OCENJIVANJE RADNE

SPOSOBNOSTI
Ocenjivanje radne sposobnosti (ORS) postupak je koji ima za cilj da se na osnovu
bioloških funkcija organizma radnika i bioloških zahteva radnog mesta proceni
koje je poslove ispitivana osoba sposobna da obavlja.
Procena se vrši kod zdravih i bolesnih, zaposlenih i nezaposlenih osoba.
Pri profesionalnoj orijentaciji procena je neophodna. Učenici se pri kraju osmogodišnje
ili srednje škole opredeljuju za buduće zanimanje, često i ne znajući dovoljno koji se
zahtevi pred njih postavljaju i koje sve opasnosti postoje pri obavljanju poslova njihovog
budućeg zanimanja. Da se ne bi desilo da se opredele za zanimanje koje po završetku
školovanja nisu sposobni da obavljaju, potrebna je profesionalna orijentacija. Prilikom
zasnivanja radnog odnosa je potrebno proceniti radnu sposobnost.
Nakon periodičnog i ciljanog pregleda radnika koji rade na radnim mestima s
posebnim uslovima rada ili na drugim radnim mestima, neophodno je dati
mišljenje o daljoj sposobnosti za rad na tim radnim mestima.
Pri trajnom gubitku radne sposobnosti usled hroničnog oboljenja ili posledica povrede,
potrebno je ocenjivanje radne sposobnosti radi ostvarivanja prava iz penzijskog i
invalidskog osiguranja. U praksi, mnogi radnici nakon nekoliko decenija rada, nekada i
ranije, obole ili dožive povrede koje izazivaju gubitak ili umanjenje radne sposobnosti.
U tim slučajevima neophodno je detaljnije ispitivanje i ocenjivanje preostale radne
sposobnosti, kao i upućivanje organima veštačenja Republičkog fonda penzijskog i
invalidskog osiguranja radi ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Postojanje urođenih ili stečenih oboljenja odraslih nezaposlenih lica ili maloletnih lica
(invalidne dece), što ima za posledicu trajni gubitak radne sposobnosti, takođe iziskuje
ocenjivanje radne sposobnosti radi ostvarivanja prava na teret fondova socijalne zaštite.
 Pri upućivanju radnika na prekvalifikaciju, tj. obuku za drugo zanimanje,
prethodno je potrebno proceniti radnu sposobnost.
Ocenjivanje radne sposobnosti neophodno je pri promeni tehnologije na radnom
mestu ako se novi tehnološki proces bitno razlikuje od dotadašnjeg i ako postoje
specifični zahtevi za obavljanje posla, kao i nove profesionalne štetnosti.
U sudskim sporovima neophodno je proceniti radnu sposobnost da bi sud
mogao presuditi o potrebi davanja rente pri razvodu braka, pri sporovima s
osiguravajućim kompanijama i slično.
Procena se vrši i u slučaju privremene radne nesposobnosti (bolovanja). Pri
akutnom, hroničnom oboljenja, kao i nakon povrede, zaposlena osoba može biti
kraće ili duže vreme nesposobna za rad. U tom slučaju nadležni ordinirajući lekar i
lekarske komisije ocenjuju radnu sposobnost i odlučuju da li postoji privremena
radna nesposobnost i koliko će trajati. Ova privremena radna nesposobnost može
trajati najduže godinu dana i popularno se zove bolovanje.
Za adekvatnu procenu radne sposobnosti (RS) potrebno je:
detaljno poznavati psihofizičke (biološke) sposobnosti
ispitanika, uslove i rizike na radnom mestu i zahteve radnog
mesta, potom uskladiti podatke iz ove dve grupe.
 PSIHOFIZIČKE SPOSOBNOSTI RADNIKA

Da bi se detaljno poznavale psihofizičke sposobnosti radnika ili nezaposlene

osobe, potrebno je izvršiti više ispitivanja i raspolagati određenim podacima.
Važno je imati optimalan uvid u stanje funkcije većine organa, a posebno onih koji
su direktno vezani za radno mesto na kome osoba radi ili za koje konkuriše. Kada je
ispitivano lice nezaposleno (i ne konkuriše za posao), treba se orijentisati (prema
njegovom zanimanju) na što je moguće detaljnije ispitivanje organa najvažnijih za
obavljanje realno mogućih poslova. Neophodno je dobro upoznati funkcionalne
mogućnosti kardiovaskularnog, respiratornog i lokomotornog sistema ispitanika.
Baterija testova potrebna za procenu funkcije zavisiće od prirode bolesti i
karakteristika radnog mesta. Neki organi se mogu ispitati standardnim testovima,
bez ulaženja u finese, dok se funkcije drugih moraju detaljnije ispitati u odnosu na
uslove, rizike i zahteve radnog mesta.
Na primer, potrebno je kompletnije ispitivanje plućne funkcije pri izlaganju
respiratornim štetnim faktorima, funkcije jetre pri delovanju organskih rastvarača,
audiometrijsko testiranje pri izloženosti buci, ispitivanje periferne cirkulacije pri
izlaganju vibracijama itd. Fizički napor na radnom mestu zahteva detaljnije
ispitivanje kardiovaskularne funkcije, rad na visini ispitivanje centra za ravnotežu i
vidne funkcije, a nošenje oružja psihološko testiranje.
 Procena preostalih funkcija pojedinih organa radi ocene radne sposobnosti obolelih i
povređenih vrši se tek pošto su iscrpljene mogućnosti lečenja i rehabilitacije odnosno
kada je stanje bolesti stabilizovano i funkcija dovedena do maksimalno moguće. Ovo
se posebno odnosi na kardiovaskulama oboljenja, respiratorne opstruktivne bolesti,
povrede lokomotornog aparata i na oboljenja drugih organa.
Na primer, pri infarktu miokarda oboleli treba da prođe proces lečenja u
stacionarnim i ambulantnim uslovima i da se rehabilitacija obavi u nekom od
centara za lečenje i rehabilitaciju kardiovaskularnih bolesti. Navedeni princip
posebno važi za slučajeve povreda ekstremiteta, kada rehabilitacija, eventualno,
treba da uključi i obuku za korišćenje proteze ekstremiteta.
Poželjno je što više koristiti testove opterećenja kojima se imitiraju radne
aktivnosti radnika na radnom mestu, kako one uobičajene, tako i oni ekstremni
povremeni napori koji obično traju nekoliko minuta a događaju se svakog sata ili
samo nekoliko puta u toku radne smene.
Uslovi, rizici i zahtevi radnog mesta
Kompletno poznavanje rizika na poslu, uslova i zahteva radnog mesta neophodno
je za validnu procenu radne sposobnosti jer mnogo utiče na donošenje suda o
radnoj sposobnosti. Nije ispravno procenjivati radno mesto na osnovu zanimanja
radnika, što se povremeno čini, jer radnici istog zanimanja mogu obavljati sasvim
različite poslove i u različitim uslovima. Jedan bravar, na primer, može raditi kao
bravar na montaži energetske opreme, napolju, na čistom vazduhu, često na visini
od preko 30 m, drugi na održavanju pogona u cementari, u uslovima buke i
zaprašenosti, treći u pogonima precizne mehanike.
Čak i u zdravstvu postoje znatne razlike od mesta do mesta; na primer, razlikuju
se poslovi i radni napori hirurga koji radi u urgentnoj službi od poslova hirurga
koji radi na hirurškom odeljenju, hirurga u domu zdravlja i hirurga koji ocenjuje
radnu sposobnost u fondu penzijskog i invalidskog osiguranja.
S druge strane, oko 10-15% ljudi ne radi ono za šta se kvalifikovalo: na
benzinskim pumpama se mogu sresti učitelji, u rudnicima poljoprivredni tehničari,
neki lekari rade na propagandi lekova poput farmaceuta i slično.
Zato je svaka ocena radne sposobnosti nedovoljna ako ne vodi računa o
uslovima, rizicima i zahtevima radnog mesta. Lekari medicine rada treba da
poznaju većinu radnih mesta u savremenoj privredi, a posebno sva radna mesta u
preduzećima za koja su zaduženi i za čije radnike obavljaju zdravstvenu zaštitu.
Usklađivanje dobijenih podataka
Nakon dobijanja podataka, potrebno je njihovo usklađivanje i donošenje zaključaka o
radnoj sposobnosti. Pri donošenju zaključka, neophodno je pridržavati se nekih principa.
Posao na koji se ispitivana osoba raspoređuje mora biti takav da radni napori
kojima se izlaže ne ugrožavaju zdravlje niti dovode do premora.
Ocena radne sposobnosti znači da ispitivanu osobu treba zaposliti na poslovima
koji ne pogoršavaju njeno zdravstveno stanje i da zaposlena osoba treba da radi
35 (žena) lli 40 godina (muškarac), tj. da doživi prosečan životni vek stanovnika.
Data ocena radne sposobnosti najčešče nije definitivna i menja se u toku samo
jedne godine ili tokom više godina, jer se menja i sama radna sposobnost i to iz više
razloga: zbog tendencije postepenog pogoršanja bolesti, zbog starenja Ijudskog
organizma, što dovodi do opadanja svih funkcija čoveka, pa i radnog potencijala.
 Promena tehnologije može imati dvojak efekat. Prvo, tehnologija se znatno može
izmeniti nabolje, tako da, na primer, hemijski radnik s oštećenjem funkcije jetre,
kome je ranije bilo zabranjeno da radi u uslovima ekspozicije povišenim
koncentracijama hepatotoksičnih toksina, sada isti posao može da radi u istom
preduzeću, ali u uslovima gde tih toksina nema ili, poslednjih desetak godina
konstruisane su mnoge mašine koje obavljaju radne operacije tako da radnik koji
radi na njima ne mora imati onu oštrinu vida koja se ranije tražila.
Promene zakonskih propisa zahtevaju da se ponovo procenjuje radna sposobnost. Na
primer, do kraja 1996. godine za veliki broj radnika bila je utvrđena druga kategorija
invalidnosti (4h rada), a prema poslednjim promenama zakonskih propisa, ova
kategonja više ne postojii i tim radnicima će se iznova ocenjivati radna sposobnost.
Potrebna je fleksibilnost u ocenjivanju radne sposobnosti. Različiti su kriterijumi pri
prethodnom i periodičnom pregledu, kao i pri pregledu radi veštaćenja invalidskog
osiguranja. Na prethodnom pregledu kriterijum je najoštriji, tada se vrši selekcija i od više
prijavljenih radnika bira se najzdraviji i najbolji. Pri periodičnom pregledu i pri obradi
veštačenju, tolerišu se izvesna bolesna stanja i mane i radnik se osposobljava za rad.
Redak je radnik sposoban za svaki posao i radnik nesposoban za bilo kakav
posao!
Na primer, slepe osobe uspešno rade u telefonskim centralama, paraplegičari kod
kuće rade kao prevodioci ili rade poslove knjigovođstva na kompjuteru. Sve
masovnija primena kompjutera i informacione tehnologije (internet, kompjuterske
mreže) omogućiće da se mnogi poslovi obavljaju kod kuće, pa će i nepokretni
ljudi moći da nastave s radom ili da se ponovo zaposle. S druge strane, retko je ko
sposoban za sve poslove koji postoje u savremenoj privredi.
Iako bi besprekorno zdrav mladić bio sposoban za svaki posao pod uslovom da se za
njega edukuje, to ipak nije tako. Na nekim radnim mestima postoje specifični zahtevi,
kojima mogu odgovoriti samo osobe s retkim sposobnostima. Na primer, receptant
boja treba da sastavi recepturu tražene boje za automobile koja se ne sme razlikovati
od boje međunarodnog standarda. Takva osoba, dakle, mora imati besprekoran kolorni
vid; ili degustator pića na sajmovima vina i drugih pića mora imati razvijeno i
besprekorno očuvano čulo mirisa i ukusa, radiospiker tečan govor, a pilot lovačkog
aviona i vozač "Formule 1" druge sposobnosti, koje većina ljudi ne poseduje.
Ocena radne sposobnosti treba da bude opisna, konkretna, da obavezno
odgovori na pitanje da li je osoba sposobna za svoj posao i da sadrži spisak
poslova koje radnik ne može da obavlja. Poželjno je dati predlog novih poslova i
novog radnog mesta za koje bi ispitivani radnik bio sposoban.
Zakonska regulativa ocenjivanja radne sposobnosti
Po propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih, osigurano lice
može steći starosnu ili invalidsku penziju. Muškarci starosnu penziju stiču sa
navršenih 67 godina starosti, žene 65 godina i najmanje 20 godina radnog staža.
Invalidska penzija se dobija ukoliko osigurano lice ima manje od propisanih godina i ako
je došlo do invalidnosti, tj. "trajnih promena u zdravstvenom stanju prouzrokovanih
povredom na radu, profesionalnom bolešću, povredom van rada i/ili bolešću, a koje se ne
mogu (promene) otkloniti lečenjem ili merama medicinske rehabilitacije".
Pravo na invalidsku penziju stiče se ako osigurano lice ima minimum radnog
staža koji iznosi jednu trećinu od maksimalno mogućeg.
U slučaju gubitka radne sposobnosti, zaposleni dobija invalidsku penziju, a u
slučaju preostale radne sposobnosti, menja radno mesto.
Invalidnost treba razlikovati od telesnog oštećenja. Po zakonu o invalidskom
osiguranju, telesno oštećenje postoji "kad kod osiguranika nastane gubitak, bitnije
oštećenje ili znatnija onesposobljenost pojedinih organa ili delova tela, što otežava
normalnu aktivnost organizma i iziskuje veće napore u ostvarivanju životnih potreba".
Ona može postojati a da radna sposobnost za obavljanje posla nije umanjena; na
primer: slepa osoba ima telesno oštećenje od 90%, ali je apsolutno sposobna za posao
telefoniste, osoba bez obe noge može raditi kao sudski prevodilac, časovničar i slično.

OCENJIVANJE RADNE SPOSOBNOSTI

OBOLELIH OD NAJČEŠĆIH OBOLJENJA
RESPIRATORNA OBOLJENJA
Respiratorna oboljenja više/manje umanjuju radnu sposobnost, zavisno od
stadijuma bolesti i pridruženih komplikacija. Principi ocenjivanja radne
sposobnosti koji se odnose na respiratorni sistem bili bi:
obezbediti detaljan uvid u stanje plućne funkcije obolelog radnika u vreme kada
se daje ekspertiza o radnoj sposobnosti; plućnu funkciju obolelog radnika ispitati
bar 2 puta u toku poslednje godine; poželjno je raspolagati i nalazima
spirometrijskih testova u vreme zaposlenja, kao i po jednim nalazom godišnje u
poslednjih 5-10 godina kako bi se moglo proceniti godišnje opadanje vrednosti
rezultata ovih testova usled ekspozicije respiratornim štetnostima
 kompletno poznavati zahteve i uslove na radu u pogledu koncentracija respiratornih
štetnosti na radnom mestu, mikroklimatskih parametara, intenziteta i trajanja fizičkog
rada koji je potreban da bi se posao obavio; posebno je značajan podatak o tome da li
radnik koristi respirator ili gasnu masku pri obavljanju svog posla; oba zaštitna
sredstva povećavaju otpor pri disanju (5-6 puta je veći od normalnog), što zahteva
angažovanje pomoćne respiratorne muskulature i dovodi do lokalnog i opšteg zamora.
Hronična opstruktivna bolest pluća

Osobe s hroničnom opstruktivnom bolešću pluća imaju ograničene mogućnosti

povećanja osnovnih plućnih funkcija: ventilacije, difuzije pa je i fizička radna
sposobnost smanjena. Lako oštećenje plućne funkcije obično ne umanjuje radnu
sposobnost za najveći broj zanimanja u savremenoj privredi. Ograničenje postoji
samo za vrlo teške fizičke poslove.
Astma
Radna sposobnost osoba s bronhijalnom astmom zavisi od učestalosti i težine napada i
supstanci na koje je obolela osoba alergična. U vreme napada bronhospazma osoba je
nesposobna za rad, a van napada je sposobna za rad ako je plućna funkcija očuvana. U
slučajevima profesionalne astme obavezna je promena radnog mesta i raspoređivanje na
poslove gde ne postoji izlaganje materijama koje provociraju bronhospazam.
Ako je profesionalna astma dijagnostikovana u početnim stadijumima, kada još uvek ne
postoji opstrukcija disajnih puteva van astmatičnih napada, onda je radna sposobnost
obolelog očuvana i za fizičke napore lakog i srednjeg stepena. Kada se astma komplikuje
onda pri proceni radne sposobnosti treba uzimati u obzir i navedene principe za procenu
radne sposobnosti obolelih od hronične opstruktivne bolesti pluća.
 PNEUMOKONIOZE PLUĆA
Pri proceni radne sposobnosti obolelih od pneumokonioze pluća treba uzeti u
obzir kategoriju i pridružena oboljenja, radni staž, posao koji trenutno obavlja i
starost obolelog.
Silikoza pluća ograničava radnu sposobnost obolelih zbog oštećenja plućne funkcije, s
jedne strane, a s druge, zbog nepovoljne prognoze usled sklonosti silikoze ka progresiji.
U principu, kad je silikoza pluća u stadijumu da se može priznati za profesionalno
oboljenje, kontraindikovan je dalji rad u uslovima ekspozicije prašini slobodog SiO 2.
Preostala radna sposobnost može biti očuvana i za teže fizičke napore ako je
plućna funkcija još u granicama referentnih vrednosti.
Međutim, ako je sililkoza pluća u stadijumu kada se ne može priznati za
profesionalno oboljenje, a postoji oštećenje plućne ventilacije indikovana je
promena radnog mesta i zabrana daljeg rada u zoni gde su koncentacije
respiratornih toksina povišene. Stroži kriterijumi primenjuju se kod mlađih radnika.
 KARDIOVASKULARNA OBOLJENJA

Među oboljenjima koja umanjuju radnu sposobnost obolelih najznačajnija su:

arterijska hipertenzija,
ishemička bolest srca (koronarna
bolest), srčane aritmije,
okluzija perifernih
arterija i kardiomiopatije.
Umanjenje radne sposobnosti zavisiće od stadijuma bolesti i pridruženih
komplikacija. Pri ocenjivanju radne sposobnosti obolelog od nekog
kardiovaskularnog oboljenja potrebno je voditi računa i o sledećem:
imati detaljan uvid u stanje funkcije kardiovaskularnog sistema pri mirovanju i
pri fizičkom opterećenju;
kompletno poznavati zahteve rada i uslove na radu u pogledu koncentracija
kardiovaskularnih štetnosti na radnom mestu, intenziteta, vrste i trajanja
fizičkog rada koji je potreban da bi se posao obavio; važan je i podatak o tome
da li radnik koristi respirator ili gasnu masku pri obavljanju posla;
ocenu radne sposobnosti davati po obavljenoj rehabilitaciji kardiovaskularnog
sistema, fazi kad je funkcija organa stabilizovana;
voditi računa o efektima kontinuirane terapije na radnu sposobnost obolele osobe;
mnoga oboljenja (hipertenzija, koronarna bolest, stanja posle ugradnje
veštačkih valvula) zahtevaju doživotnu terapiju lekovima koji utiču na bezbedno
bavljanje nekim profesijama, bilo da je ugrožena okolina obolelog ili on sam.
 ARTERIJSKA HIPERTENZIJA
Radna sposobnost zavisi od vrste bolesti, njene težine, komplikacija i uslova i
zahteva radnog mesta. Po pravilu, ovi bolesnici lakše podnose dinamički rad od
statičkog. Od velike koristi može biti i monitoring krvnog pritiska tokom 24h, u
snu i u svakodnevnoj profesionalnoj i životnoj aktivnosti (Holter monitoring).
Bolesnici s lakim oblikom hipertenzije (dijastolni pritisak 95-104 mmHg) i bez
komplikacija nisu sposobni za vrlo teške fizičke napore i rad u jako toplim pogonima
(livnice, topionice, pogoni u hemijskoj industriji). Ovi bolesnici su sposobni za rad na
većini radnih mesta u savremenoj privredi, za fizičke napore lakog i srednjeg stepena.
Međutim, ako je sistolni pritisak pri ovim opterećenjima preko 220 mmHg a
dijastolni preko 120 mmHg, onda takva opterećenja nisu dopuštena, čak i ako se
javljaju samo jednom u toku radne smene i ne traju duže od 3 min. Osobe sa srednje
teškom hipertenzijom (dijastolni pritisak 105-114 mmHg) sposobni su samo za
poslove u sedećem položaju ili poslove s lakim fizičkim naprezanjem. Osobe s
teškom hipertenzijom (dijastolni pritisak preko 115 mmHg) nisu ni za kakav fizički
rad i treba im promeniti radno mesto. One nisu sposobne ni za poslove pri kojima
mogu ugroziti javnu bezbednost (poslovi vozača kamiona, pilota, rad na visini) a
nisu sposobne ni za rad u zoni ekspozicije povišenim nivoima buke (>90 dB).
 Radna sposobnost bolesnika kod kojih je usled dugogodišnje hipertenzije došlo
do komplikacija na srcu, mozgu, bubrezima, očima, aorti najčeše su sposobni
samo za lake fizičke napore u komfornim radnim uslovima. Oni nisu sposobni za
rad u sredini s ekstremnim temperaturama (topli i hladni pogoni), za poslove s
diktiranim tempom, kao ni za terenski ni produženi rad.
ISHEMIČKA BOLEST SRCA
Radna sposobnost posle prebolelog akutnog infarkta miokarda zavisi od težine
infarkta, starosti obolelog i od njegovog radnog mesta. Pre upućivanja na posao
potrebno je proceniti toleranciju fizičkih napora bolesnika. Ukoliko u toku
hospitalizacije nije bilo nikakvih komplikacija ovi bolesnici se mogu osposobiti za
rad nakon 3 meseca od napuštanja bolnice, ali, da ne rade teške fizičke poslove
kao ni poslove u toplim pogonima i u hladnjačama.
Zbog opasnosti od nastanka invalidnosti, nije preporučljivo da rade na radnim
mestima gde postoji izlaganje organskim rastvaračima. Ukoliko se zanimanje
obolele osobe odlikuje fizičkim naporima srednjeg i povremenog težeg stepena,
osposobljavanje za rad treba da bude postepeno, prva 2-3 meseca rade po 4 h
dnevno, a potom puno radno vreme.
HIGIJENA RADA
Delatnost higijene rada usmerena je na sprečavanje oštećenja zdravlja vezanih za
proces rada. Predmet istraživanja je u početku bio higijena radnog mesta, radna
sredina, kasnije se proširio i na ishranu, mentalno zdravlje i uslove života radnika.
Na taj način obuhvaćene su sve ljudske aktivnosti i svi faktori vezani za radno
mesto. Profesionalne štetnosti su u žiži interesovanja higijene rada. To su svi
štetni činioci koji se javljaju u radnom procesu i potencijalno oštećuju zdravlje.
Mogu se razvrstati u sledeće kategorije:
štetnosti u vezi s procesom proizvodnje (fizički, hemijski i biološki agensi);
štetnosti poreklom od nepovoljnih higijenskih i sanitarnih uslova (neodgovarajuća
površina, zapremina i ventilacija prostorije, loše osvetljenje i zagrevanje);
štetnosti usled nefizioloških uslova rada i organizacije posla (prekomerni
intenzitet i trajanje rada, prisilni položaj tela, neracionalni režim i ritam rada, noćni
rad, naprezanje pojedinih organa);
psihosocijalni faktori (loši međuljudski odnosi, manjak motivacije,
neprilagođenost). Zadaci higijene rada ostvaruju se putem monitoringa radne
sredine, sanitarnog nadzora, učestvovanjem u projektovanju, izgradnji i
rekonstrukciji proizvodnih objekata. Zadaci podrazumevaju:
otkrivanje, identifikaciju i merenje fizičkih, hemijskih i bioloških profesionalnih
štetnosti i njihovu evaluaciju;
evaluaciju ostalih faktora koji deluju na organizam na radnom mestu;
predlaganje mera za poboljšanje uslova na radu i održavanje zahteva radnog
mesta u fiziološkim granicama.
 RADNA I ŽIVOTNA SREDINA
Radna sredina se mora posmatrati kao deo opšte životne sredine. Zato je higijena
rada u najbližoj vezi s ekologijom životne sredine.
Čovek se tokom vremena prilagođava najrazličitijim klimatskim i drugim uslovima
na Zemlji. On to ostvaruje aklimatizacijom i adaptacijom.
Promene u globalnom ekosistemu rezultat su prirodnih zbivanja i katastrofa, s
jedne strane, i delovanja čoveka, s druge strane. Ljudska vrsta većinom se
neracionalno odnosi prema flori i fauni, zalihama vode, mineral, energije i
deponovanja otpadaka. Efekti tehnoloških procesa na životnu sredinu su rezultati
svakodnevnih aktivnosti i povremenih nesreća hemijske i radiološke prirode.
Promene se zbivaju u svim sferama našeg okruženja u: litosferi, hidrosferi,
atmosferi, biosferi i magnetnom polju. Sagorevanje fosilnih goriva i nastanak
velikih količina CO2, prašine i dimova stvara uslove za veće zagrevanje nižih
slojeva atmosfere – efekat staklene bašte. Postepeni porast srednje godišnje
temperature smanjuje debljinu ledenog pokrivača na polovima i tako podiže
morski nivo, uz preteće potapanje velikih kopnenih površina.
Najviše se čovekovom delatnošću ugrožava atmosferski sloj ozona, na visini od
25-45 km. Ovaj zaštitni sloj smanjuje prodiranje UV zrakova ka nižim slojevima
atmosfere. Istanjivanje i gubitak ozonskog omotača tako utiče na stvaranje smoga
- aerosol u kome preovladuju kiseli oksidansi.
 AGENSI FIZIČKE PRIRODE
Agensi fizičke prirode koji deluju na čoveka obuhvataju:
faktore klime i mikroklime,
barometarski pritisak,
buku,
vibracije,
nejonizujuća i jonizujuća zračenja,
mehaničku silu i
elektricitet.
KLIMA I MIKROKLIMA
Prosečne vrednosti odabranih fizičkih faktora u toku određenog vremena
predstavljaju klimu nekog geografskog područja tj. mikroklimu radnog ambijenta.
Najvažniji pokazatelji su:
temperatura,
vlažnost, kretanje vazduha i
toplotno zračenje.
Radi ocene klime registruje se i broj sunčanih dana, barometarski pritisak i
padavine. Klimatski faktori variraju zavisno od doba dana, godišnjeg doba,
geografske širine područja i atmosferskih zbivanja. Važni su prvenstveno pri radu
na otvorenom prostoru. Mikroklimatski uslovi pokazuju manje oscilacije; na njih
najviše utiču sam tehnološki proces i veštačka klimatizacija radnih prostorija.
Temperatura
Temperatura nekog tela određena je stepenom njegove zagrejanosti. Izražava se
korišćenjem različitih skala: po Celzijusu, Farenhajtu i Reomiru, i upotrebom
apsolutne skale, izražene u kelvinima (K), za koju je polazna tačka temperatura
mirovanja molekula apsolutna nula (-273°C).
Temperatura vazduha meri se alkoholnim, živinim, električnim i drugim
termometrima, a kontinuirano praćenje moguće je pomoću termografa.
U higijeni rada najviše su u upotrebi psihrometri, koji sadrže dva termometra -
suvi i vlažni, obavijen nakvašenim pamukom.
Razmena toplote između organizma i okoline ostvaruje se radijacijom, konvekcijom
(zagrevanjem slojeva vazduha bliskih telu), kondukcijom (preko predmeta u
direktnom dodiru s kožom) i evaporacijom (isparavanjem telesnih tečnosti).
Toplotno zračenje
Sva tela na temperaturi većoj od apsolutne nule u nekoj meri zrače toplotu. Na taj
način toplota, tj. energija, prelazi sa više na manje zagrejano telo. Ljudski
organizam gubi toplotu putem radijacije ako je temperatura okoline manja od 27-
28°C, koliko iznosi temperatura spoljnih delova odeće.
Efekti IC zračenja na organizam zavise od talasne dužine, trajanja izlaganja i dela
tela koji je izložen.
Intenzitet toplotnog zračenja meri se globus termometrom i termostupom.
Vlažnost vazduha
Apsolutna vlažnost je količina vodene pare u jediničnoj zapremini vazduha, a
maksimalna vlažnost najveća količina vodene pare na određenoj temperaturi.
Relativna vlažnost je stepen zasićenja vazduha (%) vodenom parom i dobija se
deljenjem apsolutne i maksimalne vlažnosti.
Topao vazduh može da veže više vlage, pa se s rastom temperature relativna
vlažnost smanjuje.
Fiziološki optimum relativne vlažnosti odgovara vrednostima od 40-60%. Visoka
vlažnost pri niskim temperaturama potencira hlađenje organizma, dok pri visokim
otežava isparavanje znoja.
Relativna vlažnost se određuje na bazi očitanih vrednosti na suvom i vlažnom
termometru psihrometra, a postoje i elektronski uređaji s direktnim prikazivanjem.

Kretanje vazduha
Strujanje vazduha posledica je razlika u zagrejanosti vazdušnih masa, tj. njihovih
nejednakih pritisaka. Izaziva prijatno osećanje pri brzinama do oko 1,5 m/s, a u letnjem
periodu i pri bržem kretanju. Za merenje brzine strujanja vazduha služe anemometri.
Izmena vazduha u radnim prostorijama obezbeđuje se prirodnom ventilacijom
(kroz prozore, vrata i posebne otvor) kao i veštačkom ventilacijom (pokreću je
mehanički uređaji).
Izvlačenje vazduha sa samog izvora zagađenja obavlja lokalna ventilacija, a iz cele
prostorije opšta ventilacija. U sklopu veštačke izmene vazduha, često se svež
vazduh kondicionira (greje, hladi, vlaži, isušuje) pre ubacivanja u prostoriju.

Ocena mikroklimatskih uslova

Odnos parametara mikroklime koji pri dužem dejstvu na organizam ne dovodi do
naprezanja termoregulacionih mehanizama smatra se optimalnim mikroklimatskim
uslovima.
Pokušaji da se faktori mikroklime objedine jednom brojčanom vrednošću doneli su
definisanje različitih indeksa.
Efektivna temperatura je temperatura mirnog vazduha, zasićenog vlagom, koja
izaziva isti subjektivni osećaj kao onaj pri izlaganju drugim kombinacijama
mikroklimatskih faktora.
Korigovana efektivna temperatura uzima u obzir i temperaturu zračenja. Vrednosti
°
ovog indeksa od 17,2-21,2 C pri lakom radu čine da se organizam nalazi u zoni
°
toplotnog komfora. Za umereno težak i težak rad potrebni su intervali 15-18 C,
° °
odnosno 12-15 C. Odgovarajuće vrednosti za žene treba da su više za 2 C.
 Mere zaštite
Zaštita od visokih temperatura podrazumeva izbor tehnološkog procesa koji neće
generisati visoke temperature, a biće u najvećoj mogućoj meri automatizovan. Oko
izvora toplote postavlja se termička izolacija. Ako to nije dovoljno, montiraju se zaštitni
ekrani koji reflektuju/apsorbuju toplotu. Dobre efekte daju tzv. vodene zavese između
izvora i izloženih ljudi i vazdušni tuševi usmereni na radnike. Pravilnom organizacijom
rada skraćuje se dnevna ekspozicija i predviđa veći broj kraćih pauza u radu.
Unos odgovarajuće hrane i tečnosti olakšava organizmu prilagođavanje. Lična
zaštitna sredstva obuhvataju specijalna odela, kapuljače, azbestne i kožne
kecelje, azbestne rukavice.
Medicinske mere prevencije zasnivaju se na profesionalnoj orijentaciji i selekciji,
izvođenju prethodnih i periodičnih pregleda, uz poštovanje kontraindikacija za rad
u toplim pogonima. Po potrebi se predlaže skraćivanje radnog vremena.
U uslovima niskih temperatura teži se da radnici kontrolišu proizvodni proces i
provode pauze u zagrejanim prostorijama, uz korišćenje toplog obroka i napitaka
dovoljne kalorijske vrednosti. Zaštitu daju bunde, kape, rukavice i topla obuća.
Medicinske mere sprovode se po analogiji s toplim pogonima.
 POVIŠEN I SNIŽEN BAROMETARSKI PRITISAK
Srednji pritisak atmosfere na nivou mora iznosi 1atm (101,3 kPa). S
povećanjem nadmorske visine pritisak se snižava, a srazmerno njemu opadaju i
parcijalni pritisci gasova koji u smeši čine vazduh. Parcijalni pritisak O 2, koji čini
21% zapremine vazduha, na oko 3000 m pada na kritičnu vrednost ispod koje se u
organizmu razvija hipoksemija.
Pored toga, snižavanje ukupnog pritiska kompromituje prodiranje vazduha u
plućno tkivo, te na visini od oko 15 km vazduh praktično više ne ulazi u pluća.
Zato na velikim visinama čovek mora da udiše smešu s povećanim udelom O 2,
pod pritiskom koji nadmašuje okolni atmosferski pritisak.
Suprotno tome, pri spuštanju ispod morske površine barometarski pritisak
raste, na svakih 10 m dubine za 1 atm.
Rad pod povišenim barometarskim pritiskom izvodi se u kesonima, ronilačkim
zvonima, ronilačkim skafandrima i odelima. Pri tome se udiše komprimovani
vazduh, čisti O2 pod pritiskom ili veštačke smeše gasova, u kojima je N zamenjen
He radi veće bezbednosti. Najveća pažnja poklanja se vremenu dekompresije, tj.
prilagođavanju organizma na normalan pritisak.
Mere zaštite
Osnove zaštitnih mera su pravilna selekcija radnika, njihova edukacija i
poštovanje propisa pri radu. Za poslove pod povećanim pritiskom primaju se
radnici od 18-45 godina starosti, isključivo muškarci. Osim svakodnevnih
lekarskih pregleda pre rada, izvode se periodični pregledi na 2 godine.
 OSVETLJENOST
Svetlost je od ključnog značaja za cikličnu promenljivost budnosti, aktivnosti i
psihofizičkih sposobnosti čoveka. Pravilno osvetljenje na radnom mestu deluje
stimulativno, sprečava zamor i smanjuje broj grešaka u radu, a time unapređuje
proizvodnju i redukuje broj povreda. Čovek registruje svetlost talasne dužine 400-
780 nm.
Jedinica jačine svetlosti, sveća ili kandela (Cd), definisana je zračenjem cmog
tela na određenoj temperaturi.
Higijenski najpogodnije osvetljenje ostvaruje se korišćenjem bele svetlosti jer je
najbliže prirodnom svetlu.
Jačina osvetljenosti treba da ispuni zahteve radnog mesta, koji su po JUS-u
svrstani u šest kategorija:
veoma
mali, mali,
srednji,
veliki,
veoma veliki i
izvanredno veliki.
Prostorije za rad moraju biti ravnomerno osvetljene, a intenzitet svetla ne sme znatnije
da varira tokom vremena. Blještanje je krajnje nepoželjno, a može poticati od samog
izvora, od refleksije svetlosti sa sjajnih površina ili od nepovoljnog kontrasta.
Prirodno, dnevno osvetljenje može biti u vidu nadsvetla s tavanice, bočno i
kombinovano.
Izvori veštačkog osvetljenja jesu sijalice s užarenim vlaknom i izvori s električnim
pražnjenjem.
Odlike ovih izvora su niska ekonomičnost i toplija svetlost. Lampe i cevi manje se
greju i daju ravnomerno svetlo, blisko prirodnom.
U radnoj sredini pažnja se mora posvetiti i bojama, njihovom psihološkom i
bezbednosnom efektu. Crveni i narandžasti deo spektra deluje stimulativno,
zelena i plava boja umirujuće. Pokretni delovi mašina (kranovi, transportni uređaji,
parovodi) obavezno treba da budu prebojeni toplim, uočljivim bojama.

ZVUK
Zvuk nastaje oscilatornim kretanjem čestica materije koja ima svojstvo
elastičnosti. Zvučna pojava se registruje kao buka kada je neprijatna, neželjenog
karaktera i utiče na psihičko i fizičko stanje čoveka posle nekog vremena ili
prekoračenjem određene jačine. Buka može biti:
kontinuirana,
diskontinuirana i
impulsna.
Od izvora zvuka zvučna energija se rasprostire u svim pravcima putem zvučnih
talasa, brzinom od oko 340 m/s u vazduhu i oko 4 puta brže u vodi.
Slušni aparat zdravog mladog čoveka registruje opseg od 16-20000 Hz.
 SUBJEKTIVNE VELIČINE ZVUKA
Osetljivost sluha za različite frekvencije nije ista. Veličine koje opisuju subjektivni
doživljaj zvuka, zavisno od njegove učestalosti i jačine, jesu nivo glasnosti (nivo
čujnosti), čija je jedinica fon i glasnost (čujnost), sa jedinicom son.

Mere zaštite
Na samom izvoru buke, balansiranje i podmazivanje pokretnih delova uređaja uz
montiranje prigušivača smanjuje generisanje zvuka. Njegovo prenošenje kroz
radnu sredinu redukuje se ugradnjom zvučne izolacije u građevinske elemente i
postavljanjem materijala s malim koeficijentom refleksije.
Zakonske mere predstavljene su Pravilnikom o merama i normativima zaštite; njime
se propisuje dozvoljeni nivo buke za različite poslove, način merenja buke i potrebni
instrumenti. Da bi se zaštitio sluh, dozvoljeni maksimalni nivo buke iznosi 85 dB.
Lična zaštitna sredstva treba da održe nivo buke ispod dozvoljenog, da ne ugroze
govornu komunikaciju i da što manje smetaju radniku.
Čepovi mogu biti priručni i fabrički izrađeni. Snižavaju buku za oko 10 dB.
Efikasnije su naušnice (štitnici), a zaštitne kacige prigušuju zvuk i do 40 dB.
Selekcija radnika se zasniva se na prethodnom pregledu, uz obavezno beleženje
audiograma. Kontrolni audiogrami na periodičnim pregledima omogućavaju
poređenje nalaza s prethodnim i povlačenje ispitanika iz zone ekspozicije u slučaju
slabljenja sluha. Za rad u buci nisu sposobni radnici s oštećenjem slušne funkcije.

ULTRAZVUK
Ultrazvuk (UZ) generišu oscilacije u elastičnoj sredini, frekvencije od 20 kHz (što
je gornja granica slušnog opsega) do 1GHz. UZ prodire dosta efikasno kroz čvrstu
i tečnu sredinu, dok ga vazduh brzo apsorbuje. Kretanje kroz živi organizam
neujednačeno je zbog različite gustine pojedinih tkiva i organa.
U prirodi, UZ proizvode neke životinje: slepi miševi, delfini, kitovi, insekti, koristeći
ga u kretanju i komunikaciji. Osim njih, UZ registruju i psi, mačke, glodari. Čovek
koristi UZ za ispitivanje podvodnog reljefa, otkrivanje jata riba i podmornica.
Ultrazvukom dovoljne snage mogu se rasterivati glodari, obrađivati i čistiti različiti
materijali, sterilisati predmeti.
U interakciji sa živom materijom, izaziva njeno zagrevanje (termički efekat), kao i
mehaničke efekte. U medicinskoj dijagnostici koristi se UZ male snage. Doplerov
efekat zasniva se na promeni frekvencije ultrazvučnog talasa, kada se izvor i/ili
prijemnik uzajamno kreću. Terapijski efekti podrazumevaju upotrebu UZ veće
jačine za zagrevanje tkiva, hirurške zahvate.
 Mere zaštite
Zahteva se upotreba uređaja minimalne potrebne snage. Pri držanju ultrazvučne
sonde treba koristiti gumene rukavice s pamučnom postavom. Zaštitna sredstva
protiv buke pomažu kod UZ koji se prenosi vazduhom. Rad nije dozvoljen osobama
s oštećenjima sluha i nervnog sistema. Izlaganje trudnica UZ treba svesti na
opravdane indikacije. Neka zapažanja ukazuju na usporen razvoj kostiju i smanjenu
težinu novorođenčadi majki koje su bile često pregledane UZ. Kod odraslih osoba,
pojava kavitacija u tkivu primećena je čak i pri dijagnostičkoj primeni ultrazvuka.

INFRAZVUK
Mehaničke oscilacije u elastičnoj sredini frekvencije ispod donje granice
osetljivosti slušnog aparata (16 Hz) izvor su infrazvuka. Talasi infrazvuka šire se
kroz vazduh, tečnu i čvrstu materiju na prilično velika rastojanja.
U prirodi se javljaju prilikom zemljotresa, odrona, udara talasa o obalu. U urbanoj
sredini infrazvuk prati buku i vibracije niskih frekvencija u transportnim
sredstvima (vozovima, brodovima, avionima), pored mašina velike snage.
Zaštitu od infrazvuka omogućavaju sredstva za zaštitu od buke i primena izolacionih
materijala. Najveću pretnju predstavlja frekvencija od 8 Hz, jer se poklapa s α ritmom
električne aktivnosti mozga, što nameće potrebu za korišćenjem zaštitnih kaciga.
 VIBRACIJE
Vibracije nastaju oscilatornim kretanjem tela u odnosu na ravnotežni položaj.
Odstupanje od ravnotežnog položaja u jednom i drugom smeru u bilo kom
trenutku predstavlja pomeraj.
Kao i zvuk, vibracije mogu biti periodične, kada se vrednosti parametara
ponavljaju u vremenu, i neperiodične (slučajne).
Period, tj. vreme potrebno za jednu punu oscilaciju, obrnuto je srazmeran
frekvenciji. Osteomuskularni sistem osetljiv je najviše na učestalosti do 30 Hz, a
nervni i vaskulami elementi na opseg 30-150 Hz.
Prilikom prenošenja kroz organizam, vibracije visoke frekvencije dosta se brzo
apsorbuju, dok se one nižih učestalosti preko koštanih elemenata šire daleko.
Po načinu delovanja na ljudsko telo, vibracije se dele na opšte i lokalne. Čovek
trpi opšte vibracije preko potresa okolne vazdušne mase ili pri stajanju, sedenju i
ležanju na vibrirajućoj podlozi.
Organizam je složen oscilatorni sistem, pa se rezonantne pojave javljaju u različitim
delovima tela pri raznim frekvencijama; u predelu trupa pri 3-6 Hz, glave i vrata na 20-30
Hz, donje vilice pri 100-200 Hz. Lokalnim ručnim vibracijama radnici su izloženi prilikom
držanja vibrirajućeg alata: motorne testere, bušilice, brusilice, pneumatskog čekića.
 MERE ZAŠTITE

Tehničke mere podrazumevaju upotrebu elastičnih podmetača, oslonaca,

amortizera i prigušivača na uređajima koji stvaraju vibracije. Važno je balansiranje
pokretnih delova i redovno održavanje mašina.
Pravilna organizacija posla nameće u radu korišćenje bar još dve kraće pauze,
pored pauze od 30 min, u zagrejanim prostorijama. Dnevnu izloženost vibracijama
treba svesti na 30-50% radnog vremena.
Lična zaštitna sredstva su antivibracione rukavice (koje u isto vreme štite od
hladnoće i mehaničkih povreda) i odgovarajuća obuća s gumenim đonom.
Medicinske mere prevencije zasnivaju se na profesionalnoj orijentaciji i selekciji,
prethodnim i periodičnim lekarskim pregledima. Kontraindikacije za rad jesu oboljenja
srca i krvnih sudova, centralnog i perifernog nervnog sistema, uva, neuroze i trudnoća.
U skladu s međunarodnim ISO standardom, propisane su dozvoljene vrednosti
intenziteta za opšte i lokalne vibracije, za frekventni opseg do 1000 Hz.
 NEJONIZUJUĆE ZRAČENJE
Nejonizujuće zračenje obuhvata područje spektra elektromagnetskog (EM) zračenja
u kojem fotoni nemaju energiju dovoljnu za proces jonizacije u živom tkivu.
U nejonizujuća zračenja ubrajaju se: ultravioletni zraci, vidljiva svetlost, infracrveni zraci,
lasersko zračenje, mikrotalasi, radiotalasi, električna i magnetska polja niskih, veoma
niskih i ekstremno niskih frekvencija. Za razliku od zvučnih fenomena, EM talasi prostiru
se i kroz bezvazdušni prostor. Interakcija ovog zračenja s tkivima izaziva zagrevanje.

Ultravioletno zračenje
Ultravioletno (UV, ultraljubičasto) zračenje obuhvata talasne dužine 100-400 nm.
Deli se na:
UVA (315-400 nm),
UVB (280-315 nm)i
UVC (100-280 nm) područje.
Ultravioletne zrake emituje Sunce, a na površinu Zemlje dospeva UVA i UVB
spektar. Visokoenergetski UVC zraci uglavnom se apsorbuju u ozonskom
omotaču. Obavljanje poslova na otvorenom, prekomerno sunčanje, izvori su
povećane izloženosti prirodnim UV zracima. U veštačke izvore svrstavaju se
lampe sa živinom parom, zavarivanje, usijani predmeti. U većoj meri su izloženi
zavarivači, kozmetičari, laboratorijsko i medicinsko osoblje.
Merenje UV zračenja obavlja se pomoću fotocevi i fotodioda. Mere zaštite uključuju
korišćenje naočara sa UV filtrima, što veću udaljenost od izvora i postavljanje zaštitnih
ekrana. Kontraindikacije za izlaganje jesu oboljenja oka, preosetljivost kože.
 INFRACRVENO ZRAČENJE
Infracrveni (IC) zraci imaju talasnu dužinu od 770nm-1 mm.
Emituju ih sva zagrejana tela, srazmerno površini i temperaturi.
Glavni prirodni izvor IC zrakova jeste Sunce. U čovekovoj okolini IC zračenje emituju
industrijske peći, kotlovi, autoklavi, usijani metali, gorionici, istopljeno staklo.
Zaštitnu ulogu pri radu na otvorenom prostoru ima odeća od prirodnih materijala,
svetle boje, upotpunjena šeširima širokog oboda. U blizini veštačkih izvora treba
skratiti vreme izloženosti i što više udaljiti radnika. Glava i vrat štite se kapuljačama
od azbestne tkanine. Tamna kobalt-stakla za zaštitu očiju izrađuju se u 14 nijansi
zatamnjenja. Rad nije dozvoljen u slučaju oštećenja očnog sočiva, oboljenja kože,
kardiovaskularnog sistema, neuropsihijatrijskih oboljenja, poremećaja ravnoteže.

RADIOFREKVENTNO ZRAČENJE
Opseg radiofrekventnog (RF) zračenja obuhvata područje EM talasa koji se koriste u
telekomunikacijama. U okviru njih, najveću energiju poseduju mikrotalasi (talasne dužine
1 mm-1 m), dok su ultrakratki, kratki, srednji i dugi radiotalasi veće talasne dužine.
U prirodi RF emisija potiče uglavnom od nebeskih tela. Veštački izvori su odašiljači i
antene u sistemu radiodifuzije, televizije, radarski sistemi. U upotrebi su industrijske
i kućne mikrotalasne peći, RF grejači za obradu plastike i gume, uređaji u medicini.
Izvore RF zrakova treba obezbediti oklopom i ograničiti im pristup. Ako se ovi
urđaji ne mogu isključiti za vreme radova na njima, koriste se zaštitna odela
protkana metalnim nitima i naočare s metaliziranim staklom ili plastikom. Vreme
ekspozicije skraćuje se što je moguće više. Kontraindikacije za rad su zamućenje
sočiva, poremećaji CNS-a, tuberkuloza, maligna oboljenja i trudnoća.
ELEKTRIČNA I MAGNETSKA POLJA
Električno polje okružuje naelektrisano telo. Jačina polja srazmerna je
naelektrisanju i blizini tela. Izražava se u voltima po metru (V/m). Promenljivo E
polje nastaje oko provodnika naizmenične struje.
Magnetsko statično polje javlja se oko permanentnog magneta i oko provodnika
jednosmerne struje. Promenljivo M polje je rezultat proticanja naizmenične struje.
Prirodno magnetsko polje u najvećoj meri je efekat Zemljinih magnetskih sila,
delom i Sunčeve aktivnosti i zbivanja u atmosferi.
Promenljivim E i M poljima ljudi su izloženi u energetskim postrojenjima i industriji,
ali i u stanovima. Radi se o indukcionim pećima, transformatorima, dalekovodima,
generatorima, električnim lokomotivama, opravci radio i TV aparata. U
domaćinstvima instalacije i električni aparati su izvor polja frekvencije 50 Hz.
U slučaju električnih polja postavljanje oklopa i ekrana oko izvora mnogo je
delotvornije nego u slučaju magnetskih polja. Zidovi građevinskih objekata dobra
su zaštita od E polja, ali ne i od M polja. Zato stanove ne treba graditi u blizini
dalekovoda i transformatorskih stanica. U uslovima profesionalne ekspozicije
treba skratiti vreme izlaganja i što više se udaljiti od izvora.
 LASERSKO ZRAČENJE
Laser je izvor elektromagnetskih talasa, uglavnom u oblasti nejonizujućeg zračenja:
vidljive svetlosti, ultraljubičastih i infracrvenih zrakova.
Laseri su primenu našli u obradi raznih materijala, u merenju udaljenosti,
nišanskim uređajima, vizuelnim efektima, optičkim čitačima. Medicina ih koristi u
dijagnostičke i terapijske svrhe.
S obzirom na opasnost pri radu s njima, izvršena je podela lasera na četiri klase.
Uređaji iz prve klase nisu opasni za oči, dok oni iz druge i treće jesu. Snažni laseri
klase 4 oštećuju oči i kožu, a mogu izazvati paljenje gorivih materija, čak i
reflektovanim zracima.
Potrebna je redovna kontrola ispravnosti laserskih uređaja i njihovo smeštanje u
namenski građene prostorije s upozoravajućim natpisima i signalima. Površine
podova i zidova su od materijala s malom refleksijom. Obučeno osoblje u radu
koristi zaštitne naočare, specijalnu tamnu odeću, zaštitne rukavice i maske za lice.
Kontraindikacije za zaposlenje su oštećenja oka, kože, maligna i endokrina
oboljenja, hronična oboljenja pluća, srca i CNS, oboljenja psihe i trudnoća.
 JONIZUJUĆE ZRAČENJE
Pod jonizujućim zračenjem podrazumeva se svako zračenje koje u toku
interakcije s materijom kroz koju prolazi neposrednim ili posrednim putem vrši
jonizaciju njenih atoma i molekula. Naelektrisane čestice predstavljaju direktno
jonizujuće zračenje, dok nenaelektrisane izazivaju nuklearne reakcije čiji je ishod
jonizujuće zračenje, te se označavaju kao indirektno jonizujuće zračenje.
Izvori su aparati ili supstance koji emituju jonizujuće zračenje. Otvoreni izvori
su oni kod kojih radioaktivna supstanca nije obezbeđena od rasipanja po okolini,
a u zatvorenim je mehanički kapsulirana.
Ozračivanje je spoljašnje kada je izvor van organizma, unutrašnje kada izvor
dospe u telo. Njihov zbir je ukupno ozračivanje.
Jonizujuće zračenje i radioaktivni izvori našli su svoju primenu u mnogim granama
industrije i medicine. U slučaju neadekvatnog korišćenja ili nuklearnih incidenata, velika
su opasnost ne samo za pojedince, već i za velike grupe ljudi. Usled tih incidenata, nisu
ugrožene samo izložene osobe, nego i njihovo potomstvo, zbog genetskih efekata.
Za pojedine efekte jonizujućeg zračenja postoji prag primljene doze, dok za
druge nema minimalnog praga, a verovatnoća im raste s povećanjem doze.
Poslednjih godina pažnja se usmerava prema procedurama koje smanjuju
ozračivanje pacijenata i osoblja u medicinskoj primeni izvora.
 RADIOAKTIVNOST
Različiti tipovi atomskih jezgara nazivaju se nuklidima. Određeni su atomskim i masenim
brojem. Nuklidi koji poseduju jednak broj protona, ali različit broj neutrona, nazivaju se
izotopima hemijskog elementa. Mogu biti stabilni i nestabilni. Kod nestabilnih spontano
nastaje transformacija jezgra, pri čemu se emituje α, β ili γ zračenje.

VRSTE ZRAČENJA
α čestice sastoje se od dva protona i dva neutrona. Zaštita od spoljašnjeg
ozračivanja je jednostavna, jer čestice zaustavlja i običan list papira. Međutim,
unutrašnja kontaminacija izvor je velike opasnosti.
β raspad označava emisiju elektrona iz nestabilnog jezgra. Pri β raspadu neutron
se transformiše u proton, elektron.
Rendgenski ili X zraci su prodorni elektromagnetski zraci.
Stvoreni X zraci su različite energije, zavisno od napona u cevi (21-150 kV). Glavni
mehanizam njihove apsorpcije jeste interakcija s elektronima, koji bivaju izbačeni
s putanje ili trpe druge promene.
γ zračenje iste je prirode kao rendgensko, prema kojem nije moguće postaviti
oštru granicu. γ fotoni izazivaju slabu jonizaciju, ali su veoma prodorni. Za njihovo
apsorbovanje potreban je sloj od nekoliko centimetara metala.
 IZVORI ZRAČENJA
Prirodni izvori su kosmičko zračenje i radionuklidi Zemljine kore. Kosmičko
zračenje prodire kroz atmosferu. Intenzitet mu raste s nadmorskom visinom.
Prirodni izvori koje je čovek izmenio jesu i ostaci sagorevanja uglja i nafte,
veštačka dubriva i građevinski materijal.
Tehnološki izvori su radionuklidi nastali pri nuklearnim probama, nuklearni otpad
iz centrala i nuklidi koji se koriste u medicini. Primenjuju se u otkrivanju defekata
u proizvodima, za merenje nivoa, debljine i gustine materijala.

MERE ZAŠTITE
Tri su osnovna principa u zaštiti od zračenja:
skratiti vreme izlaganja,
povećati udaljenost od izvora i
koristiti zaštitne ekrane i lična zaštitna sredstva.
Cilj zaštite je sprečavanje štetnih efekata radijacije. Određivanjem maksimalnih
dopuštenih doza za različite grupe ljudi izbegavaju se negativni efekti, a verovatnoća
se svodi na prihvatljivu meru. Za profesionalno izložene osobe godišnja efektivna
doza za celo telo ne treba da pređe 20 mSv (mili Sivert). Godišnja ekvivalentna doza
za očno sočivo i organe iznosi 150 mSv, a za kožu, šake i stopala 500 mSv.
Tehničke mere okrenute su prema bezbednosti izvora. Prostorije u kojima su oni
smešteni moraju poštovati norme u pogledu broja, rasporeda, veličine, kao i u korišćenju
zaštitnih materijala (olovni lim, olovno staklo). Obavezna je veštačka ventilacija.
Preventivnim merenjima radioaktivnosti kontroliše se izvor zračenja, tj. zaštita
postavljena oko njega. Na primer, kod uređaja u medicinskoj dijagnostici i terapiji
kontrola se obavlja jednom godišnje, merenjem na više određenih mesta.
Kontrolnim merenjima pomoću ličnih dozimetara procenjuje se efektivna doza za
spoljašnje ozračivanje. Takođe se određuje interna kontaminacija lica u prisustvu
otvorenih izvora putem merenja aktivnosti celog tela u specijalnim aparatima ili na
osnovu aktivnosti urina.
Lična zaštitna sredstva su brojna. U radu sa fotonskim zračenjem koriste se
kecelje, rukavice i naočare koje sadrže olovo. Pri radu sa β emiterima gumene
rukavice, staklene naočare i paravani pružaju dovoljnu zaštitu.
Zatvoreni izvori α čestica ne zahtevaju posebna sredstva, a ako su u pitanju
otvoreni izvori, najvažnija je lična higijena radi sprečavanja kontaminacije.
Medicinska zaštita sprovodi se prethodnim, periodičnim i drugim pregledima. U
zoni jonizujućeg zračenja ne smeju da rade mlađi od 18 godina, trudnice, osobe s
hematološkim oboljenjima, organskim bolestima endokrinog i CNS, malignitetom i
zamućenjem očnog sočiva.
 AEROZAGAĐENJA
Pojam aerozagađenje podrazumeva promenu fizičkog i hemijskog sastava
vazduha zbog prisustva materija koje ne ulaze u normalni sastav atmosfere.
Zagađeni vazduh je vazduh koji sadrži gasove, pare, aerosole i druge
zagađujuće materije iznad propisanih vrednosti.
Pod gasovima se podrazumeva gasovito stanje bilo koje hemijske materije koja
se pod običnim uslovima temperature i pritiska (25°C, 760 mmHg) ne može
prevesti u tečno ili čvrsto stanje. Pare su hemijske materije u gasovitom stanju
koje su pri normalnoj temperaturi i pritisku u tečnoj ili čvrstoj fazi. Aerosoli
sastavljeni od čvrstih čestica (prašine i dim) dok su magle aerosoli s tečnom
fazom. Prašinu čine čvrste čestice nastale usitnjavanjem (disperzijom) materijala.
Dimovi nastaju kondenzovanjem čestica, imaju sitnije partikule i sporije se talože
nego prašine. Magla nastaje disperzijom tečnosti ili kondenzovanjem pare. Smog
je poseban oblik aerosola, u kojem se sreću sve tri agregatne faze.
Koncentracija materije prisutne u vazduhu može se izraziti preko njene težine
3
(g/m vazduha) ili zapremine (vol% ili ppm).
Prašine pokazuju različita dejstva na organizam, nema potpuno inertne prašine.
Gruba podela ih klasifikuje u :
iritirajuće (kreč, kaustična soda),
toksične (olovni oksid, rnangan),
alergogene (brašno, krzno),
fibrozogene (kvarc, azbest),
kancerogene (hrom, arsen, nikl),
infektivne (sadrže mikroorganizme).
Organske prašine potiču od biljaka, životinja i veštačkih organskih materija.
Neorganskog porekla su prašine minerala, metala ili sintetskog neorganskog
materijala. Vidljive prašine su krupnijih čestica, brže se talože. One su u
nerespirabilne, jer obično ne dospevaju dalje od nosnih šupljina. Respirabilne
prašine prodiru u alveolarni prostor. Najvažnija svojstva su veličina čestica,
njihov oblik i rastvorljivost, hemijska aktivnost, koncentracija.
Ocena zaprašenosti bazira se na dve metode.
3
Gravimetrijska metoda određuje masu prašine u zapremini vazduha (g/m ).
3
Koniometrijska metoda daje broj čestica u jedinici zapremine (cm ), uz podatak o
broju respirabilnih i nerespirabilnih čestica.
MERE ZAŠTITE OD PRAŠINE
Tehničke mere obuhvataju mehanizaciju, automatizaciju i hermetizaciju radnog
procesa. Važna je i lokalna odvodna ventilacija, kao i obaranje prašine raspršenim
mlazom vode. Higijenske mere se sprovode čišćenjem prostorija pomoću
usisivača i pranjem predmeta i podova radnih prostorija.
Lična zaštitna sredstva su respiratori različitih vrsta, zaštitne kape, štitnici za oči i
lice, zaštitne naočare i rukavice. Respiratori moraju da uklone iz udahnutog
vazduha bar 95% respirabilne prašine.
Medicinske mere sprovode se kroz prethodne, periodične i druge preglede. Za rad nisu
sposobna lica s obolelim respiratornim sistemom i osobe alergične na sastojke prašine.
 ZAŠTITA OD GASOVA I PARA
Toksične gasove i pare u tehnološkom procesu treba zameniti materijama koje
nisu opasne po zdravlje. Mehanizacija, automatizacija i hermetizacija procesa su
od najvećeg značaja. Lokalna odvodna ventilacija postavlja se na mestu
oslobađanja štetnih gasova i para.
Higijenske mere uključuju držanje sirovina u zatvorenoj ambalaži, čišćenje
predmeta i površina radi smanjenja isparavanja, sušenje gotovih proizvoda u
zasebnim prostorijama, higijenu kože i radne odeće.
Lična zaštitna sredstva obuhvataju gasne maske, izolacione aparate, gumene
rukavice, odeću od gumiranog platna.
Gasne maske štite organe za disanje u uslovima prisustva najmanje 16% O 2 i kada
je koncentracija štetnih gasova i para ispod 2 vol%.
Maske s obrazinom pokrivaju lice i oči i istovremeno štite od iritantnih i korozivnih
dejstava. Maske s poluobrazinom pokrivaju samo nos i usta. Aktivne materije
(silikagel, aktivni ugalj) na gas maskama adsorbuju štetnosti, hemijski ili na drugi
način ih neutrališu. Prema vrsti štetnosti od koje štite, obeležena su
odgovarajućom bojom, slovima i brojem.
Ukoliko je koncentracija O2 ispod 16%, koriste se izolacioni aparati: cevne maske
sa dovodom čistog vazduha udisanjem, sa dovodom komprimovanog vazduha,
aparati sa O2 ili sabijenim vazduhom.
Radna mesta na kojima koncentracija škodljivih materija prelazi dozvoljenu
proglašavaju se mestima s posebnim uslovima rada. U okviru zaštitnih mera
predlaže se skraćenje ekspozicije, radnog vremena, produženi godišnji odmor.
 AGENSI HEMIJSKE PRIRODE
Hemijske materije unete u organizam u malim količinama izazivaju hemijske i
fizičko-hemijske reakcije s tkivom i nazivaju se otrovima. Toksini ponekad
označavaju štetne produkte mikroorganizama.
U procesu proizvodnje otrovna svojstva mogu posedovati sirovine, primese,
aditivi, međuprodukti, finalni proizvodi i otpadne materije.
Ispitivanje hemijskih štetnosti u radnoj atmosferi podrazumeva:
identifikaciju supstance,
uzorkovanje vazduha,
određivanje koncentracija,
interpretaciju rezultata i
preporuke za poboljšanje uslova.
Mesto uzorkovanja zavisi od postupka. Ako je cilj procena izloženosti radnika, treba
sprovesti personalni monitoring (skupiti uzorke vazduha u zoni disanja radnika). Ukoliko
se želi određivanje emisije štetnosti, provera koncentracije, uzimaju se opšti uzorci.
Trajanje uzorkovanja zavisi od senzitivnosti analitičke metode, od koncentracije
posmatranog agensa i od maksimalne dozvoljene koncentracije (MDK). Trenutni
uzorci se dobijaju za nekoliko minuta, dok celoviti pokrivaju duži period (jednu
radnu smenu ili tehnološku operaciju).
Broj uzoraka varira, a sigurno je da jedan uzorak nije dovoljan zbog vremenske i
prostorne promenljivosti koncentracije zagađivača.
Vreme uzorkovanja u okviru radnog dana podrazumeva uzimanje uzoraka u više
smena, a merenje se obavezno vrši i u letnjem i u zimskom periodu.
Aktivno uzorkovanje koristi baterijsku pumpu za protok vazduha kao izvor
energije. Pasivno uzorkovanje bazira se na difuziji gasova i para kroz membranu
postavljenu preko adsorpcionog sredstva. Ovaj uređaj, u formi bedža, radnik nosi
na reveru. Način očitavanja rezultata može biti direktan ili indirektan.
Direktan uvid vrši se na samom mestu ispitivanja, pomoću različitih instrumenata,
često detektorskih cevčica u boji.
Indirektno očitavanje izvodi se u laboratorijama primenom gasno-tečne, jonske i
tečne hromatografije, apsorpcione i masene spektrometrije.
Dobijeni rezultati porede se s vrednostima iz standarda i propisa. Maksimalna
dozvoljena koncentracija gasova, para i aerosola jeste ona najviša koncentracija
koja još uvek ne uzrokuje oštećenje zdravlja pri svakodnevnom 8 h radu.
 AGENSI BIOLOŠKE PRIRODE
Mikroorganizmi, višećelijski organizmi ili njihovi fragmenti koji mogu izazvati
profesionalna oboljenja ili oboljenja vezana za rad predstavljaju agense biološke
prirode. U odnosu na domaćina, pokazuju patogena svojstva, uslovno patogena,
ili su nepatogene prirode.
U radnoj sredini, vazduh neprovetrenih prostorija u kojima boravi veći broj ljudi
često sadrži patogene mikroorganizme. Oni sa ljudi prelaze u vazduh preko
kapljica sekreta prilikom govora, kašlja i kijanja. Kapljice padaju na predmete i
pod i, sasušene, dugo su izvor mikroba koji su otporni u spoljnoj sredini.
Veliki je broj zanimanja koja nose povećan rizik od obolevanja zbog prisustva
brojnih mikroorganizama. Pre svega, tu je rad s obolelim ljudima i životinjama, tj.
medicinska i veterinarska delatnost. Ugroženi su poljoprivrednici, zaposleni u
klanicama, na preradi kože i vune, radnici izloženi vlazi.
Od momenta rođenja, ljudski organizam kolonizuju mnogi mikroorganizmi. Na
koži su prisutni rodovi Micrococcus, Staphylococcus, Corynebacterium, neke
vrste gljivica i drugi. Nosnu duplju naseljavaju Staphylococcus, Streptococcus,
Neisseria. Pluća zdravih ljudi uvek su sterilna. Usna šupljina nastanjena je
anaerobnim i aerobnim bakterijama, gljivicama i protozoama. U digestivnom
traktu debelo crevo pruža mikrobima najbolje uslove. Najviše je bakterija rodova
Proteus, Pseudomonas, Lactobacillus, Clostridium.
Od patogenih vrsta sreću se najčešće Salmonella, Shigella, brojni virusi, protozoe.
Bakterije
Bakterije su jednoćelijski organizmi, štapićastog, okruglastog ili spiralnog oblika.
Pojedine zahtevaju aerobne, druge anaerobne uslove za rast i razmnožavanje. U
nepovoljnim uslovima neke od njih formiraju spore. Posefuju sopstvene organele.
Ponekad mutacijom postaju rezistentne na antibiotike.
Virusi
Virusi su obligatni intracelulami paraziti jer su veoma jednostavne građe i ne poseduju
sopstvene organele. Praktično im građu čine omotač i nukleinska kiselina, DNK ili
RNK. Zbog toga je mali izbor hemioterapeutika koji selektivno deluju protiv virusa.
U medicinskoj delatnosti kao uzročnici profesionalnih bolesti najvažniji su virusi
hepatitisa i AIDS-a.
Gljive
Gljive su heterotrofni organizmi koji se javljaju u jednoćelijskim i višećelijskim
oblicima. Većinom obolevaju pacijenti koji primaju antibiotike, imunosupresive,
pate od zapaljenjskih, endokrinih i malignih bolesti. Najčešća su oboljenja kože,
noktiju i kosmatih delova, ponekad se radi o sistemskom zahvatanju pluća,
digestivnog sistema, CNS-a.
Protozoe
Praživotinja ima najviše u predelima s tropskom i suptropskom klimom. Tokom životnog
ciklusa mogu imati jednog ili više domaćina. Većinom se teško uzgajaju na podlogama,
pa su u dijagnostici najvažniji mikroskopski preparati bolesničkog materijala i
imunodijagnostika. Kod čoveka izazivaju više oboljenja: malariju, amebnu dizenteriju.
Helminti
Parazitiraju u čoveku i životinjama. Pljosnati crvi obuhvataju metilje (Trematodes)
i pantljičare (Cestodes). Valjkasti crvi (Nematodes) izazivači su brojnih oboljenja.
Paraziti se razvijaju od jajeta, larve, do odraslog crva. Čovek unese jaja ili larve
najčešće prljavim rukama u crevni sistem, ponekad se inficira preko kože, insekti
su značajni kao prenosioci.
Mere zaštite
Identifikacija mikroorganizama u radnoj sredini obavlja se zasejavanjem briseva
uzetih s različitih mesta, kao i uzorkovanjem vazduha. Hranljive podloge se izlažu
vazduhu tokom određenog vremena, ili se preko njih pomoću pumpe propušta
potrebna količina vazduha.
Veterinarske mere i vakcinisanje stoke su veoma bitni, kao i mehanizacija procesa
prerade životinjskih produkata. U radu s infektivnim materijalom i obolelim
ljudima važne su zaštitne rukavice, maske za lice, odeća i dezinfekcija ruku.
Favorizuje se pribor za jednokratnu upotrebu, a kada to nije moguće, pribor se
steriliše metodama suve i vlažne sterilizacije. Prostorije se dezinfikuju pomoću
hemikalija i ultravioletnog zračenja.
 AMBIJENTALNI MONITORING
Monitoring označava praćenje u vremenu nekog objektivnog parametra sistema. Ako su
to parametri radne i životne sredine, radi se o ambijentalnom, tj. ekološkom monitoringu.
Ukoliko se radi o biološkom materijalu, govori se o biološkom monitoringu.
Ambijentalni monitoring ima različite uloge. Kada prati tehnološki proces radi
obezbeđenja kvaliteta, onda je to tehnološki monitoring.
Protivpožarni monitoring je u funkciji zaštite od vatre i eksplozije. U medicini rada
cilj je kvantitativno određivanje štetnosti i poređenje nadenih rezultata sa
standardima i normama zbog procene rizika po zdravlje.
Pojedini merni instrumenti koriste se kao individualni, lični dozimetri. Drugi,
kolektivni, daju rezultate za nekoliko radnih mesta. Oni obično prate i veći broj
parametara. Ambijentalni monitoring daje odgovore na sledeća pitanja: koji su
agensi prisutni;
koja je njihova koncentracija;
kakva je fluktuacija koncentracija u vremenu i
prostoru; da li su mere tehničke zaštite efikasne.
Ambijentalni monitoring ne može pouzdano odrediti internu izloženost radnika.
Razlozi za to leže u činjenici da postoje individualne razlike u toksikokinetici
unetih materija, da količina udahnutog agensa zavisi od obima ventilacije pluća,
da toksična materija može biti prisutna i van radnog mesta. Zato samo biološki
monitoring daje pouzdan uvid u internu ekspoziciju organizma, pa se sprovodi
uporedo s ambijentalnim. U tom cilju se u biološkom materijalu određuje uneta
supstanca ili njen metabolit i/ili produkti njenog toksičnog delovanja.
Dozvoljene koncentracije

Maksimalne dozvoljene koncentracije (MDK) hemijskih agensa jesu koncentracije

kojima radnici mogu biti izloženi po 8 h dnevno, 5 dana nedeljno tokom radnog
veka, a da im zdravlje ne bude oštećeno.
Donošenjem propisa bave se međunarodne organizacije (Svetska zdravstvena
organizacija, Međunarodna organizacija rada) i mnoge državne institucije.
U SAD sve norme predstavljaju preporuke koje ne obavezuju poslodavce. U
Evropi, pa i kod nas, norme su obavezujuće i ne bi smele biti prekoračene.
Određivanje MDK u radnoj sredini složen je, dugotrajan i skup proces, uglavnom
dostupan razvijenijim zemljama.
Maksimalne dozvoljene koncentracije su, inače, obično 2-3 puta manje od
koncentracija koje izazivaju hronična oboljenja.
U radnoj sredini često je prisutna smeša toksičnih materija. Efekti pojedinačnih
supstanci na organizam mogu tada biti: nezavisni, zbirni, pojačani ili nepojačani.
 ZAŠTITA NA RADU
Pojam zaštite na radu može označavati aktivnosti koje otklanjaju opasnosti i
nepovoljne posledice u tehnološkom procesu i, s druge strane, tim stručnjaka koji
se stara o sprovođenju aktivnosti (inženjeri zaštite na radu, tehnolozi, projektanti,
specijalisti medicine rada).
Zaštita na radu poštuje tri principa po redu važnosti:
eliminacija rizika,
izolacija rizika i
izdvajanje radnika.
Prvi zadatak se ostvaruje prilikom projektovanja proizvodnog procesa. Ukoliko to nije
moguće, izdvajanjem i hermetizacijom procesa svodi se izloženost na najmanju meru.
Treći princip se odnosi na lična zaštitna sredstva.
Mere zaštite na radu svrstavaju se u tehničke, organizacione, higijenske,
medicinske, socijalne i zakonodavno-administrativne mere i lična zaštitna sredstva.

izbor i zamena sirovina i materijala (u okviru mogućnosti bira se najmanje

škodljiva materija, u najpogodnijem obliku, kao i najbezbedniji izvor energije);
odvajanje delova tehnološkog procesa (u zasebne prostorije i na veću
udaljenost; pogodno za zapaljive, visokotoksične i kancerogene materije, bučne
mašine i jonizujuće zračenje);
mehanizacija, automatizacija i hermetizacija procesa;
ventilacija (lokalna odvodna i opšta veštačka ventilacija);
mehanička zaštita mašina (zaštitne ograde, poklopci, električna izolacija i
uzemljenje, nemogućnost slučajnog uključivanja).
Organizacione mere jesu:
svetlosna i zvučna signalizacija procesa;
optimalna osvetljenost na radnom mestu;
najpovoljniji raspored mašina;
znaci bezbednosti i odgovarajuće boje predmeta.
Higijenske mere zaštite jesu:
izbor lokacije preduzeća;
održavanje higijene prostorija i radilišta;
dezinfekcija i dezinsekcija;
lična higijena radnika;
higijena ličnih zaštitnih sredstava;
higijena ishrane;
najbezbednije uklanjanje otpadnih ma terija.

Lična zaštitna sredstva

Prema nameni se dele na: sredstva za zaštitu glave, očiju i lica, sluha, organa za
disanje, ruku, nogu, tela.
Prema Zakonu o zaštiti na radu, poslodavac je dužan da radniku izda zaštitna
sredstva na upotrebu, a radnik ima pravo i obavezu da ih namenski koristi.
Zaštitna oprema mora da ispunjava svoju namenu, a da pritom ne ometa radnika u
izvršavanju radnih operacija. Istovremeno, sredstva treba da su u dovoljnoj meri
otporna na koroziju, mehaničko habanje, pranje, čišćenje.
 Medicinske mere zaštite
Ove mere sprovode zaposleni u službi medicine rada.
Njihovu polaznu osnovu čine analiza faktora radne sredine i analiza psihofizičkih
osobina radnika.
Zadatak profesionalne orijentacije jeste usmeravanje mladih ljudi na grupe
poslova i zanimanja koje odgovaraju njihovim sposobnostima i interesovanju. U
drugom smeru, profesionalna selekcija odabira radnike koji poseduju
sposobnosti i veštine koje traži radno mesto.
Prethodni pregled obavlja se prilikom zapošljavanja da bi se utvrdilo da li radnik
boluje od oboljenja koje je kontraindikacija za to radno mesto i da li može da
obavlja posao bez rizika da ošteti svoje zdravlje. Periodični pregledi omogućuju
rano otkrivanje oštećenja zdravlja radnika.
Vanredni pregledi se vrše kada nastanu posebne okolnosti: havarije ili poremećaji
u procesu, povećano odsustvovanje ili povređivanje, uvođenje novih tehnologija
ili sirovina. To su ciljani pregledi, tj. okrenuti određenim organskim sistemima.
Sistematski pregledi prate zdravstveno stanje pojedinih grupa radnika koje nisu
obuhvaćene drugim preventivnim pregledima.
Kontrolni pregledi obavljaju se po potrebi, nakon periodičnih, vanrednih i
sistematskih pregleda, da bi se utvrdio efekat primenjenih zaštitnih mera (u njih
spadaju pregledi pre i posle upućivanja radnika na oporavak i rehabilitaciju).
Medicinska rehabilitacija sprovodi se kod radnika s oštećenjem zdravlja usled bolesti
ili povrede radi restitucije životne i radne sposobnosti. Njen nastavak je profesionalna
rehabilitacija, tj. vraćanje radnika na njegovo radno mesto. Ukoliko to nije moguće, u
obzir dolazi prekvalifikacija za posao koji odgovara preostaloj radnoj sposobnosti.
Radna mesta na kojima su štetnosti, i pored primenjenih mera, iznad dozvoljenih
granica, proglašavaju se mestima s posebnim uslovima rada.
Posebni uslovi postoje na osnovu povećanog rizika od obolevanja ili
povređivanja, kao i na osnovu zahteva radnog mesta za određenim polom,
starosnim granicama i posebnim funkcijama organa i sistema.
Obavezne mere zaštite za ova radna mesta jesu:
redovna kontrola uslova na radu,
prethodni i periodični pregledi radnika.
Fakultativne zaštitne mere jesu: racionalizacija režima rada i odmora, skraćeno
radno vreme, beneficirani radni staž, rekreacioni tretmani.
Socijalna zaštita radnika
Socijalna zaštita teži ka ostvarivanju boljih uslova života za pojedinca i društvo.
Aktivnosti su usmerene na rešavanje stambenog pitanja, obezbeđenje prevoza do
radnog mesta, provođenje godišnjeg odmora pod povoljnim uslovima.
Zakonodavstvo zaštite na radu
Zakonom je određeno da je zaštita na radu sastavni deo organizacije rada i
radnog odnosa. Zakon i podzakonski propisi regulišu problematiku vezanu za:
zaštitu pri proizvodnji, prevozu i prometu
otrova; zaštitu od jonizujućeg zračenja;
zaštitu životne sredine;
higijenske i tehničke mere zaštite;
lična zaštitna sredstva i opremu;
vršenje prethodnih i periodičnih pregleda;
postupak ispitivanja radne sredine.