zgromiću vas... Ološu, bagro... Zazvonite još
jednom, pa ćete dobiti svoje.
PRVA DEVOJČICA: Hajde, sad je na tebe red!
DRUGA DEVOJČICA: Ne, na tebe je!
PRVA DEVOJČICA: Pa ja sam već dvaput...
(Dok se raspravljaju čiji je jer, Don Žuan im prilazi)
DON ŽUAN: Opet vas dvojica… (oni se smiju) Je li ovo kuća broj šest?
DRUGA DEVOJČICA: Jeste.
(DON ŽUAN zazvoni. STARAMAJKA se pojavljuje na vratima, tresući se od besa.)
STARAMAJKA: (kričeči) Ko je to sad, ko zvoni? Ko mi to ne da mira?
DON ŽUAN: Izvinite, je li to broj šest?
STARAMAJKA: (sumnjičavo ga posmatra) Šta hoćete? Ništa mi nije potrebno, sve imam.
DON ŽUAN: Ja nisam prosjak. Želeo bih da razgovaram sa milostivom gospođicom. Je li kod kuće?
Pitam: da li je kod kuće?
STARAMAJKA: Tražite moju unuku?
DON ŽUAN: Da.
STARAMAJKA: A koga da najavim, molim vas?
DON ŽUAN: Htio sam da je iznenadim...
STARAMAJKA: Znam ko ste.
DON ŽUAN: Gde je ona?
STARAMAJKA: Čekajte. Šta hoćete od nje?
DON ŽUAN: Došao sam da joj kažem da se ne sme pustiti da neko toliko čeka, da se mora imati
osećanje odgovornosti prema onome ko želi da se popravi...
STARAMAJKA: (prekida ga) I vi se usuđujete da to kažete!
DON ŽUAN: Da, znam da sam bio nitkov! Ali hoću da to popravim...
STARAMAJKA: (Prekine ga sa mržnjom u glasu) Prekasno je. Više to ne možete!
DON ŽUAN: I ne želim! Sve bi bilo drukčije da je odgovorila!
STARAMAJKA: Sumnjam!
DON ŽUAN: Bi! Sigurno! Gde je? Hoću da vidim šta me je toliko čvrsto vezalo za nju, i nije mi dalo
da se vežem za bilo šta drugo... Da vidim šta je to što me i sada vezuje! Kad više ne mogu da se setim
ni njenog lika! (DON ŽUAN se uhvati za srce i pobledi.)
STARAMAJKA: Šta vam je?
DON ŽUAN: Srce mi je slabo. Recite mi: je li našla nekog drugog?
STARAMAJKA: Devojka koju tražite već odavno je mrtva. Napustila nas je 3. marta 1916. godine.
DON ŽUAN: Šta?
STARAMAJKA: Želela je da umre. Zato što neki bednik nije pokazao ni trunke odgovornosti.
DON ŽUAN: 3. marta 1916. godine. Dakle, nikada nije pročitala moja pisma.
STARAMAJKA: Nije. Ja sam ih čitala. (Don Žuan ne može da progovori) Ana! Ana! (Na vratima se
pojavljuje SLUŽAVKA.) Odvedi gospodina do groba!

19. GROBLJE (Nejla, Almir)

(DON ŽUAN ulazi sa SLUŽAVKOM. Sumrak.)
SLUŽAVKA: Ovde počiva milostiva gospođica. (DON ŽUAN prilazi grobu i posmatra ga.) Biće još
snega.
DON ŽUAN: Recite mi: da vaša gospođica možda nije digla ruku na sebe?
SLUŽAVKA: Šta vam pada na pamet? Ne, gospodine. Umrla je onako sama od sebe. Neprestano je
plakala, danju i noću. A onda je iznenada počela da se smeje i smejala se danju i noću. Bilo je užasno.
Još čujem kako se smejala kad su došli da je odvedu...
DON ŽUAN: Kuda?
SLUŽAVKA: U duševnu bolnicu. Tamo leži moja sestra. Otići ću da izmolim očenaš. Odmah se
vraćam... (SLUŽAVKA izlazi. DON ŽUAN je sam. Razgovara sa mrtvom verenicom.)
DON ŽUAN: Je li ti hladno, pada sneg? Hoćeš li da ti se pridružim? Da, nastaviću da te tražim, kao
da si još živa. Setio sam se tvoga lika. Zbogom... (Pokuša da krene, ali mu se kaput zakačio za
ogradu koja iviči grob.) Da li me ti to zadržavaš? Hoćeš da mi nešto kažeš? (Sluša i blago se
nasmeši.) Ne, nikada te vise neću zaboraviti. Zašto se smeješ? (DON ŽUAN se oslobodi, uzasnut i
uhvati se za srce. SLUŽAVKA se vraća.)
SLUŽAVKA: Smrkava se, hoćete li još ostati?
DON ŽUAN: (gleda put neba) Pada sneg...
SLUŽAVKA: Da, već ste se pretvorili u sneška belića. Kao da ste od snega...
DON ŽUAN: (diže oči put neba i blago se nasmeši) Da, sve je toplije...
SLUŽAVKA: (uplašena) Je li vam dobro?
DON ŽUAN: Sneško je umoran.
SLUŽAVKA: Što sedite na hladnom kamenu, navući ćete neku boleštinu. Ja bih morala da krenem.
DON ŽUAN: Samo vi idite.
SLUŽAVKA: Hoćete li moći sami da se vratite?
DON ŽUAN: Moram nekog da sačekam.
SLUŽAVKA: Pa ja ću onda da krenem, gospodine! Samo nemojte da se dugo zadržite! (SLUŽAVKA
izlazi. Sam, DON ŽUAN se opet obraća mrtvoj verenici.)
DON ŽUAN: Hoće li ovo dugo trajati?... Možeš da se smeješ, ako hoćeš, smej se... Šta ti je skrivio
ovaj sneško? (Blago se nasmeši) Nije važno, udaraj ga, sutra će se ionako rastopiti... Sve je toplije... E
pa zbogom, dragi sneško...

KRAJ